Отац Олег Стењајев

Беседе на књигу “Постања”

Беседа о првородном греху

Започињемо циклус беседа, које ће бити посвећене библијској књизи “Постање”.

Библију сачињавају књиге Светог Писма Старог и Новог Завета. Библија потиче од речи
 – књижице. Светитељ Јован Златоуст ову реч тумачи као збирни појам, цитирам:
“Библија јесу многе књиге, сакупљене у једну.” У самом Светом Писму наилазимо на реч
“Библија” као назив. У књизи пророка Данила – 9. глава 2. стих написано је: “хесфарим” –
ако се ова реч дословно преведе она значи: “познати зборник књига”, не просто зборник
књига, већ зборник књига, које сви знају.
Књиге Старог Завета су написане на старојеврејском језику пре Христовог Рођења.
Књиге Новог Завета су написане на старогрчком језику “” – прост језик,
односно приступачан људима.
Православна Црква признаје богонадахнутост свих књига Старог и Новог Завета. У
апостолским правилима је речено следеће: “Књиге које треба поштовати Старога и Новога
Завета су...”. Црква је анатемисала оне који нису признавали поједине књиге Библије, или
су сумњали у њихову богонадахнутост. У 2. Посланици апостола Петра 1. глава, 21. стих,
каже се: “Јер никад пророштво не би од човјечије воље, него научени од Светога Духа
говорише свети Божији људи.” Познати јеврејски масоретски текст Старог Завета је био
уобличен тек у Х-IХ веку после Христовог Рођења. Управо у то време су јеврејски рабини
– масорети, односно чувари предања, уметнули самогласнике у старе библијске рукописе
и текстове. Старији зборник јесте грчки зборник књига Светог Писма. Од сачуваних
кодекса најстарији је грчки текст књига Старог Завета, који је сачињен по наруџбини
Александријске библиотеке крајем III века пре Христа.
Узгред буди речено, црквенословенски превод је тачна калка, односно прецизан
превод грчког текста. Словенски текст Библије је настао трудом свете равноапостолне
браће Ћирила и Методија у IХ веку после Христа. Он је старији од данашњег општег
јеврејског зборника масоретских књига. Због неког разлога слабо се обраћа пажња на то да
црквенословенски текст потиче из ранијег периода него масоретски кодекс, који се данас
користи и малтене сматра оригиналом. И врло је чудно због чега се данас приликом
стварања нових превода, укључујући и руске преводе, предност не даје
црквенословенском или грчком него нетачнијем јеврејском тексту.
 Мислим да су нам сад јасни они “духовни” оријентири, који упркос здравом разуму
и самој библијској археологији надахњују нама савремене присталице искључиво
такозваног руског превода свештених библијских и богослужбених превода. Нови,
такозвани руски преводи, који су настали у ХХ веку заслужују опрезан однос и треба
видети ко стоји иза још једне преводилачке диверзије у историји Руске Цркве.
Поставља се питање због чега су се присталице нових превода тако брзо одрекле
предивног руског синодалног превода, који је у прошлом веку начињен у Русији трудом и
молитвама светитеља Филарета Дроздова. Руски синодални превод је завршен 1876.
године. И сви масоретски текстови и цитати су кад је то било потребно, били упоређени с
грчким текстом и допуњени црквенословенским текстовима, као што је на пример случај
са завршетком Књиге Јова у синодалном тексту.
То су општи подаци о Библији, о томе зашто ми предност дајемо
црквенословенском тексту, које су предности синодалног руског текста, каквих проблема
има са такозваним јеврејским масоретским текстом и отпочињемо тему наше беседе, која
је насловљена као “Првородни грех”.
Тема о првородном греху је веома важна зато што је то у суштини тема о томе шта
је спасење и како Православна Црква схвата спасење. Ако говоримо о паду људског рода
онда је несумњиво да Реч Божија не може да нас остави без поуке како да изађемо из овог
стања пада. Међутим, пре него што почнемо да говоримо о самом спасењу дајте да
погледамо шта се то догодило с првим човеком.
У Библији је речено да је Господ створио цео свет. И Свето Писмо не оставља
никакве недоумице у погледу питања Ко је Узрочник овог света. Овај свет је створио
Господ Бог.
Библија почиње следећим речима: “У почетку створи Бог небо и земљу.” (1 Мојс.
1, 1). Какве везе овај библијски текст има с темом наше данашње беседе о првородном
греху? Ако је Бог Творац овог света онда то значи да је Он једини Власник у читавој овој
Васиони, односно Он све поседује. Кад су свети оци у стара времена тумачили израз
“начините себи пријатеље неправеднијем богатством” (Лк. 16, 9), они су говорили:
“неправедно богатство је уопште све што имате, неправедно је зато што га нисте
заслужили”. Све што имамо овде, на земљи, јесте од Бога. Зато је једини Власник – Бог. И
сама словенска реч “Бог” потиче од старијих речи, санскритских и аријских и ако
дословно преведемо смисао речи “Бог” на руски језик - онда је то “богат”, то је Онај Који
све поседује. Бог све поседује, пре свега зато што је Он Творац. И цео свет се држи у
Његовој руци. И ми морамо да признамо да је Бог Владика целог света управо зато што је
Он Творац. То је фундаментална истина.
Дакле, Господ Који је Творац, ствара овај свет. Он видљиви и невидљиви свет
ствара за шест дана. И Он ствара човека. О стварању првог човека у Светом Писму је
речено следеће: “И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га;
мушко и женско створи их. И благослови их Бог; рађајте се и напуните земљу, и владајте
њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се
миче по земљи.” (1 Мојс. 1, 27-28). Дакле, Господ је створио човека по Свом образу, по
обличју Божијем је створио мушкарца и жену.
Из самог почетка видимо да је човек, којег је Господ створио, саздан да би владао
овим светом, да би био царско свештенство овде на земљи, по тумачењу светих отаца. Сам
Господ овај свет, чији је Он поседник, предаје човеку. Да би човек чувао и обрађивао овај
свет Бог човека ствара више него савршеним и ми данас тешко да можемо да замислимо
каква савршенства је поседовао први човек, човек којег је Бог створио. Понекад чујемо да
неки човек има феноменално памћење, да после једног читања може да запамти неколико
страница врло ситно куцаног текста. Понекад чујемо да постоје људи који имају дар
предвиђања неких догађаја. Све су то жалосне сенке оних савршенстава, која је поседовао
први човек. Можемо само да претпостављамо ко је био човек Адам пре свог пада у грех,
шта су били Адам и Ева пре пада у грех. И о савршенствима првог човека је веома много
писано. Свети оци кажу да о савршенствима првог човека пре свега сведочи чињеница да
је Адам дао имена свим животињама. Бог је створио животиње, а Адам, који је створен по
обличју Творца, овим животињама даје имена. Он као да помера границе стварања. Он на
известан начин ствара заједно са Самим Богом. Бог је створио животиње, а Адам на
известан начин проширује ово стварање, он им даје имена. Стари Грци су говорили:
“Најмудрији човек на земљи је био онај који је свему дао име.” Такав човек је био Адам.
То је био натчовек.
И место које је Господ Бог створио за овог изузетног човека – Рај у Едему на
истоку је било нарочито место. То је било јединствено место. Можемо само да
претпостављамо шта је био рај у Едему на истоку, Рај сладости, како је то речено у
Библији.
Рај није само географски појам, иако нам Библија наговештава где се отприлике,
између којих река се налазио рај, и ми видимо да је то Међуречје. Рај је пре свега стање
првоствореног човечанства, стање њихове нарочите блискости са Богом њиховим. И о
постојаности ове нарочите блискости и о сталности ових односа са Богом сведочи
библијски израз “Који иђаше по врту кад захлади” (1 Мојс. 3, 8). Он постоји у тексту да би
подвукао сталност односа између Бога и првих људи. Кад захлади Господ је долазио код
људи и то су били стални односи.
Дакле, Господ је прво створио Адама. Он га ствара од праха земаљског. И поставља
се питање зашто Господ Бог за стварање тако уникалног човека, такве јединствене
личности, није узео неки други материјал, зашто је узео баш прах земаљски? Па могао је
да створи човека од неког комада драгоценог мермера, у принципу, Господу је све могуће,
Он је Творац... Или од комада злата или од нечег другог...
Светитељ Митрополит Московски Филарет Дроздов поводом тога каже следеће:
“Господ Бог је човека створио од праха земаљског да се он не би гордио, да би увек имао
на уму одакле је, да никад не би заборавио да је ни из чега, да не би заборављао своју везу
с Творцем.” И управо ова околност да Господ на самом почетку на известан начин
искушава човека како би га сачувао од греха гордости сведочи о томе да је Богу све
познато.
За Бога нема прошлости, за Бога нема будућности, за Бога је увек садашњост. Он
није везан за време и простор као ми, и у Богу је Адам начинио свој избор у погледу тога
како се треба односити према дрвету познања добра и зла још пре него што је створен од
праха земаљског. И само име првог човека – “Адам” у преводу на руски језик значи
црвена глина, глина, прах.
Човек је створен и налази се у Рају.
У Рају се налази мноштво животиња, он им даје имена... али Адам нема помоћника,
како се каже у Светом Писму, који би му одговарао. И тада Господ на Адама пушта тврд
сан. И када је он заспа Господ Бог је извадио једно од његових ребара, затворио је то
место плоћу, и од ребра које је узето од Адама створио је његову жену – Еву. Реч “Ева”
значи живот. Узгред речено, свако библијско име има неки превод и у току изучавања
књиге “Постање” говорићемо о сваком библијском имену и ви ћете видети да превод
сваког имена чак и по смислу одговара људима, који су носили ово или оно име.
Кад се Адам пробудио из свог сна и кад је први пут угледао Еву он се веома
обрадовао, срце му се обрадовало и можда се први пут овде сусрећемо с појавом поетског
стваралаштва. Ово се не римује само у црквенословенском и руском преводу већ и у
јеврејским текстовима. Адам угледавши Еву узвикну: “Ето кост од мојих кости, и тијело
од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.” (1 Мојс. 2, 23 – у
руском тексту гласи: Это кость от костей моих и плоть от плоти моей. Она будет
называться женою, ибо взята от мужа своего. У руском тексту се римује плотџ и костџ и
то је отац Олег имао у виду када је говорио о римовању, прим. прев.) Овде се сусрећемо са
стваралаштвом. Адам опева Еву. Он опева односе који се стварају између њега и Еве. Она
је плот од плоти, она је кост од костију, јер је узета од мужа својега. Идеална ситуација.
Господ Христос нас није учио да се молимо: “Оче мој,” Он нас је учио да се
молимо: “Оче наш” да бисмо увек осећали одговорност једни за друге и једни према
другима. Саборност првоствореног човечанства се састојала у љубави која је постојала
између Адама и Еве, између првих људи и Господа. И да су они сачували ту саборност до
греха не би дошло. Ђаво који се погордио, који је себе хтео да сматра једнаким Богу је са
великом завишћу гледао на прве људе.
Цео савремени свет политике иде путем ђавола. Чиме се бави савремена политика?
Она покушава да узурпира права Бога. Постоји Закон Божији, који нам говори шта сме да
се ради, а шта не. Савремени свет политике каже да то није довољно, треба да постоје
законске одредбе, грађански кривични законици, треба имати устав... Зашто? Зар нам
Божанствено Откровење није довољно? Зар сама Божанствена Реч није довољна да
објасни човеку шта је добро, а шта зло? Ђаво жели да буде једнак Богу и васцели
савремени свет политике иде управо овим путем. Сама реч политика, сам појам политике
је измишљени појам, вештачки створен појам. Кажу нам да постоји известан живот,
друштвено-користан живот, ван црквене ограде, који међутим, може да буде од користи и
за Цркву, а може и да не буде од користи, дешава се и овако и онако – то је политички
живот. Кажу нам да Црква не сме да се бави политиком. Ако се под политиком
подразумева друштвени поредак зашто онда Црква не сме да учествује у животу друштва?
Па Господ је у овај свет дошао зато да бисмо ми били у овом свету, да бисмо били со овом
свету. Он није дошао да нас узме из овог света. А ако је то живот ван црквене ограде,
живот ван Бога и без Бога, с ким је онда тај живот?..
Савремени свет политике је покушај да се створи алтернатива Божанственом
Откровењу. Сваки пут кад неко понавља библијску заповест: “Не укради.”, “Не убиј”, али
је некако на свој начин трансформира немајући за то благослов Божији – он иде путем
ђавола, то је пут узурпације и ми морамо да признамо највише приоретете. Или
признајемо закон и вољу Творца и следимо Његове законе и Његово откровење, или
бирамо пут политичких шпекулација и некаквих разноразних људских представа о добру
и злу, које се рађају у свести некаквих кабинетских политиканата. Морамо бити веома
обазриви кад се поставља питање с ким смо. Или смо са Светим Писмом, с библијском
традицијом, уколико је за нас на првом месту учење Цркве, Свето Писмо, Свето Предање
онај неодвојиви део онога чиме се руководимо у свом животу и тада је то једна ствар, а
ако пак седимо и чекамо да се појави нека идеална концепција која ће свима нама помоћи
да променимо живот у друштву онда смо преваранти. Зашто смо преваранти? Зато што се
називамо хришћанима и не одговарамо том називу. Међутим, ми не треба да тражимо
нове концепције, нама није потребно ново откровење, није нам потребно ново
законодавство. Постоји Реч Бога, она Реч Која је рекла: “Нека буде свјетлост и би
свјетлост” (1 Мојс. 1, 3); она Реч Која је рекла: “Нека буде свод и би свод.” (1 Мојс. 1, 6).
Време школског богословља је прошло.
Сви ми треба да се вратимо светоотачким изворима, оној фундаменталној
традицији која је створила Православље. И свако од нас ово треба да осети, треба тиме да
живи. Православље је пре свега начин живота. То није скуп неких знања и представа о
Богу. Пошто је Православље животворна сила оно собом треба да испуни све.
Дакле, ђаво завиди људима. Он завиди овој саборности, овој пуноти узајамних
односа с Богом.
У Рају се налазило дрвеће, било је много дрвећа, али су усред Раја била два
нарочита дрвета: дрво живота и дрво познања добра и зла. Е сад, у вези са овим дрвећем
постоји таква збрка чак и у савременом православном школском богословљу да човек
треба да се запита: “Да ли је могуће да људи заиста уопште не читају свете оце?” Једни
кажу да људи пре пада у грех нису знали шта је добро, а шта зло. И говорећи то они тврде
да је постојала извесна објективна потреба да до пада у грех ипак дође – да би се људима
проширили видици. Други кажу: “Не, ситуација је била потпуно другачија – првородни
грех се састојао у томе што је Адам почео да живи с Евом телесним животом. У томе је
суштина греха.” Међутим, видимо да је Бог, кад је створио човека већ у Рају рекао
људима: “Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме.” (1 Мојс. 1, 28).
Рађајте се и множите се. Бог је људе створио да би се множили, да би се рађали и
множили како би цела Земља постала огроман Рај. Зато је Бог створио људе овде на
Земљи. Обрађујући Рај и чувајући Рај човечанство је требало да проширује његове
границе.
Дакле, шта представља дрво познања добра и зла? У чему је суштина трагедије коју
називамо првородни грех? Дрво познања добра и зла је реално представљало и
симболизовало право или приоритет Бога да уместо човека и за човека решава шта је
добро, а шта зло, односно пре првородног греха човек је пребивао у светлости
божанственог виђења свих разлика између добра и зла. Зло је већ постојало у виду палог
анђела, и то не једног. Знате да је ђаво за собом повукао огроман број духова. И без сумње
је да је Адам, како то тумачи светитељ Јован Златоуст, који је давао имена животињама,
знао шта је добро, а шта зло. Златоуст расуђује (не цитирам дословно): “Ако коза зна
какву траву може да једе, а коју не сме, зар је могуће да Адам, који је дао име тој кози није
знао шта је добро, а шта је лоше?” То је тумачење Јована Златоуста на књигу “Постања”.
Човек је пребивао у божанственом виђењу свих разлика. У чему се онда састоји пад
у грех? У томе што човек присваја божанствено право да решава шта је за њега добро, а
шта зло. Узурпира божанствено право. Првородни грех се састоји у томе што човек
почиње да иде путем ђавола, покушава да постане једнак Богу.
Од чега почиње првородни грех? Да, пре него што почнемо да говоримо о томе...
дрво живота... Шта је дрво живота? Свети оци кажу да је дрво живота, које се такође
налазило посред Раја за човека представљало могућност да вечно остане у блаженом
стању; једући плодове с овог дрвета човек је могао вечно да живи. Неко може да постави
питање: “Али ако је дрво познања добра и зла тако опасно по човека, а Господ је
предвидео, Господ је знао како ће се то завршити, зашто није склонио то дрво, зашто га је
сместио посред Раја, зашто га није посадио изван Раја?” Господ Бог је створио човека
даровавши му слободну вољу. Човек је од самог почетка слободно биће. Он има тај
свештени дар од Бога – слободну вољу. И он сам је морао да начини свој избор.
Како долази до пада у грех?
“Змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече
жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?” (1 Мојс. 3, 1).
Обратите пажњу на то да овде видимо Еву без Адама. То је нарушавање саборности.
Светитељ Јован Златоуст овим поводом узвикује: “Ева је била створена за Адама и зато је
могла да разговара само с њим.” Испоставља се да је сама. Она испољава иницијативу и
можемо рећи да је Ева прва феминисткиња, она је за еманципацију, за некакву слободу
воље... и нарушава се принцип саборности. Она сама, самостално шета Рајем, самостално
прилази овом забрањеном дрвету и змија, за коју је речено да “бјеше лукава мимо све
звијери”, јој поставља питање. Сада ћемо видети какво је то питање.
Међутим, шта Библија жели да нам каже кад се говори о томе да је змија била
лукавија од свих звери пољских? Говорећи о томе Библија нам говори о правој реалности,
која се заиста десила, али нам Библија такође сугерише како ђаво прилази свакоме од нас,
каква су својства змије... Змија се тихо, нечујно прикрада сваком човеку, проналази
најзгодније место да га уједе, уједа и наступа смрт.
Дакле, Ева је сама, Ева је без Адама, нарушава се принцип саборности и змија
поставља питање, веома чудно питање: “Је ли истина да је Бог казао да не једете с свакога
дрвета у врту?” Бог то никад није рекао. Бог је људима говорио: “Једите слободно са
свакога дрвета у врту; али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једите; јер у који дан
окусите од њега умријећете.” (1 Мојс. 2, 16-17).
Узгред буди речено, ако је Бог човеку говорио о смрти то значи да је човек имао
представу о томе шта је смрт. Бог није могао да шпекулише на незнању првог човека. И
овде ђаво потпуно изврће речи Господа. Он их представља у потпуно другачијем светлу:
“Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у Рају...” (руски текст: ни са
једног..., прим. прев.) А како би људи могли да опстану да им је Бог заиста забранио да
једу са свакога дрвета у Рају? И Ева негодује због овакве формулације питања, она жели
да одговори: “Како то? Све си побркао!”
Врло често се дешава да човек иде улицом и одједном му притрчава неки човек па
каже: “А ето православни, они мисле да је Тројица Христос, Мати Божија, Николај
Угодник... то није истина...” Па човек негодује и жели да одговори. Или се човеку говори:
“Ево ви православни, ви мислите да су Црква камени зидови,” и човек жели да каже: “Не,
камени зидови представљају храм, а Црква је саборна заједница верника,” жели све да
стави на своје место, да све буде тачно. Међутим, питање није било постављено да би се
добио одговор. Ђаво питање не поставља да би чуо наш одговор, њему је веома важно да
започне дијалог. Принцип, који ђаво увек користи у својој делатности, јесте принцип
плурализма. Он све нас хоће да посади за округли сто, сви треба да нађемо неки
концензус. И ђаволу је свеједно шта ћете ви да кажете, њему је главно да учествујете у
том сатанском колу разних мишљења и представа, тачних и нетачних. Због тога је он
прекршио вољу Бога у овом свом питању, зато је све тако изврнуо.
А жена рече змији: “Ми једемо рода са свакога дрвета у врту.” (1 Мојс. 3, 2). Дакле,
колико има Евиних грешака? Прва грешка: сама је – грех еманципације; друга грешка је
што разговара са змијом заборавивши да је створена за Адама; и трећа грешка је што
пажљиво слуша све што је речено, зато што она одговара имајући у виду оно што јој је
речено. И рече жена змији: “Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; само рода с онога
дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.” (1 Мојс. 3, 3) Она
наизглед све ставља на своје место. Како Ева лепо поступа! Ђаво је све изврнуо, а она све
ставља на своје место... Међутим, змија наставља...
Али пре него што почнемо да говоримо о томе како се наставља разговор с Евом
обратите пажњу на то како је ђаво започео разговор. Он је на самом почетку рекао: “Је ли
истина да је Бог казао...” Увек кад ђаво покушава да упропасти некога од нас он прво
ставља под сумњу Реч Божију. “Је ли истина да је Бог казао?” И врло често се данас чују
такве речи, неки људи кажу, напунивши главу књигама Думе Зарита или Споре Сиона или
неких других аутора: “Има ли уопште смисла читати Стари Завет? А зашто ви мислите да
је то Реч Божија? Ево Јеванђеље јесте Реч Божија, а Стари Завет је вероватно нешто
друго.” Међутим, ми смо прочитали мишљење светих апостола, који су говорили да треба
да се придржавамо учења Старог и Новог Завета. И не само то, древна Православна Црква
је црквеном проклетству – анатеми предавала све оне људе који су под сумњу стављали
светост, богонадахнутост књига Старог и Новог Завета.
Ђаво је веома лукав. Ђаво на различите начине покушава да некако делује на нас.
Он прво подвргава сумњи Стари Завет, затим нешто из Новог Завета, потом човек потпуно
остаје без Откровења. Познавао сам једног младића којем је прво, пошто се начитао
Дагласа Рида, дошла мисао да Стари Завет није од Бога. Али то је био први корак. Затим је
почео да подвргава сумњи хришћанство. То је био његов други корак. Трећи корак -
отишао је код пагана који се клањају Перуну. Међутим, ни то није био крај. После тога му
се учинило да је развио у себи аријска начела, отишао је у покрет Харе Кришна и почео да
учи санксрит, да лупа у бубањ, и као што ми је касније објашњавао, да пева борбене
аријске мантре.
Ђаво је веома лукав. Због тога сваки пут кад нам поставља питање он већ
отприлике зна шта можемо да одговоримо и куда ће да нас заведе.
“И рече змија жени... (поново доводи у сумњу Реч Божију): Не нећете умријети;
него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као
богови и знати што је добро што ли зло.” (1 Мојс. 3, 4-5). И ђаво предлаже да се узурпира
божанствено право, да се оно присвоји за себе, да се наруши постојећи легитимни поредак
односа између човечанства и Бога. У том смислу је ђаво први дисидент, револуционар,
екстремиста-терориста.
“И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је
дрво врло драго ради знања, узабра рода се њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он
окуси.” (1 Мојс. 3, 6).
Шта се дешава са Евом?
Прва похот: и виде жена да је дрво добро за јело – похот стомака. Човек све жели
да поседује. Он жели да има све око себе или у себи. Једном и заувек морамо да схватимо
да је једини Власник у Васиони Господ Бог. Све што имамо добијамо из Његових руку.
Нама овде на земљи ништа не припада. Само и једино Он може све да поседује, и човек
чак и због својих физичких могућности не може све да поседује.
Неки људи скупљају таква блага за себе, такво богатство, да човек има утисак да су
се ти људи спремили да живе не један и не два, већ неколико десетина живота колико су
много свега накупили. У једној књизи сам читао како је умирала Рокфелерова жена и како
је замолила да јој донесу њену омиљену хаљину и тако је била зграбила ту хаљину да су
после њене смрти маказама морали да одсеку то парченце. Жена која је имала и на свом
личном рачуну и на рачуну свог мужа огромне паре однела је са собом врло мало,
парченце тканине. Заиста човек наг долази на овај свет и наг одлази из њега (Јов. 1, 21). То
је такође фундаментална истина да све припада Богу, све што имаш. Дакле, прва похот је
похот стомака.
Даље је речено: “милина га је гледати” – похот очију. То је врло опасна похот.
Људски поглед стално лута, час у једном час у другом смеру. Ђаво то зна и сад у нашем
граду и у многим другим градовима постоји огроман број разних реклама, које су
срачунате управо на ову похот. Човек иде улицом, види обнажене силуете, фигуре. Човек
својим очима чита позиве. Говоре му: “Дођи код нас на стадион, тамо ћемо заједно да се
молимо, да певамо, да прослављамо Бога и отићи ћеш одавде потпуно здрав.” И човек
гледа својим очима срећне људе, који су приказани на неком транспаренту, на некој
рекламној фотографији. Иде даље, види следећи позив: “Данас можеш да се спасиш. Само
код нас, само овде.”
Свети оци Православне Цркве су упозоравали: “Гледајте, пазите, идите опрезно.”
Гледајте, то јест гледајте својим очима. Заиста, човек треба да зна где може да гледа, а где
треба да обори поглед. У Светом Писму, у књигама Новог Завета налазимо следећу
апостолску поуку “Гледајте на Начелника и Савршитеља живота Исуса...” (уп. Јевр. 12, 2).
Треба да гледамо у Бога, пре свега у Њега. Похот стомака, похот очију, и следећа похот –
Ева жели да окуси плод с тог дрвета зато што јој се чини да оно даје знање.
Последња похот је похот лажног знања. Ако се једном речју формулише, дефинише
то стање, стање духовног пада, духовног слома, рекао бих: интелектуализам, један врло
нодређен, како да кажем, склизак појам, чији је смисао мало коме јасан. Савремени човек
хоће све да зна. Он жели мало да прочита Библију, хоће мало да прочита Бхгавад-Гиту,
жели да завири у Талмуд.
Једном сам био у гостима код свог познаника, освећивао сам његов стан. Он је био
наш парохијанин и запањило ме је обиље књига, које је поседовао. Кад сам све то угледао
помислио сам: “Он се сигурно бави истим стварима као и ја.” Мој задатак је да радим на
рехабилитацији људи који су упали у разне секте, ја сам православни мисионар и морам
да проучавам разноразне правце. Упитах га: “Да ли се и ти бавиш проблемом унутрашње
мисије?” “Не.” “А због кога све то читаш?” “Због себе.” Питам: “А како ти се у Бхгавад-
Гити свидео дијалог између Кришне и Арџуне, шта ти је највише остало у сећању?” А он
каже: “Знаш, оче, прочитао сам само предговор овог свами-Вуркунади, а даље нисам имао
снаге.” Кажем: “Добро, а “Тајна доктрина”? Шта те је ту обрадовало?” “Знаш шта, оче, да
ти поштено кажем, лепе су корице, плаве са златним словима, ставио сам их овде, баш
лепо изгледају.” Он можда никада неће читати те књиге, али неко његово дете, а он има
велику породицу, може да завири у те књиге...
Радећи с људима који су доспели у разне секте извео сам за себе закључке о
извесној законитости у погледу књига. Ако је човек пунио главу читањем књига Блавацке
и Рериха врло је могуће да може да буде увучен у секту аум сенрикју или пак у секту
Харе-Кришна. Ако је, пак човек пунио главу читањем дела таквих псеудо-богослова као
што су Павле Флоренски и Сергије Булгаков врло је могуће да ће доспети у Богородични
центар. Ако је човек читао дела таквих псеудо-философа и псеудо-богослова као што су
Владимир Соловјов, Трубецкој и Волхонски, могао је да доспе међу унијате или руске
католике. Кажи ми шта читаш па ћу ти рећи где можеш да доспеш. И у томе нема ништа
необично. То је заиста тако. Привидно знање, лажно знање, штетно знање, одводи човека
из Цркве, наноси штету његовој души.
 Дакле, ово последње искушење је у наше време - данас, можда најстрашније. Људи
желе све да знају, све их занима, истовремено гледају неколико телевизијских канала,
нарочито им у томе помажу достигнућа савремене технике кад човек седи с даљинским у
руци и пребацује тамо-овамо, тамо-овамо. Видео сам једног човека, који је на екрану
гледао неколико програма. Супер јапански телевизор, а он сав одушевљен каже: “Оче,
раније сам пребацивао тамо-овамо, а сад већ све видим.” Знате, појавило се код људи не
само презасићење него некакво интелектуално ождеравање, не знам како то да назовем, ту
виртуозност коју људи сада користе. С неком помамом они све то желе да узму, да упију,
да прогутају, да прождеру својим очима, својим погледом.
Дакле, похот стомака, похот очију и похот лажног знања. И шта се догађа? ”Узабра
рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.” Хајде да се поново вратимо
на оно што смо већ прочитали. Обратите пажњу на то да се ђаво, кад се обраћао Еви није
обраћао само њој. Ђаво је, разговарајући с Евом говорио: ”Отвориће вам се очи.” Он није
рекао: “Отвориће се очи твоје, него ваше.” “Постаћете као богови.” Ђаво је разговарајући
са Евом размишљао и о Адаму. Задатак ђавола је да нарушавајући истинску саборност
створи своју саборност.
Видео сам једну девојку која је отишла у будистичке монахиње, саманке, у секту
аум сенрикју оставивши двогодишње дете, свог мужа, своје рођаке и ближње. Кад сам је
упитао: “Шта то радиш?” одговорила је: “То ће бити боље за њих, учитељ је рекао да је
најбоље што за њих могу да учиним да их оставим и да одем у саманке.” Ђаво се никада
не задовољава само твојом душом. Не треба да мислиш да је твоја лична ствар ако
грешиш. Као што спасење једног човека има значај за спасење многих људи тако се и грех
одмах тиче многих и многих људи. Свети оци су говорили: “Спаси се сам и око тебе ће се
спасити хиљаде.” Добро, успешно духовно стање се распростире на многе људе. Међутим,
и грех, који се појави у срцу једног човека заражава све већи и већи број људи. Понекад
људи не схватају зашто негде у некој фабрици, у неком колективу у који су се људи
окупили нешто не иде, или зашто неко братство не може успешно да обавља своју
делатност. Неко греши, неко има непокајани грех. Тако је било и у дане Израиља кад је
један човек учинио блуд и цео народ је страдао због тог блудног дела док благочестиви
војник Финес није копљем пробо блудника и његову блудницу у шатору док су лежали на
земљи за време блуда. И тада се зауставио гнев Божји (4 Мојс. 25, 7).
У Светом Писму је речено да Бог кажњава децу за кривицу очева до трећег и
четвртог нараштаја. Ето колико далеко се шири овај ужасни, заразни смрдљиви утицај
греха. И кад људи питају због чега се наша деца рађају болесна, зашто се рађају као
наказе, инвалиди, полужива, полуљуди, - то је зато што се човек није покајао за грех, грех
није био заустављен. Не тако давно имао сам прилике да посетим интернат за децу
заосталу у развоју, за децу чији су удови атрофирали, децу која су нам пузила у сусрет по
Божићне пакетиће. И када сам питао васпитаче: “Чије је то дете?” неке родитеље нису
познавали, а неке су знали, па су говорили: “Ово је син наркомана, ово је син
алкохоличара итд. итд.”
Грех није твоја лична свар. Кад ти Црква каже: “Не греши, труди се да се
поправиш, имај у виду да ће се ако се ти поправиш побољшати ситуација око тебе,” а ти
не можеш да се помириш с неким, постоје неки конфликти у породици – иди на исповест,
иди у храм, испричај свештенику све своје проблеме. То ће бити најбоља помоћ коју са
своје стране можеш да пружиш својој кући, својој породици.
 Ева је убрала плод с дрвета и јела је, и зараза греха се одмах преноси на њеног
мужа. Дала му је да једе и он је такође јео. И даље је речено: “Тада им се отворише очи, и
видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче.” (1 Мојс. 3, 7).
Шта то значи: ”отворише им се очи обома?” Чак и у стању највећег пада, у најгрешнијем
стању у које човек може да доспе, глас савести, глас Божји, који живи у свакоме од нас не
ћути, и даље се чује. Имао сам прилике да се у Бутирки и у другим затворима срећем с
веома тешким случајевима кад су људи починили огроман број преступа. Међутим, кад
сам питао лопова: “Да ли је крађа грех?” сваки од ових људи ми је говорио: “Да.” Кад сам
питао убице: “Да ли је убиство грех?” они би ми одговорили: “Да.” Кад сам блудника
питао: “Да ли је разврат грех?” “Да.” Сваки човек зна шта је грех зато што је Закон Божји
написан у срцу сваког човека. У Посланици апостола Павла Римљанима је казано: “Јер кад
незнабошци не имајући закона сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући
сами су себи закон: они доказују да је оно написано у срцима њиховијем што се чини по
закону, будући да им савјест свједочи” (Рим. 2, 14-15).
Немачки философ Кант је говорио: “Највише ме задивљују и наводе да верујем у
Бога две ствари. То су звездано небо нада мном и морални закон у мени.”
Дакле, отворише им се очи. И они виде да су наги, али шта могу да учине? Како
људи могу да се избаве од те голотиње, од те греховности? “Сплетоше лишћа смокова и
начинише себи прегаче, опасаше се око бедара. И зачуше глас Господа Бога како иде
Рајем кад захлади. И сакрише се Адам и жена његова од лица Господа Бога међу дрвеће у
Рају.” (1 Мојс. 3, 7-8) Шта се то десило са Адамом? Зар то није болесна религиозна свест?
То више није онај савршени Адам о којем смо говорили. То је Адам с болесном
религиозном свешћу, са свешћу која се налази на најпримитивнијем степену развоја, он
мисли да може да се сакрије од Бога у жбуњу. Он се крије у жбуњу, крије се заједно са
својом Евом.
Једном, док сам још био ђакон и служио у Тамбовској епархији имао сам прилике
да свратим у госте у кућу једног од наших парохијана. То је било у граду Кирсанову, и кад
сам дошао код овог парохијанина, који је долазио у наш храм био је пост, а он ми
одједном рече: “Оче ђаконе, почастићу те, имам домаћу кобасицу.” Он извади кобасицу,
поче да је сече, угледа збуњеност на мом лицу, погледа ме пажљиво, и онда се некако
добродушно и истовремено лукаво осмехну, па рече: “Све сам схватио.” Устаде, приђе
иконама и застре их. Упитах га: “А одатле се не види?” И он одговори, нећете ми
веровати, али је било баш тако: “Не, не види се, пробао сам да видим, ишао сам да гледам
с те стране, ништа се не види.” То је био прост сељак, обичан човек, човек који је имао
врло примитивне представе о религији, и у том тренутку док смо разговарали, причали
(одмах да вам кажем да нисам јео кобасицу), ја се сетих како су се Адам и Ева крили у
жбуњу.
То више није онај Адам, то више није иста она Ева. Они се крију у жбуњу од Бога.
Од Бога се не може сакрити. У Светом Писму је речено: “Да изађем на небо Ти си ондје.
Да сиђем у пакао, ондје си.” (Пс. 139, 8, Ам. 9, 2). Он је свугде, Господ зна сваки покрет
твоје мисли, над нама је увек отворена књига у коју се записује свако наше дело. Бог нас
увек види. Он увек чује сваког од нас. Сваки, чак и најскривенији покрет мисли, скривена
осећања која можда ни нама нису до краја позната – Бог све то зна. Узгред буди речено,
ђаво није тако свеприсутан. О томе какве су ваше мисли зна само Господ Бог и дух који
живи у вама, односно ви сами можете да знате своје мисли, Господ Бог увек зна ваше
мисли, ђаво вас увек вреба. Ђаво не поседује својства као Господ Бог. Зато му немојте
давати повода. Ако имате неке грешне мисли то не значи да је ђаво већ овладао вама. Он
прави одређене комбинације за грех кад му ви спољашњим покретима и погледима дате
до знања шта се с вама десило. Међутим, ђаво зна да у делићу секунде човек може да се
поправи и о томе кад се лепо исповедите, кад причестивши се Светим Тајнама идете из
православног храма кући светитељ Јован Златоуст говори: “Ви после Причешћа идете као
лавови, демони с ужасом беже од хришћана који су се добро исповедили и добро
причестили Светим Христовим Тајнама.” Дакле, Адам се налази у болесном стању. Он се
крије од Бога, од Којег се не може сакрити.
“А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си?” (1 Мојс. 3, 9). Због чега Господ
Који је свеприсутан, Који све зна, који све види, који све чује пита Адама: “Где си?” У
ствари, другим речима овде Господ Бог пита Адама: “Адаме, знаш ли у каквом стању се
налазиш?” Знамо ли ми шта се дешава с нашом душом кад чинимо неки грех? Дешава се
страшна промена, катастрофална промена за коју можемо само да претпостављамо каква
је. Наступа духовна смрт. Адам одговара: “Чух глас твој у Врту, па се поплаших, јер сам
го, те се сакрих. А Бог рече: ко ти каза да си го?” (1 Мојс. 3, 10-11) Овде Господ показује у
ком правцу Адам треба да иде, јер Бог је дошао кад је захладило да би поново успоставио
сталност односа са палим човечанством. Да је Адам у том тренутку рекао: “Грешан сам
пред Тобом, Господе,” да се покајао за почињени грех и он сам и Ева, да су се заиста
покајали – то би био почетак њиховог преображаја, спасења, препорода и повратка у Рај
сладости.
Господ чак поставља и сугестивно питање: “Да нијеси јео с онога дрвета што сам
ти забранио да једеш с њега?” (1 Мојс. 3, 11). И Адам је требало да каже: “Да, јео сам с
дрвета са којег си ми Ти забранио да једем,” и све би се вратило на своје место, у своје
нормално стање. Међутим, то више није онај Адам. Уместо да се покаје Адам пребацује
кривицу на другога и чак индиректно оптужује Господа Бога. Адам говори: “Жена коју си
удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.” (1 Мојс. 3, 12). Као да му је Господ Бог
и дао жену само да би му она дала плод с дрвета и да би он јео. Адам у том тренутку
заборавља на сопствене речи, јер кад ју је први пут угледао он је узвикнуо: “Ево то је кост
од кости, то је плот од плоти.” Замислите шта би он овде тек говорио да Господ Бог није
створио Еву од Адамовог ребра него од праха земаљског. Могао је да узме ту одмах поред
Адама неки прах и да од њега створи човека. Ако о својој жени, која је узета из његовог
ребра он говори: “...коју си ми Ти дао,” можемо само да претпоставимо шта би рекао у
другој ситуацији. Господ Бог се обраћа жени. Можда ће се она покајати, можда ће од ње
започети дело спасења првосазданог човечанства – дома Адама и Еве.
У Светом Писму је речено: “Јер шта знаш, жено, да ако мужа спасеш?” (1 Кор. 7,
16) и многе верујуће жене спасавају своје неверујуће мужеве по Речи Божијој у којој је
речено да се муж освећује верујућом женом. Тако је говорио свети апостол Павле.
Међутим, шта се овде дешава? Господ пита жену: “Зашто си то учинила? Жена
рече: “Змија ме превари, те једох.” (1 Мојс. 3, 13) Адам пребацује кривицу на жену
оптужујући индиректно Бога, Ева пребацује кривицу на змију... Како ми личимо на своје
прародитеље! Кад треба да исповедам људе то је нешто невероватно, нарочито недељом –
тада има много људи. Многи дошавши на исповест почињу од самог почетка, они
отприлике овако говоре: “Ево, јуче сам био у друштву, тамо су се окупили тако напорни
људи, оче Олеже, сви су почели да пију, па су и мене повукли.” Или човек прича: “Ево у
мојој кући, нећете ми веровати, настала је толико неиздржива ситуација, више нисам
могао то да трпим, рекао сам им све што мислим о њима, они су за све криви.” Човек је
спреман да окриви било кога. Он окривљује Петра, Василија, Николаја, Тамару, Марину,
зета, свекра, жену, унука, унуково дете и пра-пра-праунука комшијине ћерке. Човек је
спреман да окриви читаву васиону, он свакога криви за своје проблеме, за своје грехове,
само не жели да види своју кривицу.
Један старац ми је објашњавајући ми значај истинске исповести говорио: “Оче
Олеже, права исповест је кад кривиш само себе, а кад упиреш прстом у другог човека
гледају те три прста, упамти то.” Због своје пале природе постали смо такви да попут
наших прародитеља стално оправдавамо себе. А кад идеш на исповест у храм твој задатак
је да почнеш да окривљујеш себе. И кад на исповести почнеш да окривљујеш себе у том
тренутку Бог постаје твоје оправдање. И Бог оправдава грешника који каже: “Ја сам за све
крив, од темена главе до стопала ногу нема здравог места.” Господ Бог не пита змију:
“Змијо, зашто си то урадила?” и Црква на основу тога закључује да је за ђавола покајање
затворено. Да је за ђавола постојала могућност да се спаси Господ би га у том тренутку
упитао зашто је то учинио.
Дакле, следе казне, и казне се дају људском роду. Еви се каже да ће у трудноћи и у
боловима рађати децу своју и да ће њена воља стајати под влашћу мужа. Адаму је речено
да ће у зноју лица свога јести хлеб свој и да је проклета земља због учињеног греха, и две
заједничке казне: људи се истерују из Раја, и онда иде можда најтежа казна за људе -
Господ Бог каже да ће сад, ма колико човек да живи на земљи умрети. Речено је: “Прах си
и у прах ћеш се вратити.” (1 Мојс. 3, 19)
Међутим, Господ није могао да остави људе без наде у спасење. Кажњавајући
човечанство Господ увек даје духовни оријентир који ће људима помоћи да се препороде,
да се преобразе. И овде у Рају се одмах зачуло Јеванђеље – то је радосна вест о Исусу
Христу. Јеванђеље је звучало овако, ове речи су биле упућене змији: “Мећем
непријатељство између тебе и жене” (1 Мојс. 3, 15). Под женом свети оци подразумевају
Православну Цркву, која води непомирљиву борбу са силама зла и истовремено Пресвету
Дјеву Марију, Која је трпела прогоне од сила зла. “И између сјемена твојега и сјемена
њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.” (1 Мојс. 3, 15) Погледајте,
овде је речено “сјемена жене”, односно без учешћа мушког семена доћи ће Онај Који ће
сатрти главу змије. То је пророчанство о Исусу Христу Који ће, дошавши срушити
идеологију ђавола, Који је срушио лажне представе о добру и злу, Који нам је даровао
спасење. “А ти,” речи су упућене змији, “ћеш га у пету уједати,” овде је речено у једнини,
у пету. Какву је то пету, слабо место имао Господ Исус Христос? То је људско тело у које
се Он обукао ради људи и ради нашег спасења.
Апостол Павле овако говори: “Понизио је Сам Себе узевши обличје слуге” (Фип. 2,
7). И ви знате како је ђаво покушавао да се наруга телу Сина Божијег кад су биле
пробијене Његове руке, кад су биле пробијене Његове ноге, а на главу Му стављен венац
од трња и кад су Га тукли штапом по глави.
Али светитељ Јован Златоуст узвикује на једној од својих проповеди: “Он је сишао
на земљу да би нас узнео на небеса, постао је Човек да би нас учинио богосличнима.” Да,
тајна спасења је била веома велика, она је била непојамна и људи, који су били протерани
из Раја су јако желели да што пре из семена жене дође Онај Ко ће сатрти главу змије. И у
4. глави књиге Постања је речено: “Адам позна Јеву жену своју, а она затрудње и роди
Кајина, и рече: добих човјека од Господа.” Ала је Ева брза. Кад је родила прво дете
учинило јој се да је то управо Онај Који је из семена Жениног и да је то управо Онај Који
ће поразити змију у главу. Међутим, родио се Каин, први човекоубица на земљи и биће
потребно да прођу векови и векови пре него што у овај свет нас ради људи и ради нашег
спасења дође избављење људског рода, које је представљао Господ Бог и Спаситељ наш
Исус Христос.
И главни део наше данашње беседе јесте схватање спасења у Православљу. У
Православној Цркви се спасење схвата потпуно различито од онога како га замишљају
католици или протестанти. У православном поимању спасење човека се састоји из
одређене три етапе: прва етапа је искупљење. Искупљење се остварује у крви Јагњета
Божијег, у крви Исуса Христа. И у Библији је речено да је после пада у грех Господ
људима сашио кожну одећу, односно по тумачењу светих отаца била је принета прва
жртва, била је проливена прва жртвена крв, која је указивала на будуће голготско
избављење у крви Сина Божијег. И људи обукоше ову кожну одећу као подсећање на то да
ће доћи савршена Жртва. Прва степеница ка спасењу је искупљење.
Овај ступањ одговара библијској врлини вере. Онај ко долази Богу мора да верује у
то да Бог постоји. Тако је речено у Светом Писму. И овом ступњу одговара социјално
стање које је у Библији описано речју роб. Роб се не нада награди. Грешник који долази
Богу нада се само на милост. И треба рећи да се читав протестантски свет у свом
мудровању зауставио само на овом нивоу, иако они, заправо, нису достигли чак ни овај
ниво. Они су се у свом мудровању само приближили тајни искупљења. Они кажу да је
главно искупљење и да се омивамо у крви Исуса Христа. Човек се спасава само вером,
учио је доктор Лутер, само вера и то је све. Међутим, то је први ступањ.
Други ступањ у делу спасења по поимању православне свести јесте освећење. У
Речи Божијој је речено: “Јер је ово воља Божија светост ваша” (1 Сол. 4, 3) Овом ступњу
одговара библијска врлина – нада. Човек не само да верује, сад се он већ нада, он се већ
ослања на плодове своје вере. А шта је то вера? Речено је: “Вјера је пак тврдо чекање
онога чему се надамо, и доказивање онога што не видимо,” (Јевр. 11, 1), али вера је пре
свега остварење, то је глагол, радња, то је рад, то је начин живота. И кад човек достиже
извесно савршенство у вери он већ може да се нада, да се ослања на оно што је достигао
својим молитвама, својим постовима, неким својим усрдним добрим делима, поступцима,
то је стадијум освећења, то је пут светости. И у својим богословским мудровањима
католички свет се зауставио само на овом ступњу. Међутим, опет да начиним опаску: само
у својим богословским расуђивањима. Реално се они нису попели ни на први ступањ ни на
други.
И трећи ступањ у делу спасења је појам, који је познат само православном
источном хришћанском богословљу – обожење. У проповеди на гори Господа Бога и
Спаситеља нашег Исуса Христа је речено: “Будите дакле ви савршени, као што је савршен
Отац ваш Небески” (Мт. 5, 48).
Међутим, ми можемо да расуђујемо о томе у чему се, на пример, састоји
савршенство Мојсија. Мојсије није крао, Мојсије није чинио прељубу... Кад нас позивају
на савршенство Бога, у чему се оно састоји? Бог... не... не... ми чак овде не можемо ништа
да кажемо. Међутим, Господ нас позива: “Будите савршени као Отац ваш Небески.” И ево
овом ступњу, овом највишем ступњу одговара библијска врлина љубави.
У Библији је речно: “Бог је љубав,” (Јн. 8, 16) То је већ усхођење у тајанствени,
мистични живот Свете Тројице. И овом библијском ступњу више не одговара социјални,
већ блиски, робински однос – син. Роб, најамник, син: вера, нада љубав. Ниједан
православни човек не може да каже за себе: “Ја сам спасен,” зато што је то у православној
самосвести дело читавог живота. Замислите да је постојао огроман дворац... Већ смо
говорили о Адамовим савршенствима, о томе како су живели први људи... и одједном се
овај дворац срушио и изненада се појављује екипа рестауратора-надримајстора, то су или
протестанти или католички пастири, који долазе овамо с мисијом спасења. Они кажу:
“Поново ћемо саградити овај дворац,” и граде обичну петоспратницу, “хрушчовку”. И
кажу: “Ево, направили смо, готово је.” Ми никада спасење нисмо схватали као што о њему
уче на протестантско-рационалистичком и католичко-схоластичком западу. За нас
спасење није само то када се човек одриче пијанства и наркоманије, то није само то када
он почиње делатно да учествује у животу парохије, да се моли, да пости, то је нешто више,
јер ми знамо ко је човек био пре свог пада у грех. Ми знамо на какве висине је Господ
позвао првог човека, и ми знамо зашто је дошао Син Божји, за Којег је речено да је Исус
Христос други Адам. Први Адам је пао, долази други да би обновио човечанство, да би
постао почетак новог живота, да би преобразио и изменио човечанство. Он је дошао на
земљу да би нас узнео на небеса.
И у нашим следећим беседама откриваћемо значај управо тих истина које су
записане на страницама прве библијске књиге која се зове “Постање”. То је предивна
књига. Кад, ако Бог да и ако будемо живи до краја пређемо ове текстове онолико колико
то допуштају ове кратке беседе, мислим да ће свако од вас осетити жељу да поново
прочита ову књигу зато што се веома често кад читамо Библију трудимо да на известан
начин прескачемо читаве делове, читаве текстове не задржавајући се, не задржавајући
своју пажњу на оним великим узвишеним истинама, које су можда недокучиве и
неприметне површном погледу. Има питања и ја ћу се потрудити да одговорим на та
питања.
Узгред речено, питања можете да постављате не само на цедуљицама, већ и са свог
места.
Питање: “Може ли ђаво да чује говор?”
Одговор: “Да, може. Али ако ви размишљате он не може да проникне у ваше
мисли. О томе су, сећате се, писали многи оци, о томе да је оно што је у човеку познато
само духу човека и Духу Божијем. О томе је такође написано и у Светом Писму. А наш
говор, наше речи, покрети нашег погледа, ево све то, наравно, може да нас изда, чак и
неки покрети тела могу ђаволу да сугеришу смер наших грешних мисли.”
Питање: “Како гледате на то што је по законима Цркве могуће примити исповест
човека који се враћа Цркви, а не сме се читати разрешна молитва?”
Одговор: “Тек након обављања чина присаједињења, а за време обављања чина
присједињења он се одриче јереси, он назива јереси правим именима и над њим или
епископ или свештеник после ових молитава, којима се човек одриче, чита над њим
разрешну молитву. Само у том случају. То како се данас примају многи секташи без чина
присаједињења је исто што и крстити човека без одрицања од ђавола, од злих дела
његових, од анђела, од злих духова његових. То је исто што и крштење без читања
Јеванђеља, без погружења. То је као кад бисте дошли, попричали, поразговарали и
разишли се. Све треба радити онако како је ред и како доликује и у древној Цкрви је
постојао поредак чина присаједињења. Постојали су јеретици 1. чина, 2. и 3. и у сваком
случају је разматрано: или је човека требало само прекрстити или га је требало
миропомазати или је он морао да се одрекне својих заблуда, али чин присаједињења је
увек имао овакав изузетан значај у Цркви. И зато ако имате познанике који су били
баптисти или секташи других праваца и којима се учинило да су се већ вратили у Цркву
само се исповедивши, реците им да није све тако једноставно, него све испада као неко
мртворођенче: човек напушта баптисте, исповеда се, а по свом менталитету остаје исти
онакав баптиста чак и у православној средини. То је веома опасно. То значи да он није
прошао кроз чин присаједињења.”
Питање: “Шта је тајни постриг и шта је то монаштво у свету?”
Одговор: “Тајни постриг је ипак изузетак од правила, али је то постојало и постоји
и данас. Постоји предање, које се сачувало међу духовном децом светог и праведног оца
нашег Јована Кронштатског, да су он и његова супруга били у тајном постригу. А њихов
наизглед заједнички живот је био због тога да не би било саблазни за друге људе, да би
свако гледајући баћушку Јована мислио: “Он има матушку,” а гледајући његову матушку
мислио: “Она има баћушку,” и како би на известан начин са својим греховима одлазили у
страну. За неке, чак и московске свештенике се прича да су у тајном постригу и мислим да
то има велики значај, можда и већи него отворени постриг, али истовремено то није пут за
све људе. То је пут за нарочите људе и ово питање вероватно треба да реши ваш духовни
наставник, који вас боље познаје и боље разуме, зато што је монаштво у свету изузетно
тежак пут и не може свако налазећи се у свету да се толико затвори да очима не види и
ушима не чује свет који га окружује. А монах је отшелник, то је усамљен човек, и онај ко
може да стекне такву духовну осамљеност, наравно, такав човек може да иде тим путем.
Већином људи треба да се повуку у манастир, у скит, у обитељ да би тамо под надзором
искусних стараца и наставника ишли својим путем.”
“Овде је цедуљица која почиње са “У Име Оца и Сина и Светога Духа...” Мислим
да овде не би требало почињати на тај начин. “Оче Олеже, реците молим вас, свој однос
према књизи Ивана Иљина о противљењу злу. Шта је она за православну свест?”
Одговор: “Знате, Иљин је веома занимљив аутор, то је био национални мислилац, и
ова његова јако изражена национална позиција, сједињена са дубоком религиозношћу је,
наравно, помагала том човеку, али ми не можемо стваралаштво ниједног од црквених
аутора да сматрамо за безусловно последњу реч. Ипак треба да дајемо предност оним
делима, која су посведочена ауторитетом целе Цркве, то је Свето Писмо, то су дела светих
отаца. Али човек који национално мисли, човек, који воли своју домовину и покушава да
учини нешто за њу, он наравно, својим мислима и погледима обогаћује живот читаве
Цркве и читајући књиге Иљина и других руских мислилаца националног и
националистичког усмерења ви ћете обогатити свој унутрашњи свет зато што је нација
граница одговорности оцртана руком Бога. Господ је Сам одлучио ко ће у којем народу да
се роди и којем народу ће да припада. Ако човек заиста воли свој народ, он ће увек
схватити тешкоће, осећања и проблеме друге нације. У Иљину се управо сједињавала
љубав према свом роду и отаџбини и преданост Мајци Цркви.”
Питање: “Да ли је правилно Крштење ако је свештеник све молитве изговарао
ћутке, у себи, иако је било потпуно погружење?”
Одговор: “Знате, чудно је да свештеник чита молитве у себи, вероватно да није све
читао у себи, нешто је вероватно изговарао и наглас, зато што човеку треба некако указати
на то где је крштење, а где миропомазање, где је јелепомазање итд. Међутим, можда
нешто није било у реду с гласом тог свештеника, али у сваком случају неке нетачности у
обављању обреда представљају грех оног човека, који врши обред, а не оног човека над
којим се он врши. Јер у Јеванђељу је речено: “Који прима пророка у име пророчко, плату
пророчку примиће” (Мт. 10, 41). Ви идете код свештеника да бисте добили тајну и
добићете је.
 Постоји предање како је неки старац једном дошао у храм и у храму је било веома
много људи, а старац погледа ту огромну зграду и рече: “Што сте подигли тако велики
храм? У њему се моли свега петоро људи.” Сви се зачудише... Мисле: “Треба га одвести у
олтар.” Уведоше га у олтар и рекоше: “А зашто свега петоро кад тамо има толико народа.”
“Ма нема ту никога: овај на пијаци бира шта ће да купи, ова се свађа са својим ближњима,
а ево овај са својом вереницом већ шета обалом реке.” Кажу му: “Код нас свештеници
служе, и то види како лепо.” Старец погледа и рече: “Ма они не служе,” и насмеја се. Ови
свештеници се мало изнервираше, наљутише се, па кажу: “Како то да не служимо?
Служимо.” А он ће на то: “Ма шта вам је? Ви сте везани конопцем дебљим од три прста и
лежите испод Жртвеника, а уместо вас Литургију служе два анђела Божија због петоро
православних хришћана, који стоје у храму и моле се.” Ови свештеници који су служили -
два свештеника, су имали нека мало погрешна схватања, били су јеретици, али то нису
радили отворено и зато оних пет заиста православних за то није знало и стајало је и
молило се искреног срца и ради њих су Ангели Божји служили службу. Тајна је тајновита,
то је оно што нећемо до краја схватити у овом животу.”
Питање: “Оче Олеже, да ли сте упознати са садржајем књиге у три тома “У
светлости истине” коју је издао Грал из Штутгарта? Ако јесте, како објашњавате оно што
је тамо написано?”
Одговор: “Знате, нисам читао те књиге, нисам их ни видео, али ме та издавачка
кућа под називом “Грал” наводи на опрез. Ја бих вам уопште дао савет да читате књиге
где ипак постоји неко сведочанство о духовној цензури, где је написано “по благослову
патријарха” или по благослову неког другог православног епископа, а ако је то нека
светска издавачка кућа то је ипак људски приступ и треба бити врло опрезан, не треба да
будемо сваштаждери, превише радознали као наша прамајка Ева. Њу је то упропастило.”

Синови Сита и синови Каина

Верност Речи Божијој се у православној црквеној традицији увек сматрала

законитом. Древни хришћански аутори не само да су тумачили Библију, они су се трудили
и да користе метафоре и крилатице из библијских текстова у свом свакодневном животу.
У самој Речи Божијој је речено: “Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије” (1
Петр. 4, 11).
Свети оци категорички забрањују уношење измена у канонске текстове Старог и
Новог Завета. Сви они који не верују у складу с Писмом јесу јеретици, гласило је правило
древне Цркве, као и: “Лопов је и разбојник онај ко не говори по Писму.” Свети Јефрем
Сирин каже: “Нека је проклет онај ко чита Писмо и противречи му, ко чита пророке и
противречи њиховим делима.” У књизи “Крмчија” је речено: “Нека никоме не буде
дозвољено да горе наведена правила мења или укида, да уместо понуђених правила уводи
друга.” Теодор Студит је учио: “Ни епископима нипошто није дата власт да преступају
било које правило, већ треба само да следе одредбе и да се придржавају ранијег.” Свако
самовољно одступање од Светог Писма представља погубну јерес. Светитељ Јован
Златоуст је писао: “Јеретици су и смућују оне који с њима разговарају због тога што их ми
следимо.” Следимо – значи да их пажљиво слушамо, с поверењем, не поредећи њихове
речи с речима Светог Писма.
Дакле, наоружајмо се сведочанствима из Светог Писма и ниједан јеретик неће моћи
да нас наведе да скренемо с истинског пута.
 Прародитељски пад у грех се догодио. Људи су истерани из раја, не знају како да се
врате, очекује их нов, непознат живот, али знају да им сад предстоји да у зноју лица свог
обрађују земљу и да у мукама рађају децу. Такође знају да ће ма колико дуго да живе на
земљи свако од њих пре или касније умрети.
Светитељ Јован Златоуст описујући живот првоствореног човечанства након
протеривања из раја каже: “Ево, Он, Господ, испуњава своју пресуду и извевши човека из
раја сладости, приморава га да обрађује земљу од које је узет.” И ове његове речи од које
је узет нису речене без неког циља, већ да би човек радећи имао на уму смирење и да би
знао да је његово тело потекло из земаљског праха. И ако је у рају, у Едемском врту човек
такође морао да обрађује врт и да га чува, то је био блажени живот, а не казна, а сад, кад је
земља проклета због Адамовог греха он мора да је обрађује у зноју лица свог. Човекова
веза са земљом, као што ћемо видети код светитеља Јована Златоустог, треба да га учи
смирењу. И обрађујући земљу човек се стално смирава. Он као да обрађује и своју душу.
У књизи Исуса, сина Сирахова, је речено: “Не клони се тешког рада и земљорадње, коју је
дао Вишњи” (7, 15). И обрнуто, одвојеност од земље, урбанизација – јесте нешто што није
од Бога и што ствара моралне проблеме. Људи који живе и раде на земљи лакше могу да
схвате шта је смирење. Земља је оно од чега је човек створен. Земља је творевина Божија.
Град је творевина човека, предмет његове гордости, а не смирења.
Није случајно то што је Господ Исус Христос волео да проповеда ван зидина
древних градова Израиља, ван насељених места. Он је волео да беседи на обали мора и
река, на пустим местима. Он људе одводи на планине и у брда. Људи се приближавају
првосазданој природи и на тај начин се уче смирењу. Људи нису умели да цене значај
онога што им је Бог дао у рају. И сад, кроз трње, сузе и зној морају да дођу до спознаје оне
велике мисије на коју су били позвани, на коју Господ позива сваког човека.
“Иза тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудње и роди Каина, и рече: добих
човјека од Господа” (1 Мојс. 4, 1). Како каже Јован Златоуст: казна је жену учинила
разумнијом. Рођење детета она не приписује себи, већ Богу и тако показује да у њој
постоји захвалност. Казна је послужила као подстицај за њено исправљање.
Бог је казнио жену тиме што је повећао њену бол у току трудноће; она у мукама
рађа децу и муж је привлачи. Међутим, у самој казни Ева има и извесну радост. Светитељ
Јован Златоуст говори о рођењу првих људи – Каина и Авеља као о изузетној радости
датој човеку, који је знао и имао на уму своју смртност, и истиче чињеницу да Ева рођење
детета не сматра испољавањем некакве стихије плоти, већ манифестацијом Воље Божије.
И то је заиста тако. И у рођењу првог детета она (Ева) жели да види испуњење својих
месијанских очекивања.
У тренутку кад долази до зачетка тела и живот се буди у женској утроби појављује
се и душа. И све ово се дешава по вољи Творца. Постоји веома много породица које желе
да имају децу, али се то не дешава зато што нема воље Божије да ови људи имају децу.
Могуће је да Господ испитује њихову веру и да они треба да се моле. Али, ако живот
настаје у жениној утроби по вољи Творца ко има права да прекине овај живот?! У нашој
земљи се врши огроман број абортуса, сваког дана умиру нерођена деца. И ако се расуђује
с црквене тачке гледишта било би боље да су их ове жене родиле, крстиле, а затим убиле.
То би био много мањи грех од онога што чине у греху абортуса, јер оне не дозвољавају
детету да угледа светлост овог живота, не дају му да се освети Светим Крштењем. И оно
дете, које је Бог створио, бива убијено у утроби мајке. Задатак Цркве је да заустави ово
безумље које крајем 20. века стиче огромне размере и нијансе јарко израженог
канибализма: од тела деце убијене у абортусу праве се лекови и козметика коју људи
користе за своје здравље. Црква не може да благослови овакво људождерство и не
благосиља га. Јер је воља Творца: Плодите се и множите се и напуните земљу (В.: 1 Мојс.
1, 22).
Абортус није само социјални проблем, који је повезан с нестајањем неке етничке
групе. То је пре свега проблем греха! Овај грех уопште није лични грех људи који врше
абортус, већ и грех целог народа који допушта овакво безакоње. Видимо да управо у
православним земљама непријатељи Васељенског Православља чине све како би смртност
премашила рађање. Као да неко игра онако како свирају силе зла, које покушавају да
униште православно хришћанско становништво. То је велика трагедија.
Човеков живот настаје у утроби његове мајке и овај свештени Божји дар нико нема
право да одузме. Овај живот припада Богу и већ у утроби има своје мистичке религиозне
особености. У Библији се о томе говори прилично категорички: “Прије него те саздах у
утроби, знах те; и прије него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих
те” (Јер. 1, 5); “Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у
дубини земаљској. Заметак мој видјеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани
забиљежени, кад их још није било ниједнога” (Пс. 139, 15-16). У Варнавиној посланици
(19, 5) је речено: “Бог, Господ живота поверио је људима узвишену службу да чувају
живот и човек мора да је обавља на одговарајући начин. Зато живот од самог почетка мора
бити чуван с највећом бригом: абортус и убијање деце јесу ужасни преступи.” Сетите се
Јована Крститеља који је као беба заиграо у утроби своје мајке, кад је Дјева Марија дошла
у дом Своје рођаке. Сетите се преподобног Сергија Радоњешког, који се три пута огласио
у утроби своје мајке за време Божанствене Литругије. Може се претпоставити да нам
Господ у нашем данашњем животу не даје благослов шаљући нам тешка искушења управо
због великог броја абортуса у убистава деце. Као и у древном Израиљу, грехови појединих
људи имају уицај на судбину народа у целини.
Дакле, по благослову Божијем рађа се Каин, а после њега – његов брат Авељ.
Видимо да Бог не престаје да се брине о људима, који су пред Њим криви и које је истерао
из раја. Не дозвољавајући грешницима да самовољно дођу до дрвета живота како не би
јели с њега и како не би почели да живе вечно, због чега је на вратима Едемског врта био
постављен стражар с пламеним мачем. Бог човеку шаље Свој благослов за продужетак
рода, омогућава му да у својим потомицима искупи грех.
“И Авељ поста пастир, а Каин ратар” (1 Мојс. 4, 2). Свака професија, свака животна
околност може да нам послужи како на спасење тако и на погибељ. У апостолским
посланицама је речено: “Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом”
(1 Кор. 7, 24). Нема Богу угодних и неугодних занимања. Постоје угодна и неугодна дела.
Чињеница да је Каин био земљорадник још увек га не карактерише ни на који начин. Као
што смо већ говорили, Бог је земљорадњу дао управо да би људе нучио смирењу. И можда
је по Промислу Господ учинио тако да управо Каин прође кроз ову школу смирења.
Има много школа смирења. На пример, болест. Ако си се разболео размисли због
чега си се разболео. Ако си оздравио, размисли због чега си оздравио. Ако се будемо
сећали Бога и онда кад нам је добро, Он ће се нас сетити и кад нам буде лоше. Слушајући
пажљиво речи апостола Павла треба да знамо да све што радимо мора бити у име Господа
Бога нашег. Тада ће нестати вештачка, сатанска подела живота на религиозни и световни.
Како често данас млади православни хришћани, нарочито неофити, који су недавно дошли
у Цркву, желе да постану свештенослужитељи оставивши световни живот. Међутим, нама
нису потребни само православни свештеници, већ и православни лекари, православни
учитељи, војници, владари и други. Нама је потребна Русија као РЕЛИГИОЗНА
ПРАВОСЛАВНА ДРЖАВА. Не смемо да одвајамо религиозни живот од световног, већ
треба да тежимо уцкрвљењу свих аспеката савременог живота. Одвајати религиозни
живот од световног значи терати Цркву у гето, у резерват, односно чинити ђавоље дело.
Морамо да избацимо дух безбожности из свих сфера друштвеног живота. Живот који не
припада Богу припада ђаволу. Ма који посао да обављаш увек мораш имати на уму да си
православни хришћанин и да поступаш по заповестима Божјим, мораш да схваташ и да
имаш на уму да је овај живот који имаш пут истинског хришћанског делања: трудиш се,
обрађујеш земљу, проширујеш границе раја.
Заповести Божије, глас Божији, постоје у срцу и у души сваког човека. Чак и
пагани који су ван црквене заједнице чују овај глас, “Јер кад незнабошци немајући закона
чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да
је у срцима њиховим написано оно што је по закону” – говорио је апостола Павле (Рим. 2,
14-15).
Даље у Светом Писму читамо: “А послије некога времена догоди се, те Каин
принесе Господу принос од рода земаљскога. А и Авељ принесе од првина стада својега и
од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Каина и на
његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промијени” (1 Мојс. 4,
3-5). Светитељ Јован Златоуст поводом ових принетих жртава каже: “Види како је Творац
природе уткао спознају у савест. Ко је њега, Каина, навео на мисао о приношењу жртве
Богу? Нико други до сазнање уткано у његову савест.”
Међутим, како су браћа принела жртву Богу? Зашто је он примио жртву једног и
није примо жртву другог? Да ли је ствар у томе што су принети различити дарови или је
ствар у нечем другом?
Даље читамо: “Тада рече Господ Каину: што се срдиш? Што ли ти се лице
промијени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш, а кад не чиниш добро, гријех је на
вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији” (1 Мојс. 4, 6-7).
Дакле, имамо два различита односа према жртвама: Каинов однос и Авељев однос.
Међутим, пре него што кажемо нешто о разлици у њиховом односу рећи ћемо како су
учили свети оци: Богу није потребна жртва, већ је за човека важно да покаже своју
захвалност.
Богу жртва није потребна. Он неће имати ништа више и ништа мање од наших
жртава. Господ је увек исти. Међутим, то је нама потребно. Ми треба да искажемо своју
захвалност према Њему. На који начин се може изразити захвалност? Шта има древни
човек? – Храну до које је долазио улажући невероватне напоре. И кад је човек жртвовао
нешто од своје хране то је за њега била велика жртва.
Дакле, Каин приноси плодове земље на дар Господу. Шта он тачно приноси и на
који начин то чини у Светом Писму није речено. А кад Авељ приноси свој дар Господу
видимо да он узима првенце из свог стада и то угојене, односно најбоље од најбољих. Није
важно да се “било шта” жртвује Господу у складу са познатим речима: “На Теби, Боже,
оно што нама не ваља,” већ је важно да човек целог себе даје на служење Богу, јер је Он
једини који то заслужује.
Не треба мислити да је Каин принео жртву немарно из свог незнања. Иако у то
време још није био написан Мојсијев закон људи су већ имали сва основна знања. Сам Бог
је научио људе овим знањима у рају, како каже древно предање. Такође не треба мислити
да су карактер жртава браће одређивали само плодови њиховог рада. И Каин и Авељ су
могли да принесу Богу било коју жртву - како крвну, тако и бескрвну. Довољно је било да
се обрате један другом и да затраже оно што им недостаје за жртву. Читава ствар је у томе
ко је од њих какву жртву принео за себе као оно што је неопходно да се принесе Господу.
Мирна жртва, без проливања крви приношена је за мале грешке као што су:
помисли, расположења и грешке. А крвна жртва се увек приносила за смртни грех.
Жртвена животиња, која се убијала приликом приношења жртве као да је замењивала
човека који је починио смртни грех и који би требало да буде подвргнут смртној казни.
Односно, видимо да је избор врсте жртве пре свега била човекова свест о степену
сопствене греховности.
Какав смртни грех је починио Авељ који приноси крваву жртву? Авељ крваву
жртву не приноси само за себе, већ и за своје родитеље – Адама и Еву. Он зна да се њихов
грех не састоји у томе што су узбрали плод, већ у томе што су поверовали змији и ђаволу
више него Богу. Авељ схвата да се родитељски грех непосредно тиче и њега. У 20. глави
књиге Излазак речено је: “Ја сам Бог твој, Бог ревнитељ, Који походим гријехе отачке на
синовима до трећега и до четвртога кољена” И Авељ с трепетом приноси крваву жртву, он
жели да се избави од овог ужасног наследног греха.
Каин размишља потпуно другачије. Он своје грехове сматра безначајнима, а
родитељски грех није његов грех. Мајка је убрала плодове и дала их оцу. Зашто онда он,
Каин, за то мора да одговара? Каинова позиција је, треба отворено рећи, данас
најраспрострањенија. Долази човек у храм и каже: “Оче, ево у томе сам згрешио, а неких
нарочитих грехова немам, често се исповедам, причешћујем, у принципу, водим нормалан
живот.” Одавде не следи да људи мало греше, него да су духовно непросвећени, не знају
шта је грех, и не виде га. Нема ниједног праведног. У Светом Писму је речено: “Ако
речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама” (1 Јн. 1, 8). Свети апостол
Јаков је говорио: “Сви ми много гријешимо” (Јак. 3, 2). Грех је озбиљан, глобални
проблем.
Причали су ми за једног високообразованог свештеника код којег је једном
приликом дошло много људи, који су се бавили богословским проблемима како би заједно
решили многа питања у којима нису постигли сагласност (ово се догодило 40-50-их
година нашег века). Пре него што је почео заједнички рад свештеник је предложио свим
гостима да се исповеде и причесте Светим Тајнама. Исповест је дуго трајала. По
завршетку исповести упитао је богослове и философе да ли имају проблема. Испоставило
се да проблема нема, сви су били решени на исповести. Једини важан проблем јесте
проблем греха. И овај проблем се не решава богословским споровима и гласањем, већ
покајањем на исповести код законитог, односно канонски правилно рукоположеног
свештеника који припада Истинској Цркви.
Вратимо се древном човеку. Авељ је у потпуности био заокупљен тиме да
правилно принесе жртву. Питања нашег религиозног живота нису питања слободног
времена, одмора у току викенда: где да одемо у недељу – у цркву или на неко друго место.
То су питања живота и смрти. Један богослов 20. века говорио је да расуло у црквеном
животу постоји зато што је изгубљено поштовање култа и традиције. Од тога с каквом
пажњом читамо јутарње и вечерње молитве, како стојимо на службама, како учествујемо у
обредима и тајнама зависи хоће ли се наша молитва подићи “изнад плафона” или неће,
хоће ли доћи до Бога или је нико неће чути.
 У књизи Левит, у 13. глави постоји једно веома чудно место које и кад га човек
пажљиво прочита изгледа противречно. Међутим, ако га прочитамо управо сада оно ће
нам помоћи да схватимо разлику између Каина и Авеља, између жртава које су обојица
принела. У овој глави говори се о губавцима. “И свештеник нека га види; ако буде бијел
оток на кожи и длака буде побијељела, ако би и здраво месо било на отоку, губа је
застарјела на кожи тијела његова; зато ће га свештеник прогласити да је нечист и неће га
затворити, јер је нечист” (1 Мојс. 13, 10-11). А даље је речено “Ако ли се губа изаспе по
кожи и покрије сву кожу човјеку од главе до пете, гдје би год свештеник очима погледао,
кад свештеник види да је губа покрила сву кожу на њему, прогласиће да је човјек чист,
јер је све побијељело па је чист”(1 Мојс. 13, 12-13). Како то да схватимо, ако је губа
делимична - човек је нечист, а ако губа у потпуности покрива тело – он је чист? То је
велики симбол тога какво мора да буде наше покајање. Морамо да дођемо на исповест и
да кажемо: “Од главе до пете нема на мени здравог места.” И да покажамо сва своја болна
места, да спознамо све своје грехове и да се за њих покајемо. И тада ће се покајање
остварити и Господ ће примити ову жртву из наших уста.
Прича о митару и фарисеју је очигледан пример човека који је убеђен у своју
праведност и који понижава другог. “Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један је
фарисеј а други цариник” (Лк. 18, 10). Фарисеј је био веома религиозан човек, чак је био
изузетно побожан, постио је два пута недељно, давао десетину свог прихода, радио је све
што је уставом било прописано да ради благочестив човек, искрено је сматрао себе
добрим и захваљивао се Богу за то што га је створио тако добрим, а не таквим, “као што су
остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник” (Лк. 18, 11).
Чак и у храму није стајао негде с краја, већ на сред средине, где је, како се њему чинило
било више Божије благодати. А ко је митар (цариник)? То је скупљач данка за римске
окупаторе и истовремено њихов извор информација, односно доушник. На царинике су
сународници гледали са сумњом и презиром, трудили су се да се држе подаље од њих – на
удаљености од најмање седам метара. Цариника су доживљавали као човека који атакује
на њихово богатство и слободу, као на помагача завојевача који често себи дозвољава
велику неправедност. Цариницима су прилазили само ради плаћања данка. И цариник је
све то схватао. Он је стајао на самом крају храма, поред улаза и не смејући чак ни поглед
да подигне молио се: “Боже милостив буди мени грјешноме!” (Лк. 18, 13). Сличне
ситуације се често могу уочити у храму када неки који сматрају да су бољи од других, да
заслужују више Божије милости почињу с осећањем надмоћи да се односе према другима,
који су тек недавно дошли у храм, да их терају са “свог” места, да им стављају примедбе.
А Господ је рекао: “Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који
себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се” (Лк. 18, 14).
Вратимо се Каину и Авељу. “И Господ погледа на Авеља и на његов принос.” Шта
значи: “погледа на његов принос”? По тумачењу Кирила Јерусалимског и других отаца
Цркве, “погледа” – значи “примио је”. С неба је сишао огањ Божји, који је примио жртву.
Авељева жртва је била примљена, а жртва Каина није, ма колико се он трудио да запали
ватру на свом жртвенику. И Каин се стварно наљутио. Он је ипак желео да принесе жртву,
можда не тако озбиљну као Авељ, али је ипак хтео. А Господ је уопште не прима.
Како се често нешто слично дешава у нашем животу. Човек жели да стекне милост
Божију испунивши само формално низ услова. Три дана је постио, ишчитао је каноне,
исповедио се – и спреман је да прими Свете Христове Тајне. Једном је код мене на
исповест дошао човек с пет-шест листова текста ситно откуцаног на компјутеру. Кад сам
погледао текст питао сам овог човека који га је донео: “Јесте ли сами то припремили?” –
“Не, помагали су ми сарадници.” Ова “исповест” је направљена на следећи начин: узели
су поуке оптинских стараца и друге књиге светих отаца, изабрали одатле све што им је
одговарало, сабрали, обрадили и – “исповест” је готова. Човеку, који се читавог живота
бавио литературним компилацијама, није ни на памет пало да приступ Богу мора бити
другачији. Занимљив је и “пост” овог човека. Пошто је био мој познаник назвао ме је
телефоном и понудио ми је да заједно “мало постимо” – припремио је извандредну вечеру.
Каквих тамо јела није било! То ме је прво навело да будем опрезан, а касније ме је
заинтересовало. Прихватио сам позив и дошао. Вечера је заиста била изванредна. Све је
било посно, али је све то било више него раскош. Три дана поста мог познаника су прошла
одлично. Све што је потребно и важно у овом смислу он је прочитао и снимио на
касетофон како би у свакој животној ситуацији без потешкоћа могао да нађе оно што му
треба и како би то чуо. После оваквог “поста” причестио се и веома задовољан упутио
кући очекујући Божију милост. Недељу дана касније имао је озбиљне притужбе: “Ништа
се није променило иако сам све испунио. Где сам могао да погрешим?” Мој познаник се
веома наљутио и – помрачило се лице његово.
Ни Каин не разуме шта је лоше учинио. Принео је жртву. Он није брао плодове са
забрањеног дрвета – мајка је узбрала и дала оцу. И то се догодило онда кад њега, Каина,
још није ни било на свету. Зашто он мора да одговара за њих? У Каину делује механичка
логика. Он не размишља онако како треба да размишља духовни човек.
Кад причам причу о Каину и Авељу деци, наводим им пример тога како им се дају
поклони. “Хоће ли вам бити пријатно ако вам неко донесе књигу и каже: “Донео сам ти
књигу на поклон. То је веома лепа књига, молим те, узми је.” – “Да, биће нам пријатно!”
одговарају деца. “А ако вам је донесу овако: “На, ето ти књига.” Или: “Ево ти ова књига,
мени не треба.” – “Не, тако не желимо,” одговарају деца. Тако је и у храму. Иза
спољашњих канона стоји још и твој истински однос према Богу. И управо од њега зависи
хоће ли Господ примити твоје служење или неће.
Дакле, Каин се наљутио, заиста се јако увредио. И јавио му се Сам Господ Бог!
Тада рече Господ Каину: што се срдиш? Што ли ти се лице промијени? Нећеш ли бити
мио кад добро чиниш, а кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под
твојом влашћу, и ти си му старији” (1 Мојс. 4, 6-7). Ово је веома важан библијски текст.
Бог се јавља Каину, а не Авељу – праведном човеку, који је све учинио онако како треба,
не само спољашње, већ и унутрашње. Бог се јавља ономе ко се увредио, ко све наопако
схвата. Он покушава да уразуми човека који се гневи на свог брата због различитог односа
Господа према њиховим жртвама, ко је на путу ка убиству. Први пут се на земљи у
људском срцу појавила завист. Бог није дошао у овај свет да спаси праведнике, већ
грешнике. Господ Каину не предлаже само да чини добра дела, већ и да се активно
супротставља злу.
А зар нас Господ не зауставља кад чинимо ове или оне грехове? Зар нам не говори
кроз нашу савест, проповеди и поуке наших духовних отаца кад неправилно поступамо? И
зар све то није написано у Светом Писму?
Међутим, Каин не слуша глас Господа. Он се наљутио. Намислио је да убије брата.
“Кад бијаху у пољу, скочи Каин на Авеља брата својега, и уби га” (1 Мојс. 4, 8). Авељ је
убијен. Каин жури кући, али му се Господ поново јавља: “Тада рече Господ Каину: гдје ти
је брат?” (1 Мојс. 4, 9). Бог је начинио још један покушај да врати Каина Себи, да га
усмери на пут покајања. Наравно, Господ зна шта се догодило с Авељем, али Он даје
Каину, као некада Адаму, могућност да се у свом одговору покаје, да замоли Бога за
опроштај за учињено. Међутим, какав одговор чује? – “Не знам, зар сам ја чувар брата
својега?” Кад је Каин приносио мирну жртву сматрао је да нема везе с грехом својих
родитеља. Међутим, видимо да он није заражен само грехом својих родитеља, већ и
последицама овог греха! Кад су Адам и Ева пали у грех они су такође изгубили разум
мислећи да од Бога могу да се сакрију у жбуњу међу дрвећем раја. Тако и Каин сматра да
ако у тренутку братовљевог убиства није видео Бога ни Бог није видео њега и да може да
Га превари. “А Бог рече: шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к Мени. И
сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из
руке твоје. Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и
бјегунац на земљи” (1 Мојс. 4, 10-12). Каин је разобличен. Зло увек бива разобличено.
Колико има случајева кад се људи кају чак и за неоткривене злочине, за убиства.
Сами су долазе у органе правосуђа с речима: “Не могу више, лик убијеног ме прати.”
Руски народ има пословицу: “Људска крв није вода, просто тако се не може пролити.”
Убица се налази у стању вечног страха. Човек који убија другог убија своју сопствену
душу. Он се плаши да ће га стићи казна и ужас који влада у души убице није могуће ни
замислити.
Као свештеник имао сам прилике да се срећем са сличним људима у затворима.
Ови људи су се понашали неприродно, покушавали су да се на неки начин издвоје из
гомиле затвореника. Њихове очи су показивале страх и ужас, који је владао у њиховим
душама. Убица се увек плаши да ће бити убијен. Зло увек стигне онога ко учини зло.
“Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити” (Мт. 7, 2).
И Господ доноси пресуду Каину: “И сада, да си проклет на земљи, која је отворила
уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу узрадиш, неће ти више
давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи” (1 Мојс. 4, 11-12).
Све казне које Господ даје за грехове првосазданог човечанства везане су за земљу.
Адам се кажњава тиме што у зноју лица свог мора да ради за хлеб обрађујући земљу. Каин
се кажњава тиме што му земља неће дати снагу. Земља – основа, ослонац човековог
живота почиње да се љуља испод ногу грешника. Каже се: “Гори земља под ногама.” И
испоставља се да је у Каиновој души, у души човека, који није оправдао своје име – пакао.
Каин у преводу с јеврејског означава стицање (дар), а Авељ – пара.
У Русији се именима увек придавао велики значај.
Једном приликом сам прочитао нешто о томе шта се десило у прошлости у једној
од централних руских губернија. Неки човек по имену Фјодор починио је за то време
страшан злочин и било је у припреми суђење. Пред кућом губернатора окупили су се сви
Фјодори ове губерније са захтевом да се туженом промени име у току суђења како се не
би вређао Теодор Стратилат. И заједничком одлуком губернатора и надлежног архијереја
одлучено је да се овај човек не зове својим именом за време суђења. Кад је била донета
пресуда свештеник је осуђеном вратио име путем наречења истог овог имена зато што је
ступао на пут покајања и човеку је био потребан његов светац да му помогне.
Кад грешимо и кад за нас кажу да Николај или Петар лоше поступа зар то не пара
уши? Јер изговарају се имена наших светаца! Треба сачувати част свог имена. И не ради
сопственог достојанства, већ ради свеца чије име носиш.
И Каин каже Господу: “А Каин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не
може опростити. Ево ме тјераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се
скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси. А Господ му рече: зато ко убије
Каина, седам ће се пута то покајати. И начини Господ знак на Каину да га не убије ко га
удеси” (1 Мојс. 4, 13-15).
Поводом знамења датог Каину постоје различита тумачења:
1) оболео је од губе и свако ко га је видео у таквом стању сматрао је да је Каина већ
казнио Бог;
2) на Каиновом челу је израстао рог;
3) на његовом челу Господ је начинио натпис због којег је оних који су га читали
обузимао свештени ужас. (Блажени Теодорит: Сама одлука Божија била је знамење које је
спречавало људе да га убију).
4) био му је дат пас како би му сачувао живот, и од овог пса Каин се није растајао
ни у свом станишту (дакле, обичај да се у кућу уводе пси потиче од Каина и може бити
назван каинитским).
Како је касно Каин схватио шта је учинио! Бог је долазио код њега док је тек био
на путу ка греху, док је још могао да измени своју судбину. И ево, сад кад се све догодило
и кад је касно да се било шта мења, он почиње да схвата какво тешко бреме је легло на
његова рамена.
Ако је човек закаснио на посао – то је један грех, ако је закаснио на сусрет са
својим познаником – то је други грех. Међутим, ако закасни да се помири с Богом – то је
страшан грех!
Испричаћу вам причу коју сам чуо од једног старијег верника, мог познаника. Он је
имао много млађег брата који није веровао у Бога. Поштовао је одређене традиције,
поштовао је правила понашања у друштву, уопште, био је човек који се у свету сматра
добрим. Међутим, у Бога није веровао и у цркву није ишао. Старији брат који се звао
Серафим више пута је говорио млађем: “Треба да идеш у цркву, треба да се молиш.” На то
је овај безбрижно одговарао: “Ићи ћу кад будем стар као тата и мама, а сад имам друга
посла.” И једном је старији брат изговорио речи које су заиста биле пророчанске: “Пази да
не закасниш!” и поновио их је два пута. После тога прошло је свега неколико дана и
зазвонио је телефон у стану старијег брата: “Да ли је тај и тај ваш брат? Дођите што пре,
догодила се саобраћајна несрећа, стање је било критично.” Старији брат је одмах појурио
у болницу, али... Лекар, који га је дочекао рече: “Умро је.” После неког времена тело
покојника је довежено кући. После послова око сахране брат који се уморио у току дана
заспао је седећи у фотељи поред ковчега и видео како у собу улази млађи брат и виче:
“Симо, закаснио сам! Закаснио сам!” Старији се буди и види млађег у ковчегу.
Како често све главне послове остављамо “за сутра”! “Сутра ћу дати отказ.” “Сутра
ћу почети нов живот.” Или: “Стићи ћу да се покајем.” Живот у перспективи јесте ђаволска
саблазан, удаљавање од реалности. Треба живети данас. Ми смо на то позвани. Сутрашњи
дан за нас може и да не наступи. Истински хришћански живот неће наступити онда кад
дођеш у Оптину пустињу. Човек може да оде празних руку чак и из Оптине. Истински
хришћански живот неће почети онда кад завршиш богословију, кад се преселиш или кад
се ослободиш досадних комшија. Он мора да почне данас, истог овог дана.
Сваки дан је добар за дело спасења људске душе. Кад човек живи у перспективи,
њега нема у садашњости, он је сав већ тамо, у будућности, а сутрашњи дан још није
наступио, што значи да га ни тамо нема. Нема га ни овде, ни тамо – нигде га нема. Ево
одакле потиче духовна празнина – од неиспуњености ситуације у којој човек живи.
И ево, покајање долази касно, Каин прекасно схвата ужас онога што је учинио.
Каина обузима страх од смрти, страх да ће му бити враћено на исти начин. Али Господ
каже да нико не сме да убије Каина, јер ће таквом бити враћено седмоструко. Зло пре или
касније мора бити заустављено. Господ је забрањујући освету Каину забрањивао крвну
освету као такву.
Ми морамо да бранимо своју домовину, своју православну браћу ма где се она
налазила, али не с осећањем освете и личне увреде, већ само с осећањем свештеног дуга.
Треба да тражимо правилан онос према заповестима Божјим, према Божјим забранама
које су нам дате како би нас зауставиле на путу ка греху.
“И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према
Едему. И позна Каин жену своју, а она затрудње и роди Еноха. И сазда град и прозва га по
имену сина својега Енох” (1 Мојс. 4, 16-17). Ево ко је био први градитељ града на свету –
од земље проклети Каин! Стари градови су тврђаве. И Каин, којег је обузимао страх за
сопствени живот гради себи тврђаву. Он не жели да се учи смирењу. Он жели да се брани.
И даље се љути. И називајући град именом свог сина он све више и више показује своју
отуђеност од Бога, то да је сам себи довољан.
Проблем урбанизације није само социјални, већ и религиозни проблем. Већ смо
говорили да уопште не сме да постоји подела проблема на световне и црквене. Човек у
себи осећа тежњу ка земљи. Није случајна тако велика тежња становника великих градова
према викендицама и баштама. Човек у општењу с природом види небо, сунце, дугу после
кише, види како тече тиха речица, види поља, дрвеће, цвеће и његово срце бива испуњено
мислима о лепом, о Богу.
Природа нас никада не прикива за конкретну историјску ситуацију. Она је ван
времена. И кад стојиш негде у пољу схваташ да је овде било тако и пре сто, пре двеста
година, и у време преподобног Сергија.
Град је нешто потпуно друго: асфалт испод ногу, унаоколо су бетонске грађевине,
димњаци, дим, прљавшитна, ђубре. И људи су почели да се навикавају на овакав “пејзаж”.
Један човек, који је као ходочасник путовао у Свету Земљу причао ми је како је после
повратка из ње одједном све угледао у другом светлу. Он, који је тамо живео недељу дана
у православном манастиру допутовао је кући у Москву и угледао сметлиште, канал поред
своје куће, бару преко које пролазници прескачу. Непријатно изненађен својим открићем,
почео је да се сећа како је сам више пута скакао преко те баре, и чак је тражио погледом
камен на који треба да стане како би успешно прескочио. Зашто сад све доживљава на
други начин? Пошто је неко време боравио на местима којима је корачао Господ, у
великој светињи, цео свет је почео доживљава другачије.
А ево, Каин не жели да живи у свету Божјим, он жели да створи свој вештачки
свет. И у овом граду ће живети по својим правилима. “А Еноху роди се Гаидад; а Гаидад
роди Малелеила; а Малелеило роди Матусала; а Матусал роди Ламеха. И узе Ламех двије
жене; једној бјеше име Ада а другој Села” (1 Мојс. 4, 18-19). Грех се испољава у Каиновој
деци – код њих се појавила бигамија, која почиње да прети и животу самог Ламеха. “И
Ада роди Јовила; од њега се народише који живе под шаторима и стоку пасу. А брату
његову бјеше име Јувал; од њега се народише гудачи и свирачи. А и Села роди Товела,
који бјеше вјешт ковати свашта од мједи и од гвожђа, а сестра Товелу бјеше Ноема" (1
Мојс. 4, 20-22). Видимо да живећи у вештачком свету, у вештачком граду, Каинови
потомци почињу да стварају занате, који су касније створили индустрију. И ако смо раније
говорили о томе да је Господ основао земљорадњу овде видимо да је индустрија дело руку
Каинових потомака. Лако се може претпоставити да је Тувалкаин, који је био ковач свих
оруђа од бакра и гвожђа ковао не само оруђа за рад, већ и оруђе за убиство – оружје. Није
случајно што у овом роду до таквих размера расту убиства и цвета крвна освета. Ламех,
уплашен сопственим грехом, грехом бигамије, а затим и убиства говори својим женама:
“Чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте ријечи моје: убићу човјека за рану своју и
младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и
седам пута” (1 Мојс. 4, 23-24). Видимо да грех рађа грех, као што лавина настаје од мале
грудве снега. Седам пута се претворило у седамдесет пута седам!
Древни људи су учили да је Господ Сам открио Каину да ће по истеку живота
седам генерација бити убијен. Каина убија његов потомак, Ламех, који је у лову помешао
старог Каина с дивљом животињом и убио га стрелом из лука. Зло увек сустиже онога ко
га је починио.
Вратимо се Авељу. Господ васпоставља праведну грану Авеља. О обнављању рода
праведника у Светом Писму се каже: “А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и
надје му име Сит, јер ми, рече, Бог даде другога сина за Авеља, којега уби Каин” (1 Мојс.
4, 25). Друго семе – други народ. Појављују се две племенске линије: каинити и ситити.
Каинити следе човекоубицу Каина. Ситити настављају традицију праведног Авеља. “И
Ситу се роди син, којему надједе име Њенос. Тада се поче призивати име Господње” (1
Мојс. 4, 26). Тек тада је човечанство протерано из раја поново почело да призива име
Гопода! До тада се сналазило без Њега.
“Ово је племе Адамово. Кад Бог створи човјека, по обличју Својему створи га.
Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човјек, кад бише створени. И
поживје Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју својему, као што је он, и
надједе му име Сит. А родив Сита поживје Адам осам стотина година, рађајући синове и
кћери; Тако поживје Адам свега девет стотина и тридесет година; и умрије” (1 Мојс. 5, 1-
5).
Познато је да се Адам, наш праотац покајао због греха који је починио и да је
живео у строгом уздржању и посту 130 година. Он је овај свет напустио у стању покајања
и скрушености због пада у грех. Још у рају, упозоравајући на последице непослушања
Господ Бог је говорио нашим прародитељима: “Али с дрвета од знања добра и зла, с њега
не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш” (1 Мојс. 2, 17). Поставља се питање
зашто Адам није умро истог дана када је појео забрањени плод? Овде треба схватити да је
живот у рају означавао живот у свету Божијем, у којем су и време и простор другачији
него у нашем свету. За Божије време је речено “Један дан пред Господом је као хиљада
година, и хиљада година као један дан” (2 Петр. 3, 8). И у овом смислу су Адам и Ева
умрли истог дана кад су згрешили зато што су изгубили живот у Свету Божијем који је
вечан.
Први људи су живели веома дуго, више од деветсто година. Господ им је дао много
година живота како би они могли да се плоде и множе и да испуњавају земљу. Међутим,
видимо да заиста постоје два народа, два животна пута. Један народ је праведан, и људи
тог народа ће касније у Библији бити названи синовима Божјим. Други народ је грешан,
његови припадници ће касније бити названи синовима човечијим. Међутим, и један и
други народ представљају већ смртно човечанство, истерано из раја.
И ево, прва, природна смрт је посетила људе: умро је Адам. Светитељ Василије
Велики наводи предање по којем су људи не знајући шта да раде с телом умрлог човека
ово тело ставили на планину под вреле сунчеве зраке. И оно је лежало тамо тако да је
кожа почела да нестаје са чела. Запањени таквим изгледом људског лица људи су ово
место почели да називају местом отворене лобање или главе – Голготом. Проћи ће
неколико хиљада година, и управо на овом месту ће бити разапет Син Божји. Кад
Римљани буду копали на том месту да подигну крст како би разапели Господа они ће
наићи на лобању и бациће је не придавши јој никакав значај. И она је лежала поред Крста,
и крв Господа Исуса Христа која је текла са Крста капала је на њу. Управо Адамову
лобању видимо у подножју распећа. Место Адамовог погребења постало је место распећа
другог Адама како Исуса Христа назива апостол Павле, место где је Христос извршио
искупљење првородног греха.
Дакле, у линији каинита цвета грех, а у линији ситита налазимо праведнике. И међу
овим праведницима издваја се Енох (не треба га мешати с Каиновим сином по којем је био
назван први град на земљи!). “И Енох је ходио пред Богом” (српски текст: “Поживје Енох
једнако по вољи Божијој”) (1 Мојс. 5, 22). Шта значи ходио је пред Богом? То значи да је
увек имао на уму да је Бог – свевидеће Око, Ухо које све чује, да од њега не можеш да се
сакријеш, Њега не можеш да превариш. “И живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде
га, јер га узе Бог” (1 Мојс. 5, 24). Нестао је, каже се у Књизи, али није умро. Бог га је
живог узео на Небо. Само су два човека из старозаветног човечанства удостојена такве
милости: Енох као представник човечанства пре потопа и пророк Илија као представник
човека после потопа. Они су живи узети на Небо и у време антихриста поново ће доћи на
земљу како би посведочили да је и после потопа могућ пут праведности.
Поводом два смера у животу која потичу од Каина и од Авеља (Сита) блажени
Августин у свом делу “О граду Божијем” у 15. књизи пише: “Дакле, од два родоначелника
људског рода био је рођен Каин, који припада људском граду, а затим Авељ који припада
граду Божијем. Као што кад је у питању неки човек-појединац на основу искуства бивамо
убеђени у истину, коју је изрекао апостол да није прво духовно, већ душевно, а затим
духовно и да се зато свако, пошто се рађа од осуђеног остатка по Адаму, рађа као зао и
телесан, а затим препородивши се у Христу постаје добар и духован тако је и у целом
људском роду само постојање ових градова почело је да се изражава сменом генерације
које се рађају и умиру. Први се родио грађанин овог века, то јест Каин, затим већ човек
туђ овом веку, који припада граду Божијем, односно Авељ, који је благодаћу
предназначен, благодаћу изабран, по благодати гост на земљи, по благодати грађанин
неба.” Тако блажени Августин описује постојање не просто два народа, већ као два града,
два царства, који су иако постоје један поред другог и наизглед су помешани, духовно
потпуно различити. То је тајна духовног живота. Светитељ Јован Златоуст је говорио:
“Авељ није саградио ниједан град, зато што је тражио град небески.”
То су два пута: један је пут материјалиста, који траже срећу у овом животу,
опипљиву срећу, добробит која се може видети и опипати. Други пут је пут оних који не
траже срећу у овом животу, већ се духовно подвизавају. Главни циљ њиховог живота јесте
град духовни, Нови Јерусалим, који је сишао с Неба.
У руском древном богословљу веома је јако изрежено учење о странствовању
Царства Божијег, по којем оно прелази из једне земље у другу, од једног народа другом.
Прво такво царство јесте Црква Авраама, Исаака, Јакова – Старозаветна Црква. За древне
праведнике апостол Павле у Посланици Јеврејима је говорио да Авраам, Исаак и Јаков
нису имали стално боравиште како би тражили град небески. Међутим, древни Јевреји
нису сачували своје достојанство разапевши на Крсту Сина Божијег. И њихов положај је
био ужасан, јер је Син Божји окривљујући их рекао: “Ваш отац је ђаво!” (Јн. 8, 44).
Старозаветно Царство је постојало у данима првог Рима. У време другог Рима настаје
Друго Царство Божије – Византија. Управо из овог Другог Рима – из Византије – дошло је
у Русију Православље у свој својој велелепности и чистоти. Међутим, времена се мењају,
потписује се унија с католицима и Други Рим пада.
Наши преци су говорили: “Москва је трећи Рим, и четвртог неће бити.” У овим
речима нема чак ни трунке гордости, већ постоји само поимање сопствене одговорности.
У та давна времена постојала је навика да се људи вековима ослањају на Византију, да се
на њу угледају. И одједном су се сви ови канони и обичаји срушили. И тада су људи на
Руску земљу почели да гледају с надом. Грчки источни патријарси, цареви, кнежеви и
прост народ – сви су с надом гледали на последње православно царство. То је велико
призвање, велика мисија, велика одговорност. Митрополит Антоније (Храповицки) је
говорио да Рус није етнички или расни појам, већ је Рус – религиозан појам. То је заиста
извесно изабраништво, нарочита мисија. И ако некада будете имали прилике да посетите
Атон чућете огроман број предања, древних пророчанстава, која говоре о будућој судбини
Руског царства, о његовом значају за целу православну васељену.
Једно од предања гласи да је у тренутку кад су у Свету Софију у Константинопољу
упали Агарјани-Турци и почели да уништавају светиње са Светом Чашом у рукама изашао
јеромонах с речима: “Со страхом Божијим и вјероју приступите.” Агарјани су се бацили
на њега, али су се раздвојили зидови храма, примили свештеника и поново се спојили. Ово
предање каже да ће се зид, кад руски војници уђу у Свету Софију као ослободиоци поново
раздвојити, изаћи ће овај стари јеромонах, изговориће исте ове речи: “Со страхом Божијим
и вјероју приступите” и причестиће руске војнике-ослободиоце, који ће, наравно, оставити
своје оружје испред улаза не усуђујући се да с њим уђу у храм Божји.
Дакле, последња битка између каинита и ситита тек предстоји. Читава историја
хришћанства је историја борбе, али притом увек треба да имамо на уму да “не ратујемо
против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета,
против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли
одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја
истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за Јеванђеље мира; а
изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога;
и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија” (Еф. 12-17).

Светски потоп.
Грађење Вавилонске куле

Раније смо видели како су на земљи почела да се развијају два људска рода:
потомци праведног Авеља, који су названи сититима по имену Сита рођеног уместо
убијеног Авеља, јер како је рекла Ева: “Бог ми даде другога сина за Авеља, којега уби
Каин” (1 Мојс. 4, 25) и неправедни род човекоубице Каина, који је све дубље и дубље
тонуо у грех и који су названи каинитима. Господ није желео да се ова два рода мешају,
пошто му је била драгоцена чистота праведног рода. Међутим, људи “почеше множити се
на земљи, и кћери им се народише. Видећи синови Божји кћери човјечије како су лијепе
узимаше их за жене које хтјеше” (1 Мојс. 6, 1-2). Овде су синовима Божјим названи
потомци Сита, а кћерима људским – потомци Каина. Господ не жели да се човеков
породични живот гради само на плотском избору, већ на темељу духовног јединства. У
посланици апостола Павла Ефесцима налазимо следеће речи: “Тако су дужни и мужеви да
воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, самога себе воли. Јер нико
никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује” (Еф. 5, 28-29). А раније је Господ
рекао: “Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој,
и биће двоје једно тијело” (1 Мојс. 2, 24). Ево великог циља хришћанског брака: двоје су
једно тело у јединственом духу. Јединство није само телесно већ и духовно. Огроман број
развода у нашем друштву данас јесте последица тога што многе људе у браку привлачи
чисто спољашња страна узајамних односа мушкарца и жене. Међутим, спољашња лепота
се не подудара увек с унутрашњом лепотом и у Јеванђељу има много примера овакве
неподударности, кад се испостављало да су наизглед побожни људи изнутра пуни
покварености. Господ Исус Христос је говорио да су они слични окреченим гробовима
(Мт. 23, 27). У Израиљу је постојао обичај да се украшавају гробнице, да се оне праве у
облику малог дворца. Споља је све лепо, а унутра се одвија процес разлагања људског
тела. Код апостола Павла постоји друго поређење: окречени зид – тако је он рекао
јеврејском првосвештенику, који га је испитивао. Шта то значи? Ако човек није имао
средстава да сагради зид од камена он је користио све што би нашао: камен, дрво, глину, а
затим је да би придао грађевини једнообразни изглед све то кречио. Споља је зграда
изгледала пристојно, а унутра је била старудија. У своје време имао сам прилике да се
дружим са свештеником који се још док је студирао богословију веома брижљиво односио
према избору животне сапутнице, али је погрешио изабравши управо окречени зид. То је
било у оно време кад је свештенослужитеља било мало и кад су се они сматрали богатим
људима. Многе девојке су тада долазиле у богословију с привидном побожношћу, а у
ствари да би се удале за богослове. Ове девојке су знале да свештеник може да се ожени
само једном. Кад су се упознали будућа жена је била скромна, пристојна, носила је
мараму, често је ишла у храм, инсистирала на честој исповести. Међутим, чим су се
венчали скинула је мараму и изјавила: “Ти имаш свој живот, а ја свој. Бићу ти верна жена,
али немој од мене да тражиш ништа више.” Живот овог свештеника је постао мучење,
духовни проблем. И како је важно за младе људе да на време оцене човека, да не направе
сличну грешку. И како велики благослов може бити брак у којем хришћанин има
православну жену – хришћанку.
У књизи Прича Соломонових речено је: “Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више
него бисер” (Прич. 31, 10). Бисер је у стара времена био веома скупоцен украс. “Љупкост
је пријеварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу” (Прич.
31, 30).
Света Црква саветује да се људи за срећан брак моле светом Гурију, Самону и
Авиву – покровитељима породичног огњишта. Међутим, ако вас је задесила судбина да су
ваш животни сапутник или сапутница неверујући или да сте сами ступили у брак као
човек који не верује у Бога, немојте сматрати да је све изгубљено. У посланицама
апостола Павла постоје речи: “Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта
знаш, мужу, можда ћеш спасти жену?” (1 Кор. 7, 16). Сви ми треба пажљиво да читамо
речи Светог Писма, зато што то нису нека апстрактна сведочанства о врхунцима живота,
већ практични савети, поуке које ће нам помоћи да правилно видимо оно што нас
окружује. Оно што видимо својим телесним очима нимало не одговара правој реалности.
Ми све у овом свету видимо као кроз метно стакло, у загонеткама, и много тога у животу
не схватамо. И то што се “синови Божји састајаху са кћерима човјечијим” (1 Мојс. 6, 4),
односно то што су потомци Сита почели да се мешају с каинитима, било је управо слепо
стање душе, испољавање духовне празнине. То је било мешање чистих и нечистих,
верујућих и неверујућих, што за последицу има уништавање истинске представе о Богу у
људима “А Господ рече: неће се дух Мој довијека прети с људима, јер су тијело; нека им
још сто и двадесет година” (1 Мојс. 6, 3). Највећа трагедија за човечанство била би да су
људи налазећи се у стању греха остали вечни.
У смањивању година живота грешних људи треба видети милост Божију, јер да су
они као раније живели по осамсто-деветсто година навукли би на себе осуду, зато што
време које им је дато не би користили за духовно богаћење него за умножавање грехова.
Једна жена је веома туговала због тога што је њен малолетни син био на самрти,
прекоревала је Бога због тога и молила Га да остави дете у животу. Кад је заспала уснила
је сан у којем јој је показан сав живот овог детета, почевши од тог тренутка: он је
оздравио, одрастао, постао јак, стекао сјајно образовање, имао је пријатеље, вереницу
којом се касније оженио. Међутим, после тога доспева у вир преступног света, чини тешке
злочине, на њему има много грехова, обрачун је неизбежан. Несрећна мајка видећи све то
ужаснуто повика: “Господе, заустави!” и пробуди се поред постеље детета, које је
умирало.
Не смемо да заборавимо да Бог сваког од нас воли више него мајка. Речено је:
“Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и
заборавила, Ја нећу заборавити тебе” (Ис. 49, 15). И ако Бог доноси одлуку да скрати
неком човеку живот, Он то чини за његово добро. Морамо имати на уму да ниједна длака
неће пасти човеку с главе без воље Цара Небеског. Све наше тешкоће, муке и сама смрт,
чак и ако је пре времена – све је то у Божјим рукама. Господ доноси одлуку да скрати
нечији живот у нади да ће се људи опаметити видећи смрт својих ближњих. Господ није
одмах решио да уништи изопачени људски род, већ је на почетку поступно покушавао да
уразуми људе.
Анђео-Чувар, светац чије име човек носи и Сам Господ милостиво нас прате у нади
да ћемо променити свој начин живота. Дуготрпљење Божије води ка покајању. Господ
човеку шаље упозорења због његовог неправилног живота у виду различитих казни:
тешких околности, незгодних суседа, болести самог човека или његових ближњих. Ове
тешкоће, животне муке, човека треба да натерају да се замисли над тим да ли исправно
живи. Међутим, понекад људи не чују да сам Господ Бог куца на врата њиховог живота,
не схватају ништа од онога што им се дешава. И даље живе као раније, и још ропћу на
Бога због Његове “суровости” према њима, односно сматрају да су у праву они, а не Бог!
Дакле, Бог скраћује људски живот како би људи видећи смрт других размислили и
о сопственој смрти, о смислу живота. Међутим, људи нису схватили ни ову лекцију, јер се
грех већ дубоко укоренио у њима.
“А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са
кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу”
(1 Мојс. 6, 4). Ко су ови дивови и зашто су они били славни? Див, на јеврејском нефтелим
јесте онај који руши, збацује, а у другом смислу развраћа, тера на пад. Они су били
познати управо по овоме, а не по врлинама.
Наш свет је пун савремених дивова-нефталима. Колико је унаоколо младих људи-
акселерата, који су прерасли своје родитеље. Међутим, како се они разуздано и дрско
понашају! То што су људи данас постали виши растом уопште не значи да су постали
бољи. Може се претпоставити да је крв нефталима кроз мешање ситита с каинитима
продрла у овај свет. И грех се умножава. Грех рађа грех, то је ланчана реакција. Светитељ
Јован Златоуст каже: “Где је блуд, неуздржање и нечист живот тамо се природно рађа и
пијанство и насиље и велика неправедност, и зеленаштво и мноштво зла.”
 Грех је хијерархијски. Он не долази одједном у свој отворености, већ се постепено
испољава, материјализује се након што се прво роди у човековој души. У том смислу
прељуба, лоповлук и убиство – нису толико сам грех колико последица греха, који се већ
раније догодио у души овог или оног човека.
Једном сам имао прилике да разговарам с човеком који је крао. На моје питање
како се он сам односи према својим поступцима одговорио је да је поступао исправно, јер
је узимао само оно на шта је имао више права од оних који су то поседовали. И кад сам му
рекао да је узрок његовог лоповлука завист он је наљутивши се почео то одлучно да
негира. Међутим, како се рађа грех крађе? Такође постепено. Прво човек види да неко има
нешто што он нема. Појављује се завист. Затим наступа љутња због тога што он то нема. У
светлости ове љутње појављује се и гордост: “Шта, нисам ваљда гори од њега?” Даље
наступа крајња раздраженост и као врхунац – сама крађа.
Управо зато је Исус Христос у проповеди на Гори рекао: “Чули сте како је казано
старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на
брата свога ни за што, бити крив суду... Чули сте како је казано старима: Не чини
прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио
прељубу са њом у срцу своме” (Мт. 5, 21-22, 27-28). Дакле, грех се прво рађа у души, и
притајивши се чека одговарајући тренутак да се испољи.
Дивови су испунили земљу. “И Господ виде да је неваљалство људско велико на
земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле” (1 Мојс. 6, 5). Односно људи нису
просто грешили, већ су грешили стално. Грех је постао основа, начин њиховог постојања.
Људи уопште греше незасито. Колико имају енергије, како су усмерени ка циљу кад раде
нешто грешно! Погледајте алкохоличаре – ови несрећници су спремни да усред ноћи трче
на кисок, да негде траже новац да купе нешто да попију. А како су незасите комшинице
које сатима неуморно сплеткаре на улици! Каква је енергија људи који јуре за богатством!
Али где нестаје ова енергија и устремљеност ка циљу кад су у питању добра дела? Где
нестаје твоје дуготрпљење кад стајеш на молитву?
У домаћем молитвеном правилу постоје речи: “Јакоже поработах прежде сатане
лстивому, наипаче же поработају Тебје, Господу и Богу мојему, Иисусу Христу, во всја
дни живота мојего.” Онај ко код куће чита јутарње и вечерње молитве сећа се ових речи.
О чему оне говоре? Свако је грешио, служио је сатани преварном. У принципу, лакше је
грешити, то је пут најмањег отпора. Живети праведно значи улагати напор, приморавати
себе. Није случајно речено да се Царство Божије осваја на силу, да се осваја са
самопринудом. Ово је слично томе као што је лакше рушити него стварати. Људима се
дају снага и енергија, али они сами бирају за шта ће да их употребе.
Светитељ Јован Златоуст је говорио: “Не (греши) само младић, већ и старац чини
слично њему, не само муж, већ и жена, не само роб, него и слободњак, не само богаташ,
већ и сиромах. И реч “помисли” такође много значи. Они то не чине понекад, већ
размишљајући у срцу, сваког часа теже ка томе и нарочито се брину за то – а не зато што
их једном или два пута, просто и случајно обузме грех, и не остављају затим нечастивост,
већ то марљиво упражњавају и чине зло.”
Постојаност у греху је веома озбиљан проблем. С каквим циљем ђаво баца човека у
једне те исте грехове? Он зна да су наши свештеници добри и да ће вам после исповести
обавезно прочитати разрешну молитву? Његов циљ је да баци човека у очај, да га натера
да каже самом себи: “Шта ми вреди моја исповест ако сутра будем радио исто то?” – ђаво
хоће да натера човека да одустане од исповести. Е онда ће ђаво остварити свој циљ!
Испоставља се да његов главни циљ није овај или онај грех, макар и најтежи, који постоји
у вашем животу, већ да вас баци у такво стање постојаности у греху како бисте изнемогли,
помирили се с њим, како бисте престали да се исповедате, да идете путем свог спасења. У
Светом Писму постоје речи: “Јер ако и седам пута падне праведник, опет устане, а
безбожници пропадају у злу” (Прич. 24, 16). Зато сваки пут кад падне хришћанин осећа
жељу да устане. И ми морамо да осећамо ову жељу, морамо са сталним напором да се
боримо против греха, не заглибљујући се у њега. Међутим, древни људи се нису тако
понашали. Чак ни кад су видели смрт на сто-сто двадесет година уместо некадашњих
осамсто-деветсто година они нису почели да се боре против греха, нису почели да се кају,
да се обраћају ка Господу. “Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би Му
жао у срцу” (1 Мојс. 6, 6).
Светитељ Јован Златоуст покушавајући да замисли Божије кајање каже: “Јесам ли
га зато, каже Бог, створио, да би он препустивши се тако великим безакоњима постао
виновник своје погибељи? Зар сам га зато од самог почетка удостојио такве части и
показао толико велику бригу за њега?” Бог нам нипошто није дао живот да би се он
завршио плачем и шкргутом зуба (В.: Мт. 13, 42) у паклу. Живот је дат како би људи ушли
у нетрулежни живот Бога и с Богом. И ако људи не желе да иду путем спасења, него су
изабрали пут погибељи, чему онда тај живот? Не треба мислити да је гнев Божји
неправедан. Господ је Творац и Он има право да чини с човеком све што жели.
Већ смо говорили о томе да је хуманизам религија у којој је на место Творца
постављено његово створење, религија, у којој се твар клања твари уместо Господу свом.
А у Библији је речено какви односи заиста постоје између Творца и твари. Бог је грнчар
који од глине прави посуде, а човек је лончић у рукама грнчара. И он има права да ове
лончиће користи по Свом нахођењу. “Тешко оном ко се свађа с Творцем својим; цријеп с
другим цреповима нека се свађа; али хоће ли као рећи лончару својему: шта радиш? За
твој посао нема руку” (односно, хоће ли твој посао рећи за тебе “нема руку”) (Ис. 45, 9).
“Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а
други за срам?" (Рим. 9, 21). Онај ко је извео свет из небића, Ко му је дао дах живота има
права и да уништи овај живот. И грех је кад се лончић ставља изнад грнчара или у исти
ниво с њим и кад људи почињу да му се клањају.
“И рече Господ: хоћу да истријебим са земље људе, које сам створио, од човјека до
стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио" (1 Мојс.
6, 7). Обратите пажњу: судбину човечанства које је згрешило мора да подели и тварни
животињски свет. Неко може да негодује – каква неправедност! Светитељ Јован Златоуст
је говорио: “Али, можда ће неко рећи: зашто се због човековог окретања безакоњу истој
казни с њим подвргавају и животиње? Тако треба. Зар су животиње створене саме за себе?
Оне су створене за човека, и зато када он бива уништен – каква је потреба за њима? Затим
и оне (с човеком) деле казну да бисмо знали како је велик гнев Божји против грешника.
Као што је на почетку због греха прародитеља под клетву потпала земља, тако и сад кад
човеку прети погибељ, учесници у казни постају и бесловесни.” Осим тога, даље ћемо
видети да је грешни човек оскрнавио и бесловесну твар. Древни су учили да је Ева
нахранивши Адама забрањеним плодом и свим животињама дала да једу од плода
непослушања.
Наша планета је дом који је Бог створио за сваког од нас. Али, ако почињемо да
грешимо у овом дому, ако заборављамо на вољу Творца о нама и о целом тварном свету
кућа се распада. Навешћу вам пример: имао сам комшију, који је имао добру жену, чист и
пријатан стан. Било ми је пријатно да долазим код њих. Међутим, он се развео од жене,
почо је да пије. Стан је постепено постао непријатан: на тапетама су се појавили натписи,
телефонски бројеви, имена; у кухињи – прљави судови, под није био пометен. Убрзо сам
морао да се преселим из овог града, а кад сам после пола године посетио свог бившег
комшију видео сам да му је кућа потпуно растурена. У складу с тим како је човек
пропадао духовно и морално, пропадао је и његов микросвет – стан у којем је живео.
Еколошки проблеми су пре свега проблеми рђавог стања човекове душе. Само
грешан човек може да дозволи себи да баца отпатке у реку. И казна ту неће помоћи. Само
ће заустављање греха дати природи могућност да се обнови. Недавно сам после дугог
одсуства допутовао у своје родно Орехово-Зујево и чуо сам “радосну” вест: престале су да
раде фабрике-монструми “Карболит” и “Респиратор”. “Па зашто се радујете?” питам
људе. Одговарају: “Шта ти је, оче Олеже, у Кљазми се појавила таква риба да не можеш
ни да замислиш.” Све греховно је отекло, река се очистила. Људи могу мирно да пливају у
истој оној реци којој је још сасвим недавно било страшно и прићи, јер је била канал за
стоку.
У Библији, у Откровењу Јована Богослова, речено је да због уништења земље
уопште не следе казне, већ велики гнев Божји: “И незнабошци се разгњевише, и дође гњев
Твој и вријеме да се мртвима суди, и да се даде плата слугама Твојима, пророцима и
светима и онима који се боје имена Твојега, малима и великима, и да се погубе они који
кваре земљу” (Откр. 11, 18).
Ево због чега ће доћи Господ Бог: да погуби оне који кваре земљу! Оне који су
лакомислено уништавали и превртали плодни слој земље, упропастили пашњаке,
отровали реке, језера, мора, загадили ваздух, оставили за собом спаљене пустиње.
Упозорите људе, јер ће чак и мртви морати да положе рачун. “Не скврни земље коју ти
Господ Бог Твој даје у нашљедство” (5 Мојс. 21, 23). Ако је Господ створио овај свет Он
има право да од нас затражи одговор за све што смо на овој земљи учинили.
Међутим, не позива Господ да чувамо у чистоти само земљу, већ и саме себе – и
тело, и душу, и дух. У Првој посланици Солуњанима апостола Павла постоје речи: “А Сам
Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без
порока за долазак Господа нашега Исуса Христа” (1 Сол. 5, 23). Све што је творевина
Божија треба да се чува. Страшни грех представља грех самоубиства у којем човек убија
своје тело у намери да своју душу ослободи од неиздрживог материјалног, телесног
постојања. Он ће одговорити и за своје тело. Каже се: “Ако ниси ти оставио немој ни да
узмеш.” Бог ти је дао живот, и Он ће те питати за њега: и за душу, и за дух, и за тело.
Међутим, постојао је на земљи у то време један човек, којег је Господ сматрао да
може да помилује: “Ноје нађе милост пред Господом. Ово су догађаји Нојеви: Ноје бјеше
човјек праведан и безазлен својега вијека (тј. у свом роду - руски текст); по вољи Божијој
свагда живљаше Ноје” (1 Мојс. 6, 8-9). Сетите се из претходног објашњења праведног
Еноха, који је жив узнет на Небо. Енох је такође ходио пред Богом својим. Ходити пред
Богом значи увек имати на уму да је изнад тебе свевидеће Око, Ухо које све чује и да
постоји Књига у коју се записују сва твоја земаљска дела. И Ноје је то имао на уму, он
није могао да поступа непромишљено, неодговорно: ходио је пред Богом. Светитељ Јован
Златоуст овако тумачи одељак о Ноју: “Док је мноштво (људи) пало у тако велико
безакоње, овај праведник је сачувао искру врлине, а уједно је и свим овим људима све ово
време проповедао и поучавао их да напусте безакоње и себе је сачувао слободним од
њихове нечистоте.”
 У књизи пророка Језекиља постоје речи Господа о Ноју: “Ако Ми која земља
згријеши учинивши невјеру, и Ја дигнем руку Своју на њу и сломим јој потпору у хљебу и
пустим на њу глад и истријебим у њој људе и стоку, ако би у њој била ова три човјека:
Ноје, Данило и Јов, они ће правдом својом избавити душе своје (руски текст гласи: они би
правдом својом избавили само своје душе)” И даље: “Неће избавити синова ни кћери, него
ће се сами избавити, а земља ће опустјети” (Јез. 14, 13-14, 16-18, 20). Ове речи Господа о
праведницима који живе међу грешницима односе се на време Старог Завета.
Старозаветни праведник може да спаси само себе, али не може да спаси друге. Нови Завет
шири представу о благодати која обитава у човековом срцу. И овде је принципијелна
разлика између Новог и Старог Завета! У Цркви Новог Завета говори се нешто супротно
томе: “Спаси се сам, и око тебе ће се спасити хиљаде.” Јер су дани Старог Завета дани
закона, а дани Новог Завета су дани благодати Божије. Закон је потекао од Мојсија, а
благодат – од Господа Бога нашег Исуса Христа. Ноје није могао да спаси молитвом друге
људе. Он није могао примером своје врлине да натера људе да измене своју природу.
Могао је само да спаси свој душу. “И погледа Бог на земљу, а она бјеше покварена; јер
свако тијело поквари пут свој на земљи. И рече Бог Ноју: крај свакоме тијелу дође преда
Ме, јер напунише земљу безакоња; и ево хоћу да их затрем са земљом” (1 Мојс. 6, 12-13).
Дакле, овде се срећемо са другим грехом, због којег је Господ Бог спреман да
уништи сав људски род. Први грех је мешање крви: праведне и неправедне. Смисао другог
греха састоји се у речима “свако тијело поквари пут свој на земљи”. Да би се схватило о
чему се говори обратимо се речима апостола Павла о хомосексуалцима и лезбејкама: “Они
ходјат во след иној плоти.” У дане пре потопа било је на земљи много људи који су се
предали сексуалним изопачењима, скрнавећи самим тим образ Божји, који постоји у
сваком човеку. Није случајно то што светитељ Василије Велики каже да је педерастија
хула на Духа Светог. И ево, Господ је одлучио да уништи ове нечастиве људе који не
обраћају пажњу на то што је Господ скратио дане њиховог живота, него и даље незасито
греше. Истовремено, Бог је одлучио да уништи и животињски свет, јер су нечастиви људи
содомијом оскрнавили и бесловесну твар.
Данас се у нашој земљи као једно од достигнућа демократије, као још једна у низу
“слобода” одвија појачана пропаганда разврата. Сексуалне мањине добијају легална права,
имају приступ радију, телевизији, имају своје новине, које рекламирају сексуалну
изопаченост. Зар неће због тога казна Божија задесити нашу земљу? Гнев Божји је велик
кад се ради о таквој мрскости. Сви морамо да молимо Бога за опроштај зато што на својој
земљи допуштамо такве изопачености, такве страшне грехове.
Даље читамо речи Бога: “Хоћу да истребим са земље људе.” У Књизи Премудрости
Исуса, сина Сирахова постоје речи: “Бољи је један праведник него хиљаду грешника”
(Сир. 16, 3). У Светом Писму постоје и друге речи: “Људи се спасавају као кап воде у
односу на талас” (3 Јездр. 9, 15). За Господа велику драгоценост представљају они који Га
следе, који иду за Њим без обзира на све. И Господ је спреман да уништи хиљаде грешних
како би прекратио муке праведних, оних праведника, који се муче већ само због тога што
живе у окружењу грешника. Кад данас нека старија жена, православна старица стане на
молитву, а њени суседи или рођаци појачају телевизор, радио или касетофон, Бог то види
и казниће их због страдања вернице.
Дакле, Господ је одлучио да уништи овај свет. Али зар може Господ Бог да уништи
праведне заједно с безаконицима? За Ноја је речено да је он стекао благодат у очима
Господа (1 Мојс. 6, 8). Ово уопште не значи да је он стекао благонаклоност људи из
околине. Светитељ Јован Златоуст о овоме каже следеће: “Нека он није био пријатан и
омиљен међу свим ондашњим људима зато што није желео да иде истим путем којим су
они ишли, зато је стекао благодат Онога Ко испитује срца, Ко је одобрио његово душевно
расположење.”
Дешава се да одбијете да попијете нешто зато што постите. Вашим познаницима се
то не свиђа и они почињу да вас оговарају. Подсмех може да изазове и жена, која иде у
цркву с марамом на глави. Све што не одговара опште прихваћеној шеми понашања
изазива љутњу и осуду, иако је у ствари порочна управо она, ова опште прихваћена шема.
У Јеванђељу постоје речи: “Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама” (Лк.
6, 26). Ако су одједном о некоме сви почели да причају добро значи да нешто није у реду.
Ако некога псују и оговарају треба се заинтересовати – може се испоставити да је тај
човек изузетан, а да је оно што је о њему речено лаж. У своје време сам са неколико
хришћана отишао у редакцију “Московског комсомолца”, тамо смо им рекли све што о
њима мислимо и отишли. После тога су “МК” и друге новине почеле да пишу како су отац
Олег и ратници из “Памјати” упали у редакцију, да су се понашали разуздано, заметали
кавгу. И ја сам размишљао како ће на то да реагују верници? И одједном су код мене
почели да долазе људи, понекад читаве породице. И од једне породице сам чуо: “Оче, грде
вас у свим новинама. Желимо да будемо ваша духовна деца. Благословите нас.” Заиста,
кад те свет грди, кад је незадовољан, то значи да си на правом путу. Не бој се лажи.
Господ је рекао: “Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас
свакојаке рђаве ријечи, због Мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на
небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас” (Мт. 5, 11-12).
Ево, у таквој ситуацији је био праведни Ноје. Био је непријатан људима из околине,
није желео да се бави рђавим стварима, није желео да нарушава заповести Божије, није
хтео да иде истим путем с грешницима. Узгред речено, то је и у буквалном смислу тако.
Приметио сам да су путеви оних који верују у Бога и оних који у Њега не верују у Москви
различити. Тако, на пример, верници заобилазе Арбат. Имао сам прилике да идем из
једног храма у други с једним верником и он ме је повео заобилазним путем око Арбата. А
кад сам недавно био на Арбату у посети код једног човека који тамо живи видео сам такве
ствари да ми је постало јасно зашто га верници заобилазе. Тамо су били људи с
преврнутим крстовима на грудима и у ушима; сатанисти су дивљим гласовима певали
своје демонске песме; наилазио сам на пијанице, проститутке, наркомане; кришнаити су
ударали у бубњеве, трговало се окултним, паганским књигама и пропагирао се разврат. И
поново сам помислио како је добро што верници иду другим путем.
Ноје је био човек, који није ишао безбожним путевима, већ је ходио пред Богом
својим. И ево, Ноје од Господа добија заповест да сагради ковчег како би се у њему
спасио са својом породицом. Ноје је више од сто година правио ковчег заједно са својим
синовима. Преко сто година куцали су чекићи Ноја, Сима, Хама и Јафета. И више од сто
година Ноје је позивао друге људе да му се придруже и да заједно граде ковчег. Међутим,
ови људи су му се смејали. Чинило им се да је безумље правити некакав ковчег. “Где ћете
наћи толико воде?” говорили су, “Шта ће вам такав ковчег?”
Кад данас некога позивамо у Цркву говорећи: “Иди, помоли се, покај се –
наступиће дан када ће нас Господ откинути од земље, и биће, као што је речено: “један ће
се узети, а други оставити” (Мт. 24, 40) људи нам не верују, одговарају слично као што су
одговарали у Нојево време: “Није ваљда да ће да вам израсту крила?”
 Светитељ Јован Златоуст је писао: “Заповедајући му да направи ковчег и цртајући и
план грађевине, и ширину, и висину ковчега, дарује му највећу утеху у самој изградњи
ковчега подстичући у њему наду на спасење, а и оне велике грешнике жели да овом
градњом наведе на мисао о њиховим делима, како они, покајавши се, не би искусили гнев
(који им прети). Заиста, доста им је времена било дато за покајање изградњом ковчега.” У
самој изградњи ковчега Ноје је налазио дубоку религиозну утеху.
Многи људи данас активно учествују у обнављању храмова. И зар то није радост за
свакога од нас – да дођемо и поређамо цигле, да почистимо око храма? Сећам се како сам
пре пет година, док сам био у звању ђакона, заједно с децом био у православном дечјем
кампу. Чистили смо храм који је саграђен у име Јована Крститеља, чији је под био
претрпан земљом. И кад смо деца и ја очистили ову земљу појавио се под – предиван
мозаик. Сви сељаци су дотрчали да то виде. Никада нису видели овај под. А сви ми смо
били радосни и срећни због успешног завршетка посла. Све што радиш за Цркву
причињаваће ти задовољство, обогаћиваће те духовно. Јер све што је везано за Цркву нема
пролазан, већ вечан значај.
Господ је Ноју заповедио да гради ковчег. Ковчег је грађен дуго, и време које је
одређено за то било је указано по Промислу. Оно је било дато за покајање, речено је код
светитеља Јована Златоста. Али људи нису чули ударање чекића, нису чули ову проповед,
нису учествовали у изградњи ковчега.
“И рече Господ Ноју: уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред
собом овога вијека. Узми са собом од свијех животиња чистих по седморо, све мужјака и
женку његову; а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову” (1 Мојс. 7, 1-2)
Ово је наизглед јасно, али зашто се од потопа спасава и нечисто? Једном сам у
разговору са старијим монахом рекао да имам много проблема, на шта ми је он одговорио:
“Сви ми имамо много проблема, али морамо да се трудимо у Цркви, за Цркву. Јер речено
је да ће се у ковчегу наћи место за сваког.” “Како то?” упитах. А он одговори: “А зашто је
тамо речено чисто и нечисто?” И касније, читајући древне оце обратио сам пажњу на то да
они овим речима придају нарочит значај.
Ко је хришћанин? То је човек који се каје због својих грехова. У једној од
апостолских посланица набрајају се веома страшни грехови и апостоли кажу да су они
били исти такви грешници као и сви људи, али су се променили. Сетите се који грех је
починио Давид – блуд, сједињен с убиством. Сетите се Марије Египатске и њених
грехова. Сетите се Мојсија и његовог греха убиства. А апостол Павле, који је раније био
прогонитељ хришћана? А апостол Петар који се три пута одрекао свог Господа? У рају се
могу видети многи бивши грешници: убице, лопови, разбојници, блудници, издајице и
други. Испричаћу вам једну руску средњовековну причу о пивопији.
Умро је пивопија, и његова душа је требало да оде у пакао. Међутим, он није хтео
да иде у пакао и одлучио је да покуша да доспе у рај. Прилази рајским вратима, кад тамо –
апостол Петар с кључевима: “Не можеш унутра!” Пивопија му одговара: “Сам си се
одрекао Христа, издао си Га, а сад рајским вратима управљаш.” Петар се замислио шта да
ради. Позвао је у помоћ Давида-псалмопјца. Давид дође и рече: “Пивопије не могу да
уђу.” – “А убице и блудници могу?” упита пивопија. Ти си узео туђу жену, затим си убио
њеног мужа, а сад си овде.” Позвали су у помоћ Мојсија-законодавца. И он је потврдио да
пивопије не могу у рај – то је свето место. Онда му пивопија рече: “Убио си Египћанина,
закопао га у песку, а онда си написао закон – не убиј. И опет си овамо доспео. Зашто онда
ја не могу?” Одлучише да у помоћ позову неког од древних. Иде Ноје. Пивопија кад га
угледа, веома се обрадова и рече: “Ево мог човека. И он је пио.” Ова прича не говори о
томе како треба “тамо” одговарати, већ о томе да сваки грех Господ може да опрости
ономе ко се покаје.
Дакле, чисто и нечисто. У Светом Писму постоје речи: “А и сви који хоће да живе
побожно у Христу Исусу биће гоњени” (2 Тим. 3, 12). Обратите пажњу: не они који живе
побожно, него они који желе да живе побожно. Да живе побожно – то може само мали
број људи. Али сама тежња душе ка побожном животу већ је угодна Богу, чак и ако сам
грешиш, али се и кајеш. Падаш, али устајеш. И пре или касније твој живот ће се
променити. У рај не доспевају лопови, блудници, убице и издајници, него бивши лопови,
бивши блудници, бивше убице, бивше издајице, зато што су се покајали због својих
грехова.
И ево, читамо: “Кад је било Ноју шест стотина година, те године другога мјесеца,
седамнаести дан тога мјесеца, тај дан развалише се сви извори великога бездана, и
отворише се уставе небеске; и удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи” (1
Мојс. 7, 11-12). То је био гнев Божји, потоп очишћења. Међутим, пре него што је почео
потоп “Господ затвори за њим” (1 Мојс. 7, 16), односно кад је Ноје ушао са синовима и
женама, с чистим и нечистим животињама, врата ковчега су се затворила, и више нико
није могао да уђе унутра.
Дакле речено је: коме Бог затвори више нико неће отворити, а коме Бог отвори,
више нико неће затворити (в. Откр. 3, 7). И наступиће дан, кад човек више неће моћи да
постане православац, кад ће започети Велики Суд над грешницима. Многи ће тада
тражити где да се покају, где да се причесте, али више неће наћи – биће касно! Господ ће
затворити.
Зашто је нама, који живимо крајем 20. века тако важно да говоримо о Светском
потопу? У Јеванђељу по Матеју читамо: “Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и
долазак Сина Човјечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и
удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе
све; тако ће бити и долазак Сина Човјечијега” (Мт. 24, 37-39). Ево зашто треба пажљиво
да проучавамо све што се догађало с људима пре потопа.
Код светог апостола Петра је речено да је први свет нестао у води, а други ће
нестати у ватри. “Од којих тадашњи свијет, водом потопљен, пропаде. А садашња небеса
и земља остављени су Његовом Ријечју за огањ и чувају се за Дан суда и погибли
безбожних људи” (2 Петр. 3, 6-7). Односно, гнев Божји према другом свету биће још
страшнији него према првом. Говорећи о Светском потопу све време морамо имати на уму
дан Сина Човечијег који ће доћи. Код пророка Исаије је речено: “Тада ће се поноситост
људска угнути и висина се људска понизити, и Господ ће сам бити узвишен у онај дан”
(Ис. 2, 17).
Видимо како данашњи људи личе на грешено човечанство пре потопа: имају и
своје дивове, имају и своје изопачењаке, постоји и мали број оних који ходе путевима
Господњим, има и оних који иду својим путевима. А како ће бити у дане Доласка Сина
Човечијег? Често постављамо себи ово питање желећи унапред да знамо каква нас невоља
очекује. И ученике Господа је занимало исто ово питање: “А када сјеђаше на гори
Маслинској приступише Му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је
знак Твога доласка и свршетка вијека? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко
не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће
преварити” (Мт. 24, 3-5).
 Како ово личи на наше време! Колико се лажних христоса појавило! Још пре сто-
двеста година тешко је било замислити да човек може да каже тако нешто за себе. Сада
лажни христоси говоре с телевизијских екрана. Узмите, на пример, лажног христа
Висариона. Извесни Сергеј Тороп, бивши радник саобраћајне милиције града
Минусинска, објавио је да је Исус Христос. Он има огроман број следбеника који
напуштају рођене и ближње, продајући своје куће и станове, дају му сва своја средства, а
сами живе по баракама. А сам лажни христос из Сибира путује по целом свету. Међутим,
у Јеванђељу се не говори о једном лажном христу, већ о многима. Тако је и Сергеј Тороп –
свега један од многих. Сетите се “преподобног” Сјоко Асахаре – вође секте Аум Сенрикју.
У својој књизи “Објављујем да сам ја Христос” он пише да никад није читао Нови Завет,
али да је прочитавши пре пет година Откровење Јована Богослова схватио да је он Исус
Христос. Као потврду за то навео је да је о њему говорио Нострдамус, а има и коврџаву
браду, што је по његовом мишљењу довољно да себе прогласи за христа. Следбеници овог
човека постоје у многим земљама – и у Јапану и у Русији, и у Америци, и у Аустралији.
Почевши од философије, од размишљања о усавршавању човека слебеници ове секте су
прешли на чудовишне терористичка актове и доспели ван закона.
А озлоглашени Мун, оснивач покрета унификације или цркве уједињења? Родио се
двадесетих година нашег века у Кореји, и пошто је био “педесеташ” био је подвргнут
репресијама од стране комунистичких власти и принуђен да отпутује у Америку. Тамо је
сворио јак покрет и почео да проповеда да је месија већ дошао на овај свет. Месија прво
неће објавити да је то он, али, за њега се већ зна да се родио у Кореји (каква
подударност!). Месија треба да буде најбогатији! Треба истаћи да Мун спада у десет
најбогатијих људи у Америци. Вероватно је због тога за време његовог доласка у Москву
тадашњи председник наше земље примио Муна у Кремљу отварајући му врата свих
православних храмова. Данас је Мун већ отворено себе прогласио за Христа. Он више не
говори у алузијама него директно: “Ја сам онај кога сте чекали.” Јединице цркве
унификације постоје у многим земљама света. А колико његових следбеника ради у
Москви међу студнтима – на универзитетима и институтима!
Следећи лажни христос је Свами Прапхупада, оснивач покрета “Харе Кришна”.
Кад је допутовао у Америку с неколико долара у џепу он је за веома кратко време створио
снажан покрет, који данас представља веома богату организацију која делује у многим
земљама света. За себе је Прапхупада говорио да је посланик господа Кришне. Посланик
значи месија, а значи и христос. Данас већ има много сличних “христова”. Они
индиректно или директно указују на то ко желе да постану и на какву улогу претендују.
Видимо како се у у реалијама 20. века испуњавају јеванђељска пророчанства.
Пре него што почнемо да говоримо о другим пророчанствима треба отворено рећи
да нико не зна који је дан Доласка Сина Божијег. И то је важно! Господ је, знајући
развратност људи сакрио од нас време Свог доласка и краја света. Да је овај датум
унапред познат човек би живео заглибљујући се у грех, а последњих месец дана би се
порудио да “се поправи”. А овако православни живе као да је сваки дан последњи. И у
томе је богатство наше Цркве. У сваком столећу православци кажу да се сви знаци
испуњавају. Крај света су чекали и пре сто година, и пре триста, у смутно време. Апостол
Павле је говорио: “То ће бити ускоро!” Али погледајмо даље Јеванђеље. Господ каже:
“Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се
збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и
помора и земљотреса по свијету” (Мт. 24, 6-7). Овде се имају у виду глобални ратови,
ратови светског значаја и размера, а не они древни локални конфликти у којима је
учествовао по један-два народа. У 20. веку су се већ одиграла два светска рата, и видимо
како се испуњава пророчанство о глобалним ратним конфликтима. Сад можемо да
посматрамо како Русију увлаче у трећи глобални конфликт. Православци схватају какве
силе воде Русију у конфликт с муслиманским светом и не треба на то наседати.
Даље, Господ каже да ће у последња времена бити глад и помори. Данас на
земаљској кугли од глади умире огроман број људи. У земљама Африке и Јужне Америке
постоји врло озбиљан проблем исхране. Због тога што недовољно једу људи падају у
несвест, надувавају се, умиру. Међутим, иду још страшнија времена кад на земљи неће
бити просто глад, већ помори. Одједном су почеле да се појављују старе болести, за које
се сматрало да су већ побеђене: куга, колера, сибирски пришт. Појављују се и нове –
СИДА, које се не могу зауставити.
Такође је речено да ће бити земљотреса. Неко може да каже да су земљотреси увек
постојали, али сеизмолози истичу да земљотреса има све више и више, а њихови
епицентри падају на најнезгоднија места с људске тачке гледишта. Довољно је сетити се
спитакских догађаја из 1989. године. Неки земљотресе везују за еколошку кризу, коју
преживљава наша планета. Међутим, с чим год да их повезују то је испуњење древног
пророчанства. Јер, већ смо раније говорили да су еколошки проблеми пре свега проблеми
несређености људске душе.
Даље Господ каже: “Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи
омрзнути због имена Мога” (Мт. 24, 9). У 20. веку били су такви прогони православних
хришћана да је тешко чак и замислити њихове размере. У нашој земљи је био поубијан
готово цео клир, стрељани су практично сви епископи. То се догађало свуда, где год је
ђаво могао да покаже своју власт и вољу. Међутим, најстрашнији прогони тек предстоје.
“Биће жалосно вријеме, какога није било откако је народа дотада” (Дан. 12, 1). И можда се
данас поред нас налазе људи који ће у последњим прогонима стећи мученичке венце. Све
је у рукама Божјим!
Даље Господ каже: “И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и
омрзнуће један другога” (Мт. 24, 10). Шта значи издавати? То значи да ће шпијунирати
једни друге. А ово пак значи да ће у последња времена бити огроман број доушника.
Мислим да за све време свог постојања Русија није знала за такав број доушника,
“сексота” (секретније сотрудники – тајни сарадници) као у 20. веку. И не само Русија. И у
Европи, и у Америци – свуда силе зла користе своју агентуру, подстичу на доушништво,
да син шпијунира оца, отац – сина. речено је: омрзнуће једни друге. Мржња не постоји
само у рату где се пуца и убија. Мржња је свуда: у метроу, у аутобусу, у продавници.
Људи се кад дођу на исповест жале да су сви унаоколо нервозни, раздражљиви. Где су
нестали лепи људски односи? Све се расипа буквално пред очима.
Речено је: “И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе” (Мт. 24, 11). Ко су
ови лажни пророци? Они који неодговорно обећавају промене у будућности. Данас је
сваки политичар лажни пророк. Колико таквих жели да приграби власт! Кажу: “Издржите,
Руси, још пола године, већ је све почело да се стабилизује?” Шта је почело да се
стабилизује? Где је почело да се стабилизује?! Нас варају, доводе нас у пометњу. Дух
лажних пророка – превараната, покушава да продре кроз бедеме религиозног живота.
Убеђују нас у то да је дата слобода Цркви. Којој Цркви?! У Русији су сад отворена врата
свим религијама и антирелигиозним учењима. Отворено се региструју сатанистички
култови. И у овоме треба да видимо испуњење древног пророчанства.
 Даље Господ каже: “И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав
многих” (Мт. 24, 12). Авај, то је реалност. У нашим породицама, у својим домовима
видимо: охладила се љубав. Мењају се обичаји пред очима једне генерације. Сетите се
како сте се у детињству, у младости односили према старијим људима. Још су живи људи
који се сећају како је приликом сусрета са старијим човеком омладина скидала капе. А
данас? Старци се труде да не излазе без преке потребе на очи данашњој омладини да их
ови не би увредили. Како не личе на нас наши унуци. Заиста су “изроди-дивови” ђаволско
семе!
У Другој посланици апостола Павла Тимотеју налазимо речи: “Али ово знај да ће у
посљедње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви,
хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни,
безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви,
издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед
побожности, а силе њезине су се одрекли" (2 Тим. 3, 1-5).
Међу свим овим гресима издваја се грех среброљубља – љубав према новцу, тежња
ка гомилању, зеленаштву, убирању камате. Већ смо се навикли на то да ако позајмиш
новац мораш да вратиш с каматом, односно већи износ од оног који си узео. Чак и неки
православци позајмљујући на тај начин или улажући новац у банку учествују у
операцијама зеленаштва, узимања камате. То је недопустиво. Свето Писмо забрањује
зеленаштво: “Кад даш у зајам новаца народу Мојему, сиромаху који је код тебе, немој му
бити као каматник, не ударајте на њ камате” (2 Мојс. 22, 25). То су речи Божије. Господ
забрањује да људи једу добро и богато живе ако не раде. А читав савремени банкарски
систем, читав систем обртања новчане масе гради се управо на зеленаштву. Појавиле су се
организације – посредници који се богате на зеленаштву и ништа не раде. У књизи Левит
читамо: “Немој узимати од њега камате ни добити; него се бој Бога, да би поживио брат
твој уз тебе. Новаца немој му давати на камату, нити му хране своје позаимај ради
добити” (3 Мојс. 25, 36-37). Овде се каже да хлеб који се даје на зајам не сме бити предмет
стицања добити. А читава савремена економија се гради на потпуно туђем,
антибиблијском, антирелигиозном принципу. И у томе се крије узрок њеног жалосног
стања. Једини изузетак који допушта Свето Писмо јесте дозвола да се камата узима од
странаца. Зашто је то дозвољено? Зато што новац који се налази у њиховим рукама може
бити употребљен против наше државе. Овим поводом је у Поновљеним законима речено:
“Странцу подај на добит, али брату својему немој давати на добит, да би те благословио
Господ Бог твој у свему зашто се прихватиш руком својом у земљи у коју идеш да је
наслиједиш“ (5 Мојс. 23, 20).
Ко влада руским капиталом? Од нас зеленаши узимају камату као да ми нисмо
газде на својој земљи. Како смо се у својој земљи нашли у положају странаца? За данашње
зеленаше ми смо заиста странци и они не крше своје принципе. Међутим, морамо да
збацимо јарам зеленаштва. Постоје земље у којима је зеленаштво забрањено. И то нимало
не шкоди њиховој економији, него уништава класу џабалебароша. Апостол Павле је
говорио: “Ако неко неће да ради, нека и не једе” (2 Сол. 3, 10). И сви људи морају да раде.
Среброљубе, зеленаштво, камате – то је гадно у очима Божјим.
Прочитали смо да ће деца бити непокорна својим родитељима. У последње време
вести на радију, телевизији или у новинама о томе да је син убио свог оца у пијаном стању
или да је отац убио своју децу, а затим пресудио и себи постале су толико уобичајене да
на њих готово не обраћамо пажњу иако су пре свега пет-шест година то били ванредни
догађаји који су људе ужасавали. Како смо се брзо навикли на ове крваве информације,
како смо се помирили с њима. Људи су заиста постали дрски, злореки и непокорни
родитељима. Деца не само да не слушају своје родитеље, него не слушају ни друштво.
Људи игноришу своје грађанске обавезе. Велики број младих људи избегава да испуни
војну обавезу. Ово је такође испољавање непослушања, али на вишем нивоу. Ако си
избегао војну обавезу значи да ће на твоје место бити узет неко други. И то је грех. Црква
је увек благосиљала службу у војсци. А данас малодушност или грађанску непослушност
људи покушавају да представе као принципијалну позицију.
Међу адолесцентима расте стопа преступности, дечје проституције. Конфликти у
породици и с породицом постали су готово свакодневни. Проблем очева и деце се
вештачки надувава у друштву. Деца се супротстављају родитељима, уместо породице на
прво место се ставља колектив, који представља социјално образовање. Било је време када
су децу учили да шпијунирају оца или мајку. Доушништво се наводило као узор, као
врлина. Под девизом слободе и равноправности жене су уништавале породицу. Жене су,
слуђене ђавољом пропагандом оставивши породицу јуриле да граде петолетке, заводе,
фабрике. Жену су тако оптерећивали радом да она чак није ни размишљала о свом
главном задатку – васпитавању деце, чувању кућног огњишта. Појавиле су се читаве
генерације с колективном свешћу без породичних навика. Одвојеност од породице,
самоћа, разједињеност људи – све су то знаци последњих времена.
У књизи пророка Данила читамо: “А у то ће се вријеме подигнути Михаило велики
кнез, који брани твој народ; и биће жалосно вријеме, какога није било откако је народа
дотада; и у то ће се вријеме избавити твој народ, сваки који се нађе записан у књизи” (Дан.
12, 1). У последње време Архистратиг лично Михаил ће ступити у борбу с антихристом.
Исус Христос на Елеонској гори овако говори о последњим временима: “Али ко претрпи
до краја, тај ће се спасти. И проповиједаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свијету за
свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај” (Мт. 24, 13-14). Проповедање
Јеванђеља указује на то да се ближи крај. Зар смо пре пет-десет година могли да
замислимо да ћемо ради проповеди Православља моћи да се окупимо у ДК “Меридијан”?
Да ли данас на земљи има крајева у којима није проповедано Јеванђеље? Октобарска
револуција и грађански рат у Русији такође су одиграли своју улогу у јеванђелизацији
читавог света – више од два милиона православаца нашло се у прогонству, у расејању по
целом свету. И то је несумњиво Промисао Божји, што је управо руски народ сведочио
целом свету о чистоти православне вере. У Аустралији, у Африци, у Јужној Америци
православни изгнаници су почињали од тога што су градили храмове и капеле. Затим су се
стварале епархије, појављивали су се свештенослужитељи – епископи, архиепископи,
митрополити. Знамо за примере кад су људи рођени у неправославним породицама
захваљујући проповеди, можда заиста последњих времена, постали ревносни православни
хришћани. Довољно је сетити се блаженопочившег јеромонаха Серафима (Роуза) који се
родио у чисто америчкој породици у енглеској језичкој средини, туђој Православљу и који
је након дугих трагања за истином прешао у Православље и постао члан Руске Цркве.
Видимо како се многа пророчанства остварују пред очима једне генерације. Дати
су нам знаци како не бисмо попут древних Јевреја пропустили дан посете Господње, како
бисмо се пажљиво загледали у социјални, политички и породични живот и тражили у
њима подударности с пророчанствима о крају света, о царству сина ђавола – антихриста.
Апостасија је реч која означава велико одступништво од вере. Апостасија је знак да
Господ већ улази у овај свет како би уништио власт антихриста. За овакво одступање од
вере као што се данас дешава није знао ниједан народ. У Европи су празни храмови,
костели, кирхе. Западни проповедници су изгубивши своју паству нагрнули код нас. А у
Русији? Зар код нас има много верника? Мање од једног процента! Понекад се служи у
полупразним храмовима. Апостасија је реалност која се не сме игнорисати. Где је онда
обећани крај?
“Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи,
јер неће да ико пропадне но да се сви покају. А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у
који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дјела што су на
њој изгорјеће” (2 Петр. 3, 9-10).
Овај свет ће изгорети – речено је код апостола Петра, код пророка Исаије, у многим
текстовима Светог Писма, тако су говорили свети оци. Као што су воде потопа преплавиле
цео свет и на земљи нема ниједног народа који у свом етничком сећању не би сачувао
причу о овоме макар на нивоу фолклора, тако ће се и будућа погибељ од ватри дотаћи
целе наше земље.
Сваки крај нечег ранијег јесте почетак нечег новог. И после Судњег дана биће нова
земља и ново небо: “И видјех небо ново и земљу нову” (Откр. 21, 1). “И много онијех који
спавају у праху земаљском пробудиће се, и једни на живот вјечни а други на срамоту и
пријекор вјечни” (Дан. 12, 2).
Како ових речи Светог Писма треба да се постиде неодговорни оптимисти који
тврде да ће у складу с научно-техничким прогресом живот бити све бољи и лепши. Не
одређује се научно-техничким ступњем развоја, овом каиновском гордошћу стање
човечанства, него моралним поступцима, поштовањем заповести Божјих. Тешко је
замислити да је прешавши из запрежних кола у аутомобил човек постао морално чистији.
Напротив, достигнућа научно-техничког прогреса уништавају човеков морални свет,
разједињују људе. Док су раније људи посећивали своје родитеље данас је довољно да их
назову телефоном и да цмокну слушалицу за до виђења као знак љубави према њима. Кад
се уведе видеотелефон, а то ће бити врло брзо, - људи ће потпуно престати да се посећују.
Комуникација међу људима обогаћује човекову душу, а комуникација с техничким
средствима је насупрот томе, опустошава. Ђаво све користи да би уништио човеков
морални свет.
И ево, потоп је уништио све живо на земљи: “Све што имаше душу живу у носу,
све што бијаше на суху, помрије. И истријеби се свако тијело живо на земљи, и људи и
стока што год гамиже и птице небеске, све, велим, истријеби се са земље, само Ноје оста и
што с њим бјеше у ковчегу" (1 Мојс. 7, 22-23). И ковчег је пристао уз планину Арарат, и
Ноје, покушавајући да провери да ли се ниво воде спустио, поче да пушта птице. Птице су
одлетале и враћале се не нашавши копно. Међутим, једном се голуб вратио носећи у свом
кљуну маслинову гранчицу. Данас маслинову гранчицу у кљуну голуба пацифисти
користе као симбол мира. Међутим, то није симбол мира међу људима – грешници никад
неће моћи да се помире једни с другима. То је симбол мира између Бога и човечанства.
Господ је овај мир даровао Ноју, његовој жени, синовима Симу, Хаму и Јафету и њиховим
женама. Он је отворио врата ковчега и с Арарата испуњавајући долину кренуше
животиње, изађоше спасени људи. Међутим, они су се ипак плашили да живе у миру
бојећи се да ће их поново задесити овако страшан потоп. И тада Господ рече: “Нећу више
клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати
свега што живи, као што учиних. Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве,
студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи” (1 Мојс. 8, 21-22). И као потврду реченог
Бог показа дугу на небу. “Метнуо сам дугу Своју у облаке, да буде знак завјета између
мене и земље” (1 Мојс. 9, 13). Дуга је симбол да “неће више бити потопа да затре земљу”
(1 Мојс. 9, 11) “неће више бити од воде потопа да затре свако тијело” (1 Мојс. 9, 15). Сви
сте ви видели дугу и дивили јој се, али је вероватно да није свима познато значење овог
чуда Господњег.
Као што сам већ говорио, свако библијско име има своје значење. Име Ноје
означава мир, утеху. Ноје је онај који теши све. Сим је име. Хам ватрени, нагао. Јафет –
леп и распрострањен. Прескачући мало рећи ћу вам да је преподобни Нестор-летописац
говорио да смо ми Словени потекли од Јафета. Нојеви синови постају родоначелници
људских раса. Људи су испунили Араратску долину. Ноје је засадио виноград, направио је
вино, попио га и напио се. Код светих отаца постоје различите тачке гледишта због чега се
Ноје тако јако напио. Неки сматрају да Ноје није знао за производњу вина, на сунцу му је
прокисао сок и Ноје је не знајући за последице попио вино и напио се. Међутим, постоје и
друге тачке гледишта. У сваком случају, ако си побожан, ако си религиозан, буди опрезан
у свему немој давати повода ни за подсмех према себи ни за хулу на Бога. И ево Ноје је,
попивши мало више вина и напивши се лежао у свом шатору скинувши са себе одећу.
Поред шатора је пролазио његов син Хам, који је судећи по имену био ватрен, необуздан
човек. Кад је видео нагог оца он потрча да то исприча својој браћи. Хам се смејао оцу.
Било му је смешно и пријатно што је он тако понижен пред њим. Међутим, његова браћа
Сим и Јафет су били другачији људи. Нису се ругали оцу, већ су дошли до шатора, нашли
његову одећу и ишавши унатрашке да случајно не би видели очеву наготу покрили оца. А
име Хама је од тада постало погрдно.
У судској пракси царске Русије постојао је један случај који је описао адвокат
Плевако. У неком граду због неког злочина био је ухапшен свештеник. Судила му је
порота. Окупило се много народа, сви су дизали галаму, негодовали: како то, духовни
отац, а починио је злочин! Кад је дошло време да наступи бранилац он се обратио
поротницима, свим присутнима с питањем: “Колико година је овај свештеник служио у
вашем граду?” Људи одговорише: “Неколико деценија, али нисмо могли да откријемо
његово право лице.” Тада је бранилац рекао: “Он вам је неколико деценија служио,
слушао је на исповести све ваше грехове и опраштао их, зар је могуће да сада ви њему
нећете опростити?” Читава сала се подигла на ноге и захтевала да се свештеник ослободи.
И био је ослобођен.
Лако нам је у животу да осудимо пастира, свог духовног родитеља. Али, имамо ли
право на то? У заповестима Божјим је речено: “Поштуј оца својега и матер своју, да ти се
продуље дани на земљи” (2 Мојс. 20, 12). Ово је једина заповест с обећањем, односно с
обећањем да ће човек дуго живети ако поштује заповест. Ако желиш дуго да живиш не
треба да идеш на Хималаје, да гуташ “мумијо” или “хербалајф”. Пут ка дуговечности је
један – поштуј оца и мајку. Често то помињем на исповести и скрећем пажњу
парохијанима на то да је веома важно да поштују и православне духовне пастире.
Светитељ Јован Златоуст о онима који дозвољавају себи да грде патријарха, да
осуђују епископе, да рђаво говоре о свештеницима: “Речено је у закону Мојсијевом: онога
ко каже лошу реч за оца свога треба каменовати, а да онога ко удари оца да треба спалити
живог. Међутим, ко је земаљски отац? Онај који те рађа за пролазни живот. А ко је
духовни отац? Онај који те рађа кроз Крштење, кроз покајање за вечни живот.” И даље
светитељ закључује: колико је велика разлика између пролазног и вечног живота толика је
разлика између одговорности за то што си се усудио да изгрдиш рођеног оца и
одговорности због увреде или осуде духовног оца. Ако у вашем присуству оговарају неког
свештеника бежите одатле, јер вам није дато право да судите свештенослужитељима. То је
у надлежности највише црквене хијерархије.
А Хам се смејао оцу. Кад се Ноје пробудио и кад је сазнао како је поступио његов
син он је проклео, али кога – Хама? Не! Он је проклео Ханана, Хамовог сина. Зашто није
проклео кривца, него његовог сина? Зато што је људе који су се спасили док су излазили
из ковчега Бог благословио. А што је Бог благословио не може бити проклето. Дакле, шта
зар за оца одговара син? Не, не одговара, али се кажњава род грешника. И Хамов грех
постаје проклетство за цео Хананов род. “Бог да рашири Јафета да живи у шаторима
Симовијем, а Ханан да им буде слуга” (1 Мојс. 9, 27).
Ко су потомци Сима, Хама и Јафета? Потомци Сима су народи Југозападне Азије,
Семити (Симити), односно арапски и јеврејски народ. Потомци Јафета су индоевропски
народи. Потомци Хама су јужни народи. Негроидна и монголоидна раса и данас носе на
себи ово древно проклетство. Милиони црнаца су као робови вожени у Америку. Највећи
број болесника од СИДЕ живи у Африци. Највећи број метежа, буна, убистава је међу
људима жуте расе.
Теби самом кад се покајеш на исповести може бити опроштено и нећеш бити
кажњен за грех. Али ће твоја деца убирати плодове твојих грехова. Не греши макар ради
своје деце!

Прва држава
Обично се кад говоримо о држави у нашој свести појављују појмови-речи као што
су стабилност, поузданост и заштита. Чак и ако наша држава не одговара овим појмовима
ми у њој желимо да видимо горе наведене квалитете. Чезнемо за “чврстом руком” и
чекамо када ће наши владари напокон увести поредак, чврст поредак који нам је толико
неопходан. Тешко се растајемо од својих илузија у вези с владарима који су изгубљени
још више од нас, обичних грађана, и тада с нестрпљењем чекамо следеће изборе. Држава!
Какве наде могу бити везане за њу у њеном данашњем секуларизованом облику? Ми,
верници, такође говоримо о држави, али је у нашој свести то пре свега град Божји,
царство, поредак, заснован само на вољи Творца. Овде нас свет вероватно неће схватити...
Свет другачије размишља о суштини и занимањима државе.
Пре Хамовог унука Нимрода на земљи није постојала ниједна држава. Он је први
син Хуша. Нимрод, велики ловац, основао је царство, које је обједињавало Вавилон, Орех,
Архад и Халани у земљи Сенару (1 Мојс. 10, 9-10). Тако је била створена прва
конфедерација, паганска империја, секуларизовано друштво. Само име Нимрод значи
бунтовник, онај ко сеје метеж, ко руши мир. Овај човек је такође познат као Хуш.
Последње име је било везано за боју његовог лица. Кад је Ноје проклео Ханана род хамита
је добио црну боју коже. За Нимрода се зна да је био први човек који је користио дозволу
да једе месо животиња. То је био човек месождер, крвожедан и горд. Он је сматрао себе за
бога. Израз: као Нимрод пред Господом (Богом) (1 Мојс. 10, 9) сведочи о томе да је он
упутио изазов Творцу мислећи да је једнак Богу. Између хамита и потомака Јафета дошло
је до рата на чијем крају је хамит Нимрод победио и објавио свој царство.
Савремени политичари – знали то или не, без обзира да ли то желе или не, имају
Нимрода за свог кумира. Особине које они откривају на политичком попришту и које
развијају у себи савремени владари јесу особине Нирода: вероломство, самоувереност и
дрскост. Они желе да изгледају нешто мало већи, паметнији, па чак и здравији него што
заправо јесу. Облаче се у различиту одећу, толико желе да оставе снажан утисак на
околину, али у суштини остају бледе копије свог библијског прототипа, зато што је у
основи њиховог понашања исти онај грех гордости и богоодступништва.
Постоји предање да је Нимрод, владар седамдесет народа имао кожну одећу Адама,
коју је његов деда Хам украо од свог оца Ноја из ковчега. Ова одећа је плашила цео
животињски свет и зато је његов (Нимродов) лов увек био успешан. Праведни Ноје, који је
доживео до времена Нимрода с тугом је гледао на све што се дешава. Авај! Грех није
потонуо у водама потопа, већ се уселио у нови свет расејања после потопа. Народи и
племена су се разилазили по Сенару и другим земљама и Нимрод је решио да учврсти
власт над њима не само силом мача, већ и тако што ће он, Нимрод, створити нови свет и
нови поредак.

Војне технологије
Наше време је време нових војних технологија, кад свака мањина која је освојила
власт кријући се расуђивањима о демократији, може “бесконачно” дуго да мучи
становништво своје сопствене земље; притом ће се народ разоружавати, а криминал и
власт – наоружавати. Власт ће наоружавати и подржавати криминал како би макар некако
образложила своје право да управља гладним људима. А ако народ посумња у ово право
гинуће невини људи. Овакав режим је спреман да ратује против сопственог народа. Власт
је спремна да има и опозицију, али под условом да она нема претензија на њену
предизборну технологију, или тачније речено – на услове договора нижих ешалона власти
с вишима. А народ ће бити примораван да живи, верује, воли, рађа се, умире, сиромаши и
богати се само ако му она (власт) то дозволи.
Нимродово царство је конфедерација против Божије Власти, Његових Права и
Приоритета.

Кула ентузијазма
Да би неко управљао људима потчињавајући их власти свог егоизма треба да их
превари. И Нимрод је изванредно изашао на крај с овим задатком.
Свима је било јасно да је Нимродов режим грешан, да су сви они који су с њим
повезани – помоћници греха. Гнев Божји је у сваком тренутку могао да се обруши на
човечанство. Још увек су свежа била сећања на потоп... И тада је Нимрод предложио да се
гради кула висока до неба (1 Мојс. 11, 4). Људи нису заборавили да је Велики Потоп
преплавио и “сва највиша брда што су под цијелијем небом” (1 Мојс. 7, 19). Ако се говори
на савременом језику, они су решили да саграде атомско склониште од Бога. Пагани су
размишљали на следећи начин: ако Господ поново пошаље потоп на земљу они ће се
сакрити у овом граду-кули и моћи ће и даље да греше. О својој личној смрти нико није
желео ни да размишља, а Нимрод је просто сматрао да је бесмртан. То је заиста било
градилиште века. Ентузијазам је испуњавао срца градитеља. Направили су огроман ископ
и почели да ударају темеље. Материјал за градњу била је цигла од глине и “смола земљана
мјесто креча” (1 Мојс. 11, 3). Тако су ови људи научили да на нов начин чувају и обрађују
земљу. Градили су свој нови “рај” – рај за грешнике. Многи егзегети истичу да такав
ентузијазам и јединство које су имали градитељи куле није постојао ни пре ни после њене
градње. Уз то, сви људи су тада говорили једним језиком. Није им било потребно да
измишљају неки есперанто, да налазе консензус, свима је све било јасно – свет се
уздижући се “све више и више” у својој градњи удаљавао од Бога.
 Савремени свет армираног бетона, пластике, цинка, стакла, оргалита, челика и
асфалта гради своје здање, своју “кулу”. Свет секса, наркоманије, тероризма, рок и поп
музике, изопачења и насиља, баналности и богохулства, политике и лажне религије тражи
своје глинене цигле, срозавајући човека на ниво примарног постојања – на ниво глине,
прашине и праха.
Једном је код мене у храм дошао неки пубертетлија. Дечак има свега четрнаест
година, а већ две године се “боде”. Дете узвикну: “Живим и не знам зашто и како. Више
не осећам себе, као да неко други гледа са стране...”
Вера у Бога мора да врати човеку Његов образ и подобије. Само у супротстављању
свету греха, у одрицању од њега, спајајући се са Христом усходимо из стања праха и
продуховљујући се Духом Божјим, постајемо душа жива, жива за веру, наду и љубав.

О праведном Авраму

У нашој данашњој беседи говорићемо о праведном Авраму. Он се у Светом Писму

назива “ел-халил”, односно “друг Божји”. Малобројни древни праведници су удостојени
овог имена – да буду названи другом Божјим. Светитељ Јован Златоуст у Тумачењу
Јеванђеља по Матеју каже да старима нису била потребна писана дела, јер су они с Богом
разговарали лицем у лице и међу таквим људима древних времена били су Аврам, Исак и
Јаков, односно патријарси израиљског народа, који су имали од Бога милост да
непосредно разговарају са својим Творцем. Име Аврам у преводу на руски језик значи
“отац мноштва”. Међутим Аврам није одмах имао име Авраам. Прво је имао једноставно
име Аврам, што значи “отац високи, узвишени”. И кад Господ прославља овог човека Он
као да шири и увећава његово име и оно почиње да звучи као Авраам, са два “а”.
Аврам је био син Таре, Симов потомак. Родио се у Уру Халдејском у којем је
провео 70 година. Може се рећи да је читав Авраамов живот протекао у окружењу
незнабожаца, да је протекао у незнабожачком граду. Ур Халдејски је био пагански центар,
то је град у којем су цветали најразноврснији окултни и магијски обреди, погледи на
живот и смрт. И ево већ му је 70 година. Рекло би се да је човек већ проживео свој живот,
рекло би се да у његовом животу више ништа не може да се промени. Међутим, Господ
гледа другачије. Господ другачије гледа на живот сваког човека и то се разликује од онога
како ми доживљавамо друге људе и од онога како доживљавамо себе саме. Понекад се
човеку чини да је, ако му је више од 40 година готово немогуће да на неки радикалан и
кардиналан начин промени свој живот.
Видео сам жену од 35 година, која је говорила: “Све је прошло, мој живот је већ
завршен, појављују ми се боре.” Човек неправилно схвата свој живот. Свако доба у твом
животу: детињство, рана младост, младост, зрелост, старост, дубока старост – како се то
каже у Библији, све мора да припада твом Богу. И ако те Господ призива у узрасту у којем
се тренутно налазиш то је Његова воља и Он најбоље зна кад је најбоље да те призове.
Данас је велики празник и многи су били на служби, а многи се и одмарају, али је
жеља за изучавањем Речи Божије јака и они који су данас могли да дођу на овај разговор
после дугачке службе имају свест о томе да је Реч Божија потребна нама оваквима какви
јесмо. Овде има људи разних узраста: младих, старијих, мушкараца, жена, људи
различитог социјалног стања, различитог образовања, различитих нација, али је важно то
што сваки човек стреми ка Богу. Никада није касно почети свој живот испочетка. Никада
није касно да човек покуша да се промени набоље.
 Авраам има 70 година. Многи у његово доба сматрају да се више ништа не може
променити. Многи у тим годинама сматрају да је све готово, да живот на известан начин
залази, да истиче. Међутим, прави живот, Аврамов живот започиње управо после тог доба,
после 70 година. Ако сад имаш тридесет година, четрдесет година, педесет година,
прихвати свој узраст као вољу Творца. Неко није доживео твоје године; можда си ти још
врло млад, али неко није доживео ни твој узраст. Треба да захваљујемо Богу за оно што
имамо. У Светом Писму је речено: “А ово је племе Тарино: Тара роди Аврама, Нахора и
Арана; а Аран роди Лота. И умрије Аран прије Таре оца својега на постојбини својој у Уру
Халдејском. И ожени се Аврам и Нахор, и жени Аврамовој бјеше име Сара, а жени
Нахоровој име Мелха, кћи Арама оца Мелхе и Јесхе. А Сара бјеше нероткиња, и не имаше
порода.” (1 Мојс. 11, 27-30). Видимо да један човек, Тара, има три сина: Аврама, Арана и
Нахора. Аран умире.
Као што смо већ говорили, човеков живот је у Божијој руци, и ако Господ одлучи
да неко треба да умре он умире. Ми можда то уопште не желимо, али се то увек дешава по
Божијој вољи. Нахор неће поћи Авраамовим путем. Он неће моћи да одоли саблазнима
земаљског живота, везаности за одређени крај и остаће тамо где је живео Тара, он ће
остати близу Ура Халдејског.
Светитељ Јован Златоуст каже да је Аврам био богољубив, и да му се Бог јавио и
наредио му да се пресели из Месопотамије. Кад је за то сазнао Тара, његов отац, он иако
није био верујући, из љубави према сину одлучи да крене заједно с њим. Дошао је у
Харан, кратко је тамо поживео и умро. Тада се патријарх, односно Аврам по заповести
Божијој преселио у земљу хананску.” Ево то је тумачење Златоуста и оно је веома важно.
У тексту је речено да Тара одлази из Месопотамије, да одлази из Ура Халдејског.
Међутим Тара умире, он не иде у земљу Хананеја, он не иде у земљу која ће се касније
звати земљом Израиља. И свети Јован Златоуст закључује да Бог позива Аврама одмах у
Уру Халдејском, а Тара који је волео свог сина и који је пошао из љубави према њему, и
који је без обзира на то што је био неверујући, одлучио да иде заједно с њим, јесте кренуо,
али није стигао до ове земље, до земље хананске у коју је Господ водио Аврама.
“И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега
у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име
твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и
проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.”
(1 Мојс. 12, 1).
Лако је нама, људима који живимо у ХХ веку да кренемо из једног места и да се
преселимо у други град, па и ми понекад имамо веома много проблема. А у древна
времена је то представљало веома озбиљну трагедију. Они од вас који познају античку
историју се вероватно сећају да је Сократ могао да избегне смрт кад је на њу био осуђен.
На који начин? Да је напустио свој град, да је напустио Атину. Међутим, Сократ је
сматрао да је то једнако смрти: да напусти град у којем је одрастао, где су сви његови
познаници, где су сви његови другови – то значи да човек умире за свет у којем је живео.
У древна времена није било тако много градова и град је на известан начин представљао
васиону. Платон описује да је Сократ само једном ишао ван града. Њему се тамо свидело,
било је лепо, али је пожурио да се врати. Пагани, древни људи, су били веома везани за
место свог рођења, за место свог живота. И изгледало је крајње невероватно да човек
напусти место у којем живи, да остави град, да остави Ур Халдејски и да крене следећи
неки глас који говори: “Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега...”
Рекло би се шта је драгоценије од тога? Од сопствене земље? Свако је везан за своју
земљу, свако воли родни крај и своју домовину. Свако је везан за свој род, свако је везан
за дом свог оца. Међутим, Бог говори да то треба напустити. Јуче је за мене био јако
радостан дан, после службе су допутовали моји рођаци и ја сам се много обрадовао што су
ме рођаци посетили. Касније сам сео да се припремим за ову беседу и помислио како је
Авраму било тешко да напусти све, јер је тада отићи из једног града, из једне земље у
другу готово увек значило – готово је, више никада се нећеш вратити. И Аврам се
потчињава том гласу, гласу Божијем.
Светитељ Јован Златоуст каже: “Кога не би узнемириле речи: “остави све”? не
откривајући му ни место ни земљу. На тај начин Бог испитује душу праведника, односно
Господ говори “иди, остави своју земљу, свој род, дом оца својега”, али му не објашњава
куда треба да иде. То је веома тешко - кренути из једног места и ићи у непознатом правцу.
Кад човек треба некуда да се пресели он обично покушава да сазна: А где да се
преселим? А где ћу тамо да радим? А где ћу тамо да живим? А да ли ће моја деца моћи да
иду у школу? Моје дете се бави, рецимо, математиком или нечим другим. Да ли ће оно
тамо и даље моћи да се бави тиме? Човек увек има много разних мисли, тим пре
породичан човек. Аврам није био само глава породице, он је био шеик, који је имао
робове, слуге, најамнике, имао је стоку и ситну и крупну, имао је читаво домаћинство, с
њим је био његов рођак Лот са својим људима, са својим робовима, најамницима,
рођацима. И они ипак доносе одлуку, пре свега Авраам доноси одлуку да иде за тим
гласом, који га зове да остави све и сва.
Аврамов отац крену с њим и извесно време су били заједно, удаљавали су се од
Ура Халдејског, али је отац умро, зато што је кренуо с Аврамом из љубави према њему, а
не из љубави према Богу. На савременом језику бисмо рекли: “да му прави друштво”. То
се често дешава у савременом религиозном животу. Једном је код мене на исповест дошао
неки младић и ја га упитах: “Јесте ли се скоро исповедали?” Он каже: “Никад се нисам
исповедио.” “А шта вас је навело да дођете у храм на исповест?” “Мој друг, онај што стоји
ено тамо, дошао је и каже: “Хајде са мном.” После тога идемо у сауну. Ето тако сам
дошао.” Ја га питам: “Правиш му друштво?” Он каже: “Да,” тако радосно и искрено. Иако
је спасење ствар читаве породице, ствар читавог рода, то јест саборно усхођење у
благодати, свако треба лично да учествује у делу спасења. Не смемо то радити “да бисмо
некоме правили друштво”. Идеш у цркву зато што иду твоји родитељи. То је јако лоше.
Добро је што слушаш своје родитеље и идеш с њима у цркву, али је лоше то што идеш
само зато што их се бојиш, а не из љубави према Господу свом. То је веома опасан пут и
данас се многи налазе на том опасном путу. Наравно, ми смо сигурно дужни да позивамо
своје пријатеље, дужни смо да позивамо своје рођене и блиске, али све то треба да се
дешава – њихово уцрквљавање – не зато што ми имамо тако добар утицај на њих, што нас
сматрају тако пријатним људима, већ зато што они треба да поверују у Бога и да теже да
испуне Његову вољу, да Му предано служе.
Прва ствар, коју треба да кажете сваком човеку којег зовете да иде с вама јесте:
“Бог је Творац, Он је створио читав свет, све припада Њему, све је у Његовој руци и ти
треба да Му се потчињаваш.” И ево, ако човек предано буде служио свом Творцу то ће то
бити од великог значаја. А Тара је кренуо зато што је волео свог сина, као што смо већ
рекли, да му прави друштво. Није дошао до краја, умро је. И када је Тара умро Авраму је
било 75 година. И крену Аврам, као што му је Господ рекао, а с њим крену и Лот. У
Светом Писму читамо да је Авраам имао око 75 година кад је кренуо из Харана.
 “И узе Аврам Сару жену своју и Лота сина брата својега са свијем благом које
бјеху стекли и с душама које бјеху добили у Харану; и пођоше у земљу Хананску, и
дођоше у њу. И прође Аврам ту земљу до мјеста Сихема и до равнице Морешке.” (1 Мојс.
12, 5-6).
Дакле, видимо да Авраам не иде сам. Иде с многим људима и са њим иде Лот,
његов рођак. А ко је Лот? Лот је син покојног Арана. Ова околност сваког од нас треба да
натера да се замислимо. Ако у вашем роду има сирочади, људи који немају оца, ваш
задатак је да се бринете о тој деци. И Аврам даје прави пример како се треба односити
према својим рођацима, према својим ближњима. Можда су твоја браћа телом жива, али
су мртва духом. Можда су пијанице, безбожници... Потруди се да утичеш на њихову децу.
Потруди се да учиниш да она заједно с тобом иду у храм. Треба да се бринеш о читавом
свом роду. И Аврам води Лота зато што је Лот сироче, а у Светом Писму је речено да је
наш Бог Бог сирочади (Пс. 68, 5). Он је Бог Који никога не оставља, Бог не напушта људе.
Све је у Његовој руци и Господ је спреман да решава све наше проблеме.
Дакле, они крећу и долазе до Морешке равнице. И почиње свађа између Аврамових
и Лотових пастира. У Светом Писму је речено: “И бијаше свађа међу пастирима Аврамове
стоке и пастирима Лотове стоке.” И даље следи јако занимљива мисао: “И Хананеји и
Ферезеји у оној земљи.” (1 Мојс. 13, 7). Зашто се у Светом Писму непосредно након што
се говори о свађи међу Аврамовим и Лотовим пастирима каже и то да су тада Хананеји и
Ферезеји живели у тој земљи? То је упозорење. Ако међу нама има међусобних борби то
могу да искористе савремени Хананеји и Ферезеји. Ако код нас постоји опасност од
грађанског рата, ако се наша руска заједница сад дели, савремени Ферезеји и Хананеји
чекају да се појави могућност да уђу са својом војском, они чекају могућност да искористе
унутрашње раздоре како би остварили неке своје циљеве.
И Авраам је врло добро схватао да постоји опасност од међусобног конфликта и да
непријатељи то могу да искористе. Господ Исус Христос нам је заповедио да треба да се
миримо са својим супарником док смо још на путу с њим, односно док још увек постоји
оно што нас спаја (Мт. 5, 25). Нека су то родбинске везе, нека је то нека заједничка ствар,
сви ми који припадамо једном народу, једној Цркви, морамо да тражимо мир међу собом
иначе ће непријатељи Православља то увек покушати да искористе. Они ће увек покушати
да искористе неке унутрашње црквене несугласице и расколе како би остварили неке своје
позиције.
Дакле, запретила је таква опасност. “Па Аврам рече Лоту: немој да се свађамо ја и
ти, ни моји пастири и твоји пастири; јер смо браћа” (руски текст: рођаци, прим.прев.) (1
Мојс. 13, 8). Овде се не ради само о свести о телесним родбинским односима. Ко је
Аврам? Он је први Јеврејин. А шта значи реч “Јеврејин”? “Онај ко је прешао реку”.
Понекад се ова реч преводи и као “с оне обале”. Кад је оставио земљу Ура Халдејског он
је прешао реку. Тада су границе многих држава биле неке природне границе, или су то
биле планине, или неки планински ланци или је то била нека река. Дакле, њихови
родбински односи нису били односи само телесне сродности већ и сродности духа, зато
савремени Јевреји веома греше када кажу: “Ми смо деца Аврама.” Аврамова деца су они
који следе Аврама, односно следе његову веру. У том смислу су рођаци Аврама и племе
Аврама племе религиозне заједнице, заједнице где се проповедао монотеизам, вера у
једног Бога.
И Авраам је био један од великих древних људи који је зачуо глас Јединог Бога,
који је чуо да постоји Један Господ. Јер су се у Уру Халдејском и у читавом тадашњем
свету после вавилонске куле људи клањали многим боговима, били су пагани. Кад би
видели сунце рекли би: “Постоји бог Сунца.” Када би видели земљу они би рекли:
“Постоји бог Земље.” Они су посвуда видели многе богове. Зашто? Зато што су сами били
разједињени пребивајући у злоби и пребивајући у гресима и покушавали су да и духовни
свет разједине у својим фантазијама, а Авраам је био целовит човек, који је волео своје
племе, који је схватао да је Господ Један, Бог му се открио као Бог Једини. Позвао га је да
иде за Њим и Авраам више није служио многим боговима, служио је једном Богу, и желео
је да заштити интересе ове заједнице која верује у једног Бога, те рече Лоту: “Није ли ти
отворена цијела земља? Одијели се од мене. Ако ћеш ти на лијево, ја ћу на десно; ако ли
ћеш ти на десно, ја ћу на лијево. Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу
Јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска,
све до загора, прије него Господ затр Содом и Гомор.” (1 Мојс. 13, 9-10).
Шта је то надесно или налево? Једни говоре: “Ми смо десни,” други говоре: “Ми
смо леви.” Има и оних који кажу: “Ми смо леви центристи,” има оних који говоре: “Ми
смо десни центристи,” и савремени човек стоји и размишља: “Куда да пођем? Где да
раширим свој шатор? Кога да подржим? С ким да радим?” Аврам не размишља о томе.
Сад ћемо видети да Лот о томе размишља. И ево Лот гледа, он гледа својим очима
као што данас многи читају неке програме и гледају на телевизији кога да изаберу.
Недавно су приказивали како се Жириновски венчао. Бацали су паре, ишли кочијама,
бацали су цвеће и све су приказали у храму, тако да ће сад приказивати све више таквих
разноразних лепота. И човек жели да схвати шта да изабере и куда да крене.
И ево Лот стоји пред избором, треба да одлучи. “И сагледа сву равницу Јорданску.”
Онај ко је био у Израелу зна на шта сад личи тај крај – равница Јорданска је Мртво море у
којем ништа не расте, где ничег нема, где је слано-преслано море, песак, камење, али је у
Библији речено: “Прије него Господ затр Содом и Гомору цијелу натапаше ријека, бјеше
као врт Господњи, као земља Мисирска”.
Имам једног познаника, који је отишао у иностранство, у Америку, заједно са
својом породицом. Кад смо разговарали телефоном његови први утисци су били следећи,
он је говорио: “Јао, овде је као у рају, овде је комунизам који се код нас још увек гради већ
саграђен.” Био је јако срећан. Затим је, истина касније, схватио да то није комунизам и да
то није рај, већ да је то управо Содом и Гомор. Нуди нам се да се не просто индивидуално
преселимо негде, да нађемо себи место на којем ћемо живети као што то раде неки који
беже из наше земље, већ нам предлажу да сву своју земљу доведемо у такво стање да буде
такво место као врт Господњи. А шта се даље каже? Као земља Мисирска. То су веома
противречне речи. Овде се оне у Библији употребљавају да бисмо се замислили над тим да
оно што изгледа као врт Господњи може да буде земља Мисирска, а Египат је симбол
духовног ропства.
Египатски владар је фараон. По тумачењу светих отаца, које можемо наћи у
Добротољубљу кад читамо текстове из њега, каже се да је фараон мисаони ђаво. Дакле,
Лоту се свидела земља Содома и Гомора. Свидела му се – гледао је спољашњост. Тамо су
вероватно биле лепе куће, шарене куће, тамо је било много воде, много укусне хране, тамо
су људи вероватно били лепо обучени, вероватно су обраћали пажњу на свој спољашњи
изглед, тако да он помисли: “Тамо треба да идем.” Исто као што нам сад говоре: “Ево како
Русија треба да живи.” Даноноћно нам приказују како се живи у Америци, како се живи у
Аустралији, како се живи у цивилизованој Европи и неко гледа, гледа, гледа, па каже:
“Тамо треба да идем. Треба да идем на лево.” Дакле, “Лот живљаше по градовима у оној
равници премјештајући своје шаторе до Содома. А људи у Содому бијаху неваљали, и
гријешаху Господу веома.” (1 Мојс. 13, 12-13).
Лот се не настањује одмах у Содому и Гомору, ипак је постојао известан опрез у
његовом односу према тим људима. Као што неки наши политичари кажу: “Да, наравно,
ми прихватамо искуство Запада, али схватамо да Русија има свој пут. Ето, оно што је
корисно ми ћемо прихватити, а оно што нам није корисно...” као да живе у околини
Содома и Гомора. Дакле, Лот се настањује у близини Содома и Гомора и његови шатори
се постепено-постепено приближавају и долазе до самог Содома. А житељи Содома, у
Библији је речно: “бијаху неваљали, и гријешаху Господу веома.” Становници Содома су
били настрани развратници, који су се предавали срамној содомској страсти
хомосексуализма и содомије и то је веома цветало у тим земљама.
А како поступа Аврам? Како он бира себи земљу? Он не учествује у избору који се
може извршити људским очима. Он не слуша какве слатке бајке могу да му испричају
становници Гомора и Содома. Он чека, он чека глас Божји. И глас Божији му каже:
“Подигни сада очи своје, па погледај с мјеста гдје си на сјевер и на југ и на исток и на
запад. Јер сву земљу што видиш теби ћу дати и сјемену твојему до вијека.” (1 Мојс. 13, 14-
15). “И Аврам диже шатор, и дође и насели се у равници Мамријској, која је код Хеврона,
и ондје начини жртвеник Господу.” (1 Мојс. 13, 18).
Ево како поступа Аврам, он поступа потпуно другачије од Лота. Он не жели сам да
бира, јер је једном поверовао Богу када је глас Божји рекао: “Остави све и иди.” А кад си
крштен и ти си такође прешао реку, ти си такође оставио овај стари свет у којем се налази
река паганства, постао си нови човек. Свети православни оци су говорили да су сви
верници деца Аврама. Сви истински верујући православни хришћани су деца Аврама.
Питаћете за савремене Јевреје. Они нису деца Аврама. Исус Христос им је рекао: “Кад
бисте ви били дјеца Аврамова чинили бисте дјела Аврамова” (Јн. 8, 39).
А овде се говори да се земља свете Палестине заувек даје Авраму и његовом
потомству. Коме се то даје? Православним верујућим људима. И без обзира на то колико
то ционисти не желе, ова земља постепено постаје наша. Многи моји познаници који су
били тамо кажу: “Човек има осећај да се шета по Москви. Тамо се доселило толико
Украјинаца, који су наводно Израелци. Тамо има толико Руса с чисто тамбовским изразом
лица... Идеш, а на капији се скупљају по тројица да пију вотку, онамо нешто друго раде...
Сви натписи су на руском, а ако почнеш да причаш на јеврејском из поштовања прекину
те, па може да ти се деси и да ти кажу да си Жидов. Тамо влада нека врло занимљива
атмосфера, ужарена, али врло оригинална.” Мислим да није све тако једноставно. Овде
постоји неки скривени смисао, зато што је та земља заиста дата деци Аврама, оној деци
која су то не по телу, већ по духу, по вери.
Аврам је чуо да је Лот заробљен... У какво заробљеништво је пао Лот? Он живи у
Содому и Гомору... у заробљеништво греха? Да, он ће доспети и у то заробљеништво
премда је праведан. Али пре свега, живот у грешној средини, љубав грешника је веома
опасна, зато што око грешника настају разне конфликтне ситуације.
Дакле, на Содом и Гомор завојштише други људи, цареви других земаља, других
градова, других народа, и они убрзо савладаше становнике Содома и Гомора. Вероватно
можете да замислите какви војници могу да буду људи са настраним склоностима. Дакле,
кад је Аврам чуо да су нападнути Содом и Гомор (али то још није најстрашније) и да је
нападнут његов рођак Лот он се заступа за свој род. Сазнао је да му је рођак одведен у
заробљеништво и он наоружава своје робове. Аврам наоружава оне који су рођени у
његовој кући... и колико је било људи рођених у Аврамовој кући? У Библији је речено:
триста осамнаест људи. “Пође у потјеру до Дана. Ондје разредивши своје удари на њих
ноћу са слугама својим, и разби их, и отјера их до Ховала, који је на лијево од Дамаска, и
поврати све благо; поврати и Лота синовца својега с благом његовијем, и жене и људе.” (1
Мојс. 14, 14-16).
И становници Содома и Гомора почеше да размишљају: “Како да се одужимо
Авраму? Он је тако добар човек – помогао нам је.” И почеше да му нуде своје поклоне,
своје дарове. Треба отворено рећи да је Аврам, ако бисмо рекли савременим језиком имао
статус емигранта, зато што је оставио свој Ур Халдејски и преселио се у Ханан и
становници Содома и Гомора, који се нису селили из једног места, су то разумели. Они су
вероватно желели да му пруже, како бисмо ми то данас рекли, хуманитарну помоћ, тим
пре што им је он помогао, али Аврам одговара: “Конца вашег нећу узети.” (1 Мојс. 14, 23).
Тако одговара цару Содома и Гомора, одговара овим владарима, овим лажним царевима
тих градова, овим грешним људима, да чак ни конца њиховог неће узети. Од тих људи
неће узети... чак ни конца. Он је био истински верник и није могао да нарушава вољу Бога
и заповест Божију, није могао да се оскрнави од ових људи.
Данас је и нас преплавила некаква помоћ, која се због неких разлога зове
хуманитарна помоћ. Дакле, то су конзерве, којима је истекао рок трајања, то је изношена
одећа, то су панталоне, гаће, чарапе, и шта нам све не шаљу... Треба да схватимо зашто
нам они шаљу тако много... Треба да се учврсте у својој гордости и самим тим показују и
свој однос према нама. Они не желе да баце старе ствари на неко ђубриште, мисле: “Боље
да их пошаљемо у Русију.” Као што су у Русији сада већ почели да чувају нуклеарно ђубре
из разних иностраних земаља, претварају Русију у складиште, у ђубриште за нуклеарни
отпад, тако и ове дроње, ову ношену одећу, која никоме није потребна шаљу овамо, и
нажалост дешава се да и неки храм прими велику количину таквих дроњака и почиње да
их дели.
Аврам је говорио: “Конца твојега нећу узети.” А код нас постоје читаве
хуманитарне хришћанске кампање, кад се све то развози, кад се све то дели, кад се праве
некакви спискови. Свети апостол Павле нам је заповедио да се гнушамо и одеће оних
људи, који не верују онако како ми верујемо. У Библији је директно речено да се треба
гнушати њихове одеће. Речено је: “Не једите с њима, не пијте с њима, мрзећи и на хаљину
опогањену” (Јуд. 1, 23). А нама управо ту одећу шаљу, управо ту храну нам шаље овај
савремени Содом и Гомор – Вашингтон и Њу Јорк. Шаљу нам све то што ништа не ваља и
никоме не треба. И људи нарушавају Закон Божји, нарушавају каноне Цркве, древне
каноне, које нико нема право да изврће, и примају све то.
Ситуација је веома тешка и свако од нас треба да се замисли. Можемо ми да
примимо помоћ. Али од кога? Од православних, од наше браће. А ако примимо помоћ од
инославних онда се већ ствара нека обавеза. Недавно се чула информација да су католици
почели да помажу неке православне свештенике, свакоме дају по хиљаду долара. Јасно је
кога они онда подржавају, зашто и због чега. Ту је највећи број западних контејнера, ту
служе отац Александар Борисов и Георгије Кочетков. Тамо је највећи део хуманитарног
програма, разних хуманитарних ствари, вероватно је да и ти људи одавно немају
православну, већ хуманитарну свест, хуманитарно богословље, зато што човек чита
њихове књиге и види да је све то туђе, да је или протестантско или католичко, да је то или
католичка схоластика или протестантски рационализам. Кад човек носи ову ижвакану
хуманитарну одећу и његова свест постаје хуманитарна, он не може да богословствује
нормално. Он умире за своју традицију.
Аврам је био човек од принципа, он није долазио у додир са силама зла. Ти можеш
да купиш од других људи, можеш да купиш од другог народа, зато што то те то ничим не
обавезује, јер си то платио својим новцем. И касније ћемо видети како Аврам решава
питање о томе где да сахрани своју жену Сару када му мештани, поштујући га, кажу:
“Узми бесплатно ову земљу, узми џабе.” А он им каже: “Нећу да узмем за џабе. Тек кад
дам новац користићу ту земљу” (уп.1 Мојс. 23, 11-13) Зато што кад је бесплатно, а
бесплатно не бива, човек има неке обавезе, дакле, постоји неки договор, а где је договор,
тамо је и завера и зато треба бити опрезан, треба имати фундаменталну представу о томе
шта човек сме, а шта не сме да ради. Зашто? Заповест Божија је света и нико нема права да
оступа од ње ни на лево ни на десно.
Кад се Аврам враћа као победник спасавши свог рођака Лота пред њега излази
свештеник Мелхиседек. Овај Мелхиседек је био цар Салима, он је био истински
свештеник. Не постоји родослов овог свештеника, није речено одакле је он, ко је он, зашто
се назива свештеником, речено је само “цар Салимски, свештеник Мелхиседек” (1 Мојс.
14, 18). Аврам му даје десетину свог иметка. Потрудите се да ако вам Господ даје добар
приход, иметак, не чувате новац у некој касици, већ да дајете на дело Божије, да дајете
прилог у Цркву, нарочито у оне храмове, који су недавно отворени, да дајете нарочито у
оне храмове у којима има мало људи, нарочито у храмове који се рестаурирају, који су у
тешкој ситуацији. Данас многи свештенослужитељи у храмовима, који су поново
отворени, примају заиста мизерне плате, по сто хиљада, а у области и по седамдесет, по
педесет хиљада. То смо ми навикли да мислимо да чим је неко свештеник обавезно има
много пара. Парадоксално је, али је таква била ситуација за време комуниста. Зашто је
било тако? Зато што је било мало храмова. Сви храмови су били затворени и на веома
велики рејон је био по један храм и сви су одлазили у њега. А сад се, хвала Богу отварају
храмови. Међутим, нажалост, људи не иду у храмове као што је то било пре револуције.
Има ситуација да се храм отвара у неком селу где има свега десетак-петнаестак верника. И
треба отварати храмове, али треба да се трудимо да помажемо тим храмовима, тим
сиромашним парохијама, свештеницима у оскудици. Познајем једног свештеника који има
седморо деце и којем је проблем да их прехрани. Осврните се око себе и видећете да све
парохије, које су у вашој близини не цветају у материјалном смислу.
Аврам даје прилог Мелхиседеку, даје му десетину свега, и узгред буди речено по
древним правилима светог равноапостолног кнеза Владимира, крститеља Русије, десетина
се од древних времена давала за храм, за Цркву Божију, а касније кад се појавило мноштво
храмова десетина је могла да изазове прекомерно богаћење Цркве што би било нескромно,
и Црква се тога сама одрекла. Међутим, данас је у стању оскудице. Понекад се дешава да
у неком храму буде отворен сандучић за давање прилога и у њему лежи неки коверат, а у
коверту је огромна свота новца, коју је неко потпуно анонимно убацио, и на њему је
написано: “Помолите се за тога и тога,” и само је написано име. Када дајеш милостињу не
треба да трубиш пред собом као што то чине лицемери. Милостињу треба да дајеш тако да
лева рука не зна шта ради десна, а десна да не зна шта ради лева, тј. тајно, и то ће онда
бити од великог значаја.
Даље читамо: “А послије овијех ствари дође Авраму ријеч Господња у утвари
говорећи: не бој се, Авраме, ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика.” (1 Мојс. 15, 1).
Какве предивне речи. Испоставља се да је Господ штит сваког верујућег човека и ми треба
да тражимо такву заштиту, заштиту од Господа, да би нам Господ Сам даровао Своју
заштиту, да наша заштита не би била од људи него да би нам је Господ послао, зато што,
видите, ма како да се људи труде да се заштите то им не успева. Причали су ми за једног
бизнисмена да су га рекеташи осудили на смрт, али је он око себе скупио такве
телохранитеље, такве људе који су говорили: “Ми вам гарантујемо да вас нико неће
смаћи.” И он је тим телохранитељима давао велике паре. А они људи, који хтедоше да га
убију дежурали су са снајпером и гледали. У шта су гледали? Његов прозор је био
одшкринут и они су то знали. Дакле, сатима су пратили кад ће он туда да прође и кад је
пролазио стигао га је метак. Људи не могу да те заштите. Знате да убијају председнике,
убијају веома познате људе, богате људе, који облаче у панцире и возе се блиндираним
колима, али онако како Господ може да заштити не може нико.
Недавно је био дан сећања на нашу блажену мати Ксенију. Она се веома поштује у
Русији и кад сам у храму говорио проповед сетио сам се како сам једном приликом
посетио њену капелицу на Смоленском гробљу у Петрограду још у време “застоја”.
Капелица је била ограђена оградом од дасака и целу ову ограду су људи исписали,
цедуљице су вириле из сваке рупе. И ја почех да гледам шта људи пишу. А људи су
писали: “Ксенија, помози ми, нека ми се врати муж”; онда дечјим рукописом: “Треба да
полажем испите, помози ми да положим испите.” И кад сам почео да читам видео сам да
има много више цедуљица са натписима захвалности него молбе. “Хвала, положио сам с
десетком.” “Муж се вратио.”
Зашто ово причам? Кажемо да је Господ наша заштита. Дакле, тамо на гробљу ми
приђе старији човек. Изгледао је веома достојанствено, имао је браду, седу браду... и он
ми рече: “Знаш ли каква је била Ксенија?” Ја кажем: “Каква?” “Била је јако добра, њу су
сви вређали.” Кажем: “Знам, читао сам све то, чуо сам.” Имао сам неку брошурицу и већ
сам био стекао неку представу о Ксенијином житију. “Али ти мислиш да је она била само
добра? Није, она се јако добро тукла!” Зачудих се: “Како то... Мати Ксенија?” Обично је
замишљам као патницу и заступницу за људе, кад одједном овај човек каже да се тукла.
“Она се тако тукла јој-јој-јој!” Загледах се у очи овог човека да видим да није можда
болестан...” Није, очи су му потпуно здраве и одмах се некако видело да је религиозан
човек. Упитах га: “У ком смислу?” Прича ми: “После револуције 1917. године у
Петрограду се, као и у читавој земљи појавило јако много бандита. И ти бандити су
почели да нападају људе ноћу, па се дешавало следеће: иде човек улицом и одједном на
њега навале бандити, а у то време је мати Ксенија била јако поштована, и човек почне да
виче: “Мати Ксенија! Помагај!” И одједном однекуд дотрчава мати Ксенија са својим
штапом и почиње да их бије.” Овај човек је био јако паметан колико сам схватио. Рекао је:
“Можда је њен штап био само духовни, то је био неки симбол њене појаве, али су преломи
били изистински, преломи руку, ногу, лобање, свега живог... убоји, и дошло је дотле да се
цео преступни свет плашио њеног имена. Иде човек улицом, нападају га и он виче: “Мати
Ксенија, помагај!” а они се већ сви разбежали. Већ се боје.”
Био сам јако зачуђен и мислим да би сви требало да знамо да она није само тако
тиха, тако скромна, него да може и да нас заштити, јер је данас иста ситуација као
деветсто седамнаесте године. Мислим да је у смислу криминала сад и горе и да треба да
јој се обраћамо. Треба да се обраћамо Господу, треба да имамо штит који ће нас заштити –
нашу православну веру. Кад код мене долазе млади људи и моле ме да их крстим након
што их припремимо за Крштење, учимо их, а затим их крстимо, стављамо им крстиће и ја
им говорим: “Чувај овај крстић са Крштења, он ти је сигурнији од било ког панцира, зато
што ће те чувати, добро ће те чувати. Ђаво се плаши крсног знамења. Ето то је твоја
заштита.”
Дакле, замислите, Аврам је живео у такво време. То су били пагански обичаји кад
су људи једне друге нападали, читави народи су могли бити одведени у ропство и читави
народи су могли бити истребљени на веома суров начин. И у том мраку, у овој напетости
он чује речи Господа: “Не бој се Авраме, Ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика.” (1
Мојс. 15, 1) “А Аврам рече,” читамо даље, “Ето мени нијеси дао порода, па ће слуга рођен
у кући мојој бити мој нашљедник. А гле, Господ му проговори: неће тај бити нашљедник
твој, него који ће изаћи од тебе тај ће ти бити нашљедник.” (1 Мојс. 15, 3-4).
Данас смо раније већ прочитли да је Сара била неплодна. На Истоку је било велико
понижење ако жена нема дете, ако породица нема наследника. Сматрало се да је такав
човек под неким Божјим проклетством ако му се не даје дете, ако му се не даје наследник.
Дакле, Аврам је чезнуо за тим да се с њега скине ова срамота и неплодност, срамота зато
што нема дете, што нема чедо, што нема наследника. И он је веома патио. Имао је
управника, јако доброг човека, који је свиме управљао и он је био верни слуга, али је
Аврам мислио да би после њега требало да остане његов син и патио је, и ову тугу је
поверио Господу свом и Господ му говори да ће имати наследника из својих бедара.
Аврам је био човек у годинама, био је стар човек. И тада га Господ “изведе напоље и рече
му: погледај на небо и преброј звијезде, ако их можеш пребројати. И рече му: тако ће бити
сјеме твоје. И повјерова Аврам Богу, и он му то прими у правду.” (1 Мојс. 15, 5-6).
Какво је то звездано небо Аврам видео? То је, по речима светих отаца, духовно
звездано небо. Господ Бог му је показао огроман број верника, Аврамове деце не по телу,
већ по духу, која ће се родити од њега. И вероватно је он тамо видео и ваше звездице,
ваше душе, зато што су сви истински православни верници деца Аврама. И Аврам је
гледао и радовао се. И вероватно су му очи биле мокре од суза. И премда је Аврам био
старији човек, иако су његова бедра на известан начин била већ мртва за телесни живот он
поверова Господу и Господ прими ову његову веру у правду (праведност – руски текст,
прим.прев.).
Аврам је био човек, који је ходио путем испуњавања заповести Божјих. Једном, кад
је Аврам седео испод мамријског храста, кад се овај праведни човек одмарао у хладовини
он угледа како му у сусрет иду Тројица. Срце му је устрептало, схватио је да је то Господ
сишао на земљу, да је спустио небеса и сишао на земљу. Аврам Му трчи у сусрет, клања
се и моли да Господ дође код њега. И Господ долази, а Аврам ужурбано почиње да Га
служи. Он нешто припрема да би угостио Бога својег и може се рећи, као што су неки оци
говорили, да је у некој врсти духовног безумља које представља овај покушај да нахрани
Бога. Сећате се да се у сличном стању налазио апостол Петар када му се на гори
Преображења толико свидело, када је узвикнуо: “Господе, добро нам је овдје бити; ако
хоћеш да начинимо овдје три сјенице” (Мт. 17, 4).
Дакле, Аврам је у журби, дошао му је Господ, Сара ужурбано спрема заједно с
њим. И Аврам пита Господа куда иде. Господ одговара да анђели Божји, који иду с Њим
иду да униште Содом и Гомор, ове грешне градове, јер су греси Содома и Гомора и вапаји
људи који су пострадали од житеља Содома и Гомора дошли до неба. И Аврам је ужаснут,
јер у Содому и Гомору живе његови рођаци, живи Лот са својом породицом. Али Аврам је
био човек са Истока, он није могао директно да каже: “Тамо имам рођака...”
Он почиње да разговара с Богом на индиректан начин, поставља питања. И ова
питања су јако занимљива. Аврам пита свог Бога: “Може бити да има педесет праведника
у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет
праведника што су у њему?” А тамо је био Лот, један једини праведник. Аврам започиње
као изокола: “Немој то чинити (руски текст: не може бити), ни губити праведника с
неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој (не може бити – руски
текст); еда ли Судија цијеле земље неће судити право. И рече Господ: ако нађем у Содому
педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради. А Аврам одговори и
рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео. Може бити праведника
педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет затрти сав град? Одговори: нећу ако нађем
четрдесет и пет. И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече:
нећу ради онијех четрдесет. Потом рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може
бити да ће се наћи тридесет. И рече: нећу, ако нађем тридесет. Опет рече: гле, сада бих
проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: нећу их погубити за онијех
двадесет. Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити;
може бити да ће се наћи десет. рече: нећу погубити ради онијех десет.” (1 Мојс. 18, 24-32).
У руском језику постоји пословица: Не стоји град без свеца ни село без праведника. Ако
се земља испод наших градова без обзира на мноштво грехова још увек није провалила,
то значи да има неки праведник, има неких побожних људи, који се моле Господу и Он
још увек чува живот на нашој земљи.
Дакле, ови анђели смрти се упутише у Содом и Гомор како би уништили те
градове. И шта се дешава? Обратите пажњу: када је Аврам видео да Господ иде он истрча
у сусрет, његове духовне очи бејаху отворене за благодат. Међутим, у каквом стању се
налази Лот? Да ли Лот препознаје Ангеле Божије? Јесу ли и његове духовне очи отворене
или је живот у Содому и Гомору отупио његов духовни доживљај живота? “А увече
дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде
те их срете, и поклони се лицем до земље, и рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и
преноћите рано кад устанете пођите својим путем.” (1 Мојс. 19, 1-2).
Лот нема духовно виђење, он је живео међу овим распојасаним људима и њихова
развратна природа је на известан начин оштетила духовни вид овог човека и он није
препознао ко је то код њега дошао. Међутим, као праведан и побожан човек он их позива
у своју кућу и они улазе код њега иако то у први мах одбијају. А становници Содома и
Гомора каже се “слегоше се око куће, старо и младо” (1 Мојс. 19, 4)... Тамо нису били
само одрасли, већ су и деца била заражена грехом настраности, и они окружише Лотову
кућу и почеше да траже да им он да Ангеле Божије да учине с њима разврат, јер се
грађанима Содома и Гомора учинило да су то лепи младићи, да су дечаци ушли у Лотову
кућу. Лот не може да наруши закон гостопримства, он излази и каже: “Боље узмите децу
моју, боље узмите моје кћери.” Тада ови људи приступише Лоту и рекоше: “Сад ћемо теби
учинити горе него њима” (1 Мојс. 19, 9). И Ангели уводе Лота у кућу, затварају врата,
ослепљују житеље Содома и Гомора, који рукама пипају, али не могу да нађу ни врата ни
прозоре и разилазе се у ужасу.
И Ангели откривају Лоту тајну ко су они – они су Ангели Божји. Говоре да су
послани од Господа, да ће се ти градови затрти, да треба да напусти то место. Замислите
да се налазите код куће, рецимо у великој згради од тринаест спратова и да одједном код
вас долази ваш духовник, утрчава из лифта и задихано вам каже: “Ваша кућа ће се кроз
пет минута срушити, под хитно треба да изађете.” Прво ћете да размишљате: “Шта да
изнесем? Фрижидер, или рецимо, кревет?” Дакле, Лот је био у недоумици, није знао од
чега да почне. И Ангели Божји узеше Лота, узгред буди речено, то је један од малобројних
случајева испољавања, да тако кажем, духовног насиља над личношћу, међутим ради
њеног спасења. Ангели узеше Лота, његову жену, његове кћери и изведоше га из града и
рекоше: “Трчите, не осврћите се за собом!” И они потрчаше.
И почиње истребљење ових градова. Једном ће доћи до истребљења овог света, али
ако си ти изашао из тог света, ако си кренуо праведним путем, као што је речено у Светом
Писму, кад метнеш руку своју на плуг не осврћи се натраг (в. Лк. 9, 62). Дакле, они трче,
али је Лотова жена била веома радознала жена, пожелела је да се осврне, тамо нешто бучи,
тамо се нешто руши, и она се окреће... и у тренутку се скаменила. Недавно је један наш
баћушка путовао у Свету Земљу, причао је како тамо показују овај стуб од соли који је
некада био жена, а сада му људи прилазе, могу да га куцну...
Лот није побегао из Содома са својим кћерима, зато што се Содом настанио у
душама његове деце. Они се настанише на брду, у пећини, и Лотовим кћерима се учини да
се нису провалили само Содом и Гомор, већ да се срушио читав свет, како свети оци кажу,
оне су помислиле да сад оне треба да почну да рађају и да се множе заједно са својим
оцем, да живе у блуду и да на тај начин населе читаву земљу.
Можда ти у извесном тренутку исписујеш дете из лоше школе, можда у извесном
тренутку схваташ да треба више да се дружиш с православним људима, међутим из
Содома и Гомора се не може тако лако побећи. Содом и Гомор су се настанили у срцима
Лотове деце и његове кћери почеше да опијају вином свог рођеног оца и када би он пијан
заспао оне су спавале с њим. И кад је једном Лот видео да су оне у другом стању, да су
трудне, он пита: “Шта је то? Одакле?” Оне му испричаше, а он им рече: “Шта ми то
учинисте?” И вероватно се тад Лот сетио како је лош био његов избор кад је гледао где да
се настани и кад је видео овај лепи град Содом и град Гомор и раширио своје шаторе
премештајући се до Содома. А где су твоји шатори? Где се васпитавају твоја деца? Ко
утиче на њих? С ким се друже? Ко им предаје? Какве књиге читају? Какве филмове
гледају? Можда твоји шатори нису тек тако раширени покрај Содома. Јер, кад читамо о
доласку Ангела у Содом Лот већ живи у Содому, он се већ преселио у тај град. Не мислим
да се он тамо преселио због греха, он је праведан човек, можда су постојале извесне
погодности, пијаца је била ближе, неки трговачки центри су били ближе, нешто томе
слично, а завршава се страшном тагедијом, може се рећи духовном катастрофом.
Господ говори Авраму да ће када Он дође код њега кроз годину дана Аврам имати
сина. И Сара се, времешна жена, кад зачу да ће она, жена у годинама добити дете, насмеја.
И кад Господ пита Сару: “Зашто се насмија у себи?” А Сара рече: “Нијесам се смијала.” И
Господ јој рече: “Зато што си се смијала смијаће се свако ко чује да је Сара родила дете.”
(1 Мојс. 18, 15-16).
Пролази година дана и Авраму и Сари се рађа син. Можемо само да
претпостављамо како је Аврам волео свог сина, како се бринуо о њему. Исак је био
Аврамова радост. Он је био Аврамова утеха. И Исаак расте пред очима свог оца, и кад је
одрастао и већ постао дечак, Господ одједном одлучује да испита, да провери Аврамову
веру. У животу сваког од нас наступа моменат кад Господ почиње да испитује и проверава
нашу веру.
Ево, дакле, како је Бог испитао Аврамову веру. “Послије тога шћаше Бог окушати
Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: ево ме. И рече му Бог: узми сада сина својега,
јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду
гдје ћу ти казати..” (1 Мојс. 22, 1-2). Замислите такве речи. Отац који се толико молио,
који је толико чекао своје дете, који је читавог живота трпео срамоту зато што није имао
деце, одједном чује речи да треба да узме свог сина, да пође, да га убије и спали!
“И сјутрадан рано уставши Аврам осамари магарца својега, и узе са собом два
момка и Исака сина својега; и нацијепавши дрва за жртву подиже се и пође на мјесто које
му каза Бог. Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа мјесто издалека. И рече Аврам
момцима својим: останите ви овдје с магарцем, а ја и дијете идемо онамо, па кад се
помолимо Богу, (ово је веома занимљиво) вратићемо се к вама.” (1 Мојс. 22, 3-5). Он не
говори “вратићу се к вама”. Пошто је био праведан он је био и пророк Божји. И пророчки
дух му је дошапнуо да ће се вратити заједно са сином, премда није схватао како то може
да се деси, јер је до краја требало да испуни вољу Божију. “И узевши Аврам дрва за жртву
напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно.
Тада рече Исак Авраму оцу својему: оче! А он рече: што, сине! И рече Исак: ето огња и
дрва, а гдје је јагње за жртву? А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње Себи
на жртву.” (1 Мојс. 22, 6-7). То је пророчанство о Исусу Христу. Бог ће се постарати за
јагње Себи на жртву, односно Он се постарао за Јагње на жртву за грехове целог света.
Читава ова прича, прича о приношењу Исака на жртву је дубоко симболична.
И обојица иду заједно и долазе на одређено место. И тамо Аврам везује Исака и
ставља га на жртвеник... И шта се дешава? Овде не можемо да схватимо ко је од њих на
вишем духовном нивоу: Аврам, који је подигао нож и био спреман да у име Господа убије
чак и свог јединородног сина или Исак. Зашто кажем: или Исак? Ако сте пажљиво читали
Библију у књизи Постања Јаков се на умору куне страхом Исака. И данас на
муслиманском Истоку, ако човек жели да изговори неку клетву и да је потврди веома
озбиљним и тешким речима он каже: “Кунем се страхом Исака.” Какав је страх то био,
страх овог дечака Исака и зашто не можемо да појмимо ко је од њих био у вишем
духовном стању: Аврам или Исак? Свети оци и древна старозаветна традиција нас уче:
Исак је у том тренутку осећао страх, али се он није плашио ужади, која су везивала његове
руке и ноге, није се бојао каменог ножа за приношење жртве, који је био подигнут изнад
његове главе. Он се није плашио ватре која је била припремљена, није се бојао ни саме
смрти. Исак се у том тренутку плашио да не наруши вољу свог оца. Ево због чега се људи
до дана данашњег куну страхом Исака. Ево због чега се Јаков на умору сећа Исаковог
страха. Каква велика светиња! Он се бојао да не наруши вољу свог оца.
Наступа пост и неки кажу: “Тешко ми је да постим, лоше стојим са здрављем,
тешко ми је.” Наравно, Црква болеснима дозвољава слабији пост, међутим, чуо сам како
један духовник каже: “Боље је да умрете поштујући заповести него да живите у нечистоти
и греху.” Наша свест не може да појми Исакову чврстину, али је то светиња, то је
свештени текст из Светог Писма, који треба да нас инспирише на покорно служење нашем
Творцу. И кад Авраам замахује руком да би пробо срце свог сина Господ зауставља
његову руку. Богу нису потребне људске жртве, зато што постоји савршенија жртва. И
Господ се у том тренутку куне Својим сопственим Именом да неће оставити дом Аврама.
И Господ испуњава ову Своју заклетву. И то што се верници и данас називају децом
Аврама јесте сведочанство да се ова заклетва обистинила.
Пролази време, Исак одраста. Умире Сара. Узгред буди речено, после Сарине
смрти, а то је мало коме позната чињеница, али и она такође сведочи о чудима Божјим,
Аврам се жени по други пут и из овог брака му се рађају четири сина. Ето такав је то
старац био.
 Кад је Сара умрла Аврам је почео да води преговоре о томе где да је сахрани и
нашао је место. То је било Ефроново поље, које се налази у Макпели.
Ово је последња, али веома важна тема наше беседе. Он тело своје Саре, своје
жене, жели да сахрани у пећини на Ефроновом пољу у Макпели. Житељи ових крајева
који су били запањени праведношћу овог човека рекоше: “Узми ову пећину, поклањамо ти
је, узми то поље.” Али Авраам жели да плати. Он жели да то поље, тај гроб, та гробница,
припадају само његовој религиозној заједници, Аврамовој заједници.
У Москви има татарско гробље, у Москви постоје јеврејска гробља, али у овом
тренутку у нашем граду нема ниједног православног гробља. И ми ћутимо. Шта је то
православно гробље? То је гробље на којем се човек не може сахранити без сагласности
старешине најближег храма, који је такође и старешина тог гробља. Поред наших
покојника се сахрањују они који су живот завршили самоубиством удавивши се,
самоубице, сахрањују се безбожници, сахрањују се људи различитих религиозних погледа
и праваца. Ако безбожници толико поштују своје мртве нека направе за њих неко
комунистичко меморијално гробље и нека тамо спаљују или нека раде шта хоће са својим
покојницима – то је њихова ствар. Ми морамо имати православно гробље. Аврам је знао
да то поље треба да припада само њему, зато што се прилике могу променити, могу се
појавити људи који ће пожелети да сахране некога поред Саре.
Гробљанска земља је по учењу Цркве освећена земља, јер у њу сахрањујемо тела
која су била крштена, тела која су се причешћивала Светим Тајнама. А шта се данас
дешава на гробљу? Дођеш на гробље код баке, помолиш се на њеном гробу, трчиш преко
читавог гробља на другу страну код деде. Твој ујка је на суседном гробљу. Зашто Влада
Москве у Москви не може да издвоји део земље за православне како би свака породица
имала своју парцелу? Зашто се гробљанска земља не продаје као што је то било у древна
времена? У стара времена, пре револуције, постојао је следећи ред: ако је гробље постало
веома старо тако да више није било људи, који су посећивали и одржавали гробље
парохијани најближег храма су пред Васкрс све чистили. И стари дрвени крстови се нису
бацали на гомилу, већ су одвожени у цркву и храм се грејао тим дрвима. Постојао је
следећи детаљ који се по законима Руске империје строго поштовао. Око продатог гробља
се копао шанац да свако зна да је ту граница гробља и да нико туда не сме да пролази. А
данас видимо како се на телима наших дедова граде зграде, граде се стамбени комплекси
и ми то мирно гледамо. То је страшан злочин. Гробља су дата на откуп бандитима-
мафијашима. Има разних група које су поделиле гробља између себе и кад је једном у
Москви био предузет покушај да се створи православно гробље и кад се појавила нада да
ће барем свештенослужитељи бити сахрањени на одговорајућем месту постепено је читава
ствар пропала. Један мој познаник ради на гробљу, прави споменике, и он ми је причао:
“Долазе ноћу, некога сахрањују, некога ваде из гроба, некога поново закопавају...”
И крајње безумље кад се ради о нашим покојницима представља кремација, која је
апсолутно недопустива с тачке гледишта православне свести. Боље је да продате сав свој
намештај, али да сахраните свог покојника како треба. Причали су ми ови моји пријатељи
који раде на гробљу шта се ради са тим прахом. Мислите да се одмах скупља у посебну
урну? Све то се скупља, све што се сакупи у току дана, сакупља се, ставља се на једну
гомилу на огроман сто, меша се штапом и затим се апсолутно произвољно сортира у урне.
Практично нема никакве шансе, нема шансе ни један према хиљаду, да ћете добити прах
баш свог претка, свог покојника, свог блиског, свог рођеног.
 Аврам је исправно схватао шта је гробље – место за сахрањивање. Он сам је желео
да буде сахрањен тамо са својом женом, и кад Аврам умре његова деца ће га сахранити на
истом том месту, на Ефроновом пољу у Макпели. И до дана данашњег то место постоји,
место где заједно почивају Аврам и Сара и њихови ближњи, али људи не могу да га нађу,
њега Бог тајанствено чува од људи који су сад присвојили себи име Аврама, али немају
права да се називају децом овог великог праведника, овог великог Божијег човека.
Дакле, Аврам се у Речи Господњој и у библијској традицији назива “ел-халил”, тј.
друг Божји. Он је био друг Божји, зато што је испуњавао заповести свог Творца, ходио је
путевима Господњим, он је отац верника, зато што је у мраку паганства читавим својим
животом проповедао веру у Јединог Бога. И кад читамо Јеванђеље по Матеју сетите се
како почиње Јеванђеље по Матеју: “Родослов Исуса Христа, Сина Давидова, Сина
Аврамова.” Зашто се Сам Господ наш Исус Христос назива Сином Аврамовим? Зато што
је овај Аврам отац верника, овај Аврам је украс православне вере, древни патријарх
истинског народа Божијег, православне деце Господње, и управо данас смо се сећали овог
изузетног човека и предивног живота друга Божијег.

Старозаветни патријарси

Тему наше данашње беседе чине патријарси: Исак, Јаков и Јосиф. Говорићемо о
древним патријарсима јеврејског народа: Исаку, Јакову и Јосифу. У својој последњој
беседи причали смо о праведном Авраму и говорили смо о томе како је и у позним
годинама свог живота овај праведник и даље ишао путевима Господњим. У књизи
“Постање” у 24. глави је речено: “А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше
благословио Аврама у свему.” (1 Мојс. 24, 1). Чак и у својим позним годинама он је и
даље ишао пред Богом својим и Бог га је у свему благословио. У овим речима Библије
разбија се представа о старости као о неком најжалоснијем периоду у човековом животу.
Савремено друштво је у потпуности оријентисано на младост, али се у Библији веома
много говори о старости, о старости која је сита живота (Јов. 42, 17), о доброј старости. За
Аврамову смрт је речено: “Умрије Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран к
народу својему.” (1 Мојс. 25, 8). У Светом Писму се веома много говори о доброј
старости, тако на пример у књизи псалама налазимо следеће речи: “Немој ме одбацити
под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити” (Пс. 71, 9).
С једне стране смо прочитали да је Бог свиме благословио Аврама у старости, а с
друге стране видимо како се псалмопевац моли и каже: “Немој ме одбацити под старост,
кад ме издаје снага моја, немој ме оставити” (Пс. 71, 9). Како то да праведник добија
благослов у свему у дане старости, а псалмопојац се моли да га у старости, кад изнемогне,
Господ не остави? Слабе телесне снаге, али благодат немоћне лечи и оно што недостаје
надомешта.
Рана младост и младост представљају веома сложен период у погледу духовног
живота и о томе су написане следеће речи: “Пази младићу којим путем идеш.” У 92.
псалму читамо: “Праведник се зелени као финик, као кедар на Ливану узвишује се. Који
су засађени у дому Господњем зелене се у дворовима Бога нашега. Родни су и у старости,
једри и зелени, јављајући да је праведан Господ” (Пс. 92, 12-15). То су веома лепе речи о
доброј старости, о оној старости, која се посвећује Богу и наши храмови су пуни старијих
људи и сваки старији човек који долази у храм јесте благослов за хришћанску заједницу.
Треба да поштујемо старост, зато што је то време кад човек више може да се посвети
молитви, кад он више може да послужи свом Богу без телесних узнемиравања, иако
искушења, наравно, има у сваком узрасту, као што је говорио Макарије Велики: “Не веруј
свом телу док не легне у гроб.”
Код пророка Исаије читамо: “И до старости ваше Ја ћу бити исти, и Ја ћу вас
носити до сиједа вијека; Ја сам створио, Ја ћу вас носити и избавићу” (Ис. 46, 4). Онај по
Чијој вољи је настао наш живот, Онај Ко нас је у детињству чувао од злих људи, исти Онај
Господ Који нам је у младости давао снагу, Исти Онај Господ Који нам је у зрелим
годинама давао разум и мудрост неће нас оставити у данима наше старости. Зато, кад
погледамо западно друштво, које је у потпуности оријентисано на младост видимо да је
оно у стању духовне кризе, људи на схватају предности старости, а те предности постоје.
Једном приликом сам вам већ говорио да је у храму “Свих Жалосних Радост”
недељом организована веронаука за одрасле и већина људи који посећују ту школу су
људи у годинама и мене то веома радује, због тога што су старији људи чувари вере. Они
увек осећају, они можда многе ствари не знају, много тога нису набубали, нису научили,
али им њихов унутрашњи осећај увек сугерише шта је правилно, а шта није и ја се веома
радујем када види старије парохијане нашег храма. Старост је мудрост и ви знате како су
се људи у Руској Цркви односили према старецима, према оним људима који су стекли
мудрост. Понекад мудрост старца стекне човек, који је једва превалио педесет, шездесет
година, али се он назива старац. Старац није просто мудрац, то је праведан човек који не
само да говори, већ и твори.
У Откровењу Јована Богослова се говори о томе да ће старци имати веома важно
место у Царству Небеском. У четвртој глави читамо следеће речи: “И око пријестола
бијаху двадесет и четири пријестола; и на пријестолима видјех двадесет и четири
старјешине (старца – руски текст) гдје сједе, обучени у бијеле хаљине, и имаху круне
златне на главама својима” (Откр. 4, 4). Видимо да у Царству Небеском старци заузимају
нарочито место. Старци у савременом животу нису увек монаси иако међу монасима
нарочито цветају врлине старчества. Истински старци се срећу и у свету, чак и међу
ожењеним клиром се срећу људи који стичу добродетељи старчества. Довољно је да
наведемо само једно име – отац Алексеј Мечов, веома познати свештенослужитељ у
Москви, који је наследио традиције оптинског старчества, светогорског старчества и који
заиста није био просто старац у свету, старац у граду. Обично се старац yдаљава од овог
света.
Светог праведног оца нашег Јована Кронштатског су многи људи поштовали
подједнако као оптинске старце и ви знате како су се најпознатије монашке обитељи
односиле према њему, с каквим дубоким поштовањем. Желео бих да вам испричам један
пример из живота светог праведног оца нашег Јована Кронштатског. Мало ко зна да је
попадија оца Јована Кронштатског Сергијева тужила свог супруга црквеном суду. То је
било због тога што он није доносио плату до куће, и црквени суд, значи епархијски савет
епархијског суда, је донео пресуду да, тамо је била дословно оваква формулација: “Због
јуродства јереја Јована Сергијева плату исплаћивати његовој попадији тој и тој.” И дакле,
кад су за то сазнали многи становници Петрограда, Кронштата и других градова Русије
они су почели да му доносе новац. Баћушки не дају новац тамо где треба да га исплаћују,
значи, људи треба да му донесу. И новца је било јако много.
Једном се десио следећи случај. Људи су стављали новац на послужавник и то је
било после Литургије, након целивања крста. Људи су прилазили и стављали новац. И
пришла је једна жена с веома великим свежњем новца. И она је желела да га стави на
послужавник, али је отац Јован зауставља и говори: “Не, немој да стављаш!” Можете да
замислите какав ужас је обузео њено срце. Како то? Сви могу да ставе? Зар је она баш
толико лоша да од ње баћушка Јован чак ни новац не жели да прими? Смерно је стајала,
чекала да отац Јован престане да даје крст народу да га целива, и кад се већ спремао да оде
он јој рече: “Сутра изађи из куће и дај тај новац ономе кога првог сретнеш. Прочитај тај и
тај акатист, акатист Исусу Најслађем, Мајци Божијој, Анђелу-Чувару и онда ујутру изађи
из куће и кога првог сретнеш - њему дај.” Жена иде кући, размишља: “Како то? Првоме
кога сретнем?” Прочитала је све акатисте, али о сну не може бити ни говора... Устаде врло
рано, изађе из куће и размишља: “Како би добро било да сретнем неку баку, усамљену и
сироту, или дете-сироче.” У сусрет јој иде пијан човек, официр са раздрљеном блузом и
кад се сретоше она му пружа свежањ новца, а официр пита: “Шта је то?” Она му каже
колико је то пара, а било је јако много пара и официр узвикује: “Мајко моја! Ко ти је то
испричао?! Па ја сам ноћас изгубио на картама и идем да се убијем на мосту, а имам малу
децу!” И она заједно с тим официром одлази код баћушке Јована. Кад дођоше у храм они
почеше гласно да исказују своје одушевљење, а отац Јован их прекида и каже: “Све чини
Христос.” Ево, то је један од примера како на заиста чудесан начин гледа старац, духовни
човек другачије види ткиво живота који нас окружује.
Не сећам се да ли сам вам причао о Васи-дебељуци? Нисам. То је веома занимљива
прича. Негде шездесетих-седамдесетих година у Орехово-Зујевском рејону живео је
јуродиви. Звали су га Васа-дебељуца. Он је био веома дебео, имао је око двеста килограма,
можда и више. Уз то није био баш много висок и сећам се какав утисак је остављао на
мене кад сам био дете, ноге су му биле као табуретићи. И људи су га предавали из једног
православног стана у други, из једне куће у другу, крили су га, а милиција га је стално
хватала како би га због џабалебарења ставила у затвор или стрпала у душевну болницу.
Васа је био јуродив, и имао је изванредан дар – дар да теши људе. Једном га је милиција
нашла, а Васа им каже: “Јаој! Тако сам се уплашио, не могу да идем, носите ме.” Они се
сви уплашише: како да га носе тако крупног? Почеше да вичу: “Свињо, устај, како да те
носимо?” И почеше да га носе – њих десеторица. Угураше га у кола, у то време су била
жута милицијска кола и сви су кроз прозор гледали како ови вуку Васу и никако не могу
да упале кола. Милиционери почеше да псују: “Нећемо ваљда до станице да га вучемо?
Губи се одавде!” А Васа им каже: “Да вас спаси Христос!” изађе и оде.
Он никако није могао да одбије људе кад су му доносили да једе, а баке су
вероватно мислиле да је он дебељуца и да га треба хранити и хранити, и он је јео и јео. То
је била трагедија због љубави према људима. Да, али какав је он дар имао да теши људе,
изузетан дар. На пример, долази код њега жена и каже: “Напушта ме муж.” И одједном
Васа почиње да рида: “Како одлази муж? А где иде?” Она каже: “Не знам, одлази!” “А јел’
имаш децу?” “Имам.” “Јао, па како ће они сад без оца? Па они ће ти постати криминалци,
почеће да краду.” И он тако варира ову ситуацију да особа која је дошла по утеху сама
почиње да га теши. Жена каже: “Нисам сама, мама ми је још жива.” “А јел’ она стара?”
“Стара је!” “Јаој, не дај Боже, умреће!” И јеца. И ма са каквим проблемима да су људи
долазили (то сам лично видео), постајало их је срамота због ових њихових мука, тешили
су га и сами заборављали због чега су дошли. А он је тако искрено јецао, буквално је
ридао. После неког времена су га ипак некуда одвезли и тај дивни човек се упокојио. И
верујући у Орехово-Зујевском рејону су причали да су га вероватно одвезли у душевну
болницу и тамо су му дали превелику дозу инјекција. И заиста, многе такве људе који су
имали необично виђење света су једноставно тако неочекивано хватали и одвозили
некуда, негде су их смештали, али је остало лепо сећање на њих.
Дакле, око престола су двадесет четири старца. У Откровењу у петој глави, шести
стих налазимо следеће речи: “И видјех, и гле, насред пријестола и четири животиње, и
посред старјешина (стараца) Јагње.” (Откр. 5, 6) Јагње је Христос, односно Сам Господ
стоји у окружењу стараца, оних људи који су чак и у Његовим небеским обитељима због
своје нарочите, изузетне духовне мудрости близу Господа свог. А сваки старац је чувар
вере. Он чува веру, штити је. Познато је да је преподобни старац Теодосије, кад је сазнао
да су се у граду појавили јеретици ишао да се спори са њима и чак се и свађао, као што је
описано у његовом житију, веома оштро разговарајући с тим људима прекоревајући их
због тога што неправилно, како су тада говорили – криво верују у Исуса Христа. Као
чувар вере преподобни старец Теодосије нам је заповедио: “Живите мирно, не само са
пријатељима, већ и са непријатељима, али само са својим непријатељима, а не са
непријатељима Божјим. Твој непријатељ је онај ко би на твоје очи убио твог сина или
брата. Опрости му све. Али Божији непријатељи – Јевреји, јеретици, они који се
придржавају криве вере нека су ти мрски. Нема боље вере од наше, чисте, часне, свете.
Онај ко живи у тој вери може да се избави од грехова, да постане заједничар вечног
живота, а они који пребивају у вери латинској, арменској или сараценској немају вечног
живота ни удела са светима.”
Старци увек обилују љубављу, али су кад се ствар тицала заштите вере одлучно
иступали против јеретика, против пагана, против Јудеја. Познато је да је преподобни
старац Серафим Саровски примао буквално све љуе који су код њега долазили, и када су
код њега долазили грешни људи, и што је човек био грешнији, то му је старац више пажње
поклањао, али постоји случај, који је познат малом броју људи, постоји чак и слика која
описује тај случај, кад је код старца Серафима дошао човек којег он није примио. То је
био масон који је дошао из радозналости да поприча са овим егзотичним старцем.
Преподобни је отерао масона.
Дакле, Аврам је био човек који је живео у доброј старости. То је био прави старац,
старац старозаветног периода, из доба старозаветне Цркве. Његов живот и његова смрт –
све је било у руци Божијој, али је нешто пре своје смрти Аврам донео одлуку да ожени
свог сина Исаака, да га ожени на исправан начин. О томе се казује у књизи “Постања”, у
24. глави: “И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем
добром његовијем: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом
небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех
Хананеја, међу којима живим; Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену
сину мојему Исааку” (1 Мојс. 24, 2-4).
Аврам се спремао да напусти овај свет. Стар човек је мудар човек, то је човек који
не вара себе, он схвата да му је преостало још веома мало дана, они су готово сви
избројани и старијем човеку увек треба да буде веома важно у какавом религиозном стању
оставља своје ближње, оне људе који су му поверени, треба да му је важно у каквом стању
ће их оставити. Дакле, Аврам размишља о томе како да ожени Исака. И он позива свог
слугу, најстаријег управника у свом дому и захтева од њега да се закуне, да се закуне
именом Господа Бога неба и земље да неће оженити Исака ћерком Хананеја, већ да ће га
оженити из његовог, из Аврамовог рода. Аврам схвата да је нација одговорност, која је
оцртана руком Бога и да нико нема права да нарушава те границе одговорности, тим пре
што је за Авраама поимање његове нације било поимање религиозне заједнице, то је пре
свега религиозни појам, и он не жели да се сједини са паганима.
Ми не схватамо увек шта је брак. Кад мислимо како да боље уредимо судбину
нашег сина или наше кћери веома често размишљамо по телу. У књизи “Постања”, већ
смо о томе говорили, веома много се говори о томе како се Бог гневи када нарушавамо ове
Богом установљене границе, кад се породични живот не гради на начелима духовног него
телесног јединства. Свети Игњатије Богоносац је овако говорио: “Савез оних који се жене
и удају, треба да буде остварен по благослову епископа, да буде брак у Господу, а не по
похоти.”
Односно, у стара времена се склапање брака није доживљавало као просто
пролазни догађај, већ као општецрквени догађај. То није било везано само за то што је у
древној Цркви било веома много епископа, већ и за то како су се људи односили према
браку. Венчање се у древној Цркви пре свега схватало као заједничко причешћивање, као
прво заједничко причешћивање оних који су прошли кроз Тајну Венчања. То је била
кулминација њиховог јединства, јединства у вери. Узгред речено, ретко ко зна да је у
древна времена постојала чак и одговарајућа канонска одредба о томе да су на дан
венчања младенци због поштовање према овој Тајни морали да се уздржавају од брачне
постеље, односно пре свега је било духовно јединство, а затим телесни живот и чврста
православна породица.
Светитељ Василије Велики је овако говорио: “Иако сте једно другом били туђи
када сте ступили у брачну заједницу, сад кад сте сједињени овим чврстим везама
јединства, овај јарам, који је на вас стављен нека буде благослов вама који сте били
далеки.” Заиста људи, који ступају у брак се често веома мало познају, не знају какав
карактер има једно, и какав је карактер оног другог. И овде је веома важно имати
поверења у Божији благослов. Овде је веома важно изградити у породици такве односе са
Господом да Он руководи у нашем породичном животу. А разводи којих данас има тако
много дешавају се због тога што људи заборављају да се без Бога не може ни до прага.
Светитељ Амвросије је о браку говорио следеће: “Ако сам брак треба да буде
освећен покровом и свештеничким благословом, како може бити речи о браку тамо где
нема сагласности у вери?” Зато ако код вас долазе и почињу да просе ваше синове за
Хананејке или ваше кћери за Хананејце, затварајте врата својих домова, не пуштајте
туђинце у своје домове, зато што ћете упропастити не само душе своје деце, него ће и тело
пропасти, јер живот који се не гради на духовним основама јесте блуд, а за блуднике је
речено да блудник пре свега греши против свог сопственог тела, односно, овде наступа и
погибељ душе и погибељ тела. Човек се разбољева духовно и физички.
И оно правило, о којем сам вам говорио, које је забрањивало да се на дан венчања
дели брачна постеља је гласило овако: “Младожења и млада, кад буду благословени од
свештеника, нека оне ноћи из поштовања према овом благослову пребивају у
девствености.” Тако озбиљно су се према браку односили древни хришћани. И ми видимо
како се озбиљно према том питању односи Аврам, који призива страшно име Господа
Бога, Творца неба и земље, да би се извршила клетва, да би био сигуран да туђинка, која
не припада народу Божијем, неће ући у Исаакове шаторе.
Данас се веома често дешава да до развода не долази само у светским, већ и у
религиозним породицама. То је апсолутно недопустиво. Недавно је код мене дошла жена
па каже: “Хоћу да се разведем. Мој муж је деспот.” Почесмо да истерујемо на чистину
какве основе за развод има ова жена. Подсетио сам је да је по црквеним законима
слободна само у три случаја: ако је муж неверан жени, ако је муж умро она постаје
слободна од њега, и ако је он очигледно опседнут злим дусима, односно, ако је потпуно
неурачунљив човек. Кад сам овој жени казао ове услове она рече: “Жив је, а што се тиче
свега осталог, подудара се.” Кажем јој: “А како дефинишете његову бесомучност?” “Он
виче.” Кажем: “А јел’ ви вичете на њега?” “Па нисам ни ја од челика...” Не желим да
наводим познату руску пословицу како су муж и жена... знате... једна... (Реч је о руској
пословици: муж и жена једна сатана, прим.прев.) Дакле, разговарам даље с овом женом.
Питам је: “Ево, кажете да вам је неверан. Да ли сте то видели својим очима, или можда
има два-три сведока који то могу да потврде?” Она каже: “Шта имам да гледам, кад
мирише кад дође кући?” Кажем: “На шта мирише?” “Па на неки мирис.” “По црквеним
законима ако сумњате да вам је супруг неверан или да вам је супруга неверна то не може
бити основа за развод. Само у случају да сте их заиста, како се то у народу каже, затекли
на делу, или да је заиста било два-три сведока, то питање може да се решава на црквеном
суду, а кад се ради о ђавоиманости, онда ипак постоји нека општепризната представа о
ђавоиманости: бесомучник не може да се причешћује, он не може да целива крст мирно,
треба га вући до светиње, зато што демон не трпи светињу.
Нажалост, данас многи злоупотребљавају ове молитве “егзорцизма” и недавно је
одржан епархијски сабор и Његова светост Патријарх је говорио о томе да има много
злоупотребе у том смислу, да се “чита молитва за истеривање духова” ономе кога је нешто
унутра заболело, у стилу: нешто му гргоће у стомаку – треба да ми се очита молитва.
Знате, не сме се тако вређати благодат, која обитава у срцу и човек не сме тако
лакомислено да трчи да му се очитају молитве. Познавао сам једну жену из нашег храма,
која не само да је сама ишла да јој се очитају молитве, већ је и малу децу водила са собом.
Кажем јој: “А зашто их водите да се и њима читају молитве?” Она каже: “Неваљали су.”
Кажем: “А у чему се то огледа?” “Слабо уче, вичу, галаме...” Питам је: “А ако буду врло
добри, да ли то значи да више нису бесомучни?” Она каже: “Није ствар само у учењу, јако
су раздражљиви...” то је веома озбиљна ствар кад човек иде да му се читају молитве за
истеривање злих духова. По правилу, и y накој идеалној ситуацији човек не може сам да
иде да му се чита молитва... Треба га водити. Зато не смемо тако лакомислено да се
односимо према својој души и да проглашавамо себе за бесомучне, да проглашавамо своју
децу за бесомучне, мужеве за опседнуте, жене за опседнуте... То је злочин против
благодати. Човек може хотимично или нехотице да увреди благодат Духа Светог.
Дакле, да не би долазило до таквих ситуација у породици од самог почетка, кад се
породица ствара, важно је да се постави услов: никаквих Хананеја, никаквих Хананејки.
Из наших православних породица треба узимати младиће и девојке, да би све било како
доликује, и тада ће породице заиста бити јаке. Јер нам је Господ Бог заповедио,
благословио је, како се каже у Библији, људе и рекао им: “Рађајте се и множите се и
испуните земљу...”
Већ смо говорили о томе. Недавно сам гледао филм о абортусима. Веома ме је
потресао, зове се “Нечујни крик”. У њему се приказује како се врше абортуси. Тамо се
некаквим инструментима улази у жену, и хвата се ово несрећно дете и оно се окреће, грчи
се, притиска ручице на груди и људи буше мембрану течности, у којој се оно налази. Оно
се боји, оно се грчи, срце почиње да му куца убрзано, пулс му се убрзава и некаквим
цревом, некаквом усисаљком се у обрнутом смеру извлаче делови његовог тела, а главу не
могу да извуку, онда гурају клешта и извлаче главу. После тога су приказали те сулуде
лекаре који су говорили: “Па, то жена сама треба да решава...” Односно да ли да остави
дете или да не остави дете у животу. То је безумље. Ти људи су страшни злочинци. Јер
живот настаје по вољи Творца. Колико има породица, које би желеле да имају децу, а
немају зато што нема воље Творца.
А данас ђаво тако лукаво расуђује, он људима усађује мисао да на земљи влада
пренасељеност. И чак постоје земље у којима се ограничава рађање. А ја ћу вам навести
занимљиве цифре. На свету данас има око пет милијарди људи. Знате ли колико је људи
живело на земљи од Адама до наших дана? По мишљењу научника који су заиста
хришћани и који покушавају да се боре против абортуса и схватају да земља може да
исхрани људе на земљи може да живи двеста милијарди људи! А нама се намерно прича о
некаквим “демографским експлозијама”, о “пренасељености”. Где ћемо са Кинезима?
Нека Кинези седе у Кини, а ми треба да размишљамо о Русији. А знате да је код нас у
Русији смртност већа од рађања. То је веома озбиљан проблем.
Дакле, Аврамов слуга креће у Месопотамију код Нахора, како је речено у књизи
Постања: “Пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече када излазе
грађанке да захватају воде. А то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата
Авраамова, дође с крчагом на рамену... још дјевојка, још је човјек не бјеше познао” (1
Мојс. 24, 11-16). Веома важан услов у хришћанском браку јесте да девојка заиста буде
девица. И ако младић, ако православни младић, заиста воли своју девојку он треба да се
брине за њену девственост, зато што љубав није пре свега потрошачки однос. Дакле, за
Ревеку је речено да је то девојка коју човек још није познао.
Знате ли како су се у Русији бирале царске невесте? Постојали су нарочити људи
који су гледали, утврђивали да ли је то заиста девица, зато што су људи схватали да ако
грех блуда уђе у државу на таквом нивоу то може да остави трага на сваком и свачему.
Али ако грех блуда улази у вашу породицу то такође може да утиче на вашу породицу и
на овај или онај начин на људе који вас окружују. А данас многи губе невиност у 12
година, у 13 година, у 14 година. Наступа разврат. Једном сам имао прилике да разговарам
са једном “девојчицом”, која је у једанаестој години изгубила невиност. Она сама ми је то
испричала и ја сам мислио да је то било неко силовање и постао сам сав напет изнутра, а
она каже: “Не, сама сам крива, он није хтео, али сам га ја наговорила.” Односно, разврат се
прво одвија на духовном нивоу. Сва ова пропаганда разврата се врши преко телевизора, а
затим, кад то већ уђе у човеков ум, то постепено постаје потреба, човек жели да све то
брзо оствари. Говорухин је снимио филм који се, мислим, звао “Овако се више не може
живети”. Мислим да се тако звао, и тамо је био фрагмент који ме је јако потресао: кад се
два младића налазе у видео-салону и гледају филм о томе како се људи убијају, они излазе
из видео-салона и један каже другом: “Хајде, идемо да убијемо некога.” И одлазе и
убијају. И затим их хватају и они директно у камеру причају како им је пало на памет да
изврше убиство. Причају: “Ето, седели смо у видео-салону, видели како тамо убијају
људе, изашли смо напоље и помислили: “Хајде да убијемо некога!” И нашли су несрећну
жену, младу жену и зверски је убили.
Ове недеље је у “Московском комсомолцу” био чланак, објављен је ужасан чланак
о томе како је девојчица, мислим од петнаестак година, решила да убије десетогодишњег
дечака зато што су јој нестале рукавице. То је било објављено ове недеље. Нашла је
саучесника, такође десетогодишњег дечака и они одведоше другог десетогодишњег дечака
у неку јаругу и убише га. То је било негде у Подмосковљу. Одакле све то? Одакле таква
суровост? Па зато што у своје домове, у своје породица пуштамо грех, пуштамо људе који
су туђи нашој вери. Чувајте своју децу од њих.
 Ево и телевизор... Већ смо говорили о томе како је опасно кад у вашу кућу може да
утрчи не само један човек. Укључујеш телевизор, а тамо је некакав карневал, и одједном
ти у кућу не упада један човек, него петсто људи, сви гоз-голи, сви скачу, вичу. Пребациш
на други канал, а тамо неки баптиста прича неке глупости... и држи предавања... и сви га
слушају.. Пребацујеш, а тамо наступа неки владар, полулуди алкохоличар, Бог зна шта
прича...
А све се то задржава у човековој свести... Један научник, који се бави проблемом
људског мозга и све то озбиљно проучава прича да ниједна информација не пропада.
Човек не може да обради све информације које има, али оне остају у њему, све то остаје...
И ако идеш улицом и одједном добијеш неку безразложну жељу да починиш неки грех то
значи да она није безразложна. Господ Исус Христос је говорио да је онај ко гледа с
похотом већ прељубочинац. Ко се гневи већ је човекоубица. Зато је ваш дом, место на
којем живите, ваш стан - светиња над светињама где никога не смете да пуштате да уђе.
Треба да позовете свештенослужитеља да га освешта и да - као што Енлези кажу “мој дом
је моја тврђава” - код нас буде “мој дом је мој храм”, који треба да чувамо.
Јер апостол Павле учи да је породица домаћа црква и то је заиста тако. И пре свега
ће мушкарац одговарати за то у каквом стању се налази та домаћа црква и да ли је то
стање екуменистичког шабаша или је то заиста породица у којој се људи моле, где
прослављају Бога свог.
Дакле, Авраамов слуга угледа девојку, која није познала мужа и тај човек није имао
поверења у себе. Одлучио је да тај проблем повери свом Господу и поставио је услов,
унутрашњи услов. Рекао је: “Ево, ако она учини то и то, ја ћу рећи такве и такве речи,”
зато што је тамо било много девојака, “ако она одговори онако како ја мислим, онда је та
девојка заиста изабраница, која је потребна Исаку.” И он јој се обраћа и говори: “Дај ми да
се напијем воде из крчага твојега. А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на
руку своју и напоји га. И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем
камилама његовијем.” (1 Мојс. 24, 17-20). А он је такав услов поставио сам себи пред
Господом и рекао: “Ако девојка тако поступи и да воде мени и мојим камилама, онда је то
изабраница,” односно, она девојка која ће ући у кућу треба да буде девица, која то заиста и
јесте, а не под знацима навода, и треба да буде вредна.
Водите рачуна о томе како ваша деца проводе своје слободно време. Она морају
бити вредна, треба их навикавати на рад од малих ногу. Понекад могу да настану озбиљни
проблеми. Познавао сам једну младу православну породицу, где су родитељи деци купили
стан да живе одвојено, и требало је да родитељи долазе и да спремају ручак за ове младе
хришћане, да им спремају вечеру, ручак, јер они сами ништа не знају. Ето то је веома
лоше и ми видимо да је Ревека веома вредна, она је девица.
Има једна предивна књига која се зове Домострој и у њој се говори о томе каква
домаћица треба да буде, и сећате се како смо једном говорили каква домаћица треба да
буде, каква треба да буде жена. Она треба рано да устаје, све треба да прегледа, све да
прати. И Аврамов слуга испроси Ревеку и води је Исаку.
Можемо да замислимо како је Исак узбуђен, како размишља какву жену ће му
довести. Тада су људи имали поверења у своје очеве. Дакле, он чека, узбуђен је, и као што
је речно у Светом Писму: “А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу;”
(руски текст: да поразмисли). Подразумева се о чему он размишља. Каква ће бити невеста.
У то време су Ревеку водили на камили истим овим пољем. “И Ревека подигавши очи
своје угледа Исака, те скочи с камиле.” (1 Мој. 24. 64). Али она му не трчи у сусрет. Него
како поступа? “И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече:
оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.” (1 Мојс. 24, 65).
Шта то значи? Покривало на жениној глави је знак власти мужа, као што се у
народу каже: “Јаој, она је без мараме”. Шта то значи? Да више није под мужевљевом
влашћу (не слуша га), односно, она одбија да признаје власт мужа над собом. Муж је
можда умро, али она свеједно док не ступи у други брак мора да признаје његову власт
над собом. И овде видимо Ревекино целомудрије. Она поступа врло опрезно. Узгред
речено свети оци александријске школе сву ову причу о Ревекиној просидби и о томе како
се срећу Исак и Ревека тумачили на духовни начин. По тумачењу александријске школе
Аврам је на известан начин подобије Бога Оца, Бог Отац шаље Свог управника да тражи
невесту, а разуме се да је женик образ Бога Сина, односно Исуса Христа.
Следбеници ове школе су говорили: “У Светом Писму нема ниједне сувишне речи
– зашто је речено “на камили”? Зато што она има две грбе – то је симбол Старог и Новог
Завета.” Односно Црква мора да се ослања на Свето Писмо, она мора бити руковођена
Духом Светим и Дух Свети сугерише да је Христос Женик Невесте и да то није случајно.
Целомудреност вере је веома важно питање. Понекад човек иде улицама Москве и
види натпис “хришћански скуп” и каже у себи: “Јао, што је то добро,” и одмах жури тамо
и мисли: “Ја сам хришћанин, а ево овде су се окупили хришћани...” Секташи се готово
увек придржавају принципа конфесионалне анонимности. Они крију свој прави назив. Ово
се чини како би се човек намамио у замку. Ревека скаче са своје камиле, она не трчи
одмах, пита: “Ко је овај човек који иде пољем нама у сусрет?”
У своје време имао сам прилику да прочитам књигу, коју је написао извесни Јуриј
Скрижанић. То је био веома занимљив човек – Крижанић, Скрижанић, зову га различито.
Он сам је био језуита, родио се негде, мислим, у Босни и дошао је у Русију, то је било у 17.
веку с намером да обраћа Русе у католицизам. Имао је неку фикс-идеју да дође баш у
Русију и кад је дошао у Москву издејствовао је сусрет с императором, царем Алексејем
Михајловичем и цар је одмах схватио због чега је овај човек дошао, али некако није могао
да га ухвати, да га казни, јер је тада био у добрим односима са Западом, ратови су
завршени... И он одлучи да га пошаље, како бисмо данас рекли, на службени пут у Сибир.
Речено му је: “Ево, због царских послова шаљемо те у тај и тај град.” И послаше га тамо.
Сваког месеца су му давали новац за храну, али му нису давали никакве задатке од цара.
Пошто није имао шта да ради овај човек је почео да пише књиге. И постоји један
занимљив моменат у његовим делима кад се срео с протопом Авакумом, који је био у
прогонству. Кад је сазнао да су се тамо појавили неки расколници помислиио је: “Можда
су то неки латинизирани расколници,” као што код нас сад има много свештеника склоних
латинима, и он одлучи да оде и да поразговара с Авакумом. Долази код њега, овај Јуриј
Крижанић лично описује, жели да заподене разговор са њим, а овај га пита: “Које си вере?
Ко си ти? Говори!” А он каже: “Латинске.” “Нећу с тобом да разговарам,” и одлази на
другу страну.
Мене је то веома запањило и подсетило на низ библијских текстова. У Библији се
често срећу места на којима неки праведник види можда чак и Ангела Божијег, постоји
такав текст у Библији и пита: “Ко си ти?” и ако Ангео сведочи о мисији коју му је Господ
дао, разговор постаје могућ, а у супротном случају морамо да поштујемо целомудреност
вере.
 Ако ти неко даје књигу на којој је можда написано да је то уџбеник из
православног богословља шта те спречава да пре читања погледаш да ли на њој постоји
благослов патријарха, да ли постоји благослов неког епископа Православне Цркве? Ако га
нема боље је да се човек потруди да не чита такве књиге. Треба да гледамо којим путем
идемо.
Данас има много оних који хвале туђу веру. Узгред речено Теодосије Печерски је
говорио: “Онај ко туђу веру хвали своју хули, а ко хвали и своју и туђу веру он је
двојеверац.” И ономе ко ти каже: “И једну и другу веру је Бог дао,” ти кажи: “Зар је Бог
двојеверац?”
А сад се појавило много брбљиваца који говоре: “Свака вера је од Бога.” Недавно
сам имао прилике да освећујем један велики пословни простор и кад сам разговарао с
једним од руководилаца те организације упитао сам га: “Да ли сте ви верник?” “Да, али ја
верујем уопште.” Питам: “У ком смислу уопште?” “Па Бог је један.” Кажем: “Да, знам да
је Бог један, а да ли ви верујете у Исуса Христа?” “Али ја верујем у Бога. Ја верујем и у
Христа, и у Буду, ја у све верујем.” Ево видите, чак и у дане преподобног Теодосија је
било таквих брбљиваца који су говорили: “И ову и ону веру је Бог дао.” И шта му треба
одговорити? Преподобни нам је заповедио: “Реци му: зар је Бог двојеверац?” У Светом
Писму је речено: једна вера, једно крштење” (Еф. 4, 5).
Постоји случај, он се описује у монашкој литератури, кад се један монах упутио из
манастира у град и док је ишао ка граду уморио се и видео је како иду кола којима
управља Јеврејин. И монах одлучи да замоли Јеврејина да корача придржавајући се за ова
кола, да би му било лакше. Тако су они заједно ишли планином. Успут Јеврејин поче да
грди старешину, намесника овог манастира из којег је монах био. И много онога што је он
говорио је било тачно, он је грдио-грдио-грдио, а монах је ћутао. Јеврејин је и даље грдио
намесника манастира и када су се већ приближили граду и кад је требало да се опросте
Јеврејин упита: “Шта мислиш, да ли је све што сам рекао истина, ти све знаш?” И монах
изговара само једну реченицу: “Можда.” Можда – и то је све, више ништа није рекао.
Обавио је своје послове у граду, вратио се у манастир, прилази свом манастиру, а у сусрет
му излази старац и каже: “Ти не можеш у манастир.” “Зашто?” “Ти више ниси монах.”
“Како више нисам монах?” “Ти више ниси ни хришћанин...” Видите како је то све
сложено, нама само изгледа, то се нама само чини, мени, вама... шта је то једна реч?
У Светом Писму је речено да ће човек дати одговор за сваку реч и зато ћеш се од
речи оправдати или ћеш се од речи осудити (уп. Мт. 12, 36-37). Тако нам, дакле, говори
Господ. Сад код нас долазе многи богослови, чак и они који себе називају православнима,
они нам нуде нове правце у богословској науци. Ви знате да постоје присталице
силуанских заблуда, екуменистичких заблуда и тако даље. Међутим, у Књизи Прича
постоје предивне речи: 14. глава 12. стих. Запамтите ове речи: “Неки се пут чини човјеку
прав, а крај му је пут к смрти.” (руски текст: дно паклено, прим.прев.). Дакле, неки се пут
чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти. Понекад је то као екуменизам, уједињење
свих. Како је то лепо, сви ћемо бити заједно, јер нас Господ Исус Христос позива на
јединство! Зар смо ми православни против јединства? Ми смо за јединство, али за
јединство у Христу и са Христом.
Овде су једно вече на вечери Радоњежа приказивали екуменистичке конференције,
то је било негде у Аустралији. Био сам у стању шока док сам све то гледао. Тамо су биле
наше владике, наши свештеници, затим представници разних протестантских и
католичких конфесија, а око њих скачу домороци с прикаченим реповима, намазани неком
ритуалном прљавштином. Знате, једном приликом сам због мисионарских послова морао
да свратим код кришнаита, а они се тамо такође мажу крављом балегом. Упитао сам: “А
како то набављате?” Просто ме је занимало. Рекоше ми: “Треба је ухватити док не падне
на земљу, онда може да се маже, а ако падне на земљу, онда је готово, већ припада
стихијама овог света.” Питам их: “Па шта то значи, трчите за њима?..” Знате, сад нам неки
нуде такве путеве, који само лудом човеку могу да изгледају прави. Хајде да се озбиљно
односимо према вери.
Дакле, Ревека испољава целомудреност вере. Ми треба да имамо поверења у глас
Духа Светог у Цркви, Који не оставља Свету Цркву. И они почеше да живе заједно, Исак и
Ревека. И наступа моменат када Ревека треба да роди синове мужу свом. У 25. глави у
књизи “Постања” од 22. до 24. стиха читамо: “Али удараху једно о друго дјеца у утроби
њезиној, те рече: ако је тако, нашто сам? И отиде да пита Господа. А Господ јој рече: два
су племена у утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе; и један ће народ бити јачи од
другога народа, и већи ће служити мањем.” Деца која се још нису ни родила већ су почела
да се туку.
Узгред речено овај текст нам говори о нечему негативном, између нерођене деце
већ постоји конфликт, али овде постоји и веома озбиљна изјава од стране Библије, јер
само личност може да се бије, да се супротставља другој личности. Дакле, по Библији је
нерођено дете личност. Ви знате како је Јован Крститељ заиграо у утроби своје мајке, како
се обрадовао (Лк. 1, 44). Дете је личност од тренутка зачећа. Синови у мајчиној утроби су
почели да се туку и она рече: “Ако је тако нашто сам?” и наступило је време да роди и ево
какви су близанци били у њеној утроби: први је изашао сав црвен, сав као руно рутав, и
дадоше му име Исав. Затим је изашао његов брат, држећи се за пету Исава и дадоше му
име Јаков (1 Мојс. 25, 24).
Већ сам вам говорио о томе да сва библијска имена имају неко значење: Исаак
значи смех, Ревека значи петља, Исав значи длакав, а Јаков значи преварант.
Деца су одрасла и Исав је, када је одрастао, постао човек искусан у лову, човек
поља, како нам Свето Писмо каже за тог човека, а Јаков је био кротак човек који је живео
у шаторима. Исак је више волео Исава зато што му је дивљач, коју је Исав ловио била по
укусу, а Ревека је више волела Јакова. Ово је у принципу позната ситуација, то се дешава у
породици, да је једно дете активније, живље, покретљивије, а друго је мамин син, кућно
дете. Дакле, овај Јаков, што значи преварант, је био ближи мајци и мајка га је више волела,
а Исак је више волео Исава зато што је био ловац, ишао је у лов, доприносио кући,
доносио је дивљач, коју су спремали, а затим јели и он је имао своје симпатије. Узгред
речено, женама је својствено да у породици дају предност оној деци којима је њихова
помоћ потребнија. Дете које доноси много бриге породици добија више пажње од
родитеља, који га воле.
Међутим, једном се догодило нешто занимљиво што нам је показало унутрашње
стање ова два брата – Исава и Јакова. Исав је после лова, дакле, длакави човек је после
лова дошао с поља уморан, а Јаков је за то време спремио чорбу од сочива. Исав то угледа
и рече: “Дај ми да једем тога јела црвенога, јер сам уморан” (1 Мојс. 25, 30). Данас код нас
такође има људи који би да једу, и они би овог “црвеног, црвеног”, јефтине кобасице,
јефтиних намирница, и црвене идеологије. Људи су заборавили колико су наших
сународника убили безбожници, присталице црвеног паганства. То је пут Исава, овог
длакавог човека: “Дај ми да једем тога јела црвенога, јер сам уморан.” Запањује ме то што
безбожнике у Русији подржавају углавном старији људи. Већ смо говорили о предностима
старости, говорили смо о доброј старости, али има ситуација кад човек доживи да оседи, а
да не схвата чак ни шта је шта, као што је у Библији речено за становнике неког града да
нису могли да разликују десну руку од леве и леву од десне (Јон. 4, 11 – у руском тексту
овако и пише, а у српском пише: “да не знају шта је лијево, а шта десно”, прим.прев.). Не
смемо подржавати безбожнике у својој земљи, ма у какву одећу да се маскирају. Нека се
називају комунисти или демократе. Ако су безбожници они су непријатељи православне
хришћанске вере и они су наши противници.
Јаков је био веома лукав, јер његово име значи преварант и он каже Исаву, овом
длакавом: “Продај ми данас првенаштво своје” (1 Мојс. 25, 31). Али шта је то
првородство? То је околност да се он први родио. Исав мисли: “Па шта има везе, ја сам се
свеједно први родио... Какве везе има? Даћу му своје првородство.” Ако те зову на изборе
и кажу: “Дај свој глас. Шта има везе, даћеш свој глас, један глас... Али он ионако ништа не
значи. Гласај...” Доћи ће код тебе кући са кутијом и листићем. Ако ниси отишао на изборе
зато што верујеш у Бога доћи ће код тебе кући. Рећи ће: “Али то је само један глас, шта
има везе... Један глас ништа не решава, дај само тако, да имамо оправдање зашто идемо по
кућама...”
“А Исав одговори: ево, хоћу да умрем, па што ће ми првенаштво?” (1 Мојс. 25, 32).
То је била игра, није то била нека озбиљна ситуација. Наравно да би га у породици
нахранили, дошао је кући, зар му рођени брат не би дао да једе? Наравно да би му дао.
Али у игри он прекорачује све границе. Јаков схвата ову ситуацију. Јаков преварант
користи ову ситуацију. Јаков му каже: “Закуни ми се данас. И он му се закле; тако продаде
своје првенаштво Јакову” (1 Мојс. 25, 33). Тако је Исав продао првородство своје Јакову за
чорбу од сочива, за оно црвено-црвено, и видећемо шта ће се касније родити из ове
ситуације.
А десиће се следеће: Исак је већ био стар човек, у дубокој старости му је ослабио
вид и више није могао да разликује своје синове, али је решио да да благослов старијем
сину, да га постави за патријарха народа Божијег. Исак му говори, свом длакавом сину:
“Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова; и зготови ми јело по
мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нијесам умро.” (1
Мојс. 27, 3-4).
А Ревека је чула овај разговор. Наравно, као мајка она је волела и Исава и Јакова,
али знате, кога је више волела и можда јој је пало на памет, односно човек увек оправдава
себе кад греши... могла је да каже себи: “Исав је и тако снажан човек, он ће увек моћи да
се одбрани, ако и оца храни, и нас храни, он ће и себе моћи да прехрани, а Јаков је тако
слаб, он је кућни тип, односно стално ће седети у шаторима, њему је потребан Божји
благослов...” И она везује петљу обмане око врата свог сопственог сина. Она га озбиљно
излаже опасности.
Треба да имамо на уму: преварант ће увек бити преварен. Јаков то још не схвата, он
још увек не схвата зашто је тако назван, зашто има такво име. Мајка му каже: “Обуци
јарећу кожу.” Он облачи. “Приђи оцу и реци да си Исав, да ниси преварант Јаков него да
си ти длакави Исав. Отац ће те опипати, он не заборавља да имате различит глас. Опипаће
кожу, а ти му донеси да једе.” (1 Мојс. 27, 12-16). И преварант Јаков облачи ову кожу како
га је мајка научила, долази код слепог Исака и каже: “Дошао је син твој Исав” (1 Мојс. 27,
18-19), али глас му је другачији, глас га издаје. “Ходи ближе, сине, да те опипам” (1 Мојс.
27, 21). И додирује га. Да, овај човек је слеп, болестан, и благосиља Јакова и Јаков постаје
патријарх. После неког времена долази Исав, који је хтео оног црвеног-црвеног. Он
долази, обавио је сав посао, спремио је јело, долази код оца слично као онај монах који је
дошао у манастир, а тамо му кажу: “Па ти више ниси монах, више ниси ни хришћанин,” и
одједном сазнаје да је већ готово, други је добио благослов, други, а не он. Обузима га
ужас и бол. Вероватно се у том тренутку сетио чорбе од сочива. Они који сад гласају за
безбожнике вероватно ће се такође сетити да су лоше изабрали кад буду рушени храмови,
када буду стрељани свештеници.
Даље се ситуација одвија у следећем смеру: Јаков је принуђен да напусти своју
породицу зато што је обмануо, постало му је тешко да живи и отац га шаље из куће. И он
одлази, али ће се вратити у своју кућу, својим ближњима тек када Исак већ буде мртав.
Тада се Исав више неће свађати с њим, они ће стајати поред мртвог очевог тела помирени.
Можда ће се једног дана ове политичке странке, које данас уништавају Русију, помирити
кад више ништа не остане, и као Исав и Јаков оне ће стајати пред мртвим телом свог оца.
А сад Јаков бежи, он тражи себи неко друго место. И у 28. глави књиге “Постања” читамо:
“А Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан. И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер
сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну га себи под главу, и заспа на оном
мјесту. И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји
по њима се пењаху и слажаху; И гле, на врху стајаше Господ и рече: Ја сам Господ Бог
Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену
твојему.” (1 Мојс. 28, 10-13). То је било предивно виђење лествице Јакова.
У Библији с тумачењима се даје следеће објашњење овог места: “Лествица од
земље до неба представља слику тесне везе земље са небом, то је за човека утешна истина
да он на земљи није препуштен силама природе, већ да има приступ на небо и помоћ
одатле.” Постоје јеретици који уче да се Бог створивши свет наводно повукао из даље
судбине света и да се све што се догађа у свету дешава само по себи. А шта је с Творцем?
Он се одмара од дела Својих и то је све. Али Јаковљева лествица показује да је небо
непрекидно повезано са земљом. Ми нисмо напуштени. Господ је увек са нама.
То је као кад се човек учи да плива, кад се деца уче да пливају. А.С.Пушкин је
писао о томе како га је ујка учио да плива – отпловили су чамцем до средине језера, онда
га је ујка бацио у воду и веслао је поред њега. Гледао је како се бори, али се није
удаљавао, и кад је сестрић почињао да се дави он би пришао ближе и пуштао младог
Пушкина да се ухвати за чамац, да се придржи, а затим је говорио: “Пливај мало, ја сам
ту.”
Да, можда нашу земљу очекују велики догађаји и потреси, можда ће доћи до
страшних прогона, али Небо никад неће оставити верујућег човека. Господ је увек с нама,
Господ увек невидљиво штити сваког од нас. Постоји непрекидна веза између неба и
земље и на овом нашем данашњем скупу, кад смо се састали и то не двоје-троје, већ много
више и у име Господње, Господ такође присуствује Духом Својим, ова веза се такође
остварује.
Светитељ Кирил Јерусалимски је писао да је Јаков сматрао невероватним
присуство Творца на паганској земљи и да се обрадовао кад је сазнао да је Господ
Господар, Владар и Владика на сваком месту и да је због тога кад се пробудио задивљено
узвикнуо: “Овдје је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска!” (1 Мојс. 28, 17). Јер, то је
била паганска земља, и можда се Јакову чинило да таква лествица може да постоји само на
неком нарочитом месту. Тако ме је један познаник упитао: “Где држиш предавања?” “У
Дому културе?” “У ДК? А зашто не у храму?” Кажем му: “У храму такође држим
проповеди.” “Тамо вероватно наступају разни уметници, кога све тамо нема...” Кажем му:
“Идем тамо зато што се тамо окупљају верници.”
И Јаков је био запањен. Мислио је да је то паганска земља, а испоставља се да је
сва земља, да је сав свет у којем живимо Ветиљ, да је дом Божји. И кад се пробудио он је
прелио уљем овај камен, који је био ставио под своју главу и назвао оно место Ветиљ –
дом Божји.
Јаков долази код свог даљег рођака Лавана. Лаван је имао кћери: Лију и Рахиљ, и
Јакову се свидела Рахиљ. Лија је била слепа, слабо је видела, и Јаков рече Лавану:
“Спреман сам да радим за Рахиљ колико ми кажеш.” И они се договарају да ће Јаков седам
година радити за Рахиљ. И он седам година напаса овце, седам година преварант Јаков
напаса овце. Пролази седам година, направише свадбу, све је како доликује, он долази у
шатор и право у шатор му доводе невесту и они почеше да живе заједно, али то није била
Рахиљ, била је Лија (1 Мојс. 29, 16-23).
И вероватно је преварант у том тренутку схватио да се превара увек враћа човеку
који ју је починио. Јер је он, млађи брат, заузео место старијег. И овде се дешава нешто
слично: има две сестре и уместо једне дали су му другу. И он пита Лавана: “Шта си ми то
учинио?” (1 Мојс. 29, 25). А зар је то Лаван учинио Јакову? Ревека је крива, и сам Јаков је
крив зато што је пристао да превари свог оца, слепог Исаака. И још седам година је морао
да ради да би добио и Рахиљ за жену.
Имао је две жене. И ове две жене су започеле чудно такмичење: оне су се
такмичиле која ће му родити више деце. И једна рађа дете, друга рађа дете, оне као да
покушавају да откупе Јакова једна од друге. Договарале су се за разне поклоне, за
мандрагору, да Јаков коначи у овом шатору, а не у оном, и изродише му дванаесторицу
синова: Рувима, Симеуна, Левија, Јуду, Дана, Нефталима, Гада, Асира, Исахара, Завулона,
Јосифа и Венијамина. Лепо такмичење. Ја сам против многоженства, али ако се ваше жене
буду такмичиле с комшиницама и ако се у вашој породици појави мисао: “А зашто
комишије имају троје деце, а ми једно? И ми треба да имамо троје. Ако у комшијској
породици има троје деце ми треба да имамо четворо,” то неће бити лоше.
И дванаесторица синова су радост за оца. То је украс породице. У Сонцеву постоји
велика зграда у којој живе породице с много деце, и тамо живе породице с којима сам
пријатељ већ петнаест, па и седамнаест година и запањен сам овим породицама и тиме
како су различити људи који у њима живе. Има религиозних, има и оних који нису много
религиозни, али свако од њих зна да је дететов живот светиња. И кад сам питао једну жену
која није баш много религиозна: “Да ли ти је пало на памет да абортираш?” она ми је
рекла: “Не, никада, шта ти је оче Олеже? Тако нешто никад не би могло да ми падне на
памет. Ако се појави дете то је моје дете, па ја осећам како се оно креће у стомаку.” И то је
велика милост Божија кад се појављује не просто једно дете, два детета, три-четири, већ
десеторо-дванаесторо, и зато никад не слушајте брбљивце, који вам говоре: “Зашто толико
рађаш? Немој више!” Не! Рађај што више можеш! Не заустављајте се! Ви, децо, питајте
своје родитеље: “Зашто немамо сестру, зашто немамо брата?” Јер, биће боље да их имате.
Узгред речено, иако као свештеник сматрам да човек треба да буде духовник после
четрдесете, педесете године, ипак имам малу групу духовне деце и врло строго их питам
сваке године: “А зашто твоја жена није трудна? Објасни ми шта се десило? Одавно је нема
на служби, да се није разболела?” Човек објашњава: “Па, овај, средства за
контрацепцију...” То је грех онанизма кад се користе презервативи. Треба рађати децу,
немојте да нарушавате границе, које је Господ одредио. Плодите се и множите се, то је
воља Творца. Не заустављајте се у томе и Господ ће се побринути за вашу децу и за то да
их исхраните. Ако се Он брине о пољским птицама, које не сеју и не жању, (уп. Мт. 6, 26)
зар се неће побринути о хришћанској деци, о бебама?.. Зар се неће побринути за њих?
Израиљ је Јосифа волео више од свих других синова, али остала браћа нису баш
нешто много волела Јосифа. Отац Јаков је Јосифа облачио у лепу разнобојну одећу. Да,
узгред, откуд се појавило ново име Израиљ? Једном се догодило следеће: Израиљ значи
“онај који се бори са Богом”. Једном приликом се Јаков налазио у једном крају где га је
ноћу неки Ангео зауставио, стао је пред њега и он је почео да се бори са овим Ангелом и
Ангео се дотаче његове ноге тако да је Јаков касније храмао. Свети оци кажу да ово није
била борба против Ангела, већ да је на тај начин Јаков покушао као на силу да измоли
благослов Божји. Они који улажу напор освајају Царство Божије. Тада му је било дато
ново име Израиљ.
Дакле, Израиљ је волео свог сина Јосифа, облачио га је у шарену одећу, а браћа га
нису волела. Зашто га нису волела? Зато што им је Јосиф причао снове. Какве снове? Он
дође, па каже: “Ево уснио сам како се ваши снопови клањају мом снопу” (1 Мој. 37, 7).
Разуме се да им је било непријатно. Ваше звезде се клањају мојој звезди (1 Мојс. 37, 9).
Све им је то било веома непријатно. Какви су то чудни снови? Зашто они, који су били
старији од њега треба да му се клањају? И једном га је Јаков послао да оде код браће и да
им однесе храну, да их посети, да сазна како су. Његова браћа су отишла да чувају стоку у
Сихему, и Јаков шаље Јосифа по браћу. Јосиф иде, и док је ишао изгубио се и одједном је
срео некога ко му је показао пут. Православни оци кажу да је то Ангео Божји. Кад
скренеш с пута Ангео Божји, Ангео-чувар ће ти увек показати пут. Овај неко му је показао
куда да иде.
И крену Јосиф за својом браћом и нађе их у Дотаиму. Браћа угледаше Јосифа у
даљини. Јосиф иде код њих, било га је лако препознати, имао је упадљиву шарену одећу.
И они почеше да кују планове против њега - да га убију. Толико су ова браћа била
љубоморна. И он долази код својих и своји га не примају (уп. Јн. 1, 11). И не само то, желе
да га убију, бацају га у бунар који је пресушио, скидају с њега сву одећу продају Јосифа
Измаилћанима, али је среброљубље победило свирепост и они продају роћеног брата за 20
сребрњака и Измаилћани га одводе у Египат (1 Мојс. 37, 17-28).
Међутим, Господ не напушта Јосифа у Египту. Он је био продат у кућу неког
Петефрија, и Петефрије је убрзо увидео да је то веома послушан човек и препустио му је
сву власт у својој кући. Петефрије је био фараонов дворанин и он је младом Јосифу
препустио сву власт у кући и дао му је све осим своје жене. И без обзира на то што је био
у ропству Јосифу је било добро. Међутим, појавио се проблем, Петефријева супруга је
била веома страствена жена и желела је да спава с Јосифом, па је говорила: “Лези са
мном.” Једном се десило да га је ухватила за одећу. Данас је тако, ако би жена ухватила
мушкарца за сако он би искочио из сакоа, остао би у кошуљи, с краватом.., а у оно време
је човек облачио комад тканине тако што би га обмотао око себе, протурио овако преко
рамена, и огрнуо се. А ако би га ухватили то је значило да треба да бежи го, односно, да
претрпи срамоту или мора да остане. И он је одлучио да је боље да претрпи бруку и
срамоту. Ако си ти млад православни хришћанин и ако те зову у неке развратне акције, а
ти одбијеш и ако ти кажу: “Ти ниси мушкарац! Какав си ти то човек? Зашто не идеш са
нама? Тамо ће бити лепих девојака? Биће весела музика. Можда си болестан, можда си
импотентан? Хајдемо, тамо је тако весело.” Не! Нека те називају крпом, нека те вређају,
нека причају о теби шта год хоће, Никад не треба ићи путем греха.
 Јосиф бира срамоту и стид пре него да наруши вољу Творца. Он оставља своју
одећу у руци ове нечастиве жене и бежи. Жена се разбеснела, почела је да виче да ју је
Јосиф напао. То је веома личило на истину зато што је он трчао по кући наг и људи су
видели голог човека па су говорили: “Ево одеће, вероватно је почео да је саблажњава,” као
што се то уосталом, често дешава. Ђаво веома често покушава да окриви вернике за блуд.
То је врло лукава ђаволска саблазан. Кад ђаво види да му ништа не полази за руком, он
почиње да делује преко гласина, преко сплетки, покушава да избаци људе из духовне
равнотеже, из мирног стања.
Једном се догодио веома познат случај, који је описан у житијима кад је један
монах, један млади монах живео у близини града и свако јутро је долазио на реку по воду.
Тамо је била једна девојка, која је такође долазила и такође узимала воду. Монах је видео
ту девојку, али никад није с њом разговарао, узимао је воду и одмах се враћао у келију.
Међутим, ова девојка више није била девојка зато што је била у вези са једним грешним
младићем од којег је и затруднела. И родитељи почеше да је приморавају да каже с ким је
била: “Реци име човека који ти је то учинио!” Она се плашила да каже име свог младића,
можда је имала неких обавеза према њему, можда га се плашила, па је рекла: “То је монах!
Ја идем по воду, и он ме је напао, нисам крива.” И гомила побеснелих људи, становника
тог града упада у монахову келију, хватају га и вичу: “Блудниче! Злотворе!” Вуку га, већ
су дошли насред града и почињу да га туку и да размишљају како да га убију, кад у том
тренутку ова несрећна жена, бивша девојка добија трудове и умире на порођају, она само
што није умрла, и пошто је била на умору рече: “Слагала сам, оклеветала сам овог
човека.” Њени рођаци су ужаснути због онога што су урадили, због онога што су
скривили. Они трче да зауставе убиство монаха и питају га: “Зашто нам ниси рекао да
ниси крив?” Знате, можда је овај монах са радошћу примао ове прогоне. Можда је мислио
да су наступили дани о којима је писано у Светом Писму да ће човека мучити због самог
имена хришћанина. Онај младић, који је био саблазнио девојку је био кажњен и сама
девојка је умрла. А монах је касније био окружен поштовањем и није могао да остане у
том крају, преселио се на друго место да не би пао у грех таштине.
Други пример је из руске светоотачке литературе житија, кад су једног
новгородског владику окривили за блудне грехове. И људи су видели како у његову
келију утрчавају неке жене, како излазе и улазе кроз прозор. То је била нечиста сила,
демони који су узели обличје блудних жена. И читав град је негодовао: “Шта се то тамо
дешава?” И одлучише да овог човека треба избацити, не треба га сахранити већ бацити у
реку, и бацају га везаног у реку, а он плива узводно. То је био знак од Бога да нису били у
праву, да нису добро поступили.
Дакле, Јосиф је изабрао срамоту, али није кренуо путем греха. Ако ти кажу: “Хајде
да пијемо, сви пију! Види ову дрогу, у њој нема ничег озбиљног, нећеш се одмах навићи
на њу, просто ћеш осетити нешто ново, или нас не поштујеш..?” Да, реци отворено, не
поштујем грех. Нећу да се дрогирам, нећу да будем алкохоличар, нећу да се блудничим,
зато што сам верник и зато што морам да поштујем заповести свог Бога.
Јосифа затварају у тамницу и у тамници, како је речено у Светом Писму: “Господ
бјеше са Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.” (1 Мојс.
39, 21). Јосиф се убрзо на чудесан начин ослобађа из тамнице и после извесног времена
постаје најближи помоћник египатског цара фараона. Господ га узноси на такву висину. И
кад је почела глад у земљи он од глади спасава своју браћу, од које прво крије ко је он
заправо. Они га нису препознали, али су касније сазнали... али мислим да свако од вас зна
ову предивну причу о прекрасном Јосифу. О чему говори ова прича? Свети апостол Павле
каже да је све што се дешавало с Јеврејима и Израиљцима представљало праобразе за нас
који живимо у последња времена.
Хајде да се вратимо праобразу. Отац препун љубави Јаков-Израиљ, шаље свог
вољеног сина код своје друге деце. Он долази код својих и своји га не примају, продају га
за сребрњаке, и мислим да свако од вас већ схвата овај праобраз. Јаков-Израиљ
симболизује Бога Оца Који је заволевши људски род послао Свог Сина, Господа нашег
Исуса Христа у овај свет, али Га свет не прихвата, за сребрњаке, за тридесет сребрњака
Јуда продаје Сина Божијег. Он долази код Својих, како је речено у Јеванђељу, и своји га
не примају. И веома је занимљив следећи праобраз: док је био у Египту Јосиф се оженио
Египћанком и из овог брака се рађају два детета: Манасија и Јефрем. И када он касније
дође код свог оца Јакова већ као дворанин, велики човек, и кад га позове да дође код њега
и кад се сва породица пресели у Египат он код Јакова доводи своје синове Манасију и
Јефрема. Јаков-Израиљ због љубави према Јосифу његове синове назива својом децом и
уводи их у 12 колена Израиља. То је изузетан праобраз. Код апостола Павла је речено:
Једном је народ који није био народ постао народ (уп. Рим. 9, 15). Манасија и Јефрем
симболизују народе, који су настали од Хама и Јафета и који су били пагани, али су
постали синови кроз страдања Сина Божијег, кроз страдања Исуса Христа на Крсту, на
Голготском Крсту.
У књизи “Постања” у 48. глави се показује знак Голготског Крста. Сад ће ми бити
потребан један човек, који ће ми помоћи да читам текст из Библије. То је јако важно,
објаснићу због чега. Ради се о томе што се сад појавило јако много типова, који тврде да
никаквог Крста није ни било. Тако на пример, Јеховини сведоци тврде да је Исус Христос
био разапет на стубу, а не на Крсту, и они у својим књигама приказују Исуса Христа
прибијеног за стуб. Тако говоре и многи други секташи разних конфесија. Молим вас, ево
вас, да дођете овамо. То је веома важно, то се не може једноставно прочитати, треба
показати. Станите ево овде, окрените се према мени. Читам текст и пажљиво гледамо шта
ћемо видети у овом тексту. Дакле, Јосиф доводи Манасију и Јефрема код Јакова, и Јаков,
пошто толико воли свог сина признаје децу, која нису његова за своју децу. Јасно нам је
каква је то слика. Пагани кроз Исуса Христа постају деца Божија. А сад читамо текст: “Па
узе Јосиф обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с лијеве, Манасију пак себи с
лијеве стране а Израиљу с десне; и тако их примиче к њему. А Израиљ пружив десну руку
своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији” (1 Мојс. 48, 13-14).
Молим вас, седите, речено је да је он тако намерно ставио своје руке, тако је речено.
видимо знак крста. Односно, у књизи “Постања” у најстаријој библијској књизи, која је
написана много пре Христовог Рођења већ се показује знак нашег спасења. О каквом то
стубу причају Јеховини сведоци, који као стубови стоје испред наших врата, долазе код
нас и захтевају да примимо њихову псеудо-истину?
Знак крста је заиста знак спасења. У Посланици Јеврејима апостол Павле говори:
“Вјером послуша Аврам кад би позван да изиђе у земљу коју шћаше да прими у
нашљедство, и изиђе не знајући куда иде. Вјером дође Авраам у земљу обећану, као у
туђу, и у колибама живљаше с Исаком и с Јаковом, сунашљедницима обећања тога. Јер
чекаше град који има темеље, којему је Зидар и Творац Бог.” (Јевр. 11, 8-10).
А сад нешто о главној теми наше данашње беседе: Авраам, Исаак и Јаков су били
дошљаци. Кад читамо њихову историју видимо да се они из једног насељеног места селе у
друго. Они су били путници и апостол Павле каже због чега. Зато што су осећали да су
дошљаци, путници, они су тражили небески град, који има темеље, чији је Зидар и Творац
Бог. Ми знамо какво ће бити царство антихриста, многи православци су читали, то се
описује у црквеној литератури, готово сви могу да замисле Страшни суд, и како ће се то
одвијати, али сложите се са мном, царство антихриста је одређено у времену – 3,5 године.
Страшни суд је такоће догађај који је временски одређен, а шта је вечност која очекује
сваког од нас? Шта ће бити после Страшног суда? У који град је Аврам желео да дође?
За којим градом су жудели Аврам, Исак и Јаков? Каква вечност очекује човека кад
времена више не буде? Како Православна Црква учи о будућем вечном животу?
Православна Црква учи да ће наступити крај царства благодати. По учењу Православне
Цркве царство благодати је царство, које је настало страдањима Исуса Христа, односно
Он Својом крвљу омива људски род, али тако неће бити увек. Једном ће се врата
благодати затворити и кад се заврши царство благодати завршиће се земаљска историја.
Она се завршава Страшним судом и наступа друго царство.
У православном катехизису и у догматском богословљу Макарјева можете да
прочитате да након што се врата царства благодати затворе наступа царство славе.
Завршен је Страшни суд, донета је пресуда, наступа царство славе. У Првој посланици
Коринћанима читамо: “Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживљети.
Али сваки у свом реду: новина Христос; а потом они који вјероваше Христу о Његову
доласку; Онда крај, када преда Царство Богу и Оцу, и кад укине свако поглаварство и
сваку власт и силу. Јер Њему ваља царовати докле не положи све непријатеље своје под
ноге своје. А пошљедњи ће се непријатељ укинути смрт (1 Кор. 15, 22-26). Тако је речено
у Првој посланици Коринћанима у 15. глави. И постоји лажно учење да царство Христа,
односно царство благодати и царство славе наводно нису царства у којима увек царује
Христос. У протестантском богословљу постоји мишљење да се Христово царство
завршава Страшним судом, завршава се царство благодати, наступа време царства славе,
односно време Бога Оца, као што је овде речено, кад ће Син све предати Свом Оцу.
Међутим, у стварности царство Оца јесте царство Сина, а царство Сина је царство Оца, јер
су Отац и Син једно (Јн. 17. 22)
У Другој Петровој посланици у првој глави читамо: “Зато, браћо, постарајте се још
већма да своју службу и избор утврдите; јер чинећи ово нећете погријешити никад; јер вам
се тако обилно допусти улазак у вјечно царство Господа нашега Исуса Христа” (2 Петр. 1,
10-11). Овде се говори да ће царство Исуса Христа Господа нашег и Спаситеља бити
вечно.
Светитељ Зенон Веронски је учио: “Јер Он, (односно Христос), је увек владао са
Својим Оцем, као што Сам каже: “Царство Моје није од овога свијета” (Јн. 18, 36)
показујући тиме да је једно царство Оца и Сина.
Светитељ Кирил Јерусалимски је с негодовањем клицао: “Неко се дрзнуо да каже
да по завршетку света Христос неће царовати. Он тако богохули и то чини на своју
осуду.”
И сад ћемо говорити о лажном учењу, које испуњава читав протестантски свет и
које чак захвата и део православних хришћана. Ово лажно учење јесте учење о хилијазму,
односно о хуљадугодишњем Христовом царству. Ово лажно учење се заснива на
неправилном тумачењу 20. главе Откровења Јована Богослова. Неки људи мисле овако:
антихристово царство се завршава, долази Христос, убија антихриста дахом Својих уста,
долази до Страшног Суда и почиње хиљадугодишње Христово царство. То је један
поглед.
 Постоји и друга заблуда: Христос долази у овај свет, уништава овај систем ствари,
почиње Његово хиљадугодишње царство с верницима на земљи, затим се после
хиљадугодишњег царства закратко даје слобода антихристу, Христос га убија дахом уста
Својих, долази до Страшног суда, односно хиљаду година су верници већ проживели са
Христом, тј. биће прво васкрсење из мртвих кад ће пре хиљадугодишњег царства
васкрснути само праведници, а затим, кад се заврши обрачун с антихристом васкрсавају и
грешници и то је друго васкрсење мртвих, а затим наступа вечни живот.
С тачке гледишта православне догматике и једно и друго мишљење је дубоко
погрешно. Царство Христово, хиљадугодишње царство Христа неће наступити, оно већ
постоји, оно већ траје. Кад је Он на Голготском Крсту рекао: “Сврши се” (Јн. 19, 30),
почело је хиљадугодишње Христово Царство и оно већ траје. Нажалост, овог погрешног
мишљења су се придржавали чак и познати свети оци, као што су на пример Папије, затим
мученик Јустин и Иринеј, они су се придржавали овог мишљења. Међутим, Црква је ово
мишљење осудила.
Зашто долази до грешке? Људи бркају шта је прво васкрсење из мртвих, а шта је
друго. Већ смо говорили о томе да је прво васкрсење из мртвих кад неверујући човек
постаје верујући, када паганин постаје хришћанин, односно ово васкрсење се дешава у
овом земаљском животу. А друго васкрсење јесте васкрсење тела кад се завршава царство
антихриста, долази Христос и сви људи васкрсавају. Међутим, у Царству Небеском ће
бити само они који су учествовали у првом васкрсењу, односно који су васкрсли за веру из
мрака неверја. У Откровењу је речено: “И видјех Анђела гдје силази с Неба, Који имаше
кључ од бездана и вериге велике у руци својој. И ухвати аждаху, стару змију, која је ђаво и
сотона, и свеза је на хиљаду година” (Откр. 20, 1-2). Овај Анђео је Сам Исус Христос. “И у
бездан баци је, и затвори је, и запечати над њом, да више не прелашћује народа, док се не
наврши хиљада година;” (Откр. 20, 3)
Као што смо већ говорили власт ђавола је сад нелегитимна. Он нема никакве
власти на земљи, и ако грех настаје после голготских страдања Сина Божијег он нема
никаквог права на постојање. Он постоји упркос оствареној реалности: Речено је: “Потом
ваља да буде одријешена на мало времена” (Откр. 20, 3). Видимо да је православно
схватање будућности потпуно другачије од схватања инославних. Василије Велики,
Григорије Богослов и Јован Дамаскин су категорички одбацивали учење о некаквом
земаљском хиљадугодишњем царству, о томе да ћемо васкрснути и хиљаду година живети
на земљи. Други Васељенски Сабор је 381. године осудио учење јеретика Аполинарија
који је отворено проповедао хиљадугодишње земаљско царство.
У Откровењу читамо о томе како се све заиста дешава. Међутим, и у Јеванђељу
такође постоје речи, које нам показују каква ће бити судбина праведника и каква ће бити
судбина грешника који се нису покајали. Судбина праведника на дан Страшног суда, када
започне царство славе и кад се заврши царство благодати јесте да ће они зачути речи:
“Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања
свијета” (Мт. 25, 34) Непокајани грешници ће зачути речи: “Идите од Мене проклети у
огањ вјечни приправљени ђаволу и анђелима његовијем” (Мт. 25, 41).
Шта су то вечне муке? Шта је вечност, која очекује људе кад наступи царство
славе? О пакленим мукама је светитељ Јован Златоуст овако писао: “Неиздржив је пакао и
мучење у њему. Али кад би човек замислио и хиљаде паклова све је то ништа у поређењу
с несрећом да се човек лиши оне блажене славе, славе у Царству Оца Небеског, да постане
мрзак Христу и да чује од Њега: Не знам вас.” Светитељ Јован Златоуст даље каже: “Јер је
боље човеку да буде подвргнут безбројним ударцима муње него да види кротко лице
Господа како се окреће од њега и Његово јасно око које не може да нас гледа.” У
Јеванђељу по Матеју читамо: “Многи ће доћи од истока и запада и сјешће за трпезу са
Аврамом и Исаком и Јаковом у Царству Небескоме” (Мт. 8, 11). У црквенословенском
тексту је речено: “А недостојни (овога нема у српском тексту) синови Царства изгнаће се
у таму најкрајњу;” (Мт. 8, 12).
Казне у вечности ће бити различите: једни ће бити у паклу огњеном, друге ће јести
црв, а неко ће се налазити у најцрњој тами, зато што су људи различито грешили, па ће
различито бити и кажњени. У Јеванђељу по Матеју смо прочитали да ће такође бити
кажњени синови Царства, који су били недостојни призвања. Овде се говори о
хришћанима, о оним хришћанима који су се само називали хришћанима, али нису желели
да живе по православној вери. У Синајском патерику у 55. беседи постоји прича о томе
како је један старац - Антим Велики имао ученика. Овај ученик је био врло безбрижан.
Кад му је старац говорио: “Брате, постарај се за своју душу, умрећеш и допашћеш мука,”
он није обраћао пажњу. Овај ученик, лош ученик старца Антима Великог, умре и доспе у
пакао. Старац је почео да се моли како би видео у каквом стању се налази његов ученик и
једном приликом је био удостојен да види како његов послушник стоји у пакленом огњу и
како му само глава вири из овог огња. Са ужасом Антим узвикну: “Зар те нисам због ове
муке молио, чедо, да се постараш за своју душу?” На шта је несрећни послушник
одговорио: Хвала Богу, оче, што ми је барем глава у спокоју. Старац се зачуди и упита га
на чему стоји. Тада послушник одговори: “По твојим молитвама, стојим на глави
епископа.”
У Светом Писму је речено: “Од онога коме је много дато више ће се и тражити” (в.
Лк. 12. 48). Ако си се крстио од тебе ће бити тражено више него од човека који се још није
крстио. Ако чистиш под у храму од тебе ће бити тражено више него од човека који само
долази на службу. Ако си постао чтец или појац у хору од тебе ће бити тражено много
више. Ако си постао ђакон, презвитер или епископ од тебе ће бити тражено веома много.
Јако је велика одговорност која лежи на теби. Зато, ако смо синови Царства, а реч је о
Христовом царству, ако припадамо Цркви, то још не значи да ћемо бити спасени. Ако не
сачувамо до краја своју веру, ако не завршимо пут како треба, нећемо добити никакве
венце и само ће нас тешити мисао да је добро ако нам барем пола главе није у паклу.
Светитељ Јован Златоуст је овако говорио: “Знам да многе ужасава сам пакао, али
мислим да је лишавање оне славе (односно славе живота са Богом) горе мучење од пакла.”
Кад смо већ чули за пакао хајде да видимо какав ће то огањ бити. Светитељ Јован
Златоуст каже: “Немој да мислиш да тамошњи огањ личи на овдашњи. Овај, односно
овдашњи, материјални огањ, ако нешто захвати он то сажиже и промени, а онај паклени
огањ ће кога једном захвати палити увек и неће никада престати и зато се назива
неугасивим, јер и грешници треба да се обуку у бесмртност. А колико је то ужасно ум
никад не може ни да замисли.” Један руски подвижник је говорио: “Ако желиш да
замислиш шта је пакао узми свећу и запали је, стави руку изнад ватре и држи тако руку
док год можеш, а затим отргни своју руку и реци себи: “А из пакла те нико неће
избавити.”
Црква учи да ће паклене муке бити вечне, да никад неће престати. Проћи ће хиљаду
година, још један миленијум, други... десет миленијума, милијарде година, затворени круг
бесконачних мука, а пламен неће ослабити, муке неће престати, неиздржива вечна бол
чека грешника. У Јеванђељу по Матеју је јасно речено да су огањ и муке вечни. У 24.
глави читамо: “Идите од Мене, проклети, у огањ вечни... И ови иду,” као што је мало
касније речено, “у муку вечну”.
Црква је осудила Оригеново учење о свеопштем спасењу. Сад су се појавили неки
либерали-богослови који кажу: “Сви ће се спасити, мало ћемо горети у ватри, а онда ће
нам свима бити опроштено.” Они уче да ће се чак и демони спасити и да ће се чак и ђаво
покајати и све ће се лепо средити. Међутим, Црква је на Петом Васељенском Сабору
категорично осудила ово учење и објавила да ће у паклу постојати вечне муке; оне никада
неће престати, неће им бити краја. Зато што ће човек који васкрсне у телу у тренутку
васкрсења добити тело које не умире и сва природа око њега ће се изменити и ватра ће
постати неугасива, јер неће бити земља каква је сад, неће бити ово небо које сада постоји,
већ ће бити ново небо и нова земља, ново тело, нова ватра. Светитељ Климент Римски,
један од најстаријих богослова апостолског века је учио: Бесмртне су све душе, и душе
нечастивих којима би боље било да нису нетрулежни, јер ће се мучити у бесконачним
мукама у паклу, у огњу неугасивом, и пошто не буду умирали њиховим несрећама неће
бити краја.” Ово није просто страшно, ово је вечност која је већ прогутала огроман број
људи. На земљи је већ живело 20 милијарди људи. Шта мислите колико их се налази у
паклу? У Библији је речено: спасиће се као капљица у поређењу са таласом. Милијарде и
милијарде људи је већ ушло у овај вечни круг, у предворје паклених мука. Свети оци су
говорили: “Држи свој ум у паклу и никад нећеш згрешити, односно, не заборави шта
очекује грешнике па ће те бити страх од греха.
А сад ћемо говорити о томе шта у царству славе очекује верујуће људе. Царство
славе, град небески у дому Божијем, како је речено у Јеванђељу по Јовану: “Многи су
станови у кући Оца Мојега... Идем да вам приправим мјесто... да и ви будете гдје сам Ја”
(Јн. 14, 2-3). Господ ће бити заједно са Својим верницима. Он ће бити с нама у вечности и
ово општење никад неће престати. Ону радост коју осећаш за време Божанствене
Литургије и причешћивања Светим Тајнама осећаћеш као вечни причесник ове благодати
уколико будеш удостојен да уђеш у царство славе. Светитељ Кипријан каже: “Каква ће
бити слава! Каква ће бити радост удостојити се виђења Бога и заједно са Христом
Господом окушати радост спасења и вечне светлости, поздравити Аврама и Исака и Јакова
и све патријархе, пророке и апостоле и мученике и заједно са светима и пријатељима
Божјим наслађивати се дарованом бесмртношћу и добити оно што око не виде и ухо не чу
и на срце човеку не дође.” Овде светитељ Кирпијан цитира речи апостла Павла који каже
да око није видело, и ухо није чуло оно што је Господ приправио онима који Га воле (уп. 1
Кор. 2, 9). Међутим, нама, каже Павле, Он нама то открива Духом Светим, односно ми,
постајући у овом животу заједничари благодати Божије осећамо шта нас очекује, јер вечни
живот почиње у овом животу кад човек постаје хришћанин, кад се одриче паганства и
креће путем спасења.
Светитељ Василије Велики је клицао: “Царство Небеско је созерцање. Сад видимо
као кроз мутно стакло сенке ствари, а касније, ослободивши се овог земаљског тела и
обукавши се у бесмртно тело видећемо њихове првообразе, видећемо ако свој живот
усмеримо правим путем и ако се будемо старали о правој вери без чега нико неће угледати
Господа.” Какве дивне речи. Василије Велики говори да ми све што видимо видимо у
неправилној светлости, не видимо онако како треба, већ као што је у Светом Писму
речено: “као кроз мутно стакло.” (Разликују се руски и српски превод – уп. 1 Кор. 13, 12).
Недавно је један мој познаник, који још увек не верује у Бога рекао: “На икони је
све некако неправилно приказано, фигуре су веома издужене и нарушена је перспектива.”
Рекао сам му” “То је код нас све неправилно после пада у грех Адама и његове жене Еве,
а иконе представљају истинско виђење духовног света.” Василије Велики говори да ће
човек пошто уђе у царство славе, у царство спасења и вечног живота видети све онаквим
какво оно јесте, односно на све ће гледати очима Бога. Међутим, једини услов за то је како
Василије Велики каже: “треба сачувати праву веру, без чега нико неће видети свог
Господа.”
Онај свет који очекује сваког човека биће другачији свет, тамо неће бити твојих
болести, тј. “идјеже нест болезан, печал ни воздиханије, но жизан бесконечнаја”. Сви ће
бити истих година, имаће око тридесет година, као што је речено: у мјеру раста висине
Христове (Еф. 4, 13). Не цитирам дословно. Сви ће бити здрави, неће бити моје дебљине,
неће бити нечије мршавости. Код пророка Исаије читамо: “Тада ће хромац скакати као
јелен, и језик нијемога пјеваће, јер ће у пустињи проврети воде и потоци у земљи
сасушеној. И сухо ће мјесто постати језеро, и земља сасушена извори водени, у стану
змајевском, по ложама њиховијем, биће трава трска и сита. И ондје ће бити насап и пут,
који ће се звати свети пут; неће ићи по њему нечисти” (Ис. 36. 6-8). Видите шта ће се
дешавати у Небеском Божијем царству? Слепима ће се отворити очи, глуви ће чути, хроми
ће скочити и скакати и трчаће као јелени, неми ће певати. Зар ради тога, да би човек
стекао такву радост ових педесет, тридесет, четрдесет година, осамдесет година које су
нам од Бога дате не можемо да проживимо како треба?
У Добротољубљу је речено: “Ако би ти три живота проживео праведно у најбољем
случају би заслужио још три добра живота са Богом. Али се теби за један твој живот, ако
га хришћански проживиш даје читава вечност и за ову вечност је у Откровењу Јована
Богослова речено: “И цркве не видјех у њему: јер је њему црква Господ Бог Сведржитељ,
и Јагње. Град не потребује сунца ни мјесеца да свијетле у њему; јер га слава Божија
просвијетли, и жижак је његов Јагње (Откр. 21, 22-23). Сам Исус Христос ће Својим
Божанственим присуством осветљивати царство славе. “И народи који су спасени ходиће
у видјелу Његову, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега. И врата његова
неће се затворати дању, јер ондје ноћи неће бити” (Откр. 24-25). Ево каква дивна вечност
очекује сваког верујућег човека.
Дакле, човек данас мора да начини избор, данас, зато што сутрашњи дан можда
неће ни наступити. Човек мора да изабере с ким ће бити кад чује реч Божију која му је
упућена. Шта бира: светлост или таму? Шта бирамо: пакао или рај? Шта бирамо: служење
ђаволу или служење Господу Богу нашем? Пут древних патријараха: Аврама, Исака и
Јакова је био пут у небо. Они су увек чинили правилан избор. Они су тражили небески
град, чији је Уметник и Градитељ Господ Бог.
А да ли смо ми начинили свој избор? Сва историја, која се излаже у књизи
“Постања” представља грандиозан план који нам показује почетак овог света и његов крај.
Проучавајући књигу “Постање” видели смо како је Бог створио свет, како је дошло до
пада у грех, у тајанственим праобразима видели смо и Голготски Крст, видели смо како
заједно са дечаком Исаком, који је ишао у гору и носио дрва за жртвену ватру као да је
Сам Исус Христос ишао улицама Јерусалима и носио дрво страдања. Заиста се може рећи
да је књига “Постања” дубоко пророчанска књига. Међутим, и цело Свето Писмо је
богонадахнуто... цело, јер се никада није говорило по вољи човека, већ су га изговарали
Божји људи, који су били покретани Духом Светим.
И завршавајући овај наш циклус прелазимо на питања оних најстрпљивијих који су
остали до краја. И желим да вам пожелим нешто из Библије. То је жеља из књиге Језекиља
47. глава од 3. до 5. стиха. Овде се говори о томе како је пророк Божји био у рукама
Божјим. И Господ га изводи на обалу реке. Вода је у Светом Писму симбол благодати, то
је симбол хришћанске проповеди. Дакле, човек, пророк Божји се налази на обали реке. И
Господ га уводи у ову реку. Речено је: вода бијаше до глежања. Али Га Господ води даље:
вода бјеше до колена. Господ га води још даље и већ је било толико воде да је требало
пливати, како је речено: “поста ријека, које не могох пријећи, јер вода устаде да требаше
пливати.” Ми смо навикли да будемо веома приземни. Навикли смо да нам је земља под
ногама, и кад он улази у воду прија му да осети да му је земља испод ногу. Да, ми имамо
много земаљских потреба. Да, у нама је још много тога што је везано за греховни живот,
али ипак нас Реч Божија позива да се одвојимо од трулежног утицаја греха. Пророк је
морао да плива и почео је да плива. Ми не смемо један дан да посвећујемо Богу као што
адвентисти кажу: “Ево шест дана ради свој посао, а седми дај Богу.” Ми морамо не само у
храму да будемо православни, а код куће да смо просто муж и жена, на послу да смо
колега и познаница. Ми увек треба да будемо деца Божија. Морамо да ходимо пред Богом
нашим као што је Енох ходио пред Богом, као што је Ној ходио пред Богом, као што су
Авраам, Исаак и Јаков ходили пред Богом, и проучавајући књигу “Постања мислим да сте
видели како је она повезана с Новим Заветом и сви они брбљивци који кажу: “Стари Завет
су жидовска писанија,” јесу јеретици. Стари и Нови Завет су Реч Божија. Православна
Црква је увек поштовала светост ових свештених књига. И колико је поука из само једне
библијске књиге.
Ако будемо живи и ако нам Господ дозволи с јесени ћемо наставити своја
предавања и на јесен ћемо говорити о пророку Божијем Мојсију, о закону и о древним
пророчким књигама, а ако нам Господ да још времена и будемо живи, и ако нам дозволи,
читаћемо Четворојеванђеље, најрадоснији и најблагодатнији део Речи Божије, за који је
речено: “Закон је дат кроз Мојсија, а благодат и истина кроз Господа нашег Исуса
Христа.”
Има питања, потрудићу се да одговорим. Знате, онога ко жури, наравно, немам
права да задржавам...
Питање: Оче Олеже, па Јаков је преварант, зашто он постаје патријарх?
Одговор: Знате, ово је јако добро питање. Рекао бих дечје добро питање. А зашто
смо ми православни? Зашто смо ми хришћани? Од свих светских религија само једна је
истинита: хришћанска, од свих хришћанских цркава само једна је истинита: Православна
Црква. Зашто је Бог нас изабрао? Не зато што смо бољи од других људи. Један богослов је
рекао: “Можда је управо обрнуто.” Као што је речено у Јеванђељу: звани нису пошли, и
зато су почели да позивају хроме, убоге, криве, зрикаве, дебеле (уп. Мт. 16, 20). Господ
призива по благодати, а не по делима, јер кад би призивао по делима човек би имао повода
да се хвали, а ако постоји повод да се човек хвали онда личност постоји без Бога, сама по
себи. То је пут ђавола. Библија је истинита књига.
Кад су у своје време људи читали историју КПСС видели су да је она сваких пет
година писана изнова, тамо су нека имена брисана, нека су додавана, појављивали су се
некакви нови подвизи. Сећам се да је кад сам читао “Живот Брежњева” то личило на
“Хераклове подвиге”, стално се појављивало нешто ново: како је ослободио Малу земљу
или још нешто, а Библија је истинита, овде нема ничег измишљеног. Ако је Јаков био
преварант онда то значи да је управо онако као што је написано. Међутим, ми знамо да је
Јаков у потпуности добио оно што је заслужио за своју превару, и знамо да је он умео да
се каје, зато је Бог пред њим чак и небо отварао. И то је веома важно, то да грех не
онемогућава човека да види Бога. Јер је речено да су сви згрешили, да су сви лишени
правде Божије, нема ниједног праведног (Рим. 3, 23). Ако грех не онемогућава човека да
општи с Богом то значи да и ми можемо да општимо са Богом и веома је важно то што
Црква не одбацује грешне људе. Она прима њихову исповест, она верује у могућност
преображаја душе сваког човека.
Питање: Оче Олеже, зар Спаситељ не може да учини да не дође до царства
антихриста?
Одговор: Већ смо говорили о томе да је човек створен са слободном вољом, и да је
слобода воље свештени дар од Бога. Она је дата сваком човеку и у овом земаљском
животу силе зла и силе добра као да имају подједнаке шансе. И ти сам треба да начиниш
свој избор са ким ћеш бити у вечности. Видели смо како је ужасна вечност у паклу и
видели смо како је радосна вечност виђена очима вере светих отаца, и читајући Библију
видели смо како ће радосно бити живети у Богу у Царству Славе. Човек је слободан, зато
он сам решава с ким је и где. Да Господ није силама зла дао могућност да се испоље на
земљи, говорили су древни оци, неком од људи би пало на памет да би можда било боље
да су кренули путем зла. И зато се све самореализује. Ако се самореализује чак и живот
сваког појединачног човека Бог нам даје потпуну могућност да растемо. Неко у
потпуности одраста за 20 година, неко за 70. Прича се да је Каганович живео 90 година.
Речено је да дуготрпљење Божије води ка покајању. Бог даје шансу сваком човеку. А како
је ми користимо то већ зависи од нас.
Питање: Оче, да ли можемо да помињемо Јосифа Стаљина?
Одговор: Јосифа Стаљина? Хм. Знате, он је био крштен и чак је једно време желео
да буде свештеник. Наравно боље би било да је постао... не, не могу да превалим преко
језика... Боље би било да је постао... звонар... не такође не могу да превалим преко уста...
Уопште не знам шта да кажем о овом човеку. Знате, о неким људима не можемо да
доносимо тако оштар суд. Можемо да осуђујемо њихов поглед на свет зато што он и даље
има утицај на људе, а сваки човек, који је умро већ стоји на суду Божијем. Зато Црква не
забрањује да се човек моли за крштене људе. Можете да се молите за њих. Црква такође
дозвољава да се молите и за некрштене људе, нарочито ако су то ваши рођаци, али само
код куће, односно у цркви можете да се молите за крштене, а код куће можете да се
молите за све људе, то је ваше право и нико вам га не одузима...
Наравно, малопре замало да начиним омашку и да кажем да би боље било да је
постао свештеник. Заборавио сам да је светитељ Јован Златоуст рекао да је свештеничко
служење изнад царског, јер цар целива руку сеоског свештеника и сагиње главу пред њим,
и веома је важно да запамтимо да је сваки свештеник по свом достојанству изнад царског
служења. То су признавали многи свети оци, и то су признавали православни монарси –
цареви, који су смирено погињали главу и узимали благослов.
Питање: Оче, реците молим вас, да ли се молитвом могу спасити родитељи, који су
умрли без исповести и не покајавши се за своје грехове и који нису опојани у Цркви?
Одговор: Знате, то је веома тешко питање, јер ако се човек није помирио с Богом у
овом животу... Али не треба мислити да са својом смрћу да са смрћу свог тела он престаје
да постоји. Тамо ће човеку бити суђено по његовим делима, а ви сте најважније дело
својих родитеља. Оно како ви будете живели на земљи имаће утицаја и на њихов живот.
Као што је речено у Светом Писму: “Они нису без нас достигли савршенство” (уп. Јевр.
11, 40). Тако су апостоли говорили о древним пророцима, “не без нас”.
 Питање: Молим вас реците како се треба односити према јерменској и Грузијској
Православној Цркви?
Одговор: Грузинска Црква је Православна, јерменска није православна. Јерменска
апостолска хришћанска црква је монофизитска, односно они верују да је Исус Христос
био само Бог и не исповедају веру у Исуса Христа као човека, а ми верујемо да је Он био
Истински Бог и Истински Човек на земљи и верујемо у Свету Тројицу. Зато је
монофизитство јерес и човек се не сме причешћивати код Јермена, не сме се исповедати
код јерменског свештенослужитеља. Међутим, познајем многе Јермене који су примили
Православље. Као што смо говорили, националност не спречава човека да постане
православан. Има православних Јевреја, Татара, Јермена, људи разних националности. Као
што смо читали, многи народи ће доћи и бити у царству славе.
Питање: Оче, астрологија је лоша ствар, то је јасно – окултизам, а кронобиологија?
Одговор: Постоје природни ритмови, односно биоритмови, то јест ради се о
утицају сунчевих зрака. Наравно, врућина лоше утиче, кад је вруће мени је тешко. На
некога хладноћа лоше утиче, ја због нечега волим хладноћу, не знам, можда имам
нордијски карактер... али учити да звезде могу да утичу на твоју душу, на твоју судбину
представља јерес. Учити да сунце својим зрацима може да загреје нечији стомачић ако се
он сунча на плажи и да ће поцрнети - то је у реду, али да оно некако лоше утиче на нечији
духовни живот – то је ипак паганство, кад човек почиње да верује да природне стихије на
неки начин могу да утичу на његов духовни свет.
Питање: Извините, молим вас, да ли бисте могли да кажете колико имате деце и
колико она имају година?
Одговор: Питање је мало чудно... Дакле, као прво какве деце: духовне или физичке.
Физичке имам једно. Код мене је то мало компликовано, мало ми је тешко да о томе
говорим. Грешан сам.
Питање: Молим вас, реците какве књиге из области иконописања можете да
препоручите?
Одговор: Успенског. Постоји предивна књига Успенског у којој се говори о икони
и тамо има јако много занимљивих ствари. Мислим да је ова књига сад постала веома
доступна, можете да је набавите.
Питање: Зашто је Јаков, човек шатора, у Библији касније назван савршеним? Како
су се у Библији појавила паралелна места?
Одговор: Нисам баш добро схватио ова паралелна места. Савршеним је назван зато
што се кајао, умео је да се каје, због тога је стекао савршенство. А што се тиче паралелних
места вероватно се имају у виду праобрази. Праобрази су настали по вољи Божијој...
Опет ме питају како васпитавам своју децу. Могу да вам кажем колико имам
духовне деце: седморо, и имам једно дете, узгред буди речено кумче.
Питање: Да ли православац може да учествује на изборима и референдумима и да
ли може да гласа?
Одговор: Знате, пријатељи, на ово питање свако треба сам да одговори, зато што ја
не могу уместо вас да решавам да ли можете да гласате или не, пошто имате слободну
вољу. Ако је човеку дата слободна воља да одлучи да ли ће веровати у Бога или неће,
вероватно да може да размисли о томе каква је разлика између Зјуганова, Јељцина,
Јавлинског итд. Међутим, ипак мислим да признавајући власт Бога над собом пре свега
треба да потврдимо да смо већ изабрали, односно да смо изабрали Господа као свог
Творца, свог Цара над царевима и да ће тражење нечег другог бити просто помало
светогрђе, али је то моје приватно мишљење и ја на њему не инстистирам.
Питање: Прошле године је прво изашла једна књига, а затим четворотомник о
јеросхимонаху Сампсону. Чула сам да не дају сви свештеници благослов духовној деци да
читају ову књигу.
Одговор: Нисам читао ову књигу и зато не могу о томе ништа да кажем.
Питање: Оче Олеже, недавно сам набавио књигу “Богословље иконе” коју је издао
Универзитет Александра Мења с благословом Патријарха Алексеја...
Одговор: Ако је по благослову Патријарха Алексеја можете да читате ту књигу.
Питање: Поново ме питају да ли имам рођено дете или кумче. Знате, ако имате
кумче и оно је ваше дете не само у смислу душе, већ и тела. Имам једно кумче, више
немам, а рођене деце немам.
Питање: Сад постоји мишљење да мирјани не треба да се придржавају постова, и
да је типик наводно само за монахе, али у типику је написано да је типик црквени устав.
Одговор: Постове треба поштовати, и то можда мирјани треба да посте и више него
монаси зато што је пост потребан човеку који бива подвргнут ђаволским искушењима.
Речено је: Овај род се изгони постом и молитвом (Мт. 17, 21). Зато се трудите да постите,
али имајте на уму да пост није само уздржавање од одређене врсте хране. Већ смо
говорили да је пост уздржавање и од свакаквих представа, и од празних разговора, да
човек треба више да се моли, више да чита Реч Божију, чешће да иде у цркву.
Питање: Шездесетогодишњи супружници су се венчали пре неколико месеци, али
се муж само једном причестио, у цркву иде ретко, на пример у Лавру да чује како се
читају псалми.
Одговор: Ако човек жели да чује псалме и то је добро. Ако човек долази у цркву
само да погледа иконе, само да чује црквено појање и томе се треба радовати, као што је у
Јеванђељу речено да Господ трске стучене није преломио и свјештила запаљена није
угасио (уп. Мт. 12, 20)...
Питају ме због чега не желим да имам још кумчади. Знате, то је веома велика
одговорност. Довољно ми је једно.
Питање: Оче Олеже, шта можете да кажете о Нилусу.
Одговор: Веома ми се свиђају његове књиге о Оптиној Пустињи, оно што је писао о
монаштву, о преподобном Серафиму Саровском.
Питање: Молим вас да кажете нешто о Протоколима сионских мудраца. Да ли
човек може с њима да се упозна и да ли је то корисно?
Одговор: Знате, често срећем људе који веома воле да читају Протоколе сионских
мудраца и они их тако пажљиво проучавају да су их малтене научили напамет. У таквим
случајевима обично кажем да нас, људе који живимо у Русији не треба да занима
јеврејско, већ руско питање, зато што проучавати како ће да нас уништавају, како ће да
нас убијају представља једну врсту патриотског мазохизма. Имам познанике који су ми
тако детаљно причали како ће убијати хришћанску децу, да сам им рекао: “Да ли ти је
пријатно да слушаш такве детаље, оно што говориш?” Сматрам да је то, отворено
говорећи, једна врста мазохизма кад људи то причају: “Прво ће да нам поткопају метро,
затим ће да убацују унутра динамит, онда ће све да минирају... и све у том стилу. У
Библији је већ све речено, све сплетке ђаволске, како су апостоли говорили, и сва ова
ђаволска искушења и сплетке су нам већ познати. Зато се треба више руководити Светим
Писмом. У Библији је већ дата оцена историјског јудаизма, оног који је одбацио Исуса
Христа. Исус Христос је рекао књижевницима и фарисејим: “Ваш отац је ђаво. Ви нисте
деца Аврама” (Јн. 8, 16). Где ћете страшнију пресуду?
Питање: Колико је реално очекивати светски рат у скоријој будућности. Да ли су
старци заиста на то упозоравали и ако јесу – ко?
Одговор: Постоје предсказања о томе да ће бити ратова, да ће наступити трећи
светски рат, то су говорили руски старци. Постоје пророчанства, о којима смо говорили,
да ће Руси освојити Босфор, да ће ослободити Константинопољ, да ће доћи до Свете
Земље, то су стара пророчанства пореклом са Свете Горе.
Питање: Како се Црква односи према давању крви? Да ли се даје благослов за
давање крви?
Одговор: Знате, ако је ваша крв потребна да се спаси живот другог човека мислим
да у томе нема ништа лоше и да можете да дате своју крв. У Светом Писму је речено да је
душа у крви, али је такође речено да ће душу своју спасити онај ко је положи за ближњег
и зато они који тврде да је душа само крв противрече јеванђељској тврдњи да душу треба
положити за другог човека.
Питање: Какву оцену протеклих избора можете да дате с тачке гледишта
свештеника?
Одговор: Знате, да сам имао могућност да исповедим све кандидате и да им дам
одговарајућу епитимију, а затим да проверим како ће је они испунити могао бих да дам
оцену тих људи са свештеничке тачке гледишта.
Питање: Оче Олеже, појасните, молим вас, питање о Софији Премудрости Божијој.
Постојали су неки софити, чији је духовни инспиратор био Владимир Соловјов. Да ли је
Софија четврта ипостас Бога или шта је то? Како је схватити?
Одговор: Знате, веома је тешко схватити оно што су писали Булгаков и Флоренски.
Све је веома замршено, закукуљено и замумуљено, није у складу с библијском
светоотачком традицијом. Они су говорили да постоји некаква премудрост Божија која је
некакво изражавање и Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светог. Међутим, ми знамо да
нам образ Бога Невидљивог – Бога Оца, открива Његов Син. Речено је да Бога нико никад
није видео, Јединородни Син у недрима Очјим, Он је јавио (Јн. 1, 18), односно Син Божји
нам је показао Ко је Отац. Кад су апостоли питали: “Покажи нам Оца и биће нам
довољно,” Он је рекао: “Колико сам времена био с вама, зар не видите?” (уп. Јн. 14, 8).
Зато мислим да је покушај да се кроз некакву Софију појми Бог Отац и Бог Син и Дух
Свети некаква измишљена представа о Божанству. С подједнаким успехом се може рећи
да нам Божанствена Љубав помаже да појмимо Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светог.
Није ваљда да Божанствена Љубав може некако да се одвоји од Свете Тројице и да
созерцава Тројицу са стране? Све је ово некакав елемент паганства. Притом су ови
софиолози увели појам неког женског начела у Божанство. Богородични центар није рођен
на голом месту, управо на овим софијанским идејама Булгакова и Флоренског су се
развијале идеје Береславског, јерерсијарха Богородичног центра.
Питање: Оче Олеже, шта можете да кажете о другим Јеванђељима осим четири
канонска? На пример о Јеванђељу по Томи и другима. Да ли има смисла читати их?
Одговор: Не препоручује се читање апокрифних Јеванђеља, која Света Црква није
благословила зато што су многе текстове у њима јеретици намерно саставили како би
саблазнили православне хришћане.
Питање: Оче Олеже, шта да радим са великом количином литературе из теософије,
Рериха и слично? Некако не могу да је спалим, а и немам где.
 Одговор: Знате, ми имамо веома добре услове при храму, сваких пола године
спаљујемо литературу. Код нас се накупи много паганске и магијске литературе. Имамо
центар за рехабилитацију и прошле године је преко 200 људи из разних паганских,
окултних секти дошло у наш храм и било присаједињено хришћанској вери и кад су се
присаједињавали они су све ове књиге доносили и ми смо поступили онако како је
написано у Делима апостолским: да их треба сакупити и спалити. Истина, предлагали су
ми да се то прода као стара хартија, неко је израчунао колико то кошта, али смо их
спалили као што је написано у Делима апостолским. Нисмо хтели да дамо књиге у стари
папир, јер су веома скупе па би се опет појавиле на тезгама. Зато их треба спаљивати.
Можете да их донесете у наш храм на адресу Бољшаја Ординка 20. Од 12 до 14 часова
ради пријемна канцеларија центра за рехабилитацију.
Питање: Да ли дечак од десет година може да пости као одрастао човек?
Одговор: Да, деца могу да посте и треба да посте. Осим тога, пост је веома
користан за човека. Не треба да мислите да ћете за време поста баш много да смршате. Ја
се на пример, за време поста угојим, јер једем више тестенина и кромпира и испада неки
супротан ефекат, али мозак постаје јаснији. Јела од меса су тешка и кад постимо то веома
благотворно утиче на наше здравље, на наше опште стање.
Питање: Оче Олеже, срећан празник. Молим вас да одговорите: Име му је број
звери 666. Шта то значи и зашто су ту три шестице?
Одговор: Знате, ипак мислим да овде или можда на неком другом месту нећемо
изучавати само књигу “Постање”. Са временом ћемо изучавати и “Откровење” Јована
Богослова и тада ћу вам одговорити на ово питање зато што је то веома озбиљна тема,
мало је проучена, али хвала Богу, постоје књиге светих отаца које веома подробно тумаче
“Откровење” Јована Богослова и оне ће нам помоћи да прочитамо ову књигу имајући у
виду светоотачку традицију.
Питање: Шта је за старе Јевреје значила Пасха?
Одговор: Ослобађање из египатског ропства.
Питање: Зашто се шестокрака звезда назива Давидовом звездом и зашто је то
звезда Јевреја? Па Давид је светац?
Одговор: Значење Давидове звезде јесте стара представа о односу Бога према
Израелу: Ви сте у Мени и Ја у вама, то је парафразиран библијски текст. Узгред речено
понекад се у иконописању користи Давидова звезда, али то је помало чудна традиција.
Наравно, више треба да се придржавамо традиционалне православне симболике. Она
симболика, коју користе инославни не може увек да обогати наш духовни свет.
Питање: У Тројице-Сергијевој Лаври отац Герман чита молитве за истеривање
духова из болесних хришћана. Како се према томе треба односити?
Одговор: Данас смо већ говорили да постоје случајеви кад људи сами себе прогласе
за опседнуте злим дусима, трче да им свештеник чита молитве за истеривање демона.
Међутим, није увек тако. Човеку можда само изгледа да је ђавоиман и да му треба читати
молитве. Ипак је веома велика трагедија кад је човек опседнут злим дусима и први
симптом је да не може да целива крст, не може да се причести. Ако ипак можете да
прилазите Светим Даровима, ако можете да исповедате своје грехове можда ипак имате
неке физиолошке проблеме.
Питање: Да ли треба читати Клајва Луиса?
Одговор: Нисам читао Луиса и зато у вези са тим питањем ништа не могу да вам
посаветујем.
 Питање: Ко је сада старешина вашег храма?
Одговор: Умро је наш старешина протојереј отац Борис Гузњаков замоскворецки
клирик, човек с веома великим заслугама. Он је био изузетно занимљив, снажан човек.
Сад у нашем храму служи владика Виктор. Можда ће он бити одређен за вршење
дужности старешине, тако је било за време владике Кипријана. Узгред речено многи се
сећају да је владика Кипријан био и старешина храма “Свих жалосних Радост” и да је
такође био епископ Тобољски. Можда ће ова традиција бити настављена, али не могу ја да
решавам ко ће бити старешина нашег храма. Мислим да ће се ово питање убрзо решити.
Питање: Оче, мој муж не верује у Бога. Шта да радим?
Одговор: Жено откуд знаш, можда ћеш спасити мужа свог? Тако је рекао апостол
Павле. Неверујући муж се освећује верујућом женом.
Пријатељи, хвала вам на стрпљењу. Данас сам био веома уморан, конфузно сам
беседио, али ми је јако драго што смо се ипак окупили, поразговарали и мислим да ћу кад
се на јесен поново окупимо поново видети иста лица. Нека вас спаси Христос!

О закону Божијем

Постоји огроман број религиозних праваца, такозвани протестантски свет који, за

разлику од општецрквених погледа на схватање шта је спасење, гради све своје
концепције управо на речима да је Аврам поверовао Господу и да му је Он то признао за
праведност. То ће бити једна од главних тема нашег данашњег разговора.
Код апостола Јакова у другој глави читамо следеће речи: “Аврам отац наш не
оправда ли се дјелима?” (Јак. 2, 21). Даље је речено: “Видиш ли да вјера поможе дјелима
његовијем, и кроз дјела саврши се вјера? И изврши се Писмо које говори: Аврам вјерова
Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божиј би назван. Видите ли, дакле,” наставља
апостол Јаков, апостол и брат Господњи, “да се дјелима правда човјек, а не самом
вјером?” (Јак. 2, 23-24). А колико дела вере је имао Аврам? Имао је много дела: он
напушта Ур Халдејски и иде за Богом иако не зна куда иде. Он испуњава сваку вољу
Господа, оно што Господ од њега захтева, са свиме се слаже, он не спори с Богом својим.
Није довољно да човек само верује, треба да схвати и да постане свестан да је вера начин
живота, да је то испуњење заповести Божјих. У Јеванђељу по Јовану је речено: “Ко има
заповијести Моје и држи их он је онај што има љубав к Мени” (Јн. 14, 21). То значи да
вера није нека апстрактна представа или концепција која живи у твојој свести, већ делатно
учествовање у домостроју Божијем. То значи да љубав према Господу није збир неких
осећања и уздаха на нивоу неке псеудоекстазе као код католичких светаца. Љубав је
конкретно делатно испуњење заповести Божјих: Ако Ме волите држите заповести Моје.
На другом месту у Јеванђељу по Јовану је речено: “Ако заповијести Моје уздржите
остаћете у љубави Мојој” (Јн. 15, 10).
Дакле, Господ од нас захтева веру, али не мртву већ живу веру, веру која се
потврђује делима, нашим начином живота. Господ од нас захтева љубав, али не љубав као
некакво апстрактно осећање, већ љубав као конкретну жељу да испуњавамо све заповести
свог Господа. Данас су протестантске идеје веома раширене у друштву и присталице ових
идеја кажу: “Довољно је да човек верује. Не мора да испуњава заповести. Није главно да
ли ћеш испуњавати заповести или не, главно је да верујеш. Господ је укинуо закон,” кажу
секташи-протестанти. Он је крај закона, Он је почетак благодати. Али код пророка Исаије
у 42. глави 21. стих налазимо следеће речи: “Господу бијаше мио ради правде Његове,
учини закон Његов великим и славним” (Ис. 42, 21). Показало се да кад је Господ Исус
Христос дошао Он није дошао само зато да би испунио закон као што је речено у
Јеванђељу по Матеју: “Не мислите да сам Ја дошао да покварим закон или пророке:
нијесам дошао да покварим, него да испуним” (Мт. 5, 17). Он није дошао само зато да би
испунио, већ и зато да би закон учинио великим и славним. У старом закону је речено:
“Не убиј” (2 Мојс. 20, 13, 5 Мојс. 5, 17). Господ каже: “Немој чак ни да се гневиш” (Мт. 5,
21). Он узвишава ову заповест. У Другој књизи Мојсијевој је речено: “Не чини прељубу”
(2 Мојс. 20, 14, 5 Мојс. 5, 18), Господ говори: “Не гледај жену са жељом” (Мт. 5, 28). У
старом закону људи су поштовали суботу. Шест дана су радили своје уобичајене послове,
а седми дан су посвећивали Господу Богу. А Господ Исус Христос нас кроз апостола
Павла учи да све што радимо делом или речју треба да радимо у име Исуса Христа и
речено је да (Кол. 3, 17) за народ Божји остаје “држање суботе” (Дакле, остављено је још
почивање народу Божијему - Јевр. 4, 9) у посланици Јеврејима. А шта је то “држање
суботе”? То је остајање у покоју, односно ми не славимо ону јеврејску суботу кад само
један дан дајемо Богу, а шест дана обављамо своје послове. Ми остајемо у “држању
суботе”, односно у прослављеном почивању, односно, све што чинимо, свакога дана, у
понедељак, уторак, среду, четвртак... све припада Богу нашем. Ево у ком смислу је Господ
начинио великим и славним Свој закон.
Закон Божји је истина и у Давидовим псалмима је речено: “Ријеч је Твоја жижак
нози мојој” (Пс. 119, 105), али код апостола Павла такође налазимо поређење да је закон
Божји као неко огледало које нам показује у каквом стању се налазимо. “Ми пак сви који
откривенијем лицем као у огледалу – (испуштено у српском преводу, прим. прев.) гледамо
славу Господњу, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега
Духа” (2 Кор. 3, 18). Сви се ми ујутру будимо и прилазимо огледалу, то се нарочито
примећује на онима као што сам ја, видите каква ми је коса и имам много проблема с њом.
Кад се ујутру пробудим прилазим огледалу и почињем да је доводим у ред. Свакога дана,
ујутру, дању, увече човек може да приђе огледалу, нарочито после посла, када се умио,
кад се облачи да иде у храм, и кад треба да провери да ли је све у реду.
Аврамова праведност је праведност испуњавања заповести Божјих. Хајде да
погледамо колико смо ми у складу са путевима праведности, у светлости светих
заповести.
Један човек упита Господа Исуса Христа: “Како да се спасим?” А у та времена су
људи читали Закон Божји, Петокњижје Мојсијево, заповести. Неки младић приђе Сину
Божијем и рече да жели да се спаси, а Господ му рече: “Ако желиш да се спасиш поштуј
заповести.” Младић упита које и Господ указује на Мојсијев закон: “не чини прељубе; не
убиј, не укради; не свједочи лажно...” (Мк. 10, 19. Лк. 18, 20). То је пут праведности, пут
светих, пут Аврама, Исака и Јакова. То је пут, стаза, којом треба да иде сваки човек.
Десет заповести из Закона Божијег се налазе у књизи Излазак, у 20. глави. Оне
почињу следећим речима: “Ја сам Господ Бог твој, Који сам те извео из земље Мисирске,
из дома ропскога” (2 Мојс. 20, 2). Који је смисао ових речи за свакога од нас? Наш Господ
Бог је Једини Који може да изведе сваког од нас из стања робовања греху, из Египта греха,
да га спаси од мисаоног фараона ђавола. Само Он може да реши сложене проблеме нашег
живота. И због тога је само Он Спас, Онај Који нас спасава и ми читамо у посланици
апостола Павла да нема другог имена под небом којим бисмо могли да се спасимо осим
имена Исуса Христа (у ствари, Дап. 4, 12). У Њему, у Богу, ми проналазимо спасење. Само
Он нас изводи из стања робовања греху.
 И Закон Божји даље учи: “Немој имати других богова уза Ме. Не гради себи лика
резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води
испод земље. Немој им се калњати нити им служити, јер сам Ја Господ Бог твој, Бог
ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена,
онијех који мрзе на Мене” (2 Мојс. 3-5). Овде се говори о томе да човек не сме да има
других богова пред лицем Господњим.
Да су се ове речи зачуле у старом Риму или у старој Атини могли бисмо да
замислимо на шта упозорава света заповест, шта треба одбацити: култ Зевса, треба
одбацити култ Херакла, Венере, Афродите итд., итд., треба одбацити мрак многобоштва.
Али кад је ова заповест упућена савременом човеку има ли смисла да се савремени човек
спасава од мрака многобоштва и паганства, од лажних богова? Да, и савремени паганин
има јако много богова. Богови савременог света су секс, разврат, среброљубље, новац.
Људи се буквално клањају појединим својим пороцима, људи се клањају разним
политичким посленицима. Овде је директно речено да се не смеју чинити никакви резани
ликови ових лажних богова. А кад човек иде кроз Москву или по другим руским
градовима види огроман број ових камених, металних идола-балвана, који стоје и до пре
само неколико година људи су приморавани да овим идолима и киповима иду да полажу
цвеће, да се клањају, да обављају некакве ритуале, некаква ритуална дејства. Да, они нису
ништа, каже апостол Павле (1 Кор. 8, 4), али исти овај апостол Павле каже да у њиховим
идолима живе демони. И ови зли дуси који живе у идолима имају ужасан утицај на људе
који се клањају овим лажним боговима. Кнез Владимир, који је некад крстио руску земљу
наредио је да се уништи идолопоклонство и огромне статуе Перуна и других лажних
богова су биле бачене на земљу, биле су бачене у реку.
Шта данас видимо? Приближава се други миленијум од Рођења Христовог, а наша
земља је пуна кипова кумира, кипова безбожних људи, отворених сатаниста, отворених
демона, који су били непријатељи Христа, непријатељи Цркве. Њиховим именима
називају се улице, не само да се називају, већ као да се неки жиг проклетства кроз њихово
име ставља на људе који живе у овим улицама и који носе нека безбожна имена. Као
некакав тотем чува се тело мртвог Уљанова-Лењина, као неки свештени тотем
безбожника. И грех идолопоклонства и паганства ликује.
У Светом Писму је строго речено: “Не гради себи лика резана, нити какве слике
лажних богова, кумира.” А у многим становима видимо ове ликове, нарочито код наше
омладине – постере Силвестера Сталонеа, са обнаженим торзом, некакве постере Арнолда
Шварценегера, некаквих разноразних музичких идола, јунака... То је страшно, овај култ
који се ствара данас, сад, јесте псеудокулт, то је покушај да се људи одвоје од истинске
вере и да нам се понуди пут лажног служења лажним боговима. У своје време један од
чланова групе “Битлс” је рекао: “Ми смо популарнији од Исуса Христа.” Ови људи се
усуђују да скрнаве такве светиње. Морамо да очистимо своју земљу од идолопоклонства и
тада ће наша земља бити благословена. Јер погледајте, за грех идолопоклонства Бог
кажњава децу за кривицу родитеља до трећег и до четвртог колена. Ево због чега лоше
живимо. Зато што овај грех цвета. Он још увек постоји. Само је мали број идола уништен.
Подизани су идоли и рушени храмови. Идоли су подизани на висину од неколико метара,
а цркве, капеле и манастири су били збрисани са лица земље. И погледајте шта су
безбожници радили: тамо где је рушен храм – погледајте књигу “Четрдесет пута
четрдесет” (има се у виду књига о московским храмовима, којих је некад било јако много,
прим.прев.), а затим прошетајте по Москви, гради се место јавне намене – тоалет, и то
управо у делу где је био олтар. Дакле, то није просто била борба против вере, то је било
подмукло, ритуално, ђавоље изругивање нашим религиозним вредностима. И Господ то
назива паганством, ма какво оно било, црвено или жуто паганство, то је мрскост у очима
Божјим. Господ ово паганство назива злом.
И следећа заповест: “Не узимај узалуд имена Господа Бога својега” (2 Мојс. 20, 7).
Нико нема право да изговара име Господње тек тако, као што се то често дешава у нашим
животима, кад човек трчи по стану, одједном му пегла падне на ногу и он виче: “Ах,
Господе! Јаој, Господе!” Или преко телефона: “Хвала Богу што си назвао.” Наравно, ми
све треба да чинимо у име Господње, али са страхопоштовањем, са молитвеном свешћу о
значају имена Господа нашег, јер од овог имена дрхте и демони и зли дуси, ми из
свештених текстова видимо да се именом Исуса Христа изгоне зли дуси, читави легиони
се изгоне из људи.
Ако читаш молитвеник, јутарње или вечерње правило, али притом твоје мисли лете
којекуда, ти такође изговараш узалуд име Господње. Ако за време службе Божије стојиш и
разговараш са својим пријатељем који је дошао у храм да ти прави друштво и непажљиво
слушаш име Божије које се слави на богослужењу, и ти га узалуд изговараш у свом срцу,
немарно слушаш ушима својим име свог Бога. Треба пажљиво читати молитве. Свети
праведни отац наш Јован Кронштатски је овако учио, о томе пише у његовој књизи: “Мој
живот у Христу”: “Ако за време читања молитава на некој молитви схватиш да ти је мисао
одлутала, ову молитву почни из почетка. И тако читај правило. Биће ти тешко, можда ћеш
по три пута морати да читаш једну исту молитву, али ће се касније твоје тело уплашити
зато што све то тако дуго траје и утихнуће, неће те узнемиравати и ти ћеш мирно читати.”
Кад читаш молитве треба да их читаш тихо, како би и сам могао пажљиво да слушаш ово
име Божије, дивно и славно.
“Сјећај се дана одмора (суботе) да га светкујеш. Шест дана ради, и свршуј све
послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога
посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче
твоје, ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана створио Господ небо и
земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од
одмора и посветио га” (2 Мојс. 20, 8-11). Ова заповест нас учи да поштујемо празничне
дане. Обратите пажњу на то да у нашем религиозном животу са свим одговорностима и
забранама треба да учествују и наша деца. Речено је: ни син твој, ни кћи твоја, чак и више
од тога: чак и животињски свет, који се налази у нашој власти: ни во твој, ни магарац.
Човек мора да шири благотворан утицај, утицај истинске саборности, заједничко
усхођење ка Богу на све и сва. У овоме се састоји његово призвање.
А како ми поступамо у дане празника? Кад велико мноштво верника жури у цркву
Божију код многих се дешава да управо уочи празника организују некакво генерално
спремање. Једна жена ми је причала: “Оче Олеже, не знам зашто је тако, али управо пред
неки празник сакупи ми се таква гомила прљавог веша као да сам га сакупљала баш за тај
дан.” Ова жена ми је рекла: “Кад ми се накупи много веша знам да је сигурно неки
празник. Телефонирам пријатељици, а она ми каже: “Тачно, празник је. Шта ти је ниси
ваљда полудела? Не смеш сад да переш.” Спуштам слушалицу, одлажем прање и журим у
храм.”
Ђаво нас заиста наводи да нарушавамо светост празничних дана. Православни
хрићанин сваке суботе увече треба да буде у храму на служби, сваке недеље ујутро он
мора да буде у храму на служби. И само дебео разлог, болест, може да оправда одсуство
човека из цркве.
Међутим, заповест о празницима је такође и заповест о светим постовима. Ево, сад
се ближи пост. Који је циљ сваког поста? Циљ поста је покајање. То је време кад треба да
припремимо своју душу за потпуну скрушеност. Пост није само уздржавање од одређене
врсте хране. У том случају пост би био обична дијета. Не. Пост није само уздржавање од
хране. То је један од услова поста. То је и уздржавање од представа. За време поста добро
би било потпуно искључити телевизор у својој кући. За време поста треба ограничити
примање посета у својој породици. Не треба ићи у госте за време поста. Човек треба да се
потруди да буде код куће, на послу, да чешће иде у цркву, да се мири са људима... Али
немојте користити свој пост како бисте се гневили на људе из своје околине. Понекад
човек пост користи у потпуно супротном смислу од онога ради чега он постоји. Човек се
одриче меса, а сви око њега једу месо. Један мој познаник ми је говорио: “Оче Олеже, не
могу да их гледам. Сви они једу, једу месо, ови месождери... То је прави кошмар. Ја не
једем, а они једу, тај смрад...” И код њега се одвратност према месу претвара у одвратност
према овим људима. Кажем том човеку: “Да ли ти је пост дат да би почео да мрзиш своје
комшије и ближње или да би смиравајући се, кајући се, научио да волиш све људе?” Гнев
за време поста је апсолутно недопустив.
Пре отприлике три дана један мој познаник је ишао у џамију. Тамо је требало да
набави неку литературу и причао ми је да је пришавши џамији, а код њих је сад рамазан и
они једу ноћу, угледао како код капије стоји неки човек, просјак, који зна да се ту
окупљају људи. Дакле, заподео је разговор с овим просјаком, а овај му рече: “Знаш шта,
дођи касније, сад су сви страшно нервозни, а кад се помоле, па кад једу биће лакше. А сад
су сви раздражљиви, боље је да их ништа не питаш.” Морамо да се постарамо. Наступа
пост, можда веома тежак пост, али нам се пост даје као велика школа смирења, као школа
љубави, и ако око тебе људи не посте, немој супротстављати свој пост њиховом мршењу.
Као што је речено: “А када постиш, умиј лице своје, почешљај косу своју, и немој да
постиш пред људима, већ пред Богом.” Тада ћеш у своје време добити награду од Господа
(уп. Мт. 6, 17).
И следећа заповест: “Поштуј оца својега и матер своју, (да би ти било добро –
недостаје у српском тексту, прим.прев.) да ти се продуље дани на земљи, које ти да
Господ Бог твој” (2 Мојс. 20, 12). О овој заповести смо већ говорили, о томе какав велики
смисао има ова заповест. Ми морамо да поштујемо своје родитеље, али не само телесне,
већ и кумове. Не само кумове, већ и своје духовне оце и архијереје и пастире. И тада ће
Бог продужити дане нашег живота.
“Не убиј” (2 Мојс. 20, 13). Живот сваког човека је свештени дар, који му је дат од
Бога и нико нема права да се дотиче живота другог човека, зато што је он у руци
Господњој. Само за време рата, кад човек учествује у ратним операцијама, ради очувања
живота својих ближњих, својих рођака, он може да извади мач из корица како би ранио, а
можда и убио агресора. Али да то чини ради некаквих ситних привилегија у свом животу,
ради поделе стана, као што многи то раде, ради својих страсти и пристрасности – то је
ужасно. Убиства данас цветају. Сад по тамним подрумима убијају људе и ови злотвори се
радују што нико не види и не чује јецаје несрећника, али Господ види ужасан положај
убијених. Он чује њихове јецаје, Он види њихове сузе, и ако милиција никад не сазна, ако
органи реда никад не нађу ону нит, која ће их довести од унакаженог трупа до убице
Господ ће увек стићи злочинца. Он не може да се сакрије од праведног гнева Божијег.
Господ ће казнити свакога ко је починио грех убиства. У Русији пре револуције се чак и
војници који су обављали своју свету дужност по старим законима Православне Цркве
после рата годину дана нису причешћивали. То је било у стара времена.
“Не чини прељубе” (2 Мојс. 20, 14). Ова заповест се у нашем данашњем животу
врло често нарушава. Човек чини прељубу речју, он чини прељубу својим телом, али
нарочито одвратан облик прељубе јесте духовна прељуба кад човек изневерава своју
вероисповест, кад изневерава васељенско Православље и то је врста духовног блуда. Када
он трчи да чује овог проповедника, оног проповедника, и ову књигу да прочита, и ону
књигу да погледа то представља једну врсту блудног дела. Није случајно то што се систем
будуће власти антихриста назива светском блудницом. Ко је блудница? Блудница је
неверна жена. То је симбол Цркве. А ко је жена која је постала блудница ако имамо у виду
ово што је управо речено? То су они религиозни правци, који су одступили од чистоте
Православља. То је Римокатоличка црква. До 1054. године је то била Православна Црква и
кад је изневерила Православље ова црква се нашла у положају блуднице, неверне жене.
Неверност се испољила у односу на Господа Исуса Христа. То су све могуће секте, сви
могући расколи. То је врста духовног блуда који је нарочито опасан и нарочито заразан.
Међутим, хришћанин такође треба да се чува од незаконитих облика сексуалног
живота. Данас се преко телевизора често показују некакви нови положаји како мушкарац
треба да спава са женом и жена с мушкарцем. Али, ако пажљиво читамо стару литературу
и о томе се директно говори (извините, али мислим да и о тим стварима треба говорити)
“муж лежи на грудима своје жене”. У књизи Прича је речено: “Како је пријатно мужу на
грудима младе жене његове.” И све могуће промена поза и тако даље представљају
нарушавање утврђеног поретка ствари. Кад људи из страха од социјалних потешкоћа у
нашем друштву користе разноразна средства за контрацепцију то представља врсту
прељубе и то је блудни грех који се назива онанизам. Нека су то таблете, нека су то
презервативи, ма како људи да покушавају да спрече могућност да настане нови живот,
ако њихов заједнички живот са женом или жене с мужем представља само телесну
насладу то такође представља једну врсту изопачености. И у Цркви, где постоје строга
правила они духовни оци, који заиста држе у чистоти своју парохију на то гледају и
питају: “А зашто ти се родило двоје деце, где је треће? Прошле су већ две године. Није
ваљда да не живиш са женом?” Човек каже: “Па оче, код нас се доселила ташта, шта да се
ради...” Није ваљда да треба да се греши? Све што је речено у Библији има огроман значај
за сваког од нас. Не смемо да кршимо ове заповести.
Кад говоримо о убиству треба да се сетимо и греха абортуса, и то не треба да се
сете жене, већ мушкарци, који ћутке гледају како њихове жене иду да почине овај грех.
Мушкарци, који не раде како треба и не стварају нормалне услове за своје жене како би
жене мирно могле да рађају децу и да не размишљају о томе чиме ће сутра да их хране.
Због тога одговорност за грех блуда у породици сносе сви.
А постоји и друга крајност, о којој ћу такође нешто рећи. У Светом Писму је
речено да за време поста супружници треба да се уздржавају једно од другог. И неки
неправилно схатају ову поуку апостола Павла (1 Кор. 7, 5). Неверујући муж прилази жени,
а она каже: “Сад је пост, нећу с тобом да спавам, спаваћу у другом кревету.” Или: “Сад је
Светла седмица... ја ћу овде да спавам.” И он не зна шта ће са собом, а долази и до
скандала. Дотрчава један мушкарац код мене у храм и пита: “Да ли је та и та ваша духовна
кћи?” “Јесте,” кажем. “Она не спава са мном већ недељу дана.” Кажем: “А шта се десило?
Зашто? Да се нисте посвађали?” “Не, она се лепо односи према мени, али каже да је пост.”
Под хитно зовем ову жену да дође код мене и кажем: “Како то? Па апостол Павле је
написао да се људи за време поста уздржавају по узајамном договору. И објашњава: “да се
постите и молите Богу; и опет да се састанете, да вас сотона не искуша вашијем
неуздржањем.” (руски текст: Да не би кроз твоје уздржање твој супруг или твоја супруга
пао у грех, прим.прев.) (1 Кор. 7, 6). Због тога се ове речи пре свега односе на неофите, на
оне људе који су недавно приступили Цркви. Да, наступа пост. Да, ако постоји могућност
треба се уздржавати уз узајамну сагласност. Али ако ваш муж не може да трпи речено је:
“Због курварства сваки да има своју жену, и свака жена да има својега мужа” (1 Кор. 7, 2).
“Не кради” (2 Мојс. 20, 15). Свака заповест је шира него што се нама чини. Свака
заповест је обухватнија. Људи обично сматрају да је крађа када човек узме нешто из туђег
џепа. А ако слабо враћаш дугове? Свети оци кажу да је то врста кршења заповести: не
укради. Ако ти је неко дао неку ствар на неко време, а касније за то заборавио, а ти га не
подсећаш на то? Можда је то нека веома добра духовна књига? То је такође врста
нарушавања заповести: не укради. Можда су ти тетка или ујка у младости финансијски
помагали, а сад је све оно што су читавог живота штедели за старост девалвирало, и они
су постали сиротиња, а ти им не помажеш? Не помажеш онима који су ти помагали. И то
је такође кршење заповести: не укради.
Већ смо говорили о каматама и о томе да је узимање камате мрско у очима Божјим.
Само ћу се мало дотаћи овог питања с оне стране о којој нисмо говорили. Кад се неком
предузећу даје кредит без камате онда је банка или богаташ, који даје овај кредит
заинтересован да ово предузеће напредује, он има удела у њему. А како је уређен сав
савремени банкарски систем? Они дају кредит с каматом и заинтересовани су да
пропаднете. Зато што ће кад ви пропаднете ваше предузеће отићи на добош. И постоје
читаве банкарске организације, које се богате за рачун пропалих предузећа и уз помоћ
ових камата их упропашћавају и уништавају. И најлукавије легалне форме крађе, које су
озакоњене овим псеудозаконима, који као да представљају алтернативу Божанственом
Откровењу су у ствари оправдање греха, угађање телу.
Следећа заповест: “Не свједочи лажно на ближњега својега” (2 Мојс. 20, 16). Никад
не изговарај лажно сведочанство против свог ближњег. Никад не говори о другом човеку
оно што не би желео да чујеш о себи. Али с друге стране свети оци кажу: “Зар Црква нема
права да има суд о овом или оном човеку, о овом или оном стању душе?” Да, Црква има
право, али ти немаш, мирјанин нема. Свештенослужитељ може да доноси духовни суд над
својом децом, која се код њега исповедају. И светитељ Јован Златоуст је овим поводом
отворено говорио: “Да, ви осуђујете људе, али не онако како то чине људи у свету кад су
због греха спремни да сатру човека, већ као лекар пун љубави.” Где сте видели таквог
лекара, такву болничку собу који би лекар рекао: “Шта ти је ово? Хајде да погледамо?
Јаој, ово ти се загнојило...” и почиње да бије болесника. Долази лекар у болничку собу,
гледа, а човеку сломљена нога: “Шта си то урадио? Па ти си је сломио на два места! Сад
ћу још да ти је поломим.” То се не дешава, то је безумље, и такво безумље данас цвета.
Ако видимо грехове својих ближњих треба да се трудимо да им помогнемо да се извуку из
тог стања. Како да помогнеш човеку у својој близини ако сазнаш да греши? У Јеванђељу
постоји строги поредак, који нам предлаже како то треба да урадимо: “Ако ли ти
сагријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самијем; ако те послуша добио си
брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи
остану на устима два или три свједока. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не
послуша ни Цркве, да ти буде као незнабожац и цариник” (Мт. 18. 15-17). А код нас се
дешава обрнуто. Ако је неко нешто приметио одмах дотрчава: “Знате, Василије Иванович,
јаој, Василије Иванович такве ствари ради, шта он ради, јаој, шта се дешава код њих у
викендици...” и почиње... А зашто ти не би отишао код овог Василија Ивановича и
Николаја Сидоровича и рекао: “Опрости ми, ја сам гори од тебе, али чини ми се да у томе
ниси у праву. Хајде да се заједно помолимо. Хајде да одемо код старца, можда ће ти он
помоћи да се избавиш од тих грехова, од тих недостатака.” Овакав однос заиста може да
измени ситуацију.
“Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге
његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је
ближњега твојега” (2 Мојс. 20, 17). Ова заповест нам забрањује да завидимо, да гајимо
завист према људима. Од зависти, нажалост, по правилу пате људи који су недовољно
марљиви у овом животу. У Светом Писму је речено: “Док мало поспаваш, док мало
подријемљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш. Утом ће доћи сиромаштво твоје као
путник” (Пр. Сол. 6. 10-11). Наравно, ако се човек не труди и ако не ради, а око њега људи
чине напор да живе боље и ако живе боље ко је за то крив? Не треба завидети другим
људима. не треба да желимо оно што нам не припада. Дакле, закон, заповести Божије нису
били уцртани само на древним таблицама, и нису само древни праведници као што је
Аврам ишли овим путем. Василије Велики је говорио да сама човекова природа сугерише
човеку да треба да испуњава десет заповести зато што на рукама имамо десет прстију. То
је веома занимљива мисао Василија Великог. Зато, сваки пут када желите нешто да
урадите сетите се да имате десет прстију и сетите се због чега. Господ Исус Христос је
говорио: “Чини другоме оно што желиш да други чине теби.” У томе је сав закон и
пророци.
Питање: Оче Олеже, реците молим вас, да ли се молитве могу читати седећи или
само стојећи?
Одговор: Наведено је које молитве се читају само стојећи, на пример акатисти. Ако
је човеково здравствено стање лоше он молитве може да изговара и лежећи. У Библији
постоји пример како је древни израиљски цар био на самрти и како се молио Богу лежећи
окренувши се према зиду. Међутим, ако ти здравље дозвољава да читаш молитве стојећи,
а ти их читаш лежећи, Господ врло лако може да створи услове да ћеш само лежећи моћи
не само да читаш молитве, већ и да постојиш. Зато не треба искушавати Господа Бога. Ако
можеш да устанеш треба да устанеш, да се помолиш како треба, а затим да легнеш да се
одмараш. Дозвољава се читање Псалтира седећи за оне људе чије здравствено стање не
дозвољава да стоје док се читају катизме.
Питање: Зашто се отац Георгије Кочетков и отац Александар Борисов лишавају
парохија?
Одговор: Знате, био сам на састанку московског клира кад се дискутовало о питању
у вези с о.Георгијем и о.Александром. Питање се решавало с разних страна, једни су
говорили да их одмах треба казнити, лишити чина, други су говорили да не треба, да их
треба саслушати, организовати некакве дискусије, размотрити њихове тврдње, погледе...
Знате, нимало ми се није свидео овај састанак и рећи ћу вам због чега. Зато што оно што
говоре Борисов и Кочетков нису борисовштина и кочетковштина. Иза Борисова стоје
идеје Александра Мења. И на овом састанку је ствари требало назвати правим именима.
Требало је директно осудити ове Мењове доктрине, заблуде. Тада би све било јасно. Иза
Кочеткова се крију идеје париске богословске школе. Неке разуздане представе Сергија
Булгакова, неки чудни погледи Јована Мајендорфа и тако даље. Односно, ствари је
требало назвати својим именима и мислим да би тада састанак имао већу важност, а овде
се радило о конкретним људима, који су оптуживани за све и није се говорило о онима
који су имали директан утицај на њих. Па Александар Борисов је духовни наследник
Мења. Сва Мењова заједница је прешла код Александра Борисова и они долазе код њега у
храм. Он је у приватном животу веома пристојан човек, искрен, али његови погледи
представљају страшан модернизам, који с Православљем, наравно, нема ништа
заједничко.
Питање: Шта можете да посаветујете родитељима чија су деца доспела у секту типа
Муна, Јехове или Кришне? Шта може да их натера да се замисле над речима секташа?
Одговор: Мислим да је најбољи начин да помогнете својој деци да се избаве од
секти да дођете у храм “Свих жалосних Радост”, Бољшаја Ординка 20, од 12 до 16 ради
пријемни центар за рехабилитацију жртава нетрадиционалних религија. Ако не можете да
доведете своју децу-секташе можете сами да дођете и кад нам кажете да је ваш син доспео
у секту Јеховиних сведока ми ћемо на разговор с њим послати бившег секташа из секте
јеховиста. Ако нам кажете да је био у Муновој секти послаћемо бившег муновца, који ће
доћи и разговарати с њим и то неће бити неки обичан бивши муновац. Код нас има људи
који су били на прилично високим положајима у тој секти, а затим су почели да раде с
таквим људима и да обављају мисионарску службу међу секташима. Успели смо да многе
људе извучемо из тих секти и сад ти људи другима помажу да се врате Мајци Цркви.
Питање о празницима. Због чега се на празнике често дешавају непријатности,
разноразна искушења, чак се и каже: “Па шта хоћете, празник је?”
Одговор: Нисам баш сасвим схватио крај питања, али је оно у принципу јасно.
Заиста, има много искушења на празнике. У књизи пророка Исаије постоји чак и текст у
којем се каже: безакоња и празновања. Ако људи празник користе како би угодили свом
телу, укључујући и религиозни празник сматрам да је то веома лоше. Има људи који кажу:
“Данас је 1. мај, дај да прославимо, Васкрс – такође треба да прославимо...” И како га
прослављају? Празник је свештени појам, празник је нека врста религиозне насладе оним
догађајем о којем говоримо, којег се сећамо. А ако је нама празник вино, вотка, само добра
храна... Празнични ручак треба да постоји, празнична трпеза, а не некаква теревенка код
куће с пивом и тако даље...
Питање: Да ли постоје иконе с ликом Аврама и ако их нема зашто?
Одговор: Иконе с ликом Аврама постоје, и то нарочито у древним храмовима
можете да нађете иконе с ликовима древних патријараха и тамо постоје иконе праведног
Аврама Исака и Јакова. Традиција да се приказују ови древни патријарси је веома древна.
Питање: Оче, молим вас да објасните, ви кажете да се деца кажњавају за грехе
отаца до четвртог колена, а у 18. глави пророка Језекиља се говори да деца не сносе
одговорност за грехове отаца.
Одговор: Деца се кажњавају за грехове родитеља. Казна и одговорност за грех су
различите ствари. Знате да се кад се исповедите грех скида са вас, али казна за грех остаје.
Тако је и кад се ради о деци, односно овде нема противречности између књиге Излазак где
је речено да Бог кажњава децу до трећег и четвртог колена и књиге Језекиља. Нема
одговорности у смислу да се односи с Богом не ремете, зато што је нечији отац био
пијаница, али да страда син и да страда кћи – страдају, и унук и праунук страдају.
Међутим, ово не значи да не постоји могућност успостављања односа с Богом, молитвеног
односа, односа покајања.
 Питање: Оче, да ли су биле потребне новине у нашој Цркви, исправљање књига,
које је унео патријарх Никон?
Одговор: Исправљање је благо речено било веома чудно, зато што су прво тврдили
да ће се књиге исправљати по старогрчким обрасцима, а исправљало се у ствари по
грчким књигама, које су се штампале у језуитским штампаријама. Зато овде има тако
много питања у вези с реформом патријарха Никона. Међутим, на Никона се не може
гледати једнозначно, зато што је Никон истовремено био веома талентован богослов. Он је
разрађивао питање о симфонији између Цркве и државе. Његово духовно наслеђе има
одређену вредност за Цркву. Узгред буди речено, пред крај живота, кад је већ живео у
свом Новојерусалимском манастиру, Никон је у својој штампарији Никон одједном почео
да штампа књиге по старим обрасцима и ове ретке књиге постоје. Кад је већ био у
прогонству, кад је већ био у пензији он одједном одбацује исправљање књига и неколико
књига је изашло из штампарије Новојерусалимског манастира под руководством Никона.
Оне су се издавале управо по старим обрасцима. Међутим, то је заиста јако сложено
питање, њему се не може једнозначно прилазити, али сам вам већ говорио да је 1971.
године Руска Православна Црква, Московски патријархат на помесном сабору скинуо све
забране са старих књига, са старих обреда и да су признали да они такође имају благодат.
Питање: Да ли је тачно да је сабор из 1971. године дозволио да у случају крајње
нужде човек може да се причести код католика?
Одговор: О овоме апсолутно ништа не знам. Пре револуције су били такви
покушаји у време синодалног периода Цркве да је човек у случају да постоји опасност да
умре и да нема православног свештеника, могао да се исповеди код католичког
свештеника. Међутим, ово је прилично натегнуто и мислим да такво попуштање не
одговара традицији древне Цркве.
Питање: Да ли су православни људи потребни у кинолошким организацијама?
Одговор: Ах, да... то је гајење паса. Мислим да је то веома важна ствар, зато што је
потребно војсци, зато што је потребно специјалним службама, како би се проналазили
злочинци. Један мој познаник, инспектор у јавном тужилаштву, ми је причао да се неки
предмет који је злочинац додирнуо може ставити у најлон кесу и он чак годинама после
тога може да лежи запечаћен. Ако се псу да да га оњуши он може да нађе тог човека. Ето
какве особине има ова животиња. Наравно, треба је користити ради истраге, ради чувања
и неких сличних послова, али се категорички забрањује држати пса у кући у којој се
налазе свете иконе. То представља кршенје црквених правила. У крајњу руку свештеници
не треба да освећују куће у којима се налазе неки пси, неке животиње, зато што то
унакажава саму животињу, пас треба да трчи, да буде у природи, а овде га одједном
затварају у неки стан. То је сурово према животињи и представља нарушавање традиције.
Питање: Ко може да једе на уљу за време Великог поста, а ко не сме?
Одговор: Уље може да се користи суботом и недељом. Ако је човек болестан, може
да му се дозволи да га користи ако то одлучи духовни отац.
Питање: Недавно је у Санкт-Петербургу одржан екуменистички шабаш, који се
није одиграо на неком небитном месту, већ у Православној духовној академији.
Одговор: Да, ова академија се узгред буди речено, веома чудно понаша. Ова Санкт-
петербуршка академија одлази у иностранство, недавно је тамо одржан неки огроман
конгрес посвећен проблемима унутрашње мисије. Знате ли о чему се тамо говорило?
Њихова главна тема је била: “Борба с православним фунфаментализмом.” Чак су и
организатори протестанти који су водили главну реч говорили: “Окупили смо се да
говоримо о сектама, хајде да говоримо о тоталитарним сектама!” А представници ове
Лењинградске, не желим да је називам Санкт-петербуршком академијом су говорили: “Не,
најстрашнија секта у Русији су православни фундаменталисти.” И тамо су грдили разне
свештенике, и мене су такође поткачили.
Питање: Познато је да је чувар чистоте Православља црквени народ. А православни
пастири инсистирају на томе да се не осуђују лица, која имају црквени чин учећи да је то
смртни грех самим тим вољно или невољно затварајући уста црквеном народу.
Одговор: Православни народ је заиста чувар вере. Православна Црква се никад није
сматрала некаквом хијерархијском институцијом. Док је природа Католичке цркве
хијејархијска, а природа протестантске доктринарна, природа Православне Цркве је
евхаристијско-саборна. Сви се ми причешћујемо једним Телом и једном Крвљу, свесни
смо саборности заједнице првославних хришћана у смислу да смо јединствени – клир и
православни народ. Међутим притом не треба заборавити да постоји Црква која се учи и
Црква која учи. Мирјани могу да подучавају друге људе, али док се од свештеника захтева
да уче не само речју већ и делом од мирјана се тражи да више уче примером свог живота.
И ако има благослов мирјанин може да предаје катехизис, Реч Божију, може да буде
катихета, али за то треба да има специјалан благослов епископа или свештенослужитеља.
Питање: Зар вам се не чини да у таквим поукама постоји извесна количина
лицемерја и гмизаве апостасије, јер се ћутањем изневерава Бог?
Одговор: Немојте ћутати, нарочито кад је реч о ситуацијама кад треба да заштитите
свештенослужитеље. Веома је важно да не допуштамо да неко вређа наше пастире. Једном
је један парохијанин дошао код мене и рекао да је неки човек тада још увек живог владику
Јована почео безобразно да вређа и назива свакаквим именима и овај човек није издржао,
и просто је ударио злочинца у вилицу и питао ме је да ли је исправно поступио. Подсетио
сам га да код Златоуста заиста постоје речи којима је казано: “Богохулника удари у
вилицу.” У Цркви су увек постојали и постојаће људи који су чували чистоту вере, али
мирјанима није дато право суда над епископима, чак ни над свештенослужитељима им
није дато право било каквог суда, тим пре не можемо да говоримо о патријарху, о
митрополитима... Само у случају да постоји нека саборна одлука можемо отворено да
исказујемо суд. Можете да изражавате недоумицу, али је најбоље лично. Пишите писма
ако вас неки митрополит доводи у смутњу својим чудним изјавама, пишите на његову
адресу писма, покушајте да дознате зашто он тако говори.
Питање: Постоји ли канонско тумачење Старог и Новог Завета? Ако не постоји да
ли ваше тумачење треба схватити као једино тачно?
Одговор: Знате, трудим се да се на овим беседама придржавам тумачења светих
отаца. Вероватно сте приметили да се трудим да често цитирам тумачења и светитеља
Јована Златоуста и других отаца Цркве, који су нам оставили много тумачења. Појам као
што је канонско тумачење не постоји. То је, узгред буди речено, синтагма која је преузета
из јудејске традиције. Код Јевреја заиста постоји канонско тумачење Светог Писма, то је
Талмуд. Мишна тумачи Тору, а Гефара тумачи Мишну, односно Талмуд је канонско
тумачење тумачења. У нашем Православљу нема канонског тумачења. Постоје тумачења
разних светих отаца која се углавном слажу и ако вам свештенослужитељ нуди нека
тумачења увек треба да га питате који су свети оци чија тумачења предлаже. Ако ми
Господ дозволи и будем жив мислим да ће ми поћи за руком да издам књигу беседа на
књигу “Постање” и тамо ће бити јако много фуснота, позивања на свете оце, односно,
буквално свака мисао, свако тумачење ће бити написани на крају књиге у облику цитата
светих отаца и сами ћете код куће самостално моћи да упоредите и да проверите. Мој
задатак је да покажем да је библијски материјал жив у ткиву нашег савременог живота, да
то није некаква архаика, некакво апстрактно постојање ранијих људи, већ да је живо и
користећи примере из нашег живота просто још једном подсећам на познату изреку
премудрог Соломона који је говорио: “Ако ти кажу да је то нешто ново не веруј, то је
заборављено старо.”
Питање: Оче, да ли је Православна Црква саборним или другим одлукама
дефинисала свој однос према масонству?
Одговор: Да постоје одлуке, нарочито Грчке Цркве, којима се категорички осуђују
сви облици општења с масонима. Они су били анатемисани и пошто се ми налазимо у
литургијском јединству с Грчком Црквом треба да се придржавамо истог односа према
масонима, односно они су под црквеним проклетством и ништа заједничко не треба имати
с овим тајним организацијама.
Питање: Оче, кад ме обузме несаница ја не бројим овце, већ почињем да изговарам
молитве и одмах заспим. И другима сам саветовала и кажу ми да помаже, али сам почела
да сумњам и да се питам ко ми помаже: Ангео-чувар или супротно – демон, који је
задужен за моју лењост и који ме успављује да се не молим?
Одговор: Знате, људи понекад имају несаницу зато што им је протекли дан био
веома тежак, зато што су били јако нервно напети. Ја се, кад се пробудим у сну, трудим да
се прекрстим, да кратко призовем име Господње, да творим Исусову молитву, и наравно,
човек после тога треба да покуша да заспи. Али мислим да је најбољи лек у борби против
несанице да се закажу молебани за здравље зато што је човеку тешко да општи с људима
ако се није наспавао, тешко му је да ради, то проузрокује много озбиљних проблема. Сад
многи људи пате од несанице. Данас је уоште у друштву завладала нека депресија. Многи
људи који долазе на исповест жале се да су веома раздражљиви. Заиста, кад је социјална
ситуација тако нестабилна, и кад човек не зна шта ће сутра бити то утиче на породични и
на лични живот, и изазива несаницу код неких људи. Приметио сам ако добро прочитам
молитвено правило од почетка до краја после тога добро и спавам. А ако га прочитам
некако испрекидано онда ми је и јастук као згужван и покривач као да ми је згужван. И
човек се буди као да му је и мозак згужван. А ако лепо прочитам правило пре спавања,
ујутру се пробудим, средим се, станем на молитву, онда се читавог дана лепо осећам.
Односно, човек треба да тоне у сан с молитвом. И заиста се не будим кад се умивам, већ
кад читам јутарње молитве. Заиста, тада се буди унутрашњи свет. Не знам како ви, али је
код мене тако да увек када читам моливе после “Помилуј мја, Боже,” и “Вјерују”, тамо
почињу кратке молитве и ја се управо овде заиста будим, с овим молитвама. Можда и ви
тако.
Питање: Објављена је вест да је одржана презентација руског превода “Талмуда”.
Да ли да се потрудимо да га набавимо и да се упознамо са текстом?
Одговор: Знате, “Талмуд” треба имати, али ко треба да га има? Православни
мисионари, који се баве тим проблемима. Они морају да знају о чему се тамо ради.
Питање: Колико обични парохијани могу да се моле за неверујуће рођаке и
“неуцрквљене” познанике?
Одговор: У домаћој молитви, као што сам већ рекао можете да се молите за све
своје ближње.
Питање: Ко нам је у наше дане ближњи: некрштени рођак или верујућа другарица?
Око кога се треба више потрудити?
 Одговор: Више се треба потрудити око некрштеног рођака зато што је у Јеванђељу
речено да треба оставити 99 оваца које се нису изгубиле и тражити једну која се изгубила
(Мт. 18, 12).
Питање: Да ли треба читати књигу “Син Човечји” Александра Мења? Да ли је то
штетно и да ли ће то бити на уштрб других занимљивијих ствари?
Одговор: Нажалост, даље не могу да прочитам рукопис. Мењова књига “Син
Човечји” је опасна зато што је писана под утицајем Ренана, а Ренан је био присталица
познате критичке библијске школе и сумњао је у Божанску природу Господа Исуса
Христа. Иако Мењ не пориче отворено Божанску природу Сина Божијег, књига је ипак
написана под утицајем ренановске традиције.
Питање: Оче Олеже, какво је ваше мишљење о бављењу биоенергијом на основу
вашег рада у центру за рехабилитацију?
Одговор: Ја сам против било каквог облика бионергетике зато што људи који
користе бионергију по правилу не знају природу те енергије. Они кажу: “Ми се свуда
“пунимо”.” Један се “пуни” код кивота преподобног Сергија, други стоји на пољани и
тамо се “пуни”. С пролећа се “пуне” загрливши храст, зими стоје босих пета на земљи и
“пуне” се, а од кога не зна се, да ли од преподобног Сергија, да ли од храста, да ли од
космоса или од влажне пролећне земље. Нека прво ипак разјасне од кога се “пуне”, а
после тога ћемо рећи шта мислимо тим поводом. Ипак човек треба да поштује свеце, а не
да се некако акумулира од њих.
Питање: Оче, шта мислите о слављењу 8. марта? Да ли треба учествовати у
сакупљању новца за куповину поклона за васпитачице у вртићу и за учитељице?
Одговор: Знате, женски празник у Русији је био дан жена-мироносица. И веома је
чудно што је дан нашег града некако произвољно одређен. Сматрам да дан града треба да
буде дан светог великомученика Победоносца Георгија. Све треба да буде на свом месту.
Дан жена мироносица треба да славимо, да честитамо својим женама, сестрама, мајкама, а
8. март је повезан са Јестиром. То је јеврејска традиција када је Јестира уништила
непријатеље Израиља и значи с тим догађајем јеврејска традиција везује овај празник, али
искрено речено, ми имамо радосније датуме и треба да се придржавамо своје традиције.
Питање: Зар Никонове реформе не представљају одступање од Православља попут
необновљенчества из двадесетих година нашег века и савременог реформаторства
Кочеткова?
Одговор: Знате, ипак не треба идеализовати ситуацију у Цркви пре Никона. Треба
да се сетимо да се група људи која је првобитно кренула у исправљање књига и која се
окупила око Никона састојала од људи који су касније постали вође старог обреда.
Авакум је лично био у овој групи, која се бавила исправљањем књига. А исправљањем
књига су се људи бавили још од давнина. И ми смо имали дискусију сприпадницима
старог обреда својевремено и знате ли како смо је одржали? Предложио сам им да
упоредимо Јеванђеље на словенском језику у издању Московске Патријаршије и Јосифово
Јеванђеље које они користе. Припадници старог обреда су канонизовали читаво
предреволуционарно, односно предниконовско искуство Цркве. Они су канонизовали
Јосифов век. Дакле, упоредили смо савремено Јеванђеље на црквенословенском језику и
Јеванђеље из Јосифовог века, а то значи Јеванђеље из 17. века и Јеванђеље из 15. века
(факсимилни текст) и испоставило се да има више места која се не подударају у
Јосифовом тексту старог обреда и тексту из 15. века него између њиховог и текста који
Црква данас користи. Дакле, није све тако једноставно као што на први поглед може да
изгледа.
Питање: Зашто је у Русији стари обред прогањан и да ли је био прогањан од стране
Руске Православне Цркве?
Одговор: Знате, било је прогона од стране Руске Православне Цркве, али верујте
ми, да је Авакум дошао на власт било би прогона од стране цркве старог обреда и да бисте
се у то уверили прочитајте његова писма Алексеју Михаловичу, у којима је он отворено
говорио: “Дајте ми мач, и ја ћу те никоновце својим рукама уништити као пророк Илија,
одсећи ћу им главу.” Не цитирам дословно, али је он прилично оштро говорио о томе како
би поступао кад би дошао на власт. И затим, не треба заборавити да су припадници старог
обреда имали веома ружну праксу самоспаљивања. И док је за велику хулу на царски дом
и због политичких разлога био спаљен мањи број припадника старог овреда, мислим да су
заједно са Авакумом била спаљена четири човека, од самоспаљивања је погинуло на
стотине и хиљаде Руса кад су се људи по наредби својих старешина старог обреда сами
спаљивали. То је веома тежак грех – грех самоубиства.
Питање: Како се односите према овим картама?
Одговор: Према каквим? Ах, ево је: “За једну вожњу тролејбусом, трамвајем,
аутобусом. Без поништавања не важи. Москва. Број 884650.” (У Москви се за вожњу
тролејбусом, трамвајем и аутобусом користе или месечне карте или карте које се
поништавају тако што се убаце у такозвани “компостер”, који се притисне и пробуши
карту на неколико места, прим.прев.)
Заиста, свети Георгије Победоносац. Ако се поништи лик Георгија Победоносца то
је ипак грех иконоборства. Неко од вас може да каже да се карте не освећују као иконе, да
је то само обичан лик. Међутим, у древној Цркви није постојао чин освећивања икона.
Петар Могила је приликом писања Великог Требника из католичке праксе пренео чин
освећивања икона, али је овај чин оправдан, он се одомаћио и не треба га критиковати.
Али како се гледало у стара времена: ако икона одговара оригиналу по којем је насликана
свештеник ју је проглашавао достојном поштовања, односно утврђивала се компетенција
иконописца. Зато је оваква карта заиста опасна. Међутим, ипак не треба да будемо толике
цепидлаке. Имам познанике који су се борили против разних крстића до те мере да је
познаник ишао са длетом и чекићем код својих познаника. Једном сам прочитао код
светих отаца да ако човек иде путем и види дрвце у облику крста на земљи треба да га
подигне. Морамо да поштујемо Христа, али опет кажем, не треба да будемо формалисти.
Питање: У нашем храму често служи епископ и кад причешћује људе он не
дозвољава да се целива Чаша. Ово доводи у недоумицу многе парохијане. Како се према
томе треба односити?
Одговор: Знате, понекад људи који прилазе Причешћу не знају како се то правилно
ради. Они почињу да се крсте пред Путиром, или је некако претерано снажно целивају,
или још покушавају да је дотакну челом. Наравно, епископ и сваки свештеник се боји да
се Крв не проспе из Путира, зато што ако до тога дође треба да се прекине служба и
свештеник или епископ треба да олижу под. То је веома сложена процедура. Ако је под
дрвени треба га гулити и онда треба спалити пиљивину, и зато се свештеници понекад
боје кад има много људи и ако свакоме треба да дају да целива Путир то је заиста опасно,
јер је то веома велика светиња. То није због тога што он сматра да сте недостојни да
целивате Путир, већ зато што се боји да се нешто не догоди.
 Питање: Оче Олеже, како православац треба да се односи према компјутеру и
према његовом утицају на духовно стање? У данашње време је тешко замислити рад и
школовање без тог инструмента. Хвала.
Одговор: Знате, ако компјутер може заиста да буде независтан од било каквих
спољашњих утицаја не видим ништа лоше у њему. Међутим, постоји сумња да компјутер
ипак не може бити независтан од спољашњих утицаја зато што неки компјутерски
системи раде у узајамном дејству са сателитима који лете око Земље и они могу да
прочитају практично сваку информацију и да уносе некакве корекције, промене. Ја
понекад радим на компјутеру кад припремам неки текст и на пример легнем да спавам,
пробудим се, а компјутер додаје некакаве чудне реченице, на пример, овакве садржине:
“Како је лепо радити на компјутеру. Ја ћу увек, читавог свог живота са свом својом
породицом радити на њему.” Обришем све то, затим прође неко време и ова реченица
поново искочи, или се појави нека реклама. После тога човека обузме неко чудно
расположење. Међутим, кад се компјутер појавио у продаји, ја сам га купио и прочитао
молитву за освећење сваке ствари да се нешто не би десило.
Питали су ме у парохији у вези с именима која се дају деци, кад се дају
неправославна имена, или је човек крштен, а не зна са каквим именом су га крстили.
Знате, то је веома ружна пракса да се дају неправославна имена. Тим поводом постоји чак
и шала. Једном код једног свештеника долазе неки људи и кажу: “Желимо да крстимо
девојчицу.” Свештеник пита: “А какво име желите да јој дате?” Кажу: “Трактор.” То је
тада било модерно, двадесетих, тридесетих година. Свештеник је у недоумици: “А како
могу да је крстим са таквим именом? Треба да питам епископа.” Телефонира епископу:
“Владико, донели су девојчицу желе да је крсте и да јој дају име Трактор. Коју молитву да
читам?” Владика размисли мало и одговори: “Читај молитву за освећење сваке ствари.”
Последња цедуљица: Поштовани оче Олеже, молим вас да одговорите на следеће
питање: Зашто су сви први људи и њихови потомци имали јеврејска имена? Зашто Господ
Бог толико воли Јевреје? Па они су као и сви други људи на земљи. Како ускладити
научне податке о пореклу човека с библијским? Како је настао јудаизам, у чему је његова
суштина и по чему се разликује од хришћанства.
Одговор: Пријатељи, већ смо одговарали на ово питање. Јевреји су до доласка
Господа Исуса Христа, до момента када су одбацили Сина Божијег били од Бога изабран
народ, али су изгубили своје избрање, престали су да буду народ Божји, они више нису
деца Аврама. Касније су деца Аврама постали представници Византијског царства, то је
био други Рим. Сад је земља која је од Бога изабрана наша земља, зато што је Русија трећи
Рим и она представља чувара традиције. Стога не треба сматрати да су то некаква
јеврејска имена, а савремени јудизам нема ништа заједничко са старозаветном традицијом
и са Аврамовом вером. Зато што је Аврамова вера било очекивање доласка Сина Божијег,
Господа нашег Исуса Христа. Помолимо се.