Vodič Za PC Dragan Marković PDF

www.skripta.
info
mr Dragan Marković
Vodič za PC
Prvo izdanje
CET Computer Equipment and Trade

1995.
Vodič za PC
Prvo izdanje
YU ISBN 86-7991-022-8
Autor
mr Dragan Marković, dipl. inž.
Recenzenti
dr Zlatko Petrović, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu
mr Dragan Cvetković, asistent Mašinskog fakulteta u Beogradu
Izdavač:
CET Computer Equipment and Trade
Beograd, Skadarska 45
Telefon/Telefax: 011/343-043
Za izdavača
mr Dragan Stojanović
Lektor
Bogislav Marković
Naslovna strana
Slobodan Brkić
Tehnički urednik
Slobodan Brkić
Štampa
"Galeb", Zemun
Predgovor .............................................................................. 13
1. PC ZA POČETNIKE
1.1 Upoznavanje sa PC računarom ................................... 16
1.1.2 Hardver i softver ...... .. ........................ .. ... 17
1.1.3 Sistemski i aplikativni softver ........................... 17
1.1.4 Anatomija PC računara ................................... 19
1.1.5 Komunikacije............................................... 21
1.1.6 Startovanje računara ..................................... 22
1.1.7 Tastatura.................................................... 23
1.1.8 Monitor ...................................................... 25
1.1.9 Miš........................................................... 27
1.1.10 Matrični štampač ........................................ 28
1.1.11 Memorijske jedinice .................................... 32
1.1.12 Organizacija sistema datoteka operativnog sistema
DOS ................................................................... 35
1.2 Ergonomija .................................................................... 38
1.2.1 Zračenja i zaštita filterom ............................... 40
1.2.2 Uređenje radnog prostora ............................... 43
Kako treba radno mesto da izgleda da rad sa računarom ne bi bio
neprijatan i štetan? ....................................................... 43
Kako treba da izgleda računarsko radno mesto? ........................ 43
1.2.3 Preporuke................................................... 46
1.3 Sistemski softver ......................................................... 48
1.3.1 Operativni sistem ......................................... 48
1.3.2 Programi prevodioci ..................................... 52
1.3.3 Programi za opsluživanje ................................ 53
1.4 Operativni sistem MS-DOS .......................................... 54
1.4.1 Osvrt na MS-DOS ........................................... 54
MS-DOS komandna linija .................................................... 54
MS-DOS Shell ................................................................. 54
Korišćenje fajlova i direktorijuma ...................................... 55
Bajt, kilobajt i megabajt ................................................... 55
Organizovanje fajlova u direktorijume ................................... 55
Korišćenje poddirektorijuma............................................... 55
Osnovne napomene o radu u komandnoj liniji .......................... 56
Vodič za PC 3
Prekidači .................................................................... 56
Kucanje komande .......................................................... 57
Kako MS-DOS reaguje na komande ....................................... 57
Prekidanje ili poništavanje komande .................................... 58
Označavanje disk drajvova................................................ 58
Interne i eksterne komande ............................................. 58
Pozivanje pomoći za MS-DOS komande .................................. 59
1.4.2 Kopiranje direktorijuma ................................. 59
Kopiranje svih fajlova u direktorijumu ................................... 59
Kreiranje direktorijuma uz kopiranje fajlova .......................... 59
Kopiranje poddirektorijuma .............................................. 60
1.4.3 Kopiranje disketa ......................................... 60
Serijski brojevi disketa ..................................................... 61
Izostavljanje drajv parametara .......................................... 61
Korišćenje jednog drajva za kopiranje .................................. 62
Izbegavanje fragmentacije diskete ....................................... 62
Poređenje komandi XCOPY i DISKCOPY.................................. 62
1.4.4 Atributi fajlova ............................................ 62
1.4.5 Arhiviranje fajlova........................................ 63
1.4.6 Označavanje disketa (diska) ............................ 65
1.4.7 MS-DOS Editor ............................................. 65
Rad sa menijem ............................................................ 67
Rad sa dijalog prozorima .................................................. 67
slika 1.16 Dijalog prozor opcije "Open" .................................. 68
Upravljanje fajlovima ..................................................... 68
Kreiranje fajla .............................................................. 68
Otvaranje fajla ............................................................. 69
Memorisanje fajla .......................................................... 69
Izlazak iz MS-DOS Editora ................................................. 70
1.4.8 Manipulisanje fajlovima ................................. 71
Razgledanje tekstualnih fajlova .......................................... 71
Kombinovanje tekstualnih fajlova ....................................... 71
Kopiranje teksta sa tastature u fajl ..................................... 71
Kopiranje fajla na printer ................................................. 72
Komande za redirekciju (preusmeravanje) ulaza i izlaza ............. 72
Redirekcija izlaza komande............................................... 72
Redirekcija ulaza u komandu ............................................. 73
1.4.9 Restauracija obrisanih fajlova .......................... 73
Restauracija fajlova sa defektnih diskova (disketa) ................... 74
1.4.10 DOSKEY program ...................................... 74
1.4.11 Konfigurisanje hardvera ............................... 75
Operativna memorija računara ........................................... 75
Korišćenje memorije za ubrzavanje rada hard diska .................. 77
4 Vodič za PC
Beč (engl. batch) programi ............................................... 77
Datoteka CONFIG.SYS ..................................................... 78
SHELL - alternativni komandni procesor................................ 79
Datoteka AUTOEXEC.BAT ................................................. 80
Instalacija miša ............................................................ 82
1.5 Uslužni programi _______________________________ 85

1.5.1 PCT .......................................................... 85
1.5.2 NCD ......................................................... 88
1.5.3 ARJ .......................................................... 89
Osvežavanje fajlova u arhivi ............................................. 91
Formiranje "self-extracting" arhive ..................................... 92
Konvertovanje arhiva ..................................................... 92
1.5.4 SCANiCLEAN ............................................... 93
CLEAN-UP - program za dezinfekciju ................................... 94
1.5.5 ChecklT .................................................... 96
1.6Windows3.1 _____________________________________ 97
2 PCZA NAPREDNE KORISNIKE

2.1 Principi funkcionisanja PC računara _____________ 102
2.1.1 Uvod u digitalnu tehniku ... ............................. 102
Analogne i digitalne veličine ............................................. 103
Kodiranje ................................................................... 104
Binarni brojni sistem ...................................................... 104
Binarne operacije........................................... .. ........... 106
Heksadecimalni sistem .................................................... 109
Konverzija brojnih sistema ............................................... 110
Binarni naponi .............................................................. 110
Prekidačka kola ............................................................ 111
Kombinaciona logička kola ............................................... 112
Sekvencijalna logička kola ............................................... 112
2.1.2 Uvod u mikroprocesore i njihovu terminologiju .... 113
2.1.3 Memorija ................................................... 115
2.1.4 Magistrala .................................................. 118
Veza sa svetom ............................................................ 120
2.1.5 Procesor ................................................... 121
2.1.6 Softver ..................................................... 122
Asembler .................................................................... 124
Programski jezici .......................................................... 124
Vodič za PC 5
2.1.7 Procesor Intel 8086 ...................................... 125
Hardverska organizacija .................................................... 125
Programska organizacija ................................................... 127
2.1.8 Familija mikroprocesora Intel ...................... .....130
2.1.9 RISC i CISC procesori ..................................... 135
2.1.10 ROM BIOS.................................................. 137
Namena BlOS-a .............................................................. 138
Osnove BiOS-a ............................................................... 139
2.1.11 "Keširanje" memorije ................................... 141
2.1.12 Funkcije i vrste sabirnica .............................. 143
Problemi sprezanja komponenata ...................................... 144
Sistemska sabirnica ......................................................... 145
2.1.13 Standardne sabirnice PC računara ......... . ....... 145
2.1.14 Vremenska usklađivanja komponenti ............... 148
Memorijske komponente ................................................... 149
2.1.15 Komponente jedne osnovne ploče ................... 153
2.1.16 Organizacija Ulaza/lzlaza .............................. 156
2.1.17 Programom inicirane ulazno/izlazne aktivnosti ....157
2.1.18 Struktura prekida ....................................... 157
Jednonivovski prekid ....................................................... 158
Višenivovski prekidi ......................................................... 159
Vektor-broj i vektor-tabela ................................................ 159
2.1.19 Direktni memorijski pristup ........................... 162
Osnovna struktura za DMA ............................................... 162
2.1.20 Složenije tehnike: ulazno/izlazni protokoli ........ 163
2.1.21 Programabilni vezni sklopovi ......................... 164
Sklopovi za paralelne prenose .... ..................................... 165
Sklopovi za serijske prenose ............................................. 166
2.1.22 Stek ........................................................ 166
2.2. Interfejsi i periferije .................................................... 169
2.2.1 CENTRONICS interfejs .................................... 170
2.2.2 IEEE-488 interfejs ........................................ 173
2.2.3 RS-232C interfejs ......................................... 177
2.2.4 Digitalni interfejs za muzičke instrumente .......... 181
MIDI softver ................................................................ 185
2.2.5 PCMCIA kartice ............................................ 185
2.2.6 Flard disk ................................................... 187
2.2.7 IDE diskovi ................................................. 190
2.2.8 SCSI diskovi i adapteri ................................... 193
2.2.9 CDROM ............. ........................................ 196
6 VodičzaPC
2.2.10 Izbrisivi optički diskovi ................................ 197
2.2.11 Izbor sistema za bekap ................................ 199
QIC .......................................................................... 200
Ekstema DC 6000 strimer jedinica ...................................... 204
Interna DC 2000 strimer jedinica ....................................... 205
Interni DC 6000 strimer drajv............................................ 207
"Bubice" strimer drajva ................................................... 207
2.2.12 Video kartice ............................................ 207
Kratki osvrt na monitore ................................................. 210
2.2.13 VGAkartica ............................................... 210
2.2.14 Monitori .................................................. 214
Rad sa dva monitora ...................................................... 216
2.2.15 Muzička kartica SoundBlaster ........................ 217
Voxkit ....................................................................... 219
FM intelligent organ ............................. ...... .. .............. 219
Sbtalker ..................................................................... 219
Talking parrot.............................................................. 219
Vedit (Creative Technology) ............................................. 219
Spellbox (Creative Technology) ......................................... 219
Sekvencer SP junior (Voyetra) ........................................... 220
MMPLAY (Creative Labs) .................................................. 220
2.2.16 MIDI fajl format ......................................... 220
2.2.17 Sintisajzeri i sempleri ................................. 221
2.2.18 Modemi i modemska komunikacija .................. 224
Upravljački jezik modema ............................................... 225
Standardi ................................................................... 226
Upravljanje modemom ................................................... 228
Faks-modemi ............................................................... 231
Povezivanje modema ..................................................... 232
Kontrolni panel modema ................................................. 233
Rad sa modemom ......................................................... 234
Inicijalizacija modema ................................................... 235
Uspostavljanje veze....................................................... 235
Prenos podataka ........................................................... 235
Prekidanje veze .......................... ................................ 236
Kratki prikaz komunikacionog programa "Telix"....................... 236
Fajl transfer ................................................................ 239
2.2.19 Remote computing ..................................... 241
Softver za daljinski pristup .............................................. 242
Hardver za remote computing ........................................... 242
Daljinske računarske veze ............................................... 243
Kratki vodičza program Norton pcANYWHERE ......................... 244
2.2.20 Laserski štampači ....................................... 254
Vodič za PC 7
2.2.21 Laserski štampač HP Laserjet Series II .............. 255
2.2.22 Laserski štampač HP Laserjet Series III ............. 259
Skalabilni (vektorski) i bit mapirani fontovi ........................... 262
Kako naterati HP Laserjet III da radi kao ploter? ..................... 264
2.2.23 Laserski štampači HP Laserjet 4 ..................... 264
2.2.24 Ploter ...................................................... 268
2.2.25 Grafički tableti i digitajzeri ........................... 272
2.2.26 Projekcioni uredaj ...................................... 275
2.2.27 Skenerski uredaji ....................................... 276
OCR (Optical Character Recognition) programi ....................... 278
Grafički sistemi za obradu slika ......................................... 279
Faksimil ..................................................................... 281
2.2.28 Uredaji za rad sa linijskim kodom ................... 282
2.3 Preporuke za optimalno korišcenje PC računara .... 286
2.3.1 Optimizacija postoječe konfiguracije ................. 286
2.3.2 "Keširanje" diska .......................................... 298
2.3.3 BAT programi .............................................. 299
2.3.4 Princip rada rezidentnih programa.................... 303
2.3.5 Makroi ....................................................... 305
2.3.6 TSR "utiluty" programi ................................... 306
2.3.7 Kompresija podataka..................................... 307
2.3.8 Kriptografija ............................................... 310
2.3.9 "Stakerisanje" hard diska ................................ 313
Particioniranje hard diska................................................ 313
Kreiranje primarne particije............................................. 315
Kreiranje ekstendid DOS particije ...................................... 315
Aktiviranje particije ...................................................... 316
Instaliranje Stacker-a ..................................................... 316
2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika ............................. 319
2.4.1 Organizacija memorijskih jedinica .................... 319
2.4.2 Održavanje sistema ...................................... 322
2.4.3 Diskovi i SETUP ............................................ 323
2.4.4 Zamena baterije za napajanje CMOS kola ........... 325
2.4.5 Blokiranja računara i interapt mehanizam .......... 326
2.4.6 Kompjuterski virusi ...................................... 327
Podaci o deset najčešćih (i najgorih) virusa: .......................... 331
2.4.7 Dijagnostika kvarova ..................................... 332
Zvučni signali BlOS-a ........................ .. .......................... 336
8 VodičzaPC
3 PCISAVREMENE TEHNOLOGUE
3.1 Novi tehnološki pravci __________________________ 340
3.1.1 Računarske mreže........................................ 341
Telekomunikacijski sistem ................................................. 342
Komunikacioni kanal ........................................................ 343
Žičani vodovi ................................................................. 344
Radio-relejni sistemi ........................................................ 344
Svetlovod ..................................................................... 344
Mreže za prenos podataka.................................................. 345
Mreža sa komutacijom vodova ............................................. 345
Mreže sa komutacijom poruka ............................................. 346
Mreže sa komutacijom paketa ............................................. 346
Vrste računarskih mreža .................................................... 347
Osnovne komponente računarskih mreža ................................ 349
Istorijat LAN mreža .......................................................... 349
Operativni sistemi u lokalnim mrežama .................................. 350
Informatičko društvo ........................................................ 350
Mreže i lokalne mreže ...................................................... 351
Osnovne funkcije komunikacionih protokola ............................ 352
Referentni OSI model ...... .. .............................................356
Oprema za umrežavanje .................................................... 363
Upravljanje pristupom medijumima ...................................... 364
Medijum za povezivanje .................................................... 365
Topologija mreža ............................................................ 365
Mrežni softver ................................................................ 365
Tipovi servera ................................................................ 367
3.1.2 NetVVare 3.X............................................... 368
Upoznavanje sa NetVVare mrežom........................................ 369
Korisnički rad pod operativnim sistemom NetVVare .................... 376
Zaštita informacija u mreži ................................................ 376
Podizanje sistema ......................................................... “377
Kreiranje diskete za podizanje sistema .................................. 377
Štampanje u mreži .......................................................... 379
Uobičajene poruke o greškama ............................................ 380
3.1.3 Elektronska pošta ........................................ 381
Internet ....................................................................... 385
UUCP .......................................................................... 387
Beointernet ................................................................... 387
3.1.4 Mreže sa integrisanim uslugama ...................... 387
3.1.5 X.25......................................................... 392
3.1.6 Programi za daljinsku kontrolu modema ............ 394
Sistem elektronske table (BBS) ............................................ 395
Vodič za PC 9
3.1.7 "Poštansko sanduče" ......................................396
3.1.8 Paketni radio...............................................397
Bežične komunikađje ..................................................... 399
Signali i paketi ............................................................. 400
Upotreba paketnog radija RF ............................................ 401
CDPD ........................................................................ 402
Paketi i PDA ................................................................ 403
3.1.9 Inteligentni autoputevi ..................................403
Trafficmaster system ..................................................... 405
3.2 Objektno orijentisano programiranje ....................... 407
Autonomnost: .............................................................. 408
Komuniciranje porukama: ................................................ 408
Dinamičko povezivanje: .................................................. .. 409
Nasleđivanje svojstava: .................................................. 409
3.3 Osvrt na baze podataka .............................................. 411
Opisivanje realnog sveta ................................................. 411
Definicija baze podataka ................................................. 412
Dizajn baze podataka ..................................................... 413
Kako SUBP komunicira sa bazom podataka ............................ 414
Organizacija podataka u bazama podataka............................ 415
Vrste asocijacija ........................................................... 415
Relacije ..................................................................... 415
3.3.1 Relaciona bazapodataka .................................416
Softverski alati ............................................................ 416
Strategije za povezivanje relacionih DBMS zasnovanih na PC
računarima ................................................................. 418
3.3.2 Objektno orijentisane baze podataka.................421
Evolucija vrste ............................................................. 422
Modeliranje podataka .................................................... 423
Uspon performansi ........................................................ 425
"Benchmarking" ............................................................ 427
Nova funkcija .............................................................. 428
Definisanje termina ....................................................... 429
3.4 Računarom podržano poslovanje ............................. 431
"Framevvork" ............................................................... 433
Projektovanje integrisanih programa ................................... 441
3.5 OLE metodologija.. ...................................................... 444
Uporedne karakteristike.................................................. 445
3.6 Multimedija .................................................................. 447
Digitalna obrada slike..................................................... 448
10 Vodič za PC
Video kompresija ............................................................ 450
Kako se kompresija vrši? .................................................... 451
Standardi ...................................................................... 453
DOS/WINDOWS ............................................................... 456
Problemi sa hardverom ..................................................... 456
Fotografija u računaru ...................................................... 461
Projekat "First Cities" ....................................................... 462
Kreativna igra ................................................................ 463
3.7 Aplikacije i implikacije _________________________ 466
DODATAK A. ________________________________________ 470
DODATAK B ________________________________________ 471
DODATAK C ________________________________________ 473
DODATAK D ________________________________________ 480
DODATAK E ________________________________________ 482
DODATAK P ________________________________________ 497
DODATAK G ________________________________________ 499
DODATAK H ________________________________________ 502
REČNIK ____________________________________________ 506
ADRESE PR0IZV0ĐAČA HARDVERA ___________________ 517
ADRESE PROIZVOĐAČA S0FTVERA. ___________________ 530
Vodič za PC 11
12 Vodič za PC
Predgovor
Ova knjiga namenjena je, pre svega, početnicima i korisnicima koji nisu ni
programeri ni hakeri, već Ijudi koji računar koriste u svakodnevnom poslu. U skladu
sa tim, izabran je stil pisanja, koji je prilagođen početniku, a što se više ulazi u
odgovarajuću problematiku, postaje stručniji.
Kao što je poznavanje bar jednog stranog jezika deo opšte kulture, tako je i
poznavanje rada na personalnom računaru deo tehničke kulture.
Korišćenje računara postalo je imperativ današnjice, jer je bez njega
nemoguće uključivanje u svetske tokove. Naučno-tehnički progres uvodi nas u
informacionu eru. Zahvaljujući računarima i telekomunikacijama postajemo deo
informatičkog društva. Sve veći broj profesija povezuje se sa proizvodnjom i
obradom informacija, zbog čega dolazi do mnogih promena u uslovima i metodama
rada i načinu života. Te promene se ogledaju u prelivanju ukupne mase radnih mesta
od manuelnih prema intelektualnim.
Personalni računari uklanjaju predrasude o kompleksnosti korišćenja
računara. Rad sa personalnim računarom je toliko uprošćen da osnovna obuka u
radu sa njim može da traje svega nekoliko časova. Posle tako kratke obuke,
personalni računar mogu da koriste i osobe koje nikada nisu imale nikakvo iskustvo
sa računarima. Uz primenu unapred spremljenih aplikacionih programa, unošenje
početnih podataka u računar i dobijanje krajnjih rezultata može da se obavi veoma
brzo, nekada za svega nekoliko minuta, zavisno od obimnosti zadatka.
Knjiga sadrži tri poglavlja i dodatak. U prvom delu dat je kratak opis
funkcionalnih delova personalnog računara, opisano je uključivanje PC računara i
upotreba osnovnih komandi operativnog sistema MS-DOS. Dato je tumačenje za
pojedine termine, koji se često koriste u oblasti računarstva, zatim preporuke za
uređenje radnog mesta i kratak opis tzv. utility (uslužnih) programa.
U drugom delu navode se definicije brojnih sistema, koji se koriste u
računarstvu, zatim se navode definicije osnovnih logičkih operacija. Opisan je
princip rada mikroprocesora. Dato je objašnjenje pojma sistemske sabirnice
(magistrale) računara i opisan odnos mikroprocesora prema raznim vrstama
memorije u računaru. Poseban naglasak dat je na organizaciju ulaza i izlaza i načine
prenosa podataka između personalnog računara i okoline. Opisani su programima i
prekidima kontrolisane ulazno/izlazne aktivnosti, direktni memorijski pristup i
jednostavni protokoli (pravila) za razmenu podataka. Dat je pregled osnovnih
tehničkih parametara komunikacije računara sa okolinom i po unutrašnjim
magistralama.Navedeni su osnovni podaci o najčeće korišćenim interfejsima
(elektronskim sklopovima za povezivanje raznorodnih uređaja) u PC računaru, kao i
karakteristike pojedinih periferijskih uređaja (printera, plotera itd.).Dat je niz
praktičnih saveta kako konkretno izvršiti povezivanje jednog broja uređaja i izvršiti
potrebna podešavanja. Daju se preporuke za optimalno podešavanje računarske
konfiguracije i praktični saveti za prevazilaženje nekih kritičnih situacija, kao što su,
gubitak parametara hard diska, pojava virusa, neobjašnjivi nestanak jezgra
Vodic za PC 13
operativnog sistema sa hard diska (prepoznatljiv po poruci /;Non system disk or
missing operating system") itd.
U trećem delu data su objašnjenja najvažnijih termina iz oblasti računarskih
komunikacija, opisani principi povezivanja (umrežavanja) računara i dat kratak
prikaz korisničkog rada pod mrežnim operativnim sistemom NetVVare 3.X. Dat je
kratak osvrt na objektno-orijentisano programiranje, baze podataka i računarom
podržano poslovanje. Objašnjena je suština tzv. OLE metodologije, koja omogućava
kreiranje okruženja u kojima aplikacije (programi) mogu da razmenjuju informacije
(grafikone, ilustracije, tabele, tekstove) bez ikakvih prepreka i multimedije, koja je, u
stvari, stvaranje nove realnosti kombinovanjem postojeće realnosti (koristeći
pokretne slike, statične slike, zvuk, grafiku, animaciju, tekst itd.) i mašte.
Dodatak sadrži tabelu ASCII kodova, tabelu sa komandama modema, tabelu
sa parametrima hard diskova, opis kablova koji se koriste u PC-ju, adresar
jugoslovenskih institucija koje pružaju informatičke usluge, rečnik najčešće
korišćenih termina u oblasti računarstva i listu sa adresama proizvođača hardvera i
softvera.
Koncepcija knjige "od svega po malo" ima svojih dobrih i loših strana.
Početnici će ovde pronaći uvod i osnovnu orijentaciju u oblasti računarstva a iskusniji
korisnici poneki koristan, praktičan, savet. Mnogi će, verovatno, imati primedbe što
nisu data detaljnija objašnjenja za neke oblasti. Na koncepciju knjige prilično su
uticali svojim pitanjima i sugestijama moji saradnici i prijatelji, od kojih su većina
mašinski inženjeri, iz Sektora razvoja proizvoda IMT-a. Ovom prilikom izražavam
svoju zahvalnost Nenadu Radovanoviću, Branku Krstajiću, Živku Stevanoviću (koji je
uradio i jedan deo ilustracija), Milanu Vasiljeviću, Zoranu Vučkoviću, Slavku
Đurkoviću i Slobodanu Petroviću, kao i mojim prijateljima Bojanu Cvetkoviću i
Željku Prici. Konačno, zahvaljujem se gospodi iz firme "CET", Draganu Stojanoviću i
Nikoli Mijatoviću, koji su sve učinili da se ova knjiga pojavi, kao i gospodinu
Slobodanu Brkiću, koji je grafički uobličio knjigu.
Dragan Marković
14 Vodič za PC
za početnike
Upoznavanje sa PC
računarom
Ergonomija
Sistemski softver
Operativni sistem MS-DOS
Uslužni programi
Windows 3.1
1.1 Upoznavanje sa PC računarom
Sve je počelo jednostavnim brojanjem pomoću prstiju na rukama. Međutim,
praksa je primorala Ijude da za kompleksnija izračunavanja smisle bolje rešenje -
tako su nastale računaljke i abakusi. U sedamnaestom veku dolazi do otkrića mašine
za sabiranje. Tvorac je Blez Paskal, a koristio je zupčanike, sa utisnutim brojevima na
obodu, od 0 do 9. Lajbnic je, tridesetak godina kasnije, konstruisao mašinu koja je
mogla da izvršava sve četiri osnovne računske operacije.
Pravu praktičnu primenu automatska obrada podataka dobila je u 20. veku.
Prvi komercijalni računar, UNIVAC 1, pojavio se na tržištu 1951. godine. Od tada,
pa do kraja pedesetih godina izrađuju se računari, takozvane, prve generacije. To su
uređaji konstruisani od elektronskih cevi i, sa današnjeg stanovišta, glomazni,
nepouzdani i sa velikom potrošnjom električne energije. Prva generacija računara
otvorila je, do tada neslućene, mogućnosti za automatizovano rešavanje nekih, pre
svega, matematičkih problema. Razvojem elektronike i pojavom tranzistora
(poluprovodnički element, napravljen od silicijuma ili germanijuma, koji može da
obavlja pojačavač
ke i prekidačke funkcije), kao zamene za elektronsku cev, na scenu stupaju
računari druge generacije. Krajem pedesetih, na računarskom tržištu pojavljuje se
firma IBM sa modelom 7030. Sem napretka u smanjivanju dimenzija, povećanju
složenosti i pouzdanosti, računari druge generacije pospešuju razvoj jedne potpuno
nove Ijudske delatnosti, koja se naziva programiranje. Šezdesetih godina razvijene su
koncepcije na kojima se zasniva rad današnjih računara.
Elektronika je i dalje u ekspanziji, tranzistore zamenjuju integrisana kola
(elektronski sklop u kome su sve komponente formirane na jednoj poluprovodnikoj
pločici), tako da računari, sredinom šezdesetih, postaju manji, brži i pouzdaniji. To
su računari treće generacije.
Sedamdesetih godina pojavljuje se četvrta generacija računara, koji su
izrađeni od integralnih kola visokog nivoa integracije (preko 100.000 komponenti na
silicijumskoj pločici). Stvaraju se uslovi za razvoj kućnih računara. Novembra 1971.
inženjer Marsijan Hof (Marcian Hoff) konstruiše prvi mikroprocesor (jedinica za
obradu podataka na jednom čipu - siliciiumskoj pločici), Intel 4004. To je bio
četvorobitni procesor (funkcionalna jedinica koja može da prima podatke, obrađuje
ih i daje rezultate prema uputstvima memorisanog programa), koji je obrađivao
podatke u blokovima od po 4 binarne cifre. Sa 2250 tranzistora u čipu, mogao je da
obavlja 60.000 operacija u sekundi. Prvi kućni računar, Altair-8800, pojavljuje se
1975. godine. Godinu dana kasnije, Stiv Džobs i Stiven Vozniak, u svojoj garaži,
osnivaju firmu Apple.
Osamdesetih godina pojavljuje se peta generacija računara i čine se prvi
pokušaji u oblasti veštačke inteligencije. Razvoj hardvera (mehaničke, električne i
elektronske komponente računarskog sistema) usmeren je ka dostizanju sve većih
brzina pri radu. Tih godina, sa pojavom kućnih računara - Spectrum i Commodore
64, nastaje prava kompjuteromanija. IBM, 1981. godine, pravi prvi korak u oblasti
mikroračunara, koji predstavlja pun pogodak - prezentuje IBM PC (RAM 64 kB,
16 Vodic za PC
ROM 40 kB, 5.25" flopi disk, PC-DOS). Prezentacija PC mikroračunara bila je u

hotelu "Valdorf Astoria" u Dalasu, a bilo je prisutno stotinak stručnjaka i novinara.
Računar postaje u tolikoj meri deo svakodnevnog života, da čuveni magazin "Tajm"
proglašava personalni računar za ličnost godine 1982! IBM, 1983. godine, pravi
drugi pravi potez u oblasti mikroračunara - promoviše IBM PC/XT. To je ujedno i prvi
mikroračunar sa hard diskom (uređaj za trajno memorisanje velike količlne
informacija). Posle pojave XT-a, u oblasti personalnih računara sve je počelo da se
odigrava vrtoglavom brzinom.
Današnji računari, prema veličini i mogućnostima, mogu se grubo podeliti na:
velike, "mejnfrejm" (engl. mainframe) računare;
mini računare;
mikroračunare.
Veliki računari, odnosno računarski sistemi, koriste se za veće poslovne
obrade, naučno-tehničke i vojne svrhe. Razvoj miniračunara počinje šezdesetih
godina i uslovljen je potrebom za jeftinijim, ali zato sporijim i manje tačnim
računarima. Miniračunari se koriste u industriji za upravljanje tehnološkim
procesima, za manje obrade i kao sistemi za manji broj korisnika.Mikroračunari se
baziraju na elektronskom sklopu koji se zove mikroprocesor. U ovu klasu spadaju
personalni i kućni računari. Veoma brz napredak tehnologije po mogućnostima,
mikroračunare približava miniračunarima sa tendencijom da ih premaši.
1.1.2 Hardver i softver

Objasnimo značenje dva izraza koji se često koriste u svakodnevnom
komuniciranju. Reč hardver (engl. hardvvare) označava računar u fizičkom smislu. To
je skup svih mehaničkih i elektronskih komponenti računara. Hardver se ponaša kao
univerzalna mašina. Koristeći ga kao alatku, možemo se baviti matematičkim
izračunavanjima, pisanjem tekstova, muzikom, projektovanjem itd. Da bi računar
poslužio u bilo koju svrhu, potreban je program koji će ga pretvoriti u kalkulator,
pisaću mašinu ili elektronski klavir itd. Program predstavlja niz instrukcija koje
upravljaju hardverom, pretvarajući računar iz mašine opšte namene u mašinu za
rešavanje specifičnog problema.
Softver (engl. software) čini jedan ili više programa različitih namena.
Upotrebljivost računara ceni se kako po njegovoj konstrukciji, hardveru, tako i po
broju programa napisanih za njega, odnosno po softverskoj podršci. Što je broj
programa veći, naša alatka postaje sve univerzalnija. Na žalost, programi se obično
pišu za određeni tip računara i samo na njemu mogu se koristiti. Do toga dolazi usled
različite konstrukcije hardvera, odnosno usled razlika u primenjenoj elektronici.
1.1.3 Sistemski i aplikativni softver

Procesor (mikroprocesor), memorija, svi priključeni uređaji, kao i podaci i
programi na diskovima ili u memoriji, nazivaju se resursima računara. Računarski
sistemi imaju veći broj korisnika, što ponekad znači istovremeni rad nekoliko
korisnika. Svaki od njih sedi za tastaturom i monitorom, piše program, igra neku igru,
Vodič za PC 17
PC za početnike
bavi se grafikom, i svaki ima utisak da je sam na računaru i da može slobodno da

koristi sve njegove resurse. Ovako nešto je moguće zahvaljujući programu koji se
naziva OPERATIVNI SISTEM.
Operativni sistem je program koji omogućava upravljanje i deljenje resursa
računarskog sistema između više korisnika. Zadatak ovog programa je da korisniku
stavi na raspolaganje potrebnu memoriju, prostor na disku, programe koji su mu
potrebni, kao i da sebe, hardver i druge korisnike zaštiti od mogućeg zlonamernog
ponašanja jednog od korisnika, koji želi da, na primer, obriše disk ili da prepravlja
operativni sistem po svom nahođenju. Korisniku je hardver, npr. disk ili štampač
dostupan preko posebnog upravljačkog programa (rutine) operativnog sistema. Time
je korisnik lišen brige oko specifičnosti hardveia.
Postoji mnogo operativnih sistema, zavisno od tipova računarskih sistema.
Danas se sve više koristi operativni sistem UNIX, dok se kod personalnih računara
koristi MS-DOS (PC-DOS).
Na sl. 1.1 prikazana je jedna od mogućih hijerarhijskih podela programa.
Korisnik može koristiti usluge operativnog sistema za pristup hardveru ili pristupati
direktno preko tzv. mašinskog jezika. Termin "sistemski softver" (naznačen na slici),
označava prevodioce (engl. compiler) za razne programske jezike, editore i još neke
programe kojima se nećemo baviti. U širem smislu i operativni sistem ulazi u
sistemski softver računara. Sa druge strane, imamo aplikativni softver (programe). To
su programi specijalizovani za rešavanje određene vrste problema. Tu mogu biti
programi za crtanje, pravljenje raznih tabela, adresari itd. I programi koje korisnik
piše za sebe su, takođe, deo aplikativnog softvera. Sistemski softver se piše isključivo
za određeni tip računara i ne može se koristiti na drugom hardveru. Aplikativni
programi teže da budu nezavisni od tipa računara. Obično se pišu na višem
programskom jeziku, a prevode se prevodiocem za određeni tip računara (kasnije će
biti još reči o prevodiocima).
HARDVER (PC)
OPERATIVNI SISTEM
(MS DOS)
SISTEMSKI SOFTVER
KORISNIČKII APLIKATIVNI
SOFTVER
slika 1.1 Hijerarhijska podela softvera
Aplikativni programi mogu biti zavisni i samo od operativnog sistema. Na

primer, imamo programe koji rade na svim računarima koje kontroliše UNIX
18 Vodic za PC
operativni sistem. Pri tom, UNIX operativni sistemi na nekom IBM i VAX računaru su
samo spolja gledano isti. Pošto rade sa različitim hardverom, njihova struktura je
različita, međutim i VAX i IBM će se ponašati u slučaju takvog programa kao da su
isti. Kažemo da smo ih pretvorili u UNIX - mašinu.
Prenosivost softvera je jedan od većih problema u računarstvu. Ipak, svaka
standardizacija je na neki način štetna, jer sprečava dalji napredak u ovoj dinamičnoj
oblasti.
1.1.4 Anatomija PC računara

Na sl. 1.2 prikazan je jedan personalni računar sa :
ulaznim jedinicama (tastatura i miš);
izlaznim jedinicama (monitor i štampač);
ulazno - izlaznim jedinicama (jedinice flopi i hard diska);
centralnom jedinicom (na tzv. osnovnoj ploči u kućištu).
Ulazne jedinice koriste se za unos podataka, a izlazne za prikazivanje
rezultata obrade. Ulazno - izlazni, skraćeno U -1 (engl. I - O, input - output) uređaji
kombinuju ove dve funkcije. Na primer, sa diska se učitavaju program i podaci, a
posle obrade opet se smeštaju na disk (disketu - flopi disk).
slika 1.2 Uobičajena PC konfiguracija
Na sl. 1.3 a) prikazan je tok obrade informacija a na sl. 1.3. b) dat je šematski
prikaz tzv. centralne jedinice kao sistema procesor - memorija. Memorija služi za
skladištenje podataka i to u binarnoj formi. Memorija je određena svojim
kapacitetom koji se izražava brojem bita ili bajta. Svaki bajt u memoriji ima svoje
mesto koje se naziva adresa. U mikroračunarima koriste se ROM (Read Only
Memory) i RAM (Random Access Memory) memorije. ROM je memorija iz koje se
podaci mogu samo čitati. BIOS ROM (engl. Basic Input - Output System) predstavlja
osnovu inteligencije računara. U njemu su zapisane osnovne rutine za upravljanje
VodičzaPC 19
PC za početnike
postojećim hardverom: čitanje tastature, ispis na ekran, testiranje i inicijalizacija

hardvera prilikom reseta, kao i upravljanje tim hardverom tokom rada; konačno,
BIOS sadrži osnovne rutine za upravljanje kontrolerom disketne jedinice, bez kojih
se računar ne može pokrenuti. RAM je memorija u koju se podaci mogu upisivati i iz
nje čitati. On, u stvari, formira radni prostor računara. Po isključenju računara sadržaj
RAM-a se gubi.
INFORMACIJA INFORMACIJA
ULAZNI PODACI RAČUNAR IZLAZNI PODACI
slika 13 a) Tok obrade informacija
slika 13 b) Šematski prikaz računara
Kao hardverski sklop, memoriju čini više memorijskih elemenata - posebnih

elektronskih kola vezanih na poseban način. Svi priključci na memorijskom "čipu"
(eiektronskom kolu) mogu se svrstati u tri grupe:
upravljački priključci (linije);
adresni priključci (linije);
priključci (linije) podataka.
Osnovna funkcija memorije jeste da se u nju upiše ili iz nje pročita podatak.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je memorija u suštini pasivan sklop, koji
očekuje upravljačke signale za upis, čitanje, adrese i podatke.
Sklop koji daje te signale, naziva se procesor. Za njega možemo reći da je to
poseban elektronski sklop sposoban da izvršava neke elementarne obrade. Vrsta
obrade određuje se naredbom (instrukcijom). Na primer, elementarna obrada je
čitanje ili upisivanje u memoriju, sabiranje dva broja itd. Minijaturizovani procesor,
odnosno procesor čija su elektronska kola izvedena na jednom komadu
poluprovodnika, naziva se mikroprocesor. Mikroprocesor, takođe, poseduje
20 VodičzaPC
priključke za koje važi ranije pomenuta podela. Skup svih njegovih adresnih linija
čini adresnu magistralu, skup upravljačkih linija upravljačku, a skup linija podataka
čini magistralu podataka. Sve linije čine sistemsku magistralu ili, jednostavno,
magistralu. Procesor preko adresne magistrale adresira memoriju ili U - I uređaje i
preko magistrale podataka šalje ili od njih prima podatke. Adresna i magistrala
podataka za procesor predstavljaju "prozor u svet". Slika 1.4 prikazuje kako izgleda
vezivanje U -1 uređaja, memorije i procesora preko magistrala.
ADRESNA MAGISTRALA
slika 1.4 Povezivanje U/l uređaja na magistralu
1.1.5 Komunikacije
Procesor komunicira sa U -1 uređajem preko memorijske lokacije koja se zove
PORT. Svaki periferijski uređaj ima svoj port za komunikaciju sa procesorom. Kao i
svaka memorijska lokacija i port ima svoju adresu. Kada procesor želi da pročita
sadržaj porta, on na adresnu magistralu šalje njegovu adresu, aktivira liniju za čitanje
i preko magistrale podataka očekuje podatak. U slučaju tastature, ono što se nalazi u
portu za tastaturu je, na neki način, kodiran taster koji je korisnik pritisnuo.
Isti princip važi i za izlazne uređaje, samo što se podatak upisuje u port.
Procesor sve podatke tretira na isti način. Stvar je U - I uređaja da li će podatak
ispisati na papiru (štampač) ili na ekranu (monitor). Programer je taj koji mora da
vodi računa o tome koji se portovi odnose na koji uređaj. Ovo je koncepcija u kojoj
Vodič za PC 21
PC za početnike
postoji jedinstven adresni prostor i procesor ne zna da li je reč o adresi porta ili
memorijske lokacije. Neki procesori imaju posebne instrukcije za čitanje i upis u
portove. Time je razdvojen memorijski i U -1 adresni prostor.
Na prvi pogled može se učiniti da na magistralama vlada prava zbrka.
Međutim, u jednom trenutku na svakoj od magistrala nalazi se samo jedna adresa,
samo jedan podatak i samo jedan upravljački signal. Koliko će taj trenutak trajati
zavisi od tzv. sistemskog časovnika (engl. CLOCK). To znači da se rad procesora, i
celog računara, odvija po taktu nekog elektronskog sklopa. Takt određuje celokupno
ponašanje svih komponenti računara. Trajanje osnovnog takta je reda mikrosekundi.
Recipročna vrednost dužine trajanja osnovnog takta određuje brzinu rada računara i
meri se u "megahercima", u oznaci MHz.
1.1.6 Startovanje računara

Personalni računar se uključuje prekidačem koji se obično nalazi sa desne
strane kućišta, pri samom dnu. Po uključenju, tok događanja ide sledećim
redosledom:
izvor napajanja (u kućištu) počinje da radi i, po uspostavljanju potrebnih
napona, uklanja signal za resetovanje procesora;
procesor počinje da izvršava program zapisan u BIOS-u, javlja poruku o
verziji BlOS-a i počinje testiranje memorije;
po završetku testiranja memorije, BIOS inicijalizuje kontroler disketne
jedinice, posle čega ispituje da li u jedinici A: postoji disketa (stanje jedinice B: se ne
ispituje);
U zavisnosti od rezultata ove operacije, može se dogoditi sledeće:
ako disketa postoji, BIOS čita tzv. "BOOT" sektor (to je nulti sektor
nulte staze), da bi ustanovio da li disketa sadrži operativni sistem; u slučaju da DOS-
a nema na disketi, javlja se poruka "Non-System Disk..." i uputstvo da se sistemska
disketa ubaci radi ponovnog pokušaja;
ako diskete nema, tj. jedinica nije spremna (bravica na drajvu otvorena
!), BIOS ispituje postoji li fiksni (hard) disk (logička oznaka C:), kako bi sa njega
očitao "BOOT" sektor i pokušao da učita operativni sistem;
ako nema ni fiksnog diska, većina BlOS-a se zaglavi, i to neopozivo,
tako da je jedini lek isključiti računar i ponovo ga uključiti. Od isključenja do
ponovnog uključenja treba da prođe bar tri do pet sekundi, a ako imate disk, možete
slobodno da sačekate desetak sekundi. Ako BIOS nađe operativni sistem, bilo na
disketi ili disku, vrši učitavanje sistemskih datoteka koje čine jezgro operativnog
sistema, inicijalizuje pokretačke programe, kreira i popunjava radne tabele itd. Vrši
se analiza configuracione datoteke (ako postoji) i podešavanje pojedinih parametara
sistema na osnovu informacija u njoj. Sada je DOS spreman za rad; sistemskim
pozivom se aktivira tzv. komandni interpreter DOS-a, COMMAND.COM, koji
izvršava naredbe iz datoteke AUTOEXEC.BAT (ako takva postoji) i šalje prompt (:\>),
kao znak da je spreman da primi korisnikove naredbe.
22 VodiczaPC
1.1.7 Tastatura
Za razliku od terminala, kod personalnih računara mehanička kontaktna
tastatura, kod koje su tasteri organizovani u matričnu formu, ne obuhvata
elektroniku. Slika 1.5 ilustruje kako tastatura (sa 64 tastera) može biti priključena na
mikroračunar preko dva paralelna l/O porta (npr. čip 8255A). Kada se taster pritisne,
odgovarajuća vrsta i kolona se prespoje i formiraju putanju (ulaz u računar). Po
detektovanju pozicije vrste i kolone usled zatvaranja kontakta, određuje se tzv.
kodna reč (šifra) koja predstavlja pritisnuti taster. Ovaj proces naziva se skaniranje
tastature i realizuje se na sledeći način. Izlazni port šalje 0 vrsti 0 a 1 svim ostalim
vrstama. Zatim se očitavaju i proveravaju linije kolona. Ako se ne nađe 0 u vrsti 0,
tada se proćes ponavlja za vrstu 1, zatim za vrstu 2 itd. Kada se 0 pronađe, pritisnuti
taster je detektovan pošto je poznata vrsta iz kombinacije koji je bio izlaz a pozicija
kolone je poznata iz ulaza. Kombinujući pozicije vrste i kolone koje su sa 0, može
biti pronađena jedinstvena reč koja ukazuje na poziciju pritisnutog tastera.
+5 V +5 V +5K +5 V +SV
Vodič za PC 23
PC za početnike
Postoje dva glavna problema kada su u pitanju tastature: oscilovanje kontakta

pritisnutog tastera i istovremeno pritiskanje više tastera. Kada se taster pritisne ili
oslobodi, kontakt može da osciluje između otvorenog i zatvorenog položaja neko
vreme pre nego što se smiri u jednom od ta dva položaja. Trajanje oscilovanja varira
i obično je kraće od 10msec. Zatvaranje kontakta zbog oscilovanja mora biti
izolovano (vremenskom zadrškom) da bi se sprečilo pogrešno detektovanje tastera i
ova operacija se naziva "debouncing". "Debouncing" se ostvaruje bilo hardverski
bilo softverski, međutim, softverski pristup zahteva više procesorskog vremena.
Zatvaranje (pritiskanje) više tastera lako se opslužuje skaniranjem celog niza i
uvođenjem (obrađivanjem) zatvaranja u redosledu kako su detektovani.
Mada je povezivanje tastature sa paralelnim l/O portovima jednostavno sa
hardverske tačke gledišta, ipak se koristi posebno projektovan kontrolerski čip (8279)
kako bi se oslobodio mikroprocesor posla oko vremenski zahtevnih operacija
skaniranja i osvežavanja tastature.
Kod personalnih računara koristi se nekoliko verzija tastatura. One su, na
žalost, različitog kvaliteta, ali približno istog rasporeda tastera. Odmah se uočava da
postoje tri grupe tastera (slika 1.6): funkcijski tasteri, označeni sa F1 do F12, koji se
nalaze na gornjem delu kućišta tastature, tasteri za pokretanje kursora, specijalni
tasteri i pomoćna numerička tastatura sa desne strane a alfanumerička tastatura u
sredini, sa rasporedom tastera koji je vrlo sličan rasporedu na pisaćoj mašini. Tačno
značenje svih tastera u potpunosti zavisi od programa sa kojim radite, ali se neke
uopštene napomene o njihovoj ulozi ipak mogu dati.
slika 1.6 Izgled tastature
Alfanumerički tasteri imaju, uglavnom, ulogu kao i kod pisaće mašine.

Pomoću <SHIFT> tastera se generišu velika slova ili specijalni znaci. Tasterom
<CAPSLOCK>, postižemo da, posle njegovog aktiviranja (što signalizira svetlosna
dioda na desnom delu tastature), sva uneta slova budu velika. Taster <ESC> ima
ulogu izlaza u slučaju nevolje ("zaglavljivanja" programa). Taster <TAB> pomera
kursor za određeni broj mesta udesno, a ako je istovremeno pritisnut i <SHIFT>,
pomeranje se vrši ulevo. Tasteri <CTRL> i <ALT> imaju isti karakter kao i
<SHIFT>, tj. sami ne proizvode nikakav efekat, ali menjaju značenje tastera koje
pritisnemo zajedno sa njima. Tačan opis njihovog dejstva zavisi od programa koji
koristimo. Taster <BACKSPACE> ( <— , u gornjem desnom uglu alfanumeričke
24 Vodič za PC
tastature) briše znak levo od kursora (flešujuća crtica, koja nam pokazuje gde se
trenutno nalazimo na ekranu monitora) i ostatak reda pomera za jedno mesto ulevo.
Taster <RETURN> ili <ENTER>, u tekstu signalizira prelazak u novi red, a u
programima znači signal da je uneta neka komanda i da se može početi sa njenim
izvršavanjem. Tasterom <NUMLOCK> isključuje se upravljanje kursorom a aktivira
se pomoćna, numerička tastatura. Tasteri <PGUP> i <PGDOWN> pomeraju
kursor duž ekrana za 12 linija naviše, odnosno naniže. Taster <INS> služi za
promenu načina rada: ili će znaci biti ubađvani između postojećih (umetanje), ili će
biti ubacivani preko postojećih (prepisivanje). Taster <DEL> briše znak tačno ispod
kursora, a preostali deo reda pomera ulevo.
Funkcijski tasteri imaju različite funkcije u različitim aplikativnim programima,
tako da se o njihovoj ulozi ne može uopšteno govoriti.
U slučaju da se za to ukaže potreba, moguće je nasilno sa tastature prekinuti
izvršavanje neke komande. U većini slučajeva, dovoljno je da istovremeno pritisnete
tastere <Ctrl> i <C>, čime se DOS-u signalizira da prekine program koji se
trenutno izvršava i da se vrati na nivo komunikacije sa korisnikom, tj. da aktivira
interpreter komandi sa uobičajenim promptom A :\ > ili C :\ > .
Postoje, na žalost, programi kod kojih opisana mera ne daje rezultate: u tom
slučaju, treba probati istovremenim pritiskom natastere <Ctrl> i <Break>. Ukoliko
ni ovo ne pomogne, mora se pribeći radikalnijim merama: istovremeni pritisak na
tastere <Ctrl>, <Alt> i <Del>, šalje procesoru signal za resetovanje računara, tj.
ponovni start sistema. Posle toga, moraćete da sačekate izvesno vreme da se izvrše
interni testovi memorije i periferija, da se pronađe i učita operativni sistem i, najzad,
da se učita komandni interpreter - sve isto kao kad uključite računar. Ukoliko ovaj
softverski reset ne uspe - a ima programa koji uspevaju da se "zaglave" toliko, da čak
ni ovo ne deluje, morate izvršiti hardverski reset (tasterom na prednjoj ploči kućišta
računara ili mrežnim prekidačem koji je (obično) sa desne strane kućišta).
1.1.8 Monitor
Zajednički imenilac svih monitora, televizora, osciloskopa i drugih uređaja koji
imaju ekran je katodna cev ili CRT (Cathode Ray Tube). Ona je zasnovana na
osobinama nekih vrsta fosfora koji svetle kada na njih usmerimo elektronski mlaz.
Zamislimo jednu staklenu površinu prekrivenu fosforom na koju je usmeren "top"
koji izbacuje elektronski mlaz. Sve tačke, koje ovaj mlaz pogodi, će svetleti - ako se
"top" pomera tako da skanira čitav ekran, sve tačke na njemu će svetleti. Ukoliko se
"top" pomera dovoljno brzo, naše oko neće biti u stanju da registruje gašenje
pojedinih tačaka, pa će nam se učiniti da svetli čitav ekran!
Da bi obišao sve tačke, elektronski top se kreće po cik-cak liniji: pošavši od
gornjeg levog ugla, top ispisuje svaku drugu liniju (1,3,5, ...) i stiže u donji desni ugao
(ispisana jedna tzv. poluslika); zatim sledi povratak na početak i ispisivanje linija koje
se nalaze između linija prvog prolaza (2,4,6,...; druga poluslika), čime je postupak
ispisivanja završen. Pretpostavimo da je neko stavio kartončić kvadratnog oblika
između topa i površine ekrana. Kvadratić će onemogućiti elektronskom mlazu da
pogodi centralni deo ekrana, koji će ostati zatamnjen, dok će okolina biti osvetljena;
Vodič za PC 25
PC za početnike
korisnik će, dakle, videti tamni kvadrat na svetloj pozadini. Ako sada zamislimo da
našem topu naređujemo kada da emituje mlaz a kada da ga isključi, postaje nam
jasno da je na ekranu moguće dobiti neku statičnu sliku komplikovaniju od običnog
kvadrata. Menjajmo tu sliku više desetina puta u sekundi i eto crtanog filma.
Dodajmo sada malo boje našim razmišljanjima. Pretpostavimo da je ekran
premazan trima vrstama fosfora od kojih jedna, kada je pogodimo elektronskim
mlazom, pocrveni, druga pozeleni a treća poplavi. Dodajmo, zatim našoj "artiljeriji"
još dva "topa" koji će u punoj sinhronizaciji gađati tačke ekrana osvetljavajući tako
svaki od njih u crvenu, plavu ili zelenu boju ili neku njihovu kombinaciju.
Kako, međutim, da saopštimo mlazu koju tačku treba da osvetli, a koju ne?
Kretanje mlaza elektrona je, jasno, strogo periodično, pa u svakom trenutku vremena
treba, na neki način, saopštavati koji od topova "puca" a koji se "odmara". Potrebna
su nam, dakle, tri ulaza koja odgovaraju crvenoj, zelenoj i plavoj boji a samim tim i
tri provodnika koji će povezati računar i monitor. Ovakav ulaz u monitor se, zbog
engleskih imena za tri navedene boje, naziva RCB ulaz i pruža potencijale za
najbolju moguću sliku. Osim R, G i B signala potrebno je obezbediti sinhronizaciju
(sync impuls) kojom se ovde nećemo baviti - za prosečnog korisnika PC računara je
sasvim dovoljno da zapamti da RGB monitori omogućavaju izvanredno čistu sliku
visoke rezolucije u koloru.
Klasična vakumska cev, iako najraširenija, nije jedino sredstvo za prikazivanje
elektronske slike. Pored nje, postoje i alternative, a najpoznatija je, svakako, tzv. LCD
tehnologija. Skraćenica se odnosi na engleski izraz "Liquid Crystal Display".
Princip rada ove tehnologije zasniva se na refleksiji svetlosti. Ispred površine se
nalazi jedan sloj sa tečnim kristalima, koji su veoma stabilni, što će reći da sami od
sebe neće lako promeniti svoje osnovne osobine. Međutim, ako se stave pod
odgovarajući napon, oni će izmeniti svoje osobine na odgovarajući način; pošto se
dve matrice sa takvim kristalima nalaze između dva polarizatora, koje se mogu
kontrolisati i po horizontali i po vertikali, jednostavnim dovođenjem napona do
kristala, oni će promeniti polarizaciju svetlosti i umesto da je propuste, oni će dovesti
do apsorpcije svetlosti. Vizuelno, naše oko to registruje kao "crno" na "beloj"
pozadini.
Postavlja se, posle ovoga, pitanje zašto prikazi koje vidimo nisu baš sasvim
jasni? Zato što postoji problem difuzije svetlosti, koji je nemoguće otkloniti, bez
obzira na kvalitet materijala, a on je naravno poguban za dobar kontrast. Tim
problemom su se bavili i proizvođači, i upravo zato je istraživanjem otkrivena tzv.
tehnologija "super uvrnutih" kristala (super tvvist LCD). Logika je jednostavna:
umesto da gube vreme praveći sve skuplje materijale koji će imati sasvim malo
manje difuzije, proizvođači su krenuli suprotnim pravcem, a to je da crno učine još
crnjim. Umesto uvrtanja kristala za 180 stepeni, uvrnuli su ga za 270 stepeni.
Na ovaj način se tipičan kontrast sa oko 4:1 popravio na oko 6:1. Ipak,
poznato je da je najmanji nivo kontrasta koji Ijudsko oko prihvata kao udoban negde
oko 10:1 ili više, dok se kontrast od 12:1 smatra dobrim. Sa druge strane, najveći
deo problema se zapravo svodio na dovod dovoljnih količina svetlosti do ekrana.
Dalje uvrtanje, zbog činjenice da krug ima 360 stepeni, nije više dolazilo u obzir, pa
se nametnulo logično rešenje: umesto da se dovodi svetlost na ekran, zašto se ne bi
26 Vodič za PC
ekran osvetlio (čime se eliminiše problem dovođenja ambijentne svetlosti do ekrana),

i to sa zadnje strane, gde je problem difuzije prirodno najmanji? I tako su se pojavili
pozadinski osvetljeni ekrani sa super uvrnutim tečnim kristalima.
Ovo je u velikoj meri rešilo problem vidljivosti, ali je ostalo još uvek dosta
problema. Ovde treba napomenuti da ne treba mešati kontrast i rezoluciju; dobar
kontrast ništa ne govori o rezoluciji.
Kod ovih monitora jedan od većih problema je relativna sporost generisanja
slike. Iz ekonomskih razloga, koriste se razne metode multipleksiranja, što znači da
isti elemenat deli vreme na osvežavanja većeg broja piksela. Naravno, postoje i bolji
metodi, a među njima najperspektivniji je sa primenom tankoslojnih tranzistora.
Ideja je da svaki piksel ima sopstveni tranzistor koji će ga pobuđivati; obzirom na
veoma kratka vremena prekidanja koja je moguće postići sa diskretnim tranzistorima,
ovo veoma osetno ubrzava rad sa ovakvim prikazima.
Tajna opstanka ovih ekrana je u izuzetno maloj potrošnji struje. Do današnjih
dana nema štedljivije tehnologije, a u slučaju prenosivih računara, ovo je veoma
važna karakteristika.
1.1.9 Miš
Mnogi savremeni komercijalni programi podržavaju grafički korisnički
interfejs. Da biste koristili blagodeti takvog načina rada, morate imati instaliran
periferijski uređaj koji se zove miš (engl. mouse). Miš se na računar priključuje u, za
to predviđen, konektor ili, preko posebnog adaptera, na tzv. serijski port.
Na dnu kućišta miša nalazi se otvor kroz koji jedna kuglica prečnika oko 15
mm ostvaruje kontakt sa podlogom po kojoj se pomera kućište miša. U kućištu
kuglica je u kontaktu sa dve nazubljene osovine (miš "Genius") koje su međusobno
upravne u horizontalnoj ravni. Na drugom kraju ovih osovina, nalazi se po jedan
točkić sa paocima (vidi sliku 1.7). Kretanjem kuglice prenosi se kretanje na osovine i
time se okreću točkići čiji paoci presecaju svetlosni snop koji ide od LED dioada ka
foto-tranzistorima. Ugrađena elektronika uobličava tako formirane impulse koji se
prenose u računar i tamo se izračunava trenutna pozicija kursora i vrši njegovo
prikazivanje na ekranu.
Hardverski, osnovna karakteristika miša je broj tastera (obično dva ili tri),
maksimalna brzina kretanja koju je u stanju da prati (oko 50 mm u sec.) i minimalno
pomeranje koje je u stanju da registruje (oko 0.12 mm). Što je drugi parametar
povoljniji, miš se može brže kretati po stolu (tabletu), a da se to kretanje registruje u
njegovom elektromehaničkom delu, a što je veća rezolucija, to je potrebniji manji
pomak da se kretanje "uhvati", što opet rezultuje manjom potrebnom površinom
radnog stola (odnosno tableta). ( U uputstvu za miš mogu se naći detaljna uputstva za
njegovu instalaciju i podešavanje radnih parametara, kao i za upotrebu tastera.
Obično se levi taster koristi za pozicioniranje, odnosno aktiviranje neke opcije, telo
miša se pomeri po ravnoj površini (poželjno po isporučenom tabletu) i kada dođete
kursorom do odredišta, komandu potvrdite pritiskom na levi taster.)
Nezavisno od sistemskog kursora, postoji kursor miša. U tekst modu, on može
biti hardverski ili softverski, a u grafičkom modu grafički. Oblik hardverskog kursora
Vodič za PC 27
PC za početnike
kreće se od punog pravougaonika do crtice, dok softverski kursor može biti bilo koji
znak uz odgovarajući atribut (boja). Hardverski i softverski kursor kreću se po ekranu
u niskoj rezoluciji, a grafički u visokoj, zavisno od moda rada grafičke kartice
(elektronike koja upravlja ispisom na ekranu monitora). Uz miša se dobija i
odgovarajući drajver, odnosno rezidentni program (koji se upisuje u tzv.
AUTOEXEC.BAT datoteku i prilikom inicijalizacije računara, operativni sistem učitava
i ovaj program i on ostaje pritajen u memoriji računara svo vreme dok ne isključite
računar) koji kontroliše njegov hardver i predstavlja svojevrstan most između
korisnika (programera) i samog miša.
slika 1.7 Funkcionalni delovi miša
1.1.10 Matrični štampač
Za svaku ozbiljniju primenu računara neophodna je mogućnost da se rezultati

obrade podataka na neki način "skinu" sa ekrana računara, čime se omogućava,
kako njihova podrobna analiza, tako i publikovanje, odnosno uklapanje u različite
tabele i izveštaje. Najpogodniji i najjeftiniji medijum za prenošenje podataka je
papir, sa kojim računar komunicira posredstvom štampača, plotera ili nekog
specijalnog periferijskog uređaja.
Glavni delovi matričnih (engl. dot matrix) štampača su: mehanizam za
pokretanje papira (koračni motor, zupčanici itd.), glava za štampanje, mehanizam za
kretanje nosača (carriage) glave za štampanje (koračni motor, senzori itd.) i
elektronski sklopovi. U glavi za štampanje nalaze se iglice koje se pomoću svojih
elektromagneta aktiviraju i preko ribona (trake) udaraju o papir, čime se štampaju
potrebni znaci u obliku tačkica raspoređenih u matricu (na primer 5x7, 9x9 itd.).
Kvalitetniji štampači imaju 24 iglice, a jeftiniji 9.
28 Vodič za PC
Svako uputstvo za štampač (engl. printer) počinje važnim napomenama o

hardveru a koje se odnose na priključivanje uređaja, povezivanje sa računarom,
umetanje raznih tipova papira i trake, podešavanje početka stranice, korišćenje tzv.
prednjeg kontrolnog panela i upotreba mikroprekidača. Pošto pretpostavljamo da je
neko stručan već izvršio instalaciju printera, ovde ćemo se pozabaviti hardverskim
kontrolama štampača.
Počasni deo prednje (ili bočne) strane vašeg štampača zauzima, kao što ste
svakako odmah primetili, kontrolni panel (slika 1.8) sa tri tastera: ON LINE, FF (Form
Feed) i LF (Line Feed) i tri svetlosna indikatora: POVVER, READY i PAPER OUT.
Obzirom da se termin ON LINE (odnosno READY) javlja kako među indikatorima,
tako i među tasterima, najpre ćemo se pozabaviti njime.
Princip na kome je zasnovana komunikacija računara i štampača je poznat
pod nazivom "handshaking", ili u bukvalnom prevodu "rukovanje". S obzirom da
štampač ispisuje svega stotinak karaktera u sekundi, dok bi računar mogao da ih
isporuči na hiljade, potrebno je nekako obezbediti da kompjuter, pošto je poslao
slovo, sačeka nekoliko trenutaka da bi ga štampač ispisao. To se čekanje obezbeđuje
jednom linijom intrfejsa (elektronski sklop) koja se obično označava kao BUSY: ako
se ova linija nalazi na potencijalu od 5V, računar zna da je štampač zauzet (engl.
busy - zauzet) pa ne šalje sledeće slovo. Kada, međutim, štampač završi zadati posao,
linija BUSY će se naći na potencijalu OV, pa će računar znati da je vreme da pošalje
sledeći znak. Šta će se, međutim, dogoditi ako naredimo štampaču da liniju BUSY
stalno održava na potencijalu od 5V? Računar će imati utisak da printer nikako ne
završava zadati posao, pa će čekati sa slanjem sledećeg slova vrteći se u "mrtvoj
petlji". Ovakvo stanje označavamo terminom OFF LINE.
Kada uključite štampač, glava štampača (na kojoj se nalaze iglice koje
formiraju znakove (slova)) će se par puta pomeriti radi kontrole a onda će se osvetliti
indikatorl POVVER i READY: štampač je spreman da prima znakove i možete da
počnete sa ispisivanjem; ovakvo stanje nazivamo ON LINE. Ukoliko, međutim, u
toku rada pritisnete taster ON LINE, indikator READY će se zatamniti, ispisivanje će
se prekinuti i računar će se prividno blokirati; ovakvo će stanje potrajati sve dok
ponovo ne pritisnemo ON LINE i sve vratimo u početno stanje.
Jedna od upotreba tastera ON LINE vam je verovatno očigledna: ukoliko iz
nekog razloga morate da prekinete rad, zaustavićete printer, obaviti neodložan
posao a zatim, ponovo pritisnuvši ON LINE, nastaviti ispisivanje, počevši od mesta na
kome ste ga prekinuli. Ponekad ćete, osim toga, poželeti da usred rada promenite
papir, ispravite ga, odcepite nekoliko strana ili izvršite neku drugu intervenciju koja
bi bila problematična u toku rada uređaja; taster ON LINE će vam i tada poslužiti kao
kontrolisani i bezopasni On - Off.
Postoji, međutim, još jedan razlog da , pritisnuvši ON LINE, odvojite štampač
od računara. Već smo pomenuli tastere "LINE FEED" i "FORM FEED" koji, kao što
svakako znate, omogućavaju pomeranje papira bez posredstva računara. Da biste
kontrolisali štampač posredstvom kontrolnog panela, ovaj mora da se nalazi u stanju
"OFF LINE". Zamislite da "linija" ovde znači vezu sa računarom: kada je štampač
"ON LINE", povezan sa računarom i ovaj ga kontroliše; kontrolni panel je "mrtav".
Ako štampač prebacite u stanje "OFF LINE", on će biti odvojen od linije, računar
VodičzaPC 29
PC za početnike
neće imati ikakvog uticaja, dok će kontrolni panel biti aktivan. Da zaključimo, kada
želite da koristite tastere "LINE FEED" i "FORM FEED", pritisnite najpre "ON LINE" i
ne zaboravite da pritisnete ovaj taster još jednom pre nego što započnete štampanje.
Na to će vas, uostalom, podsetiti i indikator "READY".
slika 1.8 Kontrolni panel matričnog štamapča
Pre nego što pređemo na ostale kontrole, razjasnimo jednu malu tajnu.
Pažljivi posmatrači će primetiti da se, po pritisku na "ON LINE", indikator "READY"
gasi praktično trenutno, dok štampanje ume da potraje još par sekundi. Šta to printer
ispisuje kada mu računar ništa ne šalje? Mehanizam komunikacije računara i printera
koji smo objasnili je prilično pojednostavljen: jedna od komponenti te komunikacije
je i tzv. bafer (memorija), RAM kojim je opremljen svaki iole skuplji printer. Računar,
dakle, šalje slova koja se upisuju u ovaj RAM, dok mikroprocesor koji je ugrađen u
printer uzima znakove iz bafera i ispisuje ih na papiru. Kada je bafer pun, printer
signalizira da je zauzet i računar čeka da se neko mesto u baferu oslobodi za sledeći
znak. Kada pritisnete "ON LINE", računar neće slati nove znake (karaktere) ali će
bafer i dalje biti praktično pun, što znači da će biti neophodno nekoliko trenutaka da
se ispiše tekst memorisan u njemu.
S obzirom da su baferi EPSON-ovih printera, ako se omogući definisanje
karaktera (ROM sa YUSCII znacima), relativno mali, možete da smatrate da će
pritisak na "ON LINE" praktično, trenutno, ukočiti printer. Ponekad ćete se, ipak,
naći u situaciji u kojoj se kapacitet bafera ne može zanemariti. Ukoliko vam se u
radii dogodi da printer usled toga što je dobio neki pogrešan kontrolni karakter,
počne neuobičajeno da se ponaša (npr. odšampa liniju do kraja i umesto da pređe
na novi red, on se prebaci na novu stranicu itd.), jednostavno pritisnite "ON LINE",
30 VodičzaPC
1.1 Upoznavanje sa PC računaroni
ukoliko to ne izazove željeni efekat, jer je u bafer stiglo mnogo "FORM FEED"
karaktera, isključite printer (on-off prekidač je tu negde sa strane), pa će bafer biti
vrlo temeljno obrisan a štampanje trenutno prekinuto. Ova operacija nije opasna, ne
može da ošteti ni računar ni printer a može da reši mnogo problema. Jasno je,
međutim, da posle gašenja printera ne možete da očekujete nastavak ispisivanja od
mesta na kome ste ga prekinuli.
Zbog čega je jednostavna komunikacija iskomplikovana dodavanjem
nekakvog bafera koji sigurno ne pojeftinjuje opremu? Razloga ima više. Ukoliko, pre
svega, računar obavlja neki dugotrajan posao, koji s vremena na vreme, zahteva
kratka štampanja, čekanje na printer će biti svedeno na nulu, jer će tekst koji treba
štampati otići direktno u bafer a zatim biti štampan, dok računar radi nešto drugo.
Drugu, daleko važniju ulogu bafera ćemo upoznati kada naučimo da se printeru ne
šalju samo slova: da bi se izvršila neka komanda, treba analizirati čitav njen sadržaj a
taj sadržaj može da se sastoji iz nekoliko znakova koje, na neki način, treba
zapamtiti.
Taster "LINE FEED" (LF), kao što mu i ime govori, pomera papir za jednu liniju
unapred, proizvodeći tako jedan prazan red. Ukoliko želite deset praznih redova, ne
morate dest puta da pritisnete "LINE FEED"; jednostavno zadržite prst na ovom
tasteru odbrojavajući redove. U trenutku kada otpustite "LINE FEED","skrolovanje"
papira će trenutno prestati.
Taster "FORM FEED" (FF) je daleko spektakularniji: pritisak na njega, izaziva
prelazak na sledeću stranicu, posle čega lako možete da odcepite list i analizirate ga
sedeći za stolom a ne nagnuti nad printerom. Ako, kao većina Jugoslovena, koristite
perforirani kompjuterski papir čija je oznaka 1+0 (24.12)-2000 RN 2400 bjanko,
biće vam prirodno da se kraj strane podudara sa perforacijom koja vam omogućava
da cepate papir. Printer, međutim, nije opremljen hardverom koji bi mu
omogućavao da detektuje ovu perforaciju, pa za prebacivanje na sledeću stranu
mora da se posluži trikovima: printer pretpostavlja da je u trenutku uključivanja glava
bila pozicionirana na početak stranice i, sa druge strane, da svaka stranica ima po 72
reda. Svaki prelazak u sledeći red izaziva povećavanje internog brojača tako da
printer uvek zna koliko redova da preskoči, da bi se našao na početku sledeće
stranice. Ovu računicu, na žalost, nije teško poremetiti: dovoljno je da isključite i
uključite printer kada se glava nalazi na sredini strane, pomerite papir koristeći
plastični točak (ili ručicu) (ovo se pomeranje ne registruje u internom brojaču), ili čak
i ne prilazeći printeru, pošaljete kodove koji izazivaju njegovu reinicijalizaciju (ESC "
"). Ukoliko vam se dogodi da na ovaj način "izgubite" početak stranice, isključite
printer, poziđonirajte glavu na početak sledećeg lista, okrećući plastični točak
(ručicu), a zatim ponovo uključite uređaj; sve će ponovo biti u redu.
Detaljniji opis pojedinih funkcija tastera sa kontrolnog panela, podešavanje
mikroprekidača (kojima se bira dužina stranice, preskok strane itd.), programiranje
grafike i još mnogo toga, može se naći u uputstvu za korišćenje, koje se obično
isporučuje uz printer.
VodižzaPC 31
PC za početnike
1.1.11 Memorijske jedinice

Na jedinicama masovne memorije čuvamo programe i podatke u praktično
neograničenom vremenskom periodu. Najrasprostranjenije i najpogodnije
memorijske jedinice su magnetske memorije, budući da im je kapacitet relativno
veliki, cena niska, a principi rada i upravljačka elektronika relativno jednostavni. PC
računari koriste diskete (floppy disk) i fiksni (hard) disk. Operativni sistem dodeljuje
jedinicama disketa i fiksnog diska tzv. logička imena, koja se sastoje od jednog slova i
dvotačke. Prva jedinica disketa uvek se naziva A: , druga (ako postoji) B: , dok je za
fiksni disk rezervisano C:. Na raspolaganju vam, inače, stoji do 26 logičkih imena, od
A do Z, ali se to mora eksplicitno definisati (u AUTOEXEC.BAT datoteci (fajlu)).
Radi minimiziranja vremena pristupa podacima, memorije svih računara
organizovane su po tzv. hijerarhijskom principu: što je češće obraćanje nekom
memorijskom resursu, vreme pristupa mora biti kraće. Najbrže se, kao što je
poznato, pristupa poluprovodničkim memorijama, ali njihov sadržaj nije trajnog
karaktera, gubi se isključivanjem računara. Diskete i diskovi koriste prednosti tzv.
direktnog ili proizvoljnog pristupa, što znači da se podacima može pristupiti posle
relativno malog kašnjenja koje je potrebno da se odgovarajući zapis pronađe.
Disketa je tanak, savitljiv plastični disk na koji je nanet sloj feromagnetskog
materijala. PC računari su ranije koristili obično diskete prečnika 5.25", a danas sve
više od 3.5". Disketa od 5.25" se okreće brzinom od 300 obr. u minutu, ali samo
kada se procesor obraća dotičnoj jedinici. Podaci se zapisuju po stazama (track),
kojih ima od 40 do 80, zavisno od tipa diskete. Unutar staze, podaci su grupisani u
sektore, kojih ima devet, a svaki sektor ima 512 bajta. Kapacitet disketa (od 5.25"),
koje se danas nalaze u opticaju, se kreće od 360 kB (kilobajta) do 1.2 MB
(megabajta).
Kad se disketa ubaci u slot, u kućištc računara, sa obe strane diskete, na
posebnom mehanizmu nalaze se glave za upis i čitanje podataka. Glave se pokreću
simultano, tako da uvek pristupaju istoj stazi. Pokreće ih koračni motor i stoga je
vreme pristupa relativno dugo (oko 100 ms). Za upravljanje disketnim jedinicama
služi poseban kontroler, smešten na posebnoj kartici u kućištu računara. Disketa se u
jedinici fiksira bravicom, a signalna svetleća dioda (LED) svetli kada se procesor
obraća disketnoj jedinici, bilo da je u pitanju upis ili čitanje podataka.
Danas se sve više koriste diskete od 3.5" , čiji je kapacitet, zavisno od gustine,
720 kB ili 1.44 MB. Princip rada je potpuno isti, samo što je disketa fizički manjih
dimenzija, a smeštena je u nesavitljivu košuljicu od plastike, tako da je otporna na
fizička oštećenja.
Fiksni disk je znatno savršenija memorijska jedinica od diskete. Sastoji se od
jednog ili više plastičnih ili aluminijumskih diskova ("tanjira") sa tankim slojem
magnetnog materijala na sebi. Kompletan mehanizam diskova: "tanjiri", motor, glave
i uređaji za pokretanje glava, nalaze se u hermetički zatvorenom kućištu, zaštićeni od
prašine i drugih nepoželjnih uticaja okoline.
Da bi se diskete i diskovi mogli koristiti, potrebno ih je formatirati, tj. upisati
određene kontrolne informacije koje ne predstavljaju podatke, ali bez kojih se
32 Vodič za PC
podaci ne mogu upisivati i čitati. Formatiranjem se gubi deo prostora na disku

(disketi), ali je to cena koju moramo platiti za pouzdano čuvanje podataka.
Diskete koje kupite ne mogu se odmah koristiti za rad, potrebno ih je
prethodno formatirati. Formatiranje predstavlja proces upisivanja određenih
informacija, bitnih za fizičku organizaciju podataka na disketi. Sadržaj podataka
menjaće se dalje putem upisivanja i brisanja određenih datoteka, ali organizacija,
karakterističria za dati operativni sistem, više se ne menja. Svaki sektor na disketi
poseduje adresni i informacioni deo: u adresnom delu upisana je informacija koja
služi za identifikaciju, dok informacioni deo sadrži same podatke.
Formatiranje diskete vrši se DOS komandom FORMAT a: , gde je a: ime
memorijske jedinice u kojoj se nalazi disketa koju treba formatirati. Po završenoj
pripremi za formatiranje, DOS će vas obavestiti da možete da ubacite disketu u slot
drajva; pritiskom na taster <ENTER>, počinje formatiranje. Tokom formatiranja,
DOS prikazuje redni broj cilindara i glave koja je trenutno aktivna. Po završenom
formatiranju, pojavljuje se poruka o ukupnom kapacitetu diskete i slobodnom
prostoru na njoj, a potom vas DOS pita hoćete li, možda, da formatirate još neku
disketu. Ako odgovorite potvrdno, postupak se ponavlja; ako nećete, program za
formatiranje će se završiti i bićete vraćeni na nivo interpretera komandi, sa poznatim
promptom (C:\> ).
Prilikom formatiranja, možete zatražiti da disketa bude formatirana kao
sistemska, što znači da se pomoću nje može startovati (stručni termin "podići")
operativni sistem, tj. računar. Sistemska disketa se razlikuje od obične utoliko što se
na nju prilikom formatiranja (odnosno po završenom formatiranju) automatski
kopiraju tzv. sistemske (skrivene) datoteke, koje čine jezgro operativnog sistema, i
komandni interpreter (COMMAND.COM). Da bi disketa bila formatirana kao
sistemska, potrebno je u pozivu naredbe FORMAT navesti parametar/S.
Na sl. 1.9.a) prikazana je disketa sa omotačem. Diskete se obično prodaju u
pakovanju od po deset komada sa nalepnicama za označavanje i nalepnicama za
zaštitu podataka od upisa. Sa slike se vidi da na omotaču diskete postoje dve vrste
oznaka:
stalna oznaka proizvođača i
privremena oznaka koju ćete sami nalepiti.
Prva je nazvana stalnom, jer se obično ne uklanja, dok je druga privremena,
pošto se može zameniti kad god je to potrebno (kad promenite sadržaj na disketi).
Da biste produžili vek diskete, predlaže se da pri njenom označavanju:
izbegavate da pišete na privremenoj oznaci, koja je već nalepljena na
disketu; ako već morate koristite flomaster;
uvek pre nego što nalepite novu, odlepite staru oznaku, i dok to radite,
neka disketa bude u omotaču ("gaćama").
lako disketa nije lomljiva, pažljivim rukovanjem izbeći ćete da je oštetite:
izbegavajte savijanje diskete - ona jeste savitljiva, ali ako je suviše
savijate, oštetićete površinu;
izbegavajte dodir sa otkrivenom površinom diskete - na kojoj je veoma
tanak sloj magnetnog materijala, koji je osetljiv na masnoću prstiju;
izbegavajte da izlažete disketu uticaju prašine, a to možete postići ako:
VodičzaPC 33
PC za početnike
čuvate disketu u njenom omotaču kada je ne koristite;

smeštate disketu u posebnu kutiju.
ne stavljate teške stvari na diskete, npr. knjige;
ne pričvršćujete cedulje na disketu spajalicama.
1. Stalna oznaka
proizvođača
2. Privremena oznaka
3. Izrez za zaštitu od upisa
4. Otkrivena površina aiska
Write protected
Disketa 3.5"
Disketa 5,25"
Slot Drajva A Slot Drajva B
slika 1.9 Diskete od 5.25" / 3.5"
Disketa koja je zaštićena od upisa može samo da se čita, na nju disk jedinica
ne može da upisuje. Ovo obezbeđenje sprečava da se, nenamerno, unište važne
informacije ranije memorisane.
Zaštita od upisa (kod diskete 5.25") izvodi se pomoću nalepnica koje su u
kompletu. Odlepite jednu nalepnicu, previjte je i zalepite oko izreza za zaštitu od
upisa na rubu diskete. Ako hoćete da odstranite zaštitu, da biste dodali ili izmenili
neke informacije na disketi, jednostavno odstranite pomenutu nalepnicu.
34 VodičzaPC
Kod disketa od 3.5" na poleđini, pri vrhu, imate plastični preklopnik kojim
vršite izbor po pitanju zaštite (vidi sl. 1.9.C.). Naravno, nema potrebe da zaštićujete
od upisa disketu sve dok sadrži informacije koje vam nisu trajno potrebne.
Sistemske diskete je neophodno zaštiti od upisa i zato, ukoliko vaše sistemske
diskete nisu zaštićene, učinite to odmah.
1.1.12 Organizacija sistema datoteka operativnog

sistema DOS
Svi programi, podaci i informacije, organizovani su su u tzv. sistem datoteka
(engl. files), koje predstavljaju osnovnu jedinicu sa kojom je opretivni sistem u stanju
da radi. Datoteka predstavlja povezani skup informacija sa određenim značenjem,
smešten na nekoj od jedinica masovne memorije računara i organizovan tako da ga
korisnik može izvršiti, pročitati ili modifikovati, bilo da to radi direktno, posredstvom
operativnog sistema, bilo uz pomoć nekog programa posebne namene. Svaka
datoteka ima svoje ime, baš kao što svaka knjiga u biblioteci ima svoje, i to ime mora
da bude jedinstveno u okviru jednog računarskog sistema, inače nastaje haos.
Sadržaj datoteke može biti razumljiv čoveku - u tom slučaju, govorimo o
tekstualnim ili ASCII datotekama - ili računaru - u tom slučaju, kažemo da se radi o
binarnim datotekama. Ova podela, naravno, nije baš sasvim precizna, ali
razumljivost ionako ne može da se definiše baš sasvim strogo: svaka datoteka može
da se "pročita" ako imate dovoljno znanja.
Naziv datoteke pod DOS-om sastoji se od dva dela, imena (engl. filename) i
tipa ili dodatka (engl. extension). Ime i tip razdvojeni su tačkom "." i ne smeju
sadržavati blanko-znake " " (space). Ime datoteke sadrži do osam slova ili brojeva, a
dozvoljeni su i još neki znaci (crtica, znak za podvučeno itd.). Tip datoteke sadrži do
tri znaka, pri čemu su dozvoljeni isti znaci kao u imenu. Svrha ovog dodatnog
imenovanja je da pruži dodatnu informaciju o karakteru datoteke, pa je uobičajeno
da npr. tekstualne datoteke imaju tip (ekstenziju) .DOC ili .TXT, datoteke sa izvornim
programima u FORTRANU .FOR, i slično. DOS za posebne svrhe koristi datoteke
tipa .COM , .EXE , .SYS i .BAT , tako da je bolje da te ekstenzije ne koristite za svoje
datoteke. Prilikom tzv. prevođenja vaših izvornih programa pisanih na višem
programskom jeziku, kompajler (komercijalni program koji vrši prevođenje) generiše
datoteke sa ekstenzijom .OBJ a u procesu linkovanja linker (komercijalni program za
povezivanje .OBJ datoteka, odnosno modulaj generiše automatski izvršnu datoteku
sa ekstenzijom .EXE. Pored imena i ekstenzije, za svaku datoteku DOS pamti dužinu
(u bajtima), datum i vreme kada je nastala ili poslednji put modifikovana, kao i još
neke podatke. Sve podatke o datoteci možemo saznati ako od DOS-a zatražimo da
nam prikaže direktorijum (katalog) memorijske jedinice na kojoj se datoteka nalazi
(ovi podaci se mogu dobiti i pomoću raznih uslužnih program, npr. PCTOOLS).
Pojam kataloga ima dva značenja u sklopu operativnog sistema DOS. Prvo,
pod katalogom neke jedinice masovne memorije, podrazumeva se spisak svih
datoteka koje se nalaze na toj jedinici. Za listanje kataloga služi DOS-ova naredba
Vodič za PC 35
PC za početnike
DIR. Drugo, katalog (engl. directory; direktorijum) predstavlja organizacionu jedinicu

u sistemu datoteka, a sam je, u stvari, datoteka, istina posebne namene.
Sistem datoteka organizovan je kao hijerarhijsko stablo, pri čemu u tzv.
korenu stabla stoji osnovni katalog (root directory) dotične jedinice masovne
memorije. On sadrži druge datoteke, od kojih neke mogu, takođe, biti katalozi
(direktorijumi), koji sa svoje strane, sadrže druge datoteke, itd. tako da sistem
datoteka može, u principu, imati proizvoljan broj nivoa. Način organizacije sistema
datoteka prikazan je šemom na sl. 1.10.
DOS
TEST
UTIL« NORTON
SCAN
DBASE
„.gPRO
slika 1.10 Organizacija direktorijuma na disku
Otvaranje, odnosno stvaranje kataloga nižeg nivoa, potrebno je izdati

naredbu
MD novikat
gde MD potiče od engleskog naziva Make Directory (napravi direktorijum) a
novikat je ime novog kataloga koji želimo da formiramo. U pogledu imena kataloga,
DOS ne postavlja posebna ograničenja, jedino treba voditi računa da se ne da ime
neke postojeće datoteke.
Kako ćemo preći u novi katalog? DOS naredbom :
CD novikat
prelazi se u katalog novikat, neposredno ispod trenutno aktivnog kataloga.
Skraćenica CD potiče od engleskog naziva Change Directory (promeni direktorijum).
Ako sad izdamo DOS naredbu
DIR
dobićemo informacije o sadržaju kataloga, koji bi trebalo da je prazan, jer
smć> ga tek stvorili (kreirali, formirali).
36 Vodiž za PC
DOS koristi sledeći način obeležavanja kataloga: osnovni katalog

(direktorijum) se obeležava logičkim imenom memorijske jedinice i kosom crtom
unazad (engl. backslash, "beksleš"), npr. C:\ . Svaki niži nivo obeležava se imenom
podkataloga (poddirektorijuma), a imena se razdvajaju znakom "\". Tako,
direktorijum FORTRAN, koji se nalazi u direktorijumu JEZICI, koji se nalazi na
jedinici (disku) C, imaće pun naziv C:\IEZICI\FORTRAN. Pun naziv (pathname),
ustvari, je adresa određenog direktorijuma - možemo to shvatiti kao putanju kojom
se dolazi do njega. Poznavanje punog naziva potrebno nam je kada se željena
datoteka (ili direktorijum) ne nalazi na trenutno aktivnoj jedinici, ili u trenutno
aktivnom direktorijumu. Zadavanjem punog naziva možemo, tako, dobiti
informaciju o sadržaju nekog direktorijuma, možemo kopirati datoteku u neki
direktorijum na drugoj jedinici (ili iz njega), ili vršiti bilo koju od operacija koje su
dozvoljene nad datotekama.
Ostaje da vidimo kako se možemo kretati na gore u hijerarhijskom sistemu
direktorijuma. Ako otkucamo CD .. "penjemo" se samo za jedan nivo iznad tekućeg.
Ako, pak otkucamo CD \, time biramo osnovni direktorijum na toj jedinici diska (ili
diskete), dakle preskačemo sve nivoe i idemo direktno na vrh strukture.
Za kopiranje datoteka, odnosno stvaranje nove datoteke sa drugim imenom, a
istim sadržajem, koristi se DOS-ova naredba
COPY original kopija
gde su original i kopija imena datoteka.
Sledeća naredba stvoriće datoteku PODACI2.DAT , potpuno identičnu
datoteci PODACI.DAT.
A:\> copy podaci.dat podaci2.dat
Ukoliko se prilikom kopiranja ne menja naziv datoteke, već samo logička
jedinica (odredište), dozvoljeno je izostaviti naziv datoteke kopija :
A:\> copy podaci.dat B:
Najzad, ako želimo da datoteku sa neke druge jedinice (izvorište) kopiramo
na trenutno aktivnu jedinicu pod istim imenom, ne moramo uopšte da specificiramo
odredište - trenutno aktivna jedinica se podrazumeva:
A:\> copy B:podaci.dat.
Kasnije će biti više reči o operativr.om sistemu, njegovim komandama i
manipulaciji sa datotekama (fajlovima).
VodičzaPC 37
PC za početnike
1.2 Ergonomija
Pod uticajem uzbuđenja oko nabavke PC računara lako je prevideti
ergonomske aspekte radnog okruženja. MeđuLim, ne treba zaboraviti da će korisnici
za računarom provoditi sate i sate iz dana u dan, tako da je važno uzeti u obzir i
izgled radnog prostora, kao i same opreme, ukoliko se želi maksimalna produktivnost
i očuvanje zdravlja.
Dok oko uređenja radnog prostora, u cilju smanjenja zamora očiju i mišića,
postoji saglasnost eksperata, po pitanju redukovanja efekata niskofrekventnih
elektromagnetnih polja, mišljenja su oprečna.
Na pitanje da li je rad na računaru štetan po zdravlje, nije jednostavno
odgovoriti. Da li određena vrsta posla škodi ili ne, odlučuje niz faktora: vrsta i način
rada, uslovi u radnoj prostoriji, radno mesto, hardverska oprema, dizajn programa,
osposobljenost korisnika (radnika) itd. Ono što je činjenica to je da se relativno veliki
broj korisnika, posle višečasovnog rada, žali na izvesne tegobe, među kojima su
sledeće:
tegobe sa očima (zamor, peckanje, slabljenje vida, smetnje u zapažanju
boja itd.),
glavobolje,
bolovi u skeletu,
bolovi u mišićima,
nervoza i
opšti zamor, loše stanje i raspoloženje.
Doduše, navedene tegobe nisu karakteristične samo za rad na računaru, već
su neprijatnosti te vrste poznate i u nizu drugih profesija (lektori, krojačice,
daktilografkinje itd.).
Po pravilu se greši već pri osposobljavanju za rad na računaru, jer se na
kursevima kandidati ne upućuju u moguće neprijatnosti i načine kako da ih izbegnu
pravilnim izborom opreme, uređenjem radnog mesta i organizacijom posla.
Treba priznati da je rad na računaru sa stanovišta zaštite na radu složen, jer
ujedinjuje čitav niz nepovoljnih uticaja: to je izrazito statičan rad u stalnom, često
neprirodnom položaju tela; opterećuje vid, pri čemu je ugao gledanja ograničen, a
rastojanje konstantno; radni ritam najčešće je nametnut; rad iziskuje psihički napor i
koncentraciju, često je monoton, a na drugoj strani iziskuje često prilagođavanje
novim načinima rada, odnosno novim programima; dijalogsa računarom je bezličan,
operater ima malo kontakta sa saradnicima i okolinom, a uz to, često radi u
vremenskom tesnacu. Svaki od tih uticaja posebno možć da bude relativno
bezazlen, ali njihova je kombinacija krajnje neprijatna.
Činjenica je da se, kod dužeg rada za računarom, javljaju tegobe sa očima.
Većina korisnika je ubeđena da je to posledica treperenja slike koja na očima
prouzrokuje oštećenja. Ali oftalmolozi to negiraju. Brojna ispitivanja o uticaju
računara na vid pokazala su da se slika na ekranu osvežava tako velikom
frekvencijom da se oči ne opterećuju, a pogotovo ne prouzrokuje oštećenje vida.
Naravno da to ne znači da Ijudi teškoće sa vidom izmišljaju.
38 VodiczaPC
1.2 Ergonomija
Teškoće sa očima, pri radu za ekranom računara, prouzrokuju tri činjenice:

refrakcijske anomalije, adaptacione smetnje i premalo žmirkanja.
Refrakcijske anomalije su greške na očima, sve od kratkovidosti do
dalekovidosti i do neravnomerne ukrivljenosti rožnjače (astigmatizam) i ostalih
nepravilnosti oka.
Adaptacione smetnje su posledica prirode posla na računaru, kod kojeg
pogled neprestano skače sa nekog spisa, gde se nalaze podaci, na ekran i možda još
na tastaturu. Oko kreće sa teksta, preleće preko pozadine i zaustavlja se na ekranu.
Oko stalno radi, iako toga nismo svesni: zenice neprestano skaču i podešavaju
oštrinu, znači mišići očiju stalno rade. Ako oko ima još neku grešku, na primer
astigmatizam, naravno da je prilagođavanje još napornije. Teškoće rastu posle 40.
godine starosti, kada oči počinju da gube svoju elastičnost i sposobnost
prilagođavanja na blizinu, što se naziva starosna dalekovidost.
Pri radu na računaru često se dešava da čovek napeto prati podatke koji se
menjaju na ekranu i da kod takvog napetog gledanja ne žmirka. Žmirkanje je
potrebno, jer pri tome, očni kapak vlaži i podmazuje rožnjaču. Ako toga nema, oči
počinju da nas štipaju i peku. Žmirkanje je posebno važno korisnicima kontaktnih
sočiva, jer pri žmirkanju, kapci podešavaju sočivo i tako sprečavaju dodatna
opterećenja očiju koja nastaju zbog pogrešnog položaja kontaktnih sočiva.
Uopšteno, može se reći da ekran ne prouzrokuje nikakva oštećenja očiju, ali
prouzrokuje takva opterećenja kod kojih dolaze do izražaja različite možda male
anomalije očiju koje čovek kod malih napora uopšte na primećuje. To znači da oči
zaslužuju naročitu pažnju. Prvo treba odgovarajuće urediti radno mesto, da ne bi oči
nepotrebno dodatno opterećivali, zbog neodgovarajućeg osvetljenja, premalih ili
prevelikih kontrasta slike ili refleksija koja smanjuju jasnost slike na ekranu. Zatim,
ako je to potrebno, treba očima pomoći odgovarajućom korekcijom i za vreme rada
ih više puta odmarati.
Veoma važna je konstatacija da se teškoće sa očima, pri radu sa računarom,
veoma povećavaju zbog sasvim malih grešaka očiju, kojih čovek nije svestan. Takođe
se, zbog naočara sa neprikladnom korekcijom, mogu pojaviti problemi sa očima.
Preciznim pregledima očiju u specijalizovanim ustanovama, mogu se
ustanoviti ti nedostaci. To se radi specijalnim aparatom koji veoma tačno pokazuje
eventualne smetnje monokularnog, binokularnog, stereoskopskog vida i vida za boje.
Posebno se proverava oštrina vida na razdaljini od 40 do 70 centimetara, što je kod
rada na računaru obično radna razdaljina. Ako se na tom pregledu primeti i
najmanja nepravilnost, pacijent se odmah šalje specijalisti koji mu propisuje
pomoćno sredstvo za korekciju vida.
Za rad na računaru preporučuje se, osobama kojima je to potrebno, korekcija
vida sa progresivnim sočivima. To su sočiva sa različitim fokusima koja su brušena
tako da u sredini omogućavaju gledanje na daljinu, dok im se fokus prema ivicama
menja, tako da prvo omogućavaju gledanje na srednje udaljenosti, a na ivici gledanje
na blizinu. Za razliku od bifokalnih sočiva, progresivna su brušena bez oštrog prelaza
između različitih fokus^. Ako se odlučite za naočare sa takvim sočivima, potreban
vam je dobar optičar koji će sočiva ugraditi u okvir prema uputstvu okuliste. Očima
je obično potrebno izvesno vreme da se prilagode na takvu korekciju, ali ubrzo
Vodič za PC 39
PC za početnike
automatski biraju ugao koji im najbolje odgovara za određenu razdaljinu, čime se

rasterećuju mišići očiju.
Upotreba posebnih naočara za rad na računaru ne čini se da je najbolje
rešenje. Pitanje je zapravo kakvu korekciju bi trebalo izabrati za te naočare, jer pri
radu sa računarom, ne gledamo stalno na neku određenu razdaljinu - na primer,
samo na ekran, već gledamo i na spise sa podacima, povremeno razgovaramo sa
saradnicima (ili ukućanima) itd. Ukratko, teškoće sa očima se javljaju upravo zbog
potrebe za napetim gledanjem na različite razdaljine.
Druga velika i sporna tema, u vezi sa uticajem računara na zdravlje, je pitanje
elektromagnetnih zračenja i polja koja ekran emituje. Korisnik je, zapravo, izložen
veoma različitim elektromagnetnim talasima - od vidne svetlosti, preko ultraljubičaste
i infracrvene do rentgenskih zraka itd.
Problematika zračenja je slična kao kod televizijskog ekrana, jer je rad oba
uređaja sličan. Slika nastaje tako što elektromagneti usmeravaju snop elektrona na
fluorescentni sloj koji pri udaru elektrona zasvetli. Pri tome se oslobađaju rentgenski
zraci, a kalemovi uređaja za ubrzanje prouzrokuju elektromagnetne talase koji se šire
u okolinu. Nastaju i statička električna polja koja dokazano utiču na zdravlje i mnogi
se pitaju da li imaju i dugoročnijih posledica po zdravlje.
lako to nisu radioaktivna, već elektromagnetna zračenja, koja su veoma slaba,
postavlja se pitanje šta ona znače za Ijude koji, svakog dana, dugo vremena provedu
za računarskim ekranima.
Rasprave o eventualnim štetnim uticajima elektromagnetnih zračenja nisu
završene. Ako dosadašnja ispitivanja nisu pokazala jasnu uzročnu vezu između
elektromagnetnog zračenja i bioloških anomalija, to još nije dokaz da je svaki strah
suvišan.
1.2.1 Zračenja i zaštita filterom

Da li je u radu za ekranom računara potreban filter na tom ekranu ili ne ?
Korišćenje filtera obično se pogrešno obrazlaže zaštitom od zračenja koje ekran
emituje.
Činjenica je da ekranska jedinica sa katodnom cevi emituje razna fizikalno
merljiva zračenja. Naravno, treba imati u vidu intenzitet tih zračenja u apsolutnim
vrednostima i njihov značaj u odnosu na zračenja kojima je čovek izložen u
svakodnevnom životu. Rendgensko zračenje nastaje usled kočenja elektronskog
snopa na fluorescentnom sloju u katodnoj cevi. Ekran je premazan fluorescentnim
premazom tako da zasvetli na mestu, pogođenom elektronskim snopom.
Rendgensko zračenje utoliko je jače, što je jači taj elektronski snop i što je veći
anodni napon u cevi. Od napona u cevi, zavisi i prodornost rendgenskih zraka.
Anodni napon cevi obično se označava na ekranskoj jedinici. Kod cevi koje
rade sa naponom ispod 20 kV (kilovolti), rendgensko zračenje je tako slabo da se
praktično potpuno apsorbuje u staklu ekrana i zato je svaki strah izlišan. Prodornije i
jače zračenje, može da se očekuje kod većih ekrana i ekrana u boji, ako rade pod
naponom iznad 20 kV.
40 VodičzaPC
1.2 Ergonomija
U svakodnevnom životu, čovek je izložen i izvorima jonizujućeg zračenja:

kosmičkim zracima, zračenju prirodno radioaktivnih elemenata i zračenju radona u
vazduhu. Dodatno je izložen zračenju veštačkih izvora, u koje spadaju i računarski
ekrani, zatim, zračenja usled zagađenja životne sredine kao posledice eksplozija
atomskih bombi, nuklearnih centrala, proizvodnje veštačkih radioizotopa itd.
U cilju umirenja, može da posluži propis o zaštiti od zračenja, koji zahteva
strogu proveru ekranskih jedinica, a dokaz je izjava na vidnom mestu na kućištu da
jonizujuće zračenje ne prelazi granice bezbednosti za operatere. Uređaji bez takve
izjave ne mogu da se prodaju ni u inostranstvu, ni kod nas.
Merenja svih vrsta nejonizujućih elektromagnetnih zračenja dokazala su da
električna i magnetna polja oko ekranske jedioice nisu ništa veća od onih kojima smo
izloženi u prirodi, kod kuće ili pri obavljanju drugih sličnih poslova. Jedina znatna
električna količina može da bude elektrostatičko polje pred ekranom. Zbog tog
polja, ekran prikuplja više prašine nego drugi predmeti u prostoriji. Iz istog razloga
više prašine se taloži i na ekranu TV prijemnika i površinama oko njega. Ali, i
elektrostatičko polje ne prelazi granice za koje je dokazano da imaju štetan uticaj na
čoveka.
Elektrostatičko polje se može, u velikoj meri, smanjiti upotrebom zaštitnih
filtera. Oni moraju imati odgovarajuća optička i elektrostatička svojstva. To se postiže
elektroprovodnim materijalima od kojih je načinjen filter u slučaju mrežastih filtera,
ili provodnim slojem kod staklenih filtera. Oni poseduju specijalan provodnik koji
prikupljeno naelektrisanje sa površine filtera provodi do uzemljenja (mase). Kako je
poznato da ovakve sile opadaju sa kvadratom rastojanja, na radnoj udaljenosti od
ekrana one su već znatno slabije, dok se sa upotrebom pomenutih specijalnih
zaštitnika mogu vrlo efikasno umanjiti i time zaštiti korisnika i od ovog neposrednog
uticaja.
Mnogi smatraju da su niskofrekventna magnetna polja, naročito ona sa
frekvencijom ispod 100 Hz, sa nepovoljnim uticajem na Ijudsko telo. U monitoru se
ova polja, kako je već ranije pomenuto, koriste za usmeravanje mlaza elektrona duž
ekrana, da bi kasnije proizveli vidljiv trag na ekranu. Magnetno polje je jače na
pozadini i sa strane monitora, dok je sa prednje strane slabije, jer, kao i
elektrostatičko polje opada sa povećanjem rastojanja. Zato su u pravu oni koji
propagiraju rad za računarom ili gledanje televizije sa sigurne udaljenosti.
Poznato je da Evropa u mnogim oblastima ima strože standarde od Amerike.
To potvrđuje i primer standarda za zračenje monitora koji potiče iz Švedske (MPR2)
a koji će, po svoj prilici, da bude opšte prihvaćen. Po tom standardu, granica jačine
elektromagnetnog polja je 0.2 mikrotesla na rastojanju od 76 centimetara od ekrana.
Da bi se ta granica ispoštovala, sa strane i otpozadi monitora, minimalna udaljenost
je 122 cm.
Prema izvršenim merenjima (ne od strane proizvođača), ni jedan od poznatih
filtera nije uspeo da u značajnoj meri smanji uticaj niskofrekventnog
elektromagnetnog polja.
Činjenica je da je vrlo teško smanjiti uticaj elektromagnetnog polja, za koje
mnogi sumnjaju da može da izazove čak i tumor mozga. Treba obratiti pažnju i na
raspored monitora u (susednim) prostorijama. Kako je napomenuto da monitor
Vodič za PC 41
PC za početnike
najviše zrači sa zadnje strane, niskofrekventno elektromagnetno polje neće biti

zaustavljeno običnim zidom. Stoga, ako se monitori nalaze uz sam zid, treba paziti
da se sa druge strane ne nalazi radno mesto. Potrebno je voditi računa o rastojanju
koje postoji od poleđine monitora do susednog korisnika. Jedna od mogućnosti
prikazana je na slici 1.11.
slika 1.11 Raspored radnih mesta koji štiti i kolege (levo - dobro, desno - loše)
Faktori koji određuju količinu zračenja monitora mogu biti različiti i zavise od
materijala koji se pri tome koriste, tehnologije, raznih emulzija itd. Kako tehnologija
napreduje zračenja bivaju sve manja, ali ih i dalje ima. Pogodnom konstrukcijom
monitora i odabirom odgovarajućih materijala, nastoji da se smanje navedeni
nepoželjni efekti, kako bi se mogla koristiti inače dobra svojstva katodne cevi, kao
medija za prjkaz različitih informacija.
Proizvođači filtera obično tvrde da njihovi proizvodi otklanjaju smetnje u vidu
odbleska sa površine ekrana. Samo usput pominju da filter sprečava širenje
elektrostatičkog polja u okolini ekrana, što je svakako korisno, jer ekran ne treba
brisati tako često. Takođe pominju da filter zadržava širenje elektromagnetnih talasa
u okolinu, ali mnogi smatraju da od toga nema neke velike koristi, jer tvrde da je to
zračenje ionako slabo.
Filter, dakle, efikasno smanjuje odbljesak i time doprinosi boljem kontrastu
slike, ali pogoršava vidljivost, jer ekran postaje tamniji. Time se remeti jedno od
osnovnih načela pravilne osvetljenosti. Zato je filter na jednoj strani koristan, a na
drugoj štetan. Po pitanju zračenja, mišljenja su kontroverzna i verovatno će buduće
vreme dati pouzdan odgovor.
42 VodiczaPC
1.2 Ergonomija
Ako planirate kupovinu novog monitora - kupite ipak tzv. Low Radiation
monitor. Monitori sa ovom oznakom specijalno su obloženi iznutra sa svih strana i
najveći deo električnih polja apsorbuju. Uz njih dobijate sertifikat izvršenih merenja
koji garantuje njihovu "ispravnost" (zračenje ispod granice).
1.2.2 Uređenje radnog prostora
Kako treba radno mesto da izgleda da rad sa računarom

ne bi bio neprijatan i štetan?
Osnovno je da prostorija ispunjava zahteve u pogledu odgovarajuće
temperature, svetlosti i tišine, odnosno zaštite od buke. To znači temperaturu
vazduha oko 23 stepena Celzijusa, relativnu vlažnost oko 50% i brzinu kretanja
vazduha do 0.2 m/s. Za teže, složenije, kreativne poslove, buka ne bi smela da
prelazi 50 dB(A) (decibela po skali A), a za rutinske 65 dB(A). Kao ilustracija, jačina
mirnog govora iznosi, oko 65 dB(A). Manja odstupanja od tih zahteva obično nisu
neposredno štetna po zdravlje, ali mogu da budu neprijatna, smetaju čoveku u radu
i pogoršavaju mu opšte stanje.
U radu sa računarom, najvažnija je rasveta na radnom mestu, pa će to ovde
biti detaljno obrađeno.
Prirodna ili veštačka rasveta mora da obezbedi:
zadovoljavajuću i ravnomernu osvetljenost prostorije (osvetljenost se
meri u luksima - lx),
zadovoljavajući kontrast i izoštrenost znakova na ekranu (kontrast se
izražava relativnom razlikom između osvetljenosti znaka i njegove pozadine),
boje u prostoriji moraju da budu usklađene.
Naročito veliki zahtev predstavlja uslov da korisnici za ekranom imaju vidni
kontakt sa prirodnom spoljnom okolinom, a da je radno mesto dobro osvetljeno po
svakom vremenu i u svako doba dana, mešovitom prirodnom i veštačkom svetlošću.
Kako treba da izgleda računarsko radno mesto?

Mišljenje da osvetljenje radnog mesta treba da bude što jače je velika zabluda.
Sasvim je dovoljno ako su radne površine osvetljene jačinom svetlosti od 250 do
najviše 500 lx. Ako je svetlost jača, kontrast znakova na ekranu slabi, jer pozadina
ekrana postaje suviše svetla (to važi za ekrane sa svetlim znacima na tamnoj
pozadini), a i zidovi, plafon i druge svetle površine u prostoriji tako su snažno
osvetljene da počinju da se ogledaju u ekranu.
Najvažniji su osvetljenje i odnosi osvetljenosti u vidnom polju operatera
(korisnika). Svetlost predstavlja jedinu fotometrijsku veličinu koju oko neposredno
registruje. Svetlost (meri se kandelama, odnosno svećama) utoliko je veća što je
sjajnije rasvetno telo i što je osvetljena površina manja. Oko se samo prilagođava
raznim svetlostima, ali za to mu treba izvesno vreme. Sto je veća razlika u svetlosti,
oku će za prilagođavanje trebati više vremena i napora. Zato je razumljivo što se oko
VodičzaPC 43
PC za početnike
zamara usled neprestanog prelaženja pogleda sa svetle okoline na tamni ekran

računara i nazad, a taj je zamor utoliko jači što je veća razlika između svetlosti
okoline i ekrana. Da se oči ne bi previše naprezale, odnos svetlosti u prostoriji i na
radnom mestu, za računarom sa tamnim ekranom i svetlim znacima, mora da bude u
granicama, šematski prikazanim na slici 1.12.
slika 7.12 Osvetljenje: uglovi veći od 60 stepeni mogu izazvati blještanje

Uslov da svetlosti (sjajnosti) površina u vidnom polju operatera budu
odgovarajuće usklađene, znači da prozori i druge svetle površine moraju da budu sa
strane, a nikako iza ekrana ili leđa operatera. Ako su mu svetle površine iza leđa,
ogledaju se na površini ekrana, što smanjuje kontrast između znakova i pozadine
ekrana i operater znake teže raspoznaje.
Da bi radno mesto bilo odgovarajuće osvetljeno, treba imati u vidu još
nekoliko dodatnih uslova:
moguće, prozori treba da budu zastrti zavesama, recimo, belim zavesama vertikalnih
lamela, kako bi se po svakom vremenu i u svako doba mogao sprečiti prodor
direktne sunčeve svetlosti u radnu prostoriju.
Zahtev za izjednačenjem svetlosti u vidnom polju operatera ne znači da
arhitekta ne treba prostoriju prijatno da opremi i osveži pastelnim nijansama boja,
raznim dodacima u boji itd. Operatera ne sme da ometa kretanje drugih Ijudi ili
predmeta iza ekrana. Zato iza ekrana ne smeju da budu nikakvi prolazi, transportni
putevi ili predmeti u pokretu.
44 Vodič za PC
1.2 Ergonomija
Računar iziskuje bezličan dijalog prema precizno utvrđenim pravilima i zato

operater, posle izvesnog vremena, dobija osećaj usamljenosti. Veoma velike
prostorije, ispunjene velikim brojem Ijudi, taj osećaj samo pojačavaju, pa se zato
treba pridržavati pravila da u računarskoj radnoj prostoriji treba da bude više Ijudi, ali
ipak ne više od šest.
Kancelarijska oprema mora da bude praktična i funkcionalna, pri čemu prvo
pravilo glasi da radna površina mora da bude dovoljno velika. U praksi obično nije
tako. Računar, ekran i tastatura zauzimaju dosta mesta, a obično se stavljaju na već
inače pretrpan pisaći sto, dok se radni materijali drže na kolenima, obližnjem
radijatoru, prozorskoj polici ili na podu! U takvim uslovima neizbežno je raditi
iskrivljene kičme i vrata, pa su i tegobe sa skeletom i mišićima neizbežne - prvo kao
prolazni bolovi, a kasnije i kao ozbiljna bolest.
Veoma koristan dodatak na stolu je polica, na koju se stavlja ekran, dok ispod
nje ostaje slobodna radna površina. Radna površina mora da bude glatka i svetla, ali
mat, da ne odbija svetlost. Sto mora da bude i dovoljno dubok, tako da ispred
tastature ostaje 10 cm površine, na kojoj ruke nalaze oslonac. Prilična radna površina
ostaje slobodna ako računar ne štoji na stolu, odnosno ako imate tzv. "tovver" kućište
i smestite ga ispod stola (slika 1.13).
slika 1.13 Osnovna pravila organizacije radnog mesta
U kancelarijsku opremu obavezno spada i ergonomski oblikovana stolica sa

podesivim sedištem i naslonom, sa točkićima i bez naslona za ruke.
Vodič za PC 45
PC za početnike
Personalni računar traži još dva specifična komada opreme: stočić za štampač
i čitački pult.
Sve radne površine moraju da budu stabiine. Treba izbegavati male stočiće sa
klimavom policom na izvlačenje za tastaturu.Stočić, najčešće na točkićima, na kome
ima mesta samo za računar, monitor i štampač, ima opravdanja samo ako za pravi
sto zaista nema mesta ili ako za računarom radite samo povremeno i sklanjate ga kad
vam ne treba. Treba izbegavati i stolove sa isečenom i produbljenom policom za
tastaturu, jer isečeni deo stola nameće mesto tastature na radnoj površini; ako je
izrez na sredini, ubrzo ćete uvideti da nemate mesta za rad ni levo ni desno od
njega.
Oprema treba da je ergonomski dobro oblikovana (svetle boje; usklađene
dimenzije itd.), naročito treba obratiti pažnju na monitor. Ako vam nije potreban
ekran u boji, podloga neka bude bela ili amber. Po pravilu se treba odlučiti za belu,
neutralnu boju. Ekran nikako ne treba da bude izrazite boje, čak ni zelene. Izrazite
boje neravnomerno opterećuju receptore za boju u oku, a uz to je lomljivost očnog
sočiva (i time dioptrija) kod plave boje veća nego kod crvene, pa zato oko mora da
se prilagođava i pri posmatranju znakova u raznim bojama; to izaziva dodatno
naprezanje oka. Upravo zato treba izbegavati jarke boje na ekranima, na primer,
izrazito plave pozadine. Boje treba da budu izrazite samo koliko je to zaista
neophodno za rad.
Zahtevi za ravnomernom rasvetom u neposrednom vidnom polju, najlakše se
ispunjavaju ekranima sa tamnim znacima na svetloj pozadini. Nadalje je važno
pravilno podesiti svetlost pozadine i znakova. Pravilna regulacija zavisi od
osvetljenosti prostorije i obično se ne pogađa "odoka", već treba imati specijalnu
mernu opremu. Prvi put ili pri većim promenama u radnoj prostoriji, osvetljenost
ekrana treba da podesi stručnjak na osnovu merenja.
Rad za računarom izrazito je statičan, zahteva kruto držanje tela, uz izuzetno
malo pokreta - osim u vratu i prstima. Tu se opremom ništa ne može postići, već
čovek mora da izmeni svoj odnos prema zdravlju. Zato treba imati u vidu činjenicu
da dugotrajniji rad za računarom iziskuje redovne, programirane pauze sa planskim
razgibavanjem. Odgovarajuće vežbe mogu se naći u literaturi na tu temu ili će ih
preporučiti stručnjak. Mnogi smatraju da je opasnost, izazvana statičkim i
jednostranim opterećenjima i neprirodnim držanjem tela, mnogo ozbiljnija od štete
koju pričinjavaju razna zračenja.
1.2.3 Preporuke
Bez obzira kakav monitor imate i koliko vremena provodite u radu sa
računarom, imajte na umu sledeće savete za smanjenje očne napetosti:
Izaberite ekrane sa nerefleksnim staklom i pazite da nema odbleska od
prozora, veštačkog svetla i uopšte bilo kakvog izvora svetlosti. Prejako svetlo može
biti pogubnije od preslabog!
Ekran držite 10 do 15 stepeni niže od visine očiju u sedećem položaju.
46 Vodič za PC
1.2 Ergonomija
Dokumenta koja koristite pri radu, držite što bliže ekranu i na istoj
visini, da se ne bi menjao fokus oka u toku rada. Intenzitet osvetljenja treba da bude
jednak intenzitetu osvetljenja ekrana.
Svakih sat-dva rada napravite pauzu od 15-tak minuta.
Češće skrećite pogled sa ekrana, vrlo kratko, da biste odmorili oči.
Pomoglo bi i češće treptanje očnim kapcima nego što je uobičajeno.
Vodic za PC 47
PC za početnike
1.3 Sistemski softver

Elektronski računar je složen tehnički sistem koji čovek koristi da bi sebi
olakšao rad pri rešavanju određenih problema. Takav sistem u svojoj elementarnoj
konfiguraciji predstavlja jedinstvo hardvera i softvera, a u razvijenijoj verziji
navedenim elementima se pridružuju. i komunikacijski uređaji. Kada se govori o
jedinstvu hardvera i softvera, implicitno se podrazumeva da to jedinstvo čine
mehanički i elektronski sklopovi, dakle mašinski elementi i sistemski softver, dok je
aplikativni softver isključen iz te definicije. Tako je urađeno zbog toga što računar
predstavlja celovit sistem i onda kada se na njemu ne vrši nikakva obrada aplikativnih
programa. Aplikativni program sa aspekta samog sistema nije njegov nužan element,
nego objekat čijom se obradom realizuje svrha rada računara. Iz toga proizilazi da je
sistemski softver fundamentalni element računara kao sistema.
Šta je zapravo sistemski softver? Najkraće rečeno, to su svi oni programski
moduli, programi i programski paketi bez kojih se računar ne bi mogao aktivirati i
bez kojih ne bi mogao izvršavati zadatke koje mu korisnik postavlja.
Tehnički razvitak računarskih sistema imao je za posledicu evoluciju pojmova
kojima su se označavale određene kategorije softvera u domenu sistemskog softvera.
Opseg i mogućnosti sistemskog softvera razvijali su se bržim tempom od mogućnosti
samog hardvera. Tako je sistemski softver postajao sve složeniji i obuhvatniji, pa se u
jednom trenutku došlo do saznanja kako sve njegove komponente nisu ipak uvek
neophodne u svim uslovima upotrebe računarskih sistema. Zbog toga su učinjeni
napori da se izvrši kategorizacija sistemskog softvera i da bi se tako formirane
kategorije rangirale . prema njihovoj relativnoj važnosti za korisnika.' Takva
kategorizacija, u najgrubljim crtama, bila bi sledeća:
Operativni sistem (upravljački programi ili bazični sistemski softver);
Programi prevodioci (engl. compilers - kompajleri);
Programi za opsluživanje (engl. utility - servisni programi).
1.3.1 Operativni sistem

Pod pojmom operativnog sistema, u klasičnom smislu, podrazumeva se
"softver potreban za izvršavanje (aplikativnih) programa i za koordinaciju aktivnosti
računarskog sistema. Taj softver može obuhvatati procedure raspodele resursa
računarskog sistema, kontrole ulazno-izlaznih operacija, upravljanja memorijom,
upravljanja podacima, prevođenja programskih jezika itd". Iz ove se definicije vidi da
ona polazi od koncepcije računara opšte namene kao jedino moguće arhitekture
računarskog sistema. Upravo zbog toga, ona među funkcijama operativnog sistema
uključuje i funkciju prevođenja programskih jezika. Međutim, trend specijalizacije
elektronskih računara imao je za posledicu modifikaciju definicije operativnog
sistema, što se uočava iz sledeće definicije: "Pojam operativnog sistema obuhvata
one programske module u računarskom sistemu pomoću kojih se realizuje kontrola
hardverskih resursa, ulazno-izlaznih uređaja i datoteka. Ti moduli razrešavaju
48 Vodič za PC
konflikte, pokušavaju optimizaciju funkcionisanja i pojednostavljuju upotrebu

računarskog sistema.
Operativni sistem, dakle, deluje poput posrednika između korisničkih
programa i fizičkog računarskog hardvera". Takvo određenje operativnog sistema
neosporno ukazuje na njegovo poimanje u funkciji bazičnog sistemskog softvera.
Polazeći od druge navedene definicije, funkcijama operativnog sistema treba
smatrati:
Funkcije upravljanja memorijom računara;
Funkcije upravljanja centralnim procesorom računara;
Funkcije upravljanja periferijskim uredajima;
Funkcije upravljanja podacima, odnosno informacijama;
Procedure optimizacije kompleksa navedenih funkcija.
Moduli operativnog sistema koji realizuju funkcije upravljanja memorijom
računara odražavaju u principu koncepciju korišćenja memorije računara u kojoj
treba da budu smeštene određene instrukcije i podaci od strane procesora sistema.
Ti moduli, dakle, pre svega, vode.računa o "zauzetosti" ili "nezauzetosti" pojedinih
delova memorije, utvrđuju "politiku" alokacije određenih sadržaja u memoriji
(raspodela memorije), realizuju tu politiku alokacije korišćenjem izvesnih tehnika
alokacije (adresiranje memorije), te utvrđuju "politiku" i tehnike dealokacije (brisanja
ili transfera) sadržaja memorije. Memorije različitih računara organizovane su na
različite načine, a posledica toga su brojnc razlike u broju složenosti i međusobnim
vezama modula operativnih sistema kojima se ostvaruju funkcije upravljanja
memorijom.
Računarski sistemi mogu obuhvatati jedan ili više procesora, dakle hardverskih
uređaja kojima se realizuju aritmetičke, logičke i ostale operacije koje podržava
elektronski računar. Kod jednoprocesorskih sistema zadaci modula koji realizuju
funkcije upravljanja procesorom relativno su jednostavni i svode se na izazivanje
specifičnih aktivnosti tog procesora kojima se realizuje obrada određenog
aplikativnog programa. Ti zadaci su kod višeprocesorskih sistema daleko složeniji.
Moduli operativnog sistema te vrste moraju u prvom redu dodeljivati pojedine
zadatke obrade pojedinim procesorima, odnosno, preciznije rečeno, pojedine
procesore dodeljivati pojedinim zadacima obrade. Iz navedenog proizilazi da uvek
moraju postojati barem dva skupa modula za upravljanje procesorima računarskog
sistema: moduli koji kontrolišu i "vode brigu" o zadacima obrade i moduli koji
nadziru status i rad procesora. Njihovom interakcijom, ostvaruje se pomenuti
primarni zadatak ovog segmenta operativnog sistema - dodeljivanje procesora
pojedinim zadacima obrade. U realnim uslovima rada elektronskih računara se
izvesni zamašniji zadaci obrade obično segmentiraju, a ti se segmenti upućuju
različitim procesorima na paralelnu ili sukcesivnu obradu, pa obično postoji i skup
modula operativnog sistema koji sinhronizuje takve tokove obrade. Navedeni opis
načina na koji operativni sistem realizuje funkcije upravljanja sistemskim
procesorima uveliko je pojednostavljen, ali dublja razmatranja zahtevala bi i
detaljnije poznavanje načina rada računarskih sistema.
Sa stanovišta operativnog sistema, svi hardverski uređaji, izuzev procesora i
memorije, predstavljaju periferiju ili periferijske uređaje računarskog sistema. Radom
Vodič za PC 49
PC za početnike
tih uređaja upravlja određeni skup modula operativnog sistema, čiji je osnovni
zadatak, dakle, upravljanje periferijskim uređajima, kojih u nekim konfiguracijama
može biti vrlo mnogo. Ti moduli moraju, u najkraćim crtama, izvršavati sledeće
funkcije:
evidenciju i nadzor nad svim priključenim perifernim uređajima, bez
obzira jesu li oni u datom trenutku aktivni ili neaktivni;
utvrđivanje "politike" dodeljivanja tih uređaja pojedinim aktivnim
obradama, dimenzionisanje dužine vremena upotrebe tih uređaja i trenutka njihova
zauzeća, odnosno oslobađanja;
fizičko povezivanje određenih tokova obrade podataka sa određenim
periferijama;
fizičko oslobađanja periferija od pojedinih zadataka obrade.
Operativni sistem mora "znati" koji sve periferni i pomoćni uređaji postoje u
datoj konfiguraciji računarskog sistema, baš kao što mora "znati" šta svaki od tih
uređaja u određenom trenutku radi. Takvu evidenciju on vodi održavanjem
posebne, tzv. statusne datoteke podataka o svakom perifernom i podržanom
uređaju. Dalje, operativni sistem mora donositi odluke o tome hoće li se neki
periferni uređaj dodeliti isključivo jednom specifičnom zadatku obrade itd.
Moduli operativnog sistema koji realizuju sve navedene funkcije upravljanja
periferijskim uređajima računarskog sistema mogu se, stoga, razvrstati u tri uže
grupe:
moduli koji realizuju ulazno/izlazni promet zadatka obrade i podataka;
moduli koji raspoređuju periferije i podržavajuće uređaje prema
zahtevima postojećih zadataka obrade;
moduli koji fizički upravljaju radom periferija i pomoćnih uređaja.
Funkcija upravljanja podacima, odnosno informacijama, odnosi se na
memorisanje i manipulisanje podacima, odnosno informacijama. Podatke računar
održava u formi datoteka, baze ili banke podataka. U aplikativnim programima se
mora navesti kojim se podacima, odnosno datotekama želi pristup, a operativni
sistem takve podatke ili datoteke mora pronaći, odnosno formirati i smestiti na neku
fizičku lokaciju. Iz navedenog proizilazi da se funkcija upravljanja podacima,
odnosno informacijama koju mora vršiti operativni sistem može raščlaniti na sledeće
podfunkcije:
Vođenje evidencije o svim podacima, odnosno informacijama što stoje
na raspolaganju elektronskom računaru, tj. do kojih se može direktno pristupati;
Utvrđivanje strategije memorisanja podataka i odobravanja pristupa tim
podacima pojedinim subjektima posredovanjem aplikativnih programa;
Alokacija informacijskih resursa, odnosno dodeljivanje određenih
podataka onim zadacima obrade koji ih u datom trenutku zahtevaju;
Oslobađanje informacijskih resursa od zadataka obrade kada potreba za
njihovim korišćenjem definitivno prestane.
Evidenciju o postojećim podacima, odnosno informacijama memorisanim na
sekundarnim memorijama računara, operativni sistem vodi održavanjem posebnih
tabela opisivača tih podataka (engl. File Directory). Te su tabele memorisane u
memoriji računara i u njima su navedeni nazivi, lokacije i eventualna ograničenja
50 Vodiž za PC
pristupa svim podacima memorisanim na oksternim memorijama direktnog nristupa

(jedinice magnetnih diskova). Operativni sistem ispituje sadržaj tih tabela pre nego
što omogući pristup nekog aplikativnog programa određenim podacima. Operativni
sistem mora, dakle, i formirati takve tabele, a to čini delimično pre a delimično
nakon formiranja datoteka podataka. Kod formiranja datoteka podataka (i tabela
njihovih opisivača), operativni sistem se mora pridržavati određene strategije
memorisanja koja mora kombinovati načela racionalnog korišćenja memorijskog
prostora, efikasnog pristupa memorisanim podacima, fleksibilnosti koju pruža
aplikativnim programima i zaštite podataka, odnosno informacija od neželjenog
pristupa. Jednom, kada neki aplikativni program zatraži određene podatke,
operativni sistem ih mora pronaći, kao što mora ostvariti i sve uslove pod kojima
aplikativni program te memorisane podatke može koristiti. Obratno, kada neki
podaci određenom aplikativnom programu više nisu potrebni, operativni sistem ih se
mora osloboditi i staviti u "stanje mirovanja". Posebno složene zadatke on mora
izvršiti u onom slučaju kada je korisnik, posredovanjem aplikativnog programa, te
podatke na neki način modificirao, ažurirao ili čak i uništio.
Već i dosadašnji opis modula operativnog sistema i njihovih funkcija jasno
govori o izuzetnoj složenosti ovog segmenta sistemskog softvera. Očigledno je da
takvim kompleksnim sistemom mora upravljati jedan njegov izdvojeni segment koji
se u neku ruku može smatrati jezgrom celokupnog operativnog sistema. Skup takvih
modula ponekad se naziva monitorom (ponekad se monitorom naziva i čitav
operativni sistem; ne mešati sa hardverskim uređajem monitorom (ekranom)) ili
supervizorom operativnog sistema i njegova osnovna funkcija je sprovođenje
procedura optimizacije kompleksa funkcija čitavog operativnog sistema. Monitor,
dakle, nadzire, koordinira i vrši pokušaje optimizacije rada svih ostalih modula
operativnog sistema. Zbog takve njegove uloge, on je, bez izuzetka, smešten u
glavnoj memoriji računara, što nije uvek slučaj sa ostalim segmentima operativnog
sistema. Zavisno od veličine glavne memorije računara, arhitekture računara, o
strukturi zadataka obrade, te o mnoštvu drugih činilaca, pojedini segmenti
operativnog sistema mogu biti smešteni na nekoj sekundarnoj memoriji, prvenstveno
na magnetskim diskovima. Takvi operativni sistemi obično se nazivaju disk-
operativnim sistemima (DOS).
U slučaju disk-operativnih sistema monitoru se dodeljuju i zadaci nadzora nad
smeštanjem ostalih modula operativnog sistema u sekundarnim memorijama,
pronalaženja i poziva tih modula kada se javi potreba, njihovog privremenog
premeštanja u glavnu memoriju i kasnije ponovnog memorisanja u sekundarnu
memoriju. Ti se zadaci, dakako, uvHiko komplikuju kod višeprocesorskih
računarskih sistema ili sistema koji rade u uslovima tzv. podele vremena (engl. Time-
Sharing) ili multiprogramiranja (engl. Multi-programming) te kod sistema sa velikim
brojem ulaznih-izlaznih kanala.
Kada je reč o mini računarima i personalnim računarima - ističe se koncepcija
specijalizacije operativnih sistema, odnosno sužavanja spektra funkcija što ih oni
moraju realizovati prema suženom profilu aplikacija takvih računara. Tako se neke
do tada bazične ili standardne funkcije operativnog sistema transformišu u opcione
funkcije, a softverski moduli što ih izvršavaju, svrstavaju se u kategoriju programa za
VodičzaPC 51
PC za početnike
opsluživanje. Repertoar programa za opsluživanje raste na račun opsega modula

operativnog sistema. Kriterijum takve transformacije je isključivo učestalost korišćenja
određenih modula sistemskog softvera. No ove procese ipak ne treba shvatati
simplificirano, gotovo kao neku administrativnu akciju kojom se samo formalno
razlikuju različite kategorije modula sistemskog softvera. Ne treba, naime, zaboraviti
da programi za opsluživanje, zapravo predstavljaju korisnike operativnog sistema, pa
u samom operativnom sistemu moraju biti ugrađeni izvesni postupci koji će
omogućiti realizovanje takve nove uloge kako operativnog sistema, tako i programa
za opsluživanje. Tako se specijalizacija operativnih sistema plaća dodavanjem nekih
novih pomoćnih funkcija, ali se ipak u globalu može reći da je rezultat takvih
transformacija po pravilu pozitivan.
1.3.2 Programi prevodioci

Čoveku je stran jezik koji "razume" mašina, jer ga ne može direktno
percipirati. Zbog toga je bilo potrebno razviti posredničke mehanizme koji bi bili
most između jednog i drugog jezika. Pri tome su se javile dve alternative: ili razviti
mehanizam koji bi pomogao čoveku da se izrazi u mašinskom jeziku ili pak
mehanizam koji bi čoveku dopuštao izražavanje u nekom simboličkom jeziku
sličnom prirodnom jeziku, a mašini pomogao da "razume" taj jezik. Kada su
tehnološka dostignuća omogućila, prihvaćena je ova druga alternativa, jer se tako
smanjuje kvantum potrebnog čovekovog rada i naprezanja a povećava kvantum
potrebnog rada mašine. Tako je mašina zaista stavljena u funkciju čovekovog
pomogača.
Uporedo sa razvitkom programskih jezika, radilo se i na razvijanju softverskih
proizvoda koji će posredovati u prevođenju programskih jezika na mašinski jezik.
Time je istovremeno izvršena i podela programa na izvorne i izvršne (radne)
programe, pri čemu izvršni programi predstavljaju svojevrstan, tačan i precizan
prevod izvornog programa na mašinski jezik. Proces konverzije programskog jezika u
mašinski jezik, nazvan je jednostavno prevođenjem, a softverski proizvodi koji ga
realizuju programima prevodiocima.
S obzirom na činjenicu da postoji veliki broj programskih jezika, jasno je da
postoji isto toliko veliki broj programa prevodilaca, jer se svaki izvorni program mora
prevesti u izvršni program koji je računar u mogućnosti da izvrši. U mnogim
pojedinostima, ti se programi prevodioci međusobno razlikuju, ali se ipak može
uočiti jedan kompleks zadataka zajednički svim programima prevodiocima. Među te
zadatke spadaju:
Leksička analiza i dijagnostika grešaka;
Sintaktička analiza i dijagnostika grešaka;
Konstrukcija izvršnog programa;
Optimizacija izvršnog programa;
Obaveštavanje korisnika (programera).
Dalje razmatranje prevodilaca i navedenih termina prevazilazi okvire ove
knjige.
52 VodičzaPC
1.3.3 Programi za opsluživanje

Budući da računarskim programima nastojimo da rešimo mnoge probleme,
jasno je da su zahtevi na kojima se grade takvi programi različite prirode. Vrlo je
teško nabrojati sve potencijalne specifičnosti aplikativnih programa, a kamoli razviti
takve operativne sisteme koji bi bili kadri da ih podržavaju. Pa i kad bi to bili
moguće, postavlja se pitanje racionalnosti takvih operativnih sistema.
Teško je principijelno reći koji sve programi čine biblioteku programa za
opsluživanje (servisiranje), jer njen sadržaj varira od jednog do drugog računarskog
sistema.
VodičzaPC 53
PC za početnike
1.4 Operativni sistem MS-DOS

1.4.1 Osvrt na MS-DOS
MS-DOS, kao i drugi operativni sistemi, upravlja tokom informacija ka i od
različitih delova vašeg raču-narskog sistema. Vi radite sa MS-DOS-om kucajući ili
izabirajući komande, koje usmeravaju vaš sistem da izvrši postavljene zadatke. MS-
DOS obuhvata komande koje vi možete da koristite za izvršenje sledećih zadataka:
upravljanje fajlovima i direktorijumima,
održavanje diskova,
konfigurisanje hardvera,
optimizacija korišćenja memorije,
ubrzavanje izvršavanja programa i
prilagođavanje MS-DOS-a.
Postoje dva načina na koja možete raditi sa MS-DOS-om, koristeći MS-DOS
Shell ("šel") ili kucajući komande pri komandnom promptu.
MS-DOS komandna linija

Komandna linija je linija u kojoj vi kucate komande (naredbe). Komandni
prompt pokazuje da ste vi u komandnoj liniji. Prompt može biti slovo za logičku
oznaku drajva praćeno sa kosom crtom unazad (engl. backslash; "beksleš") (C:\ ili a:\
, na primer) i naziv direktorijuma (na primer, C:\dos).
Slovo pokazuje koji je disk drajv tekući drajv. MS-DOS pretražuje tekući drajv,
da bi pronašao informaciju koja je potrebna da bi izprocesirao komande koje ste vi
otkucali.
Da biste usmerili MS-DOS da izvrši zadatak, vi kucate komandu (na monitoru
desno od komandnog prompta pojavljuju se znaci koje kucate) a zatim pritiskate
taster sa natpisom "Enter".
MS-DOS Shell
Osim komandne linije, vi možete da koristite MS-DOS Shell, da biste radili sa
većinom MS-DOS komandi. On nudi vizuelni način rada sa MS-DOS-om. Prikazuje
drajvove, direktorijume, fajlove i programe koji su vam na raspolaganju za
korišćenje.
Komande u MS-DOS Shell-u su izlistane u tzv. menijima; nazivi ovih menija
su locirani duž vrha ekrana. U MS-DOS Shell-u koristite komandu, izabirajući je iz
menija posredstvom tastature ili miša. Treba napomenuti da ne mogu sve MS-DOS
komande biti korišćene iz MS-DOS Shell-a; neke komande morate kucati pri
komandnom promptu.
54 VodičzaPC
Korišćenje fajlova i direktorijuma

Informacije koje vaš računar koristi, smeštene (memorisane) su u fajlovima
(engl. files). Instrukcije koje se koriste za izvršavanje programa, smeštene su u
programskim fajlovima (program files), a informacije koje vi stvarate, korišćenjem
programa se smeštaju u fajlove podataka (data files).
Kada radite sa nekim programom, MS-DOS procesira informacije smeštene u
programskim fajlovima i prosleđuje ih sistemu (računaru) kada je to potrebno. Kada
završite sa korišćenjem programa, vaši podaci su smešteni na disk u fajlovima
podataka.
Svakom fajlu dodeljujete ime, tako da možete da ga identifikujete na osnovu
konteksta.
Organizovanje fajlova u direktorijume i poddirektorijume na disku je kao
organizovanje vaših dokumenata u fascikle, a zatim njihovo odlaganje u fioke regala.
MS-DOS ima pravila za imenovanje ("krštavanje") fajlova i obuhvata nekoliko
komandi koje vi možete koristiti za baratanje sa fajlovima.
Bajt, kilobajt i megabajt

Veličina fajla se meri u bajtima. Jedan bajt je iznos (veličina) prostora koji je
potreban za smeštanje (memorisanje) jednog karaktera. Kilobajt je 1024 bajta i
nadalje će se ovde označavati skraćenicom kB (u stručnoj literaturi uobičajena je
oznaka K). Megabajt je 1024 kB (oko milion bajta) i označava se sa skraćenicom MB.
Organizovanje fajlova u direktorijume

Disk može da sadrži nekoliko stotina ili čak hiljada fajlova, zavisno od svoje
veličine. Što više fajlova imate, to je teže brinuti o njima. Da bi vam u tome
pomogao, MS-DOS vam stavlja na raspolaganje komande pomoću kojih grupišete
vaše fajlove u direktorijume. Kao što neka vaša fascikla sadrži grupe povezanih
dokumenata, direktorijumi sadrže grupe povezanih fajlova. Svakom direktorijumu
dodeljujete jedinstveno ime, tako da možete da ga identifikujete.
Korišćenje poddirektorijuma
Kada vaši direktorijumi postanu suviše veliki (sadrže mnogo fajlova), vi možete
da koristite MS-DOS da kreirate dodatne direktorijume, da bi dalje organizovali vaše
fajlove. Direktorijum unutar drugog direktorijuma naziva se poddirektorijum.
Organizacija direktorijuma, poddirektorijuma i fajlova, naziva se stablo
direktorijuma (engl. directory tree). Kada formatizujete disk (disketu), MS-DOS kreira
jedan veliki direktorijum, koji se naziva koreni (osnovni) direktorijum (engl. root
directory). Svi drugi direktorijumi koji se kreiraju, granaju se iz korenog (osnovnog)
direktorijuma.
Vodič za PC 55
PC za početnike
Osnovne napomene o radu u komandnoj liniji
MS-DOS označava da je u modu komandne linije prikazujući komandni
prompt, na primer:
c:
Vi kucate komande pri komandnom promptu, da biste specificirali zadatke
koje želite da MS-DOS izvrši. Svaka komanda sadrži skup instrukcija. Na primer,
kada koristite komandu VER, vi instruirate MS-DOS da prikaže informaciju o broju
verzije MS-DOS-a. Komanda može biti reč (na primer TIME) ili skraćenica (na primer
DIR). Da bi se komanda izvršila (postala važeća), vi kucate komandu i zatim pritiskate
taster sa natpisom "Enter".
MS-DOS komanda može imati do tri (sastavna) dela. Svaka komanda ima ime.
Neke komande zah-tevaju jedan ili više parametara koji identifikuju objekt sa kojim
vi želite da MS-DOS nešto uradi. Neke komande, takođe, uključuju (obuhvataju)
jedan ili više tžv. prekidača (engl. svvitches; "svičevi"), koji modifikuju aktivnost koja
treba da bude izvršena.
Naziv (ime) komande, koji prvo kucate, određuje akciju koju želite da MS-
DOS izvede. Neke komande (takve kao CLS (engl. CLear Screen; komanda koja
briše ekran)) sastoje se samo od naziva. Međutim, većina MS-DOS komandi zahteva
još nešto osim navođenja naziva.
MS-DOS, ponekad, zahteva dodatnu informaciju, koju vi specificirate jednim
ili sa više parametara posle naziva komande. Parametar definiše objekat na kome vi
želite da MS-DOS izvrši neku aktivnost. Na primer, komanda DEL zahteva parametar
koji imenuje fajl koji vi želite da obrišete. Pretpostavimo da želite da obrišete fajl
SPISAK.TXT. Da bi to bilo izvršeno, vi treba da otkucate:
del spisak.txt
Neke komande zahtevaju više od jednog parametra. Na primer, želite da
preimenujete ("prekrstite") fajl koristeći komandu RENAME (skraćeni oblik REN), vi
morate da uključite originalno ime (naziv) fajla i novo ime fajla. Naredna komanda
preimenuje SPISAK.TXT u LISTA.TXT :
ren spisak.txt lista.txt
Kod nekih komandi parametri su opcioni (neobavezni). Na primer, ako
koristite DIR komandu bez parametara, na ekranu će se pojaviti lista fajlova iz
direktorijuma koji trenutno koristite. Ako uključite parametar (na primer, oznaka
drugog drajva), izlistaće se fajlovi u drugom direktorijumu.
Prekidači
Prekidač je kosa crta (/ ; engl. forward slash) obično praćena jednim slovom ili
brojem. Prekidači se koriste da se modifikuje način na koji komanda izvršava
zadatak. Na primer, predpostavimo da želite da koristite komandu DIR, da biste
videli listing direktorijuma koji sadrži veliki broj fajlova. Kada otkucate samo DIR
komandu, nazivi fajlova se izlistaju na ekranu tako brzo da vi ne možete da stignete
da ih pročitate. Ako dodate prekidač/p , možete da vidite listu fajlova deo po deo, tj.
ekran po ekran.
56 VodičzaPC
Neke MS-DOS komande nemaju uopšte prekidače, dok neke imaju nekoliko.
Ako komanda ima više od jednog prekidača, oni se navode jedan posle drugog.
Prekidači se razdvajaju "blankom" (jednim praznim mestom), ali to je opciono
(neobavezno).
Kucanje komande
Flešujuća (trepereća) crtica (engl. flashing underscore) u komandnoj liniji je
kursor. Kursor vam pokazuje gde da kucate komandu. Kada otkucate karakter, kursor
se pomera za jedno mesto u desno. Ako ukucate pogrešan karakter, pritisnite tzv.
"bekspejs" (engl. backspace) taster ("<-" taster u gornjem redu alfanumeričke
tastature) da obrišete karakter levo od kursora. Komande možete kucati velikim ili
malim slovima. Ukoliko nije drugačije specificirano, morate komandu razdvojiti od
njenih parametara praznim mestom (pritiskom na tzv. "spejs" taster, tj. razmaknicu -
najduži taster na alfanumeričkoj tastaturi).
Ako želite da otkucate ponovo (engl. retype) komandu, pritisnite "Esc" taster.
Kursor se premešta na početak nove linije i vi možete da ponovite start. Sve što ste
otkucali pre pritiska na taster "Esc" je ignorisano.
Kako MS-DOS reaguje na komande

MS-DOS reaguje na komande na različite načine. MS-DOS može da prikaže
poruku koja ukazuje da je komanda uspešno izvršena ili da vi niste otkucali
komandu korektno/
Kada kucate neke komande, MS-DOS vas pita za dodatnu informaciju. Na
primer, ako otkucate TIME komandu, MS-DOS prikazuje sledeći prompt:
Currenttime is: 9:52:18:34a
Enter new time:
Kao odziv (reakciju), vi specificirate novo tekuće vreme.
Ponekad MS-DOS vas pita da verifikujete (potvrdite) komandu. Na primer,
koristite DEL komandu sa tzv. džoker znacima (zvezdica (*) predstavlja celu reč ili
grupu karaktera, upitnik (?) predstavlja jedan karakter) da obrišete sve fajlove u
C:\>mp direktorijumu:
del C:\>mp.*
MS-DOS prikazuje sledeću poruku:
All files in directory will be deleted!
Are you sure (V/N)?
Ako ne želite da obrišete sve fajlove, otkucajte "N" (ili "n"), a ako želite,
otkucajte "Y" (ili "y").
Ponekad MS-DOS prikazuje rezultate izvršavanja komande. Na primer, kada
koristite COPY komandu da saopštite MS-DOS-u da kopira neki fajl, po izvršenom
kopiranju, MS-DOS prikazuje sledeću informaciju:
1 file(s) copied
Nekad dobijate poruku o grešci koja pokazuje da MS-DOS nije prepoznao
komandu koju ste otkucali. Ako ste pogrešno otkucali komandu (pogrešili neko slovo
VodičzaPC 57
PC za početnike
ili izostavili neko slovo), otkucajte je ponovo i pritisnite taster <Enter>. Ako
komanda postoji i vi ste je korektno otkucali, možda morate da promenite
direktorijum ili da specificirate direktorijum gde je programski fajl lociran.
Prekidanje ili poništavanje komande

Vi možete privremeno da zaustavite izvršavanje komande (programa)
istovremenim pritiskanjem tastera <Ctrl> i <S> ili pritiskanjem tastera <Pause>.
Pritisnite bilo koji taster, izuzev <Pause>, i izvršavanje će se nastaviti. Možete da
zaustavljate i nastavljate izvršavanje komande koliko želite puta.
Ako želite da definitivno (trajno) zaustavite MS-DOS u izvršavanju komande
(programa), pritisnite istovremeno tastere <Ctrl> i <Break> ili <Ctlr> i <C>. Vaša
komanda je poništena i komandni prompt se pojavljuje.
Označavanje disk drajvova

Tekući (aktivni) drajv pojavljuje se kao prvo slovo komandnog prompta. Na
većini sistema, ako je slovo A ili B, jedan od flopi drajvova (disketnih jedinica) je
tekući drajv. Ako je slovo C, hard disk drajv je tekući. Neki sistemi imaju i dodatne
drajvove.
Ako su fajlovi ili direktorijumi sa kojima želite da radite na disku u tekućem
drajvu, ne morate da specificirate drajv. Ako fajfovi ili direktorijumi nisu locirani na
tekućem drajvu, morate ili da specificirate drajv kao deo komande ili da promenite
tekući drajv.
Da promenite tekući drajv, otkucajte slovnu oznaku (logičku oznaku) drajva
praćenu dvotačkom. Na primer, da promenite tekući drajv od C na A, otkucajte
sledeće:
a:
Da specificirate neki drugi drajv, uključlte slovnu oznaku drajva sa
komandom. Na primer, pretpostavimo da je tekući drajv C. Da biste videli listu
fajlova na disketi u drajvu A, otkucajte A praćeno dvotačkom kao parametar u
komandi DIR :
dir a:
Interne i eksterne komande

MS-DOS učitava neke komande u memoriji kada se startuje sistem. Ove
interne komande su u fajlu COMMAND.COM. Interne komande su, na primer, DIR,
DEL, DATE, TIME itd.
MS-DOS smešta eksterne komande u fajiove na disk i prenosi ih sa diska u
radnu memoriju kada ih vi koristite. Eksterne komande su, na primer, MODE i
FORMAT. Eksterne komande su locirane na hard disku u direktorijumu koji je
specificiran prilikom instalacije sistema (obično DOS direktorijum). Ako ste premestili
ove fajlove u neki drugi direktorijum, navedite njihovu novu lokaciju, koristeći DOS-
ovu PATH komandu (u AUTOEXEC.BAT fajlu).
58 Vodič za PC
Pozivanje pomoći za MS-DOS komande

Trenutna pomoć (engl. online help) je na raspolaganju za sve MS-DOS
komande. Help opisuje namenu komande koju ste specificirali i obezbeđuje pregled
njegovih parametara i prekidača. Da biste koristili Help, otkucajte naziv komande
praćen sa/? prekidačem ili otkucajte reč Help praćenu sa nazivom komande.
Na primer, da biste dobili Help za DEL komandu, otkucajte
del /?
ili
help del
i MS-DOS prikazaće na ekranu odgovarajući sadržaj Help-a.
1.4.2 Kopiranje direktorijuma

Za kopiranje direktorijuma i njihovih poddirektorijuma, koristi se XCOPY
komanda. XCOPY komanda je slična sa COPY komandom. Obe komande kopiraju
fajlove iz jednog direktorijuma ili drajva u drugi. COPY komanda radi sa
pojedinačnim fajlovima ili grupom fajlova, dok XCOPY komanda radi sa
pojedinačnim direktorijumima ili grupom direktorijuma. Obe komande kreiraju nove
fajlove u odredišnom direktorijumu, ali samo XCOPY komanda može da kreira nove
poddirektorijuma.
Kopiranje svih fajlova u direktorijumu

Pošto XCOPY komanda kopira sve fajlove u direktorijumu nije potrebno da
koristite džoker znake. Na primer, sledeća XCOPY komanda kopira sve fajlove u
tekućem direktorijumu sa drajva A na drajv B :
xcopy a: b:
Dok se DOS priprema da kopira fajlove prikazaće na monitoru poruku
"Reading source file(s)". Kao i kod COPY komande, DOS prikazuje nazive fajlova
koje kopira i navodi koliko fajlova je kopirano kad je operacija završena.
Da biste kopirali jedan direktorijum (bez poddirektorijuma), koristite XCOPY
komandu bez tzv. prekidača. Na primer, sledeća komanda kopira sve u
direktorijumu C:\POSLOVI\LISTE u direktorijum LISTE na disketi u drajvu A :
xcopy C:\POSLOVI\LISTE a:\LISTE
Kreiranje direktorijuma uz kopiranje fajlova

Ako odredišni put u XCOPY komandi ne postoji, DOS ga kreira. Na primer,
sledeća komanda kopira sve fajlove iz osnovnog (eng. root) direktorijuma sa diskete u
drajvu A na direktorijum C:\MP :
xcopy a: C:\mp
Ako direktorijum ne postoji, pojaviće se prompt sa upitom da li se specificirani
naziv odnosi na fajl ili direktorijum. (Da biste sprečili DOS da postavlja upit, dodajte
"backslash" (posle naziva direktorijuma, tj. xcopy a: C:\mp\) .)
VodičzaPC 59
PC za početnike
Kopiranje poddirektorijuma
Da biste kopirali fajlove u direktorijumu kao i sve poddirektorijuma koji
sadrže fajlove, dodajte tzv. prekidač /s XCOPY komandi. Na primer, pretpostavimo
da disketa u drajvu A sadrži sledeće poddirektorijume: DRIVERS, TOOLS i SHEETS.
Sledeća komanda kopira fajlove iz osnovnog direktorijuma na disketi u drajvu A,
uključujući i tri poddirektorijuma i sve njihove fajlove, u direktorijum PROGRAM na
drajvu C :
xcopy a: C:\PROGRAM /s
"Backslash" ( posle a: ukazuje DOS-u da treba da počne od osnovnog
direktorijuma. Kada se doda prekidač /s, svaki fajl, u svakom poddirektorijumu koji
sadrži fajlove, se kopira'. DOS kopira fajlove iz osnovnog direktorijuma drajva A u
C:\PROGRAM, iz A:\DRIVERS u C:\PROGRAM\DRIVERS, iz A:\TOOLS u
C:\PROGRAM\TOOLS, iz A:\SHEETS u C:\PROGRAM\SHEETS. Ako bilo koji od
direktorijuma ne postoji na drajvu C, DOS ga kreira. U ovom primeru, prazni
poddirektorijumi na drajvu A se ne kopiraju. Da biste kopirali prazan direktorijum,
koristite prekidač /e uz prekidač /s. Na primer, pretpostavimo da disketa u drajvu A
ima prazan poddirektorijum nazvan MISC, osim tri već pomenuta poddirektorijuma.
Otkucajte sledeću komandu, da biste kopirali sve poddirektorijume, uključujući i
prazan poddirektorijum:
xcopy a: C:\program /s /e
Možete koristiti prekidač /s bez prekidača /e, ali ne možete koristiti prekidač /
e bez prekidača /s. (Korišćenjem ova dva prekidača, možete da reprodukujete
kompletnu strukturu nekog direktorijuma ili drajva.)
1.4.3 Kopiranje disketa

Komandom DISKCOPY, možete da kopirate sadržaj diskete u izvornom
drajvu (original) na formatizovanu ili neformatizovanu disketu u odredišnom drajvu.
Ova komanda je destruktivna, tj. uništava postojeći sadržaj na odredišnoj disketi,
pošto kopira novu informaciju preko postojeće. Ova komanda određuje broj strana
za kopiranje na osnovu izvorne diskete i drajva.
Sintaksa komande:
diskcopy [d1: [d2: ]] [/I] [/V]
Parametri:
d1 - Specificira drajv koji sadrži izvornu disketu.
d2 - Specificira drajv koji sadrži odredišnu disketu.
Prekidači:
/1 - Kopira samo prvu stranu diskete.
♦ N - Verifikuje da je informacija kopirana korektno. Korišćenje ovog prekidača
usporava proces kopiranja. (Zagrade [ ] označavaju opcionu upotrebu.)

Primer:
diskcopy a: b: N
NAPOMENE:
Pogrešan drajv za DISKCOPY
60 Vodič za PC
DISKCOPY komanda radi samo sa izmenljivim diskovima, tj. disketama. Ne

možete koristiti ovu komandu za rad sa hard diskom. Ako specificirate hard disk, bilo
kao izvorni, bilo kao odredišni drajv, DISKCOPY će prikazati na monitoru sledeću
poruku:
Invalid drive specification
Specified drive does not exist
or is not-removable
DISKCOPY poruke
Ova komanda vas upozorava (obaveštava) da ubacite izvornu i odredišnu
disketu i čeka da pritisnete bilo koji taster pre nego što nastavi sa radom.
Posle kopiranja, prikazuje sledeću poruku:
Copy another diskette (Y/N)?
Ako pritisnete Y, DISKCOPY vas upozorava da ubacite izvornu i odredišnu
disketu za sledeću operaciju kopiranja. Ukoliko ne želite više da kopirate, pritisnite
N.
Ako kopirate na neformatizovanu disketu u d2 (odredište), ova komanda
formatizuje disketu sa istim brojem strana i sektora po stazi (tragu), kao što je na
disketi u drajvu d1. DISKCOPY prikazuje sledeću poruku dok formatizuje disketu i
kopira fajlove:
Formatting while copying
Ako je kapacitet izvorne diskete veći od kapaciteta odredišne diskete i vaš
računar primeti ovu razliku, DISKCOPY će prikazati sledeću poruku:
TARCET media has lower capacity than SOURCE
Continue anyway (Y/N)?
Ako pritisnete Y, DISKCOPY će pokušati da formatizujete odredišnu disketu
(na veći kapacitet) i da kopira fajlove. (Ova operacija se ne preporučuje.)
Serijski brojevi disketa

Ako izvorna disketa ima serijski broj volumena (eng. volume serial number),
DISKCOPY kreira novi serijski broj volumena na odredišnoj disketi i prikazuje broj
kada se završi operacija kopiranja. (Pravite razliku između serijskog broja volumena i
serijskog broja programa (autorizacija).)
Izostavljanje drajv parametara

Ako izostavite parametar d2, DISKCOPY koristi tekući drajv kao odredišni
drajv. Ako izostavite oba drajv parametra (d1 ;d2), DISKCOPY će koristiti tekući drajv
za oboje. Ako je tekući drajv isti kao d1, DISKCOPY će vas upozoravati da
izmenjujete diskete kada je potrebno (naizmenično ubacujete izvornu i odredišnu
disketu u drajv, dok se ne završi proces kopiranja).
Vodič za PC 61
PC za početnike
Korišćenje jednog drajva za kopiranje
Ako su drajvovi d1 i d2 isti, DISKCOPY vas upozorava kada treba da menjate
diskete. Ako izostavite oba drajv parametra i tekući disk drajv je flopi disk drajv,
DISKCOPY vas obaveštava svaki put kad treba da ubacite disketu u drajv. Ako
diskete sadrže više informacija nego što memorijski bafer može da prihvati (ovo ne
važi za novije verzije DOS-a), DISKCOPY ne može da učita sve informacije
odjednom. DISKCOPY čita sa izvorne diskete, upiše na odredišnu disketu i obavesti
vas da ponovo ubacite izvornu disketu. Ovaj proces se nastavlja sve dok se cela
disketa ne iskopira.
Izbegavanje fragmentacije diskete

Pošto DISKCOPY pravi praktično identičnu kopiju izvorne diskete na
odredišnoj disketi, to se bilo kakva fragmentacija na izvornoj disketi prenosi na
odredišnu disketu. Fragmentacija je prisustvo malih neiskorišćenih (nepopunjenih)
oblasti na disketi, između postojećih fajlova na disketi.
Fragmentirana izvorna disketa može da uspori nalaženje, očitavanje ili
upisivanje fajlova. Da biste izbegli prenošenje fragmentacije sa jedne diskete na
drugu, koristite ili COPY ili XCOPY komandu. Pošto COPY i XCOPY kopiraju fajlove
sekvencijalno, nova disketa neće biti fragmentirana.
NAPOMENA: Ne možete koristiti XCOPY za kopiranje diskete za startovanje
računara (tzv. sistemska disketa).
Poređenje komandi XCOPY i DISKCOPY

Ako imate disketu koja sadrži fajlove i u poddirektorijumima, a želite da je
kopirate na disketu koja ima drugačiji format (tj. drugi kapacitet), koristite XCOPY
komandu umesto DISKCOPY. Pošto DISKCOPY komanda kopira diskete stazu po
stazu, ona zahteva da izvorna i odredišna disketa imaju isti format. Komanda XCOPY
to ne zahteva. Generalno, koristite XCOPY, ukoliko vam nije potrebna kompletna
"slika" (kopija) diskete. Međutim, XCOPY neće kopirati skrivene (engl. hidden) ili
sistemske fajlove, kao što su IO.SYS i MSDOS.SYS. Prema tome, koristite DISKCOPY
kada želite da napravite kopije sistemskih disketa.
1.4.4 Atributi fajlova

Svaki fajl pored naziva, veličine, datuma i vremena kreiranja može da
poseduje i izvesne atribute. Ti atributi su:
Arhivski atribut (a) koriste BACKUP, XCOPY i neke druge komande da
kontrolišu koji fajlovi su "bekapovani" (arhivirani).
Atribut koji dozvoljava samo čltanje fajla (r) (engl. read-only), tj. ne
dozvoljava da fajl bude prome-njen ili obrisan. Kada fajl ima ovaj atribut, moguće ga
je videti, ali se ne može obrisati, niti mu se može promeniti sadržaj
62 Vodič za PC
Atribut skrivanja (h) (engl. hidden), koji sprečava DOS ( ali ne i program
PCT.EXE) da prikaže fajl sa tim atributom u listingu direktorijuma, tj. DOS ga "ne
vidi".
Sistemski atribut (s) označava fajl kao sistemski fajl. Fajlovi sa sistemskim
atributom ne prikazuju se u listinzima direktorijuma.
Jedan fajl može da ima više atributa istovremeno. Pomoću DOS komande
ATTRIB možete videti koje atribute neki fajl ima i menjati ih, ukoliko je to potrebno.
Da biste videli atribute fajla, koristite ATTRIB komandu kao u sledećem
primeru:
attrib autoexec.bat
DOS će prikazati naziv fajla i atribute.
Da dodelite atribut fajlu, koristite ATTRIB komandu, zajedno sa slovnom
oznakom za odgovarajući atribut i znak plus (+). Da biste uklonili (oduzeli) fajlu
atribut, koristite komandu ATTRIB, zajedno sa slovnom oznakom i znakom minus (-).
Na primer, pretpostavimo da na disketi u drajvu B imate fajl SPISAK.TXT i
želite da taj fajl može samo da se čita, tada mu sledećom komandom dodeljujete
atribut r:
attrib +r b:spisak.txt
Ukoliko kasnije želite da menjate sadržaj tog fajla, morate mu oduzeti atribut r
a to radite sledećom komandom:
attrib -r b:spisak.txt
1.4.5 Arhiviranje fajlova

Ukoliko veliki deo svog posla obavljate na PC računaru, morate voditi računa
o podacima koji se kreiraju tokom tog procesa. Iskusni korisnici često prave po dve
rezervne kopije važnih podataka. U računarskom žargonu pravljene rezervnih kopija
naziva se "bekap" (engl. backup).
Postoji više načina da se uradi "bekap" fajlova. Ako želite da uradite "bekap"
malog broja fajlova, možete koristiti već pomenute komande COPY i XCOPY. Ako
želite da "bekapujete" veliki broj fajlova, možete koristiti DOS-ovu komandu
BACKUP.
BACKUP čuvanje sadržaja datoteka
Naredba BACKUP omogućava prenošenje sadržaja diskete na disketu, diskete
na hard disk, hard diska na diskete ili hard diska na hard disk. Osnovni cilj ovakvog
prenošenja podataka je sigurnost - ukoliko se hard disk ili disketa oštete, podaci su
sačuvani.
Sintaksa ove komande je:
BACKUP izvor odredište /S /M /D:mm-dd-yy /T:hh:mm:ss /F /Ldatoteka
Ukoliko je na vašem računaru instaliran DOS 5.0 ili noviji, kucanjem u
komandnoj liniji naredbe:
help backup
dobićete "help" ekran za BACKUP komandu sa detaljnim opisom opcija.
Da biste "vratili" (restaurirali) "bekapovane" fajlove, morate koristiti DOS-ovu
komandu RESTORE.
Vodič za PC 63
PC za pocetnike
RESTORE vraćanje datoteka sačuvanih sa BACKUP

Naredba RESTORE vraća datoteke sačuvane sa BACKUP na hard disk ili
disketu. Ukoliko ne budete imali problema sa vašim računarom (bolje rečeno hard
diskom), možda nikada nećete ni koristiti ovu komandu.
RESTORE izvor odredište /S /P /B:datum /A:datum /M /N /L:vreme /E:vreme
Ukoliko u komandnoj liniji otkucate:
help restore
dobićete "help" ekran za RESTORE komandu sa detaljnim opisom opcija.
Danas se u prodaji mogu naći već pripremljene (formatizovane) diskete za
rad, međutim, ukoliko diskete nisu fabrički formatizovane, vi to morate uraditi.
Formatizovanje se vrši zadavanjem DOS-ove komande FORMAT.
FORMAT formatiranje diska
Pre upotrebe, svaku disketu treba formatirati da bi se pripremila za upis
podataka. Izbor opcija kod for-matiranja je veliki, a jedan od razloga je što se
kapacitet disketa vremenom menjao, pa nove verzije FORMAT komande moraju da
pripreme diskete da budu čitljive na raznim verzijama operativnog sistema.
FORMAT drajv /S /1 /8 N /B /4 /N:xx /T:yy
drajv - oznaka disk jedinice (A:, B:),
/S - označava da na disketu treba preneti operativni sistem da računar
može da se "podigne" sa tom disketom ubačenom u drajv,
/1 - formatira samo jednu stranu diskete (zaboravite ovu opciju),
/8 - formatira disketu sa 8 sektora po traci (tragu),
N - označava da korisnik želi da imenuje disketu,
/B - ostavlja mesto za operativni sistem ali ga ne kopira ; komandom SYS
može se preneti operativni sistem,
/4 - formatiranje diskete od 360 kB na drajvu od 1.2 MB,
/T:yy - određuje broj traka koje se formatiraju; yy može imati vrednost 40 i 80
/N:xx - određuje broj sektora na traci; xx može da bude 8, 9 ili 15.

Prilikom formatiranja, moguće su sledeće poruke:
Disk unsuitable for system disk - DOS mora da se smesti na sam fizički
početak diskete; ako ovde ima loših sektora, moraćete da koristite takvu disketu
isključivo za arhiviranje fajlova.
Format failure - formatiranje nije uspelo, pošto je disketa fizički oštećena.
Invalid media or track 0 bad - disk unusable - nulta traka diskete nije mogla da
se formatira. Pošto ona sadrži katalog, disketu možete da bacite.
NAPOMENA: Formatiranjem diskete se nepovratno uništavaju sve informacije
na njoj. Međutim, ukoliko vršite tzv. "safe" format (niste naveli prekidač /u), tada se
prilikom formatizovanja, brišu tzv. FAT tabela i "root" direktorijum, ali ostali podaci
ostaju. Komandom Unformat, možete restaurirati vaše podatke.
64 VodičzaPC
1.4.6 Označavanje disketa (diska)

Svaki disk (disketa) može da ima naziv (ime), koji se zove labela volumena
(engl. volume label), i broj, koji se zove serijski broj volumena (engl. volume serial
number). DOS koristi serijski broj volumena da bi pratio koji je disk u drajvu. DOS
dodeljuje serijski broj disku prilikom formatizovanja. Serijski broj ne može se
promeniti sve dok se ne izvrši novo formatizovanje diska (diskete).
Koristeći LABEL komandu možete promeniti labelu volumena. Oznaka
(labela) koju izaberete ne može imati više od 11 karaktera i ne može sadržavati
sledeće karaktere: *, ?, /, \, |, ., :, ;, +, =, <, >, ", [ ], &, () i „ kao ni bilo koju
kombinaciju ovih znakova. Labela može sadržavati blankove ali ne i tabove.
Na primer, sledeća komanda daje disketi u drajvu A labelu disk 1 :
label a:disk 1
Da biste videli labelu volumena i serijski broj, koristite DIR ili VOL komandu.
Kada koristite DIR komandu, labela volumena i serijski broj diska (diskete) koji ste
specificirali, prikazuju se iznad liste fajlova.
Proizvođači softvera često u tzv. README fajlu na prvoj instalacionoj disketi,
preporučuju da napravite rezervnu kopiju instalacionih disketa da bi se obezbedili
od neugodnosti. Ukoliko to uradite sa koman-dom DISKCOPY, nećete imati
problema. Problem može da se javi ukoliko koristite "obično" kopiranje (komande
COPY ili XCOPY), ne samo zbog tzv. skrivenih fajlova, već i zbog činjenice da mnogi
proizvođači svoje diskete označavaju na određeni način (diskete imaju labele) a ove
komande za razliku od DISKCOPY ne kopiraju i labelu. Ukoliko vaše rezervne
diskete nemaju odgovarajuće labele, nećete moći sa njima da izvršite instalaciju
takvog softvera. Upotrebom komande LABEL, rešićete i taj problem ukoliko znate
labele disketa.
1.4.7 MS-DOS Editor

MS-DOS Editor je tekst editor koji se koristi za kreiranje, editovanje
(uređivanje) i štampanje memoranduma, pisama i specijalnih fajlova koji služe za
prilagođavanje MS-DOS-a. Može se koristiti tastatura ili miš. Fajlovi koji se kreiraju
MS-DOS Editor-om su tzv. neformatizovani tekst fajlovi. Pošto MS-DOS "beč" (engl.
batch) programi i fajlovi, kao što su AUTOEXEC.BAT i CONFIG.SYS, moraju biti
neformatizovani tekst fajlovi, MS-DOS Editor je koristan alatza prilagođavanje vašeg
sistema vašim potrebama.
Kada koristite MS-DOS Editor, možete uraditi sledeće:
izabirati komande iz menija i specificirati informaciju i prioritete u tzv.
dijalog prozorima (engl. dialog boxes);
naći i zameniti tekst koji specificirate;
koristiti Help da pronađete informaciju o MS-DOS Editor procedurama
i komandama.
NAPOMENA: Editor (u verziji MS-DOS 5.0) neće da radi ako fajl QBASIC.EXE
nije na putanji za pretraživanje, tekućem direktorijumu, ili u istom direktorijumu gde
VodičzaPC 65
PC za početnike
i fajl EDIT.COM. Ako obrišete QBASIC.EXE da uštedite prostor na hard disku, nećete
moći da koristite MS-DOS Editor.
Postoje dva načina da startujete MS-DOS Editor: pri komandnom promptu i iz
MS-DOS Shell-a.
Da startujete MS-DOS Editor, pri komandr>om promptu:
otkucajte EDtT. Ukoliko želite da otvorite postojeći tekst fajl, uključite
njegovu stazu (putanju) i naziv, kao u sledećem primeru:
edit a:\tekst\spisak.txt
MS-DOS Editor startuje sa učitanim fajlom SPISAK.TXT (koji se nalazi na
disketi u drajvu A u direktorijumu \TEKST ).
Ako ste otkucali samo reč EDIT pri komandnom promptu, pojaviće se sledeći
ekran
i
Fl=Hclp Entcr=Exccutc Esc=Canccl Iab=f1cxt Ficld Arrow=f1cxt
Iten
Da dobijete informaciju o MS-DOS Editoru kada se ekran pojavi, pritisnite

slika 1.14 Uvodni
taster <Enter> ili "kliknite" - DOS Editor-a
ekran MSmišem na frazu "Press Enter to see the Survival Guide."
Zatim se prikazuje uvodni ekran u MS-DOS Editor i njegov Help sistem. Da biste
počeli da radite sa MS-DOS Edotorom, pritisnite <Esc> taster ili "kliknite" mišem na
frazu "Press Esc to clear... " da obrišete ovaj prozor za dijalog.
Pojavljuje se prazan prozor. Vi radite na tekst fajlovima, kucajući ili uređujući
tekst u prozoru. Ako ste specificirali naziv fajla kada ste startovali MS-DOS Editor, taj
fajl će se pojaviti umesto prozora za dijalog. Da bi dobili informaciju o MS-DOS
Editoru pošto je fajl učitan, pritisnite taster <F1 >.
66 Vodiž za PC
Rad sa menijem
Da biste uradili poslove u MS-DOS Editoru izabirate komande iz glavnog
menija prikazanog na vrhu prozora Editora. Izborom komande iz glavnog menija
dobijate tzv. padajući meni sa nizom komandi (podmeni).
Da izaberete padajući meni, "kliknite" mišem na odgovarajući naziv ili sa
tastature prvo pritisnite taster <Alt>, usled čega se markira (selektuje naziv) "File" u
glavnom meniju, pritisnite kursorske tastere (< <- > ili < -> >) da biste izabrali
neki od drugih podmenija (levo ili desno od tekućeg), a zatim pritisnite taster
<Enter>.
Da biste izabrali komandu iz padajućeg menija (slika 1.15), "kliknite" mišem
na komandu koju želite ili sa tastature, kursorskim strelicama za gore ili dole,
izaberite komandu a zatim pritisnite taster <Enter>. A možete i pritisnuti osvetljeno
slovo u nazivu komande. Ako komanda nema osvetljeno slovo, to znači da morate
prethodno izvršiti neku akciju. Na primer, morate selektovati neki blok teksta pre
nego što možete da koristite komandu Cut. Takođe, možete koristiti kombinaciju
tastera, da biste aktivirali neke komande. Ako komanda podržava kombinaciju
tastera, oni će biti prikazani neposredno pored naziva komande u meniju.
a i ....
Fl=Hel Renoues currently ioaded file fron nenory
p
slika 1.15 Izgled padajućeg menija MS-DOS Editor-a
Da poništite meni, odnosno izabiranje komande, kliknite mišem bilo gde

izvan izabranog menija ili sa tastature aktivirajte taster <Esc>.
Rad sa dijalog prozorima

Kada izaberete neke komande, pojavljuje se dijalog prozor (slika 1.16). Vi
unosite dodatne informacije ili selektujete opcije iz dijalog prozora.
Vodič za PC 67
PC za početnike
Većina dijalog prozora ima oblasti gde možete da upišete informaciju ili
izaberete opcije. Pritiskom na taster <Tab>, premeštate se iz jedne oblasti u drugu a
istovremenim pritiskom na tastere <Shift> i <Tab>, premeštate se u suprotnom
smeru. Ako koristite miš, kliknite na oblast u kojoj želite da radite.
| Edit Search Ogtions
Untitled
— Open —
File ]]ame: 2SQQ
D:SHJ
l]irs/Driues
B OK E < Cancel > < Jsip >
Enter=Execute Esc-Cancel Tab=Mext Field firroo^fte^t Iten
slika 1.16 Dijalog prozor opcije "Open"
Upravljanje fajlovima
Koristeći komande iz "File" podmenija, možete da otvorite postojeći fajl, da
radite sa novim fajlom, memorišete fajl ili štampate fajl.
Kreiranje fajla
Koristeći komandu "New" iz "File" podmenija, kreirate novi fajl. Ako imate
već otvoren (u tom trenutku) neki drugi fajl, na kome ste izvršili neke promene koje
još nisu memorisane (zapamćene), MS-DOS Editor će prikazati dijalog prozor sa
upozorenjem da sačuvate (memorišete) promene. Izaberite "Yes" dugme (engl.
button), da bi to bilo izvršeno; u suprotnom, izaberite "No", da biste uklonili
(zatvorili) dijalog prozor sa ekrana.
MS-DOS Editor zatvara tekući fajl i prikazuje prazan prozor označen nazivom
"Untitled" (neimenovan; bezimen). Zatim možete da počnete sa kucanjem teksta u
ovom prozoru.
Ako želite da sačuvate novi fajl, izaberite komandu "Save" ili "Save As" iz
"File" podmenija. Zatim specificirajte drajv i direktorijum gde želite da smestite fajl,
kao i naziv fajla.
68 Vodič za PC
Otvaranje fajla
Komandom "Open" iz "File" podmenija, može se otvoriti nekoliko tipova
fajlova:
fajlovi prethodno kreirani MS-DOS Editorom,
drugi neformatizovani tekst fajlovi,
formatizovani tekst fajlovi, kreirani korišćenjem nekog drugog tekst
editora. Međutim, specijalni ka-rakteri (koji označavaju novi paragraf ili novi font) će
verovatno izgubiti svoje format funkcije kada fajl otvorite sa MS-DOS Editorom.
Da biste otvorili fajl, potrebno je da uradite sledeće:
1. Iz "File" podmenija, odaberite "Open" opciju, zatim će se pojaviti tzv.
"Open dijalog prozor";
2. Otkucajte naziv fajla koji želite da otvorite ili izaberite naziv fajla sa
ponuđene liste fajlova. Ako fajl koji želite nije na tekućem drajvu ili u tekućem
direktorijumu, otkucajte putanju (stazu) kao deo naziva fajla;
3. Da biste videli listu fajlova na drugom drajvu ili direktorijumu,

premestite se na "Dirs/Drives" listu, izaberite drajv ili direktorijum koji želite, zatim
dvaput kliknite mišem ili pritisnite taster <Enter>. Zavisno od vaše strukture;
4. direktorijuma, možda ćete morati da se premeštate kroz nekoliko
poddirektorijuma da biste došli do željenog. Lista fajlova na tekućem drajvu i
direktorijumu pojavljuje se u "fajl prozoru" (File Box);
5. Kada je naziv fajla koji želite da otvorite prikazan u "File Name"
prozoru, izaberite "OK" taster na ekranu (kliknite mišem na njega ili na tastaturi
pritisnite taster <K>).
Memorisanje fajla
Pošto ste kreirali fajl ili izvršili izmene na postojećem, fajl možete sačuvati
(memorisati) koristeći "Save" ili "Save As" komandu iz "File" podmenija. Preporučuje
se da često, u toku rada, koristite ovu opciju, pogotovo ako je mrežno napajanje
nestabilno.
NAPOMENA: Neki fajlovi koje ste otvorili mogu imati specijalne karaktere za
formatizovanje (oznaka novog paragrafa; promena tipa slova itd.). Ako memorišete
takav fajl, posle korišćenja MS-DOS Editora za izmene na tom fajlu, ti specijalni
karakteri će izgubiti svoje format funkcije.
Da biste memorisali novi fajl:
1. Iz "File" podmenija, izaberite opciju "Save", potom se pojavljuje dijalog
prozor;
2. U "File Name" prozor upišite naziv fajla. Ukoliko želite da sačuvate fajl
na drugom drajvu ili u drugom direktorijumu, izaberite drajv ili direktorijum na "Dirs/
drives" prozoru, ili uključite putanju kada upisujete naziv fajla;
3. Izaberite "OK" taster (dugme) na ekranu.
Da biste sačuvali postojeći fajl:
Izaberite opciju "save" iz "File" podmenija.
VodičzaPC 69
PC za početnike
Da biste sačuvali postojeći fajl pod novim nazivom (imenom):

1. Izaberite opciju "Save As" iz "File" podmenija, potom se pojavljuje
"Save As" dijalog prozor;
2. Upišite naziv fajla u "File Name" prozor.Ukoliko želite da sačuvate fajl
na drugom drajvu ili u drugom direktorijumu, izaberite drajv ili direktorijum u "Dirs/
Drives" prozoru, ili uključite putanju kada upisujete naziv fajla. Ako pokušate da
sačuvate fajl u direktorijumu koji već sadrži fajl sa istim nazivom, MS-DOS Editor će
prikazati dijalog prozor sa pitanjem da li želite da zamenite postojeći fajl. Izaberite
"Yes" taster na ekranu, ukoliko želite; u suprotnom, izaberite taster "No" i dajte
vašem fajlu neko drugo ime;
3. Izaberite "OK" taster na ekranu.
Izlazak iz MS-DOS Editora

Da biste izašli iz MS-DOS Editora:
Izaberite opciju "Exit" iz "File" podmenija.
Ako ste radili sa novim fajlom ili fajlom čije izmene nisu sačuvane, MS-DOS
Editor će vas upozoriti da zapamtite (memorišete) fajl.
Funkcije pojedinih tastera na tastaturi u MS-DOS Editor-u
"Backspace" Briše karakter levo od kursora;
"Del" Briše karakter na poziciji kursora;
"Ctrl"+"T" Briše reč na poziciji kursora;
"Ins" Prebacuje editor iz moda ubacivanja (insertovanja) znakova u

mod zamenjivanja (prepisivanja) znakova. Mod insertovanja je
aktivan po startovanju editora. Pritiskom na taster "Ins",
prelazi se
u mod zamenjivanja a ponovnim pritiskom na "Ins", vraća se u
mod insertovanja;
"Home"
I Premešta kursor na početak linije;
"End" Premešta kursor na kraj linije;
"Ctrl"+"Enter" Premešta kuros na početak naredne linije;
"Ctrl"+"<- Premešta kursor jednu reč u levo i
"Ctrl "+"->" Premešta kursor jednu reč u desno.
Kursorski tasteri premeštaju kursor za jedno mesto (levo ili desno) ili jednu
liniju gore ili dole.
70 VodičzaPC
1.4.8 Manipulisanje fajlovima
Razgledanje tekstuainih fajiova

Da biste videli na monitoru sadržaj tekstualnog fajla koristite TYPE komandu.
Na primer, da biste videli sadržaj LISTA.TXT fajla na disketi u drajvu B, treba da
koristite sledeću komandu:
type b:\lista.txt
Ako je fajl koji želite da razgledate veliki, treba da koristite tzv. "pajp" (engl.
pipe; tj. znak đ) iza koga sledi MORE komanda, kao što sledi:
type b:\lista.txt | more
Uključujući MORE komandu, dobili ste mogućnost da razgledate fajl ekran po
ekran.
PREPORUKA: Ukoliko ne koristite MORE komandu kada koristite TYPE,
možete privremeno zaustaviti prikaz fajla na monitoru istovremenim pritiskanjem
tastera <Ctrl> i <S> ili tastera <Pause>. Da biste nastavili "skrolovanje" na
monitoru, pritisnite bilo koji taster (osim <Pause>). Da biste trajno prekinuli
prikazivanje fajla na monitoru, pritisnite istovremeno tastere <Ctrl> i <C> ili
<Ctrl> i <Break>, koji poništavaju komandu TYPE.
Kombinovanje tekstualnih fajlova

Da biste kombinovali (spojili) dva ili više neformatizovanih tekst fajlova u
jedan fajl, koristite COPY komandu i uključite plus znak (+) između fajlova koje
želite da kombinujete, kao u sledećoj komandi:
copy spis1.txt + spis2.txtspisak.txt
MS-DOS spaja fajlove u redosledu kako ste ih naveli. U ovom primeru, MS-
DOS dodaje fajl SPIS2.TXT na kraj fajla SPIS1 .TXT. Ako ne specificirate odredišni fajl,
MS-DOS kombinuje sve fajlove u prvi specificirani fajl. Na primer, da biste dodali fajl
LISTA2.TXT na kraj fajla LISTA1.TXT (oba se nalaze na disketi u drajvu A), koristite
sledeću komandu:
copy a:\lista1 .txt + a:\lista2.txt
Takođe, možete koristiti džoker znake da biste spojili grupu fajlova:
copy *.txt svi.txt
Kopiranje teksta sa tastature u fajl

Možete koristiti COPY kornandu da kopirate sve što otkucate na tastaturi u
fajl. Da biste kopirali sa tastature, specificirajte CON (od console) kao izvorni fajl i
specificirajte naziv odredišnog (u koji se kopira) fajla. U stvari, tastatura postaje
izvorni fajl. Na primer, možete koristiti sledeću komandu da kucate (upisujete)
direktno u fajl NAPOMENA.TXT na disketu u drajvu A :
copy con a:\napomena.txt
Vodič za PC 71
PC za početnike
Ova komanda kopira sve što otkucate na tastaturi u fajl NAPOMENA.TXT na

disketi u drajvu A. Pošto otkucate ovu komandu, MS-DOS će prikazati kursor ali bez
komandnog prompta. Kad završite unos, da biste "zatvorili" fajl pritisnite
istovremeno tastere <Ctrl> i <Z>. Posle toga, pojaviće se komandni prompt i
kursor, što označava da je sistem spreman da primi narednu komandu.
Kopiranje fajla na printer

Da biste kopirali fajl na vaš printer, treba da specificirate kao odredišni fajl
naziv porta na koji je printer priključen. Na primer, sledeća komanda kopira fajl
NAPOMENA.TXT na disketi u drajvu A, na printer priključen na port LPT1:
copy a:\napomena.txt Ipt1
Koristeći CON i naziv porta na koji je priključen printer, možete kopirati
direktno sa tastture na printer. Na primer, neka je printer priključen na LPT1 port:
copy con Ipt1
Kada završite sa slanjem informacija printeru, pritisnite istovremeno tastere
<Ctrl> i <Z> a zatim pritisnite taster <Enter>, da bi se odštampalo to što ste
otkucali.
Komande za redirekciju (preusmeravanje) ulaza i izlaza

Ukoliko ne specificirate drugačije, MS-DOS prihvata unos (ulaz) sa tastature a
šalje izlaz na ekran (monitor). Ponekad je korisno preusmeriti ulaz ili izlaz u fajl ili na
printer. Na primer, možete preusmeriti listing nekog direktorijuma sa ekrana u fajl.
Za redirekciju ulaza i izlaza komandi, koriste se sledeći karakteri:
znak "veće od" (>), šalje izlaz komande u fajl ili na uređaj, kao što je
printer;
znak "manje od" (<), prihvata ulaz potreban za komandu iz fajla a ne sa
tastature;
dvostruki znak "veće od" (>>), dodaje izlaz komande na kraj fajla bez
brisanja informacija koje su već u fajlu.
Redirekcija izlaza komande

Skoro sve MS-DOS komande šalju izlaz na ekran. Čak i komande koje šalju
izlaz na drajv ili printer prikazuju poruke i promptove na ekranu. Da preusmerite
izlaz sa ekrana u fajl ili na printer, koristite znak "veće od" (>). Na primer, u sledećoj
komandi, listing direktorijuma koji formira DIR komanda preusmerava se u fajl
DIRLIST.TXT :
dir > dirlist.txt
Ako fajl DIRLIST.TXT ne postoji, MS-DOS zamenjuje njegov sadržaj sa
izlazom koji komanda CHKDSK obično šalje na ekran. Da biste dodali izlaz
komande na kraj (postojećeg) fajla bez gubitka informacija koje već postoje u fajlu,
koristite dvostruki znak "veće od" (>>). Na primer, u sledećoj komandi, listing
direktorijuma formiran od strane DIR komande dodaje se DIRLIST.TXT fajlu :
72 VodičzaPC
dir >> dirlist.txt

Da pošaljete izlaz komande na printer, koristite znak "veće od" sa nazivom
porta na koji je printer povezan. Na primer, sledeća komanda preusmerava izlaz DIR
komande sa ekrana na printer priključen na LPT1 port:
dir > Ipt1
NAPOMENA: Izlaz nekih komandi, kao što su poruke o greškama (error
messages), ne mogu biti preusmereni korišćenjem znaka "veće od" (>).
Redirekcija ulaza u komandu

Kao što se izlaz komande može poslati u fajl ili na printer umesto na ekran,
tako se može i ulaz u komandu prihvatiti iz fajla umesto sa tastature. Da biste
prihvatili ulaz iz fajla, treba da koristite znak "manje od" (<). Na primer, sledeća
komanda prihvata ulaz za SORT komandu iz LIST.TXT fajla :
sort < list.txt
MS-DOS sortira po alfabetskom redosledu linije LIST.TXT fajla i prikazuje
rezultat na ekranu. Da biste sačuvali izlaz Gezultat rada) SORT komande (umesto da
ga prikažete na ekranu), uključite znak "veće od" (>) i naziv fajla u koji želite da
smestite sortirani sadržaj. Na primer, koristićemo prethodno datu komandu samo što
želimo da izlaz umesto da bude prikazan na ekranu bude preusmeren u fajl
SORTIRAN.TXT :
sort < list.txt > sortiran.txt
1.4.9 Restauracija obrisanih fajlova

Kada sa DEL komandom obrišete fajl, MS-DOS ne briše podatke u fajlu.
Umesto toga, on markira (označava) fajl kao obrisan, tako da može ponovo da koristi
prostor na disku koji je zauzimao obrisani fajl. Podaci iz fajla ostaju na disku sve dok
DOS ne upiše podatke nekog drugog fajla u taj isti prostor na disku.
Pošto podaci iz obrisanog fajla neko vreme sigurno ostaju netaknuti, to je
moguće da restaurirate (povratite) fajl koji ste greškom obrisali. Cim primetite da je
fajl greškom (nehotice) obrisan, iskoristite komandu UNDELETE da povratite fajl.
Neke MS-DOS komande (kao što je MORE) kreiraju privremene fajlove koji
mogu zauzeti prostor obrisanog fajla. Stoga, izbegnite korišćenje bilo kog programa ili
MS-DOS komande osim, UNDELETE sve dok ne povratite fajl koji ste slučajno
obrisali.
Ova komanda dozvoljav$korišćenje džoker znakova. Na primer, da biste
povratili sve obrisane fajlove koji su imali .BAT ekstenziju na disketi u drajvu A,
otkucajte sledeće:
undelete a:*.bat
Ukoliko ne navedete naziv fajla ili džoker znak, UNDELETE će pokušati da
povrati sve obrisane fajlove koje locira na disku (disketi).
NAPOMENA: UNDELETE komanda ne može da restaurira direktorijum koji je
bio uklonjen, i ne može da povrati fajl ako ste uklonili direktorijum u kojem je bio taj
fajl.
VodičzaPC 73
PC za početnike
Restauracija fajlova sa defektnih diskova (disketa)

Ako MS-DOS ili neki drugi program ne mogu više da čitaju neki fajl ili
direktorijum, to znači da možda postoji jedan ili više oštećenih sektora na disku. Da
biste restaurirali delove fajla ili direktorijuma koji nisu oštećeni, možete koristiti
RECOVER komandu. MS-DOS imenuje restaurirane fajlove sekvencijalno, počevši
od FILE0001.REC.
NAPOMENA: Osnovni direktorijum, gde se restaurirani fajlovi smeštaju, može
da prihvati ograničen broj fajlova. Ako vi pokušate da restaurirate više fajlova nego
što osnovni direktorijum može da prihvati, neki fajlovi će biti izgubljeni. Generalno,
RECOVER komandu treba koristiti samo kada je to apsolutno neophodno.
Čak i kad se deo fajla uspešno restaurira, fajl može biti neupotrebljiv ako je
informacija koja nije restaurirana od kritične važnosti za taj fajl.
O organizaciji diskova, restauraciji oštećenih fajlova i programima koji to
relativno efikasno rade, biće više reči u drugom delu teksta.
1.4.10 D0SKEY program

Možete koristiti DOSKEY program da vidite, editujete (uređujete) i izvodite
DOS komande koje ste prethodno koristili. DOSKEY obuhvata DOS editorske tastere
i druge tastere koji omogućavaju lakše korišćenje prethodno korišćenih komandi.
Kada koristite DOSKEY, možete da otkucate nekoliko komandi u jednoj liniji.
Osim toga, možete da kreirate, izvršavate i memorišete komandne makroe. U
ovom slučaju, makro je jedna ili više DOS komandi koje su smeštene u RAM; on radi
slično kao "batch" program.
DOSKEY program možete učitati u memoriju, bilo kucajući komandu pri
komandnom promptu, bilo uključenjem u AUTOEXEC.BAT fajl. Ukoliko ne
specificirate drugačije, DOS rezerviše 512 bajtova privremene memorije za
memorisanje komandi i makroa. Ako prosečna komanda ima 15 karaktera, moći
ćete da memorišete oko 35 komandi u rezervisani memorijski prostor. Rezidentni
deo DOSKEY programa zauzima oko 3kB memorije.
Ako želite da rezervišete više ili manje memorije, uključite prekidač/bufsize=
u komandu. Na primer, da biste rezervisali 300 bajta memorije za zapisivanje
komandi, otkucajte sledeću komandu:
doskey /bufsize=300
Pošto se memorijski bafer napuni, vremenski najstarija komanda se istisne iz
bafera (privremene memorije), kako bi se oslobodio prostor za prihvat nove
komande. Bafer se može obrisati (isprazniti) istovremenim pritiskom na tastere
<Alt> i <F7>.
Kada je jednom DOSKEY učitan, on održava listu komandi ko)e ste otkucali.
Možete koristiti sledeće tastere da biste videfi prethodne komande. Da biste opet
izvršili komandu, pošto je prikazano, potrebno je da pritisnete taster "Enter".
74 VoSizšPC
Funkcije pojedinih tastera date su u sledećoj tabeli:
Up arrow - prikazuje prethodnu komandu u

listi,
- prikazuje sledeću komandu u
down arrow listi,
- prikazuje memorisanu listu
F7 komandi,
- prikazuje najstariju komandu u
Page Up listi,
- prikazuje najnoviju komandu u
Page Down listi i
Esc - briše komandu sa ekrana.
Detaljan opis rada programa DOSKEY možete naći u priručniku za DOS.
1.4.11 Konfigurisanje hardvera
Operativna memorija računara

Memorija koja je na raspolaganju softveru za izvršavanje na Intelovim
mikroprocesorima varira, zavisno od njene lokacije u memorijskom prostoru i kako
se njom može upravljati i kako može biti korišćena. Različiti tipovi memorije koriste
se od strane drajvera operativnog sistema, aplikacija, rezidentnih programa i samih
programa za upravljanje memorijom.
Zapazite da postoji bitna razlika između memorije i memorijskog adresnog
prostora. lako postoji više načina da se doda memorija računaru, procesorov
memorijski adresni prostor je fiksan. Niže navedeni memorijski prostor na
raspolaganju je na svim mašinama sa odgovarajućim procesorima. Međutim, dati
memorijski prostor ne može biti korišćen ukoliko memorijski čipovi nisu fizički
instalirani u taj prostor ili mapirani u taj prostor posredstvom memorijskog
menadžera (program za upravljanje memorijom).
Mapiranje jednostavno znači da je logička adresa (mesto gde vam je potrebna
memorija) primenjena na odgovarajući deo fizičke memorije (čip), koja ne mora da
se poklapa sa fizičkom adresom. Mapiranje treba shvatiti kao davanje grupi
memorijskih čipova različitih naziva u različito vreme, zavisno od posla koji želite da
oni urade.
Konvencionalna memorija (Conventional Memory) je osnovni tip memorije
koji se nalazi na svim IBM kompatibilnim personalnim računarima i rasprostire se do
640 kB. Programi mogu da koriste konvencionalnu memoriju bez specijalnih
instrukcija potrebnih kada se koriste drugi tipovi memorija. MS-DOS koristi
konvencionalnu memoriju.
Produžena memorija (Extended Memory - XMS). Jedan od načina da dodate
još memorije vašem sistemu je da se instalira produžena memorija. Produžena
memorija je na raspolaganju na sistemima sa 80286 ili višim procesorima. (Većina
80286 računara ima 640 kB konvencionalne memorije i 384 kB produžene
£_
75
VodičzaPC
PC za početnike
memorije.) Pošto su samo adrese u prostoru 640 kB konvencionalne memorije

prepoznatljive od strane svih programa svih programa, programima su potrebne
specijalne instrukcije da prepoznaju više adrese u produženoj memoriji. Da bi se
efikasno koristila produžena memorija, potrebno je instalirati tzv. "extended-
memory manager". MS-DOS ima takav program i to je HIMEM.SYS. MS-DOS može
da radi u produženoj memoriji, ostavljajući na raspolaganju više konvencionalne
memorije aplikativnim programima.
Proširena memorija (Expanded Memory - EMS). Drugi način da se doda
memorija preko granice od 640 kB u vaš računar je da se instalira proširena
memorija. Većina personalnih računara može da raspolaže proširenom memorijom,
koja se sastoji iz dva dela: EMS ploče, koja mora biti instalirana u vašem računaru; i
programa koji se zove "expanded-memory manager", koji se isporučuje zajedno sa
EMS pločom. Većina programa ne mogu da koriste proširenu memoriju, pošto nisu
projektovani da sarađuju sa EMS menadžerom.
Gornji memorijski prostor (Upper Memory Area). Većina sistema ima 384
kB memorijskog prostora koji se zove gornji memorijski prostor. Ovaj prostor je
neposredno iznad 640 kB konvencionalne memorije. Gornji memorijski prostor se
ne smatra delom ukupne memorije vašeg računara, pošto programi ne mogu da
smeštaju informacije u ovaj prostor. Ovaj prostor je, u stvari, rezervisan za korišćenje
od strane sistemskog hardvera, na primerza rad monitora.
Informacije mogu biti mapirane (ili kopirane) iz jednog tipa memorije u
delove gornjeg memorijskog prostora koje ne koristi vaš sistem. Ovi nekorišćeni
delovi zovu se gornji memorijski blokovi (Upper Memo-ry Blocks).
Ako imate sistem sa 80386 ili 80486 procesorom i extended memoriju, MS-
DOS može da koristi gornji memorijski prostor kako bi oslobodio više prostora u
konvencionalnoj memoriji za vaše programe. MS-DOS ima komande koje
omogućavaju da smestite izvesne upravljačke programe (device drivers) i izvršne
programe izvan konvencionalne memorije, obično u extended memoriju. MS-DOS
će zatim mapirati ove programe u gornji memorijski prostor, gde će oni moći
uspešno da se izvršavaju. Da biste koristili proširenu memoriju, produženu memoriju
ili gornji memorijski prostor vašeg računara, vi morate instalirati memorijski
menadžer (memory manager). Memorijski menadžer je upravljački program (device
driver) koji omogućava pristup pojedinim tipovima memorije.
MS-DOS sadrži sledeće memorijske menadžere:
HIMEM, koji omogućava pristup extended memoriji
EMM386, koji koristi extended memoriju da simulira (podražava)
expanded memoriju.
MS-DOS obično radi u konvencionalnoj memoriji, time ostaje manje
konvencionalne memorije na raspolaganju za vaše programe. Međutim, ako vaš
sistem ima extended memoriju, MS-DOS može da radi u extended memoriji. Kada
je to ispiinjeno, on koristi prvih 64 kB extended memorije, koji se zovu visoki
memorijski prostor (High Memory Area - HMA). Pošto samo nekoliko programa
može da koristi HMA to ima smisla da se MS-DOS tu izvršava.
Da biste koristili ove pogodnosti, u vašu konfiguracionu datoteku
(CONFIG.SYS) treba dodati komande kojima se instaliraju memorijski menadžeri.
76 Vodič za PC
Na primer:
device = C:\dos\himem.sys
dos = high,umb
Ove komande prvo učitaju HIMEM extended memory menager a zatim
učitaju MS-DOS u extended memoriju. Komanda UMB specificira da MS-DOS treba
da održava vezu između konvencionalne memorije i gornjeg memorijskog prostora.
Da biste instalirali EMM386 kao expanded-memory emulator, treba da
dodate "device" komandu u vaš konfiguracioni fajl.
device = C:\dos\emm386.exe 640
Ova komanda specificira da EMM386 treba da koristi extended memoriju, da
simulira produženu (expanded) memoriju i rezerviše 640 kB proširene memorije za
tu svrhu.
Korišćenje memorije za ubrzavanje rada hard diska

SMARTDrive ("smartdrajv") je program za ubrzavanje ("keširanje") hard diska
kod računara koji imaju hard disk i proširenu ili produženu memoriju. Ovaj program
može da redukuje iznos vremena koje vaš računar troši za čitanje podataka sa hard
diska. "Smartdrajv" postavlja deo proširene ili produžene memorije za svoje
korišćenje. Ovaj deo memorije naziva se SMARTDrive cache ("keš"); "smartdrajv"
koristi taj prostor da smesti informacije pročitane sa hard diska. Kada neki program
pokuša da pročita informaciju sa hard diska, "smartdrajv" obezbeđuje tu informaciju
direktno sa svog "keš"-a umesto sa diska. "Smartdrajv" uvek kopira nove ili
modifikovane informacije na hard disk, tako da ne postoji opasnost gubljenja
podataka kada isključite računar. "Smartdrajv" se instalira dodajući komandu
"device" u vaš konfiguracioni fajl.
Na primer:
device = C:\dos\smartdrv.sys 1024
Ova komanda specificira da je SMARTDRV.SYS u C:\dos direktorijumu i da je
veličina "keš"-a 1024 kB. Podrazumeva se ( by default ) da SMARTDRV radi u
extended memoriji.
Beč (engl. batch) programi

Korišćenje komandi DOS-a je dovoljno za normalan rad ali malo komfora
uvek dobro dođe. DOS se može naterati da u izvesnom smislu koristi samog sebe da
bi obavio neki vaš posao. Reč je o tzv. BAT datotekama, koje, u stvari, sadrže nizove
DOS komandi, koje se, kada ih startujete, izvršavaju potpuno automatski.
Evo primera jedne BAT datoteke (kopija.bat):
REM kopija.bat
ECHO OFF
copy C:\isplate\isplata.dbf a:\
cd C:\dbase
ECHO ON
dbase
Vodič za PC 77
PC za početnike
Uz pomoć datoteke (fajla) KOPIJA.BAT kopirate fajl isplata.dbf sa hard diska iz

direktorijuma C:\isplate na disketu u flopi drajvu a:, zatim se vrši promena aktivnog
direktorijuma, tj. prelazi se u direktorijum C:\dbase i startuje programa dBASE
(program za rad sa bazama podataka).
U datoteci se primećuju još neke komande čije značenje će sada biti
navedeno.
REM komentar
Ako znate bejzik, nećete imati problema sa komandom REM: sav tekst iza nje
se jednostavno ignoriše. Ako je vaša BAT datoteka iole duža, naredbe REM će
poslužiti da je prokomentarišete.
ECHO ispisivanje teksta
ECHO podseća na bejzik naredbu PRINT - njenom primenom možete da
ispišete proizvoljan tekst na ekran računara. Tu se, međutim, ne završava dejstvo ove
komande. Pri normalnom izvršavanju BAT datoteke, DOS na ekranu ispisuje
komandu koja se izvršava a zatim rezultate njenog izvršavanja. Ako je BAT datoteka
iole komplikovanija, ispisivanje naredbi je nepotrebno i zbunjujuće, pa ga treba
isključiti.
ECHO poruka - prenosi poruku na ekran
ECHO OFF - tekst naredbi koje se izvršavaju od sada se ne prenosi na
ECHO ON ekran
ECHO - tekst naredbi koje se izvršavaju se ispisuje na ekran
- ispisuje da li je ECHO ON ili OFF

Datoteka CONFIG.SYS
Poput svih dobrih operativnih sistema, MS-DOS omogućava podešavanje
nekih radnih parametara potrebama korisnika. Jedno od takvih podešavanja je
datoteka AUTOEXEC.BAT u koju upisujemo naredbe koje će se izvršiti po svakom
uključenju računara. Ovde će biti reči o drugom vidu prilagođavanja, datoteci
CONFIG.SYS koju, takođe, upisujemo u tzv. root direktorijum radnog diska i koja se
automatski učitava po svakom startovanju sistema. Ova datoteka sadrži obične
redove teksta (niz naredbi), tako da može da se formira pomoću običnog ASCII
editora (DOS-ov Edlin, Norton Editor i slično).
U ovom tekstu biće objašnjene naredbe koje se najčešće uključuju u datoteku
CONFIG.SYS.
BUFFERS - podešavanje performansi diska
Sav "saobraćaj" između procesora i datoteka na disku se obavlja preko RAM
memorije - kad god pro-gram zatraži jedan bajt iz neke datoteke, MS-DOS će sa
diska učitati čitav sektor nadajući se da će se uskoro tražiti i susedni bajtovi.
Ukoliko mnogo radite sa programima koji pristupaju disku (jedan od takvih je
dBASE), povećanje broja bafera dovodi do dramatičnog poboljšanja performansi
sistema - sortiranje i pretraživanje može da bude brže i do 10 puta.
78 Vodič zaPC
Korisnici PC-ja će utvrditi da povećanje broja bafera ubrzava računar, ali da

postoji neka granica iza koje broj otvorenih bafera "guši" sistem - treba naći zlatnu
sredinu. Ta zlatna sredina, jasno, nije ista za svakog korisnika.
buffers = 25 - koristi 25 bafera
DEVICE - instalacija uređaja
Na PC se priključuju razni uređaji koje kontroliše odgovarajući softver. Taj
softver, prirodno, može da se učita kada nam uređaj zatreba, ali je ponekad korisno
učiniti ga rezidentnim delom DOS-a i imati stalno na raspolaganju. Zato u
CONFIG.SYS možete da ubacite deklaraciju:
DEVICE = ime programa
kojom se unosi i aktivira program koji pokreće neki uređaj - taj uređaj može
da bude egzotičan disk, miš, video kartica itd. Reč "uređaj" treba, dakle, shvatiti u
širem smislu: to može da bude čitava kompjuterska mreža, ali i deo hardvera samog
PC-ja!
device = ime programa
device = C:\mouse\mouse.sys - deklaracija koju mogu koristiti oni koji su uz
računar kupili i miša.
Jednom instaliran, drajver uređaja je aktivan sve dok je računar uključen.
Jedini način da ga isključite je izbacivanje iz datoteke CONFIG.SYS i resetovanje
sistema.
FILES - maksimalan broj otvorenih datoteka
Normalno startovan, MS-DOS se konfiguriše tako da u istom trenutku može
da radi sa 8 datoteka od kojih su 5 rezervisane (za DOS su tastatura, ekran i interfejsi
zapravo datoteke). Preostale tri datoteke su uglavnom dovoljne; ponekad ćete,
međutim, doći do programa koji zahteva da u CONFIG.SYS unesete deklaraciju
FILES.
files = 30
Upotreba deklaracije FILES, prirodno, smanjuje raspoloživ RAM (48 bajta po
datoteci) (konvencionalnu memoriju).
SHELL - altemativni komandni procesor

Komunikacija korisnika sa DOS-om zasniva se na programu
COMMAND.COM koji se naziva procesorom komandi ili komandnim procesorom
(interpreterom). Deklaracija SHELL omogućava izbor alternativnog komandnog
interpretera i, samim tim, kompletnu promenu korisničkog interfejsa koji nudi DOS.
shell = datoteka parametarl parametar2
datoteka - sadrži novi komandni procesor
parametarl i parametar2 se, po startovanju, prosleđuju komandnom
procesoru. Za standardni COM-MAND.COM parametri su:
/E:xxxx (definiše veličinu radnog prostora)
/P (izvršava AUTOEXEC.BAT ako postoji)
Ako datoteka sadrži neispravan komandni procesor, sistem će se zakočiti.
Moraćete da ga "podignete" sa diskete i da izbacite red SHELL iz CONFIG.SYS.
STACKS - podešavanje veličine sistemskog steka
VodičzaPC 79
PC za početnike
stacks = n,s
n - broj stek područja; kreće se između 8 i 64
s - veličina svakog od stek područja u bajtovima. Kreće se između 32 i 512.
stacks = 0,0 - nalaže sistemu da ne instalira program za kontrolu steka.
Uvođenje novih stek područja zauzima određenu memoriju, ali zato može da
eliminiše mrtve petlje u koje upadaju neki komercijalni programi.
Ranije je već dato deklarisanje za memorijske menadžere i za ubrzavanje hard
diska.
Datoteka AUTOEXEC.BAT
Datoteka AUTOEXEC.BAT koja se nalazi u osnovnom (root) direktorijumu
hard diska ili diskete sa koje "podižete" sistem ima specijalan status; automatski se
izvršava kad god uključite ili resetujete PC. U ovu datoteku možete da upišete
poruku kojom će vas računar pozdraviti i mnoge druge naredbe uz pomoć kojih
prilagođavate DOS svojim potrebama i ukusima.
Sada će biti dato objašnjenje za DOS-ove komande koje se najčešće uključuju
u ovu datoteku.
CLS - brisanje ekrana
PROMPT - definisanje prompta
Kada očekuje vašu komandu, MS-DOS ispisuje prompt koji se obično svodi
na ime radnog diska. Predviđena je, međutim, mogućnost veoma kompleksne
promene prompta.
PROMPT string
string - se sastoji od alfanumeričkih znakova i specijalnih sekvenci koje
počinju znakom $:
- ispisuje dolar;
$g - znak za veće;
$n - ime radnog diska;
$p - ime radnog diska i direktorijuma;
$t - vreme
i tako dalje.
PATH - direktorijumi u kojima treba tražiti komandu
Kada otkucate neku naredbu, komandni interpreter najpre pokušava da je
pronađe među internim komandama. Ukoliko ne uspe, pokušava da izvrši istoimenu
COM, EXE ili BAT datoteku u tekućem direktorijumu. Ako ni jedna od ovih datoteka
ne postoji, DOS bi mogao da prijavi grešku; omogućeno je, međutim, definisanje
direktorijuma koje će DOS dodatno pretraživati u potrazi za specificiranom COM,
EXE ili BAT datotekom. Ovi direktorijumi se specificiraju komandom PATH.
Pri specificiranju PATH-a, uvek, koristite apsolutna imena kataloga; relativno
pretraživanje dovodi do mnogobrojnih problema.
path C:\dos;C:\dbase;C:\dbase\uplate
MODE - podešavanje raznih parametara
80 VodižzaPC
Komanda MODE se koristi za više suštinskih stvari: definisanje karakteristika

štampača, redirekciju štampača, ekranski mod, serijsku komunikaciju i kontrolu tzv.
kodnih stranica.
MODE - parametri serijske komunikacije
MODE COMn: baud, parity, databits, stopbits, P
- je broj serijskog porta (1 ili 2 );

n
- predstavlja brzinu prenosa (obično 2400);
baud - nalaže računaru da vrši ili ne vrši kontrolu parnosti. Može da ima
vrednost N (none) O (odd) ili E (even);
parity
- označava koliko svaki preneti bajt ima korisnih bitova. Može da
ima vrednost 7 ili 8;
databits
- označava broj stop bitova na kraju svakog bajta. Može da ima
vrednost 1 ili 2;
stopbits
- zahteva od računara da ponavlja operaciju sve dok se
korespondent ne odazove.
P
MODE COM1: 14400,N,8,1

određuje parametre prvog komunikacionog porta: brzina 14400 bita u
sekundi, parnost se ne kont-roliše, prenosi se osam bita podataka i jedan stop bit.
Na prvi pogled izgleda logično da računar ponavlja zahteve sve dok se
korespondent ne odazove. Sa druge starne, činjenica da se korespondent ne odaziva
znači da nešto nije u redu, pa nema smisla blokirati računar (blokada se prekida
pritiskom na <Ctrl> <Break> ili <Ctrl> <C>). Zato se parametar P uglavnom
koristi dok se uspostavlja i proverava serijska komunikacija.
SET - rad sa promenljivima
MS-DOS podržava rad sa promenljivama koje se, uglavnom, koriste za
komunikaciju među programima: neki programi dopuštaju da, pre njihovog
startovanja, otkucate nešto poput SET AUDIO = 0 i tako isključite ton. Zona RAM-a
u koju se, primenom komande SET, ove informacije upisuju naziva se environment
("envajronment").
SET - prikazuje postojeći sadržaj environment-a
SET ime = string
Na primer, komunikacioni program TELIX zahteva da se u AUTOEXEC.BAT
postavi SET naredbom direktorijum u kome se nalazi instaliran taj program.
set telix = C:\telix
VodičzaPC 81
PC za početnike
Instalacija miša
U okviru AUTOEXEC.BAT ili CONFIG.SYS fajla, nalaze se i komande za
aktiviranje miša, periferijskog uređaja bez koga se danas ne može zamisliti rad na PC
računaru.
Da biste povezali miša sa računarom, treba da uradite sledeće:
1. Isključite računar;
2. Izaberete serijski port (priključak na poleđini kućišta računara, o kome
će biti više reči u drugom delu knjige) koji nije zauzet (COM1 ili COM2);
3. Zavisno od tipa konektora, na kraju kabla za miša (9-pinski ili 25-
pinski), priključenje na serijski port, vrši se sa adapterom ili bez njega (vidi slike 1.17
i 1.18);
4. Posle priključenja konektora, pritegnite zavrtnje kako usled pomeranja
ne bi dolazilo, eventualno, do prekida veze;
slika 1.17 Skica miša tipa "Genius" i odgovarajućih adaptera za priključenje
Ovim je hardverski deo instalacije završen.

# Procedura softverske instalacije zavisi od softvera koji je isporučen uz miša.
Uopšteno, na disketi ćete naći INSTALL, MODIFY, CONFIG, MOUSE i TEST
programe, koji će vam omogućiti da postavite, menjate i testirate izvesne
karakteristike miša. Većina miševa ima dva moda rada i to: Mouse Systems PC
Mouse Mode (rad sa tri tastera) i Microsoft Serial Mouse Mode (rad sa dva tastera).
Zavisno od modela, kod nekih se prebacivanje iz jednog moda rada u drugi vrši
pomeranjem prek-lopnika na zadnjoj strani tela miša, a kod drugih pritiskom na neki
od tastera miša, dok se računar startuje, a potom se taj taster oslobodi (otpusti).
82 Vodič za PC
Ukoliko ste nabavili Genius Mouse i odgovarajući softver, softver iskopirajte u

poseban direktorijum (na primer, C:\MOUSE). Za inicijalizaciju miša potrebno je u
AUTOEXEC.BAT fajl uneti sledeću liniju:
C:\MOUSE\GMOUSE.COM mn ili C:\MOUSE\GMOUSE.COM /qn
zavisno od toga da li želite brže ili sporije kretanje kursora. Za brže kretanje
kursora po ekranu i višu rezoluciju, unesite sledeću liniju:
C:\MOUSE\GMOUSE.COM mn
gde m (multiplikator ubrzanja) može imati vrednost od 1 do 4, a ako je
izostavljeno podrazumeva se da je 2. Parametar n se odnosi na komunikacioni port
na koji je priključen miš i ako je izostavljen, podrazumeva se da je vrednost 1 (port
COM1).
Za nižu rezoluciju i precizniju kontrolu, treba uneti liniju sledećeg oblika:
C:\MOUSE\GMOUSE.COM /qn
gde q (parametar redukcije) može imati vrednost od 2 do 4 i nema
podrazumevanu vrednost, tj. vrednost se mora eksplicitno naznačiti a n se odnosi na
port na koji je miš priključen.
slika1,18 Skica priključenja miša na serijski port
Da bi sistem prihvatio promene koje ste izvršili (da bi znao da je miš

priključen), potrebno je računar ponovo startovati. Kada po startovanju računar
prikaže poruku da je drajver (upravljački program) za miša instaliran, možete
pokrenuti program GTEST.COM da biste utvrdili da li miš funkcioniše korektno,
pritiskajte tastere i pomerajte telo miša po podlozi, da biste proverili da kursor
odgovarajuće reaguje.
Miša (kućište, kabl i silikonsku kuglicu) treba, s vremena na vreme, očistiti
toplom vodom, sa blagim rastvorom sapuna ili deterdženta, i mekim sunđerom ili
krpom. Ne treba koristiti agresivne tečnosti, kao što su alkohol, benzin ili razređivač.
VodičzaPC 83
PC za početnike
Mogući problemi:
1. Ako miš ne reaguje odgovarajućim kretanjem kursora po ekranu ili pravi
kratke pauze tokom kretanja, to je znak da treba očistite silikonsku kuglicu;
2. Ako pri kretanju miša po podlozi kursor ostaje u jednoj poziciji ili se
kreće skokovito, sa velikim pomacima, proverite da li je kabl u prekidu ili možda
nagnječen. Ako nije, priključite miš na neki drugi računar ili neki drugi miš na vaš
računar, da biste utvrdili da li je problem u računaru ili mišu;
3. Ako se ekransko pomeranje kursora blokira na ivici ekrana i više ne
reaguje na pomeranje miša, startujte ponovo drajver za miša, da biste proverili u
kom modu rada se nalazi miš. Možda će biti potrebno da ponovo instalirate softver
(drajver).
Na našim prostorima cirkuliše više verzija drajvera za miša i gotovo svaki ima i
tzv. README fajl u kome je objašnjeno značenje pojedinih parametara i postupak
instalacije, tako da to može uspešno da obavi i početnik.
84 Vodič za PC
1.5 Uslužni programi
1.5.1 PCT
Malo je vlasnika PC računara koji ne koriste program PCT.EXE. Mnogi se
prema njemu odnose kao da je sastavni deo operativnog sistema. Međutim, radi se o
nezavisnom uslužnom programu firme Central Point Software iz paketa PC TOOLS.
Program se startuje jednostavno, navođenjem naziva u komandnoj liniji:
PCT
Ukoliko u komandnoj liniji navedete parametar /RnnnK PCT se instalira kao
pritajeni (rezidentni) program, tako da se može izvršavati zajedno sa drugim
programima; nnn označava koliko kilobajta će PCT imati na raspolaganju za sebe i
dodatne bafere. Minimum je 64 kilobajta a preporučuje se bar 75 kilobajta. PCT se
aktivira kombinacijom tastera <Ctrl>-<Esc> (mada se ta kombinacija tastera može
promeniti navođenjem parametra/F i tastera koji će biti pritisnutzajedno sa tasterom
<Ctrl>).
Bez obzira kako je učitan, PCT uvek radi isto. Prikazuje prvih 26 datoteka (sl.
1.19) u dva reda, ili po 13 datoteka sa kompletnom informacijom (vreme nastanka,
vrsta zaštite datoteke - ako postoji, itd.). Biranje datoteke (fajla) ili datoteke nad
kojom će se izvršiti operacija iz menija je jednostavno. Svodi se na kretanje kursora
(prisustvo kursora invertuje prikaz imena na ekranu) po imenima, pritiskanje tastera
<Enter>, eventualno novo pomeranje kursora i pritiskanje na <Enter> itd. Moguće
je odabrati veći broj datoteka i nad njima primeniti neku operaciju - kopiranje,
brisanje i slično. Sve u svemu, to je veoma pogodan način da se radi sa grupama
datoteka.
U PCT-u postoje dva menija - jedan za datoteke (fajlove), drugi za "disk i
specijalne funkcije". Korisnik prelazi iz jednog u drugi (i nazad), pritiskanjem tastera
<F3>. Ovakva organizacija nije naročito sretna, jer su opcije oba menija veoma
slične, pa to može zavesti korisnika kad hoće na brzinu nešto da uradi. Meni za
fajlove sadrži standardne DOS funkcije, kao što su Copy, Compare, Find, Rename,
Delete, Verify i slične. U meniju za specijalne funkcije nalazimo mogućnosti koje u
standardnom DOS-u ne postoje: Locate, Rename subdirectory itd. Pre izvršenja bilo
koje od ovih funkcija, treba se tasterom <F10> "premestiti" u željeni direktorijum.
Taster <F8> dozvoljava da se, isto kao u DOS-u, zvezdicama i znakovima pitanja
odabere neki podskup svih fajlova. Po izvršenju funkcije, prethodno odabrani skup
fajlova ostaje i dalje izabran, tj. nad njim se odmah mogu vršiti neke dalje operacije.
Taster <F1> poništava selekciju fajlova, tj. svi fajlovi u direktorijumu postaju
ravnopravni (neizabrani).
Zbir dužina svih odabranih fajlova uvek je na ekranu i menja se trenutno u
skladu sa izborom.
Osim odabiranja tasterom <Enter> ("fajl po fajl"), moguće je tasterom <F9>
ući u meni za globalno odabiranje. Ovaj postupak se izvodi ekvivalentno istoj
operaciji u DOS-u, navođenjem delova imena uz pomoć zvezdica i znaka pitanja.
Često je zgodno sa <F9> odabrati globalni podskup, a zatim ipak pregledavati fajl
VodiczaPC 85
PC za početnike
po fajl. To se vrši kombinacijom tastera <Alt> i početnog slova iz menija'. Na primer,

<Alt>-<E> će izvršiti operaciju "Edit" za onaj fajl na kome je kursor, bez obzira na
to koliko je fajlova već selektovano (odabrano) na neki drugi način.
Svaki ekran iz PCT-a može se odštampati pomoću pritiskanja tastera <Shift>-
<PrtSc>. Prethodno se na ekranu zamene svi znakovi koji se na standardnom
štampaču ne bi mogli prikazati.
FC Tools Deluxe M.30 Uol Label=None
----------------------------- File Funetions -------------- Scroll Lock 0FF
Path=D:\PD0X35\*.*
Nane Ext Size ftttr Date N&ne Ext Size Attr Date
$«UNZIP EXE 23044 ...f 0/25/90 EURO CHR 2567 ...f 0/25/90
NUPDftT EXE 49734 ...f
t 0/25/90 CPUTESTEXE 02566 ...f
t 0/25/90
PARADOK
E SON 1113 ...A
t 11/24/92 ENSTESTCON 19664 ..
t .A0/25/90
FftRftD CFG 2546 .. . f t 3/25/93 PftRftDAUX 131707 .. .A0/25/90
FARADOKK
OK EXE 102739 ...f 0/25/90 PD0X3
OK EXE 6056 ...A 0/25/90
READHE 52601 ...f
t 0/25/90 PftRftDHLP 133060 ...f 0/25/90
READHE CON 4217 ...f
t 0/25/90 PftRftD
OK IDX 30442 ...f
t 0/25/90
FARADOK SOR 1637 ...f
t 0/25/90 PftRftD
OK NSG 67274 ...f
t 0/25/90
PARADOK NIP 1101 ..
t .A0/25/90 PARADOK
OK OUl 05717 ..
t .A0/25/90
CUSIOH SC 771 .. .A0/25/90 PftRftD0U2 61727 .. .A0/25/90
PftRftDOKR 966352 ...A 0/25/90 PftRftDOKT
OK 22606 .. .A0/25/90
ATI
EXE BGI 7267 .. .A0/25/90 TUTILITV
EXE EXE 37367 .. .A0/25/90
COtlFIG BGI 37077 ...A 0/25/90 TUTILITV DOC 4002 .. .A0/25/90
49 files LISTed = 2502903 bytes. 49 files in sub-dir =
2562903 bytes.
0 files SELECTed = 0 bytes. ftuailable on uoiune = 1122304
Copy Noue cOnp Find Renanebytes.
Delete Uer uieu/Edit ftttrib Uordp Print List
Sort Help 4J=SELECT Fl=UNselect F2=alt dir lst F3=other nenu Esc=exit PC
Tools
F6=directory LIST argunent F9=file SELECTion argunent F10=chg driue/path
slika 1.19 Izgled ekrana menija za rad sa fajlovima
Direktorijumi se biraju vrlo jednostavno. Na ekranu se pojavljuje stablo

direktorijuma i pomeranje kursora, uz neizbežni <Enter>, "preseljava" korisnika u
obeleženi direktorijum. Biranjem direktorijuma, prikazuju se fajlovi sadržani u
njemu. PCT prikazuje sve fajlove, uključujući i one sa Hidden i System atributima.
Svi atributi mogu biti promenjeni (iako to nema uvek smisla), Sadržaj direktorijuma
može se u svakom trenutku odštampati i sortirati. Sortiranje može da poboljša
performanse hard diska, jer se fajlovi (čak i poddirektorijumi) fizički pomeraju na
disku.
Pod opcijom Directory Maintenance kriju se naredbe Rename
(preimenovanje), Create (kreiranje), Remove (brisanje direktorijuma), kao i "prune
and graft", što je premeštanje kompletnih direktorijuma i poddirektorijuma.
Directory Maintenance se poziva iz menija "Disk and Special Functions".
PCT može da kopira skupove fajlova ili diskove u celosti. COPY FILES kopira
odabrane fajlove sa disk na disk, u okviru istog diska, ali sa promenjenim imenom, i u
isti disk, ali u drugi poddirektorijum.
Kako je izvršen proces kopiranja možete proveriti upotrebom komande
COMPARE (opcija cOmpare u meniju).
86 Vodič za PC
Funkcija MOVE radi isto što i COPY, osim što će polazni fajl ("original") biti
uništen na kraju kopiranja.
Opcijom FIND može se ispitati postojanje nekog bajta ili niza bajtova na disku
ili u okviru fajla.
Preimenovanje fajla (RENAME FILES) je ekvivalent DOS komandi RENAME.
Međutim, RENAME DiSK odgovara DOS komandi LABEL - njome se preimenuju
diskovi.
Za brisanje fajlova zadužena je komanda DELETE.
VERIFY proverava da li na disku postoje pogrešni delovi.
PCT sadrži i tekst editor ograničenih mogućnosti. U njega se ulazi opcijom W
iz menija za fajlove. Kretanje po tekstu je uobičajeno (kursorske strelice), a
funkcijskim tasterima se biraju blokovi teksta, ili se vrši pretraživanje, kopiranje i
slično. Štampanje se ne vrši iz samog procesora reči, već je za to potrebno iz glavnog
menija aktivirati naredbu (taster) "P".
Opcija VIEW/EDIT omogućava razgledanje i promene bilo kojeg sektora fajla
ili diska. Korisnik može da pregleda i menja svaki deo diska. Naravno, treba biti
veoma pažljiv, jer je isuviše lako promeniti adrese fajlova na disku i trajno ih uništiti.
Sektor na flopi diskovima sadrži 512 bajta. Na hard diskovima dužina sektora
je obično umnožak broja 512, ali varira od diska do diska. Pomoću VIEW/EDIT,
istovremeno se prikazuje 256 bajta, odnosno, pola sektora. Svaka linija ekrana sadrži
po 16 bajta iz sektora, i to u sredini ekrana prikazane kao dvocifreni heksadekadni
brojevi, a tih istih 16 bajta prikazanih u ASCII obliku na desnoj strani ekrana. Sa leve
strane ekrana nalaze se relativne adrese bajtova od početka sektora. Pritiskom na
taster <PgDn>, na ekran dolazi druga polovina sektora, u istom obliku.
PCT omogućava pregled tzv. klastera (o klasterima će biti reči kasnije) na
disku. Za editovanje klastera, treba pritisnuti taster <F2>, zatim <c> i broj klastera.
Interesantne su druge opcije posle <F2>: <B> će pročitati tzv. "BOOT" sektor
diska, <F> učitava tzv. FAT sektor, <R> učitava sektor "ROOT" direktorijuma i
<D> učitava prvi sektor sa podacima. OPREZ! Ovom opcijom možete uništiti
podatke na disku!
Opcija VIEW/EDIT može "popraviti" neupotrebljiv sektor (bad sector) na
disku. Naime, VIEW/EDIT uvek pokušava da učita zadati sektor, čak iako on sadrži
oštećene sektore. Cesto će učitavanje uspeti. Tada je dovoljno pritisnuti <F3> da bi
se ušlo u Edit, i odmah zatim pritisnuti <F5>, da bi se sektor snimio. PCT time
ispravno snima na disk - što ne znači da je sadržaj sektora ispravljen!
Jedna od interesantnih opcija je "Undelete" koja omogućava vraćanje
izbrisanih fajlova. Trik je u tome što se, pri brisanju, sadržina fajlova ne briše, već se,
umesto prvog slova imena fajla, u direktorijum stavi karakter sa kodom 229 (iz ASCII
tabele). "Undelete" nalazi u sadržaju direktorijuma takve fajlove i proverava da li je
neki drugi fajl u međuvremenu snimljen na isto područje diska. Ako je deo diska na
kojem se izbrisani fajl nalazio presnimljen, njegov povratak (restauracija) je nemoguć.
Ako se fajl može povratiti, program će pitati korisnika za prvo slovo imena fajla, jer je
umesto njega stavljen karakter sa kodom 229 u direktorijum, i izbrisani fajl će biti
obnovljen. U slučaju da je važan fajl slučajno izbrisan, najbolje je odmah ga vratiti
pomoću ovog programa, pošto dalja snimanja mogu uništiti izbrisani fajl. Povratak je
Vodič za PC 87
PC za početnike
potpuno siguran samo ako posle brisanja ništa nije snimano na tu disketu (ili hard
disk).
U okviru osnovnog paketa, postoji niz korisnih opcija, kao i niz dodatnih
programa koji nisu pomenuti ovde, a koji znatno povećavaju komfor korisnika i utiču
znatno na performanse sistema.
1.5.2 NCD
Na mnogim personalnim računarima instaliran je programčić NCD.EXE

(Norton Change Directory), pomoću kojeg se lako prebacujete iz jednog
direktorijuma u drugi. Ovaj program je inače iz programskog paketa Norton Utilities.
Kada želite da pređete iz jednog direktorijuma u drugi, umesto da kucate
DOS-ovu komandu CD i navodite putanju, na primer CD \SYSTEM\NORTON, biće
dovoljno da otkucate NCD NORTON ili NCD NO i pozicioniraćete se na mesto koje
ste želeli (u ovom slučaju, NORTON direktorijum). Ukoliko otkucate samo NCD
ulazite u grafički editor stabla direktorijuma (sl. 1.20) u okviru koga, osim
interaktivnog izbora radnog direktorijuma (pomoću kursorskih tastera na tastaturi ili
kucanjem početnih slova naziva direktorijuma), možete da kreirate, uklanjate i
preimenujete direktorijume itd.
Horton Chang Dircctorg
A
MCAD12- -.-CAD12 ------ --TABACP
L-CBIEZI
-CADll -------- CRTE2I
—CAD10 -------- CRIE2I
-CHD9 --------- CRTEZI
-CAD8 --------- CRTE21
-CAD7 --------- CRTE2I
-CAD6 --------- CRIE21
-CAD5 --------- CRTE2I
-CAD4 ---------- CRIE^*
-CAD3 ---------- CRTEgt
-CAD2 --------- CRTE21
-CADl --------- CRIE21
*—2IH
—ISKBT
-LAfl
—UIP3
HJ2
1
▼
Speed Search: HJ
G:\HJ2 Uolune label: U0L1
slika 1.20 Grafički prikaz stabla direktorijuma
Prilikom prvog startovanja programa NCD u osnovnom direktorijumu se

automatski kreira fajl (datoteka) TREEINFO.NCD u koji je upisana mapa postojećih
direktorijuma na drajvu; svako kreiranje ili uklanjanje direktorijuma iz samog NCD-a
izaziva automatsko ažuriranje fajla TREEINFO.NCD. Neusaglašenost nastaje ako za
te operacije koristite odgovarajuće DOS-ove komande - fajl TREEINFO.NCD ostaje
neažuran i ne daje pravu sliku stabla. Da bi se fajl ažurirao, potrebno je otkucati
88 VodičzaPC
NCD/R ili samo NCD i posle toga, iz samog NCD-a pritisnuti taster <F2>, što izaziva
ponovno kreiranje TREEINFO.NCD fajla.
Aktiviranjem tastera <F3>, imate mogućnost da pređete na neki od
raspoloživih drajvova i "prošetate se" po njegovom stablu direktorijuma. Ukoliko
želite da preimenujete neki direktorijum, prvo se pozicionirate na njega a zatim
pritisnete taster <F6> i u osvetljeno polje unesete novi naziv direktorijuma a unos
potvrdite sa tasterom <Enter>. Da biste kreirali novi direktorijum, pozicionirate se
na želejeno mesto na stablu, pritisnete taster <F7> i u novokreirano osvetljeno polje
unesete naziv direktorijuma i unos potvrdimo tasterom <Enter>.
Da biste uklonili neki direktorijum, kod starijih verzija ovog programa,
potrebno je da on bude prazan (obrisani svi fajlovi) i kad startujete NCD da niste
pozicionirani na njega, zatim se pozicionirate na njega i pritisnete taster <F8> i
izabrani direktorijum će biti uklonjen. Kou novijih verzija dovoljno je da pritisnete
taster <F8> i ukoliko direktorijum nije prazan, program će vas upozoriti na to i
zatražiti da potvrdite željenu operaciju.
Iz programa se izlazi pritiskom na taster <F10> ili taster <Esc>.
1.5.3 ARJ
Pre nego što bude dato uputstvo za korišćenje programa za arhiviranje
podataka (fajlova), biće dato tumačenje nekih termina koji se koriste u ovoj oblasti.
ARHIVA - To je fajl koji sadrži jedan ili više fajlova u kompresovanom stanju i
sadrži informacije koje su u nekoj vezi sa fajlovima, tj. naziv fajla, datum poslednje
izmene itd.
KOMPRESOVANJE - Proces kodiranja redundantnih ("suvišnih") informacija u
podatke koji zahtevaju manje smeštajnog prostora.
EKSTRAKCIJA - Proces ponovnog kreiranja prvobitnih informacija koje su
prethodno bile kompresovane.
SAMORASPAKIVAJUĆA ARHIVA - Arhiva koja je, u stvari, izvršni fajl
sposoban da sam sebe raspakuje na komponente (originalne fajlove).
VOLUMENI - Postoje arhive koje su, u stvari, sekvence (nizovi) manjih arhiva
a kreirane su jednom komandom. To je slučaj kada arhivirate neku veliku količinu
podataka i predpostavljate da to neće sve stati na jednu disketu.
Regularna je situacija da deo jednog fajla bude na kraju jedne arhive, a
ostatak na početku druge (drugi volumen).
Kako se koristi ARJ ?
Ako pri DOS promptu (:\> ) u komandnoj liniji otkucate ARJ i pritisnete zatim
taster <ENTER> (ili <RETURN>), videćete jednostavan "help" ekran.
ARJ 2.41 Copyright (c) 1990-93 Robert K Jung. Jun 03 1993 All Rights
Reserved. U.S. Patent No. 5,140,321 and patent pending. *** This SHAREVVARE
program is NOT REGISTERED for use in a business, commercial *** government, or
institutional environment exceptfor evaluation purposes.
List of frequently used commands and svvitches. Type ARJ -? for more help.
Usage: ARJ <command> [-<sw> [-<sw>]] <archive_name>
[<file_names>]
VodičzaPC 89
PC za početnike
Examples: ARJ a -e archive, ARJ e archive, ARJI archive *.doc

<Commands>
a: Add files to archive m: Move files to archive
d: Delete files from archive t: Test integrity of archive
e: Extract files from archive u: Update files to archive
f: Freshen files in archive v: Verbosely list contents of
I: List contents of archive archive
x: eXtract files with full

<Switches>
pathname
c: skip time-stamp Check
e: Exclude paths from
names r: Recurse subdirectories

f: Freshen existing files s: set archive time-Stamp to newest
g: Garble with password u: Update files (new and newer)
i: with no progress Indicator v: enable multiple Volumes
m: with Method 0, 1, 2, 3, 4 w: assign Work directory
n: only New files (not exist) x: eXclude selected files
ARJ <komanda> [-<prekidač>] <ime_arhive> [<imena_fajlova>]
y: assume Yes on all queries
<komande>
a: dodavanje fajlova u arhivu,
d: brisanje fajlova iz arhive,
e: izvlačenje (raspakivanje) fajlova iz arhive,
f: osvežavanje (ažuriranje) fajlova u arhivi,
I: izlistavanje sadržaja arhive,
m: prebacivanje ("preseljenje") fajlova iz izvornog direktorijuma u arhivu,
t: testiranje integriteta arhive,
u: ažuriranje fajlova u arhivi,
v: prikazivanje sadržaja arhive i
x: izvlačenje fajlova sa potpunom putanjom (pathname).
<prekidači>
c: preskakanje provere vremena .... ;
e: isključivanje putanje iz naziva;
f: osvežavanje postojećih fajlova;
g: šifrovanje arhive;
i: bez indikatora;
m: kompresija metodom 0, 1, 2, 3, 4;
90 Vodič za PC
n: samo novi fajlovi (koji postoje u arhivi);

r: rekurzija kroz poddirektorijume;
s: postavi "time-stamp" indikator arhiviranja na najnovije vreme;
u: ažuriranje arhivskih fajlova (novi i noviji);
v: dozvola da arhiva bude u više arhivskih fajlova (volumena);
w: dodeljivanje radnog direktorijuma;
x: isključivanje (izuzimanje) selektovanih fajlova i
y: podrazumeva se odgovor "DA" na sva pitanja.
PRIMERI :
C:\dbase\uplate\>ARJ a A:\datoteke.arj *.dbf
U tekućem direktorijumu (C:\dbase\uplate) pokrećemo program ARJ.EXE
(ARJ.EXE mora ili biti u tom direktorijumu ili u AUTOEXEC.BAT datoteci u putanji
mora biti navedeno gde se nalazi, kako bi mogao da se izvršava) da arhiviramo sve
.dbf fajlove (korišćen džoker znak *)u tom direktorijumu, a arhiva se kreira na disketi
u flopi drajvu A: i nazvana je datoteke.arj.
C:\>ARJ a -ev1440 a:\troskovi.arj C:\transport\*.dbf
Iz "root" direktorijuma pokreće se ARJ program. Na disketi u flopi drajvu A:
formira se arhivski fajl troskovi.arj a arhiviramo sve .dbf fajlove iz direktorijuma
C:\transport. U komandnoj liniji navedeni su prekidači e i v, tj iz naziva fajlova koji se
arhiviraju isključujemo putanju ("pathname") i pošto pretpostavljamo da svi podaci
neće stati na jednu disketu ubacili smo prekidač -v1440 koji omogućava formiranje
arhive u više volumena (arhivskih fajlova, u ovom slučaju na disketama od 1.44 MB).
Ako ima mnogo podataka (veliki fajlovi, reda veličine 600 kB i više) program
će, kada dostigne kapacitet korišćene diskete za arhiviranje, tražiće da ubacite
sledeću itd. Na prvoj disketi biće arhiva troskovi.arj, na drugoj troskovi.aOI itd.
Prilikom raspakivanja, sintaksa je sledeća:
C:\>ARJ e -v a:\troskovi.arj C:\transport\*.dbf
Program će raspakovati prvu arhivu (prvi volumen) a zatim tražiti sledeću i
tako redom, dok ne isprocesira celu arhivu.
Ovaj metod se koristi i za pripremu fajl transfera preko modema. Formirate
arhivu iz više volumena (arhivski fajlovi manje veličine), a zatim jedan po jedan
prebacujete modemom udaljenom računaru (time zauzimate telefonsku liniju više
puta ali sa kraćim vremenskim intervalima, što je zgodnije nego da čitav sat držite
liniju a neko iz vašeg okruženja treba da obavi hitan telefonski razgovor).
Osvežavanje fajlova u arhivi

Poželjno je da, po uključenju računara sa DOS-ovim komandama DATE i
TIME, proverite da vaš računar pokazuje korektan datum i vreme (ukoliko
isključujete računar iz mreže a Ni-Cd baterija na osnovnoj ploči je oslabila, ovi
podaci su često pogrešni). Ukoliko su pokazivanja korektna, pritisnete taster
<Enter> a ako nisu, unesete korektne podatke u formatu koji je očigledan iz prikaza
na ekranu i potvrdite unos pritiskom na taster <Enter>. Ovime ste se obezbedili da
će vaš računar korektno beležiti datum i vreme nastajanja pojedinih fajlova
(datoteka) kao i datum i vreme poslednje izmene (promene) na fajlovima.
Vodič za PC 91
PC za početnike
Kada na disku imate neke važne podatke koji povremeno trpe delimične
izmene, preporučuje se da pravite sigurnosnu kopiju u obliku arhive na disketi.
Pretpostavimo da imate aplikaciju koja registruje troškove u vašoj firmi. U
direktorijumu gde se nalazi instalirana aplikacija, pored izvršnog fajla aplikacije (na
primer trosak.exe), nalaze se i fajlovi sa podacima (baze podataka, indeksni fajlovi
itd.) čije su ekstenzije, na primer, .dbf i .ndx . Podaci su vam bitni i zato pravite
sigurnosnu kopiju sa arhiverom ARJ. Ukoliko se nalazite u tekućem direktorijumu
aplikacije, sintaksa komande za arhiviranje je sledeća:
C:\trosak\>ARJ a a:\trosak.arj *.dbf *.ndx
Kako se neki podaci menjaju i fajlovi rastu, nije baš praktično da svaki put
kreirate arhivu iz početka (vremenski to može da potraje), već je treba samo
"osvežiti", tj. ažurirati samo fajlove koji su pretrpeli promene u odnosu na one u
arhivi ("mlađi" od arhivskih) a to se registruje na osnovu datuma i vremena poslednje
promene na fajlovima. Sintaksa komande je sada:
C:\trosak\>ARJ f a:\trosak.arj *.dbf *.ndx
Kod "osvežavanja" arhiva treba koristiti istu specifikaciju naziva fajlova koju
ste koristili i prilikom kreiranja arhive, u suprotnom, neće se izvršiti "osvežavanje" i vi
više nećete imati korektnu arhivu.
Formiranje “self-extracting” arhive

Primer:
C:\>ARJ y -je a:\uplatnice C:\uplata\zemun.dbf
ARJ se pokreće iz "root" direktorijuma i formira na disketi u flopi drajvu A:
samoraspakivajuću ("self -extracting") arhivu (fajl) uplatnice.exe. Arhivira se fajl
zemun.dbf. Ovako formirana arhiva se raspakuje vrlo jednostavno:
a:\>uplatnice C:\razno
fajl (fajlovi) iz arhive se smeštaju, u ovom slučaju, u direktorijum C:\razno.
Za kompresiju ARJ zahteva aproksimativno 300 kB memorije, plus potrebna
memorija za smeštanje putanja, koje treba da budu arhivirane kada se koristi
"dafault" (podrazumevani) metod kompresije (-m1).
Za ekstrakciju (raspakivanje), ARJ zahteva aproksimativno dodatnih 175 kB.
Konvertovanje arhiva
U okviru programskog paketa ARJ je i program REARJ, koji može da se koristi
za konvertovanje iz drugih arhivskih formata u ARJ format.
Komanda
REARJ *.zip *.arc *.lzh
će konvertovati sve ZIP, ARC i LZH arhive u tekućem direktorijumu u ARJ
format (za detalje, videti tekst objašnjenja u fajlu REARJ.DOC).
Ako otkucate ARJ -? i pritisnete taster <ENTER>, videćete detaljnije
informacije koje u ovom tekstu neće biti komentarisane.
92 VodičzaPC
1.5.4 SCAN i CLEAN

Na našem tržištu ne poštuju se autorska prava tako da je u opticaju ogromna
količina piratskog softvera. Da bi se obezbedili od neprijatnosti (virusa) zbog
nepouzdanog porekla softvera, na disku ili nekoj disketi treba imati instaliran neki
antivirusni program. U ovom tekstu biće dat opis korišćenja programa SCAN i
CLEAN.
To je tzv. "public domain" program i može se naći na BBS-ovima, poželjno je
uvek imati najnoviju verziju.
Ukoliko u komandnoj liniji otkucate
SCAN -?
dobićete "help" ekran
SCAN d1: ?... d26: /A /AD /AF filename /AG filename /AV filename
/BELL /CERTIFY /CF filename /CHKHI /CG /CV /D
/DATE/E .xxx .yyy/EXT d:filename
/HISTORY filename /MAINT /NLZ /NOBREAK
/NOEXPIRE /NOMEM /NOPAUSE /REPORT filename
/RF filename /RG /RV /SAVE /SHOWDATE
/SUB @filename
Examples: SCAN C:
SCAN C:EST.* D: E:
SCAN /BELL
Options are:
\ - Scan root directory and boot area only
/A - Scan ali files, including data, for viruses
/AD - Scan all local hard drives
/AF filename - Store recovery data/validation codes to file

/AG filename - Add recovery data/validation codes to specified files EXCEPT
those
listed in filename
/AV filename
- Add validation codes to specified files EXCEPT those listed in
filename
/BELL - Ring alarm if virus found
/CF filename - Check for viruses using validation codes stored in filename
/CC - Check recovery data/validation codes on files

/CHKHI - Check memory from 0Kb to 1088Kb
VodičzaPC 93
PC za početnike
/cv - Check validation codes on files
/D - Overvvrite and delete infected file
/DATE - Log date and time of system scan
/E .xxx .yyy .zzz - Scan overlay extensions .xxx .yyy .zzz

/EXT d:filename - Scan using external virus information file
/HISTORY filename - Create or append to existing infection report
/M - Scan memoiy for all viruses
/MAINT - Scan "invalid media" error (damaged) disk
/NLZ - Skip internal scan of LZEXE compressed files
/NOBREAK - Disable Ctrl-C / Ctrl-Brk during scanning
/NOEXPIRE - Do not display "SCAN out of date" message
/NOMEM - Skip memory checking
/NOPAUSE - Disable screen pause when scanning
/REPORT - Create report of infected files, overwriting oldreport,

d:filename if any
- Remove recovery data/validation codes stored in
/RF filename filename
More? ( H = Help)
Copyright (c) McAfee Associates 1989-1993. All Rights Reserved.

U ovom tekstu neće biti dato objašnjenje za sve opcije.
Opcije:
\ - skaniranje "root" direktorijuma i sektora za "butovanje",
/AD - skaniranje svih lokalnih diskova,
/BELL - aktiviranje zvučnog alarma kada se pronađe virus,
/D - prepisivanje i brisanje inficiranogfajla i
/M - skaniranje memorije na sve viruse koje SCAN poznaje.
CLEAN-UP - program za dezinfekciju

CLEAN-UP (CLEAN) je program za uklanjanje virusa iz programa na IBM PC i
kompatibilnim računarima. On pretražuje particionu tabelu, "boot" sektor, ili fajlove
na PC-ju, da bi uklonio virus specificiran od strane korisnika PC računara. U većini
slučajeva, CLEAN reparira inficiranu oblast u sistemu, restaurirajući stanje pre
infekcije. CLEAN uništava sve viruse koje može da identifikuje tekuća verzija
94 Vodič za PC
VIRUSCAN (SCAN) programa. CLEAN će, takođe, ukloniti nepoznate (nove) viruse iz
COM i .EXE fajlova, particione tabele i "boot" sektora, koristeći informaciju za
obnavljanje (recovery) obezbeđenu od strane SCAN programa
CLEAN izvršava self-test (samotestiranje) kada radi. Ako CLEAN bude
modifikovan na bilo koji način, biće prikazano upozorenje. Međutim, CLEAN je još
uvek u mogućnosti da uklanja viruse. Ako CLEAN izvesti da je oštećen, treba nabaviti
novu kopiju programa. Uz CLEAN se dobija i program VALIDATE koji proverava
integritet samog CLEAN.EXE fajla. VALIDATE.DOC fajl sadrži detaljno uputstvo za
korišćenje tog programa.
Pre izvršavanja CLEAN programa, verifikujte infekciju sa VIRUSCAN
programom. SCAN će locirati i identifikovati virus i obezbediti ID kod (identifikacioni
kod) koji CLEAN koristi. ID kod se prikazuje unutar pravougaonih zagrada. Ako
SCAN pronađe nepoznat virus u fajlu, on će upozoriti da postoji infekcija. Međutim,
neće prikazati ID kod.
Resetujte inficirani sistem i "podignite" ga sa proverenom sistemskom
(zaštićenom od upisa) disketom. Ovo obezbeđuje da virus nije u sistemskoj memoriji
i sprečavate ponovnu infekciju. Posle čišćenja, resetujte sistem i "podignite" ga sa
sistemskog diska, a zatim pokrenite SCAN da proverite da je sistem uspešno
dezinfikovan. Posle čišćenja hard diska, kopirajte SCAN i CLEAN sa diskete na hard
disk a zatim proverite sve diskete koje su bile u kontaktu sa sistemom u periodu
infekcije.
CLEAN prikazuje ime inficiranih fajlova ili sistemskih oblasti gde je pronašao
viruse i izveštava o uspešnoj dezinfekciji za svaki uklonjeni virus. Ako je fajl zaražen
sa više virusa, CLEAN će izvestiti za svaki uspešno uklonjeni virus.
Ukoliko na komandnoj liniji otkucate sledeće:
CLEAN /?
dobićete kratak help za korišćenje ovog programa.
Primeri:
Sledeći primeri prikazuju korišćenje programa sa različitim opcijama:
CLEANC: D: E: [JERU]/A
Uklanja virus Jerusalem sa drajvova C:, D: i E: i pretražuje sve fajlove ne bi li
našao taj virus.
CLEAN A: [STONE] /A
Uklanja Stoned virus sa diskete u drajvu A:.
CLEAN C:\morgan [dav] /A
Uklanja Dark Avenger virus iz poddirektorijuma MORGAN na drajvu C:.
CLEAN B: [DOODLE] /REPORT C:YNKINFCT.TXT
UklanjaYankee Doodle virus sa diskete u drajvu B: i kreira izveštaj nazvan
YNKINFCT.TXT na drajvu C:.
CLEAN C: /GENERIC
Uklanja nepoznat virus sa diska C: koristeći podatke koje je obezbedio SCAN
program (koji je radio sa opcijom /AG).
CLEAN C: D: /GRF A:\SCANCRC.CRC
Uklanja nepoznat virus sa diskova C: i D: koristeći informacije koje je SCAN
(pokrenut sa opcijom /AF) smestio u fajl na disketi.
Vodič za PC 95
PC za početnike
1.5.5 ChecklT
Na vašem disku obavezno mora biti mesta za program CHECKIT. Ukoliko
budete imali problema sa vašim računarom, ovaj program će vam biti od velike
koristi. Sa tim programom možete vršiti testiranje konfiguracije (portova, memorije,
drajvova itd.), čitanje parametara iz CMOS tabele i niz drugih korisnih stvari.
Program se koristi lako, pošto ima vrlo jednostavan meni i nema potrebe za
posebnim objašnjenjima. Na slikama 1.21 i 1.22 prikazani su uvodni ekran programa
i ekran sa glavnim menijem.
r CheckJlt 2J
L 0 A D I fl G
sssssssssssss
IHUESTIGATIMG SVSIEH COHFIGURATION.
Local Check for Renote Operation

Datalech Iđentify BIOS N&nufacturer
Conplete Beternine Syoten Conponents
Conplete Look for RAH (B&se, Extended, Exp&nded)
60367 Look for H&th Co-processor
Present Look for House
Systen Configur&tion Checks Conplete.
Press Any Key to Continue
slika 1.21 Izgled uvodnog ekrana programa ChecklT
r CheckJlt 2.00 -----------------------------------------

| affETTifi*] Tests Đenchn&rks Tools Setup Exit
Displag CHOS Table —
Current Date d Tine: 11/17/1994 02:02:40

Floppy Drive A: 1.2HC5m
Floppg Drive B: 1.44H(39(0)
Bttse Henory Size: S40K
Extended Henory Size: 3072K
Prinary Display: EGA, PGA, UGA, etc.
DRIUE TVPE CVLS HEADS SECS PREC0HP LANDING RATE CTRL T0TAL BVTES
0 : 9 900 15 17 0 901 0 6 117,504,000
1: 0 — Ho Drive, ESDI Drive, or SCSI Drive —
F2 - Copy to Activity Log > Press Any Other Key to Continue
slika 1.22 Glavni meni programa ChecklT
96 Vodič za PC
1.6 Windows 3.1
1.6 Windows 3.1

Programski paket koji predstavlja nadgradnju za operativni sistem DOS na PC
računarima. Naročito je pogodan u slučajevima kada se koristi veći broj aplikacionih
programa (za obradu teksta, za unakrsne tabele, baze podataka itd.) i kada se često
prelazi iz jednog u drugi aplikacioni program. Ovaj programski paket sadrži niz malih
aplikacionih programa (tekst procesor, program za crtanje itd.), kao i niz pomoćnih
programa (kalkulator, časovnik).
Program nudi bogato radno grafičko okruženje na PC računarima a odlikuje
ga upotreba prozora i višeprocesni rad.
Prozor je pravougaoni okvir na ekranu, unutar koga se nalazi neka aplikacija
(program). Od naziva pro-zora (engl. window) potiče i ime ovog programa. Na
ekranu može da se, istovremeno, nađe više prozora koji mogu i da se preklapaju, a
koji su obično postavljeni jedan preko drugog, slično kao karte u rasutom špilu
karata. Prozor koji se nalazi preko svih ostalih, predstavlja aktivni prozor. Pošto više
aplikacija može da bude istovremeno otvoreno, nije potrebno da se izađe iz jedne
aplikacije da bi se ušlo u drugu, već se samo menja aktivni prozor.
Višeprocesni rad pruža mogućnost da istovremeno rade dve ili više aplikacija.
Na primer, moguće je da se u jednoj aplikaciji obavlja sortiranje baze podataka, dok
druga aplikacija štampa neki drugi dokument. Višeprocesni rad je moguć samo na
računarima koji koriste mikroprocesor 386 ili jači.
Posebnu pogodnost programa VVINDOVVS predstavlja mogućnost
jednostavnog prenosa dela dokumenta iz jedne u drugu aplikaciju. Na primer,
moguće je unošenje radne tabele ili grafikona u dokument sa tekstom.
To se realizuje jednom od najvažnijih tehnologija devedesetih godina - OLE
tehnologijom (engl. Object Linking and Embeding), koja omogućava kreiranje
okruženja u kojima aplikacije mogu da razmenjuju informacije bez prepreka. Reč je
o pristupu svim podacima kao objektima, bez obzira da li je reč o grafikonu,
ilustraciji, tabeli ili tekstu - sve su to objekti. Windows,3.1 podržava OLE tako što
obezbeđuje standardne biblioteke, interfejse i protokole koje koriste aplikacije pri
razmeni objekata.
Sve ove mogućnosti ne bi imale mnogo smisla ako bi se odnosile samo na
"umetanje" slike u tekst ili grafikona u spredšit tabelu. Zato je Microsoft odlučio da
osnovne mogućnosti MULTIMEDIJE stavi na raspolaganje svim korisnicima, bez
obzira da li poseduju multimedija hardver ili ne, tako je sastavni deo ovog paketa
postao Media Player koji je zadužen za sviranje, pričanje i animaciju. Ovaj program
može da svira tzv. MIDI fajlove (.MID) na sintisajzeru (internom na kartici ili
eksternom - preko MIDI adaptera), reprodukuje tzv. semplove (fajlovi sa ekstenzijom
.WAV) i prikazuje "filmove" (fajlovi sa ekstenzijim .MMM - Multimedia Movie) koji
su sastavljeni od DIB-ova (Device Independent Bitmap), rasterskih slika koje "ne
zavise" od displeja. Ako imate displej (ekran) slabijih mogućnosti, videćete
rasterizovani prikaz, ali bi slike morale da zadrže prvobitnu proporcionalnost.
Windows koristi tzv. TrueType tehnologiju fontova promenljive veličine (engl.
scalable fonts; vektorski fontovi). TrueType tehnologija je projektovana i razvijena za
Vodiž za PC 97
PC za početnike
profesionalce i grafičke dizajnere, ali tako da istovremeno bude pristupačna svima i

laka za upotrebu. Pored niza lepih osobina, najvažnija je svakako potpuni WYSIWYG
(What You See What You Get) - otisak na bilo kom štampaču se sa-vršeno poklapa sa
ekranskim prikazom.
Jednu od osobenosti ovog programskog paketa predstavlja mogućnost da se
neke operacije obave odjednom za sve programe koji se koriste u okviru ovog
paketa, kao što su, na primer, instalacija i podešavanje štampača, instalacija i izbor
vrste slova (fontova). Pri tome je za nas posebno bitno da mogu da se koriste fontovi
sa našim slovima (š, ć, č, ž, đ), kao i ćirilični fontovi. Jednom instalisani ovakvi fontovi
na raspolaganju su u svim aplikacionim programima koji su pisani za rad pod
WINDOWS-ima.
Ovaj prog am može da radi u dva moda (načina rada) i to: standardnom i
poboljšanom.
Standardni način rada (Standard Mode) je namenjen za računare koji koriste
procesor 80286. Poboljšani način rada (386-enhanced Mode) je namenjen za
računare koji koriste procesor 386 i jači.
U standardnom načinu rada program koristi produženu memoriju iznad 1
megabajta. Prilikom rada sa programima koji nisu namenjeni za rad pod
WINDOWS-ima, koristi se ceo ekran.
Samo u poboljšanom 386 načinu rada, ovaj program dolazi do punog
izražaja. Ovaj način rada primenjuje se samo kod računara koji koriste
mikroprocesor 386 ili jači i imaju najmanje 2 megabajta memorije. Samo u ovom
načinu rada može da se postigne višeprocesni rad. Prilikom rada sa programima koji
nisu namenjeni za rad pod WINDOWS-ima, koriste se prozori ili ceo ekran.
Prilikom startovanja, na osnovu upotrebljenog hardvera, sam program
određuje koji će način rada da primeni (postoji mogućnost da se davanjem određene
komande program uputi da primeni drugi način rada).
Višeprocesni rad (multitasking, multiprocessing) znači istovremeni rad sa više
aplikacija, na primer, jedan program sortira bazu podataka, dok u isto vreme se, u
drugom programu, vrši unos teksta. Ovakav rad se omogućuje vremenskim
multipleksiranjem (engl. time slicing), gde procesor, u stvari, ne radi istovremeno sa
više aplikacija, već "skače" sa jedne na drugu aplikaciju, dodeljujući jedan vremenski
segment obradi teksta, zatim drugi vremenski segment sortiranju baze, pa sledeći
opet obradi teksta itd.
Treba razlikovati istovremeni rad sa više aplikacija, od istovremenog stavljanja
više aplikacija u operativnu memoriju računara (multiloading). Pri istovremenom
stavljanju više aplikacija u operativnu memoriju računara, lako se prelazi iz jedne u
drugu aplikaciju zato što nije potrebno da se obavlja zatvaranje jedne aplikacije pre
otvaranja druge aplikacije. Program WINDOWS i sa procesorom 80286 može da
istovremeno stavlja više aplikacija u operativnu memoriju, ali ne može da
istovremeno radi sa tim aplikacijama, kao što može pri upotrebi računara koji koristi
procesor 386 i jači.
Prilikom ulaska u program WINDOWS, uobičajeno se na ekranu dobija tzv.
rukovaoc programa (Program Manager), koji pre svega radi kao organizator poslova
(zadataka). Rukovaoc programa u sebi sadrži nekoliko tzv. grupnih prozora a u ovim
98 Vodič za PC
1.6 VVindovvs 3.1
prozorima se nalaze simboli (ikone) grupe srodnih pro-grama (sl. 1.23). Sam
rukovaoc programa je, takođe, prozor unutar koga se nalaze sledeći grupni prozori:
- : Pfogram Manager . •; II
File Options Window Help
slika 1.23 Ekran Program Manager-a sa ikonama grupa programa
glavni prozor (Main),

aplikacioni programi za VVINDOVVS (Windows Applications),
ostali aplikacioni programi (Non-Windows Applications),
pomoćni programi (Accessories),
igre (Games) i
startni prozor (Startup).
Grupni prozori koji se nalaze u rukovaocu programa mogu pojedinačno, ili svi
zajedno, da se smanje (degradiraju) na ikone, koje se vide u donjem levom uglu
ekrana. Ove ikone mogu, prema potrebi, da se vrlo jednostavno razviju ponovo u
kompletne prozore.
Grupni prozor "Main" obuhvata programe za organizovanje rada sa
programom WINDOWS. To su programi za rukovanje fajlovima (File Manager), za
kontrolni panel (Control Paoel), za štampanje (Print Manager), za skladište (Clipboard
- tabla za isečke), za prelazak u DOS (DOS prompt) i za konfigurisanje programa
WINDOWS (Windows Setup).
Grupni prozor "Windows Applications" obuhvata aplikacione programe koji
su specijalno napisani za rad sa programom WINDOWS.
Grupni prozor "Non-Windows-Applications" sadrži aplikacione programe koji
nisu posebno pisani za rad sa programom WINDOWS. Tu mogu da se smeste
standardne DOS verzije svih danas poznatih aplikacionih programa.
Grupni prozor "Accessories" sadrži pomoćne programe koji predstavljaju deo
programa WINDOWS. Tu spadaju program za pisanje (Write), za crtanje
Vodic za PC 99
PC za početnike
(Paintbrush), kalkulator (Calculator), kalendar (Calendar), beležnica (Notepad),

časovnik (Clock) itd.
Grupni prozor "Games" sadrži igre.
Startni prozor radi ono što bi se od njega moglo i očekivati: svi programi koje
smestite u tu grupu, biće odmah izvršeni nakon startovanja Windows-a.
Namena ovog dela teksta bila je da vas zaintrigira da nabavite odgovarajuću
literaturu i što bolje upoznate programski paket Windows 3.1. Rad na računaru pod
Windows-ima nije uvek najproduktivniji i najbrži, ali je svakako najlepši.
100 Vodič za PC
za napredne
korisnike
Principi funkcionisanfa PC
računara
m Interfefsi i periferife
Preporuke za optimalno
korišćenfe PC računara
Preventiva, kvarovi i
difagnostika
2.1 Principi funkcionisanja PC računara
Najveća dostignuća Ijudskog uma u poslednje vreme postižu se zahvaljujući
velikom razvoju elektronike uopšte. Sigurno je da u najveća tehnička dostignuća
ovog vremena spadaju elektronski računari, čije se prisustvo sve više oseća u svakoj
Ijudskoj delatnosti. Ovo dostignuće, i ne samo ovo, ostvareno je blagodareći
uspešnom rešavanju mnogih problema koji spadaju u oblast digitalne elektronike.
Brzom razvoju digitalne elektronike su mnogo doprinele nove tehnološke
mogućnosti realizacije elektronskih kola, koja mogu da udovolje sve strožijim
zahtevima pri konstrukciji savre,enih digitalnih sistema.
Digitalna elektronika obrađuje probleme u vezi sa projektovanjem,
izgradnjom i eksploatacijom cifarskih (digitalnih) sistema za obradu informacija.
U svakodnevnom govoru savremenog čoveka sve češće se čuje reč
"informacije", koja uglavnom znači isto što i "obaveštenja". Ova reč je već odavno
našla svoje mesto i u elektronici. Prvobitno ona je korišćena u telekomunikacionim
sistemima, gde se pod pojmom "prenos informacija" mislilo uglavnom na prenos
vesti bilo kojim putem. Pomoću telekomunikacionih sistema, kao što je poznato, vrši
se prenos informacija sa jednog mesta na drugo ili na druga udaljena mesta. Pri
tome, jedan od osnovnih zadataka telekomunikacionih sistema sastoji se u tome, da
se pri prenosu, što je moguće vernije, sačuvaju prvobitni oblici signala, koji nose
odgovarajuće informacije.
U savremenoj tehnici pojam "informacije" ima znatno šire značenje. Tako,
pored već pomenutih telekomunikacionih signala u smislu vesti, informacije
obuhvataju i sva druga obaveštenja, odnosno podatke, koji mogu poslužiti kao
polazni materijal, na osnovu koga će se doći do traženih rezultata i zaključaka. U
ovom slučaju prenos informacija u ranijem smislu reči može, ali ne mora da postoji,
a oblici signala, koji sadrže odgovarajuće informacije, mogu da pretrpe vrlo velike
promene. Zbog toga se, umesto o prenosu informacija, ovde govori o obradi
informacija, odnosno o obradi podataka, iako se ne isključuje i postojanje prenosa.
Priroda informacija može da bude veoma različita. U pogledu pogodnosti za
obradu, obično se dele na električne i neelektrične. Informacije električnog
karaktera, izražene obično pomoću napona ili struje, pogodnije su za obradu, s
obzirom da se ona obavlja većinom pomoću elektronskih kola. Informacije
neelektrične prirode, međutim, najpre se pretvaraju u neku električnu veličinu, pa se
onda podvrgava daljoj obradi. Prema tome, u ovom slučaju moraju biti primenjeni
odgovarajući konvertori (pretvarači) za pretvaranje informacija neelektričnog u
informacije električnog karaktera, kao što su: mikrofon za zvuk, fotoćelije za svetlost
itd.
2.1.1 Uvod u digitalnu tehniku

Glavnu ulogu u prenosu i razmeni različitih poruka u društvu, u razmeni
informacija između različitih tehničkih uređaja i sistema, kao i u interakciji na relaciji
čovek-mašina, ima pojam signal. Stoga se, pod ovim pojmom podrazumeva fizički
102 Vodič za PC
proces koji se rasprostire, tj. menja položaj u prostoru i vremenu i koji se može
koristiti za upravljanje izvorima energije ili za dejstvo na specijalne organe
organizovanog sistema; u posebnom slučaju na čulne organe živih organizama.
Od interesa je istaći činjenicu da su pojmovi signal i informacija tesno
povezani i međusobno uslovljeni. Naime, u teoriji informacija količina informacije je
određena verovatnoćom pojavljivanja određenog stanja signala: što je to stanje
manje verovatno, potrebna količina informacija je veća. Dakie, signali kao materijalni
nosioci informacija moraju se obrađivati da bi se pojednostavilo izdvajanje
informacije sadržane u njima. Otuda je od značaja razvoj metoda i postupaka
obrade signala što podrazumeva transformaciju jednog vida signala u drugi, najčešće
pogodniji oblik.
U tu svrhu se koriste matematički modeli signala. Budući da su tehnike obrade
signala uslovljene njihovim karakterom, najpre ćemo razmotriti podelu signala u
odnosu na njihove matematičke modele. Signali se matematički predstavljaju
funkcijama jedne ili više promenljivih, pa se otuda definišu kao jednodimenzionalni i
višedimenzionalni. Ulogu nezavisno promenljive u matematičkoj predstavi signala
najčešće ima vreme, mada to ne mora da bude od posebnog značaja. Važnu
karakteristiku signala čine skup vrednosti argumenata i odgovarajuće vrednosti
funkcije. Tako, ako su funkcije i njihovi argumenti zadati na neprebrojivom skupu,
tada signale nazivamo kontinualnim (anaiognim). Sa druge strane, signali koji su
opisani funkcijama čiji argumenti uzimaju najviše prebrojivo (skup je prebrojiv ako se
može napisati u obliku niza) mnogo vrednosti, nazivaju se diskretnim. Za signale
opisane funkcijama koje uzimaju najviše prebrojivo mnogo vrednosti, kažemo da su
kvantovani. Signali koji su istovremeno i diskretni i kvantovani, nazivaju se digitalnim.
Signal kao fizička pojava poseduje više svojstava od kojih samo neka mogu biti
od interesa. Stoga, matematičkim modelom se opisuju izvesna svojstva signala, pa
model može biti pogodan u analizi jednih, a nepogodan u analizi drugih svojstava.
Teško je formulisati kriterijum za izbor predstave signala jer, u izboru može
učestvovati više faktora: pogodnost praktične primene, jednostavnost obrade, lakoća
interpretacije rezultata obrade itd.
Analogne i digitalne veličine

Fizikalne veličine merimo tako da ih uporedimo sa nekom dogovorenom
veličinom-jedinicom, brojeći koliko tih jedinica sadrži ta merena veličina.
Meriti se može na dva načina: analogno i digitalno (brojčano).
Trgovačka vaga sa kazaljkom radi analogno, jer je otklon kazaljke
proporcionalan, tj. analogan teretu. Svakom teretu, unutar opsega, odgovara
određeni otklon kazaljke; ima beskonačno mnogo položaja kazaljke.
Vaga sa tegovima radi digitalno. Za jedan teret treba staviti toliko tegova da se
postigne ravnoteža. Ona se postiže skokovitim putem dodavanjem ili oduzimanjem
pojedinih tegova, sve dok se ne postigne ravnoteža.
Tonovi klavira raspoređeni su skokovito (digitalno), tako da možemo odsvirati
samo jedan ili drugi ton, a "tonove" između njih preskačemo.
Vodič za PC 103
PC za napredne korisnike
Violina daje tonove koji su proporcionalni (analogni) dužini strune i zato

možemo proizvesti tonove svih mogućih frekvencija.
U svakodnevnom životu ima i drugih pojava koje se mogu svrstati u analogne i
digitalne.
Kodiranje
Naš govor i pismo, kao i brojanje, koji nam služe za međusobno
sporazumevanje u suštini su kodovi. Kad kažemo ili pišemo "kuća", pod tim
podrazumevamo nešto u čemu se može boraviti, nešto što ima zidove sa vratima i
prozorima itd. Dakle, pisano "kuća" je skup od četiri znaka ili slova, što u našem
jeziku označava napred opisani objekt. Veza između ovog skupa slova i spomenutog
objekta samo je dogovor. Niz tako dogovorenih veza za razne predmete, radnje i
ostale pojmove čini naš jezik, naš dogovoreni pojednostavljeni način
sporazumevanja, odnosno naš kod. Da je to dogovor, lako se uviđa iz činjenica da
neki drugi, za istu stvar (kuća), pišu "home", "haus" itd., a svi misle na istu stvar.
Naš današnji sistem brojanja - dekadni sistem - takođe je jedan kod, vrsta
dogovorenog pojednostavljenog označavanja količine.
Postavlja se pitanje da li je naš dekadni sistem optimalno rešenje? U
praktičnom životu ovaj sistem se toliko uvrežio i pokazao praktičnim da nema ni
govora o mogućnosti da se izmeni. Međutim, dekadni sistem se pokazao za digitalne
računare nepraktičnim i morao se odbaciti. Naravno, ne potpuno, jer mi i dalje
računaru saopštavamo brojeve u dekadnom obliku i od njega očekujemo da nam
saopšti rezultat u istom obliku, a prepuštamo mu da u sebi "misli" i "računa"
drugačije.
Binarni brojni sistem

U digitalnim sistemima obrađuju se brojevi, tako da je korisno posebno izučiti
način prikazivanja brojeva i način njihove obrade u digitalnim sistemima. Sistem na
bazi (osnovi) 10 ili decimalni sistem, koji je, najčešće u normalnoj upotrebi, ima
svoje antropološki uslovljeno istorijsko poreklo. Međutim, u digitalnoj (računarskoj)
tehnici koristi se sistem sa bazom (osnovom) 2 ili binarni sistem. Razlog za to je
činjenica što je relativno teško konstruisati sklopove (elektronske) sa, na primer, deset
različitih stanja, ali je vrlo jednostavno i jeftino realizovati sklopove sa dva različlta
stanja. Mnogi elementi imaju dva različita stanja kao osnovne fizikalne fenomene, na
primer:
magnetni materijali mogu biti magnetisani u dva smera;
poluprovodničke diode mogu biti propusno ili nepropusno polarisane;
tranzistori se jednostavnim sklopom mogu dovesti u stanje provođenja
ili neprovođenja itd.
Osnovne osobine decimalnog sistema su opšte poznate, međutim, potrebno
je istaknuti neka njegova svojstva radi lakšeg poređenja sa binarnim sistemom.
Kapacitet svakog decimalnog mesta je 10; tj. jednim decimalnim mestom
može se prikazati deset stanja: 0,1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9.
104 VodičzaPC
To su ujedno i cifre (znaci) decimalnog sistema. Zbog toga se decimalni sistem

i naziva sistem sa bazom 10. Svaki decimalni broj može se prikazati u razvijenom
obliku kao:
B = an 10n + an^ 10n'1 + ......... + a0 10°
gde su ai bilo koje cifre decimalnog sistema. Tako se, na primer, broj 357
može napisati kao
357 = 3 x 102 + 5 x 101 + 7 x 10°
Uobičajeni način pisanja je, u stvari, skraćeni oblik prikazivanja broja.
Svako decimalno mesto ima težinski faktor koji je jednak proizvodu kapaciteta
decimalnih mesta desno od njega, sa izuzetkom najdesnijeg, koji ima težinski faktor
1.
Ukupni kapacitet broja sa n cifara iznosi 10n . Tako, na primer, ukupni
kapacitet broja sa četiri decimalna mesta, iznosi 104 = 10000. Maksimalni broj, koji
se može prikazati, je 9999.
Ukupni kapacitet je za jedan veći od maksimalnog broja koji se može
prikazati,jer u prikazivanje treba uključiti i nulu ( 0000 u gornjem primeru ).
Svako mesto binarnog sistema, tzv. binarno mesto ima kapacitet 2, pa je,
prema tome, baza binarnog sistema jednaka 2.
Cifre binarnog sistema su 0 i 1. Svaki binarni broj se može prikazati u
razvijenom obliku:
B = bn 2" + bn0 2n'1 + ............. + b0 2°
gde su bi cifre binarnog sistema. Tako se, na primer, binarni broj 11010 može
pisati kao
10010 = 1 x 24 + 1 x 23+ 0 x 22 + 1 x 21 + 0 x 2° .
Težinski faktori decimalnog sistema su stepeni broja deset i lako se pamte.
Kod razmatranja problema u vezi sa digitalnim sistemima, često treba koristiti
težinske faktore binarnog sistema (tj. stepene broja dva), pa se prvih deset ovde
navodi u narednoj tablici.
2°
21 2
22 4
2? 8
24 16
25 32
26 64
27 128
28 256
29 512
Vodic zaPC 105

210 1024
Ukupni kapacitet binarnog broja sa n cifara (binarnih mesta) je 2n, a

maksimalni broj je za jedan manji, tj. 2n -1.
Uobičajena skraćenica za binarno mesto je bit, što je skraćenica od engleskog
naziva binary digit.
Binarne operacije
Postoji izvesna sličnost aritmetičkih operacija u dekadnom i u binarnom
sistemu. Tako se sabiranje binarnih brojeva vrši zbrajanjem cifara sabiraka po
odgovarajućim kolonama, počinjući od prve desne kolone i rezultat zbrajanja se piše
ispod. Ako je zbir cifara veći od 1, vrši se "prenos" jedinice u prvu susednu kolonu
nalevo. S obzirom da je najveća cifra binarnog sistema 1, prenos jedinice u susednu
kolonu će nastupiti kad god je zbir cifara prethodne kolone veći od 1. Navedeni
postupak je pokazan na primeru sabiranja binarnih brojeva 00001001 (dekadno 9) i
00000011 (dekadno 3). Najpre napišimo brojeve jedan ispod drugog
00001001
00000011
Zbir najmlađih cifara je 2 = 102 . Dakle potpisuje se 0, a 1 prenosi u susednu

kolonu i prenos označava apostrofom
/
00001001
00000011
0
Zatim se sabiraju cifre naredne kolone zajedno sa prenetom jedinicom iz
prethodne kolone. Ponovo je zbir 2 ili 102. Potpisuje se 0, a 1 prenosi u sledeću
kolonu
00001001
00000011
00
U sabiranju cifara treće kolone, zajedno sa prenetom jedinicom iz druge -
rezultat je 1 i njega potpisujemo, bez prenosa u narednu kolonu
i/
00001001
00000011
100
106 Vodič za PC
Zbir cifara četvrte kolone sleva je 1, a svih preostalih kolona 0, tako da je

krajnji rezultat sabiranja
00001001
00000011
00001100
U dekadnom sistemu sabirci su 9 i 3, a njihov zbir 12. Dakle, rezultat
sabiranja je ispravan (11002 = 1210 ).
Slično sabiranju, i operacija oduzimanja bi se mogla vršiti analogno
oduzimanju u dekadnom sistemu. Ipak, računari tako ne rade, već oduzimanje
svode na dodavanje negativne vrednosti. Stoga je najpre neophodno ustanoviti šta se
podrazumeva pod negativnim binarnim brojem.
Novije mašine koriste tzv. jedno- ili dvo-komplementnu notaciju negativnih
brojeva. U jedno-komplementnoj notaciji broj se obrazuje komplementiranjem
(invertovanjem) svih bitova odgovarajućeg pozitivnog broja. Na taj način se, na
primer, komplementiranjem 00000011 (dekadno 3) dobija 11111100 (dekadno -3).
U ovoj notaciji se oduzimanje nekog broja može zameniti sabiranjem njegove
negativne vrednosti. Ako se, pri tome, u sabiranju najstarijih bitova (prvi sa leve
strane) pojavi prenos 1, prenesenu jedinicu treba vratiti natrag i sabrati sa najmlađim
bitom potpisane reči.
Međutim, jednokomplementna notacija ima ozbiljan nedostatak koji se
ogleda u nejednoznačnom predstavljanju nule. Naime, ako se komplementira
00000000, dobija se 11111111. S obzirom na to da za nulu nije definisana
negativna vrednost, nastala protivurečnost izaziva teškoće u testiranju rezultata.
Otuda većina svremenih računara koristi dvo-komplementnu notaciju
negativnih binarnih brojeva, koja se dobija tako što se najpre obrazuje jedno-
komplementna notacija i njoj zatim doda jedinica. I u ovoj notaciji se oduzimanje
zarnenjuje sabiranjem negativne vrednosti, ali se sada eventualni prenos u sabiranju
najstarijih bitova ignoriše.
Na primer, za oduzimanje 7-4 u dvo-komplementnoj notaciji, najpre je
potrebno formirati jedno-komplementno -4 i tome dodati jedinicu
11111011 (JEDNO-KOMPLEMENTNO - 4)
+1
l7l7l100 (DVO - KOMPLEMENTNO - 4)
Zatim se dvo-komplementno -4 doda 7
1'
00000111
+ 11111100
00000011
VodičzaPC 107
i na ovaj način rezultat je ispravan, ali sada bez vraćanja natrag prenosa u
sabiranju najstarijih bitova. Prenos se, dakle, prosto briše.
Za rad sa računarima, od interesa su izvesne binarne operacije koje se sreću u
dekadnom sistemu. Tako l-operacija dvaju binarnih brojeva, rezultuje u broj koji ima
1 u pozicijama gde oba argumenta imaju jedinice. U svim ostalim pozicijama
rezultata je nula. Ova operacija se često naziva LOGIČKIM PROIZVODOM binarnih
brojeva. Na primer, logički proizvod 11010111 i 10100101 je
11010111
10100101
10000101
Simbol "sfc" označava l-operaciju. Logički proizvod se najčešće koristi za tzv.
maskiranje, odnosno za brisanje sadržaja jednog dela ili celog registra.
Logička ILI-operacija ili logički zbir dvaju binarnih brojeva, daje u rezultatu
broj koji ima 1 u pozicijama gde argumenti, bilo jedan od njih ili oba, imaju 1; tamo
oba argumenta imaju 0 i rezultat je 0. Za razliku od logičkog proizvoda, ovom
operacijom se upisuju željeni sadržaji u prazne delove registra. Na primer, ako se u
najviše četiri pozicije reči 00001001 želi upisati 1011, dovoljno je izvršiti logičko
sabiranje
„ „ 00001001
+ 10110000
10111001
Simbol "+" označava ILI-operaciju. U rezultatu se vidi da je u najviša 4

prazna bita registra upisana željena reč, dok sy 4 niže pozicije ostale nepromenjene
u odnosu na prvobitni sadržaj registra.
Operacija ekskluzivno ILI ili logička razlika nad dva binarna broja daje rezultat
koji ima 1 u pozicijama gde bilo prvi ili drugi od argumenata ima 1. Dakle, kada su u
istim pozicijama argumenata bitovi jednaki (0 ili 1), tada je u odgovarajućim
pozicijama rezultata 0. Operacija se najčešće koristi kada je potrebno uporediti dva
binarna broja u procesu računanja.
Logičke binarne operacije je lakše pamtiti u tabelarnom obliku
"I" "ILI" "Ekskluzivno ili
1 1 1
0 0 0
0 0 0 0 0 0 0 0 1
1 0 1 1 1 1 1 1 0
Sledeće operacije, važne za rad računara, strogo govoreći, nisu logičke. One
se svode na prosto pomeranje binarno kodovanog podatka ili broja ulevo ili udesno
za izvestan broj bita, odnosno pozicija, pri čemu se upražnjene pozicije popunjavaju
nulama. Na primer, binarni broj 00000001, posle pomeranja za jedan bit ulevo,
108 Vodič za PC
postaje 00000010. Budući da je brojna < osnova binarnog sistema 2, pomeranja za

1,2,3 ... pozicija ulevo odgovaraju množenjima binarnog broja sa 2,4,8 ... i obrnuto,
pomeranjima udesno odgovaraju, na isti način, deljenja sa 2na n, gde je n dužina
pomeranja u broju bita.
Heksadecimalni sistem
Ovaj sistem koristi bazu (osnovu)16. On koristi sve kombinacije 4-bitnih

grupa:
heksadekadni
bit pozicija 3 2 10 dekadni broj simbol
0000 0 0
0001 1 1
001 0 2 2
0011 3 3
4 4
01 00
0101 5 5
0110 6 6
0111 7 7
1 000 8 8
1 001 9 9
A
1010 10
B
1011 11
C
1100 12
1101 13 D
14 E
1110
1111 15 F
Alfa notacija od A do F se koristi za predstavljanje jednim karakterom grupa

od 4 bita, a da ne bude dupliranja.
U heksadekadnom sistemu sa jednim bajtom (8 bita) možemo predstaviti
brojeve od 00 do FF, ili ekvivalentno binarnom sistemu, od 0 do 255, kao što sledi:
Vodič za PC 109
bitpozicija 7654 3210
0 0000
1111 1111
- -1x2°=1 - -1x2°=1
- -1x21=2 - -1x21=2
- -1X22=4 - -1X22=4
- -1X23=8 - -1X23=8
15=F 15 = F
Primenjujući ista pravila kao za dekadni sistem, ali sada koristeći osnovu 16
umesto 10, imamo
FF
15x16°= 15
15 x 161 = 240
255
Binarni brojevi, s obzirom na broj pozicija, mogu lako biti konvertovani u

heksadekadne izdvajajući grupe od po 4 bita. Na primer
HEX F E 9 A
BINARNO 1111 1110 1001 1010
Takođe, jasno je da se heksa simboli koriste za skraćeno predstavljanje

binarnih brojeva.
Konverzija brojnih sistema

Vrlo je čest slučaj da se u digitalnim sistemima vrše konverzije (pretvaranja) iz
jednog sistema u drugi. To je, na primer, potrebno ako se u sistem koji radi binarno,
unose podaci predstavljeni decimalno, i obrnuto, kada se za spoljnu upotrebu,
binarni podaci moraju konvertovati u decimalni oblik.
Te konverzije se vrše sklopovski ( elektronikom) i korisnik o njima ne vodi
računa.
Binarni naponi
Jedan način da se neki broj predstavi pomoću elektronskih elemenata je da se
proizvede napon čija amplituda odgovara tom broju. Tako, na primer, možemo reći
da, ako je napon na provodniku 1.28 volti (1.28 V), on tada predstavlja broj 1.28, a
110 Vodič za PC
kad je napon 7.36 V, da to predstavlja broj 7.36. Ovaj metod se uglavnom koristi
kod tzv. analognih računara.
Drugi način da se pomoću elektronskih elemenata predstavi neki broj zahteva
da se za svako decimalno mesto uzme po jedan provodnik, pa bi, na primer, za broj
od pet cifara trebalo i pet provodnika. U ovom sistemu bi, onda, napon na svakom
provodniku trebalo ograničiti na deset diskretnih vrednosti, kao što su OV, 1V, 2V, ...
, 9V . Prednost ovog sistema, koji se naziva cifarskim ili digitalnim, je u tome što se
njime može predstaviti bilo koji broj, dok je sa analognim sistemom teško tačno
predstaviti broj koji sadrži više od četiri ili pet cifara zbog toga što je teško izmeriti
napon sa tolikom tačnošću.
U digitalnom sistemu, međutim, nisu potrebna jako precizna merenja, jer
naponi ne moraju biti tačni. Tako se, na primer, može uzeti da naponi koji se kreću
nešto ispod i nešto iznad 3 volta, predstavljaju broj 3. lako, dakle, u ovom sistemu,
nije potrebna velika tačnost, on, ipak, zahteva komplikovana elektronska kola, kako
bi se osiguralo da diskretni naponi ostanu unutar određenih granica. Podsetimo se da
mi ne posmatramo jedan provodnik kod koga se u određenom momentu napon
može pažljivo regulisati, već mnogo, mnogo provodnika koji moraju zadržati
konstantan napon. Sistem bi bilo mnogo lakše realizovati kad bi se tražilo manje od
deset diskretnih vrednosti, dok bi, u stvari, zbog jednostavnosti i pouzdanosti, bilo
idealno da se na provodnicima javljaju samo dve vrednosti napona.
Danas je u svim digitalnim računarima realizovana ideja o samo dva naponska
nivoa na jednom provodniku, a upotreba ovakvih binarnih napona, glavni je razlog
značaja koji se priđaje binarnom brojnom sistemu.
Izbor naponskih nivoa za određeni računar zavisi od vrste elektronskih
komponenti koje se koriste za realizaciju sklopova tog računara (TTL, CMOS itd.).
Kada se opet jednom izaberu nivoi, tada im se mogu dati nazivi viši ili
pozitivniji ili niži ili negativniji nivo, a kad se koristi matematički aparat za rad sa
binarnim naponima, mnogo je jednostavnije koristiti simbole 0 i 1. Nultim nivoom
ćemo, pri tome, zvati negativniji, a jediničnim pozitivniji od dvaju naponskih signala.
Ovi simboli su stvarno veoma korisni, ali je smetnja u tome što se oni koriste i za
brojeve, pa je tada važno razlikovati značenje simbola. Ovo se obično radi tako što
se kaže nivo 1 (ili logičko 1) kada je u pitanju naponski signal, a kada je u pitanju broj
kaže se broj 1, da bi razlikovali značenja simbola 1.
Prekidačka kola
Prekidačka (logička) kola su elektronska kola konstruisana za rad sa binarnim
naponima i od kojih svako ima jedan ili više provodnika koji ulaze u kolo i jedan
izlazni provodnik - izlaz iz kola. Uopšteno uzevši, izlaz iz jednog kola služi kao ulaz u
drugo kolo, ali je važno napomenuti da su svi ulazi i svi izlazi naponski nivoi, a ne
električne struje. Drugim rečima, izlazni naponski nivo jednog kola zavisi od binarnih
napona na ulazu tog kola.
Elektronska kola u računaru zovu se prekidačka kola zato što tranzistori i/ili
diode u ovim kolima rade slično mehaničkim prekidačima. Međutim, ovde treba
podsetiti da kad je mehanički prekidač otvoren, njegov otpor je beskonačan i kroz
Vodič za PC 111
njega ne može prolaziti struja, a kad je zatvoren, njegov otpor je nula i struja može
teći. Slično tome i tranzistori i diode imaju svoje visokootporno (zakočno) i
niskootporno (zasićeno) stanje za upravljanje protokom električne struje. U ostalim
primenama, na primer, radio i TV prijemnicima, tranzistori rade kao ventili, a ne kao
prekidači, jer se njihovi otpori kontinualno menjaju.
Kombinaciona logička kola

Kombinaciona logička kola spadaju u klasu digitalnih kola čiji izlaz je u
potpunosti definisan kombinacijom ulaznih promenljivih, a ne redosledom njihovog
primenjivanja. Da bi se u potpunosti definisao izlaz iz kombinacionog kola za svaku
od 2 na n kombinacija n ulaznih promenljivih, koristi se tabela kombinacija ili, kako
se još naziva , tabela istine.
Osnova logička kola su: I, ILI, NE, Nl, NILI, Ekskluzivno ILI (engl. AND, OR,
NOT, NAND, NILI, XOR). Ova kola se nekada nazivaju i kapijama ili vratima (engl.
gate).
Pored navedenih sedam osnovnih, od kojih su tri (I, ILI i NE) dovoljna za
realizaciju bilo koje logičke funkcije, postoji celi niz složenijih kombinacionih kola
koja se proizvode kao standardna integrisana kola (kodri, dekoderi itd.).
Sekvencijalna logička kola

I
Osnovna karakteristika sekvencijalnih logičkih kola je da njihov izlaz ne zavisi
samo od kombinacija ulaznih promenljivih, nego i od redosleda u kome se one
primenjuju. To znači da izlaz iz sekvencijalnog logičkog kola zavisi od istorije ulaza.
Zbog toga ono mora da ima sposobnost memorisanja stanja kroz koja prolazi.
Sekvencijalna logička kola dele se u dve kategorije: ona koja imaju zajednička
vremena boravka u svakom stanju i ona kod kojih vremena provedena u stanjima
zavise od internih kašnjenja. Ova kola se nazivaju sinhronim i asinhronim
sekvencijalnim kolima, respektivno. Ulazi i izlazi asinhronog sekvencijalnog kola su
obično nivoi, dok se ulazi u sinhrona sekvencijalna kola unose iz izvora istovremeno
sa impulsima sata (kloka), a izlazi su impulsi ili su važeći samo za vreme impulsa
sata.Uloga sata je da izvrši sinhronizaciju trajanja stanja. Prema našoj definiciji, nivo
je napon ili struja koji ostaju u suštini konstantni u relativno dugom vremenskom
periodu poredeći prema kašnjenjima u logičkim kolima. Impuls je napon ili struja
koji se menjaju od jedne na drugu vrednost u relativno kratkom vremenskom
intervalu poredeći prema vremenima promena u logičkom kolima. Metodi analize i
sinteze sekvencijalnih logičkih kola prevazilaze okvire ove knjige.
U ovu vrstu kola spadaju razne vrste tzv. flip-flopova, tj. memorijskih
elemenata koja su u stanju da pamte digitalne informacije.
Sklopovi sa pojedinačnim flip-flopovima mogu da se koriste za memorisanje
do nekoliko bita. Međutim, ako je neophodno raditi sa više bita istovremeno,
pogodno je koristiti sklopove u kojima su integrisane jedinice koje su u stanju da
čuvaju (pamte) više bita. Ovakve jedinice nazivaju se registrima. Pošto jedan flip-flop
112 VodičzaPC
memoriše jedan bit informacije, kapacitet memorisanja registra jednak je broju

njegovih flip-flopova.
2.1.2 Uvod u mikroprocesore i njihovu terminologiju

Srce mikroračunarskog sistema je njegova centralna procesna jedinica (Central
Processing Unit - CPU), odnosno mikroprocesor, i njene memorijske komponente.
Poželjno je da korisnik poznaje osnovne blokove od kojih je izgrađen sistem sa kojim
radi, kao i funkcije i mogućnosti pojedinih komponenti.
Osnovni mikroračunarski sistem prikazan je na sl.2.1. Glavni elemenat sistema
je CPU, koji se može smatrati višefunkcijskim uređajem. Drugi element, koji je
sistemu potreban, je memorija. Treći element su periferijski sklopovi (input/output
port) koji povezuju mikroračunraski sistem sa periferijskim uređajima, kao što su
monitor, tastatura, štampač itd.
I/O PORT l/O PORT

SPOLJNI UREĐAJ
slika 2.1 Osnovni mikroprocesorski sistem
CPU mora da sadrži sledeće elemente da bi pogodno funkcionisao:

1. Aritmetičko-logičku jedinicu (Arithmetic and Logic Unit - ALU), koja
izvršava osnovne logičke funkcije;
2. Logičku jedinicu koja dešifruje (dekodira) instrukcije i, po potrebi,
dozvoljava pristup ka ALU;
3. Registre koji privremeno memorišu kodove instrukcija i podataka;
4. Staze (sabirnice; magistrale) unutar CPU i između CPU i spoljnih
uređaja.
Vodič za PC 113
CPU se može zamisliti i kao glavni putni pravac. Posredstvom svoje

aritmetičko-logičke jedinice, on manipuliše podacima i distribuira ih gde je
potrebno. Instrukcije i podaci ulaze u CPU, a podaci izlaze iz njega.
Registri su specijalne memorijske lokacije u samom CPU. Njihovi izlazi (bitovi)
sa električnim provodnicima povezani su sa upravljačkom logikom, sa ALU i sa
drugim modulima unutar CPU. Stoga se, u većini mašina (računara), podaci moraju
najpre očitati iz memorijskih lokacija i učitati u registre, da bi se, zatim, nad tim
podacima izvršile zahtevane operacije. Čak i u mašinama koje bi mogle da rade
neposredno nad podacima u memoriji, brže će se izvršiti zadata naredba, ako se
operandi nalaze u registrima unutar samog CPU-a.
Računari obično poseduju specijalan registar koji se naziva akumulator.
Osobenosti akumulatora su dvojake. U većini računara zadata aritmetička ili logička
operacija se ne može izvesti nad sadržajem bilo koja dva radna registra unutar CPU-
a; jedan od njih mora biti akumulator. Staviše, rezultat izvršene operacije uvek ostaje
upisan u akumulator. Dakle, akumulator je i izvorni registar (operand) i odredišni
registar (rezultat).
Druga važna osobenost akumulatora ogleda se u njegovoj ulozi posrednika u
prenosu podataka između memorije i CPU-a. Naime, ovaj prenos se uvek vrši preko
akumulatora. Stoga postoje naredbe za upisivanje sadržaja memorijske lokacije u
akumulator, kao i naredbe za upisivanje sadržaja akumulatora u memorijsku
lokaciju, jer je samo akumulator snopom električnih provodnika povezan sa
memorijom. Osim toga, sadržaj akumulatora se može neposredno upisati u bilo koji
registar unutar CPU-a, a takođe bilo koji par registara, unutar CPU-a, može
neposredno razmenjivati i svoje sadržaje.
Memorijski blok mikroprocesorskog sistema je pasivni deo gde se podaci i
instrukcije odlažu (memorišu). Memorija mora biti podeljena na individualne
adresibilne lokacije, od kojih svaka može da čuva jedan element instrukcijskog koda
ili jedan element podatka. Na primer, u tzv. 8-bitnom sistemu, svaka individualna
adresibilna lokacija će biti jedan 8-bitni podatak. Prethodna slika prikazuje da CPU
prima instrukcije i podatke a šalje podatke. Podaci i instrukcije koje CPU prima
mogu dolaziti iz dva izvora, jedan je memorijski blok. Drugi izvor su spoljni uređaji,
koji su, u stvari, treći blok sistema.
Treći element su uređaji (elektronski sklopovi) koji povezuju sistem sa
spoljnim svetom. Takva povezivanja se izvode magistralama (sabirnicama), koje
zapravo, predstavljaju snopove električnih provodnika grupisanih prema prirodi
digitalnih signala koje prenose. Prednost korišćenja sabirnica je očigledna: umesto
pojedinačnih provodnika za povezivanje parova brojnih komponenti računara, veze
između komponenti se ostvaruju snopovima provodnika, koji se protežu kroz ceo
sistem. razume se, pri ovakvom povezivanju, arhitekta računara mora predvideti
obebzbeđenje da nikada dva podatka ili dve informacije ne budu istovremeno
potisnute na istu sabirnicu.
Važan blok ili podsistem je "klok" (davalac takta; engl. clock) ili vremenski
(engl. timing) blok. Sistemsko merenje vremena se kontroliše eksternim klok
podsistemom koji obezbeđuje taktne (klok) impulse tačno određenog trajanja.
114 Vodič za PC
Reagujući na instrukcijske kodove, CPU generiše vremenske cikluse, koji mogu biti
dugački određen broj klok impulsa.
Davanje instrukcija mikroprocesorskom sistemu može se uporediti sa
davanjem instrukcija (uputstava) nekoj osobi da uradi neke poslove. Vi možete
zamoliti nekoga da, kad pođe od svoje kuće, svrati u poštu, kupi razglednice i marke
itd. Slično i mikroprocesor, da bi obavio neku specifičnu operaciju, mora da primi i
izprocesira sekvencu ili skup instrukcija. Ova sekvenca instrukcija naziva se program.
Čovek mora da pamti nekoliko činjenica koje će mu omogućiti da ostvari svoj
program uspešno. Na primer, on zna (odnosno njegova memorija) gde se pošta
nalazi, kakve razglednice da kupi i druge instrukcije vezane za dobijeni zadatak
(program). Ove informacije su podaci. Mikroprocesor, takođe, smešta podatke u
memoriju.
2.1.3 Memorija
U memoriju se odlažu ili iz nje uzimaju podaci, ili konkretnije, memorija služi
za skladištenje brojeva, jer u računaru svaki podatak (ili instrukcija) je broj.
Pogledajmo kako neki broj možemo upisati u memoriju. Zamislimo memoriju kao
ormar sa fiokama i svaku obeležimo brojem. Na primer, ako imamo tri fioke
numerisane sa 0,1 i 2, kažemo da je kapacitet ormara tri fioke. Broj napisan na fioci
zovemo adresa fioke. Znači, fioke su adresirane sa 0, 1 i 2. Da bismo nešto stavili u
fioku, potrebno je znati dve stvari. Prva je mesto gde stavljamo, odnosno adresa
fioke, a druga je ono što stavljamo, znači podatak. To isto važi i za memoriju,
potrebna nam je adresa i podatak. Zato memorija ima dve vrste ulaza; adresni i ulaz
podataka, kako je to prikazano na slici 2.2. Na jednoj adresi može se nalaziti samo
jedan podatak. Proces čitanja memorije, sličan je procesu upisivanja. Razlika je u
tome što je potrebno navesti samo adresu, a memorija daje podatak. Ovo je
prikazano na slici 2.3.
MEMORIJA
4 PODATAK
l
ADRESA
slika 2.2 Proces upisivanja podataka u meoriju
MEMORIJA PODATAK
t
ADRESA
slika 2.3 Čitanje podataka sa zadate adrese
Vodič za PC 115
Pitate se kako memorija, kada dobije adresu, "zna" da li treba da prihvati ili
da pošalje podatak? I ovaj problem je rešen krajnje jednostavno. Postoje dve
upravljačke linije, jedna za upis i jedna za čitanje. Zavisno koja od njih je aktivna,
memorija prihvata ili šalje podatak. Na slici 2.4 prikazana je logička šema memorije.
Ukratko rečeno, memorija sadrži sledeće osnovne priključke:
- adresne linije,
- linije podataka i
- upravljačke linije.
UPIS ČITANJE
MEMORIJA ► PODATAK
t
ADRESA
slika 2.4 Logička šema memorije
Govorili smo o primanju i slanju adresa i podataka, o aktiviranju linija za

čitanje i upis, ali nismo objasnili šta to, u stvari, znači. Verovali ili ne, celokupna
logika računara zasnovana je na principu: ima napona - nema napona. Tako, na
primer, aktivirati liniju za čitanje memorije, jednostavno znači priključiti je na izvor
struje. Kada ne želimo čitanje, liniju "otkačimo" od napajanja. No, da se ne bismo
bavili naponima, usvojimo da kada na liniji nema napona, ona je u stanju logičke
nule, a kada ima, ona je u stanju logičke jedinice. Recimo i šta ćemo podrazumevati
pod reči linija. To je, jednostavno, žica na štampanoj ploči kroz koju protiče ili ne
protiče struja.
Zamislimo sada memoriju šematski, kao što je dato na slici 2.5. Ova memorija
ima jednu adresnu liniju, jednu liniju podataka i dve upravljačke linije. Pošto se na
adresnoj liniji može pojaviti napon (logička jedinica) ili ne (logička nula), kažemo da
možemo adresirati dve memorijske lokacije. To su lokacije sa adresama 0 i 1. Pošto
imamo samo jednu liniju za podatak, sa svake lokacije možemo pročitati jedinicu ili
nulu. Pomenut broj, jedinica ili nula, naziva se bit. Pošto ima dve lokacije i u svakoj
po jedan bit, kažemo da je memorija kapaciteta dva bita.
Postavimo sada malo komplikovaniji problem i zamislimo da postoje dve
adresne linije. Kombinacije koje možemo dobiti na tim linijama su: 0 - 0; 0 -1; 1 - 0
116 Vodič za PC
i 1 -1. Dodavanjem jedne adresne linije, broj mogućih adresa se povećao dva puta i
sada imamo memoriju kapaciteta četiri bita.
UPIS ČITANJE
n/\r\i<ri 1/
MEMORIJA ■ UUA1 /\lv
ADRESA
slika 2.5 Memorija kapaciteta 2 bita
Nije dovoljno imati samo puno adresa. U prethodnom primeru na svaku od

njih mogli smo smestiti samo jedan bit. U praksi je kapacitet svake memorijske
lokacije 8 bita ili jedan bajt. Već pogađate da takva memorija ima 8 linija podataka.
Broj adresa, ili kapacitet memorije u bajtovima, varira od računara do računara. Na
slici 2.6 prikazano je jedno memorijsko kolo koje ima 8 linija za podatke, obeleženih
sa DO - D7, i 16 adresnih linija, obeleženih sa AO - A15. Slovo D na linijama
podataka potiče od reči "dejta" (engl. data) što znači podatak.
DO
D1
D2
D3
MEMORIJA D4
D5
D6
D7
AO A2 A4 A6 A8 A10 A12 A14 A16

A1 A3 A5 A7 A9 A11 A13 A15
slika 2.6 Memorija kapaciteta 64 kB
Vodič za PC 117
Memorija samoj sebi ne može biti svrha. Postoji neko ko je koristi i upravlja
njenim radom. Pogađate, to je procesor. On radi još štošta, ali zadržimo se na načinu
vezivanja i komunikacije memorije i procesora. Slika 2.7 prikazuje kako se to
vezivanje izvodi. Slika, sem o načinu vezivanja, govori i o suštini rada računara. Sve
što su računari u stanju da rade, svodi se na čitanje podataka, neku manipulaciju sa
njima i upis. Čitanje i upis ne odnose samo na memoriju, što ćemo kasnije videti.
UPIS
E r
MEMORIJA
A
ČITANJE
ADRESE PODACI 1
PROCESOR
slika 2.7 Vezivanje memorije i procesora
Proces rada procesora možemo podeliti u dve faze:

pribavljanje instrukcije iz memorije i
izvršavanje instrukcije.
Ove faze naizmenično se smenjuju od trenutka uključenja do trenutka
isključenja računara. Za sada, posmatrajmo procesor kao sklop koji kontroliše upis i
čitanje podataka. Na početku smo rekli da računar, sem memorije i procesora, čine i
neki ulazni i izlazni uređaji. Od procesora se očekuje da razmenjuje podatke sa
njima. Šema sa slike 2.7 očigledno tako nešto ne omogućava. Računar nema vezu sa
spoljnim svetom.
2.1.4 Magistrala
Pomenutu vezu omogućava magistrala (sabirnica; "bas", engl. bus). Da bismo
shvatili šta je magistrala, prikazaćemo prethodnu sliku na malo drugačiji način. Slika
2.8 prikazuje način vezivanja procesora i memorije na magistrale. Adresnom
magistralom nazvali smo skup adresnih linija, a magistralom podataka skup linija
podataka. Postoji i upravljačka magistrala koju čini skup upravljačkih linija. Radi
jednostavnosti crtanja, sve ove linije crtaju se kao jedna debela linija (slika 2.9).
Sistem memorija - procesor vezan na magistralu prikazan je slikom 2.10. Ne
zaboravimo da je ovo samo šematsko predstavljanje i da sve linije i dalje fizički
118 Vodič za PC
postoje. Možda je najvažnije znati da se u istom trenutku na magistrali adresa može

nalaziti samo jedna adresa i na magistrali podataka samo jedan podatak.
C^
sg
LU h-
9< <u
MAGISTRALA PODATAKA
ADRESNA MAGISTRALA
±.
_L MEMORIJA 1 | PROCESOR
slika 2.8 b) Fizičko izvođenje magistrala
<
adresna magistrala
^ magžstrala podataka ^
upravljačka magžstrala
slika 2.9 Magistrala
Vodič za PC 119
slika 2.10 Memorija i procesor vezani na magistralu
Veza sa svetom
Zahvaljujući magistrali, omogućeno je vezivanje procesora na ulazne i izlazne
uređaje, kako je to prikazano na slici 2.11. Na magistralu je moguće istovremeno
priključiti i više ulaznih i izlaznih uređaja, na primer tastaturu, štampač, disk itd.
Pitate se kako sada sve ovo funkcioniše? Jednostavno! Princip je isti kao i kod
memorije. Razmotrimo zato prvo koncepciju tzv. memorijski mapiranog ulaza/izlaza.
slika 2.11 Šematski prikaz računara
Procesor se nekom uređaju obraća isto kao memoriji, odnosno na adresnu

magistralu postavi adresu, aktivira upravljački signal za čitanje i na magistrali
podataka očekuje podatak. Procesor jednostavno nezna da se nije obratio memoriji.
Sa druge strane, od uređaja očekujemo da se ponaša upravo kao i memorija kada se
od nje zatraži podatak. Najveći deo brige ipak brine programer. Zašto? Neka imamo
računar čija memorija zauzima adrese od 0 do 9. Adresa tastature neka je 10. Kada
programer piše program u kome očekuje da korisnik pritisne neki taster, on, nekom
instrukcijom, treba da pročita sadržaj adrese 10. Naravno, instrukcija za čitanje
podataka sa bilo koje adrese je ista. Programer je taj koji mora da zna da će, kada
pročita podatak sa adrese 10, dobiti ASCII kod pri-tisnutog tastera. Druga
neprijatnost je ta što se deo memorijskog prostora mora dodeliti U/l uređaji-ma.
Neki procesori omogućavaju razdvojeni memorijski i ulazno/izlazni prostor.
To znači da adrese memorijskih lokacija i adrese U/l uređaja mogu biti iste. Ako
mislite da će tek sada nastati zbrka, prevarili ste se. Stvari postaju čak jednostavnije.
Postoji skup instrukcija za čitanje i upisivanje u memoriju i instrukcije za slanje i
120 Vodič za PC
primanje podataka od periferijskih uređaja. Adresa periferijskog uređaja, u koju

smeštamo ili iz koje primamo podatak naziva se port.
2.1.5 Procesor
Zavirimo sada i u unutrašnjost procesora. U principu procesor sadrži neki

skup registara koji predstavlja njegovu internu memoriju. Slika 2.12 prikazuje dva
takva registra. MAR (Memory Address Register) se naziva adresni registar memorije.
Svaki njegov bit se vezuje za adresnu magistralu. Preko ova dva registra procesor
"vidi" svet oko sebe. Programeru ovi registri nisu dostupni. Slika 2.13 nešto detaljnije
prikazuje unutrašnju, kako se to kaže, "arhitekturu" procesora. RO, R1 ... nazivaju se
internim registrima opšte namene i njih programer može da koristi. Ovde je,
naravno, reč o programiranju na mašinskom jeziku. Dakle, u navedene registre
smeštaju se podaci uzeti iz memorije. Ovi registri postoje bar iz dva razloga. Prvi je
sporost memorije. Naime, svako obraćanje memoriji zahteva izvesno gubljenje
vremena, jer ona nije. u stanju da prati brze zahteve procesora, pa on mora da je
čeka. Obično se program piše tako da se podaci prvo prikupe iz memorije a zatim
obrađuju u registrima. Drugi razlog postojanja registara je njihovo korišćenje kao
internih brojača itd.
MAR MDR
PROCESOR
slika 2.12 Registri za komunikaciju sa spoljnim svetom
MAR
♦ JL
I MDR
PC ALU
IR
UPRAVLJACKA
JEDINICA
slika 2.13 Procesor
VodičzaPC 121
Pogledajmo sada šta se događa u trenutku uključenja računara. U registar PC

(Program Counter), programski brojač, upisuje se 0. Kako mu i ime govori, PC sadrži
adresu instrukcije koju treba izvršiti. Sadržaj PC-a prebacuje se u MAR i adresa izlazi
na adresnu magistralu. Generiše se signal za učitavanje iz memorije i podatak iz nje,
preko magistrale podataka, dolazi u MDR (Memory Data Register). Sledeći korak je
kopiranje njegovog sadržaja u IR - registar instrukcije. Ovim se završava prihvat
instrukcije iz memorije ili "feč" (engl. fetch) faza. Sledi faza izvršavanja instrukcije.
Prvo se analizira sadržaj IR-a, da bi se prepoznalo o kojoj je instrukciji reč. Recimo da
se u memoriji nalazio kod instrukcije ADD R0,R1. To bi značilo da treba sabrati
sadržaje registara R0 i R1 i rezultat smestiti u R0. Sadržaji registara R0 i R1 idu u ALU,
aritmetičko-logičku jedinicu, gde se izvršava sabiranje. Rezultat se smešta u R0,
sadržaj PC se poveća za 1 i ciklus se ponavlja. Ceo tok je pod kontrolom signala iz
upravljačke jedinice kojom se nećemo baviti.
Pogledajmo, na kraju, sliku 2.14 koja prikazuje šta se događa u ALU jedinici.
Pretpostavili smo da na njene ulaze dolaze podaci iz R0 i R1. U blokovima
označenim sa + , -, AND, OR i XOR vrše se navedene operacije. Upravljačkim
signalom, odabere se jedan od četiri moguća rezultata koji će se preneti u R0.
• I « i
prvi operand drugi operand
slika 2.14 Struktura aritmetičko-logičke jedinice
2.1.6 Softver
Slika 2.15. šematski prikazuje računar. Na magistralu podataka priključeni su
memorija, ulazni i izlazni uređaji. Ranije smo rekli da svaki periferijski uređaj irna
rezervisanu jednu memorijsku lokaciju koja se naziva port. Procesor šalje ili od
uređaja prima podatak tako što na adresnu magistralu stavi adresu porta i u tu
122 VodiczaPC
adresu, preko magistrale podataka, upiše iii iz nje pročita podatak. Očigledno je da
procesor, sve uređaje vidi na isti način. Celokupan rad računara zasniva se na tome
da procesor primi podatak od ulaznog uređaja, izvrši neku obradu podatka i rezultat
pošalje na izlazni uređaj. Videli smo da ove operacije za procesor znače generisanje
određenih upravljačkih signala (na primer, za čitanje ili upis) i generisanje adresa ili
podataka na adresnoj, odnosno, magistrali podataka.
UPRAVLJAČKA ADRESNA
slika 2.15 Tokovi podataka u računaru
Svaki procesor raspolaže izvesnim skupom instrukcija ili naredbi. Svaka

naredba kodirana je brojem. Na primer:
0 - naredba koja uzima podatak sa adrese 100,
1 - naredba koja sabira taj podtak sa brojem 5 i
2 - naredba koja rezultat upisuje u port čija je adresa 1000 itd.
Programiranje se, u osnovi, sastoji od upisivanja ovih brojeva u memoriju.
Obrnuto, izvršavanje programa sastoji se u tome da procesor čita te brojeve iz
memorije i u njima prepoznaje naredbe na osnovu kojih njegova električna kola
generišu potrebne signale. Kakvi će to signaii biti, odredio je proizvođač procesora u
toku njegove izrade. Slika 2.16 ilustruje proces izvršavanja instrukcije.
Niz brojeva, kojima su kodirane naredbe, upisan u memoriju, čini program.
Programi napisani za neki računar, čine njegov softver. Kod mikroračunara neki
osnovni program upiše se u ROM i čim se raču-nar uključi, on počinje njegovo
ćzvršavarsje.
Vrlo je teško pamtiti naredbe po brojevima. Zato se svakoj od njih pridružuje
simboličko ime ili mnemonikc Na primer, malopre smo pomenuli neke naredbe koje
tmožemo nazvati:
0LD (100)
1 ADD 5
VodičzaPC 123
2MOVE (1000)
UPRAVLJAČK
I
SIGNALI
ADRESE
PODACI
slika 2.16 Princip izvršavanja instrukcija
Asembler
Skup svih instrukcija procesora kodiranih brojevima, čini mašinski jezik tog
procesora. Program pisan mašinskim jezikom, procesor izvršava direktno, odnosno
čita instrukciju po instrukciju iz memorije. Mašinski program je jedini program koji
računar razume.
Ako svakoj instrukciji, predstavljenoj brojem, pridružujemo neki naziv
dobijamo simbolički mašinski jezik ili asembler. Simbolička imena izmišlja
proizvođač procesora, tako da što slikovitije opišu šta neka naredba radi. Asembler je
namenjen Ijudima i računar ga ne razume. Računar zna šta treba da uradi kada naiđe
na instrukciju predstavljenu, u našem primeru, brojem 1, ali ne razume reč ADD 5,
kojom smo tu instrukciju simbolički označili. Ako je naš program napisan na
simboličkom mašinskom jeziku, jer nam je tako bilo lakše da ga napišemo, da bi ga
procesor razumeo, moramo ga prevesti u niz brojeva, odnosno u niz mašinskih
instrukcija. To možemo uraditi ručno ili uz pomoć nekog drugog programa, koji se
naziva asembler. Njegova uloga je da pročita simboličku instrukciju, zameni je
kodom odgovarajuće mašinske instrukcije i taj broj upiše u memoriju. U procesu
pisanja programa, neophodan je i tzv. editor teksta. Editor pretvara računar u neku
vrstu pisaće mašine. Na tastaturi pritisnemo tipku sa slovom, editor na ekranu grafički
prikaže slovo i u memoriju ga upiše kao neki broj. Brojevi koji se pridružuju slovima,
standardizovani su tzv. "aski" (ASCII - American Standard Code for Information
Interchange) standardom.
Proces pisanja mašinskog programa može se podeliti u dve faze:
1. Kucanje simboličkog mašinskog programa korišćenjem editora teksta, i
2. Prevođenje programa sa simboličkog mašinskog jezika na mašinski jezik.
To radi program asembler.
Programski jezici
Upoznali smo se sa dva programska jezika, mašinskim i simboličkim
mašinskim jezikom. Mana mašinskog jezika je veoma teško pamćenje kodova
instrukcija i samim tim komplikovano programiranje. Asembler omogućava lakše
programiranje, ali ono i dalje ostaje komplikovan proces. Zbog svega ovoga, napisani
su programi nazvani programski jezici.
124 VodičzaPC
Svaki programski jezik ima svoj skup instrukcija, zahteva specifičan način
njihovog pisanja, odnosno ima svoju sintaksu ili "pravopis", i svaki je orijentisan ka
rešavanju specifičnih problema. Naredbe višeg programskog jezika, kao i kod
simboličkog mašinskig jezika, ne izvršavaju se direktno, već se prevode na mašinski
jezik. Jedna naredba višeg programskog jezika prevodi se sa više mašinskih
instrukcija. Jedna naredba višeg programskog jezika ponekad se prevodi sa nekoliko
stotina ili hiljada mašinskih instrukcija. Prednost upotrebe višeg jezika postaje
očigledna. Uvek je lakše napisati jednu nego hiljadu instrukcija i pri tome ne
razmišljati o specifičnostima hardvera, kao što su, na primer, adrese portova, brzine
prenosa podataka itd.
Programi pisani na višem programskom jeziku prenosivi su sa računara na
računar u smislu da se mogu izvršavati na računarima različitih tipiva. Ta prenosivost
važi za tekst programa, ali ne i za prevedeni program, jer je ovaj u mašinskoj formi.
Tekst programa treba prevesti i na novoj mašini. Program koji prevodi
program, pisan na nekom višem programskom jeziku na mašinski jezik, naziva se
prevodilac ili kompajler (engl. compiler). Tekst programa naziva se izvorni (source)
program. Postoje programi koji ne prevode ceo program odjednom, već to rade u
toku njegovog izvršavanja kako nailazi koja instrukcija. Takvi programi nazivaju se
interpreteri .
2.1.7 Procesor Intel 8086

Intel 8086 predstavljao je prvi 16-bitni mikroprocesor treće generacije kojim
je najavljen korak ka novim, znatno naprednijim arhitektonskim rešenjima u odnosu
na prethodne 8-bitne i 16-bitne mikroprocesore. On je omogućio kompatibilnost
prethodne 8-bitne familije (Intel 8080/8085), ali i znatno bolje performanse koje se
ogledaju u ubrzanju izvršavanja programa i za faktor deset. Pored toga što je bio u
stanju da izvrši sve programe pisane za familiju 8080, novi mikroprocesor je ponudio
i mnoga značajna arhitektonska poboljšanja koja se ogledaju u uključivanju 16-bitnih
aritmetičkih operacija, operacijama nad nizovima znakova, mogućnošću pisanja tzv.
višestruko ulaznih programa i slično. Dalja arhitektonska poboljšanja ogledaju se u
većem broju radnih registara u odnosu na prethodne 8-bitne mikroprocesore, od
kojih su četiri opšte namene za 16-bitne operacije, a ostala četiri služe za podršku
novim načinima adresiranja. Ovo je omogućilo znatno povećanje adresnog prostora:
na 1 milion bajta memorije. Takođe, znatno su proširene mogućnosti adresiranja
ulazno/izlaznih uređaja za koje je namenjen adresni prostor od 64 kB.
Hardverska organizacija
Intel 8086 predstavlja 16-bitni mikroprocesor realizovan u jednom
integrisanom sklopu sa 40 nožica (pinova). Na sl.2.17 prikazane su osnovne linije
koje se pojavljuju na sabirnicama (magistralama) mikroprocesora. Odmah se zapaža
da je radi uštede broja spoljnih nožica, izvršeno tzv. multipleksiranje sabirnice
podataka i donjih 16 bita adresne sabirnice. To znači da je neophodno i u manjim
primenama izvršiti njihovo razdvajanje posebnim spoljnim kolima.
Vodic zaPC 125

Inače, mikroprocesor obezbeđuje ukupno 20 adresnih linija koje dozvoljavaju

adresiranje do 1 megabajta logički kao niz organizovanih memorijskih lokacija.
Organizacija pristupa memoriji preko internih registara segmentacije dozvoljava
dalju podelu memorije na segmente veličine ne više od 64 kilobajta (kB) za
smeštanje programskog koda, podataka i steka. Fizički je memorija organizovana u
dva dela: prvom se pristupa preko linija podataka D0 - D7, a drugom preko D8 -
D15. Svakom ovom delu se pristupa korišćenjem adresnih linija A1 - A19, dok linija
A0 određuje deo kome se pristupa (kada je A0 = 0 pristupa se parnim, a pri A0 = 1
neparnim lokacijama).
TEST AĐn-AĐir
w U Ij
INT
—►
—► NMI
◄— —► RO/GT0 (S3-S6)
RO/GT, BNE/S7
w
INTA
INTEL 8086 RD
HOLD WR
w
HLDA DT/R
RESET DEN
w READY ALE
w
__ t
MN/MX LOCK
w
CLK
—►
◄— 0So _s.
QS, S2(M/IO)
◄-—
slika 2.17 Sabirnica mikroprocesora Intel 8086
Deo adresnog prostora memorije koristi se za posebne svrhe, kako je to

ilustrovano na sl. 2.18. Gornjih 16 bajta, koristi se za smeštanje informacije o
inicijalnom automatskom puniocu, kao i informacije o adresi na kojoj započinje
izvršavanje, nakon pojave RESET signala. Donjih 1kB podeli se u 4-bajtne pokazivače
(pointere) na rutine za obradu 256 mogućih tipova prekida. Od ukupno 32 bita ovih
pokazivača, 16 se koristi za adresu segmenta, a 16 predstavljaju odsečak unutar
126 Vodič za PC
segmenta. Svi ovi pokazivači moraju da budu inicijalizovani pre nego što se dešavaju
prekidi.
FFFFF A
16
A
4
1)
4
4
▼
slika 2.18 Adresni prostor memorije
Intel 8086 je arhitektonski rešen tako da realizuje izdvojeni ulaz/izlaz, iako

nema smetnje da se koristi i memorijski preslikani ulaz/izlaz. Adrese registara ulazno/
izlaznih uređaja pojavljuju se isto kao i adrese memorijskih lokacija na adresnim
linijama A0 - A15, a vrednost adresnih linija A16 - A19 je, pri ulazno/izlaznim
operacijama, nula. Ovo omogućava adresiranje od najviše 64 kB 8-bitnih registara
ulazno/izlaznih uređaja.
Spoljni hardverski prekidi, koje dozvoljava mikroprocesor 8086, mogu da se
podele na one koji se mogu (INT) i one koji se ne mogu maskirati (NMI). Rezultat
pojave zahteva za prekidom je automatski skok na jednu od 256 mogućih rutina za
obradu prekida, čije su početne lokacije sadržane u donjih 1kB lokacija memorije.
Kako postoje samo 2 linije ulaza zahteva za prekidom, to uređaj koji generiše prekid
mora da, u toku ciklusa odobrenja prekida, obezbedi 8-bitni broj tipa prekida. Ovaj
broj se koristi kao vektor na odgovarakući pokazivač na početak rutine za obradu
prekida. Prekid sa linije INT moguće je maskirati na dva načina: programskim putem
i kao odziv na zahtev za prekidom. Bit maske prekida automatski se resetuje i time
onemogućava dalje prekide nakon pojave zahteva za prekidom. Njegovo staro stanje
ostaje sačuvano na steku i restaurira se, nakon povratka iz rutine za obradu prekida.
Programska organizacija
Intel 8086 je registarski orijentisan mikroprocesor. Većina operacija se obavlja
nad sadržajem registara. Programski model mikroprocesora predstavljen je na sl.
2.19. Ukupno su na raspolaganju tri skupa registara: registri opšte namene,
Vodič za PC 127
pokazivači, indeksni registri i registri segmentacije. Pored njih, postoji i pokazivač

instrukcija, ali se njemu programski ne može eksplicitno pristupiti.
AKUMULATOR
BAZNI REGISTAR
BROJAČ
REGISTAR PODATAKA
POKAZIVAČ STEKA
POKAZIVAČ BAZE
INDEKS IZVORIŠTA
INDEKS ODREDIŠTA
POKAZIVAČ INSTRUKCIJA
REGISTAR STANJA
SEGMENT KODA
SEGMENT PODATAKA
SEGMENT STEKA
SEGMENT PODATAKA - DODATN
slika 2.19 Programski model mikroprocesora 8086
Registri opšte namene koriste se za obavljanje aritmetičkih i logičkih operacija,

a u nekim instrukcijama, kao što su one koje rade nad nizovima znakova, oni imaju
fiksno značenje, kako je to prikazano na prethodnoj slici. Registri opšte namene
razlikuju se od ostalih po tome što se mogu adresirati ili kao 4 16-bitna, ili 8 8-bitnih
registara.
Pokazivači i indeksni registri omogućavaju razne vrste adresiranja unutar
segmenta. lako se svi oni mogu da koriste na proizvoljan način, najefikasnije je
korišćenje za namene prokazane na prethodnoj slici, odnosno njihov sadržaj
pokazivača se tretira kao odsečak u odnosu na tekuću vrednost pokazivača steka
(SS), a sadržaj indeksnih registara kao odsečak unutar tekućeg segmenta podataka.
Registar stanja je registar čiji sadržaj odražava trenutno stanje računara. Na sl.
2.20 dat je detaljan sadržaj FLAGS registara (koji čine registar stanja) u koji se
smeštaju statusni indikatori, čija je uloga zapisivanje procesorskih status informacija
koje utiču na dalji tok izvršavanja programa. Indikatori AF, CF, PF, SF i ZF odražavaju
stanje aritmetičke i logičke operacije. OF indikator odražava stanje premašaja kod
notacije u znakovnoj aritmetici, a DF, IF i TF se koriste za upravfjanje određenim
aspektima mikroprocesora.
Važnu ulogu ima treća grupa registara: registri segmentacije. Ovi registri
učestvuju u svim izračunavanjima adresa. Tako, sve instrukcije se uzimaju relativno u
128 VodičzaPC
odnosu na sadržaj registra segmenta koda. Sličnu ulogu imaju i ostali registri kada se
radi o podacima. Programi koji ne menjaju sadržaj registra segmentacije su dinamički
relokatibilni i mogu se prekidati, premeštati na druge lokacije i po-novo startovati sa
novom vrednošću registra segmentacije.
15 14 15 12 11 10 5I7 * 5 4 3 2 1 •
INDIKATOR PRENOSA
INDIKATOR PARNOSTI
INDIKATOR POMOĆNOa
PRENOSA
INDIKATOR NULE
INDIKATOR ZNAKA
INDIKATOR TRAP-a
INDIKATOR DOZVOLE
PREKIDA
INDIKATOR SMERA RADA
INDIKATOR PREKORAČENJA
l/O PRIVILECIJE LEVEL
NESTED TASK FLAC
slika 2.20 Registar stanja
Ovde nećemo ulaziti detaljnije u instrukcijski skup mikroprocesora 8086. Sve

instrukcije podeljene su u grupe koje učestvuju u prenosu podataka, aritmetičkim i
logičkim operacijama, radu sa nizovima znakova, upravljanju tokom odvijanja
programa i upravljanju mikroprocesorom.
SEGMENTNA
ADRESA
ADRESA U
SEGMENTU
slika 2.21 Formiranje 20-bitne fizičke memorijske adrese
Kako je već ranije istaknuto, adresni prostor memorije deli se na segmente

dužine po 64 kB, a oni se mogu dodeliti kodu, podacima i steku. Donja četiri bita
registara segmentacije imaju vrednost nula, tako da početak svakog segmenta može
VodičzaPC 129
da bude samo na adresama koje su multipl broja 16. Segmenti se mogu preklapati.
Fizička adresa se formira sabiranjem odsečka sa vrednošću izabranog registra
segmentacije. Na sl. 2.21 prikazan je način formiranja 20-bitne fizičke memorijske
adrese. lako se za pristup podacima instrukcije normalno koristi registar segmenta
koda, ovo može da se uradi i sa drugim registrima segmentacije. Prilikom adresiranja
ulaza/izlaza, registri segmentacije ne učestvuju u formiranju efektivne adrese. U tom
slučaju, fizička adresa jednaka je vrednosti odsečka odgovarajućeg registra iz grupe
pokazivača i indeksnih registara.
2.1.8 Familija mikroprocesora Intel

Kada se pojavio, mikroprocesor 8086 je bio skup da se koristi u računarima
zato što je zahtevao 16-bitnu sabirnicu podataka. Intel je zato proizveo čip 8088 koji
je interno isti kao 8086, ali koji je imao 8-bitnu eksternu sabirnicu podataka i stoga
zahtevao jeftinije čipove za podršku sabirnice. Intel je verovatno o 8088 razmišljao
kao o privremenom koraku ka 16-bitnom svetu procesora 8086.
Zbog jeftine implementacije i IBM se svojevremeno odlučio za mikroprocesor
8088 i on je postao "srce" originalnog PC-ja kao i PC/XT-a. Sve verzije Microsoft-
ovog MS-DOS-a i PC-DOS-a zahtevaju 8088 ili kompatibilni procesor, i 8088 je
uskoro postao industrijski standard.
Pošto 8086/8088 nije imao mogućnost rada sa brojevima sa tzv. pokretnim
zarezom (engl. floating point), Intel je razvio numerički koprocesor 8087. Ovaj čip
deli sabirnicu podataka i instrukcije sa glavnim mikroprocesorom i odgovara (reaguje)
na komande za rad sa pokretnim zarezom. Teoretski, moguće je da koprocesor i
glavni procesor izvršavaju različite instrukcije istovremeno, tako da izračunavanja sa
pokretnim zarezom i celobrojna izračunavanja budu procesirana u isto vreme.
Međutim, u praksi, programi retko koriste ovu koprocesorsku mogućnost i
jednostavno prebacuju procesiranje za odgovarajuće izračunavanje između ova dva
čipa.
8086/8088 nije bio efikasan, zato je Intel izvršio optimizaciju instrukcija za
ovaj procesor i dodao neke nove i pojavio se čip 80186. Ovaj čip je na istom kloku
(radnom taktu) izvršavao programe za 15 - 20 % brže od 8086. Intel je, i u ovom
slučaju, lansirao varijantu za 8-bitnu sabirnicu podataka, čip 80188. 80186/80188
nikada nije dostigao popularnost ostalih Intel-ovih čipova u PC svetu. Razlog za to je
verovatno jedan od prvih modela sa tim čipom, Tandy 2000, koji je tehnički bio
napredniji u odnosu na IBM-ov PC/XT, ali je imao nekompatibilni BIOS i video
sistem.
1984. godine Intel je promovisao čip 80286, koji je obećavao mnogo bolje
performanse u odnosu na svoje prethodnike. 80286 ima 16 linija podataka kao i
8086 i 25 adresnih linija, tako da može da adresira do 16 megabajta ( 2 na 24 )
produžene memorije (engl. extended memory). 80286 može da radi brzo kao i
8086, radeći u onom što Intel zove realan mod (engl. real mod). U ovom modu, on
izvršava DOS i DOS aplikacije, ali dodatna memorija generalno nije na raspolaganju.
Međutim, 80286 može da se prebaci da radi u drugom izvršnom modu, u tzv.
zaštićeni mod (engl. protected mod). Kada se prebaci u ovaj mod, 80286 postaje
130 Vodič za PC
novi procesor, koji može da pristupa memoriji od 16 MB i da izvršava više programa

istovremeno i da štiti ove programe međusobno. Ovo sve postiže menjajući način na
koji programi adresiraju memoriju. Umesto doznačavanja (dodeljivanja) blokova
fizičke memorije, programi u zaštićenom modu koriste blok ili segmentne selektore.
Supervizorski (nadzornički) program, obično operativni sistem, kreira mapu koja
povezuje svaki logički blok sa blokom fizičke memorije. Programima nije dozvoljeno
da znaju (niti oni vode računa o tome) bilo šta o realnim, fizičkim memorijskim
adresama.
Njegove multitasking karakteristike i karakteristike zaštićenog moda učinile su
80286 pogodnim za operativne sisteme koji su snažniji od DOS-a. OS/2 verzija 1 .x
napisana je specijalno za 80286 a Windows 3.0 zahteva 80286 ili jači procesor.
Takođe, neke velike DOS aplikacije kreirane su sa tzv. "DOS ekstenderima" koji
postavljaju 80286 u zaštićeni mod (sva memorija na raspolaganju) dok se program
izvršava DOS ekstenderi se prebacuju u realni mod kada program zahteva DOS
servisnu uslugu i vraća sve u normalu kada se program završi.
80286 je iskazao dva problema koja su ugušila entuzijazam za dalji razvoj
aplikacija. Prvo, on je ograničio blokove memorije na 64 kB svaki, kao što je radio i
8088, čak i u zaštićenom modu. Programi koji imaju potrebu da drže velike količine
podataka u memoriji gube dosta vremena radeći u okviru ovog ograničenja.
Drugo, mada je 80286 imao komandu za prebacivanje iz realnog u zaštićeni
mod, on nije imao komandu za prebacivanje u suprotnom smeru. Prirodno je da
programi koji pristupaju proširenoj memoriji, bilo za memorisanje (korišćenje
memorije kao tzv. RAM diska), bilo kao radnom prostoru za kod i podatke, moraju
imati mogućnost da se vrate u DOS i realni mod. Obično korišćena tehnika je
"brilliant kluge" koja, u suštini, resetuje 80286 čip (pošto se on uvek "podiže" u
realnom modu) a zatim preuzima kontrolu pre nego što 80286 može da resetuje ceo
računar i DOS. Međutim, na nekim starijim 286 mašinama, ovaj trik sa resetovanjem
traje pola sekunde i više, što je čitava večnost u poređenju sa vremenom izvršavanja
normalnih instrukcija.
80286 može da izvršava više programa, ali samo ako je svaki napisan da radi
kao aplikacija u zaštićenom modu. On nema mogućnost da izvršava više DOS
programa u isto vreme.
Za većinu aplikacija 80286 se koristi jednostavno kao veoma brzi 8086.
Takođe, 80286 računari normalno imaju 16-bitne slotove na magistrali
(sabirnici),tako da mogu da rade sa bržim 16-bitnim disk kontrolerima, video
karticama, mrežnim karticama i drugim hardverom. Kao brzi 8086, 80286 računar je
odličan. Međutim, nove aplikacije zahtevaju snažnije hardverske platforme.
80286 koristi 80287 matematički koprocesor. Ovaj čip ima isto zaštićeni mod
rada kao i 80286; u svemu ostalom je sličan 8087.
Intel je razvio zatim 80386 čip, ali se u svakodnevnoj komunikaciji prve dve
cifre iz naziva često izostavljaju, tako da je uobičajen naziv procesor (čip) 386.
386 procesor je pravi 32-bitni čip, sa 32-bitnim registrima i 32-bitnim
internim i eksternim sabirnicama podataka. On može da očita, upiše i računa sa 4
bajta podataka istovremeno. Pošto ima 32-bitnu adresnu sabirnicu, može da adresira
4 gigabajta (2 na 32) memorije. Intel označava pravi 386 procesor kao 386DX. On,
VodičzaPC 131
takođe, proizvodi i 386SX, koji ima istu internu arhitekturu kao i DX, ali ima 16-bitnu
eksternu sabirnicu podataka.
386 je kompletno kompatibilan sa 8086/8088, 80186 i 80286, i u realnom i u
zaštićenom modu. On ima i treći mod nazvan "virtuelni 8086 mod" koji omogućava
da više "real-mode" aplikacija rade istovremeno. Takođe, ima veoma fleksibilne
mogućnosti upravljanja memorijom koje omogućavaju da bilo koji blok fizičke
memorije bude mapiran na bilo koju logičku adresu. Osim toga, 386 ima ugrađene
funkcije za tzv. debagiranje (engl. debugging ; otklanjanje grešaka) što olakšava
razvoj novih programa.
32-bitna sabirnica podataka i 32-bitni registri, zatim veliki broj novih
instrukcija koje su na raspo'aganju u svim modovima, učinili su ovaj čip atraktivnom
platformom za većinu aplikacija.
Njegov virtuelni 86 mod dodao je niz novih DOS karakteristika. Memorijski
menadžeri, kao što su QEMM-386, 386MAX, zatim Microsoft-ov Windows, mogu da
ulančavaju DOS aplikacije u virtuelni mod i dopuštaju svakom programu da
"zamišlja" da ima potpuni pristup 8086 računaru. Realno, memorijski menadžer drži
"na kratkoj uzdi" svaki program, tako da on ne može da stupi u konflikt sa bilo kojim
drugim DOS programom koji se, takođe, izvršava. Svakom programu može biti dat
blok "virtuelne" ekranske (engl. screen) memorije, na primer, a memorijski
menadžer može zatim da postavi izlaz programa u prozor na video displeju. Program
ne može znati ni na koji način da nema kompletnu kontrolu ekrana, bafera tastature
i DOS-a.
U zaštićenom modu, 386 može da koristi segmentirano adresiranje, kao
80286, ali takođe može da koristi i linearno adresiranje, tako da programi mogu da
opslužuju lako velike količine podataka. Čip ima, takođe, ugrađenu podršku za
virtuelnu memoriju, tako da programi i podaci mogu biti razmenjivani (engl.
swapped) sa hard diskom kada je to potrebno. Windows koristi ovu tehniku u svom
poboljšanom . (engl. enhanced) modu da omogući korisniku da ulanči nekoliko
velikih aplikacija istovremeno.
387 koprocesor, takođe, ima nove karakteristike, uključjući mnogo efikasnije
izvršavanje novih komandi za transcendentalna izračunavanja.
386 čip je kompatibilan sa prethodnicima, ali ima dovoljno moćne
karakteristike da stvori novi standard. Njegov naslednik, 486, izgrađen je na tom
standardu.
U mnogo čemu 486DX je, jednostavno, 386 čip sa ugrađenim matematičkim
koprocesorom i ugrađenom "keš" memorijom. Novi 486SX nema užu magistralu
podataka, kao 386SX. Umesto toga, to je 486DX, bez ugrađenog matematičkog
koprocesora.
Ugrađena "keš" memorija omogućava da se prevaziđe usko grlo na 386
sistemima. I 386 i 486 mogu da čitaju podatke iz memorije brže nego što RAM
čipovi mogu da ih pripreme. Većina 386 računara ima ugrađenu "keš" memoriju
koja drži podatke, kojima se relativno često pristupa, u superbrzim statičkim RAM
čipovima. Eksterni "keš" kontroler vodi računa o podacima koji se drže u "kešu" i
odlučuju da li svaki memorijski pristup može biti zadovoljen od strane "keš"-a,
umesto da se zahteva očitavanje iz normalnog dinamičkog RAM-a (DRAM).
132 VodičzaPC
486 ima ugrađen "keš" i "keš" kontroler unutar sebe. Podacima koji se drže u
internom 7/keš"-u pristupa se veoma brzo, skoro kao podacima koji se drže u
registrima. Takođe, većina 486 računara ima i eksterni memorijski "keš", da bi
poboljšali memorijski pristup.
Ugrađeni koprocesor u 486DX razrešava drugo usko grlo. 387 koprocesor je
brz čip, ali komunikacija između njega i 386 je relativno spora. Stavljajući
koprocesor u mikroprocesor, Intel je omogućio skoro trenutnu komunikaciju između
njih.
Takođe, 486 je mnogo efikasniji u izvršavanju nekih instrukcija nego bilo koji
od njegovih prethodnika. Intel je izvršavao hiljade komercijalnih programa preko
specijalnih analizatora da bi uočio koje se instrukcije najčešće koriste a zatim je
izvršio optimizaciju vremena izvršavanja tih instrukcija na procesoru 486.
U narednoj tabeli date su uporedno osnovne karakteristike mikroprocesora
Intel-ove familije.
Naziv Širina in- Širina ek- Širina Adresibiln Koproce- Izvršni

procesora terne sa- sterne adresne i RAM sor mod
birnice sa- sabirnice
birnice
podataka
8088 16 8 20 1 MB 8087 Realni
1 MB 8087 Realni
8086 16 16 20
1 MB 8087 Realni
80188 16 8 20
1 MB 8087 Realni
80186 16 16 20
24 16 MB 80287 Realni/
80286 16 16 Zaštićen
i
387SX 32 16 32 4CB 387SX Realni/
Zaštićen
i/
Virtuelni
386DX 32 32 32 4 GB 386DX Realni/
Zaštićen
i/
Virtuelni
486SX 32 32 32 4 GB 487 Realni/
Zaštićen
i/
Virtuelni
486DX 32 32 32 4 GB Implemen Realni/
tiran
Zaštićeni
/
Virtuelni
Napomena: Širine sabirnica su u bitovima.
VodiczaPC 133
Krajem 1993. godine Intei je predstavio grupu 486SL Enhanced

mikroprocesora čime je tehnologija za štednju struje proširena na celu familiju 486
procesora. SL Enhanced tehnologija omogućava projektantima sistema da poštuju
Energy Star smernice koje je izdala vlada SAD.
Ovi čipovi su potpuno kompatibilni (nožica na nožicu) sa postojećim 486
modelima, daju identične performanse i podjednako dobro rade u računarima koji
nemaju sistem za upravljanje potrošnjom struje. Slične procesore nude i AMD i
Cyrix. Sve tri kompanije nude slične funkcije za štednju struje: SMM (System
Management Mode), koji omogućava mikroprocesoru da u toku mirovanja (idle
periods) isključi podsisteme; režime čekanja (suspend modes), kada se
mikroprocesor "uspavljuje" usporavanjem ili zaustavljanjem radnog takta, pod
hardverskom ili softverskom kontrolom; potpuno statična jezgra, koja zadržavaju
informacije, kada se mikroprocesor zaustavi, sve do ponovnog "buđenja".
Cyrix-ovi čipovi 486SLC/e, 486S i 486S2 i AMD-ov 486DXLV-33 imaju sve tri
pomenute funkcije, dok Cyrix-vo 486SLC nema SMM. Intel je u međuvremenu uveo
i sasvim novi režim za uštedu struje, nazvan Auto Idle. DX2 procesori, obično, imaju
unutrašnji radni takt dvostruko veći od l/O sabirnice (na primer, 66 i 33 MHz,
respektivno). Verzija 486SL Enhanced procesora može usporiti interni radni takt na
brzinu l/O operacija, čime se štedi struja dok mikroprocesor čeka podatke sa
sabirnice.
Radi komparacije, ušteda koja se postiže "uspavljivanjem" mikroprocesora je
neznatna u odnosu na uštedu koja bi se postigla isključivanjem monitora.
Mnogi su nabavili PC računar i konstatovali da se na osnovnoj ploči nalazi
Cyrix-ov mikroprocesor Cx486SLC (32/16 bita) ili Cx486DLC (32 bita) i bili u
nedoumici da li imaju "pravu" 486 mašinu. U suštini Cx486DLC se nalazi negde
između Intel-ovih mikroprocesora 386DX i 486DX. Naime, u Cx486DLC je ugrađen
kompletan set instrukcija procesora 486, ali mu za ekvivalentnost nedostaju dve
bitne stvari: potpuni matematički koprocesor i interni "keš" odgovarajuće veličine.
Iste karakteristike ima i Cx486SLC, osim što sa spoljnim svetom komunicira preko
16-bitne sabirnice.
Intel-ovi mikroprocesori iz 486 familije imaju interni keš od 8 kB, a procesor
Cx486DLC od 1 kB. Osim po veličini, keš memorije kod ovih procesora se razlikuju i
po primenjenim algoritmima. Intel koristi tzv. write through tip keša (keširaju se samo
read operacije), a Cyrix last recently used tip keša. To što nema implementiran
matematički koprocesor Cyrix je pokušao da ublaži implementacijom aritmetičke
jedinice za množenje celih brojeva (hardverski). Kod Intel-ovih procesora ovu
operaciju obavlja mikrokod, pa su 386DX i 486SX na istom radnom taktu sporiji u
odnosu na 486DLC u operacijama sa "čistim" brojevima i do četiri puta. Suštinska
razlika između ovih procesora je u efikasnosti izvršavanja naredbi. Procesor DLC u
jednom ciklusu dekodira četiri, a 386DX samo jedan bajt instrukcije, dok u fazi
izvršavanja prvi troši jedan a drugi dva takta po instrukciji.
Dogradnja sa 386 na 486, pomoću Cx486DLC procesora, nije jednostavna.
Ovaj procesor ima drugačiji raspored nožica i ne može se direktno postaviti u 386
procesorsko podnožje na osnovnoj ploči, a ima i neke specifične zahteve u odnosu
na BOIS. Ovo navodi da je jedina mogućnost zamena osnovne ploče. Međutim,
134 Vodič za PC
Cyrix je lansirao procesor Cx486DRX2 koji vam olakšava "upgrade". Cx486DX2 je

smešten u 132-pinsko kućište u kakvo je smešten i 386DX, a radi na dvostruko
većem taktu (kloku) nego ostali hardver na osnovnoj ploči i ima 1 kB keš memorije
koja, takođe, radi dvostruko brže. Zbog hardverskih razlika između procesora 486 i
386DX (nema interni keš) Cyrix je morao da razvije dodatni hardver koji je direktno
implementiran u sam čip, kao i dodatni program koji se pokreće pri inicijalizaciji
računara i ima zadatak da aktivira keš memoriju u procesoru.
Softver za aktiviranje keš memorije može biti instaliran iz DOS-a, Windows-a
ili OS/2. U radu pod Windows-ima može doći do problema u radu sa flopijem,
ukoliko ste u BIOS-u postavili RAM shadow. Naime, stariji BIOS programi često su
zavisni od vremena i mogu pokazati slabosti u radu, ako ih primoravate da rade
suviše brzo.
2.1.9 RISC i CISC procesori

Poslednjih nekoliko godina su u svetu PC računara obeležene borbom dve
porodice procesorskih arhitektura: CISC i RISC. Glavne razlike RISC (Reduced
Instruction Set) procesora prema njihovim CISC (Complex Instruction Set) takmacima
bile su:
znatno manji skup češće korišćenih naredbi,
izvršavanje gotovo svih naredbi u jednom takt ciklusu,
hardversko dekodiranje svih naredbi,
komunikacija sa memorijom samo preko LOAD/STORE naredbi,
veći paralelizam u izvršavanju naredbi i
nepostojanje složenijih načina adresiranja.
Veliki adut prvih RISC procesora bio je i dosta manji broj potrebnih tranzistora
za realizaciju nego što je to bio slučaj kod ekvivalentnih CISC mikroprocesora.
Međutim, tehnologija integrisanih kola, pa time i mikroprocesora, tokom poslednjih
godina doživela je strahovit napredak.
Zbog ogromnog broja raspoloživih tranzistora, i dizajneri najnovijih procesora
iz starih CISC porodica (npr. 486DX) se ne ustežu da njihove velike i složene
skupove naredbi i načine adresiranja, ili barem njihov najveći deo, implementiraju sa
dekodiranjem u hardveru umesto mikrokodovanja. Time se automatski poništava
glavna brzinska prednost RISC arhitektura. CISC mikroprocesori sada, takođe, koriste
sve one višestepene cevovodne (pipeline) strukture, arhitekturu sa odvojenom
obradom naredbi i podataka, i velike ugrađene keš predmemorije za naredbe i
podatke po kojima su se na početku isticali RlSC-ovi.
S druge strane, RISC mikroprocesorima se proširuju skupovi naredbi, dodaju
dva nivoa njihovog dekodiranja (hardver za prostije i mikrokod za složenije, kao kod
savremenih CISC parnjaka), i sve druge napred navedene prednosti koje, pored
velikog povećanja računske snage, donose i znatno brže i jednostavnije pravljenje
računara oko tih procesora.
Tri dodatne odlike, prenesene iz sveta "mainframe" giganata, takođe, postaju
na neki način standard na novim procesorima. To su:
podrška višeprocesorskom radu na zajedničkoj sabirnici,
VodičzaPC 135
PC za napredne korisnike __________________________________
ugradnja vektorskih matematičkih koprocesora i

podrška drugom nivou keša.
Ranije je bilo nezamislivo da dva ista (a kamoli različita) procesora zajedno
dele spoljnu sabirnicu adresa i podataka, RAM i l/O iz dva razloga. Prvi je što su tada
procesori, sa relativno malim skupovima ugrađenih registara i malim ili nikakvim keš
memorijama, pri izvršavanju programa, veoma često pristupali spoljnoj sabirnici ka
RAM-u. I samo dva takva bi već izazvala haos sa stalnim zagušenjima i usporenjima
na sistemskoj sabirnici. Drugi razlog je bio nepostojanje razvijene logike za
upravljanje radom više mikroprocesora na zajedničkoj sabirnici - određivanje i
poštovanje prioriteta pristupa, kontinuirano održavanje trenutne ispravnosti sadržaja
svih keš memorija i RAM-a u sistemu i raspoređivanje tzv. burst transfera za punjenje
keš memorija u procesorima. Sve je to sada na raspolaganju.
Ugradnja strahovito brzih vektorskih FP koprocesora na procesorski čip je prvi
put u mikroračunarskom svetu donela mogućnost izvršavanja više FP nego
celobrojnih naredbi u jedinici vremena. Vektorski koprocesor, sa posebnom
strukturom naredbi i načinima programiranja, sa svojim paralelnim sabiračima i
množačima u stanju je da u svakom takt ciklusu da dva ili čak više rezultata dok su
najbolji celobrojni procesori u stanju da postignu 1 cpi (cyc!es per instruction).
Uz ugradnju keša drugog nivoa za svaki procesor u višeprocesorskom sistemu,
koji će dodatno ubrzati obradu i smanjiti pristup spoljnoj sabirnici, kao i
optimizovane prevodioce koji će maksimalno iskoristiti paralelizam, za sistem sa na
primer 4 CPU na zajedničkoj memoriji (koja naravno koristi neki vid preplitanja
banaka i straničnih načina rada) može se očekivati ubrzanje od preko 3.5 puta u
odnosu na sistem sa samo jednim CPU.
Tržište je danas prepuno različitih CISC i RISC mikroprocesora. Među njima,
najpopularniji su Motorola 68040, Intel 80486, Intel 80860 i superskalarni
PENTIUM a od RISC DEC-ova ALPHA, Motorola 88000 i PovverPC (IBM i Motorola).
Često se kao merilo brzine računara pojavljuje jedinica MIPS (Million
Instructions Per Second). Pošto MIPS zavisi od tipa instrukcija, u praksi se uzima
ponderisana (weighted) srednja vrednost koja odgovara nekoj "prosečnoj" aplikaciji
u kojoj učestvuje 30% transfera podataka, 10% logičkih operacija itd. Svaka od ovih
vrednosti se posebno računa a zatim se daje i srednja vrednost. Pri ovome treba imati
u vidu da su kod Intel-ovih procesora familije X86 instrukcije veoma kompleksne i da
se često jednom instrukcijom izvodi ono za šta je nekom drugom tipu procesora
potrebno više instrukcija. To znači da MlPS-ovi mogu služiti za poređenje procesora
iste familije ali da nije korektno koristiti ih za poređenje procesora različitih familija ili
arhitektura.
U poređenjima se najčešće koriste testovi kojima se pokazuje koliko
aritmetičkih operacija dati procesor izvršava u sekundi - merilo je univerzalno, jer
procesori i pored internih razlika uvek "umeju" da računaju. Koristi se nekoliko
testova: whetstone (rad sa racionalnim brojevima), dhrystone (rad sa celim
brojevima) i linpack (rešavanje sistema linearnih jednačina.
136 VodiczaPC
2.1.10 ROM BIOS

Osnovni ulazno/izlazni sistem (Basic Input/Output System ili BIOS) predstavlja
vezu između hard-vera i sofvera računara i pomaže im da rade zajedno. Kao softver,
BIOS je skup instrukcija mikroprocesora računara. Kao hardver, ove specijalne rutine
nisu nepostojane, već su smeštene u čipu EPROM-a. Cilj proizvođača kompatibilnih
računara je da BIOS koji koristi njihov računar odgovara BIOS-u koji se koristi kod
IBM-ovih računara. Podudarnost ovih BlOS-a sa IBM-ovih ne može biti potpuna, jer
je ime IBM-a zaštićeno od kopiranja. Stoga su proizvođači računara preuzeli obavezu
da napišu sopstvene rutine BlOS-a koje se u nekim delovima razlikuju od IBM-ovih.
Pojedini delovi BlOS-a rade potpuno nezavisno jedni od drugih, bez obzira
što su svi smešteni u jedno memorijsko kolo. Osnovna funkcija BlOS-a bitna za
kompatibilnost računara je softver za hardversko povezivanje njegovih rezidentnih
rutina.
BIOS je smešten u ROM kolu (čipu) kapaciteta 8kB, a u memorijskoj mapi PC
računara zauzima dno memorije, od adrese FEOOOh do FFFFFh. Na sl. 2.22
prikazana je blok-šema raspodele memorije PC računara.
00000 BIOS PREKIDNI VEKTORI

nfimn
OSTAU PREKIDNI VEKTORI
00400
BIOS OBLAST PODATAKA
00500
KORISNIĆKA MEMORIJA
AOOOO
VIDEO MEMORIJA
cnnnn MEMORUA DISK

ADAPTERA
F0000
RO M
FE000
OBLAST »OS-a
slika 2.22 Blok-šema memorijske mape PC računara
Pored navedenih 8 kB memorije, ROM BIOS koristi i deo memorije

namenjene tzv. prekidnim vektorima za svoje prekide. Tu spadaju prekidi oznaženi
sa OOh do 1 Fh. Ako se zna da u vektor-tabeli svaki prekid zauzima 4 bajta, može se
zaključiti da je kapacitet prekidnih vektora ROM BlOS-a 128 bajta (80h). Podaci
neophodni za rad BlOS-a smeštaju se u BIOS oblasti podataka, u deo memorije sa
adresom od-€0400h“do 00500h.
Po potrebi, BIOS može koristiti i delove memorije namenjene adapterima
flopi i hard diska, kao i memorije video-adaptera, zavisno od toga koje vrste prekida
obrađuje.
Vodič za PC 137
Namena BlOS-a
Dizajn nekog PC računara zahteva da mnogi elementi hardvera budu
smešteni na posebnim adresama unutar opsega ulazno/izlaznih (l/O) portova
računara. Druge komponente računara imaju mnogo svojih registara koji upravljaju
njihovim radom. Zbog broja posebnih komponenata u računaru, potencijalni broj
novih varijanti je ograničen. Softver koji pokušava da upravlja nekim hardverom,
mora ispravno da obuhvati te registre. Sve dotle dok su računari građeni istim
hardverskim delovima i istim registrima, oni ne predstavljaju problem.
Sa prvim PC-jem, međutim, IBM je dobio pravo da može da promeni hardver.
Nije bilo garancije da će bilo koji deo ili registar biti isti kod novijih modela računara.
Programi za računare nikada ne treba direktno da adresiraju hardver. Umesto toga,
programi će pozvati softversku rutinu u BIOS-u koja treba da ima deo instrukcija za
tzv. direktno adresiranje. Noviji računari sa različitim hardverom koristiće BIOS
rutine koje rade slično kao prethodne, i koje se razlikuju od starih rutina kada ih
aplikacioni softver promeni. Mogu se menjati samo adrese unutar ovih rutina da bi
odgovarale promenjenom hardveru. Na taj način, isti softver može da radi na
različitim hardverskim dizajnima.
Problem sa BIOS rutinama je što nema konačnog broja (ili bar ograničenog
broja) rutina koje mogu sigurno da podrže sve softverske situacije optimalno.
Odnosno, korišćenje BIOS rutina nekada je prednost, a nekada opterećenje. BIOS
rutine mogu da uspore funkcije računara, a taj problem je najevidentniji na video-
displeju (ekranu). Na primer, sve BIOS rutine su napravljene da smeštaju informaciju
na video-displeju karakter po karakter. Tekst bi mogao brže da se pojavi na ekranu
direktnim hardverskim rešenjima.
Drugo ograničenje BlOS-a je što BIOS mora da prati sve što se događa u
računaru. Uzmimo, na primer, flopi-disk drajv. Kada rade u svom standardnom
režimu BIOS rutine rade dobro i omogućavaju čitanje, upis i formatizovanje flopi-
diska korišćenjem standarda formata diska. U isto vreme, međutim, one stavljaju
ograničenje na rad drajva. Međutim, flopi drajvovi imaju veće mogućnosti nego što
im to BIOS pruža: oni mogu da čitaju i upisuju na disk korišćenjem i drugih sistema
računara, a i drugih za funkcije kopiranja i zaštitu disketa.
Najbolji način da se napravi brži video prikaz ili da se upravlja flopi-diskom je
da se zaobiđe BIOS i napišu programi koji direktno adresiraju hardver sistema. U
suštini je ovaj koncept zabranjen od IBM-a i može da rezultuje nekompatibilnošću.
Ipak, većina korisnika softvera uzima slobodu pri direktnom upravljanju hardverom,
tako da su mnoge hardverske karakteristike PC-ja standardizovanije nego sam BIOS.
BIOS koji oni koriste izgrađen je nešto drugačije zbog ograničenja prava na
kopiranje. Hardver je standardizovaniji nego sam BIOS. Čak i sam IBM dopušta neke
nedostatke u smislu da, uglavnom, BIOS upravlja video prikazom, i to toliko dugo
koliko je moguće.
Konačno, BIOS pruža razne prednosti programerima. U mnogim slučajevima,
korišćenje BlOS-a uprošćava pisanje programa. Izvesne operacije sistema uvek su
raspoložive i lako im se može pristupiti kroz softver. BIOS je i dobro dokumentovan i
razumljiv, i eliminiše različite napore programera.
138 Vodič za PC
Osnove BlOS-a
BIOS radi preko softverskih prekida. Da bi aktivirao rutinu, program izdaje
odgovarajući prekid mikroprocesoru u obliku specijalne instrukcije. Softverski prekid
izaziva da mikroprocesor prekine rad tekuće rutine i započne rad nove rutine. On
radi ovo prekidanjem izvršenja posla koji izvršava, pri čemu pamti mesto prekida, i
počinje pretraživanje tabele koja se nalazi u memoriji i u kojoj se čuvaju liste vektora
prekida. svaki vektor prekida je brojač koji mikroprocesoru ukazuje na lokaciju gde
se nalazi šifra koja je u vezi sa lokacijom prekida. Mikroprocesor čita vrednost
vektora i počinje izvršavanje posla koji je određen vrednošću koja je smeštena u
vektoru.
Tabela vektora prekida počinje na početnoj adresi memorije mikroprocesora
OOOOOh. Svaki vektor prekida se sastoji od četiri bajta, i svi vektori se smeštaju u
rastućem redosledu. Vrednosti svakog vektora se pune u RAM memoriju iz ROM
BlOS-a kada se startuje sistem. Programi mogu menjati ove vektore radi izmene
značenja softverskih prekida.
Kao i kod svih prethodnih računarskih sistema, i kod PC računara ROM
memorija predstavlja deo memorije računara čiji sadržaj može da se čita, dok upis
nije moguć. Može se reći da je u ROM memoriji smeštena sva pamet računara i da je
sve ono što računar može da radi rezultat izvršavanja programa koji su tu smešteni.
U ROM memoriji su smeštene četiri velike grupe programa:
START-UP,
ROM BIOS,
ROM BASIC,
ROM EXTENGEN.
START-UP je program koji se izvršava odmah, nakon startovanja računara.
Početna lokacija programa je FFFFOh. On izvršava sledeće zadatke:
1. obavlja test pouzdanosti i proverava da li je cela memorija računara
ispravna;
2. inicijalizuje sva kola u računaru i standardnu priključenu opremu;
3. postavlja prekidnu tabelu na dno memorije;
4. proverava da li je neki dodatni uređaj priključen na sistem;
5. proverava da li je dodatni disk priključen na sistem, i
6. izvršava rutinu koja omogućava unošenje programa sa diska.
ROM BIOS je deo ROM memorije koji se koristi uvek kada računar radi i
obezbeđuje osnovna opsluživanja neophodna za rad računara. On vrši upravljanje
perifernim jedinicama. Postoje sledeći tipovi upravljanja:
1. programi koji prevode jednostavne komande (čitanje sa diska, ispravka
grešaka);
2. programi koji upravljaju radom PC-ja u smisku izvršavanja nekih
zadataka (kao što je postavljanje vremena).
Po koncepciji, BiOS .predstavlja interfejs između komandnog procesora i
hardvera računara. Korisnik zadaje komande računaru, a posebni prevodilac ih
prevodi i postavlja upravljanje sa BIOS i DOS programom.
VodičzaPC 139
ROM BASIC je jezgro BASIC programskog jezika. Većina PC računara ga

nema u osnovnoj konfiguraciji, ali se može naknadno ugraditi.
ROM EXTENGEN je skup programa koji se dodaju ROM programima i služe
za podršku rada dodatnih uređaja (diskova, video kartica itd.).
Od trenutka uključenja do mogućnosti da računaru zadamo izvršenje nekih
naredbi, obavlja se niz aktivnosti. Izložićemo ih u nekoliko faza:
1. Nekoliko trenutaka po uključenju računara, vrši se punjenje
elektrolitičkog kondenzatora za RESET funkciju. Posle toga računar počinje sa radom.
2. Mikroprocesor izvršava program ROM BIOS: javlja verziju BlOS-a koji
je ugrađen i počinje da testira memoriju.
3. Po završetku testa memorije, ROM BIOS inicijalizuje kontroler disketne
jedinice, posle čega ispituje da li je u disketnoj jedinici prisutna disketa. Zavisno od
ove operacije, postoje dva slučaja:
ako disketa postoji, ROM BIOS čita nulti sektor nulte staze (tzv. BOOT
sektor) da bi ustanovio da li je operativni sistem prisutan na disketi; ako operativnog
sistema nema, ROM BIOS javlja grešku;
ako nema nikakve diskete u disketnoj jedinici (bravica na disketnoj
jedinici je otvorena), ROM BIOS ispituje da li postoji fiksni (hard) disk, da bi sa njega
očitao operativni sistem.
4. Ako nema ni fiksnog diska, sistem se ukoči. U tom slučaju ga treba
ponovo startovati a u disketnu jedinicu staviti disketu sa operativnim sistemom ili na
disk snimiti operativni sistem.
5. Ako ROM BIOS pronađe operativni sistem (na disketi ili disku), on
učitava program IOSYS i predaje mu upravljanje sistemom.
6. IOSYS se sastoji iz dva dela:
prvi deo čine pokretački programi za tastaturu, ekran, serijski kanal,
štampač i disketu;
drugi deo čini program SYSINIT, koji određuje veličinu memorije,
smešta sebe na vrh RAM memorije, a zatim člta program MSDOS.SYS (koji
predstavlja jezgro operativnog sistema) sa diskete ili diska.
7. MSDOS.SYS šalje pozdravnu poruku s informacijama o verziji
operativnog sistema, inicijalizuje postojeće programe, kreira interne tabele, a zatim
vraća kontrolu programu SYSINIT.
8. Vrši se analiza fajla CONFIG.SYS. Ako ovaj fajl postoji, vrši se
podešavanje pojedinih parametara iz tabele CONFIG.SYS.
9. Operativni sistem je spreman za rad. Sistemskim pozivom se poziva
program COMMAND.COM i analizira da li postoji fajl AUTOEXEC.BAT. Ako postoji,
tada se izvršavaju još neki programi koje ovaj fajl definiše.
Operativni sistem računara čine samo programi IO.SYS i MSDOS.SYS, dok je
COMMAND.COM specijalni izvršni program (interpreter najčešće korišćenih
naredbi). Ostale naredbe operativnog sistema spadaju u grupu spoljašnjih (eksternih),
što znači da su u pitanju nezavisni programi uslužnog karaktera.
Što se tiče redosleda kojim BIOS traži operativni sistem na memorijskim
jedinicama, naizgled je prirodnije da se najpre traži fiksni disk, pa tek onda disketa.
Međutim, ovakvo gledište je neispravno. Ponekad je potrebno da računar startuje sa
140 VodiczaPC
drugom verzijom operativnog sistema, ili sa nešto drugačijim vrednostima

parametara. U tim slučajevima je dovoljno pripremiti sistemsku disketu sa
odgovarajućim programima CONFIG.SYS i AUTOEXEC.BAT, kao i drugim
programima po potrebi, pa zatim startovati računar sa tom disketom. Operativni
sistem biće učitan sa diskete, tako da će željeni efekat, praktično, biti postignut bez
posebnog napora.
2.1.11 “Keširanje” memorije

Pojavom moćnih 32-bitnih mikroprocesora u praksi se došlo do saznanja da
sistemi visokih performansi zahtevaju mnogo više od snažnog mikroprocesora, naime
usko grlo su postale memorije. Zbog toga su konstruktori bili prinuđeni da prihvate
mnoge tehnike i finese karakteristične za mini računare i "mainframe" računare.
Između ostalog, bilo je neophodno usvojiti koncept hijerarhijske organizacije
memorije, po kojem se između CPU (centralne procesorske jedinice) i glavne
memorije smešta brza keš (engl. cache) memorija, čiji je osnovni zadatak da iz
"udaljene" memorije stalno prinosi procesoru potrebne podatke na dohvat ruke.
Pretpostavimo da imamo računar sa procesorom 80386 koji radi na 20MHz.
Procesor zahteva minimum dva takta da obavi jedan ciklus (čitanje, upis) po
magistrali (sabirnici), što iznosi 100 nariObekundi. Jeftine dinamičke RAM (DRAM)
memorijske komponente nisu dovoljno brze da okončaju ciklus u ovih 100ns.
Rešenje je (naizgled) u korišćenju znatno bržih statičkih RAM (SRAM) memorija. Tu,
međutim, iskrsavaju veliki problemi: SRAM komponente jesu brze, ali su,
istovremeno, i znatno skuplje i imaju manju gustinu pakovanja, pa zauzimaju znatno
više površine nego DRAM memorije.
U sistemima sa keš memorijom, svi podaci su smešteni u glavnoj memoriji, a
neki od njih su duplirani u brzoj keš memoriji. Kada pristupa memoriji, procesor
prvo pretražuje keš. Ako se tamo nalazi tra-ženi podatak, procesor mu može
pristupiti brzo, bez ubacivanja neaktivnih ciklusa (engl. wait states ; stanja čekanja).
Ako se traženi podatak ne nalazi u keš memoriji, CPU mora pristupiti glavnoj
memoriji. Ukoliko su potrebni podaci i program najčešće prisutni u keš memoriji,
efektivno vreme pristupa glavnoj memoriji se znatno smanjuje.
Sistem sa keš memorijom čine brze SRAM memorije malog kapaciteta i sporija
DRAM memorija velikog kapaciteta (vidii sliku 2.23). Uz dobar algoritam dupliranja
potrebnih podataka i instrukcijskog koda, keš nudi SRAM performanse po ceni koja
se približava ceni memorije izgrađene isključivo od DRAM komponenata.
Predviđanje kojoj će sledećoj memorijskoj lokaciji program pristupiti bilo bi
nemoguće kada bi programi koristili memoriju potpuno proizvoljno. Na svu sreću,
programi obično pristupaju memoriji koja se nalazi u okolini lokacija koje su
Vodič za PC 141
korišćene u bliskoj prošlosti. U anglosaksonskoj literaturi ovaj princip je poznat pod

imenom "locality of reference" ili "program locality".
KEŠ PODSISTEM
slika 2.23 Sistem sa "keš" memorijom
Ova lokalizovanost programa je osnovni preduslov za realizaciju keš sistema.

U tipičnim programima izvršavanje naredbi je, najčešće, ili sekvencijalno, ili po
kratkim petljama koje obuhvataju bliske memorijske lokacije. Isti podatak se često
koristi više puta uzastopno (tj. u kratkom vremenskom intervalu).
Mada je koncept keš memorije prilično jednostavan, njegova realizacija je
složen proces koji obuhvata razmatranje brojnih faktora: način preslikavanja sadržaja
glavne memorije, veličine blokova podataka koji se prenose u keš memoriju,
algoritam izmene sadržaja keš memorije itd. Razmatranje ovih problema prevazilazi
namenu ovog teksta.
Keš memoriju sačinjavaju dva memorijska područja. U jednom se nalaze
podaci koje CPU koristi, dok se u drugom nalaze obeležja tih podataka, tzv. "tag"-
ovi. Tag služi za utvrđivanje da li se traženi podatak nalazi u keš memoriji. Neki
dodatni bitovi mogu se koristiti kako bi se odgovarajući podaci u keš memoriji
proglasili nevažećim.
Postoje tri osnovna tipa organizacije keš memorije, koji se međusobno
razlikuju po načinu preslikavanja (engl. mapping) sadržaja između glavne i keš
memorije. To su: direktno preslikavanje, potpuno asocijativno preslikavanje i skupno
asocijativno preslikavanje.
Tri su osnovna pravca razvoja sistema sa keš memorijom:
realizacija sistema koji sadrže integrisane keš kontrolerske čipove;
realizacija sistema u kojima su keš kontroler i memorija realizovani u
čipu koji je sastavni deo procesorskog modula izgrađenog iz nekoliko čipova visokog
stepena integracije i
realizacija keš memorije u okviru 32-bitnih mikroprocesora.
Tipičan keš kontroler se sastoji iz nekoliko osnovnih celina. To su RAM u koji
se smeštaju adresni tagovi, komparatori adresa i kontrolna logika za upravljanje keš
memorijom koja se, najčešće, nalazi izvan kontrolerskog čipa.
142 VodižzaPC
2.1.12 Funkcije i vrste sabirnica

Kao što je već napomenuto, svaki mikroračunarski sistem sadrži snopove
provodnika ili'vodove koji međusobno povezuju pojedine komponente i čitave
module mikroračunara - radi prenosa impulsnih signala. Postoji nekoliko grupa tih
vodova koje se nazivaju sabirnice ili magistrale (engl. bus); s obzirom na funkciju,
postoje tri vrste sabirnica:
1. Sabirnica podataka koja paralelno prenosi signale podataka u binarno-
kodiranom obliku;
2. Adresna sabirnica koja paralelno prenosi signale adrese memorijskih
lokacija (i registara l/O porta) u binarno-kodiranom obliku; i
3. . Upravljačko-kontrolna sabirnica koja prenosi: e
taktne signale,
signale koji nastaju u mikroprocesoru prilikom izvršavanja pojedinih
instrukcija programa i koji su specifični za pojedine operacione kodove instrukcija,' ’
signale koji nastaju u l/O portu ili periferijskom uređaju i upravljajti
razmenom (ulazno-izlaznim prenosom) podataka; u ovoj grupi najvažniji su signali ža
kontrolu međusobnog sporazumevanja ("hendšejking") i interapt signali,
1
signali za arbitriranje pristupom sabirnici.
Osim nabrojanih grupa, postoje i vodovi koji dovode potrebne naporie
napajanja svim elektronskim komponentama.
Sabirnice unutar nekog bloka ili IC komponente (čipa) mikroračunara su tzv.
unutrašnje (interne) sabirnicč, a sabirnice na koje se priključuju pojedini blokovi,
predstavljaju tzv. mikroprocesorske ili l/O sabirnice.
Kod moćnijih mikroračunarskih sistema (16- i 32-bitni) postoji i tzv. sistemška
sabirnica (ili magistrala). Ona je procesorski nezavisna i omogućava jednostavnu
promenu konfiguracije sistema priključivanjem standardnih modula i interfejsa za
razne vrste periferijskih uređaja. Za nju postoji više poznatih standarda.
Već je napomenuto da upravljačko-kontrolna sabirnica sadrži i vodove koji
prenose signale za arbitriranje pristupom sabirnici podataka. To je potrebno u slučaju
da je na mikroprocesorsku ili sistemsku sabirnicu priključeno više uređaja koji mogU
da njome upravljaju (to su tzv. master uređaji), pa može doći do konflikta na sabirnici
ukoliko dva ili više perifernih uređaja žele da istovremeno obave svoju l/O
transakciju. Ako modul, koji ima drajver sa tzv. otvorenim kolektorom, postavi na
vod logičku nulu, ona će nadjačati istovremeno postavljene logičke jedinice na istom
vodu. Ako se pak drajver sa izlaznim baferom sa tri stanja nađe u konfliktnoj situaciji,
može doći i do oštećenja drajvera zbog prekoračenja maksimalne dozvoljene struje.
Takođe, kada za vreme pripremne (engl. fetch) faze izvršavanja instrukcije
dođe do konflikta na sabirnici, tada se operacioni kod menja, pa se izvršava pogrešna
instrukcija. Zbog svega ovoga, mora se obezbediti da u jednom momentu samo
jedna periferijska jedinica ili modul mogu da vrše razmenu podataka preko sabirnice.
To obezbeđuju signali za arbitriranje pristupom sabirnici koji formiraju tzv.
arbitracioni protokol. On nije potreban kada postoji samo jedan "master"
(mikroprocesor ili DMA kontroler) priključen na sabirnice. Zbog toga se vodovi za
VodičzaPC 143
arbitracione signale češće sreću kod 16-bitnih i 32-bitnih mikroprocesora, koji

obično poseduju sistemsku sabirnicu.
Pmblemi sprezanja komponenata

Vodovi koji formiraju mikroračunarsku internu sabirnicu mogu se
okarakterisati (posmatrati) sa četiri aspekta:
1. U funkcionalnom pogledu postoje adresni vodovi, vodovi podataka i
upravljačko-kontrolni vodovi;
2. U pogledu smera prenosa podataka - ka mikroprocesoru, od
mikroprocesora i dvosmerni vodovi;
3. Prema protokolu ili sekvenci signala koja je potrebna za prenos
podataka;
4. Prema električnim karakteristikama.
U ovom delu teksta sabirnice će biti delimično razmatrane sa četvrtog
aspekta, tj. u pogledu električnih karakeristika i mogućnosti sprezanja digitalnih i
analognih komponenata preko sabirnice. Naime, sa električne tačke gledišta, vodovi
sabirnice se mogu podeliti na: jednosmerne linije sa jednim predajnikom i više
prijemnika, jednosmerne linije sa jednim prijemnikom i više predajnika i dvosmerne
linije. Pri tome se termin predajnik (engl. transmitter) odnosi na sklop/komponentu
koji može da postavi podatke na sabirnicu, a termin prijemnik (engl. receiver) se
odnosi na sklop koji može da čita podatke sa sabirnice (ponekad se predajnik i
prijemnik na engleskom jeziku nazivaju talker i listener).
Primer jednosmerne (unidirekcione) linije (voda) sa jednim predajnikom i više
prijemnika je adresni vod. Mikroprocesor za vreme jednog memorijskog ciklusa
postavlja na 16 adresnih vodova jednu adresu u binarno-kodiranom obliku. Svaki od
adresnih vodova je vezan na odgovarajuće adresne izvode memorijskih
komponenata (integrisanih kola - IC) mikroračunara. Na taj način, mikroprocesor kao
predajnik komunicira istovremerio sa više memorijskih komponenti kao
prijemnicima.
Međutim, predajnik i prijemnici se obično ne mogu jednostavno direktno
povezati žičanim provodnicima ili tzv. štampanim vezama, iako prilikom logičkog
projektovanja sistema ponašanja svih digitalnih kola može da se izrazi zakonima
Bool-ove algebre. To je zbog toga što se pri konstruisanju mikroračunarskog sistema
mora uzeti u obzir i fizičko ponašanje, tj. električne karakteristike. ugrađenih
komponenti, a one su različite za razne tehnologije. Da bi sklopovi korektno
funkcionisali, potrebno je da postoji naponska i strujna kompatibilnost međusobno
spregnutih komponenti.
Zbog problema koje mogu da izazovu kapacitivnosti sklopova koji se
primenjuju u mikroračunarskim sistemima između predajnih sklopova i sabirnice
ubacuje se jedno bafer-kolo (drajver sabirnice). Ova bafer-kola imaju malu tzv.
ulaznu, a veliku izlaznu struju.
Bafer sa tri stanja je logičko kolo koje ulazni signal "sprovodi" na svoj izlaz
samo u momentu kada je aktivirano specijalnim kontrolnim signalom za selekciju;
ostalo vreme provodi u stanju tzv. visoke impedanse, što je ekvivalentno prekinutom
144 VodičzaPC
vodu u kome se nalazi. To znači da bafer sa tri stanja može da se nalazi u jednom od
tri stanja:
logička nula sa niskom impedansom prema "masi",
logička jedinica sa niskom impedansom prema "masi",
stanje visoke impedanse u kome izlaz kola, efektivno, lebdi.
Prednost korišćenja bafera sa tri stanja kao drajvera sabirnice je u tome što
nekoliko predajnika može biti priključeno na jednu liniju/vod, s tim što se u jednom
momentu aktivira samo jedan predajnik, a ostali se drže u stanju visoke impedanse.
Osim toga, moguće je da se mikroprocesor privremeno "otkači" sa adresne sabirnice,
čime se omogućava prenos podataka direktnim pristupom memoriji (DMA transfer).
\
Sistemska sabirnica
Za razliku od od već poznate mikroprocesorske ili l/O sabirnice, sistemska
sabirnica je nezavisna od rada mikroprocesora i omogućava priključivanje dodatnih
standardnih modula (interfejsa, ulazno/izlaznih kontrolera itd.) radi jednostavnijeg
proširivanja (promene) konfiguracije sistema. Naime, ako se mikroprocesorska
sabirnica "izvede napolje" preko svog konektora, tada na nju priključeni dodatni
uređaji moraju da rade sinhronizovano sa mikroprocesorom, a to znači da bi brzi
periferijski uređaji morali da rade brzinom najsporijeg uređaja koji je direktno
priključen na sabirnicu. Zbog toga se periferijski uređaji priključuju preko
standardnih i nestandardnih interfejsa i ulazno/izlaznih kontrolera čiji je broj
ograničen.
Kod sistema sa tzv. sinhronom sabirnicom može da postoji samo jedan uređaj-
upravljač (master), a svi ostali su njemu potčinjeni (slave). Izuzetak je prenos pomoću
direktnog pristupa memoriji. Sistemska sabirnica, pak, poseduje slotove sa svojim
konektorima za priključivanje većeg broja različitih modula (na štampanim pločama -
karticama) koji mogu da rade zavisno ili nezavisno od mikroprocesora.
Sistemska sabirnica obično omogućava prenos podataka koji je
nesinhronizovan (asinhron) sa radom mikroprocesora, što je pogodno kada u sistemu
postoje brzi i spori periferijski uređaji. Osim toga, asinhrona sistemska sabirnica
omogućava višeprocesorski rad u sistemu, pošto je dozvoljeno da se na sabirnicu
priključi više potencijalnih upravljača. Zahvaljujući vodovima signala za arbitriranje
pristupom sabirnici, ne dolazi do konflikata na sabirnici kada dva upravljača
istovremeno zatraže prenos podataka.
2.1.13 Standardne sabirnice PC računara

Uspeh PC standarda počiva na dve jednostavne činjenice: potpuno otvorenoj
arhitekturi i u potpunoj kompatibilonosti naniže novih generacija računara sa svim
prethodnim. Ovu kompatibilnost omogućava, pre svega, kompatibilna familija
mikroprocesora - od rodonačelnika i8086, preko i286 do tridesetdvobitnih i386 i
i486 - fleksibilni operativni sistem MS-DOS, u kome je svaka nova verzija uspešna
nadgradnja svih prethodnih.
Vodič za PC 145
Otvorena arhitektura podrazumeva, pre svega, dovoljno jak standard za

povezivanje računara sa periferijama. Na računarima PC klase, ovaj standard se
naziva ISA (lndustry Standard Architecture) i po njemu je napravljeno više desetina
miliona mašina. To predstavlja ukupnu investiciju od preko 100 milijardi dolara u
hardveru, softveru i periferijama. Standard ISA je, kažu, bio jedan od ključnih
činilaca koji je PC industriju uzdigao u biznis sa najbržim rastom u istoriji.
Iza naziva ISA krije se, zapravo, jedan običan konektor, u žargonu poznat kao
slot, sa svojim tzv. fizičkim i električnim karakteristikama - izgledom, rasporedom
signala i protokolom za prenos podataka. Otkuda jednom konektoru toliki značaj ?
Otuda što u modularnoj PC arhitekturi komunikacija sa svim periferijama - video
karticom, disk jedinicama i hard diskom, pa čak, kod novih modela 386, i sa radnom
memorijom itd. - ide upravo preko njega. PC slotovi su glavna transverzala za protok
podataka kroz računar i zato performanse svakog PC-ja najdirektnije zavise od
njihove propusne moći.
Električne osobine konektora nazivaju se bas (engl. bus) arhitektura ili,
skraćeno bas. ISA standard je promovisan 1981. godine pojavom prvih PC i XT
mašina. XT bas je relativno jednostavan osmobitni bas za sinhroni prenos podataka
sa linijama za izazivanje prekida i kontrolu parnosti. Ovaj bas, jednostavno preslikava
unutrašnju arhitekturu mašine i nalazi se pod isključivom kontrolom ili
mikroprocesora ili DMA procesora. Periferije komuniciraju sa procesorom samo
preko linija za izazivanje prekida, a pogoni ih usporeni klok signal iz mikroprocesora.
Prelazak sa osmobitnog na šesnaestobitni format kod AT mašina uslovio je
prvo veliko spremanje basa (magistrale). Za signale zajedničke procesorima 8086 i
80286 zadržan je stari XT bas - u AT mašinu se može ubaciti svaka XT kartica - a novi
su smešteni u nešto manji slot. AT bas, otuda, ima dvostruki slot i nekoliko
zanimljivih ograničenja. Da bi se uskladila brzina mikroprocesora 286 sa sporijim
periferijama, mikroprocesor je na priključnom basu usporen dodavanjem tzv. vvait
ciklusa kod pribavljanja podataka, a da bi se očuvala kompatibilnost, omogućen je
hardverski izbor formata prenosa - osam ili šesnaest bita - za svaku karticu ponaosob.
AT bas je projektovan za šesnaestobitni prenos podataka, ali je on, zbog nedostatka
mesta na konektoru da se izvuče određen broj linija (?!), moguć samo ako su
adresirani blokovi veći od 128 kB. To, praktično, znači da se sa većinom EMS kartica
i memorijski mapiranih periferija komunicira u osmobitnom formatu.
Sa svojim tridesetdvobitnim formatom procesor i386 se, razume se, ne uklapa
u AT bas. Umesto da, kako bi se očekivalo, nadogradi postojeći bas i time očuva
kompatibilnost i otvorenu arhitekturu, IBM je 1987. godine, pod imenom Micro
Channel, lansirao potpuno novi bas, "zaključao" dokumentaciju i zaštitio svoja
autorska prava. To je bila dobra prilika da se proizvođačima klonova, prodajom
prava za korišćenje mikro kanala, naplate svi nenaplaćeni XT i AT računi.
Sa IBM zaleđinom i fascinantnim osobinama - brzina prenosa do 20 megabita
u sekundi, izgledalo je da u PC svetu za mikro kanal nema alternative. Proizvođači
klonova se, međutim, nisu dali zbuniti. Najpre su lansirali čitave familije i386 mašina
sa AT basom, a zatim je Hewlett Packard u saradnji sa osam najvećih proizvođača
klonova - AST, Compaq, Epson, NEC, Olivetti, Tandy, Wyse i Zenith - formirao
konzorcijum "Nine of Gang" ("Devetorica") za promociju alternativnog (u odnosu na
146 Vodič za PC
2.1 Principi funkđonisanja PC računara
zvanični mikro kanal) standarda za tridesetdvobitne basove. Ili, tačnije, za očuvanje

postojećeg ISA standarda daljim proširivanjem. Tako je rođena EISA (Extended
lndustry Standard Architecture - izgovara se "ee-sa") koja je potpuno kompatibilna
naniže sa svim basovima - ko želi, može u računar sa i486 pro-cesorom, da ubaci
bilo koju XT karticu - i potpuno otvorena, čime je obezbeđen potpuno slobodan
izbor periferijske opreme. EISA slot se po veličini nimalo ne razlikuje od AT slota, a
za nove signale je iskorišćen prostor između lamela na AT konektoru.
EISA za razliku od XT i AT basa, nije puko preslikavanje unutrašnje unutrašnje
arhitekture računara. Oko nje je izgrađen podsistem za inteligentno upravljanje
basom i komunikaciju sa periferijama, za koji je Intel razvio čitavu familiju čipova -
82358 EISA bas kontroler i 82357 integrisani kontroler periferija za matičnu ploču i
82355 bas master kontroler za periferijske uređaje. Bas, pre svega, više nije
rezervisan samo za mikroprocesor i DMA - kontrolu nad njim može da preuzme i
bilo koji periferijski uređaj opremljen bas master kontrolerom i na taj način direktno
pokupi, ili ostavi u nju, podatke iz radne memorije računara. Ovakva koncepcija
omogućava i potpuno paralelni rad glavnog procesora i periferijskog uređaja ako je u
njega ugrađen, a obično jeste, pomoćni procesor, i otvara prostor za projektovanje
inteligentnih periferija. Nova klasa inteligentnih kontrolera za lokalne mreže i hard
diskove već je razvijena. Funkcije za direktni prenos podataka (DMA) ugrađene u
samu EISA, obezbeđuju vrtoglavu brzinu do 33 megabita u sekundi. EISA je, uz to, u
stanju da sama konfiguriše periferijsku karticu i automatski prilagođava format
prenosa (širinu basa) formatu upotrebljene kartice.
Sistemska magistrala je jedan od ključnih faktora za projektovanje efikasnog
računarskog sistema. ISA magistrala ostaje i dalje za manje zahtevne sisteme.
U poslednje vreme često se pominju VESA kompatibilne kartice, a nije malo
onih koji ne znaju o čemu se radi. VESA (Video Electronics Standard Association) je
udruženje proizvođača koje se prvenstveno bavi SuperVGA karticama. Jedan od
glavnih ciljeva udruženja bilo je usvajanje standarda za PC grafiku u rezolucijama
preko 640 x 480 tačaka, što bi omogućilo da aplikacije, bez posebnih drajvera, rade
na svim VESA kompatibilnim karticama.
VESA standardom je definisano više grafičkih modova na nivou softverskog
interfejsa prema kartici (implementacija BlOS-a). U najvažnije stvari spada
standardizacija tzv. "bankswitching"-a (u memorijskoj mapi se "vidi" samo 256 kB
video RAM-a), ravni za boje (engl. bitplane), pristup paleti, hardverski kursor itd.
VESA asocijacija definisala je čak i svoj tip proširene ISA sabirnice, nazvane VESA
Local Bus (VLB).
U pitanju su, znači, obične ISA ploče, sa jednim ili dva specijalna ekspanziona
slota. Oni veoma podsećaju na "obične" 16-bitne slotove ali su "produženi"
dodatnim konektorima sa izvodima. Tako, na primer, mikroprocesor može direktno
da pristupa VGA kartici, disk kontroleru i drugim periferijama koji, prirodno moraju
biti prilagođeni odgovarajućoj ploči. Ubrzanje koje se postiže na ovaj način može da
bude višestruko.
Intel je sa IBM-om, Compaq-om, DEC-om, Apple-om id rugima promovisao
PCI (Peripheral Component Interconnect) sabirnicu (magistralu) kao alternativu
Vodič za PC 147
postojećim VLB rešenjima. PCI arhitektura je projektovana da radi u saglasnosti sa

postojećom ISA ili EISA sabirnicom.
PCI povezuje grafički video čip, LAN 1/0, SCSI i osnovne 1/0 komponente
preko odvojene sabirnice. U današnjim PC računarima ove komponente su bazirane
na ISA, EISA ili MC (Micro Chanel architecture) sabirnicama. Sa PCI arhitekturom,
ove komponente mogu da rade na 32-bitnoj sabirnici na 33 MHz. ISA sabirnica je
"široka" 16 bitova i radi na celih 8 MHz. EISA i MC standardi, iako 32-bitni, rade na
samo 8 MHz, odnosno 10 MHz, respektivno.
82430 PCI set se sastoji od Intel-ovih 82434LX PCMC (PCI/Cache/Memory
Controller) i 82433LX LBA (Local Bus Accelerator) i od PCI/ISA ili PCI/EISA "mosta"
preko kojeg se povezuje na glavnu sabirnicu.
lako su VLB i PCI gotovo identični na nivou propusnosti podataka (130 i 132
megabita u sekundi, respektivno), VLB zahteva dodatni kontroler sabirnice za ne-
video uređaje i limitiran je na maksimalno tri local-bus periferna uređaja koja rade na
33 MHz. Za brzine veće od 33 MHz, moraju da se dodaju stanja čekanja, da bi se
komponente usporile, ili je potrebno smanjiti broj priključenih komponenti na
maksimalno dve.
Local-bus (bus-mastering) kartice sputavaju lokalnu sabirnicu VLB sistema i ne
omogućavaju upo-redni rad glavnog mikroprocesora (CPU) i bus-mastering kartica.
VLB arhitektura, takođe, ne podržava rad CPU u punoj snazi (burst mode). PCI
arhitektura omogućava da se poveže istovremeno do 10 perifernih uređaja koji će
raditi na PCI sabirnici brzinom od 33 MHz, a PCI kontroler koristi ili 32-bitnu ili 64-
bitnu putanju za komunikaciju sa procesorom. Ovo omogućava istovremeni rad više
bus-mastering periferija. 82430 PCI set podržava 512 kB eksternog keša sa (burst)
statičkim RAM-om.
PCI omogućava proizvođačima da integrišu ne samo video nego i ostale
uređaje direktno na lokalnu sabirnicu. Dok VLB danas omogućava da se (najčešće)
ubrza PC grafika, PCI arhitektura ima potencijal da jednog dana postane standard za
sisteme u kojima će raditi uporedo više perifernih uređaja, i to maksimalnom
brzinom mikroprocesora.
2.1.14 Vremenska usklađivanja komponenti

Kompleksnost sistemske sabirnice (preciznije, kontrolne logike sabirnice) zavisi
od vremena propagacije (prenosa) između sistemske sabirnice i pinova (nožica) CPU,
vremenskog redosleda (timing) zahteva, zatim da li je obuhvaćeno upravljanje
interaptom ili ne i veličine globalnog sistema. Ako neka druga sistemska
komponenta, osim CPU, može upravljati sabirnicom, tada sve adresne linije, linije
podataka i većina upravljačkih linija moraju imati mogućnost logičkog odvajanja od
CPU ili kontrolne logike sabirnice, tj. većina pinova povezana na sabirnicu mora biti
takva da oni mogu ući u stanje tzv. visoke impedanse.
Vremenski redosled (timing) signala unutar CPU i kontrolne logike magistrale
se kontroliše klokom (taktni impulsi). Ciklus sabirnice i aktivnosti CPU se kontroliše
grupama impulsa. Tačan broj klok impulsa, ili ciklusa, varira unutar ciklusa
magistrale. Tipična CPU ulazna transakcija treba da prosledi adresu podatka za
148 VodičzaPC
vreme prvog kolok ciklusa, signalizirajući da sledi čitanje za vreme drugog klok
ciklusa, čekajući neodređen broj klok ciklusa na adresirani uređaj da postavi podatke
na linije podataka, ulaženje podataka, i signaliziranje uređaju da je transfer završen
za vreme poslednjeg klok ciklusa. Za izlaznu transakciju adresa opet treba da je
poslata za vreme prvog ciklusa a podaci treba da budu poslati za vreme drugog
ciklusa zajedno sa signalom upisa. Pošto je adresirani uređaj prihvatio podatke, treba
da vrati potvrdu da je transfer završen, što izaziva da CPU ulazi u poslednji ciklus.
Dužina ciklusa sabirnice u sistemu sa, na primer 8086, procesorom je četiri
klok ciklusa, označeni sa T1 do T4, plus neodređen broj stanja čekanja (engl. wait
states) klok ciklusa (označava se sa Tw). Ako je sabirnica neaktivna posle završetka
ciklusa sabirnice (magistrale), tada se vremenski "procep" između sukcesivnih ciklusa
popunjava sa tzv. ciklusima praznog hoda (engl. idle state click cycle; označava se sa
Ti). Stanja čekanja se ubacuju između T3 i T4, kada memorija ili l/O interfejs nisu u
mogućnosti da se odazovu (reaguju) dovoljno brzo za vreme transfera. Tipični niz
ciklusa sa-birnice prikazan je na slici 2.24.
Stanje praznog hoda

između ciklusa sabirnice
slika 2.24 Tipična sekvenca ciklusa sabirnice
Memorijske komponente
Pri izboru memorijskih čipova, potrebno je uzimati u obzir njihovu brzinu ili
vremenski parametar, koji se naziva vremenom obraćanja. U procesu rada sa
memorijom, tj. pri adresiranju memorije od strane CPU, ostvarivanju upisivanja ili
očitavanja, koriste se taktni impulsi, koji služe za sinhronizaciju rada celog računara.
Vreme upisa u memoriju određuje se vremenskim intervalom, neophodnim za
prenos adrese memorije iz CPU (izvođenje na adresne linije signala, koji odgovaraju
adresi), nastupanje na linije podataka signala podataka (1 bajt), predviđenih za upis u
memoriju, i unos tih podataka u memoriju (sl. 2.25.).
Pri očitavanju sa prvim taktnim impulsom, takođe se navodi adresa memorije,
zatim podaci, koji se nalaze na toj adresi, izvode se iz memorije na liniju podataka i
dalje zapisuju u registre CPU (sl. 2.25.b).
Kao što je već ranije rečeno, RAM je skraćenica od Random Access Memory,
što bukvalno prevedeno znači "memorija sa slobodnim (slučajnim) pristupom". To bi
formalno značilo da se svakoj memorijskoj lokaciji može po potrebi pristupiti, bez
obzira na lokaciju kojoj je prethodno pristupano. Ovim terminom označavamo, u
Vodič za PC 149
T, T, T, T,
Taktni impulsi \ / \ / \_J~~\_J \_
J ------------ L
Adresni signali iz CPU
Signali podataka iz CPU / "L
SignaJ upravljanja f
upisom
Upis u memoriju
T, T, T, T,
Taktni impulsi\_TLTLA_A_
Adresni signali iz CPU — J --------- L
Signal upravljanja očitavanjem /
—
Čitanje memorije r~\_
Signali podataka iz memorije —
Izvod podataka iz CPU
slika 2.25.b) Ciklus upisivanja u memoriju (gornja slika) i ciklus očitavanja iz

memorije
stvari, memoriju u koju se podaci mogu slobodno upisivati i menjati, ali čiji se sadržaj.
gubi svaki put kada isključimo (ili čak resetujemo) računar.
Konfiguracije sa 4 megabajta RAM-a pogodne su za rad pod DOS-om; jedan
megabajt se obično odvoji za tzv. "keširanje" pristupa disku a ostatak stoji na
raspolaganju korisničkim programima. Sa 4 megabajta RAM-a može se raditi i pod
Windows-ima ali se preporučuje 8 megabajta.
Nekada su se koristile diskretne komponente, obično megabitni čipovi - za
svaki megabajt bilo je potrebno po devet čipova. Danas se isključivo koriste SIMM
(Single Inline Memory Modules) moduli - svaki od njih je minijaturna kartica na koju
su ugrađene potrebne komponente, pa jedan SIMM proširuje memoriju za jedan,
četiri, osam ili čak šesnaest megabajta.
Većina matičnih ploča ima osam podnožja za SIMM-ove, što znači da se,
korišćenjem 16-megabajtnih modula, memorija može proširiti do 128 megabajta.
Kod proširivanja memorije, veoma bitno je pitanje SIMM-ova i podnožja - zbog
arhitekture PC-ja najčešće se moduli moraju dodavati u grupama od po četiri, što
znači da se osam megabajta mora realizovati kao osam megabajtnih SIMM-ova. Tako
ste popunili sva raspoloživa podnožja - ako kasnije treba da pređete na 16
megabajta, moraćete osam megebajtnih zameniti sa 4 4-megabajtna modula.
Pri kupovini osnovne ploče, treba obratiti pažnju na tipove SIMM modula
koje prihvata. Obično se sreću osmobitni (30-pinski), devetobitni (30-pinski) i 36-
bitni (72-pinski) SIMM-ovi. Prvi i drugi su veoma slični, ali devetobitni obezbeđuju i
150 VodičzaPC
proveru parnosti. Nekada je memorija bila relativno nepouzdana komponenta

sistema, pa se povremeno dešavalo da jedan od memorijskih čipova "crkne" što se
manifestovalo time da je jedan bit svakog od bajtova pogrešan. Zato je uveden deveti
čip u koji se automatski upisuje "parnost" svakog od bajtova - ako bajt ima paran broj
binarnih jedinica, parnost je nula, a u protivnom je jedan. Ako PC, čitajući neku
memorijsku lokaciju, "primeti" da pročitana parnost ne odgovara podatku koji je
upisan u kontrolni čip, generiše se tzv. nemaskirani prekid i prestaje sa radom - ideja
je da je bolje da korisnik bude obavešten da nešto nije u redu, nego da se izvrši
instrukcija koja je provereno pogrešna ili obradi podatak koji je izgubio smisao.
41286
SIHHMODULE
(TOP
(COMPONENT
V1EW
SIDE)
A8E
) ilGND
Dln[2 iicAs
WEg U] Dout
RAS[4 41256 gA6

2S6Kb x 1
Aog; DRAM li A3
A2(6 !3]A4
A1 (7 ®A5
VccS SA7
421000
(TOP VIEW)
Din [ 1j ilOND
WE[2; Dout
16 ČAŠ
NCf4 fS A9
i
421000
Aofsi
1Mb x 1 iÂS
DRAM
A1 [6: [13A7
A2[T MA6
' NC on 2S6K and 1M A3 l 'r hl]A5

modules
" NC on 256K modules Vcc[9 110 A4
slika 2.26 a) SIMM modul
Smatra se da je pouzdanost današnjih komponenti tolika da se problemi sa

memorijom znatno ređe ispoljavaju, pa je provera parnosti možda postala
nepotrebni balast koji za desetak procenata povećava cenu memorije - sa te strane
VodičzaPC 151
nije greška izabrati osmobitne SIMM-ove. Sa druge strane, sa integritetom podataka

nije se šaliti, pa ulaganje u devetopinske SIMM-ove nije bez smisla.
36-bitni SIMM-ovi kod nas se sreću retko, možda zato što su po megabajtu
skuplji od devetopinskih. Zato obezbeđuju veću fleksibilnost: da biste obezbedili 32-
bitni pristup memoriji neophodan modernim mikroprocesorima, trebaju vam četiri
devetobitna SIMM-a ili jedan 36-bitni. To, praktično, znači da memoriju realizovanu
devetobitnim SIMM-ovima možete da povećavate u inkrementima od 1, 4, 16 ili 64
megabajta, dok 36-bitnim SIMM-ovima možete da dodajete po 1, 2, 4, 8 ili 16
megabajta; to, u praksi, obezbeđuje znatno "komotniji" proračun buduće
ekspanzije.
Na slikama 2.26.a) i 2.26.b) prikazani su SIMM modul i podnožja za njega kao
i za SIP (Single Inline Package) modul.
U dosadašnjem izlaganju nisu pominjani termini extended, expanded, XMS,
EMS, LIM ... a to su ter-mini koji se često čuju u diskusijama vlasnika PC računara o
memoriji. Ovi termini, u stvari, nemaju mnogo veze sa hardverom - radi se o
načinima da se 4, 8 ili više megabajta fizičke memorije koristi od strane DOS i
VVindovvs programa. Sva ta raspodela se na modernim PC računarima obavlja danas
čisto softverski.
slika 2.26.b) Podnožja za SIMM i SIP module
NAPOMENA: Memorijski čipovi imaju jedan parametar koji se vrlo retko

navodi a koji može biti važan u nekim situacijama, tj. objašnjava zašto isti SIMM na
jednoj osnovnoj ploči radi a na drugoj pravi probleme. Deklarisana brzina memorije
se odnosi na vreme prelaska memorije u aktivno stanje (Ton), ali ništa ne govori o
prelasku iz aktivnog stanja u pasivno stanje (Toff). Teorijski, ova dva vremena bi
trebalo da su jednaka, ali u realnosti to nije tako. Problem "vuče" korene još iz doba
diskret-nih komponenti (pojedinačni otpori, diode, tranzistori), gde se uvek moglo
podesiti tzv. radno opterećenje, tako da se ova dva parametra usaglase, čime se
dobija idealna prekidačka funkcija (prebacivanje iz jednog stanja u drugo i obrnuto).
Kod SIMM-ova to je malo teže izvesti, na brzim ali "nekeširanim" osnovnim pločama
dešava se da Toff interval bude predugačak, pa se memorija ne odaziva. Po
prebacivanju na "keširanu" ploču, memorija obično proradi pošto "keš", po prirodi
stvari, produžava ciklus pristupa sistemskoj memoriji. Da biste utvrdili da problemi
koje eventualno imate sa memorijom potiču od odnosa Ton/Toff, pokušajte sa
152 Vodič za PC
dupliranjem memorije. Naime, ako je neka memorija od-bila da radi na

"nekeširanoj" osnovnoj ploči (na primer 386SX), duplirajte količinu memorije i
probajte kako radi. Duplo više RAM-a omogućava dodatno preplitanje (na SX
pločama sa 4 SIMM-a moguće je dvostrano preplitanje, a sa 8 SIMM-ova
četvorostrano), usled čega se produžava vreme pristupa memoriji.
2.1.15 Komponente jedne osnovne ploče

1. Diamond StealthPro VL (VESA local bus) grafička kartica koja obezbeđuje
rezoluciju od 1024 x 768 tačaka u 256 boja.
2. BIOS čip je vidno obeležen i lako uočljiv na osnovnoj ploči (engl.
motherboard). To je ROM (Read Only Memory; samo za čitanje) čip koji sadrži sve
osnovne ulazne i izlazne funkcije koje omogućava da vaš PC funkcioniše.
3. CPU (Central Processing Unit; centralna procesorska jedinica), procesor ili
mikročip je malo kvadratno parče silicijuma smešteno na osnovnu ploču. Naša slika
prikazuje DX2 procesor postavljen u novo tzv. ZIF (Zero Insertion Force) podnožje.
Ovim je omogućeno korisniku da izvrši "upgrade" (zamenu) sa procesora DX2 na
Pentium, jednostavno podižući malu bočuu polugu koja oslobađa nožice (pinove)
procesora i vadeći stari čip. Novi čip se "ubode" u podnožje, a spuštanjem male
bočne poluge, fiksiraju se nožice čipa.
4. PC-jev zvučnik se obično nalazi na prednjoj ploči kućišta a žicama je
povezan sa osnovnom pločom. Novi modeli računara koriste piezoelektrične
zvučnike ugrađene na osnovnu ploču.
5. LED (Light Emitting Dioede) indikator radnog takta (engl. clock-speed)
računara.
6. Bravica za zaključavanje tastature je standardni deo svake PC konfiguracije
i obezbeđuje izvestan stepen osnovne zaštite od neovlašćenog korišćenja računara.
7. Taster za resetovanje računara (reset button). Ovo je izuzetno koristan sklop
koji vam omogućava da ponovo "startujete" računar (čak iako je vaša tastatura
blokirana) bez isključenja računara.
8. Turbo prekidač za menjanje (prebacivanje sa jedne vrednosti na drugu i
obrnuto) radnogtakta računara.
9. Glavni prekidač (povver on/off) računara.
10. Na našoj slici flopi disk kontroler i IDE (Integrated Drive Electronics) hard
disk interfejs su na posebnim karticama (pločama). Kod nekih modela PC računara
ugrađeni su na osnovnu ploču. Prikazana kartica, takođe, sadrži 2 Mb memorije koji
služi kao "keš" za hard disk. "Keš" memorijom se ubrzava rad sa hard diskom. RAM
čipovi za "keš" postavljeni su u tzv. SIMM slotove (konektore) na kartici.
11. Na slici je prikazana tipična osnovna ploča sa sedam slotova (konektora za
proširenje konfiguracije). Prva tri, sa leve strane, su "VESA local bus" slota. Tri, u
Vodic za PC 153
sredini, su 16-bitni ISA (lndustry System Architecture) slotovi, a poslednji slot je 8-

bitni ISA slot.
slika 2.27.a) Prikaz unutrašnjosti kućišta računara
12. Verovatno ste već uočili bateriju koja održava napajanje CMOS RAM-a na
osnovnoj ploči. CMOS RAM sadrži vitalne informacije o konfiguraciji vašeg PC
računara i održava računarev "kalendar" i "sat", tj. datum i vreme. Na ilustraciji
prikazana je baterija koja je zalemljena na osnovnu ploču, što znači da kad se
baterija potroši, moraćete da zamenite osnovnu ploču.
154 Vodič za PC
13. Mrežno napajanje je obično smešteno u desnom delu kućišta i

pričvršćeno vijcima za zadnju ploču.
14. Sve moderne osnovne ploče koriste SIMM (Single In-line Memory
Modules). Ploče obično imaju između 4 i 8 slotova za ove memorijske module. Oni
se lako uočavaju zbog svojih karakterističnih plastičnih kalupa. Bolja SIMM podnožja
imaju metalne držače ("žabice") koji fiksiraju modul. Ukoliko polomite plastične
držače ("žabice"), koji se nalaze na nekim osnovnim pločama, najverovatnije ćete
morati da nabavite novu osnovnu ploču. Ako planirate da radite pod VVindovvs-ima
(operativni sistem koji između ostalog podržava grafičko radno okruženje), ne
kupujte računar sa manje od 4 Mb RAM-a.
15. Na tipičnoj osnovnoj ploči nalazi se još nekoliko čipova. Ukoliko niste
inženjer elektronike, ti čipovi nisu interesantni za vas.
16. Na ovom računaru flopi disk drajv je postavljen vertikalno. Računarska
industrija je definitivno usvojila kao standard 3.5-inčni flopi disk drajv kapaciteta
1.44 Mb (megabajta).
17. Veće 5-inčno drajv kućište sadrži CD-ROM i hard disk drajv. Trakasti
(ribbon) kabl (koji nije prikazan) povezuje hard disk sa hard disk kontrolerom i CD-
ROM drajv sa svojim interfejsom na muzičkoj kartici.
18. Hard disk, ponekad se naziva i fiksni disk, obezbeđuje stalno i izuzetno
brzo memorisanje. Mehanički, veoma je sličan sa flopi diskom izuzev što koristi
hermetički zatvoren disk koji omogućava memorisanje mnogo većih količina
informacija.
Priključak za napajanje monitora konektor za džojstik 9 - pinski serijski priključak Izlaz muzičke
kartice
Ventilator modula za napajanje mrežni priključak prikl;učak za tastaturu slobodan slot

25 - pinski serijski port paralelni port VGA izlaz
slika 2.27.b) Prikaz zadnje strane kućišta računara
Vodič za PC 155
2.1.16 Organizacija Ulaza/lzlaza

Veliki broj procesa u koje je uključen i računar zahteva razmenu podataka i
interakciju između "spoljnog sveta" i računara. Na primer, analogno/digitalni (A/D)
pretvarač može da obezbedi informaciju o razlici napona u dve merne tačke. Slično
hard disk može da obezbedi informaciju pridruženu šifri koju je prethodno generisao
procesor. Održavanje i upravljanje kanalima kroz koje se obezbeđuju ovakve ili
slične informacije i koje povezuju računar sa spoljnim svetom, vrši se putem ulazno/
izlaznog podsistema ili, jednostavno, ulaza/izlaza.
U nekim slučajevima, mikroprocesor može pod kontrolom programa da
inicira obavljanje ulazno/izlaznih operacija. U slučaju da postoji precizan kristalni sat,
moguće je kontrolisati vremensko odvijanje i odnose pojedinih aktivnosti, što je
posebno značajno za one procese kod kojih je tačno određeno njihovo vremensko
odvijanje. S druge strane, postoji veliki broj procesa kod kojih je slučajno odvijanje i
iniciranje pojedinih aktivnosti, u kom slučaju je poželjno da sam proces obezbedi
informaciju o njihovom iniciranju. U principu, procesor može da čeka na signal
inicijalizacije aktivnosti ili da nastavi izvršavanje tekuće aktivnosti sve dok mu se
prekidom ne signalizira da je spolja obezbeđena odgovarajuća informacija.
Detalji organizacije ulaza/izlaza razlikuju se kod raznih mikroprocesora, ali
njegova opšta struktura se kod svih može da prikaže kao na slici 2.28. Upravljački
kanal dozvoljava da mikroprocesor zahteva razmenu podataka sa izabranim
uređajem izdavanjem određene ulazne ili izlazne instrukcije, ali i da uređaj pošalje
mikroprocesoru informaciju da li je traženi podatak raspoloživ. Kanal podataka
obezbeđuje putanju kojom će podaci da se prenesu između mikroprocesora i
uređaja.
UPRAVLJAĆKI SIGNALJ IZLAZ

*
U LAZNO/IZLAZNI
MIKROPROCESOR PROCES
UREĐAJ
PODACI IJI A7
slika 2.28 Ulaz/lzlaz mikroprocesora
Jedna od najvažnijih osobina mikroprocesorskih sistema je fleksibilnost

njihovog ulazno/izlaznog podsistema. Ovaj podsistem može da se struktuira na više
načina, da bi se zadovoljio zahtev konkretne primene. Ulazno/izlazni sistem je
najbolje posmatrati kao niz memorijskih lokacija koje ćemo nazivati ulazno/izlaznim
registrima iz kojih može da se čita (ulaz), odnosno u koje može da se upisuje (izlaz).
Za obavljanje ovih operacija neki mikroprocesori raspolažu posebnim instrukcijama
koje su i namenjene prenosu podataka. Ove instrukcije u opštem slučaju izoluju
memorijske lokacije preko kojih se obavlja ulaz/izlaz. Na taj način, one nemaju
nikakav uticaj na adresni prostor memorije. Drugi tip organizacije ulaza/izlaza je
memorijski preslikani ulaz/izlaz kod koga se lokacije preko kojih se obavljaju ulazno/
156 Vodič za PC
izlazne operacije tretiraju kao deo memorijskog adresnog prostora. Kod ovog tipa
organizacije za adresiranje ulazno/izlaznog podsistema može da se upotrebi
praktično bilo koji deo memorijskog adresnog prostora, ali se za ovu svrhu
iskorišćene adrese ne smeju koristiti za adresiranje lokacija memorije.
2.1.17 Programom inicirane ulazno/izlazne aktivnosti

Cilj ovog dela teksta je da da samo kratki osvrt na programom inicirane
ulazno/izlazne aktivnosti, odnosno na one prenose podataka koji se vrše između
mikroprocesora i ulazno/izlaznih uređaja pod dejstvom ulazno/izlaznih instrukcija
kao dela programa.
Programom inicirani prenosi mogu da budu sinhroni (direktni) i asinhroni.
Sinhroni prenos se obavlja sa U/l uređajima čije vremensko ponašanje je potpuno
određeno, a prenos mora da se obavi unutar specificiranog intervala instrukcije. I sa
hardverskog i sa softverskog stanovišta, ovo je najjednostavniji oblik prenosa.
Asinhroni prenos se najčešće koristi kod mikroračunara. Kod ovog prenosa
sinhronizacija se postiže na nivou upravljačkih informacija ili signala. Kod serijskih
prenosa (bit po bit), sinhronizacija se postiže na račun vremena, dok se kod
paralelnog prenosa (prenosi se reč po reč), ona obavlja korišćenjem posebnih
upravljačkih linija (primer protokola za prenos podataka je: "podatak raspoloživ" *
"podatak primljen"). Pošto se kod asinhronih prenosa smatra da ulazno/izlazni
uređaj može da čeka spreman na izvršenje prenosa, programski se može da naredi
ulazno/izlaznom uređaju da obavi određene pripremne radnje i tek onda signalizira
da je spreman za prenos podataka. Mikroprocesor, na taj, način može da obavlja
druge aktivnosti, a tek povremeno da ispita spremnost uređaja za prenos. Uređaj
obezbeđuje informaciju o svom stanju preko tzv. zastavica ili indikatora (engl. flag)
koje se obično izvode u obliku neke vrste flip-flopa (elektronsko kolo koje na svom
izlazu može da ima jedno od dva moguća stabilna stanja - "0" ili "1", a stanje izlaza
zavisi od signala dovedenog na ulaz flip-flopa i od prethodnog stanja izlaza flip-
flopa). U sistemima sa više uređaja, mikroprocesor ispituje njihove zastavice (flags)
povremeno u specificiranom redosledu. Ovaj način ispitivanja poznat je i kao
prozivka (engl. polling).
2.1.18 Struktura prekida

Veliki broj primena računara odnosi se na oblast praćenja i upravljanja
različitim procesima. Sve ove primene podrazumevaju rad računara uporedo sa
odvijanjem procesa, pri čemu računar može da utiče na samo odvijanje procesa.
Veliki broj događaja koje računar treba da evidentira dešava se u potpuno slučajnim
trenucima. Da bi se ovi događaji evidentirali i preduzele odgovarajuće akcije,
računar bi trebalo da permanentno ispituje da li su se događaji desili, što znači da bi
značajan deo vremena morao da provodi u nekorisnoj aktivnosti. Prevazilaženje
ovog nedostatka u velikoj meri može da se postigne dozvoljavanjem da događaji
signaliziraju računaru da su se desili. Struktura prekida (engl. inerrupt) omogućava
ovakvu realizaciju. Mogućnost da procesor praktično trenutno odgovori na pojedine
Vodič za PC 157
događaje može da se iskoristi za situacije gde više procesa deli isti računar. Jedini
problem koga je neophodno razrešiti je omogućavanje davanja odgovora na
istovremene događaje, pod čim se podrazumevaju i svi događaji koji su se desili u
toku jednog instrukcijskog ciklusa. Ova situacija se može prevazići uvođenjem
strukture prioriteta za konkurentne procese. Struktura prioriteta može da se realizuje
programski i/ili hardverski.
Jednonivovski prekid
Većina mikroračunara ima veoma jednostavan sistem prekida koji može da se
usloži dodavanjem spoljnih logičkih sklopova. Tipično, mikroprocesori imaju samo
po jednu liniju preko koje im se postavlja zahtev za prekidom i jednu liniju preko
koje mikroprocesor javlja da je odobrio zahtev za prekid. On poseduje i jedan
unutrašnji flip-flop za omogućavanje prekida (tzv. bit maske prekida) koji se
automatski postavlja, nakon što je prekid odobren i briše nakon prekida. Ovaj flip-
flop može da se postavi i obriše (očisti), po potrebi, programskim putem. Opisana
struktura prekida naziva se i jednonivovskom, pošto se svi događaji, koji mogu da
zahtevaju prekid, tretiraju ravnopravno.
Ako su prekidi omogućeni i desi se zahtevza prekidom, mikroprocesor ulazi u
ciklus prekida, nakon što izvrši tekuću instrukciju. Ciklus prekida je različit kod raznih
mikroprocesora, ali najčešće obuhvata sledeće korake:
1. Sadržaj programskog brojača u trenutku kada se desi prekid, mora da se
smesti na tačno određeno mesto i stavi na raspolaganje mikroprocesoru, nakon
usluživanja prekida;
2. Programski brojač mora da se napuni adresom rutine za obradu
prekida. Ova rutina vrši ono što je neophodno uređaju ili događaju koji je zahtevao
prekid;
3. Sadržaj svih registara mikroprocesora (akumulatori, registar stanja,
indeksni registar i drugi) koje treba rutina za obradu prekida mora da se zabeleži i
sačuva, kako bi se rekonstruisao nakon završetka ove rutine;
4. Računar mora da se pobrine da linija prekida, nakon završetka rutine za
obradu prekida ponovo dođe u neaktivno stanje;
5. Ako treba dozvoliti dalje (nove) prekide, flip-flop prekida mora da se
postavi u položaj omogućenih prekida; i
6. Konačno, kontrola se ponovo vraća na prekinuti program. Pri tom se
rekonstruiše sadržaj programskog brojača i svih registara koje je koristila rutina za
obradu prekida.
Čuvanje sadržaja registara mikroprocesora i njegovo kasnije rekonstruisanje
vrši se na razne načine. Kod nekih mikroprocesora ovaj proces se obavlja potpuno
automatski time što se, nakon zahteva za prekidom, sadržaj smešta na tačno
određene lokacije RAM-a i kasnije, pošto je završena rutina za obradu prekida, vraća
u odgovarajuće registre. Kod drugih mikroprocesora ovaj proces se obavlja
poluautomatski (memorisanje nekih registara vrši se u početnoj fazi rutine za obradu
prekida programski).
158 Vodič za PC
Adresa rutine za obradu prekida može da bude: u fiksnoj lokaciji u memoriji,

na adresi koja se nalazi u fiksnoj lokaciji u memoriji i data uređajem koji zahteva
prekid.
Višenivovslđ prekidi
Asinhroni karakter prekida dozvoljava simultanu pojavu više zahteva za
prekidom. Da bi se razrešio problem simultanih zahteva, a kako se usluga ne može
dati svim zahtevima istovremeno, uvode se strukture prekida sa prioritetima.
Konkurentne situacije se lako prevazilaze dodelom svakom uređaju jedinstvenog
nivoa prioriteta. Najopštiji način realizacije ove strukture podrazumeva selektivno
omogućavanje prekida određenog nivoa prioriteta na početku izvršavanja svake
rutine za obradu prekida. Često dovoljan i susretan je i način koji koristi prag jednak
tekućem aktivnom nivou prekida i zabranjuje prekide čiji nivo prioriteta ima
vrednost manju od vrednosti praga. Interesantan način za realizaciju strukture
vektorskih prekida sa prioritetima je kodiranje (šifriranje) prioriteta i korišćenje koda
prioriteta, umesto određenog broja adresnih linija adresne sabirnice.
Vektor-broj i vektor-tabela
Uvek kada se prekid generiše, generator prekida ne mora znati memorijsku
adresu traženog prekida, već samo broj prekida. Postoji tabela u kojoj se za
odgovarajući broj prekida čuva segmentna adresa memorijske lokacije sa kojom
počinje prekidni program. Ova adresa se naziva PREKIDNI VEKTOR, a tabela
PREKIDNA VEKTOR TABELA. Ova tabela se nadzire od strane BOIS-a i DOS-a. Kada
se kreira novi prekidni program (rutina), može se koristiti postojeći naziv prekida i
vektor-broj, ili se odredi novi.
PC računari mogu koristiti ukupno 256 različitih prekida, gde vektor-broj
uzima vrednosti od 0 do 255. Za svaki vektor-broj u vektor-tabeli, rezervisana su
četiri bajta memorije u koje se smešta 16-bitna adresa (dva bajta u memoriji) i 16-
bitna ofset adresa (dva bajta u memoriji) memorijske lokacije sa kojom počinje rutina
(program), čije izvršenje predstavlja i izvršenje samog prekida. U narednoj tabeli data
je raspodela vektor-brojeva pojedinim vrstama prekida.
Prekid Vektor-broj (decimalni)
mikroprocesorski 0, 1, 3, 4
hardverski 2, 8, 9, 11 -15
softverski 5, 16-28, 72
DOS 32-95
BASIC 128-240
adresni 28-31,68, 73
Vodic zaPC 159

opšte namene 96-103
NMI 2
Vektor-tabela je kapaciteta jednog kilobajta i smeštena je na početku

memorije od adrese 0000:0000H (H - heksadekadno). Sadržaj vektor-tabele u
velikoj meri zavisi od proizvođača ROM BlOS-a i DOS-a, kao i od verzije DOS-a koji
je instaliran na računaru.
Ovakav način tretiranja hardverskih prekida naziva se VEKTORIZACIJA i
obavlja se na sledeći način:
1. Prema mikroprocesoru sa tzv. prekidnog kontrolera (elektronski sklop -
čip) stiže zahtev za prekid od nekog periferijskog uređaja;
2. Ako dozvoljava prekid, mikroprocesor preko kontrolera magistrale
postavlja aktivan signal o odobrenom zahtevu za prekid, a zatim čita osmobitni broj
(vektor-broj) sa periferne jedinice koja je tražila prekid. Ovaj osmobitni broj se čita sa
sabirnice (magistrale) podataka prekidnog kontrolera;
3. Vektor-broj može uzimati vrednost od 0 do 255 i predstavlja poziciju u
vektor-tabeli. Iz ove tabele mikroprocesor čita prekidni vektor koji predstavlja adresu
memorijske lokacije sa kojom počinje program kojim se izvršava prekidni program; i
4. Mikroprocesor počinje izvršavanje prekidnog programa, a prethodno
smešta u STEK podatke iz tekućeg programa da bi se, posle izvršenja prekidnog
programa, vratio na njega.
Kolo koje generiše hardverske prekide, zove se prekidni kontroler 8259. On
ima ulogu da omogući logičko povezivanje mikroprocesora sa maksimalno 8
prekidnih linija, i da između nekoliko istovremenih zahteva za prekid izabere onaj
koji ima najviši prioritet. Posle toga, treba da dozvoli prekidne linije, u zavisnosti od
programa koji se izvršava od starne mikroprocesora, i da mu preda informaciju o
vektor-broju.
Zahtevza prekid od strane periferijske jedinice dolazi na neki od IRQ0 - IRQ7
ulaza kontrolera, postavljanjem IRQ signala na visok nivo. Kod nekih računarskih
sistema, zahtev za prekid mora biti prisutan od trenutka kada se javi, do trenutka
kada bude odobren od starne mikroprocesora. Ovakav način postavljanja zahteva za
prekid, naziva se "level sensitive". Kod PC računara se primenjuje sistem "edge
sensitive", kod koga zahtev za prekid mora biti prisutan samo na početku
postavljanja zahteva za prekid, jer se ovaj impuls pamti u posebnim registrima
prekidnog kontrolera. Ukoliko se na više IRQ linija javi zahtev za prekid, kontroler će
razmatrati onaj koji ima najviši prioritet. Prekidni kontroler postavlja signal zahteva za
prekid (INT), koji je direktno povezan sa ulazom INTR mikroprocesora.
Napomenuli smo da se ulazne linije IRQ0 - IRQ7 koriste za definisanje
prioriteta zahteva za prekid. IRQ0 ima najviši a IRQ7 najniži prioritet. U sledećoj
160 Vodič za PC
tabeli prikazana je lista prioriteta hardverskih prekida PC računara, raspodela vektor-

adresa u vektor-tabeli, kao i odgovarajući vektor-broj.
Prekid Uređaj Vektor-adresa Vektor-broj
IRQ0 tajmer 20H - 23H 08H
IRQ1 tastatura 24H - 27H 09H

IRQ2 28H - 2BH OAH
prekid od dod.
8259
IRQ3 serijski port 2 2CH - 2FH OBH
IRQ4 serijski port 1 30H - 33H OCH
IRQ5 paralelni port 2 34H 37H ODH
IRQ6 flopi 38H - 3BH OEH
IRQ7 paralelni port 1 3CH - 3FH OFH
IRQ8 sat realnog vremena 1C0H - 1C3H 70H
IRQ9 video 1C4H - 1C7H 71H
IRQ10 rezervisano 1C8H-1CBH 72H
IRQ11 rezervisano 1CCH - 1CFH 73H
IRQ12 miš 1D0H-1D3H 74H
IRQ13 koprocesor 1D4H-1D7H 75 H
IRQ14 disk 1D8H-1DBH 76H
IRQ15 rezervisano 1DCH-1DFH 77H
Prekidnikontroler 8259 sadrži tri registra. Registar IRR (interrupt request

register) čuva trag o tome koja je prekidna linija tražila opsluživanje. Registar ISR (in
service register) sadrži zapis prekida koji se tekuće opslužuje. Hardverski prekidi su
jedini prekidi koji se mogu maskirati. U tu svrhu se koristi IMR (interrupt mask
register). On sadrži zapis registra koji je maskiran (ako je upisana nula, prekid je
dozvoljen, a ako je upisana jedinica, prekid je zabranjen). Svi ovi registri su dostupni
mikropro-cesoru.
Mikroprocesor vrši komunikaciju sa prekidnim kontrolerom pomoću dve U/l
adrese 020H i 021H. Ovim adresama se kontroleru šalju potrebni inicijalizacioni
bajtovi podataka, koji su neophodni za njegov rad.
VodiczaPC 161
2.1.19 Direktni memorijski pristup

Vrlo često postoji potreba da se podaci prenose između mikroračunara i
spoljnih uređaja u blokovima. Da bi se ovakvi prenosi vršili posredstvom
mikroprocesora, lako je uočiti da bi on bio veoma slabo iskorišćen:
1. zato što vrši najjednostavnije operacije prenosa podataka i
2. zato što se posredstvo procesora plaća vremenom uključenja u prenos,
a istovremeno se povećava vreme neophodno za prenos jediničnog podatka.
Kod većine mikroprocesora za obavljanje neophodnih radnji za prenos
jediničnog podatka (bajta) bloka podataka, treba par desetina mikrosekundi, što
znači da se brzine kreću oko nekoliko desetina hiljada bajta u sekundi. Pod
pretpostavkom da tipični memorijski element ima vreme ciklusa od jedne
mikrosekunde, memorija je u stanju da podnese brzine prenosa od milion bajta u
sekundi. Mnogi procesi, kao što je rad A/D pretvarača, hard disk ili slično, zahtevaju
velike brzine prenosa, pa ne bi bilo preporučljivo da se oni prilagođavaju
mogućnostima prenosa posredstvom mikroprocesora. Iz ovog razloga vrši se
zaobilaženje mikroprocesora u prenosu blokova podataka, a sam prenos se naziva
direktnim memorijskim pristupom (Direct Memory Access - DMA).
Za direktni memorijski pristup kod mikroprocesora su, obično, obezbeđene
samo dve linije: linija zahteva za DMA (DMA Request) je ulazna linija preko koje se
postavlja zahtev da mikroprocesor suspenduje rad sa sabirnicom i linija odobrenja
(potvrde; DMA Acknovvledged), koja je izlazna linija i kojom mikroprocesor
odobrava zahtev, stavljajući sve sabirnice za koje je to neophodno u tzv. stanje
visoke impedanse.
Osnovna strukiura za DMA

U slučaju direktnog memorijskog pristupa prenosi se vrše pod nadzorom
hardvera. Ovo je i razlog što su odgovarajući vezni sklopovi za DMA složeniji nego za
programom kontrolisane prenose podataka. Spoljni uređaj izdaje zahtev za DMA
postavljanjem tzv. flip-flopa zahteva. Na bazi ovog zahteva, aktivira se linija zahteva
za DMA (DMA Request) nakon čega se procesor dovodi u stanje nezaposlenosti. O
prelasku u ovo stanje, mikroprocesor javlja preko linije odobrenja (DMA
Acknowledged). Kod većine mikroprocesora u tom trenutku dolazi do njihovog
odvajanja od sabirnice podataka i adresne sabirnice postavljanjem odgovarajućih
elektronskih kola u stanje visoke impedanse. Na taj način se omogućava da DMA
logika upravlja sabirnicama.
Upravljački signali DMA logike obezbeđuju ispravan prenos. Upravljačke
informacije unutar DMA logike sadrže izbor DMA kanala kojim će da se obavi
prenos, smer prenosa, početnu adresu koja učestvuje u prenosu i dužinu bloka
podataka koji treba da se prenesć. Nakon prenosa svakog podatka, vrši se
inkrementiranje adresnog registra na sledeću lokaciju koja će učestvovati u prenosu i
dekrementiranje sadržaja registra dužine bloka podataka. Kada se prenos završi, vrši
se čišćenje flip-flopa zahteva za DMA, a preko linije prekida (interrupt) javlja se
162 Vodič za PC
mikroprocesoru da je prenos bloka podataka završen i da on može da nastavi sa

izvršavanjem programske sekvence na normalan način.
2.1.20 Složenije tehnike: ulazno/izlazni protokoli

U prethodnom delu teksta opisana su dva osnovna načina za obavljanje
ulazno/izlaznih operacija. Ove operacije su se obavljale praktično ili pod potpunom
kontrolom mikroprocesora (programom kontrolisani prenosi) ili spoljnih uređaja,
odnosno njima pridruženih veznih sklopova (prekidom kontrolisani i DMA prenosi).
U ovom delu biće opisan način prenosa kod koga i mikroprocesor i uređaj
ravnopravno učestvuju u prenosu, koristeći jednu vrstu "sporazumevanja"
(HANDSHAKING) koje je precizno specificirano određenim pravilima, odnosno
ulazno/izlaznim protokolom. Mikroprocesor i uređaj mogu da se nađu u ulozi
predajnika i prijemnika podataka. Za ostvarivanje najjednostavnijeg ulazno/izlaznog
protokola neophodno je postojanje veze između mikroprocesora i uređaja koja
obuhvata:
1. linije podataka kojima se prenose podaci,
2. upravljačke linije preko kojih se realizuje ulazno/izlazni protokol:
liniju DR (Data Ready), kojom predajnik signalizira prijemniku da je
podatak za prenos spreman,
liniju DA (Data Accepted), kojom prijemnik signalizira predajniku da je
uspešno prihvatio podatak.
Organizacija i veze mikroprocesora i uređaja za ostvarivanje ulazno/izlaznog
protokola za slučaj da oba mogu da imaju ulogu i prijemnika i predajnika, ali ne
istovremeno, prikazani su na slici 2.29.
SABIRNICA PODATAKA
slika 2.29 Osnovna organizacija U/l protokola
Prenos jednog podatka je završen tek onda kada su vrednosti na obe

upravljačke linije, DR i DA saglasne i, na primer, jednake. Broj linija podatka može
da varira i da bude jednak delu reči ili da sadrži više reči istovremeno. Ako se
podatak sastoji od više reči (koje se prenose preko više ulazno/izlaznih vrata
istovremeno), punjenje, odnosno pražnjenje ulazno/izlaznih vrata, obavlja se
sukcesivno, a vrednosti upravljačkih signala se menjaju tek kada se završi punjenje,
odnosno pražnjenje svih ulazno/izlaznih vrata koja učestvuju u prenosu podataka.
Vodič za PC 163
2.1.21 Programabilni vezni sklopovi
Univerzalnost mikroprocesora sa stanovišta zadataka koje može da obavi kao

procesor opšte namene može da se iskoristi u dovoljnoj meri samo ako postoji
mogućnost njegove jednostavne ugradnje u niz upravljačkih i komunikacionih
primena. Da bi se ovo postiglo, učinjeni su značajni napori u formaiizovanju
određenih zajedničkih upravljačkih i komunikacionih funkcija i, na bazi toga, stvoren
je niz procesora posebne namene koji mogu da se primene što je moguće
univerzalnije i sa minimalnim dodatkom hardvera u obavljanju različitih varijanti
ovih funkcija. U ovom delu teksta daje se kraći osvrt na dve takve funkcije koje su
zajedničke za sve mikroprocesore:
1. vezivanje sa uređajima koji zahtevaju paralelne prenose,
2. vezivanje sa uređajima koji zahtevaju serijske prenose.
Jasno je da specifičnost svakog eksternog uređaja zahteva da se za njega
izabere prava varijanta date funkcije. Izbor varijante u kojoj će da radi vezni sklop,
obavlja se preko posebne upravljačke instrukcije koju procesoru posebne namene
šalje mikroprocesor u obliku običnog podatka. Pošto se u ovom slučaju radi o jednoj
vrsti programiranja procesora posebne namene, to se oni nazivaju i programabilnim
veznim sklopovima (Programmable Interface). Sa stanovišta mikroprocesora,
programabilni vezni sklop se pojavljuje kao ulazno/izlazna vrata koja kod sistema sa
memorijski preslikanim ulazom/izlazom zauzimaju deo adresnog prostora
mikroprocesora.
Osnovni zadaci koje treba da omogući programabilni vezni sklop su:
1. rad kao ulazno/izlazna vrata,
2. mogućnost izbora varijante funkcije programskim putem,
3. obezbeđenje informacije o stanju u kome se nalazi vezni sklop.
Na slici 2.30 predstavljena je opšta organizacija tipičnog programabilnog
veznog sklopa sa njegovim vezama sa mikroprocesorom i spoljnim uređajem.
Upravljački registar igra ulogu analognu registru instrukcija u mikroprocesoru.
Upravljačka instrukcija koju šalje mikroprocesor smešta se u upravljački
registar, dekodira (dešifruje) i uspostavlja putanje podataka i interne operacije
izabrane varijante funkcije veznog sklopa. Pošto se u svim primenama susreće prenos
podataka, to su obezbeđena najčešće i dva registra podataka, tako da se vezni sklop
može da koristi za istovremen ulaz i izlaz. Stanje veznog sklopa sadržano je u registru
stanja i dostupno je mikroprocesoru. Kod svih programabilnih veznih sklopova
postoji minimalno jedan upravljački registar. U slučaju potrebe da se imaju složenije
i više varijanti neke funkcije, uvodi se i više upravljačkih registara. Pošto projektant
mikroračunarske konfiguracije najčešće unapred određuje varijantu u kojoj će da
radi svaki vezni sklop, to se u fazi inicijalizacije sistema programski vrši postavljanje
164 VodičzaPC
upravljačkih registara i izbor varijante rada veznog sklopa. lako je u toku rada sistema
moguće programskim putem promeniti varijantu rada, to se u praksi čini vrlo retko.
K K
A A
M S
P
I O
K LJ
R N
O
O M
P
U
R R
O E
C Đ
A
E J
S U
slika 2.30 Opšta organizacija tipičnog programabilnog veznog sklopa
Sklopovi za paralelne prenose
Zajednički zadatak za sve mikroprocesore je vezivanje sa različitim uređajima

koji zahtevaju paralelne prenose (terminali sa ekranima, printeri, A/D i D/A
pretvarači i slično). Najveći deo ovih prenosa je tzv. asinhronog karaktera, tako da se
obavljaju pod kontrolom prekida, DMA ili u skladu sa nekim U/l protokolom. U
principu, prenosi mogu da budu u samo jednom ili oba smera. Broj linija koje
učestvuju u prenosu u svakom od ovih smerova varira od primene do primene. Iz
ovoga se vidi da bi programabilni vezni sklop za paralelne prenose trebalo da ima
sledeće osobine:
1. poseduje najmanje dva registra podataka preko kojih se razmenjuju
podaci između mikroprocesora i spoljnog uređaja;
2. ima mogućnost specificiranja smera kretanja podataka za svaku od linija
kojom razmenjuje podatke sa spoljnim uređajem;
3. poseduje upravljačke linije koje obezbeđuju mogućnost prekida i/ili
realizacije ulazno/izlaznih protokola u vezivanju sa spoljnim uređajima.
Pri komuniciranju sa programabilnim veznim sklopom, mikroprocesor ima
mogućnost čitanja iz i upisivanja u njegove registre, s tim što neki registri ne
dozvoljavaju da se nad njima obavljaju obe ove operacije. Tako, upravljački registri
dozvoljavaju samo upisivanje, a registri stanja samo čitanje svog sadržaja.
Vodič za PC 165
Sklopovi za serijske prenose

Vrlo često se prenos podataka između mikroprocesora i spoljnih uređaja vrši
serijski, bit po bit. Ovaj način prenosa proistekao je iz potrebe da se komunicira sa
sporim, elektromehaničkim uređajima kao što su teleprinteri; kasnije je usvojen i za
druge uređaje koji vrše sporije prenose, a danas se po-sebno koristi za prenos
podataka na daljinu kada se kao ograničavajući faktor javlja broj linija kojima se
podaci mogu da prenose istovremeno. Za svrhu komuniciranja mikroprocesora sa
uređajima koji podržavaju serijski prenos razvijeni su programabilni vezni sklopovi
poznati kao univerzalni sinhroni/ asinhroni prijemnici/predajnici (USART - Universal
Synchronous/Asynchronous Receiver/Transmitter), s tim što većina podržava samo
asinhrone serijske prenose kod koji se sinhronizacija prenosa vrši na nivou znaka
korišćenjem tzv. start i stop-bita. Osnovni zadaci koje treba da omogući vezni sklop
za serijske prenose su:
1. prihvatanje podataka iz mikroprocesora u paralelnom formatu i njihovo
pretvaranje u serijski tok bita za prenos;
2. simultani prijem serijskog toka bita i njegovo pretvaranje u paralelni
podatak za mikroprocesor;
3. obezbeđenje potrebnih upravljačkih signala i informacije o svome
stanju;
4. mogućnost izbora varijante rada sklopa (uključujući dužinu podataka za
prenos, proveru grešaka prenosa, manipulacije sa tzv. okvirom u kome se nalaze
podaci i slično).
Pored mogućnosti komuniciranja sa mikroprocesorom preko njegove
sabirnice, sklop omogućava i komuniciranje sa spoljnim uređajima direktno ili preko
modema. Razmena podataka i paralelno/serijska, odnosno serijsko/paralelna
konverzija vrši se preko predajnog i prijemnog registra podataka, respektivno. Za
upravljanje procesom prijema i predaje podataka koriste se posebni upravljački re-
gistri čijim punjenjem (programskim putem) se vrši izbor varijante rada samog sklopa.
2.1.22 Stek
Jedno od najznačajnijih sredstava koje poseduju svi mikroprocesori je
adresiranje sa tzv. pokazivačem steka i mogućnost rada sa stekom. Njegov značaj se
posebno ističe kada se radi sa potprogramima i rutinama za obradu prekida.
Dobra praksa u programiranju je da se veliki programi razdele u manje celine,
potprograme, sa kojima je lakše baratati. Potprograme aktivira glavni program ili
drugi potprogrami tako da potprogrami postaju zajedničke rutine koje deli više
programa ili potprograma. Na taj način se postiže ekonomičnije korišćenje memorije
računara.
Da bi više programa moglo da koristi jedan potprogram ili da se isti
potprogram poziva u jednom programu više puta, neophodno je obezbediti
mehanizam za:
prenošenje kontrole na potprogram i vraćanje na pravu tačku u
pozivnom programu,
166 Vodič za PC
2.1 Principi funkđonisanja PC računara
prenos vrednosti promenljivih (argumenata) između pozivnog programa

i potprograma.
Mehanizam koji ovo obezbeđuje naziva se i mehanizam za povezivanje
potprograma i kod svih mikroprocesora kombinacija je određenih hardverskih
osobina i softverskih dogovora.
Stek je deo memorije koja se koristi za privremeno smeštanje podataka kod
pozivanja potprograma i rutina za obradu prekida (interapta). On se organizuje
obično na tzv. LIFO (Last In First Out - poslednji ušao, prvi izašao) principu, tako da
mu se može da pristupi samo sa jedne strane (vidi sliku 2.31). Određene instrukcije
mikroprocesora manipulišu sa stekom. Podaci se smeštaju na stek u određenom
redosledu, a uzimaju sa steka ili brišu u obratnom redosledu. Pokazivač steka
omogućava da uvek utvrdimo prvu slobodnu lokaciju steka.
DODAVANJE
PODAT AKA NIŽE ADRESE
POKAZIVAČ STEKA
< --------
VIŠE ADRESE
slika 2.31 Adrese steka
Jedna velika prednost koju nudi rad sa stekom je da programer ne mora da

zna stvarne lokacije memorije sa kojima se manipuliše i u koju će se podaci smeštati.
To automatski obavlja pokazivač steka. Određene instrukcije mikroprocesora vrše
automatsko smeštanje sadržaja akumulatora na stek i dekrementiranje (umanjenje
sadržaja za jedan) pokazivača steka (da bi opet pokazivao na prvu slobodnu lokaciju
na steku), odnosno inkrementiranje (uvećanje sadržaja za jedan) pokazivača steka i
premeštanje podataka sa steka u akumulator. Pokazivač steka se programski,
pomoću određene instrukcije, može postaviti na željenu vrednost.
Kod pozivanja potprograma, glavni problem je memorisanje povratne adrese
iz programa i to je rešeno njenim privremenim smeštanjem na stek. Korišćenje steka
za pozive i povratke iz potprograma ispoljava više prednosti. Prvo, ne ograničava se
broj skokova na potprogram, a pri tome se ne zahteva nikakva posebna procedura za
čuvanje informacija o vezivanju, jer svaki poziv rezultuje automatskim smeštanjem
povratne adrese na stek u redosledu poziva. Povratci se, s druge strane, takođe
realizuju automatski uzimanjem podatka o povratnoj adresi u suprotnom redosledu
od redosleda poziva. Na taj način omogućava se automatsko ugnježdenje poziva
potprograma.
Vodič za PC 167
U slučaju da pozivni programi i potprogram koriste sve radne registre

mikroprocesora, neophodno je izvršiti memorisanje sadržaja registara na stek, pre
nego što se pređe na izvršavanje potprograma.
Prekidi tekuće programske sekvence predstavljaju efikasno, ali i dosta opasno
sredstvo za upravljanje ulazno/izlaznim operacijama ako se ne koriste sa najvećom
pažnjom. Prekidi su bazirani na mogućnosti ulazno/izlaznih uređaja da promenom
vrednosti jednog upravljačkog signala izazove zaustavljanje tekuće programske
sekvence i pokretanje druge s ciljem obavljanja ulazno/izlazne operacije. Postoji niz
situacija u kojima su prekidi korisni, kao što su, na primer:
Uređaj javlja da je spreman za obavljanje ulazno/izlazne operacije;
Uređaji obaveštavaju mikroprocesor o pojavi neželjenih situacija
(alarmi);
Uređaj za napajanje obaveštava da se bliži pad napajanja, pa je
neophodno sačuvati sadržaj memorije ili preći na rezervno napajanje;
Razni indikatori obaveštavaju o pojavi kvarova na hardveru itd.
I pored mnogih prednosti, posebno vezanih za brzinu odziva na spoljne
događaje, prekidi nose veliku opasnost koja proističe iz slučajnog karaktera njihovog
pojavljivanja. To, praktično, znači da tekuća programska sekvenca, ako je struktura
prekida omogućena, može da bude prekinuta u bilo kojoj tački, što predstavlja
potencijalnu mogućnost za nepredvidivo ponašanje programa.
Posebnu teškoću predstavlja testiranje programa koji koriste prekide, pošto je
veoma teško, ili nemoguće, dva puta provesti isti program da se ponaša na isti način.
Rutine za obradu prekida moraju da omoguće ispravan rad, bez obzira na
vreme dešavanja prekida. Jedan od njihovih najvažnijih zadataka je čuvanje stanja
tekućeg programa pre stvarne usluge prekida, odnosno, restauracija stanja pre
povratka u tekući program.
168 VodKzaPC
2.2. Interfejsi i periferije

Za iole ozbiljniji rad sa računarom potrebno je nabaviti i štampač (printer). Tu
već mogu da nastanu problemi, naime kako i čime spojiti računar i štampač. Tako
dolazimo do pojma za koji su mnogi čuli, ali ga nisu dovoljno razjasnili: INTERFEJS.
Najprostija definicija bila bi da je interfejs deo elektronike preko kojeg se
spajaju dve računarske komponente. Deo koji, kada je potrebno, razdvaja te dve
komponente da bi ih, potom, kada je potrebno, spojio. Interfejs služi i za pretvaranje
električnih signala jednog uređaja u oblik koji će moći da "razume" neki drugi
uređaj, različit po hardverskoj organizaciji.
Ovde će biti prvo reči o interfejsima potrebnim za povezivanje računara i
štampača, a zatim i o ostalim interfejsima koji se koriste za povezivanje raznih
uređaja sa PC računarom.
Pod standardom za interfejs, podrazumevaju se električne karakteristike,
signala kao i oblik konektora i raspored signala (odnosno pinova) u njemu. Prema
načinu komuniciranja preko interfejsa, oni se dele na paralelne i serijske. Od
paralelnih najpoznatiji su CENTRONICS i IEEE-488 a najpopularniji serijski je tzv. RS-
232C interfejs.
CNl : ASYN1 CONNECTOR CN2 : ASYN2 CONNECTOR
slika 2.32 Skica ATMULTI1/0 kartice US-ATIO-V7
Na slici 2.32 prikazana je skica multi l/O kartice sa sledećom specifikacijom:

• jedan printerski (paralelni) port
jedan opcioni serijski port: COM2 ili COM4
Vodič za PC 169
jedan serijski port: COM1 ili COM3

jedan "game" port
COM1 ili COM3 i COM2 ili COM4 mogu biti selektovani
selektabilni printerski interapt signali IRQ7 (LPT1) ili IRQ5 (LPT2)
sve funkcije mogu biti omogućene (enable) ili zabranjene (disable)
2.2.1 CENTRONICS interfeis

Osnovne osobine ovog standarda su:
1. Paralelni interfejs sa jednosmernim prenosom podataka po osmobitnoj
magistrali (basu);
2. Ulazni podaci i kontrolni signali odgovaraju tzv. TTL nivoima (tranzistor-
tranzistor logika). Koristi se pozitivna logika: visok nivo predstavlja logičku jedinicu, a
nizak nivo logičku nulu (kod TTL-a logičko "1" je 5V 4- 5%);
3. Sinhronizacija se vrši kratkim signalima iz računara, a prenos podataka
uz pomoć kontrolnih signala iz štampača. Ovakav protokol je tzv. "handshaking"
(rukovanje) - naizmenično se računar i štampač "informišu" o stanju u kome se onaj
drugi nalazi i, u skladu sa tim obavljaju određene aktivnosti; i
4. Interfejs karakteriše 36-polni konektor sa paralelno raspoređenim
pinovima u dva reda.
Imena i opis signala na pinovima konektora (uz broj signalnog pina je dat i
broj "povratnog" pina čiji se provodnik u kablu upliće sa provodnikom za signal i
vezuje na masu, čime se smanjuje uticaj šuma na koristan signal):
broj pina povratni ime signala smer opis

pin
1 19 STROBE IN
Kratak impuls niskog nivoa iz
računara za vreme koje se
unose podaci sa sabirnice u
štampač
2 20 DATA1 IN Prvi bit 8-bitnog podatka
3 21 DATA2 IN Drugi
4 22 DATA3 IN Treći
5 23 DATA4 IN Četvrti
6 24 DATA5 IN Peti
7 25 DATA6 IN Šesti
DATA7 IN Sedmi
8 26
9 27 DATA8 IN Osmi
170 VodiczaPC
broj pina ime signala smer opis

povratni
pin
10 28 ACKNLG OUT
Nizak nivo na ovom izlazu je
obaveštenje računaru da su
podaci primljeni i da je
štampač spreman za prijem
novih
11 29 BUSY OUT
Visok nivo označava da je
štampač zauzet. Šalje se
računaru.
30 PE OUT
Visok nivo kada nema
12
papira.
13 - - - Preko 3.3 K.oma na 5 V

14 - AUTO FEED IN
Nizak nivo na ovom ulazu
pomera papirza jedan red.
15 - NC - Ne koristi se
- ov - Nivo logičke mase

16
17 - CHASSIS GND - Uzemljenješasije štampača.
- NC - Ne koristi se.
18
19 do 30 GND -
Povratni
pinovi
31 INIT IN
U normalnomradumora biti
visok nivo. Kada je nizak,
tada se resetuje štampač.
32 ' EROR OUT
Nizak nivo na ovom izlazu je
kada je kraj papira, OFF LINE
smetnje ili greške u prenosu.
33 - GND - Kao pinovi 19 do 30
34 - NC - Ne koristi se
35 - - - Preko 3.3 K.oma na 5V.

36 SLCT IN IN
Podaci se mogu unositi u
štampač samo kada je nizak
nivo na ovom ulazu.
Na prvi pogled, ovoliki broj signala može da zbuni ali, kao što ćemo videti, za
unošenje podataka u štampač i njihovo štampanje, dovoljno je pratiti jedan ulazni
Vodiž za PC 171
(STROBE) i jedan izlazni (BUSY ili ACKNLG) sig-nal. Ostali bi trebalo da budu na
nivoima koji se zahtevaju prema opisima svakog.
Za povezivanje štampača i bilo kog računara preko ovog interfejsa dovoljno je
spojiti pinove 1 do 11, kao i bilo koje između 19 i 30 (logička masa) sa konektora
štampača sa odgovarajućim pinovima na CENTRONICS konektoru računara. Svi
ostali izlazni kontrolni signali samo omogućava veći komfor u radu, pa stoga nisu
neophodni. Ulazne kontrolne signale 14,31 i 36 ne moramo povezivati, jer su oni u
štampaču već definisani nivoima potrebnim za ispravan rad. Takođe, "povratne"
pinove (vodove) ne moramo vezivati. Kao što se vidi, veza računara i štampača preko
CENTRONICS interfejsa je vrlo jednostavna.
Na slici 2.33 prikazan je konektor CENTRONICS interfejsa.
slika 2.33 CENTRONICS kabl
Prenos podataka je asinhroni po paralelnoj osmobitnoj magistrali i kontrolisan

je sa 3 signala: BUSY, ACKNLG i STROBE. Asinhroni prenos se karakteriše time što
vremenski razmak predaje (prijema) dva uzastopna karaktera (misli se na ASCII
karaktere) nije određen (fiksan), već zavisi od razmene poruka uređaja koji
komuniciraju. Prostije rečeno, ne zna se unapred kada će povezani uređaji (računar i
štampač) biti spremni da urade ono što se od njih očekuje. Svoju spremnost oni
"saopštavaju" gore pomenutim signalima po sledećem vremenskom dijagramu:
Računar ispituje signal BUSY i kada je on nizak (tj. "nije zauzeto") šalje kratak
impuls niskog nivoa na ulaz STROBE koji kaže štampaču da unese podatke sa
magistrale. Signal ACKNLG je trajanja oko 0.012 milisekundi i može da posluži kao
informacija da se pripremi novi karakter (znak). Inače, ne mora se uzimati u
razmatranje pošto, je dovoljan signal BUSY. Trebalo bi napomenuti da se pod
podacima podrazumevaju 8 bitova jednog karaktera (slovo, cifra ili znak).
Ukoliko neko namerava da pravi CENTRONICS interfejs sa strane računara
mora znati da rešenje zavisi od konkretnog hardvera. Ako je sabirnica podataka
172 VodiSzaPC
pristupačna, dodavanjem izlaznog porta koji će se "otvarati" pod kontrolom

računara i uz potrebno generisanje STROBE impulsa, moguće je ostvariti v^zu
računara i štampača. Pri tome treba dobro proučiti hardver konkretnog račuââ,
pošto za generisanje STROBE impulsa mora da postoji neki hardverski znak
(električni signal) koji kaže da je potrebno preneti neki karakter u štampač.
BtTSY __________ | I
ACKNIG 1 _____ T
PODACI 1 | ___________
STROBE |_j
slika 2.34 Vremenski dijagram procedure prenosa podataka
Ovaj interfejs je prvenstveno namenjem za komuniciranje računara i

štampača (ili plotera) i zato mu je sabirnica usmerena od računara ka periferiji.
2.2.2 IEEE-488 interfejs

Interfejs IEEE-488 omogućava razmenu informacija između različitih
periferijskih uređaja (disk, štampač, merni instrument) i računara preko jednog kabla.
Svi kompatibilni periferni uređaji spojeni su paralelno na ovaj kabl (bus), tako da su
svakom perifernom uređaju i računaru dostupne sve linije ovog kabla (bus-a). Bilo
koji periferni uređaj, u zavisnosti od svojih mogućnosti može da šalje (TALK) ili da
prima (LISTEN) podatke, ka ili od bilo kog perifernog uređaja, ili računara. Jedan
uređaj može da šalje (TALK) podatke i ka više uređaja koji u tom trenutku primaju
(LISTEN) podatke.
Periferni uređaji priključeni na interfejs mogu da se klasifikuju na sledeći
način:
LISTENER, mogu samo da primaju podatke;
TALKER, mogu samo da šalju podatke;
LISTENER/TALKER, mogu i da primaju i da šalju podatke.
CONTROLLER (računar), može biti samo jedan na kablu. On kontroliše
razmenu podataka preko kabla, odnosno adresira periferne uređaje koji su spremni
za prenos podataka.
Informacija se prenosi bajt po bajt (bajt - serijski) a osam bita (jedan bajt)
jednog karaktera se prenosi paralelno. Informacije se po kablu prenose sa tzv. TTL
nivoima u negativnoj logici. Svi standardi (IEEE, IEC, MC 1.1, HP-IB) predviđaju
maksimalnu dužinu kabla od 20m, pri čemu kabl koji povezuje dva susedna
periferna uređaja ne bi smeo biti duži od 4m. U slučaju dužine kabla od 20m brzina
prenosa poda-taka je maksimalno 250 kB/sek. Za kraća rastojanja brzina prenosa
raste i može da bude maksimalno 1 Mb/sek.
Vodič za PC 173
Za priključenje uređaja na spoljni kabl IEC 625 standard predviđa 25-pinski

konektor a standard IEEE-488, MC 1.1 i HP-IB 24-pinski konektor (Amphenol). Osim
konektora, svi nabrojani standardi su kompatibilni.
Na slici 2.35.a prikazana je struktura interfejsa. Prikazani su svi mogući tipovi
uređaja (po jedan) i kontroler. Kao sto se vidi sa slike, interfejs se sastoji od 16 linija
podeljenih u tri grupe:
8 linija za prenos podataka;
5 linija za vođenje i kontrolu interfejsa;
3 kontrolne linije za prenos podataka.
To Olher Oovtces
slika 2.35.a) Struktura interfejsa IEEE-488
174 Vodiž za PC
Ime interfejsa je, u stvari, skraćenica od The Institute of Electrical and

Electronics Engineers (IEEE), gde su definisane njegove opšte karakteristike:
1. To je paralelni interfejs sa dvosmernom magistralom za prenos
podataka.
2. Koristi se tzv. negativna logika: signali logičke vrednosti "1" su do 0.8V a
logičke vrednosti "0" iznad 2.0V . Signali su za TTL logiku.
3. Broj uređaja istovremeno priključenih, je maksimalno 15.
4. Dužina kabla između uređaja je max. 5m, a ukupna dužina svih
priključenih na jedan interfejs max. 20m.
5. Specijalni 24-polni konektor sa dva pristupa (napred i pozadi), tako da
je moguće povezivanje više konektora u obliku "jedan na drugi". Pinovi su podeljeni
u dva simetrična paralelna niza.
Na samoj tzv. štampanoj ploči interfejsa tzv. DIP prekidačima postavlja se:
adresa štampača, protokol prenosa podataka, način korišćenja bafera interfejsa,
dozvola auto-testa i dozvola korišćenja samog interfejsa (kada je interfejs fizički
prisutan, a u prenosu se koristi CENTRONICS protokol). Normalno, ne moraju svi
interfejsi da imaju baš ovakvu organizaciju, već je dovoljno da odgovore osnovnoj
nameni - sprezi dva uređaja. Napomenimo da se pod adresom štampača
podrazumeva broj pomoću koga će računar prepoznavati priključeni štampač (za
razliku od, recimo, istovremeno priključenog disk-drajva na isti interfejs računara).
Pod protokolom prenosa podataka u štampač (ili ploter), podrazumeva se
usaglašavanje logičkog nivoa signala NRFD ( o kome će kasnije biti reči) prema
zahtevima konkretnog računara. Način korišćenja bafera je, u stvari, definisanje broja
preostalih slobodnih lokacija u baferu posle koga štampač "javlja" računaru da nije
spreman za prijem novih karaktera, tj. da ga ovaj "sačeka" da završi svoj posao. Ovaj
broj se, u praksi, bira tako da se postigne optimalna brzina štampanja koja,
normalno, zavisi od softvera koji ovo podržava. Da podsetimo da štampač ispisuje
karaktere deklarisanom brzinom, a efektivna brzina štampanja zavisi od načina
komuniciranja računara i štampača.
Imena i opis signala na pinovima konektora:
broj pina ime smer opis

signala
1 DIO 1 IN Prvi bit osmobitnog paralelnog basa.
2 DIO 2 IN Drugi "
3 DIO 3 IN Treći "
4 DIO 4 IN Četvrti "
5 EOI - Signal identifikacije (ne koristi se).
6 DAV IN Podaci su spremni (iz računara).
Vodič za PC 175
i broj pina ime smer opis

signal
{ a
: 7 NRFD OUT
Spremnost za prijem podataka (visok nivo
kaže da je interfejs spreman).
NDAC OUT
Visok nivo označava da je završeno
8
prihvatanje podataka.
9 IFC IN "Čišćenje" interfejsa (CLEAR).

Obraćanje računaru za pomoć (ne koristi
SRQ - se).
10
ATN IN
Izbor načina rada: unošenje podataka (visok
11
nivo) ili komandni način (nizak nivo).
SHIELD - Umašenje šasije štampača.

12
13 DIO 5 IN Peti bit osmobitnog paralelnog basa.
14 DIO 6 IN Šesti"
15 DIO 7 IN Sedmi"
16 DIO 8 IN Osmi "
17 REN IN Mogućnost daljinske komande.
GND - Masa (povezana sa logičkom masom).

18
"
19 GND -
GND - //
20
*
GND -
21
GND - //
22
23 GND - //
24 LOCIC - Logička masa
GND Masa
Na slici 2.35.b) prikazan je konektor IEEE-488.

Prenos podataka i njihovo unošenje u štampač kontroliše se sa 3 signala: DAV,
NRFD i NDAC. Vremenski dijagram koji ovo ilustruje ima sledeći oblik:
U trenutku tl NRFD ima visok nivo, što označava spremnost štampača za
prihvatanje podataka. U t2 računar smešta podatke na magistralu i indicira njihovu
pripremljenost niskim nivoom signala DAV u trenutku t3. U nekom trenutku, između
t3 i t4, štampač postavlja signal NRFD u stanje niskog nivoa (postojanje niskog nivoa
signala NRFD "kaže" računaru da interfejs još nije spreman da primi sledeći
176 Vodič za PC
karakter). Računar vraća svoj signal DAV u visoko stanje, u trenutku t5, pošto je
detektovao da je NDAC već postao visok, tj. da je interfejs završio prihvatanje
podataka. Interfejs prvo postavlja NDAC u nisko stanje, pa zatim NRFD u visoko
stanje (spremnostza prihvatanje od trenutka t1).
slika 2.35.b) Konektor IEEE-488
T1 T2 T3 T4 T5 TC
PODACI |
|
DAV
NRFD | | _________ |
| ______________|
NDAC
slika 2.36 Vremenski dijagram procedure prenosa podataka
2.2.3 RS-232C interfejs

Standard RS - 232C interfejsa za serijsku komunikaciju (odgovara CCITT
preporuci V.24/V.28 ) usvojen je šezdesetih godina od strane saveza "Electronics
Industries Association". Predviđen je da omogući međusobno priključivanje
terminala, modema i računara različitih proizvođača, tj. sa različitom strukturom
hardvera. Može da se posmatra i kao interfejs između uređaja DTE i DCE. DTE
uređaji su računar i računarski terminal, a DCE uređaj je modem, multiplekser i sl.
RS - 232C interfejs se sastoji od konektora, elektronskog dela i kabla za
međusobnu vezu dva uređaja.
VodičzaPC 177
Konektor RS-232C interfejsa je standardni D-tip konektor sa priključcima/

izvodima, čiji raspored je dat na donjoj slici. (RS-232 specifikacija ažurirana je 1986.
godine u EIA-232-D, tj opšte poznatu kao RS-232-D.)
\6000000000006/
\000000000000
\_J5 ______________________________________________________________ 14 /
slika 2.37.a) Priključci utičnice D-tipa konektora sa 25 izvoda (prednji izgled)
slika 2.37.b) RS-232 kabl
U narednoj tabeli su dati nazivi signala (sa smerom slanja) čiji se vodovi
priključuju na pojedine izvode.
Izvod Signal Smer Broj CCITT kola

FG - frame GND
1 101
\
2 TxD - transmit data izDTE 103
3 RxD - receive dat ka DTE 104

'4 izDTE 105
RTS - request to
send
5 CTS - clear to send kaDTE 106
6 DSR - data set ready ka DTE 107
178 Vodič za PC
Izvod Signal Smer Broj CCITT kola

7 SG - signal GND 102
kaDTE 109
DCD - data carrier
8
detect
izDTE
DTR - data terminal
20 108
ready
Funkcija pojedinih signala je sledeća:

TxD - (predaja podataka) je serijski signal podataka iz DTE uređaja (računara
ili terminala) ka modemu.
RxD - (prijem podataka) je signal koji u DTE uređaj dolazi iz modema.
RTS - (zahtev za slanjem) je signal iz DTE uređaja koji ukazuje modemu da je
DTE uređaj spreman da pošalje podatak. Kada ga primi, modem aktivira svoj signal
noseće učestanosti itd., a zatim pošalje DTE uređaju signal CTS.
CTS - (spreman za slanje) je signal koji prima DTE uređaj da bi saznao da je
modem spreman i da može da mu pošalje podatak. Signali RST i CTS omogućavaju
hardversku "hendšejk" kontrolu (DTE ne može da šalje podatak dok ne primi aktivan
CTS signal).
DTR - (terminal/računar spreman) je signal koji ukazuje modemu da je DTE
uređaj uključen na napon napajanja i spreman za rad.
DSR - (modem spreman) je signal koji ukazuje DTE uređaju da je modem
uključen na napon napajanja i da može da radi.
DCD - (detektovan linijski signal) je signal kojim modem javlja DTE uređaju da
je uspostavio vezu sa udaljenim, drugim modemom čiji je signal noseće učestanosti
(tzv. "carrier") primio. Ovaj signal se neki put naziva RLSD ("receive line signal
detect").
SG - je vod signalne "mase".
FG - je izvod tzv. zaštitne "mase" (šasije) koji obezbeđuje da se na šasiji
uređaja ne pojavi neki opasan napon, ali i da se eliminiše signal šuma. Može ostati
slobodan (nepovezan).
Postupak uspostavljanja veze sa udaljenim DTE uređajem sastoji se od
sledećih koraka:
Svim uređajima se uključi napon napajanja, a zatim signali DTR i DSR
postanu aktivni,
Terminal/računar želi da pošalje podatke, pa zato signal RST postane
aktivan,
Bliski modem aktivira svoj analogni signal noseće učestanosti, zbog čega
njegov signal CTS postane aktivan,
Korisnik ili bliski modem biraju telefonski broj udaljenog modema i
čekaju na odgovor i
Kada bliski modem detektuje signal noseće učestanosti udaljenog
modema, aktivira se signal DCD i prenos podataka može da počne.
VodiczaPC 179
Kada se RS - 232C interfejs koristi za asinhroni prenos podataka, svaki znak

koji se prenosi, pretvara se u niz serijskih impulsa koji predstavljaju tzv. okvir znaka.
On, osim impulsa koji odgovaraju bitovima ASCII koda, za određeni znak sadrži na
početku jedan start-bit, a na kraju bit parnosti i 1 ,1 1/2 ili 2 stop-bita.
+12V
11 00
-12V
stopbit
ASCIl kod ZĆI M
bil
startbit
pamosti
2.38 Impulsni signal za prenos znaka M
Pri povezivanju PC računara i periferijskih uređaja, često se pominju termini

"modemski kabla", "null modem kabl" i "ukršteni kabl". Ovde će biti dato kratko
objašnjenje u čemu su slični a u čemu različiti ti tipovi kablova.
Null modem i ukršteni kabl koriste se za neposredno povezivanje dva
računara, znači bez posredovanja modema. Preko takve veze se, uz pomoć
komunikacionih programa takvih kao što su LapLink ili Interlnk (u sastavu DOS-a
6.2), brzo i efikasno može preneti velika količina podataka sa računara na računar.
Ovu operaciju možete da primenite ukoliko želite da "stakerišete" svoj hard disk a
nemate dovoljno disketa za bekap ili strimer uređaj a vaš prijatelj ima dovoljno
slobodnog prostora na svom disku ili ukoliko imate notebook računar koji nema flopi
drajv a želite da prebacite neke podatke sa njega na drugi računar ili obrnuto.
Za izradu takvog kabla treba "ukrstiti" signalne vodove Transmit Data i
Receive Data; kompletan null modem kabl sastoji se od 8 ili 9 vodova, ali su za
prostu razmenu podataka dovoljna samo tri, što je ujedno i varijanta zvana "ukršteni
kabl".
Modemski kabl je sličan null modem kablu utoliko što su svi bitni vodovi
povezani, dakle potrebno je deset vodova pošto, osim vodova za prenos podataka,
računar treba da "zna" kada je modem spreman, da li postoji carrier (noseći signal
pri komunikaciji), da li telefon zvoni itd. Pri izradi ovog kabla ne treba "ukrštati"
signale (vodove) Transmit Data i Receive Data, što znači da se modemski kabla ne
može koristiti umesto null modem kabla. Šeme veza kablova date su u prilogu na
kraju knjige.
Prvi PC i AT kompatibilni računari podržavali su (na nivou BlOS-a) dva serijska
porta, označena kao COM1 i COM2. Kao i sa većinom drugih stvari, kad su u pitanju
prvi PC računari, brzo se konstatovalo da to nije dovoljno. Da vas podsetimo, na
serijske portove mogu da se priključe sledeći uređaji: miš, skener, fax/model, ploter i
neki modeli štampača. Sa pojavom DOS-a 3.3, repertoaru serijskih portova dodati su
COM3 i COM4, kao i odgovarajući drajver za podršku. Većina modernih
180 VodičzaPC
__________________________________ 2.2. Interfejsi i periferije
komunikacionih programa podržava sva četiri serijska porta, čak iako sistem nema
drajver za podršku.
Naredna tabela prikazuje l/O adrese za sva četiri COM porta, kao i interapte
koje oni koriste (neke serijske kartice podržavaju i druge interapte). Ono što se iz
tabele uočava jeste da C0M1 i COM3 dele interapt IRQ4 a COM2 i COM4 dele
IRQ3. Problem je što originalni IBM PC računari (a time i kompatibilci) nisu
projektovani da dele interapt linije.
I/O kartice koriste aktivne TTL drajvere (hardverski sklopovi) da generišu
interapt signal u pozadini (backplane), umesto da koriste konvencionalne drajvere sa
otvorenim kolektorom, koji dopuštaju deljenje interapt linije. Kao rezultat, ne
možete normalno konfigurisati dva l/O uređaja da dele istu interapt liniju u pozadini.
Ako su COM1 i COM3 instalirani (ali na različitim l/O karticama), na primer, samo
jedan može da koristi IRQ4. Drugi treba ili da ne koristi interapt (ako to vaša
aplikacija podržava) ili, ako je to moguće, koristi neki drugi interapt.
Neke kartice sa 4 serijska porta razrešavaju problem kombinujući COM1/
COM3 i COM2/COM4 interapt signal na l/O kartici, pre nego što se generišu
interapt signali u sistemskoj pozadini. Većina kartica se isporučuje sa DOS drajverima
koji omogućavaju sistemima koji normalno podržavaju samo dva serijska porta da
podrže i COM3 i COM4.
Tri različita modela kola UART se koriste u PC računarima, od kojih svako ima
svoje prednosti i nedostatke. Originalni IBM PC koristi čip sa oznakom 8250 koji ima
nekoliko "bagova" (grešaka). Jedan bag je generisanje lažnog interapta od strane
8250 na kraju svake operacije pristupa - koji su prve verzije ROM BlOS-a očekivale i
obrađivale.
Čip 8250A je lansiran kasnije i kod njega pomenuti bag ne postoji. Međutim,
ovaj čip nije mogao da radi sa većinom PC kompatibilaca pošto više nije generisao
lažni interapt bag koji je BIOS očekivao. Da bi se ovo prevazišlo, lansiran je čip sa
oznakom 8250B, koji je ponovo uveo lažni interapt bag, da bi omogućio korektno
funkcionisanje PC-ja. PC i XT klonovi sa 8250B funkcionišu korektno.
Kada je IBM uveo AT, tada je uveo i čip 16450, bržu (bus interface) verziju
8250, koja nema lažni interapt bag. Usled toga, taj čip ne može da radi na XT
sistemima.
Čip 16550 je poboljšana verzija čipa 16450, koja inkorporira predajne i
prijemne FIFO (Firt In First Out) bafere, da bi se omogućilo "baferovanje"
(prihvatanje) više ulaznih i izlaznih karaktera. Međutim, ne podržava sav softver ovu
FIFO karaktenstiku, tako da se ovaj čip startuje u modu koji podražava mod rada
čipa 16450, kako bi se većini softvera omogućilo da radi normalno bez FIFO
podrške. Da bi se omogućile FIFO operacije, mora se čip programski setovati, tj.
poslati određene komande u specijalni FIFO upravljački registar.
2.2.4 Digitalni interfejs za muzičke instrumente

MIDI (Musical Instrument Digital Interface) je digitalni interfejs za muzičke
instrumente. MIDI specifikacija razvijena je zajedničkim naporom vodećih
Vodič za PC 181
proizvođača elektronskih muzičkih instrumenata 80-tih godina, sa jasnim ciljem da

omogući muzičkim instrumentima raznih tipova da komuniciraju međusobno.
Dodatne pogodnosti ovog interfejsa su što omogućava da se muzika
sinhronizuje precizno sa filmskim i video zapisom, omogućuje sinhronizaciju tejp
dekova, digitalnih miksera i druge studijske opreme, kao i kompletnu kontrolu niza
"tragova" i nekoliko MIDI kompatibilnih instrumenata, a sve peko jednog
personalnog računara.
Svaki MIDI kompatibilni instrument opremljen je sa nekom vrstom audio
izlaza, koji može biti ugrađeni zvučnik, džek za slušalice ili audio džek za
povezivanje sa pojačalom, kako bi moglo da se čuje ono što je kreirano. Međutim,
MIDI kablovi nose samo kontrolne informacije - ne zvuk! Pošto je MIDI, po definiciji,
digitalni interfejs, ove kontrolne informacije su binarni podaci koji se sastoje od nula
i jedinica koje je procesirao računar.
MIDI kontrolni podaci se šalju u tzv. mašinskim rečima (ili bajtovima) koje se
nazivaju porukama. MIDI poruke se obično sastoje od jedne ili više reči koje
obuhvataju statusni bajt i jedan ili više bajtova podataka. Na primer, statusni bajt
može biti napomena u poruci (tj. sviraj ove note sada); prvi bajt podataka može biti
tzv. "pič" registar (tj. sviraj to jako) a dodatni bajtovi podataka mogu obezbediti više
kontrolnih informacija, s obzirom na parcijalne napomene uključujući vibrato,
velocity, timbre itd.
Ove MIDI poruke mogu biti klasifikovane bilo kao kanalske poruke ili
sistemske poruke. MIDI instrumenti imaju 16 kanala za prenos podataka. Svaki kanal
može da prenosi svoje i posebne poruke preko istog kabla, što omogućava da se
izvode različite muzičke deonice (ili kontroliše nekoliko različitih MIDI instrumenata)
simultano.
Predajni kanal nosi poruke poslate od MIDI instrumenta, dok prijemni kanal
nosi poruke od računara ka MIDI instrumentu. Sistemske poruke se prenose ka svim
komponentama povezanim na MIDI sistem. Ovo obezbeđuje efikasan način
emitovanja sistemskih kontrolnih informacija svim instrumentima simultano. U MIDI
žargonu ove poruke se zovu "događaji".
Da bi komunicirao sa MIDI instrumentima i uređajima sa specijalnim
efektima, PC mora da ima hardverski interfejs koji opslužuje komunikacione poslove
između uređaja. Dva glavna MIDI interfejsa su: Rolandov MPU-401 kompatibilni
interfejs i tzv. UART kompatibilni interfejs.
Originalni MPU-401 MIDI interfejs razvila je firma Roland za korišćenje sa PC
kompatibilnim i Apple II računarima. Mada ima i neinteligentni (UART) mod, 401
poseduje neke mogućnosti procesiranja podataka preko sopstvenog CPU čipa.
Ovaj procesor omogućava 401 interfejsu tzv. "time-stamping" i neke druge
"domaće poslove" u vezi pra-ćenja podataka, tako da se ne oslanja na računar kada
su u pitanju ove rutine. U poslednje vreme opala je popularnost ovog interfejsa.
Jedan od razloga za ovo je cena ovog interfejsa u odnosu na UART interfejs, a drugi
je što danas PC može mnogo efikasnije da obavlja "domaće poslove" od samog
interfejsa.
UART interfejs se sastoji od osnovnog čipa za serijsku komunikaciju,
tajmerskog čipa i nekoliko dodatnih komponenti. UART (Universal Asynchronous
182 Vodič za PC
Receive and Transmit) interfejs funkcioniše kao neinteligentni terminal, tj. samo
prosleđuje MIDI informacije ka i od odgovarajućih portova, bez ikakvog
procesiranja; sva procesiranja obavlja računar i MIDI softver koji se na njemu
izvršava.
Izigravajući posrednika između računarskog serijskog porta i MIDI uređaja
priključenih na njega, UART interfejsu nije potreban sopstveni CPU, što kao rezultat
daje manje komplikovanu i jeftinu karticu. UART interfejs dobija na popularnosti
zbog cene, a i zbog jednostavnosti pisanja softvera za njega; program sada radi samo
sa jednim CPU - računarskim - umesto sa dva (jedan u računaru a drugi na MIDI
interfejs kartici).
Uprkos razlikama, ovi interfejsi imaju i nekoliko zajedničkih karakteristika.
Oba zahtevaju instalaciju u ekspanzioni slot unutar PC računara; oba imaju
džampere za postavljanje adrese porta i postavljanje interapta; oba imaju kontrolne
vezne kablove (obično 9-pinski D-konektor); i oba zahtevaju softver da bi mogli da
se odazovu na komande PC računara.
Zajedno sa MIDI interfejs karticom, isporučuje se i tzv. Y konektorski kabl
(slike 2.39, 2.40 i 2.41). Na jednom kraju ovog kabla je 9-pinski D-konektor koji se
priključuje na interfejs karticu. Dva preostala kraja Y kabla završavaju se sa 5-pinskim
DIN džekovima. Jednom džeku dodeljene su MIDI IN funkcije i spaja se sa MIDI
OUT portom muzičkog instrumenta. DIN džek na drugoj strani Y kabla opslužuje
MIDI OUT funkcije i spaja se sa MIDI IN portom na instrumentu. Sukcesivnim
povezivanjem (ili ulančavanjem) od OUT ka IN portovima, nekoliko instrumenata
može biti povezano na računar (da podsetimo, na raspolaganju je 16 MID( kanala).
Većina MIDI kartica koristi IRQ2 i adresu 330H. Ove vrednosti obično postavi
proizvođač i u najvećem broju slučajeva one zadovoljavaju. Međutim, može doći do
konflikta ako već koristite skener, mrežnu karticu, SCSI interfejs ili neku drugu MIDI
karticu. Ukoliko se to desi, pogledajte prateću dokumentaciju za karticu i postavite
druge vrednosti.
slika 2.39 Priključenje MIDI instrumenta na PC računar
Vodič za PC 183
Kartica se instalira lako. Isključite mrežno napajanje računara, ako je potrebno

rastavite kablovske veze, demontirate kućište i ubacite karticu u slobodan slot.
Vodite računa da ne dodirujete komponente na kartici i da kartica dobro "legne" u
konektor na osnovnoj ploči. Pričvrstite zavrtnjem karticu za nosače ("kostur"), vratite
kućište i povežite kablove. D-konektor Y kabla priključite na konektor na kartici.
Preostala dva kraja Y kabla povežite sa MIDI tastaturom ili drugim MIDI uređajem.
Važno je napomenuti da se krajevi kabla označeni sa MIDI OUT spajaju sa MIDI IN
džekom na instrumentu i obrnuto. U suprotnom, komunikacija između PC računara
i instrumenta nije moguća.
slika 2.40 Covox Midi Maestro kartica sa Y kablom
slika 2.41 Povezivanje sintisajzera Casio CŽ-101 sa Covox Midi Maestro karticom
184 VodižzaPC
AVfDf softver
Zavisno od izabranog interfejsa, na raspolaganju je više softverskih paketa.
Svaki paket ima proceduru instalacije, koje se morate pridržavati.
Postoji više tipova MIDI softvera za stvaranje, memorisanje i zivođenje
muzike, kao i štampanje nota.
SEKVENCERI su programi koji vam omogućavaju da zabeležite muzičke
deonice zajedno sa MIDI specifičnim informacijama. Ovo obuhvata dodelu kanala,
glasove, vibrato, reverb i druge specijalne efekte. Sekvenceri variraju u iznosu i
opsegu karakteristika, ali svi omogućavaju da zapišete, editujete i emitujete (izvodite)
vaše MIDI tragove (zapise). Većina sekvencera, takođe, omogućava neku formu
"iseci pa zalepi" uređivanja, tako da možete da zapišete osnovnu sekciju melodije,
zatim da je kopirate i modifikujete, a zatim ubacite u originalnu sekciju. Radeći ovo
sa nekoliko muzičkih sekvenci, lako je uobličiti kompletne songove.
Bolji sekvenceri omogućavaju da ubacite sistemske i kanalske informacije
zajedno sa muzičkim podacima, tako da zvuci instrumenata, promene tempa i drugi
"događaji" mogu biti uključeni zajedno sa kompozicijom. Sekvenceri omogućavaju
da direktno unosite muzičke podatke sa MIDI instrumenta ili tastature računara. Po
pravilu, ne omogućavaju štampanje muzičkog zapisa.
KOMPOZERI su po funkcijama manje kompleksni od sekvencera. Obično
nude ograničeno komponovanje, editovanje i izvođenje. Neki od ovih programa
omogućavaju da komponujete muziku preko MIDI instrumenta, PC tastature ili miša,
prikazujući ekran kao da je notni list sa sopranskim i bas notnim ključevima.
Ovi programi nisu za profesionalce, već za početnike.
Notacioni programi omogućavaju da konvertujete MIDI muzičke fajlove u
tradicionalni notni zapis koji može koristiti bilo koji muzičar. Neki napredniji
programi omogućavaju dodavanje reči ispod notnih linija kao i nekih drugih
profesionalnih karakteristika. Podržana je većina matričnih i laserskih štampača.
Mnogi od ovih programa prihvataju standardne MIDI fajlove, kreirane od strane bilo
kog sekvencera ili kompozera.
2.2.5 PCMCIA kartice

Kada se radi o prenosivim (notebook) računarima često se pominju PCMCIA
kartice. Iza skraćenice se krije Personal Computer Memory Card International
Association, organizacija koja je avgusta 1990. godine pokušala da dovede u red
tržište proširenja za računare u obliku plastične pločice veličine klasične kreditne
kartice (85.6 x 54 mm) i debljine svega nekoliko milimetara.
U početku zamišljene samo kao proširenje memorije, PCMCIA kartice su
naišle na polovičan odziv proizvođača i kupaca. Razlog leži u činjenici da je
elektronska memorija (čipovi) suviše skupa da bi "glumila" hard diskove
zadovoljavajućeg kapaciteta.
Intel je 1988. godine predstavio Flash RAM kartice sa elektronikom koja, za
razliku od običnih RAM čipova, "pamti" sadržaj i kada se odvoji od računara
(zahvaljujući sopstvenom napajanju), s tim što je brisanje podataka iz ove vrste
VodiczaPC 185
memorije nešto sporije i moguće ga je obaviti 10-tak hiljada puta (što je, za sada
ispod mogućnosti hard diskova). Flash kartice imaju gotovo trenutno vreme pristupa
podacima i, što je najvažnije za prenosne računare, malu potrošnju energije.
Međutim, napredak u proizvodnji bilo kakvih čipova, pa tako i Flash RAM-a, ima
svoja tehnološka i fizička ograničenja, što znači da se kartice značajno većih
kapaciteta ne mogu očekivati u bliskoj budućnosti.
Sa memorijskim karticama završava se ono što se zove PCMCIA standard. U
dati prostor definisan prvobitnim standardom smešten je tehnološki maksimum.
Proizvođači su osetili potrebu da PCMCIA kartica sadrži i nešto drugo osim
memorijskih čipova. Rezultat je PCMCIA 2, novi standard koji uvodi kartice sa 68-
pinskim konektorom i to u više tipova, zavisno od njihove debljine: tipovi I, II, III i IV
predviđaju kartice debljine 3.3, 5, 10 i 16 mm. Toshiba, kao jedan od
zainteresovanih proizvođača, predlaže i peti tip kartica (18 mm) imajući u vidu
planove za svoje buduće proizvode. __ ____
slika 2.42 PCMCIA 2 standard definiše dimenzije i osnovne osobine kartica
Akutni problem prvobitnih PCMCIA kartica predstavljala je softverska

podrška. Nakon pojave PCMCIA standarda, koji se odnosi na hardverske (a pre svega
fizičke) osobine kartice, softver koji bi sve to podržao, uglavnom je bio prepušten
pojedinačnoj inicijativi proizvođača.
Pojava druge verzije standarda učinila je da na tržište izmile razni (notebook,
sub-notebook, palmtop) računari sa priključkom za novu verziju PCMCIA kartica. A
kada postoji prostor u njima, onda se javljaju i proizvodi koji će kvalitetno da ga
popune.
186 Vodič za PC
Fax/modemi su uređaji koje je, izgleda, bilo najlakše "spakovati" na dimenzije

PCMCIA kartice, tako da ih već postoji nekolicina, i to u rasponu od modela sa 2400
do 57600 bauda. Na raspolaganju su i mrežne kartice (Ethernet, Token Ring ... ),
VVireless LAN kartice, za bežičnu (radio) komunikaciju računara u okviru mreže.
Pojavilo se i nekoliko modela hard diskova a očekuje se da će rastuća
popularnost novog standarda uticati i na proizvođače Flash RAM-a da intenziviraju
razvoj memorijskih kartica većeg kapaciteta.
Konačno, PCMCIA 2 će omogućiti standardizovane prenosne hard diskove
koji staju u džep od košulje, što je samo po sebi dovoljno značajno. O isto tako
sićušnim mrežnim karticama (naročito bežičnim) da ne govorimo.
2.2.6 Hard disk

Tvrdi (hard) disk je, pored osnovne (matične ili sistemske) ploče, najvažniji
deo računara. Od njega, u velikoj meri, zavisi brzina rada računara. PC računari su
uvek imali dosta teškoća sa memorijom. Za velike programe je uvek nedostaje i zato
je poželjno imati što veći hard disk.
Diskovi su nastali (tj,. zamenili magnetne cilindre i doboše) kada se neko
dosetio da tzv. upisno-čitajuća glava može iebdeti" nad površinom megnetnog
medijuma na vazdušnom jastuku koji će nastajati običnim okretanjem ploča diska.
Prvi diskovi su bili veliki kao veš mašine, a na njih su ličili i po izgledu i po zvukovima
koje proizvode u radu. Glavni delovi su bili: spindle (osovina-nosač koja drži
magnetne ploče i koja je oslonjena na Iežaj(iager"), kočnica EMA (Electro Magnetic
Assembly - kolica-nosač glava diska sa pratećim šinama), HDA (Head Disk Assembly
- kućište), elektronika za kontrolu, napajanje i nosači za sve ovo; u posebnom kućištu
je bio disk kontroler a postojao je i poseban "sanduk" tzv. resistor terminator pack
koji se stavljao na kraj lanca diskova (danas se to radi sa nekoliko otpornika).
Diskovi su se delili na fiksne (FIX) i izmenjive (REM); operativni sistem je
morao da se nalazi na fiksnom disku. Disk se delio na cilindre (sve glave po vertikali
povezane), sektore (kružno po pločama/cilindrima, počevši od tzv. indeks markera) i
klastere koji su zavisili od operativnog sistema. Landing zone je bio cilindar van
korisne površine diska, blizu njegovog centra, i bio je presvučen teflonom.
Kontrolisano isključenje diska se izvodilo naredbama koje bi pozicionirale sve glave
na landingzone sektore, dok je za slučajeve prekida u napajanju postojao jedan veći
kondenzator zadužen da, napajajući potrebnu elektroniku, povuče sve glave u PARK
poziciju. Pri "parkiranju", glave bi odlazile van landingzone i potpuno se izvlačile sa
površine ploča, tako da više nisu u kontaktu sa diskom.
Disk se delio na particije, tako da je svaka aplikacija imala svoju particiju, pa
glave nisu morale da putuju sa kraja na kraj diska. Najveći neprijatelj diskova bile su
vibracije, preterana vlažnost u sistemskoj sali i, naravno, aljkavi operateri. U slučaju
mehaničkog potresa, glava bi, pošto je bila mnogo veća od današnje, udarila po
površini diska što je obično dovodilo do havarije poznate pod nazivom head crash;
"lečila" se zamenom par glava i čitavog disk pack-a. Zatvoreni (fiksni) diskovi nisu,
kao što neki pogršno misle, punjeni azotom, helijumom, vakumirani i tome slično -
unutra je bio čist vazduh pa je svaka jedinica morala da ima po nekoliko filtera, a
Vodič za PC 187
zabranjivalo se i pušenje u blizini diskova. Razvoj tehnologije je najpre "uklonio"

teflon u landing zone, zatim su se glave smanjile, izmišljen je autopark koji "vozi"
glave samo u landingzone, 3.5 inčni diskovi su ukinuli i kočnice za osovinu (spindle).
Hard disk je sastavljen od jedne ili više magnetskih ploča, sličnih onim u
disketama. Obično na svaku ploču dolaze dve glave za pisanje/čitanje, na svakoj
strani po jedna. Broj glava je mnogo važniji podatak od broja ploča, jer pokazuje
koliko korisnih površina za zapis podataka ima hard disk. Iz poznatog broja glava
uvek se može zaključiti koliki je broj ploča. Glave za pisanje/čitanje pomiču se u
koracima, radijalno po disku. Svaku takvu poziciju glave za pisanje/čitanje nazivamo
cilindar. Ukupan broj koraka od spoljašnje do unutrašnje ivice diska označavamo
kao broj cilindara. Staza je veoma sličan pojam, ali se odnosi samo na jednu glavu,
odnosno, površinu ploče. Na jednoj površini ploče postoji toliko tragova, koliko ima
disk cilindara. Broj svih tragova je proizvod broja cilindara i broja glava za pisanje/
čitanje. Tragovi se dele na sektore, a svaki sektor ima određen broj bajta. Kad su nam
poznate sve te informacije, možemo izračunati kapacitet diska.
prtnted-circuit bdard
44-pin
Interface
eonnector
slika 2.43 Skica hard diska sa osnovnim delovima
lako nam se čini da je kapacitet diska podatak koji je jednoznačno određen,

na žalost, nije tako. Zbunjuje nas to da postoje dva različita "kapaciteta":
neformatirani i formatirani. Za korisnika je važan samo kapacitet formatizovanog
diska. To je onaj broj bajta koji se stvarno može staviti na disk. Na svakom sektoru
diska su, pored samih korisnikovih podataka, još zapisani lokacija sledećeg sektora i
188 Vodič za PC
kontrolni zbir (engl. checksum). Ovaj zbir je bajt ili više bajtova koji su nekim
postupkom dobijeni iz podataka zapisanih u sektoru. Kontroler pri čitanju podataka
sa diska, ponovo izračunava taj zbir. Ako postoji razlika između zapisanog i
izračunatog, došlo je do greške na disku. Osim toga, sektori na disku se ne dodiruju.
Između njih su "rupe" koje bi mogli da iskoristimo samo drugačijim načinom
formatizovanja. Pod DOS-om, u sektoru je obično 512 bajta.
Magnetni materijal je teško naneti na ploče čak i da je ploča idealna , tj. bez
mehaničkih oštećenja. Zato, uz svaki disk, proizvođač obično priloži list na kojem su
zapisani neupotrebljivi tragovi. Ti se tragovi, pri reformatizovanju diska moraju
označiti da se na njih ne bi zapisivali podaci. Time se kapacitet diska smanjuje za
neku minimalnu vrednost.
Sam disk, bez kontrolera nije od velike koristi. Disk se mora povezati sa
osnovnom pločom. To se ostvaruje preko kontrolera. Postoji više vrsta kontrolera:
MFM, RLL, AT/IDE, ESDI i SCSI.
MFM (Modified Frequency Modulation) kontroleri dugo su bili standardni
kontroleri u PC računarima. Još uvek se, obično u tabeli diskova, koja se nalazi u
ROM-u osnovne ploče, sreću samo takvi diskovi. Ponekad to prouzrokuje poteškoće,
ali sve ređe. Noviji kontroleri daju računaru podatke sa kojima je on "zadovoljan",
iako su možda drugačiji od stvarnih. Tako se mogu izbeći neka ograničenja DOS-a.
Ovaj između ostalog predviđa diskove sa najviše 1024 cilindra i ne postavlja tako
stroga ograničenja za broj glava ili broj sektora u tragu (stazi). Zato kontroler izvrši
transformaciju između fizičkih i fiktivnih parametara diska ( npr. AT/IDE). Ovu
transformaciju kontroler izvrši na disku, tako da fizički parametri diska nisu ni važni.
slika 2,44 Conner-ov hard disk (skinut oklop)
Vodič za PC 189
Gustoća zapisa određuje broj sektora po tragu. MFM diskovi imaju najmanju
gustinu zapisa, 17 sektora po tragu. Zato su manje zahtevni u pogledu kvaliteta
magnetne površine. Takvi diskovi su najjeftiniji. Gušći zapis imaju RLL (Run Length
Limited) diskovi, 26 sektora po tragu. Noviji diskovi se ne pridržavaju ova dva
standarda. Česti su diskovi sa 32, 34 i 36 sektora po tragu. Nađu se i ekstremi, kao
što je nekoliko Maxtor-ovih diskova sa po 111 sektora po tragu.
Disk predviđen za rad sa RLL kontrolerom može se bez problema pripremiti
za rad sa MFM kontrolerom, ali kapacitet diska se smanjuje na dve trećine početnog
kapaciteta. Ukoliko se pokuša suprotno, sa motivacijom da se dobije veći kapacitet,
može doći do gubitka jednog dela podataka koji se nalaze na disku. Diskovi,
predviđeni za rad sa MFM kontrolerom, imaju slab magnetni nanos i ne izdržavaju
26 sektora po tragu. Greške se otkrivaju tek posle izvesnog vremena!
Pod "vremenom pristupa", podrazumeva se prosečno vreme koje je disku
potrebno da dosegne podatak. To je jedan od najvažnijih parametara diska. Vreme
pristupa je manje za diskove većih kapaciteta i manjih fizičkih dimenzija. Obično
veći kapacitet znači veći broj glava, a manje fizičke dimenzije manji broj glava i
samim tim njihovo brže pomicanje. Deklarisano vreme pristupa je ono vreme koje
navodi proizvođač. Stvarno vreme pristupa, koje se meri programima za testiranje,
može se od njega neznatno razlikovati.
Brzina prenosa zavisi od više parametara. Najvažniji su tip kontrolera i
preplitanje (engl. interleave). Redosled kontrolera je u principu sledeći: MFM je
najsporiji, slede RLL i AT/IDE i na kraju ESDI (Enhanced Small Device Interface) i
SCSI (Small Computer Systems Interface). Razume se i kod njih ima izuzetaka. Kod
iste vrste kontrolera, brzina zavisi i od preplitanja. Preplitanje je potrebno zato što
kontroler "ne stiže" disk. Umesto da bi disk čitao sektore jedan za drugim, uvek ih
nekoliko propusti. Kakvo je preplitanje optimalno, zavisi od kontrolera (u retkim
slučajevima i od osnovne ploče). Najbrži kontroleri su, naravno, bez preplitanja
(označava se sa "interleave 1:1 "). Ovi kontroleri moraju da imaju i nešto memorije.
Najveći proizvođači diskova su: Conner, Fujitsu, Maxtor, Micropolis,
Quantum, NEC, Seagate itd.
2.2.7 IDE diskovi

Razvoj tehnologije doveo je do dva smera ili stepena razvoja koji su uticali na
pojavu novog standarda povezivanja hard diskova sa računarom. Prvi smer se odnosi
na pojeftinjenje raznih elektronskih delova, sa jedne, i sve brže procesore, sa aruge
strane. Drugi smer se odnosi na eksponencijalno rastući stepen minijaturizacije i
proizvodnje tzv. ASIC (Application Specific Integrated Circuit) čipova.
Brzina obrade podataka od strane procesora se, tokom vremena, višestruko
povećala tako da su hard diskovi postali usko grlo. Drugi krupan problem je šarenilo
standarda. Tu su MFM, RLL, ESDI i SCSI i drugi standardi, koji su predstavljali veliku
prepreku pripremi diskova već u fabrici. Zato su korisnici ili prodavci morali sami da
se bakću sa raznim aspektima formatizovanja diskova.
Razvoj diskova manjeg prečnika (3.5 inča umesto 5.25 inča), osetno
poboljšanje magnetnog medija kojim se premazuju "tanjiri" u diskovima, te
190 Vodič za PC
pomenuti razvoj specijalnih integrisanih kola, doveo je do pojave tzv. IDE ili AT Bus
standarda. IDE je skraćenica za "Intelligent Drive Electronics" ili inteligentnu
kontrolnu elektroniku, a AT Bus nije ništa drugo do sinonim za istu stvar, koji je ušao
u upotrebu zbog nekih početnih prepirki oko autorskih prava.
Ovaj standard se zapravo zasniva na kontroleru koji se, umesto na posebnoj
kartici, nalazi na samom disku, zajedno sa elektronikom koja kontroliše mehaniku
diska. Sa računarom je spojen posebnom vrstom veze koja se u krajnjoj liniji (mada
uz pojednostavljenje) svodi na "tampon" elektroniku u vidu nekoliko čipova. Time se
postiže niz prednosti. Prvo, fizičke razdaljine između kontrolera i diska se svode na
najmanju moguću meru, a to je već samo po sebi nekakvo ubrzavanje. Drugo,
diskovi prolaze kroz proces osnovnog formatizovanja (low level formatting) već u
fabrici, pošto se tačno zna kakvi su zahtevi veze sa računarom i, naravno, kakav je
kontroler. Korisniku ostaje da obavi samo sistemsko formatizovanje (u DOS-u to rade
FDISK i FORMAT komande), što je nužno, jer proizvođač ne može da zna koji
upravljački sistem (operativni sistem) će korisnik koristiti. (Ovaj proces, uglavnom,
obave već isporučioci opreme.) Treće, dubinsko formatizovanje u fabrici, praktično
uklanja sve nekada često loše tragove i njihove mape koje su se morale ručno da
unose. Četvrto, pojednostavljenje spoljne veze, zajedno sa opštim napretkom u
minijaturizaciji, omogućilo je pojavu kartica koje na sebi obuhvataju funkcije do
nedavno podeljene na dve kartice; tako se danas srećemo sa tzv. multifunkcijskim
karticama, tj. karticama koje kombinuju vezu sa hard diskom, kontroler flopi diska,
serijske interfejse, paralelne interfejse itd.
Međutim, daleko najveća prednosl IDE sistema je činjenica da ako se zna
kakav treba da bude signal na sabirnici (magistrali), sve ostalo je stvar proizvođača.
'Ovo je omogućilo proizvođačima da optimizuju kontrolnu elektroniku za konkretni
model, što ranije nije bilo moguće, jer su jedni pravili kontrolere i nisu imali pojma
šta će se na njih sve kačiti, a drugi su pravili diskove.
Optimizacija je dalje unapređena razvojem posebnih kola za kontrolu tvrdih
diskova, koje pravi veliki broj proizvođača, a usled veoma velikog stepena razvoja.
Kada se pre par godina na MFM kontrolerima pojavila nekakva keš memorija od tada
velikih . 8kB, koja je omogućavala rad sa preplitanjem u odnosu 2:1, umesto
dotadašnjih 3:1, a veoma brzo i rad bez preplitanja, to je bila revolucija; danas nije
ništa neobično videti keš memoriju na disku od par stotina kB. Svaki proizvođač teži
da optimizuje tu keš memoriju tako da što više ubrza hard disk, ali neko u tome ima
više uspeha a neko manje.
Što se formatizovanja tiče, korisnik mora da prođe ne više kroz tri, već kroz
dva procesa; pošteđen je onih komandi u stilu "g=C..." , odgovora na niz pitanja
koje ne zna ili nije siguran itd. U sistemskom smislu, mora da se obavi FDISK (da bi
se odredile particije diska) i FORMAT (da bi se disk prilagodio sistemu) i da se
prenese jezgro operativnog sistema na disk. Nema više unošenja loših sektora, to je
već urađeno za vas.
' Instalacija IDE diska počinje (nakon, naravno, njegove ugradnje, ubacivanja
odgovarajuće vezne karte i povezivanja kabla) ulaskom u tzv. SETUP računara i
unošenjem parametara diska. Ti parametri mogu biti ili već uneti (uradio isporučilac
opreme), ili ih treba uneti "od nule", što se postiže izborom najčešće opcije 47 (za
VodičzaPC 191
AMI Bios, 48 za Award i Phoenix Bios), date kao "User defined" (korisnički određen).
Unese se prvo broj cilindara, pa broj glava i najzad broj sektora. Zatim se izađe iz
SETUP-a na način na koji on to sugeriše, a ima razlika među njima. Računar se
resetuje, ubaci se DOS disketa i kada se sistem "podigne", može da se pristupi podeli
(particioniranju) i formatizovanju diska.
Na slici 2.45 a) prikazan je Conner-ov komplet za priključivanje IDE hard
diska. Komplet se sastoji od hard diska, kontrolera za dva flopi drajva i jedan hard
disk, flat kablova za flopi drajvove i montažnog pribora.
slika 2.45 a) Conner-ov IDE hard disk komplet
slika 2.45 b) Skica IDE kontrolerske kartice CA8390
Ovaj sistem otvorio je vrata optimizaciji elektronike prema samom disku, ali i
obratno. Ako disk ima neku izrazitiju mehaničku slabost, recimo sporije vreme
čitanja susednih tragova (staza), odgovarajući keš program, koji najčešće "kešira"
sektore, a ponekada i cilindre, može i te kako popraviti, pa čak i u potpunosti
ukioniti takve mane.
192 Vodič za PC
..
2 2 Interfejsi i periferije
Na slici 2.45 b) prikazana je skica IDE kontrolerske kartice (model CA8390).

Kartica (adapter) podržava do dva flopi diska (FDD) u bilo kojoj kombinaciji gustine
(360 Kb, 1.*2 Mb i 1.44 Mb). Takođe, može da podrži do dva "AT bus" hard diska
(HDD) sa 16-bitnim interfejsom za prenos podataka. I FDD i HDD kon-trolerski
interfejs mogu biti postavljeni prema sistemskim zahtevima (enable - omogućen;
disable - onemogućen).
Niže se navode funkcije pojedinih kratkospojnika ("džampera") i konektora.
U prilogu, na kraju knjige, dati su raspored pinova i nazivi signala za sve vrste kablova
koji se obično koriste u PC računaru.
J3: AT "BUS" hard disk kontroler
J3 FUNKCIJA
OTVOREN onemogućen HDC
PRESPOJEN omogućen HDC
J4: flopi disk kontroler
J4 FUNKCIJA
OTVOREN onemogućen FDC
PRESPOJEN omogućen FDC
Konektor broj FUNKCIJA

JI 40-pinski AT bus konektorski
kabl hard diska
J2
2-pinski konektor za LED
indikaciju rada hard diska
J5
34-pinski konektorski kabla za
flopi disk
2.2.8 SCSI diskovi i adapteri

Small Computer System Interface (SCSI) je potpuno dovršena, dvosmerna i
inteligentna l/O specifikacija. Na jedan SCSI adapter može da se poveže do sedam
inteligentnih SCSI uređaja, uključujući tu hard diskove, skenere, strimere, CD ROM-
ove itd.
SCSI-2 specifikacija definiše protokol visokih performansi. Fast SCSI nudi
propusnu moć do 10 MBs (megabita u sekundi), Fast-Wide SCSI, preko 32-bitne
linije, od čitavih 40 MBs.
Vodič za PC 193
SCSI-jeva sposobnost da poveže nekoliko uređaja na jednu karticu čini ga

izuzetno poželjnim za aplikacije koje zahtevaju vrlo intenzivan rad perifernih
uređaja; primer je multimedija, koja obuhvata vrlo širok opseg perifernih uređaja, od
CD ROM-ova do velikih hard diskova i /;rewritable" optičkih diskova (optičkih
diskova na koje je moguće i upisivati i brisati podatke više puta). Samo SCSI hard
diskovi imaju kapacitet koji će vam biti potreban za ozbiljne multimedijalne namene.
Kapaciteti hard diskova koji su prilagođeni novom SCSI-2 interfejsu obično se
kreću do 3 GB (gigabajta). SCSI se sa svojim brzim protokolom podataka bez
konkurencije preporučuje za sve DVI (Digital Video Interactive) kartice za
manipulaciju video slikom.
Da bi radio, SCSI zahteva da shvatite i razumete njegove male ludosti, jer on
nije kao ostali PC interfejsi. Nijedan PC operativni sistem ne podržava SCSI direktno,
kao što , na primer, DOS podržava IDE i ESDI diskove, pa se ta mogućnost mora
dodati putem odgovarajućeg drajvera. Ali, SCSI prevazilazi takve interfejse, jer je on
više nego samo još jedan način da bi se povezao hard disk na vaš sistem. On je
inteligentna i dvosmerna specifikacija l/O podsistema. SCSI ekspanziona kartica ili
host-adapter, u stvari, radi sa ugrađenom kspanzionom magistralom (sabirnicom).
Podaci se prenose direktno između svih uređaja, uključujući i host adapter koji
upravlja svim komunikacijama sa glavnim računarom. Svaki SCSI uređaj je
inteligentan i poseduje svoj sopstveni interni kontroler koji može da šalje, prima i
izvršava SCSI komande preko host adaptera. Uređaj može da manipuliše interno
podacima na gotovo bilo koji način, sve dok se komunikacija sa adapterom vrši uz
pomoć SCSI komandi i u SCSI formatu. Ako host adapter može da ih kontroliše
legalnim SCSI komandama, biće vam dostupni novi uređaji ili metode transfera
podataka o kojima niste ni sanjali u vreme kada je SCSI standard napisan.
Sve što je u lancu, uključujući i adapter ima svoj jedinstveni ID broj, koji ide
od 0 do 7, omogućavajući na taj način da se podaci kreću na odgovarajuće adrese
nezavisno od računara. Možete da smestite i više od jednog host adaptera u PC, pri
čemu svaki može da kontroliše do sedam eksternih uređaja. Svaki adapter može da
radi na odvojenoj magistrali, ili preko glavnog adaptera kao "slaves" (pratilac; sa
svojim priključenim uređajima) u lancu SCSI veza. Ovaj poslednji pristup povećava
broj mogućih uređaja koji se mogu kontrolisati preko jednog slota vašeg računara, jer
drugi, sekundarni host adapter možete da smestite u odgovarajući ekspanziono slot
prethodnog host adaptera. Ova mogućnost je danas izvodljiva samo uz vrlo
specifičan hardver i softver. Pljosnati kabl povezuje interne SCSI uređaje na
magistralu, a eksterni uređaji su povezani na port koji se nalazi na zadnjoj strani
adaptera. Svaki završetak magistrale mora biti adekvatno izveden - mora biti
naznačeno da je to kraj lanca. Obično je SCSI adapter na kraju lanca, ali ako imate i
interne i eksterne uređaje, onda SCSI host adapter ne treba da bude obeležen kao
kraj. SCSI granični terminator je obično otpornik, bez obzira da li interni ili eksterni,
koji obezbeđuje pouzdanu komunikaciju, sprečavajući pojavu velikog šuma u liniji.
Ni jedan SCSI standard za sada ne eliminiše glavnu smetnju za PC korisnika.
Do sada ni DOS ni PC BIOS ne nude direktnu podršku SCSI standardu. Rezultat toga
je ogroman broj nekompatibilnih SCSI drajvera, koji su i bili uzrok slabom prodoru
SCSI standarda. Pošto DOS manipuliše podacima u sektorima, dok SCSI prenosi
194 Vodič za PC
podatke u blokovima, potreban je odgovarajući softver koji bi vršio konverziju.

Univerzalni drajver nudi rešenje koje približava SCSI i proizvođačima i korisnicima.
Ovo rešenje obuhvata dva seta drajvera.
Prvenstveno, univerzalni drajver omogućava komunikaciju između adaptera i
operativnog sistema. Zatim sledi instalacija drugog drajvera ili modula za adekvatni
uređaj za svako "parče" hardvera u SCSI lancu. Tek će to omogućiti periferiji da
komunicira sa glavnim adapterom. Proizvođači adaptera često isporučuju univerzalni
drajver zajedno sa opštim modulima za periferne uređaje, kao što su na primer, CD
ROM-ovi. Proizvođači periferija nude ostale module. Svi drajveri su zavisni od
operativnog sistema. Ako koristite više operativnih sistema na vašoj mašini, biće
potrebno da nabavite potrebne drajvere. Ali, isto tako možete da koristite i jedan
SCSI uređaj na raznim platformama, zahvaljujući tome što SCSI uređaj komunicira sa
adapterom uz pomoć SCSI komandi, a ne uz pomoć komandi koje su specifične za
operativni sistem.
U dizajniranju univerzalnog drajvera pojavila su se tri različita pravca.
Najstarije rešenje je LADDR (Layered Device Driver Architecture) koje je
Microsoft ponudio ali nije dobilo širu podršku.
ASPI (Advanced SCSI Programming Interface) se pokazao kao najpopularniji
univerzalni drajver sa ogromnom bibliotekom raspoloživih modula. Kompanija
Adaptec je uvela ASPI a ostali proizvođači SCSI uređaja su otkupili licencu za
korišćenje ASPI sa svojim proizvodima. Operativnom sistemu koji podržava ASPI nije
potreban odvojeni ASPI univerzalni drajver, mada je modul za pojedine uređaje i
dalje potreban. Prema teoriji o univerzalnim drajverima, prelazak na ASPI kontroler
omogućiće pristup svim uređajima u lancu, i to će biti jednostavno, kao što je
jednostavno dodati jednu ASPI liniju u CONFIG.SYS fajl.
Corel Corp. predstavlja univerzalnu radionicu u SCSI svetu i snažno utiče da
se ASPI probije na tržištu, dizajnirajući adekvatne module za skoro svaki poznatiji
SCSI uređaj. Njihov CorelSCSI softver uključuje široku paletu drajvera za operativne
sisteme DOS, MS Windows, OS/2 i NetWare, i to za CD ROM-ove, optičke diskove,
džuboksove itd.
Treći univerzalni drajver dolazi iz kompanija FutureDomain i NCR.
Projektovan je kao alternativa, da omogući otvoreni interfejs koji nije povezan na
Adaptec. Common Access Method (CAM) je sada ANSI potvrđen protokol koji
omogućava da se nekoliko adaptera kontrolišu samo jednim drajverom. Danas su
stvarne razlike u korišćenju CAM ili ASPI minimalne. Glavni hendikep CAM-a je to
što se ASPI pojavio prvi, i što postoji vrlo malo podsticaja da bi neko prešao na CAM.
U stvari, FutureDomain i NCR ostaju jedini igrači u podršci CAM. FutureDomain nije
odustalo od CAM-a, ali planira da napravi CAM-to-ASPI konverter i da ga deli kao
besplatan dodatak sa njihovim PowerSCSI paketom. Taj pristup omogućava
korišćenje ASPI drajvera u CAM okruženju, tako da će CAM kartice biti sposobne da
podržavaju i CAM i ASPI module.
Na slici 2.46 prikazan je SCSI-2 kontroler firme Future Domain koji podržava
do dva flopi drajva (bez obzira na format) i do 7 SCSI uređaja, zavisno od
Vodič za PC 195
operativnog sistema. Uz kontroler se isporučuju jedan kabl za SCSI drajv i 2 kabla za

flopi drajvove, kao i drajveri za DOS, Novell i OS/2.
slika 2.46 SCSI-2 kontroler firme Future Domain
2.2.9 CD ROM
Princip rada CD diskova u pojednostavljenom obliku je sledeći: čitanje se vrši
pomoću zraka lasera, koji pogađa površinu diska, pa u zavisnosti od oblika površine,
daje klasičnu binarnu jedinicu ili nulu. Pošto nema fizičkog kontakta između medija i
čitača, disk je teorijski večan, a pošto svaki CD ROM uređaj ima ugrađenu korekciju
grešaka, čak i manja oštećenja ne moraju biti nepremostiv problem. Naravno, ovo
treba shvatiti uslovno; CD disk nije ni slučajno neuništiv.
Unutar čitača postoji elektromotor koji vrti disk i motor koji pomera glavu za
čitanje. Treći motor koji otvara i zatvara "fioku" u koju se stavlja sam disk je opcioni;
pošto i on košta rezervisan je za skupe uređaje.
Klasičan hard disk podatke beleži u koncentričnim krugovima; tako svaki
podatak ujedno sadrži i informaciju o tome gde se nalazi. Ovakav pristup omogućava
veoma dobra i odlična vremena direktnog pristupa podacima; danas vremena ispod
10 milisekundi nisu retkost. Međutim, CD ROM podatke piše u jednom jedinom
nizu, koji počinje od spoljnjeg oboda diska i nastavlja se do krajnjeg unutrašnjeg
oboda. Daije, sama konstrukcija čitača je daleko složenija od proste magnetne glave
koju koriste hard diskovi. To znači da je CD ROM pravi puž u odnosu na bilo koji
196 VodičzaPC
..
hard disk. To je jedna od mana CD diska; vreme direktnog pristupa od 250 mS je

sasvim uobičajeno.
Što se veze sa računarom tiče, ona se uspostavlja na dva načina; najčešći je
pomoću posebne vezne kartice koju ubacite u neki prazan slot na računaru, a drugi
je pomoću tzv. SCSI veze.
stika 2A7 CD-ROM sa eksternim drajvom
2.2.10 Izbrisivi optički diskovi

Izbrisivi optički diskovi (engl. Revvritable, Read-VVrite) zovu se oni diskovi na
koje je moguće upisivati, sa njih brisati i na njima menjati podatke. lako je to vrsta
diskova sa potencijalno najvećim tržištem, pojavila se na tržištu najkasnije. Razlog je
vrlo složena tehnologija.
Delovanje izbrisivih optičkih diskova zasniva se na dve fizikalne pojave.
Prva od njih je svojstvo nekih metala i njihovih legura da mogu zauzeti dva
stanja: kristalno i amorfno (engl. Phase Change Media). Prelaz iz jednog u drugo
stanje se ostvaruje grejanjem i topljenjem materi-jala uz pomoć laserskog zraka.
Svojstvo kristalnog stanja je dobro odbijanje svetlosti, a svojstvo amorfnog stanja je
loše odbijanje zraka svetlosti. Podaci se upisuju tako da laserski zrak relativno velike
snage osvetljava pojedine tačke na površini izbrisivog optičkog diska. Na osvetljenim
mestima se metal topi i prelazi iz jednog stanja u drugo stanje, te se tako upisuju
logičke "0" i "1".
Pri čitanju osvetljava se površina diska laserskim zrakom male snage i meri se
količina odbijenog svetla. Na osnovu intenziteta odbijenog zraka očitavaju se podaci.
Upis i brisanje podataka obavljaju se laserskim zrakom velike snage, koji zagreva
materijal do tačke topljenja. Očitavanje podataka obavlja se laserskim zrakom male
snage, koji ne može zagrejati metal do temperature na kojoj bi on menjao stanje.
Vodič za PC 197
Drugo fizikalno svojstvo koristi se mnogo češće. To je pojava zakretanja ravni

polarizacije zraka svetlosti pod dejstvom magnetnog polja. Pojava se zove Kerr-ova ili
Faraday-eva pojava (engl. Kerr, Faraday Effect). Kod ovih diskova ne koristi se samo
laser nego i magnetno polje, pa se oni nazivaju magneto-optički ili MO (engl.
Magneto Optic). Sloj za snimanje, koji je smešten u sendviču od prozirne plastike,
sastoji se od materijala koji je moguće namagnetisati. Njegova je koercitivnost takva
da magnetno polje glave za snimanje ne može promeniti namagnetisanost sloja na
sobnoj temperaturi. Pre početka upisa podataka, sve magnetne čestice sloja za
snimanje orijentisane su u jednom smeru. Postupak upisa se sastoji od primene
magnetnog polja suprotnog smera na površinu diska. S obzirom na relativno veliku
dimenziju zavojnice, to magnetno polje zahvata veću površinu diska, ali joj ne može
promeniti magnetnu orijentaciju na sobnoj temperaturi. Laserski zrak osvetljava
pojedina mikroskopski mala mesta na površini MO diska i zagreva sloj za snimanje
do temperature koja se zove Kiri temperatura (engl. Curie). To je temperatura pri
kojoj koercitivnost magnetnog materijala pada na nulu i materijal je vrio podložan
delovanju magnetnog polja. Magnetno polje zavojnice je sada dovoljno jako da
promeni usmerenje magnetnih čestica diska, koje su zagrejane laserskim zrakom.
Nakon hlađenja te čestice ostaju u toj novoj orijentaciji. Promeniće se samo
orijentacija onih mikroskopski malih mesta na MO disku, koje je zagrejao laserski
zrak. Pri čitanju podataka, površina MO diska se osvetljava laserom male snage kako
ne bi došlo do zagrevanja metala blizu Kiri tačke. Odbijenom zraku se zakreće ravan
polarizacije, zavisno od smera magnetnog polja kroz koje prolazi. Budući da mesta
sa upisanim podacima imaju magnetno polje obrnutog smera od mesta bez
podataka, i zakretanja ravni polarizacije su različita. Glava za čitanje ima mogućnost
razlučivanja ta dva zraka i, na taj način, vrši očitavanje logičkih "0" i "1".
slika 2A8 Magneto-optički disk sa pripadajućom eksternom jedinicom
Promena podataka vrši se u dva prolaza. Najpre se sva mesta na MO disku

vrate u stanje početne magnetne orijentacije, tj. disk se "briše", a zatim se upisuju
novi podaci.
198 Vodič za PC
Prednosti izbrisivih magnetnih diskova su velika gustina podataka, te

mogućnost upisa, brisanja i promene podataka.
Prvi optički diskovi prikazani su široj javnosti 1983. godine. To su bili diskovi
sa promenom kristalnog stanja, a sloj za snimanje je bio legura telura, germanijuma,
indijuma i olova. Upis podataka se obavljao laserom talasne dužine 830 nm, snage 8
mW u trajanju manjem od 100 ns po bitu informacije, a čitanje podataka se
obavljalo istim laserom uz snagu od 1 mW. Brisanje podataka se obavljalo laserom
talasne dužine 780 nm uz snagu od 10 mW i u trajanju od oko 3 mikrosekunde po
bitu informacije. Za upis podatka, odnosno prelaz metala u amorfno stanje, potreban
je kratak impuls velike snage, dok je za brisanje, odnosno povratak metala u kristalno
stanje, potrebno duže zagrevanje na nešto manjoj temperaturi.
Većina novijih optičkih diskova drugačijim postupkom upisuje i briše podatke.
To su MO diskovi, koji kao sloj za snimanje koriste terbijum ili čelik uz dodatak
bizmuta. Koristi se pojava zakretanja ravni polarizacije pod delovanjem magnetnog
polja. Zavisno od jačine magnetnog polja, to zakretanje iznosi od 0.3 do 9 stepeni.
Magnetno polje, kojim se vrši magnetizacija sloja za snimanje, reda je veličine 100 -
600 ersteda, a smer mu je upravan na površinu sloja za snimanje. Jedan od svakako
najvećih problema kod MO diskova je materijal za snimanje i to prvenstveno zbog
brze oksidacije i time nepostojanosti. U novije vreme se koriste materijali kojih ima
vrlo malo u prirodi. Podaci o njima se strogo čuvaju i predstavljaju osnovu kvaliteta
MO diska. Uočen je problem zamora materijala nakon 100000 upisivanja i brisanja
podataka, kada nastupaju problemi i upis postaje nepouzdan.
2.2.11 Izbor sistema za bekap

Veliki broj korisnika PC računara ima problema sa arhiviranjem podataka.
Ogromne količine disketa, na kojima su snimljeni razni programski paketi,
svakodnevno zagorčavaju život korisnicima - zauzimaju prostor, oduzimaju
dragoceno vreme na pronalaženje potrebnih datoteka i zahtevaju veliku pažnju kod
kreiranja arhivskih kopija podataka.
Uz sve navedeno, prisutna su opterećenja od kvara opreme, od virusa i ostalih
neprijatnosti Marphy-jevog zakonodavstva. Jedno od mogućih rešenja je nabavka
strimer uređaja, a time i nadogradnja postojeće opreme.
Strimer jedinice su uređaji pomoću kojih se vrši snimanje zaštitnih
(sigurnosnih) kopija podataka na magnetnu traku (kasetu).
Postoji više sistema sa kojima se može vršiti "backup" (bekap). Među
najpopularnijim su tzv. QIC (Quarter-lnch Cartridge) jedinice, koje se oslanjaju na
dva "kertridž" standarda (DC 6000 i DC 2000) koje je uvela firma 3M. Današnji QIC
sistemi nude memorijski kapacitet od 40 Mb do 1.3 Gb. QIC je najpopularniji sistem
za bekap na personalcima.
"Dejta" kaseta (data cassette), ili D/CAS je druga alternativa koja može da
memoriše oko 60 Mb podataka. D/CAS je generalno uzev, relativno jeftin i pogodan
izbor za korisnike sa hard diskovima srednje veličine.
Četvoromilimetarski DAT (Digital Audio Tape) je, kao i CD ROM, drugi
primer kako se digitalna elektronika primenjuje na računarstvo. DAT drajvovi
Vodič za PC 199
(jedinice) omogućavaju, danas, bekapovanje do 2 Gb, a uskoro se očekuju i veći

kapaciteti.
Osmomilimetarski kertridž je lider po kapacitetu (do 8 Gb). Kao i DAT sistemi,
preporučuje se za bekap na računarskim mrežama (LAN).
Strimer drajvovi mogu biti eksterni ili interni, a sa različitim opcijama u
pogledu interfejsa. Neki se povezuju na PC-jev flopi kontroler, drugi zahtevaju
posebne kontrolere, a neki rade sa tzv. "skazi" (SCSI) kontrolerima. Neki su čak
projektovani da se povežu na računar, preko serijskog ili paralelnog porta.
Q/C
QIC ("quick" - kvik) strimer sistemi zasnovani su na standardu koji je razvila
firma Quarter Inch Cartridge Drive Standards Inc. (ili QIC komitet), kompanija koja
se sastoji od devet proizvođača i 29 pridruženih članova, koji su odlučili da razvijaju
i podržavaju QIC strimer drajv standarde, kako bi pomogli promociju ovih sistema.
QIC komitet usvojio je skoro 40 standarda do danas, od kojih je većina
implementirana u popularne bekap sisteme.
Kao što samo ime implicira, kertridži koriste magnetnu traku koja je
aproksimativno široka četvrtinu inča. Postoje dve osnovne veličine ovih kertridža. DC
6000 (ranije DC 600) ili standardni kertridž za podatke koji je 1971. godine
patentirala firma 3M. Dimenzije kertridža su aproksimativno 4" x 6" i debljina 5/8" .
DC 2000 ili mini kertridž je, takođe, uvela firma 3M (ali nešto kasnije), ima
aproksimativno dimenzije 2 1/2" x 3" i debljinu 1/2" . Osnovne mere i izgled ovih
kertridža su danas definisani ANSI standardom. Oba kertridža mogu imati trake
različitih dužina, s tim što DC 6000 strimer ima veće kapacitete od DC 2000.
Većina DC 2000 sistema prilagođena je QIC-40 i QIC-80 standardima, koji
predstavljaju nominalne kapacitete od 40 Mb i 80 Mb, respektivno. Veća dužina
traka i korišćenje kompresije podataka, povećavaju ove kapacitete i do tri puta.
Flopi-strimer drajvovi nude umerene performanse u poređenju sa drugim
strimer drajvovima, zbog limitirane brzine prenosa podataka kod PC flopi-disk
kontrolera. Problem je izraženiji kod XT mašina, pošto njihov flopi-disk kontroler
podržava samo 250 kbit/s , dok je kod AT flopi kontrolera dva puta veća. Noviji
modeli AT flopi kontrolera podržavaju čak i 1 Mbit/s.
Flopi-strimer drajvovi nude visok nivo standardizacije u funkcionalnom smislu
i kompatibilnost, bez obzira na proizvođača QIC strimer sistema. QIC-40 i QIC-80
standardi opisuju i fizički i logički format podataka, mada drugi QIC standardi
specificiraju samo fizički format. Specifikacija fizičkog formata sastoji se od takvih
informacija, kao što su koliko je staza na traci, širina svake staze i pozicija staza.
Specifikacija logičkog formata obuhvata detalje, kao što je kako se upisuju podaci na
traku, koje informacije i gde treba da budu upisane i kako treba da budu
interpretirane. Specifikacija logičkog formata podataka flopi-strimer drajvova
generalno omogućava da trake za bekap mogu da se koriste na strimer drajvovima
različitih proizvođača. Ovaj nivo kompatibilnosti nije preovlađujući, ali je prilično
zastupljen.
200 VodičzaPC
..
Koristeći noviji DC 2120 kertridž, isti drajv može da memoriše 120 Mb

podataka. Primenjujući njegov algoritam kompresije podataka, koji obično ima
koeficijent kompresije 2:1, efektivni kapacitet se duplira na oko 240 Mb.
QIC-40 i QIC-80 strimer drajvovi su projektovani da se povežu na konektor za
drajv B na kablu flopi-disk drajv kontrolera. Stoga se oni često nazivaju flopi-strimer
drajvovima. Pošto nije potreban poseban kontroler, relativno su ekonomično
rešenje.
Većina PC kompatibilnih sistema predviđena je da podrži samo dva flopi
uređaja, stoga se javlja problem u sistemima koji imaju dva instalirana flopi drajva, tj.
kako da se poveže strimer drajv kad su konektori na kablu zauzeti? Jedan načln je da
se ukloni drugi flopi (drajv B) i instalira strimer drajv, koristeći oslobođeni konektor.
Ako je to nepoželjno iz nekih razloga, većina proizvođača nudi posebnu
kontrolersku karticu za svoje strimer drajvove koja omogućuje da drajv bude
korišćen bez povezivanja sa postojećim flopi kontrolerom.
U suštini, kontrolerska kartica ima istu funkciju kao standardni flopi kontroler,
ali se ne pojavljuje u standardnom PC flopi interfejs l/O adresnom prostoru. Neki
proizvođači, kao Colorado Memory Systems, nude širok izbor interfejsa, uključujući
standardni AT "bus" interfejs, interfejs sa ugrađenom brzom hardverskom
kompresijom podataka i interfejse za PS/2 sisteme.
Pošto rade sa PC flopi-disk kontrolerom, QIC-40 i QIC-80 strimer drajvovi
moraju da preformatizuju DC 2000 trake pre upotrebe. Ovaj proces traje dugo,
obično je potrebno oko jedan minut po megabajtu i omogućava da se strimer drajv
prijavi flopi kontroleru kao flopi drajv sa 1 kB sektorima. QIC standardi specificiraju
kako su staze trake mapirane sa sektorima, stazama i stranama, tako da flopi
kontroler smatra to flopi-disk drajvom. Da bi se uštedelo na vremenu, mogu se
nabaviti i preformatizovane trake.
DC 6000 strimer drajvovi su zasnovani na drugim QIC standardima i
podržavaju niz različitih kapaciteta. Pošto ovi drajvovi zahtevaju svoje sopstvene
kontrolere (koji se prodaju obično posebno), QIC standardi ne obuhvataju samo
formate trake, već i interfejse za strimer.
U sledećoj tabeli dato je nekoliko QIC standarda.
Traka Opis
Standard
Formati trake
QIC-24 DC 6000 60 MB standardni kapacitet trake
125 MB
QIC-120 DC 6000 standardni kapacitet
trake
150 MB
QIC-150 DC 6000 standardni kapacitet
trake
525 MB
QIC-525 DC6000 standardni kapacitet
trake
VodičzaPC 201
Standard Traka Opis

Formati trake
QIC-40 DC 2000
40 MB standardni kapacitet trake,
flopi kontroler
QIC-80 DC 2000
80 MB standardni kapacitet trake,
flopi kontroler
Interfejsi
QIC-02
QIC strimer drajv sa inteligentnim
interfejsom
QIC-36
QIC strimer drajv sa osnovnim
interfejsom
QIC-104
SCSI implementacija za QIC
kompatibilne uređaje
QIC-121
SCSI-2 implementacija za QIC
kompatibilne uređaje
Kompresija podataka
QIC-122
Kompresioni format za QIC
drajvove (Stac algoritam)
QIC-123
Registarski algoritamski
identifikatori za QIC drajvove
Među kontrolerima za DC 6000 strimer drajvove, inteligentni QIC-02

kontroler je najpopularniji i većina drajvera je napisana za ovaj kontroler da podrži
ne-DOS operativne sisteme. QIC-36 kontroler obezbeđuje dobar nivo
funkcionalnosti po najnižoj ceni.
QIC-104 je SCSI interfejs standard koji, takođe, specificira SCSI komandni
skup za korisćenje sa interfejsom. Slično, QIC-121 je SCSI-2 interfejs standard, koji
predstavlja podršku naporima ANSI SCSI standardizaciji interfejsa.
Na tržištu se nude i eksterni strimer drajvovi sa serijskim i/ili paralelnim
interfejsima, omogućavajući bekap na personalcima, bez obzira na raspoloživost
veza flopi kontrolera ili slobodne slotove. Mada su ovi interfejsi sporiji, prihvatljivi su
za one korisnike koji bekap vrše van radnog vremena (preko noći).
Dodatna pogodnost eksternih paralelnih ili serijskih interfejs drajvova je
mogućnost da vrše bekap hard diskova na tzv. laptop i drugim prenosnim
računarima, kao i mogućnost da se isti strimer drajv koristi na više sistema. Paralelni
202 VodičzaPC
interfejs je mnogo brži od serijske veze, ali radi samo na sistemima koji podržavaju
bidirekcioni (dvosmerni) režim rada paralelnog porta.
Eksterni strimer drajvovi obično koriste posebnu kontrolersku karticu, imaju
sopstveno kućište a ponekad i napajanje. Kod njih treba prilikom izbora obratiti
pažnju na opcije kontrolerske kartice, tj. izbor startne adrese za 1/0 port, DMA
(Direct Memory Access) kanal i broj interapta. Proizvođači, generalno, prodaju
kartice sa unapred postavljenim vrednostima, ali ćete ih, možda, morati da menjate
zbog konflikta sa drugim uređajima u vašem računaru. Na karticama se obično
nalaze tzv. DIP prekidači ili džamperi (kratkospojnici), koji se koriste za postavljanje
ranije pomenutih parametara, mada ima kartica kod kojih se postavljanje vrši
softverski.
Na primer, ako se port adresa koristi od strane nekog uređaja, a postavljena je
kao "default" vrednostza strimer, mora se promeniti ta "default" adresa od, recimo,
0338h na 0300h, na način kako je to dato u pratećoj dokumeritaciji. Isto pravilo važi
i za broj interapta (IRQ broj), kao i DMA kanal. Dijagnostički softver, kao što je
Checklt, utvrđuje koji uređaj koristi koju konfiguraciju i koje konfiguracije su
nezauzete, tj. slobodne za korišćenje od strane novoinstaliranog uređaja.
Pošto ne koriste flopi-disk kontroler, DC 6000 strimer drajvovi ne zahtevaju
preformatizovanje trake, tako da štede dragoceno korisnikovo vreme.
Kompresija podataka je već nekoliko godina hit kad su u pitanju jedinice mas-
memorije. Nekoliko proizvoda, kao što je Expanz! firme InfoChip Systems i Stacker
firme Stac Electronics, nude kompresiju podataka na hard disku, obično duplirajući
kapacitet hadr diska i izvršavajući transparentno uobičajene funkcije diska. Slično
tome primenjuju se kompresioni algoritmi na sisteme za bekap u cilju postizanja što
većeg kapaciteta memorisanja.
Algoritam kompresije podataka razvijen od strane firme Stac Electronics
postao je prilično popularan i Stac sada nudi hardversku implementaciju funkcija u
jednom čipu. QIC komitet usvojio je ovaj kompresioni algoritam kao standard (QIC-
122), a možda će biti podržani i neki drugi algoritmi na osnovu registra. Naime, QIC
komitet ustanovio je QIC-123 kao registar identifikatora za algoritme kompresije
podataka.
Kompresija podataka može da redukuje veličine fajlova za 50% ili više, a
može se implementirati softverski ili hardverski. Dok su rezultati na mreži isti,
softverska implementacija ima tendenciju redukcije performansi usled vremena
potrebnogza kompresiju podataka. Hardverska implementacija, kao što je popularni
Stac čip, omogućava poboljšanje globalnih performansi drajva u odnosu na
nekompresovan metod rada.
Osim redukovanja performansi, kompresija podataka može da stvori i druge
nepoželjne sporedne efekte. Kompresija može da izazove nekompatibilnost formata
između strimer drajvova različitih proizvođača, a može čak da rezultira većom
veličinom fajla, kada se pokuša kompresija fajlova koji su već kompresovani.
Korišcenje kompresije podataka, takođe, utiče da potreban broj kertridža za
bekap diska bude neizvestan. Na primer, pošto stvarni koeficijent kompresije sa hard
diska na strimer drajv ne može biti unapred određen, kontrolni softver Colorado
Jumbo 250 strimer drajva upozorava korisnika, na početku svakog bekapa, tvrdnjom
VodičzaPC 203
da će, možda, biti potrebno više od jednog kertridža. Ova poruka pojavljuje se svaki
put kada iznos podataka koji treba da bude bekapovan premašuje nekompresovani
kapacitet kertridža (tejpa).
Generalno, DC 2000 bekap sistemi su mnogo ekonomičniji od DC 6000
sistema i najbolji su izbor za većinu individualnih korisnika. Međutim, za
individualne korisnike koji imaju velike diskove, DC 6000 može biti ponekad
pogodnije rešenje. DC 6000 drajvovi, takođe, vrše brži bekap, često premašuju 5
Mb/minut, što je znatno u poređenju sa tipičnih 1 ili 2 Mb/minut kod DC 2000
drajvova.
Druga pogodnost DC 6000 drajvova je što oni koriste odvojene glave za upis i
čitanje; tako da mogu odmah da vrše verifikaciju posle upisa (engl. verify-after-write).
Sa druge strane, DC 2000 drajvovi zahtevaju poseban prolaz za verifikaciju upisanih
podataka. Za većinu individualnih korisnika, brzina bekapa obično nije kritična,
pošto se bekap vrši obično u vreme kad računar nije zauzet nekim poslom, a i
korisnik ima nekih drugih obaveza.
U donošenju odiuke pri izboru bekap sistema, prvo morate odrediti kapacitet
strimera koji vam je potre-ban. Zatim morate razmotriti finansijski aspekt
alternativnih rešenja. Kada odredite koji kapacitet ćete da izaberete, razmotrite
kapacitet postojećeg hard diska, kao i eventualna buduća proširenja. Izaberite sistem
kojim ćete moći da bekapujete ceo hard disk na jedan kertridž, čime omogućavate
totalni bekap, bez nadgledanja.
Pri razmatranju alternativa, obratite pažnju na mogućnosti kontrolnog
softvera. Dobar softver nudi niz pogodnosti i time efikasnije korišćenje sistema za
bekap. Softverske karakteristike obuhvataju ugrađenu korekciju grešaka, razne
drajvere, zastitu šifrom, izvršavanje sa "batch" fajlovima, korišćenje expanded
memorije itd.
Jedna napomena: QIC ne mora uvek da znači QIC. Ne podržavaju svi QIC
standarde, iako proizvode drajvove za 1/4" kertridže. Firma lrwin Magnetics nudi
nekoliko strimer drajvova koji mogu da se priključe na PC flopi kontroler i koriste DC
2000 striitier kertridž, ali njihovi drajvovi (tj. format podataka) ne podržavaju QIC
standarde.
Populami proizvođači QIC strimer uređaja su: Colorado Memory Systems,
Archive Corp., Tallgrass Technologies, Everex Systems itd.
Ekstema DC 6000 strimer jedinica

Instalacija eksterne jedinice (drajva) je vrlo laka, pošto ona zahteva samo
instalaciju kontrolerske kartice. Zavisno od jedinice (drajva), napajanje može biti
preko kontrolera ili direktno, iz energetske mreže.
• Otvorite kućište računara, pronađite slobodan slot i ubacite karticu u njega.
Ako kartica zahteva 16-bitni AT slot moraćete da je ubacite u takav slot. Učvrstite
zavrtnjima karticu za kućište. Povežite kablom kontroler i strimer jedinicu a zatim
povežite napajanje, ako je potrebno. Uključite vaš računarski sistem, instalirajte
softver za bekap i proverite da li sve funkcioniše kako treba.
204 VodičzaPC
..
Ako se pojave problemi, proverite da li je kartica dobro "legla" u konektor na

osnovnoj ploči i da li je kabl za povezivanje nalegao kako treba na obe strane. Kada
sve profunkcioniše kako treba, zatvorite kućište računara.
Intema DC 2000 strimer jedinica

Ako imate na vašem računaru instalirana dva flopi drajva a želite da instalirate
i strimer drajv, moraćete ili da uklonite jedan drajv (drajv B), ili da kupite posebnu
kontrolersku karticu za strimer drajv. Otvorite kućište računara i oslobodite prostor
za ugradnju strimer drajva. Većina DC 2000 strimer drajvova po dimenzijama
odgovara 3.5" flopiju, mada neki odgovaraju i 5.25" drajvu. Ako imate AT sistem,
možda će biti potrebno da bočno na drajv pričvrstite vođice (klizače).
slika 2.49 Ubacivanje strimer drajva u otvor za drajv
Ubacite drajv u otvor za drajv i povežite kabl podataka. Kabl je ili drugi 34-
pinski ivični konektor sa kabla postojećeg flopi drajva A, ili kabl koji je isporučen sa
opcionim kontrolerom. Obratite pažnju na* korektnu orijentaciju kabla podataka,
tako da pin 1 kabla ide na pin 1 konektora strimer drajva. Generalno, kabl podataka
ima crveni, plavi ili braon provodnik duž jednog kraja kabla, da bi ukazao na lokađju
pina 1 u kablu. Za svaki slučaj, pogledajte u priručnik koji ste dobili sa drajvom.
Sada povežite napajanje strimer drajva sa napajanjem u vašem računaru. Ako
nemate slobodan konektor za napajanje, kupite račvast (engl. splitter) kabl da biste
razgranali napajanje sa vašeg flopi drajva.
Ako koristite opcionu interfejs karticu, nađite slobodan slot i ubacite karticu u
njega. Proverite da je kartica "legla" kako treba u konektor na osnovnoj ploči, a zatim
je pričvrstite zavrtnjem za kućište. Povežite kablom podataka strimer drajv i kontroler
(interfejs karticu), vodeći opet računa o korektnom pozicioniranju pina 1 (vidi sliku
2.51).
VodičzaPC 205
Pošto je kabl povezan, ubacite strimer drajv u oslobođeni prostor kućišta i
slika 2.50 Povezivanje strimer drajva
Neki strimer drajvovi, kao na primer Colorado Jumbo 250, zahtevaju i

posebno uzemljavanje drajva. U tom slučaju, izvedite uzemljavanje prema preporuci
u priručniku za instalaciju drajva
slika 2.51 Povezivanje dodatne interfejs kartice
206 Vodič za PC
Uključite vaš računar, instalirajte softver za bekap i proverite da li vaš strimer

funkcioniše korektno. Ako se pojave problemi, proverite sve veze i da li je
kontrolerska kartica korektno ubačena u konektor na osnovnoj ploči. Kada sve
profunkcioniše kako treba, zatvorite kućištc računara.
AT sistem treba konfigurisati da "nema drajv" (engl. no drive) za flopi drajv B u
sistemskom Setup-u. To je konfiguracija koja se podrazumeva i treba je promeniti
samo ako je uklonjen flopi drajv zbog instaliranja strimer drajva.
Intemi DC 6000 strimer drajv

Ovaj drajv se, u osnovi, instalira na isti način kao i DC 2000 koji ima opcioni
kontroler, a što je malopre opisano. DC 6000 obično, dimenziono, odgovara flopi
drajvu od 5.25" .
"Bubice” strimer drajva

Strimer drajvovi poznati su po nizu "bubica" koje manifestuju u raznim
okolnostima. Jedna od uobičajenih je neadekvatno i nekonzistentno funkcionisanje
pri visokim CPU brzinama. U priručnicima se obično predlaže da računar prebacite
u sporiji (ne-turbo) režim rada, ukoliko dolazi do anomalija u radu sa strimerom.
Takođe, opšte pravilo je da se uvek vrši verifikacija bekapa. Ovo će vam omogućiti
da su podaci stvarno memorisani na strimer-traku onako kako se očekuje.
2.2.12 Video kartice

Za formiranje video prikaza PC računara koristi se video-adapter, tj. specijalna
elektronska kartica koja se smešta u jedan od slotova za proširenje. Postoje i verzije
računara kod kojih je ovaj adapter ugrađen na osnovnu ploču.
Video-adapter povezuje računar sa monitorom pomoću čipa koji se zove CRT
(Cathode Ray Tube) kontroler. Adapter, obično, sadrži grupu programabilnih U/l
portova, ROM karakter generator i RAM memoriju za prihvatanje informacija
adaptera.
Adapteri mogu da rade u dva osnovna moda: tekst-modu i grafičkom modu.
Tekst-mod prikazuje samo karaktere, mada su neki od tih karaktera pogodni za
prostu, linijsku grafiku. Grafički mod se koristi za pravljenje složenije grafike, a može
praviti i tekst-karaktere promenljive, po obliku i veličini.
Video RAM memorija je fizički locirana u memorijskim kolima na adapterskoj
kartici. Ona zauzima deo memorijskog prostora koji adresira mikroprocesor. 128 kB
memorijskog adresibilnog prostora namenjeno je video-adapteru i nalazi se u
segmentima A i B od heksadecimalnih adresa A0000 do BFFFF. Monohromatski
adapter koristi 4 kB video-memorije locirane od B0000 do B8000. Kolor-grafički
adapter koristi 16 kB video-memorije locirane od B8000. Segment A je namenjen za
proširenje video-memorije sa spoljašnjim grafičkim adapterom. EGA i VGA dapteri
koriste 64 kB memorije smeštene u A segmenu (od adrese A0000 do AFFFF).
Hercules grafički adapter koristi B segment memorije (od adrese B0000 do BFFFF).
VodiczaPC 207
Monohromatski i kolor-grafički adapteri smeštaju informacije u memorijskoj

mapi displej-memorije, koja je tako nazvana zato što svakoj adresi u displej-memoriji
odgovara određena lokacija na ekranu. Uređaji video-adaptera više puta čitaju
informacije iz memorije i smeštaju ih na ekran. Informacije u memoriji mogu se
menjati. CRT kontroler je veza između displej-memorije i monitora, šaljući povorku
bita i propuštajući ih od memorije ka povorci svetlih tačaka na određene lokacije na
ekranu (pikseli). Video-uređaji osvežavaju ekran 60 (i više) puta u sekundi, unoseći
promene na ekranu.
U ROM memoriji video-adaptera smešten je karakter-generator koji sadrži
definisani oblik alfanumeričkih i grafičkih simbola koji stoje na raspolaganju korisniku
računara. Zavisno od rezolucije u kojoj video-adapter radi, različit je broj
memorijskih lokacija koje su potrebne za tačno definisanje oblika znaka koji se
prikazuje na ekranu.
Računar vidi Video RAM memoriju kao običnu RAM memoriju, koja se može
direktno povezati na adresnu magistralu i magistralu podataka računara. U Video
RAM S’e može upisivati ili čitati sadržaj kao i kod običnih RAM memorija.
U karakter-generatoru video-adaptera definisan je set od 256 znakova, s tim
što video-kontroler tačno zna memorijsku lokaciju od koje se smeštaju podaci za
svaki znak. Svakoj mogućoj poziciji na ekranu dodeljen je deo memorijskog prostora
u Video RAM memoriji, u koji se upisuje ASCII kod znaka koji se upisuje na
određenoj poziciji, kao i njegov atribut. Kada na tastaturi pritisnemo određeni taster,
on računaru šalje ASCII kod pritisnutog znaka. Ovaj kod se upisuje u Video RAM
memoriju, u memorijskoj lokaciji, koja je dodeljena poziciji na ekranu, na kojoj se
kursor nalazi. Sastavni deo video-adaptera je generator video-signala, koji 60 (i više)
puta u sekundi čita sadržaj video-memorije. Kada kontroler pročita ASCII kod
određene memorijske lokacije, on pristupa delu karakter-memorije u kojoj su
smešteni podaci o obliku znaka za taj ASCII kod. Ovi digitalni podaci se u generatoru
video-signala pretvaraju u analogne signale, koji predstavljaju video-signal za prikaz
na monitoru. Kada se u Video RAM memoriju upiše ASCII kod znaka (čiji smo taster
pritisnuli na tastaturi), u sledećem čitanju displej memorije, na ekranu će se pojaviti
znak pritisnutog tastera.
Ako smo prethodno definisali ostale parametre znaka (boja intenzitet, boja
osnove i blinkovanje), tada će se u Video RAM memoriji upisati i atribut pritisnutog
znaka sa tastature. Rezultat je prikazan znak na ekranu u boji koja je definisana
atributom.
Crafički video-adapteri zahtevaju veći memorijski prostor Video RAM
memorije, jer je potrebno obezbediti memorijske lokacije za atribute svakog piksela
(tačke na ekranu).
Prvo se pojavila MDA kartica (Monochrome Display Adapter -
monohromatska video kartica), kartica koja je omogućavala samo prikaz teksta na
ekranu. Imala je slovnu matricu od 14 x 8 tačaka, a ukupna rezolucija je bila 640 x
350 tačaka.
Po hronološkom redosledu sledi CGA (Color Graphics Adapter - kolor grafička
kartica) kartica. Ova kartica imala je dva osnovna režima rada: 320 x 200 tačaka u
208 VodičzaPC
16 boja (tzv. dvfe ravni sa po 8 boja), ili 640 x 200 tačaka u dve boje (crnoj i beloj).
Omogućavala je siromašnu grafiku.
Zahvaljujući otvorenoj arhitekturi PC računara, pojavili su se i proizvodi
nezavisnih proizvođača. Godine 1983, do tada nepoznata, firma "PARADISE"
lansirala je na tržište video karticu pod nazivom Modular Graphics Card - modularna
grafička kartica. Modularna zato što se na nju mogla dodati dopunska memorija (256
- 640 kB), sat realnog vremena, paralelni i serijski portovi. Ova kartica ie imala
sposobnost da sve programe pisane za CGA prikaže i na crno-belom monitoru u 16
nijansi sivog, a sa druge strane, da u tekstualnom režimu rada dostigne MDA, sa
slovnom matricom od 14 x 8 tačaka i maksimalnom rezolucijom od 640 x 400
tačaka.
Izvesni Van Suwannuki, sa Tajlanda, 1983. godine patentirao je HERCULES
video karticu. Grafički režim kartice je rad u dve boje sa 720 x 350 tačaka, a slovna
matrica ima 1 4 x 9 tačaka. Moguće je postići slovnu matricu od 16 x 9 tačaka (starije
verzije tekst-procesora "ChiVVriter"). Zbog niske cene i praktičnosti, ova kartica je
jedno vreme dominirala tržištem.
IBM je, na pojavu HERCULES kartice, reagovao lansiranjem PGA kartice
(Professional Graphics Adapter - profesionalni grafički adapter). Ova kartica je imala
rezoluciju od 640 x 480 tačaka u 16 boja. Ovaj proizvod, u stvari, nikada nije
zaživeo u pravom smislu zbog naglog razvoja tehnologije.
IBM, 1985. godine, prikazuje prve verzije svog novog grafičkog standarda,EGA
(Enhanced Graphics Adapter - poboljšani grafički adapter), sa 640 x 350 tačaka i 16
boja, a slovnom matricom od 14 x 8 tačaka u svim slučajevima, sem kada emulira
(podražava) rad CGA kartice. Ova kartica je važna, jer je prva postavila jedno važno
pravilo igre, a to je da svaki novi radni režim video kartice mora u sebi objedinjavati
(podržavati) i sve prethodne. Tako je EGA kartica bila sposobna da bude i MDA i
CGA, za slučaj da neki program nema drajver za EGA režim. Sa druge strane, pored
3.5 puta veće grafičke rezolucije, ova kartica ništa ne žrtvuje u pogledu kvaliteta
prikazivanja teksta. Ona je predstavljala prilično kvalitetno rešenje.
IBM, 1987. godine, lansira svoju novu (tj. drugu) familiju personalnih
računara, PS/2 (Personal System). Oni lansiraju i novi grafički standard, tzv. VGA
(Video Graphics Adapter), koji je zapravo nadgradnja na EGA režim. Međutim, ovaj
put, IBM odlučuje da ne dozvoli tako lako kloniranje kao ranije, pa celokupnu video
elektroniku integriše na matične ploče.
Ipak, pojavili su se klonovi. Prvi primerci kopiraju IBM sa svim manama, kao
što je činjenica da i one koriste 8-bitnu sabirnicu. Ova greška se, doduše, brzo
otklanja i prelazi se na 16-bitnu sabirnicu. Uvode se posebne funkcije, kao što je
dvostrani pristup video memoriji (dual-ported video RAM), odnosno video memorija
kojoj je moguć paralelan pristup od strane video procesora i od strane centralnog
procesora (mikroprocesora), a sve više počinje da se koristi i metod preslikavanja
memorije (shadow RAM), tj. prebacivanja sadržaja video BlOS-a iz sporih 8-bitnih
ROM čipova u brzi 16-bitni RAM.
Zajedno sa PS/2 serijom IBM je lansirao i novi profesionalni video adapter, sa
oznalcom 8514/A. Ovaj adapter ima rezoluciju od 1024 x 768 tačaka, što je 2.56
puta veća rezolucija od VGA i 1.75 puta više od Super VGA "standarda".
VodičzaPC 209
Ta rezolucija je dobijena tzv. preplitanjem (engl. interlacing - efekat

osvežavanja svake druge, umesto svake linije, ali zbog toga ima treperenja), ali je po
koncepciji to bila nadgradnja na VGA grafiku.
Kratki osvrt na monitore

Proizvođači, uglavnom, ne pominju podatke o frekvencijama ponavljanja slike
svojih MULTISCAN (višefrekvencijskih) monitora u raznim rezolucijama, već radije
daju oblast za sve frekvencije, od "minimalne" do "maksimalne" (na primer, od 50
do 90 Hz). Uz pomoć jednostavne računice, možete i sami proveriti koliku
frekvenciju ponavljanja slike postiže neki monitor u određenoj rezoluciji. U
tehničkim podacima za monitor, pronađite njegovu maksimalnu ekransku
frekvenciju. Na odgovarajući broj linija na ekranu, dodajte još 5%, da biste uzeli u
obzir eventualne proizvođačke tolerancije i Hnije koje elektronski mlaz prelazi pri
povratku, na vrh ekrana i slično. Frekvenciju ponavljanja slike za tu određenu
rezoluciju sada možete izračunati ako ekransku frekvenciju podelite sa brojem
ekranskih linija.
PRIMER: Monitor ima maksimalnu ekransku (horizontalnu) frekvenciju od 60
kHz (kiloherca). Koja mu je najviša frekvencija ponavljanja slike, pri rezoluciji od
1024 x 768 tačaka ?
Proračun se vrši sledećim redom:
768X1.05 = 806
60000 : 806 = 74.44
Dakle, monitor može, pri rezoluciji od 1024 x 768 tačaka, da prikazuje sliku
74 puta u sekundi, a verovatno i još malo brže.
Da li će monitor pri visokim rezolucijama raditi sa ovakvim frekvencijama
zavisi i od grafičke kartice. Stariji modeli grafičkih kartica, pri rezoluciji od 800 x 600
i 1024 x 768 često ne obezbeđuju rad sa ergonomskim frekvencijama - rade sa
manje od 70 Hz. Dakle, ako razmišljate o kupovini monitora, ne zaboravite
performanse grafičke kartice.
2.2.13 VGAkartica
IBM VGA (Video Graphic Array) kartica koristi tzv. VLSI (Very Large Scale
Integration) čip sa ogromnim brojem logičkih elemenata (logic gates). To predstavlja
korak napred u odnosu na CGA 8450 grafički kontroler, a i multičip pristup
karakterističan za EGA kartice. IBM se odlučio za samo jedan čip, jer ga je teže
kopirati, a i lakše se instalira.
Sa VGA karticom može se dobiti čak 17 različitih kombinaeija boja i rezolucija
(grafičkih modova), od kojih je 6 "specijalitet" VGA, a ostale su iste kao kod CGA,
EGA i MDA. Najbolja moguća rezolucija teksta iznosi 720 X 400, pri čemu tekst
može biti obojen u 16 nijansi (boja). Kod prikazivanja grafike, najbolja rezolucija je
640 X 480, uz 16 nijansi. "Najšarenije" slike mogu imati 25b boja (od mogućih
262.144) pri rezoluciji 320 x 200. Pored "šareniia", VGA pruža i veći izbor
210 VodižzaPC
kombinacija broja redova i kolona na ekranu (25 ili 30 redova i 40 ili 80 kolona), a i
slova su bolje formirana: svako je formirano od matrice 9 x 1 6 piksela.
Po potrebi, VGA se ponaša i kao CGA ili EGA, što znači da će svi programi koji
koriste te video kartice i dalje raditi normalno. Međutim, rezultate rada tih starih
programa moći će da se vide samo na odgovarajućim VGA-kompatibilnim
monitorima.
Visoka VGA rezolucija zahteva veću horizontalnu frekvenciju slike na
monitoru, tj. veći broj linija. Da ne biste satima čekali da se slika na ekranu promeni,
potrebno je postići i veću brzinu prikazivanja svake od tih linija. VGA frekvencija je
31.5 kHz (CGA frekvencija je 15 kHz, a EGA 22 kHz).Vertikalna frekvencija je
povećana na 70 Hz (kod EGA je 60 Hz), što znači da se sada ceo ekran "iscrtava" 70
puta u sekundi.
Dok CGA i EGA koriste digitalni interfejs, VGA zahteva analogni. Kod
analognog sistema, oštrina slike zavisi od napona video signala, a kod digitalnog od
kombinacija brojeva "0" i "1", u zavisnosti da li kroz provodnik prolazi struja ("1") ili
ne ("0").
CGA sistemi koriste četiri provodnika za vezu monitora i grafičkog adaptera.
Od toga tri kontrolišu po jednu od osnovnih boja (crvena, zelena i plava) dok četvrti
reguliše intenzitet. Znači, postoje četiri bita koji mogu biti ili "1" ili "0". Broj mogućih
kombinacija je 16, ili, drugim rečima, sa CGA karticom -može se dobiti svega 16
nijansi (boja).
EGA je malo komplikovanija, jer pored tri provodnika za kontrolu boja (jedna
boja - jedan provodnik), svaka od boja ima i posebni provodnik za kontrolu
intenziteta. To je ukupno 6 provodnika ili 6 bitova, što znači 64 kombinacije ( 2 na
6-ti stepen) "0" - "1", tj. 64 različite nijanse.
Da bi se dobile 262.144 VGA nijanse po istom principu (2 na 18-ti stepen), za
svaku boju bilo bi neophodno 6 provodnika - čitava šuma. Inženjeri IBM-a su rešili
da malo pojednostave celu stvar. Odlučili su da kontrolišu visinu napona u tri
provodnika (po jedan za svaku osnovnu boju) koji odgovaraju elektronskom topu u
katodnoj cevi monitora. Kraće rečeno, na karticu su ugradili DAC (Digital to Analog
Converter) čip Inmos 6171S, tako da on sam pretvara digitalni signal u analogni. Taj
konvertor se kod CGA i EGA adaptera nalazio u monitoru. Digitalni monitori, ako se
koriste sa VGA karticom, dobijaju od nje analogni signal za koji nisu prilagođeni i ne
mogu da prikažu ceo VGA spektar. Samim tim, sve nabeđene "VGA" kartice, koje
rade na digitalnim monitorima, nisu VGA-kompatibilne.
VGA kartica je, kao i EGA, dodala neke svoje BIOS programe već postojećim
u ROM memoriji, što će reći da svaka klon kartica mora biti i VGA BIOS
kompatibilna. To nije veliki problem, jer postoji dokumentacija o svim l/O
komandama. Mnogo je teže postići hardversku kompatibilnost (IBM je zaštitio VGA
čip). Registarska kompatibilnost je obavezna zbog ambicioznih programera koji su
otkrili efikasnije načine direktnog programiranja video memorije, potpuno
zaobilazeći BIOS.
Klasična VGA grafika je maltene (tehnološki) zaboravljena, mada, naravno, živi
kao standard. Od kada je IBM prikazao novi grafički standard pod inventivnim
imenom XGA, o staroj VGA više niko ne govori. Pregledi proizvođača monitora
Vodič za PC 211
pokazuju da su i oni manje-više digli ruke, pa je tako novi standard postao tzv. Super
VGA (SVGA). Radi se o rezoluciji od 800 x 600 sa nominalno 16 boja, a realno, u
većini slučajeva, i sa 256 boja, odnosno nijansi. Naravno, bez preplitanja.
Te iste kartice najčešće mogu da postignu za još jedan korak veću rezoluciju
od 1024 x 768, ali sa preplitanjem. Sa 512 kB memorije, ova rezolucija može
istovremeno koristiti samo 16 boja iz palete od 16.7 miliona ukupno mogućih boja.
Učestanost sinhronizacije je najčešće 35.5 ili 36 kHz, što odgovara maksimumu od
800 x 600 bez preplitanja.
Preplitanje u ovom slučaju znači naizmenično osvežavanje svake druge linije
na ekranu, a navodi se kao važan podatak, jer od učestanosti osvežavanja zavisi
stabilnost slike. Što je ta* učestanost veća, to je slika stabilnija i jasnija, manje je
treperenja i manje je raznih egzotičnih efekata po ekranu (do kojih inače dolazi u
slučaju jeftinijih i lošijih monitora). Računar se može ubrzati ugradnjom kristala
(kvarca) na većoj učestanosti, dok se video kartice time ne ubrzavaju, ali im raste
rezolucija. Naravno, da bi neka rezolucija mogla i u praksi da se koristi, i monitor,
kao i kartica, mora biti sposoban da radi na datoj učestanosti, kako bi se mogli
sinhronizovati.
Postoji dosta dilema oko učestanosti osvežavanja linija na monitoru, odnosno
oko postavljanja nekog minimuma. Problem se svodi na to da postoje dva režima
rada, sa i bez preplitanja; ako se radi u režimu bez preplitanja, kada video kartica
uredno osvežava svaku narednu liniju bez preskakanja, slika će biti stabilna već i na
učestanosti osvežavanja od 50 Hz, ali ako radi sa preplitanjem, da bi slika bila
stabilna, biće potrebna osetno veća učestanost osvežavanja linija.
Kao neko opšte pravilo, može se smatrati da učestanost osvežavanja u režimu
bez preplitanja nije problerti, ako je broj veći ili jednak 55 Hz, a za rad sa
preplitanjem, sve iznad 65 Hz je sasvim dobro.
Danas na tržištu postoji čitav niz video procesora, jer se svaki video čip može
smatrati procesorom. Poznati proizvođači su : Oak Technologies (OAK), VVestern
Digital Imaging (Paradise), TridentTechnologies (Trident), Cirrus Logic i Tseng Labs.
Posebnu kategoriju čine video procesori firme Texas Instruments koji mogu da
rade na veoma visokim radnim taktovima, čime se dobija na brzini. Da bi ovi
procesori mogli da se uklope u postojeće standarde, potrebna im je posebna
programska veza sa postojećim programima, poznata pod skraćenicom TIGA (Texas
instruments Graphics Adapter); do pre izvesnog vremena ovaj veznik je bio prava
retkost, ali danas ga ima čak i u standardnom izdanju nekih programa. Naravno, ma
šta drugo proizvođač kartice podržavao ili ne, dva veznika (drajvera) mora da ima,
onaj za AutoCAD i onaj za VVindovvs.
Proizvođači video kartica najčešće insistiraju na rezoluciji, jer se to do sada
najlakše postizalo. Činjenica je da rezolucija predstavlja veoma važan elemenat
vernosti slike, ali je isto tako činjenica da se po tom pitanju već osnovni VGA
standard veoma približio običnom televizoru, a poznato je da ti televizori mogu imati
odličnu sliku. Rezolucija od 800 x 600, o većim da se ne govori, je već podosta iznad
rezolucije TV prijemnika; zašto onda slika na monitoru računara ne deluje ni izblizci
onako kao na TV-u?
212 VodičzaPC
Odgovor ima dva dela. Prvi se odnosi na "reckavost" slike na monitoru,

odnosno na relativno grube korake od linije do linije. Taj problem se naziva
"aliasing". U osnovi, on nastaje tako što se svaki piksel (tačkica; najmanja adresibilna
jedinica prikaza) tretira sa svega dva stanja - ili je osvetljen, ili nije. Dakle, da biste
dobili prelaz, naredni piksel iza željenog se ugasi, a onaj odmah ispod njega,
pomeren nadole, za jednu liniju, se upali; naše oko ovo percipira kao korak ili
stepenik. Ako bismo, međutim, isti taj, pa čak i susedni piksel, mogli samo delimično
da osvetlimo, odnosno zatamnimo, korak bi za naše oko postao manji, ne bi se tako
jasno video. Trendovi u računarskoj industriji su takvi da se sa ovim problemom
proizvođači sve uspešnije bore. Zapravo, video čip na određeni način ugrađen u
logiku hardvera, izmeša boje u tzv. prednjem i zadnjem planu, tako da prevari naše
oko, kome se čini da je prelaz daleko ravnomerniji, pa samim tim i verniji.
Drugi problem se odnosi na najveći broj boja, i u apsolutnoj paleti, i u broju
koji se može prikazati odjednom. Tu leži osnovni razlog kvaliteta TV slike; pošto se
radi o analognoj tehnici, broj boja koje se odjednom mogu prikazati je praktično
neograničen. Nažalost, video kartice još uvek teže ka tom cilju, mada ima sasvim
uspešnih rešenja za razumne pare.
Povećanje broja boja će sigurno bitno povećati vernost slike, ali zbog većeg
broja proračuna, to će, bez sumnje, usporiti rad video podsistema. Ovom problemu,
pored ugradnje veoma brzih procesora, proizvođači pristupaju na više načina.
' Prvi i osnovni je zamena jeftinih RAM čipova skupljim VRAM (Video RAM)
čipovima; ovim se omogućava dvostrani (dual-ported) istovremeni pristup memoriji
od strane video procesora i od strane centralnog procesora (CPU) (mikroprocesora),
naravno, na različitim adresama. Rezultati ovog rešenja su šarenoliki" - ima modela
sa solidnim ubrzanjima, a ima i modela koji ne pokazuju poboljšanja u odnosu na
standard.
Drugo, daleko bolje i skuplje rešenje je da se na video karticu stave dve vrste
memorije, i to u pozamašnim količinama. Prva vrsta je VRAM, koja siuži isključivo za
rad video procesora, a druga je običan DRAM (Dynamic RAM), koji služi za nizanje
naredbi i podataka koje tek treba obraditi. Prva vrsta omogućava izuzetno brz rad
video procesora, jer je i brza i potpuno posvećena njemu, bez ikakvih preklapanja i
prelivanja, a druga omogućava veoma brz prijem i dalje prosleđivanje podataka,
čime se centralni procesor veoma brzo oslobađa za dalji rad (podaci se prebacuju u
RAM na kartici).
Novije video kartice imaju sledeće karakteristike:
32-bitni pristup video RAM-u,
ugrađen "keš" za povećanje brzine iscrtavanja,
VESA BIOS i potpunu VESA kompatibilnost,
ergonomsko 72 Hz osvežavanje ekrana i u 1024 x 768 modu rada i
podršku CEG (Continuous Edge Graphics) standardu uz odgovarajući
RAMDAC (RAM DA Converter).
Staru frekvenciju osvežavanja slike od 60 Hz postepeno je potisnuo novi
standard od 72 Hz, koji daje znatno mirniju sliku, ali zahteva i bolji monitor
(kvalitetan video pojačavač).
Vodič za PC 213
RAMDAC je kolo koje na svakoj VGA ili boljoj grafičkoj kartici vrši nekoliko
važnih funkcija. Prvo, RAMDAC prima iz VRAM digitalne vrednosti za svaku tačku (4,
8, ili više bita, zavisno koliko boja je dostupno istovremeno - za 8-bitnu tačku, to je 2
na 8 , odnosno 256 boja), zatim svaku od tih vrednosti dekodira (dešifruje) u
odgovarajuću 18-bitnu (ako je 256 K boja ukupno) ili 24-bitnu (ako je 16 M boja
ukupno) vrednost, a vrednosti i kodovi trenutno aktivnih boja su smešteni u malom
RAM čipu - odatle i naziv RAMDAC. Zatim DA konvertor u RAMDAC te 18-bitne ili
24-bitne vrednosti pretvara u odgovarajuće nivoe analognog signala za monitor.
CEG način poboljšavanja prikaza slike uvela je u svet PC računara američka
firma Edsun. Dva bitna poboljšanja koja je doneo ovaj standard su:
Antialiasing, ili "omekšavanje" linija koje su po pravcu bliske vertikali ili
horizontali na ekranu ili su pak krive i zato, bilo koja rezolucija da je u pitanju ,
izgledaju nazubljeno. Omekšavanje se omogućava uz pomoć malog, brzog digitalnog
procesora ugrađenog u RAMDAC čip. Ovaj procesor vrši adresiranje do nivoa
polovine ekranske tačke i pojednostavljeno rečeno, ako imamo neku nazubljenu
liniju ili krivu, boja svih tačaka susednih njenim prilagođava se prelazu između boje
linije i boje njene pozadine, eliminišući time nazubljenost i postižući efekat 4 puta
veće rezolucije.
Mogućnost da svaka tačka na ekranu ima svoju boju - postiže se uz
pomoć više tzv. cirkularnih dinamičkih paleta koje omogućava da se prevaziđe
ograničenje od 256 boja istovremeno dostupnih.
Trident TVGA 9000 Graphics Chip Jumpef J7 Jumpor J8
Tiimmimiiinnftniinn
miimi
Video RAM Jumper J9 Video BIOS
Edge Connector
slika 2.52 Skica Trident SVGA kartice
2.2.14 Monitori
U prvom delu knjige bilo je reči o principima rada monitora, međutim,
monitor ne sadrži samo ekran, već i video pojačavač i pretvarački stepen koji signale
sa RGB ulaza pojačavaju i pretvaraju u elektronske zrake odgovarajućeg intenziteta.
Njihove karakteristike, takođe, imaju veliki uticaj na ukupne karakteristike monitora.
Glavne karakteristike monitora su:
214 VodKiaPC
dijagonala katodne cevi,

rezolucija,
pojasna širina,
horizontalna frekvencija sakniranja,
vertikalna frekvencija skaniranja,
konvergencija.
Dužina dijagonale katodne cevi je mera veličine ekrana (gde je razmera
dužine i širine ekrana 4:3) i obično se izražava u inčima (1 inč (") = 2,54 mm ), gde
moramo razlikovati dužinu ukupne dijagonale i dužinu dijagonale najvećeg vidljivog
pravougaonika - slike na ekranu. Standardne mere su 12" (11" vidljivo), 14" (13"
vidljivo), 16" (15" vidljivo) i 20" (19" vidljivo). Naravno, postoje i manji i veći ekrani
od ovih mera. Ako monitor ima ravan pravougaoni (engl. flat square) ekran, dužine
ukupne i vidljive dijagonale su približno jednake. Što je rezolucija veća, i ekran treba
da bude veći.
slika 2.53 Sony monitor sa niskim nivoom zračenja
Rezolucija monitora je maksimalan broj tačaka koje se mogu prikazati na

njegovom ekranu, i kao što svi znamo, izražava se u obliku proizvoda horizontalnog i
vertikalnog broja tačaka. Stvarna rezolucija monitora, međutim, ne zavisi samo od
broja ekranskih tačaka, već i od propusne moći video pojačavača u njemu. Naime,
ako za primer uzmemo ekran sa rezolucijom 2.560 x 2.048 tačaka (to je preko 5
miliona tačaka) i uzmemo u obzir da se slika osvežava, znači svih tih 5 miliona tačaka
ponovo iscrtava, bar 60 puta u sekundi, vidimo da je u pitanju nekoliko stotina
miliona tačaka koje svake sekunde treba da budu prenesene preko serijskog RGB
kabla i obrađene video pojačavačem. Trenutno standardne rezolucije u svetu PC
računara i radnih stanica su:
640 x 350 (EGA)
Vodič za PC 215
640 x 480 (VCA)

800 x 600 (VESA)
1024 x 768 (TIGA)
1152 x 900 (SUN)
1280x1024
1600x1280
2048x1536
Moć video pojačavača određuje pojasna širina (engl. bandvvidth) koja
pokazuje broj R, G, i B (crveno,zeleno i plavo) intenziteta koje video pojačavač i
pretvarač mogu primiti od grafičke kartice, obraditi i poslati na ekran u jednoj
sekundi. Predstavlja proizvod rezolucije ekrana i frekvencije osvežavanja ekrana.
Izražava se u megahercima (MHz). Pojasna širina potrebna za prikaz VESA SuperVGA
standarda (800 x 600 , 56 Hz) je oko 30 - 35 MHz, ona potrebna za 1024 x 768
grafiku, bez preplitanja, je oko 64 MHz, a za grafiku 1280 x 1024 oko 105 MHZ.
Pojasna širina linearno raste i sa povećanjem rezoluđje i sa povećanjem frekvencije
osvežavanja ekrana.
Horizontalna frekvencija skaniranja je broj horizontalnih linija iscrtanih u
jednoj sekundi. Izražava se u kilohercima (kHz) i dobija se kao proizvod vertikalne
rezolucije i frekvencije osvežavanja ekrana. Za VGA iznosi 31.5 kHz, za VESA 35.5
kHz, za SVGA (1024 x 768) 48 kHz i za 1280 x 1024 (60 Hz osvežavanje) 64 kHz.
Vertikalna frekvencija skaniranja je drugo ime za frekvenciju osvežavanja
ekrana i izražava se u hercima (Hz). Ako se kaže da je, na primer, ona 60 Hz, znači
da se 60 puta slika na njemu ponovo iscrta. Što je frekvencija osvežavanja veća, to je
slika mirnija i manje zamorna za oči. Ne preporučuje se kupovina onih monitora kod
kojih se prikaz na ekranu formira u tzv. "interlace" (preplitanje) režimu, gde se
osvežavanje vrši po principu poluslika. Taj prikaz veoma zamara oči i izaziva
glavobolju.
Konvergencija ekrana je maksimalno odstupanje tačaka slike od idealnog
pravougaonika na površini ekrana i kod savremenih monitora se kreće od 0,2 do 0,5
mm. Mnogi monitori imaju posebna kola za otklanjanje te greške.
Važan parametar monitora je i veličina fosforne tačke, zapravo razmak
između dva jednako obojena komadića fosfora; manji razmak očito označava oštriju
sliku. Monitor od 14 inča treba da ima "dot pitch" od 0.28 milimetara ili manji; za
monitore veće dijagonale, dopušten je i "dot pitch" 0.31 mm.
Rad sa dva monitora

Postoje situacije u kojima samo jedan monitor nije dovoljan da bi se prikazali
rezultati rada neke aplikacije. Povezivanje drugog monitora je moguće na dva
načina. Jedan je dodavanje- nove grafičke kartice pored postojeće, a drugi je
korišćenje specijalno dizajniranih grafičkih kartica na kojima se nalazi jedan EGA ili
VGA i jedan Hercules kompatibilni adapter. Za nas je, kao jevtinije, interesantno
prvo rešenje.
216 VodičzaPC
Jedna grafička kartica mora biti ili MDA ili Hercules, a druga ili EGA ili VGA.
Druge kombinacije nisu moguće, što je očigledno ako se pogleda mapa video
memorije.
Ako imate EGA ili VGA karticu, potrebno je da kupite Hercules (ili MDA) i
odgovarajući monitor, ili obrnuto. Procedura se dalje svodi na to da ubacite novu
karticu u odgovarajući slot na osnovnoj ploči i da priključite monitor. Eventualno,
ako ste imali Hercules, moraćete da izmenite Setup, i to onaj deo vezan za video
kartice, gde ćete staviti EGA ili VGA.
Ako je vaša EGA ili VGA kartica 16-bitna, morate je podesiti da radi kao 8-
bitna, jer jedan 16-bitni adapter, u svom 128 Kb adresnom prostoru, mora biti sam.
Ovo je, možda, jedina mana cele ideje oko upotrebe dva monitora, jer se
upotrebom 16-bitne kartice kao 8-bitne, smanjuje brzina na otprilike polovinu u
nekim video modovima. Ovo može biti neprijatno za one korisnike kojima je brzina
rada video kartice veoma važna u njihovom radu sa računarom.
2.2.15 Muzička kartica SoundBlaster

Kartica SoundBlaster radi na svim tipovima PC računara. Pločicom
dominiraju, svojom veličinom, dva čipa, sa oznakama proizvođača ove kartice -
Creative Technology. Jedan od njih predstavlja integrisani FM generator, a drugi je A/
D - D/A konvertor. Pored njih, na pločici se nalazi i dvadesetak tzv. TTL čipova,
tajmer 555 i par namenskih čipova. Tu su i 4 džampera (kratkospojnika) za izbor: 1/0
adrese (210 - 260H), interapt linije (IRQ 2,3,5 ili 7) i isključivanje: džojstika i DMA
moda. Na pločici su ostavljena dva prazna podnožja za čipove koji omogućavaju
stereo zvuk.
slika 2.54 Sound Blaster kartica (mono verzija)
Vodič za PC 217
Postoje tri priključka za: mikrofon, zvučnike ili snažnije pojačalo i za MIDI/
analogni džojstik. Na kartici su smešteni:
FM generator zvuka;
D/A konvertor za reprodukciju digitalizovanih zvukova;
A/D konvertor za digitalizovanje zvučnih signala;
Džojstik port;
MIDI interfejs;
Stereo pojačalo snage 4W, 4 oma, priključak za zvučnike/dodatno
pojačalo;
Mikrofonsko pojačalo i priključak za mikrofon;
a opciono se mogu nabaviti dva čipa koji zvučnim sposobnostima ove kartice,
pored još jednog kanala (ukupno 12), dodaju novu dimenziju - stereo zvuk.
SoundBlaster-ov FM generator koristi 18 "ćelija" za operatore. Za sintezu
jednog zvuka su potrebne dve ćelije: "modulator" i "nosač". Prostom računicom se
dolazi do zaključka da je maksimum 9 zvukova. Tih 18 ćelija se može upotrebiti na
tri načina. Jedan je već spomenut, drugi je sinteza govora a treći, u kome se prvih 12
ćelija koriste za 6 kanala FM zvuka, a ćelije 13 -18 za 5 udaračkih instrumenata.
Parametri zvuka, kao što su oblik envelope, modulacija, frekvencija, attack,
decay itd. se mogu podešavati. Svim funkcijama FM generatora upravljaju podaci,
upisani u registre.
A/D konvertor služi za pretvaranje analognih u digitalne signale, u ovom
slučaju, za digitalizovanje zvuka. Zvučni signal se sempluje tako što se, u jedinici
vremena određen broj puta uzima njegova vrednost. Sto je broj uzorkovanja, po
vremenskoj jedinici, veći, digitalizacija je vernija originalu. SoundBlaster-ov A/D
konvertor sempluje frekvencijom 5 - 1 2 k H z ( 5 - 1 2 hiljada puta u sekundi).
8-bitni D/A konvertor obezbeđuje reprodukovanje digitalizovanog zvuka.
Frekvencija semplovanja je programabilna i kreće se od 4 - 23 kHz.
A/D i D/A konvertor rade u dva transfer moda:
direktni; procesor prenosi bajt po bajt sempla
DMA; nije potrebno posredovanje mikroprocesora.
Digitalizovani zvuk je pravi potrošač memorije, zbog ovoga je nekakav način
"pakovanja" semplova nužan. Semplove sa 8 bita moguće je komprimovati na:
4 bita (dva prema jedan), gubitak na kvalitetu je neznatan,
2.6 bita (tri prema jedan), gubitak na kvalitetu se oseća,
2 bita (četiri prema jedan), gubitak na kvalitetu je značajan.
Dekompresija pakovanih semplova je hardverska. Pored ovog, moguće je
vršiti i zamenu perioda tišine sa po samo par bajta, koji označavaju dužinu perioda
tišine. Prag tišine se, takođe, može podesiti. Gubitaka na kvalitetu nema.
MIDI interfejs omogućava povezivanje sa muzičkom opremom koja sadrži
ovaj interfejs kao što su sintisajzeri, ritam mašine, efektori itd.
Uz karticu se dobija i instalacioni softver koji na hard disk kopira sve programe
i drajvere.
218 VodiczaPC
Voxkit
Disketa sa ovim nazivom sadrži četiri programa za snimanje,reprodukovanje i
ograničenu manipulaciju sa semplovima. Voxkit program omogućava snimanje
semplova u memoriju ili, direktno, na disk, reprodukovanje sa diska ili iz memorije i
pakovanje semplova. Programi VREC , VPLAY i VJOIN služe za snimanje,
reprodukovanje i spajanje semplova iz DOS-a.
FM intelligent organ
Namena ove zbirke programa je kreiranje i reprodukovanje muzike. Program
FMORGAN, omogućava pravljenje jednostavnih pesmica, služeći se fondom
instrumenata FM generatora zvuka. Ovaj program ima i mogućnost snimanja/
učitavanja podataka. Program FMPLAY služi za reprodukovanje FM muzike iz DOS-
a. Pošto prenos podataka ide preko DMA, za vreme dok svira muzika, moguće je
pokrenuti neki program ili izvršiti DOS komandu, što se, kao parametar, prosleđuje
programu FMPLAY.
Sbtalker
Sbtalker je program koji omogućava izgovor pojedine reči ili čitavog teksta (iz
ASCII datoteke), naravno na engleskom jeziku, koristeći FM generator zvuka.
Talking parrot
Kao što samo ime govori: papagaj koji govori. Ponavljaće gotovo sve što stigne
"do njega", kroz mikrofon.
Vedit (CreaUve Technology)

Ovaj program služi za manipulaciju sa digitalizovanim zvukom. Pored funkcija
snimanja i reprodukovanja zvuka, na željenoj frekvenciji, kao i pakovanja semplova,
koje su, inače, uključene u program VOXK!T, ovim programom se mogu editovati
semplovi. Sempl koji se edituje je moguće zumirati i deliti na blokove, dodavati mu
eho ...
Prikaz sempla je dat grafički, što u VOXKIT-u nije slučaj.
Spellbox (Creative Technology)

Ovo je edukativni program i služi za učenje slova i izgovora. Ovde ne postoji
problem jezičkog područja, pošto se koristi digitalizovani zvuk. Rad sa ovim
programom sličan je radu sa magnetofonom. Postoje već usnimljeni glasovi, ali
postoji i mogućnost pravljenja novih. Posebno je interesantno što se u lekciju može
uključiti i animacija.
VodičzaPC 219
Sekvencer SP junior (Voyetra)
Naziv sekvencer je nastao iz reči sekvenca. Ova kategorija programa
omogućava "snimanje" muzike, najčešće preko MIDI interfejsa. Reč snimanje je
stavljena pod navodnikd, jer se ne radi o snimanju tonova, već brojeva koji
pređstavljaju informacije o muzičkim tonovima. Muzičari ove programe, najčešće,
koriste za izradu muzičke pratnje, koja se sastoji od sekvenci koje se ponavljaju.
Naravno, sa snimljenim informacijama se može manipulisati (mogu se menjati,
premeštati, brisati...) i mogu se reprodukovati kao muzika.
SP junior omogućava rad sa FM generatorom SoundBlaster-a i sa MIDI
interfejsom, kao i mešanje zvuka FM generatora i MIDI klavijatura, ali ne postoji
mogućnost notnog editovanja (score edit).
MMPLAY (Creative Labs)

MMPLAY je program koji objedinjuje animaciju Autodesk Animator-a, FM i
digitalizovan zvuk u jednu celinu. Program radi sa "batch" datotekama, u koje su
uključene komande, koje podržava. Zahvaljujući tome što Autodesk Animator
postavlja markere u animaciju, a isto to čine i programi koji podržavaju zvučne
sposobnosti SoundBlaster-a, moguće je lako sinhronizovati animaciju, digitalizovan
zvuk i muziku. Ovaj program je namenjen "ozvučenim" prezentacijama.
Developers kit je namenjen svima koji žele da razvijaju programe koji
podržavaju SoundBlaster. Date su biblioteke funkcija i procedura, namenjenih radu
sa karticom, za Microsoft C i Quick Basic.
SoundBlaster je doživeo nekoliko novih verzija u kojima su popravljene neke
karakteristike originala: frekvencija uzorkovanja, broj FM kanala, stereo zvuk, 16-
bitna rezolucija. Novi modeli podržavaju MPC Level 1 standard (Multimedia PC
Level 1, uveden u Windows-e) koji dozvoljava uzorkovanje na fiksnim frekvencijama
od 11025 Hz, 22050 Hz i 44100 Hz na 8 ili 16 bita, stereo ili mono. SoundBlaster
PRO uvodi stereo zvuk, mogućnost uzorkovanja od 4 kHz do 45 kHz ukupno (max.
22.5 kHz po kanalu za stereo). Takođe, poboljšan je FM deo, tako da PRO nudi 20
kanala (15 melodijskih i 5 šumnih).
2.2.16 MIDI fajl format

Pošto je MIDI univerzalan standard, postavilo se pitanje razmene kompletnih
kompozicija između različitih tipova sekvencera i računara. Pošto je u "igri" nekoliko
različitih tipova računara (Atari ST, Mac, PC, Amiga), da ne govorimo o hardverskim
sekvencerima, projektanti MIDI standarda morali su da uvedu nekakav format
podataka koji će razumeti svi ovi uređaji. Uveden je MIDI FILE format (ekstenzija
.MID) koji, prilično dobro, radi taj posao.
Postoje dva tipa ovog formata, 0 i 1. Format 0 je jednokanalni, tj. sadrži
podatke o samo jednoj muzičkoj liniji. Format 1 je multikanalni, jer sadrži podatke o
16 (17) linija. Pošto su razlike između različitih uređaja po pravilu velike, moralo se
pristupiti izvesnim ograničenjima, kako bi standard uopšte funkcionisao. Prvo,
220 VodičzaPC
moralo se odustati od podrške parametara različitih uređaja i zadržati se na prenosu

čistog MIDI-koda. Drugo, moralo se odustati od podrške pozicije sekvenciranih
paterna (uzoraka; delova pesme) i preći na njihovo tretiranje kao "jedan kanal -
jedan (dugački) patern". Takođe se odustalo od davanja imena paternima, jer MIDI
fajl format pamti samo imena radnih kanala. Treće, ne pamti se na kojem MIDI-
kanalu se šalje pojedina linija, već se sve vrednosti postavljaju na "No", tj. na kojem
kanalu je poslata usnimljena linija, na tom će se i reprodukovati (što se lako ispravlja
naknadnim preuređivanjem podataka). Za utehu, MIDI fajl format pamti tempo
pesme i signaturu, tj. takt pesme.
I pored navedenih ograničenja, MIDI fajl format je jedini pouzdan način
prenosa podataka između različitih uređaja i programa, koji ipak zahteva naknadne
dorade od strane korisnika, ali je brz, i što je najvažnije, standardizovan je.
2.2.17 Sintisajzeri i sempleri

U poslednje vreme veoma je popularna oblast primene računara i digitalne
tehnike uopšte na oblast produkcije zvuka i muzike. Konstantnim padom cena uz
istovremeno proširenje mogućnosti i, naročito pojavom MIDI intrfejsa, sintisajzeri
(sintetizatori) sve više iz užih profesionalno-muzičkih krugova se preseljavaju u
domen popularne zabavne elektronike.
Za potpuno razumevanje principa sinteze, bilo bi potrebno dati fizičko-
teorijske osnove oscilacija i zvuka a to prevazilazi cilj i nameru ovog teksta koji ima,
uglavnom, informativan karakter. Generisanje zvuka kod sintetizatora zadatak je
specijalizovanih integrisanih kola čiji koncept i sastav određuju način i "filozofiju"
sinteze. Danas se, uglavnom, koriste tri koncepta: analogni, FM i PCM, pri čemu se
dva poslednja deklarišu kao digitalni. Analogni sintetizator spada u "klasiku" -
naponski kontrolisani oscilatori (VCO) generišu osnovne talasne oblike (testerasti,
trouglasti,...) koji, zatim, prolaze kroz naponski kontrolisani filter (VCF) i na kraju se,
u izlaznom pojačavaču, uobličavaju envelopom (obvojnicom) (VCA). Ovo je
suptraktivna metoda sinteze zvuka - filter vrši selekciju (prigušenje/isticanje)
određenog opsega frekvencije u okviru harmoničkog sastava i time daje zvuku
određenu boju. Sve do polovine sedamdesetih godina ovi sintetizatori bili su u
potpunosti bazirani na analognim sklopovima. Postepenom digitalizacijom i
uvođenjem mikroprocesora, ovi uređaji donose muzičarima dugo priželjkivanu
mogućnost polifonog sviranja, do koje se došlo tek uvođenjem logičkog skaniranja
klavijature. Kombinacijom klasične analogne linije toka signala i digitalne obrade
parametara ovi sintetizatori, danas, predstavljaju vrstu A/D (analogno/-digitalnih)
hibrida sa pomalo sugestivnim i nostalgičnim epitetom "analogni".
Frekventna modulacija se, kao način za dobijanje posebnih efekata i
karakteristične boje tona, odavno koristi kod svih vrsta sintetizatora. Danas izraz
frekventna modulacija (FM) s pravom asocira na DX seriju sintisajzera (sintetizatora)
firme Yamaha jer je FM kod ovih uređaja osnova a ne samodogradnja sinteze zvuka.
Lansiranjem porodice kompleksnih FM generatora Yamaha je sa DX serijom osvojila
muzičare širom sveta svojim novim, čistim, metalnim zvucima i pristupačnim
cenama. Pojava ovih instrumenata, 1983 - 84. godine, donela je dosta novosti u
VodičzaPC 221
korisničkom interfejsu i snažnu popularizaciju MIDI-ja. Yamaha sintisajzeri doneli su
i novu terminologiju, što je, delom, bilo neophodno a dobro je došlo i kao
komercijalni efekat. Generatori signala nazivaju se operatori i oni inicijalno generišu
samo sinusoidalni talasni oblik. Svaki operator predstavlja poseban modul sa
sopstvenim frekventnim područjem, envelopom i izlaznim intenzitetom. Izlaz svakog
operatora može biti usmeren ili na pojačavač (tada je oscilator) ili na ulaz drugog
operatora (tada je modulator). Šest ovakvih operatora (DX7) čine jednu grupu, tj.
glas, glasova ima šesnaest (polifonija), a način na koji su operatori, unutar grupe,
međusobno povezani, Yamaha naziva algoritam. Međusobnom i višestrukom
modulacijom čiji se intenzitet menja u skladu sa envelopom modulatora, dobijaju se
kompleksni talasni oblici. Čitav proces generisanja i modulacije signala odvija se u
digitalnoj formi, a tek na kraju lanca nalazi se D/A konvertor koji multipleksirane
digitalne signale pretvara u polifoni audio signal. Integrisana kola koja obavljaju sav
ovaj posao imaju svoje registre kojima se podešavaju parametri i uvezuju se u sistem
kao klasična mikroprocesorski kompatibilna kola.
Treći, najnoviji koncept sinteze zvuka zasniva se na D/A konverziji
memorisanog uzorka nekog talasnog oblika ili uzorka gotovog zvuka. Uređaji koji na
ovakav način obrađuju zvuk - sempleri, biće posebno opisani. Sintisajzeri koji koriste
ovu metodu imaju u ROM-u mnoštvo malih uzoraka (snimaka) različitih zvukova i
talasnih oblika, dobijenih konverzijom analognog signala u digitalni oblik (postupak
prevođenja poznat pod nazivom PCM - Pulse Code Modulation). Pažljivim izborom
reprezentativnih uzoraka, dobija se odlična talasna osnova za dalju sintezu.
Generisanje zvučnog signala na bazi uzorka koristi se i kod profesionalnih
elektronskih klavira i savremenih elektronskih bubnjeva.
Sempler (od sample - uzorak) je naziv, odomaćen kod muzičara, za muzički
instrument koji kao specijalizovani računar prevazilazi samo takav tretman i
postepeno prerasta u univerzalni uređaj za obradu zvuka. Princip rada je
jednostavan: ulazni signal (na primer, iz mikrofona) šalje se u A/D konvertor a
dobijene digitalne vrednosti smeštaju se određenom brzinom, sukcesivno, u
memoriju. Kasnije, izbacivanjem sadržaja memorije na D/A konvertor, dobija se
rekonstruisan analogni signal. Kvalitet snimka srazmeran je brzini uzorkovanja
(semplovanja) i rezoluciji. Rezolucija predstavlja broj bita koji definišu digitalni
ekvivalent amplitude ulaznog signala u kvantumu vremena. Standardi su 12 i 16 bita,
a brzina uzorkovanja (odmeravanja; programabilna) varira u rasponu 1 0 - 5 0 kHz.
Profesionalni uređaji koriste brzine i do 100 kHz. Usled D/A konverzije
reprodukovani zvuk sadrži nepoželjan šum i odnos korisnog signala i šuma
(dinamika) kreće se, kod modela srednje klase oko 60 - 70 dB (decibela).
Hardverske specifičnosti u arhitekturi semplera su A/D i D/A konvertori,
višekanalni DMA kontroleri i DSP-i (Digital Signal Processor). Po pitanju izbora
"dirigenta" memorije - pri brzini semplovanja od 50 kHz; sa 16 bita, za snimak od 5
sekundi potrebno je 500 kilobajta. U memoriji može biti više uzoraka, čak preko
stotinu, a program vodi računa o njihovom razmeštaju, identifikaciji itd. Time je
omogućena brza zamena uzorka koji "izlazi", a kod većine modela moguć je i
višekanalni, odnosno simultani rad sa više različitih zvukova - svaki kanal "vrti" neki
svoj uzorak. Uzorak se može reprodukovati na dva globalna načina: "vrćenjem" u
222 Vodic za PC
petlji (loop) i jednostrukim prolazom (one shot). Slikovito, primer za prvi način je
zvuk orgulja, a za drugi - zvuk doboša. Frekvencija reprodukovanog zvuka, odnosno
visina tona odgovara brzini "liferovanja" uzorka. U fazi editovanja, nad uzorcima se
mogu vršiti razne modifikacije, vezivanje, stapanje, talasni oblici se mogu nacrtati,
moguća je aditivna sinteza itd. Uz odgovarajući softver, sempler se začas pretvara u
eho, reverb ili neki drugi uređaj za zvučne efekte. Računaru može poslužiti i kao
merni instrument, na primer, analizator zvučnog spektra. U tonskom studiju klasično
snimanje magnetofonom postaje usko grlo procesa produkcije, naročito pojavom
CD-a na kome se lako primeti šum sa izvornog snimka.
Studijsko-profesionalna klasa semplera može dati izuzetan kvalitet snimka. Za
višekanalno, kvalitetno i dugotrajno snimanje potrebne su stotine megabajta
memorije i tako dolazimo do sprege hard diska i muzike, tzv. Audio Hard Disc
Recording. Podaci se iz semplera, čiji RAM ovde ima ulogu bafera, prebacuju odmah
na disk, a zapis se dalje tretira kao d,atoteka.
Vodič za PC 223
2.2.18 Modemi i modemska komunikacija

Računare koji su blizu jedan drugog, lako je povezati kablom i koristiti ga,
kabl, za prenos podataka. Međutim, kada su računari međusobno udaljeni sve to
pada u vodu. S druge strane, navikli ste da prijatelje zovete telefonom. Zašto i
podatke ne biste prebacivali telefonom?
Računar se ne može direktno povezati na telefonsku liniju. Ona je predviđena
da električnim putem prenosi zvuk i da bi podatke mogli da pošaljete na ovaj način,
potrebno je da ih pretvorite u zvuk. Za taj deo posla zadužen je modem. Brojevi koje
računar šalje u modemu se pretvaraju u tonove (pištanje) i šalju telefonom. Na
drugom kraju, takođe, treba da se nalazi modem, koji će tonove pretvoriti ponovo u
podatke i poslati u računar.
Telefonske linije su projektovane za prenos analognih, a ne digitalnih signala
kakve generišu računari. Generalno, analogni signali su signali koji se mogu
predstaviti nekom talasnom formom, na primer signali govora ili muzike. Digitalni
signali su jednosmerni signali obično predstavljeni sa dva nivoa, na primer, nivo od
5V predstavlja jedinicu, a nivo od OV nulu. Telefonski sistem nije u stanju da prenese
jednosmerne napone, jer je projektovan samo za prenos govora. Uređaj koji digitalni
signal pretvara u analogni, koji je pogodan za prenos kroz telefonsku mrežu, naziva
se modem. Ime mu potiče od početnih slova reči MOdulator-DEModulator, koje
upravo opisuju funkciju ovog uređaja. Procesom modulacije, digitalni signal se
"utiskuje" u analogni signal sinusoidalnog oblika. U zavisnosti od toga koji parametar
analognog varira (faza, frekvencija ili amplituda), modulacija može biti fazna,
frekventna, amplitudska ili neka kombinacija ove tri. Digitalni signal se naziva
modulišućim signalom, a sinusoidalni signal nosiocem (carrier).
Proces obrnut modulaciji naziva se demodulacija. Ovim se procesom iz
sioženog, modulisanog signala, izdvaja koristan digitalni signal.
Modemi se uvek koriste u paru. Da bi se uspostavila veza i omogućio prenos
podataka, mora postojati modem i na predajnoj i na prijemnoj strani.
Tip veze, bez obzira na tip linija, može biti simpleks, poludupleks i dupleks. U
simpleks vezi podaci se prenose samo u jednom smeru, i to od predajnika ka
prijemniku. Poludupleks veza omogućava prenos podataka u oba smera, ali ne
istovremeno. Dok jedan modem radi kao predajnik, drugi radi kao prijemnik.
Dupleks veza omogućava da oba modema šalju i primaju podatke u isto
vreme. Dupleks veza se može ostvariti iznajmljenom četvorožičnom i dvožičnom
vezom. U iznajmljenoj četvorožičnoj vezi, praktično se ostvaruju dve simpleks veze,
odnosno svaki modem ima posebnu liniju za slanje, odnosno prijem podataka.
Kada je reč o dupleks vezi izvedenoj dvožičnim vodom, zna se koji modem je
započeo proces komunikacije. Ovaj modem se naziva pozivajući (originate), a
modem koji je pozvan naziva se pozvani (answer). Pozivajući modem šalje svoje
podatke jednim, a pozvani modem drugim kanalom, na primer, pozivajući modem
koristi frekvenciju oko 1000Hz, a pozvani frekvenciju oko 2000Hz. Koje će
frekvencije koristiti koji modem, propisano je standardima.
Ovo je stvarno osnovni princip rada modema. Modemi nude mnogo više:
imaju ugrađene male računare koji mogu da odaberu željeni broj, automatski
224 VodiczaPC
..
uspostave vezu sa drugim modemom, proveravaju ispravnost prenosa i automatski

popravijaju greške. Neki čak imaju posebno razvijane programe za korekciju grešaka,
pa i internu kompresiju podataka (slično programima ARJ i ZIP), tako da dodatno
skraćuju vreme prenosa.
Firma Hayes - Microcomputer Products je 1981. godine ponudila tržištu
modem pod imenom Smartmodem 300, koji je zahvaljujući svojim karakteristikama
postao ne samo popularan, već je inicirao postavljanje jednog novog, nezvaničnog,
takozvanog Hayes (Hejs) standarda. Modemi koji odgovaraju ovoj specifikaciji,
nazivaju se inteligentnim, pa čak i smartmodemima. Ovaj standard odnosi se na
način upravljanja modemom koji je softverski.
Inteligentni modemi sadrže mikroprocesor, ROM u kome je smešten program
koji upravlja radom modema, RAM, a često i EEPROM (električki promenljivi ROM)
u kome neki podaci ostaju i po isključenju napajanja.
Inteligentni modem se može nalaziti u jednom od dva režima rada:
komandni režim (command mode)
režim prenosa podataka (data mode).
U komandnom režimu rada, podatke koje prima modem interpretira kao
komande posebnog upravljačkog jezika. U režimu prenosa, podaci se jednostavno
šalju bez ikakve interpretacije.
Modem prelazi u komandni režim kada se:
1. uključi,
2. resetuje,
3. pritiskom na taster, prekine operacija biranja broja,
4. pri uspostavljenoj vezi, ne detektuje nosilac (Data Carrier) i
5. posebnom sekvencom znakova, prebaci iz režima prenosa u komandni.
Modem radi u režimu prenosa podataka kada:
1. uspostavi vezu sa drugim modemom i
2. završi lokalno ili testiranje veze.
U režimu prenosa podataka modem je transparentan za komande
upravljačkog jezika, sem jedne koja mu govori da pređe u komandni režim. Kada
prepozna tu komandu, ili kako se još naziva 'lskejp" (escape) sekvencu, modem
prelazi u komandni režim, bez prekidanja veze sa drugim modemom, ako je
uspostavljena veza. Ova se komanda sastoji iz tri dela: pauza od jedne sekunde
+ + + pauza od jedne sekunde.
Dužina pauze, kao i korišćenje znakova " + + + ", mogu se posebnim
komandama izmeniti.
Upravljački jezik modema

Kontrola rada modema vrši se na tri načina:
-preklopnicima na štampanoj ploči modema,
-upravljačkim jezikom i
-podešavanjem vrednosti u registrima modema.
Prvi način se koristi za postavljanje nekih hardverskih parametara i početne
konfiguracije. Komande upravljačkog jezika su nizovi ASCII znakova koje modem
VodižzaPC 225
preuzima u komandni bafer, sve do prijema znaka CR (Carriage Return). Uzimanjem

znakova, njihovu interpretaciju i izvršenje komandi vrši mikroprocesor modema pod
kontrolom programa iz ROM-a. Svaka komanda, sem dve, počinje prefiksom AT
(attention code), pa se često upravljački jezik naziva AT jezikom ili AT standardom.
Iza prefiksa AT sledi jedna ili više komandi koje mogu, ali ne moraju, biti razdvojene
blanko znakom. Na kraju knjige, u dodatku, dat je spisak komandi modema.
Standardi
U komunikacijama su standardi vrlo važni i proizvođači modema moraju da ih
poštuju. Tako je obezbeđeno da svaki modem sa svakim može da uspostavi vezu ako
imaju bar jedan zajednički standard. Standarda ima mnogo, jer ima različitih vrsta
veza, a modemi ih obično imaju po nekoliko ugrađenih. Mnogi standardi sami po
sebi podrazumevaju i neke druge, niže standarde.
Modema ima raznih, što zavisi od njihove namene. Nas najviše zanimaju oni
koji su predviđeni za upotrebu na običnim telefonskim linijama.
Postoji jedna podela modema koja nema veliki uticaj na funkcionalnost, a to
je na unutrašnje i spoljne modeme. U žargonu unutrašnji modemi se nazivaju
internim, od engleske reči internal, a spoljni eks-ternim od engl. reči external.
Interni se ugrađuju u sam računar, što znači da se ne mogu koristiti na
različltim tipovima računara, već samo na onom za koji su napravljeni. Eksterni
modem se na računar povezuje preko standardnog serijskog interfejsa. To praktično
omogućava da bude korišćen na svakom računaru koji ima odgovarajući priključak.
Eksterni modemi imaju svoje kućište, napajanje nezavisno od računara i kabl za
povezivanje. Proizvođači svaki model proizvode u obe verzije, a eksterni su nešto
skuplji.
Najvažnija karakteristika modema je brzina prenosa. Ona se meri brojem
znakova u sekundi. U dokumentaciji modema možete naići na dve oznake: CPS
(characters per second) i BPS (bits per second). CPS označava broj prenetih znakova,
a BPS broj prenetih bitova u sekundi. Najčešći su modemi na 2400 bps, koji podatke
prenose brzinom od 2400 bita u sekundi. To je otprilike 240 znakova u sekundi.
Ono "otprilike" je stvarno otprilike, jer zavisi od kvaliteta linije i tipa veze. Najčešće,
to je nešto manje od 240 znakova. Ova brzina je kod nas uobičajena. U poslednje
vreme sve češće se pojavljuju brži modemi: 9600,14400 i 19200 bps.
Pravilo je jednostavno: što je modem brži, manje se vremena potroši na
prenos. Kod nas su najzastupljeniji sledeći standardi:
protokol brzina (bps)
V22
1200
V22bis 2400
V32 9600
V32bis 14400
226 VodižzaPC
Brzina od 1200bps se vrlo retko koristi, kao i brzina od 300bps, iako ih svi
modemi imaju ugrađene. Svaki modem ima ugrađenu vrlo jednostavnu ali
funkcionalnu korekciju grešaka. Vrlo često, ta korekcija je isključena u cilju
povećanja brzine. Kada je linija kojom se podaci prenose loša, veliki je šum, zujanje
ili krckanje, a mogućnost da se pojave greške vrlo je velika. Šumovi izmene tonove
koji dolaze preko linije i prijemni modem ih pogrešno prepoznaje.
Da bi modem mogao dobro da posluži i u ovakvim uslovima, potrebno je da
ima ugrađen neki kvalitetan metod otkrivanja i korekcije grešaka. Ovo je čak jedna
kompleksna naučna oblast i metoda ima mnogo. Najzastupljenija su dva: MNP4 i
V42. MNP4 je protokol koji je definisala američka firma Microcom i vrlo je čest u
modemima. Metod korekcije je veoma dobar i donekle ubrzava prenos jer podatke
organizuje malo drugačije od uobičajenih protokola. Njime se na 2400bps postižu
brzine do 275 - 285 cps, što nije zanemarljivo. V42 je međunarodni standard. On u
sebi sadrži i MNP4, ali i dodatnu optimizaciju. I on postiže isto ubrzanje kao MNP4.
Svaki modem nema ugrađen MNP ili V42 protokol. Obično je u dokumentaciji koja
se dobija naglašeno kada ih ima. Postoje i neki programi koji emuliraju ove
protokole. Oni se pokreću na računaru i obično daju mnogo slabije rezultate od
pravih protokola ugrađenih u modeme.
Princip kompresije podataka u primeni računara je poznat. Postoje mnoge
metode kojima je cilj isti: da podatke sabiju tako da zauzimaju što manje mesta, ali
da se po potrebi mogu raspakovati u originalni oblik. U komunikacijama ovo ima
naročitu važnost, jer količina podataka direktno utiče na trajanje prenosa a samim
tim i na cenu. Preporučljivo je podatke pre prenosa arhivirati nekim od uobičajenih
programa: ZIP, ARJ, LHA ili nekim drugim. Neki modemi između ostalog nude
mogućnost da sami kompresuju podatke pre slanja. Ovo arhiviranje nije tako dobro
kao ZIP ili ARJ (ipak u modemu je slabiji procesor nego u računaru), ali može da
bude veoma korisno. Ima podataka koji ne mogu biti kompresovani na drugi način,
kao što su meniji i drugi tekstualni podaci koji su vrlo česti na elektronskim
sistemima.
Opet, postoje razne metode kompresije od kojih su dve najzastupljenije:
MNP5 i V42bis. Oba imaju iste izvore kao i MNP4 i V42. MNP5 je efikasan na
datotekama koje nisu arhivirane. Postiže stepen kompresije i do 2:1. Ovo se najbolje
primećuje kada prenosite neki tekst ili datoteku baze podataka.
Slabost su mu već arhivirani podaci; MNP5 će i njih pokušati da komprimuje,
a pošto to neće moći, bespotrebno će trošiti vreme. Dešava se da nekada prenos sa
uključenim MNP5 traje duže nego bez njega.
V42bis je korak ispred MNP5. Ne samo što ima veći stepen kompresije
(dostiže 4:1), nego ume da prepozna već arhivirane podatke i ne pokušava da ih
dodatno arhivira.
Protokoli sa kompresijom u sebi podrazumevaju i protokole za korekciju
grešaka. V42bis ne mora da sadrži MNP5, ali proizvođači u modeme najčešće
ugrađuju oba protokola. Tretman modema koji imaju ugrađenu kompresiju je nešto
drugačiji od običnih. Evo zbog čega:
Modem koji radi na 2400bps, podatke od računara preuzima tom brzinom i
tom brzinom ih šalje i preko linije. Ako ima ugrađenu kompresiju, podatke koje
Vodič za PC 227
preuzima od računara slaće prividno većom brzinom. Na primer: ako modem na

2400bps ima MNP4 i šalje podatke koje može da arhivira maksimalno dva puta,
trebaće mu dva puta manje vremena za prenos. To praktično ima isti efekat kao da
modem radi na 4800bps i računar treba podesiti na tu brzinu, tako da se linija
maksimalno iskoristi. Kod V42bis situacija je slična, samo što, zbog kompresije od
4:1, podešena brzima treba da bude 4 puta veća, dakle 9600bps. Za druge modeme
važi isto: ako imaju MNP4, računar treba podesiti na dva, a ako imaju V42bis na
četiri puta veću brzinu. Osim brzine, potrebno je podesiti i "handshaking"
(hendšejking) i to tako što se uključuje hardverski hendšejking (RTS/CTS). Ovo je
izraz koji se u računarskom žargonu ne prevodi, a poreklom je od engleske reči
handshaking, koja znači rukovanje. Označava proces koji se odigrava vrlo duboko u
računaru.
Prenos podataka se odvija najčešće predviđenom brzinom, ali ako su uslovi
loši, prenos može biti usporen. Da ne bi dolazilo do zagušenja (ako modem uspori sa
prenosom a računar i dalje šalje nove podatke normalnom brzinom), računar od
modema očekuje da "javi" kada je spreman da primi novi podatak. Takođe, ako
računar šalje podatke koje dobija složenijom obradom, može se desiti da ih
modemu predaje sporijom brzinom. Tada modem očekuje da računar "javi" kada je
spreman da pošalje novi podatak. Tako se postiže da uređaji usklađuju međusobne
brzine i izbegavaju da zagube podatke. U modemima se koriste dve vrste
hendšejkinga, jedan na nivou podataka, takozvani softverski, i jedan na nivou
elektronike, zvani hardverski hendšejking. Prvi se izvodi tako što se u podatke koji se
prenose u određenim periodima ubacuju specijalni znaci koji označavaju spremnost
za rad.
Računar ili modem, osim što prenose podatke proveravaju da li se među
njima nalaze specijalni kodovi i usklađuju rad prema njima. Ovakav način rada se
označava i kao XON/XOFF. Hardverski hendšejking je na nivou elektronike modema
i računara.
Osim vodova za podatke, modem i računar su povezani i vodovima za
kontrolu podataka. U slučaju potrebe oni međusobno usklađuju rad koristeći ove
kontrolne signale. Označava se i kao RTS/CTS. Hardverski hendšejking je nešto brži,
jer se prenos ne usporava ubacivanjem specijalnih znakova.
Kod modema 300,1200 i 2400bps hendšejking često i nije potrebari, jer i bez
njega prenos teče kako treba. Međutim, kod brzih modema, a pogotovo modema
koji imaju MNP i V42 protokole, gde je odstupanje u brzini vrlo često i primetno,
neophodno je uključiti hardverski hendšejking.
Upravljanje modemom
Upravljanje modemom je, uglavnom, prepušteno komunikacionom
programu. Ipak i da bi on sve uradio kako treba, potrebno je prilagoditi ga modemu.
Računari u modemu, kao i svaki drugi računari, prepoznaju i izvršavaju određeni
skup komandi. Njihov jezik je mnogo jednostavniji i čak se i ne može svrstati u prave
programske jezike i namenjen je uglavnom za podešavanje rada modema. Najčešči i
za nas jedini interesantan "modemski jezik" je Hejs (Hayes). Dobio je ime po firmi
228 VodičzaPC
.
2.2 Interfejsi i periferije
koja ga je osmislila. Ovaj jezik je postao standard i u manjoj ili većoj meri, podržava
ga svaki modem. Spisak komandi koje prepoznaje vaš modem pronaći ćete u
priručniku koji uz njega dobijate. Za primer, navešćemo nekoliko od njih. Pokrenite
komunikacioni program i probajte ih.
ATZ - reset
ATH - spusti slušalicu
ATH1 - podigni slušalicu
ATDP 95 - pozovi 95 (tačno vreme)
AT&V - prikaži kako si podešen
Svaku od komandi modem bi trebalo da izvrši i odgovori $a OK. Što se
podešavanja tiče, modemi su već u fabrici podešeni, tako da se odmah mogu
koristiti.
Jedino je neophodno modemu poslati komandu ATX3 kojom se prilagođava
našim telefonskim centralama. Fabrički je podešen za američke centrale koje se od
naših unekoliko razlikuju. Ovako podešen modem će vam sigurno raditi. Ipak,
verovatno su potrebna neka dodatna, fina podešavanja komandama, kojima će se
postići bolja funkcionalnost. Ovo naročito važi za brze modeme. Ova podešavanja
ipak prepustite nekom vičnijem.
Nakon izvršenja komande, modem daje odgovor koji može biti brojčani ili dat
rečima, u zavisnosti da li je korišćena komanda VO ili V1. Ako je brojčana, iza nje
obično sledi znak CR. Iza poruke rečima, slede znaci CR i LF (Line Feed). U narednoj
tabeli prikazani su mogući odgovori modema i njihove brojčane oznake. Iz skupa
svih poruka, komandama X0, X1, X2 i X3, mogu se izabrati odgovarajući podskupovi
poruka.
kod poruka situacija/objašnjenje
0 OK Uspešno izvršena komanda
1 CONNECT Uspostavljena veza od 0 do 300 bps
2 RINC Detektovan je poziv (zvono)

3 NO CARRIER
Nije uspelo uspostavljanje veze ili je detektovano
odsustvo nosioca
4 ERROR Pogrešna komandna linija
5 CONNECT 1200 Uspostavljena veza brzinom od 1200 bps
6 NO DIALTONE Nije detektovan ton koji daje slobodnu liniju
7 BUSY Detektovan signal koji pokazuje da je linija zauzeta

NO ANSVVER
Ako se upotrebi modifikator "@", a modem ne
8
detektuje pet sekundi tišine
VodičzaPC 229
kod poruka situacija/objašnjenje
30 NVRAM ERROR Nije uspelo upisivanje konfiguracije u EEPROM
31 VOICE CALL Posle uspostavljene veze, detektovan je Ijudski glas

32 HANG UP
Poruka posle VOICE CALL u slučaju da se, posle
nekog vremena, ne preuzme veza od modema
Sem komandnim jezikom, načinom rada modema upravlja se podešavanjem
vrednosti u njegovim registrima. Generalno, registri se nazivaju S registri. Neki od
registara modem koristi interno, i obično su bit mapirani, odnosno svaki bit u njima
ima posebno značenje.
registar moguće standardna jedinica funkcija

vrednosti vrednost
SO 0-255 0 Zvono Broj "zvona" pre odgovora
S1 0-255 0 Zvono Brojač "zvona"
S2 0-127 43 ASCII "escape" znak
S3 0-127 13 ASCII Carriage return znak
S4 0-127 10 ASCII Line feed znak
S5 0-127 8 ASCII Backspace znak
S6 0-255 2 sec. Čekanje na ton slobodne linije
S7 0-255 45 sec. Čekanje na nosilac
S8 0-255 2 sec. Trajanje pauze
S9 0-255 6 0.1 sec. Vreme prepoznavanja nosioca
S10 0-255 14 0.1 sec. Osetljivost na odsustvo

nosioca
S11 0-255 70 0.1 sec. Brzina tonskog biranja
S12 0-255 50 0.02 sec. Pauza "escape"sekvence
S13 UART status registar (interni)
S14 170 Bit mapirane opcije (interni)
S15 Fleg registar (interni)
230 Vodič za PC
registar moguće standardna jedinica funkcija

vrednosti vrednost
S16 0.1 0 Test opcije (interni)
S18 0-255 0 sec. Testtajmer
S20 - S24 Fleg registar (interni)
S25 0-255 5 0.01 sec. Osetljivost na DTR

S27
Sync/Async
takt
S30 0 - 255 0 10 sec. Period neaktivnosti
Registrima se pristupa komandom za čitanje, AT Sr?, i komandom za upis, AT

Sr=n, gde je r broj registra, a n broj. Neki modemi obezbeđuju i jednostavan
mehanizam pokazivača na registar. On je, obično, u formi komande:
AT Sr, gde je r broj registra, npr. AT S7. Nadalje se ovom registru pristupa
komandama:
AT ? (čitanje) AT = n (upis). Pokazivač je važeći sve do upotrebe sledeće S
komande.
U dodatku je dat detaljniji opis funkcije pojedinih registara.
Faks-modemi
Posebna vrsta modema su faks-modemi. Oni u sebi imaju ugrađenu podršku
za faks. Da biste preko njega poslali faks, potreban vam je specijalan program, koji
ste sigurno dobili uz modem. Da biste stvarno mogli da pošaljete dokument kao sa
prave faks mašine, potreban vam je i skener kojim ćete dokument ubaciti u računar.
Ipak, i bez toga može biti od velike koristi.
Dokument možete pripremiti u svom tekst procesoru i poslati ga, bez
potrošene trunke papira. Pored toga što će kvalitet slova tako poslatog dokumenta
iznenaditi primaoca, svaki faks može imati zaglavlje sa memorandumom firme, slike,
tabele i druge grafičke elemente. Velika prednost faks-modema je što njima upravlja
računar. Možete pripremiti nekoliko različitih faksova i on će ih sam poslati u vreme
koje odredite, a može jedan isti faks da pošalje na više adresa, i da u svakom
promeni ime i adresu primaoca.
Faks-modem kartica, može i da primi faks poruku, a program da vam je
prikaže na ekranu ili pošalje na štampač, ako vam tako više odgovara. Za firme, ovo
je veliki napredak. Sve češće se i u knjigovodstvenim programima može naići na
podršku faks-modemima.
Vodič za PC 231
Povezivanje modema
Na sledećim slikama prikazano je kako se interni i eksterni modem povezuju

na računar, odnosno na telefonsku liniju.
\ slika 2.55. b) Povezivanje internog modema na telefonsku liniju
lî:rn \
\
p:|
---------------------------------
1
i n ____ ________ J
■ QZ __________
UifiJ
slikavooaPiiirpJ
2.56 a)Povezivanje eksternog modema na telefonsku liniju
slika 2.55 a) Skica zadnjeg

panela internog modema
slika 2.56 b) Skica izgleda zadnjeg panela eksternog modema
232 VodičzaPC
Kontrolni panel modema

Eksterni modemi imaju prednji kontrolni panel sa više LED svetiljki koje
signaliziraju štatus modema. Najčešće sretane oznake su :
LED OPIS FUNKCIJA

TST Correct Error FLASH
vaš modem je detektovao grešku u podacima
primljenim od udaljenog modema za vreme
MNP moda i korigovao je grešku.
ON hormalno stanje (nema greške).
96 9600 bps ON modem radi na 9600bps.
48 4800 bps ON modem radi na 4800bps.

AA Auto Ansvver ON
Modem je konfigurisan da automatski
odgovori na dolazeći poziv.
-
Modem nije konfigurisan za Auto Ansvver i
prima zvučni signal.
OFF
Za svaki dolazeći zvučni poziv, kada je
konfigurisan za AutoAnsvver.
- Modem nije konfigurisan za Auto Ansvver.
CD Carrier Detect ON
Modem detektuje noseći signal udaljenog
modema.
OFF
Modem ne detektuje noseći signal udaljenog
modema.
OH Off-Hook ON Modem je off-hook.
OFF Modem je on-hook.

RD Receive Data ON
Modem prima podatke od udaljenog
modema.
•
Modem je konfigurisan za tzv. "full-duplex",
uključen je eho, vi šaljete komandu a modem
šalje vama eho.
OFF
Modem ne prima podatke od udaljenog
računara ili komande od vas.
SD Send Data ON Vi unosite komandu za vaš modem.
- Vi prenosite podatke udaljenom računaru.
Vodičza PC 233
LED OPIS FUNKCIJA

OFF
Vaš modem ne prima komande od vas ili ne
prenosi podatke udaljenom računaru.
TR Terminal Ready ON
Vaš modem je primjo signal od vašeg
računara da je spreman za prenos podataka.
OFF
Vaš modem nije primio signal od vašeg
računara da je spreman za prenos podataka
MR Modem Ready ON Modem je uključen.
OFF Modem je isključen.
FLASHModem je u "self-test" modu.
oooooooooooo
TST 96 48 24 12 AA CD OH RD SD TR MR
slika 2.57 Kontrolni panel eksternog modema
Rad sa modemom
Rad sa modemom odvija se pomoću nekog komunikacionog programa. Posle
startovanja programa, korisnik se obično nalazi u editoru i ima mogućnost da kuca
komande. Modemu se komande prenose svaka pojedinačno ili u obliku niza.
Ukoliko se komande prenose pojedinačno, sledeća se ne sme zadati pre nego što se
prethodna izvrši do kraja. Ukoliko se u toku izvršavanja naredbi AT A ili AT D
modemu prosledi bilo koji znak, modem će prekinuti njihovo izvršavanje. Ako se
komande zadaju u obliku komandnog niza, on se smešta u komandni bafer odakle
ga uzima komandni interpreter. Komande mogu biti otkucane velikim ili malim
slovima, razdvojene blanko znakom ili otkucane bez razmaka. Komandni bafer je
ograničenog kapaciteta, obično 40-tak bajtova. Posle izvršenja niza komandi,
modem daje odgovarajuću poruku.
Proces komuniciranja pomoću dva modema obuhvata četiri faze:
1. Inicijalizacija modema;
2. Uspostavljanje veze, odnosno biranje broja ili čekanje na poziv;
3. Proces razmene podataka;
4. Prekid veze.
234 Vodic za PC
..
Inicijalizacija modema
Pre prosleđivanja bilo kakve komande, preporučljivo je resetovati modem
komandama Z ili &F. Na odgovor modema se čeka do 3 sekunde, a po prijemu
poruke "OK", još 600 milisekundi, jer neki modemi daju poruku da proces
resetovanja nije završen. Posle resetovanja modema, potrebno je postaviti određene
parametre. Programi za komunikaciju obično koriste sledeće komande za
inicijalizaciju:
E0 - neće doći do eha komandi,
Q1 - zahtev da modem odgovori na komande,
V0 ili V1 - program će procesirati odgovor, bilo da je u formi stringa, što je
preporučljivo, ili kodiran,
S0=0 - isključuje se automatski odgovor na poziv, da se ne bi dogodilo da
modem detektuje poziv u toku izvršavanja komandi,
H0 - modem prekida vezu ako je pre toga bio na liniji,
S12=10 - definiše se najmanje 200 ms vremena pre prijema znakova za
prelaz iz režima prenosa podataka u komandni,
S2 = * - promena sekvence "+ + + " kojom se prelazi iz režima prenosa
podataka u komandni u neku drugu, što je korisno ako se ne želi dozvoliti da
udaljeni korisnik preuzme komandu nad modemom,
S4=* - po potrebi se modifikuje LF znak.
Tipična sekvenca za konfigurisanje modema glasi:
AT E Q V S0=0 H S12=10 S2=28 S4=31
ili
ateqvs0=0hs12 = 10s2=2 8s4=31
Treba imati u vidu da je modemu potrebno izvesno vreme da procesira
komandni niz. Ovo vreme se lako računa ako se uzme da jedan znak ima 10 bita.
Tako, za brzinu od 300 bps treba čekati 10/300s po znaku. Posle slanja komandnog
stringa, čeka se odgovor "OK".
Uspostavljanje veze
Biranje broja vrši se komandom ATD, na primer, ATD 95. Posle biranja broja,
obično se dobijaju sledeće poruke:
NO CARRIER - veza nije uspostavljena,
NO DIALTONE - nema signala na liniji,
NO - uspostavljanje veze nije uspelo iz nekog razloga,
BUSY - detektovan je signal zauzete linije,
' CONNECT - veza je uspešno uspostavljena
Prenos podataka
Posle uspešno uspostavljene veze, modem prelazi u režim prenosa podataka,
što znači da će samo prenositi znake dobijene sa linije ili tastature. Računar će,
Vodič za PC 235
nadalje, služiti samo kao terminal udaljenom programu, što praktično znači da
korisnik sa svog koristi resurse nekog udaljenog računara.
Kada se želi da modem odgovori na poziv, onda je to najlakše postići
postavljanjem neke vrednosti različite od 0 u registar SO i čekati da telefon zazvoni i
modem sam odgovori na poziv. Drugi način je da se SO postavi na nulu, sačeka
poruka "RING", posle koje se zadaje komanda A (odnosno AT A).
U slučaju da se sa govorne komunikacije želi preći na modemsku, jedna
strana kuca komandu ATA, a druga ATD i obe strane spuštaju slušalice.
Prekidanje veze
Najjednostavniji prekid veze ostvaruje se isključivanjem modema iz telefonske
linije. U zavisnosti od komande &D modem će preći u komandni režim. Elegantniji
način je da se modem vrati u komandni režim "escape" sekvencom, a zatim primeni
komanda H. U slučaju da se veza ostvaruje sa nekim BBS-om, vezu nije potrebno
posebno prekidati, jer će to učiniti program sa druge strane šaljući "break" signal.
Kratki prikaz komunikacionog programa "Telhc"

"TELIX" je jedan od najpopularnijih komunikacionih programa za PC
računare. Ovde će biti dat kratak prikaz a budući korisnici se upućuju na TELIX.DOC
fajl u kome je dat kompletan prikaz mogućnosti ovog programskog paketa.
Poželjno je da u vaš konfiguracioni fajl (CONFIG.SVS) uključite, ukoliko to
niste učinili zbog nekog drugog programa, komandu FILES=20. Takođe je poželjno
da u AUTOEXEC.BAT datoteku (fajl) uključite tzv. "environment" promenljivu
"TEL!X", tj.
set TEL!X=pathname
gde je pathname naziv direktorijuma, gde je instaliran program "TELIX" (na
primer c:\telix\).
Podrazumeva se da ste u AUTOEXEC.BAT fajl uključili komandu MODE sa
komunikacionim parametrima za serijski port.
Program se startuje kucajući pri DOS promptu: Telix (postoje i opcije, koje su
opisane u "TELIX.DOC").
Neposredno po startovanju "TELIX"-a, a i u većem delu njegovog korišćenja,
vi ćete biti u "TELIX"-ovom tzv. terminalnom modu. Dok ste u ovom modu, bilo koji
normalni (ASCII) karakteri koje vi otipkate biće poslati prema modemskom portu, a
bilo koji dolazeći karakter biće ispisan na ekran.
Dok ste u terminalnom modu, pritiskajući istovremeno tastere <Alt> i <Z>
prebacujete se u tzv. "HELP" ekran, koji sumarno prikazuje sve komande koje su
236 VodičzaPC
vam na raspolaganju. Ako pritisnete odgovarajuće tastere za neku komandu dok je

"HELP" ekran prikazan, on će nestati sa ekrana i komanda će biti izvršena.
Telix u3.12 Connand Sunnary

Main Functions Other functions
Dialing directorg..Alt-D Queue Redial 8s---- Alt-Q Local echo ...... ..Alt-E
Send files ........ .Alt-S Receiue files...... Alt-R D0S connand ..... ..Alt-U
Exit Telix ........ .Alt-X Run script (6o)....Alt-6 Run editor ...... ..Alt-A
Conn Paraneters... •Alt-P cOnfigure Telix....Alt-0 Screen Inage ---- ..Alt-I
Key defs./nacros.. .Alt-K Terninal enulation.Alt-T Printer on/off.. .Ctrl-§
Capture on/off ---- .Alt-L Scroll Back........ Alt-B Chat Node ....... ..ftlt-V
DOS Functions ..... .Alt-F Junp to D0S shell..Alt-J Translate Table. ..Alt-U
Hang-up noden ..... .Alt-H Clear screen....... Alt-C Add LF on/off... ..S-Tab
Usage Log on/off.. .Alt-U Misc. functions....Alt-M Send BREffli .... ..C-End
D00RUAV node.... ..ftit-=
Select function or press Enter for none.
Copgright 1986-09 by Exis Inc., P.0. Box 130, Uest Hill, 0N CANADA MIE 4R4
Tine .. 01:21:28 Online .... 00:00:33 Capture ... Off

Date .. 05-10-95 Printer ... Off
Baud •• 2400 Terninal .. ANSI-BBS Script ---
Conn .. M,0,1 Port .... C0M1 Beg. Key .. IELIK.KEV
Echo .. On Add LF .... On Dial Dir .. IELIK.FOtl
slika 2.58 "HELP" ekran
Na dnu "help/status" ekrana se nalaze neke informacije koje su u vezi sa

trenutnim postavkama parametara i statusom veze.
"TELIX" ima mnogo karakteristika koje mogu biti prilagođavane potrebama
korisnika. Ovo uključuje podešavanje ekrana, komunikacionih parametara itd.
Takozvane "default" (unapred postavljene, podrazumevane) vrednosti za ove
parametre memorisane su u fajl TELIX.CNF, tj. u konfiguracionom fajlu. "TELIX" po
startovanju, automatski učitava ovaj fajl. Za vaše prvo korišćenje "TELIX"-a, ovaj fajl
je kreiran sa nekim standardnim vrednostima.
Pritiskajući <Alt>-<0>, dok ste u terminalnom modu, dobijate Telix
Configuration Menu (konfiguracioni meni) na ekranu, koji vam omogućava da
promenite unapred postavljene vrednosti.
Pritiskajući istovremeno <Alt> - <P>, dobijate mogućnost da promenite
komunikacione parametre. To je format u kojem "TELIX" šalje podatke preko
modema, i u kojem očekuje da ih primi. Po pritiskanju <Alt> -<P>, prikazuje se
prozor sa tekućim parametrima pri vrhu i opcijama u ostatku prozora. Da biste
promenili neku vrednost, pritisnite odgovarajuće slovo.
"TELIX" vam omogućava da držite telefonske brojeve u fajlovima koji se
nazivaju "dialing directories". "Dialing directory" je promenljive veličine i može da
memoriše do hiljadu podataka. Osim telefonskih brojeva, smeštaju se i druge
informacije, kao i odgovarajući komunikacioni parametri potrebni da se uspostavi
VodiczaPC 237
veza. Po "default"-u (difoltu) "dialing directory" fajl je TELIX.FON, ali vi možete

kreirati više fajlova i pozvati ih kada je to potrebno.
Configure Ielix }
Chftnge vhich default settings?
Screen and color
Terninal options
General options
Hoden and dialing
Filenanes and paths
flscii transfers
Frotocol options
Kernit transfers
Conn port setup
Urite setup to disk
Exit
slika 2.59a) Konfiguracioni meni
Da biste pristupili "dialing directory"-ju, pritisnite istovremeno <Alt>~<D>

u terminalnom modu. Pojavljuje se mali prozor, u kome je poruka da unesete broj
koji želite da nazovete ili da pritisnete <Return> taster, da bi bio prikazan "dialing
directory" .
—| Conn Faraneters \
Current: 2400,N,8,1,C0H1
Speed Parity Data
8 300 J: None Q: 7
B 1200 K: Euen R: 8
C 2400 L: Odd
D 4800 N: Hark Stop
E 9600 N: Space
F 19200 S: 1
0 38400 I: 2
H 57600 0: N-8-l
I 115200 F: E-7-l
1: COHl 3: C0H3 5: C0H5 7: C0H7

2: C0H2 4: C0H4 6: C0H6 8: C0H8
Choicc, or <Enter> to exit?
| AMSI-BBS | 2400*N81 HDX | | |
slika 2.59.b) Meni za podešavanje komunikacionih parametara
238 Vodiž za PC
Veći deo ekrana ( prikaz "dialing directory"-ja) zauzima prozor sa podacima,

tj. telefonski brojevi, naziv vlasnika broja, komunikacioni parametri itd. Na dnu
ekrana je meni sa opcijama. Korišćenje menija je jednostavno i korišćenjem
pojedinih opcija, možete dodavati nove podatke, menjati postojeće, ponovo zvati
izabrani broj itd.
Nftne Nunber Line Fomat Script

1Operfttiuft 345-175 2408 N’6'1
2Uorldnet BBs 023-63-942 2400 N’6’1
3TIGER Pirot 810-37-277 2400 N’8’1
4Rhinckeros 021-350-751 2400 N’61
5SEZAH 646-422 2400 N’81
6Noui Sftd 021-331-844 2400 N-8’1
7BORBA-PLASHAN 011-338-737 2400 N’81
8INTEL 141-992 2400 N’81
9HR-NET 444-6246 2400 N-6’1
Hftrk/Unnftrk uith Space.Scroll vith t, i, Hone, End, PgUp. and PgĐn.
Diftl List Toggle Find Hftimftl Rediftl Md Edit Clear Umiftrk Other eXit
Diftl narked (or hitfilitfit if none narked)
slika 2.60 Prikaz "dialing" direktorijuma
Fajl transfer
Slanje fajlova sa jednog računara na drugi je jedna od najkorisnijih stvari koju
možete da uradite sa vašim modemom. "TELIX" podržava veliki broj popularnih fajl
transfer protokola (Xmodem, Ymodem, Zmodem, Kermit itd.).
"Dovvnloading" (prihvatanje, prijem) fajlova
Da startujete prijem fajla sa udaljenog računara (remote - host), vi morate da
ga informišete o fajlovima koje želite da vam on pošalje. Zatim morate da startujete
"dovvnload" na strani "TELIX"-a. Pritiskajući <Alt> - <R> (u terminalnom modu),
prikazuje se meni sa fajl transfer protokolima koje možete da koristite. Po
selektovanju protokola (osvetlite odgovarajući protokol iz menija i pritisnete taster
"Enter"), "TELIX" će vas pitati za ime pod kojim želite da memorišete fajl. Ako ste u
Konfiguracionom meniju definisali "download" direktorijum, "TELIX" će automatski
tu sačuvati primljeni fajl.
Vodič za PC 239
Za vreme transfera statusni prozor prikazuje proteklo vreme, broj primljenih

bajtova i aproksimativnu brzinu. Da prekinete fajl transfer u bilo kom trenutku,
pritisnite taster <ESC>.
—| Dovnload file
Uhich protocol?
ftSCII
CIS Ouick B
Kernit
Noden7
SEftlink
r— Ielink
Knoden 1B43200 bytes of free space
lk-Xnoden
G-lk-Xnoden
Vnoden (Batch)
VnodEn-g
— Znoden
Quit
ftlt-Z for Help | ftNSI-BBS | 24681161 HDX | | | | Online
slika 2.61. a) Meni za izbor opcija za prihvatanje fajlova
1B43288 bytes of free space

Enter file to doimload to, <CR or ESC> to abort.
►
slika 2.61. b) Dijalog prozor za unos naziva fajla koji treba da se prihvati
Upload filc f-
"Uploading" (slanie) fajlova Slika 2.62 a)
Da startujete sianje fajla Uhich protocol? Meni za izbor
udaljenom računaru (remote host), vi opcija za
ftSCII prenošenje
morate da ga informišete o fajlu koji CIS Quick B fajla
ćete poslati. Da startujete slanje na Kernit
Noden?
strani //TELIX"-a/ pritisnite tastere SEftlink
<Alt>-<S>. Po aktiviranju tastera, Telink
Knoden
pojavljuje se meni sa upitom za izbor lk-Xnoden
protokola za fajl transfer. Po G-lk-Xnoden
selektovanju protokola, postavlja se Vnoden (Batch)
VnodEn-g
upit za fajlove koje šaljete. Znoden
Dozvoljeno je korišćenje tzv. džoker Quit
240 Vodiž za PC
znakova ( * , ?) u nazivima fajlova. Za vreme transfera, na ekranu se prikazuje

statusni prozor sa odgovarajućim podacima. Da prekinete transfer u bilo kom
trenutku, pritisnite taster <ESC>.
Enter file(s) to upload (* and ? are ok)# press <Esc> to abort.

►
Alt-Z for Help | AHSI-BBS | 2406-f181 HDX | | | | Online 00:01
slika 2.62. b) Dijalog prozor za unos naziva fajla koji treba da se prenese
"Chat" mod
Po uspostavljanju modemske veze sa udaljenim računarom, vi možete da
"razgovarate" sa korisnikom na tom računaru, tj. da kucate poruku na vašem
računaru (koja će biti i prikazana na vašem monitoru) koja će se pojaviti na monitoru
vašeg sagovornika. Ovo se obično koristi za dodatne dogovore uoči fajl transfera ili
između dva fajl transfera.
Dok ste u terminalnom modu, pritiskajući tastere <Alt> - <Y >, prelazite u
"Chat" mod. Bilo koji karakter koji otkucate na tastaturi pojaviće se odmah na
ekranu, ne čekajući eho sa druge strane. U ovom modu aktiviranjem tastera
<Return> (<Enter>), prelazi se u novu liniju (red). "TELIK", takođe, prelama sam
tok teksta. Znaci koje vi kucate, prikazuju se na donjoj polovini vašeg ekrana, dok
znaci koji dolaze sa udaljenog računara, prikazuju se na gornjoj polovini. Iz "Chat"
izlazi se pritiskom na taster <ESC> (sada ste, ponovo, u terminalnom modu).
- Chat Hode - press Esc to exit - T Benote f 4 Local 4
slika 2.63 Izgled ekrana u "chat" modu
Prekidanje modemske veze (komunikacije) izaziva se pritiskom na tastere

<Alt> - <H>.
Aktiviranjem tastera <Alt> - <X> izlazi se iz programa "TELIX".
2.2.19 Remote computing

Remote computing (daljinsko računarstvo; daljinska obrada) pruža vam
mogućnost da proširite vaše radno okruženje. Softver za podršku daljinske obrade
(npr. Norton pcANYWHERE), u sprezi sa vašim računarom i modemom, "otvara
Vodič za PC 241
vrata" na drugim, možda veoma udaljenim, računarima i njihovim resursima. Zato se

ova vrsta softvera naziva softver za daljinski pristup, a u stručnoj literaturi sreće se i
termin softver za daljinsku kontrolu modema.
Ali to nije sve. Daljinska obrada je dvosmerna ulica. Softver za daljinski pristup
ne samo da vam pomaže da pristupite drugom računaru i koristite ga kao svoj, već i
neko drugi može da pristupi vašem računaru. Ta osoba vam zatim može pomoći u
vezi problema koji vi možda imate u svom radu na računaru, ili jednostavno može
koristiti resurse koje vi imate na raspolaganju.
Softver za daljinski pristup

Bez obzira kakvi su vaši planovi vezani za daljinski pristup, postoje dva
osnovna termina koje treba objasniti a to su: host (domaćin) i remote (udaljeni
korisnik). Za vreme daljinske računarske sesije remote korisnik kontroliše host
računar - remote korisnik je na "vozačevom" sedištu i host računar postaje njegov
računar ("vozilo").
Pre sesije, host računar je pod kontrolom samo host korisnika. Po startovanju
HOST dela softvera za daljinski pristup od strane host korisnika omogućen je pristup
drugim korisnicima host računaru.
Da bi preuzeo kontrolu nad host-om, remote korisnik mora da startuje na
svom računaru REMOTE deo softvera za daljinski pristup. Kada se jednom veza sa
host računarom uspostavi i sesija počne, remote korisnik može da radi na host
računaru kao da neposredno sedi za njim.
Za vreme daljinske računarske sesije, remote korisnik vidi isti ekranski prikaz
kao host korisnik, i može da pokreće aplikacije na host računaru, ili da prati
(nadgleda) šta host korisnik radi. Može da koristi printer priključen na host računar i
da pristupa podacima koji se nalaze na hard disku host računara. Host i remote
korisnici mogu da "čavrljaju" (chat mod) kucajući poruke na svojim tastaturama, koje
se zatim pojavljuju u "chat" prozorima na oba ekrana
Hardver za remote computing

Pored softvera za daljinski pristup mora postojati i fizička, tj. hardverska veza.
Mada je većina korisnika verovatno upoznata sa različitim hardverskim
komponentama u PC svetu, nije na odmet da se još jednom kaže kakvu ulogu imaju
pojedine komponente.
Za bilo koju daljinsku računarsku sesiju, potrebna su najmanje dva PC-ja. Kao
što je već pomenuto, jedan je poznat kao host PC, dok se drugi naziva remote PC.
Daljinska računarska sesija je u toku kada ekran remote PC-ja prikazuje iste
informacije kao ekran host PC-ja i kada se komande unete na tastaturi remote PC-ja
prihvataju i procesiraju od strane aplikacionog softvera koji se izvršava na host PC-ju.
Na primer, posle učitavanja host dela softvera za daljinski pristup u radnu memoriju
host PC-ja, neka je host korisnik pokrenuo program za obradu teksta (npr.
VVordperfect). U tom trenutku remote korisnik može se povezati sa host računarom i
242 Vodič za PC
daljinski raditi u Wordperfect-u, ili se pridružiti host korisniku, pošto on već koristi
Wordperfect u cilju obuke ili pružanja pomoći oko nekog problema.
Modemi su uređaji koji se koriste da prenose i primaju podatke preko
telefonske linije. Sa jednim modemom, priključenim na remote PC, i drugim
priključenim na host PC, moguće je realizovati daljinsku računarsku sesiju između
dva udaljena računara preko standardnih telefonskih linija.
Mnogo različitih vrsta fizičkih veza može biti korišćeno za daljinsku
računarsku sesiju. Vi smeštate parametre za svaki tip veze u hardversku konfiguraciju.
Pre nego što pokušaju da uspostave daljinsku računarsku sesiju, i host i remote
korisnik moraju da izaberu hardversku konfiguraciju koja će se koristiti za tu sesiju. U
većini slučajeva sam softver za daljinski pristup obezbeđuje niz informacija, tako da
korisnici treba da znaju samo nekoliko podataka o hardveru koji će koristiti.
Softver za daljinski pristup je serijski komunikacioni softver. To znači da će
podaci biti prenošeni i prihvatani preko serijskog komunikacionog porta. Obično
ovaj softver podržava tri različita tipa serijskih konfiguracija.
Modemska konfiguracija
Modemska konfiguracija se koristi kada će PC komunicirati preko telefonske
linije. Podržani su i interni i eksterni modemi.
Konfiguracija direktne veze
Ova konfiguracija se koristi kada su serijski portovi host i remote PC računara
fizički povezani odgovarajućim kablom.
Konfiguracija interapta 14
Ova konfiguracija se koristi sa posebnim specijalizovanim softverom koji
podržava interfejs (npr. Novell-ov WNIM-I- (Wide Area Netvvork Interface Module
Plus) komunikacioni adapter) koji koristi interapt 14. Ovaj tip intarapta ukazuje na
specijalni metod prekida komuniciranja sa komunikacionim portovima preko BIOS
poziva. Ovaj metod usporava komunikacije i koristi se sa specijalnim drajverima.
Ova opcija se bira na računarskim mrežama (o kojima će biti više rešeno u trećem
delu knjige) kod kojih se koriste tzv. komunikacioni serveri. Ako izaberete ovu
opciju, tada možete da birate jedan od 16 komunikacionih portova (COM1, COM2,
... itd.).
Daljinske računarske veze

Na sledećoj slici prikazana je tipična daljinska računarska veza. Modem
prenosi podatke preko telefonske linije omogućavajući remote korisniku da radi na
host mašini kao da sedi neposredno za njom. Ova veza tipa tačka-tačka (engl. point-
to-point), odnosno daljinsko računarstvo preko telefonske linije štedi vreme, novac i
Vodič za PC 243
isključuje potrebu za putovanjem zbog računarskih aktivnosti, takvih kao što su

tehnička podrška, obuka i zajedničko procesiranie.
HOST
slika 2.64 "Point-to-point" veza računara preko telefonske linije
U situacijama gde host i remote PC koriste serijsku konfiguraciju koja zahteva

modem, modemi mogu biti zamenjeni kablom za direktnu vezu (null-modem kabl).
Naravno, PC-ji moraju biti u neposrednoj blizini (par metara rastojanja) da bi se ovo
praktično realizovalo. Sa direktnom vezom ostvaruju se veće brzine (115200 bps) u
odnosu na modemsku vezu.
Ova vrsta softvera očekuje da vi dodelite jedinstveno ime svakom računaru
koji će koristiti ovaj softver. Ovo ime postaje praktičan identifikator kada želite da
znate koji računar poziva vaš PC host ili kada vi želite da se povežete sa nekim
računarom.
Postoji specijalizovana vrsta ovog softvera koja se koristi na računarskim
mrežama.
Kratki vodič za program Norton pcANYWHERE

Softverski paket Norton pcANYWHERt je veoma fleksibilan proizvod koji je
projektovan da funkcioniše u širokom opsegu hardverskih okruženja. Ovaj kratki
vodič namenjen je potrebama većine korisnika. Oni koji žele detaljnija objašnjenja
moraće da konsultuju "Help" i originalni priručnik.
Pre nego što pokrenete Norton pcANYWHERE/Host ili pcANYWHERE/
Remote, ovaj softver mora biti instaliran. Proces instalacije je krajnje jednostavan i
ovde neće biti objašnjavan. Da biste startovali ove programe iz bilo kog direktorijuma
244 Vodižza PC
na hard disku, AVVHOST ili AVVREMOTE programi moraju biti postavljeni u "path" u
AUTOEXEC.BAT fajlu.
Iz poddirektorijuma gde ste instalirali ovaj softver ili iz bilo kog direktorijuma,
ako ste odgovarajuće postavili "path", otkucajte u komandnoj liniji AVVREMOTE ili
AVVHOST (zavisno od uloge koju ćete imati u računarskoj sesiji) i pritisnite taster
<Enter>.
Po startovanju programa, pojavljuje se glavni meni (na naredne dve slike
prikazani su glavni meniji programa AVVHOST i AVVREMOTE). Odlučite se da li ćete
bitr host ili remote korisnik u ovoj kratkoj sesiji, a zatim pratite instrukcije koje slede.
Aktivnosti host i remote korisnika su unekoliko nezavisne. Pošto je tako, vi ćete lako
ustanoviti kroz ovaj kratki uvod za host i remote korisnika ko šta radi u kojoj tački u
procesu.
Norton pcANVWHERE/Host Uersion 4.5 Thursdag June 22, 1995 1Đ:10 an

Copyright 1990-91 Synantec Corporation AIl Rights Reserued
Licensed to: nn
ijiiiiM^
pcANVUHERE Host H&in Henu
uick Connect.
Begin Host Operation...
Uiev/Hodify List Of Callers.
Select Actiue Configuration.
Harduare Configurations...
Preferences...
Utilities...
Exit...
Host statuo: Inactiue

Configuration: Serial: Hoden
mmm
4-1 =Accept
slika 2.65 Glavni meni host-a
pcAMVUHERE Renotc Nain Menu
luick Connect...
Connect Ui& List Of Hosts...
Uiew/Modify List Of Hosts...
Hardvare Configurations...
Preferences...
Autonated Procedures...
Run Script...
Utilities...
Exit...
slika 2.66 Glavni meni remote-a
Vodič za PC 245
Svaki korisnik mora dati ime svom računaru. Ime treba da bude tako da
možete lako da ga se setite i delite sa drugima. Nortpn pcANYWHERE koristi nazive
računara da bi identifikovao sisteme. Ovo je pogotovo važno ako nameravate da
koristite pcANYWHERE za komunikaciju sa host ili remote na LAN-u (Local Area
Network - lokalna računarska mreža; na kojoj se izvršava Norton pcANYWHERE/
LAN).
Izaberite ime pomoću koga će se lako identifikovati vaš računar.
1) iz pcANYWHERE/Host glavnog menija izaberite Preferences, a zatim
selektujte General ...
Ovim ste ušli u General Preferences Menu.
Host General Preferences

1
Vour conputer n&ne: HHHHHHHHHII

Elininate snov: Ho
Hft8ter p&ssuord:
Progr&n colors: Def&ult
Phone prefix/8uffix: <uiev/nodify>...
Def&ult phone nunber:
prefix:
8uffix:
Host hot key: Hlt R-Shift
Conn&nd to lo&d host in high nenory:
Lines to displag on ternin&l: Botton 24 Lines
Tine betveen host screen scans: 10 55ns delays
| Delay before callb&ck attenpted: 10 seconds i
slika 2.67 Meni sa opštim preporukama za host-a
2) Osvetlite opciju Your computer name i unesite ime (naziv) vašeg računara.
3) Pritisnite taster <Enter>, da biste saopštili pcANYWHERE-u da prihvati ime
koje ste uneli.
Obratite pažnju na tzv. status liniju na dnu ekrana. Sadržaj ove linije se menja,
zavisno od toga koji ključni tasteri su vam na raspolaganju u određenom trenutku.
Iz status linije videćete da je Esc = End. Pritiskajući taster <Esc>, završavate
sekvencu instrukcija koju zadajete programu i vraćate se nazad u prethodni meni, tj.
početni meni u sekvenci.
4) Iz pcANYWHERE/Remote glavnog menija izaberite Preferences meni, a
zatim General ... da date ime vašem računaru. General Preferences meni za
pcANYWHERE/Remote se razlikuje od pcANYWHERE/Host General Preferences.
I
1 >11
1
llfll Renote Gener&l Preferences
||Vour conputer HHHHH^HHHHHI

:
Elinin&te snov: Ho
Haster p&ssvord
Progr&n colors: Def&ult
Phone no. prefix/suffix: <uiev/nodify>...
Renote hot key: Ctrl R-Shift
Renote print deuice: LPTl
iflf
llff
l
slika 2.68 Meni sa opštim preporukama za remote-a
5) Pozicionirajte se na opciju Your computer name i unesite ime vašeg

računara.
246 Vodič za PC
6) Pritisnite taster <Enter>, da biste saopštili pcANYWHERE-u da prihvati ime

koje ste uneli.
Hardverske konfiguracije
Vaša hardverska konfiguracija opisuje hardversku postavku koju ćete koristiti
da biste komunicirali sa host ili remote korisnikom. Norton pcANYWHERE, po
instalaciji, nudi tzv. "default" (unapred definisanu) konfiguraciju: Default: Hayes
compatible. Opcija menija Hardvvare Configurations je identična kod
pcANYWHERE/Host-a i pcANYWHERE/Remote-a.
NAPOMENA: Host i remote korisnik moraju kompletirati Hardvvare
Configurations sekvencu, da bi definisali pripadajuće sistemske konfiguracije.
1) Iz pcANYWHERE glavnog menija,
izaberite Hardvvare Configurations, da biste
videli listu koja sadrži "default" konfiguraciju
i druge korisnički definisane konfiguracije
koje se mogu koristiti umesto njeDefault
Serial: Modem će funkcionisati na 1200
bauda sa Data rate, postavljenim na Max.
Ako je vaš modem Hayes kompatibilan i u
mogućnosti da radi sa većim brzinama od
1200, koristite Data rate polje u
Configurations form , da biste postavili
4-JÂccept F3=Renane lns=Neu entry stvarnu brzinu vašeg modema.
Postoji mogućnost da promenite
slika 2.69 Meni za hardverske izabrani modem. Da biste videli listu
konfiguracije podržanih modema, selektujte Modem iz
Configuration Form-e, a zatim izaberite
Select iz Modem List-e.
2) Da biste popunili Configuration Form novim unosom, pritisnite taster
<lns>. Norton pcANYWHERE upitaće vas za naziv nove konfiguracije koju želite da
definišete. Naziv dajte tako kako bi se razlikovao od "default" konfiguracije koja je
već u Configurations listi. Pojaviće se sledeća forma sa nazivom na vrhu, koji ste vi
izabrali za taj unos:
Configur&tion: Serial: Hoden
lerial - COMl
Noden: Hayes conpatibie

Data rate: 2400 Break length: 5 lOths/sec
Farity: None DTR state: 01uays On
Flou control: None RTS state: 01uays On
Connection started by: Noden Response
Connection ended by: Carrier Detect CDCD)
Ring no to ansuer on: 1 Seconds to uait after dial: 60
Dial type: Tone Leased line: No
I Redial attenpts: 0
Odditional noden initialization string:
Seconds betueen redials: 10
Odjust speed to noden: No
slika 2.70 Ekranski izgled konfiguracione forme
VodičzaPC 247
3) Osvetlite polje nazvano Modem i pritisnite taster <Enter>. Izaberite Select

From Modem List (slika 2.71), da biste videli listu specificiranih modema.
Izaberite vaš modem, interni ili eksterni, iz ponuđene liste. Ako vašeg
modema nema na listi, izaberite modem koji je najsličniji vašem.
Kada izaberete tip modema, pcANYWHERE automatski podešava ostala polja
u formi kako bi prilagodio "setovanja" za taj tip modema. Obično je najbolje ne
dirati "setovanje" koje je po automatizmu uradio pcANYWHERE.
4) Aktiviranje tastera <Esc> uvek se koristi za okončanje ("End") sekvence
selekcije, ili "Cancel" za poništavanje. Pošto ste završili konfiguracioni izbor,
aktivirajte <Esc> taster, kako biste se vratili u glavni meni. Statusna linija na dnu
uvek prikazuje aktivnosti koje su na raspolaganju i taster^J<o|ima^
Hoden 1=
Hone Supported Hodens
Select Fron Hoden
4 Codex 2234
Codex 3220
Hoden: T Codex 3260/3265
Data rate: 2400 ConpuCon Speednoden Conbo ec
Parity: None Digicon 9624
Flou controi: Hone Euerex Euercon 24E
Connection started by: Hode Euerex Euercon 24E+
Connection ended by: Carr Fastconn FDX Series
Forual 14400
1
Ring no to ansuer on: 1 Forual 9600 U32 al: 60
Dial type: Tone GUC 9600 U.42bis No
Redial attenpts: 0 6UC Super Hoden 2400 10
Additional noden initializa ▼ layes conpatible
slika 2.71 Deo liste podržanih modema
Host i remote priprema

U ovom trenutku host i remote korisnik treba da izvrše izvesne pripreme da bi
automatizovali proces povezivanja i postavili parametre, kako bi dva računara radila
zajedno.
Remote strana
Remote korisnik memoriše informaciju o host sistemu koristeći opciju
Connect Via List of Hosts. Biranjem Connect Via List of Hosts pojavljuje se
korisnikova lista host-ova sa kojima može da uspostavi vezu.
1) Iz pcANYWHERE/Remote glavnog menija selektujte Connect Via List of
Hosts. Ako prvi put koristite pcANYWHERE/Remote, lista host-ova će biti prazna.
mimmmmmmmmmm
Renote Huin Henu
ct...
List 0f Hosts...
List Of Hosts...
nfigurations...
rocedures
slika 2.72 Lista host-ova
248 VodičzaPC
2) Da biste uneli novog host-a, pritisnite taster <lns>, kako biste dali novo
ime host-u. To ime treba da znači nešto vama, tj. da vas asocira na određeni računar.
Ono treba da bude razičito od stvarnog naziva (tipa) računara koji će imati ulogu
host-a. Ono postaje deo vaše lične liste host-ova.
3) Na sledećoj slici prikazana je informaciona forma za host koji vi "krštavate".
Ona sadrži detalje koji su u vezi sa host-om.
Norton pcANVUHERE/Renote Uersion 4.5 Thursdag June 22, 1995 10:20 an

Copyright 1990-91 Synantec Corporation All Rights Reserued
Licensed to: nn
niiiiiiiiiifisiiiiiiiisiiiišisiiisiiii
Infornation for: ONVUHERE host

Configuration nane: erial: HoBien
Phone nunber:
prefix:
suffix:
Host conputer nane:
Host passvord:
Terninal enulation: pcANVUHERE
Log session: No
Recording: Initiallg
Script file: Off
Terninal Session [Nonel
Protocol: XM0DEM
slika 2.73 Informaciona forma za izabrani host
Configuration name. Ovo polje je već popunjeno sa konfiguracijom koja vam

je potrebna da biste pristupili tom host sistemu. Pritisnite <Enter>, da biste videli
listu memorisanih konfiguracija. Selektujte konfiguraciju koja vam je potrebna.
Phone number. Ako koristite modem, unesite broj telefona posredstvom koga
ćete pristupiti host sistemu. Možete koristiti crtice i zagrade.
Host computer name. Otkucajte naziv host računara kojem želite da
pristupite. To mora biti naziv koji je uneo host korisnik kada je imenovao ("krstio")
svoj sistem. Kucanje naziva host-a je opciono (neobavezno).
Host passvvord. Otkucajte passvvord (šifru) koju ste vi i host korisnik dogovorili
(usaglasili). Ako ne unesete šifru u ovo polje, pcANYWHERE/Remote će zahtevati
šifru prilikom uspostavljanja veze.
Za sada, ignorišite druga polja.
4) Kada završite, koristite taster <Esc> da se vratite u Remote glavni meni.
Host strana
Da bi se obezbedio pristup host-u, vi morate da specificirate šifru koju će
koristiti remote korisnik.Takođe, postoje i drugi parametri koje možete postaviti iz
Host glavnog menija,ali sada je samo šifra važna.
Vodič zaPC 249

1) lz pcANYWHERE/Host glavnog menija, izaberite View/Modify List of

Callers.
2) Norton pcANYWHERE/Host prikazuje prazan "Caller Names" boks gde će
biti izlistani nazivi pozivara (remote korisnika).
3) Pritisnite <lns> taster, da biste dodali novog pozivara.
4) Kao i kod liste host-ova, naziv koji dajete ovom remote korisniku je stvar
vašeg izbora.
Kao i kod naziva host-a, dodeljivanje naziva remote korisniku otvara novu
formu gde se smeštaju svi detalji koji su vezani za tog korisnika. Kada pritisnete taster
<Enter>, pcANYWHERE/Host prikazuje ovu formu sa osvetljenim poljem Password.
Norton :AMVUHERE/Host Uersion 4.5 Thursday June 22, 1995 10:24

pc an
Copyrigh 1990-91 Synantec Corporation All Rights Reserued
t to: nn
Licenseđ
i Caller Infornation for: dragan
__
i Allov caller to reboot host: Ves
BHHHHHi
Allou caller to blank host screen: Ves
Allov use of <CtrlXBreak>: <Ctrl>-C And <Ctrl><Break>
Allou special kegboard handler: Ves - Initially Off
Allou caller to change host node: No
Caller subject to inactiuity tine: No
Log calls fron this caller: No
Print destination: Print To Host 0nly
Terninal type: pcANVUHERE
11
Tine alloued online: 0 nin (0=unlinited)
Callback phone nunber:
|
prefix:
suffix:
Connand to execute:
mfffl fflm
Hel
p
slika 2.74 Ekranski izgled informacione forme za izabranog remote korisnika
5) Otkucajte šifru koja će biti potrebna remote korisniku da bi pristupio vašem

sistemu. Svaki dolazni poziv (remote korisnik) mora imati jedinstvenu šifru.
6) Pošto pritisnete taster <Esc> da biste napustili ovaj ekran, podaci o remote
korisniku su sačuvani pod nazivom koji ste psecificirali. Norton pcANYWHERE/Host
koristi šifre pridružene remote korisnicima da bi proverio njihov "identitet".
7) Pošto je ovo verovatno vaše prvo korišćenje Caller List-e, kada pritisnete
<Esc> taster da se vratite u glavni meni, dobićete na ekranu sledeću poruku:
The Use Caller Information List preference
option is currently set to NO. You may set
it to YES now in order to use the caller
entries.
(Korišćenje Caller Information List preference
opcije je trenutno postavljeno na NE. Vi sada možete
da postavite na DA, ukoliko želite da koristite unete podatke.)
250 Vodič za PC
Norton pcANYWHERE/Host zatim prezentira meni opciju: Use Caller

Information List: Yes/No.
Kada vam je isporučn ovaj softver, Use Caller Information List je postavljeno
na No. Ukoliko želite da listate pozivaoce, morate postaviti na Yes. Ako ostavite
opciju No, pcANYWHERE/Host će koristiti "default" podatke za pozivaoca, kako bi
oiakšao daljinsku računarsku sesiju. "Default" podaci neće se pojaviti u listi.
8) Sa Use Caller Information List postavljenim na Yes, kada remote korisnik
unese šifru ubeleženu u caller information formu, svi parametri iz te forme biće
korišćeni u sesiji.
Početak sesije
Pošto su izvršene sve pripreme, sesija može da počne.
Na strani Host-a
Preduzmite sledeće akcije u očekivanju veze. Remote korisnik će inicirati
sesiju. Ako status boks prikazuje konfiguraciju koja vam je u ovom trenutku
potrebna, možete preskočiti korake 1 i 2.
1) Iz Host glavnog menija, izaberite Select Active Configuration da biste videli
listu konfiguracija memorisanih za vaše potrebe.
2) Izaberite naziv konfiguracije koja je potrebna remote korisniku da bi
pristupio host-u. Norton pcANYWHERE/Host prikazuje konfiguracionu formu.
Aktivirajte taster <Esc>, da biste se vratili u glavni meni host-a.
3) Izaberite Begin Host Operation. Norton pcANYWHERE/Host prikazuje listu
sa opcijama, a osvetljena je opcija Wait For A Connection.
4) Pritisnite taster <Enter> da bi sesija počela.
Norton pcANYWHERE/Host prikazuje statusne poruke, dok remote korisnik
uspostavlja vezu. Kada je veza uspostavljena, statusna poruka nestaje i sesija počinje.
Da biste pregledali meni host opcija dok ste "on line", pritisnite istovremeno host
"vruće" (engl. hot) tastere <Alt> i desni <Shift>.
Na Remote strani
Sledite niže navedene preporuke, da biste uspostavili vezu sa host sistemom.
1) Iz Remote glavnog menija, selektujte Connect To Host. Norton
pcANYWHERE/Remote prikazuje listu sa nazivima host-ova.
2) Osvetlite (selektujte) naziv host-a kojem želite da pristupite i pritisnite taster
<F2>, da biste pozvali sistem.
3) Ako pcANYWHERE/Remote zatraži od vas šifru, otkucajte korektnu šifru.
Ako ne zatraži šifru, to znači ili da host ne zahteva šifru ili je pcANYWHERE/Remote
šifru preneo automatski host-u na osnovu šifre memorisane u host informacionom
zapisu koji se poklapa sa nazivom host-a koji ste izabrali.
Kada host prihvati šifru, sesija može da počne. Vaš ekran sada prikazuje (prati)
ekran host-a. Da biste zavrŠili, tj. prekinuli sesiju ili izvršili neku drugu
pcANYWHERE/Remote aktivnost, pritisnite remote hot tastere, tj. <Ctrl> i desni
<Shift>.
Brzo uspostavljanje veze (Quick Connect)
Ova karakteristika omogućava vam da lako i brzo konfigurišete vaš računar da
bude host ili remote. Neiskusni korisnici ili korisnici koji nisu dovoljno upoznati sa
Vodič za PC 251
pcANYWHERE programom ili uopšteno sa programima za daljinsku kontrolu

modema, moći će da ostvare vezu uz minimum napora.
Serijski Host
Quick Connect sadrži mali broj parametara koji treba da se podese pre
uspostavljanja veze. Ova opcija olakšava iskusnim korisnicima aktivnosti oko
postavljanja željenih parametara neposredno pre uspostavljanja veze. Ovo je,
takođe, korisna opcija kada testirate nove hardverske konfiguracije ili kada je
postavljena samo jedna aktivna šifra (koja je smeštena u Default Caller Information
tabelu).
Da biste počeli, izaberite Quick Connect opciju iz Host; avnog memja.
:II
pcflNVUHERE Host Hain Henu
iis
Ouick Connect...
egin Host Operation...
šjš «
lillll
i 1!
Uiew/Modify List Of Callers. ,ll! iiilH .... ji
|||i|jj
Select Actiue Configuration. 'll j|j;

iiiliil
jijšL
lii
:>iji
Harduare Conf igurations... i liil
Preferences... ijl i mm.Uj
Utilities...
Exit... I, II 11!
li
i!i!!!!! !:ii i!i!t! !i!i
Host status: Inactiue H'i'i'i'i'

Configuration: Serial: Hoden
p
iiiiiliiiliiliilliillillliliiililiililiiiiiii
slika 2.75 Glavni meni host-a sa izabranom opcijom Quick Connect
Pošto ste izabrali Quick Connect opciju, možete ili početi sa procesom
uspostavljanja veze ili modifikovati Quick Connect Parameters koji se nalaze u
"background" prozoru. Da biste uspostavili vezu, jednostavno izaberite željeni
metod iz menija.
j!; jjt
1 Quick Connect Paraneters |
Port/deuice type: Serial - COHl
Default caller info: <uieu/nodify>...
Data rate: 2400 Quick Connect Options
Flou control: RTS/CIS
Hoden: None
Adjust speed to noden: Exit, Hot Xey To Actiuate
Additional noden initialization string: Exit, Allou Inconing Calls
Call A Renote
Hodify Connect Paraneter
S|i ijiji! ijijijijijijij
!j ijiji iiiiišišišiii!
il
jšj !i
jjjŠji; 1iiiili l!i!i!išil Host status: Inactiue
ifiiii iiiliiiiiiiii ! t i|ii i!i!i Configuration: Quick Connect
hi
slika 2.76 Meni za izmenu Quick Connect parametara
252 Vodič za PC
Modifikovanje parametara
Kada izaberete Modify Connect Parameters opciju, meni se zatvara i možete
da modifikujete Quick Connect Parameters. Ako ste izabrali modem, pcANYWHERE
će predložiti optimalne vrednosti za nekoliko parametara koji su bitni za rad
modema. U ovom trenutku vi imate mogućnost da prepustite programu da
automatski modifikuje ove parametre ili da izaberete No i da zadržite prethodne
vrednosti. Kada završite sa modifikovanjem parametara, pritisnite taster <Esc> i time
ćete biti vraćeni u Quick Connect Options meni. Iz ovog menija možete započeti
proces uspostavljanja veze.
Serijski Remote
Quick Connect karakteristika omogućuje vam da brzo i lako konfigurišete vaš
računar da bude remote.
Da biste izabrali ovu opciju, možete ili početi sa procesom uspostavljanja veze
ili modifikovati Quick Connect Parameters koji se nalaze u "background" prozoru;
da biste uspostavili vezu, jednostavno izaberite žejjeni metod iz menija.
pcftHVUHEBE Benote Hain Henu |
luick Connect...
Conncct Uia List Of Hosts...
Uiew/Modify List Of Hosts...
Harduare Configurations...
Preferences...
Autonated Procrdures...
Run Script...
Utilities...
Exit...
slika 2.77 Glavni meni remote-a sa izabranom Quick Connect opcijom
NAPOMENA: Opcije koje su na raspolaganju za uspostavljanje veze zavise od

toga da li je izabran modem ili ne. Kada je modem postavljen na NONE,
pcANYWHERE može čekati na vezu (wait for a connection) proveravajući DCD
(Data Carrier-Detect) signal. Ako je modem izabran, pcANYWHERE može izvršiti
poziv ili čekati na poziv programiranjem modema. Direct Connect/Terminal Mode je
podržan u oba slučaja.
Za modifikovanje parametara važi sve ono što je rečeno kod host-a.
Ouick Connect Paraneters
Port/deuice type: Serial - COHl

Terninal enulation: pcAHVUHERE
Data rate: 2400 Quick Connect Options
Parity: Hone
Flpu control: RTS/CTS irect Connect/Terninal Hode |||
Hoden: Hone Uait For A Connection
Phone nunber: CDCD)
Adjust speed to noden: Hodify Connect
Additional noden initialization
string:
Paraneters
111
slika 2.78 Meni za izmenu Quick Connect parametara
Vodič za PC 253
Kada je remote korisnik u "on line" vezi sa host-om, aktiviranjem hot tastera,
na ekranu se pojavljuje Session Options meni. Dok remote korisnik radi sa ovim
menijem, host-ov ekran prikazuje poruku Remote user is busy.Please wait.
Neke od prikazanih opcija (a i neke podopcije) na raspolaganju su samo ako
ih je host korisnik odobrio.
Dalje razmatranje ovog veoma korisnog programskog paketa premašuje okvire
ove knjige i zainteresovani se upućuju na originalnu literaturu.
2.2.20 Laserski štampači

Svaki laserski štampač se, u osnovi, sastoji od dva dela, ispisnog mehanizma,
koji ostavlja trag na papiru, i računara, poznatijeg pod imenom RIP (Raster Image
Processor).
Laserski štampač, unekoliko, radi kao aparat za kopiranje. Kod njega se na
površini obrtnog valjka, kome je dato pozitivno naelektrisanje, formira odgovarajući
lik. Valjak se, zatim, presvlači suvim, praškastim "mastilom" i lik se prenosi na papir.
Kopir-aparat formira celu sliku sa originala odjednom, dok laserski štampač
(printer) jednovremeno pravi jednu liniju, na osnovu digitalnih podataka koji
predstavljaju slovne i grafičke simbole predviđene za štampanje. Kada se skup
podataka za čitavu stranu prikupi u tzv. baferskoj memoriji, infracrveni laser stupa u
dejstvo.
Vođen jednim elektronskim uređajem za kontrolu, laser se pali i gasi
hiljadama puta u sekundi, dok njegov zrak poigrava preko valjka. Svaki put kada
precizno fokusirani zrak pogodi površinu osetljivu na svetlost, pozitivni naboj se
lokalno neutrališe.
Rezultat je šablon neneutralizovanih tačaka, koje se prepliću i formiraju slova i
cifre, usred "mnoštva" pozitivnih naboja. "Mastilo" (zapravo crni prah) je, takođe,
pozitivno naelektrisano. Kada se nanese preko valjka, istovetni pozitivni naboji se
međusobno odbijaju, i prah se zadržava jedino uz nenaelektrisane tačke. Valjak se
okreće preko papira, prah se prenosi, a grejač stapa prah na hartiji.
• Laserski zrak treba da se kreće toliko brzo - čitavu stranu pretvara u sliku za
oko sedam sekundi - da bi bilo nepraktično sam laser pomerati tamo-amo. Umesto
toga, fiksirani zrak se reflektuje sa površine ogledala sa šest ploha, koje se vrti sa nešto
preko 93 obrtaja u sekundi. Dok jedna strana ogledala promiče, ona odražava
(reflektuje) zrak prema valjku sa neprekidno promenljivim uglom. Valjak se, takođe,
okreće, spuštajući "stranu" dok se zrak kreće preko nje.
Primarna funkcija RlP-a je da program, pisan u nekom od jezika za opis
stranice (na primer Postscript ili PCL), prevede u binarni signal koji će kasnjje
upravljati laserskim zrakom ispisnog mehanizma. Naime, PDL (Page Description
Language - jezik koji omogućava integraciju teksta i slike) definiše sve elemente
stranice kao geometrijske oblike pomoću niza matematičkih formula. Te formule RIP
zatim interpretira i iz njih izrađuje odgovarajući raster koji odgovara rezoluciji izlazne
jedinice. Za laserske štampače, to je najčešće raster u rezoluciji od 300 tačaka po
inču. Kao i savki drugi računar, i RIP je izgrađen oko mikroprocesora (najčešće
254 Vodič za PC
..
Motorola 68000), RAM-a u koji se memoriše sadržaj stranice za ispis, i ROM-a u

kojem je, između ostalog, memorisan PDL interpreter.
>>>>X#>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>!
Izlazni valjci
Procesor
Toner kertdridž
Sočiva za kompenzaciji
Fotoosetljivi
valjak
Sočiva za fokusiranje
Laserski izvor
Corona Wire
Ulazni valjci
slika 2.79.a) Funkcionalni delovi laserskog printera
2.2.21 Laserski štampač HP LaserJet Series II

Štampač HP Laserjet Series II zasnovan je na "Canon"-ovoj tehnologiji koju
odlikuju smanjene dimenzije, visok stepen pouzdanosti i izuzetna trajnost. Uz
štampač isporučuje se kaseta sa tonerom, kabl za povezivanje sa računarom i
priručnici za upotrebu. Da bi se štampač doveo u operativno stanje, dovoljno je
postaviti tonersku kasetu u mašinu.
Povlačenjem dugmeta na gornjoj površini, oslobađa se masivan poklopac koji
se zatim može podići, otvarajući put u unutrašnjost štampača. S obzirom da se u
kaseti nalazi toner u obliku praha, pre postavljanja u štampač preporučuje se blago
okretanje oko uzdužne ose da bi se toner ravnomerno rasporedio. Kaseta se
postavlja u poklopac (nalepnica sa oznakama za čuvanje kasete okrenuta na gore),
pa, iako se ne može postaviti pogrešno, čak i ispravan položaj, zbog dimenzija
kasete, zahteva prilično pažnje. U svakom slučaju, kada se "pogodi" pravac, kaseta
ulazi veoma lako.
Sledeći korak je oslobađanje pristupa tonera selenskom bubnju koji se nalazi
u samoj kaseti. Sa desne strane poklopca nalazi se otvor kroz koji se može videti
Vodič za PC 255
kaseta i plastična pločica zalepljena za nju. Pločicu treba silom odlepiti i zatim,
koristeći je kao dršku, izvući van kasete traku koja u skladišnim uslovima sprečava
izlivanje tonera. Ovaj postupak nije ni malo nežan - zahteva se prilično jako
povlačenje, pa kod prve kasete može izazvati i malo straha od posledica.
Jednom postavljenu kasetu ne bi trebalo vaditi iz uređaja. Ako je to ipak
neophodno, treba raditi bez naglih pokreta. Uz svaku kasetu se dobija i filcani čistač
termičkog valjka. Valjak koji se zagreva i "peče" toner nanesen na hartiju, sakriven je
ispod zelenog poklopca u zadnjem delu unutrašnjosti. Cistač se lako postavlja.
Pogled u unutrašnjost štampača ne otkriva ništa posebno interesantno - sva
elektronika je sakrivena na dnu i uz bočne ivice, tako da je jedino vidljiv transportni
mehanizam koji provlači papir i tanka žica (CORONA WIRE) koja je obezbeđena od
dodira retkom mrežom. Pristup unutrašnjosti štampača je potreban samo u dva
slučaja - pri zaglavljivanju papira i redovnom čišćenju.
Zatvaranje poklopca se ostvaruje prostim pritiskom na gornju površinu, dok se
ne začuje "klik".
lako se papir u laser može postaviti ručno, list po list, uobičajeno je da se ovo
ipak obavlja automatski postavljanjem veće količine papira u kasetu. Kaseta uz laser
je A4 formata, ali se opciono mogu nabaviti i drugi formati. U svakom slučaju, u
kasetu se može postaviti isključivo papir koji po formatu odgovara deklaraciji kasete -
nešto veći ili, češće, manji formati papira zahtevaju ručno postavljanje. Za ovo su
obezbeđene dve vođice na poklopcu kasete čiji razmak se ručno podešava. Vođice
slika 2.79. b) Laserski štampač HP Laserjet Series II
256 Vodič za PC
Kaseta se u štampač postavlja bukvalno "guranjem" u predviđeni otvor. Nema

jasnog znaka kada je postavljena u svoj konačni položaj, ali se razlika, sa malo
prakse, lako uočava. Najlakše je kasetu postaviti tako što se njen zadnji kraj blago
izdigne na gore - tada se krajnji položaj pri umetanju najlakše uočava.
Ispod kasete se nalaze dva velika otvora u čijoj se unutrašnjosti otkrivaju
konektori. U ovaj prostor se postavljaju tzv. kertridži za fontove (Font Cartridges). Sa
desne donje strane štampača nalazi se poklopac, obezbeđen zavrtnjem, koji krije
konektor za memorijsko proširenje. Laser se fabrički isporučuje sa 512 kilobajta
memorije. Svaka ozbiljnija primena (stono izdavaštvo) zahteva da se memorija proširi
jednom od tri mogućnosti - sa 1, 2 ili 4 megabajta.
Na zadnjoj strani, pored uobičajene utičnice za mrežno napajanje i
prekidača, nalaze se i dva interfejs konektora - "centroniks" i RS232. Oba su
ugrađena fabrički i mogu se alternativno koristiti.
Nakon uključivanja, štampaču je potrebno od nekoliko sekundi do pola
minuta da se zagreje i postane operativan. Najbolje je odmah startovati jednu od tri
dijagnostičke procedure. Direktna provera hardvera, zaprljanosti uređaja i
podešenosti se postiže test procedurom koja se aktivira pritiskom olovkom sa tupim
vrhom na taster <TEST>, sakriven na donjoj levoj strani štampača. Nakon nekoliko
sekundi, štampač treba da izbaci list sa tankim i čistim vertikalnim linijama.
Sledeća dva testa se aktiviraju sa kontrolnog panela i češće se koriste. U oba
slučaja, prethodno, treba pritisnuti taster "ON LINE" kako bi štampač "izgubio" vezu
sa računarom. Prvi test se dobija dužim pritiskom na taster obeležen sa "PRINT
FONTS/TEST" (nekoliko sekundi). Štampač će odštampati punu stranicu znakova iz
ASCII skupa. U gornjem delu će biti ispisano nekoliko veoma važnih informacija -
serijski brojevi operativnog sistema i ugrađenih fontova, stanje svih opcija koje su
izabrane u panel meniju i, dve najvažnije, količina memorije kojom laser raspolaže,
kao i broj stranica koje su odštampane od kako je štampač napustio fabriku. Brojač je
neophodan za praćenje istrošenosti tonera. Na ovom testu može se uočiti još jedan
važan detalj. Čitava strana je uokvirena tankom linijom koja omeđuje površinu na
kojoj je fizički moguće štampanje. Radna površina je za skoro pola centimetra manja
sa svake strane od stvarne veličine papira. Poslednji test je automatski ispis svih
fontova koji su u tom trenutku na raspolaganju štampaču. Pokreće se pritiskom na isti
taster kao u prethodnom slučaju, ali ovaj put kratkim pritiskom. Ispis se dobija na dve
stranice, na prvoj su tzv. PORTRAIT (uspravni) fontovi, dok su na drugoj odštampani
kraću uzorci LANDSCAPE (oboreni) fontova. Uz svaki font su date i njegove osnovne
karakteristike.
Bez obzira koji od interfejsa izaberete za komunikaciju, štampaču je,
prethodno, potrebno postaviti odgovarajuće parametre komunikacije. Ovo se
ostvaruje preko kontrolnog panela.
Kontrolni panel ima 7 komandnih tastera i dva odvojena sa oznakama " + " i
". Najveći broj tastera ima dvojaku ulogu. Funkcija ispisana u gornjem redu se dobija
kratkim pritiskom na taster, dok se funkcija iz donjeg reda poziva pritiskom i
držanjem tastera nekoliko sekundi. Tasteri "+" "-" služe za kružno kretanje kroz
izbor vrednosti, dok se izbor potvrđuje tasterom "ENTER".
Vodič za PC 257
Konkretno, pri konfigurisanju osnovnih parametara rada treba izabrati MENU

naredbu, ali taster treba zadržati duže, kao da se radi o funkciji iz donjeg reda (iako
to na ovom tasteru nije posebno naznačeno). Na displeju se pojavljuje SYM SET =
ROMAN - 8* što znači da je inicijalno izabran skup znakova koji, umnogome,
odgovara proširenom ASCII skupu. Pritiskom na "+" ili tastere možemo
pregledati i ostale varijante ovog izbora i tasterom <ENTER>, potvrditi neku od njih
(ENTER ostavlja zvezdicu kao oznaku da je ta vrednost izabrana).
Sledeći pritisak na <MENU> taster daje izbor AUTO CONT = OFF pri čemu
+/- nude izbor ON ili OFF. Radi se o načinu na koji će se štampač ponašati u slučaju
kada nastane neka od mogućih grešaka u radu - stanje OFF zahteva da, nakon
uklanjanja greške, pritisnemo taster <CONTINUE>. ON stanje tera štampač da
automatski nastavi rad.
Još jedan pritisak na <MENU> taster nas dovodi do najvažnijeg izbora - tipa
interfejsa koji koristimo. Tasterima + ili - bira se paralelni ili serijski interfejs. Ako se
izabere ovaj drugi, dalji pritisci na MENU daju mogućnost da se izaberu parametri
komunikacije. Podržane su brzine od 300 do 19200 bauda.
Nakon što se prođe kroz sve opcije iz menija, na displeju se pojavljuje 00
READY. Iz menija je moguće izaći i ranije, pritiskom na <ENTER> taster.
Kratak pritisak na <MENU> taster, otvara drugi meni kroz koji se kreće na isti
način. Njegove opcije su vezane za radne parametre - izbor aktivnog fonta, broja
redova na strani, način uvlačenja papira itd.
Sve izmene radnih parametara se trajno pamte i ostaju aktivne čak i kada se
uređaj isključi. Međutim, u trenutku kada neki od parametara izmenite, nove
vrednosti se ne primenjuju automatski. Nove vrednosti imaju efekta tek nakon
pritiska na taster <RESET> i resetovanja štampača.
Ako se štampač koristi kao pisaća mašina, za izbor pisma, formata papira,
proreda itd. sasvim je dovoljan i kontrolni panel. Međutim, pravo korišćenje
štampača zahteva poznavanje takozvanih ESC ("iskejp") sekvenci, kojima se laser
može naterati da uradi bilo šta iz svog bogatog repertoara.
Za upravljanje laserskim štampačem karakteristične su dve stvari. Prva je da se
strana po kojoj ispisujemo u mnogome ponaša kao i ekran računara - moguće je u
bilo kom trenutku i na bilo kom mestu odštampati bilo šta i, tek nakon naredbe
FORM FEED, dobiti otisak na papiru. Višekolonski ispis, mešanje grafike i teksta i
razne varijante tekst procesora koji rade sa matričnim štampačima su, pri ovakvom
načinu formiranja strane, "dečja igra". Pomenuta osobina direktno proizilazi iz
principa rada štampača koji mora imati u memoriji formiranu kompletnu sliku strane
pre nego što laserski zrak počne da je prenosi na selenski bubanj. Za drugu osobinu
je direktno zaslužan HP - definitivno je izbačeno slanje parametara naredbi u
binarnom obliku.
Sve naredbe su podeljene u 6 grupa: formatiranje strane, pozicioniranje
kursora, fontovi, grafika, makroi i ostale naredbe. Naredbe su tako izabrane da se
štampač može tretirati na dva sasvim različita načina. Prvi imitira linijske štampače -
postavljaju se margine, linijski razmak i kursor pozicionira u jedinici veličine slova -
pri normalnom proredu, na papir staje uobičajenih 66 redova sa po 80 ili 132 znaka.
258 Vodič za PC
Drugi način je daleko interesantniji. Ako je prvi ekvivalentan tekst režimu

video adaptera, onda je ovaj drugi pravi grafički režim - kursor se pozicionira na bilo
koju tačku (rezolucija 1/300 inča), postoje naredbe za popunjavanje pravougaone
površine različitim gustinama i tipovima rastera (istim naredbama se povlače
horizontalne i vertikalne linije) i naredbe za rad sa grafikom različite gustine - 75,
100, 150 ili 300 tačaka po inču. Pri slanju bit mapiranih slika, čeka vas još jedno
prijatno iznenađenje - slika se šalje red po red (kao i na ekran visoke rezolucije), pa
više nema potrebe za grupisanjem osam redova i preračunavanjem vertikalnih grupa
bitova kao kod matričnog štampača.
Set naredbi je optimalno izabran, a štampač se optimalno ponaša čak i u
neregularnim situacijama. Ako postavite kursor van površine papira, tekst koji
štampate se jednostavno ignoriše - ako izaberete pismo nepostojećih karakteristika,
štampač aktivira ono koje najviše odgovara zadatoj specifikaciji. Najveći broj
korisnika nabavlja laserski štampač da bi ga upotrebio za kvalitetnu pripremu štampe
uz pomoć nekog od programa za prelom, ne razmišljajući da bi i sami mogli da
preuzmu upravljanje nad štampačem.
Fabrički su ugrađena, praktično, samo dva pisma - Courier i Line Printer su
tzv. neproporcionalna pisma koja, umnogome, podsećaju na ona sa klasičnih pisaćih
mašina. Bez obzira na ugrađene fontove, rad se, uglavnom odvija sa tzv. "SOFT"
fontovima - datotekama koje sadrže definiciju pisma.
Održavanje štampača je izuzetno lako. Toner kaseta je deklarisana na 4000
kopija i u praksi se pokazalo da je ova vrednost vrlo precizno izmerena - gotovo
nikada nije manja. Na stotinak kopija pre kraja, štampač na displeju, povremeno,
ispisuje upozorenje "TONER LOW".
Pri ubacivanju svežeg tonera, treba pregledati unutrašnjost štampača.
Eventualne nečistoće transportnog mehanizma treba ukloniti mekom krpom, dok se
sa leve strane nalazi mala četkica kojom se čisti zaprljana elektrostatička nit
(CORONA WIRE). Sa čišćenjem ne treba ni malo žuriti - i nakon nekoliko potrošenih
kaseta sa tonerom, bez čišćenja, neće biti nikakve razlike u kvalitetu otiska.
2.2.22 Laserski štampač HP LaserJet Series III

Spolja gledano, Laserjet III veoma podseća na svog prethodnika, iako razlike
nije teško uočiti. Kontrolni panel je postavljen na isto mesto, ali su dirke pokretne, za
razliku od gumenih senzora na "dvojcF'; broj tastera je, međutim, nepromenjen, a i
njihove funkcije se veoma umereno razlikuju. Sa zadnje strane štampača su priključci
serijskog i paralelnog interfejsa, sa bočnih strana se priključuju razne kartice za
proširenje memorije, povećanu rezoluciju (LaserMaster, Winjet) i tome slično, a
spreda su dva mesta za kertridže sa fontovima i, naravno, kaseta za papir. Ta kaseta
je jedina funkcionalno bitna razlika - znatno je robustnija i u nju staje gotovo dva
puta više papira nego u kasetu prethodne generacije; odgovarajuće promene je
preživeo i deo za prihvatanje štampanih listova.
U "srcu" uređaja je i dalje Canon-ova mašina, a mikroprocesorska ploča je
predizajnirana. To znači da Laserjet II i III koriste potpuno iste tonere. Promene na
štampanoj ploči, međutim, znače da su kartice za proširenje memorije
Vodič za PC 259
nekompatibilne, što je prilično žalosno - ako ste proširili memoriju "dvojke", a onda
se odlučili da nabavite "trojku", moraćete da nabavite i novu memorijsku karticu.
Memorijske kartice za "trojku" su bolje zamišljene ( u "dvojku" se stavlja
jedna kartica od 1,2 ili 4 megabajta memorije koja se ne proširuje - ako nabavite
megabajt pa poželite dva, možete da izbacite postojeću karticu i da ubacite novu).
Kod "trojke" situacija je mnogo bolja: može se ubaciti jedna ili dve kartice za
proširenje memorije, pri čemu svaka može imati megabajt ili dva megabajta RAM-a -
možete se, dakle, odlučiti za osnovnu varijantu a potom, po potrebi, dodavati
memoriju.
slika 2.80 Laserski štampač HP Laserjet Series III
Osnovna upotreba štampača je krajnje jednostavna. Na kontrolnom panelu

mogu se podesiti neke osnovne stvari koje se, uglavnom, svode na prednosti "trojke"
nad prethodnikom.
Jedna od osnovnih prednosti "trojke" je tehnologija povećanja rezolucije. Da
biste izvukli maksimum iz ove tehnologije, potrebno je određeno iskustvo ili barem
strpljenje - "zaobljavanje ivica" se , putem kontrolnog panela ili komande, može
postaviti u stanja dark, medium, light i, naravno, off. Podrazumevano stanje je dark,
premda se primećuje kod sitnijih slova bolje rezultate daje medium, dok kod fonta,
veličine 6pt, light predstavlja pravi izbor. Takođe, odluku dark ili medium treba
uskladiti sa položajem zelenog dugmeta koje određuje koliko tonera trošite: ako
štedite toner, tj. postavite dugme na devetku, resolution enhacement treba vratiti na
dark, dok položaju bliskom jedinici (veća potrošnja tonera) više odgovara medium ili
čak, kod sitnijih slova, light.
"Trojka" koristi PCL (Printer Control Language) jezik i to verziju 5, ovo
označava petu reviziju jezika koja se od prethodne razlikuje za po dve suštinske
260 Vodič za PC
stvari i bezbroj //sitnica//. Suštinske stvari su skalirani (skalabilni) fontovi i ugrađeni

HP-GL.
Tehnologija poboljšane rezolucije (Resolution Enhancement Technology -
RET) je glavna karakteristika Laserjet III štampača, koja obezbeđuje tekst oštrih
(jasnih) ivica, kao i kvalitetnu grafiku. Jasnije tačke i preseci linija štampaju se
inteligentno podeSavajući veličinu i poziciju tačke u relaciji sa susednim tačkama.
Laserski zrak skanira foto-osetljivi bubanj sa leva u desno. Ovo omogućava da
se izvrši pomeranje tačke na "rešetki" levo ili desno podešavajući tzv. ON/OFF
tajming laserskog zraka - zrak se uključi pre ili kasnije. Kao rezultat ivica gotovo
vertikalne linije ili krive izgleda glatko, pošto je pozicija tačke bila pomerena bliže ka
susednim tačkama.
slika 2.81 Tipografski efekti kreirani "trojkom"
Glađenje gotovo horizontalnih linija i krivih je tehnički mnogo komplikovaniji

proces nego što je prethodno opisani proces za vertikalne linije i krive. Horizontalno
glađenje se ostvaruje varirajući veličinu tačke. Na slici 2.82 prikazana je gotovo
slika 2.82 Gotovo horizontalna linija formirana bez RE tehnologije
Vodič za PC 261
Slični efekti nazubljenosti pojavljuju se na horizontalno orijentisanim krivama,

takvim kao što je malo slovo "r" u pismu CG Times.
Poboljšana rezolucija moduliše (varira) intenzitet laserskog snopa da bi rešila
problem. Ova modulacija izaziva da manji od normalnih iznosa energije budu naneti
na foto-osetljivi bubanj. Bubanj, zatim, privlači manju količinu tonera i stvaraju se
manje tačke. Efekat glađenja je ostvaren smeštajući tačke koje su podeljene u
inkrementima od 20% u komplementarnim relacijama. Na primer, 20% manja tačka
(od normalne) se smešta naspram 80% manje tačke, a 40% manja tačka naspram
60% manje tačke. Ovime se kreira linija koja je gotovo uniformna po širini. Ovo
glađenje se jasno vidi na slici 2.83, gde je prikazana poboljšana gotovo horizontalna
linija. __ ___
slika 2.83 "Glađenje"gotovo horizontalne linije RE tehnologijom
Korišćenjem tehnologije poboljšane rezolucije kreiraju se oštriji karakteri i

jasniji preseci linija. Rezultat je: bolji izgled teksta i grafike, a time i profesionalniji
izgled štampanih dokumenata.
Skalabilni (vektorski) i bit mapirani fontovi

Glavna razlika između skalabilnih i bit mapiranih fontova je u broju različitih
karaktera po veličini koje štampač (printer) može da generiše.
Bit mapirani fontovi se sastoje od tačkastih (engl. dot-by-dot) uzoraka
(šablona) unapred definisanih veličina. Bit mapirani fontovi imaju fiksnu veličinu u
tačkama (height), stil (normal, condensed, italic, wide) i debljinu (light, medium,
bold). Na primer, tzv. Courier od 10 tačaka je jedan font a Courier Bold od 12 tačaka
je drugi.
Skalabilni fontovi su opisani jedinstvenim matematičkim formulama unutar
printera. Karakteri napravljeni od skalabilnih fontova kreiraju se unutar printera na
osnovi karakter-po-karakter. Fontovi mogu biti skalirani do 999.75 tačaka (1 tačka =
1/72 inča) u inkrementima četvrtine tačke. Skalabilni fontovi mogu da variraju u
veličini, ali imaju fiksni stil i debljinu.
Za bit mapirane fontove, svaka promena u veličini (broj tačaka) zahteva
poseban font. On opterećuje memoriju printera više nego skalabilni fontovi. Ukoliko
koristite širok dijapazon veličine karaktera, jedan skalabilni font može da zameni više
bit mapiranih fontova. Sa druge strane, skalabilni fontovi više koriste snagu
262 Vodič za PC
procesiranja printera, pošto printer uvek izvršava matematičke rutine da bi kreirao

ove fontove.
CG Timcs
CG Ttmes Italic
CG Timcs Bold
CG Times Bolđ Italic
Univers Medium
Univers Medium Italic
Univers Bold
Univers Bold ttalic
line Printer 16.6? pitch, 6.S point
Courler 12 pltch, 10 point

Courier Italic 12 pitch, 10 point
Courier Bold 12 pitch, 10 point
Courier 10 pitch, 12 point

Courier Italic 10 pitch, 12 poin
Courier Bold 10 pitch, 12 point
slika 2.84 Vektorski i rasterski fontovi
Što se tiče HP-CL kompatibilnosti, Laserjet III može uspešno da simulira bilo
koji HP ploter formata A4 - ukoliko neki programski paket podržava ploter, možete
izlaz preusmeriti na laserski štampač i sve će biti odštampano bez potrebe za bilo
kakvom konverzijom. Nešto slično se ranije moglo raditi po ugradnji HP-CL kertridža
ili instalacijom odgovrajućeg programa, ali je sada sve mnogo lakše i, što je posebno
važno, brže. Posebno je interesantno da se na istoj strani može kombinovati PCL i
HP-GL, što omogućava komponovanje složenih ispisa uz minimalan utrošak
memorije i komunikacionog vremena.
Na istoj strani se sada mogu kombinovati portrait i landscape ispisi i to bez
potrebe za prethodnom transformacijom fontova - "trojka" će automatski okrenuti
postojeći (skalirani ili bit mapirani) font u bilo koju od četiri orijentacije, trošeći za to
odgovarajuće količine memorije. Ukinuto je ograničenje "dvojke" koja je na jednoj
strani dozvoljavala do 16 fontova (sada je to ograničeno samo raspoloživom
memorijom) i omogućeno je "preklapanje" slika (primena tzv. "and" i "or"
operacija).
VodičzaPC 263
Skalabilni fontovi, preklapanje slika i automatska promena orijentacije

približavaju PCL i dalje fleksibilnijem PostScript-u zadržavajući istovremeno svu
jednostavnost i kompatibilnost. Sve mogućnosti "trojke" će, kao i obično, biti
najpristupačnije onima koji je direktno programiraju.
Kako naterati HP LaserJet III da radi kao ptoter?

Potrebna je jedino odgovarajuća komandna sekvenca koja može da glasi: Esc
E Esc &I20 Esc %0BIN;PW 0,1 ;1 W;;PU;SP 0;. Za povratak u normalan režim treba
koristiti SP 0;AF;Esc %0A^L. Ovde je sa Esc obeležen uobičajeni char(27), dok je
^ L oznaka za kod "form feed" (char(OCH)).
Ukoliko se sekvence često koriste, ima smisla upisati ih u datoteke START i
END, a onda koristiti DOS komandu COPY /B START LPT1: , odnosno COPY /B
ENDLPT1: .
Ukoliko koristite AutoCAD 12, a imate HP Laserjet III, možete crtati linije
deblje od standardnih i bez ko-rišćenja eksternih programa. Izaberite iz menija
konfiguraciju za ploter a zatim od ponuđenih opcija aktivirajte model pod rednim
brojem 11. Iz sledećeg podmenija, izaberite Laserjet III i AutoCAD će vam omogućiti
pristup Pen Parameters meniju u kome se podešavaju debljine željenih "pera". Pre
postavljanja vrednosti, proverite da li ste u metričkom sistemu, pošto su "default"
vrednosti u inčima.
2.2.23 Laserski štampači HP LaserJet 4

Na prvi pogled novi modeli Laserjet 4 i 4M izgledaju znatno modernije i
funkcionalnije nego prethodnik Laserjet III. Novi dizajn ne samo da štedi prostor na
stolu, nego je i kaseta za papir, koja je ranije znatno štrčala, sada potpuno integrisana
u printer. Pored više rezolucije (600 x 600 dpi ; dot per inch - tačaka po inču), novi
laserski štampač, takođe, podržava znatno bolju integraciju u mreži, kao i
automatsko prepoznavanje korišćenog printerskog jezika i interfejsa. Laserjet 4M,
pored serijskog i paralelnog, poseduje i Apple Localtalk interfejs.
Oba nova modela imaju ugrađen MIO (Modular l/O) slot u koji se smešta
jedna od JetDirect kartica za vezivanje u mrežu. Takođe su ugrađeni jezici PCL 5 i
PostScript Level 2 (kod 4M, dok je kod 4 PostScript opcioni SIMM ). Oba modela
zasnivaju se na Intel-ovom 80960 20 MHz RISC procesoru koji je oko 5 puta brži od
stare Motorole 68000 na 16 MHz u "trojci". Zahvaljujući tome, novi štampač je, bez
obzira na četvorostruki broj tačaka po kvadratnom inču, brži od "trojke". Sada je
ponajpre ubrzano štampanje prve strane. Kasnije kopije iste strane nova Canon-ova,
prava 600 x 600 dpi mašina izbacuje sa manje ili više konstantnih 8 strana u minutu.
Preko dvosmernog Centronics interfejsa, printer sada može slati poruke o nedostatku
papira ili tonera u računar. Štampač se preko DOS-a može u potpunosti podesiti
novim Explorer-Utility programom, koji se isporučuje uz Laserjet 4 modele.
Oba modela imaju ugrađene skalabilne fontove (35 Intellifont i 10 TrueType
za Windows 3.1). Pored visoke rezolucije i novi Mikro-toner doprinosi finom ispisu i
264 Vodič za PC
najsitnijih slova ili najpreciznijih grafika i sivih slika. RET tehnologija iz "trojke"
prenesena je i u ove modele, tako da izlaz sada treba da izgleda fantastično.
Paralelno sa modelima vrhunske klase za profesionalnu primenu (Laserjet 11 +
i III), Hewlett Packard poslednjih godina proizvodi i pojednostavljene modele
laserskih štampača za ličnu upotrebu (IIP i IIIP), koji u nazivu modela imaju slovo P
(od personal). U okviru četvrte generacije Packard je lansirao na tržište
pojednostavljenu verziju , ovoga puta toliko olakšanu da je u imenu dobila slovo L
(od light - lagan), umesto slova P. Sa svojih 7 kilograma težine i dimenzijama 353 x
362 x 164 mm, on je verovatno najmanji model laserskog štampača koji se može
naći na vašem stolu.
Štampači HP 4 i HP 4L su programski kompatibilni i imaju manje-više iste
mogućnosti, ali se u tehničkim detaljima i rešenjima toliko razlikuju da bi se teško
moglo reći da pripadaju istoj familiji. U 4L je, pre svega, ugrađena nova ali
jednostavnija Canon mašina rezolucije 300 x 300 tačaka, znatno slabiji i sporiji
procesor Motorola 68000, a izostavljene su sve pogodnosti za povezivanje i
proširivanje štampača. Zajednički su im samo BITronics paralelni interfejs, koji je
potpuno kompatibilan sa Centronics interfejsom, ali omogućava protok podataka u
oba pravca i ima deset puta veću propusnu moć, i RET tehnologija. I pored oznake 4
na kućištu, pred sobom ipak nećete imati famoznu "četvorku", jer većinu njenih
ključnih osobina i pogodnosti olakšani model nema.
slika 2.85 Laserski štampač HP Laserjet 4L
Sve ovo, naravno, ne znači da model 4L nije vredan svake moguće pažnje. U
pitanju je poslednji izdanak već legendarne HP tehnologije, u koji su ugrađena
najbolja rešenja ranijih generacija laserskih štampača, ali i po prvi put predstavljene
neke nove tehnike za ovu oblast - stand by režim (Packard ga zove Intelligent Off),
Vodič za PC 265
mnogo ekonomičnije korišćenje memorije i poseban režim štampanja, nazvan
EconoMode, u kome se štedi toner za 50% .
U štampač je, pre svega, ugrađen novi, instant sistem grejanja, koji radnu
temperaturu postiže veoma brzo, reklo bi se gotovo trenutno. Ova tehnička inovacija
je utrla put jednom potpuno novom konceptu komunikacije sa laserskim
štampačem. Štampač je stalno uključen u mrežu ("struju"; nema mrežnog prekidača)
i na posao čeka u stanju mirovanja (troši samo 5W energije, potpuno je bešuman, ne
zagreva okolinu), da bi se automatski "probudio" čim mu stigne prvi podatak na port.
Aktiviranje štampača je praktično trenutno i potpuno neprimetno - korisnik ima
utisak da je štampač stalno spreman za rad. Ova pogodnost obezbeđuje posebnu
lakoću korišćenja štampača i ima čitav niz praktičnih prednosti - fontovi koje jednom
učitate u štampač (download) ostaju u njemu dok ne dođe do nestanka mrežnog
napajanja. Štampanje ne zahteva nikakve pripreme štampača - ako u magacinu
imate papira, dovoljno je da izdate komandu PRINT. Nakon petnaest minuta
neaktivnosti, štampač se automatski povlači u stanje mirovanja. Ovako postavljen,
štampač prestaje da bude periferni uređaj i postaje integralni deo personalnog
računara.
"Mala četvorka", za razliku od "velike", ima krajnje pojednostavljen kontrolni
panel. Umesto višefunkcijske tastature i alfanumeričkog displeja, u njega je ugrađen
jedan jedini taster i samo četiri svetleće diode za indikaciju najelementarnijih
funkcija i grešaka: ERROR (otvoren štampač, problemi sa tonerom), PAPER (nestalo
papira ili papir zaglavljen), DATA (podaci još u štampaču ili čekanje da papir bude
ubačen ručno) i READY (štampač spreman za rad ili prijem podataka u toku).
O mogućnostima ovog štampača, međutim, ne treba suditi po njegovom
krajnje oskudnom kontrolnom panelu. Ovo je prvi HP model čijim radom -
zahvaljujući BITronics paralelnom interfejsu - u potpunosti upravlja računar. O
kontroli parametara i rada štampača brine mali rezidentni program po imenu Status
Monitor. Njegova osnovna namena je da bdi nad komunikacijom računar-štampač i
da upozori korisnika čim nešto nije u redu, bez obzira da li je štampač u aktivnom
stanju, dakle u fazi prijema podataka i štampanja, ili u stanju mirovanja. On reaguje
na sve uobičajene probleme u toku rada sa štampačem, o kojima na drugim
modelima brine kontrolni panel, ali i na njegov opšti status - ako se on isključi sa
mreže ili "otkači" sa Centronics kabla.
Pored nadgledanja rada, Status Monitor služi i kao "hot key" šel (tasteri
<Ctrl> + <Alt> + <E>) - kontrolni centar za poziv odgovarajućih softverskih alata za
podešavanje štampača. Iz njega se mogu aktivirati dva osnovna alata: HP Explorer
Travel Guide i HP Explorer Remote Control Panel. Travel Guide je vodič kroz
mogućnosti i pogodnosti štampača, kao i help sistem za njegovo podešavanje.
Remote Control Panel služi za daljinsko upravljanje svim podesivim opcijama
štampača - kontrola tonera, gustine i tehnike štampe, izbor formata strane i broja
redova na njoj, izbor osnovnog pisma i kodnog rasporeda ... - i koristi se sa onim
aplikacijama koje nemaju odgovarajuće drajvere za rad sa ovim štampačem.
Osnovna ideja je da se kontrola štampača potpuno prepusti odgovarajućim
drajverima, i ona je u drajveru za Windows 3.1 dosta dobro iskorišćena. Medutim,
Windows drajver za štampač nema mogućnost izbora kodne strane za interne
266 VodičzaPC
fontove (kojih kod ovog modela ima 26 i to su: Courier,Letter Gothic, CG Times,
Coronet, Univers Condensed, Antique Olive, Albertus i VVindings). Drajver je,
programski podešen za kodnu stranu VVindovvs 3.1 Latin 1 sa oznakom 19U, čime je
praktično uskraćen pristup internom trezoru fontova svim korisnicima koji ne mogu
da pronađu svoja slova (YU) u ovom kodnom rasporedu.
"Mala četvorka" koristi poseban tip kasete za toner, ali sa istom vrstom
sitnozrnastog praha kao i HP4, koji je posebno zahvalan za RET tehnologiju ispisa.
Proizvođač deklariše radni vek na uobičajenih 3000 strana i, po prvi put, uvodi
poseban režim štampe za štednju skupocenog crnog praha. EconoMode štedi
najmanje 50% tonera po strani, a namenjen je za štampanje probnih kopija i, uopšte
dokumenata kod kojih kvalitet otiska nije presudan. Režim štampe ne utiče na
brzinu rada štampača, već samo na izgled otiska. Kaseta je pravljena od materijala
koji se može reciklirati.
Univerzalni magacin za papir prima 100 listova u četiri formata - executive,
letter, A4 i legal-sized. Magacin se prilagođava podešavanjem odgovarajućih
graničnika, a proizvođač preporučuje da se svaka promena formata saopšti i drajveru
za štampač, da ne bi došlo do zaglavljivanja papira. Štampač prima i koverte i folije,
pri čemu se preporučuje da se ubacuju ručno.
Kupci modela 4L su pošteđeni problema sa memorijskim proširenjem, koji su
obično imali korisnici starijih modela kada su želeli da štampaju složenije grafičke
strane A4 formata. U ovaj model ugrađeno je, doduše, samo 1 Mb memorije, koji
štampač koristi i za svoje režijske potrebe i za formiranje strane, ali je ta količina, uz
posebne softverske tehnike obrade slike i fontova, dovoljna za sve vrste standardnih
poslova. Ova tehnika, koju HP naziva Memory Enhacement Technology (MEt),
praktično udvostručuje raspoloživi memorijski prostor različitim metodama
kompresije fontova i podataka. Packard, naravno, dopušta situacije u kojima ni to ne
mora da bude dovoljno, i tada se proširenje za još 1 Mb ne može izbeći.
U radu sa tekstom MEt komprimuje kako fontove koji se upisuju u štampač
trajno (dovvnload), tako i one koji mu pristižu u toku same štampe. U radu sa
grafikom, MEt analizira čitavu stranu i, u zavisnosti od nalaza, primenjuje
odgovarajuću kompresionu tehniku za štampanje A4 strane punog formata u
rezoluciji 300 tacaka po inču. Softver, pri tom, koristi dva originalna metoda za
kompresiju podataka - Image Adapt (prilagođavanje slike) i Page Protect (zaštita
stranice). Image adapt komprimuje sliku uz male gubitke u grafičkim detaljima, i zato
je korisnicima ostavljena mogućnost da biraju strategiju koja im najviše odgovara.
Image Adapt može da radi automatski (auto - samo kada strana ne može da stane u
memoriju), stalno (on - brže štampanje grafike uz gubitke u kvalitetu i tamo gde to
nije neophodno) ili nikako (off - štampa se samo deo slike koji staje u memoriju).
4L štampa stranicu uporedo sa formiranjem slike u memoriji. Prilikom obrade
složenijih strana, može se dogoditi da elektronika posustane za mehanikom, ne
uspevajući da joj "doturi" sve podatke na vreme, i strana izlazi oštećena, uz
upozorenje na grešku. Za ovu vrstu problema zadužen je Page Protect mehanizam.
Kada je on aktiviran, štampanje počinje tek nakon formiranja strane u memoriji
štampača. Pošto se time gubi dragoceno vreme, predviđena je i mogućnost
automatskog rada, kada štampač sam procenjuje da li je neku stranu potrebno na
Vodić za PC 267
ovaj način zaštiti ili ne. Oba softverska mehanizma, i Image Adapt i Page Protect, su
podešena na automatski rad, a režimi se, po potrebi, mogu menjati ili preko Printer
Setup menija iz bilo koje aplikacije, ili pomoću programa Remote Control Panel iz
HP Explorer-a.
U programskim mogućnostima 4L nije naročito prikraćen u odnosu na ostale
članove porodice 4. U njega su, takođe, ugrađena tri programska jezika - Enhanced
PCL 5, HP-GL/2 (industrijski standard za vektorsku grafiku) i PJL (Printer Job
Language - jezik za opis poslova).
2.2.24 Ploter
Ploter je elektronsko-mehanički uređaj sa mogućnošću kontrolisanog pomaka
po koordinatnom sistemu koji se sastoji od X i Y ose, u čijem preseku se nalazi glava
sa perom. Pomoću interfejsa povezan je sa računarom. Digitalne signale primljene
od računara pretvara u analogne kojima će pokrenuti motore za X i Y osu i spustiti
odnosno podići pero.
Jasno je da se u odgovarajućoj sinhronizaciji ova dva kretanja, i spuštanjem i
dizanjem pera može nacrtati bilo kakav crtež. Naravno, potrebno je da se u računaru
nalazi odgovarajući program, da bi se na papiru dobio grafički rezultat nekog
projekta ili proračuna.
slika 2.86 Pen-ploter formata A3
268 Vodič za PC
Prvi ploter za komercijalno tržište napravljen je 1959. godine u američkoj

kompaniji CALCOMP i ličio je pomalo na ručni geštetner, ali bez ručice za okretanje.
Valjak, prečnika oko 18cm i širine oko 30cm, okretao se napred-nazad, a iznad
gornjeg dela valjka bila je poprečno smeštena šina po kojoj se, pomoću tanke sajle
levo-desno, kretala glava sa jednim perom. Papir, perforiran kao kod printera,
dolazio je sa rolne iza valjka, prelazio preko valjka i namotavao se na drugu rolnu
ispred valjka. Valjak je predstavljao X osu, a glava sa perom Y osu. Obe ose su
pokretane tzv. step-motorima. Elektronski deo bio je izrađen kompletno u tehnici
germanijumovih tranzistora.
Danas je u upotrebi više vrsta plotera. Najbrojniji su oni koji crtaju perom, tj.
tzv. pen-ploteri. Pod perom se podrazumeva hemijska olovka, flomaster, rapidograf
sa tušem, ili neka varijanta ovog pisaćeg pribora. Ovi ploteri crtaju na raznovrsnom
papiru, pausu ili plastičnoj foliji. Proizvode se od formata A4 do AO, a ima i većih.
slika 2,87 Pen-ploteri firme Oce Graphics
Opis prvog komercijalnog plotera, što se mehanike tiče, po ideji odgovara i

današnjim savremenim ploterima. Princip sa valjkom i šinom se zadržao do
današnjih dana, uz mnoga poboljšanja. Danas se za pokretanje valjka i glave sa
perima koriste brzi i precizni jednosmerni servo-motori umesto step-motora.
Elektronika je doživela mnogo veće promene pojavom integralnih kola i
mikroprocesora, koji su učinili da savremeni ploteri često imaju moćniji
mikroprocesor od računara sa kojim su povezani.
Vodič za PC 269
Ugrađeni softver (firmware) omogućava veoma komforan rad sa ploterima. Tu

su razni fontovi, generatori kružnih i crtkanih linija, merenje dimenzija papira na
kome se crta, prepoznavanje vrste pera i prilagođavanje svih parametara za to pero,
smanjivanje i uvećavanje crteža, crtanje tzv. prozora, rotiranje crteža itd.
Veliki baferi prihvataju često i kompletan crtež, pa se, uz veće brzine crtanja,
više ne događa da ploter dugo "zadržava" računar već se, pogotovu na sistemima sa
više korisnika, redovno dešava da ploter čeka na računar.
Proizvode se ploteri koji mogu da rade i sa komadima papira (engl. cut sheet)
i sa papirom u rolni. Proizvođači ih reklamiraju pod nazivom "dual-mode" ploteri.
Kombinacija komad papira/rolna je, u stvari, odličan spoj dobrih osobina obe
varijante. Kod ovakvih modela može se koristiti komadni papir za probne i
pojedinačne ctreže, a rolna za seriju i finalne ctreže.
U opisivanju pen-plotera nikako ne treba preskočiti ravne (engl. flat-bed)
plotere, kod kojih se papir za crtanje polaže na ravnu podlogu i nije pokretan. Iznad
papira, takođe, postoji šina koja se cela kreće napred-nazad, a po njoj se levo-desno
kreće glava sa perom. Uglavnom se proizvode u formatoma A4 i A3 i namenjeni su
korisnicima PC računara. Prave se i u vrlo velikim formatima i koriste u kartografiji.
Prozvode se i ploteri koji, umesto pera, imaju dijamantski nož, kojim graviraju
po specijalnoj plastičnoj foliji, skidajući neprovodni sloj na gornjem delu folije. Tako
se dobija izuzetno precizan pozitiv, koji se foto-postupkom može smanjiti do
milimetarskih dimenzija, zadržavajući tačnost i kontrast. Ova tehnika se koristi u
izradi tzv. "maski" kod projektovanja integralnih kola.
Elektrostatički printer-ploteri su u velikoj ekspanziji i po predviđanjima
stručnjaka biće sve zastupljeniji na tržištu. Ovi ploteri rade na principu sličnom radu
foto-kopirnog aparata. I kod njih je primenjen neizbežni valjak, samo što umesto
pera iznad valjka celom dužinom poprečno stoji nepokretna glava sa puno
segmenata. Glava vrlo precizno specijalni papir, koji prolazi ispod, naelektriše samo
na onim mestima gde nešto treba da bude nacrtano. Zatim se dodaje toner, koji
ostaje samo na naelektrisanim mestima. Posle prolaska kroz komoru za sušenje, crtež
je gotov. Sve ove operacije obavljaju se u jednom prolazu papira, koji se kreće samo
napred. Crta se odjednom cela "šlajfna" crteža, slično linijskom printeru. Ovi printeri
su brzi i daju dobar kvalitet crteža. Proizvode se u crno-beloj i kolor varijanti.
Zahtevaju moćne kontrolere koji rasterizuju crtež što stiže iz računara u vektorskom
obliku, a to im znatno povećava cenu. Koriste se za crtanja u geodeziji i seizmologiji.
Kada je reč o ploterima, pored uobičajenih računarskih pojmova, nailazimo i
na neke koji su vezani samo za ovaj uređaj. Često se događa da se pomešaju tačnost
i rezolucija plotera, što nikako nije isto. Zbog toga se sada daje objašnjenje nekoliko
najvažnijih pojmova iz terminologije vezane za plotere:
270 VodičzaPC
TAČNOST (acccuracy): Rastojanje između tačke gde se vrh pera spustio na

podlogu za crtanje posle pojedinačne komande i tačke gde je trebalo da se spusti.
Izražava se u inčima ili centimetrima.
slika 2.88 Termalni ploter G9825 firme Oce Graphics
REZOLUCIJA (resolution): Za mehaničke plotere, minimalni kontrolisani

pomak (korak, step) koji pero može da napravi po X ili Y osi. Za elektrostatičke
plotere, broj pojedinačnih tačaka (piksela) koje ploter može da nacrta na jednom
inču. Iz ove definicije proizilazi da kod pen-plotera cifra kojom se izražava rezolucija
treba da bude što manja, a kada se radi o elektrostatičkim ploterima - što veća.
PONOVLJIVOST (repeatibility): Mera koja se izražava u inčima ili
centimetrima i pokazuje mogućnost plotera da se vrati na već nacrtanu tačku sa bilo
koje druge tačke u okviru formata na kome crta.
AKSIJALNA BRZINA (axial plot speed): Brzina kojom ploter može da povuče
pravu liniju po X ili Y osi.
DIJAGONALNA BRZINA (diagonal plot speed): Dijagonalna brzina je 1.414
(kvadratni koren iz 2) puta veća od aksijalne brzine. Pod dijagonalnom brzinom se
podrazumeva linija koja je pod uglom od 45 ste-peni u odnosu na X ili Y osu.
Vodič zaPC 271

ISHODIŠTE (origin): Tačka iz koje je ploter počeo crtež. Koordinate ove tačke
su X=0, Y=0 i ona je referentna tačka u odnosu na koju ploter računa broj koraka
(stepova).
2.2.25 Grafički tableti i digitajzeri

Tehnički crtači, arhitekte, dizajneri i svi oni koji crtaju za svoju dušu imaju uz
računar neslućene olakšice u radu. Ono što je potrebno za jednostavan rad je ulazni
uređaj, koji može da prevede linije i krivine sa skice na papiru u informaciju koju bi
računar razumeo i mogao da prenese na ekran. Taj uređaj, koji na tržištu
profesionalnih računara postoji gotovo isto toliko dugo koliko i sami računari, zove se
grafička podloga (engl. graphic pad), grafički tablet (graphic tablet) ili grafička ploča
(graphic board). Tablet se sastoji od pravougaone ploče i specijalne pisaljke
("olovke"). Pomoću elektronike ugrađene u tablet od-ređuje se pozicija pisaljke, koja
se prosleđuje računaru. Po pravilu, pisaljka je opremljena prekidačem ko-jim se
aktivira. \
Na tabletima se crta pomoću specijalne pisaljke ("stylus"), s tim što se crtež
može pratiti na ekranu. Većina grafičkih tableta i prateći programi nude slične
mogućnosti crtanja. Razlike nastaju u manipulaciji crtežom. Na primer, neki grafički
tableti imaju tzv. zum (engl. zoom) koji omogućava uvećanje nekog dela crteža i
popravljanje njegovih detalja, obično do nivoa tačke (piksela). Dobri grafički tableti
omogućavaju pomeranje nekog dela crteža po ekranu, ponavljanje nekog elementa
slike više puta, izmenu mesta detalja sa slike ili raznih slika i automatski efekat
ogledala. Crtež se može memorisati u fajl i koristiti u nekim drugim programima.
Problem digitalizacije često se razrešava u računarima, jer je mnoštvo primena
vezano za rad sa analognim (kontinualnim) veličinama. Signal se u analognom
sistemu menja kontinualno i može uzeti bilo koju vrednost iz određenog intervala.
Klasični primeri rada sa analognim signalima su kontrole pritiska, temperature ili
jačine zvuka. Računar koji treba da vrši ove kontrole razume jedino digitalni (cifarski)
signal. Svi njegovi elementi mogu se naći jedino u dva stabilna stanja "0" i "1", i stoga
su sve međuvrednosti za računar nerazumljive.
Digitalizacija je proces pretvaranja kontinualnih signala u niz digitalnih signala.
Sklopovi koji vrše ovo pretvaranje zovu se A/D pretvarači (Analog to Digital
converter). Grafički tablet, kao ulazni uređaj, pretvara sliku u brojeve koje preuzima
računar. Ove brojeve izlazni uređaj - ekran opet pretvara u sliku (preko D/A
pretvarača, koji vrši pretvaranje digitalnih u analogne signale) i mi bez zalaženja u
suštinu pretvaranja informacija sa ulaza, možemo da pratimo svoje poteze pisaljkom.
Međutim, bez metode pretvaranja slike u brojeve, bilo bi nemoguće da računar radi
sa crtežima i ogromno polje grafički orijentisanog rada računara bilo bi nemoguće.
Proces digitalizacije slike sastoji se od deobe slike u što je moguće više
jednakih delova. Što je veći broj delova (obično kvadratića), veća je i sposobnost
beleženja detalja. Ukoliko je rezolucija dovoljno velika, slika ima neznatno zrnastu
strukturu. Kada bismo nacrtali linije preko slike da dobijemo predstavu kako je ona
podeljena u kvadratiće, izgledalo bi kao da je slika prekrivena providnom
milimetarskom hartijom ili mrežom, kao na geografskim kartama. Neki tableti su i
272 Vodič za PC
zaista podeljeni na taj način. Svaki od tih kvadratića ima svoje koordinate po X i Y
osi, koje predstavljaju razumljivu informaciju za računar i omogućavaju mu da vodi
evidenciju o svakoj poziciji. Većina grafičkih tableta je projektovana tako da može da
im se podesi rezolucija, tako da se poklapa sa rezolucijom monitora (ekrana), što
znači da je broj "kvadratića" na tabletu isti kao broj tačaka na ekranu.
Najveće razlike između tableta su u načinu generisanja signala. Neki
zahtevaju specijalnu pisaljku i generišu signal na osnovu kontakta pisaljke i aktivne
zone grafičkog tableta, dok je za druge dovofjan dodir pisaljke ili čak, pritisak prsta.
Određivanje pozicije pisaljke može se izvesti na više načina, i to:
postupkom ultrazvuka,
postupkom napona,
induktivnim postupkom,
postupkom faze talasa,
kapacitivnim postupkom,
hologramskim postupkom.
Kod ultrazvučnog tableta formira se ton ultrazvučne frekvencije na vrhu
pisaljke. Mikrofonima, koji se nalaze sa strane okvira površine crtanja (dovoljno je sa
dve strane), meri se vreme odziva, na osnovu čega se određuje pozicija.
Ako se koristi više od dva mikrofona za merenje vremena odziva, može se
odrediti ne samo pozicija pisaljke u odnosu na tablet, nego i visina pisaljke iznad
njega. Time je moguće ostvariti trodimenzionalni unos podataka. Akustički tablet
dopušta da se postavi papir na njegovu površinu za crtanje.
Kod induktivnog (magnetskog) tableta, na samoj površini se nalazi ugrađena
gusta žičana mreža. Žičana mreža se koristi za otkrivanje pozicije pisaljke koja je, u
ovom slučaju, namotaj koji emituje impulsni visokofrekventni signal. Signal koji
detektuje mreža upoređuje se sa jednim referentnim signalom i daje neposredno X i
Y koordinate pisaljke.
Kapacitivni sistemi, takođe, koriste žičanu mrežu, ali im je princip suprotan u
odnosu na magnetske sisteme. Ovde se pisaljka koristi za otkrivanje niza kodiranih
impulsa koji se uvode u dvoslojnu mrežicu.
Bez obzira na očigledne hardverske razlike, komunikaciju grafičkog tableta i
računara omogućava programska podrška. Ona ne definiše samo raspoložive
osobine, već i lakoću korišćenja tableta, pa pri izboru, pre svega, voditi računa o
pratećem softveru. Do jednog nivoa, kvalitet sistema zavisi od vašeg računara. Što je
računar brži i što ima veću memoriju, više je i prostora za upotrebu boljeg grafičkog
tableta. Naravno, programska podrška treba da koristi sve pogodnosti ugrađene u
hardver vašeg sistema. Karakteristika dobrog grafičkog tableta je da vam na
pristupačan način stavi na raspolaganje sve mogućnosti računara.
Na većini tableta može se postaviti papir (crtež). Mogućnost postavljanja
crteža na tablet ima prednost kad je potrebno izvesti digitalizaciju ovih crteža i
preneti dobijene vrednosti računaru. Najpovoljniju mogućnost nude tableti koji rade
na induktivnom principu. Često se pisaljka zamenjuje lupom sa presekom končanica
i tasterima za aktiviranje.
Vodic za PC 273
Za gotovo sve digitajzere nude se paralelni i serijski priključci. Ako krivu liniju
treba brzo pozicionirati pomoću niza tačaka, tada se daje prednost paralelnom
priključku.
Na slici 2.89 prikazan je grafički tablet SummaSketch III firme Summagraphics
(Houston Instrument). Ova firma je patentirala elektromagnetnu tehnologiju koja
obezbeđuje pouzdanost i konzistentnu visoku preciznost. Rezolucija se može
podešavati do 100 linija po milimetru ili se skalirati, tako da se poklopi sa
rezolucijom monitora, a maksimalna preciznost je impresivnih 0.2 mm.
slika 2,89 Grafički tablet SummaSketch III
Podržana su oba moda rada (mod digitajzera i mod emulacije miša), što
omogućava tradicionalnu fleksibilnost digitajzera ili direktnu zamenu miš sistema sa
prirodnijim i ergonomskim tablet sistemom. Oba modela rade identično,
omogućavajući brzu izmenu tableta zbog prilagođavanja zahtevima aplikacije. Sve
funkcije, uključujući operacioni mod, rezoluciju i tzv. brzinu odabiranja
("semplovanja"), mogu se postaviti softverski preko računara.
Uz tablet se isporučuje komplet pretvarača, kabl za povezivanje sa serijskim
portom računara, uređaj za mrežno napajanje i softver.
Komplet pretvarača (vidi sliku 2.90) obuhvata kursorski uređaj sa 4 tastera
(karakterističan je raspored tastera u obliku romba) i prekidačima, zatim pisaljku
(stylus) sa dva tastera. Kao opcija, za aplikacije koje zahtevaju više programabilnih
tastera, nudi se kursorski uređaj sa 16 tastera.
Za korišćenje sa PC računarima isporučuje se softver za instalaciju,
konfigurisanje, dijagnostičko testiranje i drajveri za VVindovvs, ADI drajveri za
AutoCAD, kao i Universal Mouse Emulator.
274 VodižzaPC
slika 2.90 Komplet pretvarača
2.2.26 Projekcioni uređaj

Zamislite projektovanje bogato obojenog PC ekrana na zastor (na zidu) a
zatim pomoću laserskog pokazivača na zastoru menjate menije, aktivirate ikone i
demonstrirate računarsku grafiku, a sve to iz pozadine prostorije. Ovakav projekcioni
sistem dizajnirala je firma Proxima Corp. iz Kalifornije.
Dva osnovna elementa ovog sistema su LCD (Liquid Crystal Display)
projekcioni panel i kontrolni sistem nazvan Cyclops. Prenosni panel, veličine
osrednjeg nesesera, reprodukuje PC ekran zajedno sa standardnim projektorom.
Kolor LCD sa aktivnom matricom radi u sprezi sa bilo kojim Apple ili PC
kompatibilcem. Cyclops obuhvata LED (Light-Emitting-Diode) uređaj za centriranje
ili laserski pokazivač i prostorni CCD (Charge-Coupled-Device) senzor slike.
Tehnologija aktivne matrice, koja je implementirana u panel, poboljšava
kontrast i brzinu. Njen koeficijent kontrasta od 100:1 je bolji i od kontrasta LCD
pasivnih matrica (4:1) i od percepcije kontrasta čovekovogoka (60:1). Elementi slike,
ili pikseli, mogu biti uključeni ili isključeni za oko 50 ms, omogućavajući time da
panel može biti korišćen za video projekcije. Posebna ploča (board) za logičku
konverziju je ugrađena u panel. Pošto panel sa aktivnom matricom ima FET (Field-
Effect Transistor) i memorijski kondenzator za svaki piksel, efekat prugastih linija
(streaking) je eliminisan. Takođe, pošto svaki piksel ima sopstveni drajver, nema
interferencije.
Degradacija kontrasta, usled visokih temperatura, izbegnuta je ugrađivanjem
ventilatora koji usmerava hladan vazduh preko panela. Infracrveni štit skreće grejanje
koje potiče od projektorske sijalice.
Cyclops-ov CCD senzor priključuje se na zadnju stranu panela (vidi sl. 2.91). I
uređaj za centriranje i laserski pokazivač projektuju sjajnu svetlosnu mrlju (tačku;
spot) na zastor. Senzori su usmereni na zastor, detektuju LED ili lasersku mrlju,
VodičzaPC 275
prevode njenu lokaciju u X i Y koordinate, zatim prenose ovu informaciju preko

serijskog porta u računar. Upravljački program (device driver) konvertuje koordinate
u koordinate monitora. On ažurira koordinate kao da se radi sa mišem i, u suštini,
zamenjuje drajver miša.
slika 2.91 Projekcioni sistem
Panel se isporučuje sa infracrvenom daljinskom komandom, koja može da se

koristi za sekvencijalno kretanje kroz meni i ekrane i za kontrolu funkcija panela.
Infracrveni prijemnik sa jedno-procesorskim čipom, smešten je na prednjoj strani
panela.
Komplet obuhvata panel, Cyclops, kablove, infracrvenu daljinsku komandu i
"utility" softver, dok se laserski pokazivač i monohromatski panel nude kao opcije.
2.2.27 Skenerski uređaji

Grupa skenerskih proizvoda uključuje grafičke skenere, optičke čitače (OCR) i
faksimil uređaje. Grafički skener proizvodi elektronsku kopiju crteža ili fotografije,
zatim ih konvertuje u format bit mape koja se može editovati nekim od grafičkih
programa. OCR skenira tekst i konvertuje ga u format, kao što je ASCII ili DCA,
razumljiv programima za obradu teksta. Faksimil digitalizuje sliku koju šalje ili prima
kao informaciju. Sve funkcije skeniranja kontrolišu se softverski.
Od načina kako se vrši proces skeniranja zavisi i kvalitet finalnog produkta
skaniranja. Tehnologija svih skenera zasniva se na principu da crno apsorbuje svetlo,
belo reflektuje, a sve između reflektuje se proporcionalno intenzitetu osvetljenosti.
Većina skenera nije u mogućnosti da skenira boje, tako da vrednosti između crnog i
276 Vodic za PC
belog predstavljaju sivim tonovima. Skener osvetli sliku i koristeći foto-ćeliju

odmerava količinu reflektovane svetlosti. Većina skenera koristi CCD (Charge-
Coupled-Device), što je, u stvari, zona (niz) foto elemenata koji određuju intenzitet
reflektovane svetlosti kao nivo napona.
Većina skenera konvertuje informacije sive skale direktno u bit-mapu. Proste
slike ne sadrže sivu skalu; jedna zona je potpuno crna, a druga potpuno bela. Takva
linijska struktura grafike naziva se "line art".
Kada se završi proces skeniranja, dobijena slika se skladišti u fajl, tj. na disk ili
disketu. Veličina fajla zavisi od rezolucije skeniranja, što je rezolucija veća i fajl je
veći.
Uz skener se isporučuje i interfejs kartica i kabl za povezivanje sa računarom,
kao i odgovarajući softver. Skener se povezuje sa računarom preko odgovarajuće
kartice kablom sa 25-pinskim konektorom. Interfejs kartica se posredstvom DIP
prekidača mapira na određenu memorijsku lokaciju (obično C4000), tako da ne
dođe u konflikt sa drugim uređajima.
Softver koji se isporučuje uz skener omogućava jednostavno rukovanje. Pre
pokretanja softvera, neophodno je izvršiti konfigurisanje drajvera za skener. I to ne
predstavlja neki značajan problem, jer obično program za instaliranje nudi opciju
adekvatne promene postojeće konfiguracione datoteke CONFIG.SYS, ali tako da se
ne uništi postojeća konfiguracija.
Izbor formata u kome možete snimiti sliku nije prebogat, ali je sasvim
usaglašen sa ostatkom softvera iz ovog okruženja. Na raspolaganju su vam obično
PCX, TIF, BMP i EPS formati.
Na tržištu se može naći široka lepeza skenera, od ručnih, preko formata A4,
do profesionalnih formata AO za skeniranje grafičke dokumentacije. U skladu sa
formatom, veličinom rezolucije i mogućnostima pratećeg softvera za obradu grafike
je i cena.
slika 2,92 Logitech ručni skener
Vodič za PC 277
slika 2.93 HP Scanjet skener formata A4
OCR (Optical Character Recognition) programi

Postoje suštinski dva različita postupka optičkog prepoznavanja tekstova:
prepoznavanje karakteristika slova (feature recognition) i prilagođavanje uzoraka
slova (pattern matching). U prvom postupku teži se da se utvrde karakteristične
osobine slova - veliko slovo T, na primer, čine dve crte, vertikalna i horizontalna. Taj
postupak je univerzalniji, jer ne zavisi od tipa slova (fontova), ali računski je dosta
složen. Program OmniPage koji ga primenjuje, iziskuje poseban koprocesor za
278 Vodič za PC
personalni računar. U drugom postupku, prilagođavanju uzorku, pročitanu sliku

slova program prvo normira na standardnu veličinu, a zatim je uporedi sa slikama
slova, poznatim od pre (arhiva) ili posle učenja. Taj postupak primenjuje program
Recognita.
U oba postupka prepoznavanja problem je dvoznačnost. Naime, problem je
razlikovanje slova o od nule ili slova s od broja 5 itd. Drugi problem su pokrivena
slova (Ti), povezna, odnosno spojena slova (fi ili ff) itd. Naročit problem predstavljaju
slike u tekstu.
Pouzdanost prepoznavanja tekstova može da se poveća kombinovanjem ovih
programa sa programima za proveravanje pravopisa (Spellchecker), koji će rečnikom
utvrditi nepoznata slova ili će rečnik koristiti da proveri ona slova za koja nije siguran
da ih je pravilno prepoznao.
Program je upotrebljiv za OCR, ako je prepoznavanje tekstova njime brže i
pouzdanije od prekucavanja u računar.
Grafičld sistemi za obradu slika

CAD (Computer Aided Design - računarom podržano projektovanje) sistemi
nastaviće i u narednim godi-nama da menjaju izgled tehničkih biroa, razvojnih i
kontsrukcionih odeljenja. Primenom CAD i grafičkih sistema, stvara se dvostruka
baza dokumenata: ručno izrađeni crteži i generisani na računaru. To znači da se
veoma mnogo vremena troši na ponovno obavljanje već urađenog posla, kao i da
takvo čuvanje dokumenata i njihovo popravljanje odnosi previše mesta, crteže izlaže
riziku pogrešnog rukovanja, oštećenja ili gubitka itd.
Da bi se navedeni problemi rešili, tj. da bi se efikasno izvršilo "stapanje"
ručnih i računarski generisanih crteža, koriste se sistemi za skeniranje.
Ovde treba napomenuti da postoje tri klase formata grafičkih fajlova i to:
rasterski, vektorski i metafajl. Bez obzira na činjenicu da postoje tri formata, postoje
samo dva načina da se kreira slika na računaru. Prvi način obuhvata opis boje svake
moguće tačke na datoj slici. Kao i u poentiIističkoj tehnici slikara impresionista, slike
su predstavljene (i kodirane) kao veliko platno puno tačaka. U računarskom svetu,
ove slike su poznate kao rasterske slike. Primer rasterske slike iz običnog života bila bi
slika koju stvaraju posetioci na fudbalskom stadionu koji drže ispred sebe različito
obojene karte. Kada sedite nasuprot njih, uzorak kreiran od obojenih karata formira
iluziju slike. Skenerski sistemi generišu rasterske slike (fajlove).
Vektorski fajlovi ne sadrže informacije o specifičnim tačkama. Umesto toga,
vektorski fajlovi su asimilacija matematički opisanih ili kodiranih objekata koji čine
siiku. Da bi slika memorisana u vektorskom fajlu bila prikazana, objekti u najmanju
ruku moraju biti prevedeni od starne programa na izlazni uređaj. Prema tome,
vektorske slike nisu vezane ni za jedan parcijalni deo hardvera; zadatak programa je
da na pogodan način interpretira fajl i upravlja hardverom na kome slika treba da
bude prikazana ili štampana. CAD programi generišu vektorske slike (fajlove).
Metafajl je klasa koja sve obuhvata pod jedan "krov". Metafajlovi mogu da se
prilagode i rasterskim i vektorskim informacijama, mada softverski paketi veoma
Vodič za PC 279
retko upisuju oba tipa informacija u metafajl. Danas, uglavnom, egzistiraju

metafajlovi koji sadrže samo vektorske informacije.
slika 2.94 Oce Graphics skener G6045 formata AO
PC sistemi za skeniranje preporučuju se u sledećim slučajevima:

tamo gde nije potrebno skeniranje velikog broja dokumenata u toku
jednog dana,
u slučaju da korisnik želi postojeća dokumenta da unese u računarsku
bazu i
u slučaju da korisnik želi da smanji troškove i utrošak vremena u odnosu
na ručno digitalizovanje.
Ovi sistemi treba da zadovolje sledeće zahteve:
računarski pristup ručno izrađenim crtežima,
distribuciju crteža iz centralne baze podataka i
čuvanje i pregledanje crteža, sa iscrtavanjem na rasterski ili vektorski
način.
Ono što stalno treba imati na umu je da skeneri nisu čarobne kutije koje
automatski pretvaraju crteže u podatke, pogodne za računarsku obradu. Sve što
280 Vodič za PC
skener može, u suštini, da uradi, jeste da uzme "sliku" crteža i unese je u računar u
vidu digitalne informacije - rasterske informacije.
Upotreba skeniranih crteža u CAD/CAM aplikacijama zahteva najčešće
konverziju skenirane rasterske slike u vektorsku. Postoje prilično efikasni programi za
vektorizaciju skeniranih crteža, ali oni još uvek ne otklanjaju potrebu za čovekovom
intervencijom u procesu pretvaranja.
Vreme konverzije u vektorski format znatno je duže od vremena potrebnog za
skeniranje crteža, tako da to bitno utiče na produktivnost.
Što je veća rezolucija prilikom skeniranja, to je veći generisani rasterski fajl. To
znači da morate imati memorijske jedinice velikog kapaciteta (optički diskovi) i
snažne procesore koji rade velikom brzinom.
Detaljnije razmatranje ove problematike prevazilazi okvire ove knjige a
zainteresovanima se preporučuje da konsultuju specijalizovane firme za ovu oblast
(npr. Osa Računarski inženjering - Beograd).
Faksimil
Faks je poznat niz godina. Prvi patent datira od 1843. godine, a komercijalno
korišćenje počelo je 1865. godine.
Samostalni faks (engl. standalone) može se ukratko opisati kao modem, skener
i termički printer u jednom kućištu. Faks šalje grafičku datoteku, odnosno grafički
prikaz skenirane stranice. U faks umetnete papir, otkucate telefonski broj na koji ga
treba poslati, i on to uradi.
slika 2.95 Radio faksimil iz 1930. godine
Vodič za PG 281
Jedan od problema sa kojima se suočavate, kada instalirate faks, je da se faks

najbolje "oseća" kada je sam na telefonskoj liniji. Faks, u principu, ne može da
razlikuje da li prima govornu ili faks poruku. Uvek se odaziva istim pijukanjem,
predpostavljajući da je na drugom kraju linije faks. Ako vas je nazvao neko ko želi sa
vama da razgovara uživo, morate ručno isključiti faks. Inače faksovi se mogu javljati
na pozive automatski, ali se mogu i aktivirati od strane korisnika, pritiskom na pravi
taster.
Prema normama TIA (američke) i CCITT (evropske) za prenos faksimila,
utvrđeni su posebni standardi. CCITT preporuke, čija oznaka počinje slovom "V"
odnose se na prenos podataka, dok se one koje počinju slovom "T", odnose na
prenos faksimila. Tako, na primer, standard T4 predviđa rezoluciju od 200 dpi (dot
per inch - tačaka po inču) i odnosi se na faksimile Grupe III. U pogledu brzine i
modulacije prenosa, važe norme V27ter i V29. Standard T5 definiše norme prenosa
za faksimile Grupe IV, sa rezolucijom 400 dpi. Standard T30 ECM (Error Control
Mode) odnosi se na faksimile Grupe III i sadrži protokol za kontrolu grešaka, dok
standard V14 definiše metod asinhronog prenosa karaktera preko sinhronih veza.
Za prosečnog korisnika, svi ovi tehnički detalji, uglavnom, nisu od značaja.
Glavno pitanje je da li će i kada sistemi Grupe IV zameniti Grupu III. Grupa IV je
projektovana za prenos ISDN (Integrated Services Digital Netvvork - digitalna mreža
za integrisane usluge) mrežom. Predpostavlja se da bi to trebalo da bude budućnost
faks tehnologije, ali to ne znači da faksovi neće odstupiti od onoga što njihovi
promoteri plani-raju.
Tri problema se uočavaju kada je u pitanju Grupa IV. Prvo, ISDN mreža se ne
širi tako brzo kako su planeri predviđali. Drugo, uređaji Grupe IV su relativno skupi i
nekompatibilni sa Grupom III. To bi značilo da bi mnoge kompanije morale da
reinvestiraju u nove uređaje ili da kupe faksove koji mogu da opslužuju oba
standarda. Treće, kontinualna poboljšanja uređaja Grupe III sužavaju procep između
njihovih mogućnosti i mogućnosti Grupe IV. Neki uređaji Grupe III imaju
karakteristike, kao što je fajl transfer i rad u karakter modu, kojih nema u Grupi IV.
Glavne prednosti Grupe IV su njena brzina prenosa od 64 kilobita/sekundi i
korišćenje ISDN-a. Međutim, prednost brzine polako nestaje. Naime, CCITT je
najavio protokol koji će omogućiti Grupi III prenos od 64 kb/s na ISDN, što je
posledica nekih istraživanja u SAD i Britaniji.
ISDN nastupa, ali ga uređaji Grupe IV ne mogu da prate u komercijalnom
smislu. Velika rasprostranjenost uređaja Grupe III, zajedno sa tehnološkim
inovacijama koje negiraju prednosti Grupe IV, znače da će uređaji ove grupe biti
kompatibilni sa uređajima i u sledećem veku.
2.2.28 Uređaji za rad sa linijskim kodom

Unošenje podataka i dalje predstavlja najsporiju kariku u lancu računarske
obrade podataka, a uz to je i najčešći uzrok greške. Rešavanje ovog problema donelo
je priličan broj novih metoda, između ostalog i linijski kod (Bar Code).
Linijski kod predstavlja redosled tamnih vertikalnih linija na beloj podlozi, a
znači slova, brojke i druge znake. Znaci se stručno nazivaju "ciframa" i prikupljeni na
282 Vodič za PC
jednom mestu, izgledaju kao ograda od letava. Svaka cifra ima, bez obzira na znak
koji predstavlja, isti broj tamnih linija i pokriva jednak prostor. Svaki simbol poznaje
svoj raspored i svoj broj linija.
Linijski kod se čita prelaskom malog svetlosnog zraka preko linija. Senzor
registruje odbijanje svetlosti od podloge, a dekoder zatim digitalizovani signal
prekodira u znake i uputi ih u računar. Zbog preciznosti svake cifre postoje algoritmi
koji na osnovu pročitanih cifri utvrđuju da li je pročitano ispravno ili ne. Simbologije
linijskih kodova razlikuju se po kombinacijama slova i prostora, kao i po vrsti
podataka koji se mogu kodirati. Najpoznatije su EAN/UPC, Interleaved 2/5, Code 3/
9, Codabar itd.
slika 2.96 Nalepnica sa linijskim kodom
Kod, nazvan Interleaved 2/5, na primer, kodira samo brojčane podatke.

Najpogodniji je kada kod mora da bude zgusnut i može da se štampa.
Kod 3/9 dobro će doći kada treba kodirati alfanumeričke znakove, a
odlučujući značaj ima neokrnjenost podataka.
U Evropi je za kodiranje potrošačke robe usvojen kod EAN (Europian Article
Number), u Americi UPC (Universal Product Code). Oba sistema su, u suštini,
identična i zato se obično nazivaju EAN/UPC. U svakoj zemlji postoji posebna
organizacija koja određuje proizvođačima robne kodove, kako ne bi bilo zbrke.
Svaki kod ima 8 ili 13 cifara. Kodni zapis sadrži informaciju o zemlji proizvodnje,
proizvođaču i proizvodu. Jedna cifra predviđena je za proveru ispravnosti zapisa
(cheksum).
Linijski kod, kakav danas poznajemo, počeo je ozbiljno da se afirmiše od maja
1973. godine. Tada su velike trgovačke kuće usvojile opšti proizvodni kod (UPC/
EAN), koji je postao izrazit i opšte priznati standard.
Danas tehnologija linijskog koda nalazi svoju primenu u mnogim postupcima,
na primer, pri vođenju postupka inventarisanja, izveštavanju u proizvodnji,
upravljanju laboratorijama, prosleđivanju dokumentacije, skladištenju itd.
Posledica prodora linijskog koda na tako širokom frontu reflektovala se i u
razvoju opreme. Mnogi proizvođači uložili su, u tom pravcu, velike finansijske i
razvojne potencijale.
U praksi, razume se, čitava stvar počinje od štampanja linijskog koda. Svaka
nedoslednost pri tom poslu može da izazove kolaps čitavog sistema. Kvalitet različitih
tehnika štampe znatno se razlikuje i, prema tome, u različitom stepenu zadovoljava
različite čitače linijskih kodova.
Nekoliko najvažnijih tehnika:
Izvorni (master) film
Vodič za PC 283
Obično se izvorni filmovi prave sa preciznim i skupim fotocrtačima. Linijski

kod na takvom filmu namenjen je različitim grafičkim metodima štampanja na
ambalažu proizvoda široke potrošnje. To je kod EAN/UPC.
Proizvodi koji su namenjeni maloprodaji su u tzv. otvorenom sistemu i zato su
tolerancije pri štampanju izvornim filmovima veoma restriktivne.
Prethodno štampanje po porudžbini
Već su se razvile firme koje nude usluge na području štampanja linijskih
kodova. Taj metod prethodnog štampanja linijskih kodova dolazi u obzir kad se traži
veoma kvalitetan i gust linijski kod.
Matrični štampači
Štampanje linijskog koda matričnim štampačima je najjednostavniji i
verovatno najjeftiniji metod, namenjen pre svega tzv. zatvorenim sistemima. To
znači, da tako odštampan linijski kod može da se koristi za interno praćenje raznih
procesa unutar preduzeća. Kvalitet tako odštampanog koda nije bogzna kako visok,
ali potpuno zadovoljava čitače koji se obično upotrebljavaju.
Za oblikovanje koda i pratećeg teksta na raspolaganju su različiti programi.
Programi omogućavaju oblikovanje ispisa na ekranu, korišćenje znakova različitih
veličina, normalni i reverzni ispis u četiri orijentacije, a kodove horizontalno i
vertikalno (firma ATC - Analog Technology Corporation, California).
Laserski štamapči
ATC nudi i kontroler za štampanje linijskog koda na Packard-ovim laserskim
štampačima. Kontroler se ubaci u l/O slot štampača. Ovo "proširenje" radi sa svakim
editorom i time štedi trošak za kupovinu programa za oblikovanje linijskog koda.
Kontroler koristi HP PCL jezik, a pošto ima ugrađene i sopstvene grafičke rutine,
omogućava veoma brzo skaliranje, rotiranje kodova i znakova, reverzno štampanje
itd.
Termalni štampači
Termalni štampači nekako premošćavaju jaz između kvaliteta izvornih filmova
i kvaliteta koji se postiže matričnim štampačima. Razume se, međutim, da su mnogo
skuplji od običnih matričnih štampača, a skuplja je i hartija koja je za to potrebna
(termalna hartija).
Postoje i kombinovani termalni štampači koji omogućavaju dva načina rada:
direktni termički i sa termičkim prenosom, koji ne iziskuje specijalni papir nego
poliesterski film (traku).
Mnoge firme nude i samostalne termičke štampače sa tastaturom. Štampač
Antonson - Codeprinter 423 ima 10 numeričkih i 12 funkcijskih tastera i LCD
alfanumerički prikaz. Kod koji želite da štampate, možete da unesete i preko
priključenog čitača linijskog koda. Ovim štampačem možete da štampate 6 tipova
linijskog koda (EAN-13, EAN-8, UPC, INTERLEAVED, CODE 39 i CODABAR), 12
veličina znakova, simbole i logotipe. Slične štamapače nudi i firma RICOH.
Čitači linijskog koda
Čitač linijskog koda obično je sastavljen od dva dela: optičkog senzora za
linijski kod i dekodera, odnosno terminala.
Optički senzori se prilično razlikuju i po cenama i po performansama:
284 Vodič za PC
Pero senzor je najpopularniji. Drži se u ruci kao olovka i prelaženjem preko

linijskog koda prenosi informaciju o belim odnosno crnim površinama u dekoder.
Najčešće se nalazi u bescarinskim prodavnicama
CCD senzor (touch reader) je senzor srednje klase i primenjuje u kod blagajni
vrste POS (Point Of Sale; mesto prodaje). Dovoljno je da prislonite na linijski kod i
senzor sam skenira kod. Iz ovog uređaja je izvedena CCD kamera koja ispred
senzora ima još i objektiv i može linijski kod da pročita i na rastojanju. Obično se
takve kamere postavljaju uz pokretne trake za automatsko sortiranje i skladištenje.
Laserski senzor je namenjen čitanju linijskog koda na većim rastojanjima i
izvanredno je precizan. Upotrebljava se kod pokretnih traka za sortiranje ili je u
obliku pištolja, kada je namenjen za ručna očitavanja (tzv. laser gun). Nove varijante
bazirane su na poluprovodničkoj laserskoj diodi.
Senzori za linijski kod su preko različitih dekodera, odnosno, terminala
povezani sa računarima.
Globalno mgu se izdvojiti sledeći tipovi:
Dekoder koji je povezan neposredno između tastature i računara,
odnosno terminala i koji simulira unos sa tastature. Dakle, kada pročitate linijski kod,
računar prepozna podatak kao da ste ga uneli preko tastature.
Dekoder koji je sa računarom povezan preko raznih standardnih
interfejsa, kao što su RS232, RS422 itd. Pored senzora za linijski kod, ovakav
dekoder može imati i LCD displej i funkcijsku tastaturu i tako postaje već pravi
industrijski terminal.
Tamo gde je potrebno više takvih terminala/dekodera, najelegantnije
rešenje je mreža dekodera raspoređenih po radnoj sredini. Na taj način izbegava se
potreba za većim brojem komunikacionih interfejsa na računaru.
slika 2.97 Čitač linijskog koda
VodičzaPC 28S
2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC

računara
Kada preuzmete opremu od isporučioca, sigurni ste samo da je ona u
funkcionalnom stanju. O optimalnoj podešenosti nema ni govora. To je i normalno,
jer zavisno od tipa aplikacija koje se budu izvršavale na računaru treba izvršiti fina
doterivanja. Nekome je potreban brz pristup hard disku i mogućnost da istovremeno
može da otvori mnogo fajlova, a nekome je, pak, potrebno da ima brz video
podsistem zbog regenerisanja slike a brz hard disk mu je nebitan, pošto sa hard
diskom retko komunicira.
Da biste optimalno iskoristili svoj računar, potrebno je da hardver bude
korektno konfigurisan, a to zahteva od korisnika solidno poznavanje PC-ja. Takođe,
treba da pratite stručnu literaturu (časopise) iz ove oblasti, kako biste bili upoznati sa
pojavom novih "utility" programa koji vam pomažu u konfigurisanju hardvera. Ne
treba zaboraviti ni programe za arhiviranje koji direktno utiču na uštedu
memorijskog prostora na memorijskim jedinicama. Oni koji barataju sa strogo
poverljivim podacima, moraju da vode računa i o bebzbednosti svog sistema i
podataka koji su memorisani na njemu.
2.3.1 Optimizacija postojeće konfiguracije

Da je poenta rada sa računarima u tome da se uradi što više posla za što kraće
vreme i što je moguće komfornije, nema nikakve sumnje. Izgleda da jedino preostaju
neke nedoumice oko toga kako optimizovati računar i, što je još važnije, kako na
najbolji mogući način upotrebiti postojeće programe za optimizaciju. Ovo drugo se
postavlja kao relativan problem, uprkos činjenici da se čitav niz takvih programa
instalira pomoću automatskih potprograma za instalaciju, koji bi trebalo da sami
pronađu neke "optimalne" parametre.
Na žalost, to se prilično retko dešava. Razloga za to ima nekoliko, a prvi je,
svakako, veliko šarenilo mašinske opreme sa kojom se takvi programi susreću, što
dovodi do izbora prosečnih, a ne optimalnih parametara podešavanja, čak i kod
takvih programa koji imaju veoma razvijene mogućnosti samopodešavanja, kao što je
recimo PC Kwik.
Pored toga, postoji i nekoliko pitanja na koja sam korisnik mora da odgovori,
pre svega, samom sebi, jer program ne može znati tačnu konfiguraciju računara i
periferija.
Prvi korak ka optimizaciji je, svakako, u samoj mašinskoj bazi, odnosno unutar
samog računara i bez ikakve spoljne pomoći. Ovde se navode neke tipične
mogućnosti.
Ranije je već spominjan ROM (Read Only memory) i rečeno je da je u pitanju
memorija koja može samo da se čita, tj. čip (ili čipovi) u koje je upisan osnovni
program koji omogućava startovanje računara, testiranje komponenti i učitavanje
operativnog sistema sa diska. Međutim, osim BlOS-a, integralni deo ROM-a je i
286 Vodič za PC
2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara
SETUP program koji omogućava konfigurisanje hardvera, tj. upisivanje parametara

sistema u CMOS RAM. U okviru SETUP>a ima više opcija pomoću kojih se mogu
podesiti karakteristike hard diskova, broj stanja čekanja pri pristupu memoriji, brzina
sabirnice, keširanje segmenata memorije itd. Sva ova podešavanja nisu uvek
jednostavna: pogrešnim konfigurisanjem, sistem se može učiniti potpuno
neoperativnim, što znači da "fino" podešavanje treba da izvrši neko stručno lice.
BIOS SETUP programi se, bar što se vizuelnog utiska tiče, razlikuju jedan od
drugog, ali je suština slična. Na ovim prostorima rasprostranjeni su BlOS-i firmi AME,
AVVARD, PHOENIX itd. Neki računari, na primer IBM-ovi i Compaq-ovi nemaju
BIOS, već se koriste odgovarajući programi sa dijagnostičkih disketa koje se
isporučuju uz konfiguraciju.
Program SETUP se u BIOS-u AMI uvek aktivira pri startovanju računara (za
vreme POST (Power On Self Test) sekvence), kad se pritisne taster "Delete". Kod
ostalih BlOS-a startovanje je drugačije, obično se to izvodi tasterima <Escape>,
<F1 >, ili kombinacijom tastera <Ctrl>-<Alt>-<Esc> ili <Ctrl>-<Alt>-<S>.
Po ulasku u SETUP program, pojavjuje se ekran sa menijem (vidi sliku 2.98)
čiji sadržaj zavisi od tipa BlOS-a.
BIOS SETUP PROGRAM - STANDARD CMOS SETUP

( C ) 1992 American Megatrends Inc., AII Rights Reserved
Date ( mon/date/year ) : Mon, Nov, 18, 1993 Base memory : 640 KB

Time ( hour/min/sec ) : 05 : 54 : 48 EXL memory : 3712 KB
Cyln Head W/Pcom LZone Sect Size
Hard disk C : Type : 17 977 300 977 17 41MB
Hard disk D : Type : Not Installed
Floppy drivc A: : 360 KB, 51/4"
Floppy drive B : : Not Installed Sun Mon Tue Wed Thu Fri Sat
Priroary display : Monochrome
Kcyboard : Installed 30 31 1 2 3 45
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
Month : Jan, Fcb.... ...Dec
Date : 01, 02, 03 ... ..., 31 20 2 22 23 24 25 26
1
Ycar : 1901, 1902,.... ...,
2009 27 2 29 30 31 1 2
8
ESC: E»t <= => § l Select F2/F3: Color Pu/Pd : ModiIy
3 4 5 6 7 8 9
slika 2.98 BIOS SETUP PROGRAM
U standardnom SETUP-u postavljaju se vreme, datum, tipovi flopi drajvova,

parametri hard diska (diskova), konfiguriše memorija, definiše displej itd.
U naprednoj opciji (Advanced Feature Control ili Advanced Cmos Setup) vrše
se fina podešavanja kojima, u stvari, vršimo optimizaciju hardvera. Niže se daju
objašnjenja za pojedine opcije iz ovog menija.
Vodič za PC 287
SHADOVV RAM - BIOS. Radi se o prebacivanju sadržaja sporih (150 - 200

nS) 16-bitnih ROM čipova u brze 32-bitne memorijske segmente na istim adresama,
nakon čega se ROM, praktično, isključuje iz daljeg rada, odnosno prestaje da postoji
u funkcionalnom smislu, jer se za te rutine računar nadalje obraća brzom RAM-u
(kopiji BlOS-a). Brzina čitanja, a samim tim i izvršavanja ovih rutina se skraćuje na
brzinu pristupa RAM-u, koja može biti tako velika da zahteva memoriju sa brzinom
od čak 15 nS ( u slučaju procesora 80486 na 50 MHz i rada bez stanja čekanja
posredstvom keš memorije).
Danas je sve brže nego pre par godina, kada je ova mogućnost možda nešto i
značila, ali danas izgleda više nema bitnije dobiti od nje.
Sa druge strane, veliki broj osnovnih ploča ovaj segment automatski i
neopozivo, zauzme čim u računaru ima više od 1 MB RAM-a, pa dilema upotrebiti je
ili ne ostaje samo onima sa 1 MB i mogućnosti da na ovo utiču, jer ne nude sve ploče
i svi BlOS-i mogućnost prebacivanja segmenta memorije od 640 kB do 1 MB na
granicu iznad 1 MB. Ako nude, kao recimo paketi čipova firmi Chip & Technologies
(C&T) ili OPTI, sa BlOS-ima firmi AMI i Award, učinite to, prebacite tu memoriju
iznad granice od 1 MB i upotrebite je za keširanje hard diska. Time dobijate
neuporedivo opipljivije rezultate nego bilo kako drugačije.
SHADOVV RAM - VIDEO BIOS. U principu, radi se o potpuno istom efektu,
ali sa BlOS-om na video karticama (32 kB od segmenta COOOh). Na ovom mestu se
nalazi adresni prostor predviđen za EGA i VGA kartice, pa će ovo imati efekta jedino
sa njima, ali ne i sa CGA i Hercules karticama. Isto tako, ubrzanje će biti čak veoma
veliko; kretaće se od 2:1 na najsporijim AT mašinama (80286 na 8 MHz, 1 stanje
čekanja), pa sve do 7:1 na brzim mašinama sa procesorom 80486.
No pazite, sva ta ubrzanja se odnose isključivo na tekstualni režim rada i sa
grafikom nemaju nikakve veze. Drugim rečima, grafički prikaz će ostati jednako brz u
oba slučaja, sa ili bez keširanja video rutina. Drugi problem na koji možete naići je
da je vaš prikaz teksta postao prebrz; verovali ili ne, ovo može da bude čak veći
problem od presporog prikaza. Kod sporog prikaza, jedini problem je čekanje, a kod
prebrzog, moraćete da se vraćate unazad i da se mučite oko lociranja mesta do koga
biste želeli da stignete.
Ukoliko u SETUP-u postavite "preslikavanja", vodite računa kako vam je
postavljen memorijski menadžer u CONFIG.SYS fajlu da ne bi došlo do konflikta
(aplikacioni program pokušava da koristi memorijski prostor, koji je već zauzet
preslikavanjem ROM-a, a to se dešava zato što konfiguracija nije korektna, pa ni
operativni sistem (memorijski menadžer) ne zna da je taj prostor zauzet), tj.
blokiranja računara kod programa koji intenzivno koriste memoriju. Ukoliko kao
memorijski menadžer koristite EMM386.EXE i koristite "preslikavanje" ROM-a, na
primer, na adresu D000 do D400, tada u CONFIG.SYS fajl treba postaviti komandu
sledećeg oblika:
device = c:\dos\emm386.exe x=D000 - D400
Ovom komandom ste isključili (eXclude) taj region iz memorijskog prostora
(pošto ga je već "zauzeo" ROM) i memorijski menadžer ga neće stavljati na
raspolaganje ostalim programima, te neće dolaziti do konflikta. Komanda ima sličan
oblik i ukoliko koristite QEMM memorijski menadžer.
288 Vodič za PC
RAS-TIMEOUT. Ova veličina označava maksimalan period aktivnosti

dinamičke memorije (DRAM). Standardni TIMEOUT je 10 mikrosekundi. Ako se ne
navede, memoriju će deaktivirati ciklus osvežavanja memorije. Poznato je da
dinamička memorija zahteva periodično osvežavanje, kako bi zadržala sadržaj.
Mikroprocesor ne može da pristupi memoriji dok traje ovaj kratak ciklus, te su
performanse sistema neznatno degradirane. Neke verzije BOIS-a pružaju mogućnost
podešavanja parametara koji utiču na ovo vreme. Vremenski interval između dva
ciklusa osvežavanja zavisi od vrste i brzine memorije koja se koristi Metod
osvežavanja može i poboljšati performanse sistema. Postoje standardni, ubrzani
(burst) i skriveni (hidden) metodi. Većina BlOS-a nudi izbor.
HIDDEN REFRESH. Kada je hidden refresh aktiviran, osvežavanje se vrši
nezavisno od rada mikroprocesora, pa je memorija praktično uvek spremna za
pristup. Kada je ova opcija aktivirana, chipset na ploči stalno motri na mikroprocesor
i u najpovoljnijem trenutku pokrene osvežavanje. Opcija je korisna kod sporije
memorije. Ubrzava rad i treba je aktivirati.
CACHE READ OPTION. Ova opcija predstavlja broj stanja čekanja (wait
states) u normalnom (386) i ubrzanom (486) načinu prenosa iz keša. Za maksimalnu
brzinu treba staviti najmanju vrednost 2-1-1-1. Na 33 Mhz i sa 2-1-1-1 rad sa
memorijom se odvija bez čekanja, ali je potrebna brzina statičke memorije (keša) 20
ns (nanosekundi). Na 40 Mhz da bi radili sa 2-1-1-1, potreban je keš sa 15 ns, u
suprotnom, morate postaviti 3-1-1-1 ili postaviti stanje čekanja na 1WS. Na 50 Mhz i
sa kešom od 20 ns, sve ispod 3-2-2-2 je problematičnno.
DRAM READ MODE. Dinamička memorija je dosta sporija u odnosu na keš,
pa su samim tim i ciklusi duži. Ako postavite manje vrednosti, dobićete veću brzinu.
CACHE READ/WRITE WAIT STATE. (Stanja čekanja prilikom čitanja/pisanja
keš memorije.) Za 0WS (stanja čekanja) potrebna je brza i kvalitetna keš memorija.
Proizvođači obično preporučuju 1WS za takt od 40 Mhz. Eksperimentisanjem ćete
utvrditi optimalnu vrednost.
MEMORY READ/WRITE WAIT STATE. Ove vrednosti imaju direktnog uticaja
na brzinu samo ako vaša osnovna ploča nema tzv. Level 2 keš. Ako ga ima, on je taj
koji određuje performanse čitavog sistema, pa u tom slučaju nema smisla podešavati
DRAM stanja čekanja.
SINGLE ALE ENABLE. ALE (Address Latch Enable) je signal koji se dovodi na
B28 pin standardnog konektora (slota) sabirnice i generiše ga tzv. upravljač sabirnice
(bus controler) 8288. Ovaj signal služi kao indikator l/O kanalu da je adresa
procesora važeća. Kod većeg takta sabirnice uključivanje ove opcije može usporiti
komunikaciju sa periferijama (prvenstveno video podsistem), stoga ovu opciju treba
isključiti.
AT BUS SPEED. Ovde ima najviše nedoumica, često i zbog zaista nemuštog
prikazivanja ove mogućnosti od strane proizvođača osnovne ploče i/ili autora BIOS-
a. Radi se o pokušaju prevazilaženja problema koji mogu nastati kada je procesor
jednostavno prebrz za standardnu sabirnicu (npr. procesor 80486), odnosno kada su
kartice na sabirnici (magistrali) ili starije pa ne "trpe" brzine, ili lošeg kvaliteta (na
žalost, sve češći slučaj), odnosno kada u računar ugradite proizvode vrhunskog
kvaliteta koji mirne duše podnose i daleko veće brzine od standardnih. U prvom
Vodič za PC 289
slučaju ćete možda imati potrebe da sabirnicu usporite, a u drugom da je eventualno

ubrzate.
Standardni radni režim sabirnice je 8 MHz sa jednim stanjem čekanja; to i
samo to je prava ISA (lndustry Standard Architecture) sabirnica. Ova sabirnica vodi
poreklo od IBM-ovog modela AT računara druge generacije, kada je i procesor radio
pod istovetnim uslovima. Danas međutim nije nimalo lako sinhronizovati takvu
sabirnicu sa procesorom 386 ili 486 na 33 ili više MHz radnog takta, jer se radi o
brzinama više puta većim od onih koje je stari, dobri 286 mogao da izvuče u onoj
verziji. Usaglasiti cikluse procesora sa sabirnicom postaje sve veći problem, koji se na
korisnike odražava tako što im razne kartice ili ne rade, ili rade, ali loše i
nepouzdano.
BIOS SETUP PROGRAM - ADVAIMCED CHIPSET SETUP

xxxxxxxxxx xxxxxxxxxxx xxxxxx xxxxx xxxxxxxxxxxxxxxx
l/d-RE(X)VEjRi Control : Disabled

DRAM Access Wait State :3W/S
Adapt. Shadow RAM Cacheabie : Yes
Video $hadow RAM Cacheable :Yes
System Shadow RAM Cacheable : Yes
Remapped Memory Cacheable: Yes
Local Memory Access.Block 1 : Yes
Non-cacheable Block 1 Slze : 256KB
Non-cacheable Block 1 Đase: 1024KB
Non-cacheable Block 2 Size :256KB
Non-cacheable Block 2 Đase: 1024KB
DRAM RAS Precharge T-cydes: 2.5T
ESC: Exit ........................................ F1 : Help F2/F3 : Color

F5 : OkJ Values......................... .... ..... F7: Power-On Defaiults
SLIKA 2.99 Podešavanje brzine sabirnice u SETUP-u
Primera radi, današnje veoma male (širine 16-bitnog konektora) AT Bus

kartice neće raditi na mašinama sa procesorom 486, ukoliko ne usporite sabirnicu;
isto važi i za sve kombinovane (AT Bus plus l/O veze) kartice. Problem prvo očekujte
na čitanju starih disketa od 360 kB, kod kojih je brzina prenosa veoma mala; sistem
će se pobuniti kao da nema diskete ili kao da ona nije u redu. U gorem slučaju,
sistem će sporadično imati problema sa pristupom disku, a u nezgodnijoj varijanti,
počeće da se pojavljuju loši sektori, klasteri će se razigrati po disku i slično. Ako se
ovo dogodi, sasvim je sigurno imate problema sa kontrolerom - ili je otkazao, ili ne
može da se usaglasi sa procesorom. Cesto će se ponašati sporadično, tj. nekada će
sve biti u redu, a nekada ne.
Prvo pokušajte da "smirite" malo sabirnicu. Ako imate C&T čipove i AMI
BIOS, prebacite CLKIN na "AT BUS" ili "CLKIN/X" pri čemu "X" označava podelu
radnog takta sa datim brojem (npr. za takt od 25 MHz i X=2, sabirnica radi na 12,5
MHz; prebacite je na X=3, odnosno na 8,33 MHz, pa ako opet neće, na X=4 ili
6,25 MHz). Isto važi i za noviju generaciju ploča sa 80486, OPTI čipovima i Avvard
290 Vodič za PC
BIOS-om (tj. nude se iste mogućnosti) i novije ploče sa 80386 na 40 MHz, OPTI
kolima i istim BlOS-ima.
Ako ne možete da utičete na brzinu sabirnice, moraćete da zamenite kartice
onim boljim i skupljim; jedina alternativa vam je da ceo računar usporite, što je
besmisleno. Još jedna mogućnost koju vredi ispitati odnosi se na broj bafera pod
DOS-orh (1 bafer 512 bajta). Pre nego što išta drugo učinite, probajte da u fajl
CONFIG.SYS ubacite komandni red BUFFERS=20, zatim resetujte računar, kako bi
se nova komanda izvršila. Ponekad to pomogne bez ikakvog dopunskog petljanja, a
košta vas 10.240 bajtova DOS memorije.
Sledeće što treba uraditi je oslobađanje što većeg dela DOS (konvencionalne)
memorije; nema većeg ubrzanja od onoga kada niz raznih pobudnih programa za
miša, video karticu i druge dodatke prebacite negde iznad granice od 640 kB. Tu se,
ponekada, u zavisnosti od toga šta sve imate u računaru, dobija i po 80 kB DOS
memorije. Tipična situacija: pobuda za miša zauzme 5 - 10 kB, baferi (20) zauzmu
10 kB, pobuda za posebne režime video kartice daljih 10 - 20 kB i, najzad, program
za keš memoriju diska daljih 20 - 25 kB. Kada to saberete, proizilazi da ste izgubili 45
- 60 kB; dodajte tome još 20 - 25 kB za potrebe recimo mreže (kod mrežnog rada), i
eto vam 65 - 85 kB korisne DOS memorije.
Ako imate računar sa procesorom 8086/8088 ili 80286, pokušajte sa
programom pod nazivom QRAM. (Neće da radi na svim osnovnimpločama, tj.
hardverski je zavisan.) Ako imate fizički prisutnih 1 MB memorije, kada ovaj program
završi optimizaciju, ostaće vam na raspolaganju preko 600 kB DOS memorije, čak i u
najgorem slučaju. Slično đrugim takvim programima koji rade samo na 32-bitnim
platformama, i ovaj će jednostavno prebaciti (remapirati) sve pobudne programe
iznad granice od 640 kB a ispod gornje granice od 1 MB; drugim rečima, iskoristiće
inače neiskorišćen prostor u ovom segmentu. To će značiti ubrzanje od nekih 5 - 1 0
%, bez ikakvih daljih zahvata.
Ako pak imate 32-bitnu platformu, onda izaberite jedan od dva najpoznatija
programa ovog tipa na tržištu, birajte između QEMM-a i 386-to-the-MAX. Instalacija
ovih programa je bez posebnih specifičnosti, a preporučuje se da se napravi
"backup" disketa i da se sa njom vrši instalacija, a ne sa "master" disketom. Pre nego
što pustite bilo koji od dva navedena programa, instalirajte neki bolji program za
keširanje hard diska. Preporučuje se PC Kwik Power Pak, program koji, po mišljenu
mnogih, ima najbolji disk keš i neko-liko drugih modula, za ubrzanje video
podsistema, tastature, za prijem podataka za štampu (Print spooler) i za kreiranje tzv.
RAM diska.
Da bi se razumeo proces koji obavljaju ovi programi, poželjno je znati (ili
podsetiti se) bar malo teorije. Intel-ovi mikroprocesori 8086 i 8088, koje su PC
računari proslavili pre mnogo godina, mogli su da adresiraju samo megabajt
memorije, pri čemu je, samim dizajnom PC-ja, svega 640 kB ostavljeno za RAM
korisnika a preostalih 384 kB za video memoriju, BIOS, sistemske potrebe i buduća
proširenja. Treba znati da je pojam "svega" bio i ostao relativan - tada je 640 kB
zvučalo kao danas 640 MB, dakle nešto do čega se nikada (ili bar ne za dugo) neće
stići; tadašnji PC računari imali su RAM od svega 16 kB. No, kako je vreme išlo, tako
su i zahtevi rasli, pa su već XT računari ubrzo stigli do limita od 640 kB. Da bi se on
Vodič za PC 291
prevazišao, Intel je proizveo mikroprocesor 80286 koji može da adresira 16 MB

memorije, ali samo u tzv. zaštićenom režimu u kome nije radio praktično ni jedan
postojeći program. Sa druge strane, firma Lotus je krenula drugim putem, i u
saradnji sa Intel-om i (kasnije) Microsoft-om stvorila standard za proširenje memorije
na svim PC računarima, pa i na onim koji su zasnovani na mikroprocesoru 8086.
Standard je, po "inicijalima" tvoraca, dobio ime LIM i u početku se zasnivao na
posebnim karticama - ubacite LIM karticu u PC i, odjednom, u nekim programima
imate više memorije; podrazumeva se da su ti programi pisani tako da podrže LIM
standard, tj. da povremeno uključuju i isključuju pojedine zone dodatne memorije,
preuzimajući iz njih podatke preko specijalno rezervisanog "prozora" u memoriji koji
se naziva u žargonu "page frame". LIM kartice su živele koliko i XT računari - ubrzo
se pojavio mikroprocesor 80386 koji je obezbedio čisto softversku emulaciju
potrebnih vrsta memorije, tako da se standardna (extended) memorija na osnovnoj
ploči mogla pretvarati u LIM (expanded) memoriju. Taj posao obavljaju programi za
upravljanje memorijom a to znači i QEMM.
Činjenica da današnji PC računari imaju 8, 16 ili više megabajta RAM-a ne
znači, na žalost, da se toj memoriji može pristupati iz "običnog" DOS programa - i
dalje je na raspolaganju 640 kB osnovne DOS memorije a ostatak... samo onim
programima koji umeju da ga iskoriste! Zato je prostor ispod granice prvog
megabajta postao dragocen - nekome u firmi Quartdeck je u pravom trenutku "palo
na pamet" da taj prostor, doduše, jeste rezervisan za sistemske potrebe, ali da je
često dobrim delom prazan, iskoristi. Tako se došlo do ideje da se ti prazni segmenti
u tzv. gornjem bloku memorije (Upper Memory Block, što je inače Mocrosoft-ov
"zvanični" naziv; Quartdeck je dugo insistirao na terminu high RAM) "premapiraju"
običnom RAM memorijom i da se u nju upisuju neki programi i druge stvari koje bi
normalno opterećivale osnovnih 640 kB. Ukoliko se na samom početku gornjeg
bloka memorije nalazi nešto slobodnog RAM-a (što je slučaj na računarima sa
Hercules grafičkim karticama), može se čak povećati osnovna memorija na oko 700
kB.
Sledećeg proširenja se, dizajnirajući DOS 5.0, "dosetio" Microsft - tako je
nastao tzv. HMA (High Memory Area) koji, prirodno, podržavaju i novije verzije
QEMM-a. Radi se, zapravo, o bloku memorije između 1024 i 1088 kB, dakle iznad
granice prvog megabajta. Začudo, ovoj zoni memorije se na 80386 može pristupiti
kao da je ispod te granice - 80286 i 80386, zapravo, sve vreme generišu adresu sa
više od 20 bitova, a u realnom režimu rada važi relacija efektivna_adresa = 16 *
segment + offset, pa ako segment uzme maksimalnu vrednost (OFFFFh), najveća
adresa koja može da se dobije sa 16-bitnim ofsetom je 1088-1, dakle 64 kB više od
megabajta. Na AT-u su, u normalnom režimu rada, hardverski isključene adresne
linije preko A19, pa se adrese preko 1 MB (prvog megabajta) "premotavaju" na
početak adresnog prostora (u prvih 64 kB). Ako se te adresne linije aktiviraju (ne
samo A20, nego i one iznad nje), moguć je direktan pristup dodatnoj zoni (HMA), i
eto još 64 kB za DOS i druge programe.
Sve ove složene operacije QEMM obavlja automatski (programski modul
OPTIMIZE), bez potrebe da znate previše o njima - primetićete samo da će, tokom
procesa optimizacije, vaš računar biti par puta resetovan i sve će "samo od sebe"
292 Vodič za PC
doći na svoje mesto - QEMM će pronaći sve slobodne zone u gornjem bloku
memorije, videti šta od rezidentnih programa koristite, rasporediti te programe u
zone na optimalan način i pripremiti računar za normalan rad. Kucanjem komande
MEM, uverićete se da imate gotovo 630 kB slobodne memorije (ako imate Hercules
karticu još 64 kB više), a svi rezidentni programi će i dalje biti pristupačni.
Osim tzv. "stealth" mehanizma, koji ovde neće biti objašnjavan, a koji utiče
na optimalno korišćenje tzv. UMB područja, QEMM obezbeđuje i ostale usluge.
Radi se pre svega o pretvaranju extended memorije u expanded. Tačnije rečeno,
memorija se ne pretvara u expanded nego u nešto što nije ni extended ni expanded
memorija i što, samo po sebi, ne može da se koristi. Razni komercijalni programi
zahtevaju razne vrste memorije, a tu je QEMM. On će motriti na "potražnju"
memorije i kada neki program, na primer, zatraži megabajt extended memorije,
dodeli mu je iz raspoloživog fonda. Kada taj isti program (ili neki drugi) zatraži
megabajt expanded memorije, QEMM će odvojiti još megabajt memorije, pretvoriti
je u expanded i prepustiti programu. Naravno, memorija koju program dealocira
(oslobodi), vraća se u "nedefinisano" stanje i spremna je za dodeljivanje novim
programima koji je zatraže. To u praksi dobro funkcioniše i rešava problem
upravljanja raznim tipovima memorije na PC računarima ... nije baš kao da je
memorija linearna i da granica od 640 kB ne postoji, ali je u postojećim uslovima
najbolje rešenje do koga trenutno može da se dođe.
U okviru QEMM-a interesantan je i modul MANIFEST. Radi se o programu
koji analizira vaš sistem uočavajući razne parametre vezane za njegovu konfiguraciju
i funkcionisanje, raspodelu memorije itd. Po potrebi se generiše izveštaj o svim
uočenim činjenicama na osnovu kojih će iskusniji korisnik podesiti razne parametre,
obezbeđujući tako optimalne performanse datog hardvera. Naravno, za
razumevanje svih podataka koje Manifest ispisuje treba mnogo toga znati, a za "fino
podešavanje" se očekuje i značajno praktično iskustvo, ali će čak i početnik, uz
pomoć ovog programa, saznati osnovne stvari o svojoj PC konfiguraciji.
Upotreba Manifest-a je krajnje jednostavna: uz levu ivicu ekrana nabrojane su
osnovne oblasti o kojima možete da se obavestite (System, First Megabyte,
Expanded, Extended, DOS, QEMM, Hints i Exit), a zatim se, pošto izaberete neku od
ovih opcija, u prvom redu ekrana pojavljuju podoblasti o kojima možete da se
interesujete.
Posebno je zanimljiva opcija Hints koja ispisuje šta bi sve trebalo uraditi da bi
se uštedela memorija ili ubrzao rad. Manifest neće samo predlagati - on detaljno
"obrazlaže" svoje predloge navodeći, pored razloga zašto nešto treba uraditi, i
razloge koji vas mogu navesti da to ne uradite a zatim, ako odlučite, zbog više
argumenata "za" od onih drugih, kako se ta promena izvodi.
Jedan od specijaliteta Manifest-a je mogućnost rezidentnog startovanja - posle
njega možete da startujete neki program koji vam pravi probleme, a onda da
Vodič za PC 293
naizmenično pozivate opcije tog programa i samog Manifest-a i tako pronađete izvor
problema.
Quarterdeck ■
HAHIFES|^J IDIBBEBI COMFIG AUT0EXEC Odapters CHOS
386 Clone
Processor 80386
Uideo ftd&pter UGft
BIOS
DftTftTE
CH
BIOS Date 05/21/90
Coprocessor 80387
Keyboard Enhanced
Parallel Ports 1
Serial Ports 2
■
Iotal ftuailable
Conuentional 640K 562K
Expanded
Henory Henory 2432K 0X
Extended Henory 3072K 0K
slika 2.100 Ekran Manifest programa iz QEMM paketa
Ukoliko još uvek niste nabavili QEMM i sa standardnim DOS komandama

možete mnogo toga učiniti po pitanju konfigurisanja memorije.
Neki programi (a naročito novije igre) zahtevaju veliku količinu slobodne
konvencionalne memorije za svoje izvršavanje, tako da su potrebne izvesne
intervencije u fajlovima CONFIG.SYS i AUTOEXEC.BAT. Prilikom podešavanja,
neophodno je da znate koliko memorije zauzimaju pojedini učitani upravljački i
rezidentni programi.
Da biste dobili informaciju o zauzeću konvencionalne memorije i tzv. gornjeg
memorijskog prostora pri komandnom promptu, otkucajte sledeću liniju:
mem /c \more
DOS će prikazati tri kolone sa nazivima programa koji koriste sistemsku
memoriju.
Conventional Memory :
Name Size in Decimal Size in Hex
MSDOS 17856 (17.4K) 45C0
HIMEM 1184 (1.2K) 4A0
EMM386 8400 (8.2K) 20D0
MOUSE 16976 (16.6K) 4250
294 VodičzaPC

SHARE 16928 (16.5K) 4220
COMMAND 2880 (2.8K) 840
FREE 96(0.110 60
FREE 64 (0.1 K) 40
FREE 590736 (576.9K) 90390
Total FREE : 590896 (577.0K)

Upper Memory :
SYSTEM 163840 (160.0K) 28000
SMARTDRV 25872 (25.3K) 6510
DOSKEY 4128 (4.0K) 1020
FREE 272 (0.3K) 110
FREE 2400 (2.3K) 960

V
Total FREE : 2672 (2.6K)
Total bytes available to programs (Conventional + 593568 (579.7K)

Upper) :
Largest executable size : 590448 (576.6K)
program
Largest available upper memory block : 2400 (2.3 K)
2490368 bytes total EMS memory

2097152 bytes free EMS memory
3407872 bytes total contiguous extended memory
0 bytes available contiguous extended memory
65536 bytes available XMS memory
MS-DOS resident in High Memory Area
Posle ovog izveštaja možete početi sa prebacivanjem pojedinih programa iz
konvencionalne memorije u gornji memorijski prostor. Da bi program radio u tom
prostoru, on mora ceo da stane u najveći raspoloživi UMB. Zbog ovoga se
preporučuje da proceduru primenjujete pojedinačno na programe, kako biste se
obezbedili da program uspešno radi u gornjem memorijskom prostoru.
- Vodič za PC 295
Ovde će sistematizovano biti data procedura za MS-DOS 5.0, koja uz

neznatne izmene u sintaksi pojedinih komandi važi i za novije verzije DOS-a.
1. Pokrenite iz komandnog prompta komandu mem /c đ more .
2. Obratite pažnju na veličinu naznačenu u liniji y/Largest available upper
memory block", pri dnu ekrana.
3. Pogledajte deo koji se odnosi na konvencionalnu memoriju i potražite
najveći drajver (upravljački program) ili program koji može da se smesti u UMB.
Podsećamo vas da neki fajlovi, takvi kao što su DOS sistemski fajlovi, ne mogu biti
prebačeni u gornji memorijski prostor. Takođe, memorijski menadžeri HIMEM.SYS i
EMM386.EXE ne mogu da rade u toj oblasti.
4. Pošto odlučite koji drajver ili program želite da se izvršava u gornjem
memorijskom prostoru, promenite startne komande programa, tako da ti programi
budu učitani u taj prostor kada se računar bude startovao sledeći put.
Za drajvere potrebno je preurediti CONFIG.SYS fajl, tako što ćete device
komandu zameniti sa device-high komandom. Na primer, umesto
device = c:\mouse\mouse.sys
stavite
devicehigh = c:\mouse\mouse.sys
Za rezidentne programe, ubacite loadhigh komandu na početku komande
koja startuje taj program u AUTOEXEC.BAT fajlu. Na primer, umesto
c:\dos\doskey.com
stavite
loadhigh c:\dos\doskey.com
5. Memorišite ove izmenjene fajlove.
6. Ponovo startujte vaš računar (istovremeno pritisnite tastere <CTRL>,
<ALT> i <DEL>), kako bi prihvatio izmene u konfiguraciji.
7. Ponovo, pri komandnom promptu, otkucajte komandu: mem /c đ more
Proverite da li je drajver ili program, koji ste želeli da prebacite u gornji
memorijski prostor učitan u taj prostor. Ako se pojavi u delu koji se odnosi na
konvencionalnu memoriju, to znači da se još uvek izvršava u konvencionalnoj
memoriji. To je verovatno zato što program nije mogao ceo da stane u UMB.
Neki drajveri i programi zahtevaju više memorije kada su učitani - alociraju
dodatnu memoriju posle startovanja, nego pri samom startovanju. Takvi programi ne
mogu da se smeste u UMB, čak iako je veličina programskog fajla za taj program
manja od najvećeg UMB.
Drajveri često alociraju dodatnu memoriju i da biste izbegli blokiranje sistema,
u komandu devicehigh uključite ograničenje, tj. size = parametar (kod novijih verzija
DOS-a koristi se prekidač L). Ovaj oblik devicehigh komande omogućava da
specificirate koliko gornjeg memorijskog prostora je drajveru potrebno (tu vrednost
(heksadecimalno izraženu) mem komanda prikazala je u svom ekranskom izveštaju).
Na primer, sledeća devicehigh komanda izvršava MOUSE.SYS drajver u
gornjem memorijskom prostoru i specificira da je drajveru (možda) potreban
memorijski blok veličine 39E0h (h - heksadecimalno) bajtova:
devicehigh size = 39E0 c:\mouse\mouse.sys
Deo size = parametar aktivan je samo ako je potrebno.
296 Vodič za PC
8. Testirajte program, i ceo sistem uopšte, kako biste se uverili da sve radi
korektno. Ako se sistem zablokira za vreme startovanja ili dok koristite taj program, to
je verovatno zato što program ne može uspešno da radi u gornjem memorijskom
prostoru.
Ako program korektno radi u gornjem memorijskom prostoru, ponovite
kompletnu proceduru za sledeći drajver ili program koji želite da se izvršava u tom
prostoru.
Ni jedan program ne radi u gornjem memorijskom prostoru
Ako vi mislite da ste podesili vaš računar tako da se drajveri i programi
izvršavaju u gornjem memorijskom prostoru, a izveštaj mem /c komande pokazuje
suprotnno, potrebno je da izvršite provere koje se niže navode.
Proverite da li CONFIG.SYS fajl sadrži dos = umb komandu.
Proverite da li device komanda za EMM386 u CONFIG.SYS fajlu ima
noems ili ram prekidač.
Proverite da li CONFIG.SYS fajl ima devicehigh komandu za svaki
drajver koji vi želite da se izvršava u gornjem memorijskom prostoru.
Proverite da li u AUTOEXEC.BAT fajlu loadhigh komanda prethodi
nazivu svakog programa koji vi želite da se izvršava u gornjem memorijskom
prostoru.
Proverite da li se device komanda za HIMEM pojavljuje u CONFIG.SYS
fajlu pre device komande za EMM386.
Proverite da li se device komanda za EMM386 pojavljuje u
CONFIG.SYS fajlu pre bilo koje devicehigh komande.
Preporuke
Osnovne preporuke za optimalno korišćenje gornjeg memorijskog prostora
su:
Generalno, učitavajte drajvere i programe redom po veličini, od
najvećih ka najmanjim.
Eksperimentišite sa različitim kombinacijama redosleda drajvera i
rezidentnih programa. Optimalni redosled će zavisiti od veličine programa koji su
učitanni i veličlne UMB-ova koji su na raspolaganju.
Ukoliko imate noviju verziju DOS-a, pogledajte u priručniku ili Help-u
objašnjenje za sledeće komande: devicehigh, loadfix, loadhigh, mem i memmaker.
Informacije koje tamo pronađete, biće vam od velike koristi u konfigurisanju vašeg
sistema.
NAPOMENA: Ponekad se javlja potreba za učitavanjem određenih
rezidentnih programa iz CONFIG.SYS-a, a za to se koristi, kao što je već pomenuto,
komanda install. Unošenjem u CONFIG.SYS sledeće linije:
install = c:\dos\doskey.com
aktivira se doskey.com iz CONFIG.SYS, umesto iz AUTOEXEC.BAT-a, pri
čemu se štedi i nešto memorije.
Većini korisnika PC računara nije poznato da se na ovakav način mogu
pokretati i veliki programi, kao što je, na primer, VVindovvs. U CONFIG.SYS potrebno
je uneti sledeće linije:
Jnstall = c:\dos\command.com /c cd c:\windows
Vodic za PC 297
install = c:\windows\system\win386.exe
Prva linija je neophodna zbog pozicioniranja u direktorijum a druga startuje
Windows-e. Ukoliko pri startovanju DOS, eventualno, ispiše neke poruke
upozorenja, ne obraćajte pažnju na njih.
Naredbom install moggu se obaviti i mnoge druge stvari koje se obično
prepuštaju AUTOEXEC-u. Pri tome treba vodit; računa o veličini environment-a i
zauzeću konvencionalne memorije, pošto HMA ne postoji, sve dok se ne "izvrši"
kompletan CONFIG.SYS.
2.3.2 “Keširanje” diska

U osnovi, postoje tri vrste keš memorije. Prva je ona koja se nalazi na samom
disku; na nju korisnik ne može da utiče - ona je takva kakva je. Druga vrsta memorije
je ona koja se nalazi na kontroleru diska ili na veznoj kartici. Da bi ta memorija
radila, ona mora biti podržana od strane nekakvog procesora, a kada je već tako,
onda se najčešće ide na velike količine memorije. Ova vrsta kontrolera već spada u
kategoriju inteligentnih kartica.
Treća vrsta memorije je, zapravo, memorija samog računara koja se pomoću
posebnih programa konfiguriše tako da kešira hard disk. Ova vrsta keša je za
korisnika najinteresantnija jednostavno zato što je najjeftinija, najfleksibilnija i najviše
pod uticajem samog korisnika. Dakle, uzme se deo memorije računara (RAM),
odredi se količlna namenjena keširanju diska i - disk će se preporoditi.
Mada se programi za keširanje često shvataju kao jednostavni korisnički
programčići, oni to nisu ni u kom smislu. Naime, postoji čitav niz pitanja u vezi ovih
programa na koje bi valjalo odgovoriti pre nego što se instaliraju, kao i poznavanje
niza podataka; u suprotnom, može doći do težih problema, pa čak i gubitka
podataka na disku.
Prvo i osnovno pitanje na koje korisnik mora odgovoriti jeste da li je neki
program namenjen malom ili velikom memorijskom modelu keš memorije. Naime,
ima programa kod kojih su algoritmi pravljeni tako da budu efikasni sa relativno
malom količinom memorije, dok će sa relativno većom količinom memorije raditi
relativno sporo. Naravno, ima i obrnutih slučajeva. Sada se nameće pitanje šta je
veća a šta manja količina memorije. Opšte prihvaćeni princip je da je manja količina
memorije sve do 384 kB, a velika sve preko 1MB. Ono između spadalo bi u neku
"sivu" zonu.
Drugo pitanje je koju vrstu memorije podržava ili zahteva program za
keširanje. Kao što je poznato postoje tri vrste memorije u DOS mašinama - DOS
memorija, AT ili produžena memorija i LIM ili proširena memorija. Pošto je DOS
memorija (osnovni RAM - 640 kB) ionako veoma skučena, svako dalje zauzimanje
ionako malog memorijskog prostora je samo po sebi neprihvatljivo, utoliko pre što
svaki program za keširanje mora da zauzme bar neki manji memorijski "prozor" u
osnovnom RAM-u. Produžena memorija je sasvim prihvatljiva, jer se nalazi iznad
granice od 1 MB, pa je sa aspekta DOS-a, uslovno rečeno, neupotrebljiva; pošto ona
fizički već postoji, ovo bi bio jedan od načina da se ona upotrebi. Proširena
memorija je, takođe, upotrebljiva. Da bi produžena (AT) memorija postala proširena
298 Vodič za PC
(LIM) memorija, potrebno je da postoji neki program koji će je odrediti (konfigurisati)

kao LIM memoriju; to je, dakle, još jedan programski sloj između diska, DOS-a, keš
programa i keš memorije.
Treće pitanje se odnosi na količinu DOS memorije koju će program za
keširanje zauzeti. Nemoguće je da neku memoriju ne zauzme, jer mora postojati
veza između DOS-a i keš memorije, koja sa aspekta DOS-a predstavlja disk. U
praksi, programi za keširanje se veoma različito ponaSaju u ovom kontekstu i
zauzimaju u rasponu od 15 kB do 65 kB DOS memorije; kao nepisano pravilo, bolji
programi za keširanje zauzimaju više DOS memorije, jer imaju razgranatije veze sa
DOS-om, što im omogućava brži rad.
Cetvrto pitanje se odnosi na relativnu "inteligenciju" programa za keširanje.
Uzmimo jednostavan primer: ako se programu za keširanje dozvoli da kešira i
disketne jedinice, da li će on umeti da prepozna pogrešno izmenjenu disketu? Ako
ne ume, može se dogoditi da korisnik greškom zameni diskete u toku rada i na
pogrešnu disketu se prepišu podaci sa neke druge.
Pitanje "inteligencije" programa za keširanje se nastavlja u smislu pitanja da li
program kešira samo čitanje, ili i upisivanje na disk. Jasno je da će keširanje i pisanja
i čitanja dati bolje rezultate, ali keširanje pisanja može biti opasno u slučajevima,
recimo, nestabilnog napajanja, a kamoli potpunog nestanka struje, kada će se
ukupan sadržaj memorije jednostavno izgubiti. Ako pak imate baterijsko napajanje
(tzv. UPS - Uninterruptable Povver Supply) kao podršku za slučajeve nestanka struje,
obavezno uzmite baš ovakav program, jer nema sumnje da je neuporedivo brži u
radu od onih koji keširaju samo čitanje sa diska.
Peto pitanje se odnosi na fleksibilnost programa za keširanje, odnosno na
korisnikove mogućnosti kontrole i određivanja parametara keširanja.
Iz navedenog se da zaključiti da se ovde radi o manje-više isključivo
softverskim aspektima, a od hardvera, treba napomenuti samo jednu stvar, svi keš
programi, bez izuzetka, koriste memoriju računara, što znači da će dobitak od
keširanja uvek biti veći na bržim mašinama, jednostavno zato što one brže barataju
memorijom.
U opticaju je veliki broj komercijalnih programa za keširanje a smatra se da je
jedan od najboljih PC Kwik Power Pak. Nema sumnje da je ovaj program apsolutni
lider u smislu fleksibilnosti; ima toliko raznih opcija da, bez priručnika, korisnik
nema šanse da ih sve otkrije u razumnom vremenu.
2.3.3 BAT programi

Glavni smisao korišĆenja PC računara je rad sa komercijalnim programima,
ipak korisnik relativno često mora da koristi naredbe operativnog sistema (DOS-a).
Moderne verzije DOS-a imaju nekoliko desetina naredbi, a za praktičan rad
dovoljno je znati desetak.
Predpostavimo da korisnik radi u svom omiljenom tekst procesoru koji,
sigurnosti radi, snima svaki tekst zajedno sa prethodnom verzijom. Neka su
ekstenzije datoteka .DOC za nove i .BAK za stare tekstove. Dužom upotrebom, na
disku se nagomilavaju datoteke. Predpostavimo da korisnik na hard disku želi da
Vodič za PC 299
"uspostavi red" na svakih mesec dana. Deo datoteka hoće da arhivira na diskete,
druge hoće da obriše, treće da prebaci u drugi direktorijum itd. Da li, i koliko DOS
može da mu pomogne u ovim čestim i dosadnim operacijama?
Arhiviranje na diskete može da se izvrši sa naredbom COPY :
COPY *.DOC A:
Datoteke se sa diska brišu naredbom DEL :
DEL *.DOC
DEL *.BAK
Dakle, kombinacijom osnovnih naredbi DOS-a, korisnik može da ostvari
postavljeni cilj. Pošto ovu operaciju ne radi često, korisnik može i da je zaboravi i
zato bi bilo zgodno kada bi DOS imao ugrađenu jednu takvu komandu. Srećom,
DOS je fleksibilan i omogućava kreiranje novih naredbi. Možemo praviti naredbe
opšteg tipa kakva je, na primer, MOVE (data niže; koju sada novije verzije DOS-a
imaju), ili neke specijalizovane naredbe za ulazak u neki aplikativni program.
Tehnički gledano, nove naredbe pišu se kao tzv. "batch" datoteke. Engleska
reč batch (čita se beč a označava hrpu, gomilu) dugo je prisutna u računarskom
žargonu. U ranim danima računarske industrije, komunikacija sa računarom odvijala
se preko bušenih kartica. One su - osim programa - sadržavale i sve instrukcije
potrebne operativnom sistemu za izvršavanje programa. Operateri su u računskom
centru programe "u gomilama" predavali računaru na izvršavanje, i otuda taj izraz i u
literaturi i u praksi.
"Batch" naredba označava niz naredbi koje se izvršavaju jedna za drugom,
bez intervencije korisnika. U DOS-u, "batch" naredba je jednostavno ASCII datoteka
sa ekstenzijom .BAT, u kojoj se nalazi jedna ili više DOS naredbi. "Batch" naredba se
izvršava prostim navođenjem naziva "batch" datoteke, pri čemu treba imati na umu
propisani redosled izvršavanja naredbi u DOS-u:
interne naredbe DOS-a
datoteke sa ekstenzijom .EXE ili .COM i, tek, na kraju
datoteke sa ekstenzijom .BAT
Prilikom imenovanja novih DOS komandi ("batch" datoteka), treba voditi
račina o ovom redosledu.
Sledeće DOS komande su specijalno kreirane zbog "batch" programiranja.
Komande i njihove funkcije su:
call izvršava drugi "batch" program (fajl) a zatim se vraća u prethodni
echo prikazuje poruke na ekranu, ili uključuje odnosno isključje prikaz
for izvršava komandu za grupu fajlova ili direktorijuma

goto "skače" na komandu u okviru "batch" fajla i nastavlja procesiranje
komandi od te tačke
if izvršava komandu na osnovu rezultata iz uslova
300 VodičzaPC
pause privremeno zaustavlja izvršavanje "batch" fajla; nastavlja sa

zvršavanjem čim pritisnete bilo koji taster
rem označava početak komentara u "batch" fajlu

shift . menja poziciju tzv. "džoker" parametara (replaceable parameters).
Za referenciranje parametara u okviru BAT programa, zadužen je znak za

procenat: %1 označava prvi parametar, %2 drugi i tako dalje; %9 deveti parametar.
BAT program, jasno, ne mora da ima baš devet parametara - ako ih navedemo
manje, %9 će biti prazan string.
Parametar predstavlja potpuno ravnopravno zamenu za string: ako,
formiramo datoteku PONOVI.BAT koja ima samo jedan red: ECHO %1, kucanje
naredbe PONOVI REČ će na ekranu ispisati REČ. Šta se, međutim, događa ako
otkucamo PONOVI OVU REČ ? Na ekranu će se pojaviti samo OVU - %1 je dobio
vrednost OVU, a %2 vrednost REČ. Obzirom da smo u naredbi ECHO spomenuli
samo jedan parametar, poslednja reč je izgubljena.
FOR petlja omogućava višestruko ponavljanje (jedne) komande DOS-a. Ova
je petlja bitno inferiorna u odnosu na odgovarajuću strukturu u programskim
jezicima, ali ipak može da uštedi dosta kucanja.
FOR %% promenljiva IN (lista) DO komanda
Naredba GOTO služi za realizaciju kontrolnih struktura u BAT programima.
Koristi se obično u kombinaciji sa IF naredbom i omogućuje skok na labelu (labela je
niz slova koji počinje dvotačkom).
Sintaksa ove naredbe je:
GOTO labela
Naredbom !F proverava se ispunjenje nekog uslova. Najjednostavniji uslov je
jednakost dva stringa, ali DOS omogućava i nešto više: možemo da proverimo da li
neka datoteka postoji, pa čak i da saznamo da li je prethodna naredba korektno
izvršena. Naredba IF ima tri bitno različite forme.
Sintaksa:
1. IF (NOT) stringl == string2 komanda
2. IF (NOT) EXISTS datoteka komanda
3. IF (NOT) ERRORLEVEL broj komanda
Službena reč NOT je opciona.
EXISTS datoteka je tačno (true), ako datoteka postoji.
ERRORLEVEL sumira prethodnu naredbu. Ako je ERRORLEVEL nula, naredba
je korektno okončana. Ostali brojevi označavaju razne greške. ERRORLEVEL broj je
tačno (true), ako je status veći ili jednak broju.
Primer
REM KORISNIK.BAT
ECHO OFF
IF %1 == PERA GOTO PERA
IF %1 == MIKA GOTO MIKA
Vodiž za PC 301
GOTO KRAJ
:PERA
CD PERA
GOTO END
:MIKA
CHDIRMIKA
TYPE MENU.HLP
:END
Program KORISNIK.BAT je zgodan za korišćenje na PC računaru sa više
korisnika - posle kucanja u komandnoj liniji
KORISNIK ime
fajlovi svakog korisnika se smeštaju u pripadajući mu direktorijum.
Ranije, u tekstu je pomenuta komanda MOVE, koje inače nema u DOS-u.
Ona kopira datoteku u odredište, a zatim je obriše u starom direktorijumu. Evo kako
bi izgledala ova dvodelna naredba:
COPY % 1 % 2
DEL % 1
Pretpostavimo da želite da koristite TYPE komandu da prikažete sve fajlove u
tekućem direktorijumu koji imaju ekstenziju .DOC ili .TXT. Da biste ovo uradili,
morate da koristite "džoker" promenljivu" %f. "Batch" datoteka (fajl) će, u ovom
slučaju, imati sledeći sadržaj:
for %f in (*.doc *.txt) do type %f
U našoj računarskoj štampi unekoliko je zapostavljena "umetnost" pisanja
"batch" procedura. Ovde će biti navedeno nekoliko interesantnih.
Naredna "batch" procedura može da posluži za arhiviranje datoteka na
disketu u drajvu A. Nazovimo tu proceduru ARH.BAT:
ECHO OFF
CLS
ECHO ->ARHIVIRANJE DATOTEKAc-
ECHO
ECHO Proveri da li je disketa u drajvu A: ?
PAUSE
IF NOT EXIST A:% 1 GOTO UREDU
ECHO
ECHO A:% 1 postoji. Ctrl-Break prekida arhiviranje
PAUSE
:UREDU
COPY % 1 A:% 1
IF EXIST A:% 1 ERASE % 1
ECHO
ECHO Datoteka % 1 arhivirana
Sledeća "batch" procedura "u jednom prolazu" briše kompletan sadržaj
diskete zajedno sa eventualnim direktorijumima koji postoje na njoj.
@ ECHO OFF
IF "% 1" == "" GOTO usage
302 Vodič za PC
FOR %% D IN (a: A: b: B:) DO IF % 1 == % % D GOTO OK

ECHO Scrub can only be used on flopies *
GOTO usage
:OK
ECHO Removing subdirectories...
ECHO | RECOVER % 1 > NUL
ECHO Deleting all data ...
DEL % 1 FILE *.* > NUL
ECHO Disk in % 1 scrubbed
GOTO END
:usage
ECHO Syntax ... "SCRUB d:"
:END
U ovoj proceduri se kriju zaista majstorske "cake". Jedna od njih je ideja da se
naredba RECOVER (namenjena inače za "spašavanje" oštećenih disketa) upotrebi
kao alat za potpuno uništavanje njihovog sadržaja. Za praktične potrebe je,
međutim, daleko zanimljivija ideja "skrivena" u komandi ECHO |RECOVER -
preusmeravajući izlaz komande ECHO programu ’ RECOVER ne dolazi do
postavljanja kontrolnog pitanja i unapred se daje potvrdan odgovor na njega.
Ukoliko, dakle, u nekoj "batch" proceduri želite da obrišete sve datoteke u nekom
direktorijumu, možete da se poslužite sa ECHO y | DEL *.* .
Nazovite sledeću proceduru C.BAT, a onda kucajte C drive dir1 dir2 i naći
ćete se u direktorijumu drive:\dir1\dir2, baš kao da ste koristili CD i otkucali
uobičajenu dvotačku i obrnute kose crte (CD°\..\..) - jako zgodno ako vam je YU
tastatura "pokrila" znak \. Zanimljivo je da, ako navedete tri direktorijuma, od koji
drugi ne postoji, a treći je poddirektorijum prvog, procedura vas automatski prebaci
u njega.
Ako imate više od tri particije (C, D, E), obrišite odgovarajuće REM-ove.
@ ECHO OFF
FOR % % h IN (a A b B c C d D e E) DO IF (% 1) == (% % h) % % h:
REM FOR % % IN (f F g G) DO IF (% 1) == (% % h) % % h
FOR % % IN (a A b B c C d D e E) DO IF (% 1) == (% % h) shift
REM FOR % % h IN (f F g G) DO IF (% 1) == (% % h) shift
FOR % % f IN (\ % 1 % 2 % 3 % 4 % 5 % 6 % 7 % 8 % 9) DO cd % % f
2.3.4 Princip rada rezidentnih programa

DOS ne dozvoljava istovremeni rad više programa, što je korisnicima često
veoma potrebno. Zato se neko dosetio da iskoristi postojanje prekida i nekih zgodnih
funkcija sistema i napravi programe čiji će deo (ili ceo program) ostati aktivan u
memoriji, paralelno sa drugim programima.
Uloga rezidentnih programa može biti veoma trivijalna: klik pri pritisku na
taster, sprečavanje resetovanja sistema klasičnom kombinacijom tastera i
pojavljivanje sata u uglu ekrana. Međutim, postoje veoma komplikovani programi
ove vrste, koji koriste prozore i menije, ispisuju čitave hrpe podataka, uključuju se i
Vodič za PC 303
isključuju na razne načine, pa čak i sami sebe brišu iz memorije kada više nisu
potrebni. Sa korisničke strane, jedina sličnost među njima je činjenica da su
rezidentni i da se većina poziva ili pritiskom na neku neobičnu kombinaciju tastera,
ili na osnovu nekog brojača.
Prvo, što će verovatno morati da napravi rezidentni program nakon učitavanja
u memoriju je da proveri da li možda već nije učitan. U suprotnom slučaju bi u
memoriji moglo biti više aktivnih kopija programa, što bi moglo da rezultira
zanimljivim efektima.
Postoji više načina da se ovaj zadatak izvrši. Relativno pouzdan, a istovremeno
i relativno spor način je da program na određena mesta u memoriji napiše svoj
"potpis". Svaki put kad korisnik (pokuša) da ga učita, program mora pregledati
određene adrese i pogledati da li je tamo njegov "potpis". Ako jeste, onda je
program već instaliran i on će ispisati o tome poruku i vratiti se u DOS. Inače će
pronaći slobodan interapt vektor i usmeriti ga na svoj potpis - konstantu ili
potprogram. Verovatnoća da neće pronaći slobodan interapt vektor je mala, a u
takvom slučaju, o svom neuspehu mora obavestiti korisnika i vratiti se u DOS.
Sledeće što program mora uraditi je preusmeravanje određenih interapt
vektora na sebe. O kojim vektorima se radi, zavisi od toga šta program treba da radi.
Pri tome program vodi računa i o starim vlasnicima preusmerenih interapt vektora,
jer mora da ih pozove da "odrade" svoj deo posla.
Kada su interapt vektori promenjeni, programu preostaje još samo to da se
vrati u DOS, ali tako da ga pri tome, DOS ne izbriše iz memorije. Kada su ispunjeni
određeni uslovi (pritisnuta odgovarajuća kombinacija tastera), program će biti
aktivan.
Ostala je još deinstalacija rezidentnih programa. Taj deo većina rezidentnih
programa izbegava, tj. teško ih je iz memorije izbrisati.
Prvi problem su interapt vektori. Kada se rezidentni program deinstalira, mora
sve interapt vektore postaviti na njihove stare vrednosti. U principu, to nije problem,
jer ih poznaje, pošto ih je (stare vlasnike) stalno zvao na te adrese.
Drugi problem kod ovih programa je meorija koju je DOS dodelio programu.
Obični programi, nakon završetka svog rada, tu memoriju "vrate", a rezidentni
programi je vraćaju prilikom deinstalacije.
Memorija je u DOS-u organizovana u obliku lanca blokova, gde svaki blok
poseduje svoje zaglavje (Memory Control Block - MCB). MCB sadrži važne podatke
o bloku memorije koji sledi, kao i o položaju bloka unutar lanca blokova. Na
određenom mestu zaglavlja (ofset 00H) je jednobajtna oznaka o položaju u lancu,
gde poslednji od njih dobija oznaku "z", a svi ostali "M". Ofset 01H sadrži dvobajtnu
segmentnu adresu vlasnika datog bloka, što zapravo pokazuje ko je taj blok
rezervisao za sebe. Recimo, ako je "vlasnik" 0000H, reč je o nedodeljenom bloku
(slobodna memorija), ili ako je vlasnik 0008H blok pripada sistemu. Svi izvršni
programi za vlasnika navode samog sebe (odnosno adresu svog početka), dok
okolina programa ("environment") kao vlasnika uzima program kome pripada.
Istovremeno, ovaj podatak kazuje DOS-u koje blokove treba da smatra kao jednu
celinu, odnosno, ukoliko neki program prestaje sa radom, DOS ne briše samo njega
iz memorije, već i sve blokove čiji je on vlasnik. Ovde se ne radi o fizičkom brisanju
304 Vodič za PC
već o prostoj promeni vlasnika na 0000H. Na određenom mestu (ofset 0003H) MCB
čuva i veličinu bloka koji sledi, tako da se, recimo, početak sledećeg zaglavlja može
lako izračunati kao adresa datog MCB + dužina bloka koji sledi + 16 bajtova za
dužinu samog zaglavlja. MCB u verzijama DOS-a, počevši od 4.0, čuva i ime
programa o kome je reč, što može biti koristan podatak.
Šta se, dakle dešava kada "startujemo" neki program? Pošto je sistem
odgovoran za njega, pronalazi se kontinualan blok memorije u koji može da se
smesti programv uvećan za 16 bajtova potrebnih za MCB. U zaglavlje se upisuju
odgovarajuće oznake i podaci (vlasnik se postavlja na segment gde počinje program),
i kreće sa radom. Zatim, recimo, iz programa se, pozivom odgovarajuće funkcije
DOS-a, odvaja još jedan blok memorije za neke podatke, i on automatski dobija
svoje zaglavlje (što obavlja pomenuta funkcija). Naravno, vlasnik sada neće biti
adresa gde počinje taj novi blok, nego će to biti segmentna adresa programa iz koga
je pozvana DOS funkcija za njegovo stvaranje. Konačno, kada program završi sa
radom, DOS u njegovo zaglavlje upisuje 0000H za vlasnika, i "protrči" kroz lanac
blokova, tražeći blokove čiji je on vlasnik bio. Tu nailazi na onaj blok podataka, pa
"briše" i njega. Treba napomenuti da pri svakom "brisanju", DOS osmotri susedne
blokove memorije, i ukoliko je neki od njih, takođe, slobodan (0000H vlasnik) spaja
ga ovim susednim. Na taj način se obezbeđuje što manja fragmentacija memorije.
Program koji želi da postane rezidentan, to čini na jedan vrlo trivijalan način:
posebnom (TSR) funkcijom se DOS obaveštava da taj-i-taj deo memorije treba da
ostane i dalje u lancu blokova kao aktivan program, iako je on, zvanično, završio
posao, tako da DOS ne dira MCB.
Za one koje interesuje da saznaju više o rezidentnim programima i o pisanju
rezidentnih programa preporučuje se sledeća knjiga: "Turbo C; Memory Resident
Utilities ... " Al Stevens-a u izdanju MIS Press.
2.3.5 Makroi
Postoji mnogo načina za produktivnu upotrebu PC računara: pritajeni
(rezidentni) programi, integrisani paketi, specijalizovani programi i slično. Korišćenje
tzv. makronaredbi može bitno povećati produktivnost, smanjiti vreme provedeno u
radu sa računarom, znatno povećati sigurnost unosa standardnih podataka i tako
dalje.
Prilagodljivost je zaštitni znak uspešnog programa: naredbe koje korisnik sam
izmisli i upotrebi, osim osećanja zadovoljstva i ponosa kojim ga ispunjavaju, obično
su i svrsishodne. U nekim programima, programabilnost je sastavni deo paketa: Lotus
1-2-3 i Quattro najveći deo svoje popularnosti duguju upravo moćnim
makronaredbama.
Pod makronaredbom se podrazumeva tekstualna zamena jedne grupe
znakova - drugom grupom znakova. Obično je ova druga grupa znatno brojnija,
otuda i ime: makro.
Makroprocesori spadaju u kategoriju tzv. pritajenih programa. Na engleskom
ih zovu TSR (Terminate, Stay Resident - završi, ostani prisutan). Princip dejstva je
jednostavan. U memoriji se istovremeno nalaze dva programa. Jedan od njih je
VodičzaPC 30S
obično tekst procesor ili program za obradu tabela, ili bilo koji program koji
intenzivno koristi tastaturu. On se učitava na početak memorije. Sam makroprocesor
je, pre toga, učitan na drugi kraj memorije i ne radi ništa, osim što pazi šta se dešava
sa tastaturom. U toku normalnog rada ništa naročito se ne dešava: slovo A sa
tastature je i slovo A na ekranu. Kada dobije znak, tj. kada se pritisne zadana
kombinacija tastera, makroprocesor suspenduje sve ostale procese u računaru, i
transformiše takst. Slovo A biva prošireno u, na primer, "Analitički izveštaj", a ostatak
softvera i hardvera ne zna da se takva promena dogodila, te novi tekst shvata kao da
ga je korisnik sam uneo preko tastature. Što se korisnika tiče, makroi mu omogućuju
da zamišlja da, umesto uobičajene tastature, ima tastaturu specijalno prilagođenu
kucanju analitičkih izveštaja.
Postoje dve vrste prevođenja jednog (manjeg) teksta u neki drugi (veći) tekst:
skraćenice (engl. abbreviations) i izvršne makronaredbe (macros). Obe su
podjednako korisne.
Pod skraćenicama podrazumevamo direktnu zamenu teksta nekim drugim
tekstom, recimo zamenu jednog jedinog slova nekim imenom, rečenicom, ili
tekstom proizvoljne dužine. Na primer, ako nam se u tekstu koji obrađujemo često
javlja reč računar, zgodno je tu reč pridodeliti nekom tasteru i umesto da kucamo
celu reč, dovoljno je da pritisnemo samo taj taster.
Druga vrsta makroa su "prave" naredbe, odnosno kombinacija tastera koja u
datom programu deluje kao naredba. Prototip takvih naredbi su, na primer,
pomeranje kursora za po reč ulevo ili udesno, za po ceo paragraf itd. Takva
popneranja uvek možete izvesti i kursorskim tasterima, ali je mnogo lakše imati ih na
raspolaganju kao jedinstven pritisak na tastaturu. PC tastature sadrže bar po jedan
taster <Ctrl> (Control) i po jedan taster <Alt> (Alternate). Oni su namenjeni upravo
kratkim interaktivnim naredbama: sami za sebe nemaju nikakvu ulogu, a
"oživljavaju" tek u zajednici sa drugim tasterima.
2.3.6 TSR “utiluty” programi

Verovatno ste čuli za programe MARK, RELEASE i MapMem. Radi se o
standardnim uslužnim programima koji olakšavaju rad sa rezidentnim (TSR)
programima, i koji, sa još nekoliko korisnih stvari, čine paket "TSR utilities". Vrlo je
značajno što se ceo paket distribuira i u izvornom obliku (engl. source code) i
predstavlja skup dobrih primera programerima za oblast u kojoj se mnogi teško
snalaze (pisanje rezidentnih programa).
Najčešća primena ovih programa je za uklanjanje iz memorije rezidentnih
programa, bez potrebe za resetovanjem računara. Ovo je potrebno u dosta
slučajeva, pošto veliki broj TSR-ova nema opciju za deinstalaciju, a i neki koji je
imaju često ne uspevaju da se isključe. Ovaj problem rešava tandem MARK &
RELEASE - kad se MARK startuje, i on se instalira kao rezidentan i zapamti trenutno
stanje sistema. Zatim možete instalirati rezidentne -programe koje želite, a kad vam
dosade, samo startujete RELEASE - on će na osnovu podataka koje je sačuvao MARK
vratiti sistem u stanje bez TSR programa koji su instalirani posle MARK-a. MARK
zauzima oko 1.5 kB RAM-a, što nije previše, ali nije baš ni malo. Zato postoji
306 Vodič za PC
program FMARK, koji radi potpuno isto što i MARK, samo sistemske podatke
privremeno smešta na disk umesto u memoriju i zato zuzima samo 150 bajtova.
MARKNET i RELNET su varijante MARK i RELEASE koje čuvaju mnogo više
sistemskih podataka i zbog toga su pogodne ukoiiko radite pod mrežnim operativnim
sistemima. Na primer, ako koristite Novell NetVVare, posle izlaska iz njegovog "šela",
možete povratiti staro stanje na radnoj stanici. Zbog veće količine informacija o
sistemu koje čuva (tipično oko 3-4 kB, zavisno od konfiguracije), MARKNET podatke
čuva na disku i zauzima oko stotinak bajtova.
Korišćenje MARK & RELEASE (i srodnih) programa zahteva ipak i mere opreza
od strane korisnika - najbolje ne pokušavajte da na taj način "ubijete" programe za
"keširanje" diska, a naročito ne one koji "keširaju" i pisanje na disk. Ukoliko imaju
opciju za pražnjenje bafera (flushe) ili ne keširaju pisanje onda možete to da
pokušate, ali pokušajte samo da zamislite šta će biti sa vašim podacima u suprotnom.
MapMem služi za prikaz parametara (naziv, dužina, preuzeti interapt vektor)
instaliranih programa. Ova informacija se, konačno, može dobiti i iz novijih verzija
DOS-a, ali MapMem daje više informacija. DEVICE je srodnik MapMem-a koji
prikazuje informacije o instaliranim device drajverima.
2.3.7 Kompresija podataka

Memorije u računaru ima mnogo, ali podataka uvek ima više nego para da se
kupi dodatna memorija za smeštanje podataka. Osim problema smeštanja
podataka, danas je veoma značajan i problem njihovog prenosa na daljinu. Prenos
podataka je relativno spor i skup, pa ako u nekom razumnom vremenu treba poslati
sa jednog mesta na drugo (modemom), veoma je važano ako podaci mogu da se
komprimuju.
Mi želimo da komprimujemo što više podataka u što manje memorije.
Efikasnost kompresije se ogleda u odnosu veličine niza podataka posle kompresije i
veličine niza pre kompresije. Osim efikasnosti, kod metoda kompresije nas zanima
još i brzina kompresije i brzina dekompresije, a ponekad i potreba za operativnom
(radnom) memorijom u toku kompresije i/ili dekompresije.
Metodi kompresije se mogu podeliti na opšte i specifične.
Poznato je da ima dosta primera u kojima se, u podacima, nalaze duge
sekvence koje se relativno često ponavljaju. Ovo je slučaj kod izvršnih programa,
tekstova, grafike, baza podataka itd. Za kompresiju ovakvih "običnih" podataka
primenjuju se opšti metodi. Zajednička karakteristika svih opštih metoda jeste to da
su, posle dekompresije, podaci identični onima od pre kompresije. Zbog ovoga, svi
metodi koji se koriste u tzv. arhiverima su opšti metodi. Opšti metodi se mogu
podeliti na statičke i dinamičke. Dinamički metodi su oni metodi kod kojih je za
kompresiju podataka potrebno samo jedno sekvencijalno (redom) čitanje ulaznog
niza podataka, i to bez obzira na veličinu tog niza. Praktično, dinamički algoritam
kompresije samo jednom čita svaki bajt ulaznog fajla, i to tako da se uvek čita prvo
prvi bajt, pa drugi i tako redom.
Jeste da su sve podele obično uslovne, ali između statičkih i dinamičkih
metoda postoji bitna razlika. Jednostavno rečeno, statički metodi se ne mogu ugraditi
VodičzaPC 307
u modem! Zašto? Zato što kod modema nema šanse da se čita ulazni niz više puta ili
da se čita ulazni niz više puta ili da to ne bude sekvencijalno. U modem podaci uvek
stižu samo jednom i to uvek sekvencijalno. Ovo ne znači da se modemom ne mogu
prenositi podaci pakovani statičkim metodima. Mogu, ali moraju biti spakovani pre
slanja. Samo dinamički algoritam može podatke da pakuje u toku slanja. Naravno, u
arhiverima se mogu koristiti i dinamički i statički metodi.
Statički metodi obično više puta čitaju ulazni niz podataka, i to tako što se pri
prvim prolazima (čitanjima) generišu neke tablice, a tek u poslednjem prolazu
zapisuje komprimovani niz podataka. Obično se te tablice moraju zapisati zajedno
sa komprimovanim podacima, jer su neophodne za dekompresiju. Prednost ovih
metoda je obično veća efikasnost.
Kako zapravo rade različiti algoritmi za kompresiju podataka?
Primetimo da ima dosta primera u kojima se, u podacima, nalaze duge
sekvence uzastopnih pojavljivanja istog bajta. Na primer, kod izvornih programa se
zbog uvlačenja redova (linija programskog koda), javlja dosta belina ("blankova") na
početku reda. Kod slika imamo čitave površine obojene istom bojom, pa će to, opet,
biti uzastopno pojavljivanje istog bajta. U takvim primerima, dosta prostora bi se
uštedelo kada bi umesto sekvenci istih bajtova pisalo samo koji bajt se ponavlja i
koliko puta. Obično se pojavljuje i dosta takvih sekvenci kod kojih su uzastopni
bajtovi različiti. Takve sekvence se ne mogu kompresovati ovom metodom. U stvari,
takve sekvence se, ovom metodom, čak i produžuju, jer se mora pisati i svaki bajt
posebno i njegov broj ponavljanja (koji je, u ovom slučaju, uvek jedan). Zato bi
takve slučajeve bilo zgodno pisati kao: "sledećih N bajtova nisu kompresovani", i
posle toga, zapisati tih N bajtova. Na primer, možemo uzeti da u jednom bitu
pišemo da li sledi komprimovana sekvenca (pišemo 1) ili ne (pišemo 0). U sledećih 7
bita pišemo broj bajtova N. Zatim pišemo N nekomprimovanih bajtova (ako je onaj
bit bio 0) ili samo bajt koji se ponavlja N puta (ako je bit bio 1). Kao primer,
spakujmo niz bajtova:
1,1,1,6,8,4,7,9,2,2,2 (12bajtova)
spakovani niz (ukupne dužine 10 bajtova) će biti kao na sledećoj slici
bit: 1 (ponavlja se ...) 7 bita: 0000011 (binarno) (tri puta)

bajt: 1 (ovaj bajt se ponavlja)
bit: 0 (pa onda idu ...) 7 bita: 0000101 (binarno) (ovih 5 bajta)
bajtovi: 6, 8, 4, 7, 9 (ovo nije moglo da se komprimuje)
bit: 1 (ponavlja se ...) 7 bita: 0000100 (binarno)
bajt: 2 (bajt koji se ponavlja)
Postupak raspakivanja je očigledan. Ovaj metod poznat je pod nazivom Run-

Length Encoding. To je dinamički metod. "Ugrađen" je u razne formate tzv. bit-
mapiranih slika. "Pakovani" TIFF, IFF i PCX fajlovi su primeri upotrebe ovog metoda.
Postupak raspakivanja je očigledan.
Posmatranjem nekog nekomprimovanog niza podataka, -primetićemo da se
neki bajtovi pojavljuju veoma često, neki se pojavljuju retko, a neki se uopšte ne
pojavljuju. Na primer, u običnom tekstu se razmak i samoglasnici pojavljuju često,
308 Vodič za PC
23 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara
slova "đ" i "dž" relativno retko, a uopšte nema znaka sa kodom 128. A za svaki od
ovih bajtova u nekomprimovanom tekstu je ipak rezervisan specijalan kod (ASCII
kod) od 8 bita (jedan bajt). Sada vidimo da bi se dosta mesta moglo uštedeti kada bi
frekventniji (oni koji se češće javljaju u tekstu) bajtovi imali kraće kodove od onih
manje frekventnih, dok oni koji se uopšte ne pojavljuju ne bi imali svoje kodove. Ali
kako odabrati takve kodove da kompresija bude najefikasnija? Jedan od poznatih
načina za generisanje takvih kodova je:
1) Formira se skup kvadratića tako da se za svaki bajt koji se pojavljuje u
nizu bajtova koji komprimujemo rezerviše jedan kvadratić;
2) Prebroji se koliko se puta koji od bajtova pojavljuje u tekstu i
odgovarajući brojevi pojavljivanja upišu u kvadratić koji odgovara tom bajtu;
3) Pronađu se dva kvadratića sa najmanjim upisanim brojevima. Oni se
izbace iz skupa, a umesto njih se u skup ubaci samo jedan kvadratić u koji se upiše
suma ona dva broja koja su bila upisana u izbačene kvadratiće. Zatim se ubačeni
kvadratić poveže sa jednim od izbačenih kvadratića vezom koju obeležimo bitom 1,
a sa drugim vezom koju obeležimo bitom 0; i
4) Ponavlja se korak 3, sve dok u skupu ima više od jednog kvadratića.
Po završenom postupku, imamo tzv. binarno drvo na čijim se krajnjim
čvorovima (čvorovi drveta su, u stvari, oni kvadratići) nalaze bajtovi koji se pojavljuju
u nizu (tekstu). Kodovi za pojedine bajtove formiraju se tako što se krene od glavnog
čvora drveta (to je onaj čvor koji je poslednji ostao u skupu) i zapisuju sve oznake
veza, dok se ne stigne do čvora koji odgovara traženom bajtu. Sada se kompresija
odvija zamenom bajtova teksta odgovarajućim kodovima, a kasnije dekompresija
čitanjem redom kodova i zamenom odgovarajućim bajtovima. Vidimo da je za
dekompresiju potrebno poznavanje strukture stabla, pa je i njega potrebno zapisati u
komprimovani fajl. Odmah se može zaključiti da je ovaj metod statički, jer zahteva
dva prolaza (jedan za prebrojavanje pojavljivanja bajtova, a drugi za stvarnu
kompresiju). Poznat je pod imenom Hafmann-ov ili Shanon-Fano-ov metod (jer ima
mnogo modifikacija i ideja koje čine u suštini isti metod).
Specifični su oni koji su predviđeni da pakuju samo određene vrste podataka.
Kao primer specifičnog metoda, pomenućemo JPEG algoritam, koji je predviđen za
"pakovanje" bitmapirane grafike. Prednosti specifičnih metoda su veoma velika
efikasnost kompresije i (obično) velika brzina. Mane specifičnih metoda su skoro
savršena neupotrebljivost za bilo šta osim za ono za šta su predviđeni. Opet primer
JPEG metoda: ne samo da bi loše pakovao bilo šta drugo, već bi spakovani podaci
bili neupotrebljivi, jer JPEG pri dekompresiji ne vraća podatke u baš originalno
stanje (ovo kod slika, uglavnom, nije bitno ali kod EXE fajlova je bitno).
Specifični metodi se, uglavnom, zasnivaju na reorganizaciji podataka, pa zato
oni zavise od same organizacije originalnih podatka, u čemu, uglavnom, leži tajna
njihove neprimenljivosti na bilo koje druge podatke, ali i tajna efikasnosti (zbog
mogućnosti optimizacije).
Metoda kompresije ima mnogo. Neki od njih se čak drže u relativnoj tajnosti
(kao na primer, algoritam koji koristi STACKER). Neki su u veoma širokoj upotrebi, na
primer Imploding algoritam (poznat i kao LZ77) koriste arhiver ARJ, a LZW algoritam
koriste protokoli MNP5 i V.42bis, koji se ugrađuju u modeme. U svakom slučaju,
VodičzaPC 309
kompresija podataka donosi značajne uštede u memorijskom prostoru, kad je reč o

memorisanju, odnosno u vremenu, kad je reč o prenosu podataka.
2.3.8 Kriptografija
Gotovo svaki korisnik računara ima potrebu da neke podatke zaštiti od
neovlašćenog korišćenja. Hardverska rešenja su često nepraktična, a uobičajena
softverska rešenja nisu potpuno sigurna. Preostaje još samo matematika, tačnije
oblast koja je zanimljiva mešavina matematike i kompjuterskih nauka - kriptologija,
odnosno jedan njen deo kriptografija.
Kriptografija je disciplina koja se bavi tajnim sistemima (secrecy systems) - koja
proučava projektovanje i implementaciju tajnih ili kripto sistema (KS).
U principu, za dati čisti tekst M (plaintext, cleartext), uz pomoe transformacije
šifriranja E (encryption, encipherment), dobija se šifrirani tekst C (ciphertext,
cryptogram), od kojeg se, uz pomoć transformacije dešifriranja D (decryption,
decipherment) dobija polazni tekst M. Obe transformacije, E i D, su okarakterisane
tajnom veličinom zvanom ključ K (key). Na osnovu toga da li je veličina K ista za obe
transformaci-je E i D, ili je pak potrebno imati dve sasvim različlte veličine Ke i Kd
(pri čemu poznavanje jedne ne implicira poznavanje ili izračunljivost druge), kripto
sistemi se dele na simetrične, klasične ili "jednoključne" (one-key) i asimetrične,
"dvoključne" (two-key) sisteme. Dva osnovna principa šifriranja su transponovanje i
supstitucija. Prvi se bazira na rearanžiranju bitova podataka koji se šifriraju, a drugi
na supstituciji grupe bitova sa supstituentima.
Godine 1975, uspostavlja se zvanični standard za šifriranje podataka DES
(Data Encryption Standard) koji je usvojio i ANSI i koji predlaže za upotrebu i
American Bankers Association. Napravljen je u IBM-u i ne mogu ga razbiti ni
genijalci. U terminologiji kriptografije, DES je kompozicija više metoda šifriranja
(product cipher), ima jedan ključ za dešifrovanje (one-key system) i operiše nad
blokovima od 64 bita (block-cipher). Algoritam je dosta složen i ovde neće biti
objašnjavan.
Sledeće godine, 1976, objavljen je članak Diffie i Hellman-a pod naslovom
"Novi pravci u kriptografiji". Bar polovina važnih stvari u današnjoj kriptografiji
upotrebljava kripto sisteme sa javnim ključem koji su uvedeni ovim radom. Tu je,
zapravo, dat koncept kripto sistema koji bi upotrebljavali jednu transformaciju za
šifriranje i koja je javna, a drugom bi se vršilo dešifriranje i ta je privatna za svakog
pojedinog korisnika. Jednu konkretnu realizaciju ove ideje su dali Rivest, Shamir i
Adleman (1978.g.) u algoritmu koji je poznat pod imenom RSA. Oni su koristili tzv.
modularnu aritmetiku i činjenicu da je faktorizacija brojeva (razlaganje na proste
brojeve koji u proizvodu daju dati broj), po dosadašnjim algoritmima, enormno
sporo.
Algoritam RSA postao je faktički standardna mera u kriptografiji sa javnim
ključem. Svaki novi algoritam se poredi sa RSA u smislu kompleksnosti, sigurnosti,
brzine itd. RSA ima samo jednu malu "manu" - autori su zaštitili svoja prava.
310 Vodič za PC
Prva primena ovog koncepta bila je realizacija digitalnog potpisa. Tu je

omogućeno jednoj strani da dokaže (samoj sebi ili drugima) da je druga strana zaista
poslala neku poruku.
Ovaj koncept možemo uporediti sa hipotetičkom bravom koja se zaključava
jednim ključem, a drugim se otključava. Neuobičajeno, ključ koji je bravu zaključao,
ne može je i otključati. Ta dva ključa su inverzna. Dakle, na bravu primenite
transformaciju T1 koja je iz stanja otključano (So) prevodi u stanje zaključano (Sz).
Ovo se obavlja uz pomoć ključa K1. Da biste bravu otključali koristite transformaciju
T2 uz pomoć ključa K2. Svaki od ključeva (K1,K2) poništava transformaciju koju
izvrši onaj drugi. Dakle važi (u po-jednostavljenoj notaciji):
T2 = (T1)-1 , tj. transformacije T1 i T2 su međusobno inverzne
K1 * K2 = 1, tj. ključevi K1 i K2 su međusobno inverzni (znak * ne označava
prosto množenje)
T1 (So,K1) = Sz, tj. T1 prevodi poruku iz stanja So u stanje Sz uz pomoć ključa
K1
T2(Sz,K2) = So, tj. T2 prevodi poruku iz stanja Sz u stanje So uz pomoć ključa
K2.
Uzastopna primena transformacija T1 i T2 daje identitet, tj. ostavlja poruku u

stanju u kom je prethodno bila. Dakle, onaj ko želi da mu se dragocene poruke šalju
i ostanu tajne kod prenosa, treba da proizvede dva inverzna ključa. Jedan od ta dva
ključa pošalje onima koji mu poruke šalju i objavi:
"Sve što mi šaljete zaključajte (šifrujte) ovim ključem (K1)".
Niko, naravno, ne može otključati poruku, jer niko nema ključ koji za to služi
(K2). To može učiniti samo onaj ko je generisao par ključeva K1 i K2, pod uslovom
da se ne nađe neka oštroumna glava koja će na osnovu javnog ključa K1 izračunati i
tajni K2 (tj. inverzni). Dakle, tajni ključ mora biti jednosmerna funkcija javnog ključa,
tj. ne sme se moći, u raspoloživom vremenu i raspoloživim sredstvima, izračunati
tajni ključ na osnovu poznatog javnog. Tada se ne može izvršiti ni transformacija
šifrovane poruke u dešifrovanu, tj. šifrovani tekst je, takođe, jednosmerna funkcija
dešifrovanog teksta.
Proširimo ovaj problem:
Recimo da postoje dve osobe, A i B, koje žele međusobno slati poruke. Nisu
baš poverljivi prema drugima. Žele biti sigurni u sledeće:
1. Onaj ko šalje poruku, želi biti siguran da niko drugi neće pročitati
poruku, osim onoga kome je ona namenjena.
2. Onaj ko prima poruku, želi biti siguran od koga ona stvarno potiče, tj.
želi biti siguran da mu možda neko ne šalje poruku u tuđe ime (lažno predstavljanje).
Šta učiniti? Rešenje je u sledećem:
Osobe A i B generišu po par inverznih ključeva. Tako osoba A generiše dva
inverzna ključa Ka i Ka', pri čemu je Ka javni, a Ka' tajni ključ. Na sličan način, osoba
B generiše ključeve ključeve Kb i Kb'.
Sada A i B javno obznane ključeve Ka i Kb, dok Ka' i Kb' čuvaju u tajnosti.
Pretpostavimo da niko nije u stanju iz javnih ključeva izvesti tajne. Kako osoba A šalje
poruku osobi B? Prvo poruku zaključa, tj. transformiše korišćenjem svog tajnog ključa
Vodič za PC 311
Ka', zatim tako zaključanu poruku zaključa još jednom, i to javnim ključem osobe B,
tj. sa Kb koji je svima poznat. I tako pripremljenu poruku može, bez brige, poslati na
bilo koji način osobi B. Niko je neće moći dešifrovati, osim osobe B.
Kako osoba B dešifruje primljenu poruku? Vrlo jednostavno. Prvo primeni
javni ključ osobe A, tj. Ka. Time "poništi" efekat koji je osoba A proizvela svojim
tajnim ključem Ka' (ovo može učiniti bilo ko). Uspešan ishod ove operacije potvrđuje
osobi B da je stvarni izvor poruke osoba A, jer samo ona (osoba A) zna svoj tajni
ključ. Poruka još nije dešifrovana. Sledeći korak koji preduzima osoba B je
transformacija uz pomoć ključa Kb', tj. svog tajnog ključa (ovo može učiniti samo
osoba B, jer jedino ona zna svoj tajni ključ). Time je osoba B došla do otovorenog
(dešifrovanog) oblika poruke koju je poslala osoba A.
Na analogan način, osoba B moći će da šalje poruke osobi A. Ovo se može
proširiti na više osoba koje žele na sličan način da komuniciraju. Znači, svaka osoba
koja želi učestvovati, određuje par ključeva (svoj javni i svoj tajni ključ). Javni ključ
obznani i zahteva da svi koji mu šalju poruke obave šifrovanje uz pomoć njenog
javnog ključa. Ukoliko još želi i proveru verodostojnosti (autentičnosti) poruke, onda
zahtevaju da oni koji šalju poruku vrše šifrovanje svojim tajnim ključem, kao što je
objašnjeno.
Već je rečeno da se u kriptografiji ovakvi sistemi nazivaju kriptosistemi sa
javnim ključem (public key systems). Problemi koje treba rešiti su sledeći:
određivanje para ključeva (javnog i tajnog), tako da se iz javnog ključa
ne može izvesti tajni;
određivanje transformacije (funkcije preslikavanja) poruke (otvorenog
teksta, programa, podataka) u šifrovani, tako da se ne može izvršiti inverzija bez
poznavanja tajnog ključa.
Znači, tajni ključ je jednosmerna funkcija javnog ključa i šifrovani takst je
jednosmerna funkcija otvorenog teksta. Mehanizam koji ove probleme rešava, iza
sebe ima dosta složen matematički aparat koji ovde neće biti prikazan, već će biti
samo objašnjeni neki napred pomenuti pojmovi.
Jednosmerne funkcije imaju sledeću karakteristiku: za datu vrednost X, lako je
izračunati vrednost funkcije Y=F(X), ali ako je dato Y=F(X), onda ne postoji lak put
za izračunavanje X. Drugim rečima, ne postoji izvodljiv računski metod za
određivanje F -1( Y ). Za kontinualne i analitičke funkcije, lako je izvršiti numeričku
inverziju. Zato se, kao jednosmerne funkcije, koriste diskontinualne i proizvoljne
funkcije.
Pojam jednosmeran nije apsolutan, već zavisi od toga za koliko mnogo
izračunavanja kažemo da je "nemoguće veliki broj". Kaže se da je, za datu vrednost
funkcije F(X), izračunavanje vrednosti X "računskim putem neizvodljivo" ako ovo
izračunavanje zahteva onoliko vremena i sredstava koliko se ne može izdvojiti.
(Jedan sistem sa javnim ključem napravljen je tako da koristi očevidno težak problem
računanja logaritama u aritmetici po modulu q.)
RSA algoritam se smatra veoma sigurnim. Naročito je pogodan za primenu
kada više učesnika komunicira. Može se primeniti kod banaka, gde veliki broj
poslovnica komunicira sa centralom ili kod sličnih ustanova kod kojih je bitna tajnost
poruka (transakcija), a poslovna mreža je razgranata.
312 VodičzaPC '

2.3.9 “Stakerisanje” hard diska

Mnogi korisnici imaju hard diskove relativno malog kapaciteta i nisu trenutno
u mogućnosti da nabave diskove većeg kapaciteta. Postoji softversko rešenje koje im
omogućava da skoro dupliraju kapacitet svojih diskova.
"Stacker" je program (device driver) koji kontroliše komunikaciju između
računara i diska, komprimujući i dekomprimijući podatke u toku rada. Rezultat
njegovog rada je povećanje kapaciteta diskova u rasponu od 0 do 100% .
Po instalaciji, Stacker će se startovati iz CONFIG.SYS datoteke, dakle po
svakom uključenju računara. On tada preuzima sve interapte za rad sa diskom, tako
da sva komunikacija između diska i računara ide preko njega. Sada na scenu stupa
glavni deo Stacker-a, a to je deo za kompresiju i dekompresiju.
Posao koji radi sam program, može se podeliti na dva: prvi kada se snimaju
podaci na disk, program ih kompresuje i snima u arhiviranom obliku, tako da
zauzimaju manje prostora. Kada se učitavaju podaci sa diska, program dearhivira
zapis sa diska i dostavlja raspakovane podatke. Ovaj posao Stacker vrši detaljno,
tako da se, pri snimanju fajlova, ažuriraju i FAT tabele, direktorijumi i svi parametri
fajlova.
Svi podaci se snimaju u jedan fajl na dupliranom drajvu (STACKVOL.OOO) koji
je stalne dužine, a sve upise u taj fajl vrši sam Stacker, brinući se o alokaciji (dodeli
prostora) fajla i svim ostalim poslovima. Sam STACVOL fajl se sasvim normalno
upisuje u sektore diska, dakle kao običan DOS zapis.
Za razliku od mnogih drugih programa, kod Stacker-a je instalacija relativno
komplikovana operacija i zahteva dosta pažnje, ali kad ga jednom uspešno
instalirate, gotovo nikakve dalje intervencije nisu potrebne.
Pre instalacije Stacker-a, potrebno je pozabaviti se organizacijom samog hard
diska. Preporučuje se da izvršite particioniranje (podelu) diska na dve logičke celine,
na primer C i D. Prva, tj. "boot" particija poželjno je da bude veličine do 10 Mb i na
nju treba smestiti DOS, Stacker i NORTON programski paket. Ostatak prostora se
može duplirati bez problema (znači ceo D disk). Diskovi se particioniraju pomoću
FDISK programa iz DOS-a.
Particioniranje hard diska

Svaki operativni sistem ima konvencije za smeštanje fajlova na hard disk. Ako
koristite samo DOS, ceo hard disk može biti postavljen da koristi DOS konvencije.
Međutim, ako želite da koristite drugi operativni sistem osim DOS-a, morate da
particionirate hard disk u DOS sekcije i ne-DOS (engl. non-DOS) sekcije.
Ako koristite samo DOS, možete da kreirate jednu DOS particiju koja
obuhvata ceo disk. Ako koristite samo DOS a želite da odvojite grupe direktorijuma
*kreirajte i drugu DOS particiju. Kada koristite više particija, DOS još uvek ima pristup
celom hard disku. Međutim, fajlovi u drugoj particiji pojavljuju se na drugom drajvu.
Ako planirate da koristite još neki operativni sistem (na primer, UNIX), morate da
kreirate particiju za DOS i particiju za drugi operativni sistem. Operativni sistem
koristite aktiviranjem njegove particije.
Vodič zaPC 313

Particioniranje diska se razlikuje od njegovog formatizovanja. Kada se

particionira disk specificira se koje sekcije diska može da koristi DOS a koje drugi
operativni sistem. Kada formatizujete disk, DOS priprema postojeće particije da
prihvati fajlove. Posle particioniranja diska, morate da formatizujete svaku particiju
pre nego što može da bude korišćena.
Na hard disku možete da kreirate dve vrste DOS particija i to:
Primarnu DOS particiju, na koju se smeštaju IO.SYS i MSDOS.SYS i
COMMAND.COM fajlovi, potrebni za rad DOS-a. Primarna particija može da sadrži
i druge fajlove. Ako želite da startujete DOS sa hard diska, taj disk mora da ima
primarnu particiju.
Ekstendid (engl. extended) DOS particiju, na koju se smeštaju ne-
sistemski fajlovi. Ova particija je opciona i može da sadrži do 23 logička drajva.
Logički drajv je sekcija hard diska koja služi kao poseban disk drajv. Ako kreirate
primarnu particiju koja ne obuhvata ceo hard disk, možete da kreirate ekstendid
particiju od preostalog prostora. Na ekstendid particiji možete da kreirate logičke
drajvove.
Ne-DOS particije
Ne-DOS particije su particije za druge operativne sisteme (na primer, UNIX).
Ne možete da koristite FDISK iz DOS-a da kreirate ne-DOS particiju. Informaciju o
kreiranju ne-DOS particije, potražite u dokumentaciji za operativni sistem koji će
koristiti tu particiju.
Program FDISK prikazuje informacije o particijama, kreira particije i logičke
drajvove, aktivira particije i briše particije i logičke drajvove. Kucanjem FDISK u
komandnoj liniji, aktivira se program i pojavljuje se glavni meni:
Choose one of the following:
1. Create DOS Partition or Logical DOS Drive
2. Set active partition
3. Delete DOS Partition or Logical DOS Drive
4. Display partition information
Enter Choice: [1]
Press Esc to exit FDISK
NAPOMENA: Ako koristite FDISK da promenite postojeće particije na hard
disku, izgubićete informacije koje su bile smeštene na tim particijama. Pre nego što
ovo uradite, arhivirajte neophodne informacije.
Opciju iz menija birate kucanjem odgovarajućeg broja i pritiskanjem tastera
<Enter>. Da biste se vratili u prethodni meni, pritisnite taster <Esc>. Da prekinete
(završite) rad sa FDISK, vratite se u glavni meni a zatim pritisnite <Esc>.
Svaki meni prikazuje poruku "Current fixed disk drive" iza koje sledi broj. Ako
imate samo jedan hard disk drajv, broj je uvek 1. Ako imate više od jednog hard disk
drajva, broj će pokazivati sa kojim drajvom FDISK trenutno radi. Prvi hard disk drajv
u vašem sistemu je 1, drugi je 2 itd. Promena tekućeg drajva, kada koristite FDISK,
neće izazvati promenu tekućeg drajva kada se vratite u komandni prompt. Kada
koristite FDISK, tekući drajv referencira (upućuje) samo na fizičke disk drajvove, a ne
na logičke drajvove.
314 Vodič za PC
23 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara
Kreiranje primarne particije

Da kreirate primarnu DOS particiju koja obuhvata (zauzima) deo hard diska,
uradite sledeće:
1. Iz FDISK glavnog menija, izaberite "Create DOS Partition or Logical DOS
Drive" (opcija 1) i pritisnite taster <Enter>.
Pojavljuje se podmeni.
2. Izaberite "Create Primary DOS Partition" (opcija 1) i pritisnite taster
<Enter>.
Pojavljuje se prompt sa porukom:
Do You wish to use the maximum available size for a Primary
DOS Partition and make the partition active (Y/N)..? [Y]
3. Otkucajte n.
Pojavljuje se novi meni
4. Ako želite podrazumevanu veličinu (100%), pritisnite <Enter>. U
suprotnom, otkucajte broj megabajta ili procenat prostora na disku koji želite da
koristite. Ako otkucate procenat iza broja, treba da sledi znak za procenat (%).
Sledeća poruka se pojavljuje:
Primary DOS Partition created, drive letters changed or added.
5. Da biste se vratili u glavni meni, pritisnite <Esc>.
Kreiranje ekstendid DOS particije

Da biste kreirali ekstendid DOS particiju, uradite sledeće:
1. Iz glavnog menija, izaberite opciju 1.
Pojavljuje se meni "Create DOS Partitions".
2. Iz novog menija, izaberite opciju 2 ("Create Extended DOS Partition").
Pojavljuje se novi meni koji prikazuje ukupan broj megabajta koji je na
raspolaganju za ekstendid particiju. Podrazumevana vrednost za veličinu particije je
maksimalni raspoloživi prostor na hard disk drajvu, umanjen za veličinu primarne
particije. Ako nema prostora na raspolaganju, moraćete da obrišete i ponovo
kreirate primarnu DOS particiju ali sada manju, ili da redukujete veličinu bilo koje
ne-DOS particije koja postoji.
3. Ako vam odgovara podrazumevana veličina, pritisnite <Enter>. U
suprotnom, otkucajte broj megabajta ili procenat neiskorišćenog prostora diska koji
želite da bude korišćen kao ekstendid DOS particija. Ako želite da otkucate
procentualnu vrednost iza broja, obavezno otkucajte znak za procenat (%).
Pojavljuje se meni "Create Logical Drive(s)".
4. U novom meniju otkucajte broj megabajta ili procenat prostora particije
koji želite da koristite kao prvi logički drajv. Ako unosite procenat iza broja obavezno
unesite znak za procenat (%). Ukoliko želite da jedan logički drajv zauzima celu
ekstendid DOS particiju, samo pritisnite <Enter>. Pritiskajte <Esc> dok se ne
vratite u glavni meni.
Vodič za PC 315
Aktiviranje particije
Da biste aktivirali particiju, uradite sledeće:
1. Iz FDISK glavnog menija, izaberite opciju 2 ("Set Active Partition").
Pojavljuje se meni koji prikazuje status svake particije. Aktivna particija je označena
slovom A.
2. Otkucajte broj particije koju želite da aktivirate. Podrazumeva se da je
aktivna tekuća particija.
3. Pritisnite <Esc>, da biste se vratili u glavni meni.
Možete aktivirati samo primarne particije. Ako pokušate da aktivirate
ekstendid DOS particiju, FDISK će prikazati sledeću poruku:
Partition selected (3) is not startable, active partition not
changed.
Pritisnite još jednom "Esc", da biste izašli iz programa FDISK.
Kada završite rad sa FDISK, pošto ste promenili veličinu bilo koje od DOS
particija na hard disku, prikazuje se sledeća poruka:
System will now restart
Ako ste promenili veličinu primarne DOS particije, FDISK će vas obavestiti da
ubacite sistemsku disketu u drajv A i pritisnete bilo koji taster. Zatim se vraćate u
komandni prompt.
Pošto ste koristili FDISK, moraćete da koristite FORMAT komandu, da biste
pripremili novoformirane particije. Ako ne formatizujete disk, DOS će dati sledeću
poruku o grešci kada budete pokušali da koristite disk:
Invalid media type
Kada formatizujete hard disk, morate da formatizujete svaku novu particiju
posebno. U ovom slučaju kreirali ste primarnu DOS particiju (drajv C) i jedan logički
drajv u ekstendid DOS particiji (drajv D). i morate koristiti FORMAT komandu dva
puta:
format c: /s
format d:
Prva komanda formatizuje primarnu particiju i prenosi DOS sistemske fajlove
sa sistemske diskete na particiju a druga komanda formatizuje logički drajv.
Sada je još potrebno instalirati DOS i pomoćne programe a tek zatim Stacker.
Instaliranje Stacker-a
Instalacija samog Stacker-a počinje startovanjem INSTALL programa. Nadalje,
sve teče preko menija, i gotovo da nema načina da pogrešnim izborom nešto
pokvarite.
Prvo pitanje je da li da u toku instalacije izbacite sve rezidentne programe ili
ne. Razumljiva je bojazan autora programa da bi neki rezidentni program koji
previše "petlja" sa diskom mogao da zasmeta instalaciji. Probleme bi, pre svega,
mogli da prave razni programi za keširanje diska. Zato, ukoliko imate aktivan neki od
njih - uklonite ga.
316 VodiczaPC
Stacker ima mogućnost da napravi veći disk od nekog praznog diska u

računaru ili da poveća neki već zauzet disk. Dupliranje već zauzetog diska se ne
preporučuje. Operacija dupliranja praznog diska je krajnje jednostavna i
preporučljiva.
Sada izabirate način kompresije i disk na kome će se kompresija izvršiti. Pri
tome nije dozvoljeno duplirati već duplirani disk, što je i logično.
Zatim vas program pita koji deo izabranog diska da bude dupliran - odgovor
/;ceo disk" je logičan, iako vas program ne sprečava da samo deo diska duplirate, a
ostatak koristite kao i pre instalacije.

Pre samog kreiranja stacker diska, možete pozvati ADVANCED OPTIONS,
gde se mogu podesiti još neki parametri. Samo ime vas opominje da su ta
podešavanja samo za one koji znaju šta rade, i da nema preteranog razloga za
njihovo menjanje. Ipak, u naprednim opcijama ima zanimljivih mogućnosti, na
primer menjanje veličine klastera na disku ili menjanje podrazumevanog stepena
kompresije. Već je rečeno da Stacker radi tako što komprimuje podatke. Verovatno
znate da se različiti podaci mogu komprimovati sa različitim uspehom. Na primer,
podaci koji sadrže veći broj istih delova (tekst fajlovi, na primer, imaju veći broj
razmaka " ") mogu se bolje komprimovati od izvršnih (exe) fajlova. Podrazumevani
stepen kompresije je kod Stacker-a postavljen na 2:1, što obično zadovoljava i ne
treba menjati.
Pošto ste postavili sve parametre, pozovite opciju Create Stacker Drive, i
ostaje vam samo da sačekate kraj instalacije.
Po završenoj instalaciji je potrebno resetovati računar da bi promene koje je
Stacker uneo u CONFIG.SYS počele da deluju.
Kada se naviknete na mogućnost novog drajva, počećete da ga koristite. Rad
sa dupliranim diskom se ni po čemu ne razlikuje od rada sa "normalnim" diskom, i ni
po čemu ne možete primetiti da je nešto promenjeno. Moguće su varijacije u brzini
diska - što je brži računar, a sporiji disk, primetićete ubrzanja u radu. To se može
objasniti mogućnostima procesora da brzo (ili sporo) kompresuje podatke u odnosu
na stvarnu brzinu diska. Odnosno, korišćenjem Stacker-a se rasterećuje disk, a
opterećuje procesor u radu sa podacima - odnos njihovih brzina određuje konačni
utisak.
Pošto se duplirani disk ponaša kao običan disk, normalno je da ga tako treba i
održavati. Pre svega postoji problem fragmentacije diskova. On se otklanja nekim od
programa za defragmentaciju (COMPRESS iz PC TOOLS paketa), ili specijalnim
SDEFRAG programom koji se dobija uz Stacker. Glavna razlika između SDEFRAG i
bilo kog od poznatijih defragmentatora diskova je u brzini. Naime, za normalnu
kompresiju SDEFRAG-u treba čitav sat pa i više, pa ćete ga zato verovatno koristiti
samo ako ste na to prisiljeni (nemate drugi program).
U toku rada ne smete ništa raditi sa već pomenutim STACVOL.OOO fajlom -
on je, doduše, sa SYSTEM i READ-ONLY atributima, ali bolje da još jednom budete
opomenuti. Naime, bilo kakvo menjanje (ili kojim slučajem brisanje) ovogfajla može
rezultirati gubitkom podataka sa diska.
Postoji više načina da dođe do greške na dupliranom disku. Dovoljno je da
program nešto snima na disk, a nestane struje. Samim tim je kompresija stigla do
VodičzaPC 317
neke tačke, podaci su "ni snimljeni ni nesnimljeni", a FAT je netačan. Pri sledećem
uključenju računara, Stacker će primetiti nelogičnosti u FAT tabeli i pokušati da ih
popravi, ali nije sigurno i da će uspeti. Ukoliko FAT nije popravljen, ceo dupliran disk
će biti proglašen "samo za čitanje" (read-only). Kada se disk proglasi kao read-only,
to znači da su podaci sačuvani, ali da nije dozvoljeno pisanje po njemu, zbog
njihove sigurnosti. To je veoma kritična tačka u radu sa Stacker-om, a od nje postoje
dva puta: ili ćete uspeti da disk vratite u normalno stanje, ili ćete biti prisiljeni da
radite bekap diska, ponovnu instalaciju Stacker-a, pa vraćanje podataka, što može
biti višečasovni rad.
Kada je već proglašen read-only diskom, postoje načini za ispravku grešaka.
Prvi put kada disk bude proglašen kao read-only je ubedljivo najpovoljniji trenutak
za pokušaj ispravljanja grešaka - svaki sledeći put vam daje manje šanse za spas
podataka.
Postoje tri alata koja se preporučuju za popravke dupliranih diskova. Prvi
program je SCHECK, deo Stacker paketa. Drugi je CHKDSK, deo DOS-a. Treći je
NDD (Norton Disk Doktor II, deo paketa Norton Utilities). Prvo startujte SCHECK/f.
On će vam dati objašnjenje i eventualni savet kako da popravite greške. Na svako
pitanje slobodno odgovarajte sa "Yes" (kucajući celu reč, a ne samo prvo slovo).
Zatim (što obično savetuje i SCHECK) startujte CHKDSK/f. On će, takođe, pokušati
da popravi delove diska. Zatim konsultujte NDD, jer on daje detaljna objašnjenja
grešaka na disku. Na kraju, resetujte računar, da bi Stacker pri inicijalizaciji proverio
sa kojim podacima trenutno raspolaže.
Ovaj postupak se ponavlja sve dok sva tri programa ne budu potpuno
"zadovoljna", odnosno sve dok bilo koji program prijavljuje greške. Ukoliko ni posle
više pokušaja ne uspete da popravite greške, nema rešenja osim već pomenutog
drugog puta - bekap, install, pa vraćanje podataka na disk.
Da biste izbegli probleme sa diskom, potrudite se da ne gasite računar i da ga
ne resetujete ukoliko se ne nalazite u DOS-u. Čak i ako ste u Windows-ima, izađite u
DOS, pa tek tada isključite računar. Naime, Windows uvek ima interno otvorene
fajlove, koji pri naglom gašenju mogu da poremete FAT tabelu Stacker drajva.
NAPOMENA: Korisnici koji imaju instalirane novije verzije MS-DOS-a (6.00 i
novije) za dupliranje drajvova mogu koristiti komandu DBLSPACE. Ova komanda
startuje program DoubleSpace koji ima korisnički orijentisan interfejs, koji je veoma
lak za korišćenje i kojim se vrši "setovanje" i rad sa kompresovanim drajvovima.
Detalje o korišćenju ove komande možete naći u Help-u ili originalnom priručniku
za verziju DOS-a koju posedujete.
318 Vodič za PC
2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika

Uređaj je najskuplji kada ne radi. Da ne bi došlo do neugodnih situacija,
korisnik treba da se upozna sa nekim osnovnim principima organizacije memorijskih
jedinica i merama koje treba da blagovremeno preduzme da bi sprečio pojavu tih
neugodnosti.
Tokom eksploatacije, medijumi za memorisanje podataka (i programa) mogu
da pretrpe izvesna oštećenja, zatim usled neadekvatnog reagovanja u nekim
situacijama može doći do resetovanja računara i oštećenja fajlova. Postoje "utility"
programi koji mogu da pomognu u ovim situacijama, tj. da u izvesnoj meri izvrše
restauraciju podataka.
Ukoliko vam se računar ponekad iz "čista mira" blokira u nekom
kompleksnijem programu to je znak da nije baš sve u vašem računaru konfigurisano
korektno a najverovatnije je problem u upravljanju memorijom.
Računarski virusi haraju svetom PC računara, zato nije na odmet biti oprezan i
snabdeti se odgovarajućim programima za detekciju i uništavanje virusa. Takođe,
poželjno je znati principe delovanja pojedinih virusa, kako biste sprečili njihovo
infiltriranje u vaš sistem.. Sve diskete iz neproverenih izvora pre upotrebe treba
"skenirati".
2.4.1 Organizacija memorijskih jedinica

Jedan od ključnih elemenata vašeg PC računara su hard disk i diskete i zato,
ukoliko ste imalo zabrinuti za vaše podatke, poželjno je da saznate nešto više o ovim
elementima i naučite kako da rešite moguće probleme pre nego što postane kasno.
Zbog brzine i efikasnosti i korišćenja određenih bajtova u ogromnom moru
mega bajtova, jasno je da je neophodno da operativni sistem napravi neke
direktorijume i indekse koji će mu reći gde je šta, šta se na kojim delovima diska
nalazi, koji su delovi slobodni, pa čak i koji delovi se ne smeju koristiti zbog fizičkog
oštećenja. Način na koji su te informacije organizovane na disku, naziva se logički
format diska, a proces upisivanja raznih direktorijuma i indeksa, koji podržavaju tu
organizaciju, naziva se logičko formatizovanje. Kad formatizujete, tvrdi disk koristeći
DOS FORMAT naredbu vi, u stvari, izvodite logičko formatizovanje, jer je fizičko
formatizovanje već obavljeno. Međutim, kod diskete DOS FORMAT naredba prvo
izvodi fizičko formatizovanje čemu automatski sledi logičko formatizovanje. Bez
obzira koju vrstu diska koristite - tvrdi ili meki, fiksni ili promenljivi, od 360 kB ili 60
MB - DOS uvek pribegava istom logičkom formatizovanju koje organizuje disk u
četiri glavna područja:
početni zapis ( boot record )
tabela za smeštanje datoteka (FAT - file allocation table)
glavni direktorijum (root directory)
područje podataka (data area).
(Na tvrdom disku koji se može podeliti upotrebom raznih operativnih sistema
(DOS, UNIX) postoji i peto područje nazvano tabela perticija (partition table).)
Vodiž za PC 319
DOS-ov početni zapis uvek zauzima prvi sektor prve staze na prvoj strani
diska - sektor 1, staza (traka) 0, strana 0 ( u stvari, to je isključivo slučaj kod disketa,
budući da je kod tvrdih diskova prvi sektor rezervisan za tabelu particija). Početni
zapis je upravo ono što mu ime govori - sadrži početni kod (boot code) koji se
prenosi u računar i odatle aktivira ostali deo operativnog sistema.
Pored tog malog početnog programa, početni zapis sadrži još nešto što je od
vitalnog značaja za operativni sistem: listu ključnih karaktaristika diska. Ova lista,
između ostalog, obuhvata broj bajtova po sektoru, ukupan broj sektora na disku, broj
sektora po stazi (tragu) i broj glava. Zbog važnosti ove tabele početni zapis se upisuje
u sve diskove prilikom logičkog formatizovanja, pa čak i u diskete, koje ne sadrže
trosistemske datoteke potrebne za automatsko butovanje diska, odnosno sistema.
Drugo i treće područje koje DOS organizuje prilikom logičkog formatizovanja
- FAT tabela i glavni (root) katalog - koriste se zajedno da bi se imalo uvida u to gde je
smeštena svaka datoteka na disku, koji su sektori u tekućoj upotrebi za smeštanje
datoteka i koji su sektori raspoloživi.
Kada je disk već formatizovan, najmanja količina podataka, koje disk
kontroler fizički može da očlta ili upiše, jeste ona koju prima jedan sektor i koja
zasad kod svih DOS diskova iznosi 512 bajtova. DOS treba (što i jeste slučaj kod
diska) da ima uvid u stanje svakog pojedinačnog sektora - da li je u upotrebi, da li je
slobodan, ili se ne sme koristiti zbog oštećenja. Ali, pošto je količina onoga što mora
biti na uvidu po svakom sektoru površine diska dosta velika na diskovima sa velikim
kapacitetom, DOS pribegava višesektorskim jedinicama nazvanim grupe podataka -
klasteri (clusters).
VratimO se na FAT. DOS ima tabelu na početku svakog diska nazvanu FAT.
Znamo da se FAT koristi za uvid u to koji su klasteri slobodni, koji su zauzeti i to sa
kojom datotekom. Takođe znamo da je klaster, u stvari, prikladno grupisanje jednog
ili više sektora čiji je cilj da se smanji velika administarcija potrebna za uvid u
korišćenje prostora tvrdog diska.
Osnova FAT tabele je sušta jednostavnost. Dva bajta su dodeljena svakom
klasteru na disku. Redni broj svakog podatka od dva bajta direktno se poklapa sa
ekvivalentno numerisanim klasterom u području podataka.
Ono što može da se desi u svakodnevnom radu je da dođe do neslaganja
između kataloga (/yroot"-a) i FAT-a. Moguće je, na primer, da u FAT-u neki klaster
bude označen kao da je u upotrebi, a da ipak ne bude deo lanca podataka koji se
odnose na bilo koju datoteku. Takva anomalija bi ukazivala na postojanje nekog
napuštenog klastera (koji se ponekad naziva izgubljenim klasterom - lost cluster).
Budimo još maštovitiji i zamislimo da nas FAT podatak za neki klaster, umesto da nas
uputi dalje, vraća upravo na onaj podatak koji nas je i doveo do njega stvarajući tako
kružni lanac. Takođe se može desiti da dva ili više podataka ukažu na isti klaster, što
znači da je jedan isti klaster dodeljen dvema različitim datotekama. To je greška
poznata kao ukrštene datoteke (cross-linked files).
Ove greške se dešavaju kada se isključi računar dok program još ima otvorene
datoteke ili još upisuje na disk, odnosno kad dođe do blokiranja računara u toku
izvršavanja nekog programa i prinuđeni ste da "resetujete" računar.
320 Vodič za PC
________________________ 2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika
Najozbiljnija mana magnetnih medija spoljne memorije je relativno niska

pouzdanost - nema vlasnika PC-ja koji se bar jednom nije sreo sa nečitljivom
disketom, a ni problemi sa hard diskom nisu retkost. MS DOS, na sreću, "zna" za tzv.
loše klastere - ako je u FAT upisano da je neki segment diska neupotrebljiv, sa
sigurnošću se može tvrditi da u njega neće biti upisan ni jedan deo neke od datoteka.
Nevolja nastaje kada datoteka bude upisana u neki klaster koji je tokom formatiranja
označen kao "dobar", ali je kasnije iz nekog razloga postao "loš" (klaster je, zapravo,
i ranije verovatno bio loš, ali se programi za formatiranje obično pišu tako da budu
brzi a ne pouzdani) - podaci upisani u ovaj sektor su nečitljivi pa je, što se DOS-a
tiče, nečitljiva i čitava datoteka. Tako se događa da jedan neispravan znak ili čak
pogrešno upisan tzv. "checksum" učine neku datoteku od nekoliko stotina kilobajta
nepristupačnom za neiskusnog korisnika. lole iskusan korisnik će jednostavno
otkucati DT/M A: - kompletan sadržaj diskete u drajvu A: biće proveren, a sadržaj
eventualnih naknadno pronađenih loših sektora prepisan na sigurno mesto.
Ispravnost ovako prepisanih podataka ne može da se garantuje (datoteku treba
detaljno prekontrolisati), ali je bar obezbeđeno spasavanje većeg dela podataka.
Mnogo je, naravno, bolje da se u ovu situaciju uopšte ne dođe. DT može da testira i
kompletnu površinu diska, pa i da markira određene klastere kao loše ili kao dobre,
ali se ove opcije retko koriste. (DT je program iz paketa Norton Utilities.)
U ovakvim situacijama problem se otklanja korišćenjem tzv. "utility" programa
NORTON DISK DOCTOR (NDD). NDD može da otkrije takve logičke greške,
saopšti ih i popravi i to uz minimalnu intervenciju korisnika. NDD može da popravi
fizičke greške na disku kao što su sektori koji se ne mogu očitati. Program može
ponovo da formatizuje loše sektore i ponovo upiše stare podatke. Osim toga, NDD
može da otkrije i ispravi loše tabele particija, da otkrije i popravi loše početne zapise
(ponovo osposobljavajući disk za "butovanje"), da otkrije i otkloni probleme
pomoću FAT-a i proveri i ispravi glavni direktorijum. NDD je zamišljen tako da čak i
relativnom početniku daje moć da reši raznorazne probleme sa minimumom
napora.
Programski paket Norton Utilities (NU) je u osnovi namenjen umereno
iskusnim korisnicima koji žele da "čeprkaju" po hard disku - obezbeđene su
komande za pristup pojedinim sektorima, klasterima i apsolutnim sektorima, njihovo
ispravljanje, pretraživanje i prepisivanje. Naročito su zanimljivi višestruki editori koji
se inteligentno aktiviraju - ako računar proceni da je u toku editovanje sektora koji
čini tabelu particija, aktivira se editor tabele particija; ako se edituje FAT, aktivan je
FAT editor, za direktorijume je zadužen DIR editor, a za ostale sektore ASCII ili HEX
editor. Za slučaj da veštačka inteligencija omane, obezbeđeni su funkcijski tasteri za
manuelni izbor potrebnog editora.
Ovaj programski paket poželjno je imati na hard disku, kao i odgovarajuću
literaturu. U svom radu sigurno ćete doći u situaciju da će vam trebati ovaj
programski paket.
NAPOMENA: I pored brojnih upozorenja da "pretvaranje" disketa od 720 kB
u 1.44 MB bušenjem dodatne rupe može ugroziti sigurnost podataka, nije malo onih
koji sa dQSta uspeha praktikuju ovu operaciju. Problemi mogu nastati kada ovako
udvostručnu disketu ubacite u neki od računara novije generacije - podaci su
Vodič za PC 321
potpuno ili delimično nečitljivi, a disketa se može oštetiti tako da joj ni drajv na
kome je formatizovana više ne može pristupiti. "Tajna" je u samoj tehnologiji izrade
disketa: fabrički nanosi magnetnog medijuma na 720 kB i 1.44 MB disketama
razlikuju se u gustini, kao i u razmaku među tragovima nanosa, što je, uostalom,
sasvim prirodno kada se uzme u obzir željeni kapacitet diskete. Noviji flopi drajvovi
znatno preciznije upravljaju glavom za upis i čitanje, pa na 720 kB disketama nailaze
na razne međutragove koji ih "zbunjuju". Ukratko, oprez!
2.4.2 Održavanje sistema

Održavanje bi mogli podeliti na prevenciju i na spašavanje žive glave. Bez
obzira na sve druge mere, obavezno prvo napravite disketu za "preživljavanje".
Formatirajte je kao sistemsku, na nju prenesite bitne datoteke sa diska C:
(drajvere, AUTOEXEC.BAT i CONFIG.SYS). U direktorijum \DOS stavite FDISK,
FORMAT, SYS i DEBUG. U direktorijum \TOOLS idu : iz Norton paketa - NU, NDD,
DT i NCD, a dodajte i, na primer, PCT.EXE iz PC Tools-a (za kopiranje datoteka i
editovanje tekstualnih). U direktorijum \BACKUP smestite datoteke potrebne za
vraćanje programa iz sigurnosnih kopija na disk.
CONFIG.SYS datoteka prilagodite tako da poziva sve upravljačke programe
(drajvere) iz direktorijuma A:\DRIVERS, a ne sa diska C: . U AUTOEXEC.BAT treba
dodati staze (putanje), kako bi bez problema mogli pozivati sve potrebne programe
sa diskete, bez obzira na trenutnu poziciju. Za programe i organizaciju opisane u
ovom delu teksta, komanda bi glasila:
path=A:\T OOLS; A:\DOS
NAPOMENA: Backup program često ne možete izvršavati sa zaštićene
diskete, već ga treba prebaciti na disk i zato u stazi nije naveden.
Prevencija se vrši na nekoliko načina. Zapamtite da disk ne voli vrućinu,
najmanje što možete da učinite je da ne zatvarate ventilacione otvore. Poželjno je da
ventilator bude pri vrhu kućišta pošto se diskovi obično nalaze u gornjem delu
kućišta.
Potreban vam je i program za pravljenje zaštitnih kopija. Možete koristiti
komande DOS-a ili neki komercijalni program (npr. Fastback Plus), a ako imate veću
količinu podataka, možda treba koristiti strimer jedinicu i odgovarajući program.
Nakon snimljenog kompletnog Backup-a, obavezno ga proverite upoređivanjem
kopija sa originalom. Nemojte štedeti na disketama (trakama), moraju biti najbolje.
Ako stvari loše krenu, potražite disketu za "preživljavanje". Pomoću modula
NU, moguć je pristup svim diskovima, u bilo kakvom stanju (samo ako se vrte), a pri
tome imate potpunu kontrolu nad radom. Naravno, ovaj posao zahteva ipak
određeno znanje, ali sa tim programom, u kombinaciji sa NDD, može se mnogo toga
rešiti.
Ako znate relativno malo, ili jedriostavno niste sigurni da nećete napraviti još
veću štetu, upotrebite samo NDD. On će automatski ispraviti više desetina različitih
grešaka sa direktorijumima, FAT tabelama i Boot elementima vaših diskova. Naravno
NDD nije svemoguć, ali mnoge stvari će zaista efikasno popraviti.
322 Vodič za PC
2.4.3 Diskovi i SETUP

U okviru BIOS SETUP-a, postavlja se i tip hard diska, to je već uradio
isporučilac opreme. Standardni tipovi su od 1 do 46 i za njih postoje parametri u
CMOS tabeli. Tip 47 je korisnički definisan (user definable) i, u tom slučaju, moraju
se ručno uneti parametri.
Tipovi diska se identifikuju preko sledećih karakteristika:
Type - to je broj dodeljen drajvu sa izvesnim identifikacionim
parametrima;
Cyl. - broj cilindara na specificiranom tipu drajva;
Heads - broj glava na specificiranom tipu drajva;
VVPcom - to je parametar za kašnjenje očitavanja koje uzima u obzir
elektronika zbog vremenskih razlika između spoljašnjeg i unutrašnjeg cilindra na
površini disk ploče. Broj označava startni cilindarza signal;
Lzone - ovaj broj određuje lokaciju cilindra gde će se obično parkirati
glave diska kada se sistem isključuje; i
Capacity - to je formatirani kapacitet drajva izračunat po sledećoj
formuli:
(broj glava) x (broj cilindara) x (17 sek/cil) x (512 bajt/sek).
Međutim, dešava se da iz raznoraznih razloga dođe do gubitka parametara
hard diska (najčešće "oslabi" baterija za napajanje CMOS RAM čipova). U ovom
slučaju, prilikom startovanja računara, pojavljuje se sledeća poruka:
DRIVE NOT READY ERROR
Insert BOOT diskette in A: ’
Press any key when ready
U ovom slučaju moguće je sistem startovati sa sistemskom disketom u drajvu
A: a zatim preći na drajv C: (hard disk) ukoliko hard disk nije fizički oštećen. Ovo se
preporučuje ukoliko imate stariju osnovnu ploču sa BlOS-om koji nema opciju
AUTODETECTION HARD DISK a vi ne znate parametre diska kako biste završili
neodložan posao. Ukoliko znate parametre diska, pokrenite SETUP i unesite
parametre.
Parametre diska možete saznati od isporučioca opreme ako mu saopštite tip
diska ili na nekom BBS-u. Takođe, ako neki vaš prijatelj poseduje program DrivePro
firme Micro House International, moći ćete da završite sav posao oko konfigurisanja
diska. Za vlasnike IDE diskova, koristan program je RDIDE program Zorana Dobrića
a može se uzeti sa "Sezam"-a (BBS časopisa "Računari").
Za one koji imaju novije osnovne ploče, biće dovoljno da pokrenu gore
pomenutu opciju za automatsku detekciju parametara diska.
Ukoliko unesete pogrešne parametre, prilikom startovanja, pojaviće se
siedeća poruka:
Starting MS-DOS ...
sistem je blokiran i "flešuje" kursor ispod te poruke. Morate ponovo pokrenuti
SETUP i uneti korektne parametre.
Vodič za PC 323
Ukoliko je došlo do brisanja sistemskih fajlova u "root" (osnovnom)

direktorijumu iz nekih razloga, prilikom startovanja računara, pojaviće se sledeća
poruka:
Non-System disk or disk error
Replace and press any key when ready
I u ovom slučaju možete posredstvom sistemske diskete u drajvu A: startovati
sistem i pristupiti hard disku, ako nije fizički oštećen. Možete nastaviti rad uz
ograničen komfor. Za trajno rešenje problema treba koristiti DOS-ovu komandu SYS,
tj. na hard disk treba preneti sistemske fajlove i proveriti da li u osnovnom
direktorijumu postoji fajl COMMAND.COM (komandni interpreter) i ako ga nema,
kopirati i njega sa sistemske diskete.
SYS prenošenje operativnog sistema na drugi disk
Komanda SYS prenosi tzv. sistemske datoteke (jezgro operativnog sistema -
IBMBIO.COM i IBMDOS.COM, u slučaju PC DOS-a) na disketu sa koje računar
kasnije može da se "podigne". SYS može da se koristi i za prebacivanje sistema na
formatirani hard disk.
SYS B:
MS DOS se prepisuje na disketu u drajvu B: ; podrazumeva se da je u drajvu
A: standardna DOS disketa.
Moguće poruke pri korišćenju ove komande:
Incompatible system size - pokušali ste da prenesete noviju (i veću) verziju
DOS-a na disketu koja je formatirana tako da primi stariju (i manju). Disketu ćete,
najverovatnije, morati da preformatirate.
No room for system on destination disk - pri formatiranju diskete ili hard diska
nije predviđeno mesto za smeštanje skrivenuh fajlova sa DOS-om.
NAPOMENA: Da bi računar mogao da se "podigne" sa diskete na koju je
prekopiran sistem, na nju treba naknadno prekopirati fajl COMMAND.COM.
Naredba SYS se koristi prilično retko - daleko je zgodnije navesti odgovarajuću
opciju pri formatiranju. Da bi se sistem preneo na neku disketu, pri njenom
formatiranju je morala da se koristi opcija /B.
Napomena: Gotovo kod svih BIOS SETUP programa postoji opcija Hard Disk
Utility, u okviru koje se obično nalaze sledeće opcije:
Hard Disk format
Auto Interleave
Media Analisys
Hard Disk format opcija vrši tzv. "low level" format hard diska. Preporučuje se
korisniku da proveri kod isporučioca opreme da li sme da preduzme ovu operaciju,
pošto ona ne sme da se vrši kod nekih tipova diskova.
Neki tipovi IDE diskova koriste specijalne analogne servo signale koji
omogućavaju glavi diska da precizno locira sektore i cilindre na disku na osnovu
koordinata. IDE kontroleri su, uglavnom, jednostavne naprave u koje se ne ugrađuje
specijalna elektronika neophodna za kreiranje ovih signala. Formatiranje takvog
diska može umanjiti njegovu pouzdanost ili čak totalno onemogućiti njegov rad,
posle čega je potrebno saniranje.
324 VodičzaPC
Ne koriste svi IDE diskovi ove servo signale, pa se neki od njih mogu fizički
formatizovati ukoliko se ukaže potreba. Međutim, ako ne posedujete originalnu
tehničku dokumentaciju proizvođača u kojoj je ovaj problem detaljno opisan, ne
pokušavajte lovv level formatizovanje IDE diska.
MFM i RLL diskovima low level formatizovanje ne samo da ne škodi, nego čak
i "prija". Disk, tokom vremena, doživljava određene mikro promene pošto se
njegove površine, usled toplote i neprekidnog obrtanja deformišu. To, vremenom,
može dovesti do pojave novih loših sektora i ugroziti podatke. Iz tog razloga mnogi
proizvođači preporučuju da se periodično (jednom godišnje) izvrši fizičko
formatizovanje diska, čime se obezbeđuje njegov dug i pouzdan rad.
Da vas podsetimo, formatizovanjem se nepovratno gube podaci, pa je
prethodno potrebno napraviti "backup" diska.
Auto Interleave opcija određuje optimalni faktor preplitanja, mereći brzinu pri
četiri različite vrednosti, pre nego što izvrši formatiranje hard diska.
Media Analisys opcija vrši analizu svake staze hard diska da odredi da li je za
korišćenje ili ne. Ako nije za korišćenje, staza se označava kao loša i upisuje u tzv.
"Bad Track List Box", tako da podaci u budućem radu neće biti smeštani u to
područje.
2.4.4 Zamena baterije za napajanje CMOS kola

Ukoliko vaš računar počne često da "zaboravlja" parametre sistema, znači da
je oslabila baterija za napajanje CMOS čipova. Ova baterija je u funkciji u periodu
kada je računar isključen. Ona u tom periodu obezbeđuje napajanje za sistemski
časovnik RTC (Real Time Clock) i deo memorije koji sadrži podatke o osnovnoj
konfiguraciji.
Baterija (u stvari nikl-kadmijumski akumulator) je obično veličine jedne
trećine standardne "AA" baterije i montirana je direktno na osnovnu ploču. Sastoji se
od tri Ni-Cd ćelije ukupnog napona 3.8V i kapaciteta 60 mAh. Dok računar radi, ona
se puni, a kada je računar isključen, ona se prazni, tj. održava napon na CMOS
kolima. Radni vek Ni-Cd akumulatora je oko 1000 potpunih ciklusa punjenja i
pražnjenja.
Zamena baterije je jednostavan zadatak za iskusnog servisera ili korisnika koji
je vičan lemljenu i radu sa komponentama osetljivim na statički elektricitet. Kod nas
je problem nabaviti adekvatnu bateriju pa se morate snalaziti.
Pre nego što se upustite u avanturu, proučite dobro uputstvo za osnovnu
ploču. Proverite da li je na nju moguće prikljužiti spoljnu bateriju i kako, i obratite
pažnju na podatak o veličini napona spoljne baterije koji vaša osnovna ploča
podržava.
Akumulatorske baterije za bežične telefone su pogodne za ovu operaciju.
Nazivni napon im je 3.6V ili 4.8V. Preporučuje se kupovina baterije od 3.6V zato što
odgovara po naponskom nivou onoj na osnovnoj ploči. Priključak za spoljnu bateriju
dozvoljava i veći napon napajanja, što zavisi od osnovne ploče. Od fizičke veličine
baterije zavisi i njen kapacitet, odnosno koliko često ćete morati da je dopunjavate.
Baterije za bežične telefone imaju još neke prednosti: ćelije su dobro zapakovane pa
Vodič za PC 325
neće iscuriti ili napraviti kratak spoj, priključak na njima obično odgovara ili se može
lako prilagoditi onom na osnovnoj ploči, a kabl je dovoljne dužine.
Postoji i jeftinije rešenje. Nabavite tri ili četiri standardne baterije napona
1.5V. Možete uzeti i Ni-Cd baterije koje ćete kasnije puniti. Veličina i broj zavisi od
toga sa kakvim kućištem raspolažete - standardne su oznake "AA" i "AAA", a možete
montirati tri ili četiri. Alternativa alkalnim ili Ni-Cd baterijama su litijumske. Kod njih
je napon po ćeliji, 3V a kapacitet je veoma veliki.
Kao kućište za spoljnu bateriju možete iskoristiti držač baterija iz tranzistorskih
prijemnika. Na kontakte držača zalemite žice potrebne dužine a na drugi kraj
priključite konektor za osnovnu ploču. Kao konektor možete iskoristiti priključke koji
se koriste za priključivanje flopi ili hard diskova, konektori za komunikacione
portove, pa čak i kratkospojnici. Neke od ovih konektora treba u izvesnoj meri
prilagoditi. Pri priključivanju, treba voditi računa o polaritetu, mada iako vežete sa
suprotnim polaritetom, nećete izazvati havariju.
Za spoljnu bateriju treba naći pogodno mesto, pri tome treba voditi računa da
se obezbedite da ne izazove kratak spoj ili da ne procuri na neku od komponenti.
2.4.5 Blokiranja računara i interapt mehanizam

Već je rečeno da se pod "interaptom" podrazumeva prekid izvršavanja
programa i privremeni prelazak na neku drugu proceduru posle koje će biti
nastavljen prekinuti program tačno od onog mesta na kome je interapt nastupio. Reč
interapt se, međutim, često koristi u užem smislu i označava samo prekid koji je
iniciran hardverskim signalom preko INTR (maskirani interapt) ili NMI (nemaskirani
interapt) pina. I sam Intel koristi reč interapt isključivo u tom, užem smislu.
Hardverski interapt nastupa ako je NMI nožica (pin) na logički niskom nivou, dok je
za maskirane prekide "nadležna" kako INTR nožica, tako i tzv. IF bit fleg tegistra.
Ako je IF=0, interapti su maskirani i procesor ih "ne primećuje". Ukoliko je IF=1,
mikroprocesor će generisati tzv.signal potvrde prekida (engl. interrupt acknovvledge),
a periferija mu odgovara brojem interapta koji je nastupio; broj treba da se nalazi u
intervalu [32 , 255].
Svi ostali prekidi se u Intel-ovoj terminologiji nazivaju izuzeci (engl. exception)
- što bi moglo da se prevede kao "softverski prekid". Tretman hardverskih i
softverskih prekida praktično je identičan, što možda opravdava korišćenje istog
izraza.
Softverski prekidi su podeljeni na grupe: traps, faults i aborts - bitna razlika
između ovih grupa je u trenutku njihovog detektovanja; trap se detektuje nakon
izvršavanja instrukcije, fault u toku izvršavanja, dok je abort nedefinisano stanje koje
može nastupiti bilo kada i posle koga obično nema nastavka tekućeg programa.
U trap-ove spadaju, uglavnom, instrukcije tipa INT (asemblerska instrukcija)
kojima korisnik (tj. korisnikov program) eksplicitno zahteva izvršavanje određene
procedure, obično da bi zatražio neku uslugu operativnog sistema, kao što je ispis
teksta na ekran ili komunikacija sa diskom. Mikroprocesor je selektivan u pogledu
"odobrenja" izvršavanja neke INT instrukcije, tako ukoliko program koji zahteva
uslugu nema dovoljno visok prioritet, neće moći da koristi interapt rutinu, čime se
326 Vodič zaPC

sprečava nekontrolisan skok na neku od rutina koje obrađuju hardverske prekide i

koje se obično nalaze u tzv. nultom prstenu, jezgru operativnog sistema. Obzirom da
je tekuća instrukcija pre trap-a već izvršena, na stek se stavlja adresa sledeće
instrukcije od koje će se izvršavanje programa nastaviti.
Creška (fault) nastupa ako procesor, tokom izvršavanja instrukcije primeti da
je ne može uspešno okončati. Često se, na primer, dešava da operand instrukcije
bude u nekom segmentu koji je privremeno prenesen na disk (koncept virtuelne
memorije) ili da izvršavanje instrukcije prevaziđe prava tekućeg programa. Na stek
se tada stavlja adresa tekuće instrukcije i prelazi se na odgovarajući potprogram
operativnog sistema koji treba da koriguje grešku i, instrukcijom IRET (asemblerska
instrukcija), naredi nastavak programa, tj. ponavljanje tekuće instrukcije ili
eventualno da suspenduje program.
Fatalna greška (abort) označava da je deo konteksta tekućeg procesa
nepovratno oštećen iz razloga koje je obično nemoguće odrediti (možda neispravan
hardver?). Očekuje se da operativni sistem prekine tekući proces (nije predviđen
njegov nastavak) i informiše korisnika o događaju koji je nastupio. Moguće su i
"katastrofalne greške", tj. situacije u kojima procesor naprosto nije u stanju da nastavi
izvršavanje nekog softverskog prekida, tzv. "greška u grešci" (engl. double fault). Na
jednostavnijim operativnim sistemima dvostruka greška izaziva prekid rada procesora
i, prema tome, totalni pad sistema. Ozbiljniji operativni sistemi će preusmeriti takve
prekide na odvojene poslove što će naterati procesor da za svaki softverski prekid
učita novi kontekst za slučaj da je kontekst tekućeg posla oštećen na način koji bi
"zbunio" i samu rutinu za obradu greške. Ukoliko ni tada oporavak ne uspe, nema
druge nego "oboriti" čitav računar - verovatno se radi o hardverskom problemu ili
teškom "bagu" samog operativnog sistema.
2.4.6 Kompjuterski virusi

Tema kompjuterskih virusa i antivirus programa odavno je "vruća" tema u
računarskim krugovima. Svaka nova informacija se pomno analizira, a novi
antivirusni programi nestrpljivo očekuju.
Za kompjuterski virus, pošast dijagnosticiranu 1983. godine, koja poslednjih
godina hara računarima i računarskim mrežama razvijenog sveta, od samog početka
nije bilo ni najmanje sumnje da je to delo Ijudskih ruku. Prve viruse napisali su
dokoni programeri, u želji da stvore novu igru, tzv. "CoreVVar" u kojoj se jedan
kompjuterski program bori protiv drugog, pokušavajući da ga razori. Prvi virusi bili su
benigni (dobroćudni), zadovoljavali su se ispisom šaljivih poruka usred rada drugih
programa. Međutim, nove generacije su se pretvorile u opako oružje koje blokira rad
mnogih malih i velikih računarskih sistema, uništava ili oštećuje podatke i programe.
Zajedno sa time, stvorile su se i sumnje da su u sve to umešane svetske softverske
kompanije, koje su zbog aktivnosti pirata i ustaljenog "prijateljskog ustupanja"
softvera jednog korisnika drugom, trpele velike štete.
"Boot" virusi su virusi (programi) koji se nalaze u nultom sektoru (engl. boot) i
šire se po njemu. "Boot" zapisi su obično dugački samo jedan sektor, koji je obično
ograničen na 512 bajtova. Na tako ograničenom prostoru je teško napisati program
Vodič za PC 327
koji će se prepisati negde u memoriju, učitati DOS, širiti se, a pored svega toga činiti
još i razne neprijatnosti. Zbog svega toga je deo virusa obično negde na drugom
mestu, ili u datoteci ili (što je za autore virusa jednostavnije i "bezbednije" za virus) u
nekoj grupi (klasteru) koju je virus označio kao "bad cluster", da bi je tako DOS
pustio na miru.
Sektori mogu biti i duži od 512 bajtova, a deo za učitavanje, takođe, može biti
dugačak dva sektora. Ukoliko se žele nesmetano umnožavati, virusi se, i u ovom
slučaju, moraju širiti preko normalno formatizovanih disketa, odnosno preko disketa
sa "boot" sektorom od 512 bajtova.
U principu, virus se može nalaziti i u nultom sektoru hard diska, u sektoru sa
tabelom particija. BIOS taj sektor obrađuje kao i "boot" sektor: učita ga i pokrene
njegovo izvršavanje. Kod zapisan u nultom sektoru hard diska normalno potraži u
tabeli particija onu tabelu koja je trenutno aktivna, te učita i pokrene njen zapis za
start sistema. Taj kod može zameniti virus, ali mu je i ovde na raspolaganju samo 512
bajtova. Dodatni prostor bi veoma teško mogao rezervisati, a osim toga, ne bi se
mogao širiti na diskete. Zato takve viruse verovatno nećete videti, ali se zato može
dogoditi da virus dođe u tabelu s particijama jednostavno zato jer je autor zaboravio
da nulti sektor hard diska nije i "boot" sektor. Bitna razlika među virusima je u tome
da 1704 (tip virusa) zarazi datoteke (tipa COM) dok "boot" virusi zaraze uglavnom
diskete. Virus 1704 se instalira iza DOS-a i pozove DOS funkcije za čitanje i pisanje
datoteka. "Boot" virusi se instaliraju odmah kad se pročita "boot" zapis, dakle pred
DOS-om. Zbog toga im DOS ne može dodeliti memoriju, nego je moraju uzeti sami.
DOS funkcije obično ne koriste.
Disketa je zaražena "boot" virusom kad u "boot" zapisu nema uobičajenog
koda za učitavanje sistema, nego se u njemu nalazi virus. Pored toga, na disketi mora
biti jioš neki deo virusa, obično sakriven u nekom lošem klasteru, a ređe u datoteci.
Disketa može biti i samo delimično zaražena. To znači da možda nedostaje jedan od
dva dela virusa. Ako je na disketi još uvek sakriven drugi deo virusa, a "boot" zapis je
normalan i nezaražen, disketa će se ponašati sasvim normalno, samo što će imati
nešto manje prostora (obično jedan klaster, tj. 1 kB na disketi ili 2 kB na disku). Gde
je nestao taj prostor postaće vam jasno ako uz pomoć PC-Tools-a ili Norton-a
pogledate mapu diska. Do takve situacije obično dođe pri brzoj "dezinfekciji", kad
zdrave "boot" zapise prepisujete na zaražene diskete, dakle posle obične borbe sa
"boot" virusima.
Ako je "boot" zapis zaražen, a drugog dela virusa nema, biće na disketi
upravo onoliko prostora koliko ga očekujemo. Takva disketa neće moći pokrenuti
sistem, bez obzira na to da li se na njoj nalaze sistemske datoteke ili ne. Računar će
možda javiti poruku "Disk boot error" ili nešto slično, a nakon toga će verovatno,
ostati blokiran. Do takve situacije obično dođe nakon formatizovanja disketa na
zaraženom računaru.
Virus se sa delimično zaražene diskete ne može učitati. U prvom slučaju je
učitavanje normalno i niko se ne zanima za skriveni deo virusa, a u drugom će
virusov deo za učitavanje pokušati da učita drugi deo virusa nakon pravog "boot"
zapisa, ali to mu neće poći za rukom.
328 Vodi£ zaPC

________________________ 2,4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika
Računar je zaražen "boot" virusom kada je sistem učitan ili se pokušavalo
učitati iz nesistemske diskete. Čak ako na disketi nema sistemskih datoteka, deo
virusa za učitavanje se učita i pokrene. Uslov je da disketa bude u računaru kad
probate da učitate sistem. Ako je taj deo zaražen, instalira se i virus. Razume se da je
računar zaražen sve dok se ne resetuje.
Virusni programi su sastavljeni od dva bitna dela. Virusi se "igraju" i
razmnožavaju. "Igranje" može da znači bilo šta. Na primer, može ,na ekranu da
iscrtava lopticu koja leti tamo uokolo i odbija se od ivica itd.
Virusi se razmnožavaju tako što posle svakog čitanja i/ili pisanja "pogledaju"
da li je disketa Već zaražena. Ukoliko nije, snime se na nju. To proveravanje traje
dosta vremena: obično treba glavu disketne jedinice postaviti na nulti trag, učitati
"boot" zapis, možda ga i izmeniti, a na kraju vratiti glavu tamo gde bi morala da
inače čita... . Kako za pisanje nisu upotrebljene DOS funkcije (one koje zbogzaštite
pred pisanjem obaveštavaju korisnika o greškama) nego BIOS funkcije.
"Kompletno razmnožavanje" se obično ne vrši formatizovanjem novih
disketa. Pri formatizovanju se, doduše, sa sistemske diskete prepiše "boot" zapis.
Ukoliko je zaražen, biće zaražen i "boot" zapis na novoj disketi. Obično sam deo za
učitavanje nije dovoljan da virus i proradi, jer prilikom formatizovanja nije prepisan i
drugi deo virusa, onaj koji je inače sakriven u nekom fajlu ili klasteru. Formatizovanje
će dati samo "delimično zaraženu" disketu koja ne može startovati ("podići") sistem.
To je ona pomenuta druga šteta: zaraženi računarom, ne možete pripremiti novu
sistemsku disketu!
Kako su svi "boot" virusi po konstrukciji i delovanju međusobno slični, u
nastavku sledi opis delovanja "loptice".
BIOS obično učita "boot" i pokrene ga. Posle preskoka na tzv. BPB
inicijalizacije registara mikroprocesora virus rezerviše nešto memorije, prepiše se u
nju i elegantno pređe na drugo mesto. (Osnovu rada sa svakim diskom čini struktura
koja se naziva BIOS Parameter Block. O jednoj njenoj kopiji vodi računa sam device
driver i običrvo je preuzima iz BlOS-a za standardno podržane disk jedinice, a druga
se nalazi na samom medijumu i to u tzv. "boot" sektoru, koji je uvek nulti sektor
diska.) U zaraženom "boot" zapisu, virus ima na tzv. ofsetu (1F9) napisan broj
sektora sa svojim drugim delom (specifično za "lopticu"; kod drugih virusa je to
napravljeno na sličan način, ali na drugim adresama). Uz malo "gimnastike", virus
učita i svoj nastavak. Promeni vektor za "BIOS diskette Services". Na kraju učita pravi
"boot" zapis i na njega napravi skok (engl. jump - JMP).
Kod za reprodukciju sakriven je u novirri "Diskette Services". Virusovi disketni
servisni programi nakon memorisanja registara, "pogledaju" vrednost nultog bita na
određenoj adresi (CS:(7DF7)). To je opet adresa karakteristična za "lopticu". Drugi
virusi, možda, u tu svrhu izmene vektor za disketne servisne programe. Ako je vektor
postavljen, virus pozove stare servisne programe, nakon toga proveri koju operaciju
(čitanje, pisanje, formatizovanje ...) mora da izvrši. Ako operacija nije čitanje, opet
pozove BIOS. Zato se "loptica" rasprostire samo pri čitanju sa disketa, a ne prilikom
pisanja na njih. Većini korisnika to ništa ne znači, jer računar i prilikom pisanja na
disketu čita neke datoteke (FAT, direktorijum). Zbog toga se virus rasprostire
praktično pri svakoj operaciji sa disketom.
Vodič za PC 329
Posle toga, virus "pogleda" na časovnik i ako je "kritičan" trenutak, promeni se

interapt vektor koji pobuđuje tajmer i izvrši se 18.2 puta u sekundi. Posle toga
ustanovi koliko vremena je proslo od poslednjeg zahteva za čitanje sa diska. Ako je
to vreme manje od dve sekunde, korisnik nije još mogao da zameni disketu, disketa
je još u računaru i izvesno je da je zaražena. U protivnom, učita "boot" zapis (ako se
radi o hard disku, mora, najpre, još u tabeli particija da ustanovi broj "boot" sektora)
i proveri da li je u "boot" zapisu na adresi (OFC) vrednost 1357; tako "loptica"
prepozna samu sebe. Ako "boot" zapis nije zaražen, potraži praznu grupu (klaster),
presnimi prethodni deo za učitavanje i svoj drugi deo u taj klaster, a svoj prvi deo u
"boot" sektor. Zatim pozove stare disketne servis programe. Pre nego što zatraži
čitanje ili pisanje, dakle, pre nego što pozove BIOS Diskette service, postavi bit 0 na
adresi (7FD7) na 1 i tako obezbedi da disketni servisni programi koje poziva sada
budu pravi programi, a ne njegovi (to bi izazvalo blokiranje računara).Virus ćete
otkriti kad se već neprijatno razmnoži.
Sa kristalizacijom mogućnosti koje programski virusi imaju u okviru
operativnog sistema, razvile su se i smernice rada autora antivirusne programske
opreme. Smernice su grubo uzev tri: dijagnostika, preventiva i kurativa.
Dijagnostika obuhvata analiziranje stanja na disku i utvrđivanje infekcija. Deli
se na specifičnu i opštu. Specifična dijagnostika se koncentriše na POTPIS virusa i
nastoji ga pronađe na disku. Potpis virusa je niz znakova koji se uvek pojavljuju u telu
virusa. Dijagnostički program pregleda sistemske delove diska i prostor gde su
podaci i izveštava o svojim nalazima.
Opšta dijagnostika se ne upušta u konkretne pojave virusa, nego
dijagnostikuje PROMENU na disku. Tako pouzdano otkriva svaki novi napad virusa
na sistem, iako ne zna ni virus, ni njegov potpis. Ali ne može da utvrdi o kojim
vrstama virusa je reč.
Sa obe vrste dijagnostike otkriva se prisustvo virusa u sistemu, ali metodi ne
sprečavaju rasprostiranje infekcije i ne mogu da je otklone.
PREVENTIVA je više sistemski orijentisan prilaz. Preventivni programi su uvek
pritajeni (rezidentni), tako da dinamički štite sistem. Ponašaju se kao psi čuvari, sve
vreme vrebaju. Preventiva može da razvije tri grane: zaštitu diska, dinamički nadzor
nad promenama ili vrebanje na konkretne akcije karakteristične za viruse.
Programi koji štite disk obično izgrade bazu podataka o sistemskom delu diska
i datotekama koje štite. Dok su aktivni, ne dozvoljavaju ni jednom programu pisanje
po zaštićenim delovima diska.
Dinamički nadzor promena bazira na opisu svojstava izvršnih programa i
stalnom poređenju stanja izvođenih programa sa opisom. Razlika u poređenju
blokira izvođenje osumnjičenog programa.
Programi "lovci" kontrolišu rad prekidnih rutina i u njih umeću zamke. Zamka
"lovi" akcije koje su karakteristične za određene vrste virusa. Ako se zamka aktivira,
spreči nastavak izvođenja programa koji je u toku jer smatra da je inficiran.
Sve tri vrste preventive efikasne su samo u zdravim sistemima. Istina je da
sprečavaju infekciju, ali ne umeju da uklone njen uzrok, ako je zaista reč o infekciji.
Preventiva može da izazove lažne alarme, jer ne može uvek da razlikuje
komercijalne programe od virusa. Dinamička kontrola ili startuje alarm za svaki
330 Vodič za PC
program o kom nema opis u bazi, ili uopšte ne kontroliše takve programe, što bi za
posledicu moglo da ima stvaranje neprimećenih infekcija. Programi lovci teško mogu
da razlikuju virusne akcije od legalnih. Pored toga, rezidentni programi obično sa
zahvatanjem u klice DOS-a, imaju i nepredviđena sporedna dejstva, odnosno
rezidentni programi koji ih slede lančano, izmene njihovo delovanje.
KURATIVA je područje koje je najmanje obrađeno. Obuhvata programe koji
umeju da uklone virusne infekcije iz sistema i da restauriraju stanje inficiranih
diskova u stanje pre inficiranja. I lečenje se deli na dve grane: lečenje sistemskih
delova diska i lečenje izvršnih programa.
Lečenje sistemskih delova diska obuhvata područja na disku o kojima većina
korisnika ne zna ni da postoje. To su tabela particija, startni zapis, prazan prostor
između njih i prividno pokvarene jedinice diska za dodeljivanje. Tu se naseljavaju
virusi sistemskih delova diska.
Lečenje izvršnih programa obuhvata programe koje korisnici rado nelegalno
presnimavaju: programe tipa EXE i COM. Sa njima se šire najviše virusi.
Kurativa je jedino antivirusno oružje koje uklanja žarišta širenja virusa. Veoma
je specijalizovana, usko usmerena i ume da uklanja samo konkretne, poznate viruse.
Praktični primeri antivirusnih programa pokazuju da programi koji pokrivaju
samo jednu od navedenih smernica ne zadovoljavaju potrebe korisnika.
Podaci o deset najčešćih (i najgorih) virusa:

Michelangelo briše prvih 9 megabajta inficiranog diska na
Michelange!o-v rođendan, 6-tog marta svake godine. Podaci se nepovratno gube.
Ovim virusom možete da se zarazite "podižući" sistem sa inficirane diskete.
Stoned ispisuje poruku "Vour PC Is Novv Storied!" svakog osmog puta
kada resetujete (ili uključite) računar. Pod nekim okolnostima virus može da uništi
sadržaj FAT-a, posle čega je jako teško (a često i nemoguće) restaurirati podatke na
disku. Prenosi se, kao i Michelangelo, "podizanjem" sistema sa zaražene diskete.
No-lnt je varijanta Stoned virusa (zovu je i Stoned 3) koju je izuzetno
teško detektovati u memoriji. Često se "svađa" sa nekim od uslužnih programa, a u
tom slučaju, obično, strada "boot" sektor tabela particija.
Jerusalem virus, srećom, nije najbolje napisan, pa se njegovo postojanje
lakše detektuje. Svakog petka počinje da svira pesmicu "Frere jacQues" na svakih 5
minuta, usporava rad računara, iscrtava crni pravougaonik pola sata nakon što zarazi
neki fajl, više puta se "kači" na kraj EXE fajlova sve dok oni ne postanu "too big to fit
in memory" ... . "Lepi" se za COM, EXE, OVR, OVL i slične fajlove, a prenosi se
preko disketa, mrežnih diskova, serijskih veza itd. Sistem zarazite startujući zaraženi
program. Postoji više varijanti ovog virusa koje se "razmnožavaju" na sličan način, ali
im je krajnji cilj različit.
Azusa se učitava kao rezidentni program i preuzima interapte preko
kojih se komunicira sa diskom. Nakon što zarazi 32 diskete, "skrembluje" (poremeti
šifrovanjem) komunikaciju sa portovima i pravi drugu štetu. U stanju je da totalno
poremeti sadržaj diskete koju koristite. Prenosi se na računar "startovanjem" sistema
sa zaražene diskete.
Vodič zaPC 331

Joshi blokira računar svakog 5-og januara, neprestano ispisujući poruku

"Type Happy Birthday Joshi!". Prilikom kopiranja 5.25 inčnih disketa može učiniti
kopiju neupotrebljivom. Prenosi se kao i Azusa.
Form simulira kliktanje tastature, kada je koristite 18-og i 24-og dana u
mesecu. Uništava fajlove na disku, kriptografišući (šifrujući) na neki način njihov
sadržaj. Prenosi se kao i Azusa.
Dark Avenger se instalira u memoriju i zaražava EXE, COM i razne
"overlay" fajlove. Nakon svake šesnaeste, uspešno obavljene infekcije, briše po
principu slučajnog izbora sektor na disku. Takođe, izaziva "ukrštene kiastere",
oštećuje FAT-ove, snižava performanse mreže itd. Zaraza se prenosi startovanjem
inficiranog programa. Virus ispisuje stub koji "jede" karaktere na ekranu. Inficira
COM i EXE fajlove, ali ne oštećuje njihov originalni sadržaj. Infekcija se prenosi
"startovanjem" inficiranog programa.
Cascade 170X deluje isključivo na COM fajlove - kada se neki inficirani
program startuje, instalira se kao rezidentni program. Povremeno zablokira ili
resetuje računar, a jedna varijanta ovog virusa u slučajnom trenutku formatizuje disk.
2.4.7 Dijagnostika kvarova

Proizvođači računara svesni su činjenice da je uređaj najskuplji onda kada ne
radi, i zato većina njih pruža mogućnost korisniku da sam obavi barem prvi korak u
otkrivanju kvara. Prilikom kupovine IBM ili njemu kompatibilnog računara obično se
dobija dijagnostička disketa koja olakšava traženje i otklanjanje većine verovatnih
kvarova ili nepravilnosti u radu.
Prilikom startovanja računara, u stvari, uvek se aktivira i jedan dijagnostički
program i to je glavni uzrok što do početka rada treba pričekati izvesno vreme. Ovaj
program obavlja nešto manji obim testiranja nego onaj na dijagnostičkoj disketi.
Kad se kvar dogodi, to je najčešće uzrokovano korisnikovom greškom, zatim
slede softverske greške, mehaničke greške i na kraju dolaze kvarovi elektronike.
Postupkom eliminacije, izvor kvara obično se pronalazi za relativno kratko vreme.
No tu je potrebna vrlo važna napomena: sve što se radi, mora se obaviti pažljivo i
temeljno, korak po korak.
Kao što je pomenuto, svaki put kad se uključi glavni prekidač PC računara,
započne automatski test sistema. Zavisno od količine RAM-memorije, postupak traje
od nekoliko sekundi do desetinu sekundi. Za to vreme program proverava sistemsku
ploču (motherboard), RAM, modul za napajanje, tastaturu itd. Dok se računar testira,
na monitoru se obično ne vidi ništa, niti ima bilo kakve indikacije da se nešto
događa. Poruka se pojavljuje samo ako program ustanovi kvar, i to šifrom na
monitoru i/ili zvučnim signalom.
Prilikom rada s bilo kakvim dijagnostičkim programom, od osnovnog je
značaja poznavanje kako bi stvari trebalo teći. Nakon što se odomaćite za tastaturom
PC-ja, lako je zaboraviti na tačan redosled zvukova koji se čuju iz unutrašnjosti
kućišta dok se sistem priprema za rad. No oni su vrlo važni, jer bi bez njih
pronalaženje kvara bilo mnogo teže.
332 VodičzaPC
Na primer, jednom prilikom sednete za računar, i nešto pre nego što se vaš
program počne učitavati, čujete dugi "biiip" za kojim sledi jedan kraći. Možda ćete
shvatiti da se dogodilo nešto neuobičajeno, a možda i nećete. Ako je program
pravilno učitan, započinjete rad i najverovatnije ćete vrlo brzo zaboraviti na
upozorenje. Ali nakon nekoliko sati rada, ustanovićete da je sve propalo jer računar
neće ništa da memoriše na disk. U tom slučaju, morate kriviti samo sebe - na kraju
krajeva, sistem vam je odmah saopštio da nešto nije u redu sa osnovnom pločom
(motherboard).
Prema tome, kad sledeći put uključujete računar, obratite pažnju na niz
zvukova stvorenih u toku normalnog "podizanja" sistema. Nakon toga, neka vam.
postane navika praćenje postupka dijagnosticiranja. U najmanju ruku, budite svesni
toga da se ponekad može dogoditi nešto posve neuobičajeno, a što bi moglo imati
manje ili više teške posledice ako na to zaboravimo ili potpuno zanemarimo.
Kad sve teče ako valja, na monitoru se nekoliko sekundi po uključenju
pojavljuje kursor, i on počinje da titra. Titranje se nastavlja za vreme čitavog
postupka dijagnosticiranja. Nakon toga se na disk-jedinici A: pali kontrolno svetlo
(LED), čuje se kratki "bip", pa se zatim LED za trenutak gasi. Kad se ponovo upali,
započinje učitavanje programa (ukoliko je u drajvu disketa), dogodi li se nešto drugo,
to je siguran znak da nešto nije u redu. Ukoliko u drajvu A: nema diskete, prelazi se
na ispitivanje hard diska i procedura je slična.
Poruke, signali i šifre programa za automatsko testiranje:
signal ili šifra značenje
ništa se ne događa napajanje ili ??
kontinuirani "biip" napajanje

*
kratki ponavlj. "bipovi" napajanje
sistemska ploča
1 dugi, 1 kratki "bip" (motherboard)
1 dugi, 2 kratka "bipa" monitor
nema slike monitor
101,131 sistemska ploča

RAM
201
xxxx201 i Parity RAM
Check x
Parity Check x napajanje
301, xx301 tastatura
601 floppy disk
VodičzaPC 333
signal ili šifra značenje

1801 eksterno proširenje
Ova tablica sadrži sve primarne šifre pogreški, signale i simptome koje
pronalazi automatski program za dijagnostiku. Malo "x" u šifri predstavlja bilo koji
broj. Na primer, "xxxx201 se neće pojaviti na ekranu sa "iksovima", već kao broj, na
primer "0340201". Šifra ukazuje na kvar u RAM-u (završetak 201), s time da ga je
program pronašao u drugom RAM modulu, zdesna, u prednjem redu (prefiks
"0340").
Neki od navedenih kvarova se ne dijagnosticiraju, već su dovoljni sami po sebi
da ukažu na nešto nenormalno. Neke od poruka daju se samo u zvučnom obliku, i
ne prati ih nikakva šifra, dok ima i onih kod kojih se najpre čuje zvuk, a potom na
ekranu prikazuje šifra.
Ako se na početku rada pojavi na ekranu šifra greške, ili neki od simptoma koji
bez ikakve dileme ukazuje na kvar, vreme je za upotrebu dijagnostičke diskete.
Jedno od najvažnijih svojstava dijagnostičkih programa na disketi je
mogućnost višestrukog ponavljanja testova. To je od posebnog značaja za ispitivanje
pojedinih elektronskih sklopova i/ili modula. Za razliku od manje složenih delova
sistema, koji rade ili ne rade, čip može neko vreme raditi ispravno, zatim neispravno,
pa potom opet ispravno. Kod njega se, takođe, vrlo često događa da radi ispravno
dok je hladan, a pokvari se kad dostigne neku povišenu temperaturu - dakle u toku
rada sistema. Dijagnostički program u ROM-u računara, ili jedan prolazak kroz
testove na disketi, verovatno neće otkriti takav kvar. Jedino rešenje u tom slučaju je
ponavljanje ispitivanja, i to barem 30 puta ili više.
Da bi se pokrenuli dijagnostički programi na disketi, potrebno je disketu
ubaciti u drajv (A:) i resetovati sistem (tasteri <Ctrl>-<Alt>-<Del>). PC će započeti
uobičajeni automatski dijagnostički test, a nakon što se završi, upaliće se kontrolno
svetlo na drajvu koje označava da se program učitava. Jedna od mogućnosti koju test
pruža je i ispisivanje svih pronađenih grešaka u datoteku na disketi. Koristi li se ova
opcija, ne sme se zatvoritj otvor za zaštitu od pisanja na disketu. Osim toga, računar i
drajv moraju raditi dovoljno dobro da uopšte mogu upisivati na disketu. Preporučuje
se, ipak, da se rezultati testiranja ispisuju na printer - to oslobađa drajv, i ujedno
dopušta da se program izvodi bez posebnog nadzora.
Jedna od funkcija dijagnostičkih programa je i ispitivanje rada disk-jedinica.
Kad stigne do tog mesta, računar vas dugim i kratkim zvučnim signalom obaveštava
da dijagnostičku disketu zamenite praznom. (Razlog za to je činjenica što se
testiranjem na disketi brišu svi postojeći podaci i programi.) Konfiguriše li se sistem sa
dodatnim RAM-om kao RAM-disk, dobiće se poruke o greškama. Taj deo testa
proverava samo "fizičke" jedinice, a RAM čipovi su provereni pre, bez obzira na
funkciju koju trenutno obavljaju.
U tablici što sledi ispisane su šifre grešaka, signala i simptoma koje stvara
dijagnostički program. Osnovna razlika između njih i onih dobijenih automatskim
testom, prilikom uključenja sistema, je u tome što ovaj prvi daje šifru i kad deo ili
334 Vodiž za PC
elektronski sklop radi ispravno. Uspešan završetak testa označen je nulama na kraju
šifre. Na primer, radi li osnovna ploča ispravno, dobijamo šifru 100, dok ispravna
disk-jedinica daje šifru 600.
Šifre dijagnostičkog programa:
šifra značenje
02x napajanje
1xx osnovna ploča
20x RAM
xxxx RAM
xx20x RAM
30x tastatura
xx30x tastatura
4xx mono monitor
5xx kolor monitor
6xx disk-jedinica
7 xx koprocesor
9xx printer adapter
11XX asinhrona komunikacija
12xx asinhrona komunikacija
13xx adapter za igre
14xx printer
15xx SDLC komunikacija
17xx hard disk
18xx šasija za proširenje
20xx BSC adapter
21 xx BSC adapter
• Za slučaj kada je u kvaru monitor, pa se na ekranu ne vidi nlšta, dijagnostički

programi daju i zvučne signale o greškama. Uputstva uz ove programe ako ih uopšte
ima, su vrlo oskudna i obično nema tumačenja za zvučne signale. Preporučuje se da
Vodičza PC 335
se dijagnostički programi izvedu dok sve radi kako treba i zapišu signali i njihovo
značenje. Ako se na monitoru ništa ne vidi, i morate se oslanjati samo na zvukove iz
računara, postupajte vrlo oprezno i pažljivo. Zapišite šta se događa, i u kom trenutku.
Dođete li bilo kada u nedoumicu, ponovite testiranje.
Zvučni signali dijagnostičkog programa:
1. Napajanje je uključeno; kursor na ekranu bi trebalo da treperi za vreme
automatskog testa; KRATKI ŽVUČNI SIGNAL; program se učitava.
2. "Select an Option" ekran (0 - izvedi dijagnostičke programe, 1 -
formatizuj disketu, 2 - kopiraj disketu, 9 - povratak na sistemsku disketu); pritisnite
"0" za početak test-programa.
3. "Installed Devices" ekran; ZVUČNI SIGNAL; pritisnite "Y".
4. "Diagnostics Choices" ekran (0 - izvedi testove jednom, 1 - izvedi
testove više puta, 2 - pokaži pomoćne programe, 9 - napuštanje testa); pritisnite "0"
ili "1"; program se nastavlja testom osnovne ploče i RAM-a, i doći će do zastoja koji
može potrajati i nekoliko minuta; nakon toga sledi KRATKI ZVUČNI SIGNAL.
5. "Typematic" (test tastature) ekran; pritisnite "Enter" ; pritisnite bilo koji
taster osam puta; KRATKI ZVUČNI SIGNAL.
6. "Display Attributes" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL.
7. "Character Set" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL.
8. "80 x 25" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL.
9. "40 x 25" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL.

10. "320x 200 Graphics" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI
SIGNAL.
11. "640 X 200 Graphics" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL.
12. DUGI I KRATKI ZVUČNI SIGNAL označava početak testa disk-jedinica.
Umetnite praznu disketu u jedinicu A:; pritisnite "Enter"; upaliće se kontrolno svetlo
na disk-jedinici i čuće se njeni uobičajeni zvukovi; DVA ZVUČNA SIGNALA.
13. Ponovite pod 12. za svaku postojeću disk-jedinicu (DUGI I KRATKI
ZVUČNI SIGNAL, prazna disketa u B:, "Enter", pali se LED; DVA ZVUČNA
SIGNALA).
14. Kratka pauza i JEDAN KRATKI ZVUČNI SIGNAL označavaju kraj
dijagnostičkog programa.
Zvučni signali BlOS-a

Autori raznih BlOS-a predvideli su kombinacije pisaka ("bipova") koje
označavaju određene kvarove u toku inicijalizacije sistema. Pošto tokom ovog
procesa ne može da se piše po ekranu, preostalo je da se poruka prosledi korisniku
zvučnim ptitem. Ovde se navodi "šifarnik" AMI BlOS-a:
1. Jedan "bip" označava neuspelo osvežavanje memorije (DRAM refresh
failure);
2. Dva "bipa" označavaju problem sa modulom za proveru parnosti (Parity
circuitfailure);
3. Tri "bipa" označavaju nemogućnost adresiranja početka memorije (Base
64 K RAM failure);
336 VodičzaPC
4. Četiri "bipa" označavaju problem sa oscilatorom (System timer failure);

5. Pet "bipova" označavaju problem sa samim procesorom (Processor
failure);
6. Šest "bipova" označavaju neispravan kontroler tastature (Keyboard
controller - Cate A20 error);
7. Sedam "bipova" označavaju problem sa virtuelnim modom 80386
(Virtual mode exception error);
8. Osam "bipova" označavaju grešku u video memoriji (Display memory
R/W test failure);
9. Devet "bipova" označavaju pogrešan, tzv. čeksum samog BlOS-a (ROM
BIOS checksum failure);
Sve greške, osim pretposlednje, su fatalne, tj. moraju se otkloniti da bi se
sistem normalno "podigao".
Pronalaženje kvara nije tako teško kako bi se isprva moglo pomisliti - potrebno
je samo malo logike u procesu eliminacije. Gde ćete započeti, zavisi od simptoma
kvara, no obično su oni toliko jasni da nema mnogo teškoća. Broj simptoma je
ograničen, baš kao i uzroci njihovog pojavljivanja.
VodKzaPC 337
i savremene
tehnologije
\y
•**.
'
Novi tehnološki pravci

Objektno orjentisano
programiranje
Osvrt na baze podataka
Računarom podržano
poslovanje
OLE metodologija
Multimedija
Aplikacije i implikacije
3.1 Novi tehnološki pravci
Multimedija, magnetni materijali i tehnologije i inženjersko obrazovanje su u
centru promena. Prvo je izazvano ogromnim smeštajnim kapacitetima potrebnim za
opsluživanje pokretnih televizijskih slika; drugo mora da prati taj izazov povećanjem
gustine memorisanja (pakovanja) podataka i odnosom signal-šum; a treće se kreće ka
interdisciplinarnim pristupima.
Poznavanjem prednosti i nedostataka pojedine vrste tehnologije, zatim
poznavanjem karakteristika problema odlučivanja, možemo izabrati najpovoljriije
rešenje. S obzirom na buduću informacijsku integraciju u društvu, jer se očekuje da
kontrola pređe iz sfere celine u ruke pojedinaca, a samim tim i komuniciranje,
svakom trebaju da budu dostupni svi raspoloživi izvori informacija, po mogućnosti sa
što manje posrednika. Osnovna ideja koja stoji iza ovakvog pristupa, sastoji se u
uvažavanju spoznaje da elementarni i samoorganizovani sistem može mnogo bolje
da kompenzuje smetnje i da se razvija nego kad bi se njime upravljalo ili mu se
nametale organizacijske strukture sa viših, centralnih nivoa.
Posmatramo li informaciju kao resurs, uviđamo da su njena obeležja savim
izuzetna. Ukoliko informacije delimo sa drugima ili ih prenosimo, ne dolazi do
smanjenja ili gubitka njihove vrednosti. Informacija se ne pokorava zakonu o
održanju materije i energije. Svi ostali resursi su u zavisnosti od informacijskih, jer
bez posedovanja informacije o stanju, mestu, načinu korišćenja materije i energije,
ova dva resursa postaju beskorisna. Nema ih šta pokrenuti.
Savremena naučna istraživanja nesumnjivo karakteriše sve veće
interdisciplinarno i multidisciplinarno preplitanje nauka. Pod interdisciplinarnošću
podrazumevamo primenu jedne nauke na probleme više nauka, a pod
multidisciplinarnošću - primenu više nauka na problem jedne nauke. U tom smislu
se može govoriti o interdisciplinarnim naukama i multidisciplinarnim problemima.
Ova dva pojma, dakle, treba smatrati komplementarnim a ne identičnim.
Razvojem tehnologije, većina Ijudi će imati u bilo koje vreme, bilo gde, preko
širom sveta rasprostranjenih komunikacionih mreža, trenutni pristup svim
informacijama, preko baza podataka, brzih veza i ravnih panelnih displeja i
interfejsa. Ličnosti mogu biti prisutne u bilo koje vreme, bilo gde, preko virtuelne
pri$utnosti i realnosti (engl. virtual presence and reality). Ljudi će koristiti obilnu,
čistu, bezbednu i lako dostupnu energiju, putovati brže i bezbednije preko
inteligentnih autoputeva, raditi u kancelarijama bez papira i neće nositi "keš", već
će, umesto toga, koristiti elektronski "novčanik".
Većina svetskih kompanija usvojila je koncepciju konkurentnog inženjeringa
(engl. Concurrent Engineering - CE) da bi poboljšale svoj odziv na zahteve korisnika;
umrežavanje računara u tome ima suštinsku ulogu. Nove međumrežne tehnike
premostiće sve geografske prostore i biće dostupno svako mesto na planeti.
U svojoj najelementarnijoj formi, mreža obezbeđuje tzv. elektronsku poštu.
Članovi tima imaju standardan i pouzdan metod za razmenu ideja. Međutim,
projektni ciklus je pod pritiskom tržišta sve kraći i članovi tima ne mogu da vrše
razmenu dovoljno brzo posredstvom takvih serijskih načina. Kao što je telefon
340 VodičzaPC
zamenio pismo u svakodnevnoj komunikaciji, tako će interaktivne tehnologije, kao

što je video telekonferencija, zameniti elektronsku poštu u procesu saradnje
projektnog tima.
Danas, većina inženjerskih organizacija već je prešla sa elektronske pošte na
distribuiranu raspodelu fajlova. Članovi tima mogu da koriste udaljene fajl servere da
smeštaju projektne podatke. Ovo oslobađa zahteve za lokalnim smeštajnim
kapacitetima i omogućava da se dele baze podataka između članova tima.
Distribuirano deljenje fajlova premašuje obično slanje poruka - ono omogućava
interakciju od ideja do samog projektovanja. Baš kao i elektronska pošta, saradnja
članova projektnog tima će podsticati deljenje kompletnih baza podataka, ne samo
fajlova, posredstvom mreže.
Buduće mrežne inovacije će imati znatan uticaj na ono što se naziva
organizaciona dimenzija. Omogućavajući pristupačniju i pouzdaniju komunikaciju,
mreže će unaprediti odnos članova tima od nivoa komunikacije do nivoa saradnje.
ovo će olakšati dobijanje saveta, davanje primedbi i postizanja konsenzusa.
Povezujući korisnike sa resursima centralnog servera, mreže stavljaju na raspolaganje
svakom članu tima svu svoju računarsku moć. Stavljajući sve baze podataka u isto
okruženje, mreža ima važnu ulogu u kontrolisanju kvaliteta finalnog proizvoda.
Međutim, pošto će mnogo inženjera, nabavljača i korisnika biti uključeno u CE
proces, buduće mreže će morati da obezbede efikasnu i jeftinu komunikaciju sa
svim ovim izvorima.
Još jednu stvar treba razmotriti a to je CAD (Computer Aided Design -
projektovanje pomoću računara) softversko okruženje (engl. framevvork) izgrađeno
na lokalnim računarskim mrežama (Local Area Netvvork - LAN) u cilju
implementacije interfejsa između specifičnih inženjerskih alata i samih inženjera.
Efikasnost sa kojom "faramevvork" može da poveže ove Ijude i programe zavisi u
velikoj meri od snage mrežne tehnologije. Obzirogi da CAD alati zahtevaju sve više
usluga od "framework"-a, takvih kao što je pristup višestruko različitim bazama
podataka, LAN servisi će morati da budu sve brži da bi podržali nove generacije CAD
okruženja. Inovacije u mrežnoj tehnologiji će zajedno sa "framework" tehnologijom,
da implementiraju naprednije faze konkurentnog inženjeringa.
Konkurentni inženjering će, usled navedenih zahteva, biti uglavnom pod
uticajem tri trenda: povećanja brzine mreže, povezivanja hardverski različitih
platformi na mreže i razvoja globalnih mreža.
3.1.1 Računarske mreže

Računarska mreža je skup međusobno povezanih računara, perifernih uređaja
i drugih resursa. Svaki uređaj koji komunicira sa drugim uređajima u mreži, naziva se
mrežni čvor (engl. node). Broj čvorova, tj. uređaja u mreži, kreće se između dva i
nekoliko stotina ili čak hiljada.
Računarske mreže su nastale kombinacijom računara i telekomunikacija - dve
tehnologije sa vrlo različitom istorijom i tradicijom. Pre računara, proizvedene su
mašine organizaciono veoma složene, za automatsko telefonsko komutiranje. Onda
su sredinom dvadesetog veka, nastale dve nagle promene. Organizaciona složenost
VodičzaPC 341
PC i savremene tehnologije
naglo je krenula napred sa konceptima memorisanog programa i programskih jezika,

dok je poluprovodnička elektronika dovela do naglog povećanja brzine i smanjenja
troškova digitalne obrade, što se još uvek nastavlja. Ustanovljeno je da su koncepti i
tehnologije, koje računar forsira, primenjuju isto tako efikasno i na telekomunikacije.
Sada imamo tehnološku konvergenciju računara i telekomunikacija, obe dele
istu vrstu logike, memorisanja, komutiranja i prenosa. Konvergencija ima još jedno
značenje, jer danas sistemi za upravljanje informacijama koriste telekomunikacije i
obradu informacija u tako uskoj vezi da je teško reći šta je obrada, a šta je
telekomunikacija.
Računarske mreže sastoje se od dva podsistema:
• podsistema računara i terminala, gde računari mogi biti mainfareme,
miniračunari ili PC računari, a terminali jednostavni "neiteligentni" pa sve do
složenih "inteligentnih" terminalskih podsistema;
prenosnog podsistema (transportni podsistem) čiji je osnovni zadatak
osiguranje ispravnog prenosa podataka između elemenata podsistema računara i
terminala..
Karakteristike prvog podsistema opisuje arhitektura mreže računara i
terminala, kojom je određen način međusobnog povezivanja elemenata, način
upravljanja čitavim podsistemom ili njegovim delovima, način razmene podataka itd.
Karakteristike prenosnog podsistema određene su njegovim tipom (mreža
zakupljenih ili privatnih vodova, javna telefonska mreža, mreža sa komutacijom
paketa, mreža sa komutacijom poruka, "lokalna mreža").
Funkcijska jedinica (računar ili terminal) može se sa drugom funkcijskom
jedinicom povezati tako da na svakoj strani bude po jedna jedinica (ukupno dve po
vezi). Ova jednostavna veza naziva se tačka-tačka (point-to-point). U pogledu
upravljanja razmenom podataka obe jedinice mogu biti ravnopravne, ili jedna može
imati vodeću ulogu (master) a druga podređenu (slave).
Konfiguracija u kojoj je jedna centralna funkcijska jedinica povezana sa
udaljenim jedinicama vezama u spoju tačka-tačka, naziva se struktura zvezde.
Ako je nekom vezom spojena sa jedne strane jedna glavna funkcijska jedinica
a sa druge više jedinica, ona se naziva veza sa višetačkastim spojem (engl. multipoint
ili multidrop). Ovakva struktura naziva se struktura stabla.
Funkcijske jedinice se mogu povezivati u obliku petlje (prstena). Ovaj oblik
koristi se obično za povezivanje na manjim udaljenostima.
Mreža može biti isprepletana kada su pojedini čvorovi povezani sa više
susednih.
Telekomunikacijski sistem
Telekomunikacija je prenos informacija i podataka u digitalnom ili analognom
obliku na daljinu, korišćenjem elektromagnetskih medijuma. Primeri savremenih
telekomunikacijskih sistema su radio, televizija, telefon, mreže računara.
Telekomunikacijski sistem sastoji se od pet elemenata:
342 VodičzaPC
1. Izvor informacija ili podataka, koji stvara poruku ili podatke ili niz poruka ili
podataka koji treba da se dostave odredištu informacije ili podataka. U računarskim
komunikacijama, izvor i odredište podacima su računari i terminali;
2. Predajnik informacija, koji obradi poruku ili njen deo tako da proizvede
signal pogodan za prenos komunikacionim kanalom. Na primer, u telefoniji se
obrada svodi na pretvaranje vazdušnog priliska izazvanog zvukom u električnu struju
koja mu je proporcionalna. U prenosu podataka, najčešći oblik ove obrade je
pretvaranje digitalnog podatka u analogni signal postupkom modulacije (predajnik je
u tom slučaju modulator);
3. Komunikacioni kanal je sredstvo za prenos signala od predajnika do
prijemnika. Tip komunikacionog kanala, čija je upotreba vrlo rasprostranjena, je
telefonski kanal. Osim za govorne komunikacije, mnogo se koristi i za komunikacije
podacima;
4. Prijemnik rekonstruiše iz signala poruku ili njezine delove. Na primer, u
telefoniji pretvara električni signal u zvučni, a u prenosu podataka demoduliše
modulisani signal i dostavlja računaru ili terminalu digitalni podataka; i
5. Odredište je osoba ili uređaj kojem je poruka upućena. U komunikacijama
podacima odredište je računar ili terminal.
U idealnom slučaju, signal koji ulazi u prijemnik jednak je signalu koji izlazi iz
predajnika. U stvarnosti, to nikad nije slučaj iz dva osnovna razloga:
postojanje izvora smetnji (šuma) koji u komunikacionom kanalu dodaje
signale smetnji signalima koji prenose poruku;
svojstva kanala mogu uticati na signal.
Komunikacioni kanai
Komunikacioni kanal je sredstvo kojim se šalju i primaju poruke u
komunikacionom sistemu. Zadatak mu je da prenese informacije u obliku signala od
jedne na drugu lokaciju.
Kanali imaju svojstva (karakteristike) koje ograničavaju njihovu mogućnost
prenosa informacija. Važnija svojstva su:
kapacitet ili propusna moć (brzina prenosa),
kvalitet kanala (ispravnost prenosa),
smer prenosa,
pouzdanost,
raspoloživost,
vreme prenosa.
Sredstva za prenos podataka i njihova svojstva
Sredstva za prenos podataka su uobičajena sredstva za brz prenos na daljinu
govornih, slikovnih i tekstualnih informaeija. To su:
žičani vodovi,
radio-relejni sistemi,
svetlovodi.
Osobine ovih sredstava, značajne za prenos podataka, su:
VodiczaPC 343
širina frekventnog pojasa koja omogućava veću ili manju brzinu prenosa
podataka,
udaljenost do koje mogu da prenose signale, a da sačuvaju informacije koje
prenose (udaljenost je za metalne vodove i svetlovode zavisna od širine njihovog
frekventnog pojasa) i
osetljivost na smetnje.
Žičani vodovi
Žičani vodovi prenose informacije putem električnog signala. Njihov
frekventni pojas i udaljenost na koju mogu prenositi informacije signalima ograničen
je kapacitivnošću, induktivnošću i omskim otporom provodnika a zavisi od tipa
provodnika.
Otpor prigušuje signal (smanjuje mu amplitudu), a kapacitet i induktivitet
unose fazni pomeraj, što izaziva izobličenje digitalnih signala. Što je veća dužina
provodnika, prigušenje i izobličenje biće veće. Takođe, izobličenje će biti veće za
vremenski kraće digitalne signale (viša frekvencija).
Dva oblika žičanih vodova su rasprostranjena u komunikacijama: žičana
parica (u telefoniji je uobičajen naziv telefonska parica) i koaksijalni kabl.
Radio-relejni sistemi
Ograničavajući faktor brzine prenosa radio-relejnim sistemima (mikrotalasni
prenos) nije širina frekventnog pojasa, već šum, čiji uticaj raste sa širinom pojasa.
Mikrotalasni kanali formiraju se u području 1.7 do 13 GHz. Više frekvencije se ne
koriste zbog gušenja koje izazivaju atmosferilije, prvenstveno kiša.
Ovim sistemima može se ostvariti od nekoliko desetina do nekoliko hiljada
telefonskih kanala u zemaljskim vezama, a u satelitskim do nekoliko desetina hiljada.
Budući da se mikrotalasi, za razliku od radiotalasa, ne odbijaju od jonosfere,
za realizaciju veze koriste se repetitori koji primaju, oblikuju i ponovo emituju
signale. Kod zemaljskih veza njihova udaljenost ograničena je zakrivljenošću
površine Zemlje na oko 100km.
Satelitske veze su poseban oblik mikrotalasnih veza, kod kojih ulogu
repetitora ima satelit. Karakteristike ove veze slične su kao kod zemaljske veze, samo
što su udaljenosti mnogo veće (od 1000 do 36000km). Velika udaljenost ima
značanju ulogu kod prenosa podataka, jer vreme prenošenja nije zanemarivo kao
kod zemaljskih veza. Za takav prenos razvijene su posebne metode, koje
omogućavaju slanje većeg broja podataka sa odgođenim potvrđivanjem ispravnosti
prijema.
Svetlovod
Svetlovod (optičko vlakno) ima znatne prednosti u odnosu na žičane vodove i
može se očekivati da ih zameni u budućnosti.
Krakteristike su:
344 VodičzaPC
1. Izuzetno velika širina frekventnog pojasa (kreće se od 1 GHz/km do 10

GHz/km), što je za nekoliko redova veličine veće nego kod žičanih vodova. To
omogućava osim velikih brzina prenosa, zamenu više koaksijalnih kablova jednim
optičkim vlaknom i osiguranje rasta komunikacione mreže prema potrebama bez
zamene komunikacionih vodova. Repetitori, pri prenosnim brzinama od 100
megabita u sekundi kod koaksijalnih kablova moraju se postavljati na svakih 2 km, a
za svetlovod na 20 km i ta granica se stalno pomera naviše;
2. Neosetljivost na elektromagnetne smetnje bilo prirodne (munje), bilo one
koje stvaraju električni uređaji;
3. Između optičkih valakana isključeno je tzv. preslušavanje;
4. Vlakno zauzima mnogo manje prostora nego žičani vod mnogo manjeg
kapaciteta; i
5. Održavanje svetlovoda i odgovarajuće komunikacione opreme znatno je
jevtinije od održavanja žičanih vodova i cpreme za njih, jer je oprema za optička
vlakna pouzdanija zbog jednostavnosti.
Trenutni nedostaci ovog prenosnog medijuma su relativno visoka cena i
poteškoće u spajanju kablova.
Jedna od osnovnih razlika između optičkog i električnog prenosa je u vrsti
signala koje prenose: svetlovod daleko bolje prenosi digitalne signale nego analogne,
zbog svojih inherentnih izvora šuma. Potrebna veća širina pojasa ne predstavlja
problem.
Kod optičkih sistema, kao izvori signala koriste se diode koje emituju svetlost
(Light Emitting Diode - LED) i laseri.
Za detektovanje svetlosnih signala i njihovo pretvaranje u električne, koriste se
tri vrste detektora: pin-diode, lavinske fotodiode i pin - FET tranzistori.
Mreže za prenos podataka

U početku razvoja komunikacija i računarskih mreža prenosni podsistemi su
bili jednostavni. Sastojali su se od fiksnih vodova (privatnih i zakupljenih) i telefonske
mreže. Mreže fiksnih vodova su, po pravilu, kvalitetne, ali im je cena visoka.
Za razmenu podataka između stanica, potrebne su veze između njih. Ako su
veze stalne, one omogućavaju komunikaciju svih stanica istovremeno, ali cena
prenosnih puteva postaje vrlo visoka. Prikladnije je omogućiti privremene veze
između učesnika u vreme kada žele međusobno da komuniciraju. Takav postupak
naziva se komutacija (prespajanje). U mrežama sa komutacijom, spojni vodovi
učesnika povezani su sa komutacionim centrom koji uspostavlja vezu između onih
učesnika koji žele međusobno da komuniciraju. Broj spojnih vodova između
učesnika i komutacionog centra jednak je broju učesnika.
Za prenos podataka koristi se nekoliko tipova mreža sa komutacijom.
Mreža sa komutacijom vodova

Komutacija vodova (engl. circuit svvitching) se najviše koristi u telefonskim
sistemima. U komutacionom centru (telefonska centrala) vodovi se prespajaju tako
VodižzaPC 345
da se dobije željena komunikacijska veza. Kad se veza između dva učesnika jednom
uspostavi, ona je direktna i u pravilu stalna, tako dugo dok se ne prenesu sve
informacije u oba smera. Ako je pozvani učesnik zauzet, ili ako je zauzet neki od
spojnih puteva do njega, učesnik koji poziva mora ponavljati poziv dok se ne
oslobodi spojni put, čime se gubi vreme na uspostavljanje veze. Učesnik koji poziva
ne zna kada će pozvani učesnik biti slobodan. Kada se veza jednom uspostavi, ne
postoji vreme kašnjenja za poruke koje se razmenjuju, jer je veza direktna. Kada se
završi prenos informacija, spojni putevi se oslobađaju i omogućavaju nove veze.
Mreže sa komutacijom poruka

Mreže sa komutacijom poruka (engl. message svvitching) primaju poruke (koje
mogu sadržati podatke) u jednom ili više centara, gde se one privremeno smeštaju, a
zatim šalju prema konačnom odredištu. Između pošiljaoca i primaoca ne postoji
direktna veza, kao kod komutacije vodova. Sve manipulacije porukama obavlja
centar. Manipulacija se obavlja na osnovu podataka o poruci, koji se nalaze u
zaglavlju poruke. Centar šalje poruke prema njihovom odredištu, proverava
ispravnost prenetog sadržaja i obaveštava pošiljaoca o sudbini poruke.
Prenos podataka komutacijom poruka ima prednost nad komutacijom
vodova, jer uspostavljanje veze između pošiljaoca i primaoca nije stvar slučajnosti.
Poruke se primaju u centru, bez obzira da li je spojni vod do primaoca slobodan ili
ne. Ne postoji ni potreba uspostavljanja fizičkog puta između pošiljaoca i primaoca,
pa nije potrebna ni posebna oprema za to.
Mreže sa komutacijom paketa

Prva mreža za komutaciju paketa razvijena je 1960. godine u korporaciji
RAND, u okviru vojnog projekta izrade pouzdanog sistema prenosa govora. Govor je
bio digitalizovan i prenošen u malim paketima digitalnih informacija. Ova mreža
omogućavala je veliki broj alternativnih puteva između pojedinih čvorova, tako da je
i u slučaju uništenja većeg dela mreže komunikacija bila moguća još sačuvanim
vodovima i čvorovima. Svaki paket nosio je osim digitalne informacije i adresu
odredišta. Čim bi došao u čvor, paket bi bio prosleđen prema odredištu bez
zadržavanja. To je omogućavalo brz prenos informacija kroz mrežu, koja se ponašala
kao vrlo brza mreža "spremi - i - otpremi".
Komutacija paketa na prvi pogled liči posebnom obliku komutacije poruka,
prilagođenom baratanju prometom podataka. Međutim, razlika između komutacije
poruka i komutacije paketa počinje već kod samih poruka i paketa. Poruke
razmenjuju korisnici mreže. One su jedinice informacije, koje oni prepoznaju, pa su
formatirane prema njihovim potrebama. Dužina im je promenljiva i može biti
relativno velika. Mreža preuzima poruku i brine se o njenoj isporuci. Na poruku se
ne očekuje uvek odgovor. Vreme prenosa može biti znatno.
Paketi su prilagođeni računaru, pa imaju fiksni format koji nije pogodan za
upotrebu od strane čoveka. Da se postigne kratko vreme prenosa, oni su kratki. Ako
preneta poruka prelazi veličinu paketa, ona se "reže" u manje delove koji se
346 VodiczaPC
________________________________ 3.1 Novi tehnološki pravci
"pakuju" u pakete i tako šalju kroz mrežu. Na odredištu se paketi ponovo slažu u
poruku.
Namena mreža sa komutacijom paketa je dostava paketa sa minimalnim
kašanjenjem. Ove mreže ne zadržavaju pakete. Ako su pozvani terminal ili računar
zauzeti, dijalog verovatno neće ni početi. No ako dijalog počne, u toku njega će biti
razmenjeno mnogo paketa pre nego što se završi.
Ako korisnik zahteva memorisanje poruka koje su stigle paketskim prenosom,
a on ih ne može trenutno primiti, one se mogu memorisati, ali izvan mreže, a ne u
čvorovima mreže, kao što je slučaj kod komutacije poruka.
Svaka pristupna tačka u mreži ima jedinstvenu adresu. Paketi podataka nose
podatke o adresi, na osnovu kojih čvorovi određuju puteve za prosleđivanje paketa
na odredišnu adresu.
Pouzdanost i propusnost mreža sa komutacijom paketa znatno povećavaju
alternativni putevi. Svaki čvor u mreži, po pravilu, se povezuje sa bar dva susedna
čvora. U slučaju ispada jednog voda, saobraćaj paketima se obavlja drugim vodom.
Vrste računarskih mreža

Podela računarskih mreža može se izvršiti po više kriterijuma. Najčešće
korišćeni kriterijum je geografsko područje koje mreža pokriva. Mrežno područje
ograničeno na jedno preduzeće ili ustanovu, sa najvećom dužinom prenosnih
medijuma (kablova) do par kilometara, zove se lokalna računarska mreža ili samo
lokalna mreža (engl. Local Area Netvvork - LAN). Računarske mreže koje pokrivaju
teritoriju jednog grada zovu se gradske mreže (engl. Metropolitan Area Network -
MAN). Računarske mreže koje pokrivaju velika geografska područja - područja jedne
države ili više država, a potencijalno i ceo svet, zovu se globalne mreže (engl. Wide
Area Network - WAN). Po nekim autorima, mreže se dele na lokalne (LAN) i
globalne (WAN), pri čemu se gradske mreže (MAN) svrstavaju u globalne.
U Jugoslaviji, globalna paketska mreža (Packet Data Network - PDN) je
JUPAK. EARN je, na primer, globalna računarska mreža na području Evrope i Bliskog
istoka.
Brzine prenosa podataka najveće su kod lokalnih mreža; kreću se od nekoliko
MEGABITA u sekundi pa do nekoliko stotina MEGABITA u sekundi. Na primer,
tipične brzine su:
za standard Ethernet, 10 megabita u sekundi;
za Token-Ring, 4 ili 16 megabita u sekundi;
za FDDI (Fiber Distributed Data Network), 100 megabita u sekundi. Radi se
na definiciji standarda za jedan gigabit u sekundi i 2.5 gigabita u sekundi.
U procesu razvoja su standardi za Ethernet i Token-Ring za brzine od 100
megabita u sekundi.
Za globalne mreže, brzina prenosa podataka kreće se od nekoliko kilobita u
sekundi do nekoliko megabita u sekundi. U svetu, najčešće brzine prenosa su oko
jedan megabit u sekundi, a kod nas, 64 kilobita u sekundi.
Globalne mreže nude sledeće osnovne usluge:
Elektronska pošta (Mail, Electronic mail ili e-mail);
Vodič za PC 347
Prenos datoteka (File Transfer);

Interaktivni rad na udaljenom računaru (Remote Login, Virtual
Terminal);
Izvršavanje programa na udaljenom računaru (Remote Job Entry,
Remote Execution);
Interaktivne poruke (Interactive messages);
Deljenje resursa (Resource sharing).
Mrežni servisi su usluge višeg nivoa, bazirane na korišćenju osnovnih mrežnih
usluga, tako što se osnovne mrežne usluge obogaćuju nekim dodatnim sadržajem.
Osnovni mrežni servisi su:
Diskusione liste (elektronske konferencije) predstavljaju uobičajen način
razmene mišljenja Ijudi, posredstvom mreža, a na zadatu temu. Na nekom od
računara u mreži formira se diskusiona lista - lista Ijudi koji žele da učestvuju u
diskusiji na zadatu temu. Toj diskusionoj listi pridružuje se zatim elektronska adresa.
Ta adresa obično odslikava smisao diskusije. Diskusija teče tako što onaj ko želi da
nešto "kaže" šalje svoje izlaganje, u pisanom obliku, na adresu liste elektronskom
poštom. Računar na kome se lista nalazi obavlja ulogu distributera i svim učesnicima
konferencije prosleđuje novoprimljeni prilog, opet putem elektronske pošte.
Elektronski časopisi su analogni časopisima koje srećemo u
svakodnevnom životu. Iza svakog elektronskog časopisa stoji redakcija koja taj
časopis priprema. Tu su i čitaoci - pretplatnici kojima se časopis isporučuje. Većina
časopisa je besplatana.
Fajl server je specijalizovani mrežni server koji na svojim diskovima
sadrži veliki broj datoteka interesantnih za veliki broj Ijudi. Te datoteke sadrže ili
zanimljive dokumente ili programe. Programi mogu biti u izvornom ili izvršnom
obliku. Način pristupa i izdavanja zahteva zavisi od mreže u kojoj se server nalazi,
mreže u kojoj se nalazi naručilac, kao i od samog servera.
Mrežni serveri (Network server) su specijalizovani serveri za pružanje
usluga administratorima i korisnicima mreže. Primarna im je uloga pružanje usluga
administratorima mreže.
Database sever je specijalizovani server za pretraživanje baza podataka.
Baze podataka koje se sreću specijalizovane su za razne oblasti nauke, tehnike,
umetnosti itd. Namena servera je da omogući pretraživanje baze kako bi se locirali
zapisi od interesa za onoga ko vrši pretraživanje, kao i da se jednom locirani zapisi
isporuče korisniku koji je bazu pretraživao.
Relay server je server koji podržava interaktivne komunikacije većeg
broja korisnika. Da biste koristili usluge ovog servera, neophodno je da prvo priđete
serveru, pogledate ko sve trenutno komunicira putem servera i da izaberete grupu
Ijudi u čiji ćete se razgovor uključiti. Svakoj diskusiji pridružen je po jedan "kanal".
Na različitim kanalima odvijaju se potpuno nezavisne diskusije. Mehanizam slanja i
primanja poruka baziran je na slanju interaktivnih poruka, što znači da se vreme
isporuke meri u sekundama i da ovakav način komuniciranja dosta opterećuje
mrežu.
Directory servis je servis koji omogućava dobijanje informacija o
korisnicima mreže na osnovu manjeg broja podataka koje onaj koji podatke traži zna
348 VodičzaPC
3.1 Novi tehnoloski pravci
o osobi o kojoj podatke traži. U sam servis se oibično ugrađuju i mogućnosti drugih
vrsta pretraživanja.
Elektronske oglasne table (Electronic Bulletin Boards) predstavljaju dosta
korišćen servis. Oglasne table se koriste za razmenu mišljena među njihovim
korisnicima, za održavanje konferencija na zadatu temu itd. Informacije kojima se
pristupa memorisane su na jednoj mašini i onaj ko te informacije želi da pročita
mora interaktivno da priđe mašini. S obzirom da se oglasnoj tabli pristupa
interaktivno, ukoliko nema mogućnosti da se u željenom trenutku uspostavi veza,
tada ni čitanje sa nje nije moguće. Po uspostavljanju veze, korisnik daje komande
pomoću kojih se informacije pretražuju, čitaju ili ostavljaju.
Osnovne komponente računatskih mreža

lz same definicije računarske mreže vidi se da nju čine računari, periferni
uređaji i veze među njima. U mrežama istog pripriteta (engl. peer-to-peer), osnovne
komponente su računari i komunikaciona oprema (kablovi i adapteri). U fajl server
orijentisanim mrežama, osnovne komponente su:
- fajl server,
- radne stanice i
- komunikaciona oprema (kablovi, adapteri, repetitori itd.).
Fajl server je, po pravilu, računar sa najvećom procesorskom snagom i
najvećim i najbržim čvrstim diskovima. Svi stručnjaci za ovu oblast, uglavnom, se
slažu da su za fajl sever najbitniji brzi čvrsti diskovi i veća količina RAM memorije.
Radne stanice su računari na kojima korisnici mreže obavljaju pojedine
poslove. Prema tome, konfiguracija radnih stanica treba da bude primerena
poslovima koji se na njima obavljaju.
Komunikacionu opremu čine kablovi, adapteri, linijski pojačivači,
primopredajnici (eng. transceivers), razvodne kutije (engl. hubs) itd. Ako se radi o
bežičnom prenosu signala, u jednom delu mreže za komunikaciju potrebni su još i
radio primopredajnici i antene.
Lokalna računarska mreža (LAN)
Ako je mreža konfigurisana na jednoj lokaciji, obično unutar jedne zgrade ili
kompleksa zgrada, naziva se lokalnom mrežom (LAN). Maksimalna udaljenost
između jednog i drugog kraja mreže, ili čvorova, obično je limitirana jačinom signala
u mreži i vremenom potrebnim za slanje i prijem poruka kroz fizički prenosnik -
kabl. Kreće se od nekoliko metara do par kilometara.
Istorijat LAN mreža

Pedesetih godina uvodi se obrada podataka na prvim poslovnim računarima.
Količina podataka za obradu raste, a prenos između računara je posredan. U ranim
šezdesetim, podaci se još uvek direktno unose u računar ili čitaju iz njega. Sredinom
šezdesetih uvodi se direktna komunikacija između udaljenih terminala i centralnog
računara preko telefonskih linija. Uvođenje interaktivnog rada korišćenjem principa
raspodele procesorskog vremena (engl. time sharing) omogućava istovremeni rad više
VodičzaPC 349
aplikacija. Tehnika TIME SHARING je raspodela procesorskog vremena između više
aplikacija, ali u veoma kratkim intervalima, tako da se stiče utisak da se aplikacije
izvršavaju paralelno. Telefonske linije postaju neadekvatne za naraslu količinu
podataka i troškovi se drastično povećavaju.
Sedamdesetih godina razvija se tehnologija silikonskih čipova i čipovi postaju
inteligentni - mogu samostalno da obrađuju informacije, što omogućava određenu
obradu informacija i na udaljenim terminalima. Ova lokalna obrada smanjuje
zavisnost od centralne procesorske jedinice glavnog računara i dolazi do tendencije
ka uvođenju tzv. distribuirane obrade informacija. Distribuirana obrada sa sobom
nosi probleme komunikacija i protokola za prenos podataka.
Razvoj u osamdesetim godinama omogućava udruživanje resursa za lokalnu
obradu podataka (na primer, PC računara) u mrežu. Rapidno raste i potreba za
razmenom informacija između pojedinih korisnika i aplikacija (na primer, korišćenje
zajedničke baze podataka). LAN mreža omogućava brz i interaktivan pristup
informacijama.
U devedesetim godinama razvoj i dalje ide ka rešavanju nezasitih potreba za
brzom komunikacijom i radom sa velikim bazama podataka.
Operativni sistemi u lokalnim mrežama

Za razliku od operativnog sistema DOS, koji radi na personalnim računarima
korisnika i koji je koncipiran tako da opslužuje jednog korisnika na jednom računaru,
mrežni operativni sistem je koncipiran da opslužuje više korisnika i obavlja više
različitih poslova u isto vreme. Svi mrežni operativni sistemi moraju da zadovolje
osnovne zahteve koje postavlja rad u računarskoj mreži. Svi moraju da omoguće
korišćenje zajedničkih resursa, kao što su: hard diskovi, štampači, datoteke itd.
Pojedine mrežne usluge, na primer elektronsku poštu, upravljanje mrežom, mrežnu
statistiku i slično, nisu baš svi proizvođači rešili na zadovoljavajući način, ali se trude
da u svakoj novoj verziji otklone što više nedostataka. Među najpoznatije mrežne
operativne sisteme spadaju: LANtastic, LAN Manager kompanije Microsoft, NetWare
kompanije Novell itd.
Informatičko društvo
Nagli porast tehnologije je dovoljno značajan - a njegov potencijal da menja
Ijudsko društvo je još većeg značaja. Postoji opšte verovanje da se u naprednim
zemljama napušta era industrijskog društva i ulazi u doba "informatičkog društva" u
kome inđustrijski proizvod, mada značajan, nije više centralna karakteristika
ekonomije. Ovo je isto kao što je industrija svojevremeno pretekla poljoprivredu,
mada proizvodnja hrane ostaje bitna stvar.
Na određenom nivou društvenog razvoja, za većinu Ijudi bila su neophodna
praktična znanja iz delatnosti kakve su poljoprivreda, stočarstvo ili ribolov. Sa
industrijalizacijom društva, veliki deo stanovništva morao je da nauči da vozi kola,
dok su se drugi usavršavali u tehničkim strukama. Danas se nalazimo u fazi kada je
neophodno poznavanje informatike i računarstva. Većina Ijudi već zna kako se
350 VodičzaPC
koriste uređaji za prenos informacija kao što su televizijski prijemnici, ali je i sve veći
broj onih koji će morati da se osposobe da predaju informacije računaru i da ih od
njega primaju. Ubrzo zatim dolazi i potreba za povezivanje računara u
komunikacijske mreže.
Neće svakom pojedincu biti potrebne veštine u koje vas uvodimo da bi
odabrao, instalirao i upravljao sistemima povezivanja, ali će u svakoj kancelariji ili
radnoj grupi morati da postoji bar jedna osoba koja ih je savladala, da bi preduzeće
efikasno funkcionisalo. Pre sto godina, trgovinska preduzeća oslanjalasu se na snagu
konja i veštine kočijaša i potkivača, jer se roba prevozila zaprežnim kolima. Pre
pedeset godina, trgovinska razmena je počivala na vozovima i kamionima i
veštinama vozača i mehaničara. Danas, trgovina sve brže postaje zavisna od računara
i njihovih sistema za komunikacije i od veštine profesionalaca koji kreiraju, instaliraju
i održavaju ove sisteme. Zato je sada pravo vreme da nešto naučite o sistemima za
povezivanje računara.
Mreže / lokalne mreže

Potrebno je dosta vremena da neka organizacija dođe do stepena razvoja
kada joj je potreban otvoreni sistem ili bar računarski sistem sastavljen od delova
nabavljenih od različitih proizvođača koji se međusobno uklapaju. Potreba za
povezivanjem obično počinje kao jednostavna želja da dva računara dele jedan
štampač ili da se datoteka pošalje od jedne do druge osobe bez snimanja na disketu
i nošenje kroz hodnik. Ovi jednostavni problemi ne rešavaju se uvek kilometrima
provodnika i megabajtima programa. Neki problemi povezivanja vape za lokalnim
mrežama, ali za druge postoje jednostavnija rešenja.
Reč "mreža" i izraz "lokalno mrežno područje" (engl. local area netvvork), ili
LAN, prečesto se koriste i zloupotrebljavaju, tako da moramo da utvrdimo da
mislimo na istu stvar. Mreža je svaki tip interaktivnog sistema za prenos informacija.
Postoje mreže senzora i nervnih vlakana u telu, a postoje i televizijske mreže koje
prenose razne vrste informacija koje primamo preko televizijskog prijemnika. Važan
aspekt mreže je da prenosi informacije. Mreže kao prenosioci informacija su
infrastruktura, putevi i autoputevi savremenih društava. Mreže za računarsku
komunikaciju prenose informacije između različitih računara i između računara i
uređaja koji su priključeni na njih.
Široke mogućnosti primene računarskih mreža (pogotovu lokalnih) izazvale su
pojavu mnogo tipova tehnologija. Brojnost i šarenilo tehnologija, koje su predložene,
realizovane i ponuđene tržuštu, počela je da kod potencijalnih korisnika stvara pravu
konfuziju. Tehnologije mreža se razlikuju u smislu medijuma koji koriste, topologije,
tehnike dodele prenosnog kanala pojedinim radnim stanicama, vrste korisničkih
usluga i protokola u komuniciranju.
' Godine 1978. Međunarodha organizacija za standardizaciju (ISO) objavila je
preporuku sa namerom da uvede veću disciplinu u projektovanje komunikacijskih
mreža. Ova preporuka, u formi sedmoslojnog modela arhitekture mreže poznata je
kao "ISO Referentni model za povezivanje otvorenih sistema" (ISO OSIRM, engl.
Open Systems Interconnection Reference Model). Pod otvorenim sistemom ovde se
VodičzaPC 351
PC i savremene tehnoiogije
podrazumevaju sistemi u smisiu prihvatanja nekih univerzalnih pravila u

projektovanju komunikacijskih mreža. Suština referentnog modela je da jasno i
precizno odvoji razmatranja prenosa podataka od operativnih sistema i aplikativnih
programa.
slika 3.1 OSI referentni model
Osnovne funkcije komunikacionih protokola

Skup pravila ili konvencija, ustanovljenih da bi se kontrolisala razmena
podataka između dva entiteta (modula, procesa), čini komunikacioni protokol. Svaki
protokol sadrži preciznu specifikaciju formata podataka koji se razmenjuju, kao i
jasno definisane procedure kojima podležu kontrolne poruke koje upravljaju
transferom podataka. Na taj način, protokol uspostavlja logički komunikacioni put
između komunikacionih entiteta koji se može, ali ne mora, poklapati sa direktnom
fizičkom linijom. Usvojeni formati podataka, kodovi, nivoi signala, spadaju u tzv.
sintaktička, a kontrolne procedure u semantička pravila protokola. Složeni zadatak
pouzdanog transfera informacija između komunikacionih entiteta zahteva čitav niz
funkcija koje protokoli moraju sadržati. One se, pre svega, odnose na identifikaciju
učesnika komuniciranja, kontrolu toka podataka, prevazilačenje stanja u koje se
došlo zbog greške u prenosu i probleme sinhronizacije komunicirajućih procesa. S
obzirom na hijerarhijsku organizovanost komuniciranja, ove funkcije su raspodeljene
352 VodičzaPC
na protokole različitih slojeva. Neke od njih su karakteristične za određeni sloj, na

primer detekcija.grešaka u prenosu se najčešće obavlja na tzv. nivou linka (veze)
podataka. Druge su, pak, vezane za protokole viših slojeva, kao što je to siučaj sa
adresiranjem ili identifikacijom komunicirajućih partnera.
Razmena informacija između krajnjih učesnika komuniciranja, aplikacionih
procesa, obavlja se u obliku poruka. One mogu biti veoma kratke, kao u
transakcijama tipa upit-odgovor, ali i vrlo duge kao u slučaju prenosa datoteka.
Protokoli nižih slojeva, po pravilu, razmenjuju informacije jedinicama podataka
fiksne dužine, koje su, najčešće, manje od originalnih poruka. Postupak razdvajanja
prispele poruke na manje segmente naziva se segmentiranjem. Na suprotnoj strani je
potrebno sprovesti obrnut postupak, reasembliranje (kompletiranje).
KORISNIKA KORISNEK B
______
1 l _____
eniitet protokola ___ ^ entitet protokola
slika 3.2 Segmentiranje i reasembliranje
Stvarnim informacijama koje treba preneti komunikacionom partneru, entitet

protokola dodaje i kontrolne informacije, formirajući tako jedinicu podataka.
Kontrolne informacije se, u opštem slučaju, mogu svrstati u tri kategorije: adrese,
sekvenca za detekciju grešaka i informacije za upravljanje protokolom. Jedinica
podataka protokola za kontrolu linka (veze), najčešće se naziva okvir.
rzzrizi;::::)
kontrolne pođaci kontrolne podaci
informacije informacije
slika 3.3 Formiranje jedinice podataka
FLAG ADDRESS CONTROL DATA FCS FLAG
slika 3.4 Format okvira
Niz jedinica podataka, koje entitet protokola šalje, numeriše se uzastopnim

celim -brojevima po određenom modulu (najčešće 8 ili 128). Uvođenjem ovih
Vodič za PC 353
sekvencnih brojeva, uz čiju pomoć se može izvršiti identifikacija jedinica podataka,

treba da omogući njihovu isporuku korisniku na prijemnoj strani onim redosledom
kojim su i poslate. Naime, ako dva entiteta nisu direktno spojena, postoji mogućnost
da se delovi jedne iste poruke (jedinice podataka) prenesu različitim putevima, što
može izmeniti njihov redosled. Dužnost je protokola da, pored ostalih funkcija,
obezbedi i integritet poruke. Pored ove uloge, sekvencni brojevi se intenzivno koriste
i u mehanizmima za upravljanje tokom jedinica podataka i prevazilaženju stanja do
kojih dolazi zbog grešaka u prenosu.
Količina informacija koju neki izvor šalje može prevazilaziti kapacitet
prijemnika ili neke od komponenti celokupnog prenosnog sistema. Da bi se izbegla
ovakva situacija, koja dovodi do gubitka informacija, koristi se neki od načina
kontrole toka jedinica prenosa podataka. Njen osnovni cilj je da se saobraćaj održi
unutar granica koje odgovaraju svim resursima sistema, ali, pri tome, težeći ka što
većoj propusnosti. Kontrola toka je veoma složena stvar, te postoji čitav niz metoda
koje pokušavaju da reše bilo celokupan problem, bilo samo neke njegove aspekte.
Najjednostavnija kontrola bi se mogla izvesti drastičnim smanjivanjem
učestanosti slanja poruka predajnika. Kako bi se u sličnom odnosu smanjila i
propusnost celog sistema, ovaj način nije od praktičnog interesa. Optimizacija
propusnosti može se obaviti samo zajedničkim dejstvom predajnika i prijemnika
informacija. Stoga je, u suštini, ova funkcija u nadležnosti prijemnog entiteta
protokola koji, na podesan način, ograničava količinu innformacija koju mu dostavlja
predajni entitet.
Jedan od osnovnih mehanizama kontrole toka, u literaturi poznat pod
nazivom "stop-and-wait", koristi princip potvrđivanja ispravnog prijema svake
jedinice podataka specijalnom, veoma kratkom, kontrolnom porukom (ACK -
acknowledgement). Drugim rečima, predainik neće poslati sledeću jedinicu
podataka sve dok od prijemnika ne dobije indirektnu saglasnost, potvrdu ispravnog
prijema prethodne.
Kada se informacije prenose realnim komunikacionim medijumom, koji
prirodno sadrži niz nesavršenosti, dolazi do pogrešno prenesenih bita, odnosno
oštećenja poruke. Stoga se protokolima moraju obezbediti mehanizmi koji će
detektovati poruke sa greškama i prevazići takve situacije.
Najprostija šema detekcije grešaka je provera parnosti svakog karaktera i
dodavanjem bita parnosti za parnost (parity check). kako ona, po pravilu, nije
dovoljno pouzdana, neophodna je primena dodatnih tehnika.
Jedna od njih je longitudinalna provera parnosti (longitudinal redundancy
check), kod koje se vrši provera parnosti svih bita na istoj poziciji karaktera cele
poruke. Još bolje rezultate daje, i najčešće se koristi, tehnika cikličnog koda (CRC -
cyclic redundancy check). I ovde se poruci dodaje sekvenca za proveru (FCS - frame
check sequence) do koje se dolazi na sledeći način. Ceo niz bita poruke shvata se
kao polinom sa koeficijentima 0 i 1, a zatim se određuje takva FCS sekvenca da novi
polinom (poruka + FCS) bude deljiv bez ostatka sa unapred definisanim polinomom.
Za osmobitne karaktere, koristi se polinom stepena 16.
Pored prijema oštećenih poruka, koje se po detekciji greške po pravilu
odbacuju, u greškre prenosa, u kontekstu protokola, ubrajaju se gubitak poruke,
354 Vodič za PC
prijem duplikata i neispravan redosled prijema. Prevazilaženje ovakvog stanja se vrši

nekom od ARQ (automatic repeat request) tehnika.
Najjednostavnija je šema u kojoj predajnik pošalje poruku i čeka potvrdu
prijemnika (stop-and-vvait ARQ). Ako je potvrda negativna (NACK - negative
acknovvledgement) poruka se ponavlja, a ako je pozitivna (ACK), šalje se nova.
Da bi protokol funkcionisao i u slučaju oštećenja poruke potvrde, uvodi se
vremenski brojač (tajmer). Istovremeno sa slanjem poruke, predajnik uključuje
brojač koji se isključuje po prijemu bilo ACK, bilo NACK potvrde. Ukoliko potvrda ne
stigne do isteka rada brojača, poruka se automatski ponavlja. Kod složenijih
protokola, postoji čitav niz brojača od kojih su neki ugrađeni u prijemnik. Treba
zapaziti da, za potrebe ponavljanja, predajnik mora čuvati kopije poslatih poruka
(tzv. retransmisiona lista).
Entiteti protokola obuhvataju izvestan broj parametara (vrednosti brojača,
sekvencni brojevi, adrese itd.). Ako se ovi parametri shvate kao promenljive stanja,
onda skup njihovih trenutnih vrednosti definiše stanje entiteta. Promena (izmena)
vrednosti nekog od parametara znači, u opštem slučaju, i prelazak u novo stanje.
Vrednosti parametara se ili dodeljuju unapred (adrese), ili se ažuriraju u toku
razmene poruka (sekvencni brojevi). Zbog kašnjenja u prenosu i konačnih vremena
odziva pojedinih komponenti celokupnog sistema, promena stanja komunicirajućih
entiteta se obavlja asinhrono. Međutim, za pouzdan rad protokola, u mnogim
njegovim fazama je neophodno da su oba entiteta istovremeno u stabilnom stanju
(na primer, pri inicijalizaciji ili završavanju rada). Ovaj problem spada u domen
sinhronizacije. Njen osnovni zadatak je da doprinese skladnosti stanja entiteta ili, u
suprotnom, da raportira protokolarne greške.
Adresiranje je funkcija koja treba da obezbedi identifikaciju entiteta. U
opštem slučaju, klasifikacija identifikatora entiteta može se izvršiti na nazive i adrese.
Naziv specificira sam entitet, na primer servis kome korisnik želi da pristupi, a adresa
ukazuje na njegovu lokaciju u mreži. Da bi korisnik mogao iskoristiti nazive entiteta,
mora se izvrSiti preslikavanje naziva u adrese (kao u telefonskom imeniku). Kako je
naziv entiteta, u suštini, stvar lokalnog računara, a adresa sistemski parametar mreže,
pomenuti identifikatori entiteta se ponekad klasifikuju na lokalne i globalne.
Multipleksiranje na gore (multiplexing) je slučaj kada se poruke više entiteta
jednog sistema prosleđuju zajedničkom konekcijom dovoljnog kapaciteta, čime se
povećava stepen njenog iskorišćenja.
Multipleksiranje na dole (splitting) je inverzna funnkcija. Saobraćaj jedne
konekcije višeg sloja se razdeljuje na više konekcija nižeg sloja, što povećava
propusnost konekcije i pouzdanost prenosa.
Entiteti mogu razmenjivati podatke bez ikakve saradnje, jednostavnim slanjem
poruka svom partneru. Kvalitet ovakvog, nekonektivnog (connectionless), transfera je
relativno nizak, jer ne postoji mogućnost kontrole toka i grešaka, sinnhronizacije itd.
Češće se koristi konektivni (connection-oriented) transfer podataka, pri kome
se između entiteta uspostavlja logički put, konekcija. Za ovakav transfer
karakteristične su tri faze: uspostavljanje konekcije, transfer podataka i raskidanje
konekcije.
VodiczaPC 35S
U fazi uspostavljanja, entiteti utvrđuju međusobnu spremnost za razmenu

podataka; tipično slanje kontrolnih poruka zahteva i prihvatanja (ili odbijanja)
konekcije. Kod složenijih protokola, u ovoj fazi se vrši međusobno usaglašavanje
sintaktičkih i semantičkih parametara protokola, kao što su veličine jedinica
podataka ili opcije protokola. U fazi transfera podataka, osim stvamih, razmenjuju se
i kontrolne informacije za potrebe kontrole toka i grešaka i ostalih funkcija protokola.
Po završenoj razmeni podataka, konekcija se raskida specijalnim kontrolnim
porukama.
Pored navedenih osnovnih funkcija, protokoli obezbeđuju još čitav niz drugih,
kao što su klase prioriteta prenosa poruka, zahtevani kvalitet servisa (na primer
maksimalna propusnost, minimalno dozvoljeno kašnjenje), simpleksni,
poludupleksni i dupleksni način rada itd.
Referentni OSI model

Referentni model (OSI) definiše sedam diskretnih slojeva. Time se ceo
problem komuniciranja razdvaja na manje, zaokružene celine. Svaki sloj obezbeđuje
višem definisani servis, dok najviši sloj svoj servis pruža korisničkoj aplikaciji koja je
izvan OSI okruženja. Na slici 3.5 prikazana je slojevita hijerarhijska struktura mreže.
slika 3.5 Slojevita hijerarhijska struktura mreže
Broj slojeva, njihovi nazivi i funkcije razlikovaće se od mreže do mreže.

Međutim, u svim mrežama, svrha svakog sloja je da ponudi određene usluge višim
slojevima, zaklanjajući ih, pri tome, od detalja stvarne impementacije tih usluga. Sloj
356 Vodič za PC
"i" na jednom računaru razgovara sa slojem "i" na drugom računaru. Pravila i

dogovori koji se poštuju u tom "razgovoru" nazivaju se protokol sloja "i". Dva
procesa koji se na različitim računarima nalaze u istom sloju, nazivaju se
ravnopravnim procesima (engl. peer processes). Dakle, ravnopravni procesi su ti koji
razgovaraju koristeći odgovarajući protokol. U stvarnosti se podaci ne prenose
direktno iz sloja "i" jednog računara u sloj "i" drugog računara (sa izuzetkom
najnižeg sloja). Umesto toga, svaki sloj prosledi podatke i kontrolne informacije sloju
koji je neposredno ispod njega, dok se ne dosegne najniži sloj. U najnižem sloju
postoji fizička komunikacija sa drugim računarom, za razliku od virtuelne
komunikacije koju koriste viši slojevi. Na prethodnoj slici virtuelna komunikacija
prikazana je isprekidanom, a fizička komunikacija punom linijom.
Između svaka dva sloja postoji dodirna površina koja se naziva interfejs.
Interfejsom su definisane primitivne operacije i usluge koje niži sloj pruža višem
sloju. Jasno definisan interfejs zahteva dalje da svaki sloj obavlja specifični skup
razumljivih funkcija. Dobro definisan interfejs omogućava da se jednostavnije
promeni implementacija jednog sloja mreže potpuno drugačijom (na primer, da se
telefonske linije zamene satelitskim kanalima), sa minimalnim uticajem na ostale
slojeve. Sve što je, pri tom, potrebno je da nova implementacija pruža egzaktno isti
skup usluga višem sloju mreže kao prethodna.
Skup slojeva i protokola naziva se arhitektura mreže. Specifikacija, tj. formalni
opis arhitekture mreže mora sadržavati dovoljno informacija da implementator
(programer) može napisati program za svaki sloj, tako da program ispravno sprovodi
odgovarajući protokol. Ni detalji implementacije niti specifikacija interfejsa nisu deo
arhitekture. U stvari, čak nije ni potrebno cla interfejsi na svim računarima budu isti,
sve dok su u stanju ispravno da upotrebljavaju odabrani skup protokola.
ISO OSI referentni model može se pojednostavljeno prikazati kao na slici 3.6.
U suštini slika ne prikazuje sam model, već arhitekturu jedne imaginarne mreže
zasnovane na tom modelu. Mrežu čine dva računara međusobno povezana pomoću
komunikacijskog podsistema. Komunikacijski podsistem sastoji se od prenosnog
medijuma i komunikacijskih procesora. Komunikacijski procesori takođe imaju
slojevitu hijerarhijsku strukturu, najčešće samo prva tri sloja, ali ponekad i svih
sedam, što zavisi od složenosti mreže i funkcija koje komunikacijski procesor obavlja.
Unutar komunikacijskog podsistema postoje i interni protokoli (fizički, podataka i
mrežni), koji ne moraju imati puno veze sa odgovarajućim protokolima između
računara domaćina i komunikacijskog procesora. Na primer, ako je komunikacijski
procesor predstavljen običnim modemom, protokol fizičke komunikacije je RS232,
protokol podataka je asinhroni (8 bita podataka, bez pariteta, 1 stop bit, 2400 baud-
a), itd. Interni protokoli u komunikacijskom podsistemu uključuju modulaciju,
transponovanje frekvencija, biranje brojeva, demodulaciju i sve ostale stvari koje se
događaju u PTT mreži, dok signal iz modema ne stigne na drugu stranu.
Sada će biti navedeno kakva su zaduženja pojedinih slojeva OSIRM-a.
Fizički sloj (engl. Physical Layer) se bavi prenosom bitova preko
komunikacijskog kanala. U ovom sloju se rešava mehaničko, električno i
proceduralno priključivanje na komunikacijski kanal.
VodiczaPC 357
Sloj podataka veze (link nivo) (engl. Data Link Layer) uzima primitivnu
mogućnost prenosa i pretvara je u vezu koja sledećem višem sloju izgleda kao
idealna veza bez grešaka u prenosu. To se postiže razbijanjem ulaznih podataka u
manje delove, okvire. Okviri se šalju po redu, a sa druge strane dolaze okviri potvrde
o prijemu. Ako potvrda ne dođe ili se dojavi greška, okvir se ponovo šalje. Kako sloj 1
jednostavno prihvata i odašilje niz bitova ne obraćajući pažnju na njihovu strukturu
ili značenje, na sloju 2 je da kreira i raspoznaje granice okvira.
doj intrm acija

probkol sbja aplikacije
afikajjski >|stfikajjski poraka

~~K
probkolsloja prezenbcije
prezenia
poraka
cij ski
ski
--T
probkol sbja sesije
sesije seae pomka

—f —I
probkol transporinog sbja
gaiicakcmBniltaciikooDocbisfema
pdcel
iflfemi komunikadjski pnobkdi
slika 3.6 Arhitektura mreže zasnovane na OSIRM-u
Mrežni sloj (engl. Network Layer) upravlja radom komunikacijskog

podsistema. Između ostalog, određuje osnovna svojstva veze između računara i
komunikacijskog procesora i kako se paketi usmeravaju kroz mrežu. Programi iz
ovog sloja prihvataju delove poruke od višeg sloja, pretvaraju ih u pakete i brinu se o
tome da paketi budu usmereni prema svom odredištu.
358 VodičzaPC
Transportni sloj (engl. Transport Layer) je poznat i kao sloj domadn-domaćin

(host-host layer).Kada se uđe u ovaj sloj, gube se svi detalji o implementaciji
komunikacijskog podsistema i stiče se utisak da su dva računara direktno povezana.
Osnovna funkcija ovog sloja je da primi poruku od višeg sloja, razbije je na manje
delove (ako je potrebno), preda delove mrežnom sloju i osigura da ti delovi stignu na
drugu stranu korektno.
Transportni sloj je prvi pravi sloj za komunikaciju s kraja na kraj (end-to-end
layer). Drugim rečima, program u transportnom sloju jednog računara razgovara
direktno sa sličnim programom u transportnom sloju drugog računara, koristeći pri
tom zaglavlja i upravljačke poruke. U nižim slojevima razgovor se vodi samo između
najbližih suseda, na primer računara domaćina i komunikacijskog procesora.
Transportni sloj, takođe, brine o uspostavljanju veze s kraja na kraj i njenom
prekidanju kad više nije potrebna. To uključuje i neku vrstu imenovanja ili
adresiranja, tako da program sa jednog računara ima načina da izrazi sa kime želi da
uspostavi vezu. Mora postojati i mehanizam za regulisanje toka podataka, tako da
brži računari ne preplave podacima one sporije. Ono što treba zapaziti je da je
upravljanje tokom podataka među računarima različito od upravljanja tokom
podataka među komunikacijskim procesorima, iako se slični principi mogu primeniti
na oboje.
Sloj sesije (Session Layer), ako zanemarimo prezentacijski sloj koji samo
obavlja izvesne transformacije nad podacima, je korisnikov pristup u mrežu. Pomoću
ovog sloja korisnik, ili njegov program, pregovara o uspostavljanju veze sa procesom
na drugom računaru. Veza između dva korisnika ili, tehnički rečeno, izmedu dva
procesa u prezentacijskom sloju obično se naziva sesija. Sesija se može upotrebiti da
se prijavi kao korisnik na udaljenom računaru, ili da se prenese datoteka između dva
računara. Prilikom uspostavljanja sesije, korisnik najpre mora dati adresu računara na
koji se želi priključiti. Nakon uspostavljanja veze, dolazi do pregovaranja o otvaranju
sesije. Na obe strane se moraju proveriti prava korisnika za otvaranje te sesije, načini
plaćanja usluge, neki tehnički detalji komunikacije za tu sesiju itd.
Druga funkcija ovog sloja je održavanje i upravljanje sesijom nakon što je ona
otvorena. U slučaju nepouzdane transportne veze, sloj sesije mora obezbediti da ta
nepouzdanost ne utiče na više slojeve.
Pošto je ovo prvi sloj koji korisnik vidi, njegove funkcije su aplikacijski
orijentisane, tj. razumljive korisniku. Veći deo funkcija se, u stvari, sastoji u
prevođenju korisnikovih naredbi u jezik koji razume transportni sloj.
Prezentacijski sloj (Presentation Layer) obavlja funkcije transformacije
podataka koje se dovoljno često upotrebljavaju da ih ima smisla rešiti uopšteno i
izdvojiti u zasebnu jedinicu. Te se funkcije najčešće pozivaju kao iz biblioteke
potprograma. Te se funkcije mogu ugraditi i u operativni sistem, ali to nije naročito
dobro rešenje.
Tipične funkcije ovog sloja su kompresija podataka, pretvaranje kodova,
filtriranje određenih znakova, promena formata datoteka itd.
U aplikacijskom sloju (Application Layer) nalaze se korisnički programi, dakle
sadržaj ovog sloja zavisi od korisnika. Kada dva korisnička programa, u aplikacijskim
Vodič za PC 359
PC i savremene tehnologije _________________________________
slojevima na dva različita računara, komuniciraju, tada oni sami određuju skup
raspoloživih poruka i akcija koje će preduzeti nakon prijema odgovarajuće poruke.
Sada treba nešto reći o tome kako i gde se pojedini slojevi ovog modela
implementiraju. Fizički sloj se, naravno, implementira sklopovski, sastoji se od žica,
kablova, elektronskih sklopova koji generišu i pojačavaju signale, primaju i filtriraju
signale, konektora itd. Sloj podataka najčešće funkcioniše u sklopovima: to su razni
serijsko/paralelni komunikacijski sklopovi sa funkcijama CRC ili neke druge zaštite u
prenosu. Mrežni sloj se realizuje i programima i sklopovima; najčešća je situacija da
je izveden kao specijalni procesor sa ugrađenim funkcijama u mikrokodu (na primer
LANCE procesor na Ethernet mrežnim karticama). Funkcije transportnog sloja
ostvaruju se programski, najčešće u obliku rezidentnog programa koji upravlja
mrežnom karticom (Netvvork Input/Output Driver). Sloj sesije obično je deo
operativnog sistema; u nekim mrežama, gde su njegove funkcije minimalne, on se
stapa sa transportnim slojem i iščezava. Prezentacijski sloj se najčešće realizuje u
obliku biblioteka rutina za transformaciju podataka. Aplikacijski sloj se nalazi u
aplikativnim programima.
U cilju optimizacije svih računarskih resursa velikih organizacionih celina, kao
i korišćenja javno raspoloživih usluga, pristupa se međusobnom povezivanju
različitih mreža.
Uređaji koji služe za povezivanje dve, ili više mreža, nazivaju se gejtveji
(gateways), ruteri (routers) ili mostovi (bridges).
T1 multiplekseri, koristeći uređaje za adaptaciju brzine, mogu povezati
lokalne mreže (LAN-ove) u WAN, obezbeđujući svim LAN-ovima da koriste prvi sloj
OSI referentnog modela. T1 multiplekseri omogućavaju da LAN i PBX (private-
branch-exchange) mreže dele isti spojni put korišćenjem tehnike vremenskog
multipleksiranja. Međutim, ako LAN-ovi, koji treba da budu povezani, koriste
različite protokole (takve kao token ring, Ethernet ili FDDI), tada su potrebni drugi
proizvodi za međumrežno povezivanje - mostovi, ruteri ili gejtveji - da konvertuju te
protokole.
U svom najjednostavnijem obliku, komunikacija između dve lokalne mreže
pretpostavlja da su poruke, komunikacioni protokoli i strukture adresiranja isti za obe
mreže. Tada se povezivanje lokalnih mreža vrši pomoću mosta, čija je uloga da primi
poruku, odnosno paket iz jedne mreže, izmeni adresno polje ako je neophodno i
pošalje poruku u drugu mrežu. Dodatne funkcije mosta mogu da se odnose na
izmene u brzini prenosa podataka između dve mreže, kao i na različite kontrole
pristupa prenosnim medijumima.
Mostovi omogućavaju spajanje dve LAN mreže i pristupanje stanica iz svake
mreže resursima iz obe. Mostovi koriste MAC protokole u fizičkom nivou mreže. Oni
360 VodičzaPC
ostvaruju vezu između medijuma koji nemaju sličnnosti, na primer kablova od

optičkih vlakana i tankih koaksijalnih kablova.
LANi
LAN4
slika 3.7 Mostovi čbično povezuju LAN-ove sa identičnim protokolima za fizički

sloj i sloj linka podataka. Most na levom delu slike naziva se lokalni zato što
povezuje dve lokalne mreže u neposrednom susedstvu. Ako su dve lokalne mreže
na izvesnoj udaljenosti, veza se ostvaruje preko dva tzv. "remote" mosta i
iznajmljene linife (gore desno); ovi remote mostovi se ponekad nazivaju polu-
mostovi. Multiport mostovi mogu da povežu jednu lokalnu mrežu sa više drugih
lokalnih mreža. Kada se nekoliko mostova koristi da poveže više LAN-ova, svaki
most mora posedovati dovoljno inteligencije da usmeri paket ka odredišnom LAN-
u najkraćim putem (dole desno).
Ruter je kompleksniji uređaj za povezivanje, sa većom sposobnošću da ispita i

usmeri saobraćaj koji prenosi. Ruteri čitaju složene adrese paketa ili tokena i mogu
da saznaju dodatne informacije, potrebne za spovođenje paketa kroz mrežu.
Ruteri rade na mrežnom nivou OSI modela. Proveravaju adresu svake poruke
i odlučuju da li se adresa nalazi sa druge strane mosta. Ako poruka ne mora da
prolazi most i ide kroz drugu mrežu, ne šalju je. Ruteri mogu da vrše prevođenje
između raznovrsnih kablova i šema za signalizaciju. *Na primer, ruter može da
preuzme poruku od Ethernet-a i preda je mreži za prenos paketa, koja radi preko
modema priključenih na veoma brze iznajmljene telefonske linije.
U slučaju da mreže koje komuniciraju imaju različite protokole, za
prevođenje protokola koriste se gejtveji. Razlika koja se u literaturi pravi između
funkcija koje obavljaju gejtveji je značajna. Mostovi omogućavaju prevladavanje
razlika između različitih protokola na fizičkom i link nivou, prevođenje ne predstavlja
veći problem. Jreba, međutim, napomenuti da različiti protokoli čak i na ovim nižim
VodičzaPC 361
nivoima mogu da imaju uticaj na pouzdanost, propusnu moć i karakteristike

kašnjenja celokupnog sistema.
Kod predstavljanja gejtveja može se zamisliti da postoji po jedna "polovina"
za svaku od mreža koje međusobno povezujje. Svaka polovina sadrži procedure koje
konvertuju specifični protokol mreže u standardni protokol i obratno.
Gejtveji koji rade na nivou sesije modela OSI, omogućavaju međusobnu
komunikaciju mrežama koje rade sa sasvim nekompatibilnim protokolima. Na
mrežama zasnovanim na PC računarima, gejtveji obično povezuju PC računar sa
mašinom koja ima ulogu matičnog računara, na primer IBM-ov mainframe.
stanica 1 GEJTVEJ stamca 2
LAN 1 LAN 2 LANl LAN 2
slika 3.8 Ruteri povezuju slične ili neslične LAN-ove koji rade sa identičnim
medumrežnim protokolom (slika levo). Gejtvej je sistem koji se izabira za
povezivanje LAN-ova koji su neslični (različiti) i koriste različite protokole. Ovde su
prikazana dva krajnja sistema, jedan sa sedmoslojnim OSI referentnim modelom i
drugi sa četvoroslojnim TCP/IP referentnim modelom, koji komuniciraju preko
gejtveja koji prevoai jedan protokol u drugi.
Sledeći korak je stablo (engl. backbone) mreže za nekoliko LAN-ova. LAN-ovi

mogu biti povezani sa, na primer, gradskom mrežom (MAN) sa Specijalno
projektovanim mostovima i ruterima. MAN su zasnovani na standardima kao što su
FDDI i IEEE 802.6. LAN proizvodi zasnovani na IEEE 802.6 treba da omoguće
integraciju glasa, podataka i video aplikacija i trebalo bi da zahvataju šire prostore
nego FDDI proizvodi.
Drugi proizvodi su još u stadijumu razvoja i zasnovani su na brzom
paketiranju i prenošenju. Oni treba da obezbede komutirani prenos paketa
promenljive dužine s kraja na kraj. Ovi proizvodi zasnovani su na standardu IEEE
802.6 ili ATM (Asynchronous Transfer Mode).
Najteži problem sa kojim se susreću integratori sistema i Ijudi koji upravljaju
mrežama, jeste povezivanje različitih tipova računara u mrežu.
362 Vodic za PC
Idealno bi bilo da svi računari slobodno međusobno razmenjuju informacije,

bez obzira na tip, procesor ili operativni sistem. Međutim, u praksi često ni računari
istog proizvođača ne mogu da razmenjuju podatke.
Ministarstvo odbrane SAD razvilo je protokole TCP/IP (Transmission Control
Protocol/lnternet Protocol) kada su se njegovi stručnjaci suočili sa problemom
povezivanja hiljada raznorodnih računara.
TCP/IP je protokol za kontrolu prenosa/međumrežni protokol. U planu je da
on preraste u TP4 (Transport Class 4), po ISO programu.
U tipičnoj TCP/IP mreži, osnovne veze između raznorodnih mašina
obezbeđuju kablovske i signalne šeme kao Ethernet. Ethernet adapteri postoje za
skoro sve tipove računarskih magistrala. Podaci se u obliku Ethernet paketa
isporučuju svakoj mašini. Računari sa različitim operativnim sistemima i
arhitekturama koji primaju Ethernet pakete ne umeju da postupaju sa podacima koji
dolaze od stranih mašina ukoliko ne dobiju dalje instrukcije. TCP/IP obezbeđuje
takve instrukcije; pristigli paketi nailaze na standardizovano rukovanje, bez obzira na
operativno okruženje na prijemnoj strani.
TCP/IP modul iz svake mašine mora da bude prilagođen računaru i
operativnom sistemu, ali standardizovano za mreže. Na raspolaganju su moduli za
stotine različitih mainframe i mini računara i za različite računarske mreže.
Nacionalne i međunarodne mreže raznorodnih računara sastavljene su, u
osnovi, na isti naččin kao Ethernet mreže, osim što prenosne šeme za velike
udaljenosti (kao X.25 komutacija paketa) prenose podatke umesto Ethernet-a. PC
računarima opremljenim sa TCP/IP, X.25 mrežni prolazi iz LAN mreže omogućavaju
uspostavljanje kako lokalnih, tako i udaljenih veza.
Oprema za umrežavanje
Potreba da se zajednički koriste resursi inspiriše sve sisteme, tehnike i
alternative povezivanja. Računari se povezuju da bi se dobio zajednički pristup
štampačima, datotekama i komunikacijskim, mrežnim prolazima (engl. gateways).
Ukoliko imate potrebu da koristite štampače, da razmenjujete datoteke i
šaljete elektronsku poštu (engl. e-mail), zatim da delite i baze podataka, onda vam je
potreban sofisticiran mrežni sistem koji podržava zajedničko korišćenje baze
podataka.
Serveri, korisnički PC računari, mrežni adapteri (LAN kartice) i kablovi čine
hardverski kostur na koji se oslanjaju softver za umrežavanje i aplikacioni programi.
Kako je moderna oprema prilagođena međunarodnim standardima, obično u mrežu
možete da uklapate proizvode različitih proizvođača. Isto tako, oprema koju
nabavite ne utiče bitno na izbor programa za mrežu. Međutim sam izbor prave
opreme nije tako jednostavan, zato što odmah morate da donesete odluku sa trajnim
posledicama.
Kod mreže zasnovane na personalnim računarima, računari imaju
funkcionalne uloge servera i korisničkih stanica (engl. client stations). Serveri su ti koji
stavljaju korisnicima na raspolaganje svoje diskove, štampače, modeme i jedinstvene
komunikacijske veze (npr. sa telefaksima). Softver iz personalnih računara korisnika
Vodič za PC 363
omogućava korisnicima mreže da priđu podacima i uređajima kojima raspolažu

serveri. Od softvera kojim raspolaže server zavisi da li će on imati samo funkciju
pružanja usluga ili će na njemu moći da se ravnopravno radi i sa programima 11
onome što se zove "mreža istog prioriteta" (engl. peer-to-peer network).
Praktično svaki računar 80286, 80386 ili 80486 može da ima ulogu servera ali
se za moćne LAN operativne sisteme (Novell-ov NetVVare 3.11 ili LAN Manager
firme Microsoft) preporučuje 80486. Sve veći broj novih programa za mreže
delimično radi na serveru, tako da će se trenutno ulaganje u snažan procesor sigurno
isplatiti u budućnosti. Poželjno je investirati u dobar disk velikog kapaciteta i
kontroler diska sa brzim kešom.
Najčešće ulaganje u LAN opremu je nabavka mrežnog adaptera (engl.
network interface adapter). Danas su interfejs kartice postale roba široke potrošnje,
zahvaljujući masovnoj proizvodnji kompleta čipova, tako da je trenutna cena oko
100 DEM.
Svakom računaru iz mreže potrebna je ova kartica (odnosno elektronika) za
prenošenje serijskih signala iz mrežnih kablova, odnosno medija, do paralelnih
tokova podataka unutar računara. Ovi adapteri mogu da pretvaraju formate
podataka iz paralelnih u serijske i regenerišu signale, tako da oni mogu da pređu
potrebnu udaljenost. U nekim slučajevima, ugradićete dva ili više adaptera u server,
kako biste rasporedili opterećenje.
Adapteri igraju važnu ulogu u upravljanju pristupom medijumima. Funkcija
upravljanja pristupom medijumima (eng. media-access control, MAC) obično se
izvodi na tri načina: "osluškivanjem" pre transmisije (eng. listen-before-transmitting),
dodeljivanjem rednih brojeva stanicama (engl. sequential station number) i
prenosom tokena, tj. simbola (engl. token-passing).
Upravljanje pristupom medijumima

Šema "osluškivanja" pre transmisije, koja se zove i višestruki pristup sa
nadgledanjem nosioca (engl. carrier sense multiple access, CSMA), radi isto kao
amaterski, policijski ili bilo koji drugi dvosmerni sistem radio primopredaje. Stanica
koja treba da pošalje poruku osluškuje LAN kabl. Ako ne čuje nosioca ili prenosni
signal drugog čvora (stanice) iz mreže, stanica predaje poruku.
U LAN mrežama u kojima korisnici dele transmisioni medijum (kanal), a
saobraćaj je neravnomerno raspodeljen u vremenu, pogodno je koristiti CSMA
mehanizam pristupa kanalu. Korisnik koji ima paket spreman za prenos testira kanal
i započinje prenos, ako je kanal slobodan, a odlaže prenos, ako je kanal zauzet.
Trenutak ponovnog pokušaja (kašnjenje) određen je slučajnom raspodelom.
Korisnik može u jednom trenutku da bude ili predajnik ili prijemnik. Vreme
potrebno za prebacivanje iz jednog u drugo stanje je zanemarljivo. U sistemu se
pretpostavlja da preklapanje bilo kojih delova dva paketa je destruktivno i da se
mora izvršiti ponovni prenos oba paketa.
Mogućnost da se detektuje interferencija između više prenosa (uključujući i
sopstveni) i prekine prenos paketa koji su u koliziji daje kao rezultat varijantu CSMA
364 VodičzaPC
_________________________________ 3,1 Novi tehnološki pravci
metode CSMA-CD (Colision Detect). Ova metoda je primenjena u mrežama

Ethernet tipa.
Medijum za povezivanje
Mrežni adapteri određuju tip provodnika za povezivanje servera sa
korisničkom stanicom. Izbor uključuje od telefonskih parica, oklopljene telefonske
parice, koaksijalne kablove i kablove sa optičkim vlaknom. Koaksijalni kabl, naročito
tanki RG-58 ili RG-62, lakše se instaliraju od oklopljenih telefonskih parica, a ima
gotovo istu otpornost na šum. Šeme Thin Ethernet i ARCnet obično koriste ovaj kabl,
naročito kao glavnu vezu između dve radne grupe na različitim spratovima zgrade.
Mada ne poboljšava brzinu primopredaje, optički kabl dozvoljava veću
udaljenost između stanica i obezbeđuje pctpunu zaštitu od uticaja elektromagnetnih
talasa. Kablovi sa optičkim vlaknima imaju najveće učešće u troškovima umrežavanja
(instaliranje po stanici može da košta nekoliko stotina dolara).
Topologija mreza
Fizička topologija (engl. physical topology) je opis pravca pružanja kablova
koji povezuju čvorove (stanice). Logička topologija (engl. logical topology) opisuje
kako podaci putuju do stanica. Fizički oblik i logička putanja mogu biti dve potpuno
različite stvari.
Thin Ethernet koristi šemu povezivanja od stanice-do-stanice koja je
ekonomična, jer zahteva relativno malo kabla, ali se rizikuje raspad sistema, ako se
jedna veza ošteti ili dođe do kratkog spoja.
Mrežni softver
Zahvaljujući postojećim standardima i protokolima, servere, interfejs kartice
za mrežu, kablove i softver možete da kombinujete na bezbroj načina i formirate
optimalno produktivnu i ekonomičnu mrežu.
Mnogi više brinu o interfejs karticama za mrežu i kablovima, nego o
operativnim sistemima. Obično tačno znaju da žele server sa brzim diskovima i
brzim procesorom, ali ne umeju da odrede količinu i opišu i odaberu softver. A
softver može i da napravi mrežu i da uništi mrežu.
Operativni sistemi za mreže približavaju udaljene resurse, tako da se čini kao
da su lokalni. Ako vas zanima datoteka koja postoji na računaru u nekoj udaljenijoj
sobi, softver za mreže omogućava da joj pristupite, kao da se nalazi na disku vaše
mašine. Omogućava da koristite hiljadama metara udaljene štampače, kao da su
priključeni na vaš priključak LPT1. Omogućava da koristite modeme i mini računare
iz mreže, kao da su priključeni na vaš serijski priključak COM1.
Operativni sistemi za mreže imaju višeprogramsku i višekorisničku
arhitekturu; u tom pogledu, sličniji su operativnim sistemima mini računara i
mainframe računara, nego Microsoft-ovom DOS-u za personalne računare (MS-
DOS). DOS za personalne računare prima zahteve od programa i prevodi ih, jedan
Vodiž za PC 365
po jedan, u radnje koje se odvijaju na ekranu, diskovima ili drugim priključenim

uređajima. Operativni sistemi za umrežavanje, s druge strane, primaju zahteve za
vršenje usluge od mnogih programa istovremeno i zadovoljavaju njihove zahteve za
resursima iz mreže, odnosno posreduju kod zahteva različitih korisnika za istu
uslugu.
Softver za mreže je nevidljiv za korisnika. Korisnici znaju da imaju na
raspolaganju dodatne resurse, ali obično ne brinu o tome gde su uređaji smešteni i
kako su sa njima povezani.
Po strukturi, softver za mreže ima mnogo modula. Većina njih se nalazi na
mašinama koje imaju ulogu servera za podatke, servera za štampače ili
komunikaciju. Nekoliko važnih programskih modula mora da se instalira u svaku
radnu stanicu. Korisnički PC (radna stanica) nema sposobnost da ponudi svoje
resurse drugim radnim stanicama. Imaju isti hardver (diskove, monitor, tastaturu itd.),
BOIS (softver koji povezuje hardver sa DOS-om) i operativni sistem (DOS) koji imaju
svi personalni računari, bili povezani u mrežu ili ne.
Za rad u lokalnoj mreži potrebno je nekoliko dodatnih elemenata hardvera
(interfejs kartice i kablovi) i softvera (preusmerivač i upravljački programi). Programi
sa kojima radi korisnički PC, mogu da imaju neke dodatne atribute za mrežu, na
primer sposobnost da automatski preko DOS-a izdaju komande za snimanje i
zaključavanje datoteka. ( Ove dodatne mogućnosti softvera nisu obavezne, pošto i
programi koji nisu kreirani za LAN mogu da rade u mreži.)
Modul za preusmeravanje (engl. redirector modul) pridodat je da interveniše
između programa i DOS-a. On prvi prima pozive programa koji od DOS-a traže
uslugu, npr. pristup datoteci. Svaki preusmerivač na personalnom računaru
programiran je da određene pozive preusmeri na drugo mesto u mreži ( na primer,
poziv jedinici koja ne postoji na hardveru lokalnog personalnog računara).
Zahvaljujući preusmerivaču, program personalnog računara može lako da koristi
resurse iz mreže, jednostavnim obraćanjem odgovarajućem disku.
Drugi pridodati softverski modul je upravljački program (engl. driver) interfejs
kartice koji prenosi podatke od preusmerivača do interfejs kartice radne stanice iz
mreže. Ovaj upravljački^program je posebno kreiran za hardver interfejs kartice za
mrežu.
Interfejs kartica za mrežu smešta se na magistralu korisničkog personalnog
računara. U savremenim mrežama, provodnički protokoli i protokoli za pristup
medijima gotovo su uvek nezavisni od softvera za mreže. Interfejs kartica sadrži
programe u ROM-u, koji upravljaju kreiranjem i primopredajom paketa preko
mreže.
Na drugoj strani kabla za interfejs karticu radne stanice nalazi se server, sa
dodatnim softverom isključivo za LAN i sopstvenom interfejs karticom. Pošto interfejs
kartica obavi posao, NetBios modul ili emulator paze na pakete koji sadrže NetBios
informaciju. Druge poruke predaje sigurnosnim i višekorisničkim softverskim
modulima. Kao i bilo koji računar, server radi sa nekim operativnim sistemom. To je
ponekad DOS, a češće neki poseban sistem ili onaj izveden iz sistema UNIX.
Radeći zaiedno, ovi programski moduli obavljaju osnovne funkcije softvera za
mreže. Ukratko, softver za mreže prepoznaje korisnike, povezuje njihove prethodno
366 Vodič za PC
definisane prioritete sa njihovim identitetom, zatim preusmerava DOS zahteve do

odgovarajućeg servera za obavljanje određene radnje. Operativni sistem servera
često nije varijanta MS-DOS-a, ali mora da emulira DOS i da na pravi način
odgovara na zahteve radnih stanica koje rade pod DOS-om.
Miniračunarski operativni sistemi, kao UNIX, od početka su kreirani za
višeprogramski rad. Operativnim sistemima za umrežene personalne računare koji
nemaju osnovu u DOS-u, nisu potrebni nikakvi dodaci za rad sa više programa
odjednom. Ipak, i oni moraju na odgovarajući način da reaguju na DOS zahteve za
usluge.
LAN operativnim sistemima izvedenim iz mini računara pripada i Novell-ov
NetVVare. U Novell-ovoj porodici operativnih sistema NetVVare, struktura datoteka je
jedinstvena Novell-ova, ali operativni sistem sadrži i mnoge strukture karakteristične
za UNIX, uključujući i unutrašnji proces komunikacije memorije nazvan tokovi (engl.
streams). Kod NetVVare servera ne postoje ograničenja memorije kao kod MS-DOS-
a, ili ograničenja l/O priključaka.
Softverski moduli (koji se kod NetVVare-a zovu školjke, engl. shells) svake
radne stanice komuniciraju sa mrežnim softverom servera, da bi preneli zahtev za
uslugu. Zahteve generišu programi ili naredbe unete na radnim stanicama sa
komandne linije DOS-a.
Softver servera prihvata zahteve, proverava identitet i ovlašćenje svakog
nalogodavca, prevodi zahteve u poruke razumljive za operativni sistem servera i
predaje ih dalje operativnom sistemu. Softver servera zatim radnoj stanici vraća
tražene podatke i izdaje odgovarajuće kodove za greške.
Tipovi servera
Mreža može da ima tri izvorna tipa servera: servere datoteka (engl. file
servers), servere za štampanje (engl. print servers) i komunikacijske servere (engl.
communications servers). Svaka mreža može da sadrži po nekoliko servera različitog
tipa. Termin server koristi se u funkcionalnom smislu, podrazumevajući uređaj koji
ima određenu ulogu u mreži.
Server za datoteke korisničkim računarima stavlja na raspolaganje čvrsti disk,
zatim odgovara na zahteve za čitanje i pisanje podataka koji stižu iz programa
posredstvom softvera za preusmeravanje svakog korisničkog računara i posreduje
kod simultanih zahteva za pristup istim podacima.
Server baza podataka, podvrsta servera datoteka, obuhvata server koji čine
dostupnim skupe hardverske komponente kakve su CD-ROM ili optički disk, kao i
najnovije tipove procesora za baze podataka. Ovi poslednji uređaji izvršavaju
specijalne komande - često u IBM-ovom SQL (Structured Query Language, jezik
strukturnih upita) - iz upitnih programa baze podatak koji rade na personalnim
računarima vezanim u mrežu. Oni primaju zahteve od korisničkih stanica za
izdavanje izveštaja i izvršavaju kompleksne delove programa koji su potrebni da bi se
izvukle i prevele potrebne informacije iz baze podataka. Pošto softver za obradu
baze podataka radi na personalnom računaru koji funkcioniše kao server datoteka,
upitni programi ne moraju da vuku datoteke kroz kablove mreže zbog razvrstavanja i
VodičzaPC 367
slaganja u korisničkom računaru. Ova arhitektura smanjuje opterećenje mreže

komunikacijama, prebacujući ga na personalni računar sa bazom podataka.
Server za štampanje prima poslove štampe od programa koji rade na
korisničkim stanicama, smešta ih na čvrsti disk i šalje štampaču kada na njih dođe
red. Server obično može da opsluži više štampača u isto vreme. Često isti računar
služi kao server datoteka i server za štampanje, mada u mnogim LAN arhitekturama
bilo koji računar može da radi kao server za štampanje.
Moguće uloge komunikacijskih servera su raznovrsnije od uloge servera
datoteka i štampe. Njihove funkcije idu od pcvezivanja radnih stanica iz LAN mreže
sa mainframe računarima, do deljenja grupe skupih modema i telefaksa između
korisničkih stanica. Faks server obezbeđuje svakom u mreži mogućnost da deli
hardver za prijem i slanje faksimila. Personalni računari sa ulogom komunikacijskog
servera obično samo tome i služe.
3.1.2 NetVVare 3.X

Novell-ova strategija razvoja softvera za integrisane računarske sisteme bila je
kristalno jasna i dosledna: ponuditi operativni sistem sa dobrim osobinama i
performansama i učiniti sve da se obezbedi potrebno okruženje za njegov rad.
Novell je primarno proizvođač softvera, ali je u nekoliko navrata izlazio i na tržište
hardvera sa novim proizvodima i konkurencijom obarao cene. Njegova filozofija
"otvorenih sistema NetVVare" u skladu je sa današnjom težnjom ka standardizaciji
NetVVare 3.X je snažna platforma za projektovanje programa klijent/server,
veoma je brz, ne degradira pod velikim opterećenjem i ima ogroman prostor za
čuvanje podataka. To je potencijalno bogato okruženje za uvođenje nove generacije
programa.
NetVVare 3.X je pravi 32-bitni mrežni operativni sistem projektovan za rad na
Intel-ovim procesorima 80386 i 80486. Ako NetVVare 3.X otkrije prisustvo procesora
486, on koristi izuzetne sposobnosti ovog čipa izvršavajući duže instrukcije (više
komandi po CPU ciklusu). Zreiost ovog softvera ogleda se i u načinu prijavljivanja
grešaka. Poseduje poboljšanu bezbednost: reviziju bezbednosti (engl. security
auditing) i šifrovanje kopija (engl. encrypted back-up). Funkcija revizije bezbednosti
prati sve promene bezbednosti koje se pojavljuju na serveru, i svaku izmenu čuva u
originalnom izdanju. Štaviše, kada NetVVare pravi rezervne kopije datoteka iz mreže,
šalje ih i čuva u šifrovanom obliku, a dešifruje ih samo kada ih vraća serveru po
izvršenom obnavljanju.
NetVVare Loadable Modules (NLM) su programi (od kojih nisu svi razvijeni u
Novell-u) koji rade na serveru datoteka. Mada NLM nudi veliku funkcionalnost, on
radi na istoj mašini na kojoj i softver servera datoteka, i u isto vreme. Ako server
datoteka ne radi dobro, gubite i sve njegove funkcije. Štaviše, ako neki posao tako
zahteva, NLM može da pristupi kernelu (jezgru) operativnog sistema NetVVare 3.X.
Ako padne NLM, postoji mogućnost da za sobom povuče i server datoteka.
NLM za udaljenu konzolu dozvoljava administratoru sistema (supervizoru) da
nadgleda informacije servera sa svoje radne stanice (odnosno bilo koje stanice u
sistemu na kojoj se prijavio). Administratorov računar se ponaša i kao konzola
368 Vodič za PC
servera, jer omogućava da administrator učitava i uklanja NLM i da potpuno upravlja

serverom.
NLM za usluge štampanja (PRINTSERVER.NLM) omogućava "spuling" i
čekanje u redu za maksimalno osam štampača. Ovlašćenim korisnicima dozvoljava
da pristupe i manipulišu štamparskim poslovima. Podržava štampače vezane na
lokalne radne stanice (program RPRINTER.EXE) i upravlja sa maksimalno 16
štampača u mreži.
Da ne bi svako dodavao serveru NLM, Novell ima opciju Secure Console
(zaštita konzole), koja dodavanje NLM-a, i!i programa za servere, zabranjuje svakom
ko nije administrator sistema.
Uz NLM, NetWare 3.X podržava i program za servere datoteka Netvvork File
System (NFS), koji se mnogo koristi na UNIX-u. Osobina koja je vrlo značajna je
Dynamic Resource Configuration - dinamičko konfigurisanje resursa. I supervizor i
korisnici imaju koristi od ove osobine, tipa veštačke inteligencije. Sa ovom verzijom
vrednosti parametara sistema mogu da se menjaju i pri uključenom serveru, a sam
operativni sistem određuje optimalne vrednosti i precizno ih podešava.
Multiple Name Spaces (prostori sa više naziva) dozvoljava upravljanje
datotekama koje potiču iz različitih operativnih sistema.
NetWare 3.X obezbeđuje dodatnu zaštitu podataka sa mogućnošću
spasavanja i šifriranja datoteka. Jedna opcija spasavanja datoteka automatski čisti sve
obrisane datoteke, a druga čuva datoteke dok ne ponestane prostora na disku.
Značajna i korisna karakteristika NetWare 3.11 je TCP/IP podrška servera.
Standard TCP/IP omogućava povezivanje preko raznovrsnih platformi, od mainframe
računara do Macintosh-a. Ti računari razmenjuju podatke kada se povežu preko
kompatibilnih mreža, kao što su Ethernet ili X.25.
Sve što su korisnici i programeri mogli da požele od operativnog sistema
mreže, NetWare 3.X ima. Za korisnike, sistem datoteka je brz, pouzdan i prostran.
Održavanje sistema je jednostavno i mreža može da se proširuje i po broju korisnika
i po broju servera datoteka. Programerima obezbeđuje platformu i sve alate za
kreiranje sledeće generacije programa za servere.
Upoznavanje sa NetVVare mrežom

Topološke komponente kontrolišu komunikaciju unutar i između NetVVare
lokalnih mreža. Ove komponente su u strogoj vezi sa mrežnim kabliranjem; jedno
ne može egzistirati bez drugog. Centralna komponenta mrežne instalacije je mrežni
adapter (engl. Netvvork Interface Card - NIC). Adapter uspostavlja LAN topologiju,
inicijalizuje komunikacione protokole i određuje tip kabla. On je, takođe, samo
topološka komponenta koja se direktno povezuje sa mrežnim računarima.
Mrežni adapter (kartica) komunicira sa tri različita uredaja: LAN kablažom,
mrežnim računarima i projektovanom topologijom. LAN kablaža povezuje se sa
adapterom preko specijalnog mrežnog konektora. Svaki tip topologije specificira svoj
tip konektora. Mrežni računari povezuju se direktno sa karticom preko sistemske
magistrale (tj. konektora za proširenje na osnovnoj ploči). LAN fajl serveri i radne
stannice zahtevaju kompleksan skup konfiguracionih parametara za kontrolu internrh
VodičzaPC 369
komunikacija sa karticom. Konfiguracije topologija su specifične za Ethernet, ARCNet

i Token Ring.
Thin Ethernct Cable
Barrel Connector BNC Grounding Terminating Plug
CCD
BNC T-Connector
BNC Terminating Plug
®0)
slika 3.9 Hardver za Ethernet mrežu sa tankim koaksijalnim kablom
Najkritičnija je veza mrežne kartice sa mrežnim računarom. Radne stanice i
fajl serveri su kompleksni lavirint kanala magistrale, RAM adresa i zahteva za prekid
(interrupt requests). Mrežni adapter mora se izboriti za svoj prolaz u ovoj šumi
internih komunikacija. Da bi kontrolisali ove kanale informacija, mrežni računari
koriste sofisticirani skup internih konfiguracija.
Komunikacije unutar i između kritičnih (radna stanica/server) komponenti,
određene su sa četiri različita parametra:
linijom zahteva za prekid (IRQ),
l/O portom,
baznom memorijskom adresom,
kanalom za direktni memorijski pristup (DMA).
Linija zahteva za prekid definiše direktan hardverski kanal ka mikroprocesoru
(CPU). Svaki periferijski uređaj u računaru mora imati jedinstven IRQ, uključujući
mrežnu karticu, serijski port, paralelni port, modem, miša, disk kontroler, video
karticu, flopi drajv kontroler i strimer jedinicu. IRQ obezbeđuje hardverskom uređaju
mogućnost da prekine CPU kada mu je potrebno neko procesiranje.
Ovime je opisano kako se mrežni zahtevi prenose kablom do kartice i do
internog NetVVare "šela". 1/0 port definiše putanju za dolazeće i odlazeće
mikroprocesorske poruke. Mikroprocesor će slati i primati mrežne podatke preko
specificiranog mrežnog 1/0 porta. Svaka periferija mora komunicirati preko
jedinstvenog 1/0 porta. Bazna memorijska adresa definiše RAM lokaciju za ulazne
370 Vodič za PC
mrežne zahteve. Bazna memorijska adresa dodeljuje se kao opseg RAM lokacija,
pošto većina mrežnih paketa su prilično veliki. RAM adresom obuhvataju se LAN
drajveri, disk drajveri, paketi i NetVVare skupovi instrukcija. Direktni memorijski
pristup upućuje na interni kontroler koji privremeno memoriše ulazne mrežne
zahteve. Paketi mrežne kartice mogu biti privremeno smešteni u DMA bafer umesto
u sistemski RAM. Ova procedura zaobilazi (premošćava) zauzeti CPU i suštinski
poboljšava performanse mrežne kartice. Na žalost, 90% današnjih kartica ne koristi
prednosti DMA kanala.
slika 3.10 Povezivanje stanica tankim Ethernet kablom
Vodič za PC 371
PC i savremene tehnologije ____________________________
U jednostavnoj konfiguraciji, sa samo nekoliko periferija, lako je izbeći

konfiguracione konflikte, pošto će najverovatnije fabrički podešene vrednosti
parametara mrežnog adaptera odgovarati. Međutim, u slučaju pune instalacije radne
stanice ili servera, biće problematično postaviti parametre mrežne kartice. Tu će vam
od velike pomoći bit programi ChecklT i Microsoft-ov MSD. Naime, pomoći njih
možete videti koji su interapti slobodni i kakva je situacija sa adresama.
Konfiguracije mrežnih kartica postavljaju se, u principu, na tri načina:
hardverski džamperima (kratkospojnicima), hardverski blokovima prekidača (DIP
svvitches) i softverski EPROM-om.
U slučaju hardverskog konfigurisanja parametara mrežnog adaptera, uz
adapter se isporučuje prateća dokumentacija u kojoj je dat opis postavljanja
džampera (ili prekidača) za pojedine vrednosti parametara.
U slučaju softverskog konfigurisanja mrežnog adaptera, uz adapter se
isporučuje disketa sa programom za konfigurisanje. Ovim programom se programira
EPROM (Erasable Programmable Read-Only Memory). U EPROM čipove programski
se upisuju vrednosti konfiguracionih parametara - nema džampera ni prekidača.
Ethernet je na raspolaganju u tri oblika: tanki (thin), debeli (thick) i 10Base-T.
Mada ova tri obiika koriste različite strategije povezivanja, oni koriste isti Ethernet
protokol. Osim toga, koriste isti tip mrežne kartice. Konektori se razlikuju, ali interne
komponente ostaju iste. U stvari, proizvođači su počeli da uvode Ethernet kartice
koje istovremeno podržavaju sva tri oblika.
Na slici 3.11 prikazana je tipična Ethernet kartica. Kartica ima četiri
konfiguracione komponente: džampere za baznu l/O adresu, džampere za interapt,
džampere za tip kabla, džampere za daljinsko resetovanje (remote reset) i podnožje
za PROM čip za daljinsko resetovanje. "Bazni" i "inerapt" džamperi se koriste za
postavljanje IRQ, l/O i RAM adresa. Džamperi za tip kabla definišu tip konektcra:
BNC (tanki kabl) ili DIX (debeli kabl). Daljinsko resetovanje je, u stvari, proces
"butovanja" (startovanja) radne stanice sa fajl servera, umesto sa lokalnog diska ili
flopija. Ova opcija je na raspolaganju za radne stanice bez lokalnog hard diska i
flopija (diskless vvorkstation). Džamper za daljinsko resetovanje uspostavlja ovu
proceduru.
Instalacija Ethernet 10Base-T topoloških komponenti je nešto komplikovanija i
ovde se neće razmatrati.
NAPOMENA: RAM i DMA vrednosti su obično date kao heksadecimalna
adresa. Ova adresa definiše lokaciju u memorijskom opsegu. treba biti pažljiv i ne
dodeljivati inkrementalne (susedne) RAM i DMA adrese; njihovi opsezi bi se mogli, u
tom slučaju, preklopiti. Takođe, većina sistema rezerviše specifične IRQ i l/O adrese.
nikada ne treba dodeljivati sledeće vrednosti:
IRQ: 0, 1, 2 i 9
l/O: 220 - 249, 2F0 - 2F7 i 3E0 - 3E7.
Radne stanice se koriste kao samostalni računari, sve dok se ne povežu sa
mrežom. Veza sa fajl serverom se ostvaruje kroz proces logovanja (prijavljivanja).
Svaka radna stanica procesira sopstvene fajlove i koristi sopstveni operativni sistem
(DOS).
372 VodičzaPC
Fajl server je PC računar koji koristi NetVVare operativni sistem, da bi

kontrolisao mrežu. Fajl server koordinira sve radne stanice u mreži i reguliše način
raspodele mrežnih resursa.
-j
remote reset
DIX konektor
—i—j tipkabla
(thick)
remote PROM
Jn
BNC konektor
(thin)
slika 3,11 Skica tipične Ethernet mrežne kartice (pogled na stranu sa

komponentama)
Radne stanice komuniciraju sa fajl serverom preko specijalnog paketa softvera

koji se naziva mrežna školjka (netvvork shell). Šel mora biti učitan na svakoj radnoj
stanici pre nego što ona može da funkcioniše u mreži, tj. mora se prijaviti
svojevrsnom "mrežnom oficiru za vezu". Mrežna školjka sastoji se od dva dela (fajla):
NETx i IPX.
adresa adresa polje podataka CRC

preambula odredišta(6 izvora (6 poljehpe (2 (46-1500 (4
(8 ba jbva) bajtova) bajtova) bajte) bajtova) bajte)
slika 3.12 Poruke između stanica na Ethernet mreži šalju se u formi "paketa" ili
"okvira" (frame)
NETx usmerava primarne zahteve radne stanice DOS-u ili NetWare-u. Ako je
primarni zahtev nešto lokalne prirode (komanda radne stanice takva kao što je DIR),
šel će ga usmeriti ka DOS-u radne stanice. Ako je primarni zahtev orijentisan ka
mreži (kao što je mrežna komanda NDIR), šel će usmeriti zahtev ka svom drugom
delu i prepustiti IPX-u da ga usmeri na odgovarajuću mrežnu lokaciju.
IPX je drugi deo NetWare šel kombinacije. Ovaj mini program je odgovoran
za usmeravanje sekundarnih zahteva radne stanice od NETx preko interne mrežne
kartice ka LAN fajl serveru. IPX prati poruku dok putuje lokalnom mrežom i
obezbeđuje da ona sigurno stigne na odredište.
VodiSza PC 373
prikljucci
slika 3.13 Novell-ov softver za preusmeravanje (shell) primljene poruke prenosi do

mrežnog adaptera preko softvera transportnog nivoa (SPX/IPX)
Arhitekture lokalnih mreža u MS-DOS svetu ne uklapaju se baš najbolje u

referentni model. Sada ćemo razmotriti kako se Novell NetVVare uklapa u referentni
model.
Najniži sloj NetVVare arhitekture sadrži sklopove i upravljačke programe za
više fizički različitih mreža uključujući Ethernet, Token Ring i ARCnet. Sklopovi i
upravljački programi ispunjavaju fizički sloj OSI modela i proširuju se delom na sloj
podataka. Tu pokrivaju podsloj zadužen za kontrolu pristupa mediju, tzv. MAC
podsloj (Medium Access Control). Gornji deo sloja podataka, koji upravlja logičkom
vezom, nazvan LLC (Logical Link Control) ispunjava Novell-ov protokol za
međumrežnu razmenu paketa IPX (Internet Packet eXchange), koji je, takođe, i
transportni protokol NetVVare-a.
NETWARE
NetWare Ostake
aplikacije aplikacije
NetWare Core Protccol
(NCP)
Sequenced Packet
Exchange (SPX)
Intemet Packet
Exchange (IPX)
Open Datalink Interfece
Token
Ethemet Ring Ostali
slika 3.14 Slojevi protokola NetWare-a uskladeni sa ISO OSIRM
374 Vodič za PC
Ova dva dela sloja podataka moraju međusobno da komuniciraju. Da bi

omogućili upotrebu različitih transportnih protokola u kombinaciji sa različitim
fizičkim implementacijama, u Novell-u su definisali interfejs između ova dva
podsloja i nazvali ga interfejsom otvorene veze OLI (Open Link Interface). OLI
opisuje kako upravljački program mrežnog adaptera komunicira sa "slogom
protokola" iznad njega. Pod slogom protokola ovde se podrazumeva skup protokola
koji pokriva više uzastopnih slojeva OSIRM-a, kojji su uključeni u određenu vezu.
Poštujući OLI, jedan slog protokola može da komunicira sa više upravljačkih
programa (i mrežnih adaptera), tj. ista aplikacija može istovremeno prenositi podatke
kroz mrežu tipa Ethernet i Token Ring. Takođe, jedan upravljački program (i mrežni
adapter) može da komunicira sa više slogova protokola, tako da mrežna stanica
može istovremeno biti povezana sa više raznorodnih računara pod raznim
operativnim sistemima.
Ponudivši OLI, Novell se nadao da će time navesti nezavisne proizvođače da
za NetVVare razvijaju upravljačke programe i protokole viših slojeva, kao što su TCP/
IP i ISO TP4. To se zaista i dogodilo.
lako je deo IPX-a u sloju podataka, njegova glavna uloga je u mrežnom sloju.
Kao i svaki mrežni protokol, IPX garantuje ispravnost paketa kojeg predaje višem
sloju.
Protokol za sekvencijalnu razmenu paketa SPX (Sequenced Packet eXchange)
je transportni protokol u NetWare-u. Njegova uloga je da osigura da paketi stignu na
odredište i to u ispravnom redosledu. IPX/SPX kombinacija čini Novell-ov slog
protokola. Slogovi drugih proizvođača zamenjuju ovu kombinaciju. Iznad te
kombinacije nalazi se još jedan NetWare interfejs koji opisuje interakciju između
transportnog sloja i viših slojeva NetWare-a. NetWare NCP (NetWare Core Protocol)
protokol poštuje ovaj interfejs i zauzima sloj sesije i prezentacijski protokol. Na vrhu
svega nalaze se NetWare aplikacije. One pružaju osnovne usluge za rad sa
datotekama, koje mnogi korisnici vide kao integralni deo NetWare-a.
Sve mrežne informacije smeštene su na interni hard disk fajl servera. Struktura
mrežnih direktorijuma razlikuje se od strukture lokalnih diskova po sigurnosti,
označavanju drajvova i mapiranju.
Mrežni fajlovi su mnogo kompleksniji nego njihovi lokalni pandani, uglavnom
zato što može da ih koristi (deli) više korisnika. Ova kompleksnost, sama po sebi,
zahteva sofisticiraniji sistem atributa i sigurnosti.
Lokalni drajvovi koriste slovne oznake od A: do E:. A: i B: su flopi drajvovi a
C:, D: i E: su rezervisani za lokalne hard diskove. Mrežni drajvovi koriste preostale
slovne oznake od F: do Z:. Pošto mrežni diskovi imaju mnogo prostora a moguće je
izabrati i više oznaka za drajvove, oni imaju ugrađen sistem za mapiranje
(preslikavanje) direktorijuma (lokacija fajlova). Mapiranje je NetWare-ov sistem za
dodeljivanje direktorijumima slovnih drajv oznaka. Ovim se korisnicima olakšava
pronalaženje fajlova i pristup mrežnim aplikacijama.
Da biste koristili mrežu morate spojiti svoj čvor (radnu stanicu) sa fajl serverom
i prijaviti se u spisak aktivnih korisnika. Za "logovanje" (prijavljivanje) na NetWare,
morate uraditi sledeće:
startovati DOS na radnoj stanici,
VodiczaPC 375
učitati NetVVare školjku,

promeniti aktivni drajv na mrežni drajv,
uneti korisničko ime (username) i šifru (passvvord).
Svaki korisnik je registrovan posredstvom NetVVare sigurnosnog sistema i dato
mu je jedinstveno korisničko ime i šifra. Supervizor ili menadžer grupe su jedine
osobe koje mogu kreirati korisnika, tj. dodeliti mu korisničko ime, šifru i dodeliti
izvesna prava (pokretanje programa, razgledanje, kreiranje, modifikovanje, brisanje
fajlova itd.) u pojedinim direktorijumima.
Korisnički rad pod operativnim sistemom NetWare

Korisnici mreže morali bi da dobro poznaju operacije na personalnom
računaru, kao i operacije sa hard diskom i disketama, odnosno da poznaju DOS.
Ako je PC deo NW mreže, znači da je povezan sa drugim računarima i
periferijskim uređajima. Datoteke, štampači, ploteri i komunikacije dele se sa
drugima u mreži čime se povećava njena produktivnost.
Za korišćenje NetWare (NW) mreže, potrebna je određena obuka koja ima
četiri nivoa odgovornosti:
osnovni korisnik mreže
operater na određenim podsistemima mreže
vođa radne grupe
glavni kontrolor mreže (supervizor).
Osnovni korisnici koriste u svom radu programe i podatke kojima imaju
dozvoljen pristup (inženjeri, pravnici, knjigovođe, rukovodioci,...).
Operateri su službeni korisnici mreže kojima se dodeljuju određene
privilegije.
Vođe radnih grupa su korisnici kojima je data odgovornost da organizuju i
rukovode drugim korisnicima, kao, na primer, vođa grupe u projektnom birou, vođa
grupe u računovodstvu itd.
Supervizor je glavni kontrolor mreže i odgovoran je za njeno besprekorno
funkcionosanje. On podržava rad sistema, organizuje upis podataka, kreira nove
korisnike, dodeljuje prava korisnicima i pomaže osnovnim korisnicima u snalaženju
u mreži.
Zaštha informacija u mreži

Sve informacije koje "pamti" mreža su, u principu, dostupne svim korisnicima
mreže i čuvaju se na jednom mestu - hard disku, na fajl serveru. Međutim, ne bi bilo
dobro da baš svi imaju pristup baš svim podacima, jer bi moglo da se desi da jedni
drugima brišu ili menjaju važne informacije. Da bi se ovakvi slučajevi sprečili, mreža
ima poseban sistem zaštite podataka koji sadrži sledeće kombinacije:
sigurnost ulaza (pristupa) u sistem,
prava data korisnicima na osnovu poverenja i
posebne oznake (atributi) dodeljeni direktorijumima i fajlovima.
376 Vodiž za PC
Sigurnost ulaza u sistem (engl. login security) sadrži kreiranje posebnih imena i
šifri korisnika i raznih drugih načina za prepoznavanje korisnika koji ima pravo da
pristupi mreži.
Prava data korisnicima na osnovu poverenja (engl. trustee rights) određuju
kojim direktorijumima i fajlovima korisnik može da pristupi i šta sa njima može da
radi.
Atributi određuju koji direktorijumi ili fajlovi mogu biti kopirani, obrisani,
pretraživani ili menjani... .
Podizanje sistema
Podići sistem znači uključiti računar (radnu stanicu), učitati DOS i parametre
radne stanice. Kompletan rad na podizanju sistema vrši se sa diskete (ukoliko je
radna stanica bez lokalnog hard diska) ili sa fajla na lokalnom hard disku). Ovaj fajl
startuje operativni sistem radne stanice, unosi podatke o mreži i otvara pristup mreži.
Ukoliko je radna stanica bez flopi drajva i hard diska (engl. diskless), onda se
podizanje vrši startovanjem tzv. "boot" procedure sa "boot" ROM-a instaliranog na
mrežnoj kartici radne stanice.
Kreiranje diskete za podizanje sistema

1. Formatizujete praznu disketu kao disketu za podizanje sistema,
upotrebljavajući komandu FORMAT iz DOS-a. Stavite disketu u flopi drajv i
otkucate:
format a:/s
Sledite poruke koje se pojavljuju na ekranu
2. Od supervizora potražite fajlove IPX.COM i NETX.COM i kopirajte ih na
disketu za podizanje sistema ili u osnovni ditektorijum lokalnog hard diska.
3. Tražite od supervizora da vam kreira dodatne datoteke za podizanje
sistema na disketi za podizanje sistema (ili prilagodi postojeće na lokalnom hard
disku) i to:
AUTOEXEC.BAT
CONFIG.SYS
NET.CFC
4. Obeležite vidno disketu za podizanje sistema.
Ukoliko ste relativno iskusan korisnik možete i sami kreirati navedene
datoteke. Datoteku AUTOEXEC.BAT možete kreirati koristeći neki ASCII editor a
treba da sadrži sledeće :
prompt $p$g
ipx
netx
f:
login
Datoteka CONFIG.SYS treba da sadrži sledeće:
device = a:\himem.sys
Vodič za PC 377
device = a:\emm386.exe auto

files = 8
buffers = 20
stacks = 0,0
shell = a:\command.com /E:512 /p
Datoteka NET.CFG treba da sadrži maksimalni broj fajlova koje ćete otvoriti
na fajl serveru u nekoj aplikaciji (na primer 50), tj. sledeće:
file handles = 50
Po podizanju sistema (radne stanice), ostvarili ste vezu između vaše radne
stanice i fajl servera. Da biste se uključili u mrežu, morate otkucati vaše korisničko
ime (to zahteva komanda LOGIN iz AUTOEXEC.BAT fajla) a potom jedinstvenu šifru
(passvvord). Ukoliko nemate šifru, ostali korisnici mogu lako uzimati vaše fajlove i
koristiti ih za sebe.
Po izvršenju ovih operacija, izvršava se na serveru vaš login skript fajl (koji je
za vas kreirao supervizor mreže) i time uspostavlja vaše radno okruženje u mreži. Vi
sada "vidite" server kao neki od diskova, najčešće F (mogući raspon slovne oznake je
od F do Z), sav softver koji bi inače radio sa lokalnog diska radne stanice može,
ukoliko je projektovan za mrežni rad, bez ikakvih problema raditi i sa diska F, tj. sa
mrežnog diska.
Po prijavljivanju na mrežu, zavisno od toga kako je supervizor organizovao
sistem, možete startovati vašu aplikaciju ili iz komandne linije (kao kad radite na
samostalnom PC računaru) ili iz menija (koji je za vas kreirao supervizor).
Po završetku rada na mreži, pravilo je da se korisnik odjavi sa mreže, tj. da
opozove vezu sa serverom. Da biste to uradili, potrebno je da u komandnoj liniji
otkucate komandu
LOGOUT
ili da iz menija (ukoliko je kreiran) izaberete tu opciju. Ovo je poželjno da
uradite čak iako niste završili rad ali morate da napustite radno mesto na izvesno
vreme. Time štitite svoje podatke od radoznalih i ujedno omogućavate drugom
korisniku da se prijavi i koristi za to vreme radnu stanicu.
NAPOMENA: Novell više ne unapređuje IPX drajvere, tako da su sada
aktuelni tzv. ODI (Open Datalink Interface) drajveri. Ovi drajveri utiču na sadržaj
fajlova NET.CFG i AUTOEXEC.BAT.
Ukoliko vaša mreža radi sa ODI drajverima, tada bi fajl NET.CFG trebalo da
izgleda ovako:
Link support
Buffers 6 1600
Protocol IPX
Bind NE2000
Link driver NE2000
Int 5
Port 300
Frame ETHERNET_802.3
a fajl AUTOEXEC.BAT:
LSL
378 Vodič za PC
NE2000
IPXODI
NETX
Spašavanje obrisanih fajlova
Ukoliko u toku rada na mreži greškom obrišete neki fajl da biste ga spasili u
komandnoj liniji, otkucajte komandu
SALVAGE
a zatim iz prikazanog menija, odaberite opciju "Vievv/Recover Deleted Files".
Ako imate previše fajlova za spašavanje, možete ih videti ili "skrolovanjem" ekrana ili
upotrebom tastera <F6> za markiranje uzorak fajla. Da spasete fajlove, otkucajte u
prozoru "Erased Name Pattern To Match" džoker znakove ili naziv specifičnog fajla.
Da biste videli koje je sve fajlove moguće spasiti, pritisnite taster <Enter>.
Da spasete fajl, postupite na sledeći način:
Spašavanje jednog fajla. Odaberite fajl koji želite da spasite. Iz "Recover
This File" prozora odaberite "Yes"
Spašavanje više fajlova. Upotrebite funkcijski taster F5 da odaberete više
fajlova. Odgovorite sa "Yes" na postavljeni upit.
Pritisnite Escape taster za kraj rada sa ovom komandom.
Ukoliko se ne sećate lokacije obrisanog fajla a znate naziv, na primer
RADNICI.DAT, i mislite da se nalazi u direktorijumu KADROVI i drajv G je mapiran
na taj direktorijum, tada treba da otkucate sledeće:
NDIR G: RADNICI.DAT
Ako ne znate u kojem se direktorijumu fajl nalazi, promenite direktorijum na
osnovni, a zatim otkucajte:
NDIR ime fajla sub
Na ovaj način će biti pretraženi svi direktorijumi u kojima imate prava
pristupa.
Štampanje u mreži
Mrežni rad omogućava određenom broju Ijudi da deli mrežne štampače.
Mrežni štampači su priključeni na fajl server ili na poseban računar, tj. print server.
Kada se štampa na mrežnom štampaču, zahtevi za štampanje ne šalju se direktno na
štampač, već na fajl server. Svi zahtevi za štampanje čekaju u redu za štampanje. Red
čekanja za štampanje u praksi je poznat pod imenom spuler (engl. spooler).
Kod manjih mreža, odnosno mreža sa manjim brojem mrežnih štampača, fajl
server obično ima ulogu i print servera.
lako je rukovanje zahtevima za štampanje u mreži drugačije nego kod
samostalnih PC računara, korisnik treba da štampa fajlove kao da to radi na "solo"
računaru. Da bi to tako i bilo, zadatak supervizora je da podesi administraciju print
servera, tako da običan korisnik bude što manje opterećen poslom štampanja.
Ukoliko imate priključen lokalni printer na radnu stanicu, onda je, što se tiče
štampanja, okruženje takvo kao da radite na samostalnom PC računaru.
Vodič za PC 379
PC i savremene tehnologije _________________________________
Uobićajene poruke o greškama

Poruke označavaju softverske i hardverske greške koje ne dopuštaju dalje
odvijanje procesa. Sledi lista grešaka, objašnjenje prirode poruke greške i način
ispravke.
Pristup onemogućen (ACCESS DENIED)
Ova poruka pokazuje da ste netačno uneli šifru ili korisničko ime, ili ste
pokušali da se prijavite iako niste definisani kao korisnik.
Pokušajte da se ponovo prijavite na mrežu, pazeći da korisničko ime i šifru
unesete korektno i da se prijavljujete na server kod koga ste registrovani.
Ova poruka se može pojaviti i u slučaju da pokušate da promenite atribute
fajlova, da ih obrišete, preimenujete ili kopirate, a nije vam dato pravo da to radite u
okviru mreže (ili nekog direktorijuma).
Da biste dobili informaciju o svojim pravima, otkucajte u komandnoj liniji
komandu:
RIGHTS ime fajla
ili pitajte
supervizora.
Fajl serveru se ne može pristupiti (A FILE SERVER COULD NOT BE
FOUND)
Pri pokušaju vašeg ulaska u mrežu, fajl server nije odgovorio (nije se odazvao)
na zahtev u određenom vremenu.
Proverite priključne veze (kablove i konektore) i da li bar jedan fajl server
postoji u mreži (da li je server uopšte podignut). Takođe, tražite od supervizora da
proveri IPX fajl i da li mreža odgovara postavljenoj konfiguraciji.
Greške na mreži (NETVVORK ERROR <cause>during<operation>.
File=<drive>: <filename>Abort, Retry or Fail? or Abort, Retry?)
Otkucali ste naredbu, ali operacija nije pravilno primljena.
<Drive>:<filename> ukazuje na drajv i ime fajla kod koga je primećena greška.
Pritisnite taster "R" da ponovite operaciju, ako je potrebno nekoliko puta. Ako
je problem i dalje prisutan, kontaktirajte supervizora.
Ovo se manifestuje ako je neko fajl server u međuvremenu isključio.
Otkucajte "Abort" da opozovete operaciju i pokušajte da se ponovo povežete
sa fajl serverom. Ako ne uspete, kontaktirajte supervizora.
Šifra nije prihvaćena (PASSVVORD HAS EXPIRED)
Ova poruka pokazuje da vaša šifra nedostaje.
Supervizor mreže može da zahteva od korisnika da periodično menjaju svoje
šifre kod servera fajlova da bi se zaštitio pristup neautorizovanih korisnika. Takođe,
može da dodeljuje broj prijavljivanja (uključivanja) dok korisnici koriste stare šifre pre
nego što kreiraju nove šifre.
Upotrebite komandu SETPASS da promenite vašu šifru.
Server nije pronađen (SERVER <ime servera> NOT FOUND)
Ova poruka pokazuje da ste pokušali da se povežete sa fajl serverom, ali da to
nije uspelo iz sledećih razloga:
fajl server nije uključen u mrežu (nije startovan)
fajl server nije uključen u mrežu zato što supervizor interveniše
380 Vodič za PC
pogrešno ste otkucali ime servera

Upotrebite komandu SLIST, da biste videli sve uključene servere u mreži. Ako
je server odsutan zbog reorganizacije mreže, pokušajte povezivanje kasnije. Takođe,
otkucajte pravilno ime servera i, ako i dalje imate problema, potražite pomoć od
supervizora.
Nemoguće povezivanje sa serverom (UNABLE TO ATTACH TO SERVER
<ime servera> )
Ova poruka se pojavljuje u sledećim slučajevima:
nepravilno otkucano ime servera
ime servera nije na vašoj mreži
server je isključen zbog reorganizacije mreže.
Otkucajte pravilno ime servera. Upotrebite komandu SLIST, da biste videli
koji je server na vašoj mreži.
Korisnik nije pronađen (USER <server/korisnik> NOT FOUND)
Ova poruka pokazuje da niste definisani kao korisnik na toj mreži ili ste
pogrešno otkucali korisničko ime.
Otkucajte korektno korisničko ime. Ako niste sigurni koji korisnici su
priključeni na server, upotrebite komandu (program) SYSCON da vidite korisnike
mreže. Takođe, možete da upotrebite komandu USERLIST da vidite listu priključenih
korisnika.
Po principu sličnom DOS-u i ovde vam je na raspolaganju HELP i koristi se za
pomoć u vezi mrežnog operativnog sistema kao potsetnik komandnih tastera i
komandnih linija. Da biste pristupili help ekranu, otkucajte u komandnoj liniji
HELP
i potvrdite komandu tasterom Enter. Sledeći pritisak na Enter izaziva prelazak
u glavni meni. Svaki sledeći odlazak na ekran HELP omogućava pritisak na taster F1.
Da bi se dobilo više informacija o HELP-u, pritisnite <Tab> taster dok se ne pojavi
"How to use this reference" i nakon toga se ponovo pritisne Enter.
3.1.3 Elektronska pošta

Elektronska pošta pojavila se u inženjerskom radnom okruženju krajem
šezdesetih godina, kada su istraživačke korporacije počele da komuniciraju jedna sa
drugom i univerzitetima preko mreže Arpanet (Penatagon-ova Advanced Research
Projects Agency). Sredinom sedamdesetih već je smatrana moćnim inženjerskim
alatom.
U Xerox RARC-u (Palo Alto Research Center), sredinom sedamdesetih,
istraživači na projektovanju VLSI (very large-sacale integration) čipova sarađivali su
posredstvom elektronske pošte.
E-mail je, takođe, korišćen u PARC-u krajem sedamdesetih i početkom
osamdesetih godina za razvoj Interpress-a, protokola za štampanje, koji je evoluirao
u današnji PostScript jezik.
Početkom osamdesetih, Common Lisp, računarski jezik za veštačku
inteligenciju, projektovala je grupa od oko 60 Ijudi u raznim organizacijama,
VodičzaPC 381
sarađujući preko Arpanet-a. Grupa je se sastala samo dva puta u toku tri godine, što
ukazuje da bez elektonske pošte razvoj ne bi bio moguć.
Modema je sve više, računari se povezuju u mreže, komunikacija sa svetom je
sve brža i jednostavnija, BBS-ovi doživljavaju procvat. Za sve veći broj korisnika,
elektronska pošta postaje interesantan vid komuniciranja. To je medij koji je u
razvijenim zemljama potpuno bacio u zapećak klasična pisma, koverte pa čak i
telefonske razgovore - izrazi fax i e-mail dobro su poznati čak i onima koji nikada
nisu imali kontakt sa računarima.
Kao što to često biva, i u ovoj oblasti znanje često kaska za tehnologijom -
zbog nedostatka dokumentacije, nepoznavanja jezika i, naravno, zauzetosti, mnogi
korisnici koji imaju velike potrebe za elektronskom poštom i koji istovremeno imaju
puni pristup nekom od sistema koji tu poštu podržava ne koriste njegove usluge ili ih
koriste u minimalnoj meri, uz komfor koji je daleko ispod performansi njihovog
sistema.
Najveća praktična korist od elektronske pošte je što gotovo sasvim eliminiše
telefon i omogućava mnogobrojnom radnom osoblju širom sveta da zanemari
vremenske zone i redovno radno vreme. Pomaže da se popravi lična i grupna
produktivnost i izbegnu frustracije. Što više Ijudi u nekoj organizaciji koristi
elektronsku poštu, njena sposobnost da čuva i isporuči informacije onda kada je onaj
ko prima za to spreman, oslobađa ih zavisnosti od uređaja za komunikaciju u
realnom vremenu, telefona.
Sistemi elektronske pošte razbijaju tiraniju vremenskog ograničenja nad
komunikacijama. U poznatoj istoriji, komunikacija je uvek bila moguća samc u
opsegu koji može da pokrije glas. Vreme trajanja komunikacije grubo je ograničavalo
njen kvalitet i kvantitet. Uvođenje elektronskih uređaja, naročito telefona, eliminisalo
je vreme potrebno za prenos poruke na daljinu kao ograničavajući faktor, ali je
telefonska komunikacija donela i nov zahtev: vremensku sinhronizaciju. Tokom
većeg dela ovog veka, ako nije bilo nikog da odgovori na telefonski poziv, isporuka
potencijalno brze poruke bila je onemogućena.
Sinhronizaciju pokušavamo da postignemo uvođenjem telefonskih sekretarica
i telefaksa. Mnoge organizacije su, sa velikim olakšanjem, rešile problem
sinhronizacije ulaskom u novi svet komunikacija preko elektronske pošte.
Elektronska pošta slama tiraniju vremena brzim prenosom poruka na daljinu,
čuvanjem poruka i njihovom dostavom na određeno mesto i u određeno vreme,
koje odredi pošiljalac.
Elektronska pošta je postigla popularnost i zahvaljujući tome što je globalno
prisutna - svaki ozbiljniji operativni sistem omogućava ne samo komunikaciju među
korisnicima nego i razmenu poruka sa korisnicima nekog drugog (istorodnog ili
potpuno nekompatibilnog) sistema koji je vezan u istu mrežu. Svaki operativni
sistem, prirodno, poseduje svoj skup komandi za rad sa porukama - na Unix-u se
komunicira na jedan način, na Novell-u na drugi itd. Princip je, srećom, dosta sličan
tako da ćete, ako ste naučili da komunicirate sa jednog sistema, bez previše
problema komunicirati i sa nekog sasvim različitog.
Osnovne funkcije elektronske pošte obuhvataju kreiranje, čitanje, slanje,
odgovaranje i izdavanje potvrda za prijem poruka. Svi paketi elektronske pošte
382 Vodič za PC
moraju da imaju ove funkcije. Naravno, programi elektronske pošte značajno se

razlikuju po alatima, menijima i drugim dodacima za kreiranje i prijem poruka.
Nabrojaćemo neke od najkorisnijih karakteristika sistema elektronske pošte:
TSR modul za prijem pošte,
prozor za čitanje poruka,
opcija "uvoza" tekstualnih datoteka u poruke,
opcija priključivanja binarnih datoteka na izlazne poruke,
opcija upotrebe standardnih programa za obradu teksta pri pripremi
pošte,
povratno izdavanje potvrda o prijemu poruke,
elektronske koverte za specifične predmete i
šifrovanje uskladištenih poruka.
Programi elektronske pošte koji rade na mrežama zasnovanim na mainframe
računarima ili Unix-u, imali su ove funkcije još pre dosta godina. Da bi ušli u
konkurenciju na tržište elektronske pošte za mreže, programi moraju da imaju
dodatne karakteristike kako bi se izdvojili iz mase.
Vrhunski programi elektronske pošte za LAN mogu da se povezuju na velike
udaljenosti i da razmenjuju poruke sa raznorodnim sistemima. Većina paketa ovu
sposobnost realizuje preko programa Message Handling Service (MHS).Neki paketi,
ako cc:Mail, Higgins i Microsoft Mail, daju sopstvene veze različitim sistemima
elektronske pošte i uslugama. Na primer, Higgins ima dodatni modul Higgins
To:FAX, koji može da se poveže sa Intel CJonnection CoProcessor-om. Ovaj modul
šalje telefaks kopije izlazne elektronske pošte preko CoProcessor-ovog modema da
bi razmenjivao podatke sa drugim mašinama opremljenim CoProcessor-om. Bez
obzira što neke kompanije prodaju sopstvene veze za međumrežnu i mrežnu
elektronsku poštu, MHS je najfleksibilniji posrednički sistem.
MHS je razvijen u Action Technologies, kao i Coordinator, mada sada Novell
rukovodi njegovim razvojem. Popularnost MHS-a stalno raste, jer se programi za
njega relativno lako pišu i zato što radi u skoro svakoj mreži.
MHS je lako shvatljiv ako se posmatra kao komunikacijski program koji radi u
mreži personalnih računara i upravlja serijskim priključcima dok premešta podatke u
i iz zajedničkih datoteka. Personalni računar koji radi kao MHS server namenjen je
tom zadatku. MHS zajednički koristi datoteke sa drugim programima kao što su
cc:Mail, Da Vinci e-mail, Higgins i višenamenski Framevvork III. Ovi programi koriste
MHS da se povežu sa udaljenim, homogenim LAN mrežama i kao mrežni prolaz ka
raznorodnim sistemima pošte.
MHS može da poveže homogene LAN mreže preko telefonske linije, ali
njegova prava vrednost leži u MHS interfejsima za mrežne prolaze, koji se mogu
nabaviti za DEC, IBM i sve veći broj drugih sistema elektronske pošte.
Administrator instalira MHS softver na personalni računar određen da radi kao
MHS server. MHS program mora da ima podatke o tome ko koristi elektronsku
poštu, o instaliranom mrežnom programu elektronske pošte i o uslugama elektronske
pošte koje se koriste van mreže. Kontrolni program komunicira sa mrežnim
programom elektronske pošte, a za pristup resursima elektronske pošte van mreže
koristi posebne programe, tzv. mrežne prolaze (engl. gateways).
Vodič za PC 383
Nemaju svi mrežni paketi elektronske pošte MHS sposobnosti, ali kada ih
imaju, automatski stiču i mogućnost da međusobno razmenjuju poruke. Na primer,
ako neko iz vaše organizacije koristi Windows, može da koristi i cc:Mail, proizvod
koji odlično radi sa navedenim programom. Za one koji nemaju Windows, podesniji
je strukturni pristup rukovanju poštom koji ima Coordinator. MHS server utomatski
registruje ove programe i prema tome usmerava poruke. Svaki personalni računar,
povezan u mrežu, može da ima drugačiji sistem elektronske pošte, kompatibilan
MHS-u, a da ostane u kontaktu sa svim ostalim sistemima, jer će MHS prenositi
poruke između programa.
MHS serveri u geografski odvojenim mrežama mogu da komuniciraju preko
modema i telefona. Razmenjuju poruke elektronske pošte prema rasporedu koji
sami odredite.
Prenos poruka između programa unutar mreže osnovna je usluga koju obavlja
MHS bez dodavanja drugih programa. Druga važna funkcija je prenos poruka
između sistema elektronske pošte u lokalnoj mreži i onih u potpuno različitim
sredinama. Za povezivanje MHS-a sa spoljnim svetom, potrebno je da dodate
mrežne prolaze. MHS upravlja radom ovih prolaza, i radi sa njima prema vašem
uputstvu.
Mrežni prolazi rade na računaru koji služi kao MHS server. Svaki prolaz
morate da programirate za odgovarajući telefonski broj, komunikacijske parametre,
broj računa i pristupne kodove. Naravno, morate da obezbedite i modeme ili
direktne računarske veze između MHS servera i spoljnih sistema.
MHS format mnogo obećava, ali sam softver nosi teret godina. Teško se
postiže bezbednost poruka koje prelaze preko MHS-a, jer program koristi
poddirektorijume sa zajedničkim pristupom, tako da čak i relativno mala grupa
korisnika prilično opterećuje MHS server.
Ako tražite ulaz sa računara iz automobila ili od kuće, sistem elektronske pošte
u LAN mreži možete da koristite na tri načina. Neki paketi elektronske pošte, kao
Higgins, dostupni su preko specijalne verzije programa koja podseća na LAN verziju,
ali radite preko modema i povezana je na poseban komunikacijski server za
elektronsku poštu iz mreže. Programi brzo prenose ulazne ili izlazne poruke,
uključujući i datoteke koje nisu ASCII, a po jednu kopiju stavljaju u vaše mrežno
poštansko sanduče.
Ako firma koja prodaje program elektronske pošte nema i ovaj posebni
softver, možete da koristite programe za daljinsku kontrolu modema kakvi su Close-
Up, pcAnywhere ili Remotež da biste postavili komunikacijski server sa daljinskim
upravljanjem. Sa PC računara povezanog u mrežu, pozivalac daljinski inicira
program elektronske pošte, očitava ekran, kreira odgovore i koristi odgovarajuće
sposobnosti programa sa daljinskim upravljanjem da prenese bilo koju datoteku koja
nije ASCII. Ova tehnika drži svu poštu u mreži dok vam daje slobodan pristup.
Konačno, MHS ima programski modul za daljinske veze. Ovaj program poziva
MHS server i omogućava razmenu pošte, kada radite sa verzijom za jednog korisnika
bilo kog sistema elektronske pošte kompatibilnog MHS-u.
MHS i mrežni prolazi elektronske pošte dobar su način povezivanja različitih
sistema elektronske pošte. Ipak, programeri moraju da prilagode svaki program za
384 VodiczaPC
mrežni prolaz. Idealno bi bilo kada bi svaki program odgovarao određenim

standardima koji objašnjavaju kako različiti proizvodi mogu da razmenjuju
elektronsku poštu.
CCITT je razvio niz pravila za komunikaciju elektronskom poštom. To je
standard međunarodnog komiteta X.400, koji opisuje kako se postavlja poštanska
poruka, imenuju korisnici, upravlja pristupom i konfigurišu mnogi drugi faktori.
Prva X.400 specifikacija oslanjala se na prenosni protokol X.25. Međunarodni
standard X.25 za WAN komunikaciju prenosom paketa, popularniji je u ostalom
delu sveta nego u Americi. Dalja evolucija X.400 ohrabrila je proizvodnju mrežnih
prolaza sa X.400 koji se mogu upotrebiti na lokalnim Ethernet vezama i
međugradskim X.25 mrežama.
Danas se sistem X.400 koristi samo u velikim organizacijama čiji se
rukovodioci osećaju obaveznim da prate međunarodne standarde. Svuda gde je
poslovna politika manje stroga, koriste se opcije mrežnih prolaza drugih proizvođača
i MHS.
Internet
Izrazom Internet obuhvatamo bilo koju mrežu čiji čvorovi komuniciraju tzv.
TCP/IP protokolima. U svetu postoji više globalnih i regionalnih mreža i mnogo
lokalnih mreža koje komuniciraju na ovaj način. Većina tih mreža je međusobno
umrežena tako da korisnici jedne mogu da prenose podatke i datoteke na druge ili
da interaktivno razgovaraju sa korisnikom na drugom kraju sveta. Ta globalna "mreža
svih mreža" naziva se Internet.
Internet je preko raznih "gateway" sistema u vezi sa većinom ostalih mreža
tako da se poruke mogu slobodno razmenjivati sa njihovim korisnicima.
Univerzitetsko-IBM-ova mreža Bitnet (Because It's Time NETwork; u Evropi EARN) u
savršenoj je vezi sa Internet-om, ne samo kada se radi o privatnoj pošti, već i za
razne liste, konferencije i druge usluge.
Fizička komunikacija između raznih Internet računara je veoma raznolika. U
SAD najčešće se koriste 56-kilobitne zakupljene linije ili, kod većih čvorova,
specijalne T1 veze koje omogućavaju prenos brzinom 1 Mb/s. "Kičma" (backbone)
američkog Internet-a su T3 veze koje obezbeđuju komunikaciju brzinom od 45 Mb/
s.
Finansiranje Internet-a uglavnom se zasniva na tome što svaka institucija plaća
zakupljenu liniju sa sledećim Internet čvorom - linije su obično toliko brze da
intenzitet saobraćaja ne igra neku značajnu ulogu, tj. isto se plaća ako se šalje 10 i
ako se šalje 100 megabajta pošte dnevno.
Svaki Internet računar se, u suštini, adresira na dva načina - preko Internet
broja ili odgovarajućeg mnemonika. Brojevi su primereniji računaru, a mnemonici
čoveku.
Numerička adresa (zove se IP Adress) je 32-bitni broj; pošto bi takav niz nula i
jedinica bio veoma nepregledan i praktično nemoguć za pamćenje, cifre se grupišu u
četiri osmobitna broja razdvojena tačkama, a onda se svaki od tih brojeva dekadno
predstavi. U stranoj literaturi ova forma zapisivanja broja se često naziva dotted
VodičzaPC 385
quad, a svaka od njegovih komponenata je "oktet". 32 bita nisu toliko "prostrana" da

bi se dopuštalo proizvoljno adresiranje - svako se mora (elektronskom poštom)
obratiti mrežnom informacionom centru (NIC) na adresu hostmaster@nic.ddn.mil i
dobiti dotted quad, koji jednoznačno određuje njegov sistem.
Pri dodeljivanju 32-bitnih adresa poštuje se neka vrsta "geografskog ključa".
Prva tri okteta označavaju mrežu na koju je sistem povezan (tzv. subnet). Poslednji
oktet (ili na većim mrežama, poslednja dva okteta) označavaju konkretan računar u
okviru podmereže.
U praksi, mnogo češće se koriste simbolička imena, tzv. Fully Qualified
Domain Name (FQDN). I komponente simboličkog imena razdvajaju se tačkama:
plains.nodak.edu, na primer, označava računar plains Univerziteta u Severnoj Dakoti
(NOrth DAKota). Skraćenica edu omogućava da saznate o kakvoj instituciji se
okvirno radi.. Edu su razne obrazovne i naučne institucije, gov su institucije američke
vlade, net razni administrativni čvorovi mreže i "kapije" ka drugim mrežama a org
organizacije koje se ne mogu svrstati u napred navedene. Imena računara i domena
odabrana su tako da se, uz malo iskustva, na osnovu njih može znati puno ime
organizacijje kojoj računar pripada - kada naiđete na apple.com ili mit.edu, nema
dileme o čijoj se adresi radi.
Osnovne mrežne usluge u okviru Internet-a su:
Interaktivni pristup do udaljene mašine, koji se u okviru Internet-a zove
Telnet;
Prenos datoteka sa jednog na drugi računar. U okviru Internet-a, za ove
potrebe koristi se FTP (File Transfer Protocol);
Prenos poruka putem elektronske pošte, posredstvom SMTP-a (Simple
Mail Transfer Protocol);
Zasnovano na osnovnim uslugama, u Internet-u se pojavljuje veliki broj
servisa:
Većina superkompjutera koji se nalaze u mreži interaktivno je dostupna
zainteresovanim Ijudima. U većini slučajeva upotreba ovih računara je besplatna, a
krug Ijudi koji ih mogu koristiti obuhvata Ijude sa američkih univerziteta, iz vladinih
organizacija, a i ostale, uz posebno odobrenje. Na taj način je, investicijom u
nekoliko centara, celoj državi data mogućnost da koristi superbrze računare.
Veliki broj računara poseduje vredne baze podataka koje su dostupne
za interaktivno pretraživanje.
Značajne biblioteke daju mogućnost interaktivnog pretraživanja
bibliotečkih fondova.
Na velikom broju računara postoji mogućnost preuzimanja javno
dostupnog (Public Domain) softvera. Najveće svetske arhive softvera ovog tipa, za
najpopularnije operativne sisteme (DOS, UN!X, VMS, VM), nalaze se u okviru
Internet-a.
Sve značajne mreže unutar Internet-a održavaju sopstvene mrežne
informacione centre. Ovi centri daju kao usluge razne vrste informacija o mreži,
počevši od dokumenata koji objašnjavaju kako mreža funkcioniše do mogućnosti
pretraživanja baza podataka o mrežama, mašinama i Ijudima koji se mogu sresfi
unutar ove "mreže svih mreža".
386 Vodič za PC
3.1 Novi tehnoioški pravci
U okviru Internet-a održava se, posredstvom distribucionih listi,

izuzetno veliki broj konferencija.
Internet je jedan od najvažnijih medijuma za prenos obilja informacija
koje se u okviru "Netnevvs" konferencija razmenjuju i distribuiraju širom sveta.
Internet je, posredstvom mrežnih prolaza, vezan sa svim značajnim
svetskim mrežama. S obzirom na njegovu važnost, strateški je veoma bitno doći do
Internet-a. Otuda su sve mreže težile da ostvare takvu vezu. Ukoliko mreže koje se
spajaju rade po različitim protokolima, veze su najčešće ostvarene tako što se
omogućuje prolaz elektronske pošte iz jedne mreže u drugu.
O Internet-u možete više saznati iz publikacije Mr. Milana Miloševića
"Internet", koju je izdao Savez Inženjera i tehničara , ili potražite fajl ZENIT.ZIP na
"Sezam"-u. Takođe, informacije o Internet-u možete dobiti na sledećoj adresi:
Internet Society, 1895 Preston VVhite Dr., Suite 100, Reston, VA 22091; e-
mail, isoc@nri.reston.va.us .
UUCP
UUCP (Unix-to-Unix Copy Program) mreža je daleko šira i "razuđenija" od
Internet-a mada je mnogi zbog redovne komunikacije sa Internet računarima
tretiraju kao neku vrstu "pridruženog člana" Internet-a. Radi se o ogromnom broju
računara najrazličitijih tipova koji nisu neposredno povezani u mrežu. Svaki od tih
računara povremeno poziva neki drugi UUCP računar (pri čemu neki od tih računara
povremeno pozivaju obližnji Internet čvor) i predaje mu kompletnu poštu za ostale
korisnike Internet i UUCP mreže širom sveta preuzimajući istovremeno poruke za
njega i za eventualne druge UUCP računare koji mu se javljaju. Učestanost ovih
poziva zavisi od potreba i mogućnosti vlasnika računara - od nekoliko puta na sat do
jednom u tri do četiri dana; obično se razmena pošte obavlja jednom dnevno.
Beointernet
Beointernet je računarska mreža koju je u proleće 1993. godine
implementirala grupa entuzijasta sa Fakulteta organizacionih nauka (FON) I
Elektrotehničkog fakulteta (ETF) u Beogradu. U njega je uključeno više PC, VAX i
drugih računara a i "Sezam" je povezan sa tom mrežom. Za informacije o
Beointernet-u možete se obratiti preko "Sezam"-a Pavlu Pekoviću (korisničko ime
ppekovic) sa FON-a ili Zvonku Oršoliću i Draganu Sretenoviću (korisnička imena
zorsolic i dragansr) sa ETF-a ili preko Beointernet-a na adrese paya@fon.fon.uni-
bg.yu , zvonko@uubb.etf.uni-bg.yu i dragan@ubbg.etf.unibg.yu.
3.1.4 Mreže sa integrisanim uslugama

Korisnicima koji se bave multimedijem (o čemu će kasnije biti više reči)
potrebne su javne mreže koje omogućavaju prenos podataka (i glasa i slike) brzinom
reda gigabita u sekundi. Na pomolu su nove mreže koje te zahteve mogu da ispune.
Vodič za PC 387
Glavni elementi tih novih mreža su zasnovani na nizu novih internacionalnih

preporuka poznatih kao širokopojasne digitalne mreže sa integrisanom uslugom
(broad-band integrated-services digital netvvork B-ISDN). Preporuke je razvio CCITT
da bi objasnio tehnike za komutaciju paketa podataka, glasa i videa pri veoma
visokim brzinama. No, prethodno treba da se upoznate sa pojmom ISDN.
Jedna od mogućnosti za povezivanje LAN mreža je ISDN (Integrated Services
Digital Network - integrisane usluge digitalnih mreža). ISDN koristi bakarne
provodnike za prenos podataka u okviru jednog sprata, grada i preko cele zemlje, on
je više od obične linije; ISDN specifikacija propisuje i vrste signala koje se prenose
linijom.
To je jedan od programa sa najboljom finansijskom podrškom i najviše
primenljivih programa koji se ikada pojavio kao proizvod visoke tehnologije krajem
dvadesetog veka. Cilj programa je da poveže personalne računare u svakoj kući i
svakoj organizaciji, uz vrlo brze usluge digitalnog prenosa podataka preko bakarnih
telefonskih provodnika. Ovaj koncept mogao bi da utiče na rad, učenje,
komunikaciju i poslovanje Ijudi u Zapadnoj Evropi, Japanu i Severnoj Americi.
Potreba za opremanjem kompjuterizovanih komutatora telefonskih centrala
za velike udaljenosti naprednim softverom za prenos ISDN poziva, danas ograničava
i nacionalne i međunarodne ISDN usluge.
Međunarodni program ISDN postavlja standarde za potpunu digitalizaciju
telefonskih mreža u Zapadnoj Evropi, Japanu i Severnoj Americi. Plan zahteva
konvertovanje sadašnjih analognih signalnih linija i sistema u digitalne linije i sisteme
gde cirkulišu "0" i "1", umesto analognih govornih frekvencija.
Savremeni telefonski sistemi su i sada većinom digitalni. Kada pritisnete taster
digitalnog telefona, programirate računar telefonske centrale i od njega tražite da vaš
telefon poveže sa željenim odredištem. Računar lokalne telefonske centrale digitalno
komunicira sa računarima drugih kompanija, u nacionalnim ili međunarodnim
razmerama, da prenese vaš glas.
Telefonski komutatori zasnovani na računarima postoje u mnogim
zajednicama. Mnoge organizacije imaju tzv. PBX sisteme koji konvertuju analogne
govorne frekvencije u digitalne signale već u telefonu.
Postavlja se pitanje zašto je potrebno upotrebiti modem za konvertovarije
digitalnog signala iz računara u analogni ton za telefonsku liniju ako digitalni
komutatori nisu retkost? Odgovor se nalazi u savremenim telefonskim sistemima koji
su modernizovani samo na nivou telefonskih centrala. Veze do stanova i kancelarija,
tj lokalne veze kreirane su za analogne telefone i signale. Posebne kartice za linije u
telefonskim komutatorima centrala sa biranjem, vrše prevođenje između digitalnih
signala iz komutatora i analognih signala iz telefonskih linija. Morate da konvertuj ste
digitalne signale personalnog računara koji predstavljaju modernu tehnologiju, u
audio-ton stare tehnologije preko modema, da bi se oni u komutatoru ponovo
preveli na digitalne signale, u drugom obliku.
Najviše šuma koji čujete tokom telefonskog razgovora prave lokalne analogne
petlje na svakom kraju veze. Digitalizovanjem lokalnih petlji nestaje šum. Analogni
šum je dodatak koga se ne možete rešiti. Korišćenje lokalnih digitalnih petlji znači da
su potrebni i digitalni telefoni.
388 Vodič za PC
Šta ISDN donosi prosečnom korisniku telefona, pored visokog kvaliteta zvuka?
Odgovor koji daje telefonska industrija glasi: mogućnost da znate ko zove pre nego
što uopšte odgovorite na poziv.
Pošto je ISDN telefonski poziv digitalan, telefoni i komutatori mogu da
predaju puno informacija o pozivu. Ključni termin iz ISDN žargona je ICLID, ili
identifikacija ulaznog poziva (engl. incoming call ID). ICLID poruka sa ISDN
komutatora pozivnog telefona dolazi do pozvanog telefona. ISDN telefonski aparati
obično imaju LCD kontrolnu tablu koja prikazuje broj pozivnog telefona. Uz malo
povećanje memorije u telefonu i programiranja, telefon može da prikaže ime osobe
koja zove, da različitom zvonjavom obaveštava o različitim osobama koje zovu i da
na osnovu toga ko zove usmerava dolazne pozive na druge brojeve ili usluge.
Sledeći korak u primeni ove tehnologije je usmeravanje pozivnog broja na
lokalni računar, koji daje sve raspoložive informacije o osobi koja zove, pre nego što
odgovorite na poziv. Ova tehnika može da uštedi dragocene minute pri prijemu
telefonskih porudžbina i drugih nezgodnih situacija.
Svetla budućnost ISDN-a nalazi se u mogućnosti da posluži kao "cev" koja
povezuje milione personalnih, mini i "mainframe" računara, u susedstvu, u različitim
gradovima ili preko okeana, prema potrebi. Programi koji će koristiti ovakve
komunikacijske veze su izvršni informativni sistemi, elektronska pošta, programi za
pristup bazama podataka, programi za zajedničko korišćenje štampača i drugi
programi za produktivnost radnih grupa. Korisnicima personalnih i drugih računara
potrebna je laka i brza komunikacija, iznad uobičajenih granica lokalnih mreža od
300 metara.
Kreatori ISDN-a razvili su standard koji deli propusni opseg na tri kanala za
podatke. Dva kanala prenose podatke brzinom od 64 kilobita u sekundi. Treći kanal
radi sa 16 kilobita u sekundi i obezbeđuje putanju kojom telefoni šalju zahteve do
ISDN komutatora, dok punom brzinom prenosi podatke iz programa preko kanala
za podatke.
U ISDN žargonu, 64-kilobitni kanal za podatke zove se "kanal B", a sporiji,
16-kilobitni je "kanal D". Uobičajena usluga ISDN za personalne računare zove se
2B+D ili "osnovna" usluga.
ISDN linija je za računar potpuno otvorena cev za prenos podataka brzinom
od skoro 150 kilobita u sekundi. Onima koji su navikli da čitaju o Ethernet-u sa 10
megabita u sekundi, ISDN može da izgleda spor, ali LAN šema Ethernet koristi
sofisticirani protokol za pristup medijima za kontrolu pristupa svakog čvora kablu.
Čvorovi iz LAN mreže moraju da čekaju, pokušavaju ponovo, ponavljaju i izvršavaju
mnoge druge zadatke da bi zajednički koristili kabl. Ove radnje smanjuju propusnu
moć LAN mreže, čak i najbržeg računara, na stotine kilobita u sekundi umesto da to
bude megabit.
Korisnici su, do sada, imali dve osnovne opcije za slanje grafičkih slika. Jedna
je korišćenje javnih komutacionih prenosnih veza sa brzinama od 64 kb/s, koristeći
bilo uskopojasni ISDN (N-ISDN) ili X.25 komutaciju paketa. Ovaj izbor obezbeđuje
samo relativno nisku brzinu i ima veliko prenosno kašnjenje (koje krajnjem korisniku
izgleda kao dugo vreme odziva). Druga opcija koristi iznajmljene linije koje nude do
Vodič za PC 389
34 megabita po sekundi u Evropi i 45 Mb/s u SAD. Međutim, ovaj izbor ima nekoliko
nedostataka.
Na primer, ako korisnici izaberu iznajmljene linije (koje su namenjene za
komunikaciju podataka između dve fiksne lokacije), oni će morati da održavaju i
govornu vezu preko telefonske mreže.
Iznajmljene linije nameću dodatni problem zato što su korisnici pretplaćeni
po osnovu kapaciteta linije a ne na osnovu njenog korišćenja. Mada mreže sa
komutacijom paketa prevazilaze ovaj problem obezbeđujući, preko jednog spoja na
mrežu, virtuelnu konekciju sa svim korisnicima, one ne podržavaju telefoniju. Osim
toga, komercijalne mreže sa komutacijom paketa koje nude 34 ili 45 Mb/s nisu
mnogo rasprostranjene.
A korisnik
I ATM
komutator
bežični
server
SDH
uređaj
B-ISDN
slika 3,15 B-ISDN koristi optički SDH uređaj i ATM komutiranje da poveže
korisnike na velikim udaljenostima, Konkatenacija ATM uredaja i bežičnog
(connectionless) servera može biti posmatrana analogijom sa MAN komutacionim
sistemom definisanim u komutiranom servisu podataka.
Nasuprot tome, mreže zasnovane na B-ISDN će prenositi simulacije i druge

multimedija podatke koji uključuju tekst, glas, video i grafiku. One obezbeđuju
krajnjim korisnicima visoke prenosne brzine (do 155.52 Mb/s inicijalno) na
komutavcionim osnovama. To znači da korisnik rhože imati višestruke virtuelne veze
na različitim lokacijama sa samo jednom vezom na mreži.
Da bi obezbedila ove karakteristike, javna mreža ima interno (tj. unutar mreže
nasuprot periferije mreže, koja se poklapa sa korisnikovim premisama) prenosni
390 Vodič za PC
kapacitet od 622 Mb/s, 1244 gigabita po sekundi i 2488 Gb/s (slika 3.15). Ove brzine
su izvedene iz specifikacije koju je usvojio CCITT u preporuci nazvanoj sinhrona
digitalna hijerarhija (Synchronous Digital Hierarchy - SDH). Oslanjajući se na
sinhroni (nasuprot danas, uobičajeno, korišćenoj pleziohronoj) prenos podataka
preko optičkog kabla, SDH je evoluirala iz familije standarda koji su izvorno bili
predloženi od strane Bell Communications Research Inc. (sada BellCore), a kasnije
postali poznati kao Sonet, ili sinhrona optička mreža (synchronous optical netvvork).
Termini se ponekad koriste kao sinonimi.
SDH opisuje prenosni medijum na kojem će B-ISDN funkcionisati. Optički
kabl nudi veliki propusni opseg koji se može podesiti čak na 100 Gb/s prenos.
B-ISDN razlikuje se od N-ISDN u tri ključne oblasti:
N-ISDN koristi infrastrukturu telefonije kakva danas postoji, koristeći
simetrične parice; B-ISDN koristi optički kabl;
N-ISDN je, uglavnom, mreža zasnovana na vodovima i vrši komutaciju
paketa samo na D kanalu, koji se kcristi za signalizaciju; B-ISDN koristi samo
komutaciju paketa;
N-ISDN brzine kanala su unapred specificirane: na primer, 16 Kb/s (D
kanal) i 64 Kb/s (bilo B ili D kanal). Nasuprot njemu, B-ISDN koristi virtuelne kanale,
bez prethodnog specificiranja brzine. Granica brzine virtuelnih kanala je fizička
brzina korisnikovog interfejsa prema mreži (koja može biti 155.52 Mb/s ili 622.08
Mb/s).
Opšte je prihvaćeno da su podaci više nego glas, servisi koji će imati glavnu
ulogu u uvođenju B-ISDN širom sveta. Ponuđači mrežnih servisa takvi kao što su
France Telecom, AT&T, British Telecom, MCI i NTT rade zajedno sa IEEE i ETSI
(Europian Telecommunications Standards Institute) da definišu koji servisi podataka
će trasirati put.
Suštinska odluka je doneta 1988. godine, kada je CCITT odlučio da zasnuje
razvoj B-ISDN na komutacionoj tehnici poznatoj kao ATM (Asynchronous Transfer
Mode - asinhroni prenosni mod). Ta odluka potvrđena je prvim skupom preporuka
1990. godine. Termin ATM se čak danas ponekad koristi kao sinonim za B-ISDN.
Jedan od osnovnih principa B-ISDN, kao i N-ISDN, je da ponudi
pretplatnicima (ili krajnjim korisnicima) veliki varijetet servisa - od kojih svaki može
zahtevati različitu brzinu - preko jedne pristupne tačke prema mreži. Prema tome,
potrebna je tahnika koja može da komutira informacione tokove koji imaju
vremenska ograničenja koja su u vezi sa video ili govornim signalima, kao i
informacione tokove koji su sporadičniji i imaju široko promenljive brzine.
ATM zadovoljava ove zahteve. To je hibridna tehnika koja kombinuje
jednostavnost i veoma veliku brzinu komutacije vodova (koja se danas uveliko koristi
u telefoniji i video prenosu) sa fleksibilnošću X.25 komutacije paketa (koristi se za
podatke).
Namenjen da podrži širok opseg komunikacionih servisa, ATM je projektovan
da podrži prenos koji je nezavisan od ovih servisa na nekoliko načina. Jedan primer
je vremenska nezavisnost, gde ne postoji veza između aplikacionog kloka i kloka
mreže. Drugi je semantička nezavisnost, usled čega mrežna informaciona jedinica
(ćelija) i jedinica aplikacione informacije nisu povezane. Ovo rezultira prenosnom
Vodič za PC 391
jedinicom protokola u kojoj se heder koristi samo za prenosne funkcije mreže. ATM
mreže ne procesiraju informaciono polje; parcijalno, one ne obezbeđuju proveru
greške.
3.1.5 X.25
Obzirom na značaj javnih mreža za prenos podataka komutacijom paketa,
već u toku njihovog razvoja CCITT je započeo izradu standarda za njih. Prvi
standardi su usvojeni 1976. godine i poznati su pod nazivom "X.25 protokol". Oni
definišu način priključivanja na javnu mrežu i razmenu podataka putem nje.
Razmenu podataka između mreža definiše standard X.75. Oprema koja se
priključuje na mreže sa paketskom komutacijom mora, po pravilu, podržavati
paketski način rada, ali postoji mogućnost priključivanja i druge vrste opreme putem
uređaja za pakovanje/raspakivanje podataka (PAD).
Preporuke X.25 određuju karakteristike spojišta i interfejsa i način
uspostavljanja, održavanja i raskidanja veze i razmenu podataka između terminalske
opreme (DTE - data terminal equipment) koja radi paketskim načinom i mreže za
prenos podataka komutacijom paketa, odnosno krajnjih tačaka te mreže (DCE - data
circuit equipment). Ona definiše:
mehničko-električnu vezu između terminalske opreme (DTE) i mreže
(DCE) prema preporuci X.21 ili X.21 bis
postupak uspostavljanja i raskidanja veze između DTE i DCE
postupak razmene podataka između DTE i DCE
format podataka za razmenu između DTE i DCE
format podataka za razmenu između krajnjih korisnika
postupak razmene podataka između krajnjih korisnika
posebne usluge za korisnike mreže.
Preporuka X.25 sastoji se od tri funkcionalna nivoa. To su:
fizički nivo
nivo veze
nivo paketa
Fizički nivo je nivo mehaničkih, električnih, funkcionalnih i proceduralnih
karakteristika između mreže (DCE) i korisničke opreme (DTE). Funkcija mu je da
definiše fizičko priključenje korisničke opreme na mrežu, uspostavljanje, održavanje
i raskidanje fizičke veze između DTE i DCE. Ovde se komunikacija odvija na nivou
signala, odnosno bita.
Nivo veze između korisnika i mreže je odgovoran za uspostavljanje, kontrolu i
raskidanje logičke veze, te upravljanje vezom između korisnika i mreže, kao i o
ispravnosti prenosa podataka. Komunikacija je na nivou okvira (HDLC okvir).
Nivo paketa je nivo komunikacijske veze između dva krajnja korisnika (DTE -
DTE). Brine se o uspostavljanju i raskidanju veze između njih, zatim o ispravnosti
prenosa podataka tom vezom.
Nivoi su međusobno nezavisni, osim što svaki pretpostavlja dobijanje
podataka od nižeg u odgovarajućem formatu. Način prenosa podataka i arhitektura
mreže nisu definisani preporukom X.25. Mreža je za preporuku crna kutija koja
392 Vodič za PC
ispravno prenosi podatke na tražene adrese, i neke podatke dostavlja u redos!edu u

kojem ih je i preuzela.
X.25 preporukom definisane su osnovne usluge za prenos podataka: virtuelni
vod i datagram. Virtuelni vod je obavezna usluga koju moraju imati sve javne mreže
za prenos podataka komutacijom paketa, a datagram je dodatna usluga, čija
implementacija zavisi od odluke pojedinih administracija.
Virtuelni vod može biti stalan (PVC - Permament Virtal Circuit), koji logički
odgovara zakupljenim vodovima, ili privremen (SVC), koji odgovara komutiranom
telefonskom vodu.
Jednim fizičkim vodom između DTE i DCE moguće je uspostaviti 4096
simultanih logičkih kanala koji su svrstani u 16 grupa. Pojedini kanali služe ostvarenju
stalnih ili privremenih virtuelnih vodova ili za prenos datagrama. Svakom stalnom
virtuelnom vodu, privremenom virtuelnorn vodu i kanalu za prenos datagrama
dodeljuje se broj logičke grupe kanala (od 0 do 15) i broj logičkog kanala (od 0 do
255). Mreža (DCE) omogućava uspostavljanje 4096 kanala jednim vodom, a koliko
će se ostvariti, zavisi od mogućnosti priključenih stanica. Terminali održavaju obično
jedan do nekoliko, a računari od nekoliko do nekoliko desetina ili stotina virtuelnih
vodova po jednom fizičkom vodu.
Kod slanja datagrama ne uspostavlja se stalna logička veza između pošiljaoca i
primaoca, pa ovde nema postupka njenog uspostavljanja ili raskidanja. Logički kanali
na vezi DTE/DCE za slanje datagrama su stalno u stanju spremnosti za prenos
podataka, osim u vreme postupka restarta.
Datagram se sastoji od jednog paketa koji sadrži odredišnu adresu i polje
podataka (informacijsko polje), a može sadržavati i adresu polazišnog DTE. Mrežom
se prenosi transparentno. Maksimalno korisničko polje podataka je 128 okteta. Ono
može a ne mora biti u celosti popunjeno.
Usmeravanje i paketiranje podataka preko X.25 možete da vršite preko
zemaljskih, satelitskih i ISDN komunikacionih linija Možete da koristite sve aspekte
X.25 paketiranja i upravljanja podacima preko bilo koje tačka-tačka linije, ali je
protokol mnogo poznatiji po mogućnostima komutacije paketa.
Paketni komutatori razbijaju poruke u male skupove ili pakete. Kada se manji
paketi sastave u PAD-u (Packet Assembler/Disassembler; sastavljač/rastavljač paketa),
odašilju se. PAD ne mora da bude ništa više do posebna vrsta adapterske ploče
(kartice) sa sopstvenim procesorom i softverom. PAD može da bude rezidentan u PC
računaru, a firma Hayes čak ugrađuje PAD u svoju seriju V Smartmodem-a. Paketi
koji izlaze iz PAD-a šalju se na liniju sa paketima drugog porekla da bi se maksimalno
iskoristio propusni opseg.
Protokol X.25 detaljno navodi principe razmene paketa koji su potrebni za
prenos podataka. Ovi paketi imaju strukturirani sadržaj i prethode predaji
informacija. Pozivni paket (engl. call request packet) šalje se traženom matičnom
računaru (host), koji daje dozvolu za razmenu izdvajajući paket prihvatanja poziva
(call accepted packet). Poziv se uspostavlja i informacije razmenjuju u obliku paketa
koji sadrže informacije o adresama. Naravno, ovi paketi sadrže i podatke koje
pošiljalac želi da prenese. Poziv je završen kada se pošalje paket zahteva za raskid
(call clear packet) i primi paket prihvatanja raskida (clear confirmation packet). Svaki
Vodič za PC 393
od paketa u ovoj razmeni ima definisanu strukturu i svako polje. Posebni paketi reset
i restart doprinose robusnosti X.25. Oni, zajedno sa drugim propisanim paketima
kakav je dijagnostički paket, čine X.25 svestrano primenljivim i jednostavnim za
korišćenje.
3.1.6 Programi za daljinsku kontrolu modema

Bez obzira da li želite da koristite datoteke iz kancelarijskog personalnog
računara kod kuće ili da pružate tehničku podršku udaljenim korisnicima, daljinski
računarski paketi mogu vam pružiti pristup i kontrolu.
Tržište za daljinsku kontrolu modema dobro je organizovano, sa mnogo
konkurentnih proizvoda. Najnoviji proizvodi imaju velike mogućnosti, uključujući
EGA i VGA grafiku, višeprogramski rad i mogućnost beleženja sesija za kasnije
preglede. Ti programi obično omogućavaju kompresiju podataka i kontrolu grešaka
čime izvlače najviše koristi iz telefonskih linija.
Daljinsko korišćenje računara zahteva softver, modeme i telefonske linije za
povezivanje dva PC računara i čini da se ponašaju kao jedna mašina i onda kada su
razdvojeni velikom daljinom. Računar čijim se datotekama i programima pristupa,
zove se matični računar (engl. host), a onaj koji preuzima kontrolu nad funkcijama
matičnog računara - daljinski (engl. remote). Dok sedite za daljinskim, izgleda kao da
sedite i za matičnim računarom; njegova tastatura i ekran postaju produžetak vašeg
računara. Ako drugi korisnik radi za matičnim računarom, osećate se kao instruktor
letenja koji drži obuku u avionu sa duplim komandama; možete da vidite sve što
učenik radi, dok učenik može da posmatra vaše manevre i uči posmatranjem.
Daljinski pristup LAN mreži jedna je od najuobičajenijih funkcija programa za
daljinsko korišćenje računara, ali su moguće i mnoge maštovite primene. Možete da
radite istovremeno sa korisnicima koji rade sa programom za unakrsno
izračunavanje, bazom podataka, programom za vođenje računovodstva ili obradu
teksta. Ako radite u tehničkoj podršci, možete da nadgledate, kontrolišete i rešavate
probleme softvera bez potrebe da idete na lice mesta.
Najlakši način razmene podataka između LAN mreža verovatno je preko
daljinske kontrole umreženog personalnog računara. Ako primenimo program za
daljinsku kontrolu modema na povezane LAN mreže, osoba koja radi za umreženim
personalnim računarom u gradu A koristiće običnu telefonsku liniju da pozove
modem priključen na umreženi računar u gradu B. Kada se jednom uspostavi veza,
softver za daljinsku kontrolu modema iz oba računara obezbediće, za korisnike iz
grada A, efikasan ulaz u baze podataka, korišćenje elektronske pošte ili kopiranje
datoteka iz mreže u gradu B.
Daljinska kontrola personalnih računara omogućava da onaj ko šalje poziv sa
bilo kog mesta, čak i sa neumreženog računara, pristupi svim uslugama mreže. Može
da radi sa programima, koristi štampače, pristupa mainframe računarima preko
mrežnog prolaza i, uopšte, da se ponaša kao član mreže. Programi za daljinsku
kontrolu dovoljno su bezbedni, ali ne pružaju zaštitu od lošeg softvera ili Ijudske
greške. Za programe za daljinsku kontrolu modema nije značajno koji se mrežni
394 VodičzaPC
operativni sistem koristi, ili koja adapterska kartica. Ti paketi omogućavaju da lako
ostvarite spregu između različitih LAN operativnih sistema.
Ova vrsta veza sa daljinskom kontrolom efikasna je do određenog nivoa
aktivnosti, posle koga više nije ekonomično nameniti prijemu poziva pojedinačni
umreženi personalni računar. Kada daljinska kontrola umreženih računara postane
učestala, bolje je formirati zaseban računarski sistem koji će raditi kao pristupni
server sposoban da upravlja sa mnogo ulaznih poziva istovremeno. Ako želite da oni
koji šalju pozive mogu da rade van vaše mreže, optimalan izbor je pristupni server sa
softverom za daljinsku kontrolu.
Dok se Windows nije ustalio, metod daljinske kontrole modema za
uspostavljanje daljinskih veza sa LAN mrežom bio je uvek mnogo efikasniji od
tehnike nazvane udaljeni korisnik (engl. remote client). Kod metoda udaljenog
korisnika, sav mrežni softver radi na računaru koji šalje poziv, uključujući
preusmerivače, sa upravljačkim programima koji šalju zahteve u mrežu preko
serijskih komunikacijskih priključaka do modema povezanih sa personalnim
računarom iz mreže. Umesto da daljinski kontroliše umreženi personalni računar,
ovaj metod čini da softver iz umreženog računara jednostavno prenosi podatke od
serijskog priključka do mrežnog adaptera. Računar koji šalje poziv ima preusmerene
sve slovne oznake DOS diskova, ali daljinski korisnik mora da progura mnogo slojeva
poruka sa različitim mrežnim paketima i potvrdama kroz relativno spore telefonske
linije.
Veza sa daljinskom kontrolom preko modemske veze prenosi samo ono što se
unese preko tastature i prikaze sa ekrana, tako da je obično mnogo brža od metoda
udaljenog korisnika. Međutim, izazov njegovoj superiornosti postavila su dva faktora:
prvo, svaki put kada "kliknete" mišem na grafičkom ekranu Windows-a dešavaju se
multipikselske promene i treba im nekoliko sekundi da prođu i brzom modemskom
vezom, tako da vreme potrebno za prenos prikaza gustih grafičkih ekrana kakvi se
koriste u Windows-u smanjuju efikasnost daljinske kontrole u odnosu na onu koju
pruža daljinski korisnik. Neki proizvođači ( Microtest Corporation, Shiva Corporation
itd.) pronašli su način da smanje saobraćaj u mreži preko modema i telefonskih linija,
čime je značajno smanjeno i vreme potrebno za prenos podataka sistemom
udaljenog korisnika.
Oni proizvode tzv. modeme za mreže. Svaki modem za mreže ima sopstveni
mrežni adapter i radi kao samostalan čvor. Osoba koja radi na računaru kojim se
šalje poziv i koji je povezan preko umreženog modema, vidi komplet preusmerenih
mrežnih diskova i čuva datoteke podataka date aplikacije na mrežnom serveru
datoteka. Umreženi modemi su novi proizvodi koji će zadovoljiti potrebe kompanija
koje rade samo sa grafičkim okruženjima kakya su Windows ili OS/2.
Sistem elektronske table (BBS)

Jedan od načina za daljinsko pristupanje LAN mreži je i preko sistema
oglasnih tabli ili BBS-ova (engl. bulletin board systems). BBS softver može da bude
koristan ne samo za povezivanje korisnika iz različitih LAN mreža, već i za
Vodič za PC 39S
promovisanje WAN komunikacija za kompanije čije različite filijale nisu umrežene

potpuno ili uopšte.
Kada poziv uđe u BBS, pozivna strana se susreće sa menijem poruka i
funkcija. Poruke se lako čitaju i šalju, datoteke se lako šalju (engl. upload) i
preuzimaju (engl. dovvnload), ali su uvek pod strogom funkcionalnom kontrolom
BBS softvera. BBS izoluje mrežu od korisnika koji zove; oni ne mogu da rade sa
programima koji bi mogli da sruše sistem sa daljine ili da promene važne datoteke na
serveru.
3.1.7 “Poštansko sanduče”

Mailbox ili "poštansko sanduče" predstavlja kompletan sistem sačinjen od
računara, jednog ili više modema i odgovarajućeg softvera koji nadgleda pozive,
prioritete, pristup podacima itd. Mailbox sistemi obično imaju sekcije posvećene
raznim računarima, programskim jezicima i programerskim problemima itd. Zadnjih
nekoliko godina se koristi američki naziv BBS (Bulletin Board System) koji upravo
asocira na to da se ne radi o prostom "poštanskom sandučetu" već o čitavom sistemu
prikupljanja, obrade i distribucije informacija.
U većini slučajeva BBS je potpuno javan i svima dostupan. Pri prvom pozivu,
zatražiće da mu date svoje ime, prezime, broj telefona i možda još neke podatke,
kao i da odredite svoju lozinku (engl. passvvord) koju ćete navoditi pri svakom
kasnijem pozivu. Potom ćete dobiti mogućnost da postanete član neke sekcije
(konferencije), zavisno od toga šta vas zanima. Po završetku svih tih formalnosti,
možete čitati i pisati poruke, uzimati i slati programe (obično je veliki broj javnih
programa na raspolaganju) itd. Ukoliko se radi o višekorisničkom sistemu, imate
mogućnost i da direktno "popričate" sa nekim.
Za neke BBS-ove treba plaćati članarinu. U tom slučaju, možete računati na
prvorazrednu uslugu. Ovakvi sistemi obično angažuju specijaliste iz raznih oblasti
koji odgovaraju na vaša pitanja, pomažu vam pri instaliranju i konfigurisanju novog
hardvera i softvera itd. Na takvim BBS-ovima obično se nalaze najnovije verzije
nekih programa, a često i softverske firme osnivaju "svoje" konferencije posredstvom
kojih daju posebnu podršku svojim korisnicima.
Posebna pogodnost BBS-ova su međudržavne i interkontinentalne
komunikacije. Jednostavno ostavite poruku za nekoga u SAD, navedete kojoj BBS
mreži pripada i koja mu je tamo identifikacija. Kad vaš BBS bude prvi put
komunicirao sa tom mrežom, poruka će biti prosleđena u "paketu" informacija, a
sledeći put će vam stići odgovor.
Da bi bilo koja mreža funkcionisala, moraju se preduzeti određene mere koje
jednog korisnika štite od neznanja ili loše namere nekog drugog. U slučaju BBS-a, to
znači da svako može čitati svoju poštu, prenositi datoteke koje su mu stavljene na
raspolaganje, koristiti sistem određeno vreme itd. Da bi se sistem održavao, neko
mora imati pravo da pristupa svemu: ako korisnik zaboravi lozinku, treba tu lozinku
promeniti. Ako na disku ima starih fajlova, treba ih obrisati; ako se nešto novo desi,
treba svakoga obavestiti o tome itd. Korisnik koji ima pravo da vrši ovakve operacije
396 VodičzaPC
_________________________________ 3,1 Novi tehnološki pravci
obično se naziva SYSOP. Zato, ukoliko imate nekih problema u interakciji sa BBS-
om, obratite se sysop-u.
Komunikacija sa BBS-om nameće određena pravila ponašanja koja se ukratko
svode na to da treba da budete korektni prema drugima, pa će i drugi biti korektni
prema vama. Na ovu korektnost će vas u izvesnom smislu i sam sistem podsećati, ali
je veći deo odgovornosti na korisnicima.
Komuniciranje preko BBS-a pruža vam mogućnost da upoznate druge
korisnike i budete na izvoru najnovijih informacija.
Najpopularniji BBS na ovim prostorima je svakako SISTEM ZA MODEMSKE
KOMUNIKACIJE (SEZAM) časopisa "Računari", kome možete pristupiti pozivom
broja: (011) 648-422 (15 linija). O postupku učlanjenja možete pročitati u časopisu
"Računari" ili pozovite Sezam - podesite parametre komunikacije na 2400 8N1 (ako
imate MNP modem, uključite MNP). Posle pozdravne poruke, sledi procedura
prijavljivanja i dobijanja informacija u vezi učlanjenja.
3.1.8 Paketni radio

Sedite ispred računara i gledate kako odmiče prenos fajlova sa BBS-a
modemskom vezom, a u glavi vam se vrzma iznos telefonskog računa. Verovatno ste
poželeli da modem zakačite na radio-stanicu, umesto na telefonsku liniju i podatke
prenosite besplatno.
Izraz mreža predstavlja petlju ili rešetku sastavljenu od linija koje povezuju
čvorove, ali to je samo jedna od mnogih struktura koje mogu da se primene u
računarskim telekomunikacijama. U tipičnoj petljastoj mreži svaka linija ima
određenu funkciju - prenosi podatke između nekog para čvorova. Međutim, postoje
sistemi za prenos paketa u kojima prenosni medijum nije od tačke do tačke, već
omogućava komunikaciju sa nekoliko stanica - kao na primer radio-kanal. Ako
predajnu stanicu mogu da čuju ostale, to je pravi radio-difuzni sistem.
U oVim sistemima prenos može da se ostvari na više načina - primenom
zemaljske radio-veze, pomoću geostacionarnih satelitskih transpondera ili primenom
širokopojasnih kablova.
Univerzitet na Havajima je, 1970. godine, počeo sa ozbiljnim razvojem
paketnog prenosa podataka putem radija. Postavljena je "Aloha-NET" koja je
koristila frekventni opseg od 400 MHz. Glavni računar u formiranoj paketnoj radio
mreži bio je povezan i sa kablovskom paketnom mrežom i satelitom. Korisnici su
pored radio stanice, imali i modem sa brzinom prenosa od 9600 baud-a a i
kontrolnu jedinicu. Jedan od učesnika projekta bio je dr. John de Marcado, koji je
31. maja 1978, zajedno sa nekoliko radioamatera u Kanadi, poslao prvu
radioamatersku poruku preko paket radija.
Pravi razvoj počinje 1980. godine, kada je američka administracija dozvolila
korišćenje amaterskog paket radija u SAD. Uskoro radioamaterska organizacija ARRL
(American Radio Relay League) usvaja AX.25 protokol kao standard za paket radio
emisije. Ovo je mlađi brat profesionalnog protokola X.25 koji se koristi za velike
računarske mreže (poput našeg JUPAK-a). Od profesionalnog protokola, AX.25 se
razlikuje, uglavnom, po mediju upotrebljenom za prenos. Na primer, X.25 predviđa
Vodič za PC 397
dve vrste korisnika: primarnog i sekundarnog. Primarni je zadužen za opsluživanje

krajnjeg ili više sekundarnih korisnika. U AX.25 toga nema: svi korisnici se tretiraju na
isti način. Praktično, svaka paketna radio-stanica može da postane deo mreže i druge
stanice je mogu koristiti za pristup u mrežu. Na ovaj način, mreža se vrlo lako širi.
U veoma kratkom roku ovaj način komunikacije je postao veoma popularan u
Americi, a danas povezuje ceo svet. Formirana je ogromna mreža kojoj se pristupa
preko radija. Da biste mogli da koristite ovakav sistem, potrebno je da imate
položenu radio-amatersku klasu (kod nas klasa D i više), radio-stanicu, pozivni znak i
računar opremljen modemom za paket radio. Paket radio-stanice su međusobno
povezane u računarsku mrežu. Njena osnovna namena je terminalsko povezivanje
stanica, elektronska pošta, pristup bazama podataka i prenos datoteka.
Mrežu čine čvorišta, tj. stanice čija je jedina namena da prenose podatke. Ova
čvorišta su u stalnoj međusobnoj radio-vezi, a korisnik treba da ostvari vezu sa bilo
kojim čvorom da bi imao pristup svim delovima mreže. Obično se veze između
čvorova ostvaruju velikim brzinama na frekvencijama koje nisu predviđene za
korisnike.
Čvorovi se ponašaju prilično inteligentno. Kada pošaljete paket na neko
udaljeno odredište, oni međusobno proveravaju ispravnost prenetih paketa. Tako,
ako se desi da negde paket stigne neispravan, neće se od vas tražiti da ga ponovo
pošaljete, već će to učiniti poslednji čvor u nizu koji je paket ispravno primio. Osim
toga, čvor će samoinicijativno pokušati da pronađe put, kako bi poslao poruku na
odredište. Time je korisnik oslobođen velikog dela posla, a postignuto je i veliko
iskorišćenje mogućnosti mreže. Ona se sama prilagođava uslovima. Ako se pojavi
novi čvor, ostali delovi mreže se međusobno obaveste o njegovom uključenju i
odmah ga uvrste u svoje tabele. Svaka veza između čvorova se redovno proverava i
dobija ocenu kvaliteta. Na osnovu toga, čvorovi sami mogu da zaključe kojim putem
će poruka najsigurnije stići na odredište. Jedan čvor može da, istovremeno, posluži
desetak korisnika, na principu podele vremena. Ovo, pored velikih prednosti, ima i
jednu veliku manu - kod velikog opterećenja, brzina protoka se naglo smanjuje.
No, da bi mogućnosti ovakve mreže bile što bolje iskorišćenje, pored čvorišta,
u mrežu se uključuju i BBS-ovi, koji imaju istu ulogu kao i obični BBS-ovi koji su
dostupni preko telefona. Poruke se između BBS-ova veoma redovno razmenjuju i to
kroz celu mrežu. Ako ostavite javnu poruku, ona će vrlo brzo biti raširena po celom
svetu. U početku, raznovrsnost poruka koje možete naći na paketnim BBS-ovima
iznenađuje. Naravno, najviše je poruka vezanih za sam radioamaterizam: bilteni
radioamaterskih organizacija, najave ili rezultati takmičenja, informacije o DX,
specijalnim pozivnim znacima i slično. Međutim, radio-amateri su poznati kao Ijudi
veoma širokih interesovanja i praktično je nemoguće smisliti neku temu za koju
nećete naći sagovornika. Zanimljivo je i to da vam je dovoljno da koristite samo
jedan BBS u celoj mreži. Poruke sa svih ostalih BBS-ova stizaće na njega. Poruke koje
šaljete drugim korisnicima treba da sadrže i znak BBS-a na koji želite da ta poruka
bude poslata i ona će tamo i stići. Sve se ponaša kao jedan ogroman sistem za
razmenu informacija, vrlo slično Internet-u.
398 Vodič za PC
Za prenos se koriste čak i sateliti, a ruska svemirska stanica MIR na sebi ima
instaliranu i paket radio stanicu kojom ostvaruje veze sa velikim brojem radio-
amatera širom sveta.
Modemi koji se koriste za komunikaciju preko telefonskih linija, ne mogu se
koristiti i za paket radio. lako ima velikih sličnosti, specifični zahtevi korišćenja radio-
talasa isključuju upotrebu običnih modema. Dakle, mora se nabaviti poseban
modem, konstruisan upravo za paket radio. Brzine rada modema su različite. Na
kratkotalasnim opsezima, koriste se brzine od 300 baud-a, na UKT 1200 i 2400, a na
većim frekvencijama brzine su još veće.
Signali paket radio stanica se mogu čuti na svakom radioamaterskom opsegu.
Najčešće se koriste ručne UKT stanice, popularno zvane voki-toki i modemi na 1200
baud-a.
Na Balkanu, korišćenje paket radija počelo je u Ljubljani 1986. godine i brzo
se razvijalo. Na teritoriji sadašnje Jugoslavije nalazi se 15 čvorova i 5 BBS-ova. Veza
sa svetom je obezbeđena preko Mađarske, Bugarske i Grčke. BBS YU1B koji se
nalazi u Beogradu ima više hiljada poziva. Planira se dalje širenje mreže, kako
postavljanjem novih čvorova koji će pokriti celu teritoriju Jugoslavije, tako i
poboljšanjem postojećih veza. Savez radioamatera Jugoslavije planira postavljanje
brzih modema (19.200 i 38.400 bps ) na važnijim delovima mreže.
Za one koji su radioamateri, a koriste i PC, jedna korisna adresa o servisu
Universal Bulletin Board and Information Exchange (UBIX):
Universal Radio, 1280 Aida Dr., Reynoldsburg, OH 43068, 800-431-3939,
614-866-4267.
Bežične komunikacije
Danas bežične komunikacije, na širokom području, obuhvataju radio spektar
od niskih kilohercnih, do ultravisokih mikrotalasnih frekvencija. Čak bi Orbi,
predloženi talekomunikacioni uređaj iz Bell Northern-a , trebalo da se pričvrsti na
vašu odeću. Žičane veze koje vas povezuju sa vašim komunikacijama na širokom
području, prenosom podataka i uslugama s pristupom mreži, brzo se šire
fleksibilnijim bežičnim rešenjima.
CDPD (Cellular Digital Packet Data), koji radi iznad postojeće celularne
infrastrukture, da bi se osigurala mogućnost korišćenja digitalnih podataka, preselio
se sa projektantskih stolova na tržište uz podršku industrijskih velikana kakvi su
AT&T, Bell Atlantic Mobile Systems, Nynex i drugi. Rezultat takve konkurencije biće
brže dovođenje bežične komunikacije u domet više korisnika.
Uz one koji pružaju usluge, mnoge kompanrje koriste bežične komunikacije
za dostizanje dvocifrenog rasta. RadioMail, koji osigurava veze između korisnika
servisa žičanih elektronskih pošta i mreža Ardis ili RAM Mobile Data, i VVireless
Telecom, distributer bežičnog hardvera i ulaza, doživeli su veoma brz napredak.
Zapravo, RadioMail-ove ponude dodatnih usluga i ugovora, događaju se gotovo
svake nedelje. Poslednja ponuda predstavila je bežičnu uslugu faksiranja, zajedno sa
vlastitim naslovnim stranama, za 99 centi po stranici.
Vodič zaPC 399

Dalja podrška bežičnom tržištu je sve veći izbor hardverskih i softverskih

proizvoda osposobljenih za bežičnu komunikaciju. Sa hardverske strane, nova
familija Dell Computers-ovih Lattitude notebook-a isporučuje se uz opsežni
komunikacijski paket Traveling Software-a nazvan Common Works, kao i uz
besplatnu pretplatu na RadioMail. Takođe, IBM-ovi novi ThinkPad-ovi nude bežičnu
povezivost a AST-ov novi PalmPad nudi slične mogućnosti kao izbor.
Sa softverske strane, gotovo svaki veliki paket u elektronskoj pošti na LAN-u i
brojni samostalni komunikacijski paketi dodali su, ili se trude da dodaju, podršku
bežičnim vezama. Lotus cc:Mail, Microsoft-ov Mail i drugi rade sa bežičnim
servisima. Elektronska pošta se veoma brzo širi van LAN-a.
Bežična tehnologija deli se na jednosmerne i dvosmerne komunikacije.
Jednosmerne komunikacije, najbolje opisane kao usluge pagiranja, omogućava
emitovanje informacija za jedan ili više prijemnika. Savršena za slanje poruka,
novosti, informacija o cenama i usmeravanje zadataka, jednosmerna komunikacija je
jeftini način za isporuku informacija onima koji su u mogućnosti da odgovore
zemaljskim sredstvima. Na primer, mnoge finansijske ustanove koriste jednosmerni
servis poruka EMBARC za slanje kurseva svim svojim ograncima i terenskim
podružnicama. Najzanimljivija dostignuća u jednosmernom slanju poruka dolaze od
proizvoda kao što su Motorola kartice NevvsStream PCMCIA, povezane sa servisima
za pružanje usluga i informacija poput EMBARC-a, u bilo koje vreme i na bilo kom
mestu.
lako jednosmerno slanje igra važnu ulogu - niska cena i mogućnost slanja od
jednog prema mnogima, čine ga korisnim za isporuku informacija - dvosmerne će
komunikacije oblikovati vašu nesputanu radnu budućnost omogućavajući
povezivanje sa LAN-ovima, bežične telefone, sastanke u realnom vremenu i slično.
Tri najvažnije dvosmerne tehnologije su analogna celularna, RF paketni radio i
CDPD.
Signali i paketi
Jedan od najjednostavnijih oblika komunikacije jeste analogna celularna
komunikacija. Zamišljena u početku za govornu komunikaciju, analogna celularna
komunikacija radi, otprilike, kao i žičana telefonija - celularni poziv putuje većim
delom kroz zemaljske linije. Prenošenje podataka, preko analognih celularnih veza,
zahteva modem koji se povezuje na vaš celularni servis ili telefon.
Celularne veze dobile su ime po šestougaonim celulama, ćelijama (čija je
veličina, uglavnom, oko 13 kilometara, ali i manje - u gusto naseljenim područjima
sa velikim prometom) koje opslužuje jedna bazna centrala (tj. način koji je zajednički
većini bežičnih servisa). Kretanje između ćelija zahteva da se vaš signal prebacuje
između susednih ćelija. To nije problem za govorne signale koji su puni pauza.
Međutim, ako dodate podatke, bez posebnih protokola i opreme, svako
prebacivanje predstavlja potencijalni prekid veze. I zaista, problemi prilikom prenosa
podataka, putem analognih celularnih veza, su brojni i toliko usko povezani za
anlognu prirodu, da će na duži rok, put kojim će se ići, biti paketne komunikacije.
400 Vodič za PC
Paketne komunikacije su sledeći stepenik na lestvici složenosti. Kao osnova za

servise kao što su RAM Mobile Data i Ardis i za tehnologije, kao što je CDPD,
paketne komunikacije su mnogo pogodnije za prenos podataka od analognih veza.
Čak se i glas prenosi paketima. U budućnosti, govorne celularne veze prihvatiće
paketno usmeravanje, koristeći CDMA (Code Division Multiple Access) i TDMA
(Time Division Multiple Access). Obe tehnike povećavaju kapacitet celularnih veza:
TDMA za faktor tri, a CDMA za deset puta preko postojećih analognih celularnih
sistema. Topovećanje je delimično rezultat njihove paketne prirode.
Među prednostima koje paketni prenos ima nad običnim žičanim vezama su:
otpornost: gubici u prenosu između paketa obično nisu problem;
sigurnost: šifriranje malih paketa lakše se sprovodi; i
naplaćivanje po paketu: kratke poruke koje obuhvataju većinu prometa
elektronske pošte, mogu se jeftino slati, uz naplatu samo vremena prenosa
radiotalasima.
Logika koja stoji iza upotrebe paketa je neosporiva. Radio je sinonim za
smetnje, prekide i atmosferske smetnje. To podrazumeva da bežični prenos
podataka mora sadržati čvrsto ispravljanje grešaka ili pomoću celularnih protokola -
kao što je Microcom-ov MNP10, ATT&T Paradyne-ov ETC (Enhanced Throughput
Cellular) i USRobotics-ov HST Cellular - ili pomoću mehanizma prenosa (tj. CDPD-
ova TCP/IP ili Mobitex-ove paketne prenosne arhitekture koju koristi RAM Mobile
Data).
Analogni radioprenos, pogotovo prenos govora, ima jednu prednost u odnosu
na čisti digitalni bežični prenos. Pad kvaliteta prenosa kod analognog radija mnogo je
postupniji nego kod digitalnog radioprenosa zbog uzroka, poznatog kao granice
iščezavanja (fade margins). Granica iščezavanja odnosi se na podnošljivi nivo
kvarenja signala pre nego što se komunikacija prekine. Kod digitalnih prenosa,
razmak između potpuno ispravnog i neupotrebljivog signala je mali i oštrih granica.
Upotreba paketnog radija RF

Za razliku od analognih celularnih, paketne komunikacije nisu orijentisane ka
direktnim vezama. Sa RAM Mobile Data, na primer, vaš radiomodem povezan je sve
dok je uključen Put poruke iz RAM Mobile Data u CompuServe, tipična je paketna
bežična operacija. Kada se uključi, bežični modem se predstavi lokalnoj baznoj
centrali, od kojih svaka osigurava do 16 odvojenih radio kanala. Ako vam trebaju
dodatni kapaciteti, više od jedne baze može opsluživati područja koja se zovu MSA
(Metropolitan Statistical Areas). Prema RAM Mobile Datam, svaki kanal može
upravljati sa 1500 - 5000 paketa na sat.
Da bi komunicirali, postojeći modemi uskladivi sa RAM Mobile Data, kao što
je Mobidem, emituje na 896 do 982 Mhz i prima na 935 do 941 MHz. Modem
uspostavlja vezu sa vašim računarom, i kako tekst poruke dolazi iz vašeg sistema,
modem ga deli u pakete dužine 512 bajtova. Svakom paketu prethodi zaglavlje koje
može biti dugačko do 33 bajta. Zaglavlje sadrži kod pošiljaoca od 3 bajta, kod
primaoca od 3 bajta, jednobajtnu zastavicu, jednobajtnu oznaku tipa paketa, 22-
bajtni prostor za druge adrese i konačno, 3-bajtnu oznaku vremena.
Vodič za PC 401
Da bi se osigurao od smetnji, modem primenjuje GMSK (Gaussian Minimum

Shift Keying), modulaciju prema signalu. Uz to, primenjuje 16-bitno ciklično
redundancijsko proveravanje (CRC - cyclic redundancy check) za otkrivanje i
ispravljanje grešaka po CCITT standardu, uz Hamming-ovo kodiranje za ispravljanje
grešaka koje se primenjuje na svaki bajt. Pre slanja, modem umeće blokove
podataka. Prema RAM Mobile Data, umetanje znači da greške zbog slabog signala u
trajanju od 20 bita, rezultiraju u ne više od 20 popravljivih grešaka jednog bita u 20
reči kodiranih po Hamming-u - dakle, nije potrebno ponovno šlanje.
Osim što sastavlja pakete, modem proverava jačinu signala, proverava vezu sa
baznom centralom i prenosi podatke brzinom od 8 kilobita i sekundi. U baznoj
centrali se primljeni paket proverava, a potvrda prijema šalje se nazad, Mobidem-u.
U baznoj centrali se analiziraju informacije iz zaglavlja i podaci se prosleđuju lokalnoj
centrali - obično preko žičane mreže ili sistema. Odatle prdaze kroz centralu za
daljinske nosioce, koja je povezana sa zemaljskim kontrdlnim centrom. Tamo
RadioMail-ov sistem obračunava troškove i usmerava kompletnu konačnu poruku
kroz svoj Internet ulaz u CompuServe-ov Internet ulaz. Za sada su prenosi RAM
Mobile Data ograničeni na tekstualne poruke, prenete preko uskladivih modema i
servisa uskladivih sa RAM Mobile Data.
CDPD
U poređenju sa paketnim radiomrežama, nove primene CDPD-a su
fleksibilnije i dopuštaju modemima uskladivim sa CDPD da služe i paketnim
podacima i analognim govornim komunikacijama. CDPD je pametan hibrid paketno
baziranog prenosa i preskakanja između kanala koje koristi, uz prednost prirodnih
pauza tokom govornih veza. Kao i kod RAM Mobile Data i Ardis, CDPD razbija
podatke na pakete (koristi GMSK - modulaciju i kod Reed-Solomon-a za ispravljanje
grešaka). Takođe, kao i kod paketnih mreža, CDPD šalje podatke na jednom
rasponu frekvencija, a prima ih na drugom. Ono po čemu se CDPD razlikuje, jeste to
da je on dizajniran povrh istog frekvencijskog područja, kao i analogni prenos
govora. To ostvarenje paketnog prenosa postignuto je CDPD-ovim protokolom za
preskakanje između kanala.
Uređaj CDPD radi osluškujući pauze tokom govornih poziva. Kada uređaj
otkrije dovoljno dugačak interval tišine, šalje paket koristeći 30-kilohercni propusni
pojas kanala. Ako je kanal pun, CDPD preskače na drugi kanal i ponavlja ciklus
slušanja-slanja-preskakanja. Zajednička povezivost potpomognuta je CDPD-ovom
ugrađenom podrškom za TCP/IP, omogućavajući međusobno povezivanje LAN-ova,
WAN-ova, Internet-a i drugih informacijskih servisa.
Uređaji, uskladivi sa CDPD, koji se upravo pojavljuju sa proizvodnih linija,
omogućavaju korisnicima pristup i tradicionalnim govornim celularnim vezama, kao i
paketnim prenosima CDPD. To je potreban korak, posebno za komunikacijske
uređaje koji moraju uključiti postojeće bežične telefone, da bi se približili
sveprisutnosti.
Jedini problem sa CDPD-om je njegovo ograničeno pokrivanje. Trenutno,
postoje jedino probne mreže u Las Vegas-u i Kaliforniji.
402 VodičzaPC
Paketi i PDA t
Dodatni podsticaj bežičnom prenosu je novoosnovani komitet za standarde

bežičnih modema pri Portable Computer and Communications Association. On već
treba da je odobrio standardni međusklop za bežične modeme, baziran na istoj grupi
modemskih naredbi tâyes AT koje trenutno koriste žičani modemi. To će ublažiti
teškoće u razvoju softvera i međudejstvo žičnih i bežičnih modema.
Međusklopovski standard će se dobro poklopiti sa trenutnim pomakom od
bežičnih modema teških pola kilograma - Ericson GE Mobidem i Motorola InfoTac,
ka novijim verzijama bežičnih modema PCMCIA. Danas je broj bežičnih uređaja
PCMCIA koji su na raspolaganju, ograničen na pagirane kartice (paging cards) i
dvosmerne bežične kartice za LAN. Možete kupiti Hevvlett Packard 100XL sa
bežičnim modemom Mobidem, ali zamislite koliko bi privlačnije bilo povezati ga sa
modemskom karticom PCMCIA niske potrošnje.
Pojavljivanje bežičnih uređaja PCMCIA na širokom području, upravljaće
tržištem uređaja PDA. Komunikacije bilo gde i bilo kada, glavne su aplikacije za PDA
- lekcija je koje su mnoge kompanije naučile, videvši razočaravajuću prodaju Apple
Newton-a.
lako bežični svet ima još mnogo posla pred sobom da bi postavio jednu
zemaljsku infrastrukturu koja će dosezati do svih područja naseljenih Ijudima, pad
cena, rastuća konkurencija na polju bežičnih komunikacija, novi uređaji džepne
veličine i prednosti ovakve vrste komuniciranja u poslovnoj konkurenciji, dovode do
jednogzaključka - kraj decenije obeležiće komunikacijska okolina u kojoj će bežična
komunikacija biti glavni paravac.
3.1.9 Inteligentni autoputevi

Hiljade vozača provode sate i sate na putevima svetskih megalopolisa.
Zakrčene putne arterije dovode do ogromnih materijalnih šteta, uništavanja Ijudskih
života, zagađivanja vazduha itd. Studija The Texas Transportation Institute procenila
je da su US, samo u glavnim gradovima, u toku 1986. godine, izgubile 24 biliona
dolara zbog gužvi u saobraćaju.
Velike nade polažu se u koncept nazvan Intelligent Vehicle-Highways Systems
(IVHS) u US i Road Transport Informatics u Evropi. Japan ima slične programe.
Osnovni ciljevi ovih programa su isti: pretvoriti niz tehnologija i ideja u cilju
poboljšanja pokretljivosti i transportne produktivnosti, poboljšati bezl ednost,
maksimizirati iskorišćenje postojećih transportnih karakteristika i energetskih (:;ursa i
zaštiti okruženje.
Prihvatajući ove ciljeve, u nizu urbanih sredina se uviđa da građerj( novih
autoputeva nije više adekvatan odgovor (mada su oni odgovarajuća r< a xija u
drugim situacijama). Zaista, na većini geografskih lokacija diljem sveta nema
prostora za nove autoputeve - čak i ako bi se smatralo da su neophodni i da postoji
odgovarajuća finansijsak podrška.
Ako postoje ograničenja za IVHS, ona verovatno neće biti tehnološka. Nagli
progres u računarstvu, komunikacijama i upravljanju, omogućio je praktična
Vodič za PC 403
tehnološka rešenja za većinu problema kod autoputeva koje nije bilo moguće rešiti
do pre par godina.
Neke od potrebnih IVHS komponenti već su u funkciji u ograničenom obimu
- saobraćajne signalne kontrole, identifikacioni sistemi vozila, automatska naplata
putarine i niz varijanti navigacionih i informacionih pomagala za vozače. Međutim,
IVHS treba da koristi globalni sistemski inženjerski pristup da bi implementirao,
korak po korak, u narednih 25 - 30 godina, konačni scenario "pametnih" vozila na
"pametnim" autoputevima.
IVHS će doneti olakšice samo ako njegova infrastruktura bude u funkciji.
Evropa i Japan, takođe, planiraju i ispituju takve sisteme. Međutim, ono što može
sprečiti IVHS da budu potpuno implementirani, bilo gde u svetu, je potreba za
velikim investiranjem od strane državnih institucija i proizvođača opreme koji će se
kockati na novom, veliko i nesigurnom tržištu.
IVHS programi pokrivaju četiri široke i međusobno povezane oblasti:
Napredni upravijački sistemi za saobraćaj (Advanced traffic
Management Systems - ATMS) omogući će podešavanje u realnom vremenu sistema
za upravljanje saobraćajem i promenljivih poruka za savetovanje vozača. Njihova
primena u izabranim koridorima redukuje kašnjenje, vreme putovanja i aksidente.
Napredni putnički informacioni sistemi (Advanced Traveler Information

Systems - ATIS) vrše niz funkcija, uključujući navigaciju, koristeći elektronske mape;
selekciju maršrute i navođenje; informaciju o servisima takvim kao što su benzinske
pumpe, restorani i bolnice; i aktuelne informacije iz saobraćaja preko komunikacije
između vozača i ATMS-a;
Komercijalni operativni sistemi vozila (Commercial Vehicle Operations
(CVO) Systems) dodaju ATIS-u one karakteristike kritične za komercijalna vozila i
vozila sa pravom prvenstva prolaza u vanrednim situacijama. Oni omogućavaju
oslobađanja, poboljšavaju operativnu i regulatorsku efikasnost i povećavaju
bezbednost. Kada budu potpuno razvijeni, CVO sistemi će biti projektovani da
intereaguju sa ATMS.
Napredni sistemi za upravljanje vozilom (Advanced Vehicle Control
Systems - AVCS) primenjuju dodatne tehnologije na vozila - adaptivno kružno
upravljanje, senzore za noćnu vidljivost, radar, automatski kočioni sistem, na primer
- identifikacija prepreka i suviše bliskih vozila i sprečavanje sudara sa njima. AVCS će
intereagovati sa ATMS da obezbedi automatske operacije vozila.
ATMS obuhvata detekciju saobraćaja, komunikaciju i upravljanje. Osmatrački
sistemi prate uslove saobraćaja i šalju podatke o ovim uslovima u upravljački centar.
U centru se podaci procesiraju i kombinuju sa informacijama iz drugih izvora - koji
treba da uključe specijalno opremljena vozila u saobraćajni tok.
Procesirane informacije se koriste u više svrha: da obaveste vozače o tekućim
i očekivanim uslovima saobraćaja; da informišu vozače o lokaciji, ozbiljnosti i
očekivanom trajanju incidenta i da preporuče najbolje maršrute, kako bi vozači stigli
do svojih odredišta. Takođe, ove informacije se koriste za upravljanje tokom
saobraćaja adaptivnim podešavanjem signalizacije prema aktuelnim uslovima
saobraćaja u cilju implementiranja najbolje upravljačke strategije.
404 VodičzaPC
ATIS će informisati vozače o tekućim uslovima saobraćaja i obezbediti

navođenje na određene maršrute preko audio-vizuelnih sistema instaliranih u
vozilima. ATIS će, takođe, obezbediti niz pouzdanih saveta i poruka upozorenja, kao
i imenik automobilskih informacija.
Dodatne ATIS karakteristike su vezane za elektronsku identifikaciju vozila za
naplatu (zaduženje) putarine; baze podataka sa detaljnim mapama, poslovni imenik
i lokacije servisa i bolnica; asistenciju za vozače u godinama; signalizaciju za pomoć
("mayday,f signaling) i odziv u vanrednim okolnostima.
U razvoju ovih sistema, neophodan korak biće integracija ATMS i ATIS, da bi.
se ustanovilo da li postoji sinergistički rezultat.
Različite IVHS tehnologije, u različitim stadijumima probne eksploatacije
širom sveta, prokrčiće put za uvođenje jednog dana potpuno autonomnog vozila.
Ono bi trebalo da bude sposobno da funkcioniše u bilo kojoj saobraćajnoj situaciji,
dok se putuje od jedne tačke na autoputu do druge, bez intervencije vozača.
Senzori za merenje kretanja, automatizovana vozila sa identifikacionim
predajnicima i automatizovani uređaji za klasifikaciju vozila će redukovati vreme
provedeno u mernim stanicama i minimizirati niz raznih troškova.
Vozači na komercijalnim vozilima već koriste ove tehnologije u izvesnom
stepenu, na primer putne algoritme i prikaze mapa na displeju.
Osnovna AVCS pogodnost za vozače će biti detektovanje prepreka ili bliskih
vozila i upozoravanje vozača na opreznost, kako bi se izbegli mogući sudari.
Druga generacija AVCS će implementirati lateralne i longitudinalne kontrolne
funkcije vozila za takve situacije kao što su gusto zaposednute kolovozne trake.
vozila će moći da uđu u traku pod ručnom kontrolom, ali će postojati i mogućnost
pod potpuno automatskom ili delimičnom kontrolom. Ovo bi trebalo da omogući
povećanu brzinu, poboljšanu bebzbednost, manje sudara i vođenje ili povezivanje
grupe vozila.
Treća generacija AVCS će imati kompletno automatizovane vozačke funkcije
na specijalno opremljenim autoputevima. Ovo će uključivati automatsku vožnju
vozila (automatic chauffeuring of vehicles), od specijalno opremljenih polazišta do
specijalno opremljenih odredišta, čime će se poboljšati protok u urbanim i
međugradskim saobraćajnim koridorima, povećati bezbednost i pokretljivost sa
velikim brzinama u međudržavnom saobraćaju.
Trafficmaster system
Trafficmaster Information System (firme General Logostics PLC, Luton
International Airport, Bedfordshire, England) snabdeva vozače sa aktuelnim (na svaki
minut) informacijama o brzini, pravcu i dužini kolone. On omogućava vozačima da
procene situaciju i preduzmu odgovarajuću akciju; iako je poželjno, ovaj sistem,
ipak, ne predlaže koju akciju preduzeti.
Sistem koristi infracrvene senzore montirane na mostovima iznad autoputa na
aproksimativnim rastojanjima od 3 km, tako da mogu da beleže brzinu saobraćaja
koji protiče ispod njih. Svaka jedinica osvetljava dve detekcione zone sa kodiranim
snopom infracrvene svetlosti. Ako brzina padne ispod unapred postavljenog praga od
Vodič za PC 405
40 km/h, senzori prenesu tu informaciju preko radio veze u kontrolni centar. Iz

centra informacija se prenosi, posredstvom “pejdžing" mreže, do prijemnika
montiranog na instrument tabli vozila.
Prijemnik prikazuje informaciju u obliku mape, dajući vozaču audio-vizuelni
signal čim se ažurna informacija primi. Zatim se displej zumira (fokusira) na detaljniju
mapu oblasti gde se problem pojavio - flešujući blok pokazuje lokaciju, brzinu i
pravac zastoja, dok broj blokova označava dužinu kolone. Informacija se ažurira
svaka tri minuta.
Jedinica može biti programirana da počne ažuriranje informacija pre nego što
se vozilo startuje. Vozač, jednostavno, izabere zonu autoputa sa koje su mu
potrebne informacije.
U sistem je inkorporiran i pejdžer koji prima poruke preko pejdžing mreže.
Displej može da memoriše do 50 nepročitanih poruka.
406 VodičzaPC
3.2 Objektno orijentisano programiranje

U poslednje vreme često se pominje objektno orijentisano programiranje
(engl. Object Oriented Programming) kao tehnika programiranja, iako bi prevod
programiranje objektima bolje odgovarao duhu našeg jezika. Objektno orijentisano
programiranje (OOP) obuhvata ne samo tehniku programiranja, već implicitno
uključuje i dizajniranje problema.
Za rešavanje nekog problema na računaru, potrebno je najpre pronaći
algoritam koji prenosi problem iz domena čovekovog razmišljanja u domen koji
odgovara mašini (računaru). Drugim rečima: problem treba simbolički predstaviti.
Pronalaženje takvih algoritama je dizajniranje budućeg programa. Kasnije je relativno
lako dobro dizajnirani program iskodirati u nekom od programskih jezika i potom ga
izvršavati. Ako programiranje shvatimo kao niz transformacija od početnog stanja
(ideja) do cilja (izvršavanje programa na računaru), onda se programer nalazi pred
ključnom barijerom, upravo pred nalaženjem algoritma, jer većina problema nije
simboličkog tipa. Da bi se ta barijera što više smanjila, uvedeni su i programski jezici
kao alati za simboličko programiranje. Međutim, i dalje je ostalo da problem treba
transformisati iz opšteg u simbolički model. Bitna poboljšanja su dobijena kada je
svojevremeno uvedeno strukturno programiranje. Tada je programer, poštujući
osnovne koncepte (strukturne petlje, mogućnost odvojenog kompajliranja i
linkovanja, strukture podataka, korišćenje potprograma), dobijao manji i
jednostavniji kod, uz to znatno pogodniji za održavanje. Grupisanjem srodnih
podataka u strukture, koje se onda referenciraju pod zajedničkim imenom i
podelom poslova na funkcije, učinjen je korak dalje od čisto simboličkog
predstavljanja problema.
OOP je još jedan korak napred. Čitav problem predstavlja se određenim
brojem objekata koji - međusobno komunicirajući - dovode problem do kraja,
odnosno pronalaze rešenje. Dok u konvencionalnom programiranju program
sekvencijalno (redom) izvršava naredbe (najmanji logički entitet), programiranje
objektima je interakcija među objektima (modulima). Zato kažemo da OOP direktno
modelira aplikaciju.
Objekt ima dve bitne karakteristike: prvo, sadrži neke informacije, drugo,
svaki objekt izvršava tačno određeni zadatak, poznat drugim objektima. U klasičnom
programiranju postoje aktivni (procedure i funkcije) i pasivni (podaci) elementi.
Zadatak programera je da - primenjujući aktivne elemente nad pasivnim - reši
problem. U programiranju objektima postoje samo aktivni objekti koji automatski
uključuju i pasivne elemente, a svaki objekt zadužen je za svoj deo posla.
Programerov zadatak je da usmerava i nadgleda komunikaciju među objektima. Na
taj način, OOP programer je više skoncentrisan na podatke i manipulisanje
podacima, nego na to kako će se proizvesti kod za obradu nekog podatka.
Predstavljanje problema (iznalaženje algoritma) lakše je i prirodnije preko objekata
nego preko procedura i promenljivih.
Upotrebom struktura podataka, moguće je podatke različitog tipa tretirati kao
logičku celinu (prvi korak modularnosti), a primenom OOP unutar objekta moguće
Vodič za PC 407
je smestiti ne samo podatke različitog tipa, već i potprograme za obradu tih

podataka. lako je u OOP čest naziv za potprograme "metod" (engl. method), ovde
će se to i dalje referencirati pod imenom funkcija. U klasičnim programskim
jezicima, tip podataka je, na primer, karakter ili integer (celobrojni podatak), a u
OOP tip je kombinacija i vrste podatka i samog ponašanja (tip obuhvata znatno
kompleksniju veličinu). Na taj način, programiranje i dizajniranje programa postaju
jedno. Tipovi su prirodna baza za modularno programiranje.
Objektno orijentisano programiranje može da se interpretira na više načina,
ovde će biti navedena interpretacija koja se najčešće susreće u literaturi. Da bi bio
ispunjen kriterijum objektno orijentisanog programiranja, moraju biti ispunjena četiri
uslova:
autonomnost (engl. encapsulation),
komuniciranje porukama (engl. message passing),
dinamičko povezivanje (engl. dynamic binding) i
nasleđivanje svojstava (engl. inheritance).
Autonomnost:
Neki autori autonomnost dele na dva dela: lokalnost informacija (engl.
information hiding) i odvajanje podataka (engl. data abstraction). Autonomnost
podataka pomaže tome da podaci budu vidljivi samo unutar objekta, odnosno da
imaju lokalni karakter. Na taj način ih ne može slučajno promeniti neki drugi objekt.
Ono što se događa unutar jednog objekta potpuno je nevažno drugom objektu, pa
nije ni potrebno da ima pristup. Ta autonomnost daje sva prava, ali i odgovornost za
pojedine poslove na nivou objekta. Kad govorimo o autonomnosti kod OOP, onda
se misli na autonomnost jedne aktivne samostalne celine odnosno objekta. Prema
tome, lokalnog karaktera su i funkcije koje deluju nad podacima. To je ono gde je
OOP otišao korak dalje, ne odvajajući podatke od funkcija. Zahvaljujući lokalnom
karakteru, funkcije unutar jednog objekta ne mogu biti nehotice pozvane od drugog.
Pored lokalnosti logičkih celina (objekata), autonomnost omogućava i
jednostavnu nadgradnju. Tako, na primer, ako unutar nekog objekta želimo izvršiti
nadgradnju (uvesti neke nove akcije), to ćemo učiniti jednostavno dodavanjem novih
funkcija u taj objekat, bez interakcije ostalih. Asocijacija na ovo može biti timski rad
u kojem svako ima svoj zadatak. Dodavanje novog zadatka pojedincu, ne narušava
rad ostalih, a opet ubrzava konačno rešavanje.
Komuniciranje porukama:
Komuniciranje porukama zapravo je logička posledica autonomnosti. Kad
problem transformišemo u određeni broj samostalnih celina (objekata) i ne možemo
"ući" unutar objekta, onda jedino možemo reći objektu šta da uradi. Pošaljemo mu
poruku o tome šta od njega očekujemo i tako se programiranje svodi na
komuniciranje porukama.
408 Vodič za PC
Dinamičko povezivanje:
Pojam povezivanja odnosi se na podatke kao pasivne elemente obrade i
funkcije koje obrađuju te podatke i samim tim su aktivne. U klasičnim programskim
jezicima (Fortran, C itd.), povezivanje podataka je odgovornost programera koji to
rade još pri pisanju programa. To znači da programer mora opisati (deklarisati)
funkciji koje podatke i kojeg tipa obrađuje. Želimo li napisati funkciju za sabiranje
dva broja, onda ćemo morati napisati za svaku vrstu brojeva (celi, realni, kompleksni)
posebnu funkciju. lako su funkcije algoritamski identične, ipak ih mora biti nekoliko,
upravo zbog toga jer je povezivanje podataka i funkcija obavljeno pri samom pisanju
programa. To se zove rano povezivanje (engl. early binding ; compile-time binding).
Za razliku od ranog povezivanja, postoji i dinamičko (engl. dynamic binding;
run-time binding) povezivanje. Pri tom načinu povezivanja funkcija i podataka,
funkcija tek pri izvršavanju "saznaje" koje tipove podataka obrađuje.To znači da
funkcija mora biti u stanju da obrađuje više različitih tipova podataka. Već je rečeno
da se u OOP komunikacija obavlja slanjem poruka objektu. Objekt koji šalje te
poruke ne zna detaljnu strukturu objekta kojem šalje poruke, pa prema tcme ni
tipove podataka koje taj sadrži. Drugim rečima, poruke su nezavisne od podataka.
Kada objekt primi poruku, on sam odlučuje koju će funkciju primeniti i nad kakvim
podacima. To znači da se ista poruka može poslati različitim objektima. To svojstvo
da različiti objekti različito reaguju na istu poruku, zove se polimorfizam. Dinamičko
povezivanje je, prema tome neophodno u OOP pristupu.
Dinamičko povezivanje ima i nedostataka. To je u prvom redu usporenje
celokupnog procesa izvršavanja, jer povezivanje zahteva dugotrajno pretraživanje
"run-time" tabela.
Nasieđivanje svojstava:
jedan od najsnažnijih alata u prikazivanju kompleksnih struktura je
hijerarhijska stablasta struktura. Podaci su složeni hijerarhijski u više nivoa, a svaki
niži nivo je logički proistekao iz višeg. Detaljnija analiza pokazuje da se mnogi
procesi u životu mogu predstaviti stablastim strukturama. Ako to primenimo na
OOP, znači da objekti mogu biti hijerarhijski povezani u stablaste strukture. To je, na
neki način, jedno od najjačih svojstava OOP. Naime, kada problem transformišemo
u objekte, vidimo da i za manji problem ima vrlo mnogo objekata. Očito je da te
objekte treba nekako povezati. Stablaste strukture su najbolji izbor. Pri transformaciji
problema, najpre problem transformišemo u nekoliko osnovnih objekata. U toj fazi
transformacije razmišljamo na "višem nivou", odnosno ne opterećujemo se
detaljima. Nakon toga, pojedine objekte razmatramo i problem još detaljnije
razlažemo, tj. stvaramo podobjekte. Proces traje tako dugo dok objekte možemo
razlagati na podobjekte. Svaki podobjekt ima svoj nadobjekt (roditelja ; engl. parent),
'sa kojim ima neka zajednička svojstva (kao što deca imaju neka zajednička svojstva
sa roditeljima).
Nasleđivanje svojstava je proces u kojem svaki podobjekt ("dete"; engl. child)
direktno nasleđuje sve podatke i funkcije od nadobjekta. Na taj način su, pre svega,
VodičzaPC -409
izbegnuta nepotrebna multipliciranja pojedinih funkcija i podataka, odnosno

smanjuje se kod. Ovaj pristup je i maksimalno modularan, jer dodavanje novih
objekata u postojeću strukturu nije problem.
Da bi sloboda izražavanja bila što veća, podobjekt može, a i ne mora da
nasledi sva svojstva od nadobjekta. Ako se koristi isto ime za funkciju u podobjektu i
nadobjektu, onda važi funkcija iz podobjekta.
Prednosti OOP pristupa toliko su velike da ne mogu biti zanemare.ie.
Modularni pristup i elementi dizajniranja problema samo su neke od prednosti.
Stvaranjem dovoljno velike biblioteke objekata, programiranje se pojednostavljuje.
Objekti u biblioteci su testirani i pouzdani i mogu se višestruko koristiti. Ako
povučemo analogiju sa dešavanjima u životu, možemo reći da ne treba ponovo
izmišljati točak, treba samo otići u prodavnicu i odbrati pravi.
Pogrešno bi bilo reći da OOP nema nedostataka. Budući da su namenjeni
rešavanju kompleksnih problema na relativno prihvatljiv način, OO jezici su svakako
kompleksniji od klasičnih. OO jezici po brzinskim performansama još uvek zaostaju
za klasičnim.
Problem transformacije iz Ijudskog sveta u svet računara još je - i još će biti -
usko grlo efikasnog programiranja. Ipak svaki korak bliže čovekovom razmišljanju i
predstavljanju problema znači i kvalitativni korak napred u računarskoj industriji.
410 Vodič za PC
3.3 Osvrt na baze podataka

Koncept baze podataka ima sve značajniju ulogu u oblasti automatske obrade
podataka. Pojam baze podataka je sve više prisutniji u društvu u širem smislu, a
naročito među Ijudima koji imaju kontakta sa primenom računara. Razvoj baza
podataka u poslednjoj deceniji je jedna od najznačajnijih aktivnosti primene
računara u obradi podataka. Očigledno je vrednost podataka veća što su oni bolje
organizovani, a sve veća glad za informacijama se ne može zadovoljiti starim
(konvencionalnim) metodama za obradu podataka.
Što je više podataka istovremeno raspoloživo, to je veći potencijal baze
podataka. Korišćenjem mogućnosti savremene računarske opreme, podaci se koriste
kao "materijal" za proizvodnju informacija.
U razvijenim društvima, koja danas ulaze u "informaciono doba", baze
podataka i sistemi za njihovu eksploataciju menjaju sliku mnogih delatnosti -
školstva, medicine, industrije, nauke, bankarstva, javne uprave itd. Baze podataka i
odgovarajuća sredstva za komunikaciju povećavaju domet i mogućnosti svake od
navedenih delatnosti.
Opisivanje realnog sveta

Sa gledišta obrade podataka, realan svet sastoji se od objekata posmatranja,
koji mogu biti ili realni objekti (osoba, mašina, vozilo itd.), apstraktni koncepti
(kompanija, radno mesto), događaji (prekršaj, prevoz) ili odnosi (student - predmet,
muž - žena, deo - sklop itd.).
Objekt posmatranja je sve ono što možemo jednoznačno identifikovati, pa
samim tim, izdvojiti iz okoline i opisati. Takav objekt posmatranja definišemo kao
"entitet". Koncept entiteta omogućava predstavljanje realnog sveta diskretnim
vrednostima.
Odgovarajući entitet opisuje se pomoću, za njega, karakterističnih svojstava.
Za zaposlenog su, na primer, karakteristična svojstva registarski broj, šifra radnog
mesta, plata itd. Svojstva (atributi) entiteta opisana su imenom i vrednošću.
Skup entiteta je imenovana kolekcija entiteta iste vrste, kao na primer, skup
svih vozila. Svi entiteti u skupu opisuju se na isti način, što znači da za opis svih
entiteta nekog skupa upotrebljavamo isti skup svojstava.
Ključ skupa entiteta je određen svojstvom entiteta (ili kombinacijom više
svojstava), koje omogućava potpuno jednoznačno identifikovanje određenog
entiteta unutar skupa entiteta. Dakle, entitet identifikujemo imenom skupa entiteta
(kome posmatrani entitet pripada), imenom svojstava entiteta (pomoću kojeg
posmatrani entitet odvajamo od ostalih entiteta u skupu) i vrednošću imenovanog
svojstva. Na ovaj način definisali smo pristupni mehanizam koji se sastoji od: imena
skupa entiteta / imena svojstva entiteta / vrednosti imenovanog svojstva (ZAPOSLENI
/ PREZIME / PERIĆ).
Da bi skup entiteta mogli obrađivati, moramo ga formatizovati tako da
vrednosti pojedinih svojstava budu uređene tako da sve vrednosti nekog određenog
Vodič za PC 411
svojstva čine skupinu, koja ima svoje ime. Tako imenovana grupa nastupajućih
vrednosti, određenog svojstva, zove se atribut.
Skup svih mogućih vrednosti određenog atributa, zove se domen. Pošto je
domen skup, u njemu se svaka vrednost javlja samo jednom. Svi elementi skupa se
međusobno razlikuju. Atribut nema svojstvo skupa, jer se određene vrednosti mogu
ponavljati, pa nije moguća jednoznačna identifikacija pojedinih elemenata. Atribut
koji je identičan sa svojim domenom, može se koristiti kao ključ entiteta.
Formatizovani skup entiteta moguće je zapisati u memoriju računara. U
memoriju se unose samo vrednosti pojedinih atributa, koje obično nazivamo
podacima. Ako u memoriju unosimo podatke za jedan ili više različitih skupova
entiteta, stvaramo bazu podataka.
Definicija baze podataka

Sve ovo što je rečeno o bazama podataka nije definicija, jer to isto važi i za
strukture koje zovemo datotekama. Konvencionalne datoteke i baze podataka se
međusobno u mnogo čemu razlikuju.
Datoteke nastaju kao proizvod izolovano razvijenih aplikacija, koje su
prilagođene pojedinim delovima neke organizacije. Pri tom, pojam organizacije
može značiti kompaniju, javnu ustanovu itd. Aplikacija je, na primer, obračun plata,
vođenje magacina, evidencija klijenata itd. Datoteke su izrazito usklađene sa
aplikacijama, koje prema njima imaju vlasnički odnos, i bilo bi potrebno
prilagođenje za upotrebu kod novih aplikacija, koje nisu bile uzete u obzir pri
definisanju datoteka, a mogle bi uspešno koristiti neke njihove podatke. Ovaj
problem se polovično rešava promenom dizajna datoteke ili definisanjem dodatne
datoteke za potrebe nove aplikacije. Međutim, kod ovakvih rešenja dolazi do
višestrukog memorisanja podataka, ili tzv. redundanse.
Baza podataka se dizajnira tako da što efikasnije zadovolji zahteve za
informacijama organizacije kao celine. Ona mora omogućiti pravovremeno
dobijanje kvalitetnih informacija na svim nivoima odlučivanja i, na taj način povećati
efikasnost organizacije. Da bi se ovaj zadatak izvršio, potrebno je detaljno poznavati
poslovanje organizacije, a ne samo njenih izolovanih delova.
Baza podataka postaje temelj na kom se grade različite aplikacije, koje često
koriste iste podatke. Redundansa u podacima mora biti svedena na najmanju
moguću meru i strogo nadgledana, da bi, na taj način, bila osigurana usklađenost
podataka u svakom momentu.
Uvođenjem baza podataka, postiže se uzajamna nezavisnost programa i baze
podataka, u smislu da je moguće dopunjavati i modifikovati strukturu baze podataka
bez posledica na postojeće korisnikove programe.
Najbolju definiciju baze podataka dao je J. Martin i ona glasi: "Baza podataka
je zbirka podataka, koja je uređena tako da je mogu koristiti različiti programeri.
Tačnije, baza podataka je zbirka uzajamno povezanih podataka, koji su memorisani
sa kontrolisanom redundansom, da bi optimalno služili različitim aplikacijama.
Podaci su memorisani nezavisno od programa koji ih koriste. Za dodavanje novih
412 Vodič za PC
podataka i modifikovanje ili pretraživanje postojećih podataka, koriste se zajednički i

kontrolisani pristupi."
Sistemi za upravljanje bazama podataka
Za realizaciju koncepta baze podataka, potrebno je imati odgovarajuću
fizičku opremu (engl. hardvvare), koja mora biti tehnološki savremena, kao i
odgovarajuću programsku opremu (engl. softvvare), tj. zbirku programa koja se može
nazvati sistem za upravljanje bazama podataka (SUBP).
SUBP imaju dve osnovne funkcije. Prva funkcija se koristi za memorisanje i
održavanje podataka, koji izražavaju svojstva entiteta (objekta posmatranja). Za
izvođenje ove funkcije, koristi se jezik za definisanje podataka i strukturu podataka
(Data Definition Language ili DDL).
Druga funkcija se koristi za kontrolisani pristup do memorisanih podataka i
prikazivanje podataka (vrednosti svojstava entiteta) na zahtev korisnika. Za izvođenje
ove funkcije, koristi se jezikza manipulaciju podacima (Data Manipulation Language
ili DML).
Potrebno je istaći da SUBP, u višekorisničkim sistemima, mora da vrši i nadzor
nad simultanim korišćenjem baze podataka. U načelu, svakom korisniku je data
mogućnost da preko svog terminala vrši manipulaciju memorisanim podacima. Tako
se može dogoditi da više korisnika, istovremeno, pokuša da modifikuje isti podatak.
SUBP mora sinhronizovati simultane zahteve više korisnika, da ne dođe do gubljenja
podataka.
Baza podataka i aplikacije, koje se na njoj temelje, podvrgnute su čestim
promenama. Promene mogu biti izazvane razvojem opreme (pojavom efikasnijeg
tipa memorije, terminala, procesora itd.L Promene su, međutim, češće potrebne
zbog razvoja korisničkog sistema (aplikacija), promena uslova i pravila poslovanja,
novih zakonskih akata itd. SUBP korisniku mora obezbediti što veću fleksibilnost,
tako da funkcioniše kao nekakav štit između aplikacije i baze podataka.
SUBP poznaje fizičku i logičku strukturu baze podataka na jednoj strani, i
zahteve korisnikovih programa na drugoj strani, te deluje kao posrednik (engl.
interface), koji korisnikovom programu osigurava uvek isti pogled na podatke, bez
obzira na eventualne promene u fizičkoj ili logičkoj strukturi baze podataka (engl.
data independence). Ovim se, sa jedne strane, postiže imunost korisnikovih
programa na promene, koje doživljava baza podataka, a sa druge strane znatno se
olakšava i pojednostavljuje održavanje korisnikovih programa.
Dizajn baze podataka

Zahtevi za uzajamnom nezavisnišću programa i podataka, kao i potreba za
zajedničkim nastupom različitih kategorija korisnika, uslovili su da se, u okviru SUBP,
definiše više nivoa dizajna baze podataka i to: eksterni, logički i fizički.
Eksterni dizajn je takvo predstavljanje podataka, koje odgovara zahtevima
nekog od korisnika. To je apstraktan prikaz određenog dela baze podataka, koji je
relevantan za određenog korisnika.
Logički dizajn (neki autori ga definišu kao logički model podataka ili
konceptualni pogled) je apstraktni globalni logički pogled na bazu podataka. U
VodičzaPC 413
njemu su obuhvaćene sve vrste entiteta (objekata posmatranja), njihova relevantna

svojstva i međusobni odnosi. U nekom smislu, to je opis organizacije koja koristi
bazu podataka, jer podaci u bazi podataka predstavljaju entitete iz realnog sveta i
odnose među njima, kakvi se javljaju u realnom svetu.
Logički dizajn se definiše kao konceptualna šema (neki autori definišu ga kao
model podataka i modei procesa) i opisuje se pomoću jezika za definisanje
podataka. Konceptualna šema mora biti što stabilnija, neosetljiva na promene u
pripadajućoj fizičkoj organizaciji podataka. Ovo osigurava nezavisnost podataka (kojl
su dizajnirani po određenoj konceptualnoj šemi) od svih promena, koje doživljava
fizička organizacija podataka. Promene u fizičkoj organizaciji podataka su najčešće
zbogželje da se postigne što veća efikasnost računara.
Konceptualna šema je važnija od programskog jezika za korisnika, jer je
konceptualna šema temelj celokupne obrade podataka u organizaciji. Taj temeij
raste i postaje, s vremenom, sve opsežniji i kompleksniji. Ako je organizacija
primorana da menja konceptualnu šemu kad god se menja programska ili mašinska
oprema, tada je gradnja SUBP slična građenju Skadra na Bojani.
Fizički dizajn ili interni pogled na podatke je opis fizičke organizacije
podataka, koja je, naravno, zavisna od medijuma za memorisanje. Ovaj pogled
pokazuje u kakvom su obliku podaci stvarno memorisani, kakvi su pojedini zapisi,
kako su raspoređeni, kakvi se mehanizmi za adresiranje koriste itd.
Sa gledišta dizajniranja korisnikovog sistema, najzanimljiviji je logički dizajn,
koji je osnova za definisanje odgovarajućih eksternih dizajna, kao i za fizički (interni)
dizajn baze podataka. SUBP obuhvata potrebne posrednike ("interfejse"), tj.
programe, koji izvršavaju potrebna preslikavanja, da bi konačnom korisniku bio
osiguran traženi eksterni pogled na podatke. Kod reslikavanja, posrednici uzimaju u
obzir formalne definicije šema na pojedinim nivoima.
Kako SUBP komunicira sa bazom podataka

Komunikacija SUBP sa bazom podataka grubo se definiše u 11 koraka:
1. Aplikacioni program poziva SUBP i zahteva da mu da na uvid određenu
kombinaciju podataka. Pri tom program navodi elemente pristupnog mehanizma;
2. SUBP traži pripadajuću eksternu šemu i proverava da li je aplikacijski
program ovlašćen za operaciju koju je pokrenuo. SUBP utvrđuje kakav je zapis
zahtevao aplikacioni program u okviru svoje eksterne šeme;
3. SUBP proučava konceptualnu šemu i određuje značenje zahteva
aplikacionog programa s obzirom na konceptualnu šemu (npr. koje su vrste zapisa iz
globalne šeme potrebne za zadovoljenje zahteva);
4. SUBP proučava fizičku šemu i utvrđuje na kakav način je moguće fizički
naći tražene podatke (zapise);
5. SUBP aktivira standardnu rutinu operativnog sistema za fizički pristup
do podataka u memoriji;
6. Operativni sistem utvrđuje gde se nalaze traženi podaci;
7. Ako su traženi podaci raspoloživi samo u eksternoj memoriji, operativni
sistem ih prenosi u centralnu memoriju;
414 VodičzaPC
8. SUBP aktivira posrednike za preslikavanje internog pogleda u

konceptualni pogled, a konceptualni pogled u eksterni pogled. Upoređivanjem
interne, konceptualne i eksterne šeme, izrađuje se kombinacija podataka koju je
zahtevao aplikacioni program;
9. SUBP prenosi traženu kombinaciju podataka u radno područje
programa;
10. SUBP javlja programu status nakon korišćene operacije (npr. da li je
našao tražene podatke ili ne i slično); i
11. Aplikacioni program može obraditi podatke koji se nalaze u njegovom
radnom području.
Aplikacioni programer ne mora biti upoznat sa celokupnim sistemom.
Dovoljno je da poznaje eksternu šemu, koju mu je dodelila služba za nadzor nad
bazom podataka, i naravno, svoj program.
Organizacija podataka u bazama Dodataka

Za izgradnju logičke strukture baze podataka, atributi entiteta se definišu kao
elementarni podaci. Kao i atributi, opisuju se imenom i vrednošću. Ime predstavlja
sve prisutne vrednosti određenog elementarnog podatka. Elementarni podatak može
biti ključni ili atributivni.
Ključ je svaka instanca takvog elementarnog podatka koja jednoznačno
navodi entitet unutar skupa entiteta.
Atributivni elementarni podatak doprinosi opisu atributa i ne može se
upotrebiti za njegovu jednoznačnu identifikaciju.
Vrste asocijacija
Odnos koji postoji između dva elementarna podatka je izuzetno važan i
naziva se asocijacija. Asocijacija izražava "pripadnost" određenog elementarnog
podatka (atributa) nekom drugom elementarnom podatku.
Nas, na primer, interesuju dva elementarna podatka, EP1 i EP2. Asocijacija
"od" elementa EP1 "do" elementa EP2 govori nam da li određenoj vrednosti EP1
pripada neka vrednost EP2. Ako asocijacija postoji, zanima nas kakve je vrste.
Razlikujemo tri vrste asocijacija "od" jednog "do" drugog elementa:
jednostavna asocijacija (ili asocijacija tipa 1);
kompleksna asocijacija (ili asocijacija tipa M);
uslovna asocijacija (ili asocijacija tipa C).
Relacije
%
Za potrebe formiranja RELACIONE BAZE PODATAKA, elementarni podaci se
udružuju u grupe podataka, tzv. RELACIJE, koje su uvek u određenom međusobnom
odnosu. Relacije se stvaraju tako da oko nekog elementarnog podatka, koji ima
ulogu ključa, grupišemo atributivne elementarne podatke. Ključ jednoznačno
Vodič zaPC 415

identifikuje svaku instancu relacije. Relaciji dodeljujemo ime, koje važi za sve
instance grupe.
Primer:
RADNICI (ŠIFRARM, PREZIME, DATUMZ)
Ime relacije je RADNICI i ona udružuje elementarne podatke (ŠIFRARM,
PREZIME, DATUMZ). Ključ je elementarni podatak ŠIFRAR, i on se koristi za pristup
do određene instance grupe podataka.
Kod formiranja relacija, potrebno je držati se sledećih pravila:
asocijacija ključ —> atribut mora biti tipa 1 ili C;
asocijacija atribut —> ključ tipa 1 ili M;
asocijacija deo ključa —> atribut ne sme biti tipa 1 ili C;
između atributivnih elemenata (koji nemaju ulogu ključa) nisu
dozvoljene asocijacije tipa 1 ili C.
3.3.1 Relaciona baza podataka

Relaciona baza podataka stvara tip strukture koji se koristi za izražavanje
odnosa između podataka u obliku jednostavnih dvodimenzionalnih tabela. Za
razliku od većine drugih baza podataka (hijerarhijskih i mrežnih), relaciona baza
podataka ima solidne teoretske osnove, za koje ima najveće zasluge Dr. E. F. Codd,
koji je objavio prve rezultate svojih istraživanja već 1969.g. Budućnost ovog sistema
je velika, jer za korisnika je relacioni sistem znatno jednostavniji od ostalih.
U relacionom sistemu je baza podataka izražena skupom vremenski
promenljivih "relacija". SUBP omogućava sve potrebne operacije sa relacijama i, pri
tom, dozvoljava korišćenje najrazličitijih kombinacija postojećih relacija, da bi time
korisniku omogućio traženje odgovora na sva pitanja koja imaju smisla s obzirom na
sadržaj baze podataka.
Svaka relacija ima sva svojstva skupa. Osnovno svojstvo svakog skupa je da se
elementi koje on sadrži međusobno razlikuju. Tako se i svi redovi relacije
međusobno razlikuju. To znači da u relaciji uvek postoji neki atribut (ili neka
kombinacija atributa) koji omogućava jednoznačnu identifikaciju svakog retka. Takav
atribut (odnosno, takva kombinacija atributa) koristi se kao "ključ" relacije.
Kolona (atribut) je u relaciji uvek homogena u tom smislu da sadrži samo
vrednosti iz jednog domena. Redosled redova u relaciji nije važan, jer se redovi ne
identifikuju na osnovu svog položaja, već na osnovu ključa. Takođe, ni redosled
kolona nije važan, jer smisao kolone nije određen relativnom pozicrjom kolone u
relaciji, već imenom atributa.
Detaljnije razmatranje relacionih baza podataka prevazilazi okvire ove knjige,
a čitalac se upućuje na stručnu literaturu iz ove oblasti.
Softverski alati
Relaciona baza podataka pojednostavljuje, ali ne zamenjuje programiranje.
Ako krajnji korisnici kreiraju i samostalno prave svoje aplikacije, neophodne su im
odgovarajuće softverske alatke.
416 VodičzaPC
Postavlja se pitanje: "Koje sve kriterijume uzeti u obzir pri izboru

komercijalnog softverskog paketa ?"
Sa razvojem personalnih računara, lokalne računarske mreže (LAN , engl.
Local Area Netvvork) dobijaju na značaju. Neinteligentni terminali povezani na mini i
host računare počinju da se zamenjuju sa inteligentnim radnim stanicama, a ove se,
dalje, međusobno povezuju, formirajući kompleksne informacione sisteme. Sistemi
za upravljanje bazama podataka (SUBP ili engl. DBMS, Data Base Management
System) koji se koriste na personalnim računarima, po svojim karakteristikama,
odgovaraju onim koji se koriste na velikim sistemima. Kod mnogih informacionih
sistema, distribuirane baze podataka predstavljaju atraktivnu alternativu u odnosu na
centralizovane sisteme, nudeći povećanu raspoloživost podataka, povećanu
pouzdanost i bolja vremena odziva. Razvoj lokalnih mreža poslednjih godina
značajno je smanjio vremena potrebna za komuniciranje, što je predstavljalo usko
grlo kod računarskih mreža, tako da je omogućena praktična primena distribuiranih
baza podataka.
Distribuirane konfiguracije informacionih sistema, zasnovane na korišćenju
LAN i distribuiranih baza podataka, uklapaju se prorodno u hijerarhijsku
organizacionu strukturu mnogih savremenih kompanija. Ove strukture, u obliku
stabla, uobičajeno se sastoje od funkcionalno ili operativno posebnih jedinica sa
različitim stepenima autonomije (grupe, odelenja, sektori itd.). Takve jedinice često
kreiraju i održavaju svoje sopstvene operativne podatke. U takvim uslovima, zahteva
se pristup lokalnim informacijama, dok su izvori podataka distribuirani u ograničenoj
geografskoj oblasti. Na bilo kom nivou hijerarhije u kompaniji (organizaciji),
potrebno je obezbediti efikasan mehanizam koji omogućava ne samo pristup
lokalnim podacima, već i podacima koji pripadaju jedinicama na nižim nivoima.
Većina baza podataka koje su danas u upotrebi su centralizovane, tj. podaci
su smešteni samo na jednom računaru. U okviru jedne organizacije, često postoji
više centralizovanih baza podataka smeštenih na različitim računarima, na šta obično
utiču sledeći razlozi:
organizacija je geografski distribuirana;
ukupni informacioni zahtevi su suviše veliki da bi mogli da se održavaju
na jednoj bazi podataka;
više baza podataka je razvijano iz različitih razloga, posebno za razne
delove organizacije;
uvođenje personalnih računara u organizaciju, dovelo je do formiranja
više malih baza podataka.
Mnoge organizacije imaju, međutim, globalnu potrebu za brzim i pouzdanim
pristupom podacima koji se nalaze u ovim posebnim bazama. Danas je ovo još uvek
komplikovano i korisnik mora da prođe sledeće korake da bi to realizovao:
određivanje računara koji sadrže podatke kojima treba da se pristupi;
formulisanje više upita, koji se izvršavaju na različitim računarima;
prenos rezultata na jedan računar, da bi se integrisali;
integracija rezultata;
izdvajanje odgovora na postavljeno pitanje iz integrisanih podataka.
VodičzaPC 417
Ovi zadaci su kompleksni, zahtevaju puno vremena i podložni su greškama.

Njihova automatizacija postiže se primenom distribuiranih sistema za upravljanje
bazama podataka (DDBMS). Distribuirani DBMS omogućava administratoru baze
podataka da izvrši raspodelu integrisane baze podataka i njenog upravljačkog sistema
i da ih distribuira u više autonomnih, geografski udaljenih čvorova. To se vrši na takav
način da je lokacija bilo kog posebnog skupa podataka transparentna, i za korisnike i
za aplikacije.
Prednosti distribuiranih DBMS su višestruki. Prvo, distribuirani projekt
odražava organizacionu strukturu. Drugo, omogućava se da podaci budu smešteni
lokalno, pod lokalnom kontrolom. Lokalno smeštanje podataka smanjuje vreme
odziva i cenu komunikacija, a povećava raspoloživost podataka. Treće, raspodeiom
podataka po višestrukim, autonomnim lokacijama, efekt ispada sistema iz rada
lokalizuje se na mesto nastanka; podaci smešteni na ostalim računarima i dalje su
raspoloživi.
Četvrto, veličina baze podataka i broj korisnika ne moraju da budu limitirani
memorijskim i procesnim kapacitetima. Distribuirani DBMS radi sa praktično
neograničenim brojem računara, diskova i korisnika. Ovo ima za posledicu petu
prednost. U mnogim slučajevima, višestruki, integrisani mali sistemi mogu da koštaju
znatno manje od jednog velikog sistema. Šesto, i možda najvažnije, distribuirana
baza ne mora da bude ograničena fizičkom organizacijom podataka. Distribuirani
DBMS i rečnik podataka mogu da se iskoriste za integraciju, pristup i ažuriranje
heterogenih baza podataka, koje se za korisnika javljaju kao jedna logička baza
podataka.
Sve šire primene personalnih računara, kao i sve moćnije mašine iz ove opšte
klase sistema koje se javljaju iz dana u dan, kombinovane sa softverskim rešenjima
koja olakšavaju distribuiranu obradu, doveli su do novih arhitektura u ovoj oblasti.
Strategije za povezivanje relacionih DBMS zasnovanihna

PC računarima
Jedan od ključnih ciljeva svih velikih proizvođača računarske opreme je da
integrišu PC računare, mini računare i velike sisteme (engl. mainframes) u
jedinstvenu informacionu mrežu. Takav primer je i arhitektura koju razvija IBM,
Systems Application Architecture (SAA), na čijoj realizaciji se radi, ali su specifiini
proizvodi još uvek u različitim stepenima razvoja. U međuvremenu, veći broj
nezavisnih kompanija razvija softver za rad u uslovima distribuirane obrade, u
najvećem broju slučajeva zasnovan na SQL (Structured Query Language) jeziku, za
relacione sisteme za upravijanje bazama podataka (RDBMS).
SQL je formalni, relacioni jezik, nastao u IBM-ovoj istraživačkoj laboratoriji u
San Hoze-u, 1974.g., na istom mestu gde je Dr. Codd, 1969.g., definisao osnovne
koncepte relacione baze podataka.
SQL je dizajniran tako da ga sa uspehom mogu koristiti Ijudi bez tehničkih
znanja sa područja obrade podataka, tj. tzv. krajnji korisnici.
418 VodičzaPC
SQL je jezik za interaktivno definisanje baza podataka (Data Definition

Language - DDL), kao i jezik za manipulaciju podacima (Data Manipulation
Language - DML). Štampani izveštaji se prave bez prethodnog programiranja, a
njihov oblik se može odrediti interaktivno, pomoću odgovarajućih naredbi SQL
jezika. Korisnici mogu ad-hoc formulisati i postavljati pitanja na "terminalu" i veoma
brzo dobijati odgovor i, pri tom, nisu zavisni od saradnje sa programerom.
Programeri su, na taj način, rasterećeni i posvećuju se izradi kvalitetnih programa za
aplikacije koje zahtevaju mnogo tehničkog znanja (npr. veoma frekventne
transakcije, kod kojih je važno da se postigne što kraće vreme odziva).
SQL omogućava povezivanje sa klasičnim višim programskim jezicima, kao što
su: Cobol, Pascal, C , PL/I, Fortran itd. SQL jezik je predložen od strane Komiteta
Američkog Nacionalnog Instituta za standarde (ANSII) kao standardni jezik relacionih
baza podataka.
SQL DBMS se, uobičajeno, sastoji iz dva dela:
SQL "mašine", koja može da prihvata SQL zahteve iz aplikativnog
programa, napisanog na nekom od standardnih programskih jezika i
skupa pomoćnih programskih modula (kao što su interaktivni upitni
jezik, generator izveštaja, generator formi i jezik četvrte generacije), koji
omogućavaju da se pristupi mašini, a da se ne mora koristiti konvencionalni
programski jezik.
Značaj SQL-a kao standarda je što on nudi način za potencijalni razvoj
aplikacija (i pomoćnih modula) nezavisnih od specifičnih DBMS mašina kojima
pristupaju. Aplikativni programi koriste zajednički skup komandi kojima se zahtevaju
operacije sa bazom podataka, a da ne moraju da vode računa o mehanizmu kako se
ove komande obrađuju na SQL mašini koja je u pitanju. Koristeći SQL, programeri
mogu da kreiraju aplikacije sa mogućnostima kooperativne obrade, tako što se
korisnički interfejs nalazi na personalnom računaru, ali se podaci nalaze na PC
serveru, mini računaru ili na host računaru.
Danas postoje dve osnovne strategije u ponudi distribuiranih SQL sistema na
PC računarima. Prva strategija je podržana od firmi koje nude distribuirane verzije
DBMS sistema, preuzete od uspešno razvijenih centralizovanih verzija sa
miniračunara. Primer ovih sistema su ORACLE CORPORATION (SQL*Star) i
RELATIONAL TECHNOLOGY (lngres*Star). U praksi, njihov naglasak je na
obezbeđenju homogene sredine za rad sa bazom podataka, u kojoj se prilagođene
verzije njihovih proizvoda izvršavaju na PC računarima, mini i host sistemima i gde je
obezbeđen pogled na sistem sa jedinstvenom bazom podataka.
Druga strategija za distribuirani SQL zasnovana je na korišćenju PC LAN-ova.
Primer distribuiranog SQL proizvoda, specijalno razvijenog za PC LAN-ove je
SQLBase, firme "Gupta Technologies". SQLBase transformiše jedan ili više PC
računara u PC server baze podataka na bilo kom NetBios kompatibilnom LAN-u.
Aplikativni programi (ili front-end moduli) izvršavaju se na individualnim PC
sistemima, a mogu simultano da pristupe (bilo da postavljaju upit ili da vrše
ažuriranje) višestrukim serverima baze podataka na mreži, s tim da ne moraju da
znaju fizičku lokaciju servera.
Vodič za PC 419
Korišćenjem ovakve strategije, korisnik zna da postoje "višestruke baze"

podataka na mreži i može simultano da pristupi svakoj od njih. Koncept je pogodan,
jer se lako proširuje na distribuirani SQL, koji radi sa SQL mašinama različitih
proizvođača. Iz tehničkih i poslovnih razloga većina proizvođača će izvršiti
standardizaciju na bazi SQL-a, s tim što će različite SQL mašine biti korišćene za PC
računare, mini računare i host sisteme. Većina aplikacija u mreži koristiće kao radne
stanice PC račlinare, a ne neinteligentne terminale.
Da bi se zadovoljili zahtevi različitih proizvođača, razvijeni su paketi tipa
SQLNet. To je skup distribuiranog SQL softvera koji transformiše različite mini i host
mašine za rad sa bazama podataka u servere baze podataka za PC čvorove korisnika.
SQLNet se sastoji od gejtvej programa koji prosleđuju SQL zahteve odgovarajućem
hostu, a host programi koji koriste mogućnosti mini i velikih SQL mašina odgovaraju
na te zahteve. Za sada SQLNet povezuje samo SQLBase (pod PC-DOS-om) i DB2
pod CICS/VS, a planira se i podrška drugih operativnih sistema i drugih SQL DBMS.
U poslednjih nekoliko godina pokazalo se da je glavna prednost SQL-a da
razdvaja front-end oruđa (i aplikacije) od SQL mašina. PC računari, na kojima se
nalazi front-end kod, počinju da zamenjuju neinteligentne terminale. Relacioni
sistemi postaju najviše korišćeni u produkciono orijentisanim aplikacijama. Kako
većina firmi koje podržavaju produkciono orijentisane aplikacije, zahteva pristup
bazama podataka na hostu, koji mogu da koriste drugu SQL mašinu od one koja se
koristi za lokalnu bazu podataka, rešenje sa više mašina je poželjno. Takođe, sa sve
širim korišćenjem LAN-ova, javlja se potreba za distribuiranim DBMS sistemima koji
su optimizirani za rad sa LAN-ovima. Na sl. 3.16, dat je primer distribuiranog SQL
DBMS sa više mašina. Ovde se SQLBase koristi da obezbedi pristup lokalnojbazi
podataka na personalnim računarima, a u isto vreme SQLNet obezbeđuje efikasan
pristup podacima u centralnoj bazi koji se nalaze na IBM host sistemu. Za operatora
koji unosi podatke, ili za korisnika na LAN-u koji postavlja upite, sačuvan je pogled
na jedinstvenu bazu podataka (preko front-end aplikacije).
Korisnici u okviru manjih organizacionih celina, imaju potrebu da međusobno
raspodeljuju podatke i uviđaju da to može da se radi na višem stepenu
automatizacije nego što je razmena disketa ili papirnih kopija. Isti korisnici, takođe,
počinju da zahtevaju pristup selektovanim podacima koji se nalaze u centralnim
bazama podataka, da bi ih preneli u svoje lokalne baze i dalje koristili. Skorašnje
najave od strane IBM-a u oblasti SNA (Systems Netvvork Architecture) i LAN otkrile
su obimnuju dugoročnu strategiju za povezivanje personalnih računara, mini
računara i host mašina.
U ovom procesu razvoja komunikacija i LAN-ova, uloga DBMS sistema je u
stanju promena. Proizvođači postojećih DBMS sistema brzo uvode "mrežne" verzije
svojih proizvoda. Ovi novi proizvodi imaće širokog uticaja na raspodelu resursa u
složenim organizacijama. Sa opštim trendom zamene neinteligentnih terminala sa
420 VodiczaPC
radnim stanicama, zasnovanim na PC računarima, aplikativni softver će se sve više

pomerati ka nivou radnih stanica.
IBMHtst
slika 3*16 Distribuirani SQL DBMS
Da bi DBMS sistem koji se koristi u LAN-u bio efikasan, mora da zadovolji

sledeće kriterijume:
mora da obezbedi pristup podacima na mreži nezavisan od lokacije;
čvor na mreži u kome se nalazi server baze podataka mora da bude
raspoloživ i za druge aplikacije;
mora da obezbedi bezbedan rad sa raspodeljenim bazama podataka;
mora da optimizira performanse pristupa bazi podataka od strane više
korisnika;
potrebno je da automatski osigura konzistentnost raspodeljene baze
podataka i obezbedi različite nivoe konzistentnosti, uključujući i fizičku i logičku
konzistentnost;
mora da detektuje otkaz bilo koje komponente mreže i da sadrži
mehanizam za automatsko obnavljanje iz takvog otkaza;
mora da ponudi aplikativna oruđa koja maksimiziraju korišćenje
interfejsa korisnika sa inteligentnim radnim stanicama.
3.3.2 Objeklno orijentisane baze podataka

Sistemi za upravljanje bazama podataka (Database Management Systems -
DBMSs) izazvali su buru u tradicionalnim aplikacijama obrade (procesiranja)
podataka, ali su u automatizaciji projektovanja (dizajna) izazvali mali talas. Razlog je
jednostavan: automatsko projektovanje elektronike (electronic design automation -
Vodič za PC 421
EDA ), kreće se u pravcu podržavanja grupa inženjera koji rade u tandemu, što
zahteva veoma različitu podršku od DBMS nego što to zahteva tradicionalna obrada
podataka.
Međutim, objektno-orijentisani DBMS, koji su treći, i najnoviji talas tehnologije
baze podataka, privlače pažnju EDA zajednice. Pošto njihovi prethodnici vide svet
kao da je komponovan od zapisa ( records ), oni ga vide kao da je napravljen od
"objekata", entiteta koji su definisani svojim funkcionalnim karakteristikama. Ova
ključna razlika prilagođava izvrsno objektno-orijentisanu tehnologiju EDA
aplikacijama, pošto postaje vidljivo za ispitivanje kako ona prevazilazi tri problema
koje EDA postavlja pred upravljanje bazama podataka - modeliranje podataka,
obezbeđivanje verzioniranja i konfiguracione kontrole. Većina u industriji očekuje da
će objektno-orijentisane baze podataka biti brzo prihvaćene u narednih nekoliko
godina. Prema International Data Corp., Framingham, Mass., tržište se se proširilo od
US $ 20 miliona u 1990.g. na $ 270 miliona u 1994.g. Glavnina prihoda dolazi od
sistema baziranih na radnim stanicama i personalnim računarima.
U drugim oblastima, komercijalni DBMS su rešili probleme deljenja i
distribucije velikih interno povezanih baza podataka. Za korporativne
računovodstvene sisteme, na primer, relacione DBMS rade dobro, pošto stavke koje
bivaju memorisane i kojima se manipuliše - "spreadsheets" (tzv. unakrsne tabele ),
"payrolls" (platni spiskovi) i drugi računovodstveni sistemi - odgovaraju svojim zapis -
orijentisanim modelima podataka.
Jedan EDA aplikacioni inženjer želi da koristi sve usluge DBMS - deijenje
podataka, raspodelu podataka i integritet podataka - bez gubljenja visokog stepena
interaktivnosti tradicionalne u EDA alatima ili biva prisiljen da programira oko DBMS.
Da obezbede ovaj potpuni meni funkđja, strukture podataka DBMS moraju
reflektovati načine na koje inženjeri rade i vrste informacija sa kojima oni rade. Osim
toga, DBMS mora podržati dve nove funkcije vitalne za sposobnost grupe da
sarađuje: verzioniranje, što je kontrola nad višestrukim verzijama projekta (odnosno
podataka) i konfiguraciona kontroia, što je upravljanje resursima (projektant, podađ
projekta i alati za projektovanje) - da se osigura "gladak" razvoj.
Evolucija w§t®
Pre nego što su sistern? za upravijanje bazama podataka razvijeni, aplikađje su
upravljale podacima smeštenim u aplikaciono specifičnim fajlovima. Čak, iako
različite, aplikacije mogu upravljati nekim istim podacima, podaci su držani u
odvojenim fajlovima, i tako je postalo teško osigurati konzistenciju. Na primer,
kompanija može imati računovodstveni sistem sa imenom i adresom klijenta u
jednom fajlu, korisnički servisni sistem sa kiijentovim imenom i adresom u drugom
fajlu, itd. Ako je kiijent promenio adresu, kompanija bi trebalo da osigura đa
odeljenje za nadzor svakog sistema pod uticajem o obaveštenoj promeni utiče đa
svako ažurira svoje fajlove korektno. Ovo zahteva dodatne napore u održavanju
informacionog dela kompanije.
DBMSs su projektovani da uproste posao razvijanja aplikacija i osiguranja
konzistentnosti podataka. DBMS preuzima odgovornost za:
422 VodičzaPC
Arbitražu pri deljenju fajlova između korisnika;

Osiguranje integriteta podataka i "oporavak" u slučaju problema;
Distribuiranje podataka u mreži;
Upravljanje pretragom kroz velike količine podataka.
Pošto su najraniji zahtevi za upravljanje bazom podataka potekli od
transakciono-orijentisanih korisnika, takvih kao što su korporativne računovodstvene
i korisničke servisne grupe, prva dva talasa sistema za upravljanje bazom podataka -
hijerarhijski i relacioni - bili su projektovani da podrže alfanumerički formatirane
podatke u vrstu zapis-orijentisanih fajlova koje ove delatnosti koriste.
Modeliranje podataka
Generalno, metodologije elektronskog projektovanja teže da kreiraju
komponente (u najširem smislu reči) koje su rekurzivno komponovane od
subkomponenata. Na primer, ploča može biti "naseljena" sa CMOS čipovima, od
kojih svaki može biti komponovan od različitih registara, čije ćelije su konfigurisane
od n- i p-kana1nih tranzistora. Koristeći takvu hijerarhijsku strukturu, koja se naziva
kompoziciona hijerarhija, EDA sistem dopušta delu da izgradi niz referenci da
subordinira delove. Sposobnost da manipuliše takvim relacijama lako i brzo ključna
je za opsluživanje elektronskih projekata.
Suštinski, tradicionalni sistemi baza podataka gube moć u modelovanju tipova
informacija generisanih tokom svih faza projektovanja proizvoda. I u hijerarhijskim i
u relacionim DBMS, neka konvencionalna iskustva su razvijena oko toga kako da se
koriste primitive modela podataka da se modeluju objekti realnog sveta i relacije
između njih. Objekti su modelirani kao tipovi zapisa i njihovi atributi dati u poljima
unutar zapisa. Relacije su modelirane kao skupovi tipova podataka ili, u relacionom
modelu, smeštanjem ključeva u odvojene ali povezane elemente podataka. Ovi
ključevi se koriste pri radu da spoje odvojene elemente podataka i time obnove
relacije.
Ovo direktno mapiranje stoga ima nedostataka. Ono ne radi sem u
najprostijim slučajevima, na primer, dizajn ploča sa nekoliko relativno prostih
komponenata. N-torke ( engl. tuples ; zapisi ) u relacionim modelima su ravne
(fiksne) kolekcije "polja", tj., na primer, ime komponente (takvo kao otpornik),
njegova vrednost, i lokacija njegovog "smeštanja" (leads). Kolekcija polja ne može
manipulisati (opsluživati) struktuirane atribute, takve kao hijerarhija komponenti,
kada je, na primer, mreža komponovana od nekoliko različitih tipova komponenti i
interkonekcija koje imaju različite električne karakteristike na različitim
frekvencijama.
( Uzgred, EDA je razvijeno u tački gde su’podaci postali sporni, i relacione
baze podataka su prilično istisnule hijerarhijske tipove; tako da su relacione baze
podataka, a ne hijerarhijske, postale faktor u EDA.)
Problem sa mapiranjem relacija realnog sveta u n-torke je da relacioni model
koristi jednu primitivu za manipulisanje i objektom i njegovom relacijom sa drugim
objektima. Međutim, objekti i relacije se ponašaju različito; parcijalno, njihove
"delete" i "create" semantike se razlikuju. Na primer, opšti objekt, recimo, tranzistor,
Vodič za PC 423
može biti korišćen u dizajnu ploče. Ako se odluči da tranzistor više nije potreban,
relacija sa drugim komponentama (objektima) na ploči treba da bude obrisana, ali
opšti objekt za tranzistor treba da ostane u bazi podataka.
Pošto razlika u semantikama ne može biti jasno zahvaćena u relacionom
modelu podataka, to mora biti ponovo uvedena. Ovo se radi bilo kreiranjem skupa
"ograničenja" ili "pravila" sa kojima dizajner baze podataka dopunski opisuje svoje
podatke ili (još gore) kao skup konvencija koje svaki programer koji koristi bazu
podataka mora naučiti i slediti. Tako da to postaje ekstremno nezgrapno da se koristi
u relacionoj bazi podataka, što ograničava njeno korišćenje za EDA aplikacije.
Drugi problem nastaje kada EDA sistemi zasnovani na relacionim bazama
podataka mora da pristupe elementima podataka u programskoj memoriji da
rekonstruišu relacije. EDA sistem mora da učita odgovarajući deo baze podataka a
zatim, koristeći to, da formira interni zapis i pointer strukture u virtuelnoj memoriji.
Prema tome, da otpočne dizajn sesija, jedan deo diska mora biti kopiran na drugi
deo. Pošto moraju sačiniti plan kompleksnog projekta objekata u memoriji, elacione
baze podataka su isuviše spore za korišćenje u interaktivnim EDA aplikacijama.
Glavna promena u odnosu na zapis-orijentisane modele je u tome što
bjektno-orijentisani model je zasnovan na definisanju i razumevanju relacija između
objekata (sl. 3.17). U takvim relacijama, objekti prosleđuju podatke i "napred" i
"nazad"; a da definišu relacije, priroda podataka, pre nego stvarni podaci, se ispituje
da bi se shvatilo kako ih objekti koriste.
slika 3.17 U objektno-orijentisanom okruženju, relacija između različitih objekata,

takvih kao što su "Cell"i "Port", mora biti jasno defmisana. Koristeći karakteristiku
relacije, takvu kao što je ovde prikazana, "Cell" može biti definisana kao da ima
424 VodižzaPC
inverznu relaciju sa "Porf', tako da, ako se jedan objekat izbriše, i relacija će
takođe biti izbrisana.
Lak način da se modeluju relacije između objekata je da se koristi odnos

objekata ( engl. relationship facility - ako ga sistem baze podataka ima ), koji
modeluje 1 : 1, 1 : M LM : M relacije između objekata. Sa tim, korisnik može
prinuditi članove relacijefja budu konzistentni jedan sa drugim.
Kroz odnos objekata (relationship facility), objektno-orijentisan DBMS održava
integritet relacija deklarisanih od strane korisnika. Na primer, korisnik može
deklarisati dva objekta da budu inverzni jedan drugom, a odnos objekata može
automatski primeniti njihovu zavisnost kada je bilo koji objekat ažuriran. Kada je
jedan objekat obrisan, odnos objekata (relationship facility) automatski briše pointer
koji pokazuje na inverznu relaciju na drugi objekat.
Uspon performansi
Istorijski, inženjerske projektantske aplikacije su bile visoko interaktivne, tako
da je smeštanje podataka u fajlove bila samo opcija. Sa sistemom zasnovanim na
fajlovima, kada inženjer-projektant identifikuje šemu na kojoj bi da radi, aplikacija
učitava blokove iz fajlova koji sadrže "on-disk" reprezentaciju te šeme i prevodi fajl
podatke u prikaz (reprezentaciju) koju koristi grafički generator radne stanice i
smešta u lokalnu memoriju, tj. RAM.
Obično, RAM prezentacija je zasnovana na neki način na usmerenom
acikličnom grafu. Čvorovi ovog grafa su obično strukture podataka "C" jezika, a
lukovi između čvorova "C" pointeri. "Krstarenjem" (traversing) po usmerenom
acikličnom grafu, grafički displej sistem radne stanice može da crta šemu na ekranu.
Promene koje napravi projektant koristeći miša, aktiviranjem kursora na ekranskom
prikazu se mapiraju (preslikavaju) nazad, u promene, u acikličnom grafu. Kada je
dizajn sesija okončana, graf je "upresovan" (engl. flattened) (tj. RAM prezentacija je
prevedena u "on-disk" reprezentaciju) i upisan nazad, u fajl na disku. Značajan
problem sa sistemima zasnovanim na fajlovima je da održavanje odvojenih verzija
dizajna (kontrola verzije), moguće je samo takvim pristupom da se kreira potpuno
novi fajl i koristi ekstenzija (takva kao ",r1") da pokaže broj revizije.
I dalje razmnožavanje aplikacija projektovanja elektronike zasnovanih na
upravljanju fajlovima sa podacima znači da brzine sa kojima one pretražuju strukture
podataka su postale "de facto" reper ( benchmark ) performansi. Tako, dok inženjeri
i dizajneri aplaudiraju dodatnoj funkcionalnosti sistema baze podataka, oni
sprečavaju da se realno procene ukupne performanse. Ovo je najveći izazov u
gradnji DBMS za inženjere elektronike.
Za relacione DBMS, jasan pristup trebalo bi da bude da zapisi predstavljaju
čvorove usmerenog acikličnog grafa, a relacije između zapisa predstavljaju lukovi
grafa. Nažalost, "krstarenje" (engl. traversal) relacijama između dva zapisa u DBMS
može tražiti 10 000 instrukcija i generisati značajno korišćenje diska (Input/Output).
Prema tome, ovo bi trebalo da bude znatno sporije od korišćenja "C" strukture
podataka koja se koristi u postojećim jednokorisničkim alatima.
Vodič za PC 425
Jedini način da se koriste relacione DBMS u EDA sistemu je da se menriorišu

celokupni projekti (dizajn) u binarne velike objekte - Blobs ( Binary large objects) - a
zatim napiše dodatni kod (program) da izdvoji usmereni aciklični graf iz informacije
linearno pakovane u Blob. Aplikacija može da startuje sve interaktivne delove dizajn
sesije u grafovim strukturama podataka, zatim pakuje ove nazad u Blob.
Suštinski, ova šema koristi DBMS nešto više nego fajl, tako da se tu pojavljuje
većina problema kao i kod sistema zasnovanih na fajlu. Na primer, granularitet Blob-
a ili fajla (tj. deo projekta koji sadrži) definiše granularitet deljenja. Ni jedan od ovih
pristupa ne ‘ dozvoljava različitim korisnicima ili alatima da rade sa različitim
prezentacijama istih podataka.
Prva generacija objektno-orijentisanih sistema, mada oni imaju modelirajuću
snagu da predstave strukture usmerenog acikličnog grafa, još uvek su toliko spori da
manipulišu grafovim individualnim čvorovima kao objektima. Aplikacije su još uvek
prisiljene da mapiraju celokupni "in-memory" graf u velike "objekte" koji mogu biti
smešteni u baze podataka. Ovo rezultira u istoj vrsti ograničenja kod Blob-a kao kod
relaciono zasnovanog pristupa. Relacije baze podataka mogu biti definisane samo
između ovih velikih objekata.
Wcrkspacc? /F ng’neftf 7)
slika 3.18 Da se predstavi čip u lokalnoj memoriji radne stanice> posebni zapisi
moraju biti prevedeni i povezani sa relacionom bazom podataka (gore levo).
Međutim, objektno-orijentisana baza podataka čuva relacije pošto se one pojave u
lokalnoj memoriji tako da adrese treba samo mehanički poaesiti ili "svvizzled", da
se omoguči potpuni pristup bazi podataka (gore sredina). Iz radnog prostora -
konceptualni prostor definisan od strane korisnika ili njegovog menadžera u
426 Vodič za PC
postavljanju pristupa bazipodataka - bilo koji korisnik može izvući konfiguracije

alata i verzije projekta za koje su mu dodeljena prava, bez obzira na to što ih još
neko može da koristi (gore desno). Kontrola podudarnosti, mada je prikazana kao
jedna centralizovana tunkcija zbog pogodnosti, ne biva usko grlo ni kada
funkcioniše simultano kod višestrukih zabteva zapristup, dozvoljavajući mnogim
korisnicima da rade na istoj verziji projekta paralelno. Tako, inženjer 1 može da
promeni "ožičenje" čipa, aok inzenjer 2 menja komponente. Svaki može da
implementira posebno numerisanu inženjersku izmenu (engineering change order
- ECO) za verziju 3.4, a obe izmene će biti deo verzije 3.5 kada izmene budu
kompletne (slifca dole).
Postoje dva pristupa koji mogu biti korišćeni u objektno-orijentisanom sistemu

da bi se ubrzala interaktivnost baze podataka. Objekti mogu upućivati na
subkomponente po identitetu (na primer, ime komponente), pre nego po stanju (to
je relacioni ključ) relacione šeme, time uklanja jedan nivo mapiranja. Međutim, nivo
mapiranja koji ostaje - od identifikatora objekta ka glavnoj memorijskoj adresi - još
uvek čini sistem da radi više od deset puta sporije nego kao da je direktno adresirana
memorijska lokacija.
Da se redukuje nedostatak brzine pridružen ovom mapiranju, globalni
identifikatori objekata mogu biti prevedeni u lokalne memorijske adrese kada objekt
boravi u glavnoj memoriji (sl. 3.18., sredina gore). Druga generacija objektno-
orijentisanih DBMS obezbeđuje mogućnost za lako prevođenje (svvizzling) pointera,
a kao posledicu dopušta programeru da tretira bazu podataka kao veoma veliku,
jednonivovsku, virtuelenu memoriju. Na ovaj način, DBMS može manipulisati
objektima bilo kog granulariteta sa brzinama koje se približavaju sistemima
zasnovanim na fajlovima.
“Benchmarking”
U većini elektronskih dizajn ili inženjerskih aplikacija, korisnik učitava dizajn u
memoriju sa diska, a zatim satima radi na "in-memory" dizajnu pre nego što upiše
revidirane podatke nazad, na disk. Ovde je slučaj da se performanse objektno-
orijentisanog DBMS bolje mere time kako brzo on "prokrstari" velikim skupom RAM
- rezidentnih objekata, pre nego koliko je potrebno da se oni prebace sa diska u
RAM.
Brojne nezavisne procene za komercijalne objektno-orijentisane DBMS su na
raspolaganju. Cattell Benchmark, koji je programirao Roderick Cattell, prmđpal
engineer u Sun Microsystems Inc., Mountain Vievv, Calif., je najpoznatiji i najšire
prihvaćen od strane specijalista u ovoj oblasti, i uskoro treba da bude formalno
publikovan, obezbeđujući time šire prihvatanje. Koristeći svoj "benchmark" (testovi
merenja brzine izvršavanja nekih operacija u programu), Cattell je procenio četiri
komercijalna objektno-orijentisana DBMS-a, kao i dva tradicionalna DBMS-a.
Od većine testiranih operacija, najreprezentativnija EDA operacija je ona za
"broj krstarenja" (engl. warm traversal numbers, koji mere kako brzo baza podataka
može da pređe fiksni broj RAM - rezidentnih objekata kada je sistem u radu (warm),
tj. kada je dizajn bio učitan u lokalnu memoriju). Rezultati Cattell-ovog testa
Vodic za PC 427
pokazuju znatne razlike u performansama, od dva ili više reda veličine, između šest
sistema testiranih na "radno krstarenje"(warm traversal).
Nova funkcija
Modeliranje podataka i interaktivnost su karakteristike koje moraju da
evoluiraju u postojećim DBMS za EDA aplikacije. Upravljanje različitim verzijama
dizajna i različitim konfiguracijama alata, sa druge strane, je potpuno nova funkcija
za tehnologiju baze podataka. To je, u stvari, relativno nov zahtev u EDA sistemima.
CAD (Computer Aided Design) alati su prvenstveno projektovani da podrže
individualni rad inženjera na diskretnim projektima. Sa ovim modelom, konfiguracija
alata je trebala da bude postavljena na početku projekta i ostane nepromenjena. A
pošto je inženjer - individualac imao svoje sopstvene fajlove, on je kontrolisao koja
verzija dizajna je korišćena i distribuirana.
Danas, konkurentni inženjering zahteva da dizajn okruženje mora da podrži
kooperativni rad umrežene grupe profesionalaca. Ovde, inženjer mora biti u
mogućnosti da kreira nove verzije od postojećih komponenti, bez prepisivanja
nečijeg rada, ili rada na dizajnu, bez omogućavanja da bude prisvojen od nečijeg
projekta (rada) koji je u razvoju. On ili ona moraju biti u mogućnosti da rade sa
konzistentnim skupom projektantskih alata.
Objektno-orijentisani DBMS podržava zajednički rad odobravajući članu tima
pristup drugom (tuđem) poslu koji je u razvoji (work-in-progress). Korisnici mogu
proveravati objekat (ili grupu objekata) u isto vreme kao drugi korisnik, memorišući
(saving) svoje promene ili povezujući (merging) ih u istu verziju objekta.
Podrške saradnji .i upravljanju konfiguracijama alata su zasnovane na tri
konceptualne konstrukcije objektno-orijentisanih DBMS: konfiguracije, radni
prostori i nekonfliktna koritrola saglasnosti (concurrency) (sl. 3.18., gore desno).
Konfiguracije su objekti, grupe povezanih objekata, ili kompleti dizajna (projekata)
koji se tretiraju kao jedna verzija dizajna. Oni upućuju ne samo na aktuelne podatke
dizajna, već i na alate korišćene za dizajn. Radni prostori su kompjuterska okruženja,
odnosno "desktop" na ekranu, u kojima inženjer može pristupati, koristiti i ažurirati
konfiguracije. Kontrola saglasnosti dozvoljava dvojici ili više inženjera da rade na istoj
oblasti nekog objekta.
Ovo su samo neka pitanja koja treba sebi da postavite kada procenjujete
upotrebljivost sistema za upravljanje bazom podataka za EDA:
Kako parcijalni DBMS utiče na globalne performanse sistema, u
poređenju sa performansama mog postojećeg jednokorisničkog fajl sistema i drugih
sistema za upravljanje bazom podataka ?
Da li DBMS nudi zahtevanu funkcionalnost bez promene performansi ili
povećanja kompleksnosti razvoja ? Da li moja aplikacija ostaje visoko interaktivna ?
Da li ja imam alate takve kao što su "prelistavač" (engl. browser) i "ispravljač" (engl.
debugger) da podrže razvoj, i da li sistem podržava dinamičko povezivanje ?
Da li podržava standardni objektno-orijentisani programski jezik, takav
kao C++ , i da li dozvoljava da baza podataka bude ispitivana na neproceduralan,
optimalan način ?
428 VodičzaPC
Da li podržava transakcije tipične za EDA aplikacije, takve kao

produžene transakcije dugog trajanja ? Da li podržava upravljanje verzijom i
konfiguracijom ?
Da li nudi kompletne DBMS funkcije, takve kao saglasnost
(concurrency), ponovni start/oporavak i podršku za distribuirano okruženje ?
U kom stepenu baza podataka utiče na moje aplikacije ? Koje
eksplicitne operacije baze podataka moram uključiti u moj kod ?
Da li će baza podataka podržavati industrijske standarde u operativnim
sistemima, grafičkim korisničkim interfejsima, programskim okruženjima i PC
arhitekture i arhitekture radnih stanica ?
Da li je baza podataka projektovana da podrži umreženi klijent/server
rad (computing) i najpreporučljiviju arhitekturu za EDA ?
Posle izvršenih gore navedenih komparacija, inženjerski tim uključen u glavni
projekat treba da počne pilot program da proceni, u potpunosti, koliko odgovara dati
DBMS zahtevima tima.
Definisanje termina
Blob: skraćenica za Binary large object, polje promenljive dužine unutar
relacione tabele.
Class: u objektno-orijentisanom programiranju, tip podatka koji definiše
korisnik a sadrži elemente podatka, koji mogu biti različitih tipova, i skup operacija
za manipulaciju podacima.
Collection: objekat, takav kao skup, "bag", ili lista, koji služi da grupiše druge
objekte. Svaka kolekcija je primer jedne od klasa u kolekciji biblioteke klasa, ili je to
još primer korisnički definisane ekstenzije u cvoj biblioteci.
Concurrency control: u distribuiranom sistemu, znači održavanje integriteta
podataka pošto dozvoljava korisnicima da dele podatke na konzistentan način, tako
da izvršni iskazi (naredbe) unutar iste transakcije rade naspram rezervisane baze
podataka.
Configuration control: sposobnost da fleksibilno povezuje parcijalne verzije
alata i podataka u skup, tako da je korisnicima dozvoljeno da koriste skup i mogu da
pristupe kad god im je to potrebno.
Database: načini smeštanja informacije čija egzistencija premašuje vek
procesa koji ju je kreirao.
Direct acyclical graph: grafička prezentacija (prikaz) koja se sastoji od lukova
i čvorova, u kojoj lukovi spajaju čvorove, imaju pravac (zasnovan na hijerarhijskim
relacijama) i ne formira zatvorenu petlju.
Inheritance: način specificiranja objekta, kao varijacije nekog drugog, kojim
se karakteristike originalnog objekta (roditelj) prosleđuju na varijaciju (potomak), koji
ih može povećati ili samo prepisati.
Primitive: element računarskog jezika, takav kao reč ili simbol, koji
implementira osnovnu funkciju koja je fundamentalni deo programskog pristupa
ugrađenog u jezik.
VodičžaPC 429
Single-level storage: sposobnost da prikaže (predstavi) strukture podataka

kao da su u lokalnoj memoriji, eliminišući time višestruke nivoe prevođenja kada
adresira objekte.
Versioning: sposobnost da održava odvojene (posebne) verzije podataka i
alata tako da bilo koja verzija može biti lako ponovo pozvana kada je potrebno.
430 VodičzaPC
3.4 Računarom podržano poslovanje

Uspeh koji je ostvaren u elektronskoj obradi komercijalnih podataka uticao je
i na razvoj uređaja za automatsku obradu podataka u procesu konstruisanja
proizvoda i pripremi proizvodnje. Prvi programski sistemi nudili su samo delimična
rešenja, tj. konstrukcione proračune ili programiranje numeričkih alatnih mašina itd.
Nedostatak ovih programskih rešenja sastojao se u nemogućnosti njihovog
međusobnog povezivanja. Međutim, poslednjih nekoliko godina, ovaj nedostatak je
prevaziđen razvojem sistema koji omogućavaju integraciju automatizovane obrade
kompleksnih zadataka, na primer, izrada tehničke dokumentacije, planova rada,
upravljačkih informacija za NC mašine itd. Za sistem koji omogućava obradu ovih
zadataka, usvojen je svojevremeno termin CAD (Computer Aided Design -
računarom podržano projektovanje). Termin je predložio D. T. Ross u toku razvoja
NC programskog sistema APT (Automatically Programmed Tools) na MIT-u
(Massachusetts Institute of Technology).
U literaturi se koriste različiti termini za definisanje oblasti primene računara
pri projektovanju proizvoda i tehnologija. Najčešće korišćeni termin je CAD, zatim
slede termini CAM (Computer Aided Manufacturing - računarom podržana
proizvodnja), CAP (Computer Aided Planing - računarom podržano planiranje), CAE
(Computer Aided Engineering - računarom podržan inženjering) i CAD tehnologija.
CAD označava integrisanu obradu poslova pomoću računara pri dobijanju
konstrukcijske dokumentacije. CAP predstavlja primenu računara u pripremi
proizvodnje. CAM predstavlja primenu računara u proizvodnji i upravljanju
proizvodnjom, kao i u obradi poslova koji se odnose na tok materijala i tok
informacija u proizvodnji. Zajednički termin za primenu računara u konstrukciji,
pripremi proizvodnje i proizvodnji je CAE. CAE podrazumeva primenu računara u
svim oblastima poslovanja od planiranja proizvodnje do isporuke novog proizvoda.
Da bi se uopšte moglo govoriti o ulozi savremene računarske tehnologije u
procesu projektovanja i proizvodnje, neophodno je detaljnije odrediti karakteristične
faze u procesu nastanka nekog proizvoda.
Prva faza projektovanja podrazumeva analizu problema, odnosno postavljanje
uslova koje određeni proizvod mora da ispuni. Ovo, pored ostalog, obuhvata i
prikupljanje informacija o već postojećim proizvodima slične ili iste namene, o
mogućnostima plasmana na tržištu, kao i određenim standardima i zakonskim
uslovima koji moraju biti zadovoljeni.
Samu srž procesa projektovanja predstavlja tzv. generisanje alternativnih
modela. U ovoj fazi dolazi do izražaja celokupna umešnost i kreativnost projektanta.
Veoma često, novi model predstavlja samo modifikaciju prethodnih, dok se u nekim
siučajevima, do novog modela dolazi kombinovanjem osnovnih elemenata na
potpuno originalan način.
Sledeću fazu predstavlja analiza dobijenog modela. Ovo znači da se u ovoj
fazi modeli testiraju, odnosno vrši se provera da li zadovoljavaju kriterijume
postavljene u prvoj fazi.
Vodič za PC 431
Procesi generisanja modela i njegove analize ne mogu se smatrati za odvojene

faze, pošto se, nakon izvršene analize, obično vrše dodatne izmene na
projektovanom modelu. Iz svega ovoga sledi da je proces projektovanja cikličan.
Osnovna prednost projektovanja (crtanja) pomoću računara u odnosu na
tradicionalne načine ogleda se u povećanoj produktivnosti i preciznosti (mada se
može desiti i osetan pad produktivnosti u prvim fazama upotrebe zbog poznatog
problema privikavanja na nove tehnologije). Sada se jednom komandom zamenjuje
spor i mukotrpan posao kod klasičnog crtanja.
Druga prednost se ispoljava ako treba izmeniti samo neke delove već gotovog
crteža. Sa svega nekoliko komandi ovaj problem je vrlo lako rešiv. Uz to, svaremeni
programi sadrže i biblioteke standardnih simbola koji se lako implementiraju u
crteže.
Da bi se napravio crtež objekta koji se želi materijalizovati, neophodno je
prethodno napraviti odgovarajući model. Sam proces modeliranja jedna je od
najvažnijih faza u integrisanom CAD/CAM okruženju, a predstavlja skup metoda
kojim se na računaru razumljivim načinom definišu oblik i druge geometrijske
karakteristike određenog objekta.
Pristup modeliranju pomoću računara može biti dvojak: sintetički i analitički.
Prvi metod podrazumeva da modelirani objekat još ne postoji, dakle treba ga stvoriti,
a drugi da pravimo model na osnovu već realizovanog objekta. Metode koje se
primenjuju u modeliranju putem računara predstavljaju sintezu više naučnih
disciplina: analitičke i diferencijalne geometrije, numeričke analize, teorije skupova
itd. Međutim, potpuno modelirani objekat ne zahteva samo preciznu geometrijsku
deskripciju, već i vrlo realističan prikaz na grafičkim periferijama (monitor, printer,
ploter). Mogućnosti grafičke vizuelizacije su danas tako razvijene da je često objekte
nemoguće u realnosti ni zamisliti, a kamoli realizovati. Misli se, pre svega, na
najrazličitije deformacije objekata, osvetljavanje tela sa više spoljnih i unutrašnjih
izvora svetlosti, animacije i slično.
Postoje tri osnovne vrste prostornog (3-D) modeliranja na računarima. To su
žičano, površinsko i puno (solid) modeliranje. Žičano modeliranje definiše ivice koje
obrazuju konturu objekta. Model objekta je tada providan i vide se jedino vektori
ivica objekta - model tada naliči na žičani kavez - otuda i engleski naziv "vvireframe
modelling". Sa ovakvim modeliranjem nije moguće nikakvo senčenje, jer
jednostavno nema površina koje bi bile senčene. Rezime: 3-D telo kao skup 1-D
vektora.
Površinsko modeliranje (engl. surface modelling) definiše objekat kao skup
površina koje mogu imati i svoju teksturu i materijalizaciju radi fotorealističnog
senčenja. Površinsko modeliranje omogućava i generisanje složenih površina kao
reljefa, vinskih čaša itd. Složene površi se tada mogu dobijati rotacijom krivih oko osa
rotacija ili klasičnim načinima dobijanja pravoizvodnih površi. Rezime: 3-D telo kao
skup 2-D površi.
Puno modeliranje (engl. solid modelling) je najsavršeniji vid oblikovanja tela
na računaru. Solid model sadrži informacije ne samo o ivicama i površinama, već i o
unutrašnjosti tela. To podrazumeva podatke o gustini, čvrstoći i drugim fizičkim
432 VodičzaPC
karakteristikama. Takvo potpuno sagledavanje tela omogućava analizu i simulaciju

njegovih svojstava.
Geometrijskom definicijom modela nroces projektovanja objekta nije završen.
Naime, savremeni CAD/CAM softverski paketi omogućavaju i zahtevaju aktivnost
više - analizu i simulaciju pojedinih procesa na modeliranom objektu. U okviru ovih
paketa, pojavljuje se tzv. CAA (Computer Aided Analyses - analiza pomoću računara)
podgrupa. Pomoću ovih programa moguće je vršiti strukturalnu, termalnu ili
kinemtasku analizu, koje su često neizvodljive u laboratorijskim uslovima. Sve
navedene analize obično su spregnute sa vrlo složenim modulima za optimizaciju
konstrukcije, što je od ključnog značaja kako za pokretne objekte (vazduhoplovi,
brodovi, vozila ...), tako i za stacionarne (zgrade, brane ...).
Interaktivni grafički sistemi imaju mogućnost kompletne analize modela koja
obuhvata simulaciju ponašanja cele strukture u realnim eksploatacionim uslovima.
Dakle, projektant umesto tradicionalnog pristupa "napravi i testiraj", primenjuje novi
"projektuj i probaj na računaru". Na ovaj način, na računaru je moguće vršiti
simulaciju rada elektronskih kola, pomeranja robotske ruke, kretanje liftova u
visokim zgradama, ubrizgavanje plastike u kalupe itd.
Na kraju, želja svakog projektanta je da plod njegovog stvaralaštva ugleda
svetlost dana. Ova zadnja faza (CAM) podrazumeva proizvodnju projektovanog
objekta, bez koje bi, na primer, bilo nemoguće precizno napraviti 20 do 50 hiljada
otvora na oplati putničkog aviona.
CAM tehnologija obuhvata numeričku kontrolu (NC - Numerical control) koja
obezbeđuje upravljanje mašinama za glodanje, struganje itd., na osnovu prethodno
kodiranih informacija o tome kakav finalni proizvod mora da bude. Napredniju
tehnologiju od prethodne, predstavljaju sistemi CNC (Computer numerical Control),
kod kojih se proizvodnim mašinama upravlja preko specijalizovanih računara sa NC
instrukcijama. Korak dalje, u odnosu na CNC tehnologiju, učinili su sistemi sa DNC
(Direct Numerical Control) mašinama. Kod ove tehnologije svako proizvodno mesto
u nekoj hali povezano je preko komunikacionih veza sa centralnim računarom u
CAD centru. Komunikacione veze obezbeđuju i povratnu informaciju u CAD centar
o stanju alata, materijala itd.
Sama tehnologija proizvodnje pomoću računara podrazumeva još i niz drugih
aktivnosti, kao što su planiranje proizvodnje, zaliha proizvoda, upravljanje robotima
na proizvodnim trakama, testiranje proizvoda itd.
"Framework”
Jedan od najfascinantnijih aspekata CAE (computer aided engineering)
industrije je kako je brzo nova zvučna reč - framevvork - našla svoje mesto u stručnoj
literaturi.
Sredinom 80-tih, pošto su CAE alati preplavili tržište, izgledalo je da je
inženjerska produktivnost pala ispod cene softverskih alata. Rastuća "ostrva
automatizacije" ostavila su korisnike na sopstvenim ostrvima. Promoteri su imali
ispravne softverske alate i interfejse koji su radili na ispravnim platformama. Industriji
su bile potrebne strukture da opsluže komunikaciju sa podacima, (softverskim)
VodičzaPC 433
alatima i sa korisnikom. Orijentacija ka alatu počela je da produkuje orijentaciju ka

procesu, koja je fokusirana na optimiziranje celokupnog projektantskog procesa. U
ovom okruženju je rođen "frameNvork".
"Framevvork" može biti definisan kao softverska infrastruktura koja
obezbeđuje opšte (common) okruženje za komunikaciju i integraciju (softverskog)
alata u proces. Alati dele resurse "framework"-a, zamagljujući time tradicionalne
koncepte "alata". Načelno, inženjer ne treba da brine o interfejsima alata ili čak o
samim alatima. Njegov jedinstveni interes je rezultat. Međutim, mnogo od
"framework"-ove vrednosti ne može se videti direktno. Pre svega, to je ovaploćeno u
njegovoj efikasnosti u zadovoljavanju zahteva za kvalitetnim i brzim razvojem novog
proizvoda tokom projektovanja.
Definicija "framework"-a je maglovita, tako da je mnogi radije posmatraju u
uslovima servisa koje on nudi alatima i korisniku (sl. 3.19). Najupadljiviji ( i možda
najpoznatiji) servis je opšti korisnički interfejs (common user interface - CUI), koji
opslužuje tastaturu i miša u aplikacijama na konzistentan način. Skoro svi
"framework"-ovi koji su danas na raspolaganju na radnim stanicama koriste grafički
korisnički interfejs (graphical user interface - GUI) za ovaj zadatak, takav kao MOTIF
ili Open Look, koji daje lep izgled formama, ikonama i napravama (gadgets). Meta-
funkcije koje funkcionišu kroz alate, takve kao manipulisanje prozorima
(uobličavanje), pop-up meniji, on-line help, mogu deliti istu grafičku figuru bez
obzira na alat.
f I
I Too \ l I I
Tooll I Tool(n) J
I I
L
___ J l _____________ I L
slika 3.19 "Framework"-s obezbeđuju diskretne servise koji su povezani sa

operativnim sistemom i alatima. Glavni među tim servisima je opšti korisnički
interfejs
Interprocesna komunikacija (IPC) dozvoljava alatima da komuniciraju jedan sa

drugim direktno, bez potrebe da pristupaju fajlovima na disku. IPC se koristi da
obeleži (osvetli) selektirano ime signala u višestrukim alatima, ili da izvrši neki
434 VotHčzaPC
parcijalni zadatak kad god je projekat modifikovan. Alati ne treba da budu stalno na
istoj radnoj stanici, ili čak u istoj radnoj grupi. Dobro planirana metodologija
izgrađena na ovom konceptu može dozvoliti mnogim inženjerskim disciplinama da
rade paralelno analize projekta (možda automatizovano) bez prekidanja primarnog
dizajnerovog (projektantovog) pokušaja osmišljavanja.
Upravljanje tokom procesa (process-flow-management) pomaže korisnicima
da podese sekvence i pozovu alate koji koriste podatke povezane sa projektom.
Mehanizmi upravljanja tokom procesa su sasvim jednostavni, koriste vremenske
markere (timestamps) u fajlovima ili ASCII stringove ekstrahovane (izdvojene) iz
izveštaja. Obično je mnogo teže da se programiraju osnovna pravila na osnovu kojih
se donose odluke. Aktuelne relacije i zavisnosti između alata su često specifične za
kompaniju, koje se pozivaju za neku internu transakciju da iskoristi ove
karakteristike.
Upravljanje bazom podataka, (Database management) smešta i pretražuje
podatke za alate, koristeći zajedničku bazu podataka. Zajednička baza podataka ne
mora da ima identičnu strukturu zapisa kroz sve alate (programe), ali treba da
obezbedi standardizovane načine pristupanja podacima. Nekoliko //framework"-ova
uključuje baze podataka koje prepoznaju da li je najnovija (najsvežija) verzija
podataka prisutna u memoriji ili na disku, u tom cilju "prelistaće" sve podatke, pošto
to alat zahteva od "framework"-a. Razlike ( trade-offs ) između objektno-
orijentisanih baza podataka (object-oriented databases - OODB) i relacionih baza
podataka (relational-databases - RDB) moraju biti pažljivo razmatrane, a što se tiče
njihovih respektivnih performansi i/ili kapaciteta i adaptibilnosti na promene.
Generalno, relacione baze podataka su bolje za statičke podatke, dok objektno-
orijentisane baze podataka mogu biti bolje za dinamičke tipove podataka.
Upravljač kreiranja podataka (design-data manager) može dopuniti aspekte
baze podataka kod "framework"-a, dajući korisnicima uvid u njegove podatke na
sistemu. Podaci se prikazuju grupisani u logičke klastere koji odgovaraju
inženjerovom prirodnom načinu razmišljanja. Cesto, usluge se pojavljuju kao
hijerarhijske, na stablima ikona, a projektovanje podataka je zasnovano na ikonama
za alate koji su na raspolaganju.
Mrežno licenciranje (network licensing) deluje kao aplikacioni posrednik sa
grupom radnih stanica unutar date mreže, dozvoljavajući alatovom autorizacionom
ključu da bude "proveren" za korišćenje od strane druge radne stanice. Ovo može
biti pogodna karakteristika sa aspekta cene kada su u pitanju skupi alati koji se
povremeno koriste duž više čvorova. "Framework"-ovi usvajaju ovu karakteristiku od
samostalnih (standalone) licenciranih proizôda koji egzistiraju nekoliko godina.
Važnost upravljanja konfiguracijom i kontrola verzije (projekta) se šire u
proporciji sa kompleksnošću projektovanja podataka i aplikacionom stranom fajlova.
Ove funkcije su kritične za "framework"-ove sa internom manipulacijom bazom
podataka, kao što je OODB. Verziranje mora biti precizno reflektovano unutar
specijalnih fajlova koje koristi "database manager". Ovi fajlovi, koji sadrže meta-
podatke o projektu (projektovanju), kreirani su kada je projekat unet u svoje poznato
okruženje.
Vodič za PC 435
Programski jezik je obično uključen da prilagodi "framevvork" za parcijalno

korišćenje. Jezik može kontrolisati loše povezane interfejse ili redefinisati pop-up
menije i forme. Programiranje je generalno potrebno da podrži poručeni "process-
flovv management". Većina CAE projekata oslanja se na svoje prikladno odabrane
jezike za sve "kućne" programske integracione funkcije.
Globalno, opšti cilj ovih servisa (usluga) je da poboljša produktivnost,
oslobađajući korisnika od monotonih detalja upravljanja podacima i niskonivovske
interakcije. Ovaj koncept izolacionog sloja nije novi - razmotrite primer operativnog
sistema. Očekuje se da "framework"-ovi postanu operativni sistemi 90-tih za
inženjerske alate. Ako neko sumnja da "framework" pristup može ikad biti smatran
operativnim sistemom, neka pogleda samo bolje uspeh programa VVINDOVVS 3.X !
Sada već uvodimo drugu zvučnu reč: konkurentni (paralelni) inženjering
(concurrent engineering - CE). Većina definicija CE izgleda da se slaže sa frazama kao
što su "simultani, paralelni proces projektovanja", "top-down" projektovanje i
"multidisciplinarni" tim. Treba da se objasni da CE nije proizvod već filozofija.
Koncepti su duboko ukorenjeni u kvalitetu, ceni i naglašenim presijama što bržeg
lansiranja novog proizvoda u našem poslovnom okruženju. Jedan princip
automatizovanog projektovanja je da se sve poznate stvari u projektovanju i
ograničenja procesa pomeraju ka što ranijoj verifikaciji, gde se greške mogu
korigovati brže i jeftinije. Ovaj pristup je potpuno konzistentan sa ciljevima CE.
Eksperti CE se generalno slažu da su četiri ključne komponente CE :
ORGANIZACIJA;
MET ODOLOGIJA;
KOMUNIKACIJA;
ZAHTEVI.
"Framework"-ovi obezbeđuju moćnu tehnologiju za poboljšanu komunikaciju
projektovanih podataka, ali jasno CE obuhvata mnogo više nego što "framework"
može da obezbedi. Potpuna korist od "framework"-ova (ili automatizovanog
projektovanja, u tom smislu) može samo biti ostvarena posle pažljivo izabrane
metodologije koja je definisana, povezana i implementirana.
Postoji suštinska razlika između integracije alata, koja generalno zahteva
pogodnu korisničku (custom) modifikaciju koda, i autonomnost (encapsulation ;
hermetizacija) alata, koja često može biti izvedena koristeći "file-based" interfejse.
Mada integracija uvodi najbržu komunikaciju između alata, autonomnost
može biti adekvatna za većinu okruženja. Često, "framework" kontroliše pozivanje i
sekvenciranje alata, uključujući hermetizovani alat (sl. 3.20). Ali proces korišćenja
takvog alata u "design flow" je kompleksniji. Izlazi iz alata (n-1) su upisani na disk
kao i obično, ali fajl podataka je preformatiran za ulaz u alat (n). Ovo zahteva
mogućnost da se ekstrahuje fajl podataka iz alata (n-1), kao i detaljno poznavanje
struktura ulaznih podataka alata (n). Kada je konverzija urađena, alat (n) može biti
pozvan. Servisi "framework"-a nisu na raspolaganju za vreme izvršavanja alata, takvi
kao interakcija sa drugim alatima (kao sa IPC ). Na izlazu, drugi konvertor mora
preformatirati izlaz za korišćenje u alatu (n+1). Hermetizacija većine alata sprovodi
se na sličan način. Za svaki hermetizovani alat, može postojati specifična biblioteka
ili potrebni sporedni fajlovi. Podaci neće biti upisani u opštu bazu podataka, i neće
436 Vodič za PC
________________________ 3,4 Računarom podržano poslovanje
biti dostupni drugim alatima, ukoliko, nije izvršena specifična konverzija fajla za
drugi alat. Višestruke verzije istih podataka mogu, ponekad, stvarati probleme u
određivanju koje fajlove zadržati za arhivu ili upravljanje konfiguracijom. ______
slika 3.20 U ovom primeru alatove autonomnosti pod "framework"-om,

"framework" kontroliše ulazak i sekvencioniranje alata. Možda će biti potrebna
konverzija podataka i specifičnih biblioteka alata.
Ako ste gledali bilo koji industrijski magazin u poslednje dve godine, tada ste
verovatno zapazili da se OODB rangira veoma visoko na Buzz-O-Meter, upravo
odmah do C++ . Današnji "framework"-ovi su "tehnološki" zasnovani ili na
objektno-orijentisanim ili na relacionim bazama podataka, od kojih svaka polaže
pravo da je superiorna za CAE proces. U čemu se razlikuju ova dva pristupa bazama
podataka ?
Pokušajmo da shvatimo kako su oni organizovani. RDB smešta podatke u
zapise (records) ( poznate, takođe, kao n-torke - tuples) koji obuhvataju (objedinjuju)
više polja. Primarno ključno polje garantuje "jedan-jedan" preslikavanje unetih
zapisa. Bilo koje polje može biti traženo i uneto u izveštaj, ali sortiranje može dugo
da potraje. Međutim, uobičajeno je da budu kreirani dodatni indeks fajlovi koji vrše
povezivanje unazad sa "masterom" (datotekom podataka), sl. 3.21. Svaki indeks je
presortiran i filtriran po jednom ili više specifičnih polja, tako da obezbeđuje brz,
efikasan pristup sa povezanim (relaciranim) informacijama u "master" bazi podataka.
Ovi indeksni fajlovi se uzimaju dok se formira baza podataka i obično se kreiraju u
"batch" (beč) operaciji. Da se ubrza slučajni pristup, offset tabela u zaglavlju fajla
mora ukazivati na željeni zapis. Takode je uobičajeno da se koristi SQL (Structured
Query Language) da se izdvoje podaci na osnovu skupa pravila i zavisnosti. Ovi
pristupni jezici su relativno brzi i efikasni.
VodiczaPC 437
Mjsierdalabase
slika 3.21 Relacione baze podataka pristupaju podacima zasnovanim na

primarnom ključu i skupu unapred sortiranih polja. Bilo koje polje može biti
sortirano, ali to zahteva određeno vreme. Jedan način da se to uorza jeste da se
kreiraju dodatni indeksni fajlovi koji su pcvezani sa glavnom (master) bazom.
Objektno-orijentisane baze podataka ne koriste isti zapis/polje formaL

Umesto toga, one tretiraju informacije hijerarhijski, sa izvesnim tipovima podataka
koji spadaju (pripadaju) u druge tipove podataka, sl. 3.22. Ova hijerarhija $e
produžuje u n-dimenzija da prilagodi kompleksne veze ustanovljene u simulaciji
realnih (real-world) karakteristika (osobina). OODB su okarakterisane KLASAMA,
METODAMA i ATRIBUTIMA pridruženim sa instancom datog tipa objekta.
Objekat se sastoji od grupisanih hijerarhijskih podataka zajedno sa
operacijama koje se na njima mogu izvršiti. Stvarna vrednost karakteristike (osobine)
pridružene objektu ne mora biti uklopljena u jedan podužni (flat) fajl. OODB
generalno koriste veći broj manjih fajlova, od kojih svaki može sadržati jedan ili više
objekata. Prema tome, promena vrednosti bilo koje karakteristike pojavljuje se skoro
trenutno, što je mnogo brže nego rekonstruisanje (preprojektovanje; prepravljanje)
celokupne RDB.
Osim toga, OODB može poboljšati interaktivnu brzinu deljenjem "in-
memory" struktura dok manipuliše podacima između aplikacija. Stalni objekti mogu
biti smatrani kao permanentne promenljive koje pamte svoje vrednosti po povratku
u program. Skladištenje na disku stalnih objekata može jednostavno oslikavati
binarnu "in-memory" strukturu. Ovo eliminiše masovno reformatiranje podatka za
vreme čitanja ili upisa na disk. Alati koji koriste OODB ne moraju čak biti svesni
438 VodičzaPC
postojanja diska nego samo deklarisanja izvesnih objekata kao "stalnih". Većina
problema sa OODB nastaje zbog nedostatka programerskog iskustva (uglavnom u
C-f + ) ili zbog problema performansi koji potiču od preterane aktivnosti diska.
NAND2 MUX4
P-
1 MY DEStGN
KV.DESIGN
--- 1
Class: sheet
Attfibutes: date = 08/01/91 I
Owner=Joe N. Juoeer i
Methods: simulate, tayoul, etfit
Sub>cla$ses: componenls, sheets, signals
I
Class: component Class: componeot

Attributes: pkg = OIP Attributes: pkg = DtP
llelhoih: eitract, edil Methods: eitracl, edit
Sub'dasses: symbol, model $uhclasses:syn)hol, model
i Class: symbol j | Class: modet | | Clas$:$yfnboi [ [ Class: raodel |
slika 3.22 Objektno-orijentisane baze podataka dinamički uređuju podatke

koristeći klase, atribute i metode u hijerarhijskim relacijama. Posto one mogu da
dele "in-memory" strukture dok se manipufiše podacima izmedu aplikacija, ove
baze podataka su sa povećanom brzinom rada.
Kao što je pomenuto ranije, RDB tehnologija više odgovara statičkim

podacima, a OODB tehnologija dinamičkim podacima. Obe tehnologije imaju
nedostatke povezane sa načinom na koji su podaci organizovani i smešteni. Mada su
CAE podaci mešavina statičkih i dinamičkih podataka, većina podataka se sastoji od
statičkih informacija, takvih kao što su interni brojevi delova ili vrednosti kašnjenja
komponenti (elektronskih). Ali pošto brzina kloka (clock) raste, a koncepti CE se
uobličavaju, preciznije će biti zahtevani dinamički podaci, nego promene sa
evolucijom dizajna. Ovo je primarni element koji diktira da se koristi OODB u CAE
alatima.
Jedinstveni cilj i za "framework"-ove i CE je GLOBALNA OPTIMIZACIJA, u
kojoj MALE PROMENE u performansama, pouzdanosti, veličini, ceni i drugim
faktorima rezultiraju u najboljem globalnom dizajnu. U realnosti, ovaj cilj smatraju
glavnim kulturnim promenama unutar većine organizacija, kao i specifične, na
pravilima zasnovane alate koji formiraju procene zasnovane na trenutnom stanju
projekta. Jedan CAE "framework" koristi "spreadsheet" metaforu da uprogramira
takva pravila direktno u fleksibilan alat da podrži "šta - ako" analizu. Narušavanje
Vodič zaPC 439

praga može tada biti praćeno, koristeći grafičke figure (prikaze) kao što su metri,
LED-ovi ili termometri. Ključno u ovoj karakteristici je neposredan pristup bazi
podataka unutar ćelijskih izraza. Celokupna gama novih "meta - alata" takvih kao što
su ovi može se očekivati da se razvije u nekoliko sledećih godina. Naglašena ideja
matematičkih ili Bool-ovih izračunavanja, izvedenih iz prostih pristupa bazi podataka
projekta, biće značajan podstrek ka globalnoj optimizaciji.
Ako smatrate da su se CAE alati proširili da troše maksimalni mogući iznos
sistemskih resursa, razmislite ponovo. "Framework"-ovi su dodatni opšti sloj kojima
je potrebno mnogo računarske snage za procesiranje, RAM-a i prostora na disku.
Ekstra provere pravila projekta, integritet baze podataka, itd. troše računarsko
(procesorsko) vreme. Sporije pozivanje alata ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan
nedostatak s obzirom na beneficije u totalnom simulacionom ciklusu u vremenskom
smislu i podrši željene metodologije.
1988.g., koalicija EDA promotera formirala je CAD Framework Initiative (CFI)
da uklone tradicionalne CAD i CAE barijere u integraciji alata. Više od 40
organizacija predstavilo je alate i radne stanice. Mada je sve u ranoj fazi definisanja,
CFI obećava da će obezbediti prvi pravi otvoreni protokol za komunikaciju alata i
dovesti korisnike korak bliže do nezavisnosti od promotera (odnosno proizvođača
softvera) CAE. Čak i standardi prihvaćeni u industriji izloženi su raznim formama
distorzije, uključujući podskupove dijalekata, superskupove i stare dobro uobličene
dvosmislenosti. "Framework"-ovi obezbeđuju moćnu tehnologiju za nezavisnost od
promotera, ali pouzdana privrženost mora poteći od CAD/CAE industrije da se
postigne ovaj uzvišeni cilj. ĆFI je odličan način da se ovo okonča.
Pošto "framework"-ovi nisu samostaini alati, mnogo faktora mora biti
razmatrano kada se procenjuju mogućnosti "framework"-a, uključujući nameru da
ga koristite unutar vaše kompanije. Suštinski postoje tri alternative: (a) pokušajte da
kupite prepakovani "framework" komplet sa svim željenim alatima i interfejsima; (b)
naručite "do - it - yourself" "framework" proizvod i formirajte sopstvene interfejse za
alate; (c) dodajte nove interfejse za alate za prepakovano okruženje. Sledeće
digresije su upravo ključne za razmatranje bilo kakvog procenjivanja.
Ako je proizvod (softver) naručen kao deo CAE kompleta, koje karakteristike
su obezbeđene sa "framework"-om i koliko temeljno se ove karakteristike koriste od
strane samih alata? Može li se "framework" uslugama pristupati u cilju prilagođavanja
alata, takvim kao pop-up meniji, ikone ili dopunski programi da se izvrše za
kompaniju specifični zadaci? Ako vi gledate izvan sposobnosti alata, na globalni tok
procesa, da li "framework" zadovoljava sadašnje i buduće potrebe ?
Ako vaša firma namerava da obezbedi pogodnu integraciju alata ili
hermetizaciju korišćenja "framework"-a, koliko su moćne usluge "framework"-a? Da
li su one primenjene konzistentno? Koje opcije postoje za nivoe integracije ? Možete
li integrisati iste komplete alata koje promoter koristi za optimalne performanse?
Možete li integrisati na višem nivou za optimalnu izolaciju od promene? Koji se
kursevi nude za razvojne inženjere (developers)?
Druge stavke biće opšte za sve druge korisnike "framework"-a. Kako
degradiraju performanse sistema s obzirom na mrežno komuniciranje, višestruko
otvorene aplikacije ili "straničenje" diska? Koliko Mb RAM-a ili diska se zauzima ?
440 Vodic za PC
Mogu li podaci biti programski prosleđeni unutar i izvan "framework"-a da se

komunicira sa drugim "framework"-ovima ?
Standardi će igrati sve veću ulogu kod "framework"-ova. Svaka kompanija
mora selektirati svoje sopstvene zahteve za "framework" platforme, operativne
sisteme, grafičke interfejse, X.11 zahteve, mrežne protokole, opšte baze podataka i
mnogo drugih faktora. Pošto CFI evoluira, tako će i standardi za proširene jezike, IPC
mehanizme, formate fajlova itd.
Ako bilo koji od "framework" kandidata preživi takvo ispitivanje, tada je
vreme da se sredi za "kućne" procene, koristeći realne alate, realni scenario projekta
- čak i realne inženjere ! Većina promotera će dati najmanje 60 dana za
procenjivanja, pošto je potrebno vreme da se razvije formalni plan sa jasnim
ciljevima. Dajte ozbiljnu studiju kako bi "framework" trebalo da bude korišćen u
vašim trenutnim uslovima i kako bi mogao biti korišćen u narednih tri do pet godina.
Takođe, ispitajte promoterovu finansijsku stabilnost i trendove, budući pravac i
mogućnosti vaše firme da utiče na budući pravac proizvoda.
Pošto "framework"-ovi počinju da prihvataju realne izazove, uobličavajući se
tokom tog procesa, njihovo pravo mesto u CAE istoriji biće evidentno. Eksperti
očekuju da će biti potrebno nekoliko godina za CFI da izmisli "plug - and - play"
okruženje alata između promotera koji sarađuju, ali biće to dobit koju vredi čekati.
Razvojni programeri (developers) će potrošiti mnogo svog vremena da shvate ralacije
i zavisnosti između alata a onda će se osloniti na takve jezike, kao što su C, C++,
Scheme i drugi da ostvare integraciju alata. Koncept SOFTVERSKIH POZADINA
(software backplanes) već je na raspolaganju od strane nekoliko promotera za multi-
algoritamske simulacije, a biće standardizovan da privuče što više
komercijalizovanog aplikativnog softvera čak i konkurentov alat.
"Framework"-ovi će početi da podržavaju formalne mehanizme za
prosleđivanje podataka između sopstveno održavanih baza podataka i onih od
drugih "framework"-ova na mreži, dozvoljavajući čak veću integraciju kroz
discipline. Sistemski alati za struktuiranu analizu i dizajn visokog nivoa će postepeno
ulaziti u "framework" "tapiseriju" kao integralni deo ukupnog dizajn procesa. Ovo će
obezbediti trasibilnost zahtevima kroz opštu bazu podataka. On-line dokumentacija
na CD ROM-u će pomagati da se izbori što povoljnija pozicija u borbi za tržište.
Fleksibilni alati, zasnovani na pravilima, će se javiti kao opšta pomagala za praćenje
kritičnih parametara projekta, bez potrebe za obimnim rekalkulisanjem svakog
novog detalja. "Soon - to - evolve" struktuirani pristup dizajnu (projektu) može voditi
višekratno upotrebljivim fragmentima projekta, kategorisanih bazom podataka na
načine koji mogu biti ispitivani i referencirani na zahteve korisnika.
Pravi je trenutak za CAE industriju da se lati svojih komunikacionih i irterfejs
problema direktno i poruši zidove sopstvenih interfejsa i dijalekata koji su davali
"potpuna CAE rešenja" do kojih su korisnici teško dolazili.
Projektovanje integrisanih programa

Mada su integrisani programi, koji povezuju nekoliko nesličnih procesa sa
opštim (uobičajenim) interfejsom i formatom fajla, pod velikom presijom bili u 80 -
VodiczaPC 441
tim godinama, nekoliko je ostvarilo značajan marketinški uspeh. Ali ih sada

projektanti softvera kreiraju povezujući postojeće samostalne programe koje korisnici
već poznaju i koriste. Međutim, projektanti softvera još uvek moraju da rešavaju
interfejs i probleme povezivanja sa novim (inoviranim) programskim tehnikama.
Jedno rešenje je da se čvrsto vežu samostalni programi pod grafičkim
operativnim okruženjem sa dobro definisanim korisničkim interfejsom i
interprocesnim komunikacionim standardima. VVINDOVVS i PRESENTATION
MANAGER na IBM kompatibilnim personalnim računarima, System 7 na Macintosh
mašinama, a OSI/MOTIF na radnim stanicama nude zadovoljavajuća rešenja.
Ovaj pristup koristi većina softverskih promotera za razvoj budućih proizvoda.
Projektanti mogu povezati program sa drugim programom, koji radi pod istim
okruženjem, bez znatnih intervencija na ovom potonjem od strane projektanta pošto
oba prate programske konvencije definisane operativnim okruženjem.
Korišćenje grafičkog operativnog okruženja sa jakim interprocesnim
komunikacijama ima dve slabosti. On nameće teške opšte zahteve, često redukciju
brzine za 25 - 50 %. Drugo, znatne modifikacije moraju biti urađene na postojećim
programima pre nego što oni mogu prihvatiti prednosti interfejsa ili komunikacionih
standarda. Kretanje ka grafičkom operativnom okruženju traži više tzv. čovek-godina
(inženjer-godina) za prepravke.
slika 3.23 Borland-ovo integrisano okruženje za baze podataka
Drugo rešenje je da se labavo povežu dva ili više postojećih samostalnih

programa pod tradicionalnim operativnim okruženjem, kao što je DOS ili Unix.
Naredna ilustracija (slika 3.23) prikazuje pristup integrisanom softveru, firme
442 VodičzaPC
BORLAND - INTERNATIONAL (sada u okrilju Novell-a), koji radi pod DOS-om. U

ovoj šemi, strukturni upitni jezik (SQL) baze podataka povezuje različite SQL servere,
koji preprocesiraju zahteve od klijenata sa PARADOX- om, kompanijinim
programom za rad sa bazama podataka. Korisnički programi i interne y/kopče"
povezuju PARADOX i QUATTRO /'spreadsheet" program iste kompanije. Takođe,
PARADOX ENGINE povezuje PARADOX i QUATTRO sa svojim (BORLAND)
programskim jezicima (Turbo Pascal, Turbo C,Turbo C++). U ovoj i sličnim
šemama, projektanti treba ne samo da rade modifikacije na interfejsima da eliminišu
kontradikcije, već i da kreiraju korisničke (utility) programe koji implementiraju
interprocesne komunikacije.
Ovaj pristup je dobro rešenje za današnje (postojeće) proizvode. Programi
zahtevaju minorne modifikacije da se kreira veza između programa. Takođe,
interprocesna komunikacija može biti ostvarena sa korisničkim programima koji se
pozivaju iz samostalnih programa.
Povezivanje postojećih programa pod njihovim sadašnjim operativnim
okruženjem ima dve sopstvene mane. Projektanti samostalnih programa moraju da
sarađuju da razviju veze između njih. Takođe, tradicionalna operativna okruženja
kao DOS i Finder su manje fleksibilna i manje moćna od modernih operativnih
okruženja, kao što su OS/2 i System 7.
Vodiž za PC 443
PC i savremene tehnologžje_________________________________
3.5 OLE metodologija

Kompleksni dokumenti, kao i kompleksni softver, obično se kreiraju iz manjih
segmenata. Kreiranje kompleksnih dokumenata je težak posao pošto segmenti
dokumenta često nisu istog formata i stoga prvo moraju biti prevedeni u neki opšti
format.
Softver inženjeri danas koriste objektno orijentisane programske tehnike za
kreiranje kompleksnih dokumenata. Tretiranje segmenata kao objekata sa podacima
u specificiranom (određenom) formatu ima nekoliko prednosti.
Prvo, ako je segment ugrađen u veći dokument kao objekt, ni jedna
informacija u segmentu nije eliminisana. Kada se vektorski crtež, recimo, prevede u
bit mapu u veći dokument, on ne može biti uvećan bez gubitka u rezoluciji; ali kada
se vektorski grafički objekt ugradi u veći dokument, ne postoji gubitak u rezoluciji
kada se on skalira. Drugo, ako se segment poveže kao objekt u veći dokument, •
promene u segmentu se automatski ažuriraju u dokumentu. Tako kada se sprajtšit
(spreadsheet), koji sadrži tabelu, poveže sa dokumentom, promene u tabeli
automatski se pojavljuju u dokumentu, pošto dokument očitava tekući sprajtšit, a ne
stariju verziju.
Microsoft je uvek koristio ograničene objektno orijentisane programske
tehnike u Windows-ima. Windows Clipboard, "utility" koji je prihvatao osvetljeni
tekst ili grafiku u Windows aplikacionim programima, ugrađivao je segmente
kreirane u Windows aplikacionim programima u druge dokumente tako što je
prenosio i format i podatke. Takođe, Windows aplikacije mogu da koriste dinamičku
razmenu podataka (DDE - dynamic data exchange) između aplikacija, tako da se
podaci iz jednog programa automatski kopiraju u drugi.
Sada je ovome dodato i povezivanje i ugrađivanje objekata (object linking and
embedding). OLE premašuje Clipboard i DDE u nekoliko aspekata. Prvo, on
proširuje objektni koncept, dodajući unapred definisanu formu segmenta u tzv.
generičkom Metafajl formatu, tj. slikovitom od uređaja nezavisnom opisu objekta.
Ovo je redukovalo probleme vezane za konvertovanje objekata iz egzotičnih formata
u prikaziv (displayable) format. Drugo, OLE je podržan sa Windows dinamički
povezanom bibliotekom (DLL - dynamic-link library), tj. funkcijama koje je
obezbedio Microsoft i koje omogućavaju aplikacijama da tretiraju objekte na
visokom nivou. Ove funkcije redukuju pisanje programskog koda potrebnog za
manipulisanje objektima na nekoliko redova koji pozivaju ove funkcije. Ovo
olakšava manipulisanje segmentima.
OLE (Object Linkingand Embedding) piedstavlja, u stvari, dva alata u jednom.
Omogućujući vam da povezujete datoteke ili da ugrađujete objekte, donosi novi
način rada u Windows okruženju.
OLE omogućava dva različita načina za razmenu informacija: možete
povezivati datoteke ili ugrađivati objekte. Kada povezujete dve datoteke, izvesne
informacije iz jedne se automatski ažuriraju u drugoj. Na primer, ako sačuvate Excel-
ovu datoteku prodaje koju uključujete u nedeljne, mesečne i kvartalne izveštaje
generisane u Word-u, možete spojiti tabelu iz Excel-a sa svakim od tri izveštaja u
444 VodičzaPC
3.5 OLE metodologija
Word-u. Zatim, kad god menjate informaciju u Excel-u, ona se automatski ažurira u
Word-u pomoću OLE-a. Povezivanje je savršeno u slučajevima kada je potrebno da
iste podatke koristi više različitih dokumenata i da svi budu trenutno ažurirani.
Ako nemate potrebu za podelom ažuriranih podataka, već želite da umetnete
informaciju u drugi dokument, kao što je izveštaj u Word-u, ili materijal kreiran u
više programa, onda je ugrađivanje pravi alat za vas. Pruža vam pristup ne samo
materijalima, već i programima pomoću kojih su kreirani.
Na primer, recimo da ste napravili izveštaj u Word-u i želite da upotrebite
Excel grafikon na strani 5 , Excel tabelu na strani 6 i blok-dijagram, rađen u
Micrografx Designer-u, na strani 8. Ako povezujete ove datoteke u vaš dokument,
one moraju biti u istim direktorijumima i pod istim imenom, svo vreme, da bi Word
mogao da ih pronađe. Ovo će vrlo brzo dovesti do konflikta, ako više korisnika radi
na dokumentu na različitim mašinama.
Pogodnije rešenje u ovom slučaju je ugraditi materijale u Word, tako da je
jedina datoteka koju morate evidentirati Word dokument. Zatim, da biste promenili
ugrađenu informaciju, jednostavno dva puta "kliknete" na objekat. Zahvaljujući
OLE-u, Word zna da treba da otvori i ugrađenu datoteku i program kojim je
kreirana.
Kada ugrađujete informaciju, proces ugrađivanja stavlja njenu sliku u vaš
glavni dokument. Možete menjati veličinu te slike (ili objekta, kako to zove
"Microsoft"), kao što biste menjali bilo koju grafiku. Svejedno, ugrađeni objekt je
mnogo prilagodljiviji od uobičajene grafike. Omogućava vam da se "šetate" između
dokumenta na kome radite i programa koji ga obrađuje kroz jedan "otvoren prozor".
Kada povezujete dve datoteke, povezivana informacija se pojavljuje u obe, u
originalnoj datoteci i u povezanom dokumentu. Ugrađeni materijal postoji samo u
dokumentu u koji je ugrađen, što je ključna razlika između ugrađivanja i
povezivanja. To znači da ugrađenom materijalu možete pristupiti samo otvaranjem
dokumenta.
Uporedne karakteristike
Povezivanje
1. Morate upotrebiti najmanje dva odvojena dokumenta: izvorni
dokument, koji sadrži informaciju koju želite povezati, i dokument koji koristi tu
informaciju. Kada promenite informaciju u izvornom dokumentu, ona se automatski
ažurira u dokumentu koji je koristi.
2. Nekoliko dokumenata može koristiti isti izvorni dokument. Kada
promenite izvorni dokument, svi dokumenti koji ga koriste se menjaju automatski.
3. Povezna informacija u Word-u postoji kao tekst (recimo, brojevi iz Excel
tabele) ili slika (Excel grafik). Možete formatirati tekst ili grafik na uobičajeni način.
4. Pošto možete formatirati povezanu informaciju u Word-u, ta
informacija može izgubiti format kada se dokument ažurira. Jedan od načina da
format "preživi" ažuriranje je da što više formatiranja obavite u izvornom
dokumentu.
VodičzaPC 445
5. Morate voditi evidenciju o posebnim datotekama i vezama između

izvornih i ostalih dokumenata.
6. Da biste pristupili izvornom dokumentu, možete izabrati komandu kao
što je Link u Edit meniju kod ExceUa ili pomoću Open i Svvitch To It.
Ugrađivanje
1. Ne morate napuštati Word dokument, pošto možete umetnuti
novokreirani objekt direktno iz programa.
2. Morate staviti objekt koji ugrađujete u svaki dokument, na mesto na
kome želite da se pojavi. Morate menjati ugrađeni objekt za svaki dokument.
3. Ugrađeni objekt, pa čak i ugrađena tabela, se pojavljuju u vidu slike (iii
objekta) u Word-u. Objekat ne možete menjati u Word-u, osim okvira i veličine, kao
i kod bilo koje slike.
4. Imate potpunu kontrolu nad formatiranjem i ulazom podataka, koristeći
program kojim je kreiran ugrađeni objekt. Ugrađeni objekt prikazuje sliku ugrađene
informacije.
5. Sve što vam je potrebno, vezano je za dokument koji sadrži ugrađeni
objekt.
6. Da biste ugrađeni objekt menjali, potreban je samo dvostruki klik
mišem.
446 VodižzaPC
3.6 Multimedija
3.6 Multimedija
Multimedija je trenutno najaktuelnija tema u svetu biznisa, obrazovanja i
novih tehnologija. Prave se specijalni računari za nju, velike svetske kompanije imaju
posebna odeljenja za razvoj multimedije, stručni časopisi na najudarnijim mestima
pišu o tome. Međutim, ako nekoliko Ijudi pitate šta je to multimedija, dobićete
sasvim različite odgovore.
Računari se danas upotrebljavaju za mnoge poslove - manipulaciju tekstom i
brojevima, kreiranje grafike, kontrolisanje drugih medija i, sve češće, za kreiranje i
reprodukciju zvuka. Mnogi od nas koriste samo jednu ili dve od ovih mogućnosti u
svom radu.
Multimedija stavlja na raspolaganje sve ove opcije u jednom sistemu i
omogućava im pristup istovremeno. Moglo bi se reći da je multimedija stvaranje
nove realnosti kreativnim kombinovanjem postojeće realnosti i mašte. Naime,
informacije sadržane na najrazličitijim medijima - video trakama, fotografijama, CD
ROM-u - se pomoću odgovarajućih uređaja transponuju u računar, obrađuju,
animiraju i kao nova realnost prenose opet na različite medije: video trake, slajdove,
slike itd.
Tako dolazimo do osnovnih komponenti multimedija:
Prva komponenta je zvuk. Zvuk se kreira digitalno, na računaru, ili se
kao gotov unosi sa kompakt diska (CD). Pomoću odgovarajućeg softvera, moguća je
manipulacija zvukom, tako da se stvaraju novi zvuci i efekti. Pored softvera, naravno,
potrebno je raspolagati i odgovarajućim karticama.
Druga komponenta multimedija su statične slike. One mogu biti
slajdovi, fotografije, rukom nacrtani crteži, skenirane slike, video zapisi, slike
generisane uz pomoć računara, kao i CAD crteži. Video kartice, koje se danas koriste
za prikazivanje svih ovih vidova statičnih slika na računaru i za njihovu dalju obradu,
imaju mogućnost prikazivanja nekoliko miliona boja sa rezolucijom koja dostiže
fotografski kvalitet. Korišćenjem odgovarajućeg softvera, moguća je manipulacija
statičnim slikama, njihovo menjanje, međusobno kombinovanje, kao i dodavanje
teksta.
Treća komponenta multimedija je živi video zapis koji se može prikazati
na računaru. Kao i u slučaju statičnih slika, računar i softver, instaliran na njemu,
mogu menjati pojedine slike koje su sastavni deo živog video zapisa i tako stvarati
uverljivu, računarom generisanu realnost. Svima poznati efekti iz filma 'Terminator
2" i spota Michael Jackson-a "Black or white" su primeri te nove realnosti.
Sa druge strane, računari su uz podršku odgovarajućeg softvera našli primenu
u kontroli video editovanja, drastično ubrzavajući taj proces.
Četvrta, vrlo značajna, komponenta multimedija je animacija koju
generalno možemo podeliti u dvodimenzionalnu i trodimenzionalnu.
Hardver i softver, koji nam danas stoje na raspolaganju, omogućavaju izradu
visokoprofesionalnih animacija televizijskog kvaliteta. Kao poseban segment, javlja se
vizuelizacija i animacija u arhitekturi (walk through), koja u potpunosti zamenjuje
klasične makete objekata , kao i simulacija u najrazličitijim oblastima tehnike.
Vodič za PC 447
Uz pomoć odgovarajućih kontrolera u PC računarima koji upravljaju

profesionalnim video rekorderima (Betacam, Umatic itd.) ovako napravljene
animacije se mogu prebaciti na video traku.
Da zaključimo, multimedija je opisna isporuka informacija koje kombinuju
sadržajno različite formate (pokretne slike, audio, statične slike, grafiku, animaciju,
tekst itd.).
slika 3.24 Multimedija je tekstu i grafici dodala zvuk, animaciju i video, a svi
zajedno moraju biti sinhronizovani za vreme produkcije
Multimedija je očigledno složen tehnološki koncept, toliko složen da

obuhvata sve forme Ijudske komunikacije i postavlja visoke zahteve računarima,
mrežnom hardveru i softveru. Stoga, njegov razvoj do tačke gde će zaista biti koristan
neće biti nimalo lak.
Digjtalna obrada slike

Multimedija je, nesumnjivo, postala jedan od dominantnih trendova u razvoju
personalnih računara, čime problem kvalitetne obrade video signala dolazi u prvi
plan. Pored razvoja potrebnog hardvera, velika pažnja se posvećuje i tehnikama
video kompresije i dekompresije koje će omogućiti optimalne performanse.
Uprkos blistavoj budućnosti koja predstoji digitalnoj obradi video signala na
računaru, u ovom trenutku smo još uvek daleko od rešenja koja će omogućiti da se
PC računar, po kvalitetu slike, približi televiziji. U tome nam ne može pomoći ni
moćan i skup hardver, ni softver koji nam je na raspolaganju. Jednostavno,
448 Vodič za PC
3.6 Multimedija
inženjerima predstoji da reše još niz problema koji će omogućiti uključivanje video
signala punog kvaliteta u multimedija koncept.
Od svih naših čula, oko je najefikasniji prijemnik informacija. Na stotine
rasuđivanja i odlučivanja koje čovek načini u toku dana, baziraju se najviše na
onome što se vidi. Savremeni, industrijski svet veoma je orijentisan prema vizuelnoj
komunikaciji. Uzimajući u obzir da se kao krajnji video informacije pojavljuje'čulo
vida, navešćemo najpre neke njegove karakteristike.
Čovečije čulo vida može se smatrati diskretnim sistemom koji karakterišu
određeni pragovi razlikovanja, gradacije sjaja i kritične dužine trajanja nadražaja.
Zbog strukture mrežnjače, koja se sastoji od oko 800.000 receptivnih polja
obrazovanih od grupe fotoreceptora, u okviru kojih oko ne može da razlikuje
prostornu konfiguraciju svetlosnog nadražaja, kao i zbog prenosa informacije od oka
do moždanih centara, kontinualna površina slike se razlaže u oku na diskretne
elemente. Neprekidnost površine slike je samo iluzija čula vida. Gledalac neće biti u
stanju da primeti razliku ako se slike realnih predmeta zamene diskretnim slikama
sastavljenim od elemenata različitih gradacija slike.
Vizuelna percepcija oka nije podjednaka za komponente visokih i niskih
učestanosti. Oko je veoma osetljivo na komponente niskih učestanosti i ta osetljivost
opada sa porastomučestanosti. Pored toga, oko nije podjednako osetljivo na sve
komponente vidnog spektra. Pri dnevnoj svetlosti, oko je najosetljivije za radijacije
talasne dužine od 555 mikrona. Prelaženje sa jedne krive osetljivosti na drugu, vrši se
automatski i naziva se prilagođenje oka. Da bi gledalac imao utisak da gleda prirodnu
sliku, dovoljno je da odnos maksimalnog i minimalnog sjaja na ekranu bude isti kao i
u originalu.
Oko ne reaguje trenutno na promene osvetljaja. Kada se svetlosni fluks koji
pada na mrežnjaču naglo poveća, potrebno je da prođe izvesno vreme pa da se u
mozgu stvori utisak odgovarajuće sjajnosti. Produženje osećaja, po prestanku
pobude ili persistencija, predstavlja značajnu karakteristiku oka. Pri određenoj
adaptaciji, persistencija je kraća ako je intenzitet pobude veći.
Sledeća značajna karakteristika vida je moć razlaganja oka, tj. sposobnost
raspoznavanja sitnih detalja. Na raspoznavanje detalja, osim kontrasta i oštrine, utiče
i adaptacija oka kao i dinamika slike. Broj detalja nekog objekta mnogo je veći kada
je objekat stacionaran nego kada se brzo kreće.
Kada postoji mala razlika u nivou sjaja između podešenih elemenata slike,
mogu se uočiti veoma male razlike u sjaju. S druge strane, kada su razlike u nivou
sjaja velike, osetljivost se znatno smanjuje.
Na kraju, treba istaći da oko ima sposobnost usrednjavanja na one delove
slike koji sadrže bitnu informaciju. Pošto je^prenosrri sistem-sJoženiii ukoliko je broj
optičkih informacija koje treba preneti veći, ne treba ni prenositi one optičke
informacije koje oko pod normalnim uslovima ne može da primi.
Slika koju treba obraditi može se predstaviti na dva načina: deterministički i
statistički. Kod determinističkog predstavljanja, definiše se funkcija koja predstavlja
sliku, pa se zatim uzimaju u razmatranje osobine tačaka koje sačinjavaju sliku. S
druge strane, kod statističkog predstavljanja, slika je određena na osnovu osobina
usrednjenih vrednosti.
VodičzaPC 449
Digitalna obrada slike zasniva se na konverziji kontinualnog polja slike u

ekvivalentni digitalni oblik. Sve realne kontinualne poruke i njima odgovarajuće
signale, predstavljamo kontinualnim funkcijama čiji je spektar strogo ograničen
nekom učestanošću. Pri prenosu govora, ta učestanost iznosi 3.4 kHz, dok pri
prenosu slike u televiziji, iznosi 5 MHz. Svaku takvu funkciju možemo predstaviti
njenim vrednostima odabranim u odgovarajućimtrenucima vremena. Taj postupak
se naziva diskretizacija po vremenu ili odmeravanje. Sledeći postupak kod
digitalizacije slike je diskretizacija po nivou ili kvantovanje. Mada se jedna određena
kontinualna funkcija može da predstavi svojim vrednostima odabranim u
odgovarajućim trenucima vremena, sve odabrane vrednosti zajedno posmatrane,
kontinualno se menjaju u izvesnim granicama. Zbog toga se obavlja diskretizacija po
nivou.
Dalje razmatranje digitalne obrade slike zahtevalo bi upotrebu složenog
matematičkog aparata sa kojim većina čitalaca nije upoznata, tako da više o tome
neće biti reči.
Na osnovu izloženog može se zaključiti da je sliku uvek moguće prikazati kao
jednu dvodimenzionu diskretnu strukturu, pri čemu se svakom elementu - pelu
(pikselu) pridružuje određena numerička vrednost. Digitalizovana slika, u formi
matrice brojeva, predstavlja pogodan oblik za različite primene. S druge strane,
razvoj digitalnih računara omogućio je obradu digitalizovane slike kako bi ona bila
što je moguće bolje prilagođena za konkretne potrebe.
Raspolažući matricom numeričkih ekvivalenata elemenata slike, mogućno je
signal slike obraditi digitalnim (personalnim) računarom. Sa aspekta digitalne obrade,
transformacije slike imaju višestruku primenu. Pre svega, transformacije se koriste za
izdvajanje karakteristika slike. Druga primena je kod tzv. transformacionog
kodovanja. Naime, kodovanjem odmeraka slike postiže se smanjenje suvišnosti,
pošto se odmerci sa malim sadržajem informacije mogu da izostave ili vrlo grubo
kvantuju, dok se odmerci sa velikim sadržajem informacije kvantuju finije, tako da se
sačuva veći sadržaj informacije u slici. Ovo izostavljanje odmeraka vrlo malo se
odražava na kvalitet slike. Prema tome, transformaciono kodovana slika se pokazuje
kao znatno ekonomičniji oblik zapisa diskretne strukture slike nego što je to direktno
kodovana slika. Uz sve to, transformaciono kodovanu sliku moguće je memorisati u
manji memorijski prostor. I najzad, prepoznavanje oblika u transformacionom
domenu pokazuje se pogodnim obzirom da se, eliminacijom suvišnosti, smanjuje
domen koji treba da obuhvati algoritam pretraživanja radi prepoznavanja sadržaja
slike.
Sa matematičke tačke gledišta, transformacija predstavlja samo izražavanje
funkcija na drugi način. Fizički posmatrano, transformacija predstavlja razlaganje
signala na komponente. Takođe, transformacija se može tretirati kao višedimenziona
rotacija koordinata.
Videokompresija
Novi standardi za video kompresiju i novi čipovi promeniće svet računarstva,
radio i TV difuzije, kao i komunikacija. Ukratko, tehnologija koja obuhvata digitalni
4S0 Vodič za PC
3.6 Multimedija
video i audio integriše svetove difuzije i komunikacija sa svetom računarstva. Uskoro

ove tri industrije neće moći da se razlikuju.
Digitalno kodovani video je pred nama. Kao što su kompakt diskovi
revolucionisali muzičku produkciju, tako i ova nova tehnologija nagoveštava niz
novih video aplikacija - između ostalih, digitalne laser diskove, elektronske kamere,
videofonske i videokonferencijske sisteme, alate za obradu slike i video-snimaka na
personalnim računarima i radnim stanicama, emitovanje kablovskog i satelitskog
programa i televiziju visoke rezolucije (High-Definition Television - HDTV). Za
razliku od digitalne audio tehnologije 80-tih godina, većina aplikacija digitalnog
videa povezana je sa korišćenjem kompresije podataka. Širina audio opsega je ipak
samo oko 20 kHz, koji se prevodi u digitalnu brzinu (data rate) od oko 1.4 megabita
u sekundi za visokokvalitetan stereo zvuk. "Semplovani" izvorni video signali, sa
druge strane, zahtevaju mnogo višu brzinu (engl. bit rates), reda 10 megabita u
sekundi za difuzni video kvalitet do 100 megabita u sekundi za HDTV signale.
Čak i kad su statične slike uvučene, kao u sistemima za arhiviranje slika,
ogromna količina podataka je potrebna za njihovo predstavljanje. Na primer, kolor
slika sa rezolucijom od 1000 x 1000 tačaka (piksela) i 24 bita za svaki piksel zauzeće
oko 3 Mb prostora u nekompresovanoj formi. Ovo ne može da stane na HD flopi
disketu.
U međuvremenu, da bi se olakšalo širenje industrije, razvijena su tri standarda
i to za statičke slike, pokretne slike i videokonferencije. Skupovi čipova već postoje
za sve tri primene.
Kako se kompresija vrši?

Metodi kompresije zasnovani su na redundanciji u podacima i na
nelinearnosti čovekovog vida. Oni koriste korelaciju u prostoru za statičke slike, a za
video signale korelaciju i u prostoru i u vremenu. Kompresija u prostoru poznata je
kao intra-frejm (intra-frame) kompresija, dok se kompresija u vremenu naziva inter-
frejm (inter-frame) kompresija. (Frejm je elementarni video zapis koji odgovara
jednoj slici na filmskoj traci.) Generalno, metodi koji ostvaruju visoke odnose
kompresije (10:1 do 50:1 za slike i 50:1 do 200:1 za video) su (sa velikim gubitkom
informacija) loši u tome što rekonstruisani podaci nisu identični sa originalom.
Metodi sa manjim gubitkom informacija postoje, ali njihov odnos kompresije
je izuzetno nizak, ne premašuje 3:1. Takve tehnike se koriste samo u osetljivim
aplikacijama, takvim kao što je medicina. Na primer, predmeti uvedeni grubim
("losy") algoritmom u X-ray radiograf, mogu dati nekorektnu interpretaciju i
promeniti dijagnozu. Suprotno, za komercijalne, industrijske i potrošačke aplikacije,
"losy" algoritmi su preporučljivi, pošto štede prostor i širinu komunikacionog kanala.
Ovi "losy" algoritmi, takođe, generalno koriste aspekte čovekovog vizuelnog
sistema. Na primer, oko je mnogo osetljivije na fine detalje u osvetljaju (ili sjajnost)
nego na obojenost (ili boje). Usled toga, signal osvetljaja se "sempluje" sa višom
prostornom rezolucijom. (Na primer, u difuznoj televiziji, digitalna rezolucija
semplovanog signala osvetljaja je 720 x 480 piksela, dok za signale boje može biti
Vodič za PC 451
360 x 240 piksela.) Drugo, kodovanoj (ili kompresovanoj) formi signala osvetljaja
dodeljeno je više bitova (veći dinamički opseg) nego signalima obojenosti.
Takođe, oko je manje osetljivo na energiju sa visokom prostornom
frekvencijom nego sa niskom prostornom frekvencijom. Zaista, ako je slika na 13-
inčnom monitoru formirana promenljivim prostornim signalom od crnog i belog,
čovek će videti uniformno sivo umesto naizmeničnog crno-belog uzorka (šahovska
tabla). Ovaj nedostatak se koristi za kodiranje koeficijenata visokih frekvencija sa
manje bita a niskih frekvencija sa više bita.
Sve ove tehnike dodaju se moćnirn "losy" kompresionim algoritmima. U
većini izvršenih testova, rekonstruisane slike koje su bile kodovane sa koeficijentom
kompresije 20:1, bilo je teško razlikovati od originala. Video podaci, čak i posle
kompresije od 100:1, mogu biti dekompresovani sa kvalitetom bliskim analognom
videotejp kvalitetu.
Druga važna osobina je brzina algoritma. Neki od codec (kombinacija
algoritama za kompresiju i dekompresiju naziva se codec) algoritama zahtevaju
približno isto vreme za "sabijanje" i "razvijanje" podataka, a neki ne. Kada se govori
o kompresiji digitalnog video signala, do izražaja dolaze ovi asimetrični codec
algoritmi, pre svega zato što dekompresija traje kraće od kompresije, što opet znači
uštedu u vremenu.
Postoji još nekoliko važnih karakteristika algoritama, bitnih za njihovu
upotrebu u obradi digitalnog video signala. Tu je, na primer, skalabilnost. Da bismo
vam objasnili o čemu se radi, poslužićemo se jednim primerom. Pretpostavimo da se
jedna video sekvenca na brzom 486 računaru odvija u punom pokretu, što znači 30
frejmova u sekundi (NTSC) i na četvrtini ekrana. Ako sada istu sekvencu pustimo na
386 računaru, slika će biti tri puta sporija i četiri puta manja. Rešenje ovog problema
treba tražiti u hardveru. Bez obzira na skalabilnost samog algoritma, koja, uzgred
budi rečeno, relativno malo varira, zavisnost od hardvera je veoma velika.
Od tipa kompresije zavisi šta sve možete raditi sa video zapisom na vašem
računaru. Ako se koristi intrafrejm metod, onda su mogućnosti najveće, jer je svaki
frejm posebno kodiran. Sa druge strane, interfrejm algoritam "spaja" nekoliko
frejmova, beležeći u komprimovanoj datoteci zajedničke podatke samo na jednom
mestu. Time se dobija na brzini i dimenzijama datoteke, ali je nemoguće tako
kodirani zapis dalje obrađivati.
Video signal može biti komprimovan na više različitih načina. Informacije o
boji i osvetljenosti slike u standardnom video signalu su razdvojene, da bi se
omogućio prijem i na crno-belim televizorima. Kao rezultat ovakvog stanja stvari,
neke od kompresionih metoda posebno tretiraju ova dva zapisa. Takođe, neki codec
algoritmi, unutar datoteke, čuvaju audio informaciju, dok drugi, opet, koriste
posebne digitajzere i datoteke za čuvanje zvuka.
Postoji, da kažemo na kraju, još jedan manje ezoteričan način da se uštedi na
prostoru. To je smanjivanje broja boja. Ako se pređe sa punog kolora na 256 boja,
količina podataka koje treba smestiti u datoteku smanjuje se na trećinu. Tu je još i
smanjivanje dimenzija slike. Na primer, video koji zauzima četvrtinu ekrana smanjiće
datoteku na četvrtinu. Možemo smanjiti i učestanost izmene frejmova. Umesto
standardnih 30 izmena u sekundi, upotrebimo manji, i opetćemo smanjiti dimenzije
452 Vodic za PC
3.6 Multimedija
datoteke. Ipak, time se mnogo gubi. Datoteka je smanjena, ali su i bespovratno

izgubljene informacije koje su svesno žrtvovane u procesu "kompresije".
Standardi
Nedostatak otvorenih standarda mogao bi usporiti rast ove tehnologije i njenih
aplikacija. Tri digitalna video standarda koja su predložena su: Joint Photographic
Experts Group (jPEG) - standard za kompresiju statičnih slika; Consultative
Committee on International Telephony and Telegraphy (CCITT) preporuka H.261 za
video telekonferencije; i Moving Pictures Experts Group (MPEG) za kompresiju video
snimaka (pokretnih slika) na digitalne medije (digital storage media - DSM).
Predloženi JPEG standard razvijen je od strane istraživačkog tima pod
pokroviteljstvom International Standards Organization (ISO). Tim je formiran
1987.g., a algoritam je već objavljen kao Preporuka 10918 od stane ISO komiteta.
Oblast algoritma je široka: on uključuje osnovi "losy" pristup i produženi iossless"
(bez gubitaka) pristup, kao i nezavisne funkcije koje koriste tehnike kodiranja
različite od osnovne.
JPEG je razvijen da omogući obradu pojedinačnih statičnih frejmova. Njegova
intrafrejm tehnika obrađuje svaku sliku kao poseban entitet. Pogodan je za
korišćenje u oblasti stonog izdavaštva.
Što se tiče videotelefonije CCITT Preporuka H.261 specificira metod
komunikacije za vizuelnu telefoniju. On se često naziva p*64 standard, pošto je
brzina prenosa na komunikacionom kanalu p puta 64 kilobita u sekundi, gde je p
pozitivan ceo broj manji ili jednak 32. (Preporuka H.261 je standard za pokrivanje
kapaciteta celog kanala Integrated-services digital netvvork - ISDN .) Za p=1, signal
lošeg kvaliteta za korišćenje u video telefonima može biti prenet preko 64 kilobita/
sekundi linije. Ako je p=32, video signal visokog kvaliteta za telekonferencije može
biti prenet preko 2 megabita/sekundi linije.
Standard specificira organizaciju i interpretaciju prenetih bita tako da dva
koder-dekodera od različitih proizvođača mogu uspešno da uspostave
ideokonferencijsku sesiju.
MPEG je treći digitalni video standard koji može biti primenjen na takve
memorijske medijume kao što su CD-ROM, digitalna audio traka, Winchester disk,
upisivi optički diskovi i na takvim komunikacionim kanalima kao što su ISDN i
lokalne mreže. MPEG standard je generički, tj. on je nazavisan od bilo koje
aplikacije.
MPEG koristi interfrejm kompresiju. Ova tehnika postiže stepen kompresije
od 50:1, korišćenjem "losy" metoda i memorisanjem samo razlika između
sukcesivnih frejmova. Druga pogodnost MPEG je da ta specifikacija obuhvata i
algoritam za kompresovanje audio signala i to u opsegu od 5:1 do 10:1.
Ono što je zajedničko za ove algoritme je da koriste tzv. kosinusnu
transformaciju.
Trenutno je na sceni velika borba algoritama za prevlast; uostalom tako je
uvek kada se ustanovljavaju novi standardi. Neki se oslanjaju na besplatno davanje
prava za korišćenje, a drugi se opet okreću visokom kvalitetu i potrebi da se koristi
Vodič za PG 453
poseban hardver. Naravno, sve zavisi od kompanije koja promoviše codec kao
standard.
U ovom trenutku, bar deset algoritama pretenduje na titulu najboljeg. Ipak,
zahvaljujući Microsoft-ovom paketu Video for Windows, stvari stoje bolje nego što bi
se moglo očekivati.
Trenutno vodeći kompresioni algoritmi su Intel-ov Indeo, SuperMac
Technology Cinepak, MPEG I (postoji i MPEG II koji je namenjen profesionainoj
upotrebi u TV produkciji), MotiVE (Media Vision), Motion-JPEG i Softvideo fraktalna
kompresiona šema (TMM).
Indeo algoritam je sastavni deo svake kopije Video for Windows. Ovaj
skalabilni codec može da iskoristi sve mogućnosti koje pružaju kartice sa Intel-ovim
čipom 1750. Tako, na primer, Intel Smart Video Recorder kartica može u realnom
vremenu da snima i komprimuje video signal. Takođe, čip 1750 ima mogućnost da
pospeši i Indeo dekompresiju. Na ovaj način memorisan, video signal može se
emitovati brzinom od 15 frejmova u sekundi, na četvrtini ekrana, sa 24-bitnom
grafikom, na 486 računaru sa taktom od 33 MHz.
TMM-ov Softvideo algoritam je korak u budućnost. Ovaj codec zasniva se na
iteracionim sistemima koje je otkrio matematičar Michael Barnsley. Sve se, naravno,
zasniva na fraktalima. Mogućnosti su velike, a najlakše ih je opisati kao metod
kompresije i dekompresije koji ne zavisi od rezolucije, dimenzija, broja boja i brzine
emitovanja.
Uporedo, drugi konzorcijum, čiji su članovi AT&T, CompuAdd, Creative Labs,
Microsoft, Autodesk i Corel Systems radio je na definiciji zaštitnog znaka multimedija
pod nazivom MPC ili Multimedia PC.
Da bi jedan sistem mogao da nosi ovaj zaštitni znak, morao je da ima sledeću
konfiguraciju:
16 MHz, 80386SX CPU
4 Mb RAM
1.44 Mb, 3.5" flopi drajv
4 ili 8-bitnu VGA grafičku karticu
digitalni audio sistem
CD ROM drajv
tastaturu sa 101 tasterom i miša
l/O karticu sa serijskim i paralelnim portovima, MIDI i džojstik
sistemski softver kompatibilan sa API (Application Programming
Interfaces) za Windows 3.0 Multimedia Extensions.
Dakle, ovo je bio minimum koji je zahtevao standard definisan kao MPC 1.0 .
Međutim, stvarne potrebe u profesionalnom radu na PC računarima daleko
prevazilaze minimum definisan ovim standardom.
Hardver koji vam je potreban da biste istraživali mogućnosti digitalnog videa,
zavisi od toga da li vas interesuje samo gledanje video klipova, ili možda želite da se
upustite u kreiranje novih zapisa.
Dodatni momenat u razvoju odgovarajućeg hardvera je bila nova generacija
multimedija alata za autorizaciju (authoring production tools). Oni se dele u tri
kategorije:
454 Vodič za PC
3.6 Multimedija
profesionalne i poslovne aplikacije pod DOSAVindows-om na PC

računarima,
zabavne i obrazovne aplikacije na Macintosh računarima i
profesionalne i inženjerske aplikacije pod Unix-om na radnim
stanicama.
......................... .........Ww .w>
frafiitbnai vidt«) DVi K«'.::.x|.xI Ar.«lu<!

C\WK>
(VGA, &VGA) e«>xfcxl
vtdoo tnn&rf ,'AD f*CM)
slika 3.25 Personalni računari opremljeni multimedija uređajima mogu da

stvaraju, memorišu i reprodukuju razne vrste multimedija prezentacija
Osnova za ove alate je "hypertext", opšta objektno-orijentisana metodologija

asocijativnog povezivanja. Hipertekst se izvorno koristi za povezivanje reči
(pojmova), fajlova i paragrafa i to dinamički, a način veze se određuje interaktivno,
na osnovu asocijacija ugrađenih u materijal. Hipertekst alati omogućava kreiranje
multimedija dokumenata koje "čitalac" može da lista kako želi. Pošto mogućnosti
računarskih platformi za multimediju evoluiraju, funkcionalnost ovih asocijatvnih
veza se proširuje na novu generaciju alata za autorizaciju. Danas, digitalizovane
Vodič za PC 455
statičke slike, audio i digitalizovane video sekvence mogu da se dodaju kao objekti i
da se povezuju kako autor želi, odnosno da im se pristupa kako "čitalac" želi.
DOS/WINDOWS
Mada se kasnije uključio u oblast multimedija od Apple-a, Microsoft-ovo X86
zasnovano DOS/WINDOWS okruženje nudi širu lepezu multimedija razvojnih alata
u odnsu na bilo koju drugu kompatibilnu hardversku platformu. Od tih alata
izdvajaju se OWL International-ov Guide, Asimetrix-ov Toolbook, Lotus-ov Smartext
i Frame Technology-jev Framemaker i Framereader, a svi zajedno su evoluirali
zajedno sa operativnim sistemom u multimedija mogućnostima.
Značajan momenat je bio kada je Microsoft odlučio da napravi hipertekst
vezne mogućnosti koje se potčinjavaju takvim programskim delovima DOS/
WINDOWS operativnog okruženja. Windows 3.1 se ističe takvim mogućnostima kao
što su dinamička razmena podataka (Dynamic Data Excange - DDE), dinamički
povezane biblioteke (Dynamic Linked Libraries - DLL) i objektno povezivanje i
ugrađivanje (Object Linking and Embeding - OLE).
Kod hipertekst načina, DDE omogućava programima da razmenjuju podatke
dinamički (on the fly), dok DLL omogućava programima da smeštaju informacije i
kod u biblioteke koje se povezuju sa dokumentom i pristupa im se kada je potrebno,
a ne da se konstantno drže u memoriji za vreme izvršavanja. OLE uspostavlja opšti
format za upravljanje sa nekoliko dokumenata koji sadrže informaciono različite
objekte, kao što su tekst, grafika i zvuk. Microsoft je, takođe, pripremio odgovarajuće
operativno okruženje sa mogućnostima koje odgovaraju AVI (Audio-Video
Interleave) specifikaciji. AVI radi sa DDE/DDL/OLE karakteristikama tako što se
prepliću talasne forme audio signala i video podataka na takav način da video zapis
može biti reprodukovan sinhrono sa zvukom. Novembra 1992.g., Microsoft je
lansirao multimedija softverski paket Video for Windows.
Problemi sa hardvemm
U oblasti personalnih računara do danas je bila takva situacija da je
aplikacioni softver obično težio da dostigne mogućnosti koje je nudio hardver.
Međutim, što se multimedija tiče situacija je obrnuta, tj. hardver je taj koji treba da
održi korak sa onim što softver može da uradi.
Čak i kad je u pitanju 32-bitni 486 procesor sa radnim taktom na 50 MHz,
multimedija je još uvek stvar kompromisa. Međutim, kompromisi su sve manji i sve
ređi, a time je razlika između onoga što se želi i onoga što se može u ovoj oblasti sve
manja.
Uzrok problema je u tome što ni jedan od standardnih personalnih računara
nije pogodan za rad sa video sekvencama. Potrebno je još uvek mnogo hardverskih
dodataka da bi se izvršila jednostavna obrada statičkih slika iz video sekvence, video
signala iz TV-a ili VCR-a i reprodukovanje tog materijala.
Sa današnjim hardverskim platformama, većina multimedija prezentacija do
danas je bila mešavina animacije, muzike, glasa i statičkih slika fotografskog kvaliteta
456 Vodič za PC
3.6 Multimedija
digitalizovanih skenerom. Da bi se dodao video zapis ovom miksu, potrebne su

veoma skupe video kartice. Zahvaljujući naporima firmi Chips&Technologies, Cirrus
Logic i Philips Semiconductor, ovi dodaci su sve dostupniji.
Fajlovi ogromne veličine i brzine prenosa podataka potrebne za rad sa video
zapisima zagušuju tradicionalne personalne računare i radne stanice. Multimedijalni
video i audio zapis zahtevaju brzinu procesiranja, širinu sabirnica, radnu memoriju,
video/grafičku memoriju i uređaje za memorisanje najmanje za dva reda veličine
veće od onih koje zahtevaju tekst i konvencionalni podaci.
Muhimedia eubsyetem Hoet eyetem
Analog- Video proceeing

Analog l/O Sampler
to-digital
(video) convereion
AudioAfideo
quantizer Graphice
(compreeeion) memory
Stream manager Đue/channel Main memory

Dual-ported manager
video memory
AudioA/ideo Maee memory

dequantizer File syetem (CD ROM . hard
(deoompreeeion) interface diek)
Analog 1/0 Analog-to-cHgital

convereion Effecte AppKcation
(audio) Audio manager proceeeing programe
Dieplay Audio Netvvork Local-area

manager proceeeing interface netvvork
Required additione Standard

for muitimedia deektop unit
slika 3.26 Mada mogućnosti desktop računara rastu, mnogo funkcija mora da se
doda za multimediju: konvertoripodataka za audio i video signale, video procesori
za konvertovanje televiziiskih slilca u oblikkoji može biti prikazan na monitoru
računara, koderi i dekoaeri da bi se izvršilo prilagođenje raznih TV standarda i
čipovi za hardversku kompresiju audio/video podataka u fajlove prihvatljive
veličine.
Kolor slika od 1024 x 1280 piksela, sa 24 bita po pikselu, zauzima oko 4 Mb

memorije. Ispis jedne digitalizovane slike na ekran zahteva skoro minut na 16-bitnoj
AT sabirnici. Prikazivanje serije statičkih slika od 30 frejmova u sekundi, zahteva
propusnu moć od skoro 120 megabita u sekundi. Prikazivanje pri nižoj rezoluciji, od
Vodič za PC 457
320 x 240 piksela, zahteva oko 8 megabita u sekundi, što je još uvek iznad
mogućnosti 16-bitne sabirnice računara, zasnovanih na 286/386 mikroprocesorima.
Industrija je označila propusnu moć kao usko grlo. Prevazilaženje ovog
problema se traži u kompresiji video i audio podataka da bi se dobili fajlovi manje
veličine, i u proširivanju propusne moći sabirnice i mrežnih veza po kojima će ovi
fajlovi putovati.
Dugoročno gledano, najbolje rešenje za potrebe vezane za veliki propusnf
opseg, potreban za slike, leži u povećanju širine opsega (propusne moći) potčinjene
arhitekture. Mada su efikasni, kompresioni algoritmi, kao što su MPEG i JPEG,
predstavljaju kompromis. Da bi se redukovalo računarsko opterećenje potrebno je
odbaciti piksele.
Kretanje od 16-bitnih ka 32-bitnim i 64-bitnim mikroprocesorima učinilo je
ovaj prelaz jednostavnijim. Koristeći prednosti veće mašinske reči novih
mikroprocesora, arhitektura personalnih računara već je znatno izmenjena, sa
specijalizovanim video sabirnicama definisanim od strane grupa za standardizaciju i
brzim prihvatanjem od starne proizvođača.
U X86 svetu to su VLB i PCI a u svetu 680X0 sistema (Macintosh i Povverbook)
to je QuickRing.
Da podsetimo, VLB je 32-bitna sabirnica i namenjena je da podrži postojeće
32-bitne 386DX i 486DX mikroprocesore. Ona je nemultipleksirana i može da
prenese do 67 megabita u sekundi. PCI sabirnica je namenjena da podrži postojeći
32-bitni 486DX kao i 64-bitni Pentium. Ona je multipleksirana i može da prenese
128 megabita u sekundi.
Apple-ova QuickRing arhitektura je mnogo impozantnija. Ona je zasnovana
na tzv. "tvvistedring" topologiji koja se koristi u super kompjuterima da omogući ne
samo jedan, već više tokova podataka između elektronskih kartica u sistemu. Sa
ogromnom brzinom prenosa od 350 megabita u sekundi, ona je znatno ispred
većine radnih stanica i PC računara i fokusira multimedija tržište da prihvati ovu
arhitekturu.
Uprkos poboljšanjima kod platformi, kašnjenje je inherentno u glavnim
metodima multimedija prenosa: CD-ROM-u kod personalnih računara i LAN-u u
okruženju radnih stanica.
Brzina prenosa od 550 kilobita u sekundi (kB/s) za video snimak 640 x 480
piksela nije veliki problem za većinu hard diskova korišćenih na personalnim
računarima i radnim stanicama, ali je suviše velika za većinu CD-ROM-ova, čija je
brzina oko 150 kB/s. Trenutno rešenje je dalji kompromis u pogledu kvaliteta slike.
Tehnika koju koriste Microsoft i Apple je svođenje slike u prozor ne veći od četvrtine
ekrana.
Kao alternativu, većina kompanija traži rešenje u odgovarajućem proširenju
MPEG1 specifikacije. Ova tehnika se naziva decimacija i ona izostavlja svaki drugi
piksel u digitalizovanoj slici i digitalizuje samo promenjene frejmove; za vreme
rekonstrukcije, ona vraća nazad procenjeni sadržaj frejma na osnovu susednih
piksela i frejmova. Ovo redukuje brzinu prenosa na oko 140 kB/s.
Međutim, potreba za ovakvim kompromisima brzo nestaje zahvaljujući novoj
generaciji brzih CD-ROM-ova koji se pojavljuju na tržištu. Chinon America Inc.,
458 VodičzaPC
3.6 Multimedija
Torrance i drugi udvostručili su i utrostručili brzinu CD-ROM-ova, tako da se sada

kreću oko 300 - 350 kB/s.
Mnogo veći problem predstavlja prenos video poadataka između radnih
stanica za multimediju na lokalnim mrežama. Brzina prenosa za kompresovanu
video prezentaciju nije problem. Pri 140 - 550 kB/s, sve je u redu ne samo kod 100
MB/s optičkih LAN-ova već i kod 10 MB/s Ethernet konfiguracija. Problem je u
prirodi podataka koji se prenose.
y> »\ .
'sAs/A?>:• ’
x<*<^ x<ix xr>w >x|
W\ <rA»Av. .
<<y
<»>
v;
k i4
*' ‘ “ V/ < .N\OW > ‘
__ i
^vvT7vXW>> -V* "
^*'^ ’^-* -^*-*
.vX\<tV.
> vXi*^
i*;wv. JW.
•y v (vj^v Ovvv^. .,-v.*:. ,^.vvv;-:v?,
<4^ 05« o: Vx< M _ .s|;
>WJ . MođtfV . ’. iri.
.jw^> •«
;wyw -.v' *wt ■■}
V.N'AVŽ/.V•«*;<r.v/^
Mv/AMivv
4
' t*
: x<o<>xv> «:'. jS
^
/irtosc&o* ;>ov>;
slika 3.27 Trenutno u žiži interesovanja su pojedinačni (standalone) multimedija

sistemi a mrežni ćetek postati važni. Inženjeri počinju da sarađuju na projektima
na virtuelnim multimedija sastancima.
Većina LAN topologija je zasnovana na delenju propusnog opsega

podjednako i podrazumeva se da su podaci koji se šalju relativno vremenski
nezavisni, što omogućava da se dele u pakete. Kada je mreža zauzeta prenosom
paketa jedne stanice, druge ne mogu da vrše prenos, tj. prva je zauzela ceo prenosni
kanal.
Video, audio i prepleteni video/audio korišćeni u multimedija aplikacijama, sa
druge strane, zahtevaju simultani, non-stop transfer. Ako je propusni opseg LAN-a
Vodič za PC 459
suviše uzan, potrebno je redukovati frejmove, redukovati veličine video i audio

fajlova na nivo koji mreža može da podrži. Dugoročno, novi mrežni protokoli koji se
predlažu treba da reše ovaj problem.
Modifikacija postojećih l_AN protokola, u cilju njihovog prilagođenja
potrebama multimedija i "real-time" video aplikacija, nije pogodna za dobar start.
Fluent Inc., Protocomm i drugi razvili su multimedija module koji mogu da se učitaju
na mrežama sa standardnim mrežnim softverom (kao što je Novell-ov NetVVare).
Ova vrsta softvera omogućava jednostranu distribuciju memorisanog videa na
nekoliko vrsta mreža, uključujući 10 MB/s Ethernet, 16 MB/s Token Ring i 100 MB/s
FDDI (Fiber-Optic Distributed Data Interface). StarLight Networks Inc. je uveo
mrežni softver za digitalni video za dvosmernu "real-time" isporuku na lokalnim
mrežama.
U potrošačkoj elektronici kompakt disk, audio kaseta ili video kaseta mogu se
koristiti na odgovarajućoj vrsti uređaja, bez obzira ko je proizvođač tog uređaja.
Slično se dešava i u oblasti multimedija aplikacija.
Owl International Inc. razvio je multimedija program Cuide Hypertexl za
Macintosh okruženje, ali sada je na raspolaganju i za DOS/VVINDOVVS i Unix
okruženje. Cain Tchnology istražuje mogućnost prenošenja svojih multimedija
interfejsa na različite platforme koje rade pod Unix-om, kao i na PC koji radi pod
Polaris operativnim sistemom. U planu je da se ponudi verzija programa Gain
Momentum za novi Windows 3.2 i Windows NT.
Video for Windows je skup alata i biblioteka koje opslužuju prenos podataka
između aplikacija, kompresionih algoritama, Windows-a i video kartica. Paket
obuhvata aplikaciju za emitovanje video signala, novi Media Browser koji podržava
video i osnovni softver namenjen "hvatanju" i editovanju televizijske slike. Sve u
svemu, i ovog puta je u potpunosti praćena Windows filozofija. Poput Print
Managera, Video for Windows omogućava različitim aplikacijama da koriste iste
resurse, a promena kompresionog algoritma ne zahteva kupovinu novog softvera.
Dovoljno je zameniti samo nekoliko biblioteka i sve aplikacije, takoreći trenutno,
mogu da se koriste.
QuickTime for Windows pruža većinu istih mogućnosti kao i Video for
Windows, ali koristi različiti kod i različltu strukturu datoteka. Na Macintosh-u
QuickTime je više nego alat za video - to je deo operativnog sistema koji pokriva
celokupnu multimediju. Sada je Apple ovaj softver priredio i za upotrebu na PC
računarima.
Ako je vaša namera da proizvodite video-multimedija projekte koji će biti
dostupni i PC i Mac korisnicima, onda je QuickTime pravo rešenje. Doduše,
Microsoft nudi alat za konverziju između Video for Windows i QuickTime for
Windows formata, ali većina proizvođača više voli da distribuira disk sa samo jednim
setom digitalnih video datoteka. Dupliranje istih podataka u dva formata
jednostavno bespotrebno troši prostor.
Treba reći da je QuickTime for Windows, za sada, prvenstveno namenjen
prikazivanju videa na PC računarima. Za snimanje vam je i dalje potreban
Macintosh, dok alati za editovanje na PC računaru nisu jednakog kvaliteta kao oni na
Mac-u.
460 Vodič zaPC

3.6 Multimedija
Po mišljenu eksperata cilj istinskog multimedija operativnog sistema je

mogućnošt opšteg pristupa svim hardverskim platformama i izvršavanja aplikacionih
programa u bilo kom okruženju. Od strane IBM-a i Apple-a (grupacija Kaleida),
predložen je opšti multimedija skript jezik Scriptx koji bi dugoročno rešio probleme
interoperabilnosti (pogodnosti korišćenja na različitim platformama).
Težeći istom cilju, i Microsoft već piilagođava svoje verzije Windows NT-a za
rad na DEC-ovim Alpha radnim stanicama, kao i na Silicon Graphics R4000/5000
arhitekturama i Intergraph radnim stanicama. Takođe, radi se na prilagođavanju
Windows NT-a za rad na PowerPC arhitekturama (RISC procesor, koji zajedno
razvijaju IBM i Motorola, a koju će Apple Computers koristiti u svojoj narednoj
generaciji personalnih računara).
Apple i IBM formirali su dve nove kompanije u cilju ostvarivanja
interoperabilnosti. Taligent Inc. treba da razvije objektno-orijentisani operativni
sistem za više platformi, koji ujedno treba da bude kompatibilan sa ranije razvijenim
aplikacijama za PC i Mac-a. Kaleida Labs treba da promoviše standarde, polazeći od
multimedija proizvoda koje su razvili Apple i IBM i da stvore tehnologiju koja će biti
na raspolaganju drugim proizvođačima.
Ono što projektanti osećaju da je potrebno je potpuno nova vrsta arhitekture
procesorskog čipa. U izvesnom smislu, već je došlo do prestruktuiranja. Hewlet-
Packard je već obelodanio detalje svog novog mikroprocesora zasnovanog na PA-
RISC (PA - precision architecture), koji uključuje podršku multimedija funkcijama.
Interni naziv ovog čipa je Hummingbird i radi sa radnim taktom od 75 MHz.
Intel ima slične planove sa nekim varijantama Pentium-a. Texas Instruments
Inc. i njegovi partner Cyrix Corp. planiraju da uđu na tržište X86 mikroprocesora i
lansiraju niz verzija za multimedija tržište.
Fotografija u računaru
Sasvim je sigurno da multimedija na PC računarima ima veliki uticaj na
fotografiju. Već danas se nude različiti sistemi koji omogućava memorisanje
fotografija na CD-ROM i njihovo uobličavanje u sasvim novi vid prezentacije.
Kodak Photo CD je sistem koji omogućava arhiviranje fotografija na mediju i u
formatima koji su računaru prepoznatljivi. Kao i do sada, fotografije se snimaju na
potpuno konvencionalan način. Fotografska kamera beleži zapis na negativ ili pozitiv
film, a od elektronske kamere sa disketom ni traga, ni glasa. Ideja Kodak-ovih
stručnjaka je da se posle razvijanja filma, fotografski zapis, umesto na foto-papir,
prenese u digitalnom o'bliku na kompakt disk. Primenjujući Kodak-ov postupak, na
jedan CD se može smestiti 100 fotografija.
Posle razvijanja standardnog negativ ili dijapozitiv filma, uz pomoć Kodak
PCD skenera, direktno sa filma se fotografski zapis prenosi u posebno konfigurisan
računar poput Kodak-ovog modela Data Manager S200. U njemu se fotografije u
digitalnom obliku pripremaju za snimanje na CD ili izradu indeksnih otisaka, koje je
najbolje uporediti sa kontaktnim kopijama filma.
Photo CD može da zabeleži fotografije u pet rezolucija, a za smanjenje
potrebnog prostora se koristi autentičan metod kompresije podataka. Najniža
VodičzaPC 461
rezoluđja je 192 x 192 piksela i namenjena je isključivo brzom pretraživanju baze

fotografija. Osnovna rezolucija je usklađena sa rezolucijom televizora po NTSC
standardu, znači 768 x 512 piksela. U kućnoj upotrebi, ova rezolucija Kodak Photo
CD sistema daje potpuno zadovoljavajuće rezultate pri prikazivanju fotografija na TV
ekranu.
Ostale tri rezolucije namenjene su, pre svega, profesionalnoj primeni. Prva od
njih, 4base, ima četiri puta više tačaka od osnovne rezolucije, odnosno 1536 x 1024
piksela. Time je usklađena sa televizijom visoke rezolucije. Istini za volju, za sada
HDTV još nije stekla popularnost, ali u Kodak-u misle na budućnost. Sledeća
rezolucija, nazvana 16base, najviše će interesovati profesionalne fotografe, novinske
kuće ili druge institucije koje imaju potrebu za trajnim arhiviranjem velikog broja
fotografija. Rezolucija 16base beleži sliku sa 3072 x 2048 piksela, što omogućava
štampanje fotografija bez vidnog gubitka u kvalitetu u odnosu na klasičan fotografski
postupak. Poslednja rezolucija, u okviru Kodak Photo CD standarda, je 384 x 256
piksela. I ona ima jasno definisanu primenu - u kompjuterskoj pripremi štampe, ova
rezolucija je sasvim dovoljna da se na ekranu prikažu mesto i položaj fotografije na
stranici. Naravno, u finalnom otisku biće zamenjena 16 base rezolucijom.
Da biste mogli da gledate ili dalje obrađujete fotografije na CD-ju, potreban
vam je video-plejer povezan sa televizorom, odnosno Multimedia PC sa
odgovarajućim softverom. Nekih posebnih ograničenja nema. U Kodak-u kažu da se
na većini CD-ROM drajvova može reprodukovati Kodak Photo CD zapis. Doduše,
proizvođač napominje da, u slučaju da se jedan kompakt disk koristi za beleženje
više sesija (svaki ciklus beleženja fotografija na disk referiše se kao jedna sesija), za
reprodukciju treba imati drajv koji podržava extended architecture (XA).
Projekat “First Ciitfes"

MCC (Microelectronics & Computer Technology Corp.) konzorcijum je
1992.g. započeo najobuhvatniji projekat u cilju kreiranja interaktivnih multimedija
mrežnih servisa.
MCC se uvek upuštao u visokorizična, dugoročna istraživanja koja su iznad
domašaja bilo koje pojedinačne kompanije. Cilj istraživanja je da se uspostave
standardi, razvije infrastruktura i ispita tržište. Planirano je da se testiranje obavi u
gradovima sa 10.000 korisnika.
Faza I obuhvata istraživanja u oblastima:
multimedija telekonferencija,
interaktivne igre,
zabavu po zahtevu,
komercijalne transakđje,
specijalizovane multimedija informacije,
obučavanje (obrazovanje),
medicinske usluge.
Faza II planirano je da traje do decembra 1994.g. i obuhvata eksperimente uz
lokalna testiranja i korigovanja. Zeljena arhitektura treba da bude skalabilna,
ekstenzibilna i otvorena. Pretplatnici bi trebalo da budu u mogućnosti da dobiju
462 VodiczaPC
3.6 Multimedija
uslugu bez obzira na vrstu platforme ili prenosni medijum, bilo to da je satelit, kabl,
optički kabl itd.
Faza III planirana je za početak 1995.g. i obuhvata potpuno funkcionisanje
multimedija sistema. Posle toga, prenosni sistemi i aplikacije bi trebalo da budu na
raspolaganju desetinama hiljada izabranih učesnika.
slika 3.28 Pacijentovi rezultati (dijagnoze) su mnogo pristupačniji i korisniji kada

su u obliku multimedijalne dokumentacije
Ako se vizije arhitekti konzorcijuma First Cities realizuju, odabrani korisnici će

uskoro moći da uključe TV prijemnike i računare i izaberu zabavu po želji,
komercijalne informacije, obučavanje iz neke oblasti, medicinske usluge itd.
Kreativna igra
Posle ove priče o hardveru i softveru, gotovo da smo zaboravili najvažniju
stvar. Multimedija je, pre svega, kreativan čin, a samim tim u podjednakoj meri zavisi
od alata i od ideje. Definisanje i razrada multimedijalnih projekata toliko su važni u
ostvarenju vaše kreativne vizije da ih je nemoguće zaobići. Ako imate dobru ideju,
od nje napravite dobru priču, i ako ste do detalja razradili konačnu koncepciju
projekta, posao je gotovo završen. Na kraju, sa tako razrađenom idejom možete
unajmiti profesionalca sa računarom i ostalim multimedijalnim hardverom i uz
njegovu pomoć ostvariti svoj projekat.
Mnogi stvaraoci komercijalizovanih multimedija projekata uglavnom se bave
pričom i njenom razradom do koncepta koji koristi mogućnosti PC multimedije.
Vodič za PC 463
Neki od njih uopšte ne rade sa multimedijalnim alatima, a neki opet koriste

jednostavnije alate koji tek skiciraju konačni proizvod i sve to rade na, za kriterijuma
multimedije, skromnom hardveru. Finalizacija se prepušta studijima, gde za moćnim
mašinama rade profesionalci sposobni da alate iskoriste do maksimuma.
slika 3.29 Ljubitelji filma mogu, aktiviranjem miša, da pregledaju film i pretražuju
detalje po svom nahodenju
Navešćemo nekoliko multimedija projekata realizovanih u SAD:

Voyager Co., kupio je elektronska prava od firme Random House za
publikovanje klasičnih dela kao što su "Madam Bovari" ili "Mobi Dik".
Random House i Broderbound (poznata po igrama Karmen i Prince),
dobili su izdavačka prava za dečije knjige koje je napisao i ilustrovao Teodor Gajzel,
takođe poznatog pod pseudonimom Dr. Seuss. Gajzelove knjige su prodate u više od
200 miliona primeraka i prevedene su na 20 svetskih jezika, a bile su namenjene da
deci olakšaju učenje čitanja kroz korišćenje ritmičnih rečenica i ponavljanje reči.
Broderbound je planirao CD-ROM izdanje za 1995. godinu za PC kompatibilne
računare sa multimedijalnim mogućnostima. Pored čitanja priče deci,
multimedijalne knjige će omogućavati da dete "klikom" na sliku dobije animiranu
sekvencu.
Voyager Co. je nedavno izdala prvi popularni film na CD-ROM-u. Radi
se o crno-belom filmu iz 1964. godine o Beatles-ima "A Hard Day's Night". Da bi
"spakovao" 90-minutni film na CD-ROM (čiji je kapacitet 650 MB), Colin Holgate,
Voyager-ov programer redukovao je broj frejmova po sekundi na 12 (kao u crtanim
filmovima) i memorisao samo promenljive scene iz većine frejmova da bi postigao
koeficijent kompresije 4:1. Mada nije televizijskog kvaliteta, slika je bila
zadovoljavajućeg kvaliteta na računarskom ekranu.
464 Vodič za PC
3.6 Multimedija
Na Stanford University već se publikuju elektronske školske dnevne

novine, koristeći Apple-ov Quicktime.
MIT Center for Advanced Engineering Study počeo je da priprema na
CD-ROM-u osnovne elemente mašinskog projektovanja.
The Softvvare Toolvvorks ponudio je komplet za učenje sviranja klavira
Miracle Piano Teaching System.
Jedan od ključnih problema u ovoj oblasti je problem autorskog prava. Ako je
suviše restriktivno, nema prostora za rad, ako je suviše liberalno, oštećeni su autori.
Budući korisnici mrežnih biblioteka moraće da plaćaju nadoknadu za pristup
elektronskim materijalima, ali još uvek nema jednostavnog sistema za prikupljanje
ove nadoknade.
Optimisti se nadaju da će servisne usluge biti toliko jeftine u poređenju sa
njihovom vrednošću da korisnicima neće predstavljati problem da ih plate.
Na kraju možemo zaključiti da PC multimedija predstavlja novi način
korišćenja računara, i to kao kreativnog sredstva i sprave koja omogućava lakši i
raznorodniji pristup podacima. Napraviti multimedijalni projekat nije lako i
jednostavno kao u tekst procesoru napisati pismo, ili možda čak roman, ali nije ni
tako teško kao napraviti raketu. Na raspolaganju su nam programi koji su,
zahvaljujući Windows-ima, laki za korišćenje i ne traže puno vremena za kreiranje
jednostavne multimedijalne atrakcije. Onima kojima treba više, mogu posegnuti za
daleko moćnijim (i složenijim za upotrebu) alatima, uz koje pravi majstori PC
multimedija mogu činiti čuda.
Za one koji žele više informacija iz oblasti multimedija, preporučuju se sledeći
časopisi:
New Media, mesečni magazin namenjen da prati multimedija hardver i
platforme, izdaje ga Hypermedia Communications Inc. (415-573-5170).
Envisioneering, dvonedeljnik iz oblasti multimedija, izdaje Kyra
Communications (516-783-6244).
Oni koji se profesionalno bave multimedijom dobiće niz korisnih informacija,
ukoliko se obrate sledećoj kompaniji:
Multimedia Computing Corp., 2900 Cordon Ave., Suite 100, Santa Clara, CA
95051,408- 245-4750, fax: 408-739-5712.
Vodič za PC 46S
3.7 Aplikacije i implikacije

Poslodavci koji su angažovali mlade inženjere, žale se da je većina njih slabo
pripremljena za realnost dvadeset prvog veka. Diplomirani stručnjaci su možda
dobro pripremljeni za inženjerske analize, kažu poslodavci, ali oni ne poseduju
veštineza rešavanje interdisciplinarnih problema, konkurentni inženjering, timski rad
i komunikaciju - danas vitalne metodologije za intenzivno konkurentnu indistriju.
Nije iznenađujuće što su ovi problemi ukazali u kom pravcu treba reformisati
nastavne programe tehničkih škola. Jedan od najistaknutijih programa je Synthesis
Coalition, petogodišnji projekat započet septembra 1990. godine u US od strane The
National Science Foundation (NFS) iz VVashington-a i osam članica, obrazovnih
institucija. Članice su: California polytechnic State university, san Luis Obispo;
Cornell; Hampton University, Virginia; lowa State University, Ames; Stanford
University, California; Southern University, Baton Rouge, La.; Tuskegee University,
Alabama; i University of California, Berkeley.
Termin sinteza u ovom kontekstu znači integraciju inženjerskog znanja,
uključujući projektovanje u jedinstvu sa širokim društvenim interesima. Integracija je
i horizontalna, tj. interdisciplinarna, i vertikalna, objedinjuje srednješkolsko i
visokoškolsko obrazovanje (i postdiplomske studije).
Industrija, takođe, ima veliku ulogu u ovom projektu. Preko 20 kompanija iz
oblasti izdavaštva, računarstva i telekomunikacija učestvuje u formiranju softverskih i
hardverskih standarda za nastavni program, razvojne studije i baze podataka. Osim
toga, kompanije obezbeđuju opremu, tehničku i finansijsku podršku za većinu
koalicionih projekata.
Ovo nije jedini projekat reforme, širom US obrazovne institucije inoviraju
svoje nastavne programe u većoj ili manjoj meri.
Članovu Koalicije vide tradicionalne studije kao kruti niz kurseva koji su usko
fokusirani i razdvojeni. Početni kursevi su apstraktni i nepovezani sa inženjerskom
praksom; studenti se sa punim pravom pitaju da li je to zaista važno za njihovu
profesionalnu karijeru. Projektantski kursevi se uvode tek na kraju studija, u trenutku
kada možda dolaze kao šok za većinu studenata.
Težeći da promeni taj konvencionalni redosled, Koalicija je uvela
projektovanje na početku i isprepletala matematiku, fundamentalne nauke,
inženjerske predmete, multidisciplinarne i humanističke kurseve tokom
četvorogodišnjeg programa.
U celini, Koalicija ima oko 70 projekata u različitim stadijumima pripreme.
Neki od njih se sprovode pod rukovodstvom tek diplomiranih stručnjaka, kako bi se
održao kontinuitet. Drugi se sprovode pod rukovodstvom profesora koji se
pripremaju (obučavaju) za reformisani nastavni program.
Još uvek se izučavaju i tradicionalni inženjerski predmeti koji su transformisani
prema principima Koalicije. Na primer, u predmetu Logička sinteza izučava se
projektovanje logičkih sistema i principi i tehnike brzog kreiranja prototipa.
Da bi unapredila horizontalnu integraciju, Koalicija je razvila niz modularnih
kurseva. Jedan primer je predmet Multidisciplinarni multimedija kurs inženjerskog
466 VodižzaPC
3.7 Aplikacije i implikacije
projektovanja (Multidisciplinary Multimedia Case Studies in Engineering Design), koji

kombinuje tradicionalan metod projektovanja sa projektovanjem pomoću računara i
multimedijalnih sredstava. Umesto da proučavaju slike, specifikacije, grafove i
izveštaje u papirnoj formi, studenti tempom koji sami biraju, prolaze kroz gradivo
koristeći video displeje, preko baza podataka uče kako su proizvodi zamišljeni, koje
projektne odluke su donete i zašto, koje su bile faze u projektovanju i razvoju i kako
je proizvod projektovan za laku ugradnju i proizvodnju.
Studenti su, takođe, u mogućnosti da ispitaju pouzdanost, održavanje,
socijalne implikacije i tržište. Kurs je na raspolaganju kako brucošima, tako i
studentima završnih godina.
Kao podrška vertikalnoj integraciji, razvijene su verzije kurseva za koledže
koje nadmašuju standardni program u koledžima. Ovim se očekuje povećani interes
za inženjersku karijeru i pripremaju potencijalni studenti upoznavanjem sa
inženjerskim konceptima i metodama.
PRIORITETI REFORME KVALITETI DIPLOMIRANOG INŽENJERA
Razum e 09iove disdpline (struke).

Zna da izvedeili dobije detal jnije
inform ad je kada je potrebno.
Da li je ve$t u sintezama: integrisanju razlidtih

formi inženjerskog znanja, rešavanju projektantskih
i otvorenih (nerešenih) problem a.
Da li je vešt u interdisciplinarnom rešavanju problema
Dobro radi konkurentni inženjering:projektovanje

za tržište, proizvodnju, održavanje itd.
Razm atra društveni kontekst u projektovanju.
Dali vladasamodernom tehnologijom i

industrijdtom praksom
Radi dobro u multifunkcionalnim timovima

i sa I judi m a razli dtog ni voa i skustva.
Komuniara dobro.
slika 3.30 Kako će reforma nastavnog programa pomoći studentima
Jedan od interdisciplinarnih kurseva je i kurs Mehatronike (Mehatronics) koji

vodi David Auslander, profesor mašinstva na Berkeley-u i vodeći istraživač u toj
Vodič za PC 467
oblasti. Studenti uče kako da integrišu mašinske uređaje i ugrade mikroprocesore,

pišu upravljački softver, projektuju mehaniku i procenjuju svoje kreacije.
Jedan od modula bavi se problematikom prostornog rezonovanja (Spatial
Reasoning). Modul obuhvata istraživački i razvojni kurs a zasnovan je na hipotezama
da prostorno rezonovanje - sposobnost da se vizuelizuju trodimenzionalne relacije -
može biti poboljšano interaktivnim kursevima izgrađivanjem intuicije i uspešnih
strategija rezonovanja.
Prvih nekoliko nedelja studenti crtaju 3 D objekte na papiru, zatim konstruišu
sklopljen objekat. Zatim prelaze na izometriju i konačno koriste grafičke radne
stanice da projektuju i manipulišu slikama objekata kako bi uočili sve prednosti
takvog načina rada.
Za ovako ambiciozne projekte potrebna je oprema visoke tehnologije.
Instruktorima u učionicama je na raspolaganju multimedijalna tehnika. Oni rade sa
IBM i Intel DVI (Digital Video Interactive) tehnologijom, koriste optičke diskove,
video rikordere itd. Programi mogu da se emituju preko satelitskih veza ili optičkim
vezama.
468 VodičzaPC
dodatak
Dodatak: A-H
Rečnik
Adresa proizvođača
hardvera
Adresa proizvođača
softvera
DODATAK A
ASCII kod
Najčešće korišćen u elektronskim računarima je 7-bitni ASCII kod (američki
standardni kod za razmenu informacija). Pomoću ASCII koda se prikazuje 96
standardnih znakova u binarno-kodiranom (ili skraćeno heksadekadnom) obliku (vidi
sledeću tabelu). Ostali kodovi (u 1. i 2. koloni) se koriste za 32 kontrolna znaka.
Tastatura video terminala sadrži tastere za svih 96 "vidljivih" znakova. Kontrolni
kodovi u koloni 0. generišu se kada se istovremeno pritisne kontrolni taster <Ctrl> i
odgovarajući taster 4. kolone, a kontrolni kodovi u koloni 1. generišu se
istovremenim pritiskom na taster Ctrl i odgovarajući taster u 5. koloni (na primer,
pritiskom na <Ctrl> i <C> generiše se kod za EXT ).
b3b2b1b0 b6b5b4
0011 3 ETX DC3 # 3 c s c s

0100 4 EOT DC4 $ 4 D T d t
0101 5 ENQ NAK % 5 E U e u
0110 6 ACK SYN & 6 F V f v
0111 7 BEL ETB 7 C W g w
1
1000 8 BS CAN ( 8 H X h X
1001 9 HT EM ) 9 1 Y i y
1010 A LF SUB * : J Z i z
1011 B VT ESC + / K [ k {
1100 C FF FS / < L i
1101 D CR CS M 1 m }
- =
1110 E SO RS > N n
A -
1111 F Sl US / ? 0 0 DEL
Računari obično koriste kontrolne kodove za specijalne sistemske komande,

na primer za prekid izvršavanja programa itd.
470 Vodič za PC
DODATAK B.
DODATAK B.
Listing konfiguracionog fajla TELIX.CNF
acpacing=0 cdmask=128
adcrtrans=1 cisbauto=On
addlf=On confhang=Off
adlftrans=1 con nect="CON N ECT"
aecho=Off ctsrts=On
aexpand=On data=8
alarm=On datefmt=0
alpacing=10 datesep="JI
ansback="“ dcancel=,,yvM"
apacechr=0 defbg=0
arabort=0 deffg=7
astriph=Off destbs=On
aucrtrans=1 dirprog=""
aulftrans=1 downdir="c:\TELIX\primam\"
autoanswer="ATS0=1 dpost=,,/vM"
autobaud=Off dpref = "ATE1V1 X4&C1 &D2X3DP"
baud=240 dpref2="ATDP"
bold=15 dpref3="ATDP"
bord=0 dsrdtr=Off
busy1 ="NO CARRIER" dtime=60
busy2="BUSY" dtrhang=On
busy3="VOICE" echo=On
busy4="NO DIAL TONE" editor="edit"
c1addr=1016 enhkb=On
c1irq=4 ep1 =""
c2addr=760 ep1d=""
c2irq=3 ep1k=""
c3addr=1000 ep1nn=Off
c3irq=4 ep1t=0
c4addr=744 ep1u=""
c4irq=3 ep2=""
c5addr=1016 ep2d=""
c5irq=4 ep2k=""
c6addr=1016 ep2nn=Off
c6irq=4 ep2t=0
c7addr=1016 ep2u=""
c7irq=4 ep3=""
c8addr=1016 ep3d=""
c8irq=4 ep3k=""
capfile="TELIX.CAP" ep3nn=Off
capsize=1 ep3t=0
Vodič za PC 471
DODATAK
ep3u= tbrminal=2
ep4=““ timefmt=0
ep4d=“" timesep=“:"
ep4k=““. updir="c:\TELIX\SALJEM\"
ep4nn=Off usageon=Off
ep4t=0 usefile="TELIX.USE"
ep4u=“" version=311
fnguess=1 xferbuf=4
image="TEUX.IMG" xmdrlx=Off
keepabort=On xonany=Off
keol=13 xonxoff=Off
kftype=1 zcrc32=On
kmaxpack=94 zdcrash=Off
knumpad=0 zftype=0
kpad=0 zmodauto=On
kquote=35 zucrash=Off
ksop=1 zwinsiz=0
mback=1
mbar=4
mbback=1
mbold=15
mbord=15
mfore=14
mhang=" ----------- + ++ ------------- ATHO ~ M“
minit="ATZ^M ----------- AT S7=45 S0=1 V1
X1 ~ M~"
msel=15
parity="N"
port=1
ptime=1
qdbar=On
s16550b=On
sback=10
scriptdir=“"
scrnsiz=0
showfreee=On
showtelno=On
sound=On
statback=4
statfore=14
statline=1
stop=1
striphigh=Off
swapbs=0
swmode=1
472 VodižzaPC
DODATAKC.
DODATAK C.
Komande modema
Komanda Namena
AT komandni prefiks
+++ prelazak u režim prenosa podataka

N izvršavanje komandi iz komandnog bafera
A odgovor na poziv
BO CCITT protokol
B1 BELL protokol
CO Slanje nosioca (carrier)
C1 Nosilac se ne šalje
D Biranje broja
modifikator značenje
N biranje drugog broja, ako je prvi zauzet
P impulsno biranje broja
R biranje broja i prelaz u pozvani režim
S=n biranje n-tog broja iz EEPROM-a
T tonsko biranje broja
W čekanje na signal slobodne linije
/ pauza u izvršenju komandi
@ čekanje na "tišinu" sa linije (oko 5 sekundi)
i kratak prekid veze (oko 0.5 sekundi)
/ prelaz u komandni režim
EO Ne vraća komande računaru
E1 Vraća komande računaru
FO poludupleks veza
F1 dupleks veza
CO Neće se siati vodeći ton
G1 Vodeći ton frekvencije 550 Hz
C2 Vodeći ton frekvencije 1800 Hz
HO Prekid veze
H1 Uzimanje veze
VodičzaPC 473
DODATAK
Komanda Namena
Identifikacioni broj modema

10
11 Firmver verzija
I2 Test interne memorije
I3 Prikaz statusa modema
J0 Modem neće prepoznati Ijudski glas

J1 Modem će prepoznati Ijudski glas
K Prikaz spiska komandi
L0 Mala jačina zvuka sa računara
L1 Srednja jačina zvuka sa računara
L2 Velika jačina zvuka sa računara
M0 Isključi zvučnik
M1 Isključi zvučnik posle uspostavljanja veze
M2 Zvučnik stalno uključen
N=n Pozovi broj n puta
N? Koliko je puta pozvan broj
OO Prelaz u režim prenosa podataka

Prelaz u režim prenosa podataka pri jakim
01 smetnjama
Q0 Šalji odgovore na komande
Q1 Ne šalji odgovore na komande
Sr? Pročitaj registar r
Sr = n UpiŠi u registar r broj n
Komande modema (nastavak)
Komanda Značenje
UO ili &T0 Kraj testiranja modema
U1 ili &T1 Test lokalne analogne povratne petlje
U3 ili &T3 Test lokalne digitalne povratne petlje
474 VodižzaPC
DODATAK C.
Komanda Značenje
U4 ili &T4 Dozvoli test U6
U5 ili &T5 Ne dozvoli test U6
U6 ili &T6 Test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema
U7 ili & T7 Izvrši U6 sa ugrađenim testom
U8 ili &T8 Izvrši U1 sa ugrađenim testom
VO Modem odgovara brojem
V1 Modem odgovara rečima
X0 Osnovni skup odgovora
X1 Prošireni skup odgovora
X2 Prošireni skup odgovora sa detekcijom slobodne linije
X3 Prošireni skup odgovora sa detekcijom zauzete linije

X4
Prošireni skup odgovora sa detekcijom slobodne i
zauzete linije
X5 Omogući zahtev za razgovor glasom
X6 Onemogućavanje glasovnog razgovora
Y0 Modem ne reaguje na signal prekida (break)
Y1 Modem reaguje na signal prekida
Z Reset
&C0 Ignoriši nosioc signala
&C1 Kontrola prisustva nosioca signala
&D0 Ignoriši DTR liniju
&D1 Pri prelazu DTR sa 1 na 0 pređi u komandni režim

&D2
Pri prelazu DTR sa 1 na 0 prekini vezu i pređi u
komandni režim
&D3 Reset u slučaju prelaza DTR sa 1 na 0
&F Postavi fabričke parametre rada
&J0 Dvožična telefonska linija

&J1 Četvorožična telefonska linija
Vodič za PC 475
DODATAK
Komanda Značenje
&L0 Standardna telefonska linija

&L1 Iznajmljena telefonska linija
&M0 Asinhrona komunikacija
&M1 Sinhrona komunikacija
&P0 Impuls/pauza = 39%/61% (SAD, Kanada)
&P1 Impuls/pauza = 33%/67%
&P3 Jedan impuls predstavlja jednu cifru
&P4 Dva impulsa predstavljaju jednu cifru
&P5 Devet impulsa predstavljaju jednu cifru
&V Prikaz trenutne konfiguracije modema
&W Snimi trenutnu konfiguraciju u EEPROM
&Zb Upis telefonskog broja b u EEPROM
/ Pauza od jedne osmine sekunde
Standardnim se smatraju komande bez prefiksa "&". Komande koje poseduju

prefiks uglavnom su standardizovane, mada postoje manje razlike u zavisnosti
od proizvođača.
Skup poruka X
Odabira se skup poruka koji će se prikazati na ekranu i kako će modem
reagovati na signal slobodne i zauzete linije.
format objašnjenje
X ili X0
Modem daje osnovni skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 4.
Modem ne reaguje na signal slobodne i zauzete linije.
X1
Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 5, 9 i 10.
Modem ne reaguje na signal slobodne i zauzete linije.
X2
Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 6, 8 i 10.
Modem prepoznaje ton slobodne linije.
X3
Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 5, i od 7 do
10. Modem prepoznaje ton zauzate linije.
X4
Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 10. Modem
prepoznaje slobodne i zauzete linije.
476 Vodič za PC
DODATAK C
X0 X1 X2 X3 X4
poruka
0: OK Da Da Da Da Da
1: CONNECT Da Da Da Da Da
2: RING Da Da Da Da Da -
3: NO CARRIER Da Da Da Da Da
4: ERROR Da Da Da Da Da
5: CONNECT 1200 Da Da Da Da Da
6: NO DIALTONE - - Da - Da
7: BUSY - - - Da Da
8: NO ANSVVER - * Da Da Da
9: CONNECT 600 • Da Da Da Da
10: CONNECT 2400 * Da Da Da Da
Ostale poruke - Da Da Da Da
Zahtev za razgovorom: X5 i X6
Kada je modem na vezi sa drugim modemom, a korisnik želi da pređe na
glasovni razgovor, kuca komandu i diže slušalicu telefona koji je priključen na
modem.
X5: Modem neće spojiti na liniju telefon priključen na njega.
X6: Modem prestaje sa prenosom, spaja sa linijom telefon na njega priključen
i drugom modemu šalje poruku: "Request voice conversation! Please pick up your
phone.", ili neku sličnog sadržaja.
Opis funkcija registara modema
Broj signala "zvona" pre odgovora: SO
Pre nego što odgovori, modem mora da detektuje poziv, odnosno signal
"zvona" na telefonskoj liniji. Registar SO sadrži broj signala "zvona" koje modem mora
da detektuje pre nego što odgovori na poziv. Ako se u ovaj registar upiše 0, modem
uopšte neće odgovarati.
Broj signala "zvona": S1
Registar S1 je brojač signala "zvona". Brojanje se vrši samo ako je vrednsot u
S0 različita od 0. Ako u intervalu od 8 sekundi ne detektuje "zvono", u registar S1
modem upisuje nulu.
Znak za prelazak u komandni režim: S2
U registru S2 nalazi se ASCII kod znaka koji se upotrebljava u "escape"
sekvenci. Po pravilu, to je znak "+", odnosno ASCII 43. Menjanjem vrednosti
registra, umesto ovog može stajati bilo koji drugi ASCII znak.
Vodič za PC 477
DODATAK
Carriage return, Line feed i Backspace znaci: S3, S4 i S5

Po ASCII standardu, CR (početak reda), LF (novi red) i BS (kursor unazad)
znaci imaju kodove 13, 10 i 8, respektivno. Međutim, menjanjem vrednosti u
registrima S3, S4 i S5 mogu se koristiti neki drugi znaci u svrhu postavljanja kursora
na početak reda, u novi red ili pomeranjem ulevo. Ukoliko se umesto CR odabere
neki drugi znak, komandni niz se mora njime završiti.
Vreme čekanja na signal slobodne linije: S6
Vrednost u registru S6 određuje koliko će dugo modem čekati na signal
slobodne linije pre nego što počne sa biranjem broja. Modem prekida vezu ako se
ovaj signal u predviđenom vremenu ne detektuje. Ako se pod signalom slobodne
linije smatra i "tišina", ovo vreme praktično označava vreme čekanja pre biranja prve
cifre broja. Obično je donja granica dve sekunde, a gornja 255. Čak i ako se upiše 0,
modem će ipak sačekati dve sekunde.
Vreme čekanja na signal nosioca: S7
Posle biranja broja, modem čeka neko vreme da se na liniji pojavi signal
nosioca kojim mora da odgovori modem koji je pozvan. Registrom S7, određuje se
koliko će to vreme iznositi. U slučaju da se drugi modem javi u predviđenom
vremenu, dobija se poruka "CONNECT", a ako se u zadatom vremenu ne detektuje
nosilac, modem odgovara porukom "NO CARRIER". Standardno, vreme čekanja je
30 ili 40 sekundi, ali može se zadati u intervalu od 1 do 255.
Trajanje pauze: S8
Registrom S8, određuje se dužina pauze, u sekundama, koju će izazvati
komanda "," (zarez). Obično se zadaje trajanje pauze od dve, ali je ovu vrednost
moguće povećati do 255 sekundi.
Vreme za detekciju nosioca: S9
Ovim registrom se određuje vreme, u desetinkama sekunde, postojanja
signala nosioca na liniji da bi ga modem detektovao. Standardna vrednost koja se
nalazi u registru je 6, odnosno modem će nosilac detektovati ako je signal prisutan
na liniji najmanje 0.6 sekundi. Kako se u registar mogu upisati brojevi od 1 do 255 (0
nema smisla i ignoriše se), to se ovo vreme nalazi u intervalu od 0.1 do 25.5 sekundi.
Duže vreme primenjuje se u uslovima malog nivoa jačine prijema ili veze sa većim
šumom.
Tolerancija odsustva nosioca: S10
Registrom S10, definiše se vreme, u desetinkama sekunde, u kojem modem
toleriše odsustvo signala nosioca sa linije pre nego što prekine vezu. Standardna
vrednost je 14, odnosno 1.4 sekunde. Ovu vrednost je moguće menjati u vrednosti
od 1 do 255, odnosno od 0.1 do 25.5 sekundi. Veća tolerancija na odsustvo signala
nosioca, preporučljiva je u uslovima loše veze. Važno je da vrednost upisana u
registar S9 uvek bude manja od vrednosti u S10, jer će isteći vreme navedeno u S10
pre nego što bude zadovoljeno ono u S9.
Brzina tonskog biranja: S11
Registrom S11, određuje se trajanje tona i pauze, u milisekundama, prilikom
tonskog biranja broja. Standardna vrednost je 70, što praktično znači 7.14 cifara u
sekundi. Najveće smanjenje je na 1.9 cifara u sekundi, u slučaju da se u registar
478 Vodič za PC
DODATAK C.
upiše 255. Ovaj registar ne utiče na način impulsnog biranja, koje je određeno sa 10
impulsa u sekundi.
Pauza u "escape" sekvenci: S12
Za prelazak iz režima prenosa podataka u komandni režim, koristi se
sekvenca: pauza + + + pauza. Registrom S12, određuje se, u 20-tinama miiisekundi,
koliko će ta pauza iznositi. UobiČajena vrednost registra je 50, odnosno 1 sekunda.
Vrednosti koje se mogu upisati u registar, kreću se od 20 do 255, tako da je trajanje
pauze određeno u intervalu od 0.4 do 5.1 sekundi.
Bit mapirani registri: S13 - S17 i S19
Registri S13, S14, S15, S16, S17 i S19 su bit mapirani registri, odnosno svaki
bit ima tačno određeno značenje. Na primer, prvi bit registra S16 označava da li je
aktivna komanda E0 ili E1, drugi bit da li je aktivna komanda Q0 ili Q1, itd. Registre
modem koristi interno i ne preporučuje se menjanje njihovih vrednosti.
Test tajmer: S18
Registar se koristi tokom testiranja modema i njime se određuje vreme, u
sekundama, trajanja testa. Standardna vrednost je 0, kojom se tajmer isključuje.
Kašnjenje DTR: S25
Registar sadrži vreme za koje DTR mora da bude na niskom nivou da bi
modem mogao da prepozna asinhroni prenos. Za sinhronu komunikaciju registar
određuje vreme posle uspostavljanja veze, a pre ispitivanja DTR signala. Ovo vreme
se može iskoristiti da se modem isključi sa asinhronog terminala, a da se ovaj ne vrati
u komandni režim. Standardna vrednost je 5 sekundi.
Period dozvoljene neaktivnosti: S30
Ako u vremenu određenom ovim registrom modem ne detektuje prenos
podataka, prekida vezu. Detekcija se isključuje stavljanjem nule u registar. Moguće
vrednosti su od 0 do 255, a rezolucija je 10 sekundi.
Brzina komunikacije: S37
Modem pokušava da uspostavi vezu sa drugim modemom najvećom
mogućom brzinom koja ne prelazi vrednost upisanu u ovaj registar. Mogući sadržaj
ovog registra dat je tabelom.
0: brzina je određena AT 5: 1200 bps

komandom
1: 75 bps 6: 2400 bps
2: 110 bps 7: 4800 bps
3: 300 bps 8: rezervisano
4: rezervisano 9: 9600 bps
Vodič za PC 479
DODATAK
DODATAK D.
Testiranje modema pomoću komandi U ili &T
Creška u komunikacionom kanalu može nastati u lokalnom ili udaljenom
računaru, lokalnom ili udaljenom modemu ili na telefonskoj liniji. U Hayes i njima
kompatibilnim modemima ugrađena je mogućnost samotestiranja. Test se kod nekih
modema inicira komandom U, a kod nekih komandom &T, iza koje sledi broj testa
koji se želi. Pre svakog testa, modem se mora povezati na tačno određen način.
U narednoj tabeli dati su potrebni resursi za pojedine testove.
test lokalna strana telefonska udaljena strana

računar -modem linija računar - modem
LAL ++
(U1)
LDL + + +
(U3)
RDL + +
(U6)
+ + +
RDLST
(U7)
+
LALST
(U8)
U1 ili &T1 Test lokalne analogne povratne petlje. Testira se kolo predajnika i
prijemnika i komunikacioni kanal između računara i modema (vidi sliku
A).
U3 ili &T3
Test lokalne digitalne povratne petlje. Omogućava udaljenom modemu,
koji nema mogućnost izvođenja testa digitalne povratne petlje preko
udaljenog modema (test broj 6). Realizacija prikazana na slici B.
U4 ili &T4
Omogućava test broj 6, iniciran udaljenim modemom.
U5 ili &T5
Ne dozvoljava test broj 6, iniciran udaljenim modemom.
U6 ili &T6 Test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema. Testira se
komunikacioni kanal izmedu računara i udaljenog modema (vidi sliku C).
Test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema ugrađenim
U7 ili &T7
testom.
Testira se komunikacioni kanal između računara i udaljenog modema
ugrađenim, standardnim , testom (vidi sliku D).
U8 ili &T8 Test lokalne analogne povratne petlje ugrađenim testom. Testira se
kolo
predajnika i prijemnika i komunikacioni kanal između računara i
modema
480 Vodictestom
ugrađenim, standardnim, za PC(vidi sliku E).
DODATAK D.
NAPOMENE:
1. Da bi se otkrilo da li je greška u modemu, primenjuje se test lokalne
analogne povratne petlje ugrađenim testom (U8 ili &T8).
2. Za otkrivanje grešaka na telefonskoj liniji, koristi se test lokalne analogne
povratne petlje (U1 ili &T1) koga primenjuju lokalni i udaljeni modem svaki
posebno. Ako oba modema prođu test, a test digitalne povratne petlje preko
udaljenog modema ugrađenim testom (U7 ili &T7) ukaže na grešku, onda su
problemi u telefonskim linijama.
Postoje dva načina za završetak testa:
1. Ako je pre sprovođenja testova U7 i U8 (odnosno &T7 i &T8) u registar S18
upisano
vreme trajanja testa, on će se završiti posle tog vremena tako što će se modem vratiti u
komandni režim.
2. Ako je pre sprovođenja testova u S18 upisana nula, test se završava komandom
UO
ili &T0. U toku testa lokalne analogne povratne petlje ili testa digitalne povratne petlje
režim ("+ + +" sekvenca).
preko
udaljenog modema, potrebno je prebaciti modem iz režima prenosa podataka slika D -u7komandni
Način
povezivanja
modema za
pojedine
testove: a)
test lokalne
<») analogne
povratne
petlje, b)
test lokalne
(.okulni iimdciu ldeftHisJuL liuija Uitiljcni nKHfem digitalne
povratne
| »‘rijenmiL J --------- --------- -------------------------------------
petlje, c) test
f-4----------------------------
PTMllljUjk | ---------------
V''
—| Piiiriuoik | digitalne
povratne
petlje preko
o>) udaljenog
modema, d)
testdigitalne
povratne
petlje preko
udaljenog
moaema
ugradenim
testom. e)
test lokalne
(s) analogne
povratne
petlje
ugrađenim
Lcktilni modrm Teldun-Aa liuiju LtlHljcsi nvKJem
si>
/\
-J icst (tciteiuitor Jî V |
-| lii'um* }-«)
^redajnik p_ ___ ■j îedajoik
J'rtjeinojK
..... _. |-
Prijemnik |—i
____ pj
Lnkaini modcm
ST>
l.uluiliii
mćurmr —| ‘ItH geuetaux | PrMkjnik |—i
iUP —| BnrpS |-«| /rijeinnik |—1
l®)
Vodič za PC 481
DODATAK
DODATAK E.
Kratak vodič za PC kablove
Jedinica za napajanje obično ima 6 konektora:
- dva 6-pinska za napajanje osnovne ploče;
- četiri 4-pinska za napajanje disk jedinica
Konektori za napajanje osnovne ploče P8 i P9
K8
K9
pin signal pin signal
1 Povver Cood 1 GND
+ 5V ( or N/C ) GND
2 2
3 + 12V 3 - 5V
4 -12V 4 + 5V
5 GND 5 + 5V
6 GND 6 + 5V
Konektor za napajanje disk drajva ( 4 x 4 pina)
pin signal
1 + 12V
GND
2
3 GND
4 + 5V
Konektori osnovne ploče

Osnovna ploča ima različite kombinacije konektora, zavisno od projektnog
rešenja i ugrađenih karakteristika.
Konektor za "backup" baterije (samo AT)
pin signal
1 Batt +
[KEY]
2
3 GND
482 Vodič za PC
DODATAK E
pin signal
4 GND
Konektor za indikaciju napajanja (LED Povver) i zaključavanje tastature (Key

Lock) (samo AT)
pin signal
1 LED povver
2 GND
3 GND
4 Key Svvitch
5 GND
Konektor za zvučnik
pin signal
1 - Speaker
2 [KEY]
3 GND
4 + Speaker + 5V
Konektor Turbo indikatora
pin signal
1 + 5V
2 *HIGH SPEED
3 + 5V
Konektor za tastaturu
pin signal
1 KBD CLK OUT
2 KBD SERIALOUT
Vodič za PC 483
DODATAK
pin signal
3 KBD RESET IN
4 KBD CND
5 KBD + 5V
Kablovi za flopi drajvove

Konektori za napajanje flopi/hard drajvova
pin signal
1 + 12V
2 GND
3 GND
4 + 5V
Interfejs kabl za flopi drajv
GND N/C
1 2
3 GND 4 N/C
5 GND 6 N/C
7 GND lndex
8
9 GND 10 Motor Enable A
GND Drive Select B

11 12
13 GND 14 Drive Select A
15 CND 16 Motor Enable B
17 CND 18 Stepper Direction
19 GND 20 Step Pulse
GND Write Data

21 22
23 GND 24 VVrite Enable
25 GND 26 Track 0
27 CND 28 VVrite Protect
484 Vodič za PC
DODATAK E
pin signai pin signai
29 GND 30 Read Data
31 GND 32 Seiect Head 1
33 CND 34 (Spare)
Kablovi za hard diskove

Kablovi za ST - 506 hard disk drajv
Konektori za napajanje flopi/hard drajvova
pin signai
+ 12V
1
CND
2
3 CND
4 + 5V
Upravljački kabl za ST - 506
1 Head Select 8 2 CND
3 Head Select 4 4 GND
5 Write Gate 6 GND
7 Seek Complete 8 GND
9 Track 0 10 GND
Write Default GND

11 12
15 Reserved 16 GND
19 lndex 20 GND
21 Ready 22 CND
23 Step 24 GND
25 Drive Select 1 26 GND
VodičzaPC 485
DODATAK
27 Drive Seiect. 2 28 CND
31 Drive Select 4 32 CND
33 Direction In 34 GND
Kabl podataka za ST - 506

Drive Selected CND
1 2
3 Reserved 4 GND
5 Reserved 6 GND
7 Reserved 8 GND
9 Reserved 10 GND
GND GND
11 12
13 MFM VVrite Data+ 14 MFM VVrite Data-
15 GND 16 GND
17 MFM Read Data+ 18 MFM Read Data-
19 GND 20 GND
Kablovi za ESDI hard diskove

Upravljački kabl za ESDI hard disk

Head Select 3 CND
1 2
5 VVrite Gate 6 GND
7 Config/Status Data 8 GND
9 Transfer Ack. 10 GND
Attention GND
11 12
' 13 Head Select 0 14 GND
486 VodičzaPC
DODATAK E
15 Sec/Addr Mark Find 16 GND
19 lndex 20 CND
Ready CND
21 22
23 Transfer Request 24 GND
31 Read Gate 32 CND
33 Command Data 34 GND
Kabl podataka za ESDI hard disk
Drive Selected Sec/Addr Mark Found

1 2
3 Seek Completed 4 Address Mark Enable
5 Reserved/Step Mode 6 GND
7 VVrite Clock+ 8 VVrite Clock-
9 Cartridge Changed 10 Read Ref. Clock+
11 Read Ref. Clock- 12 GND
13 NRZ VVrite Data+ 14 NRZ VVrite Data-
15 GND 16 GND
17 NRZ Read Data+ 18 NRZ Read Data-
19 GND 20 lndex
Kabl za SCSI interfejs (hard disk drajv)

1 GND 2 Data Line 0
Vodič za PC 487
DODATAK
3 GND 4 Data Line 1
5 GND 6 Data Line 2
7 CND 8 Data Line 3
9 CND 10 Data Line 4
CND Data Line 5

11 12
13 GND 14 Data Line 6
15 GND 16 Data Line 7
17 GND 18 Data Parity Line
19 GND 20 CND
GND CND
21 22
23 GND 24 CND
25 GND 26 Terminator Povver
27 GND 28 CND
29 GND 30 GND
31 GND 32 Attention
33 GND 34 GND
35 GND 36 Busy
37 GND 38 Acknovvledge
39 GND 40 Reset
41 GND 42 Message
43 GND 44 Select
45 CND 46 C/D
47 GND 48 Request
49 CND 50 l/O
Konektori video kartica

Monohromatske (MDA), Hercules, kolor (CGA) kartice
488 VodičzaPC
DODATAK E
Konektor tipa DB - 9
1 CND 6 lntensity
2 CND 7 Video *
3 N/C or RED 8 Horizontal Drive
4 N/C or GREEN 9 Vertical Drive
5 N/C or BLUE
* NTSC Video na nekim klonovima

EGA kartica
Konektor tipa DB - 9

GND
Secondary Green /
1 6
lntensity
Secondary 7
Red Secondary Blue / Mono
2
Video
3 Primary Red 8 Horizontal Drive
4 Primary 9 Vertical Drive

Green
5 Primary Blue
VGA kartica
Konektor tipa DB -15
pi
n signal pin signal
1 Red Video 9 [KEY]
Green Video Sync GND

2 10
3 Blue Video 11 Monitor ID - Bit 1
4 Monitor ID - Bit 2 12 Monitor ID - Bit 0
5 GND 13 Horizontal Sync
6 Red GND 14 Vertical Sync
7 Green GND 15 N/C (Reserved)
Vodič za PC 489
DODATAK
8 BlueCND
Paralelni port (za priključenje printera)

l/O adrese
LPT1:378 - 37A (heksadecimalno)
LPT2:278 - 27A (heksadecimalno)
DB - 25 konektor (Computer End)
1 *STROBE 14 * Auto Feed
2 Data Bit 0 15 * Error
3 Data Bit 1 16 * Initialize Printer
4 Data Bit 2 17 * Select Input
5 Data Bit 3 18 GND
6 Data Bit 4 19 CND
7 Data Bit 5 20 GND
Data Bit 6 CND

8 21
9 Data Bit 7 22 GND
10 * Acknowledge 23 GND
11 Busy 24 GND
12 Paper Out 25 GND
13 Select
Centronics 36-pinski konektor (Printer End)
1 * STROBE 19 CND
Data Bit 0 CND

2 20
3 Data Bit 1 21 GND
4 Data Bit 2 22 GND
490 VodičzaPC
DODATAK E.
5 Data Bit 3 23 CND
6 Data Bit 4 24 CND
7 Data Bit 5 25 GND
Data Bit 6 CND

8 26
9 Data Bit 7 27 GND
* Acknovvledge CND
10 28
11 Busy 29 GND
12 Paper Out 30 CND
13 Select 31 * Prime
14 * Auto Feed XT 32 * Error
15 § OSCXT ć 33 Signal GND
16 Signal GND 34 N/C
17 Frame GND 35 N/C
18 + 5V 36 N/C
Serijski portovi
NAPOMENA : IBM koristi DTE (Data Terminal Equipment) standard
povezivanja. Većina modema su DCE (Data Communication Equipment).
I/O adrese
COM1:3F8 - 3FF (heksadecimalno)
COM2:2F8 - 2FF (heksadecimalno)
COM3:3E8 - 3EF (heksadecimalno)
COM4:2E8 - 2EF (heksadecimalno)
DB - 9 konektor
1 CD Carrier Detect 6 DSR Data Set Ready
2 RXDReceive Data 7 RTS Request to Send
3 TXDTransmit Data 8 CTS Clear to Send
Vodič za PC 491
DODATAK

9 Rl Ring Indikator
4 DTR Data Term.
Ready
5 GND Signal GND
DB - 25 konektor

1 GND Ground / Shield 14 { 2nd TXD }
2 TXD Transmit Data 15 Transmit Clock
3 RXD Received Data 16 { 2nd Rec. Clock}
4 RTS Request to Send 17 { Receive Clock }
5 CTS Clear to Send 18 { Unassigned }
6 DSR Data Set Ready 19 { 2nd RTS }
7 GND Ground 20 DTR Data Term. Ready
8 DCD Carrier Detect 21 { Sig. Quality }
9 { Reserved } 22 Rl Ring Indicator
10 { Reserved } 23 { Data Rate Sel. }
11 { Unassigned } 24 { Transmit Clock}
12 { 2nd CD } 25 { Unassigned }
13 { 2nd CTS }
“NuH'' modem kabl
RS- 232 definition signal Computer/Terminal Modem DCE

DTE
9 - pin 25 - pin 25 - pin

GND Signal GND 5 1 1
TXD Transmit Data 3 2 3
RXD Receive Data 2 3 2
492 Vodič za PC
DODATAK E
RS- 232 definition signal Computer/Terminal Modem DCE

DTE
9-pin 25- pin 25 - pin
RTS Req. to Send 7 4 5
CTS Clear to Send 8 5 4
DSR Data Set Ready 6 6 20
GND Chassis GND 7 7
CD Carrier Detect 1
8 8
DTR Term. 4
Data
Ready 20 6
Konektor za video
igre
DB -15 konektor

1 4- 5V 9 + 5V
Button 1-1 Button 2 -1

2 10
3 X1 11 X2
4 GND 12 GND
5 GND 13 Y2
6 Y1 14 Button 2-2
7 Button 1 - 2 15 N/C
N/C
8
Džojstik konektor
DB - 9 konektor

1 JOYO 6 Fire Button
2 JOY1 7 + 5V
3 JOY2 8 GND
4 JOY3 9 POT X
VodičzaPC 493
DODATAK
5 POT Y
Ekspanzioni l/O 8-bitni slotosnovne ploče (XT/AT)
COMPONENT SIDE NON-COMPONENT SIDE

A1 -1/0 CH CLK B1 GND
A2 SD7 B2 RESET DRV
A3 SD6 B3 + 5V
A4 SD5 B4 IRQ 9
A5 SD4 B5 - 5V
A6 SD3 B6 DRQ2
A7 SD2 B7 - 12V
A8 SD1 B8 Reserved /OVVS
A9 SDO B9 + 12V
A10 - I/O CH RDY B10 GND
A11 AEN B11 -SMEMVV
A12 SA19 B12 -SMEMR
A13 SA18 B13 -IOW
A14 SA17 B14 -IOR
A15 SA16 B15 -DACK3
A16 SA15 B16 DRQ3
A17 SA14 B17 - DACK1
A18 SA13 B18 DRQ1
A19 SA12 B19 -REFRESH
A20 SA11 B20 CLK
A21 SA10 B21 IRQ7
A22 SA9 B22 IRQ6
494 Vodič za PC
DODATAK E
A23 SA8 B23 IRQ5
A24 SA7 B24 IRQ4
A25 SA6 B25 IRQ3
A26 SA5 B26 -DACK2
A27 SA4 B27 T/C
A28 SA3 B28 BALE
A29 SA2 B29 + 5V
A30 SA1 B30 osc

A31 SAO B31 CND
Ekspanzioni l/O 16-bitni slot osnovne ploče (AT)
C1 SBHE Dl -MEMCS16
C2 LA23 D2 -1/0
C3 LA22 D3 IRQ10
C4 LA21 D4 IRQ11
C5 LA20 D5 IRQ12
C6 LA19 D6 IRQ13
C7 LA18 D7 IRQ14
C8 LA17 D8 -DACKO
C9 -MEMR D9 DRQO
C10 -MEMVV D10 -DACK5
C11 SD08 D11 DRQ5
C12 SD09 D12 -DACK6
03 SD10 D13 DRQ6
Vodič za PC 49S
DODATAK
C14 SD11 D14 -DACK7
C15 SD12 D15 DRQ7
C16 SD13 D16 + 5V
C17 SD14 D17 -MASTER
C18 SD15 D18 GND
496 VodičzaPC
DODATAK F.
DODATAK F.
Atributi hard diskova
TyPe Cylinders Heads VVPcom LZone Sectors Size
1 306 4 128 305 17 10 MB
2 615 4 300 615 17 20 MB
3 615 6 300 615 17 30 MB
4 940 8 512 940 17 62 MB
5 940 6 512 940 17 47 MB
6 615 4 65535 615 17 20 MB
7 462 8 256 511 17 31 MB
8 733 5 65535 733 17 30 MB
9 900 15 65535 981 17 112 MB
3 65535 17 20 MB
10 820 828
11 855 5 65535 855 17 35 MB
12 855 7 65535 855 17 50 MB
13 306 8 128 319 17 28 MB
14 733 7 65535 733 17 43 MB
15
4 663 17 20 MB
16 612 0
17 977 5 300 977 17 41 MB
18 977 7 65535 977 17 57 MB
19 1024 7 512 1024 17 60 MB
20 733 5 300 732 17 30 MB
21 733 7 300 732 17 43 MB
22 733 5 300 733 17 30 MB
23 306 4 0 336 17 10 MB
24 925 7 0 925 17 54 MB
VodičzaPC 497
DODATAK
TyPe Cylinders Heads VVPcom LZone Sectors Size
25 925 9 65535 925 17 69 MB
26 754 7 754 754 17 44 MB
27 754 11 65535 754 17 69 MB
28 699 7 256 699 17 41 MB
29 823 10 65535 823 17 68 MB
30 918 7 918 918 17 53 MB
31 1024 11 65535 1024 17 94 MB
32 1024 15 65535 1024 17 128 MB
33 1024 5 1024 1024 17 43 MB
34 17 10 MB
612 2 128 612
35 1024 9 65535 1024 17 77 MB
36 1024 8 512 1024 17 68 MB
37 615 615 17 41 MB
8 128
38 987 3 987 987 17 25 MB
39 987 7 987 987 17 57 MB
40 17 41 MB
820 6 820 820
41 977 5 977 977 17 41 MB
42 981 5 981 981 17 41 MB
43 830 7 512 830 17 48 MB
44 830 10 65535 830 17 69 MB
45 917 15 65535 918 17 114MB
46 1224 15 65535 1223 17 152 MB
498 Vodič za PC
DODATAKG.
DODATAK G.
BlOS-ove poruke o greškama
Ukoliko za vreme startovanja sistema POST (Povver On Self Test) rutine
detektuju neku grešku, pojaviće se na ekranu poruke sledećegformata:
ERROR Message Line 1
ERROR Message Line 2
press <F1 > to RESUME
Obratite pažnju na poruku a zatim pritisnite taster F1, da bi se nastavila
procedura "butovanja".
NAPOMENA: Ako je opcija "Wait for <F1> If Any Error" u naprednom
CMOS Setup-u BIOS SETUP PROGRAM-a postavljena na "disabled" (zabranjeno;
ukinuto), <F1 >, prompt se neće pojaviti na trećoj liniji.
Za većinu poruka o greškama ne postoji ERROR Message Line 2. Generalno,
za one poruke koje sadrže liniju 2, tekst će biti "RUN SETUP UTILITY". Pritiskanjem
tastera F1, vi ćete ući u BIOS SETUP PROGRAM.
Sledi opis mogućih grešaka:
1. CH-2 Timer Error - Većina standardnih osnovnih ploča ima dva tajmera
(sata). Ukoliko je greška kod tajmera #1, to je fatalna greška i tada je poruka "Timer
Not Operational". Ako je greška kod tajmera #2, onda se pojavljuje ova poruka.
2. INTR #1 Error - Prvi interapt kanal nije prošao POST rutinu (testiranje).
3. INTR #2 Error - Drugi interapt kanal nije prošao POST rutinu.
4. CMOS Battery State Low - Na osnovnoj ploči se nalazi baterija koja održava
napajanje CMOS kola, tj. održava postavljene vrednosti parametara sistema (vrste
flopi drajvova, datum, vreme, tip hard diska itd.). Ova poruka vas upozorava da je
baterija istrošena i da je treba zameniti.
5. CMOS Checksum Failure - Pošto su CMOS vrednosti memorisane,
"čeksum" vrednost je generisana da bi se izvršila provera da li postoje greške. Ako je
prethodna vrednost različita od trenutno očitane, pojaviće se navedena poruka. Da
biste korigovali ovu grešku, morate da pokrenete BIOS SETUP PROGRAM.
6. CMOS System Options Not Set - Vrednosti memorisane u CMOS čipovima
su ili oštećene ili ne postoje (nisu postavljene). Pokrenite BIOS SETUP PROGRAM,
da biste korigovali ovu grešku.
7. CMOS Display Type Mismatch - Tip video kartice postavljen u CMOS ne
poklapa se sa tipom koji je BIOS detektovao. Pokrenite BIOS SETUP PROGRAM, da
biste korigovali ovu grešku.
8. Display Switch Not Proper - Neki sistemi zahtevaju da prekidač (ili
džamper) za video sistem na osnovnoj ploči bude postavljen ili u položaj za kolor ili
monohromatski, zavisno od tipa video kartice koju koristite. Da biste ovo podesili,
ugasite računar i postavite prekidač u odgovarajući položaj.
9. Keyboard is Locked ... Unlock It - Tastatura je zaključana (bravica na
kućištu). da bi sistem nastavio sa "butovanjem", tastatura mora biti otključana.
10. Keyboard Error - BIOS je konstatovao grešku za vreme skaniranja tastature
(verovatno zaglavljen neki taster) ili je SETUP "izgubio" tastaturu. Proverite da li je u
Vodic za PC 499
DODATAK
BIOS SETUP-u u Standard CMOS Setup-u kod opcije "Keyboard" postavljena

vrednost "Installed".
11. KB/lnterface error - BIOS detektovao grešku na konektoru za tastaturu na
osnovnoj ploči.
12. CMOS Memory Size Mismatch - Ako BIOS pronađe da je iznos memorije
na vašoj osnovnoj ploči različit od iznosa memorisanog u CMOS-u, pojaviće se ova
poruka. Da biste korigovali ovu grešku, pokrenite BIOS SETUP.
13. FDD Controlier Failure - BIOS ne može da komunicira sa flopi drajv
kontrolerom. Pošto isključite računar, proverite kablovske veze.
14. HDD Controller Failure - BIOS ne može da komunicira sa hard disk
kontrolerom. Pošto isključite računar, proverite kablovske veze.
15. C: Drive Error - BIOS nije dobio bilo kakav odziv od hard diska C:. Možda
će biti potrebno da pokrenete Hard Disk Utility opciju, da biste otklonili grešku.
Takođe, proverite koji je tip hard diska postavljen u Standard CMOS Setup-u.
16. C: Drive Failure - BIOS nije dobio bilo kakav odziv od hard diska C:.
Možda će biti potrebno da zamenite hard disk.
17. CMOS Time & Date Not Set - Pokrenite Standard CMOS Setup BlOS-a,
da biste postavili datum i vreme u CMOS.
18. Cache memory Bad, Do Not Enable Cache ! - BIOS je detektovao da je
"keš" memorija na osnovnoj ploči oštećena. Potražite servisera da otkloni kvar.
19. 8042 Gate A20 Error - Pin (nožica) A20 na kontroleru tastature (čip sa
oznakom 8042) ne funkcioniše korektno. Treba zameniti čip 8042.
20. Address Line Short - Detektovana je greška u adresnom dekoderu
osnovne ploče.
21. DMA #2 Error - Detektovana greška na drugom DMA kanalu na osnovnoj
ploči.
22. DMA #1 Error - Detektovana greška na prvom DMA kanalu na osnovnoj
ploči.
23. DMA Error - Detektovana greška kod DMA kontrolera na osnovnoj ploči.
24. Diskette Boot Failure - Disketa korišćena za startovanje računara sa flopi
drajva je oštećena. Startujte sistem sa drugom "butabilnom" (sistemskom) disketom i
sledite instrukcije koje se pojave na ekranu.
25. Invalid Boot Diskette - BIOS može da čita disketu u drajvu A:, ali ne može
da startuje sistem sa njom. Startujte sistem sa drugom sistemskom disketom i sledite
instrukcije koje se pojave na ekranu.
26. On Board Parity Error - BIOS je detektovao grešku parnosti u memoriji
instaliranoj na osnovnoj ploči. Poruka ima sledeći oblik:
ON BOARD PARITY ERROR
ADDR (HEX) = (XXXX)
gde je XXXX adresa (heksadecimalna) na kojoj se greška pojavila. "On Board"
znači da se greška pojavila na delu memorije koji je direktno instaliran na osnovnu
ploču, a ne na kartici sa memorijskim proširenjem.
27. Off Boars Parity Error - BIOS je detektovao grešku parnosti (pariteta) u
delu memorije na ekspanzionom slotu (kartica sa memorijskim proširenjem) i stvarna
forma poruke je sledeća:
500 VodičzaPC
DODATAK G.
OFF BOARD PARITY ERROR

ADDR (HEX) = (XXXX)
28. Parity error ???? - BIOS je detektovao grešku parnosti kod testiranja
memorije, ali ne može da odredi memorijsku adresu na kojoj se greška javlja.
Vodič za PC 501
DODATAK
DODATAK H.
Korisne informacije o institucijama koje pružaju informacione usluge
EDIFACT standard za elektronsku razmenu poslovnih poruka
Na inicijativu OUN, 1986. godine je izrađen projekat za usklađivanje
poslovnih poruka, koji se ubrzo razvio u projekat EDIFACT (Electronic Data
Interchange For Administration, Commerce and Transport).
EDIFACT je dakle, međubranšni i međunarodni standard za računarsku
razmenu podataka - poslovnih poruka sa područja uprave, trgovine, transporta,
carine, bankarstva, turizma, zdravstva, tehničkih delatnosti itd. Standardizovane
poruke omogućavaju formiranje zaključenih poslovnih ciklusa između poslovnih
partnera. Pri tome je, praktično, svejedno kakvu računarsku opremu imaju partneri.
Prenos poruka je moguće izvršiti na više načina:
- između dva računara, posredstvom iznajmljene telefonske linije
- između dva računara, preko tzv. komutirane telefonske linije
- prenos sa računara, preko X.25, čime je omogućen pristup svetskim
mrežama za prenos podataka (npr. Datex-P).
Treba naglasiti da je sintaksa svakog standardizovanog tipa poruke toliko opšta
da se svaki konkretan dokument može pretvoriti u oblik koji se traži.
Uopšte uzev, svaka poruka je sastavljena od tri sekcije podataka (zaglavlje,
jezgro i zaključak). Svaka sekcija podataka obuhvata nekoliko sastavljenih elemenata
podataka, koji su usitnjeni u jednostavne elemente podataka. Sintaksa svake od
navedenih kategorija podataka je, razume se, precizno i nedvosmisleno opisana,
između ostalog i upotrebom sintaksnih dijagrama, sličnih onima koji se koriste za
opisivanje sintakse programskih jezika. Svakom tipu poruke pripada odgovarajući
sintaksni opis. U njemu je, na primer, navedeno koji su delovi podataka obavezni a
koji nisu, koliko se puta mogu ponoviti, koje su im oznake za raspoznavanje itd.
Ako želimo neki dokument, na primer račun, opisati u standardu EDIFACT,
moramo upotrebiti opšti sintaksni opis za poruke tipa "račun". Taj sintaksni opis nas
vodi pri opisivanju konstrukcije našeg konkretnog računa (npr. koji se podaci u
njemu pojavljuju i koliko puta se to događa). Rezultat je tzv. konverziona tabela u
kojoj su smešteni osnovni podaci o strukturi našeg računa. Za njeno sastavljanje,
pomaže program koji se naziva EDITOR. Treba naglasiti da konverzionu tabelu treba
sastaviti za svaki dokument samo jednom (sem ako se kasnije ne izmeni struktura
dokumenta).
Pretpostavimo da su podaci koje želimo da pošaljemo već u datoteci. Ona je
možda rezultat neposrednog unošenja preko tastature ili rezultat neke aplikacije.
Datoteku sa podacima treba prvo pretvoriti u drugu datoteku, u tzv. interni zapis. On
mora odgovarati nekim veoma opštim uslovima, koji nisu teški. Za to je, međutim,
potrebna odgovarajuća programska oprema. Internu datoteku zatim prima program
koji se naziva KONVERTOR, koji istovremeno pročita i pripadajuću konverzionu
tabelu. Na bazi konkretnih podataka koji su u internom zapisu i strukture računa,
koju sadrži konverziona tabela, KONVERTOR će^ sastaviti datoteku EDIFACT
odnosno poruku.
502 Vodič za PC
DODATAK H.
Poruka se na jedan od ranije navedenih načina prenosi poslovnom partneru, a

za to je potrebna odgovarajuća komunikaciona programska oprema. Primalac obavi
suprotan postupak: prispelu poruku će odmah jednakom ili sličnom konverzionom
tabelom "ponuditi" KONVERTORU koji vraća interni zapis. U njemu su svi bitni
podaci računa koje primalac sada može da odgovarajućom programskom opremom
odvoji i snabde propratnim tekstom po svojoj želji (na bilo kom jeziku) ili ih kao
ulazne podatke "ponudi" svojoj aplikaciji. Tok je ilustrovan na slici H -1.
EDITOR ---------- ^ Konverziona

iabela
I
Račun -------- Interni ------------- >► KONVERTOR
zapis Poruka
Račun -------- Intemi ** ------------- KONVERTOR

zapis
EDITOR ---------- Konverziona

tabela
slika H -1
Savezni zavod za standardizaciju publikovao je niz standarda vezan za

problematiku elektronske razmene poruka. Ovde će biti navedeno nekoliko:
- JUS ISO 9735 : 1992.g. Elektronska razmena podataka za administarciju,
trgovinu i transport (EDIFACT) - Sintaksna pravila na nivou primene.
- JUS ISO 7372 : 1993.g. Razmena podataka u trgovini - Katalog elemenata
podataka u trgovini.
- JUS I. B8.001 : 1992.g. Kodovi za predstavljanje imena zemalja.
- JUS I. B8.002 : 1990.g. Kodovi za predstavljanje valuta i novca.
- JUS ISO 8601 : 1991.g. Elementi podataka i formati za razmenu - Razmena
informacija - Predstavljanje datuma i vremena.
Za detaljnije informacije, obratiti se asocijaciji YUEDI, čije je sedište u zgradi
gde se nalaze Savezni zavod za standardizaciju i Savezni zavod za statistiku (Kneza
Miloša 20 , Beograd).
Baze podataka JUS-ISO/IEC
Navedene baze podataka su dokumentalističkog tipa i generisane su tako da
ih je moguće koristiti na PC računarima koji su prosečnih karakteristika. Program
zadovoljavajuće radi na računaru sa 386 procesorom na 40 MHz i veličinom RAM
memorije od 4 MB. Na hard disku treba da ima slobodnog prostora oko 50 MB.
Glavna prednost je u tome što na svom računaru imate na raspolaganju preko
30000 opisa dokumenata (standarda JUS i ostalih dokumenata koje donosi Savezni
zavod za standardizaciju, kao i ISO/IEC standarda Međunarodne organizacije za
standardizaciju), definisanih tačno prema JUS uputstvu 4.
Vodič za PC S03
DODATAK
Dokument u JUS bazi opisan je sa 36 polja, a dokument u ISO/IEC sa 22

polja. To omogućava kreiranje i štampanje najrazličitijih štampanih izveštaja,
kataloga, registara i drugih informacija iz baza koje su interesantne korisniku.
Znači nije potrebno nikakvo povezivanje sa nekim udaljenim Host
računarom. Postoji mogućnost rada i u mrežnom okruženju, tako da se informacije iz
baza podataka mogu optimalno iskoristiti.
Pretraživanje baza vrši se korišćenjem programa ISIS koji je Zavod u
potpunosti prilagodio našem jeziku, tako da je potrebna vrlo mala obuka za
korisnika. Baze se redovno održavaju, ažuriranje generisane JUS baze vrši se jednom
mesečno, a ISO/IEC na dva meseca.
Za sve informacije oko nabavke programa obratite se Saveznom zavodu za
standardizaciju na telefon: 011-681-999 , lokali 135 i 193; faks 2351 036.
Narodna Biblioteka Srbije
Narodna biblioteka pruža mogućnost pretraživanja svojih baza podataka
modemskom vezom. Uslove priključenja modemskom vezom, možete dobiti ako
pozovete broj (011) -451-557.
Univerzitetska Biblioteka "Svetozar Marković"
Biblioteka je u sistemu UUBG računara, tako da joj se može slobodno
pristupati. Na raspolaganju je 6 linija i to: 3227-311 do 3227-316. Detalje oko
prijavljivanja na sistem i korišćenja proširenog načina pretraživanja možete dobiti
ako pozovete (011)-3224-620.
Privredna Komora Jugoslavije
PKJ ima svoj Informacioni servis, koji raspolaže raznim informacijama u vezi
tehnologija domaće privrede. Sedište centra je u Knez Mihajlovoj 10/1, u Beogradu, i
tamo možete dobiti komunikacioni program (VIP3 ili VIP4) pomoću koga možete
pristupiti sistemu.
Služba za platni promet
Od 1993. godine ova institucija omogućuje firmama da putem modema
ostvare uvid u stanje svog računa i novčane transakcije. Za proceduru prijavljivanja
na sistem i komunikacioni program, potrebno je kontaktirati lokalnu filijalu.
InfoBerza
InfoBerza je modemska informaciona berza za preduzeća i pojedince. U
svakom trenutku možete neograničeno reklamirati svoje proizvode i usluge, saznati
ponude i potražnje ostalih članova, saznati poslovne informacije, slati elektronsku
poštu poslovnim partnerima i omogućen vam je non-stop pristup svakog dana u
godini. Pristup pojedincima je potpuno besplatan, a preduzećima prvih mesec dana.
modem:(021) 715-913 (0 - 24h)
informacije:(021) 715-928 (9 - 16h)
Sistem za modemske komunikacije (SEZAM)
Verovatno najpopularniji BBS u zemlji . Raspolaže sa veoma mnogo korisnih
informacija i isplati se biti član. O proceduri učlanjenja možete pročitati u ranijim
brojevima časopisa "Računari" (pre broja 100) ili ako pozovete SEZAM - podesite
parametre komunikacije na 2400 8N1 (ako imate MNP modem, uključite MNP) i
pozovite (011) 648-422. Posle pozdravne poruke Sezam će zatražiti da se
predstavite kao korisnik, otkucajte NEW i sistem će vas voditi dalje.
504 Vodič za PC
DODATAK H.
Jugoslovenska asocijacija za računarske komunikacije (YUCCA)

Marta meseca 1994. godine osnovana je ova asocijacija koja je pred sebe
postavila dva cilja: okupljanje korisnika usluga računarskih telekomunikacija i
distribuiranih informacionih sistema na svim nivoima, od BBS-ova do Internet-a, kao
i preuzimanje uloge pokretača u uspostavljanju lokalne elektronske infrastrukture.
Sve informacije u vezi sa asocijacijom mogu se dobiti putem elektronske pošte
(adresa yucca@osmeh.fon.uni-bg.yu) ili preko emisije "Bajt 92" (radio stanica B92 ,
četvrtkom od 18,30 do 20,00 časova, na telefon 324-92-92).
Vodič za PC 50S
DODATAK
REČNIK odbrane bavi se istraživanjem u

mnogim
Access time - vreme pristupa oblastima. Njen projekat mreže
Vremenski interval između trenutka započet
kada je podatak pozvan (operacija je 1969. godine i formirao je jednu od
čitanja) ili kada je zatraženo prvih velikih mreža sa komutacijom
memorisanje (operacija upisa), i paketa, koja je poznata kao ARPANET.
trenutka Iz projekta ARPANET-a nastali su javna
kada je podatak na raspolaganju ili služba (Telenet) i vojna mreža (Autodin
kompletno memorisan, respektivno. II).
ACK ASCII (American Standard Code for
Kontrolni znak za pozitivnu potvrdu. Information Interchange) - Američki
Razmenjuje se između komponenata standardni kod za razmenu informacija.
sistema kada se podaci prime bez Alfabet koji se koristi kod IBM PC
greške. Kontrolni znak se koristi i za računara za određivanje kompozicije 7-
potvrdan odgovor pri postavljanju bitnog niza nula i jedinica kojim se
komunikacijske razmene. ACK je i ime predstavlja svaki znak (slovni,
poruke koja sadrži potvrdu. numerički
A/D converter - A/D konvertor ili specijalni).
Uređaj za konvertovanje analognih assembler - asembler
signala u digitalne. Program koji prevodi programe u
address - adresa aseml\blerskom jeziku u oblik
Posebna lokacija u memoriji. (mašinski,
ALOHA objektni) koji razume računar.
Eksperimentalna mreža koja radi na Asembler
Univerzitetu Havaji, koristeći metode zamenjuje simboličke nazive operacija
radio-difuznog prenosa paketa, prva binarnim kodovima, simbolička imena u
ove vrste. jihov binarni ekvivalenat i lokacijama
alphanumeric - alfanumerički znak memorije pridružuje instrukcije i
Slova i brojevi; za razliku od grafičkih podatke u binarnom obliku.
znakova sastavljenih od tačaka kod asynchronous - asinhrono
emulacije terminala. Metod prenosa kod koga vremenski
analog - analogni intervali između znakova ne moraju da
Obično se odnosi na metod prenosa budu jednaki. Prenos znakova
govornih signala. Metodi su razvijeni koordinira se dodavanjem početnih i
samo za opseg Ijudskog glasa (do oko 3 završnih bitova.
kHz); time je ograničena njihova bandvvidth - propusni opseg
sposobnost za prenos veoma brzih Opseg frekvencija koje kolo propušta.
digitalnih signala. Analogna kola obično imaju ograničen
ANSI (American National Standards opseg na opseg Ijudskog glasa.
Institute) - Američki nacionalni institut Kvadratni
za standardizaciju talasi digitalnog signala zahtevaju veći
Organizacija koja razvija i objavljuje opseg. Za veću brzinu prenosa,
standarde za kodove, alfabete i potreban
signalne je veći opseg. Optički i koaksijalni
šeme. kablovi imaju odličan opseg. Takođe,
ARPA (Advanced Research Projects termin opseg često podrazumeva
Agency) gornju granicu brzine kojom
Američka projektna organizacija za informacija
unapređenje istraživanja iz oblasti može da se prenese preko prenosnog
506 VodičzaPC medijuma.
baud - bod
Mera za brzinu prenosa;
recipročna je vremenskom
trajanju
najkraćeg signalnog elementa
transmisije. Za RS-232 ASCII,
REČNIK
BBS (Bulletin Board System) - sistem kompenzaciju razlike između brzine

oglasne table prenosa i brzine obrade.
Sistem elektronskih poruka. byte - bajt
B-channel - kanal B Grupa od 8 bitova
Kanal "nosilac" koji prenosi glas ili cache - keš
podatke brzinom od 64 kilobita u Količina RAM-a koja se ostavlja
sekundi u oba smera komutacijom slobodna
vodova. za čuvanje podataka za koje se
benchmark test - benčmark test pretpostavlja da će im se ponovo
Program koji se koristi za merenje pristupati. Drugi pristup, koji podatke
brzine nalazi u RAM-u, odvija se veoma brzo.
ili propusne moći računarskih sistema. CAE (Computer-Aided Engineering)
BIOS - Basic Input/Output System Korišćenje računara opšte namene i
Skup programa, smeštenih u ROM specijalnog aplikacionog softvera da se
računara, koji uspostavlja automatizuju iterativni inženjerski
komunikaciju poslovi.
mikroprocesora sa diskovima, CASE (Computer-Aided Software
tastaturom, štampačima i ostalim Engineering)
uređajima priključenim na sistem. Korišćenje računara opšte namene i
bit - bit specijalnog aplikacionog softvera da se
Najmanja jedinica informacije. Kod ubrza i kontroliše razvoj softvera.
digitalnih signala, obično se odnosi na CFI (Computer Framevvork Initiative)
nulu ili jedinicu. Konzorcijum korisnika CAE softvera i
block - blok proizvođača koji su rešili da kreiraju
Određeni broj znakova koji se prenosi u standardno CAE okruženje.
grupi (blok podataka). CGA (Color Graphic Adapter)
BNC connector - konektor BNC Kartica instalirana u PC računar
Konektor sa prstenom za fiksiranje namenjena za upravljanje
(montira se na koaksijalni kabl). prikazivanjem na kolor monitoru.
boot channel - kanal
Učitavanje operativnog sistema Putanja između pošiljaoca i primaoca
računara u RAM. Posle učitavanja kojom prolazi niz informacija
operativnog sistema, mogu se pokretati (dvosmerna putanja zove se linija).
aplikacije. client/server computing - način rada
bps klijent/server
Bita u sekundi (bits per second). Sistem rada gde se obrada raspoređuje
bridge - most između korisnika koji zahtevaju
Uređaj i/ili program koji služi za informacije i jednog ili više servera iz
povezivanje dve mreže istog tipa. (npr. mreže koji čuvaju podatke, omogućava
dve Ethernet mreže ili dve Token Ring). korisnicima da zajednički koriste
Most obuhvata slojeve 1. do 2. ISO OSI podatke i programe, pomaže kod
referentnog modela. štamparskih poslova itd. Sistem
broadband - širokopojasna mreža zadovoljava samostalne programe,
Odnosi se na mrežu koja prenosi programe kojima su potrebni podaci iz
informacije putem nosećeg talasa, a ne servera, programe koji koriste
direktno preko impulsa, postižući tako sposobnost servera za razmenu
veći kapacitet uz veću složenost. informacija među korisnicima
buffer - bafer (elektronska pošta) i programe koji
Privremeni smeštajni prostor. Podaci omogućavaju pravi timski rad korisnika
mogu da se smeste u bafer pre ili posle (SQL baze podataka). Pre početka rada,
prenosa. Bafer može da se koristiVodič
za za PC 507
DODATAK
server bi učitao kompietnu bazu prenos, koristi jednu od nekoliko

podataka na mašinu klijenta, za formula da proizvede broj priključen uz
obradu. poruku. Prijemni uređaj primenjuje istu
Programi sa SQL bazom podataka dele formulu i trebalo bi da izvede isti broj.
posao između mašina, omogućavajući Ako brojevi nisu isti, prijavljuje se
da baza podataka ostane na serveru. greška.
coaxial cable - koaksijalni kabl CRT (Cathode Ray Tube) - monitor,
Tip prenosnog medijuma. Koaksijalni katodna cev
kabl sastoji se od središnjeg bakarnog cryptography - kriptografija
provodnika obloženog izolacijom od Metod prikrivanja sadržaja poruke
plastične mase i oklopom od bakarne pomoću tajnih transformacija koje
mreže ili folije. treba
codec (codr/decoder) - koder/dekoder da prepozna jedino određeni primalac.
Uređaj koji transformiše analogne CSMA (Carrier Sense Multiple Access)
govorne signale u digitalni niz bitova - višestruki pristup sa nadgledanjem
(koder) i digitalne signale u analogni nosioca
glas Šema zajedničkog korišćenja medijuma
(dekoder) pomoću impulsno kodirane gde stanica osluškuje dešavanja u
modulacije. mrežnim medijumima; kad je kabl
COM1, COM2 slobodan, stanici je dozvoljeno da
Serijski komunikacioni priključci na PC preda
računarima. poruku. CSMA se često kombinuje sa
compiler - kompajler, prevodilac načinom otkrivanja kolizije, znači
Program koji prevodi jezik višeg nivoa u CSMA/CD.
mašinski jezik. cursor - kursor
control character - kontrolni karakter Simbol koji na ekranu pokazuje položaj
Znak koji se koristi za posebnu sledećeg znaka.
signalizaciju; često se ne štampa i ne Cycle time - vremenski ciklus
prikazuje, ali prouzrokuje posebne Vreme između trenutka kada je
radnje kakva je kretanje papira u pristupljeno memoriji i trenutka kada
štampaču, "brisanje" ekrana ili se
"rukovanje" komunikacijskih uređaja memoriji može ponovo pristupiti.
pri D/A converter - D/A konvertor
kontroli protoka podataka. Uređaj za pretvaranje digitalnih
counter - brojač impulsa
Uređaj koji, nakon svakog otkucaja u analogne signale.
sata data - podaci
("kloka"), ulazi u drugo stanje i Informacija izražena na formalizovan
označava način (obično u digitalnomobliku) za
ukupan broj otkucaja koje je primio; obradu, memorisanje i prenos. Reč
nakon što dostigne svoj kapacitet, "informacija" najbolje je pridružiti
počinje da broji iz početka. značenju podatak koje oni imaju za
cps Ijude.
Znakova u sekundi (characters per datagram - datagram
second). Paket informacija koje generiše
CPU (Central Processing Unit) - računar,
centralna procesorska jedinica a sadrže odredišnu adresu koju je dao
"Mozak" računara; vrši sabiranje i korisnik a ne mreža, i sve ostale
oduzimanje nula i jedinica koje je podatke
suština rada računara. sadržane u poruci.
508CRC (Cyclic Redundancy Check) - VodiczaPC data rate - brzina prenosa podataka
ciklična provera redundancije Brzina kojom se prenose podaci,
Numerička vrednost izvedena iz bkova merena
sadržanih u poruci. Uređaj koji vrši u bitima u sekundi (bit/s).
DB-25
Oznaka za standardni komplet utikača
koji se koristi kod RS-232C ožičenja; 25-
REČNIK
pinski konektor, sa 13 pinova u jednom DXF (Drawing Interchange

i 12 pinova u drugom redu. Format)
DCE (Data Communication Standardni format za razmenu grafičkih
Equipment) - oprema za komunikaciju fajlova u programima za crtanje u
podacima oblasti
Odnosi se na sve komponente mreže mašinstva.
X.25 koje odgovaraju standardu X.25 EDA (Electronic Design Automation)
CCITT-a. Crana CAE koja se primarno bavi
D-channel - Kanal D poslovima projektovanja.
Kanal za podatke interfejsa ISDN, koji EDI (Electronic Data interchange) -
se elektronska razmena podataka
koristi za prenos kontrolnih signala i Elektronska razmena poslovnih
korisnikovih pozivnih podataka u dokumenata (porudžbina, računa,
režimu komutacije paketa. faktura itd.) između poslovnih
demodulation - demodulacija organizacija.
Proces izdvajanja podataka iz EGA (Enhanced Graphics Adapter)
modulisanog nosećeg talasa; obrnuto je Poboljšana verzija CGA sa višom
modulacija. rezolucijom i više boja.
EIN (European Informatics Network) -
DES (Data Encryption Standard) -
Evropska informaciona mreža
standard za šifrovanje podataka
Evropski projekat za istraživanja u
(algoritam)
mrežama i usaglašavanja standarda.
Algoritam za korišćenje kriptografije
EISA (Extended lndustry Standard
namenjen za vladu SAD.
Architecture)
digital - digitalni
Sistem magistrala (sabirnica) za PC
U uobičajenom smislu, signalizacija
računare koji je alternativa IBM-ovoj
tipa
MCA (Micro Channel Architecture)
uključeno/isključeno; signali se sastoje
arhitekturi. Arhitektura EISA, uz
od 0 i 1, umesto od mnogo, analogno podršku
modulisanih frekvencija. konzorcijuma proizvođača na čelu sa
DMA (Direct Memory Access) - direktni Compaq-om, kompatibilna je IBM-ovoj
memorijski pristup AT sabirnici; MCA nije.
Način ostvarivanja ulaza/izlaza, effective adress - efektivna adresa
korišćenjem eksterne logike bez Stvarna adresa koju instrukcija koristi
posredstva procesora. da
Dynamic RAM (DRAM) bi uzela ili smestila podatak.
RAM koji koristi par electronic mail - elektronska pošta
tranzistor-kapacitet, Prenos poruka kroz računarske mreže.
ili ćeliju, za smeštanje bita EMS memory
informacije. Ekspandid memorijski sistem
Naziva se dinamički zato što kapacitet implementiran u softver, tako da proširi
mora da se dopunjava ("osvežava") adresni prostor PC DOS-a preko 1 Mb.
periodično da bi zadržao memorisanu Ethernet
informaciju. Mrežni protokol za kablove i pristup,
driver - upravljački program prvobitno razvijen u Xerox-u.
Program za povezivanje delova FAT (File Allocation Table)
softvera i Tabela lokacija pojedinih delova
hardvera. fajlova.
DTE (Data Terminal Equipment) - facsimile (fax) - telefaks, faks
završni uređaj za podatke (terminalski Prenos štampanih dokumenata (strana)
uređaj) Vodič za PC pomoću sistema koji radi na bazi 509
Odnosi se na bilo koji uredaj krajnjeg razlikovanja svetlih i tamnih površina
korisnika koji može da pristupi mreži umesto posebnih znakova. Stariji
X.25 sa X.25 standardom. sistemi
DODATAK
koriste analogne signale; noviji uređaji grafičkih podataka između računara i

koriste digitalne signale i mogu da rade izlaznih uređaja, specijalno plotera.
u interakciji sa računarima i drugim Hz (Hertz) - herc
digitalnim uređajima. Broj ciklusa u
FDDI (Fiber Distributed Data sekundi.
Interface) - optički distributivni IEEE (Institute of Electrical and
interfejs Electronics Engineers)
za podatke Profesionalana organizacija inženjera
Specifikacija za mreže sa optičkim elektronike i elektrotehnike u SAD. U
provodnicima koje rade na 100 okviru IEEE, deluju potkomiteti za
megabita u sekundi. FDDI koristi standardizaciju različitih područja
razvodne kutije koje su glavni elektronike i elektrotehnike koji
kandidati sarađuju
da se koriste i kao uređaji za nadzor i sa ANSI.
kontrolu mreže. IEEE-488 standard
file server - fajl server, server datoteka Standard za povezivanje i paralelni
Vrsta servera za čuvanje fajlova u prenos podataka u mrežama
privatnim i zajedničkim instrumenata: sadrži 8 linija podataka,
direktorijumima 8 upravljačkih linija i 8 linija za
za korisnike lokalne mreže. uzemljenje.
flip-flop impedance - impedansa
Digitalni uredaj sa dva stabilna stanja Električna karakteristika kabla koja
između kojih se on preključuje predstavlja kombinaciju kapaciteta,
(prebacuje) na reproduktivan način. induktivnosti i otpora, i meri se u
FTP (File Transfer Protocol) omima.
Protokol visokog nivoa za transfer Index register - indeksni registar
datoteka između računarskih uređaja u Registar koji se koristi za modifikaciju
TCP/IP mreži. adrese sa kojom radi instrukcija.
gateway - mrežni prolaz instruction cycle - instrukcijski ciklus
Uređaj koji služi kao zajednička ulazna Proces pribavljanja, dekodiranja i
tačka iz LAN mreže u veći informacijski izvršavanja instrukcije.
resurs kakva je velika mreža sa Interface - interfejs
komutacijom paketa ili mainfarme Tačka međusobnog vezivanja, oblčno
računar. dva dela opreme.
handshaking - rukovanje interleaving - preplitanje
Razmena kontrolnih kodova ili Metod distribucija (raspodele)
posebnih znakova za kontrolu protoka sukcesivnih adresa između niza
podataka. memorijskih banki, kako bi se povećala
host - matični računar brzina raspoloživosti podatka po
Računar priključen na mrežu koji pruža ispostavljenom zahtevu.
uslugu drugim računarima. Uobičajeno interrupt - prekid
je da mainframe, miniračunari i fajl Signal koji privremeno zaustavlja
serveri nose naziv host, ali ne mora biti program, prebacujući kontrolu na
tako. Računar koji obavlja poslove za operativni sistem, kada je potrebna
udaljenog korisnika, koji je preko ulazna ili izlazna informacija. Prekidi
modemske veze povezan za taj mogu da imaju različite nivoe
računar, prioriteta,
sa stanovišta tog udaljenog korisnika, a prekidi višeg nivoa imaju prioritet pri
predstavlja host. obradi.
510HPGL VodičzaPC 1/0
Hewlett Packard-ov grafički jezik, Input/Output, ulaz/izlaz.
široko
prihvaćen kao format za razmenu
REČNIK
IPX (Internet Packet Exchange) - Standardni tip ekspandid memorijskog

međumrežna razmena paketa sistema nazvan po svojim tvorcima:
NetWare-ov originalni komunikacijski Lotus-u, Intel-u i Microsoft-u. Ponekad
protokol za LAN; koristi se za prenos se naziva i LIM EMS.
podataka između servera i/ili programa local - lokalni
radnih stanica koji rade na različitim Odnosi se na programe, datoteke,
čvorovima mreže. periferne uređaje i druge resurse
IRQ (Inerrupt Request) - zahtev za kojima
prekid se pristupa direktno u korisnikovoj
Uputstvo računaru kojim se izaziva mašini, umesto preko mreže.
prekid programa zbog l/O zadatka. LAN (Local Area Network) - lokalna
ISA (lndustry Standard Architecture) mreža
Standard koji definiše tip sabirnice na Računarski komunikacijski sistem
osnovnoj ploči PC računara. ograničen na domet od nekoliko
ISDN (Integrated Services Digital kilometara, preko brzih veza (2 do 100
Network) - digitalna mreža za megabita u sekundi).
integrisane usluge LPT1, LPT2
Prema zvaničnoj definiciji CCITT-a, Paralelni priključci na PC računarima.
"ograničen broj standardnih interfejsa
LSI (Large Scale Integration)
za
Integrisano kolo velikog stepena
mreže sa digitalnom komutacijom".
integracije.
Rezultat je mreža koja krajnjim
MAC (Media Access Control)
korisnicima nudi usluge prenosa glasa,
Upravljanje pristupom prenosnom
podataka i određenih slika preko
medijumu, zavisno je od tipa prenosnog
digitalnih linija.
medijuma i načina pristupa.
ISO (International Standards
mainframe
Organization) - Međunarodna
organizacija za standardizaciju Veliki centralni računar.
MAN (Metropolitan Area Network) -
jumper - kratkospojnik, premošćivač,
džamper gradska mreža
Pločica za ostvarivanje kratkog spoja, Javna mreža velike brzine (100
izrađena od metala i plastike, koja megabita
spaja u sekundi ili više), koja može da prenosi
dva ili više električnih kontakata da bi glas i podatke na domet od 40 do 80
se kilometara.
postigli određeni uslovi rada. MCA (Micro Channel Architecture) -
kernel- jezgro, kernel mikrokanalska arhitektura
Jezgro operativnog sistema u kome se Osnova za magistrale kod IBM-ovih
nalazi osnovno upravljanje prekidima i modela serije PS/2.
rasporedima, ali ne i uslugama višeg MHS (Message Handling Service) -
nivoa, kao što je sistem fajlova. sistem za servisiranje poruka
key - ključ Program koji je razvila firma Action
Parametar koji se koristi u procesu Technologies a prodaje ga i Novell. To
šifrovanja, tako da, izborom ključa, na je
raspolaganju stoji vrlo veliki broj program za razmenu datoteka sa
različitih šifrovanja. U većini metoda drugim
šifrovanja, ključevi se čuvaju kao tajne programima i slanje datoteka preko
pošto oni omogućavaju očitavanje mrežnih prolaza do drugih računara i
podataka ili teksta. To se ne odnosi na mreža. Koristi se prvenstveno za
kriptosisteme sa javnim ključem, gde povezivanje raznorodnih sistema
ključ dešifrovanja predstavlja tajnu.
VodičzaPC elektronske pošte. 511
LIM memory modem (modulator/
demodulator) - modem
DODATAK
Uredaj koji prevodi električne signale u Model za mreže razvijen u ISO, gde su
neki drugi način signaliziranja. Modem funkcije mreže podeljene na sedam
obično prevodi signale jednosmerne povezanih nivoa. Svaki nivo se oslanja
struje iz računara ili terminala u na usluge prethodnog nivoa.
analogne signale poslate telefonskom OS/2 (Operating System/2)
linijom i obratno. Drugi modemi koriste Operativni sistem razvijen u IBM-u i
radio-frekvencije i svetlosne talase. Microsoft-u za Intel-ove
modulation - modulacija mikroprocesore.
Proces variranja signala da bi se dobila Za razliku od prethodnika, DOS-a, OS/
inteligentna informacija. Frekvencije, 2 je višeprogramski operativni sistem.
amplitude i faze signala mogu da se packet - paket
modulišu tako da predstavljaju Blok podataka - poslat preko mreže -
analogne koji prenosi identitet otpremne i
ili digitalne signale. prijemne stanice, informacije za
NAK kontrolu grešaka i poruku.
Kontrolni kod koji označava znak ili PAD (Packet Assembler and
blok Disassembler) - sastavljanje i
podataka koji nije primljen kako treba rastavljanje paketa
(negative acknovvledgement, Ovaj deo mreže sa komutacijom paketa
negativna izvršava konverziju paketa u povorku
potvrda). karaktera, pogodnu za jednostavne
NetBIOS (NETwork Basic Input/Output terminale.
System) Packet Radio - paketni radio
“Mrežni BIOS", koji služi da omogući Komutacija paketa u kojoj su prenosni
povezivanje na mrežu PC računare koji putevi radio-veze, a predate pakete
koriste DOS 3.1 ili noviji (uz primenu može da prihvati više stanica. Mogu se
odgovarajućeg softvera i hardvera). koristiti sa pokretnim stanicama.
NetVVare page mod - mod straničenja
Popularna grupa mrežnih operativnih Načini memorijskog adresiranja
sistema i srodnih proizvoda firme ugrađeni u memorijske čipove, kako bi
Novell. blokovi sekvencijalnih podataka bili
netvvork - mreža pristupačni bez ponavljanja izvesnog
Neprekidna veza između dva ili više dela adresne informacije, čime se
računara koja olakšava zajedničko ubrzava pristup podacima.
korišćenje datoteka i resursa. parallel transmission - paralelan
NetWare shell prenos
Program koji se učitava u memoriju Simultani prenos bitova preko
svake radne stanice. Njegov zadatak je paralelnih
da preusmerava zahteve za provodnika. Za paralelan prenos
opsluživanje bajtova, potrebno je osam provodnika.
radne stanice prema DOS-u ili prema parity - paritet
NetWare-u. U ASCII standardu provera ukupnog
NLMs (NetWare Loadable Modules) - broja bitova jedinica (za razliku od
moduli za učitavanje u NetWare nula)
Aplikacije i upravljački programi koji u binarnom predstavljanju znakova.
rade u serverima pod NetWare-om 386 i Poslednji, osmi bit, postavlja se tako da
mogu da se učitavaju i brišu iz je pri prenosu, ukupan broj jedinica
memorije uvek paran, odnosno uvek neparan.
u toku rada. Kod drugih mreža, ovakvi Paritet lako može da se proveri na
programi zahtevaju namenske PC prijemnof strani; neodgovarajući
512računare. Vodič za PCparitet
node - čvor ukazuje na grešku u prenosu.
Vezna ili preklopna tačka mreže. partition - particija
Open Systems Interconnection (OSI)
reference model
REČNIK
Deo fizičkog prostora na čvrstom disku disk za čuvanje poslova za štampanje

koji je rezevisan za određeni operativni dok čekaju svoj red.
sistem. program - program
PBX (Private Branch Exchange) - Niz instrukcija koje su uređene tako da
privatna telefonska centrala obave određeni zadatak.
Telefonski sistem koji opslužuje prompt - odzivnik operativnog sistema
određenu lokaciju. Mnogi PBX sistemi Poruka na ekranu koja zahteva odgovor
prenose računarske podatke bez od korisnika, na primer MC:\>".
korišćenja modema. protocol - protokol
PCX Specifikacija koja opisuje pravila i
Standardni grafički (rasterski) format procedure koje treba da slede proizvodi
za kako bi izvršavali određene radnje, na
PC računare. primer prenos podataka. Ako podležu
pipe - protočni kanal istim protokolima, proizvodi različitih
Komunikacijski proces u okviru proizvođača mogu da uspostave
operativnog sistema; ima ulogu međusobnu komunikaciju.
interfejsa PDN (Public Data Network) - javna
između računarskih uređaja (tastature, mreža za prenos podataka
diska, memorije itd.) i programa. Komercijalna mreža ili mreža pod
Protočni kanal pojednostavljuje razvo} državnim monopolom, sa tzv.
programa, štiteći ih od komplikacija komutacijom paketa, dostupna za
koje može da proizvede hardver ili javnu upotrebu (kod nas JUPAK).
softver za kontrolu hardvera; Public Key Cryptosystem - kriptosistem
programer sa javnim ključem
piše kod za jedan kanal, a ne za Kriptografski metod koji koristi dva
nekoliko pojedinačnih uređaja. Kanal odgovarajuća ključa. Jedan je tajni i
se čuva
koristi i kod komunikacija programa sa ga primalac podataka. Drugi može da
programom. bude javni tako da svako može
pipelining bezbedno da šalje podatke onome ko
Tehnika za ubrzavanje procesora ima tajni ključ.
deljenjem zadatka izvršavanja PCM (Pulse Code Modulation) -
instrukcije impulsno kodne modulacije
u niz stanja i omogućavanja da se sva Predstavljanje analognog signala
stanja različitih zadataka izvršavaju deljenjem na pravilne odbirke i
konkurentno (nadmetanjem), ali na konvertovanjem svakog odbirka u
sukcesivnim delovima podataka. binarni broj. Primenjeno na telefoniju
pointer - pokazivač, pointer broj odbiraka, iznosi 8000 u sekundi.
Registar, ili memorijska lokacija, koji Pull-down menus
sadrže adresu a ne podatak. Programski interfejs koji koristi ključne
polling - prozivanje reči na vrhu ekrana da identifikuje
Metod kontrole transmisionog startne lokacije za menije koje korisnik
redosleda uređaja koji komuniciraju želi da se pojave ispod njih.
preko zajedničke linije, slanjem upita queue - red
svakom uređaju sa pitanjem da li želi Spisak poslova koji u sistemu čekaju na
prenos. uslugu. Primer je red dokumenata za
POST (Povver On Self Test) štampanje koji u serveru čekaju na
Procedura zapisana u ROM-u računara slobodan štampač.
koja se startuje odmah po uključenju i RAM (Random Access Memory) -
testira komponente računara. memorija sa slučajnim pristupom
print server - server za štampačeVodič za PC 513
Računar iz mreže koji korisnicima
stavlja
na raspolaganje jedan ili više
priključenih
štampača. Obično mora da ima hard
DODATAK
Poznata je i kao memorija za čitanje i Najviši nivo u hijerarhijskoj strukturi

pisanje; koristi se za izvrsavanje direktorijuma.
aplikacionih programa. router - ruter (usmerivač)
Real mode Uređaj i/ili program koji služi za
Mod rada računara koji oponaša PC sa određivanje puta, tj. usmeravanje
procesorom 8088, da bi se održala protoka jedinica podataka (okvira,
kompatibilnost sa nekim starijim paketa) u mreži. Obuhvata slojeve 1.
programima. U realnom modu, PC sa do
procesorom 80286 ili 80386 limitira 3. ISO OSI referentnog modela.
adresni prostor na 1 Mb RAM-a. RS-232C
286-protected mode Električni standard za povezivanje
Mod rada računara koji oponaša PC sa opreme, ustanovljen od Electrical
80286 procesorom, koristeći 80286 Industries Asssociation; isti kao CCITT
instrukcije koje nisu prisutne u skupu kod V.24. RS-232C se koristi za serijske
instrukcija procesora 8088. U 286- priključke.
protected modu, 80386 procesor SCSI (Small Computer System
limitira Interface)
adresni prostor na 16 Mb RAM-a. Industrijski standard za povezivanje
386-protected mode periferijskih uređaja i njihovih
Normalni mod rada za PC sa kontrolera
procesorom 386, u kojem se koriste sa procesorom. SCSI definiše
instrukcije procesora 386 koje ne hardverske
postoje kod procesora 8088 i 80286. i softverske standarde za komunikaciju
Procesor 386 radi najbrže u ovom modu između računara i periferijskih
i može da adresira do 4 Cb RAM-a. uređaja.
real-time - realno vreme serial port - serijski priključak
Računar u realnom vremenu vrši l/O priključak koji prenosi podatke bit
interakciju sa spoljnim događajima i po bit; nasuprot paralelnom priključku
mora da odgovori dovoljno brzo da bi koji prenosi više bitova istovremeno
zadovoljio zahteve celog sistema ili (obično 8). RS-232C je uobičajen
aplikacije. serijski
register - registar signalni protokol.
Lokacija koja se koristi za čuvanje server - server
podataka unutar procesora. Računar velike snage i kapaciteta ili
repeater - obnavljač signala bilo
Uređaj koji obnavlja, tj. pojačava koji računar iz mreže koji pruža usluge
signale korišćenja fajlova, štampanja i
na fizičkom nivou radi ostvarivanja komunikacije i stavlja ih na
većeg raspolaganje
dometa i pouzdanosti veze. Repeater drugim stanicama iz mreže.
obuhvata 1. sloj ISO OSI referentnog signal - signal
modela Fizički proces koji služi za prenos
reset informacija, a može biti talasni oblik
Signal koji pokreće sistem iz poznatog napona ili struje, svetlosni impuls ili
stanja. radio-signal, na primer. Reč se, takođe,
ROM (Read Only Memory) - memorija koristi za označavanje kratke poruke
samo za čitanje kao
Memorija koja sadrži prethodno u "upravljačkom signalu".
upisane space - belina, prazan znak
programe koje CPU ne može da briše ili Signalni uslov jednak binarnoj nuli.
514menja. VodiczaPC Static RAM (SRAM) - statički RAM
root directory - osnovni RAM koji koristi flip-flop ili tzv. latch
direktorijum ("leč") registar kao ćeliju za
memorlsanje
bita informacije. ]elija može biti u
jednom od dva moguća stabilna
(statička) stanja, sve dok se namerno
REČNIK
start bit - startni bit nosioci komunikacijskih linija za prenos

Bit podataka koji se koristi u glasa ili podataka na velike udaljenosti.
asinhronom Linije T1 obično su podeljene na 24
prenosu da označi početak znaka i kanala po 64 kilobita u sekundi.
ukaže na kanal koji se koristi. To je TCP/IP (Transmit Control Protocol /
signal razmaka u trajanju od samo 1 Internet Protocol)
bita. Familija protokola za međumrežno
stop bit - stop bit povezivanje. Ovi protokoli su razvijeni
U asinhronom prenosu, bit kojim se od strane američkog ministarstva
označava kraj znaka i ukazuje da je odbrane i postali su de facto standard.
kanal slobodan. To je markirajući teletext - teletekst
signal Prenos kodiranih digitalnih informacija
u trajanju od najmanje 1 bita. kao deo televizijskog signala, koji se
strobe - birački impuls može dekodirati i prikazati, kao tekst i
Električni impuls koji poziva na prenos crteži na specijalnom prijemniku.
informacija. terminator - završni uređaj, terminator
Structured programming Otpornik koji se postavlja na svaki kraj
Razvojna softverska tehnika koja tankog Ethernet kabla i koji
inkorporira top-down projektovanje i obezbeđuje
implementaciju i striktno primenjuje da se signali ne reflektuju i tako
strukturne programske konstrukcije, proizvedu grešku. Obično se jedan kraj
tj. povezuje na uzemljenje.
programe konstruisane od osnovnog time-sharing - rad u raspodeljenom
skupa kontrolnih struktura, od kojih je vremenu
svaka sa jednom ulaznom i jednom Raspodela računarskih sredstava na više
izlaznom tačkom. korisnika sukcesivnim davanjem
supervisor - supervizor pristupa
Osoba koja instalira i vrši (vremenskog odbirka) svakome od njih.
administraciju To se obično odnosi na procesor s
mreže. Supervisor je i specijalno raspodeljenim vremenom.
korisničko ime koje se automatski topology - topologija
kreira Mapa ili plan mreže. Fizička topologija
pri inicijalizaciji fajl servera. opisuje kako se polažu provodnici i
Supervisor je kablovi, a logička ili električna
stalan korisnik i ne može biti obrisan ili topologija opisuje kako teku poruke.
preimenovan. On ima sva prava na svim TTL (Transistor-Transistor-Logic)
fajl serverima, volumenima i tranzistorsko-tranzistorska logika
direktorijumima i ova mu prava ne Široko korišćena bipolarna
mogu biti redukovana ili oduzeta. poluprovodnička tehnologija.
sync character - sinhroni znak UART (Universal Asynchronous
Znak koga šalje predajna stanica, radi Receiver and Transmitter)
sinhronizacije taktova u predajnim i Univerzalni asinhroni prijemnik/
prijemnim stanicama. predajnik; vrši prilagođenje uređaja
synchronous - sinhrono koji
Odnosi se na sistem prenosa gde se rade sa paralelnim i asinhronim
znakovi sinhronizuju prenosom serijskim prenosom.
početnih Unix
sinhronih znakova i uobičajenog signala Višeprogramski i višekorisnički
za takt (clock). Ne koriste se početni i operativni
stop bitovi. sistem za miniračunare koji je razvijen
T-connector - T-konektor Vodič za PC u 515
Konektor u obliku slova T, koji AT&T-u; ima novu primenu kao osnova
povezuje operativnih sistema servera datoteka
dva tanka koaksijalna kabla i za
obezbeđuje umrežene PC računare.
dodatni konektor za mrežnu karticu.
T1
DODATAK
volume - volumen
Deo fizičkog prostora na hard disku.
Hard disk može imati jedan ili više
volumena.
V-series Recommendation of CCITT -
V-serije preporuka CCITT-a
Preporuke za prenos podataka putem
telefonske mreže. Mnoge preporuke se
odnose na modeme.
wait state - stanje čekanja
Dodatni (ekstra) klok ciklus procesora
ubačen u vreme izvršavanja instrukcije
kada procesor mora da čeka na
memoriju ili 1/0 uređaj.
WAN (Wide Area Network) -
globalna mreža
Tip mreže kojom se povezuju računari
preko teritorije koja potencijalno
može
da bude velika koliko i ceo svet.
wideband - široki opseg
Odnosi se na kanal ili prenosni medijum
sposoban da predaje (prenosi) veće
frekvencije od standardnih 3 kHz
govornog kanala.
wildcard character - džoker
Univerzalna zamena za pojedine
znakove. Operativni sistemi DOS i
NetWare kao džoker koriste znakove
i"?".
WIMP interface
Programski interfejs koji koristi
prozore
(Windows), ikone (lcons), miša (Mouse)
i
padajuće menije (Pull-down).
X.25
Standard za paketske komunikacije.
Kod
nas se koristi u JUPAK mreži.
X.400
Oznaka CCITT za međunarodni
distributivni sistem elektronske pošte.
XMS memory
Extended memorijski sistem - tehnika
za
prevazilaženje PC memorijskih limita
516koristeći memorisanje na disk. VodičzaPC
ADRESE PROIZVOĐAĆA HARDVERA
ADRESE PROIZVODAČA HARDVERA

Acer/A!tos, 401 Charcot Ave., San Jose, CA 95131, 800-SEE-ACER
Advanced Computer Communications Inc., 720 Santa Barbara St, Santa
Barbara, CA 93101, 800-444-7854
Advanced Logic Research, 714-581-6770, fax: 714-581-9240
Advanced Micro Devices Inc., 5204 East Ben White Blvd., Austin, TX 78741,
512-462-4840
Alacron Inc., 71 Spit Brook Rd., #204, Nashua, NH 03060, 603-891-2750
Alantec, 47800 Westinghouse Dr., Fremont, CA 94539, 415-770-1050
Aliied Electronic and Semiconductor, fax: 886-2-788-2144
Alloy Computer Products Inc., 165 Forest St., Marlboro, MA 01752, 800-544-
7551
AltekCorp., 12210 Plum Orchard Dr., Silver Spring, MD 20904, 301-572-2555
Always Technology, 31336 Via Colinas, Ste. 101, Westlake Village, CA 91362,
819-597-1400
Amdek (vidi Wyse Technology Inc.)
American Mitac Corp., 410 E. Plumeria Dr., San Jose, CA 95134, 408-432-
1160
AMP Inc., Box 3608, Harrisburg, PA 17105, 717-564-0100
Analogic Corp., 8 Centennial Dr., Peabody, MA01960, 508-977-
3000,ext.3464
Analyx Systems Inc., Box 14644, Fremont, CA 94539, 510-656-8017
ANCOT Corporation, 115 Constitution Drive, Menlo Park, CA 94025, 415-
322-5322, fax: 415-322-0455
Andrew Corp., 2771 Plaza del Amo, Torrance, CA 90503, 800-733-0331
Antares Microsystems Inc., 2672 Bayshore Parkway, #705, Mountain View,
CA 94043, 415-965-4326
AOC International, 250 Lien Chen Road, Chung-Ho, Taipei Hsien, Taiwen,
R.O.C., 02-223-6742, 02-222-9941, fax: 02-222-8955, 02-222-1818
AOM-SUN Ltd., Rm. 1020-21,10/Fl., Block "B", Focal Ind. centre, 21 Man Lok
St., Hunghom, Kln., Hong Kong, 852 363 3832, fax: 852 764 3385
Aox Inc., 486 Totten Pond Rd., Waltham, MA 02154, 617-890-4402
Apple Computer Inc., 20525 Mariani Ave., Cupertino, CA 95014, 408-996-
1010
Applied Digital Data Systems Inc., 100 Marcus Blvd., Hauppauge, NY11788,
800- 231-5445, 516-231-5400
Applitek Corp., 100 Brickstone Square, Andover, MA 01810, 508-475-4050
Arche Technologies Inc., 48881 Kato Rd., Fremont, CA 94539, 800-422-4674
Artel Communications Corp., 22 Kane Industrial Dr., Hudson, MA 01749, 508-
562-2100
ATI Technologies Inc., 3761 Victoria Park Ave., Scarborough, Ont., Canada
M1W 3S2, 416-756-0718
Vodič za PC 517
DODATAK
Atlanta Signal processors Inc., 770 Spring St., Suite 208, Atlanta, CA 30308
404-892-7265
AT&T Computer Systems, 1 Speedvvell Ave., Morristovvn, NJ 07960, 800-247-
1212
AT&T Microelectronics, Two Oak Way, Berkeley Heights, NJ 07922, 908-771-
2000
AT&T Microelectronics, 555 Union Blvd., Allentown, PA 18103, 215-439-6011
Avalon Computer Systems Inc., 510 Castillo St., Santa Barbara, CA 93101,
805-965-9559, 619-279-4857
Aydin Controls Ltd., 1/3 Hunting Gate, Hitchin, Hertfordshire SG4 0TJ, U. K.,
44-462-458804, fax: 44-462-456761
Barco Chromatics Inc., 2558 Mountain Industrial Blvd., tucker, GA 30084,
404-493-7000
Barr Systems Inc., 4131 NW 28 lane, Gainsville, FL 32606, 904-371-3050
BBN Communications Corp., 150 Cambridge Park Dr., Cambridge, MA 02140,
617-873-4000
BICC Communications, 103 Milbury St., Auburn, MA 01501, 508-832-8650
Brown Wagh Publishing, 130-D Knowles Dr., Los Gatos, CA 95030, 408-378-
3838
Burr-Brown Corporation, International Airport, Industrial Park, P.O. Box
11400, Tucson, AZ 85734, 602-746-1111, fax: 602-889-1510
CalComp Inc., 2411 West La Palma Ave., Anaheim, CA 92801, 800-CALCOMP
CalComp, Computer Graphics Group, 2411 West La Palma Ave., Anaheim, CA
92801, 714-821-2000
Canon USA Inc., Still Video Div., One Canon Plaza, Lake Success, NY 11042,
516-488-6700
Capital Equipment Corp., Burlington, MA01803, 800-234-4232
Cardinal Technologies Inc., 1827 Freedom Rd., Lancaster, PA 17601, 800-
722-0094
Catalyst Semiconductor, 408-764-0260
Cetia, 150 rue Marcelin Berthelot, Z.l. Toulon-Est-B.P. 244,8378 Toulon Cedex
9, France, (33+94)08 80 00
Cherry Mikroschalter GmbH, Industriestrasse 19, D-8572 Auerbach/Opf.,
Deutchland, 49-9643-180, fax: 49-964-318-262
Chinon America Inc., 660 Maple Ave., Torrance, CA 90503
Chipcom Corp., 118 Turnpike Rd., Southborough, MA 01772, 508-460-8900
Chips & Technologies Inc., 3050 Zanker Rd., San Jose, CA 95134, 408-434-
0600
Cisco Systems Inc., 1525 O'Brien Dr., Menlo Park, CA 94025, 415-326-1941
C. Itoh Technology Inc., Electronic Component Div., P.O. Box 19657,
Irvine, CA 92713-9657, 800-347-2484, ext. 4529
Codenoll Technology Corp., 1086 North Broadway, Yonkers, NY 10701, 914-
965-6300
Commodore Business Machines Inc., 1200 Wilson Dr., West Chester, PA
19380,215-431-9100
518 Vodič za PC
ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA
Compaq Computer Corp., 20555 SH249, Houston, TX 77070, 800-231-0900,

800- 888-5858
CompuAdd Corp., 12303 Technology Blvd., Austin, TX 78727, 800-668-6380
Computer Aided Technology Inc., 10132 Monroe Dr., Dallas, TX 75229, 214-
350-0888
Computer Products Plus Inc., 16351 Cothard St., Huntington Beach, CA
92647, 800-274-4277
Computer System Architects, 950 N. University Ave., Provo, UT 84604, 801-
374-2300
Concurrent Computer Corp., 106 Apple St., Tinton Falls, NJ 07724, 800-631-
2154
Conner Peripherals Inc., 3081 Zanker Rd., San Jose, CA 95134-2128, 408-
456-4500, 408-456-3254
Control Data Corp., 8100 34th Ave., South, Minneapolis, MN 55440, 612-853-
5445
Copam USA, 45875 Northport Loop East, Fremont, CA 94538, 415-623-8911
Creative Labs Inc., 408-428-6600
Crystal Semiconductor Corp., P.O. Box 17847, Austin, TX 78760
CSPI, 40 Linnell Circle, Billerica, MA 01821, 617-272-6020
Cypress/Ross Semiconductor, 3901 North First St., San Jose, CA 95134, 408-
943-2653
Cyrix (U.K.), 44-793-417-772
Cyrix Corp., 2703 North Central Expressway, Richardson, TX 75080, 214-234-
8388, fax: 214-699-9857
Dallas Semiconductor, 4401 S. Beltwood Parkway, Dallas, TX 75244, 214-450-
5349, fax: 214-450-0470
Data General Corp., 3400 Computer Dr., VVestboro, MA 01580, 508-361-
8911
Dataram Corp., Box 7528, Princeton, NJ 08543, 609-799-0071
Data Translation Inc., 100 Locke Dr., Marlboro, MA 01752-1192, 508-481 -
3700
Datel Inc., 11 Cabot Blvd., Mansfield, MA 02048-1194, 508-339-3000
Dell Computer Corp., 9505 Arboretum Blvd., Austin, TX 78759, 800-426-5150
Digital Equipment Corp., 146 Main St., Maynard, MA 01754, 508-493-5142
Digital Equipment Corp., 550 KingSt., littleton, MA01460, 508-486-7350
Digital Equipment Company, Digital Park, Imperial Way, Reading, Berkshire
RG2 OTE, (0800) 661-188
Digi-Key, P.O. Box 677, Thief River Falls, MN 56701
Digital Link Corp., 252 Humboldt Court, Sunnyvale, CA 94089, 408-745-6200
Digital Vision Inc., 270 Bridge St., Dedham, MA 02026, 617-329-5400
Dolch Computer Systems, 372 Turquoises St., Milpitas, CA 95035, 408-957-
6575
DSK Power Products Inc., 538 S. 1400 W. (Commerce Rd.), Orem, UT 84058,
801- 224-4828, fax: 801-224-5872
Eastman KodakCo., Desktop Imaging Division, 800-344-0006, 716-230-0740
VodičzaPC 519
DODATAK
Edmund Scientific, 101 E. Gloucester Pike, Barrington, NJ 08007

Edsun Laboratories Inc., 564 Main St., Waltham, MA, 617-937-1260
EE International Computer Corp., 77 N. Oak Knoll Ave., Suite 104, Pasadena,
CA 91101, 714-380- 9739
EIZO Corporation, 7-35-1 Yokogawa, Kanazawa, lshikawa, 921, Japan, 0762-
41 -8600, fax: 0762-41-9300
Elographics Inc., 105 Randolph Rd., Oak Ridge, TN 37830, 615-482-4100, fax:
615-482-4943
Emerald Systems Corp., 12230 World Trade Center, San Diego, CA 92128,
619-673-2161
Emerging Technologies Inc., 900 Walt Whitman Rd., Melville, NY11747, 516-
271-4525
Epson America, Inc., P.O. Box 2842, Torrance, CA 90509-2842, 213-782-2600
Ericsson GE, 100 Park, Suite 2705, New York, NY10017, 212-685-4030, fax:
212-683-2631, 212-213-0159
Evans & Sutherland, Design Systems Division, 540 Arapeen Dr., Salt Lake Ci'.y,
UT 84108, 800- 367-7460
Evergreen Systems Inc., 120 Landing Court, Suite A, Novato, CA 94945, 415-
897-8888
FiberCom Inc., 11966, Roanoke, VA 24022, 703-342-6700
FiberLAN Inc., Box 12726, Research Triangle Park, NC 27709, 919-549-4195
Fibermux Corp., 9310 Topanga Canyon Blvd., Chatsworth, CA 91311, 818-
709-6000
Fibronics International Inc., Communications Way, Independence Park,
Hyannis, MA 02601, 508-778-0700
Folsom Research Inc., 506 East Bidwell St., Folsom, CA 95630-3119, 916-983-
1500
Fortron/Source Corp., 6818-G Patterson Pass Rd., Livermore, CA 94550, 800-
821-9771
France Telecom, 38, rue du General Le Clerc, P 92131, lssy Les
Moulineaux, France, (33+1) 40 95 70 15
Front Farest Industrial Co., 6FI., No. 11, Lane 100, Ho-ChangSt., Taipei,
Taiwan, 886-2-393-0725, fax: 886-2-505-0208
FTG Data Systems, 8381 Katella Ave., Stanton, CA 90680, 714-995-3900
Fujitsu America Inc., 3055 Orchard Dr., San Jose, CA 95134, 800-626-4686,
408-432-1300
Fujitsu Microelectronics, 77 Rio Robles, San Jose, CA 95134, 408-456-1174,
408-456-1000
GammaLink, 133 Caspian Ct., Sunnyvale, CA 94089, 408-744-1430
Gigatec SA, Ch. des Plans-Praz, 1337 Vallorbe, Switzerland, (41 =21) 843 37
36, fax: 843 33 25, Gigatec (USA) Inc., 871 Islington St., P.O. Box 4705,
Portsmouth, NH 03802-4705 USA, 603-433-2227, fax: 603-433-5552
GTCO Corp., 7125 Riverwood Dr., Columbia, MD 21046, 301-381-6688
GTE Laboratories, 40 Sylvan Rd., Waltham, MA 02254, 617-890-8460
520 VodičzaPC
Halley Systems Inc., 1590 Oakland Rd.( Suite B104,San Jose, CA 95131, 408-
441-2190
Harris Adacom Corp., 16001 Dallas Parkway, Dallas, TX 75248, 214-386-2000
Headland Technology Inc., 46221 Landing Parkway, Fremont, CA 94538, 510-
623-7857
Helios Systems, Division of Piiceon., 1996 Lundy Ave., San Jose, CA 95131,
800-366-0283
Hercules Computer Technology, 921 Parker St., Berkeley, CA 94710, 415-
540-6000, fax: 415-540-6621
Hewlett-Packard Co., 3000 Hanover St., Box 10301, Palo Alto, CA 94304, 800-
752-0900
Hewlett-Packard Company lnquires, 19310 Pruneridge Ave., Cupertino, CA
95014, 800-752-0900
Hewlett-Packard Nederland B.V., Colorado Memory Systems Division P.O.
Box 58144,1040 HC Amsterdam, The Netherlands, 31 (0)20 681 7810
Hitachi America Ltd., 950 Benicia Ave., Sunnyvale, CA 94086, 408-773-8833
Hitachi America Ltd., 2000 Sierra Point Parkway, Brisbane, CA 94005-1819,
800-HITACHI, 415-589-8300
Houston Instrument Co., 8500 Cameron Rd., Austin, TX 78753, 800-444-
3425, 512-835-0900
H-P Communications Components Division, San Jose, CA, 800-752-0900
H&R Technology, 1506 Brookhollow Dr., Suite 106, Santa Ana, CA 92705,
714-641 -6607, fax: 714-966-1770
Human Designed Systems Inc., 421 Feheley Dr., King of Prusia, PA 19406,
800-437-1551, 215-277-8300
IBM Corp., 1133 Westchester Ave., White Plains, NY10604, 914-642-5473
IDEC Inc., 111195 Doylestown Pike, Quakertown, PA 18951, 215-538-2600
IEV Corp., 3030 South Main St, Salt Lake City, UT 84115, 800-438-6161,801 -
466-5921
Image Communications, 6 Caesar Place, Moonachie, NJ 07074, 201-935-8880
Infotek Systems, 1120 Spring St., Klamath Falls, OR 97601, 303-879-1184
Inmos (vidi SGS-Thomson Microelectronics)
In-Net Corp., 15150 Avenue of Science, San Diego, CA 92128, 619-487-3693
Insite Peripherals Inc., 4433 Fortran DR., San Jose, CA 95134, 408-946-8080
Integrated Device Technology, 3001 Stender Way, Santa Clara, CA 95054,
408-492-8630
Integrated Information Technology Inc., 2445 Mission College Blvd., Santa
Clara, CA 95954, 408-727-1885, fax: 408-980-0432
Intel Corp., 3065 Bowers Ave., Santa Clara, CA 95052, 800-525-3019, 800-
538-3373, 408-765-5237, fax: 800-629-7580
Intel PCEO, 5200 N.E. Elam Young Pkwy., Hillsboro, OR 97124, 800-538-3373
Intergraph Corp., 1 Madison Industrial park, Huntsville, AL 35894-0001, 800-
826-3515
Intergraph Corp., Advanced Processor Div., 2400 geng Rd., Palo Alto, CA
94303, 415-494-8800
Vodič za PC 521
DODATAK
International Business Machine Corp., Old Orchard Road, Armonk, NY

10504, 800-426-3333
Interphase Corp., 13800 Senlac, Dallas, TX 75234, 214-919-9000
INWOOD Industries Co., Ltd., P.O. Box 84-640, Taipei, Taiwan, R.O.C., 886-
2-393-0161, fax: 886-2-341-1084
lomega Corp., 1821 West 4000 South, Roy, UT 84067, 800-456-5522, 801-
778-1000, fax: 801-778-3450
lotech Inc., 25791 Cannon Rd., ClevelanH, OH 44146, 216-439-4091, fax:
216-439-4093
Ipitek (Tacan Corp.), 2330 Faraday Ave., Carlsbad, CA 92008, 619-438-1010
lrwin Magnetic Systems Inc. (sada Maynard Electronics Inc.), 2101
Commonwealth Blvd., Ann Arbor, Ml 48105, 800-421-1879
ITAC Systems Inc., 3121 Benton St., Garland, TX 75042, 214-494-3073
Jupiter Systems, 1100 Marina Village Pkwy., Alameda, CA 94501,415-523-
9000
Kalpana, 125 Nicholson Lane, San Jose, CA 95134, 408-428-1150, fax: 408-
428-1161
Kee Shiin Enterprise Co., Ltd., No. 34, Min-Der Road, Tainan, Taiwan,
R.O.C., 06 211 0036 8, fax: 886-6-211-0039
Keithley Metrabyte, 440 Myles Standish Blvd., Taunton, MA 02780, 508-880-
300, fax: 508-880-0179
Kensington Microvvare Ltd., 2855 Campus Dr., San Mateo, CA 94403, 800-
535-4242
Korea Telecom, 100 Sejongno, Chongno-gu, Seoul 110-777, Korea, (82+2)
750-3084
Kurta Corp., 3007 E. chambers St., Phoenix, AZ 85040, 602-276-5533
Kye International/Genius, 12675 Colony St., Chino, CA 91710, 800-456-7593
Laser Digital Inc., 1257-B Tasman Dr., Sunnyvale, CA 94089, 800-826-4225
Laser Magnetic Storage International Co., 4425 Arrows West Dr., Colorado
Springs, CO 80907, 800-777-5674
Leadtek Research Inc., Taiwan, fax: 886-2-248-4103
Literal Corp., 2180 Executive Circle, Colorado Springs, CO 80906, 719-579-
0460
Logitech Inc., 6505 Kaiser Dr., Fremont, CA 94555, In CA 800-552-8885, Ex
CA 800-231-7717
Logitech SA, Switzerland, fax: 41-21-869-9717
Loughborough Sound Images Ltd., The Technology Centre, Loughborough,
Leicestershire, England LE11 0QE, (44 + 509) 231 843; In North America:
Spectrum Signal Processing, 3700 Gilmore Way, #301, Burnaby, B.C., V5G
4M1 Canada
LSI Logic Corp., 1525 McCarthy Blvd., Milpitas, CA 95035, 408-954-4985,
408-433-7150
Macrolink Inc., 1500 North Kellog Dr., Anaheim, CA 92807, 714-777-8800
Mars Microsystems Inc., Stonewood Commons, 101 Bradford Rd., Wexford,
PA 15090, 412-934-1040
522 Vodič za PC
Matsushita Electronics lndustry, +81-726-82-5521

Maxell Corporation of America, Fair Lawn, NJ, 201-794-5900
Maxoptix, 2520 Junction Ave., San Jose, CA 95134, 408-954-9700
Maxtor Corp., 211 River Oaks Parkway, San Jose, CA 95134, 800-356-5333
Maynard Electronics Inc., ranije lrwin Magnetic System Inc., 36 Skyline Dr.,
Lake Mary, FL 32746, 800-821-8782
MegaDrive Systems Inc., 1900 Ave. of the Stars, Los Angeles, CA 90067, 800-
322-4744
Mercury Computer Systems Inc., 600 Suffolk St., Lowell, MA 01864, 508-458-
3100
Microcom Inc., 500 River Ridge Dr., Norwood, MA 02062, 617-551-1000
Micro-Labs Inc., 7309 Campell Rd., Dallas, TX 75248, 214-702-8654
Micron Technology Inc., 2805 East Columbia Rd., Boise, ID 83706, 208-368-
3800
Micropolis Corp., 21211 Nordhorf St., Chatsworth, CA 91311, 818-709-3411
Micro Express, 1801 Carnegie Ave., Santa Ana, CA 92705, 800-MICRO-21
MicroSpeed Inc., 44000 Old Warm Springs Blvd., Fremont, CA 94538, 800-
232-7888
Microvvave Radio Corp., 20 Alpha Rd., Chelmsford, MA 01824, 508-250-1110
Microway Inc., Research Park, Box 79, Kingston, MA 02364, 508-746-7341
Milan Technology Corp., 67 East Evelyn Ave., Mountain View, CA 94041, 415-
968-9000
MIL 3 Inc., 3400 International Dr., N.W. Washington, D.C. 20008, 202-364-
8390
Minostor Peripherals, California, fax: 1-408-943-0165
MIPS Computer Systems Inc., 950 deGuigne Dr., Sunnyvale, CA 94086, 408-
720-1700
Mitsubishi Electronics America Inc., 1050 East Arques Ave., Sunnyvale, CA
94086, 408-730-5900
Mobius Computer Corp., 5635 W. Las positas Blvd., Bldg. 410, Pleasanton, CA
94588-4037, 800-MOBIUS-1
Modgraph Inc., 83 Second Ave., Burlington, MA 01803, 617-229-4800
Motorola Inc., 3215 N. Wilke Rd., Arlington FJeights, IL 60004, 800-233-0877
Motorola Inc., 6501 William Cannon Dr. West, Austin, TX 78735, 512-891-
2839
Motorola Inc. Computer Group, 2900 South Diablo Way, Tempe, AZ 85282,
800-234-4VME
Motorola RISC Microprocessor Division, 800-845-6676
Mountain Network Solution Inc., 240 East Hacienda Ave., Campbell, CA
95008-6687, 800-458-0300
Mouse Systems Corp., 47505 Seabridge Dr., Fremont, CA 94538, 415-656-
1117
Myriad Solutions Ltd., St. John's Innovation Centre, Cowley Road, Cambridge
CB4 4WS, England, (44+223)421 181
Vodič zaPC 523

DODATAK
National Instruments Corp., 6504 Bridge Point Parkway, Austin, TX 78730,

512-794-010, fax: 512-794-8411
National Semiconductors Corp., 2900 Semiconductor Dr., Santa Clara, CA
95052-8090, 408-721-4474
National Semiconductor Corp., P.O. Box 58090, Santa Clara, CA 95052-8090,
800-272-9959
National Semiconductor Inc., 2900 Semiconductor Dr., Santa Clara, CA
95062-8090, 408-721-5000
NCRCorp., 1601 S. Main St., Dayton, OH 45479, 800-544-3333
NCRCorp., 1700 South Patterson Blvd., Dayton, OH 45479, 513-445-2033
NEC (U.K.) Ltd., NEC House, 1 Victoria Rd., London W3 6UL, U.K., 44-81-
993-8111,fax: 44081-992-7161
NEC, +81-3-3451-2974, fax: +81-3-3457-7249
NEC America Inc., 1525 Walnut Hill Lane, Irving, TX 75038, 214-518-5000
NEC Technologies Inc., 1255 Michael Dr., Wood Dale, IL 60191, 800-NEC-
INFO
Netcomm Research Ltd., Olympic Business Centre, Paycocke Rd., Basildon,
Essex SS14 3EX, U.K., 44-268-534228, fax: 44-268-534160
Netpower, 800-801 -0900
Netronix Inc., 1372 North McDowell Blvd., Petaluma, CA 94952, 707-769-
3300
Network Computing Devices lnc., 350 N. Bernardo Ave., Mountain View, CA
94043, 415-694-0650
Network Software Associates Inc., 39 Argonaut, Laguna Hills, CA 92656, 714-
768-4013
Network Systems Corp., 7600 Boone Ave., North, Minneapolis, MN 55428,
612- 424-4888
Newark Electronics, 4801 N. Ravenswood Ave., Chicago, IL 60640-4496, 312-
748-4496, fax: 312-748-5100, ext. 3107
NeXT Inc., 800-227-9227, 415-366-0900, fax: 415-780-3714
Northern Telecom Inc., 3500 Carling Ave., Nepean, Ont. K2H 8E9, Canada,
613- 763-2211
Novell Inc., 122 East 1700 South, Provo, UT 84606, 800-NETWARE
Numonics Corp., 101 Commerce Dr., Montgomeryville, PA 18936, 800-247-
4517
OEM Engines Inc., 16795 Lark Ave., Suite 107, Los Gatos, CA 95030, 800-783-
7354, 408-395-7354
Okidata Group, 532 Fellowship Rd., Mount Laurel, NJ 08054, 800-OKIDATA
Olivetti & Co. SpA, Via Jervis 77 10015 Ivrea, Turin, ltaly, 0125 52 26 39
Olivetti Office U.S.A., 765 U.S. Highway 202, Bridgewater, NJ 08807, 908-
526-8200, fax: 908-526-8405
Olivetti Research Ltd., Old Addenbrookes Site, 24a Trumpington St.,
Cambridge CB2 1QA, England, (44+223) 343 000
OMEGA Engineering Inc., One Omega Drive, Box 2721, Stamford, CT 06906
USA, 203-359-1660, fax: 203-359-7807
524 Vodiž za PC
Optical DataSystems Inc., 1101 E. Arapaho Rd., Richardson, TX 75081, 214-

234-6400
Opus Systems, 329 North Bernardo, Mountain View, CA 94043, 415-960-
4040
Orchid Technology, 45365 Northport Loop W., Fremont, CA 94538
Pacific Data Products, 0442-231-414
Palindrome Corp., 850 E. Diehl Rd., Naperville, IL 60563, 708-505-3300
Panasonic, Two Tower center, 8th Fl, East Brunswick, NJ 08816, 908-220-7300
Parity Sy$tems Inc., 504-A Vandell Way, Campbell, CA 95008, 408-378-1000
PERCON Inc., 1710 Willow Creek Circle, Ste. 37, Eugene, OR 97402-9153,
800-873-7266, fax: 503-344-1399
Performance Semiconductor Corp., 610 East Weddelll Dr., Sunnyvale, CA
94089, 408-734-8200x219
Peripheral Vision, 0373-452-755
Philips Kommunications Industrie AG, Thurns und Taxis Strasse 10, 8500
Nuremberg 10, Germany, (49+911) 526 5144
Philips Semiconductor-Signetics, 811 E. Arques Ave., M/S 23, Sunnyvale, CA
94088-3409, 408-991-3626
Pioneer Research, 1745 Berkeley St., Santa Monica, CA 90404, 800-233-1745;
310-829-6751, ext. 202
Piiceon Inc, Helios Systems Div., 1996 Lundy Ave., San Jose, CA 95131, 408-
432-0292
Plus Development Corp., 1778 McCarthy Blvd., Milpitas, CA 95035, 408-434-
6900
PolyweH Computers Inc., 61 -C Airport Blvd., So. San Francisco, CA 94080,
415-583-7222
Primax, Taiwan, fax: 886-2-657-1427
Prolab, Taiwan, fax: 886-2-915-9170
Proxima Corp., 6610 Nancy Ridge Dr., San Diego, CA 92121-3297, 619-457-
5500, ext 246, fax: 619-457-9647, u Evropi Proxima International,
Horsterweg 24, 6191 AD Beek, Maastricht, The Netherlands, (31 +43) 65 02 48
QMS Inc., One Magnum Pass, Mobile, AL 36618, 800-523-2696
Quantum Leap Technologies Inc., 314 Romano Ave., Coral Gables, FL 33134,
305-446-2477
Rabbit Software Corp., 7 Great Valley Parkway East, Malvern, PA 19355, 215-
647-0440
Racal-Datacom Inc., LAN lnternetworking Div., 155 Swanson Rd.,
Boxborough, MA01719, 508-263-9929, 800-LAN-TALK
Rad Network Devices, 151 West Passaic S., Rochelle Park, NJ 07662, 201-587-
8822
Radius Inc., 1710 Fortune Dr., San Jose, CA 95131, 408-434-1010, 800-227-
2795, 408-434-1010, fax: 408-434-0770
Ramtek Corp., 1525 Atteberry Lane, San Jose, CA 95131,408-954-2788
RasterOps Corp., 2500 Walsh Ave., Santa Clara, CA 95051, 800-468-
7600
VodičzaPC 525
DODATAK
Raycom Systems Inc., 16525 Sherman Way C-8, Van nuys, CA 91405, 818-
909-4186
RDI Inc., 6696 Mesa Ridge Rd., Bldg. A, San Diego, CA 92121, 619-558-6985
Reddy Information Systems, 2831 7th St., Berkeley, CA 94710,415-644-3711,
fax: 415-644-3713
Rexon Inc., Tecmar subsidiary, 6225 Cochran Rd., Solon, OH 44139, 800-
624-8560
RGB Spectrum, 950 Marina Village Pkwy., Alameda, CA 94501, 510-848-0180
RGB Techno)ogy Inc., 2550 Ninth St., Berkeley, CA 94710, 415-848-0180
Ricoh Corp., 5 Dedrick Pl., West Caldwell, NJ 07006, 201-882-2000, fax: 201-
882-2506
Ross Technology Inc., 7748 Highway 290W, #400, Austin, TX 78736, 512-
448-8968
Saitek Industries Ltd., 2301 W. 205th St., Suite 108, Torrance, CA 90501,213-
212-5412
Samsung Electronics America Inc., 301 Mayhill St., Saddle Brook, NJ 07662,
201 -712-4815, fax: 201 -587-9178
SBE Inc., 2400 Bisso Lane, Concord, CA 94520, 415-680-7722
Science Accessories Corp., 200 Watson Blvd., Stratford, CT 06497, 203-386-
9978
Scriptel Corp., 4145 Arlingate Plaza, Columbus, OH 43228, 614-276-8402
Seagate Technology Inc., 920 Disc Dr., Scotts Valley, CA 95066, 800-348-
DISC, 800-468-3472
Seiko Instruments USA Inc., Graphics Devices and Systems Division, 1130
Ringwood Court, San Jose, CA 95131, 408-922-5800, fax: 408-922-5840
SGS-Thomson Microelectronics, Inmos Div., 1310 Electronics Dr., Carrollton,
TX 75006, 602-867-6259
Sharp Electronics (Europe) GmbH, Hamburg, fax: 040-230-764
Sierra Semiconductor Corp., 2075 North Capitol Ave., San Jose, CA 95132,
408-263-9300, fax: 408-263-3337
Siemens Stromberg-Carlson, 900 Broken Sound Parkway, Boca Raton, FL
33487, 407-955-8238
Signetics Co., 811 E. Arques Ave., Box 3409, Sunnyvale, CA 94088-3409, 408-
991-3626
Silicon Graphics Inc., 2011 North Shoreline Blvd., Mauntain View, CA 94043-
7311,415-335-1516
Silicon Graphics Computer Systems Inc., 2011 North Shoreline Blvd.,
Mountain View, CA 94039, 415-960-1980
SkyComputers Inc., 27 Industrial Ave., Cnelmsford, MA01824, 508-250-1920
SMC (Standard Microsystems Corp.), Systems Products Div., 80 Arkay Dr.,
Hauppauge, NY 11788, 800-SMC-4-YOU
Solarix Systems, 46791 Fremont Blvd., Fremont, CA 94538, 415-659-1544
Solbourne Computer Inc., 2190 Miller Dr., Longmont, CO 80501, 303-678-
4388
526 VedižzaPC
Solflower Computer lnc.( 2362 Qume Drv Suite A, San Jose, CA 95131,408-
456-5055
SolNetics, 590 S. 100 West, Suite 7, Provo, UT 84601, 800-336-6644
Sony Corp., Write-Once Optical Products Division, Sony Drive, Park Ridge, NJ
07656, 703-620-1300, 201-930-6025
Sony Corp. of America, 655 River Oaks Pkwy., San Jose, CA 95134, 800-352-
7669
Sony Microsystems Co., 645 River Oaks Parkway, San Jose, CA 95134, 408-
434-6644
Spectra Logic (vidi Western Automation Laboratories Inc.)
Spectre Corp., 600 W. Cummings Park, Suite 6500, Woburn, MA 01801, 617-
932-8640
Star Micronics America Inc., 420 Lexington Ave., Suite 2702, New York, NY
10170, 212-986-6770, fax: 212-286-9063
Star Technologies Inc., 515 Shaw Rd., Sterling, VA 22170, 703-689-4400
Stardent Computer Inc., 6 New England Tech Center, 521 Virginia Rd.,
Concord, MA 01742, 508-287-0100
S3 Inc., 2933 Bunker Hill Ln, Santa Clara, CA 95054, 408-986-8144, fax: 408-
986-1457
Sumitomo Electric U.S.A. Inc., 3235 Kifer Rd., Suite 150, Santa Clara, CA
95051,408- 737-8517
SummaGraphics Corp., 60 Silvermine Rd., Seymour, CT 06483, 800-243-9388
SummaGraphics Corp., Digitizer Div., 60 silvermine Rd., Seymour, CT 06480,
203-881-2000
Sun Microsystems Inc., 2550 Garcia Ave., Mountain View, CA 94043, 800-
USA-4SUN, 415-336-7700
Suntronics PTE Ltd., NO 20 Upper Circular Rd., #02-08 Riverwalk Galleria,
Singapore 0105, 538 08 38, fax: 65-538 06 33
SyDOS, 6501 Park of Commerce Blvd , Suite 110, Boca Raton, FL 33487, 407-
998-5400, fax: 407-998-5414
SyQuest Technology, 47071 Bayside Parkway, Fremont, CA 94538, 415-226-
4150
Sysgen Inc., 556 Gibraltar Dr., Milpitas, CA 95035, 800-821-2151
Tallgrass Technologies Corp., 11100 West 82nd St., Lenexa, KS 66214, 800-
TAL-GRAS
Tandy/Radio Shack, 700 One Tandy Ctr., Fort Worth, TX 76102, 817-878-
4913, fax: 817-338-2287
Tangent Computers Inc., 197 Airport Blvd., Burlingname, CA 94010, 800-223-
6677
Tatung Co. of America, 2850 El Presidio St., Long Beach, CA 90810, 800-
827-2850
Tatung Science & Technology Inc., 2060 Ringwood Ave., San Jose, CA 95131,
800-659-5902
Tecmar Inc., 6225 Cochran Rd., Solon, OH 44137, 800-624-8560
Vodič za PC 527
DODATAK
Tektronix Inc., 26600 S. W. Parkway, Wilsonville, OR 97070, 800-835-6100,

800-225-5434, 800-835-6100
TeleCAD, 1615 Alvarado St., San Leonardo, CA 94577, 800-622-8622
Televideo Systems Inc., 550 East Brokavv Rd., San Jose, CA 95161-9048, 408-
954-8333
Texas Instruments Inc., Box 1443 MS 737, Austin, TX 77251, 713-274-3361
3COM Corp., 5400 Bayfront Plaza, Santa Clara, CA 95052, 800-NET-3COM
3COM Corp., 5400 Bayfront Plaza, Santa Clara, CA 95054, 408-764-5000
The Complete PC, 1983 Concourse Dr., San Jose, CA 95131, 415-434-0145
Thomas-Conrad Corp., 1908-R Kramer Lane, Austin, TX 78758, 512-836-1935
Thomson-CSF, 46-47, quai Alphonse Le Gallo, BP 407, 92103 Boulogne-
Billacourt, France, (33+1) 49 10 60 00
Torque Computer Inc., 81 Franklin SL, New York, NY10013,212-925-1715
Toshiba Corp., Public Communications Office, 1-1-1 Shibaura, Minato-ku,
Tokyo 105, Japan, 03-457-2104, fax: 03-456-4776
Toshiba America Electronic Components Inc., 9775 Toledo Way, Irvine, CA
92718, 714-455-200
Toshiba America Information Systems Inc., Computer Systems Division, 9740
Irvine Blvd., Irvine, CA 92718, 800-334-3445, 714-583-3000, fax: 714-584-
6034
TriQuint Semiconductor Inc., 1908 Oak Terrance Lane, Newbury Park, CA
91320, 805-499-0610
Truevision, 7340 Shadeland Sta., Indianopolis, IN 46256
Tseng Laboratories lncv 10 Pheasant Run, Nevvton Commons, Nevvton, PA
18940
TwinHead International Corp., 1537 Centre Pointe Dr., Milpitas, CA 95035
408-945-0808
Ungermann-Bass Inc., 3900 Freedom Circle, Santa Clara, CA 95059, 408-496-
0111
Unisorce Corp., P.O. Box 47-222 Taipei, Taiwan, R.O.C., fax: 886-2-591-7046
Unitech Mold & Plastic Co., Ltd., Office & Fty: No. 5, Hsin Lo Rd., Tainan,
Taiwan, R.O.C., (06) 263-8878/9, fax: 886-6-2638 709
Univision Technologies Inc., Three Burlington Woods, Burlington, MA 01803,
617-221-6700
Vision Technologies (Div. of Everex Systems Inc.), 48431 Milmont Dr.,
Fremont, CA 94538, 415-0683-2900
Visual Information Technologies Inc., 3460 Lotus Dr., Plano, TX 75075, 214-
596-5600
Viva Magnetics Ltd., 16/F., E On Fty. Bldg., 14 Wong Chuk Hang Rd., Hong
Kong, 852 870 0119, fax: 852 873 1041
VLSI Technology Inc., 1109 McKay Dr., San Jose, CA 95131, 408-434-7905,
408-434-3000
Voyetra Dept. CC, 333 5th Ave. Pelham, New York 10803, 914-738-4500, fax:
914-738-6946
Wacom Inc., West 115 Century Rd., Paramus, NJ 07652, 800-922-6613
528 Vodič za PC
Wacom Technology Corp., 501 S.E. Columbia Shores Blvd., Suite 300,
Vancouver, WA 98661, 206-750-8882
Wandel & Goltermann, P.O. Box 1262, D-7412 Eningen, Germany, 00-49
7121 -861851, fax: 00 49 77121 -88404
Wangtek Inc., 41 Moreland Rd., Simi Valley, CA 93065, 800-992-9916, 805-
583-5255
Wellfleet Communications Inc., 15 Crosby Dr., Bedford, MA 01730, 617-275-
2400
Western Automation Laboratories Inc., 1700 North 55th St., Boulder, CO
80301, 303-449-6400
Western Digital Corp., 8105 Irvine Center Dr., Irvine, CA 92718, 800-832-
4778
Winchester Technology, 3335 Kifer Rd., Santa Clara, CA 95051, 408-738-
3570, 800-854-7878
Wyse Technology Inc., 3471 N. First St., San Jose, CA 95134-1803, 800-GET-
WYSE, 800-438-9973, 408-473-1200
XECOS AG, Svvitzerland, fax: 01/781-1316
XLNT Designs Inc., 15010 Avenue of Science, Suite 100, San diego, CA 92128,
619-487-9320
Xyplexlnc., 330Codman Hill Rd., Boxborough, MA01719, 800-338-5316
Yuan Yuan Enterprise Co., Taiwan, fax: 886-2-726-8845
Zenith Data Systems, 2150 East Lake-Cook Rd., Buffalo Grove, IL 60089, 800-
553-0331
Ziiog, 408-370-8246, fax: 408-370-8056
ZEOS International Ltd., 612-633-6131
Zycad Corp., 1380 Willow Rd., Menlo Park, CA 94025, 415-688-7406, 415-
688-7451
Ukoliko želite detaljnije informacije o uslovima uvoza iz zemalja Dalekog Istoka
možete naručiti brošure ako pošaljete faks na sledeću adresu:
Books Dept, Asiamag Limited, GPO BOX12367, Hong Kong, fax: (852) 870-
0560
Vodič za PC 529
DODATAK
ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA

Operativni sistemi
MS-DOS
Windows
Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-
882-8080
DR-DOS
Digital Research Inc., Box DRI, 70 Garden Court, Monterey, CA 93942, 800-
443-4200, 408-649 3896, fax: 408-646-6248
Mrežni operativni sistemi
LAN Manager
Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-882-
8080, fax: 206-883-8101
NetWare
Novell Inc., 122 East 1700 South, Provo, UT 84606, 800-453-1267, fax: 801 -
429-5775
Uslužni programi
PCTOOLS
Central Point Software, 330 Central Ave., Fillmore, CA 93015, 805-514-4189
NU
Symantec Corp. 10201 Torre Ave., Cupertino, CA 95014-2132, 408-252-3570,
408-253-9600, 310-449-4140
386-to-the-Max
Qualitas, Suite 1386, 7101 Wisconsin Ave., Berthseda, MD 20814, 800-676-
6386, fax: 601-718-6061
QEMM
Quarterdeck Office Systems, 150 Pico Blvd., Sanata Monica, CA 90405, fax:
213-399-3802
Phar Lap Extender
Phar Lap Software Inc., 60 Aberdeen Ave., Cambridge, MA 02138
ARC
System Enhancement Assoc., 21 NewSt., Wayne, NJ 07407
PKZIP/PKUNZIP
PKWARE Inc., 7545 N. Port Washington Rd., Lendale, Wl 53217
SHEZ
California Software Design, James derr, P.O. Box 15248, Santa Rosa, CA
95402, 0442-231-9868
Stacker
Stac Electronics, 619-431-7474, fax: 619-431-0880
ZipMaster
New Ware, 8050 Camino Kisco, San Diego, CA 92122, 619-455-6225
Stono izdavaštvo
Ami Pro
530 Vodič za PC
Lotus Development Corp., 55 Cambridge Parkway, Cambridge, MA 02142,

617-577-8500
dbPUBLISHER
Digital Composition Systems, 1715 W. Northern Ave. 2nd Floor, Phoenix, AZ
85021, 602-870-7667, fax: 602-870-7668
Corel Ventura
Corel Corp., 1600 Carling Ave., Ottawa, Ontario, Canada, 613-728-8200
PageMaker
Aldus Corp., 411 Firts Ave. South, Seattle, WA 98104, 206-622-5500
Word for Windows
8080
WordPerfect
WordPerfect Corp., 1555 N. Technology Way, OREM, UT 84057, 801-225-
5000, fax: 801-222-5077
Baze podataka
Access, Fox Pro
8080, fax: 206-883-8101
dBASE, Paradox
Borland International, 1800 Green Hills Road, Richardson, TX 75080, 214-
234-8388, fax: 214-699-9857
Clipper
Computer Associates International Inc., One Computer Associates Plaza,
Islandia, NY11788-7000
SuperBase
Software Publishing Corp., P.O. Box 54983, 3165 Kifer Rd., Santa Clara, CA
95056, 408-986-8000
Unakrsne tabele
EXCEL
Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-
882-8080
Lotus
Lotus, U.K., 44-784-455-445
QuattroPro
234-8388, fax: 214-699-9857
SigmaPlot
Jandel Scientific, 65 Koch Rd„ Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640, 415-
453-6700, fax: 415-453-7769, u Evropi Jandel Scientific,
Schimmelbbuschstrasse 25,4006 Erkrath, Germany, 02104/36098, fax:
021304/33110
Windows on Wallstreet
MarketArts, 214-783-6791, 800-998-8439, fax: 214-783-6798
Poslovna prezentaciia
VodičzaPC 531
DODATAK
Harvard Graphics
Software Publishing Corp., Pyramid House, Easthampstead Rd., Bracknell,
Berkshire RG12 1YQ, 0344 867-100
Power Point
8080, fax: 206-883-8101
Mrežno planiranie
MS Super Project
8080
CA Super Project
Computer Associates international Inc., One Computer Associates Plaza,
Islandia, NY11788-7000
Diiagrami toka
ABC FlowCharter
Micrografx Inc., 1303 Arapaho, Richardscn, TX 75081, 214-234-1769
Programski iezici
Microsoft C, C++, Pascal, Fortran, QBasic, Visaul Basic, MASM
8080
Boriand C, C++, Turbo Pascal, Turbo Basic, Tirbo Prolog, Turbo Assembler
234-8388, fax: 214-699-9857
Fortran
Lahey Computer Systems Inc., Box 6091, Incline Village, Nev. 89450, 702-
831-2500
High C/C+ +
MetaWare Inc., 2162 Delaware Ave., Santa Cruz, CA 95060-5706, 408-429-
6382
Zortech C, C+ +
Zortech Incorporated, 4-C Gill Street, Woburn, MA 01801, 617-937-0696, fax:
617-643-7969
Zortech Limited, 58-60 Beresford Street, Woolwich, London SE18 6BG,
England, 081 -316-7777, fax: 081 -316-4138, BBS: 081 -855-3286
Razvoi aplikaciia u C-u
Views Designer
Vermont Creative Software, Pinnacle Meadows Richford, Vermont 05476,
802- 848-7731, fax: 802-848-3502
Razvoi aplikaciia za Windows-e
KPWin+ +
Knowledge Garden Inc., 12-8 Technology Dr., Setauker, NY11733, 516-246-
500, fax: 516-246-5452
ResourceShield
The Sterling Group, 172 Old Mill Dr., Schaumburg, IL 60193, 708-307-9197,
fax: 708-307-9340
532 VodičzaPC
Merenie kompleksnosti softvera (fortran. c. c++. ada)

Metric
Softvvare Research Inc.( 625 Third St.( San Francisco, CA 94107-1997, 415-
957-1441, 800-942-7638, fax: 415-957-0730
Translator (fortran66 i fortran77 u fortran90)
SPAG
Polyhedron Software Ltd., Linden House, 93 High St., Standlake, Witney, 0X8
7RH, U.K., (44+865) 300 579
Statistika
SigmaStat
Jandel Scientific, 65 Koch Rd., Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640, 415-
453-6700, fax: 415-453-7769, u Evropi Jandel Scientific,
Schimmelbbuschstrasse 25, 4006 Erkrath, Germany, 02104/36098, fax:
021304/33110
SuperChart/SPC
SuperChart/SPC Charts, 2401 Fountain Head Dr., Plano, TX 75023, 214-596-
5020
Systat
Systat Inc., 1800 Sherman Ave., Evanston, IL 60201, 708-864-5670, fax: 708-
492-3567
Validaciia proiekata (konstrukcije)
Worst-Case Analyzer (WCA)
Design Analysis Consultants Inc. (DACI), 10014 N. Dale Mabry, Suite 101,
Tampa, FL 33618-4426, 813-265-8331
CAD paketi
AutoCAD, AutoSketch
Autodesk Inc., 2320 Marinship Way, Sausalito, CA 94965, 415-332-2344
Microstation
Intergraph Corp., 1 Madison Industrial Park, Huntsville, Ala. 35807, 800-826-
3515
Paketi za analizu FEA metodom
Finite Element Analysis System
Algor Interactive Systems Inc., 260 Alpha Dr., Pitsburgh, PA15238, 412-967-
2700, fax: 412-967-2781
ANSYS
Svvanson Analysis Systems Inc., Johnson Rd., P.O. Box 65 Houston, PA15342-
0065, 412-746-3304, fax: 412-746-9494
NISAII / DISPLAYII
Engineering Mechanics Research Corporation, P.O. Box 696, Troy, Michigan
48099, 313-643-6222, fax: 313-649-9380
OCR proerami
OmniPage
Computers Unlimited, 081-200-8282
TypeReader
Formscan, 0373-614-446
VodičzaPC 533
DODATAK
Grafički konvertori i obrada slika

lllustrator, Photo Shop
Adobe Systems Inc., P.O. Box 7900, Mountain View, CA 94039
Aldus FreeHand, Photo Styler
Aldus Corp., 411 Firts Ave. South, Seattle, WA 98104, 206-622-5500
Conversion Artist
PC Connections, 44-706-222-988
CorelDraw
Enhance PC
Image Technologies, Unit 7, Worton Hall Estate, Worton Rd., lsleworth,
Middlesex TW7 6ER, U.K., 44-81-847-1841, 44-81-847-0154
Hijaak
Inset Systems Inc., 71 Commerce Dr., Brookfield, CT 06804, 203-775-5866,
fax: 203-775-563
Image incorporated
Iterated Systems Inc., 5550-A Peachtree Pkwy., Norcross, Ga. 30092, 404-
840-0310
Micrografx Designer
Micrografx Inc., 1303 Arapaho, Richardson, TX 75081, 214-234-1769
PhotoFinish
ZSoft Corp., 450 Franklin Rd., Suite 100, Marietta, Georgia 30067, 404-428-
0008
Komunikacije
Forum Mail
The Vmail Company, Sherfield Building, Imperial College, London SW7 2AZ,
44-71-589-1036, fax: 44-71-823-9380
LapLink
Traveling Software Inc., 18702 N. Creek Pkwy., Bothell, WA 98011, 800-662-
2652, 206-483-8088, fax: 206-487-1284
pcAnywhere
Symantec Corp. 10201 Torre Ave., Cupertino, CA 95014-2132, 408-252-
3570,408- 253-9600, 310-449-4140
Neuralne mreže
AIM
AbTech Corp., 700 Arris St., Charlottesville, VA 22901, 804-997-0686
Softver za matematička izračunavania, grafiku i vizuelizaciiu
TecPlot
Amtec Engineering Inc., 3075 112th Ave., N.E. Bellevue, Wash. 98004, 206-
827-3304
Gauss-386
Aptech Systems Inc., 23804 S.E. Kent-Kangley Rd., Maple Valley, Wash. 98038,
206-432-7855
Siglab
S34 Vodic za PC
The Athena Group Inc., 3424 N.W. 31 st St., Gainsville, FL 32605, 904-371-
2567
Chico Solver
Chico Softvvare Co., Box 5174, Chico, CA 95927-5174, 916-342-3279
MLAB
Civilized Software Inc., 7735 Old Georgetovvn Rd., #410, Bethesda, Md.
20814, 301-652-4714
ProPlot
Cogent Software, 1030 Pine St., Menlo Park, CA 94025, 415-324-4360
CorelDraw
MathType for Windows
Design Science Inc., 4028 Broadway, Long Beach, CA 90803, 800-827-0685
V
Digital Optics Ltd., Box 35-715, Browns Bay, Auckland 10, New Zeland,
(64+9) 478-5779
GAE/Graphics
Galaxy Advanced Engineering Inc., 1818 Gilberth Rd., Burlingame, CA 94010,
415-259-7955
Grapher for Windows
Golden Software Inc., 809 14th St., Golden, CO 80401, 303-279-1021
Portware
Integral Research Inc., 249 S. Highway 101, Suite 270, Solana Beach, CA
92075, 619-745-8849
Macsyma
Macsyma Inc., 20 Academy St., Arlington, Mass. 02174, 800-MACSYMA
MathCAD
MathSoft Inc., 201 Broadway, Cambridge, Mass. 02139, 800-628-4223
Matlab
The MathWorks Inc., 24 Prime Park Way, Natick, Mass. 01760, 508-653-1415
Flow Charting
Patton & Patton Software Corp., 485 Cochrane Circle, Morgan Hill, CA 95037,
408-778-6557
TechPlot
Polysoft Ltd., Box 526368, Salt Lake City, UT 84152, 801-485-0466
Math Advantage (Image Advantage)
Quantitative Technology Corp., 9360 S.W. Gemini Dr., Beaverton, OR 97005,
503-626-3081
IDL
Research Systems Inc., 777 29th St., Suite 302, Boulder, CO 80303, 303-786-
9900
FFTLIB
Shanti Soft, 1201 Mimosa Lane, Silver Spring, Md. 20904, 301-384-9658
Derive
Vodič za PC 535
DODATAK
Soft Warehouse Inc., 3660 Waialae Ave., Suite 304, Honolulu, Hawai 96816,
808-734-5801
S-PLUS
StatSd, 1700 Westlake Ave., North, Suite 500, Seattle, Wash. 98109, 206-283-
8802
VisSim
Visual Solutions Inc., 487 Groton Rd., Westford, Mass. 01886, 508-392-0100
Maple V
Waterloo Maple Software Inc., 160 Columbia St., West Waterloo, Ontario,
Canada N2L 3L3, 519-747-2373
Mathematica
Wolfram Research Inc., 100 Trade Center Dr., Champaign, IL 61820, 217-398-
0700
Softver za proiektovanie i simulaciiu elektromaenetnih polia
RLGC: Sl
Contec Microelectronics USA, 2188 Bering Dr., San Jose, CA 95131, 408-
434-6767
EMP
Field Precision, Box 13595, Albuquerque, N.M. 87192, 505-296-6689
Oersted
Integrated Engineering Software, 46-1313 Border Place, Winipeg, Mb.,
Canada R3H 0X4, 204-632-5636
Flux
Magsoft Corp., 1223 Peoples Ave., Troy, NY12180, 518-271-1352
Simulink
The MathWorks Inc., Sales Department, 24 Prime Park Way, Natick, MA
01760, 508-653-1415
EM
Sonnet Software Inc., 135 Old Cove Rd., Suite 203, Liverpool, NY13090-3746,
315-453-3096
Ansys-PC/Magnetic
Swanson Analysis Systems Inc., Marketing Dept., Johnson Rd., Box 65,
Houston, PA 15342-0065, 412-746-3304
Softver za akviziciju podataka i upravlianie
Global Lab Data Acquisition Library
Data Translation Inc., 100 Locker Dr., Marlboro, MA01752, 508-481-3700
DADiSP
DSP Development Corp., One Kendall Square, Cambridge, MA 02139, 617-
577-1133
PL2500
Eighteen Eight Laboratories, 1247 Tamarisk Lane, Boulder City, Nev. 89005,
800-888-1119
ETKeit
ETK Export Consultants, 1 Wood Lake Dr., Piscataway, NJ 08854-5110, 908-
463-1220
S36 VodičzaPC
Hypersignal Windows
Hyperception Inc., 9550 Skillman, Suite 302, Dallas, TX 75243, 214-343-8525
Integrated Signal Analysis
Integral Signal Processing Inc., P.O. Box 27661, Austin, TX 78755, 512-346-
1415
PCImeter
Intelligent Instrumentation Inc., National Sales, 1141 W. Crant rd., MS 131,
Tucson, AZ 85705, 602-623-9801
TableCurve
Jandel Scientific, 65 Koch Rd., Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640
Hydra Logger
John Fluke Manufacturing Co., Box 9090, M/S 250-C Everett, Wash. 08206,
800-44- Fluke
ViewDac
Keithley Asyst, 100 Corporate Woods, Rochester, NY 14623, 800-348-0033
Labtech Notebook for Windows
Laboratory Technologies, 400 Research Dr., Wilmington, MA01887, 508-657-
5400
Neural Network Toolbox
The MathWorks Inc., 21 Eliot St., South Natick, MA 01760, 508-653-1415
LabEngine
Microcal Software Inc., 22 Industrial Dr., East, Northampton, Mass. 01060,
413-586-2013
LabView
National Instruments Corp., 6504 Bridge Point Parkway, Austin, TX 78730,
512-794-0100
DataSculptor
NeuralWare Inc., Penn Center West, Building 4, Suite 227, Pittsburgh, PA
15276, 412-787-8222
Snap Master
Omega Engineering Inc., 1 Omega Dr., Stamford, Conn. 06907, 203-359-1660
Power Station
Operation Technoiogy Inc., 17870 Skypark Circle, Suite 102, Irvine, CA
92714, 800-477-ETAP
MicroTAP
Paladin Software Inc., 3945 Kenosha Ave., San Diego, CA 92117, 619-490-
0368
AlertlCM
Reaction Systems Inc., Box 3869, Humble, TX 77347, 800-786-3490
DriverLinVVB
Scientific Software Tools Inc., 30 East Swedesford Rd., Malvern, PA 19355,
215-889-1354
Hypersignal-Macro
Signalogic Inc., 9704 Skillman #111, Dallas, TX 75243, 214-343-0069
Spectral Analysis Library
VodičzaPC 537
DODATAK
Sonitech Internationa! Incv 14 Mica Lane, Wellesley, Mass. 02181, 617-235-

6824
Speech Workstation
Spectrum Signal Processing Inc., 460 Totten Pond Rd., 4th Floor, Waltham,
MA 02154, 617-890-3400
Spectrum Signal Processing Inc., 3700 Gilmore Way, Burnaby, B.C. Canada
V5G 4M1, 601-438-7266
WorkBench PC
Strawberry Tree Inc., 160 South Wolfe Rd., Sunnyvale, CA 94086, 408-736-
8800
Star
Structural Measurement Systems, 510 Cottonvvood Dr., Milpitas, CA 95035,
408-432-8600
Systat for Windows
Systat Inc., 1800 Sherman Ave., Evanston, IL 60201, 708-864-5670
Softverza analizu podataka i prikazivanie
Metrics Software
Alliance Technologies Inc., 10510 Research Rd., S.E., Albuquerque, N.M.
87123,800-398-1490
Tech Graph Pad
Binary Engineering, 400 Fifth Ave., Waltham, MA 02154/617-890-1812
BMDP
BMDP Statistical Software Inc., 1440 Sepulveda.Blvd. #316, Los Angelos, CA
90025, 310-479-7799
Tekcalc
BV Engineering Profesional Software, 2023 Chicago Ave., Suite B13, Riverside,
CA 92507, 714-781-0252
DSPIayXL
Burr-Brown Corp., 6730 South tucson Blvd., Tucson, AZ 85706, 800-548-6132
DADiSP
DSP Development Corp., One Kendall Square, Cambridge, MA 02139, 617-
577-1133
Hypersignal Windows
Hyperception Inc., 9550 Skillman, Suite 302, Dallas, TX 75243, 214-343-8525
Integrated Signal Analysis
Integral Signal Processing Inc., 7719 Wood Hollow Dr., Suite 219, Austin, TX
78731-1634, 512-346-1451
TableCurve
Jandel Scientific, 65 Koch Rd., Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640
Neural Network Toolbox
The MathWorks Inc., 21 Eliot St., South Natick, MA 01760, 508-653-1415
NDP Fortran
Microway Inc., Tech Support Dept., Research Park, Box 79, Kingston, Mass.
02364, 508-746-7341
DataSculptor
S38 VodičzaPC
NeuralWare Inc., Penn Center West, Building IV, Suite 227, Pitsburgh, rA
15276, 412-787-8222
TechPlot
Polysoft Ltd., Box 526368, Salt Lake City, UT 84152, 801-485-0466
Signalys
Preston Scientific, 1180 N. Blue Gum, Anaheim, CA 92806, 714-632-3700
Data!Power
Signal Technology Inc., 120 Cremon Dr., Goleta, CA 93117, 805-968-3000
EasyPlot
Spiral Softvvare, 6 Perry St., Suite 2, Brookline, MA02146, 617-739-1511
Design Expert
Stat-Ease Inc., 2021 E. Hennepin #191, Minneapolis, Minn. 55413, 800-325-
9829
CSS/3:Statistica
StatSoft, 2325 East 13th St., Tulsa, OK 74104, 918-583-4149
Graftool, Stanford Graphics
3-D Visions Inc., 412 South Pacific Coast Highway, Suite 201, Redondo Beach,
CA 90277, 213-540-8818
Axum Academic/Government
TriMetrix Inc., 444 NE Ravenna Blvd., Suite 210, Seattle, WA 98115, 206-527-
1801
Softver za digitalno procesiranie sienala
In-Circuit Signal Analyzer
Analog Devices Inc., Box 9106, Norwood, Mass. 02062, 617-461-4308
BUG-56
Ariel Corp., 433 River Rd., Highland Park, NJ 08904, 908-249-2900
Monarch DSP Software
The Athena Group Inc., 3424 N.W. 31stSt., Gainsville, FL 32605, 904-
371-2567
Digital Filter Design Package
Atlanta Signal Processors Inc., 770 Spring St., N.W., Atlanta, GA 30308, 404-
892-7265
EarthVievv
Atlantis Scientific Systems Group Inc., 1827 Woodward Dr., Ottawa, Canada
K2C0P9, 613-727-1087, fax: 613-727-5853
1600 ST 2.1
AT&T Microelectronics, 555 Union Blvd., Department AL-520404200,
Allentown, PA 18103, 215-439-5207
DSPlay XL
Burr-Brown Corp., 6550 South Bay Colony Dr., Suite 160, Tucson, AZ 85734,
602-746-1111
Timing Designer
Chronology Corp., 2771 152nd Ave., N.E. Redmond, Wash. 98034, 800-800-
6494
DADiSP
Vodič za PC 539
DODATAK
DSP Development Corp., One Kendall Square, Building 100, Cambridge, MA

02139, 617-577-1133
Hypersignal Plus
Hyperception Inc., 9550 Skillman, LB125, Dallas, TX 75243, 214-343-8525
MathCAD
MathSoft Inc., 201 Broadway, Cambridge, MA 02139, 617-577-1017
Matlab
The MathVVorks Inc., 21 Eliot St., South Natick, MA 01760, 508-653-1415
NDP/FFT
Microway Inc., P.O. Box 79, Kingston, MA 02364, 508-746-7341
FDAS
Momentum Data Systems, 1520 Nutmeg Place, Suite 108, Costa Mesa, CA
92626, 714-557-6884
Lab Windows Advanced Analysis Library
National instruments Corp., 6504 Bridge Point Parkway, Austin, TX 78730,
512-338-9119
Optimizing C compiler, assembler, and linker for TMS320C2X/CX5
Texas Instruments Inc., Semiconductor Group, Box 809066, Dallas, TX 75380-
9066,214-995-6611, ext. 3990
Softver za proiektovanie i simulaciiu u oblasti elektronike
Hspice
Meta-Software Inc., 1300 White Oaks Rd., Campbell, CA 95008, 408-371-
5100
IntuScope
Intusoft, 2515 South Western Ave., Suite 203, San Pedro, CA 90734, 213-833-
0710
MicroCap
Spectrum Software, 1021 South Wolfe Rd., Sunnyvale, CA 94086, 408-738-
4387
OrCAD
OrCAD Systems Corp., 3175 N.W. Aloclek Dr., Hillsboro, OR 97124, 503-
690-9881
Pspice, Design Center
MicroSim Corp., 20 Fairbanks, Irvine, CA 92718, 714-770-3022
Schema, Schema Designer, Schema Susie
Omation Inc., 801 Presidental Dr., Richardson, TX 75081, 214-231-5167
Silos, Verilog HDL
Simucad Inc., 32970 Alvarado Niles-Rd., Union City, CA 94587, 510-487-9700
SpiceWindows
Deutsch Research, 761 DeSoto Drive, Palo Alto, CA 94303, 415-327-8677
ViewSim/AD
Viewlogic Systems Inc., 293 Boston PostWest, Marlboro, MA01752, 508-480-
0881
XTK
S40 Vodič za PC
Quad Design Technology lnc.,1385 Del Norte Rd., Camarillo, CA 93010, 805-
988-8250
Softver za proiektovanie štampanih ploča
Tango-PCB, Tango-Route
Accel Technologies Inc., 6825 Flanders Dr., San Diego, CA 92121, 619-554-
1000
Associate Designer
Cadam/P-CAD, 1290 Parkmoor Ave., San Jose, CA 95126, 408-275-6585
OrCAD/PCB
OrCAD Systems Corp., 3175 N.W. Aloclek Dr., Hillsboro, OR 97124, 503-
690-9881
MAXI/PC
Racal-Redac Inc., 238 Littleton Rd., Westford, MA 01886, 508-692-4900
Vanguard PCB
Teradyne EDA, 5155 Old Ironsides Dr., Santa Clara, CA 95054, 408-980-5200
HiWIRE
Wintek Corp., 1801 South St., Lafayette, IN 47904, 800-742-6809
Vodič za PC 541
DODATAK
UTERATURA
1. Časopis "Computer Craft", godišta 1991, 1992 i 1993.
2. Časopis "Electronic Design", godišta 1990, 1991,1992 i 1993.
3. Časopis "IEEE Spectrum", godišta 1990, 1991, 1992 i 1993.
4. Časopis "Moj mikro", godišta 1989,1990 i 1991.
5. Časopis "Računari", godišta 1988 - 1994.
6. Časopis "Popular Electronics", godišta 1991 i 1992.
7. Časopis "Svet komjutera", godišta 1988 -1994.
8. Časlav Dinić "PC/ROM BIOS", Tehnička knjiga, Beograd, 1992.g.
9. Yu-cheng Liu, G. A. Gibson "Microcomputer Systems: The 8086/8088
Family", Prentice Hall, 1986.g.
10. S. J. Evans "Programming microcomputers", Reston, 1980.g.
11. Dr. Zoran Salčić "Mikroračunarski sistemi", Svjetlost, Sarajevo, 1982.g.
12. S. Tešić "Digitalna elektronika", Naučna knjiga, Beograd.
13. Microsoft MS-DOS Version 5.0 , Getting Started, User's Guide &
Reference, Microsoft Corp., 1991 .g.
14. P. Norton, Norton Utilities Version 5.0
15. The Norton pcANYWHERE, Remote Computing Any Way You Need St,
User's Guide, Symantec Corp., 1991 .g.
16. D. W. Davies & ... "Computer netvvorks and their protocols", John
Wiley & Sons, 1986.g.
17. A. Brumnić "Uvod u računarske komunikacije i mreže", ZOTKS,
Ljubljana, 1987.g.
18. D. Stajić "Interfejsi i modemi za mikroračunare", Tehnička knjiga,
Beograd, 1988.g.
19. M. Temelkovski i dr. "Lokalne računarske mreže", Naučna knjiga,
1986.g.
20. Dokumentacija za Novell NetWare 3.X
21. Miodrag Dinić "Uvod u Novell NetWare", Mikro knjiga, Beograd,
1994.g.
22. F. Derfler "Vodič za povezivanje", Mikro knjiga, Beograd, 1993.g.
23. D. J. Clarke "The Complete NetWare Construction Kit", John Wiley,
1993.g.
24. B. Lazarević i dr. "Projektovanje informacionih sistema" I i II deo,
Naučna knjiga, Beograd, 1985.g.
25. M. Pavlić "Sistem analiza i modeliranje podataka", Naučna knjiga,
Beograd, 1990.g.
26. Z. Bojković "Digitalna obrada slike", Naučna knjiga, Beograd, 1989.g.
27. Korisnička dokumentacija proizvođača PC računara
542 VodičzaPC
CIP - KaTanornaamija y nyčniiKaqMjii
Hapo£Ha 6n6/inoTeKa Cp6nje, Beorpafl
681.32(035)
MAPKOBMT*, flparaH
Vodič za PC / Dragan Marković. -1. izd. -
Beograd: CET Computer Equipment and Trade,
1995 (Zemun: Galeb). - 542 str.: ilustr.; 24 cm
Rečnik: str. 506-541. - Bibliogratija: str.
517-542
ISBN 86-7991-022-8
a) riepcoHanHu paHyHapn - npnpyHHMqn

ID=39894284
MiCrOSOft ćarelmjaei
OvlaSćeni distributer korporacije MICROSOFT
BORLAND
CET BIBLIOTEKA
1. Corel DRAW! 4.0
2. AutoCAD - verzije 11 i 12
3. AutoUSP - verzija 10
4. AutoCAD 12 - korak napred
5. VVordPerfect6.0 za DOS
6. Word za Windows 6.0
7. Windows 3.1
8. 3D Studio
9. Corel DRAW! 5.0
10. Word 6 za Windows - korak po korak
11. FoxPro 2.6
12. Word 6.0 za Windows i Macintosh
13. Access 2.0
14. AutoCAD 12
15. AutoCAD 13
16. DOS 6.22
17. CorelDRAW 5.0
18. AutoCAD 12 i 13 - korak napred
19. Micrografx Designer 4.1
20. Corei Ventura 5.0
21. 3D Studio 4.0
22. DOS 6.22 ukratko
www.skripta.info

Vodič Za PC Dragan Marković PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Vodič Za PC Dragan Marković PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vodič Za PC Dragan Marković PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.skripta.

CET Computer Equipment and Trade

1.5 Uslužni programi _______________________________ 85

2 PCZA NAPREDNE KORISNIKE

ROM 40 kB, 5.25" flopi disk, PC-DOS). Prezentacija PC mikroračunara bila je u

1.1.2 Hardver i softver

1.1.3 Sistemski i aplikativni softver

bavi se grafikom, i svaki ima utisak da je sam na računaru i da može slobodno da

slika 1.1 Hijerarhijska podela softvera

Aplikativni programi mogu biti zavisni i samo od operativnog sistema. Na

1.1.4 Anatomija PC računara

slika 1.2 Uobičajena PC konfiguracija

postojećim hardverom: čitanje tastature, ispis na ekran, testiranje i inicijalizacija

ULAZNI PODACI RAČUNAR IZLAZNI PODACI

slika 13 a) Tok obrade informacija

slika 13 b) Šematski prikaz računara

Kao hardverski sklop, memoriju čini više memorijskih elemenata - posebnih

slika 1.4 Povezivanje U/l uređaja na magistralu

1.1.6 Startovanje računara

Postoje dva glavna problema kada su u pitanju tastature: oscilovanje kontakta

slika 1.6 Izgled tastature

Alfanumerički tasteri imaju, uglavnom, ulogu kao i kod pisaće mašine.

ekran osvetlio (čime se eliminiše problem dovođenja ambijentne svetlosti do ekrana),

slika 1.7 Funkcionalni delovi miša

1.1.10 Matrični štampač

Za svaku ozbiljniju primenu računara neophodna je mogućnost da se rezultati

Svako uputstvo za štampač (engl. printer) počinje važnim napomenama o

slika 1.8 Kontrolni panel matričnog štamapča

1.1.11 Memorijske jedinice

podaci ne mogu upisivati i čitati. Formatiranjem se gubi deo prostora na disku

čuvate disketu u njenom omotaču kada je ne koristite;

Slot Drajva A Slot Drajva B

slika 1.9 Diskete od 5.25" / 3.5"

1.1.12 Organizacija sistema datoteka operativnog

DIR. Drugo, katalog (engl. directory; direktorijum) predstavlja organizacionu jedinicu

slika 1.10 Organizacija direktorijuma na disku

Otvaranje, odnosno stvaranje kataloga nižeg nivoa, potrebno je izdati

DOS koristi sledeći način obeležavanja kataloga: osnovni katalog

Teškoće sa očima, pri radu za ekranom računara, prouzrokuju tri činjenice:

automatski biraju ugao koji im najbolje odgovara za određenu razdaljinu, čime se

1.2.1 Zračenja i zaštita filterom

U svakodnevnom životu, čovek je izložen i izvorima jonizujućeg zračenja:

najviše zrači sa zadnje strane, niskofrekventno elektromagnetno polje neće biti

1.2.2 Uređenje radnog prostora

Kako treba radno mesto da izgleda da rad sa računarom

Kako treba da izgleda računarsko radno mesto?

zamara usled neprestanog prelaženja pogleda sa svetle okoline na tamni ekran

slika 7.12 Osvetljenje: uglovi veći od 60 stepeni mogu izazvati blještanje

Računar iziskuje bezličan dijalog prema precizno utvrđenim pravilima i zato

slika 1.13 Osnovna pravila organizacije radnog mesta

U kancelarijsku opremu obavezno spada i ergonomski oblikovana stolica sa

1.3 Sistemski softver

1.3.1 Operativni sistem

konflikte, pokušavaju optimizaciju funkcionisanja i pojednostavljuju upotrebu

pristupa svim podacima memorisanim na oksternim memorijama direktnog nristupa

opsluživanje. Repertoar programa za opsluživanje raste na račun opsega modula

1.3.2 Programi prevodioci

1.3.3 Programi za opsluživanje