RETROVIRUSI

Retrovirusi pripadaju velikoj grupi RNK virusa, familiji Retroviridae. Termin

retro odnosi se na proces reverzne transkripcije, koja predstavlja obrnutu dogmu
molekularne biologije. Znamo da informacije u celiji teku u smeru DNK – RNK, a u
ovom procesu dolazi do prepisivanja baza sa lanca RNk na lanac DNK, za sta je zasluzan
enzim reverzna transkriptaza. Ovi virusi su, zahvaljujuci reverznoj transkripciji, kao I
brojnim mutacijama, izuzetno otporni na lekove I zato kazemo da imaju evolutivno
veoma uspesan dizajn.

Osnovna gradja virusa:

 Dijametar 80 – 120nm, najcesce 100nm
 Lipidni omotač sa glikoproteinskim izdancima
 Ikosaedarni kapsid sa spiralnim ribonukleoproteinom
 Jezgro – dve virusne RNK i enzimi reverzna transkriptaza , ribonukleaza H i
integraza

 Genom retrovirusa je velicine 7 – 10kb, sacinjavaju ga dve identicne kopije

pozitivne jednolacane RNK, koje su fizicki povezane odonicnim vezama u dimer.
Genom cine tri strukturna gena: gag, pol i env. Redosled gena u genomima svih
virusa 5’ – gag – pol – env – 3’. Neki virusi imaju i dodatne gene (to su najcesce
kompleksniji virusi).

Deoba retrovirusa:
1. Kačenje – adsorpcija
2. Prodiranje
3. Odbacivanje omotača
4. Biosinteza
5. Skupljanje retrovirusnih partikula
 6. Oslobađanje
7. Sazrevanje

Virus se prvo mora prikaciti za celiju domacina. Glikoproteinski izdanci (vidi sliku) sluze
kao receptori kojima se virusna partikula vezuje za proteine na membrani celije. Proteini
celijske membrane su najcesce specificni, I ukoliko oni ne postoje, nema ni kacenja I
infekcije. Nakon interakcije ovih proteina dolazi do fuzije virusa I celije domacina, da bi
virus zatim odbacio svoj omotac. Dolazi do reverzne transkripcije enzimom reverznom
transkriptazom, koju je uneo sam virus, nastaju DNK molekuli sa RNK matrice. Ove
DNK se transportuju u nukleus, integrazom se inseriraju u genom domacina I, koristeci
transkripcionu masinu domacina, sintetisu se proteini omotaca. Virusne partikule se
okupljaju I pupljenjem bivaju oslobodjene iz domacina.
Insercija virusnog genoma u genom domacina cesto moze ostati bez posledica,
medjutim, moze dovesti I do ozbiljnih oboljenja. Najveci broj retrovirusa su onkogeni I
po svojoj onkogenosti se dele na:

• Transdukujuce – obično defektni virusi (izuzetak je virus Rous-ovog sarkoma). S

obzirom da su defektni u pogledu replikacije i produkcije novih viriona, njihova
replikacija zavisi od prisustva u ćeliji srodnih retrovirusa. U genomu aktivno
transformišućih virusa nalazi se geni transformacije, virusni onkogeni (V-onc)
koji je ugrađen najčešće na račun nekog od strukturnih gena. Virusni onkogen u
evolutivnom smislu vodi poreklo od ćelijskog protoonkogena, od koga se
razlikuje. Izmenjen je u odnosu na ćelijski onkogen tačkastom mutacijom
delecijom ili supstitucijom, fuzijom sa drugim virusnim genima, ili nedostatkom
introna. Do danas je otkriveno preko 20 virusnih onkogena i svako od njih ima
svog parnjaka u ćelijskim onkogenima. Ekspresija virusnog onkogena nalazi se
pod kontrolom snažnih promotora i pojačivača smeštenih u LTR krajevima
provirusne DNK što uslovljava pojačanu produkciju nešto izmenjenog
onkoproteina koji je odgovoran za transformaciju i održavanje ćelije u
transformisanom stanju.
 • Cis aktivisuce – ne poseduju virusne onkogene, već samo sopstvene strukturne
gene i mogu nezavisno da se umnožavaju u inficiranoj ćeliji. Imaju nizak
onkogeni potencijal i izazivaju tumore posle jednog dužeg latentnog perioda od
nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Nisu sposobni da transformišu ćelije kulture
u uslovima in vitro.
Onkogeni potencijal ovih virusa rezultat je povećane ekspresije protoonkogena (c-
onc), zbog unošenja u ćeliju jakih transkripcionih promotora i pojačivačkih
sekvenci smeštenih u LTR krajevima provirusne DNK. Insercije retrovirusnog
promotora u neposrednu blizinu protoonkogena dovodi do njegove prekomerne
aktivacije (cis aktivacija protoonkogena) – inserciona mutageneza.

• Trans aktivisuce – Neki od nestrukturnih proteina transaktivišućih retrovirusa

mogu da menjaju transkripcionu i translatornu sposobnost drugih virusnih gena,
kao i aktivnost ćelijskih gena koji su odgovorni za regulaciju rasta ćelije. Jedan od
najbolje proučenih trans-aktivišućih retrovirusa je i Humani T limfotropni virus 1,
(HTLV-1), značajan u etiologiji adultne T ćelijske leukemije. Virus uzrokuje T
ćelijsku proliferaciju sa ekspanzijom i imortalizacijom populacije T ćelija.

Najpoznatiji i najizucavaniji virus – HIV je takodje retrovirus. On inficira CD4+ T

limfocite. Ovo CD4+ znaci da ovi limfociti imaju na svojim membranama CD4 proteine
koji su upravo oni receptori za koje se virusi vezuju. HIV virus dovodi do pojacanog
broja apoptoza limfocita, a zatim i sam imuni sistem organizma ubija zarazene limfocite,
sve do tacke kada je toliko razoren da je imunitet nepovratno izgubljen.

Animacija – replikacija retrovirusa

http://www.whfreeman.com/kuby/content/anm/kb03an01.htm