Crkva

Buduća crkva

David Koks

(Future Church, David Cox)

Prevod sa engleskog: Ljiljana Ćirić

Februar 2002.

1
Crkva iz snova

Ovo je Crkva iz mojih snova -

Crkva toplog srca,
otvorenog uma,
avanturističkog duha;
Crkva koja se brine,
koja leči povređen život,
koja teši starce,
koja izaziva mlade;
Koja ne poznaje nikakve podele, kulturne ili klasne,
ni granice, geografske ili društvene;
Crkva koja istražuje isto onoliko dobro koliko i utvrđuje,
koja gleda unapred kao i unazad;
Crkva Gospodara,
Crkva ljudi;
Visoka kao Isusovi ideali,
ponizna kao najponizniji čovek;
Crkva koja radi,
Crkva koja proslavlja,
Crkva koja osvaja;
Crkva koja tumači istinu u terminima istine;
koja nadahnjuje hrabrost za ovaj život
i nadu u život koji će doći;
Crkva hrabrosti;
Crkva svih dobrih ljudi -
Crkva živoga Boga.

2
Anonimus

3
Sadržaj

Uvod
Pitanje je
"Da li TVOJA crkva ima budućnost?"

Prvo poglavlje
Ljubavna afera
Parabola

Drugo poglavlje
Snovi i vizije
Današnji pogled na crkvu budućnosti

Treće poglavlje
Samo šegrti
Izazov učeništva

Četvrto poglavlje
Veće i bolje
Ciljanje ka rastu i odličnosti

Peto poglavlje
Delimična ili cela istina?
Prava crkva mora da bude istinita

Šesto poglavlje

4
Srž tematike
Sve je o Isusu

Sedmo poglavlje
Više Duha
Crkva vođena i ispunjena Duhom

Osmo poglavlje
Gde su svi ti propovednici?
Služba svakog vernika

Deveto poglavlje
Osmišljena za dobrodošlicu
Crkva orijentisana ka korisniku

Deseto poglavlje
Novo rođenje ili nova beba
Razvijanje postojećih crkava i organizovanje novih

Zaključak
Budućnost je negde tamo
Pogled iza sutrašnjice

Dodaci

Bibliografija

5
Indeks

6
 Uvod

Pitanje je…
"Da li TVOJA crkva ima budućnosti?"

"Današnja crkva nije sposobna da odgovori na sadašnju

moralnu krizu. Ona mora ponovo da osmisli sebe, ili će se
sredinom 21. veka bukvalno suočiti sa zaboravom."1
Zar nije crkva izvanredna, čudesna stvar? Sastavljena od
običnih ljudi kao što smo vi i ja, ona je veoma, veoma ljudska. Ali,
kao Hristovo telo, ona je takođe i divno božanstvena. Šta može da
se kaže o ovom božansko-ljudskom čudu osim da ona nikada neće
biti ono što može da bude i da uvek može da postane više od
onoga što jeste? To isto važi i za ovu knjigu. Pošto govori o crkvi,
ona nikada neće biti ono što bi mogla da bude, a za godinu ili dve,
moći će da se napiše druga knjiga, na daleko bolji način. Ali,
verujem da njeni nedostaci neće pokvariti njen najveći izazov: da
se suoči sa budućnošću i sa svim njenim mogućnostima iskreno,
optimistički i sa otvorenim umom. Da li se usuđujemo da
postavimo pitanje: "Da li MOJA crkva ima budućnosti?"
Doskora, postavljanje ovakvog pitanja bilo bi nečuveno.
Drugi adventni pokret, čiji smo deo i mi, podigao je sam Bog u
posebno vreme i sa posebnom porukom, zato sa pouzdanjem na
našim kršteničkim diplomama pišemo: "Verujem da je Crkva
adventista sedmog dana crkva ostatka iz biblijskog proroštva u
kojoj su prihvaćeni ljudi svih nacija, rasa i jezika. Želim da budem
član njene zajednice."
1
George Barna, The Second Coming of the Church

7
 Pridružio sam se crkvi u vreme kada je istina bila istina i
kada je postojao samo jedan način da se živi po njoj. Ljudi su ili
živeli "po istini" ili su bili izvan nje. Adventisti su bili adventisti:
kada biste ih videli, odmah biste ih prepoznali. Adventističke crkve
bile su adventističke crkve: bogosluženje u jednoj bilo je isto kao
bogosluženje u drugoj, pevalo se iz istih pesmarica. Evanđelisti su i
dalje radili - i to uspešno - ono što su uvek radili, crkva je rasla
kao što je Hristos obećao: "vrata paklena neće je nadvladati" (Mat.
16,18).
Nekoliko decenija kasnije slika je postala sasvim drugačija.
Ako iskreno pogledate oko sebe, videćete da je očigledno da su
vrata paklena nadvladala neke crkve. Hiljade crkvenih zgrada
širom zemlje (SAD) i dalje služe svojim zajednicama, ali kao sale
za bingo, garaže, klubovi, pa čak i muslimanske džamije i hramovi
slika. Mnoge nekada snažne zajednice sada su u opadanju, a
vernici su stari. Ukoliko ne nastane promena na bolje, još više
crkvenih zgrada ostaće prazne i slobodne za neku drugu aktivnost.
Mnoge adventističke crkve hrabro se bore za opstanak.
Naravno, mnoge crkve rastu, ali čak i ta dobra vest izaziva
zabrinutost. Kao i kod drugih hrišćanskih veroispovesti, čini se kao
da se lice nekih adventističkih crkava menja. Ne slušamo više svi
istu muziku, a neke crkve promenile su i način bogosluženja. U
nekim crkvama subotno proučavanje biblijske pouke više nije
obavezno, a čini se da se čak i naša teologija i način života
razlikuje od crkve do crkve. U nekima smo više konzervativni, u
drugima više liberalni, a razlika između dve "strane" je tako velika
da više nismo sigurni šta da radimo. Neki kažu da se radi o

8
promenama na bolje; drugi kažu da je crkva sve sličnija svetu.
Neki smatraju da je osavremenjavanje jedini put kojim treba da se
ide. Drugi to vide kao igranje u rukama đavola.
Kakvo god da je vaše mišljenje, nema sumnje da ste
zabrinuti sadašnjom situacijom. Iako ste, verovatno, optimista što
se tiče budućnosti, pošto znate da se ona nalazi u Božjim rukama,
verovatno se pitate kako treba da odgovorimo na ogromne izazove
koje budućnost donosi. Nije tajna da:
* dok crkva u nekim područjima sveta naglo raste, u drugim
područjima opada;
* evanđeoski metodi koji su pre toliko godina bili veoma
uspešni danas više ne daju iste rezultate;
* čak i tamo gde je naša evanđeoska strategija razumno
uspešna, velika većina naših obraćenika dolazi iz veoma malog
segmenta populacije. Na primer, u Severnoj Evropi, adventisti
imaju mali ili nikakav uticaj na svetovne ljude koji ne idu u crkvu, a
čine između 80 - 90% stanovništva. Slično tome, velike manjinske
grupe, kao što su Azijati, Kinezi, Jevreji i Muslimani, koji su
većinsko stanovništvo u nekim našim gradovima, nisu se uopšte
odazvali na naše tradicionalne evanđeoske pozive;
* neke druge crkve uspešno obavljaju misiju tamo gde smo
mi doživeli neuspeh;
* mnogi obraćenici napuštaju crkvu samo nekoliko godina
posle krštenja, posebno ako su se krstili nakon neke velike javne
evangelizacije. Još više zabrinjava podatak da mnogi mladi koji su
odrasli u vernim porodicama napuštaju crkvu pre nego što napune
18 godina;

9
 * većina onih koji napuštaju crkvu ne čini to zato što više ne
veruju u doktrine. Razmotrićemo neke od razloga da bismo videli
šta nam oni govore:
- neuspeh da u svom životu dožive Boga, kao što im je
obećano sa propovedanice;
- nedostatak podrške u vremenu ličnog obeshrabrenja i
duhovne krize;
- osećaj ličnog neuspeha da se živi prema zahtevima
crkve;
- negativna iskustva sa drugim vernicima ili vođama
crkve, npr. ogovaranje, predrasude, osuđivanja;
- neuključenost crkve u svakodnevni život;
- brak sa osobom koja nije adventista;
- preseljenje u novi grad i novu crkvu koja teško
prihvata;
- opšta razočaranost u organizaciju.

Ovakve činjenice me brinu. Dok oko nas posmatramo dokaze

obnovljenog interesovanja za duhovno, za ove probleme ne
možemo jednostavno da okrivimo "svet" ili "nedostatak
predanosti". Ne možemo ni da kažemo da su ljudi ovih dana
previše zauzeti, jer ljudi obično nađu vremena da rade ono što žele
da rade. Moramo da prihvatimo neugodnu istinu da smo možda
sami deo problema i da kao crkva možemo da budemo delimično
ili potpuno odgovorni za poteškoće sa kojima se suočavamo.

Vremena se menjaju

10
 Kao što smo već zaključili, vremena se menjaju. Naravno, to
nije ništa novo: ova naša crkva rođena je u vreme ekonomskog,
društvenog i verskog napretka. Ali, promene se danas događaju
mnogo brže nego ikada ranije, i to u svakom području života. Ne
govorim o jednostavnoj, spoljašnjoj, veštačkoj promeni koju
možemo da vidimo na radnom mestu, u modnoj ili muzičkoj
industriji ili na pijaci. Govorim o ozbiljnoj promeni, promeni u
osnovnim stavovima, u načinu na koji ljudi razmišljaju o sebi i
svetu u kojem žive, u načinu izražavanja tih promena. Ova ozbiljna
promena izmenila je način na koji ljudi vide i doživljavaju crkvu.
Samo iz tog razloga moja buduća crkva mora da se sporazume sa
onim što se naziva "post-moderna kultura" i uz molitvu traži načine
kako da se uspešno suoči sa njom.
U jednom predavanju nedavno održanom pred
internacionalim publikom vođa crkve i savetnik za njen rast 2, Karl
Džordž, rekao je da "post-moderna faza naše kulture već ruši neke
naše najdragocenije pretpostavke. Ona nas gura izvan naših zona
udobnosti, načina na koji propovedamo i evangeliziramo. Kaže se
da se naš svet kreće od industrijskog doba ka informativnom dobu,
u kome dominiraju mašine koje se nazivaju elektronika,
inteligencija, digitalno i interaktivno." Zatim je nabrojao određene
karakteristike savremenog zapadnog društva koje bolje opisuju
izazove sa kojima se hrišćani suočavaju i predložio kako bi crkva
mogla da prilagodi svoje metode. Evo nekih karakteristika:
* Interaktivno. Post-moderni ljudi nisu spremni da sede i
slušaju pedeset minuta dugačku propoved: oni žele da budu
2
Konferencija "Nova kultura - nova crkva" u San Antoniju, Teksas, septembar 1999. Možda se ne
slažemo sa svim što je on rekao, ali potrebno je da shvatimo da on opisuje način na koji ljudi "napolju"
razmišljaju.

11
uključeni. Crkve koje rastu najbolje mogu da ispune ovaj izazov
kroz rad malih grupa i trudom da bogosluženja i drugi sastanci
budu, što je više moguće, interaktivni i puni prilika za
učestvovanje.
* Mobilnost (pokretljivost). Ovo je doba višestrukih
izbora, bez obzira da li se radi o TV kanalima, žitaricama za
doručak, zaposlenju - ili crkvama. Na primer, mnogi imaju sklonost
da se premeštaju sa jednog posla na drugi dok se profesionalno
razvijaju, umesto da čitavog svog života rade jedan posao, kao što
su to ljudi nekada činili. Isto tako, postoji rastuća sklonost da ljudi
idu u crkvu koja najbolje ispunjava njihove potrebe u određenom
trenutku njihovog života (npr. roditelji sa malom decom često
prelaze znatne razdaljine samo da bi išli u crkvu koja ima dobar
subotni program za decu. Kada deca postanu starija, ona
pronalaze sopstvenu crkvu i roditelji počinju da idu u crkvu koja je
bliža njihovoj kući.) Mi možda ne želimo da ohrabrujemo ovakav
trend, ali treba da prihvatimo činjenicu da su nam za različite ljude
potrebne različite crkve.

* Muzičko iskustvo. Savremena muzika danas više se

doživljava nego što se sluša. Ljudi su zainteresovani za muziku
koja im nešto čini. U crkvi oni ne žele da pevaju samo iz osećaja
dužnosti, već zato što ih muzika nadahnjuje i pokreće. Muzika ne
govori samo njihovom umu, već i njihovoj duši. Sa ovim izazovom
može se suočiti pametnim odabirom muzike, načina i konteksta u
kome se izvodi.

12
 * Nepoverenje prema vođstvu. Ljudi više ne veruju
automatski autoritativnim ličnostima, bilo da se radi o društvu ili o
crkvi. Javnost više ne uzdiže visoko profesore, doktore i policiju.
Nekada su sveštenici i pastori bili veoma poštovani u društvu zbog
svog položaja, ali danas više nije tako. Danas su oni poštovani ne
zbog svog položaja u društvu, već zbog onoga ko su kao pojedinci,
zbog onoga šta imaju da ponude, zbog njihovog zanimanja za
ljude i vremena koje im posvećuju.

* Autentičnost. Jedan od razloga za gore pomenute

sumnje je što pojedinci i institucije ispadaju "lažni" - drugačiji od
onoga za šta su tvrdili da jesu. Današnji hrišćani moraju da budu
iskreni. Mi jednostavno moramo da budemo ono što tvrdimo da
jesmo i da ne tvrdimo da smo više nego što jesmo. Moramo da
budemo pošteni prema svojim neuspesima kao i prema uspesima.
Dobra vest je da Isus i u lošim vremenima, kao i u dobrima, čini
razliku.

* Jednakost polova. Post-moderni ljudi odbacuju kulturne,

polne ili verske diskriminacije. Seksualna jednakost nije samo
pitanje političke ispravnosti, ona je deo savremenog razmišljanja i
prakse. Prema tome, crkva mora da bude veoma pažljiva, osetljiva
i ubedljiva ako izabere da se na bilo koji način drugačije ponaša
prema muškarcima i ženama. Ako učimo da u Hristu nema ni
Jevreja ni neznabožaca, ni roba ni slobodnjaka, ni muškoga ni
ženskoga, moramo da živimo prema tom principu.

13
 * Netrpeljivost prema prisiljavanju. Ljudi novog
milenijuma smatraju da je religija izgrađena na prisiljavanju i ne
reaguju na pozive na ispunjavanje dužnosti. S druge strane, oni
veoma poštuju ljude koji odvajaju vreme da se druže sa njima i
upotrebljavaju ubeđivanje umesto sramnih napora da prisiljavaju ili
upravljaju njihovim ponašanjem.

* Život na ivici. Savremeni ljudi dive se onima koji rizikuju,

bez obzira da li se radi o izboru odeće ili sporta. Ne treba da
budemo šokirani ako se u našoj crkvi pojave posetioci u
neuobičajenoj odeći, ili ako nam se čini da su se mladi koji su
odrasli u crkvi "pobunili" u načinu svog odevanja ili upotrebi
nakita. Bilo bi sasvim pogrešno da se takve stvari tumače prema
vrednostima prethodne generacije.

* Odličnost. Osrednjost je možda bila dobra u jučerašnjem

svetu, ali sada nije dovoljno dobra. Crkve i hrišćani treba da nude
samo svoje najbolje u bogosluženjima.

* Pričanje priča. Ljudi novog milenijuma spremnije reaguju

na priče o onome što je Isus učinio u ljudskom telu nego na
mnoge logične i impresivne prezentacije nekog drugog aspekta
religije. Na ovaj način oni komuniciraju kao i ljudi u prošlim
vremenima. Isus je u propovedanju jevanđelja koristio mnogo
priča. Zato glavno pitanje danas više nije "da li je hrišćanstvo
istinito?", već "da li hrišćanstvo uspeva?"

14
 Problem sa "istinom". Evo osetljive teme! Njenim
pokretanjem rizikujem da me neko pogrešno razume, ali ona je
važna za našu pripremu da propovedamo jevanđelje u ovim
vremenima koja se brzo menjaju. Potraga za istinom oduvek je
bila, a i treba da bude, od ključne važnosti za napredovanje
adventizma. Ali, šta je istina? Pilatovo pitanje ljudi i dalje
postavljaju, i to više nego ikada ranije, a naš zadatak je da na
njega odgovorimo. Dok to činimo, potrebno je da upamtimo da se
istina nije promenila, niti će ikada da se promeni, mada savremeni
ljudi u zapadnom svetu misle da se ona promenila.
Sam Bog je apsolutna Istina, prema tome Njegova reč i sve
što potiče od Njega je apsolutna istina za sva vremena i za sve
ljude. Kao što prorok ističe, pošto je Bog takav kakav jeste i pošto
se Njegov način nikada ne menja, mi možemo da imamo čvrstu
nadu u večni život (Malahija 3,6). Isto tako, Isus je onaj isti juče i
danas i vavek.3 Da li svi vide ovu istinu? Da li se ona može preneti
rečima koje su prihvatljive u 21. veku?
Sam Isus učio je da, iako je zakon večan i nepromenljiv 4
(zbog njegove povezanosti sa večnim i nepromenljivim
Zakonodavcem), on ima značenje samo kada se razume u okvirima
zavetnog odnosa i duha zakona. On je insistirao da o ovima dvema
zapovestima (o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima) visi
sav zakon i proroci (tj. istina).5 Iako je slovo zakona istina, ono ima
malo vrednosti ako je odsutan duh zakona. To je bila ideja koja je
veoma uznemirila verske vođe u Njegovo vreme, ali ona ne treba
da uznemirava nas. Na kraju krajeva, istina je važna za mene
3
Jevrejima 13,8.
4
Matej 5,17.18.
5
Matej 22,40.

15
samo ako mogu da je vidim i da razumem kako ona utiče na moj
život i moju povezanost sa svetom u kojem živim i ljudima među
kojima živim. Naravno, oduvek je i bilo tako, ali se savremeni ljudi
verovatno teže zadovoljavaju formama i više se brinu oko suštine
nego prethodne generacije.
Na primer, uzmite temu subote. U proteklim vremenima sve
što je bilo potrebno da uradimo bilo je da dokažemo da je subota
subota, a ne nedelja, i iskrena osoba bi to prihvatila. Ali više nije
tako. Post-moderni ljudi moraju da sa tvrdnje da je subota "istina"
pređu na nešto što je mnogo ličnije, na primer: "Kakvu razliku će
ona načiniti u mom životu?" To je pošteno pitanje. Subota ima
značenje samo zbog uloge koju treba da odigra u čovekovom
odnosu sa Bogom i njegovim bližnjima. Suština problema je da će
naša poruka imati mnogo jači uticaj ako je usmerimo ne samo na
umove ljudi, već i na njihova srca. O ovome ćemo detaljnije
govoriti u petom poglavlju.

Druga planeta? Ako otkrijete da vas ovo pomalo

uznemirava, nalazite se u dobrom društvu. Današnji mladi stvarno
žive u svetu koji se razlikuje od sveta njihovih roditelja. To nije
samo sindrom " generacijskog jaza" koji je uvek odvajao
generacije, to je post-moderni svet u kojem živimo i koji je toliko
promenjen da stičemo utisak da smo na nekoj drugoj planeti.
Možda to i nije tako loše. Na kraju krajeva, zar ne idemo ka
domu i načinu života koji je stvarno "izvan ovoga sveta"? Kao
hrišćani i kao crkva nikada ne treba da zastanemo zadovoljni zbog
onoga što jesmo, zbog onoga što verujemo ili zbog onoga što smo

16
postigli. Da, treba da budemo zahvalni, ali ne i zadovoljni. Sve dok
se Hristos ne vrati, mi uvek moramo da idemo napred ka onome
što možemo da postanemo, umesto da idemo unazad ka onome
što smo jednom bili. Možda nam je potrebno probuđenje i
reforma, ali samo kao podsticaj da idemo napred ka rastu i
zrelosti. Promena ne znači da treba da se odreknemo nečega što
je važno, već samo onoga što sprečava naš napredak. Prema Litu
Andersonu, uloga duhovnih vođa je da se trude da se takva vrsta
rasta nastavlja:
"Vođe neprestano moraju da pozivaju organizaciju i njene
vernike da se vrate Gospodarstvu Isusa Hrista i standardima Biblije
koji pokreću ljude da rastu i obnavljaju se unutar biblijskih granica.
Ispunjavanje misije uvek je mnogo važnije od tradicija koje se
ponavljaju."6

Verni svojim korenima. Pre mnogo godina crkva je, kao

Isus, bila Božji izaslanik koji je trebalo da izazove revolucionarnu
promenu u manje - više statičnom društvu. I Hrišćanska
adventistička crkva sedmoga dana započela je na isti način, zato
su pioniri sebe smatrali pokretom, a ne samo još jednom crkvom.
Nažalost, hrišćanske crkve danas, uopšteno govoreći,
konzervativne su po prirodi i nespremne da se menjaju u svetu
koji iz dana u dan nije isti. Da li je Adventistička crkva drugačija?
Mora da bude. Možda smo postali samo institucija i nismo slični
dinamičnom pokretu kakav smo bili na početku, ali ovo su
vremena neuporedivih promena i neslućenih mogućnosti. Novi

6
Leith Anderson, Dying for Change, page 136.

17
milenijum traži obnovljenu crkvu. To znači crkvu koja je spremna
da ide putem krsta - putem samoodricanja. To je bio način pionira.
Shvatio sam da ono što je Isus jednom rekao o
preživljavanju pojedinih hrišćana takođe može da se primeni i na
crkvu, a to je da ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre,
ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi, 7 i koji čuva dušu
svoju, izgubiće je; a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je. 8
Da li razumete o čemu se govori? Crkva koja je zainteresovana
samo za samoočuvanje nigde ne ide. Ali, preživeće i rašće crkva
koja da sve, čak i sebe, radi potreba drugih.
Nema nikakvih sumnji da će crkva da preživi. Isus je dao
svoj sopstveni život, kao zrno pšenice koje je bačeno u zemlju i
koje je umrlo. Žetva će biti ogromna samo zbog te žrtve. Isto tako
biće žetve i zbog bezbrojnih hrišćana i mnogih organizacija koje su
tokom vekova sledile Njegov primer. Da, crkva ima budućnosti. Ali
ne radi se o tome! Pitanje je: da li tvoja crkva ima budućnosti?
Iskreno govoreći, koliko ste zadovoljni sa svojom sadašnjom
crkvom? Ili pripadate rastućem broju adventista koji osećaju da,
iako pripadaju divnoj, svetskoj porodici, i dalje moraju da rastu?
Da li verujete da će nam održavanje trenutnog stanja pomoći da
uspešno dočekamo drugi Isusov dolazak, ili delite ubeđenje da je
vreme za promene? Ne promene svega, naravno, jer neke stvari
su nepromenljive. Ko može da promeni večno Jevanđelje? Ne,
jednostavno govorim o promenama koje tvoja crkva može da
izabere da načini kao rezultat vođstva Duha koji vas vodi od stanja

7
Jovan 12,24.
8
Matej 10,39.

18
u kojem se sada nalazite do mesta na kojem Bog želi da budete u
budućnosti.
Ja verujem da postoji potreba za takvom promenom, ali ne
nudim ovu knjigu kao katalog promena koje vaša crkva treba da
načini. Jednostavno želim da spomenem određena područja
crkvenog života na koja, s vremena na vreme, treba da se obrati
pažnja i uz molitvu i ozbiljnost da se postave neka od sledećih
pitanja:
* da li moja crkva uspešno komunicira sa svetom 21. veka?
* do koje mere možemo da se uporedimo sa novozavetnim
modelom crkve?
* da li radimo, svedočimo, služimo i rastemo zajedno u
skladu sa nadahnutim vođstvom ili je potrebno da promenimo
pravac kako bismo ostali verni onome što nam je Bog već rekao?
* da li je potrebno da nastavimo da radimo sve ono što
radimo? Ako je odgovor potvrdan, da li možemo to da radimo bolje
nego do sada?
* da li smo dobri pristavi sredstava koje nam je Bog dao da
u njih ulažemo i da se za njih brinemo?
* da li je moguće da Bog pokušava nešto da nam kaže, ali
mi ne slušamo jer smo previše zauzeti onim što smo uvek radili?

Tokom proteklih nekoliko godina pokušavao sam da iskreno

odgovorim na ovakva pitanja i to je bila teška borba, penjanje na
strmu planinu. Poslovični "prtljag", i lični i institucionalni, vukao me
je nadole. Ali, trud da budem bolji sličan je penjanju na planinu -
teško je, ali i stimulativno. Video sam i doživeo dovoljno u svojoj

19
crkvi da bih mogao da kažem da sam, iako imamo određenu
razdaljinu koju treba da pređemo, uzbuđen što mogu da se
penjem na sledeći vrh i pun optimizma da ćemo tamo stići.
Odatle potiče i ova knjiga. Ona govori o tome da treba da
budemo onakva crkva kakvu Bog želi da ima, da radimo ono što
On želi da radimo i da to radimo na Njegov način. Ona govori o
tome kako da postanemo autentična hrišćanska zajednica koja
ispunjava Hristov san da budemo jedno kao što su On i Otac
jedno.9 Ona govori o rastu, a to znači da govori o evangelizmu,
iako ne postoji posebno poglavlje o tome. Konačno, evangelizam
nije neki događaj ili program, već način života. Crkve su živa bića,
a živa bića rastu prirodno, ako su zdrava. Prema tome, ovde se ne
govori toliko o "zadobijanju duša" koliko o izgradnji zdravih crkava
koje rastu.
Prema tome, da li vaša crkva ima budućnosti? Voleo bih da
mislim da je odgovor potvrdan. Ali, neizbežna je činjenica da
budućnost tvoje crkve zavisi od tebe i ostatka tvoje crkvene
porodice. Vaša crkva će preživeti i rasti samo ako je zdrava.
Srećom, nema nikakve sumnje u budućnost Božje crkve, bez
obzira na to šta govore nedeljne novine. Njegovo delo na Zemlji
završiće se veličanstvenim praskom slave koji će označiti početak
novog života. Svi znaci pokazuju da je postavljena pozornica da se
to dogodi. Tvoja buduća crkva može da bude prisutna da vidi
finale.

9
Jovan 17,20-23.

20
 Prvo poglavlje

Ljubavna afera
Parabola

"I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja
izlažaše od prestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred ulica njegovih i s
obe strane reke drvo života… I Duh i nevesta govore: Dođi. I koji
čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka
uzme vodu života za badava."10

Nebesko carstvo je kao reka. Silazila je visoko sa planina,

jurila je preko kamenja i stenja i između pošumljenih kosina, sve
dok nije stigla do doline. Tu je tekla široka i jaka, odražavajući
slavu sunca iznad sebe, dajući život gradu koji je izrastao pored
nje. Tolila je žeđ grada, zalivala njegove useve i davala ribu za
hranu. Mladi i deca iz grada igrali su se u njenim plićacima. Tu je
bio prosperitet i zdravlje za sve.
Postepeno je grad rastao i širio se. Ljudi su gradili
pristaništa, parkove i mostove, dodavali su ustave i vodenična kola
da zauzdaju silu reke. Jedana ideja vodila je ka drugoj i konačno
se pojavila ideja o izgradnji brane. Koliko više bi moglo da se
postigne sa velikom branom koja bi skladištila moćnu silu reke i
davala stalnu energiju koja ne bi varirala sa godišnjim dobom.

10
Otkrivenje 22, 1.2.17.

21
 Tako je sagrađena brana, donoseći nove prednosti gradu -
barem je tako bilo u početku. Ali malo pomalo, brana je donela
promene. Kako je vreme prolazilo, sve manje i manje postojala je
reka, a sve više i više jezero. I ne samo to, izgledalo je kao da se
voda više ne presijava. Ustvari, ponekad su bolest i zaraza dolazili
u grad, ali promene u vodi događale su se tako postepeno da ih
niko nije povezivao sa problemima koje su počele da stvaraju.
U međuvremenu, dogodilo se još nešto. Čista voda nastavila
je da teče sa planina, a nivo vode iza brane postepeno je rastao.
Onda, jednog proleća, kada su počeli da se tope snegovi na
planinama, reka je počela da raste do novog nivoa. Rano, jednog
aprilskog jutra, ljude je probudio zvuk kojeg nikad pre nisu čuli -
zvuk nabujale, uzburkane vode. Potrčali su na reku da vide šta se
događa. Brana je i dalje bila tu, ali voda je naglo oticala. Sama
brana nije bila provaljena, ali popustili su zemljani zidovi sa njenih
strana i penušavi vodopad grmio je kroz provaljena mesta. Nivo
vode počeo je da opada, a blato i prljavština nakupljeni tokom
mnogih godina odnošeni su dok je reka tekla napred u novoj sili.
Grad je bio zbunjen. Ko je odgovoran za ovu katastrofu? Da
li se radi o sabotaži? Da li je to delo terorista? Sastali su se
stručnjaci da razgovaraju o situaciji i izašli su pred televiziju da
kažu da nema razloga za zabrinutost - sve je pod kontrolom. Ali,
niko im nije verovao. Inžinjeri su istraživali štetu i podnosili
izveštaje, mada nije bilo mnogo toga što su mogli da učine. Reka
je samoj sebi prosekla novi tok dok je jurila kroz ravnicu i niko nije
mogao da je premosti ili zaustavi. Službenici su uradili jedinu
razumnu stvar koja im je pala na pamet - stavili su pored reke

22
znakove na kojima je pisalo: "Opasnost, ne približavaj se"! I
gradsko veće izdalo je seriju rezolucija koje su zabranjivale svako
približavanje reci. Sve što je ostalo od stare reke bio je prljav,
smrdljiv potok koji je muljevito tekao duž starog rečnog korita koje
je bilo tek senka nekadašnje reke.
Ipak, vreme je prolazilo i grad je naučio da živi u
novonastaloj situaciji, kao što to mnogi gradovi čine. Većina ljudi
bila je zadovoljna svojim životom, vodili su računa o brani (koja je
sada bila sasvim beskorisna) i pisali knjige da objasne šta se
dogodilo. Život se skoro vratio u normalu. Ali, mala grupa ljudi
razmišljala je drugačije. Rekli su: "Kakva je korist da ostanemo
ovde pored beskorisne brane i muljevite reke? Hajde da odemo
dalje u dolinu i sagradimo nov grad pored nove reke." To su i
učinili.
Gradsko veće nije odobrilo njihov postupak. Optužili su
grupu za građansku neposlušnost i pretili da će da ih bace u
zatvor. Ali, ovi ljudi su znali šta su želeli i niko nije mogao da ih
spreči da to postignu. Zato su napustili stari grad i nekoliko
kilometara dalje sagradili novi. Vremenom je novi grad rastao i
napredova, crpeći svoj život iz snažnog toka reke i njene čiste,
sveže vode. Sagrađene su luke, parkovi i mostovi. Ljudi su pronašli
načine da zauzdaju silu reke. Tu je bio prosperitet i zdravlje za
sve. Sve dok jednog dana, stotinak ili više godina od osnivanja
grada, neko nije rekao: "Imam odličnu ideju. Hajde da sagradimo
branu..."
Znamo ostatak priče, najpre zato što se istorija ponavlja, a
zatim što smo svi mi njen deo. To je priča o ljubavnoj aferi -

23
najvećoj romansi koju je Bog započeo sa nama kada je stvorio
svet, načinio nas po svom liku i pozvao nas da živimo u Njegovoj
prisutnosti i da iz Njegovog života crpimo naš život. To je priča
koja se skoro tragično završila zbog greha, a govori o tome kako je
sotona svojim lažima učinio da se naši praroditelji boje Boga i
nagovorio ih da pobegnu i sakriju se od Njega. To je priča o tome
kako je ljubavna afera dobila drugu priliku, jer je Isus došao na
ovaj svet da živi, pati i umre zbog nas, da potvrdi svoju ljubav i
ponovo nas zadobije, da kaže da nas jednako voli bez obzira na
ono šta smo uradili.
Bez obzira na branu koju je greh sagradio, Božja ljubav
nastavila je da teče odgore; nivo je nastavio da se diže; pritisak je
nastavio da se povećava, sve dok više nije mogao da se zadrži te
je provalio u svet u neodoljivoj plimi koju ništa nije moglo da
zaustavi: "Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog
dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život
večni."11 Ponovo je nastala reka koja je tekla duboko i široko.
Svako od nas dobio je priliku da živi pored te reke. Kao što je reka
sa planina bila izvor života u gradu, tako je Božja ljubav izvor
našeg života; bez nje naše postojanje je isprazno.
Postoji samo jedan problem. Neprijatelj i dalje radi ono što je
radio na početku. Uticaj greha sada isti je kao i uticaj greha
nekada. Iako ljubav i život idu ruku pod ruku - jer Bog je ljubav,
iako ne možemo da živimo bez te ljubavi, kao što ne možemo da
dišemo bez vazduha, u našem srcu postoji neki tajanstveni otpor
prema njoj. Mi ne želimo da nam se Bog - ili bilo ko drugi - previše

11
Jovan 3,16.

24
približi. Kao da smo izgubili sposobnost da primamo i dajemo
ljubav onako kako je u početku bilo osmišljeno.
Po svojoj prirodi, mi se bojimo Boga, bojimo se Njegovog
Duha. Zato pokušavamo da pobegnemo i sakrijemo se od Njega.
Mi se odupiremo Njegovoj ljubavi; ograničavamo je našim
definicijama; gradimo brane koje će je skladištiti i kontrolisati, ili je
zamenjujemo drugim stvarima. Reka ljubavi više ne teče kao
nekada, život gubi svoj sjaj.

To se događa ljudima i to se događa crkvama:

* Maks je po prvi put odlučio da sledi Isusa i njegov život
poprima novo bogatstvo i slast. To traje sve dok se ne pogleda u
ogledalo, kao što većina novih hrišćana čine, i počne da se pita
kako on uopšte može da stigne do neba. Postaje preokupiran
pravilima i gubi iz vida Osobu, a hrišćanstvo postaje težak posao.
* Crkva u novom mestu pokreće toplu zajednicu za hrišćane i
njihove prijatelje koji stvarno žele da načine razliku u svom
društvu. Ipak, kroz nekoliko godina teško ih je prepoznati.
Bogosluženja su postala rutina; ljudi dolaze iz osećaja dužnosti;
vernici su kritički i osuđivački raspoloženi; više im je stalo do
muzike koju mladi slušaju i odeće koju oni nose nego do činjenice
da oni dolaze u crkvu. Crkva govori o "dopiranju do izgubljenih",
ali je izgubila dodir sa pravim svetom gde "izgubljeni" žive.

Tragično, zar ne? Pošto nam samo jedno daje život, pošto
nas samo jedno menja i čini da rastemo, samo jedno nas i spasava
- to je ljubav Božja u Hristu koja nam je, kao reka žive vode,

25
preneta posredstvom Svetoga duha. Ovo važi za svakog hrišćanina
pojedinačno, ali i za svaku crkvu.
Prema tome, pitanje na koje moramo da odgovorimo, i kao
pojedinci i kao crkva, jeste gde živimo i kakvu vodu pijemo? Da li
je naša crkva slična starom ili novom gradu? Da li je voda koju
pijemo i nudimo drugima ustajala ili je sveža i svetlucava? "Ko je
žedan neka dođe k meni i pije. Koji me veruje, kao što pismo reče,
iz njegova tela poteći će reke žive vode. A ovo reče za Duha kog
posle primiše oni koji veruju u ime Njegovo" (Jovan 7,37-39). Kao
što smo ranije zapazili, parabola o reci priča je o životu - priča o
odnosu između Boga i ljudske porodice od početka do današnjih
dana. Ona je ispričana na mnogo drugih načina, uključujući i
verziju koju adventisti dobro poznaju – verziju zapisanu u Velikoj
borbi. U srcu sukoba nalazi se crkva, "jedini predmet na zemlji
kojem Hristos poklanja svoju vrhunsku naklonost," 12 i zato je ona i
fokus destruktivnog uticaja neprijatelja. Crkva je grad u paraboli.
Ona je pristav nebeskih blagoslova, kanal Božje milosti i nosilac
poziva dođi." I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu
života za badava."13 Ali crkva,po terminologiji Svetoga pisma,
predstavlja ljude, baš kao što i gradovi iz pomenute priče
označavaju ljude koji u njima žive. Svaki vernik ili građanin deli
odgovornost za zdravlje zajednice. Prema tome, parabola govori i
pojedinačnim vernicima crkve. Ona govori o tebi, ona govori o
meni.

12
Ellen G. White, Testimonies to Ministers, p. 49.
13
Otkrivenje 22,17.

26
 I novi hrišćani i nove crkve obično imaju dobar početak, ali
cilj se veoma lako smetne sa uma i zaboravimo zašto smo ovde.
Čak i novozavetna crkva, osnažena duhom pedesetnice i vođena
Hristovom strašću da traži i spasava izgubljene, nakon nekoliko
kratkih godina zaboravila je svoj cilj. I dalje je bila doktrinalno
čista- evangelizam je imao visoko mesto u njenim planovima. I
dalje je brojčano rasla- nasuprot progonstva. Ali, sve to nije imalo
nikakvu vrednost i crkva je rizikovala da izgubi svoje mesto u
Božjem carstvu, jer je, kao što je Gospodar crkve rekao, ostavila
svoju prvu ljubav.14 Interesantno je da Hristovo upozorenje o
odbacivanju upućeno Njegovim slugama u poslednjem poglavlju
drame sadrži sličan prekor.15 Oni su mlaki, ni hladni ni vrući, treba
da kupe zlato, bele haljine i lek za oči koji predstavlja ljubav,
poverenje i spasonosnu zajednicu koja menja život sa Hristom i sa
Svetim duhom.16
Očigledno je da i prve i poslednje crkve imaju isti problem.
To je problem srca. Možda znamo za Boga, ali Ga lično ne
poznajemo. Možda smo dobro upoznati sa Biblijom, ali smo
potpuni stranci sa njenim Piscem. Hrišćani možda pripadaju crkvi,
ali uopšte ne razumeju nade i strahove drugih. Oni možda veoma
aktivno svedoče, ali nemaju ni malo interesovanja za pojedinačne
potrebe onih koje žele da zadobiju. Ima mnogo aktivnosti, ali
veoma malo prave strasti. Tako su principi i programi postali
mnogo važniji od ljudi. Rad crkve kao institucije postaje mnogo

14
Otkrivenje 2,4.
15
Hristov prekor crkvi u Efesu, koji je gore citiran, Elen Vajt primenjuje na crkvu ostatka u poslednje
vreme. Ona ovaj prekor takođe primenjuje na Fariseje (Mat. 23,2-7. 23) na one koji su iz svog srca
izgubili "prvu ljubav" i kao suprotnost tome, poredi poverljivu, ljubavnu zajednicu sa Njim sa pijenjem
iz izvora vode života. Vidi Selected Messages, vol. 1, pp. 387, 388.
16
Otkrivenje 3,16.

27
važnije od susreta sa ljudima tamo gde se oni nalaze. Slovo
zakona preovladalo je duh zakona. Teme koje se tiču načina života
i reputacije crkve postaju mnogo važnije od milosti i reputacije Oca
koji jedino želi da Njegova deca dođu kući. Crkva je na visokom
nivou kada se o njoj govori kao o organizaciji, ali je na veoma
niskom nivou kada se posmatra kao zajednica. Ona je zaposlena i
brine je mnogo toga - ali šta je sa ljubavlju? Šta je sa našom
ljubavlju? Šta je sa ljubavlju prema Bogu? Sa međusobnom
ljubavlju? Sa ljubavlju prema ljudima?

Činjenica je da je bez ljubavi svaki naš trud uzaludan. 17

Stalan rast crkve bez ohrabrivanja i razvijanja dubokog prijateljstva
među vernicima je besmislen, jer je crkva Hristovo telo u kojem je
svaki njen deo-vernik povezan jedan sa drugim. 18 Doktrina, crkveni
standardi i način života, bez obzira na njihovu važnost, nemaju
nikakvo značenje izvan zajednice ljubavi sa Bogom i jednih sa
drugima.19 Prema Isusovim rečima, ono što nevernicima najdublje
svedoči o hrišćanstvu nije neki izvanredan argument, niti dobro
pripremljeno i izgovoreno biblijsko učenje ili propoved, već
zajednica hrišćana koji vole jedni druge. 20 Istina koju Bog i anđeli
čeznu da podele sa ljudskom porodicom, istina koja nas oslobađa i
koja leži u srcu onoga što hrišćani treba da kažu svetu pre nego
što se Hristos vrati, nije komplet pravila, nije spisak verovanja, niti
način života, već Isusova ličnost.21
17
1.Korinćanima 13.
18
1.Korinćanima 12,27.
19
Matej 22,37-40: "A Isus reče mu: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom
svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog
kao samog sebe. O ovima dvema zapovestima visi sav zakon i proroci."
20
Jovan 13,35.
21
Jovan 8,32.36.

28
 Prema tome, crkva nije zgrada ili organizacija, već grupa
ljudi koji su povezani Božjom ljubavlju jedni sa drugima i sa
Hristom, koji se iskreno brinu i za druge ljude (iako izgradnja
zgrada i organizacija pomaže ljudima da očuvaju porodicu). Prema
tome, vratili smo se na pitanje ko smo mi? U kom gradu živimo?
Da li voda koju pijemo daje život ili je ustajala? Da li samo
verujemo u poruku ili volimo i Osobu koja nam je daje? Da li bi
svoj odnos i odnos svoje crkve prema Isusu mogao da opišeš kao
ljubavnu aferu?
To je pošteno pitanje. To je suština crkve. Baš kao što je
potrebno da prijatelji ili bračni drugovi povremeno procene svoj
odnos i unesu promene koje su neophodne za rast i zrelost, tako
hrišćani i crkve treba da ispitaju svoj položaj, provere svoj nastup i
postaraju se da su na ispravnom kursu, da idu napred ka mestu za
koje veruju da Bog želi da tu budu u budućnosti. To i jeste cilj ove
knjige - da vaša buduća crkva bude onakva crkva kakva je
očajnički potrebna izgubljenom svetu koji se približava svom kraju,
da bude u dodiru sa Bogom i u dodiru sa ljudima.

Jednom je postojala takva crkva i imala je takav uticaj na

ljude da su posmatrači rekli: "Ovi zamutiše vasioni svet." 22 Prema
proročanstvu, opet će postojati takva crkva, osim što će biti
mnogo veća i mnogo divnija; prihvataće ljude, žene i decu iz
"svakog plemena, jezika, kolena i naroda." 23 Njena prisutnost
okupaće čitav svet svetlošću,24 a njen uticaj biće kao nakon
sveopšteg praznika pedesetnice.
22
Dela 17,6.
23
Otkrivenje 14,6.
24
Otkrivenje 18,1.

29
 Ti možeš da pomogneš svojoj crkvi da postane ta buduća
crkva. Možeš da otpočneš sa radom uz pomoć malo sanjarenja i
puno molitve.

30
 Drugo poglavlje

Snovi i vizije
Današnji pogled na crkvu budućnosti

"Jedina stvar koja je gora od slepila je nedostatak vizije."

Helen Keler

Snovi - posebno nadahnuti snovi - imaju ogromnu snagu da

menjaju, jer takvi snovi imaju načinа da se ostvare. Vrhunski
atletičari obaraju rekorde ne zato što su u boljoj kondiciji ili zato
što su jači od drugih već zato što su veoma motivisani vizijom –
projektovanom mentalnom slikom - da trče brže ili skaču bolje od
bilo koga drugog pre njih. Ljudi koji mnogo postižu i koji su veoma
uspešni u svim područjima života nisu neophodno i najpametniji ili
najprivilegovaniji. Ali, oni su najambiciozniji, a te ambicije rađaju
se iz snova.
Biblija ima silu da menja iz istog razloga: ona govori o
snovima i vizijama. Proročke vizije su vizije samog Boga o
budućnosti Njegovih stvorenja i On je namenio da nas te vizije
nadahnu da sanjamo sopstvene snove. Bog kojem služimo nije
samo bio Stvoritelj; On jeste Stvoritelj, On obnavlja veru i nadu,
menja živote na bolje, gradi svoju crkvu, izgrađuje svoje carstvo.
Pošto smo stvoreni po Njegovom liku, mi smo Mu najsličniji kada
stvaramo u Njemu - stičemo nove uvide o tome ko je On i ko smo

31
mi; razvijamo svoj potencijal; izgrađujemo nove i bolje odnose;
menjamo način na koji nosimo dobru vest kako bismo ispunili
promenljive potrebe sveta oko nas; kao crkva težimo da
postanemo što sličniji onoj crkvi koju Bog želi.
Ali, bez snova i vizija ništa novo nije moguće. Kao što je car
Solomun rekao,25 "Kad nema utvare (vizije), rasipa se narod", a to
naročito važi za tvoju buduću crkvu. Potrebno je da se tvoja
buduća crkva razlikuje od bilo koje prethodne crkve, zato što je
pozvana da služi generaciji koja se razlikuje od svih prethodnih
generacija. Samo iz tog razloga tvoja buduća crkva mora ozbiljno
da sanja! A to sanjanje može da počne od tebe, jer imaš četiri
odlična pomoćna sredstva:
* novozavetnu crkvu kao osnovni model.
* poznavanje onoga što ti je Gospodar budućnosti već otkrio
preko svojih proroka.
* posmatranje trendova i razvoja u svetu oko tebe.
* molitvu.

Sa ovim pomoćnim sredstvima na raspolaganju, možeš da

počneš da se pitaš: "Kakva će biti moja buduća crkva?" Ako ti je
teško da odgovoriš na to pitanje, seti se obećanja koje je Hristos
ostavio hrišćanima dvadeset i prvog veka:
" I posle ću izliti duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi
vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati
utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj... I
svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i

25
Priče 29,28.

32
u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku
koji pozove Gospod.26

To je veliko obećanje! Bog je obećao blagoslove bez

presedana koji će opremiti Njegovu crkvu za budućnost bez
presedana. Njegov Duh upotrebiće svakoga ko je spreman da
bude upotrebljen. A svako od nas dobiće prednost da vidi, pre
nego što se dogodi, ono što želi da postigne u spasavanju ljudi.
Naravno, tu spada i izgradnja Njegove buduće crkve. Zato hajde
da se pozovemo na to obećanje! Hajde da zamolimo Poglavara
crkve da nam kaže ono što je potrebno da znamo! Hajde da se
molimo: Gospode, daj mi viziju moje buduće crkve."
Nije nemoguće da Bog uz pomoć vizije ili sna usliši tvoju
molitvu, kao što je učinio Danilu. Ali, dok razmišljaš o tome i
maštaš, On će početi da stvara sliku u tvom umu i strast u tvom
srcu dok sa tobom deli planove za svoju buduću crkvu. Zatraži od
Njega da otvori tvoje oči da vidiš divne stvari koje On radi u
drugim crkvama. Možda će ti nešto što pročitaš u ovoj knjizi, ili u
drugim knjigama, pomoći u pronalaženju odgovora. Veoma je
korisno ako svoje molitve i težnje podeliš sa drugima i postaviš
sledeća pitanja:
* Kako to izgleda? Da li moja buduća crkva raste? Da li je
ona crkva samo sedmoga dana ili svih sedam dana? Šta vernici
čine jedni za druge i za svoje prijatelje tokom sedmice; kako i gde
oni to rade? Kako izgleda obično subotno bogosluženje, ili u tvojoj
crkvi nema običnih bogosluženja? Da li zgrada koja se koristi za
bogosluženja više liči na crkvu ili na centar različitih aktivnosti u
26
Joilo 2, 28.29.32.

33
društvu? Da li ima pozornicu ili platformu, klupe ili stolice;da li one
izgledaju udobno ili neudobno? Šta se događa u ovoj crkvi? Da li
se životi menjaju? Da li vernici duhovno rastu?
* Gde je centar života moje buduće crkve? Da li je u
crkvenoj dvorani ili u crkvenom holu, u pastorovoj kancelariji ili u
domovima vernika? Da li je crkva usmerena ka programima ili ka
ljudima? Da li se aktivnosti crkve odvijaju oko pastora ili starešina
ili svi imaju učešća u onome što se događa? Gde je tu Isus? Da li
se očekuje da nevernici dođu tamo gde su vernici da bi čuli poruku
ili vernici izlaze da sretnu nevernike tamo gde se oni nalaze?
* Ko dolazi u ovu crkvu? Ko su vođe i propovednici - da li
su oni obučeni profesionalci ili sposobni laici? Šta se očekuje od
pastora, a šta od vernika? Da li je većina vernika mlada, srednjih
godina ili stara? Da li dolaze uglavnom vernici crkve ili ima mnogo
posetilaca? Kako su ljudi obučeni dok dolaze i odlaze? Koje svoje
prijatelje koji nisu vernici mogu da vidim u njoj? Ko u mojoj crkvi
teži da obraća duše Hristu?
* Kakva je atmosfera kada se sastanu vernici moje
buduće crkve? Da li je radosna i vesela ili je sve tiho i ozbiljno? Da
li je razgovor vernika isključivo religiozne prirode ili jedni sa
drugima pričaju o svemu? Koliko jezika se govori? Mogu li da se
čuju dečji glasovi? Da li je muzika savremena ili tradicionalna?
Postoje li orgulje ili klavir, orkestar ili muzička grupa?
* Kakav je osećaj biti deo moje buduće crkve? Da li je
uzbudljivo ili dosadno da se tu bude? Da li je crkva formalna ili
neformalna, prijateljski ili neprijateljski raspoložena, topla ili
hladna? Postoji li osećaj slobode ili kontrole? Mogu li da budem

34
ono što jesam ili moram da se pokorim? Da li me prihvataju takvog
kakav jesam? Da li pripadam toj grupi? Da li dobijam utisak da
drugi ljudi vole da budu deo ove crkve, ili dolaze samo iz osećaja
dužnosti? Koliko je crkva fleksibilna? Da li ona lako ili teško uvodi
promene?
* Zašto moja buduća crkva postoji? Da li vernici to
znaju? Da li smo tu u osnovi jedan zbog drugoga ili zbog ljudi koje
želimo da zadobijemo za Hrista? Ako je u pitanju ovo poslednje,
šta crkva čini za društvo i šta čini da bude privlačna i važna u
društvu?

Bog će ti dati mnogo zanimljivih odgovora na ova pitanja.

Kažem mnogo jer je jedno sigurno: tvoja buduća crkva razlikovaće
se od moje buduće crkve. Naravno, kao hrišćani i kao adventisti
uvek ćemo smatrati neka načela naše vere i principe po kojima
živimo nepromenljivima. Ali načini na koje izražavamo sebe i
pokazujemo svoju veru mogu u mnogome da se razlikuju.
Hrišćanska zajednica nije predvidljiva jednačina u kojoj su X i Y
uvek jednaki Z, već nepredvidljivi sastanak ljudi i Svetog duha.
Dok se Sveti duh ne menja, ljudi se menjaju i ne postoje dva ista
čoveka.
Možda u prošlosti tvoja crkva nije ohrabrivala ovakvu
raznolikost unutar svog jedinstva. Iako smo postupali sa najboljim
namerama, možda smo gušili individualnost i obeshrabrivali
kreativnost. Možda smo osećali pretnju od strane onih koji su želeli
da budu drugačiji ili da rade drugačije od nas. Pobrkali smo
jedinstvo sa jednolikošću pogrešno verujući da se snaga nalazi u

35
tome da svi jednako rade. Ali sumnjam da će tako da bude u
tvojoj budućoj crkvi.
Što više budemo rasli u Hristu i pronalazili svoju sigurnost u
Njemu, naše razlike predstavljaće nam sve manji problem. Pošto je
Sveti duh dao vernicima darove, On će snažno da radi kroz njih da
dopre do ljudi do kojih Njegova crkva ranije nije mogla da dođe.
Kako jedinstvena zajednica među vernicima bude rasla i razvijale
se posebne službe za prijatelje, možemo očekivati da će Bog da
podigne crkve koje će biti divno drugačije jedna od druge, čak iako
služe u istom gradu. Bog je stvorio zadivljujuću raznolikost u svetu
prirode, zato je razumno da očekujemo da će postojati raznolikost
i u Njegovom novom svetu, u carstvu crkve. Tvoja buduća crkva
može da bude njen deo.
Pa, kako ona izgleda? Da li je slika tvoje buduće crkve
kristalno jasna i tako uzbudljiva da jedino želiš da je podeliš sa
drugima i kreneš u ostvarivanje svojih snova? Ili je vizija daleka i
nejasna? Ako si potpuno siguran šta Bog želi da ti i tvoja crkva
postanete, ako znaš kako ćeš da dođeš do mesta na kojem želiš da
budeš, verovatno nije potrebno da dalje čitaš ovu knjigu. Ali, ako
kao većina nas nisi zadovoljan položajem tvoje crkve u ovom
trenutku, a nisi siguran kako da kreneš dalje, nastavi da čitaš.
Niko od nas nema sve odgovore, ali možemo da rastemo u
zajedničkom razumevanju. Na sledećim stranama voleo bih da
najbolje što mogu opišem viziju moje buduće crkve. Ona već
nekoliko godina poprima oblik u mom umu. Ustvari, to je
kombinovana slika - spoj mojih sopstvenih snova, ideja drugih koji
sanjaju o svojim budućim crkvama i onoga što Bog stvarno čini

36
sada da bi izgradio svoju crkvu u različitim delovima sveta. Moram
da dodam da su mnogi detalji i dalje nejasni i nesigurni, ali ne
sumnjam da će postati sve jasniji kako vreme bude prolazilo. U
nastavku ćemo dati opšte nacrte i principe koji mogu da se
primene na različite načine, u različitim prilikama, uključujući i
tvoju.
Dok čitaš, nastavi da sanjaš! I neka ti se snovi ostvare!

37
 Treće poglavlje

Samo šegrti
Izazov učeništva

"Idite dakle i naučite sve narode"27

Da li ste ikada imali osećaj da ne znate baš mnogo o sebi i

svetu u kome živite, a ni o Bogu i kako On deluje? Da li se ikada
osećate kao da se vrtite u krugu, umesto da vaš život stvarno
krene u nekom pravcu? Ili još gore, da idete unazad umesto
unapred, nadole umesto nagore? Da, bez obzira na sve vaše
napore, niste baš najbolji primer uspešnog hrišćanskog života?
Ipak, bez obzira na sve, vi ne odustajete, nastavljate da sledite
Isusa, želite da učite od Njega. Želite li da rastete? Dobrodošli u
klub! Kvalifikovali ste se kao učenik. Šegrt.
Ova knjiga govori o vašoj i mojoj crkvi i o tome kako bi
Gospodar crkve želeo da se Njegova crkva razvija u budućnosti.
Ipak, kao što nam je poznato, crkve mogu da budu samo ono što
su njeni vernici, jer crkvu čine ljudi.

Menjanje crkava, menjanje života

Crkva će biti otvorena prema novim idejama, obnovljenju i
promenama u crkvenom životu samo ako je usmerena prema
trajnoj promeni i rastu. Možda je jedan od razloga zašto je crkva
kao celina toliko konzervativna to što je mnogim hrišćanima
27
Matej 28,19

38
mnogo udobnije nego što bi trebalo da bude tu gde se nalaze. Ali
ako je prvi cilj hrišćanske poruke da nevernicima dobra vest o
oproštenju i miru sa Bogom bude ugodna, drugi cilj bi trebalo da
bude da vernici osećaju neudobnost i izazov za stalni rast i
promenu.
To je poznata tema u Novom zavetu. Na primer, apostol
Petar počinje svoje drugo pismo ohrabrujući nas da razvijamo
jednu vrlinu za drugom, a završava pozivom da nastavimo da
rastemo u milosti i znanju. Pavle koristi jače reči: "bori se", "muči
se", "još više i više", u rastu ka sličnosti sa Bogom. 28 Što se tiče
duhovnih darova koje nam je Bog dao za službu, treba da se
"staramo" da postignemo najbolje darove, dok razvijamo darove
koje već imamo tako da se "napredak pokaže u svemu".29

Šegrtstvo koje traje čitavog života

Kada je Isus naložio svojim učenicima da idu i stiču učenike,
kome je On govorio i šta je ustvari govorio? Sećate li se okruženja?
Prošlo je samo četrdeset dana posle vaskrsenja i bilo je vreme da
se On vrati na nebo. On je bio spreman da ide, ali šta je sa
Njegovim sledbenicima? Da li su oni bili spremni za ono što ih je
čekalo? Sumnjam u to. Matej kaže:

"A jedanaest učenika otidoše u Galileju u goru kuda im je

kazao Isus. I kad Ga videše, pokloniše Mu se; a jedni posumnjaše.
I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu
i na zemlji. Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i

28
2.Pet. 1,5-8; 3,18; 1.Tim. 6,11.12; Fililb. 1,9-11.
29
1.Kor. 12,31; 1.Tim. 4,14.15.

39
Sina i Svetog Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao;
i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka."30

Jedanaestorica učenika nisu bili jedini prisutni na tom

sastanku. "Nalog je dat dvanaestorici kada se Hristos sastao sa
njima u gornjoj sobi, ali ga je sada trebalo preneti jednom većem
broju. Svi vernici do kojih je dopro poziv sastali su se na jednom
brdu u Galileji...
U dogovoreno vreme okupilo se oko pet stotina vernika, u
manjim grupama, na kosinama brda... Mnogi koji su bili prisutni
nikada Ga ranije nisu videli"31

Prema tome, nalog jevanđelja izrečen je ne samo izabranoj

nekolicini, već svim vernicima, uključujući i one koji su sumnjali.
Bez obzira da li su bili među jedanaestoricom ili vernicima iz
mnoštva, jedno im je bilo zajedničko - svi su bili obični ljudi.
Intervju uživo u Večernjem dnevniku otkrio bi da svi, bez izuzetka,
sebe vide kao nepripremljene i neobučene da rade ono što Isus
traži od njih. U najboljem slučaju, videli bi sebe kao šegrte. Tako
ih je i Isus video. Ali to nije bilo važno, jer oni i jesu bili šegrti-
učenici.
Učenik je šegrt, neko ko uči tako što sledi i posmatra
učitelja, a zatim radi ono što je video da učitelj radi. Čak i danas,
posebno kad govorimo o zanatima, novi zaposleni ugovorom
postaju šegrti, a učeništvo ponekad traje i do pet godina. Tek
nakon toga smatraju se dovoljno obučenima da preuzmu

30
Mat. 28,16-20.
31
E. G. Vajt, Čežnja vekova, str. 706, 707.

40
odgovornost i sami rade posao bez nadgledanja. Učeništvo -
šegrtstvo - nije samo hrišćanski pojam. Ono što je jedinstveno u
hrišćanskom učeništvu je to što je ono doživotno. Biti hrišćanin
uključuje doživotno šegrtstvo, predanost životnom učenju,
razvijanju i rastu. Ono počinje onog trenutka kada smo izabrali
Isusa za svog životnog Učitelja, a nikada se ne završava.
Nalog jevanđelja nalaže pronalaženje ljudi koji su spremni da
uče od Isusa. Ne govori se o ljudima koji već sve znaju i imaju, već
o ljudima koji sebe smatraju početnicima. A ko treba da ih
pronalazi? Kao što smo već videli, to je zadatak onih koji su već
započeli sopstveno šegrtstvo. Učenici treba da pronalaze učenike.
Mislim da je ova ideja i ohrabrujuća i zastrašujuća.
Ohrabrujuća jer sebe smatram šegrtom, a Isus koristi samo šegrte
da obavljaju ovo posebno delo. Zastrašujuća jer, čak i nakon svih
tih godina, izgleda da u svom ličnom razvoju nisam odmakao
mnogo dalje od početka! Ali to barem potvrđuje da sam na
pravom putu. Ohrabrujuće je znati da "što se više približavate
Isusu, to grešnije izgledate u svojim očima; jer će vaša vizija
postajati sve jasnija, a vaše nesavršenosti videće se u širokom i
jasnom kontrastu sa Njegovom savršenom prirodom. To je dokaz
da su sotonine obmana izgubile svoju moć; da te živi uticaj Božjeg
Duha podiže."32

Duhovni rast označava...

... On očigledno označava mnogo više nego što to ovde
možemo da napišemo, ali ima dovoljno dobrog materijala za

32
E. G. White, Steps to Christ, p. 64.

41
čitanje za one koji svoje učeništvo uzimaju za ozbiljno. 33 Radi se o
potpunijem otkrivanju svrhe našeg postojanja, da postanemo
onakvi kakve nas je Bog stvorio da budemo. Srećom, nikada nije
previše kasno da se krene na put. Razmotrite ukratko kako su prvi
Isusovi sledbenici razumeli hrišćanski rast.

* Potpuni rast. Možda ste čuli za majicu koja je primećena

na jednom političkom skupu: "Isuse, spasi nas... od tvojih
sledbenika." Ili ste možda čuli kako dve devojke opisuju svoje
zamišljeno carstvo: "Ono je slično nebu, ali je bolje - tamo nema
hrišćana!"34 Žalosno je što se hrišćanstvo često smatra
neuravnoteženim, ekstremnim, čudnim i ne veoma prijatnim za
ljude, ali to ne treba da nas iznenađuje. Ipak, prema Pavlu, svi
treba da težimo "da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava,
Hristos".35 Rasti kao hrišćanin znači postajati sličan Isusu, a On nije
bio čudak, iako je uneo promene. Mi smo ohrabreni da rastemo - u
potpunosti - kao što je Isus rastao, "u premudrosti i u rastu i u
milosti kod Boga i kod ljudi". 36 Sa znanjem mora da raste
razumevanje; sa mudrošću milost; sa silom poniznost, a sa
darovima moraju da se razvijaju i sposobnosti.
Jednostavnije rečeno, posmatrajte život onako kako je to
Isus činio. Prema Njemu, sve što je Bog ikada zahtevao od nas
sažeto je u samo dva principa- ljubav prema Njemu i ljubav prema
bližnjima.37 Prema tome, hrišćanski rast može da se sumira u
jednoj jednostavnoj rečenici: nauči da voliš.
33
Smatram da je retko koja knjiga bolja od knjige Put Hristu.
34
Citirano u Phillip Yancey, The Jesus I Never Knew, p. 232,
35
Efescima 4,15.
36
Luka 2,52.
37
Matej 22,37-49.

42
 Hrišćanski savetnik Leri Krab to ovako objašnjava:
"Verujem da se može uspešno dokazati da svaki lični
problem u ponašanju (npr. loša narav, izopačene seksualne želje,
depresija, zabrinutost, prekomerno jedenje) nastaje isključivo zbog
prekršaja zapovesti koja nalaže da volimo."38
Po mom mišljenju, tu leži izazov hrišćanskog rasta. "Nauči da
voliš" možda zvuči kao lepa i jednostavna ideja, ali ona
podrazumeva duboku unutrašnju promenu, ne samo raditi bolje
već i biti drugačiji.

* Postepeni rast. Kada postanemo članovi Božje porodice

mi smo "nanovo rođeni" i kao "novorođene bebe" očigledno je da
treba da rastemo.39 Učenik Jovan često koristi ovu analogiju: u
svom prvom pismu on jasno govori o tri duhovne grupe ljudi
različitog uzrasta u crkvi - deci, mladićima i očevima. 40 Očigledno je
da je crkva višegeneracijska porodica.
Poenta je da je duhovni rast normalan; ono što nije
normalno je ne rasti. Zdravo je u crkvi imati duhovnu decu i
najbolje je da njihov rast ka duhovnoj zrelosti bude postepen
(puzanje pre hodanja, hodanje pre trčanja). Zato hajde da
prihvatimo činjenicu da nisu svi u crkvi na istom nivou duhovnog
razvoja. Oni koji su novi u Isusovoj veri ne treba da osećaju krivicu
jer ne znaju sve ono što znaju "odrasli" u crkvi. Oni koji su
duhovno zreliji treba da budu nežni i strpljivi prema duhovnim
bebama, deci, tinejdžerima i mladima oko sebe. Konačno, svi smo
mi deca u Božjim očima i On se tako odnosi prema nama. Kako
38
Larry Crabb, Inside Out, p. 43.
39
Jovan 3,3; 1.Pet. 2,2.
40
1.Jov. 2,12-14.

43
bismo inače mogli da se suočimo sa periodima sumnje i tame koji
su deo rasta u veri?

* Bolni rast. Od rođenja pa nadalje, čini nam se da život i

bol idu zajedno. Srećom, bol je obično više naizmeničan nego
stalan, ali "muke rasta" su normalne. Činjenica je da bilo koji rast
podrazumeva promenu, a promena bol. Rast u Hristu nije
izuzetak. Slediti Isusa znači nositi krst, sećate li se? Niko nije rekao
da će biti lako. Ono što izaziva teškoće je što bol duhovnog
rastenja može da nastane na neočekivane načine.
Stih iz Isaije 50,10. jedan je od mojih omiljenih stihova Neću
preterati ako kažem da mi je on jednostavno "došao" kada mi je
bio najpotrebniji. Tokom svoje prve godine rada doživeo sam ono
što ostali nazivaju "duga mračna noć duše". Izgledalo mi je kao da
je Bog, bez ikakvog razloga, iznenada odlučio da raskine naš
odnos. Jednostavno je nestao. Dugi periodi molitve nisu mogli da
Ga vrate; proučavanje Biblije i bogosluženja ostavljala su me
praznog; čak ni post nije pravio nikakvu razliku. Izgledalo je kao
da je neko isključio sva svetla, a ja sam ostao u mraku, mučeći se
da pronađem put kući. Osim ovog, postojao je još jedan problem.
Kako da ja, mladi pastor, dovedem druge Hristu ako sam potpuno
izgubljen?
Nakon nekoliko meseci ovakvog stanja, zamalo da
odustanem. Onda sam jednoga dana, putujući londonskom
podzemnom železnicom, izvukao svoju džepnu Bibliju, pustio je da
se sama otvori i pročitao stih koji sam ugledao na toj strani - Isaija
50, 10: " Ko se među vama boji Gospoda i sluša glas sluge

44
Njegovog? Ko hodi po mraku i nema videla, neka se uzda u
ime Gospodnje i neka se oslanja na Boga svog."
Sad vidite zašto je to moj omiljeni stih. Isus mi je skoro
bukvalno progovorio u tami. Veliko je ohrabrenje znati da je Bog
sa nama i u tami kao i u svetlosti. Takođe je veliko olakšanje znati
da je tama deo iskustva u hodanju ka svetlosti, da vera raste kroz
sumnju. Moram da kažem da više volim svoj život nakon ove
"duge mračne noći" od onoga koga sam imao ranije. Zato, ako
otkrijete da sumnjate u sve u šta ste nekada verovali; ako se Bog
kojega ste nekada poznavali čini dalekim i nepoznatim, nemojte da
očajavate. On ima svoj način kojim vas vodi u još dublju, još
zreliju zajednicu sa Njim. Bolovi rasta su samo deo procesa
rastenja.

* Rast u zajednici. Ranije citirana rečenica apostola Pavla

izgovorena je s ciljem da uzdigne potrebu da se izgradi hrišćanska
zajednica. On dokazuje da je razlog zašto je Bog svakom verniku
dao duhovne darove (što je svaki vernik deo Hristovog tela) u
tome što se ti darovi razvijaju i koriste u različitim vidovima službe,
na korist cele crkve. "Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i
poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine
Hristove"41
Mada poruka zvuči jednostavno, nije jednostavna. Mi
rastemo zajedno, u zajednici, ili uopšte ne rastemo. Naš lični rast
nerazdvojivo je povezan sa našim odnosom prema drugim ljudima.

41
Efescima 4,13.

45
 * Pojedinačni rast. Pošto smo prepoznali potrebu da nam
zajednica pomaže u zajedničkom rastu, mi se suočavamo sa
izazovom ličnog rasta. Modna industrija često utiče na naš izbor
muzike, odeće, frizure, automobila, jezika, i hiljadu drugih stvari.
Ali činjenica ostaje da je svako od nas jedinka za sebe. Mi
poštujemo Boga kad razvijamo svoj jedinstveni potencijal i idemo
napred da postanemo ljudi kakvi smo stvoreni da budemo. Bog
nas poziva na ličnu zajednicu sa njim koja se razlikuje od Njegove
zajednice sa bilo kim drugim. Odatle potiče i novo ime koje će On
jednog dana da nam da. Niko ga neće znati osim Onoga koji ga
daje i onoga koji ga prima.42 Čak i u večnosti, izgleda da ćemo svi
biti različiti.

* Beskrajni rast. Najveći izazov dolazi od samog

Gospodara. Prema Isusu, za hrišćane postoji samo jedan cilj:
"Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš
nebeski"43 Srećom, Isus ne govori o savršenom držanju mnogih
pravila. On govori o onome što je stvarno važno, o ljubavi. On
govori i o ljubavi prema našim neprijateljima, što podrazumeva
veliku promenu u ponašanju, duboku unutrašnju promenu. On
govori o ljubavi na način na koji Bog voli, a nama je teško da to
izmerimo našim sićušnim umovima, a kamoli da to uporedimo sa
srcem koje je oštećeno grehom.
Bliži pogled na Isusove reči jasno pokazuje da Isus ne
opisuje apsolutni, merljivi standard koji ćemo jednog dana moći da
postignemo, već stav koji stalno može da se produbljuje i zauvek

42
Otkrivenje 2,17.
43
Matej 5,48.

46
raste. Ljubav je beskrajna kao što je Bog beskrajan. Što se tiče
našeg kapaciteta da volimo, uvek će postojati prostora za rast.
Savršenost će uvek biti u budućnosti, jer to nije nešto do čega se
stiže, već nešto što se postaje. To je jedna od atrakcija neba i
večnosti. Ona garantuje da nam nikada neće biti dosadno.

Kako treba da rastemo

Isus je jednom postavio retoričko pitanje: "A ko od vas
brinući se može primaknuti rastu svom lakat jedan?" 44 Ne postoji
ništa što možemo sami da uradimo da bismo porasli, bilo fizički
bilo duhovno. Rast se dešava u svim živim bićima, pod uslovom da
su zdravi, a to je naša odgovornost. Baš kao što moramo da
jedemo, vežbamo i da se odmaramo da bismo ostali fizički zdravi,
postoji nešto što možemo da uradimo da bismo održavali svoje
duhovno zdravlje. Možemo da: proučavamo Bibliju, molimo se,
odlazimo u crkvu, budemo poslušni... Ali, mislim da treba da
budemo malo određeniji.
Kako mi proučavamo Bibliju verovatno je važnije od činjenice
da samo čitamo Bibliju. Kako se molimo i kako učestvujemo u
crkvenom životu verovatno je mnogo važnije od činjenice da to
samo radimo. Evo nekoliko zdravih principa koje i sam učim da
primenjujem. Oni me pokreću, nadam se da će pokrenuti i vas.

* Prihvati odgovornost za svoje probleme. Kao hrišćani,

imamo sklonost da za sve krivimo đavola, na šta, u određenom
smislu, imamo i pravo. Bez njega ne bismo bili u ovom kijametu.
44
Luka 12,25.

47
Ali, svaljivanje krivice na njega - ili na bilo koga i bilo šta drugo -
zbog našeg neuspeha da budemo ono što bismo želeli da budemo
neće nigde da nas odvede. Iako smo, možda, imali loš početak u
životu, iako nemamo nekih prednosti, u jednom trenutku moramo
da preuzmemo odgovornost za svoj život i ono što radimo sa njim.

* Priznati da smo bespomoćni da načinimo sve promene

koje je potrebno da načinimo u svom životu. To zvuči kao
kontradiktornost u odnosu na pređašnje izlaganje, ali nije tako.
Jednostavno se radi o shvatanju da postoje neke promene koje
možemo da načinimo i neke promene koje ne možemo da
načinimo. Osnovne promene koje treba da načinimo u svom životu
nisu natprirodne, spoljašnje promene, već duboke i unutrašnje.
Jedno je načiniti promene u ishrani ili u svetkovanju subote, a
sasvim drugo promeniti ono što jesmo. Kada se radi o toj promeni,
mi potpuno zavisimo od spoljašnje pomoći: najpre od Boga, pa
zatim od ljudi koje On koristi da bi nam služio. O ovoj vrsti
promene ili izlečenja, više nego o fizičkom izlečenju, govorio je
Jakov kada je vernicima pisao da će biti izlečeni dok priznaju svoje
grehe i dok se mole jedni za druge.45

* Odnosno proučavanje Pisma. Jednostavno poznavanje

onoga što Biblija kaže ne čini neku razliku u našem životu. Ustvari,
moguće je da duboko istražujemo Pismo, a da ipak propustimo
poruku, kao što je to bio slučaj sa farisejima. Oni su istraživali
Pismo kao da će samo to da ih spase; zato nisu videli potrebu da

45
Jakov 5,16.

48
priđu Isusu i dobiju večni život.46 Naravno, informacija je važna. Ali
primena je još važnija. Kad god proučavamo Bibliju ne treba da se
pitamo samo šta ovaj ili onaj stih govore i znače, već i kako
možemo da ih primenimo u svom životu, šta nam Bog govori kroz
njih. Odnosno proučavanje Biblije izaziva nas da se stalno
suočavamo sa činjenicom gde se nalazimo u svom odnosu sa
Bogom i daje nam nešto veoma određeno za šta treba da se
molimo.

* Razmišljaj "izvan kutije". Jednom sam sreo čoveka koji

je imao malu farmu na ostrvu Džersi. Kao sedamdesetogodišnjak i
dalje je radio ono što je oduvek radio - uzgajao je krompire i
paradajz. Za sve to vreme nikada nije napustio ostrvo. Putovanje
izvan svoje ravnice, čak i do obližnjeg grada, bilo je nešto što je
preduzimao samo kada je bilo krajnje neophodno. Njegov svet bio
je oko 25 kilometara dug i 15 kilometara širok.

Šta je sa tvojim svetom?

Pre nekoliko godina, Dž. B. Filips napisao je knjigu pod
naslovom "Tvoj Bog je previše mali", ukazujući na to kako hrišćani
ograničavaju svoje shvatanje Boga. Možda nam je ponekad teško
da, kao adventisti, razmišljamo izvan "kutije" učenja naše
veroispovesti. Ali, svet je veći od ove kutije, a Bog beskrajan. Ne
treba da se bojimo da izađemo iz kutije i postanemo "mislioci, a ne
samo reflektori onoga što drugi misle," jer "svako ljudsko biće,
stvoreno po Božjem liku, ima osobine koje su srodna Stvoriteljevim

46
Jovan 5,39.

49
- individualnost, sposobnost razmišljanja i kreiranja." 47 Ako
konsultujemo nove prevode Biblije, čitamo knjige različitih pisaca,
postavljamo pitanja uz molitvu, to će nas podstaći na razmišljanje.
Kao što Skot Pek kaže, ako se usudimo da tražimo rast, moramo
da se usudimo da razmišljamo.48

* Isprobaj novitete. Najlakše je da radimo onako kako

smo oduvek radili, pa zašto onda da radimo drugačije? Potrebno je
da preduzimamo i nove stvari, jer su one ponekad teške. Na taj
način možemo da shvatimo svoja ograničenja i da se okrenemo
Bogu i tražimo pomoć i podršku od Njega. Naravno, nema svrhe
da pokušate da pevate ako nemate dobar glas, ali svako od nas
ima neki nerazvijeni talenat. Na primer, ako uživate da dajete
biblijske časove, možete ih učiniti još uspešnijim tako što ćete
osmisliti nove načine. Šta više, svoju sposobnost možete još bolje
da razvijete ako nekoga naučite da to isto radi. Iznenađujuće je
koliko nam nove stvari pomažu da bolje upoznamo sebe i rešimo
se ponosa, straha, lenjosti i nesigurnosti.

* Pronađi mentora. Isus je svoju prvu dvanaestoricu

poslao na njihovo misionarsko putovanje u parovima, ne samo da
ohrabruju jedan drugoga kroz teškoće misionarskog posla, već i u
njihovom ličnom životu. Potreban nam je najmanje jedan prijatelj
koji će da čini to isto i za nas. Kod većine, bračni drug je najbolji
kritičar, ali potrebni su nam i drugi prijatelji sa kojima ćemo
redovno da se sastajemo, delimo svoje nade i strahove; prijatelji

47
Education, p. 17.
48
M. Scott Peck, The Road Less Travelled and Beyond, p. 47.

50
koji će nam pomagati i podupirati našu odluku da rastemo. Takvi
ljudi su mnogo više od molitvene grupe, oni su vaspitači.

* Budi mentor. Mnogi hrišćani otkrivaju da je najbolja

motivacija za duhovni rast predanost duhovnom rastu nekog
drugog koji je ili prijatelj ili mladi hrišćanin. Ako možemo da
pozovemo nekoga da se ugleda na nas ("kao ja što se ugledah na
Hrista")49, teško da ćemo postati nemarni ili ravnodušni u
duhovnom životu.

* Pridružite se maloj grupi. Kao što smo već zaključili, mi

rastemo u zajednici ili uopšte ne rastemo, jer duhovni rast uči da
volimo, a ljubav raste samo ako živimo u zajednici. Brižna mala
grupa koja ohrabruje otvorenost i iskrenost i daje bezbedno
okruženje za rast ohrabruje potpuno duhovno napredovanje. To
uključuje rast u odnosu sa Bogom, rast u odnosu sa drugima i rast
u službi prepoznavanja talenata i darova. Kao što je Dejl Galovej,
pastor crkve sastavljene od malih grupa, rekao: "Verujem da ljudi
rastu barem osam puta brže kada su u maloj grupi i kada posećuju
sedmična bogosluženja nego kada dolaze samo na jedno
bogosluženje nedeljno."50

* Živi po principima, a ne prema pravilima.

Interesantno je da zapazimo da je jedna od prvih optužbi sa
kojima se Isus suočio bila da On svojim učenjima i primerom krši
zakon. Značajan je i odgovor koji je On dao svojim tužiteljima: "Ne

49
1.Kor. 11,1.
50
Dale Galloway, The Small Group Book, p. 69.

51
mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam
došao da pokvarim, nego da ispunim." 51 Zatim je nastavio da
objašnjava koliko su zapovesti dalekosežne, da njihova primena
nije ograničena na dela, već i na misli i motive.
Njegov način (način življenja prema principima, ili duhu
zakona) bio je mnogo zahtevniji od njihovog načina (življenje koje
je kontrolisano pravilima, ili slovom zakona). Kontrolisanje
daljinskog upravljača mnogo je teže nego izbacivanje televizora iz
upotrebe. Mladi hrišćani koji su imali veoma strogo vaspitanje
obično se sreću sa najtežim problemima kada napuštaju dom i
odlaze na fakultet, gde moraju sami da donose sve odluke. Život
po principima govori o ljubavi prema Bogu, prema sebi i prema
drugima (čak i prema neprijateljima), u novim kao i u poznatim
situacijama. Ono što smo naučili kao deca neće nas pretvoriti u
odrasle osobe. Mi rastemo kada živimo prema principima, a ne
pravilima. Potrebno je da imamo zakon u svom srcu, a ne na
kamenim pločama. Lav Tolstoj ovako to ilustruje:
"Čovek koji priznaje spoljašnji zakon sličan je nekome ko
stoji u svetlosti lampe koja je pričvršćena za stub. Svuda oko njega
je svetlost, ali ona nestaje ako želi da ode negde dalje. Čovek koji
priznaje Hristova učenja je kao čovek koji lampu nosi pred sobom
na dugačkom, ili ne tako dugačkom štapu: svetlost je ispred njega,
uvek osvetljava novo tle i uvek ga ohrabruje da ide dalje." 52

* Odbaci podelu sveto/svetovno. Koji dan je sveti,

subota ili ponedeljak? Čiji posao je važniji, posao pastora ili posao

51
Matej 5,17.
52
Citirano u Yancey, p. 198.

52
majke? Gde možemo bolje da služimo Bogu, u crkvi ili na radnom
mestu? Gde pre možemo da pronađemo Boga, na mestu za
jutarnju molitvu ili u noćnom klubu gde jedan tinejdžer pokušava
da izvrši samoubistvo?
Nema apsolutnog odgovora na ova pitanja; ali činjenica je da
se duhovni rast ne dešava u jednoj maloj rupi od našeg života i da
nije ograničen na ljudsko iskustvo veličine kaveza za golubove.
Kao što je C. S. Luis rekao: "Nema neutralnog terena u svemiru:
svaki kvadratni centimetar, svaki delić sekunde pripada Bogu, a
sotona pokušava da ga otme."53 Svi naši dani pripadaju Bogu, ne
samo jedan. Njegov hram su naša tela, a ne građevine sazidane
od cigle. Ako su naše oči i uši otvorene, možemo da Ga sretnemo
bilo kada, bilo gde. A svaki susret sa Njim biće izazov da rastemo.

* Budite realni. Možda je trebalo da ovo stavim na prvo

mesto u spisku, a ne na poslednje, ali ono se podjednako uklapa
svuda, jer nerealna informacija i nerealna očekivanja su baš takva
- nerealna. U našoj potrazi za istinom moramo da počnemo sa
onim što jesmo, a mnogi nikada ne pređu tu tačku, jer je
spoznavanje istine bolno. Ali, mi smo ono što jesmo, mešavina
snage i slabosti, dobrih i loših osobina, božanske prisutnosti i
ljudske prirode.
Anonimni alkoholičari imaju jednu izreku, "Ja nisam u redu, ti
nisi u redu, ali to je u redu." Čini mi se da je ovo prikladna izreka i
za hrišćane. Koliko god da rastemo, kada pažljivo pogledamo svoje
najdublje želje, shvatamo da nam ono što želimo jednostavno nije
na raspolaganju, barem ne pre neba. Hajde da kao pojedinci damo
53
Citirano u Peck, People of the Lie, p. 83.

53
sve od sebe, da pomognemo drugima duž njihovog puta, da
dozvolimo greške i da budemo realni.

Crkva šegrta
Rast ide u oba pravca: crkve rastu uporedo sa rastom
pojedinaca, a pojedini vernici rastu uporedo sa rastom crkve. Veliki
deo ove knjige primenjuje se podjednako na pojedinačni rast i na
rast crkve kao celine. Ali sve to zavisi od naše spremnosti da
prihvatimo da crkvu čine ljudi - pojedinci, šegrti. Rasel Baril kaže
da je "od suštinske važnosti da crkva ima strategiju učeništva, ako
je zainteresovana za dugotrajnu zrelost među svojim vernicima." 54
Da bi dobro služila svojim šegrtima, nadam se da će moja buduća
crkva da:

* Stavi učeništvo ispred članstva. Jevanđeoski nalog

kaže da stvaramo učenike, a ne samo "vernike" ili članove crkve.
Članstvo crkve je važno, ali učeništvo je mnogo važnije. Snaga
moje buduće crkve zavisi više od broja ljudi koji su redovno
uključeni u službu i bogoslužbeni život crkve, nego da li su upisani
u knjigu članstva crkve.

* Organizovati "prugu učeništva" koja će da se postara

da novi obraćenici dobiju tekuće šegrtstvo u hrišćanskom životu,
barem tokom prve godine od svog obraćenja Hristu. Ovaj period
obuke uključivao bi mentora - "iskusnog i poverljivog savetnika" 55 -
koji bi se sedmično sastajao sa novim učenikom, da bi ga vodio od

54
Rekindling a Lost Passion, p. 201.
55
Oxford Dictionary

54
prvobitnog iskustva obraćenja ka zrelom razumevanju i iskustvu
vere.
Rik Voren, u svojoj klasičnoj knjizi "Crkva vođena
namerom",56 poredi ovaj proces sa terenom za bejzbol. Važno je
da niko ne bude izostavljen na početnoj tački, bilo da se radi o
obraćenju ili o krštenju, i da svaki vernik zaokruži četiri baze. (Ako
to očekujemo od novih vernika, treba da očekujemo da ih zaokruži
i svaki vernik crkve koji radi sa novim vernicima.) Adventistička
verzija četiri baze može da bude sledeća:
Prva baza: Prihvatanje Isusa kao Spasitelja i Gospoda,
osnovno upoznavanje sa osnovnim doktrinama, krštenje i
prihvatanje u članstvo crkve.
Druga baza: Razvijanje ličnog molitvenog života,
proučavanje Biblije i druženje sa Isusom. To što ljudi prihvataju
Isusa i Njegova učenja i slažu se da žive hrišćanskim načinom
života ne znači i da oni imaju solidan molitveni život. Istraživanja
pokazuju da mnogi vernici crkve provode veoma malo vremena u
ličnoj molitvi ili proučavanju Biblije između sedmičnih crkvenih
sastanaka.
Treća baza: Otkrivanje i razvijanje duhovnih darova i služba
u skladu sa tim darovima.
Četvrta baza: Obučavanje u svedočenju, osposobljavanje
novog učenika da stiče učenike.

* Uspostaviti mrežu malih grupa kao osnovnu jedinicu

rasta u crkvi, za pojedine učenike i za zajednicu u celini. Ranije

56
Rick Warren, The Purpose Driven Church: Growth Without Compromissing Your Message and
Mission, p. 130.

55
spomenuti novi vernici mogu da budu ohrabreni da se pridruže
maloj grupi. Sigurnost brižne male grupe najbolje je mesto u
kojem će se novi vernici kretati duž pruge učeništva koja je gore
navedena.

Uzgajanje učenika? Ni jedan san ili vizija o mojoj budućoj

crkvi ne bi bio stvaran bez njih. Ako imamo njih, možemo da
očekujemo crkve koje rastu, crkve koje su veće i bolje od naših
crkava danas.

56
 Četvrto poglavlje

Veće i bolje
Ciljanje ka rastu i odličnosti

"Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi,
veli Gospod; Nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putevi
moji viši od vaših puteva, i misli moje od vaših misli." 57

Neki još uvek misle da je 144 000 58 bukvalan broj ostatka,

onih koji će živi dočekati Isusa kada On opet dođe. Prema tome,
imajući članstvo od preko dvanaest miliona, Hrišćanska
adventistička crkva ima ozbiljan problem! Zašto da stvaramo veću
crkvu i time još veći problem?

Veliko je lepo. Ili nije?

Srećom, Isus nas suviše voli da bi se igrao igrom bukvalnih
brojeva, a većina nas smatra da će biti mnogo više spasenih koji
će živi dočekati Isusa od 144 000. Ipak, ova misao o ograničenom
broju ostatka može da nas spreči da vidimo velike stvari i stvaramo
velike planove o našoj budućoj crkvi. Na kraju krajeva, ostatak je
ostatak i podrazumeva se da je on je mali.
Ali, koliko je mali? U poređenju sa konjem, pas je mali, ali je
div u poređenju sa mišem. Prvih 1 000 vernika u Britaniji smatralo

57
Isaija 55,8.9.
58
Otkrivenje 7,4; 14,1.

57
bi da je naše sadašnje članstvo od 20 000 ogroman cilj koji ne
može da se dostigne. Ipak, u poređenju sa sadašnjim brojem
stanovnika (56 miliona) 20 000 je malo (1:2 800). Naspram takvog
broja stanovnika, čak i milion adventista bio bi ostatak, broj koji ne
bi mnogo značio. Da li smo Bogu uskratili slavu kada smo svoj rast
ograničili razmišljanjem o malom broju?
Jedan pastor bio je ubeđen da je za nedovoljan uspeh
njegovog rada krivo odsustvo Božje sile u njegovom životu. Zato je
počeo da se moli za još sile. Dan za danom, padao je na kolena i
molio Boga da ga ispuni silom za rad, ali je iz dana u dan osećao
je kako mu nedostaje sile. Na kraju je, u očajanju, glasno povikao:
"Gospode, zašto ne uslišiš moju molitvu? Zašto me ne ispuniš
svojom silom." Zatim je dobio odgovor: "Sine moj, tvoji planovi su
tako mali da ti nije potrebna moja sila."
Mnogo šta može da ograniči brojčani rast crkve, ali
nedostatak VELIKIH snova i vizija je vodeći faktor. Razmišljaj o
sledećem.

* Čak i u zlatno pionirsko doba adventnog pokreta, crkvi je

rečeno da, "kada bi jednostavni ljudi bili ohrabreni da učine sve
dobro koje mogu, kada ruke koje sputavaju ne bi bile stavljene na
njih da uguše njihovu revnost, tada bi stotinu poslanika za
Hrista bilo tamo gde je sada jedan."59 Otprilike u isto vreme
čuo se još jedan poznati izazov: "Ako se ponizimo pred Bogom,
ako smo ljubazni i učtivi, nežni i milostivi, stotine će se obratiti i

59
Čežnja vekova, str. 201.

58
prići istini tamo gde je danas samo jedan."60 Prema tome,
veliki posao je moguć. To nije samo san.

* Veliki posao nije samo mogućnost: Gospodar žetve

postaraće se da on bude stvarnost. Imamo sigurnost da se "veliko
delo jevanđelja neće završiti manjim otkrivanjem Božje sile od one
koja je pratila njegov početak... Sada zraci svetlosti svuda prodiru i
istina se vidi u svoj svojoj jasnoći, a iskrena Božja deca kidaju veze
koje su ih do sada zadržavale. Usprkos sotoninih sila koje su se
udružile protiv istine, velik je broj onih koji će stati na stranu
Gospodnju."61

* Godine 1905, Elen Vajt62 je rekla da će doći vreme kada će

se u jednom danu obraćati mnogi, kao u dan Pedesetnice. Imajuči
u vidu našu sadašnju stopu rasta širom sveta, mogli bismo reći da
nismo daleko od tog dana. Ali, Elen Vajt nije govorila o
celokupnom rastu crkve. Ona je određeno govorila o Jevrejima.
Drugim rečima, prorečeno je da će se onoliko Jevreja obraćati u
jednom danu koliko se obratilo u vreme Pedesetnice i da će Bog
moćno da upotrebi Jevreje u završetku Njegovog dela. Da li u
blizini tvoje crkve postoji jevrejska zajednica? Ako postoji, šta tvoja
crkva sada može da uradi da bude spremna kada taj dan dođe?

* Nešto se događa! Mnogi posmatrači dele ubeđenje da se

danas Božji Duh kreće svuda i pokreće crkvu kao nikada pre. Mogli
biste to da nazovete "božanski nemir" koji čini da hrišćani teže da
60
Svedočanstva, sv. 9, str. 197.
61
Velika borba, str. 495, 496.
62
Članak, "The Need of Home Religion", Review and Herald, 29. June 1905.

59
crkva bude veća i bolja nego što je sada. Evanđeoska revnost,
ukazivanje i verovanje u Isusov drugi dolazak sada se vide u
mnogim hrišćanskim crkvama - a samo pre nekoliko godina činilo
se da je samo adventistima i malom broju drugih hrišćanskih
zajednica bilo stalo do evangelizma i verovanja u Drugi dolazak.

* Danas, više nego ikada ranije, sve više ljudi postaju

hrišćani. Bez obzira na podatke koji govore suprotno, širom sveta
postoji duhovno probuđenje koje uključuje Evropu i Veliku
Britaniju. Istina je da mnoge crkve propadaju i umiru, ali druge
rastu na neverovatne načine. Posebno kroz male grupe i crkve u
ćeliji, Biblija se proučava i deli mnogo opširnije i ličnije nego ikada
pre. Procene govore da je preko milion ljudi u Britaniji uključeno u
male grupe. U SAD-u taj broj je blizu petnaest miliona.

* Ko ili šta se nalazi iza kompjuterske i informativne

revolucije proteklih godina? Po prvi put u istoriji, informacije svih
vrsta mogu da se simultano prenesu velikoj većini svetskog
stanovništva i to za samo nekoliko minuta. Da li je to dobro ili
loše? Da li sve to može da se pripiše čovekovoj genijalnosti? Da li
je neprijatelj razvio današnju neverovatnu mašineriju kao sredstvo
za kvarenje stanovnika Zemlje, da bi sa sobom poveo što je više
moguće ljudi? Ili je to delo našeg nebeskog Oca koji voli svaku
osobu na Zemlji i očajnički želi da izrazi svoju težnju da Njegova
deca dođu kući?

60
 * Ovo je vek mladih. Bez obzira da li se to dopada nama
ostalima, kultura mladih uveliko odlučuje šta će da se dogodi, a šta
ne. Mladi imaju pravo glasa i u društvu i u crkvi kakvo nikada pre
nisu imali. Mladi su direktori, političari, spikeri na televiziji, filmske
zvezde, sportski heroji - i jevanđelisti. O ovom vremenu pisala je
Elen Vajt kada je rekla: "S takvom vojskom pravilno izvežbanih
radnika kakva bi mogla biti naša omladina, kako bi se brzo vest o
razapetom i uskrslom Spasitelju, koji će uskoro doći, mogla odneti
celome svetu!"63

Stičem duboki utisak da moja buduća crkva treba da bude

veća, i to na svaki način, nego što je sada! Veća u članstvu, sa
mnogo većim srcem, sposobna da više komunicira i da dopre do
različitih slojeva društva. Ali ona ne treba da bude samo veća - ona
treba da bude i bolja.

Zapazite lustere
Veoma je lako da se naviknemo na osrednjost: kada iz
sedmice u sedmicu isti ljudi dolaze u crkvu, kada rade isto i kada,
iz subote u subotu, pevaju iste pesme. Na ovaj način mnogi
propuštaju da zapaze ono što posetiocima prvo pada u oči. Na
primer, polomljeni lusteri.
Kada sam prvi put stigao u jednu crkvu, primio sam toplu
dobrodošlicu i uživao u zajednici. Ali ono što je na mene ostavilo
najveći utisak bili su polomljeni lusteri. Od osam lustera koji su
krasili crkvu, tri su bila polomljena, a svi su bili prljavi. Moja

63
Vaspitanje, str. 241.

61
primedba iznenadila je glavnog đakona. Lusteri su odavno takvi
kakvi jesu, niko to više ne primećuje!
Možda mislite da je ovo sitnica. Ali posetioci u našim
crkvama zapažaju takve stvari, a posebno dve od njih. Istraživanja
pokazuju da, više od bilo čega drugog, nekvalitetni crkveni bilteni i
prljavi toaleti kod posetioca ostavljaju negativan prvi utisak o crkvi
kao celini. Moja buduća crkva, a nadam se i vaša, vodiće računa o
"lusterima"; imaće privlačan, informativni bilten koji će posetiocima
da kaže sve što je potrebno da znaju i čiste toalete koji će se
održavati čistim tokom subotnog programa.
Ali, potrebno je da ovde budemo oprezni. Nema nikakve
koristi od ulaganja vremena i novca u toalete i biltene ako je ono
što oni predstavljaju takođe osrednje. Ja vidim kako moja buduća
crkva teži ka odličnosti u svemu. Shvatam da niko od nas ne može
sve vreme da bude ispravan u svemu, ali ono što radimo i kako
radimo treba da odražava, što je više moguće, važnost naše misije
i savršenost Onoga kome služimo. Barem treba da se potrudimo
da pronađemo razne "slomljene lustere" u našoj crkvi i da uradimo
ono što možemo da ih popravimo. Evo nekoliko ideja za početak,
govorimo o crkvenim sastancima:

* Neuredni sastanci. Bilo kom posetiocu na ovakvom

sastanku očigledno je da, iako su pojedini delovi bogosluženja
dobri, niko nije vodio računa o tome kako se oni međusobno
uklapaju, da bogosluženje nema određenog toka i da se sastoji od
mnogo nepovezanih delova. Dobro izabran odbor za
bogosluženja64 može da pomogne da se ovo ispravi i da, kad god
64
Vidi dodatak A koji više govori o formiranju i ulozi odbora za bogosluženja.

62
je to moguće, unapred okupi sve one koji učestvuju kako bi
planirali da služba bude koordinisana kao celina.

* Nepripremljeni učesnici. Iako je bogosluženje, subotna

škola, mala grupa, omladinsko ili evanđeosko bogosluženje dobro
planirano, nije dobro ako se vernicima učini da je propovednik
pripremao propoved na putu za crkvu, ili da je osoba koja je
određena da vodi svoju pozdravnu reč pripremila za vreme prve
zajedničke pesme. Crkvena bogosluženja i aktivnosti treba da budu
unapred planirani, a oni koji učestvuju treba dobro da se pripreme.
Tekst na sličici:
"Nemojte da slušate moj glas. Slušajte samo reči!"

* Bolna prethodnica. Ako je za dobrodošlicu i obaveštenja

potrebno pola sata, nešto nije u redu! Kada ima previše "posebne
muzike" ili najavljivanja aktivnosti crkve i propovednik počne da
propoveda već kada je vreme da se bogosluženje završi, možda
naši prioriteti nisu sasvim u redu. Po mom poniznom mišljenju, na
našim bogosluženjima uopšte ne treba da bude "prethodnice". Ako
ona ne može da se uklopi kao deo samog bogosluženja najbolje je
da se potpuno izbaci.

* Neverovatni uvodi. Ponekada su uvodi koji se daju za

goste i govornike dostojni dočeka same carice Savske! Ali kada se
skupimo na bogosluženje, potrebno je da upamtimo da nismo došli
da vidimo neku slavnu ličnost; došli smo da slavimo Boga, a u
Njegovom prisustvu svi smo na jednakom nivou. Kratki i

63
jednostavni uvodi su najbolji; nema potrebe da "posebne"
posetioce, kao što su vođe crkve i propovednici, učinimo važnijim
od naših prijatelja i porodice.

* Neosećajni instrumentalisti. Znam šta Biblija govori o

radosnoj buci pred Gospodom, ali ako ne mogu da čujem svoje
misli zato što se bubnjar odlično zabavlja, ili ako bi organista crkvi
učinio uslugu kada bi ih pustio da pevaju bez pratnje, mislim da
smo shvatili poruku. Više od bilo čega drugog, kvalitet muzike koja
se koristi u crkvi utiče na naše iskustvo o bogosluženju. Bolje je da
koristimo unapred snimljenu muziku nego muzičare koji nam
stvaraju neugodnu i sramotnu situaciju.

* Tržišno razmišljanje. Svoju buduću crkvu vidim kao

srećnu crkvu u kojoj je svaki vernik svestan slobode koju ima u
Hristu. Ali, ne želim da moja crkva bude bez reda, da izaziva nemir
i nepoštovanje. Ne mogu da očekujem da moji prijatelji, koji inače
ne idu u crkvu, razumeju zašto ljudi ulaze i izlaze sa bogosluženja
ili razgovaraju za vreme čitanja iz Biblije ili za vreme izvođenja solo
tačke saksofona, kada ni ja sam to ne razumem!

Verovatno imate svoje bolne primedbe o načinu na koji se

stvari odvijaju u vašoj crkvi, a ja ne predlažem da svi postanemo
super kritičari međusobnih sitnica. Ali, ako ste svesni nekih veoma
polomljenih "lustera", molim vas da u Hristovom duhu nađete
način da se oni poprave. Mi moramo da rastemo, a rastenje je ono
što Isusovi učenici treba da rade. Moja buduća crkva mora da

64
bude veća i bolja nego što je sada. Posetioci u mojoj crkvi treba
da pri odlasku kažu: "Ovo je stvarno bilo odlično." Onda će sigurni
navratiti još koji put.

65
 Peto poglavlje

Delimična ili cela istina?

Prava crkva mora da bude istinita

"I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako
imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa
sam."65

Na krstu: Istina
Mi imamo istinu

Šta je istina? Da li ste već pronašli odgovor na to pitanje?

Ono nije baš tako jednostavno kao što zvuči, zar ne? Kao
adventisti, mi ponekada kažemo da imamo istinu, ali da li je to
stvarno istina? Da li zaista razumemo istinu koju imamo? Da li
naših dvadeset i sedam osnovnih verovanja obuhvataju svu istinu
koja postoji? Vi znate odgovor na ova pitanja. Sigurno je da bi
moglo da bude bolje.
U svojoj fascinantnoj knjizi "Ragamufin Jevanđelje", Bernan
Mening citira tvrdnju Žana Danieloa da "istina postoji u umu,
dajući pravu važnost stvarima, onakva kakva ona jeste u
stvarnosti." Zatim dodaje: "Prava stvarnost je Bog." 66 Sam Bog je

65
1.Korinćanima 13,2.
66
Brennan Manning, The Ragamuffin Gospel, p. 134.

66
konačna i potpuna istina. Pošto je to istina, potrebno je da
pređemo dugačak put i u svom razumevanju istine i u njenom
sprovođenju, kao što je Elen Vajt često citirala. 67 Srećom, imamo
čitavu večnost da istražimo beskonačnost Božje istine.
Ova ista činjenica čini život Isusovog učenika tako punim
izazova. Isus je, zbog onoga što je bio, s pravom tvrdio: "Ja sam
put, istina i život." Ni jedan drugi verski vođa nije dao takvu izjavu
o sebi. Hrišćanstvo je jedina vera koja istinu izjednačuje sa
osobom. Prihvatanje istine, prema tome, znači mnogo više od
sticanja razumevanja i davanja verbalne saglasnosti za komplet
fino formulisanih doktrina ili učenja, bez obzira koliko su one same
po sebi korisne. Prihvatanje istine znači slediti Isusa, a slediti Isusa
je pitanje prihvatanja i shvatanja svega što On predstavlja dok
rastemo u ličnoj zajednici sa Njim. Kao posledica toga, možemo da
budemo mnogo bliži istini ako sa Pavlom odlučimo da ništa drugo
ne znamo "osim Isusa Hrista, i to raspetog", 68 nego ako insistiramo
da se istina sastoji samo od dvadeset i sedam osnovnih doktrina.
Ove doktrine su istina, ali one ne obuhvataju sve što je istina o
Isusu, niti sve što mi možemo da znamo i doživimo u zajednici sa
Njim.

Istina iza istine

Ne želim da kažem da doktrine nisu važne. Naravno da su
važne. Pitanje je, kakvu vrednost imaju doktrine crkve ako iza njih
ne stoji istina? Nema sumnje da je, od samog početka, naša crkva
bila vođena porukom. Naše Bogom dano razumevanje prošlosti,

67
Npr. White, Testimonies, vol. 5, p. 345.
68
1.Korinćanima 2,2.

67
sadašnjosti i budućnosti dovelo nas je do tačke u kojoj se danas
nalazimo. Ali, da li smo zadovoljni sadašnjim položajem? Da li ste
vi zadovoljni? Da ste zadovoljni verovatno ne biste čitali ovu knjigu
i razmišljali o crkvi budućnosti.
Ja, lično, vidim svoju buduću crkvu iznad položaja na kome
se danas nalazi, i u razumevanju i u sprovođenju istine. Da bi se to
dogodilo, potrebno je da moja crkva ima ne samo jasno definisane
doktrine i učenja, već i da shvati, bolje nego što je u prošlosti
shvatila, istinu koja okružuje ove doktrine. Poruka može da vodi
crkvu, ali šta vodi poruku? Odgovor se nalazi u omiljenom
biblijskom stihu: "Bogu tako omile svet da je i Sina svog
Jedinorodnog dao".69
Ovde su objašnjene dve velike istine o Bogu: Bog voli
bezuslovno i On daje bezrezervno. Prema tome, bilo bi dobro da i
ove dve istine budu deo identiteta naše crkve, pored naših
dvadeset i sedam osnovnih verovanja. Najčešći argument koji je
apostol Pavle koristio, naveden u citatu na početku ovog poglavlja,
kaže da možemo da "poznajemo" Pismo i da ga objavljujemo sa
strašću, ali ako ljubav ne natapa poruku i ne vodi njeno
objavljivanje, sve nam to ništa ne vredi.
Kako je važno da ovim velikim istinama damo važno mesto
ispred ostalih učenja i da naša crkva - moja buduća crkva, a
nadam se i vaša - bude poznata po svojim vrednostima i
principima za koje se zalaže, a ne samo po poruci! To mora da
bude crkva koja je vođena istinom, ne samo porukom. Otelovljenje
istine u Isusu izvor je sile hrišćanske poruke. On je to objasnio u
dve povezane rečenice koje je uputio Farisejima:
69
Jovan 3,16.

68
 "I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti."
"Ako vas, dakle, Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni." 70
Religija fariseja u Isusovo vreme bila je strogo definisana
određenim učenjima i detaljnim zakonima i pravilima. Nažalost, oni
su poznavali slovo zakona, ali im je duh zakona bio nepoznat.
Pošto "slovo ubija, a duh oživljuje"71, obični ljudi bili su privučeni
Isusu dok su pronalazili novi život i divnu slobodu u hodanju za
Njim, čak iako je Njegov put zahtevao mnogo više od puta fariseja.
Ovako treba da bude i danas.

Izjava o vrednostima
Značajno je da zabeležene Isusove propovedi više govore o
životnim vrednostima nego o doktrinalnim učenjima. Iako je Isus
jasno poučavao doktrinalne istine (stanje mrtvih, drugi dolazak,
subota, itd.), čini se da je Njegova prva briga bila da ukaže na
vrednosti koje odražavaju Božji karakter, zaokružuju odnose i
izgrađuju zajednicu. Neuspeh verskih vođa da razumeju svoju
ulogu bio je razlog najoštrijih ukora koje je On izgovorio. Oni su
davali desetak do poslednjeg listića začinskog bilja, ali su
zanemarivali ono što je "najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i
veru"!72
Kroz čuvenu propoved na Gori Isus je ustvari predstavio
Božje carstvo. Ona opisuje kakav je Car i kakvi su stanovnici
carstva, ili kakvi treba da budu i kako treba da se odnose jedni
prema drugima. Iako sadrži osvrte na zakon, brak, molitvu, post,
nebo i pristavsku službu, srž propovedi govori o motivima i
70
Jovan 8,32.36.
71
2.Korinćanima 3,6.
72
Matej 23,23.

69
stavovima, sili koja pokreće carstvo. Poniznost, milost, čistota,
dečja vera u Boga i ljubav prema neprijateljima prave su oznake
onih koji sačinjavaju carstvo, a ne samo poznavanje ili poštovanje
spoljašnjih zahteva zakona. Većina Isusovih parabola ima istu
temu.
Ako su vrednosti carstva bile važne Isusu, zar ne bi trebalo
da one budu podjednako važne i nama? Ako je Isus video potrebu
da ih izgovori, zar ne bi trebalo da i mi činimo isto, radi nas samih i
radi onih koji traže krštenje i članstvo u našoj crkvi? Pa zašto onda
to ne radimo? Zašto ne pokrenemo ovu temu na sastanku
crkvenog odbora, u razredu subotne škole ili na sastanku male
grupe i pokušamo da se složimo oko vrednosti koje su najvažnije
za život naše crkve? Zatim treba da te vrednosti učimo kao što
učimo doktrine. Vaš spisak može da liči na sledeći, ali treba da
bude sačinjen tako da odgovara vašoj crkvi.

Crkva - nova zajednica: Naše vrednosti:

* Isus kao centar naše poruke i misije
* Vođstvo i sila kroz molitvu
* Svaki vernik služi crkvi i zajednici
* Svaki vernik raste
* Međusobni odnosi puni ljubavi
* Autentična zajednica koja uključuje svakoga
* Međusobna odgovornost
* Otvorenost i iskrenost

Vrednost vrednosti

70
 Vrednosti pokreću srce, a ne samo um. Vrednosti određuju
kako živimo i imaju moć da menjaju druge živote. Kao što je
apostol Pavle jednom rekao, Božja dobrota vodi nas pokajanju. 73
Slično tome, vrednosti oblikuju i pokreću mesnu crkvu i odlučuju
kako će ona izgledati posetiocima koji dođu na bogosluženje.
Vrednosti verovatno određuju da li će mladi da ostanu u crkvi ili će
da je napuste. One takođe određuju da li će u crkvi biti duhovnog
rasta i pripreme za carstvo. To što sve više ljudi dolazi na
bogosluženja i što daju sve veći dar ne znači i da crkva raste
Božjim rastom.

Vrednosti istine
Sa evanđeoske tačke gledišta, važno je da zapazimo da su
crkve koje ostavljaju najveći uticaj na svoje društvo one crkve koje
naglašavaju hrišćanske vrednosti koliko i hrišćansku doktrinu.
Kristijan Švarc je u svojoj sveobuhvatnoj anketi otkrio 74 da sve
crkve koje rastu imaju osam zajedničkih karakteristika ili vrednosti,
bez obzira na doktrinalne ili kulturološke razlike. Drugim rečima,
bilo da se radi o protestantskim, katoličkim, karizmatičkim ili
konzervativnim crkvama, u zemljama u razvoju ili u razvijenim
zemljama, crkve rastu ako imaju osam ključnih karakteristika.
Nije nikakvo čudo što su adventisti ozbiljno shvatili Švarcov
rad. Četvrti i najveći godišnji samit o organizovanju crkava Seme,
koji organizuje Institut za evangelizam pri Severno-američkoj
diviziji, održan u junu 1999. godine, na Endrus univerzitetu, bio je

73
Rimljanima 2,4.
74
Christian A. Schwartz, Natural Church Development.

71
u potpunosti zasnovan na razvijanju tih osam karakteristika u
adventističkoj crkvi.
Možda se pitate kakva je povezanost između naslova ovog
odeljka i karakteristika crkava koje rastu. Povezanost je u tome što
se one trude da učine da stvarnost Božje istine bude na
raspolaganju, kao i da ima praktičnog značenja ljudima koje On
voli. Zato govorimo o vrednostima – o onome što je od suštinske
važnosti u hrišćanskom životu i životu crkve, po Hristovom uzoru.
Ukratko razmislite o ovih osam karakteristika koje Švarc navodi:

1. Sposobno vođstvo
Tamo gde je Luciferova ambicija da stekne moć za sebe i da
postane sličan Bogu, Hristova ambicija je da osposobi druge da svi
postanu ono što su stvoreni da budu. Pravo hrišćansko vođstvo,
prema tome, treba da pomogne pojedinim hrišćanima da postignu
svoj potencijal kao Hristovi propovednici. Ovo je sasvim različito od
ideje da hrišćanske vođe koriste radnike laike da im pomognu da
ispune svoje sopstvene ciljeve i vode svoju sopstvenu službu.

2. Laička služba orijentisana ka darovima.

Ova vrednost kaže da vernici najbolje služe kada služe
prema duhovnim darovima koje su dobili, a ne samo prema
talentima koje imaju ili veštinama koje su razvili. Talenti i veštine
korisni su u obavljanju zadataka, ali samo duhovni darovi mogu da
dovedu do promene života. Ukoliko vođe crkve i odbori ovo ne
shvate, oni su u opasnosti da, kada biraju vođe za službe u crkvi,
stavljaju četvrtaste čepove u okrugle rupe. U praktičnom smislu to

72
znači, na primer, da nema nikakvog smisla u određivanju nekoga
da bude učitelj u subotnoj školi ako on nema duhovnog dara za to.

3. Strastvena duhovnost
Bog nas ne spasava samo iz osećanja dužnosti, već zato što
se duboko brine za dobrobit svoje dece. On želi da izrazi tu
zabrinutost kroz svoju crkvu. Prema tome, crkva "teško može da
očekuje da doživi rast, sve dok njeni vernici ne nauče da žive svoju
veru sa zaraznim oduševljenjem i da tu veru dele sa drugima." 75

4. Funkcionalna struktura
Hristov život i Njegova smrt imali su mnogo više udela u
promeni života i mirenju ljudi sa Bogom nego starozavetni
ceremonijalni sistem koji je bio preteča Hrista. Iz tog razloga je
ceremonijalni zakon ukinut na krstu. Isto tako, crkve moraju da
prestanu da koriste programe koji su odavno zastareli i da
razmontira odbore i odeljenja koji više ne služe svojoj prvobitnoj
nameni. One moraju da preusmere način na koji koriste svoju
energiju i pomoćna sredstva, kako bi preneli jevanđelje i služili
društvu na najuspešniji i najefektniji način.

5. Nadahnuta bogosluženja
Baš kao što radosno bogosluženje predstavlja atmosferu
neba, tako će duh bogosluženja da prožima crkvu u kojoj vernici
ne samo govore o Bogu, već Ga i doživljavaju. Takvo bogosluženje
75
Isto, str. 27.

73
dobro govori o Njemu i čini da Njegovo obožavanje bude privlačno
drugima.

6. Kompletne male grupe

Zanimljivo je da Švarc izdvaja jednu karakteristiku od ovih
osam kao veoma važnu - "umnožavanje malih grupa",76 i to ne bez
razloga. Božja priroda je ljubav, jer On postoji od večnosti kroz
intimnu zajednicu Trojstva. Na nivou ljudskog iskustva, On najbolje
može da prenese svoju ljubav kroz male grupe ljudi čije jedinstvo
odražava Njegovo i koji iskreno brinu jedni o drugima.

7. Evangelizam orijentisan ka potrebi.

U celoj Bibliji, Bog je uvek Bog koji sreće svoj narod tamo
gde se on nalazi, u trenutku kada se pojavi potreba. Hristos je
prihvatio službu na isti način, pokazujući staranje u pristupanju
različitim ljudima na različite načine i ponašajući se prema njima
kao prema pojedincima. On nije koristio jedan te isti pristup za sve
ljude, tretirajući ih kao brojeve. Evanđelje danas dokazuje da je
najuspešnije tamo gde je njegova namera da se obrati ljudskoj
potrebi i da odgovori na pitanja koja ljudi postavljaju, umesto da
dokazuje određene doktrine.

8. Odnosi puni ljubavi

Kao što Švarc zapaža, "nepritvorna, praktična ljubav ima
božanski stvorenu magnetnu silu mnogo jaču od evanđeoskih
programa koji skoro u potpunosti zavise od verbalne

76
Isto, str. 33.

74
komunikacije."77 Stvoreni po Božjem liku, ljudi su načinjeni za
takve odnose. Bez njih oni nisu u potpunosti ljudi. Crkve u kojoj se
takvi odnosi namerno ohrabruju i razvijaju kroz male grupe
prirodno će biti privlačne i vernicima i nevernicima. Odnosi ljubavi
više od bilo čega drugoga čine istinu stvarnom.

Prava crkva
Većina nas shvatila je da bilo koja tvrdnja da pripadamo
pravoj crkvi mora da bude zasnovana na nečem mnogo većem od
dokaza o članstvu - kršteničke diplome. Isto tako, crkva ostatka
mora da bude zasnovana na nečemu što je značajnije od istorije
našeg pokreta. Crkva može da bude prava crkva samo ako
ispunjava božansku svrhu i misiju zbog koje je i nastala, bez obzira
na to šta za sebe tvrdi.
Biblijski opis Božjeg naroda koji živi u periodu neposredno
pre Hristovog povratka je jednostavan, ali dalekosežan: "Ovde je
trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu." 78 Ovo
očigledno obuhvata deset zapovesti i ono u šta je Isus verovao.
Ali, sigurno obuhvata i mnogo više od toga. Isus nam je takođe
naredio da volimo jedni druge i da idemo i stičemo učenike. 79 To
znači da crkva koja nije misionarska postaje diskvalifikovana od
svog zvanja crkve ostatka. A zajednica koja nije iskrena i puna
ljubavi u suštini i nije crkva!
Pri istraživanju koje je obavio specijalista i savetnik Džordž
Barna, jedine crkve koje se kvalifikuju kao autentične Hristove
crkve jesu one koje su izgrađene na šest osnovnih stubova:
77
Isto, str. 36.
78
Otkrivenje 14,12.
79
Jovan 13,34; Matej 28,19.

75
bogosluženju, evangelizamu, službi, vaspitanju i obučavanju,
izgrađivanju zajednice i pristavskoj službi. 80 Prema tome, jasno je
da moja crkva treba da gradi na ovim stubovima ako želi da ima
budućnost. Potrebno je da ona prihvati istine o vrednostima koje
je Švarc definisao i da im,prema mogućnostima, doda i druge koje
vernici smatraju vitalnim za rast i službu crkve.
Lično smatram da je veoma izazovno i ohrabrujuće
posmatrati šta su druge crkve i pokreti učinili ili čine u ovom
pravcu i kako one rastu kao rezultat toga. Mislim da možemo
mnogo da naučimo od njih, zato ovde dajem samo dva primera.

Primer A: Crkva u ćeliji Ova organizacija je ogranak

internacionalnog pokreta crkva-ćelija koji prihvata crkve različitih
veroispovesti koje teže ka crkvama modela ćelija. Doktrine se
razlikuju, ali vrednosti su zajedničke. Oni su, u njihovom
tromesečnom žurnalu,81 objavili sedam ključnih vrednosti:
* Isus u centru. Sastanak sa Isusom je srž svega. Samo
Isus menja ljude.
* Svaki vernik u službi. Svaki vernik oseća da ima zadatak
i ključnu ulogu u probuđenju.
* Svaki vernik raste. Svaka osoba preuzima odgovornost
za svoju ličnu svetost i rast u svom hodu sa Hristom.
* Umnožavanje. Širenje Jevanđelja i sticanje učenika je srž
ćelije.
* Ljubav koja žrtvuje. Isus je svoju ljubav pokazao kroz
žrtvu. Njegova ljubav predstavlja izazov svima nama.

80
Isto, 89.
81
Cell Church U.K.

76
 * Zajednica. Izgrađivanje odnosa unutar i izvan ćelije
stvara zajednicu.
* Iskrenost. Iskrenost je životna snaga zajednice i vrata ka
hrišćanskom rastu.

Primer B: Crkva Vilou Krik, Čikago. Većina adventista na

zapadu čuli su za ovu divnu crkvu koja je nadahnula hiljade crkava
da postanu mnogo važnije savremenim ljudima, mnogo više
usmerene evanđeoskom radu i mnogo srdačnije raspoložene. I mi
možemo ponešto da naučimo od crkve koja ima četrnaest hiljada
vernika i koja svake godine krštava preko hiljadu novih obraćenika.
Stariji pastor Bil Hajbels navodi deset verovanja koja su bila vitalna
za uspešnu službu njegove crkve:82
* Sveto učenje. Verujemo da je sveto učenje glavni
pokretač promene u životu pojedinaca i crkve.
* Izgubljeni su važni. Verujemo da su izgubljeni ljudi
važni Bogu i zato crkva treba da ih smatra važnima.
* Kulturološka relevantnost. Verujemo da crkva treba da
bude kulturološki relevantna, a istovremeno doktrinalno čista.
* Autentičnost. Verujemo da Hristovi sledbenici treba da
pokažu autentičnost i teže ka stalnom rastu.
* Služba zasnovana na darovima. Verujemo da crkva
treba da radi kao jedinstvena zajednica u kojoj pristavi koriste
svoje duhovne darove.
* Odnosi puni ljubavi. Verujemo da odnosi puni ljubavi
treba da prožimaju svaki deo života crkve.

82
Lynne and Bill Hybels, Rediscovering Church, pp. 183-194.

77
 * Rad malih grupa. Verujemo da se promena života
najbolje dešava u malim grupama.
* Izvrsnost. Verujemo da izvrsnost proslavlja Boga i
nadahnjuje ljude.
* Darovito vođstvo. Verujemo da crkvom treba da
upravljaju oni koji imaju dar vođstva.
* Potpuno predani sledbenici. Verujemo da je potpuna
predanost Hristu i Njegovom delu normalna za svakog vernika.

Možda ste, poput mene, u prošlosti bili u iskušenju da

pomislite da je biti adventista mnogo teže nego biti običan
hrišćanin i da je to razlog zašto druge crkve rastu. Neka nam bude
oprošteno! Neke od crkava koje najbrže rastu postavljaju velike
zahteve i traže mnogo veću predanost od nas. Ponovo pogledajte
vrednosti i verovanja koje smo upravo imenovali. Možda svi vernici
u vašoj sadašnjoj crkvi svetkuju subotu i daju desetak, ali da li su
poslušni istini iza istine, istini u Isusu?

Živeti po istini
Crkva je ono što vernici naprave od nje. Mi smo crkva i zato
svi treba da se pitamo šta znači živeti po istini u svom ličnom
životu. Za neke to jednostavno znači "ne govoriti laži" ili "govoriti
istinu" kao što smo učeni kod kuće ili u školi. Ako si ti razbio
prozor, priznaj to i prihvati posledice - nemoj da bacaš krivicu na
nekog drugog. Za druge to je brutalna iskrenost, obično o tuđim
manama. To znači "kaži onako kako jeste", uz pucanje iz svih
pušaka - bez obzira na štetu koja može da se nanese nečijim

78
osećanjima ili reputaciji. Koliko je potencijalnih učenika bilo trajno
odbijeno od crkve zbog očajne želje dobronamernih, ali
nemilosrdnih vernika da "zakucaju subotu" ili da istaknu da dobri
adventisti ne nose nakit? Previše, čini mi se.
Test na sličici:
7 zala
Možda ne verujete u to, ali ovo je istina. Poznajem jednog
starešinu crkve koji je pre nekoliko godina tvrdio da je posvedočio
svakom domu u svom gradu. Njegov metod bio je jednostavan.
Posle uvodnog pozdrava, odmotao bi poster sa deset zapovesti, a
zatim osobu na vratima upitao da li poštuje svih deset, uključujući
i subotu. Kada bi odgovor bio "ne", on bi odmotao drugi poster
koji je prikazivao sedam zala i objasnio da će zla zadesiti osobu
koja ne prihvati istinu. Da li je on iznosio pravo učenje? Verovatno.
Da li je svedočio o istini? Apsolutno ne! Zato i nije iznenađujuće da
se niko nije obratio u istinu.
Živeti po istini znači mnogo više od neizgovaranja laži ili
prenošenja poruke, čak iako poruka govori o Isusu. Da li to
jednostavno znači truditi se da budemo kao Isus? Istina je da je
ovo cilj, ali već smo zapazili da je sličnost Isusu kao putovanje koje
nikada ne stiže do svog cilja, jer je Isus Bog, a Bog je beskonačan
i On nam je dao celu večnost da postanemo slični Njemu. Ne,
živeti po istini je nešto što je prisutno sada i ovde. Istina ne govori
samo o Bogu, ona govori i o nama.
U terminima svetske mudrosti, ono što je suprotno istini je
laž. U terminima Božje mudrosti, ono što je suprotno istini nije
istina. To nije samo izgovaranje laži, već život u laži. Bog je

79
konačna Istina, a Isus lično predstavljanje te Istine nama, dok se
veliki neprijatelj Istine predstavlja kao otac laži:

"On je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema

istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.
A meni ne verujete, jer ja istinu govorim."83

Ubistvena namera đavola nastala je iz njegove

nesposobnosti da živi po Božjoj istini. On je želeo nešto što nije
mogao da dobije (obožavanje) i zato se pretvarao da je nešto što
nije (jednak Bogu). Iz istog razloga, pokušaj fariseja da ubiju
Isusa84 nastao je iz njihove nesposobnosti da se pomire sa
Njegovim prisustvom. Oni su želeli nešto što nisu zaslužili
(poštovanje) i zato su se pretvarali da su nešto što nisu (svetiji od
drugih ljudi).
Nije ih uznemiravalo samo Hristovo učenje o Njegovom
jedinstvenom odnosu sa Bogom, iako su smatrali da su Njegove
tvrdnje hula dostojna smrti. Istina koja je farisejima bila toliko
odbojna nalazila se u činjenici da im je samo Njegovo prisustvo
otkrivalo istinu o njima, o njihovoj sopstvenoj neistini. Sećate se,
oni su pripadali onoj istoj grupi ljudi koja se nadala da će (lažno)
da optuži Isusa tako što će pred Njega da dovede ženu koja je bila
uhvaćena u preljubi koju su sami namestili. Bili su veoma svesni
sramote koju im je Isus naneo kada je otkrio poznavanje njihovih
grešnih tajni napisavši ih na prašini pored uzdrhtanog tela
užasnute žene.

83
Jovan 88,44b.45.
84
Stihovi 37, 40, 59.

80
 Ono što današnje crkve i oni koji se nazivaju hrišćanima ne
smeju da propuste u ovoj priči je obećanje o slobodi koje je
ponuđeno posebno onim farisejima koji veruju u Njega. 85 Oni su
bili zadivljeni onim što su već videli i čuli. Hristove reči dodirnule su
žice njihovog srca i oni su bili verom privučeni Njemu. 86 Ali,
očigledno da su bili spremni da idu samo dotle, a ne i dalje. Nisu
bili spremni da priznaju da su i dalje u ropstvu i da im je potrebno
oslobađanje. Oni su bili duboko uvređeni idejom da mogu da
pronađu slobodu samo ako postanu učenici ovog poniznog
Galijejca.
Ovakva vrsta samopredanja, koje je značilo priznavanje
istine o sebi, Bogu i ljudima, bila je žrtva koju oni nisu bili spremni
da podnesu. I zato, iako je Isus priznao da su oni Avramovi
potomci, istina je bila da su, u životu, i dalje bili deca đavola.
Nazvao ih je licemerima, varalicama ili lažovima koji tvrde da su
nešto što nisu. Takav život u laži ima za rezultat najgoru vrstu
ropstva, jer je to ropstvo iz kojeg nema izbavljenja, nema
spasenja.
Gde vidite sebe i svoju crkvu u ovoj priči? Da li ste i vi krivi
za život u laži? To je sasvim moguće. Ovaj vek je, više od bilo kog
drugog, vek pretvaranja u kojem se beznačajno oblači u sjaj, u
kome su ljudi zavedeni onim što nije stvarno. Pop zvezde, filmski
producenti i sportski heroji verovatno imaju više glasa u
postavljaju društvenih standarda i prioriteta u odnosu na verske
vođe, političare ili profesore na univerzitetu. Dobar izgled i dobar

85
Stihovi 30, 31.
86
Desire of Ages, p. 466.

81
osećaj postao je važniji od dobrote. Imidž je sve. Čak i za
hrišćane. Čak i za crkve.
Adventisti sedmoga dana, verovatno više od mnogih
hrišćana, lako mogu da padnu u istu zamku kao i fariseji. I mi
imamo pažljivo osmišljeni spisak verovanja, baš kao i oni.
Očekujemo da se vernici povinuju standardima o načinu života,
uključujući odevanje, ponašanje, ishranu i zabavu, baš kao što su
to i oni očekivali. I kao što su oni imali mentalnu sliku o dobrom
fariseju, i mi znamo kako treba da izgleda, zvuči, pa čak i miriše
dobar adventista sedmoga dana. Baš kao što su oni želeli da
društvo ima dobro mišljenje o njima, tako i mi želimo da ljudi
pozitivno misle o nama.
Pitanje je kako možemo da stvorimo i zadržimo tu ličnu i
zajedničku sliku? Ako radimo po Hristovom načinu ili po načinu
varalice? Kao što smo već videli, moguće je da počnemo da
sledimo jednoga, a završimo sledeći drugoga. Da li i mi, poput
velikog varalice, dajemo lažne tvrdnje o sebi ili crkvi? Da li
ponekad preterujemo u opisivanju svojih dostignuća i lažemo o
svom pravom stanju? Ili, poput Isusa, živimo po istini? To je
iskreno pitanje i ako nismo spremni da damo iskreni odgovor,
varamo sami sebe. Brenan Mening ističe da se "prilikom
svetkovanja subote, kao i u svakoj dimenziji našeg postojanja,
mnogi od nas pretvaraju da veruju da smo grešnici. Kao posledica
toga, sve što možemo da radimo je da se pretvaramo da verujemo
da nam je oprošteno. Kao rezultat toga, čitav naš duhovni život je
lažno pokajanje i lažno blaženstvo."87

87
The Ragamuffin Gospel, p. 136.

82
 Ako su pojedini hrišćani sposobni za takvo pretvaranje, i
crkva je sposobna za to. A posledice života u laži iste su za crkvu
kao i za pojedince - izolacija od prave slike sveta. Teolog Ditrih
Bonhofer strastveno je pisao o potrebi crkava da prihvate
stvarnost i potrebi hrišćana da među sobom žive u istini. Razmislite
o sledećem:

"On koji je sam sa svojim gresima potpuno je sam. Moguće

je da hrišćani, usprkos zajedničkom bogosluženju, zajedničkim
molitvama i svim svojim druženjima na bogosluženju, ipak budu
prepušteni svojoj usamljenosti. Konačno probijanje do zajednice
ne nastaje zato što, iako imaju međusobnu zajednicu kao vernici i
kao odani ljudi, oni nemaju zajednicu kao grešnici. Pobožna
zajednica nikome ne dozvoljava da bude grešnik. Zato svako mora
da sakrije svoj greh od sebe i od zajednice. Ne usuđujemo se da
budemo grešnici. Mnogi hrišćani su neizrecivo zastrašeni ako se
među pravednicima otkrije grešnik. Zato ostajemo sami sa svojim
grehom, živimo u lažima i licemerstvu. Činjenica je da smo
grešnici!"88

Tekst na sličici:
Kako si?
Sve je odlično!
Nije se mnogo toga promenilo od kada su ove reči napisane,
bilo u ljudskoj prirodi, bilo u crkvi. Baš kao što je pojedincima
najteže da priznaju svoju potpunu grešnost i svoju očajničku
potrebu za milošću, tako je i hrišćanskoj zajednici bolno da
88
Life Together.

83
otvoreno prizna svoje zajedničke greške. Mnogo je lepše govoriti o
dostignućima zajednice, a ne o gubicima; o otvaranju novih
crkava, a ne o zatvaranju starih. Trijumfalizam nastaje mnogo
lakše od realizma. Volimo da imamo dobar osećaj o sebi i da dobro
izgledamo u očima drugih. Ali, iako blistavi izveštaji mogu da
stvore privremeni dobar osećaj, ako su oni daleko od istine imaće
za rezultat razočarenje, a mnogi koji traže istinu potražiće je na
drugom mestu.
Potrebno je da prihvatimo istinu, ne samo o Bogu već i o
sebi, i da počnemo da živimo po istini. U tome nema ničega čega
bi trebalo da se bojimo, jer nam istina daje ono čemu smo se uvek
nadali, uključujući slobodu da budemo ono što jesmo, bez potrebe
da se pretvaramo. Kao što Judžin Pitersen kaže u svom
jedinstvenom prevodu Rimljanima 5,2:
"Mi otvaramo svoja vrata Bogu i u istom trenutku otkrivamo
da je On već otvorio svoja vrata nama. Otkrivamo da stojimo tamo
gde smo se uvek nadali da možemo da stojimo - u širokom
prostranstvu Božje milosti i slave, stojimo visoki i uzvikujemo
izraze proslavljanja."89

Moja buduća crkva mora da bude vođena istinom u najširem

smislu te reči. A to ne treba da bude tako teško samo ako
promenimo svoje zahteve i stavove - najpre prema samom Bogu, a
zatim i prema ljudima, ženama i deci koji daju značenje našem
životu. Jedino tako Hristos može sve da nas ujedini.

89
The Message.

84
 Šesto poglavlje

Srž tematike
Sve je o Isusu

" A Onome koji može još izobilnije sve činiti šta ištemo ili
mislimo, po sili koja čini u nama, onome slava u crkvi po Hristu
Isusu u sve naraštaje va vek veka. Amin."90

Ne tako davno, u jednom malom gradu živeo je jedan

bogati, ljubazni i velikodušni gospodin (koga ćemo nazvati
gospodin V, zbog velikodušnosti). Gospodina V poznavali su i voleli
svi zbog svega što je radio i davao da bi grad bio prekrasno i
bezbedno mesto za život. Stanovnici su mu toliko mnogo dugovali
- dečji prostor za igru u parku, novo krilo bolnice, naučnu
laboratoriju u školi, dnevni centar za stare, i još mnogo toga - da
su odlučili da izraze svoju zahvalnost tako što će da pripreme
proslavu za ceo grad. Ulice i zgrade bile su ukrašene, bila je
pripremljena posebna hrana, angažovani su zabavljači, a ljubazni
gospodin V bio je pozvan da bude počasni gost.
Proslava je bila veoma uspešna. Svi su otišli kući umorni, ali
srećni. Ovakav način izražavanja zahvalnosti učinio je da se ljudi
osećaju još bolje nego što su očekivali. Što se tiče gospodina V, on
je mislio da je najsrećniji čovek na svetu. Proslava je bila tako
90
Efescima 3,20.21.

85
uspešna da je ponovljena i naredne godine, a bila je još bolja od
prethodne. Ponovo je gospodin V bio u centru pažnje, ponovo je
događaj zbližio ljude i učinio da se ponose na svoju zajednicu.
Postepeno, bez ikakve namere sa ičije strane, proslave u čast
gospodina V postale su godišnji događaj. Svake godine posebni
dan se proslavljao, a događaj je, iz godine u godinu, bivao sve veći
i bolji od prethodnih.
Onda se jedne godine dogodilo nešto nezamislivo. Proslava
je skoro bila završena; hrana je bila potrošena i bilo je vreme za
govore zahvalnosti, kada je jedan od organizatora, sasvim
slučajno, upitao kako je sada već stari gospodin V. Ispostavilo se
da ga niko nije video. To nije bilo nikakvo čudo jer je gospodin V
bio kod kuće, dremao je u svojoj fotelji pored kamina, potpuno
nesvestan onoga što se događalo. Teško da možete da ga okrivite.
Svake godine su se planovi o proslavi čuvali u tajnosti do zadnjeg
časa, što ni te godine nije bio izuzetak. Ali, kada je došao poslednji
čas, oni su potpuno zaboravili da ga pozovu! Tako je narod
proslavljao, mada je nedostajao pravi razlog za proslavu.
Takve stvari nikada ne bi trebalo da se dogode, ali ponekad
se događaju, čak i najboljima među nama. U slučaju da mislite da
nikada ne biste mogli da budete krivi za takvu omašku, slika
najozbiljnije omaške opisana je u Svetom pismu, posebno za vas i
za mene - ovu generaciju. Govornik je sam Isus i On poziva
hrišćane koji tvrde da su deo Njegove crkve poslednjeg vremena:
"Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori
vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom." 91

91
Reči iz Otkrivenja 3,20 upućene su crkvi u Laodikeji.

86
 Zapanjujuće, zar ne? Isus ustvari stoji pred svojim
sopstvenim vratima. To su Njegova vrata jer, u terminima Svetog
pisma, On je venčan sa osobom koja je unutra, bez obzira da li se
radi o pojedinom hrišćaninu ili o crkvi kao celini. Upućena crkvi u
Laodikeji, ova poruka namenjena je onima koji su nekada imali, ili
su mislili da imaju, posebnu zajednicu sa Njim. Ali nešto nije u
redu. Iako se još nisu razveli, muž (Hristos) i žena (crkva ili
hrišćanin) žive odvojenim životom i Isus je došao da moli za
pomirenje. Ne zbog toga što je On uzrok problema - ženina ljubav
postala je mlaka. Zato Isus kuca na vrata srca. On bi mogao silom
da uđe ako to želi, ali On nije takav. Ova vrata moraju da se
otvore iznutra.
Šta se ovde stvarno događa? Možda je to nelogično, ali evo
hrišćanina koji živi bez Hrista. Evo crkve koja peva, moli se i sluša
propovedi - a Boga ostavlja sa spoljašnje strane vrata. Pored
činjenice da je ulaz zarastao u korov, pošto je prošlo mnogo
vremena od kada su vrata poslednji put otvorena, hrišćanin izgleda
kao hrišćanin i crkva izgleda kao crkva. Unutra se odvija proslava,
ali nedostaje Onaj kome je proslava namenjena. Ovo je svetovni
hrišćanin i svetovna crkva. Oni veruju da Bog postoji i svake
sedmice proslavljaju život, smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Ali
zaboravljeno je Isusovo živo prisustvo; tako su proslave
hrišćanskog načina života i bogosluženja samo formalnost.
Setite se, možda smo vi i ja i naša sadašnja crkva opisani u
ovoj slici. Mi možda živimo svojim hrišćanskim životom, radimo
ono što smo oduvek radili, iz sedmice u sedmicu, iz subote u
subotu, ali smo potpuno van dodira sa Isusom i sa stvarnim

87
svetom kome nas je On poslao da služimo. Najgore od svega je
što možda uopšte ne shvatamo da postoji problem.
Možda osećamo da je sve u redu. Dok posmatramo sebe u
ogledalu možda mislimo da imamo pravo da kažemo: "Nije loše.
Nije ni brilijantno, ali nisam gori od pastora Smita, to je sigurno."
Crkveni odbor može da napravi godišnji pregled članstva, popis
crkvenih zgrada i finansija i da bude prilično zadovoljan datim
stanjem. Pošto je posle evangelizacije kršteno dvadeset osoba,
pošto je održan uspešan seminar o pristavskoj službi, pošto je
pokrenuta nedeljna kuhinja za siromašne i pošto je nabavljeno
novo ozvučenje, svima izgleda da je crkva "bogata i da se
obogatila",92 da joj ništa ne treba osim, naravno, još više onoga
što već ima.
A to možda nije mnogo u Gospodnjim očima. On gleda nas,
gleda svoju crkvu, i možda vidi samo duhovno siromaštvo,
golotinju i slepilo.93 Zašto? Zato što Gospod, kao što je jednom
rekao proroku Samuilu, "ne gleda na šta čovek gleda: Čovek gleda
šta je na očima, a Gospod gleda na srce."94 Čak i kao hrišćani,
nama je lakše da svoje hrišćanstvo merimo spoljašnjim merilima,
kao što je poznavanje Pisma, nastup propovednika i hora, članstvo
crkve, novac u banci, građevine, nameštaj, događaji, programi,
pravila i standardi, dok Isus meri samo jednim merilom: kvalitet
naših odnosa - međusobnih odnosa, a posebno odnosa sa Njim.
Mora da postoji mnogo različitih razloga zašto vidimo toliko
drugačije od Boga. Možda je jedan od njih što nam se čini da je
slika koju Biblija slika o Bogu previše dobra da bi bila stvarna. Taj
92
Otkrivenje 3,17a.
93
Stih 17b.
94
1.Samuilova 16,7.

88
portret bezgranične milosti, bezuslovnog oproštenja i prihvatanja,
beskrajne ljubavi i očinske nežnosti ne može da se uporedi sa
unapred zamišljenim idejama koje imamo o Bogu. Možda je, kao
što C. S. Luis predlaže, ljudima lakše da misle da je Bog sličniji
njima: mrzovoljan, osvetoljubiv, zaboravan, odlučan da nam
pokaže gde je naše mesto. Ali kao što on ističe: "Ako ne verujete
da Apsolutni strastveno želi da bude naš Prijatelj i naš Voljeni,
onda odbacite to naočigled apsurdno shvatanje... Ali, ne možete
da budete hrišćani ukoliko ne verujete u to."95
To je krajnja linija. Hrišćanstvo "nije u osnovi moralni kodeks
već misterija natovarena milošću; ona nema suštinsku vrednost
kao filozofija o ljubavi već kao ljubavna afera; ona ne govori o
stegnutim pesnicama koje drže pravila, već o primanju dara
otvorenih ruku."96 Čudo nad čudima, taj dar je Isus.
Da podvučemo očigledno, hrišćanstvo govori o Hristu. On je
srž tematike. Ako on nije centar svega, crkva je prividna, prazna
ljuska. Ukoliko ne služimo sa svesnim osećajem o Njegovoj
prisutnosti među nama, mi stvarno ne služimo. Ukoliko nam svaka
od dvadeset i sedam osnovnih doktrina ne pomaže da negujemo
naš odnos sa Njim, ona nema značenja. Ukoliko oni kojima
služimo, hrišćani i nehrišćani, ne osete božansko-ljudski Isusov
dodir u njihovom životu, mi gubimo vreme radeći Gospodnji posao.
Moja buduća crkva mora da bude centrirana na Hristu, iznad svega
ostalog! Prema tome, treba malo bliže da pogledamo i razumemo
šta to može da znači u praktičnom smislu. Radi lakšeg proučavanja

95
C. S. Lewis, The Problem of Pain, pp. 49,50
96
Brennan Manning, p. 214.

89
srži tematike, razmatramo je kroz četiri naslova: srž zajednice, srž
bogosluženja, srž naše poruke i srž evangelizma.

Srž zajednice
Crkva može da bude velika ili mala. Ona može da bude
vlasnik svoje zgrade ili da se sastaje u iznajmljenoj prostoriji iznad
bioskopa. Pastor može da bude mlad ili star, iskusan ili neiskusan,
dinamičan propovednik ili informativni učitelj. Može da bude
mnogo ili malo talenata u njoj; bogosluženje može da bude
savremeno ili tradicionalno. Ali ništa od toga neće učiniti da moja
crkva u suštini bude bolja ili gora od neke druge. Ustvari, moguće
je da imamo najbolje crkvene prostorije i aktivnosti, ali da ipak
nemamo pravu crkvu. Setite se, crkva nije ni građevina ni
organizacija, već ljudi, sa Isusom u centru. U suštini, crkva je
jedinstvena božansko-ljudska zajednica:

"Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među
njima."97
"Njega dade za glavu crkvi, nad svima, koja je telo Njegovo,
punina Onog koji sve ispunjava u svemu."98

Divno obećanje, divna istina. Ali ne možete da imate jedno

bez drugoga. Možete da se sastajete sa drugim krštenim vernicima
crkve u divnoj crkvenoj zgradi, da pevate himne ili da proučavate
Bibliju, a da ne doživite "crkvu". S druge strane, možete da
pozovete prijatelja koji nije hrišćanin na partiju kuglanja i upoznate

97
Matej 18,20.
98
Efescima 1,22b.23.

90
ga sa nekim prijateljima hrišćanima, i da taj prijatelj stekne utisak
o tome kakva je prava crkva i kako ona deluje. Kako to? Zato što
kad se hrišćani sastaju u Njegovo ime - gde god da se to događa -
Isus je sa njima, ne samo u smislu da ih ima četvoro tamo gde ih
je troje, već u smislu da živi u njima i kroz njih, da se otkriva u
njima i kroz njih jer su Njegovo telo.

Njegov život, a ne naš

Pošto je crkva najpre sačinjena od Božjeg naroda, a ne od
zgrada ili organizacije, predložio bih da definicija života
autentičnog hrišćanina takođe definiše i život autentične
hrišćanske zajednice. Po mom mišljenju, teško je nadmašiti ovu
definiciju: "A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad
živim u telu, živim verom Sina Božjeg, kome omileh, i predade
sebe za mene."99

Verovatno možete da se prisetite različitih primena ovih reči

u vašoj crkvi. Dok ih ja primenjujem na moju buduću crkvu,
postavljam nekoliko pitanja:

* Da li je moja crkva spremna da bude "razapeta sa Hristom"

i da bude više zainteresovana za Njegov život nego za svoj? Da li
je spremna da Njega radi rizikuje svoju reputaciju, ili je njeno
preživljavanje mnogo važnije?

* Da li smo milostivi prema Marijama Magdalenama u našoj

zajednici kao što je Isus bio milostiv prema njoj?
99
Galatima 2,20.

91
 * Da li je moja crkva više zainteresovana za stvaranje
hrišćana nego stvaranje adventista sedmoga dana? Šta se kotira
više na našoj agendi - učeništvo ili članstvo u crkvi?

* Postoji li osećaj da je Isus, kao Glava tela, lično uključen u

proces donošenja odluka u crkvi? Da li njome strogo upravljaju
pravila i propisi, ili se odluke ponekad donose onako kako On
komunicira, direktno kroz duhovne darove vernika?

Hristocentrično jedinstvo
Čini mi se da se ovih dana više nego ikada govori i piše o
jedinstvu, što govori da smo svi u potrazi za njim. Svi želimo
jedinstvo, ali kako da ga postignemo? Pošto je svet postao
globalno selo, ljudi su na mnogo načina bliži jedni drugima nego
što su ikada bili, ali su na druge načine veoma razdvojeni. Što nas
bliže sile tržišta pokreću ka jedinstvenoj globalnoj kulturi, to više
težimo da sačuvamo svoje kulturne razlike. Nažalost, do izvesne
mere to isto događa se i u crkvi. Prepreke nepoverenja i dalje dele
jednu grupu od druge. Zid podele koji je Isus došao da sruši i dalje
čvrsto stoji na nekim mestima. Vreme je da krenemo i srušimo ga
jednom zauvek!
Verujem da će moja buduća crkva da bude mesto gde
jedinstvo više nije problem, pošto se izvor i centar jedinstva
premestio sa mesta na kojem se čini da se sada nalazi. Hajde da
se suočimo sa tim: nikada nije planirano da centar hrišćanskog
jedinstva bude zajednički način života, jedan jedini oblik

92
bogosluženja, ili čak slaganje o svakom detalju naših verovanja,
već je planirano da centar bude Osoba - Isus Hristos. Hristova
molitva nije jednostavno bila "da svi jedno budu", već da "u nama
jedno budu".100 Šta to znači, kada se radi o jedinstvu crkve?
Kao što smo videli u četvrtom poglavlju, postoji divna lična
sloboda kada smo "u Hristu". Kao što je objasnio u svojoj prvoj
propovedi u sinagogi,101 On je došao da nas oslobodi od svega što
nas sprečava da budemo ljudi kakvim nas je stvorio da budemo.
Hrišćanska poruka to ohrabruje. Crkva ne treba da bude skup
verskih klonova ili stereotipa, već divni prikaz ljudske različitosti.
Prema tome, bila bi parodija kada bi se od hrišćana očekivalo da
izgube svoj lični identitet da bi postigli jedinstvo. Ako je sloboda
Božji dar nama, što i jeste, mi treba da proslavljamo tu slobodu i
sve što ona znači. A to znači proslavljanje naših razlika, a ne
njihovo prikrivanje ili odricanje od njih.
Pitanje je kako možemo da budemo ujedinjeni i različiti u isto
vreme? Odgovor je - na isti način na koji se to dešava u ostatku
Božjeg stvaranja. Crkva je kao telo;102 ono dobro obavlja svoju
funkciju zato što ima mnogo različitih delova, a ne usprkos tome.
To isto važi i za čitav ekosistem: on cveta zbog raznolikosti unutar
njega, a ne usprkos tome. Očigledno je da čitav svemir deluje na
ovaj način.
Jedna od lepota našeg solarnog sistema je u tome što su
ostalih osam planeta tako različite od naše planete Zemlje. Jupiter
je mnogo veći; Saturn ima one divne prstenove; Pluton je
najudaljeniji od Sunca. Svaka planeta ima svoju jedinstvenu orbitu,
100
Jovan 17,21.
101
Luka 4,18.19.
102
1.Korinćanima 12,12-29.

93
što znači da su u jedno vreme određene planete mnogo bliže
jedna drugoj nego u drugo vreme. Šta ih sve drži zajedno? U
osnovi, to čini Sunce. Sunce je centar svake pojedinačne orbite,
iako su sve one različite. Šta više, gravitacija svake planete utiče
na orbitu svih drugih planeta, pomažući joj da se zadrži na svom
kursu. rezultat je savršena ravnoteža, jedinstvo nebeskih tela,
zahvaljujući sili gravitacije.
To što važi u svetu nebeskih tela može da važi i u duhovnom
svetu. Baš kao što se solarni sistem sastoji od sunca i devet veoma
različitih planeta koje se u različitim orbitama kreću oko njega,
crkva se sastoji od Isusa i veoma različitih ljudi koji žive veoma
različitim životom "u Njemu". Baš kao što gravitacija Sunca
povezuje sve planete u jedan solarni sistem, tako nas ljubav
Božjeg Sina povezuje u jednu hrišćansku zajednicu - čak i kada
smo veoma udaljeni! Jedinstvo se nalazi u komunikaciji sa Njim.
Ova vrsta jedinstva u komunikaciji je jedinstvena. Pošto je "u
Hristu", ona nije vođena sebičnim ili ideološkim motivima, već
ljubavlju. Skot Pek opisuje ovu ljubav kao "spremnost da čovek
proširi sebe radi negovanja svog duhovnog rasta ili duhovnog rasta
drugih".103 Po mom mišljenju, to je jedna od najboljih definicija
Božje ljubavi. Ona govori o davanju, a ne o uzimanju. Ova ljubav
pokrenula je Isusa da postane manje od onoga što je bio da bi
nama pomogao da postanemo više od onoga što jesmo, a ljubav
mora da nas pokreće.

"Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu, koji,

ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se uporedi s
103
M. Scott Peck, The Road Less Travelled, p. 85.

94
Bogom; Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši
kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek. Ponizio sam sebe
postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove. Zato i Bog Njega
povisi, i darova Mu ime koje je veće od svakog imena."104

Ujedinjeni - ali različiti. Tako možemo da budemo u Hristu.

Mi možemo dovoljno sazreti u Hristu, biti dovoljno sigurni u našem
odnosu sa Hristom, da nas ne ometaju oni koji drugačije misle od
nas i deluju u drugačijoj crkvenoj orbiti. Ja želim da moja buduća
crkva ohrabruje individualnost svojih vernika. To isto želim i za
vašu buduću crkvu. Očekujem dan kada će se crkve širom zemlje i
sveta razlikovati mnogo više nego sada. Svaka će, bez sumnje,
ostati crkva adventista sedmoga dana; svaka će, bez sumnje, biti
deo svetske adventističke zajednice. Ali svaka će da bude
drugačija, jedinstvena, dok ohrabruje razvoj jedinstvenih ljudi u
svom članstvu i dok odgovara na jedinstvene potrebe društva
kojem služi. Različite crkve za različite ljude! Ali to neće da bude
problem. Jer je srž ove zajednice Hristos.

Srž bogosluženja
Ako Isus treba da bude srž naše zajednice, On mora da bude
i srž bogosluženja. Ali šta to znači? Kao što moliti se bez prestanka
ne znači bukvalno se moliti čitavog dana, tako i Hristo-centrično
bogosluženje znači mnogo više od pričanja o Njemu tokom
bogosluženja. Interesantno je zapaziti da u Novom zavetu postoje
dve grčke reči za bogosluženje, koje se koriste za opisivanje
perioda vremena ili okupljanja ljudi, povezano sa činom
104
Filibljanima 2,5-9.

95
bogosluženja. Prihvatljivo bogosluženje ima mnogo više veze sa
sedmodnevnim žrtvovanjem svog života u službi Njemu. 105
Subotno bogosluženje prihvatljivo je samo kao deo života
bogosluženja. Radi se o prepoznavanju i doživljavanju Hristovog
prisustva od početka do kraja tih perioda koji su odvojeni u ovu
svrhu.
Uzmite, na primer, tipičan program subotnog bogosluženja.
Šta smatrate da je bogoslužbenije, subotna škola ili drugi deo
bogosluženja? A u okviru celokupnog bogosluženja, šta mislite koji
deo je najbogoslužbeniji, a koji deo je najmanje bogoslužben?
* Pevanje pre početka bogosluženja;
* Obaveštenja;
* Uvodna pesma;
* Čitanje iz Svetog pisma;
* Molitva;
* Proučavanje pouke;
* Priča za decu;
* Posebna muzika;
* Propoved;
* Blagoslov.

Većina ljudi verovatno smatra da je drugi deo bogosluženja

bogoslužbeniji od subotne škole, i da molitva više obožava Boga
od priče za decu. Što se obaveštenja tiče, njih skoro da možemo
potpuno da izbacimo, ali ne bi bilo nikakve svrhe u dolaženju u
crkvu ako ne bi bilo propovedi. Da li sam u pravu? Možda i nisam.

105
Rimljanima 12,1.

96
 Da li ste ikada slušali propoved koja nije govorila o Hristu?
Da li ste rekli: Najmanje jednom?! A da li ste ikada prolili koju suzu
za vreme obaveštenja? Jeste? Nadam se da shvatate šta želim da
kažem. Svaki deo može da bude važan deo bogosluženja ako je
hristocentričan. Ako je odlazak u crkvu sedmična obaveza, verski
ritual kroz koji prolazite od uvodne pesme pa do blagoslova, ništa
neće da se dogodi. Ali, ako se od početka do kraja očekuje živo
Hristovo prisustvo, čitavo naše subotno jutro može da bude
bogoslužbena reakcija na tu prisutnost - uključujući i pauzu između
bogosluženja! Kako bi uopšte moglo da bude drugačije?
Verovatno postoje samo dva zahteva da bi bogosluženje bilo
hristocentrično:
ispravni stavovi - ispravno razmišljanje i ispravne aktivnosti -
ispravno obavljanje stvari.
Koliko god da je odličan i hristocentričan određeni deo
bogosluženja, ako vernici dođu sa pogrešnim stavovima i
očekivanjima, oni neće imati pravi bogoslužbeni doživljaj. S druge
pak strane, ako vernici dođu sa ispravnim stavovima, a samo
bogosluženje ima mnogo propusta, bogoslužbeno iskustvo biće
pokvareno. Hajde da malo detaljnije pogledamo ova dva područja.

Ispravno razmišljanje
Iz iskustva znate da se pravo bogosluženje ne realizuje tako
brzo kao paljenje sijalice pritiskom na prekidač. Da biste doživeli
iskustvo Hristove prisutnosti, potrebno je da imate pravilne
stavove. Ne govorim ovde o važnosti dolaska u crkvu na vreme ili
izbegavanje prepirke na putu u crkvu, iako je oboje poželjno.

97
Govorim o ispravnom načinu razmišljanja o Bogu i o nama. Drugim
rečima, da li imamo nešto zbog čega želimo da obožavamo Boga?
U četvrtom poglavlju govorili smo šta znači živeti po istini. Ne
može da bude pravog bogosluženja ako stalno ne prihvatamo
istinu o sebi i zadivljujuću istinu o Bogu koji zna kakvi smo i koji
nas prihvata i voli takve kakvi jesmo. Pošto su ljudi crkva, a ne
građevine, ne može da bude pravog bogosluženja ako ne
prihvatimo činjenicu da je “jevanđelje milosti neodoljivi poziv da
volimo druge na isti način”.106 Bogosluženje je priznavanje i
proslavljanje odnosa, a ne dostignuća.
Što se tiče subotnog bogosluženja, mogli bismo da naučimo
daleko više kada bi smo tokom sedmice učestvovali sa Isusom u
onome što Mu je najvažnije - dovođenju ljudi k Njemu i dovođenju
ljudi u međusobnu zajednicu. Dok gledamo kako On radi u
ljudskim životima, uključujući i naš, ne moramo da čekamo subotu
da bismo proslavljali Hrista kojem služimo.
U vezi s ovim, vredno je spomenuti da sve više i više
adventista otkrivaju da je subotno bogosluženje postalo bolje nego
ikada od kada su se uključili u malu grupu koja se sastaje
sredinom sedmice. S jedne strane, male grupe daju jedinstveno
okruženje za susret sa živim Hristom kroz zajednicu i bogosluženje,
a to iskustvo može da se prenese na zajedničko bogosluženje
subotom. S druge strane, dobro organizovana služba malih grupa
može da skine određeni pritisak sa subotnog bogosluženja. To nas
dovodi do drugog zahteva koga treba ispuniti da bi bogosluženje
bilo hristocentrično:

106
Brennan Manning, p. 213.

98
 Ispravan rad
Jedan od razloga zašto subotno bogosluženje nije uvek sve
ono što bi moglo da bude jeste to što u njega pokušavamo da
upakujemo previše toga. Možda je to zato što je jedino tada na
okupu cela crkvena porodica i mi mislimo da moramo to da
iskoristimo da sve postignemo - propovedanje, poučavanje,
druženje, reklamiranje, obaveštavanje, organizovanje,
diskutovanje, sakupljanje, deljenje, svedočenje, služenje i još
mnogo toga. Umesto da uživamo u subotnom miru i odmoru, mi
postajemo nervozni, jer ništa nismo mogli da obavimo dovoljno
dobro, i iscrpljeni, jer smo pokušali da u subotu uradimo mnogo
više nego što je potrebno.
O ulozi malih grupa u crkvi govorićemo na drugom mestu u
ovoj knjizi, ali dovoljno je da ovde kažemo da mnoge stvari koje
pokušavamo da uradimo subotom mogu mnogo uspešnije da se
obave u malim grupama tokom sedmice, a da sama subota bude
ono što joj je i namena - hristocentrični dan proslavljanja i
obnavljanja.

Nema smetnji
Ključ za hristocentrično bogosluženje je da se usmerimo i
ostanemo usmereni na Njegovo prisustvo i na iskustvo i praksu
Njegove milosti. Mnogo toga može da pomogne ili da ometa ovo
iskustvo:
* tema: svako bogosluženje treba da bude prilika da
posetilac razume jevanđelje i nauči istinu o Bogu, a da hrišćani
prodube svoje poznanstvo sa Njim. Oni koji više vole pristup

99
“oganj i sumpor” treba da uzmu jedan list iz knjige propovedi
najboljeg Propovednika:
“Hristova omiljena tema bio je Božji očinski karakter i
Njegova neizmerna ljubav. Ovo znanje o Bogu bio je Hristov dar
ljudima, a taj dar On je poverio svom narodu da ga prenese
svetu.”107
* organizacija i tok: bogosluženja su obično unapred
dobro isplanirana, tako da svaki deo teče unutar određene
hristocentrične teme. Odbor za bogosluženje može da bude veoma
koristan u ovome.
* upotreba muzike na bogosluženju: mnoge pesme nisu
samo bogoslužbene himne, već i način za učenje doktrine. One
imaju svoje mesto, ali najbolje bogoslužbene himne su one koje se
usmeravaju na Božju ličnost i dela, posebno one koje se pevaju
Njemu, a ne o Njemu. Vreme za pevanje pesama u nekim crkvama
koristi se samo kao popunjavanje vremena između dva dela
bogosluženja, ili da prekine ljude koji pričaju, što nije veoma
bogoslužbeno. To takođe može da poništi uticaj “uvodne himne”.
Mnogo je bolje da se između dva dela bogosluženja napravi pauza,
a da drugi deo bogosluženja otpočne pevanjem pesama pre
početka koje zamenjuju uvodnu himnu.
* važnost. ukoliko tumačenje Biblije, stil muzike, tema
propovedi, molitveni jezik, itd., nisu značajni, ukoliko posetioci nisu
sa propovedaonice “vođeni” tako da razumeju šta se dešava,
učešće u bogosluženju biće minimalno.
* strahopoštovanje: strahopoštovanje nije ćutanje već
prirodna reakcija na svesnost o Božjoj veličini i dobroti. Radosno
107
Ellen G. White, Testimonies for the Church, vol. 6, p. 55.

100
proslavljanje jednako je prikladno u Njegovom prisustvu kao i
molitveno pokajanje. Stalni pozivi sa propovedaonice na
strahopoštovanje mogu da imaju suprotan uticaj.
* društvo na propovedaonici: da li je stvarno neophodno
da svi oni koji učestvuju u bogosluženju sve vreme sede na
propovedaonici? Verovatno bi oni, kao i vernici u crkvi, mogli
mnogo bolje da se skoncentrišu na bogosluženje kada bi sedeli u
prvom redu kada ne uzimaju učešća.
Pretpostavljam da sve ovo zvuči prilično kritički, ali moja
namera je da to bude konstruktivno a ne destruktivno. To je molba
da se uozbiljimo u vezi sa organizovanjem bogosluženja - u punom
smislu te reči. Potrebno je da prestanemo da se igramo crkve i da
naučimo da budemo crkva na bogosluženju.

Tekst na sličici
Smrt
Subota
Svetinja
Sud
7 zala

Srž poruke
U šta tačno adventisti sedmoga dana veruju? Kakav treba da
bude naš poseban doprinos hrišćanskoj crkvi? O čemu stvarno
govori trostruka anđeoska vest? Drugi pisci možda bolje mogu da
odgovore na ova pitanja, a ova knjiga treba da vas ohrabri da
sagledate svoju buduću crkvu i da krenete prema njoj, umesto da

101
ostanete sa strane zbog teoloških detalja. Ali, u njoj ima mesta za
jedan važan zaključak:
“Hristova žrtva pomirenja velika je istina oko koje se
okupljaju sve ostale. Da bismo pravilno razumeli i cenili svaku
istinu Božje reči od njene prve do poslednje knjige, moramo je
proučavati u svetlosti koja zrači sa krsta Golgote.” 108

Ne tako davno, kad god bih držao seriju biblijskih predavanja

ili podučavao krštenički razred, obično sam o spasenju u Hristu
govori kao o temi, zajedno sa razmatranjem o stanju mrtvih,
milenijumu, suboti i ostalim temama. Držao sam jedno predavanje
o opravdanju, drugo o posvećenju i to je, otprilike, bilo jedino
vreme kada je Hristos bio centar poruke. Iako sam pokušavao da
nešto od onoga što je Hristos rekao uključim u ostala proučavanja,
ne mogu iskreno da kažem da je cela poruka - adventistička
poruka onako kako sam je ja razumeo i iznosio - bila stvarno
hristocentrična.
Sada počinjem jasnije da sagledavam stvari i dopada mi se
ono što vidim. Adventna poruka je posebna jer se Isus na
jedinstven način nalazi u njenoj srži. To uključuje i komplikovane
delove iz Knjige Otkrivenje, iako se možda slažete da na tom
području treba još dosta da radimo. Moja buduća crkva ne može
da tvrdi da je posebna ako je odvojena od poruke koju treba da
podeli; a ako Isus nije srce i duša te poruke, onda je bolje da je ni
ne delimo! Ne možemo reći da je naša crkva bolja od drugih
crkava i nikada ne smemo da kažemo da oni koji pripadaju drugim
crkvama znaju o Njemu manje od nas. Reč je samo o tome da
108
Evangelizam, str. 150.

102
poruka koju nam je Bog poverio ima jedinstveni potencijal da
proslavi Isusa, a ako to sada ne vidimo, jednog dana biće nam
jasno.

Dobra vest, a ne loša

Hrišćani i njihova poruka nisu uvek imali pozitivan ton, zato
nije nikakvo čudo što adventisti nailaze na poteškoće. Ako su
hrišćani uopšte poznati kao kvarioci raspoloženja, onda su
adventisti poznati po onome što ne smeju da rade, ne mogu da
rade ili ne treba da rade, ma kakav razlog da postoji za to. Ali, ako
smo stvarno ozbiljni kada je u pitanju naša misije i ono što jesmo,
potrebno je da se nekako pokaže istina. Potrebno je da razumemo,
doživimo i podelimo sa drugima da je naša poruka dobra a ne loša
vest.
Bog je znao da ćemo morati da pređemo težak put u
objavljivanju poruke pa je možda zato učinio da Jovan vidi ona tri
glasnika iz Otkrivenja koji nose “večno jevanđelje” da ga objave
svima na Zemlji. Šta možemo da učinimo da se sa negativnog
modaliteta prebacimo na pozitivan? Odgovor se nalazi u Isusu.
Kao što verovatno znate, Elen Vajt su često pitali da li poruka
o opravdanju verom u Isusa ima neke veze sa porukom trećeg
anđela iz Otkrivenju 14, a njen odgovor je uvek bio isti: “Da, to je
neosporno vest trećeg anđela.”109 Božja poslednja poruka ljudima
ista je kao što je oduvek i bila: sve je u Isusu.” Isusova ličnost,
Njegova ljubav prema nama i ono što je On uradio i radi za nas je
blago koje treba da podelimo jedan sa drugim i sa našim
prijateljima koji nisu hrišćani. Nemamo ništa vrednije da
109
Isto, str. 150.

103
ponudimo. Moja buduća crkva mora da nauči kako dobro da deli
vest da bi poruka bila neodoljiva!

Hristocentrične subote
Najočiglednija istina o adventistima je da svetkuju subotu.
Stavljajući po strani način na koji živimo svoj život tokom sedmice,
činjenica je da naše svetkovanje subote može upečatljivije da
stvori pozitivnu ili negativnu sliku Boga u ljudskom umu od bilo
kog drugog našeg verovanja. Zato u mojoj budućoj crkvi centar
svakog bogosluženja mora da bude Isus. Da li treba da se
popravimo u ovom području?
Ako nekolicinu adventista pitate zašto svetkuju subotu i zašto
drugi treba to isto da čine, verovatno ćete dobiti jedan od sledećih
odgovora:
* Zato što to kaže Biblija.
* To je uspomena na stvaranje.
* To je obaveza zapisana u deset zapovesti.
* To je ispit naše vernosti Bogu.
* Zato što je nedelja “žig zveri”.

Kada sam kroz anketu koju sam obavljao godinama pitao

vernike da li smatraju da je svetkovanje subote obaveza, većina je
odgovorila sa da. Svi znamo da je subota mnogo više od toga, ali
je i obaveza i prema tome ona nije uvek radosno, oslobađajuće,
hristocentrično iskustvo kakvo treba da bude. A to je i utisak koji
su naši prijatelji koji nisu adventisti stekli o nama, pa nas zato neki
od njih nazivaju legalistima.

104
 Pošto subota ima centralnu važnost u našoj poruci i pošto je
način na koji svetkujemo subotu javno pokazivanje šta dobra vest
o Isusu znači nama, treba malo pažljivije da proučimo kako je Isus
razumeo i svetkovao subotu.

Dan proslavljanja
Čini se kao da je subota za Isusa bila dan proslavljanja. Od
Njegove prve subotne propovedi do poslednjeg subotnog čuda,
stalna poruka bila je: “Ima više dobrih vesti nego loših. Bog je živ,
i On je tu da pomogne ”; zato su Ga obični ljudi i voleli. Nažalost,
nisu svi bili zadovoljni zbog te poruke, jer ona nije odgovarala
njihovom tradicionalnom, donekle mazohističkom pogledu na
subotu. Zato se Isus, iako Božji sin, oko pitanja svetkovanja
subote suočio sa mnogo više sukoba i protivljenja nego oko bilo
čega drugog.
Subota obično nije bila srećan dan za obične ljude u Isusovo
vreme. Stalno čitamo da su ljudi subotom bili ljuti, uznemireni,
uplašeni i očajni. Živeli su u stalnom strahu da mogu nesvesno da
prekrše jedno od hiljadu subotnih pravila. Pišući kao lekar, Luka je
zabeležio da su mnogi bolesnici čekali da sunce u subotu zađe pre
nego što potraže izlečenje od Isusa. Zašto? Zato što su se bojali
onoga što bi moglo da im se dogodi ako subotom potraže izlečenje
od Isusa.

105
 Tako su subote odlazile i dolazile. Bog je bio među svojim
narodom; ovaj izvanredni Isus hodao je među običnim ljudima i
ženama; ali te subote bile su dani žalosti umesto radost, tame
umesto svetlosti, usamljenosti umesto ljubavi, sukoba umesto
proslavljanja. Kakva sramota! Nije namenjeno da bude tako. Isus
je bio odlučan da to ispravi.
On nije morao da radi to što je radio subotom. On nije
uživao u sukobu i rado bi ga izbegao. Izgleda kao da je On
namerno radio ono što je izazivalo protivljenje, jer je subotom
izlečio dva puta više ljudi nego bilo kojim drugim danom.
Očigledno je time hteo nešto da kaže - da je subota dar. Nikada
nije trebalo da ona postane obaveza.
Pomislite kako bi izgledala subota provedena sa Isusom.
Zamislite prizore iz sledećih priča i shvatite principe koji su činili da
Mu subota bude tako posebna:

Princip: subota je stvorena za naše dobro (Marko

2,23-28).
Prizor: Isus i Njegovi učenici šetaju kroz žitno polje, idući na
bogosluženje. Učenici su, verovatno, propustili doručak i bili
gladni; zato počinju da kidaju i jedu žito. Fariseji ih optužuju da su
prekršili subotu. Isus smatra da između ovakve aktivnosti i
svetkovanja subote nema nikakvog sukoba.
Primena: Subota je stvorena da ispuni naše potrebe. Mi
nismo stvoreni da se uklopimo u subotu. Jedan od subotnih
blagoslova je da, kadgod je to moguće, treba unapred da se
pripremimo za subotu kako bismo bili slobodni da se usmerimo na

106
važnije stvari u životu, posebno na izgrađivanje odnosa sa Bogom i
drugim ljudima. Subota mnogo više govori o Stvoritelju i Njegovoj
porodici, a ne samo o stvaranju.

Princip: Isus je Gospodar subote.

Prizor: Isti kao i gore navedeni. Verske vođe sukobe se sa
Isusom oko tumačenja zakona u vezi sa subotom. On tvrdi da je
konačni autoritet o ovoj temi.
Primena: Srž subote je Isus, a ne hrana na vašem stolu, ili
druga pravila i propisi. Njegova reč i Njegov primer treba da nam
budu dovoljni, čak iako izgleda da su starozavetni zahtevi za
svetkovanje subote prilično legalistički.

Princip: Dobra dela podudaraju se sa svetkovanjem

subote (Matej 12,9-14; Marko 3,5).
Prizor: Isus je izlečio oduzetog čoveka u crkvi (hramu), u
subotu. Iste verske vođe koje su se sukobile sa Isusom u žitnom
polju ponovo Ga izazivaju. Oni vide nesklad između pomaganja
bližnjima i svetkovanja subote, a Isus vidi sklad.
Primena: Poštovanje zakona (zakon oslobađa ljude 110) sastoji
se od dobrih dela, a ne samo od uzdržavanja da činimo zlo. U
pozitivnom smislu, dolazak subote može da označi povećanje
mogućnosti da činimo dobra dela, kao što je to Isus činio, i da
subota na ovaj način donese posebne blagoslove. Sve što
oplemenjuje naš stav prema životu, ili nam pomaže da potpunije
živimo i dublje učestvujemo u životu bližnjih, sve što obnavlja ili

110
Jakov 1,25; 2,12.

107
poboljšava život deo je Božje namere za subotu. To je dan za
proslavljanje života!

Princip: Subota je dan oslobađanja (Luka 13,10-17).

Prizor: U prepunoj sinagogi Isus primećuje ženu koja
osamnaest godina nije mogla uspravno da stoji zbog bolesti koju
joj je zadao sotona. Isus je izlečio zato što je bila subota, a ne
usprkos tome, kao da je subota bila najbolji dan u sedmici da se to
učini. Službenici u sinanogi bili su izvan sebe od besa, ali narod Ga
je proslavljao.
Primena: Subota je mnogo više od proslavljanja stvaranja -
ona je proslavljanje obnavljanja. Blagoslovena i posvećena od
strane Hrista, subota je najprikladniji dan da svi ljudi i žene prime
oslobođenje od onoga što ih vezuje.111

Veoma je dobro da pročitamo sve priče o Hristovoj subotnoj

službi, kako bismo stekli potpunu sliku o tome kako je On
razumevao značenje i svrhu subote. Izgleda da je celokupna
Njegova misija bila neraskidivo povezana sa Božjim darom
spasenja i sa subotom.

Prednost adventista
Hristov odnos prema suboti podrazumeva da oni koji je
razumeju i svetkuju sa Njim u središtu imaju jedinstvenu prednost
nad drugim hrišćanima koji ne razumeju ovu poruku. Gde god da
je išao, ljudi su se radovali što su gledali subotu u svetlosti
Njegove slave i Njegovu slavu u svetlosti subote. Ništa se nije
111
Luka 4,16-21.

108
promenilo. Toga dana, više nego bilo kog drugog Isus je sretao
svoj narod u milosti i sili da izleči i obnovi. Zato subotom treba da,
više nego ikada, svedočimo o Njegovom isceljenju i oslobađajućem
prisustvu među nama. Subota donosi rekreativnu energiju koja je
potrebna ovoj umornoj generaciji pod stresom. Subota je stvorena
i za njih!
Subota je jedinstvena prilika da se doživi i razume značenje
spasenja. Iako je naša prednost da svakog dana živimo u Božjoj
slavi, subota je dan kada se Njegova slava izliva sa posebnim
bogatstvom, u posebnom središtu. Samo zbog toga naša subotna
bogosluženja treba da budu više evanđeoska, više osetljiva prema
onima koji traže, nego što su bila pre.

Tekst na sličici
Dobrodošli u crkvu
Najbolje je da u subotu ujutro budete na ovom mestu

Verovatno bismo mogli da navedemo i druge prednosti.

Potrebno je da moja buduća crkva bude malo direktnija o suboti, a
malo manje apologetski raspoložena od jučerašnje crkve.
Ovde ne govorimo o obavezi već o prilici. Subota je najpre
prednost, a ne dužnost. Ona nije još jedan ispit ili još jedan
problem, već velika prednost na životnom putu. Treba da bude
prilično očigledno da Hristos nije samo srž subote, već srž čitave
poruke.

Srž evangelizma

109
 Ako je Isus srž svega - naše zajednice, našeg bogosluženja i
naše poruke - ko zna šta On može da postigne kroz svoju crkvu?
On je već jednom bio srž teme i rezultat je bila Pedesetnica. Da li
treba da očekujemo išta manje? Ne verujem. Najbolji dani za
evangelizam još uvek su budući dani i dobro bi bilo da se
pripremimo za njih! Isus iz jevanđelja treba da bude srž
evangelizma. To znači da treba voditi ljude ka Isusu i slediti
Njegov metod.

Vođenje ljudi ka Isusu. Evangelizam - objavljivanje Dobre

vesti - mora da se bavi dovođenjem ljudi ka Hristu kroz veru, a ne
prihvatanjem sistema verovanja ili članstva crkve. Stjuart Murej
govori o tome:
“Mi živimo u društvu koje je bolesno od hrišćanstva, ali tek
treba da sretne Isusa. Moguće je da će se priča o Isusu, a ne
doktrinalna verovanja o Isusu, pokazati kao naše najbolje
evanđeosko sredstvo".
Volter Vink predlaže: “U duhovnoj renesansi, za koju
verujem da se rađa, ovog puta neće Pavlova poruka pokretati srca,
kao što je bilo za vreme Reformacije i Veslijevskog probuđenja,
već Isusova ljudska ličnost.”112
Nekadašnje generacije adventista možda su smatrale da je
njihova osnovna misija da pozivaju hrišćane iz drugih crkava u
njihovu, ali to sigurno više nije naša misija. U mnogim delovima
sveta manje od 10 posto stanovništva ide u neku hrišćansku crkvu.
Da li treba da zanemarimo ostalih devedeset posto, ili je
odgovornost drugih crkava da obavljaju pravi evangelizam?
112
Stuart Murray, Church Growth Digest, Autumn 1999, p. 10.

110
 Naravno, istina je da ono što radimo nije evangelizam ako se
Hristos ne nalazi na početku svega, u srži svega i na kraju svega.
Nemojmo da se zavaravamo: veliko mnoštvo može da dolazi na
naše sastanke - može da se održi mnogo krštenja i članstvo crkve
može da raste, ali to samo po sebi nije dokaz uspešnog
evangelizma. Naš nalog je da stvaramo učenike, 113 potpuno
predane Hristove sledbenike - ništa više, ništa manje. Kao što je
On objasnio:
“I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin
čovečiji da se podigne. Da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego
da ima život večni: I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću
privući k sebi. Isus mu reče: Ja sam put i istina i život; niko neće
doći k Ocu do kroza me.”114

Slediti Njegov metod. Očigledno je da nijedan drugi

metod neće biti uspešan. Postoji samo jedan način.
“Samo primenom Hristove metode u pridobijanju ljudi može
se postići pravi uspeh. Spasitelj se družio sa ljudima kao Onaj koji
im želi sve najbolje. On im je iskazivao svoju naklonost i ljubav,
pomagao im u njihovim potrebama i sticao njihovo poverenje.
Zatim ih je pozivao: Hajdete za mnom”.115

Ovaj metod začuđujuće je jednostavan! Toliko je

jednostavan da smo često skloni da ga zanemarimo ili odbacimo. U
poređenju sa savremenim metodama koje crkva i evanđelisti
koriste, mi bismo verovatno rekli da je sulud ili neuspešan da ga
113
Matej 28,19.
114
Jovan 3,14.15; 12,32; 14,6.
115
Zdravlje i sreća, str. 121.

111
sam Hristos nije pokazao. Ali, on je zapisan u jevanđeljima da ga
svi vide; ko bi se usudio da predloži bolji način! Dodao sam
sledeća svoja zapažanja, jer smatram da mogu da budu važna:

* Radi se o ljudima, a ne o tekstovima za dokazivanje.

Čini se da su obični ljudi češće postavljali pitanje da li to uspeva
nego da li je to istina. Bilo im je dosta stalnih sukoba među
verskim vođama oko detalja koji su bili nevažni za njihov život.
Isusova služba bila im je kao dah svežeg vazduha, jer su znali da
je On više zainteresovan za njihove potrebe nego za dokazivanje
nečega ili nadmoć u prepirkama.

* To je način života. Očigledno je iz jevanđelja da

evangelizam nije bio samo još jedan zadatak za Isusa, već
sveobuhvatni cilj Njegovog života. Za Isusa traženje izgubljenih
nije bio neki program ili događaj sa početkom i završetkom, već cilj
za svih 365 dana u godini. Pomaganje, lečenje, poučavanje,
propovedanje, pa čak i hranjenje- sve je bilo evangelizam za
Isusa. On je uzimao evanđeoske prilike kako Mu ih je Proviđenje
davalo, bez obzira da li se radilo o usamljenoj ženi kraj Jakovljevog
studenca, o Nikodimovoj noćnoj poseti ili o gladnom mnoštvu.
To znači da evangelizam u mojoj budućoj crkvi neće da se
ograniči samo na jedno odeljenje, već da će da bude deo svega
što radimo. Čitav program crkve mora da bude evanđeoski
orijentisan. Biće nam potrebni ne samo uspešni načini za
izgrađivanje odnosa sa novim ljudima i deljenje istine o Isusu sa
njima, već topla, bezbedna i prijateljska atmosfera na crkvenim

112
sastancima, kulturološki važan način bogosluženja i prilike za
negovanje, rast i službu zasnovanu da darovima, ako želimo da
uspemo u sticanju, razvijanju i umnožavanju broja Hristovih
učenika.

* Bilo je opušteno. Da li je Isus ikada bio pod stresom?

Ako jeste, to nije imalo negativan uticaj na Njegovu službu. On je
sigurno osećao teret ogromne odgovornosti koja je ležala na
Njemu, ali je ostao spokojan u svim prilikama, osim kada se suočio
sa skandalom u hramu u kome su ljudi trgovali i menjali novac.
Kako je On sa takvim spokojstvom rešavao pritiske u svom životu i
radu? On je razumeo da je Njegovo delo najpre Očevo delo.
Nadam se da ćemo svi mi, vernici moje buduće crkve, naučiti da
imamo isti stav prema evangelizmu, iz istog razloga. Isus je
objasnio da “Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego šta vidi da
Otac čini; jer šta On čini ono i Sin čini onako.”116
U prošlosti smo verovatno pogrešno pokušavali da uradimo
ono što nije bio naš posao. Uz pomoć odbora, odlučivali smo gde,
kada i kako ćemo da obavljamo svoj evangelizam, a zatim smo
tražili da Bog blagoslovi naše napore. Isus je imao suprotan
pristup, najpre je tražio mesto gde Otac već deluje, a zatim se
udruživao sa Njim. Tako je bio siguran u Njegov blagoslov.
Naravno, Bog vodi i odbore, posebno kada su otvoreni prema
Njegovom vođstvu. Ali, vidim da je potrebno da moja buduća
crkva malo poradi na ovome.

116
Jovan 5,19.

113
 *Bilo je usmereno. Najvažniji deo Hristove evanđeoske
strategije bilo je obučavanje nekolicine da bi se došlo do mnoštva.
Kao što smo videli, On nikada nije odlazio da održava
“evangelizacije”. Jednostavno se susretao sa ljudima tamo gde su
se oni nalazili, kako Ga je Otac vodio; najbolje je koristio prilike
kako su nailazile, bez obzira da li su Njegovi slušaoci bili pojedinci
ili mnoštvo. Na kraju Njegovog života nije bilo baš mnogo rezultata
Njegovog truda. Ono što je dao svojim učenicima bilo je važno u
dugoročnom terminu.

Robert Kolemen opisuje Isusovo obučavanje nekolicine da

dođu do mnoštva kao “genijalnost Njegove strategije”. On piše:
“Iako je učinio sve što je mogao da pomogne mnoštvu, morao je u
osnovi sebe da posveti toj nekolicini ljudi, a ne masi, da bi mase
konačno mogle da budu spašene.”117

Kolemen dalje kaže da treba da odlučimo gde želimo da se

naša služba računa - u trenutnom aplauzu priznavanja ili u
reprodukciji našeg života u nekolicini izabranih ljudi koji će
nastaviti naš posao kada nas više na bude bilo. 118 Stalno smo kao
crkva savetovani da veliki potencijal za evangelizam ne leži u
nekolicini veštih evanđelista, već u pokretanju verništva kao celine.
O tome ćemo više da govorimo u sedmom poglavlju.

* Bilo je vizionarski. Još jedan razlog zašto je Isus bio

tako neopterećen svojim poslom i zašto je mnogo vremena
117
Robert Coleman, The Master Plan of Evangelizam, p. 33; citirano u Philip G. Samaan, Christ’s Way
of Making Disciples, p. 72.
118
Isto, 37.

114
provodio sa svojih dvanaest učenika nalazi se u tome što je On
gledao iza sadašnjosti, u budućnost. On nije video samo ono što
jeste, već šta će biti. Kada su se Njegovi učenici susreli sa Njim,
nakon Njegovog susreta sa Samarjankom na studencu, On ih je
pozvao da još jednom pogledaju oko sebe i pokušaju da vide
budućnost onako kako je On vidi, kada će Mu verom prilaziti veliki
broj ljudi. Slično tome, kada je poslao sedamdeset učenika, dvojicu
po dvojicu, da pripreme put za Njegove buduće posete, on je
gledao veliku žetvu.119

Hristov metod evangelizma bio je jednostavan i, u

dugoročnom terminu, veoma uspešan. Ako prihvatimo Njegov
metod, ta priča o uspehu može da se ponovi, a nekadašnji uspeh
nadmaši u naše vreme.
Istina, broj onih koji nikada nisu čuli za Isusa veći je nego
ikada ranije, ali veći je i broj hrišćana. Samo još jedna univerzalna
Pedesetnica i sve bi moglo da bude gotovo. Možete li uopšte da
zamislite proslavu i radost na nebu kada posao bude završen i
otpočne gozba? Ja ne mogu, ali želim da moja buduća crkva bude
deo toga.
I biće, ako Isus bude bio srž teme.

119
Jovan 4,35; Luka 10,1.2.

115
 Sedmo poglavlje

Više Duha
Crkva vođena i ispunjena Duhom

“Težim da moja crkva više oseća Božje prisustvo” - Alden

Tomson

Istraživači svemira u potrazi za dokazima života na drugim

planetama najpre tragaju za vodom. Svako zna da život, barem
onako kako ga mi znamo, ne može da postoji bez vode. Ovo što
primenjujemo na fizički život možemo da primenimo i na duhovni.
Ono što Isus nudi svakoj osobi koja veruje u Njega nije komplet
suvih ideja već voda koja gasi žeđ, koja će u Njemu postati " izvor
vode koja teče u život večni".120 Obećana količina vode toliko je
velika da teče ne u tankim mlazevima, već u rekama koje se
"izlivaju" u naše srce da osveže i nas i druge. Šta je ova divna
životodavna voda? Prema Isusu, to je Sveti duh, kroz kojeg On
puni i vodi one koji veruju u Njega, koji sačinjavaju Njegovu crkvu
na zemlji.121

Crkva ispunjena Duhom

120
Jovan 4,14.
121
Jovan 7,37-39; Jovan 14,16.17.

116
 Jasno je da je rad Svetoga duha tako povezan sa Isusovim
radom da je nemoguće jedno odvojiti od drugoga. Osnovne teme
ovog poglavlja su:

* Bez vode nema fizičkog života

* Bez Svetog duha nema duhovnog života

Ako želim da moja buduća crkva bude stvarno

hristocentrična, ona mora da bude ispunjena Duhom. Ako moja
crkva stvarno želi da bude Hristovo telo, ne samo u teoriji već i u
delu kroz koje On nastavlja da hoda i razgovara sa ljudima kao što
je to nekada činio, onda Sveti duh mora da ispuni svaki njen deo,
da utiče na svaki stav i svaku akciju. Ovo je duboka ideja, a niko je
ne opisuje bolje od apostola Pavla u čuvenom zatvorskom pismu
upućenom crkvi u Efesu:
"Da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi
ukorenjeni i utemeljeni; da biste mogli razumeti sa svima svetima
šta je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju od
razuma ljubav Hristovu, da se ispunite svakom puninom
Božijom."122

Ovo je verovatno jedna od najlepših molitvi u celoj Bibliji.

Zamisao da obična ljudska bića, koja su po prirodi sebična i uskog
uma, mogu u svom srcu da dožive ljubav koja je tako velika da
njeno razumevanje spada u čudo; predlog da smrtni ljudi i žene,
koji zaboravljaju šta su radili juče, imaju zubobolju i žive u kućama
od kamena i cigle, mogu da postanu mesto božanskog prebivališta,
122
Efescima 3,17-19.

117
može da zvuči krajnje nerazumno, ali to je istina. To je slava
jevanđelja - Hristos Duhom živi u Svom narodu tako da kroz njih
može da voli sve ljude. To znači da crkva postaje Njegovo telo,
produžetak utelovljenja.
Ako je apostol Pavle mogao da moli ovakvu molitvu, sigurno
da i mi možemo to da molimo za sebe, jedan za drugoga i za našu
crkvu. Jedno je sigurno: Bog nema nameru da se povuče ili da
učini da čekamo dar koji je od ključne važnosti za opstanak ljudi.
To bi bilo kao da otac i majka namerno izgladnjuju njihovu decu
do smrti. Isus nas uverava da ako zemaljski roditelji, nesavršeni
kakvi jesu, znaju kako da svojoj deci daju ono što im je potrebno,
naš nebeski Otac mnogo više želi da izlije Svetoga duha onima koji
traže od Njega.123
Ali moramo ozbiljno da razmislimo. Naravno, molitva za
izlivanje Svetog duha nije ništa novo. Crkva se godinama moli da
je Sveti duh ispuni i zahvaljuje Bogu za ono što joj je dao i uradio.
Ali mi želimo više, mnogo više. Možda je potrebno da učinimo
nešto više od samog traženja. Možda je potrebno da budemo
spremniji da primimo. To nas navodi na pitanje da li postoji nešto
što moja buduća crkva može da uradi, ili da se uzdrži da uradi, da
bi dozvolila da živa voda teče mnogo slobodnije? Ili se sve nalazi u
Božjim rukama?
Verujem u drugu Pedesetnicu, ali ne verujem da to znači da
postoje bilo kakve granice onome što Bog može i želi sada da nam
da. Sveti duh je sišao prilikom Pedesetnice da nastavi delo koje je
Hristos započeo i nigde nema nikakvog nagoveštaja da je On posle
toga otišao i ostavio nas da sami radimo. Ako Bog uopšte nešto
123
Luka 11,13.

118
čeka, On čeka nas. Kao što parabola kaže, reka nikada nije
prestala da teče sa planina; na njenom putu isprečila se brana.
(Brana je bila sagrađena iz najboljih namera, ali je dovela do
pustošenja grada. Brana je morala da ode!)

Mentalitet koji lomi brane

Jedno je izvesno o crkvi ostatka koja je opisana u Otkrivenju
- ona ima mentalitet koji lomi brane. Svaka stara prepreka koja je
sprečavala slobodni tok Duha uklonjena je, a umesto nje nije
sagrađena nova! Neometana, reka Duha teče svakom narodu,
plemenu, jeziku i kolenu. Hristovo delo na Zemlji se završava. Moja
i tvoja crkva mogu da budu deo te divne budućnosti, ako želimo
da učimo od prošlosti.
Najpre je crkva bila tako blisko povezana sa svojom
božanskom Glavom kroz molitvu i pokoravanje da se o delima
apostola često govori kao o "delima Svetog duha." Ona je imala
jednostavan sistem organizacije i uprave tako da je sve moglo da
"biva pošteno i uredno,"124 i nema sumnje da je sama
jednostavnost sistema bila od suštinske važnosti za nagli rast koji
je sledio posle Pedesetnice.125 Ali, bilo je tu još nečega. Čini se da
je Sveti duh direktno upravljao crkvenim događajima preko laika
kao i preko vođa koji su stalno tražili Njegovo vođstvo i pokoravali
Mu se.

124
1.Korinćanima 14.40.
125
Struktura novozavetne crkve bila je slična onome što sada nazivamo Model ćelija, koji kombinuje
prednosti rada u malim grupama (ćelija) sa radom u velikoj grupi (proslavljanje). Vođstvo je bilo
zasnovano na "principu Jotor" koji je opisan u 2.Mojsijevoj 18, a apostoli u Jerusalimu bili su njegova
glava. Genijalnost ovog sistema bila je u tome što je svaki vernik mogao da bude uključen u službu, a
veliki broj obraćenika brzo je mogao da se uklopi u crkvu.

119
 Ali, sistem upravljanja u crkvi se promenio. Prepreke koje su
namerno ili nesvesno izgrađene stvorile su usko grlo duhovne
energije i jednom dinamični, oslobađajući pokret istine ubrzo je
postao ogromna prepreka napretku. Isusova prava crkva skoro je
umrla. Kako se to dogodilo? Koje su to bile brane koje su nanele
štetu? Imajući na umu činjenicu da su brane građene radi
kontrole, mogli bismo da razmislimo o sledećem:

* Barijera moći. Otpad koji je doveo do "mračnih vekova"

crkve bio je izazvan ne samo zamenjivanjem istine lažju, već i
zamenjivanjem kontrole Duha ljudskom kontrolom. Ustvari,
doktrinalna greška nikada ne bi mogla tako brzo da se raširi kroz
crkvu da nije bilo činjenice da je laicima uskraćena uloga
sveštenstva.126 Nije nikakva slučajnost što je ista osoba preuzela
prvi službeni korak ka promeni subote i prvi službeni korak ka
institucionalizaciji crkve - car Konstantin. Ovaj rimski imperator
sagradio je prve crkvene zgrade i ohrabrio razliku između
sveštenika i laika o kojoj nigde nema reči u Svetom pismu da bi
kontrolisao moć crkve koja je rasla. Porast autokratskog
sveštenstva gladnog moći stvorio je prepreku koja, u izvesnoj
meri, čak i danas postoji u hrišćanskoj crkvi.
Ranih 1900-tih godina, budućnosti adventnog pokreta
zapretilo je nekoliko dobronamernih, ali moći gladnih vođa koji su
osećali potrebu da kontrolišu svaki deo rada crkve. Samo
ponavljane proročke poruke, popravljanja iz pera Elen Vajt i
snažno Božje prisustvo na zasedanju Generalne konferencije 1901.

126
1.Petrova 2,9 govori da su svi vernici sveštenici i o njihovom učestvovanju na bogosluženju.

120
godine doveli su do organizacionih reformi koje su osposobile
crkvu da bude otvorenija prema vođstvu Duha.
Više od stotinu godina kasnije, nešto se promenilo. Verništvo
se sve više širi po svetu. Metodi komunikacije su brži i uspešniji.
Stilovi vođstva razlikuju se prema lokalnim kulturama. Različite
zemlje imaju veoma različite potrebe. Nije nikakvo čudo što su
multinacionalne kompanije morale da učine da njihove strukture i
stilovi upravljanja budu mnogo fleksibilniji nego ranije kako bi
uskladile svoj rad sa ovim promenama. Prema tome, najvažnija
kompanija, crkva, mora da u svoje upravljanje i proces donošenja
odluka ugradi što je više moguće fleksibilnosti. Crkveni priručnici i
protokoli, odeljenja i odbori, pastori i predsednici, oblasti i unije,
imaju svoje prikladno mesto. Ali sada, više nego ikada ranije,
najvažniji je slobodan protok Duha, tako da svaka lokalna crkva
može da odgovori na lokalne potrebe i prilike za službu, što je brže
moguće.

* Prepreka straha često može da se nađe iza prepreke

moći. Prva predaja moći dogodila se zato što su se naši prvi
roditelji uplašili Božje kontrole. I dalje važi isto. Zahvaljujući
prekomernosti legalizma sa jedne strane i ekstremnosti
karizmatskog pokreta s druge, neki se boje onoga što bi moglo da
se dogodi kada bi Duh stvarno preuzeo kontrolu nad našim
životom. Slično tome, vođe imaju razloga da se boje šta bi moglo
da se dogode ako osobama koje su manje iskusne od njih dozvole
da preuzmu uzde kontrole.

121
 Ali, činjenica je da ne treba ničega da se bojimo ako Sveti
duh ima kontrolu. Kao što smo već zapazili, Njegovo prisustvo
samo obnavlja našu sposobnost da volimo i budemo voljeni, a
istina u koju nas On vodi donosi pravu slobodu, slobodu da živimo
u skladu sa Bogom. Kao što je S. Mervin Maksvel primetio,
Pedesetnica se dogodila zbog poslušnosti.
"Dan Pedesetnice pada na godišnjicu davanja Deset
zapovesti na gori Sinaj."
"Krajnje je vreme da adventisti sedmoga dana preuzmu
Pedesetnicu i obnove je do njenog pravog značenja - sile
poslušnosti."
"Prema tome, prilikom Pedesetnice, godišnjice davanja Deset
zapovesti, spustila se sila i učenici i njihovi bliski saradnici odmah
su poslušali. Otišli su na ulice i počeli da svedoče, da uče ljude da
rade ono što je Isus rekao da treba da rade."127

* Prepreka tradicije. Prepreka straha gradi se na temelju

nepoznatog. Kretanje i promene konačno vode u nezacrtane vode.
Većina nas prirodno oseća veću sigurnost i udobnost sa starim i
poznatim nego sa novim i stranim. Iako je crkva pozvana da
propoveda poruku koja menja život o jedinstvenoj osobi koja se
zove Isus, ona oseća otpor prema promeni, jer crkvu čine ljudi.
Radije bismo radili "sa đavolom kojeg poznajemo nego sa đavolom
kojeg ne poznajemo". Zaboravljamo da se život sastoji od
promene, jer život predstavlja rast, a bez promene nema rasta.

127
C. Mervyn Maxwell, "Discovering the Power of Pentecost", Adventist Review, special issue: "Time
to Seek the Lord", p. 334.

122
 Verovatno je najvažniji razlog zašto nove crkve imaju tako
puno energije i zašto rastu brže od starih crkava to što ne moraju
da se bore sa stavom "nikada pre nismo to radili". Kao crkva,
hajde da priznamo da postoji adventistička tradicija. Nešto od nje
je dobro, a nešto nije. Možda su naša najveća potreba novi mehovi
za novo vino.

* Prepreka agende. Pošto su neke metode dobro uspevale

u prošlosti, crkve često pristupaju svojim zadacima sa unapred
pripremljenim, fiksnim agendama. Ponekada je agenda veoma
stroga, čak zatvorena. Naravno, odborskim sastancima i drugim
sednicama potrebna je agenda, baš kao što je evangelizaciji
potreban metod i kao što je bogosluženju potreban program.
Prirodno, mi ne volimo ako naše agende pokvare prekidi ili
iznenađenja. Pitam se da li smo otežali posao Svetom duhu, jer
smo svojim agendama dali prioritet nad Njegovim.

* Prepreka crvene trake. Neke adventističke tradicije

započete su kao metode ili procedure koje su bile prikladne u
određeno vreme, ali, pošto je crkva rasla i vremena su se
promenila, ono što je nekada radilo za nas danas može da radi
protiv nas. Bez obzira na razloge, život većine ljudi danas kreće se
mnogo brže nego ikada pre. Govoreći o potrebi za promenama,
protokom i efikasnošću u lokalnoj crkvi, Vilijem Isum kaže da "što
je kraći period vremena između otkrivanja duhovne potrebe i
reagovanja u obliku nove službe, to će crkva da bude uspešnija u
dvadeset i prvom veku."128
128
William M. Easum, page. 125.

123
 Pošto na efikasnost lokalne crkve utiče efikasnost šire crkve,
isti princip primenjuje se svuda. Crvena traka crkvenih struktura
koje udvostručuju napor i troše vreme mogu da spreče ili da
potpuno zaustave protok duhovne službe od izvora ka cilju.

Tekst na sličici
Šta će ljudi da misle ako govorim o Isusu?

* Prepreka lika. Kao što smo već videli, ovo je doba kada
je veoma važno da dobro izgledamo. Jedan od rezultata naše želje
da budemo "ispravni" kao crkva je to što smo počeli mnogo više
da gledamo u sebe nego što je potrebno. Jedan razlog zašto se
crkve ne uključuju u evangelizam ili zašto pojedinci ne svedoče o
svojoj veri je što "nisu spremni! Nikada neće doći vreme kada
ćemo da budemo spremni! Rimljanima 11,8. opisuje destruktivno
samointeresovanje Starog Izrailja i vredno je da to ovde zapazimo:

"Dade im Bog duha neosetljivog, oči da ne vide, i uši da ne

čuju do samog današnjeg dana."

Crkva koja gleda u sebe teško može da se uporedi sa

Spasiteljem koji poseže ka onima koji su napolju i Njegovim
slobodnim protokom Duha!

Crkva vođena Duhom

124
 Zamislite crkvu bez ovih i drugih prepreka koje sprečavaju
rad Božjeg Duha! Kako bi ona mogla da izgleda? Možda svoju
buduću crkvu slobodnu od prepreka vidiš drugačije nego što je ja
vidim, ali nešto mi govori da sve crkve vođene Duhom treba da
imaju neke zajedničke karakteristike. Evo nekih od njih:

Prioritet molitve
Svaki hrišćanin zna da je molitva važna kao "disanje duše";
mi ne možemo da živimo bez nje. Ali da li je jednostavna namera
molitve samo da nam da duhovni kiseonik, ili tu ima nečega više?
Očigledno da ima. Molitva je sredstvo kojim mi zahvaljujemo Bogu
i upućujemo Mu naše zahteve. Takođe, ona je sredstvo kojim
pojedinačno i zajednički predajemo Njemu svoju volju i
upoznajemo Njegovu volju za nas.
Da li vam ovo zvuči poznato? Možda se radi o sastanku
crkvenog odbora, ili o odboru za naimenovanje ili o nekom drugom
važnom odboru za planiranje i donošenje odluka koji se sastoji od
tri dela:
* počinjemo sa kratkom molitvom za Božje vođstvo;
* radimo ono što treba da uradimo;
* završavamo kratkom molitvom za Božje blagoslove nad
našim planovima.

Najveći deo vremena obično se potroši na razmenjivanje

mišljenja i diskusiju o mogućnostima. U mnogim situacijama to i
jeste najbolji put. Ipak, zar nije potrebno da, u nekim drugim
situacijama, težimo da budemo u skladu sa umom Duha tako što

125
ćemo provoditi više vremena u molitvi tokom sastanaka, a ne
samo na početku?
Crkva je Njegova, a ne naša. Njena misija je božanska, a ne
ljudska. On nas je pozvao da radimo sa Njim: teško da je naše da
Njega pozivamo da radi sa nama. Zato je mnogo važnije da mi
znamo Njegovu volju nego da On zna našu, iako On to ipak zna.
Mnogo je razumnije da prepoznamo gde On već radi i šta On već
blagosilja i da Mu se pridružimo tamo gde se On nalazi, umesto da
mi odlučujemo šta želimo da radimo i tražimo od Njega da to
blagoslovi i da nam se pridruži tamo gde se mi nalazimo. Potrebno
je da priznamo svoje totalno neznanje i nepoznavanje onoga što je
najbolje i da jednostavno stavimo sebe Njemu na raspolaganje
kroz ovakvu molitvu:

"Sveti Duše, mi stvarno ne razumemo koje su potrebe ove

crkve i ne znamo kako da propovedamo ljudima u našoj okolini.
Pomozi nam da vidimo onako kako Ti vidiš. Vodi nas ka tim
ljudima, ili dovedi k nama ljude kojima želiš da služimo i one za
koje želiš da budu deo ove crkve. Želimo da budemo ono što Ti
želiš da budemo; želimo da radimo ono što Ti želiš da radimo."

Ako ste se ovako molili, onda je potrebno da slušate. Možda

će Bog da odgovori! Priznajem da nisam baš dobar u slušanju u
molitvi, ali želim da rastem na tom području. Mislim da je potrebno
da moja buduća crkva neguje svoju sposobnost slušanja u molitvi.
Ako od Boga budemo tražili da preuzme inicijativu i budemo
otvoreni prema Njegovom vođstvu, trebaće nam mnogo više

126
strpljenja i duhovne zrelosti nego što smo navikli da imamo.
Adventisti bi, verovatno više od drugih hrišćana, radije nešto da
rade, nego da čekaju da se nešto dogodi; oni više vole da vode
nego da prate, jer se praćenje nekako ne uklapa u poruku o
"skorom dolasku". Ali događaju se interesantne stvari kada
hrišćani "dozvoljavaju" Bogu da bude Bog. Ljudi u subotu ujutro
ulaze u crkvu, a da ih niko nije pozvao. Vernici crkve počinju da
osećaju uzbuđenost što Ga gledaju kako radi u njihovom životu.
Ponovo se stvaraju mogućnosti da se dogode velike stvari. Setite
se, Pedesetnica je bila Božja inicijativa.

Zarazno oduševljenje
Postoji nešto divno o životu što Isus želi da podeli sa nama,
ali često - obično godinu ili dve posle obraćenja - hrišćani postanu
opterećeni detaljima da gube iz vida veliku sliku. Istina, hrišćanski
život nije lak: niko nikada i nije rekao da će da bude lak. Ali kada
se jednom detalji stave na pravilno mesto i kada se ponovo
usmerimo na Isusa, Srce poruke, naš život u Duhu nikada ne može
da bude dosadan. "Gde je Duh, onde je sloboda" 129 da uživamo,
između ostalog, u životu i izobilju koji je Isus došao da nam da. 130
Teško da je to nešto što ne može da nas oduševi!
Bez obzira da li su pozvani od Boga da upozoravaju, grde ili
donose dobre vesti, pisci Biblije radili su to što su radili sa strašću i
ubeđenjem. Imam utisak da je Isusov život ljubavi, Njegovo
oduševljenje prema svojoj misiji, najviše privlačilo ljude Bogu, a
posebno decu i mlade. To nije bilo veštačko oduševljenje. On je

129
2.Korinćanima 3,17.
130
Jovan 10,10.

127
bio takav. Bog kome služimo nije dalek i bezosećajan. On je
veoma strastven prema nama. Zato je jedan od nenavedenih
Duhovnih rodova zarazno oduševljenje prema našoj veri.
Jedno od pitanja koje je Kristijan Švarc postavio u svojoj
globalno sprovedenoj anketi s namerom da otkrije zajedničke
pokazatelje rastućih crkava bilo je: Da li hrišćani u ovoj crkvi
"gore"? Da li žive predanim životom i pokazuju svoju veru sa
radošću i oduševljenjem? Odgovori prikupljeni u preko hiljadu
rastućih, stagnirajućih i izumirućih različitih crkava jasno su
pokazali da "čista doktrina sama po sebi, kao što bezbrojni primeri
pokazuju, ne pokreće rast. Crkva, bez obzira na to koliko je
ortodoksna njena dogmatika i razumevanje Pisma, teško može da
očekuje da će doživeti rast, sve dok njeni vernici ne nauče da žive
svoj život sa zaraznim oduševljenjem i da ovu veru dele sa
drugima."131

Iskrena bogosluženja
Kao što je Isus jednom rekao: " Vi se klanjate onom što ne
poznajete, a mi se klanjamo onom što poznajemo jer spasenje
dolazi od Judeja. Ali, dolazi čas - i već je tu - kada će se istinski
klanjaoci klanjati Ocu u duhu i istini jer Otac baš takve klanjaoce
želi. Bog je duh, i oni koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da
mu se klanjaju."132
Iskrena bogosluženja teško mogu da se opišu, ali znate da
se ona događaju. Ona se ne pokazuju u glasnom pevanju ili
ponavljanju jednoglasnih "amin" od strane vernika. Ona su

131
Christian A. Schwartz, page. 27.
132
Jovan 4,22-24, Savremeni srpski prevod.

128
prirodna i spontana reakcija ljudi koji osećaju da se nalaze u
aktivnom prisustvu divnoga Boga. Niko to nije bolje opisao od
Vilijama Templa:

"Bogosluženje je pokoravanje cele naše prirode Bogu. To je

pokretanje savesti Njegovom svetošću; hranjenje uma Njegovom
istinom; čišćenje misli Njegovom lepotom; otvaranje srca Njegovoj
ljubavi; predavanje volje Njegovoj nameri, a sve to udruženo u
divljenju, najnesebičnijem osećanju za koje je naša priroda
sposobna, glavnom leku protiv sebičnosti koja je prvobitni greh i
izvor sveg greha."133

Mi ne možemo učiniti mnogo da se organizuje jedno ovako

iskreno bogosluženje, ali možemo da pomognemo da se stvori
atmosfera koja vodi k njemu. Bez obzira da li se radi o formalnom
okruženju crkvene zgrade u subotu ujutro, ili neformalnom
okruženju u domu vernika tokom sedmice, nešto može da
doprinese iskustvu iskrenog bogosluženja, uključujući sledeće:
* prijatan dekor,
* prikladna i dobro izneta bogoslužbena muzika,
* dobro isplanirani i koordinisani programi,
* tačnost u pridržavanju vremena za početak bogosluženja,
* apsolutni minimum nebogoslužbenih predmeta,
* bogoslužbene teme za razmišljanje.

Još važniji od ovoga je naš stav prema ostalim vernicima na

bogosluženju.
133
Izvor nepoznat.

129
 Da ilustrujem: pre nekoliko godina posetio sam jednu crkvu
u kojoj je prvi starešina (takođe i organista) izgleda izjednačio
pobožnost sa tišinom i tugom. Način na koji je zurio u tinejdžere
koji su pokušavali da komuniciraju jedni sa drugima tokom
subotnog bogosluženja, čak i šapatom, bio je tako agresivan da bi
bili mrtvi da pogled može da ubije. Smešak koji bi se oteo nekome
dok je on govorio smatrao se još većom uvredom. Mislim da je
jadni čovek smatrao da mu se ljudi koji se smeškaju rugaju. Dve
sestre tinejdžerke koje su imale izrazito vedru prirodu toliko često
su bile savetovane da treba da budu ozbiljnije u crkvi da je pravo
čudo što su nastavile da dolaze!
Tačno je da prisustvo Duha među nama ponekada može da
izazove osećaj žalosti ili ozbiljnosti što nekim ljudima smeta. Oni
žele da budu stalno srećni i u okruženju male grupe ili u razredu
subotne škole ponekada će pokušati da razvesele ozbiljna osećanja
tako što će ubacivati smešne komentare. Ovo je veoma
neprikladno kada je neko povređen ili kada se priznaje greh ili
iznosi potreba. Ali ovo su izuzetci, a ne pravilo. Kao što je
psalmista pisao: "Obilje je radosti pred licem Tvojim, uteha u
desnici Tvojoj doveka."134 Duh proslavljanja i radost su normalni na
bogosluženju, jer u Božjoj prisutnosti vidimo svoj život, sa svim
njegovim poteškoćama, u pravoj perspektivi i ponekada ne
možemo da se uzdržimo da se glasno ne nasmejemo zbog onoga
što vidimo.
Činjenica je da iskreno bogosluženje dolazi iz najdubljeg dela
našeg bića, dok reagujemo na ono što Bog govori ili radi među
nama. Hajde da ne sprečavamo rad Svetog duha tako što ćemo
134
Psalam 16,11.

130
uskraćivati izražavanja tuge, radosti, zahvalnosti, divljenja ili
poštovanja Boga i onoga što On čini za nas.
U crkvama koje ohrabruju izražavanje ovakvih emocija nije
neobično da posle posebno dirljivog iskustva, kao što je neka
pesma ili krštenje, nastane spontani aplauz. Aplauz nije upućen
izvođačima, već Bogu. U Duhom vođenoj crkvi "sve neka biva
pošteno i uredno"135, ali istovremeno vernici treba da osećaju
slobodu da na bogosluženju izraze osećanja svoga srca. Prema
tome, podizanje ruke u skladu sa rečima pesme nije neophodno
"harizmatsko" i neprikladno, već je čin bogosluženja i veoma
prikladno. Ne treba da odajemo utisak da ne odobravamo ovakvo
ponašanje, inače ćemo sprečavati kretanje Duha.

Odnosi ljubavi
Isusovi učenici takođe su pripadnici Njegove porodice 136 i kao
takvi mogu da uživaju jedno u drugom kada su zajedno.
Neizmeran život u Hristu sadrži predane odnose pune ljubavi koji
mogu da rastu među vernicima. Švarcova anketa pokazala je da su
crkve koje rastu uglavnom crkve u kojima vernici mogu da kažu:
"U našoj crkvi ima mnogo smeha!" Ali, takve zajednice vere ne
nastaju same od sebe; one se stvaraju.
Jedan od najvećih izazova hrišćanskog života je da volimo
druge kao što je Hristos voleo nas. 137 Takva vrsta ljubavi moguća
je samo u zajednici u kojoj prebiva Hristov Duh i gde vernici
razumeju potrebu da:
* provode dovoljno vremena jedni sa drugima;
135
1.Korinćanima 14,40.
136
Luka 8,21; Galatima 6,10; Efescima 2,19.
137
Jovan 15,12.

131
 * komuniciraju jedni sa drugima na dubokom, ličnom nivou;
* poznaju strahove jedni drugih, kao i mišljenja;
* veruju jedni drugima;
* odgovorni su jedni za druge.
Ljubav, kao što smo videli, predstavlja predanost
duhovnom rastu druge osobe, a visok nivo međusobne
odgovornosti podstiče ovaj rast.

Božja agape ljubav nije toplo osećanje među ljudima već više
namera da drugima činimo dobro.
To znači da ta vrsta zajednice ljubavi na koju nas Isus poziva
ne može da se dogodi u tradicionalnom okruženju crkvenog
bogosluženja, bez obzira koliko su ona dobronamerna. Većina nas,
uključujući pastore i starešine, u stanju smo da na praktičnom
nivou razvijemo takvu zajednicu sa samo dvanaestak osoba izvan
naše neposredne porodice. Iako možemo sve da volimo, odnose
staranja i podrške možemo da izgradimo samo sa manjim brojem
ljudi, a to je verovatno jedan od glavnih razloga zašto je Isus
izabrao samo dvanaestoricu da stvarno budu sa Njim među
mnoštvom koje Ga je sledilo.
Jedna od najvećih prednosti dobro organizovane male grupe
je to što one izgrađuju odnose ljubavi među članovima i njihovim
prijateljima. Ovi autentični odnosi služe kao ubedljivo
svedočanstvo prijateljima koji dolaze na sastanke grupe o tome da
postoji sila koja menja život u Hristovoj ljubavi. 138 Ali nisu zadivljeni
samo prijatelji. Nije neobično da čujemo kako vernici kažu: "Već
dvadeset godina dolazim u crkvu, ali nikada nisam bio toliko blizak
138
Jovan 13,35.

132
sa drugim hrišćanima kao sada u mojoj maloj grupi." Male grupe
stvarno uspevaju zato što se uklanja mentalitet "velike crkve"; laici
u crkvi postaju propovednici, životodavna reka Duha može
nesmetano da teče kroz duhovne darove koje je On dao za
izgradnju Hristovog tela.

Fleksibilnost
Ovakva vrsta fleksibilnosti nema nikakve veze sa povijanjem
na stranu kako vetar duva, već sa iskrenim staranjem i zajednicom
koja prihvata. Ovde govorimo o Duhom vođenoj fleksibilnosti koja
čini razliku između stroge službe zasnovane na programu i one
koja je osetljiva i orijentisana k ljudima. Na primer:
* Ako vernici crkve kažu da ne dolaze u subotnu školu jer im
pouke u subotnoj školi ne pomažu, fleksibilna crkva ponudiće
druge alternative za period proučavanja Biblije koji će im biti
privlačan.
* Šta je važnije u razredu subotne škole - da se prouči pouka
od nedelje do petka, ili da se uspešno služi potrebama članova
razreda? Odgovor je očigledan. Zato ako član razreda tokom
proučavanja pokaže da ima nevolje u svom životu, Duhom vođena
fleksibilnost izazvaće vođu da prekine proučavanje i posveti
onoliko vremena koliko je potrebno da razred služi toj osobi kroz
molitvu i ljubazno staranje. Sedmicama kasnije ta osoba sećaće se
tog iskustva mnogo više nego biblijskog proučavanja. (Naravno,
negativna strana bila bi da se taj običaj redovno sprovodi. U tom
slučaju potrebe većine popuštale bi pred potrebama manjine. Ako

133
ista osoba iz sedmice u sedmicu zahteva pažnju, onda je očigledno
da je ova ideja zloupotrebljena.)

Tekst na sličici
Sve ovo staranje i deljenje... Kako ćemo uopšte da proučimo
pouku?

* Kao hrišćani, imamo različite potrebe i različite načine na

koje izražavamo sebe. Moja buduća crkva mora da bude dovoljno
fleksibilna da obuhvati onoliko različitih ukusa i izražavanja koliko
je praktično, ali ne treba da bude uvređena ako se neka grupa
vernika preseli na bogosluženje u drugu crkvu, jer ona više
odgovara njihovom stilu.
* Ako bogosluženje tokom sredine sedmice nije više onako
posećeno kao nekada, umesto da krivicu bacimo na televiziju ili na
nedostatak duhovnosti kod vernika, bolje je da se upitamo: "Šta
nam Bog ovde govori? Gde nas On vodi?" Možda potrebama crkve
bolje može da se posluži kroz sastanake malih grupa u domovima
vernika u različito vreme i različitim danima, a "molitveni sastanak"
treba u potpunosti ukinuti.

Pozitivni stav ka promeni

Bog kojem služimo i danas je Stvoritelj kao što je uvek i bio.
Prema tome, On je sasvim u stanju da se susretne sa izazovima
sveta koji se menja na razne kreativne načine. Da bismo bili u
dodiru sa delovanjem Njegovog Duha, važno je da redovno
proveravamo točkove na kojima se vozimo da bismo bili sigurni da

134
se nismo zaglavili u nekoj rutini ili, još gore, u isušenom rečnom
koritu. Jučerašnja crkva ne može da bude crkva sutrašnjice.
Nerazumno je da od ljudi koji žive u svetu posle 2 000. godine
očekujemo da se subotom lako prebace na svet iz pedesetih ili
šezdesetih godina prošlog veka. Ono što radimo kao crkva i kako
to radimo mora da bude u dodiru sa ljudima koji su pozvani da
služe.
Lit Anderson opisuje uspešnu buduću crkvu kao "crkvu koja
se obnavlja", koja uvek prolazi kroz proces promene i koja
"izbacuje najgore i zadržava najbolje," proces koji "garantuje i
stabilnost i važnost". Zatim on zaključuje da "crkva koja se
obnavlja mora da bude vezana delom Isusa Hrista, ali otvorena
novim idejama i strukturama koje se menjaju. Mora da se napravi
razlika između apsolutnih moralnih vrednosti i kulturne važnosti.
Promene i izazove ne treba smatrati pretnjama već ih treba
prepoznati kao deo procesa. Vođe stalno treba da pozivaju
organizaciju i njene vernike natrag ka Isusu Hristu i standardima
Biblije, a da istovremeno pokreću ljude na rast i obnavljanje unutar
biblijskih granica. Ispunjenje misije uvek je važnije od ponavljanja
tradicija."139
Kao što smo već zapazili, adventističke "svete krave" su
mnogo češće nego što bi trebalo da budu u crkvi koja je imala
onakav početak u preokretima i reformama probuđenja Drugog
Adventa, ranih godina 19. veka. Pioniri su bili primorani da
napuste crkve koje su pohađali godinama, da budu odbačeni od
strane njihovih porodica jer su prihvatili čudno "novo svetlo" koje
su propovedali Vilijem Miler i njegove kolege propovednici. Oni su
139
Leith Anderson, Dying for Change, page 136.

135
tradiciju posmatrali kao pripadnost Vavilonu i mnogi su mislili da su
rani pokušaji da se organizuje Hrišćanska adventistička crkva
greška. Oni su sebe videli kao pokret kojeg predvodi Duh Istine.
Čak je i formulacija jednostavnog spiska verovanja u početku bila
smatrana opasnom, jer je ograničavala njihovu sposobnost da idu
napred i da rastu u svom razumevanju vere.
Moja buduća crkva treba da bude u koraku sa duhom
pionira, ali ne neophodno i sa svim njihovim metodama. Voleo bih
da moja buduća crkva bude poznata po:
* bogosluženjima koja se organizuju na nove načine,
* visokom vrednovanju kreativnosti među vernicima,
* uopštenoj ljubavi prema životu i osećaju avanturizma,
* načinu na koji izaziva i ohrabruje vernike da stalno rastu u
svom ličnom životu,
* sposobnosti da brzo reaguje na potrebe za novim
službama i za vernike i za prijatelje,
* poniznom shvatanju da se nalazi na putu učenja i
otkrivanja i da zato nema sve odgovore.

Služba svih vernika

Nije potrebno da imate matematički fakultet da znate da će,
ako većina vernika crkve vole svog Gospoda i jedni druge, ako su
uključeni u službu prema svojim duhovnim darovima, celokupan
posao biti obavljen mnogo bolje nego kad ga radi samo premoreni
pastor i nekolicina starešina. Ali, potreban je poseban uvid da
bismo razumeli zašto je tako važno da većina vernika bude

136
uključena na ovaj način. Verovatno ste ovo već čuli, ali evo opet
tog citata:
"Ako smo potpuno, celim srcem posvećeni službi za Hrista,
Bog će to potvrditi izlivanjem svog Duha bez mere; ali do toga
neće doći sve dok najveći deo vernika crkve ne bude sarađivao sa
Bogom."140
Nema sumnje, pravi potencijal za neverovatni rast moje
buduće crkve leži u službi svih vernika koja je zasnovana na
darovima. Ovo je krajnji cilj plana Duha za uspešan završetak dela
koje je Hristos započeo i zaslužuje samostalno poglavlje!

140
Evangelizam, str. 526.

137
 Osmo poglavlje

Gde su svi ti propovednici?

Služba svakog vernika

"Božje delo retardirano je kriminalnim neverovanjem u

Njegovu moć da upotrebi obične ljude da uspešno rade Njegovo
delo."141

Prema barem jednom pouzdanom izvoru, budućnost je

svetla, a moja buduća crkva može da bude deo nje. Kao što
apostol Jovan opisuje: "I posle ovog videh drugog anđela gde
silazi sa neba, koji imaše oblast veliku; i zemlja se zasvetli od slave
njegove."142 Biblija nas uverava da će pre Hristovog dolaska Bog
poslati još jedan, poslednji, poziv ljubavi preko svoje crkve svakoj
živoj osobi na Zemlji, da se pripremi za taj događaj. Taj poziv biće
isti kao i uvek - večno jevanđelje. Ali biće objavljen uz takvu svetlu
jasnoću i vidljivu silu da će, figurativno govoreći, okupati slavom
celu planetu. Kada će to da se dogodi? To je otvorena tajna, kao
što je sam Isus objasnio: "I propovediće se ovo jevanđelje o
carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će
doći posledak."143

141
Ellen G. White, Review and Herald; 16 July, 1895.
142
Otkrivenje 18,1.
143
Matej 24,14.

138
 Ništa ne može da bude jasnije od ovoga! Ipak, nezgoda sa
jednostavnim rečenicama je što ih pročitamo, složimo se sa njima i
brzo pređemo na nešto mnogo teže propustivši da shvatimo
duboko značenje onoga što smo upravo pročitali.
Očigledno, Hristos neće da dođe sve dok čitava zemljina
populacija ne postane svesna tog događaja. Taj ogromni zadatak
mora da počne i da se završi unutar jedne generacije koja se,
danas, sastoji od osam milijardi ljudi! Neverovatno! Prema tome,
mnogo važnije pitanje od "kada će to da se dogodi" je "kako će to
da se dogodi."
Očigledno je da niko od nas ne zna, jer delo prodiranja u
ljudsko srce i promena ljudskog života na bolje uvek je bilo i biće
Božje delo, a ne naše. Šta više, Bog ima na hiljade načina na koje
deluje, a mi ne znamo ništa o njima. Ali znamo jedno: On je
izabrao da Njegovo delo, u izvesnoj meri, zavisi od naše saradnje.
Da je globalna evangelizacija jednostavno obaveštavanje ljudi o
osnovnim činjenicama jevanđelja, On bi mogao da je objavi samo
preko anđeoskih glasnika, možda uz malu pomoć televizije, radija i
interneta! Ali, očigledno je da se radi o nečemu drugom. Bog
koristi ljude da bi došao do ljudi. Prema tome, treće pitanje treba
da bude: "Gde su svi ti propovednici?" Već imamo odgovor!
"Veliko izlivanje Božjeg Duha, koji zemlju obasjava svojom
slavom, neće nastati ukoliko nemamo prosvetljene ljude koji iz
iskustva znaju šta znači raditi sa Bogom. Kada imamo potpunu
posvećenost Hristovoj službi, iz celog srca, Bog će tu činjenicu
potvrditi neizmernim izlivanjem Svetog duha; ali do toga neće

139
doći sve dok najveći deo vernika crkve ne bude sarađivao
sa Bogom."144
Sveti duh, koliko god da je svemoćan i sveprisutan, ne radi
ono što On sam može da uradi bez saradnje hrišćana - pastora,
evanđelista, biblijskih radnika i odanih vernika koji verno dolaze u
tvoju i moju crkvu, iz sedmice u sedmicu, i to ne samo nekolicine
vernika, već većine. Bez njih nema svetle budućnosti. Oni su toliko
ključni za čitavu operaciju da osećam obavezu da ponovim te
nadahnute reči sa kojima sam završio prethodno poglavlje.
To je stvarno zadivljujuća izjava! To znači da je istina da
"mnoge ruke čine da svetlost deluje". Hajde da malo bliže
pogledamo i čujemo šta ova izjava stvarno kaže, a šta ne kaže:

* ona ne kaže da više vernika crkve treba da obavljaju

ankete od vrata do vrata ili dele kartice koje pozivaju na
proučavanje Biblije.
* ona ne kaže da više vernika treba da nauči kako da drži
biblijske časove.
* ona ne kaže da više vernika treba da dolazi u subotnu
školu ili na molitvene sastanke.
* ona čak ne kaže ni da više vernika treba da daje desetak ili
veće darove.

Sve to i još mnogo više može da bude uključeno duž puta, ali
ne radi se o tome. Konačno, bilo ko, obraćen ili neobraćen, može
da nauči to da radi i niko ne bi mogao da vidi razliku. Izjava govori
o nečemu što je mnogo važnije:
144
Ellen G. White, Review and Herald, 21 July, 1896.

140
 * ona kaže da će Božji duh doći kada budemo imali
"prosvetljene ljude".
* ona kaže da su prosvetljeni ljudi oni koji " koji iz iskustva
znaju šta znači raditi sa Bogom."
* ona kaže da ovo iskustvo treba da imamo kao rezultat
potpune posvećenosti "Hristovoj službi, iz celog srca".
* ona kaže da ne može da bude konačnog, velikog izlivanja
Božjeg Duha bez uključivanja većine vernika u sve nivoe
rada.

Svaki vernik Hristov propovednik

Vaš zaključak o svemu ovome može da bude drugačiji od
moga u nekim detaljima, ali verovatno možemo da se složimo da
ovde u principu proučavamo o veoma bliskoj povezanosti između
Isusa i Njegove crkve. Njegovi vernici su tako poistovećeni sa Njim
da On može da misli kroz njih, govori kroz njih i deluje kroz njih. U
tom smislu svaki vernik postaje propovednik. Kroz svoje duhovne
darove, Njegov Duh nastavlja Njegovo delo kao da je Hristos lično
prisutan. Razlika je u tome što je rezultat mnogo širi, kao što je
Isus obećao.145
Ideja da je svaki vernik propovednik nije nova. Ona je bila
osnova novozavetne crkve. Takođe je bila osnova crkvene službe
tokom prvih nekoliko decenija adventnog pokreta i razlog za
njegov neverovatan rast u to vreme. 146 Do tog vremena, do
145
Jovan 14,12.
146
"Kada je u osnovi bila laički pokret, posedujući jasno razumevanje uloge laika, adventistička crkva
naglo se širila. Tokom prvih nekoliko decenija nakon svog osnivanja, od 1870. do 1900. godine,
članstvo Crkve adventista sedmog dana spontano se povećalo za 432,54 procenta. Posle 1901. godine,
kada je biblijski koncept laika postao nejasan i kada se razvila crkvena struktura koja se centrirala oko

141
razmere u kojoj je ovo bilo shvaćeno i primenjivano u različitim
delovima sveta, crkva je cvetala. Nažalost, tokom godina su izrazi
"laik" i "propovednik" postali odvojeni. "Laik" je postao naziv za
vernike crkve, a "propovednik", uglavnom, za sveštenstvo i
profesionalne pastore u crkvi. Sada je vreme da ponovo spojimo
ova dva značenja i govorimo o "službi laika" u pravom smislu reči.
Pol Stivens to ovako kaže:
"Laik je reč izvedena iz grčke reči za "narod" i znači sav Božji
narod (1.Petrova 2,9.10). To je izraz neverovatne časti. U
Hristu svi laici postaju propovednici. Oni nisu samo primaoci službe
od strane pastora, misionara i teologa. Laici su propovednici. Oni
su sredstvo putem kojeg Isus nastavlja da služi svetu u sili svog
Duha. Posao pastora nije da sami obavljaju službu, već da se sveti
priprave za delo službe (Efescima 4,11.12)."147

Tek treba da vidimo šta će da se dogodi kada u potpunosti

razumemo i prihvatimo ovu divnu istinu.

Sa teorije na praksu
Kako možemo da se približimo ovom novozavetnom modelu
službe? Kako moja buduća crkva može da razvije i primeni ovaj
divni potencijal više i uspešnije nego što moja sadašnja crkva radi?
Čini mi se da ovde treba da razmislimo o dvema stvarima.
* način na koji razmišljamo o laičkoj službi,
* strukturi naše službe.

"odvojenog propovednika", nastao je nagli pad u misionarskom širenju crkve. U prve tri decenije posle
1900. godine do 1930, adventističko članstvo poraslo je samo 184,83 posto." Gottfried Oosterwal,
Mission Possible, page. 107.
147
Citirano u Merton B. Strommen, The Innovative Church, pages 142,143.

142
 1. Način na koji razmišljamo o laičkoj službi
Tokom proteklih tridesetak godina pojavljivali su se
ohrabrujući znaci da nismo zadovoljni status kvo stanjem u
adventističkoj laičkoj službi. Mnogobrojne knjige, od "Moguće
misije" Gotfrida Ostervala iz 1972. godine, do "Svaki član
propovednik" Reksa Edvardsa iz 1985. godine i triologije Rasela
Barila o ovoj temi, objavljene između 1993. i 1997. godine,
zajedno sa člancima koji su se pojavljivali u našim crkvenim
novinama, podstakle su nas da ponovo razmislimo o tome kako
razmišljamo o službi.
Ipak, način na koji stvarno obavljamo službu u mesnoj crkvi
odražava tradicionalni način na koji i dalje razmišljamo. Što se
većine tiče, laička služba ograničena je sledećim stavovima:
* služba je posao pastora crkve ili nekoga ko ima crkvenu
dužnost.
* laička služba znači imati crkvenu dužnost.
* vernici crkve služe tako što podržavaju pastora u njegovoj
službi ili što uopšteno pomažu delo crkve (kroz darove i
slično).
* Vernici crkve mogu da služe i u malo izazovnijim zadacima,
kao što su davanje biblijskih časova, poučavanje razreda u
subotnoj školi i propovedanje, ali samo mali broj je sposoban
da služi u tim područjima.
* Postoje tri "nivoa" rukopoloženja u službi: jedan za
pastore, jedan za starešine i jedan za đakone. Oni koji nisu
pastori, starešine ili đakoni nisu rukopoloženi za službu.

143
 Jednostavno, prava služba je kada ljudi pomažu drugim
ljudima da u svom životu dožive Božju stvarnost. Apostol Petar,
koji je od početka bio sa Isusom, ovako je opisao Njegovu službu:
"Vi znate govor koji je bio po svoj Judeji počevši od Galileje
po krštenju koje propoveda Jovan: Isusa iz Nazareta kako ga
pomaza Bog Duhom svetim i silom, koji prođe čineći dobro i
isceljujući sve koje đavo beše nadvladao; jer Bog beše s njim." 148

Služba širenja Dobre vesti kao što je Isus širio delo je crkve i
ono je dato svim vernicima u Hristu do kraja vremena, a ne samo
pastorima.

Služba zasnovana na darovima. Jedno je očigledno kada

govorimo o delu crkve: ono je veće od nas samih. Čak i da je crkva
hiljadu puta veća nego što je sada i da se naši budžeti računaju u
milijardama, a ne u milionima, i dalje bismo bili suočeni sa
nemogućim zadatkom. Ne možemo da obratimo ni jednu jedinu
dušu, ni da vaspitamo jednog jedinog učenika, a da ne govorim o
celom svetu. Delo crkve je natprirodno delo. Srećom, Isus je dao
natprirodna pomoćna sredstva koja su više nego prikladna. Ova
sredstva su darovi Duha, jer je "On dao jedne apostole, a jedne
proroke, a jedne jevanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti
priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristovog."149
Služba je, prema tome, delo Duha kroz vernike i svi vernici
uključeni su u Njegovo delo, jer "u svakome se pojavljuje Duh na

148
Dela 10,37.38.
149
Efescima 4,11.12.

144
korist."150 Namera duhovnih darova je da se "izgradi" ili "uredi"
Hristovo telo. Kratak pogled na mnoge tekstove u Pismu koji
govore o "izgradnji tela" pokazuje da je takvo uređenje ustvari
proces pomaganja ljudima da rastu ka duhovnoj zrelosti. Kao što
je pokazano u ranoj crkvi, primenjivanje duhovnih darova takođe
je rezultiralo u naglom brojčanom rastu crkve kroz evangelizam.
Uspešnost službe crkve, prema tome, zavisi od
prepoznavanja i razvijanja darova koje je Duh dao svim vernicima
tela i od njihove spremnosti i sposobnosti da odgovore na Njegovo
vođstvo u upotrebi ovih darova. Možemo samo da nagađamo
kakve bi bile posledice kada bi članovi moje buduće crkve
podgrevali "dar Božji" koji je u njima151, darove koji su potrebni u
našoj službi, a koje nam je Bog već dao i iskreno želeli da oni
postanu još veći152. Kao što Kristijan Švarc kaže:
"Kada hrišćani služe prema svojim darovima, oni, uopšteno

govoreći, manje funkcionišu u svojoj snazi, a više u sili Svetog

duha. Tako obični ljudi mogu da postignu neobične rezultate!

Jedno od zanimljivih otkrića našeg istraživanja bilo je da

ništa ne utiče toliko na zadovoljstvo hrišćana kao činjenica da
koriste svoje duhovne darove."153

Tekst u okviru
Duhovna izgradnja tela u ranoj crkvi

150
1.Korinćanima 12,7.
151
1.Timotiju 2,6.
152
1.Korinćanima 12,31.
153
Schwartz, page 24.

145
 * Rimljanima 14,19: "Tako, dakle, da se staramo za mir i
za ono čim vodimo na bolje jedan drugog."
* Rimljanima 15,2: "I svaki od vas da ugađa bližnjemu na
dobro za dobar ugled."
* 1.Korinćanima 14,12: "Tako i vi, budući da se starate za
duhovne darove, gledajte da budete onima bogati koji su na
popravljanje crkve."
* Efescima 2,22: " Na kome ćete se i vi sazidati za stan
Božji u duhu."
* Efescima 4,29: "Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta
vaših, nego samo šta je dobro za napredovanje vere, da da
blagodat onima koji slušaju."
* Kološanima 2,7: "Ukorenjeni i nazidani u Njemu i
utvrđeni verom kao što naučiste, izobilujući u njoj
zahvalnošću."
* 1.Solunjanima 5,11: "Toga radi utešavajte jedan
drugog, i popravljajte svaki bližnjeg, kao što i činite."
* 1.Petrova 2,5: "I vi kao živo kamenje zidajte se u kuću
duhovnu i sveštenstvo sveto, da se prinose prinosi duhovni,
koji su Bogu povoljni, kroz Isusa Hrista."
* Juda 20: "A vi, ljubazni, naziđujte se svojom svetom
verom, i molite se Bogu Duhom svetim."

Jasno je da još uvek treba da rastemo u načinu na koji

razmišljamo o službi! Ali verujem da će moja buduća crkva da
bude u stanju da se složi da:

146
 * služba nije ljudska aktivnost, već božansko - ljudska
aktivnost.
* vernici crkve jesu propovednici crkve. Kao vernik crkve,
pastor može i treba da učestvuje u toj službi, ali on nije
jedini propovednik. Vernici su propovednici isto onoliko koliko
i on.
* hrišćanska služba ima mnoge oblike, od hranjenja gladnih,
propovedanja i davanja biblijskih časova, do ohrabrivanja
drugih vernika; ali da je njen glavni cilj da približi Boga
drugima u nadi da će se život promeniti i crkva izgraditi.
* rukopoloženje ili pozivanje na službu treba da se daje
podjednako svakom verniku prilikom krštenja. Hristovo
kršenje označilo je početak Njegove formalne službe i On je,
spuštanjem Svetog duha, bio osposobljen za službu. Njegovo
krštenje uzor je našem krštenju. Crkveno rukopoloženje
spuštanjem ruku na osobu koja se odvaja za posebne
zadatke ne treba da pruža ideju da je njihov poziv važniji od
poziva drugih.

2. Struktura naše službe

To je situacija kokoška i jaja: naše mišljenje o službi
povezano je sa načinom na koji je crkva organizovana i kakva je
njena struktura za službu. Šta je nastalo prvo - naše mišljenje ili
naš sistem - to uopšte nije važno. Suština je u tome da, baš kao
što je tradicionalno shvatanje laičke službe ograničilo uključenost
vernika u službi, naš sadašnji sistem službe može da stoji kao
prepreka na putu napretka.

147
 Istovetna sa našim mišljenjem o službi je i struktura naše
službe - ovde je u proteklih nekoliko godina došlo do ohrabrujućeg
razvoja. Mnoge lokalne crkve razvijaju sisteme službe koji više
odgovaraju lokalnim potrebama službe nego tradicionalnom
adventističkom planu. Ipak, bez obzira na to, sistem službe u
većini mesnih adventističkih crkava i dalje je, uglavnom, zasnovan
na:

A. Odeljenjima. Iz dobrih razloga crkva je organizovala

odeljenja (na primer: omladinsko, subotna škola, pristavska
služba, misionstvo, itd.). Sistem je služio i dobro služi i sada, ali
ima određena ograničenja:
* možda nema mesta za sve vrste duhovnih darova koji se
nalaze u crkvi.
* možda je ovo dovelo do stvaranja sukoba i takmičenja za
određena mesta umesto da odeljenja rade timski.
* može da stvori veštačku razliku između vernika za koje se
smatra da su uključeni u crkvu i onih za koje se smatra da
nisu.
* pošto je ovo sistem u obliku piramide (od vrha pa nadole -
od Generalne konferencije do mesne crkve), prilično je
nefleksibilan. Od svake crkve očekuje se da ponavlja ovaj
sistem unutar njenog brojčano ograničenog članstva. Tako,
ponekad, u malim crkvama ima više dužnosti koje treba
ispuniti nego vernika, a u velikim mnogo više sposobnih i
spremnih vođa nego dužnosti koje se mogu raspodeliti.

148
 * sistem u obliku piramide, uglavnom, nije zasnovan na
potrebama lokalne službe u crkvi ili društvu.

B. Programi. Adventisti mogu da se pohvale najboljim

programima. Ipak, ako nisu prilagođeni potrebama ljudi kojima su
namenjeni, njihova uspešnost biće ograničena. Programi često
pristupaju službi u stilu "jedna veličina odgovara svima" i
nenamerno zanemaruju mnoge velike razlike u mesnim crkvama.
Na primer, jedna tema subotne pouke namenjena je svim crkvama
u svetu da bi se postiglo jedinstvo. Pitanje je da li ta tema ima
podjednaku važnost za Eskime kao i za Australijance, za roditelje
male dece kao i za stare vernike?
Druga slabost službe zasnovane na programima je da ima
sklonost da nas učini zavisnima od raspoloživih sredstava. Umesto
da stvaramo nove službe koje odgovaraju posebnim lokalnim
prilikama, mi težimo da se ograničimo na postojeće materijale za
seminare iz Otkrivenja, seminare o braku i roditeljstvu, ili
petodnevnim planovima ka zdravijem životu. Adventisti često
oklevaju da upotrebe mnogo veći izbor neadventističkih
programskih materijala koji su na raspolaganju i propuštaju da
upotrebe kreativne darove vernika lokalne crkve kako bi razvili
nova sredstva za službu koja su namenjena određenim lokalnim
potrebama.

C. Zgrade. Kažemo da su ljudi crkva i da služba treba da se

odvija bilo gde da se ljudi nalaze, ali ipak težimo da učinimo sve
kako bi crkvena zgrada bila centar naše službe. Mesne crkve koje

149
nemaju svoju zgradu uglavnom se osećaju nesposobno, kao da još
nisu dospele. Upotreba školske učionice ili neadventističke zgrade
za crkvena bogosluženja obično se smatra preprekom u službi.
Zbog toga se sav raspoloživi novac odvaja za buduću kupovinu
crkvene zgrade, a aktivnosti sakupljanja novca uzimaju mnogo
vremena i energije vernika. "Kada budemo imali našu zgradu moći
ćemo da uradimo mnogo više," - ovakva rečenica često može da
se čuje kada posećujete takve crkve.
Služba zasnovana na gradnji može da bude dobra u nekim
slučajevima, dok u drugim može da ograniči vernike i podeli ih na
one koji su uključeni u aktivnosti i koji u njima ne učestvuju. Ona
takođe može da ograniči uspešnost crkve u društvu, jer lokalno
stanovništvo možda okleva da dođe u crkvenu zgradu.
Ova post-moderna generacija, kao što smo videli, veoma je
pokretna. Nakon nekoliko kratkih godina određeni deo grada koji
je bio veoma poželjan kao mesto stanovanja kada je prvi put
sagrađen, postaje zapušten i veoma nepoželjan. Umesto da nešto
urade povodom toga, ljudi se sele, prodavnice se zatvaraju,
zanemaruje se lokalni park i igralište, a crkve koje su nekada
cvetale počinju da se bore za opstanak. Crkve moraju da održavaju
korak sa ljudima, a ne samo sa njihovim potrebama, a to važi i za
zgrade.

Najbolji sistem službe je onaj koji najbolje služi

potrebama vernika lokalne crkve i onima koji ne pripadaju crkvi.
Služba je reakcija na ljudsku potrebu; prema tome, najbolji sistem
službe je onaj koji najbolje ispunjava te potrebe.

150
 Odeljenja, programi i zgrade su dobri, u svojoj prikladnoj
ulozi. Ali, oni su sredstva koja vode ka cilju (koji je služba), a nisu
cilj sami po sebi. To znači da, ako neko odeljenje, iz bilo kog
razloga, više ne služi nameni za koju je stvoreno, ono ne treba da
postoji u lokalnoj crkvi. Isto tako, ako je zgrada više prepreka
nego pomoć u službi, vernici treba da potraže neku drugu
alternativu. Možda moja buduća crkva može svoju zgradu, ako je
ima, da vidi više kao društveni centar nego samo kao mesto
bogosluženja. A ako je ona društveni centar, onda tako treba da
izgleda i funkcioniše.

Sistem službe novozavetne crkve teško je, ako ne i

nemoguće, poboljšati. Jerusalim i Srednji Istok u prvom veku posle
Hrista možda se razlikuju od Londona i zapadnog sveta u dvadeset
i prvom veku, ali neke stvari su slične. I onda je vladavajuća
kultura bila materijalistička i uglavnom paganska. I onda je crkvi
bio potreban sistem službe koji je bio jednostavan, ali u stanju da
izađe na kraj sa iznenadnim, eksplozivnim rastom. I onda je
vernicima iz različitih okruženja bilo potrebno staranje puno
ljubavi, pažljivo poučavanje i brza obuka za službu. Sam Isus
ukazao je na mnogo izričitih paralela između vremena koje je
prethodilo padu Jerusalima i vremena koje će prethoditi Njegovom
drugom dolasku. Da li je moguće da novozavetni crkveni sistem
službe može da bude i naš sistem?
Pisac i savetnik za rast crkve, Vilijem Bekam, u svojoj
izvanrednoj knjizi Druga reformacija, kaže da je uspeh rane crkve
podjednako zavisio od ovog sistema službe kao od spremnosti

151
vernika za službu. I vernici i sistem bili su božanski pripremljeni za
službu; oboje su bili poučavani i postavljeni prema Isusovom
uzoru, posebno kroz pozivanje i učenje dvanaestorice. Svetom
duhu bilo je potrebno oboje da bi bio u stanju da postigne ono što
je uradio prilikom Pedesetnice i kasnije. Bekam takođe kaže da je
kasniji otpad crkve bio dvostruk: odvajanje od pravog učenja
Pisma i odvajanje od Bogom postavljenog sistema službe. Teza
knjige je da Božja prava crkva danas može da nastavi da
napreduje samo toliko koliko i do sada, ali ne i dalje u postizanju
svoje misije, ako se bude usmerila isključivo na obnavljanje pravog
biblijskog učenja, a zanemari sistem. Kao što naslov knjige kaže,
Bog vodi svoju crkvu ka drugoj reformaciji, povratku
novozavetnom modelu službe, da bi je osposobio da završi svoj
zadatak - jevanđelje celom svetu u jednoj generaciji.
Najvažnija karakteristika sistema službe apostolske crkve bila
je kombinacija službe malih grupa sa službom velike grupe. Dok su
vernici učestvovali u velikim sakupljanjima u hramu, ili na drugim
javnim mestima, da bi imali bogosluženje ili evangelizaciju, jasno
je da su se takođe redovno sastajali u manje formalnim i
intimnijim okruženjima domova. Tako je, iz praktičnih razloga,
crkva rasla. Tu su se vernici skupljali na molitvu, starali se jedni za
druge i obučavali i pripremali nove obraćenike. Veliki sastanci su
ipak bili važni, kada progonstvo nije sprečavalo da se oni
održavaju: oni su davali najbolje okruženje za bogosluženje
proslavljanja, nadahnjivali su učenje i sveopštu koordinisanost
njihove službe. Kao dva vesla u čamcu, ova dva podjednako važna

152
dela njihovog sistema službe podupirali su jedno drugo. Crkva je
išla tamo gde je trebalo da ide. Nije išla u krug.

Služba malih grupa u mojoj budućoj crkvi biće od

vitalne važnosti za njen uspeh, baš kao što je bila od vitalne
važnosti za uspeh rane crkve. Male grupe su toliko vitalne da su se
nazivale "ćelije", pošto je ćelija osnovna jedinica izgradnje svakog
živog bića. To je ono što bele rade i dinosaurusi imaju zajedničko!
Sva živa bića, koliko god da su mala ili velika, funkcionišu i rastu
samo zbog onoga što se događa u ćelijama od kojih su stvorena.
Crkva je takođe živo biće. Ona je Hristovo telo, a svaki vernik je
njegov deo koji služi telu i kroz telo, prema svojim darovima.
Mala grupa povezuje hrišćane mnogo bliže nego bilo šta
drugo. Oni podržavaju i nadopunjuju jedni druge umesto da
zamenjuju programe, odeljenja i zgrade, ali njihova osnovna briga
jeste rast:
* rast u našem odnosu sa Bogom,
* rast u međusobnoj zajednici,
* brojčani rast kroz evangelizam.

Uloga malih grupa u rastu današnjih crkava toliko je važna

da je Švarc zaključio da, "ako želimo da imenujemo jedan princip
koji je najvažniji - iako naše istraživanje pokazuje da je važna
međusobna prepletenost svih elemenata, onda bi bez sumnje to
bilo umnožavanje malih grupa."154
Potrebno je da moja buduća crkva pažljivo razmisli o ovome.
Potrebno je da ona razume da male grupe nisu program, nisu
154
isto, p. 33.

153
prolazna moda, već božanski postavljen sistem službe. One čine
osnovnu strukturu za crkvu koja je usmerena ka ljudima, u kojoj
Hristos prebiva i kroz koju Sveti duh deluje. Kroz male grupe ili
ćelije, može se organizovati služba svakog vernika prema
darovima. Ta služba biće namerna i uključivaće sve. Kao u ranoj
crkvi, ona treba da:
* osposobljava vernike da prepoznaju i razviju svoje
duhovne darove za službu;
* osposobljava svakog vernika da postane propovednik, da
izgrađuje druge u Hristu;
* daje okruženje u kojoj prijatelji mogu da vide kakva je
prava hrišćanska zajednica i da budu izloženi jevanđelju u
živom obliku;
* neguje razvoj odnosa ljubavi i staranja između članova
grupe;
* priprema crkvu za slavni završetak njene misije na Zemlji.

Male grupe mogu da učine da hrišćanska zajednica postane

stvarnost u crkvi na način koji bi bio nemoguć kroz veće,
formalnije crkvene sastanke. Tamo gde postoji hrišćanska
zajednica postoji i jedinstvo novozavetne vrste u kojoj većina
vernika iz iskustva zna šta znači raditi zajedno sa Bogom. A tamo
gde postoji takva vrsta jedinstva, pripremljen je put za veliko
izlivanje Duha.

Svaki hrišćanin je...

154
 Stvoren za službu (Efescima 2,10),
Pozvan na službu (1.Petrova 2,9.10),
Primio darove za službu (1.Petrova 4,10),
Dobio autoritet za službu (Matej 28,18-20),
Primio zapovest da služi (Matej 20,26-28),
Onaj koji treba da se pripremi za službu (Efescima 4,11.12),
Potreban u službi (1.Korinćanima 12,27),
Odgovoran za službu (Kološanima 3,23),
Onaj koji će da primi nagradu za službu (Kološanima 3,24).

Usmeravanje crkvene službe

Pokretanje vernika naše crkve za službu nije neka mogućnost
koju možemo da izaberemo. Nije preterano reći da bukvalno sve
zavisi od toga, od našeg opstanka i rasta kao crkve do uspešnog
završavanja naše misije pre nego što se Hristos bude vratio. Prema
tome, hitno treba da uspostavimo više službi zasnovanih na
darovima nego što smo imali u prošlosti i da se potpunije vratimo
biblijskoj strukturi crkve koja je gore opisana. Ukoliko to ne
budemo uradili, teško da ćemo ikada da shvatimo potencijal koji
ima služba svakog vernika.
Isto tako, moramo da shvatimo da služba svakog vernika ne
može da se uspostavi automatski, samo ako jednostavno
promenimo definicije i strukture. Isusovi načini radikalno su
drugačiji od onoga na šta smo navikli, a Njegov poziv za službu
nije nikakav izuzetak. Novo vino jevanđelja zahteva nove mehove
u kojima će se čuvati, a ne stare koji su zakrpljeni. Potrebno nam
je novo stanje uma, nov način mišljenja o kontekstu u kojem se

155
događa služba. Ovo ne sadrži samo pitanje ko su Hristovi
propovednici, već i gde, kada i kako takva služba treba da se
odvija.
* Gde treba da se odvija služba. Pošto su hrišćani
"carsko sveštenstvo"155, oni ne obavljaju samo sveštenički posao,
već jesu sveštenici gde god da se nađu. Isto tako, svi vernici su
Hristovi sveštenici, bilo gde da odu - njihova služba nije ograničena
na određeno mesto. Vernici su podjednako Hristovi sveštenici u
školi ili na fakultetu, na radnom mestu ili u domu, kao što su na
mestu bogosluženja, a verovatno čak i više s obzirom na činjenicu
da tu provode najveći deo svog vremena i imaju najveći mogući
uticaj. Možda je potrebno da bolje razumemo da nije sveto samo
mesto bogosluženja - sveta zemlja je bilo koje mesto na kojem
služimo Bogu.

* Kada treba da se obavlja služba. Služba nije nešto što

se odvija samo za vreme bogosluženja ili tokom sat vremena
subotom poslepodne, dok kucamo na vrata ljudi. Mi smo Isusovi
propovednici dvadeset i četiri časa dnevno, 365 dana godišnje.
Naši duhovni darovi mogu da znače da smo u nekim trenucima
svesniji prilike za službu nego u drugim, jer nas Duh vodi i daje
nam priliku. Ako možemo da prihvatimo ovu ideju, kakvu razliku bi
ona učinila u načinu na koji sagledavamo radnu sedmicu i naše
životne poslove. Mogli bismo da kažemo zajedno sa Markom
Grinom: Hvala Bogu, ponedeljak je!156 Konačno, ponedeljak je za
većinu od nas početak radne sedmice, a mesto na kojem

155
1.Petrova 2,9.
156
Ovo je naziv izvanredne knjige Mark Green-a o prioritetu službe na radnom mestu.

156
provodimo radnu sedmicu, bilo da se radi o učionici, bolničkom
odeljenju ili kancelariji, jeste mesto na kojem, najverovatnije,
imamo najviše uticaja, jer tu provodimo najviše vremena.
Upamtite, sve naše vreme je sveto. Da li je subota svetija od
ponedeljka? Možda jeste, a možda i nije. Subota je jasno drugačija
od ostalih dana u sedmici, ali Isus je podjednako Gospodar sveg
mog vremena - čak i ponedeljka - baš kao što je Gospodar subote.

* Kako treba da se obavlja služba. U izvesnom smislu,

hrišćanska služba nije nešto što radimo, već nešto što Hristos radi
kroz nas, bilo gde, bilo kada i kroz bilo koga ko je izabran. Nije
potrebno da se trudimo da svaki razgovor preokrenemo na versku
temu. Jednostavno treba da budemo osetljivi prema potrebama i
prilikama oko nas i da reagujemo na ono što Bog radi u određenoj
situaciji. On je sasvim sposoban da stvori prilike za svedočenje ili
službu, ako smo Mu na raspolaganju i ako smo spremni da nas On
upotrebi.

Svako zanimanje je poziv. U konceptu hrišćanske službe

koja je gore opisana, teško možemo da izbegnemo zaključak da je
svako zanimanje poziv i da je svaki posao božanski zadatak.
Ozbiljno grešimo ako mislio da samo pastori i biblijski radnici imaju
sveti poziv - svi ga imamo! Mesta na kojima smo pozvani da
služimo mogu da se razlikuju kao i darovi za službu koje smo
dobili, ali svaka hrišćanska služba je podjednako sveta. Zato kada
ohrabrujemo mlade da se "pripremaju za službu", hajde da ne
ograničimo to ohrabrenje samo na one koji studiraju teologiju da

157
bi postali naši budući pastori. Kakav god da je njihov izbor
zanimanja, mladi treba da budu ohrabreni da se pripreme za
službu.

Sedam zakona evangelizma:

1. Zakon o izobilju (Jovan 10,10). Najbolji dar koji

možemo da damo drugima je da živimo životom koji je
izobilan radošću i slobodom.
2. Zakon o molitvi (Jovan 6,44). Ljudi dolaze k Hristu zato
što ih Otac "privlači". Kroz molitvu tražimo od Boga da nas
poveže sa onima koje je već pozvao.
3. Zakon o spremnosti (1.Petrova 3,15). Svako od nas
odgovoran je da razvije svoju spremnost i bude pripravan.
4. Zakon o bliskosti (Matej 5,13). Moramo da se približimo
ljudima da bismo bili uspešni.
5. Zakon o procesu (Marko 4,26-29). Vođenje ljudi ka veri
nije samo akcija, ono je slično sastavljanju slagalice. Odluke
nastaju kada ljudi vide celu sliku.
6. Zakon o ljubavi (Efescima 4,15). Propovedanje istine
uspešno je samo ako je u kontekstu ljubavi.
7. Zakon o duhovnom vođstvu (Jovan 16,13). Zadatak
Duha je da ljude vodi ka istini. Moramo da budemo osetljivi
na Njegove podsticaje koji nas vode ka prilikama da
svedočimo.

158
 To znači da nije potrebno da se samo oni koji osećaju poziv
da studiraju teologiju i pripremaju za pastorsku službu mole da ih
Bog vodi: svaki vernik ima tu potrebu. Onima koji se pripremaju za
karijeru poučavanja ili kompjuterske nauke ili negovanje dece,
podjednako je potrebno Božje vođstvo.

Tekst na sličici
"Kao što je Otac poslao mene, ja šaljem tebe."

Važno je da budemo tamo gde Bog želi da budemo, da

radimo ono što On želi da radimo. Koliko god da je pastor dobar u
svom poslu, on ne može da se poveže sa lekarima onako kako
može njihov kolega lekar. Niko bolje ne razume stres upravljanja
firmom od kolege direktora. Žena koja jednu polovinu svog života
provodi predavajući na fakultetu, a drugu polovinu starajući se za
svoju porodicu, najbolje razume druge žene u sličnim situacijama.
Građevinski radnik govori jezikom drugih građevinskih radnika, i
tako dalje.
Zato je važno da nivo plate, radni uslovi, privilegije u firmi ili
porodično nasleđe ne određuju naš izbor zanimanja ili mesto na
kojem ćemo da ga obavljamo. To treba da prepustimo Proviđenju.
Hajde da ohrabrujemo decu i mlade koji su još u školi da iskreno
počnu da se mole za izbor svog zanimanja i mogućnosti
obrazovanja koje nabolje odgovaraju tom izboru.

Rukopoloženi za službu. Kao što smo ranije rekli,

značenje Isusovog krštenja delimično leži u činjenici da je Njegova

159
služba propovedanja, učenja i lečenja službeno otpočela u to
vreme. Tako je vidljivo spuštanje golubice predstavljalo posebno
pomazanje Svetog duha koji će Ga osposobiti za službu. Pošto je
Njegovo krštenje primer koji mi treba da sledimo, razumno je da
verujemo da će ono što se dogodilo prilikom Njegovog krštenja da
se dogodi i prilikom našeg.157 Apostol Petar je to objasnio u svojoj
propovedi na Dan pedesetnice: "Pokajte se, i da se krstite svaki od
vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog
duha."158
Zašto onda mi javno rukopoložimo pastore, starešine i
đakone tako što polažemo ruke na posebnim službama
rukopoloženja koje su odvojene od krštenja? Mi to činimo jer je
tako činila novozavetna crkva. Svaki vernik rukopoložen je da bude
Hristov propovednik prilikom svog krštenja, ali ovi posebni
pojedinci odvojeni su od strane crkve da obavljaju posebne
zadatke i zato se na njih polažu ruke. To ne znači da je njihova
služba na bilo koji način superiornija u odnosu na nerukopoložene
vernike. Rad učitelja u subotnoj školi, crkvenog blagajnika ili vođe
misionstva nije ništa manje važan od rada đakona, pa čak i
pastora. Zašto onda na isti način ne rukopoložimo svakog vernika
za službu?
Mislim da bi novozavetna crkva, da je imala razvijeniju
strukturu za službu koja obuhvata i druge službe, verovatno
rukopoložavala i pojedince koji su radili u tim službama. Ne
predlažem da mi počnemo da rukopoložavamo svakog vernika

157
Prema svom razumevanju ove činjenice, mnoge crkve imaju neki oblik službe posvećenja prilikom
dana krštenja, na primer, dok se upućuje molitva, vođe crkve i prijatelji kandidata stavljaju ruke na
njegovu glavu.
158
Dela 2,28.

160
kojeg predloži odbor za naimenovanje. Jednostavno predlažem da
svaku službu smatramo podjednako svetom, bez obzira da li se
radi "službeno", unutar organizacione strukture crkve, ili
"neslužbeno", izvan strukture. Dopada mi se ideja da
rukopoloženje pastora, starešina i đakona simbolički predstavlja
rukopoloženje celog crkvenog tela na celokupnu službu u to
vreme. Potrebno je da znamo da smo svi podjednako Hristovi
propovednici.

Pripremanje vernika za službu

Ako moja buduća crkva treba da bude crkva sa razvijenom
službom laika, ako je služba laika od ključne važnosti za njen
opstanak i rast kao što se čini da jeste, jedino je razumno da
predložim da sva svoja sredstva uložimo u to. Ovde, više nego bilo
gde drugde, potrebno je da usmerimo svoju pažnju, vreme,
energiju i novac, posebno u sledećim područjima:

a. Obučavanje vernika za službu. Ako smo ozbiljni prema

službi laika, moramo da se uozbiljimo u obučavanju laika za
službu. Razmislite o ovome. Pastori koje je crkva zaposlila imali su
između tri i šest godina formalnog obrazovanja za svoje
odgovornosti, ali nikakvo formalno obrazovanje ne zahteva se od
starešina crkava, iako oni zauzimaju pastorovo mesto u njegovoj
odsutnosti. Učitelji u svetovnim školama prošli su kroz temeljno
pripremanje i u učionicama fakulteta i na praksi, ali nikakvo
formalno obučavanje ne traži se od učitelja u subotnoj školi koji
poučavaju o večnim vrednostima.

161
 Sve više vernika crkve sa propovedaonice učestvuje u
bogosluženjima i drugim javnim sastancima. To je dobro ako su
oni naučeni i kompetentni, ali loše ako nisu. Ako moja buduća
crkva želi da uključi potencijal svakog vernika u službu, potrebno
je da ozbiljno razmisli o obučavanju, baš kao što su to činili prvi
adventisti. Upamtite, "Svaka crkva treba da bude obrazovna škola
za hrišćanske radnike. Njeni članovi treba da budu poučeni kako
da drže biblijske časove, kako da rukovode subotnom školom i
poučavaju druge, kako da na najbolji mogući način pomognu
siromašnima, kako da se staraju za bolesne i rade za
neobraćene... Nije dovoljno samo učenje, nego i vežbanje u
praktičnom radu pod rukovodstvom iskusnih učitelja." 159 Ko su ti
"iskusni učitelji"? Oni mogu da budu bilo ko od sledećih osoba:
* pastor mesne crkve,
* pastor iz drugog okruga koji ima neophodne veštine,
* vođe odeljenja ili službenici iz oblasti i unije,
* vešti i iskusni vernici crkve,
* kvalifikovani hrišćani drugih veroispovesti koji imaju
veštinu i znanje koje nemaju gore navedene osobe.

Uloga pastora. Iako postoji mnogo pojedinaca koji mogu

da služe u crkvi kao "iskusni učitelji", jasno je da je uloga pastora
da organizuje ovo obučavanje. U crkvi u kojoj je svaki član stvarno
propovednik, pastor više nije "propovednik" crkve, već učitelj i
organizator crkvene službe. Naravno, on nastavlja da bude
propovednik crkve, jer je pastor takođe i član laika (jedan od
članova Božjeg naroda) i treba da obavlja službu propovednika
159
Elen Vajt, Zdravlje i sreća, str. 126.

162
zajedno sa svakim drugim vernikom laikom. Ali, pastorov osnovni
zadatak je da pomaže vernicima da nađu svoje jedinstveno mesto
unutar tela, da prepoznaju svoje darove za službu i da organizuje
prikladno obrazovanje. Kao što nam je rečeno: "Najbolja pomoć
koju pastori mogu da daju vernicima naše crkve nije
propovedanje, već planiranje posla zajedno sa njima." 160
"Oni treba ne samo da služe drugima nego i da nauče ljude
kako će svaki od njih da služi svojim bližnjima. Nije dovoljno da
samo daju uputstva o ispravnim načelima, nego i da vaspitaju
svoje slušaoce tako da i oni mogu da prenesu ta načela na druge.
Istina, ukoliko se ne sprovodi u život i ne prenosi na druge, gubi
svoju životvornu moć i spasonosnu silu."161
Neke vođe crkve izrazili su strah da, ako tako razvijemo
laičku službu, pastori mogu da ostanu bez posla. Istina je sasvim
suprotna. Ako tako razvijemo službu laika, pastori će raditi svoj
posao, pronaći svoj poziv, otkriti da ih njihov rad mnogo više
ispunjava, a manje iscrpljuje nego ranije. Neće više biti
pregorevanja pastora!

Dobar pastor je?! Zanimljivo je kako definišemo dobrog

pastora, zar ne? Ako pastor dobro propoveda, redovno posećuje,
obraća nove vernike, brine se za posvećenje beba, venčanja i
sahrane i ima dobre odnose sa vođama u društvu, crkva je srećna.
Pitam se da li je Gospodar crkve zadovoljan našom definicijom?
Nedavno me je uznemirila rečenica da "ni jedan pastor ne treba da
bude vrednovan prema svojoj sposobnosti govornika." 162 Koliko
160
Elen Vajt, Testimonies, Vol. 6. page. 49.
161
Elen Vajt, Zdravlje i sreća, str. 126.
162
Elen Vajt, Testimonies, Vol. 5. page. 255.

163
god da je propovedanje važno za adventistički crkveni život, koliko
god da uživamo u dobroj propovedi, govornička sposobnost
pastora nije važna toliko koliko smo je mi učinili važnom. Mnogo je
važnije da pastori uče vernike laike kako da propovedaju i rade za
Boga. To je njihov najuzvišeniji poziv. Ako vas ovo uznemirava,
verujte da je uznemirilo i mene. Kada bih mogao da krenem iz
početka, neke stvari bih sasvim drugačije uradio! Nadam se da će
moja buduća crkva ovo ispravno da shvati.

b. Opremanje vernika za službu. Službu čine ljudi koji

pomažu ljudima, ali često je potrebna pomoć svih, kako u novcu,
tako i u vremenu. Pojedinačne posete domovima ljudi možda ne
zahtevaju toliko finansijskih sredstava, ali javni programi to
zahtevaju. Veoma kvalitetni programi za mlade, zdravstveno ili
porodično orijentisani programi ili javne evangelizacije koje su
urađene odlično mogu da budu skupi poduhvati, posebno u ovom
visoko tehnološkom svetu. Dobro obučeni vernici laici uključeni u
takvu službu treba da budu prikladno finansirani, bilo od strane
lokalne crkve, bilo od strane oblasti. To može da znači da manje
trošimo na evangelizacije koje vode pastori i profesionalni
evanđelisti (osim kada ulaze u nova područja ili organizuju nove
crkve), ali, u dugoročnom planu, pokazaće se da je to najbolji
način za upotrebu naših sredstava.

c. Opunomoćavanje vernika za službu. Pružiti

obrazovanje i sredstava za službu jedna je stvar, a dozvoliti
vernicima da imaju viziju nešto sasvim drugo. Ali, ako želimo da

164
naglasimo duhovne darove kao buduću osnovu za službu, od
suštinske je važnosti da dozvolimo i omogućimo svima da koriste
svoje duhovne darove. Vilijam Isum kaže:
"Svaka osoba je jedinstveni dar od Boga sa jedinstvenom
službom koju treba da podeli sa svetom. Organizacija ima ulogu da
pomogne svakoj osobi da otkrije i sprovede svoj dar." 163 Dozvoliti
drugima da upravljaju u njihovoj službi neće biti lako nekima od
nas, jer ćemo morati da predamo moć i kontrolu koju sami imamo.
Šta sadrži ovaj proces opunomoćavanja? Opunomoćavanje
nekih vernika za službu može jednostavno da obuhvati njihovo
zaduživanje za postojeće programe, položaje ili odbore u crkvi za
čije vođenje im treba dati podršku i ohrabriti ih. Opunomoćavanje
drugih treba da otpočnemo pitajući se kakve darove donose u
Hristovo telo i kako možemo da im pomognemo da ih upotrebe."
Jedna nedavno organizovana crkva koju vode propovednici
laici164 podstiče organizovanje timova za službu kao deo procesa
opunomoćavanja. Vernici koji postanu svesni potreba, u crkvi ili
izvan nje, i koji osećaju da su sposobni da odgovore na tu potrebu,
traže druge vernike koji žele da podele njihovu brigu i viziju. Kada
se načini grubi plan akcije i kada se pronađe dovoljno pojedinaca
da ga sprovedu, tim iznosi svoj predlog crkvi prilikom prigodnog
sastanka i zahteva odobrenje da ga sprovede. Onima koji žele da
vode tim za službu postavljaju se sledeća pitanja:
* Da li pripadaš molitvenoj grupi?
* Da li te je Sveti duh doveo do ovoga? Kako to znaš?
* Koliko dugo planiraš da vodiš ovu službu?

163
William Easum, page 123.
164
Peoria, Il, SDA Church

165
 * Da li ona ometa neku drugu službu?
* Kako će ova služba da bude finansirana?

Ako je crkva zadovoljna odgovorima i veruje da će služba da

se sprovede prema načelima misije, vizije i prema hrišćanskim
vrednostima,165 tim je slobodan da obavlja svoju službu bez
stalnog nadzora od strane vođstva crkve. Istovremeno, oni
odgovaraju crkvi za ono što urade ili ne urade. Što imaju veću
slobodu, to im je veća odgovornost.
Proces opunomoćavanja zahteva efikasnost. Posebno u
slučaju timova za službu koji su obično (ali ne i uvek) organizovani
da ispune trenutnu, kratkoročnu potrebu, biće neophodno da moja
buduća crkva nauči kako da skrati proces davanja dozvole. Pored
činjenice da možemo da ugušimo oduševljenje ako dozvolimo da
ljudi čekaju da urade to što žele da urade, potrebno je da, što je
pre moguće, odgovorimo na potrebe za službu. Isum kaže da će
"crkva da bude uspešnija što je kraće vreme između otkrivanja
duhovne potrebe i sprovođenja plana osnivanja novih službi." 166

Pastori laici u mojoj budućoj crkvi

Možda ćete se iznenaditi kada saznate da su rani adventisti
ulogu pastora videli kao službu lokalnog laika, a ne sveštenika.
Rasel Baril kaže: "Oni su smatrali da Pismo prepoznaje samo dve
vrste službenika crkve: one koje je pozvao Bog, apostoli i
evanđelisti i one koje je postavila crkva - starešine, đakoni i

165
Vidi dodatak C kao primer.
166
Easum, 125.

166
pastori. Smatrali su da su prva dva položaja sveštenički položaji, a
da druga tri pripadaju lokalnim laicima."167
Jedna od najuzbudljivijih stvari o mojoj budućoj crkvi je da
će pastor najverovatnije da bude pastor laik. 168 Šta više, u mojoj
budućoj crkvi nekoliko pastora laika deliće odgovornosti vođstva, a
svaki će biti specijalizovan za određeno područje crkvenog života,
na primer: evangelizam, nega vernika, bogosluženje i mladi.
Pozvani od Boga i osposobljeni Njegovim Duhom da nose teret
vođstva crkve, ovi pastori laici verovatno će raditi po sistemu
delimičnog radnog vremena, jer će nastaviti da se bave svojom
redovnom profesijom radi zarade (ukoliko nisu u penziji). Oblast će
verovatno smatrati jednog od njih pastorom i on će direktno da
odgovara oblasti kao bilo koji drugi plaćeni pastor.
Pastor koga bude zaposlila oblast služiće kao savetnik u
mojoj crkvi i drugim crkvama koje su joj slične (možda u još
desetak), a posećivaće ih povremeno ili prema pozivu. Ali, iz
praktičnih razloga, nega i vođstvo crkve biće u rukama posvećene
braće i sestara laika. Voleo bih da mislim da neće biti pastoralne
dužnosti koju oni nisu u stanju da ispune - krštavajući nove
vernike, podučavajući vernike za službu i obavljajući sahrane.
Da li to može da uspe? Da li je praktično? Uzimajući u obzir
da su apostolsku crkvu i ranu Adventističku crkvu vodili pastori
laici, teško da možemo da odgovorimo negativno. Odgovor mora
da bude pozitivan, ali uz ispunjenje dva uslova:

167
Russell Burrill, Rekindling a Lost Passion, page 50.
168
Izraz koji je ovde upotrebljen znači vođa lokalne crkve. Naravno, uspešni vođa male grupe ustvari je
pastor grupe, iako ne koristimo izraz "pastor" na taj način.

167
 1. Podeljeno vođstvo. Ako je plaćenim pastorima sa
punim radnim vremenom teško da urade sve što se od njih
zahteva, kako mogu da prežive pastori laici, ako imaju i druge
poslove koji zahtevaju puno radno vreme? Odgovor je da
verovatno ne mogu. Naravno, ukoliko moja buduća crkva ne radi
po sistemu podeljenog vođstva - "Jotor" kao što je opisano u
2.Mojsijevoj 18,13-27. S obzirom na činjenicu da su vođe malih
grupa već pastori u ograničenom smislu reči i da svaki vernik služi
prema svojim darovima, postoji li neki razlog zašto čitavo vođstvo
crkve ne bi moglo da se obavlja kroz vođe "desetnika, pedesetnika
i stotinika"? Ako moja buduća crkva bude imala otprilike stotinu
vernika (iako ovaj princip može podjednako da se primeni i na
mnogo veće članstvo), odgovornosti pastora laika biće podeljene
ovako:

Stariji pastor laik

(vođa 100)

Pomoćni pastor laik Pomoćni

pastor laik
(vođa 50) (vođa 50)

Vođe malih grupa Vođe malih

grupa
(vođe 10) (vođe 10)

168
 2. Prikladno pripremanje. Moja buduća crkva mora da
svojim pastorima laicima pruži i akademsko i praktično
pripremanje. Akademsko obučavanje može da bude kratkotrajno
obučavanje na nekom adventističkom fakultetu da bi stekli
minimalni nivo znanja za diplomu, a praktično iskustvo može da
pruži iskusni pastor u kontekstu mreže rada male grupe. Kada
potencijalni pastor pokaže sposobnost, najpre kao vođa male
grupe, a zatim i kao nadglednik četiri ili pet drugih ćelija, i kada
dokaže da ima određene darove za vođstvo, neće biti teško da
prihvati i celokupnu odgovornost vođenja crkve. Kada je to
neophodno, trošak takvog obrazovanja treba da podmiri lokalna
crkva i/ili oblast, sa sredstvima koja su odvojena u ovu svrhu.

Nemamo izbora. Čini mi se da razvijanje takvog laičkog

pastoralnog vođstva nije samo izbor - ono je od ključne važnosti
za završavanje našeg dela i misije naše crkve. Pošto verujemo da
je Hristov dolazak blizu, moja buduća crkva mora da počne da
planira pripreme za veliki rast broja vernika za koji verujemo da će
nastati neposredno pre Isusovog povratka. Vezivanje pastora za
jednu, dve ili tri crkve je luksuz koji više ne možemo da priuštimo.
Pored toga, jednostavno nema dovoljno pastora da se staraju za
sve nove crkve koje možemo da očekujemo i koje će da budu
organizovane.
Potrebno nam je na stotine pastora tamo gde sada imamo
samo jednog, pa je zato od ključne važnosti da sada počnemo da
prepoznajemo ljude laike koje je Bog pozvao i osposobio za veće
odgovornosti i da se pobrinemo za njihovo pripremanje. A nema

169
boljeg načina da počnemo nego da molimo iskrenu molitvu koju
Isus traži da molimo: "Molite se, dakle, Gospodaru od žetve da
izvede poslenike na žetvu svoju."169

Mladi u službi
Iako na celokupno članstvo crkve gledamo kao na vođe
laike, najverovatnije se najbolji među njima mogu pronaći među
mladima. Elen Vajt je to prva izjavila: "Sa takvom vojskom pravilno
izvežbanih radnika kakva bi mogla biti naša omladina, kako bi se
brzo vest o razapetom i uskrslom Spasitelju, koji će uskoro doći,
mogla odneti celome svetu!"170 Bez obzira da li se to dopada nama
starijima, energija, snaga, vizija, kreativnost i fleksibilnost
potrebna za poslednje Božje delo na zemlji, koje će biti veće i brže
nego što je hrišćanska crkva ikada pre videla, najviše se nalazi
među mladima.
Proviđenje je izabralo vreme ulaska u obećanu zemlju -
Hanan kada je većina Božjeg naroda imala manje od četrdeset
godina. Iako je odgovornost nadgledanja celokupnog procesa bila
poverena onima koji su po godinama bili iskusniji u Božjim
stvarima, teško delo osvajanja, lokalnog vođstva, upravljanja i
organizovanja nove nacije bilo je u rukama mladih.
Iz razloga različitih od onih koji su bili prisutni pre mnogo
godina, prosečna starost hrišćana u svetu opada. U nekim
zemljama je i do 50% adventista mlađe od trideset godina. Neki
smatraju da je to problem. Treba na to da gledamo kao na veliku
prednost. Verovatno je, kao nikada pre, pokret koji imamo

169
Matej 9,38.
170
Elen Vajt, Vaspitanje, str. 241.

170
blagosloven sa tako mnogo veštine, ambicija, podsticaja za
promenu, uticaja i među-nacionalnog razumevanja u mladima koje
sada imamo u crkvi. Oni koji su stariji i dalje će imati ključnu ulogu
u onome što leži ispred nas. Posao upravljanja, nadgledanja,
savetovanja i pružanja podrške i dalje će biti posao starešina
crkve, profesionalnih pastora i izvršnih službenika. Ali neka mladi,
pripremljeni i provereni, daju vođstvo koje samo oni mogu da
daju, tamo gde je potrebna akcija.
Sigurno je da pripremanje mladih za takvo vođstvo i službu
treba da bude osnovna svrha omladinskog odeljenja u svakoj
crkvi. Nekako kao da se izgubio iz vida osnovni razlog za
organizovanje ovih odeljenja, posebno u mnogim mesnim crkvama
gde se čini da je glavna funkcija omladinskog odeljenja
pripremanje subotnog poslepodnevnog programa, koji uopšte ne
priprema mlade za njihovu buduću ulogu.
Vođstvo mladih, božanski izabrano i osposobljeno, uveliko je
bilo odgovorno za osnivanje Adventnog pokreta u početku i nema
sumnje da će vođstvo mladih podjednako da bude odgovorno za
završavanje ovog zadatka.

Zaključak
Od samog početka, rad hrišćanske službe u svim oblicima bio
je rad laika, Božjeg naroda, a većina njih bili su obični ljudi i žene,
kao vi i ja. Apostol Pavle je podsetio prve vernike u Korintu: "Jer
pogledajte znanje svoje, braćo, da nema ni mnogo premudrih po
telu, ni mnogo silnih ni mnogo plemenitih; nego što je ludo pred

171
svetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred
svetom ono izabra Bog da posrami jako."171
Dvanaest apostola, sa izuzetkom Jude, smatrali su sebe
običnim ljudima. Ipak, kroz njih je organizovana crkva koja je
uspostavljena kao sila na koju je moglo da se računa u Jerusalimu;
a kada je došlo vreme da se Dobra vest proširi, drugi obični ljudi
"prolažahu propovedajući reč."172 Slično vama, oni su se,
verovatno, osećali nesposobnima i nedovoljno pripremljenima.
Ustvari, možda nikada ne bi radili ono što su radili da nije bilo
Stefanovog mučeništva. Filip, jedan od sedam poniznih đakona (tj.
sluga), bio je među njima i Božji Duh ga je moćno upotrebio kao
evanđelistu. Nema sumnje da je na stotine i hiljade drugih vernika
laika u crkvi bilo upotrebljeno na isti način.
Sada je vreme da se taj deo istorije ponovi. Nisu samo
pastori pozvani na službu. Čitav Božji narod, svi laici pozvani su da
budu Njegovi propovednici. Neka sav Božji narod primi poruku i
podeli je i dani crkve na Zemlji biće odbrojani.

171
1.Korinćanima 1, 26.27.
172
Dela 8,4.

172
 Deveto poglavlje

Osmišljena za dobrodošlicu
Crkva orijentisana ka korisniku

"Prolazak kroz vrata crkve može da bude neverovatno

težak."173

Da, čak i za hrišćane, pa čak i za vernika neke druge

adventističke crkve može da bude veoma teško da po prvi put
prođe kroz vrata nove crkve. Kako to onda izgleda onima koji retko
dolaze, ili koji nikada nisu bili u crkvi?

Tekst na sličici
Crkveno bogosluženje

Možda znate odgovor na ovo pitanje jer ste i sami jednom

preduzeli taj hrabri korak. Nadam se da iskustvo nije bilo previše
bolno. Možda ste, čak, doživeli i prijatno iznenađenje. Ali, za
većinu novih pridošlica dolazak u našu crkvu ne predstavlja
najlakšu stvar koju su ikada uradili! Ne da adventisti nisu bili
prijateljski raspoloženi, naprotiv. Činjenica je da se vaša crkva, kao
većina adventističkih crkava, ponosi što je prijateljski raspoložena i
što čini sve moguće da bi se posetioci ugodno osećali. Nažalost,

173
Steve Chalke, New Era, New Church, page 15.

173
prijateljsko raspoloženje nije isto što i prijateljstvo orijentisano ka
korisniku, kao što Džordž Barne kaže:
"Šta znači biti orijentisan ka korisniku? To znači ljudima dati
pristupačan način za proslavljanje Boga, udobno mesto na koje
mogu da se dovedu prijatelji, i osećajna, kreativna zajednica kojoj
mogu da pripadaju - zajednica koja je dovoljno mudra da se ne
ispreči na putu zadatku koji je pred njom: propovedanju Hrista
svetu."174

Crkva orijentisana ka korisniku osetljiva je prema potrebama

onih kojima služimo, naših vernika kao i naših posetilaca, tako da
može da bude pomoć, a ne prepreka na njihovom duhovnom putu.
Za to je potrebno mnogo mudrosti i milosti, jer različiti ljudi imaju
različite potrebe. To važi čak i u svakodnevnom životu. Na primer,
kada neki ljudi odu u prodavnicu da kupe odeću, oni vole da imaju
trgovca koji stalno stoji pored njih i upućuje im netražene
komentare: "Znate, treba da probate ovu jaknu"; "O, da, to odelo
vam odlično stoji"; " Plava boja vam stvarno potpuno odgovara,"
itd. Pretpostavljam da im to pomaže da se osećaju važnima. Ali,
kada ja idem da kupujem odeću to je poslednje što želim. Ja sam
od onih (a pretpostavljam da je to i većina ljudi) kojima je
potreban prostor. Potreban mi je mir i tišina da sam vidim šta mi
je na raspolaganju, a da istovremeno znam da je tu neko ko će da
odgovori na moja pitanja i da mi pomogne ako mi je potrebno.

Tekst na sličici

174
George Barna, User Friendly Churches, page 5.

174
 Molim da svi posetioci ustanu, kažu koliko imaju godina, šta
su po zanimanju i zašto su došli!

Odlazak u crkvu, posebno po prvi put, nije ništa drugačiji.

Neki ljudi, možda, vole da dobiju cvet ili bedž sa imenom i čuju
dobrodošlicu sa propovedaonice, kao i da ih zagrlite na kraju
bogosluženja, ali takvo ponašanje bi druge definitivno zauvek
oteralo. Njima je najverovatnije potreban prostor, sloboda da
gledaju oko sebe i vide šta se događa, neko na bezbednoj
razdaljini ko može da odgovori na njihova pitanja, ako ih imaju.
Ali, crkva orijentisana ka korisniku je mnogo više od toga. To
je, u osnovi, crkva koja gleda izvan sebe, a ne u sebe. Ona je
predana razumevanju sveta oko nje, a ne samo ispunjavanju
svojih potreba i tako dopire do onih izvan njenog članstva. Ona je
sačinjena od ljudi, bilo da su novi u veri ili dugogodišnji vernici,
koji se više brinu za udobnost prijatelja koje pozovu u crkvu nego
za svoju udobnost. Ona se sastoji od hrišćana koji se jednostavno
ne uklapaju u stereotipnu sliku koju je jedan novinar opisao:
"Hrišćani su bleda, samoljubiva manjina koja tvrdoglavo govori
drugima zašto treba da postanu hrišćani, umesto da otkriju zašto
to nisu."175

Principi orijentisanosti ka korisniku

U svojoj izazovnoj knjizi "Novi vek - nova crkva," Stiv Čalk
predlaže da britanske crkve koje žele ozbiljno da shvate svoju
misiju u dvadeset i prvom veku treba da ponude određene

175
Australijski novinar Max Harris, kojeg je citirao Chalke, xiii.

175
sigurnosti ljudima koji ne dolaze u crkvu, ako žele da imaju uticaj
na njihov život. Zapazite naslove poglavlja u knjizi:
* Učinićemo da se osećate dobrodošlo
* Bićemo orijentisani ka porodici
* Postaraćemo se da dobro čujete
* Bićemo praktični i relevantni
* Pomoći ćemo vam da istražite odgovore na svoja najdublja
pitanja
* Ponudićemo vam vreme da zastanete i razmislite u
prezaposlenom životu
* Pomoći ćemo vam da razumete Bibliju i ko je Isus
* Postaraćemo se da vaše posete budu korisne i izazovne
* Pomoći ćemo vam da otkrijete Božju ljubav, prihvatanje i
oproštenje
* Ponudićemo vam priliku za novi početak

Navodim ove naslove bez ikakvog komentara, da

jednostavno ilustrujem ono o čemu govorimo. Pogledajte ih i
videćete da svi oni imaju barem jednu stvar koja im je zajednička:
staraju se za potrebe i udobnost ljudi koji su izvan crkve i žele da
odgovore na njihova pitanja i nedoumice. One nas podsećaju na
primedbu arhibiskupa Vilijema Templa da je crkva "jedino društvo
u svetu koje postoji samo zbog koristi onih koji joj ne pripadaju." 176
Nažalost, Čalkov izbor naslova može da pošalje i pomalo
snishodljivu poruku da "mi (crkva) već znamo sve
probleme/pitanja koja ćete da postavite i da već imamo sve
odgovore", a upravo to i jeste jedan od razloga zašto crkva odbija
176
Citirao Rob Norman, Christian Herald, 29 January 2000, page 15.

176
ljude. Kao hrišćani, mi možemo da imamo ono što drugi traže, ali
naš stav nikada ne sme da bude snishodljiv. Ipak, kada bi moja
buduća crkva dobila visok broj poena za svaki naslov, mislim da
bismo išli u ispravnom smeru.
Hajde da dublje razmislimo o ovim principima. Šta to znači
da crkva treba da bude orijentisana ka korisnicima. Ako moja
buduća crkva stvarno želi da bude orijentisana ka korisnicima, ona
mora da se kvalifikuje u četiri područja. Najpre, ona mora iskreno
da bude zainteresovana za ljude. Zatim, ona mora da bude
kulturno relevantna, a u isto vreme doktrinalno čista. Kao treće,
ona mora da bude u stanju da brzo odgovori na potrebe i otkrije
mogućnosti za službu. Kao četvrto, ona mora da bude spremna i
otvorena za promene. Hajde da detaljnije razmotrimo ova četiri
kvaliteta.

Neka praktična pitanja za crkvu koja je

orijentisana ka korisnicima

- Da li su toaleti čisti (u 1 sat popodne isto kao i u 9.30)? *

- Da li crkveni bilten ima informacije koje su orijentisane ka
posetiocima i ima dobar dizajn? *
- Da li je zgrada ugodno topla i dobro provetrena? *
- Da li su stolice udobne?
- Da li je crkva uredna?
- Da li ima dovoljno osvetljenja?
- Da li ljudi koji sede pozadi mogu podjednako dobro da čuju
kao oni koji sede napred?

177
 - Da li se izašlo u susret onima koji slabo čuju?
- Da li postoji pristup za invalidska kolica u crkvenoj zgradi i
u toaletima?
- Da li na mestu bogosluženja postoje znaci ili posteri koji
odvlače pažnju?

* Ovo su tri vodeće teme koje određuju prvi utisak o crkvi

kod posetilaca

Iskrena zainteresovanost za ljude

Pošto je prijateljski orijentisana, crkva je jednostavna i to je
dobra vest. Loša vest je da, ljudski govoreći, nije lako da ljudi
budu iskreno zainteresovani za druge onako kako to Hristos
očekuje od njih. Ljudi su prirodno zainteresovani da saznaju nešto
o drugim ljudima, što objašnjava zašto su ogovaranja i televizijske
sapunice uvek popularne. Zanimanje za dobrobit drugih, posebno
po cenu nas samih, nije prirodno. Kao što prilično dobro znamo,
ljudska priroda je sama po sebi sebična.
"Iskrena zainteresovanost za ljude", prema tome, ne može
da bude tema na agendi o kojoj treba da se diskutuje, glasa i koja
može da se prihvati na crkvenom odboru ili poslovnom sastanku
crkve. Prema Pismu, iskreno staranje za druge je rod života vere u
Bogu, rezultat aktivnosti Svetog duha u našem životu 177. Šokantna
istina je, prema Isusovoj paraboli o ovcama i jarcima, da je to,
takođe, jedini kriterijum po kome će se, na poslednjem sudu,

177
Jakov 2,14-17; Galatima 5,22; Dela 2,38.

178
pravedni odvojiti od nepravednih.178 Ali, Bog može da nas upotrebi
samo do mere u kojoj želimo da budemo upotrebljeni.
"Iskrena zainteresovanost za ljude" je skupa. Potrebno je
vreme, emotivna i fizička snaga i sve vrste sredstava da bi se
pokazala iskrena zainteresovanost za ljude, bilo kroz razvijanje
novih prijateljstava, bilo kroz programe formalne službe. Evo
nekoliko stvari koje na sebi imaju cenu:

Susret sa ljudima tamo gde se oni nalaze. Kao što smo

već rekli, to je Isus radio. To nije bio samo metod evangelizma,
već Njegov način da pokaže iskrenu zainteresovanost za njih.
Ponekad je to značilo biti na određenom mestu u određeno vreme,
kao kad se kasno noću sastao sa Nikodimom koji, očigledno, nije
hteo da razgovara sa Njim pod bilo kojim drugim uslovima.
Ponekad je to značilo kršenje lokalnih običaja, kao kad je učinio
nezamislivo i razgovarao sa ženom Samarjankom na Jakovljevom
studencu. Ponekad je to značilo rizikovanje reputacije, kao što je
činio kada se družio sa carinicima i grešnicima. On je odvajao
vreme da proučava jevrejski zakon da bi razumeo verske vođe u to
vreme. Takođe je bio u dodiru sa aktuelnim događajima i
svakodnevnim dešavanjima da bi Njegove priče i parabole bile
razumljive običnom narodu.
U svakom slučaju, Isus je morao posebno da se potrudi, da
ostaje do kasno u noć, da dovodi sebe u nepovoljan položaj ili da,
na neki način, razmišlja i deluje izvan pravila jevrejske kulture i
tradicije u kojoj je vaspitan i ne treba da mislimo da Mu je to bilo

178
Matej 25,31-46.

179
lako samo zato što je bio Božji Sin! Ali tako je On sklapao
prijateljstva i osvajao srca. Zato Ga je narod, običan narod, voleo.

Isus se susretao sa ljudima tamo

gde su se oni nalazili

Jedna mlada žena je, pre otprilike godinu dana, sedela za

stolom u uglu jednog pretrpanog noćnog kluba. Bilo je dva ujutru,
a ona je bila veoma drogirana i nije bila svesna onoga što se
događalo oko nje. Sama je izabrala da prekrši svako pravilo u
knjizi, zato nije imala prijatelja; njen život bio je u haosu. Preko
razglasa začula se neka nova pesma - bogohulna muzika. Đavo je
Isusu davao sva moguća imena pod suncem. Ali, žena nije čula
bogohuljenje. Kroz buku, obljeske svetlosti i dim, sve što je čula
bilo je Isusovo ime koje se stalno ponavljalo. Nešto je u njoj
oživelo. Iznenada je shvatila šta čini sa svojim životom. Dok je
muzika još svirala, napustila je noćni klub i pozvala pastora čije
ime je nasumično odabrala u telefonskom imeniku. Uskoro je
počela da proučava Bibliju, postala je hrišćanka, krstila se i sada je
vernik jedne od naših crkava.

180
 Pavle je ovo razumeo i učinio da to bude princip njegove
službe i života: "Svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem.
Jevrejima sam bio kao Jevrejin da Jevreje pridobijem... Slabima
bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da
kakogod spasem koga."179
Kako bi izgledalo da isti princip primenimo na naše okolnosti?
Možda nam to ne bi bilo baš ugodno. Ali, možda smo u prošlosti
stvarali prepreke u službi i građenju prijateljstva, jer nismo bili
spremni da platimo cenu. Kako možemo da se susretnemo sa
ljudima tamo gde se oni nalaze ukoliko nismo spremni da se,
barem povremeno, sretnemo sa njima na njihovom uobičajenom
mestu sastanka - u kafani ili baru. Kako možemo da razumemo
ljude ako ne posećujemo njihov svet čitajući novine koje oni čitaju
ili gledajući (ponekad!) televizijske programe koje oni gledaju?
Kako možemo da se približimo ljudima ukoliko ne pokažemo
zanimanje za ono što njih zanima? Iskrena zainteresovanost za
ljude ne može da se pokaže u vakumu. Ona može da se pokaže
samo u kontekstu drugih interesovanja ili aktivnosti - njihovih
interesovanja i aktivnosti.
Možda je najbolji način da se susretnemo sa ljudima tamo
gde se oni nalaze ako se uključimo u lokalne društvene projekte.
Kao adventisti, mi smo često skloni da ponudimo svoje komšijske
usluge koje se podudaraju sa onim što drugi već rade (kao što su
javne kuhinje, omladinski klubovi i slično). Ipak, u mnogo
slučajeva bilo bi bolje da podržavamo postojeće aktivnosti kojima
je očajnički potrebno još pomoćnika. Dupliranje društvenih službi

179
1.Korinćanima 9,19-22.

181
samo zato da bi postojala adventistička verzija svake aktivnosti u
gradu teško da pomaže da sretnemo ljude tamo gde se oni nalaze.

Prijateljstvo. Ovo poglavlje započeli smo rečenicom da

"prijateljsko raspoloženje nije isto što i prijateljstvo orijentisano ka
korisniku". Ako je to istina, takođe je istina da će crkva orijentisana
ka korisniku biti prijateljski raspoložena i da će članovi te crkve
veoma ozbiljno da shvate temu prijateljstva. Ustvari, bilo bi
nemoguće da aktivan vernik crkve koja je orijentisana ka korisniku
ne bude lično uključen u izgrađivanje prijateljstva sa ljudima koji
ne idu u crkvu ili još nisu upoznali Hrista. Ovih dana većina
obraćenja započinje na nivou bezrezervnog prijateljstva, a
izgradnja takvog prijateljstva može da bude skupa.
Prijateljstvo ne započinje na pragu crkve. Ako ne znamo
kako da se ponašamo prijateljski na način orijentisan ka korisniku
od nedelje do petka, kako ćemo to da znamo subotom? Ako ne
razvijamo prava prijateljstva sa ljudima koji ne idu u crkvu u
našem komšiluku, porodici ili na radnom mestu, kako se uopšte
nadamo da ćemo to uspeti unutar četiri zida naše crkve,
omladinske sale ili bilo gde da se crkva sastaje?
Za prijateljstvo je potrebno vreme. Većina nas toliko je
zauzeta da verovatno nema vremena da neguje nova prijateljstva.
Ako smo ozbiljni u ovome, potrebno je da stvorimo vreme. To
znači da ćemo da posvetimo vreme koje trenutno odvajamo za
nešto drugo za izgradnju novih prijateljstava. A pošto o vremenu
koje provodimo na poslu ne možemo da pregovaramo, a vreme
koje provodimo sa porodicom je sveto i verovatno ga već imamo

182
nedovoljno, možda ćemo morati da razmislimo o vremenu koje
provodimo u crkvenim aktivnostima.

Arhiđakon Engleske crkve, Majk Hil, zapaža:

"Ako želimo da se uozbiljimo u evangelizmu, jedna od naših
početnih tačaka treba da bude pregledanje naših crkvenih
aktivnosti kako bismo vernicima naše crkve dali vremena da razviju
odnose sa onima koji nisu hrišćani."180

Ovo je možda teško ostvarljivo u crkvi u kojoj su crkveni

sastanci i pastor uvek u centru aktivnosti. Pošto je vreme koje
većina adventista ima na raspolaganju da posveti ovim
aktivnostima ograničeno, kada od njih zatražimo da odvoje vreme
da izgrade odnose sa prijateljima koji nisu hrišćani to može da
znači da treba da provode manje vremena "u crkvi" u
tradicionalnom značenju ovog pojma. To, isto tako, može da znači
da će biti i manje tradicionalnih događaja koji će imati isti nivo
podrške kao ranije.
Za moju buduću crkvu izbor je jednostavan. Ili ćemo da
odvojimo vreme da sa prijateljima koji nisu hrišćani razvijemo
prijateljstva koja izgrađuju poverenje i daju nam priliku da Hrista
podelimo sa njima na značajan način, ili ćemo da nastavimo onako
kao što smo do sada radili, u sigurnosti naših programa
180
Mike Hill, Reaching the Unchurched, page 31.

183
zasnovanih na crkvi, izvan dodira i dohvata tih istih ljudi sa kojima
želimo da podelimo Isusa. Zamislite kakve bi se mogućnosti
stvorile kada bi svaki vernik namerno izgrađivao
prijateljstva sa tri prijatelja koji nisu hrišćani. Iskreno
prijateljstvo je plodno polje u kojem se seme jevanđelja
najuspešnije seje, a hrišćansko prijateljstvo je najbogatija žetva.

Traktati i poverenje
Jednog subotnog poslepodneva podelili smo 5 000 pažljivo
smišljenih traktata ljudima koje smo sreli na ulici, pozivajući ih da
dođu na večernji program u crkvi. Nijedan novi prijatelj nije došao,
a da bi stvari bile još gore, pronalazili smo naše dragocene traktate
u kantama za smeće pored puta oko crkve. S druge strane, došli
su naši stari prijatelji i naučili nas važnoj lekciji. Pozivnice i traktati
imaju svoje mesto, ali najbolje deluju kada se stave u ruke
prijatelja.

Ranjivost. Pravo prijateljstvo zasnovano je na poverenju;

poverenje je zasnovano na iskrenosti, a iskrenost ponekada čini da
smo ranjivi. Kultura u kojoj služimo je "post hrišćanska", barem
delimično, jer se crkva previše često pretvarala da je nešto što
nije. Ljudi ne žele ozbiljno da nas shvate - ako osete da nismo ono
što tvrdimo da jesmo, oni će biti sumnjičavi prema našim
ponudama prijateljstva i neće se odazvati da dođu na naše
seminare o braku ili roditeljstvu, ili na slične društvene službe.
Bolje je da budemo autentični, da od početka priznamo da
nemamo sve odgovore, ni kao crkva ni kao pojedinci, da

184
rizikujemo da budemo pogrešno shvaćeni, umesto da se suočimo
sa sramotom kada ljudi sami otkriju istinu o nama. Isus je često
bio ranjiv u svom iskrenom, otvorenom i poniznom životu; čak je i
gubio mnoge sledbenike (Jovan 6, 25-71). On je, ipak, pokazao da
je ranjivost znak moći, a ne slabosti. To je navelo mnoge da Ga
odbace, ali je pokrenulo Njegove prave sledbenike da Ga prihvate.
Isto tako će nam se i danas iskreni ljudi otvarati ako smo mi
spremni da se otvorimo njima. Ranjivost predstavlja vrata kroz
koja Hristos ulazi da služi, ne samo svojoj crkvi, već i kroz nju.
Vredno je da zapazimo razmišljanje Skota Peka o ovoj temi.
"Ne savetujem nikome da bude potpuno ranjiv, ni da bude
ranjiv sve vreme. Ipak, ako izaberete da budete lekovito prisustvo
u svetu, moraćete da tokom svog života zadržite sposobnost da,
do izvesne mere, budete ranjeni... Ako želimo da budemo uspešni
izlečitelji, moramo da dozvolimo sebi, unutar određenih granica, da
stalno budemo ranjavani. I zaista, samo naša ranjivost čini da
možemo da lečimo i budemo izlečeni."181

10 stvari koje je potrebno da znaju

posetioci u našim crkvama

* Gde da sednem?
* Koje knjige su mi potrebne?
* Koje prostorije postoje za moju decu i da li ima prostora za
dečja kolica?
* Gde su toaleti?
181
Scott Peck, The Road Less Travelled and Beyond, page 194.

185
 * Da li postoje uslovi za invalide?
* Da li se sakuplja dar?
* Koliko dugo traje bogosluženje?
* Da li postoji traktat za dobrodošlicu koji opisuje crkvu,
njene aktivnosti i njenu uključenost u lokalnu zajednicu?
* Ko je ko?
* Sa kim mogu da razgovaram?

Jasno je da prema različitim ljudima treba da se ponašamo

na različite načine. To važi za naše vernike, a posebno za naše
goste. Vernici koji imaju dar gostoprimstva obično razumeju
potrebu za brižnošću u načinu na koji se ponašamo prema
gostima. Iako oni ne treba da budu jedini koji će na vratima da
pozdrave posetioce, oni treba da se staraju za njih tokom njihovog
boravka.

Stvaranje bezbednog okruženja. O ovome smo već

ukratko govorili, ali hajde da to dublje istražimo. Zašto bi Sveti duh
u ljudima stvorio želju da posećuju moju buduću crkvu, ako ona
nije bezbedno mesto? Ako će posetioci da budu zbunjeni,
razočarani ili povređeni onim što čuju, vide ili osete u crkvi, zašto
da ih Duh uopšte uputi na takvo mesto? Proučite tri primera koji
objašnjavaju šta sam hteo da kažem. Ovi događaji su se nedavno
stvarno odigrali u britanskim adventističkim crkvama i oni pokazuju
šta sve može da se dogodi ako crkve i pojedinci pravilno razumeju
šta znači stvoriti bezbedno okruženje za svoje goste.

186
 Tekst na sličici
Ovo je razred samo za doktore nauka!

Situacija A
Jedna odlična evanđeoska serija održavala se u
novosagrađenoj javnoj sali na popularnom mestu u gradu.
Prisustvo prijatelja bilo je dobro i nivo interesovanja bio je visok.
Evanđelista je upravo izneo biblijsko učenje o suboti i pozvao svoje
slušaoce da dođu u mesnu crkvu i lično dožive subotno
bogosluženje. Barem dvanaestak prijatelja došlo je na vreme za
subotnu školu i sve je lepo teklo dok nije došlo vreme da se crkva
podeli po razredima radi proučavanja biblijske pouke. Učitelj
jednog razreda ustao je i odlučnim glasom izjavo: "Samo oni koji
su proučavali pouku mogu da dođu u ovaj razred!" Ova izjava više
je ličila na pretnju nego na poziv i nije bila nimalo slična toplom
pozdravu koji je bio upućen svima na početku programa. Božjom
milošću, dvoje ili troje prijatelja preživelo je ovu uvredu. Oni su
kasnije postali vernici crkve. Ali ostale nikada više nismo videli. Da
li su oni krivi zbog toga?
Šta je moglo da se dogodi? Taj prekomerno revni učitelj i
jedan ili dva člana njegovog razreda mogli su da budu u holu crkve
pre bogosluženja, znajući da će verovatno doći ljudi koji nikada pre
nisu bili u crkvi. Mogli su da budu spremni da ponude pomoć ili
informacije, ako je to neophodno, jer to nije samo posao službenih
redara. Odupirući se iskušenju da od njih traže da se upišu u
knjigu gostiju, mogli su da se predstave - kao što to činite kada
nekoga sretnete po prvi put - i da kažu ponešto o sebi. Mogli su,

187
možda, da ponude da sede sa njima i da ih, kada dođe vreme za
pouku, pozovu u svoj razred.
Učitelj u razredu je, zatim, mogao da vodi proučavanje na
nivou koji ne zahteva diplomu iz teologije, koristeći samo Bibliju, a
ne pouku kao osnovu za razgovor. Posetioci bi stvarno mogli da
steknu nova saznanja iz Pisma, vide kako njena učenja mogu da
se primene na svakodnevni život, i dožive jedinstvenost hrišćanske
zajednice vernika koji zajedno rastu oko Božje reči. Da su ovako
bili dočekani, sigurno bi poželeli da se vrate i naredne sedmice.

Situacija B
Ponovo govorimo o subotnoj školi, i to s razlogom. Subotna
škola ima najviše sklonosti da bude "nesigurno" mesto za
posetioce u odnosu na bilo koji drugi deo subotnog bogosluženja.
Istovremeno, ona najverovatnije ima najviše potencijala za
bezbedno predstavljanje posetilaca crkvenoj porodici. Ali to se nije
dogodilo u jednoj od naših crkava prošle godine. Muž i žena u
svojim tridesetim godinama, koji su o suboti saznali kroz
proučavanje Biblije, odlučili su da posete lokalnu adventističku
crkvu i vide kako to izgleda. Nisu imali nikakvo crkveno nasleđe i
tek nedavno su počeli sami da čitaju Bibliju, pa je prvi odlazak u
crkvu za njih bio veoma hrabar korak. Uživali su na bogosluženju.
Ali kada su krenuli kući, jedan dobronamerni starešina dao im je
biblijsku pouku i rekao im da moraju da je proučavaju kako bi bili
spremni sledeće subote.
Sledeća subota je došla i prošla, a posetioci se nisu vratili.
Kada ih je neko pozvao telefonom da čuje šta se dogodilo, brzo je

188
saznao razlog. Pouka za tu sedmicu govorila je o pristavskoj službi
i važnosti davanja vernog desetka, kao i apstinenciji od alkohola i
duvana. Za njih je sve to bilo previše. Nisu mogli to da podnesu.
Ustvari, smatrali su da oni nikada ne mogu da žive na tom
nemogućem nivou predanosti. Adventistička crkva nije bila za njih.
Šta je moglo da se dogodi? Dobronamerni starešina mogao
je malo da se potrudi da sazna nešto više o ovom bračnom paru i
da bude osetljiv prema njihovim potrebama, shvatajući da naredna
pouka nije prikladna za njih. Ili, crkva je mogla da ima alternativu
za pouku subotne škole, kao što je razred za hrišćanske roditelje,
ili neka serija osnovnih hrišćanskih istina, ili su svi u razredu
subotne škole mogli da se usmere ka razgovoru o opštijim
principima pristavske službe, zasnovanom na biblijskim pričama i
parabolama i neformalnom ličnom svedočanstvu o Božjoj vernosti,
umesto da citiraju zadate tekstove. Par je mogao da shvati da je
davanje desetka i zdrav način života važno ne samo zato što tako
kaže Biblija, već i zato što to čini razliku u životu običnih ljudi kao
što su oni. Ta prva subotna poseta, umesto da ih odbije, mogla je
da bude početak životne avanture rasta i vere.

Situacija C
Marija182 je po prvi put došla u crkvu jer je pozvala
komšinica. Ali, došla je i zato što je bila zabrinuta. Bila je
samohrana majka desetogodišnje devojčice. Život joj je uvek bio
prilično težak, ali ništa nije moglo da se uporedi sa ovim. Pre
nekoliko nedelja serija ispitivanja potvrdila je da ima rak dojke.
Kako će podneti terapiju? Da li će doživeti da gleda kako njena
182
Ime i drugi detalji su promenjeni kako bi se zaštitio identitet.

189
kćerka raste? Činilo joj se da je crkva dobro mesto na koje treba
otići u ovakvim okolnostima. I u početku je bilo dobro. Čak je i
njena kćerka uživala u crkvi i sklopila nova prijateljstva. Postojao je
jedan veliki problem. Bila je to mala crkva u kojoj se činilo da
svako zna sve o drugima, pa čak i malo više, ako znate na šta
mislim.
Ljudi su bili ljubazni jedni prema drugima, ali razgovor je bio
izveštačen. Nekoliko sedmica nakon dolaska u crkvu, shvatila je
da, iako zna određene stvari o nekim vernicima - čime se bave u
životu, koliko dece imaju, gde provode godišnji odmor - ustvari ne
poznaje nikoga od njih ništa više nego na početku. A što je još
gore, činilo se da ni oni ne poznaju jedni druge. Onda je, jedne
subote, u holu, posle bogosluženja, shvatila zašto je to tako.
Slučajno je čula razgovor male grupe vernika koji su se skupili u
jednom uglu. Bilo je to čisto ogovaranje drugih vernika koji nisu
bili u grupi i nije bilo nimalo prijatno. U ovoj crkvi radila je čuvena
vodenica ogovaranja. Ako hrišćani ovako govore jedni o drugima,
šta li pričaju o njoj iza njenih leđa?
Marija je planirala da podeli svoje traume oko terapije i strah
od budućnosti sa svojom komšinicom i sa još dve ili tri druge
osobe i zamoli ih da se mole za nju. Ali je odlučila da to ne učini.
Nekako nije više imala poverenja u njih. Nekoliko sedmica kasnije
napustila je crkvu, da bi sama hodala svojom dolinom smrti.
Šta je moglo da se dogodi? Da je u ovoj crkvi postojala
prava hrišćanska zajednica, u kojoj su poverenje i odgovornost
sveti, da su oni koji su iznosili poverljive informacije iz crkvenog
odbora vernicima koji nisu članovi odbora bili pozvani na

190
odgovornost i da se prema ogovaranju postupalo kao prema zlu
kakvo i jeste183 - Marija bi pronašla iskrenu zajednicu koja se stara
i koja je njoj bila potrebna. Otkrila bi da su doline prilično
naseljena mesta, čak i da ona možda nije jedina koja se suočava
sa nesigurnom budućnošću. Tako bi, u otvoreno, poverljivom
okruženju male grupe, pronašla svoju sigurnost. Verovatno bi,
koraknuvši ka sigurnosti, predala i svoj život Hristu.
Bezbedno crkveno okruženje u kojem novi hrišćani mogu da
načine prvih nekoliko koraka u svom novom životu, u kojem ljudi
koji traže odgovore mogu da se osećaju kao kod kuće, ne stvara
se samo od sebe. Potrebno je mnogo više od molitve, iako je
molitva dobro mesto za početak. 184 Ono zahteva vaspitanje ili
ponovno vaspitanje vernika crkve i veliki osećaj samosvesnosti i
odgovornosti. Za njega ljubav mora da se izbori sa legalističkim
elementima i osuđivačkim stavovima. Ne možemo očekivati da
novi obraćenici najpre trče, pa tek onda prohodaju. Mladi moraju
da budu u stanju da razgovaraju o bolnom duhovnom odrastanju,
čak iako se većina svetaca među vernicima zbog toga oseća
neugodno. Njihov osećaj bezbednosti i sigurnosti u crkvi mnogo je
važniji od našeg komfora. U mojoj budućoj crkvi, a nadam se i
vašoj, jednoga dana ljudi će nam se zahvaljivati što smo platili
visoku cenu bezbednosti.

Kulturno značajni, a doktrinalno čisti

183
2.Korinćanima 12,20; Rimljanima 28-32. Primedba: Ogovaranje je bilo samo jedna od salata
otrovnog voća koje je trovalo duhovni život crkve u Korintu kada joj je Pavle napisao drugo pismo. To
je aktivnost koja potiče iz pokvarenih umova koji nemaju pravo poznanje Boga, i pripada strašnom
spisku zala koji uključuje pohlepu, zlobu i ubistvo kao zla kojima će Bog suditi i koja đavo koristi da bi
uništio ne samo društvo već i Božju novu zajednicu vere.
184
Vidi primer "Kartice prijateljstva" koju je osmislio pastor Hamilton Vilijams, a koja može da se
koristi kao osnova za molitvu. Dodatak D.

191
 Kao što svi znamo, poreklo hrišćanstva nije ni englesko, ni
američko, ni afričko, ni indijsko. Njegovo poreklo je božansko, a ne
ljudsko. Srednji istok bio je njegova kolevka, ali rođeno je na
nebu. Kroz inkarnaciju Hrista, "Reč je postala telo", naš svemogući
Bog učinio je mogućim da Ga smrtnici lično upoznaju. Kroz Isusa,
Bog nam je postao značajan i blizak. Umesto da dovede u pitanje
Njegov status i reputaciju, Njegov život na Zemlji imao je suprotan
efekat - učinio Ga je poštovanijim nego bilo kada ranije. Njegova
spremnost da ponizi sebe bila je Njegova slava. 185 Jednoga dana
uvidećemo da je spremnost crkve da uradi isto i njena slava.
Poniznost crkve neće dovesti u pitanje naša verovanja i način
života, već će pročistiti crkvu i sve njene aktivnosti produbiti
ljubavlju prema Bogu i bližnjima.186
Šta to znači da moja buduća crkva treba da bude kulturno
značajna? To znači da moja crkva treba da uradi sve što može da
osposobi ljude, gde god da se oni nalaze, da razumeju i prihvate
poruku o Isusu koja menja život, na način koji je njima prihvatljiv,
a da se pritom ne zanemari ni jedan njen važan deo.
Kultura je u osnovi svet u kojem pojedinac ili grupa živi. Kao
što svi znaju, tinejdžeri žive u svetu koji se razlikuje od sveta
njihovih roditelja, ali britanski tinejdžeri takođe žive u svetu koji se
razlikuje od sveta tinejdžera u Sijera Leoneu. Način na koji
britanski tinejdžeri misle i doživljavaju život, način na koji tumače
aktuelne događaje i komuniciraju sa svetom oko sebe, ono što im
je važno ili nije važno, razlikuje se od načina na koji tinejdžeri u
Sijera Leoneu doživljavaju sve to. Crkva koja je kulturno značajna

185
Filibljanima 2,7-11.
186
Matej 22,37-40.

192
iznosi dobru vest na takav način da oni koji slušaju mogu da je
primene na sebe, da razumeju razliku koju ona čini u njihovom
životu, i prihvate je. Ipak, to označava i nešto više.

Razumevanje onoga što se pogrešno razumelo. Možda

je ustaljeno mišljenje da ljudi koji postanu hrišćani bivaju
ujedinjeni ili jedno u Hristu, ali činjenica je da hrišćansko
obraćenje ne čini naše kulturološke razlike manjim nego što su
ranije bile. Osoba koja je čitavog svog života poznavala samo
siromaštvo nije iznenada u stanju da shvati način života i rečnik
bogatih i slavnih, samo zato što je postala hrišćanin. Muslimanska
porodica sa Dalekog istoka koja je naviknuta da sedi na ćilimima i
tepisima za vreme bogosluženja neće iznenada osetiti čežnju da
sedi na klupi ili stolici onog trenutka kada izjavi Isus je Gospod. To
ne treba ni da očekujemo od njih.
Prilikom obraćenja menjaju se naše životne vrednosti, ali
omiljeni muzički instrument verovatno ostaje isti. U Hristu na
druge gledamo kao na nama jednake, ali to ne znači da ih samim
tim i bolje razumemo. Zato se bilo koji pokušaj da budemo
kulturno značajni drugima koji se razlikuju od nas često pogrešno
razume i pogrešno protumači. Čak je i Hendl bio pogrešno shvaćen
i optužen da je doveo biblijske istine u pitanje kada je njegovo
čuveno delo - Mesija bilo izvođeno po prvi put.
"Hendlov Mesija je najsnažniji oratorijum koji je ikada
napisan i verovatno jedan od najpopularnijih. Svakog Božića
milioni ljudi slušaju starozavetna proročanstva o Mesiji koji dolazi i
bivaju dirnuti pričom koja je ispričana u ovom velikom delu.

193
 Ali, Hendel se suočavao sa grubom opozicijom od strane
iskrenih, promišljenih hrišćana koji su se protivili njegovom radu.
Kritika, koja je trajala skoro stotinu godina, bila je usmerena
na to da Hendl olako uzima biblijske istine - drugim rečima da
sekularizuje sveto.
Oni su tvrdili da je poruka muzike dovedena u pitanje time
što je Hendl angažovao muzičare i soliste koji nisu bili hrišćani." 187

Tekst na sličici
Koncert Crkveno bogosluženje
Mesija, Hendl

Sva ta moderna muzika, ne znam šta se događa

sa
ovim svetom!

Ko su bili ti Hendlovi hrišćanski kritičari? Jedan je bio pisac

himni po imenu Džon Njuton, čuveni trgovac robljem koji je
napisao pesmu "Divna milost". To je stvarno žalosno jer su obojica
pokušavali da urade isto. Obojica su želeli da podele Isusa sa
svojim savremenicima. Njuton je koristio jedan kulturološki oblik
koji se sastojao od ličnog svedočanstva i jednostavne melodije,
prikladne za bogosluženje. Hendl je upotrebio drugi oblik "muzički
preciznog iskustva intimnog slušanja," 188 koji je bio namenjen
manjim grupama ljudi (a ne izvođenju u koncertnim salama i
velikim crkvama gde se njegova muzika danas obično čuje). Kada

187
Douglas D. Webster, Selling Jesus, pages 25,26.
188
Isto, 26.

194
su ljudi poput Hendla i Njutona imali problema zbog kulturoloških
razlika i pogrešno razumeli međusobne motive i metode, teško da
danas može da nas iznenadi sličan problem.

Muzika na bogosluženju postaje bolja...

Vežbanjem. Muzičari ne moraju da budu profesionalci, ali je

potrebno da vežbaju, mada ne u subotu ujutro pre subotne škole.
Sve više crkava vežba za vreme jednog čitavog bogosluženja koje
se održava tokom radnih dana.
Koordinacijom. Kakva je radost kada je svaki deo
bogosluženja povezan sa centralnom temom, i kada se jedan deo
uklapa u drugi. Muzika treba da bude dobro izabrana, i to unapred,
da bi ovo bilo moguće.
Prethodnim snimanjem. Ako se muzika pesama iz
crkvenih pesmarica snimi na CD to može da bude korisno za male
crkve koje nemaju muzičare. Na isti način može da se predstavi i
savremena hrišćanska muzika.
Projekcijom. Nekako je pevanje bolje kada vernici gledaju
u platno nego u svoje pesmarice. Ovaj način više je usmeren ka
korisniku koji je prvi put došao i čini mu pevanje lakšim nego kada
mu neki nepoznati čovek koji sedi do njega drži crnu knjigu sa
ispisanim rečima.
Unajmljivanjem muzičara. U mnogim gradovima i
mestima postoje muzičke škole i tu možda postoje profesionalni
muzičari koji traže priliku da razvijaju svoj talenat. Takvi studenti,

195
obično veoma mladi, često su spremni da jednom sedmično služe
kao organisti bez ikakve ili uz vrlo malu nadoknadu.
Odbijanjem. Kažite ne, ali ljubazno, onim vernicima koji se
nude da sviraju ili pevaju, a očigledno je da to ne mogu dobro da
urade, čak i kada mnogo vežbaju. Bogosluženje nije ni mesto ni
vreme kada vernici i posetioci moraju da trpe nepotreban bol.

Kada već govorimo o muzici treba da budemo svesni da

ona danas ima mnogo važniju ulogu u načinu na koji posetioci
vrednuju naše crkve nego ikada pre. S jedne strane, potrebno je
da ona bude unutar kulturološkog nasleđa ljudi kojima
pokušavamo da služimo, a to se odnosi na instrumente koje
koristimo i ljude koji vode bogosluženje. S druge strane, ona mora
da bude dobra, bez obzira o kakvoj vrsti muzike se radi. Kvalitet
muzike u našoj crkvi ne određuju samo instrumenti koji se koriste,
već i način na koji se oni sviraju. Nisu u pitanju samo pesme, već i
način na koji ih pevamo.
Multikulturna crkva je izraz koji se ovih dana često koristi
da bi se opisala, prema mišljenju mnogih, idealna crkva u
multikulturnom društvu. Vernici ovakve crkve sastavljeni su od
nekoliko različitih nacionalnosti. Ona se zove multikulturna zato što
Afrikanci, Azijati i Evropljani sede jedni pored drugih u crkvi,
koriste zajedničku pesmaricu i imaju istog pastora. Ali da li je to
stvarno multikulturna crkva? Ne mora da znači.
Crkva može da bude opisana kao multikulturna ako kultura
crkve odražava kulturološku raznolikost vernika. Praktično
govoreći, to bi, između ostalog, moglo da znači:

196
 * Bogoslužbena muzika (uključujući i instrumente) biće
različita, odražavaće ukuse različitih grupa ljudi u crkvi.
* Bogosluženja će biti orijentisana ka porodicama i
podjednako privlačna i zanimljiva pripadnicima različitih starosnih
grupa.
* Stilovi propovedanja će se menjati. Neki vole kada je ono
glasno i demonstrativno; drugi više vole tiho propovedanje koje
poziva na razmišljanje.
* U crkvenom vođstvu i njenoj službi učestvovaće
predstavnici različitih kultura, nacionalnosti i društvenih slojeva u
crkvi.
* Jezik koji se koristi u crkvi biće jezik koji podjednako
razumeju i koriste i stari i novi vernici. Biblijske verzije koje se
koriste u propovedanju i proučavanju mogu da budu različite. Za
one koji ne razumeju dobro jezik na kome se govori biće
obezbeđen prevod. Jezik znakova ili neka druga vrsta pomoći biće
na raspolaganju onima koji teško čuju.
* Evanđeoski stil variraće kako bi se postigao maksimalni
odziv od širokog spektra kultura koje se nalaze u ciljanoj grupi u
društvu.

Očigledno je da nije lako stvoriti multikulturnu crkvu. Ona,

možda, nije baš ni mnogo poželjna. Tačno je da crkva treba da
odražava kulturološku mešavinu društva kojem služi, ali pokušaj da
se to učini kroz jednu jedinu crkvu možda neće uvek da bude
najbolji način za ispunjavanje te potrebe. Crkva može da postane
toliko zauzeta traženjem načina da ispuni mnoge kulturološke

197
potrebe da neće uspeti da ispuni ničije potrebe. Moja buduća crkva
bila bi mnogo uspešnija ako prihvati drugačiji pristup. Umesto da
pokušava da ispuni nemogući zadatak da svima bude sve, ona će
prepoznati svoja ograničenja i specijalizovati se za pojedina
područja.
Različite crkve za različite ljude. Lako je hrišćanstvo
pogrešno shvatiti kao kulturu. U prošlosti su misionari sa zapada
koji su nosili jevanđelje stranim zemljama takođe donosili i svoju
kulturu. Kako su ljudi u tim stranim zemljama postajali hrišćani, oni
su učili da pevaju zapadnjačke pesme iz zapadnjačkih pesmarica,
uz zapadnjačke instrumente, a na bogosluženja su dolazili u
zapadnjačkoj odeći. Sada shvatamo da je to bila greška.
Hrišćanstvo mora da pusti korenje u lokalnoj kulturi ako želi da
ima neizmerne rodove.
Isti princip primenjuje se na savremeni svet čiji su gradovi,
posebno na zapadu, postali dom ljudima iz veoma različitih kultura.
Kao i u prošlosti i sada je pogrešno da mislimo (ili čak insistiramo)
da će jedan ustaljeni način bogosluženja da ispuni svaku
kulturološku potrebu i svaki evanđeoski izazov današnjice. Potreba
za različitim vrstama crkava i različitim ljudima sada je veća nego
ikada ranije. U crkvi ljudi treba da budu u stanju da proslavljaju
svoje razlike, a ne da ih izgube.
Rečenica koju obično stavljamo na pozivnice i reklame za
evangelizacije, kao i na oglasnu tablu ispred crkve - "Svi su
dobrodošli", uglavnom ne obuhvata sve onoliko koliko bismo mi
voleli. Istraživanja pokazuju nam da će naslov bilo koje serije
evanđeoskih propovedi da bude privlačan samo određenim

198
ljudima, a da će automatski da isključi sve ostale. Boja, vrsta slova
i izgled pozivnice za evangelizaciju verovatno će neke privući, a
neke ne. Mi znamo da će konvencionalni dizajn crkava zapadnog
stila sa tornjem, koliko god da je jednima privlačan i pogodan za
bogosluženje, odmah odbiti one koji traže malo neutralniji teren,
malo manje religioznu zgradu koja će da bude njihova crkvena
baza.
Kada smo podelili svoje pozivnice, proširili našu dobrodošlicu
i propovedali našu poruku, ne treba da mislimo da je naš posao
završen. On je verovatno tek počeo. Ako je ono što smo ponudili
privuklo određene ljude, potrebno je da znamo zašto nije privuklo
druge. Kada to saznamo, možemo da izaberemo između dve
mogućnosti. Kao mesna crkva mi možemo da:
- razvijemo alternativne pristupe (onoliko koliko smo u
stanju to da uradimo) za evangelizam i službu koji će odgovarati i
služiti ljudima koji nisu odgovorili na naš prvi poziv, proširivši tako
kulturni spektar unutar crkve. Na primer, ako se naša crkva
uglavnom sastoji od starijih hrišćana, ona će verovatno otkriti da
uglavnom privlači druge starije ljude. Ako želi da privuče mlade
porodice, ona će postojećem programu morati da doda radikalno
drugačiji program za službu. Ipak, čak i tada su izgledi za uspeh
ograničeni, bilo zbog toga što su i sposobnosti crkve verovatno
ograničene, ili zbog toga što se stil novog programa toliko razlikuje
od postojećeg da stvara neprihvatljiv nivo neugodnosti kod jedne
ili druge grupe.
Specijalizacija. Razlog zašto crkva iz gore navedenog
primera želi da privuče mlade porodice verovatno je u tome što

199
želi da opstane. Jer, ako je većina vernika staro, ako je i sama
crkva stara, njeni dani su odbrojani, zar ne? Nije tačno!
Nedostatak mladih u crkvi može da se vidi kao slabost, ali takođe
može da bude i dobra strana. Ova crkva je specijalizovana. Niko ne
razume bolje stare ljude od starih ljudi. Zašto onda da ta crkva ne
gradi na svojoj dobroj strani, podjednako radosno prihvatajući ono
što ne može da uradi i ono što može da uradi, i to mnogo bolje
nego bilo ko drugi?! Stvarno nema razloga da se ta crkva boji za
svoju budućnost. Kroz svoju specijalizovanu službu starijima, ona
može da doživi trajni rast.
Ovo je, očigledno, ekstremni primer specijalizovane crkve, a
ne predlog da svaka crkva koja ima stare vernike treba da bude
zadovoljna svojim stanjem. Ali, neki nedavno urađeni eksperimenti
o razvijanju kulturološki značajnih crkava za starije vernike
pokazuju da je potreba veća nego što mislimo, i Bog blagosilja
takve namere.
Razmislite o drugim područjima u kojima postojeća ili nova
crkva može da se specijalizuje:
Jezičko/etička. Većina velikih gradova su domaćini
mnogim etničkim ili jezičkim manjinskim grupama kojima
postojeće adventističke crkve ne služe. Neki adventistički
doseljenici iz takvih grupa dolaze u crkvu, ali drugi, verovatno
brojniji, ne dolaze i evanđeoski programi bukvalno nemaju
nikakvog uticaja na njih. Veliki broj zanemarenih doseljenika u
našim gradovima verovatno više otvara put jevanđelju nego
domaće stanovništvo, ali jedini način na koji se doseljenicima

200
može služiti u velikoj grupi je kroz specijalizovane ili usmerene
službe specijalizovanih crkava.
Mlade porodice. Jedan od razloga zašto porodice ne dolaze
u crkvu je što crkve obično imaju prenizak nivo tolerancije prema
deci, što je njihov rad sa decom i mladima nezadovoljavajuć, ili što
uopšte nemaju nikakvog posebnog programa za njih. Neke crkve
koje su se specijalizovale za porodičnu službu i koje su mnogo
uložile u ispunjavanje potreba savremene dece nalaze se među
crkvama koje danas najbrže rastu u svetu i privlače ljude iz veoma
širokog spektra populacije.189

Tekst na sličici
Besplatne jaslice
za vreme bogosluženja

Mladi. Jedna od odlika populacije koja danas ispunjava

mnoge zapadne gradove je da njen veliki deo čine mladi koji još
nemaju dece. Mnoge osobe mlađe od 30 godina izabrale su da ne
stupaju u brak i nemaju dece. Mnogi su u braku, ali još nemaju
dece, jer žele da kasnije u životu započnu planiranje porodice. Oni
ne mogu da se poistovete ni sa starijim vernicima, a ni sa mladim
porodicama. Neki od tih mladih ostali su u našim crkvama, ali su
mnogi otišli (i verovatno neće da se vrate, mada se neke porodice
vrate kada im se rodi prvo dete). Ovoj velikoj grupi ljudi potrebne
su crkve koje će prepoznati njihove potrebe i izaći im u susret. 190
189
Vođe crkve Vilou Krik Komjuniti Čurč U Čikagu, poznate u svetu po svoj izvanrednom uspehu u
vođenju mladih i sredovečnih ljudi ka Hristu, objašnjavaju da njihova služba za decu, nazvana
"Obećana zemlja", igra veliku ulogu u odluci roditelja da se pridruže crkvi.
190
Jedna savremena anketa u Engleskim gradovima pokazala je da mnogi mladi bez dece više vole da
idu u crkvu u kojoj su drugi vernici slični njima, bez ometanja koje deca izazivaju.

201
 Tradicionalno/savremeno bogosluženje i služba.
Teško je biti i savremen i tradicionalan i svima istovremeno
ugoditi. Jedan od razloga zašto su neki ljudi prestali da dolaze u
velike crkve jeste taj što više ne mogu da tolerišu savremeni stil
koji su te crkve prihvatile u poslednjih nekoliko godina. Još uvek
postoji, a verovatno će uvek i postojati, potreba za crkvama koje
zadržavaju tradicionalni stil bogosluženja i službe, i to odlično čine.
Ipak, većina mladih u našim crkvama i veliki broj onih koji su ispod
50 godina starosti, koji nikada ne idu u crkvu, žive i izražavaju
sebe na savremene načine i potrebne su im savremene crkve sa
odličnim savremenim bogosluženjem i načinom života. Razvijanje
takvih crkava verovatno je jedna od najhitnijih potreba sa kojom
se kao veroispovest suočavamo, posebno u zapadnom svetu.
Jedinstvo u raznolikosti - najveći izazov! Ako je
reagovanje na potrebe službe u savremenom svetu jedan od
najhitnijih izazova sa kojim se suočavamo, neki će, možda, reći da
će, ako budemo razvijali različite crkve za različite ljude,
održavanje jedinstva u adventističkoj crkvi postati naš najveći
izazov.
Kako onda možemo da budemo različiti, a da ne ugrozimo
jedinstvo našeg svetskog pokreta? Kako lokalna crkva može da
bude ohrabrena da razvija svoj sopstveni jedinstveni identitet, a da
i dalje deluje u zajedničkom, globalnom adventističkom identitetu?
Da li su opravdane sumnje da će ovakva specijalizacija dovesti do
kongregacionalizma i raspadanja veroispovesti?
Možda treba da se podsetimo da je odgovor na evanđeoski
nalog uvek bilo pomalo riskantan posao, da je slediti Hrista uvek

202
značilo krst, da čuvanje sebe ima za rezultat uništenje sebe i da
svoj identitet možemo da sačuvamo samo ako ga se čvrsto ne
držimo.191 Ovo važi ne samo za pojedince, već i za organizacije kao
što je naša.
Moja buduća crkva može i mora da bude raznolika, ako želi
da preživi. Sledeće poglavlje govori kako to možemo da
postignemo. Dovoljno je da kažemo da neće biti pretnje našoj
zajednici ako:
* prepoznamo razliku između jedinstva i jednakosti. Prema
analogiji crkve kao Hristovog tela po rečima apostola Pavla, bilo bi
katastrofalno da smo svi jednaki.192 Naše jedinstvo je u Hristu, a
ne u pesmarici koju koristimo ili u obliku bogosluženja;
* načinimo razliku između hrišćanstva i kulture. Kao što smo
već zapazili, normalno je da formama i ceremonijama na koje smo
najviše navikli tokom vremena prikačimo sveto značenje. Iako je
Džozef Skriven 1855. godine napisao pesmu "Zašto ne daš srce
Hristu", melodija Čarlsa Konversa iz 1868. godine predstavlja
njeno kulturološko izražavanje, a ne njeno univerzalno značenje.
Ona može i treba da se peva na različite načine, uz različitu
muziku;
* odvojimo poruku od metoda. Isusova učenja i adventna
poruka nikada ne treba da budu ugrožene. Ali način na koji
iznosimo poruku mora uveliko da zavisi od toga ko smo mi i sa kim
je delimo. Hristova poruka je u osnovi ista za sve, ali su Njegove
metode varirale u zavisnosti od slušalaca.

191
Matej 16,24.25; Jovan 12,25.25.
192
1.Korinćanima 6,12-20.

203
 Brzo odgovaranje na prilike za službu

Tekst na sličici
Sada sam malo zauzet. Sutra ću ti pomoći.

R. Hejdžbek je rekao da je "lakše tražiti oproštenje nego

dozvolu,"193 što se može primeniti i na crkve. Posebno u dobro
organizovanim crkvama i institucijama koje funkcionišu putem
demokratskog glasanja i izabranih odbora može da bude veoma
teško da se dobije odobrenje da se na drugačiji način odgovori na
nove prilike za službu. Ako je ikada bio trenutak da odvojimo više
od apsolutnog minimuma vremena da sa prepoznavanja potrebe
pređemo na njeno ispunjavanje, taj trenutak je sigurno sada. Moja
buduća crkva mora da pronađe načine da skrati proces davanja
odobrenja iz najmanje četiri razloga:

1. Potrebe su veće. Iako je ovo vek neuporedivog

napretka i mogućnosti, ovo je takođe i vek neuporedivog bola i
patnje. Svetsko stanovništvo veće je nego ikada. Provalija između
imati i nemati je sve dublja. Prirodne katastrofe, građanski ratovi i
druge nacionalne tragedije sve su brojnije, kao i nivo
193
In William M. Easum, Sacred Cows Make Gourmet Burgers, page 9.

204
nezadovoljenih ličnih potreba u našim gradovima i selima. S jedne
strane, materijalistička filozofija povisila je naša očekivanja od
života, a s druge, snizila je naš nivo tolerancije kada vidimo da se
ta očekivanja ne ostvaruju. Bez obzira da li je potreba
katastrofalna poplava u Mozambiku ili usamljenost u Londonu, to
se događa u sadašnjosti, a ne u budućnosti. Od ljudi ne treba i ne
može da se očekuje da čekaju pomoć ako smo mi u stanju da je
pružimo. Moja buduća crkva mora da prepozna nove potrebe i
prilike za službu i da na njih odgovori što je brže moguće.

2. Evangelizam orijentisan ka potrebama jedna je od

osam ključnih karakteristika rastućih crkava širom sveta.
Kristijan Švarc kaže:
"Zadatak svakog hrišćanina je da upotrebi svoje darove da
služi onima koji nisu hrišćani, a koje poznaje i da se postara da
oni čuju jevanđelje i dođu u kontakt sa lokalnom crkvom. Ključ za
rast crkve nalazi se u tome da mesna crkva usmeri svoje
evanđeoske napore na pitanja i potrebe prijatelja." 194

Potrebe mogu da budu fizičke, duhovne ili društvene. Kao

hrišćani, moramo naučiti da češemo tamo gde ljude svrbi. Imamo
svaki mogući dokaz da je žetva bogata. Potrebno je samo da
upotrebimo pravi metod ubiranja plodova. Tokom protekle dve ili
tri decenije videli smo da naš tradicionalni pristup javnim
evangelizacijama više nije tako uspešan, iako novi ljudi i dalje
dolaze u mnoge naše crkve.

194
Schwartz, page 35.

205
 Zašto? U većini slučajeva to je zbog toga što pojedini vernici
ne pokazuju lično zanimanje za posetioce. Ako se to događa kao
rezultat povremene lične nemarnosti, moglo bi mnogo više da se
uradi da smo kao crkva usmereni ka tome da ohrabrujemo,
usmeravamo i osnažujemo inicijative za službu, a ne da smetamo
tako što ćemo da zadržavamo ili odbijamo davanje dozvole za
nove i kreativne službe.

3. Vernici crkve imaju veću svest o svojim duhovnim

darovima. Hvala Bogu na onome što je učinjeno u proteklim
godinama! Mnogi vernici znaju koji su njihovi darovi za službu i
žele da ih upotrebe. Ne treba očekivati od njih da ograniče svoju
hrišćansku službu na projekte koje je odredila oblast ili crkveni
odbor. Umesto toga, njih treba ohrabrivati da unutar i izvan crkve
prepoznaju i odgovore na potrebe i prilike za službu koje se
podudaraju sa njihovim sklonostima, darovima i ličnostima u malim
grupama. Ako vernici crkve žele da urade nešto u vezi sa
neispunjenim potrebama u crkvi ili komšiluku, njih treba ohrabriti
da organizuju novu službu, a ne da čekaju na odobrenje od strane
misionskog odbora, odbora starešina, crkvenog odbora i
blagajnika. Dok se sva ta odobrenja ne budu dobila, može da bude
kasno.
Nedavno je jedna grupa adventista predložila plan da se
sakupi 50 000 funti za jedan prekomorski projekat. Ideja je bila
dobra i projekat vredan, ali su vernici dobili crveno svetlo, jer ideja
nije došla u pravo vreme i nije bilo sredstava da se sakupi dodatni
prihod. Ovakvo odlaganje koje ide od vrha prema dole treba da se

206
zameni sistemom brzog davanja dozvole koji skraćuje vreme
čekanja i ohrabruje vernike da odgovore na Duhom vođene prilike.

4. Nepotrebno odlaganje je neoprostivo. Pre nekoliko

decenija metodi transporta i komunikacija ograničavali su protok
informacija i pomoći. Bilo je nemoguće da se na potrebe odgovori
brže nego što su dozvoljavali parobrodi, drugorazredni putevi i
neprikladne telefonske veze. Ipak, kada se danas dogodi neka
nesreća na drugom kraju sveta, verovatno ćemo pre saznati za nju
nego za neku tragediju koja se odigrava malo dalje u ulici. Iz
minuta u minut dobijamo poslednje vesti ne samo o tome šta se
događa, već i o tome šta ljudi misle i kakve stavove imaju prema
događajima u zemlji i inostranstvu. Ovo je brzo doba u kojem je
brza reakcija ne samo moguća, već se i očekuje od nas.

Skraćivanje procesa davanja dozvole. Šta možemo da

uradimo da bismo bili uspešniji u ovom području? Vilijem Isum,
savetnik za rast crkve širom sveta, kaže da je potreban nov način
razmišljanja i razumevanja službe pre nego što pokušamo da
sprovedemo strukturalne ili institucionalne promene. (Možda
nećemo da se složimo sa svim što on predlaže, ali svaki predlog
sigurno može da pruži osnovu za veoma živu diskusiju). Isum
veruje da ovaj novi način razmišljanja o davanju dozvola treba da
ima u vidu sledeće:
* "Sloboda, milost i poverenje mnogo su važniji od kontrole i
odobrenja.

207
 * Praktikovanje duhovnih darova više je biblijski osnovano i
uspešnije od reprezentativne demokratije.
* Prepoznavanja Božje volje za Hristovo telo više spada u
domen pojedinaca nego odbora. Crkve koje daju odobrenja
više se brinu da svaka osoba pronađe svoju određenu službu
i mesto unutar Tela nego za zdravlje Tela. Ako je svaki deo
zdrav, i Telo će biti zdravo kao celina.
* Služenje je mnogo važnije od obavljanja dužnosti i sedenja
u nekom odboru.
* Sluge primenjuju svoje duhovne darove jer se u njihovom
srcu nalazi zahvalnost za ono što je Isus Hristos uradio u
njihovom životu.
* Služba je pomaganje ljudima, a ne upravljanje crkvom.
Upravljanje crkvom i donošenje odluka je služba samo za
one koji imaju dar rasuđivanja.
* Umesto da vođe crkve traže od ljudi da ispune
predodređene dužnosti ili programe, oni pojedincima
postavljaju pitanje: "Koje darove donosiš u Hristovo telo koji,
ako te osposobimo da ih upotrebiš, mogu da pomognu da
Hristovo telo i ti budete potpuniji?"
* Laici obavljaju većinu pastoralne službe i staraju se jedni
za druge, a ne pastor.
* Umesto da rotiraju iz jedne crkvene dužnosti u drugu
tokom čitavog svog života, laici duboko kopaju u jednom
području crkvenog rada i nalaze nekoga koga će da
poučavaju kako bi ih zamenio.

208
 * Programi se razvijaju od baze prema vrhu, umesto od vrha
prema bazi."195

Šta mislite o ovome? Neki Isumovi predlozi su radikalni, ali

većina ima snažnu biblijsku osnovu, zato dobro razmislite o njima
pre nego što ih odbacite. Nadam se da će moja buduća crkva da
prihvati ovaj novi način razmišljanja o službi. Onda možemo da
razmotrimo praktične korake koje možemo preduzeti kako bismo
skratili način na koji prepoznajemo i odgovaramo na potrebe za
službu:

Razvijte izjave o viziji, misiji i vrednostima. 196 Ove tri

izjave zajedno daju jasnu i preciznu sliku o onome što crkva veruje
da je njen posao na kome ju je Bog pozvao da radi. Ako su ove
izjave na svom mestu, sada je pravi trenutak da se one pregledaju
i redefinišu.
Izjava o viziji je zbirni opis onoga što se crkva nada da će
postići ili postati. Ona je određenija od izjave o misiji, daje izazov
da se sa tačke A (mesta na kome se sada nalazi) krene na tačku B
(mesta na koje želi da stigne). Kada su izjave o misiji i
vrednostima na svom mestu, crkva može da izgradi strategiju
službe koja će joj omogućiti da uspešno pređe sa tačke A na tačku
B.
Izjava o misiji što određenije moguće definiše ono što
crkva smatra razlogom svog postojanja i daje odrednice svim
budućim službama. Ona čini da vođe crkve i timovi ostanu na

195
Easum, pages 67-69.
196
Primere ovoga pronaći ćete u dodatku B.

209
svom putu. Ona treba da predstavlja mišljenje crkve kao celine i
bude dovoljno sažeta da može da je upamti, bar u načelu, ako ne
od reči do reči, svaki vernik crkve.
Izjava o vrednostima postavlja principe koji upravljaju
načinom na koji se služba sprovodi i ocrtava krug prilika unutar
kojih pojedinci i timovi mogu da ožive misiju i viziju crkve, a da ne
moraju da traže odobrenje za svaki detalj službe koju su izabrali.

Dozvolite da ostanu samo funkcionalne strukture. Bilo

koje odeljenje ili aktivnost koja više ne služi misiji crkve, bez obzira
na to koliko dugo je bila deo crkvenog života, treba mirno poslati
na počinak i ne dozvoliti da i dalje crpe sredstva crkve koja mogu
mnogo uspešnije da se upotrebe negde drugo. Da bi moja (i vaša)
buduća crkva mogla brzo da odgovori na prilike za službu,
potrebno je da se provede manje vremena u pričanju o službi, a
više vremena u njenom obavljanju. Potreban nam je minimum
odbora, uključujući minimalan broj ljudi, da bi se proces davanja
odobrenja ubrzao.
To znači da organizaciona struktura moje buduće crkve može
da se razlikuje od strukture vaše buduće crkve. Vaša crkva može
da bude mnogo veća od moje, vaše službe za negu i evangelizaciju
mogu da budu drugačije, jer ljudi kojima služite imaju drugačije
potrebe od ljudi kojima mi služimo, a naša struktura mora da bude
skrojena tako da odgovara našim potrebama.

Ohrabrujte timski rad. "Timski rad ostvaruje san", kaže

izreka, i to je istina. Bez osećaja timskog rada, odeljenja mogu da

210
postanu takmičarski raspoložena i da svako odeljenje pokušava da
dobije veći deo kolača sredstava (što uključuje nagovaranje
vernika da podrže njihove programe). Radi skraćivanja procesa i
uspešnosti rada, moja buduća crkva treba da smanji broj svojih
odeljenja i odbora na minimun; takođe je potrebno da pronađe
način na koji uspešno mogu zajedno da rade i podržavaju jedni
druge.
Koncept crkvene službe koji je predložen osamdesetih
godina, a nikada nije u potpunosti bio prihvaćen, možda još uvek
ima nešto da ponudi u ovom području, ako principi mogu da se
primene tako da obuhvate sva odeljenja u lokalnoj crkvi. Jedan od
načina da se to uradi može da bude postavljanje četiri
koordinativna odbora:
* Odbor za upravljanje, koji odobrava nove službe, pruža im
finansijsku podršku, sprečava dupliranje truda, brine se za
odgovornost organizacionih standarda i traži da sve druge
aktivnosti i timovi odgovaraju misiji, viziji i vrednostima crkve.
* Odbor za bogosluženje, koji koordinira sve bogoslužbene
aktivnosti, uključujući i subotnu školu, iako subotna škola ima svog
sopstvenog vođu.
* Odbor za negu i evangelizaciju, koji koordinira radom
odeljenja za misionstvo, porodični život i društvene aktivnosti,
omladinskim i drugim odeljenjima, ako je to potrebno, gde pri tom
svako odeljenje ima svog vođu.
* Odbor za gradnju, koji koordinira staranjem za crkvenu
imovinu.

211
 Umesto tradicionalnog crkvenog odbora, mesečni sastanak
crkvenih službi može da okupi celu crkvu radi druženja i razgovora
o celokupnom životu crkve. Jedna crkva koju poznajem radi ovako;
ona nema odbor za naimenovanje, već ovaj mesečni događaj
koristi kao priliku da vernici postavljaju i ispunjavaju potrebe za
službu.

Ohrabrivanje formiranja timova za službu. Timovi za

službu jesu male grupe vernika koji dele zajedničku viziju i
zajednički teret prema određenoj, kratkoročnoj potrebi za službu.
Njih ne postavlja crkva niti im daje opis posla, već oni prepoznaju
potrebu i razvijaju strategiju da je sami ispune. To može da bude
već postojeća mala grupa u crkvi, ili nova grupa koja se sastaje
samo da bi ispunila potrebu, a kasnije se razdružuje. U jednoj
velikoj crkvi koju sam posetio postoji preko stotinu takvih timova
za službu, uključujući i jedan koji se sastoji od automehaničara čija
se služba sastoji od toga da besplatno popravljaju automobile
onima koji to ne mogu da plate! Nekoliko njih postali su hrišćani
kao rezultat njihovog dela ljubavi.
Jedna od prednosti ovog sistema je u tome što timovi za
službu često mogu sami da se izdržavaju. Njihove izabrane službe
obično zahtevaju više žrtvovanje vremena nego novca, a novac
koji im je potreban u stanju su sami da sakupe. Ovo je pristup
službi koju prihvata sve veći broj crkava, a koji moja buduća crkva
ozbiljno treba da uzme u razmatranje.

Otvoreni ka promeni

212
 U uvodu ove knjige započeli smo temu o promeni i moramo
ponovo da je spomenemo kako se približavamo kraju ove knjige,
jer promena upravlja našim vremenom. Nemojte da grešite u
tome, baš kao što je današnji svet potpuno različit od jučerašnjeg
sveta, tako će i sutrašnji svet potpuno da se razlikuje od
današnjeg. Jučerašnje promene bile su pravo iznenađenje za nas.
Nismo znali kako da se ponašamo prema njima i zato smo zaostali.
Hajde da ne načinimo dva puta istu grešku. Moramo da se
naviknemo na promene, da iskoristimo promene, da živimo, ako je
to potrebno, na ivici promena.
Sam Bog menja stvari, postavlja pozornicu za povratak svog
Sina i našeg Gospoda. Neki od nas možda čeznu za dobrim, starim
vremenima, ali naš opstanak i uspeh ne zavise od onoga što smo
uvek radili, već od održavanja koraka sa onim što Bog radi. Nisu
sve promene koje vidimo u svetu oko nas loše. Mnogo je
verovatnije da su one dokaz kreativne Božje ruke koja priprema
put za dovršetak Njegovog dela. Crkva ostatka koja je orijentisana
ka korisniku dvadeset i prvog (i možda poslednjeg) veka, mora ne
samo da bude otvorena ka promenama već i da visoko ceni ono
što je u stvarnosti Njegova poruka "svakom plemenu, i jeziku, i
kolenu, i narodu".197

Zbog evangelizma. Kao što je evangelizam osnovni razlog

za postojanje crkve, tako je evangelizam i razlog zašto treba da
budemo otvoreni ka promenama i da ih iskoristimo za napredak
jevanđelja. Najbolji dani za evangelizam još uvek su pred nama,
ako pozitivno iskoristimo buduće promene.
197
Otkrivenje 14,6.

213
 Nažalost, naša sklonost da se odvojimo od svega što je
povezano sa našim životom pre upoznavanja Hrista imala je za
rezultat da se naše crkve odseku od onih društava kojima su
pozvane da služe. U prošlosti ovo nije bio problem; ljudi su bili
otvoreniji ka onome što su hrišćani imali da kažu i odazivali su se u
velikom broju na poziv da prisustvuju javnim evangelizacijama. Ali,
vremena su se promenila i to se više ne događa. Ako želimo da
očekujemo žetvu Pedesetnice u onim delovima društva koje ranije
nismo dodirnuli, potrebno je da prihvatimo pristup evangelizma
koji je više orijentisan ka korisniku.
Sledeća tabela objašnjava zašto je potreban ličniji pristup
orijentisan ka korisniku u načinu na koji planiramo i sprovodimo
naše aktivnosti evangelizma.

214
 Nova paradigma mrežnog evangelizma198

Stara paradigma Nova paradigma

Istina Odnosna istina

Ispravno je bilo ispravno, Istina je značajna
samo u
pogrešno je bilo pogrešno, odnosu na nešto. Kao što
je Isus rekao,
a istina je bila apsolutna. Sve svo Pismo može da
se iskaže samo u
što je trebalo da uradimo bilo dva velika
principa ljubavi prema
je da dokažemo da je subota Bogu i ljubavi prema
bližnjima.
pravi dan bogosluženja i Glavno pitanje na
koje sada
iskrena osoba bi to prihvatila. moramo da
odgovaramo je:
Glavno pitanje na koje je trebalo "Kakvu razliku to
čini u mom
da odgovorimo bilo je:"Da li je životu?"
to istina?"

Odluka Proces
Evangelizam je bio događaj Evangelizam je
proces koji
198
Napravio Laurence Singlehurst, urednik časopisa Cell Church UK.

215
 usmeren ka donošenju počinje razvijanjem
prijateljstva
odluka. i traje dugo nakon
krštenja.

Zadobijanje Čuvanje
Osnovni cilj evangelizma bio Čuvanje obraćenika
je
je zadobijanje obraćenika. trajno iskustvo sa
Hristom,
podjednako važno kao i

njihovo obraćanje.

Nekolicina Mnogo
Evangelizam je bio zadatak darovite Iako nemaju
svi dar
manjine. Zadatak većine bio je da evangelizma, svi su
Hristovi
ih podržava. propovednici i mogu
da rade
evanđeoski rad kao što su
naučeni od strane onih
koji
imaju dar evangelizma.

216
 Evanđelista Ćelija
Evangelizam se odvijao tamo Evangelizam se
uglavnom
gde se nalazio evanđelista, odvija u ćeliji, dok
članovi
obično na javnom sastanku. tela rade i svedoče
zajedno.
Javna setva, događaji
rasta
i žetve organizovani su
kao
podrška procesu.

217
 Jasno je da će prijateljstvo biti sve važnije za evangelizam.
Rad od vrata do vrata biće manje orijentisan ka propovedanje, a
više ka službi, i biće, kad god je to moguće, povezan sa molitvom i
nekim oblikom anketiranja.
Javna evangelizacija će verovatno biti podjednako važna
kao i ranije, ali će da funkcioniše drugačije. Barem u Britaniji i
Evropi, veoma malo svetovnih ljudi danas dolazi na intenzivne
serije večernjih doktrinalnih izlaganja koje traju tri do pet sedmica.
Dobro pripremljena, jednosedmična regularna bogosluženja
zasnovana na potrebama i orijentisana ka posetiocima, mogu da
se pokažu kao bolji način, posebno ako su povezana sa radom na
izgradnji prijateljstava ili sa radom male grupe koja pomaže da se
pronađu prijatelji.
Male grupe dobijaće sve veću vrednost, a većina crkava
shvatiće da je potpuni prelazak na operativni model malih grupa
jedini način za napredak. Jedna od odlika ljudi koji žive u našem
visoko mehanizovanom i pokretnom društvu je usamljenost. Prema
nedavnoj anketi, jedna trećina Engleza nije upoznala komšije koji
žive pored njih, a oni koji se poznaju jedva da progovore po koju
reč.199 Ovo se događa u zemlji koja je nekada bila poznata po
dobrim odnosima sa komšijama!
Osnovne potrebe ljudi nisu se promenile. I dalje je potrebno
da živimo u zajednici, jer nas je Bog stvorio da tako najbolje
funkcionišemo. Male grupe hrišćana koji se redovno sastaju na
bogosluženjima, poučavanjima i svedočenjima mogu da stvore onu
zajednicu koja je ljudima najviše potrebna. Evanđeoski govoreći,
one mogu da pruže:
199
Sunday Times, 5 March 2000, page 13.

218
 * bezbednu okolinu u kojoj ljudi mogu da istražuju osnove
hrišćanske vere pre nego što su spremni da dođu na
bogosluženje u crkvu ili na evangelizaciju;
* trajnu negu za nove vernike posle krštenja;
* priliku da novi vernici otkriju i upotrebe svoje duhovne
darove u službi.

Neuporedive mogućnosti za crkve orijentisane ka

korisniku. Sa hrišćanske tačke gledišta mogli bismo na različite
načine da opišemo vreme u kojem živimo (uzbudljivo,
uznemiravajuće, teško, nemirno). Ali, ovo je istovremeno i vreme
neuporedivih prilika za rad crkve, većih nego u bilo kom proteklom
periodu. To je privilegija što smo deo Hristove crkve u sadašnjosti!
Tek ćemo da vidimo kako će sva čuda elektronske revolucije
da rade u korist naše misije. Nemamo sve odgovore kako da
okrenemo trendove post-modernog zapadnog društva koje je
odlutalo od vere u Hrista, ali znamo da će se to dogoditi i da nas
Bog sada priprema za to. Ne znamo kako će Gospodar crkve da
sakupi sve svoje pre nego što se vrati, ali znamo da izvan naših
redova postoje milioni hrišćana koji dele našu nadu i mnoga naša
verovanja, jer je sam Hristos obećao: "I druge ovce imam koje
nisu iz ovog tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće
jedno stado i jedan pastir."200
Zato vaša i moja buduća crkva mora da bude orijentisana ka
korisniku. Vrata crkve treba da budu uvek otvorena kako bi ovo
moglo da se dogodi - i to uskoro!

200
Jovan 10,16.

219
 Deseto poglavlje

Novo rođenje ili nova beba

Razvijanje postojećih crkava i
organizovanje novih

" Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može

videti carstvo Božije."201

Kada je sve rečeno i učinjeno, ostaje samo jedna stvarno

važna stvar koju treba da upamtimo o pravoj crkvi - ona je
božanska onoliko koliko je i ljudska. Sačinjena je od ljudi i žena
koji su izvanredni isto onoliko koliko su i obični. Oni su započeli
život isto kao i bilo ko drugi, ali su nanovo rođeni i Isus ih je
radikalno promenio. Promena je toliko duboka da vide ono prema
čemu su drugi slepi i doživljavaju ono što nepromenjeni ljudi ne
mogu da dožive. Oni mogu da uđu u Božje carstvo, ne samo u
neko buduće vreme, već i sada. Jer, Božje carstvo nije samo
budući raj, već sadašnja stvarnost za sve Isusove sledbenike koji
se sastaju u Njegovo ime. On je Car nad carevima. On se sreće sa
njima, kao što je obećao. Crkva je Njegovo telo. Tamo gde je On,
tu je i carstvo.

201
Jovan 3,3.

220
 Kakvi ljudi, takva crkva. Oklevam da primenim Isusove
reči o potrebi za novorođenjem na ovaj način, ali verujem da je
razumno da predložim da ono što važi za pojedince takođe važi i
za crkvu. Crkve se, poput ljudi, rađaju se sa jedinstvenom
ličnošću. Ipak, za razliku od ljudi, crkve - i njihove ličnosti - imaju
sklonost da žive neodređeno, dugo nakon članova koji su ih
osnovali i koji su sišli sa pozornice. Čak i kada drugi ljudi sede u
stolicama i vode bogosluženje, postoji mogućnost da ličnost crkve,
način na koji ona razmišlja, govori i ponaša se, pripada prethodnoj
generaciji. Zato ona ne uspeva da odrazi živog Hrista i ono što On
pokušava da uradi u svojoj današnjoj crkvi i kroz nju.

Tekst na sličici
Još jedno probuđenje, pastore?

Baš kao što su novom vinu potrebni novi mehovi, Isusu,

našem Emanuilu, potrebne su nove crkve koje mogu da služe kao
Njegovo telo. S vremena na vreme potrebno je da crkve učine
nešto više od samo nekoliko manjih podešavanja tu i tamo. Njima
je, ustvari, potreban novi početak, a ne samo probuđenje 202. One
moraju ponovo da se rode ili obnove sa svakom novom
generacijom da bi održale korak sa potrebama promenljivog sveta
oko njih. Ponekad je potrebno i da daju život novoj bebi (novoj
crkvi) da bi i sami preživeli i rasli.
Šta je sa vašom budućom crkvom? Da li će ona da bude
malo drugačija od vaše sadašnje crkve? Ili će joj biti potrebno
202
Raspoređivanje redovnih "probuđenja" u kalendaru lokalne crkve predlaže da se crkva nalazi u
trajnom stanju umiranja. Ponovo rođenje i održavanje optimalnog crkvenog zdravlja može da bude put
ka duboko ukorenjenom, trajnom probuđenju.

221
novo rođenje i novi početak da bi izašla iz sveta snova i vizija i ušla
u svet stvarnosti? Ko to zna? Ali upamtite: baš kao što su rođenje i
novorođenje rezultat božansko/ljudske intervencije, to isto važi i za
obnavljanje crkve. To je rezultat ljudske saradnje za božanskom
silom i voljom. Kao crkve, potrebno je da budemo otvoreni prema
Božjoj volji, ali potrebno je da razumemo i naše mogućnosti i
ulogu koju smo pozvani da odigramo. Karl Džordž kaže: "Naša
svrha nije da izmislimo budućnost, već da otkrijemo budućnost na
koju Bog poziva svoj narod."203
Svrha ovog kratkog poslednjeg poglavlja nije da ukaže na to
da je potrebno da se svaka crkva nanovo rodi, ili da rodi novu
crkvu, niti da objasni kako određena crkva može da svoj san
pretvori u stvarnost. Svrha ovog poglavlja je da jasno iznese
mogućnosti i da podstakne naša očekivanja navodeći nekoliko
primera onoga što Bog čini kroz svoju crkvu danas.

Mogućnost A: Obnavljanje postojeće crkve

Ambiciozne crkve koje rastu slične su ambicioznim ljudima
koji rastu. Oni svoj život žive kroz smenjivanje dolina i planina, a
svaka planina malo je viša od prethodne. Ustvari, više vremena
provodimo u dolinama nego penjući se na planine. A to nije loše.
Doline su mnogo plodnije od planina, a kroz svakodnevni život i
uobičajene zadatke života u dolini ljudi i crkve najbolje rastu. Ali,
potreban nam je cilj. Nije nam namenjeno da celog života

203
Carl George, The COming Church Revolution, page 15.

222
ostanemo u istoj dolini. Pogled na sledeći planinski vrh, očekivanje
i neizvesnost podstiču nas da nastavimo da se krećemo.
Ništa toliko duhovno ne oživljava kao pripadnost crkvi koja je
upravo stekla novu, zajedničku viziju o sledećoj planini na koju je
Bog poziva da se popne. Ona je ponosna na svoju prošlost i
zahvalna svojim osnivačima, ali više pažnje obraća na uspon ka
planini nego na dolinu koja je iza nje. (Ova promena se naizgled
događa iznenada, baš kao i rođenje. Ona se dugo očekuje, a kada
se dogodi, onda se stvarno dogodi! Vizija se dobija u trenutku, o
njoj se ne poučava.)
Nažalost, neke crkve su bile na vrhu planine pre mnogo
vremena pa je ideja o napredovanju i rastu odavno nestala sa
njihovog dnevnog reda. One su došle do kraja puta i već
doživljavaju brojčano opadanje koje dolazi uz starost i nemoć.
Prikačeni za mašinu koja održava život službe, oni se nalaze u
modalitetu preživljavanja, drže se čvrsto kako bi sačuvale svoj
život do Drugog dolaska. Da li je previše kasno da takve crkve
dožive vaskrsenje?

Tekst na sličici
Govori vam vaša babica: Morate ponovo da se rodite!

Dobra vest je da ni jedna crkva, bez obzira na to koliko je

mala, ne mora da pređe tačku sa koje nema povratka i da umre.
Baš kao što je iskustvo novorođenja na raspolaganju svima, bez
obzira na starost ili životne okolnosti, tako je i iskustvo novog
rođenja na raspolaganju svakoj crkvi. Bez obzira da li se vaša

223
crkva u ovom trenutku nalazi na svom duhovnom putovanju, ona
može da bude obnovljena i osnažena. Iako sve teče prilično dobro,
može da bude i mnogo bolje, jer vaša crkva može da se uzdigne
do nove visine odličnosti. Jedino nebo zna kako to može da se
dogodi u ovom trenutku. Ipak, mislim da je potrebno da se ispune
sledeći uslovi:
a. Vera u budućnost. To je drugi način da se pokaže vera
u Boga, jer je On Gospodar budućnosti baš kao što je i Gospodar
prošlosti. Kada je Nikodim pitao kako se događa čudo novog
rođenja, Isus je objasnio da je naš udeo da verujemo, iako je
samo čudo delo Svetog duha, i da imamo poverenja da Isus može
i hoće da nam da život. Bez obzira na to ko ste u vašoj crkvi,
kakav je vaš uticaj, verujte u budućnost svoje crkve. Još više se
molite za to i podelite svoj optimizam o budućnosti sa drugima.
Zajedno sa drugima, uz molitvu, počnite da sanjate snove i gledate
vizije vaše buduće crkve, baš kao što Biblija kaže. 204 Mentalna slika
vaše buduće crkve, iako nejasna u svakom detalju, daje plan na
kojem možete da gradite.

b. Sveto nezadovoljstvo sadašnjim stanjem. Jedno je

svaljivati krivicu na crkvu i ne činiti ništa da bi stvari bile bolje. To
je destruktivno. Sasvim je drugo u potpunosti biti nezadovoljan
sadašnjim stanjem, čak i kada radite najbolje što možete. To je
konstruktivno. To takođe znači da vas uznemirava sam Bog, a On
verovatno uznemirava i druge. Ako dovoljno vernika postane
svesno da Bog pokušava da kaže nešto važno crkvi, mogu da se

204
Joilo 2,28.29.

224
dogode velike promene. Kada je god Sveti duh bio prisutan u ranoj
crkvi, On je ljuljao čamac u jednom ili drugom smeru.

c. Oslobađanje od prošlosti. Ne treba da zaboravimo

dostignuća iz prošlosti, ali ne možemo da vratimo sat unazad i
nema nikakve svrhe trošiti energiju pokušavajući da to učinimo. Mi
stvarno živimo u drugačijem svetu; prema tome ciljevi i dostignuća
iz prošlosti ne mogu da služe kao sredstvo za merenje ciljeva i
dostignuća u budućnosti. Treba da proslavljamo prošlost ali, kao
što Džordž Barna kaže, "budućnost se ne osvaja proživljavanjem
prošlosti".205

d. Predanost. Verovatno je bilo potrebno određeno vreme

da vaša crkva razvije svoj sadašnji identitet, a to ne može da se
promeni preko noći. Za proces oživljavanja crkve potrebno je
mnogo više od jedne sedmice bogosluženja posvećenog
probuđenju. Kao što smo videli, verovatno su potrebne promene u
strukturi, aktivnostima, pravcu i samom razmišljanju crkve. Čak i
postavljanje mreže malih grupa kao osnove za službu zahteva
obučavanje i sastoji se od niza pokušaja i pogrešaka koji mogu da
traju i do dve godine, pre nego što crkva shvati šta tačno treba da
radi. To znači da može da prođe nekoliko godina pre nego što
crkva dođe do sledećeg planinskog vrha u svom razvoju i u
potpunosti pređe u novo, značajno, potpuno funkcionalno biblijsko
društvo. Za to je potrebno predanje, posebno od strane pastora i
lokalnog vođstva. Jedna od zajedničkih karakteristika svih crkvava
koje su se pokrenule jeste dugoročni pastor. Kako sada stvari
205
George Barna, Turn-Around Churches, page 48.

225
stoje, obnovljena crkva neće biti rezultat čestih promena
pastoralnog vođstva.

e. Težak rad. Slično hrišćanskom životu, ni izgrađivanje

hrišćanske crkve ne može da bude lako.
"Crkva je tvrdo područje - radna okolina. Crkva neće rasti
ukoliko lokalni hrišćani ne predaju sebe i usmere se da rade ono
što je ispravno...
Utisak o složenom opisu polja rada/gradilišta koga daje
apostol Pavle u 1.Korinćanima, 3. poglavlju, jeste da crkva koja
raste i izgrađuje se neizbežno zahteva trud. Prema tome, ta crkva
nije mesto za one koji samo žele da beru molitveno cveće ili se
igraju sa ciglama."206

Ako ozbiljno želimo da Sveti duh našoj crkvi da novi smisao

života, moramo da se pripremimo za posledice: česti sastanci da bi
se vizija ojačala i pojasnila; istraživanje tržišta da bi se odredile
potrebe društva; pripremanje, najpre vođe a zatim i svakog
vernika, za službu; razvijanje i primenjivanje pristupa evangelizaciji
kroz koordinisani, trajni plan setve, žetve i čuvanja; više društvenih
događanja nego što smo do sada navikli; bolje planirana i
sprovedena bogosluženja; čista i uredna mesta bogoslluženja; više
poseta, učenje novog jezika i veština odnosnog proučavanja
Biblije, i još mnogo toga. Ovo definitivno nije posao koji može da
se obavi od osam do četiri!

206
John Bayes: Natural Church Development supplement in Church Growth Digest, Autumn 1999.

226
 f. Razmišljanje "izvan kutije". To znači razmišljati o
mogućnostima o kojima nikada pre nismo razmišljali; postavljati
pitanja o svemu što crkva radi i pitati se da li postoji bolji način da
se to uradi; gledati šta druge crkve rade kako bismo nešto od njih
naučili. To čak može da znači i zamišljati nezamislivo, raditi onako
kako nikada pre nije rađeno, ali i sagledavati rad u novoj svetlosti.
Skoro sve što je Isus radio (posebno subotom) bilo je "izvan
kutije" tradicionalnog jevrejskog razmišljanja i mnogi su Ga zbog
toga prezirali. Ali mi Ga volimo zbog toga; zato mislim da bi On bio
srećan ako pokušamo da Ga oponašamo.

Neke crkve koje se obnavljaju. Koristim izraz obnavljaju

se jer, barem među crkvama koje lično poznajem, postoje brojne
crkve koje imaju viziju promene i nalaze se na raznim mestima duž
puta, ali ne poznajem nijednu koja je stvarno stigla do mesta na
kojem želi da se nalazi.
Na primer, mnoge crkve počinju da osećaju prednosti rada
biblijski funkcionalnih malih grupa ali, koliko znam, do sada
nijedna nije postala crkva koja se sastoji od malih grupa. U
drugačijem području službe, tokom proteklih nekoliko godina,
Adventistički centar u Londonu razvio je savremeniji oblik
subotnih bogosluženja i trenutno eksperimentiše sa idejom da
imaju grupe za proučavanje Biblije i razrede subotne škole posle
bogosluženja, svake sedmice. Nema odvojenih subotnoškolskih
programa. Posle pauze, nakon propovedi, vernici i posetioci odlaze
u jednu od grupa za proučavanje i diskusiju. Ovo nije samo
poigravanje sa bogosluženjem, već menjanje prioriteta i

227
prepoznavanje Božjeg prisustva, najpre na bogosluženju, a zatim
kroz interakciju malih grupa.
Već više od decenije crkva u Njubold koledžu razvija
raznolik pristup bogosluženju. Ako posetite ovu crkvu, možete da
izaberete jedno od tri različita bogosluženja koja su organizovana
po sasvim različitim bogoslužbenim stilovima; a ako se malo
raspitate, saznaćete da mnogi od onih koji ranije nisu dolazili u
crkvu nikako ne žele ovo da propuste. To podjednako važi za
starije, kao i za mlade studente. Ovakav model bogosluženja
koristi se i na drugim mestima u svetu, a svakako da bi mogao i
više da se koristi. Ako je vaša crkva pretrpana, zašto ne započnete
sa održavanjem ranih jutarnjih bogosluženja, ili sa omladinskom
crkvom umesto posebnog omladinskog bogosluženja, crkvom koja
bi osnažila mlade da stvaraju bogosluženja orijentisana ka
njihovim potrebama i potrebama drugih mladih koji nisu
adventisti?!
Jedna mnogo manja crkva koja se nalazi u ovoj tranziciji je
crkva u Harou. Poput drugih malih crkava, crkva u Harou razvila
je snažan osećaj zajednice među svojim vernicima, iako subotom
može da koristi samo iznajmljeno mesto za bogosluženje. Štaviše,
ona je orjentisana ka radu sa neobraćenim ljudima. Vernici uživaju
u savremenijem pristupu bogosluženju i uče kako da izgrade
bezbednu atmosferu za one koji traže Boga subotom ujutro. Crkva
je, takođe, organizovala i okupljanja u jednom kafe baru, par puta
mesečno, kako bi vernici mogli redovno da pozivaju svoje prijatelje
koji nisu adventisti. U početku je dolazila samo šačica ljudi, a sada
ih ima najmanje dvadesetak. To nije samo zbog toga što je hrana

228
u ovom kafe baru odlična i jevtina, već i zato što je to odlično
mesto gde može da se provede vreme.

Još jedna crkva koju treba da spomenem, mada iz drugačijih

razloga, jeste crkva u Totenham Vest Grinu, u severnom
Londonu. Ono što se odmah primeti kad uđete u ovu crkvu jeste
topla, prijateljska atmosfera i spremnost i sposobnost vernika da
prima ljude, bez obzira na to ko su oni, i da ih prihvati onakvima
kakvi jesu. Kao posledica toga, sasvim je normalno da se subotom
ujutro u njoj nađe nekoliko prijatelja koji dođu bez ikakvog poziva,
samo da vide šta se događa. Da li su oni, ipak, na neki način
dovedeni u ovu crkvu?
Ponovo kažem da se ove crkve obnavljaju i da još nisu
obnovljene. One imaju viziju i rade na njenom ostvarenju. One
počinju da osećaju rezultate, ali i priznaju da treba da pređu još
dugačak put. Na kraju krajeva, ponovno rađanje je, kao i prirodno,
iskustvo celog tela. Obnavljanje postojeće crkve znači uključivanje
svakog dela crkvenog života u rast ka punom potencijalu, ono
obuhvata kvalitet bogosluženja, kvalitet zajednice, uspešnost
evangelizacije, razvijanje duhovnih darova i službe kroz svakog
vernika, i tako dalje. S druge strane, obnovljena ili novorođena
crkva nije ona koja je dostigla svoj puni potencijal u svim ovim
područjima, ona je sličnija bebi nego odrasloj osobi. Obnovljena
crkva je ona koja je potpuno i slavno živa.

Mogućnost B: Osnivanje nove crkve

229
 Prema Piteru Rojnfildu, "organizovanje crkava znači
započinjanje novih crkava za neobraćene grupe ljudi ili u
prethodno nedosegnutim područjima ili gradovima." 207 Ovaj proces
otpočet je samim nalogom jevanđelja, a apostol Pavle je bio prvi
pionir u organizovanju crkava sa punim radnim vremenom.
Adventistička crkva je, u svojim ranim danima, bila pokret
koji organizuje crkve, ali njen nagli rast tokom proteklih decenija
postojanja više može da se pripiše stvaranju novih crkava nego
razvijanju postojećih. Plaćeni pastori morali su, umesto da
održavaju službe u postojećim crkvama, da organizuju nove crkve.
Džems Vajt je pisao novim ili mladim pastorima: "Nijedan pastor
ne može više da izgradi sebe kao kada stupi u novo polje... Ako je
uspešan u podizanju crkava i njihovom organizovanju, tako da
mogu da donose dobre rodove, on svojoj braći daje najbolji dokaz
da je poslat od Gospoda."208
Predsednik Adventističke crkve u to vreme, A. G. Denijels,
bio je podjednako oduševljen o potrebi za napredovanjem i
organizovanjem novih crkava, iako je imao drugi razlog. On je
pisao:
"Kada prestanemo da radimo na napredovanju ovog dela i
smestimo se u svojim crkvama, ostanemo u njima i mislimo
umesto njih, molimo se umesto njih i radimo umesto njih, onda će
naše crkve početi da slabe i da gube svoj život i duh, postaće
paralizovane i fosilizovane, a naše delo počeće da propada." 209
Ko može da kaže da nije bio u pravu?

207
Peter Roennfeldt, Church Planting.
208
Citirao Ron Gladden: "Evangelism and Church Planting", Ministry, October 1999, page 6.
209
Isto.

230
 Desetak za organizovanje crkava. Danas se mnogo
diskutuje o upotrebi desetka. Mnoge crkve misle da jedan njegov
deo, pa čak i ceo desetak, treba da se sačuva za izgradnju mesne
crkve i za plaćanje pastora. Zašto onda ceo desetak ide u oblast?
Prema Raselu Berilu, "propovednici se zapošljavaju ne da
propovedaju adventistima, već da pronalaze nove vernike i da
organizuju nove crkve. Zato crkve svoj desetak šalju oblasti da bi
podupirale propovednike koji organizuju nove crkve, a ne da bi
izdržavale lokalne propovednike."210 Kao što smo već zapazili 211,
rani adventisti smatrali su da pastoralna uloga pripada lokalnom
verniku laiku, a ne svešteničku, zato i nije nikakvo čudo što se
desetak koristio na taj način.
Prema tome, naša sadašnja raspodela desetka ima koren u
pokretu za organizovanje crkava, a ne u sistemu za održavanje
lokalne crkve koji je sada toliko ustaljen. Teško da možemo da
zamislimo savremenu adventističku crkvu bez plaćenog pastora!
Možda je vreme da se, barem u izvesnom smislu, vratimo na
prvobitni plan i uložimo veći deo svojih sredstava u novu,
ambicioznu inicijativu za organizovanje crkava. Potreba za novim
crkvama danas je veća nego ikada.

Potreba za novim bebama. Kao što smo već videli, u

mnogim zemljama ima na stotine gradova i naseljenih mesta u
kojima nema adventističke crkve, današnjem svetu potrebne su
različite crkve za različite ljude. Ali, postoje i drugi razlozi zašto
ozbiljno treba da razmislimo o ovoj mogućnosti. Istraživanje o

210
Burrill, 50.51.
211
Page 159.

231
organizovanju crkava pokazalo je da je to najuspešniji oblik
evangelizacije i da donosi novi život i vitalnost pojedincima i crkvi
matici. Crkva ne treba da se plaši da se odrekne nekih svojih
darovitih vođa kako bi organizovala novu crkvu; među ostatalim
vernicima odmah će se pojaviti nove vođe i doneti novi smisao
života postojećoj crkvi: Tako će crkva postati vizionarska. Ona će
ohrabrivati nove, kreativne pristupe službi, jer novo-organizovane
crkve nemaju tradicije koje ih sputavaju. Ona će podsećati crkvu
na pravi razlog njenog postojanja.
Moramo da pronađemo načine da pastore i vernike laike koji
imaju neophodne darove oslobodimo njihovih sadašnjih crkvenih
zadataka i osnažimo ih da se pripreme, organizuju i započnu hitno
delo organizovanja novih i drugačijih crkava.
Neke mogućnosti. Već smo razmotrili neke od drugačijih
crkava koje su potrebne drugačijim ljudima kojima smo pozvani da
služimo. Potrebne su nam crkve za etničke manjine, savremene
crkve i tradicionalne crkve, da imenujemo samo tri široke
kategorije. Ali, u ovom veku različitosti i individualnosti ima mesta
za mnogo raznolikosti unutar svake grupe. Očigledno da je
potreban oprez, ali više od svega postoji velika potreba za
kreativnošću i moguće je uživati u kreativnosti i raznolikosti u
našim crkvama, a pri tom ne izgubiti nijedan suštinski deo
adventističke poruke ili načina života.
Ustvari, mnogo pre početka ovog post-modernog doba, Elen
Vajt je pozivala na takvu kreativnost u evangelizmu i
organizovanju crkava i upozoravala one koji su to kritikovali. Ona
piše:

232
 "Neki metodi koji se koriste u ovom poslu razlikovaće se od
metoda koji su se koristili u prošlosti, ali neka niko zbog toga ne
zatvara put kritikovanjem. Ne sme da bude neljubazne kritike,
nikakvog uništavanja tuđeg rada."212
Hajde da sada razmotrimo jednu ili dve uzbudljive
mogućnosti kako takve nove crkve mogu da se rode. Jasno,
organizovanje novih crkava u novim područjima treba da se
nastavlja gdegod je to praktično, ali postoje i drugi načini za rast,
kao što sve veći broj crkava otkriva.
Na primer, adventistička crkva u Brizbejnu, u Australiji, pre
samo nekoliko godina organizovala je mali nukleus vernika koji su
počeli da traže načine na koje mogu da poboljšaju kvalitet života u
njihovom delu grada. Bili su toliko uspešni u prepoznavanju i
ispunjavanju određenih potreba da je nova crkva postala prava
društvena crkva. Ljudi su je smatrali svojom crkvom, iako nisu bili
njeni vernici. Danas ona ima nekoliko stotina vernika, a bukvalno
na hiljade ljudi dolazi na njene sedmične seminare ili imaju koristi
od njenih društvenih službi. Pod uticajem određenih programa
crkve, procenat zloupotrebe droge i uličnog kriminala u gradu
znatno je opao. Ona je načinila takvu razliku u društvu da je
susedni grad zahtevao da adventističko vođstvo organizuje sličnu
crkvu i u njihovom mestu!
Crkva u kafeu, u Kopenhagenu, predstavlja još jednu
interesantnu inicijativu za organizovanje crkava. Osmišljena od
strane mladih za mlade, otpočela je s radom pre tri ili četiri
godine, u podrumu centralne adventističke crkve u gradu. Ona se
zove Kafe crkva, jer upravo to i jeste. Prostorija za bogosluženje
212
Ellen G. White, Testimonies for the Church, vol. 7, page 25.

233
ukrašena je i opremljena kao u kafeu. Pošto je to kafe, tu je i
hrana koju konobari služe na neformalan način. Mladi adventisti
sede sa svojim prijateljima za stolovima, slušaju savremenu živu
muziku, udružuju se u zajedničkom pevanju, slušaju poruku koja
se propoveda i razgovaraju o određenim temama.
Kao i većina inicijativa, i ova je započela sa malim brojem
adventista koji su pozvali mali broj prijatelja. Danas su prerasli
svoje mesto sastanka i traže alternativni smeštaj. Da, neki njihovi
prijatelji su se krstili. Crkva u kafeu možda nije savršena ideja o
crkvi, ali sigurno izlazi u susret mladim ljudima i ispunjava njihove
duhovne potrebe. Ona je počela kao eksperiment; vodeći tim
mnogo je naučio i nastavio i dalje radi i da se suočava sa
izazovima. Zar to nije i svrha učeništva, rast duž puta.
Misija Lemington Banja nalazi se u Britaniji i postala je
dom za mnoge mlade koji su daleko od doma, a neki od njih
redovno su prelazili velike razdaljine da bi prisustvovali subotnom
bogosluženju. Organizovana je 1991. godine, sa osamnaest
članova koji su se sastajali u bolničkoj kapeli. Danas ima preko
šezdeset članova, a sedmični sastanci prevazilaze ovaj broj.
Početna ciljana grupa za rast bili su izolovani i neredovni
adventisti. Pastor Alen Konroj objašnjava da je bilo važno da
"pažljivo zapaze u čemu ljudi uživaju, zašto dolaze, u čemu nalaze
najviše blagoslova, a to je pomoglo u formulisanju stilova
bogosluženja koje ispunjava potrebe domaćeg stanovništva. Neki
od nas, uključujući i mene, izgubili su svoje domaće korene jer su
dugo bili deo nekih drugih bogosluženja. Ovo je bilo fascinantno
putovanje otkrivanja sebe." Mnogi adventisti koji žive u

234
multikulturnom okruženju, u ovoj i drugim zemljama, mogu da se
poistovete sa ovim iskustvom, posebno ako žive daleko od doma.
Crkva sada razvija stil bogosluženja orijentisan ka
posetiocima i crkveni život usmeren je na neobraćene ljude koji
žive u okolini. Nekoliko njih se krstilo, a razvijaju se i planovi za
buduću veću žetvu. Glavni razlog zašto sam spomenuo Misiju u
Lemington banji bio je da pokažem šta nova crkva može da uradi
ne samo za društvo, već i za svoje vernike. Ona je i dalje crkva za
one koji putuju, ona privlači pojedince i porodice iz širokog
područja, mnogi od njih ranije nisu imali nikakve ili vrlo male veze
sa svojom crkvom.
Od samog početka svi su dobili jednaku priliku da učestvuju
u procesu donošenja odluka kroz redovne poslovne sastanke, tako
da ni sada ne postoji crkveni odbor. U izgrađivanju međusobnih
odnosa pomagao je i zajednički ručak posle subotnog bogosluženja
i pun kalendar društvenih sastanaka. Kada je postalo moguće
kupiti zgradu, svi su učestvovali kroz požrtvovano davanje i
pomagali u ogromnom poslu renoviranja. Tokom pet godina,
dvadeset i pet vernika radilo je deset do dvanaest sati svake
nedelje da bi zgrada mogla da se koristi. Sada imaju svoj crkveni
dom i molimo se da su najbolji dani za Lemington banju na dohvat
ruke.
Čini se da adventisti širom sveta dele viziju organizovanja
novih crkava. Od početka godišnje konferencije za organizovanje
crkava na Endrus univerzitetu, 1996. godine, pod nazivom Seme,
pojačale su se inicijative za organizovanje crkava, kako od strane
plaćenih pastora, tako i od strane vernika laika (kao što su Rod i

235
Dona Vilej, koji su pre pet godina organizovali novu crkvu u svojoj
zubarskoj ordinaciji). Širom sveta nastavljaju da rastu crkve za
etničke manjine. Čak i u zemljama u kojima je napredak crkve
decenijama bio spor, organizovanje crkava donosi novi smisao
života. Na primer, u Grčkoj je organizovanje crkava postalo
prioritet tokom prošle tri godine, tako da je organizovano oko
dvanaest novih crkava. Sada misionsko polje počinje da ubira
plodove: tamo gde je godišnji prosek krštenja bio dva ili tri nova
vernika, tokom ovog perioda članstvu crkve pridružilo se preko
sedamdeset obraćenika. Da li Bog širom sveta otvara put svojoj
crkvi? Verujem da je tako.

Crkve koje daju crkve

Bez obzira da li je vaša sadašnja crkva nova ili stara, bez
obzira da li je puna mladalačke energije i jedva čeka da krene
napred, ili oseća svoje godine i bori se sa izazovom da se menja,
zašto ne počnete da razgovarate o mogućnosti da dobijete bebu?
Sama ideja može da nasmeje neke ljude, kao što je s pravom
nasmejala staru Saru, jer su prošle godine prikladne za rađanje
dece. Ali ostaje pitanje: "Ima li šta teško Gospodu?" 213 Mladim
crkvama koje rastu izazov da gledaju unapred i da, kroz dve ili tri
godine, prinove svoju porodicu može da bude veoma težak, jer
treba da ostanu fokusirani prema spoljašnjosti i da spreče kretanje
niz spiralu koje često nastaje posle prvih pet godina novog
crkvenog života. A možda je baš to potrebno crkvi koja već imala
213
1.Mojsijeva 18,12.14.

236
tri ili četiri generacije vernika, čiji su članovi ostarili i koja je
prestala da raste kao nekad.
Zamislite mogućnosti koje bi nastale kada bi svaka
adventistička crkva rodila drugu adventističku crkvu u sledećih
deset godina, ako vreme toliko potraje! Zamislite kada bi, uz
pomoć životodavne sile Svetog duha, stara adventistička ideja o
umnožavanju crkava bila upisana u naš duhovni DNK tako da, čim
organizujemo novu crkvu, ona počne da razmišlja o organizovanju
druge nove crkve koja će imati svoj sopstveni karakter i misiju.
Ne govorimo o umnožavanju crkava kao cilju samom po sebi,
već o umnožavanju crkava radi jevanđelja. Nije to ništa novo,
samo treba da se vratimo na svoje novozavetne korene i radimo
ono što je rana crkva radila. Nije potrebno da svaka crkva ima dve
stotine vernika i crkveni hor, crkvenu zgradu i školu - treba da
imamo razne vrste crkava, neke mogu da dele istu crkvenu
zgradu, druge mogu da iznajmljuju učionicu u školi ili neku drugu
javnu salu, treće mogu, tokom prve dve godine, da se sastaju u
nečijem domu, a druge... Pa, ko to može da zna?
Ko zna kakva će da bude nova beba? Ko zna šta će ta beba
da radi kada odraste? Pretpostavljam da niko to ne zna. Osim što,
naravno, znamo šta se događa kada odrasli mladi sretnu druge
mlade: oni se zaljubljuju, venčavaju i, pre nego što i sami postanu
svesni toga, dobijaju nove bebe. Što više ljudi! To zaokružuje krug
sa kojim smo počeli.

237
 Zaključak

Budućnost je negde tamo

Pogled iza sutrašnjice

"I svako stvorenje, što je na nebu, i na zemlji, i pod

zemljom, i što je na moru, i što je u njima, sve čuh gde govore:
Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu blagoslov i čast i slava i
država va vek veka."214

Ko zna kako će da izgleda moja ili vaša buduća crkva?

Konačno, kada će budućnost da se završi i gde će ona da vodi?
Dok smo pokušavali da u svom umu sagledamo svoju buduću
crkvu, gledali smo je u poređenju sa onim što nam je poznato ali,
uz Božju pomoć, i naši snovi mogu da postanu stvarnost. Kao što
dobro znate, to nikako nije kraj priče. Doći će vreme, i to
verovatno pre nego što mislimo, kada će pozadina da se promeni,
kao i veliki deo onoga što nam je poznato. Postepeno ili iznenada,
promeniće se stavovi i mnogi koji ranije nisu osećali nikakvu
potrebu za Isusom doćiće k Njemu i postaće Njegovi najsposobniji
svedoci. Crkvene zgrade, oko kojih smo se toliko trudili, postaće
potpuno neprikladne. Institucije koje su tako dobro služile delu,
odslužiće svoje.
Dok promene budu sledile jedna drugu i dok poslednji
događaji na Zemlji budu, neverovatnom brzinom, prolazili jedan za
214
Otkrivenje 5,13.

238
drugim, većina onoga što nam je sada poznato, možda čak i
struktura i organizacija naše crkve, popustiće pred suštinskim
elementom svih naših budućih crkava - ljudima. Naravno, ne bilo
kojim ljudima, već potpuno predanim Hristovim učenicima, ljudima
i ženama, mladićima i devojkama koji "drže zapovesti Božje i veru
Isusovu."215
Moja buduća crkva verovatno će imati malo drugačiju
agendu od one koju ima danas. Sada gledamo u budućnost
očekujući ono što će doći i razmišljamo koliko još treba da
pređemo. Onda ćemo gledati unazad i diviti se onome što je bilo i
koliko smo daleko stigli. Kada se Isus vrati na Zemlju da svoju
crkvu - nevestu povede kući, kada se u tim gradskim palatama i
tihim seoskim kućama sastanemo da po malim grupama
proučavamo Bibliju i obožavamo Boga, kada se svake subote
skupimo oko prestola da proslavljamo, bićemo zadivljeni, stalno
iznova, čudom Božje milosti koje nas je dovelo dovde iz stanja u
kome smo se nalazili. Jednom smo bili borbena crkva, tada ćemo
biti pobednička crkva. Stalno iznova pitaćemo se: "Kako možemo
dovoljno da Mu zahvalimo za prednost što smo deo Njegove
crkve?"
Kao što smo rekli na početku ove knjige, crkva je stvarno
izvanredna i divna! Sačinjena od običnih ljudi kao što smo vi i ja,
ona je veoma, veoma ljudska. Ali, kao Hristovo telo, ona je divno
božanska. Šta možemo da kažemo o ovom božansko-ljudskom
čudu osim da nikada nećemo moći u potpunosti da ga opišemo i
da ono uvek može da bude više od onoga što je sada!? Čak i na
novoj zemlji! Čak i u ostatku večnosti!
215
Otkrivenje 14,12.

239
 Zato smatram da je misao o mojoj budućoj crkvi tako
uzbudljiva. Bog je beskrajan. Nema granica Njegovoj ljubavi i,
prema tome, nema granica ni našem razumevanju i doživljavanju
Njegove ljubavi. Uvek će postojati prostor za rast crkve i potreba
za promenom. Ono što radimo ovde i sada, dok Isus ne dođe,
samo je početak. Posle toga neće biti kraja.
Zato je poslednje poglavlje ove knjige tako kratko, jer u
dugoročnom smislu - u smislu večnosti - nemam nikakvu ideju o
tome kakva će biti moja buduća crkva. Samo želim da budem
tamo i da rastem sa njom. Što se vaše buduće crkve tiče, čak i u
kratkoročnom smislu, nemam ideju ni kakva ona može da bude.
To treba da odlučite vi i vaša crkva, a nadam se da ćete, posle
čitanja ove knjige, početi da popunjavate detalje i da, bez
oklevanja, dodajete tekst ovom poglavlju. Hajde da pogledamo
unapred u vreme kada će vaša crkva i moja crkva postati naša
crkva, kada ćemo svi biti jedno u Njemu, zajedno sa bezbrojnim
milionima koji će jednoga dana činiti Njegovu večnu crkvu.

240
 Dodatak A

Odbor za bogosluženje
A. Uloga odbora za bogosluženje
Uloga odbora za bogosluženje je da povećava iskustvo
crkvenog bogosluženja uz pomoć pažljivog planiranja i
koordinisanja programa bogosluženja. Zbog predloga koji slede,
program bogosluženja podrazumeva sedmično subotno
bogosluženje ili "drugi deo bogosluženja", iako sve veći broj crkava
počinje da shvata važnost povezivanja drugog dela i subotne škole
u jednu bogoslužbenu celinu.
Razvijanje bogoslužbenog iskustva u lokalnoj crkvi do
njegovog punog potencijala sadrži:
* dugoročno planiranje,
* srednjeročno planiranje,
* kratkoročno planiranje,
* Vrednovanje.
1. Dugoročno planiranje
Bogosluženje je prilično spontana reakcija srca prema
Božjem delu u našem životu. Ipak, da bismo ispunili potrebe
mnogih ljudi, moramo pažljivo da razmislimo kako bismo se
postarali da tokom određenog vremenskog perioda bogosluženje
dovoljno varira da bi ispunilo različite potrebe i pružilo prikladnu i
uravnoteženu bogoslužbenu "ishranu."
U mnogim crkvama takvo dugoročno planiranje obavlja samo
pastor, ili pastor zajedno sa odborom starešina. Odbor za
bogosluženje može da pomogne u ovome na sledeće načine:

241
 * prepoznavanjem potreba koje crkva oseća;
* predlaganjem tromesečnih ili mesečnih tema i pojedinih
tema propovedi kako bi se postigao siguran protok ili
primena iskustava sa jednog bogosluženja na drugo;
* upotrebljavanjem kreativnosti u planiranju posebnih
bogoslužbenih događaja kao što su krštenja, posvećenja,
rukopoloženja, festivali cveća i muzike, Božić i Uskrs;
* pomaganjem u pozivanju govornika i vođa bogosluženja.

Takvo dugoročno planiranje treba da se obavlja tokom

tromesečnog sastanka odbora za bogosluženje koji je planiran
samo u ovu svrhu. Idealno je da široki nacrt za dato tromesečje
(uklučujući temu meseca/tromesečja i govornike) bude gotov
barem jedno tromesečje unapred.

2. Srednjeročno planiranje
Tokom prvog dela sedmičnog sastanka odbora za
bogosluženje, pažnju treba posvetiti bogosluženju koje će se
dogoditi, otprilike mesec dana unapred. Ovo je prilika da se odredi
sledeće:
* Sadržaj bogosluženja, zasnovan na odabranoj temi i
jasna izjava o nameri, tj. kakvu reakciju bogosluženje želi da
postigne kod vernika. Ovo je vreme kada treba da se odredi
koliko vremena će da se odvoji za pevanje, posebnu muziku,
molitvu, propovedanje, dramu, obraćanje deci, itd.

242
Tada može da se napravi poseban nacrt za bogosluženje koji
pokazuje kako se svaki deo bogosluženja odnosi prema
drugim delovima i doprinosi uspešnosti celine. Treba, takođe,
da se načine i predlozi ko treba da pripremi delove koji su
gore navedeni.

* Stil bogosluženja. Ovo se do izvesne mere određuje

temom i sadržajem bogosluženja, ali takođe ga određuju i
učesnici, kako govornici (njihove sposobnosti, ličnosti i
pomoćna sredstva) tako i vernici crkve (to im pomaže da što
je moguće uspešnije učestvuju u bogoslužbenom iskustvu).
Ako je crkva predana da učini da subotno bogosluženje bude
značajno prijateljima i posetiocima, izbor stila bogosluženja
posebno je važan.

Raznolikost bogoslužbenog stila važna je iz više razloga. Ona

sprečava da bogoslužbeni događaj postane predvidljiv i
rutina, čini da iskustvo bogosluženja bude sveže i do
maksimuma povećava učestvovanje vernika i njihovu
uključenost. Mogu se postaviti sledeća pitanja da bi se
odredio stil bogosluženja za bilo koju subotu:
* Da li tema dana više odgovara razmišljanju, proslavljanju ili
kombinaciji oba?
* Ako postoji produženi period bogosluženja koji se provodi
u pevanju, svedočanstvima i molitvi, da li treba da počne "u
ritmu" (proslavljanjem) i da se završi "smireno"

243
 (razmišljanjem), ili treba da počne smireno, a završi se u
ritmu?
* Da li će govornik više propovedati ili poučavati?
* Koji nivo učestvovanja i interakcije najbolje odgovara temi i
sadržaju?
* Da li treba da postoji grupa koja izlazi na propovedaonicu
ili svi učesnici treba da sede u prvom redu crkve i na
propovedaonicu izlaze samo kada treba da iznesu svoj
pojedinačni deo?
* Posebni događaji na bogosluženju. Kreativnom
bogosluženju često su potrebna vizuelna, audio ili druga
sredstva da bi se postigao maksimalan uticaj. Ovde treba
razgovarati o pozadini iza propovedaonice, cveću i
ilustrativnom materijalu za propoved kako bi sve moglo da se
nabavi i bilo na raspolaganju na vreme. Treba takođe
razgovarati o upotrebi posebnog osvetljenja, projektora, itd.

3. Kratkoročno planiranje
Jedna polovina do dve trećine sedmičnih sastanaka odbora
za bogosluženje treba da bude posvećena detaljnom planiranju
bogosluženja nekoliko dana (pet do sedam je idealno) pre nego
što se ono dogodi. Svi oni koji učestvuju do kraja sastanka treba
da znaju:
* precizni red bogosluženja, kako svaki sledeći deo
bogosluženja nastaje iz prethodnog dela i stapa se u deo koji
sledi, pridonoseći tako jedinstvu teme bogosluženja;
* ko šta radi i kako;

244
 * koliko vremena treba da se odvoji za svaki deo
bogosluženja da bi, grubo rečeno, ostali u vremenskom
periodu koji je dogovoren za bogosluženje kao celinu (što je
posebno važno posetiocima);
* koje pesme i himne će biti upotrebljene. Ako bogoslužbeni
tim vodi pevanje, vokalni pevači i instrumentalisti treba da
znaju tačno kako jedna pesma vodi u drugu, ko predstavlja
pesme, itd;
* ako postoji grupa koja ide na propovedaonicu, koliko
stolica je potrebno;
* koliko mikrofona je potrebno i gde oni treba da se postave;
* koja informacija treba da, verbalno ili putem crkvenog
biltena, bude dostupna tako da posetioci mogu da prate
redosled bogosluženja.
Kada se urade ovi detalji, neke crkve idu jedan korak dalje i
provežbaju celo bogosluženje, uključujući i propoved, kratko
pre početka bogosluženja. Možda mislite da ovo nije
potrebno u vašoj crkvi, ali prikladna je izvesna količina
probe, posebno za bogoslužbeni tim koji vodi pevanje (vokali
i instrumentali) i za druge učesnike kojima možda nedostaje
samopouzdanja.

4. Vrednovanje
Jedna od najvažnijih vežbi za bogoslužbeni odbor je
sedmično vrednovanje prethodnog bogosluženja. Za postavljanje
pitanja kako je bilo, ili šta smo uradili dobro, a šta je moglo da
bude urađeno bolje, nije potrebno više od pet do deset minuta za

245
vreme sedmičnog sastanka odbora, ali to je najbolji način da
bogosluženje koje iznosimo pred Boga bude najbolje koje možemo
da damo.

B. Članstvo bogoslužbenog odbora

Ovde nema teških ili brzih pravila. Jedan od modela koji je
dobro funkcionisao bio je da se ima mala srž bogoslužbenog
odbora koja se sastoji od prikladno darovitih pojedinaca koji mogu
da daju kontinuitet kao redovni vernici, koji se zatim sastaju sa
pojedincima koji iznose delove programa na datom bogosluženju.
Ovakav bogoslužbeni odbor treba da sačinjavaju:

Redovni članovi srži:

pastor crkve,
starešina crkve,
koordinator za muziku,
dva ili tri darovita vernika.

Dodatni članovi:
govornik (ako nije pastor),
predstavnik vođa bogosluženja,
pijanista, organista ili drugi muzičar,
predstavnik dečjeg odeljenja,
drugi posebni učesnici.
Dodatak B

246
 Izjave o viziji, misiji i vrednostima216

A. Izjava o viziji
Primer:
Izgradnja Hrišćanske adventističke crkve koja ima strast da
pronađe izgubljene Australijance i koja je bezbedno mesto na
kojem oni mogu da pronađu Hrista i da rastu do hrišćanske
zrelosti, pošto je predana da bude kulturološki značajna. a da
istovremeno održava i podržava principe Hrista i Njegove crkve.

Pripremanje izjave o viziji

Šta Bog želi da radimo? Nemojte razmišljati o produžetku
sadašnjosti, već se molite da Božji Duh razvije viziju onoga što Bog
želi za deset godina, jer "kad nema utvare (vizije), rasipa se
narod." Priče 29,18.
Kada Sveti duh zaposedne naš život, On će dati viziju. Bog je
obećao: "I posle ću izliti duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi
vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati
utvare." Joilo 2,28.
Pripremi svoju viziju tako što ćeš dati odgovore na sledeća
pitanja:
Moli se da ti Sveti duh da VIZIJU kakva će tvoja crkva da
bude za deset godina.

1. Mislim da Bog želi da naša crkva

_______________________________
216
Primere sastavio pastor Ken Houliston kao deo svog predloga za organizovanje Adventističke crkve
Southside u Brisbane-u, Južna kvinslendska oblast, Australija. Proceduru za razvijanje ovih izjava
pripremio je Piter Rojnfild i upotrebljeno je uz dozvolu.

247
 _________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________

2. Ako Bog neće dopustiti da doživim neuspeh, mislim da je

najvažnije što Bog želi da uradim
___________________________________________________
_________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________

3. Zamisli da si novinar koji priprema izveštaj ili dokument o

svojoj crkvi deset godina u budućnosti. Moli se za mogućnosti. O
čemu bi voleo da izveštavaš?

1. Kakav je uticaj tvoje crkve u društvu?

_________________________________________________
_________

248
 2. Kako bi opisao stavove ljudi u svojoj crkvi?
_________________________________________________
_________

3. Kako se crkva brine za vernike i kako su oni

uključeni u službu?
Kakva je uloga malih grupa u druženju, čitanju Biblije i
negovanju?
_________________________________________________
_________

Da li vernici služe prema svojim duhovnim darovima?

_________________________________________________
_________

4. Sveti duh uvek donosi rast:

a. Kako se pripremaju (uče) vernici?
_________________________________________________
_________

b. Kako hrišćani dopiru do neobraćenih grupa ljudi?

_________________________________________________
_________

c. Da li izgubljeni upoznaju Isusa? Kako se organizuju nove

crkve? Koliko vernika možeš da zamisliš u svojoj crkvi?

249
 _________________________________________________
_________

5. Kakvu vrstu bogoslužbenog iskustva možeš da

zamisliš? Da bi postigao svoju viziju, da li je potrebno da
bude više od jednog bogosluženja sedmično i kakav oblik
bi ta bogosluženja trebalo da imaju?

6. Kakva vrsta i stilovi zgrada bi bili deo tvoje vizije?

B. Izjava o misiji
Primer:
Rasti,
Prečišćavati se,
Nuditi službu,
Svedočiti.

Postojaćemo da...
"Izgrađujemo Božje ljude koji će:
Proslavljati Boga na bogosluženju;
Biti prečišćeni Njegovim Duhom;
Ponuditi svoj život u službi i biti posvećeni
Svedočenju o Isusovoj ljubavi izgubljenim Australijancima."

Izjava o misiji može da se popularizuje na sledeći način:

"Crkva koja raste za ljude koji rastu."

250
 Pripremanje izjave o misiji
Dobra izjava o misiji treba da bude: 1) biblijska, 2) određena
i 3) jasna. Pripremi svoju izjavu o misiji tako što ćeš da odgovoriš
na sledeća pitanja:

1. Treba da bude biblijska: Šta Bog očekuje da uradimo?

2. Treba da bude određena: Zašto tvoja crkva postoji?

a. Šta bi bilo izgubljeno kada bi tvoja crkva prestala da

postoji?
_________________________________________________
_________

b. Kako se tvoja crkva razlikuje od drugih? Šta su znakovi

njenog raspoznavanja?
_________________________________________________
_________

c. Šta Bog očekuje da tvoja crkva uradi? Čime se ti baviš (u

crkvi)?
_________________________________________________
_________

d. Koji je najvažniji zadatak tvoje crkve?

_________________________________________________
_________

251
 3. Treba da bude jasna: Dobra izjava o misiji treba da se
lako pamti i prenosi.

a. Napiši sve što misliš da treba da se kaže (zatim izbaci

nepotrebne reči).
_________________________________________________
_________

b. U jednoj rečenici sumiraj svoje odgovore:

_________________________________________________
_________

c. Da li tvoja izjava o misiji primenjuje biblijske principe za

crkvu?
_________________________________________________
_________

C. Izjava o vrednostima
Primer:
Osnovne vrednosti su biblijski principi koji određuju način
tvog ponašanja. Najbolja mera vrednosti je naše ponašanje. Dole
sam naveo vodeće principe koji su mi važni i koje želim da
sprovedem. Oni su takođe suštinske vrednosti na kojima gradim
svoju novu crkvu.

252
 1. MOLITVA JE NORMATIVNA: Autentično vođstvo i snažne
crkve počinju sa i podržavaju se "pokretom molitve". Potpuno
predanje Bogu nije mogućnost, već je normativno.

2. IZGRADNJA ODNOSA: Bog želi da njegova crkva obnavlja

odnose (da popravlja pokidano) i da izgrađuje mostove da bi
izgubljeni došli u Njegovo carstvo. Za to je potrebna ljubav,
prihvatanje, iskrenost, integritet, otvorena komunikacija i, iznad
svega, opraštanje.

3. PRIPREMANJE ZA SLUŽBU: Svi su vredni, svako ima

službu koju treba da obavi onako kako je naučen, opremljen i
pokrenut da upotrebi svoje talente i duhovne darove.

4. MALE GRUPE ZA NEGU: Male grupe čine osnovu rasta jer

uspešno mogu da prodru u društvo i daju bezbedno mesto za
isceljenje i rast.

5. RAST: Rast je znak života i zavisi od hrane. Duhovni rast

zavisi od proučavanja Biblije, molitve i deljenja, što stvara
bogosluženje.

6. ZNAČAJNA BOGOSLUŽENJA: Ljudska reakcija na Božju

milost. Bogosluženja moraju da budu dostojna Boga, da uzdižu
čoveka i da budu kulturološki značajna.

253
 7. BIBLIJSKA OSNOVA: Biblija je osnova za istinu, istina je
večna, naše razumevanje večno raste i način na koji se istina
prenosi menja se prikladno kulturološkom sadržaju.

8. PORODICA: Porodica je osnovna jedinica društva, jer je

Bog tako odredio; prema tome, ona je osnovna jedinica i u crkvi.
Programiranje i struktura moraju da odražavaju ovu činjenicu.

9. CRKVA MORA DA SE RAZMNOŽAVA: Crkva postoji da bi

rasla i razmnožavala se, proizvodeći sve više i sve bolje hrišćane,
sve više i sve bolje crkve.

10. MI DAJEMO NAJBOLJE BOGU: Bogu uvek moramo da

ponudimo najbolje što imamo.

Pripremanje izjave o vrednostima

Pripremi svoju izjavu o vrednostima tako što ćeš odgovoriti

na sledeća pitanja:

1. Šta očekuješ od ljudi u svojoj crkvi?

_________________________________________________
_________

2. Kako tvoja crkva može da bude više hrišćanska u svojim

aktivnostima?

254
 _________________________________________________
_________

3. Šta misliš kakvi stavovi i koje vrednosti su najvažnije za

one koji učestvuju u procesu donošenja odluka, službama i
aktivnostima (misionske aktivnosti, bogosluženje, itd.) u tvojoj
crkvi?
a.
______________________________________________________
____

b.
______________________________________________________
____

c.
______________________________________________________
____

d.
______________________________________________________
____

e.
______________________________________________________
____

255
 f.
______________________________________________________
____

g.
______________________________________________________
____

h.
______________________________________________________
____

4. Definiši tri stava koja smatraš najvažnijim za način na koji

tvoja crkva radi.
_________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________
_________________________________________________
_________

256
Bibliografija

Anderson, Leith. Dying For Change. Minneapolis, USA: Bethany

House Publishers, 1998.
Arnold, Jeffrey. The Big Book on Small Groups. Illinois: Intervarsity
Press Downers Grove, 60515, 1992.
Barna, George. The Second Coming of the Church. Nashville
Tennessee, USA: Word Publishing, 1998.
________. Marketing the Church. USA: Navpress, 1993.
________. Turn Around Churches. Ventura, California, USA: Regal
Books, 1993.
________ . User Friendly Churches. Ventura. California, USA:
Regal Books, 1991.
Baumgartner, Erich W. Re-Visioning Adventist Mission in Europe:
Michigan, USA: Andrews University Press, 1998.
Beckham, Bill. The Two-Winged Church Will Fly. Houston, Texas,
USA: Touch Outreach Ministries, Inc.
Beckham, William A. The Second Reformation: Reshaping the
Church for the 21st Century. Houston, USA: Touch Publications,
1995.
Bilezikian, Gilbert. Community 101: Reclaiming the Local Church as
Community of Oneness. Michigan, USA: Zondervan Publishing
House, 1997.
Brierly, Peter, 'Christian' England: What the English Church Census
Reveals. London: MARC Europe, 1991.
________ . Act on the Facts: London: MARC Europe. 1992.

257
Bugbee, Bruce. What You Do Best in the Body of Christ. Michigan,
USA: Zondervan Publishing House, Grand Rapids, 1995.
Burrill, Russell. Radical Disciples for Revolutionary Churches,
California, USA: Hart Research Centre, 1996.
________ . Rekindling A Lost Passion: Recreating a Church
Planting Movement. USA: Hart Research Centre, 1999.
________. Revolution in the Churches: Unleashing the Awesome
Power of Lay Ministry. California, USA: Hart Research Centre,
1993.
________ . Recovering an Adventist Approach to the Life and
Mission of the Local Church. California, USA: Hart Research
Centre, 1998.
________. The Revolutionized Church of the 21st Century:
The Explosive Power of a Church Built on Relationships. California,
USA: Hart Research Centre, 1997.
Carey, George. Planting New Churches. Guildford, Surrey, Great
Britain: Eagle (undated).
Cerna, Miguel Angel. The Power Of Small Groups In The Church.
California, USA: El Camino Publishing, Newbury Park, 1991.
Chalke, Steve. Evangelism Made Slightly Less Difficult. England:
Inter-Varsity Press, 1997.
Chalke, Steve with Radford, Sue: New Era, New Church. Great
Britain: Harper Collins, 1999.
Cho, Paul Yonggi. Successful Home Cell Groups. New Jersey, USA:
Bridge Publishing, Inc., 1981.
Comiskey, Joel. Home Cell Group Explosion: Houston, Texas, USA:
Touch Publications, 1998.

258
Cox, David. Think Big Think Small Groups. Grantham, England:
Stanborough Press, 1998.
Crabb, Larry Dr. Real Change is Possible - Inside Out. UK: Alpha,
1998.
Day, Dan. A Guide to Marketing Adventism. Boise, Idaho: Pacific
Press Publishing Association, 1990.
Dudley, Roger L & Cummings, Jr. Des. Adventures in Church
Growth. Hagerstown, USA: Review and Herald Publishing
Association, 1983.
Easum, William M. Sacred Cows Make Gourmet Burgers. Nashville,
TN. USA: Abingdon Press, 1995.
________ . Dancing with Dinosaurs Minixtrv in a Hostile and
Hurting World. TN. USA: Abingdon Press, Nashville, 1993.
Evans, Larry R. From Cell to Celebration. Orgeon, USA: The
Neighborhood Home Bible Study, 1998.
Finell, David. Life in His Body. USA: Touch Publications, Inc., 1995.
Finnell, David. A Simple Guide to Active Cell Life. Houston, Texas:
USA TOUCH Outreach Ministries 1995.
Finney, John. The Well Church Book: A Practical Guide to Mission
Audit. London: Scripture Union, 1991.
Foster, Roger. Ten New Churches. London: MARC Europe, 1986.
Galloway, Dale with Millis, Kathis. The Small Group Book: The
Practical Guide for Nurturing Christians and Buihling Churches.
Grand Rapids, Michigan, USA: Flcming H. Revell. A Division of
Baker Book House Co.,

259
George. Curl F. Prepare Your Church for thc Future. Grand
Rapids, Michigan. LISA Fleming H. Revell. A Division of' Baker
Book House Co., 1992.
George, Carl F. with Warren Bird. The Coming Church Revolution:
Empowering Leaders for the Future. Grand Rapids, Michigan, USA
Fleming H. Revell. A Division of Baker Book House Co., 1994.
Gibhs, Eddie. Ten Growing Churches: London: MARC Europe,
1984.
Gladden, Ron. Plant the Future: So Many Churches! Why Plant
More? USA: Pacific Press Publishing Association, 2000.
Greenaway, Roger S. Guidelines For Urban Church Planting. Grand
Rapids, Michigan. USA: Baker Book House, 1976.
Hill, Mike. Reaching The Unchurched. UK: Scripture Press
Foundation (UK) Ltd. Alpha. 1994.
Hull, Bill. The Disciple-Making Church. Grand Rapids, Michigan,
USA: Fleming H. Revell. A Division of Baker Book House Co. 1990.
Hybels, Lynne & Bill. Rediscovering Church. Grand Rapid,
Michigan, USA: Zondervan Publishing House. A Division of Harper
Collins Publishers. 1995.
Hybels. Bill and Mittelberg, Mark. Becoming a Contagious
Christian. Grand Rapids, Michigan, USA: Zondervan Publishing
House, A Division of Harper Collins Publishers. 1994.
Johnson, Kim A. Body Spiritual Building Manual. Hagerstown, MD:
Review and Herald, 1997.
Johnson, Kurt J. Small Groups for the End-time: A Practical Guide
the Twenty-first Century. Hagerstown, MD: Review and Herald
Publishing Association, 1997.

260
Kiersey. David & Bates, Marilyn. Please Understand Me. California,
USA: Prometheus Nemesis Book Company, Gnosology Books Ltd.
1984.
Kotter. John P. Leading Change. Boston, Massachusetts USA:
Harvard Business School Press, 1996.
Kreider, Larry and Saunder, Brian. Helping You Build Cell
Churches. PA. USA: DOVE Christian Fellowship International, l998.
Kroeger, Otto and Thuesen, Janet M. Type Talk. New York, USA:
Dell Publishing Group, 1988.
Logan, Robert. Beyond Church Growth. Action Plans for
Developing a Dynamic Church. Grand Rapids, Michigan, USA:
Fleming H. Revell. A Division of Baker Book House, 1984.
Logan, Robert E. and Short, Larry. Mobilizing for Compassion:
Moving People into Ministry. Grand Rapids, Michigan, USA:
Fleming H. Revell. A Division of Baker Book House, 1984.
Mayo, Bob. Gospel Exploded. Great Britain: Triangle, 1996.
Mead, Loren B. The Once and Future Church: Reinventing the
Congregation for a New Mission Frontier. Washington DC, USA:
The Alban Institute, Inc., 1994.
Neighbor, Ralph W. Jr. With Jenkins, Oorna. Where Do We Go
From Here? A Guidebook for the Cell Church. Houston, Texas,
USA: Touch Publications, Inc., 1990.
Oosterwal, Gottfried. Mission Possible. Nashville, Tennessee, USA:
Southern Publishing Association, 1972.
Paulien, Jon. Present Truth in the Real World: The Adventist
struggle to keep and share faith in a secular society. Ontario,
Canada: Pacific Press Publishing Association, 1993.

261
Peck, M. Scott. The Different Drum: Community Making and
Peace. USA: Touchstone, 1998.
________. Further Along the Road Less Travelled. USA:
Touchstone, 1997.
________. People of the Lie: The Hope for Healing Human Evil.
USA:
________.The Road Less Travelled. Great Britain: Hutchinson and
Company. 1988.
Pippert, Rebecca Manley. Out Of The Saltshaker. Leicester: Inter-
Varsity Press, 1979.
Richter, Philip and Francis, Leslie J. Gone but not Forgotten.
Church Leaving and Returning. England: Darton, Longman and
Todd Ltd. 1998.
Robinson. Martin. A World Apart: Creating a Church for the
Unchurched. England: Monarch Publications, 1992.
Robinson, Martin with Christine, Stuart. Planting Tomorrow's
Churches Today. Kent, England: Monarch Publications. 1988.
Samaan, Philip G. Christ's Way of Making Disciples. Hagerstown.
LJSA: Review and Herald Publishing Association, 1999.
Schaller, Lyle E, 21 Bridges to the 21st Century. Nashville,
TN.: Abingdon Press, 1994.
Schwarz, Christian A. Natural Church Development. Spain:
M.C.E. HOREB, Viladecavalls (Barcelona), 1996.
Shawchuck, Norman and Kotler Philip. Marketing for
Congregations: Choosing lo Serve People More Effectively.
Nashville, TN, USA: Abingdon Press, 1992.

262
Singlehurst, Laurence. Sowing, Reaping, Keeping. Reading,
Berkshire: Crossways Books, 1997.
Snyder, Howard A. Radical Renewal: The Problem of Wineskins
Today. Houston, Texas, USA: Touch Publications.
Steinbron, Melvin J. The Lay Driven Church. California, USA: Regal
Books. A Division of Gospel Light, 1997.
Stockstill, Larry. The Cell Church. Preparing Your Church for the
Coming Harvest Ventura, California, USA: Regal, A Division of
Gospel Light 1998.
Storey, Chris. How to be Unbelievably Friendly. England: Kingsway
Publications, 1999.
Strobel. Lee. Inside the Mind of Unchurched Harry & Mary. Grand
Rapids, Michigan, USA: Zondervan Publishing House, 1993.
Strommen, Merton P. The Innovative Church. USA: Augsburg
Fortress, 1997.
Wagner, C. Peter. Leading Your Church to Growth. The Secret of
Pastor/People Partnership in Dynamic Church Growth. Reading,
Berks: Cox & Wyman Ltd, 1988.
Wagner, C. Peter. Church Planting for a Greater Harvest.
California, USA: Regal Books. A Division of Gospel Light, 1990.
Wagner, C. Peter. Strategies for Church Growth. Europe: Kingsway
Publications, Eastbourne for MARC. 1987.
Warren, Rick. The Purpose Driven Church: Growth Without
Compromising Your Message and Mission. Grand Rapids, Michigan,
USA: Zondervan Publishing House, 1995.
Webster, Douglas D. Selling Jesus. Illinois, USA: Intervarsity Press,
1992.

263
Yancey, Philip. What's So Amazing About Grace? Grand Rapids,
Michigan, USA: Zondervan Publishing House. A Division of Harper
Collins Publishers, 1997.

264
 (Poslednja korica)

Buduća crkva

Da li crkva ima budućnosti?

DEJVID KOKS danas istražuje crkvu sutrašnjosti, navodi
promene koje nas pokreću i pokazuje kako da postignemo
orijentisanost ka korisnicima i rast. Učeništvo, Isusova centralnost i
vođstvo Duha od vitalne su važnosti.
"Crkva dvadeset i prvog veka," kaže pastor Koks, "treba da
bude ispunjena Duhom i vođena Duhom."
Oženjen, sa dvoje dece, Dejvid Koks je trideset i pet godina
pastor i vođa crkve.
Posle pet godina pastorske službe u Njuboldu, on je sada
sekretar za misionstvo u Južnoj engleskoj oblasti.

265