Troicki Jurisdikcija Nad Pravoslavnom Dijasporom PDF

СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ

ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ

СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА
У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА
1932 ‐ 337

ГЛАВА I

ИСТОРИЈАТ ПИТАЊА

Једна од најмање разрађених области у православном црквеном праву то је
област, која се тиче узајамних односа аутокефалних цркава и која има аналогију са
правом међународним. А међутим услед измене политичке карте света после
Великог рата ова је област добила у последње време особито важно и чак акутно
значење у практичном погледу. Узмимо, на пример, питање о условима
аутокефалије, које је изазвало читав низ сукоба између православних цркава, тако да
неке православне цркве и досада остају као аутокефалне само de facto, али не и de
jure, док аутокефалија других од неких цркава признаје се, од неких се пориче.
На другом месту овде треба споменути везано са првим питање, које смо
метнули у наслову нашег рада — питање о јурисдикцији над православном
диаспором.
Грчка реч диаспора — расејање, расејавање у Св. Писму означује Јевреје,
расејане између незнабожаца (5 Мојс. 30, 3—4; Јудит, 5, 19; Јов. 7, 35; Јак. 1, 1; I Петр. 1,
1), a y православном црквеном праву (на пр. Васил. Вел. пр. 85.) она означује
православно становништво, које живе између неправославних, или, говорећи
модерним језиком, православну верску мањину.
Коме, којој црквеној власти мора бити потчињена та мањина? На то питање
преставници грчких цркава у последње време дају потпуно одређен, категорички
одговор: цела православна диаспора у читавом свету мора бити потчињена власти
само једне и то Цариградске цркве, при чему се појам диаспоре узима у широком
смислу и у њега се укључују не само појединци и парохије, него читаве епархије, т. ј.
уопште све православно становништво ван граница те државе, где се налази
централна власт дотичне аутокефалне цркве.
„Вашему Блаженству и драгој сестри Српској Цркви, пише на пример, 30. V.
1931. садашњи Цариградски Патријарх Фотије II (Маниатис) Патријарху Српском
Варнави поводом питања о Будимској епархији, познат је општи поглед нашег
Патријаршијског Васељенског Трона у питању канонског црквеног положаја
православних црквених општина и колонија, које се налазе у диаспори и изван
граница православних аутокефалних цркава, да све ове црквене општине, ма које
Сергије Троицки
било народности, дужне су да у црквеном погледу подведу под јурисдикцију нашег
најсветијег Патријаршијског Трона”.
Исто тако и посланица Патријарха Василија III Варшавском Митрополиту
Дионисију од 12, XII, 1928 (бр. 2979) поводом питања о православним емигрантима у
Америци разјашњује, да јурисдикција над емигрантима, који живе ван својих
матерних цркава, на основу 28 правила IV Васељенског сабора, потпуно припада
Васељенском Цариградском Трону („Воскресное Чтенiе”, 1930, N. 9).
Сличне изјаве налазимо и у другим званичним актима грчких цркава 1922—1932
г.
И та теорија не остаје само на папиру, него се у последње време енергично и
систематски спроводи у живот. Нема сумње да ће будући историчар забележити тај
покрет, као једну од најважнијих појава у животу православне цркве после Великог
рата.
У почетку Грци су решавали то питање само у границама своје, грчке
народности. Услед своје комерцијалне активности, економских и политичких
прилика Грци су већ давно имали велику емиграцију (близу 500.000) и оснивали су
многе колоније. На пример, грчке колоније постоје у Америци (више од 200.000),
Египту (80. 000), Русији, Француској, Енглеској, Швајцарској, Јужној Африци,
Мадагаскару и т. д. После тога, када је Цариградска црква признала аутокефалију
Грчке (Јеладске) цркве (29. VI. 1850), почела се борба између ове две цркве због
јурисдикције над овом грчком диаспором, при чему се Цариградска црква позивала
на 28 правила IV Васељенског сабора, које је, кобајаги, укључило у њезину
компетенцију јурисдикцију над свима „варварским” земљама у свету.
2/21. III. 1908 био је склопљен уговор између Цариградске Патријаршије и владе
грчког краља Георга I († 18. III. 1913), пo коме је Патријаршија уступила читаву
диаспору Атинском Синоду. Само у Млецима грчка колонија остала је под влашћу
Цариграда.
Сасвим нови правац дао је б. атински митрополит и цариградски патријарх, а
сада (од 7. V. 1926) патријарх александријски Мелетије (Метаксакис), енергични
борац за идеју панјелинизма, сарадник Венизелосов. После абдикације краља
Константина (11. VI. 1917) Венизелос лишио је катедре Атинског митрополита
Теоклита и поставио на његово место Мелетија, који у новембру 1920. г. био је
прогнан из Грчке заједно са Венизелосом и 8. II. 1921 изабран за патријарха
Цариградског, где је продужио своју делатност на остварењу идеје панјелинизма. Он
је проширио тумачење 28 правила IV Васељенског сабора не само на грчку диаспору,
него и на православну диаспору свих народности. He питајући Атински Синод, он је
искористио своје везе са грчким становништвом у Америци и актом од 1/14. III. 1922
подчинио га себи, a 17/30. V. 1922 издао томос о отварању архиепископија Северне и
Јужне Америке у Њујорку са 3 епископије — у Бостону, Чикагу и Сан Франциско. С
почетка Атински Синод није хтео то да призна и његов претставник у Америци
митрополит Спарте почео је агитацију против Мелетија, али на крају крајева Грчка је
била изнуђена да се измири са fait accompli, да би сачувала престиж Цариградске
Патријаршије, који је био тада доведен до minimum‐a.
‐ 2 ‐
Црквена јурисдикција над диаспором
У исто време п. Мелетије предузео је смеле кораке за потчињене Цариграду и
диаспоре других националности, при чему је вешто искористио повољне за њега
политичке прилике, пре свега тешко стање руске цркве, а после његове оставке (10.
VII. 1923) исту политику продужили су његови наследници на Цариградском Трону.
Први корак у том правцу био је назначење 5. IV. 1922 екзарха за читаву западну
и централну Европу у Лондон са апокалипсичким (Откривење Јованово 2, 18)
титулом митрополита Тиатирског, после чега Цариградска Патријаршија почела је
оспоравати права назначеног од руског Патријарха Митрополита Евлогија, као
управитеља руских цркава у Западној Европи (“Церк. Вѣдомомости”, 1922. N. 1617.
стр. 1—3. 1927. N. 7—8, стр. 13.)
По пристанку председника Руског Синода у Карловцима м. Антонија, који је
имао титулу екзарха Васељенског патријарха за Галицију (од 1910 до 16. III. 1923 г.), п.
Мелентије хиротонисао је 4. III. 1923 за „архијепископа Прага и целе Чехословачке”
архим. Саватија и издао је томос (бр. 1132) о успоставлењу старе Кирилометодијевске
архијепископије под јурисдикцијом Цариградске цркве.1
9. VI. 1923 он је потчинио себи епархију Руске цркве у Финској, као автономну
Финску цркву.2
23. VIII. 1923 Цариградски Синод под његовим председништвом издаје томос о
потчинењу Цариграду Руских епархија у Естонији, као автономне цркве.3
He признавајући автокефалије Албанске цркве, пошто тамо православно
становништво саставља мањину, Мелетије, упркос аката Руске цркве, признаје
отцеплење од ње цркве Пољске, која се исто тако налази у мањини у Пољској и
потчињава ту цркву Цариградској Патријаршији. „Целивам првосвештеничку
десницу Твоју, из које сада примам Православну Пољску Митрополију”, пише му
Варшавски Митрополит Дионисије.4
Под председништвом Мелетија Цариградски Синод решава, да је за
православну диаспору у Аустралији потребно створити нову епархију, са катедром у
Сиднеју, потчињену Цариграду, што је и било остварено 1924 г. Сада у Аустралији
постоје два епископа Цариградске Патријаршије.5
У истом правцу раде и следећи цариградски патријарси.
Тако п. Григорије VII (6. XII. 1923—17. XI. 1924) учинио је чак покушај да
потчини себи и Руску цркву. На седницама Цариградског Синода 1. јануара, 17 и 30
априла и 6 маја 1924 г. било је решено послати у Русију специалну комисију за
извиђај поступака Патријарха Тихона те у инструкцији за ту комисију и у својој
посланици од 6. VI. 1924 п. Тихону Григорије тражио је да Патријарх Тихон одмах
напусти црквену управу, да преда управу Живој Цркви и да руска Патријаршија
уопште буде укинута, пошто се је она јавила у незгодним приликама.6 У Цариграду
1 Види Vl. Grigorić, Pravoslavna cirkev v Rep. Cescoslovenske, Praha, 1926, стр. 121.
2 Еκκλ. Aληϑεια. бр. 26 и Јер. Харитонъ., Введенie новаго стиля въ финл. прав. церкви, Аренсбургъ,
1927, стр. 122.
3 Еκκλ. Aλ. бр. 26.
4 Еκκλ. Aλ. бр. 17, Гласник С. П. Патр. 1923, бр. 10, стр. 157.
5 Гласник 1923, бр. 8, стр. 125; Воскр. Чтенiе, 1932, бр. 8, стр. 110.
6 Види одговор п. Тихона п. Григорију »Церк. Вѣдом.« г 1925, N. 7—8, стр. 7—8, његово писмо м.
‐ 3 ‐
он је забранио свештенодејство руским архијепископима Анастасију и Александру,

предао их суду и тражио од њих да признају бољшевичку владу. У Југославији он је
тражио да Руски Синод у Карловцима буде затворен. Само протест других
патријараха и чак архијепископа Кентерберијског изнудили су га да одустане од
својих намера.7
15. IV. 1924 Цариградски Синод под његовим председништвом основао је нову
митрополију са седиштем у Будимпешти и са титулом њеног поглавара
„Митрополита Угарске, екзарха централне Европе”, при чему реч „централне” била
је изостављена из титуле Митрополита Тиатирског, a 8. IX. 1924 био је издат томос о
новом екзархату.8
У Париз био је послат епископ Григорије Атирски и на такав начин у време
Григорија VII читава „варварска” Европа била је подељена између 6 потчињених
Цариграду јерараха (Тиатирског, Угарског, Прашког, Парижског, Естонског и
Финског).9
Томосом од 13. XI. 1924 п. Григорије прогласио је Пољску цркву аутокефалном,
али у исто време сачувао је њену зависност од Цариграда. Према томосу Варшавски
Митрополит има право да одржава односе са целом православном Црквом преко
„Светејшег Цариградског престола”, од којег он добија и решења по питањима, која
надмашују границе јурисдикције поједине аутокефалне цркве и свето миро.10
Чинио је Григорије покушаје да потчини себи и руску цркву у Америци.11
У истом правцу радио је и следећи цариградски патријарх Константин VI (17.
XII. 1924—30, I, 1925), као што сведочи изјава његовог представника у Москви
архимандрита Василија сараднику бољшевичког часописа „Известия” (1925, N. 31).
Ма да је он био врло мало време Патријарх, ипак је он успео да шаље 13. I. 1925
г. посланицу свим православним. црквама о отцепљењу Пољске цркве од руске и о
њезиној аутокефалији („Воскр. Чт.” 1922, бр. 9), где каже, да је православна црква у
Пољској — рођена кћер Цариградске цркве, која је у старо време била одељена од
Цариградског престола неправилно, са нарушавањем обичних канонских форама...
Следећи Цариградски патријарх Василије III (26‐VII 1925—29‐IX 1929), члан
еленистичке револуционе организације „Етники Етерија” (Гласник, 1925, бр. 15, стр.
235), потпомагао је својим ауторитетом раскољничку Живу цркву у Русији, издао је 9,
VII, 1926 специалну посланицу (бр. 1413) против власти православне Руске цркве у
диаспори (Ορϑοδοξια 30, VII, 1927), позвао је на Васељенски сабор Живу Цркву, али
није позвао православну Руску цркву, послао је депутацију у Варшаву на проглашење
аутокефалије Пољске цркве 17 IX 1925 г., дао је титулу Блаженства поглавару те
аутокефалне(!) цркве, а 1 маја 1929 назначио је епископа Трахијског Александра
Зотоса на дужност апокрисарија уз митр. Дионисија, при чему у својој грамати
Дионисију од 23. V. 1924, бр. 244 и нашу брошуру: »Что такое Живая церковь, Варшава 1927.
7 В. напр. Грамоту п. Антиохијског Григорија IV од 25. VI. 1925. Ц. Вѣдомости, 1925, N. 17—18, стр. 3—4,
одговор п. Григорија VII арх. Кентерб. Ц. Вѣд. 1924, N. 19—20, стр. 17.
8 Φως од 16. IV. 1924; Echos dʹOrient, 1924, р. 361.
9 ̉Ορϑοδοξία, 1926, Nr. 5.
10 Воскресное Чтенiе 1925 N. 8, 1931, N. 46, 65.
11 В. посланије М. Антонија од 17. II. 1925. Церк. Вѣд. N. 11—12, стр. 1.
‐ 4 ‐
препоручио му је надзор над пољском црквом, тако да м. Дионисије био је изнуђен
да преузме мере против таква понижавања пољске цркве.12
Када је руски епископ у Канади Адам хтео да се потчини јурисдикцији Пољске
Цркве и Митрополит Варшавски на основу одлуке Синода Пољске цркве од 27. VI.
1928 молио је п. Василија да то дозволи, Василије у посланици од 12. XII. 1928 (бр.
2979) није то дозволио и објаснио је да сви православни емигранти, који живе ван
својих матерних цркава морају бити потчињени ЦариградскомТрону („Воскр.
Чтенiе”, 1930, N. 9).
Да би повећао своју власт ван Турске и имао више присталица на будућем
Васељенском сабору, он је посветио толико много епископа за Грчку, што је изазвало
протест чак Грчког Атинског Синода (Гласник, 1926, бр. 8, стр. 124).
Напослетку у истом правцу ради и садашњи (од 8. X. 1929) Цариградски
Патријарх (б. Деркоски Митрополит) Фотије II.
Као најважнији акт цариградске агресије за време његове управе морамо да
забележимо потчинење Цариграду руских цркава у Западној Европи, којима
управља м. Евлогије уз помоћ троице викарних епископа.
М. Евлогије није имао намеру да се потчини Цариградском Патријарху и
обратио се к њему ради заштите и посредништва у његовом спору са замеником
патријаршег местобљуститеља у Русији м. Сергијем, али Цариград је искористио ту
прилику за потчињење себи многобројне руске диаспоре, којом је управљао м.
Евлогије. У грамати од 17, II. 1931 Патријарх Фотије изјављује да он узима м. Евлогија,
као свог екзарха, и целу његову паству под своју непосредну и искључиву
јурисдикцију на основу канонских права Велике Христове Цркве (Церковный
Вѣстникъ, 1931, N. 2, стр. 2‐3), a y своме одговору на протест м. Сергија (од 8, IV, 1931,
N. 6288) он додаје, да „то, што је у томе послу учинила Матер Велика Христова
Црква, није ништа друго, но испуњавање њеног канонског и моралног дуга”, да
Цариградски „Престо има канонско право суда над парохијама у диаспори”, да је
њему „поверено старање, опште старање о потребама православних цркава свуда” и
да је он имао право да тражи „канонског потчинења своме екзарху у западној Европи
Митрополиту Тиатирском”. („Церковный Вѣстникъ, 1931, N. 7, стр. 3‐8”). Сва та
аргументација добро је опровргнута у одговору м. Сергија од 15/IX. 1931 (N. 7623).13
Заједно са патријархом Цариградским ради на подчинењу Цариграду целе
православне диаспоре и п. Мелетије Метаксакис, који је био изабран за
Александријског патријарха 7, V, 1926. Интересантне су његове две посланице бр. 624
од 18 III, I и бр. 1551. од 5, VII. 1927., адресиране м. Антонију („Pantainos” 1927. N. 14,
стр. 238 и N. 29, стр. 514‐516), особито последња, у којој он подробно излаже своје
гледиште о јурисдикцији над православном диаспором.
Позивајући се на 2 правило II Васељенског сабора, које забрањује епископима
проширивати своју власт за границе своје диецезе, он пише: „На основу овог
12 Πάνταινος од 6. VI. 1929; Ecclesia од 22. VI. 1929; Воскр. Чтенiе 1929; N. 22, стр. 259; Echos d’Orient,
1930. N. 157, стр. 113.
13 Види моју књигу: »Размежеванiе или расколъ«, Парижъ, 1932, стр. 98 — 127. Посланица п. Фотија N.
1428 од 25. VI. 1931 и Посланица‐одговор м. Сергија бр. 7623 од 15. X. 1931 наштампане су у српском
преводу у »Гласнику« од 29. 5. 1932, бр. 12, стр. 185—188.
‐ 5 ‐
правила, ви, као архијереји руске цркве, немате права да се као канонски Синод
умешате у епископску јурисдикцију ван граница Ваше цркве”, а на крају посланице
објављује карловачким епископима и м. Евлогију следеће:
...„3) Руски архијереји немају права хиротонисати у варварским земљама,
специално ван Русије, у епархијама које су канонски потчињене Васељенској
Патријаршији, напр. у Европи, где већ постоји законито постављена канонска
архијерејска власт.
4) М. Евлогије потпуно антиканонски постављен је у Паризу, где постоји други
законито постављени православни архијереј.
5) Митрополит Евлогије нема права да буде епископ за Русе у Западној
Европи, пошто по правилима, која постоје много векова, цркве, које су основане
касније, раде само у тим границама, које су одређене од стране Цркве — Мајке.
6) Патријарх Тихон, који је дао јурисдикцију м. Евлогију над руским црквама у
Западној Европи, нарушио је 28 правило IV Васељенског сабора, које одређује:
„Епископи варварских народа у реченим диецезама биће постављени од реченог
најсветијега престола најсветије Цариградске цркве... као што је у божественим
правилима прописано”. Због тога сви православни, који живе ван граница,
одређених за сваку Православну цркву, у том броју и Руси, дужни су признавати, као
канонску, само власт Цариградског Патријарха и епископа, које је он поставио”.
Разуме се п. Мелетије признаје потчињење м. Евлогија Патријарху
Цариградском, као потпуно правилно.14
И Цариградска Патријаршија не само повећава границе своје јурисдикције, него
и тежи за тиме, да би за те своје велике добитке добила што ауторитативнију
санкцију. Та се тежња јако осећа на међуцрквеним скуповима, који су били сазвани
иницијативом те Патријаршије после Великог рата, на Свеправославном конгресу
1923 г., на Припремној међуправославној Комисији 1930 г. и напослетку у спремању
за Просинод (Помесни Сабор?) 1932 г. На свим тим скуповима грчке цркве вештачки
су осигурале себи доминирајући положај, ма да, како према броју епископа и
епархија, тако и још више према броју верника они састављају само мањину у
православном свету (по броју верника само 5%).
Свеправославни Конгрес, који је био сазван од п. Мелетија и одржан у
Цариграду 10. V. —8. VI. 1923. г., покушао да забрани свим аутокефалним црквама,
осим цариградске, да шаљу своје епископе ван државних граница дотичног народа и
прогласио је тај скуп, који је био сазван као међуправославна комисија, за
Свеправославни Конгрес (Синедрион), ма да је он у ствари био скуп представника
само једне — Цариградске цркве, појачани представницима неколиких других
цркава. Највећа по броју својих чланова и епархија Руска Црква није имала на томе
Конгресу ни једног овлаштеног претставника. Нису имала својих претставника ни
три остала патријархата, ни Бугарска ни Синајска Црква, ни све аутокефалне и
Гласник, 1931, бр. 13. Интересантно је да признавајући делење руске Цркве, Мелетије не допушта и
14
мисли о новим аутокефалијама у грчким патријархатима. Он се бори против аутокефалије албанске
Цркве, и када је п. Василије хтео да изађе на сусрет захтевима Венизелоса у погледу аутокефалије
Додеканеса, Мелетије објавио, да он то неће признати и о томе писао п. Василију (Πάνταινος од 22.
VIII. 1929).
‐ 6 ‐
аутономне цркве, које су се издвојиле од Руске цркве у последње доба. На послетку
нису послале на конгрес своје јерархе ни Јеладска, нити Кипарска Црква. Међутим од
8 чланова, који су потписали одлуке тог „Синедриона” пет, т. ј. већина припадали су
Цариградској цркви, ма да двојица од њих сматрали су се као претставници јеладске
и Кипарске Цркве.
Мада тај quasi — свеправославни и чак quasi — православни Синедрион у ствари
није имао никаквог ауторитета и осуђен је од патријарха Александријског Фотија и
Антиохијског Григорија и других јерараха,15 ипак п. Мелетије и други грчки јерарси
истог правца предузели су мере да његове одлуке (наштампане, напр. у „Гласнику
Српске Патр.“ 1923. бр. 13, стр. 201—205) модернистичког карактера,16 буду
проведене у живот, што је изазвало велике пометње и неспоразум између
православних цркава и рђаве последице” тих одлука (напр. о календару) осећају се
још и сада.
Прејемник Мелетија Григорије VII није одобрио пројекте о сазиву Васељенског
Сабора у Нишу или у Јерусалиму, а пошто сазив Сабора у Цариграду не би
дозволила Турска влада, Григорије 3. VI. 1924 зове друге цркве на Васељенски Сабор,
који мора да се одржи 1925 г. на Атону. Да би осигурали себи већи ранг на будућем
Васељенском Сабору, сви су грчки епархијски архијереји још 1922 г. добили титулу
митрополита, а грчка црквена званична штампа отворено је дискутовала питање, на
који начин треба осигурати на томе сабору грчку већину.17 1925 год. Васељенски
сабор није могао да се састане и 10. XII. исте године Патријарх Василије III својом
посланицом18 пренео је тај рок на Педесетницу следеће године (20. VI. 1926). Ипак и
тога пута јавиле су се нове сметње за сабор и 27. IV. 1926 Цариградски Синод, на
предлог Српске цркве решио је да одложи Васељенски сабор до бољих времена, a y
место тога, да сазове „Припремну комисију”, о чему је п. Василије и обавестио својом
посланицом од 1. V. 1926 друге цркве. A 5. V. 1930. г. п. Фотије својом посланицом
позвао је све православне цркве да свака од њих пошаље по два своја претставника —
архијереја у ту комисију, која је и била одржана на Атону 824. VI. 1930 г.
И у тој комисији већина је била осигурана грчком елементу. Пошто су
аутокефалне цркве биле изједначене у погледу броја претставника, а малобројна
грчка националност подељена је на 6 аутокефалних цркава, док словенска, којој
припада најмање 80% целе православне цркве, има само три аутокефалне цркве, а
румунска, којој припада два пута толико православних, но грчкој народности — само
једну цркву, Грци ће увек имати већину. Мало је то, у Русију позив је био упућен не
само православној Патријаршијској цркви, него и Синодалној Живој цркви (која је
била створена интригама бољшевичке владе и сада готово исчезнула) с тим, да обе
цркве пошаљу споразумно два своја претставника. Другим речима православна
15 Посланица п. Александријског Фотија п. Антиохијском од 23. VI. 1923, бр. 211. Церк. Бѣдомости,
1923. No. 17 — 18, стр. 3—4; посланица п. Антиохијског Григорија IV од 21. X 1923. бр. 1355. Церк,
Вѣдом. 1923. No. 21—22. стр. 1—2.
16 Види, напр. наш чланак »Свеправославни Koнгpec o другом браку свештеника«, »Хришћански
Живот«, 1923. бр. 7—8, стр. 365—369.
17 В. напр. Πάνταινος од 20. VIII. 1924.
18 Πάνταινος 29. I. 1926.
‐ 7 ‐
Руска црква добила је право, да пошаље само једног претставника, али и тај мора
добити одобрење раскољничког удружења. Разуме се тај услов није могао да буде
испуњен и Руска црква није имала у тој комисији ни једног претставника. На тај
начин Руска црква, која има око 100 милиона становништва, добила је право да шаље
два пута мање претставника, него, напр., Јерусалимска, која има свега око 35.000
становника, т. ј. готово 3000 пута мање, но Руска црква.
Бугарска црква није ни била сасвим позвата, и на тај начин у комисији биле су
претстављене са четири архијереја само две словенске цркве Српска и Пољска, при
чему Пољска, као потчињена у својим спољним односима Цариграду и везана са
њим својом, добивеном од њега на неканонски начин аутокефалијом, није имала
потребне независности.
Исто тако није било претстављено у комисији арапско становништво у
Александријској и Јерусалимској Патријаршији и на крају крајева од 16 учесника
комисије 9 су били Грци, т. ј. грчко православно становништво било је претстављено
у комисији приближно у 24 пута већем размеру, но што је имало право према
бројном стању.19 Нашла је за себе израза грчка хегемонија у комисији и у неким
детаљима. Претседник комисије био је митрополит Ираклијски — претставник
Цариградске Патријаршије. Званични записници седница вођени су на грчком
језику, за основу расправљања била су узета питања, која је предложила Цариградска
Патријаршија.
Није никакво чудо да су резултати комисије имали повољни за цариградске
претензије карактер. На пр. предлог Српске делегације да се проучи, каквим је путем
и начином дошло до увођења новог календара од стране неколиких цркава, није био
примљен. Није било укључено у званични програм будућег Просинода питање о
Бугарској шизми. Питање о св. Гори Атонској, где се калуђери словенског порекла
систематски гоне од јеладске владе и грчке управе те Горе, није чак ни било
дискутовано на седницама комисије, јер се томе успротивила делегација
Цариградске Патријаршије на том основу, што оно, кобајаги, не спада међу питања,
која имају међуправославни карактер, већ да оно тангира само Цариградску
Патријаршију, под чијом се јурисдикцијом св. Гора налази, као да је Православна
црква усвојила начело међународног права о немешању у унутрашње послове друге
државе. Чак и више. Ако се Лига Народа бави питањима о националним мањинама
у свим државама, зашто међуцрквена комисија не може да се бави питањем о
словенској и румунској мањини на св. Гори?
Питање о јурисдикцији над православном диаспором сасвим није било
постављено у комисији, али биле су предузете мере, да би на будућем Просиноду
грчки интереси били потпуно осигурани.
У записнику комисије питање о саставу тог Просинода било је овако
формулисано:
„Свака аутокефална црква има бити заступљена на будућем Просиноду са
подједнаким бројем својих представника и то одређено са двојицом.“ Другим речима
О тој комисији види Др. Емилијан Пиперковић, Припремна међуправославна комисија у Ватопеду.
19
»Гласник« 1931. бр. 7, стр. 100—110 и посебно, Ср. Карловци, 1931.
‐ 8 ‐
и у овом случају био је усвојен исти начин представништва, као и у Припремној
комисији, чије смо страшне аномалије већ видели. Према томе рачуну православне
народности, које су успеле, да се сједине у једну јаку црквену организацију, баш због
тога изгубиле су значење на будућем Просиноду. Напр. ако српска народност не би
била сједињена после 1920 г. у једну Патријаршију, она би имала на том Просиноду 8
делегата, док сада ће имати само 2. Сада се предузимају и још мере за осигурање
Грцима велике већине на томе Просиноду. Ма да је Цариградски патријарх позвао
само по два претставника од сваке цркве, Јеладска је црква одлучила крајем лањске
године да шаље на тај Просинод 4 претставника, наиме митрополите Солунског
Генадија, Невпакријског Амвросија, Касандријског Иринеја и Мантинијског Германа,
а осим тога још четири експерта20 и то професоре Алевизитоса, Андруцоса,
Тремпеланга и архим. Стефанидиса („Воскр. Чтенie”, 1931, N. 51, стр. 744; 1932, N. 16,
стр. 240). Претседник Просинода биће сам Цариградски патријарх („Воскр. Чтенiе”,
1932, N. 13, стр. 191).
Имајући велику већину у Просиноду, Грци већ сада предузимају мере да
претворе тај Просинод, који би морао да само припреми материал за будући
Васељенски Сабор, у Помесни сабор, чије ће одлуке бити извршне и дефинитивно ће
потврдити њихове велике добитке у погледу православне диаспоре. Александријски
патријарх Мелентије пише, да Просинод не мора да се тако назива, јер у актима
старе цркве нема таквог термина, него мора да се назива „Помесни Сабор” цркава,
представници којих ће бити на томе сабору. Ово своје мишљење он мотивише тиме,
што претставници Руске и Бугарске цркве неће бити на Просиноду, због чега он не
може да се назива Просинод Васељенског Сабора („Воскр. Чтенie”, 1931, бр. 40, стр.
566).
На тај начин п. Мелетије хоће да понови корак, који је он учинио 1923 г., када је
он прогласио међуправославну комисију за Свеправославни Конгрес, и ако би му то
пошло за руком, потчињење целе православне диаспоре Цариграду добиће високу
санкцију Помесног Сабора.
Врло је важна и та околност, што је политички вођа панјелинизма, председник
јеладске владе Венизелос у последње време већ два пута био код Цариградског
Патријарха. Предузимају се мере и ad captandum benevolentiae за те грчке планове
Енглеске и Мелетије је већ два пута објавио, да посвећења англиканске цркве важе и
за Цркву православну, ма да су раније чувени грчки јерарси, на пр. Патријарх
Цариградски Јоаким III, сматрали, да је то питање важно и тешко, те да ни једна
аутокефална црква нема права да га решава самостално, него да је зато потребна
сагласност Православне цркве, као целине21.
У вези са свим тим фактима особито симптоматично значење добија један
чланак, који је наштампан 17. III. 1932, т. ј. уочи сазива Просинода, у званичном
часопису Александријске Патријаршије „Pantainos“ (бр. 11, стр. 168—171) и при томе
није потписан, што је знак, да је он написан ако не од самог Александријског
20 О проф. Алевизатосу и Стефанидису, као експертима, види чланак проф. А. Соловјева: Исторiя
русскаго монашества на Аѳонѣ. Записки Русскаго Научнаго Института въ Бѣлградѣ вып. 7, 1932, стр,
139 — 156.
21 Гласник, 1931, N. 5, стр. 76; 1923, бр. 19, стр. 294.
‐ 9 ‐
патријарха Мелетија, то у сваком случају са његовим знањем и одобрењем. Чланак
има значење програма за грчку црквену агресију у погледу Српске Цркве и при томе
програма, који, како отворено објављује чланак на крају, мора да буде остварен већ
на идућем Просиноду, који се почиње у Петдесетницу (19. VI) ове године.22
Због такве важности23 тог чланка наводимо га у целини у буквалном преводу
„Српска црква и Васељенска Патријаршија“.
Устав Српске цркве, о коме је у прошлом броју нашега листа објављен чланак
руског професора г. Мајевског, заслужује велику пажњу. Држава је признала
потпуну самоуправу цркве путем потврде Устава од стране самога Краља, а Синод је
у његовом стварању увек гледао да се држи црквених закона. Завидна је одређена
веза између православне државе и њезине православне цркве. Заиста Српска држава
дала је то, што је дуговала народној цркви. Жељети је да и у Грчкој односи између
цркве и државе, који се развијају у жељеном правцу, на крају крајева буду уређени на
исти начин.
Али у спољашним односима овај Устав није поштовао постојеће начело да се
одељене од Васељенске Патријаршије автокефалне цркве ограничавају границама
државе, у корист које се и даје аутокефалија.
Устав Српске Цркве, пошто набраја у 12 члану 21 митрополију и епископију у
границама Југославије, додаје и 13 члан у следећем:
„Сем побројаних епархија у држави, јурисдикција Српске Патријаршије
проширава се и на ове епархије изван државних граница:
1) На Православну Чешку епархију са седиштем у Прагу;
2) На Српску Православну цркву у Сједињеним Државама и Канади са
седиштем у Чикагу;
3) На Мукачевско‐Прјашевску епархију у Прикарпатској Русији у
Чехословачкој републици, са седиштем у Мукачеву;
4) На Српску православну епархију Задарску (Италија), са седиштем у Задру;
5) На Скадарску, са седиштем у Скадру;
6) На Будимпештанску (Будимску), са седиштем у Будимпешти;
7) На Темишварску у Румунији, са седиштем у Вел. Кикинди.“24
Овај члан новога Устава долази у сукоб са званичним актима Васељенске
Патријаршије и увећава поремећај црквених јурисдикција. Васељенска
Патријаршија већ је хиротонисала Архијепископа Прага и целе Чехословачке са
аутономном јурисдикцијом. Румунија сигурно неће трпети на својој територији
епископију, која потпада под јурисдикцију Српске Патријаршије, а ставити Скадар у
црквену зависност од Београда значило би исто, кад би Албански митрополити
Корице и Аргирокастра зависили од Атинског Синода. На основу таквог преседана и
Бугари, по ништењу шизме, имали би право, да у Југославији, као и у Румунији,
имају епископије, зависне од Софије.
22 Сада је тај Просинод одложен.
23 Бугарска штампа већ је обратила пажњу на тај чланак и он је у целини преведен у софијском листу
»Пастирско Дѣло« (бр. 15 од 14. VI).
24 У ствари у Румунији нема српске епархије темишварске, а постоји само један део бивше
темишварске епархије. Велика Кикинда налази се у Југославији, а не у Румунији.
‐ 10 ‐
Другим речима, 13 члан Устава Српске православне цркве базира на истим
антиканонским појмовима, из којих је произишла и Бугарска схизма, док је,
међутим, Српска црква до данас у погледу те схизме поштовала становиште
Васељенске Патријаршије заједно са свима осталим црквама.
Оваквом ставу Српске цркве одговара и писмо од 14 фебруара 1932 године
блажењејшег Патријарха Српског Г. Варнаве к преосвештеноме митрополиту Литве
и Виљне Г. Елефтерију, које читамо у „Голосу Литовској православној епархији”
часопису, који се издаје у Ковну.25
Реч је о Руском митрополиту Евлогију у Паризу, који, будући под забраном
митрополита Сергија, претседника Синода Руске патријаршиске цркве, прибеже
под јурисдикцију Васељенске Патријаршије. Митрополит Сергије протествовао је
код осталих православних цркава преко Елефтерија Виленског, а узимајући као базу
овај протест, Српски Патријарх објављује, да је дејство Васељенске Патријаршије
неканонско.
„Усвајајући, вели, каноничност правилног протеста заменика местобљуститеља
сверуског Патријаршијског Престола Митрополита Сергија против Васељенске
Патријаршије, која је примила под своју јурисдикцију Митрополита Евлогија, ми
смо учинили преставку Васељенској Патријаршији преко епископа бачког Иринеја и
тимочког Емилијана, због неканонске радње Васељенске Патријаршије, која се
састоји у мешању у ствари руске аутокефалне цркве”.
Писмо још наводи ово: „Српска Црква, којој ја председавам, тражиће од
Васељенске Патријаршије да не скреће са канонских основа у својим односима према
осталим аутокефалним црквама”.
„Српска православна црква, вели у продужењу, сматра као своју дужност, да на
будућем Просиноду предложи питање установљавања јединства сада раздељене
руске цркве и у неколико питање Евлогијево”,26 а категорично објављује да „ће
Српска црква учествовати на Просиноду под условом, да и Тихоновска руска црква
учествује, а не и такозвана „Жива црква”, као што изгледа, вели, мисли Васељенска
Патријаршија; јер Ми са Преосвећеним архијерејима сматрамо следбенике „Живе
Цркве” као отступнике од чистоте истинитог Православља и као и оне, који се не
држе светих канона.“
Провидно је да сазватом у јуну Просиноду у Светој Гори наилази неизбежно и
тешко дело. Јер ако се и даље настави пројављени садањи поремећај појмова о
канонском поретку, канонски систем Православља постаће синоним нереда”.
Видимо дакле, да је после успешног освојења целе грчке диаспоре и диаспоре
заробљене несрећне Руске цркве објављен поход за освојење диаспоре и друге
словенске цркве — Српске Патријаршије, и у најближем времену Српска црква има
стати пред питањем, да ли и она мора да попусти пред тим захтевима панјелинизма.
Због тога ми морамо да пређемо у другој глави на оцену тих захтева 1) са становишта
њихове канонске правилности и 2) практичке целисходности са тачке гледишта
25 Очигледно има се у виду бр. 2 (40) тог часописа од 1932 године, страна 29—30.
26 У оригиналу писма: »и специално о потчињењу м. Евлогија и Руске цркве у Западној Европи под
јурисдикцију Цариградске Патријаршије«.
‐ 11 ‐
општецрквених интереса или црквене икономије, а затим у трећој глави пређемо на
питање о појединим епархијама Српске Патријаршије у иностранству, на које имају
претензије Грци.
‐ 12 ‐

ГЛАВА II

КРИТИКА ГРЧКЕ ТЕОРИЈЕ О ЈУРИСДИКЦИЈИ НАД ДИАСПОРОМ

1. Шта кажу канони?

У православној Цркви канонско и општеобавезно значење има само то, што је
сагласно са канонима, укљученим у православни кодекс, који је био завршен у време
Цариградског патријарха Фотија I (883 г.) Заштитници власти Цариградске
патријаршије над целом православном диаспором позивају се како у званичним
актима црквене власти, тако и у новинарским чланцима на три канона Васељенских
Сабора и то а) на 2 правило II Васељенског, Цариградског Сабора, б) на 8 правило III
Васељенског, Ефеског Сабора и, напослетку, в) на 28 правило IV Васељенског,
Халкидонског Сабора.
а) „У другом правилу II Васељенског Сабора пише п. Мелетије у
гореспоменутом писму м. Антонију (од 5. VII. 1927. број 1551, Pantainos, 1927, број 29,
страна 514—516), читамо: „Епископи да не простиру власт своју преко своје дијецезе
на туђе цркве, те да не заметају цркава... Ако нису позвани, епископи нека не прелазе
граница своје дијецезе ради рукополагања или ради другог каквог посла, који се
црквене управе тиче. Кад се очува у пуноћи изложено правило о дијецезама, јасно је
да ће, као што је установљено у Никеји, свима пословима сваке поједине
митрополије управљати сабор дотичне митрополије”.
„На основу овог правила, чини одавде закључак п. Мелетије, ви, као архијереји
руске цркве, немате право, да се, као канонски синод, умешате у епископску
јурисдикцију ван граница ваше цркве”.
Допустимо за један тренутак, да се наведена од п. Мелетија места односе на
наше питање и говоре о православној диаспори. Шта одавде следује? Само то, што
православна црква уопште не може да има спољашњу мисију, када се мисионерска
територија (partes infidelium) налази ван граница православних аутокефалних цркава.
И сама Цариградска црква, као и Римска, не би имала права на мисију, јер правило
не даје им ма какав изузетан положај у томе погледу. Али то би значило негирати
свештену заповест самог Основаоца Цркве апостолима и у њиховом лицу свима
епископима: „Идите, дакле, и научите све народе” (Мат. 28, 19; Мр. 16, 15). Међутим
та је заповест jus divinum, ca којим ни један канон не може да буде у противречности.
Јасно је, дакле, да у тумачењу п. Мелетија није све у реду, и у чему је ствар,
одмах ћемо видети, чим прочитамо то правило у целини. Онда видећемо да све, што
је навео из текста правила п. Мелетије, нeмa односа према питању о диаспори, јер
све то говори само у узајамним односима аутокефалних дијецезалних цркава, док ту
једину реченицу у правилу, која баш говори о диаспори, он је, ван сумње, случајно,
изоставио. Наиме на крају правила читамо: „А оне цркве, који су међу варварским
народима, имаћe ce управљати по отачаском обичају, који се досада чувао”.
На тај начин све, што је раније правило говорило о јурисдикцији у самим
диецезама, не односи се на територију „међу варварским народима”, т. ј. на
‐ 13 ‐
диаспору. Овде не важе одредбе правила о чувању граница црквених дијецеза, него
важи „отачаски обичај”. Какав је тај обичај? To je ред, који је постајао у цркви у
апостолско доба, кад она још није била подељена на обласне цркве и кад је сваки од
апостола имао јурисдикцију у целој цркви. Због тога и сада право и обавезу мисије in
partibus infidelium имају све аутокефалне цркве, док на тим територијама неће бити
организиране нове аутокефалне цркве.
Тако разумеју то правило и канонски коментатори старог времена и
ауторитетне нове канонисте.
Тако Јован Зонара указује да према овоме правилу, као и другим (14 апост., 6 и
7 пр. I Вас. сабора) епископи не могу да прошире своју власт на другу
митрополију, него у свакој земљи треба да управља обласни сабор, и затим додаје:
„А пошто су онда код варварских народа постојале цркве верних, где, можда,
није било толико епископа, да би их било доста за сабор, или постојала је
неопходност, ако је тамо био неки, који се одликовао красноречјем, да он често
посећује и епархије других епископа, да наставља оне, који примају веру, и њих
утврди у њој, Свети сабор дозволио је да важи и за будуће време тај обичај, који се
код њих досада чувао” (Ат. Синт. II, 170—171).
Исто буквално понавља и Тодор Ваљсамон и додаје, да је то дозвољено упркос
другим канонима услед практичне неопходности и да тај канон дозвољава у циљу
црквене икономије присаједињавати цркве, које се налазе код незнабожаца, к другим
црквама (Ат. Синт. II, 171, 172).
„Оне цркве, које су се налазиле ван граница римске државе, пише еп. Никодим
Милаш, биле су малобројне, да саставе једну дијецезу, и зато о њима ништа
особитога сабор не одређује, него оставља да се управљају по пређашњем начину, на
име, или да остану потчињене појединим дијецезалним или епархијским
епископима, као, на пример, што је Абисинија потчињена била александријским
епископима, или да се управљају самостално, не зависећи од једног или другог прво‐
епископа” (Правило с тумачењима, I, 245 — 246).
Видимо дакле, да правило не само не забрањује аутокефалним црквама слати
своје епископе у диаспору, него изречно то дозвољава.
б) У 8 правилу III Васељенског сабора п. Мелетије и други заштитници грчких
претензија обраћају пажњу на следеће речи тог правила:
„Да никакав од најбогољубезнејшијих епископа не заузимље другу митрополију
(грчки: „епархију”), која није била одавно и од самог почетка под његовом или
његових предшаственика руком, а ако је који заузео другу митрополију и насилно је
себи присвојио, нека је поврати”.
Одавде Грци чине закључак, да аутокефалне цркве, осим цариградске, немају
права да шаљу епископе ван државних граница своје народности, јер те земље нису
биле од самог почетка под њиховом руком.
Али доста је само прочитати цело правило да би смо видели, да оно нема
односа према нашем питању. Оно тежи, да заштити независност једне аутокефалне
цркве (Кипарске митрополије) од друге, исто тако аутокефалне цркве — Антиохиске,
која је чинила покушаје да прву себи потчини, т. ј. говори о узајамном односу
аутокефалних цркава, а не говори о односу аутокефалних цркава према области
‐ 14 ‐
мисије или диаспоре. Тако разумеју то правило и сви канонски коментатори, који га
односе према црквама унутра Грчко‐римске империје, а не према варварским
народима, о којима говоре, на пр. споменуто 2 правило Цариградског сабора или 28
правило сабора Халкидонског. Зонара и Ваљсамон указују да је поводом за
антиохијске претензије било државно устројство Византиске империје, према коме
грађански начелник Кипра био је потчињен начелнику Антиохиског или Восточног
екзархата (дијецезе) и Ваљсамон, како у почетку, тако и на крају свог тумачења,
подвлачи, да се питање тиче цркава унутра империје (Ат. Синт. II, 204, 206).
Чак ако би смо и проширили дејство овог правила на диаспору, теорија п.
Мелетија не би нашла овде за себе никакве потпоре, него чак и тешку осуду. Правило
не допушта никаквих изузетака ни за какву цркву, у том броју и цариградску, о којој
оно и уопште не спомиње. Због тога ти јерарси, који хоће да искористе цркву, као
оруђе својих политичких панјелинистичких планова, морају применити и к себи
речи правила: „Који је узео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је
поврати, да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не
поткрађује гордост светске власти и да нерасудно не изгубимо по малу ону слободу,
коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, Освободилац свију
људи”. Нема сумње да, на пр., епархије С. Американска, Естонска, Финска никад
нису биле под влашћу Цариградске Патријаршије, пошто су оне основане од цркве
Руске.
в) Главну основу за своју теорију о диаспори Грци виде у 28 правилу
Халкидонског сабора. Правило говори о привилегијама Цариградске цркве. Оно се
позива на 3 правило II Васељенског сабора, које је дало иста права части Цариграду,
као и Риму, и затим даје Цариграду и привилегије власти: „Према томе сами
митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи код
варварских (народа?) у реченим диецезама биће постављени од реченог најсветијега
престола најсветије цариградске цркве; т. ј. сваки ће митрополит речених диецеза са
епископима митрополије постављати епископе у митрополији, као што у
божанственим правилима прописано, а митрополите речених дијецеза, као што је
казано, постављаће цариградски архиепископ, пошто се по обичају изведе односни
избор и о истом он буде извештен”. Католички писци оспоравају ауторитет тог
правила, као непризнатог од Римске цркве, a y последње доба они су почели
доказивати, да је то правило, и особито пасус у њему, који говори о варварским
земљама или народима, фалсификат.27
Нећемо да улазимо у то питање, које је доста разбистрено од православних
канониста.28 Римска црква је сада потпуно одељена од православне и њен однос
према томе правилу нема за нас значења. Што се тиче фалсификата, то се тврђење
опровргава већ том борбом, коју су водиле римски папе, почев од Лава I, против тог
правила, као неправилно донетог, али аутентичног. Чак и сами садржај правила, које
говори не само о повластицама Цариграда, него и о битним ограничењима тих
27 Види напр. Michel dʹ Herbigny, De Ecclesia, Paris, 1928, 3 Ed. t. II. p. 157 и сл.; Idem, Eveques Russes en exil,
Roma, 1931. p. 208—212.
28 Види, напр., Н. Милаш, Правила с тумачењима, Нови Сад, 1895. I. стр. 391—423; М. Остроумовъ,
Введенiе въ церковное право, Харьковъ, 1893. стр. 215—217.
‐ 15 ‐
повластица, које Цариград већ је добио via facti (на име лишење цариградског
архиепископа права постављати епископе у другим митрополијама Цариградске
Патријаршије и саме митрополите без претходног избора од епископа
митрополије), доказује погрешност теорије фалсификата. Fecit cui prodest, a
цариградски архиепископ није добио никакве користи од ограничења те власти, коју
је он фактички већ имао.
He можемо да гледамо као интерполацију ни речи о варварским народима
само на том основу, што акта Халкидонског сабора и посланица п. Анатолија и 183
епископа папи Лаву не спомињу то питање. Ћутање тих докумената објашњава се
друкчије — том околношћу, да то питање тада није имало велике важности и само 28
халкидонско правило узгред спомиње о њему, изгледа, више због своје везе са 2
правилом II Васељенског сабора, него због практичких мотива.
Ма да морамо признати 28 правило као аутентично и ауторитетно, ипак никако
не можемо да нађемо у њему тај смисао, који су нашли тамо нови грчки канонисти.
Пре свега морамо да појаснимо, што наиме разуме правило под варварима или
иноплеменицима, код којих Цариградски престо може да стави епископе. Реч о
ὁ βάρβαρος y Новом Завету означује сваког човека, који не говори грчки (I Кор. 14, 11;
Римљ. 1, 14), ма да он живи у границама империје. Дела Апостолска називају
варварима (28, 2 и 4) становнике Мелита (Малте) римске поданике, пошто су они
говорили на пунијском језику.29 У грчко‐римској империји Грци су називали тако
Персијанце и Тракијце.30 У множини реч „варвари” или „варварски народи”
означавалa је пре свега народе ван империје, као непријатељске силе (Codex Just. XII,
36, 9 и 39 пр. карт. сабора по лат. тексту, изд. Lauchert, p. 169), али могла је означавати
и негрчке народе, који су живели у границама империје. (Сократ, IV, 33, Migne 67,
551—554; Созомен, VI, 37, Migne 67, 1404‐1404 и др.) На послетку за означавање свих
територија ван граница грчко‐римске империје употребљавали су реч τὸ βαρβαρικὸν
(т. ј. μέρος) или barbaricum.31 У таквом смислу налазимо, на пр., ту реч у 52 (63)
правилу Картагенског сабора, где се говори да се Мауретанија налази „на крају
Африке и близу варварског (света)” — „τῷ βαρβαρικῷ παράκειται.“ 28 халкидонско
правило каже: „ἔτι δὲ καὶ τοὺς ἐν τοῖς βαρβαρικõις ἐπισκόπους τῶν προειρημένων
διοικήσεων.“
Видимо, дакле, да у халкидонском правилу постоји само придев „варварски”
али нема именице, коју тај придев одређује. Ипак због везе тог правила са другим
правилом II Васељенског сабора, треба мислити овде исту именицу, коју налазимо
тамо, т. ј. — „ἔϑνος“ — народ. На тај начин 28 халкидонско правило, за разлику од 52
правила картагенског, не говори о свим територијама ван грко‐римске државе
уопште, него говори о варварским народима, који су могли живети и у границама
државе и, што је најважније, не говори о свим варварским народима уопште, него
говори о варварским народима само у границама „речених дијецеза”, т. ј. Понта,
29 Е. Preuschen, Handwörterbuch za dem N. T. Giessen, 1910, S. 199.
30 Stepan Senc. Grčko‐hrvatski riečnik, Zagreb, 1910, стр. 150.
31 Е. A. Sophocles, Greek Lexicon, New‐Jork 1888, p. 298; Du Cange, Glossarium totius graecitatis, Vratislaviae, 1891,
sub v. βαρβαρικὸν; Beveregius, Synodicon, II, Oxoniae, 1702, Annotationes, p. 125.
‐ 16 ‐
Азије и Тракије. И те две речи речених дијецеза”, до темеља руше ту вавилонску
кулу, коју граде на халкидонском правилу Грци.
Због чега правило даје Цариграду право постављати епископе код варвара само
у овим диецезама? Само због тога, што је оно потчинило те дијецезе Цариграду.
Патријаршије су се јавиле услед прилагођавања црквеног делења према делењу
грчко‐римске државе на дијецезе или екзархате. Понт, Азија и Тракија у тој држави
састављали су дијецезе, које су и у црквеном погледу имале аутокефалију и уопште
исти црквени ранг, као што и друге дијецезе, Александрија и Антиохија, о чему
говори већ 2 правило II Васељенског сабора.
„Александријски епископ, гласи правило, нека управља оним црквама, које су у
Египту, источни епископи нека воде старања о Истоку, уз очување повластица,
признаних никејским правилима Антиохијској цркви, епископи азијске дијецезе
нека воде старање само о Азији, епископи понтијски само у Понту, тракијски ће
управљати само y Тракији... Свима пословима поједине митрополије управљаће
сабор митрополије, као што је установљено у Никеји”...
lmplicite исто је установљено у погледу тих дијецеза већ у 6 правилу Никејског
сабора, које каже: „Исто тако и у Антиохији и у другим митрополијама нека се чувају
повластице цркава”.
Када су се у V веку црквене дијецезе, за разлику од грађанских, почеле називати
патријаршије, тај наслов добиле су и дијецезе Понта, Азије и Тракије. На пр. црквени
историчар Евагрије пише о азијској дијецези да је митрополит те дијецезе био
лишен патријаршијских права само на Халкидонском сабору (Ист. цркве, III. 6.
Migne, 86, II, 2610, A).
Као аутокефалне, те дијецезалне цркве имале су право самостално водити
послове спољашње мисије, у том броју и код варварских народа, који су живели
близу њихових граница, и уопште имале су припадајуће само аутокефалним
црквама право ставити епископе тамо, где они нису раније постојали, како каже
Синтагма Властарова (Е, 11, Ат. Синтагма, VI, 253). И II Васељенски сабор, као што
смо видели, забрањујући дијецезалним митрополитима, да шаљу епископе ван своје
дијецезе, дозволио је њима то за мисионерске области, где, услед малобројности
епископа, није било могуће применити 34 апостолско правило о самоуправи цркве
сваког народа сабором својих епископа. Црквена историја сведочи, да су поглавари
дијецеза искоришћавали то своје право у погледу мисије. На пр. поглавар Понтијске
дијецезе Леонтије, митрополит Кесарије Кападокијске, поставио је за епископа у
јерменској Григорија Просветитеља, поглавари Азијске дијецезе христианизирали су
неке народе на обали Црног мора и т. д. Међутим пре Халкидонског сабора
Цариградски епископ није имао тих права дијецезалног поглавара. De facto он је
имао велику власт. Он је посвећивао не само митрополите, него и епископе у
суседним дијецезама, судио их и водио енергичну мисију између суседних
варварских народа. Али та власт није имала за себе канонске основе. Слично
Јерусалимском епископу на I васељенском сабору (пр. 7), Цариградски епископ
добио је на другом Васељенском сабору (пр. 3) само повластице части, а не власти. De
jure, осим престонице, он није имао своје области, јер и сами Цариград улазио је у
‐ 17 ‐
Тракијску дијецезу, услед чега митрополит те дијецезе у Ираклији хиротонисао је
цариградског епископа.32
Халкидонски сабор успоставио је и de jure равнотежу између повластица части и
повластица власти епископа престонице. Правила 9 и 17 дају цариградском
епископу иста судска права, као и дијецезалним митрополитима, а правило 28 даје
му и независну територију, потчињавајући му митрополите понтијске, азијске и
тракијске дијецезе.
У вези са тиме Цариградски епископ добије и права у погледу мисије.
Митрополити трију дијецеза, пошто су изгубили своја аутокефална права у корист
цариградског епископа, изгубили су и везано са аутокефалијом право слободно
ставити епископе код варварских народа. Сада је то право прешло томе јерарху,
коме су прешла и сва остала аутокефална права тих цркава “ — епископу
цариградском, и због тога IV Васељенски сабор, мењајући одредбу II Васељенског
сабора у томе погледу, каже:
„Епископи код варварских (народа) у реченим дијецезама биће постављени од
најсветијег престола најсветије цариградске цркве”.
На тај начин у ствари цариградска црква добила је на основу 28 правила
Халкидонског сабора нова права у погледу диаспоре, али та су права била нова само
за цариградску цркву, а не за друге аутокефалне цркве, које су већ давно та права
имале. Халкидонски сабор није дао цариградској цркви никаквог искључивог права у
погледу диаспоре, нити је лишио друге аутокефалне цркве њихових права у томе
погледу. Он чак ниуколико није ограничио та њихова права, а само је лишио тих
права три цркве, које су изгубиле своју аутокефалију и пренео је та права, пренео
баш у томе обиму, у којем су ове три цркве та права имале, на цркву цариградску.
Да ствар стоји баш тако, о томе сведоче како ауторитетни канонски
коментатори, тако и читава историја православне мисије, почињујући од 451 године
— године Халкидонског сабора до 1922 г., кад је п. Мелетије почео уводити у живот
новоизмишљену теорију о потчинењу целе диаспоре Цариграду.
Да 28 правило само предаје Цариграду права у погледу диаспоре, која су раније
припадала понтијској, азијској и тракијској дијецезалним црквама, а сасвим не даје
му искључиве јурисдикције над диаспором, у томе су сагласна сва три канонска
коментатора, и Ваљсамон не слаже се са претходним коментаторима само у
одређивању граница тракијске дијецезе.
„Цариградском епископу, пише Јован Зонара, предаје се и хиротонија епископа
код варварских народа, који су у реченим дијецезама, какви су Алани и Роси, јер
(γαρ) први граниче са понтијском дијецезом, а Роси — са тракијском” (Ат. Синт. II,
283).
„Епископу Цариграда потчињавају се, пише Аристин, само митрополити
Понта, Азије и Тракије и од њега добијају хиротонију, а такође и епископи варвара у
овим дијецезама, јер дијецеза Македоније и Илирика и Тесалије и Атике и
Види Сократ, Ист. цркве V, 8, Migne, 67, 579; Созомен, Ист. цркве, VII, 9; Migne, 67, 1439; Никифор
32
Калист, Ист. цркве, XII, 13; Migne, 146, 782; , Ваљсамон у тумач. на 3 пр. II Вас. саб., Ат. Синт. . II, 176;
Синт. Властара Е, 11, Ат, Синт. VI, 256.
‐ 18 ‐
Пелопонеса и читавог Епира и (варварских) народа у њему била је тада под влашћу
римског епископа” (Ат. Синт. II, 286; Крмчаја, гл. 13, изд. 1816 г., лист 73).
„Епископије код варвара, пише Ваљсамон, то су Аланија, Росија и друге, јер
Алани су понтијске дијецезе, а Роси тракијске” (Ат. Синт. II. 285).
У Синтагми Матије Властара читамо:
„Епископу Цариграда дозвољено је хиротонисати и епископе код варварских
народа, пограничних са подчињеним му дијецезама, какви су Алани и Роси, јер први
граниче са понтијском, а други са тракијском дијецезом” (Е, 11; Ат. Синт. VI, 257).
Видимо, дакле, да сви ови стари ауторитетни коментатори тврде, да је халкидонски
сабор дао Цариградском епископу само то право у погледу диаспоре, које је
припадало пре тог сабора дијецезама Понта, Азије и Тракије, т. ј. Право слати
епископе за диаспору само пограничних са тим дијецезама територија, а Зонара и
Аристин осим тога указују, да чак на Балканском полуострву право слати епископе
за диаспору у свима провинцијама, осим Тракије, припадало је не цариградском
епископу, него епископу римском.
У самом извору позитивног права Цариградске Патријаршије — Пидалиону
нема ништа повољног за нове претензије Цариграда. Специално 28 халкидонско
правило овде има исто тумачење, као што и код споменутих канонских коментатора,
као и 2 правило II Васељенског сабора (Изд. у Закинфу, 1864, стр. 157 и 207—209; изд.
у Атини 1908, стр. 161 и 207—209).
Потпуно су сагласни са старим коментаторима и с Пидалионом и нови
ауторитетни тумачи, на пр. еп. Јован Смоленски, еп. Никодим Милаш.
У својем раду: „Опытъ курса церковнаго законовѣдѣнiя” (С. Петербургъ, 1851,
стр. 500) еп. Јован тако описује канонску управу диаспоре.
„У организацији нових цркава код незнабожачких народа узимали су активно
учешће пастири главних цркава, који су слали њима проповеднике, хиротонисали
пресвитере и епископе и узимали у своју надлежност њихове послове. Уопште од
какве цркве иноплеменици примали су кршћење, од те су цркве они примали и
јерархију и административни ред. Јер нове цркве, разуме се, нису могле одмах
завести тврди ред у својој управи.“
Еп. Никодим Милаш у својим „Правилима с тумачењима” (I, 309) наводи у
коментару 28 халкидонског правила споменуте речи Ваљсамона и говори само о
праву Цариграда слати епископе тим народима, који су од њега примили
хришћанство, али нема ни појма о неком искључивом праву Цариграда у погледу
целе православне диаспоре, које не би имале остале аутокефалне цркве. Нема о томе
појма ни један од многобројних ауторитетних канониста, чији су радови наштампани
у православном Corpus juris canonici — у Атинској Синтагми. А све то непобитно
доказује да та грчка теорија није израз правосладне свести, није православна теорија,
него је створена ad hoc ca политичким циљевима, модернистичка теорија противна
основама канонског и чак божанског права.
Ако ми сада од канона и канонских зборника пређемо на историју, видећемо да
су свагда и свуда, како пре издања 28 Халкидонског правила, тако и после тога
издања све аутокефалне цркве имале право и обавезу мисије ван својих граница и
граница других аутокефалних цркава и заједно са тиме право назначивати у своје
‐ 19 ‐
мисионерске земље своје епископе и никад ни на једном сабору то право није било
од њих одузето. Тако Римска црква назначавала је епископе in partes infidelium целе
Европе, осим земаља Тракијске дијецезе, Александријска — у земље, које су лежале к
југу од Египта, Антиохијска — на Истоку — у Иверији, Персији, Арменији,
Месопотамији и т. д. Ако су понекад неке цркве то правило губиле у неким
територијама, то сасвим не “на основу неких искључивих права Цариграда, већ у име
права на аутокефалију сваког народа, на основу 34 апостолског правила, т. ј. када су
се код нових цркава јављали канонски услови, потребни за њихову самоуправу. Тако
су изгубиле то право Антиохијска црква у Иверији, Персији и Арменији,
Цариградска црква — у Русији, Србији, Бугарској и т. д.
Ако би у ствари Халкидонски сабор дао Цариградској цркви права над целом
диаспором, његова јурисдикција морала би да се после тог сабора прошири на све
територије ван осталих аутокефалних цркава у читавом свету. У ствари територија
диаспоре, која је била под јурисдикцијом те цркве после Халкидонског сабора, била
је врло незнатна. Имајући у Европи само једну Тракијску дијецезу (Илирик био је
потчињен Цариграду само од 732 г.), Цариград могао је постављати епископе само
код тих, већином словенских, народа, који су граничили са овом дијецезом. У време
Јустинијана I Цариградском епископу била су потчињена само два епископа
диаспоре, — епископ Мале Скитије са катедром у г. Томи и епископ Исаврије у
Азијској дијецези, са катедром у Исавропољу (Cod. I, III, 36; Номок. XIV тит. I, 20; VIII,
1, — Ат. Синт. I, 57, 144; Крмчија, гл. 44, изд. 1816 г., лист 34). На Балканском
полуострву јурисдикцја Цариграда у току готово три века била је ограничена
источним делом тог полуострва — до Сердике, т. ј. Софије33. Да у то време нико чак
није ни мислио о искључивим правима Цариграда у погледу диаспоре, доказује тај
факат, да је Јустинијан по истеку само 84 г. после Халкидонског сабора оснивао
аутокефалну архијепископију Прве Јустинијане без ма каквих протеста од стране
Цариградских патријараха, поглавито, са циљем уређења црквених послова код
пограничних империји варварских народа. Блаженим архијепископима Прве
Јустинијане били су потчињени епископи Средоземне Дакије, Дакије Рипенсијске,
Превaлеје и Дарданије и Горне Мизије (Nov. 11 и 131 сар. 2, 3, 4; Номок ХIV тит. I, 5 —
Ат. Синт. I, 42, 44; Синт. Власт. Е, II — Ат. Синт. VI, 259; Basil. V, III, 4, изд. Хејмбаха, I,
134). На тај начин ова је архијепископија укључила у своје границе не само
територију садашње Југославије и Албаније, него и западни део садашње Бугарске.
Основана 535 године XI новелом Јустинијана та архијепископија није била потчињена
Цариграду, него с почетка је била аутокефална а од 545 г. била је потчињена Римској
цркви 131 новелом Јустинијана34. Када је почетком VII века та архијепископија била
поништена због сеобе словенских народа, право постављати епископе код суседних
народа прешло је не Цариграду, него митрополитима пограничних словенским
народима градова, који су искористили борбу између Првог и Другог Рима за
33 Види П. Лепорскiй, Исторія Ѳессалоникійскаго экзархата до времени присоединенія его къ
Константинопольскому патрiaрхату, С‐Петербургъ.
34 Види Е. Е. Голубинскiй, Kpaткiй очеркъ истоpiи пр. црквей болгарской, сербской, румынской, М.
1871, стр. 108—110; Проф. Груић, Историја хришћ. цркве, Београд, 1823, I, 38; П. Лепорскiй, op. cit.
188—212; 250—253; 260.
‐ 20 ‐
учвршћивање своје независности. Тако Митрополија Филипска оснивала је за

Словене епископију Великују, и епископију за племе Смољена, Солунска
митрополија оснивала је епископију Сервија и другу за племе Другувита, Лариска
митрополија установила је епископије Језеро и Радовиште за Словене у Јелади,
Тесалији и Епиру35. He можеме допустити да су ови митрополити имали
јурисдикцију над диаспором у име Цариграда, као његови делегати, јер у то време
све гореспоменуте митрополије нису улазиле у опсег Цариградске Патријаршије.
Као што смо видели, Зонара и Аристин сведоче да су тада Македонија, Тесалија,
Јелада, Пелопонес, Епир и Илирик били потчињени епископу Рима. Ако Ваљсамон
(Ат. Синт. II, 285) и, понављајући га, Властар (Е, 11, А. Синт. VI, 257) кажу, да је
територија Тракијске дијецезе долазила до Дирахија, они говоре о времену после 732
г., када је Лав Исавријски одузео од Рима Илирик.
Напослетку најстарији спискови епархија Цариградске Патријаршије Де
Боора36, Лава Мудрог37, Нила Доксопатора38 сведоче да је власт Патријаршије само
мало прелазила границе империје, и да је њој био потчињен само мали део диаспоре
тога доба. Додуше први списак спомиње читаву Готску митрополију са 8 епархија,
али историјска критика доказала је, да, ако би смо однели тај списак према VIII веку,
а не каснијем времену, у њему треба видети само Цариградски пројекат, а не
стварност. Списак Лава на 62 месту спомиње и Русију, о којој, као што смо видели,
спомињу и канонски коментатори у тумачењу 28 правила Халкидонског сабора, али
у првом случају имамо каснију интерполацију, a y другом — очигледни анахронизам
и 28 халкидонско правило само по себи не даје права Цариграду за власт над Руском
црквом39.
Ако се у другој половини IX века власт Цариграда над диаспором проширила,
то је било читавих четири века касније халкидонског сабора и ван сваке везе са
његовим 28 правилом.
И историја православне мисије у најновије време доказује, да ни цариградска
Црква није видела у 28 правилу ма какву своју искључиву привилегију у погледу
диаспоре. Руска Црква раширила је православну веру у Америци, Кини, Јапану,
Урмији, имала је те мисије под својом влашћу, слала је тамо епископе, организовала
епархије без ма каквих протеста са стране Цариграда. И, можда, најбоље доказује
неистинитост своје теорије о искључивој јурисдикцији Цариграда над диаспором сам
аутор те теорије п. Мелетије, који, као патријарх Александријски, већ је поставио
неколико нових епископа за диаспору ван граница своје Патријаршије, — у
Јоханесбург за ЈужнуАфрику, у Аксум (Адис‐Абебу) за Абисинију, у Хартум за
35 Грујић, ор. с. стр. 38.
36 Zeitschrift für Kirchengeschichte, 1891, XII.; В. А. Мошинг, Епархiя Gotѳias въ Хазаріи въ VIIIмъ вѣкѣ,
Труды IV съѣзда Русских академическихъ организацій, I, 149‐156, где има података и о осталој
литератури.
37 Leinclavius, Jus Graeco‐Romanum, Francofurti, I, 88—898, AТ. Синт. V, 474—465.
38 Heineccius, Abbildung D. Griech. Kirche, Leipzig, 1711, p. 32—42, Migne, 132, 1097.
39 Види, Т. Барсовъ, Константинопольскій Патрiархъ и eгo власть надъ Русскою церковью, С‐
Петербургъ, 1878, стр. 364—366, 443—446; А. П. Павловъ, Теорія восточнаго папизма въ Русской
литературѣ, Православное Обозрѣніе 1879, декабрь, стр. 753.
‐ 21 ‐
Нубију, у Картаген за Мауретанију.40 Дакле на пракси теорија значи, да право мисије
имају само Грци и немају све друге православне народности. To je само нова
модификација теорије, која је постојала већ у доба св. Кирила и Методија, да Реч
Божију можемо читати само на једном од три језика — грчком, латинском и
јеврејском.

2. Црквена икономија

Прелазимо на питање о диаспори са гледишта црквене икономије. Из тога
факта, што досада диаспора није припадала једној Цариградској цркви и што за то
нема никакве основе у канонима, још не следује, да тако мора бити и у будуће. До
душе, тешке прилике у православном свету, недостатак реда и мира у узајамним
односима аутокефалних цркава изнуђавају, да се покрене питање о некој новој
регулацији тих односа, што делом спада и у задатак скупова представника
православних цркава. И сам Цариградски патријарх у својој посланици од 3, V, 1931
патријарху Српском поводом питања о црквеној јурисдикцији над православнима у
Угарској (бр. 1200) тврди, да потчињење целе диаспоре Цариграду „налаже сам
интерес одржања хармонијског односа између сестара цркава”.
Али ни тај аргуменат не може да издржи ни саме лаке критике. Пре свега
потчињење целе диаспоре Цариградском патријарху не значи ништа друго, но
лишење свих осталих цркава, осим Цариградска права мисије, што није сагласно чак
са божанским правом, са заповести самог Основаоца Цркве својим апостолима, a у
њиховом лицу и свим епископима о научењу свих народа. Разуме се и за ту
божанствену мисију, као и за сваки рад у цркви (Двукратн. 7), потребан је ред и
систем, због чега руководство мисијом обично припадало је у аутокефалним
црквама централној власти тих цркава, али одавде следује само то, да православне
цркве на скуповима својих представника и преко делегата и посланица морају да се
споразумеју у погледу распредељивања између себе мисионерских области и
послова, али никако не следује, да оне могу да то своје право и свештену обавезу
предаду једној — Цариградској цркви.
И треба признати да баш Цариградска Црква има најмање услова за успешно
остварење мисионерских задатака, о чему сведочи већ тај факат, да се у последњим
вековима њена властита територија не само да се не проширава, него стално смањује.
И сада још Патријаршији прети опасност, да она изгуби Албанију и Додеканез, чију
аутокефалију траже Албанска влада и Мусолини.
Историја хришћанске мисије доказује да су највеће успехе у погледу ширења
хришћанства имале велике цркве, цркве великих народа, којима су стајала на
расположењу велика духовна и материјална средства и помоћ великих држава. Такве
су биле римска, руска, a у старо време александријска, антиохијска и цариградска.
Али садашња цариградска црква — то је само слаба сенка своје старе величине.
Највећи успех мисија може да има само између припадника исте народности, али
цариградска припада малобројној грчкој народности. Она не само не може да рачуна
40 Види »Воскресное Чтеніе«, 1932, Nr. 8, стр. 110. »Въ Александрији«.
‐ 22 ‐
на ма какву помоћ са стране те државе, у којој се налази, него у својој црквеној
делатности много је везана турском владом, која, вођена начелима турског
шовинизма, не допушта никакве енергичне акције са стране патријаршије. Готово све
православно становништво истерано је из Турске, тако да у границама државе број
потчињених патријаршији верника не надмашује неку стотину хиљада. Нема сада ни
великог града св. Константина, о којем говоре канони православне цркве, нема
центрума православља Цариграда, а постоји турска варош Стамбул, која је чак у
Турској изгубила положај престонице. Патријарх цариградски не само да је изгубио
своју титулу и права етнарха, него му се оспорава и сама титула патријарха, и крајем
1930 г. турске су власти званично објавиле, да у Стамбулу не постоји „рум‐
патрикхане”, т. ј. грчки патријарх, него постоји само „рум‐башпапазлик”, т. ј. грчки
поглавица попова, који нема никакве власти, чак ни чисто религијске ван границе
Турске републике.41
Чак и постојање саме патријаршије било је, а делом још и јесте, под знаком
питања и само интервенција хришћанских држава, поглавито Енглеске на Лозанској
конференцији, није дала могућности, да план поништења патријаршије буде
остварен, што је изазвало велико незадовољство националистичке турске владе, која
и сада чека само повољне прилике за остварење те своје намере.42
Изнуђена, да се измири, ма да привремено, са постојањем патријаршије у
Цариграду, Турска влада на сваки начин смета њену активност и бори се против
свега, што би могло повећати њезин значај. План сазива Васељенског сабора у
Цариграду није могао да буде остварен баш због решења Турске владе, која је
забранила долазак у Цариград иностраних јерараха. Због истог разлога Припремна
комисија за Васељенски сабор састала се на Атону, где ће бити и Просинод. Нерадо
гледа Турска влада и на односе патријаршије са њезиним деловима ван границе
Турске и понекад предузима мере против њих. Чак и саме грчке цркве решиле су
1908 г., да грчка диаспора мора бити потчињена Атинском Синоду, а не
Цариградском патријарху, а тада је положај патријаршије био још много повољнији
но сада, и ако је 1912 г. п. Мелетије дао други правац послу, он је то учинио само за
то, што је то било потребно за остварење његових планова у погледу словенске,
румунске и арапске диаспоре, јер је Цариград још и досада делом сачувао своје старо
очарање у православном свету. Да ствар стоји наиме тако, доказује тај већ споменути
факат, што баш сам Мелетије сада шаље за грчку диаспору независне од Цариграда
епископе.
О слабости Цариградске мисије чак усред грчке диаспоре сведоче велики
нереди, који су имали место у Америци после потчинења те мисије Цариграду. 1922
г. Овде је водио агитацију против Цариграда митрополит Смирне, 1924 овде је
организовао независну од Цариграда грчку цркву митрополит халдејски Василије
Комбопуло, a 1925 почео је борбу са Цариградом митрополит Наплуса Пантелеимон
(Јерусалимски патриархат) и т. д.
41 Види »Гласник Српске патр.« 1931, бр. 5, стр. 67—68.
42 Гласник, 1924, бр. 7.
‐ 23 ‐
Али ако Цариградска патријаршија не може да створи ред чак ни код диаспоре
своје грчке народности, како се могу њој поверити и cвe друге народности?
Чак и у самој патријаршији грчка хегемонија изазива протесте и нереде, и
раскол Пале Евтимија постоји још и сада.43
Још веће нереде изазива та грчка црквена хегемонија у другим источним
патријаршијама. У Александријској патријаршији после великих нереда египатска
влада изнудила је п. Мелетија да хиротонише 1. 1. 1928 у Каиру за сирско
становништво митрополита Николаја Абдалаха.44 У Антиохијској и у Јерусалимској
патријаршији још и сада иде огорчена борба за патријаршиски трон између
кандидата грчке мањине и арапске већине тако да је и овде могућа нова шизма.45
На тај начин правилно решење питања о православној диаспори треба
тражити не у потчињењу те диаспоре Цариграду, него у другом правцу. Док нема
могућности организовати у мисионерским земљама нове аутокефалне цркве на
териториалном начелу, које је питање (ма да на неправилан начин) већ покренуто у
Америци,46 православне мисије морају, да по завету Основаоца цркве, уче народе, т. ј.
да имају национални карактер. А за питање о јурисдикцији над словенском
диаспором потребан је помесни сабор словенских и румунских цркава, под
председништвом Српског патријарха (услед политичког положаја у Русији), а нису
потребне међуправославне комисије и просиноди са својом вештачки створеном
грчком хегемонијом. Како су Грци решили 1908 г. питање о грчкој диаспори
узајамним преговорима, не мешајући у то питање словене, тако морају поступити и
словенске цркве у погледу словенске диаспоре. Искуство је доказало да грчки
политичари и у црквену област уносе девизе светске политике: divide et impera, jep
duobus litigantibas tertius gaudet и радо се мешају у словенске црквене распре не са
циљем њиховог измирења, него са циљем повећавања своје власти и својих
материјалних користи. Словенским црквама нису потребни такви посредници.
Њима је потребан православни помесни сабор словенских цркава на строго
канонским основама, који би решио спорна питања између словенских цркава и на
тај начин „поравнао би пут” (Јов. 1, 23) и за Васељенски сабор. Онда би словенске
цркве дошле на Васељенски сабор не као оптужени кривци пред грчким форумом,
него као сложне сестре за заједничку борбу не у корист својих месних интереса, него
у корист Христове истине и општег блага Православља.
43 Воскр. Чт. 1931, N. 44, стр. 628; Гласник 1926, бр, 12, стр. 189. 1931, бр. 7, стр. 106.
44 Echos d’Orient, 1928, N. 150, p. 217—218.
45 Гласник, 1932, бр. 7, стр. 106; Воскр. чт. 1931, N. 44, стр. 628; N. 46, 663.
46 Види Constitution of the Holy Eastern orthodox catholic Apostolic Church in North America, Brooklyn, N. Y. 1927.
‐ 24 ‐

ГЛАВА III

ЈУРИСДИКЦИЈА НАД СРПСКИМ ЕПАРХИЈАМА ВАН ЈУГОСЛАВИЈЕ

У претходним деловима нашег рада доказали смо, да цариградска претензија на
власт над читавом православном диаспором не може бити оправдана ни канонима,
ни мотивима црквене икономије. Тиме је одузет терен и за грчке претензије у
погледу српских епархија ван Југославије само на том основу, што њој, кобајаги, мора
да припада цела православна диаспора у читавом свету.
Ипак тиме питање о јурисдикцији над српским епархијама у иностранству још
није дефинитивно решено, јер осим овог погрешног општег разлога могу постојати
још неки специални разлози у корист грчке јурисдикције над појединим српским
епархијама. Сада прелазимо на то питање.
Шта је, који су наиме услови потребни за црквену јурисдикцију над извесном
територијом? To питање има неку сличност са питањем о условима стицања
државног суверенитета у међународном праву.47
Држава добија суверенитет над територијом или оригинарно, почетно, или
деривативно, — изводно. У првом случају власт над територијом раније никоме није
припадала (territorium nullius), у другом — она је припадала другој држави.
Оригинарна сувереност се добије или путем акцесије — природног прираштаја или
—, у већини случајева, путем окупације, заузећа територије, која никоме не припада,
јер и у међународном праву, као и у праву грађанском res nullius cedit primo occupanti.
Деривативни суверенитет добија се на више начина — путем наследства, уговора,
рата, узукапије или прескрипције (застарелости), при чему су за важност ових аката
понекад потребни и још специални услови — пристанак становништва дотичне
територије (плебисцит, опција) и пристанак других држава.
Нешто слично имамо и у црквеном праву. И овде стицање јурисдикције може
бити или оригинарно или деривативно. Оригинарно стицање јурисдикције имамо
тада, када дотична аутокефална црква добије власт над православним
становништвом у територији, која до тога није припадала ни једној православној
цркви и у црквеноправном погледу била је res nullius; деривативно стицање постоји
тада, када дотична црквена јединица (парохија, црквена општина, епископија,
митрополија, аутокефална црква) прелази из једне црквене јурисдикције у другу.
Оригинарно стицање црквене јурисдикције врши се путем спољашње мисије,
која у црквеном праву има значење слично окупацији у међународном праву. Црква,
која је проширила хришћанство код извесног народа (ecclesia matrix и ecclesia filialis)
или вратила је у православље неку неправославну организацију, има право на
јурисдикцију над тим становништвом, за што постоји основа како у Св. Писму (на
пр. I Кор. 4, 15), тако и у канонима. „Цркве да остану под влашћу оних престола,
којих су епископи убедили их, да се обрате к католичанском јединству”, каже напр.
117 правило Картагенског сабора (Ат. Синт. III, 571; ср. пр. 99, Ат. Синт. III, 542‐543).
47 Види на пр. Paul Fauchille, Traite de droit international public, Paris, 1926. I, 2, p. 670—888.
‐ 25 ‐
На том основу биле су потчињене, напр. цариградској цркви цркве руска, српска,
бугарска. Цркви руској потчињене су православне цркве у Кини, у Јапану, у Урмији и
т. д.
Деривативно стицање црквене јурисдикције, за разлику од стицања
суверенитета државом, не може бити извршено путем наследства или рата, али, као
и у међународном праву, може бити извршено путем споразума између цркава и
застарелости. Споразум са том црквеном влашћу, којој је припадала дотична
територија, то је најобичнији начин стицања нове територије за извесну цркву, али
при томе потребан је пристанак не само више, централне власти дотичне цркве, него
и пристанак епископа те епархије, чији део прелази под власт другог епископа.
„Нити се има ико правдати тиме, што је од епископа, који првенствује, добио
грамату на управу неког места, гласи 120 картагенско правило, него имао он грамату
или не имао, он мора договорити се са епископом, који дотичним местом управља, и
од њега грамату нека прими, да се види, да он у миру поседује цркву, на коју је право
истакао”. (Ат. Синт. III, 576—577).
„За свакога је епископа очувано колико треба право, гласи 56 правило истог
сабора, да се из извесног сустава епархије никакво место не сме отцепљивати са
намером да се стави особити епископ, осим случаја, ако на то пристане онај, који има
сврх тога места власт” (Ат. Синт. III, 453). Исто налазимо и у другима канонима, на
пр. у 6 правилу сардикијског сабора, у 98 правилу сабора картагенског и др.
И црквена историја зна много таквих споразума. На пр. на тај начин Српска
црква добила је у последње време од Цариградске Патријаршије неколико епархија у
Јужној Србији, у Босни и Херцеговини, од Цркве Буковинске далматинско‐истријску
и бококоторску епархије, митрополит Евлогије добио је власт над иностраним делом
Петроградске епархије и т. д.
Док застарелост за стицање суверенитета у међународном праву има само
споредно значење, пошто нема ни једне општеобавезне одредбе о минималном року
за такву застарелост48, црквено право, слично грађанском, даје велико значење
узукапији у питању црквене јурисдикције и канони признају право јурисдикцији не
само тада, када застарелост постоји од вајкада (immemorabilis), што видимо, на пр. у 8
правилу III Васељенског сабора, него и одређује тачни минимални рок застарелости
према дотичним околностима. Обични рок застарелости према 17 халкидонском
правилу, поновљеном у 25 трулском правилу, то је тридесет година, тако да спор о
јурисдикцији може бити подигнут само пре него што је тридесет година истекло. A у
том случају, ако је епископ вратио у православље неке јеретике или расколнике, тај
се рок, на основу 119 правила Картагенског сабора, смањује чак и до три године (Ат.
Синт., III, 574).
„У свакој митрополији, каже 17 халкидонско правило, епархије, које су по
селима или засеоцима49, морају непроменљиво припадати оним епископима, у чијој
Види, на пр. Henri Bonfils, Manuel de droit international public, Paris, 1914, p. 375—376.
48
Зашто се овде говори само о сеоским епархијама? За то, што су границе градских епархија биле
49
исте, као и границе грађанских општина и нису давале повода за спор; застарелост од 30 година за
непокретне ствари уведена је у грађанском праву мало пре халкидонска сабора конституцијом
Теодосија II (408—450) од 424, XI, 14 (Cod. Theod, IV, 14, 1, ed. Th. Mommsen, I, 2, 154), што je усвојио и
‐ 26 ‐
су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опреке их имали и њима
управљали. Али ако се какав спор о истима подигао или се подигне пре, него што је
тридесет година истекло, допушта се оним, који себе сматрају увређенима,
подигнути о томе тужбу пред сабором митрополије”.
„Нико не може тражити од епископа једну област, каже картагенско 119
правило (Ат. Синт. III, 574), коју је он од јереси ослободио и за три године њом
управљао”.50
Што се тиче услова пуноважности ових начина стицања, овде пре свега има
значење територијална близост. Сама по себи она не даје права на власт над
суседном територијом, али ceteris paribus она даје основ за предају власти наиме тој, а
не другој цркви. „Ако је пак једно само место, каже 118 правило картагенског сабора
(Ат. Синт. III, 572), нека припадне ономе, коме се нађе, да је најближе”. Напротив,
удаљеност места јавља се сметњом за стицање јурисдикције. Тако, Мауретанија
Ситифенска била је ослобођена од јурисдикције нумидијског примаса „због њезине
удаљености” по 17 правилу Картагенског сабора (Ат. Синт. III, 351), a званични
канонски зборник грчких цркава Пидалион (изд. 5, Атина, 1908, стр. 458) у тумачењу
овог правила каже, да то правило има опште и васељенско значење, јер из њега се
учимо, да и свако место, које далеко одстоји од другог, мора да због истих разлога
има свог митрополита (ср. I Вас. 4; VII Вас. 3). И сам наслов правила каже, да „свака
митрополија, која је много удаљена, мора имати свога епископа — примаса”, т. ј.
бити аутокефална. Баш на томе основу, како сведоче т. з. арапски канони никејског
сабора (кан. 6, 37 и 43), добила је аутокефалију Кипарска црква, ма да је она
политички улазила у једну дијецезу са Антиохијом.
Исто тако и жеља народа сама по себи није фактор, који ствара црквену
јурисдикцију, и не може да замени у том погледу вољу надлежне црквене власти,
због чега канони строго казне епископе, који хоће, да на томе оснују своје право на
извесну територију (Види на пр. 2 сард., карт. 53; Ат. Синт. III. 331—232, 432—433).
„Ред захтева, каже 53 картагенско правило, да они, који су привржени својој
осталој браћи (т. ј. епископима) и свему сабору, уздрже себи по праву не само свој
престо, него да у њиховој власти буду и споменуте препорне области; напротив они,
који се рачунају на заштиту тих својих народа (oxlois, cp. Лаод. 13) и презиру братску
љубав, морају не само оне области изгубити, него још... грађанска ће им власт, као
бунтовницима, морати одузети и њихова пређашња места”.
Али, са друге стране, истинити правотворачки фактор — надлежна црквена
власт при решавању питања јурисдикције мора да узме у обзир и вољу народа, ма да
на другом месту после топографске близине.
„Ако је оно (место) у истој удаљености, колико од једног, толико и од другог
престола, каже 118 картагенско правило, нека припада ономе, кога изабере народ”.
кодекс Јустинијанов (Cod. VII, 39, 3; 40, 1 и др.)
50 Застарелост од три године постојала је у римском праву за непокретност, која је била продата за
наплаћивање пореза без потребних формалности (Cod. Just. VII, 39, 1 ed. D. Gothofredi, Lugduni, 1583,
p. 629, comment. а‐b).
‐ 27 ‐
„Који је народ имао епископа, каже 99 правило истог сабора, и после смрти
истога није хтео свога епископа имати, него је зажелио придружити се области
другог кога епископа, ово му се не мора запречити”.
И црквена историја сведочи да је црквена власт обично узимала у обзир вољу
народа или државне власти при решавању питања о јурисдикцији. Напр. 17
картагенско правило (Ат. Синт. III, 351) сведочи да је Мауретанија Ситифенска била
ослобођена од Нумидијске јурисдикције због тога, што је она молила; руска црква
била је ослобођена од власти цркве цариградске по молби Цара Тодора Јовановића
(Ат. Синт. V, 150), Јеладска — по молби јеладске владе (Ат. Синт. V, 181 — 182).
Напротив, Патријарх Тихон мотивисао је свој отказ пољској цркви у аутокефалији
тиме, што тога не жели православни руски народ у Пољској (Посл. од 23. V. 1924,
„Церк. Вѣдомости” 1924, N. 15—16, стр. 2).
Напослетку ни признање нове јурисдикције са стране других аутокефалних
цркава нема правотворачког значења, јер је акт предаје јурисдикције билатерални
акт, који се тиче само странака, које су склопиле споразум између себе. Али, са друге
стране, пошто су све аутокефалне цркве само делови једине васељенске Цркве и
пошто се суд осталих цркава јавља вишом инстанцијом (као и изборни суд) за
спорове између цркава у погледу јурисдикције, то признање има значење
констатације за промену јурисдикције и саопштава њој тврдост и неоспорност.
Ако применимо тај канонски критеријум на питање о јурисдикцији над
српским епархијама у иностранству, онда ћемо видети, да ли има Цариградска
црква основ за оспоравање те јурисдикције. У погледу начина стицања јурисдикције
српске епархије у иностранству деле се на три дела. У једном делу — у српској
епархији у Америци имамо стицање оригинарно, у другом — у епархијама
Будимској, Задарској и Скадарском викаријату — деривативно и напослетку у
епархијама Чешкој и Мукачевској имамо елементе једног и другог стицања.
а) За православну цркву Сједињене Државе С. Америке и Канада, где се налази
српска епархија, јављају се као territorium nullius, пошто велика већина становништва
овде не припада православној цркви. Због тога српска црква, као и остале
православне автокефалне цркве (руска, цариградска, антиохијска, румунска и
бугарска) имају овде јурисдикцију већ на основу општег за све автокефалне цркве
права мисије. Једина православна црква, која би још могла оспоравати овде српску
јурисдикцију — то је руска црква, која је прва основала у Америци своју епархију и
којој је било потчињено фактички, без специалне одлуке српске црквене власти,
српско православно становништво у Америци. Али Српска Патријаршија основала
је овде епархију не само са знањем руске цркве (о чему сведочи, на пр. писмо
Николаја Велимировића руском архијепископу у Америци Александру
Немоловском од 5. XI. 1921.,) него и са пристанком руске цркве, што доказује, на пр.,
посланица руског патријарха Тихона патријарху Антиохијском Григорију IV († 12.
XII. 1928.) од 30. I. 1922. („Церковныя Вѣдомости”, 1922, N. 5, стр. 1—2), где он
одобрава систем непосредног подчињења православних мисија свију народности
својим црквама у Европи. И садашњи поглавар руске епархије у Америци м. Платон
писао је српском патријарху Димитрију, да српска диаспора у Америци мора да
буде потчињена српском епископу Мардарију. Постоје и повољни канонски услови
‐ 28 ‐
за српску јурисдикцију у Америци. Још 26. X. 1913., одржана је у Чикагу
конференција представника српских црквених општина па је једногласно одлучено
да српска црква у Америци подпадне под јурисдикцију београдског митрополита.
1921. г. поново је истакнута молба српском патријарху о потчинењу.51 Напослетку ни
једна аутокефална црква досада није оспоравала јурисдикцију Српске патријаршије
над српском диаспором у Америци, и на тај начин овде имамо и застарелост, која,
као што смо видели, у мисионерским земљама саставља свега три године (Карт. 119).
Цариградска црква нема ни сенке права на јурисдикцију над српским
становништвом у Америци већ због тога, што док је српска епархија основана овде
одлуком Архијерејског сабора од 8. IX. 1921., грчка архиепископија основана је само
30. V. 1922., тако да би пре српска црква могла оспоравати овде јурисдикцију цркве
цариградске, но цариградска црква јурисдикцију српске цркве, јер territorium nullius
cedit primo occupanti. Цариградска црква не може да оспорава чак ни јурисдикцију тих
цркава, које су основале овде своје епархије после цркве цариградске (на пр.
Румунска црква основала је епархију у Вашингтону 15. XII. 1925, види „Unirea”, од 2. I.
1926), јер како у међународном праву даје основ за јурисдикцију стварна, а не
привидна окупација, тако и у црквеном праву само та црква може имати претензију
на општу јурисдикцију, којој припада већина православног становништва.
Нема српска црква овде само један услов за јурисдикцију — близину од своје
централне власти, али тог услова немају ни друге православне цркве, у том броју ни
цариградска, због чега православна црква у Америци може добити понекад
аутокефалију, зашто и сада постоји овде нека тежња,52 али то ништа не мења у
питању о грчкој јурисдикцији овде rebus sic stantibus.
б) У погледу српских епархија Задарске и Будимске и Скадарског викаријата
постоје како потребни фактори за деривативно стицање црквене јурисдикције —
застарелост и воља компетентне црквене власти, тако и канонски услови за то
стицање — топографска близина, воља народа и државне власти, где се налазе те
епархије и напослетку признање осталих аутокефалних цркава. Пре потчињења
Српској патријаршији Задарска епархија улазила је од 1873 г. у састав Буковинско‐
далматинске аутокефалне цркве, Будимска епархија — од 1710 г. — у састав
Карловачке аутокефалне цркве, a Скадарски викаријат од вајкада — у састав
митрополија Цариградске Патријаршије — Преспанско‐охридске и Рашко‐
призренске. На тај начин јурисдикција над тим епархијама припадала је црквама
Буковинској, Карловачкој и Цариградској много више од 30 година, због чега на
основу 17 халкидонског и 25 трулског правила ту јурисдикцију није дозвољено чак
оспоравати.
Од тих цркава ова неоспорна јурисдикција на потпуно канонски начин прешла
је Српској патријаршији. Тако, Далматинско‐истријска епархија, у чији је састав
улазила и садашња Задарска епархија, прешла је у састав Српске цркве на основу
Види Н. Милаш, Прав. ц. право, 3 изд. стр. 852; Стијачић, Српска црква у Америци, Весник Српске
51
Цркве, 1922, VIII, 521 сл.
Види, н. пр. Брошуру архијеп. Евтимија Бруклинског Constitution of the holy
52
eastern Orthodox Church in North America, Brooklyn, 1927.
‐ 29 ‐
молбе епископа ове епархије Димитрија Бранковића од 13. XI. 1919 и пристанка
поглавара Буковинско‐далматинске цркве Митрополита Владимира (Репте). „Пошто
поводом великих државних промена у последњим годинама интерес цркве то
захтева, пише он 22. XI. 1919 г., пристајем да се обе православне дијецезе у Далмацији
из везе Митрополије Буковинске и Далматинске отпусте и митрополији цркве Срба,
Хрвата и Словенаца придруже” („Гласник С. П. Цркве”, 1920, бр.1, стр. 8).
Исто тако и у погледу Будимске епархије имамо како вољу више власти
Карловачке цркве — њеног Синода, који је 31. XII. 1919 донео одлуку (бр. 126/104) о
сјединењу Карловачке цркве са осталим српским црквеним областима („Гласник”,
1920, бр. 2, стр. 18), тако и вољу епископа Будимског Георгија Зубковића, који је
потписао посланице архијереја уједињене српске цркве о ујединењу од 14. XII. 1919
(Гласник, 1920, бр. 1, стр. 9—11) и о проглашењу Патријаршије од 12. IX. 1920 (Гл.
1920, бр. 5, стр. 67) и на конференцији српских епископа од 18. XII. 1918 покренуо
питање, да и његова епархија буде примљена у јерархијско јединство српске
православне цркве, што је и било учињено са пристанком свих епископа Карловачке
цркве (Гл. 1920, бр. 2, стр. 19). Напослетку сјединење митрополија Преспанско‐
охридске и Рашко‐призренске са Српском црквом било је учињено званичним
актима саме Цариградске цркве, наиме одлуком Цариградског Синода од 19. III.
1920, бр. 2056 (Гл. 1920, бр. 7, стр. 100) и томосом бр. 1198 од 19. II. 1922 (Гл. 1922, бр. 9,
стр. 129). И како одлука, тако и томос предају обе митрополије у састав Српске цркве
не делимично, него у целини, за разлику, на пр., од Воденске митрополије, од које је
према тим актима прешао Српској цркви само један део. „Цариградска
Патријаршија, правилно пише у своме реферату од 15. XI. 1928 епископ
Темишварски и Велико‐кикиндски (сада Банатски) Георгије (Летић), није у свези са
издавањем тих аката ни покушала да делове тих митрополија у Албанији одвоји од
својих вековних матица и да их подвргне другој црквеној области под својом
јурисдикцијом и да тај однос уреди правилно и пуноважно, премда јој је морало
бити познато да не само ни једна црквена област, него ни једна православна душа не
може ни једног часа остати без одређене црквене јурисдикције.
Када дакле Цариградска патријаршија за издавање поменутога томоса није
поставила увет да се митрополије Рашко‐призренска и Охридска одреку својих
делова у Албанији, нити је она питање јурисдикције тих делова решила, а још мање у
споразуму са тим митрополијама, јасно је да су те митрополије у целини
(неокрњено) са свима својим стеченим правима прешле у састав Српске цркве и
досада те митрополије (данас епископије), односно Српска Црква, имају да одлуче о
односу тих својих делова у Албанији и да о том директно преговарају са Албанском
државом и претставницима будуће Албанске православне цркве”.
И у ствари, од тог тренутка, када се Цариградска Црква одрекла својих права у
погледу те две митрополије и предала та права Цркви српској, питање о устројству
тих епархија више се не тиче Цариградске цркве, него се тиче само Српске цркве и
Албанске државе. Цариградска црква могла би да се умеша у то питање само у улози
изабраног судије на молбу заинтересованих страна, али досада ни Српска црква,
нити Албанска држава нису је о томе молиле.
‐ 30 ‐
Српска јурисдикција у овим епархијама не само је створена надлежним

факторима, него је створена и при постојању надлежних услова за дејство тих
фактора.
Све су ове три епархије пограничне са територијом Југославије и у суштини
састављају са осталим 21 српском епархијом једну непрекидну територију и због
тога, на основу горенаведеног 118 картагенског правила, морају да буду потчињене
истој српској црквеној власти, док, напротив, од територије Цариградске цркве оне
су одељене другим државама и због тога, на основу 17 картагенског правила и
тумачења овог правила у званичном зборнику Цариградске цркве — Пидалиону, оне
не морају да буду потчињене Цркви Цариградској.
Ниуколико не мења ствар ни та околност, што се ове три епархије налазе ван
Југославије. Нема ни једног канона, који би тражио да црквене границе буду исте, као
што и државне. Погрешно се позивају понекад на 17 правило халкидонског сабора,
поновљено у 38 правилу сабора Трулског, пошто се и тамо и овде говори само о том
изузетном случају, „ако је царском влашћу основан нови град”. Међу тим 28
халкидонско правило доказује не само то, да делови једне аутокефалне цркве могу
бити и ван државних граница, „код варварских народа”, него и то, да загранични
делови цркве следују судбини своје цркве‐мајке; и ако су загранични делови
понтијске, азијске и тракијске дијецезе ушли у састав Цариградске Патријаршије,
загранични делови епархија далматинске, охридске и рашко‐призренске, и цркве
Карловачке морају да буду укључени у састав Патријаршије српске, пошто су саме те
епархије и та црква ушле у састав ове Патријаршије.
Исто доказује и историја, која сведочи, да је понекад у истој држави (на пр. у
Византији) било неколико аутокефалних цркава, а, са друге стране, понекад је једна
автокефална црква заузимала територију неколико држава. Цариградска црква, којој
су биле потчињене цркве у Русији, Србији, Бугарској, Румунији и Јелади, а сада су
потчињене епархије не само у Турској, него и у Јелади, Италији, Албанији, Естонији,
Финској и т. д., зна то боље, но ма каква друга црква.53 И Цариградска црква не само
да не види у томе сметње за ту своју јурисдикцију, него одлучно ту јурисдикцију
штити чак и тамо, где државна власт нерадо гледа на ту јурисдикцију (на пр. у
Италији, Албанији, Естонији). Исто тако и Александријска патријаршија сада има
епархије не само у Египту, него и у Абисинији, Нубији, Тунису, Јужно‐африканској
Унији. Зар то право имају само Грци и немају „Скити”? Ипак Реч Божија заповеда,
да у Цркви не буде разлике између Грка и Скита (Кол. 3, 11).
Велика већина становништва у свим овим епархијама припада српској
народности и жели, да црквено јединство са њиховим сународницима буде сачувано.
А ми смо већ видели да канони заповедају, да при решењу питања о јурисдикцији
воља народа буде узета у обзир. Ако овде и постоје елементи, који могу бити
искоришћени за антисрпску агитацију, ипак они у тим епархијама састављају
незнатну мањину, док канони заповедају, да при решавању питања о јурисдикцији”
нека глас већине има превагу над мањином” (Картаг. 118).
53
Види такође моју брошуру: »Размежеванiе или расколъ, Парижъ, 193, стр. 23—30.
‐ 31 ‐
Међу тим потчинење ових епархија Цариграду изазваће велико незадовољство
баш велике већине и евентуално прелаз у другу вероисповест. Цариградска црква је
већ била принуђена да пренесе катедру митрополита Централне Европе из
Будимпеште у Беч, али и овде незадовољство било је велико. Парох грчке парохије
Св. Троице у Бечу, познати грчки канониста и б. професор црквеног права у
Халкинској школи Димитрије Георгиадес писао је грчком посланику у Бечу, да је
смешно потчињавати 20.000 Словена и 20.000 Румуна у Аустријској престоници
грчком епископу, који има у својој епархији само 35 Грка (Πανταινος од 17. I. 1925), а
патријаршком екзарху и митрополиту Централне Европе Герману (Каравангелису)
писао, да Цариградска црква не сме да нарушава црквене каноне, који забрањују
мешање у послове друге цркве (Πανταινος од 22. X. 1924).
Изазива цариградска јурисдикција народно незадовољство чак и код самих
Грка. 4. XII. 1929 Атински Синод примио је специалну депутацију из далеке
Америке, која је тражила, да постављени од Цариграда у Америку епископи за своје
кривице буду лишени епархија и да цариградска јурисдикција у Америци буде
замењена јурисдикцијом јеладском. Међу тим цариградски патријарх чак није могао
послати свог јерарха за извиђај и био је принуђен да пристане на предлог Атинског
Синода и пошаље у Америку митрополита Коринтског Дамаскина, који је нашао да
су жалбе биле оправдане и заменио је америчке грчке епископе новим епископима
из Јеладе (Ορθοδοξια од 30. VI. 1930 и 31. VIII. 1930; Εκκλησια од 28. VI. 1930). Молила
је Атински Синод и грчка општина у Лајпцигу, да њу ослободи од цариградске
јурисдикције (Εκκλησια од 25. II. 1925). У Африци против цариградске јурисдикције
борио се патријарх Александријски Фотије, који је доказивао, да му припада
јурисдикција у целој Африци.
Воља држава, у којима се налазе дотичне три епархије, исто тако говори у
корист српске црквене јурисдикције.
Тако, потчињење Задарске епархије Српској цркви осигурано је Римским
споразумом од 7, II. 1924. који је био замењен Нептунским конвенцијама од 20. VII.
1925. Један део тих конвенција има наслов:
„Споразум о српско‐православним црквеним општинама на Рјеци, у Задру и
Пероју”. Овде читамо:
„Чл. 1. Потпуна аутономија загарантована је органима источно‐православне
цркве на Ријеци, Задру и Пepojy. Српске православне цркве и поменуте парохије
подпадаће у духовном, црквеном и јерархијском погледу под Епископат у Задру, а
преко њега под врховну српско‐православну црквену власт.
Чл. 2. Свештеници, за вршење обреда источно‐православне цркве, у поменутим
парохијама, подразумевајући ту и поменути Епископат, биће именовани од врховне
српско‐православне црквене власти. Екзекватура од Владе Краљевине Италије биће
дана овим свештеницима бесплатно” (стр. 201—203).
Други „Споразум о српској православној црквеној општини у Трсту” каже:
„Чл. 1. Потпуна духовна аутономија загарантована је српској православној
општини у Трсту. Српска православна црква, као и парохија у Трсту, потпадаће у
духовном, црквеном и јерархијском погледу под Епископат у Задру, а преко њега
под врховну српско‐православну црквену власт” (стр. 204—207).
‐ 32 ‐
Међу тим правни положај цариградске црквене власти у Италији досада још
није регулисан и Италија због политичких разлога (поглавито грчких претензија у
погледу Додеканеса) неће да се измири са цариградском јурисдикцијом и има
намеру да организује аутокефалну православну цркву у Италији.
Српска јурисдикција над Будимском епархијом in rebus pure spiritualibus налази
за себе државноправну основу у IX члану угарског Сабора од 1868 и у међународним
уговорима, напр. Тријанонском од 4. VI. 1920 (чл. 55, 58, 59).
Са дозволом Албанске владе постоји и Скадарски викаријат.
Напослетку имамо у корист српске јурисдикције у гореспоменутим епархијама
и признање других аутокефалних цркава. Српску патријаршију, која је од самог свог
постанка укључивала те три епархије, признале су све православне цркве, и ни једна
од њих није против тога протестовала. И што је најважније, баш цариградска црква
признала је то чак и изрично. О Скадарском викаријату, који је улазио раније у
састав Цариградске цркве већ смо говорили, а што се тиче Будимске и Задарске
епархије, о њиховом сједињењу са српском црквом говори се у одлуци Цариградског
синода од 19. III 1920 г. бр. 2056, где читамо, да Цариградска црква „признаје
проглашено уједињење Цркве Српске, Црногорске, Карловачке, као и две
далматинских епархија”, што је потврдио 1922 г. томос Цариградског синода бр.
1198.
На тај начин Српска црква има јурисдикцију у Будимској и Задарској епархији
и Скадарском викаријату pleno jure и то како у црквеном, тако и у државноправном
погледу.
в) Више је компликовано питање о српској јурисдикцији у епархијама чешкој и
мукачевско‐прјашевској, коју оспорава постављени од цариградске патријаршије
архијепископ Саватије. Српска јурисдикција овде у погледу једног мањег дела
православног становништва оснива се на праву застарелости и континуитета, јер је
оно много више од потребног за стицање јурисдикције времена припадало
Карловачкој митрополији54 и Далматинској епархији, које су, као што смо видели,
ушле у целини у састав Српске Патријаршије, тако да готово сви разлози у корист
српске јурисдикције над задарском, будимском и скадарском епархијом имају снагу
и овде. Међу тим у погледу већег дела православног становништва у овим
епархијама српска јурисдикција има за себе још и тај разлог, што је оно враћено у
православну веру поглавито благодарећи мисионарском раду српских епископа,
тако да српска јурисдикција овде има за себе још и право мисије. Пошто је питање о
основама српске јурисдикције овде доста подробно разрађено у специалним
расправама,55 ми ћемо само критички прегледати разлоге у корист јурисдикције
цариградске.
54
На пр. у Ужгороду у Прикарпатској Русији дуго време постојао је православни храм и парохија, који
су били потчињени Карловачкој митрополији. Храм био је затворен само 1907 г.
55
а) У корист српске јурисдикције види, на пр. Д‐р Владимир Димитријевић, Верски покрет у
Чехословачкој, Весник Српске Цркве, 1921, I—II, стр. 47 сл. ; Б. Д. Лукић, Манифестација Ћирило‐
методиевске идеје, Весник С. Ц. 1921, IX—XII, стр. 15 и посебно, Београд, 1921; М. Општи и правни
положај Православне цркве у Чехословачкој Републици, »Хришћански Живот«, 1923, октобар, стр.
464—467; Меморандум Св. А. Синода Српске православне цркве о православној цркви у Карпатској
‐ 33 ‐
У корист цариградске јурисдикције у Чехословачкој и Прикарпатској Русији код
присталица Архиеп. Саватија налазимо четири доказа, наиме: 1) 28 правило
халкидонског сабора; 2) 131 правило картагенског сабора; 3) права м. б. Кијевског
Антонија у погледу Прикарпатске Русије и напослетку 4) писмо еп. Никодима
Милаша протојереју Ришкову. Прво правило доказује, по мишљењу тих канониста,
да Патријарх Цариградски има јурисдикцију над целом диаспором, друго — да му
специално припада јурисдикција у тим епархијама, jep cу оне понекад (пре уније)
биле потчињене Цариградском трону. Однос м. Антонија према Прикарпатској
Русији доказује, ко бајаги, да је ту јурисдикцију, која му је припадала овде, он предао
архијеп. Саватију. Напослетку, писмо еп. Никодима сведочи, да српска јурисдикција
овде није постојала. Прегледаћемо те доказе.
1) Да 28 халкидонско правило не даје Цариградском Патријарху опште
јурисдикције над целом православном диаспором, то смо већ видели. Оно му даје
право за диаспору само трију дијецеза — Азијске, Понтијске и Тракијске, али нема
сумње да у време халкидонског сабора ни једна од ових дијецеза није имала никакве
диаспоре на територији садашње Чехословачке и Прикарпатске Русије. Напротив, 28
халкидонско правило доказује права Српске цркве на ту територију. Пошто је
диаспора те територије припадала Карловачкој цркви и Задарској епархији, које су
ушле у састав Српске Патријаршије, на основу 28 халкидонског правила, та диаспора
мора да уђе у састав Српске патријаршије слично томе, као што је диаспора
споменутих дијецеза ушла у састав Цариградске Патријаршије.
2) 131 картагенско правило (Руска Книга правилъ; Ат. Синт. пр. 117, III, 571;
Крмчија, изд. 1816 г. пр. 117, лист 112; Пидалион пр. 128) на крају каже:
„Сада се на овоме светоме сабору установљује, да ако је где била црква
католичанска (т. ј. православна) и црква Донатове странке, и оне су припадале
различним престолима, ма да је у какво време следило или после узследи сједињење,
било дакле пре издања закона или после, и имају остати под влашћу онога престола,
под чијом је влашћу била католичанска црква, која је овде пре дуга времена
постојала”.56
Тај део 131 правила присталице архијеп. Саватија тумаче тако. Правило
претписује, да народ, који је понекад припадао православној црквеној власти и затим
прешао у јерес или раскол и напослетку опет се вратио у православље, буде
Русији од 9. VIII. 1925, Београд, Весник Српске Цркве, 1927, XI—XII, стр. 690—696; Д‐р Горазд Павлик,
епископ Моравски, Јурисдикција српске православне цркве у Чехословачкој с гледишта историјско‐
правног канонског и законског, Весник Српске Цркве, 1925, април, стр. 201— 208; Д‐р Ст. Цанковъ,
Положението и уредбата на најновитѣ православни цркви, София, 1929 г, стр. 81—102; А. Геровски,
Положај православне цркве у карпатској Русији, Весник, 1928. Eparch. rada cirkve pravoslavne v Praze,
Pametni spis o pravnim postaveni cirkve pravoslavne v RCS. Praha, 1932. б) У корист јурисдикције
цариградске, Vladimir Grigoric, Pravoslavna cirkev v Republice Cescaslovenske, Praha, 1926 и Архим, Bиталій
(који је касније признао српску јурисдикцију) Православный Русскій Календарь, 1925 и 1926, Вышній
Свидникъ.
56
1) Книга правилъ. преводи: »принадлежитъ тому престолу, которому принадлежала издревле тамъ
бывшая католическая церковь«. У грчком тексту читамо: „ὦ τινι ἡ ἔκπαλαι εκεῖ ύπάρξασα καϑολικὴ
ανῇκεν”, »издревле« односи се према »бывшая«, а не према »принадлежала«. Међу тим Н. Милаш
преводи нетачно: »Под чијом је влашћу била у пређашња времена дотична католичанска црква«.
‐ 34 ‐
потчињен истој цркви, којој је он био потчињен пре свог отпадништва. Одавде
следује, да пошто је територија Прикарпатске Русије пре прелаза ових Руса у унију
(1649 г.) припадала Цариградској патријаршији, она мора припасти тој
патријаршији и сада, кад се тамо почео покрет у корист православља.
Противници арх. Саватија могли би скренути пажњу на ту околност, да, према
мишљењу ауторитетних канонских коментатора Зонаре и Ваљсамона, то правило
нема општег, него има само локално значење, и због тога не би могло бити
меродавно за решавање питања о јурисдикцији у Чешкој. „Нема потребе тумачити
ове каноне (117 и 118, al. 131 и 132), пише Зонара, пошто немају нејасности и пошто
се не односе на општу икономију, него су везани само за африканске (цркве) и за ове
само у тадашње време”. „Није неопходно тумачити ова два правила, понавља, као
обично, Ваљсамон Зонару, пошто се она не односи на општу икономију, него само на
епископе, који су у Африци прешли од донатиста у католичанску цркву” (Ат. Синт.
III, 573; ср. руски прев., Москва, 1880, стр. 714—715).
Али овде противници арх. Саватија не би били у праву. To je истина, да је 131
правило било донето поводом неких специалних околности у Картагенској цркви у
почетку V века и није могло бити примењено у Византији у XII веку, због чега
византијски коментатори неће да га тумаче, али у исто време картагенска правила су
једина правила западне цркве, која су без сваких поправака била укључена на
Трулском сабору у канонски кодекс православне цркве, као израз чисте црквене
свести, и та правила решавају дотично специално питање на основу општег начела
догмецрквеног права, које мора да буде примењено у цркви semper, ubique et ab
omnibus; и ако оно није нашло за себе повод за примену у XII веку у Византији, како
сведоче коментатори тог доба, то још не значи, да оно не може бити примењено у
другим околностима, у другим земљама.
Признавајући опште значење за тим 131 правилом, ми у исто време никако не
можемо наћи у њему тај смисао, који су нашле присталице цариградске
јурисдикције, који мисле да оно уводи начело вечне јурисдикције на дотичну
територију те цркве, којој је она припадала пре отпадништва од православне вере
становништва ове територије.
Какав је, дакле, истинити смисао 131 (117) правила?
У време борбе картагенске цркве против донатиста 404 г. био је издат строги
царски закон против тих расколника, који је предписао донатистским епископима,
да се сједине са православном (католичанском) црквом, угрожавајући им у
противном случају строгим казнама. 19 јуна 407 г. картагенски сабор у своме 99
правилу решио је питање о правима б. донатистских епископа у цркви. Према томе
правилу донатистски епископ, који је прешао са својим народом у православну
цркву пре закона 404 г., мора уздржати своју власт над истим, ако сам народ неће да
се придружи области другог епископа, а ако је епископ прешао у православну цркву
после тог закона (т. ј. због страха казне), он мора да уступи све цркве и дотичне
области епископу православном.
Каснија пракса показала је, да је наредба 99 правила, како каже 117 правило,
„није најпотпунија” и не предвиђа много спорних питања, услед чега су „после тога
ницале, а ничу и данас многе распре између епископа у погледу области”.
‐ 35 ‐
Картагенски сабор од 1. V. 418 г. узео је на себе решење тих спорних питања и учинио
је то у својим 131 —135 (117—121) правилима. Прво од ових правила — 117 не мења
99 правило, него само га допуњује, решавајући, коме мора припадати епархија, у
којој једне цркве припадају православном епископу друге — б. донатисту. У таквом
случају епархија мора припасти томе епископу, под. чијом је влашћу постојећа овде
пре дугог времена „καϑολικὴ”57, т. ј. главна црква, катедрала епархије. Другим
речима, коме припада срце епархије — катедрала, томе мора припасти и цела
епархија, али пошто су како православни, тако и донатисти могли створити за себе
нову катедралу, у обзир узима се само стара катедрала, која је постојала још и пре
донатистског раскола.
Видимо, дакле, да у 131 правилу нема ни сенке алузије, да епархија мора за
свагда припадати тој цркви, која понекад није могла да њу заштити од јереси или
раскола. Баш напротив, 121 (135) правило истог сабора 418 године казни губитком
епархије те епископе, „који занемарују да задобију за католичанско јединство места,
која припадају њиховом престолу за време од шест месеци” и тражи да они „уступе
та места ономе, који ће кадар бити да их задобије”, и напослетку наређује да „нико
не може тражити од епископа једну област, коју је он од јереси ослободио и за три
године њом управљао” (пр. 119).
Видимо дакле, да ни 131, ни остала картагенска правила сасвим не одређују
премију за немарност, и Цариградска црква, која није била кадра да у своје време
заштити Прикарпатску Русију од уније и која је занемарила њу у току неколиких
векова, а не шест месеци, баш на основу картагенских канона изгубила је своја права
у погледу те епархије и сада мора да уступи та своја бивша права тој цркви, која је
„кадра да њу задобије”, т. ј. цркви Српској.
3) У својој посланици од 5. VI. 1920 становницима Прикарпатске Русије м.
Антоније пише:
„Јесам двапут ваш пастир. Пре свега због тога, што се кијевски митрополити
већ пет стотина година називају „Кијевски и Галички”, због чега су пастири и паства
галичка, док су исповедали православље, од митрополита кијевских примали своју
управу и архијереје, и сада, пошто су се вратили од јереси, према црквеним
правилима (картагенског сабора правило 131), морају да се врате истом кијевском
престолу, а вишу црквену власт заједно са митрополитом, имају у цариградској
патријаршији. И то је прво. А друго, ми смо добили од светејшег цариградског
патријарха грамату, која нама наређује, да водимо бригу о вашим душама и мене
смиреног за свог екзарха именује” (стр. 2—3).
Али та своја права м. Антоније предао је архијеп. Саватију, који се на такав
начин јавља као његов наследник, као што о томе пише архим. Виталије и г.
57
Реч „καϑολικὴ”, коју налазимо овде, обично има смисао катедрале у византијској књижевности у
време картагенског сабора и касније. Види на пр. Евсевије Кесаријски, Migne, Patr. gr. 20, 621 А;
Епифаније Кипарски, Migne, 42, 189 А; Тимотеј пресвитер царигр. († 535), Migne, 86, 1, 72; Трулски
сабор, прав. 59; Теофан († 817), ed. Воnnае, 1839, 575, 10; 717, 8; Никифор, патр. царигр. († 828), Историја,
ed. Bоnnае, 1837, 85, 22; руск. прев. Моск. Акад. Ср. Sophocles, Greek lexicon, New‐Jork, 1888, p. 613. У
латинском (оригиналном) тексту правила имамо исту реч „catholica” (Mansi, Sacr. concil. collectio,
Florentiae, 1760, IV. 506).
‐ 36 ‐
Григорић. Према њима м. Антоније (тада архијепископ) добио је екзархијска права у
погледу Прикарпатске Русије још 1910 г. од Цариградског патријарха Јоакима III, која
су права била писмено потврђена од патријарха Германа V. Православна чешка
општина у Прагу, пошто Српска црквена власт није хтела да постави за епископа
изабраног од те општине архим. Саватија, молила је 30. VIII. 1922 м. Антонија, да га
хиротонише. М. Антоније одобрио је избор архим. Саватија, али одговорио је, да се
руска црква налази у тешком положају, а њен загранични део користи се
гостопримством, због чега он не може да сам хиротонише архим. Саватија, али
спреман је, да уколико може, помаже општини у томе, да би први епископ за
православну Чешку добио хиротонију. И то своје обећање он је касније испунио и
дао је препоручно писмо архим. Саватију за цариградског патријарха Мелетија. П.
Мелетије, који није чак одговорио прашкој општини на њену молбу од 30. VIII. 1922 о
хиротонији Архим. Саватија, чим је добио писмо од м. Антонија, који је писао да му
је архим. Саватије добро познат и заслужује те части, хиротонисао је архим. Саватија
4. III. 1923 за „Архијепископа Прашког и целе Чехословачке”. Права новог
архијепископа „једне и једине цркве у Чехословачкој” била су регулисана у томосу
(од 6 индикта, марта 1923, бр. 1138), који говори о зависности архијепископа од
Цариграда, а томосом од 16. III. 1923, бр. 1336) митрополит Антоније, у вези са
поставленијем архијепископа Саватија, био је ослобођен дужности екзарха. „Са
радошћу предајем Вама и архијеп. Саватију сва своја архијерејска права”, писао је м.
Антоније 3. VII. 1923 посланом од њега за помоћ apx. Саватију у Прикарпатску Русију
еп. Венијамину58.
Та теорија, која је имала толико рђавих последица за мир и успехе православља
у Чешкој и Прикарпатској Русији, потпуно је погрешна, јер м. Антоније ни сам није
имао јурисдикције над црквом у Чешкој и, Прикарпатској Русији, нити је могао ту
јурисдикцију предати архијеп. Саватију.
Видели смо већ да се м. Антоније позива на своја права, као кијевског
митрополита и на своја права као екзарха цариградске патријаршије.
Пре свега та двострука зависност м. Антонија, са једне стране, од руске више
црквене власти, као руског епархијског епископа, a ca друге, од цариградског
патријарха, као његовог екзарха, изазива велику сумњу у погледу своје канонске
правилности, јер канони строго забрањују такву дуплу зависност. „Клирик нека се у
народу не назначује за две цркве, каже 15 правило VII Васељенског сабора, јер је то...
противно црквеном обичају. А ми смо чули из саме речи Господње да: „нико не
може два господара служити, јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или
једноме волети, а за другога немарити” (Мат. 6, 24), Ради тога сваки, ‐ по апостолској
речи: у чему је позван, у томе нека остане” (I Кор, 7, 20) и нека једну цркву пази”.
„Није допуштено клирику, каже 10 правило IV Васељенског сабора„ да се у исто
време броји при црквама двају градова, и при оној, за коју је у почетку рукоположен
био и при оној, којој је, као знатнијој, а проникнут жељом за пустом славом, прешао.
А који то учине, нека буду повраћени својој цркви, за коју су били у почетку
рукоположени и само ту нека служе” (ср. IV, 20; VI, 17). И историја православног
58
Grigoric, op. cit. стр. 39, 120 — 126; Пр. P. Kaлендарь 1925, I, 84—85; II, 19—20.
‐ 37 ‐
покрета у Прикарпатској Русији и Чешкој доказала је, да нарушавање завета самог
Основаоца цркве увек доноси само штету за црквене интересе.59
Као митрополит Кијевски м. Антоније оснива своја права у погледу
чехословачке цркве 1) на 131 правилу картагенског сабора и 2) на својој титули
„Галицки”.
Али видели смо већ да 131 правило нема ни сенке мисли, да епархија мора увек
припадати тој цркви, којој је она припадала пре свог отпадништва у јерес или
раскол. И то се односи не само према цариградској цркви, него и према кијевској
митрополији.
Титула „Галички” не даје права на Прикарпатску Русију и још мање на Чешку,
јер су то различите земље. Док је Прикарпатска Русија сједињена са Чешком,
Галиција припала је Пољској. А осим тога и уопште не титула даје право на
јурисдикцију, него јурисдикција даје право на титулу. Понекад титула јавља се као
историјска успомена без сваког правног значења. Руски цар имао је титулу
норвешког владара, ипак није имао никакве претензије на власт над Норвегијом.
Александријски патријарх назива се судија васионе и ипак никоме не суди ван
граница своје патријаршије.
He могу да буду основа цариградске јурисдикције у погледу Прикарпатске
Русије ни права м. Антонија као екзарха цариградског патријарха. Пре свега сам м.
Антоније добио је та права од цариградске патријаршије и на тај начин оснивати
права цариградске патријаршије на правима м. Антонија, која је он добио од саме те
патријаршије, то значи допуштати правни circular vitiosus. А затим м. Антоније добио
је од. цариградског патријарха права његова екзарха у погледу само Галиције, а не
права епархијског епископа и поглавара аутономне цркве за целу Чехословачку60.
59
Интересантно је, да кад је 1685 кијевски митрополит Гедеон потчинио се руском патријарху, он није
добио дозволу из Москве, да се назива екзарх цариградског патријарха (Архивъ Югозап. Pocciи ч. I, т.
V, стр. 48—49; 93—101; Т. Барсовъ, Конст. патpiаpxъ и его власть надъ русскою церковыо, стр. 575).
60
Да би разјаснили историју назначења м. Антонија на дужност егзарха
Галичког, наводимо извод из упућеног нама писма д‐ра Алексија Геровског, вође
православног покрета у Карпатској Русији.
»У почетку овога столећа почео је у Галицији међу тамошњим руским народом,
коме је за пољске владавине силом наметнута унија, покрет враћања у православље.
У 1903 години прешло је велико село Залучје, мало доцније село Граб. Ове општине
нису могле да добију свештенике, нити су њима административне власти
дозвољавале да зидају православне цркве. Ја сам се више пута обраћао буковинском
православном митрополиту Владимиру Репти са молбом, да узме под своју заштиту
православне општине у суседној Галицији, али он није хтео, изговарајући се да
Галиција не припада његовој јурисдикцији, a y ствари због тога, што се је бојао
аустриске владе.
Обратио сам се грофу В. А. Бобринском, ватреном руском националисти и
православцу, молећи га да се руска црква заузме за православне Русе у Галицији.
После дужих преговора било је решено да ћe Галиција у црквеном погледу бити
подређена Антонију, који је тада био као архијепископ на челу епархије Волинске.
‐ 38 ‐
Међу тим између дужности епархијског епископа и дужности екзарха постоји

велика разлика. Дужност екзарха је привремена дужност делегативног карактера, је
munus, док дужност епархијског епископа је стална и самостална, officium. Екзарх има
власт alieno jure, епархијски епископ — suo jure. Прва дужност постоји jure ecclesiastico,
друга — jure divino. Због тога једна дужност никако не може да послужи правном
основом за другу.
Није могао м. Антоније ни предати своја права у погледу Прикарпатске Русије
архијепископу Саватију, ни права епархијског епископа, чак ако би он та права имао,
ни права екзарха. Видели смо да је за предају једног дела епархије другом епископу
потребан не само пристанак епископа те епархије, већ и формално решење више
власти дотичне аутокефалне цркве, тако да м. Антоније, ако је он мислио, да он, као
„Галичкиʺ митрополит, има епархијска права у погледу Прикарпатске Русије, могао
предати та своја права само на основу решења Више власти Руске цркве (одлука
Московског сабора од фебруара 1918 год. о епархијској управи, чл. 2) и то не
Ова је руска епархија граничила са аустриском Галицијом. Да не би дошло до сукоба
са буковинским митрополитом због јурисдикције, ја сам морао упитати буковинског
митрополита, да ли он неће сматрати да руска Црква дира у његова права.
Митрополит Владимир Репта ми је одговорио, да он Галицију не сматра својом
облашћу и да ћe њему бити врло мило, ако руска Црква успе да нешто уради у
корист православља у Галицији.
После овога одговора, било је решено, због натегнутих односа са Аустријом, да
ће Антоније управљати општинама у Галицији у име Цариградске патријаршије.
Гроф Бобрински отпутовао је у Цариград ради преговора са патријархом Јоакимом
III, који је одмах испунио жељу руске Цркве. Тако је архијепископ Антоније постао
екзарх Цариградске патријаршије у Галицији.
Ово именовање арх. Антонија екзархом Галичким није имало ништа заједничко са
Угарском Русијом, данашњом Карпатском Русијом, која се је налазила у другој
држави, у Угарској. (Галиција је припадала Аустрији, а сада припада Пољској). У
време именовања архиеп. Антонија Галичким екзархом, у Угарској (данас
Карпатској) Русији већ одавна је радио други руски епископ, Евлогије холмски. У
његовој епархији, у манастиру Јаблочину, су школовани први Карпаторуси, којих је
епископ Евлогије рукоположио и послао у Карпатску Русију. Архиеп. Антоније увек
је био мишљења да је рад епископа Евлогија неканоничан, јер се Угарска Русија
налазила на територији митрополије Карловачке. Када је арх. Антоније био
именован за Галичког екзарха, мој млађи брат Георгије хтео је да и Угарска Русија
буде под управом арх. Антонија, али се је арх. Аитоније одупирао, позивајући се
увек на то, да територија Карпатске Русије припада митрополији Карловачкој и да је
свако мешање неканонично, мада Карловачка митрополија ништа не ради у
Карпатској Русији, У овом смислу архијепископ Антоније чак је написао неколико
писама моме брату«.
Из овог писма јасно је као дан, да назначење м. Антонија за екзарха Галичког нема никакве везе са
питањем о јурисдикцији у Чешкој и Прикарпатској Русије. Титула »Галички« могла би дати повод за
спор о јурисдикцији не са Српском, него с Пољском црквом.
‐ 39 ‐
административне, него законодавне — Сверуског Помесног сабора (одлука

Московског сабора од 8. XII. В. 2). Међутим м. Антоније све је то учинио чак без знања
поглавара Руске цркве п. Тихона, нарушавајући не само законе Руске цркве, него и
каноне (34 апост., антиох. 9 и др. ) и при томе тада, када он већ није био фактички
кијевски митрополит, него поглавар руске цркве у иностранству и због тога није
могао, да ма коме предаје права кијевске митрополије. Није могао м. Антоније
предати ни своја права, као екзарха цариградског патријарха већ услед чисто
персоналног и привременог карактера ове дужности, која се увек даје само
одређеном лицу и за одређен посао и не допушта никакве предаје, никакве цесије.61
4) Доказали смо, да Цариградска патријаршија не може да се позива, као на
основ своје јурисдикције у Чешкој и Прикарпатској Русији, ни на право застарелости,
ни на право уговора и на тај начин нема овде деривативног стицања јурисдикције.
Али то још не решава питања, јер осим деривативног стицања, као што смо видели,
постоји стицање оригинарно за територије, које не припадају ни једној православној
цркви. И присталице цариградске јурисдикције доказују, да пре рата територија
Чешке није припадала никаквој јурисдикцији, а специјално да није припадала ни
једној од српских цркава, и као главни доказ за то наводе писмо епископа Никодима
Милаша од 7. II. 1905 руском протојереју у Прагу Н. Ришкову. Православни Руси и
Чеси у Чешкој молили су еп. Никодима да он призна, да се они налазе под његовом
јурисдикцијом, као православног епископа у Аустрији. Еп. Никодим одговорио је, да
се на основу државног закона од 19. XII. 1890 његова јурисдикција распростире ван
Далмације и Истре само на православне Словене у полицијском рејону Беча (Grigoric,
стр. 117—118). Али то писмо не доказује ништа. Српским епископима у Аустрији
било је добро познато, како гледа аустријска влада на православни покрет у Чешкој,
а познати канониста навикао је високо ценити добре односе са том владом62 и сакрио
се за закон, који у ствари сасвим нема таквог искључивог смисла и говори о Бечком
округу само због тога, што је он издат од месне власти тог округа, која није била
надлежна за друге округе.
Овде имамо сличан случај, као и са православним становницима села Изе, који
1907 године нису могли добити православног свештеника ни од епископа Будимског
Лукијана Богдановића (касније патријарха Карловачког), нити од Карловачког
патријарха Георгија Бранковића „од страха Јеврејскагоʺ (Јов. 7, 13).63
61
Изгледа, да је и сам м. Антоније касније (1928 г.) променио своје мишљење, о чему сведочи званична
његова изјава, да ни м. Антоније, ни руски синод немају ништа против српске јурисдикције у
Прикарпатској Русији. »Воскр. Чтенiе«, 1928, N. 52, стр. 709; признао је ту јурисдикцију и архим.
Виталије.
62
Види, на пр., његову књигу: Кирил и Методије, Задар, 1881 и брошуру: Каноничко начело прав.
цркве при разређењу црквених области, Задар 1884. У првој он пише да православни »осећају сву
благодет дејствујућих данас у Аустрији закона и благосиљају Бога, који је надахнуо владајућег Свјетлог
Цара и Краља«, a y другој »са усхићењем« поновљује те речи и доказује да „Земаљском Господару
(католику!) припада врховно и неограничено право у разређивању православних црквених области«.
Види такође његову брошуру: „Брак између хришћана и нехришћанаʺ, Београд, 1907.
63
Види моју књигу: Православiе, католичество и унiя у славянъ и румынъ въ Австро‐Венгрiи,
Петроградъ, 1914, стр. 63.
‐ 40 ‐
Али већ тај факат, да како пре рата, тако и после сви, у том броју и присталице
архијеп. Саватија, у првом реду моле српску црквену власт о црквеним потребама,
доказује, да је постојање овде српске јурисдикције било добро свима познато.
Врло је важна и та околност, што је Цариградска црква установила овде своју
јурисдикцију већ после тога, када се православно становништво, захваљујући делом
раду српских епископа, јако умножило.
Док је 1910 г. православних у Чешкој и Прикарпатској Русији било свега три
хиљаде, 1921 г. чак по званичној статистици, било их је већ 73.097, т. ј. 24 пута више,
но пре рата, a 1930 г. 145.583, т. ј. 47 пута више. Сем тога српска црквена власт
установила је овде три епархије 20. IX. 1921 и хиротонисала је еп. Горазда, који је 24.
II. 1923 званично обавестио чешку православну црквену општину у Прагу, што је он
назначен српском црквом и за управу православним црквама у Прагу (Grigoric, стр.
57). A y Прикарпатској Русији еп. Доситеј био је изабран за епископа још 19. VIII.
1921 г.
На тај начин Цариградска црква, која је још у XVII веку изгубила за православље
ове територије и у току векова није предузела готово ништа за победу православља у
тим крајевима, овде је „жала, где нија сијала и купила, где није вијалаʺ (Мат. 25, 24), а
преко свога назначења архијеп. Саватија у туђе епархије нарушила је многобројне
каноне, који наређују: „Епископи да не простиру своју власт преко своје дијецезе на
туђе црквеʺ (II, 2) „да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу
епархију, која није била одавна и од самог почетка под његовом или његових
предшасника рукомʺ (III, 8), да се „ни под који начин не поставља епископ у оној
цркви, које је предстојник још живʺ (Двукр. 16) и „да не буде два епископа у градуʺ (I,
8).
Видимо дакле да српска јурисдикција у свима 6 српским епархијама ван
Југославије има за себе чврсту канонску основу, док су цариградске претензије на те
епархије потпуно неосноване.
И са тачке гледишта црквене икономије српска јурисдикција овде има за себе
много више разлога, но цариградска. Нема сумње, да српска црква, и као словенска и
као црква, која се користи у држави државном заштитом, материјалном помоћи и
аутономијом, може много више учинити за успехе православља у тим епархијама, но
црква цариградска, црква друге народности и другог језика, која се сама налази сада
у врло тешком положају.
Разуме се сви ти разлози, који се тиче црквене икономије, важе само rebus sic
stantibus. Будуће политичке измене могу наметати и друго решење питања о
јурисдикцији у неким или чак и у свим овим епархијама. Напр. у Америци све
православне црквене организације услед даље американизације православног
становништва могу некада да се сједине у једну американску аутокефалну цркву.
Исто тако са даљим успесима православља у Чешкој може никнути аутокефална
чешка црква, док црква Прикарпатске Русије може да се сједини са црквом Руском,
са којом је она везана историјом, језиком, народношћу и топографском близином.
Али нема разлога мислити, да те измене биће повољне за цариградску јурисдикцију
и у сваком случају свака будућа измена јурисдикције у тим епархијама тражи за себе
пристанак српске црквене власти.
‐ 41 ‐
Велико искушење власти, последње и најтеже искушење од тих, којима је ђаво
саблажњавао Господа (Мат. 4, 8—10), није било туђе ни његовим следбеницима. Од
њега неколико пута предупређавао је Господ своје апостоле (Мат. 20, 25—29; Мр. 9,
35—45; Лк. 22, 25—26; Јов. 13, 1214). Врло често налазимо ту тежњу према власти и у
црквеној историји, особито код поглавара великих цркава и пре свега патријаршија.
Та је тежња много зла донела Цркви, али надахнута одозго саборска свест црквена
обично је полагала границе томе туђем хришћанском учењу духу. На пример, када је
почетком петог века поглавар западне патријаршије папа Целестин хтео је да шаље
своје клирике у Картагенску цркву, као своје ревизоре, Картагенски сабор строго га је
прекорио:
„Никејски сабор, пишу оци Картагенског сабора, разумно и праведно
заповедио је, да ма какви послови се истакли, морају бити сви исцрпљени у својим
дотичним местима; јер оци признаше, да ни у једној области неће бити ускраћена
благодат Духа Светога, кроз коју свештеници Христови и разборито виде правду, и
тврдо је чувају, a особито кад је свакоме допуштено у случају, да је незадовољан
одлуком месних судија, обратити се саборима своје митрополије или пак и
Васељенском сабору; или зар има кога, који би могао веровати, да Бог наш може
надахнути правицом у суду једнога, ма ко он био, а многобројним свештеницима,
који су на сабору сакупљени, да ће им то одрећи?... Немојте дакле више, да на
прозбу некаквих, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, a
немојте то допустити ради тога, да се не каже, да ми уносимо сујетну гордост света у
Христову цркву, која онима, који желе видети Бога, приноси светлост простоте и дар
смирености“.
Мало је касније покушај проширити своју власт на аутокефалну Кипарску
цркву учинио патријарх Антиохијски и исто тако био је заустављен од III
Васељенског сабора, који је увидео овде „нови чин, који се уводи против црквених
установа, противу правила светих апостола и који повређује општу слободу и
заповедио је „да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не
поткраћује гордост светске власти и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу,
коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију
људи“.
Али, на жалост, саборска свест није увек побеђивала властољубље и понекад у
његову заштиту стварале су се лажне теорије, које су током времена, услед недостатка
праве богословске и канонске науке, добивале ауторитет догмата и при своме
примењивању у узајамним односима цркава изазивале велике расколе и шизме. Као
најкрупнији пример треба споменути одступање западне цркве од цркве Васељенске
под утицајем теорије псевдо‐исидорових декрета, што је донело безбројне тешке
последице за цело хришћанство.
Нису били туђи овом искушењу власти ни поглавари цариградске цркве, коју је
историја поставила у изузетно повољне прилике, делом услед преноса у Цариград
царске престонице, а делом услед тешке судбине осталих источних цркава. И у
историји цариградске патријаршије понекад видимо тежњу, да се претвори
првенство части у првенство власти и да потчини себи друге аутокефалне цркве, а за
поткрепљивање тих тежња јављају се и лажне теорије, на пр., теорија преноса
‐ 42 ‐
скипетара или Новог Рима64, теорија источног папизма65 и др. Био је искоришћен
овде у заштиту тих претензија и један најважнији део псевдо‐исидорових декрета —
Donum Constantini.66 Ha њега се позивају сами византијски патријарси, на пр.,
„византијски папа“ Михаил Керуларије,67 како сведочи Ваљсамон68 тако и
византијски канонисти. На пр., Ваљсамон не само да нема никакве сумње у његову
аутентичност, него искоришћује га, као главни основ, за теорију источног папизма и
за повластице чиновника цариградске патријаршије,69 а Властар понавља
Ваљсамона.70
Али на велику срећу за православну цркву те су теорије нашле за себе у своје
време строгу критику71 и, за разлику од запада, нису биле узведене на истоку на
висину црквених догмата, тако да је јединство источне цркве остало неокрњено.
И теорија о потчињењу Цариграду целе православне диаспоре — то је само
нова модификација тих папистичких теорија у корист цариградске хегемоније. Сада
за богословску и канонску науку постоји важна и неодложна задаћа, да разјасни
погрешност те теорије још пре, но она добије ауторитативност већ због своје
давности, јер, како говори Василије Велики, теорије „у својој старини, као у некој
седини, узбуђују поштовање к себи“ (прав. 92), и на тај начин да предупреди даљи
развитак тих сукоба и нереда, која је она већ изазвала у црквеном животу. Ту задаћу
тежи да оствари и наш рад.

1932, VI, 19, дан Св. Троице.
64
На пр. код Алексија Аристина у тумачењу 28 халкидонског правила (Ат. Синт. II, 286; Крмчија, изд.
1816 г. лист 73: »держаьы ради преложенiя«); код Тодора Ваљсамона у Μελετὴ χάριν τῶν πατρ.
προνομίων (Aт. Синт. IV, 524; Migne 119, 1176 Д); у стаpoj схолији према Номоканону XIV насл. (Pitra,
Monum. II, 646—647) и др.
65
Види, на пр., Епанагога, тит. III, гл, 9 и 10; Проширена Епанагога, тит. II, гл. 9 и 10; Аристин у тумач.
9 халкид. пр. (Ат. Синт. II, 240), у старој схолији према 17 халкид. пр. (Pitra, Monum. II, 647); Василије
Архидински, митр. Солунски (Migne, 119, 932); Нилъ Доксопатор (Migne, 132, 1101 Д); Нил Кавасила
(Migne, 149, 712—713); Ана Комнена, (Воnnае, 1839, I, 64 руск. прев. стр, 60) и др.
66
О значењу овог лажног списа у Цариграду и уопште на истоку види, на пр., Проф. Пегровъ, О
судьбѣ вѣна Константина въ русской церкви, Труды Кiевской Д. Акад. 1865, III, 475—498; Проф. A. C.
Павловъ, Подложная дарственная грамота Константина В. папѣ Сильвестру, »Византiйскiй
Временникъ«, III, 1, 1896, стр. 18—82.
67
Види Н. С. Суворовъ, Византiйскiй пaпa, Mocква, 1902.
68
У тумач. на Номок. VIII, 1 (Ат. Синт. I, 148).
69
Види, на пр., његова тумачења на I, 36 и VIII, 1 Номоканона (Ат. Синт. 1, 78—81; 144—149); и на 12
прав. Антиох. сабора (Ат. Сит. III, 149—150). и др.
70
Синтагма Е, 11 (Ат. Синт. VI, 260—262).
71
На пр., види Јован Зонара у тумач. на 17 халкид. пр. (Ат. Синт. II, 260), на 28 халк. пр. (Ат. Синт. II,
282—284); Властар понавља Зонару, Синтагма, Д, 7 (Ат. Синт. VI, 217) и др.
‐ 43 ‐

ADDENDA

Кад је чланак о јурисдикцији над диаспором већ био у штампи, добили смо бр.
24 званичног часописа јеладске Цркве Ἐκκλησία од 11. VI. 1932 са чланком П. Н.
Тремпеласа: „Покренуто питанье о русским православним парохијама у Европи“,
који има везе и са питањем о јурисдикцији над православном диаспором.
У доста опширном (стр. 196—205) чланку писац у почетку излаже историју
сукоба између заменика руског патријарха митрополита Сергија и митрополита
руских цркава у Западној Европи Евлогија, и затим штити, како уопште позицију м.
Евлогија, тако специално његово потчињење патријарху цариградском.
Многе су пишчеве мисли у корист м. Евлогија правилне, али што се тиче
потчињености м. Евлогија п. цариградском, сви су пишчеви разлози овде слаби, јер
није могуће одбранити јавно нарушавање канонске норме. Те своје разлоге писац
наводи приликом критике другог одговора м. Сергија п. цариградском од 15. X. 1931
г. (бр. 7623), који је био наштампан у „Гласнику Српске Патријаршије“ (1932, бр. 12,
стр. 386—188).

‐ 44 ‐
С а д р ж а ј:
СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ:
ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ....................1
ГЛАВА I:
ИСТОРИЈАТ ПИТАЊА ........................................................................................................1
ГЛАВА II:
КРИТИКА ГРЧКЕ ТЕОРИЈЕ О ЈУРИСДИКЦИЈИ НАД ДИАСПОРОМ .................13
1. Шта кажу канони?.............................................................................................................13
2. Црквена икономија ...........................................................................................................22
ГЛАВА III:
ЈУРИСДИКЦИЈА НАД СРПСКИМ ЕПАРХИЈАМА ВАН ЈУГОСЛАВИЈЕ..............25
ADDENDA ..............................................................................................................................44
С а д р ж а ј: ..............................................................................................................................45
‐ 45 ‐

Troicki Jurisdikcija Nad Pravoslavnom Dijasporom PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Troicki Jurisdikcija Nad Pravoslavnom Dijasporom PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Troicki Jurisdikcija Nad Pravoslavnom Dijasporom PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ

он је забранио свештенодејство руским архијепископима Анастасију и Александру,

учвршћивање своје независности. Тако Митрополија Филипска оснивала је за

Српска јурисдикција у овим епархијама не само је створена надлежним

Међу тим између дужности епархијског епископа и дужности екзарха постоји

административне, него законодавне — Сверуског Помесног сабора (одлука

You might also like