Predmet: Fizika

Tema: PUTOVANJE KROZ VREME IZ UGLA MODERNOG NAUČNIKA

Profesor: Stefan Popović Učenik: Anja Spirković

 “Vreme se često opisuje kao linearni kontinuum, nepovratni sled koji se proteže prema nazad
(u prošlost) i prema napred (u budućnost). Zavisno od teorijskog okvira, ovaj sled se shvata
kao beskonačan ili kao konačan.
Engleski fizičar Isak Njutn (1642-1727) uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog
niza trenutaka koji se ređaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve
zbiva. On pretpostavlja da iza merljivog, empirijskog vremena, teče objektivno i apsolutno
vreme koje je uslov i korektiv merljivog, empirijskog i psihološkog vremena. To apsolutno (ili
metafizičko) vreme, je pravo vreme, nasuprot relativnom vremenu koje zavisi od konvencija
mernih sistema. Prema Njutnu, vreme je deo temeljne strukture svemira.
U 20. veku njutnovski pojam apsolutnog vremena korigovan je teorijom relativnosti, kojom
je Albert Ajnštajn pokazao da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može nezavisno
od njih posmatrati. Vreme se vezuje za kretanje materije i da nema kretanja, ne bi imalo smisla
ni govoriti o vremenu. Ajnštajnovo shvatanje vremena, koje je odigralo nesamerljivu ulogu u
razvoju fizike, započinje analizom pojma istovremenosti:
Ako želimo da opišemo kretanje neke materijalne tačke, mi dajemo vrednosti njenih ”
koordinata u funkciji vremena. Pri tome, moramo pažljivo imati u vidu da matematički
opis ove vrste nema fizičkog smisla ako nam nije jasno šta podrazumevamo pod
vremenom.
Treba da uzmemo u obzir da svi naši iskazi u kojima vreme igra neku ulogu uvek su
iskazi o istovremenim događajima. Ako, na primer, kažem: “Taj voz stiže ovde u 7
sati”, mislim otprilike ovako: “Položaj male kazaljke moga sata na broju 7 i dolazak
voza na stanicu su istovremeni događaji.”
(IZVOR: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5 )

“Ako biste pitali različite stručnjake, u različitim strukama, dobili biste najrazličitije
odgovore o vremenu. Ako biste pitali recimo psihologe oni bi vam rekli da različiti
stimulansi menjaju našu percepciju o vremenu, to možda zavisi od nivoa aktivnosti
neuroprenosnika kao sto su dopamin, adrenalin i dr. u mozgu. Osim droga percepciju o vremenu
mogu da promene privremene iluzije (kao što je kappa efekat), starosno doba, hipnoza i dr.
Biolozi bi vam rekli da sva živa bića imaju biološke satove, koji su nam ukodirani u gene, dajući
nam taman toliko vremena da se reprodukujemo i onda nam izumiru ćelije, tako da bi jedini
smisao zivota bila reprodukcija i nastavak vrste.” (Vreme i prostor-vreme ;Datum
postavljanja:Mon Jun 20, 2011,Piše: Vladan Markov http://kpv.rs/?p=115 )

“Mozemo prostor-vreme vizuelno zamisliti kao dvodimenzionu ravan,odnosno dvodimenziono

platno, iako se ono prostire u cetiri dimenzije, prosto je ljudskom mozgu lakše ako
aproksimiramo u dve.
Ako smestimo neku loptu na to platno, masa lopte će saviti platno. Masivnija lopta će saviti
platno još više i naterati manje masivne lopte da joj se približe. Ako stavimo jako masivnu loptu
ona će pocepati to platno. Slično se dešava i sa prostor-vremenom. Objekti sa većom masom
privlače objekte manje mase. Oni primoravaju objekte manje mase da se kreću po kružnim,
odnosno eliptičnim putanjama zato što zakrivljuju prostor-vreme u njihovoj blizini. Materija
zakrivljuje prostor-vreme, koje sa druge strane određuje kretanje materije. Ova zakrivljenost
postaje znantna ako na nju utiče ogromna masa, npr. u blizini crnih rupa.

2
Crna rupa zakrivljuje prostor-vreme toliko da se u njenom centru nalazi singularnost, mesto gde
su prostor i vreme beskonačno zakrivljeni, i gde ne važe zakoni fizike.
Po Ajnštajnovim jednačinama crna rupa ne samo da zakrivljuje prostor-vreme, nego stvara
crvotočinu, tunel, koji vodi u neki daleki deo svemira, prošlost, budućnost, ili možda čak i u
drugi univerzum. Crna rupa ili neka druga velike masa koja ima jako gravitaciono polje usporava
vreme, a u singularnosti crne rupe vreme se zaustavlja. Dokaz za opštu teoriju relativnosti je
eksperiment za vreme pomračenja Sunca 1919. godine. Svetlost zvezda koja putuje do nas i
prolazi blizu Sunčevog diska biva skrenuta sa svoje putanje zato što je sam prostor u blizini
Sunca zakrivlje. Još jedan dokaz u prilog relativnosti je da atomski časovnici na spejs šatlovima
sporije rade nego atomski časovnici na Zemlji
(Vreme i prostor-vreme ;Datum postavljanja:Mon Jun 20, 2011,Piše: Vladan Markov
http://kpv.rs/?p=115)
“Fizički zakoni ne prave razliku između prošlosti i budućnosti, pa ako je prošlost određena
trebalo bi da je i budućnost. Postoji neslaganje fizičkih zakona sa onim što mi svesno osećamo i
doživljavamo. Sećamo se naše prošlosti, ali nemamo nikakva sećanja na budućnost. Vidimo da
čaše stalno padaju sa stola i lome se, ali se polomljene čaše ne sastavljaju same od sebe i vraćaju
nazad na sto. To je zbog entropije. Entropija se definiše drugim zakonom termodinamike i jeste
povećanje haosa, neuređenosti. Svaki sistem teži da poveća svoju entropiju u toku vremena.
Odgovor na problem zašto se polomljene čase ne sastavljaju može da se dobije kroz metafizički
pogled. Pravac proticanja vremena je posledica asimetrije kauzalnosti: uzrok uvek prethodi
posledici. Postoje na primer neki procesi u kvantnoj mehanici koji nisu povratni, odnosno
ireverzibilni su.
Da li postoji sadašnjost? Koliko uopste traje sada? 1 nano sekundu? 1 Piko sekundu? U svojoj
knjizi: “Relativnost” Ajnštajn je napisao da je istovremenost dva događaja relativna, na primer
dva događaja koja su se desila istovremeno za jednog posmatrača ne moraju biti istovremena za
nekog drugog posmatrača na nekoj drugoj lokaciji. Ono što je za nekog prošlost za nekog može
da bude i budućnost. Na primer neki događaj u Andromedinoj galaksiji može biti razdvojen
nekoliko dana za dve osobe koje prolaze jedno pored drugog na ulici, na Zemlji. Iz fizičkih
zakona sledi da nema protoka vremena, samo prostor-vreme.
Filozofi gledaju na protok vremena iz dva različita pravca: eternalizam i prezentizam.
Eternalizam je teorija o blok-univerzumima, koja kaže da ne postoji stvaran protok vremena.
Vreme je samo još jedna dimenzija stvarnosti, slično prostoru. Prošlost, sadašnjost i budućnost
su determinisani. Svest preleće preko blok-univerzuma kao reflektor u tami i to je ono što mi
zovemo sadašnost, to je samo iluzija svesti. Zato nam je prošlost poznata, a budućnost ne. Glavni
predstavnik ovog pravca je Herman Minkovski, psiholog po struci. Još jedan psiholog, Dzejms
Viliam kaže da je prividna sadašnjost sve ono sto posmatrač u jednom trenutku opaža.
Predstavnici prezentizma kažu da ne postoje ni prošlost ni budućnost pa samim tim ni putovanje
u jedno ili drugo, samo sadašnjost. Vreme je redosled različitih stvarnosti. U nekim vremenima
neke stvari su postojale a neke ne. Parmenidis, starogrčki filozof kaže u svojoj pesmi: ‘Nije bilo
nekad, niti će biti, jer je sada, sve odjednom’.

3
Postoje neke pojave koje većina naučnika ne prihvata kao stvarne, takozvane nadprirodne
pojave: predosećanja, predskazanja, telepatija… koje predstavljaju neobjašnjive skokove u
vremenu ili u prostoru, ali ne u fizičkom smislu, nego u svesnom, odnosno podsvesnom,
neobjašnjivi prenos informacija kroz prostor ili vreme. Tim pojavama se bavi parapsihologija.
Predosećanje je sposobnost predviđanja budućih događaja. Ponekad su to bitni događaji, velike
katastrofe, ponekad su to bitni događaji za tu osobu, a ponekad su to banalne, nebitne situacije i
događaji koji nemaju nikakav značaj.
Predosećanja se obično javljaju u snovima ili sličnim dubokim stanjima opuštenosti. Primer
predskazanja: Čovek po imenu Dan je sanjao kako čita u novinama o erupciji nekog vulkana
koja se nešto kasnije stvarno desila. Smatrao je da su snovi bili istinsko doživljavanje nekog
događaja, ali pomereni u vremenu.
Bilo je dosta zabeleženih slučajeva tokom istorije da ljudi osećaju neku vrstu uznemirenosti pre
velikih katastrofa, recimo francuske revolucije, Titanika, II svetskog rata i sl. To se zove sindrom
pred katastrofu. Po teoriji o blok-univerzumima, parapsiholozi smatraju da svest vidi samo ono
što mi zovemo sadašnjost od celokupnog vremena,. Podsvest mozda vidi nešto širu sliku i može
da upozori svest o nekom događaju. Aniela Jaffe, parapsiholog, smatra da, duboko u svojoj
podsvesti mi znamo tok celog svog zivota.” (Rodžer Penrouz:”Um i njegovo novo odelo.”)
“Neki fizičari tvrde da bi putovanje kroz vreme u prošlost bilo moguće ako bi putovali brže od
svetlosti. Ako imamo dva događaja recimo slanje signala i primanje signala na određenom
rastojanju. Ako signal putuje brzinom svetlosti ili sporije uvek će redosled događaja biti: 1.
poslan signal, 2. primljen signal. Ali ako bi se signal kretao brže od svetlosti moguć je obrnut
redosled, odnosno da signal bude primljen i pre nego što je poslat. Neki naučnici smatraju da je
to nemoguće jer se tako krši zakon kauzalnosti: da uzrok mora uvek da bude pre posledice. Ali
ovakav redosled 1. posledica, 2. uzrok bi možda bio moguć zahvaljujući relativnosti
istovremenosti, koja kaže da postoje neslaganja da li su se neka dva događaja na različitim
lokacijama desila istovremeno. Prema Ajnštajnovoj relativnosti, bila bi potrebna beskonačna
količina energije da se objekat koji se kreće sporije od svetlosti ubrza do brzine svetlosti, tako da
su za makroskopska tela kretanja brzinom svetlosti ili veća nemoguća.
“Prema Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti, što se telo brže kreće, vreme za njega sporije
teče, u odnosu na neko drugo referentno telo. Ovaj fenomen je najlakše opisati misaonim
eksperimentom, poznatim pod naslovom „Paradoks blizanaca“ . Blizanac A ostaje na Zemlji,
dok se blizanac B ukrcava na svemiski brod i odlazi sa planete, putujući velikom brzinom. U
odnosu na vreme blizanca A, protok vremena blizanca B usporava. U tom slučaju, blizanac B će
se vratiti na Zemlju gde će proći mnogo više vremena nego u njegovom svemirskom brodu.”
“Ovaj fenomen je izraženiji sa povećanjem brzine broda, i naziva se dilatacija vremena. „U
stvari, svaki put kada astronauti putuju u svemir, oni takođe putuju i kroz vreme, za veoma mali
deo sekunde!“, objašnjava dr Mičo Kaku, u jednom od svojih predavanja.
( https://rs-lat.sputniknews.com/nauka/201702191110085078-vremeplov-putovanje-kroz-vreme )

4
Poznati fizičar Ronald Malet tvrdi da je na pragu da napravi vremeplov kako bi spasao pokojnog
oca, kojem je posvetio sav svoj rad.
Malet se nada kako će mu u ostvarenju cilja pomoći jednačina do koje je došao još pre 15
godina, a koja bi mogla u potpunosti da promeni pogled ljudi na vreme, ukoliko se utvrdi da je
ispravno postavljena. (https://www.vesti.rs/Estrada/Fizicar-pravi-vremeplov-da-bi-spasao-
pokojnog-oca-video-3.html )

“Fizičari sa Univerziteta Kvinslend u Australiji pokazali uspeli su da pošalju fotone na

"putovanje kroz vreme". Kvantni eksperti teoretski su stvorili takozvanu "vremensku petlju" u
kojoj su fotoni imali interakciju sa sobom u prošlosti.
Prema studiju objavljenoj u časopisu "Nature Communications", ovaj eksperiment omogućio im
je da izmere kvantno vreme u "zatvorenom vremenskom zakrivljenju".
(http://www.newsweek.rs/nauka-tehnika/75405-veliki-proboj-naucnici-uspeli-da-posalju-fotone-
unazad-kroz-vreme.html)

Eksperimenti sa brzim mionima u CERN-u pokazuju da pri brzinama bliskim brzini svetlosti ove
čestice imaju primetno duže vreme poluživota, što se upravo objašnjava dilatacijom vremena.
Služeći se trenutnom tehnologijom i razumevanjem univerzuma, ipak smo još daleko od slanja
izviđača u budućnost.
Putovanje unazad kroz vreme je, ispostavlja se, znatno kompleksniji problem. Sa stanovišta
klasične fizike ne postoji pokazani mehanizam kojim bi se napravio ovakav skok. Međutim,
Ajnštajnova opšta teorija relativiteta omogućava pretpostavku takozvanih crvotočina
(wormholes), koje predstavljaju glavnog kandidata za putovanja u prošlost, ali i budućnost, kao i
putovanja kroz prostor brzinom većom od brzine svetlosti.
Ukoliko se služimo teorijama relativiteta, vreme i prostor više ne posmatramo kao odvojene
parametre, već međusobno zavisne. Ovi parametri su opisani u jednačinama polja koje je
Ajnštajn dao u svojim radovima, i prema kojima prostor-vreme mogu biti zakrivljeni. Zamislimo
prostor-vreme kao jedan papir po kome putujemo linearno. Ukoliko taj papir dovoljno
zakrivimo, zgužvamo, teorijski je moguće da preskočimo sa jednog mesta na drugo nelinearno,
prečicom, odnosno crvotočinom. Profesor Erik Dejvis sa EarthTech instituta u Ostinu, veruje da
se upravo u ovom teorijskom principu krije tajna putovanja kroz vreme. U svom radu
objavljenom u časopisu Američkog instituta za aeronautiku i astronautiku, Dejvis takođe navodi
da ovakve crvotočine još nisu pronađene i ako budu, malo je verovatno da će biti dovoljno velike
da kroz njih prođe nekakav svemirski brod. „Potrebno je njih pretvoriti u vremenske mašine, što
je nezamisliv posao. Samo stvaranje vremenskih crvotočina je ogroman problem“, kaže Dejvis,
ali i dalje otimistično gleda na ovakvo rešenje. Na ovom mestu u igru ulazi kvantna mehanika.
Kako kaže Robert Oven, astrofizičar sa Univerziteta u Ohaju, za održavanje jedne ovakve
crvotočine potrebna je ogromna količina egzotične materije, koju danas veoma slabo razumemo.
Međutim, ovakva materija bi u trenutku interakcije oslobodila enormnu količinu energije, koja bi
uništila samu crvotočinu u takozvanoj kvantnoj povratnoj reakciji. Matematički modeli kojima se
ispituje kvantna povratna reakcija su veoma precizni, ali uzimaju u obzir samo jednu dimenziju
prostor-vremena. Profesor Erik Dejvis se nada da upravo u ovom modelu leži nada za održanje
teorije.” ( http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1587-putovanje-kroz-vreme-je-moguce.html )

5
6