POJAM SPOSOBNOSTI INTELIGENCIJE

Pokušaj definisanja

Od svih sposobnosti inteligencija je izazvala najviše interesovanje. To

je sposobnost koju ljudi visoko cene i kod drugih i kod sebe. Često se može
čuti kako se neko žali na slabo pamćenje, ali će se retko čuti da se neko žali
na sopstvenu inteligenciju.
Pretraživanje psihološke literature može se naći preko pedeset
definicija inteligencije. Inteligencija se različito definiše.
Po jednom psihologu inteligencija je opšta sposobnost pojedinca da
svoje mišljenje svesno upotrebi za nove zahteve. Ona je opšta duhovna
sposobnost prilagođavanja novim zadacima, uslovima života. Po drugom
psihologu inteligencija čoveka je ona koja pokazuje samostalnost suđenja,
samostalnost osobenosti i stvaralaštva u mislenom prerađivanju stvarnosti.
Definicija koju je dao Franc us Bine, najsloženiji psiholog za naučno merenje
inteligencije, pod inteligencijom se podrazumeva:
1) uviđanje problema i potreban pravac svesti ka njegovom rešenju
2) sposobnost za prilagođavanje sigurnom i određenom cilju
3) moć samokritike.
Kasnije je Bine ovu definiciju sažeo u četiri reči: shvatanje,
pronalaženje, pravac i samokritika. Jedna definicija, više biološka po svojoj
prirodi, vidi u inteligenciji: sposobnost rešavanja novih problema, sredstva
prilagođavanja, instinkt i navika otkažu poslušnost. Po ovom psihologu
inteligentna radnja se oblikuje postavljanjem pretpostavke i proveravanjem
pretpostavke. Po nekim psiholozima inteligencija je moć za apstraktno
mišljenje a po nekim drugim to je sposobnost koristiti se iskustvom. Međutim,
veliki broj psihologa pod inteligencijom podrazumeva sposobnost učenja.
Kao što se vidi iz navedenih primera raznih definicija inteligencija one se i ne
razlikuju toliko koliko to na prvi pogled izgleda. Kao njene oznake se navode:
prilagođavanje novim zadacima, mišljenjem, shvatanjem i razumevanjem,
svesno traženje upravljeno je jednom cilju kao rešenje problema,pronalaženju,
iskorišćavanju iskustva, proveravanje samokritika, učenje.
Sve ove navedene oznake mogle bi se svesti i uopštiti na jednom i
dvije: na uviđanje ili shvatanje odnosa među stvarima (međupodacima) ili
povezivanje, i na pronalaženju na osnovu tih prethodno shvaćenih odnosa.
Oznaka samokritike ukazuje na potrebu uviđanja ne biklo kakvih odnosa već
onih koji su značajni i bitni. Sve ove definicije nisu pogrešne, ali se najčešće
navodi određenje: inteligencija je sposobnost snalaženja u novim situacijama.

1
ULOGA NASLEĐA I SREDINE U RAZVOJU INTELIGENCIJE

Stepen inteligencije koji neki pojedinac pokazuje zavisi i od nasleđa, i

od učenja i uslova u kojima je on živeo. Za stepen inteligencije, kao što
pokazuju ispitivanja, iloga naslednih osnova veća j e nego što su uslovi
ostalih osobina i važnija nego što su uslovi sredine. Na važnost nasleđa za
razvitak inteligencije između roditelja i različitih kategorija dece. Ta su
ispitivanja pokazala da u onim slučajevima gde se može pretpostaviti da je
nasledna osnova sličnija imamo i veću sličnost u inteligenciji. Ova ispitivanja
su pokazala da je razlika između:
Roditelja i dece 0,49
Braće i sestara 0,58
Neidentičnih blizanaca 0,63
Identičnih blizanaca 0,88
Može se prigovoriti zaključcima o ulozi nasleđa na osnovu ovakve
podudarnosti u inteligenciji da uzrok podudarnosti može biti i u tome što su
osobe iz istih porodica odrasle u istim uslovima, pa da sličnost u inteligenciji
može biti posledica sličnosti sličnih uslova života.
Ali upoređivanje inteligencije roditelja i dece koja su od njih u ranoj
mladosti odvojena i data staraocima pokazuje da je inteligencija i te dece bila
sličnija inteligenciji pravih roditelja nego inteligenciji staralaca. I ovih
identičnih blizanaca koji su u ranom detinjstvu odvojeni bila je inteligencija
vrlo slična.
Razlika je prema nekim ispitivanjima i u takvom slučaju iznosila 0,77.
dakle bila je veoma niska.
Ovi podaci govore o važnosti nasleđa za razvitak inteligencije ali
istovremeno pokazuju da i sredina utiče na razvitak inteligencije. Najbolje
potvrđuje primer da i sredina utiče na razvoj inteligencije kada su deca
roditelja sa ispodprosečnom inteligencijom data ljudima normalne
inteligencije na staranje.
Novi staraoci bavili su se decom i podsticali ih na mentalnu aktivnost
pa se pokazalo da se njihov količnik inteligencije podigao u proseku za 10
jedinica, dok se kod dece koj su imala isti količnik inteligencije a ostala su u
nepromenjenim uslovima nije osetio porast u proseku inteligencije.
Da sredina igra ulogu u razvitku inteligencije pokazuju i uporedna
ispitivanja u SAD, inteligencija Crnaca i Belaca. Ovakva ispitivanja obično
pokazuju da je belo stanovništvo uzeto u celini, po inteligenciji na nešto
višem stepenu nego crnci. Iz toga je često izvođen zaključak da su svi belci po
prirodi inteligentni i da je inteligencija u potpunosti urođena. Međutim,
ispitivanje inteligencije Crnaca sa severa SAD i sa juga SAD pokazala su da
su u proseku Crnci sa severa inteligentniji od Crnaca sa juga. I ne samo da je
njihova inteligencija viša od inteligencije Crnaca sa juga nego se pokazalo da

2
je viša i od inteligencije mnogih belaca sa juga. To se može objasniti time što
su uslovi života, a posebno mogućnost školovanja Crnaca na severu, gde
postoji liberalniji odnos prema crncima nego na jugu Amerike, daleko bolje.
Slična ispitivanja pokazala su takođe da su crnačka deca imala utoliko
veći stepen inteligencije ukoliko su duže živela u gradu. Kada su na ime
upoređivanja crnačka deca koja su došla u grad sa crnačkom decom koja su
ostala na selu, pokazalo se da je utoliko veća bila prosečna inteligencija
crnačke dece koja su više živela u gradu od crnačke dece sa sela.
Sigurno je da nije bez važnosti za razvitak inteligencije i to da li dete
živi u gradu ili u selu, da li je pohađalo školu ili nije, da li je škola koju je
pohađalo bila dobra ili slaba, da li u svojoj porodici ima podsticaja za
intelektualni rad ili nema. Bolji uslovi više podstiču razvitak inteligencije.
Inteligencija koju pojedinac pokazuje nije samo izraz urođene dispozicije, ona
je rezultat uslova u kjima je pojedinac živeo. Naročito veliki značaj imaju
prve godine života. Ukoliko su povoljniji uslovi u to doba života, utoliko će
se pojedinac uspešnije razvijati i uspešnije snalaziti u novim situacijama.
Teško je nadoknaditi ono što je propušteno da se postigne u prvim godinama,
od prilike do šeste godine života. Dete rođeno u ma kojoj sredini moći će da
napreduje u razvoju inteligencije ako bude živelo u uslovima koji su
podsticajni za razvitak inteligencije.
Sredinski uslovi i učenje pridonose razvitku inteligencije pre svega
time što pružaju mogućnost da se nauče opšti načini kako da se uči i kada da
se usvoje odgovarajući stavovi. Kolika je uloga nasleđa, a kolika uloga
sredine o tome nemaju sasvim pouzadana saznanja. To će zavisiti i od stepena
nasleđa inteligencije i od životnih uslova pojedinaca. Ako je nasleđem data
osnova inteligencija niska, onda ni najpovoljnije okolnosti neće pomoći na
povećanje količnika inteligencije. Ako je nasledna osnova izraženija,
postojaće mogućnost za razvitak visoke inteligencije – ukoliko budu povoljni
uslovi života. Ali, ako uslovi budu nepovoljni – neće se ni u kakvom slučaju
postići inteligencija viša od prosečne. I od situacije u kojoj pojedinac živi, kao
i od nasleđivanjem datih osnova zavisiće do kojeg će se stupnja razviti
inteligencija. Ali ako treba tačnije označiti koji je od ova dva faktora
značajniji za razvitak inteligencije, onda se može reći da je za stepen
inteligencije koju pojedinac poseduje važnije nasleđe.

3
 RAZVOJ INTELIGENCIJE

Inteligencija se razvija u toku života. Očigledno je da neko sa 15

godina nije isto inteligentan kao neko što ima 3 ili 4 godine. Nije jednako
inteligentan zbog toga što se intelihencija razvija. Razvitak inteligencije je
postepen i dostiže svoj maksimum u periodu između šezdesete i dvadeset pete
godine. Posle toga inteligencija u početku sporije, a zatim naglije opada. Sa
pedeset godina smatra se da je inteligencija za jednu godinu pa čak i za dve
godine manja nego što je bila u dvadesetoj godini.
Međutim, to opravdanje inteligencije u kasnim godinama ne znači da
je svaki mlađi čovek inteligentniji od starog čoveka, jer postoje znatne razlike
u tempu života. Znatne razlike i u tome što neki izrazito inteligentan čovek i u
osamdesetoj godini biće još uvek inteligentniji od mnogih koji imaju dvadeset
godina i prosečnu inteligenciju. Isto tako ne znači da inteligencija posle
dvadesete godine više ne raste, nego to da čak opada, da ljudi u staroj dobi ne
mogu uspešnije da obavljaju različite poslove, nego što to čine mlađi ljudi od
njih. Stariji ljudi uspeh u poslovima različite vrste ne postižu samo
inteligencijom nego i različitim drugim osobinama koje stiču godinama.
Sistematičnosti u radu, kritičnošću, boljom sposobnošću uopštavanja, a
naročito i boljim poznavanjem posla kojim se bave. Međutim, neki istraživači
u poslednje vreme izrazili su sumnju u pravilnost postavke da inteligencija sa
dvadeset ili više najviše dvadeset pet dostiže svoj maksimum, a da posle toga
počinje da opada. Ovi autori ističu da su rezultati koji pokazuju opadanje
inteligencije posle dvadeset ili dvadeset pete godine dobijeni na osnovu
upoređenja doba starosti. Pošto je prosek 15 ispitanika od dvadeset godina bio
viši nego prosek rezultata ispitanika od trideset godina a ovih opet više nego
prosek stariji, izveden je zaključak o opravdanju inteligencije sa starošću. No
međutim kad su vršena tzv. longitudalna istraživanja, tj. ispitivanja
inteligencije istih lica u toku dužeg perioda, često nisu u ranim godinama.
Između ostalih rezultata citiraju se rezultati ispitivanja koja su vršili Oven (W.
Owens 1953) i Bejli i Oden (N. Bejli i H. Oden 1955). Oven je ispitivao ista
lica kada su imala osamnaest godina i kada su njihovi količnici inteligencija
pri kasnijem ispitivanju bili znatno viši. Bejli i Oden doneli su zaključak na
osnovu svojih ispitivanja da kod izrazito talentovanih ljudi ne nalazimo
opadanje inteligencije u periodu između dvadesete i pedesete godine, nego na
protiv, porast koji izgleda i posle pedesete godine. Kontradiktorne rezultate u
vezi sa razvitkom inteligencije u toku života pokušavaju neki autori da
objasne hipotezom da kod ljudi prosečne inteligencije, inteligencija znatno
duže raste. Prema tome postojala bi biološka razlika u procesu razvitka
inteligencije između onih koji imaju nadprosečnu inteligenciju i onih koji
nemaju. Međutim, znajući da mnogi naučnici, umetnici, pronalazači i
državnici stvaraju značajno i veoma uspešno. Deluju uspešno i u relativno

4
dubokoj starosti, ovo o bjašnjenje nezadovoljava. Oni smatraju da je pitanje
porasta ili opadanja inteligencije sa starošću još nerešeno i da treba izvršiti
znatno veći broj langitudalnih ispitivanja, tj. da kod velikog broja ljudi treba u
toku dužeg niza godina pratiti razvitak inteligencije da bi se mogao doneti
definitivan zaključak.

MERENJE INTELIGENCIJE
Testovi inteligencije

Odavno je uopšteno da se ljudi razlikuju po svojim intelektualnim

sposobnostima i da u velikoj meri uspeh u različitim poslovima zavisi od
stepena razvijenosti ovih sposobnosti. Da bi se mogao predvideti uspeh
odraslih osoba na različitim poslovima korišćeni su razni postupci ocenjivanja
njihove inteligencije. Dugo su međutim ti postupci bili dosta proizvoljni i
dosta nesigurni. Traženo je zbog toga neko sredstvo kojim će biti omogućeno
sigurnije utvrditi kolika je inteligencija određene osobe i pomoću koga će svi
koji ga budu upotrebljavali doći do istih ocena o inteligenciji pojedinaca.
Smatra se da takvo sredstvo predstavljaju testovi inteligencije.
Testovi inteligencije, kao svi testovi uopšte, predstavljaju skup
zadataka za koje je na osnovu prethodnog ispitivanja utvrđeno na koji ih
način treba predstavljati i na koji način treba ocenjivati rezultate koji se
dobijaju njihovim rešenjem, i za koji su skup zadataka, pored toga, utvrđene
merne karakteristike: valjanost, pouzdanost i objektivnost. Sistem zadataka
koji imaju sve pomenute osobine a služe za utvrđivanje stepena inteligencije
nazivaju se testovima inteligencije. Testovi koji predstavljaju merne
instrumente za ispitivanje inteligencije, danas se relativno mnogo primenjuju.
Prvi test inteligencije konstruisali su Bine i Simon (A. Bine i T. Simon) 1905.
godine. Taj test bio je namenjen pronalaženju dece koja nisu u stanju da prate
redovnu nastavu a da bi se sa tom decom posebno radilo i mogao osigurati i
njihov uspeh u nastavi. Bine je da bi utvrdio koja će deca moći a koja neće
moći pratiti redovnu nastavu posle dužeg proveravanja sastavio je određeni
broj zadataka kojima je ispitivao da li deca mogu da shvate pojedine vrste
problema, da li su dovoljno kritična da ocene vrednsot svojih rešenja. Tri
godine kasnije, Bine je dalje razvio ispitivanje inteligencije. Budući da
inteligencija raste sa uzrastom, a starija deca su sposobnija za rešavanje
različitih zadataka nego mlađa, Bine je odabrao po pet zadataka za svaku
godinu starosti. Koristeći ove zadatke on je morao da odredi umni uzrast
svakog ispitanog deteta. Prosečno dete od sedam godina treba da reši sve
zadatke za osmu godinu. Na osnovu takvih zadataka grupisanih po godinama

5
za svako dete može se izračunati umni uzrast npr. dete od sedam godina ima
umni uzrast sedam godina ako može da reši sve zadatke predviđene za sedmu
godinu, sve niže zadatke i nijedan zadatak za osmu ogdinu. Njegov umni
uzrast podudara se sa njegovim kalendarskim ili hronološkim uzrastom. Ali
ne moraju uvek da se umni i kalendarski uzrast podudaraju, i ako je tako kod
većine dece. Naravno može se desiti da dete ne reši neke zadatke za sedmu
godinu, a da reši neke iz osme godine. Navedenim primerom umni uzrast se
poklapa sa kalendarskim uzrastom. U tom slučaju radi se o prosečnom detetu.
Ako je umni uzrast veći od kalendarskog radi se o naprednom detetu čija je
inteligencija iznad proseka, a ako mu je umni uzrast manji od kalendarskog
radi se o nazadnom detetu čija je inteligencija ispod proseka.
Sa Binovim testovima počelo je tako ne samo pouzdanije ispitivanje
inteligencije nego i merenje inteligencije.
Izmerene sposobnosti se obično ne izražavaju umnim uzrastom već
količnikom (koeficijentom) inteligencije. Količnik inteligencije izračunava se
formulom:
MU
IQ  x100 , gde je
KU
IQ – količnik inteligencije
MU – momentalni uzrast
KU – kalendarski uzrast,
što se može definisati: Količnik inteligencije jednak je količnik momentalnog
i kalendarskog uzrasta puta 100.
Ako je npr. dete staro osam godina i ako je uspešno rešilo sve zadatke
za osmu godinu i sve ranije godinje njegov količnik inteligencije je
8
IQ  x100  100
8
Ako neko dete od sedam godina pokazuje umni ili mentalni uzrast iz
osme godinje njegov količnik će iznositi
8
IQ  x100  114 (napredno dete)
7
Ako umni uzrast deteta od sedam godina iznosi šest godina njegov
umni količnik je
6
IQ  x100  85 (nazadno dete)
7
Količnik inteligencije od 90-110 predstavlja prosečnu inteligenciju. Za
decu koja imaju kolilnik inteligencije od 110-120 kaže se da su iznad
prosečne inteligencije, za onu koja imaju preko 120 da su vrlo visoke
inteligencije. Deca koja imaju količnik inteligencije od 80-90 su tupa, ali se
retko ubrajaju u slaboumna. Količnik inteligencije od 80 znači granicu
slaboumnosti: deca sa takvim količnikom inteligencije kadkad se klasifikuju
kao grupa, kadkad kao slaboumna. Količnik ispod 70 označava nesumnjivu
slaboumnost.

6
 Ugledanjem na Bineov test konstruisan je veliki broj drugih testova za
ispitivanje inteligencije u mnogim zemljama. Jedan od njih uradio je i naš
psiholog Borisav Stevanović poznat pod nazivom "Beogradska revija Bine –
Simeonove skale".
Beogradska revija Bine – Simeonove skale se i danas smatra
najboljom sredinom za merenje inteligencije kako za ostalu tako i za
normalnu i talentovanu decu. Skale ove vrste stvaraju se tako što za svaku
godinu starosti od 3 – 16 godina daju odgovarajuće zbirke zadataka (oko šest
zadataka), tako da rešenje svakog od zadataka ima po dva meseca umnog
uzrasta. Zadaci su izabrani posle brižljivog proveravanja na velikom uzorku
dece i omladine iz naše zemlje.
Utvrđene su norme za ocenjivanje uspeha, a koje su bliže za seosku
nego za gradsku decu. Data su opširna uputstva za tumačenje odgovora
ispitanika. Test se pokazao vrlo uspešnim i još se danas mnogo koristi. Radi
boljeg upoznavanja sa tim kako izgledaju zadaci u tekstovima navešćemo
zadatke koji se nalaze u ovom tekstu za decu od 7 godina. Ti su sledeći
zadaci:
1. opis dveju od tri pokazane slike
2. označavanje četiri glavne boje
3. poznavanje šest brojeva
4. navođenje razlika između dve stvari, npr. između leptira i buve,
kamena i jajeta, daske i stakla
5. precrtavanje romba olovkom
6. brojanje unatrag od dvadeset do jedan, s' tim da se ne napravi više
od jedne greške.
Testovi inteligencije mogu se koristiti ne samo za merenje
inteligencije dece neo i za merenje inteligencije odraslih osoba.
Testovi inteligencije mogu biti verbalni i neverbalni.
Verbalni testovi inteligencije su takvi testovi u kojima su zadaci
formulisani rečima i kod kojih treba rečima i odgovoriti zadatke.
Neverbalni testovi inteligencije su testovi pri kojima ne treba koristiti
govor nego se zadaci rešavaju putem rukovanja predmetima ili slikama.
Testovi još mogu biti individualni i grupni.
Individualni testovi su oni testovi pomoću kojih ipitivač ispituje
inteligenciju svakog ispitanika posebno dok sa grupnim testovima moguće je
istovremeno ispitati inteligenciju čitave jedne grupe ispitanika.
Danas postoji veoma veliki broj različitih testova inteligencije
verbalnih i neverbalnih, individualnih i grupnih.
Među veoma često korišćene testove spadaju razne prerade Bineovog
testa, Vekslerov (Wechsler) test inteligencije za decu i odrasle i Rovenov
(Roven) pregresivne matrice. I kod nas je konstruisano više dobrih testova
inteligencije. Pored pomenutog testa za ispitivanje inteligencije, nekoliko
uspešno primenjivanih testova inteligencije, konstruisao je sam, ili sa

7
saradnicima i Z. Bujas: test poznat pod imenom "M-serija", grupni test
inteligencije nazvan "BOB-test" nekoliko novih tetova inteligencije kojima se
vrši nego postojećim testovima ispituju sposobnost kombinovanja stvaralačko
mišljenja.

UMNA ZAOSTALOST

Organsku osnovu za sposobnosti predstavlja centralni nervni sistem. U

građi velikom mozga postoje individualne razlike. Razlika ima u brzini kojom
impuls putuje od jednog nerva do drugog, od čulnih organa do mozga i
natrag, druge razlike uslovljavanja i različite sposobnosti pojedinca. Ne mogu
se naći dva deteta sa istim sposobnostima. Pored ovih organskih činilaca koji
određuju umne sposobnosti značajnu ulogu igraju faktori sredine, koja je
prema mišljenju psihologa najznačajnija u ranom detinjstvu jer u to vreme (na
uzrastu od 3 odnosno 6 godina) nervni sistem još nije potpuno formiran.
Pored faktora nasleđa i sredine na razvoj umnih sposobnosti utiče i aktivnost
deteta. Deca se najviše klasifikuju prema dobijenim umnim količnikom. Ali
zbog individualnih razlika u građi velikog mozga sva deca imaju različit
koeficijent inteligencije. prema tome ima dece koja poseduju inteligenciju čiji
je koeficijent od 80-90 tj. tupost, i slaboumne dece sa količnicima ispod 70.
Slaboumnim ili umno zaostalu decu psiholozi obično dele u tri kategorije:
morone (debile 50-70), imbecile (25-50) i idiote (čiji su umni količnici ispod
25).
Morone je teško otkriti pre nego što pođu u školu, jer ako na kraju
prvog razreda dete ne pokazuje uspeh u učenju, a psihološka isppitivanja
pokažu da mu količnik inteligencije pokazuje 50-70 neće biti nikakve sumnje
da je po sredi slučaj umne zaostalosti. Premeštanje takvog deteta u pomoćno
odeljenje pogađa roditelje mnogo više nego njega samog zato što se dete tamo
oseća lagodnim jer ga tamo porede sa njemu ravnim i što često postiže uspeh,
dok u normalnom odeljenju njega porede sa mnogo sposobnijim đacima.
Zbog svakodnevnih neuspeha u takvoj sredini, kod njega se razvija osećanje
niže vrednosti i ono ostaje do te mere pasivno da praktično i ne sluša nastavu.
Imbecili su niži stupanj mentalne zaostalosti. Njihove mogućnosti za
školsko učenje su male. Emocionalno najstabilniji imbecili sa gornje granice
do nekle mogu da napreduju u pomoćnim odeljenjima, dok oni sa donje
granice nemaju nikakve koristi od škole, zato ihi je najbolje smestiti u
domove, gde se o njima drugi staraju. Odrasli imbecili dostižu intelektualni
nivo deteta od 3-7 godina.
Idioti sačinjavaju treću kategoriju umno zaostalih. Oni se obično ne
upisuju u školu. I roditeljima i čitavoj okolini jasno je da je u pitanju visok

8
stepen zaostalosti. Kad odrastu idioti ne prelaze nivo deteta od tri godine. Oni
ne mogu da se o sebi staraju niti sami sebe da poslužuju.
Pored ovih ozbiljnih slučajeva mentalno zaostalih i za koje boravak u
domu predstavlja jedini izlaz, i onih blažih, čije tretiranje traži obuku u
pomoćnim odeljenjima, postoje deca koja teško uče, ali ne spadaju među
umno zaostalim. To su ona deca koja sporo uče. U pogledu sposobnosti oni
stoje negde između prosečno razvijenih morona (debila). Količnik
inteligencije im varira između 70-90. oni mogu da prate nastavu u normalnim
odeljenjima, ali i pored njihovog najvećeg truda oni postižu samo skroman
uspeh. Njih je obično po nekoliko u odeljenjima, oni su najčešće i slabe
telesne konstrukcije, stidljivi i na izgled mlađi od svojih vršnjaka.
Često ponavljaju jedan ili dva razreda i tek posle toga uspevaju da
"uhvate korak" sa ostalima u razredu. Najviše muke imaju sa matematikom,
dok u nekim drugim predmetima ako se interesuju i rade, mogu da pokažu
čak i znatan uspeh.
Njima treba savetovati da pođu nešto kasnije u prvi razred. Prema toj
deci treba imati mnogo takta jer ih problem učenja često dovodi do problema
u ponašanju. Kod ove dece mogu se pojaviti razni oblici nepoželjnog
ponašanja, od agresivnog do potpuno pasivnog i povlačenja u sebe.

OBDARENOST I GENIJALNOST

Drugu krajnost čini kategorija dece koja brzo uče. Za njih se obično
misli da su prosečnih sposobnosti, međutim ona nadmašuju prosečno i bliže
se najobdarenijim. Ova deca obično znaju da čitaju pre polaska u školu. Uče
lako i sa malo truda završavaju osnovnu školu. Veoma su radoznala i teže da
saznaju što više novih stvari. U školi nisu naročito zainteresovani i na
časovima ne paze. Učitelji i nastavnici često smatraju da bi moglo postići više
nego što postižu. U aktivnostima van škole ova deca ispoljavaju najživlju
inicijativu, a u razredu često postaju najomiljenije ličnosti i vođe.
Ovde treba još spomenuti i učenike sa izuzetno visokim
sposobnostima. Takve dece nema mnogo, oko 2%. U nekim zemljama ovakva
deca se obučavaju u posebnim odeljenjima sa posebnim programom.
Gotovo u svakom razredu nađe se bar po jedno dete koje ima teškoće
u učenju matematike čitanje i nekih drugih predmeta, i ako je umno sasvim
normalno razvijeno. Treba imati u vidu da sposobnosti nisu jedini preduslov
za uspeh u učenju. Detaljnija psihološka ispitivanja obično otkriju uzrok
ovakvog neuspeha. Nije uvek jasno zbog čega dete loše uči.

9
 Uzrok neuspeha mogu biti neki fizički nedostaci mnogi psihički među
kojima su nedostatak interesovanja, pažnje, motivacije za učenje i niz
emocionalnih razloga.

10
 ZAKLJUČAK

Od svih sposobnosti i nteligencija je izazvala najviše interesovanje. To

je sposobnost koju ljudi visoko cene i kod drugih i kod sebe. Inteligencija se
različito definiše. Najčešće se navodi određenje: Inteligancija je sposobnost
snalaženja u novim situacijama. Za utvrđivanje stepena inteligencije koriste
se testovi inteligencije koje su konstrusali Bine i Simeon. Izmerene
sposobnosti izračunavanja količnikom (koeficijentom) inteligencije. količnik
inteligencije izračunava se formulom
MU
IQ  x100
KU
Stepen inteligencije koji neki pojedinac pokazuje zavisi i od nasleđa i od
učenja i od uslova u kojima živi.

11
 LITERATURA

1. J. Berger – Može li se ispitati dečja inteligencija

2. Z. Bujas, A. Ostojić – Inteligencija i njeno merenje
3. N. Rot – Psihologija ličnosti
4. B. Smiljanjić – Dečja psihologija
5. B. Stevanović – Razvitak dečje inteligencije i Beogradska revizija
Bine-Simeonove skale

12