ВАСО ЧУБРИЛОВИЋ

Рођен је 14. јануара 1897. године у Босанској Градишци.Умро 11. јуна 1990. у
Београду. Основну школу је завршио у Градишци, а гимназију у Тузли и Сарајеву. Још као
ученик у Тузли приступио је национално-револуционарној организацији Млада Босна.
Посредно је учествовао у атентату на Франца Фердинанда, због чега је осуђен на 16
година робије, док је у аустроугарски казаматима провео 4,5 године. Године 1919. је
завршио гимназију, потом је уписао историју, прво у Загреду, да би се затим пребаццио у
Бг гдје је дипломирао 1922. године. Докторирао је у Београду 1927. године тезом Босански
устанак 1875-1878. Исте године је примљен за асистента Владимира Ћоровића на општој
историји новог вјека. Г. 1934. изабран је за доцента а 1939. за ванредног професора на
Катедри за општу историју новога вјека. $1 био је ухапшен од стране гестапоа у Београду,
и био је у логору на Бањици до 1942. У периоду од 1945-1951 био је министар у влади
ФНРЈ а од 1960 до 1966 био је управник одјељења за историју на Филозофском факултету
у Бг. Пензионисан је 1967, након чега се посветио научном раду. Дописни члан САНУ је
постао 1959. а редован 1961. Изабран је и за почасног члана Академије наука СССР.

Током плодне научне каријере написао је 167 историографских радова,

монографија, чланака, расправа, студија, прилога, осврта и приказа. Највише се бавио
историјом Срба и других народа Балкана током разних раздобља. Његови радови могу се
сврстати у четири тематска круга:

1. Историја српског народа под Турском влашћу. То се односи на прочавање

услова под турском окупацијом, улози СПЦ, ускоцима, хајдуцима, племенској и
сеоској самоуправи, економски условљеним етничким промјенама од 15. до 19.
вјека. Најпознатији радови су: Порекло муслиманског племства у Босни и
Херцеговини, 1935; Политички узроци сеоба на Балкану, 1930; Босански
Фрајкори у Аустро-турском рату 1788—1791, 1933; Српска православна црква
под Турцима од XV до XIX века, 1960.
2. Историја српске револуције. Најзначајнија дјела су: „Први српски устанак и
босански Срби”, Београд, 1939; „Хајдук Вељко - херој народне песме, 1984;
„Историјска основа Вишњићевој песми „Бој на Мишару”1938,
 3. Српска историја 19. вјека. Најзначајнија дјела су: Босански устанак 1875—
1878, 1930. Описује услове, појаву, развој и гушење устанка у Босанској
Крајини. Настало је као резултат вишегодишњих архивских истраживања у
земљи и у Бечу, уз консултовање огромне мемоарске грађе, коју је сакупљао и
међу својим блиским сродницима. „Србија 1858–1903”, с Владимиром
Ћоровићем, монографија, Београд 1938, „Историја политичке мисли у Србији
19. века”, Београд 1958. Његово је најзрелије и најобимније дело.
4. Корени настанка и развоја прве југословенске државе. Најзначајнија дјела су:
„Историјски основи о постанку Југославије 1918.”, зг. 1969; „Спољни и
унутрашњи фактори у стварању и развитку Југославије у 20. веку” 1989;
„Политичка прошлост Хрвата”, Београд, 1939.

Занимао се и за историју Београда, па је услијед тога настала тротомна Историја

Београда, 1974. Он је био један од писаца и главни уредник.