UVOD U EKOLOŠKI MENADŽMENT

Ekološki menadžment (ili ekomenadžment) predstavlja deo specijalizovanih upravljačkih

menadžment disciplina u koje se mogu ubrojiti: strateški menadžment, upravljanje promenama,
upravljanje inovacijama, upravljanje rizikom, project management, totalno upravljanje kvalitetom
i dr. U stručnoj/savremenoj literaturi se više koristi termin environmental management, premda se
koristi i izraz ekological management ili eco-management. Oba termina kod nas imaju slično
značenje i odnose se na niz upravljačkih aktivnosti u vezi sa ekologijom, pa na taj način i u vezi
sa životnom sredinom.
Postoji značajnija razlika između ova dva pojma. Tako se izraz environmental management vezuje
za upravljanje u rešavanju problema vezanih za životnu sredinu u nekoj određenoj oblasti (otpad,
vode, vazduh...), pa se u tom smislu govori o upravljanju otpadom (waste management),
upravljanju vodnim resursima (water management) itd. S druge strane, termin eco-management se
vezuje za upravljanje u pojedinim privrednim subjektima, a u kontekstu nastojanja da se kroz
privredne aktivnosti obezbedi poštovanje zahteva vezanih za stanje i uslove životne sredine.
Za ekološki menadžment se kaže da on predstavlja sistem upravljanja zaštitom životne
sredine s ciljem da se u industriji i drugim privrednim granama uspostavi sistematizovan pristup
koji obezbedjuje da se razlozi koji se tiču životne sredine ugrade u biznis strategiju i praksu.

Ekološki menadžment mora da bude fleksibilan, prilagodljiv i perceptivan usled variranja zahteva
moćnika, menjanja životne sredine, stavova javnosti i ljudskih mogućnosti. Koordinacija životne
sredine i razvoja zahteva suočavanje sa ograničenjima, potencijalima, rizicima i opasnostima kako
životne sredine, tako i ljudi (Petrović, 2005).

Problemi zaštite životne sredine sve više dolaze u prvi plan usled sve većeg broja zainteresovanih
subjekata. U razvijenim zemljama, ključne odluke ne donose samo finansijski stručnjaci i
deoničari, već sve više zainteresovani građani kroz razne ekološke, vladine i nevladine
organizacije, vršeći pritisak pri donošenju odgovarajućih privrednih odluka. Ugroženost životne
sredine je jedan od najvećih i najznačajnijih pitanja za budućnost čovečanstva i u skladu sa tim
potrebno je doneti odgovarajuće standarde. Za vreme skupa o planeti zemlji u Rio De Žaneiru
1992. godine naglašeno je da su biznisu i industriji potrebne tehnike za merenje ekološkog učinka
i čvrste metode za ekološko upravljanje.
Od međunarodne organizacije za standardizaciju (International Standard Organization –
ISO) je posebno zatraženo da podigne nivo svojih aktivnosti na području životne sredine kako bi
odgovorila na iskazane potrebe i ogromne ekološke izazove. Međunarodna ISO organizacija je
potom počela da ocenjuje šta zapravo tržište očekuje od sistema međunarodne standardizacije u
oblasti zaštite životne sredine. Pored toga je od ISO asocijacije zatraženo da u svoj program stavi
pripremu standarda za usaglašavanje ekoloških znakova (eko-labels), odnosno ekološkog
obeležavanja koje su stvorile različite organizacije za zaštitu potrošača u raznim zemljama.

Naša zemlja, kao zemlja u razvoju, ima posebne interese na području zaštite životne sredine,
naročito u pogledu ocenjivanja i u pogledu sistema upravljanja. Razne važeće šeme oko eko-
obeležavanja u razvijenim zemljama mogu stvoriti prepreke za uvoz iz sveta u razvoju, a zahtev
svetskog tržišta za sertifikacijom prema ISO 14000 mogla bi takođe nametnuti ograničenja
domaćim preduzećima. Otuda se potreba za prihvatanjem međunarodnog standarda za sistem
ekološkog menadžmenta (SEM) (kod nas u obliku JUS ISO 14000) nameće kao neminovnost.
Zavod za standardizaciju usvojio je integralno standard ISO 14000 kao JUS ISO 14000 (Petrović,
2005).

Bez obzira na odabrani pristup, ekološki menadžment se odnosi na ekološko planiranje, a

njegova neposredna primena je na implementaciji, monitoringu, proveravanju i kontroli, kao i na
praktičnom suočavanju sa problematikom realnih svetskih ciljeva u pogledu očuvanja životne
sredine (kao što je, na primer, modifikovanje ljudskih navika koje štete prirodi), mnogo više nego
na teoretskom planiranju. Iako je poželjna bliska integracija sa ekološkim planiranjem, oblast
istraživanja ekološkog menadžmenta predstavlja pre svega razumevanje interaktivnih odnosa
,,čovek – životna sredina’’ (slika 1.1; tabela 1.1), kao i primena nauke i zdravorazumskog
razmišljanja u rešavanju ekoloških problema.

Ekološki menadžment, kao predmet obuhvata multidisciplinarno znanje o ,,poslediciama

antropogenog uticaja tehnološkog razvoja i merama ublažavanja ovog uticaja na ekosistem’’
(Jovanović-Kolomejceva, 2004). Kao kompleksna nauka, ekološki menadžment spaja oblasti
različitih nauka i pogranične naučne oblasti:

nauku o menadžmentu sa zaštitom životne sredine;

nauke o životnoj sredini – ekologiju, biogeohemiju, geohemiju, biologiju sa naukama o pravnoj
zaštiti životne sredine;
nauke o tehnološkom razvoju sa ekonomskim naukama i pravnim naukama (zakonodavstvom u
toj oblasti);
skup nauka o životnoj sredini sa sociologijom i etikom (Jovanović-Kolomejceva, 2004).
Slika 1.1. Opšti ciklus koji prikazuje sve moguće izmene u odnosima između kompleksa ekoloških
faktora atmosfere, biosfere, antroposfere, geosfere i hidrosfere.

1.1. Koristi od ekološkog menadžmenta

Primena ekološkog menadžmenta omogućuje stvaranje uslova za dobro poslovanje budući

da na unapređenje stanja u životnoj sredini može značajno uticati i na unapređenje ukupnog
poslovnog rezultata.
U odgovarajućoj stručnoj literaturi najčešće se navode sledeće prednosti koje se primenom
instrumenata ekološkog menadžmenta ostvaruju:

smanjenje troškova (ušteda);

obezbeđenje poštovanja propisa;
smanjenje rizika po životnu sredinu;
unapređenje odnosa sa institucijama koje se staraju o donošenju i sprovođenju propisa;
unapređenje javnog imidža;
povećanje motivisanosti zaposlenih itd.

Bliža određenja instrumenata ekološkog menadžmenta donosi pod oblast 1.18.

1.2. Ciljevi ekološkog menadžmenta

O ciljevima ekološkog menadžmenta moguće je govoriti na više načina od kojih se dva

čine naročito interesantnim:

razmatranje opštih ciljeva vezanih za zaštitu životne sredine kakvi su održivi razvoj, pravo
čoveka na zdravu životnu sredinu, kvalitet života, opstanak ekosistema, itd.
Razmatranje konkretnijih ciljeva pojedinih subjekata privređivanja vezanih pre svega za samu
suštinu tržišnog privređivanja – ostvarenja profita (zeleni biznis, zelena ekonomija).

Neki od tih ciljeva su i formalno određeni. Tako, na primer, prvi princip Rio deklaracije o
životnoj sredini i razvoju, eksplicitno formuliše da ljudska bića imaju centralno mesto u brizi za
održivi razvoj. Ona imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom (Petrović,
2005).
Ciljeve upravljanja zaštitom životne sredine je moguće posmatrati i kroz ciljeve sistema
upravljanja zaštitom životne sredine. Ciljeve eko-menadžmenta (prema EMAS Pravilu iz 2001.
godine) moguće je posmatrati i kao opšte. Opštim ciljem se smatra procena i unapređenje
ekološkog učinka neke organizacije i obezbeđenje relevantnih informacija javnosti i drugim
zainteresovanim subjektima.
1.3. Pojam životne sredine

Značaj pitanja definisanja pojma životne sredine proističe iz činjenice da su pojmovi spoljašnja
sredina i životna sredina osnovni i najvažniji pojmovi ekologije uopšte.

Životna sredina je ona u kojoj živo biće živi kao u svojoj normalnoj spoljašnjoj sredini, bez koje
životno ne može opstati, kojoj je prilagođeno i individualno i preko prilagođenosti vrste kao celine
kojoj pripada. Spoljašnja sredina je svaka sredina u kojoj se živo biće nađe, bez obzira na to što
nije njegova (normalna) spoljašnja sredina, ili pak sredina u kojoj ne može opstati, već će propasti,
u kojoj se može zadržati samo kratko vreme da bi iz nje pobeglo ili pak uginulo (Janković, 1962).

Svaka životna sredina je istovremeno i spoljašnja sredina, ali svaka spoljašnja sredina u
kojoj se živo biće može naći i slučajno, nije obavezno njegova životna sredina.
Za razumevanje pojma spoljašnja sredina neophodno je voditi računa o brojnim ekološkim
faktorima kao što su, na primer, svetlost, voda, vlažnost, temperatura, hrana, hemijske osobine
vazduha, zemljišta, vode itd. Taj sistem ekoloških faktora se menja u vremenu i prostoru. Ti faktori
deluju istovremeno, utiču jedni na druge, menjajući se u tim međudejstvima na određen način.
Slika 1.2. Praksa ekološkog menadžmenta (Izvor: Filipović, 1996).

Razlikuju se tri osnovne kategorije međuodnosa u svakoj spoljašnjoj sredini: (1) akcije
(uticaji spoljašnjih fizičko-hemijskih faktora sredine na živa bića), (2) reakcije (uticaji živih bića
na spoljašnju fizičko-hemijsku sredinu) i (3) koakcije (uticaji između samih živih bića).

Životna sredina je prirodni okvir u kome sva živa bića žive i deluju, mnogostruko povezana
uzajamnim uticajima (Janković, 1962).
Svako živo biće zavisi od svoje prirodne okoline i celokupni tok njegovog života upavo zavisi od
uslova koje mu nameće sredina u kojoj egzistira.
Postoji više definisanih tumačenja pojma životne sredine, jedna od njih definiše životnu sredinu
kao kompleks svih uticaja van određenog organizma, koji dolaze kako od nežive prirode, odnosno
fizičko-hemijskih uslova sredine, tako i od drugih živih bića i zajedno deluju na dati organizam,
na onom mestu na kome živi. Prema tome, za svaki pojedinačni organizam okolna, životna sredina
je i neživa priroda, određena uslovima (temperatura, vlažnost, pH zemljišta) i raspoloživim
resursima (energija, voda, mineralni elementi), kao i živa priroda, koju čine druga živa bića sa
kojima je u neposrednom ili posrednom kontaktu.
Kako je to već naznačeno, postoji jasna razlika između životne sredine i spoljašnje sredine; svaka
životna sredina je istovremeno i spoljašnja sredina, ali svaka spoljašnja sredina u kojoj se živo biće
može naći, nije obavezno i njegova životna sredina.

Životna sredina je ekosfera koja je sastavljena od biosfere, sveta prirode i prirodnih resursa i
tehnosfere, sveta ljudskih izuma i stvorenih materijalnih vrednosti (Janković, 1962).

Prema rečniku Američke agencije za zaštitu životne sredine pojam environment se

određuje kao zbir eksternih uslova koji utiču na život, razvoj i preživljavanje organizama.
Istovremeno pojam ecology se koristi da bi označio odnos živih bića međusobno i prema okruženju
ili proučavanje takvih odnosa.

1.4. Zagađenje životne sredine

Pojam „zagađivanje životne sredine” se može definisati kao unošenje zagađujućih

materija ili energije u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima
koje ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi. Pod
zagađujućom energijom se misli na radioaktivnost, buku, toplotu, vibracije itd.
Za stanje životne sredine i njeno zagađivanje uvek je odgovoran neki zagađivač.
Zagađivačem se, u najširem smislu, podrazumeva pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću
zagađuje životnu sredinu.
Jedno od pitanja na koje se takođe ukazuje pri raspravama o zagađivanju životne sredine je
pitanje „kapaciteta životne sredine”. U najširem smislu pod ovim se podrazumeva sposobnost
životne sredine da prihvati određenu količinu zagađujućih materija, tako da ne nastupi
nepovratna šteta u životnoj sredini.
Ugrožena životna sredina je određeni deo prostora u kojem zagađenje ili rizik od zagađenja
prevazilazi kapacitet životne sredine. Onda kada nastanu štete u životnoj sredini preduzimaju se
različite mere remedijacije, odnosno sanacije.
Remedijacija, odnosno sanacija je proces preduzimanja mera za zaustavljanje zagađenja i dalje
degradacije životne sredine do nivoa koji je bezbedan za buduće korišćenje lokacije, uključujući
uređenje prostora i rekultivaciju.

1.5. Održivi razvoj

 Jedan od osnovnih koncepata ekonomike prirodnih resursa i životne sredine jeste koncept
održivosti, ili održivog razvoja. Uprkos različitim interpretacijama koje se u literaturi mogu naći,
ovom konceptu danas pripada centralno mesto u razmatranju drugoročne perspektive opstanka i
napretka čovečanstva.
Održivost, ili održivi razvoj, javlja se ne samo kao suštinski preduslov, već i kao krajnji cilj
efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti na Zemlji. Koncept održivosti danas je postao
široko prihvaćen kao uslov opstanka i napretka čovečanstva.
Razlozi za to leže u mogućim odgovorima na pitanje zašto ekonomska aktivnost mora biti
održiva. Na prvom mestu, postoje jaki moralni razlozi da današnja generacija ostavi potomstvu u
nasleđe ništa manje šanse za razvoj no što ona ima sada. To znači da planeta Zemlja, sa svojim
potencijalima, ne sme biti degradirana od strane postojećih ljudi. Pravo sadašnje generacije na
iskorišćavanje resursa i životne sredine, ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama.
Druga grupa razloga za održivi razvoj je ekološke prirode. Naime, ako priroda predstavlja
vrednost sama po sebi, tj. ako očuvanje biodiverziteta, ili zaliha prirodnih resursa ima opravdanje
u stavu da je čovek samo deo prirode, te da nema prava da je nepovratno menja, onda je svaki
vid ekonomske aktivnosti kojim se narušava diverzitet živog sveta, ili bogatstvo resursa,
neprihvatljiv. Zapravo, ova grupa razloga se isto tako može svesti na moralne razloge, uz
napomenu da se ovde potencira ne odnos sadašnje generacije ljudi prema budućim generacijama,
već odnos prema ostalim živim bićima, te prirodi u celini.
Kao treći, mogući, razlog za opravdanje koncepta održivosti, može se navesti ekonomski
argumenat da je održivi razvoj efikasniji. Drugim rečima, nepoštovanje koncepta održivosti vodi
ka neefikasnom privrednom razvoju, u smislu sve većeg rasipanja resursa i energije, tj.
tendencije dugoročnog pogoršanja odnosa inputa – outputa u globalnim razmerama.
Ako prihvatimo kriterijum ekološke održivosti kao jedan od ciljeva razvojne politike, uspešnost
mera se ogleda u izbegavanju akcidentnih situacija koje ugrožavaju ravnotežu ekosistema.
Istovremeno, jedan od zadataka ekonomike životne sredine jeste da identifikuje one ekonomske
aktivnosti koje pogoduju održivosti, kao i one koje je narušavaju.
Autori Common i Perrings (1992) definišu sistem kao ekološki održiv ukoliko ima svojstvo
uravnoteženja. Otuda sledi da se svako ponašanje koje umanjuje uravnoteženost sistema smatra
neodrživim. Međutim, do saznanja da li je sistem uravnotežen ili nije, može se doći samo ex
post. Naime, tek posle poremećaja možemo sa sigurnošću zaključiti kako se eko-sistem ponaša,
tj. da li je održiv ili ne. Najviše što se pre poremećaja može dati, jeste manje, ili više uspešno
nagađanje.
Solow je u poznatom radu iz 1974. godine postavio sledeći zahtev:

Svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje koristi od prirode, tj. životne
sredine, te da samo obrazac privrednog razvoja koji to omogućava u toku neograničenog perioda
vremena, može se smatrati održivim (Solow, 1974).

Međutim, merenje agregatnog nivoa korisnosti donosi mnoštvo metodoloških problema,

pa se kao donekle pogodniji za analizu javlja nivo potrošnje. Tako na primer, John Hartwick
(1974) definiše održivost u smislu neopadajuće potrošnje čovečanstva, tokom vremena, te
pokušava da utvrdi uslove koji to omogućavaju.
Konačno ne može se zaobići ni definicija održivog razvoja poznate Brundtlandove
komisije:
Održiv razvoj je onaj koji zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti budućih
generacija da zadovolje svoje potrebe (1987).

Održivi razvoj je skladan odnos ekologije i privrede, kako bi se prirodno bogatstvo naše planete
sačuvalo i za buduće naraštaje. Može se reći da održivi razvoj predstavlja generalno usmerenje,
težnju da se stvori bolji svet, balansirajući socijalne, ekonomske i faktore zaštite životne sredine.
Suština koncepcije održivog razvoja zasniva se na principu intergeneracijske pravde
(intergeneracijske jednakosti). Ovaj princip se odnosi na nasleđivanje istog stanja životne sredine
sa jedne na drugu generaciju. Nepoštovanjem ovog principa, šteta koju životnoj sredini učini
jedna generacija prenosi se na buduće generacije. I pored činjenice da održivi razvoj zavisi od
biosfere i njenih ekosistema, na njega najviše utiču ljudi i njihove aktivnosti.
Održivo korišćenje energije i drugih resursa sadrži u sebi etički odnos prema budućim
generacijama. Kako su energija i ostali resursi (voda, sirovine, materijali) preduslov razvoja, tako
je proces njihovog korišćenja i trošenja uslov za ostvarenje održivog razvoja. Održivo korišćenje
energije i drugih resursa zasniva se na:

unapređenju njihove efikasnosti;

čuvanju i štednji u korišćenju i
korišćenju nezagađujućih i obnovljivih izvora energije i drugih
resursa.

Posebno se izdvaja proizvodnja i potrošnja energije (primarne i sekundarne), kao najčešći

uzrok zagađivanja vazduha i pojave pojačanog efekta staklene bašte. Zato je ograničavanje
emisije gasova staklene bašte (posebno CO2 i SO2) deo daljeg održivog razvoja.

1.5.1. Dimenzije održivog razvoja

Održivi razvoj nije samo ekološko pitanje. Utvrdjena su tri aspekta održivog razvoja: (1)
ekonomska održivost, (2) ekološka održivost i (3) socijalna održivost. Prvi aspekt podrazumeva
ekonomski rast i razvoj, drugi obuhvata integritet ekosistema i brigu o njihovom kapacitetu i
bioraznolikosti, dok poslednji obuhvata vrednosti kao što su jednakost, osposobljenost,
dostupnost i učešće. Pored ove tri komponente, rukovodeći principi održivog prostornog razvoja
evropskog kontinenta uvode i četvrtu dimenziju: i to kulturnu održivost.
Ekonomska dimenzija održivog razvoja traži nove odgovore na izazove globalnog nadmetanja u
ostvarivanju konkurentske prednosti kroz efikasnije korišćenje i povećanje produktivnosti
raspoloživih resursa, vodeći računa pri tome da se otklone ili minimiziraju negativni uticaji na
životnu sredinu. To zahteva fundamentalne i dugoročne promene koje bi u okviru koncepta
održivog razvoja trebalo posmatrati kao povoljne prilike i obuhvata: otvaranje novih radnih
mesta i zapošljavanje, plate kao egzistencijalni osnov, nove investicije, inovativnost na svim
nivoima, i razvoj preduzetništva pod motom ‚‚živeti od zemljinog dohotka a ne od njenog
kapitala''. Ekonomska održivost označava pomak od gledanja na životnu sredinu i socijalnu
problematiku, isključivo kao obaveze stručnih timova i eksperata, ka gledanju na ova pitanja kao
obaveze cele kompanije.
Socijalna dimenzija održivog razvoja podrazumeva da se za razvoj ne može reći da je
održiv ako nije pravedan, ili ako ne zadovoljava potrebe većine stanovnika na Zemlji. Održivi
društveni razvoj je integrisani proces izgradnje ljudskih sposobnosti u smislu: borbe protiv
siromaštva, stvaranja produktivnog zapošljavanja ljudi, promovisanja društvenog ujedinjenja,
kao i efikasne i svima dostupne zdravstvene zaštite i obrazovanja, prevenciju kriminala i
negativnih društvenih pojava, demokratizaciju svih pora društvenog života i promenu
potrošačkih navika i potreba.
Zaštita životne sredine – ekološka dimenzija – podrazumeva sticanje takvog znanja koje bi
omogućilo da se prednosti zdrave životne sredine cene, održavaju i razvijaju. Održivi razvoj
pretvara zaštitu životne sredine u ideje koje poslovni svet razume i koje može uspešno da
realizuje. Promena ide od ‚‚dezorganizovanog” odnosa prema životnoj sredini ka celovitom
poslovanju i održivom razvoju što ne bi trebalo da rezultira nove troškove, već uštede i
iskorišćavanje novih prilika. Održivi razvoj uključuje brigu za očuvanje kvaliteta vazduha, vode i
kvaliteta zemljišta, zaštitu divljih staništa i efikasnije korišćenje i ponovnu upotrebu prirodnih
resursa i energije. Zasniva se na konceptu čistije proizvodnje koji obuhvata nove metode koje
treba da su čistije, koriste mnogo manje energije i da ne proizvode štetne nus–proizvode. Cilj
ovog pristupa je da zadovolji ljudske potrebe bez ugrožavanja života ljudi ili celovitosti
ekosistema od kojeg zavisimo. Čistija proizvodnja je preventivni pristup. Glavni cilj čistije
proizvodnje je da se fokusira na prevenciju ili smanjenje nastanka otpada i neefikasne upotrebe
energije i resursa. Da bi se ovo postiglo, potrebno je usvojiti nove tehnologije i tehnike, zajedno
sa novim vrednostima i načinima zadovoljavanja potreba čovečanstva. Pored toga, ovaj novi
pristup treba biti primenjen na proizvodni proces, potrošnju i odlaganje robe i usluga, da bi se
dobio isti ili veći proizvodni učinak sa mnogo manje količine utrošene energije i resursa.
U suštini, čistija proizvodnja se može predstaviti kao:
• smanjenje količine proizvedenog otpada, ili izbegavanje proizvodnje istog;
• efikasnija upotreba energije i resursa;
• proizvodnja ekološki prihvatljivih proizvoda i pružanja usluga; i
• postizanje manje količine proizvedenog otpada, nižih cena i većeg profita.

1.5.2. Održivi razvoj i zaštita životne sredine

Istovremeno, ovde treba ukazati i na sličnosti i razlike izmedju pojmova održivog razvoja i
zaštite životne sredine:

Sprovodjenje mera i aktivnosti na zaštiti životne sredine je u funkciji održivog razvoja, jer se
time obezbedjuju čisti vazduh, voda i zemljište, koji su bitni, kako za sadašnje, tako i generacije
koje dolaze;
Niz pristupa zaštiti životne sredine (kao što su ponovna upotreba i recikliranje) čuvaju resurse za
buduće naraštaje;
Obrazovanje za zaštitu životne sredine podržava koncepciju održivog razvoja (usavršava se
sposobnost identifikacije delotvornih rešenja održivog razvoja);
Održivi razvoj je znatno širi pojam od zaštite životne sredine;
Održivi razvoj označava opšti obrazac ponašanja društva;
Održivi razvoj je cilj društva u celini a zaštita životne sredine samo nekih segmenata društva;
Održivi razvoj predstavlja pristup zasnovan na sudelovanju svih segmenata društva i zajednička
je obaveza svih (pojedinaca i institucija);
Zaštita životne sredine je samo jedna komponenta održivog razvoja. Za dostizanje održivog
razvoja jednako su tako važne komponente društvo i ekonomija;
Zaštita životne sredine se često ograničava samo na prirodu, dok održivi razvoj istražuje veze i
medjusobnu povezanost odgovornog delovanja u ekonomiji, društvu i životnoj sredini;
Zaštita životne sredine podrazumeva smanjenje zagadjenja, što ne znači da će buduće generacije
automatski naslediti istu količinu prirodnog, društvenog i ekonomskog bogatstva kao njihovu
prethodnici;
Zaštita životne sredine normativno je regulisana propisima, dok održivi razvoj ide dalje od
pukog udovoljena zakona i propisa, tako da se zaštita životne sredine može smatrati obaveznom
a održivi razvoj dobrovoljnim izborom i težnjom.

1.5.3. Osnovni pojmovi zaštite životne sredine

Najčešće korišćeni pojmovi u oblasti zaštite životne sredine članom 3. Zakona o zaštiti
životne sredine Republike Srbije (2004) definisani su na sledeći način:

Životna sredina jeste skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni medjusobni odnosi
čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život;
Kvalitet životne sredine jeste stanje životne sredine koje se iskazuje fizičkim, hemijskim,
biološkim, estetskim i drugim indikatorima;
Prirodne vrednosti jesu prirodna bogatstva koja čine: vazduh, voda, zemljište, šume, geološki
resursi, biljni i životinjski svet;
Zaštićeno prirodno dobro jeste očuvani deo prirode posebnih vrednosti i odlika (geodiverziteta,
biodiverziteta, predela, pejzaža i dr), koji ima trajni ekološki, naučni, kulturni, obrazovni,
zdravstveno–rekreativni, turistički i drugi značaj, zbog čega kao dobro od opšteg interesa uživa
posebnu zaštitu;
Javno prirodno dobro jeste uredjeni ili neuredjeni deo prirodnog bogatstva, odnosno vazduha,
vodnih dobara, priobalja, podzemnih dobara, šumskih dobara, predela ili prostora, jednako
dostupan svima;
Geodiverzitet (geološka raznovrsnost) jeste prisustvo ili rasprostranjenost raznovrsnih elemenata
i oblika geološke gradje, geoloških struktura i procesa, geohronoloških jedinica, stena i minerala
različitog sastava i načina postanka i raznovrsnih paleoekosistema menjanih u prostoru pod
uticajima unutrašnjih i spoljašnjih geodinamičkih činilaca tokom geološkog vremena;
Biodiverzitet (biološka raznovrsnost) jeste raznovrsnost organizama u okviru vrste, medju
vrstama i medju ekosistemima i obuhvata ukupnu raznovrsnost gena, vrsta i ekosistema na
lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou;
Katastar zagadjivača jeste registar sistematizovanih informacija i podataka o zagadjivačima
medijuma životne sredine sa podacima o njihovoj lokaciji, proizvodnim procesima,
karakteristikama, materijalnim bilansima na ulazima i izlazima sirovina, poluproizvoda i
proizvoda, postrojenjima za prečišćavanje, tokovima otpada i zagadjujućih materija i mestu
njihovog ispuštanja, tretmana i odlaganja;
Aktivnost koja utiče na životnu sredinu (u daljem tekstu: aktivnost) jeste svaki zahvat (stalni ili
privremeni) kojim se menjaju i/ili mogu promeniti stanja i uslovi u životnoj sredini, a odnosi se
na: korišćenje resursa i prirodnih dobara; procese proizvodjne i prometa; distribuciju i upotrebu
materijala; ispuštanje (emisiju) zagadjujućih materija u vodu, vazduh ili zemljište; upravljanje
otpadom i otpadnim vodama, hemikalijama i štetnim materijama; buku i vibracije; jonizujuće i
nejonizujuće zračenje; udese;
Postrojenje jeste stacionarna tehnička jedinica u kojoj se izvodi jedna ili više aktivnosti koje su
utvrdjene posebnim propisom i za čiji rad se izdaje dozvola, kao i svaka druga aktivnost kod koje
postoji tehnička povezanost sa aktivnostima koje se izvode na tom mestu i koja može proizvesti
emisije i zagadjenja;
Zagadjivanje životne sredine jeste unošenje zagadjujućih materija ili energije u životnu sredinu,
izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje ima ili može imati štetne posledice
na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi;
Kapacitet životne sredine jeste sposobnost životne sredine da prihvati odredjenu količinu
zagadjujućih materija po jedinici vremena i prostora tako da ne nastupi nepovratna šteta u
životnoj sredini;
Ugrožena životna sredina jeste odredjeni deo prostora gde zagadjenje ili rizik od zagadjenja
prevazilazi kapacitet životne sredine;
Zagadjivač jeste pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću ili neaktivnošću zagadjuje
životnu sredinu;
Zagadjujuće materije jesu materije čije ispuštanje u životnu sredinu utiče ili može uticati na njen
prirodni sastav, osobine i integritet;
Opterećenje životne sredine jeste pojedinačni ili zbirni uticaj aktivnosti na životnu sredinu koje
se može izraziti kao ukupno (više srodnih komponenti), zajedničko (više raznorodnih
komponenti), dozvoljeno (u okviru graničnih vrednosti) i prekomerno (preko dozvoljenih
graničnih vrednosti) opterećenje;
Degradacija životne sredine jeste proces narušavanja kvaliteta životne sredine koji nastaje
prirodnom ili ljudskom aktivnošću ili je posledica nepreduzimanja mera radi otklanjanja uzroka
narušavanja kvaliteta ili štete po životnu sredinu, prirodne ili radom stvorene vrednosti;
Emisija jeste ispuštanje zagadjujućih materija ili energije iz individualnih i/ili difuznih izvora u
životnu sredinu i njene medijume;
Imisija jeste koncentracija zagadjujućih materija i nivo energije u životnoj sredini kojom se
izražava kvalitet životne sredine u odredjenom vremenu i prostoru;
Otpad jeste svaki predmet ili supstanca, kategorisan prema utvrdjenoj klasifikaciji otpada sa
kojim vlasnik postupa ili ima obavezu da postupa, odnosno upravlja;
Opasne materije jesu hemikalije i druge materije koje imaju štetne i opasne karakteristike;
Najbolje dostupne tehnike predstavljaju najefektivnije i najnaprednije faze u razvoju odredjenih
aktivnosti i način njihovog obavljanja koji omogućava pogodniju primenu odredjenih tehnika za
zadovoljavanje graničnih vrednosti emisija koje su projektovane tako da spreče ili gde to nije
izvodljivo, smanje emisije i uticaj na životnu sredinu u celini;
Rizik jeste odredjeni nivo verovatnoće da neka aktivnost, direktno ili indirektno, izazove
opasnost po životnu sredinu, život i zdravlje ljudi;
Udes jeste iznenadni i nekontrolisani dogadjaj ili niz dogadjaja, koji nastaje nekontrolisanim
oslobadjanjem, izlivanjem ili rasipanjem opasnih materija pri proizvodnji, prometu, upotrebi,
prevozu, preradi, skladištenju, odlaganju ili dugotrajnom neadekvatnom čuvanju. Ovaj izraz ne
obuhvata: vojna postrojenja; nuklearne udese; genetički modifikovane organizme; transport
opasnih materija cevovodima, uključujućii pumpne stanice; udese pri istraživanju i eksploataciji
mineralnih sirovina; oštećenja brana, sa izuzetkom posledica industrijskih udesa prouzrokovanih
takvim oštećenjem;
Sanacija, odnosno remedijacija jeste proces preduzimanja mera za zaustavljanje zagadjenja i
dalje degradacije životne sredine do nivoa koji je bezbedan za buduće korišćenje lokacije
uključujući uredjenje prostora, revitalizaciju i rekultivaciju;
Javnost jeste jedno ili više fizičkih ili pravnih lica, njihova udruženja, organizacije ili grupe.

1.5.4. Počeci primene održivog razvoja

Pre dve decenije, Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commision on
Environment and Development), poznata i kao Brundtlandova komisija (Brundtland
Commision), objavila je izveštaj kojim se ukazuje na opasnost, po ljude i našu planetu, od
politike ekonomskog rasta bez uzimanja u obzir mogućnosti regeneracije planete Zemlje. Ova
komisija, kojom je predsedavao Kanađanin Jim McNeill, definisala je održivi razvoj kao razvoj
kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez uskraćivanja mogućnosti budućim generacijma da
zadovolje svoje potrebe.
Svetski lideri su na Zemaljskom samitu u Rio de Žaneiru 1992. godine usvojili preporuke
Brundtlandove komisije, a jedan od rezultata Samita bila je Agenda 21 kojom se daju preporuke
za održivo upravljanje zemljišnim, vodenim i šumskim resursima u XXI veku.
Od 1973. godine započelo se u Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) sa donošenjem
petogodišnjih akcionih programa u oblasti zaštite čovekove sredine. Oni su na početku bili
usmereni pre svega na zaštitu od postojećeg zagađivanja, ali je vremenom težište sve više bilo
stavljano na preduzimanje adekvatnih preventivnih mera. Pritom se sve više, kao i u svetu
uopšte, širio i sam koncept zaštite čovekove sredine, obuhvatajući sve širu oblast i povezujući se
sa nekim srodnim domenima.
Ekološki aspekt je zahvaljujući ovakvom pristupu bio u sve većoj meri uključivan i u politiku
EEZ u drugim oblastima. Tokom sedamdesetih godina XX veka iskristalisala su se, u tadašnjoj
Evropskoj ekonomskoj zajednici, osnovna načela daljih aktivnosti u pomenutom domenu. Ta
načela se uglavnom podudaraju sa načelima međunarodnog prava zaštite čovekove sredine, do
čijeg je razvoja došlo na univerzalnom planu. Intenziviranje aktivnosti u oblasti zaštite čovekove
sredine je, po samoj prirodi stvari, bilo praćeno i odgovarajućom sve obimnijom pravnom
regulativom. Da bi smanjila štetno dejstvo emisije izduvnih gasova EEZ je još pre gotovo četiri
decenije propisala pravila u oblasti zaštite okoline, a koja se odnose na motorna vozila, poznatu
kao Direktiva Saveta 70/220/EEZ.
Može se zaključiti da je zaštita čovekove sredine bez sumnje jedna od najznačajnijih
oblasti kojima se bavi EU i da je saradnja sa ovom organizacijom teško zamisliva bez ekološkog
aspekta, uključujući tu naravno i mnogobrojna pitanja koja se postavljaju u vezi sa pravnim
regulisanjem zaštite čovekove sredine na međunarodnom i internom planu. Zbog svega toga,
jedan od preduslova za uspešnu saradnju sa EU u domenu zaštite čovekove sredine je
prilagođavanje politici i pravnoj regulativi ove organizacije i njenih članica (harmonizacija
zakonodavstva). Ovo, nije važno za države koje nisu članice EU samo zbog zaštite čovekove
sredine u užem smislu te reči (na primer, u vezi sa zaštitom međunarodnih vodotokova, kao što
je Dunav, koje te države dele sa nekim članicama EU), već i zbog uske veze koja postoji između
zaštite čovekove sredine i niza drugih oblasti koje su usko povezane sa ovom problematikom (na
primer sa saobraćajem).
U slučaju Republike Srbije i ekološke saradnje sa EU, Srbiji predstoji veliki posao u vezi sa
usaglašavanjem zakonskih akata u oblasti zaštite životne sredine sa evropskim zakonodavstvom.

1.6. Deklaracija o održivom razvoju  Agenda 21

Jedan od ključnih dokumenata usvojenih na samitu u Rio de Žaneiru 1992. godine je Agenda 21
– deklaracija o namerama i obavezivanje na održivi razvoj u XXI veku. Na oko 500 stranica
nalazi se 40 poglavlja – od teme siromaštva, zaštite atmosfere, šuma, vodnih resursa, preko
zdravstva, poljoprivrede, ekološki zdravog upravljanja biotehnologijom do pitanja odlaganja
otpada. Ono što je prestavljalo novinu u odnosu na druge dokumente Ujedinjenih nacija bilo je
izričito priznavanje uloga „bitnih grupacija’’, kao sto su žene, deca i omladina, poljoprivrednici i
preduzetnici. Od 1992. godine, pa nadalje, Ujedinjene nacije su počele da sve više računaju na
ulogu ovih grupacija u svojim programima, za razliku od prethodne prakse koja je isključivala
sve aktere osim nacionalnih vlada i nekoliko favorizovanih posmatračkih organizacija.
Jedno od poglavlja Agende 21 o bitnim grupacijama je i poglavlje o ulozi lokalnih vlasti. Sa svih
strana sveta, razna tela naglašavala su njihovu ključnu ulogu u konkretnoj primeni „održivosti“
na lokalnom nivou.
Iz ovoga je i proizašla preporuka – data u 28. poglavlju – da lokalne vlasti treba da se
konsultuju sa stanovništvom u pogledu osmišljavanja strategije za stvaranje Lokalne Agende
(LA) 21. Nažalost, bilo je potrebno nekoliko godina da se pojavi bilo kakva smernica o tome šta
bi ovo trebalo da podrazumeva i šta bi konkretno trebalo preduzeti.
Danas, mnogi lokalni saveti rade u skladu sa principima Lokalne Agende. Svaki od procesa ima
svoje karakteristike, obeležen je lokalnim uslovima, uključujući tu i javno mnjenje, geografske
uslove (urbane i ruralne oblasti, na primer, razlikuju se po svojim nedostacima), koji se uzimaju
u obzir pri donošenju odluka, što važi i za političke stavove, kao i za probleme resursa. Ipak, od
početka je bilo jasno da pored lokalnih postoje i neki opšti faktori koji moraju biti deo svakog
pojedinačnog LA 21 procesa.
Lokalna Agenda nije samo strategija zaštite životne sredine. Plan održivosti uključuje i
rešavanje socijalnih i ekonomskih pitanja. Lokalna Agenda uključuje celo društvo ili u najmanju
ruku najveći mogući presek skupova, sa svim raspoloživim resursima. Oko Lokalne Agende
mora se stvoriti konsenzus – zajednički napori naspram prevaziđenog modela suprotstavljenih
interesa.
Prvi korak je prikupljanje informacija o lokalnim uslovima i lokalnim priopritetima –
otkrivanje pravih želja i potreba ljudi. Dalje, akcije je potrebno identifikovati. Nijedna
organizacija ni društvena struktura ne može imati monopol na dobre ideje. Važno je naći načine
da se izmeri napredak, kako bismo znali da naša zalaganja imaju rezultate.
Ekologija ne mora biti u sukobu s ekonomijom. Jedna od predrasuda je da zaštita čovekove
sredine dolazi u sukob sa interesima privrednog razvoja – rasta društvenog proizvoda, životnog
standarda, otvaranja novih radnih mesta. Praksa najrazvijenijih zemalja, ali i zemalja u razvoju,
tokom poslednje decenije dokazuje suprotno: tradicionalni koncept razvoja orijentisanog na rast
proizvodnje i ujedno rast potrošnje prirodnih resursa došao je do svojih krajnjih granica.
Nastali „eksterni troškovi” koje proizvodi zagađivanje, iscrpljivanje resursa i narušavanje
ljudskog zdravlja počinju da nadilaze koristi koje budući rast donosi. Kapital se danas u
najrazvijenijim zemljama sve više ulaže u zaštitu okoline, štednju energije i drugih resursa kao i
u razvoj tehnologija prijateljskih prema okolini. Upravo u tim područjima otvaraju se i brojna
nova radna mesta (u Nemačkoj je na ovaj način upošljeno skoro milion ljudi). Manje razvijene
zemlje nemaju izbora; i one moraju slediti taj put. Održivi razvoj treba podsticati fiskalnim
merama na lokalnom nivou, koja za cilj imaju sprečavanje zagađenja i rasipanje prirodnih
bogatstava.
1.7. Globalizacija stanja životne sredine

Na prvoj Svetskoj konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini, održanoj 1972. godine u
Stokholmu, po prvi put je na visokom, međunarodnom nivou ukazano na opasnosti koje našoj
planeti prete od zagađenja životne sredine na globalnom nivou.
Nešto ranije, krajem šezdesetih godina prošlog veka, čula su se prva upozorenja
stručnjaka i različitih ekoloških organizacija koje su počele da se formiraju na nacionalnom i
internacionalnom nivou.
U Najrobiju je 1982. godine održana druga po redu konferencija Ujedinjenih nacija o
životnoj sredini. Tada je upozoreno na nekontrolisani industrijski razvoj i eksplataciju prirodnih
resursa i posledice po životnu sredinu.
Konferencija u Rio de Žaneiru održana 1992. godine, po prvi put je ukazala na
povezanost razvoja i zaštite životne sredine.
Na Konferenciji „Rio + 5’’, održanoj pet godina kasnije u Njujorku zaključeno je da je u
zaštiti naše planete postignut mali napredak.
Deset godina posle Samita u Riju, od 26. avgusta do 4. septembra u Johanesburgu održan
je Svetski samit o održivom razvoju „(Rio +10)’’. Po prvi put, ceo svet se okupio radi jednog
cilja – održivog razvoja planete Zemlje. Samit u Johanesburgu je osmišljen kao jedan od
najvećih samita Ujedinjenih nacija, na kojem je učestvovalo više od 60.000 delegata, aktivista
ekoloških organizacija, predstavnika velikih svetskih kompanija i preko 170 svetskih lidera.
Agenda Četvrte evropske konferencije o održivim gradovima i naseljima „A Olborg Plus
10’’, održane od 9. do 11. juna 2004. godine u gradu Olborgu na severu Danske, bila je
zasnovana na procenama uspeha i iskustava desetogodišnjeg planiranja razvoja i saradnje
gradova na osnovama Olborške povelje, kojom je u ovom istom gradu 1994. godine utemeljena
globalna „Kampanja za održive gradove i naselja“. Dve godine nakon Prve svetske ekološke
konferencije u Riju 1992. godine, zaključeno je da se usvojeni strateški dokument „Agenda 21“
ne realizuje ni prema očekivanjima, ni prema neophodnosti implementacije, iskazane kroz sve
očiglednije ekološke, resursne i za njih vezane socijalne i razvojne krize. U tom kontekstu
sagledana je i kompleksnost međuzavisnosti kriza, najočiglednije iskazanih u dramatičnom rastu
megagradova ekstremnog siromaštva u zemljama u razvoju, ali i ambijentalnim i klimatskim
promenama u mnogim gradovima širom Evrope (a nas, u zemljama bivše real-socijalističke
paradigme, potresaju sve te krize istovremeno, manje – više danas već vidljivo!). Već 1994.
godine, analize tog strateškog dokumenta i situacija na terenu ukazale su da se skoro dve trećine
predloženih akcionih programa vezuju za potrebe promena upravljanja i participacije na
lokalnom nivou, kao i za same gradove, kao glavne generatore socijalnih, ekoloških i resursnih
kriza.
U kontekstu globalne eksplozije urbanizacije postalo je vidljivo da je potrebno interventno
detaljnije razraditi strategiju i preporuke za aktiviranje lokalnih vlasti uz podsticanje participacije
svih subjekata/aktera na nivou tzv. grass roote community, sa podrškom naučnih i stručnih
institucija, ali i neophodnim globalnim strateškim dokumentom – Poveljom.
Na tim osnovama u Olborgu je 1994. godine i osmišljena Kampanja o održivim gradovima i
naseljima, koja se danas uglavnom realizuje na svim kontinentima. Evropa, kao kontinent
specifične civilizacije gradova, u tom poslu prednjači ne samo po održavanju osnivačke, a potom
i niza podsticajnih konferencija, već pre svega po aktivizmu, implementaciji, brojnosti i
umreženosti „gradova dobre prakse“, planiranja održivog razvoja na postulatima Lokalne agende
21, programskog dokumenta ove kampanje.
Ranije održan svetski kongres u Atini, novembra 2003. godine, bio je priprema za novu povelju
iz Olborga 2004. godine, a valorizovao je dosadašnji desetogodišnji učinak Kampanje, saradnju
gradova u izgradnji održivih lokalnih zajednica i zaštite javnih dobara, predlažući nove
podsticaje programskom agendom u novoj dekadi – „Lokalna agenda 21+ Lokalna akcija’’. U
tom analitičkom i iskustvenom kontekstu, Četvrta konferencija u Olborgu donela je nadograđenu
Povelju „Olborg + 10’’ – Budućnost koja inspiriše. Elaborirane programske obaveze predlažu
artikulaciju postulata neophodne zajedničke vizije i izazova sa kojima će se lokalne zajednice
suočiti u novoj dekadi aktivizma, odgovornosti, kao i konkretnih reakcija na obaveze lokalnih
vlasti, preuzetih pristupanjem Olborškoj povelji, ali i definisanja uloge evropskim partnerima u
realizaciji kampanje.
Novom agendom pozivaju se da svoje programe i sredstva sinhronizuju i da podrže strategiju
Povelje: Asocijacija evropskih lokalnih i regionalnih vlasti, Evropska zajednica, Asocijacija za
klimu, Asocijacija gradova i regiona za reciklažu, Savez evropskih gradova, opština i regiona,
Gradovi za energiju, Svetska zdravstvena organizacija – Zdravi gradovi, Euro Cities, mreže
mediteranskih i baltičkih gradova i naravno ICLEI, organizacija koja u ime UN koordinira
kampanju.
Zanimljivo je ukazati da je država Srbija ponovo postala član nekih od ovih organizacija; da su
već ogromna sredstva data poslednjih desetak godina u okviru humanitarnih intervencija, zatim u
periodu podrške rekonstrukciji i stabilizaciji regiona, pa i svake pojedine zemlje, ali još više
brojnim pojedinačnim gradovima (Beograd je, na primer, bio posebno privilegovan donacijama
programa za „popravku klime’’ priključivanjem stanova na daljinsko grejanje, ali i mnogih
drugih programa), a da se u tom periodu nije uradilo ništa ozbiljnije na uključenju u Kampanju;
nijedan grad u Srbiji doskora nije potpisao Olboršku povelju.
U sledećoj dekadi novoelaborirana Povelja „Olborških obaveza’’ ka vizijama budućnosti
utemeljena je na više programskih ciljeva poboljšavanja:

upravljanja, zasnovanog na jačanju procesa odlučivanja, kroz veći stepen participativne

demokratije;
lokalnog menadžmenta za održivost, kroz implementacije efektivnih ciklusa definisanja ciljeva,
preko lokalnih akcija do evaluacije učinka i participacije;
zaštite zajedničkih prirodnih dobara kroz preuzimanje pune odgovornosti za njihovu zaštitu,
racionalno korišćenje i obezbeđivanje ravnopravne dostupnosti svim građanima / korisnicima;
odgovornih modela potrošnje i izbora „stilova življenja“, prihvatajući i omogućujući racionalno i
efektivno korišćenje lokacije i resursa ( prirodnih i od čoveka stvorenih ), zalažući se za
održiv/ekološki način proizvodnje i potrošnje uključujući pitanja etike;
zatim urbanog planiranja i dizajna kojima se daje strateška uloga i obaveze metodološke
integralnosti ekoloških, socijalnih, ekonomskih, zdravstvenih i kulturnih ciljeva; mobilnosti, kroz
smanjenje saobraćajnih tokova, pri čemu se mora sagledati međuzavisnost saobraćaja, zdravlja i
životne sredine, podržavajući opcije održivog vida transporta;
lokalne akcije za zdravlje gde bi se uvele novine modela održivog gradskog zdravstvenog
planiranja i obavezno radila „Analiza zdravstvenih uticaja/rizika“ uz investiciono-plansku
dokumentaciju;
lokalne ekonomije na osnovama održivosti, koja bi generisala dostupnost radnih mesta bez
ugrožavanja kvaliteta održivosti stimulisanjem „eko“ lokalnih i regionalnih proizvoda u mreži
malih i srednjih preduzeća, ali i kooperativa, na principima održivog planiranja i poštovanja
zajednice, iskazanih u neophodnoj izradi svih „analiza uticaja“ - ekološke, strateške,
zdravstvene, i druge koje istovremeno predstavljaju uslov trgovinske razmene, saobraćaja i
političke saradnje ne samo sa Evropom već sutra i interregionalno, sa neposrednim susedima.

1.8. Ugroženost i politika zaštite životne sredine

Kako se zemlje sve više razvijaju, a ljudi sve više uživaju u ekonomskom blagostanju,
sve više se ukazuje potreba za povećanjem kvaliteta života. Ovo se ogleda u potrebi za zdravijim
životom, čistim vazduhom, vodom i ulicama, kao i zaštiti gradskih i seoskih sredina, kako bi se
ono što je najvrednije moglo preneti narednim generacijama.
Tokom procesa svog razvoja čovečanstvo je imalo bezgranično poverenje u svoje znanje
i bezazlenost posledica svojih dela. Ma o kakvim se otkrićima radilo, napretku industrije i
trgovine, ma koliko se čovek množio i uništavao druge životinjske vrste, bez obzira na promene
mora ili pejzaža, čovek je verovao da će svet ostati uglavnom isti. Danas se pouzdano zna da to
nije tačno, i da je upravo čovek svojim svesnim aktivnostima promenio (narušio) sliku svoje
životne okoline. Ovo saznanje ima uticaje na društvo i međunarodne odnose.
Ugroženost životne sredine prerasta u svetski problem jer postaje skup regionalnih i
lokalnih pritisaka na okolinu. Zagađena okolina jedne zemlje, vremenom postaje svetski
problem. Okeani, kontinenti i atmosfera su zajednička dobra čija zaštita zahteva saradnju svih
zemalja. Međunarodna razmena znanja omogućava napredak u razvoju naučnih saznanja o
problemima zaštite životne okoline i načinima njihovog rešavanja. Međutim, mere koje su jednoj
zemlji relativno lako izvodljive, u drugoj zemlji mogu biti nemoguće. Ovo je naročito slučaj u
zemljama u razvoju, jer su njihovi prioriteti drugačiji od onih u razvijenim industrijskim
zemljama. Treba ipak dodati i to da su razvijene zemlje sveta i najveći zagađivači pa je na njima
i najveća odgovornost u sprovođenju mera na sveobuhvatnoj zaštiti životne sredine. Razmotrimo
detaljnije probleme zaštite životne sredine koji se, recimo, vezuju za saobraćajnu delatnost.
Ekonomsko, društveno i lično blagostanje ljudi, u svojstvu proizvođača, potrošača ili
putnika, zavisi od razvijenosti saobraćajnog sistema. Efikasno funkcionisanje drumskog (putnog)
saobraćaja, podrazumeva prave puteve na pravom mestu. Međutim, putevi i saobraćaj koji se na
njima odvija mogu imati raznolike uticaje na okolinu. Na primer, zaobilaznice izmeštajući
saobraćaj iz centra gradova i naselja, smanjuju buku i zagađenost u njima, ali opterećuju sredine
koje do tada nisu imale problema sa zaštitom okoline. Ovakvi uticaji na životnu sredinu mogu
biti kvantifikovani, a mogu se preduzeti mere da se negativne posledice uklone ili ublaže. Pri
tom, mora se voditi računa da se izbegne puko kvantifikovanje elemenata koji se mogu izmeriti i
njihova primena kao opšte rešenje suštinskih i estetskih aspekata već donete odluke.
Važnost očuvanja okoline posebno je bitna u zemljama u razvoju, u kojima privredne
aktivnosti koje se baziraju na korišćenju zemljišta imaju veliki udeo u društvenoj proizvodnji.
Takođe, neophodno je da ove zemlje razvijaju saobraćajnu infrastrukturu, naročito putnu, kako
bi omogućili veću proizvodnju dobara i uvećali opšti životni standard. Tako se ove zemlje
suočavaju sa dilemom zaštite životne okoline i uvažavanja potreba za višim životnim
standardom.
Ubrzani tehnološki i industrijski napredak, intenzivni privredni, društveni i ekonomski
razvoj, porast broja stanovnika, ubrzani tempo života, promena društvene strukture stanovništva
u smislu stalne koncentracije u gradovima i mestima sa razvijenim komunikacijama, kao i
konstantna i progresivna težnja čoveka za većom brzinom kretanja, stvaraju ozbiljne ekološke
probleme i sve veću zagađenost životne sredine izazvane drumskim saobraćajem.
 Ako uporedimo jedan grad sa živim organizmom, onda svakako saobraćaj u gradskoj
sredini predstavlja krvotok tog „organizma“, što dovoljno slikovito govori o važnosti saobraćaja
kao jedne od važnijih privrednih grana u gradu. Može se slobodno reći da je danas nezamislivo
funkcionisanje bilo koje aktivnosti u gradu bez saobraćaja, a samim tim i adekvatne saobraćajne
infrastrukture.
Pored svih pozitivnih primarnih efekata koji se odnose na nesumnjivo snažan uticaj
saobraćaja na društveni, ekonomski, privredni, kulturni, sportski i sveopšti razvoj, on ima i vrlo
negativan sekundarni efekat na životnu sredinu i održivi razvoj grada.
Velike koristi koje donosi masovna upotreba motornih vozila praćene su negativnim
posledicama kao što su: zagađene vazduha, zagađenje zemljišta i vode, pojačana buka i dr.
Mnogi svetski gradovi danas, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju pružaju
prilično depresivnu sliku. Veliki ekonomski rast, visok stepen mobilnosti, osiromašeni javni
budzeti gradskih vlada, urušena ekološka svest i drugi faktori značajno utiču na degradaciju
životne sredine.
Ekološka održivost se odnosi na „vrednovanje životne sredine“, koja uključuje unutrašnje
i suštinske vrednosti prirode vezane za potrebe i interese budućih generacija.
Za koncept održivog razvoja grada, saobraćaj i transport imaju ogroman značaj. Potreban
je pravilan integrisan pristup svih činilaca koji mogu pomoći u kreiranju i vođenju ekološke
politike, koja će svojim upravljačkim delovanjem dovesti do stvaranja preduslova za smanjenje
svih vrsta zagađenja koja su posledica saobraćajnih tokova.
Savremeni život i modernizacija imaju svoju cenu. Saobraćajne nesreće su u poslednjih
petnaest godina na našim putevima odnele preko 17.000 života, i taj trend se u 2007. godini
značajno nastavlja. Ekološki akcidenti izazvani havarijama u transportu opasnih materija,
zagađenje vazduha, buka, prevelika potrošnja energije, smanjenje korisnih površina, iscrpljivanje
prirodnih izvora postaju velika opasnost nad urbanom sredinom. Danak koji treba da plate čovek
i okolina izgleda prevelik. Organizacija za saradnju i razvoj (OCDE) procenjuje da socijalni
troškovi koje ne podnose sami korisnici dostižu i do 5% bruto unutrašnjeg proizvoda
industrijalizovanih zemalja.
Pri razmatranju problema životne okoline, naročito u kontekstu putnog saobraćaja trebalo
bi uzeti u obzir sledeće:

zagađenje vazduha,
zagađenje bukom,
kontaminacija vode i zemljišta,
uklapanje puteva u prirodni ambijent i
negativni uticaji putne rasvete.

Takođe, neophodno je sagledati negativne efekte puteva i saobraćaja po floru i faunu, na

naselja i društvene i psihološke faktore (kao što su uklapanje puteva u gradove) i uticaj
saobraćaja na ostale učesnike u saobraćaju.

Negativni uticaji zagađenja životne sredine mogu se posmatrati na tri nivoa:

globalni (zagrevanje atmosfere i ozonskog omotača);

regionalni efekti (kisele padavine i fotohemijsko zagađenje) i
lokalni efekti zagađenja (buka, zagađenje tla i vodenih površina od nekontrolisanog isticanja
naftnih derivata, putna rasveta itd.).

Na koji način smanjiti ove negativne uticaje? Neophodno je preispitati same posledice
kao i njihove uzroke, razmotriti šta je već urađeno i šta bi trebalo uraditi, kao i predložiti nove
inicijative koje moraju biti opšte prihvaćene i primenljive, oko čega mora postojati širi društveni
konsenzus.

1.9. Prevencija i tehnološki razvoj kao deo politike zaštite životne sredine

Životna sredina predstavlja sve manje kompleks prirodnih, a sve više antropogenih
elemenata, kao i elemenata prirode koju je čovek u značajnoj meri transformisao u pravcu sve
veće nekompatibilnosti svojim egzistencijalnim potrebama. Odnosi životne sredine i čoveka
su prevazišli domen egzaktnih naučnih istraživanja i duboko zašli u područje društveno-
političkih i ekonomskih odnosa, regionalnog razvoja, prostornog uređenja, ideološkog
usmerenja i u druge segmente društvenog delovanja. Veliki značaj ima pravna regulativa i
dosledna primena opštih i posebnih zakonskih (normativnih i planskih) odredbi kao i
dokumenata koje organizacija donosi na relaciji organizacija-životna sredina.
Razlog nedovoljne zaštite životne sredine nije u nedostatku nedovoljno razvijenih
tehnoloških rešenja, niti samo u nedostatku investicija za implementaciju rešenja koja već
postoje, nego ponajviše u nedovoljno razvijenoj svesti, nedovoljnom znanju i nejasnoj
viziji. Koncept održivog razvoja, još uvek nije postao dominantna razvojna paradigma
koja se efektivno i efikasno realizuje kroz razvojne strategije, što znači da se još uvek nije
pronašlo zadovoljavajuće rešenje problema harmonizacije privatnog i javnog interesa u
oblasti zaštite životne sredine.
Uvođenje i postizanje politike zaštite životne sredine predstavlja osnov razvoja,
preispitivanja i održavanja strategije zaštite životne sredine. Uvođenje politike zaštite životne
sredine je značajno i sa aspekta prevencije tehnoloških rizika i mogućih akcidenata.
Politika prevencije tehnoloških rizika je organizovana u okviru četiri osnovna principa:

(1) smanjenje rizika na izvoru,

(2) usavršavanje sredstava intervencije i zaštite,
(3) informisanje javnosti i
(4) teritorijalni razvoj.

1.9.1. Stubovi politike zaštite životne sredine

Insistiranjem na namenskim istraživanjima, učenju i usavršavanju unapređuju se ne

samo teorijska rešenja ekološke zaštite, već se i omogućava konverzija i
implementacija novih saznanja u konkretne planske, privredne, socijalne i druge mere.
Organizacija, država, obrazovni sistem, različita udruženja gradjana, mediji i ostali brojni akteri
kontinualnog procesa društvene reprodukcije, svako na svoj način može doprineti intenziviranju
„ekologizacije“ svesti, kao procesa koji je komplementaran
onom koji se realizuje pomoću mehanizma tržišne regulacije.
 Politikom mogu da se utvrde i obaveze za: obrazovanje i stručno osposobljavanje,
sprečavanje zagađenja, obnavljanje i recikliranje, konstruisanje proizvoda tako da se na najmanju
meru svedu uticaji na životnu sredinu pri proizvodnji i druge obaveze. Postupci zaštite i
korišćenja resursa i prostora treba da teže normativnom propisivanju proizvodnih vrednosti, sa
istovremenim podsticanjem praktične realizacije viših standarda zaštite i ograničenja.
Serija standarda ISO 14000 i njen osnovni standard ISO 14001 zahteva definisanje
politike zaštite životne sredine.
Na slici 1.3. prikazana su četiri stuba na kojima treba da se zasniva politika zaštite životne
sredine:

poštovanje zakonskih regulativa;

neprekidno poboljšavanje sistema upravljanja zaštitom životne
sredine;
definisanje obaveze prema zainteresovanim stranama i
prevencija zagađenja.

Mogućnosti u pogledu stručnih potencijala, opremljenosti i organizovanosti koje imamo u oblasti

ekologije i ekološkog menadžmenta sa jedne i saobraćaja i unapređenja stanja bezbednosti
saobraćaja sa druge strane, moramo neprekidno unapređivati i staviti u funkciju neposredne
koristi i očuvanja sistema koje čine čovek i priroda.
Ljudi su, posebno u toku poslednje tri decenije, postali svesni rastućih štetnih posledica
savremene civilizacije. Posebne mere protiv ekološke degradacije se zato i preduzimaju
intenzivnije tek krajem prošlog i početkom ovog veka.
Slika 1.3. Stubovi politike zaštite životne sredine (Izvor: Šilobad, 1998).

1.10. Problemi životne sredine vezani za saobraćaj

Transport je stalna, neophodna i komplementarna ljudska potreba. Bez obzira na

različita tumačenja značenja ove reči, izvesno je da je transport premeštanje ljudi i roba sa
jednog na drugo mesto. Iako je saobraćaj bitan preduslov funkcionisanja ljudske zajednice
uopšte, i svojim funkcionisanjem stvara uslove, utiče i izaziva niz pozitivnih neposrednih i
posrednih efekata na privredu i društvo u celini, isto tako ova grana tercijalnog sektora utiče na
životnu sredinu i stvara niz neželjenih i štetnih efekata.
Do nedavno, eksternim negativnim efektima u ovoj oblasti života i rada nije posvećena
odgovarajuća pažnja. Negativni eksterni efekti uglavnom su vezani za funkcionisanje saobraćaja
i manifestuju se u vidu: saobraćajnih nezgoda, zagušenja na saobraćajnicama, zagađenja
vazduha, vode i tla, vibracija, potrošnje raznih oblika energije, potrošnje i drugih ograničavajućih
resursa za proizvodnju saobraćajnih sredstava i infrastrukture, zauzimanje slobodnih površina,
narušavanje pejzaža, ugrožavanje kulturnih i istorijskih spomenika. Intenzitet ovih efekata
razlikuje se po saobraćajnim granama i vidovima saobraćaja i svaki od njih ima niz sekundarnih,
često dalekosežnih posrednih efekata.
Kvantifikovanje globalnih negativnih uticaja i kategorija pojedinih negativnih uticaja na prirodu,
pokazalo je da je saobraćaj bitan, a kod nekih kategorija dominantan zagađivač.
Zbog svoje rasprostranjenosti i heterogenosti saobraćaj utiče na životnu sredinu i lokalno i
globalno, a efekti toga delovanja zavise uglavnom od:

proizvodnje saobraćajnih sredstava, karaktera i stanja saobraćajne infrastrukture i njihovog

održavanja;
funkcionisanja saobraćaja po granama, odnosno intenziteta korišćenja infrastrukture i voznih
sredstava;
grane i vida saobraćaja;
primenjenih tehnoloških rešenja u ovoj oblasti.

Osnovni negativni uticaji saobraćaja mogu se grupisati u sledeće kategrije:

zagađivanje vazduha (ugljenovodonicima, ugljenikovim i azotnim oksidima, raznim česticama,

pepelom, olovom itd.) ima štetan uticaj na zdravlje ljudi i na okolinu u celini, a posebno na stanje
atmosfere;
buka, koju izaziva naročito drumski i vazdušni saobraćaj, ima tendenciju porasta, posebno u
urbanim sredinama;
prostor koji zauzima saobraćajna infrastruktura dugoročno ograničava njegovu izmenu i
upotrebu u druge svrhe;
odlaganje rashodovanih saobraćajnih sredstava i druge opreme iz ove oblasti stvaraju probleme i
zagađuju životnu sredinu;
saobraćajne nezgode, koje se povremeno javljaju u svim granama saobraćaja, naročito u
drumskom saobraćaju, uzrokuju gubitak ljudskih života, povrede sa trajnim invaliditetom, i
velike materijalne štete;
prevoz opasnih materija (eksplozivnih, otrovnih, zapaljivih) predstavlja stalnu potencijalnu
opasnost širih razmera;
potrošnja energije za potrebe saobraćaja, kao i korišćenje ograničenih resursa za proizvodnju
saobraćajnih sredstava uzrokuju niz dugoročnih problema u vezi sa korišćenjem resursa i
eventualnog recikliranja;
zagušenja na pojedinim saobraćajnicama izaziva gubitak vremena učesnika u saobraćaju,
povećava razne vidove troškova (po osnovu izgubljenog vremena, po osnovu povećanje
potrošnje goriva i sl.), nervoze, pojačava se buka, vibracije, emisija gasova i slično;
izgradnjom saobraćajne infrastrukture, narušava se pejzaž, ugrožavaju kulturni i istorijski
spomenici i slično.

Dok se na jednoj strani vodi borba za zaštitu i veći stepen očuvanja životne sredine, na
drugoj strani razvoj saobraćaja u kome je primetno progresivno povećanje broja voznih jedinica,
apsorbuje značajan deo prirodnih neobnovljivih resursa i za proizvodnju voznih sredstava i za
njihovo pokretanje. Veoma je diskutabilno pitanje da li ekonomska nauka ima pravo da resurse
koji se mogu potrošiti i neobnovljivi su, tretira kao ekonomsko dobro, posebno sa aspekta
životne sredine, koja dugoročno predstavlja uslov opstanka ljudske vrste.
Dejstvo saobraćaja na prirodnu okolinu može se pratiti preko niza negativnih efekata,
koji se međusobrno prepliću i multiplikuju, sa napomenom da sve grane saobraćaja ne utiču
jednako negativno. Iz tih razloga težište razmatranja prenosi se više na praktične aspekte koji
utvrđuju društveno poželjne orijentacije saobraćaja u smislu zadovoljenja potreba prevoza kao
internih kriterijuma i aspekta minimuma šteta za životnu sredinu, kao eksternih kriterijuma.
Negativni uticaji saobraćaja na životnu sredinu su očigledno eksterni efekti koji, teško da
mogu biti kontrolisani privatnim aktivnostima, zbog toga ih sa nivoa države treba
usmeravati, kontrolisati i po potrebi oporezivati isključivo u javnom interesu. Ovu tezu
potkrepljuju sledeće činjenice:
svojinska prava u domenu okoline nisu definisana, te je njeno korišćenje za korisnike praktično
besplatno;
zagađenje je često prouzrokovano iz više različitih izvora, a štetne posledice zajednički trpe
različite kategorije oštećenih;
neizvesnost u pogledu dimenzija šteta u budućnosti i mogućnost kontrole te vrste rizika dodatno
komplikuje situaciju;
subjektivno procenjivanje rizika za verovatnoće pojedinih događaja, koji mogu biti vezani za
ozbiljnije posledice ugrožavanja života, ne samo ljudi, nego i biljnog i životinjskog sveta.

Uprkos raspravama i razlikama da li se životna sredina može ili ne može tretirati kao
ekonomsko dobro, nesumljivo zajednički stav savremenih ekonomista sadržan je u predlogu da
se raspodela resursa vrši preko cena dobara i da je ona fleksibilan instrument za kontrolu
iscrpljivanja okoline kao resursa.

Kompleksnost sistema održivog razvoja može se i matematički se izraziti Venovim dijagramom

kao presek skupova pri čemu je:

Održivi razvoj = ED ∩ SD ∩ ŽS (1.1)

gde je ED ekonomska dimenzija održivog razvoja (OR), SD – socijalna dimenzija OR a ŽS –

ekološka dimenzija OR. Parcijalni razvoj označava presek bilo koje dve dimenzije.
Pri tome, posebno treba imati u vidu da održivi razvoj ne znači nepomično stanje harmonije, već
je to proces neprekidnih promena, koji mora započeti od svakog pojedinca, promenama naših
ličnih vrednosti, a nastavlja se prenošenjem tih promena na sva područja našeg života. Temelji se
na razumevanju činjenice da je promena sastavni deo ljudske prirode, što omogućuje upravljanje
promenama i menjanje načina na koji funkcionišemo, kako bi stvorili budućnost kakvu želimo.

1.11. Principi savremenog koncepta upravljanja zaštitom životne sredine

Savremeni procesi upravljanja u oblasti zaštite životne sredine ističu izražene tendencije
„univerzalizacije“ osnovnih ciljeva, principa i instrumenata upravljanja. Međunarodne
organizacije regionalnog karaktera preuzimaju vodeću ulogu u kreiranju modela upravljanja dok
države u tim okvirima izražavaju određene specifičnosti.
Razvoj organizacija temelji se na naučno-tehnološkim dostignućima domaćih i
inostranih istraživača, tradiciji, kumuliranju iskustava i primenjivanju savremenih upravljačkih
mehanizama i tehnika. Principi savremenog koncepta upravljanja su skup aktivnosti
međusobno povezanih i usmerenih u pravcu realizacije strategijskih i operativnih ciljeva.
U principe savremenog koncepta upravljanja ubrajaju se:

princip ciljeva,
princip planiranja,
princip organizovanja,
princip informisanja,
princip kontrolisanja i
princip izuzetka.

Poseban značaj u razvoju univerzalnih pravila upravljanja zaštitom životne sredine

imaju međunarodni multilateralni ugovori u oblasti životne sredine koje je razvio i njima
koordinira Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), a na regionalnom nivou
pravo i praksa Evropske unije i Ekonomske komisije UN-a za Evropu.
Zaštita životne sredine zasnovana na multidisciplinarnom pristupu, obuhvata naučna
saznanja iz oblasti tehnologije, hemije, ekologije, biologije, radiologije, geologije, agrokulture,
hidrologije, itd. Multidisciplinaran pristup je nedovoljan u rešavanju nagomilanih problema
proisteklih iz nesklada izmedju logike potrošačkog društva čiji je cilj stvaranje dobara uz brzu
isplativost poduhvata koji se preduzimaju i potreba da se očuva i unapredi kvalitet životne
sredine.

1.11.1. Princip ciljeva

U savremenom poslovanju procesi zaštite i unapređenja životne sredine zahtevaju

različite aspekte znanja i upravljačkih instrumenata. Princip ciljeva (Management by Objectives)
predstavlja sveobuhvatno upravljanje koje integriše ključne aktivnosti usmerene ka efikasnom
ostvarenju organizacionih ciljeva. Upravljanje pomoću ciljeva je sistematizovan i participativan
menadžment pristup koji podrazumeva učešće pojedinaca u oblikovanju ciljeva. U oblasti zaštite
životne sredine upravljački sektor organizacije ima poseban značaj i odgovornost. Ciljevi od
značaja u procesu zaštite životne sredine u gradu su energetska efiksanost, mogućnost
sekundarog korišćenja/reciklaže materijala ili proizvoda, kao i rastavljivost i servisibilnost
aparata i uređaja.
Cilj redukcije potrošnje energije ima ekološki značaj smanjenja zagađenja pri konverziji fosilnih
goriva u energiju kao i u smanjenom riziku od akcidenata u i/ili transportu energenata.
Menadžmentu je neophodno da razume globalne dimenzije problema zaštite životne
sredine, izvesne teorijske i etičke dileme, osnovne instrumente i pravila upravljanja u oblasti
životne sredine.
Svi procesi integracije i globalizacije ukazuju da je pristup zaštite i unapređenja životne sredine
neizbežan, kako na planetarnom, tako i na mikro-nivou (u ovom posmatranom slučaju u gradskoj
sredini).

Ekološki sistemi su kompleksni i sadržavaju raznovrsnost. Ekološka raznovrsnost predstavlja

osnovu evolucionih potencijala ekoloških sistema kao i osnovu za koevoluciju izmedju čoveka i
prirode. Ekološka raznovrsnost je konstitutivna dimenzija ekosistema zemlje. Ekonosfera je
ukorenjena u ekološki sistem (Lošonc, 2005).

1.11.2. Princip planiranja

Princip planiranja (Management by Planning) je odabiranje budućih smerova aktivnosti i

načina njihovog ostvarenja. Potrebno je upoznati proces razvojnog planiranja zaštite životne
sredine u celini, evaluirati ne samo rezultate, već i proces koji je rezultate proizveo. Evaluacija
predstavlja osnov intervencije, akcije. Sagledavanja do kojih se dolazi evaluacijom imaju ulogu
korektora za planiranje i realizaciju daljih aktivnosti. Ekološki odgovorno planiranje, zahteva
razmatranje pitanja uticaja na životnu sredinu, zdravlje i bezbednost svih saobraćajnih aktivnosti
u gradu.
Dugoročni planovi se formiraju na osnovu objektivnog razmatranja osnovnih tendencija
organizacije. Dugoročno planiranje i bilansiranje omogućava supstituciju štetnih goriva sa
bliskim energetskim a ekološki čistijim energentima. Pri tome je potrebno sprovesti
optimizaciju investicija, planova razvoja i zaštite životne sredine. Otuda se, sve više, kao
imperativ nameće potreba za istraživanjem, razvojem i praktičnom primenom metoda i
postupaka ocene ekoloških rizika koji bi bili u funkciji izrade planske, tehničke i dokumentacije
sistema i definisanja modela upravljanja ekološkim rizikom. Kratkoročne planove je
neophodno uskladiti sa dugoročnim planovima i neophodna je integracija ove dve vrste
planova. Aktivnost koja obezbeđuje preventivno delovanje u sistemu zaštite životne sredine je
procena uticaja. Integrativan pristup je bitan jer podrazumeva potpuno sagledavanje zagađenja
gradske sredine od uticaja saobraćaja, sveobuhvatnom analizom saobraćajnih tokova u gradu.
Okvir i osnov za planove su strategija i politika. Strategija i politika su blisko međusobno
povezane i utiču na sva područja upravljanja.
Strategija se odnosi na svrhu i dugoročne ciljeve pri usmeravanju ulaganja ljudskih i
materijalnih resursa radi povećanja šansi da se oni ostvare.
Akcioni plan lokalnog održivog razvoja sadrži: (1) viziju lokalne zajednice koja je
razvijena od svih zainteresovanih učesnika, (2) strateške ciljeve za svaki problem koji su u
saglasnosti sa vizijom, (3) očekivane specifične rezultate, (4) opis ključnih partnerstava koje
treba uspostaviti u cilju implementacije i (5) ocenu postignutih rezultata.

1.11.3. Princip informisanja

Princip informisanja (Management by Information) polazi od toga da su informacije,

neizostavne komponente u funkciji upravljanja. Unapređenje sistema prikupljanja informacija i
obrade informacija omogućuje rano otkrivanje promena u okruženju. Deo informacionog
sadržaja koji je u cirkulaciji mora biti posvećen efektima koji određeni materijali i supstance kao
sekundarni (nepoželjni) efekti saobraćaja imaju na ljudsko zdravlje i biotop. Struktura, sadržina
i učestalost izveštavanja uslovljeni su potrebama korisnika ovih informacija. Informacije se
odnose na direktne, indirektne i kumulativne uticaje koje aktivnosti saobraćaja mogu imati na na
životnu sredinu, na objekte i delatnosti, kao i za sve objekte i aktivnosti čija je realizacija
planirana u oblastima koje se nalaze pod posebnim režimom zaštite. Informisanje obuhvata
uticaje na:

stanovništvo i zdravlje ljudi,

vodu,
vazduh,
floru i faunu,
zemljište,
klimatske faktore, itd.

U procesu upravljanja, potrebne su relevantne informacije i suštinsko pitanje se svodi na

sledeće: kakve informacije prikupljati, selekcionisati, klasifikovati i obrađivati. Otuda je
potpunije identifikovanje i realizacija ciljeva izveštavanja zasnovana na korišćenju modela
informacionog sistema. Sistem informisanja u stvarnom vremenu zasniva se na dobijanju
informacija o aktivnostima istovremeno sa odvijanjem tih aktivnosti. Ovaj sistem informisanja je
istovremeno instrument pomoću koga se odvija i pravovremena kontrola. I pored različitih
interesa i različitih informacionih potreba jedan obim informacija zadovoljava zajedničke
informacione potrebe. Neophodno je aktivnosti analizirati, sa stanovišta rizika i neizvesnosti.
Rizik je situacija kada se može identifikovati ishod i verovatnoća nastajanja nekog faktora, a
neizvesnost je situacija kad ne postoji dovoljno informacija da se proceni verovatnoća ishoda. U
cilju određivanja karakteristika elemenata opasnosti, razvijen je čitav niz metoda za ispitivanje i
procenu opasnosti od zagađenja životne sredine.

1.11.4. Princip izuzetka

Princip izuzetka (Management by Exception) zasniva se na koordinaciji, standardima ili internim

ciljevima. Kriterijumi za odredjivanje pojedinih pokazatelja zasnovani su na projekciji
maksimalno dozvoljenih vrednosti (MDV) izlaznih veličina i polutanata. Za ocenu elemenata
opasnosti posmatranog sistema životne sredine najveći značaj predstavljaju one vrednosti za koje
je metodama za identifikaciju, analizu i ocenu opasnosti utvrđeno da prekoračuju dozvoljene
granične vrednosti (DGV) što ekološki rizik čini većim pa zahteva posebno angažovanje na
odstranjivanju elemenata opasnosti iz sistema životne sredine ili projektovanje odgovarajućeg
sistema zaštite i uspostavljanje sistema upravljanja zaštitom životne sredine.
Osnovni cilj analize bezbednosti sistema životne sredine odnosno procene stanja životne sredine
je identifikacija i analiza elemenata opasnosti, procena posledica i ocena ekološkog rizika u
odnosu na:

ugrožavanje fizičkog;
psihičkog i moralnog integriteta ljudi (gubitak života, oboljevanje i gubitak radne sposobnosti);
ekonomske posledice (prekid eksploatacije poljoprivrednog zemljišta, nekvalitetan proizvod,
materijalne štete);
ugrožavanje životne sredine (narušavanje ravnoteže u sistema životne sredine i dr.)

Princip izuzetka ima šest osnovnih elemenata:

merenje,
projekciju,
izbor,
posmatranje,
upoređivanje i
odlučivanje.

Merenjem se utvrđuju vrednosti koje su brojčano izražene. Mere se ulazni elementi-

inputi, a u zavisnosti od metoda merenja koriste se adekvatni pokazatelji.
Merenje obuhvata glavne karakteristike procesa zagađenja uključujući prirodu i količinu
materijala koji će biti korišćeni, vrstu i količinu emisije štetnih materija koje su rezultat štetnih
efekata saobraćaja.
Projekcija je utvrđivanje ciljeva različitog vremenskog karaktera na različitim nivoima.
Projekcija se utvrđuje saglasno razvojnim potrebama sistema zaštite životne sredine. Selekcija je
izbor između brojnih altenativa onih koje omogućuju ostvarenje projektovanog plana.
Upoređuju se se planirane i ostvarene veličine. Koristi se kvantitivno-kvalitatitivan model. Što se
opšti problem više diferencira, smanjuju se rizici pri izboru optimalne odluke. Odabiraju se
prioritetni elementi u skladu sa odabranim kriterijumom za rangiranje.
Pri posmatranju potrebno je prikupiti informacije o listi parametara koji se odnose na
zagađenje (vreme i količinu), odnosno na emisiju pri radu motornih vozila (otpadni sastojci,
zračenje, buka,...).
Upoređivanje je pretposlednji elemenat principa izuzetka. Upoređuju se planirani i
ostvareni rezultati i utvrđuju odstupanja. Pomoću odstupanja se određuju uzroci.
Identifikovanjem uzroka omogućuje se otklanjanje posledica na osnovu kojih upravljačke
strukture preduzimaju odgovarajuće mere. Korektivne akcije se zasnivaju na analizi i odabiranju
alternativnih pristupa za savladavanje ovih odstupanja.
Odlučivanje je elemenat principa izuzetka u kom su sadržane sve mogućnosti za
ostvarenje planiranih akcija. U procesu sagledavanja karaktera odluka neophodno je poći od
razumevanja hijerahijske prirode odlučivanja. Strateške odluke spuštaju od viših ka nižim
nivoima odlučivanja.