Стручни рад

Садржај:
I Увод ……………………………………………………………………………………......3

II Значај и ефекти одводњавања ………………………………………………………......4

2.1. Економски ефекти ..........................................................................................................4

2.2. Безбједност одвијања саобраћаја ..................................................................................5

2.3. Еколошке посљедице .....................................................................................................5

III Типологија система одводњавања ..................................................................................7

3.1. Задаци и полазни услови ...............................................................................................7

3.2. Типска рјешења система одводњавања .......................................................................8

IV Геометријско обликовање трасе .....................................................................................9

4.1. Основне поставке израде нивелационог плана............................................................9

4.2. Примјена нивелационих планова..................................................................................10

V Хидролошки параметри и одређивање мјеродавних падавина...................................12

5.1. Избор рачунског периода.............................................................................................13

5.2. Физички параметри сливног подручја........................................................................14

5.3. Одређивање мјеродавних падавина............................................................................14

VI Трансформација падавина у отицај..............................................................................16

6.1. SCS метода за ефективну кишу...................................................................................17

6.2. Рационална метода.......................................................................................................20

VII Типологија конструктивних елемената.......................................................................22

7.1. Риголи.............................................................................................................................22

7.2. Сливници........................................................................................................................25

7.3. Цијевна канализација....................................................................................................31

IX Закључак............................................................................................................................37

X Литература..........................................................................................................................38

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 1

 Стручни рад

I Увод
Одводњавање градских и ванградских саобраћајница представља значајан
сегмент из области путног инжењерства. Овај проблем је присутан још од најранијег
периода грађења путева. То је карактеристично прије свега за путеве који датирају из
времена старокритске културе, гдје је обликовање попречног профила вршено тако да
се сва атмосферска вода прихвата обострано постављеним и посебно профилисаним
одводним каналима који су клесани у камену. Још тада је уочен значај квалитетног
одводњавања како у циљу заштите коловозне конструкције, тако и због ефикаснијег и
удобнијег одвијања пјешачког и колског саобраћаја. У вријеме владавине Римљана, код
којих је грађење путева прдстављало прворазредни државни задатак, контролисано
одвођење површинских вода са коловоза до рецепијента је било од велике важности. Из
овог периода датира и максима ''memento aqua'' (сјети се воде) чија је актуелност и
данас изузетна. Градитељи из овог времена су настојали да коловозну конструкцију
граде изнад околног терена да би она била у свим временским условима сува.

Овај принцип контролисаног одвођења површинских вода је унапријеђен у

деветнаестом вијеку од стране Мc Adama који је предложио значајне новине у грађењу
путева у Енглеској, међу којима и ту да коловозна конструкција увијек буде сува како
би се умањило или спријечило њено разарање. Овај принцип је и данас веома актуелан.

Грађењем савремених путева за брзи моторни саобраћај , проблем одводњавања

је актуелизован, понајвише због утицаја ефикасног одводњавања површинских и
подземних вода на трајност коловозне конструкције. Са порастом броја моторних
возила јавили су се и други ефекти који зависе од успјешног одводњавања вода са
коловоза, прије свега сигурност одвијања саобраћаја и заштита животне средине
средине прије свега у зонама водозаштите.

То значи да се у планирању, пројектовању, грађењу и одржавању савремених

саобраћајница проблем одводњавања мора цјеловито посматрати како би се постигли
максимални ефекти експлоатације уз задовољење напријед наведених услова.

У вези израде инвестиционо-техничке документације квалитетно рјешење

одводњавања подразумјева правилан однос геометријских елемената плана и профила,
јасну концепцију избора и димензионисање система одводњавања с обзиром на ранг
пута и околину као и избор одговарајућих конструктивних детаља одводњавања.

Током грађења неопходно је реализовати систем одводњавања на основу

расположиве инвестиционо-техничке документације, као и обезбиједити ефикасно
одвођење коловозне конструкције у свим фазама изградње.

Функционисање система одводњавања и појединих елемената зависи од

ефикасног и квалитетног одржавања током експлоатације. Ово је једно од најбитнијих
питања ефикасног одводњавања површинских и подземних вода.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 2

 Стручни рад

II Значај и ефекти одводњавања

Вода на путу представља сталну опасност по безбиједно одвијање саобраћаја,
сигурност коловозне конструкције и загађење животне средине. Вода која се налази на
коловозу најчешће је помијешана са прашином и прљавштином што са становишта
ефикасног одвијања саобраћаја утиче на смањење прегледности, повећавање ризика од
оштећења коловозне конструкције, појаву аквапланинга, формирање ледених сочива на
коловозу и у самој конструкцији...

Стога су разумљиви захтјеви за потпуним и контролисаним одвођењем

површинских вода и адекватним мјерама заштите од подземних вода. Објекти
одводњавања саобраћајница треба да испуне следеће захтјеве:

 Ефикасно одвођење метеорских вода са коловозне површине

 Заштита коловозне конструкције од процједних вода
 Заштита подземних вода, нарочито ако се исте користе за водоснабдијевање
становништа

2.1. Економски ефекти

Наведени захтјеви које треба да испуне објекти одводње имају значајан утицај
на укупна улагања у изградњу саобраћајнице, било да је у питању новоградња или
реконструкција. При разматрању економских ефеката система одводњавања треба
узети у обзир и трошкове одржавања током експлоатације, од чега у великој мјери
зависи ефикасност система.

Улагање у саобраћајнице директно је пропорционално њиховим значају, па

према томе, и улагање у систем за одводњавање је сразмјерно значају путног правца и
његовој функцији у путној мрежи. То значи да за најоптерећеније саобраћајне правце
треба гарантовати максималну сигурност одвијања саобраћаја, односно да објекте
одводњавања на њима треба пројектовати за дуже повратне периоде.

Трошкови грађења објеката одводње износе између 5% и 20% укупних трошкова

грађења (најчешће око 10%). Овако значајна средства захтијевају потпуну контролу и
правовременост улагања у оптимални систем одводњавања површинских и подземних
вода. Уколико се изгради оптимални систем, његови ефекти ће вишеструко оправдати
улагања како у погледу стабилности коловозне конструкције, тако и у погледу
сигурности вожње. Међутим, уколико се пројектује и изведе неодговрајући систем
одводњавања, тада штете нису само због погрешне инвестиције, него и због накнадних
ефеката разарања конструкције, угрожавања безбиједности саобраћаја и загађивања
околине. Овако проузроковане штете су вишеструко веће од првобитно уложених
средстава у неадекватан систем одводњавања.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 3

 Стручни рад

2.2. Безбједност одвијања саобраћаја

Објекти одводње треба да у свим временским условима обезбиједе безбједан
саобраћај. Ако се узме у обзир чињеница да су трошкови експлоатације вишеструко
већи од трошкова грађења, онда је јасно да су посљедице нефикасног система одводње
по безбиједност вожње и националну економију заиста велике.

На безбиједност вожње утичу многобројни фактори: примјењени елементи

плана и профила, стања возача, техничка исправност возила, карактеристике
пнеуматика, отпор клизању, храпавост, саобраћајно-техничка опрема пута...

Безбиједност вожње у великој мјери зависи од коефицијента трења који је у

тијесној вези са присуством воде на кловозу. Коефицијент трења је величина којом се
изражава прионљивост предмета који налијеже на подлогу и хватљивост саме подлоге.
То је бездимензионална величина којом се изражава сила трења по јединици тежине.
На величину коефицијента трења утичу квалитет и стање пнеуматика, физичке и
технолошке карактеристике коловозног застора и услови при којим се остварују
контакти пнеуматика са коловозом. Код анализе прионљивости између пнеуматика и
застора нарочито је важан коефицијент трења клизања. Мјеродавне вриједности
коефицијента трења клизања остварују се при условима ''чистог клизања''.

2.3. Еколошке посљедице

Саобраћајнице предствљају значајне загађиваче животне средине. Основни
задатак у анализи еколошких посљедица састоји се у идентификацији механизма
загађења.

Штетне материје које се налазе у води могу бити у чврстом, течном или
гасовитом стању. При том ове материје не изазивају хемијске, физичке или биолошке
промјене својстава воде. Иако се штетне материје могу појавити у сва три агрегатна
стања, посебан проблем праве материје у течном стању с обзиром на њихову
растворљивост и лакоћу продирања у тло.

Еколошке посљедице проузроковане загађењем вода не могу се, најчешће, лако

и једноставно утврдити кроз новчану противриједност (смањење естетских вриједности
околине , дуготрајне штете по флору и фауну усљед промјене природних услова и сл.).
Заштита зона водоснабдијевања може се разматрати кроз два основна аспекта:

 Примјеном одговарајућих планерских мјера

 Примјеном грађевинских мјера физичке заштите

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 4

 Стручни рад

Планерске мјере заштите обухватају:

 Избјегавати изградњу путних праваца у зонама водоснабдијевања, односно

раздвојити пут и зону водоснабдијевања. Ово је најзначајнија планерска мјера и
мјера која даје највеће позитивне ефекте
 Примјена геометријских елемената плана и профила знатно повољнијих од
граничних
 Избјегавање пројектовања и изградње површинских или денивелисаних
раскрсница у зонама водозаштите
 Забрана изградње бензинских станица, паркиралишта, одморишта и осталих
сервисних објеката у зонама водозаштите

Грађевинске мјере заштите обухватају:

 Коловозне траке и пратећи елементи коловоза морају бити тако изведени да не

дозволе неконтролисани продор загађивача до рецепијента
 Комплетну површину путног земљишта неопходно је одводњавати примјеном
контролисаног канализационог система
 Примјеном одговарајуће саобраћајно техничке опреме обезбјеђује се
максималан ниво сигурности
 Обезбјеђење коловозних конструкција на мостовима против стварања поледице
у циљу смањења ризика од несрећа

Поред планерских и грађевинских мјера важну улогу у заштити зона

водоснабдијевања има ефикасно организован систем одржавања пута. Нарочито је
велики значај хитних интервенција уколико се загађивач нађе на путу. Због тога је
неопходно да постоји организована служба за хитне интервенције.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 5

 Стручни рад

III Типологија система одводњавања

Изградња и одржавање система одводњавања саобраћајница представља једну
од значајних активности путоградње, како у погледу битног учешћа у укупним
трошковима, тако и у погледу утицаја на стабилност, трајност и ниво услуге
саобраћајнице. Концепција система одводњавања мора бити присуна у најранијим
фазама планерских истраживања, јер у супротном долази до низа негативних
посљедица које обезвређују укупне ефекте инвестиционих улагања.

3.1. Задаци и полазни услови

Задатак система одводњавања је да прикупи, транспортује и испусти све
атмосферске и подземне воде из ширег подручја пута и да регулише површинске
токове који пресијецају пут или теку паралелно у непосредној близини пута.

У реализацији овог задатка јављају се два захтјева:

 Заштитити коловозну конструкцију од негативних утицаја површинских

вода и вода у тлу, и обезбиједити одвијање саобраћаја у практично свим
условима на одговарајућем нивоу услуге и безбиједности
 Умањити и/или елеминисати негативне посљедице поремећења животне
средине које се јављају због изградње пута

Суштинска разлика у функцији ( нпр. пјешаци у профилу градске саобраћајнице,

изградња на регулационој линији...), карактеристикама токова у мрежи (оптерећења,
временска и просторна концетрација, структура саобраћајних токова) као и задацима и
просторним условима значајним за систем одводњавања доводе до почетне подјеле на
системе одводњавања градских и ванградских путева. Елементи система одводњавања
су практично исти, а разлика се огледа у примјени тих елемената.

Код градских саобраћајница, које су основа и саставни дио урбанизације

простора, промјене природних и створених равнотежних услова догађају се
површински, те се може говорити о промјенама услова отицања атмосферских вода на
цијелом ( или највећем дијелу) сливном подручју. Концепција одводњавања градске
саобраћајнице мора се ускладити са широм концепцијом одводњавања урбанизованих
површина, осим у случају саобраћајнице вођене у коридору ослобођеном урбанистичке
надоградње када је могуће разматрати и концепцију одводњавања једне градске
саобраћајнице.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 6

 Стручни рад

3.2. Типска рјешења система одводњавања

Полазећи од функционалне класификације путних праваца у мрежи ванградских
и градских као и синтезе могућих концепција оводњавања формирана су три
карактеристична нивоа система:

ниво I – подразумијева подземно каналисање вода са коловоза и падинских вода.

Овај ниво система се примјењује код најзначајнијих праваца у ванградској путној
мрежи ( аутопутеви) и основних потеза градске путне мреже ( градски аутопут, градска
магистрала).

ниво II – подразумијева површинско каналисање вода са коловоза и падинских

вода код ванградских путева, а код градских саобраћајница које припадају овом нивоу
система одводњавања ради се о другачијим условима димензионисања. Овај ниво
обухвата средњи ранг ванградских путева ( путеви за брзи моторни саобраћај) и остале
саобраћајнице примарне градске путне мреже ( градске магистрале, градске
саобраћајнице, сабирне улице).

ниво III – обухвата најнижи ниво ванградских путева, гдје се у принципу

потреба за каналисањем вода јавља само на појединим потезима. Код градских
саобраћајница овог нивоа ( приступне улице и паркиралишта) могуће је примијенити
систем површинског каналисања.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 7

 Стручни рад

IV Геометријско обликовање трасе

Просторну слику пута формирају удружене пројекције: попречни профил,
ситуациони план и подужни профил. Да би укупна представа пројектованог пута била
хармонична, а уз то и примјењена рјешења оптимална у погледу захтјева одвођења
површинских вода, није довољно да унутар сваке од пројекција постоји складан однос,
већ је неопходно да буду усаглашени и међусобни односи путних пројекција. Избор
минималне вриједности подужног нагиба и мјеста прелома нивелете имају са
становишта одводњавања примарну улогу.

Минималан нагиб нивелете одређује се из услова одводњавања. Како се

прикупљање воде врши уз коловозни ивичњак, потребно је да постоји одређени нагиб
нивелете који обезбјеђује минималне хидрауличке услове за подужно течење воде. Ово
је обезбијеђено за iN=0,5%.

Такође, разлози одводњавања су доминантни и када се говори о положају

прелома нивелете у односу на положај хоризонталне кривине. У овом случај најбоље је
смјестити у средиште кривине. Ова позиција прелома нивелете је повољна, јер се
нулти нагиби заобљене нивелете налазе у зони највећих попречних нагиба и
хоризонталне кривине и обрнуто, нултим попречним нагибима трасе одговарају
максимални подужни нагиби нивелете.

4.1. Основне поставке израде нивелационог плана

Нивелациони план је документ који информације о тродимензионалном објекту
даје у једној равни. Задатак израде нивелационог плана је једноставан ако је у питању
дионица у правцу исте ширине са линеарним током нивелете (iN=const.) и попречног
нагиба ip=const. Тада се тачке једнаких висина јављају у правилном распореду дуж
ивица, а њиховим праволинијским спајањем добија се коначна нивелациона представа.
Еквидистанција изолинија (е) одабира се у зависности од величине подужних нагиба;
препорука је да се за iN≥2,00% примјењује е=10 cm, а за iN<2,00% е=5 cm.

Знатно сложенија слика настаје у случају нелинеарне промјене нивелете

(iN≠const.). Тада изохипсе имају правилан криволинијски ток.

У подручју површинске раскрснице је очигледно да се ради о разноликим

утицајима почев од чињенице да ивице коловоза прате посебне геометријске
зависности, па до специфичних односа попречних и подужних нагиба пресјечних
саобраћајница.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 8

 Стручни рад

Стога се не могу предложити јединствени обрасци, већ само начелне препоруке:

 Предуслов за успјешно нивелационо рјешавање ширег подручја

раскрснице је вођење нивелета пресјечних праваца у скалду са следећим
принципима:
 Највећи нагиб нивелете углавног путног правца у конфликтној
зони раскрснице, не треба да пређе вриједност iNGP = 2,50%.
 Радијуси вертикалних кривина треба да буду већи или једнаки
минималним вриједностима
 Положај прелома који формирају нивелета једног правца и
попречни нагиб коловоза другог правца условљен је захтјевом да
се тангенте вертикалних кривина заврше на ивици или изван
основног коловоза како не би дошло до деформације коловозне
равни у зони површинске раскрснице
 Попречни нагиб коловоза главног правца у зони раскрснице треба
да буде умањен до вриједности ip= 1,00% (2,00%)
 Коловозна оивичења, уз која се прикупља и тече површинска вода морају
имати потребан подужни нагиб који обезбјеђује услове за одводњавање.

4.2. Примјена нивелационих планова

Нивелациони план представља синтезни приказ просторних геометријских
односа, те као такав налази примјену и у току пројектовања и у току грађења
саобраћајнице. Он јасно указује на услове отицња површинских вода са коловоза, а
истовремно се користи и за анализу возно-динамичких ефеката. Једино се помоћу
нивелационог плана могу успјешно анализирати проблеми ефикасног одводњавања при
малим вриједностима подужног нагиба нивелете, нарочито у подручју инфлексионе
зоне ''S'' кривина. При наведеним условима је озбиљно угрожена сигурност одвијања
саобраћаја јер долази до отежаног отицања воде са коловозне површине, пошто
градијент отицања често мањи од минималног хидрауличког пада. У том случају
долази до кружног кретања воде у зони инфлексије.

Када се усагласи нивелациони план, распоред сливника, као најделикатнији дио

посла, једноставно се рјешава ако се зна да вода тече управно на изолиније. Оптималан
распоред сливника се одређује на следећи начин:

 На основу тока пројектних изохипси и тока ивичњака, у нивелационом

плану се означе карактеристични пресјеци као што су: најнижа мјеста и
прекиди коловозних оивичења
 Од означених пресјека, лијево и десно, омеђује се сливна подручја
приближно истих површина које одговарају мјеродавном јединичном
сливном подручју (око 200-300 m2), водећи рачуна и о ванколовозним
површинама које се упућују на заједнички систем одводњавања и о
условима отицања

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 9

 Стручни рад

 На најнижим котама тако одређене сливне површине уцртавају се

сливиници па се затим ова слика преклапа са комплексним ситуационим
планом и утврђује степен колизије са другим планираним детаљима ( нпр.
комуналне инсталације, пјешачки и бициклистички саобраћај и сл.). тек
на основу овог увида и контролу доноси се закључак о дефинитивном
положају сливника.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 10

 Стручни рад

V Хидролошки параметри и одређивање мјеродавних падавина

Примјена опште концепције и методологије пројектовања система за
прихватање и одводњавање кишних вода (сл. 5-01) прво захтјева утврђивање рачунских
параметара тог система. Ти параметри одређују преформансе система са становишта
различитих улаза. Иако су концепција и методологија општег карактера, рачунски
параметри су строго везани за локацију. Пројектантима стоје на располагању различите
могућности избора броја и врсте параметара.

ПАДАВИНЕ СЛИВНО ПОДРУЧЈЕ ХИДРОТЕХНИЧКИ ОБЈЕКТИ

РЕГИСТРОВАЊЕ ОДРЕЂИВАЊЕ ГРАНИЦА

ПЛУВИМЕТРОМ СЛИВА ИЗРАДА КАТАЛОГА
ХИДРОТЕХНИЧКИХ ОБЈЕКАТА
(ДИМЕНЗИЈЕ ХИДРАУЛИЧКЕ
АНАЛИЗА ОДРЕЂИВАЊЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ)
РЕЗУЛТАТА КОЕФИЦИЈЕНАТА
ОТИЦАЈА

ИЗРАДА КРИВИХ НАГИБ ОБЈЕКТА ИЗБОР ОБЈЕКТА

ИНТЕЗИТЕТ-
ТРАЈАЊЕ-
ПОВРАТНИ ПЕРИОД ПРОРАЧУН ПРИРОДНОГ ПРОРАЧУН ПРОПУСНЕ МОЋИ
ОТИЦАЈА Qe

ИЗБОР МЕТОДЕ ВЕРИФИКАЦИЈА

ПРОРАЧУНА не Qe < QC не

ПРОРАЧУН ВОДНОГ
РЕЖИМА

ИЗРАДА ПРОЈЕКТНЕ
ДОКУМЕНТАЦИЈЕ

ЕКОНОМСКО-ТЕХНИЧКА
АНАЛИЗА

сл. 5-01 Алгоритам израде студије одводњавања (Анђус, Јовановић,

Вукмировић, Малетин, Катанић, 1987.)

Основни рачунски параметри су рачунски период, физичке карактеристике

сливног подручја, рачунске падавине и параметри процеса трансформације падавина у
отицај.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 11

 Стручни рад

5.1. Избор рачунског периода

Рачунски период одређује очекивани ниво заштите који се добија изградњом
система за прихватање и одвођење кишних вода. Димензионисање елемената
одводњавања градских саобраћајница базирано је на рачунским кишама за изабрани
повратни период. Избор рачунског повратног периода у општем случају зависи од
рачунског вијека трајања конструкције, трошкова саме конструкције и трошкова који
настају као посљедица нефункционисања система заштите од кишних вода. Процедура
избора оптималног рачунског периода приказана је на слици 5-02.

сл. 5-02 Избор оптималног рачунског повратног периода (Анђус, Јовановић,

Вукмировић, Малетин, Катанић, 1987.)

Уколико би се стварно жељели процијенити сви ризици, не би се моглао

користити поступак приказан на слици 5-02., већ би се морала примијенити нека од
техника вишекритеријумске оптимизације. Како већина пројеката одводњавања
градских саобраћајница не садржи економске анализе трошкова и добити, а избор
рачунског периода се углавном базира на искуству.

При димензионисању појединих елемената система заштите од кишних вода

приступа се селективно односно за поједине елементе система допушта се већи, а за
друге мањи ризик отказа система. Нпр. ако се ради о градским саобраћајницама нижег
ранга, за риголе се обично дозвољава да дође до формирања воденог огледала у зони
ивичњака током краћих временских периода, а у примарној каналској мрежи и
контролисано течење под притиском. Међутим код саобраћајница вишег ранга
формирање воденог огледала нанијело би веће штете.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 12

 Стручни рад

5.2. Физички параметри сливног подручја

Основне подлоге за хидролошко-хидрауличке прорачуне отицаја и
димензионисање елемената система заштите од кишних вода чине хидро-метеролошки
подаци, затим топографске, геолошке и педолошке карте, као и елементи трасе пута.

Хидрометеролошки подаци се најчешће састоје од падавинских података, а за

значајније водотоке и података о отицају. Већина елемената система се димензионише
на бази метеролошких података (најчешће падавина), а хидролошки подаци служе
углавном за димензионисање већих пропуста и мостовских отвора. На основу
топографских, геолошких и педолошких карте, као и елемента трасе пута одређују се
физички параметри сливног подручја и параметри хидролошког процеса
трансформације падавина у отицај.

За прелиминарно утврђену трасу пута прво се дефинишу одговарајућа сливна

подручја, чије се границе одређују на бази топографије околног терена и
карактеристика трасе. За овако дефинисане сливне макро-површине елемената пута
врши се подјела на под-површине за које се утврђују карактеристике (параметри). Број
физичких параметара у великој мјери зависи од методологије прорачуна отицаја који ће
се примијенити, али се у већини случајева састоји од геометријских карактеристика:
површина, карактеристичних дужина и нагиба сливних површина.

Поред геометријских карактеристика важан физички параметар представља и

коефицијент храпавости, као репрезент отпора течењу. Отпор течења се најчешће у
пракси изражава Manningovim коефицијентом (n). Неодржавање коловоза на градским
саобраћајницама може у великој мјери утицати на повећање отпора течењу и на тај
начин компромитовати рјешења која су заснована на идеализованим вриједностима
коефицијента трења. Овај проблем се рјешава правилним избором минимално
дозвољених нагиба са становишта транспортне способности за пренос наносног
материјала.

5.3. Одређивање мјеродавних падавина

При димензионисању елемената за прихватање и одвођење кишних вода
мјеродавне су кише које настају као посљедица конвективних падавина карактерисаних
кратким трајањем и значајним интензитетима. Како се у природи не јављају никада
идентичне падавине, тако и статистичка анализе, које се базирају само на једном
ограниченом узорку, пружају информације са значајним степеном неизвјесности. Избор
мјеродавних рачунских падавина представља значајну карику у ланцу заштите од
кишних вода; потцијењене падавине могу да униште читав систем, док га прецијењене
чине неекономичним.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 13

 Стручни рад

Избор падавина као улазних елемената за прорачун система за прикупљање и

одвођење кишних вода спроводи се на више начина: искуствено (углавном је напуштен
нчин), преко кривих интензитет-трајање-повратни период (ITR- криве), преко типских
хијетограма киша до просторно и временски дистрибуираних хијетограма рачунских
киша. Све ове методе су засноване на статистичкој анализи плувиографских података.

Већина практичних проблема се може ријешити преко ITR- кривих, које нам
дају податке о висини или интензитету падавина одређеног трајања које се могу
очекивати са одређеном вјероватноћом појаве. Међутим оне не пружају никакве
информације како се тај интензитет просторно и временски дистрибуира, а што је
значајно код димензионисања и управљања великим системима за одводњавање
кишних вода у градовима. Просторна и временска дистрибуција, у овом случају се
одређује, сложенијим статистичким методама.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 14

 Стручни рад

VI Трансформација падавина у отицај

Анализа отицаја се заснива на кратким кишама које се након тога трансформишу
у отицај. Велики је број модела који служе за прорачун трансформације падавина у
отицај, а садрже низ параметара, од којих су најважнији:

 Параметри инфилтрације
 Параметри задржавања (ретензирања) воде на површини
 Карактеристике отицајних површина подсливова или слива

6.1. SCS метода за ефективну кишу

Постоји велики број варијанти ове методе, а у раду се највећим дијелом дају
компоненте тзв. SCS методе, јер је у најширој употреби, иако постоје сложенији
савремени поступци.

Ова метода има неколико предности за примјену у пракси, од којих су основна:

 Принцип линеарности
 Принцип суперпозиције

Основна претпоставка је да се реални криволинијски хидрограм отицаја са

природних сливова може апроксимирати троугаоним обликом како је приказано на
слици 6-01.

сл. с

Сл. 6-01 Бездимензионални криволинијски и модификовани синтетички

јединични хидрограм ( Плавшић, 2009.)

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 15

 Стручни рад

Иако је од интереса вриједност максимума хидрограма отицаја – Qmax полази се

од запремине воде која падне на слив – Vp, а која се рачуна овако:

Vp=APb

гдје су:

 А – површина слива [m2]

 Pb – висина кише [mm]

Од запремине која падне на тло, са становишта отицаја, изгубљену запремину

воде чине:

 Губици усљед понирања воде у тло - Vpon [m3]

 Губици усљед испаравања - Vi [m3]
 Губици воде коју упијају биљке - Vb [m3]

Ако се запремина воде која падне на тло умањи за губитке запремина отицаја је:

Vo = Vp – (Vpon + Vi + Vb)

Количина воде која отиче најчешће се дефинише параметром који се зове

коефицијент отицаја - Ко, а који представља однос запремина воде која отиче и воде
која је пала на слив, или однос ефективних и укупних падавина. Коефицијент отицаја се
изражава као:

𝑉0 𝑃𝑒
𝐾0 = =
𝑉𝑝 𝑃𝑏

гдје је:
 Pe – ефективне падвине, количина воде која отиче у [mm]
Површина хидрограма отицаја, а то је запремина отицаја, је:

1
𝑉0 = × 𝑄𝑚𝑎𝑥 × 𝑇𝑏
2

На основу претходних једначина можемо одредити и 𝑄𝑚𝑎𝑥 :

𝑃е × 𝐴
𝑄𝑚𝑎𝑥 = 2 ×
𝑇𝑏

Да би се одредила максимална вриједност хидрограма отицаја са познатог слива,

треба дефинисати следеће параметре:

 Основицу троугла хидрограма отицаја Тb

 Губитке падавина, тј. запремину отицаја – ефективне падавине Pe

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 16

 Стручни рад

Одређивање трајања отицаја Тb

Основни параметри и услови који га одређују су:

 Величина слива
 Облик слива
 Дужина слива
 Нагиб – пад слива
 Трајање мјеродавне кише

Трајање отицаја се, према слици 6-01., састоји од два периода:

 Периода повећања протока 𝑇𝑝

 Период опадања протока 𝑇𝑟

На основу претходно изнесеног, 𝑄𝑚𝑎𝑥 се може написати и као:

𝑃е × 𝐴
𝑄𝑚𝑎𝑥 = 2 ×
𝑇𝑝 + 𝑇𝑟

Вријеме повећања протока можемо одредити према следећој формули:

𝑇𝑘
𝑇𝑝 = 𝑡𝑝 +
2
гдје је tp вријеме кашњења:
0.37
𝐿 × 𝐿𝑐
𝑡𝑝 = 0.75 × ( ⁄
1 2
)
𝐼𝑢𝑟

гдје је:

 L – дужина тока [km]

 Lc – дужина слива до тежишта [km]
 I – нагиб слива [%]
 a – коефицијент, од 0.3 до 0.5 за сливове од 20-100 km2
 Iur – ''уравнати'' нагиб слива [%]

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 17

 Стручни рад

Вриједности коефицијената и експонената важе за терене одређених

карактеристика, као и за одређене климатске услове, па их треба прихватати са
одређеном резервом.

Трајање опадање протока - Tr, је у функцији времена пораста протока 𝑇𝑝 и

једноставно се умножава трајање подизања. Вриједност тог коефицијента је од 1.05 до
1.55, за сливове од 2 до 100 km2.

Одређивање губитака падавина Pe

За одређивање губитка падавина постоји велики број поступака. Метода SCS

методологија предлаже коришћење CN вриједности – број криве линије помоћу које се
на основу укупних бруто падавина одређују ефективне падавине.

CN је карактеристика слива која се рачуна на основу информација о:

 Врсти тла – земљишта слива према геолошком саставу

 Врсти и квалитету површине слива
 Стању претходне влажности у тлу при појави кише

Ефективне падавине можемо израчунати према следећем изразу:

(𝑃𝑏 − 0.2𝑑)2
𝑃𝑒 =
𝑃𝑏 + 0.8𝑑

гдје је d дефицит влаге који се одређује према следећем изразу:

1000
𝑑=( − 10) 25.4 [mm]
𝐶𝑁

Поузданост процјене је вриједна највише колико и поузданост коришћених

података.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 18

 Стручни рад

6.2. Рационална метода

Рационална метода је једна од најпознатијих и најстаријих метода за одређивање
хидрограма отицаја усљед кише са познатог слива.

Основно за честу примјену је једноставност, али и сазнање да се коришћењем

ове методе добијају прецјењене вриједности максималног протока за мање сливове,
што представља добро ''покриће''.

Ако је интензитет кише константан у времену које је потребно да се сливна

површина у потпуности оциједи, максималан протицај је пропорционалан интензитету
кише:
𝑡𝑘
𝑄 =𝜂×𝑖×𝐴×
𝑡𝑐

гдје је:

 η - коефицијент отицаја,
 i – интензитет кише
 А – површина слива
 tc – вријеме концентрације
 tk – трајање кише

Трајање tc је вријеме концентрације, односно вријеме потребно да се киша са

најудаљеније тачке слива доспије до излазног профила слива. Сматра се да послије
времена tc од почетка кише цио слив учествује у формирању отицаја, тако да се достиже
максималан отицај Q.

Коефицијент отицаја η зависи од карактеристика слива, али од карактеристика

кише. Он пракитчно укључује све факторе који утичу на величину отицаја тако да је
његово прецизно одређивање могуће само уз детаљно познавање карактеристика слива.
Вриједности коефицијента отицаја за асфалтне или бетонске површине, које су значајне
за нас, се крећу од 0.9 до 1.0. Мању вриједност треба узети када се прорачунава отицај
на основу киша мањег повратног периода (до 2 године), а већу вриједност узети када се
прорачун отицаја изводи за кише већег повратног периода (5 или 10 година).

У случају када је трајање кише једнако времену концентрације проток достиже

максималну вриједност сл. 6-02.:

𝑄 =𝜂×𝑖×𝐴

Ако киша траје дуже од времена концентрације, максималан протицај се

остварује све док не престане киша, сл. 6-03. Уколико је трајање кише краће од времена
концентрације, нема довољно времена да се оформи отицај са цијелог слива и да се
достигне максимални протицај, сл. 6-04.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 19

 Стручни рад

Сл. 6-02. Хидрограм отицаја за случај tk=tc, ( Плавшић, 2009.)

Сл. 6.03 Хидрограм отицаја за случај tk>tc, ( Плавшић, 2009.)

Сл. 6-04. Хидрограм отицаја за случај tk<tc, ( Плавшић, 2009.)

Због претпоставки о равномјерном интензитету кише у времену и по површини

слива, примјена рационалне теорије има оправдање за одређивање мјеродавних
протицаја на веома малим сливним површинама ( кратког времена концентрације) као
што су дионице путева, пропусти или за димензионисање кишних колектора у
градовима.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 20

 Стручни рад

VII Типологија конструктивних елемената

Избор оптималног система за одводњавање саобраћајница мора бити резултат
јасног концеппта, хидролошких и хидрауличких прорачуна, гарантоване безбиједности
саобраћаја, еколошких и економских чинилаца. Основне функције у овако
конципираном систему, леже на конструктивним елементима пројектованим и
изведеним тако да на најефикаснији начин прихвате и одведу воду до реципијента. У
смислу испуњења ове функције неопходно је дефинисати улогу сваког елемента
посебно, његов положај у плану и профилу пута као и граничне хидрауличке
могућности с обзиром на конструктивне карактеристике. У наставку је дат приказ
основних карактеристика елемената одводње као и могућности њихове примјене у
систему одвоњавања.

7.1. Риголи
Ригол се као елемент за одводњавање неизбјежно појављује код градских
саобраћајница. Због ограничења у погледу конструктивних карактеристика, па
посљедично и у погледу хидрауличких могућности, вода из ригола се преко сливника
преводи у транспортне цијеви и тако води до рецепијента. Ригол заједно са сливником
и цијевном канализацијом представља јединствени систем за одводњавање.

Код градских саобраћајница ригол се образује на јединственој коловозној плочи

уз ивичњак тако да прихвата воду са коловоза, пратећих пјешачких стаза и зелених
површина, сл. 7-01.

Сл. 7-01 Ригол уз ивичњак (Анђус, Јовановић, Вукмировић, Малетин, Катанић,

1987.)

Карактеристике ригола формираног оивичењем коловозне конструкције

стандардним ивичњацима дефинисане су у највећој мјери просторним положајем
коловозне плоче с обзиром да је његов попречни нагиб увијек једнак попречном нагибу
коловоза. У том смислу његова ефикасност се може очекивати само за подужне нагибе
веће од 0.5%. Максимална дубина ригола једнака је висини ивичњака (h=12cm).

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 21

 Стручни рад

Оснвно питање је мјеродавна ширина ригола и могући протицај који се при тој
ширини може прихватити у конкретним нивелационим условима. За потезе примарне
градске путне мреже, мјеродавна ширина површинског воденог тока (тј. ригола)
ограничава се на 1,00 [m], што приближно одговара половини ширине зауставне траке,
или код саобраћајница без зауставних трака једној трећини спољне возне траке, како би
се избјегла вожња по слоју воде због безбједности саобраћаја.

При условима равномјерног течења важи:

𝑄 =𝐹×𝑣

гдје је:

 Q - проток
 F – површина попречног пресјека воденог тока
 v – брзина тока
 За конкретне прорачуне препорулчује се модификована Manningova
формула:

𝑄 = 372 × (𝑧⁄𝑛) × 𝐽0,5 × 𝑑 2,66

гдје је:

 Q – проток у риголу
 z – реципрочна вриједност попречног нагиба ригола, тј. 1/ip
 n – Manningov коефицијент храпавости (n=0,012-0,030 за бетонске и
0,013-0,016 за асфалтне коловозе)
 J – подужни нагиб [%]
 d – највећа дубина воде у риголу [m]

Посебан проблем представља течење воде уз ивичњак при малим подужним

нагибима или на дионицама са потпуно хоризонталном нивелетом. За такве услове
једна од могућности је да се смање одстојања сливника како би се увећао утицај
прелива на вриједност хидрауличког пада или се примјењује детаљ оивичења који ће
дати већу брзину тока.

Формирање ригола у профилу градске саобраћајнице заједно са сливником

приказано је на сл. 7-02.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 22

 Стручни рад

Сл. 7-02. Ригол у профилу градске саобраћајнице са сливником (Анђус, Јовановић,

Вукмировић, Малетин, Катанић, 1987.)

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 23

 Стручни рад

7.2. Сливници
Основни задатак сливника јесте да прихвати воду која да њега дотиче. Да би тај
захтјев био задовољен неопходно је каналисати површински отицај, помоћу ригола и
усмјерити ток ка сливнику. Основна карактеристика сливника је његова пријемна моћ
која представља количину воде коју он прихвата у одређеним условима. Све мјере,
радови и прорачуни везани сливнике, а у оквиру одводњавања пута, треба да буду
условљени овом његовом карактеристиком. Кад до сливника дотиче извјесна количина
воде (проток Qd), постоји могућност да сливник прихвати сав тај доток, ако има
довољну пријемну моћ, а ако пријемна моћ није довољна преостаје извјесна количина
воде низводно од сливника Qp, сл. 7-03.

Сл. 7-03 Шематски приказ могућности прихватања дотицаја сливницима: а) кад је

пријемна моћ сливника мања од дотицаја па низводно до сливника преостаје да тече
вода; b) кад је пријемна моћ сливника довољна да прихвати комплетан дотицај
(Деспотовић, 2009)

Основни типови сливника су дефинисани као:

 сливник на коловозу
 сливник у ивичњаку
 комбиновани сливник

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 24

 Стручни рад

Сл. 7-04 Врсте и типови уличних сливника и шема дотицаја (Деспотовић, 2009)

Избор сливника, према облику и положају, је одређен са више параметара међу

којима су и следећи:

 Количина воде која дотиче до сливника

 Тип ригола
 Подужни нагиб коловоза
 Попречни нагиб коловоза
 Храпавост коловоза

Тип примјењеног ригола првенствено је значајан у смислу могућности да се

избором његовог попречног нагиба може утицати на сужавање водене струје која
дотиче до сливника чимс се ефикасност сливника повећава.

Храпавост је карактеристика коловоза која има утицаја на течење, а тиме и на

сливање и отворе на сливника: што је храпавост већа, то је течење спорије, што има и
добре и лоше стране:

 Спорије течење је добро када вода наилази на сливнике јер се лакше

слива у отворе
 Лоша је што се усљед храпавости водена струја распростире на већој
ширини коловоза па може утицати на одвијање саобраћаја

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 25

 Стручни рад

Пријемна моћ сливника

Пријемна моћ (тј. капацитет) сливника да прихвати воду није константна већ
зависи од спољних услова (нпр. количина воде у риголу и услова њеног кретања,
подужни нагиб, тип сливничке решетке и сл.).

Ефикасност сливника се дефинише као однос укупног и прихваћеног протока у

риголи:

𝐸𝑓 = 𝑄𝑠 ⁄𝑄𝑑

гдје је:

 Ef – ефикасност сливника
 Qs – проток у риголи [l/s]
 Qd – прихваћени проток [l/s]

Разлика између протицаја у риголи (Qd) и прихваћеног протока (Qs) јавља се као
посљедица веће ширине тока од димензија сливничке решетке или појаве преливног
протока (Qp) због брзине тока под утицајем подужног нагиба. Пријемна моћ расте са
повећањем Qd и са порастом попречног нагиба ip.

Посебно је значајан положај отвора сливника у односу на ивичњак, односно на

основни правац течења. Пријемна моћ и ефикасност сливника постављених паралелно
ивичњацима и управно на ивичњаке се значајно разликују што се види и из следећих
слика.

Сл. 7-05 Пријемна моћ и ефикасност сливника са отворима паралелним ивичњаку и

отворима попречно на ивичњак (Х) за подужни пад од 2% и попречне падове од 0% до
5% (Деспотовић, 2009)

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 26

 Стручни рад

Сл. 7-06 Пријемна моћ комбинованог сливника (решетка на коловозу + отвор у

ивичњаку) за подужни нагиб од 2% и поречне нагибе од 0%, 1%, 2% и 3% и дотицаја
сливника од 1 l/s до 100 l/s (Деспотовић, 2009)

Из овога се види да постоје комбинације параметара коловоза и течења при

којима су и пријемна моћ и ефикасност сливника различити. Постоје могућности
повећања пријемне моћи и ефикасности помоћу локалних интервенција у непосредној
близини сливника, од којих су најпознатије ове:

 Формирање депресије – денивелисан површине коловоза сливника ради

''привлачења'' водене струје ка ивичњаку
 Охрапљавање коловоза непосредно узводно од сливника како би се струја
успорила и тиме побољшали услови сливања – прихватања воде у
сливник
 Обликовање усмјеривача на коловозу ради упућивања воде ка отворима
сливника
 Усијецање – проширење коловозне површине или риголе ради
постављања сливника у тако формирану ''нишу''.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 27

 Стручни рад

Положај и растојање сливника

Одређивање положаја и растојања сливника представља кључни корак у

прихватању површинских вода, сакупљених риголима, од кога у многоме зависи
ефикасност цјелокупног система за одводњавање. Правилан распоред сливника, поред
ефикасности самог система, утиче и на повољне економске ефекте. Растојање сливника
у стандардним условима, за константну ширину коловоза и константни подужни и
поречни нагиб припадајуће површине једног сливника, могуће је одредитина основу
познате пријемне моћи сливника за конкретне услове.

Ако за потребе одређивања растојања сливника прихватимо, са хидролошког

становишта, претпоставке рационалне методе до потребних вриједности долазимо на
основу следеће анализе:

 Припадајућа јединична површина која одговара једном сливнику износи:

𝐴 = (𝐵𝑘 + 𝐵) × 𝐿 = 𝐵𝑓 × 𝐿
гдје је:

 Bk - ширина коловоза [m]

 B – ширина ригола [m]
 L – растојање из сливника [m]

 Јединични бочни доток у ригол износи

𝑞𝑑 = 𝜓 × 𝑖 × 𝐵𝑓 × ℵ

гдје је:

 Ψ – коефицијент отицања
 i – мјеродавна киша
 ℵ - коефицијент сигурности

 Доток у риголу износи:

𝑄𝑎 = 𝑞𝑑 × 𝐿

На основу ових односа биланс дотока за припадајућу површину једног сливника

износи:

𝑄𝑠 + 𝑄𝑝 = 𝑄𝑎 + 𝑄𝑝0 = 𝑄𝑑

односно растојање сливника износи:

𝑄𝑠 + 𝑄𝑝 − 𝑄𝑝0
𝐿=
𝑞𝑑

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 28

 Стручни рад

Дакле, растојање сливника се може одредити ако нам је позната његова пријемна
моћ (Qs) и капацитет ригола(Qd).

Међутим, како је тешко одрдити пријемну моћ сливника, у инжењерској пракси

се често користи поступак одређивања припадајуће површи који подразумијева
додјељивање око 300 m2 коловозне површине сваком сливнику, без обзира на
конкретне услове отицања. Овај начин одређивања растојања сливника готово никад не
даје идеалан распоред.

Други поступак који је могуће користити заснива се на концепту да је за сваки

сливник Qd= Qs. За овакав концепт одређивања растојања потребан је податак о
ефикасности сливника за поједине услове који се може самоекспериментално добити.
Одређивање сливника по овом услову неће дати оптимално искоришћење система за
одводњавање, с обзиром да могућности сливника у погледу прихватања неће бити
искоришћене, јер ефикасност сливника расте са порастом дотока Qd.

Концепт који даје оптимално растојање сливника заснива се на узимању у

прорачун граничних могућности ригола и сливника. С обзиром на зависност и једне и
друге величине од подужних и попречних нагиба, растојања сливника ће бити
различита за поједине пројектне елементе (правац, кружна кривина, подужни нагиб,
вертикалне кривине).

У ситуацијама сложених геометријских односа које су карактеристичне за

градске саобраћајнице и површинске раскрснице, често се поред доминантних
хидрауличких показатеља у вези са одређивањем растојања сливника, морају
испоштовати и додатни критеријуми (постојање пјешачког прелаза, аутобуско
стајалиште) као и неке специфичности кретања возила. У таквим околностима распоред
сливника представља итеративан поступак који уз поштовање ефикасности сливника и
додатних критеријума теже оптималном рјешењу. Први корак у тој итерације је израда
коректних нивелационих планова са одговарајућом еквидистанцијом, а онда
''покривање'' најнижих тачака сливницима. За овако распоређене сливнике на основу
њихове пријемне моћи одређује се, уз помоћ нивелационог плана и претпостављених
струјница, припадајућа површина. Сваки следећи сливник поставља се тако да цијела
површина буде покривена системом за одводњавање.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 29

 Стручни рад

7.3. Цијевна канализација

Улога цијевне канализације је да воду која је скупљена риголима и сливницима
контролисано одведе до рецепијента. При анализи и прорачуну система цијеви треба се
прије свега водити узводним и низводним граничним условима:

 Узводно од цјевне канализације је ток сливника, који представља везу

површинског течења и течења у цијевима. Треба омогућити такво
прихватање воде и отицај који неће смањити нити угрозити пријемну моћ
сливника.
 Низводно од цијевне канализације је рецепијент (водоток, исушно
корито, вододолина) који диктира одређене услове (нивое). Често је
одвођење воде цијевном канализацијом условљено нивоом рецепијента –
јавља се успор што се мора узети у обзир при анализи испуштања воде.

У односу на правац саобраћајнице цјевоводи могу бити паралелени, коси и

управни. Паралелним и косим цјевоводима врши се прикупљање површинске воде из
сливника, док се управним врши њено превођење до рецепијента. Управни цјевоводи се
за косе и паралелне везују на растојањима која се утврђују хидрауличким прорачунима.

Димензије цијеви се одређују путем хидрауличког прорачуна: на основу

укупних количина воде, те материјала од кога су цијеви направљене и утврђеном
фактору ризика зависно од ранга саобраћајнице и услова средине. Не препоручује се
употреба цијеви пречника мањег од 25 cm , због ефикасног чишћења.

Поред дефинисања минималног пречника цијеви, потребно је утврдити и

граничне вриједности (минималне и максималне) подужних нагиба цијеви (Jc) с
обзиром да брзина струјања воде треба да буде 0.7 m/s и незнатно варира у зависности
од врсте материјала од којих су цијеви изведене.

Поред вриједности минималног подужног нагиба цијеви, значајно је дефинисати

и максимални подужни нагиб. Он се одређује у функцији максималне брзине струјања.
Највећа брзина се ограничава на 2 m/s, у пуном профилу ако је цијев пуна до врха.

Избор врсте и типа цијеви зависи од више чиниоца међу којима посебно треба
обратити пажњу на следеће:

 Цијевни материјал треба да буде отпоран на хемијско дјеловање воде

 Улога канализационе цијеви у примјењеном систему одводњавања
 Врса цијеви
 Оптерећење цијеви

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 30

 Стручни рад

Ревизионо окно

Цјевовод се води праволинијски и у хоризонталном и у вертикалном смислу. С

обзиром на промјењљиву закривљеност трасе пута у простору, неопходно је
формирање полигоналне трасе цјевовода при чему се код сваке промјене правца мора
предвидјети ревизионо окно. Исто тако примјена ревизионог окна је неопходна код
промјене попречног пресјека цијеви и код мјеста за чишћење цјевовода. Код дугачких
праваца ревизиона окна се примјењују на сваких 60-80 m.

Минимална свијетла ширина окна због ефикасног чишћења (ручно,

механизовано) треба да је 1,00 m (изузетно 0,80 m).

Са становишта ефикасне контроле и чишћења цјевне канализације важно је

одредити адекватно мјесто за постављање ревизионог окна. Окно треба да буде
доступно да се не налази под директним утицајем саобраћаја.

Зидови окана се обично изводе од префабрикованих елемената, сем у неким

специфичним условима када се раде од бетона ливеног на лицу мјеста (нпр. у
подземној води). Дно окна се изводи од бетона ливеног на лицу мјеста, при чему облик
дна треба да је такав да омогући лако и непрекидно отицање. Посебан облик
ревизионог окна је тзв. ревизионо окно са каскадом које е слично ревизионом окну, а
омогућава и савлађивање висинске разлике између доводне и одводне цијеви. Дно
каскадног окна се изводи тако да буде отпорно на дјеловање млаза воде.

Одводно окно

Одводнео окно се најчешће налази у сегментном риголу, док рјеђе у трогластом

риголу. Рзмак ових окана је једнак размаку сливника, док су димензије сличне
ревизионом окну. За разлику од ревизионог окна ово окно има умјесто поклопца
решетку. Окно би требало да буде снабдјевено таложником за прихватање органских
материја и муља.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 31

 Стручни рад

IX Закључк
У оквиру рада овог рада анализирани су теоријски и практични аспекти
ефикасног и рационалног одводњавања површинских вода.

Проблем одводњавања је анализиран у функцији захтјева економичности,

проточности, сигурности и минимума еколошких посљедица уз уважавање
хидролошких параметара локације и значаја пута и типа (градска саобраајница).

Уводни дио рада посвећен је значају и ефектима успјешног одвођења вода са

коловоза, типологији система одводњавања и геометријској анализи трасе пута.

Након тога дефинисани су мјеродавни хидролошки параметри и основне методе

трансформације падавина у отицај са циљем да се дође до што једноставније методе за
одређивање укупног отицаја мјеродавног за димензионисање система за одводњу.

Типологија конструктивних елемената елемената обухвата риголе, сливнике и

цјевну канализацију. За сваки од ових елемената утврђен је положај и функција у плану
и профилу градске саобраћајнице.

На овај начин створена је солидна основа за успјешно рјешавање проблема

одводње градских саобраћајница.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 32

 Стручни рад

X Литература

1. Малетин, М., Планирање и пројектовање саобраћајница у градовима, Орион арт,

Београд 2005.

2. Одводњавање путева и градских саобраћајница, стручни семинар, Грађевински

факултет Универзитета у Београду, Београд, 1987.

3. Техничка упутства за пројектовање саобраћајница у градовима, предлог, Институт

за саобраћајнице и геотехнику, Грађевински факултет Универзитета у Београду,
Београд, 2008.

Прпа Јовица, дипл. грађ. инж. 33