~1~

Šarlejn Haris
Za ceo svet mrtva
SERIJAL PRAVA KRV
KNJIGA ČETVRTA

~2~
Mada je oni verovatno nikada neće pročitati, ova knjiga posvećena je svim
trenerima, i košarkaškim i fudbalskim i odbojkaškim, koji godinama i godinama
rade, često bez bilo kakve plate, pokušavajući da u našoj deci probude sportske
veštine i da u njih usade razumevanje sportskog nadmetanja. Blaženi da ste svi.
Zahvaljuje vam jedna od mama koje redovno stoje na tribinama i po kiši i po
ledu i po vrućini i dok ih napadaju komarci. No, ova se mama ponekada pita ko
li se sve nalazi u publici kada počnu noćna nadmetanja.

~3~
Zahvaljujem vikanima koji su mi na moj zahtev pružili čak i više podataka nego što
bih mogla da upotrebim - Mariji Limi, Sendili Lojd, Holi Nelson, Džin Honc i M R.
Murvu Selarsu. Zahvalnost dugujem i poznavaocima nekih drugih oblasti: Kevinu
Rajeru, koji o divljim svinjama zna više nego što većina ljudi zna o sopstvenim
kućnim ljubimcima; dr D. P. Lajl, koja mije ljubazno odgovorila na mnoga
medicinska pitanja; i naravno, Doris En Noris, kojoj se prvoj valja obratiti kada s u
vam potrebna saznanja o zvezdama. Ako sam kojim slučajem grešila pri upotrebi
podataka koje su mi ovi ljubazni ljudi pružili, daću sve od sebe da krivicu, nekako,
svalim na njih.

~4~
 Poruku sam pronašla zalepljenu za vrata kada sam se vratila kući s posla. Radila sam
popodnevnu smenu Kod Merloa, ali s obzirom na to da smo se nalazili već na koncu
decembra, rano se smračivalo. To znači da mi je Bil, moj bivši dečko poznatiji kao Bil
Kompton iliti Vampir Bil, kako ga većina stalnih posetilaca Merloove kafane zove, poruku
zasigurno ostavio u proteklih sat vremena. On vam, inače, ne ustaje dok ne padne mrak.
S Bilom se nisam videla više od nedelju dana, a nismo se baš razišli pod najlepšim
okolnostima. Pri prvom dodiru koverte s mojim imenom ispisanim na njoj, odmah sam se
osetila jadno i bedno. Čovek bi pomislio da nikada ranije nisam imala, a ni ostavila,
dečka, mada imam već dvadeset i šest godina.
A to vam je zapravo i istina.
Obični momci ne žele da izlaze s nekom čudakinjom poput mene. Narod o meni priča
da sam ćaknuta još otkad sam krenula u školu. A i to vam je zapravo istina.
No, to ne znači da me s vremena na vreme gosti kalane ne spopadaju. Muškarci ipak
vole da se napiju. Aja ne izgledam loše. Pa se desi da zaborave na predrasude o mom
statusu uvrnute devojke koja se večito smejucka.
Međutim, u životu mi je jedino Bil bio blizak u najintimnijem smislu. Rastanak s njim
strahovito me je povredio.
Kovertu sam otvorila tek kada sam sela za stari, izgrebani kuhinjski sto. I dalje sam
bila u kaputu, mada rukavice jesam skinula.
Najdraža Suki, hteo sam da svratim do tebe da porazgovaramo kada se koliko-toliko
oporaviš od nesrećnih događaja koji su nas zadesili početkom meseca.
„Nesrećnih događaja”, nje nego. Modrice su mi konačno izbledele, ali me je koleno i
dalje bolelo pri hladnom vremenu, a predosećala sam da će tako biti zauvek. Sve povrede
koje sam pretrpela zadesile su me tokom spasavanja mog nevernog dečka, kojeg je
zatočila skupina vampira u kojoj se nalazila i njegova bivša ljubav, Lorena. Još uvek
nisam doznala čime ga je Lorena toliko opčinila, pa da na njen poziv odjuri u Misisipi.
Verovatno ti se po glavi vrzmaju mnogobrojna pitanja o svemu što se dogodilo.
Još kako mi se vrzmaju!
Ako hoćeš da popričamo oči u oči, dođi do vrata i pusti me unutra.
Ijuuu! Tako nešto, vala, nisam očekivala. Razmislila sam o tome nekoliko trenutaka.
Iako više nisam verovala Bilu, shvatila sam da me ipak ne bi fizički povredio, pa sam
otišla do ulaznih vrata. Otvorivši ih, viknula sam: „Ajde dobro, možeš da uđeš.”
Izronio je iz šume koja je okruživala poljanu na kojoj mi se kuća nalazila. Pri samom
pogledu na njega sve me je zabolelo. Bil je bio plećat i vitak jer je čitav život proveo
obrađujući zemlju pokraj moje. Postao je takođe i čvrst i snažan u godinama provedenim
u građanskom ratu pre nego što je umro 1870. Nos mu je bio ravan kao da je upravo
sišao s neke grčke vaze. Kosa mu je bila tamnosmeđa, začešljana unazad, a oči mu behu
crne. Izgledao je isto kao i kada smo bili zajedno, a tako će zauvek i izgledati.
Malo je oklevao pred pragom, ali sam mu dala dopuštenje da uđe, pa se pomerih u
stranu kako bi mogao da prođe pored mene u dnevnu sobu prepunu starog, udobnog
nameštaja koja beše čista kao apoteka.
„Hvala ti”, reče mi onim svojim hladnim, glatkim glasom koji je u meni i dalje izazivao
trzaj nepatvorene požude. Mnogo je toga pošlo naopako između nas dvoje, ali nevolje
svakako nisu počele u krevetu. „Hteo sam da popričam s tobom pre nego što krenem.”
„Gde ideš?”, potrudih se da zvučim smireno poput njega.

~5~
 „U Peru. Po kraljičinoj naredbi.”
„I dalje radiš na onoj tvojoj... bazi podataka?”, ja o računarima skoro ništa nisam
znala, ali je Bil marljivo učio i radio kako bi se osposobio za rad na njima.
„Da. Moram da obavim još neka istraživanja. Jedan veoma stari vampir iz Lime
mnogo toga zna o pripadnicima naše vrste na južnom kontinentu, pa sam zakazao
sastanak s njim. Usput ću i da obiđem te krajeve, kad sam već tamo.”
Nekako sam potisnula poriv da Bilu ponudim flašu sintetičke krvi, što bi s moje
strane bilo kulturno. „Sedi”, rekoh mu, odsečno klimnuvši ka kauču. Ja sam sela na ivicu
stare fotelje koja se nalazila pokraj kauča. Potom je usledio muk, muk zbog kog sam
postala još svesnija svoje tuge.
„Kako je Baba?”, upitah na posletku.
„Trenutno je u Nju Orleansu”, reče mi Bil. „Kraljica ponekada voli da ga ugosti kod
sebe, a s obzirom na to da ga je tu kod nas bilo možda i previše u poslednjih mesec dana,
učinilo nam se kao dobra zamisao da ga pošaljemo negde drugde. Ali brzo će se vratiti.”
Babu biste prepoznali čim biste ga ugledali: njegovo lice svi dobro poznaju. Ali njegovo
povampirenje nije obavljeno baš najuspešnije. Verovatno bi bilo bolje da je dežurni u
mrtvačnici, koji je igrom slučaja bio vampir, naprosto zanemario sićušnu iskru života u
njemu. Ali s obzirom na to da je bio njegov veliki obožavalac, nije mogao da odoli
iskušenju, pa je sada čitava zajednica južnjačkih vampira razmenjivala Babu, trudeći se
da ga sakrije od javnosti.
Ponovo je usledio muk. U planu mi je pre toga bilo da skinem obuću i uniformu, da
navučem svoj mekani bademantil, i da gledam televiziju uz parče pice iz zamrzivača. Bio je
to skroman plan, ali je ipak bio moj. A eto, umesto toga, opet me spopadoše patnje.
„Ako imaš nešto da mi kažeš, najbolje bi bilo da zineš i kažeš”, rekla sam mu.
Klimnuo je, više za sebe. „Moram da ti objasnim”, reče. Spustio je svoje bele ruke u
krilo. „Lorena i ja smo... “
Nehotice sam se trgnula. Nisam želela da ikada u životu ponovo čujem to ime. On me
je šutnuo upravo zbog te Lorene.
„Moram da ti ispričam”, reče mi gotovo ljutito. Video je kada sam se trgla. „Pruži mi
priliku da ti ispričam.” Posle nekoliko sekundi mahnula sam mu rukom da nastavi.
„Razlog zbog kog sam otišao u Džekson kada me je pozvala bio je taj što naprosto
nisam mogao da se oduprem”, rekao mi je.
Odmah mi se podigoše obrve. Toga sam se, vala, već naslušala.
To vam zapravo znači - ,Ne mogu da se obuzdam”, ili „u tom mi se trenutku to učinilo
kao pravo rešenje, pošto sam razmišljao onim što mi se krije ispod pojasa a ne mozgom”.
„Nekada davno bili smo ljubavnici. Znam da ti je Erik rekao da vampirske veze obično
ne traju dugo, ali dok traju, izuzetno su snažne. Međutim, Erik ti nije kazao da je Lorena
bila vampirica koja me je preobrazila.”
„Misliš, koja te je prebacila na mračnu stranu?”, upitah, ali sam se odmah ugrizla za
jezik. Ovu temu ne smemo uzimati olako.
„Tako je”, složio se Bil uozbiljeno. „ posle toga smo bili zajedno, kao ljubavnici, što se
ne dešava baš uvek.”
„Ali ste se razišli...”
„Da, pre osamdeset godina došli smo do tačke u kojoj više nismo mogli međusobno da
se podnosimo. Posle toga više nisam viđao Lorenu, ali sam, naravno, znao gde je i kako
je.”
„Pa, naravno”, rekoh bezizražajno.
„Ali sam morao da odgovorim na njen poziv. To je potpuno neizbežno. Kada te pozove
onaj ko te je stvorio, moraš da odgovoriš”, glas mu je zazvučao usplahireno.

~6~
 Klirmula sam mu, praveći se da ga razumem, ali kanda u tome baš i nisam uspela.
„Ona mi je naredila da te napustim”, reče zagledavši se svojim smeđim očima pravo u
moje oči. „Rekla mi je da će te ubiti ako to ne učinim.”
Polako sam počela da gubim živce. Ugrizla sam se za obraz, i to baš snažno, ne bih li
se nekako usredsredila. „ onda si, bez bilo kakvog objašnjenja ili razgovora sa mnom,
odlučio šta bi bilo najbolje za mene i za tebe.”
„Morao sam”, reče. „Morao sam da učinim kako kaže. Znao sam da je u stanju da te
povredi.”
„Pa, bar si povodom toga u pravu.” Lorena je, zapravo dala sve od sebe da me strpa u
grob. Ali sam ja nju prva sredila, doduše jeste da sam imala sreće, ali ipak sam je sredila.
„I ti me sada, eto, više ne voliš”, reče Bil, s gotovo neprimetnom sumnjom u glasu.
Nisam znala šta da mu tačno odgovorim.
„Ne znam”, rekoh mu. „Nisam mislila da ćeš hteti da mi se vratiš. Na kraju krajeva, ja
sam ti ubila mamu.” I u mom se glasu pojavio tračak sumnje, ali za razliku od njega, ja
sam uglavnom bila ogorčena.
„Onda nam je potrebno još malo vremena. Kada se vratim, ponovo ćemo pričati ako
budeš htela. Poljubac za oproštaj?”
Sramota me je da priznam, ali sam silno želela ponovo da ga poljubim. No, to je bila
užasna zamisao, i čak mi se i sama činjenica da sam tako nešto poželela činila
pogrešnom. Ustali smo, te ga ovlaš poljubih u obraz. Njegova se bleda koža presijavala
onim blagim odsjajem koji je vampire razlikovao od ljudi. Iznenadila sam se kada sam
jednom ranije otkrila da ga većina ljudi ne vidi kao što ja mogu.
„Viđaš se s onim vukodlakom?”, upitao me je, kada je već gotovo izašao kroz vrata.
Zazvučao mi je kao da je te reči morao na silu da iščupa iz sebe.
„S kojim?”, upitah ga, odolevši iskušenju da trepnem okicama. Nije zaslužio odgovor,
a toga je i sam bio svestan. „Koliko ćeš dugo biti odsutan?”, upitah ga oštrim tonom, te me
je zamišljeno pogledao.
„Nisam siguran. Možda neke dve nedelje”, odgovorio je.
„Možda se čujemo kada se vratiš”, rekoh mu okrenuvši lice od njega. „Da ti vratim
ključ”, zavukla sam ruku u torbicu.
„Ne, ne, ostavi ga, molim te, kod sebe”, rekao mi je. „Možda ti zatreba dok ne budem
tu. Slobodno se posluži kućom ako poželiš. Pisma će mi zadržati u pošti dok se ne vratim,
a mislim da sam sredio i sve ostale tričarije.”
Dakle, ja sam za njega bila tričarija. Jedva sam nekako zaustavila nalet besa koji je u
poslednje vreme stalno pretio da mi se otrgne kontroli.
„Srećan put”, rekoh mu ledenim glasom, te zalupih vrata za njim. Vratila sam se
nazad u spavaću sobu. Bademantil me je čekao da ga obučem, a televizor da ga upalim.
Tako mi svega, ima da se držim svog plana!
Ali dok sam stavljala picu u rernu, nekoliko sam puta ipak morala da obrišem obraze.

~7~
 1.

Novogodišnja žurka u Merloovoj kafani konačno je, ali konačno, bila gotova. Iako je
vlasnik kafane Sem Merlo zamolio sve članove osoblja da to veče dođu na posao, samo
smo Holi, Arlin i ja odgovorile na njegov poziv. Čarlsi Tuten rekla je da je previše matora
da bi preživela sve ono što mora da se izdrži tokom proslave Nove godine, Danijela se još
odavno dogovorila da ode na neku svečanu zabavu sa svojim momkom, a nova radnica
mogla je da počne da radi tek za dva dana. Pretpostavljam da je Arlin, Holi i meni novac
bio potrebniji od dobre zabave.
A ja ionako nisam dobila pozivnicu ni za šta drugo. A kad radim Kod Merloa, deo sam
čitave scenografije, pa se bar donekle osećam uklopljeno.
Počela sam da metem razbacane papiriće, iznova podsećajući sebe da ne prigovaram
Semu što je kupio sve te kesice s konfetama. Svi smo bili prilično jasni u vezi s tim, ali je
čak i dobrodušni Sem sada pokazivao znakove iscrpljenosti, pa sam rešila da mu ipak
pomognem. A ne bi ni bilo pravedno da sve spremanje ostavimo Teriju Belfloru, mada
čišćenje i brisanje podova jeste bio njegov posao.
Sem je prebrojavao novac u kasi, stavljajući ga u kesu kako bi mogao da ga odnese u
banku iste noći. Delovao mi je umorno ali zadovoljno.
Otvorio je svoj mobilni telefon. „Kenja? Spremna da me otpratiš do banke? Važi,
vidimo se za minut kod stražnjih vrata.” Kenja, naša policajka, često je pratila Sema do
noćnog depoa u banci, pogotovo kada smo, kao večeras, imali veliki obrt.
I ja sam bila zadovoljna zbog novca koji sam zaradila. Nakupila sam dosta bakšiša.
Činilo mi se da sam nakupila možda i tri stotine dolara, ili čak i više, a bio mi je potreban
svaki peni. Verovatno ću i uživati u prebrajanju novca kada se vratim kući, ako uopšte
budem dovoljno prisebna i budna za takav posao. Buka i larma na zabavi, neprestano
trčkaranje od šanka do stolova i do kuhinjskog prozorčeta, gomila nereda koji smo morali
da počistimo, neprestano zujanje i brujanje svih tih mozgova... sve se to urotilo protiv
mene iscrpivši me. Pred kraj zabave već sam bila previše umorna da bih zaštitila svoj
siroti mozak, pa se mnogo tuđih misli probilo do njega.
A nije lako biti telepata. A, najčešće nije ni zabavno.
Večeras je bilo gore nego inače. Ne samo da su kafanski gosti, koje sam mahom sve
već godinama poznavala, bili raskalašno raspoloženi već se našlo i mnogo novosti koje su
mnogi naprosto morali da mi prenesu.
„Čujem da ti je momak otišo u Južnu Ameriku”, rekao mi je prodavač kola Čak Bičam
sa zlokobnim odsjajem u očima. „Sigurno ćeš biti mnogo usamljena bez njega kad odeš
kući.”
„Nudiš se da preuzmeš njegovo mesto, Čak?”, upitao ga je čovek koji je sedeo pored
njega za šankom, te se oboje zagrohotaše kao pravi mužjaci.
„Ne, Terele”, rekao mu je prodavač kola. „Ne zanimaju me vampirske mrvice.”
„Ili ćete biti učtivi ili letite kroz vrata”, rekoh im odlučno. Osetila sam neku toplinu na
leđima, pa sam istog trena znala da se moj šef Sem Merlo zagledao u njih preko mog
ramena.
„Neke nevolje?”, pitao je.
„Sad su baš hteli da mi se izvine”, rekla sam gledajući Čaka i Terela pravo u oči.
Oborili su poglede ka svom pivu.

~8~
 „Izvinjavamo se, Suki”, promrmljao je Čak, a Terel složno pognu glavu. Klimnuvši im,
okrenula sam se da preuzmem neku drugu narudžbinu. Ali ipak su uspeli da me povrede.
A to im je i bio cilj.
Srce mi je bilo slomljeno.
Bila sam ubeđena da većina stanovnika Bon Tempsa u Luizjani nije znala za naš
raskid. Bil zasigurno nije imao naviku da unaokolo blebeće o svojim ličnim stvarima, a
nisam je imala ni ja. Arlin i Tara su, naravno, znale nešto malo, pošto svojim najboljim
drugaricama morate da kažete kada raskinete s momkom, pa makar im i ne otkrili
najzanimljivije pojedinosti (kao na primer onu da ste ubili ženu zbog koje vas je ostavio.
Ali ja tu nisam imala izbora. Stvarno nisam). Tako da su svi koji su mi govorili da je Bil
napustio zemlju, pretpostavljajući da ja za to još nisam čula, bili naprosto pakosni.
Pre ove Bilove posete mojoj kući, poslednji put sam ga videla kada sam mu odnela
diskete i računar koje je bio sakrio kod mene. Odvezla sam se kod njega u smiraj dana
kako mu sva ta tehnika ne bi dugo stajala na tremu. Sve njegove stvari ostavila sam mu
pokraj vrata u velikoj vodootpornoj kutiji. Izašao je napolje kada sam već krenula kolima
iz dvorišta, ali se nisam zaustavila.
Neka zla žena sve bi te diskete predala Bilovom šefu Eriku. Još gora žena zadržala bi
diskete i računar, nakon što bi povukla poziv i Bilu i Eriku da mogu da joj uđu u kuću.
Ali ja sam sebi ponosno rekla da nisam zla žena.
A ako već razmišljamo praktički, Bil je naprosto mogao da unajmi nekog čoveka da mi
provali u kuću i da uzme njegove stvari. Ali mislim da on to ne bi uradio. No, ipak su mu
bile preko potrebne, jer bi mogao da ima problema sa šeficom svog šefa. Priznajem da
imam preku narav, možda čak i gadnu kada me izazovu. Ali osvetoljubiva sigurno nisam.
Arlin često zna da mi kaže da sam previše fina i to na sopstvenu štetu, mada je ja
uveravam da nije tako (Tara mi to nikada ne kaže, što znači da me ona možda bolje
poznaje). Natmurila sam se čim sam shvatila da će Arlin u nekom delu haotične večeri
čuti da je Bil otišao. I tako je i bilo, dvadesetak minuta nakon Čakovog i Terelevog
podrugivanja, progurala se kroz masu kako bi me pomilovala po leđima. „Ma, ionako ti taj
ledeni nitkov nije potreban”, rekla mi je. „Šta je on to ikada uradio za tebe?”
Slabo joj klimnuh glavom kako bih joj pokazala koliko cenim njenu podršku. Ali su mi
onda s jednog stola zatražili dva viskija, dva piva i jedan džin-tonik, pa sam morala da
požurim, što mi je odlično došlo. Nakon što sam im odnela pića, i sama sam sebi postavila
isto pitanje. Sta je Bil uradio za mene?
Odnela sam vrčeve s pivom do dva stola pre nego što sam uspela sve da odmerim.
Upoznao me je sa seksom, u čemu sam zaista uživala. Upoznao me je i s mnogim
drugim vampirima, u čemu nisam uživala. Spasao mi je život, mada, kada bolje
razmislim, ne bih nikada ni bila u opasnosti da nisam izlazila s njim. Ali sam i ja spasla
njegov jedanput ili dvaput, što znači da mu nisam ništa dugovala. Zvao me je „srculence”,
a u nekim trenucima to je stvarno i mislio.
„Ništa”, promrmljala sam brišući prosutu pinja koladu i pružajući poslednji čisti
peškirić ženi koja ju je prosula, pošto joj je veći deo završio na suknji. „Nije ništa uradio za
mene.” Nasmešivši se, klimnula mi je glavom očito misleći da joj pružam podršku u svoj
toj gužvi. Kafana je bila previše bučna i krcata da bi bilo šta čula, što je meni odgovaralo.
Ali ipak će mi biti drago kada se Bil vrati. Na kraju krajeva, on mi je bio najbliži
komšija. Naše najstarije gradsko groblje razdvajalo je naše posede, koji su se pružali duž
seoskog puta južno od Bon Tempsa. A bez Bila ja sam tamo bila sama-samcijata.
„Čujem da je u Peruu”, reče mi moj brat Džejson. Grlio je svoju pratilju za to veče,
neku nisku, mršavu crnokosu dvadesetjednogodišnjakinju iz neke zabiti (tražila sam joj
ličnu kartu pre nego što sam joj dala piće). Dobrano sam je pogledala. Džejson to nije
znao, ali je bila neka vrsta preobraziteljke. Njih lako uočim. Bila je privlačna, ali se pri
punom mesecu preobražavala u nešto s perjem ili krznom. Zapazila sam da joj je Sem

~9~
uputio upiljeni pogled kada se Džejson okrenuo leđima da je podseti da pazi kako se
ponaša na njegovoj teritoriji. Ona mu je zainteresovano uzvratila isti takav pogled. Stekla
sam utisak da se nije preobražavala u cicamacu ili u vevericu.
Palo mi je na pamet da joj se uvučem u mozak i da pokušam da je oslušnem, ali to s
preobraziteljima nije tako lako. Njihove misli su žestoke i usijane, mada s vremena na
vreme možete da im pohvatate emocije. 1sto važi i za vukodlake.
Sem se, recimo, pretvara u škotskog ovčara kada se na nebu pojavi jarki okrugli
mesec. Ponekada dotrči sve do moje kuće, pa ga nahranim ostacima od večere i pustim ga
da odrema na zadnjem tremu ako je vreme lepo ili u dnevnoj sobi ako je vreme loše. Vise
ga ne puštam u moju spavaću sobu jer se probudi skroz nag. Doduše, i u tom stanju je
veoma zgodan, ali mi naprosto nije potrebno da me sopstveni šef stavlja na takvo
iskušenje.
Te noći mesec nije bio pun, pa će Džejson biti siguran. Rešila sam da mu ne kažem
ništa o njegovoj pratilji. Svi mi imamo pokoju tajnu. Njena je naprosto bila upečatljivija od
drugih.
Pored pratilje mog brata, i samog Sema, u novogodišnjoj noći u kafani Kod Merloa bila
su još dva natprirodna bića. Jedno od njih beše neka prekrasna žena, visoka bar metar i
osamdeset, s dugačkom talasastom crnom kosom. Zanosno obučena u pripijenu
narandžastu haljinu dugačkih rukava, došla je sama, pa je krenula da se upoznaje sa
svim tipovima u kafani. Nisam znala šta je tačno, ali sam po signalima iz njenog mozga
znala da nije ljudsko stvorenje. Drugo biće bio je vampir koji je došao sa skupinom mladih
ljudi koji su mahom imali dvadesetak godina. Nijedno od njih nisam poznavala. Samo se
po ponekom iskošenom pogledu pokojeg gosta moglo primetiti prisustvo vampira. To je bio
dokaz koliko se promenio stav ljudi za svega nekoliko godina od Velikog otkrića.
Pre gotovo tri godine u večeri Velikog otkrića vampiri su se pojavili na televiziji u svim
državama sveta kako bi objavili svoje postojanje. Bilo je to veće tokom kog su mnoga naša
nagađanja odbačena u stranu kako bi na scenu stupila neka nova.
To iznenadno stupanje u javnost bilo je podstaknuto japanskim otkrićem sintetičke
krvi kojom vampiri mogu da zadovolje svoje potrebe. Nakon Velikog otkrića u Sjedinjenim
Američkim Državama bilo je mnogo političkih i društvenih trvenja tokom prilično
nelagodnog procesa prihvatanja naših novih sugrađana, koji su, eto, igrom slučaja bili
mrtvaci. A za javnost, vampiri imaju posebno objašnjenje svog stanja - oni tvrde da im
određena alergija na sunčevu svetlost i beli luk izaziva ozbiljne metaboličke promene, ali
ja sam lično videla i naličje vampirskog sveta. Moje oči sada vide mnogo toga što većina
ljudskih bica nikada ne vidi. Slobodno me pitajte da li su me moja saznanja usrećila.
Nisu.
Ali moram da priznam da mi je svet sada mnogo zanimljiviji. Ja vam mnogo vremena
provodim sama (pošto mene baš i ne biste mogli nazvati Normalnom Normalnović), pa su
mi nove teme za razmišljanje uvek dobrodošle. Sto ne važi i za strah i opasnost. Videla
sam pravo lice vampira, a doznala sam i za vukodlake, preobrazitelje i mnoge druge stvari.
Vukodlaci i preobrazitelji više vole da ostanu u senci, bar je sada tako, jer žele da vide
kako će se izlazak vampira u javnost pokazati.
Eto, vidite, imala sam dosta tema za razmišljanje dok sam sakupljala tacne pune čaša
i krigli i punila i praznila mašinu za pranje posuđa kako bih pripomogla Taku, našem
novom kuvaru (pravo ime mu je Alfons Petacki, pa nije ni tako čudno što više voli da ga
zovu Tak). Kad smo bili pri kraju s pospremanjem i kada se i ta dugačka noć konačno
završila, zagrlila sam Arlin i poželela joj srećnu Novu godinu, a ona mi je uzvratila zagrljaj.
Holi je dečko čekao kod ulaza za zaposlene u stražnjem delu zgrade, pa nam je mahnula
navlačeći kaput pre nego što će požuriti napolje.
„Šta ste poželele za Novu godinu, dame?”, upitao nas je Sem. Kenja se već bila
naslonila na šank čekajući ga smirenog ali i budnog lica. Kenja je kod nas ručala gotovo

~ 10 ~
svakog dana sa svojim partnerom Kevinom, koji je bio isto onoliko bled i mršav koliko je
ona bila crna i punačka. Sem je počeo da diže stolice na stolove kako bi Teri Belflor, koji je
dolazio rano u zoru, mogao da prebriše pod.
„Dobro zdravlje i pravog čoveka”, reče mu Arlin dramatično, stavivši ruke preko srca,
pa se nasmejasmo. Arlin je već pronašla dosta muškaraca, i udavala se čak četiri puta, ali
je i dalje tragala za onim pravim. Iz glave sam joj već načula kako je smatrala da bi Tak
mogao biti baš taj. To me je malo prepalo, pošto nisam ni znala da se zagledala u njega.
Iznenađenost mi se videla i na licu, pa mi Arlin reče nesigurnim glasom: „Misliš da bi
trebalo da dignem ruke od njega?”
„Ma, kakvi”, rekoh brže-bolje koreći sebe što nisam bolje prikrila izraz na licu. Sve je
to bilo zbog premorenosti „Sigurna sam da će ti se to desiti baš ove godine, Arlin.”
Nasmešila sam se jedinoj crnoj policajki Bon Tempsa: „Moraš nešto da poželiš za Novu
godinu, Kenja. Ili da doneseš neku važnu odluku.”
„Ja ti uvek poželim da bude mira između muškaraca i žena”, reče Kenja. „To bi mi
olakšalo posao. A što se odluke tiče, rešila sam da ove godine u dizanju tegova doguram
do šezdeset kila.”
„Opa”, reče Arlin. Njena je farbana crvena kosa delovala kao potpuna suprotnost
Semovoj prirodnoj kovrdžavoj riđezlatnoj kosi kada su se na brzaka zagrlili. Nije bio
mnogo viši od Arlin, mada je ona visoka oko stotinu i sedamdeset centimetara, za pet više
od mene. „Ja sam odlučila da skinem pet kilograma.” Svi smo se nasmejali. Arlin je to već
četiri godine bila glavna odluka. „A ti, Seme? Imaš neke želje i odluke?”, upitala ga je.
„Imam sve što mi je potrebno”, rekao je, a ja odmah osetih kako do mene dopire plavi
talas iskrenosti. „Želja mi je da sve ostane ovako kako je. Kafana odlično posluje, volim
život u svojoj prostranoj kamp kućici, a narod je ovde dobar kao i bilo koji drugi narod.”
Okrenula sam se kako bih prikrila osmeh. Bila je to prilično dvosmislena izjava.
Narod Bon Temsa zaista jeste bio dobar kao i bilo koji drugi narod.
„A ti, Suki?”, upitao me je. Arlin, Kenja i Sem zagledaše se u mene. Ponovo sam
zagrlila Arlin pošto volim to da radim. Mlađa sam od nje desetak godina, možda i više, jer
imam neke svoje sumnje iako Arlin tvrdi da ima trideset i šest, ali smo drugarice još otkad
smo zajedno počele da radimo Kod Merloa nakon što je Sem kupio ovu kafanu pre
otprilike četiri godine.
„Reci, reci”, kazala je Arlin ohrabrujući me. Sem me je obgrlio rukom. Kenja se
nasmešila, ali je odmah potom odšetala do kuhinje da malo popriča s Takom.
Uhvativši se za prvo što mi je palo na pamet, podelila sam svoju želju s njima. „Samo
želim da više ne dobijem batine”, rekla sam, kada su umor i kasni sati iznedrili iz mene
nepromišljeni izliv iskrenosti. „Ne želim opet u bolnicu. Ne želim više da vidim lekare.” A
nisam želela ni da ikada više pijem vampirsku krv, koja može začas posla da vas isceli, ali
zato uzrokuje i raznorazne nuspojave. „Tako da mi je želja da se držim što dalje od
nevolja”, rekoh im odlučno.
Arlin mi se učinila prilično zatečena, a Sem mi se učinio... ma, za njega uopšte ne
znam. No, s obzirom na to da sam zagrlila Arlin, zagrlila sam i njega, te osetih jačinu i
toplinu njegovog tela. Za Sema vam se čini da je sitan sve dok ga ne vidite kako bez
košulje iz kamiona vadi kutije s robom. Veoma je snažan, zategnute građe, a telesna
temperatura mu je prirodno veoma visoka. Osetila sam njegov poljubac u kosi, a potom
svi poželesmo laku noć jedni drugima i krenusmo napolje kroz stražnja vrata. Semov
kamionet bio je parkiran ispred njegove kamp prikolice, koja je pod pravim uglom
postavljena iza Merloove kafane. Međutim, on se sada ukrcao u Kenjina policijska kola
kako bi se odvezli do banke. Ona će ga potom vratiti kući, pa će konačno moći da se sruši
u krevet. Satima je bio na nogama, kao i svi mi ostali.
Dok smo Arlin i ja otključavale naša kola, primetila sam da je Tak čekao u svom
starom kamionetu: mogla sam se opkladiti da će krenuti s Arlin do njene kuće.

~ 11 ~
 Uz poslednje „Laku noć”, koje je proletelo kroz studenu noćnu tišinu Luizjane, svi
smo se razišli kako bi svako otpočeo svoju novu godinu.
Skrenula sam na Kolibrijev put kako bih. stigla do svoje kuće koja se nalazi na
otprilike pet kilometara jugoistočno od kafane.
Osetia sam strahovito olakšanje što sam se konačno našla sama, te počeh i mentalno
da se opuštam. Farovi mojih kola osvetlili su gusta stabla borova koja su činila žilu
kucavicu ovdašnje drvne industrije.
Noć je bila krajnje hladna i mračna. A napolju na seoskom putu, naravno, nema
bandera. Nigde nije bilo ni žive duše. Mada sam govorila sebi da moram da motrim na
jelene koji bi mogli da mi izlete na put, ipak sam uključila autopilota. Po glavi su mi se
vrzmale vrlo proste misli vezane za umivanje lica, navlačenje najtoplije spavaćice i
uvlačenje u krevet.
A onda se nešto belo pojavilo pred farovima mog starog automobila.
Oteo mi se uzdah čim sam se trgla iz svoje omamljenosti toplinom i tišinom koje su
me čekale kod kuće.
Ugledala sam nekog muškarca kako trči: u tri sata ujutro prvog januara, on vam je
trčao po seoskom drumu kao da mu život visi o koncu.
Usporila sam pokušavajući da smislim šta mi je činiti. Ipak sam bila sama, potpuno
nenaoružana žena. Ako ga juri nešto grozno, moglo bi i mene da spopadne. A s druge
strane, nisam mogla da ne pomognem nekome ko je u nevolji. U trenu, pre nego što ću se
zaustaviti pored njega, primetila sam da je taj muškarac bio visok, plav i obučen samo u
farmerke. Zakočivši, nagnula sam se kako bih spustila prozor sa suvozačeve strane.
„Mogu li vam pomoći?”, doviknula sam. Uputio mi je uspaničeni pogled pre nego što
će nastaviti da trči.
Ali ja sam u tom trenutku shvatila o kome je reč. Iskočivši iz kola, dala sam se za
njim.
„Eriče”, viknula sam. Ja sam!”
Naglo se okrenuo, te zasikta prema meni isukanih očnjaka.
Toliko sam se naglo zaustavila da sam se čak i zateturala ispruživši ruke ispred sebe
kao znak da mu ne želim zlo. A, naravno, da je Erik kojim slučajem rešio da me napadne,
bila bih mrtva žena. Eto šta vam se desi kada izigravate dobrog samarićanina.
Ali, zašto me Erik nije prepoznao? Poznavali smo se već mnogo meseci. Bio je Bilov šef
u vrlo složenom vampirskom poretku koji sam tek počela da upoznajem. Erik je bio šerif
Pete oblasti i bio je vampir u usponu. A isto tako je bio i prezgodan i znao je žestoko dobro
da se ljubi, ali u datom trenutku sve te njegove osobine baš i nisu bile najuočljivije. Ja
sam pred sobom videla samo očnjake i snažne šake iskrivljene u obliku kandži. Erik je bio
potpuno uzbunjen, ali mi se činilo da se uplašio mene isto koliko i ja njega. Nije skočio u
napad.
„Dalje od mene, ženo”, upozorio me je. Glas mu je zazvučao kao da ima upalu grla,
promukao i hrapav.
„Šta radiš tu?”
„Ko si ti?”
„Vrlo dobro znaš ko sam. Šta ti je? Šta tražiš čak ovde bez kola?” Erik je inače vozio
prefinjenu korvetu, što je bilo skroz u njegovom fazonu.
„Ti me znaš? Ko sam ja?”
E, time me je, vala, zatekao. Nije mi zvučao kao da se zafrkava. Rekla sam mu
oprezno: „Naravno da te znam, Eriče. Osim ako nemaš jednojajčanog blizanca. A nemaš,
zar ne?”

~ 12 ~
 „Ne znam.” Spustio je ruke, polako uvukao očnjake i uspravio se iz pognutog položaja,
te osetih da se atmosfera našeg susreta znatno poboljšala.
„Ne znaš da li imaš brata ili ne?”, i sama sam bila poprilično izgubljena.
„Ne. Ne znam. Zovem se Erik?”, pod odsjajem mojih farova delovao je zaista žalosno.
„Ooo”, na pamet mi nije palo ništa pametnije što bih mogla da kažem. „Ljudima se
predstavljaš kao Erik Nortman. Kako si se zadesio tu?”
„Ni to ne znam.”
Kanda je počeo da se ponavlja. „Stvarno? Ničega se ne sećaš?” Pokušala sam da
potisnem osećaj da bi u bilo kom trenutku mogao da mi se isceri, da sve objasni i da
počne da se smeje i da me na kraju uvuče u neke nevolje zbog kojih bih ja opet završila...
prebijena.
„Stvarno.” Zakoračio je prema meni, te me je pri pogledu na njegove ogoljene bele
grudi u nekom saosećanju protresla jeza. A isto tako primetih (nakon što me je prošao
strah) koliko je izgubljeno delovao. Bio je to izraz koji nikada ranije nisam videla na licu
vazda samouverenog Erika, te osetih neopisivu tugu.
„Ali znaš da si vampir, je li tako?”
„Da”, učinio mi se iznenađen mojim pitanjem. „A ti nisi.”
„Nisam, ja sam ljudsko biće, i moram biti sigurna da me nećeš povrediti. Mada si to
već mogao da učiniš da si hteo. Ali veruj mi da smo u neku ruku prijatelji, iako se ti toga
možda ne sećaš.”
„Neću te povrediti.”
Podsetila sam sebe da je verovatno na stotine, pa i hiljade, ljudskih bića čulo iste te
reči pre nego što im je Erik izgrizao vratove. Ipak, činjenica je da vampiri ne moraju da
ubijaju posle svoje prve godine. Pokoji gutljaj tu i tamo, to im je kasnije norma. Pošto je
delovao toliko pogubljeno, bilo je teško upamtiti da bi me mogao raskomadati golim
rukama.
Bilu sam jednom rekla da bi vanzemaljcima najpametnije bilo da (prilikom osvajanja
Zemlje) dođu kod nas prerušeni u zekepeke.
„Hajde, uđi u kola pre nego što se smrzneš”, rekoh mu. Opet mi se javio onaj osećaj
da ću biti uvučena u nešto što me se ne tiče, ali nisam znala šta drugo da uradim.
„Stvarno te znam?”, rekao je kao da je oklevao da uđe u automobil s nekim toliko
opasnim poput žene skoro dvadeset centimetara niže, mnogo kilograma lakše i nekoliko
vekova mlađe od njega.
„Da”, rekoh mu ne uspevši da potisnem tračak nestrpljenja u glasu. Nisam bila
nimalo zadovoljna, jer sam i dalje napola sumnjala da je sve to neka njegova neobjašnjiva
smicalica. „Hajde, Eriče. Smrzavamo se i ti i ja.” Doduše, nije da vampiri osećaju razlike u
temperaturi, ali je čak i Erikova koža delovala naježeno. A naravno da i mrtvaci mogu da
se smrznu. Preživeli bi oni to, pošto mogu da prežive skoro sve redom, ali koliko sam
shvatila, ipak osećaju bol. „O bože, Eriče, pa ti si i bosonog!”, to sam tek tada primetila.
Uhvatila sam ga za ruku, pošto mi je dopustio da mu se dovoljno približim. Potom mi
je dopustio i da ga odvedem do automobila i da ga strpam na suvozačko sedište. Krenuvši
na drugu stranu, rekla sam mu da podigne prozor, što je i učinio nakon što je čitav minut
proučavao mehanizam.
Sagnula sam se na zadnje sedište da uzmem stari štrikani ogrtač koji sam zimi tamo
držala (da imam kada idem na utakmice ragbija i tome slično), pa ga prebacih oko njega.
On, naravno, nije drhtao od hladnoće, pošto je vampir, ali ja naprosto više nisam mogla
da gledam toliko ogoljene kože pri ovakvim temperaturama. Uključila sam grejanje do
daske (što vam kod mojih starih kola i ne znaci mnogo).

~ 13 ~
 Zbog Erikove ogoljene kože nikada mi ranije nije bilo hladno, štaviše, kada sam ranije
imala prilike da vidim ovoliki deo Erikovog tela, osećala sam se sasvim suprotno. Sve me
je to toliko ošamutilo da sam se čak i nasmejala, ne uspevši da se obuzdam.
Prepavši se, pogledao me je iskosa.
„Ti si poslednja osoba koju bih očekivala da zateknem ovde”, rekoh mu. „Došao si
ovamo da se vidiš s Bilom? Jer on ti inače nije tu?”
„S Bilom?”
„Vampirom koji živi tu? Mojim bivšim dečkom?” Odmahnuo je glavom. Sad je ponovo
bio preplašen. „Ne znaš kako si dospeo ovamo?” Ponovo je odmahnuo glavom.
Morala sam da uložim mnogo truda kako bih razmislila, ali na kraju se sve završilo
samo na trudu. Bila sam sasvim iznurena. Mada u sebi jesam osetila nalet adrenalina
kada sam ugledala neku priliku kako trči po mračnom putu, taj se nalet već dobrano
usporio. Stigavši do skretanja ka mojoj kući, skrenula sam nalevo krivudajući kroz
mračnu i tihu šumu po mom lepom ravnom puteljku za koji je, zapravo, sam Erik
nedavno platio da bude posut novim šljunkom za mene.
I upravo je zato Erik sada i sedeo u mojim kolima umesto da trčkara po šumi poput
nekog golemog belog zeca. Imao je dovoljno pameti i razumevanja da mi da nešto što sam
zaista želela (doduše, mesecima je takođe želeo i da legnem u krevet s njim, ali mi je ovaj
prilazni puteljak dao jer mi je bio potreban).
„Evo nas”, rekla sam skrenuvši iza svoje stare kuće. Isključila sam motor. Na svu
sreću, nisam zaboravila da ostavim svetla napolju pre nego što sam tog popodneva
krenula na posao, pa sada nismo sedeli u potpunoj tami.
„Tu živiš?”, bacio je pogled ka čistini na kojoj se uzdizala moja stara kuća, naizgled
nervozan što će iz automobila morati da ode do stražnjeg ulaza.
„Da”, rekla sam razdraženo.
On mi je na to uputio samo jedan pogled, pokazavši mi beonjače oko svojih plavih
zenica.
„Ma, hajde samo”, rekla sam bez imalo takta. Izašla sam iz automobila kako bih se
stepenicama popela do zadnjeg trema, koji inače ne zaključavam, pošto ne znam zašto bih
zaključavala zastakljeni zadnji trem. Ali unutrašnja vrata zaključavam, te ih posle kraćeg
petljanja otvorih i napolje pokulja svetlo koje ostavljam upaljeno u kuhinji. „Možeš da
uđeš”, rekla sam mu kako bi mogao da mi pređe preko praga. Dotrčao je za mnom i dalje
obavijen mojim štrikanim ogrtačem.
Pod kuhinjskim lusterom, Erik je izgledao prilično tugaljivo. Onako bosonogom
krvarila su mu stopala, što ranije nisam primetila. „Ooo, Eriče”, rekoh rastuženo, te uzeh
šerpu iz ormara i pustih toplu vodu u sudoperi. Brzo će mu to isceliti, kao i svim ostalim
vampirima, ali ipak sam morala da ga operem. I farmerke su mu bile prljave oko poruba.
„Svuci ih”, rekla sam mu znajući da će ih uvlažiti ako natopi stopala dok je još obučen.
Bez tračka bilo kakvog vragolastog osmeha ili bilo kakve druge naznake da mu se
dopada razvoj događaja, Erik je skinuo farmerke. Bacila sam ih napolje na trem da ih
sutra ujutru operem, trudeći se da ne buljim u svog gosta koji je sada na sebi imao jedino
donji veš koji je u svakom slučaju bio preteran - jarkocrvene plitke gaćice, čija se
rastegljivost našla na velikoj probi. Eto mi još jednog velikog iznenađenja. Erika sam samo
jednom pre toga videla u donjem vešu, a mislim da ni taj jedan put nisam smela, a tada je
bio tip koji nosi svilene bokserice. Zar muškarci tako brzo menjaju stil?
Bez bilo kakvog šepurenja i komentarisanja, vampir je svoje bledo telo ponovo obavio
mojim štrikanim ogrtačem. Hmmm. Sad sam bila ubeđena da nije pri sebi, pošto bolji
dokaz od tog nisam mogla dobiti. Erik vam je predstavljao više od stotinu i osamdeset
centimetara nepatvorene lepote (bele mermerne lepote), i bio je potpuno svestan toga.

~ 14 ~
 Pokazah mu na stolicu s naslonom pored kuhinjskog stola. Poslušno ju je izvukao, pa
je seo. Čučnula sam kako bih spustila šerpu na pod, te mu nežno spustih velika stopala u
vodu. Erik je prostenjao kada mu je toplina obavila kožu. Pretpostavljam da i vampir može
da oseti razliku. Uzela sam čistu krpu ispod sudopere i malo tečnog sapuna, pa sam mu
oprala noge. Nisam žurila, pošto sam pokušavala da smislim šta mi je činiti.
„Bila si napolju po mraku”, primetio je nekim opreznim tonom.
„Vraćala sam se kući s posla, kao što mi i vidiš po odeći”, nosila sam našu zimsku
uniformu - belu majicu s ovalnim izrezom oko vrata i dugačkim rukavima, koja je preko
levog dela grudi imala izvezen naziv Merloova kafana, i koju sam nosila upasanu u crne
pantalone.
„Žene ne bi smele da budu napolju u ovo doba noći”, rekao je s neodobravanjem.
„Stvarno?”
„Da, žene su podložnije napadima od muškaraca, pa bi trebalo da budu zaštićenje...”
„Ne, ne, nisi me shvatio. Slažem se s tobom. Meni ne moraš da pridikuješ na tu temu,
jer ni sama ne želim da radim noću ovoliko kasno.”
„Pa, zašto si onda bila napolju?”
„Potreban mi je novac”, rekla sam mu obrisavši ruku, pa sam izvukla smotujak
novčanica iz džepa i spustila ga na sto dok ga ne zaboravim. „Moram da održavam kuću,
kola su mi već stara, a moram da namirim i poreze i osiguranje. Kao i svi ostali ljudi”,
dodala sam da ne pomisli da se žalim. Mrzim da se jadam, ali sam me je pitao.
„Zar nemaš muškarca u porodici?”
S vremena na vreme izgleda da njihova starost ipak ispliva na površinu. „Imam brata.
Ne sećam se da li si ikada upoznao Džejsona.” Posekotina na njegovom levom stopalu
učinila mi se prilično duboka. Dolila sam još tople vode u posudu kako bih zagrejala onu
što je već bila unutra. Potom sam pokušala da mu očistim ranu. Trgao se kada sam mu
krpom nežno prešla preko ivica posekotine. Činilo mi se da mi manje posekotine i masnice
nestaju pred očima. Bojler mi je zazujao iza leđa donekle me smirivši svojim dobro
poznatim zvukom. „Brat ti dopušta da radiš?”
Pokušala sam da zamislim izraz koji bi se pojavio na Džejsonovom licu kada bih mu
kazala da očekujem od njega da me izdržava do kraja života, jer sam žena i ne bi trebalo
da radim van kuće. „O, pobogu, Eriče”, pogledala sam ga prekorno. „Džejson ima svoje
probleme.” Da, da, mora da se pravi sebičan po običaju i da juri za suknjama.
Sklonila sam posudu s vodom u stranu, te krpom za posuđe obrisah Erikova stopala.
Vampir je sada imao čiste noge. Ustala sam donekle ukočena. Leđa su me bolela. I stopala
su me bolela. „Slušaj, mislim da bi bilo najbolje da nazovem Pam. Ona će verovatno znati
šta ti se desilo.”
„Pam?”
Osećala sam se kao da se nalazim u društvu nekog posebno napornog dvogodišnjaka.
„Tvoja zamenica.”
Videla sam da je hteo još nešto da me pita, ali sam podigla ruku. „Sačekaj da je
nazovem i da vidim šta se događa.”
„Ali šta ako se upravo ona okrenula protiv mene?”
„Pa, onda ćemo i to saznati. Što pre, to bolje.”
Spustila sam šaku na stari telefon koji je visio na kuhinjskom zidu odmah iznad
radne površine. Ispod njega stajala je i visoka hoklica. Moja je baka uvek sedela na toj
hoklici kada bi obavljala svoje podugačke telefonske razgovore s notesom i olovkom pri
ruci.
Svakog mi je dana nedostajala. Ali u tom trenutku u mom spektru emocija nije bilo
mesta za tugu, pa čak ni za nostalgiju. U mom malom adresaru potražila sam broj

~ 15 ~
ZuBara, vampirskog bara iz Šrivporta koji je Eriku donosio najviše prihoda, a služio mu je
i kao štab za sve njegove poslove, koji su, prema mojim saznanjima, bili veoma šarenoliki.
Nisam znala u kolikoj meri, a ni kakvi su bili ti drugi projekti koji su mu donosili novac, a
nisam nešto posebno ni želela da znam.
U novinama iz Šrivporta videla sam da je i u ZuBaru te večeri bila priređena velika
proslava pod sloganom - ZAGRIZITE NOVU GODINU PUNIM USTIMA - pa sam znala da ću
nekoga već naći tamo. Dok je telefon zvonio, otvorila sam frižider i izvadila flašu krvi za
Erika. Ubacila sam je u mikrotalasnu i namestila vreme. On je napetim pogledom ispratio
svaki moj pokret.
„ZuBar”, reče muški glas s naglaskom.
„Čo?”
„Da, mogu li vam pomoći?”, u poslednjem trenutku prisetio se da mora da nabaci glas
seksi vampira.
„Suki je.”
„Ooo”, reče mnogo opuštenijem tonom, „slušaj, srećna ti Nova godina, Sukice, ali
nešto smo ti baš zauzeti.”
„Da ne tražite možda nekoga?”
Usledilo je dugačko, napeto zatišje.
„Sačekaj minut”, reče mi, nakon čega više ništa nisam čula.
„Ovde Pam”, reče Pam. Toliko je nečujno preuzela slušalicu da sam poskočila začuvši
joj glas.
„Da li još uvek imaš gazdu?”, nisam znala koliko smem da joj kažem preko telefona.
Htela sam da doznam da nije ona bila ta koja je dovela Erika u ovo stanje, ili mu je i dalje
odana.
„Imam”, rekla je smireno shvativši šta me je zanimalo. „Imamo... imamo neke
probleme.”
Razmislila sam o tome sve dok nisam zaključila da sam shvatila skrivenu poruku.
Pam je htela da mi kaže da je i dalje odana Eriku, i da su njegovi sledbenici pod nekim
napadom ili su u nekoj nevolji.
Rekoh joj: „Tu je.” Pam je cenila sažetost.
„Živ je?”
„Aha.”
„Oštećen?”
„Samo mentalno.”
Usledila je duga pauza.
„Je li ti preti opasnost od njega?”
Nije da je Pam sad nešto posebno marila da li će Erik rešiti da me svu ispije, ali
pretpostavljam da je htela da pita da li ću Eriku pružiti utočište. „Mislim da trenutno
nisam u opasnosti”, rekoh. „Mislim da ima problem s pamćenjem.”
„Joj, kako mrzim veštice. Ljudi su bili u pravu kada su ih spaljivali na lomačama.”
S obzirom na to da bi isti ti ljudi koji su spaljivali veštice s najvećim uživanjem zarili
kolac u vampirsko srce, njena mi je rečenica bila zabavna, mada ne previše, pošto su ipak
bili kasni sati. Istog sam trena zaboravila šta mi je uopšte pričala, te zevnuh.
„Doći ćemo sutra uveče”, reče mi naposletku. „Može li da ostane kod tebe danas?
Ostalo je još manje od četiri sata do svitanja. Imaš li neko bezbedno mesto?”
„Da. Ali da ste došli ovamo čim padne mrak! Nemam nameru da se opet upetljavam u
vaša vampirska sranja.” Ja vam, inače, ne pričam toliko nabusito, ali, kao što već rekoh,
nalazila sam se na izmaku vrlo duge noći.

~ 16 ~
 „Doći ćemo!”
Obe smo istovremeno spustile slušalicu. Erik me je gledao uopšte ne trepćući svojim
plavim očima. Kosa mu je predstavljala gomilu zamršenih plavih pramenova. Inače je
istovetne boje kao i moja, a i ja takođe imam plave oči, ali se naše sličnosti tu negde
završavaju.
Palo mi je na pamet da ga očešljam, ali sam bila isuviše umorna.
„Dobro, ovako ćemo”, rekoh mu. „Ostaješ ovde do kraja noći i sledećeg dana, a onda
će sutra uveče Pam i ostali doći po tebe, pa će ti reći šta se desilo.”
„Nećeš nikome dopustiti da upadne unutra?”, upitao me je. Primetila sam da je ispio
krv i da više nije bio toliko iznuren, zbog čega mi je laknulo.
„Eriče, daću sve od sebe da ostaneš na sigurnom”, rekoh sasvim blagim tonom.
Protrljala sam lice rukama. Kanda ću zaspati na nogama. „Hajdemo”, rekoh mu uhvativši
ga za ruku. Držeći štrikani ogrtač drugom rukom, krenuo je za mnom niz hodnik, džin,
beo poput snega, u minijaturnim crvenim gaćama.
Moja je kuća tokom godina dograđivana, ali nikada nije postala ništa više od
skromnog seoskog doma. Sprat je dodat na početku veka zajedno s još dve spavaće sobe i
potkrovljem, ali ja gore retko kada odlazim. Držim ga zatvorenog kako bih uštedela novac
za struju. Dole imam dve spavaće sobe, manju sam koristila dok mi baka nije umrla, a
veća se nalazi prekoputa nje. U veću sam se prebacila nakon bakine smrti. Ali skrovište
koje je Bil napravio nalazilo se u manjoj spavaćoj sobi. Povela sam Erika tamo, upalila
sam svetlo, te proverih da li su roletne spuštene i draperije navučene. Potom sam otvorila
vrata plakara i izvadila ono malo stvari iz njega, čime sam otkrila vrata u podu. Ispod njih
nalazio se prostor u koji nije dopiralo svetlo, koji je Bil napravio pre nekoliko meseci kako
bi mogao da ostane kod mene i preko dana i kako bi mogao da ima skrovište u slučaju da
nije siguran u svom domu. Bil je voleo da ima svoju rupu u koju može da se zaključa, a
bila sam sigurna da ima i druge za koje nisam znala. A da sam vampirica (ne daj bože),
imala bih ih i ja.
Morala sam da izbrišem misli o Bilu iz glave dok sam pokazivala svom preplašenom
gostu kako da zatvori vrata iznad sebe, tako da se tepih sam spusti preko njih. „Nakon što
se probudim, vratiću sve stvari nazad u plakar, kako bi sve izgledalo što prirodnije,
uveravala sam ga, ohrabrujući ga osmehom.
„Moram li sad odmah da se uvučem u nju?”, zapitao me je.
Erik mene nešto moli?! Svet se stvarno preokrenuo naopačke. „Ne moraš”, rekoh mu
potrudivši se da zvučim kao da me je briga. A jedino na šta sam mislila bio je moj krevet.
„Ne moraš. Ali uđi tu pre svitanja. A ono ne može da ti promakne, je li tako? Mislim, ne
možeš da zaspiš i da se probudiš kada izađe sunce?”
Razmislio je nekoliko trenutaka, pa je odmahnuo glavom. „Ne”, rekao je, „,znam da to
ne može da se desi. Mogu li da budem u sobi s tobom?”
O bože, gleda me kao neko kučence. A kad vam to radi prastari vampirski viking
dvometraš, to onda bude malo previše. Nisam imala snage da se nasmejem, pa se samo
traljavo osmehnuh. „Hajde”, rekla sam mu glasom koji beše mlitav koliko i moje noge.
Ugasila sam svetlo u toj sobi, prešla hodnik i upalila svetlo u mojoj sobi, žuto-beloj, čistoj
i toploj, te podigoh prekrivač, ćebe i čaršav. Dok je Erik pogubljeno sedeo u fotelji s druge
strane kreveta, skinula sam obuću i čarape, izvadila spavaćicu iz fioke i otišla u kupatilo.
Izašla sam za deset minuta s čistim zubima i licem, obavijena u veoma staru, ali i veoma
mekanu flanelsku spavaćicu bež boje s plavim cvetićima. Tračice na njoj bile su ofucane,
a volani na rubu u prilično žalosnom stanju, ali je meni sasvim odgovarala. Ugasivši
svetla, prisetila sam se da mi je kosa i dalje bila vezana u uobičajeni konjski rep, pa sam
svukla gumicu i protresla glavu kako bih je raspustila. Učinilo mi se da mi se čak i teme
opustilo, te blaženo odahnuh.

~ 17 ~
 Kad sam se popela u visoki stari krevet, onaj pogolemi trn u mom turu rešio je da
uradi isto to. Ne sećam se da sam mu rekla da može da legne u krevet sa mnom. Ali,
zaključila sam zavukavši se pod meke stare čaršave, ćebe i pokrivač, ako se Erik i
nameračio na mene, bila sam isuviše umorna da bi me bilo briga.
„Ženo?”
„,Hmmm?”
„Kako se zoveš?”
„Suki. Suki Stakhaus.”
„Ivala ti, Suki.”
„Nema na čemu, Eriče.”
Pošto mi je zazvučao toliko pogubljeno, isti onaj Erik koji je smatrao da svi ostali
moraju da ga služe, provukla sam ruku ispod pokrivača u potrazi za njegovom šakom.
Kada sam je pronašla, spustila sam svoju preko nje. Dlan mu je bio obrnut nagore, te mi
je stisnuo ruku prstima.
A mada mi nikada ne bi palo na pamet da bi mi se moglo desiti da odem na spavanje
držeći nekog vampira za ruku, sad mi se, eto, upravo to desilo.

~ 18 ~
 2

Probudila sam se postepeno. Ležeći ušuškana pod pokrivačima, povremeno protežući

ruku ili nogu, polako sam se prisetila nadrealnih dešavanja od prethodne noći.
Erik više nije bio u krevetu sa mnom, pa sam pretpostavila da je zatvoren na
sigurnom u mom skrovištu Prešla sam na drugu stranu hodnika. Kao što sam i obećala,
vratila sam sve stvari nazad u plakar kako bi sve izgledalo normalno. Sat je pokazivao da
je podne, a i sunce je napolju bilo jarko, mada je vazduh bio leden. Džejson mi je za
rođendan dao termometar koji je merio spojnu temperaturu i očitavao je na unutrašnjem
digitalnom ekrančiću. On mi ga je i instalirao. Sad sam bar u dve stvari bila sigurna: da je
bilo podne i da je napolju bio samo jedan stepen.
Posuda s vodom u kojoj sam Eriku oprala stopala i dalje je stajala na podu u kuhinji.
Spustivši je u sudoperu, primetila sam da je u nekom trenutku tokom noći isprao flašu u
kojoj je bila sintetička krv. Moraću da kupim još da imam kada se probudi, pošto niko ne
želi gladnog vampira u kući, a bilo bi učtivo od mene i da imam krvi i za Pam i ostale koji
se dovezu s njom iz Šrivporta. Možda će mi sva objasniti, a možda i neće. Odvešće Erika i
pozabaviti se rešavanjem problema s kojima je vampirska zajednica iz Šrivporta očito
suočena a mene će ostaviti na miru. Ili možda i neće.
Karana Kod Merloa bila je zatvorena prvog dana nove godine sve do četiri po podne.
Prvog i drugog dana nove godine po rasporedu rade Čarlsi, Danijela i ona nova devojka,
pošto smo ostale devojke i ja radile u novogodišnjoj noći. To znači da sam imala čitava dva
dana slobodna... A bar jedan od njih ću provesti sama u kući s mentalno oštećenim
vampirom. Život me baš nimalo ne mazi.
Popila sam dve šolje kafe, ubacila Erikove farmerke u mašinu, malko čitala neki
ljubavni roman i proučila novi kalendar koji mi je svakog dana nudio i neku novu reč iz
rečnika, i koji sam dobila od Arlin kao božićni poklon. Prva reč u novoj godini bila je
„obeskrviti”, što verovatno nije bio dobar predznak.
Džejson mi je svratio nešto nakon četiri, sjurivši mi se niz prilazni puteljak u svom
crnom kamionetu s ružičastim i tirkiznim plamenovima s obe strane. Dotad sam se već
bila istuširala i obukla, ali mi je kosa i dalje bila mokra. Poprskala sam je losionom protiv
mršenja kose, pa sam počela lagano da je raščešljavam sedeći ispred kamina. Uključila
sam televizor kako bih imala šta da gledam dok se češljam, a na programu je bila ragbi
utakmica, pa sam utišala. Razmišljala sam o Erikovim nevoljama istovremeno uživajući u
toploti vatre na leđima.
Kamin nismo mnogo koristili u poslednjih nekoliko godina pošto je kubik drva bio
preskup, ali je Džejson isekao dosta stabala koja su se srušila prošle godine nakon
nevremena praćenog gradom. Sada sam imala dovoljno zaliha, pa sam mogla da uživam u
vatrici.
Brat mi se popeo stepenicama, glasno lupajući cokulama, pa je samo ovlaš pokucao
na vrata, pre nego što će ući. I on je, poput mene, odrastao u ovoj kući. Prešli smo da
živimo kod bake kada su nam roditelji umrli, a ona je njihovu kuću iznajmljivala sve dok
Džejson nije dovoljno odrastao da živi sam s otprilike dvadesetak godina. Džejson je sada
imao dvadeset osam godina i bio je šef ekipe za popravku seoskih puteva. To je bio
popriličan uspon za ovdašnjeg dečka bez nekog naročitog obrazovanja, pa sam mislila da
će se time i zadovoljiti sve do pre nekih mesec ili dva dana, kada je postao nekako napet.
„Finooo”, rekao je ugledavši vatru. Stao je tačno pred nju da ogreje ruke, usput mi
zaprečivši svu toplotu. „Kad si se sinoć vratila kući?”, reče mi preko ramena.
„Mislim da sam legla oko tri.”

~ 19 ~
 „Kako ti se dopala ona cura s kojom sam bio sinoć?”
„Mislim da bi bilo bolje da više ne izlaziš s njom.”
Nije očekivao da čuje tako nešto. Pogled mu je skliznuo postrance, te se ukrstio s
mojim. „Što, šta si to izvukla iz nje?”, upitao me je prigušenim glasom. Moj brat zna da
sam telepata, ali nikada ne bi pričao o tome sa mnom, a ni s drugima. Viđala sam ga kako
upada u tuče s ljudima koji bi me optužili da sam nenormalna, ali on i sam zna da sam
drugačija. Znaju i svi ostali. Ali oni su ili odabrali da ne veruju u to, ili naprosto veruju da
možda mogu da čitam tuđe misli, ali njihove sigurno ne. A sam bog zna koliko se trudim
da se na meni ne primeti da hvatam neželjene signale njihovih misli, osećanja, kajanja i
optužbi, ali mi nešto od toga ponekada ipak prodre do lica.
„Nije od naše fele”, rekoh mu gledajući u vatru. „Pa, vampirica sigurno nije”,
usprotivio se. „Ne, nije vampirica.”
,Pa, šta je onda?”, ljutito se zagledao u mene.
„Džejsone, kada su vampiri izašli u javnost, kada smo otkrili da zaista postoje nakon
što smo decenijama mislili da su samo deo zastrašujućih legendi, zar se nisi zapitao da su
možda i neke druge priče zapravo istinite?”
Brat mi se nekoliko trenutaka duboko zamislio nad tim pitanjem. Znala sam (pošto
sam mogla da mu čujem misli) da je Džejson hteo da u potpunosti ospori takvu neku
zamisao i da me nazove ludačom, ali naprosto nije mogao. „I ti si sigurna u to?”, rekao je,
mada to baš i nije bilo pitanje.
Postaravši se da me pogleda pravo u oči, duboko klimnuh glavom.
„U jebote”, reče zgroženo. „Pa, baš mi se mnogo dopala ta cura, bila je prava tigrica u
krevetu.”
„Stvarno?”, rekoh potpuno zapanjena činjenicom da bi se preobrazila pred njim iako
nije bio pun mesec. „Je li te povredila?” Već sledeće sekunde prekorih sebe što sam ispala
glupava. Naravno da se nije preobrazila.
Zablenuo se u mene nekoliko sekundi, pre nego što će prasnuti u smeh. „Suki, ti si
stvarno uvrnuta! Izgledalo je kao da si stvarno pomislila da bi mogla da...”, a onda mu se
lice sledilo. Tačno sam osetila kako mu ta zamisao prodire kroz zaštitni balon koji većina
ljudi naduva oko svog mozga, balon koji odbija slike i misli koje se kose s njihovim
predstavama o ljudskoj svakodnevici. Džejson se srozao u bakinu fotelju. „Bolje da to
nikada nisam saznao”, reče mi gotovo nečujno.
„Možda se njoj ne dešava baš to, mislim to vezano za tigra, ali veruj mi da joj se nešto
svakako dešava.”
Bio mu je potreban čitav minut kako bi mu lice povratilo uobičajeni izraz. To je bilo
posve nalik Džejsonu: pošto nije mogao ništa da uradi s tim novim saznanjem,
jednostavno ga je potisnuo negde na dno mozga. „Nego, slušaj, jesi li sinoć videla s kim je
Hojt izašao? Nakon što su napustili kafanu, Hojt se zaglavio u nekoj jarugi na putu do
Arkadije, pa su morali da prepešače tri kilometra do prvog telefona, pošto je dopustio da
mu se baterija na mobilnom isprazni.”
„Ma, šta kažeš!”, uskliknula sam kao prava saučesnica u tračarenju. „Mogu misliti
kako joj je bilo u štiklama!” Džejsonov svet ponovo je povratio svoju ravnotežu. U nekoliko
minuta ispričao mi je sve gradske tračeve, prihvatio je ponuđenu kolu, pa me je zapitao da
li mi je potrebno nešto iz grada.
„E da znaš da jeste”, razmislila sam dok je on još pričao. Većinu njegovih novosti čula
sam iz tuđih mozgova još prethodne noći kada bi mi mentalni štit na trenutke popustio.
„Ajooooj”, reče glumeći prestravljenost. „U šta ćeš me sad uvaliti?”
„Potrebno mi je deset flaša sintetičke krvi i odeća za krupnog muškarca”, rekoh
ponovo ga prepavši Siroti Džejson, zaslužio je neku praznoglavu lepojku za sestru da mu

~ 20 ~
rodi nećake i nećakinje koji bi ga zvali ujka Džejs motajući mu se oko nogu. A umesto
toga je, eto, dobio mene.
„Koliko je krupan taj tip i gde je?”
„Mislim da je negde oko metar i devedeset ili metar i devedeset i pet, i trenutno
spava”, rekoh mu. „Mislim da nosi broj trideset i četiri u struku, a ima i dugačke noge i
široka ramena.” Podsetila sam sebe da bi trebalo da proverim etiketu s veličinom na
Erikovim farmerkama koje su se i dalje nalazile u sušilici na mom stražnjem tremu.
„Kakva tačno odeća?”
„Radna odeća.”
„Je l' ga poznajem?”
„O meni se radi”, začu se mnogo dublji glas.
Džejson se naglo obrnuo kao da očekuje neki napad, što samo pokazuje da mu
instinkti uopšte nisu bili u lošem stanju. Međutim, Erik je delovao prilično bezopasno,
koliko već vampir njegove visine može da deluje. A pri tome je i navukao smeđi bademantil
od velura koji sam mu ostavila u maloj spavaćoj sobi. Taj sam čuvala kod sebe za Bila, pa
me je pomalo zabolelo kada sam ga ugledala na nekom drugom muškarcu. Ali morala sam
nekako da se snađem, jer Erik nije mogao da mi tumara po kući u minijaturnim crvenim
gaćama, bar ne dok je Džejson tu.
Iskolačivši oči prema Eriku, Džejson je i meni uputio zaprepaščeni pogled. „Znači, ovo
je tvoj najnoviji muškarac, Suki? Vidim da nisi gubila vreme.” Nije znao da li bi trebalo da
bude zadivljen ili ogorčen. Džejson još uvek nije primetio da je Erik bio mrtav. Uvek me
začudi što mnogi ljudi to ne primete u prvih nekoliko minuta. „I njemu bi trebalo da
nabavim odeću?”
„Da. Sinoć je pokidao košulju, a farmerke su mu još uvek prljave.” „Pa, hoćeš li nas
upoznati?”
Duboko sam udahnula. Bilo bi mnogo bolje da Džejson uopšte nije video Erika.
„Mislim da je bolje da se ne upoznate”, rekoh.
Obojica su to loše primili. Džejson mi se učinio povređen, a vampir uvređen.
„Erik”, reče ispruživši ruku Džejsonu.
„Džejson Stakhaus, brat ove nekulturne dame”, reče Džejson.
Rukovali su se, a meni je došlo da im obojici zavrnem vratove.
„Pretpostavljam da postoji neki razlog zbog kog vas dvoje ne možete da izađete da mu
kupite odeću”, reče Džejson.
„Da, postoji veoma dobar razlog”, rekla sam mu. „A postoji i bar dvadeset dobrih
razloga zbog kojih bi trebalo da zaboraviš da si ga ikada video.”
„Jesi li u nekoj opasnosti?”, upita me Džejson otvoreno. „Zasad nisam”, rekoh mu.
„Ako uradiš nešto što bi moglo da naškodi mojoj sestri, bićeš u gadnoj nevolji”,
Džejson reče Eriku vampiru.
„Ne bih ni očekivao ništa manje”, reče mu Erik. „A, kad si već toliko otvoren prema
meni, biću i ja otvoren prema tebi. Mislim da bi trebalo da je izdržavaš i da je primiš u
svoje domaćinstvo kako bi bila bolje zaštićena.”
Džejson je opet ostao zabezeknut, a ja sam morala da pokrijem usta kako ne bih
prasnula u smeh. Ovo je ispalo bolje nego što sam zamišljala.
„Znači, deset flaša krvi i odeća?”, upita me Džejson, a po promeni u glasu zaključili da
je konačno skontao ko je Erik zapravo.
„Tako je. U prodavnici pića trebalo bi da imaju i krvi. A odeću možeš da pogledaš u
Volmartu.” Erik je uglavnom nosio farmerke i majice, a bolje od toga i ne bih mogla da mu
kupim. „Ooo, a potrebno mu je i nešto od obuće.”

~ 21 ~
 Džejson je stao pokraj Erika, pa je stavio stopalo paralelno s vampirovim. Potom je
zazviždio nateravši Erika da malo poskoči.
„Velika stopala”, primeti Džejson, te mi je odmah dobacio jedan pogled. „Je li istina
ono što važi za velika stopala?”
Nasmešila sam mu se. Pokušavao je da razvedri atmosferu. „Možda mi nećeš
poverovati, ali nemam pojma.”
„To je teško progutati... da izviniš na izrazu. No, odoh ja”, reče Džejson klimnuvši
Eriku. Nekoliko sekundi kasnije začuh kako njegov kamionet juri niz moj krivudavi
prilazni puteljak, davši se kroz mračnu šumu. Noć se dotad već sasvim bila spustila.
„Izvini što sam izašao dok je još bio tu”, reče Erik oprezno. „Čini mi se da nisi htela da
se sretnemo.” Prišao je vatri, pa mi se čak učinilo da mu je prijala toplota isto koliko i
meni.
„Pa, nije da me je sramota što si tu”, rekoh mu. „Već imam neki osećaj da si u nekoj
gadnoj nevolji, a ne bih želela da moj brat bude uvučen u to.”
„On ti je jedini brat?”
Jeste. A roditelji i baka su nam mrtvi. On mi je jedini preostao, on i još neka rođaka
koja se već godinama drogira, pa bi se moglo reći da je i ona izgubljena.”
„Nemoj da si tužna”, reče mi kao da je osetio potrebu da me uteši.
„Ma, dobro sam”, rekoh oštrim i razboritim tonom. „Imaš moju krv u sebi”, rekao mi
je. Ajoooj. Zaledila sam se.
„Ne bih mogao da procenim tvoja osećanja da nisi pila moju krv”, reče mi. „Jesmo li...
jesmo li bili... ljubavnici?”
Pa, to je baš lepo rekao. Erik je inače bio prilično neusiljen kada je seks u pitanju.
„Nismo”, rekoh mu brže-boje, a manje-više sam i bila iskrena. Jednom su nas na
vreme prekinuli, bogu hvala. Nisam udata. Znam ponekada da budem slaba. A on tako
zanosan. Sta da vam pričam dalje?
Ali, Erik je i dalje upiljeno gledao u mene, te osetih kako mi se crvene obrazi. „Ovo
nije bademantil tvog brata.”
O čoveče. Zagledala sam se u vatru kao da mi ona može dati odgovor. „Čiji je?”
„Bilov”, rekoh. To i nije bilo tako teško. „On ti je ljubavnik?” Klimnula sam. „Bivši”,
rekoh iskreno. „A on je i meni drug?”
Morala sam da razmislim o tome. „Pa, ne baš. On živi u oblasti u kojoj si ti šerif. U
Petoj oblasti.” Nastavivši da češljam kosu, najednom sam shvatila da se već osušila.
Krenula je da pucketa onako naelektrisana pod potezima četke. Nasmešila sam se svom
odrazu u ogledalu iznad kamina. I Erika sam mogla da vidim u ogledalu. Ne znam odakle
je potekla ona priča da se vampiri ne vide u ogledalima? Na Eriku je vala imalo šta da se
vidi i u ogledalu, pošto je bio izuzetno visok, a pri tome ni bademantil nije pritegnuo.
...Morala sam da zažmurim.
„Potrebno ti je nešto?”, upita me Erik nervozno.
Da, malo više samokontrole.
„Ne, dobro sam”, rekoh mu trudeći se da ne zaškrgućem zubima. „Prijateji će ti
uskoro stići. Farmerke su ti u sušiici, a nadam se da će se i Džejson ubrzo vratiti s novom
odećom.”
„Moji prijatelji?”
„Pa, da, vampiri koji rade za tebe. Pretpostavljam da ti je Pam i prijateljica. Za Čoa već
ne znam.”
„Suki, a gde ja radim? I ko je ta Pam?”

~ 22 ~
 Ovaj je razgovor stvarno postao naporan. Pokušala sam da objasnim Eriku njegov
položaj, pa kako poseduje ZuBar, kako ima i neke druge poslove, ali iskreno rečeno, ni
sama nisam dovoljno znala da bih u potpunosti mogla o svemu da ga obavestim.
„Ne znaš baš mnogo o mojim poslovima”, nepogrešivo je primetio.
„Pa, ja ti u ZuBar idem samo kada me Bil odvede, a on me odvodi kada me ti nateraš
da nešto uradim za tebe.” Lupila sam se četkom po čelu. O gluperdo jedna!
„Kako bih ja mogao da te nateram da bilo šta uradiš? Mogu li da posudim tu četku?”,
upita Erik. Bacih pogled ka njemu. Delovao je zamišljeno, kao da je zanet mislima.
„Naravno”, rekoh rešivši da zanemarim njegovo prvo pitanje. Pružila sam mu četku.
Počeo je da se češlja njom, te mu zaigraše mišići na grudima. O mila majko! Možda bi
trebalo da odem pod tuš pa da pustim hladnu vodu? Odjurila sam u spavaću sobu da
uzmem gumicu, pa sam zategla kosu u konjski rep najjače što sam mogla visoko na
temenu. Upotrebila sam drugu četku da je dobro začešljam, te sam proverila da li sve stoji
kako valja okrećući glavu levo-desno.
„Napeta si”, reče Erik s praga, trgnuvši me.
„Izvini, izvini”, rekao je brže-bolje.
Ošinula sam ga pogledom, ispunjena sumnjama, ali mi se učinilo da je zaista iskren u
svom izvinjenju. Da je bio onaj stari, Erik bi se nasmejao. A, vala, taj stari Erik mi je sad
nedostajao. S njim ste bar znali na čemu ste.
Začula sam kucanje na ulaznim vratima.
„Ostani tu”, rekla sam mu. Učinio mi se prilično zabrinut kada je seo na stolicu u
uglu sobe kao poslušni dečak. Bilo mi je drago što sam prethodne noći pokupila svu svoju
razbacanu odeću, pa mi soba sada nije delovala previše lično. Kroz dnevnu sobu otišla
sam do ulaznih vrata nadajući se da više neće biti nikakvih iznenađenja.
„Ko je?”, upitala sam prislonivši uvo na vrata.
„Mi smo”, reče Pam.
Uhvatila sam se za kvaku i zaustavila, ali se onda prisetih da ionako ne mogu da uđu,
pa sam im otvorila vrata.
Pam ima ravnu svetlu kosu i put belu poput latice magnolije. A ako to zanemarimo,
ona vam izgleda kao mlada domaćica iz predgrađa koja povremeno radi kao zamena u
zabavištu.
Iako mislim da verovatno baš i ne biste dopustili Pam da vam pazi decu, nikada je
nisam videla da je uradila nešto krajnje okrutno ili podlo. Ali u svakom je slučaju ubeđena
da su vampiri bolji od ljudi, veoma je neposredna i ne voli da okoliša u razgovoru. Sigurna
sam da bi, u slučaju da mora da preduzme nešto opasno za svoje dobro, to učinila i ne
trepnuvši Činilo mi se da je odlična kao zamenica, i da sama po sebi nije imala previsoka
stremljenja. Ako je kojim slučajem priželjkivala sopstveni vilajet, tu je težnju dobro
sakrivala.
A Čo vam je već sasvim drugačiji. Čoa uopšte nisam ni želela da upoznam bolje nego
što sam ga već poznavala. Ne verujem mu, i oduvek mi je bilo nelagodno u njegovom
društvu. Čo je Azijat, sitan ali moćan vampir s podužom crnom kosom. Nije viši od stotinu
i sedamdeset centimetara, ali je svaki pedalj njegove vidljive kože (osim lica) prekriven
složenim tetovažama, koje predstavljaju istinsku umetnost naslikanu bojama na ljudskoj
koži. Pam kaže da su to jakuza tetovaže. Čo ponekada uveče ima ulogu šankera u ZuBaru,
a ponekada samo sedi tamo i pušta da mu gosti prilaze (to je inače i suština vampirskih
barova, oni tamo dopuštaju običnim ljudima da se osećaju kao da rade nešto opasno time
što su se našli u istoj prostoriji s pravim-pravcatim nemrtvacima. A Bil mi reče da je to
veoma unosan posao).

~ 23 ~
 Pam je nosila čupavi bež džemper i zlatnosmeđe pantalone od trikotaže, a Čo je bio u
svom uobičajenom prsluku i u pantalonama. Retko kada je nosio košulju, kako bi gosti
ZuBara u potpunosti mogli da uživaju u njegovom oslikanom telu.
Pozvala sam Erika, koji je polako ušao u sobu. Bio je vidno obazriv.
„Eriče”, reče Pam čim ga je ugledala. U glasu joj se osetilo olakšanje. „Dobro si?”
Usmerila je napeti pogled ka Eriku. Nije mu se naklonila, ali mu jeste duboko nagnula
glavu.
„Gazda”, reče Čo naklonivši se.
Potrudila sam se da ne tumačim ono što sam videla i čula, ali sam pretpostavila da su
različiti pozdravi označavali i razliku u odnosima između njih troje.
Erik mi je delovao nesiguran. „Znam vas”, reče potrudivši se da to zazvuči više kao
izjava nego kao pitanje.
Druga dva vampira razmeniše poglede. „Radimo za tebe”, reče mu Pam. „Tvoji smo
podanici.”
Krenula sam polako iz sobe, jer sam bila uverena da su želeli da popričaju o nekim
tajnim vampirskim stvarima. A ako nešto nisam želela da znam, to su onda sigurno bile
neke nove tajne.
„Nemoj da ideš, molim te”, reče mi Erik. Glas mu je bio preplašen. Sledivši se,
pogledah iza sebe. Pam i Čo zurili su u mene preko Erikovih ramena, ali su na licima
imali poprilično različite izraze. Za Pam mi se učinilo da joj je sve to zabavno, a na
Coovom se licu videlo otvoreno neodobravanje.
Pokušala sam da ne gledam u Erikove oči kako bih mogla da izađem čiste savesti, ali
mi to nije upalilo. Nije želeo da ostane sam sa svojim pomoćnicima. Počela sam da duvam
i puvam. Prokletstvo! Vratila sam se do Erika sve vreme ljutito gledajući u Pam.
Potom se ponovo začulo kucanje na vratima, na šta Pam i Co dramatično
odreagovaše. Oboje su za tren oka bili spremni za borbu, a kada su vampiri spremni za
tako nešto, verujte mi da je to vrlo, vrlo zastrašujuće. Iskoče im očnjaci, šake savijaju u
obliku kandži i napnu tela, a vi onda imate utisak da čak i vazduh pucketa oko njih
onako naelektrisan.
„Da?”, rekoh s druge strane vrata. Stvarno bih morala da ugradim špijunku.
„Brat ti je”, reče Džejson osorno. Uopšte nije ni slutio koliko ima sreće što nije ušao
bez kucanja.
Džejson je zbog nečega bio neraspoložen, pa se zapitah da nije došao s nekim. Skoro
da sam otvorila vrata, ali se onda predomislih. Osećajući se kao izdajnica, okrenula sam
se ka Pam. Nečujno sam joj pokazala ka stražnjim vratima istovremeno joj rukom
pokazujući da ih otvori i izađe kako bi shvatila na šta mislim. Potom prstom napravih
krug u vazduhu - idi oko kuće, Pam - i pokazah na ulazna vrata.
Pam klimnu, te otrča niz hodnik do zadnjeg dela kuće. Uopšte joj nisam čula korake
po podu. Zadivljujuće.
Erik se sklonio od vrata, a Čo stade ispred njega. To mi se dopalo, jer bi podređeni
upravo tako nešto i trebalo da učine.
Za manje od minut začuh kako se Džejson dere na svega petnaestak centimetara od
mene. Odskočila sam od vrata potpuno prepadnuta.
Pam reče: „Otvori!”
Širom otvorivši vrata ugledala sam Džejsona čvrsto stegnutog u Paminom stisku. Bez
imalo muke držala ga je iznad zemlje, iako se on mahnito koprcao otežavajući joj posao
najviše što je mogao, blažen da je.
„Sam si?”, rekla sam s ogromnim olakšanjem.
„Naravno da jesam, jebote! Što si je nahuškala na mene? Puštajte... “

~ 24 ~
 „To je moj brat, Pam”, rekoh, „pusti ga, molim te.”
Pam ga je spustila, a Džejson se odmah okrenuo i zagledao u nju. „Slušaj me dobro,
ženo! Ne smeš tako da prepadaš ljude! Imaš sreće što te nisam rnlatnuo po glavi!”
Pam je opet izgledala kao da joj je sve to bilo zabavno, a čak je i Džejson delovao
pomalo osramoćeno. No, ipak se nekako nasmešio. „Pretpostavljam da to baš i ne bi bilo
lako”, priznao je podižući kese koje je ispustio. Pam mu je pomogla. „Sva sreća da sam
uzeo krv u velikim plastičnim flašama”, rekao je. „Inače bi ova divna dama ostala gladna.”
Zavodljivo se osmehnuo Pam. Džejson vam baš voli žene. Pam je za njega bila
preveliki zalogaj, ali Džejson nije imao dovoljno razuma da bi to shvatio.
„Hvala ti, možeš sad da ideš”, rekoh mu odmah. Uzela sam mu plastične kese iz ruku.
On i Pam i dalje su se međusobno gledali. Pokušavala je da ga začara. „Pam”, rekoh joj
oštro. „Pam, pa brat mi je.”
„Znam”, reče mi smireno. „Džejsone, jesi li hteo nešto da nam kažeš?”
Potpuno sam zaboravila da je Džejson pri dolasku zazvučao kao da je jedva čekao da
nam nešto kaže.
„Da”, reče s mukom odvojivši pogled od vampirice. Ali kada je bacio pogled ka meni,
ugledao je i Čoa te mu se oči razrogaciše. Ali bar je imao dovoljno razuma da se od njega
uplaši. „Suki?”, reče. „Je li sve u redu?” Zakoračio je u sobu, te videh da mu je onaj
adrenalin od maločas, kada ga je Pam preplašila, ponovo prostrujao kroz telo.
„Jeste, sve je u redu. Ovo su samo Erikovi prijatelji koji su došli po njega.”
„Pa, bolje bi im bilo da odu i poskidaju sve one plakate o nestaloj osobi.”
Time je svima privukao pažnju. A Džejson je u tome uvek uživao.
„Ima plakata u Volmartu, Grabit kviku, Botl barnu i posvuda po gradu”, reče. „Na
svima piše - DA LI STE VIDELI OVOG ČOVEKA? - pa onda piše kako je otet, kako su mu
prijatelji zabrinuti i kako je nagrada za onog ko ga pronađe pedeset hiljada dolara.”
Nisam sve to baš shvatila kako valja. Jedino što mi se vrzmalo po glavi bilo je -
Hmmm? Ali Pam je izgleda sve skontala.
„Nadaju se da će ga ščepati ako ga neko negde ugleda”, rekla je Čou. „Lako bi im
upalilo.”
„Trebalo bi da sredimo stvari”, reče klimnuvši ka Džejsonu.
„Da nisi pipnuo mog brata”, rekoh. Stala sam između Džejsona i Čoa, a dlanovi su me
naprosto zasvrbeli za jednim dobrim kocem, čekićem ili bilo čim drugim čime bih sprečila
da taj vampir takne Džejsona.
Pam i Čo odmah usmeriše svu svoju pažnju ka meni. Meni ona nije godila kao što je
godila Džejsonu. Delovala mi je kobno. Džejson je zinuo da nešto kaže i ja tačno osetih
kako se bes nagomilava u njemu zajedno s nagonom da im se usprotivi, ali sam ga rukom
uhvatila oko zgloba, na šta on zabrunda, te mu rekoh: „Ni reči.” I za divno čudo, zaista
ništa nije rekao. Izgleda da je predosetio da se dešavanja prebrzo razvijaju i to u
pogrešnom pravcu.
„Moraćeš i mene da ubiješ”, rekoh.
Čo samo slegnu ramenima: „Uuu što ti je pretnja.”
Pam nije ništa rekla. Ako bi morala da bira između očuvanja vampirskih interesa i
našeg prijateljstva... pa, pretpostavljam da bismo onda morali da otkažemo onaj dogovor
da prespava kod mene, a taman sam isplanirala da kao dve drugarice jedna drugoj
ispletemo kosu.
„O čemu se tu radi?”, upita Erik. Glas mu je bio primetno snažniji. „Objasni mi...
Pam.”
Nekoliko trenutaka sve je ostalo da visi u vazduhu. Pam se potom okrenula ka Eriku,
a moguće je da joj je bar malčice laknulo što neće istog momenta morati da me ubije.

~ 25 ~
„Suki i ovaj čovek, njen brat, videli su te”, objasnila mu je. „Ljudi su i potreban im je
novac. Predaće te vešticama.”
„Kakvim sad vešticama?”, upitasmo i Džejson i ja istovremeno.
„E, baš ti hvala, Eriče, što si nas uvalio u govna”, promrmlja Džejson nepravedno. „A
ti bi, Suki, mogla da mi pustiš ruku. Mnogo si jača nego što izgledaš.”
A stvarno sam bila jača nego što bi trebalo pošto sam u sebi imala vampirske krvi, od
koje najsvežija beše Erikova. Njeni će efekti trajati otprilike još tri nedelje, možda i duže.
Znam to iz prethodnog iskustva.
Ta mi je dodatna snaga, nažalost, bila potrebna kada sam se zatekla u nevolji. Isti
ovaj vampir koji je sada bio ogrnut bademantilom mog bivšeg dečka dao mi je svoju krv u
trenutku kada sam bila gadno ranjena, ali sam morala da ostanem na nogama.
„Džejsone”, rekoh sniženim glasom kao da vampiri ne mogu da me čuju, „pazi šta
govoriš.” Džejsonu nisam mogla bolje od toga da objasnim da bar jednom u životu mora
da bude pametan. On je isuviše voleo da upada u nevolje.
Sasvim polagano i veoma oprezno, kao da mi se u sobi nalazi odbegli lav, Džejson i ja
se spustismo na stari kauč pokraj kamina. To je ohladilo situaciju bar za nekoliko
stepeni. Nakon kraćeg oklevanja, Erik je seo na pod obgrlivši mi noge. Pam je sela na rub
fotelje koja je bila najbliža kaminu, ali je Čo odlučio da ostane u stojećem položaju (po
mojoj proceni, na dovoljnoj udaljenosti da po potrebi može da skoči) blizu Džejsona.
Napetost je popustila, mada ni u kom slučaju nije bilo opušteno, no ipak se osetilo
poboljšanje u odnosu na prethodnih nekoliko trenutaka.
„Tvoj brat mora da ostane tu i da me sasluša”, reče Pam. „Bez obzira na to što ti
verovatno silno želiš da on ništa ne sazna. Mora da zna zbog čega ne sme da pokuša da
uzme sav taj novac.”
Džejson i ja hitro klimnusmo. Teško da sam bila u položaju da ih izbacim napolje. U
stvari, čekajte, pa možda bih i mogla! Mogla bih da povučem poziv da mogu da uđu u
moju kuću i oni bi u tren oka izašli napolje i to unatraške. To mi je izazvalo osmeh na
licu. Povlačenje poziva beše prava blagodat. Radila sam to i ranije kad sam poslala i Bila i
Erika pravo napolje iz moje dnevne sobe, pa je bilo divno što sam mogla da povučem poziv
bilo kom vampiru kojeg poznajem. No, kada sam bolje razmislila, osetih kako mi osmeh
polako bledi.
Ako bih se ponela za tim nepromišljenim porivom, morala bih da ostanem u kući
svake noći do kraja svog života, jer bi se vratili u smiraj narednog dana i dana nakon toga
i tako dalje, sve dok me ne bi sredili pošto držim njihovog šefa kod sebe. Ošinula sam Čoa
besnim pogledom. Došlo mi je da svalim krivicu za čitavu ovu situaciju upravo na njega.
„Pre nekoliko noći u ZuBaru smo čuli”, objasnila je Pam zbog Džejsona, „„da je neka
skupina veštica došla u Šrivport. Rekla nam je neka žena koja se pali na Čoa. Nije joj bilo
jasno zbog čega nas taj podatak toliko zanima.”
Ni meni sve to nije delovalo previše opasno. Džejson slegnu ramenima. „Pa?”, reče joj.
„Mislim, svi ste vampiri. Šta vam uopšte može šaka cura obučenih u crno?”
„Prave veštice mogu mnogo toga da urade vampirima”, reče mu Pam. Bilo je očito da
se mnogo uzdržavala. „Te cure u crnom na koje ti misliš samo su pozerke. Prave veštice
mogu biti i žene i muškarci bilo kog godišta. Veoma su zastrašujuće i moćne. Upravljaju
magičnim silama, a samo naše postojanje ukorenjeno je u magji A ova skupina izgleda
ima malo više...”, zaustavila se tragajući za pravom reči.
„Šlifa?”, predloži joj Džejson usrdno.
„Šlifa”, složila se. „Nismo još otkrili šta ih čini toliko moćnima.”
„S kojim su razlogom došle u Šrivport?”, upitala sam.
„To ti je dobro pitanje”, reče Čo s odobravanjem. „Mnogo bolje od prethodnih.”
Uputih mu namrgođen pogled. Nije mi bilo potrebno njegovo odobravanje.

~ 26 ~
 „Želele su, to jest žele, da preuzmu Erikove poslove”, reče Pam. „Veštice žele novac
kao i svi drugi, pa su zaključile da će ili preuzeti njegove poslove ili će naterati Erika da im
plati da ga ostave na miru.”
„Tražile su reket”, meni je, kao vernom televizijskom gledaocu, taj izraz bio sasvim
poznat. „Ali kako mogu da vas nateraju na bilo šta? Vi ste toliko moćni.”
„Nemaš pojma kakve sve probleme u poslovanju mogu da ti naprave ako požele deo
kolača. Kada smo se prvi put sreli s njima, njihove vođe, brat i sestra, sve su nam lepo
objasnile. Halou nam je naglasila da bi mogla da nam prokune posao, da nam pokvari
alkoholna pića, da namesti da nam se gosti spotiču na plesnom podijumu i da nas posle
tuže, a da i ne pominjem probleme koje bi mogli da nam izazovu s vodovodnim
instalacijama.” Pam je zgroženo mahnula rukama. „Svaku bi nam noć pretvorile u noćnu
moru, čime bi nam uništile zaradu možda čak do nivoa u kom bi ZuBar u potpunosti
izgubio vrednost.”
Džejson i ja se oprezno zagledasmo jedno u drugo. Vampiri su vladali kafanskim
poslovima i noćnim klubovima pošto su oni najunosniji noću, kada su vampiri budni.
Imali su oni svoj udeo i u noćnim praonicama, noćnim restoranima, noćnim bioskopima...
ali im je posao s barovima bio najisplativiji. Ako bi se ZuBar zatvorio, Erikovo finansijsko
uporište pretrpelo bi strahovit udarac.
„Znači, traže od vas reket”, reče Džejson. On je sva tri dela Kumu odgledao bar
pedesetak puta. Palo mi je na pamet da ga pitam da li želi da pravi društvo ribama, ali je
Co izgledao nekako nadrndano, pa sam se uzdržala. Oboje smo bili na korak od smrti,
veoma neprijatne smrti, pa sam znala da nije vreme za šalu, pogotovo ne za neslanu šalu.
„I kako je Erik došao u situaciju da ga zateknem kako usred noći trči po putu bez
košulje i cipela?”, upitala sam, procenivši da je vreme da pređemo na stvar.
Njegovi podređeni opet razmeniše poglede. Pogledala sam u Erika koji mi je i dalje
sedeo naslonjen uz noge. Učinilo mi se da ga je odgovor zanimao isto koliko i nas. Šakom
mi je čvrsto obavio članak kao neko veliko toplo ćebe.
Čo je rešio da preuzme govoranciju. „Kazali smo im da ćemo razmisliti o njihovoj
pretnji. Međutim, sinoć, kada smo došli na posao, jedna od nižih veštica čekala nas je
pred ZuBarom s novom ponudom.” Delovao mi je kao da mu je pomalo nelagodno. „Tokom
našeg prvobitnog sastanka, poglavarka njihovog veštičjeg saveza, Halou, zaključila je da...
da se pali na Erika. Na takva se sparivanja ne gleda baš blagonaklono u veštičjem svetu
pošto smo mi mrtvi, a veštičarenje bi trebalo da bude vezano za... za prirodne stvari.” Čo
je te poslednje reči izbacio iz sebe kao da je posredi bilo nešto što mu se zalepilo za cipelu.
„Ali naravno, većina veštica ne bi nikada ni radila ovo što njihov savez pokušava. To su
ljudi koje privlači sama moć, a ne religija koja se krije iza nje.”
Baš zanimljivo, ali želela sam da čujem i ostatak priče. A želeo je i Džejson, pa ga je
požurio jednim pokretom ruke. Malo se trgnuvši, kao da pokušava da se prene iz
razmišljanja, Čo je nastavio dalje. „Ta vodeća veštica, Halou, rekla je Eriku, preko svoje
podanice, da će zahtevati od njega samo jednu petinu njegovih poslova umesto polovine
ako je bude zabavljao sedam noći.”
„Tebe mora da bije neki mnogo dobar glas”, reče moj brat Eriku glasom ispunjenim
najiskrenijim divljenjem. Eriku baš i nije pošlo za rukom da prikrije da mu je zbog toga
bilo drago. Bilo mu je drago što je čuo koliki je zavodnik. Postojala je neka blaga razlika u
načinu na koji me je pogledao nakon toga, te sam imala onaj užasni osećaj da sledi nešto
neizbežno, kao kada vidite da vam se automobil kotrlja nizbrdo (iako ste uvereni da ste ga
zakočili), a znate da nema načina da ga sustignete i povučete kočnice ma koliko to želeli.
Kola će vam se ipak razlupati.
„Mada su neki od nas smatrali da bi bilo mudro od njega da pristane na to, naš je
gazda ipak odustao od toga”, reče Co ošinuvši njihovog gazdu nimalo srdačnim pogledom.

~ 27 ~
„onda je naš gazda našao za shodno da je odbije toliko uvredljivim rečima da je Halou
bacila kletvu na njega.”
Erik mi se učinio postiđen.
„Zašto bi, kog đavola, odbio takvu ponudu?”, upita ga Džejson iskreno zbunjen.
„Ne sećam se”, reče Erik, pa mi se još malčice primakao nogama. Više od tog „malčice”
nije ni mogao da mi se približi. Delovao je opuštenije, ali znam da nije bio opušten. Osetila
sam mu napetost u telu. „Nisam znao ni kako se zovem dok mi ova žena, Suki, nije rekla.”
„A kako si se zadesio tu na selu?”
„Ni toga se ne sećam.”
„Naprosto je ispario iz ZuBara”, reče Pam. „Sedeli smo u kancelariji s tom mladom
vešticom, a Co i ja smo se raspravljali s Erikom o njegovom odbacivanju ponude, kad je
najednom ispario.”
„Upalila ti se lampica u glavi, Eriče?”, upitala sam ga. Uhvatih sebe kako pružam
ruku ne bih li ga pomilovala po kosi kao što bih uradila s kucom koja se šćućurila uz
mene.
Vampir je bio zbunjen. Mada Erik odlično govori engleski, s vremena na vreme naiđe
na neki idiom koji mu je nepoznat.
„Sećaš li se toga?”, rekoh prostije. „Zvuči li ti poznato?”
„Došao sam na ovaj svet trčeći putem po mraku i hladnoći”, reče mi. „Dok me nisi
dovela ovamo, u glavi mi je bila velika praznina.” Način na koji je to objasnio bio je veoma
zastrašujuć.
„Meni se to naprosto ne uklapa”, rekoh. „Ne bi se to desilo tek tako iz vedra neba, bez
bilo kakvog upozorenja.”
Pam to nije uvredilo, ali je Co nabacio namrgođeni izraz na lice.
„Vas ste dvoje nešto uradili, jel da? Nešto ste zabrljali. Šta ste to uradili?” Erik me je
obema rukama obujmio oko nogu, pa sam bila prikovana za kauč. Morala sam da
potisnem blagi nalet panike. Samo je malo nesiguran i ništa više.
„Co je izgubio živce pred tom vešticom”, reče Pam nakon poduže pauze.
Zažmurila sam. Cak je i Džejson izgleda shvatio šta je Pam htela da kaže, pošto je
iskolačio oči. Erik je okrenuo lice, kako bi protrljao obraz o moje bedro. Zapitah se šta li
on misli o svemu.
„I čim ju je napao i Erik je nestao?”, upitah.
Pam mi klimnu.
„Znači, i sama je bila pod činima.”
„Očigledno”, reče Co. „Ali nikada ranije nisam čuo za tako nešto, pa ne prihvatam
krivicu.” Uputio mi je preteći pogled kako ne bih ništa rekla.
Okrenuvši se ka Džejsonu, zakolutala sam očima. Coove greške nisu bile moja
odgovornost. Bila sam poprilično ubeđena da bi u slučaju da priču ispričaju kraljici
Luizjane, Erikovoj nadređenoj,
ona možda imala štošta da kaže Cou o ovom incidentu.
Usledilo je kratko zatišje, tokom kog je Džejson ustao da ubaci još jednu cepanicu u
vatru. „A jeste li bili Kod Merloa ranije?”, upitao je vampire. „Tamo gde Suki radi?”
Erik slegnu ramenima, pošto se nije sećao. Pam reče: „Ja jesam, ali Erik nije.”
Pogledala me je kako bih potvrdila njenu tvrdnju, te, posle kraćeg razmišljanja, klimnuh.
„Znači niko neće automatski povezati Erika sa Suki”, Džejson je tu opasku izneo
sasvim ravnodušno, ali je ipak delovao veoma zadovoljan samim sobom.
„Neće”, reče Pam polagano, „verovatno neće.”

~ 28 ~
 Nešto je tu zasigurno trebalo da me zabrine, ali nisam mogla baš sve da pohvatam
kako valja.
„Znači, sigurni ste bar što se Bon Tempsa tiče”, nadovezao se Džejson. „Čisto
sumnjam da ga je sinoć video bilo ko sem Suki, a đavo nek me nosi ako znam zbog čega je
završio baš na tom seoskom drumu.”
Moj brat je izneo još jednu odličnu misao. Izgleda da su mu večeras radile sve vijuge.
„Ali mnogo ljudi odavde zna da se odveze do Šrivporta kako bi posetii taj klub, ZuBar.
I sam sam to radio”, reče Džejson. To dosad nisam znala, pa ga pogledah škiljeći očima.
Slegnuo je ramenima, delujući tek malčice postiđeno. „Šta će se desiti ako neko zatraži tu
nagradu koju su ponudili? Ako okrenu taj broj s plakata?
Čo je odlučio da se ponovo umeša u razgovor. „Pa, ti njegovi, navodno bliski, prijatelji
odmah će doći da popričaju s doušnikom.
Ako taj što ih pozove uspe da ih ubedi da je video Erika nakon što je ta veštičja kuja
bacila čini na njega, veštice će krenuti da ga traže u datoj oblasti. I sigurno će ga i
pronaći. Pokušaće da kontaktiraju i ovdašnje veštice kako bi im pomogle.”
„Nema veštica tu u Bon Tempsu”, reče Džejson delujući zapanjeno što bi Čo uopšte
pomislio tako nešto. Eto vam ga moj brat, opet trči pred rudu.
„Ooo, kladim se da ih ima”, rekoh. „Što ih ne bi bilo? Sećas se šta sam ti rekla?”
Doduše ja sam mislila na vukodlake i preobrazitelje kada sam ga upozorila da na ovom
svetu postoje neke stvari koje baš i ne bi želeo da vidi.
Moj je siroti brat ove večeri baš bio zatrpan novim podacima. „Što ih ne bi bilo?”,
ponovio je tiho. „Ko, na primer?”
„Ima ih i među ženama i među muškarcima”, reče Pam, te je obrisala ruke jednu o
drugu kao da smo pomenuli neke zarazne štetočine. „Oni su vam isti kao i svi drugi koji
vode tajni život -većina njih je prilično prijatna i sasvim bezopasna”, Pam baš i nije
zazvučala previše ubeđeno kada je to izgovorila. „Ali oni loši među njima umeju da
pokvare i one dobre.”
„Međutim”, reče Čo zamišljeno se zagledavši u Pam, „ovo ovde vam je takva jedna
zabit da možda stvarno i imate samo nekoliko veštica u ovom kraju. No nisu sve veštice i
vešci članovi sestrinstava, a naterati nezavisnu vešticu na saradnju mogao bi biti težak
zadatak za Halou i njene sledbenike.”
„Zašto veštice iz Šrivporta ne mogu da bace čini kojima bi pronašle Erika?”, upitala
sam.
„Ne mogu da pronađu ništa što njemu pripada kako bi bacile takve čini”, reče mi
Pam, zazvučavši kao da se razume u ono o čemu priča. „Ne mogu da mu se zavuku u
dnevno odmorište kako bi pronašli neku njegovu dlaku ili komad odeće s njegovim
mirisom. A nemaju ni nekoga ko ima Erikove krvi u sebi.”
Ajoooj. Erik i ja hitro se zagledasmo. Ja bih im u tom smislu odgovarala, te se zdušno
ponadah da to niko ne zna sem Erika.
„A osim toga”, reče Čo cupkajući u mestu, „po mom mišljenju, s obzirom na to da smo
mrtvi, oni od takvih stvari ne bi ni imali koristi pri bacanju čini.”
Pam je ukrstila pogled s Čoovim Opet su razmerjivali misli, što mi se nimalo nije
dopadalo. Erik, uzrok te njihove razmene poruka, prebacivao je pogled s jednog vampira
na drugog. Čak se i meni činio izgubljen.
Pam se okrenula ka meni. „Erik bi trebalo da ostane tu gde je. Bio bi izložen dodatnoj
opasnosti ako ga izvedemo odavde. Ako on ostane na sigurnom da nam ne smeta, mogli
bismo da uzvratimo vešticama istom merom.”
„Oko za oko, zub za zub”, promrmlja mi Džejson na uvo, i dalje se služeći izrazima iz
Kuma.

~ 29 ~
 Sad kad je Pam sve naglas izgovorila, bilo mi je sasvim jasno zbog čega je trebalo da
se zabrinem kada je Džejson naglasio kako je nemoguće da bilo ko poveže Erika sa mnom.
Niko ne bi poverovao da se vampir Erikovog uticaja i značaja nalazi kod neke ljudske
konobarice.
Moj gost pogođen amnezijom delovao je zbunjeno. Nagnula sam se napred, nakratko
se predala nagonu da mu pogladim kosu, a onda mu pokrih uši rukama. On mi je to
dopustio, te je čak stavio svoje šake preko mojih. Malo ćemo se praviti da ne može da čuje
ono što ću upravo reći.
„Slušajte me, ovako. Ovo je najgora zamisao koja vam je ikada pala na pamet. A
odmah ću vam reći i zašto”, jedva mi je pošlo za rukom da dovoljno brzo izbacim reči iz
sebe i da ih dovoljno naglasim. „Kako mislite da ga ja zaštitim? Znate i sami kako će se
sve ovo završiti! Završiću premlaćena! A možda čak i ubijena.”
Pam i Čo uputiše mi dva istovetna, potpuno ravnodušna pogleda. Slobodno su mogli i
da kažu: „Da, pa šta onda?”
„Ako moja sestra uradi ovo za vas”, reče Džejson uopšte ne obraćajući pažnju na
mene, „onda zaslužuje da joj bude plaćeno.”
Usledio je napeti muk. Zablenula sam se u njega.
Pam i Čo istovremeno klimnuše glavama.
„Bar onoliko koliko bi neki doušnik dobio ako bi nazvao onaj broj s postera”, reče
Džejson prelazeći svojim svetloplavim očima s jednog bledog lica na drugo. „Pedeset
hiljada!”
„Džejsone!”, konačno sam iznašla glas u sebi, te još jače stegnuh ruke preko Erikovih
ušiju. Bila sam i postiđena i osramoćena, mada mi nije bilo jasno zbog čega tačno. Možda
zato što je moj brat ugovarao moje poslove kao da je reč o njegovim.
„Deset”, reče Čo.
„Četrdeset i pet”, uzvrati mu Džejson.
„Dvadeset.”
„Trideset i pet.”
„Dogovoreno.”
„Suki, odoh da ti donesem moju sačmaricu”, reče mi Džejson.

~ 30 ~
 3

„Kako je došlo do ovoga?”, upitala sam moju vatricu kada su svi otišli.
Svi sem golemog vikinškog vampira kojeg bi trebalo da štitim i čuvam.
Sedela sam na ćilimu ispred vatre. Upravo sam bila ubacila još jedan komad drveta,
pa se lepo rasplamsala. Bilo mi je potrebno da razmišljam o nečemu prijatnom i utešnom.
A onda sam krajičkom oka ugledala ogromno boso stopalo. Erik se spustio pokraj
mene na čilim. „Mislim da je do ovog došlo jer imaš pohlepnog brata i zato što si onaj tip
žene koji bi mi stao kolima iako je preplašen”, reče Erik istinu.
„A šta ti misliš o ovome?”, ne bih nikada postavila to pitanje onom prisebnom Eriku,
ali mi je ovaj delovao nekako drugačije: možda više nije bio onako prestravljen i zbrčkan
kao prethodne noći, ali u svakom slučaju nije bio onaj stari Erik. „Mislim, ti sad ispadaš
kao neki paket koji su stavili u sef na čuvanje, a ja mu, zapravo, dođem taj sef”
„Drago mi je što me se plaše u dovoljnoj meri da bi me dobio pazili.”
„Hmmm”, rekoh ne baš mnogo promišljeno. To nije bio odgovor koji sam očekivala.
„Mora da sam zastrašujuća osoba kada sam pri sebi. Ili možda svu tu odanost
izazivam svojim dobrim delima i srdačnim ponašanjem?”
Iscerih se na to.
„Da, biće da nije tako.”
„Nisi ti tako loš”, rekoh mu utešno, mada, kada bolje razmislim, Erik nije ni delovao
kao neko kome je potrebna uteha. Međutim, ja sam sada ipak bila odgovorna za njega.
„Nije ti hladno na stopalima?”
,Nije”, reče mi. Sad sam se starala o Eriku, kome staranje uopšte nije bilo potrebno. A
pri tome su me za to papreno plaćali, na šta sebe odmah podsetih. Uzela sam stari jorgan
s naslona kauča, te mu pokrih noge i stopala njegovim zelenim, plavim i žutim kockicama.
Srozala sam se na ćilim pored njega.
„Grozomoran je”, reče mi Erik.
„To mi je i Bil rekao”, prevrnula sam se na stomak osmehujući se.
„A gde ti je taj Bil?”
„U Peruu.”
„Rekao ti je da ide?”
„Jeste.”
„Pretpostavljam da je ljubav između vas izbledela?”
To je bio prilično tačan opis. „Udaljili smo se, pa je to nekako prešlo u trajno stanje”,
rekoh mu staloženim glasom.
Sad se i on okrenuo na stomak pored mene, oslonjen na laktove kako bismo mogli da
pričamo. Nalazio mi se bliže nego što je meni bilo udobno, ali nisam htela da pravim
problem i da se pomeram.
Pomerio se kako bi prebacio jorgan preko oboje.
„Kaži mi nešto više o njemu”, reče Erik neočekivano. I on i Pam i Čo popili su po čašu
prave krvi pre nego što su ostali vampiri otišli, pa je sada bio rumeniji.
„Znaš Bila”, rekoh mu. „Već duže vreme radi za tebe. Pretpostavljam da se ne sećaš,
ali Bil je... on je... opušten i smiren, zaštitnički nastrojen i izgleda da ne može da utuvi u

~ 31 ~
glavu neke stvari.” Nikada ne bih pomislila da ću od svih mogućih osoba baš Eriku
prepričavati svoju vezu s Bilom.
„Voli li te?”
Uzdahnula sam, te mi se oči orosiše suzama, što se često dešavalo kada bih se setila
Bila - skrušena kao žalosna vrba, eto to sam vam ja. „Pa, rekao je da me voli”, promrmjala
sam tugaljivo. „Ali kad ga je ta vampirska dronfuja nekako kontaktirala, odmah je
pobegao kod nje”, ko zna, možda ga je pronašla i putem i-mejla. „Ranije je bio u vezi s
njom, a ispostavilo se da je ona bila... ne znam kako vi to zovete... osoba koja ga je
pretvorila u vampira. Prebacila ga je na drugu stranu, tako on kaže. Bil joj se vratio. Kaže
da je morao. A onda je otkrio”, pogledala sam Erika iskosa značajno podigavši obrve, a
kanda ga je moja priča opčinila, „da je pokušavala da ga dovuče na stranu koja je još
mračnija.”
„Molim?”
„Pokušavala je da ga odvuče u neku drugu vampirsku skupinu u Misisipiju i da on sa
sobom donese veoma dragocenu računarsku bazu podataka koju je prikupio za vaše
vampire iz Luizjane”, rekla sam uprostivši malčice priču kako bih je skratila.
„I šta se desilo?”
Bilo mi je otprilike isto onoliko zabavno kao kada pričam s Arlin. Možda još i
zabavnije, pošto njoj nikada ne bih mogla da ispričam čitavu priču. „Pa, Lorena, tako ti se
ona inače zvala, podvrgnula ga je mučenju”, rekoh, na šta se Eriku oči razrogačiše.
„Zamisli samo! Bila je u stanju da muči nekoga s kim je vodila ljubav! Nekoga s kim je
godinama živela!” Erik odmahnu glavom u neverici „No, bilo kako bilo, ti si mi rekao da
odem do Džeksona i da ga pronađem, pa sam nahvatala neke tragove u tom nekom klubu
za natprirodnjake”. Erik klimnu glavom. Njemu očito nisam morala da objašnjavam da su
„„natprirodnjaci” zapravo „„natprirodna bića”. „To mesto se zove Kod Džozefine, mada ga
vukodlaci zovu Klub mrtvih. Rekao si mi da odem tamo s nekim vrlo finim vukodlakom
koji ti je dugovao veliku uslugu, pa sam odsela kod njega.” Alsid Herve i dalje se
pojavljivao u mojim maštarijama. „Ali sam završila gadno povređena”, završila sam priču.
Gadno povređena, po običaju.
„Kako?”
„Nabili su me na kolac, verovao ili ne.”
Erik mi se učinio dobrano zapanjen. „Ostao ti je ožiljak?”
„Aha, iako si...”, ali se tu smesta zaustavih.
Jasno se videlo da pomno iščekuje sledeće reči. „Šta?”
„Sredio si da mi jedan od vampira iz Džeksona isceli ranu kako bih preživela... A onda
si mi dao svoju krv kako bih brže iscelila i kako bih po danu mogla da potražim Bila.”
Prisetivši se načina na koji mi je Erik dao krv odmah mi se zacrveneše obrazi, te mi je
jedino preostalo da se ponadam da će Erik moje rumenilo pripisati vrelini vatre.
„I onda si spasla Bila?”, rekao je odmakavši se od tog nezgodnog mesta u priči.
„Jesam”, rekoh ponosno. „Spasla sam mu guzicu.” Prevrnula sam se na leđa
podigavši pogled ka njemu. Čoveče, baš je bilo lepo imati nekoga s kim možeš da popričaš.
Podigla sam majicu i malko se nagnula ka njemu kako bih Eriku pokazala ožiljak. Izgleda
da je bio impresioniran. Dodirnuo je svetlucavi deo kože vrhom prsta, te odmahnu
glavom. Spustila sam ponovo majicu.
„I šta se desilo s tom vampirskom dronfujom?” upitao me je.
Pogledah ga podozrivo, ali mi se učinilo da se ipak nije sprdao sa mnom. „Pa”, rekoh
mu, „ja sam... ja sam je... na neki način... Upala je dok sam odvezivala Bila, pa me je
napala i ja sam je onda... kako bih rekla... ja sam je ubila.”
Erik se duboko zagledao u mene. Nisam mogla da mu protumačim izraz na licu. „Da li
si ikada ranije nekoga ubila?”, upitao me je.

~ 32 ~
 „Naravno da nisam!”, rekoh mu ogorčeno. „Doduše, jesam povredila nekog tipa koji je
pokušavao da me ubije, ali nije umro. Ne, ne, ja sam ti ljudsko biće. Ne moram nikoga da
ubijem da bih preživela.”
„Ali ljudi sve vreme ubijaju druge ljude. Iako im nije neophodno da ih pojedu ili da im
popiju krv.” „Ne rade ti to svi ljudi.”
„Istina”, rekao je. „Mi smo svi ubice kod nas vampira.”
„Pa, dobro, ali ste na neki način kao lavovi.”
Erik mi se učinio zgranut. „Kao lavovi?”, reče gotovo nečujno.
„Pa, lavovi moraju da ubijaju”, ta mi je zamisao sinula, onako, u trenutku. „A i vi ste
grabljivice, poput lavova i krvoločnih životinja. Ali vi to što ubijete i iskoristite. Morate da
ubijate kako biste se prehranili.”
„Ali nezgodna caka u toj finoj teoriji jeste to što mi izgledamo gotovo isto kao i vi. I
nekada smo bili deo vaše vrste. I možemo da vas volimo dok se hranimo na vama. A teško
da bismo mogli reći da lav voli da se pomazi s antilopom.”
Najednom se u atmosferi između nas pojavilo nešto što nije bilo tamo nekoliko
trenutaka ranije. Osetila sam se kao antilopa koju progoni neki izopačeni lav.
Bilo mi je mnogo lagodnije maločas dok sam se samo starala o preplašenoj žrtvi.
„Eriče”, rekoh mu sasvim oprezno, „ti znaš da si moj gost. I znaš da ćeš se, u slučaju
da ti kažem da izađeš, što ću i učiniti ako nisi iskren sa mnom, zateći nasred neke njive u
bademantilu koji ti je prekratak.”
„Jesam li rekao nešto što te je uznemirilo?” Delovao mi je pokajnički sa svojim plavim
očima, iz kojih je naprosto isijavala iskrenost. „Izinjavam se. Samo sam hteo da se
nadovežem. Imaš li još prave krvi! Kakvu mi je odeću Džejson doneo? Baš je pametan
čovek taj tvoj brat”, ali nije mi baš zazvučao sto posto zadivljeno dok je to izgovarao.
Nisam ga krivila. Džejsonova pamet upravo ga je koštala trideset i pet hiljada dolara.
Ustala sam da mu donesem kesu iz Volmarta, nadajući se da će se Eriku dopasti nova
majičica s natpisom Tehnološkog fakulteta Luizijane i jeftine farmerke.
Pošla sam na spavanje oko ponoći, ostavivši Erika da gleda video-kasete s prvim
ciklusom Bafi ubice vampira (iako su me obradovale, one su zapravo predstavljale šaljivi
poklon koji sam dobila od Tare). Erik je skroz odlepio na seriju, a pogotovo mu se dopalo
kako se vampirima ispupče čela u naletu krvožednosti. S vremena na vreme, mogla sam
ga čuti kako se smeje čak u mojoj sobi. Ali nije mi smetalo. Bilo mi je nekako utešno što
čujem još nekoga u kući.
Bilo mi je potrebno više vremena nego obično da zaspim, pošto sam razmišljala o
svemu što se tog dana desilo. Erik je upao u program zaštićenih svedoka, bar na neki
način, a ja sam mu pružila sigurno utočište. Niko na celom svetu, sem Džejsona, Pam i
Čoa, nije znao gde se šerif Pete oblasti nalazio u tom trenutku.
A, uzgred rečeno, pomenuti mi se u istom tom trenutku uvukao u krevet.
Nisam imala snage da otvaram oči i da se prepirem s njim. Bila sam negde između
snova i jave. Kada mi se prethodne noći uvukao u krevet, Erik je bio toliko uplašen da je u
meni proradio majčinski instinkt pa sam ga uhvatila za ruku kako bih ga utešila. Ali ove
se noći nisam osećala toliko... toliko neutralno... prema njegovom boravku u mom
krevetu.
„Hladno ti je?”, prormmjala sam kada se šćućurio uz mene.
„Aha”, prošaputao je. Ležala sam na leđima i bilo mi je toliko udobno da mi nije
padalo na pamet da se pomeram On se okrenuo na bok prema meni, pa mi je spustio
ruku oko struka. Ali posle toga više mi se nije primicao i potpuno se opustio. Nakon
nekoliko napregnutih trenutaka i ja sam se opustila, te zaspah kao klada, za ceo svet
mrtva.

~ 33 ~
 Sledeće čega se sećam jeste zvonjava telefona u cik zore. Dotad sam, naravno, već bila
sama u krevetu, a kroz otvorena vrata mogla sam da vidim manju spavaću sobu na drugoj
strani hodnika. Vrata plakara bila su otvorena, kako ih je i ostavio kada se primaklo
praskozorje, pa je morao da se spusti u ono mračno skrovište.
Tog je dana bilo vedrije i toplije, negde između pet i deset stepeni. Bila sam mnogo
veselija nego što sam se osećala kada sam se prethodnog dana probudila. Sada sam znala
šta se dešava, to jest bar sam znala šta se od mene očekuje i kako će mi proteći nekoliko
narednih dana. Ili sam bar ja tako mislila. A čim sam se javila na telefon, shvatila sam
koliko sam pogrešila.
„Gde ti je brat?”, prodera se Džejsonov šef Šerli Henesi. Čovek bi pomislio da je
prilično smešno da se muškarac zove Šerli sve dok se ne nađe lice u lice s njim, a tad
obično zaključite da bi vam bilo najbolje da svoj prvobitni utisak zadržite za sebe.
„Otkud ja da znam?”, rekoh mu razborito. „Verovatno je prespavao kod neke ženske.”
Šerli, koga su svi zvali Šaran, nikada, ama baš nikada ranije nije okrenuo moj broj kako
bi ušao u trag Džejsonu. Staviše, bila bih iznenađena ako bi se ispostavilo da je ikada bilo
koga morao da nazove. Jedna od Džejsonovih dobrih osobina bila je ta što se uvek
pojavljivao na poslu na vreme i tamo bi i ostao dok mu se ne završi smena. Džejson je bio
poprilično dobar u poslu, što meni nikada nije bilo baš najjasnije. Imala sam utisak da se
njegov posao sastoji iz parkiranja njegovog ulickanog kamioneta pred firmom za opravku
okružnih puteva, ulaska u drugi kamionet s natpisom okruga Renard na vratima i
vozikanja unaokolo kako bi raznoraznim radničkim ekipama rekao šta bi trebalo da rade.
Njegov posao je, izgleda, podrazumevao i povremeni izlazak iz kamioneta kako bi s drugim
muškarcima stao nasred ili pored puta da bulje u rupe i rupčage.
Šarana je izgleda prepala moja otvorenost. „Suki, nemoj tako da govoriš o svom
bratu”, reče, poprilično zaprepašćen činjenicom da bi neudata žena priznala kako zna da
joj brat nije nevinašce.
„Da li pokušavaš da mi kažeš da se Džejson nije pojavio na poslu? I da si ga već
nazvao na kućni broj?”
„Da i da”, reče Šaran, kojeg uglavnom ne biste nazvali naivcem. „Poslao sam Dega do
njegove kuće.” Dego (svi su putari morali da imaju neki svoj nadimak) zapravo se zvao
Antonio Đulielmi i nikada se iz Luizijane nije makao dalje od Misisipija. Bila sam prilično
ubeđena da isto važi i za njegove roditelje, a moguće i za babu mu i dedu, mada su kolale
glasine da su oni zapravo jednom bili do Brensona da se malko provedu.
„I da li mu je kamionet tamo?”, ponovo je počela da me obuzima ona stara jeza.
„Jeste”, reče Šaran. „Parkiran mu je ispred kuće s ključevima u kontakt bravi i
otvorenim vratima.” „Vratima kamioneta ili kuće?”
„Šta?”
„Koja su vrata bila otvorena?” „Ooo... vrata kamioneta.”
„To mi ne zvuči dobro, Šarane”, rekoh mu sva uzbunjena. „Kad si ga poslednji put
videla?”
„Sinoć. Bio je kod mene, i otišao je oko... koliko ono beše... mora da je bilo oko pola
deset ili deset.”
„Je li bio neko s njim?”
„Nije”, nije nikoga doveo sa sobom, što znači da i nisam ništa slagala.
„Misliš da bi trebalo da nazovem šerifa?”, upita me Šaran.
Prešla sam rukom preko lica. Još nisam bila spremna za tako nešto, ma koliko da mi
se situacija činila loša. „Dajmo mu još jedan sat”, predložih. „Ako se ne dovuče na posao
za sat vremena, javi mi. A ako se ipak pojavi, kaži mu da me nazove. Pretpostavljam da bi
ja trebalo da nazovem šerifa, ako već dođe do toga.”

~ 34 ~
 Spustila sam slušalicu nakon što je Šaran ponovio sve što je već nekoliko puta rekao,
jer nije hteo sam da spusti pa da ga ophrvaju brige. Iako ne mogu da čitam misli preko
telefona, njemu sam to mogla da pročitam iz glasa. Šarana Henesja znam već godinama.
Bio je drug moga oca.
Ponela sam sa sobom u kupatilo bežični telefon kada sam otišla da se istuširam ne
bih li se nekako razbudila. Kosu nisam oprala, u slučaju da moram smesta da izađem
napolje. Obukla sam se, skuvala kafu i uplela kosu u dugačku pletenicu. Dok sam to
radila, sve vreme sam razmišljala, što meni ne pada lako kada negde mirno sedim.
A evo kakve sam sve zaplete smislila.
Prvi. Ovaj mi je omiljeni. Negde na putu između moje i njegove kuće, moj je brat
susreo neku ženu, pa se u istom trenu toliko zaljubio da je zaboravio na svoje višegodišnje
navike i na posao. U ovom su trenutku bili negde u krevetu uživajući u neverovatnom
seksu.
Drugi. Veštice, ili šta god već da su, nekako su otkrile da Džejson zna gde se Erik
nalazi pa su ga otele ne bi li nasilno izvukle podatke iz njega (tu sam sebi u glavi
pribeležila da bi trebalo da otkrijem što više stvari o vešticama). Koliko bi dugo Džejson
mogao da skriva tajnu o Erikovom prebivalištu? Moj je brat prilično prgav, ali je isto tako i
hrabar čovek, mada bi reč tvrdoglav ovde možda bila tačnija. Ne bi lako progovorio. Možda
bi neka od veštica mogla pomoću čini da ga natera da progovori? Ako su ga veštice već
ščepale, mogao bi već i da bude mrtav pošto bi bio kod njih već nekoliko sati. A ako je
progovorio, i ja sam bila u opasnosti, a Erik je skroz-naskroz gotov. Mogle bi da stignu
ovamo svakog minuta, pošto veštice nisu ograničene mrakom. Erik je preko dana bio
mrtav, potpuno nezaštićen. Ovo je zasigurno bio najgori zaplet.
Treći. Džejson se s Pam i Čoom vratio u Šrivport. Možda su rešili da mu daju
predujam, ili je Džejson možda samo poželeo da poseti ZuBar s obzirom na to da je reč bila
o popularnom noćnom klubu. Našavši se tamo, lako je mogla da ga zavede neka mlada
vampirica, pa da čitavu noć ostane s njom, pošto je Džejson bio veoma sličan Eriku u
smislu da su se žene lepile za njih. Ako mu je popila previše krvi, Džejson će morati malo
da odspava. Pretpostavljam da je ovaj treći zaplet bio druga varijanta onog prvog.
Ako su Pam i Čo znali gde se Džejson nalazi, ali me nisu nazvali pre nego što su otišli
na dnevni počinak, to bi me opasno razljutilo. Neki instinkt mi je govorio da odem po
sekiricu i da krenem da seckam drva za kočeve.
A onda se prisetih nečega što sam žestoko pokušavala da zaboravim: onaj osećaj koji
se javio u meni kada sam nabila kolac u
Lorenino telo i izraz na njenom licu kada je shvatila da joj se dugački, dugački, život
završio. Potisnula sam tu misao najjače što sam mogla. Ne možete da ubijete nekoga,
makar to bio i neki zli vampir, a da vas to pre ili kasnije ne sustigne: osim ako niste
potpuni sociopata, što ja nisam bila.
Lorena bi me ubila i ne trepnuvši. Staviše, potpuno bi u tome i uživala. Ali ona ipak
jeste bila vampirica, a Bil mi je večito ponavljao da su vampiri drugačiji od nas: iako su
zadržali ljudski izgled (manje-više), njihove unutrašnje funkcije i njihova ličnost pretrpele
su drastične promene. Verovala sam mu, te većim delom primih sve to za ozbiljno. Ali su
oni ipak izgledali vrlo ljudski, pa im je bilo izuzetno lako pripisati uobičajene ljudske
reakcije i osećanja.
Ono što me je najviše živciralo jeste to da se Pam i Čo neće probuditi sve dok ne
padne mrak, a nisam znala koga ili šta ću dobiti ako nazovem ZuBar u toku dana. A
nisam ni mislila da njih dvoje žive u klubu. Imala sam utisak da Pam i Čo dele kuću... ili
mauzolej... negde u Šrivportu
Bila sam poprilično ubeđena da neki od ljudskih radnika dolaze u klub preko dana da
ga pospreme, ali neki čovek, naravno, ne bi mogao ništa da mi kaže o njihovim

~ 35 ~
vampirskim poslovima. Ljudi koji rade za vampire prilično brzo nauče da drže jezik za
zubima, za šta sam i sama bila živi dokaz.
S druge strane, ako bih otišla do kluba, dobila bih priliku da porazgovaram s nekim
oči u oči. Dobila bih priliku da nekome od ljudi oslušnem misli. Vampirske nisam mogla
da čitam, zbog čega mi je Bil prvobitno i bio toliko privlačan. Zamislite to olakšanje nakon
što ste čitav život morali da slušate verglanje iz tuđih mozgova. A zbog čega nisam mogla
da čitam misli vampirima? Evo vam moje teorije o tome. Ja sam vam s naukom povezana
otprilike isto koliko su s njom povezani i slani štapići, ali ipak sam čitala o neuronima koji
vam se popale u mozgu, je l' tako? Dok razmišljate? Pošto vampire pokreće magija a ne
uobičajena životna sila, njihovi se mozgovi ne pale na taj način. Zbog toga ja i nemam šta
da čitam, sem ponekada, jednom u tri meseca, kada uočim pokoju iskricu od pokojeg
vampira. A dosad sam se mnogo trudila da to prikrijem da ne bih sebi navukla smrt za
vrat.
A za divno čudo, jedini vampir kojeg sam ikada uspela da oslušnem, i to dva puta, da,
da već pogađate, jeste Erik.
Erikovo društvo sada mi je izuzetno prijalo iz istih razloga iz kojih mi je prijalo i
Bilovo, iako u njemu nije bilo romantike kao s Bilom. Čak je i Arlin imala naviku da
prestane da me sluša dok joj nešto pričam, ako bi joj na um palo nešto zanimljivije, kao
na primer ocene njene dece ili nešto slatko što su rekla. Ali s Erikom je drugačije, jer je on
slobodno mogao da razmišlja o tome kako treba da kupi nove brisače za kola dok mu se ja
jadam a da ja toga uopšte ne budem svesna.
Čas koji sam zatražila od Šarana gotovo da se primakao svom kraju, a sve
konstruktivno razmišljanje na kraju me je vraćalo na staze kojima sam već prošla. Bla-bla
truć. A to vam se dešava kada mnogo pričate sami sa sobom.
No, dobro, vreme je za akciju.
Telefon je zazvonio tačno u sat. Šaran je priznao da nema nikakvih novosti. Niko se
nije čuo ni video s Džejsonom, ali s druge strane, Dego nije video ništa sumnjivo kod
Džejsona osim što su mu vrata kamioneta bila otvorena.
I dalje sam oklevala oko pozivanja šerifa, ali shvatih da nemam drugog izbora. Sad bi
već ispalo čudno da ga ne nazovem.
Očekivala sam usplahirenost i uzbunjenost, ali sam dobila nešto još gore: dobila sam
dobroćudnu ravnodušnost. Šerif Bad Dirborn čak se i nasmejao.
„Zoveš me jer onaj ženskaroš od tvog brata nije došao na posao? Suki Stakhaus, to mi
ne liči na tebe.” Bad Dirborn imao je usporeni glas i pljosnato lice poput pekinezera, pa mi
nje bilo teško da ga zamislim kako frkće s druge strane žice.
„On nikada ne kasni na posao, a kamionet mu je kod kuće. I vrata su mu otvorena”,
rekoh mu.
Značaj toga nije mu promakao, pošto je Bad Dirborn bio čovek koji zna da ceni
vrednost dobrog kamioneta.
„To jeste malo čudno, ali ipak, Džejson je prešao dvadeset i prvu i poznat je po...”,
budženju svega što mirno stane pred njega, pomislih, „... svojoj omiljenosti među ženskim
svetom”, dovršio je Bad oprezno. „Kladim se da leškari pokraj neke nove, i da će mu biti
krivo što te je zabrinuo. Nazovi me ako ti se ne javi do sutra po podne, jesi li me čula?”
„Dobro”, rekoh najledenijim tonom.
„Nemoj sad tu da mi besniš, Suki, rekao sam ti ono što bi ti rekao svaki čuvar reda”,
reče mi.
A ja pomislih - svaki čuvar reda s olovom u dupetu. Ali mu to naravno nisam naglas
rekla. Nisam imala nikog drugog sem Bada, pa sam morala da ga zadržim na svojoj strani,
koliko god je to moguće.

~ 36 ~
 Promrmljala sam nešto manje-više učtivo, pa prekinuh vezu. Nakon što sam podnela
izveštaj Šaranu, zaključila sam da mi je jedina opcija da odem do Šrivporta. Htedoh da
nazovem Arlin, ali se setih da su joj deca i dalje kod kuće pošto je još uvek bio raspust.
Palo mi je na pamet da nazovem Sema, ali zaključih da bi on pomislio da nešto mora da
učini, a nisam znala šta bi to moglo biti. A ja sam samo htela da podelim svoju
zabrinutost s nekim, iako sam znala da to baš i nije lepo od mene. Niko nije mogao da mi
pomogne, sem mene same. Rešivši da moram da budem hrabra i nezavisna, zamalo sam
nazvala Alsida Hervea, koji je inače vredan i imućan tip iz Šrivporta. Alsidov tata upravlja
zemljometrijskom firmom koja vodi poslove u tri države, pa Alsid dosta putuje od jednog
do drugog sedišta. Prethodne noći sam ga spomenula Eriku, pošto ga je Erik bio poslao sa
mnom do Džeksona. Međutim, Alsid i ja imali smo neke nerešene muško-ženske stvari
između sebe, pa bi bilo ružno da ga nazovem da bih od njega zatražila pomoć koju ne
može da mi pruži. Bar je tako bilo moje mišljenje.
Bilo me je strah da napuštam kuću kad već neko može nešto da mi javi za Džejsona,
ali s obzirom na to da ga ni šerif nije tražio, nisam baš ni očekivala nikakve novosti.
Pre nego što sam krenula, postarala sam se da namestim plakar u manjoj sobi tako
da izgleda prirodno. Eriku će biti malo teže da izađe napolje kada sunce zađe, ali ne baš
toliko teško. Ako mu ostavim poruku, bio bi to jasan trag nekom ko bi mogao da upadne
unutra, a bio je previše pametan da bi se javio na telefon ako ga nazovem čim se spusti
mrak. Ali pomislila sam da ga je amnezija toliko opteretila da bi se možda uplašio ako se
probudi potpuno sam, ne znajući gde sam otišla.
A onda mi je proradilo kefalo. Zgrabivši kockasti papirić s prošlogodišnjeg rečničkog
kalendara (sa rečju začaranost), napisala sam: Džejsone, ako kojim slučajem navratiš,
nazovi me! Veoma sam zabrinuta. Niko ne zna gde si. Vratiću se po podne ili večeras.
Svratiću do tvoje kuće, a onda idem da proverim da nisi možda otišao do Šrivporta. Potom
se vraćam ovamo. Voli te, Suki Uzela sam selotejp, te zalepih poruku za frižider, tamo gde
sam, kao sestra, očekivala da bi brat mogao da mi se zaputi ako navrati.
Eto ga. Erik je bio dovoljno pametan da ume da čita između redova. A opet, svaka je
reč u poruci bila uverljiva, pa ako mi neko i provali u kuću, pomisliće da se samo
ponašam oprezno poput svake sestre.
No, ipak sam se plašila da ostavim usnulog Erika samog i ranjivog. Šta ako ga veštice
potraže kod mene? Ali zašto bi?
Ako su mu već i ušle u trag, već bi se odavno pojavile, zar ne? Bar se meni tako činilo.
Pomislili da pozovem nekog poput Terija Belflora, koji je bio prilično opasan tip, da dođe
da mi pričuva kuću, a rekla bih mu da čekam poziv od Džejsona, ali nije bilo u redu da
bilo koga dovodim u opasnost zbog Erikove sigurnosti.
Nazvala sam sve bolnice u okrugu, sve vreme osećajući kako bi taj zadatak umesto
mene zapravo trebalo da obavi šerif. U bolnicama su imali spiskove svih primljenih
pacijenata, ali se Džejson na njima nije nalazio. Nazvala sam i saobraćajnu policiju da ih
pitam da li je prethodne noći bilo nesreća, te otkrih da ih nije bilo u našem kraju. Nazvala
sam i nekoliko žena s kojima je Džejson ranije izlazio, ali sam dobila negativne reakcije, od
kojih neke behu i prostačke.
Mislila sam da sam time sve pokrila. Bila sam spremna da odem do Džejsonove kuće,
i sećam se da sam bila prilično ponosna na samu sobe, dok sam se vozila severno po
Kolibrijevom putu, pre nego što ću skrenuti nalevo na auto-put. Kada sam krenula
zapadno ka kući u kojoj sam provela svojih prvih sedam godina, prošla sam pored Merloa
s desne strane, a onda i pored glavnog skretišta u Bon Temps. Skrenuvši nalevo, ugledala
sam naš stari dom i Džejsonov kamionet u dvorištu. Ugledala sam još jedan kamionet,
isto tako blistav, pakiran na pet-šest metara od Džejsonovog.
Kada sam izašla iz automobila, spazih nekog veoma crnoputog muškarca kako
proučava tlo oko kamioneta. Iznenadila sam se otkrivši da je drugi kamionet pripadao

~ 37 ~
Alseju Beku, jedinom crnom detektivu u okružnoj policiji. Alsejevo me je prisustvo
istovremeno i utešilo i uznemirilo.
„Gospođice Stakhaus”, reče mi uozbiljeno. Alsej Bek nosio je sako, pantalone i
izgrebane čizme. Čizme mu se nisu uklapale s ostatkom odeće, pa sam mogla da se
opkladim da ih je držao u kamionetu za ovakve prilike kada mora da baza po seoskom
terenu gde je tlo bilo blatnjavo. Alsej je pored toga slao veoma jake moždane signale, pa
sam sasvim jasno mogla da mu primam misli kada spustim štitove.
Ubrzo sam otkrila da Alsej Bek baš i nije bio oduševljen što me vidi, da mu se i inače
nisam sviđala i da je zaista mislio da se Džejsonu desilo nešto loše. Detektiva Beka nije
bilo mnogo briga za Džejsona, ali se mene zapravo plašio. Mislio je da sam duboko
uvrnuta osoba, pa me je izbegavao koliko god je to bilo moguće. Iskreno rečeno, meni to
nije smetalo.
O Alseju Beku znala sam više nego što mi je lično bilo prijatno, a to što sam znala o
njemu bilo je krajnje neprijatno. Bio je svirep prema zatvorenicima koji nisu želeli da
sarađuju, mada je obožavao svoju suprugu i ćerku Voleo je da podmaže sopstveni džep
kad god bi mu se ukazala prilika, a vodio je računa da se te prilike često javljaju. Alsej
Bek je takve rabote ograničio samo na crnačku zajednicu, vodeći se teorijom da ga oni
nikada ne bi prijavili belim pripadnicima organa reda, i dosad je i bio u pravu.
Eto, je li vam sada jasno zbog čega ne volim da znam sve ono što čujem? Ovo se
potpuno razlikovalo od onog kada otkrijem kako Arlin misli da Čarlsin muž nije dovoljno
dobar prema njoj, ili kako je Hojt Fortenberi ulubio nečija kola na parkingu, ali nije ništa
rekao vlasniku.
A pre nego što me zapitate šta radim s takvim saznanjima, reći ću vam sama. Ne
mrdnem ni prstom. Na težak sam način otkrila da se mešanje u tuđa posla gotovo nikada
ne isplati. To nikoga ne usreći, ali se zato svi prisete tog mog uvrnutog dara, i onda se
mesecima niko ne oseća lagodno u mom društvu. Ja vam čuvam više tajni nego što
državni trezor čuva novca. A i te moje tajne kod mene su sigurne kao taj novac u trezoru.
Moram da priznam da većina tih nebitnih činjenica koje mi se skupljaju u glavi
zapravo i ne prave neku veliku razliku u opštem poretku, dok je Alsejevo nedolično
vladanje škodilo čovečanstvu Ali dosad nisam osmislila ni jedan jedini način da zaustavim
Alseja.
Veoma je mudro držao svoje rabote pod kontrolom, skrivajući ih od svih koji bi bili
dovoljno moćni da se umešaju. A pri tome nisam ni bila baš sasvim sigurna da Bad
Dirborn nije bio svestan svega.
„Detektive Bek”, rekoh. „Tražite Džejsona?”
„Šerif me je zamolio da svratim i vidim da li tu ima nečeg sumnjivog.”
„I da Ii ste bilo šta pronašli?”
„Ne, nisam.”
„Džejsonov šef vam je rekao da su mu vrata kamioneta otvorena?”
„Zatvorio sam ih da mu se ne istroši akumulator. Ali sam, naravno, pazio da ništa ne
dodirujem. No, siguran sam da će vam se brat svakog časa vratiti, i da će se naljutiti ako
mu budemo pipkali stvari bez razloga.”
„Imam ključ njegove kuće, i zamolila bih vas da uđete unutra sa mnom.”
„Mislite da se vašem bratu možda desilo nešto unutra u kući?”, Alsej Bek je veoma
pažljivo izgovorio svaku reč, te se zapitah da nema možda magnetofon uključen u džepu.
„Moguće je. On inače ne kasni na posao. Štaviše, to mu se nikada nije desilo. A ja pri
tome uvek znam gde se nalazi. Uvek gleda da me obavesti.”
„Rekao bi vam da je otišao negde s nekom ženom? Većina braće to baš i ne bi uradila,
gospođice Stakhaus.”

~ 38 ~
 „Moj bi rekao ili meni ili Šaranu.”
Alsej Bek dao je sve od sebe da zadrži podozrivi izraz na svom crnom licu, ali mu baš i
nije bilo lako.
Kuća je bila zaključana. Izabrala sam ključ među ostalima na alci, te uđosmo unutra.
Po ulasku nisam imala osećaj kao da sam došla kući, kao što sam ga imala kao mala. U
bakinoj kući živela sam mnogo duže nego ovde. Čim je napunio dvadesetu, Džejson se u
potpunosti preselio ovamo, a mada sam znala da navratim, u ovoj sam kući verovatno
provela sve ukupno manje od dvadeset i četiri sata u poslednjih osam godina.
Osvrnuvši se oko sebe, shvatila sam da moj brat i nije mnogo toga promenio po kući
za sve to vreme. Bila je to mala seoska kuća, s malim prostorijama, ali je bila mnogo
novija od bakine, to jest moje kuće, pa je bila lakša za grejanje i hlađenje. Uglavnom ju je
podigao moj otac sam, a on je inače bio dobar graditelj.
Mala dnevna soba i dalje je bila ispunjena nameštajem od javora koji je moja majka
odabrala u jeftinom salonu nameštaja, a tapacirung (bež boje sa zelenim i plavim
cvetićima, kakve u prirodi nikada nećete videti) nažalost nije izgubio svoj jarki ton. Bilo mi
je potrebno nekoliko godina da shvatim kako moja majka, iako na neki način mudra žena,
uopšte nije imala ukusa. Džejson do tog zaključka nikada nije došao. Zamenio je zavese
kada su se pokidale i izbledele, a nabavio je i novi ćilim kako bi prikrio najizlizanija mesta
na prastarom plavom itisonu. Svi su uređaji bili novi, a potrudio se i oko obnove kupatila.
Kad bi se moji roditelji sada pojavili u svom domu, osećali bi se i dalje kao kod svoje kuće.
Zaprepastila me je spoznaja da su bili pokojni već gotovo dvadeset godina. Dok sam
se ja držala blizu ulaza, moleći se da ne ugledam negde mrlje od krvi, Alsej Bek se
prošetao kroz kuću kako i valja. Posle nekoliko sekundi neodlučnosti, reših da pođem za
njim. No, nismo ni imali šta da vidimo, kao što rekoh, mala je to kuća. Tri sobe (od kojih
dve prilično skučene), dnevna soba, kuhinja, kupatilo, prostrana porodična soba i manja
trpezarija: kuća kakvu ćete videti ko zna koliko puta u ko zna koliko američkih gradića.
Kuća je bila poprilično uredna. Džejson nikada nije živeo poput prasca, mada se
ponekada jeste tako ponašao. Čak je i ogromni bračni krevet, koji je skoro sasvim ispunio
najveću spavaću sobu, bio manje-više zategnut, mada su ispod virili čaršavi od crne sjajne
tkanine koja je trebalo da liči na svilu, ali sam bila uverena da je u pitanju neka sintetika.
Previše klizavo za moj ukus, ja vam više volim perkal.
„Nema dokaza da je ovde bilo nekog koškanja”, primeti detektiv.
„Dok sam tu, moram nešto da uzmem”, rekoh mu, te krenuh do ormara s puškama
koje su pripadale mom ocu. Bio je zaključan, pa sam ponovo uzela alku s ključevima. Da,
da i za to sam imala ključ, a sećam se duge priče koju mi je Džejson jednom ispričao o
razlozima zbog kojih mi je potreban - za slučaj da mu u lovu zatreba druga puška ili tako
nešto. Kao da bih ja ostavila svoj posao i otrčala da mu odnesem pušku.
Doduše, možda i bih ako bih tog dana bila slobodna.
Sve Džejsonove puške, a i tatine, bile su u ormaru za oružje, kao i sva odgovarajuća
municija.
„Sve na broju?”, detektiv je nestrpljivo cupkao na trpezarijskim vratima.
„Jesu. Jednu ću poneti kući sa sobom.”
„Očekujete nevolje i kod vas?”, Bek mi se po prvi put učinio zainteresovan.
„Ako je Džejson nestao, ko zna šta sve to znači” rekoh mu u nadi da sam bila dovoljno
dvosmislena. Bek je imao veoma nisko mišljenje o mojoj pameti, uprkos činjenici da me se
plašio. Džejson je kazao da će mi doneti sačmaru, a znala sam da ću se i sama osećati
bolje ako je budem imala pri ruci. Stoga sam i uzela benelija i metke. Džejson me je veoma
pažljivo naučio kako da napunim i pucam iz sačmare, što je učinio s mnogo uživanja i
ponosa. U ormaru su bile dve različite kutije s mecima.
„Koju?”, upitah detektiva Beka.

~ 39 ~
 „Opa, beneli!” Nije se žurio u svom divljenju toj pušci. „Dvanaestokalibarska, ha? Ja
bih uzeo te deblje, ovi za nišanjenje nemaju toliku snagu.”
Ubacila sam u džep kutiju koju mi je pokazao.
Odnela sam sačmaru do automobila, a Bek me je sve vreme pratio.
„Morate da zaključate sačmaru u gepek, a metke morate da stavite u kola”, obavestio
me je detektiv. Učinila sam kako mi je rekao, te čak i stavih metke napred u kasetu, a
onda se okrenuh ka njemu. Biće mu drago da mu nestanem s vidika, a inače nisam
verovala da bi krenuo u potragu za Džejsonom.
„Jeste li proverili otpozadi?”, upitah ga.
„Stigao sam ovamo taman kad ste i vi stigli.”
Cimnula sam glavom u pravcu jezerceta koje se nalazilo iza kuće, te smo otišli nazad.
Moj brat je, uz pomoć Hojta Fortenberija, postavio veliku terasu ispred stražnjeg ulaza pre
otprilike dve godine, po kojoj je rasporedio lep baštenski nameštaj koji je kupio na
sezonskoj rasprodaji u Volmartu. Džejson je čak i pepeljaru stavio na sto od kovanog
gvožđa kako bi njegovi prijatelji mogli da puše napolju. Neko ju je i upotrebio. Koliko sam
se sećala, Hojt je pušač. Na terasi nije bilo više ničeg zanimljivog.
Tlo se od terase spuštalo ka jezercetu. Dok je Alsej Bek proveravao stražnja vrata, ja
sam bacila pogled ka molu koji je moj otac napravio, te mi se učinilo da sam videla neku
mrlju na daskama. Nešto se u meni zgrčilo pred tim prizorom, pa sam sigurno i
uzdahnula pošto se Alsej pojavio pokraj mene. Rekoh mu: „Pogledajte mol.”
Odmah se pokrenuo kao seter, rekavši mi nedvosmislenim zvaničnim tonom:
„Ostanite tu.” Kretao se veoma oprezno promatrajući tlo ispred stopala pre svakog koraka.
Imala sam utisak da je prošao čitav sat dok Alsej konačno nije stigao do mola. Čučnuo je
na daske izbledele od sunca kako bi bolje pogledao. Usredsredio se na nešto desno od
mrlje, procenjujući nešto što nisam mogla da vidim, nešto što mu čak ni iz mozga nisam
mogla pročitati. A onda se zapitao kakve li radne cokule moj brat nosi, što sam sasvim
jasno začula u glavi.
„Katerpilarke”, doviknuh mu. U meni poče da se nagomilava strah sve dok nisam
osetila kako se tresem od njegove jačine. Džejson mi je bio sve što mi je preostalo.
A onda shvatih da sam napravila grešku kakvu godinama nisam napravila: odgovorila
sam na pitanje pre nego što je ono glasno bilo izgovoreno. Pokrila sam usta rukom, te
ugledah Bekove iskolačene oči. Hteo je da se udalji što dalje od mene. A pomislio je i da se
možda Džejson nalazio u jezercetu, mrtav. Nagađao je da je Džejson možda pao i udario
glavu o mol, pa je skliznuo u vodu. Ali je video zbunjujući otisak...
„Koliko brzo možete da pretražite jezerce?”, doviknuh.
Okrenuo se ka meni prestravljenog lica. Mislim da me tako godinama niko nije
pogledao. Prestravila sam ga, mada to nisam želela.
„Vidim krv na molu”, rekoh trudeći se popravim situaciju. Drugi potez bio mi je da to
dodatno objasnim. „Plašim se da je Džejson upao u vodu.”
Bek se izgleda malo smirio nakon toga. Okrenuo je pogled nazad ka vodi. Moj je otac
birao parcelu za izgradnju kuće tako da može da napravi i jezerce. Kada sam bila mala,
rekao mi je da je jezerce vrlo duboko i da voda dotiče iz nekog potočića. Dve trećine terena
oko jezerceta redovno je košeno i održavano kao dvorište, ali je u samom dnu ostala gusta
šuma, a Džejson je voleo da sedi na terasi kasno uveče s dvogledom i da posmatra kako
životinjice dolaze da se napoje.
U jezercetu je bilo i riba, on se starao da bude poribljeno. Stomak mi se zgrčio.
Detektiv se konačno vratio do terase. „Moram da se raspitam, da vidim ko ume da
roni”, reče Alsej Bek. „Ali možda će potrajati dok nekog ne nađemo. A i šef mora sve da
odobri.”

~ 40 ~
 Naravno, tako nešto bi koštalo dosta novca, kojeg u okružnom budžetu možda i
nemamo. Duboko sam udahnula. „Mislite na sate ili dane?”
„Možda dan ili dva”, reče najzad. „Nema šanse da to uradi neko ko nije obučen.
Previše je hladno, a i Džejson mi je sam rekao da je vrlo duboko.”
„U redu”, rekoh trudeći se da prikrijem nestrpljenje i bes. Napetost me je spopala
poput gladi.
„Karla Rodrigez bila je sinoć u gradu”, reče mi Alsej Bek, ali sam značaj toga shvatila
tek posle nekoliko sekundi.
Karla Rodrigez, sićušna, crnokosa živa vatra, bila je jedina zbog koje je Džejson
zamalo izgubio srce. Staviše, ona mala preobraziteljka s kojom je bio u novogodišnjoj noći
donekle je ličila na Karlu, koja se pre tri godine preselila u Hjuston, na moje olakšanje.
Bila sam već umorna od drame koja je obeležila njenu vezu s mojim bratom: odnos im je
bio ispunjen dugačkim i glasnim prepirkama u javnosti, spuštanjem telefona i lupanjem
vratima.
„Zašto? Kod koga je odsela?”
„Kod njene sestre iz Šrivporta”, reče Bek. „Znate onu Dovi?” Dovi Rodrigez često je
posećivala Bon Temps dok je Karla živela ovde. Dovi je bila prefinjena rođaka iz grada koja
je svraćala ovamo da nečemu poduči i nas seljake. Mi smo joj svi, naravno, zavideli.
Pomislih kako bih baš volela da se susretnem s Dovi
Izgleda da ću ipak otići do Šrivporta.

~ 41 ~
 4

Detektiv me je posle toga otperjao, rekavši mi da će poslati istražni tim do kuće i da će

mi se javiti. Nešto iz njegovih misli ostavilo mi je utisak da je postojalo nešto što nije hteo
da vidim i da je ubacio Karlu Rodrigez u priču kako bi mi skrenuo pažnju.
A pomislila sam da bi mogao da mi oduzme i sačmaru, pošto je sada bio ubeđeniji da
ima posla sa zločinom, a sačmara bi mogla biti deo nekog dokaznog materijala. Međutim,
Alsej Bek mi nije ništa rekao, pa ga ni ja nisam podsećala.
Bila sam mnogo potresenija nego što bih i samoj sebi priznala. Dotad sam negde u
sebi bila uverena da je, i pored činjenice da tek moram da ga pronađem, Džejson bio
dobro i da se samo negde izgubio. Ili je za nekom glavu izgubio, što je mnogo verovatnije.
Moguće je da uopšte i nije u nekoj ozbiljnoj nevolji, govorila sam sebi. Ali sada mi je cela
situacija delovala ozbiljnije.
Nikada nisam uspela da razvučem svoj budžet u dovoljnoj meri da kupim mobilni
telefon, pa krenuh kolima kući. Razmišljala sam koga da nazovem, te dođoh do istog
odgovora kao i ranije. Nikog. Nisam imala nikakve konkretne vesti. Osećala sam se
strahovito usamljeno. Ali naprosto nisam htela da budem žena u nevolji, koja se pojavi na
vratima svojih prijatelja vukući svoje jade sa sobom.
Suze mi navreše na oči. Htela sam svoju baku. Zaustavivši se pokraj puta, pljesnula
sam se po obrazu istovremeno udelivši sebi nekoliko pogrdnih imena.
Šrivport. Otići ću do Šrivporta da se suočim s Dovi i Karlom Rodrigez A kad sam već
tamo, proveriću da li Čo i Pam znaju bilo šta o Džejsonovom nestanku - mada je ostalo još
dosta sati dok se ne probude, pa ću samo nestrpljivo cupkati u praznom klubu, ako tamo
uopšte bude nekog da me pusti unutra. Ali naprosto nisam mogla da sedim kod kuće i da
čekam. Mogla bih da oslušnem misli ljudskih radnika, pa da vidim da li oni znaju šta se
dešava.
A s druge strane, ako odem u Šrivport, neću znati šta se ovde događa. A opet, s druge
strane, bar ću nešto raditi.
Dok sam razmišljala da li postoji još koja strana o kojoj bi trebalo da razmislim, desilo
se nešto drugo.
Nešto još čudnije od svih prethodnih dešavanja toga dana. Sedela sam tako parkirana
usred nedođije pokraj seoskog puta, kada se elegantni crni nov-novcat kamaro zaustavio
pokraj mene. Sa suvozačevog sedišta izašla je prezgodna žena, visoka bar metar i
osamdeset. Prisetila samje se, bila je Kod Merloa za Novu godinu. Moja drugarica Tara
Tornton nalazila se za volanom.
Dobro, pomislih zureći u retrovizor, ovo je baš uvrnuto. Taru nisam videla nedeljama,
još otkad smo se slučajno srele u vampirskom klubu u Džeksonu u Misisipiju. Tamo je
svratila s vampirom zvanim Franklin Mot, koji je bio zgodan na neki zreli način, uglađen,
doteran, opasan i prefinjen
A Tara uvek izgleda odlično. Moja srednjoškolska drugarica ima crnu kosu i oči i
glatku maslinastu kožu, a ima i dovoljno pameti koju koristi kako bi vodila Tarin butik,
prodavnicu skupocene ženske odeće koja iznajmljuje lokal u poslovnom prostoru koji Bil
poseduje (mislim, skupocene onoliko koliko već odeća to može da bude u Bon Tempsu).
Tara i ja smo se sprijateljile još pre mnogo godina, pošto je njeno detinjstvo bilo još tužnije
od mog.
Međutim, ova visoka žena čak je i Taru zasenila. Bila je crnokosa poput Tare, ali je
imala crvenkaste pramenove koji su umeli da zavaraju oko. Imala je i crne oči, ali su

~ 42 ~
njene bile krupne i bademaste, gotovo nenormalno velike. Koža joj je bila bela poput
mleka, a noge dugačke poput merdevina. Bila je obdarena i u predelu grudi, i pri tome je
bila obučena u jarkocrvenu boju od glave do pete. A i ruž joj je bio usklađen s tim.
„Suki”, doviknu Tara. „Šta je bilo?” Pažljivo mi je došla do kola, pazeći kuda gazi pošto
je nosila lakirane čizme od smeđe kože s visokim potpeticama koje nije htela da izgrebe.
Na mojim bi stopalima potrajale možda pet minuta. Previše sam vremena provodila
stojeći, da bih brinula o obući koja je samo naoko lepa.
Tara je izgledala uspešno, privlačno i sigurno u svom bledozelenom džemperu i
somotskim pantalonama. „Baš sam se šminkala kad sam na ultrakratkim talasima
uhvatila policijski izveštaj da se nešto dešava u Džejsonovoj kući”, rekla mi je. Sela je na
suvozačko sedište, pa se nagnula da me zagrli. „Kad sam stigla kod Džejsona, videla sam
kako odlaziš. Šta se dešava?” Ona žena u crvenom naslonila se leđima o kola, učtivo se
zagledavši negde u šumu.
Ja sam mog oca obožavala, a oduvek sam znala i da je majka, bez obzira na sve ono
kroz šta sam zbog nje prošla, to radila iz ljubavi prema meni, u šta je i ona sama
zasigurno verovala. Međutim, Tarini su roditelji bili zli ljudi, oboje nasilni alkoholičari.
Tarine starije sestre i braća napustili su dom što su brže mogli, ostavivši Taru, kao
najmlađu, da otplaćuje račun njihove slobode.
Ali, sad kad sam ja upala u nevolju, ona se ipak stvorila niotkuda spremna da
pomogne.
„Pa, Džejson je nekud nestao”, rekoh joj poprilično staloženim glasom, ali sam onda
sve to pokvarila grozno zajecavši. Okrenula sam lice prema prozoru. Bilo me je sramota da
pokazujem toliku ucveljenost pred tom novom ženom.
Mudro zanemarivši moje suze, Tara je počela da mi postavlja logična pitanja: da li se
Džejson javio na posao? Da li me je zvao prethodne noći? S kimje izlazio u poslednje
vreme?
To me je podsetio na onu mladu preobraziteljku s kojom je Džejson došao na
novogodišnju zabavu. Pomislila sam da bih čak mogla i da spomenem dvojakost te
devojke, pošto je Tara bila u Klubu mrtvih one večeri. A i ova Tarina visoka drugarica bila
je neka vrsta natprirodnjaka. Mislila sam da je Tara znala sve o tom tajnom svetu.
Ali se ispostavilo da ipak nije.
Izbrisano joj je sećanje. Ili se bar ona pravila da je tako bilo.
„Šta?”, upitala me je Tara s gotovo prenaglašenom zbunjenošću. „Vukodlaci? U tom
noćnom klubu? Sećam se da smo se videle tamo. Dušo, zar nisi tada previše popila i
onesvestila se, ili nešto tome slično?”
S obzirom na to da vrlo retko pijem, Tarino me je pitanje poprilično razbesnelo, ali je
to takođe bilo i najprostije objašnjenje koje je Franklin Mot mogao da usadi u Tarinu
glavu. Toliko sam se razočarala što neću moći da joj se poverim da sam morala da
zažmurim kako ne bih morala da gledam u njeno smeteno lice. Osetia sam kako mi suze
ostavjalu vlažne tragove na obrazima. Trebalo je da se manem svega, ali joj ipak rekoh,
prigušenim, grubim glasom: „Naravno da nisam.”
„Isuse Bože, da ti nije momak stavio nešto u piće?”, Tara mi je stisnula ruku
najiskrenije prestravljena. „Onaj rohipnol, ili kako se već zove? Ali Alsid mi je delovao kao
vrlo fin dečko!”
„Ma, zaboravi”, rekoh trudeći se da zvučim blaže. „To ionako nema nikakve veze s
Džejsonom.”
Tara mi ponovo stegnu ruku, mada joj je i lice i dalje bilo zabrinuto.
A onda sam najednom shvatila da joj ne verujem. Tara je znala da vampiri mogu da
uklanjaju sećanja, pa se pravila da joj ih je Franklin Mot izbrisao. Imala sam utisak da se
Tara sasvim dobro sećala svega što se desilo u Klubu mrtvih, ali se pravila da se ne seća

~ 43 ~
kako bi se zaštitila. Ako je morala da učini tako nešto da bi preživela, onda nemam ništa
protiv. Duboko sam udahnula.
Još uvek izlaziš s Franklinom?”, upitah je kako bismo promenile temu razgovora.
„On mi je dao ova kola.”
Time me je pomalo zaprepastila, ostavivši me i u izvesnoj neverici, ali sam se nadala
da nisam od onih osoba koje gledaju tuđa posla.
„Predivna su. A da ne znaš možda neku vešticu, hm?”, upitala sam je pokušavajući da
pređem na drugu temu pre nego što me Tara pročita. Bila sam uverena da će me ismejati
što je tako nešto pitam, ali sam smatrala da to nije loša diverzija. Ne bih je namerno
povredia ni za šta na svetu.
Pronalazak neke veštice umnogome bi mi pomogao. Bila sam uverena da je
Džejsonova otmica, a samu sam sebe ubedia da je bila reč o otmici a ne o ubistvu, bila
povezana s Erikovom veštičjom kletvom. Bilo je tu previše slučajnosti da ne bi bilo tako. A
s druge strane, ja sam u poslednjih nekoliko meseci i sama doživela silne obrte i zaplete u
čitavom nizu slučajnosti. Eto, znala sam da postoji i treća strana.
„Naravno da znam”, reče mi Tara ponosno se osmehujući. „Tu ti mogu pomoći.
Mislim, ako ti je umesto veštice dobar i neki vikan?”
Najednom mi se pojavilo toliko različitih izraza da nisam bila sigurna da li sve mogu
da ih ispoljim na licu. Zaprepašćenje, strah, tuga i zabrinutost pomešali su mi se u
mozgu. Kada se sav taj kovitlac zaustavi, videćemo koji će izraz da ispliva na površinu.
„Ti si veštica?”, jedva izustih.
„O bože, naravno da nisam. Ja sam katolkinja. Ali imam neke prijateljice koje su
vikani. Neke od njih su veštice.”
„Stvarno?”, činilo mi se da nikada ranije nisam čula reč vikan, mada je možda jesam
pročitala u nekom detektivskom ili ljubavnom romanu. „Izvini, ali ne znam šta to znači”,
rekoh skrušenim glasom.
„Pa, Holi bi ti to mnogo bolje objasnila od mene”, reče mi Tara.
„Holi. Ona Holi koja radi sa mnom?”
„Da. A možeš da se obratiš i Danijeli, mada ona baš i ne bi bila toliko raspoložena za
priču. Holi i Danijela su ti u istom sestrinstvu.” Pa, kad me je dosad već toliko
zaprepastila, što ne bi još malo?
„Sestrinstvu?”, ponovih.
„Ma, znaš, skupina pagana koji zajednički vrše svoje obrede.”
„Mislila sam da samo veštice imaju sestrinstva?”
„Kanda nemaju, ali moraju da budu... kako bih rekla... nehrišćani Pošto je vika
takođe religija.”
„Dobro”, rekoh. „Dobro. Misliš da bi Holi popričala sa mnom o tome?”
„Ne vidim zašto ne bi”, Tara je otišla do svog automobila po mobilni telefon, pa je
krenula da se šeta između naših kola razgovarajući s Holi. Dobro mi je došao taj mali
predah, kako bih se u mentalnom smislu vratila na noge. Da ne bih ispala nekulturna,
izašla sam iz kola, pa sam se obratila onoj ženi u crvenom, koja nas je veoma strpljivo
čekala.
„Izvini što me upoznaješ u ovako lošem stanju”, rekoh joj. „Ja sam Suki Stakhaus.”
„Ja sam Klodin”, reče mi uz predivan osmeh. Imala je holivudski bele zube. Koža joj je
čudno izgledala, svetlucava i tanana, pa me je podsetia na kožicu na šljivi: čim je
zagrizete, slatki sok pokulja napolje. „Tu sam zbog svih ovih zbivanja.”
„Da?”, rekoh pomalo zatečena.

~ 44 ~
 „Aha. Imate i vampire i vukodlake i mnoge druge stvari pomešane tu u Bon Tempsu, a
da i ne pominjem nekoliko ovdašnjih bitnih i veoma značajnih raskršća. Privuklo me je
obilje različitih mogućnosti.”
„Aha”, rekoh nesigurno. „I planiraš da sve to samo posmatraš ili...?”
„Ma, ne. Posmatranje nije u mom fazonu”, nasmejala se. „Ti si mi baš neka opasnica,
jel da?”
„Holi je budna”, reče Tara, zatvorivši telefon i osmehujući se, pošto je bilo teško ne
osmehivati se pored Klodin. Primetila sam da sam se i sama smešila od uva do uva, ali ne
onim mojim uobičajenim napetim osmehom nego vedrim i raspoloženim. „Kaže da svratiš
do nje.”
„Idete i vi sa mnom?”, nisam znala šta da mislim o Tarinoj drugarici.
„Ne možemo, izvini, Klodin mi danas pomaže u radnji”, reče Tara. Imamo
novogodišnju rasprodaju stare robe, pa su svi pohrlili kod nas. Da ti ostavim nešto na
stranu? Ostalo mi je još nekoliko baš lepih večernjih haljina. Zar ti ona koju si nosila u
Džeksonu nije uništena?”
Jeste, pošto mi je neki fanatik zabio kolac u bok. Haljina je tada zasigurno
nastradala. „Umrljala sam je”, rekoh uzdržavajući se svom snagom. „Hvala na ponudi, ali
mislim da neću imati vremena da bilo šta isprobavam. Mislim, uz ovo s Džejsonom i svim
ostalim o čemu sada moram da razmišljam.” A tu je i nedostatak parica, rekoh sebi.
„Važi”, reče Tara. Ponovo me je zagrlila. „Nazovi me ako ti budem potrebna, Suki. Baš
je čudno kako se ne sećam ponajbolje one večeri u Džeksonu. Možda sam i ja previše
popila? Jesmo li igrale?”
„O da, nagovorila si me da ponovimo onaj naš ples koji smo osmislile za nastup u
srednjoj školi.”
„Ma, nisam!”, gotovo da me je molila da sve to poreknem uz poluosmeh na licu.
„Bojim se da jesi”, a još kako sam znala da se svega seća.
„Eh, što nisam bila tamo”, reče Klodin, ,ja isto volim da igram.”
„Veruj mi da bih ja silno želela da nisam bila tamo, te večeri u Klubu mrtvih”, rekoh
joj.
„Pa, ako sam već javno izvela taj ples, podseti me da se nikada ne vraćam u Džekson”,
reče Tara.
„Mislim da nijedna od nas ne bi trebalo da se vraća u Džekson”. U Džeksonu sam za
sobom ostavila neke poprilično narogušene vampire, ali sam vukodlake uspela još više da
razbesnim. Doduše, nije da ih je još mnogo ostalo, ali ipak...
Tara je nekoliko trenutaka oklevala, očito pokušavajući da uobliči nešto što je htela
da mi kaže. „Pošto Bil poseduje zgradu u kojoj se nalazi moj butik”, reče oprezno, „znaš da
mi je ostavio broj koji mogu da nazovem, broj za koji je rekao da će ga proveravati dok
bude van zemlje. Pa, ako želiš da mu bilo šta prenesem...?”
„Hvala ti”, rekoh joj, mada nisam bila sigurna da sam se osećala zahvalno. „Rekao mi
je da je ostavio broj u notesu pored telefona u njegovoj kući.” To što se Bil nalazio van
zemlje činilo mi se kao rešena stvar zbog koje mi je bio potpuno nedostupan. Nisam
uopšte ni pomislila da bih mogla da pokušam da ga dobijem i da mu javim u kakvim sam
problemima. Nije mi uopšte pao na pamet kada sam razmišljala o svim ljudima koje bih
mogla da nazovem.
„Dobro, ali moram da priznam da mi je zvučao veoma... veoma tužno”, Tara se
zagledala u vrhove svojih čizama. „Melanholično”, rekla je kao da uživa u korišćenju reči
koju nije često upotrebljavala. Klodin joj se osmehnula s odobravanjem. Čudne li cure.
Oči joj se ispuniše nekom radošću kada me je pomilovala po ramenu.

~ 45 ~
 Progutala sam knedlu. „Pa, on i inače nije neki smehujko”, rekoh. „Istina je da mi
nedostaje, ali...”, žestoko sam odmahnula glavom. „Postalo je previše naporno. Previše me
je... nervirao. Hvala ti što si mi rekla da mogu da ga nazovem preko tebe, ako mi zatreba, i
zaista, ali zaista, cenim što si mi rekla ono za Holi.”
Zarumenivši se od radosti što je učinila svoje dobro delo za taj dan, Tara se vratila u
svoj novi-novcati kamaro. Nakon što se onako dugačka uvukla na suvozačevo sedište,
Klodin mi je mahnula čim se automobil pokrenuo. Ja sam još nekoliko trenutaka sedela u
svom automobilu, pokušavajući da se prisetim gde Holi Kliri živi. Prisetila sam se da mi se
žalila kako joj je plakar u stanu mali, a to je automatski značilo da živi u Kingfišer armsu.
Kada sam stigla do te zgrade u obliku potkovice blizu južnog ulaza u Bon Temps,
proverila sam poštanske sandučiće, kako bih pronašla broj Holinog stana. Živela je u
prizemlju u stanu broj četiri. Holi je imala petogodišnjeg sina Kodija. Holi i njena najbolja
drugarica Danijela Grej udale su se odmah nakon srednje škole, a onda su se obe i
razvele u roku od pet godina. Danijeli je mama mnogo pomagala, ali Holi nije bila te sreće.
Njeni su se roditelji odselili još davno nakon razvoda, a baka joj je preminula od
Alchajmerove bolesti u renardskom staračkom domu. Holi je nekoliko meseci izlazila s
detektivom Endijem Belforom, ali od tog na kraju nije bilo ništa. Pričalo se da je stara
Kerolajn Belfor, Endijeva baka, smatrala da Holi nije bila dovoljno dobra za Endija. Nisam
imala nikakvo mišljenje o tome. Ni Holi ni Endi nisu se nalazili na mom spisku omiljenih
ljudi, mada sam prema Endiju zasigurno bila ravnodušnija.
Kada je Holi otvorila vrata, najednom sam shvatila koliko se promenila u proteklih
nekoliko nedeja. Njena je kosa godinama bila ofarbana u žutu boju poput maslačka. A
sada je bila crna kao gar i nameštena u šiljaste pramenove poput ježa. U oba uva imala je
po četiri rupe. A primetia sam i da su joj bedrenjače iskočile ispod tankih, starih iarmerki.
„Hej, Suki”, reče prilično srdačno. „Tara me je pitala da li želim da popričam s tobom,
ali nisam bila sigurna da ćeš se pojaviti. Žao mi je za Džejsona. Uđi.”
Stan je, naravno, bio malen, a iako je nedavno bio okrečen, ipak su se svuda videli
tragovi dugogodišnjeg korišćenja. Imala je dnevnu sobu, trpezariju i kuhinju sve u istoj
prostoriji, uz maleni šank koji je razdvajao čajnu kuhinjicu od ostatka sobe. U ćošku
videh korpu s nekoliko igračaka, a na izgrebanom stočiću sprej sa sredstvom za čišćenje i
krpu. Holi se dala u spremanje.
„Izvini što te prekidam”, rekoh joj.
„Nema problema. Jesi li za kolu? Sok?”
„Neću, hvala. Gde ti je Kodi?”
„Otišao je kod oca”, reče mi oborivši pogled ka svojim rukama. „Odvezla sam ga kod
njega dan nakon Božića.” „A gde mu tata živi?”
„Dejvid živi u Springhilu Nedavno se oženio s nekom Ali. A ona već ima dvoje dece.
Njena mala je Kodijevo godište, pa voli da se igra s njom. Po ceo dan mi spominje malu
Seli”, učinilo mi se da je Holi nekako natmurena.
Dejvid Kliri poticao je iz velike familije. Njegov brat od strica Far išao je u isti razred
sa mnom. Zbog Kodijevog genetskog nasleđa, ponadah se da je Dejvid bio pametniji od
Fara, što zapravo i nije bilo tako teško.
„Holi, moram da popričam s tobom o nečemu veoma ličnom.”
Holi mi se ponovo učinila iznenađena. „Pa, dosad baš i nismo bile nešto bliske, zar
ne?”, rekla je. „Pitaj, pa ću da odlučim da li da ti odgovorim ili ne.”
Pokušala sam da uobličim ono što sam htela da kažem, a da prikrij em ono što sam
želela da prikrijem i da je pitam ono što želim a da je ne uvredim.
„Ti si veštica?”, rekoh postiđena što sam upotrebila tako dramatičnu reč.
„Pre bih rekla da sam vikan.”

~ 46 ~
 „A je l' bi mogla da mi objasniš razliku?”, nakratko sam se zagledala u nju, a onda
reših da usmerim pogled ka suvom cveću u korpici na televizoru. Holi je mislila da mogu
da joj čitam misli jedino ako je gledam pravo u oči (poput fizičkog dodira, gledanje u oči
zaista olakšava čitanje, ali samo po sebi ipak nije neophodno).
„Pa, pretpostavljam da bih”, glas joj je bio usporen, kao da je još uvek razmišljala. „Ti
nisi od onih što bi posle širile glasine.”
„Šta god da mi kažeš, neću ni sa kim podeliti”, ponovo se nakratko zagledah u nju.
„Dobro”, reče mi. „Pa, ako si veštica, onda, naravno, upražnjavaš čarobne obrede.”
Govorila je u drugom licu u uopštenom smislu, pošto bi priča u prvom licu
predstavljala isuviše odvažno priznanje.
„Napajaš se silom za kojom većina ljudi nikada i ne posegne. Biti veštica ne znači biti
zla, ili bi bar tako trebalo da bude. Ako si jedan od vikana, onda podržavaš veru,
pagansku veru. Mi se klanjamo Majci, i imamo naš lični kalendar svetih dana. Možeš da
budeš i vikan i veštica, ili da budeš više jedno, ili više drugo. To je sve već lični izbor. Ja se
pomalo bavim veštičarenjem, ali me više zanima vikanski život. Mi smatramo da možeš da
radiš sve dok god nikoga ne povređuješ.”
Beše čudno, ali prvo mi se javio osećaj neprijatnosti kada sam čula da Holi nije
hrišćanka. Nikada ranije nisam srela nekog ko se nije bar pravio da je hrišćanin ili ko se
bar usmeno nije pridržavao hrišćanskih pravila. Bila sam gotovo sigurna da u Šrivportu
imaju sinagogu, ali nikada nisam upoznala nijednog Jevrejina, bar koliko se sećam.
Izgleda da je još mnogo toga trebalo da naučim.
„Jasno mi je. A da li poznaješ mnogo veštica?”
„Znam ih nekoliko”, Holi je ponovo klimnula glavom i dalje izbegavajući moj pogled.
Primetila sam stari računar na klimavom stolu u ćošku „A imate i neke pričaonice na
internetu ili kao neke oglasne table i tome slično?”
„Naravno.”
„Jesi li čula za skupinu veštica koje su nedavno došle u Šrivport?”
Holino se lice najednom izuzetno uozbiljilo i njene se ravne crne obrve namršteno
skupiše. „Samo mi nemoj reći da si se udružila s njima”, rekla mi je.
„Nisam direktno. Ali znam nekoga koga su povredile, pa se plašim da su možda otele
Džejsona.”
„Onda je u gadnoj nevolji”, reče mi otvoreno. „Žena koja predvodi tu skupinu potpuno
je nemilosrdna. A ni brat joj nje ništa bolji. Ta ti skupina uopšte nije poput nas ostalih.
Oni ti ne traže lepši život, ili put kojim bi se bolje približili prirodi ili čini kojima bi
poboljšali unutrašnji mir. Jesu vikari, ali su zli.”
„Možeš li mi dati bilo kakav nagoveštaj gde bih ih mogla pronaći?”, davala sam sve od
sebe da zadržim smireno lice. A u sebi sam čula kako Holi razmišlja da će Džejson završiti
gadno ozleđen ili možda i mrtav ako ga se dokopao taj novopridošli veštičji savez.
Duboko zamišljena, Holi je bacila pogled kroz prozor svoga stana. Plašila se da bi
mogli da je pronađu ako mi bilo šta otkrije i da bi mogli da je kazne, možda čak i preko
Kodija. To nisu bile veštice koje su smatrale da nikoga drugog ne smeju da povrede. To su
bile veštice čiji su se životi temeljili na sakupljanju raznoraznih moći.
„Sve su žene?”, upitah je, uvidevši da je na ivici da mi ne kaže ama baš ništa.
„Ako misliš da bi Džejson bio u stanju da ih sve zavede pošto sjajno izgleda, onda se
varaš”, reče mi Holi natmurenog i potpuno uprošćenog lica. Nije pokušavala da ostavi bilo
kakav utisak, samo je želela da shvatim koliko su ti ljudi opasni. „Ima i muškaraca. Ali
oni... oni nisu obični vešci Hoću reći, oni ti čak nisu ni obični ljudi.” Lako sam mogla da
poverujem u to. Morala sam da poverujem i u mnogo čudnije stvari nakon one večeri kada
je Bil ušetao Kod Merloa.

~ 47 ~
 Holi je zvučala kao da zna mnogo više o toj skupini nego što sam ja očekivala... Više
od nekih osnovnih podataka za koje sam se nadala da ću ih doznati od nje. Pokušala sam
još malo da je podstaknem. „Po čemu se razlikuju?”
„Pili su vampirsku krv.” Holi se osvrnula oko sebe kao da se uplašila da je neko
prisluškuje. Time je i mene prestravila. „Veštice, veštice koje poseduju veliku moć i
spremne su da je upotrebe u zle svrhe, same po sebi su opasne. Ali vešci koji u sebi imaju
i vampirske krvi su... ma, Suki, ti nemaš pojma koliko su oni opasni. Neki od njih su i
vukodlaci. Najbolje je da se držiš podalje od njih.”
Vukodlaci? Ne samo da su bili vešci nego su još bili i vukodlaci? I još su pili i
vampirsku krv? Sad sam se ozbiljno uplašila. Nisam znala da li uopšte može gore od toga.
„ gde se oni sad nalaze?”
„Je l' slušaš ti mene uopšte?”
„Slušam, ali moram da saznam gde se nalaze!”
„Sedište im je u nekoj staroj radnji blizu robne kuće Pjer Bosije “, rekla mi je, te mi se
u glavi javila tačna slika. Bila je tamo ranje. Videla ih je. Sve joj je to bilo u glavi, pa sam
veliki deo uspela da pročitam.
„Zašto si išla tamo?”, upitah je, na šta se trgnula.
„Nisam htela da pričam s tobom”, reče Holi jutito. „Nije trebalo da te pustim da uđeš.
Ali nekada sam izlazila s Džejsonom i... Suki Stakhaus, zbog tebe ću da stradam. I moj
mali i ja.”
„Nećeš.”
„Otišla sam tamo jer je predvodnica pozvala sve veštice iz našeg kraja na... na
okupljanje. A ispostavilo se da je samo htela da nam nametne svoju volju. Neki od nas bili
su poprilično zadivljeni njenom posvećenošću i moći, ali većini nas vikana iz manjih
gradova nje se dopala njena upotreba opijata, a na to se svodi pijenje vampirske krvi, a ni
njena sklonost ka upotrebi mračnih vradžbina. I više ti od toga neću reći.”
„Hvala ti, Holi”, pokušala sam da smislim nešto što bih mogla da joj kažem ne bih li
joj ublažila strahove. Ali je ona više od svega želela da odem, a već sam je dovoljno
uznemirila. Samom činjenicom da me je pustila unutra, Holi je učinila veliki ustupak,
pošto ona zapravo i jeste verovala da umem da čitam misli. Ma kakve da su glasine
načuli, ljudi su zaista želeli da veruju kako je ono što kriju u glavama nešto sasvim lično,
pa makar postojali dokazi za suprotno.
Pa i ja sam bila takva.
Potapšala sam Holi po ramenu izlazeći napolje, ali ona nije ustala sa svog starog
kauča. Zurila je u mene svojim beznadežnim smeđim očima, kao da bi svakog trena neko
mogao da upadne kroz vrata i da joj odseče glavu.
Taj njen izraz preplašio me je više od samih njenih reči i od njenih misli, te napustih
Kingfišer arms najbrže što sam mogla, trudeći se da zapamtim nekolicinu ljudi koji su me
videli kako napuštam parking. Nikoga od njih nisam prepoznala.
Zapitah se zbog čega bi veštice iz Šrivporta želele Džejsona, i kako bi uopšte mogle da
povežu nestanak Erika i mog brata. I na koji način da im se približim kako bih to otkrila?
Da li će mi Pam i Čo pomoći ili su već preduzeli neke svoje mere?
I čiju li su krv ti vešci pili?
Otkad su vampiri objavili svoje prisustvo među nama pre gotovo tri godine, počeli su
da ih proganjaju na neki novi način. Umesto da se plaše da će im neki nadobudni Van
Helsing proburaziti srce kocem, vampiri su se sada plašili jedne savremene vrste
preduzetnika zvane krvoloci. Krvoloci su putovali u timovima, pa bi, služeći se
raznoraznim metodama, izdvajali vampire, vezivali ih srebrnim lancima (obično u nekoj
pažljivo osmišljenoj zasedi), pa bi im izvukli krv u epruvete. U zavisnosti od starosti
vampira, epruveta s krvlju mogla je da dostigne od dve stotine do četiri stotine dolara na

~ 48 ~
crnom tržištu. A kakav je učinak ispijanja takve krvi? Pa, prilično nepredvidiv nakon što
krv napusti vampirsko telo. A pretpostavljam da je upravo zbog toga krv nekima bila
privlačna. Najčešće se dešavalo da u narednih nekoliko nedelja onaj ko je popio krv dobije
na snazi, izoštri vid, ojača zdravlje i pojača sopstvenu privlačnost. To sve zavisi od starosti
vampira i svežine njegove krvi.
Naravno, taj učinak vremenom izbledi, ako ne popijete još krvi.
Određeni procenat ljudi koji su iskusili pijenje vampirske krvi jedva je čekao da
sakupi dovoljno novca kako bi kupio još. Navučeni na krv postajali bi, naravno, krajnje
opasni. U gradskim policijskim stanicama rado su unajmljivali vampire da se pozabave
takvima, pošto bi oni obične policajce sravnili sa zemljom.
Malo-malo, neki od ljubitelja krvi naprosto bi poludeo, ponekada bi samo tiho odlepio,
a ponekada bi se to desilo uz kobne i dramatične posledice. Nije bilo načina da se predvidi
kome će se tako nešto desiti, a moglo je da se desi i pri prvom ispijanju krvi.
Stoga smo i imali ljude sa iskolačenim mahnitim pogledima u luđačkim ćelijama, ali i
harizmatične filmske zvezde koje su svoj izgled takođe dugovale krvolocima. Posao
krvoloka bio je,
naravno, veoma opasan. Ponekada bi se vampir oslobodio uz lako predvidljiv ishod.
Sud na Floridi proglasio je jednu takvu vampirsku osvetu opravdanim ubistvom u jednoj
od čuvenih sudskih parnica, pošto su krvoloci bili ozloglašeni po napuštanju svojih žrtava
nakon vađenja krvi. Oni bi skroz obeskrvljenog vampira, nesposobnog da se kreće, ostavili
tamo gde je i pao. Onemoćali vampir umro bi čim bi se sunce diglo, osim ako nije bio te
sreće da ga neko pronađe i da ga skloni na sigurno još po mraku. Obično su im bile
potrebne godine i godine da bi se oporavili od takvog vađenja krvi, što je podrazumevalo i
višegodišnju pomoć drugih vampira. Bil mi je rekao da postoje skloništa za obeskrvjene
vampire na tajnim lokacijama.
Veštice s fizičkom snagom približnom vampirskoj, e to mi se činilo kao opasna
mešavina. Kad god bih pomislila na sestrinstvo koje se doselilo u Šrivport, uvek bih
mislila na žene, pa sam morala stalno da se ispravljam. Holi mi je rekla da se i muškarci
nalaze u njihovoj skupini.
Pogledala sam na sat iznad bankomata za vozače, te videh da je tek prošlo podne.
Potpuno će se smračiti nekoliko minuta pre šest. a Erik se ponekada budio nešto pre toga.
Imala sam dovoljno vremena da odem do Šrivporta i da se dotad i vratim. Nijedan mi drugi
plan nije padao na pamet, a nisam mogla da sedim kući i da čekam. Čak mi je i trošenje
benzina bilo bolje nego da se vraćam kući, mada me je podilazila jeza od brige za
Džejsonom. Imala sam vremena da odnesem sačmaru kući, ali ako je prazna i ako su mi
meci u drugom delu kola, mislim da neću imati problema s organima reda što se vozikam
unaokolo s oružjem.
Po prvi put u svom životu bacila sam pogled ka retrovizoru da vidim da li me neko
prati. Nisam baš nešto upućena u špijunske metode, ali ako me neko i jeste pratio, ja ga
nisam primetia. Zaustavila sam se da uzmem benzin i ledeni napitak, čisto da proverim
da li će se neko zaustaviti na stanici iza mene, ali se to nije desilo. Odlično, zaključila
sam, u nadi da je i s Holi sve u redu.
Vozeći se, imala sam dovoljno vremena da ponovo pređem svoj razgovor s Holi.
Shvatila sam da je to bio naš prvi razgovor koji smo ikada vodile, a u kojem nijednom
nismo spomenule Danijelno ime. Holi i Danijela bile su kao sijamske bliznakinje još od
osnovne škole. Verovatno su i menstruaciju dobijale istovremeno. Danijelini roditelji,
ugledni članovi baptističke crkve Presvetlog gospoda, verovatno bi se šlograli ako bi sve
otkrili, pa nije ni čudo što je Holi bila toliko tajnovita.
Naš maleni grad Bon Temps širom je otvorio svoje kapije za vampire, a ni
homoseksualci tu više nisu imali neke veće probleme (u zavisnosti od načina na koji su

~ 49 ~
izražavali svoje seksualne sklonosti). Međutim, imala sam utisak da bi se iste te kapije
možda zatvorile pred vikanima.
Čudnovata i prelepa Klodin rekla mi je da ju je u Bon Temps privukla baš ta njegova
uvrnutost, te se zapitah čega li još ima oko nas, što samo čeka da bude otkriveno.

~ 50 ~
 5

Karla Rodrigez, kao trag koji je najviše obećavao, bila mi je prva na redu. Potražila
sam staru Dovinu adresu, pošto sam s njom nekada razmenjivala čestitke uoči Božića.
Pronašla sam joj kuću uz nešto malo poteškoća. Nalazila se dosta daleko od trgovačkog
dela grada, koji je predstavljao moju uobičajenu stanicu u Šrivportu Kuće u kraju u kom
je Dovi živela bile su male i zgusnute, a neke su bile i u veoma lošem stanju.
Osetih duboko oduševljenje kada je sama Karla otvorila vrata. Imala je tamne
podočnjake i videlo se da je muči mamurluk, dva znaka da joj je prethodna noć bila
vesela.
„Hej Suki”, reče prepoznavši me posle nekoliko trenutaka. „Šta ćeš ti tu? Bila sam
sinoć do Merloa, ali te nisam videla. Više ne radiš tamo?”
„Radim, ali sam imala slobodno veče.” Sad kad sam se našla pred Karlom, nisam bila
sigurna kako da joj objasnim šta mi je potrebno od nje. Rešila sam da budem otvorena.
„Slušaj, Džejson nije došao jutros na posao, pa sam se zapitala da nije možda kod tebe.”
„Srce, ti znaš da protiv tebe nemam ništa, ali Džejson je poslednji čovek na svetu s
kojim bih legla”, reče mi Karla bez uvijanja. Zagledavši se u nju, po mislima joj shvatih da
mi je govorila istinu.
„Neću dva puta gurati ruku u vatru, kad sam se jednom već opekla. Jeste da sam
gledala po kafani, misleći da ću ga možda videti, ali da se to i jeste desilo, odmah bih se
okrenula na drugu stranu.”
Klimnula sam joj. Izgleda da smo s tom temom završile. Razmenile smo još nekoliko
učtivih rečenica, a proćaskala sam i s Dovi, koja je na boku držala neko bepče, ali je onda
došao trenutak da odem. Moj glavni trag upravo je ispario u dve rečenice.
Pokušavajući da potisnem očaj u sebi, odvezla sam se do neke prometne benzinske
pumpe, gde se i zaustavih kako bih proveria kartu Šrivporta. Nije mi trebalo mnogo
vremena da otkrijem kako da od Dovinog predgrađa stignem do vampirskog bara.
ZuBar se nalazio u trgovačkom centru blizu jedne poznate prodavnice igračaka.
Otvarao se u šest uveče tokom cele godine, ali se vampiri, naravno, nisu pojavljivali dok se
sasvim ne smrači, što samo po sebi zavisi od godišnjeg doba. Prednja fasada ZuBara bila
je ofarbana u sivo, a neonski natpis bio je crvene boje. „Vodeći vampirski bar Šrivporta”,
pisalo je na svežem i sitnijem natpisu odmah ispod naziva bara ispisanog egzotičnim
slovima. Trgnuvši se, skrenula sam pogled.
Pretprošlog leta, manja skupina vampira iz Oklahome pokušala je da otvori
suparnički bar u susednom Bozer Sitiju. Nakon jedne posebno vrele i kratke avgustovske
noći, niko ih više nikada nije video, a zgrada koju su gradili izgorela je do temelja.
Turisti su takve priče zapravo smatrali zabavnim i živopisnim. One su im povećavale
uzbuđenje kada bi naručili precenjena pića (koja bi im donosila ljudska konobarica
obučena u lepršave crne vampirske haljine) pa bi potom zurili u prave-pravcate nemrtve
krvopije. Erik je vampire iz Pete oblasti terao da izvršavaju tu ne baš laskavu dužnost tako
što im je dodeljivao određeni broj sati svake nedelje koje su morali da provedu u ZuBaru.
Većina njegovih podređenih baš i nije bila oduševljena sedenjem u baru kao na izložbi, ali
su time bar dobijali priliku da se povežu sa zubiteljima koji su žudeli da ih neko od njih
gricne. Takvi se susreti naravno nisu dešavali u okviru bara: Erik je imao pravila vezana
za to. A imala ih je i policija. Jedino zakonito grickanje koje je moglo da se desi između
ljudskih bića i vampira bilo je ono između odraslih osoba, daleko od javnosti i po
obostranom pristanku.

~ 51 ~
 Odmah sam skrenula ka zadnjem delu trgovačkog centra. Bil i ja gotovo smo uvek
koristili službeni ulaz. Tamo nazad stajala su samo obična siva vrata u sivom zidu s
nazivom bara ispisanim samolepljivim slovima koja su kupili u Volmartu. Odmah ispod
toga, velikim crnim štampanim slovima ispisano je obaveštenje -SAMO ZA ZAPOSLENE.
Podigla sam ruku da pokucam, a onda primetih da unutrašnja reza nije bila spuštena.
Vrata su bila otključana.
To stvarno nije slutilo na dobro.
Iako je napolju peklo sunce, nakostrešile su mi se dlake na vratu. Istog trena sam
zažalila što Bil nije pokraj mene. Ali njegova mi nežna ljubav nije nimalo nedostajala.
Verovatno baš i nije dobar znak kada vam bivši dečko nedostaje jedino zato što je
smrtonosno opasan.
Mada je prednji deo trgovačkog centra bio prilično prometan, službeni deo bio je pust.
Tišina je nagoveštavala sve i svašta, ali svakako ne ništa lepo. Prislonila sam čelo na
hladna siva vrata. Rešila sam da se vratim do mog starog automobila i da zbrišem odatle,
što bi bio začuđujuće pametan potez s moje strane.
A zaista bih i zbrisala da nisam začula neko stenjanje.
A da sam tada ugledala negde neki javni telefon, odmah bi okrenula 92, pa bih ostala
napolju dok se neko od zvaničnih organa ne pojavi. Ali telefona nigde na vidiku, a nisam
mogla da podnesem da se ponašam kao kukavica ako je nekome moja pomoć već silno
potrebna.
Pokraj stražnjih vrata nalazila se golema kanta za đubre, pa sam je, otvorivši vrata i
pomerivši se u stranu na nekoliko sekundi, kako bih izbegla nešto što bi moglo da izleti
napolje, namestila tako da pridržava vrata otvorena. Čim sam ušla unutra, osetih jezu na
rukama.
Pošto nema prozora, ZuBaru je električno osvetljenje bilo neophodno dvadeset i četira
sata dnevno, ali pošto ono nije bilo uključeno, unutrašnjost je bila nalik crnoj rupi.
Zimsko sunce slabašno se proteglo niz hodnik koji je vodio do samog bara. S desne strane
bila su vrata Erikove kancelarije i vrata sobe za knjigovođu. S leve strane nalazila su se
vrata velikog skladišta u kojem je takođe bilo i kupatilo za zaposlene. Taj se hodnik
završavao teškim vratima kako se niko od lumpadžija ne bi probio do zadnjeg dela bara.
Ali i ta su vrata, po prvi put, bila otvorena. Iza njih pružala se nečujna, crna unutrašnjost
bara. Zapitah se da se ne krije neko ili nešto iza tih stolova ili iza tih separea.
Zadržavala sam dah kako bih mogla da čujem i najmanji šum. Nakon nekoliko
sekundi, začula sam neko šuškanje i neke bolne uzdahe koji su dopirali iz skladišta.
Vrata su bila blago odškrinuta. Načinila sam četiri nečujna koraka kroz ta vrata. Srce mi
se popelo do grla kada sam gurnula ruku u mrak kako bih uključila svetlo.
Jarka svetlost gotovo da me je zaslepila.
Belinda, jedina koliko-toliko inteligentna zubiteljka koju sam ikada upoznala, ležala je
na podu skladišta u čudnom, izvrnutom položaju. Noge su joj bile presavijene, a pete
položene uz kukove. Na njoj nije bilo krvi, a ni bilo kakvih drugih vidljivih tragova.
Izgledala je kao da ju je spopao neki golemi i nepopustljivi grč u nozi.
Kleknula sam pored Belinde i hitro osmotrila okolinu. Nisam primetila nikakvo drugo
kretanje u prostoriji, ali joj ćoškovi jesu bili zaklonjeni naslaganim kutijama s pićem i
kovčegom koji su koristili kao rekvizit za predstavu koju su vampiri ponekada izvodili na
posebnim žurkama. Vrata kupatila za zaposlene bila su zatvorena.
„Belinda”, prošaputala sam. „Belinda, pogledaj me.”
Belindine oči bile su crvene i natekle ispod naočara, a obrazi su joj bili vlažni od suza.
Trepnuvši, usmerila je pogled ka mom licu.
„Jesu li još uvek tu?”, upitala sam je, znajući da će razumeti da sam mislila na ljude
koji su joj to učinili.

~ 52 ~
 „Suki”, reče promuklo. Glas joj je bio slabašan, te se zapitah koliko li je već dugo
ležala tamo čekajući pomoć. „O, hvala ti, Bože. Reci gazdi Eriku da smo pokušale da ih
odbijemo.” Ne napušta svoju ulogu čak ni u agoniji, to je onaj tip što izgovara rečenice
poput kaži našem vođi da smo se borili do smrti.
„Koga ste pokušale da odbijete?”, upitah je odmah.
„Veštice. Došle su sinoć nakon što smo sve zatvorile, nakon što su Pam i Čo otišli.
Ostale smo samo Džndžer i ja...”
„Šta su htele?”, imala sam dovoljno vremena da primetim kako je Belinda i dalje
nosila svoju gotovo filmsku crnu uniformu konobarice s dubokim šlicem na dugačkoj
suknji, a na vratu je i dalje imala naslikane tragove ujeda.
„Htele su da im kažemo gde smo sakrile gazdu Erika. Izgleda da su bile uverene da su
mu... da su mu nešto uradile i da smo ga mi sakrili.” Tokom dužeg zastoja, lice joj se
zgrčilo, te mi je bilo jasno da trpi stravične bolove, ali mi nije bilo jasno šta joj je. „Moje
noge”, zaječalaje. „Oooo... “
„Ali niste znale, pa niste ni mogle da im kažete.”
„Ne bih nikada izdala našeg gazdu.”
A, kao što već rekoh, Belinda vam je bila jedna od pametnijih.
„Je li bio tu još neko sem Džndžer, Belinda?” Ali nju je užasni grč toliko uhvatio da
nije mogla da mi odgovori. Čitavo joj se telo bolno steglo, a onda joj se iz grla ponovo ote
prigušeni jecaj.
Nazvala sam hitnu pomoć iz Erikove kancelarije, pošto sam znala da tamo imaju
telefon. Soba je bila ispreturana, a neka zločesta veštica iscrtala mu je veliki crveni
pentagram po jednom zidu. Erik će se silno oduševiti.
Vratila sam se do Belinde da joj kažem da stiže hitna pomoć. „Šta ti se desilo s
nogama?”, upitala samje plašeći se odgovora.
„Nekako su načinile da mi se mišići u zadnjem delu nogu istegnu kao da su duplo
duži...”, a potom je opet prostenjala. „Kao da imam jedan od onih strašnih grčeva koji te
spopadnu kada si trudna.”
Nisam ni znala da je Belinda ikada bila trudna.
„Gde je Džindžer?”, upitah je kada mi se učinilo da joj je bol malo popustio. „Bila je u
kupatilu.”
Džindžer, lepa devojka crvenkastoplave kose, tupa kao točilo, i dalje je bila tamo.
Mislim da im nije bila namera da je ubiju. Ali su joj očito začarali noge kao što su učinili i
s Belindom, pošto su joj bile presavijene na isti uvrnut i bolan način, a tako su ostale i
nakon što je umrla. Džindžer je stajala ispred umivaonika kada su je noge izdale, pa je pri
padu tresnula glavom o rub lavaboa. Pogled joj je bio isprazan, a kosa prošarana
zgrušanom krvlju koja joj je iscurela kroz rupu na slepoočnici.
Nisam mogla ništa da uradim. Nisam je čak ni takla, jer je bilo sasvim očigledno da je
mrtva. Belindi nisam ništa rekla, pošto je bila u prevelikoj agoniji da bi bilo šta razumela.
Još je nekoliko trenutaka ostala trezvena, pre nego što sam otišla odatle, pa sam je pitala
gde da pronađem Pam i Čoa kako bih mogla da ih upozorim, a Belinda mi reče da se oni
naprosto pojave u baru kada padne mrak.
Takođe mi je rekla da je žena koja je bacila čini na njih bila neka veštica po imenu
Halou, i da je bila visoka skoro metar i osamdeset, s kratkom smeđom kosom i nekom
crnom šarom iscrtanom po licu.
Po tome ćemo je bar lakše prepoznati.
„A rekla mi je i da je jaka poput vampira”, reče Belinda na jedvite jade. „Iza tebe...”,
Belinda pokaza iza mene. Naglo sam se okrenula očekujući neki napad. No nije se desilo
ništa opasno, mada je ono što sam videla bilo podjednako uznemirujuće. Videla sam

~ 53 ~
dršku kolica koje je osoblje koristilo za guranje sanduka s pićima po skladištu. Dugačka
metalna drška bila je izvrnuta u obliku slova U.
„Znam da će je gazda Erik ubiti kad se vrati”, reče Belinda drhtavim glasom posle
nekoliko trenutaka, ali je zbog bolova reči morala da izbaci iz sebe u nekoliko navrata.
„Hoće, još kako”, rekoh joj odlučno. Oklevala sam, osećajući se neopisivo bedno.
„Belinda, moram da idem, jer ne želim da me policija zadrži na ispitivanju. Molim te da im
ne pominješ moje ime. Samo im kaži da te je čuo neki prolaznik, važi?”
„A gde je gazda Erik? Stvarno je nestao?”
„Nemam pojma”, rekoh joj primorana da lažem. „Moram da idem.”
„Idi”, reče Belinda isprekidanim glasom. „Imamo sreće što si uopšte naišla.”
Morala sam što pre da se izgubim odatle. Nisam znala šta se desilo u baru, a
višesatno ispitivanje koštalo bi me mnogo vremena koje nisam mogla sebi da priuštim uz
nestalog brata.
Kada sam se vratila u kola i kada sam napustila trgovački centar, prošla sam pored
policijskih automobila i hitne pomoći koji su krenuli ka baru. S kvake sam obrisala svoje
otiske pre polaska. A sem toga, nisam se mogla setiti šta sam sve takla, a šta nisam, ma
koliko da sam se trudila da se prisetim svih svojih poteza. Ali tamo je ionako bilo na miion
otisaka, na kraju krajeva, ipak je to bar.
Posle nekoliko minuta shvatih da sam se vozila bez nekog cilja. Bila sam krajnje
potresena. Zaustavila sam se na parkingu još jedne benzinske pumpe, te se čežnjivo
zagledah u telefonsku govornicu.
Mogla bih da nazovem Alsida, da ga pitam da li možda zna gde Pam i Čo provode svoje
vreme preko dana. Tada bih mogla da odem tamo, pa da im ostavim neku poruku ili tako
nešto, da ih upozorim na ono što se desilo.
Naterala sam sebe da nekoliko puta duboko udahnem i da razmislim o tome šta mi je
činiti. Bilo je malo verovatno da bi vampiri dali vukodlaku adresu svog dnevnog
prebivališta. To vam nije bio podatak koji bi vampiri davali svakom ko ih pita. Alsid nije
voleo vampire iz Šrivporta, koji su dug njegovog oca koristili kako bi Alsid izvršavao sve
što mu narede. Znala sam da bi došao ako bih ga pozvala, pošto je bio dobar dečko. Ali bi
njegovo uplitanje u sve ovo moglo proizvesti ozbiljne posledice po njegovu porodicu i
njegov posao. Međutim, ako je ova Halou zaista predstavljala trostruku opasnost, kao
vukodlačka veštica koja je pila vampirsku krv, onda je zaista bila opasna, što znači da bi
šrivportski vukodlaci morali da znaju za nju. Laknulo mi je kada sam se konačno
odlučila, te pronađoh govornicu koja je radila i izvadih Alsidovu posetnicu iz pregrade u
novčaniku.
Alsid je, za divno čudo, bio u svojoj kancelariji. Opisala sam mu gde se nalazim, pa mi
je dao uputstva kako da dođem do njega. Ponudio se da dođe po mene, ali nisam baš
htela da me smatra potpunim idiotom.
Upotrebila sam halo karticu kako bih nazvala ured Bada Dirborna, ali mi tamo rekoše
da nemaju nikakve novosti o Džejsonu.
Pažljivo prateći Alsidova uputstva, stigla sam do firme Herve i sin za dvadesetak
minuta. Nije se nalazila daleko od puta I-30, na istočnom rubu Šrivporta, što mi je
zapravo bilo usput kada krenem kući u Bon Temps.
Herveovi su posedovali čitavu zgradu, a njihova zemljometrijska kompanija zauzimala
je sve prostorije u njoj. Parkirala sam se ispred nisko zidane zgrade. U zadnjem delu na
prostranom parkingu za zaposlene primetih Alsidov kamionet dodž ram. Onaj ispred, za
goste, bio je mnogo manji. Bilo je očigledno da su Herveovi uglavnom odlazili na noge
svojim klijentima, umesto da ovi dolaze kod njih.
Osećajući se stidljivo i poprilično nervozno, otvorila sam vrata, te bacih pogled
unutra. Pored vrata nalazio se prijemni pult s malom čekaonicom sa suprotne strane. Iza

~ 54 ~
jednog poluzida videla sam pet ili šest radnih stolova, od kojih su tri bila zauzeta. Žena za
pultom takođe je bila zadužena i za prosleđivanje telefonskih poziva. Imala je kratku
tamnosmeđu kosu, koja je bila pažljivo ošišana i doterana, a na sebi je imala i predivni
džemper i odličnu šminku. Verovatno je imala četrdesetak godina, ali to nimalo nije
umanjilo zadivljujući utisak koji je ostavljala.
„Došla sam do Alsida”, rekoh joj osećajući se postiđeno, svesna svog izgleda.
„Vaše prezime?”, osmehnula mi se, ali se na njoj mogla primetiti neka uštogljenost,
kao da joj se nije dopadalo što se neka mlada, i očigledno, nedoterana žena pojavila na
Alsidovom radnom mestu. Nosila sam pulover svetloplave i žute boje dugačkih rukava
ispod mog starog plavog kaputa do bedara, kao i stare farmerke i ribok patike. Previše
sam se brinula o pronalaženju svog brata kada sam se oblačila da bih razmišljala da li će
me privesti modna policija ili neće.
„Stakhaus”, rekoh joj.
„Gospođica Stakhaus je došla do vas”, reče Uštogljena preko interfona.
„Ooo, odlično!”, Alsid je zazvučao veoma srećno, zbog čega mi je odmah laknulo.
Uštogljena reče u interfon: „Da je pošajem?” Ali Alsid je tada proleteo kroz vrata iza
nje s leve strane pulta.
„Suki!”, reče ozareno se osmehujući. Zaustavio se na sekund, kao da nije siguran šta
bi trebalo da uradi, pa me je potom zagrlio.
Imala sam utisak da mi se osmeh raširio od uva do uva. Uzvratila sam mu zagrljaj.
Bila sam veoma srećna što ga opet vidim. Učinilo mi se da izgleda odlično. Alsid je inače
visok muškarac crne kose, koju očito ne može da ukroti ni četkom ni češjem, a ima i
široko lice i zelene oči.
Kad se jednom zajedno otarasite leša, kao što smo mi učinili, onda međusobno
uspostavite neku posebnu vezu.
Nežno mi je cimnuo pletenicu. „Hajdemo kod mene”, reče mi na uvo, pošto nas je
gospođa Uštogjena promatrala s popustljivim osmehom na licu. Ali bila sam uverena da je
taj popustljivi osmeh bio upućen Alsidu. U stvari, znam da je tako bilo, pošto je baš
razmišljala o tome kako nisam bila dovoljno moderna a ni doterana da bih izlazila s
jednim Herveom, a smatrala je da ni Alsidov tata (s kojim je već dve godine spavala) ne bi
odobrio Alsidovu vezu s tako nekom bezvrednom curom poput mene. Ju, pa to baš i
nisam htela da saznam. Očito se nisam dovoljno dobro zaštitila. Bil me je terao da
vežbam, a eto sada kada se više nisam viđala s njim,
ponovo sam počela da zabušavam. Ali krivica nije bila u potpunosti moja, pošto je
gospođa Uštogljena slala veoma jasne signale. A Alsid nije, pošto je vukodlak.
Alsid me je sproveo kroz hodnik koji je imao lep tepih na podu i neutralne slike na
zidu - neke bjutkaste pejzaže i baštenske prizore - za koje zaključili da ih je sigurno
odabrao neki dekorater (a možda i gospođa Uštogljena). Uveo me je u svoju kancelariju s
njegovim imenom na vratima. Bila je to velika prostorija, mada ne nešto posebno
elegantna ili veličanstvena, pošto je bila ispunjena kancelarijskim stvarima - planovima,
papirima, radničkim šlemovima i sličnim materijalom. Veoma praktična. Faks mašina mu
je baš u tom trenutku zazujala, a pored gomile obrazaca stajao je digitron s ispisanim
ciframa.
„Zauzet si. Nije trebalo da te cimam”, rekoh odmah se pokolebavši.
„Ma je l' se ti to šališ sa mnom? Tvoj poziv je nešto najbolje što mi se danas desilo!”,
zazvučao je toliko iskreno da sam morala opet da se nasmešim. „Moram nešto da ti
kažem, nešto što ti nisam rekao kada sam ti doneo stvari nakon što si onako stradala.”
Mislio je na onaj slučaj kada su me prebile unajmljene bitange. „Toliko me je grizla savest
da sam odlagao posetu Bon Tempsu i razgovor s tobom oči u oči.”

~ 55 ~
 O bože, opet se vratio onoj svojoj ogavnoj pokvarenoj verenici Debi Pelt. Iz njegovog
mozga mogla sam da pročitam njeno ime.
„Da?”, rekoh trudeći se da delujem smireno i otvoreno. Posegnuvši prema meni, uzeo
mi je ruku, pa ju je stisnuo između svojih ogromnih dlanova.
„Dugujem ti veliko izvinjenje.”
No, ovo je nešto neočekivano. „Kako to?”, upitala sam ga, posmatrajući ga zaškiljenim
očima. Došla sam ovamo da mu otvorim dušu, a ispostavilo se da je Alsid meni otvorio
svoju.
„One noći u Klubu mrtvih”, otpočeo je, „kada ti je najviše bila potrebna moja pomoć i
moja zaštita, ja sam... “
Znala sam šta sledi. Alsid se preobrazio u vuka umesto da ostane u ljudskom obličju i
da mi pomogne da odem iz bara nakon što su me nabili na kolac. Stavila sam mu
slobodnu šaku preko usta. Koža mu je bila veoma topla. Ako ste navikli da dodirujete
vampire, onda ćete znati koliko vreli obični ljudi mogu da budu na dodir, a vukodlaci još
više, pošto su oni za nekoliko stepeni topliji.
Osetila sam kako mi se bilo ubrzava, a znala sam da je i on to osetio. Životinje odlično
umeju da predosete uzbuđenost. „Alside”, rekoh mu, „nemoj to više da spominješ. Nisi
mogao da se odupreš, a na kraju je ipak sve dobro ispalo.” Manje-više, ako zaboravimo da
mi je Bil slomio srce svojom podmuklom prevarom.
„Hvala ti na razumevanju”, rekao mi je nakon što je nekoliko trenutaka prodorno
gledao u mene. „Mislim da bih se osećao bolje da si se razbesnela.” Mislim da se pitao
zbog čega sam mu oprostila, da li sam bila zaista iskrena. Osetila sam u njemu nagon da
me poljubi, ali nije bio siguran da li bih želela, ili čak i dopustila takav potez.
E, pa, ja ni sama nisam znala šta bih uradila, pa nisam sebi ni pružila priliku da to
otkrijem.
„No, dobro, besna sam na tebe, ali to vešto prikrivam”, rekoh mu. Opustio se čim je
video da se osmehujem, mada bi to mogao biti poslednji osmeh koji ćemo tog dana
razmeniti „Slušaj, tvoja kancelarija, ovako usred dana, ne predstavlja pravo mesto da ti
kažem neke stvari koje moram da ti kažem”, rekoh mu. Govorila sam staloženim glasom
kako bi znao da mu se ne nabacujem. Ne samo da mi se Alsid skroz-naskroz sviđao već
sam mislila da je on đavolski dobar tip, ali dok se ne uverim da je završio s Debi Pelt, neće
se naći na spisku momaka s kojima želim da se zabavljam. Poslednji put kada sam imala
posla s Debi, bila je verena za drugog preobrazitelja, mada joj ni to nije prekinulo
emotivnu vezanost za Alsida.
Nisam imala nameru da se mešam u sve to, pogotovo ne dok mi je tuga zbog Biovog
neverstva i dalje opterećivala srce.
„Hajdemo do Aplbija na kafu, tu je blizu”, predložio je. Uštogjenoj je preko interfona
rekao da izlazi. Izašli smo kroz stražnja vrata.
Dotad je već bilo oko dva sata po podne, pa je restoran bio skoro prazan. Alsid je
mladića koji nas je dočekao zamolio da nas smesti u neki separe što dalje od svih ostalih.
Uvukla sam se na klupu s jedne strane, očekujući da će Alsid sesti na drugu, ali se on
spustio pokraj mene. „Ako želiš da mi otkriješ neku tajnu, moram da ti budem što bliže”,
rekao je.
Oboje smo naručili kafu, pa je Alsid zamolio konobara da nam je donese u manjem
bokalu. Pitala sam kako mu je tata, dok se konobar vrzmao oko stola, a Alsid me je pitao
za Džejsona. Nisam mu odgovorila, pošto je sam pomen mog brata bio dovoljan da me
dovede na korak do suza. Kada nam je stigla kafa i kada je mladić otišao, Alsid reče: „Pa,
šta se dešava?”

~ 56 ~
 Duboko sam udahnula pokušavajući da odlučim odakle da počnem. „U Šrivportu se
pojavilo zlo veštičje sestrinstvo”, rekoh mu otvoreno. „Piju vampirsku krv, a nekoliko njih
su i preobrazitelji.” Sada je na Alsida došao red da duboko udahne.
Podigla sam ruku, pokazujući mu da priča tu nije gotova. „Prešli su u Šrivport kako bi
preuzeli finansijsko carstvo od vampira. Bacili su kletvu, ili neke mađije na Erika i oduzeli
mu pamćenje. Poharali su ZuBar u pokušaju da otkriju dnevno sklonište vampira. Bacili
su neke čini i na njihove dve konobarice, a jedna od njih je završila u bolnici. Druga je već
mrtva.”
Alsid je već izvukao svoj mobilni telefon iz džepa.
„Pam i Čo su sakrili Erika u mojoj kući, i ja moram da se vratim pre mraka da pazim
na njega. A i Džejson je nestao. Ne znam ko ga je oteo, ne znam gde je, ni da li je
uopšte...” Živ. Nisam mogla da izgovorim tu reč.
Alsidu je onaj duboki uzdah glasno pobegao napolje, dok je sedeo zureći u mene s
telefonom u ruci. Nije mogao da odluči koga prvog da pozove. Nisam ga krivila.
„Ne sviđa mi se što ti je Erik u kući”, rekao mi je. „Time i tebe dovodi u opasnost.”
Dirnulo me je što je prvo pomislio na moju sigurnost. „Džejson je zatražio mnogo
novca da bih to uradila, a Pam i Čo su pristali”, rekoh posramljeno.
„Ali Džejson neće biti tamo kada zagusti, a ti hoćeš.”
To je bila neporeciva istina. Ali u Džejsonovu odbranu, on zasigurno nije mislio da će
tako ispasti. Rekla sam Alsidu i za krv na molu. „Možda je reč o nečem nebitnom”, reče
mi. „Ako se krvna grupa poklopi s Džejsonovom, onda možeš da se zabrineš.” Uzeo je
gutljaj kafe, zagledan negde duboko u sebe. „Moram da obavim nekoliko poziva”, rekao mi
je.
„Alside, jesi li ti vođa čopora tu u Šrivportu?”
„Ne, ne. Nisam uopšte toliko bitan.”
To mi nije zazvučalo uverljivo, pa sam mu to i rekla. Uhvatio me je za ruku.
„Vođe čopora obično su starije od mene”, reče mi. „I moraju da budu zaista opasne.
Ali stvarno, stvarno, opasne.”
„Morate da se borite kako biste postali vođa čopora?”
„Ne, imamo izbore, ali kandidati moraju da budu snažni i pametni. I imamo neku
vrstu ispita koji moramo da prođemo.”
„Pismeno ili usmeno?”, Alsidu je laknulo kada je video da se osmehujem. „Ili više
nešto kao test izdržljivosti?”
Klimnuo je. „Da, više nešto u tom smislu.”
„Zar ne misliš da bi vođa tvog čopora trebalo da zna za ovo?”
„Mislim. Šta još znaš?”
„Ne znam zašto rade ovo? Zašto su se okomili baš na Šrivport? Ako je već toliko toga
na njihovoj strani, imaju i vampirsku krv i želju da učine neke zaista opake stvari, zašto
se nisu prebacili u neki veći grad?”
„To ti je dobro pitanje”, Alsid se duboko zamislio. Zaškiljio je svojim zelenim očima
razmišljajući. „Nikada nisam čuo za neku vešticu s toliko moći. Nikada nisam čuo za
vešticu koja je istovremeno i preobrazitelj. Moguće je da je ovo prvi put da se ovako nešto
dešava.”
„Prvi put?”
„Da neka veštica pokuša da preuzme upravu nad nekim gradom, da pokuša da
preuzme imovinu natprirodnjačke zajednice toga grada”, rekao je.
„Koje mesto veštice zauzimaju u hijerarhiji natprirodnih bića?”

~ 57 ~
 „Pa, one su ti samo ljudi koji ne menjaju svoj ljudski oblik”, slegnuo je ramenima.
„Natprirodnjaci obično smatraju da su veštice lažnjaci koji žele da budu poput nas. Na
njih moraš da pripaziš, pošto se bave čarolijama, a mi smo ti čarobna stvorenja, ali ipak...
“
„Ne predstavljaju neku opasnost?”
„Tako je. Ali kanda ćemo morati bolje da razmislimo o tome. Predvodnica im uzima
vampirsku krv. Da li je sama vadi?” Ukucao je neki broj, pa je podigao telefon do uva.
„Ne znam.”
„I u šta se preobražava?” Pravi preobrazitelj može da se preobrazi u bilo šta, ali takvi
su retki. Većina tobožnjih preobrazitelja može da se preobrazi samo u jednu životinju.
Preobrazitej može sebe da naziva risodlakom ili šišmišodlakom, ali ne u prisustvu
vukodlaka. Vukodlaci su se žučno protivili kada bi bilo koja druga dvojaka stvorenja
koristila sufiks „dlak” u svom nazivu.
„Pa, ona je... poput tebe”, rekoh mu. Vukodlaci su sebe smatrali kraljevima dvojakih.
Oni su se menjali samo u jednu životinju, smatrajući da je tako najbolje. Ostali dvojaki
uzvraćali su im nazivajući vukove bitangama.
„O, ne”, reče Alsid zgroženo. U tom se trenutku vođa njegovog čopora javio na telefon.
„Halo, ovde Alsid.” Usledio je muk. „Izvinite što vam smetam dok radite u dvorištu.
Iskrslo je nešto važno. Moramo da se vidimo što je pre moguće.” Opet muk. „Da,
gospodine. Uz vaše dopuštenje, doveo bih nekog sa sobom.” Posle dve-tri sekunde, Alsid je
pritisnuo dugme, prekinuvši razgovor. „Ali, sigurno Bil zna gde Pam i Čo žive?”, upitao me
je.
„Sigurna sam da zna, ali nije tu da mi kaže.” Ako bi uopšte hteo.
„Pa, gde je?”, Alsidov glas bio je prenaglašeno smiren.
„U Peruu.”
Pogled mi je bio uperen u salvetu koju sam savila u lepezu. Podigavši pogled ka
muškarcu pokraj sebe, videh kako zuri u mene u potpunoj neverici.
„Otišao je? I ostavio te samu?”
„Pa, nije znao šta će se dogoditi”, rekoh trudeći se da ne zvuči kao da se branim, a
onda pomislih - šta ja to uopšte trabunjam? „Alside, ja se s Bilom nisam videla još otkad
smo se vratili iz Džeksona, sem jednom nakratko kada je svratio da mi kaže da napušta
zemlju.”
„Ali ona mi je rekla da si se vratila Bilu”, reče Alsid veoma čudnim tonom.
„Ko ti je to rekao?”
„Debi, ko bi drugi?”
Plašim se da moja reakcija baš i nije bila umesna. „I ti si poverovao jednoj Debi?”
„Rekla mi je da je svratila do Merloa kada je pošla do mene, i da je videla tebe i Bila u
veoma... bliskom kontaktu, dok je bila tamo.”
„I ti si joj poverovao?”, ako i dalje budem naglašavala reči možda mi kaže da se samo
zezao sa mnom.
Alsid je sada već izgledao kao naivna ovčica, bar onoliko koliko jedan vukodlak uopšte
može da izgleda kao ovčica.
„Dobro, to jeste bilo tupavo s moje strane”, priznao je. „Popričaću s njom.”
„Aha”, neka mi oprosti ako baš i nisam zazvučala preterano uvereno, pošto sam sve to
i ranije čula.
„Bil je stvarno u Peruu?”
„Koliko ja znam, jeste.”
„I ti si sada sama kod kuće s Erikom?”

~ 58 ~
 „Erik ne zna da je Erik.”
„Ne seća se ko je?”
„Ne. A očito se ne seća ni svog karaktera.”
„Pa, to i nije tako loše”, reče Alsid mračnim tonom. On na Erika nikada nje gledao s
određenom dozom humora, poput mene. Ja sam na Erika oduvek gledala šeretski, mada
jesam cenila njegovu nestašnu prirodu, njegovu usredsređenost i njegovu vrcavost. Ako
bismo za jednog vampira mogli da kažemo da zna da uživa u životu, onda bi to sigurno bio
Erik.
„Hajdemo odmah do vođe mog čopora”, reče Alsid, očito mnogo mračnije raspoložen.
Izvukli smo se iz separea nakon što je platio kafu, a onda me je, ne javivši se u kancelariju
(„nema svrhe biti šef ako s vremena na vreme ne mogu da isparim s posla”), poveo do svog
kamioneta, pa smo se vratili nazad u Šrivport. Bila sam uverena da će gospođica
Uštogljena umisliti kako smo uzeli sobu u nekom motelu ili smo otišli do Alsidovog stana,
ali bolje i to nego da otkrije da joj je šef vukodlak.
Dok smo se vozili, Alsid mi je kazao da je vođa njegovog čopora bio penzionisani
pukovnik vazduhoplovstva, koji je nekada služio u vazduhoplovnoj bazi Barksdejl u Bozer
Sitiju, koji je tesno povezan sa Šrivportom. Pukovnik Flad imao je samo jedno dete, ćerku
koja se udala za jednog od ovdašnjih meštana, pa se pukovnik Flad preselio u grad kako
bi bio blizu svoje unučadi.
„I žena mu je vukodlak?”, upitala sam. Ako je i gospođa Flad bila vukodlak, onda bi to
bila i njihova ćerka. Ako bebe vukodlaka prežive prvih nekoliko meseci, onda ih obično
očekuje lep i dugačak život, ne računajući moguće kasnije nezgode.
„Bila je, ali je preminula pre nekoliko meseci.”
Vođa Alsidovog čopora živeo je u skromnom kraju s rančerskim kućama podignutim
na omanjim parcelama. Pukovnik Flad baš je bio sakupljao šišarke u svom prednjem
dvorištu. To mi se učinilo kao poprilično domaćinska i mirna aktivnost za tako jednog
istaknutog vukodlaka. Ja sam ga u glavi zamišljala u vazduhoplovnoj uniformi, ali je on
naravno bio obučen u običnu civilnu ođeću Gusta seda kosa bila mu je veoma kratko
ošišana, a nosio je i brkove, koje je zasigurno štucovao lenjirom koliko su bili pravilni.
Pukovnik je sigurno bio radoznao nakon Alsidovog telefonskog poziva, ali nas je
smireno pozvao da uđemo unutra. Srdačno je potapšao Alsida po leđima, a i prema meni
je bio veoma učtiv.
Kuća je bila uredna koliko i brkovi mu. Prošla bi svaku inspekciju.
„Hoćete nešto da popijete? Kafu? Toplu čokoladu? Nešto gazirano?”, pukovnik je
pokazao prema kuhinji, kao da tamo stoji neko od posluge budno čekajući našu
narudžbinu.
„Ništa, hvala”, rekoh, pošto sam se nalila kafom kod Aplbija.
Pukovnik Flad je navalio da se smestimo u zvaničnu dnevnu sobu, koja se nalazila u
nezgodnoj, uzanoj pravougaonoj prostoriji u čijem se dnu nalazila i svečana trpezarija.
Gospođa Flad očito je volela porcelanske ptice. Mislim da ih je mnogo volela. Zapitah se
kako su se unuci snalazili u toj sobi, s obzirom na to da sam ja držala šake u krilu u
strahu da nešto ne polupam.
„Pa, šta mogu da učinim za vas”, upita pukovnik Flad Alsida. „Došao si po dozvolu za
ženidbu?”
„Ne danas”, reče Alsid osmehnuvši se. Oborila sam pogled ka podu, kako bih prikrila
svoj izraz lica. „Moja prijateljica Suki ima neke podatke koje je podelia sa mnom. Veoma
su važni”, tu mu je odmah ponestao osmeh. „Mora da vam prenese ono što zna.”
„A zašto bih ja morao da je saslušam?”
Shvatila sam da ga je zapravo pitao ko sam, jer ako već mora da me sasluša, onda
mora i da zna da li je reč o poštenoj osobi. Međutim, Alsid se uvredio u moje ime.

~ 59 ~
 „Ne bih vam je doveo ovamo da posredi nije nešto važno. Ne bih vam je predstavio da
nisam spreman da dam svoju krv za nju.”
Nisam znala šta to tačno znači, ali protumačih to kao Alsidovu garanciju moje
iskrenosti, i kao njegovu spremnost da plati u slučaju da se pokažem kao prevarant. U
svetu natprirodnih bića izgleda ništa ne ide jednostavno.
„Pa da čujem vašu priču, mlada damo”, reče pukovnik oštro.
Prepričala sam mu sve što sam rekla i Alsidu, pokušavajući da izostavim neke lične
stvari.
„I gde se nalazi to sestrinstvo?”, upitao me je kada sam završila. Rekla sam mu ono
što sam videla u Holinom umu.
„Nemamo dovoljno podataka”, reče Flad strogo. „Alside, biće nam potrebni tragači.”
„Da, gospodine”, Alsidove oči blesnuše pri pomisli na predstojeću akciju.
„Nazvaću ih. Zbog svega što sam sada čuo, moram da porazmislim o nečemu čudnom
što se sinoć desilo. Adabela nije došla na zasedanje projektnog odbora.”
Alsid mi se učinio zapanjen. „To ne zvuči dobro.”
Pokušavali su da govore šifrovanim jezikom preda mnom, ali sam mogla da pročitam
ono što se dešavalo između dva preobrazitelja bez po muke. Flad i Alsid pitali su se da li je
njihova, hmmm, potpredsednica Adabela propustila sastanak iz nekog nebitnog razloga,
ili ju je ovo novo sestrinstvo nekako namamilo da im se pridruži i okrene protiv svog
čopora.
„Adabela već neko vreme stremi ka vodećim položajima u čoporu”, reče pukovnik Flad
Alsidu s gotovo nevidljivim osmehom na svojim tananim usnama. „Ponadao sam se da će
po izboru na mesto moje zamenice to smatrati dovoljnim napretkom.”
Prema pokojem podatku koji sam uspela da napipam u glavi vođe čopora, šrivportski
je čopor izgleda dobrano naginjao ka patrijarhatu. A Adabela je, kao savremena žena,
smatrala vodstvo pukovnika Flada sputavajućim.
„Moguće je da bi joj neki novi režim bio privlačniji”, reče pukovnik Flad napravivši
vidnu pauzu. „Ako su ti uljezi uspeli da otkriju bilo šta o našem čoporu, onda bi Adabeli
prvoj prišli.”
„Mislim da Adabela ne bi nikada izdala čopor, ma koliko da je nezadovoljna svojim
statusom”, reče Alsid. Zazvučao mi je veoma ubeđeno. „Ali ako sinoć nije došla na
sastanak, a od jutros ne možete da je dobijete preko telefona, onda sam i ja zabrinut.”
„Voleo bih da odeš i proveriš šta je s njom, dok ja obavestim ostatak čopora”, predloži
mu pukovnik Flad. „Ako tvoja prijateljica nema ništa protiv.”
Pa, možda bi njegova prijateljica radije odvukla svoje dupe nazad u Bon Temps, da
vidi kako joj je gost kog je tamo ostavila. Ili bi možda želela da nastavi potragu za svojim
bratom. Ali, iskreno rečeno, nisam se mogla setiti više ničega što bi moglo da mi pomogne
u potrazi za Džejsonom, a proći će bar još dva sata dok se Erik ne probudi.
Alsid mu reče: „Pukovniče, Suki nje članica čopora, i mislim da ne bi trebalo da je
opterećujemo našim stvarima. Ima ona i svoje probleme, a već je došla čak ovamo kako bi
nas obavestila o velikom problemu kog nismo ni bili svesni. A trebalo je da znamo. Neko u
našem čoporu nije bio iskren prema nama.”
Lice pukovnika Flada najednom se stisnulo, kao da je progutao živu jegulju. „U pravu
si što se toga tiče”, reče. „Hvala vam, gospođice Stakhaus, što ste izdvojili vreme da dođete
do Šrivporta da obavestite Alsida da imamo problem... za koji je trebalo i sami da znamo.”
Klimnula sam mu glavom.
„A i za to drugo mislim da si u pravu, Alside. Neko od nas mora da je znao za
prisustvo drugog čopora u gradu.” „Javiću vam za Adabelu”, reče Alsid.

~ 60 ~
 Pukovnik je uzeo telefon, te se zagledao u crveni kožni rokovnik pre nego što će
okrenuti broj. Iskosa je pogledao Asida. „Niko se kod nje ne javlja.” Iz njega je izbijala
toplota koliko i iz neke male grejalice. A pošto je pukovnik Flad kuću držao na istoj
temperaturi koja je vladala i napolju, i to malo toplote bilo je dobrodošlo.
„Trebalo bi da proglasimo Suki za prijatelja čopora.”
Bilo mi je jasno da je to nešto mnogo značajnije od obične preporuke. Alsid je rekao
nešto veoma bitno, ali izgleda da nije imao nameru da sve to i pojasni. Već sam se bila
umorila od njihovog tajnog jezika.
„,Izvinjavarn se, Alside i pukovniče”, rekoh najučtivije što sam mogla, „ali da li bi Alsid
mogao da me odveze nazad do mojih kola? Pošto vidim da imate neodložna posla.”
„Naravno”, reče pukovnik, te odmah shvatih da mu je drago što ću mu se skloniti s
puta. „Alside, vidimo se ovde za... koliko? Četrdesetak minuta? Pričaćemo kad se vratiš.”
Bacivši pogled na svoj sat, Alsid se nerado složio. „Možda svratim do Adabeline kuće
dok budemo išli do Sukinih kola”, rekao je, na šta mu pukovnik klimnu, čisto reda radi.
„Ne znam zašto se Adabela ne javlja na telefon na poslu, a ne verujem da bi prešla u
to sestrinstvo”, objasnio mi je Alsid kada smo se vratili u njegov kamionet. „Adabela živi sa
svojom majkom, ali se nešto baš i ne slažu. No, ipak ćemo tamo prvo proveriti Adabela je
Fladova zamenica, a takođe je i naš najbolji tragač.”
„A šta tragači mogu da urade?”
„Otići će do ZuBara, pa će pokušati da prate miris koji su veštice tamo ostavile. On će
ih odvesti do veštičjeg gnezda. Ako izgube miris, možda potražimo pomoć od šrivportskih
sestrinstava. Pa, i oni su sigurno zabrinuti koliko i mi.”
„Bojim se da bi u ZuBaru mirise mogle da vam prikriju ekipe hitne pomoći”, rekoh sa
žaljenjem. Baš bi bilo zanimljivo gledati nekog vukodlaka kako prati miris po gradu. „I
čisto da znaš, Halou je već kontaktirala sve ovdašnje veštice. Razgovarala sam s jednim
vikanom u Bon Tempsu kog su pozvali u Šrivport na sastanak s Halou i njenom ekipom.”
„Ovo je onda mnogo veće nego što sam mislio, ali siguran sam da će se čopor snaći”,
Alsid mi je zazvučao prilično samouvereno.
Alsid je pomerio kamionet s pukovnikovog prilaza, te ponovo krenusmo kroz Šrivport.
Tog sam dana videla više od tog grada nego što sam videla celog svog života.
„A po čijoj je zamisli Bil otišao u Peru?”, upita me Alsid najednom.
„Ne znam”, uhvatio me je nespremnu, zbunivši me. „„Mislim da je posredi zamisao
njegove kraljice.” „Ali ti on to nije otvoreno rekao?” „Nje.”
„Možda je otišao po naređenju.” „Moguće je.”
„A ko ima moć da mu izda naređenje?”, upita Alsid, kao da bi i mene odgovor možda
prosvetlio.
„Erik, naravno”, pošto je Erik bio šerif Pete oblasti. „A tu je i kraljica.” Ona je Erikova
šefica, kraljica Luizijane. Da, da, znam i sama. Zvuči glupavo. Ali vampiri su bili uvereni
da njihovo uređenje predstavlja poslednji krik moderne organizacije.
„I Bila sada nema, a Erik je kod tebe u kući”, reče Alsid tonom kojim je pokušavao da
me navede na očigledni zaključak.
„Misliš da je Erik sve ovo namestio? Misliš da je naredio Bilu da ode iz zemlje, poslao
veštice da okupiraju Šrivport, da bace kletvu na njega, pa je izašao da trčkara polugo
napolju po ciči pretpostavivši da ću se ja zateći negde u blizini, u nadi da ću ga primiti
kod sebe i da će Pam, Čo i moj brat međusobno srediti da Erik ostane kod mene?”
Alsid je posle toga izgledao sasvim pokunjeno. „Hoćeš reći da si ti o svemu tome već
razmišljala?”
„Alside, ja ti možda nisam obrazovana, ali nisam ni glupava.” Ali probajte vi da
steknete neko obrazovanje kada možete da čitate misli svih kolega, a profesore da i ne

~ 61 ~
pominjem. Ali, ja zato mnogo čitam, a pročitala sam dosta dobrih stvari. Doduše, sada
najviše čitam krimiće i ljubavne romane, pa sam naučila dosta uvrnutih sitnica, a pri
tome sam i rečnik proširila. „A i činjenica je da se Erik baš i ne bi toliko namučio da me
odvuče u krevet. Ali ti baš to misliš, jel da?” Naravno da misli, tačno sam znala da je tako.
Bio on vukodlak ili ne, bar to mi je bilo očigledno.
„Pa, dobro, kad tako postaviš priču...”. Međutim, Alsid i dalje nije bio zadovoljan. Ali,
to je, naravno, bio čovek koji je poverovao Debi Pelt kada mu je kazala da sam se vratila
Bilu.
Zapitah se da li bih mogla da zamolim neku vešticu da baci čaroliju istine na Debi
Pelt, koju sam prezirala jer je bila okrutna prema Alsidu, jer je mene smrtno uvredila, jer
mi je progorela rupu na mom omiljenom šalu i... da, i zato što je pokušala da sredi moje
ubistvo. A pri tome, imala je i neku krajnje glupavu frizuru.
Doduše, Alsid njenu iskrenost ne bi prepoznao ni kad bi ga ugrizla za guzicu, mada je
sama Debi posebno uživala u napadima s leđa.
Da je Alsid znao da smo se Bil i ja razišli, da li bi došao do mene? Da li bi se posle
nešto iz toga razvilo?
Pa, naravno da bi. Ali bih ja završila s tipom koji veruje Debi Pelt na reč.
Bacivši pogled ka Alsidu, uzdahnula sam. Taj vam je muškarac u mnogo čemu bio
savršen. Sviđao mi se njegov izgled, razumela sam njegov način razmišljanja, a pri tome
prema meni se ophodio s mnogo razumevanja i poštovanja. Jeste da je bio vukodlak, ali
bila sam spremna da mu dam nekoliko noći slobodno svakog meseca. Sudeći po onome
što mi je Alsid rekao, takođe je bilo istina da bi bilo vrlo teško da iznesem trudnoću s
njim, ali je ipak postojala određena mogućnost. A kad ste s vampirom, trudnoća uopšte ne
dolazi u obzir.
Ajoooj. Alsid se uopšte nije ni ponudio da bude otac moje dece, a pri tome se i dalje
viđao s Debi. Šta se uopšte desilo s njenom veridbom za onog Klozena?
Onaj manje plemeniti deo moje ličnosti, ako pretpostavimo da sam uopšte imala taj
deo, ponadao se da će Alsid jednoga dana videti kolika je ta Debi kučka i da će tu
spoznaju i njegovo srce prihvatiti. A bez obzira na to da li bi se Alsid nakon toga okrenuo
meni ili ne, u svakom je slučaju zasluživao neku bolju od Debi Pelt.
Adabela Jensi i njena majka živele su u nekoj slepoj ulici u kraju u kom je stanovala
viša srednja klasa i koji nije bio daleko od ZuBara. Kuća se nalazila na iskošenom
travnjaku koji ju je uzdizdao od nivoa ulice, pa se prilazni puteljak uspinjao i krivudao ka
stražnjem delu poseda. Mislila sam da će se Alsid parkirati na ulici, pa ćemo se stazom od
ciglica popeti do ulaza, ali on je izgleda hteo da skloni kamionet s vidika. Osmotrila sam
ćorsokak, ali nisam nikoga videla, naročito ne nekog ko bi osmatrao goste koji stižu u tu
kuću.
Pripojena kući pod pravim uglom, garaža za tri vozila delovala je savršeno uredno.
Čovek bi pomislio da kola tamo nikada i nisu bila parkirana, i da je neki blistavi subaru
naprosto tamo zalutao. Izašli smo iz kamioneta.
„To su kola Adabeline majke”, reče Alsid namrgođeno. „Ona je inače otvorila salon
venčanica. Kladim se da si čula za njih -Verena Roz. Verena tamo više ne radi puno radno
vreme. Ali im upadne dovoljno često da bi izludela Adabelu.”
Ja u tom salonu nikada nisam bila, ali su neveste iz našeg kraja, iz iole značajnih
porodica, isključivo tamo kupovale. Mora da im je posao bio baš unosan. Kuća od cigli
bila je u odličnom stanju, i nije bila starija od dvadeset godina. Dvorište je bilo doterano,
pograbuljano i stručno uređeno.
Čim je Alsid pokucao na stražnja vrata, ona se naglo otvoriše. Žena koja se pojavila
na vratima bila je isto onoliko doterana i nalickana kao što su bili i sama kuća i dvorište.
Kosa boje čelika bila joj je podignuta u finu punđu na potiljku, a na sebi je imala

~ 62 ~
sivkastomaslinasti kostim i smeđe cipele s niskom potpeticom. Bacila je pogled na Alsida i
mene, ali izgleda da nije našla ono što je očekivala. Otvorila je i spoljna, staklena vrata.
„Alside, baš mi je drago što te vidim”, očajnički ga je slagala. Ta žena je bila duboko
uznemirena.
Alsid joj je uputio prodorni pogled. „Verena, u nevolji smo.” Ako joj je ćerka bila
članica čopora, onda je i sama Verena bila vukodlak. Radoznalo sam se zagledala u tu
ženu koja mi se činila kao jedna od bogatijih drugarica moje bake. Verena Roz Jensi bila
je privlačna žena u poznim šezdesetima, blagoslovena sigurnim primanjima i sopstvenim
domom. Nikako nisam mogla da zamislim tu ženu kako jurca po nekoj livadi na sve četiri.
A bilo je sasvim očigledno da Verenu uopšte nije bilo briga u kakvoj se to nevolji Alsid
našao. „Jesi li mi video ćerku?”, upitala ga je, iščekujući njegov odgovor prestravljenog
pogleda. „Nemoguće je da je izdala čopor.”
„Nisam”, reče Alsid. „Ali nas je vođa čopora poslao da je pronađemo. Propustila je
sinoć okupljanje naših predvodnika.”
„Sinoć me je nazvala iz salona. Rekla je da ima neki neočekivani sastanak s nekim
neznancem koji je salon nazvao uoči zatvaranja.” Žena je bukvalno počela da krši ruke.
„Pomislih da će se možda videti s onom vešticom.”
„Jeste li se čuli s njom nakon toga?”, rekoh najnežnijim glasom koji sam mogla da
izvučem iz sebe.
„Otišla sam sinoć na spavanje besna na nju”, reče Verena, po prvi put pogledavši
pravo u mene. „Mislila sam da je rešila da provede noć kod nekog prijatelja. To jest kod
neke prijateljice”, objasnila je gledajući me podignutih obrva kako bih shvatila na šta
misli. Klimnula sam joj. „Nikada nema običaj da me unapred obavesti, već samo kaže -
vidimo se kad se vidimo, ili vidimo se u salonu sutra ujutro, ili već tako nešto.” Verenino se
sitno telo celo zatreslo. „Ali nije došla kući, a u salonu se niko ne javlja.”
„Ona je trebalo danas da otvori salon?”, upita je Alsid.
„Ne, sredom smo zatvoreni, ali ona uvek ode da sredi račune i sve papire. Uvek to
radi”, ponovila je Verena.
„Alsid i ja bismo mogli da se odvezemo tamo da proverimo u salonu?”, rekoh blagim
tonom. „Možda je ostavila neku poruku.” To je bio tip žene koju nećete pomilovati po ruci,
pa nisam ni načinila taj prirodni gest, ali jesam zatvorila staklena vrata, kako bi shvatila
da treba da ostane kod kuće a ne da pođe s nama. Sve je razumela.
Salon venčanica i svečanih haljina Verene Roz nalazio se u staroj kući u ulici punoj
sličnih dvospratnica. Sama građevina bila je obnovljena i odlično održavana, lepa kao i
dom Jensijevih, pa se nisam iznenadila što je i ona odavala sličan utisak. Zidovi okrečeni
u belo, tamnozeleni kapci na prozorima, ograda od blistavog crnog gvožđa pokraj
stepenica i mesingani ukrasi na vratima odavali su utisak elegancije i posvećenosti
svakom detalju. Ako ste već hteli da vas smatraju osobom od stila, bilo mi je jasno zbog
čega biste baš ovde došli po spremu za venčanje.
Malo uvučen od ulice, uz parking iza salona, na zgradi se video istureni ovalni prozor.
U tom prozoru stajala je lutka bez lica s blistavosmeđom perikom. Ruke su joj bile
graciozno savijene, pridržavajući veličanstveni buket. Čak i iz kamioneta jasno sam videla
da je venčanica s dugačkim izvezenim šlepom bila potpuno zadivljujuća.
Parkirali smo se na prilazu ne odlazeći pozadi, te iskočih iz kamioneta. Zajedno smo
krenuli stazom od cigli koja je od prilaza vodila do ulaznih vrata, ali kada smo se približili,
Alsid najednom opsova. Na prvi mah sam pomislila da je neka buba uletela u izlog, pa se
spustila na snežnobelu haljinu. Ali posle nekoliko trenutaka znala sam da su tamne
tačkice zapravo bile krvave mrlje.

~ 63 ~
 Krv je šiknula i osušila se na belom brokatu. Izgledalo je kao da je lutka bila ranjena,
pa se u jednom blesavom trenutku čak i zamislih. Ipak sam se u poslednjih nekoliko
meseci nagledala raznoraznih nemogućih stvari.
„Adabela”, reče Alsid, kao da se moli.
Zaustavili smo se u podnožju stepeništa, koje je vodilo do prednjeg trema, zureći u
prozor. Nasred ovalnog prozorčića na vratima visio je znak ZATVORENO, a iza njega bile
su spuštene trakaste zavese. Iz kuće nisu dopirali moždani talasi nikog živog. A proverila
sam. Ranije sam, na teži način, otkrila da je provera uvek bitna.
„Ima mrtvih”, reče Alsid podigavši lice ka svežem povetarcu sa sklopljenim očima kako
bi mogao da se usredsredi. „Ima mrtvih i unutra i napolju.”
Uhvativši se za izvijenu gvozdenu ogradu levom rukom, popela sam se na prvi
stepenik. Osvrnula sam se oko sebe. Pogled mi se spustio na nešto što se nalazilo u leji s
cvećem odmah ispod ovalnog prozora, nešto belo što se isticalo naspram tamnog
komposta od borove kore. Gurnula sam Alsida, nemo uperivši desnom rukom.
Pokraj potkresane azaleje nalazila se neka druga ruka, bez svog vlasnika. Osetih kako
se Alsidu celo telo zatreslo kada je shvatio šta je upravo video. To je onaj trenutak kada
pokušate da ubedite sebe da to nije ono što gledate pred sobom.
„Sačekaj tu”, reče mi Alsid prigušenim, promuklim glasom.
Nisam imala ništa protiv.
Međutim, kada je otvorio otključana vrata kako bi ušao u salon,
ugledala sam ono što je ležalo na podu iza njih. Morala sam da potisnem vrisak.
Sva sreća da je Alsid imao mobilni telefon kod sebe. Nazvao je pukovnika Flada da mu
kaže šta se desilo i da ga zamoli da ode do kuće gospođe Jensi. A posle toga je pozvao
policiju. Nismo imali drugog izbora. Ovo je bio prometni kraj, pa su postojali veliki izgledi
da nas je neko primetio kada smo krenuli ka ulazu.
Izgleda da je to bio dan za pronalaženje leševa - i kada sam ja u pitanju, a i kada je u
pitanju šrivportska policija. Znala sam da su u svojim redovima imali i vampirske
policajce, ali su oni morali da rade u noćnoj smeni, pa smo morali da popričamo s dobrim
starim ljudskim pandurima. Među njima nije bilo ni vukodlaka, ni preobrazitelja, pa čak
ni nekog telepatskog ljudskog stvora. Svi policajci bili su obični ljudi kojima smo tek
donekle bili sumnjivi.
„Reci mi, druže, zbog čega ste ono beše navratili ovamo?”, upita detektiv Kofin, koji je
imao smeđu kosu, izborano lice i trbuh kakvim bi se svaki pivopija ponosio.
Alsid ostade iznenađen. Nije razmislio ranije o tome, što s njegove strane baš i nije
bilo dobro. Nisam poznavala Adabelu dok je bila živa, a nisam ni ulazila u salon venčanica
kao što on jeste. Nisam pretrpela najgori šok, pa sam sada ja morala da preuzmem
kontrolu.
„Ja sam mu predložila, detektive”, rekoh istoga trena. „Moja baka, koja je umrla
prošle godine, uvek mi je govorila - Sukice, ako ti treba venčanica idi kod Verene Roz Nije
mi palo na pamet da prvo nazovem i proverim da li su danas uopšte otvoreni.”
„Znači, vi i gospodin Herve planirate venčanje?”
„Tako je”, reče mu Alsid privivši me uz sebe, pa me je zagrlio. „Čeka nas šetnja do
oltara.”
Nasmešila sam se, ali na prigodan, prigušeni način.
„Pa, čestitam”, detektiv Kofin nas je zamišljeno osmotrio. „Znači, vi, gospođice
Stakhaus, nikada niste sreli Adabelu Jensi?”
„Možda sam srela gospođu Jensi kada sam bila mala”, rekoh obazrivo. „Ali je se ne
sećam. No, Asidova porodica, naravno, poznaje Jensjeve. Živi tu čitav život.” A pri tome su
i oni takođe biti vukodlaci poput njegovih.

~ 64 ~
 Kofin je i dalje gledao u mene. „I vi niste uopšte ulazili u salon? Samo je gospodin
Herve ulazio?”
„Alsid je samo kročio unutra, dok sam ga ja tu čekala.” Potrudila sam se da izgledam
krhko, što vam kod mene baš i nije lako. Ja sam vam stasita i mišićava devojka, a mada
svakako nisam debeljuca, nisam sigurno ni žgoljava poput Kejt Mos. „Videla sam... ruku...
pa sam ostala napolju.”
„Dobro ste uradili”, reče detektiv Kofin. „To što se nalazi unutra ljudi ne bi trebalo da
vide”, učinio mi se dvadesetak godina stariji kada je to izgovorio. Bilo mi ga je žao što mu
je posao tako težak. Mislio je kako su s ta dva iskasapljena tela u kući protraćena dva
dobra života i da je to bilo maslo nekoga koga bi voleo da uhapsi. „Da li neko od vas dvoje
ima neku zamisao zbog čega bi neko poželeo da raskomada ove dve dame na takav
način?”
„Dve?”, reče Alsid polagano, potpuno zapanjen.
„Dve?”, rekoh i ja, ali otvorenije.
„Da, da”, reče detektiv natmureno. Hteo je da izvuče reakciju iz nas, a upravo to je i
dobio, a uskoro ću saznati i šta je mislio o tome.
Jadne”, rekoh. Uopšte nisam morala da odglumim suze koji mi se pojaviše u očima.
Bilo mi je drago što sam imala Alsida pokraj sebe da mu se naslonim na grudi, a on je,
kao da mi je pročitao misli, otkopčao svoju kožnu jaknu, kako bih mogla više da mu se
približim, a onda me je obavio s obe strane jakne kako bi me ugrejao. „Ali ako je jedna od
njih Adabela Jensi, ko je onda ona druga?”
„Nje mnogo toga ostalo od nje”, reče Kofin, pre nego što je rekao samom sebi da je
bolje da ćuti.
„Bile su nekako zbrčkane”, reče mi Alsid tiho na uvo. Bio je zgađen. „Nisam znao...
Pretpostavljam da sam proučio ono što sam video pred sobom, možda bih... “
Mada nisam baš najjasnije mogla da pročitam Alsidove misli, bilo mi je jasno da misli
da je Adabela uspela da sredi jednog od napadača. A kada se ostatak skupine dao u beg,
nisu poneli sve svoje delove sa sobom.
„A vi ste iz Bon Tempsa, gospođice Stakhaus”, reče detektiv, više uzgred.
„Jesam, gospodine”, rekoh drhtavim glasom. Trudila sam se da ne zamišljam
poslednje trenutke Adabele Jensi u glavi. „A gde radite?”
„U kafani KodMerloa”, rekoh, „kao konobarica.”
Dok je on razmišljao o razlici u društvenom staležu između mene i Alsida, zažmirila
sam i prislonila glavu na Alsidove tople grudi. Detektiv Kofin pitao se u sebi da nisam
možda trudna, i da li će Alsidov tata, opštepoznata i imućna osoba u Šrivportu, odobriti
takav brak. Bilo mu je jasno zašto želim skupu venčanicu, ako se već udajem za jednog
Hervea.
„Vidim da nemate verenički prsten, gospođice Stakhaus.”
„Nećemo dugo ostati vereni”, reče Alsid. Osetia sam kako mu glas tutnji kroz grudi.
„Dobiće ona svoj dijamant čim se venčamo.”
„Eh, kakav si”, rekoh s ljubavlju, tresnuvši ga po rebrima najjače što sam mogla a da
ne delujem previše napadno.
„Auuu”, reče buneći se.
Ta mala predstavica ubedila je na neki način detektiva Kofina da smo zaista vereni.
Zapisao je naše telefonske brojeve i adrese, a onda nam reče da možemo da idemo. Alsidu
je laknulo isto koliko i meni.
Odvezli smo se do najbližeg izdvojenog mesta - nekog parkića koji je po hladnom
vremenu bio uglavnom pust, pa je Alsid ponovo nazvao pukovnika Flada. Sačekala sam u
kamionetu, dok je Alsid šetao po sasušenoj travi, mašući rukama i vičući u telefon, kako

~ 65 ~
bi iz sebe izbacio bar deo besa i prestravljenosti Mogla sam da osetim da je imao dosta
toga nagomilanog u sebi. Alsid je imao problema s ispoljavanjem emocija, poput većine
muškaraca. Ali mi je zbog toga bio nekako bliži i draži.
Draži? Bolje bi mi bilo da prestanem da razmišljam na taj način. Veridbu smo izmislili
isključivo zbog detektiva Kofina. Ako je Alsid bio bilo čiji dragi, bio je od one prefrigane
Debi.
Alsid je bio namrgođen kada se vratio nazad u kamionet.
„Mislim da je najbolje da se vratim u kancelariju, i da tebe vratim do tvog
automobila”, reče mi. „Izvini zbog ovog.”
„Mislim da bi ja to tebi trebalo da kažem.”
„Nijedno od nas nije izazvalo ovu situaciju”, reče mi odlučno. „Nijedno od nas dvoje ne
bi bilo umešano, da smo mogli to da sprečimo.”
„To, vala, jeste istina.” Posle nekoliko trenutaka razmišljanja o složenosti
natprirodnog sveta, upitala sam Alsida kakvi su dalji planovi pukovnika Flada.
„Pobrinućemo se oko svega”, reče Alsid. „Izvini, Suki, ali ne smem da ti kažem šta
ćemo da uradimo.”
„Hoćeš li biti u opasnosti?”, upitala sam, nemogavši da se obuzdam.
Dotad smo već stigli do firme Herveovih, pa je Alsid parkirao kamionet pokraj mog
starog automobila. Malko se okrenuvši ka meni, uhvatio me je za ruku. „Biću dobro. Ne
brini se”, reče mi nežno. „Nazvaću te.”
„Nemoj slučajno da zaboraviš”, rekoh mu. „A moram i da ti ispričam šta su veštice
uradile kako bi pronašle Erika”, nisam mu rekla kako su izlepile plakate i raspisale
nagradu. Još se više namrštio, pomislivši koliko je njihov plan bio prevejan.
„Debi je trebalo da se doveze ovamo danas po podne, i da stigne oko šest”, reče.
Pogledao je na sat. „Prekasno je da je zaustavim.”
„Ako planirate veliki napad, ona bi mogla da vam pomogne”, rekoh.
Oštro me je pogledao, skoro kao da mi je zario zašiljeni štap u oko. „Ona je
preobraziteljka a ne vukodlak”, podsetio me je braneći se.
Pa, možda se pretvara u lasicu ili u pacovčinu.
„Da, naravno”, rekla sam uozbiljeno. Bukvalno sam morala da se ugrizem za jezik
kako ne bih izbacila nijednu od opaski koje su mi sedele na vrhu jezika čekajući da budu
izgovorene. „Alside, šta misliš, da li je ono drugo telo bilo od Adabeline devojke? Neko ko
se slučajno zadesio u salonu kada su im upale veštice?”
„S obzirom na to da veliki deo drugog tela nedostaje, nadam se da ono pripada jednoj
od veštica. Nadam se da je Adabela poginula boreći se.”
„I ja se tome nadam”, klimnula sam mu, stavivši tačku na tu priču. „Bolje bi bilo da
krenem nazad za Bon Temps. Erik će se uskoro probuditi. Ne zaboravi da kažeš tati da
smo se verili.”
Izraz na njegovom licu predstavljao je jedinu zabavnu stvar koju sam čitavog tog dana
videla.

~ 66 ~
 6

Celim putem do kuće razmišljala sam o danu provedenom u Šrivportu. Zamolila sam
Alsida da nazove policijsku stanicu u Bon Tempsu s mobilnog telefona, ali smo opet dobili
negativnu poruku. Ne, nisu ništa čuli o Džejsonu, i ne, niko nije zvao da kaže da ga je
video. Zato se nisam ni zaustavljala kod policijske stanice na putu do kuće, ali ipak sam
morala da svratim do prodavnice da kupim margarina i hleba, a morala sam i do
prodavnice pića da kupim još krvi.
Prvo što sam ugledala kada sam otvorila vrata jeftinog dućana bila je mala hrpa
flaširane krvi, što me je spaslo odlaska do prodavnice pića. Drugo što sam ugledala bio je
plakat s Erikovom glavom. Pretpostavila sam da je to bila fotografija koju je Erik napravio
prilikom otvaranja ZuBara, pošto na njoj nije delovao nimalo preteče. Odavao je utisak
srdačnog obrazovanog muškarca, pa bi svi na ovom svetu pomislili da ih on nikada ne bi
ugrizao. A iznad slike pisalo je: „DA LI STE VIDELI OVOG VAMPIRA?”
Pažljivo sam pročitala tekst. Sve što je Džejson rekao bilo je istina. Pedeset hiljada
dolara zaista jeste mnogo novca. Ta Halou mora da je baš odlepila za Erikom kada je
spremna da toliko plati, ako je od njega zaista želela samo da je povali. Bilo mi je teško da
poverujem da bi joj preuzimanje ZuBara (i Erikovrh veština u krevetu) donelo neki profit
nakon što plati toliko visoku nagradu. Sve sam više sumnjala da uopšte znam čitavu
priču, i sve sam više bila ubeđena da previše guram nos gde mu nje mesto, pa će neko da
mi ga otkine.
Hojt Fortenberi, Džejsonov najbolji drug, trpao je pice u kolica na odeljenju sa
smrznutom hranom. „Hej Suki, gde nam je to Džejson nestao?”, doviknuo je čim me je
spazio. Hojt, krupan, nabijen, bez mnogo mozga, delovao mi je iskreno zabrinut.
„Volela bih da znam”, rekoh približivši mu se kako bismo mogli da popričamo, tako da
ne moraju baš svi u radnji da čuju svaku našu reč. „Mnogo sam zabrinuta.”
„A ne misliš da je možda sreo neku curu i otišao negde s njom? Ona cura s kojomje
bio za Novu godinu prilično je slatka.”
„Kako se zvala?”
„Kristal. Kristal Noris.”
„Odakle je?”
„Negde iz okoline Hotšota, ili tamo negde”, klimnuo je ka jugu.
Hotšot je bio čak i manji od Bon Tempsa. Bio je udaljen nekih petnaestak kilometara i
pratio ga je glas uvrnutog mestašceta. Deca iz Hotšota koja su pohađala školu u Bon
Tempsu uvek su se držala zajedno i uvek su bila malčice... drugačija od nas. Uopšte me
nije iznenadilo što Kristal živi u Hotšotu.
„Znači”, reče Hojt u želji da me ubedi u svoju zamisao, „Kristal ga je možda pozvala da
ode do nje.” Ali mozak mu je govorio da ne veruje u to. Samo je pokušavao da uteši i mene
i sebe. Oboje smo znali da bi se Džejson dosad već javio telefonom, ma koliko da mu je
bilo zabavno pokraj neke žene.
Međutim, ipak sam rešila da nazovem tu Kristal kada nađem desetak prisebnih
minuta, što se večeras možda i neće desiti. Zamolila sam Hojta da prenese Kristalno ime
šerifu, a on mi reče da hoće. Mada ga ta zamisao baš i nije nešto oduševila. Bilo mi je
sasvim jasno da bi me Hojt i odbio da je reč bila o bilo kom drugom nestalom čoveku, sem
o Džejsonu. Ali Džejson je oduvek bio Hojtov glavni izvor razbibrige i zabave, posto je
Džejson bio znatno pametniji i pronicljiviji od, i fizički i mentalno usporenog, Hojta: ako bi
se desilo da se Džejson nikada više ne pojavi, Hojtov bi život postao vrlo, vrlo dosadan.

~ 67 ~
 Razišli smo se na parkingu ispred jeftinog dućana, a meni je silno laknulo što me Hojt
nije ništa pitao za pravu krv koju sam kupila. A nije me ništa pitala ni kasirka, mada je
flaše provukla preko pulta s gađenjem. Dok sam plaćala, pomislila sam koliko sam se već
istrošila zbog Erikove posete. Odeća i krv samo su još više pogoršale problem.
Taman se smračilo kada sam stigla kuci i kada sam izvukla plastične kese s
namirnicama iz automobila. Otključavši stražnja vrata, ušla sam unutra, te doviknuh
Erika i upalih svetla u kuhinji. Nisam čula odgovor, te odložh namirnice, ostavivsi jednu
flašu prave krvi van frižidera kako bi mu bila pri ruci kada ogladni. Izvukla sam i sačmaru
iz prtljažnika i napunila je, te je ugurah na mračno mesto iza bojlera. Potrošila sam i
minut kako bih nazvala šerifovu kancelariju. Nema vesti o Džejsonu, reče mi dispečerka.
Srozala sam se uz kuhinjski zid, te ostadoh u tom položaju nekoliko dugih trenutaka,
osećajući se obeshrabreno. Ali nema vajde od sedenja i prepuštanja depresiji. Možda bih
mogla da odem do dnevne sobe, pa da ubacim neki film u video-rikorder za Erika. Već je
pregledao sve kasete s Bafi ubicom vampira, a Ejndžela, koji se nadovezuje na tu seriju,
nisam imala. Zapitah se da li bi mu se dopalo Prohujalo s vihorom (ko zna, on je možda i
bio živ kada je taj film sniman. A s druge strane, patio je od amnezije, pa mu je verovatno
sve novo).
Međutim, kada sam se spustila hodnikom, začuh neko tiho kretanje. Nežno sam
otvorila vrata svoje stare sobe, ne želeći da budem previše bučna za slučaj da mi se gost
još nije probudio. Ali, bio je, jošte kako. Erik je navlačio farmerke okrenutih leđa. Nije se
pomučio s oblačenjem donjeg veša, čak ni onih njegovih sićušnih crvenih gaća. Dah mi
zastade u grlu. Mislim da sam ispustila neki zvuk nalik krkjanju, pre nego što sam čvrsto
zažmirila. Čak sam i pesnice čvrsto stegla.
Da je bio na nekom međunarodnom izboru za najbolju guzu, Erik bi odneo pobedu,
evo, dajem ruku da bi. I dobio bi neki veliki, veliki pehar. Nikada nisam shvatila da bi
neka žena mogla toliko da se pomuči kako bi zadržala ruke podalje od nekog muškarca,
ali eto, ja sam se našla s noktima zarivenim u dlanove zureći u sopstvene kapke kao da
bih kroz njih nešto mogla da vidim, ako se dovoljno izbuljim
Bilo je donekle ponižavajuće žudeti za nekim toliko... toliko raspomamljeno, samo
zašto što je bio fizički prelep. Mislila sam da žene tako nešto ne rade.
„Suki, jesi li dobro?”, upita me Erik. Nekako sam napipala svoj put nazad do
prisebnosti boreći se s talasima pohote. Stajao je tačno preda mnom, spustivsi mi ruke na
ramena. Zagledala sam se u njegove plave oči, koje sada behu usmerene ka meni, vidno
ispunjene dubokom zabrinutošću. Dosezala sam taman do njegovih ukrucenih bradavica.
Bile su velike kao gumice na olovci. Morala sam da zagrizem usne s unutrašnje strane.
Neću se nagnuti ka njemu, neću se nagnuti ka njemu...
„Oprosti”, rekoh gotovo nečujno. Plašila sam se da kažem nešto glasnije, ili da se
pomerim. Jer da sam to učinila, možda bih ga celog srušila. „Nisam htela ovako da ti
upadnem. Trebalo je da pokucam.”
„Videla si me celog i ranije.”
Golu guzu, vala, nisam. „Jesam, ali nije kulturno ovako upasti nekome.” „Ne smeta
mi. Deluješ mi uznemireno.”
Čini ti se? „Pa, imala sam izuzetno loš dan”, rekoh mu stisnutih zuba. „Brat mi je
nestao, a one vukodlačke veštice iz Šrivporta ubile su... potpredsednicu tamošnjeg
vukodlačkog čopora, kojoj je ruka završila u leji s cvećem. Doduše, možda i nije njena.
Belinda je u bolnici. Džindžer je mrtva... mislim da ću ja sad lepo da odem pod tuš.” Naglo
sam se okrenula, te odmarširah u svoju sobu. Otišla sam u kupatilo, svukla odeću sa
sebe i bacila je u korpu. Mrgodila sam se sve dok mi nije došlo da se nasmejem
sopstvenom ispadu, nakon čega sam stala pod toplu vodu.
Znam da je hladan tuš uobičajeniji, ali sam rešila da uživam u toploti i opuštanju koje
mi je topla voda pružila. Nakvasila sam i kosu, te ispružih ruku da napipam sapun.

~ 68 ~
 „Evo, ja ću”, reče Erik povlačeći zavesu kako bi ušao pod tuš sa mnom.
Meni se na to ote uzdah iz grudi, nešto nalik kratkom vrisku. Farmerke je već bio
skinuo, a pri tome je bio u istom raspoloženju u kom sam bila i ja. Doduše, kod Erika se
to i fizički videlo. A i očnjake je donekle isukao. Bila sam postiđena, prestravljena, i skroz-
naskroz spremna da ga zaskočim. Dok sam tako nepomično stajala, paralizovana
oprečnim osećanjima, Erik mi je uzeo sapun iz ruku, pa je nasapunjao i svoje, vratio
sapun nazad na njegovo mesto, te poče da mi pere ruke, podižući ih jednu pa drugu kako
bi mi prešao i pazuhe, bokove, ali mi ni u jednom trenutku nije dodirnuo dojke, koje su
praktički drhtale poput malih kučića koji žele da budu pomaženi.
„Da li smo ti i ja ikada vodili ljubav?”, upitao me je.
Odmahnula sam glavom nesposobna da bilo šta kažem.
„Baš sam budala”, reče pomerajući šaku kružno preko mog stomaka. „Okreni se,
ljubavi.”
Okrenula sam mu leđa, a on je počeo da ih pere. Prsti su mu bili veoma snažni i
veoma pametni, te sam, dok Erik nije završio sa mnom, imala najopuštenja i najčistija
ramena u vasceloj Luizjani
Ali na meni su jedino ramena bila opuštena. Libido mi je poskakivao gore-dole. Zar ću
stvarno ovo da uradim? Sve mi se više činilo da hoću, shvatih nervozno. Da je muškarac
pod mojim tušem bio pravi Erik, imala bih snage da odstupim. Naredila bih mu da izađe
istog trena kada bi ušao. Pravi Erik sa sobom je nosio i svoju političku moć, koju sam ja
vrlo ograničeno shvatala i razumevala. A ovo je bio neki drugi Erik, bez one njegove
ličnosti koju sam na neki perverzni način zavolela, ali je i dalje bio prelepi Erik, koji me je
izgladnelo želeo u svetu koji mi je često davao do znanja da sasvim lepo može da se snađe
i bez mene. Um mi je bio na rubu da se preda, pa da telo preuzme kontrolu. Osetila sam
kako se jedan deo Erikovog tela stiska uz moja leđa, iako mi nije bio toliko blizu. Ijuuu.
Ajoooj. Mljac.
Potom mi je naneo šampon na kosu.
„Da li drhtiš zato što se plašiš mene?”, upitao me je.
Razmislila sam o tome. I da i ne. Ali nisam imala nameru da vodim raspravu o tome.
Dovoljna mi je bila i moja unutrašnja debata. Da, da, znam, gde ću naći bolji trenutak da
s Erikom proćaskam o moralnom aspektu parenja s nekim koga ne voliš? A možda mi se
nikada više neće ukazati drugi trenutak da postavim neka osnovna pravila o tome kako
mora da pazi da bude nežan sa mnom u fizičkom smislu. Nije da sam mislila da će me
Erik prebiti, ali je njegova muškost (kako to nazivaju u mojim ljubavnim romanima, a u
ovom slučaju uz taj naziv mogli bismo staviti i neke od čestih prideva - nabrekla ili
ustreptala) delovala preteče jednoj relativno neiskusnoj ženi poput mene. Osećala sam se
kao automobil koji je vozio samo jedan vozač... automobil čiji je novi kupac planirao da ga
odveze pravo na automobilske trke.
Ma, dosta mi je razmišljanja.
Uzela sam sapun u ruke i nasapunjala prste. Prišla sam mu sasvim blizu, te
pritisnuh gos'n Stojka uz Erikov stomak kako bih mogla da posegnem iza njega i spustim
prste na to njegovo savršeno dupence. Nisam smela da ga gledam u oči, ali mi je dao do
znanja da je oduševljen mojom reakcijom. Poslušno je raširio noge, te sam mu ga temeljno
i veoma brižljivo oprala. Počeo je da ispušta zvukove iz sebe, blago se njišući. Prešla sam
mu na grudi. Sklopila sam mu usne oko desne bradavice, te počeh da je sisam. Mnogo mu
se dopalo. Pritisnuo mi je potiljak rukom. „Gricni je malko”, prošaputao mi je, pa
upotrebih zube. Nestrpljivo je krenuo da me miluje rukama svuda gde je stigao, mazeći
me i uzbuđujući. Odmakao se, rešivši da mi uzvrati, pa se sagnuo. Sklopivši usta oko
moje dojke, ruka mu je skliznula između mojih nogu. Duboko sam uzdahnula, te i sama
počeh da se pomeram. Imao je dugačke prste.

~ 69 ~
 Sledeće čega se sećam jeste da je zatvorio česmu i počeo da me briše mekanim belim
peškirom, dok sam ja njega istovremeno brisala drugim. A onda smo se neko vreme
ljubili, iznova i iznova.
„U krevet”, reče mi, pomalo promuklo, te mu klimnuh. Podigao me je, a potom me je
nekako smotao oko sebe pokušavajući da povuče pokrivač, mada je naprosto hteo da me
baci na krevet i da se baci na posao, ali sam ja htela drugačije pošto je bilo previše hladno
da bismo ostali nepokriveni. Čim smo se smestili, okrenula sam se ka njemu, te
nastavismo tamo gde smo stali, ali u sve bržem i bržem ritmu. Prsti i usta behu mu
zauzeti istraživanjem moj ih dolina i uzvišenja, a potom se snažno privio uz moja bedra.
Bila sam toliko uspaljena da me je začudilo kako to da mi ispod prstiju nisu buknuli
plamenovi. Obavila sam prste oko njega, te krenuh da mu ga gladim.
Erik se najednom našao povrh mene, spreman da prodre. Bila sam van sebe od
uzbuđenja i potpuno spremna. Pružila sam ruku između nas kako bih ga stavila na pravo
mesto, usput mu protrljavši vrh uz svoj brežuljak.
„Lepotice moja”, rekao je promuklo, te se zario u mene.
Iako sam bila sigurna da sam spremna, pa sam čak i žudela za njim, ipak
zaprepašćeno vrisnuh.
Posle nekoliko trenutaka, rekao mi je: „Nemoj da zatvaraš oči. Gledaj me, lepotice
moja.” Način na koji je izgovorio „lepotice” bio je poput maženja, kao da me je oslovio
nazivom koji nijedan drugi muškarac nikada ranije nije upotrebio, niti će. Očnjaci su mu
bili potpuno isukani, te se pridigoh kako bih prešla jezikom preko njih. Očekivala sam da
će mi zagristi vrat, kao što je Bil gotovo uvek radio.
„Gledaj me”, reče mi u uvo, te se odmakao. Pokušala sam da ga povučem nazad, ali je
krenuo da me ljubi niz telo, zaustavljajući se na strateškim mestima, te sam se već i bila
našla na ivici blaženstva kada se spustio skroz dole. Usta mu behu veoma nadarena, prsti
mu se zameniše penisom, a onda je najednom bacio pogled uz moje telo da proveri da li ga
gledam, što jesam radila. Okrenuo je lice ka unutrašnjem delu moje butine mazeći je
nosom, istovremeno ne zaustavljajući prste koji su se sve brže i brže pomerali, a onda me
je ugrizao.
Moguće je da sam ispustila neki glas iz sebe, čak sam i sigurna da jesam, ali sam već
u narednoj sekundi zaplovila najmoćnijim talasom užitka koji sam ikada osetila. A istog
trena kada se treperavi taks primirio, Erik je iznova krenuo da me ljubi u usta, te osetih
sopstvene tečnosti na njemu, nakon čega se ponovo vratio u mene, pa se sve ponovilo.
Njegov se vrhunac desio odmah nakon toga, dok su mene još tresli zalutali talasi
zadovoljstva. Viknuo je nešto na jeziku koji nikada ranije nisam čula, pa je sklopio oči, pre
nego što će se srušiti preko mene. Posle nekoliko minuta, podigao je glavu kako bi bacio
pogled nadole. Bilo mi je žao što se i on nije pravio da diše, kao što je Bil uvek radio tokom
seksa (on je to sam radio, iako mu nikada nisam tražila, ali je bilo nekako ugodno).
Odagnala sam tu misao. Seks nikada nisam imala ni sa kim drugim sem s Bilom, pa
pretpostavljam da je prirodno što mi je to palo na pamet, mada je, iskreno rečeno, bilo
teško prisetiti se mog pređašnjeg statusa devojke koja je imala samo jednog momka, jer se
taj status više neće vratiti.
Vratila sam se u sadašnji trenutak koji je sam po sebi bio veoma prijatan. Pogladila
sam Erika po kosi, pomerivši mu nekoliko pramenova iza uva. Duboko se zagledao u
mene, pa sam znala da čeka da progovorim. „Šteta”, rekoh, „što ne mogu nekako da
sačuvam orgazme u tegli za kasnije, pošto mislim da sam ih sada imala i napretek.”
Erik je prvo razrogačio oči, a onda se najednom zagrohotao. Godilo mi je njegovo
smejanje, pošto je opet zazvučao kao onaj pravi Erik. Osećala sam se lagodno pokraj ovog
predivnog ali i nepoznatog stranca, nakon što sam čula taj njegov grohot. Prevrnuvši se na
leđa, lagano me je prebacio preko sebe, tako da sam mu obgrlila struk nogama.

~ 70 ~
 „Da sam znao da si ovoliko divna bez odeće, pokušao bih ovo mnogo ranije”, rekao mi
je.
„Pa i jesi pokušao i ranije, jedno dvadesetak puta”, rekoh mu smešeći se.
„To onda znači da imam dobar ukus”. Oklevao je čitav minut, te mu deo užitka
nestade s lica. „Pričaj mi malo o nama. Koliko te već dugo poznajem?”
Svetlost iz kupatila oblila mu je desnu stranu lica. Kosa mu je ležala rasuta po mom
jastuku, blistava i zlatna.
„Hladno mi je”, rekoh mu nežno, pa mi je dopustio da legnem pokraj njega, pokrivši
nas oboje. Pridigla sam se na lakat, a on je legao na bok, te se okrenusmo jedno ka
drugome. „Čekaj da razmislim. Upoznala sam te prošle godine u ZuBaru, vampirskom
baru koji poseduješ u Šrivportu. A uzgred rečeno, isti taj bar danas je bio napadnut. To
jest sinoć. Izvini, trebalo je to prvo da ti kažem, ali isuviše sam zabrinuta oko brata.”
„Hoću da čujem i to što se danas desilo, ali mi prvo ispričaj našu priču. Baš me silno
zanima.”
Opet se zaprepastih: pravi Erik uvek je prvo mislio na sebe, a veze su mu bile, pa ne
znam, negde na desetom mestu? Stoga je ovo bilo krajnje čudno. Rekla sam mu: „Ti si
šerif Pete oblasti, a moj bivši dečko Bil ti je podređen. Trenutno nije tu, nije u zemlji.
Mislim da sam ti već pričala o Bilu.”
„O tvom nevernom bivšem dečku? Koga je stvorila vampirica Lorena?”
„E, o tom”, rekoh kratko. „No, kada sam te upoznala u ZuBaru...” Priča je potrajala
mnogo duže nego što sam ja mislila, pa je, dok sam završila sa svojom besedom, Erik već
ponovo uposlio ruke. Zagrizao mi je dojku isukanih očnjaka, pa je izvukao i malo krvi, a i
oštar uzdah iz mene, snažno šišajući. Bio je to neobičan osećaj, pošto je sisao i krv i moju
bradavicu. Bilo je i bolno i veoma uzbuđujuće i imala sam osećaj kao da isisava tečnost iz
nekog mnogo dubljeg mesta. Prostenjala sam i trgla se od sladostrašća, pa mi je naglo
digao nogu kako bi prodro u mene.
Ovoga se puta nisam toliko prepala, a i sve je teklo sporije. Erik je opet hteo da
gledam u njega, pošto ga je to očito palilo.
Bila sam iscrpljena kada smo završili, mada sam se dobrano nauživala. Čula sam
dosta priča o muškarcima koje nije briga da li je i žena zadovoljena, koji su verovatno
pretpostavljali da je i njihova partnerka srećna ako su i oni srećni. Ali nijedan muškarac s
kojim sam bila nije bio takav. Nisam znala da li je to zato što su vampiri, zato što sam
imala sreće, ili i jedno i drugo.
Erik mi je uputio dosta komplimenata, pa shvatih da ja njemu nisam rekla ništa čime
bih izrazila svoje divljenje. To baš i nije bilo pravedno. Zagrlio me je, te mu spustili glavu
na rame. Promrmljala sam mu u vrat: „Prelep si.”
„Šta?”, očito sam ga prepala.
„Rekao si mi da ti je moje telo lepo.” On je naravno iskoristio neki drugi pridev, ali me
je bilo sramota da ponavljam njegove reči. „Samo sam htela da kažem da i ja isto to
mislim o tvom.”
Osetila sam kako mu se grudi blago pomeraju kada se nasmejao. „Koji ti se deo
najviše sviđa?”, upitao je zadirkujući me.
„Ooo, pa tvoje dupe”, rekoh istog trena.
„Moje... dupe?”
„Aha.”
„Pomislio bih da je ipak reč o nekom drugom delu.”
„Pa, dobro i taj je deo... odgovarajuć”, rekoh mu, te zagnjurih lice u njegove grudi.
Odmah sam znala da sam odabrala pogrešnu reč.

~ 71 ~
 „Odgovarajuć?”, zgrabio mi je ruku, te ju je spustio na dotični deo svog tela, koji
odmah poče da se meškolji. Pomerio mi je ruku preko njega, te ga poslušno obuhvatih
prstima. „Tebi je ovo odgovarajuće?”
,Možda je trebalo da kažem da je zavidne veličine?
„Zavidne veličine. To mi se već vise sviđa”, reče mi.
On je ponovo bio spreman, ali, iskreno rečeno, ja za sebe baš i nisam bila sigurna.
Toliko sam bila iscrpljena da sam se bukvalno zapitala da li ću sutra moći normalno da
hodam.
Nagovestih mu da bi mi prijalo nešto malo drugačije, te skliznuh niz krevet, a on mi je
oduševljeno uzvratio istom merom. Nakon još jednog božanstvenog vrhunca, imala sam
utisak da su mi se svi mišići u telu pretvorili u pekmez. Više nisam spominjala
zabrinutost za brata, sve neprijatnosti koje su me zadesile u Srivportu, niti bilo šta ružno.
Prošaputali smo jedno drugome nekoliko iskrenih (bar s moje strane) komplimenata, te se
isključih.
Ne znam šta je Erik radio do kraja noći, pošto sam ja odmah potom zaspala.
Narednog su me dana očekivali mnogobrojni problemi, ali zahvaljujući Eriku, ni za šta
me nije bilo briga bar tih nekoliko dragocenih sati.

~ 72 ~
 7

Napolju je sijalo sunce kada sam se narednog jutra probudila. Ležala sam u krevetu
obavijena nehajnim zadovoljstvom. Sve mi je bridelo, ali na neki ugodan način. Imala sam
pokoju malu modricu, ali ništa što bi se videlo. A tragovi očnjaka, koji su uvek najuočljiviji
znak, nisu se nalazili na mom vratu, gde su se ranije pojavljivali. Nijedan dokoni
posmatrač neće primetiti da sam uživala u vampirskom društvu, a nisam imala ni
zakazano kod ginekologa, jedine osobe koja bi imala razlog da mi proveri taj deo tela.
Tuširanje mi je zasigurno bilo potrebno, pa se izvukoh iz kreveta i odgacah do
kupatila. Kupatilo smo ostavili u neredu, s peškirima razbacanim na sve strane i zavesom
oko kade napola pokidanom s plastičnih karika (kako je do toga uopšte došlo?), ali mi nije
bio problem da sve to pokupim. Okačila sam zavesu nazad na mesto s osmehom na licu i
pesmom u srcu.
Dok mi se voda slivala niz leđa, zaključila sam da mora da sam prilično jednostavna.
Nije mi trebalo mnogo da bih bila srećna. Kod mene je i dugačka noć s nekim mrtvim
tipom fino upalila. Ali nije mi samo dinamični seks pružio toliki užitak (mada je u njemu
bilo delova kojih ću se sećati do kraja života), već nečije društvo. Ili bolje reći, bliskost s
nekim.
Slobodno me smatrajte stereotipnom. Provela sam noć s muškarcem koji mi je rekao
da sam lepa, muškarcem koji je uživao u meni i koji mi je pružio duboko zadovoljstvo.
Mazio me je, grlio i smejao se sa mnom. Nije postojala opasnost da napravimo bebu u
svom tom uživanju, pošto vampiri to ne mogu. Nisam nikome bila neverna (mada me jeste
nešto nekoliko puta zabolelo kada sam pomislila na Bila), a nije ni Erik. Nisam videla
nikakve štete u svemu tome.
Dok sam prala zube i šminkala se, morala sam da priznam sebi da se velečasni
Fulenvajlder ne bi složio s mojim gledištem.
Ali, njemu ionako ništa ne bih ni rekla. Sve će ostati između Boga i mene. Zaključila
sam da me je Bog napravio s ovim mojim telepatskim nedostatkom, pa bi onda mogao
malo i da mi progleda kroz prste kada je posredi seks.
No, naravno da sam zbog nekih stvari žalila. Volela bih da se udam, da imam decu.
Da budem nekome verna. Da budem dobra majka. Ali za običnog se momka nisam mogla
udati, jer bih uvek znala kada me laže, kada je ljut na mene, znala bih svaku njegovu
misao o meni. Čak su i izlasci s običnim momcima predstavljali više nego što mogu da
podnesem. Vampiri ne mogu da se venčavaju, bar ne zasad, ne mogu zakonskim putem:
doduše nije da me je neki vampir uopšte zaprosio, podsetih sebe, bacivši krpu u korpu s
malo više žestine nego inače. Možda bih mogla da izdržim u dužoj vezi s nekim
vukodlakom ili preobraziteljem, pošto njima misli baš i nisu najjasnije. Ali i tu imamo isti
problem - gde se dede vukodlak raspoložen za vezu sa mnom?
Bolje da uživam u ovome što trenutno imam - što je ionako bilo nešto u čemu sam
bila prilično dobra. A imala sam zgodnog vampira koji je privremeno izgubio pamćenje, a s
njim i veći deo svoje ličnosti, vampir kojem je uteha bila potrebna koliko i meni.
Štaviše, dok sam stavljala naušnice, zaključila sam da je Erik bio oduševljen mnome
iz više razloga. Bilo mi je jasno da je, posle mnogo dana koje je proveo bez sećanja na sve
što poseduje i na sve svoje podređene, posle mnogo dana tokom kojih nije znao ko je,
sinoć konačno dobio nešto svoje - dobio je mene. Svoju lepoticu.
Mada sam stajala ispred ogledala, zapravo i nisam videla svoj odraz. Videla sam, i to
sasvim jasno, da sam u tom trenu bila jedina stvar na celom svetu koju bi Erik mogao
nazvati svojom.

~ 73 ~
 E onda bi mi bolje bilo da ga ne izneverim
Iz stanja opuštene radosti brzo sam se prebacila u stanje natmurene odlučnosti i
žaljenja, te mi je laknulo kada je telefon zazvonio. Imala sam aktiviran identfikator poziva,
te primetih da me Sem zove iz kafane, a ne iz svoje kamp kućice.
„Suki?”
„Zdravo, Seme.”
„Žao mi je zbog Džejsona. Ima li nekih novosti?”
„Nema. Nazvala sam šerifovu kancelariju kada sam ustala i popričala s dispečerkom.
Rekla mi je da će mi se Alsej Bek javiti ako se nešto novo desi. A to mi je rekla i poslednjih
dvadeset puta kada sam ih nazvala.”
„Hoćeš da nađem nekog da ti preuzme smenu?”
„Neću. Bolje mi je da budem nečim zauzeta, nego da sedim kod kuće. Znaju gde da
me nađu, ako budu imali nešto da mi kažu.”
„Sigurna?”
„Jesam. No, hvala ti što si pitao.” „Ako mogu bilo kako da pomognem, samo mi reci.”
„Pa, sad kad već pominješ, mislim da bi mogao da mi pomogneš.” „Kaži”
„Sećaš se one male preobraziteljke s kojom je Džejson došao u kafanu za Novu
godinu?”
Sem je malo porazmislio. „Da”, reče oklevajući Jedna od Norisovih? One ti žive u
Hotšotu.”
„To mi je i Hojt kazao.”
„Moraš da se čuvaš ljudi odatle, Suki. To ti je stara urođena zajednica... “
Nisam bila sigurna šta Sem pokušava da mi kaže „Možeš li da mi pojasniš to? Danas
mi kefalo nešto baš i ne radi kako valja.” „Ne mogu sada.” „Ooo, nisi sam?”
„Nisam, upravo nam dostavljaju grickalice. Samo budi oprezna. Oni su ti stvarno, ali
stvarno drugačiji.”
„Dobro”, rekoh mu polagano i dalje u mraku. „Biću pažljiva. Vidimo se u pola pet”,
rekla sam mu, te spustih slušalicu, donekle uznemirena i sasvim zbunjena.
Imala sam dovoljno vremena da odem do Hotšota i da se vratim pre posla. Navukla
sam farmerke, patike, jarkocrvenu duksericu dugačkih rukava i moj stari plavi kaput.
Potražila sam adresu Kristal Noris u telefonskom imeniku, pa sam morala da izvučem
kartu trgovačke komore kako bih je pronašla. U Renardskom okrugu živela sam čitavog
života misleći da ga prilično dobro poznajem, ali je Hotšot predstavljao crnu rupu u mom,
inače, temeljnom poznavanju ovog kraja.
Povezla sam se severno, a kada sam stigla do raskrsnice, skrenuh nadesno. Prošla
sam pored fabrike za obradu drveta koja je upošljavala najveći deo stanovnika Bon
Tempsa, pored firme za tapaciranje nameštaja i pored vodovoda. Usledilo je nekoliko
prodavnica pića, pa prodavnica poljoprivredne robe na jednoj od raskrsnica iznad koje je,
okrenut ka putu, i dalje visio znak HLADNO PIVO I MAMCI, preostao tamo još od leta.
Ponovo skrenuh nadesno uputivši se na jug.
Što sam dublje zalazila u seoski kraj, to je put postajao sve gori. Ekipe za košenje
trave i održavanje puteva nisu bile čak tu još od završetka leta. Ili članovi hotšotske
zajednice nisu imali vezu u okružnoj vladi, ili naprosto nisu želeli posetioce. S vremena na
vreme put bi se nastavljao kroz mnogo niži teren, krivudajući kroz ritove. Pri većim
pljuskovima, ti niži delovi bili bi poplavljeni. Uopšte me ne bi začudilo ako bih čula da
ovdašnji meštani ponekada naiđu na pokojeg aligatora.
Na kraju sam konačno stigla do neke raskrsnice, pokraj koje bi ona s prodavnicom
mamaca ličila na robnu kuću. Okolo se nalazilo nekoliko kućica, možda njih osam ili
devet. Bile su to male kuće, i nijedna nije bila od zidanog materijala. Većina je u prednjim

~ 74 ~
dvorištima imala po nekoliko automobila. Ispred nekih mogla se videti poneka zarđala
ljuljaška ili košarkaški obruč, a u nekoliko dvorišta primetih i satelitske antene. Bilo mi je
čudno što su sve kuće bile udaljene od raskrsnice, pa je deo oko samog puta bio prazan.
Kao da je neko vezao konopac za štap zabijen u sredini raskrsnice, pa je nacrtao krug.
Unutar njega nije bilo ničega. A izvan njega stajale su naherene kuće.
Po mom iskustvu, u malim naseljima poput ovog naći ćete iste ljude kao i bilo gde
drugde. Neki su siromašni, ponosni i dobri. Neki su siromašni, opaki i ništavni. Ali svi vrlo
dobro znaju jedni druge, te nikakva dešavanja ne mogu da im promaknu.
Ovog prohladnog dana nisam videla nijednu živu dušu napolju, pa da znam da li je
reč o crnačkoj zajednici ili su stanovnici mahom belci A mali su izgledi da je i jedno i
drugo. Zapitala sam se da li se uopšte nalazim na pravoj raskrsnici, ali mi sve sumnje
nestadoše kada sam ugledala jeftini zeleni znak, kakav možete da naručite iz bilo koje
prodavnice dždža-midža, nataknut na neku motku ispred jedne kuće. Na njemu je pisalo -
HOTŠOT.
Znači, na pravom sam mestu. Sad još da pronađem kuću Kristal Noris.
Uz određene poteškoće, ugledala sam broj na jednom zarđalom poštanskom
sandučetu, a onda ugledah i drugi. Tehnikom eliminacija, zaključila sam da je naredna
kuća sigurno bila dom Kristal Noris.
Kuća Norisovih nije se mnogo razlikovala od ostalih: imala je omanji trem s nekom
starom foteljom i dve baštenske stolice, uz dva stara automobila parkirana ispred kuće,
jedan je bio ford-fijesta, a drugi je bio prastari bjuik.
Kada sam se parkirala i izašla napolje, shvatila sam šta je to toliko neobično u vezi s
Hotšotom.
Nema pasa.
U svakom drugom seocetu nalik ovom bilo bi bar dvanaest pasa koji bi se vrzmali
unaokolo, pa bih morala da se zapitam da li ću biti bezbedna ako izađem iz kola. A ovde
zimsku tišinu nije narušavalo čak ni najtiše kevtanje.
Prešla sam tvrdu, utabanu zemlju u dvorištu, osećajući se kao da mi nečiji pogledi
prate svaki korak. Otvorila sam pokidana mrežasta vrata kako bih pokucala na čvršća
drvena vrata, koja su imala tri staklena prozorčeta. Nečije crne oči osmotriše me kroz ono
najdonje.
Vrata su se otvorila taman kada me je čekanje načinilo nervoznom.
Džejsonova pratilja s Nove godine sada nije bila svečano doterana, već je nosila crne
farmerke i majicu bež boje. Čizme su joj bile jeftine, a kratka kovrdžava kosa bila joj je
sivkastocrne boje. Bila je izuzetno mršava, a iako sam joj onomad proverila ličnu kartu,
nije mi delovala kao da ima dvadeset i jednu.
„Kristal Noris?”
„Aha?”, nije mi zazvučala neprijateljski, ali mi jeste zazvučala kao da je zauzeta.
„Ja sam Suki, sestra Džejsona Stakhausa.”
„Da? Uđi.” Pomerila se u stranu, te uđoh u malenu dnevnu sobu. Bila je pretrpana
nameštajem koji je bio pravljen za mnogo veći prostor: dve fotelje i trosed tamnosmeđe
boje na kojem su velika dugmad razdvajala vinil u mala brdašca. Zalepili biste se za njega
leti i klizili s njega zimi. A u udubljenjima oko dugmadi sakupljale bi se mrvice.
Videh i umrljani ćilim tamnocrvene, žute i smeđe boje, koji je u debelom sloju bio
pokriven razbacanim igračkama. Slika Poslednje večere visila je iznad televizora, a čitava
je kuća prijatno mirisala na crveni pasulj, pirinač i kukuruzni hleb.
Neko detence igralo se s kockicama u kuhinjskim vratima. Učinilo mi se da je reč o
dečaku, ali bilo je teško odrediti. Tregerice i zelena rolkica baš i nisu bile neki nagoveštaj,
a detetova smeđa kosica nit je bila kratka, nit je bila ukrašena mašnicom.

~ 75 ~
 „Tvoje dete?”, upitah je trudeći se da mi glas zvuči prijatno i srdačno.
„Nije, moje sestre je”, reče Kristal. Pokazala je ka jednoj od fotelja.
„Kristal, došla sam s određenim razlogom... Jesi li čula da je Džejson nestao?”
Nasadila se na ivicu kauča, zureći u svoje tanane šake. Kada sam progovorila, duboko
mi se zagledala u oči. To za nju nisu bile novosti.
„Otkad ga nema?”, pitala me je. Glas joj je bio promukao, ali na neki prijatan način:
saslušali biste ono što ova devojka ima da vam kaže, pogotovo ako ste muško.
„Od prvog januara uveče. Otišao je od mene, a onda se narednog jutra nije pojavio na
poslu. Na onom malom molu iza njegove kuće pronađen je krvavi trag. A vrata na
kamionetu, koji je ostao u dvorištu, bila su otvorena.”
„Ne znam ja ništa”, reče brže-boje.
Lagala me je.
„Ko ti je rekao da ja imam neke veze s tim?”, upitala me je prilično otresito. „Znam ja
svoja prava. Ne moram da pričam s tobom.”
Pa da, to je onaj 29. amandman u ustavu: preobrazitelji ne moraju da pričaju sa Suki
Stakhaus.
„Moraš”, najednom sam odustala od finog pristupa. Napipala mi je pogrešno dugme.
„Ja nisam kao ti. Nemam ni sestru ni nećaka”, klimnula sam ka detencetu, misleći da su
mi izgledi pedeset posto naspram pedeset posto da sam u pravu. „Nemam ni mamu, ni
tatu ni bilo kog drugog, sem brata.” Duboko sam udahnula. „Želim da otkrijem gde je
Džejson. A ako nešto znaš, bolje ti je da mi kažeš.”
„Ili ćeš uraditi šta?”, mršavo lice iskrivilo joj se u iskeženu grimasu. Ali u suštini je
samo htela da otkrije da li imam petlju. Toliko sam uspela da je pročitam.
„Da, šta ćeš uraditi?”, zapita neki smireniji glas.
Okrenuvši se ka vratima, ugledah nekog muškarca verovatno u poznim četrdesetim.
Imao je potkresanu bradicu prošaranu sedima, a kosa mu je bila ošišana veoma kratko.
Bio je nizak, možda oko metar i sedamdeset ili tako nešto, vitke građe i mišićavih ruku.
„Sve što budem morala”, rekoh. Pogledala sam ga pravo u oči. Bile su neobične
zlatnozelene boje. Nije mi delovao opasno, već više nekako radoznalo.
„Zbog čega si tu?”, upitao me je, ponovo onim svojim neutralnim tonom.
„Ko ste vi?”, morala sam da otkrijem ko je ovaj tip. Nema šanse da ponavljam priču
čoveku kojem je naprosto bilo dosadno. Ali imajući u vidu njegovo zapovedničko držanje i
činjenicu da nije zauzeo besmisleni ratoborni stav, mogla sam se opkladiti da je s njim
vredelo popričati.
„Ja sam Kalvin Noris. Kristalin stric.” Sudeći po njegovim mislima, bio je i neka vrsta
preobrazitelja. A imajući na umu nedostatak pasa u kraju, pretpostavila sam da su bili
vukodlaci.
„Gospodine Noris, ja sam Suki Stakhaus”, na licu mu se pojavio zainteresovani izraz.
„Vaša je nećaka bila na novogodišnjoj zabavi u Merloovoj kafani s mojim bratom
Džejsonom. U neko doba naredne noći, moj brat je nestao. Želim da znam da li mi Kristal
može reći bilo šta što bi mi pomoglo da ga pronađem.”
Kalvin Noris sagnuo se kako bi pomilovao detence po glavi, a onda je prišao da sedne
na kauč na kom je Kristal ljutito sedela. Seo je pokraj nje, spustivši laktove na kolena sa
šakama opuštenim između njih. Nagnuo je glavu, pa se zagledao u Kristalino nadureno
lice.
„Budi razumna, Kristal. Devojka samo želi da zna gde joj je brat. Kaži joj ako znaš bilo
šta.”
Kristal se brecnu na njega: „Zašto bih joj bilo šta rekla? Došla je tu da mi preti.”

~ 76 ~
 „Zato što je učtivo pomoći nekome u nevolji. A nisi se sama ponudila da joj pomogneš,
zar ne?”
„Nisam znala da je samo nestao, mislila sam da je...”, a onda je prekinula samu sebe,
čim je shvatila da ju je sopstveni jezik uvalio u nevolju.
Kalvin se sav zgrčio. Nije ni pretpostavljao da Kristal zapravo nešto i zna o
Džejsonovom nestanku. Samo je hteo da bude kulturna prema meni. To sam uspela da
mu pročitam iz misli, ali samo to. Nisam mogla da razlučim njihov odnos. Imao je neku
moć nad tom devojkom, to je bilo prilično jasno, ali kakvu moć? To je bilo nešto mnogo
više od autoriteta strica nad nećakom, više sam imala osećaj da joj je gospodar. On na
sebi možda i jeste imao staru radničku odeću i cokule i izgledao je kao bilo koji fizikalac iz
tog kraja, ali je Kalvin Noris ipak bio mnogo više od toga.
Predvodnik čopora, pomislih. Ali ko bi sačinjavao čopor u ovakvoj zabiti? Samo
Kristal? A onda se prisetih Semovog tajnog upozorenja o neobičnoj atmosferi u Hotšotu, te
mi je sve sinulo. Svi su u Hotšotu dvojaki!
Da li je to moguće? Nisam bila baš u potpunosti sigurna da je Kalvin Noris bio
vukodlak, ali sam znala da se sigurno ne menja u tamo nekog zekupeku Morala sam da
potisnem gotovo nesavladivi poriv da se nagnem i stavim mu ruku na nadlakticu i da mu
dodirnem kožu kako bih mu što jasnije pročitala misli.
Ali oko jednog sam bila potpuno sigurna: ni slučajno ne bih volela da se zateknem
negde blizu Hotšota u one tri noći punog meseca.
„Znači, ti si ta Merloova konobarica”, reče zagledavši mi se u oči isto onoliko
usredsređeno koliko se maločas zagledao u Kristalne.
„Ja sam jedna od Merloovih konobarica.”
„Sem ti je drug?”
Jeste”, rekoh obazrivo. Jeste. A i Alsid Herve mi je takođe drug. A poznajem i
pukovnika Flada.”
Ta su imena nešto značila Kalvinu Norisu. Nije me iznenadilo što Noris zna imena
nekih od istaknutijih vukodlaka iz Šrivporta, a Sema je naravno znao. Mom šefu trebalo je
neko vreme da se poveže s ovdašnjom zajednicom dvojakih, ali se ipak potrudio.
Kristal nas je slušala razrogačenih očiju, osećajući se možda još i gore nego maločas.
Neka devojka u tregericama pojavila se iz zadnjeg dela kuće, pa je podigla detence iz
gomile kockica. Mada joj je lice bilo bucmastije i manje upečatljivo, a figura punija, bilo je
očigledno da je Kristalna mlađa sestra. A takođe je bilo očigledno da je ponovo bila trudna.
„Potrebno ti je nešto, striče Kalvine?”, upitala ga je, zureći u mene preko detetovog
ramena.
„Ne, Don, pazi na Metjua”, nestala je negde u zadnjem delu kuće sa svojim teretom.
Dobro sam pogodila pol deteta.
„Kristal”, reče Kalvin Noris tihim i zastrašujućim glasom, „sad nam lepo ispričaj šta si
uradila.”
Kristal je bila uverena da se izvukla, pa ju je naređenje da mora sve da prizna
zaprepastilo.
Ali ipak ga je poslušala. Posle malo vrpoljenja i migoljenja.
„lzašla sam s Džejsonom za Novu godinu”, reče. „Upoznali smo se u Volmartu u Bon
Tempsu kada sam svratila da kupim tašnicu.”
Uzdahnula sam. Džejson izgleda baš svuda ume da pronađe potencijalne partnerke za
kresanje. Na kraju ima da završi s nekom neprijatnom boleštinom (ako već i nije) ili će mu
neka od njih prilepiti zahtev za priznavanje očinstva, a ja nisam mogla ništa da uradim
povodom toga sem da sve to posmatram svojim očima.

~ 77 ~
 „Pitao me je da li bih htela da zajedno dočekamo Novu godinu. Imala sam utisak da se
žena s kojom je trebalo da izađe predomislila, pošto vam on nije tip momka koji ne bi
unapred pronašao pratilju za tako neki veliki događaj.”
Slegnula sam ramenima. Koliko ja znam, Džejson je možda utanačio i otkazao izlaske
s pet različitih žena uoči dočeka Nove godine. A nije bila retkost da se žene toliko
iznerviraju njegovim večitim jurcanjem za svime što ima vaginu da na kraju same raskinu
dogovor s njim.
„Baš je sladak momak, a ja i inače volim da odem van Hotšota, pa sam pristala. Pitao
me je da li da dođe po mene, ali sam znala da se to nekim komšijama ne bi dopalo, pa
sam mu kazala da ćemo se naći na Fininoj pumpi, pa ćemo onda dalje njegovim
kamionetom. Tako je i bilo. I stvarno sam se lepo provela s njim, otišla kući s njim,
provela divnu noć.” Blesnula je očima prema meni: „Zanima te kakav je u krevetu?”
Usledio je neki munjeviti pokret, a onda ugledah krv na rubu njenih usta. Kalvinova
se ruka ponovo našla između njegovih nogu, još pre nego što sam primetila da ju je
uopšte pomerio. „Budi kulturna. Nemoj da pokazuješ svoje najružnije lice ovoj ženi”, reče
joj toliko ozbiljnim tonom da sam i sama rešila da budem još kulturnija, za svaki slučaj.
„Dobro, pretpostavljam da to nije bilo lepo od mene”, priznala je blažim i čednijim
glasom. „Htela sam da se vidim s njim i naredne noći, a i on je želeo da se ponovo vidi sa
mnom. Zato sam se i iskrala i otišla do njega. Ali, morao je da ode kako bi se video sa
svojom sestrom, to jest s tobom? Ti si mu jedina sestra?”
Klimnula sam joj.
„Rekao mi je da ga sačekam, da će se brzo vratiti. Htela sam da pođem s njim, ali je
rekao da bi to bilo u redu da njegova sestra nema društvo, ali je imala nekog vampira kod
sebe, a nije hteo da se mešam s njima.”
A ja mislim da je Džejson znao kakvo bi bilo moje mišljenje o Kristal Noris, pa je hteo
da ga izbegne i stoga ju je ostavio kod kuće.
Je li se vratio kući?”, reče Kalvin prenuvši je iz razmišljanja. „Jeste”, reče, a ja se sva
na to zgrčih.
„Šta se potom desilo?”, upita je Kalvin kada se ponovo zaustavila.
„Nisam sasvim sigurna”, rekla je. „Bila sam u kući i čekala ga, kada sam začula
njegov kamionet, te odmah pomislih - o, super, konačno da se malo zabavimo, ali mu
nisam čula korake na stepeništu, te se zapitah šta li se to dešava. Napolju su, naravno,
sva svetla bila popaljena, ali nisam otišla do prozora pošto sam znala da je on stigao.”
Vukodlak bi naravno lako prepoznao njegov korak, možda bi ga čak i nanjušio. „Naćulila
sam uši”, nastavila je dalje, „te začuh kako odlazi iza kuće, pa pomislih da će, iz nekog
razloga, ući na zadnja vrata, možda zbog blatnjavih čizama ili tako nečega.”
Duboko sam udahnula. Sad će stići i do poente cele priče. Znam da hoće.
„A onda je otišao do zadnjeg dela kuće, pa je nastavio dalje udaljavajući se od trema.
Začula sam neku buku, neku dreku i tome slično, a onda tajac.”
Da nije bila preobraziteljka, ne bi ni toliko čula. Eto, znala sam da ću naći lepšu
stranu svega ako je potražim.
„Jesi li izašla da proveriš?”, Kalvin upita Kristal. Svojom nažuljanom rukom krenuo je
da gladi njene crne lokne, kao da mazi svoje omiljeno kuče.
„Nisam, nisam otišla da pogledam.”
„Nisi ni nanjušila ništa?”
„Nisam bila dovoljno blizu”, priznala je onako nadurena. „Vetar je duvao u suprotnom
smeru Namirisala sam samo Džejsona i krv. I možda još nekoliko drugih stvari.”
„Kao na primer šta?”

~ 78 ~
 Kristal se zagledala u svoje šake. „Možda nekog preobrazitelja. Neki od nas mogu da
se preobraze i kad nije pun mesec, ali ja ne mogu. Inače bih sve mogla bolje da nanjušim”,
rekla mi je gotovo kao da se izvinjava.
„Vampira?”, upita je Kalvin.
„Nikada dosad nisam namirisala vampira”, reče otvoreno, „pa ne znam.” „Vešticu?”,
upitala sam je.
„A one imaju drugačiji miris od običnih ljudi?”, upita me sumnjičavo.
Slegnula sam ramenima, pošto ni sama nisam znala.
Kalvin reče: „Šta si uradila posle toga?”
„Znala sam da je nešto odvuklo Džejsona u šumu. Pa sam... pa sam, naprosto
odlepila. Nisam vam ja hrabra”, slegnula je ramenima. „Vratila sam se kući. Nisam ništa
više mogla da uradim.”
Trudila sam se da ne zaplačem, ali su mi suze naprosto kanule niz obraze. Po prvi put
priznadoh sebi da nisam sigurna da ću ponovo videti svog brata. Ali ako je namera
napadača bila da ubije Džejsona, zašto mu nije ostavio telo u dvorištu? Kao što je i Kristal
napomenula, u novogodišnjoj noći nije bilo punog meseca. Ali ima stvorenja koja ne
moraju da čekaju pun mesec...
Najgora stvar kada ste svesni postojanja i ostalih stvorenja pored nas ljudi jeste to što
sam lako mogla da zamislim bića koja bi Džejsona mogla da progutaju u jednom zalogaju.
Ili u nekoliko zalogaja.
Ali nisam mogla da razmišljam o tome. Mada sam i dalje plakala, nekako sam
naterala sebe da se osmehnem. „Mnogo vam hvala”, rekoh učtivo. „Veoma je lepo od vas
što ste izdvojili vreme za mene, a sigurno imate svoja posla i obaveze.”
Kristal je izgledala nekako podozrivo, ali se njen stric Kalvin nagnuo da me potapše po
ruci, što je izgleda sve iznenadilo, uključujući i njega samog.
Ispratio me je do automobila. Nebo se naoblačilo, zbog čega je napolju zahladnelo, a
vetar je počeo da razbacuje ogoljene grančice velikog žbunja koje je bilo posađeno okolo
dvorišta. Prepoznala sam žutu kišu (iliti forziciju), meduniku, pa čak i tulipanovac. Oko
njih su sigurno posađene lukovice narcisa i perunike - isto cveće koje se moglo naći i u
dvorištu moje bake, isto žbunje koje je već kroz mnoga pokolenja raslo po južnjačkim
dvorištima. Trenutno je sve delovalo ogolelo i turobno. A u proleće će sve biti očaravajuće,
živopisno, kada majka priroda pozlati sivilo bede.
Dve ili tri kuće dalje niz put, neki se čovek pojavio iz šupe iza svoje kuće, pa je bacio
pogled ka nama. Ali izgleda da je imao usporenu reakciju, pošto se tek posle nekoliko
podužih trenutaka vratio nazad u kuću. Bio je predaleko da bih uspela da mu nazrem bilo
šta sem guste svetle kose, ali je izdaleka izgledao izvanredno. Ovdašnji ljudi ne samo da
ne vole strance, nego su izgleda alergični na njih.
„Ono tamo je moja kuća”, reče Kalvin pokazujući na jednu od boljih kuća, malu ali
stabilnu, sveže okrečenu u belo. Na kući
Kalvina Norisa sve je bilo opravljeno. Prilaz i parking bili su jasno omeđeni, a bela
šupa stajala je na betonskom temelju bez traga rđe ili truleži.
Klimnula sam mu. „Lepa je”, rekoh ne previše drhtavim glasom. „Želeo bih nešto da ti
ponudim”, reče Kalvin Noris. Pokušala sam da delujem zainteresovano, te se napola
okrenuh ka njemu.
„Ti si sada žena bez zaštite”, reče mi. „Brat ti je nestao. Nadam se da će se vratiti, ali
nemaš nikoga ko bi stao uz tebe dok njega nema.”
Njegova izjava uopšte nije zvučala dobro, ali nisam bila raspoložena za raspravu s
preobrazteljem. Učinio mi je veliku uslugu nateravši Kristal da progovori. Stajala sam na
hladnom vetru učtivo se trudeći da izgledam predusretljivo.

~ 79 ~
 „Ako ti zatreba skrovište, ako ti zatreba neko da pripazi na tebe ili da te zaštiti, ja sam
čovek za tebe”, rekao mi je. Njegove se zlatastozelene oči zagledaše pravo u moje.
A da vam kažem zašto nisam samo frknula i sve to odbacila: on to nije rekao
zapovedničkim ili nadmenim tonom. Po njihovim običajima, on je samo bio fin prema
meni, pružajući mi zaklon ako mi zatreba. On je naravno očekivao da bude moj „čovek” u
svakom mogućem smislu, osim što bi me štitio: ali u svom pristupu nije bio lascivan, niti
uvredljivo napadan. Kalvin Noris je hteo da primi udarce umesto mene. I stvarno je tako
mislio. A to nije nešto zbog čega ćete pobesneti.
„Hvala vam”, rekoh, „zapamtiću vaše reči.”
„Čuo sam ja, inače, za tebe”, reče mi. „Preobrazitelji i vukodlaci međusobno
razgovaraju. Čujem da si drugačija.”
„Jesam.” Običnim muškarcima moja spoljašnjost možda i jeste privlačna, ali ih moja
unutrašnjost odbija. Ako mi se ikada i desi da mi sva pažnja koju dobijam od Erika, Bila,
pa čak i Alsida, udari u glavu, jedino što treba da uradim jeste da oslušnem misli nekih
od kafanskih gostiju, pa da mi se ego odmah izduva kao balon. Još samjače stegnula svoj
plavi kaput oko sebe. Poput drugih dvojakih bića, Kalvinovo telo nije osećalo hladnoću u
istoj meri kao moj potpuno ljudski metabolizam. „Ali moja se različitost ne krije u dvojakoj
prirodi, mada cenim vašu... vašu ljubaznost.” Nisam znala kako drugačije da ga pitam
zbog čega je toliko zainteresovan.
„Znam”, klimnuo je poštujući moju suptilnost. „To te, zapravo, čini još više... Reč je o
tome da smo mi tu u Hotšotu previše svi u srodstvu. Čula si šta Kristal kaže. Može da se
preobražava jedino kada je pun mesec, a iskreno govoreći, čak ni tada nema sve moći.”
Pokazao je na svoje lice: „A i za ove moje oči teško da bi neko rekao da su ljudske.
Potreban nam je dotok nove krvi, novih gena. Ti nisi dvojaka, ali nisi baš ni obična žena.
Obične žene ovde obično ne opstanu dugo.”
E, pa, baš je našao zloslutan i dvosmislen način da mi to objasni. Ali saosećala sam s
njim, te se potrudih da pokažem razumevanje. A u suštini, ja ga i jesam razumela, i
shvatala sam njegovu zabrinutost. Kalvin Noris očito je bio predvodnik ove neobične
zajednice, čija je budućnost bila njegova odgovornost.
Namrgođeno je pogledao niz put ka kući onog čoveka kojeg smo malopre ugledali. Ali
se okrenuo prema meni kako bi dovršio ono što je hteo da mi kaže. „Mislim da bi ti se
dopalo ovo naše društvo, i mislim da bi dala odličan porod. To se odmah vidi po tebi.”
To je bio zaista neobičan kompliment. Nisam znala kako da mu zahvalim na podesan
način.
„Počastvovana sam što tako mislite, i cenim vašu ponudu. Zapamtiću sve što ste
rekli”. Zastala sam da se malo priberem „A znate da će policija otkriti da je Kristal bila s
Džejsonom, ako već i nisu. Doći će i ovamo.”
„Neće ništa otkriti”, reče mi Kalvin Noris. Uperio je svoje zlatastozelene oči u moje
blago se osmehnuvši „Svraćali su oni ovamo i u drugim prilikama, i svraćaće opet. Ali
nikada ništa ne otkriju. Nadam se da ćeš pronaći tvog brata. Ako ti zatreba pomoć, samo
mi javi. Radim u Norkrosu. Situiran sam čovek.”
„Hvala vam”, rekoh, te s olakšanjem uđoh u kola. Značajno sam klimnula Kalvinu
napuštajući Kristaln prilaz. Znači, radio je u Norkrosu, fabrici za preradu drveta. Norkros
je davao dobre plate, i pazio je na svoje radnike. Imala sam i gore ponude, to je sasvim
sigurno.
Vozeći se na posao, zapitala sam se da nije Kristal možda pokušavala da zatrudni
tokom noći provedenih s Džejsonom. Učinilo mi se da Kalvin uopšte nije mario što mu je
nećaka imala seks s nekim neznancem. Alsid mi je onomad rekao da vukodlaci moraju da
se pare s vukodlacima kako bi dobili bebu u svojoj vrsti, što znači da su stanovnici te
male zajednice pokušavali da se malo razgranaju. Možda su manje bitni preobrazitelji
pokušavali da se razvodne, to jest da dobiju decu s običnim ljudima. I to bi im bilo bolje

~ 80 ~
nego da dobiju pokolenje preobrazitelja čije su moći toliko slabe da ne mogu uspešno da
funkcionišu kada se preobraze, a opet ne mogu da budu zadovoljni ni životom običnih
ljudi.
Vožnja do Merloa činila mi se kao prelazak iz jednog veka u drugi. Zapitala sam se
koliko su dugo stanovnici Hotšota bili načičkani oko te njihove raskrsnice i kakav je
prvobitni značaj ona imala za njih. Mada sam u neku ruku bila znatiželjna, ipak mi je
laknulo kada sam odbacila sva ta pitanja i vratila se u svoj svet.
Tog popodneva, mali svet unutar Merloove kafane bio je veoma miran. Presvukla sam
se, privezala crnu pregaču, začešljala kosu i oprala ruke. Sem je stajao iza šanka zureći u
prazno, prekrštenih ruku. Holi je baš ponela vrč s pivom do stola za kojim je sam sedeo
neki stranac.
„Kako je bilo u Hotšotu?”, upita me Sem, pošto smo bili sami za šankom. „Veoma
čudno.”
Potapšao me je po ramenu. „Jesi li pronašla nešto korisno?”
„Zapravo i jesam. Ali nisam sigurna kako da sve to protumačim.” Primetila sam da je
Semu bilo potrebno šišanje: crvenkastozlatna kosa okružila mu je lice kao na onim
renesansnim anđelima.
„Jesi li srela Kalvina Norisa?”
„Jesam. Naterao je Kristal da popriča sa mnom, a izneo mi je i jednu krajnje neobičnu
ponudu.” „Kakvu ponudu?”
„Ispričaću ti neki drugi put”, ne bih znala kako bih je nazvala, taman da mi život visi
o koncu. Pogledala sam u svoje ruke koje su bile zauzete ispiranjem pivske krigle,
osećajući kako mi se obrazi rumene.
„Koliko ja znam, Kalvin je dobar tip”, reče Sem polagano. „ „Radi u Norkrosu, kao
poslovođa. Ima dobro osiguranje, i zdravstveno i penziono i sve redom. Nekoliko njih iz
Hotšota poseduje varilačku radionicu. Čujem da im dobro ide. Ali ne znam šta se dešava u
Hotšotu nakon što se uveče raziđu kućama, a mislim da to niko drugi ne zna. Jesi li
poznavala šerifa Daudija Džona Daudija? Čini mi se da je bio šerif pre nego što sam se ja
doselio ovamo.”
„Jesam, sećam ga se. Jednom je priveo Džejsona zbog vandalizma. Baka je morala da
ode da ga izvuče iz zatvora. Šerif Daudi očitao je Džejsonu bukvicu, potpuno ga
preplašivši, bar na neko vreme.”
„Sid Met mi je jedno veče ispričao jednu pričicu. Jednog proleća, Džon Daudi navodno
je otišao do Hotšota da uhapsi Kalvinovog najstarijeg brata Karltona.”
„Zbog čega?”, Sid Met Lankaster bio je naš stari ugledni advokat.
„Zbog obljube maloletnog lica. Devojka je sama legla s njim, i čak je i imala prethodno
iskustvo, ali je bila maloletna. Imala je novog očuha, koji je zaključio da ga je Karlton time
uvredio.”
Mislim da sve te okolnosti ne bismo mogli opisati nijednim politički korektnim
izrazom. „ šta je onda bilo?”
„Niko ne zna. Kasnije te noći, policijska kola Džona Daudija pronađena su na pola
puta do Hotšota. Nije bilo nikoga u njima. Nije bilo krvi, otisaka. Odtad ga nikada nisu
videli. A u Hotšotu se niko nije sećao da ga je video tog dana, bar su oni tako rekli.”
„Isto kao Džejson”, rekoh snuždeno, „samo je nestao.”
„Ali Džejson je bio u svojoj kući, a koliko ti kažeš, Kristal nije umešana u celu priču.”
Nekako sam se otrgla od te čudne pričice. „U pravu si. Da li je iko kasnije otkrio šta se
desilo sa šerifom Daudijem?”
„Nje. Ali ni Karltona Norisa niko kasnije nije video.”
E, to već jeste zanimljivo. „ šta je naravoučenije ove priče?”

~ 81 ~
 „Da stanovnici Hotšota sami sprovode svoju pravdu.”
„Onda bi ih poželeo na svojoj strani”, izvukla sam sopstveno naravoučenije.
„Tako je”, reče Sem. „Zasigurno bih ih poželeo na svojoj strani. Ti se toga ne sećaš?
Desilo se pre nekih petnaestak godina.”
„Tada sam se suočavala sa sopstvenim problemima”, objasnih mu. Bila sam
jedanaestogodišnje siroče, koje se mučilo sa sve jačim telepatskim moćima.
Ubrzo nakon toga ljudi su navalili u kafanu vraćajući se kućama s posla. Sem i ja
nismo dobili novu priliku da popričamo do kraja večeri, što je meni odgovaralo. Sem mi je
bio veoma drag, pogotovo jer je često igrao glavnu ulogu u nekim mojim intimnim
maštarijama, ali u ovom trenutku imala sam toliko briga da mi nove naprosto nisu bile
potrebne.
Te sam večeri otkrila da su neki ljudi mislili da je Džejsonov nestanak zapravo doneo
nešto dobro Bon Tempsu. Među njima su bili i Endi Belfor i njegova sestra Porša koji su
svratili do Merloa na večeru, pošto je njihova baka Kerolajn priredila zabavu kod kuće, pa
su hteli da se sklone odatle. Endi je bio policijski detektiv, a Porša pravnica, i nijedno od
njih nije se nalazilo na mom spisku omiljenih ljudi. Prvi razlog (za koji bismo mogli reći da
podseća na onu priču o kiselom grožđu) bio je vezan za činjenicu da je Bil, otkrivši da su
mu oni zapravo potomci, sačinio složeni plan po kom je Belflorovima anonimno priložio
novac, a oni su se u svom tajanstvenom nasleđu, vala, dobrano nauživali. Ali Bila nisu
mogli da podnesu, zbog čega bih se uvek iznervirala kada bih ih videla u novim
automobilima, u skupoj odeći, ili kada bih videla novi krov na vili Belforovih, a pritom su
sve vreme opanjkavali Bila, a i mene, jer sam bila Biova devojka.
Endi je bio prilično fin prema meni dok nisam počela da izlazim s Bilom. To jest, bar
je bio dovoljno pristojan da mi ostavlja dobre napojnice. Za Poršu sam oduvek bila
nevidljiva, pošto je imala i sopstvene jade. Čula sam da je našla udvarača, pa se zlobno
zapitah da li to ima neke veze s iznenadnim porastom porodičnog bogatstva Belforovih.
Povremeno bih se takođe zapitala da li je Endijeva i Poršina sreća rasla nauštrb moje
nesreće. Ove zimske večeri bili su u dobroj kondiciji, te su se s velikim uživanjem bacili na
svoje pljeskavice.
„Žao mi je zbog tvog brata, Suki”, rekao mi je Endi kada sam prišla da mu dopunim
čašu s čajem.
Pogledala sam ga bezizražajnog lica. Lažov jedan, pomislih. Posle nekoliko sekundi,
Endijeve se oči nelagodno pomeriše s mojih na slanik, koji mu je najednom postao
neobično zanimljiv
„Jesi li videla Bila u skorije vreme?”, upitala me je Porša tarući usta salvetom.
Pokušavala je da prekine neprijatnu tišinu prijatnim pitanjem, ali me je samo još više
razbesnela.
„Nisam”, rekoh, „mogu li vamjoš nešto doneti?”
„Ne, hvala, sve je u redu”, rekla je brže-bolje. Naglo sam se okrenula i otišla. A onda
mi se usta izviše u osmeh. Taman kada sam pomislila - kučketina jedna, Porša je
pomislila - Koja kučka!
Baš joj je dobro dupence, ubacio se i Endi. O bože, sačuvaj me ove telepatije. Ne bih je
poželela ni svom najljućem neprijatelju. Zavidela sam ljudima koji mogu da čuju jedino
ušima.
Potom su svratili i Kevin i Kenja pazeći da ništa ne piju. Kao policijski partneri, njih
dvoje su mnogo zasmejavali čitav Bon Temps. Kevin, bled kao lokvanj, bio je žgoljav kao
čačkalica, maratonac, a čak je i kaiš, kao jedina oprema koju je morao da nosi u sklopu
uniforme, delovao kao preveliki teret za njega. Njegova partnerka Kenja bila je za deset
centimetara viša, mnogo kilograma teža i za petnaest nijansi tamnija. Muškarci su već dve
godine polagali opklade u kafani nagađajući da li će njih dvoje postati ljubavnici, mada
oni to, naravno, nisu sročili tako finim rečima.

~ 82 ~
 Htela - ne htela, bila sam svesna da je Kenja (sa svojim lisicama i pendrekom) često
bila predmet maštanja mnogih naših gostiju, a takođe sam znala da su muškarci koji su
najnemilosrdnije zadirkivali i vređali Kevina bili baš oni s najblesavijim fantazijama. Kada
sam ponela korpice s pljeskavicama do Kevinovog i Kenjinog stola, načula sam kako se
Kenja pita da li bi trebalo da predloži Badu Dirbornu da naruči pse tragače iz susednog
okruga da dođu u potragu za Džejsonom, dok se Kevin brinuo o majčinom srcu, koje u
poslednje vreme nije radilo kako valja.
„Suki”, reče mi Kevin nakon što sam im donela fašicu kečapa, „„baš sam hteo da ti
kažem da su neki ljudi svratili do policijske stanice danas da razdele plakate s nekim
vampirom.”
„Videla sam jedan i u dućanu”, rekoh mu.
„Znam da nisi stručnjak samo zato što si izlazila s vampirom”, reče
Kevin oprezno, pošto se uvek trudio da bude fin prema meni, „.ali sam se pitao da li si
ga možda videla. Mislim, pre nego što je nestao.”
Kenja se takođe zagledala u mene, zainteresovano me proučavajući svojim crnim
očima. Kenja je baš razmišljala kako sam ja uvek blizu svih loših svari koje se dešavaju u
Bon Tempsu, iako sama po sebi nisam bila loša (pa, baš ti hvala, Kenja). Nadala se, za
moje dobro, da je Džejson još uvek živ. Kevin je mislio kako sam oduvek bila fina prema
njemu i Kenji, ali je mislio i kako me ni motkom ne bi takao. Uzdahnula sam, nadam se
neprimetno. Očekivali su odgovor. Oklevala sam, tragajući za najboljim rešenjem. Istinu je
uvek najlakše zapamtiti.
„Naravno da sam ga viđala i ranije. Erik je vlasnik vampirskog bara u Šrivportu”,
rekoh. „Viđala sam ga kada smo Bil i ja odlazili tamo.”
„A nisi ga videla u skorije vreme?”
„Pa, sigurno ga nisam ja otela iz ZuBara”, rekoh sa podosta ironije u glasu.
Kenja me je kiselo pogledala, ali ne mogu da je krivim. „Niko i nije rekao da jesi”, rekla
mi je u fazonu - nemoj sad da mi zadaješ glavobolje. Slegnula sam ramenima i otišla dalje.
Imala sam mnogo posla, pošto su neki ljudi i dalje jeli svoju večeru (a neki su je i pili),
a i neki od redovnih gostiju su nam dolutali nakon večere kod kuće. Holi je takođe bila
zauzeta, a nakon što je jedan od ljudi koji su radili za telefonsku kompaniju prosuo pivo
po podu, morala je da ode po krpu i kantu. Kasnila je s preuzimanjem narudžbina sa
svojih stolova kada su se vrata otvorila. Videla sam je kako spušta narudžbinu Sida Meta
Lankastera pred njega leđima okrenuta vratima. Stoga joj je promakao novi gost, ali meni
nije. Mladić kojeg je Sem zaposlio da služi goste u špicevima bio je zauzet čišćenjem dva
stola koja su bila spojena, kako bi se za njih smestila veća ekipa okružnih radnika, a ja
sam bila zauzeta pospremanjem stola Belforovih. Endi je čavrljao sa Semom čekajući
Poršu, koja je otišla do ženskog toaleta. Pre toga sam u džep strpala njihov bakšiš koji je
iznosio tačno petnaest posto od računa, sve do poslednjeg penja. Napojnice Belforovih
jesu porasle, tek ovlaš, zajedno s njihovim bogatstvom. Podigla sam pogled kada je neko
otvorio vrata, taman dovoljno dugo da me ohladi nalet studenog vazduha.
Žena koja je ušla bila je visoka, i toliko vitka i širokih ramena da sam morala da joj
osmotrim grudi čisto da proverim da li sam joj dobro odredila pol. Kosa joj je bila kratka,
gusta i smeđa, a na sebi nije imala ni trunke šminke. S njomje došao i neki muškarac, ali
ga nisam videla sve dok se nije sklonila u stranu. Ni on nije mnogo zaostajao po veličini, a
uzana majica otkrivala mu je ruke koje behu razvijenije od bilo kojih drugih koje sam
dotad videla. Proveo je sate, ne, godine u teretani. Kestenjasta kosa spuštala mu se do
ramena u sitnim kovrdžama, ali su mu brada i brkovi bili vidljivo crvenije boje. Nijedno od
njih dvoje nije imalo kaput na sebi, mada je vreme zasigurno zahtevalo kaput. Pridošlice
su odmah pošle ka meni.
„Gde je vlasnik?”, upita me žena.

~ 83 ~
 „To bi bio Sem. Za šankom je”, rekoh oborivši pogled čim sam mogla, te počeh iznova
da brišem sto. Muškarac me je radoznalo pogledao, ali to je ovde bilo prilično uobičajeno.
Kada su prošli pokraj mene, videla sam da je pod miškom nosio plakate i heftalicu. Šaku
je progurao kroz kotur selotejpa koji mu je sada poskakivao oko zgloba.
Bacila sam pogled ka Holi. Sledila se sa šoljom kafe u ruci zaustavljenom na pola
puta do stola Sida Meta Lankastera. Stari advokat pogledao je u nju, pa je ispratio njen
upiljeni pogled do para koji je između stolova krenuo ka šanku. Čitava kafana Kod Merloa,
koja je dotad bila opuštena i smirena, najednom postade napeta i napregnuta. Holi je
spustila šolju pazeći da ne opeče gospodina Lankastera, pa se naglo okrenula i prošla kroz
kuhinjska vrata gotovo brže od zvuka.
Nije mi bila potrebna više bilo koja druga potvrda identiteta te žene.
Ono dvoje probiše se do Sema, te otpočeše prigušeni razgovor s njim, pri čemu ih je
Endi prisluškivao pošto se nalazio u neposrednoj blizini. Krenuvši da odnesem prljavo
posuđe do kuhinjskog prozorčeta, prošla sam pokraj njih, te začuh kada je žena rekla: „...
okačimo ove plakate po gradu, za slučaj da ga neko vidi.”
To je bila Halou, ona veštica koja je digla toliku prašinu jurcajući za Erikom. Ona, ili
neka od članica njenog sestrinstva, verovatno je ubila Adabelu Jensi. Žena koja je možda
otela i mog brata Džejsona.
Glava poče da mi pulsira kao da se u njoj skrio neki đavolčić pokušavajući da se
probije napolje čekićem. Nije ni čudo što je Holi bila u onakvom stanju i što nije želela da
je Halou zapazi. Bila je na onom njenom okupljanju u Šrivportu, ali je njeno sestrinstvo
odbilo poziv od Halou.
„Svakako”, reče Sem. „Stavi jedan na ovaj zid”, pokazao joj je na prazan prostor pokraj
vrata koja su vodila do kupatila i njegove kancelarije.
Holi je promolila glavu kroz kuhinjska vrata, ugledala Halou, pa se odmah povukla
nazad. Halou je odmah prebacila pogled ka vratima, ali ne dovoljno brzo da bi spazila
Holi, bar sam se ja tako nadala.
Palo mi je na pamet da zaskočim Halou i da je namlatim dok mi ne kaže ono što sam
želela da otkrijem o svom bratu. Na to me je navodilo ono pulsiranje u glavi - učini nešto,
pa makar i bilo šta. Ali je u meni ipak bilo i malo zdravog razuma, koji je, na svu sreću,
isplivao na površinu. Halou je bila ogromna, a imala je i pomoćnika koji bi me smoždio, a
osim toga, Kevin i Kenja bi me zaustavili pre nego što bih je naterala da mi bilo šta kaže.
Bila sam strahovito ogorčena činjenicom da se nalazi ispred mene, a ne mogu da
otkrijem šta zna. Spustila sam sve svoje štitove, te pokušah da je oslušnem najjače što
sam mogla.
Ali ona je nešto posumnjala, čim sam joj se uvukla u glavu.
Donekle zbunjena, osvrnula se oko sebe. To mi je bilo dovoljno veliko upozorenje.
Brže-bolje sam se povukla u sopstvenu glavu, te krenuh iza šanka. Usput sam prošla na
metar od te veštice, dok je pokušavala da dokuči ko je to hteo da joj pročačka po mozgu.
To mi se nikada ranije nije desilo. Niko, ali baš niko, nikada ranije nije posumnjao da
ga osluškujem. Čučnula sam iza šanka da uzmem veliku kutiju sa solju, te se ispravih
kako bih pažljivo napunila slanik koji sam pokupila s Kevinovog i Kenjinog stola.
Usredsredila sam se na to najbolje što sam mogla, imajući na umu da je posredi bio
nebitan zadatak, a kada sam završila, plakat je već bio zaheftan za zid. Halou je odlučila
da se još malo zadrži, produživši razgovor sa Semom kako bi otkrila ko je pokušao da joj
se uvuče u misli, a gospodin Snagator me je posmatrao, ali onako kako muškarac gleda
ženu, dok sam vraćala slanik na sto. Holi nije izlazila napolje. „Suki”, doviknu Sem.
O pobogu. Morala sam da odgovorim. Ipak mi je šef.
Otišla sam do njih troje prestravljenog srca i nasmešenog lica.

~ 84 ~
 „Hej”, rekoh u znak pozdrava, uputivši visokoj veštici i njenom stasitom pomoćniku
neutralan osmeh. Podigoh obrve ka Semu da ga pitam šta hoće.
„Marni Stounbruk i Mark Stounbruk”, reče mi.
Klimnuh im oboma. Halou, malo sutra, pomislih poluironično. Ime „Halou” zasigurno
jeste imalo mističniji prizvuk od „Marni”.
„Traže ovog tipa”, reče mi Sem pokazujući plakat. „Znaš ga?”
Sem je, naravno, znao da sam znala Erika. Bilo mi je drago što sam imala dovoljno
godina da naučim kako da prikrijem osećanja i misli od tuđih pogleda. Namerno sam se
zagledala u plakat.
„Naravno, viđala sam ga i ranije”, rekoh. „Kada sam išla u onaj bar u Šrivportu. Takav
se tip ne zaboravlja tako lako, zar ne?”, osmehnuh se Halou to jest Marni, kao devojka
devojci.
„Jeste zgodan”, složila grlenim glasom. „Nestao je, pa nudimo nagradu svakome ko
ima neke podatke o njemu.”
„Vidim to i s plakata”, rekla sam dopustivši da mi se trunka razdraženosti pojavi u
glasu. „Postoji li neki poseban razlog zbog čega bi se našao tu kod nas? Ne mogu da
zamislim šta bi jedan šrivportski vampir radio usred Bon Tempsa.” Znatiželjno sam se
zagledala u nju. Nadam se da nisam prešla granicu s tim pitanjem?
„To ti je dobro pitanje, Suki”, reče Sem. „Ne smeta mi da okačite plakat, ali kako to da
vas dvoje tražite ovog tipa tu kod nas? Šta bi on tu radio? U Bon Tempsu se ništa ne
dešava.”
„Jedan od ovdašnjih stanovnika jeste vampir, zar ne?”, reče Mark Stounbruk
najednom. Glas mu je bio gotovo istovetan sestrinom. Bio je toliko mišićav da biste
očekivali bas, pa je čak i alt dubok poput Marninog zazvučao čudnovato dopirući iz
njegovog grla. Štaviše, sudeći po izgledu Marka Stounbruka, čovek bi pomislio da
komunicira jedino brundanjem i režanjem.
„Da, Bil Kompton živi u našem gradu”, reče Sem. „Ali je otputovao.”
„Čula sam da je otišao u Peru”, rekoh.
„A da, i ja sam čula za Bila Komptona. A gde on tačno živi?”, upita Halou trudeći se
da potisne uzbuđenje u glasu.
„Pa, on vam živi nasuprot moje kuće, s druge strane groblja”, rekoh pošto nisam
imala drugog izbora. Ako njih dvoje priupitaju nekog drugog i dobiju drugačiji odgovor od
mog, znali bi da sam nešto (ili u ovom slučaju, nekoga) skrivala. „Blizu Kolibrijevog puta”.
Dala sam im uputstva, ne baš najjasnija, ponadavši se da će se izgubiti i zalutati u nekoj
zabiti poput, recimo, Hotšota.
„Pa, možda i svratimo do Komptonove kuće, za slučaj da mu je Erik otišao u posetu”,
reče Halou. Oči su joj prešle na Marka, te nam oboje klimnuše i napustiše kafanu. Nisu
uopšte marili da li sve to što su rekli ima nekog smisla ili ne.
„Odaslaće veštice u posetu svim vampirima”, reče Sem tiho. Pa, naravno.
Stounbrukovi će obići domove svih vampira koji su bili pokorni Eriku, svim vampirima
Pete oblasti. Posumnjali su da bi jedan od tih vampira mogao da krije Erika kod sebe.
Pošto se nigde nije pojavljivao, Erika onda sigurno kriju. Halou je bila ubeđena da je njena
čarolija upalila, ali možda nije bila sigurna na koji tačno način.
Dopustila sam da mi osmeh izbledi na licu, te se naslonih na šank laktovima ne bih li
malo razmislila.
Sem mi reče: „Ovo mi miriše na nevolju.” Lice mu je bilo uozbiljeno.
„Da, ovo miriše na vrlo gadnu nevolju.”
„Idi, ako moraš. Nemamo mnogo posla. Holi bi mogla da izađe iz kuhinje sad kad su
otišli, a ja mogu da se pobrinem oko stolova, ako moraš kući...”, Sem nije bio siguran gde

~ 85 ~
se Erik nalazi, ali je imao svoje sumnje, a primetio je i kako je Holi munjevito jurnula u
kuhinju.
Sem je po stoti put zaslužio moju odanost i poštovanje.
„Daću im pet minuta, dok ne napuste parking.”
„Misliš da su umešani i u Džejsonov nestanak?”
„Naprosto ne znam, Seme.” Automatski sam okrenula šerifovu kancelariju, ali sam
dobila isti odgovor koji sam dobijala čitav dan „nema novosti, nazvaćemo vas kada nešto
saznamo”. Međutim, nakon što je to izgovorila, dispečerka mi je rekla da će narednog
dana pretražiti jezerce, pošto je policija uspela da pronađe dva ronioca obučena za istragu
i spasavanje. Nisam znala šta da mislim o tome. Uglavnom mi je laknulo što su Džejsonov
nestanak konačno shvatili ozbiljno.
Spustivši slušalicu, prenela sam novosti Semu Posle nekoliko sekundi, rekla sam mu:
„Teško je poverovati da bi dva muškarca mogla da nestanu iz Bon Tempsa u isto vreme.
To jest, bar oni Stounbrukovi misle da je Erik tu negde. Čovek naprosto mora da zaključi
da tu postoji neka veza.”
„Ti Stounbrukovi su vukodlaci”, promrmlja Sem.
„A i veštice. Pazi se, Sem. Ona ti je ubica. Vukodlaci iz Šrivporta hoće da je srede, a
takođe i vampiri. Pazi šta radiš.”
„Zbog čega je toliko opasna? Zašto bi čopor iz Šrivporta imao problema s njom?”
„Ona ti pije vampirsku krv”, rekoh mu, približivši se njegovom uvu najviše što sam
mogla a da ga ne poljubim. Osvrnula sam se oko sebe, te ugledah Kevina kako pomno
prati naš razgovor.
„Šta hoće od Erika?”
„Njegove poslove. Sve njegove poslove. A i njega samog.” Semu se oči razrogačiše.
„Znači ovo je i poslovna i lična stvar.” „Aha.”
„Znaš li gde je Erik?”, izbegavao je da mi direktno postavi to pitanje sve dosad.
Nasmešila sam mu se. „Otkud bih ja znala tako nešto? Ali moram da priznam da me
brine što će se to dvoje naći blizu moje kuće. Imam neki osećaj da će provaliti kod Bila.
Možda zaključe da se Erik krije negde s Bilom, ili da se krije u njegovoj kući. Sigurna sam
da ima neku bezbednu rupicu u kojoj Erik može da spava, i da ima zalihe krvi za njega
negde pri ruci.” A to vam je manije-više sve što je jednom vampiru potrebno - krv i neko
mračno mestašce.
„Znači, planiraš da odeš tamo da čuvaš Bilovu kuću? To ti baš i nje dobra zamisao,
Suki. Bolje je da Bilovo osiguranje pokrije štetu koju će ovi možda načiniti prilikom
pretresa. Mislim da mi je rekao da je osiguran kod Stejt Farma. Bil ne bi želeo da završiš
povređena braneći saksijske biljke i cigle.”
„Nisam ni planirala ništa tako opasno”, rekoh, a zaista i nisam. „Ali mislim da ću ipak
da skoknem do kuće. Za svaki slučaj. Čim vidim da im se farovi udaljavaju od Biove kuće,
otići ću preko da sve proverim.”
„Hoćeš da pođem s tobom?”
„Ne, samo ću otići da procenim štetu i ništa više. Holi će ti večeras biti dovoljna?”
Izašla je iz kuhinje čim su Stounbrukovi otišli.
„Hoće.”
„Dobro, odoh ja onda. Mnogo ti hvala.” Savest me više nije toliko pekla, nakon što
sam primetila da kafana nije bila ni blizu toliko krcata kao što je bila sat vremena ranije.
Dođe tako pokoje veče kada se ljudi najednom raziđu.
Nešto me je svrbelo na leđima, a moguće je da je svrbelo i ostale goste. Znate onaj
osećaj kada znate da se okolo mota nešto što ne bi trebalo da postoji, onaj osećaj kao u

~ 86 ~
filmovima strave i užasa, kako ja to volim da kažem, kada umišljate da vas nešto gadno
vreba iza ćoška i čeka da vam iskoči pred prozor.
Dok sam pokupila torbu, otključala automobil i povezla se kući, gotovo da sam se već
tresla od nelagode. Činilo mi se da je sve u trenu pošlo nizbrdo. Džejson je nestao, veštica
je tu umesto u Šrivportu, a eto sad se našla i na kilometar od Erika.
Kada sam sa seoskog puta skrenula na moj dugački, krivudavi prilazni puteljak,
zakočivši kako bi neki jelen prešao iz šume na južnoj strani u šumu na severnoj bežeći od
Biove kuće, već me je bila obuzela strepnja. Zaustavivši se kod zadnjeg ulaza, iskočila sam
iz automobila i potrčala uz stepenište.
Negde na sredini ščepaše me nečije ruke čvrsto poput čeličnih okova. Podignuta i
okrenuta, najednom se nađoh obavijena oko Erikovog struka.
„Eriče”, rekoh, „ne bi trebalo da budeš napolju...”
Reči mi prekinuše njegove usne na mojima.
Čitav minut prepuštanje njegovom planu činilo mi se kao dosta dobra alternativa.
Naprosto ću zaboraviti na babaroge, pa ću da ga pojebem do iznemoglosti tu na mom
stražnjem tremu ne mareći za hladnoću. Međutim, razum se ipak nekako provukao nazad
u tom mom napetom stanju, te sam se malčice odmakla od njega. Nosio je farmerke i
duksericu s natpisom Buldozi tehničkog fakulteta Luizijane, koje mu je Džejson kupio u
Volmartu. Erik mi je svojim velikim šakama pridržavao dupe, a ja sam ga nogama
obujmila oko struka kao da to radim svaki dan.
„Slušaj me, Eriče”, rekoh kada mu se usne spustiše niz moj vrat.
„Psssst”, prošaputao je.
„Ne, moraš da me saslušaš. Moramo da se sakrijemo.”
To mu je privuklo pažnju. „Od koga?”, reče mi na uvo, te zadrhtah. To moje drhtanje
nije imalo nikakve veze s hladnoćom.
„Ona zla veštica, ona što te traži”, objasnih mu zbrda-zdola. „Svratila je u kafanu sa
svojim bratom da okače onaj plakat.”
„Pa?”, reče bezbrižnim glasom.
„Pitali su nas koji još vampiri žive u ovom kraju, pa smo morali da spomenemo Bila.
Tražili su nam uputstva kako da dođu do Bilove kuće, pa mi se čini da su tamo i da te
traže.”
„Pa?”
„To ti je s druge strane groblja! Šta ćemo ako dođu ovamo?”
„Hoćes da kažes da bi trebalo da se sakrijem? Da se zavučem u onu mračnu rupu
ispod tvoje kuće?”, zazvučao mi je nesigurno, ali bilo je jasno da mu je ponos bio
povređen.
„Da, naravno. Samo nakratko! Odgovorna sam za tebe, moram da te sakrijem na
sigurno.” Ali imala sam neki utisak da sam svoj strah izrazila na pogrešan način. Ovaj
plašljivi stranac, ma koliko da je delovao nezainteresovano za vampirske stvari, ma koliko
da se malo sećao svog statusa i poseda, ipak je u sebi imao onu crtu ponosa i znatiželje
koju je Erik uvek pokazivao u najčudnijim trenucima. I baš sam na nju naletela. Zapitah
se da li bih možda mogla nekako da ga nagovorim da bar uđe u kuću, umesto što stoji
ovako nezaštićen na tremu.
Ali već je bilo prekasno. Eriku naprosto nikada ništa ne možete reći.

~ 87 ~
 8

„Hajde, lepotice moja, idemo da pogledamo”, reče mi Erik hitro me cmoknuvši Skočio
je s trema i dalje me držeći obavijenu oko sebe poput goleme školjke, pa se gotovo nečujno
spustio na tlo, ostavljajući me zadivljenu. Jedino sam se ja čula uz sve moje disanje i
iznenađene uzdahe. Veštinom, koja je naprosto govorila o viševekovnoj uvežbanosti, Erik
me je okrenuo oko sebe tako da sam mu se našla na leđima. Tako nešto nisam radila još
otkad me je kao malu tata nosio na leđima, pa sam se poprilično prepala.
Pa, stvarno sam bila odlična u skrivanju Erika. Ni sama ne znam kako smo se zatekli
na groblju trčeći prema onoj zloj babarogi, umesto da se sakrijemo na neko mračno mesto
gde nas ne bi pronašla. Ne znam samo odakle nam tolika pamet.
Ali istovremeno sam morala da priznam da mi je donekle bilo i zabavno, iako mi je
bilo teško da se držim za Erika na blago brdovitom terenu. Groblje se nalazilo nizbrdo u
odnosu na moju kuću. Bilova kuća, kuća Komptonovih, nalazila se dosta više od groblja
Visokih borova. Silazak dole, iako je padina bila blaga, beše uzbudljiv, mada sam usput
uočila dva ili tri automobila parkirana na uzanoj asfaltnoj traci koja je krivudala između
grobova. To me je, moram priznati, prepalo. Omladina ponekada zna da potraži malo
osame tu na groblju, ali nikada u skupinama. Ali prošli smo pored njih, hitro i nečujno, i
pre nego što sam uspela da razmislim svemu. Erik je uspon savladao nešto sporije, ali bez
traga umora.
Našli smo se pokraj nekog drveta kada se Erik zaustavio. Reč je bila o golemom
hrastu, a čim sam ga dodirnula, uspela sam da se, koliko-toliko, orijentišem. Jedan hrast
te veličine nalazio se na dvadesetak metara severno od Bilove kuće.
Erik je spustio ruke kako bih mogla da mu skliznem niz leđa, a onda me je stavio
između sebe i stabla. Nisam znala da li pokušava da me zarobi ili da me zaštiti. Uhvatila
sam ga za oba zgloba u prilično uzaludnom pokušaju da ga zadržim pokraj sebe. Sledila
sam se čimje do nas doleteo neki glas iz Biove kuće.
„Ovaj automobil već neko vreme nije pomeran odavde”, reče neka žena. Halou.
Nalazila se u Biovoj otvorenoj garaži koja se pružala pokraj kuće. Bila namje blizu. Osetia
sam kako se Erikovo telo napreže. Da mu nije zvuk njenog glasa pokrenuo pamćenje?
„Kuća je zaključana”, doviknu Mark Stounbruk iz daljine.
„Lako ćemo se pobrinuti za to”. Po zvuku njenog glasa osetih da je krenula ka kući.
Zazvučala mi je kao da joj je sve to zabavno.
Provaliće u Bilovu kuću! Morala bih da ih sprečim! Mora da sam napravila neki
iznenadni pokret, pošto me je Erikovo telo stisnulo uz stablo. Kaput mi se digao do
struka, pa mi je kora zagrebala dupe kroz tananu tkaninu mojih crnih pantalona.
Mogla sam da čujem Halou. Nešto je pevušila prigušenim i nekako zlokobnim glasom.
Izgleda da je zapravo izgovarala neku bajalicu. Pretpostavljam da je to trebalo da bude
uzbudljivo, verovatno je trebalo da me obuzme znatiželja: ipak je bila reč o pravim
čarolijama i o pravoj-pravcatoj veštici Međutim, ja sam se osećala preplašeno, jedva
čekajući da pobegnem odatle. Imala sam utisak da se spustio još veći mrak.
„Osećam nekog”, reče Mark Stounbruk.
Nanjušeni smo.
„Šta? Ovde?”, Halou je prekinula s bajanjem, kao da je ostala bez daha. Počela sam
da se tresem.
„Aha”, glas mu je zazvučao nekako dublje, gotovo nalik režanju.

~ 88 ~
 „Preobrazi se”, naredila mu je i ne trepnuvši Začula sam neki zvuk za koji sam znala
da sam ga i ranije čula, mada nisam mogla da se setim gde tačno. Bio je to neki klokotavi,
lepjivi zvuk. Kao kada tvrdu kašiku provlačite kroz neku gustu tečnost u kojoj se nalazi i
nešto čvrsto, možda kikiriki ili bombone ili komadići kostiju.
A onda začuh pravi-pravcati urlik. Koji uopšte nije bio ljudski. Mark se preobrazio, a
uopšte nije bio pun mesec. To vam je ona istinska moć. Tiha noć najednom je oživela.
Začu se njuškanje, cvilenje, hitri pokreti svuda oko nas.
Baš sam ispala divna starateljka kad je Erik u pitanju, jel da? Dopustila sam mu da
me donese ovamo. I eto sad samo što nas nije otkrio vukodlački veštac koji voli da loče
vampirsku krv, i ko zna šta još sve ne, a kod sebe nisam imala čak ni Džejsonovu
sačmaricu. Obavila sam ruke oko Erika i zagrlila ga kao da mu se izvinjavam.
„Oprosti mi”, prošaputala sam, tiše od pčelice. Ali tada osetih kako nas je nešto
okrznulo, nešto veliko i čupavo, a istovremeno sam mogla da čujem Markove vučje
zvukove s druge strane drveta na nekoliko metara od nas. Snažno sam se zagrizla za usnu
kako ne bih i sama zacvilela.
Kada sam bolje oslušnula, uverih se da se oko nas nisu nalazile samo dve životinje.
Ne znam šta bih sve u tom trenu dala za jedan dobar reflektor. Na nekih desetak metara
od nas začu se kratko, oštro lajanje. Još jedan vuk? Ili obično kuče koje se u pogrešnom
trenutku zadesilo na pogrešnom mestu?
A onda me je Erik najednom ostavio samu. U jednom me je trenutku pritiskao uz drvo
u mrklom mraku, a već u sledećem udario me je nalet ledenog vazduha odgore pa nadole
(eto, koliko mi je vredelo što sam ga uhvatila za zglobove). Ispružila sam ruke
pokušavajući da otkrijem gde je, ali dodirnuh jedino vazduh. Da se nije naprosto udaljio
da istraži šta se dešava? Ili je rešio da im se pridruži?
Mada mi ruke nisu napipale nikakvog vampira, nešto mi se veliko i toplo privio uz
noge. Resila sam da pametnije upotrebim prste tako što sam ih spustila dole da opipam
tu životinju. Napipala sam gomilu krzna, par načulenih ušiju, izduženu njušku i topli
jezik. Pokušala sam da se pomerim, da se odmaknem od hrasta, ali pas (ili vuk?) mi nije
dopustio. Mada je bio manji od mene, a i lakši, toliko se snažno naslonio uz mene da se
nikako nisam mogla pomeriti Nakon što sam oslušnula šta se dešava u tami - mnogo
režanja i vrčanja - zakijučih da mi je zapravo i bilo drago što je bilo tako. Spustila sam se
na kolena, te stavih ruku psu preko leđa, a on me liznu po licu.
Potom se kroz studenu noć pronelo sablasno horsko zavijanje.
Sva mi se koža na vratu nakostrešia, te zagnjurih lice u vrat mog čupavog drugara i
počeh da se molim. Najednom se, iznad sveg tog šuškanja i kevtanja, začu bolni urlik i
cvilenje.
Začula sam kako se neka kola pokreću, te se najednom i farovi probiše kroz noć. Moja
strana drveta nalazila se van domašaja svetla, ali sam uspela da vidim da sam čučala
pokraj psa a ne pokraj vuka. Potom se svetla pomeriše i šljunak zapršta s Bilovog
prilaznog puteljka pod točkovima koji krenuše u rikverc. Usledio je trenutno zatišje,
pretpostavljam kada je vozač prebacio u drugu brzinu, a onda kola zaškripaše, te začuh
kako velikom brzinom kreću nizbrdo ka skretištu do Kolibrijevog puta. Potom je usledio
neki strašni tupi udarac i glasni piskavi zvuk, od kog mi je srce još jače zakucalo. Bio je to
bolni zvuk koji pas ispusti kada ga udare kola.
„O bože”, rekoh ucveljeno, te stegnuh mog čupavog drugara. A onda mi je sinulo nešto
što bi moglo da pomogne, sad kad su veštice izgleda otišle.
Ustala sam i potrčala ka ulaznim vratima Bilove kuće pre nego što je pas uspeo da me
zaustavi. Usput sam izvukla ključeve iz džepa. Bili su mi u ruci kada me je Erik spopao
na stražnjem tremu, pa sam ih posle strpala u kaput pored maramice, pa zato i nisu
zveckali. Izabrala sam ključ dok nisam stigla do Bilove kuće, napipala ključaonicu, te

~ 89 ~
otvorih vrata. Uguravši ruku unutra upalila sam spoljna svetla koja odmah osvetliše
čitavo dvorište.
Dvorište je bilo puno vukova.
Nisam uopšte znala koliko bi trebalo da se preplašim. Podosta, pretpostavljam. Pre
toga sam pretpostavila da su i vukodlačka veštica i veštac ušli u ona kola. Šta ako je
jedno od njih bilo među ovim vukovima? I gde se dede moj vampir?
Na to sam pitanje odgovor dobila gotovo istog trena. Začulo se neko šištanje i Erik se
spustio u dvorište.
„Pratio sam ih do puta, ali su odatle previše ubrzali”, reče mi kezeći se kao da je sve to
bila samo igra.
Neki pas, škotski ovčar, prišao je Eriku, zagledao mu se u lice, te zareža.
„Čibe”, reče mu Erik zapovednički odmahnuvši rukom.
Moj je šef dotrčao do mene, pa mi ponovo sede pokraj nogu. Ja sam još u mraku
posumnjala da bi Sem mogao biti moj zaštitnik. Prvi put kada sam ga srela u
preobraženom obliku, pomislila sam da je reč o lutalici, pa sam ga nazvala Din, po
muškarcu kojeg sam nekada poznavala, a koji je imao istu boju očiju. A sad mi je prešlo u
naviku da ga zovem Din svaki put kada bi se preda mnom pojavio na četiri noge. Spustila
sam se na Bilove stepenice, a škotski ovčar se odmah šćućurio uz mene. Rekoh mu:
„Dobra kuca.” Mahnuo mi je repom. Vukovi su počeli da njuškaju Erika, koji je stajao
potpuno nepomičan.
Jedan veliki vuk došao je do mene, najveći koga sam ikada videla. Pretpostavljam da
se vukodlaci pretvaraju u velike vukove, pošto baš i nisam mnogo njih videla. A živeći u
Luizijani redovnog vuka uopšte nikada i nisam videla. Ovaj vukodlak bio je potpuno crn,
što mi se učinilo neobično. Ostali vukovi bili su srebrnkasti, sem jednog, koji je bio
crvenkast i mnogo manji.
Vuk me je svojim dugačkim belim zubima uhvatio za rukav kaputa, te poče da me
vuče. Odmah sam ustala, te krenuh za njim do mesta oko kojeg se motala većina ostalih
vukova. Našli smo se van snopa svetlosti, pa nisam odmah primetila tu skupinu. Na tlu je
bilo krvi, a u sredini u lokvi koja se sve više širila ležala je mlada crnokosa žena. Bila je
naga.
Očigledno je bila opasno ranjena.
Noge su joj bile polomljene, a možda i jedna ruka.
„Idi po moja kola”, rekoh Eriku glasom koji se morao poslušati.
Dobacila sam mu ključeve, pa se ponovo vinuo u vazduh. Jednim delom mozga
ponadah se da nije zaboravio kako se vozi. Ranije sam zapazila da, iako jeste zaboravio
svoju prošlost, savremene veštine su mu izgleda bile netaknute.
Pokušavala sam da ne razmišljam o sirotoj povređenoj devojci ispred mene. Vukovi su
kružili oko nas cvileći A onda je onaj veliki crni podigao glavu ka mračnom nebu, pa je
ponovo urliknuo. To je bio znak za sve ostale, koji učiniše isto. Bacila sam pogled iza sebe
da proverim da li se Din drži podalje od njih, pošto je bio pridošlica. Nisam znala koliko
ljudske prirode ta dvojaka bića zadrže nakon preobražaja, a nisam želela da mu se bilo šta
desi. Ali on je sedeo na malom tremu, držeći se podalje od njih, očiju uperenih pravo u
mene.
Ja sam bila jedino stvorenje sa šakama i prstima na licu mesta, te najednom shvatih
da time na mene pada velika odgovornost.
Šta prvo moram da proverim? Disanje. Da, diše! Napipala sam joj i puls. Nisam
bolničarka, ali mi se učinilo da joj puls nije pravilan, što me zapravo i nije začudilo. Koža
joj je bila vrela, možda zbog vraćanja u ljudski oblik. Oko nje nije bilo mnogo sveže krvi,
pa sam se ponadala da joj nijedna od većih arterija nije bila pokidana.

~ 90 ~
 Podvukla sam ruku pod devojčinu glavu, veoma oprezno, te joj opipah prašnjavu crnu
kosu ne bih li proverila da li joj je glava negde povređena. Nije bila.
Negde u toku tog pregleda, ponovo sam počela da se tresem. Ozlede su joj bile zaista
zastrašujuće. Svaki deo nje koji sam mogla da vidim bio je izudaran, modar i slomljen.
Otvorila je oči i zadrhtala. Ćebad - moramo da je utoplimo. Osvrnuh se oko sebe. Svi su
vukovi i dalje bili vukovi.
„Bilo bi odlično ako bi neki od vas mogli da se vrate u ljudski oblik”, rekoh im.
„Moram da je odvezem kolima do bolnice, a potrebna su joj ćebad iz kuće.”
Jedan od vukova, neki srebrnkastosivi, zakotrljao se po zemlji, te videh da se radilo o
muškom vuku, a onda ponovo začuh onaj krckavi zvuk. Dok se tako koprcao, njegovo je
telo obavila neka izmaglica, a čim se razišla, ugledala sam pukovnika Flada sklupčanog
na zemlji umesto vuka. On je, naravno, takođe bio go, ali sam se nekako uzdigla iznad
prirodne postiđenosti. Bar minut ili dva morao je da ostane u ležećem položaju, a bilo je
sasvim očigledno da mu je teško da se pridigne.
Dopuzao je do povređene devojke. „Marija Star”, reče joj promuklo. Sagnuo se da je
onjuši, što je u ljudskom obliku delovalo veoma uvrnuto. Uznemireno je zacvileo.
Okrenuo je glavu ka meni, pa reče: „Gde?” Shvatila sam da misli na ćebad.
„Idite u kuću, gore uz stepenice. Na vrhu stepeništa nalazi se spavaća soba. U
podnožju kreveta nalazi se sanduk s ćebadima.
Donesite dva.”
Nekako se podigao na noge, očito se mučeći zbog gubitka orijentacije nakon tako
brzog preobražaja, pa se dao ka kući. Devojka, Marija Star, ispratila ga je pogledom.
„Možeš li da govoriš?”, upitah je. „Da”, reče, ali gotovo nečujno. „Gde te najviše boli?”
„Mislim da su mi slomljeni kukovi i noge”, reče mi. „Udarila su me kola.”
„Odbacila su te u vazduh?”
„Da.”
„Ali nisu te pregazila točkovima?” Zadrhtala je. ,Ne, sam udar me je povredio.” „Kako
se prezivaš? Marija Star?”, morala sam da saznam jer će pitati u bolnici. A ona tada
možda više neće biti u svesnom stanju. „Kuper”, prošaputala je.
Tada sam već začula i neki automobil s Bilovog prilaza.
Krećući se sada već mnogo laganije, pukovnik je izjurio iz kuće s ćebadima, te se svi
vukovi, zajedno s tim jednim ljudskom bićem, poređaše oko mene i povređene članice svog
čopora. Njima je automobil očito predstavljao pretnju, dok se ne uvere u suprotno.
Pukovnik me je zadivio. Morate imati podosta samouverenosti da biste se neprijatelju
suprotstavili potpuno goli.
Ali pridošlica je zapravo bio Erik u mojim starim kolima. Zaustavio se pored Marije
Star i mene prilično naglo uz škripu kočnica. Vukovi odmah krenuše da kruže oko njega,
ne skidajući svoje užarene žute oči s vozačevih vrata. Oči Kalvina Norisa delovale su dosta
drugačije od ostalih, te se ovlaš zapitah zbog čega je tako.
„To su moja kola, sve je u redu”, rekoh kada je jedan od vukodlaka počeo da reži.
Nekoliko se očiju zamišljeno okrenulo i ka meni. Da li sam im izgledala sumnjivo ili samo
ukusno?
Dok sam umotavala Mariju Star u ćebad, zapitala sam se koji li je od vukova bio
Alsid. Posumnjala sam da je sigurno to bio onaj najveći i najtamniji, koji se baš u tom
trenu okrenuo ka meni. Da, da, to je Alsid. To je onaj vuk koga sam videla pre nekoliko
nedelja u Klubu mrtvih, kada mi je Alsid bio pratilac, u večeri koja se katastrofalno
završila - i za mene i za nekoliko drugih osoba.
Pokušala sam da mu se osmehnem, ali mi je lice bilo ukočeno od hladnoće i
zaprepašćerja.

~ 91 ~
 Erik je iskočio s vozačevog sedišta, ostavivši motor uključen. Otvorio je zadnja vrata.
„Staviću je unutra”, doviknuo je, ali vukovi odmah počeše da laju na njega. Nisu želeli da
im sestru iz čopora dira neki vampir, nisu želeli da se Erik približava Mariji Star.
Pukovnik Flad reče: „Ja ću je preneti.” Erik se zagledao u starijeg čoveka niže građe,
te je podozrivo podigao obrvu, ali je ipak bio dovoljno priseban da se pomakne u stranu.
Obavila sam devojku ćebadima najbolje što sam mogla a da je ne mrdam previše, ali je
pukovnik znao da će je podizanje još strašnije zaboleti. Pokolebao se u poslednjem
trenutku.
„Možda bi bilo bolje da pozoveš hitnu pomoć”, promrmljao je.
„I kako bismo ovo objasnili?”, upitah ga. „Gomilu vukova, golog muškarca i nju pored
nečije kuće čiji vlasnik nije tu? Ne bih rekla!”
„U pravu ste”, klimnuo je prihvativši neizbežno. Ne ispustivši ni daha, ustao je sa
zamotanom devojkom u rukama, te je otišao do automobila. Erik je otrčao s druge strane
da otvori i druga vrata, pa je posegnuo unutra da mu pomogne da je nameste na zadnje
sedište. Pukovnik mu je to dopustio. Devojka je jednom vrisnula, te se uvukoh za volan
što sam brže mogla. Erik se uvukao na suvozačevo mesto, te mu rekoh: „Ti ne ideš.”
„Zbog čega?”, zazvučao je i iznenađeno i uvređeno.
„Moraću dvostruko da im objašnjavam ako pored sebe budem imala i nekog vampira!”
Većini ljudi trebalo je nekoliko minuta da shvate da je Erik zapravo mrtav, ali bi im na
kraju uvek sinulo. Erik se onako tvrdoglav nije ni makao. „A i svi su ti videli lice na onim
prokletim plakatima”, rekoh mu pomučivši se da mi glas ostane razuman, ali ipak i
uzbunjen. „Ja ti živim među prilično dobrim ljudima, ali nema ni jedne jedine osobe u
ovom okrugu kojoj toliki novac ne bi dobro došao.”
Izašao je napolje, ne baš oduševljen, te mu doviknuh: „Pogasi svetla i zaključaj kuću,
važi?”
„Dođite u kafanu kada čujete šta će biti s Marijom Star!”, doviknuo mi je pukovnik
Flad. „Moramo do groblja po naša kola i odeću .” Time mi je bar pojasnio ono što sam
nakratko ugledala dok smo dolazili ovamo.
Dok sam polagano napuštala prilazni puteljak, vukovi su posmatrali moj odlazak, a
Alsid je stajao izdvojen od ostalih okrećući svoje crno čupavo lice kako bi ispratio moje
kretanje. Zapitah se kakve li mu se vučje misli motaju po glavi.
Najbliža bolnica nije bila u Bon Tempsu, koji je premalen da bi je imao (srećni smo što
uopšte imamo i Volmart), već u obližnjem
Klarisu, okružnom sedištu Na svu sreću, nalazi se na rubu grada i to sa strane na
kojoj se nalazi i Bon Temps. Imala sam utisak da je vožnja do Renardske okružne bolnice
trajala godinama, ali mi je zapravo bilo potrebno dvadeset minuta da stignem dotle. Moja
je putnica stenjala prvih desetak minuta, a onda se zloslutno utišala. Razgovarala sam s
njom, moleći je da priča sa mnom, pitala sam je koliko ima godina, pa sam čak i radio
uključila u pokušaju da pobudim neku reakciju kod Marje Star.
Nisam htela da trošim vreme na zaustavljanje kako bih je proveravala, jer ionako ne
bih znala šta da uradim, pa sam naprosto jurila kolima kao ispaljeni metak. Dok nisam
stigla do ulaza za hitne slučajeve i dozvala dve bolničarke koje su stajale napolju i pušile,
bila sam uverena da je sirota devojka već umrla.
Ali izgleda da nije, bar sudeći po osoblju koje se sjatilo oko nje u narednih nekoliko
minuta. Naša je okružna bolnica veoma mala, i nema sve uslove koje nude gradske
bolnice. Smatrali smo se srećnima što uopšte i imamo bolnicu. Te noći, naše bolničko
osoblje spasio je život jednom ženskom vukodlaku.
Doktorica, neka mršava žena s prosedom čupavom kosom i ogromnim naočarima s
crnim okvirima, postavila mi je nekoliko direktnih pitanja na koja nisam imala odgovor,
mada sam na putu do bolnice pokušavala da osmislim bar neku osnovnu priču. Otkrivši

~ 92 ~
da nemam pojma, lekarka mi je dala do znanja da treba da joj se sklonim s puta i da
prepustim njenom osoblju da obavi svoj posao. Stoga sam sela na stolicu u hodniku da
sačekam i da usput još malo doteram priču.
Tu nikako nisam mogla da budem od koristi, a jarko neonsko svetlo i svetlucavi
linoleum stvarali su grubu, neprijatnu atmosferu. Pokušala sam da čitam neki časopis, ali
sam ga posle nekoliko minuta bacila na sto. Po sedmi ili osmi put palo mi je na pamet da
pobegnem. Ali za recepcijom je stajala neka žena budno me motreći. Nakon još nekoliko
minuta, rešila sam da odem do ženskog toaleta kako bih sprala krv s ruku. Dok sam bila
tamo, pokušala sam da očistim kaput vlažnim papirnim ubrusima, ali je to bio zaludan
posao.
Kada sam izašla iz ženskog toaleta, videh da me čekaju dva policajca. Obojica su bili
krupni muškarci. Šuškali su i svojim jaknama od vatirane sintetike i kožnim kaiševima i
opremom. Nisam mogla da zamislim da takvi mogu do bilo koga da se došunjaju.
Viši čovek bio je istovremeno i stariji. Čelično siva kosa bila mu je ošišana do glave.
Lice mu je bilo izbrazdano s nekoliko dubokih bora nalik brazgotinama. Trbuh mu je visio
preko kaiša. Partner mu je bio mlađi čovek, možda oko tridesete, sa svetlosmeđom kosom,
svetlosmeđim očima i svetlosmeđom kožom - neki neobično jednobojni tip. Na brzaka, ali
ipak temeljno, skenirala sam ih svim svojim čulima.
Bilo mi je jasno da su obojica očekivali da će otkriti kako sam bila umešana u
ozleđivanje te devojke koju sam unela u bolnicu, ili da bar znam mnogo više nego što sam
bila spremna da otkrijem.
Donekle su, naravno, bili u pravu.
„Gospođica Stakhaus? Vi ste doveli mladu ženu koja je trenutno kod doktorice
Skiner?”, reče mi mlađi muškarac blagim tonom. „Jesam, Mariju Star Kuper”, rekoh.
„Ispričajte nam kako je došlo do toga?”, reče stariji policajac.
To je zasigurno bilo naređenje, mada mu je ton bio umeren. Nijedan od njih nije znao
ni mene, niti išta o meni, koliko sam mogla da im načujem u glavama. Odlično.
Duboko sam udahnula, te se bacih u lažljive vode. „Vozila sam se kući s posla”,
rekoh. „Radim u Merloovoj kafani, ako ste čuli za nju?”
Obojica klimnuše. Policija, naravno, zna sve kafane u našem okrugu.
„Ugledala sam neko telo kako leži pored puta, na šljunkovitom nasipu”, rekoh
oprezno, unapred razmišljajući o svemu kako ne bih rekla nešto što kasnije ne mogu da
povučem. „Zato sam se i zaustavila. Nije bilo nikoga na vidiku. Kada sam ustanovila da je
još uvek živa, znala sam da moram da joj pomognem. Trebalo mi je dosta vremena da je
sama unesem u kola.” Pokušavala sam da pokrijem vreme koje je prošlo otkad sam
napustila posao, a i šljunak s Bilovog prilaza koji joj je sigurno završio na koži. Nisam
znala koliko bi brižljivo trebalo da sastavim priču, ali pretpostavljam da je uvek bolje više
nego manje detalja.
„Da li ste zapazili tragove kočenja na putu?”, onaj svetlosmeđi policajac nije mogao da
izdrži dugo bez postavljanja pitanja.
„Ne, nisam. Ali možda ih ima. Naprosto sam bila... nakon što sam je ugledala, nisam
ni o čemu drugom razmišljala.”
„I?” podstakao me je stariji čovek.
„Videla sam da je gadno povređena, pa sam je dovezla ovamo najbrže što sam mogla”,
slegnula sam ramenima. Kraj priče. „Nije vam palo na pamet da pozovete hitnu pomoć?
„Nemam mobilni telefon.”
„Gospođice, žena koja se vraća kući s posla toliko kasno i to sama, morala bi da ima
mobilni telefon.”
Zinuh da mu kažem da ću rado prihvatiti jedan telefon ako mi on plati račun, ali se
nekako obuzdah. Da, bilo bi zaista zgodno imati mobilni telefon, ali ja sam jedva i fiksni

~ 93 ~
uspevala da platim. Jedini luksuz bila mi je kablovska televizija, ali sam to sebi pravdala
činjenicom da mi je to bio jedini trošak na zabavu i opuštanje. „Slažem se”, rekoh kratko.
,A koje je vaše puno ime?”, reče onaj mlađi. Podigla sam oči, te nam se pogledi
ukrstiše.
„Suki Stakhaus”, rekoh mu. Mislio je da delujem stidljivo i slatko.
„Vi ste sestra onog nestalog čoveka?”, sedokosi se muškarac nagnuo, te mi se
zagledao u lice.
„Jesam, gospodine”, opet sam se zagledala u svoja stopala.
„Vas baš prati maler, gospođice Stakhaus.”
„Meni pričate”, rekoh drhtavim, iskrenim, glasom.
„Da li ste ovu ženu, koju ste doneli ovamo, videli ikada ranije?”, starji policajac nešto
je zapisivao u noteščić koji je izvadio iz jednog džepa. Preživao se Kerlju, sudeći po znački
na džepu.
Odmahnula sam glavom.
„Mislite li da je možda vaš brat poznaje?”
Podigla sam pogled prepadnuta. Ponovo se zagledah u oči onom smeđem čoveku.
Zvao se Stens. „Otkud bih ja to kog vraga znala?”, zapitala sam. Već naredne sekunde
znala sam da je samo hteo da ga ponovo pogledam. Nije znao šta da misli o meni.
Jednobojni Stens mislio je da sam lepuškasta, a meni se činio kao fini samarićanin. S
druge strane, moj posao nije bio posao kojim se fine obrazovane devojke često bave, a brat
mi je bio poznat kao kavgadžija, mada ga je većina policajaca zapravo volela. „Kako je
devojka?”, upitah ih.
Obojica baciše pogled ka vratima iza kojih su tekli napori za spasavanje života te
mlade žene. „Još je živa”, reče Stens.
„Sirotica”, rekoh. Suze mi kanuše niz obraze, te počeh da čeprkam po džepovima u
potrazi za maramicom.
„Da li vam je bilo šta rekla, gospođice Stakhaus?”
Morala sam malo da razmislim. „Jeste”, rekoh im, „jeste.” Tu sam bar bila sigurna i sa
istinom.
Oboje se najednom ozariše.
„Rekla mi je kako se zove. I rekla mi je da su joj noge najviše povređene, kada sam je
pitala”, rekoh. „A rekla mi je i da su je kola udarila, ali da je nisu pregazila.”
Dva se muškarca zagledaše jedan u drugog.
„Da li vam je opisala automobil?”, upita me Stens.
Bila sam na strahovitom iskušenju da opišem veštičji automobil. Ali nisam imala
poverenja u pakosno ushićenje koje se najednom pojavilo u meni pred tom zamisli. A već
narednog trenutka bilo mi je drago što sam tako uradila, shvativši da bi kao dokazni
materijal na njihovim kolima pronašli vučje krzno. Pametan potez, Sukice.
„Nije”, rekoh trudeći se da izgledam kao neko ko čeprka po sećanju. „Posle toga nije
mnogo pričala, već je samo stenjala. Bilo je užasno.” A i navlake na mom zadnjem sedištu
sada su verovatno bile uništene. Odmah sam zažalila zbog tako neke sebične pomisli.
„A niste videli nijedna druga kola, kamionete ili bilo koja druga vozila na putu od
kafane do vaše kuće, ili kada ste se vraćali nazad u grad?”
To je već bilo donekle drugačije pitanje. „Na mom putu nisam”, rekoh oklevajući
„Verovatno sam videla nekoliko automobila kada sam se približila Bon Tempsu i kada
sam prošla kroz grad. A videla sam, naravno, i druge na putu između Bon Tempsa i
Klarisa. Ali se nijednog nešto posebno ne sećam.”
„Da li biste nas mogli odvesti do mesta s kog ste je pokupili? Do tačnog mesta?”

~ 94 ~
 „Sumnjam. Nije bilo ničega pored nje”, rekoh. Sve sam više gubila na prisebnosti „Nije
bilo drveća, nekog drugog puta, saobraćajnog znaka. Možda sutra? Po suncu?”
Stens me potapša po ramenu. „Znam da ste potreseni, gospođice”, reče mi utešno.
„Uradili ste sve što ste mogli za ovu devojku. Sada moramo da prepustimo posao lekarima
i Gospodu.
Najiskrenije mu klimnuh, jer sam se u potpunosti slagala s tim. Stariji Kerlju i dalje
me je posmatrao donekle podozrivo, ali mi je i on, reda radi, zahvalio, te izađoše iz bolnice
pravo u noć. Malko sam se odmakla, mada sam i dalje gledala napolje na parking.
Nekoliko sekundi kasnije stigli su do mojih kola pa su uperili svoje velike baterijske lampe
kroz prozore, proveravajući unutrašnjost. Kola su mi iznutra uvek bila blistavo čista, pa
neće videti ništa sem krvave mrlje na zadnjem sedištu Primetila sam da su proverili i
prednju rešetku, ali im to nimalo nisam zamerila.
Nekoliko su puta proverili sve na mom automobilu, te konačno stadoše pod jednu
banderu, da pribeleže nešto u svoje zapisnike.
Nedugo nakon toga, lekarka je izašla da me pronađe. Spustila je masku i protrljala
zadnji deo vrata svojom dugom, mršavom šakom. „Gospođica Kuper je bolje. U stabilnom
je stanju”, reče mi.
Klimnula sam joj, te od silnog olakšanja zažmurih na tren. „Hvala vam”, rekoh
promuklim glasom.
„Prebacićemo je do bolnice Sumpert u Šrivportu. Helikopter bi trebalo da sleti svakog
trena.”
Trepnula sam očima, pokušavajući da dokučim da li je to bila dobra ili loša vest. Ali
bez obzira na moje mišljenje, ta preobraziteljka mora da ode u najbolju i najbližu bolnicu.
Kada bude u stanju da govori, nešto će im morati reći. Kako da se osiguram da će se
njena priča poklopiti s mojom?
„Da li je pri svesti?”, upitah.
„Jeste, ali jedva”, reče doktorka gotovo ljutito, kao da su takve povrede bile uvreda i
za nju lično. „Možete nakratko da popričate s njom, ali ne mogu vam garantovati da će se
bilo čega setiti ili da će vas razumeti. Moram da odem da popričam s policajcima.” Dva
pozornika baš su krenula nazad u bolnicu, što videh kroz prozor.
„Hvala vam”, rekla sam, te skrenuh nalevo gde mi je pokazala. Otvorila sam vrata
jarko osvetljene sobe u kojoj su dotad radili na toj devojci.
Bila je u neredu. Unutra su još uvek bile dve sestrice koje su nešto međusobno
ćaskale usput pakujući neiskorišćene zavoje i špriceve. Neki muškarac s kantom i četkom
za brisanje podova stajao je u ćošku čekajući. On će verovatno počistiti sobu čim
preobraziteljku, to jest devojku, odguraju do helikoptera. Otišla sam do uzanog kreveta, te
je uhvatih za ruku.
Sagnula samjoj se do lica.
„Marija Star, prepoznaješ moj glas?”, upitah je tiho. Lice joj je bilo nateklo od udarca
u zemlju, prekriveno ogrebotinama i poderotinama. To su joj bile najmanje ozlede, ali su
mi i one delovale veoma bolno.
„Da”, reče u po daha.
„Ja sam te pronašla pokraj puta”, rekoh. „Kada sam krenula kući, južno od Bon
Tempsa. Ležala si pokraj seoskog puta.” „Razumem”, promrmljala je.
„Pretpostavljam”, nastavih obazrivo, „da te je neko izbacio iz automobila, i da te je
neko onda lupio kolima. Ali znaš već kako to ide nakon takvog šoka, ljudi se ponekad ne
mogu ničega setiti.” Jedna od sestrica radoznalo se okrenula ka meni. Načula je poslednji
deo moje rečenice. „Ne brini, ako se ničega ne budeš sećala.”
„Pokušaču”, reče mi dvosmisleno, i dalje negde izgubljena i omamljena.

~ 95 ~
 Tu više ništa nisam mogla da uradim, a mnogo sam toga mogla da pogoršam, pa joj
prošaputah „zdravo”, zahvalih sestricama i izađoh do svojih kola. Zahvaljujući onoj ćebadi
(koje ću, pretpostavljam, morati da zamenim Bilu), moje zadnje sedište i nije bilo baš
mnogo umrljano.
Bilo mi je drago što sam bar oko toga mogla da budem zadovoljna.
Nešto se zapitah u vezi s tom ćebadi. Da li ih je policija uzela? Da li će mi ih poslati
ovi iz bolnice? Ili su bačena u đubre? Slegnula sam ramenima. Nije bilo smisla brinuti o
dva parčeta tkanine, kada mi je spisak briga ionako već bio popunjen. Pod jedan, nije mi
se dopadalo što su vukodlaci rešili da se okupe Kod Merloa. Time su Sema previše uvukli
u svoja vukodlačka posla. A on je, na kraju krajeva, bio preobrazitelj, a preobrazitelj i nisu
toliko povezani s natprirodnim svetom. Oni su više u fazonu - „svaki preobrazitelj za
sebe”, dok su vukodlaci uvek bili organizovani. A sad će Merloovu kafanu iskoristiti za
svoje sastančenje nakon radnog vremena.
A tu je i Erik. O gospode, Erik će me sigurno čekati kod kuće.
Najednom se zapitah koliko li je sati u Peruu. Bil se sigurno mnogo više zabavlja od
mene. Imala sam utisak da sam se iscrpela još za Novu godinu, i da se posle toga nikako
nisam oporavila. Nikada se nisam osećala toliko iznureno.
Prošla sam raskrsnicu na kojoj sam skrenula levo, krenuvši putem koji prolazi pokraj
Merloa. Farovi su mi na mahove osvetljavali drveće i žbunje. Pa, bar nema više vampira
koji trčkaraju pokraj puta...
„Probudi se”, reče žena na sedištu pokraj mene. „Šta?”, kapci mi se naglo otvoriše.
Automobil mi se naglo okrenuo na drumu. „Umalo si zaspala.”
U tom me trenutku ne bi iznenadilo ni da mi se na putu preprečio nasukani kit.
„A ko si sad pa ti?”, upitah je kada sam se nekako pribrala. „Klodin.”
Bilo je teško prepoznati je samo pri svetlu upravljačke table, ali mi se zaista učinilo da
je to bila ona visoka, prekrasna žena koja je bila Kod Merloa za Novu godinu i koja je
prethodnog jutra bila s Tarom. „Kako si mi dospela u kola? Zbog čega si tu?”
„Tu sam zato što se u ovom kraju u poslednjih nedelju ili dve dana pojavila neobična
količina natprirodnih dešavanja. A ja sam tu negde između.”
„Između čega?”
„Između dva sveta. Ili, tačnije rečeno, između tri sveta.”
Život nekada stavi pred vas mnogo više nego što možete da prihvatite. I onda naprosto
morate to da prihvatite.
„Znači, ti si kao neki anđeo? Zato si se i pojavila da me probudiš kada sam zamalo
zaspala za volanom?”
„Ne, nisam još dotle dogurala. Previše si umorna da bi sve shvatila. Moraš da
zanemariš svu mitologiju i da me prihvatiš ovakvu kakva jesam.”
Osetila sam neki neobični trzaj u grudima.
„Vidi”, pokaza mi Klodin, „onaj muškarac ti maše.”
I gle čuda, na Merloovom parkingu stajao je vampir izigravajući semafor. Radilo se o
Čou.
„O divota”, rekoh najgunđavijim glasom koji sam uspela da iznedrim iz sebe. „Pa,
nadam se da nemaš ništa protiv da se zaustavimo. Moram da svratim unutra.”
„Ma, kakvi, ne bih to nikada propustila.”
Čo mi je mahnuo da skrenem iza kafane, te se zapanjih čim sam ugledala službeni
parking pretrpan automobilima koji se s puta uopšte nisu videli.
„O čoveče!”, reče Klodin. „Neka žurkica!” Izašla je iz kola kao da ne može da se strpi
od silnog ushićenja, a ja sam imala tu čast da vidim Čoa potpuno zabezeknutog kada je

~ 96 ~
osmotrio onih njenih stotinu i osamdeset centimetara. A vampire je, inače, vrlo teško
iznenaditi.
„Hajdemo unutra”, reče Klodin razdragano, uhvativši me za ruku.

~ 97 ~
 9

Svi natprirodnjaci koje sam ikada upoznala našli su se Kod Merloa. Ili se možda samo
meni tako činilo pošto sam bila mrtva umorna i samo sam želela da ostanem sama.
Vukodlački čopor bio je tamo, svi u ljudskom obliku i svi, manje-više, obučeni, na moje
olakšanje.
Alsid je bio u kaki pantalonama i otkopčanoj zeleno-plavoj kariranoj košulji. Bilo je
teško poverovati da je umeo da trči na sve četiri. Vukodlaci su pili kafu ili gazirane sokove,
a Erik (koji je izgledao zdravo i zadovoljno), pijuckao je pravu krv. Pam je sedela na
barskoj stolici u pepeljastozelenoj trenerci, koja je na njoj izgledala ulickano, ali i seksi.
Imala je i mašnu u kosi i šljokičaste patike na nogama. Sa sobom je povela i Džeralda,
vampira kojeg sam jednom ili dva puta srela u ZuBaru. Džerald je izgledao kao da ima
tridesetak godina, ali sam ga jednom čula kada je doba prohibicije spominjao kao nešto
što je lično proživeo. Ono malo što sam znala o Džeraldu nije me nagnalo da se zbližim s
njim.
Čak i u takvom društvu moj ulazak s Klodin izazvao je pravu senzaciju. Pri boljem
osvetljenju unutar kafane videla sam da je Klodinino strateški zaobljeno telo bilo
spakovano u haljinicu od narandžaste trikotaže, a dugačke noge završavale su joj se
najdužim mogućim štiklama. Izgledala je kao zamamna droca u najvećoj dostupnoj
veličini.
Ne, ne, nema šanse da je anđeo, bar ne onako kako sam ja zamišljala anđele.
Gledajući u Klodin i Pam, zaključila sam da je krajnje nepravedno što izgledaju toliko
čisto i privlačno. Samo mi je još falilo da se osećam i neprivlačno, onako iscrpljena,
preplašena i zbunjena! Zar bi neka devojka poželela da ušeta u neku prostoriju rame uz
rame s predivnom ženom kojoj je natpis „rado bih se pojebala” istetoviran na čelu? Da
nisam ugledala Sema, kojeg sam ja lično uvukla u čitavu ovu zavrzlamu, jednostavno bih
se okrenula i izašla pravo napolje.
„Klodin”, reče pukovnik Flad. „Šta te to dovodi ovamo?”
I Pam i Džerald upiljeno su zurili u ženu u narandžastom, kao da su očekivali da u
bilo kom trenutku skine odeću sa sebe.
„Moja drugarica”, reče Klodin naklonivši glavu prema meni, „zaspala je za volanom.
Kako to da je niko od vas ne čuva i ne pazi?” Pukovnik, dostojanstven u civilu isto onoliko
koliko je bio i ranije nag, izgleda da se malo prepao, kao da uopšte nije ni znao da bi
trebalo da me zaštiti. „Ah”, reče, „Uh...”
„Trebalo je da pošaljete nekog s njom do bolnice”, reče Klodin zamahujući slapovima
svoje crne kose.
Ja sam se ponudio da pođem s njom”, reče Erik prkosno. „Rekla je da bi bilo previše
sumnjivo ako uđe u bolnicu s vampirom.”
„Pa, dobro jutro, visoki plavi mrtvače”, reče mu Klodin. Odmerila je Erika od glave do
pete, diveći se onome što je videla.
„A ti si i inače navikao da radiš kako ti neka ljudska žena kaže?”
Pa, baš ti hvala, Klodin, rekoh joj u sebi. Trebalo je da pripazim na Erika, a on sad ni
vrata ne bi zatvorio da mu naredim. Džerald je i dalje buljio u nju na onaj zapanjeni
način. Zapitah se da li bi iko primetio ako se ispružim na jednom od stolova i malko
odspavam.
Najednom, isto kao što se desilo i s Pam i Dzeraldom, Erikov se pogled izoštrio i
usmerio ka Klodin. Imala sam dovoljno vremena da pomislim kako je sve to bilo kao da

~ 98 ~
posmatram mačke koje su najednom ugledale nešto što juri po podu, pre nego što su me
nečije velike šake naglo okrenule. Alsid me je zagrlio. Pošto mu košulja nije bila
zakopčana, lice mi se našlo priljubljeno uz njegove tople grudi, što mi se mnogo dopalo.
Njegove kovrdžave crne malje jesu blago mirisale na psa, ali mi je ipak prijalo da me neko
grli i teši. Ma, sva sam se istopila.
„Ko si ti?”, Alsid upita Klodin. Uvo mi je bilo naslonjeno na njegove grudi, pa sam ga
čula i spolja i iznutra, što beše čudan osećaj.
„Ja sam vila Klodin”, reče visoka žena. „Evo, gledaj.”
Morala sam da se okrenem kako bih videla šta radi. Podigla je dugu kosu kako bi
razotkrila uši, koje behu prefinjeno zašiljene.
„Vila”, ponovi Alsid. Zvučao je isto onako zapanjeno kako sam se ja lično osećala.
„Strava”, reče jedan od mlađih vukodlaka, muškarac od nekih devetnaest godina s
bodljikavom frizurom. Izgleda da su ga novi obrti zaintrigirali, pa se osvrnuo ka ostalim
vukodlacima za svojim stolom kao da ih poziva da podele s njim to zadovoljstvo. „Misliš,
stvarno?”
„Bar neko vreme”, reče Klodin. „Pre ili kasnije moraću da odaberem ovaj ili onaj
smer.” To niko nije razumeo, uz mogući izuzetak pukovnika.
„Čoveku prosto ispadne jezik kada te vidi”, reče joj mlađi vukodlak. U skladu s
bodljikavom kosom, nosio je i farmerke i ofucanu majicu s palim anđelom. Bio je bosonog,
iako je Kod Merloa bilo prohladno, pošto je termostat bio isključen preko noći. Na nožnim
prstima imao je prstenje.
„Hvala!”, Klodin mu se osmehnula. Pucnula je prstima i oko nje se pojavila ista ona
magla koja je obavijala i vukodlake prilikom preobražaja. Bila je to magla nabijena
magijom. Čim se vazduh pročistio, Klodin je na sebi imala svetlucavu belu večernju
haljinu.
„Strava”, ponovi mladić opčinjeno. Klodin je uživala u njegovom divljenju. Primetila
sam da je držala određeno odstojanje od vampira.
„Klodin, ako si završila sa šepurenjem, da li bismo mogli da popričamo i o nečemu
drugom?”, pukovnik Flad zazvučao je isto onoliko umorno koliko sam se i ja sama
osećala.
„Naravno”, reče Klodin odgovarajućim, postiđenim tonom. „Samo napred.”
„Prvo ono najvažnije. Gospođice Stakhaus, kako je Marija
Star?”
„Preživela je vožnju do bolnice u Klarisu. Prebaciće je helikopterom do Šrivporta, do
bolnice Sumpert. Možda su već i poleteli Lekarka mi je zazvučala prilično optimistično.”
Vukodlaci se zagledaše jedni u druge, pa je većina izdahnula s olakšanjem. A jedna
žena, od tridesetak godina, čak je pomalo i zaigrala od sreće. Vampiri, koji su dotad već
svi u potpunosti bili usredsređeni na vilu, nisu uopšte odreagovali
„Šta ste kazali lekaru na hitnom prijemu?”, upita me pukovnik Flad. „Moram da
prenesem njenim roditeljima zvaničnu priču.” Marija Star verovatno je bila njihovo prvo
dete, i njihovo jedino vukodlačko dete.
„Rekla sam policiji da sam je pronašla pokraj puta, i da nisam videla tragove kočenja
ili bilo čega sličnog. Rekla sam im da je ležala na šljunku, pa ne moramo da brinemo ako
nigde ne pronađu polegnutu travu... Nadam se da je sve shvatila. Bila je prilično
omamljena kada sam popričala s njom.”
„Tog ste se dobro setili”, reče pukovnik Flad. „Hvala vam, gospođice Stakhaus. Naš
čopor je vaš dužnik.”
Odmahnuh rukom kako bih odbacila bilo kakvo dugovanje. „Kako to da ste se pojavili
kod Bilove kuće tačno na vreme?”

~ 99 ~
 „Emilio i Sid pratili su veštice do njihovog kraja.” Emilio mora da je bio onaj niski,
crnokosi muškarac s ogromnim smeđim očima. Meksikanska zajednica u našem kraju sve
se više širila, a Emilio je očigledno bio njihov član. Onaj dečko s bodljikavom kosom blago
mi je mahnuo, te sam pretpostavila da to beše Sid. „No, čim se spustio mrak, počeli smo
da motrimo zgradu u kojoj su se Halou i njeno sestrinstvo zavukli. A to baš i nije lako: reč
je o pretežno crnačkom kraju.” Dve crne bliznakinje iskeziše se jedna drugoj. Bile su
dovoljno mlade da im sve ovo bude uzbudljivo, isto kao i Sidu. „Kada su Halou i njen brat
pošli za Bon Temps, pratili smo ih našim kolima. Nazvali smo i Sema da ga upozorimo.”
Prekorno sam pogledala u Sema. Nije me upozorio, nije mi čak ni spomenuo da su
vukodlaci krenuli ka nama.
Pukovnik Flad nastavio je dalje: „Sem me je nazvao na mobilni da mi kaže gde misli
da su se zaputili nakon što su napustili kafanu. Zaključio sam da bi izdvojeno mesto, kao
što je Komptonova kuća, bilo dobro mesto da ih sredimo. Uspeli smo da parkiramo
automobile na groblju, da se preobrazimo i da stignemo na vreme. Ali ubrzo su nas
nanjušili.” Pukovnik ošinu Sida ljutitim pogledom. Mladi vukodlak je očito istrčao pred
rudu.
„I tako su i umakli”, rekoh trudeći se da zvučim neutralno. „I sad znaju da smo im za
petama.”
„Da, umakli su. Ubice Adabele Jensi. Predvodnici skupine koja ne samo da pokušava
da preuzme vampirsku teritoriju već i našu.” Pukovnik Flad osmotrio je okupljene
vukodlake ledenim pogledom, a oni se svi pokunjiše pred njime, čak i Alsid. „Veštice će
sada biti na oprezu, pošto znaju da smo krenuli za njima.”
Pošto im je odvukao pažnju od očaravajuće vile Klodin, učinilo mi se da je Pam i
Džeralda pukovnikov govor zaintrigirao. Erik je, kao što mu je bio običaj u poslednje
vreme, delovao zbunjeno, kao da je pukovnik pričao na sanskritu.
„Stounbrukovi su se vratili nazad u Šrivport nakon što su otišli od Bilove kuće?”,
upitala sam.
„Pretpostavljamo da jesu. Morali smo brzo da se preobrazimo, što nije nimalo lako, i
da odjurimo do naših automobila. Nekoliko nas otišlo je u jednom, a nekoliko u drugom
smeru, ali ih nismo nigde spazili.”
„A sad smo tu. Zbog čega?”, Alsidov je glas bio grub.
„Tu smo iz više razloga”, reče predvodnik čopora. „Pod jedan,
hteli smo da saznamo kako je Marija Star. A takođe smo hteli i malo da se oporavimo
pre nego što se odvezemo nazad u Srivport.”
Vukodlaci, koji su izgledali kao da su morali na brzaka da se obuku, zaista jesu
delovali pomalo iznureno. Preobražaj kad nije pun mesec i hitni povratak u dvonogi oblik
odneo je svoj danak.
„A zbog čega ste vi tu?”, upitala sam Pam.
„I mi imamo neke novosti”, rekla mi je. „Očigledno je da imamo iste ciljeve kao i
vukodlaci, bar povodom ovoga”, s mukom je odvojila pogled od Klodin. Ona i Džerald
razmenili su poglede, pa se okrenuše ka Eriku, koji ih je bledo posmatrao. Pam je
uzdahnula, a Džerald je oborio pogled ka svojim čizmama.
„Član našeg gnezda, Klensi, nije se večeras vratio kući”, reče Pam. Nakon te
zapanjujuće izjave, ponovo se usredsredila na vilu. Klodin je izgleda posedovala neku
nadmoćnu privlačnost kada su vampiri u pitanju.
Većina vukodlaka izgledala je kao da misle da je jedan vampir manje zapravo bio
korak u pravom smeru. Međutim, Alsid reče: „Šta mislite da se desilo s njim?”
„Dobili smo poruku”, reče Džerald, kojeg sam retko kada čula da govori naglas.
Posedovao je blagi engleski naglasak. „U poruci je pisalo da veštice imaju nameru da
izvade krv po jednom od naših vampira za svaki dan koji provedu u potrazi za Erikom.”

~ 100 ~
 Svi se pogledi pomeriše na Erika, koji je izgledao zapanjen. „Ali zašto?”, upitao je. „Ne
razumem zbog čega sam im ja toliko dragocen.”
Jedna od vukodlačkih devojaka, visoka plavuša u kasnim dvadesetima, nemo je
odreagovala na to. Zakolutala je očima prema meni, te joj se nasmeših. Ali ma koliko
dobro da je Erik izgledao, i ma kakve zamisli zainteresovana strana može da ima o zabavi
koja se s njim može doživeti u krevetu (a povrh toga, tu je i kontrola koju on ima nad
raznoraznim vampirskim poslovima u Šrivportu), ta bezglava potera za Erikom ipak je
delovala kao nešto preterano. Čak i ako bi Halou imala seks s Erikom, i onda mu iscedia i
popila svu krv - ček, ček, nešto mi je sinulo.
„Koliko se krvi može dobiti od jednog vampira?”, upitala sam Pam.
Zagledala se u mene, iznenađena kao nikada ranije. „Pa, da razmislim”, reče.
Zagledala se uprazno, pomerajući prste. Izgleda da je Pam pokušavala da prebaci brojke u
savremene mere. „Oko jedan i po galon”, reče naposletku.
„A koliko krvi prodaju u onim malim epruvetama?”
„Pa oko...”, opet je morala da sračuna. „Pa, manje od četvrt šolje.” Pogodila je u kom
sam pravcu krenula. „Što bi značilo da Erik sadrži više od devedeset i šest jedinica krvi za
prodaju.” koliko misliš da bi tražili za tu količinu?”
„Pa, na ulici, cena je dostigla 225 dolara za običnu vampirsku krv”, reče Pam očiju
ledenijih od zimskog mraza. „A za Erikovu krv... pošto je izuzetno star... “
„Možda 425 dolara po epruveti.”
„U najmanju ruku.”
„I koliko bi onda Erik vredeo ovako đuture... “ „Preko četrdeset hiljada dolara.”
Cela se masa zagledala u Erika s povećanim zanimanjem - svi osim Pam i Džeralda,
koji su, zajedno s Erikom, nastavili da zure u Klodin. Imala sam utisak da su se za
nekoliko centimetara približili toj vili.
„Pa, je l' vam se čini da bi im to bio dovoljan motiv?”, upitala sam. „Erik ju je šutnuo.
A ona ga želi, želi ga celog i želi i da proda njegovu krv.”
„To je jedan pogolemi motiv”, složila se jedna od vukodlačkih žena, lepuškasta
smeđokosa u poznim četrdesetim.
„A osim toga, Halou vam je i ćaknuta”, reče Klodin veselo.
Učinilo mi se da ta vila nije prestala da se osmehuje još otkad mi se pojavila u
automobilu. „Otkud ti to znaš, Klodin?”, upitah je.
„Bila sam u njenom štabu”, rekla mi je.
Svi smo se nemo zagledali u nju nekoliko dugih trenutaka, mada ne onako zaneseno
kao tri vampira.
„Klodin, nisi valjda prešla kod njih?”, upita je pukovnik Flad, zvučeći pre svega
umorno.
„Džone”, reče Klodin, „sram te bilo! Mislila je da sam jedna od ovdašnjih veštica.”
Možda ja nisam bila jedina koja je smatrala da je to njeno preterano radovanje bilo
pomalo uvrnuto. A činilo se da i većini od petnaestak vukodlaka u kafani nije bilo ugodno
u društvu te vile. „Spasla bi nas mnogo muka da si nam to rekla ranije večeras, Klodin”,
reče pukovnik ledenim tonom.
„Prava-pravcata vila”, reče Džerald. „Dosad sam samo jednu probao.”
„Nije ih lako uhvatiti”, reče Pam zanesenim glasom. Još joj se malo primakla.
Čak je i Erik izgubio onaj svoj zbunjeni i ogorčeni stav, te je zakoračio ka Klodin. Ta
tri vampira izgledala su kao čokoholičari u fabrici čokoladnih bombonjera.
„E, sad”, reče Klodin pomalo napeto. „Svi s očnjacima nek se malo odmaknu!”

~ 101 ~
 Pam mi se na to učinila pomalo posramljeno, pa je pokušala da se opusti. Džerald se
nerado odmakao. Erik je nastavio da se šunja napred.
Nijedan od vampira, a nijedan od vukodlaka, nije se činio spreman da zaustavi Erika.
Potpasala sam se u mislima, spremna da delujem. Klodin me je, na kraju krajeva, ipak
probudila pre nego što sam se slupala kolima.
„Eriče”, rekoh načinivši tri brza koraka te stadoh između Erika i vile. „Saberi se!”
„Šta?”, Erik je obraćao isto onoliko pažnje na mene koliko bi obraćao i na neku
zunzaru koja mu zuji oko glave.
„Ona nije za tebe, Eriče”, rekoh mu, te mu se oči konačno uperiše na moje lice.
„Ćao, sećaš me se?”, spustila sam mu ruku na grudi kako bih ga usporila. „Ne znam
zbog čega si ovako zaslinio, druškane, ali moraš da se zaustaviš.”
„Želim je”, reče Erik prostrelivši me svojim plavookim pogledom.
„Jeste ona predivna”, rekoh, trudeći se da zvučim razborito, mada sam bila pomalo
povređena, „ali nije dostupna. Je li tako, Klodin?”, obratih joj se preko ramena.
„Nisam dostupna vampirima”, reče vila. „Moja je krv previše opojna za vampire.
Uopšte ne želite da znate kakvi biste bili nakon što biste me imali”, čak je i to rekla
veselim tonom.
Dakle, biće da nisam mnogo promašila s onom čokoladnom metaforom. Verovatno
baš zbog ovog nikada ranije nisam naišla na neku vilu: previše sam se družila s
nemrtvima.
A kad vam se takva misao javi u glavi, e, onda znate da ste u nevolji.
„Klodin, mislim da ćemo te zamoliti da malko izađeš napolje”, rekoh joj donekle već
očajna. Erik se gurao ka meni, mada još ne svom silinom (pošto bih u tom slučaju uveliko
bila na leđima), ali već sam morala da odstupim korak unazad. Htela sam da čujem šta
Klodin ima da kaže vukodlacima, ali sam shvatila da mi je razdvajanje vampira od te vile
bio prioritet.
„Kao neki veliki beli minjončić”, uzdahnu Pam, posmatrajući kako Klodin vrcka
dupetom u treperavoj beloj haljini i izlazi kroz vrata u pratnji pukovnika Flada. Erik se
izgleda prenuo čim je Klodin nestala s vidika, te odahnuh s olakšanjem.
„Vampiri izgleda stvarno vole vile, hm?”, rekoh nervozno.
„Još kako”, rekoše svi jednoglasno.
„A znate da mi je spasla život, i da je očigledno spremna da nam pomogne s ovim
našim vešticama”, podsetila sam ih. Svi su se na to nešto nadurili
„Klodin nam je, zapravo, bila od velike pomoći”, reče pukovnik Flad vrativši se unutra
i zvučeći iznenađeno. Vrata su se zalupila za njim.
Erik me je obavio rukom, te osetih kako mu se jedna vrsta gladi menja u drugu.
„Šta je uopšte tražila u tom veštičjem štabu?”, upita Alsid besnije nego što je to prilika
nalagala.
„Znaš kakve su vile. Vole da flertuju s nevoljama i vole da glumataju.” Predvodnik
čopora duboko uzdahnu. „Čak i Klodin, a ona vam je jedna od dobrih. Zasigurno je u
usponu. A evo šta mi je rekla: ta Halou ima skupinu od dvadesetak veštica. Svi su ili
vukodlaci ili krupniji preobrazitelji. I svi koriste vampirsku krv, moguće je i da su
zavisnici.”
„Hoće li nam vikani pomoći u borbi protiv njih?”, zapita sredovečna žena s farbanom
crvenom kosom i nekoliko podvaljaka.
„Nisu se još obavezali”, neki mladić s vojničkom frizurom (zapitala sam se da nije
možda iz vazduhoplovne baze Barksdejl) očito je znao taj deo priče o vikanima. „Po
naređenju vođe našeg čopora nazvao sam, ili na drugi način kontaktirao, sve vikanske
skupine i pojedinačne vikane iz našeg kraja, i oni se svi mnogo trude da se što bolje

~ 102 ~
sakriju od ovih stvorenja. Ali ipak sam uočio naznake nekog okupljanja na koji će većina
njih večeras poći, mada ne znam gde tačno. Mislim da će prvo sve da pretresu među
sobom. Ako bi i oni mogli da osmisle neki napad, bili bi nam od velike pomoći.”
„Dobro si to uradio, Portugale”, reče pukovnik Flad, na šta mi se mladić učinio
počastvovan.
Pošto su nam leđa bila okrenuta ka zidu, Erik se osetio dovoljno slobodnim da mi
spusti ruke na stražnjicu. Nisam se protivila samom osećaju, koji beše veoma ugodan, ali
se jesam protivila odabiru mesta, koje beše isuviše javno.
„Klodin nije ništa rekla za zatočenike koje možda drže tamo?”, upitala sam
odmaknuvši se od Erika.
„Nije, žao mi je gospođice Stakhaus. Nije videla nikoga ko bi odgovarao opisu vašeg
brata, a nije videla ni tog vampira Klensija.”
Nisam baš bila iznenađena, ali jesam bila razočarana. Sem reče: „Žao mi je, Suki. Ako
nije kod Halou, gde bi onda mogao biti?”
„Ali, naravno, to što ga nije videla, ne znači da sigurno nije tamo”, reče pukovnik.
„Sigurni smo da je otela Klensija, a Klodin njega tamo uopšte nije videla.”
„No, da se vratimo na vikane”, predloži onaj crvenokosi ženski vukodlak. „Šta ćemo s
njima?”
„Portugale, sutra ponovo nazovi sve tvoje vikane”, reče pukovnik Flad. „Neka ti
Kalpeperova pomogne.”
Kalpeperova bila je mlada žena s čvrstim, privlačnim licem i ozbiljnom frizurom.
Izgleda da joj je bilo drago što će raditi nešto s Portugalom. I njemu je, izgleda, bilo drago,
ali je pokušao sve da prikrije hitrim odgovorom. „Razumem, gospodine”, reče brže-bolje.
Kalpeperova je mislila da je zbog toga sladak kao med, što joj pročitah pravo iz glave.
Jeste ona bila vukodlak, ali toliko snažno divljenje ne može se prikriti. „A zašto bi trebalo
da ih nazovem?”, upita Portugal posle nekoliko trenutaka.
„Moramo da saznamo kakav im je plan, i da li će ga podeliti s nama”, reče mu
pukovnik Flad. „Ako neće da stanu uz nas, onda bi bar mogli da nam se sklone s puta.”
„Dakle, krećemo u rat?”, to je rekao neki stariji muškarac, koji je izgleda došao u paru
s onom crvenokosom ženom.
„Vampiri su ga otpočeli”, reče crvenokosa.
„To uopšte nje istina”, rekoh ogorčeno.
„Vampirska radodajko”, rekla mi je.
Ljudi su govorili i gore stvari o meni, ali ne tako pravo u lice, i nikada se nije desilo da
neko zapravo i želi da ih čujem kada tako nešto kažu.
Erik je poskočio još pre nego što sam uspela da ustanovim da li me je time povredila
ili razbesnela. On se odmah odlučio za bes stupivši u akciju. Našla se na podu opružena
na leđima, a on je seo preko nje s isukanim očnjacima pre nego što je bilo ko uopšte
stigao da se trgne. Crvenokosa je imala sreće što su Pam i Džerald odreagovali istom
brzinom, mada su morali da udruže snage kako bi Erika odvukli s te vukodlačke
crvenokose. Samo ju je malo raskrvario, ali ona ipak nije prestajala da cvili.
Nekoliko dugačkih trenutaka mislila sam da će se čitava prostorija pretvoriti u
poprište bitke, ali pukovnik Flad tada zaurla: „Mir!” A glas poput njegovog ne smete da ne
poslušate.
„Amanda”, rekao je crvenokosoj ženi, koja je počela da kmeči kao da joj je Erik
otkinuo neki ud, i čiji je saputnik krenuo da joj proverava ozlede na potpuno neopravdan
usplahiren način, „ima da budeš kulturna prema našim saveznicima i ima da zadržiš
svoje prokleto mišljenje za sebe. Tvoje uvredljivo ponašanje poništava prolivenu krv.

~ 103 ~
Nećemo se svetiti, Parnele!” Muški vukodlak je zarezao na pukovnika, ali je na kraju
namrgođeno klimnuo glavom.
„Gospođice Stakhaus, izvinjavam vam se zbog nekulturnog ponašanja mog čopora”,
reče mi pukovnik Flad. Mada sam i dalje bila uznemirena, nekako mu klimnuh. Ali sam
zato primetila kako Alsid prebacuje pogled s mene na Erika, delujući... prilično zgroženo.
Sem je bio dovoljno priseban da ostane ravnodušan.
Leđa su mi se ukočila, te hitro pređoh rukom preko očiju da obrišem suze.
Erik se nekako smirio, ali uz dosta muke. Pam mu je nešto mrmljala na uvo, a
Džerald mu je čvrsto stezao ruku.
A da bi veče ispalo još lepše, stražnja vrata Merloove kafane ponovo se otvoriše kako
bi kroz njih ušla Debi Pelt.
„Napravili ste žurku bez mene?”, zagledala se u čudnovatu skupinu podignutih obrva.
„Ćao, dušo”, rekla je Alsidu, te mu je posesivno spustila šaku niz ruku i ispreplitala prste
s njegovim. Alsidu se na licu pojavio čudni izraz. Kao da je istovremeno bio i srećan i
očajan.
Debi je bila prilično upečatljiva žena, visoka i vitka, s izduženim licem. Imala je crnu
kosu, koja nije bila kovrdžava i razbarušena poput Alsidove. Bila je ošišana u sićušne
asimetrične pramenove, ali joj je kosa bila ravna, pa se njihala pri svakom njenom
pokretu. Bila je to najgluplja frizura kakvu je svet ikada video, mada sam sigurna da ju je
papreno platila. Ali, izgleda da muškarce, iz nekog razloga, njena frizura uopšte nije
zanimala.
Bilo bi krajnje licemerno od mene da sam je pozdravila. Debi i ja smo bile daleko od
pozdravljanja. Pokušala je da me ubije, što beše činjenica koja je i Alsidu bila poznata, ali
je ona izgleda i dalje uspevala da ga drži opčinjenim, iako ju je izbacio iz stana kada je
prvi put čuo šta je uradila. Iako pametan, praktičan i vredan muškarac, izgleda da je imao
jednu veliku slabost, koja je sada stajala pred nama u uzanim farmerkama i tananom
narandžastom džemperu koji je tesno obavijao svaki pedalj njene kože. Sta ona traži tu,
toliko daleko od njenog domaćeg terena?
Osetila sam iznenadni poriv da se okrenem ka Eriku i da mu kažem da je Debi
onomad pokušala da mi oduzme život, čisto da vidim šta će se desiti. Ali nekako sam se
ponovo uzdržala. Mada sve to uzdržavanje jeste bilo krajnje bolno. Prsti mi se saviše,
pretvarajući mi šake u stegnute pesnice.
„Javićemo ti ako se još nešto desi na ovom sastanku”, reče mi Džerald. Trebalo mi je
nekoliko trenutaka da shvatim da me zapravo šalje kući, pošto sam morala da odvedem
Erika odatle dok ponovo ne plane. Po izrazu na njegovom licu, procenila sam da mu ne bi
trebalo mnogo. Oči su mu se pretvorile u plave buktinje, a očnjaci mu behu bar napola
isukani. Našla sam se na strahovitom iskušenju da mu... ne, nisam. Ipak ćemo da odemo.
„Zbogom, kučko”, reče Debi dok sam prolazila kroz vrata. Spazila sam kako se Alsid
okreće ka njoj sa zgađenim izrazom na licu, ali me je Pam ščepala za ruku i progurala
napolje na parking. Džerald je držao Erika, što i nije bila tako loša stvar.
Sva sam kiptela od besa kada su nas dva vampira predala Čou
Čo je strpao Erika na suvozačevo sedište, čime je izgleda mene imenovao za vozača.
Vampir Azijat mi reče: „Nazvaćemo vas kasnije, idite kući”. Došlo mi je da se brecnem na
njega, ali sam bacila pogled na svog putnika, te reših da budem pametna i da odemo
odatle što je brže moguće. Erikova se ratobornost polako već istopila. Delovao mi je
izgubljeno i zbunjeno, sušta suprotnost brzopoteznom osvetniku kakav je bio pre samo
nekoliko minuta.
Bili smo već na pola puta do kuće, kada je Erik konačno progovorio. „Zbog čega
vukodlaci toliko mrze vampire?”, upitao me je.

~ 104 ~
 „Ne znam”, odgovorih mu usporivši pošto su dva jelena pretrčala preko puta. Kada
jednog vidite, uvek morate da sačekate, pošto najčešće sledi i drugi. „Vampiri isto tako
mrze vukodlake i preobrazitelje. Izgleda da se natprirodnjačka zajednica udružuje jedino
kada deluju protiv ljudi, ali van toga, vi se međusobno mnogo kačite, bar koliko sam ja
primetila.” Duboko sam udahnula, porazmislivši kako da sastavim rečenicu. „Nego, Eriče,
cenim što si se umešao kada me je ona Amanda nazvala pogrdnim imenom. Ali i sama
sam navikla da se branim kada procenim da moram. Da sam vampirica, ne bi osećao
potrebu da mlatiš druge u moje ime, zar ne?”
„Ali ti nisi jaka poput vampira, nisi čak ni jaka kao vukodlak”, usprotivio se Erik.
„To ne mogu da poreknem, dušo. Ali meni nikada ne bi palo na pamet da je udarim,
jer bih joj time dala povod da i ona mene udari.”
„Hoćeš reći da sam izazvao tuču bez potrebe?” „Upravo tako.” „Osramotio sam te.”
„Nisi”, rekoh istog trena. A onda se zapitah da li je to uopšte istina. „Nisi”, ponovila
sam mnogo ubeđenije, „nisi me osramotio. Štaviše, godilo mi je što sam ti dovoljno draga
da bi se razbesneo kada se Amanda ponela prema meni kao da sam nešto što joj se
zalepilo za cipelu. Ali ja sam na takvo ophođenje navikla. Mada je Debi sve to podigla na
mnogo viši nivo.”
Novi, promišljeni Erik rešio je da to malo sažvaće u glavi.
„Zbog čega si navikla na tako nešto?”, upitao me je.
To baš i nije bila reakcija koju sam očekivala. Dotad smo već stigli do kuće, pa sam
proverila čistinu oko nje pre nego što sam izašla iz automobila i otključala stražnja vrata.
Kada smo se našli unutra na sigurnom s navučenom rezom, rekoh mu: „Zato što sam
navikla da ljudi imaju loše mišljenje o konobaricama. O neobrazovanim konobaricama. O
neobrazovanim telepatskim konobaricama. Navikla sam da ljudi misle da sam luda ili da
sam malko skrenula. Ne bih sad da zvučim kao Ružno pače, ali činjenica je da nemam
mnogo obožavalaca, i da sam na to navikla.”
„To samo potvrđuje moje loše mišljenje o ljudima”, reče Erik. Svukao mi je kaput s
ramena, zgađeno ga pogledao, pa ga je obesio na naslon jedne stolice koju je potom
gurnuo pod kuhinjski sto. „Predivna si.”
Nikada me niko nije pogledao pravo u oči i rekao mi tako nešto. Morala sam da
pognem glavu. „Pametna si i odana”, nastavio je nezaustavljivo, mada sam odmahnula
rukom kako bi prestao. „Znaš kako da se zabaviš i provedeš.”
„Prekini”, rekla sam mu.
„Nateraj me”, reče mi. „Imaš najlepše grudi koje sam ikada video. Hrabra si.” Stavila
sam mu prste preko usta, a on je izbacio napolje jezik i hitro ih polizao. Opustila sam telo
uz njega, osećajući treperenje sve do stopala. „Odgovorna si i vredna”, nastavio je. Pre
nego što mi kaže da znam lepo da promenim kesu u kanti kada izbacujem đubre, zamenih
prste usnama.
„Eto”, reče nežno posle nekoliko trenutaka, „čak si i kreativna.”
U narednih sat vremena pokazao mi je da i sam ume da bude kreativan.
Bio je to jedini sat u tom izuzetno dugom danu u kom nisam bila obuzeta strahom:
strahom za svog brata, strahom od opake Halou, strahom zbog užasne smrti Adabele
Jensi. Verovatno je bilo još nekoliko stvari zbog kojih sam bila preplašena, ali u tako
dugačkom danu bilo je teško odabrati jednu stvar koja je bila strašnija od neke druge.
Ležeći obavijena Erikovim rukama i pevušeći neku melodiju dok sam mu, onako
dokono, prelazila prstom oko ramena, do srži sam mu bila zahvalna na tom užitku koji mi
je pružio. Prirediti nekom malo sreće nije obaveza.
„Hvala ti”, rekoh mu prislonivši lice uz njegove nepomične grudi.
Stavio mi je prst pod bradu kako bih podigla oči ka njegovima. „Ne”, reče tiho. „Ti si
mene pokupila s puta i odvela me na sigurno. Uvek si spremna da se boriš za mene. Sve

~ 105 ~
je to očigledno. Ne mogu da verujem koliko imam sreće. Kada porazimo tu vešticu,
dovešću te kod mene. Podeliću s tobom sve što imam. Svaki vampir koji mi je pokoran ima
i tebe da poštuje.”
Kao neki srednjovekovni vitez, jel da? Blažen da je i on i njegovo srce, ali ništa se od
toga neće dogoditi. Ja sam bar bila dovoljno pametna i dovoljno realna da se ni na minut
ne prepustim zanosu, mada sve to jeste predivno zvučalo. On je razmišljao kao neki
velmoža s gomilom podanika na raspolaganju, a ne kao nemilosrdni vampirski predvodnik
koji je posedovao turistički bar u Šrivportu.
„Pored tebe sam vrlo srećna”, rekoh mu, što je zasigurno bila istina.

~ 106 ~
 10

Jezerce iza Džejsonove kuće već je bilo pretraženo dok sam se ja probudila narednog
jutra. Alsej Bek pokucao mi je na vrata oko deset, a pošto je pokucao kao pravi policajac,
navukla sam farmerke i duksericu pre nego što ću otići do vrata.
„Nije u jezeru”, reče mi Bek bez bilo kakvog uvoda.
Srozala sam se uz vrata. „O hvala ti, Bože.” Zatvorila sam oči na nekoliko trenutaka
kako bih odala zahvalnost. „Izvolite, uđite.” Alsej Bek zastao je na pragu poput vampira,
osvrćući se oko sebe tiho, ali i oprezno.
„Jeste li za kafu?”, upitah ga učtivo, kada je seo na moj stari kauč.
„Neka, hvala”, reče mi uštogljeno, opušten u mom društvu onoliko koliko sam ja bila
u njegovom. Primetila sam Erikovu majicu kako visi na vratima moje spavaće sobe, ali
nije bila vidljiva s Bekovog mesta. Mnoge žene nose muške majice, te rekoh sebi da ne
treba da paničim zbog nje. Iako sam pokušala da ne osluškujem detektivov um, bilo mi je
jasno da mu je neprijatno što se našao sam u kući neke bele žene, i da je jedva čekao da i
Endi Belflor stigne.
„Izvinite me na minut”, rekoh kako bih predupredila popuštanje pred iskušenjem da
ga pitam zbog čega bi Endi trebalo da stigne kod rosne. Alseja Beka bi to uzdrmalo do
srži. Zgrabila sam majicu krenuvši u sobu, pa samje savila i ugurala u lioku pre nego što
sam oprala zube i umila se. Dok sam se vratila u dnevnu sobu i Endi se bio pojavio.
Džejsonov šef Šaran Henesi takođe je bio s njim. Osetila sam kako mi krv beži iz glave, te
se srozah na otoman nasuprot kauču.
„Šta je bilo?”, rekoh. Nisam više ni reči mogla da izustim.
„Ona krv s mola verovatno je mačija i u njoj se, pored otiska Džejsonove cipele, nalazi
još neki trag”, reče Endi. „Nismo nikome rekli, jer ne želimo da tu šumu ispune kojekakvi
luđaci.” Osetih kako se njišem na nekom nevidljivom vetru Verovatno bih se i nasmejala
da nisam imala telepatski „dar”. Kada je rekao „mačija” nije mislio na sijamke ili persijke,
već na pantera.
Mi pantere ovde nazivamo gorskim lavovima. Doduše, mi tu nemamo nikakvu goru,
ali panteri žive i u nizijama. Koliko ja znam, jedino mesto gde pantere možete naći u
divljini jeste Florida, a i njima se broj smanjio, pa su na rubu istrebljenja. Nikada nije
postojao nikakav čvrst dokaz da su panteri živeli u Luizijani u proteklih pedeset godina, ili
deceniju manje ili više.
Ali je priča, naravno, uvek bilo. U našim šumama i rečicama, možete pronaći čitav
buljuk aligatora, barskih dabrova, oposuma, rakuna, pa čak i pokojeg crnog medveda ili
divlju mačku. A i kojote. Ali nikada nije bilo slika, tragova, ili otisaka koji bi potvrdili
prisustvo pantera... sve dosad.
Oči Endija Belflora behu užarene od žudnje, ali ne za mnom. Bilo koji toplokrvni
muškarac koji je ikada bio u lovu, pa čak i neki kompjuteraš koji samo voli da fotografiše
prirodu, dao bi sve na svetu da vidi pravog divljeg pantera. I pored činjenice da su te
velike grabljivice bile plašljive, trudeći se da izbegavaju ljude, ljudi takvu uslugu nisu
želeli da im učine.
„I šta vi mislite o tome?”, upitah, mada sam vrlo dobro znala šta misle. Ali da bismo
bili na istim osnovama, morala sam da se napravim da ne znam: osećaće se bolje, pa mi
možda nešto odaju.

~ 107 ~
 Šaran je naprosto mislio da je Džejson najverovatnije mrtav. Dva policajca su me
gledala pravo u oči, ali je Šaran, koji me je znao bolje od njih dvojice, sedeo na ivici bakine
stare fotelje, toliko snažno stegnuvši svoje velike crvene šake da su mu zglavci pobeleli
„Možda je Džejson spazio tog pantera kada se te večeri vratio kući”, reče Endi
obazrivo. „Znaš da bi odmah otrčao po pušku, pa bi pokušao da ga ulovi.”
„Oni su ugrožena vrsta”, rekoh. „Misliš da Džejson ne zna da su panteri ugrožena
vrsta?” Oni su, naravno, mislili da je Džejson bio toliko nagao i nepromišljen da ga ne bi
bilo briga za tako nešto.
„Da li ste sigurni da bi mu to bilo prvo na spisku?”, upita me Alsej Bek, pokušavši da
ispadne blag.
„Znači, vi mislite da je Džejson upucao pantera”, rekoh jedva izbacivši te reči iz sebe.
„Moguće je.”
„I šta se onda desilo?”, prekrstila sam ruke preko grudi.
Njih trojica razmeniše poglede. „Možda je Džejson krenuo za panterom u šumu”, reče
Endi. „Možda panter nije bio teško ranjen, pa ga je napao.”
„Vi mislite da bi moj brat krenuo u šumu za ranjenom i opasnom životinjom - i to
noću, sam-samcjat?” Naravno da su baš to mislili.
Tačno sam mogla da ih pročitam. Mislili su da bi to bilo potpuno tipično ponašanje
Džejsona Stakhausa. Ali ono što nisu znali jeste da je (iako je bio nepromišljen i
neobuzdan) Džejsonova omiljena osoba na celom svetu bio Džejson Stakhaus, kojeg ne bi
nikada ugrozio na tako očigledan način.
Endi Belflor donekle je sumnjao u tu teoriju, ali Alsej Bek vala nije nimalo. Mislio je
da je u potpunosti pogodio Džejsonove poteze te večeri. Ono što ta dva policajca nisu
znala, i što ja i nisam mogla da im kažem, jeste da ako Džejson već zaista i jeste ugledao
pantera blizu svoje kuće te večeri, veliki su izgledi da je taj panter zapravo bio čovek koji
menja oblik. Zar nije Klodin rekla da su veštice kod sebe okupile i neke od krupnijih
preobrazitelja? Panter bi bio veoma dragocena životinja na vašoj strani, ako već planirate
nasilnu okupaciju.
„Džej Stens, iz Klerisa, nazvao me je jutros”, reče Endi. Okrenuo je svoje okruglo lice
ka meni, uperivši smeđe oči ka mojima. „Kaže mi da si sinoć pronašla neku devojku
pokraj puta.”
Klimnula sam mu, ne primećujući nikakvu povezanost, previše obuzeta nagađanjima
o panteru da bih pretpostavila šta sledi.
„Ima li ta devojka bilo kakve veze s Džejsonom?”
„Šta?”, bila sam zapanjena. „O čemu vi to pričate?”
„Pronašla si tu devojku, Mariju Star Kuper, pokraj puta. Sve su pretražili, ali nisu
našli nikakve tragove saobraćajne nesreće.”
Slegnula sam ramenima. „Rekla sam im da nisam sigurna da bih mogla da pronađem
tačno mesto, a nisu tražili od mene da pođem s njima u potragu iako sam se ponudila.
Nisam nešto iznenađena što nisu mogli da pronađu dokaze, kad ne znamo tačno mesto.
Pokušala sam da ga upamtim, ali sve se desilo noću, a bila sam i poprilično uplašena.
A možda ju je neko i izbacio tamo gde sam je pronašla.” Ne gledam ja kanal Diskaveri za
džaba.
„A, znate šta smo mi mislili”, zagrme Alsej Bek, „mi smo mislili da je ta devojka bila
još jedna od njegovih odbačenih cura koju je možda skrivao na nekom tajnom mestu? Ali
ste je vi pustili nakon što je Džejson nestao.”
„Hm?”, imala sam utisak da priča na urdu jeziku. Uopšte nisam mogla da izvučem
neki smisao iz rečenog.

~ 108 ~
 „S obzirom na to da je Džejson prošle godine bio uhapšen pod sumnjom da je počinio
ona ubistva, zapitali smo se da možda nema vatre tu gde već ima dima.”
„Znate vi dobro ko je počinio ta ubistva. Taj vam je u zatvoru, osim ako se nije desilo
nešto što ne znam. A pri tome je i sve priznao.”
Šaran me je pogledao, delujući veoma nelagodno. Šef mog brata sav se uzvrpoljio zbog
ovakvog propitivanja. Istina je da je moj brat malko nastran kada je seks u pitanju (mada
mi se čini da nijednoj ženi s kojom je bio nastran to nije smetalo), ali pomisliti da bi držao
seksualnu robinju koje sam ja morala da se rešim nakon što je on negde nestao? Ma
dajte, molim vas!
„Jeste priznao, i još je uvek u zatvoru”, reče Endi. Naravno da jeste, kad je upravo
Endi bio taj kome je priznao. „Ali šta ako mu je Džejson bio saučesnik?”
„Stanite malo, dovraga!”, rekoh. Samo što mi para nije krenula na uši. „Ne može i
jedno i drugo. Ako mi je brat umro negde u šumi nakon jurenja nekog mitskog ranjenog
pantera, kako je mogao da drži, kako se ono zvaše... Mariju Star Kuper, kao zatočenicu?
Mislite da sam i ja bila umešana u navodne krivične radnje mog brata? Mislite da sam je
ja udarila kolima? I da sam je onda ugurala unutra i odvezla je u hitnu pomoć?”
Svi smo sevali pogledima jedni ka drugima nekoliko dugih trenutaka. Ti su se
muškarci frljali oprečnim i opasnim stvarima kao da je bilo reči o šarenim ogrlicama na
nekom vašaru.
A onda se Šaran vinuo s fotelje kao raketa. „Ne može to tako”, proderao se. „Vi ste me
pozvali da dođem ovamo s vama da Suki prenesemo vesti o tom panteru. Niko mi nije
ništa rekao o toj nekoj devojci koju je lupio neki automobil! A ovo ovde vam je jedna dobra
cura”, Šaran pokaza na mene. „I niko ne sme da kaže ništa drugačije! Ne samo da Džejson
Stakhaus nikada nije morao da učini ništa više nego da mahne malim prstom ka nekoj
devojci da bi odmah dotrčala do njega, što znači da nije morao da ih otima i da im radi
kojekakve grozote, nego vi tu još tvrdite da je Suki oslobodila tu Kuperku kada se Džejson
nije vratio kući, i da je onda pokušala da je pregazi. Ja vam na tako nešto mogu poručiti
samo jedno - gonite se do đavola!”
Blažen da je Šaran Henesi, bilo je sve što sam ja imala da poručim.
Alsej i Endi otišli su ubrzo nakon toga, a Šaran i ja smo potom poveli nepovezani
razgovor u kojem je on uglavnom psovao policajce. Kada se izduvao, bacio je pogled na
svoj sat.
„Hajde, Suki. Ti i ja idemo do Džejsonove kuće.”
„Zašto?”, bila sam voljna, ali i zbunjena.
„Okupili smo spasilačku ekipu za potragu, a znam da bi ti htela da kreneš s nama.”
Zablenula sam se u njega otvorenih usta, a Šaran je i dalje nastavio da besni zbog
Alsejevih i Endijevih optužbi. Svom snagom pokušala sam da smislim neki način da
otkažem potragu. Bilo mi je grozno što će svi ti ljudi i žene navući zimsku opremu na sebe
kako bi potom bazali po šipražju, koje je sada ogolelo i potamnelo, i zbog kojeg je bilo vrlo
teško hodati kroz šumu. Ali nije bilo načina da ih zaustavim, pogotovo kada su imali
dobru nameru: a pri tome sam u svakom slučaju morala da im se pridružim.
Ipak su postojali neki mali izgledi da Džejson stvarno jeste tamo negde u šumi. Šaran
mi je kazao da je okupio najviše ljudi što je mogao, a Kevin Prajor je pristao da bude
nezvanični koordinator. Maksin Fortenberi i žene iz crkve izneće kafu i krofne iz mesne
pekare. Zaplakala sam, pošto me je sve to ophrvalo, na šta Šaran još više pocrvene.
Ucveljene žene bile su negde veoma visoko na Šaranovom dugačkom spisku stvari zbog
kojih se osećao nelagodno.
Malko sam mu olakšala, rekavši mu da moram da se spremim. Namestila sam krevet,
umia suze s lica i zategla kosu u konjski rep. Pronašla sam i čupave štitnike za uši, koje
sam koristila možda jednom godišnje, te navukoh svoj stari kaput i ugurah moje

~ 109 ~
baštenske rukavice u džep uz jedno pakovanje papirnih maramica, za slučaj da opet
zaplačem.
Potraga je tog dana izgleda bila najpopularnija aktivnost u Bon Tempsu. Ne samo da
su ljudi u našem gradiću voleli da pomognu već su se i počele širiti glasine o
tajanstvenom otisku neke divlje životinje. Koliko sam mogla da primetim, reč „panter” još
nije postala hit dana, jer da jeste, okupljena masa bila bi još veća. Većina muškaraca
došla je naoružana, mada, da budem iskrena, kod nas je većina muškaraca stalno
naoružana. Lov je kod nas način života, a nalepnice Nacionalnog udruženja ljubitelja
oružja možete videti na skoro svim kolima, i pri tome je sezona lova na jelene kod nas kao
crkveni praznik. Postoje dani kada se ide u lov na jelene s lukom i strelom, pa s puškama
nabijačama, a onda i s običnim puškama (nisam sigurna, ali moguće je da postoji i sezona
lova s kopljem). Kod Džejsonove kuće okupilo se bar pedesetak ljudi, poprilična družina za
tako mali gradić, imajući na umu da je bio radni dan.
Sem je takođe bio tamo. Toliko mi je bilo drago što ga vidim da sam zamalo opet
zaplakala. Sem je bio najbolji šef kojeg sam ikada imala, a takođe i prijatelj, i uvek je bio
tu kada bih upala u neku nevolju. Njegova crvenkastozlatna kosa bila je pokrivena
jarkonarandžastom vunenom kapom, a nosio je i jarkonarandžaste rukavice. U poređenju
s njima, njegova debela smeđa jakna delovala je tmurno, a poput ostalih muškaraca nosio
je i radničke cokule. U šumu nikada ne idete, čak ni zimi, bez zaštićenih članaka. Zmije
sada jesu usporene i trome, ali ipak su tu negde, i ima da vam uzvrate ako ih nagazite.
Prisustvo svih tih ljudi nekako je Džejsonov nestanak načinilo još strašnijim. Ako su
svi ti ljudi smatrali da bi Džejson mogao biti negde u šumi, mrtav ili opasno ozleđen, onda
bi stvarno i moglo biti tako. I pored svih razboritih stvari koje sam rekla sebi, strah me je
sve više i više obuzimao. Na nekoliko sam se minuta potpuno isključila zamišljajući sve
stvari koje su se mogle desiti Džejsonu, i to već po stoti put.
Sem je i dalje stajao pokraj mene kada sam konačno povratila i vid i sluh. Skinuvši
jednu rukavicu, pronašao je moju ruku i stisnuo je. Šaka mu je bila topla i snažna, pa mi
je bilo drago što me drži. Iako je bio preobrazitelj, Sem je znao kako da usmeri misli ka
meni, mada on moje nije mogao da čuje. Da li stvarno veruješ da je tamo negde?, upitao
me je.
Odmahnula sam glavom. Pogledi nam se ukrstiše.
Misliš li da je još uvek živ?
To je već bilo mnogo teže. Na kraju sam samo slegnula ramenima. Bilo mi je drago što
je nastavio da me drži za ruku.
Arlin i Tak iskobeljali su se iz Arlininog automobila, te nam priđoše. Arlinina kosa bila
je jarkocrvena kao i inače, ali mnogo raščupanija nego obično, a našem povremenom
kuvaru bilo je potrebno brijanje. Izgleda da još nisu došli u fazu u kojoj on drži brijač kod
Arlin.
„Jesi li videla Taru?”, upita me Arlin.
„Nisam.”
„Gledaj”, uperila je ruku, najsuptilnje što je mogla, te ugledah Taru u farmerkama i
gumenim čizmama koje su joj dopirale do kolena. U potpunosti je odudarala od slike
pažljivo doterane vlasnice butika, ali ipak jeste nosila preslatku šubaricu od veštačkog
krzna bele i smeđe boje, zbog koje ste naprosto želeli da joj priđete i pomazite je po glavi.
Bundica joj se uklapala sa šubarom, a takođe i rukavice. Ali od struka nadole, Tara jeste
bila spremna za šumu. Džejsonov drug Dego zablenuo se u Taru onim ošamućenim
pogledom sveže zacopanog momka. Holi i Danijela takođe su stigle, a pošto Danijelin
momak nije bio prisutan, čitava je potraga prerasla u neku vrstu neočekivanog
društvenog događanja.
Maksin Fortenberi i još dve žene iz njene crkve spustile su zadnja vrata starog
kamioneta Maksininog muža, te poslagaše nekoliko termosa s kafom, plastične čaše,

~ 110 ~
plastične kašike i kesice šećera. Bar šezdesetak krofni zaparilo je dugačke kutije u kojima
su bile spakovane. Velika plastična kanta za otpatke, već postavljena crnim džakom,
stajala je spremna pokraj kola. Te dame baš znaju kako da organizuju potragu.
Nisam mogla da poverujem da je sve to pripremljeno u svega nekoliko sati. Morala
sam da pustim Semovu ruku kako bih izvadila maramicu iz džepa i obrisala lice. Od Arlin
bih očekivala da se pojavi, ali je prisustvo Holi i Danijele bilo zapanjujuće, a Tarin me je
dolazak još više iznenadio. Ona vam nije bila tip žene za šumske potrage. Kevin Prajor nije
imao mnogo koristi od Džejsona, ali se i on ipak pojavio, sa sve kartom, notesom i
olovkom, uveliko sve osmišljavajući.
Na tren sam uhvatila Holin pogled, pa mi je uputila tužan osmeh, onakav kakav
obično viđate na sahranama.
Kevin je baš u tom trenutku tresnuo nekoliko puta poklopcem plastične kante za
otpatke po vratima kamioneta, a nakon što je usmerio pažnju svih na sebe, otpočeo je da
izdaje uputstava za potragu. Nisam ni znala da Kevin može da bude toliko autoritativan: u
većini prilika bio je u senci svoje dosadne majke Dženin, ili svoje pogoleme partnerke
Kenje. Baš sam pomislila kako Kenju sigurno ne biste zatekli u šumi kako traga za
Džejsonom, kad je najednom ugledah, te sam morala da progutam sopstvene misli.
Komotno obučena, naslonila se na kamionet Fortenberijevih, potpuno bezizražajnog
mrkog lica. Položajem tela nagovestila je da je tu kao Kevinova podrška i da će se pomeriti
ili progovoriti jedino ako njemu negde zapne. Ali moram da priznam da je Kenja i bez reči
umela da deluje preteće. Prosula bi kofu vode na Džejsona ako bi se ovaj zapalio, ali njen
opšti stav prema mom bratu svakako nije bio pozitivan. Došla je samo zato što se Kevin
sam prijavio. Dok je Kevin delio ljude u timove, svojim crnim očima prešla je s njega na
lica učesnika potrage, uključujući tu i moje. Blago mi je klimnula, te i ja učinih isto.
„Svaka petorka mora da ima kod sebe i nekog s puškom”, viknu Kevin. „I to ne bilo
koga, već nekog ko ima iskustvo u lovu.”
Uzbuđenje je doseglo tačku ključanja nakon tog uputstva. Međutim, ja posle toga više
nisam slušala ostatak Kevinovih instrukcija. Još sam uvek bila umorna od prethodnog
dana, koji je zaista bio krajnje ispunjen svim i svačim. A pri tome me je sve vreme, negde
u pozadini, izjedao strah za brata. Probudili su me rano ujutro nakon veoma dugačke
noći, i eto, sada sam stajala na hladnoći ispred kuće u kojoj sam odrasla, čekajući da
otpočne ovaj zaludni poduhvat, odnosno, bar samja očekivala da će biti zaludan. Bila sam
previše ošamućena da bih mogla da procenim situaciju. Neki prohladni vetar poče da
duva po poljani oko kuće, načinivši suze na mojim obrazima nepodnošljivo hladnim.
Sem je obavio ruku oko mene, mada je to ispalo prilično nezgrapno pošto smo bili u
jaknama i kaputima. Imala sam utisak da mogu da osetim njegovu toplinu čak i kroz svu
tu tkaninu.
„Znaš da ga tu nećemo pronaći”, prošaputao mi je.
„Prilično sam sigurna da nećemo”, rekoh, mada nisam zazvučala ubeđeno.
Sem mi reče: „Nanjušiću ga ako je tu negde napolju.” To je baš bilo vrlo praktično od
njega.
Podigla sam pogled ka njemu. Nisam morala mnogo da ga podižem, pošto Sem i nije
nešto naročito visok muškarac. Lice mu je u tom trenutku bilo veoma ozbiljno. Sem se u
svom preobraziteljskom obliku zabavlja mnogo više od ostalih dvojakih bića, ali mi je bilo
jasno da želi da mi umiri strah. Kada je bio u drugom obliku, posedovao je istančani pseći
njuh, a kada je bio u ljudskom obliku, taj njuh je i dalje bio nadmoćniji od njuha običnih
ljudi. Sem će moći da nanjuši sveži leš.
„Ideš u šumu”, rekoh.
„Da. Daću sve od sebe. Ako je tamo, mislim da ću ga osetiti.”
Kevin mi je rekao da je šerif pokušao da pozajmi pse tragače koje je dresirao neki
policajac iz Šrivporta, ali mu je on rekao da su tog dana već zauzeti. Zapitah se da li je to

~ 111 ~
bila istina, ili taj čovek naprosto nije hteo da izlaže svoje pse opasnosti u nekoj šumi s
panterom. Iskreno rečeno, ne mogu da ga krivim. A ja sam, tu pred sobom, ionako imala
bolje rešenje.
„Seme”, rekoh, te mi suze ispuniše oči. Pokušala sam da mu zahvalim, ali reči
naprosto nisu htele da izađu napolje. Ali imala sam sreće što imam druga poput Sema, i
toga sam bila jošte kako svesna.
„Nemoj, Suki”, reče mi, „nemoj da plačeš. Otkrićemo šta se desilo s Džejsonom, i naći
ćemo neki način da Erika vratimo u staro stanje.” Palcem mi je obrisao suze s obraza.
Nije bilo nikoga dovoljno blizu nas da bi nas čuo, ali sam se ipak osvrnula oko sebe
da proverim.
„A onda ćemo ga”, reče Sem s upečatljivom oštrinom u glasu, „konačno izbaciti iz
tvoje kuće i vratiti nazad u Šrivport, gde mu je i mesto.”
Odlučila sam da bi mi bilo najbolje da ništa ne odgovorim na to.
„Koja ti je reč za danas?”, upitao me je odmaknuvši se.
Nasmeših mu se onako kroz suze. Sem bi me uvek pitao za reč dana u mom
rečničkom kalendaru. „Nisam jutros proveravala. Ali juče je bila „„papazjanja”, rekoh mu.
Zbunjeno je podigao obrve.
„Opšta pometnja”, rekoh mu.
„Suki, pronaći ćemo već neki izlaz iz ovog.”
Kada su učesnici potrage bili podeljeni u grupe, otkrila sam da Sem toga dana nije bio
jedino dvojako stvorenje u Džejsonovom dvorištu. Zaprepastila sam se ugledavši
izaslanike Hotšota. Kalvin Noris, njegova nećaka Kristal i još neki muškarac koji mi se
donekle učinio poznat stajali su izdvojeni od ostalih. Nakon nekoliko trenutaka čeprkanja
po sećanju, shvatih da je taj drugi muškarac bio onaj kojeg sam videla kako izlazi iz šupe
iza jedne od kuća malo dalje od Kristaline. Pamćenje mi je pokrenula njegova gusta svetla
kosa, a bila sam sigurna da je to on čim sam spazila njegove elegantne pokrete. Kevin je
toj trojci dodelio velečasnog Džimija Fulenvajldera, kao jedinog naoružanog. Kombinacija
tri vukodlaka i velečasnog zasigurno bi me navela na smeh u nekim drugim okolnostima.
Pridružila sam im se s obzirom na to da im je talio peti član.
Tri vukodlaka iz Hotšota uozbiljeno mi klimnuše, a Kalvin je svoje zlatnozelene oči
odmah zamišljeno uperio u mene. „Ovo vam je Felton Noris”, reče upoznavajući nas.
Klimnula sam Feltonu, a Džimi Fulenvajlder, sedokosi čovek od šezdesetak godina,
rukovao se s njim. „Gospođicu Suki, naravno, znam, ali za vas ostale nisam siguran. Ja
sam Džimi Fulenvajlder, svestenik baptističke crkve Velike ljubavi”, reče, svima se
osmehnuvši. Kalvin je taj podatak primio uz učtivi osmeh, Kristal se iskezila, a Felton
Noris (zar su u Hotšotu potrošili sva druga prezimena?) nekako se ohladio. Felton je bio
čudnovat, čak i za prirođenog vukodlaka. Oci su mu bile upečatljivo tamne ispod ravnih i
gustih smeđih obrva, koje su bile sušta suprotnost njegovoj svetloj kosi. Lice mu je bilo
široko oko očiju, ali se onda, prilično naglo, sužavalo oko tananih usana. Mada je bio
krupan čovek, kretao se lagano i nečujno, a kada smo krenuli ka sumi, shvatih da je to
bilo zajedničko za sve stanovnike Hotšota. U poređenju s Norisovima, Džim Fulenvajlder i
ja bazali smo unaokolo kao slonovi.
Ali je sveštenik kod sebe bar imao svoju vinčesterku i delovao je kao da zna da je
upotrebi.
Prateći data uputstva, poređali smo se jedni do drugih, ispruživši ruke u visini
ramena tako da nam se prsti dodirnu. Kristal mi se nalazila s desne, a Kalvin s leve
strane. Ostale su grupe učinile isto. Potragu smo otpočeli u lepezastom obliku počevši od
jezerceta.
„Zpamtite ko vam je u grupi”, viknu Kevin. „Ne želimo da nekog zaboravimo ovde!
Krenite!”

~ 112 ~
 Počeli smo da osmatramo tlo ispred nas, krećući se ravnomernim korakom. Džimi
Fulenvajlder išao je nekoliko koraka ispred nas, pošto je bio naoružan. Odmah je postalo
sasvim očigledno koliko su bile velike razlike u snalaženju u šumi između ovih iz Hotšota,
velečasnog i mene. Kristal je gotovo lebdela kroz okolno rastinje, bez potrebe da se probija
kroz njega ili da ga odguruje, mada sam mogla da čujem njeno napredovanje. Džimi
Fulenvajlder, kao prekaljeni lovac koji mnogo vremena provodi napolju, u šumi se osećao
odomaćeno, a bilo mi je isto tako jasno da je iz okruženja dobijao mnogo više podataka
nego ja, mada ipak nije bio u stanju da se kreće poput Kalvina i Feltona. Oni su naprosto
klizili kroz šumu poput duhova, otprilike isto toliko i bučni.
U jednom trenutku, kada sam naišla na posebno guste vresove bodljikave puzavice,
osetila sam kako me dve šake hvataju oko struka, te ih preleteh i pre nego što sam uspela
da odreagujem. Kalvin Noris spustio me je krajnje nežno, te se odmah vratio na svoj
položaj. Mislim da nas niko drugi nije primetio. Džimi Fulenvajlder, jedini kojeg bi to
prepalo, tada je već bio odmakao od nas.
Naš tim nije ništa pronašao: ni parčeta tkanine ili mesa, ni otiska cokule ili pantera, a
nije bilo ni tragova krvi. Neki drugi tim doviknuo je da su pronašli sažvakani leš oposuma,
ali nije bilo načina da odmah utvrde šta mu je izazvalo smrt.
Kretanje nam je postalo sve teže. Moj je brat lovio u toj šumi, a dopuštao je i svojim
drugovima da love u njoj, ali se nije mešao u prirodni svet na tih dvadesetak jutara oko
kuće. To je značilo da nije sklanjao palo granje i čupao izdanke, koji su sada pravili
poteškoće našem kretanju.
Moj tim je igrom slučaja naišao na čeku za lov na jelene, koju su on i Hojt zajedno
podigli pre otprilike pet godina.
Mada je čeka bila okrenuta ka prirodnoj čistini koja se otprilike pružala od severa ka
jugu, šuma je oko nje bila toliko gusta da smo privremeno nestali s vidika ostalim
učesnicima potrage, za šta sam mislila da je zimi nemoguće uz ogoljene grane. Malo-malo
neki udaljeni ljudski povik doleteo bi do nas kroz borove, žbunje i granje hrastova i
kaučukovca, ali je osećaj izdvojenosti ipak bio golem.
Felton Noris uspentrao se lestvama gore na čeku toliko neljudski brzo da sam morala
da skrenem pažnju velečasnom Fulenvajlderu zapitavši ga da li bi se možda pomolio u
crkvi za povratak mog brata. Naravno, rekao mi je da je on to već učinio, a potom me je
obavestio da bi mu bilo drago da me vidi u svojoj crkvi u nedelju -kako bi se i moj glas čuo
među ostalim vernicima. Iako sam zbog posla često odsustvovala iz crkve, a kada i jesam
išla, išla sam u Metodističku crkvu (što je i Džimi Fulenvajlder vrlo dobro znao), u suštini
sam morala da pristanem. Felton je baš tada doviknuo da je čeka prazna. „Siđi dole
veoma pažljivo, ove lestve baš i nisu nešto stabilne”, doviknuo mu je Kalvin, a ja shvatih
da je Kalvin zapravo pokušao da upozori Feltona da gleda da izgleda ljudski kada se bude
spuštao. Dok je preobrazitelj polagano i nezgrapno silazio dole, pogled mi se susreo s
Kalvinovim, kome je sve to izgleda bilo prilično zabavno.
Pošto joj je dosadilo da stoji u podnožju čeke, Kristal je odlutala ispred našeg vodiča,
velečasnog Fulenvajldera, iako nas je Kevin upozorio da to ne radimo. Taman kada
pomislih u sebi - nigde je ne vidim, začula sam joj vrisak.
U roku od nekoliko sekundi, Kalvin i Felton pretrčali su čistinu jurnuvši ka zvuku
Kristalinog glasa, a velečasnog Džimija i mene ostaviše da trčimo za njima. Ponadala sam
se da će napetost samog trenutka prikriti njegovo viđenje načina na koji su se Kalvin i
Felton kretali. Negde ispred nas začuli smo neke neopisive zvukove, neko glasno cičanje i
usplahireno mrdanje koje je dopiralo iz šipražja. A onda do nas dolete promuklo deranje i
još jedan piskavi vrisak prigušen gustinom ledene šume.
Začuli smo povike sa svih strana čim su se i drugi članovi potrage javili, jurnuvši
prema uzbunjenoj larmi.

~ 113 ~
 Peta mi se zapetljala u neke puzave vreže, te se sruših dole pravo na guzicu. Mada
sam se odmah nekako pridigla i nastavila da trčim, Džimi Fulenvajlder ipak mi je
odmakao, a dok sam se provlačila kroz nekoliko zbijenih niskih borova, od kojih nijedan
nije bio širi od valjkaste poštanske kutije, najednom začuh prasak puške.
O bože, pomislila sam. O bože!
Malenu čistinu ispuniše krv i opšta gungula. Neka ogromna životinja koprcala se na
suvom lišću, prskajući sve oko sebe skerletnim kapljicama. Ali ipak nije bila reč o
panteru. Po drugi put u životu, pred sobom sam ugledala čekinjastog vepra, onu
krvoločnu vrstu divlje svinje koja poraste do zastrašujuće veličine.
Dok sam shvatila šta se nalazi preda mnom, vepar se srušio i crkao, bazdeći na svinju
i krv. Sva ona buka i cika u šipražju ukazivale su na to da svinja nije bila sama kada je
Kristal naletela na nju.
Pogotovo jer nije sva krv bila svinjina.
Kristal Noris psovala je kao kočijaš naslonjena uz neki stari hrast.
Rukama je stezala okrvavljenu butinu. Farmerke su joj bile mokre od sopstvene krvi,
te se njen stric i njen... njen... pa, za odnos između Feltona i Kristal baš i nisam bila
sigurna, ali su zasigurno bili povezani, no uglavnom on i Kalvin stajali su pokraj nje. Džini
Fulenvajlder i dalje je držao pušku uperenu u tu zver, a na licu je imao izraz koji bih
nazvala kontuzovanim
„Je li dobro?”, upitah dvojicu muškaraca, ali je samo Kalvin podigao pogled. Pogled
mu je postao veoma čudan, a primetih i da su mu oči postale okruglje i žuće. Bacio je
jedan sasvim nedvosmislen pogled ka golemoj lešini, pogled nepatvorene gladi. Oko usta
videla mu se krv. Delić nadlanice bio mu je prekriven krznom sivkaste boje. Mora da
izgleda mnogo čudno kada se pretvori u vuka. Nemo mu klimnuh ka tom dokazu njegove
dvojake prirode, na šta on žudno zadrhta, te mi takođe klimnu. Brže-bolje sam izvukla
maramicu iz džepa kaputa, pjucnula na nju, te mu obrisah lice pre nego što se Džmi
Fulenvajlder prene iz svoje omađijanosti lovinom i osmotri svoje čudnovate pratioce.
Obrisavši Kalvinova usta, vezala sam mu maramicu oko šake, da pokrijem krzno.
Učinilo mi se da je s Feltonom sve u redu, sve dok nisam zapazila šta mu štrči iz
rukava. To više uopšte nisu bile šake... mada nisu bile ni vučje šape. Radilo se o nečemu
krajnje uvrnutom, velikom, pljosnatom... nečemu nalik kandžama.
Nisam mogla da im pročitam misli, ali sam tačno osećala želju u njima, zelju koja je
uglavnom bila vezana za sirovo crveno svinjsko meso... za gomilu svinjskog mesa. Felton
se čak nekoliko puta zatresao od silne želje. Bilo je mučno podneti njihovu nemu
unutrašnju borbu, čak i tako posredno. Osetila sam izvesnu promenu kada su njih
dvojica na silu pokušala da vrate svoje umove u ljudsko obličje. Kalvin je nekoliko
sekundi kasnije uspeo da progovori.
„Gubi sve više i više krvi, ali biće u redu ako je odvezemo u bolnicu”, glas mu je bio
napet, a reči izgovorene s mukom. I dalje držeći oboren pogled, Felton poče nezgrapno da
cepa svoju flanelsku košulju. Posto su mu šake bile izobličene, nije uspeo, pa sam ja
morala da preuzmem. Nakon što smo čvrsto privezali Kristalinu ranu koliko god smo
mogli sa zavojem od iskidane košulje, dva muškarca je podigoše, onako bledu i utihnulu,
te je hitro odnesoše iz šume. A, bogu hvala da je Felton postavio šake ispod nje tako da se
ne vide.
Sve se to toliko brzo izdešavalo da su ostali tragači, koji se u međuvremenu okupiše
na čistini, tek sada počeli da shvataju šta se desilo.
„Upucao sam divlju svinju”, reče Džimi Fulenvajlder odmahujući glavom levo-desno,
kada su se Kevin i Kenja probili na čistinu s istoka. „Ne mogu da verujem. Naprosto ju je
srušila, a ostale krmače i prasići razbežali su se kada su njih dvojica skočila na nju. A
onda su se sklonili, pa sam je upucao u vrat.” Nije znao da li je ispao junak ili će zbog
svega imati nevolje s ministarstvom lova i šumarstva. A zapravo je imao više razloga da se

~ 114 ~
uplaši nego što je uopšte bio svestan. Nošeni lovačkim nagonima, Felton i Kalvin gotovo
su se skroz preobrazili u vukove videvši da je Kristal u opasnosti, a činjenica da su se
sklonili od svinje umesto da se skroz preobraze bila je dokaz njihove izuzetne snage. Ali
činjenica da su otpočeli preobražaj i da su ga s mukom prekinuli izgleda da je govorila
nešto sasvim suprotno. Linija između dve različite prirode nekih od stanovnika Hotšota
očito je bila veoma maglovita.
A na divljoj svinji čak su se i videli tragovi ugriza. Toliko sam bila napeta da naprosto
nisam uspela da zadržim sve svoje štitove podignute, te mi se uzbuđenje svih učesnika
potrage najednom slilo u glavu - sva njihova zgađenost, preplašenost i usplahirenost pred
prizorom prolivene krvi, njihova spoznaja da je jedan od tragača ozbiljno povređen, pa
zavist ostalih lovaca prema podvigu Džimija Fulenvajldera. Sve je to bilo previše za mene,
te poželeh da odem odatle više od svega na svetu.
„Hajdemo. Tu je kraj naše potrage, bar za danas”, reče Sem, stojeći pokraj mene.
Zajedno smo napustili šumu, krećući se veoma polako. Maksin sam ispričala šta se
desilo, te sam se odvezla kući nakon što sam joj zahvalila za njen nesebični doprinos, na
šta mi je ona dala jednu kutiju krofni. Sem je pošao za mnom. Dok smo stigli, nekako
sam uspela da se priberem.
Dok sam otključavala vrata, osetila sam se veoma čudno znajući da je neko drugi već
u kući. Da li je Erik, bar u nekoj meri, svestan mojih koraka po podu iznad njegove glave,
ili je skroz mrtav poput pravog mrtvaca? Ali to mi je pitanje ušlo u glavu na jednu stranu i
izašlo na drugu, jer sam već bila previše opterećena da bih razmišljala o njemu.
Sem je pristavio kafu. Donekle je već bio odomaćen u mojoj kuhinji, pošto je znao da
svrati i dok mi je baka još bila živa, a posećivao me je i u drugim prilikama.
Kačeći kaput, rekoh mu: „Kakva propast!”
Sem mi nije protivrečio.
„Ne samo da nismo pronašli Džejsona, što iskreno nisam ni očekivala da će se desiti,
već su se i oni tipovi iz Hotšota zamalo odali, a Kristal je završila ranjena. A iskreno
rečeno, ne znam ni zašto su pomislili da bi trebalo da dođu.” Znam da nije bilo lepo od
mene da kažem tako nešto, ali bila sam u društvu Sema, koji je ionako već dosta puta
video i moju lošu stranu, pa nije gajio iluzije o meni.
„Popričao sam s njima, pre nego što si stigla. Kalvin je hteo da ti pokaže da je
spreman da ti se udvara, na taj njihov hotšotski način”, reče Sem tihim i staloženim
glasom. „Felton im je najbolji tragač, pa ga je Kalvin naterao da pođe s njima, a Kristal je
naprosto htela da pronađe Džejsona.”
Odmah me je bilo sramota sebe same. „Izvinjavam se”, rekoh spustivši glavu među
ruke, te se srozah na stolicu. „Izvinjavam se.” Sem je kleknuo ispred mene, pa mi je
spustio ruke na kolena. „Imaš prava da budeš zajedljiva”, rekao mi je.
Sagnula sam se da ga poljubim povrh glave. „Ne znam šta bih ja bez tebe”, rekla sam
mu bez razmišljanja.
Podigao je pogled ka meni, te je usledio jedan dugački, čudni trenutak kada mi se
učinilo da svetlost u sobi treperi i podrhtava. „Pa, nazvala bi Arlin”, reče mi uz osmeh.
„Ona bi došla ovamo s decom, pokušala bi da ti ubaci malo žestine u kaficu, a onda bi
počela da ti priča o Takovom iskrivljenom kurcu, pa bi te nasmejala i odmah bi ti bilo
bolje.”
Blažen da je što je spasao trenutak. „Da znaš da sam sad znatiželjna, u vezi s tim oko
Taka, ali čini mi se da to potpada pod ono što bismo nazvali - višak podataka “, rekoh.
„I meni se tako čini, mada me to nije sprečio da sve čujem kada je iste te podatke
podelila s Čarlsi Tuten.”
Oboma sam nam sipala kafu, te stavih pred Sema i polupraznu posudu sa šećerom i
kašiku. Bacila sam pogled ka kuhinjskom šanku da pogledam koliko mi je još ostalo

~ 115 ~
šećera u providnoj tegli, te primetih da mi lampica za poruke na telefonskoj sekretarici
treperi. Samo je trebalo da ustanem, načinim jedan korak i pritisnem dugme. Poruka je
snimljena u 5:01 ujutru. Ooo. Isključila sam ton na telefonu kada sam iscrpljena legla u
krevet. Poruke koje su mi stizale gotovo su bez izuzetka bile vezane za kojekakve tričarije -
ili bi me Arlin pitala da li sam čula najnoviji trač, ili bi Tara nazvala da prekrati vreme
kada bi joj posao išao sporo u butiku -ali ova je bila sasvim drugačija.
Pamin vrlo jasni glas reče: „Noćas napadamo veštice i njihovo sestrinstvo. Vukodlaci
su nagovorili mesne vikane da nam se pridruže. Moraš da nam dovedeš Erika. Može bar
da se bori, iako ne zna ko je. Biće nam beskoristan ako ne uspemo da skinemo čini s
njega.” Ah, ta Pam, uvek tako svrsishodna. Bila je spremna da upotrebi Erika kao
topovsko đule, pošto možda nećemo uspeti da iz Erika izvučemo onog starog zapovednika.
Nakon kraće stanke, Pam je nastavila: ,,Šrivportski vukodlaci staće na stranu vampira u
ovoj bici. Bićeš u prilici da posmatraš kako ispisujemo istoriju, drugarice moja
telepatska.”
Začu se zvuk spuštanja telefonske slušalice, a onda i pištanje koje najavljuje sledeću
poruku, koja mi je stigla dva minuta nakon prve.
„A kad bolje razmislim”, reče Pam kao da nikada nije ni prekidala poziv, „pada mi na
pamet da bi tvoja neobična veština mogla da nam pomogne tokom borbe, pa ne bi bilo
loše da istražimo sve mogućnosti. Sad je moderno da se tako kaže, jel da? Da istražimo
sve mogućnosti? Znači, dođi ovamo čim se smrkne.” Ponovo je spustila slušalicu.
Klik. „A pod ovamo mislim na Aveniju Parčman 714”, reče Pam, pa je opet spustila
slušalicu.
„Kako da uradim tako nešto, kad još uvek nismo pronašli Džejsona?”, upitah kad je
postalo jasno da Pam posle toga više nije zvala.
„Pa, sad ćeš prvo malo da odspavaš”, reče mi Sem. „Hajde”, podigao me je sa stolice i
poveo u moju sobu. „Skinućeš čizme i farmerke, zavući ćeš se pod jorgan, pa ćeš da
odremaš. Osećaćeš se bolje kada se probudiš. Ostavi mi Pamin broj da mogu da te
nazovem. Kaži policiji da te traže u kafani ako nešto otkriju, a ja ću te onda nazvati ako
čujem nešto od Bada Dirborna.”
„Znači, ti misliš da bi trebalo ovo da uradim?”, bila sam zbunjena.
„Ne, dao bih sve da to ne uradiš, ali mislim da ipak moraš. To ipak nije moja borba, a
nisu me ni pozvali.” Sem me je poljubio u čelo, pa je otišao nazad do Merloa.
Njegov stav bio mi je prilično zanimljiv, nakon sveg onog vampirskog navaljivanja (i
Biovog i Erikovog) da sam ja kao neki komad imovine koji se mora čuvati. Osećala sam se
prilično moćno i potpireno nekih tridesetak sekundi, sve dok se nisam setila svoje
novogodišnje odluke: nema više batina. Ako pođem u Srivport s Erikom, zasigurno ću
videti neke stvari koje ne želim da vidim, otkriću stvari koje uopšte ne želim da znam, i na
kraju ću i sama dobiti po turu.
A s druge strane, moj brat Džejson sklopio je dogovor s vampirima kojeg sam se
morala držati. Ponekada mi se činilo da ću čitavog života izvlačiti deblji kraj. Ali mnogi
ljudi imaju složene živote.
Pomislila sam na Erika, moćnog vampira koji je izgubio sećanje na svoj identitet.
Pomislila sam na onaj pokolj u salonu venčanica, na belu čipku i brokat poprskane
sasušenom krvlju i tkivom. Pomislila sam na sirotu Mariju Star, koja je ležala u bolnici u
Šrivportu Te veštice su stvarno bile zle, a zlo mora biti zaustavljeno, zlo mora biti
savladano. Tako to rade Amerikanci.
Bilo mi je nekako čudno što sam se našla na strani vampira i vukodlaka, i što je to
zapravo bila dobra strana, te sam se u sebi čak malo i nasmejala. Da, da, na nama
pozitivcima ostaje da spasemo svet.

~ 116 ~
 11

Za divno čudo, na kraju i jesam odspavala. Probudila sam se s Erikom pokraj sebe.
Njuškao me je.
„Suki, šta je sad ovo?”, upitao me je sasvim tiho. Bio je svestan da sam se probudila.
„Osećaš se na šumu i na nekog preobrazitelja. iI a nešto još gore.”
Pretpostavljam da je taj preobrazitelj kojeg je namirisao bio Sem. „I na vukodlaka”,
pomogla sam mu, jer nisam želela da bilo šta propusti.
„Ne, ne na vukodlaka”, rekao je.
Ostala sam zbunjena. Kalvin me je podigao preko onog trnja, pa je njegov miris još
uvek trebalo da bude na meni.
„Na više od jedne vrste preobrazitelja”, reče Erik u gotovo potpuno mračnoj sobi. „Šta
si to radila celi dan, lepotice moja?” Nije da je baš zvučao besan, ali nije bio ni srećan. Eh,
ti vampiri. Mogli bi da napišu priručnik o posesivnosti.
„Učestvovala sam u potrazi za bratom u šumi iza njegove kuće”, rekla sam mu.
Erik je nekoliko trenutaka ostao nepomičan. A onda me je obavio rukama i privukao
ka sebi. „Žao mi je”, reče mi, „znam da se brineš.”
„Da te pitam nešto”, rekoh rešena da proverim jednu svoju teoriju. „Samo napred.”
„Pogledaj duboko u sebe, Eriče, i reci mi da li ti je zaista, zaista žao? Da li si zaista
zabrinut za Džejsona?” Pošto onog pravog Erika, da je pri sebi, ne bi nimalo bilo briga.
„Naravno da jeste”, usprotivio se. A onda, posle nekoliko dugačkih trenutaka, a volela
bih da sam mu mogla videti lice, reče: „Zapravo i nije nešto naročito.” Zazvučao mi je
iznenađeno. „Znam da bi trebalo da mi bude. Trebalo bi da budem zabrinut za tvog brata,
pošto volim seks s tobom, pa bi trebalo da očekujem da imaš lepo mišljenje o meni, kako
bi želela seks sa mnom.”
I kako vam se onda ne bi dopao tako iskren? Ovoliko nije ličio na pravog Erika
sigurno već danima.
„Ali saslušaćeš me, jel da? Ako budem imala potrebu da pričam? I to iz istog razloga?”
„Naravno, lepotice moja.”
„Zato što želiš seks sa mnom.”
„Da, naravno. Ali i zato što mislim da zaista...”, zastao je, kao da će da kaže nešto
krajnje šašavo. „Mislim da zaista gajim neka osećanja prema tebi.”
„Ooo”, rekoh mu u grudi, zvučeći zapanjena isto kao i on sam. Grudi su mu bile gole,
a pretpostavljam da je i ostatak njegovog tela bio go. Osetila sam lagano bockanje
kovrdžavih plavih maljica na obrazu.
„Eriče”, rekoh posle poduže pauze. „Gotovo da ne želim da priznam, ali i ja gajim
određena osećanja prema tebi.” Mnogo je toga trebalo da ispričam Eriku, i već je trebalo
da budemo u kolima na putu ka Šrivportu. Ali ipak sam iskoristila ovaj trenutak kako bih
uživala u to malo sreće.
„Nije reč baš o ljubavi”, rekao je. Prsti su mu bili zauzeti pokušavajući da pronađu
najbolji način da me skinu.
„Ne, nije, ali nešto slično”, pomogla sam mu. „Nemamo mnogo vremena, Eriče”, rekoh
mu, te sam spustila ruku, dodirnula ga i naterala ga da uzdahne. „Pa, hajde da nam bude
što lepše.”

~ 117 ~
 „Poljubi me”, rekao mi je, a pri tome nije mislio na svoja usta. „Okreni se naopako”,
prošaputao mi je. „Hoću i ja tebe da ljubim.”
Na kraju nam nije trebalo mnogo da se ponovo nađemo jedno drugome u zagrljaju,
zadovoljeni i srećni
„Šta se desilo?”, upitao me je. „Vidim da si zbog nečega preplašena.”
„Moramo da krenemo za Šrivport”, rekla sam mu. „Već smo prekoračili vreme oko kog
sam se dogovorila s Pam preko telefona. Večeras je noć u kojoj ćemo se suočiti s Halou i
njenim vešticama.
„Onda moraš da ostaneš tu”, reče mi istog trena.
„Ne”, rekoh mu nežno, spustivši mu ruku na obraz. „Ne, dušo, moram da pođem s
tobom.” Nisam mu rekla da je Pam smatrala kako ne bi bilo loše da me upotrebi u bici.
Nisam mu rekla da će njega iskoristiti kao borbeni stroj. Nisam mu rekla da sam bila
ubedena da će te noći neko poginuti, možda i vise njih, i ljudi i vukodlaka i vampira. To je
bila verovatno poslednja prilika da se Eriku obratim tepanjem. Verovatno poslednja
prilika da se Erik budi u mojoj kući. Jedno od nas možda neće preživeti tu noć, a ako i
preživimo, ne znamo na koji će nas način ona promeniti.
Naša vožnja do Šrivporta protekla je u tišini. Pre toga smo se okupali i presvukli bez
mnogo priče. Bar mi je sedam puta palo na pamet da se okrenem i zaputim nazad u Bon
Temps, s Erikom ili bez njega.
Ali nisam to uradila.
Erikove veštine nisu podrazumevale i praćenje mape, pa sam morala da se zaustavim
i da proverim moju kartu Šrivporta kako bih odredila našu putanju do Avenije Parčman
broj 714, pošto to nisam učinila pre nego što smo stigli do grada (u neku ruku sam
očekivala da je Erik zapamtio put, ali ipak nije).
„Danas ti je u kalendaru reč dana bila istrebljenje!, rekao mi je veselo.
„Je l'? Hvala što si proverio”, verovatno baš i nisam zazvučala previše zahvalno.
„Zvučiš mi oduševljen ovim što nas čeka.”
„Suki, nema ničeg boljeg od dobre tuče”, reče braneći se.
„Rekla bih da to zavisi od toga ko pobedi.”
To ga je na nekoliko minuta ućutkalo, što je meni sasvim odgovaralo. Uz toliko toga
na umu bilo mi je teško da se snalazim po nepoznatim ulicama u mraku. Ali na kraju smo
ipak stigli u traženu ulicu, i do tražene kuće u toj ulici. Oduvek sam zamišljala da Pam i
Čo žive u nekoj gradskoj vili, ali su vampiri ipak imali veliku kuću u seoskom stilu, u
kraju u kom je živela viša srednja klasa. Bila je to ulica s pokošenim travnjacima,
biciklističkim stazicama i prskalicama za travu, bar sudeći po onome što sam videla.
Svetlo pokraj prilaza bilo je upaljeno pred brojem 714, a garaža za tri automobila u
zadnjem delu bila je krcata. Odvezla sam kola do izbetoniranog dela koji je bio namenjen
za višak automobila. Odmah sam prepoznala Alsidov kamionet i ona mala kola koja su
onomad bila parkirana u dvorištu pukovnika Flada.
Pre nego što smo izašli iz mog starog automobila, Erik se nagnuo da me poljubi.
Zagledali smo se jedno u drugo. Oči su mu bile široke i plave, a beonjače toliko bele da ste
jedva mogli da sklonite pogled s njih. Zlatna kosa bila mu je uredno začešljana. Zategao ju
je otpozadi mojom gumicom jarkoplave boje. Na sebi je imao farmerke i novu fanelsku
košulju.
„Mogli bismo da se vratimo”, reče mi. Pod svetlom automobila lice mu je delovalo
skamenjeno. „Mogli bismo se vratiti u tvoju kuću. Mogao bih zauvek da ostanem uz tebe.
Mogli bismo da upoznajemo naša tela na sve moguće načine, iz noći u noć. Mogao bih da
te volim.” Nozdrve su mu se raširile, te mi se najednom učinio veoma ponosan i gord.
„Mogao bih da radim nešto. Ne bi bila siromašna. Pomogao bih ti.”

~ 118 ~
 „To mi zvuči kao brak”, rekoh u pokušaju da razveselim atmosferu. Ali glas mi je bio
isuviše drhtav.
„Da”, rekao je.
Ali on više nikada ne bi bio onaj stari. Bio bi lažna verzija Erika, Erik koji je odvojen
od svog pravog života. Pod uslovom da nam veza (takva-kakva) potraje, on bi ostao isti, ali
ja ne bih.
Ma, dosta s tim negativnim razmišljanjem, Suki, rekla sam samoj sebi. Ispala bih
potpuni idiot ako bih propustila priliku da živim pokraj ovog predivnog stvorenja, pa ma
koliko to trajalo. A čak nam je bilo i zabavno jedno pokraj drugog, uživala sam u Erikovom
smislu za šalu i njegovom društvu, a njegovo ljubavno umeće da i ne pominjem. Sad kada
je izgubio sećanje, bio je zabavan i jednostavan.
Ali upravo se tu krila začkoljica. Imali bismo lažni odnos, jer je ovo bio lažni Erik.
Ponovo sam se vratila na početak.
Izvukla sam se iz kola uzdahnuvši „Koji sam ja idiot”, rekoh kada je obišao kola kako
bi zajedno sa mnom krenuo ka kući.
Erik nije ništa rekao. Pretpostavljam da se onda slagao sa mnom.
„Zdravo!”, doviknula sam, otvorivši vrata nakon što se na moje kucanje niko nije
javio. Vrata garaže vodila su u praonicu, a odatle se dalje ulazilo u kuhinju.
Kao što biste i očekivali od vampirske kuće, kuhinja je bila besprekorno čista, pošto je
niko nije koristio. Kuhinja je bila premalena za kuću ove veličine. Pretpostavljam da je
prodavač nekretnina pomislio da mu je to bio srećan dan, to jest srećna noć, kada je
pokazao kuću vampirima, pošto bi obična porodica koja kuva kod kuće imala problema da
se snađe u kuhinji veličine bračnog kreveta. Kuća je imala dosta otvorenih prostorija, pa
sam preko kuhinjskog šanka mogla da vidim „porodičnu” sobu, koja je u ovom slučaju
bila dnevna soba jedne mnogo čudnovate porodice. Videla sam tri otvorena prolaza koja
su verovatno vodila u zvaničnu dnevnu sobu, trpezariju i spavaću sobu.
A u datom trenutku porodična soba bila je krcata. Stekla sam utisak, po obrisima
ruku i nogu, da su mnogi gosti stajali u vratima ostalih soba.
Svi vampiri bili su tamo: Pam, Čo, Džerald, i bar još dvoje njih koje sam znala još iz
ZuBara. Dvojake su predstavljali pukovnik Flad, crvenokosa Amanda (moja velika
obožavateljka), onaj tinejžder s bodljikavom smeđom kosom (Sid), Alsid, Kalpeper i (na
moje gađenje) Debi Pelt. Debi je bila obučena po poslednjoj modi (bar u njenoj verziji
mode), što mi je bilo pomalo neumesno na ovakvoj vrsti sastanka. Možda je htela da me
podseti da ima odličan posao u advokatskoj firmi.
Ma, divota. Debino prisustvo načinilo je tu noć savršenom.
Nekoliko njih koje nisam poznavala verovatno su bile ovdašnje veštice. Pretpostavila
sam da je gorda žena koja je sedela na kauču bila njihov vođa. Nisam znala koja bi bila
njena titula - vođa sestrinstva? Gospodarica? Imala je šezdesetak godina i metalnosivu
kosu. Kao crnkinja s kožom boje kafe, imala je i smeđe oči koje su delovale beskrajno
mudro, ali takođe i podozrivo. Sa sobom je dovela i nekog bledog mladića s naočarima,
koji je nosio ispeglane kaki pantalone, prugastu košulju i lakovane mokasine. Moguće je
da radi u nekoj knjižari ili u nekom supermarketu na nekom od upravnih položaja, a deca
mu misle da je izašao na kuglanje ili da je otišao na neki crkveni sastanak u ovoj hladnoj
januarskoj noći. A eto, umesto toga, njega i mladu vešticu pokraj njega očekuje borba na
život i smrt.
Preostala dva slobodna mesta očito su bila namenjena Eriku i meni.
„Očekivali smo te mnogo ranije”, reče mi Pam oštro.
„Pa, zdravo, drago mi je što se vidimo, hvala što ste došli po kratkom pozivu”,
promrmljala sam. Nekoliko dugih trenutaka svi u prostoriji zagledali su se u Erika,

~ 119 ~
očekujući da preuzme vodstvo, kao što je godinama radio. A Erik im je uzvratio
bledunjavim pogledom. Dugačka pauza postala je nelagodna.
„Pa da iznesemo plan”, reče Pam. Svi okupljeni natprirodnjaci okrenuše glave ka njoj.
Pam je izgleda stegnutih zuba preuzela vodstvo, spremna da obavi taj posao kako valja.
„Zahvaljujući vukodlačkim tragačima, otkrili smo lokaciju zgrade koju Halou koristi
kao svoj štab”, reče mi Pam. 1zgleda da je ignorisala Erika, ali sam osećala da je to bilo
zato što nije znala šta bi drugo. Sid mi se široko osmehnuo, te se prisetih da su on i Emiio
pratili ubice od salona venčanica do njihove kuće. A onda shvatih da je zapravo hteo da
mi pokaže da su mu svi zubi bili zašiljeni. Fuj.
Prisustvo vampira bilo mi je jasno, kao i veštica i vukodlaka, ali zbog čega je Debi Pelt
bila prisutna na ovom sastanku? Bila je preobraziteljka a ne vukodlak. Vukodlaci su
oduvek imali nadmeni stav prema preobraziteljima, a eto je sad tu jedna od njih, i to
daleko od svoje teritorije. Mrzela sam je, i nisam imala poverenja u nju. Mora da je sama
zapela da se pojavi tu, zbog čega sam joj još manje verovala, ako je to uopšte moguće.
Ako je već toliko rešila da nam se pridruži, onda je stavite u prve redove, ako mene
pitate. Tada bar ne biste morali da brinete šta vam radi iza leđa.
Moju bi baku zasigurno bilo sramota zbog moje osvetoljubivosti, ali ona (poput Alsida)
ne bi ni poverovala da je Debi zaista pokušala da me ubije.
„Izvršićemo lagano prodiranje u taj kraj”, reče Pam. Zapitah se da nije u poslednje
vreme čitala priručnike za komandose. „Veštice su već proširile svoju magiju po tom
kraju, pa nema mnogo ljudi na ulicama. Neki od vukodlaka već su na svojim položajima.
Nećemo im upasti u oči. Suki će prva da uđe.”
Okupljeni natprirodnjaci usmeriše svoje poglede ka meni, svi u istom trenutku. To me
je poprilično uznemirilo: kao da sam se usred noći našla okružena kamionetima koji su
svi popalili farove i osvetlili me.
„Zašto?”, upita Alsid, stegnuvši kolena svojim krupnim šakama. Debi, koja se spustila
na pod i sela pokraj kauča, na to mi se nasmešila, znajući da Alsid ne može da je vidi.
„Zato što je ona ljudsko biće”, ukazala mu je Pam. „I više je prirodni fenomen nego što
je pravi natprirodnjak. Nju neće spaziti.”
Erik me je uhvatio za ruku. Toliko ju je stegnuo da mi se učinilo da čujem krckanje
kostiju. Da nije začaran, sasekao bi Pamin plan u samom korenu, a možda bi ga i zdušno
podržao. A sad je bio previše preplašen da bi bilo šta rekao, mada je očito želeo.
„A šta bi ja trebalo da radim kada stignem tamo?”, bila sam ponosna na sebe što sam
zazvučala smireno i delotvorno. Radije bih primila složenu narudžbinu pića za stolom
pijanih drvoseča nego da budem u prvim borbenim redovima.
„Da čitaš misli vešticama u kući dok se mi ne rasporedimo. Ako primete naše
prisustvo, izgubićemo element iznenađenja, a time bismo mogli da pretrpimo mnogo veće
gubitke.” Kad god bi se uzbudila, Pamin glas poprimio bi blagi naglasak, mada nikada
nisam dokučila koji tačno. Pomislila sam da je možda posredi bio engleski, onakav kakav
se govorio pre tri stotine godina. Ili tako nešto. ,Možeš li i da ih prebrojiš? Ako je to ikako
moguće?”
Porazmislila sam nekoliko sekundi. „Da, mogu.”
„To bi nam takođe bilo od velike pomoći.”
„A šta ćemo da radimo kada uđemo u zgradu?”, upita Sid. Sav ustreptao od
uzbuđenja, široko se osmehivao pokazujući zašiljene zube.
Pam je donekle ostala zapanjena. „Pa, sve ćemo ih pobiti”, rekla je.
Sidu je kez polako nestao s lica, a ja se trgnuh. I pri tome nisam bila jedina.
Pam je izgleda shvatila da je rekla nešto neukusno. „Pa, šta bismo drugo?”, upitala je
iskreno začuđena. Dobro veli.

~ 120 ~
 „Oni će zasigurno dati sve od sebe da nas pobiju”, istakao je Čo. „Samo su jednom
pokušali da pregovaraju s nama, a to je Erika koštalo pamćenja, a Klensija života. Jutros
su isporučili Klensijevu odeću u ZuBar.” Svi postiđeno skloniše poglede s Erika. A on je
sam delovao pogođeno, te ga pomilovah po ruci. Malo je popustio stisak na mojoj desnoj
šaci. Osetia sam peckanje u njoj, čim mi je cirkulacija ponovo proradila. Laknulo mi je.
„Neko mora da pođe sa Suki”, reče Alsid ljutito se zagledavši u Pam. „Ne može sama
da ide toliko blizu.”
„Ja ću poći s njom”, začu se poznati glas iz ugla sobe, te se nagnuh napred
osmatrajući lica.
„Baba!”, rekoh oduševljena što vidim tog vampira. Erik se začuđeno zagledao u to
slavno lice. Blistava crna kosa bila mu je začešljana unazad u pompaduru, a napućena
donja usna bila mu je raširena u onom njegovom čuvenom osmehu. Njegov trenutni
staratelj mora da ga je obukao za večerašnju priliku, pošto je umesto trenerke posute
šljokicama, ili farmerki i majice, Baba nosio kamuflažnu uniformu.
„Drago mi je da vas opet vidim, gospojice Suki”, reče Baba. „Obuko sam vojničku
uniformu.” „Vidim. Baš mi lepo izgledaš, Baba.” „Hvala vam, gospojice.”
Pam je porazmislila. „To možda i nije loša zamisao”, rekla je. „Njegovi mentalni signali,
to jest njegov mentalni sklop, ma znate šta hoću da kažem, toliko su netipični da niko
neće ni otkriti da se neki vampir nalazi u blizini”, reče Pam veoma taktično.
Baba je inače bio očajan vampir. Mada je imao lagan korak i mada je bio poslušan,
nije baš bio potpuno razborit, a pri tome je mačju krv voleo više od ljudske.
„Gde vam je Bil, gospojice Suki?”, upitao me je, a mogla sam i pretpostaviti da hoće.
Baba je oduvek voleo Bila.
„U Peruu je, Baba. To ti je dole u Južnoj Americi.”
„Nisam više”, začu se glatki glas, te mi je srce odmah poskočilo. „Vratio sam se”, reče
moj nekadašnji dragi, kročivši kroz jedna vrata.
Ovo je izgleda bilo veče puno iznenađenja. Ponadah se da će bar neko od njih biti i
prijatno.
Videvši Bila toliko neočekivano, ostala sam mnogo jače uzdrmana nego što sam
shvatala. Nikada ranije nisam imala bivšeg dečka, pošto mi je život bio lišen momaka, pa
nisam imala iskustva u obuzdavanju emocija u njegovom prisustvu, pogotovo dok mi je
Erik stezao ruku kao da sam Meri Popins a on moj štićenik.
Bil je izgledao odlično u kaki pantalonama. Nosio je i svečanu košulju Kalvina Klajna
koju sam mu ja odabrala, blago kariranu u nijansama smeđe i zlatne. Doduše, nije da
sam se sad nešto zablenula.
„Odlično, potreban si nam večeras”, reče Pam. Gospođica preduzimljiva. „Moraćeš da
mi ispričaš kako su ti se dopale ruševine, znaš one o kojima svi toliko pričaju. Poznaješ
sve prisutne?”
Bil se osvrnuo oko sebe. „Pukovniče Flade”, reče klimnuvši. „Alside”, njemu je
klimnuo manje srdačno. „Naše nove saveznike još nisam upoznao”, reče pokazujući na
veštice. Bil je sačekao da ih upoznaju, pre nego što je pitao: „Šta Debi Pelt traži tu?”
Pokušala sam da ne zinem pred činjenicom da je neko naglas iskazao moje skrivene
misli. To sam i ja htela da znam! Ali otkud je Bil znao Debi? Pokušala sam da se prisetim
da li su im se putevi ukrštali u Džeksonu, da li su se direktno sreli, ali se nisam mogla
setiti takvog susreta, mada Bil, naravno, jeste znao šta je uradila.
„Ona je Alsidova žena”, reče Pam, na obazriv i zbunjen način.
Podigla sam obrve gledajući u Asida, koji se sav zajapurio.
„Tu je u poseti, pa je rešila da pođe s njim”, nastavila je Pam. „Imaš nešto protiv
njenog prisustva?”

~ 121 ~
 „Ona je sudelovala u mučenju kojem sam bio podvrgnut u vili kralja Misisipja”, reče
Bil, „ uživala je u mom bolu.”
Alsid na to ustade, zaprepašćen kao nikada ranije. „Debi, je li to istina?”
Debi Pelt pokušala je da ostane mirna, sada kada su svi pogledi bili upereni ka njoj, i
pri tome svi behu neprijateljski. „Pa, zadesilo se da sam bila u poseti jednom tamošnjem
vukodlaku, jednom od stražara”, rekla je. Glas joj nije zvučao dovoljno smireno da bi se
slagao sa samim njenim rečima. „Očigledno je da nisam mogla da učinim ništa da bih te
oslobodila. Rastrgali bi me na komade. A ne mogu da verujem da se uopšte sećaš da sam
bila tamo. Bio si prilično ošamućen”, u rečima joj se začu trag prezira.
„Pridružila si im se u mučenju”, reče Bil i dalje bezličnim glasom, koji je baš zbog toga
zvučao još uverljivije. „Najviše su ti se dopala ona klešta.”
„Nisi nikome rekla da je tamo?”, upita Alsid Debi. Njegov glas nije bio nimalo bezličan.
U njemu je bilo i tuge i besa i razočaranosti. „Znala si da nekoga iz druge kraljevine muče
kod Rasela i nisi ništa uradila?”
„Pa, pobogu, ipak je on vampir”, reče Debi zvučeći iznervirano. „Kada sam kasnije
otkrila da si sa Suki krenuo u potragu za njim kako bi mogao da poravnaš dug koji tvoj
tata ima prema vampirima, osećala sam se užasno. Ali u tom trenutku, to su bila samo
vampirska posla. Što bih se mešala?”
„Ali zbog čega bi bilo ko normalan učestvovao u mučenju?”, Alsidov glas zvučao je
napregnuto.
Usledio je dugi muk.
„A pokušala je, naravno, i da ubije Suki”, reče Bil. Opet mu je pošlo za rukom da
zvuči prilično ravnodušno.
„Nisam znala da si i ti u prtljažniku kada sam je ugurala unutra! Nisam znala da je
zatvaram tamo s izgladnelim vampirom!”, pobunila se Debi.
Ne znam za druge, ali mene ni na trenutak nije ubedia.
Alsid je pognuo svoju čupavu crnokosu glavu kako bi se zagledao u svoje šake kao da
će mu one nešto reći. Podigavši lice, pogledao je u Debi. Bio je to čovek koji više nije
mogao da izbegava metak istine. Mislim da mi već vrlo dugo nikoga nije bilo toliko žao kao
njega.
„Odričem te se”, reče Alsid. Pukovnik Flad se trgnu, a mladi Sid, Amanda i Kalpeper
izgledali su i zapanjeno, ali i zadivljeno, kao da je to bila neka ceremonija za koju su
mislili da je nikada neće videti svojim očima. „Više te neću viđati. Više neću loviti s tobom.
Više neću meso s tobom deliti.”
To je očito bio veoma značajni obred među dvojakima. Debi se zablenula u Alsida,
prestravljena njegovom objavom. Veštice nešto promrmljaše jedne drugima, ali je, sem
toga, u sobi vladao tajac. Čak je i Baba razrogačio oči, a njemu su stvari uglavnom samo
prolazile kroz glavu bez zadržavanja.
„Ne”, reče Debi u po daha mašući rukom pred sobom, kao da će time da izbriše ono
što se upravo zbilo. „Ne, Alside!”
Ali on je samo isprazno gledao u nju. Više je nije video pred sobom.
Mada sam prezirala Debi, ipak je bilo mučno gledati njeno lice. Poput većine prisutnih
u sobi, čim sam mogla, sklonila sam pogled s te preobraziteljke. Suočavanje s Halou i
njenim sestrinstvom činilo se kao sitnica u poređenju s ovom epizodom.
Pam se izgleda slagala sa mnom. „No, dobro”, rekla je hitro. „Baba će poći sa Suki.
Ona će dati sve od sebe da uradi to što već radi, pa će nam poslati signal.” Pam je
porazmislila nekoliko trenutaka. „Suki, da ponovimo: potreban nam je broj ljudi u kući,
moramo da znamo da li su svi veštice ili nisu, a potrebni su nam i ostali detalji na koje
naiđeš. Pošalji nam Babu s podacima koje pronađeš, i ostani da stražariš za slučaj da se

~ 122 ~
nešto promeni kada krenemo. Čim se nađemo na svojim položajima, možeš da se povučeš
do automobila, gde ćeš biti na sigurnom.”
Nisam imala nikakvih problema s tim. U masi veštica, vampira i vukodlaka, ja nisam
imala šta da tražim kao borac.
„To mi deluje u redu, ako već moram da budem umešana”, rekla sam. Erik mi je
privukao pažnju cimnuvši mi ruku. Radovao se što ga očekuje borba, ali je na njegovom
licu i u njegovom držanju ipak bilo neke nesigurnosti. „Ali šta će biti s Erikom?”
„Na šta misliš?”
„Ako upadnete tamo i pobijete sve, ko će skinuti čini s njega?”, blago sam se okrenula
ka stručnjacima, predstavnicima vikana. „Ako svi oko Halou pomru, da li će i čini umreti
s njima? Ili će Erik i dalje ostati bez pamćenja?”
„Čini moraju biti skinute”, reče najstarija veštica, ona smirena crnkinja. „Najbolje je
ako ih skine onaj ko ih je i bacio. Može da ih skine i neko drugi, ali će duže potrajati, biće
potrebno više truda pošto ne znamo šta je sve ubačeno u te čini.”
Pokušavala sam da izbegnem Alsida, jer se i dalje tresao od snažnih emocija koje su
ga naterale da odbaci Debi. Mada nisam znala da je takav čin uopšte moguć, donekle sam
bila ogorčena što je nije odbacio odmah nakon što sam mu pre mesec dana kazala da je
pokušala da me ubije. Međutim, možda je ubeđivao sebe da sam pogrešila, da nije bila
Debi ta koju sam osetila pre nego što me je ugurala u prtljažnik linkolna.
Koliko ja znam, ovo je bio prvi put da je Debi priznala da je učinila to što je učinila. A
pritom je tvrdila da nije znala da je Bil ležao u prtljažniku onesvešćen. Ali ugurati nekoga
u automobilski gepek i zatvoriti vrata, ni to nije dečja šala, zar ne? Možda je Debi i sebe
lagala?
Ali morala sam da slušam ono što se trenutno odvijalo. Imaću dosta vremena da
razmišljam o sposobnosti ljudskog ega da obmanjuje samog sebe ako preživim noć.
Pam je baš bila rekla: „Znači, mislite da bi trebalo da sačuvamo Halou? Da bi skinula
čini s Erika?” Nije baš bila srećna zbog te mogućnosti. Progutavši svoja bolna osećanja,
naterala sam sebe da ih slušam. Nije ovo vreme za durenje.
„Ne”, reče veštica istoga trena. „Već njenog brata, Marka. Bilo bi previše opasno
ostaviti Halou živu. Ona mora da umre čim je se dočepamo.”
„A šta ćete vi raditi?”, upita je Pam. „Kako ćete nam pomoći u ovom napadu?”
„Bićemo napolju, nekoliko ulica udaljeni”, reče joj onaj muškarac. „Bacaćemo čini oko
zgrade kako bismo oslabili i onesposobili veštice. A imamo i nekoliko trikova u rukavu.”
On i ona mlađa žena, koja je oko očiju imala debele naslage crne šminke, delovali su
prilično zadovoljni što će moći da upotrebe te svoje trikove.
Pam im klimnu kao da je bacanje čini predstavljalo dovoljnu pomoć. Ja sam mislila
da bi čekanje napolju s plamenobacačem bilo mnogo bolje.
Sve to vreme Debi Pelt stajala je kao paralizovana. A onda je krenula da se šunja ka
stražnjim vratima. Baba je odmah poskočio i ščepao je za ruku. Zasiktala je na njega, ali
on nije ni trepnuo, mada ja, vala, bih.
Nijedan od vukodlaka nije odreagovao na to. Stvarno je ispalo kao da je ona sada za
njih bila nevidljiva.
„Pusti me. Nisam potrebna tu”, rekla je Babi, dok su se jad i gnev borili za prevlast na
njenom licu.
Baba samo slegnu ramenima, ne puštajući je. Čekao je Paminu odluku.
„Ako te pustimo, mogla bi da otrčiš kod veštica i da im kažeš da stižemo”, reče Pam.
„A očigledno je da bi to bilo u skladu s tvojom prirodom.”
Debi je imala dovoljno drskosti da nabaci zaprepašćeni izraz na lice. Alsid je izgledao
kao da gleda vremensku prognozu.

~ 123 ~
 „Bile, ti pazi na nju”, predloži Čo. „Ako nas izda, ubij je.”
„To mi zvuči odlično”, reče Bil iskezivši očnjake.
Posle dogovaranja oko prevoza i tihog razgovora između veštica koje su se suočavale s
jednim sasvim drugačijim oblikom borbe, Pam reče: „No, dobro, hajdemo!” Pam, koja je
više nego ikada ranije ličila na Alisu u zemlji čuda u svom svetloružičastom džemperu i
tamnoružičastim pantalonama, ustade, pa je proverila karmin u ogledalu okačenom na
zid pored mene. Nasmešila se sopstvenom odrazu, kao što žene uvek rade.
„Suki, drugarice moja”, reče okrenuvši se, te je usmerila osmeh ka meni. „Noćas nas
čeka divna noć.”
„Je l'?”
„Da”, Pam mi je spustila ruke na ramena. „Odbranićemo ono što je naše! Borićemo se
za povratak našeg vođe!” Široko se osmehnula Eriku iza mene. „Sutra ćeš, šerife, biti
ponovo za svojim stolom u ZuBaru. Moći ćeš da se vratiš u svoju kuću, u svoju spavaću
sobu. Starali smo se da bude čista dok nisi tamo.”
Proverila sam Erikovu reakciju. Nikada ranije nisam čula da mu se Pam obraća
koristeći njegovo zvanje. Mada se glavni vampir u svakoj oblasti nazivao šerifom, ja bih na
to odmah zamislila Erika u kaubojskoj odeći sa zvezdom nakačenom na grudi ili (što sam
zapravo najviše volela) u crnim helankama kao pokvareni šerif iz mestu koje smo našli uz
Izimart. Bez bilo kakve rasprave, uputili smo se ka našim položajima.
Otprilike polovina kuća u toj mirnoj ulici imalo je znak NA PRODAJU na svojim
travnjacima, a one koje su i dalje imale vlasnike nisu bile u najboljem stanju. Sva su kola
bila krntije poput mojih, a velika ogoljena polja na travnjacima ukazivala su na činjenicu
da trava leti nije bila zalivana ni đubrena. Na svakom osvetljenom prozoru moglo se videti
treperenje televizora.
Bilo mi je drago što je bila zima, pa su svi ljudi bili unutra u svojim kućama. Dva bela
vampira i jedna plavuša zasigurno bi izazvali komentare, ako već ne i neko nasilje u
ovakom susedstvu A, pored toga, jedan od vampira bio je prilično prepoznatljiv, uprkos
strogom procesu povampirenja, zbog kojeg je, Baba, zapravo, i držan podalje od očiju
javnosti.
Uskoro smo se našli na uglu na kom je Erik trebalo da se rastane od nas kako bi se
sastao sa ostalim vampirima. Ja bih nastavila dalje do svog položaja bez reči, ali je
napetost u meni sada dostigla toliki vrhunac da sam mislila da ću početi da vibriram ako
me neko dotakne prstom. Ali Erik nije hteo da se zadovolji nemim rastankom. Stegnuo mi
je ruke i poljubio me je za sve pare, a verujte mi da to beše mnogo, mnogo para.
Baba promrmlja nešto s neodobravanjem. „Ne bi trebalo da ljubite drugog, gospojice
Suki”, rekao mi je. „Bil je kazo da je u redu, ali se meni to nikako ne sviđa.”
Erik me je pustio posle nekoliko sekundi. Izvini ako smo te uvredili”, rekao je ledenim
tonom. Ponovo se zagledao u mene. „Vidimo se kasnije, lepotice moja”, rekao mi je sasvim
tiho.
Naslonila sam mu ruku uz obraz. „Vidimo se”, rekoh mu, te se okrenuh i pođoh dalje
s Babom za petama.
„Ne ljutite se na mene, gospojice Suki?”, upitao me je potpuno napet.
„Ne”, rekla sam mu. Nekako sam mu se nasmešila, pošto sam znala da može da me
vidi mnogo jasnije nego što sam ja mogla da vidim njega. Noć je bila hladna, a iako sam
nosila kaput, on mi nije bio topao kao ranije. Ogoljene ruke drhtale su mi na hladnoći, a i
nos mi je već bio utrnuo. Mogla sam da osetim miris dima iz kamina, izduvne gasove,
benzin, ulje i sve ostale automobilske mirise koji su zajedno činili miris grada.
Ali po susedstvu se širio još neki miris, neki zadah koji je govorio da taj kraj nije bio
zatrovan samo gradskim zagađenjem. Ponjušila sam vazduh, te mi se učinilo da se taj
miris širi unaokolo u gotovo vidljivim oblačićima. Porazmislivši nekoliko trenutaka,

~ 124 ~
zaključila sam da to mora da je bio miris magije, gust i mučan. Magija miriše onako kako
sam ja zamišljala da mirišu pijace u egzotičnim zemljama. Mirisala je na nešto čudno, na
nešto drugačije. A miris previše magje može da vas omami Zbog čega se stanovnici ovog
kraja nisu žalili policiji? Zar niko drugi nije nanjušio taj zadah?
„Baba, da li osećaš nešto neobično?”, upitala sam ga prigušenim glasom. Nekoliko je
pasa zalajalo kada smo prošli pored njih u mrkloj noći, ali su se umirili čim su nanjušili
miris vampira (pretpostavljam da je njima Baba bio to nešto neobično). Psi se gotovo uvek
plaše vampira, ali im je reakcija na vukodlake i preobrazitelje već manje predvidljiva.
Najednom sam bila ubeđena da je jedino što želim bilo da se okrenem, da se vratim do
kola i da odem odatle. Morala sam svesno da se pomučim kako bi mi noge i dalje nastavile
u pravom smeru.
„Još kako”, prošaputao je. „Neko baca mađije. Čarolije za teranje ljudi.” Nisam znala
da li su naši vikani, ili Halou i njene veštice, bili odgovorni za širenje tih čarolija, ali je bilo
jasno da su delotvorne.
Noć mi se činila gotovo neprirodno tiha. Možda su svega tri automobila prošla pokraj
nas, dok smo se provlačili kroz lavirint perifernih gradskih ulica. Baba i ja nismo videli
nijednog drugog prolaznika, te je osećaj neke zloslutne izdvojenosti bio sve jači. Čarolije za
teranje ljudi postale su još jače kada smo se približili mestu od kog je trebalo da nas
oteraju.
Tama između kružnih snopova svetlosti koji su se širili ispod bandera činila mi se još
mračnija, a imala sam i utisak da svetlo ne dopire daleko. Kada me je Baba uhvatio za
ruku, nisam se nimalo opirala. Morala sam da vučem noge pri svakom koraku.
Dašak tog mirisa osetia sam i ranije u ZuBaru. Možda je onaj vukodlački tragač imao
lakši zadatak nego što sam ja mislila.
„Stigli smo, gospojice Suki”, reče mi Baba glasom koji beše samo tihi šum u noći.
Obišli smo neki ćošak. Pošto sam znala da je oko mene bačena čarolija, i pošto sam znala
da mogu da idem dalje, to sam i učinila, ali da sam bila stanovnik tog kraja, pronašla bih
neku prečicu i to bez razmišljanja. Nagon da se to mesto izbegava bio je toliko snažan da
sam se zapitala kako uopšte ljudi koji žive u toj ulici uspevaju da dođu kući s posla.
Moguće je da jedu van kuće, idu u bioskop, piju po barovima - sve samo da ne moraju da
se vrate svojim domovima. Svaka kuća u toj ulici delovala je sumnjivo mračna i pusta.
Preko puta, na suprotnom kraju ulice, nalazilo se središte te magije.
Halou i njeno sestrinstvo pronašli su odlično mesto za busiju: neku iznajmljenu
veliku poslovnu zgradu u kojoj su se nekada nalazile cvećara i pekara u istom lokalu.
Kolači i cveće kod Mini stajaše na usamljenom položaju, kao najveća radnja u nizu od tri
druge koje su se, jedna po jedna, polako zatvorile i ugasile poput plamena u fenjeru.
Zgrada je, očito, već godinama bila prazna. Veliki izlozi od pločastog stakla bili su
izlepljeni plakatima davno prošlih događaja i davno poraženih izbornih kandidata.
Šperploča zakovana preko staklenih vrata bila je dokaz da su vandali više puta provaljivali
unutra.
Korov se probijao kroz pukotine na parkingu čak i na zimskoj hladnoći. Ogromni
kontejner stajao je s desne strane parkinga. Osmotrila sam ga sa suprotne strane ulice,
pokušavajući da što bolje pregledam spoljašnjost zgrade, pre nego što sklopim oči kako
bih se usredsredia na neka svoja druga čula. A onda sam izdvojila nekoliko trenutaka za
samosažaljevanje.
Da me neko pita, teško bih objasnila kako sam dospela na ovo opasno mesto u ovo
opasno doba noći. Našla sam se na rubu bitke u kojoj su obe strane bile prilično
prepredene. Da sam prvo stala na stranu Halou i njenih veštica, verovatno bi me ubedile
da vukodlaci i vampiri zaslužuju da budu istrebljeni
U isto ovo vreme prošle godine, niko na celom ovom svetu nije shvatao šta sam ja
zapravo, niti je ikoga bilo briga. Bila sam naprosto Suki Lujka, ona s neukrotivim bratom,

~ 125 ~
žena koju su drugi sažaljevali i izbegavali, u većoj ili manjoj meri. A, eto me sada u nekoj
ledenoj ulici Šrivporta, kako čvrsto stežem ruku nekog vampira s legendarnim licem i
zbrčkanim mozgom. I je li to neko poboljšanje?
A pri tome, tu nisam bila radi zabave ili ličnog napretka, već sam tu bila izviđajući za
gomilu natprirodnih stvorenja i sakupljajući podatke o skupini ubilačkih, krvopijskih,
preobraziteljskih veštica.
Uzdahnula sam, nadam se nečujno. Pa, dobro, bar me niko nije premlatio dosad.
Sklopivši oči, spustila sam sve svoje štitove, otvorivši um ka zgradi preko puta.
Mozgovi... zuje, zuje, zuje. Zapanjila me je gomila utisaka koje sam odmah primila.
Možda je odsustvo drugih ljudi u neposrednoj blizini ili omamljujuće prisustvo magije bilo
odgovorno za to, ali mi je neki činilac gotovo bolno izoštrio moje drugo čulo. Gotovo
ošamućena dotokom informacija, shvatila sam da ću morati da ih svrstam i organizujem.
Prvo sam prebrajala mozgove. Ne bukvalno (jedan mozak, drugi mozak...), već više u
smislu niza povezanih misli. Nabrojala sam ih petnaest. Petoro u prednjoj sobi, koja je
nekada predstavljala izložbenu prostoriju radnje. Jedan u najmanjoj prostoriji,
najverovatnje u kupatilu, a ostali su bili u trećoj, najvećoj sobi, koja se nalazila otpozadi.
Pretpostavila sam da je to nekada bila radionica.
Svi su u zgradi bili budni. Kod uspavanog mozga i dalje čujem potmulo šuštanje i
pokoju misao tokom sna, ali nije isto kao kada imate budan mozak. Razlika je ista kao
kada imate psa koji se trza u snu i potpuno budno kuče.
Kako bih prikupila što više podataka, morala sam još da se približim. Nikada ranije
nisam pokušavala da pročačkam nekoj skupini po mislima kako bih pohvatala neke
konkretne stvari poput krivice ili nevinosti, a nisam ni bila sigurna da li je to uopšte
moguće. Ali ako bilo ko u toj zgradi nije bio zla veštica, ne bih želela da se nađe usred
onoga što će da usledi
„Bliže”, šapnuh Babi, „.ali pod zaklonom.”
„Razumeo”, došapnuo mi je. „Zrnurićete sve vreme?”
Klimnula sam mu, te me je pažljivo poveo na drugu stranu ulice, u senku onog
kontejnera koji je stajao na nekih pet metara južno od zgrade. Bilo mi je drago što je
napolju hladno, pošto je smrad đubreta zahvaljujući tome bio na prihvatljivom nivou.
Utvarni mirisi nekadašnjih krofni i cveća ležali su povrh smrada nečeg pokvarenog i nekih
iskorišćenih pelena koje je neki prolaznik ubacio unutra kada mu se kontejner našao pri
ruci. Sve se to nije nimalo fino spojilo s mirisom magije.
Nekako sam se prilagodila, zaprečivši napad na moj nos, te počeh da osluškujem.
Mada sam u tome postala bolja nego ranije, i dalje sam imala osećaj kao da u isto vreme
pokušavam da slušam dvanaest različitih telefonskih razgovora. A pri tome su ovde neki
bili i vukodlaci, što je čitavu situaciju činilo složenijom. Uspela sam da pohvatam samo
pokoji detalj. ... nadam se da nije reč o vagnalnoj infekciji... Neće ni da me sasluša, misli
da muškarci nisu dorasli ovom poslu. Ko bi uopšte primetio razliku, ako je pretvorim u
krastaču? ... eh, što nismo uzeli i „djet kolu”... Ima da pronađem tog prokletog vampira i
da ga ubijem... Majko Zemljo, usliši naše molbe. Baš sam se zaglibio... Moram da kupim
novu turpijicu...
E, sad ovo ne mora ništa da znači, ali niko od njih nije mislio nešto poput - „ove
proklete veštice su me zatočile, zar me niko neće spasti?” ili - „„neki nam je vampir u
blizini!” - niti bilo šta dramatično u tom smislu. Ovo mi je zvučalo kao skupina osoba koje
se međusobno poznaju, koje su opuštene u tom društvu, pa samim tim imaju i iste
ciljeve. Čak i ona što se molila nije bila uzbunjena ili usplahirena. Nadala sam se da
Halou neće osetiti moj mentalni upad, ali svi koje sam dotakla delovali su zauzeto svojim
poslovima.
„Baba”, rekla sam, tek nešto glasnije od misli, „idi kaži Pam da je unutra njih
petnaest, i da su, koliko se meni čini, sve veštice.”

~ 126 ~
 „Dobro.”
„Zapamtio si kako ćeš se vratiti do Pam?” „Jesam.”
„Dobro, onda možeš da mi pustiš ruku.” „Ooo... Dobro.”
„Budi tih i pažljiv”, prošaputala sam i Baba se odmah izgubio odatle.
Čučala sam u senci koja je bila čak i mračnija od noći, pokraj svih tih mirisa i ledenog
metala, osluškujući veštice. Tri su uma bila muška, a ostali su bili ženski. Halou je takođe
bila unutra, pošto je jedna žena gledala u nju i razmišljala o njoj... plašeći je se, zbog čega
je i meni bilo nelagodno. Zapitah se gde li su parkirali svoje automobile, ukoliko već nisu
doleteli na metlama, he-he-he... onda mi je na pamet palo nešto čega je ranije trebalo da
se setim. Ako su već toliko opasni i oprezni, gde li su im predstraže? A onda me je, istoga
trena, neko ščepao s leđa.

~ 127 ~
 12

„Ko si ti?”, upita me neki tanani glasić.

Pošto mi je jednom rukom pokrila usta, a drugom mi je pridržavala nož uz vrat, nisam
mogla da odgovorim. Izgleda da je posle nekoliko sekundi i sama to shvatila, pošto mi
reče: „Idemo unutra!” A potom je počela da me gura prema zadnjem delu zgrade.
Nisam mogla to da dozvolim. Da je bila reč o veštici iz zgrade, o veštici krvopiji, ne bih
se sigurno izvukla, ali ovo je bila najobičnija veštica, i za razliku od mene, nije se
nagledala Sema kako prekida kafanske tuče onoliko koliko ja jesam. Posegnula sam
obema rukama, zgrabila joj šaku kojom je držala nož, te ga uvrnuh najjače što sam mogla,
istovremeno je snažno opalivši donjim delom svog tela. Odmah se srušila na prljavi ledeni
pločnik, a ja se sruših povrh nje, te počeh da joj udaram ruku o tlo sve dok nije ispustila
nož. Tada je već počela da jeca, izgubivši snagu i polet.
„Da znaš da si užasna kao čuvar”, rekla sam Holi sniženim tonom.
„Suki?”, Holine krupne oči proviriše ispod vunene kape. Večeras se obukla shodno
prilici, ali je na usnama ipak imala jarkoružičasti karmin.
„Šta ti kog đavola radiš tu?”
„Rekli su mi da će mi srediti sina ako im ne pomognem.”
Osetih mučninu. „Koliko im već dugo pomažeš? Još pre nego što sam došla kod tebe
u stan da zatražim tvoju pomoć? Koliko dugo?”, protresla sam je najjače što sam mogla.
„Kada je došla u kafanu sa svojim bratom znala je da se tamo nalazi još jedna veštica.
A znala je da to niste ni ti ni Sem nakon što je popričala s vama. Halou može sve. I zna
sve. Kasnije to veče, ona i Mark došli su do mog stana. Bili su u nekoj tuči, prilično
nadrndani i mahniti. Mark me je držao, a Halou je krenula da me udara. Uživala je u
tome. Videla je moju sliku sa sinom, pa ju je uzela rekavši da može da baci kletvu i na
daljinu, čak iz Šrivporta, da će ga naterati da istrči na put ili da napuni tatinu pušku...”,
Holi je sada već plakala. Nisam je krivila. I meni je bila muka pri pomisli na tako nešto, a
to čak nije ni bilo moje dete. „Morala sam da pristanem da joj pomognem”, reče Holi
ucveljeno.
„Ima li još takvih poput tebe unutra?”
„Koje je prisilila poput mene? Ima, nekoliko njih.”
Time su mi neke od misli koje sam čula postale jasnije.
„A Džejson? Je li i on unutra?”, mada sam oslušnula sva tri muška mozga u zgradi,
ipak sam morala da je pitam.
„Džejson je vikan? Stvarno?”, svukla je crnu kapu, te je prošla prstima kroz kosu.
„Ne, ne, ne. Da li ga drži zatočenog?”
„Nisam ga videla. Zašto bi kog vraga Halou zarobila Džejsona?”
Sve vreme sam zavaravala samu sebe. Neki će lovac jednog dana pronaći ostatke mog
brata: to uvek bude neki lovac ili neki ljudi koji su poveli pse u šetnju, zar ne? Osetih
kako mi stopala propadaju, kao da mi se tlo bukvalno izmaklo ispod nogu, ali sam se
nekako povratila u sadašnji trenutak, udaljivši se od osećanja kojima nisam smela da se
prepuštam dok se ne nađem na sigurnijem mestu.
„Moraš da odeš odavde”, rekla sam joj najtiše što sam mogla. „Moraš da napustiš ovaj
kraj i to smesta.”
„Srediće mi sina!”

~ 128 ~
 „Garantujem ti da neće.”
Holi je izgleda uspela da pročita nešto s moga lica iako ga je u mraku slabo videla.
„Nadam se da ćete ih sve pobiti”, rekla je ljutitim šapatom. „Jedini koje bi trebalo
poštedeti jesu Parton, Čelsi i Džejn. I njih su ucenili kao i mene. A, oni su inače obični
vikani koji, poput mene, vole da vode miran život. Nikome ne želimo zlo.”
„Kako izgledaju?”
„Parton je dečko od oko dvadeset i pet godina, smeđe kose, nizak, ima beleg na
obrazu. Čelsi ima oko sedamnaest i kosa joj je ofarbana u jarkocrvenu. Džejn je... hm, pa,
Džejn je kao sve postarije žene. Seda kosa, pantalone, bluza na cvetiće. Naočare.” Moja bi
baka prekorila Holi što sve starije žene strpava u isti koš, ali, bog da joj dušu prosti, ona
više nije među nama, a ja za to nisam imala vremena.
„Zašto Halou na stražu nije poslala svoje najbolje ljude?”, upitala sam je iz čiste
znatiželje.
„Za večeras su zakazali neke velike obredne vradžbine. Ne mogu da verujem da čini za
teranje ljudi odavde nisu upalile i kod tebe. Mora da si otporna.” Holi je potom
prošaputala, s osmehom u glasu: „A osim toga, niko od njih nije hteo da se smrzava
napolju.”
„Hajde idi, idi odavde”, rekoh joj gotovo nečujno, te sam joj pomogla da se podigne.
„Bez obzira na to gde si parkirala kola, idi severno odavde”, pokazala sam joj pravac za
slučaj da ne zna gde je sever.
Holi je otišla, nečujna na ispucanom pločniku u svojim najkama. Imala sam utisak da
je njena farbana crna kosa upila u sebe svetlost bandere kada je prošla ispod nje. Miris
oko zgrade, miris magije, izgleda da se još više pojačao. Zapitah se šta sad da radim.
Nekako sam se morala pobrinuti da tri mesna vikana unutar te oronule zgrade, koji su
bili primorani da pomažu Halou, ne budu povređeni. A nisam mogla da smislim način na
koji bih to uradila. Da Ii bih uopšte i jednog mogla da spasem?
U narednih šezdeset sekundi u glavi mi se javio čitav niz zaludnih misli i beskorisnih
ideja. Sve su me vodile u ćorsokak.
Ako utrčim unutra i viknem - „Partone, Čelsi, Džejn - napolje!” -onda bih i ostatak
sestrinstva upozorila na predstojeći napad. Tako bi nastradali neki od mojih prijatelja, ili
bolje reći saveznika.
A ako ostanem tu i pokušam da kažem vampirima da su tri osobe u zgradi nevine,
verovatno me ne bi slušali. A ako bi se u njima i javila neka samilost, morali bi da poštede
sve veštice i da onda izdvoje nevine, što bi veštičjem sestrinstvu pružilo priliku da izvedu
protivnapad. A vešticama nije bilo potrebno fizičko oružje.
Prekasno shvatih da je trebalo da zadržim Holi i da je iskoristim kao sredstvo za
ulazak u zgradu. Ali ugrožavanje preplašene majke takođe nije predstavljalo dobru opciju.
Nešto mi se veliko i toplo prislonilo uz bok. Nečije oči i čeljusti zablistaše pod
svetlošću bandera. Gotovo da sam vrisnula, pre nego što prepoznah Alsida u telu vuka.
Bio je ogroman. Zbog srebrnog krzna oko očiju, ostatak krzna činio mu se još tamniji.
Spustila sam mu ruku preko leđa. „Unutra ima troje ljudi koji ne smeju da umru”,
rekoh mu. „Ne znam šta da radim.”
Pošto je bio vuk, Alsid takođe nije znao šta da radimo. Zagledao mi se u lice, pa je
blago zacvileo. Dosad je već trebalo da sedim u automobilu, ali sam ipak bila tu, na
borbenoj liniji. Mogla sam da osetim kretanje u mraku svuda oko sebe. Alsid se odšunjao
do svog položaja ispred stražnjeg ulaza u zgradu.
„Šta ćes ti tu?”, reče Bil besno, mada je to zazvučalo čudno u obliku tihog šapata.
„Pam ti je kazala da odeš čim ih prebrojiš.”
„Unutra ima troje nevinih”, prošaputala sam. „Meštani. Prisiljeni su na ovo.”
Bil reče nešto sebi pod bradu, nešto ne baš veselo.

~ 129 ~
 Prenela sam mu opise koje mi je Holi dala.
Primetila sam da se Bilu celo telo zgrčilo, a onda nam se i Debi pridružila u našoj
busiji. Šta joj pada na pamet? Da se tako nabije uz vampira i ženu koji su je mrzeli najviše
od svih.
„Rekao sam ti da ostaneš u pozadini”, reče joj Bil zastrašujućim glasom.
„Alsid me se odrekao”, rekla mi je, kao da nisam bila tamo kada je to učinio.
„Pa, šta si očekivala?”, iznervirao me je njen odabir trenutka i njen povređeni stav. Zar
nije nikada čula za posledice?
„Moram da uradim nešto kako bih povratila njegovo poverenje.”
Ako je htela da kupi malo samopoštovanja, e onda je navratila u pogrešnu radnju.
„Onda mi pomozi da spasemo troje nevinih unutra”. Ponovo sam prepričala svoj
problem. „Zašto se nisi preobrazila?”
„O, pa ne mogu”, reče ogorčeno. „Odrekli su me se i više ne mogu da se menjam pred
Alsidovim čoporom. Ako to učinim, imaju dopuštenje da me ubiju.”
„A u šta se, uopšte, menjaš?”
„U lisicu.”
Slaže se.
„Hajdemo”, rekoh joj, te krenuh polagano ka zgradi. Prezirala sam tu ženu, ali ako bi
mogla da mi bude od neke koristi, onda moram da sarađujem s njom.
„Čekaj, ja bi trebalo da odem do stražnjeg ulaza s vukodlakom”, prosikta Bil. „Erik je
već tamo.”
„Pa, idi!”
Osetila sam da mi se još neko nalazi iza leđa, te se odvažih i okrenuh na brzaka.
Ugledala sam Pam. Nasmešila mi se, isukanih očnjaka, što je bilo poprilično
uznemiravajuće.
Da veštice unutra nisu bile zauzete svojim obredom i da se nisu oslanjale na svoje ne
baš prilježne izviđače i na magiju, možda i ne bismo neprimećeni stigli do vrata. Ali sreća
je tih nekoliko minuta bila na našoj strani. Pam, Debi i ja stigosmo do ulaza u zgradu, gde
smo se sastale s onim mladim vukodlakom Sidom. Prepoznala sam ga čak i u vučjem
obliku. Baba je bio pokraj njega.
Najednom mi je nešto sinulo. Odmakla sam se u stranu s Babom.
„Možeš li da otrčiš do vikana, onih što su na našoj strani? Znaš gde su?”, šapnula
sam mu.
Baba zdušno klimnu glavom.
„Kazi im da unutra imamo tri vikana koji su primorani na ovo.
Pitaj ih da li mogu da bace neke čini da istaknu troje nevinih u zgradi.”
„Kazaću im, gospojice Suki, oni su uvek mnogo fini prema meni.” „Odlično, druškane,
idi i budi brz i tih.” Klimnuo mi je, te nestade u tami.
Miris oko zgrade toliko se pojačao da mi je bilo teško da dišem. Vazduh je bio toliko
prožet njime da me je podsetio na prodavnicu sveća pokraj koje sam prolazila u tržnom
centru.
Pam reče: „Gde si poslala Babu?”
„Nazad do naših vikana. Moraju nekako da istaknu ono troje nevinih ljudi kako ih ne
bismo pobili.”
„Ali on namje sada potreban. Mora da mi razvali ova vrata!”
„Ali...”, zbunila me je Pamina reakcija. „On, isto kao i vi, ne može da uđe bez poziva.”

~ 130 ~
 „Baba je mentalno poremećen, unazađen. Nije baš pravi vampir. On moze da uđe i bez
direktnog poziva.”
Zablenula sam se u Pam. „Što mi nikada nisi rekla”. Samo je podigla obrve na to. A
kada se bolje prisetim, bilo je bar nekoliko prilika u kojima je Baba ulazio negde bez
poziva. Nikada to nisam povezala u glavi.
„Pa, onda ću ja prva kroz vrata”, rekoh suočena sa stvarnošću. „I onda ću da vas
pozovem?” „Da. I tvoj poziv će biti dovoljan. Zgrada ionako nije njihova.” „Hoćemo li
odmah?”
Pam frknu gotovo nečujno. Nasmešila se pod svetlom bandere, najednom razgaljena.
„Čekaš da ti neko pošalje pozivnicu ispisanu krasnopisom?”
Bože me sakloni vampira i njihovog sarkazma. „Misliš da je Baba imao dovoljno
vremena da stigne do vikana?”
„Još kako. Hajde sad da isprašimo turove ovim vešticama”, reče oduševljeno. Bilo mi
je jasno da je sudbina ovdašnjih vikana zauzimala nisko mesto na njenom spisku. Izgleda
da su se ovome radovali svi sem mene. Čak je i onaj mladi vukodlak isukao očnjake.
„Čim ih šutnem, upadaj!”, reče mi Pam. Na brzaka me je cmoknula u obraz, potpuno
me iznenadivši Definitivno mi nije mesto tu, pomislih.
Potom sam se podigla i stala iza Pam, gledajući kako diže nogu i šutira vrata snagom
kakva se krije u nogama bar pet-šest mazgi Brava se raspala, vrata padoše unutra,
povlačeći za sobom i onu staru dasku koja je bila zakovana preko njih, te uskočih unutra
i viknuh - „Ulazite!” - svim vampirima iza sebe, a i onima na stražnjem ulazu. Već u
narednom, veoma uvrnutom trenutku, našla sam se sama-samcata u veštičjem gnezdu, a
oni se svi okrenuše ka meni potpuno zapanjeni.
Prostorija je bila puna sveća i ljudi koji su sedeli po podu na jastucima. Dok smo mi
napolju čekali, izgleda da su svi došli u ovu prednju sobu, pa su sedeli u krugu, svako s
upaljenom svećom pred sobom, činijom i nožem.
Od ono troje koje sam htela da spasem, ona „postarija žena” bila je najuočljivija, pošto
je u krugu sedela samo jedna sedokosa žena.
Imala je jarkoružčasti ruž, pomalo razmazan, a na obrazu je imala sasušene krvi.
Zgrabila sam je za ruku i gurnula u ćošak kada je oko mene izbila opšta pometnja. U sobi
su bila samo tri muškarca.
Brat vodeće veštice, Mark, kojeg je upravo napao čopor vukova, bio je jedan od njih.
Drugi je bio neki sredovečni muškarac s uvučenim obrazima i preterano crnom kosom, ali
on ne samo da je izgovarao neku vradžbinu već je i počeo da izvlači bricu iz jakne koja mu
je ležala na podu s desne strane. Bio mi je predaleko da bih bilo šta učinila, morala sam
da računam da će drugi zaštititi sami sebe. A onda ugledah trećeg muškarca s belegom na
obrazu - to mora da je Paton. Šćućurio se podigavši ruke iznad glave. Tačno sam znala
kako se oseća.
Zgrabila sam mu ruku i povukla ga, ali je on, naravno, odmah pokušao da me udari.
Ali, ne može on tako sa mnom, neće mene niko da udara, te sam naciljala pesnicom, dok
je onako beskorisno mahao rukama, i opalila ga pravo po nosu. Odmah je vrisnuo, samo
još više pojačavajući opštu larmu u sobi, te ga povukoh u ugao u koji sam već bila strpala
Džejn. A onda spazih da su i postarija žena i mladić blistali. Znači, vikani su uspeli da
sastave čini koje su očito upalile, mada možda malčice prekasno. Sad mi je još preostalo
da pronađem blistavu devojku s farbanom crvenom kosom, treću meštanku.
Ali sreća mi je baš tada okrenula leđa: i meni i njoj. Blistala jeste, ali je isto tako već i
bila mrtva. Grlo joj je raskidao jedan od vukova: da li naš ili neki od njihovih, nije više ni
bilo važno.

~ 131 ~
 Provukla sam se kroz taj metež do onog ćoška, te zgrabih oba preživela vikana za
ruke. Debi je takođe dojurila do nas. „Bežite odavde”, rekoh im. „Pronađite ostale vikane
koji su napolju ili smesta idite kući. Peške, taksijem, kako god.”
„Ali ovo je vrlo loš kraj”, premišljala se Džejn.
Zablenuh se u nju. „A tu unutra vam nije loše?” Kada sam ih poslednji put ugledala,
Debi im je pokazivala pravac. Izašla je napolje s njima. I ja sam planirala da krenem za
njima, pošto ionako nije trebalo da budem unutra, ali mi je tada jedan od vukodlaka
ščepao nogu. Zubi su mu promašili meso, ali su mi zakačili nogavicu, a to je bilo dovoljno
da me povuče nazad. Zateturavši se, skoro sam pala na pod, ali sam nekako uspela da se
dohvatim dovratka i da povratim ravnotežu. U tom trenutku, drugi talas vukodlaka i
vampira dojurio je iz stražnje sobe, te je vuk odjurio nazad da dočeka njihov napad.
Prostorija je bila ispunjena telima koja su letela na sve strane, krvlju koja je posvuda
šikljala i vriscima.
Veštice su iz sve snage pružale otpor, a one koje su mogle da se preobraze već su to i
učinile. Halou se takođe preobrazila kezeći čitav niz oštrih zuba. Njen je brat pokušavao
da baci neke čini, zbog čega je morao da ostane u ljudskom obliku, a takođe je pokušavao
da odbije vukodlake i vampire dovoljno dugo da bi dovršio bajalicu.
Mark Stounbruk počeo je nešto da baje, zajedno s onim čovekom s uvučenim
obrazima, istovremeno zarivajući pesnicu u Erikov stomak.
Neka gusta magla poče da se širi prostorijom. Veštice, koje su se borile noževima ili
svojim vučjim zubima, odmah su sve shvatile, te, one koje su mogle da govore, počeše da
ponavljaju ono što je Mark govorio. Oblak magle u prostoriji postade toliko gust da je na
kraju bilo nemoguće razlučiti prijatelja od neprijatelja.
Skočila sam ka vratima kako bih pobegla od zagušljivog oblaka.
Od te magle bilo je vrlo teško disati, pa sam imala utisak da pokušavam da udahnem
i izdahnem vatu. Ispružila sam ruku, međutim, deo zida koji sam dodirnula nije imao
vrata. Ali bila su tamo maločas! Osetila sam kako mi se stomak uspaničeno grči, dok sam
usplahireno pipala po zidu pokušavajući da pronađem izlaz.
Ne samo da nisam uspela da pronađem dovratak već sam u potpunosti izgubila dodir
sa zidom načinivši korak u stranu. Zapela sam za telo nekog vuka. Nisam mogla da mu
vidim ranu, pa sam ga uhvatila za ramena, te krenuh da ga vučem ne bih li ga spasla od
gustog dima.
Vuk poče da se migolji i menja u mojim rukama, što beše krajnje zastrašujuće. A što
je još gore, preobrazio se u golu Halou. Nisam znala da neko može toliko brzo da se
preobrazi. Onako prestravljena odmah sam je pustila, te odstupih nazad u maglu.
Pokušala sam da postupim kao dobri samarićanin, ali s pogrešnom žrtvom. Neka
bezimena žena, jedna od veštica, zgrabila me je otpozadi gotovo nadljudskom snagom.
Pokušala je da me ščepa za vrat jednom rukom, dok mi je drugom držala ruku, ali joj je
šaka skliznula te je ugrizoh najjače što sam mogla. Možda je bila veštica, možda je čak
bila i vukodlak, a možda je popila i čitav galon vampirske krvi, ali ratnica sigurno nije
bila. Vrisnuvši, odmah me je pustila.
Sada sam već bila potpuno dezorijentisana. Gde je izlaz? Počela sam da kašljem, a niz
obraze su mi potekle suze. Jedino u šta sam još uvek bila sigurna bila je gravitacija. Vid,
sluh, dodir: sve je to bilo pod uticajem belog oblaka koji je postajao sve gušći i gušći.
Vampiri su u takvim okolnostima imali prednost, pošto nisu morali da dišu. A mi
ostali jesmo. U poređenju sa zagušljivom atmosferom unutar stare pekare, onaj zagađeni
gradski vazduh na ulici bio je čist i predivan.
Brekćući i plačući, izbacila sam ruke ispred sebe u pokušaju da pronađem zid ili
vrata ili bilo šta čvrsto. Prostorija koja mi se maločas nije činila toliko velika sada je bila
poput pećine. Imala sam utisak da sam tumarala po čitavoj bestragji, ali je to bilo
nemoguće, osim ako veštice nisu promenile i dimenzije sobe, a moj prozaični um naprosto

~ 132 ~
nije mogao da prihvati i takvu mogućnost. Oko sebe sam čula vriske i zvukove koji su u
tom oblaku bili prigušeni, ali ništa manje zastrašujući. Nečija krv najednom me je
poprskala po donjem delu kaputa. Osetila sam kako me šprica i po licu, te ispustih iz
sebe zaprepašćeni glas koji ne bih ni mogla da vam opišem. Znala sam da nije posredi bila
moja krv, i da nisam bila povređena, ali mi je bilo teško da u sve to poverujem.
A onda je nešto palo pokraj mene, i dok je padalo ka podu, ugledala sam lice. Bilo je
to lice Marka Stounbruka, koji je bio na izdisaju. Dim ga je obavio i on preda mnom
nestade, kao da uopšte i nismo bili u istom gradu.
Možda bi i ja trebalo da čučnem? Moguće je da je vazduh čistiji bliže podu. Međutim,
tamo dole je bilo i Markovo telo, i ko zna šta još. Dakle, ništa od zamisli da Mark skine
čini s Erika, pomislih izbezumljeno. Sad će nam biti potrebna Halou. „Najbolje osmišljeni
planovi miševa i ljudi...”, odakle li je moja baka izvukla taj navod? Džerald me je udario sa
strane, gurajući se kroz sobu u poteri za nečim što nisam mogla da vidim.
Rekoh sebi da sam hrabra i snalažjiva, ali te reči nisu imale dubinu. Nastavila sam da
bauljam dalje, trudeći se da se ne spotaknem o stvari razbacane po podu. Veštičje
drangulije, činije, noževi, delići kostiju i biljaka koje nisam prepoznavala - sve je to bilo
rasuto u toj čarci. Najednom se preda mnom otvorila jedna čista tačka, te ugledah
prevrnutu zdelu i nož na podu pokraj stopala. Podigla sam nož, pre nego što ga oblak opet
prekrije. Bila sam ubeđena da su taj nož hteli da upotrebe u nekom obredu, ali ja nisam
bila veštica, a nekako sam morala da se odbranim. Osećala sam se bolje držeći nož koji
beše vrlo lep i oštar.
Zapitala sam se šta li naši vikani rade? Da nisu možda oni odgovorni za ovaj oblak?
Eh, da su bar mene nešto pitali kada su odlučivali.
Naše veštice, kao što će se kasnije ispostaviti, pratile su direktan prenos s lica mesta
uz pomoć jedne od svojih sestara, koja je bila gatara (mada je fizički bila pokraj njih,
mogla je da vidi šta se događa na površini vode u nekoj činiji, što sam tek kasnije
saznala). Koristeći taj metod, mogla je da razazna mnogo više od nas samih, ali zbog čega i
ona nije videla gomilu belog dima kako se širi po površini te njene vode stvarno nemam
pojma.
No, kako bilo da bilo, naše su veštice izazvale kišu... i to unutar zgrade. Kiša se
nekako polagano probila kroz maglu, i mada sam se osećala mokro i promrzlo, takođe
sam otkrila i jedna unutrašnja vrata blizu sebe, ona koja su vodila u drugu, veću
prostoriju. Postepeno sam shvatila da mogu da vidim, prostoriju je polako obasjalo svetlo,
te sam mogla i da razaznam prilike. Jedna od njih pojurila je ka meni na nogama koje baš
i nisu delovale sasvim ljudske, i najednom se lice Debi Pelt našlo preda mnom režeći. Šta
će ona tu? Izašla je napolje da pokaže vikanima kako da pobegnu na sigurno, i sad se opet
vratila u sobu.
Ne znam da li je uopšte mogla da utiče na to, ili nije, ili ju je ponelo ludilo bitke, ali
Debi se delimično preobrazila. S lica joj je štrčalo krzno, a zubi su počeli da joj se izvlače
onako zašiljeni. Škljocnula je čeljustima ka mom grlu, ali ju je grč usred sveg tog
preobražaja povukao, pa je promašila. Pokušala sam da se odmaknem, ali sam zapela za
nešto na podu, te potroših nekoliko dragocenih sekundi kako bih povratila ravnotežu.
Ona je ponovo nasrnula s nedvosmislenom namerom, a ja se prisetih da imam nož u ruci.
Zamahnula sam njime pred njom, te se pokolebala iskezivši zube ka meni.
Rešila je da poravna račune sa mnom tako što će iskoristiti opšti metež. A ja nisam
bila dovoljno snažna da bih se izborila s nekom preobraziteljkom Moraću da upotrebim
nož, mada se nešto u meni zgrčilo pri samoj pomisli na to.
Ali, onda se iz oblačića magle pomolila neka velika ruka umrljana krvlju i upravo je ta
velika ruka zgrabila vrat Debi Pelt krenuvši da ga steže. I da ga steže i steže. Pre nego što
sam uspela da pomerim pogled s ruke do lica njenog vlasnika, neki je vuk poskočio s poda
i oborio me.

~ 133 ~
 A onda mi je ponjušio lice.
Nisam znala šta da mislim... A onda je tog vuka na meni neko oborio, te se skotrljao
na pod krenuvši da reži i škljoca čeljustima ka nekom drugom vuku. Nisam mogla ništa
da učinim, pošto su se njih dvoje toliko brzo pomerali da nisam bila sigurna da ću pomoći
pravoj strani u toj čarci.
Magla se sada već prilično brzo razilazila, pa sam mogla da osmotrim čitavu
prostoriju, mada je tu i tamo i dalje bilo oblačića neprozirne magle. Iako sam očajnički
priželjkivala da dođe taj trenutak, gotovo da sam zažalila sada kada se i desio. Tela, i
mrtva i ranjena, prekrivala su pod zajedno s veštičjim drangulijama, a zidovi behu
poprskani krvlju. Portugal, onaj zgodni mladi vukodlak iz vazduhoplovne baze, ležao je
nepomičan preda mnom. Bio je mrtav. Kalpeper je čučao pokraj njega tugujući za njim.
Bila je to jedna od gorkih cena rata.
Halou je i dalje stajala na nogama u svom ljudskom obliku, gola i zamazana krvlju.
Podigla je jednog od vukova i zavitlala ga o zid pred mojim očima. Bila je veličanstvena i
užasna u isto vreme. Pam se šunjala iza nje, sva razbarušena i prljava. Ja tu vampiricu
nikada nisam videla čak ni malko izgužvanu, pa sam je jedva prepoznala. Bacivši se
napred, Pamje zgrabila Halou za kukove, te ju je oborila na pod. Takvo dobro obaranje
nisam videla ni tokom svog višegodišnjeg gledanja ragbija petkom uveče, a da je Pam
dohvatila Halou malo više i da ju je bolje stegla, sve bi se završilo istog trena. Međutim,
Halou je bila klizava od izmaglice, kiše i krvi, a pritom su joj i ruke bile slobodne. Obrnula
se u Paminom stisku, te je zgrabila njenu dugačku ravnu kosu obema rukama i naglo je
povukla. Iščupala joj je čitave pramenove kose, zajedno s dobrim delom kože.
Pam zapišta poput ogromnog čajnika. Nikada ranije nisam čula toliko glasni zvuk
kako dopire iz nečijeg grla, doduše u ovom slučaju to nije bilo ljudsko grlo, ali ipak je reč
bila o grlu. Pošto je
Pam bila žena večito spremna da uzvrati, prikovala je Halou uz pod tako što ju je
zgrabila za nadlaktice i počela da je gura nadole, sve dok se Halou nije sasvim zalepila za
pod. S obzirom na to da je veštica bila toliko snažna, usledila je strahovita borba, a Pam je
pritom bila sputana krvlju koja joj je lila niz lice. Međutim, Halou je bila ljudsko biće, a
Pam nije. Pam je vodila, sve dok jedan od veštaca, onaj s upalim obrazima, nije dopuzao
do dve žene i zagrizao Pam za vrat. Obe su joj ruke bile zauzete, pa nije mogla da ga
zaustavi. A on je nije samo ugrizao, već je počeo da joj pije krv, a kako je pio, snaga mu se
povećavala, kao da mu se pune baterije. Sisao je pravo s izvora energije. Ispostavilo se da
ih niko nije posmatrao sem mene. Pojurila sam preko mlitavog, čupavog tela jednog vuka i
nekog vampira da tresnem tog čoveka s upalim obrazima, ali on uopšte nije obraćao
pažnju na mene.
Moraću da upotrebim nož. Nikada ranije nisam uradila tako nešto: ako nekog i jesam
napala, to je uvek bilo u situaciji kada život visi o koncu, i pri tome mislim na svoj život. A
ovo je bilo drugačije. Oklevala sam, ali nešto sam ipak morala da učinim. Pam mi je
slabila pred očima, i neće moći još dugo da drži Halou. Uzevši nož sa crnom oštricom i
crnom drškom, prislonila sam mu ga uz grlo. Malo sam ga čak i recnula.
„Puštaj je”, rekoh. Opet me nije slušao.
Recnula sam još jače, te mu je niz vrat potekao skerletni potočić. Tek je tada pustio
Pam. Usta su mu bila prekrivena krvlju. Ali i pre nego što sam uspela da se obrađujem što
ju je pustio, naglo se okrenuo još uvek čučeći ispod mene, te se bacio na mene potpuno
sumanutog pogleda, razjapivši usta kako bi i mene ugrizao. Tačno sam mogla da osetim
želju u njegovom mozgu, sasvim neutaživu želju. Opet sam mu stavila nož pod grlo.
Taman kada sam sakupila snagu, on se bacio napred, žarivši sečivo u sopstveni vrat. Oči
mu se slediše gotovo istoga trena.
Ubio se iskoristivši mene kao sredstvo. Nisam sigurna da je uopšte bio svestan da se
nož tamo nalazi.

~ 134 ~
 Ubistvo se desilo vrlo blizu, tačno pred mojim očima, a ja sam bila oruđe njegove
smrti, ma koliko da se sve desilo nenamerno.
Kada sam konačno uspela da podignem pogled, Pam je sedela Halou na grudima,
prikleštivši joj ruke kolenima, i pri tome se osmehivala. Meni je to bilo toliko bizarno da
sam se osvrnula oko sebe da pronađem razlog njenog osmeha, te shvatih da se bitka
izgleda završila. Nisam uopšte mogla ni da zamislim koliko je trajala ta bučna ali i
nevidljiva borba u gustoj magli, ali je njen ishod sada bio sasvim jasan.
Kada ubijaju, vampiri za sobom uvek ostavljaju nered. A ni vukovi baš nešto nisu
poznati po prefinjenim manirima. Veštice su izgleda izazvale manje krvoprolića za sobom,
ali je konačni ishod bio zaista zastrašujuć, kao u nekom vrlo lošem filmu za koji vas bude
sramota što ste uopšte platili ulaznicu da ga odgledate.
Ali izgleda da smo pobedili.
No, mene, u tom trenutku, gotovo da i nije bilo briga. Bila sam izuzetno umorna, i
mentalno i fizički, a to znači da su sve ljudske misli, zajedno s mislima vukodlaka, počele
da mi se prevrću po glavi kao veš u sušiici Pošto ništa nisam mogla da učinim povodom
toga, dopustila sam da mi ostaci njihovih misli lebde po glavi, te sam, upotrebivši
poslednje atome snage, odgurnula leš sa sebe.
Ostala sam da ležim na leđima zureći u plafon. Pošto nisam imala svojih misli, bila
sam ispunjena tuđim. Gotovo su svi mislili isto što i ja: koliko su umorni, koliko je soba
krvava, koliko je teško poverovati da su prošli kroz ovakvu neku bitku i da su je preživeli.
Onaj dečko s bodljikavom kosom vratio se u svoj ljudski oblik, razmišljajući kako je u
svemu uživao mnogo više nego što bi trebalo. Staviše, na njegovom ogoljenom telu video se
jasni dokaz koliko je zapravo uživao u svemu, te je pokušao da deluje postiđeno zbog toga.
Ali, u suštini je samo želeo da pronađe onu slatku mladu vikanku, pa da pronađu neko
tiho ćoše. Halou je kiptela od besa prema Pam, prema meni, prema Eriku, prema svima.
Pokušala je da promrmlja neku čaroliju kako bismo svi dobili napad mučnine, ali ju je
Pam munula laktom u vrat, smesta joj začepivši usta.
Debi Pelt se digla s praga, te je osmotrila poprište bitke. Delovala je začuđujuće čedno
i poletno, kao da maločas nije imala krzno na licu i kao da uopšte i ne bi znala da ubije
nekoga. Probila se kroz tela razbacana po podu, od kojih neka još behu živa, a neka ne, te
je pronašla Alsida, koji je još uvek bio u svom vučjem obliku. Čučnula je kako bi proverila
da li je ranjen, ali ju je on upozorio zarežavši na nju. Možda nije verovala da bi je napao,
ili je možda samo sebe ubedila u tako nešto, ali mu je spustila ruku na rame, a on ju je na
to ugrizao dovoljno snažno da bi je raskrvario. Vrisnuvši, brže-bolje je pobegla od njega.
Nekoliko je sekundi čučala, držeći okrvavljenu ruku i plačući. Pogled joj se susreo s mojim
gotovo plamteći od silne mržnje. Nikada mi neće oprostiti. Do kraja života će me kriviti što
je Alsid otkrio njenu mračnu stranu. Dve se godine poigravala s njim, privlačeći ga i
terajući od sebe i sakrivajući od njega deo svoje ćudi koji on nikada ne bi prihvatio, ali ga
je sve vreme ipak silno želela. A sad je sve to bilo završeno. I sad sam ja kao kriva za to?
Ali ja nisam razmišljala poput Debi, ja sam razmišljala kao razumno ljudsko biće, što
Debi Pelt, naravno, nije bila. Zažalila sam što je ona ruka koja ju je ščepala za vrat tokom
borbe u magli nije skroz zadavila. Zurila sam joj u leđa kada je otvorila vrata i izašla
napolje u noć, znajući da će Debi Pelt do kraja života pokušavati da me sredi. Možda se taj
Alsidov ugriz inficira, pa dobije trovanje krvi?
Refleksno sam prekorila samu sebe: to su bile zle misli, a Bog ne želi da bilo kome
priželjkujemo zlo. Ali sam se ponadala da je prisluškivao i Debi, kao kada se nadate da će
saobraćajac koji vas je zaustavio da vas kazni takođe zaustaviti i onog tipa iza vas koji je
pokušao da vam preseče put preko duple linije.
Potom mi je prišao onaj crvenokosi ženski vukodlak, Amanda. Imala je pokoji ugriz na
sebi, kao i natečenu čvorugu na čelu, ali je ipak delovala ozareno. „Dok samjoš dobro
raspoložena, htedoh da ti se izvinim što sam te uvredila”, reče mi otvoreno. „Pokazala si se

~ 135 ~
tokom borbe. Neću ti zamerati to što si blagonaklona prema vampirima. Možda jednog
dana doživiš prosvetljenje.” Klimnula samjoj, te je otišla da proveri članove svog čopora.
Pam je vezala Halou, pa su ona, Erik i Džerald kleknuli pokraj nekoga na drugom
kraju sobe. Ovlaš se zapitah šta li se to tamo dešava, ali je Alsid počeo da se preobražava
u svoj ljudski oblik, a kada se skroz povratio, dopuzao je do mene. Bila sam isuviše
iscrpljena da bih obraćala pažnju na činjenicu da je bio nag, ali mi kroz glavu jeste
proletela misao da bi trebalo da upamtim taj prizor, kako bih mogla da ga se prisetim
kasnije u trenucima dokolice.
Imao je ogrebotine i krvave mrlje na sebi, i jednu duboku brazgotinu, ali je u suštini
delovao u redu.
„Imaš krv na licu”, reče mi uz dosta muke.
„Nije moja.”
„Bogu hvala”, reče, te je legao na pod pokraj mene. „Koliko su te gadno povredi li?”
„Nisam uopšte povređena”, rekla sam mu. „Hoću reći, dosta su me gurali, i malko
davili i škljocali čeljustima prema meni, ali me niko nije udario!” Tako mi svih svetaca na
nebesima, kanda ću ipak uspeti da ispunim svoju novogodišnju odluku.
„Žao mi je što nismo pronašli Džejsona na ovom mestu”, rekao je.
„Erik je pitao Pam i Džeralda da nije zatočen kod vampira, ali su rekli da nije”, istakla
sam. „Smislio je i veoma dobar razlog zbog kog bi ga vampiri oteli, ali oni to ipak nisu
učinili.”
„Čo je mrtav.”
„Šta se desilo?”, upitala sam ga zvučeći smireno, kao da mi i nije bilo stalo. Iskreno
rečeno, nikada nisam bila naklonjena tom šankeru, ali bih ipak iskazala pristojnu dozu
zabrinutosti da nisam bila toliko umorna.
„Neko iz veštičje skupine imao je kod sebe drveni nož.”
„Nikada ranije nisam videla tako nešto”, rekoh posle nekoliko trenutaka, i to je bilo
sve što sam mogla reći o Čoovoj pogibiji.
„Nisam ni ja.”
Posle nekoliko dugih trenutaka, rekoh mu: „Žao mi je zbog Debi.” A zapravo mu
htedoh reći da mi je žao što ga je Debi toliko povredila, što se ispostavilo da je užasna
osoba zbog koje je morao da načini drastičan potez kako bi je izbacio iz svog života.
„Ko je Debi?”, upitao me je, te se podigao na noge i odgacao od mene po prljavom
podu prekrivenom krvlju, telima i natprirodnjačkim kršem.

~ 136 ~
 13

Posledice bitke vrlo su melanholične i gadne. Pretpostavljam da bismo i ovo što smo
mi imali mogli nazvati bitkom... ili možda natprirodnjačkom čarkom? Ranjene je trebalo
zbrinuti, krv oprati, tela pokopati. Ili, u ovom slučaju, spaliti, pošto je Pam rešila da spali
čitavu radnju sa sve telima veštičjeg sestrinstva.
Ali nisu svi izginuli. Halou je, naravno, i dalje bila živa. Preživela je još jedna veštica,
ali je bila gadno ranjena i izgubila je mnogo krvi. Što se tiče vukodlaka, pukovnik Flad bio
je opasno povređen, a Portugala je ubio Mark Stounbruk. Ostali su, manje-više, bili u
redu. Jedino je Čo umro od svih vampira. Ostali su imali rane, neke čak behu
grozomorne, ali vampiri će već isceliti.
Mene je iznenadilo što se nije pojavilo više veštica.
„Verovatno su to bile dobre veštice, ali nisu bili dobri borci”, reče Pam. „Odabrani su
po svojim čarobnjačkim sposobnostima i po spremnosti da prate Halou, a ne po svojim
borilačkim veštinama. Nije ni trebalo da pokušava da preuzme Šrivport s takvim
sledbenicima.”
„A zašto je baš Šrivport odabrala?”, upitala sam Pam.
„To ću tek da otkrijem”, reče mi Pam smešeći se.
Naježila sam se. Nisam ni želela da razmišljam o njenim metodama. „Kako ćeš je
sprečiti da ne baci neke čini na tebe dok je budeš ispitivala?”
Pam reče: „Smisliću već nešto.” I dalje se smešila.
„Žao mi je zbog Čoa”, rekoh pomalo oklevajući
„Posao šankera u ZuBaru izgleda da baš i ne donosi sreću”, priznala je. „Ne znam da li
ću uspeti da pronađem nekog da zameni Čoa. Na kraju krajeva, i on i Duga Senka
poginuli su u prvoj godini svog rada za nas.”
„Šta ćeš da uradiš u vezi sa skidanjem čini s Erika?”
Pam je izgleda prijalo da priča sa mnom, iako sam bila tek ljudsko biće, pošto je
upravo izgubila svog pomoćnika. „Nateraćemo Halou da to učini, pre ili kasnije. I onda će
nam reći i zbog čega je to uradila.”
„Biće dovoljno i ako vam Halou samo površno opiše te čini? Ili će morati sama sve da
obavi? Pokušala sam što bolje da sastavim tu rečenicu u glavi da bude jasnija, ali izgleda
da me je Pam ipak razumela.
„Ne znam. Moraćemo da pitamo naše vikanske prijatelje. Oni koje si ti spasla trebalo
bi da budu dovoljno zahvalni da nam pruže pomoć ako nam zatreba”, reče Pam polivajući
sobu benzinom. Već je obišla zgradu kako bi sklonila stvari koje će joj možda zatrebati, a
ovdašnje sestrinstvo pokupilo je sve čarobnjačke drangulije za slučaj da neko od
policajaca koji će doci da istraže požar prepozna neke ostatke.
Bacila sam pogled na sat. Ponadala sam se da je Holi dosad već uspela da stigne kući
živa i zdrava. Kasnije ću joj reći da joj sin više nje u opasnosti.
Sklonila sam pogled od zahvata koji je ona najmlađa veštica izvodila na levoj nozi
pukovnika Flada. Zadobio je gadnu posekotinu na butnom mišicu. Bila je to ozbiljna rana.
On je sve to prihvatio stoički, pa je čak počeo da šepa unaokolo s osmehom na licu nakon
što im je Alsid doneo odeću Međutim, kada se krv probila kroz zavoj, vođa čopora morao
je da dopusti svojim vukodlacima da ga odnesu do nekog lekara koji je igrom slučaja bio
od dvojakih, pa je bio spreman da im nezvanično pomogne, pošto niko nije mogao da
osmisli priču koja bi objasnila takvu povredu. Pre nego što je otišao, pukovnik Flad

~ 137 ~
svečano se rukovao s glavnom vešticom i s Pam, mada sam videla kako mu je znoj orosio
čelo čak i na ledenom vazduhu u staroj zgradi.
Pitala sam Erika da li se sada oseća drugačije, ali se on i dalje nije sećao svoje
prošlosti. Delovao mi je uznemireno, na ivici prestravljenosti. Smrt Marka Stounbruka nije
napravila nikakvu razliku, što znači da Halou očekuje nekoliko užasnih sati koje će joj
Pam ljubazno priuštiti. To sam morala da prihvatim kao činjenicu. Nisam želela da o tome
podrobnije razmišljam. Ma, uopšte nisam želela da razmišljam o tome.
A što se mene lično tiče, ja sam se osećala potpuno izgubljeno. Da li bi trebalo da
pođem kući u Bon Temps i da povedem Erika sa sobom (da li sam i dalje zadužena za
njega)? Da li bi trebalo da pronađem neko mesto na kom bih provela ostatak noći u ovom
gradu? Šrivport je bio dom svima sem Bilu i meni, a Bil je planirao da iskoristi Čoov
ispražnjeni krevet (šta god to bilo) tokom nastupajućeg dana, što beše Pamin predlog.
Tumarala sam unaokolo nekoliko minuta pokušavajući da se odlučim. Ali bilo je
očigledno da nikome ni zbog čega konkretnog nisam bila potrebna, niti mi je iko prilazio
da popričamo. Kada je Pam ostalim vampirima počela da izda je uputstva oko načina na
koji će prevesti Halou odatle, ja sam naprosto išetala napolje. Noć je bila mirna kao i
ranije, mada nekoliko pasa ipak jeste zalajalo kada sam se spustila niz ulicu. Miris magije
podosta se smanjio. Noć je i dalje bila mračna, čak i hladnija, a ja sam bila na izmaku
snage.
Nisam znala šta bih rekla ako bi me neki policajac zaustavio: bila sam iskidana i
isprskana krvlju, a nisam imala nikakvo objašnjenje za to. Ali u tom trenutku, gotovo da
me i nije bilo briga.
Uspela sam da se udaljim čitavu jednu ulicu kada me je Erik sustigao. Bio je izuzetno
napet, gotovo zastrašen. „Nisi bila tamo. Tražio sam te, ali nisi bila tamo”, optužio me je.
„Gde si krenula? Zašto me nisi zvala?”
„Nemoj, molim te”, rekoh, te podigoh ruku moleći ga da ništa ne govori. „Molim te.”
Bila sam isuviše umorna da bih bila snažna i zbog njega, a morala sam da se oduprem i
dubokoj depresiji, mada ne bih znala da vam kažem zbog čega, pošto, na kraju krajeva,
ovog puta nisam dobila batine. Trebalo bi da budem srećna, zar ne? Halou je poražena i
zatočena, a mada Erik nije povratio svoju staru ličnost, i to će se uskoro desiti, pošto će
Pam zasigurno naterati Halou da učini kako joj vampiri kažu, i to na bolan i smrtonosan
način.
Nema sumnje da će Pam takođe otkriti i zbog čega je Halou uopšte otpočela čitavu
ovu akciju. ZuBar će dobiti novog šankera, nekog zubatog macana koji će privlačiti u bar i
turiste i njihov novac. Ona i Erik će otvoriti striptiz klub o kom su razmišljali, ili noćnu
praonicu ili agenciju za telohraniteje.
A moj će se brat i dalje voditi kao nestao.
„Dozvoli mi da pođem kući s tobom. Ove uopšte ne poznajem”, reče mi Erik
prigušenim, gotovo molećivim glasom. Duša bi me zabolela svaki put kada bi Erik rekao
nešto što je bilo u potpunoj suprotnosti s njegovom starom ličnošću. Ili sam možda ja
sada videla njegovu pravu prirodu? Da nisu njegova razmetljivost i samouverenost bile
nešto što je tokom godina samo nabacio na sebe, poput druge kože?
„Naravno, hajdemo”, rekoh, očajna koliko i Erik, ali na neki svoj način. Samo sam
htela da ćuti i da bude jak.
A ako ništa drugo, zadovoljiću se i samo ćutanjem.
Bar mi je posudio svoju fizičku snagu. Podigavši me, odneo me je do mog automobila.
Iznenadila sam se, otkrivši da su mi obrazi bili vlažni od suza.
„Imaš krv svuda po sebi”, rekao mi je na uvo.

~ 138 ~
 „Znam, ali nemoj sad da mi se tu uzbuđuješ”, upozorila sam ga. „Mene to ne pali.
Samo hoću da se istuširam.” Bila sam u grcajućem, cmizdravom stanju, skoro skroz
gotova.
„Sad ćeš morati da baciš taj tvoj kaput”, reče mi s određenim zadovoljstvom.
„Odneću ga na čišćenje”, bila sam isuviše umorna da bih odgovarala na uvredljive
opaske o mom kaputu.
Beg od teškog mirisa magije bio je prijatan gotovo kao velika šolja kafe i sveži
kiseonik. Dok se nisam primakla Bon Tempsu, više se nisam osećala toliko iznureno, pa
sam smireno otvorila zadnja vrata moje kuće. Ušavši za mnom, Erik je zakoračio udesno
kako bi obišao kuhinjski sto, a ja sam se nagnula nalevo da pritisnem prekidač.
Čim sam upalila svetlo, Debi Pelt se pojavila preda mnom smešeći se.
Sedela je u mraku za mojim kuhinjskim stolom, držeći pištolj u ruci.
Ne rekavši ni reči, ispalila je metak u mene.
Ali Debi nije računala na Erika koji je bio izuzetno brz, brži od bilo kog ljudskog
stvora. On je primio metak umesto mene i to pravo u grudi. Srušio se preda mnom.
Debi pre toga nije imala vremena da pretraži kuću, na moju sreću. Pružila sam ruku
iza bojlera kako bih izvukla sačmaricu koju sam donela iz Džejsonove kuće. Napumpala
sam je, što je inače jedan od najstrašnijih zvukova na svetu, te upucah Debi Pelt dok je
još zaprepašćeno zurila u Erika, koji je pao na kolena iskašljavajući krv. Užlebila sam još
jedno zrno, ali nije bilo potrebe da ponovo pucam. Prsti su joj popustili, te joj pištolj pade
na pod.
I ja sam sela na pod, jer više nisam mogla da stojim uspravno.
Erik je ležao opružen na podu, grcajući i trzajući se u lokvi krvi.
Od Debinog gornjeg dela trupa i vrata nije mnogo toga ostalo.
Kuhinja mi je izgledala kao da sam kasapila svinje u njoj, svinje koje su pri tome
pružile žestoki otpor.
Pomerila sam ruku kako bih posegnula za telefonom na kraju kuhinjskog šanka.
Ruka mi je pala nazad na pod čim sam shvatila da ne znam koga bi trebalo da nazovem.
Organe reda? Hah...
Sema? Pa da ga još više zaglibim u moje probleme? Ne bih rekla. Pam? Pa da vidi
koliko se moj štićenik našao blizu smrti? Ne, ne...
Alsida? Da, da, on bi sigurno poželeo da vidi šta sam uradila s njegovom verenicom,
pa taman i da je se sto puta odrekao.
Arlin? Ona je morala da zarađuje za svoje dvoje male dece. Nije joj potrebno mešanje
u nezakonite aktivnosti.
Taru? Ta je previše gadljiva.
To je bio trenutak u kom bih nazvala svog brata da sam znala gde se nalazi. Kada
morate da očistite kuhinju od krvi, tad ćete upravo porodicu nazvati.
Ipak ću sve morati sama.
Erik je bio prvi na spisku. Pritrčala sam mu, te se naslonih laktom do njega.
„Eriče”, rekoh glasno. Otvorio je svoje plave oči. Bile su ispunjene bolom.
Iz rupe na grudima klokotala mu je krv. Nisam ni smela da pomislim kako li izgleda
izlazna rana. Možda je bila reč o dvadeset dvojki? Možda je metak još uvek u njemu?
Pogledala sam zid ispred kog je bio stajao, ali nisam videla ni mrlju od krvi, a ni rupu od
metka. U stvari, zaključila sam da je metak prošao kroz njega, zaglavio bi se u meni.
Pogledala sam niz svoje telo, te nekako svukoh kaput. Ne, nije bilo sveže krvi.
Dok sam ga posmatrala, Erik se malo povratio. „Piće”, reče mi, te mu zamalo prislonih
ručni zglob na usta, ali sam se predomislila. Nekako sam uspela da izvadim pravu krv iz

~ 139 ~
frižidera i da je podgrejem, mada prednji deo mikrotalasne rerne sada ni u kom slučaju
nije bio čist.
Kleknula sam da mu je dam. „Što ne tvoju?”, upitao me je bolno.
„Izvini”, rekoh mu, „„znam da si je zaslužio, maco. Ali potrebna mi je sva energija
pošto me čeka dosta posla.”
Erik je iskapio piće u nekoliko velikih gutljaja. Otkopčala sam mu kaput i flanelsku
košulju, a kada sam mu pogledala grudi da proverim krvarenje, ugledah nešto
zapanjujuće. Metak koji ga je pogodio, iskočio je napolje iz rane. U naredna tri minuta, a
možda i manje, rupa se zatvorila. Krv mu se još uvek sušila na maljama, ali je rana od
metka nestala.
„Još jednu flašu?”, Erik me je zamolio.
„Evo, odmah. Kako se osećaš?”, i sama sam sva obamrla.
„Slabo”, reče uz iskrivljeni smešak.
Dala sam mu još krvi, ali je drugu flašu sporije ispio. Trgnuvši se, pridigao se u sedeći
položaj. Pogledao je nered s druge strane stola.
A onda je pogledao u mene.
„Znam, znam... uradila sam užasnu stvar”, rekoh. „Veoma mi je žao!” Osetila sam
kako mi suze ponovo teku niz obraze. Mislim da nisam mogla da se osećam jadnije.
Počinila sam nešto grozno. Omanula sam sa svojim zadatkom. Čekalo me je ogromno
spremanje. A pri tome sam i izgledala stravično.
Erika je taj moj izliv donekle iznenadio. „Mogla si da umreš od tog metka, a ja sam
znao da ja ne mogu”, ukazao mi je. „Sačuvao sam te od metka najbrže što sam mogao, a
onda si i ti mene delotvorno odbranila.”
To jeste bio pomalo iskrivljeni pogled, ali, za divno čudo, ipak sam se osećala nešto
manje grozno.
„Ubila sam drugo ljudsko biće”, rekla sam mu. To je već dvoje za jednu noć, ali po
mom mišljenju, onaj veštac upalih obraza sam se ubio zabivši se na onaj nož.
Ali sačmaricu sam zasigurno sama opalila.
Zadrhtala sam, te se okrenuh od raspale ljušture od kostiju i mesa koja je nekada
predstavljala Debi Pelt.
„Nisi”, reče mi oštro. „Ubila si preobraziteljku koja je zapravo bila podmukla i nasilna
kučka, preobraziteljku koja je dva puta pokušala da te ubije.” Dakle, ona ruka koja joj je
stisla vrat nateravši je da me pusti, bila je Erikova. „Trebalo je da dovršim posao do kraja
kada sam je bio ščepao”, rekao je potvrdivši mi sve. „Spasao bih nas oboje od bola, u mom
slučaju, i bukvalno.”
Imala sam neki osećaj da velečasni Fulenvajlder ne bi rekao tako nešto. Promrmjala
sam nešto u tom smislu.
„Nikada ti ja nisam bio hrišćanin”, reče Erik. To me nimalo nije iznenadilo. „Ali ne
mogu ni da zamislim neku veru koja bi ti rekla da treba mirno da sediš dok neko
pokušava da te zakoje.”
Trepnula sam, pitajući se da nije upravo to ono čemu nas hrišćanstvo uči. Ali nisam
ja ni teolog, ni poznavalac Biblije, pa ću sud o mom postupku morati da prepustim Bogu,
koji takođe nije teolog.
Na neki sam se način osećala bolje, te sam čak i bila zahvalna što sam živa.
„Hvala ti, Eriče”, rekla sam mu. Poljubila sam ga u obraz. „Idi operi se u kupatilu, a ja
ću da počnem tu da raspremam.” Ali on to nije hteo ni da čuje. Zdušno mi je pomogao,
blažen da je. Pošto je onaj najogavniji deo posla mogao da obavi bez griže savesti, s
radošću sam mu ga prepustila.

~ 140 ~
 Uopšte ne biste želeli da znate koliko je bilo grozno, uopšte ne želite da znate sve
pojedinosti. Ali Debi smo nekako sakupili i strpali u džak, pa ju je Erik odneo u šumu,
gde ju je zakopao, pa je, kako mi se zakleo, sakrio celu humku, dok sam ja čistila
kuhinju. Morala sam da skinem zavese iznad sudopere i da ih potopim u hladnu vodu u
mašini za pranje, a s njima sam ubacila i moj kaput, mada se nisam mnogo nadala da će
ponovo biti nosiv. Navukavši gumene rukavice, upotrebila sam ubruse natopljene
varikinom kako bih više puta prebrisala stolice, sto i pod, a i vrata ormara poprskala sam
sredstvom za čišćenje drveta i dobro ih oribala.
Ne biste mi uopšte poverovali gde su sve dospele kapljice krvi.
Shvatila sam da mi fokusiranje na sićušne detalje pomaže da odvučem misli od
glavnog događaja, i da će mi biti bolje što duže budem izbegavala da sve sagledam kako
valja i što duže budem dopuštala da mi Erikove praktične reči dopiru do mozga. Nisam
nikako mogla da povučem ono što sam uradila. Nije bilo načina da popravim ono što se
desilo. Imala sam ograničen izbor, i sad ću morati da živim s izborom koji sam donela.
Baka mi je oduvek govorila da žena, bilo koja snalažljiva žena, može da uradi sve što
mora. Da ste moju baku nazvali osvešćenom ženom, ona bi to zdušno porekla, ali ona
zaista jeste bila najsnažnija žena koju sam ikada znala, a ako je ona verovala da mogu da
obavim ovaj jezivi zadatak samo zato što moram, onda će tako i biti.
Kada sam završila, kuhinja je bazdia na sredstva za čišćenje, i nekom neupućenom
oku delovala bi bukvalno besprekorno. Bila sam uverena da bi neki policijski istražitelj na
mestu zločina našao tragove dokaza (kapa dole Lerning čenelu), ali nisam mislila da bi
neki istražitelj uopšte imao razloga da svrati u moju kuhinju.
Izgleda da mi je bila provalila ulazna vrata. Nikada mi nije ni palo na pamet da ih
proverim kada sam ušla na stražnji ulaz. Eto, kakav sam vam ja telohranitelj. Zaglavila
sam stolicu ispod brave, kako bih je zaprečila do kraja noći.
Vrativši se sa svog grobarskog zadatka, Erik mi se činio uzbuđen, pa sam ga zamolila
da ode da potraži Debin automobil. Vozila je mazdu mijata koju je sakrila na seoskom
puteljku nasuprot mestu na kom okružni put skreće ka mojoj kući. Erik je bio dovoljno
promišljen da zadrži njene ključeve, pa se ponudio da joj odveze kola na neko drugo
mesto. Trebalo je da krenem za njim, kako bih ga dovezla nazad do moje kuće, ali je
navalio da sam obavi posao, a ja sam bila isuviše iscrpljena da bih mu naređivala. Stala
sam pod mlaz vode, pa sam se dobro izribala dok njega nije bilo. Bilo mi je drago što sam
sama i što mogu temeljno da se okupam. Kada sam se bar spolja oprala najbolje što sam
mogla, navukla sam ružičastu sintetičku spavaćicu, te se zavukoh u krevet. Zora se
polako primicala, te se ponadah da će se Erik uskoro vratiti. Otvorila sam mu plakar i
onu rupu u njemu, pa sam unutra čak stavila i još jedan dodatni jastuk.
Čula sam ga kako ulazi taman kada sam počela da tonem u san. Poljubio me je u
obraz. „Sve je završeno”, reče mi, a ja promrmljah „Hvala ti, dušo.”
„Za tebe sve”, reče mi blagim glasom. „Laku noć, lepotice moja.”
Sinulo mi je da sam ja zapravo bila kobna po bivše devojke.
Sredila sam Bilovu veliku ljubav (i njegovu mamu), a eto sada sam ubila i Alsidovu
malo jeste - malo nije dragu. Poznavala sam na stotine muškaraca, ali njihove bivše
nikada nisam ubijala. Ali kada je reč o bićima do kojih mi je stalo, e tu je izgleda sve bilo
drugačije. Zapitah se da nema možda i Erik neke stare devojke. Verovatno imaju oko
stotinak godina. Kanda bi im bolje bilo da me se čuvaju.
Htela ili ne htela, nakon toga sam bila uvučena u crnu rupu iscrpljenosti.

~ 141 ~
 14

Pretpostavljam da je Pam obrađivala Halou sve dok zora nije zarudela na horizontu. A
ja sam sama utonula u čvrst san, toliko žudeći za fizičkim i mentalnim oporavkom da se
uopšte nisam budila sve do četiri sata po podne. Napolju je bio oblačan zimski dan, jedan
od onih koji vas nateraju da uključite radio i proverite da se ne sprema možda neka
mećava. Proverila sam da li imam drva za tri ili četiri dana prebačena na zadnji trem.
Erik će se ranije probuditi.
Obukla sam se i jela brzo poput puža, pokušavajući da se dozovem sebi.
Fizički sam bila dobro. Pokoja masnica, blaga upala mišića, ništa posebno. Nalazili
smo se u prvoj nedeji januara, što znači da sam se odlično držala svoje novogodišnje
odluke.
A s druge strane, a uvek postoji druga strana, mentalno, ili bolje reći, emotivno, ne bi
se baš moglo reći da sam bila čvrsta poput stene. Ma koliko praktički razmišljali, ma
koliko jak stomak imali, ne možete učiniti nešto nalik onome što sam ja učinila a da posle
ne trpite posledice.
Tako bi i trebalo da bude. Kada sam pomislila kako će se Erik uskoro probuditi,
pomislila sam i kako ćemo se možda malko maziti pre nego što krenem na posao. A
pomislila sam i na užitak koji vam donosi neko ko misli da ste bitni i važni.
Nisam predvidela da će čini biti skinute.
Erik je ustao oko pola šest. Čim sam čula kretanje u gostinjskoj sobi, pokucala sam
na vrata i otvorila ih. Naglo se okrenuo s isukanim očnjacima i šakama savijenim u
kandže.
Zamalo mu rekoh - „Ćao, dušo”, ali me je oprez ipak ućutkao.
„Suki”, reče polagano. „Kod tebe sam u kući?”
Bilo mi je drago što sam već bila obučena. „Jesi”, rekoh mu sabravši se brže-boje.
„Kod mene si na čuvanju. Znaš li šta se desilo?”
„Otišao sam na sastanak s nekim novim ljudima”, rekao mi je sa sumnjom u glasu.
„Zar ne?” Iznenađeno je pogledao u svoju odeću iz Volmarta: „Kad sam ovo kupio?”
„Ja sam morala da ti ih nabavim”, rekoh mu.
„A ti si me i obukla?”, upitao me je spustivši ruke niz grudi, a onda i malo niže.
Uputio mi je jedan „erikovski” osmeh.
Izgleda da se nje sećao. Ničega se nje sećao.
„Nisam”, rekoh mu. Kroz glavu mi je prošla slika Erika sa mnom pod tušem. Na
kuhinjskom stolu. U krevetu.
„Gde je Pam?”, upitao je.
„Trebalo bi da je nazoveš”, rekla sam mu. „Sećaš li se bilo čega od juče?”
„Juče sam imao sastanak s vešticama”, reče mi kao da iznosi nepobitnu činjenicu.
Odmahnula sam glavom. „To je bilo još pre nekoliko dana”, rekoh mu, ne mogavši da
izračunam dane u glavi. Još sam se više snuždila.
,Ne sećaš se šta je bilo kada smo se sinoć vratili iz Šrivporta?”, navalila sam,
najednom spazivši tračak svetlosti u celoj priči.
„Vodili smo ljubav?”, upitao me je optimistički. „Da mi se nisi konačno podala, Suki?
To je ionako bilo samo pitanje trenutka.” Iskezio mi se.
Nisam, sinoć smo se otarasili leša, pomislih.

~ 142 ~
 Ja sam bila jedina koja je to znala. A čak ni ja nisam znala gde su Debini ostaci
zakopani, a ni šta joj se desilo s automobilom.
Sela sam na rub mog starog uzanog kreveta. Erik se zagledao u mene. „Nešto nije u
redu, Suki? Šta se desilo dok sam... zbog čega se ne sećam šta se desilo?”
Što manje zna, manje će da boli.
Sve je dobro kad se dobro svrši.
Daleko od očiju, daleko od srca (oh, kako bih volela da je ta istinita).
„Kladim se da će Pam stići ovamo za nekoliko minuta”, rekoh mu. „Mislim da ću joj
prepustiti da ti ona sve ispriča.”
„A Čo?”
„Ne, on neće doći. Umro je sinoć. ZuBar je izgleda loš po šankere.” „Ko ga je ubio? Ima
da se osvetim.” „Već jesi.”
„Ali još nešto nije u redu s tobom”, reče Erik. Oduvek je bio pronicljiv.
„Da, mnogo toga nije u redu sa mnom.” Mnogo bi mi prijalo da me je tada zagrlio, ali
to bi samo sve zakomplikovalo. „A čini mi se da nam se i sneg sprema.”
„Sneg ovde?”, Erik beše oduševljen poput detenceta. „Ja baš volim sneg!”
Zašto me to nije iznenadilo?
„Možda nas zaveje tu zajedno”, reče sugestivno, mrdajući svojim plavim obrvama.
Nasmejala sam se. Nisam mogla da se obuzdam. A i bolje to nego da plačem, što sam
u poslednje vreme prečesto radila. „Kao da bi tebe vremenske prilike sprečile da uradiš
ono što si naumio”, rekoh mu, te ustadoh. „Hajde da ti zagrejem malo krvi.”
Čak me je i onih naših nekoliko intimnih noći omekšalo u dovoljnoj meri da bih
morala da pazim na sve svoje poteze. U jednom sam mu trenutku zamalo pomilovala kosu
kada sam prošla pored njega, u drugom sam se sagnula da ga poljubim, pa sam se
napravila kao da mi je nešto ispalo na pod.
Kada je Pam pokucala na vrata tridesetak minuta kasnije, bila sam spremna da
krenem na posao, a Erik je već goreo od nestrpljenja.
Pam još nije pošteno ni sela nasuprot njega kada je počeo da je bombarduje
pitanjima. Tiho sam im rekla da odlazim, ali mislim da nisu čak ni primetii kada sam
izašla kroz kuhinjska vrata.
Merlo te večeri nije bio krcat, nakon što smo se rešili najveće gužve. Nekoliko snežnih
pahuljica ubedio je većinu redovnih gostiju da ne bi bilo loše da kući pođu trezni Ostalo je
još dovoljno gostiju da bismo Arlin i ja bile zauzete poslom u nekoj osrednjoj meri. Sem
me je pronašao dok sam slagala sedam krigli piva na tacnu. Želeo je da mu ispričam šta
se prethodne noći desilo.
„Ispričaću ti kasnije”, obećala sam mu, misleći o tome kako ću morati pažljivo da
doteram čitavu priču.
„Ima li traga od Džejsona?”, upitao me je.
„Nema”, rekla sam mu, osetivši se još tužnije. Dispečerka u policiji gotovo da se
brecnula na mene kada sam ih nazvala da pitam da li ima nekih novosti.
Kevin i Kenja svratili su te večeri nakon što su završili svoju smenu. Kada sam im
odnela piće do stola (burbon sa kolom i džntonik), Kenja mi reče: „I dalje tragamo za
tvojim bratom. Veoma mi je žao.”
„Znam da se svi mnogo trudite”, rekoh. „I veoma cenim što ste organizovali onu
potragu! Kad bih samo...”, ali nisam znala šta bih još rekla. Zahvaljujući mom
nedostatku, znala sam nešto o njih oboje što oni međusobno nisu znali. Voleli su jedno
drugo. Međutim, Kevin je znao da bi njegova majka radije ugurala glavu u rernu nego da

~ 143 ~
gleda kako on ženi neku crnkinju, a Kenja je znala da bi njena braća radije nabila Kevina
kroz neki zid, nego što bi joj dopustili da stane pred oltar s njim.
A ja sam sve to znala, iako oni sami nisu, i bilo mi je grozno što posedujem to
saznanje, veoma lično saznanje, iako to nisam želela.
A još gore od same spoznaje bilo je iskušenje da se nekako umešam. Rekla sam sebi
veoma strogo da već imam dovoljno svojih problema, i da mi nije potrebno da i drugima
pravim probleme. Na svu sreću, ostatak večeri bila sam dovoljno zauzeta, pa sam uspela
da izbrišem to iskušenje iz glave. Mada nisam mogla da otkrivam takve neke tajne,
podsetila sam sebe da mnogo dugujem tim pozornicima. Načujem li nešto što bih mogla
da im kažem, sigurno ću im to reći.
Kada je kafana zatvorena, pomogla sam Semu da podigne stolice na stolove kako bi
Teri Belflor mogao rano ujutro da dođe i obriše podove i očisti toalete. Arlin i Tak otišli su
kroz stražnji izlaz pevušeći Neka veje, neka veje. A pahulje zaista i jesu počele da proleću
napolju, ali mi se nije činilo da će izdrzati do jutra. Pomislila sam na sva stvorenja napolju
u šumi koja će noćas pokušati da se sakriju negde na suvo i toplo. Znala sam da je negde
u šumi Debi Pelt ležala u nekoj rupi zauvek ohlađena.
Zapitala sam se koliko li ću dugo misliti o njoj na taj način, silno se ponadavši da ću
isto toliko jasno zapamtiti i kakva je grozna osoba bila, i koliko je bila osvetoljubiva i
podmukla.
Štaviše, nekoliko sam minuta provela zureći kroz prozor, kada mi je Sem prišao s
leđa.
„Šta te muči?”, upitao me je. Stegnuo me je oko lakta, te osetih njegove snažne prste.
Uzdahnula sam, što mi nije bio prvi put. „Ma, razmišljam o Džejsonu”, rekoh mu.
Nisam bila daleko od istine.
Pomilovao me je ne bi li me utešio. „Ispričaj mi šta je bilo sinoć”, reče mi, a ja na tren
pomislih da me pita za Debi. Ali ipak sam znala da misli na bitku s vešticama, te mu sve
prepričah.
„Znači, Pam se večeras pojavila kod tebe”, Semu je izgleda bilo drago zbog toga. „Mora
da je slomila Halou i naterala je da skine čini. Erik je ponovo bio svoj?”
„Jeste, bar koliko se meni učinilo.”
„I šta je imao da ti kaže o čitavom iskustvu?”
„Nije se ničega secao”, rekoh polagano. „Nema pojma ni o čemu.”
Sem je sklonio pogled s mene pa me je zapitao: „A kako se ti osećaš povodom toga?”
„Mislim da je tako najbolje”, kazala sam mu. „Da, u svakom slučaju.” Ali ja ću se ipak
ponovo vratiti u praznu kuću. Ta mi se spoznaja vrtela negde na ivici svesti, ali sam
odbijala da se zagledam pravo u nju.
„Šteta što nisi radila popodnevnu smenu”, reče mi, najednom se uhvativši za nešto
sasvim drugo. „Kalvin Noris je svratio.”
„I?”
„Mislim da se ponadao da će te videti.” Skeptično se zagledah u Sema. „Dobro.”
„Mislim da je vrlo ozbiljan, Suki.”
„Seme”, rekoh osetivsi se neobjašnjivo povređena, „ja sam svoja žena, što nije uvek
zabavno, ali to ne znači da moram da se spanđam s tamo nekim vukodlakom samo zato
što mi se ponudio.”
Sem se donekle zbunio. „Pa, ne bi ni morala. Oni iz Hotšota uopšte nisu vukodlaci.”
„On mi je rekao da jesu.”
„Ne, ne, sigurno je hteo da kaže da su dlaci, previše su ponosni da bi sebe nazivali
preobraziteljima, ali upravo to i jesu. Oni su ti panterodlaci.”

~ 144 ~
 „Šta?”, kunem se da su mi zvezdice zatitrale pred očima.
„Suki? Šta je bilo?”
„Panteri? Zar nisi znao da je otisak na Džejsonovom molu bio otisak pantera?”
„Nisam, niko mi nije spominjao nikakav otisak! Jesi li sigurna?”
Ogorčeno sam ga pogledala. „Naravno da sam sigurna. A pri tome je i nestao one noći
dok ga je Kristal Noris čekala u njegovoj kući. Ti si kanda jedini šanker na svetu koji ne
zna sve gradske priče.”
„Kristal - ona cura iz Hotšota s kojom je bio za Novu godinu? Ona žgojava crnokosa
koja je bila i na potrazi?” Klimnula sam mu.
„Ona u koju je Felton onoliko zaljubljen?”
„Šta?”
„Felton, znaš ga, onaj koji je takođe došao u potragu. Ona mu je čitav život najveća
ljubav.”
„A odakle si ti to saznao?” S obzirom na to da ja, kao neko ko čita misli, nisam to
znala, bila sam krajnje znatiželjna.
„Rekao mi je jedno veče kada se napio. Ti momci iz Hotšota ne svraćaju često, ali
kada svrate, dobro se napiju.”
„Pa, zašto se onda pridružio potrazi?”
„Mislim da bi bilo najbolje da odemo da im postavimo nekoliko pitanja.” „Nije
prekasno?” „Imaš pametnija posla?”
Bio je u pravu, a i ja sam, vala, htela da znam da li je moj brat kod njih ili da li bar
znaju šta mu se desilo. No, na neki sam se način plašila da otkrijem istinu.
„Ta ti je jaknica pretanka na ovakvoj hladnoći, Suki”, reče Sem kada smo se obukli.
„Kaput mi je na pranju”, rekoh mu. A, zapravo, nisam ni stigla da ga strpam u
sušiicu, pa čak ni da proverim da li je sva krv izašla iz tkanine. A bio je i izbušen.
„Hmmm”, beše sve što mi je Sem rekao, pre nego što mi je posudio zeleni pulover da
ga navučem ispod jakne. Ušli smo u Semov kamionet pošto je sneg već počeo da veje, a
Sem je, kao i svi drugi muškarci, bio ubeđen da će znati da vozi po snegu, iako to gotovo
nikada nije radio.
Vožnja do Hotšota činila se mnogo duža po mrklom mraku uz sneg koji je vejao ispred
farova.
„Hvala ti što si me povezao ovamo, ali čini mi se da smo poludeli”, rekoh mu, kada
smo se našli negde na pola puta.
„Jesi li vezala pojas?”, upita me Sem.
„Naravno.”
„Onda je dobro”, reče, te smo nastavili dalje.
Na kraju smo konačno stigli do tog seoceta. Tamo, naravno, nisu imali ulično
osvetljenje, ali su neki od meštana platili da im stave svetla na eletkrične stubove. Prozori
su bili osvetljeni u nekoliko kuća.
„Šta misliš gde bi trebalo da pođemo?”
„Do Kalvina. On drži svu moć u rukama”, reče Sem, zazvučavši prilično uvereno.
Setila sam se koliko je Kalvin bio ponosan na svoju kuću, pa sam donekle bila
znatiželjna da joj vidim unutrašnjost. Svetla su mu bila popaljena, a kamionet mu je bio
parkiran ispred kuće. Izlazak iz toplog kamioneta napolje u snežnu noć bio je kao
prolazak kroz hladnu i vlažnu zavesu kako bismo došli do vrata. Pokucala sam, te se
vrata, posle poduže pauze, otvoriše. Kalvin je delovao oduševljeno, sve dok nije video Sema
iza mene.

~ 145 ~
 „Uđite”, reče nam, ne preterano srdačno, te se pomerio u stranu. Učtivo smo otresli
stopala pre nego što smo ušli.
Kuća je bila jednostavna i čista, ukrašena jeftinim, ali pažljivo raspoređenim
nameštajem i slikama. Ni na jednoj slici nije bilo ljudi, što je meni bilo zanimljivo. Pejzaži.
Krajolici.
„Ovo vam baš i nije zgodna noć za vozikanje”, primeti Kalvin.
Znala sam da moram da pazim na svaki svoj korak, ma koliko da sam želela da ga
zgrabim za fanelsku košulju i da mu se proderem u lice. Ovaj je čovek ipak bio vladar.
Veličina njegove kraljevine tu nije bila bitna.
„Kalvine”, rekoh mu najsmirenije što sam mogla, „da li ste znali da je policija pronašla
otiske pantera na molu, pokraj otiska Džejsonove cipele?”
„Nisam”, reče nakon nekoliko dugih trenutaka. Videla sam kako mu se iz očiju
pomalja bes. „Gradske priče ne dopiru tu do nas. Pitao sam se zbog čega je u potrazi bilo i
muškaraca s puškama, ali ljudi su obično napeti u našem društvu, pa nam se niko i nije
nešto naročito obraćao. Otisak pantera. Hmmm.”
„Nisam znala sve do večeras da je to vaš... vaš... drugi identitet.”
Duboko se zagledao u mene: „Misliš da je neko od nas odvukao tvog brata?”
Stajala sam nepomično ne skidajući pogled s njegovih očiju. Sem je bio isto toliko
nepomičan pokraj mene.
„Misliš da se Kristal naljutila na tvog brata i da ga je povredila?”
„Ne”, rekla sam. Još je više razrogačio svoje zlataste oči dok sam govorila.
„Je l' se ti mene plašiš?”, upitao me je najednom.
„Ne”, rekla sam. „Ne plašim se.” „Felton”, reče. Klimnula sam.
„Hajde da proverimo”, reče ni
Vratili smo se nazad u sneg i tamu. Osetila sam kako me pahuljice peckaju po
obrazima, a bilo mi je drago što mi je jakna imala kapuljaču. Sem me je uhvatio za ruku
kada sam zapela za neku odbačenu alatku ili igračku u dvorištu kuće pokraj Feltonove.
Još pre nego što smo stigli do betonske ploče koja je predstavljala Feltonov prednji trem,
Kalvin je već počeo da kuca po vratima.
„Ko je?”, reče Felton.
„Otvori”, reče mu Kalvin.
Prepoznavši mu glas, Felton je istoga trena otvorio vrata. Izgleda da nije bio opsednut
čistoćom poput Kalvina, a i nameštaj mu nije bio lepo raspoređen, već je više bio naguran
uz najbliži zid. On se i inače nije kretao na ljudski način, a večeras je to bilo još primetnije
nego tokom potrage. Pomislih kako je Felton više naginjao svojoj životinjskoj ćudi.
Razmnožavanje unutar male skupine zasigurno je ostavilo svoj trag na njemu.
„Gde je čovek?”, upita ga Kalvin bez bilo kakvog okolišanja.
Feltonove se oči široko razrogačiše, te se čak i trgnuo kao da mu je došlo da pobegne.
Nije ništa rekao.
„Gde je?”, Kalvin je ponovo zatražio odgovor, a onda mu se šaka pretvorila u šapu
kojomje opalio Feltona po licu. „Je li živ?”
Pokrila sam usta rukama kako ne bih vrisnula. Felton je pao na kolena, lica
izgrebanog paralelnim brazgotinama koje se ispuniše krvlju.
„Pozadi, u šupi”, reče nemušto.
Toliko sam žurno odjurila kroz vrata da je Sem jedva uspeo da me sustigne. Poletela
sam oko kuće, te se stropoštah koliko sam dugačka preko nekih naređanih drva. Mada
sam znala da će me kasnije zaboleti, poskočila sam, te se nađoh u stisku Kalvina Norisa,
koji me je, isto kao i onomad u šumi, podigao preko drva i pre nego što sam pročitala

~ 146 ~
njegovu nameru. On je drva i sam lagano i vešto preskočio, te se nađosmo ispred vrata
montažne šupe kakvu možete da naručite kod Sirsa ili kod Penija. A onda pozovete
komšije da vam pomognu u njenom sastavljanju nakon što vam kamionom naspu
betonski temelj.
Vrata su bila zakatančena, ali te šupe nisu pravljene da bi zadržale odlučne
provalnike, a Kalvin je bio veoma snažan. Razbio je katanac, odgurnuo vrata i upalio
svetlo. Začudila sam se što tamo uopšte ima struje, pošto to svakako nije bila uobičajena
stvar.
Isprva nisam bila sigurna da li uopšte gledam u svog brata, pošto to stvorenje uopšte
nije ličilo na Džejsona. Jeste bio plav, ali je bio toliko prljav i smrdljiv da sam odstupila,
čak i na ledenom vazduhu. A pri tome je i poplaveo od hladnoće, pošto je na sebi imao
samo pantalone. Ležao je na betonskom podu na samo jednom jedinom ćebetu.
Bacila sam se na kolena pokraj njega, te ga podigoh u naručje najbolje što sam
mogla, na šta mu se otvoriše kapci. „Suki?”, rekao je, a ja mu začuh nevericu u glasu.
„Suki? Jesam li spasen?”
„Jesi”, rekoh mu, mada ni u kom slučaju nisam bila sigurna u to. Sećala sam se šta
se desilo šerifu koji je izašao ovamo pošto je otkrio da nešto nije u redu. „Vodimo te kući.”
Bio je izgrižen
Bio je baš mnogo izgrižen.
„O, ne”, rekoh tiho, nakon što shvatih značenje tih ugriza.
„Nisam ga ubio”, reče Felton spolja braneći se.
„Ali si ga izgrizao”, rekoh mu glasom koji je zvučao kao glas neke druge osobe. „Hteo
si da postane kao ti.”
„Kako ga Kristal ne bi volela više od mene. Zna da moramo da se parimo s drugima,
ali mene ipak najviše voli”, reče Felton.
„Pa si ga oteo i zatočio i izgrizao.”
Džejson je bio previše slab da bi mogao da ustane.
„Molim vas, odnesite ga do kamioneta”, rekoh ukočeno, ne mogavši da pogledam bilo
koga oko sebe. Osetila sam kako se gnev u meni dize poput crnog talasa, a znala sam da
moram da ga obuzdam dok se ne odmaknemo odatle. Jedva sam sakupila dovoljno snage
za to.
Džejson je vrisnuo kada su ga Kalvin i Sem podigli. Poneli su i ćebe, pa su ga nekako
njime obavili. Posrtala sam za njima, dok su ga nosili do kamioneta ispred Kalvinove
kuće.
Vratila sam svog brata. Postojali su izgledi da će se s vremena na vreme pretvarati u
pantera, ali ipak sam ga vratila. Nisam znala da li za sve preobraziteje važe ista pravila, ali
Alsid mi je jednom rekao da se vukodlaci koji su bili ugrizeni, dakle ne oni koji su takvi
rođeni poput genetskih vukodlaka, menjaju u polučoveka-poluzver, kakve viđamo po
filmovima. Naterala sam sebe da ne razmišljam o tome, već da je bolje da mislim na to što
sam pronašla svog brata, živog.
Kalvin je strpao Džejsona u kamionet, pa ga je namestio na sedište, a Sem je seo za
volan. Džejson će se naći između nas kada i ja uđem u kamionet. Međutim, Kalvin je prvo
nešto hteo da mi kaže.
„Felton će biti kažnjen”, reče mi „Smesta.”
Kažnjavanje Feltona baš mi i nije bilo na vrhu spiska stvari o kojima sam razmišljala,
ali mu klimnuh, pošto sam jedva čekala da se izgubim odatle.
„Ako se pobrinemo za Feltona, da li ćeš ipak otići u policiju?”, upitao me je. Stajao je
sav ukočen, mada je pokušao da deluje opušteno. Ali to je ipak bio opasan trenutak.

~ 147 ~
Znala sam šta se dešava s ljudima koji privuku pažnju javnosti na tu hotšotsku
zajednicu.
„Neću”, rekoh mu. „Kriv je samo Felton.” Mada je, naravno, i Kristal sve zasigurno
znala, bar u izvesnom smislu. Rekla mi je da je one noći kod Džejsona namirisala neku
životinju. A kako bi mogla da promaši miris pantera kada je i sama bila panterka? A
verovatno je sve vreme znala da je taj panter bio upravo Felton. Njegov miris joj je bio
poznat. Ali nije bio pravi trenutak da se udubljujem u to, a Kalvin će i sam sve shvatiti
kada bude imao vremena da razmisli malo o tome. „A moj je brat sada možda postao
jedan od vas. Bićete mu potrebni”, dodala sam, najsmirenijim tonom koji sam mogla da
iznađem u sebi. Ali on ni kao takav nije bio dovoljno smiren.
„Doći ću po Džejsona kada ponovo bude bio pun mesec.”
Ponovo mu klimnuh. „Hvala vam”, rekla sam mu, jer sam znala da nikada ne bismo
pronašli Džejsona da nam je on zaprečio put. „Moram da odvedem brata kući.” Znala sam
da je Kalvin hteo da ga dodirnem, da na neki način uspostavimo kontakt, ali ja to
naprosto nisam mogla da učinim.
„Svakako”, reče mi posle nekoliko dugih trenutaka. Preobrazitelj se odmakao, te se
uskobeljah u kamionet. Izgleda da je naslutio da mi od njega u tom trenutku nije bila
potrebna dodatna pomoć.
Ranije mi se činilo da ljudi iz Hotšota šalju čudne moždane signale jer se pare u svom
rodu. Nikada mi nije ni palo na pamet da nisu vukovi, već možda nešto drugo. Bavila sam
se pretpostavkama. A sećala sam se šta nam je trener odbojke u srednjoj školi govorio o
„„pretpostavkama”. Doduše, on nam je takođe rekao i da moramo da ostavimo sve na
terenu kako bismo to pronašli tamo i kada se vratimo, ali smisao toga još nisam sasvim
dokučila.
Ali, svakako je bio u pravu kada su pretpostavke u pitanju.
Sem je već bio upalio grejanje u kamionetu, mada nije bilo sasvim pojačano. Bila sam
uverena da bi previše nagle toplote bilo loše za Džejsona. A, čim se Džejson malo zagrejao,
smrad je postao poprilično primetan, te se skoro izvinih Semu, ali je ipak bilo bitnije da
poštedim Džejsona dodatnog poniženja.
„Osim što si izgrižen i promrzao, jesi li inače dobro?”, upitala sam ga kada mi se
učinilo da je prestao da drhti i da može da govori.
„Jesam”, reče mi. „Jesam. Svake noći, svake proklete noći, dolazio je u šupu, pa se
preobražavao preda mnom, a ja bih pomislio - noćas će me ubiti i pojesti. A on bi me
svake noći ugrizao, pa bi se ponovo preobrazio i otišao. A bilo mi je očigledno da mu je bilo
vrlo teško, nakon što bi namirisao krv... No, ipak se zadržao samo na ugrizima.”
„Ubiće ga večeras”, rekoh mu. „U zamenu za to što se nećemo obratiti policiji.”
„Odlično”, reče Džejson iskreno to misleći.

~ 148 ~
 15

Džejson je uspeo da izdrži na nogama dovoljno dugo da se sam istušira. Rekao mi je

da mu je to bilo najbolje tuširanje u celom životu. Nakon što se okupao, mirišući na sve
mirisno što je mogao da pronađe u mom kupatilu, obavio se velikim peškirom oko struka,
te sam ga celog premazala antibiotskom mašću. Potrošila sam čitavu tubu na ugrize na
njegovom telu Činilo se da već zarastaju, ali sam neprestano razmišljala o tome šta bih još
mogla da uradim za njega. Popio je toplu čokoladu i pojeo malo vruće zobene kaše (što se
meni učinilo kao čudan izbor, ali mi je rekao da mu je Felton donosio samo napola
skuvano meso), a navukao je i donji deo pidžame koji sam kupila Eriku (bio mu je
prevelik, ali je učkur oko struka bio od velike pomoći). Obukao je i razvučenu staru
majicu kratkih rukava koju sam kupila kada sam učestvovala u dobrotvornoj trci dve
godine ranije. Neprestano je dodirivao tkaninu, kao da je bio oduševljen što je ponovo
obučen.
Učinilo mi se da želi da se utopli i odspava više od svega na svetu, pa sam ga odvela u
moju staru sobu. Bacivši žalostan pogled na plakar, koji je Erik ostavio u neredu, poželela
sam bratu laku noć. Zamolio me je da upalim svetlo u hodniku i da ostavim vrata malko
odškrinuta. Džejsonu nije bilo lako da zatraži tako nešto, pa nisam ništa rekla. Naprosto
sam učinila kako me je zamolio.
Sem je sedeo u kuhinji srćući šolju toplog čaja. Podigavši pogled od uparene šolje,
uputio mi je jedan osmeh. „Kako je?”
Spustila sam se na svoje uobičajeno mesto. „Bolje nego što sam mislila da će biti”,
rekoh. Imajući na umu da je sve ovo vreme proveo u šupi bez grejanja i da ga je onaj
svakog dana grizao.”
„Pitam se koliko li je dugo Felton planirao da ga drži kod sebe?”
„Pretpostavljam do punog meseca. Felton bi tek tada saznao da li je uspeo ili nije”,
osetih blagu mučninu.
„Proverio sam u tvom kalendaru. Ima još nekoliko nedeja.”
„Odlično. To će Džejsonu dati malo vremena da povrati snagu pre nego što i s tim
bude morao da se suoči.” Spustila sam glavu u ruke na nekoliko trenutaka. „Moram da
nazovem policiju.”
„Da im javiš da obustave potragu?”
„Da.”
Jesi li smislila šta ćes im reći? Da li Džejson ima neki predlog?”
„Možda im kažem da su ga oteli rođaci neke devojke?”, to je zapravo i bilo istina.
„Policajci će zeleti da znaju gde su ga držali. Ako je sam pobegao, želeće da znaju kako
je to uspeo, a očekivaće i mnoge druge podatke od njega.”
Nisam uopste ni znala da li mi je u mozgu ostalo dovoljno energje za razmišljanje.
Bledo sam se zagledala u sto: u poznati držač za salvete koji je baka kupila na sajmu
starih zanata, u posudu za šećer, u slanik i posudicu za biber u obliku pevca i kokoške. A
onda primetih da je nešto bilo gurnuto pod slanik.
Bio je to Ček na pedeset hiljada dolara s Erikovim potpisom. Erik ne samo da me je
platio nego mi je ostavio i najveći bakšiš u mojoj karijeri.
„Ooo”, rekoh sasvim tiho. „O coveče!” Zurila sam u ček još minut ili dva proveravajući
da li sam ga dobro pročitala. Odgurnuh ga preko stola Semu.

~ 149 ~
 „Opa. Plata za čuvanje Erika?”, Sem je podigao pogled ka meni, te klimnuh. „Šta ćeš s
ovim?”
„Odneću ga u banku čim se sutra ujutro probudim.”
Nasmešio se. „Više sam mislio na dugoročne staze.”
„Opustiću se. Uz ovo ću konačno biti opuštenija, znajući da...”, na moju sramotu,
krenuše mi suze. Ponovo. O dovraga. „Da ne moram sve vreme da brinem.”
„Pretpostavljam da si morala da stegneš kaiš u poslednje vreme”. Klimnula sam mu,
na šta Sem stegnu usne. „Mogla si da...”, otpočeo je, ali nije mogao da dovrši rečenicu.
„Hvala, ali ne mogu ja da radim takve stvari”, rekoh mu odlučno. „Baka mi je oduvek
govorila da je to najbrži način da pokvariš prijateljstvo.”
„Mogla bi da prodaš ovaj posed, da kupiš kuću u gradu, da imaš komšije”, predloži mi
Sem, kao da je već mesecima jedva čekao da mi to kaže.
„Da se odselim iz ove kuće?” Bar po neki član naše porodice živeo je u ovoj kući
neprekidno već više od stotinu i pedeset godina. To je, naravno, nije činilo svetom ili bilo
šta slično, a kuća je pri tome i bila dograđivana i renovirana mnogo puta. Pomislih na
život u maloj savremenoj prizemnoj kući s modernim kupatilima i zgodnom kuhinjom s
gomilom utičnica. Sa skrivenim bojlerom. S ugrađenom izolacijom na tavanu. S
nastrešnicom za kola!
Ošamućena tom vizijom, progutala sam knedlu. „Razmisliću malo o tome”, rekoh
smatrajući da bi čak i razmišljanje o toj zamisli bilo isuviše odvažno. „Ah trenutno ne
mogu ni o čemu da razmišljam. Biće mi dovoljno teško i da preživim naredni dan.”
Pomislila sam na silne sate koje je policija utrošila tražeći Džejsona. Najednom se
osetih toliko umornom da naprosto nisam mogla ni da pokušam da osmislim neku priču
za organe reda.
„Trebalo bi da pođeš u krevet”, reče mi Sem mudro.
Uspela sam jedino da mu klimnem. „Hvala ti, Seme. Mnogo ti hvala.” Ustali smo, te ga
zagrlih. Potrajalo je duže nego što sam planirala, pošto mi je grljenje Sema bilo
neočekivano opuštajuće i prijatno. „Laku noć”, rekla sam mu. „Molim te, pazi kako voziš.”
Na tren pomislih da mu ponudim krevet na spratu, ali sam sprat držala zaključan, pa je
gore bilo izuzetno hladno, a pri tome bih i morala da se popnem gore i namestim mu
krevet. Bilo bi mu lagodnije da pređe kratak put do kuće, čak i po snegu.
„Hoću”, reče, pa me je pustio. „Nazovi me ujutro.”
„Još jednom ti hvala.”
„Ma, dosta si mi već zahvalila”, reče mi. Erik je zakucao prednja vrata s nekoliko
eksera kako bi ostala zatvorena dok mi ne ugrade novu rezu. Zaključala sam stražnja
vrata za Semom, pa sam jedva nekako uspela da operem zube i da se presvučem u
spavaćicu pre nego što sam se uvukla u krevet.
Prvo što sam učinila narednog jutra bilo je da proverim brata. Džejson je i dalje
spavao, a pri dnevnoj svetlosti jasno sam mogla da vidim posledice njegovog zatočeništva.
Lice mu je bilo prekriveno kratkom bradicom. Izgledao je starije čak i tako u snu. Tu i
tamo imao je pokoju modricu, ali sam mu mogla videti samo lice i ruke. Otvorio je oči
kada sam sela pokraj kreveta zagledavši se u njega. Ne pomerajući se, pomerio je oči kako
bi osmotrio sobu. Pogled mu se zaustavio stigavši do mog lica.
„Nisam sanjao”, reče. Glas mu je bio promukao. „Ti i Sem ste došli po mene. Pustili su
me. Panter me je pustio.”
Jeste.”
„I šta se sve izdešavalo dok me nije bilo?”, bilo je njegovo naredno pitanje. „U stvari,
čekaj, mogu li da odem do kupatila i uzmem šolju kafe pre nego što mi ispričaš?”

~ 150 ~
 Dopalo mi se što je sve pitao, umesto da naredi (naređivanje je bilo jedna od
Džejsonovih odlika), pa mi je bilo drago da mu dopustim, i da se čak i dobrovoljno javim
da mu donesem kafu. Džejsonu je prijalo da se uvuče nazad u krevet sa šoljom kafe i
šećerom, pa se potom naslonio na jastuke kako bismo popričali.
Ispričala sam mu kako me je Šaran nazvao, kako smo se namučili s policijom, kako
smo pretražili dvorište, i kako sam mu zadužila benelijevu sačmaricu, nakon čega je
odmah zatražio da mu je donesem.
„Pucala si iz nje?”, reče ogorčeno, pošto ju je proverio. Naprosto sam ga ošinula
pogledom.
Malko se trgao. „Pretpostavljam da je radila kako valja”, reče polagano, „pošto sediš tu
preda mnom i izgledaš manje-više u redu.”
„Hvala, i nemoj više da me pitaš za to”, rekla sam mu. Klimnuo mi je.
„A sad bismo morali da smislimo neku priču za policiju.”
„Pretpostavljam da ne bismo mogli da im kažemo istinu.”
„Pa, svakako Džejsone, ne znam zašto im ne bi rekao da ona selendra Hotšot vrvi od
pantera, i da si ti s jednim od njih spavao, pa je njen dečko i od tebe hteo da napravi
pantera, kako joj se ti ne bi sviđao više od njega. Zato se svakoga dana i menjao u pantera
kako bi te grickao.”
Usledio je dugi muk.
„Tačno mogu da zamislim lice Endija Belflora”, reče Džejson na neki uzdržani način.
„Još uvek nije prežalio što se ispostavilo da sam nevin u vezi s prošlogodišnjim ubistvima
onih devojaka. Rado bi me proglasio luđakom. Saran bi tada morao da me otpusti, a
mislim da se ni meni lično ne bi mnogo dopalo u bolnici za mentalne bolesnike.”
„A i izbor devojaka za izlaske zasigurno bi ti nakon toga bio ograničen.”
„Kristal... O bože, koja devojčura! A lepo si me upozorila. Ali sam se ja sav zablenuo u
nju. I onda se ispostavilo da je... znaš već šta.”
„O pobogu, Džejsone, ona ti je preobraziteljka. Nemoj sad da mi se tu ponašaš kao da
je čudovište iz Crne Lagune ili Fredi Kruger ili ne znam šta već ne.”
„Sukice, ti baš znaš dosta toga što mi ne znamo, jel da? Polako sam to i sam počeo da
shvatam.”
„Da, pretpostavljam da je tako.”
„Mislim, pored vampira.”
„Da.”
„Ima i drugih stvari.” „Pokušala sam da ti kažem.”
„Poverovao sam u ono što si mi rekla, ali mi nije doprlo do mozga. Neki ljudi koje
znam, mislim osim Kristal, nisu uvek...
ljudi?” „Tako je.”
„A koliko njih otprilike?”
Prebrojala sam dva dvojaka iz kafane: Sema, Alsida i onu malu što se menja u
oposuma, koja je pre nekoliko nedelja popila piće s Hojtom i Džejsonom... „Najmanje njih
troje”, rekoh mu.
„Kako ti sve to znaš?”
Opet sam ga ošinula pogledom.
„A. da”, reče posle nekoliko podužih trenutaka. „Ne želim da znam.”
„A, eto sad si tu i ti”, rekoh mu blago. „Jesi li sigurna?”
„Nisam, i nećemo ni biti sigurni još nekoliko nedelja”, rekla sam mu. „Međutim,
Kalvin će ti pomoći, ako ti zatreba.”

~ 151 ~
 „Od njega mi pomoć nje potrebna!”, reče Džejson žučno sevajući pogledom.
„Nemaš izbora”, rekla sam mu trudeći se da ne pobesnim. „A Kalvin i nije znao da si
tamo. On ti je dobar čovek. Ali sad još nije vreme da pričamo o tome. Sad moramo da
smislimo šta ćemo reći policiji.”
Bar nekih sat vremena pretresali smo svako svoju priču, pokušavajući da u njima
pronađemo deliće istine kako bismo pomoću njih osmislili neku lažnu priču.
Naposletku sam nazvala policiju. Dispečerka u dnevnoj smeni već se bila umorila od
mojih javljanja, ali se i dalje trudila da bude fina. „Suki, dušo, kao što ti rekoh i juče,
nazvaćemo te ako saznamo bilo šta o Džejsonu”, reče mi, pokušavajući da potisne prizvuk
ogorčenosti u svom umirujućem tonu.”
„Kod mene je”, rekoh joj.
„Šta, šta?”, vrisnula je jasno i glasno. Čak se i Džejson trgao.
„Kod mene je.”
„Odmah ću poslati nekog.”
„Dobro”, rekoh joj, mada nisam tako mislila.
Bila sam dovoljno prisebna da izvadim eksere iz prednjih vrata, pre nego što mi je
stigla policija. Nisam htela da me zapitkuju šta je bilo s njima. Džejson me je čudno
pogledao kada sam se dohvatila čekića, ali nije ništa rekao.
„Gde su ti kola?”, beše prvo pitanje Endija Belflora.
„Kod Merloa.”
„Zašto?”
„Mogu li da ispričam sve i tebi i Alseju odjednom?”, Alsej Bek krenuo je da se penje
stepeništem. On i Endi zajedno uđoše u kuću, ali su se zaustavili kao ukopani kada su
ugledali Džejsona kako leži pokriven na mom kauču. Odmah mi je bilo jasno da nikada
nisu ni očekivali da će ga ponovo videti živog.
„Drago mi je što te vidim zdravog i čitavog, čoveče”, reče Endi rukujući se s
Džejsonom. Alsej Bek učinio je isto. Seli su, Endi u bakinu fotelju, a Alsej u onu u kojoj
sam ja obično sedela, te se ja nasadih na kauč pokraj Džejsonovih nogu. „Drago nam je
što si se vratio među žive, Džejsone, ali moraš nam reći gde si bio i šta ti se desilo.”
„Nemam pojma”, reče im Džejson. I toga se potom satima držao.
Naprosto nije bilo uverljive priče koju bi Džejson mogao da im ispriča, i koja bi sve
objasnila: i njegovo odsustvo, i njegovo loše fizičko stanje, i tragove ugriza i njegov
nenadani povratak. Jedina moguća recenica koje se mogao držati bila je da je poslednje
čega se sećao bila neka buka koju je čuo dok mu je Kristal bila u gostima, pa je izašao da
proveri, ali ga je neko tada udario u glavu. Potom se nije sećao ničega sve do trenutka
kada ga je neko izgurao iz kola prethodne noći izbacivši ga u moje dvorište. Ja sam ga
tamo zatekla kada me je Sem dovezao kući s posla. A pošla sam sa Semom zato što sam
se bojala da sama vozim po snegu
Mi smo to, naravno, prethodno utanačili sa Semom, koji se složio, doduše preko volje,
da je to bilo najbolje rešenje. Znala sam da Sem ne voli da laže, ne volim ni ja, ali smo
nekako morali da zapušimo sve rupe.
Lepota te priče krila se u njenoj jednostavnosti. Dok god Džejson bude uspeo da se
odupre potrebi da sve previše zakiti, sve će biti u redu. A znala sam da Džejsonu to neće
biti lako: voleo je da priča, pogotovo pompezne priče. Ali dok sam ja bila tamo, podsećajući
ga na moguće posledice, moj je brat nekako uspeo da se obuzda. Morala sam da ustanem
kako bih mu donela jos jednu šolju kafe, policajci nisu hteli još, a kada sam se vratila
nazad u dnevnu sobu, Džejson im je baš bio govorio kako se priseća neke hladne mračne
prostorije. Uputila sam mu jedan veoma jasan pogled, te reče: „Ali, znate kako to ide,
glava mi je toliko zbrčkana da sam nešto od toga možda i sanjao.”

~ 152 ~
 Endi je prebacio pogled s Džejsona na mene, očito sve besniji i besniji „Ja vas dvoje
uopšte ne razumem”, reče gotovo režećim glasom. „Suki, znam da si bila zabrinuta za
njega. Oko toga ne grešim, je li tako?”
„Ne, izuzetno mi je drago što se vratio”, pomilovala sam bratovu nogu ispod ćebeta.
„A ti, ti nisi želeo da budeš tamo gde si bio, je li tako? Propustio si dosta posla, koštao
si okrug nekoliko hiljada dolara koje smo iz budžeta potrošili na potragu, i pri tome si
poremetio živote stotina ljudi. I sad tu sediš i lažeš nas!”, Endijev je glas gotovo prerastao
u deranje dok nje dovršio rečenicu. „A iste noći kada si se ti pojavio, onaj nestali vampir
sa svih onih plakata nazvao je policiju u Šrivportu kako bi im rekao da se i on oporavlja
od gubitka pamćenja! A pri tom je u Šrivportu izbio neki čudni požar ostavivši za sobom
gomilu uvrnutih leševa! I ti mi sad kažeš da tu nema nikakve veze?”
Džejson i ja zabezeknuto pogledasmo jedno drugo. Veza između Džejsona i Erika
zapravo i nije postojala. Ali mi nije nikada palo na pamet da bi sve to moglo da deluje
veoma čudno.
„Koji nestali vampir?”, upita Džejson. Bio je toliko uverljiv da sam mu zamalo i sama
poverovala.
„Idemo odavde, Alsej”, reče Endi, naglo sklopivši svoj rokovnik. Toliko je žestoko zabio
olovku nazad u džep košulje da sam se začudila kako ga nije skroz otkinuo. „Ovo nam
kopile neće reći istinu.”
„A ne mislite da bih vam je rekao da mogu?”, reče Džejson. „Ne mislite da bih i sam
voleo da se dočepam onoga ko mi je ovo uradio?”, zazvučao je potpuno i stopostotno
iskreno, pošto zapravo i jeste bio iskren. Uspeo je da uzdrma dva detektiva u njihovoj
neverici, pogotovo Alseja Beka. No, ipak su otišli nezadovoljni nama dvoma. Bilo mi je žao,
ali nisam mogla ništa da uradim.
Kasnije tog dana, Arlin je došla po mene kako bih mogla da dovezem svoja kola od
Merloa. Bilo joj je drago što vidi Džejsona, pa ga je snažno zagrlila. „Da znaš da si opasno
zabrinuo rođenu sestru, bitango jedna”, rekla mu je glumeći srditost. „Da mi nisi nikada
opet plašio Suki na takav način.”
„Daću sve od sebe”, reče joj Džejson, koliko-toliko uspevši da pogodi onaj svoj stari
prepredeni osmeh. „Ipak imam dobru sestru.”
„E, to, vala, i sam bog zna”, rekoh pomalo kiselo. „Kada se vratim s kolima, mogla bih
da te odvezem kući, bato.”
Džejson je nekoliko trenutaka delovao preplašeno. Nikada nije voleo da bude sam, a
sad će mu to biti još teže nakon što je proveo sate i sate u onoj ledenoj šupi.
„Kladim se da cure po celom Bon Tempsu spremaju hranu da ti je donesu pošto su
čule da si se vratio”, reče Arlin, te se Džejson vidno oraspoložio. „Pogotovo jer sam svima
redom ispričala koliko si sada nemoćan.”
„Hvala ti na tome, Arlin”, reče joj Džejson mnogo više ličeći na samog sebe.
I ja sam joj zahvalila kada smo krenule u grad. „Stvarno cenim što si ga oraspoložila.
Ne znam kroz šta je sve prošao, ali mi se čini da će se dosta pomučiti dok sve ne
zaboravi.”
„Dušo, nemoj ti uopšte da brineš za Džejsona. On ti je kao oni iz Survajvera. Ne znam
zašto nije otišao na audiciju za tu emisiju.”
Sve dok nismo stigle do grada, smejale smo se zamisli da se u Bon Tempsu snimi
jedna epizoda Survajvera.
„Pa, uz one veprove u šumi i uz otisak onog pantera, ne sumnjam da bi im bilo
uzbudljivo ako bi snimali Survajver: Bon Temps!” reče Arlin. „Tak i ja bismo sedeli sa
strane umirući od smeha.”
To mi je pružilo odličan uvod da je malo zadirkujem za Taka, u čemu je ona uvek
uživala, pa me je na kraju oraspoložila isto koliko i Džejsona. Arlin vam je bila dobra u

~ 153 ~
tome. Kasnije sam nakratko razgovarala sa Semom u ostavi Kod Merloa, pa mi je kazao da
su Endi i Alsej već svratili do njega da provere da li se njegova priča slaže s mojom.
Ućutkao me je, pre nego što sam još jednom pokušala da mu zahvalim.
Džejsona sam odvezla kući, mada mi je izokola nabacio kako bi želeo da ostane kod
mene još jednu noć. Ponela sam i benelijevu pušku s nama, te mu rekoh da je isto veče
očisti. Obećao mi je da hoće, a kada me je pogledao, bilo mi je jasno da je ponovo hteo da
me pita za šta sam je upotrebila. Ali ipak nije. Džejson je i sam u proteklih nekoliko dana
naučio neke stvari.
Ponovo sam radila kasnu smenu, pa će mi po povratku kući ostati još malo slobodnog
vremena, pre nego što ću morati da pođem na posao. Bio je to lep osećaj. Vraćajući se
kući, nisam videla muškarce koji trče pokraj puta, a niko mi se, čitava dva sata, nije ni
javljao, niti mi lupao na vrata s nekom novom nevoljom. Uspela sam da promenim
posteljinu u oba kreveta, da je operem, da pometem kuhinju i sredim plakar u kojem se
krilo skrovište, pre nego što mi je neko zakucao na vrata.
Znala sam ko bi to mogao da bude. Napolju se potpuno smračilo, te ugledah Erika na
svom prednjem tremu.
Pogledao me je ne baš nešto preterano radostan. „Nešto me muči”, reče mi bez bilo
kakvog uvoda.
„I ja bi sad trebalo da bacim sve iz ruku i da ti pomognem”, rekoh odmah se odlučivši
za ofanzivu.
Podigao je jednu obrvu. „Biću tako kulturan da te pitam da li bih mogao da uđem.”
Nisam povlačila poziv da može da uđe u kuću, ali nije hteo da mi tek tako ušeta unutra.
Pravi taktičar.
„Da, možeš”, odmakla sam se.
„Halou je umrla, nakon što su je naterali da skine kletvu s mene.” „Pam je dobro
obavila svoj posao.”
Klimnuo je. „Pa, bilo je ili Halou ili ja”, reče mi, „a ja sam sebi ipak draži.” „Zašto se
nameračila baš na Šrivport?”
„Roditelji su joj služili zatvorsku kaznu u Šrivportu. I oni su takođe bili veštice, ali su
se isto tako bavili i nekim prevarama, koristeći se svojim veštinama kako bi svoje žrtve
ubedili u svoju iskrenost. Ali sreća im je okrenula leđa u Šrivportu. Natprirodnjacka
zajednica nije se uopšte potrudila da izvuče Stounbrukove iz zatvora. Žena je osuđena za
vudu veštičarenje, a čovek je osuđen zbog upotrebe noža u čarci u nekom javnom toaletu.”
„To su dosta dobri razlozi da se namerače na natprirodnjake iz Šrivporta.”
„Rekli su mi da sam tu proveo nekoliko noći”, Erik je rešio da promeni temu.
„Jesi”, rekoh mu. Potrudila sam se da izgledam zainteresovano za ono što ima da mi
kaže.
„A za to vreme, nijednom nismo...”
Nisam se ni pravila da ga ne razumem.
„Eriče, da li ti se to čini moguće?”, upitala sam ga.
Nije seo, pa mi se sada primakao, kao da će otkriti istinu ako se bolje zagleda u mene.
A meni nije mnogo falilo da mu se primaknem, da se još više približimo.
„Naprosto ne znam”, reče. „I to me pomalo živcira.”
Nasmešila sam se. „I, je li uživaš što si se ponovo vratio na posao?”
„Da. Ali, Pam je sve vodila kako valja tokom mog odsustva. Poslao sam dosta cveća u
bolnicu. Belindi i nekoj vučici... Mariji Kometi ili tako nešto.”
„Mariji Star Kuper. Meni uopšte nisi slao cveće”, ukazah mu nadureno.

~ 154 ~
 „Nisam, ali sam ti ostavio nešto mnogo značajnije ispod slanika”, reče u istom tonu.
„Doduše, moraćeš da platiš porez na tu cifru. A koliko te znam, garant ćeš i svom bratu
dati jedan deo. Čujem da si ga pronašla.”
„Jesam”, rekoh ukratko. Znala sam da sam na rubu da nešto istrtljam, a takođe sam
znala i da bi on uskoro trebalo da krene. Džejsonu sam dala dobar savet da bi trebalo da
ćuti, ali mi je bilo teško da ga se i sama držim. „Šta zapravo želiš da kažeš?”
„Da ti neće dugo trajati.”
Čini mi se da Erik nije bio svestan koliko je pedeset hiljada dolara po mojim
standardima. „Šta želiš da kažeš? Vidim da nešto želiš, ali nemam pojma šta tačno.”
„Postoji li neki razlog zbog kog sam na rukavu svog kaputa pronašao ostatke
moždanog tkiva?”
Osetila sam kako mi krv beži s lica, onako kako se to dešava pre nego što ćete se
onesvestiti. Sledeće čega se sećam jeste da ležim na kauču i da je Erik pokraj mene.
„Mislim da postoje neke stvari koje mi tajiš, draga moja Sukice”, reče mi. Ali je to
rekao blagim tonom.
Iskušenje je bilo gotovo neizdrživo.
Međutim, pomislila sam na moć koju bi Erik imao nada mnom, a bilo bi to mnogo
više moći nego što ju je sada imao: znao bi da sam spavala s njim, znao bi da sam ubila
neku ženu i da je on bio jedini svedok toga. Ne samo da bi znao da je on meni dugovao
svoj život (najverovatnije), nego bi znao da sam i ja njemu dugovala svoj.
„Mnogo si mi se više sviđao dok se nisi sećao ko si”, rekoh mu, ali sam znala da treba
da začepim čim mi je ta istina izbila u prvi plan.
„To su oštre reči”, rekao mi je, te gotovo poverovah da sam ga povredila.
Ali na moju sreću, tada je neko drugi naišao do mojih vrata. Kucanje beše glasno i
užurbano, pa se osetih uzbunjeno.
Gost je zapravo bila Amanda, onaj neotesani crvenokosi ženski vukodlak iz Šrivporta.
„Danas sam tu zvanično”, reče mi, „pa ću biti kulturna.”
To bi bila lepa promena.
Klimnuvši Eriku, rekla mu je potpuno nezainteresovanim tonom: „Drago nam je što si
opet svoj, vampiru.” Bilo mi je jasno da su se vukodlaci i vampiri iz Šrivporta vratili na
staro, kada je njihov odnos posredi.
„I meni je drago što te vidim, Amanda”, rekoh joj.
„Naravno”, reče kao da je uopšte nije briga. „Gospođice Stakhaus, trenutno
sprovodimo neku istragu za preobrazitelje iz Džeksona.”
O ne. „Stvarno? Sedite, slobodno. Erik je baš krenuo.” „Ne, ne, baš bih voleo da
ostanem i čujem Amandina pitanja”, reče Erik sav ozaren. Amanda me je pogledala
podignutih obrva. Nisam ništa mogla da učinim.
„Pa, izvoli ostani”, rekoh mu. „Sedite slobodno, oboje. Izvinjavam se što nemam
mnogo vremena, ali uskoro bih morala na posao.”
„Onda ću odmah da pređem na stvar”, reče Amanda. „Pre dve noći, ona žena koje se
Alsid odrekao, preobraziteljka iz Džeksona, ona s uvrnutom frizurom?”
Klimnula sam, kako bih potvrdila da znam na koga misli. Zadovoljno primetih da je
Erik imao bled izraz na licu. Ali to neće dugo potrajati.
„Debi”, prisetila se Amanda. „Debi Pelt.”
Eriku se oči razrogačiše. E, to je već ime znao. Počeo je da se osmehuje.
„Alsid je se odrekao?”, reče.
„Sedeo si s nama”, brecnu se Amanda. „U stvari, čekaj, potpuno zaboravih. To je bilo
dok si još bio začaran.”

~ 155 ~
 Dobrano se nauživala izgovarajući to.
„No, bilo kako bilo, Debi se nije vratila u Džekson. Porodica joj je zabrinuta, pogotovo
jer su čuli da je se Alsid odrekao, pa se plaše da joj se nešto možda desilo.”
„Zašto mislite da bi meni bilo šta rekla?”
Amanda se iskezila. „Pa, zapravo, čini mi se da bi radije jela staklo nego što bi se tebi
ponovo obratila. Ali moramo da proverimo sve koji su bili tamo.”
Znači ovo je samo bila rutinska poseta. Nisu me izdvojili kao sumnjivo lice. Osetila
sam kako se opuštam. Ali, nažalost, i Erik je to takođe osetio. Pila sam mu krv, pa je sada
sve osećao. Ustavši, odšetao je do kuhinje. Zapitah se šta li tamo radi.
„Nisam je videla još od te noći”, rekoh, što beše istina, pošto nisam spominjala tačno
vreme. „Nemam pojma gde je sada.” Što beše još veća istina.
Amanda mi reče: „Izgleda da niko nije video Debi nakon što je napustila poprište
bitke. Odvezla se svojim automobilom.”
Erik se vratio nazad u dnevnu sobu. Bacila sam pogled ka njemu, ne znajući šta
smera.
„Da li joj je neko video automobil?”, upita Erik.
Nije znao da ga je upravo on sakrio.
„Ne, ni traga ni glasa od njega”, reče Amanda, što je bio čudan izraz kada se govori o
automobilu. „Sigurna sam da je negde pobegla dok ne prevaziđe bes i poniženje. Prilično
je grozna stvar kada vas se odreknu. Ja godinama nisam čula da neko izgovara te reči.”
„A njena porodica ne veruje da je to posredi? Da je otišla negde kako bi... kako bi
razmislila malo o svemu?”
„Oni se plaše da je možda naškodila sebi”, frknu Amanda. Razmenile smo poglede,
pokazujući da se savršeno slažemo o verovatnoći da je Debi počinila samoubistvo. „Ne bi
ona uradila nešto tako jednostavno”, reče Amanda, pošto je imala petlju da kaže tako
nešto naglas, a ja nisam.
„Kako je Alsid sve to prihvatio?”, zapitah je sva napeta.
„Pa, ne može baš da učestvuje u potrazi”, ukazala mi je, „pošto je se upravo on
odrekao. Pravi se da ga nije briga, ali sam primetila da ga pukovnik zove kako bi mu rekao
šta se dešava. Što bi zasad bilo jedno veliko ništa.” Amanda se podigla, te i ja ustah da je
otpratim do vrata. „Ljudi nam baš nešto često nestaju u poslednje vreme”, rekla je. „Ah
sam od nezvaničnih izvora čula da si vratila svog brata, a vidim da se i Erik vratio na
staro.” Bacila je pogled ka njemu da mu pokaže koliko joj se to „staro” nije dopadalo. „Eto,
sad je i Debi nestala, ali možda će se i ona negde pojaviti. Izvinjavam se na smetnji.”
„Nema problema. Srećno”, rekoh joj, mada to u datim okolnostima nije imalo mnogo
smisla. Vrata se zatvoriše za njom, a ja zažalih što ne mogu i sama da izađem napolje,
uđem u automobil i odvezem se pravo na posao.
Nekako sam se okrenula. Erik je stajao iza mene.
„Ideš?”, rekoh mu, ali sam istovremeno zazvučala i kao da sam se iznenadila i kao da
mi je laknulo.
„Da, rekla si mi da moraš na posao”, reče mi ravnodušno.
„Moram.”
„Predlažem ti da obučeš tu tvoju jaknu, tu što je pretanka za ovakvu hladnoću”, reče
mi, „s obzirom na to da ti je kaput još uvek u lošem stanju.”
Bila sam ga ubacila u mašinu da se opere u hladnoj vodi, ali izgleda da nisam
dovoljno dobro proverila da li je sve izašlo iz njega. Dakle, zato je izašao iz sobe, kako bi
proverio moj kaput. Pronašao ga je na vešalici na stražnjem tremu, pa ga je pregledao.

~ 156 ~
 „U stvari”, reče Erik, krenuvši ka prednjem ulazu, „ja bih ga bacio, možda čak i
spalio.”
Otišao je, tiho zatvorivši vrata za sobom.
A ja sam znala, isto koliko znam i kako se zovem, da će mi sutra poslati novi kaput, u
velikoj skupocenoj kutiji, s ogromnom mašnom.
I biće savršene veličine, najskuplje marke i biće topao.
Ispostavilo se da je bio sivkastocrven, poput brusnice, s postavom i kapuljačom koje
su se mogle skidati, i s dugmadima u boji kornjačevine.

~ 157 ~