Jelena Vukanović

PORODIČNE PRIČE
ZA LAKU NOĆ
 Hodite! Hodite!

Zakoračite hodnicima porodičnog doma! Gvirnite u svaku sobu, ne zaboravite podrum i tavan – tamo vas
čekaju Otac, Majka, Brat, Sestra. Još ovo zapamtite: sve što unutra vidite, učinjeno je sa dobrim
namerama!

Nema izlaza iz ove Kuće.

2
 Sadržaj

Na vreme ih secite
(5)

Ponovni susret
(7)

Zreo za sekirče
(9)

Uspomena iz stomaka
( 12 )

Miš
( 14 )

Pacov
( 16 )

Vruća ploča
( 19 )

Slojevi
( 20 )

Životni ispit
( 24 )

Mikroskop
( 27 )

Razmena
( 29 )

Samuel
( 37 )

Hemoroidi
( 40 )

Seoski Mag hipnotisao Sina

( 44 )

3
 Avet
( 48 )

Paranoja
( 51 )

Krokodili
( 53 )

Eli! Eli! Lama azavtani?!

( 57 )

4
 NA VREME IH SECITE

Dvoje budućih roditelja očekivaše bebu. Koliko su puta samo pokušavali, i na kakve sve testove
išli, pa menjali ishranu, samo Bog zna! Otac se bio odrekao i onoga što najviše voli, vožnje bicikla.
Umesto toga, nauči sve o menstruacijama, ovulacijama, plodnim danima, vaginalnoj suvoći, psihičkim
blokadama; i žena napokon ostade trudna. Muž je toliko pazio prilikom trudnoće, da je u bilo koje doba
dana i noći trčao po razne besmislice. Nije bio on kao oni muževi: ,,Gde sada da ti nadjem TO?!’’ Ne, on
bi pronašao i eliksir mladosti, da se toga njegova žena dosetila. No, nije!
Blaženo oni provedoše sedam meseci i tri dana, kad žena jedne noći (uvek se takve stvari
događaju noću!) oseti strašne bolove. Urlikala je i vrištala, a muž osta pribran, te je odmah odvede u
bolnicu. Verovao je da je to lažna uzbuna, detetu je još bilo rano da upozna gadosti sveta, no ne. Beše
nestrpljivo, k’o i svaka deca. Doktor je bio siguran da se žena samo uzbudila, da boluje od trudničke
histerije, i da nije vreme porođaju. Tako im i reče:
- Ja, gospodo, ne odstupam od pravila. Decu porađam najmanje sa osam meseci i dvadeset i
devet dana, a najviše sa devet meseci i jedan dan. Deci ne opraštam nestrpljenje i lenjost. Evo, baš je
jedno htelo vani nakon devet meseci i pet dana, i ja odlučno odbih da intervenišem. Zar se kasni na
sopstveno rođenje? Pet dana! Gospodo?!
Tako je govorio doktor budućem Ocu dok je njegova žena ridala. Njemu nije ništa ostalo no da
na sred bolnice, svoju ženu porodi sam. Doktor mu dade nekakav priručnik, da ne bude da nije želeo
pomoći čoveku u nevolji, i ode da večera.
- Guraj! Guraj! Hajde, još samo malo! – hrabrio je ženu, sada već raspomamljeni suprug.
Ostali pacijenti u holu ga podražavaše:
- Guraj! Guraj! Guraj!
Žena ih je, oznojenog čela, sve redom psovala. U tom trenu naiđe obezbeđenje, koje je doktor
poslao, te iznese na rukama muža i ženu ispred bolnice. Nisu smeli praviti takvu buku.
Pacijenti iz hola potrčaše za njima, odjednom ozdraviše, i nastaviše sa:
- Guraj! Guraj! Guraj!
Iz naduvene rupe, posle sat vremena muke, izadje ogromno stvorenje, gotovo Očeve veličine,
svo okupano krvlju. Žena izdahnu. Bebu Otac skoro da ispusti iz ruku, te mu pacijenti pomogoše da je
pridrži.
Ženina rupa beše toliko velika, da se u nju zreo čovek mogao sakriti. U to i materica iskoči. Muž je vrati
dublje u rupu. Jadna žena! Toliko je želela imati dete, a završila je razvaljena, na pločniku, ispred
bolnice. Muž pusti jednu suzu. Pacijenti ga nemo posmatraše. On ih zamoli da mu pomognu da odnese
bebu kući, a oni se na to uvrediše, ta ne mogu bolesni još i tegliti. Vratiše se u čekaonicu, doktor je već
sada sigurno završio sa obedom i nekog će od njih prozvati. Otac je tek sada video da je dobio ćerkicu.
Reši da je odnese sam do kuće, a po ženu će se vratiti kasnije. Dete je celim putem plakalo, da je Otac
izgubio sve nerve. Još kada ga udari rukom po glavi, potpuno se raspameti! Nije to bila dečja ručica, no
ručerda kakvog muškarca, koja je silno zabolela jadnog čoveka. Kada konačno stiže kući, stavi ćerkicu na
bračni krevet, koji je nekada delio sa suprugom. Odmah nakon toga on potrča nazad ka bolnici, po mrtvo

5
telo. Njega ne beše. Ne beše ga tamo, na istome mestu gde ga je i bio ostavio. Čovek se strašno
uznemiri, ali ništa nije mogao povodom toga učiniti, pa se ponovo vrati kući.
Na bračnom krevetu ugleda poveće govno. Cela je soba zasmrdela.
Sutradan je kupio velike pelene, one staračke, najveće, i svakodnevno ih menjao bebi. Ona je iz
dana u dan sve više rasla, da je šestog meseca bila za glavu veća od Oca. On bi je molio da više ne raste,
bebine noge bejahu gotovo duplo veće od njegovih, te se doseti onog doktora i odluči da ode do njega
makar po kakav priručnik. Sve dadilje u selu odbijale su njegove visoke ponude, nijedna nije želela
brinuti o takvom detetu, čovek je napustio i posao, a kad god bi vani negde pošao, zatekao bi strašan
lom u kući, po povratku. Žurio je da stigne u oridnaciju, i zadihan, bez najave, ušao kod doktora.
Prekinuo ga je u sred ručka. Doktor ga se beše odmah setio. Eduard ga stade moliti da mu da neki savet,
da mu pomogne da izleči svoje dete, koje se, skoro do plafona popelo.
- Jednostavno, vrlo je jednostavno - poče doktor, žvaćući hranu u ustima - odsecite joj noge!
- To predlažete? - začudi se otac kako se toga nije setio ranije. - Ali, ja to ne znam da radim!
Nisam doktor!
- Ima ko zna.
- Zaista? Učinili biste mi to? Spasili ste me!
I poče ga čovek snažno grliti, a doktor se izmiče. Ustade i reče:
- Ali, to morate da platite. I to mnogo da platite, jer se operacija, razume se, neće ovde, u bolnici,
odigrati.
Ocu je ostalo dosta ušteđevine, a pored toga, i novac od ženine sahrane je bio neiskorišćen, jer
njenog tela nigde ne beše. Sad pomisli, kako je možda to dobro, jer se veliki novac baca na sahrane, a
telo, trune li trune. Operaciju dogovoriše za trideseti februar. Eduard je, napokon, te noći mirno zaspao,
ali ga negde oko dva ujutru probudi plač devojčice, koji beše plač odraslog čoveka. Ridanje. Još samo tri
dana do operacije, pomisli on kroza san.
Sutradan je bebina glava dodirivala plafon. Sve to beše nepodnošljivo za Oca. Pozvao je odmah
doktora zamolivši ga da operaciju izvrši danas. Doktor je pristao, uz malo povećanje cene. I Otac je
pristao, nije mu bilo druge.
Ćerkicu je doktor uspavao i počeo sa zahvatom. Ocu je bilo mrsko gledati. Izađe van. Kada se bio
vratio, na podu ugleda dve odsečene noge i malo krvi.
- Gotovo – reče doktor. - Šta ćemo sa nogama?
- Pa, nema ih više, zbuni se Otac.
- Ma... mislim, trebaju li vam?
- A to... ne.
- Ne smeta vam da ih ja odnesem?
- O, nikako, nikako. Samo izvolite.

I tako doktor ode sa malim bogatstvom u evrima i dvoje pari nogu. I na tim nogama će se fino
zaraditi.
Dete je još uvek spavalo, naizgled mirno, a bez nogu. Otac posle duže vremena upali televizor, da se
malo umiri, i stade gledati reklamu o podizanju plafona.
Pomisli kako bi i on mogao podići plafon u kući. Divna ideja!
Dete zaurlika, tako da se čovek naježi.

6
 PONOVNI SUSRET

Beše mrkli mrak, ali je kombi bio osvetljen, tako da se naziraše lice žene od oko pedeset godina
koja se gledaše u malom ogledalu. Ovu ženu odnekud znam, tako mi delovaše poznato! Stajao sam
nepomično, kada se na ulici upališe lampice i jeftini ukrasi. Bio je kasni decembar, veče uoči Nove
godine. Ne znam šta sam tada tačno radio sam na ulici, među svim onim ljudima, osim što sam voleo
šarenilo, balone, ukrase, šećerne jabuke, veštačke jelke, voleo tako što sam posmatrao, pošto sam sve to
u sebi nosio, a to bi me podsetilo na moju sopstvenu dušu koja nije bila nimalo mračna i tragična, iako
me je svojim bojama užasno mučila. Cela beše šarena! Mešao sam sve boje plastelina i one bi uvek dale
jednu istu, monotonu, gotovo crnu boju.
Sve je na ulicama bilo šareno. Mislim da sam nosio crveno-belu Deda Mraz kapu. Samo uoči
praznika, svoje telo i duh mogao sam tako opustiti da ne zahtevam od njih jasnoću i čistinu, no, naprotiv
– mnoštvo odgovora, mnoštvo odluka – gde se jednom ništa ne gubi, kao kada bih kupio šećernu jabuku,
bez žali za čokoladom, jer su obe jednako slatke. Razgovarao sam onda sa uličnim prodavcima o poslu, o
planovima za Novu godinu, žaleći sebe što uopšte išta želim, što nijednu svoju želju nisam
materijalizovao tako da zasvetli kao novogodišnja jelka, a opet, zar nisam osećao da u meni svetli? Ah,
tako sam se bojao! Neprestano sam očekivao i žudeo, i bojao se. Verovatno zato i nisam pravio planove.
Jedan klovn pokuša da me zastraši. Kružio je oko mene i smejao se, kako se samo bolesno
smejao. Kada sam se i sam nasmejao, on je napravio tužan izraz lica, počevši da cvili. Odmah osetih grižu
savesti, ja, bolesnik, nisam imao na umu da se on to na silu smeje, jer mu je to posao i umesto da ga
žalim, ja sam mu se smejao.
,,Izvini, izvini, molim te, nemoj biti tužan, nisam se ja tebi smejao!’’
Mazio sam ga po obrazu, a on se tako snažno zakikota, da sam posumnjao u njegov posao. Život
sam jedan potrošio žaleći druge, a da drugi nisu bili uopšte za žaljenje. I odlepršao je. Oh, možda je bolje
uvek ići sa nekim, tako su manje šanse da se ljudi osile i približe ti se, još izvodivši ovakve bolesne
predstave, stoga bejah meta i dvema cigankama, koje su na minus – hodale u džemperima i gaćama!
Četiri promrzle butine obigravale su oko mene, poput klovna, a bio sam potpuno skamenjen. Nudile su
mi svoja ledena tela, njihove noge bolele su me kroz tople pantalone, i dadoh im novac, sav novac koji
sam imao. Ljudi su mi se smejali, a ja se osećah krivim pred svima njima. Imao sam osećaj sopstvene
sahrane. No, kako bejah miran.
Žena iz kombija spusti ogledalo. Posmatrala je ljude oko mene, a silno sam želeo da i mene
pogleda u oči, ne bih li je se setio. Hvatala me je jeza, imao sam strašan osećaj, ali je moja želja za
znanjem bila jača od straha. Nakon što je njen pogled dotakao vrhove svih jelki, rumene obraze
razigrane dečice, neuredne tezge, klovnove, cigane, prostitutke i pijance, zaustavi se i dotače me. Gledao
sam je, kombi ne beše više osvetljen, ali sam je od uličnog svetla bolje video, i tako sam je poznavao! Ne,
nisam znao ko je ona, ne znam ni sada ko je, ali sam bolno napregnuo mozak da bih se setio. Jedan
minut smo se gledali, i taman kada sam krenuo otići jer me obuze ludački strah, ona izađe iz kombija na
ulicu, pravo preda me. Tek joj na svetlu videh lice, svo ispečeno. Kose jedva da je imala. Nije mi ni
dopustila da se zgranem i zgadim, jer se ne obrati lično meni, nego okupi sve ljude u okolini:

7
 ,,E, ovaj, sada već vidim, muškarac, uništio je moj život pre petnaest godina.’’
Cigani, klovnovi, prostitutke, prodavci i pijanci me u trenu obesiše pogledima.
,,Da, ovaj gospodin je pre petnaest godina’’, nastavi ona, ,,sipao u moj ručak, moj šampon i
kreme za lice i telo – aceton! Već godinama živim sa ovim strašnim i ogavnim krastama, kosu nikada više
neću imati, a želudac su mi jedva spasili!’’
Ciganke mi na reči ove žene baciše u lice novac koji sam im dao, a klovn stade glasno cmizdriti.
,,Pu, pa meni pijanom to ne bi na pamet palo!’’ oglasi se jedan smrznuti pijanac.
Iako ovo nije mogla biti istina, jer je se ja nisam mogao setiti, ovu sam ženu poznavao i doživeo
sam nemoguće sećanje: setio sam se onoga što znam da nije bilo. No, video sam sebe, video sam kako
joj u kazan i pomade sipam aceton! Ova žena govori istinu, ona govori istinu! – hiljadu kilograma težine
pade na moje srce. Kroz suze izustih:
,,Ali, ja sam onda imao trinaest godina, bio sam dete, molim vas oprostite detetu!’’
,,Mogu li se i detetu oprostiti ovakve kraste? Možda se pitaš kako sam te poznala, ali poznala bih
te među milijardu dece, i mrtvog bih te našla, i starog!’’
,,Molim vas, oprostite mi, imao sam samo trinaest godina, šta je znalo dete u tim godinama,
molim vas oprostite mi’’, bespomoćno sam ridao.
Klovn pomisli da mi je to posao. Žena skoči na mene kao tigar i poče me seći makazama svuda
po telu, krv je iz mene šikljala, naročito sa lica, gde me je najviše ozleđivala. Bacila je makaze, te je
nastavljala noktima da me grebe, čupala mi je rukama kosu, pokušavala mi izbosti oči. Vrištao sam, a
niko mi nije pomogao, svi su me samo zadržavali, da ne umaknem njenoj kazni.
,,Ako si i bio dete, sada više nisi!’’ uglas su vikali, opravdavajući zagoretinu.
,,Imao sam samo trinaest godina!’’ ponavljao sam.
Voz u tom času protutnja, i to svima odvuče pažnju, a ja sav izgreban odgurnuh ženu i probih se
kroz gomilu. Potrča i ona za mnom, ali posle par koraka stade i prestade me juriti. Ne iz umora, jer je ona
bila neumorna. Uputio sam se ka policiji, u nameri da svome ocu kažem za ovaj slučaj, da uhapsi tu
odvratnu ženu koja mi navuče traumu i strah za čitav život, ali sam pred vrata kancelarije stao.
Ja je nisam mogao prijaviti. Ono je bila istina! Istina. Oh, koliko je samo to bila istina. Ta žena je bila u
pravu. Pomislih kako smo sada kvit, ali ne, nije tako bilo. Želeo sam da je prijavim, a koliko sam joj samo
dugovao! Kraste na licu nisu ništa naspram onih na duši koje su je naterale da me ozledi. Ona je još po
sopstvenim krastama kopala. Nemoguće je da sam ja bio to dete, koje joj je acetonom razorilo telo i
dušu, ali, kako je to samo moguće, i kako sam ja osećao da je to tako, iako nema otrova koji razara dušu
poput bolne istine.
Otključah vrata svoje kuće, zapalih cigaretu, nakašljah se, i stadoh odbrojavati: šest, pet, četiri,
tri, dva, jedan, ...

8
 ZREO ZA SEKIRČE

U porodičnome životu mora postojati jednakosti, ako nema jednakosti sve biva prepušteno
pasivnoj sudbini i apsurdnome slučaju. Ima nezrelih roditelja, koji veruju da ako jednom daju život, imaju
pravo tim životom upravljati, ili još gore: taj život oduzeti. Slično tome, ima nedoraslih pesnika koji misle
da svojom pesmom mogu potpuno vladati, ne shvatajući da jačina stvaranja nije jača od jačine
stvorenog. Stvoreno nema nikakvoga razloga biti zahvalno, i to svaki stvaralac potajno zna, stolar, dok
pravi sto, srećan je zbog sebe, a ne zbog stola, radi samog stola. Stoga, ako o nekom pravu govorimo,
oduzeti život stolaru, ima pravo samo sto, pesma pesniku, a dete roditelju; to znači postići jednakost, to
znači biti ponovo na nuli. To nipošto ne može biti zloba i nezahvalnost, nas ne sme obavezivati
zahvalnost roditeljima što su nas stvorili, mi ne možemo biti zahvalni za ono što ni u jednom trenutku
nismo želeli, a da smo mogli videti i birati, sigurno ne bismo želeli. Ničeg prirodnijeg nema, od tog, da
svojim roditeljima oduzmemo život, ne prepuštajući ih nepotrebnim bolestima, patnji, ludilu. Ne može
biti, i neće biti, da je svaki trenutak života blagostanje kojem se na silu mora radovati. Kada dođe
trenutak moje smrti, ja se neću bojati, neću postupati kukavički, neću plakati, a još manje moliti. Nisam
se nadao da ću od svoga Oca doživeti sasvim suprotno. Još deset godina ranije on me je kleo i zavetovao
svim svetim da ga prepustim prirodnoj smrti, ovo ,,prirodnoj’’ mi je tako bolo uši, svaka je smrt
apsolutno neprirodna, još je ona neizvesna najviše neprirodna, i iznenađenjem stvara šok. Toliko me je
Otac molio, ta bedna kukavica, da sam morao obećati da ga ja neću ubiti, već da će ga sama smrt ubiti.
Kao i svi očevi na kugli zemaljskoj, i ovaj je bio uvek u pravu, a da se samo jednom pokazalo suprotno,
čitav bi se svet pretvorio u Haos. Supruga me trgnu iz razmišljanja i povuče u stranu. Sačekavši da Otac i
dečica legnu, pridruži mi se na terasi. Često bi govorila kako nikad nije razumela zašto se nisam slagao sa
Ocem, kada je on tako duhovit čovek. Nikada bodeži ironije ne bole posmatrača, naprotiv, posmatrač u
njima uživa kao u cirkuskoj tački; nalazila je još i da me On obožava i da bi bez premišljanja život za me
dao. Dakle, ja sam takođe Haos jer sam verovao kako imam pravo. Znao sam da će me Antonina želeti
odgovoriti, samo sam je čekao kada će reći:
- Molim te, pošalji ga u planinu, neka se tamo snađe ili ne, samo ga pošalji u planinu!
- Tebe ću ja u planinu - našalih se sa njom, a ona me užasnuto pogleda.
- De, šalim se. Nisam Japanac. Ovako je najbolje. Biće on srećan. Napokon će naći mir.
- Ali, tako će i tebe tvoj sin! I ti ćeš tako!
- To i želim; moj je Otac ubio svoga Oca, a sad traži milost od sina. To je nedostojanstveno i
kukavički. Nego, jesi li ispekla tortu za sutra?
- Da, nikada nisam bolju napravila. I zaista ćeš izdati obećanje? Učinićeš to na njegov rođendan?

Strašno me uznemiri Antoninino sažaljenje prema mome Ocu, njenom svekru, da i ne

odgovorivši joj, uđoh u kuću. Na stolu behu šestdeset svećica koje sam juče u gradu kupio, iako je to, po
mome mišljenju, detinjasto. Zar će starac imati snage da oduva toliku vatru? Jedva da je disati mogao.
No ne, ipak ne; smognuće on snage i poželeće želju: ,,Da živim još makar deset godina’’, e, a u tom

9
trenutku će ga poseći sekira posred glave. Pored teškog disanja, i bolesti, on se čitave nedelje spremao
za rođendan, kao za kakvo veliko veselje, podetinjivši toliko da je mojoj trogodišnjoj dečici postao
najbolji prijatelj. Nekada je bio tako snažan i strog, da bih se ja bojao samo kada bi mi se obratio, a kada
bismo zašli u dublji razgovor, neprestano bih razmišljao o onome što govorim, da ga ne bih uvredio i
zaradio batine. A sad, a sad! On strepi od mene.
Ili pak, ne strepi; delovaše mi uvereno u moje obećanje, čak i ponosno: biće prvi meštanin koji je
preživeo pustenova...
- O čemu misliš? - Antonina me uplaši, kada udje sa terase. Bejah i zaboravio na nju.
- O tome da li si ispekla proju?
- Oh, ne brini, sve sam uradila.
- Idi da spavaš, onda. Ostaću još malo budan.

Ona me prekorno pogleda i ode. Kada je njen brat Oca posekao, nije toliko žalila, samo je
skrivala svoju radost, to joj beše žalost jedina.
Nisam mogao celu noć oka sklopiti. Ipak sam ja Haos jer ne znam jesam li u pravu. Teško je sebi priznati,
ono što sam ja učinio: nimalo ne poštujem običaj, no svoju želju maskiram prividom običaja... Nije l.
običaj, već je sušta potreba.
Stari je ustao rano, a možda ni on nije spavao. Uzbudljiva beše pomisao novog rođenja, koju je on, u
svojoj glavi imao; čitavo se selo u podne okupi. Proja je divno zamirisala. Još samo malo! Oca su svi ljubili
i čestitali mu, darujući ga najlepšim poklonima. Trčkarao je kao dečačić od jednog stola do drugog,
zaboravivši na svoje bolesti, da bi na kraju, došao do mene da mi zahvali.
- Živ bio, sine moj, što mi danas slaviš rođendan, a ne, ono!
Videvši ga tako radosnog, sledio sam se. Osetio sam krivicu, tu užasnu stvar koja decu zauvek
vezuje za roditelje, ponovo sam, nakon mnogo godina, osetio krivicu, od koje sam verovao da
sam izlečen, ali ne! To je rak. Ja se nasmeših Ocu i upitah ga:
- Zašto ti nisi mome dedi slavio rođendan?
- Oh, sine, tada je običaj bio svetinja, i sada je, ali ne u onakvoj meri... danas je to više...kako da ti
kažem... stvar slobode... ipak, sramota je i biti slobodan, pa ti ja ponovo zahvaljujem što si me
rodio, ne gledaj me tako, ti si mene rodio, ne ja tebe!
Izljubi mi obe ruke i ode da nazdravlja sa gostima. Za svoje je godine čak i previše popio.
- Antonina! – pozvah suprugu – Neću ga ubiti. Neću, Antonina.
Ona me sa oduševljenjem stade grliti i ljubiti.
- Znala sam da ćeš se predomisliti Želimire! Znala sam! Divno! Svaka ti čast! Deca ga vole...

Onemoćao starac ode da se igra sa decom, noseći ih na krkače. Od silnog žamora više ne čuh ni
svoje misli. Ovo premišljanje me odvede u ludilo. Nisam ga želeo ubiti, ali ga nisam ni mogao više gledati.
I ne mislim ja samo to: očima gledati, već ga nisam hteo dati ni u planine, jer bih ga tako svim svojim
čulima osećao... Ja njegovo postojanje nisam mogao podneti.
Namestiše tortu. Starac se radosno približi i poče duvati svećice. Nije ni pet uspeo oduvati.
Sklopljenih očiju je u blaženstvu zamišljao želje.
Ja stadoh iza njega i udarih ga sekirom po glavi, po sredini, da on u tom trenutku otvori oči za tren i glava
mu se pocepa na dva dela. Gosti iznenadjeno posmatraše, Antonina kriknu, a dečica stadoše obletati oko
njega.
- Deko, deko!
- Deko, ustani da nas nosiš, ustani, deeeko!
Kad videše da se deka ne pomera, kći ga šutnu nogom u jednu polovinu glave, a sin u drugu.

10
 Gosti stadoše aplaudirati. Negde u daljini čuh:
- Svaka čast Želimiru, ispoštovao je običaj! To je pravi čovek!

Antonina me gledaše razočarano, a ja se osećah kao da mu nisam pocepeo lobanju. I dalje je taj
starac živeo, i dalje! ...

11
 USPOMENA IZ STOMAKA

Život posta tako besmislen kada me bogovi kazniše da kroz brdo guram njegovu tešku glavu,
premda sam ga voleo, voleo dok me je još preko majčinog trbuha milovao.
Moje je srce vrištalo, ispunjeno nadom mesto krvlju, u zaludnoj želji da mi se objasni, kada već nije bilo
moguće ignorisati. Njegova glava imaše strog izgled, kakav bi svako zapamtio. Taj mi se lik u mozak
urezao: on me se gnušao. Sve sam pamtio, osim sopstvene pogreške; čime sam ih toliko razgnevio?
Ipak, možda ih moja patnja duboko zabavlja, te nije potreban veći razlog. Hleba i igara za bogove! Suza i
krvca mesto slatkog vina za bogove!
Da sam ubio – ne bih pobedio apsurd jer bi me na krilima andjela dočekao, da sam ignorisao –
apsurd bi me se u sam lik nasmejao, već eto, živeo sam ga, uznosio ga; Mišljah da ću od šoka umreti na
ovome stenovitome putu ne dosegnuvši vrh planine, ali neobjašnjiva želja da dosegnem visinu, nije
dopuštala trenutak predaha, a osim čudne želje, mene je uz brdo nosio i terao neopisiv strah od
survavanja dole, ukoliko ne ubrzam. Stoga sam žurio, žurio sam, slušajući srce svoje maleno koje bi se
utišalo tek na dnu, ili na visini, sve je između bila mučna neizvesnost.
Drveće je podrhtavalo, cvetovi se smejali ohrabrujući me, a ja, po ko zna koji put, videh samo
prvi i jedini. Nisam smeo stati! To samo jednom učinih, a Očeva usta bolesno zabalaviše da se silno
uplaših. Nije čovek odgovoran jedino za sebe, no i za teret koji nosi. Magarac je, eto, odgovorniji za
teret!...
Toj sam nežnoj glavi pazio da ne povredim okice, nosić, ušice, jer je i tvrda glava žudela za
suncem. Sećam se, uvek bi govorio: ,,Sve ima svoju svrhu, i batina, sine moj, ima svoju svrhu!’’ He-he! I
batina, i sve ostalo. Moje je postojanje, dakle, u neraskidiv čvor bilo vezano za tu glavu, jer bih istog
trenutka umro da sam je odbacio. To je deo moga prasećanja, maleni deo krvave patologije;
Kako sam samo nežno postupao sa glavicom držeći je slabo i nejako da je ne bih slučajno stegnuo, ili ne
daj bože ozledio, da su me strašno počele boleti ruke, ali bi glava neprestano gledala kao da prekoreva.
Izbegavao sam svaki pogled gledavši u nebesa, u travu ili zemlju, ali bih se prestravio kada bih je opet
pogledao – lik Boga koji grdi!
Ni slutio nisam težinu najvećega ljudskog jada – glava! Od mene se onda, znam, očekivalo da
nešto priznam, možda i ono najstrašnije, ali taj mi pojam beše tako nasilno namenut, da ga osećah samo
i jedino kao okov. Čitavo se brdo najednom zatreslo, celokupna forma uzdrma svoj sadržaj – jadnog
mene, a glava nekud nestade; tvrdim da je nisam ja ispustio! Gde je glava?
,,Gde je glaaavaaa?’’ odjeknulo je.
Eno je, na ramenima! Klatila se levo-desno, desno-levo, od mučnog pijanstva, dolazeći pravo iz
gostionice. U trudnoći se cigarete posebno ne preporučuju, te majka zbog mene više nije pušila. U
stomaku osetih njena uznemirena creva, koja kao da su, pored izmeta, i mene vukla napolje. Napolje,
napolje! Vreme je.
Sluđeni Otac je te noći umislio da mu se žena ugojila, On zato neće više zarađivati, supruga mu
se toliko ugojila, i njemu ne pada na pamet da gaji krmaču koju neće pojesti. U tom ga je trenu majka
udarila, valjda ga je udarila, jer se tako čulo, trudničko stanje ju je potpuno obuzelo, a on ju je, to vam sa

12
sigurnošću slepog svedoka sa posebnom osetljivošću na dodir tvrdim, počeo šutirati po stomaku.
Nespretno, ali snažno, izbrojah šest puta, da mogu reći ako me Pravda upita, a zapravo šest stotina puta.
Šest hiljada puta, šest miliona puta.

Tada pobesneli bogovi obrnuše čitav slučaj: daše Ocu telo nazad, a meni ga oduzeše, te On
povede moju glavu uz brdo. Ponese me za kosu, kao kakvu zečinu, da se sav u licu iskrivih. Usta mi behu
nema, te ispustih unutarnji krik, koji je negde, neko u sebi čuo. Jednoličnost mu očigledno posta mučna,
čim mi glavu uz brdo stade šutirati. Šest puta ju je šutnuo, i to beše manje bolno, no strašno je bilo kada
bih nabasao na neki kamenčić koji bi me raskrvario iznutra, pošto krv spolja nije tekla. Planina je vrištala,
ali se nije branila.
,,Oče, to me strašno boli!’’ pokušah mu mimikom reći, ali i ona beše kamena.
Kako je samo strašno i bezgranično bolelo! Svaki se živac iskrivio. Suze su se slivale unutra perući
mora krvi za koju sam osećao da nezaustavljivo teče. Vrh-dno, vrh-dno, vrh-dno ,... gore-dole, dole-gore.
Otac je neprekidno žurio hvatajući me kasnije i za uši, bradu, obraze, nos. Nos, mislio sam da će mi ga
otkinuti!
Ko bi još pomislio da se u boli nalazi svrha koja se smeje samim odurnim bogovima, i njihovim
još gorim izdancima. Plakao sam, vrištao sam i kleo pošto se nisam mogao suprostaviti ni samom
postojanju, a On bi još i psovao, negodujući zbog glavene vreće koju je sam napravio. Kako bi odmorio,
glavu bi mi uz brdo zafrljačio, i oslobođen, na par trenutaka, slobodno hodio, dok se ja nazad ne bih
vratio. Kako je mene tata samo porodio! Ti su me udarci na sam vrh uzneli. Na vrh je grdna reč! Ja probih
vrh i postah planina.
Toliko se brzo ipak vratih njemu, da se tata jedva oporavi od šoka. Prihvati me jedna sasvim
nepoznata osoba, u belom mantilu, i reče:
,,Ne brinite, to što je krvlju okupan, je normalno.’’
Budimo sigurni da je krmača izbacila posteljicu.

13
 MIŠ

Majka je počela strašno plakati. Ovoga smo puta izgleda preterali, rekoh Ocu, na šta se on sa
mukom složi. Nikada je još ne videsmo tako uznemirenu i besnu, gotovo očajnu, a opet zajedljivu do
usijanja. Iz duboke povređenosti javi se šareni cinizam, koji nas lično nije obojio, no naprotiv: klovnovski
zabavljao! Poče ona paliti cigaretu za cigaretom, gušeći se u vatri ljubomore i rezignacije, a nama
prikazujući, kao u pozorištu, drugi, obnovljeni lik ravnodušnosti i prkosa. U početku su me užasavale
njene suze, koje bi se u silnoj dramatičnosti ticale i najnevinijeg čoveka na planeti. Naravno da osetih
sažaljenje i izvesnu krivicu prema majci, ali me je istovremeno strašno ljutilo što su suze govorile tako
kao da smo mi uzročnici apsurdnog prolivanja tečnosti. Kao da to nema baš nikakve veze sa njenim
karakterom, sa njom samom i njenom ličnošću, nego samo i isključivo sa mojom pokvarenošću. Mogla
bih čak i nastaviti, dopustiti vreloj vodi da se razlije po ploči, pa bi se smeh ponovo rodio iz pepela, a On
bi takođe u tome pronašao slast, i dugo bismo se mogli zabavljati nad tom smešnom prilikom; Uvek bi,
ipak, naišao opasan trenutak koji bi od nas zahtevao da utihnemo, i to ne zbog majke, već radi nas
samih, jer bismo izgubili misao potpuno. Do velikog zida bismo dolazili smehom, ali je iza njega živela
strašna tišina, zbog koje smo istim putem silazili.
Istina, za majku davno preskočismo zidove i pređosmo sve postojeće granice, gubeći svaki obzir,
no u zabludi je ta žena bila ako je verovala: da mi nismo imali obzira prema njoj. Toliko je snage i
odricanja potrebno u uzdržavanju, empatiji, altruizmu, u pomisli na drugoga... a posebno na drugog čija
nas ljutnja neopisivo zabavlja, donoseći nam neverovatnu slast!
Salo debele Biljane bilo je često vrelo našega smeha, njena žuta, ispucala kosa, prsti-ćevapčići, a
tek smešan akcenat i fraze koje bi upotrebljavala; voleli smo se smejati i njenome ručku, pa i kada bi
skoro bio savršen, postojala je zamerka – neslan! Hoće li ikada znati da posoli ručak?
Bejasmo srčani bolesnici kojima zabranjeno bi uživanje u slasnoj hrani, mirisnim cigaretama...
Zbog toga i nalazismo kompromisna rešenja, jer joj primedba o neslanome ručku nije preterano smetala,
a nas bi minimalno zadovoljila. Kompromis! Niko razuman ne vidi u njemu svrhu i lepotu, takvo bitisanje
na međi sve nas izluđuje, pristajanje na mala zadovoljenja, kao da su ona dovoljna, a dovoljna jesu tek
toliko da poput salate samo pojačaju apetit. Kao pristojne dame, jeli smo malo, vrlo malo, i to nam je
navodno bilo dovoljno, čak i previše zarad lažne otmenosti, koju svom dušom našom altruističkom
osećasmo. Ne, ja ne govorim da nam je majka ikada smetala u ma čemu, no da je u nama oduvek
postojala nezadrživa potreba da joj se smejemo.
Evo zbog kakve bezazlene stvari je danas gubila nerve plačući: Otac i ja se htedosmo našaliti, ne
razmišljajući previše o posledicama, jer nam izgledaše nemoguće da će se toliko uzbuditi, kako je,
uostalom, i pokazala; zar bi se bilo koja slonica bojala mišice? Otac me je, istina, kratko odgovarao od
opake zamisli govoreći kako se majka miševa upravo boji najviše, i da su joj oni najgadniji, zbog kakve
traume, no ne htevši da mi objasni tačno o čemu je reč.
Divno jutro, odosmo zajedno u radnju i kupismo prelepog, malenog hrčka, hrčka, jer da ne imasmo
obzira, izvukli bismo iz podruma debelog pacova.

14
 Maleni mišić šetao se slobodno po dnevnom boravku gde je majka svakodnevno odmarala uz
televizor. Bilo je pitanje trenutka kada će ga spaziti i urliknuti strahotnom himnom koja će naše nežne uši
tek zagolicati. Otac i ja se u kuhinji pravismo da se ništa ne događa, a oči nam se smejuljiše, dok gulismo
ribu. Brinula sam da se neko od nas ne zadavi od smeha, ali se u susednoj prostoriji ništa nije događalo.
Izađoh da proverim, i ugledah dražesni prizor – majka je spavala, a miš je slobodno hodio po ogromnoj
butini, penjući se sve više i više, kao po naredbi; malena se životinja pope do majčinoga vrata, golicajući
joj arterije, a ona naglo vrisnu! Vrisak čuše i komšije, a mišić se toliko prestravi da pobeže iza ormana.
Žena naglo skoči i pope se na stolicu, rukama hvatajući plafon, kao da se nada spasonosnom avionu.
Smejasmo se mnogo i glasno, toliko da suze potekoše, a ona nas izbezumljena stade udarati i vređati; od
tada nam se obraćaše kao jednome biću, govoreći mužu da me je on rodio jer smo potpuno isti; mene
pogodi papučom u nos zbog čega mi poteče malo krvi, i zbog čega ću je, kasnije, čitav život kriviti;
Sutradan nas je napustila, naravno, na svega nekoliko dana, želeći odmor i mir. Može se reći da
nam je oprostila šalu, ali je pred polazak zajedljivo otkrila istinu: Miševa se strahovito bojala jer je jednog
ugledala na svome nagom telu u krevetu sa Ocem, njihove prve bračne večeri.
Od njenog smo se odlaska Otac i ja odvojili, jedno smo drugom samo Dobro jutro i Laku noć govorili, kao
da je majka bila užasni lepak koji nas je spajao. On postade nem, hladan i dalek, a ja, poučena time, ista
takva, ako ne još i dalja. Sada, kada siđosmo sa zidina, stidesmo se što smo se uopšte i peli.
Majke ne beše skoro mesec dana. Po povratku mi donese mnoštvo poklona. Beše tako mila,
procvetala i preporođena, a pesma koju sada pevaše, znatno lepša od onog crnog vriska koji je razbudio
komšije.
Otac je znao da dolazi, i nije ga bilo da je dočeka, sakrivši se kao miš u sobu, danima je ignorišući. Ni po
sir, čak ni po sir! Ni po sir nije dolazio. Mišić, Miško, Miškec.
Ne znam zašto mi to beše tako bolno, kao da nije izašao mene lično da pozdravi sa dalekoga puta, ali
sam po prvi put poželela da izađe iz rupe, i neopsivo dugo ljubi majku.

15
 PACOV

PACOVLJEVA ISPOVEST

Proces udaljenja nastupi naglo, iako se sprat gradio postepeno. Ogorčeno sam posmatrao
radnike, nikada ih ne pitavši jesu li se umorili, da li su žedni ili gladni, sve je to majka činila. Ona je,
uostalom, i činila, i mislila, i verovala kako je to On činio.
Majka je kurva; draže bi mi bilo da je kurva po zanimanju, seksualnosti, no ne, ona poseduje
kurvinski karakter; ne ume Ocu reći ne; verujem, dakle, da su mnoge mame kurve, tačnije, imaju
kurvinski karakter. Imati takav karakter znači zavisiti, biti u krugu, a svaki zavisnik je kurvinskoga
karaktera; nije moja majka zavisila od mene, pa je zato trpela Oca, no je zavisila o društvu i novcu; pa
bilo kakvom: i lošem, a i prljavom; nije mogla srušiti cigle već skrojene kuće. Zašto, mama? Zašto nisi bila
večna? Oh, besmislica je i to: okriviti kurve; kukavice, persone niskoga samopoštovanja; stoga,
okrivljujemo autoritet? Pljujemo na Boga samog? Besmisleno je i to, takođe; pljuvati na Očev baš čelični
osećaj vrednosti.
Kuća je sve više rasla u nebesa. Otac je verovao da je nedolično živeti na istom spratu sa već
odraslom decom. Dakle, taj sprat neće biti moj, ja živeti gore, na spratu, neću, stoga me gradnja nije ni
zanimala. Godinu dana je skoro prošlo dok se sve ne uredi; par puta sam se popeo gore, i evo, dan
danas, promašim vrata neke sobe, ili kupatila. Četiri kupatila ukupno u kući! Jedno za majku, drugo za
Oca, treće za sestru, i četvrto – za mene.
Nije se samo moje telo sramno razvijalo, već i misli. Prvo telo, a zatim misao – koja me zauvek
odvoji od Oca. Dugo posle našeg razgovora nije silazio. Ko bi rekao to: da će nas N. večeras posvađati, i
da se zbog njega izgubi svaka nada moje dostojnosti sprata; Otac se gnušao njegovih reči - da je
hrišćanstvo ništavilo, iako je, po mome sećanju, čini mi se, rečeno da ,,hrišćanstvo slavi ništavilo’’. Dragi
N. je, pak, tvrdio, da je hrišćanstvo svakoga trenutka moguće – ali kao sistem življenja. Nikada nije dragi
Otac razumeo kako ja hrišćanski živim, ne verujući u hrišćanstvo, i koliko je izlišno pominjati h. onome ko
ga živi. Džaba, on me je i fizički i duhovno napuštao svakoga dana, zbog mog načina mišljenja. Sestra je,
za razliku od mene, išla u dobrom pravcu. Nije mislila, stoga je ideološki bila puno ispravnija, te je ubrzo i
zaslužila sprat. Popela se gore, bliže nebu i zvezdama. Kakve je samo poglede ona imala!... Mogla je
gledati ljude, a da je oni ne vide, mogla se kao Bog ponašati – neprekidno samo posmatrati; mogla je
gledati sunce kako izlazi, zalazi, ali sve bi to propuštala.
U meni se javila žarka želja da ih sve napokon napustim. Počeo sam čitati oglase, i birati stanove
ili hotele sa velikim spratovima, ne bih li izlečio svoju mučnu težnju. Sedmi sprat je bio u pitanju.
Konačno sam otišao, a svoju porodicu video sam užasnutu, zgađenu mojom odlukom, nakon dvadeset i
četiri godine više se neću buditi sa njima. No, ja sam sve njih poneo na plećima, sa sobom, gegajući se
levo-desno.
Koliko se god fizički peo, bio sam u podrumu, u crnoj rupi. Rupa me je gutala. Opsesivno sam
želeo biti na sve većoj visini. Peo sam se na svaku zgradu, no ni na jednoj visini se nisam održao, no sam
uvek silazio, silazio po besmislenost, kao i Sizif. Ljudi su pomišljali da sam lud, i da nameravam skočiti, no
ja sam bio kukavica. Sreća pa sam bio kukavica, inače bih sada bio na najvećoj visini – u zemlji.
Osećam da u meni, zaboga, u meni, ima jedno biće, koje mi je blisko, a tako nedokučivo. Osećam to biće
kao rak ranu. Ono je toliko jako, da nekada moje spoljno manifestovanje deluje kao drama

16
shizofreničara. Zapravo, ono želi da zavlada, ali spoljnu manifestaciju svaki prevlast unutrašnjeg vređa, a
ne shvata da je ono stvara; vidljivost kao osnovni uslov realnosti? Kako je to nisko...

Otac se, čujem, posle moga odlaska, prebacio u prizemlje kuće. I za njega govoraše da je lud – on
je, za razliku od mene, silazio u tamne podrume svih zgrada, penjući se samo da bi sišao, poput bolesnika
i neviđenog ludaka. Nije me to mnogo zanimalo – gospodin neka radi šta mu je drago;
Jedne večeri, na krovu zgrade, ugledah reči. Krenuše ka meni, obuzeše me, stadoše se vrteti
okolo. Jedna reč prolete kao život pored moga tela. Beše to Krivica. Izašla je iz mene, te me je stala
mučiti očigledno i konkretno. Ona je najstrašnije boje bila: crvene. Sve je obojila u crveno, a ja sam se sa
atmosferom stopio kao skakavac u zelenoj travi. Osećao sam gađenje, i povraćao sam, puno sam
povraćao. Naprosto, bio sam kriv za sve na svetu. Nedostojan čak ni osećanja krivice, no, kakav
paradoks: osećajući krivicu bejah dostojan svega.
- Otac ti se po podrumima vuče - reče crvena rečenica.
Ah, po podrumima! Znao sam to i sam, ali sada me saznanje opeče. Tako je! Bio sam krivac za
njegovu patnju koju sam prouzrokovao time što sam pobegao, jer ga nisam mogao trpeti.
- On te je stvoriiiiiioooo - crveni oblak poče da me miluje i ljubi u usta, omamljujući me.

Više nisam mogao živeti. Crvenilo me je obujmilo, i neprekidno silovalo, i plašilo, da sam zaista
video samo njega, jadnička, kako se zbog mene vuče po rupama.
Eto, tako se ja i vratih. Mojim se dolaskom sve naglo promeni. Tog jutra me je posle deset godina
poljubio. Ta škorpija... Kakva zanimljivost! Zabranio mi je da mislim, da činim, da živim, udaljio se od
mene – užasno – do neba je svoj sprat sagradio, a sada, posle svega toga, podmuklo mi se približava,
odjednom želi provoditi vreme sa mnom, divno me mučeći svojim prisustvom. Sa strane bi rekli: Ah,
kakva humanost! Nikad nije kasno! Veliki Otac oprosti bludnome Sinu! Breg je došao Muhamedu!
Odista ga se gnušam, i što mi se više približava, to ga više mrzim. Kada ode, ali, kada ode! Tada ga toliko
želim nazad, tada poverujem da se još uvek sve može ispraviti. Ne mogu zaboraviti njegov osmeh. Imam
osećaj da živim u njegovim ustima, i da me svakom rečju porađa. Moja bit je tako prazna, i bednim
usisavanjem ostaje prazna. Nemogućnosti! Silno želim ono što mi se užasno gadi.
Ovoga puta ponovo odabrah solitere, ne iz nedostatka ljubavi, no iz gađenja prema toj ljubavi.
Ocu se, to sam kasnije doznao, u isto vreme, ali u tamnome podrumu, javila ista ona crvena rečenica.
Kakvo crvenilo nosismo obojica, jedan naspram drugog. Ipak, trebalo je biti ovako: ja da sam zelen, a on
da je crn. Naprosto beše tako smešno ono što nas udaljavaše. Par različitih rečenica. No, i sam sam
smešan kad ovako govorim, pokušavajući da se utešim. Jedna reč u stanju je izmeniti čitavu pesmu.
Htedoh mu reći: ,,Oče, nisi ti ni za šta kriv’’, no onda bih voleo da mogu reći: ,,Kao što ni ja nisam kriv’’,
ali bi to njemu smetalo, i sebe smatra krivim samo da bi mogao i za mene isto držati. Da se ja, vodjen
stidom, nisam peo, on nikada ne bi silazio.
Nije ga bilo moguće podneti. Zeleno se ne može odreći svojih uverenja i napustiti svoje patnje, a
kamoli crno, staro i pokvareno. A kamoli ono! To bi njemu značilo duple smrti doživeti – jednu na travi,
drugu pod travom. Bilo bi isto i da smo beskonačni i večni. Večnost, bogataš koji ne mora nikada ništa
raditi. Tek tada se ne bi ni napregnuo da razmotri svoja uverenja.
Sudbina nas tako spoji, da se obojica zalepismo za jedan isti soliter. Ja sam i dalje imao bolesnu
želju za visinom, i zbog toga osećao strašnu krivicu, ali me ona ne spreči da se penjem, dok je on, kao da
bi mi kontrirao – silazio dole, neprestano dole, u crni podrum. Šta je najgore? Na vrhu ja ne nađoh
nikakvo potkrepljenje, ni hranu, ni novac, ni osmeh.
- Budi ti sine, na vrhu, a ja ću evo, biti na dnu.
Eto, to sam neprestano čuo. Nikada nije želeo da obojica živimo na vrhu. Možda je verovao kako
bih ga prevazišao, ali ne, ja bih se zamrznuo, tu, sa njim. Nisam ja bio na vrhu, nipošto nisam bio na vrhu.
Nikada. Samo se moje dno pelo sa mnom. Susretali smo se u međuprostoru, onemogućeni jedno

17
drugom da kažemo lepu ili ružnu reč, dok sam se ja peo, on je silazio, a kada sam ja silazio, da bih se
iznova popeo, on se peo, da bi iznova sišao. Peo sam se, silazio sam, peo sam se, silazio sam, peo sam
se... Nisam nameravao stati, a on je isto činio. U međuprostoru bismo se uvek gledali zagonetno, čak
bismo se ramenima znali dotaći, ne znam za njega, ali sam ja to činio nimalo slučajno.
Jednog dana, njega nije bilo da se popne. Delovaše mi kao da je sam postao podrum i da je to
prihvatio. Isprva nisam želeo reagovati, nastavio sam se peti, ali telo me je mučilo, radoznalost nagrizala
sve sulude organe, jer sam želeo sići, želeo sam se suočiti sa najdubljim strahom svojim – od nizine.
Silazio sam lagano, da me ne čuje i ne uplaši se, ili krene da se penje. Jedan korak – jedna čitava večnost.
Posle dvadeset i četiri dugih večnosti ja se nađoh na dnu, u podrumu. Otac je sedeo na podu i jeo. Oh,
kako mi ga beše ponovo žao! No, barem jede, barem to! Potpuno zaboravih na njegove fiziološke
potrebe, na njegovu glad, potrebu za pražnjenjem, na njegov san... On je običan čovek! Običan, zaista
običan. Zaboravio sam da i On jede. Setih se kako mi je samo srce suludo lupalo, kada bih se peo iz
prizemlja kuće na njegov veličanstven sprat, da mu nešto zatražim, a On, na svome prestolu, hladno bi
me odbijao...
A kako samo sada slatko ručki... Sedoh napokon do njega, a on me ponudi pacovom. Tako je strašno
mirisalo na urin, ali Otac reče da podseća na tortilju. Ubedi me u to.
- Ipak, ima mi ukus jagnjetine – rekoh mu.
- Ah da, sećaš se da smo za svaki Božić jeli jagnjetinu – podseti me on.
- Da, ali, nećeš mi verovati! Ovo je ukusnije.
- Onda je danas Božić? - upita me.
- Itekako! Rep, jede li se?
- Kako želiš, sećaš se da sam ti savetovao da ne jedeš riblju glavu, ni koru od jabuke, pa si
ti to jeo! Isto je potpuno i sa pacovom.
- Pošto smo pojeli pacova, postaćemo konačno pesnici.
- Ne, sine moj, mi pojedosmo budućeg pesnika. Onog tvog Ničea, budućeg Ničea.
- Naše su hipoteze prelepe! Sada žive u nama, oče, zar ne, svi ti pesnici?
Oh, kako je Skiner ponizio nas, pacove!
- Da, pišu nam pesme po želucu, samo da ne povratimo.
- Nećemo, oče, nećemo, sve dok govorimo, nećemo.
- A kad zaćutimo, sine?
- E onda će naše gađenje progovoriti umesto nas.
Zaćutasmo.

18
 VRUĆA PLOČA

Od pamtiveka me izazivaše ona vrela ploča u majčinoj kuhinji. Dodirnuo bih je, i ne bi joj nimalo
smetalo – znala se čak i sladiti u svojoj nadmoćnosti; smešila se i bivala sve surovija. Veselija! Moja je
ruka dugo prebivala na njoj, jer sam voleo biti jedno sa nemogućim. Struja i Voda, Rana i So, i na kraju,
Bol i Slast; zajedno, zajedno makar na trenutak, makar i u snu!
Ta je neobična sklonost sve oko mene izbezumila, rane na rukama im behu tako ogavne, mogu
slobodno reći da im i sam postadoh silno gadan. Koliko samo bejah gadan čovek, toliko gadan da bih i
zadnjicom znao sesti na ploču, no ipak, tek upaljenu. Kasnije se nisam potpuno usuđivao.
No, danas se preobrazih u smelog, te vežbah duže; omamih se toplotom zauvek, sve dok meso
svoje nisam osetio – mirisno. Toliko bejah blizak sa dražesnom vrelinom, samo sa njom na čitavome
svetu, a bol koju bi za sobom ostavila, podsećala bi me da se moram suzdržati do narednoga puta.
Postepeno, na kašičicu je srce moralo dobijati vrelinu zbog proklete kožurine koja se morala čuvati. Ploča
se nije bunila. Nije žalila, i nije marila, a ja sam, sećam se, želeo ići do same smrti, da se ona probudi. Na
primer, i da se ohladi! Da se sažali. Naravno, uvek reagovaše isto, a trpljeni bol je težio prevazilaženju.
Divno je doći do granice krajnosti, do neprobojnog stakla, najveće vreline, do tačke ključanja, ali ruka
ljubavi teži i to staklo da razbije, ona to mora učiniti – i tako se prevazići – u vulkanu boli i krvi. Sve je
drugo rasipanje. Moja ruka ljubavi teži da se iz zagoretine izvije i poleti; da se obnovi!
Onda me je moja mati, umesto da me pomiluje, strašno kaznila, izbacivši šporet iz doma – bez
ikakvoga upozorenja. Od toga sam dana želeo da je dotaknem, da je volim, da metnem ruku na nju, pa i
samu zadnjicu – ali bi sve moje poskakivalo; sekund nije mogao moj prst ostati na majci, a da se
refleksno ne pomakne. Pekla je. Bežah od nje. Ona je oživela i jurila me; mamila! Nije to više bila ona
statična ploča kojoj nisam uspeo privući pažnju urlicima i ogromnim bolovima, no je to sada užareni bol
sam – koji me vrelinom svojom opseda. Guši. I podseća.

19
 SLOJEVI

Posle skoro dvadeset godina, emotivno ukočena persona, kako ju je jednom jedan doktor
nazvao, odluči da obiđe svoju rodbinu. Tako se beše udaljila od sviju svojih, te pomsili da će, vraćajući se
korenima, uspeti da pronađe i sebe. Sada je već odrasla, te je neće valjda onako mučno ljubakati i
štipkati. Biće dovoljno, nadala se, poljubiti se tri puta, po srpski. Bogu hvala da je krenula vozom,
nagutaće se nikotina do tamo, i smiriće se. ,,Što li sam uopšte pošla?’’, pomisli.
Neki su joj ljudi stali srce vaditi, ona je tu operaciju posmatrala budnim okom, do detalja. Upita ih:
- Zašto mi srce vadite?!
Oni rekoše:
- Budi srećna što ti oči ne vadimo.
Ah, groznog li sna! Zaista se čudni snovi u vozu sanjaju, no ovo je bilo previše.
Stigla je nakon pet sati. Put do rodbinske kuće beše blatnjav i prljav, da se kolima nije moglo
prići, a imalo se dosta pešačiti. Skoro pa sat vremena. Tih sat vremena dobro su došli mladoj ženi jer se
moralo promisliti o svemu. Moralo se izabrati o čemu će pričati, a šta će se prećutati, ili u krajnjoj nuždi,
silovito poricati; kako će se izbeći razgovor o odlasku od roditelja, o teškoj svađi, rastanku sa mužem, za
koji su bez sumnje, sigurno čuli; kako će ona sve te stvari okrenuti u svoju korist, kako će izvesti sve a da
ne bude kriva pred njima... Oh, kako?
Sve svoje misli ona zaboravi kad nagazi na mrtvu mačku. Odvratni se leš utopio u mulj, ali s
vremena na vreme izroni. Ona se zagleda u mrtvo stvorenje. Volela je da posmatra mrtvo. Ne da misli o
mrtvom, već baš da posmatra, samo je posmatranje imalo smisla, dok je mišljenje gušilo. Mišljenje se
ustezalo i nije davalo da se misli o mrtvom, a ni živom, nije davalo čoveku mogućnost da se
samoanalizira, da se seti deteta, da predvidi; Izvolite, izvadite oči svoje pred mrtvim! – besmislica. Svi
ćemo tako. Videla je, i to ne može poreknuti, ali itekako može učiniti da zaboravi. Evo je, već korača
dalje, kilometrima i minutima iza mrtvog, evo je... Guši je, oseća i ona da je guši, no ne seća se šta. Sve
je zaboravila, no, baš ima puteva koji na svakom koraku podsećaju, i ne dopuštaju čoveku nikakvu
samoodbranu.
Žaklina zgazi telo debeloguze svinje. Divlje svinje. Mora da su je lovci usmrtili. Naiđoše odvratne
crne ptice i ustremiše se na to pocepano telo. Rastera ih i poče gaziti svinjčugu, da bude još mrtvija, a
kad i sama beše odveć sramno blatnjava, reši da se izblatnjavi cela. Skakala joj je po utrobi, a blato
prštaše svuda okolo. Pomisli da se dugo nije ovako zabavila. Trčala je, prebrzo je trčala, okupana čudnim
zanosom, da nivo serotonina znatno poraste, i ne zato što je jutros pojela bananu, jer je nije pojela,
dakle radost se stvorila sama iz sebe – i okaljala je.
,,Kako će se samo stričevi iznenaditi, i valjda ih neće uvrediti ovakva neurednost, trebalo bi da
poznaju svoj kraj’’, pomisli Žaklina. ,,Možda ljudi koji žive u blatu imaju sposobnost da iz tog blata pred
druge izlaze neukaljani. Oni se opreme, znaju da je mrtvih životinja svuda na putu, te gaze po kamenju, u
tvrdim čizmama, a ne kao ja, u sandalama, i to baš po blatu, i po životinjama, i to više puta!... kad je
blato, nek je blato! Posle dvadeset godina dolazim ovako neugledna i prljava, a majka je govorila da je
prvi utisak najbitniji. Kakav ću ja utisak ostaviti? Ah, bolje je da se vratim!...’’
No, nije se mogla vratiti mrtvom. Ono je već davno zaboravljeno. Čitav put je zaboravljen. Drvena kuća
se počela nazirati. Na njoj ništa novo nije rađeno, ali se prirodno raširila, sama od sebe, radi novih

20
ukućana. Stričevi su gotovo u isto vreme dobili ćerkice, pre tri godine. Žaklina je usput skidala blato
koliko je mogla, osećala je da bi došla skoro čista da se nije tako detinjasto ponašala. Manje je blato, od
iskušenja pred blatom bilo.
Drvo je kucalo. Čula su se dečica. Nekim ljudima je pred decom užasno. Moraju iskazati svoje
divljenje, moraju ljubiti, gugatati, pevati pesmice, praviti grimase, i to sve naočigled odraslih ljudi. Oh,
ali, kako toga nekada manjka!... Najviše što možemo učiniti za decu je da ćutimo. Žaklina je volela da
posmatra decu.
Jedan stric, Petar, otvori vrata nag. Žaklina ustuknu. Od uzbuđenja, on je i zaboravio na svoju
golotinju, te je stade celivati i grliti:
- Dušo! Kako si porasla! Ne bih te poznao da mi brat nije slao fotografije, lepotice! Zašto mi se nisi
najavila, da te dočekam?
- Oprostite, striče, nisam vas želela uznemiravati, gotovo da sam u prolazu...
Jovan joj ne dade da završi, te poče da joj skida prljave sandale i kaput, kačeći ga na vešalicu.
Žaklina se brzo uhvati za haljinu, koju je stric krenuo skidati, jer beše i ona nečista.
- Oh, zar se od mene stidiš? Mene, koji sam te kao bebicu kupao? Te se stvari moraju osušiti, vidi
kako su mokre i prljave!
- Neka, svući ću se posle.
Žaklina stidljivo gledaše u pod. Isto, sve je isto! Ovako su se svi oduvek ponašali. Niko nema
nikakvoga srama.
- Oh - ponovo uzviknu stric - pa ja sam go! Oprosti, draga, ako sam ja mogao gledati tebe nekada,
možeš ti i sada. He-he, šala-mala! Nego, od kako sam te video, zaboravih na svoje telo!
- Trošno odelo! – dobaci glas iz hodnika. Uđe drugi stric, Andreja.
- Pa ko je to nama došao? Ja, mila moja, nisam iznenadjen jer sam znao, predosetio sam ja da ćeš
doći.
- Ah, ti i tvoje gluposti! Rekao ti je Simon, brat naš, a ti od mene tajiš! Mrš, pijanduro stara!
Žaklina se nasmeja i izljubi sa drugim stricem. Stadoše razgovarati o svemu i svačemu, dok se
Petar oblačio.
- Striče, a vaše supruge?
- Povremeno svrate.
- Kako povremeno, a deca?
- Njima je najlepše bez majki. Žene su posle trudnoće histerične. Trebalo bi ih odvojiti od dece
minimum deset godina.
- To je užasno. Deci je majka baš u ovim godinama najpotrebnija! - viknu Žaklina zgranuto. U tom
trenutku uletoše dve ćerkice koje prvo izljubiše svoje očeve, pa onda bojažljivo pružiše ručice Žaklini.
- Tata, je l ovo žena ? – upita Jelena, Petrova kći.
- Ne, lepotice, ovo je Žaklina.
- E, onda je ne mrzim - reče devojčica, na šta se stričevi nasmejaše, a Žaklina se strašno zbuni.
Tu noć je jedva zaspala. Pomisli kako rodbinu nipošto niko ne bi smeo posećivati nakon mnogo
godina. Sada ju je tek ogroman prostor delio od same sebe. Ona se sramila zbog prljavih sandala, a
stričevi su bez imalo srama svoje žene oterali, a nju nazvaše Žaklinom, a ne ženom.

21
Sutradan, rano ujutru

Strašan je put svesti. No, ima jedna dobra stvar: možemo se napraviti tako kao da nikada nismo
koračali, i da naši tabani nikada nisu ostali zariveni u blatu, a kada poželimo utvrditi da jesmo, da smo mi
bili ti koji su hodali, kasno je: kiša je sve sprala i leševi su utonuli ispod novih leševa.
Žaklina je jela palačinke koje braća spremiše. Bile su preukusne! Devojčicama su usta bila
zamazana čokoladom, kao najcrnjim blatom. Brzo su je zavolele. Bile su prelepe. Jelena, malo starija, bila
je i pričljivija, te je Žaklini neprestano postavljala pitanja, dok ju je Marija, Andrejina, često golicala i
zadirkivala.
- Lepotice, vreme je za pesmicu, pevajte je Žaklini! – reče stric Andreja.
One ponosno ustadoše i sa takvom ozbiljnošću pevaše:

Mi mrzimo svoje majke,

Mi mrzimo svoje majke,
Majke, majke, radodajke

Nas je otac rodio, rodio,

Oslobodio groznog okova,
Posude i debeloga trbuha!

Na na na na na na na...
Nas je otac rodio!...

- Dosta! Dosta! - Žaklina se sablaznu. - Zar ste ih ovome naučili?! Grozno! Nemoguće?!
Devojčice briznuše u plač. Večno plakaše, a Žaklina se oseti krivom što je tako vikala, iako njena
vika nije bila upućena njima. Devojčice potom odneše na spavanje, a stričevi objasniše Žaklini kako je sve
to bila šala, kako su oni usamljeni, i da ne bi trebalo tako jasno da sudi, ne poznajući situaciju. Oni
govoraše kako su njihove žene posle porođaja postale nesnosne, i da su se bojali za svoje divne ćerkice.
Bratanica se sažali na njih, a istovremeno osećaše silnu muku i gađenje.
- Na šta bi ličilo to, draga, da mi tebe okrivljujemo za rastanak sa mužem, da kažemo kako si
grozna i da si ga oterala? - upita je stric Petar pošto devojčice legoše.
- Ne, nisam ga oterala, svi od kojih sam otišla, bili su nesnosni, gotovo zli prema meni. Zli!
- Eto vidiš - umeša se Andreja - nepravda se uvek nanosi na-ma, nepravda – to je najličnija stvar
na svetu...
- Ali ja sebe preispitujem! Ne mogu tvrditi da nisam ja možda nanela nepravdu...
- Oh, to je užasna stvar. To je nesigurnost, nepoštovanje samoga sebe, mila moja.
Od te proklete krivice dolazi sva patnja ovoga sveta. Znaš li one bolesne derviše koji su se noževima boli
u srce, da bi svojim damama ljubav dokazali? E to je krivica, nož u derviškome srcu. Derviš može izvaditi
nož svakoga trena, ali neće, on neće!

22
Podne, isti dan

Devojčice se probudiše vesele, zaboravivši na događaj od jutros, za stolom. Dečici je svaki novi
dan – novi život, a pamćenje skoro pa k’o u ribice. Beše nesnosna vrućina i one hodaše nage po kući.
Žaklini su se jako dopadale. Ta deca izazvaše tako nežna i topla osećanja u njoj, da je i sama zaboravila
na nemili događaj, shvativši ga kao dečju nemarnost.
Marija, mlađa devojčica, leže pored svoga oca, a on ju je nežno milovao po glavici, tepajući joj.
Žaklini je ovo topilo srce. Posle dužeg vremena osetila je lepotu porodičnog doma. Videlo se koliko ih
očevi vole, a možda je i zaista bila istina, ono, da su ih štitili od histeričnih majki, prođe joj odjednom
kroz glavu. Sada je Andreja milovao Marijin maleni vratić koji se ježio od sjajnih dodira. Bratanica se tim
pokretima vraćala u detinjstvo i kao da je, ona to ponovo proživljavala. Zatvorila je oči vrativši se u
prelepe dane bezbrižnosti, bez muke, bez nesreće, bez blata. Maštala je. Videla je sebe pored oca, koji je
miluje i zasmejava. Govorili su joj da je mnogo rano počela da se smeje, jer je otac izvodio veoma čudne
predstave, a ona bi : ki-ki-ki-ki-ki... Kako je oči otvorila, nije bila sigurna da li sanja ili se to događa:
Andreja je mazio Marijino međunožje, trljajući ga nežno gore-dole, a Petar je činio isto, samo sa svojom
kćeri. Ne, to nije bio san! To nije bio san. To nije bio san.
- Šta to radite, zaboga? To su deca?! - ustala je i vikala na stričeve.
Devojčice se nisu pomerale, zapale su u stanje polusna, vrsne ekstaze.
Stričevi se nasmejaše i u glas rekoše:
- Pa, to svi rade. Ako želiš, pomazi ih, slobodno.
- Ne, to ne rade svi, već samo bolesnici! Smesta prestanite!
- Lepotice - reče Petar - bi li se ti isto ponašala pred slepim i normalnim čovekom?
Ili bi pred slepim bila slobodnija? Možda bi čačkala i nos?
- Šta želite reći? Ova su deca, za vas, takoreći slepa? Ona imaju sećanje! Sećanje!
Setiće se svega i mrzeće vas!
Andreja se zakašlja i reče uz krivi osmeh:
- Ako se ti nisi setila, neće ni one.
- Moj otac to nikada ne bi uradio, čujete li me, nikada!
Braća se ponovo tiho nasmejaše.
Žaklina ponovi:
- Moj otac to nikada ne bi uradio!
Oni ćutaše.
Ona ponovi:
- Moj otac to nikada ne bi uradio!
Žaklina ponovi:
- Moj otac to nikada ne bi uradio!
........................................................................................................................................................................

Ona sutradan ode, a ne beše dokaza, osim u polomljenoj svesti, da je ikada bila na onome brdu.
Možda i nije bila. Ako leš padne na drugi leš, a treći na drugi, nema dokaza o postojanju prvog. Osim ako
se ne kopa, ako se puno ne kopa.

23
 ŽIVOTNI ISPIT

,,Pristojan čovek ide sam u smrt kada oseti da je konačno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt
sudskom presudom.’’

Oto Vajninger

Nikola nije bio baš normalan dečko. To su samo pojedini znali, koliko je bio čudan; naime, on bi i
godinu, i dve dana, čak i tri, proveo u savršenome skladu i miru, da bi, recimo,četvrte godine skočio i
porazbijao sve po kući. Jednog leta je umalo zapalio benzinom i šibicama kuću samo jer mu je majka
rekla da se ,,zaokružio kao loptica’’. Na svu sreću, vatrogasci dođoše na vreme, te ugasiše vatru koja
beše zahvatila tek kapiju. Majka je znala da je krivac za nedelo bio njen sin, ali ga nije prijavila ocu, ni
kasnije, policajcima. Na njenom se izrazu lica mogla očitati misao: ,,Ja sam kresnula šibicu.’’ Tog avgusta
se raširila epidemija požara usled paklene vrućine, te nadležni organi mnogo i ne ispitivaše o slučaju. Od
tog leta prođoše i mnoga druga, još toplija, da se sličan slučaj ne ponovi. Nikola je dane provodio mirno,
u učenju, zagonetno se smešeći kada se pomene tema ocena.
Sedi u svojoj sobi, pije čaj, meškoljeći se na stolici, kad majka uđe sa čajem.
,,O, ti već piješ čaj, sine.’’
,,Ne mari, prijaće mi još jedan, ostavi ga tu, i zatvori vrata’’, pokaza joj on prstom na stočić.
,,Kako ide učenje?’’ upita majka. ,,Hoćeš li stići sve do prekosutra?’’
,,Prekosutra“, pomisli Nikola.
,,Sine?’’
,,Da, da, stići ću. Zatvori vrata kada izađeš.’’
Nekoliko minuta pošto majka izađe, uđe otac, bez kucanja. Nikola, čuvši njegove korake, brzo
pokri međunožje debelom knjigom.
,,Doneo sam ti čaj’’, reče otac. ,,O, ti već piješ čaj, sine.’’
,,Ne mari, prijaće mi još jedan, ostavi ga tu’’, reče Nikola i pokaza prstom na stočić.
,,Kako ide učenje? Do prekosutra moraš završiti.’’
,,Da, dobro ide. Skoro sam sve naučio...’’
,,Skoro? Ja sam, u tvoje vreme, deset dana pred ispit sve znao u prste, i tih deset dana samo
obnavljao.’’
Nikola je ćutao.
,,Ako ne položiš taj ispit, ja ti ne mogu dalje plaćati. Ne mogu podržavati lenjost. Moraćeš da
napustiš fakultet. A sigurno ne bi ulice da čistiš, ha?’’ otac napravi malu pauzu, pa kad ču da nema
odgovora reši da ustane. ,,Vrata, da ti zatvorim?’’
,,Da, molim te’’, reče sin ocu.
Iza zatvorenih vrata ostade sin sam sa svojim mislima. Istina beše da mu je ostalo četiristo
strana, jedva da je dvesta naučio, dakle, četiristo strana do ponedeljka, a danas je subota! Nije imao
koncentraciju. Nije bio zadovoljan. A morao je udisati hartiju i upijati slova jer nije želeo čistiti ulice.

24
Toliko se od njega očekivalo, fleka na njegovom odelu je bila upečatljivija od fleke na odelu njegovog
prijatelja, komšije ili kolege. Nastavio je da uči. Rimsko pravo se uvuklo u svaku njegovu poru. Koliko još
samo ne zna! Oko podneva reši da napravi pauzu i izađe vani. Celih dva sata se igrao sa kućnom mačkom
u dvorištu, to majka vide sa prozora. ,,Kako je mio’’, pomisli ona.

Sutradan sve ukućane probudi pobesneli komšija Petrović. U kesi nosiše krvavu, mrtvu mačku.
,,Vaša mačka je jutros pronađena mrtva u mome dvorištu! Neko ju je nemilosrdno ubio! Ta zar
da je u moje dvorište ovakvu baci?!’’ reče pokazujući na krvavu kesu.
,,Sklonite to!’’ reče otac, a mati ustuknu. Izgledaše kao da se nečeg strašnog beše setila.
,,Ne, ovo je vaše đubre’’, reče komšija i baci kesu na prag.
Nikola je scenu posmatrao sa prozora, već se davno bio probudio i pokušavao što više naučiti.
Ispit je sutra. Majke ceo dan ne beše da uđe u sobu i donese čaj.
Otac se pope na sprat i uđe u sinovljevu sobu.
,,Neko nam je zaklao mačku. Ali, nema veze, sutra ti je ispit. Neću da se uzbuđuješ oko toga.
Kupićemo novu. Tvojoj majci je teško palo. Ne izlazi iz kuhinje.’’
,,Šteta’’, reče Nikola. ,,Jadna mačka.’’
,,Kako ide učenje?’’ promeni otac naglo temu.
,,Dobro.’’
,,Ako ne položiš taj ispit, ja ti ne mogu dalje plaćati. Ne mogu podržavati lenjost. Moraćeš da
napustiš fakultet. A sigurno ne bi ulice da čistiš, ha?’’ otac napravi malu pauzu, pa kad ču da nema
odgovora reši da ustane. ,,Vrata, da ti zatvorim?’’
,,Da, molim te’’, reče sin ocu.
Kada se vrata zatvoriše sin zaspa sa knjigom na glavi. Majka sutradan nije ustala da mu prospe
vodu, pa je to otac učinio. Sina su, na putu do fakulteta, silno mučila creva. Usput se bio preslišavao
naučenog gradiva, još sto strana mu ostadoše od šest stotina, te je verovao kako mu neće pasti pitanje
baš iz tih sto strana, to bi bila nepravda. Dva sata je čekao u holu, da ga profesor prozove. Bila su to dva
časa agonije. Mada, uspeo je pročitati još sedamdeset strana, te je zaista bila tako mala verovatnoća da
će ga profesor pitati nešto iz trideset nepročitanih. Zaista, najmanja verovatnoća. Čuo je svoje ime i
prezime, kao kod doktora. Brzo ulete u salu, sav preznojen. Profesor ga i ne pogleda. On izvuče dva
pitanja, i jedno je znao. A drugo... drugo beše jedno iz onih trideset strana... Rešio je da pokuša. Prvo će
briljirati, a drugo će na ,,staru slavu’’. Zaista, za prvo pitanje ga profesor nijednom ne prekide, ne postavi
mu potpitanje, čak reče: ,,Dosta je, hajde sledeće.’’ Nikola pokuša da iskoristi znanje od pet stotina i
sedamdeset stranica, da poveže koliko god može, ali ga čovek naglo prekide:
,,Ne znate ovo pitanje?’’
,,Znam’’, reče Nikola kao iz topa.
,,Hajde onda, ako znate, odgovarajte.’’
Dečko je zanemeo. Zatim je zamuckivao. Ali nigde znanja.
,,Nisam naučio samo ovo pitanje.’’
, ,, Žao mi je, pali ste ispit. Vidimo se naredne godine’’, reče profesor, a dečku se učini kao da mu
u sudnici izrekoše maksimalnu kaznu.
,,Sledeći!’’ pozva profesor gromkim glasom narednog studenta.
,,Sledeći!’’ – kako to olako izgovara. ,,Sledeći!’’ pomisli Nikola i spakova svoje stvari. Izađe vani, a
tog sledećeg pogleda čežnjivo.
Hodao je ulicom. Onda mu je majka rekla da je debeo, pa je on hteo zapaliti kuću, i mogao je, a
sada je pao ispit, i ne može zapaliti čitavu državu. Mogao je trpeti krupne stvari, ali ne i sitnice. Išao je
zaobilaznim putevima, jer ocu nije smeo na oči. Nije smeo čuti kako će zauvek morati da napusti
fakultet, da će mu život propasti, da se neće oženiti, da će čistiti ulice. I to sve zbog trideset strana, zbog
jednog pitanja – čitav život. Gledao je jednog malenog dečaka kako gacka po baricama, i setio se da je i

25
on to voleo raditi. Ugleda, zatim, majku koja detetu objašnjavaše šta je to Sunce. ,,Sunce, to si ti’’, tako
mu reče. ,,Klinac će imati jedinicu iz geografije’’, pomisli Nikola. Prođe pored obdaništa, i dečji smeh mu
ispuni uši. Iz pekare zamirisa tek pečeni hleb. Mmm! ,,Pekara za mačke’’, pročita reklamu i nasmeja se.
,,Pekara za mačke’’, pomisli. Jedan starac je dugo prelazio ulicu, bez ikoga da mu pomogne. Mogao je
sebe zamisliti kako mu pomaže, ali mu nije mogao pomoći. Sačeka starca da prođe, i taman se na
semaforu pojavi crveno svetlo, na vidiku jedan automobil juriše, a Nikola uhvati zalet i baci se pod kola
poput poludele mačke. Žene vrisnuše, starac se i ne okrenu. Mogao je sebe zamisliti kako se okreće, ali
se nije okrenuo. Možda ga je boleo vrat, možda je bio gluv, a možda nešto treće.

26
 MIKROSKOP
Jedna detinja igra

Napokon stadoh živeti svoju smrt: ravnodušno. Preosetljivo derle, kakvo bejah, ne bi još dugo
moglo opstati u svetu bičeva. Šibali bi me, a ja bih plakao, trošeći svu svoju snagu, poprimajući nekakav
mlitavi oblik, bez i malo volje. Sećam se, trčao sam za svojim neprijateljima, moleći ih da me ne
napuštaju, pa nek me i bičuju. Koliko god bol koji mi nanosiše bio snažan, mukotrpna je bila tek ona
patnja kada bi oni rekli: ,,Ma, tebi ni batina ne pomaže.’’ Ah, tada sam osećao da će dići ruke, da će
odustati od mene zauvek, da ja nisam dostojan ni batine. Neprijatelji bi me, ipak, s vremena na vreme
dobro izlupetali, a ja sam se silno radovao: Ah, ponovo sam predmet njihovoga gneva! A gnev se može
osetiti samo prema onome koga volimo.
Bio sam, naravno, poremećen. Oni su me mrzeli jer su se u meni ogledali, a nepodnošljivost
njihovog bića, bila je toliko velika da su ga u meni morali ubijati. Bes je rastao, ali rastao je, kada su
shvatili da se biće ne može ubiti kroz drugoga, no samo još više osvetliti, da se time ono vidi kao na
mikroskopu, uveličano. Dakle, zato ja uzeh majčinu suknju i crne čarape, namazah crveni ruž i natapkah
dosta pudera, i krenuh ka njoj, kao ogledalo. Išla je unazad. Bolesna žena je vrištala kao da je Sotonu
ugledala, kao da je znala da se đavo prerušava, no prvi put u svome životu prepoznade njegovu masku.
Počeo sam je imitirati, skakati, vrištati, praviti užasnute face, potvrđujući njeno biće i dovodeći ga do
usijanja.
To je zaista bila dečija igra. Tada nisam ni slutio zašto se toliko prenerazila. Čim skinuh odeću i
šminku, i čim se vratih svome jeziku, poče da me šiba prutićem po zadnjici i butinama. Sada sam,
naravno, ja vrištao. Sve će reći ocu, a od njega me ni Gospod Bog spasit' neće. Istina, nije me spasio...
Dakle, do ravnodušnosti naspram sopstvene smrti ne dođoh tako lako, kako bi se nekom učinilo.
Iz najvećeg očaja ja porodih svoje ravnodušje, gotovo božje ravnodušje. Vežbao sam toliko dugo. Na
raznim stvarima i bićima. Najpre sam sopstveno saosećanje morao obrnuti. Najjadnija, najnemoćnija
bića morala su mi platiti, stoga uzeh jednu mačku.
Iskoristio sam njenu umiljatost i polako je stavio u kesu, može se čak i reći da je dobrovoljno
ušla. U svojoj je gluposti tako postupila, odričući se svog jedinog života i umišljene mističnosti koju joj
ljubitelji pogrešno a često pripisuju. Mjaukala je kao da se pari, no ipak, borila se za život, ali bez imalo
smisla za igru, poput Aske, već prosto i primitivno – u stilu jedne odvratne mačke. Čini se kao da je
zažalila, no kajanje dođe prilično kasno. Ima toliko radoznalih bića na svetu, da bi poput Orfeja, ušli i u
samu smrt, ne bi li je spoznali, a svako spoznanje je malko umiranje; kesu sam čvrsto vezao, što mi je
omogućilo da mačku bacim visoko, do samoga neba, kakav je kontrast samo nekoliko sekundi lupio o
zemlju: bum!
Ono što mi je dražilo svaki nerv bio je pokušaj stvorenja da se dočepa na noge, ali bez puno uspeha, jer
beše omeđeno kesom. Toliko je visoko maca letela, da sam poželeo da ne podlegne sili, već da se održi,
ali ona je uvek padala. Primetih malo krvi; ja sam je prouzrokovao! Malo sam se zbog toga uplašio,
ravnodušje je bilo klimavo, ali se svakim narednim korakom učvršćivalo. Ipak, koliko se samo neznane

27
krvi proliva na ovim prostorima! Ova je još i beznačajna. Zaista, više je nego smešno govoriti o
,,opravdanoj smrti'' kokoške ili svinje. Moramo biti uvereni u to da je neko biće značajnije od drugoga,
dajući sebi za pravo da se smrću nahranimo. Nipošto značajniji od kokoške – no samo jači, mi smo, a ako
pravo jačega dopušta takvu smelost i drskost kakvo je ubistvo radi preživljavanja, koje sebi tako olako
objašnjavamo, onda mu niko ne sme osporiti pravo na ubistvo iz zabave. Tako, dakle, dragi, tucite iz
zabave, ako vam se tuče, činite to zarad toga, a ne radi višeg cilja – prehranjivanja, vaspitavanja!
Preko puta, u susednome dvorištu, režao je Lesi, ljubimac Petrovića. Moje telo drmusala je struja
strasti, ah, za igru mi nikada nisu falila druga deca. Čak! Druga deca su moju igru sputavala. Prebacih
mačku preko niske ograde, pravo pred noge psu. Prizor! Ah, kakav prizor! Rastrgao ju je! Mačja dlaka se
skoro više i nije nazirala, a tamo gde jeste – samo prikazivaše to da nekada beše mačke – pored tog
ogoljenog tela, sada: tvorevine kostiju, izbačenog oka i lelujavih creva. Krv se prosipala po dvorištu,
komšije će morati da čiste. U svom ovom zulumu, moramo primetiti jedno doista dobro delo: nahranio
se Lesi! Pomazih ga preko ograde, a on mi stade lizati ruku. Petrovići ga nikad nisu tako dobro nahranili.
Toliko sam samo vežbao, da bih umeo živeti svoju smrt ravnodušno; ponavljanjem je krivica
bivala sve manja, a ja sam uskoro mogao biti ravnodušan prema sopstvenoj sreći i ptanji, toliko da sam
ih sasvim porekao. Osećanje radosti i bola više nije bilo moguće. Čovek sam koji je hemoterapijom, osim
problematičnog tumora – patnje, ubijao i sve druge organe. Svejedno, i da nije tako bilo, patnja bi mi
pojela ceo organizam.
Ipak, naivno stvorenje kakvo sam bio, nisam shvatao da ravnodušje ne znači ozlediti - već
ignorisati.
Silazio sam, potom, u najcrnje rupe, među ološe, propalice i prosjake, u nameri da nikome ne
pomognem. Uskratiti pomoć – to je već stepenica više. Prizivao sam, i čekao trenutak da mi Ološ zatraži
za hleb, a ja bih uzvratio: ,,Daj ti meni hleba.’’ Ili: ,,Zaradi.’’ Ili: ,,Gnjido.’’ Ili: ,,Što glumiš da si gladan?’’ A
kosti im se videše... ili: ,,Debelo stvorenje!’’ Priznajem, u početku beše užasno, njihovo prosjačenje i
moljakanje je bolelo, ali sam ih sve više odbijao i ponižavao, da sam ih prezirao kao bubašvabe što
prezirem.
Kada majka vide da me batine ne bole, jer, mogla je udarati do besvesti, prestade i sa tim. Prošlo
je dvadeset godina od kako me nije vaspitavala. Živela je sama, jer otac beše davno mrtav, a ja sam je
par puta nedeljno obilazio. Razgovarali smo mirno, bez uzbudjenja sa bilo koje strane, bila je ponosna na
mene, govorila bi da sam se smirio i da više ne činim gluposti, da sam napokon socijalizovan dečko, još
samo da se oženim i zasnujem porodicu. Volela je moje posete, ja sam je i jedini posećivao, a slabo se i
kretala, većinu je vremena provodila pred televizorom, u krevetu.
Jedne noći odlučih da se našalim sa njom, te uzeh njen smešan šešir i štap, uz to obukoh i babski
džemper i čarape, kao nekad, kao nekad! Jadna se žena uhvati za srce i pade poluotvorenih očiju,
preplašena svojim odrazom. Srce je otkazivalo. Ja, umesto da pozovem pomoć, udarih je štapom po
bolesnom srcu, jednom, dva puta, tri puta, i zabrojah se... ali, beskonačno puta! Umesto da budem
miran, kao prosjak kada je u pitanju, jer se zakleh da nikome necu pružiti pomoć, ali da nikome neću ni
odmoći, ja zaboravih na sve, i ubih joj to pobesnelo srce. Mogao sam biti na sve ravnodušan, ali na
postojanje srca koje je snažno lupalo dok me je rađalo – nikada. Na svoj odraz nikada. Sada ga tek vidim
kao na mikroskopu.

28
 RAZMENA

Čitava soba mirisala je na istrošena tela. Strast, iako odsutna, zapahnula je čitav prostor mirisom
najdublje unutrašnjosti. Njegova bolna i otečena stopala dodirnula su njena, nežna i meka, te se želja
ponovo pomami i obuze ih: da ne skoči on na nju, kučka bi skočila na njega. Dahtala je i režala, rastrgla bi
ga, da joj ne fali za nova zadovoljenja. Nakon što joj razori utrobu, Edin im napravi večeru. Jeli su puno,
na prstima osećajući izlučevine jedno drugog, hranili su se međusobno, jednom rečju: voleli su se. Nije
bilo nijednog trenutka nerazumevanja, a svoju ljubav nikada ne prepustiše Satani: sumnji; jedno
drugome uvek novi, zato i nemaše potrebu za drugima. Ostali bi čitav dan u sjajnim mirisima, da ne
moraše na ceremoniju. Jovankina sestra se porodila i pošto je odležala sedam dana na slami, zajedno sa
suprugom, morali su je ispratiti na razmenu. Taj dan se poštovao kao dan krštenja.
Najvažnijeg pijačnog dana – petka, vršena je razmena dece. Sve je vrvelo od glasnog plača
budućih bitangi, a poneke su lude i sebične majke žalile što moraju dati decu. Bilo je više onih razboritih,
koje tu dečurliju nisu više okom mogle videti, posle bola koji su im naneli. Sve su te žene, pocepanih
stomaka, bez imalo žaljenja davale sinove, kćeri, sa osobitom radošću da ih neće sopstvena krv mučiti.
Ništa na svetu nije bilo gnusnije od tog da se odgaja i vaspitava rođeno dete. Pravo na vaspitanje nekog
deteta imao je bilo ko – a najmanje roditelj koji u uživanju nimalo nije mislio na buduće stvorenje. Bilo je
i lukavih, koji znadoše da podvale nekom bolesno ili retardirano dete, te se druga strana čitav život
morala mučiti, no ni tad ne bi žalila za svojim, koje dade, za bolesno. Roditelji bi obično voleli svoju novu
decu, naročito majke, gledaše one na njih kao na muku, ali bitna stvar: na muku koja nije nju lično
namučila! E takvo se biće moglo voleti, čak i obožavati zbog muke koje je stvorilo drugome. Odrasli ljudi
su, ipak, sve češće počeli tragati za svojim istinskim roditeljima, beše to strašna pomama koja se raširila
poput zaraze, još strašnije od potrage za Bogom. Sve se tražilo van, zaboga, sve van. Zanimljivo je da je
malo koji roditelj tragao za svojom dečicom, no uvek ta bolesna dečica želeše otkriti ko ih je doneo na
ovaj svet. Majčinski instinkt – o, kakve zablude, moglo se samo govoriti o dečijem instinktu;
Marija je celim putem plakala. Bila je jedna od retkih žena koja nije želela dati dete. Jovanka ju je
tešila, govoreći joj da će joj bilo koje i bilo čije dete doneti blagostanje, a da će na svoje vrlo brzo
zaboraviti, kao što sve majke i čine.
,,To je izopačenost’’, mislila je Marija. ,,To je ludilo. Svome detetu nikada ne bih naudila, nikada
mu ne bih nametala sopstvena načela, već bih ga prihvatila i negovala, nikada mu ne bih naređivala. Bila
bih uzorna majka!’’
Edin je ćutao i tiho, u sebi, žalio jadnu ženu. Tako je i njega, nekada, neka žena davala i možda
zbog toga patila. A možda je i bila radosna. Možda je posle razmene sa suprugom vinom nazdravljala.
Jovanka mesto sestre dade njeno dete, i uze drugo, od neke hladnokrvne žene. Malena
devojčica je celim putem plakala. Nemoguće je bilo ne voleti je, a Marijino srce se, iako ne htevši,
ispunilo radošću pri dodiru sa detetom.

29
 - Sva su deca, boga ti, ista – reče Jovanka sestri, a ova briznu u plač. Pogleda svoju devojčicu, i seti
se njene, rođene, i nimalo nisu iste! Te je noći nisu ostavljali samu. Jadnica je jedva zaspala, a Edin je
čuvao devojčicu. Uspavao je. Jovanka ga probudi, pošto beše zaspao pored kreveca. Pomilova ga po glavi
i pozva u sobu.
- Je l si ti bila ravnodušna prema svome detetu? – upita je on neočekivano.
- Zašto me to pitaš sada, mili? Davno je to bilo.
Njemu bi neprijatno, ali ne htede odustati.
- Živo me zanima, molim te, odgovori mi.
- Nisam bila ravnodušna, znaš da mi je ravnodušnost strana. Morala sam pred sestrom biti jaka,
morala sam.
- Ali, zašto nisi prihvatila drugo dete?
Njoj oči blago zasuziše, ali se pribra i odgovori:
- Htela sam poštovati prazninu. Draža mi je praznina koju je za sobom ostavilo moje dete.
- Kako si ti divna žena, Jovanka – reče to i poljubi je u oko.

Nakon mesec dana par napusti Mariju. Njoj je novo dete zaista ispunilo prazninu, a ona
je u miru prihvatila ono što nije mogla izmeniti.
Edin je konačno mogao predložiti svojoj ljubavnici da odu na putovanje, van sela. To je
putovanje imalo odliku pred-venčanja, jer je on planirao zaprositi. Njegova majka nije je
upoznala, ali su po povratku to planirali. Majke su morale upoznati žene svojih sinova, ne iz
kakvih sebičnih razloga, već baš zbog razmene, česti su slučajevi bili da muškarac u ženi upravo
pronađe svoju majku, koja ga je davno razmenila. Jovanka mu nije mogla roditi decu, ali oni to
nisu ni želeli, i ne samo iz razloga što behu dovoljni jedno drugome, već nisu želeli nijednog
petka više, ići na razmenu.
Šetali su dugo planininama, natapajući se čistotom vazduha, a to pred-čišćenje u njihove
duše unelo je spokoj i sigurnost. Edin nikada u životu ni za šta ne beše siguran. Ne da je samo
sumnjao u svoja dela, nego je u misli svoje on najviše sumnjao, dovodeći sebe do očajanja; za
sve je morao pitati majku, tačnije, majka je morala opravdati njegove pomisli, a kada to nije
činila, on je osećao strahotu i užas. Bojao se, zato se i bojao kako će ona prihvatiti Jovanku, jer ta
žena beše nešto u šta je on najviše bio siguran ikada; takvu sigurnost nije nalazio ni u majčinim
potvrdama, iz kojih je crpeo najveći mir. Biti u pravu ne pred svetom, no pred samim sobom,
činilo se nemoguće dok je sveta. Majka bi mogla užasno reagovati na činjenicu da mu Jovanka
nikada neće podariti decu. Postoji užasna mogućnost da će je starica onda gledati pod sobom,
ispod sebe, znate, sa visine... Ah, te užasne nemire ublažilo je ponovno spajanje, ponovna
sigurnost. Edin je isisavao grudi svoje voljene, dok one nisu sasvim otekle, a tako bolne, behu još
lepše i sladje. Mahnito je ponavljao: - Ovo je moje, te su grudi mo-je! I snažno ih je griznuo, da
Jovanka vrisnu. Voleo bi kada bi ih mogao odrezati zubima i natrpati u svoja usta, obe dojke.
Seme se nakon nekog vremena slivalo po tim ledenim bregovima, a poludela žena je stala lizati
lepljivu tečnost sa naročitim uživanjem.
Sutradan, pomalo umorni, krenuše nazad u selo. Periboja, Edinova mati, spremala je
čitav dan divnu zakusku. Pomalo je zamerala sinu što je ranije nije upoznao sa svojom
verenicom, no ipak, postoje sinovi koji svoje majke nikada ne udostoje toga upoznavanja. Majka
se potrudi da sve bude otmeno, što bi se reklo ,,svetski’’, te spremi i posebnu večeru. Umesto

30
 prasetine, ona zakla tri debela zeca i uz to napravi punjena jaja i vrsne rolate. Uznemireno je
hodala po kući, iščekujući goste. Od silnog uzbuđenja, nije čula da su njih dvoje stigli, i da već u
prizemlju razgovraju sa služavkom, Katicom.
- Gospodine, dobro došli, vaša gospođa mati vas sa nestrpljenjem iščekuje! Čak govori i kako
nećete doći, a ja je umirujem: doći će, gospoda uvek drže obećanja!
Edin je poljubi u čelo, a mlada devojka sva zarumeni.
- Hvala, draga Katice. Evo za to, poklona za tebe, Savremena američka proza.
- Oh, gospodine, ali ja se u knjige ne razumem!
- Ne brini, mislio sam i na to; kod današnjih američkih pisaca se nema šta mnogo razumeti.
- Do neba zahvaljujem... jao, oprostite mi, nisam pozdravila lepu gospu! Da vam skinem kaput...
Jovanka se nasmeja zbunjenosti služavke, i dade joj svoj kaput.
- Milo je i meni - reče.
Svo troje se popeše na sprat, kod majke. Na licu Periboje mogla se pročitati iznenađenost. Zurila
je u Jovanku, u ženu svojih godina, kako ulazi na vrata, ruku pod ruku, sa njenim voljenim,
mladim sinom. ,,Zato mi je nije želeo predstaviti!’’ prolete joj kroz glavu.
- Mamice, draga, mamice! Što si se ukipila, zar me nećeš zagrliti?!
Majka ga kiselo izljubi, i to više puta, želeći da odloži upoznavanje sinovljeve ljubavi. ,,Kakva
ljubav, zato ju je i skrivao, znao je kako ću reagovati!’’ samo što ne izusti naglas.
- Ovo je Jovanka, moja verenica. Nije li lepa?
Periboja joj pruži ruku i reče:
- Da, za svoje godine je prelepa.
Ovo Jovanku strašno uvredi. Gotovo je. Kraj. Nikada više neće doći kod te žene, a njenu večeru
će čim dođe kući silom povratiti. Htede joj reći kako ona nije lepa ni za koje godine sveta, ali se
suzdrža, zbog Edina, koji, gotovo da i ne primeti majčinu opasku.
Sve vreme on hvališe njenu večeru.
- Nije li preukusna ova zečetina, draga?
- Oh, jeste, za zečetinu je zaista prelepa.
Dve su se žene odlično razumele međusobno, majka je shvatala Jovankinu ironiju, i gnušala je se
celim bićem, nje, žene koja je poslednjim vozom hvatala njenog mladog sina; ali on – mladi sin
uživaše u neznanju i ništa ne shvataše. Katica ih prekide u razgovoru i upita svoju gazdaricu sme
li ih na kratko napustiti i otići na razmenu.
- Ah, ta prokleta razmena! – kaza Edin.
Majka se namršti:
- Prokleta? Ne govori tako, da nije bilo te proklete razmene, ja ne bih bila tvoja mati, a ti moj
voljeni sinčić...
Edin je mislio, ali to naravno nije rekao, da nije bilo razmene, on bi sada Jovanku upoznavao sa
svojom pravom mati. A možda bi od svoje prave mati on bio mnogo voljeniji. Šta bi bilo kad bi
bilo... Nije se ni tako moglo misliti.
- Jesi li ti, draga Jovanka, rađala? - upita je Periboja.
- Majko, nećemo o tome, bolna je to tema svakoj ženi.
- Bolna? Zašto bolna? Ja bih bila nedostojna da i dalje oplakujem svoga rođenog sina, a odgajila
sam tebe! Nije tvoja verenica rodila valjda juče, pa joj je to i dalje bolna tema?

31
- Rodila sam pre dvadeset godina. Nisam vršila nikakvu razmenu, već sam samo darivala. –
odgovori joj Jovanka.
- Oho! Dakle, tvoj sin, da si ga uzela, bio bi sada Edinov vršnjak. Zanimljivo...
- Majko, dosta je sa time, molim te.
Jovanka i ne sačeka Edinovo posredovanje, već odmah ustade sa stolice i krete ka izlazu, bez
ijedne reči.
- Jovanka, dušo, ta stani! – vikao je Edin za njom. - Stani! Vidiš li kako si je uvredila? – obrati se
majci, a ona napravi takav izraz lica kao da ništa ne razume.
Jovanka je na pločniku neutešno plakala. Edin joj priđe i zamoli je da se vrati u kuću.
- Prehladićeš se, molim te uđi. Oprosti joj, kad te molim, takva je.
- U pravu je. Imam godina koliko i tvoja mati, ja ti ni dete čak ne mogu roditi. Lepa sam, lepa sam,
ali za svoje godine!
- Oh, ti si je sigurno pogrešno razumela. Ti si meni najlepša za sve godine sveta, ma i one
najmladje! Molim te, vratimo se. Ti si moje dete, drugo mi ne treba.
- Neću se vratiti! Ne mogu!
- Onda se venčajmo tajno!
- Edine, jesi li ubeđen u to što govoriš?
- Nikada sigurniji!
- Ali Marija... ne mogu a da ne obavestim Mariju...
- Neka tako bude! Tvoja sestra biće jedini svedok, a majku ću obavestiti kasnije...
I dvoje voljenih se zagrliše poput dečice koja više ne preispituju svoje odluke.

Pošto prođe post, oni se venčaše. Majka je toga dana, verovatno, u neznanju, razbijala
čaše, sanjala strašne snove, mora i da joj je crna mačka prešla put. Jovanka je u beloj venčanici
izgledala kao dvadesetogodišnjakinja, sa cvetovima u kosi. Umalo se zbog majke oni ne venčaše.
Sveštenik je, naime, upitao gde je Edinova mati, zašto nije prisutna, jer je ona morala potvrditi
da zaljubljeni nisu ni u kakvom srodstvu, tačnije, da Jovanka nije rodila Edina, ali mu oboje
rekoše razlog njenog protivljenja. Marija potvrdi da je majka upoznala njenu sestru, a kako ni to
ne beše dovoljno, Edin krišom dovuče Katicu da potvrdi. Pošto izgovoriše sudbonosno DA,
Marija ih oboje izljubi. Niko na svetu, u tom trenutku, nije bio srećniji i mirniji od to dvoje.
Katica se izgubi, prisutni pomisliše kako je odjurila da obavesti majku, ali za to više niko i ne
mariše. Oni su sada venčani.

Služavka je trčala i saplitala se ulicom. Pade i uz stepenice, te bez kucanja udje u

Peribojinu sobu.
- Gospođo, gospođo!
- Zaboga, kako to ulaziš, bez kucanja?! Mogla sam se presvlačiti, luda devojko!
- Gospođo, izvin’te, ali vaš sin, gospodin Edin...!
Majka ustade naglo sa kreveta.
- Šta je sa njim? Šta moj sin? Govori!
- Ož...ožen... oženio se!

32
- Kakve gluposti govoriš?! Da se oženio, ja bih za to znala, majka sam mu.
- Ne, on me je zvao da potvrdim da ste vi upoznali njegovu senjoru! U crkvi, u crkvi, maločas! I ja
sam glupa, nisam se setila, nisam mogla da odbijem.
- Potvrdila si?! Zašto si to učinila? - majka krene ka njoj, a devojka se izmače.
- Oprostite mi gospođo, ja ne znam da lažem, odmah se to meni na licu vidi!
- Pu, ne znas da lažeš! Za sebe bi znala. Gnjido! Napolje!
- Gospodjo, oprostite, to ja iz gluposti, nije iz zlobe... nisam se setila odmah!
- Napolje!
I Periboja joj zalupi vrata pred nosem. Shvati da nema svrhe ljutiti se na ovo glupavo
stvorenje, no na svoga sina, koji je pokazao takvo nepoštovanje. Zar da je tako unizi zbog jedne
stare žene, svoju majčicu, koja ga je podigla... sramota!
Dok je majka očajnički ridala, Edin je prenosio svoju suprugu preko praga, i ne mislivši na bol
koju je zadao ženi koja ga je odgajila; rešio je da je sutradan obavesti. Otići će kod nje, ali bez
Jovanke, da bi izbegao moguće neprijatnosti.
Osvanu prelepo jutro. Sunce je ulazilo u magičnu sobu mladenaca, a Edin, ranoranilac,
probudi Jovanku ljubeći je u grudi. Ona se nasmeja i reče:
- Pa ti više voliš moje grudi od mene...
- Ma, ja tebe celu volim! Oprosti što te budim, ali sam te hteo obavestiti. Sada idem do majke.
Uvrediće se ako je saznala od Katice, ili od ljudi, a ne od mene.
Jovanka se složi i nastavi da se se meškolji po krevetu. Beše tako srećna.
On se pope do majčine sobe. Zakuca na vrata tri puta, no niko ne otvaraše. Zakuca on i četvrti
put, kad ču majčin glas:
- Rekoh ti da me ne uznemiravaš, gnjido! Izdajice glupa!
- Majko! Majko, zar me tim imenima zoveš?
Periboja shvati da joj na vrata ne kuca glupa Katica, već on. Sabra se i reče hladno:
- Mislila sam da je Katica, nisam te očekivala.
- Majko, ta otvori mi, otvori da pričamo!
- Ne, ova vrata su od sada za sve zatvorena, naročito za tebe.
- Majko, shvatam da se ljutiš, i dolazim da se izvinim što te nisam pozvao, ali ti se nisi slagala sa
mojim odabirom... Jovanka drukčije ne bi pristala...
Periboja ga prekide:
- Eto ti sada ta Jovanka! Nije želela uzeti dete, a svoje je dala, pa joj, eto, ja dajem tebe! Sad ja ne
želim dete!
Edin pokuša otvoriti vrata, no behu zaključana. On pokuša da ih otvori, no bez uspeha.
- Pozvaću policiju, ukoliko smesta ne odeš!
Kad krete, srete Katicu u hodniku i prekorno joj klimnu glavom, a jadna se devojčica sva
zarumene.
Oh, strašna stvar! Majka ga nikada nije ovako grubo odbila od sebe, a razne je gluposti u
detinjstvu činio. Sve mu je opraštala. Šetao je ko bez glave ulicama, ne želeći da se vrati odmah
svojoj ženi. Na pomisao da je zauvek izgubio svoju majku, krv mu se ledila. I sada mora otići kod
žene, kod te žene, zbog koje je izneverio svoju dragu mati.

33
 Jovanka je spavala. Ona spava! Ona bezbrižno i srećno spava, dok on pati. Želeo je da joj naruši
mir tako što će glasno kašljati i bučno hodati kućom. Nju to naravno probudi, te ga odmah poče
zapitkivati kako je protekao susret. Edin beše skoro ravnodušan prema njoj, odgovaraše joj
najkraćim rečima: ,,Da’’, ,,Ne’’.
Ona shvati da ga je majka grubo odbila i stade mu se umiljavati.
- Sada ću ti spremiti nešto da pojedeš, to će te oraspoložiti.
On se namršti i reče:
- Ništa ne spremaj. Nisam gladan.
Ovo strašno uvredi Jovanku. Ipak, uvreda ne beše jača od ljubavi prema mužu. Reče mu:
- Mogu li ja pozvati tvoju mati na večeru, ovde, kod nas? Razmišljam da pozovem i Mariju.
Dopašće joj se Marija, ona je tako mila. Svi ćemo joj se, onda, skupa izviniti što je ne pozvasmo
na venčanje.
Edin pokuša da ostane hladan, ali na njegovom licu se ocrtavaše osmejak. Ova ideja mu se beše
silno dopala.
- Ako smatraš da će to ikako pomoći, napiši joj pismo.
Jovanka je sa ushićenjem uzela papir i olovku i počela pisati:

Poštovana gospođo,

Molim Vas za oproštenje ovde, na papiru, a učiniću to i licem u lice, ako prihvatite da nam se
pridružite na večeri, sutradan, u osam časova. Sa nama će biti i moja draga sestra, Marija, koja
će vam, verujem, biti veoma simpatična. Nemojte me odbiti, volim vašeg sina, i ne mogu ga
gledati da ovako pati.

S ljubavlju i molbom, Jovanka.

Edin je, pročitavši pismo, porumeneo. Beše mu žao što se tako ponašao prema ovako
plemenitoj ženi, i što je opet poklekao pred majkom i njenim rečima. On nije mogao razaznati
prema kojoj od te dve žene oseća mržnju.
Sutradan je rano ujutru izašao napolje i nije se vraćao sve do večeri. Jovanka ga je čekala da mu
saopšti radosnu vest: majka je odgovorila potvrdno, doći će! Čitavu kuću je dovela u savršen red,
sve blistaše i sijaše se, na prozorima se moglo ogledati. Miris ribe ispuni kuhinju.
On je hodao, hodao u nedogled, da mu stopala užasno otekoše. Još sada mora i nazad. Imao je
drhtavicu. Jadan čovek se uplašio. Imao je osećaj bolne nepripadnosti. Gadio se svega. Majka mu
je uspela zgaditi suprugu, a tim pokušajem je i ona postala gadluk u njegovim očima. Kakva
praznina. Nije voleo u ovom trenutku, nijednu. Pomisli da je apsurdna ta reč – voleti! Jedna
sitnica je dovoljna da se naruše najveće ljubavi, i to sitnica koju drugi sasvim nesvesno čini, ili
pak i ne čini, no u našim očima to izgleda tako, kao da čini. To više nije ljubav kada se ideal
izležava u krevetu, kada idealu smrdi iz usta, kada ideal sedi na ve-ce šolji, to nije ljubav, no je to
fiziološka potreba ideala – čitava se ova sintagma samoisključuje. Još i majka: ,,Eto ti sada ta
Jovanka! Nije želela uzeti dete, a svoje je dala, pa joj, eto, ja dajem tebe! Sad ja ne želim dete!’’
Tako baš reče: ,,Eto ti sada ta Jovanka!’’

34
 Napokon stiže do kuće. Bio je tako umoran. Na vratima zatiče čudo: majka i Jovanka u
patetičnome zagrljaju!
- Odi, sine, oprosti svojoj ludoj majci, vidim da je ova žena divna... Vi ste tako slični, stvoreni jedno
za drugo!
Da, osetio je spokoj i zadovoljstvo, no u zagrljaju sa dvema ženama nije se osetio potpuno
sigurno, mora da je od svog šoka koji je doživeo. Verovao je da majka neće nikada popustiti.
Sada su jeli preukusnu ribu i lizali prstiće. Edinu se povrati ljubav i stade ih obe obasipati
poljupcima. Čekao je da ode majka pa da utone u ledene bregove svoje prelepe ženice. Seti se
Marije.
- A tvoja sestra, neće doći?
- Oh, samo što nije! Dok uspava ćerkicu.
- Radujem se da je upoznam, kaza Periboja.
U tom trenutku začu se zvono na vratima.
Marija se sledi kada ugleda Periboju za stolom. Periboja zaneme. Obe gledaše Edina, zatim
Jovanku, pa Jovanku, pa Edina, i tako u krug.
Majka dreknu i pokaza prstom na Jovanku:
- Ova žena ti je te...t...k...a!
- Majko, mislio sam da si je prihvatila, čemu sada ove ludorije? reče Edin.
- Ne, ne, sine, ne! Ova žena, Marija, dala mi te je na razmeni! Oh, bože sveti! Ona ti je majka, ona!
- Gluposti! Išao sam lično na razmenu pre mesec dana! Rodila je pre mesec dana! Uostalom,
mlada je da bi mi bila majka. Poslednji put te molim, majko!
Marija sve vreme ćutaše.
Jovanka briznu u plač. Kroz suze reče: - Nije istina, nisam ti tetka, o, to nije istina!
- Jesi! Jesi! Viknu majka. Jesi!
- Nisam! Verujem da ste vi to pomešali. Čovek zaboravi posle nekog vremena...
- Ne! Lice žene koja mi je dala mog Edina nikada neću zaboraviti!
- Edin se umeša:
- Majko, ali Marija je tek sada uzela dete, shvati da si pomešala, Jovanka ima pravo.
- Ama, ne! Ta žena nije želela uzeti mog pravog sina, njega su dali Ciganima...

Marija tada reče sestri da prekinu ovu farsu. Setila se i ona Periboje i obe su žene znale da majka
govori istinu. No, Jovanka samo vikaše: Ne, ne i ne! Marija je shvatala da je njena sestra volela Edina, ali
nije mogla dopustiti im da ostanu u tom sramnom odnosu, te se ona razdra:

- Da, daaa! DA! Istina je! Majka ti je u pravu, Edine!

Jovanka reče:
- Pa, dobro, tetka nije što i majka, to je dalek rod...
Svi je preko pogledaše.
Marija nastavi:
- Dosta je, sestro! Ovoj sam ženi, i ti osećaš istinu, dala tvog Edina, isto kao što si ti pre nekog
vremena dala moje dete. Poznala bih je u milion!

35
 Periboja zaneme. Sada je sve razumela. Ali Edinu se povraćalo. Edin je želeo gurnuti prst do
krajnika izazivajući želudac, da prošlo vreme izbaci van. Svi izgledaše kao skamenjeni, a Jovanka,
samo ona, tako živa, uznemirena, no sa verom u razrešenje.
Ona ga pomilova po kosi i tiho reče:
- Mnogi već su ljudi u snu videli gde s majkom legoše.
- Šta govoriš, ludačo? – razdra se Periboja i ispreči se između njih dvoje.
Jovanka priđe Edinu, pomilova ga, i ponovi:
- Mnogi već su ljudi u snu videli gde s majkom legoše.
Edin je zanemeo. Silno gađenje ispuni prostoriju. Ne mogavši to da podnese, istrča van.
Jovanka ga nije mogla stići. Otečena stopala užasno su pekla, ali je duša jače pekla, te se bol
negde i nekako premestio. On u nosu i dalje imaše Jovankin miris, učinilo mu se da je sav sazdan
od njenih odsutnih mirisa koji direktno delovaše na njegovu odvratnu muškost. Fuj – pomisli on.
– F-u-j! Više se ništa ne može popraviti. – Osim! – pomisli on i izvuče britvu iz dzepa. Samo
jednim divljačkim pokretom izreza sopstveni nos i baci ga niz ravnodušno brdo.

36
 SAMUEL

Samuel je, jedne noći, u nastupu gneva, zamolio Svevišnjeg da učini to da žene i muškarci nestanu sa
ovoga sveta zauvek. Želeo je napokon živeti u miru i u saglasju sa samime sobom. Potpuno sam. On je
vrlo dobro znao da bi se toliki pozitivitet sopstvenog bića mogao okrenuti protiv njega, iako ga muškarci
ne ugrožavaše tako i toliko kao žene. Bog, shvativši to kao želju za uništenjem svake drugosti, reši da ga
zadovolji.

Svi su mrtvi, a Samuel je živ. Zaista čudnovata, ali istinita stvar, da je on bio sasvim sam na svetu,
sa mučnom svešću zbog koje i postade silno nesrećan. Divio se, ipak, predelima, potpuno njegovim,
mislima koje su čiste i slobodne, u svaku ruku dobrodošle. Prijala mu je promena. Nije bilo kazni, a ni
mogućnosti za prestup, svaki čin, svaka misao i reč prirodno ga uništavaše kao bumerang u svome
povratku.

Živeše u lepoj, nameštenoj kućici, obrasloj šibljem i visokom travom, odvojen od sveta, koga
izgleda nigde nije bilo, ili, bolje rečeno, ,,u svetu za sebe’’. Ipak, ne može se reći da je gospodin prebivao
sasvim sam. U svetu oko njega postavljene su mašine sa živim likom – njegovog Oca, dok je još bilo
drugih. Mašine behu postavljene svuda, kao što nekada beše puno ljudi oko Samuela. Naprave su bile
potpuno iste, jedino se razlikovaše u mehaničkim pokretima koje su obavljale. Dakle, razlikovaše se
samo po vrsti posla za koje su stvorene. Ljubavi nije bilo u novom okruženju, svet je postao udešen tako
da proizvodi, bez ikakve mogućnosti da voli. Nikako nije smeo imati zamerki na mašine jer su ga one
svojom proizvodnjom održavale živim.

Svako bi jutro za doručkom pisao, dok bi mu kućna mašina donosila hranu i novac za budući dan.
Beše mu tako nelagodno što je mašina nosila Očevu glavu, i ne samo to: kada se izvila napred da
Samuelu doda cigarete sa stola, on zapazi da je otvor na limenoj zadnjici od krvi i mesa. Pažljivo je
posmatrao rašireni anus, jer se on toliko raširio izvijanjem mašine, da beše nemoguće ne posmatrati.
Kasnije je shvatio da i ostale mašine u prodavnicama, opštinama, privatnim kancelarijama i ostalim
mestima gde su ljudi nekada obavljali svoje poslove, imaju takođe živu zadnjicu i glavu njegovoga Oca.
Da, naprava ga silno ometaše u pisanju, naročito bučnim usisavanjem, kada se toliko savijala, da je
pružala neverovatan pogled na otvorenu rupu. Napokon izadje da baštovani napolju, te on ostade sa
svojom svešću, koja na papiru izgledaše ovako: ,,Sva sreća ovoga sveta je dosada. Da mogu da se vratim,
prvom živom čoveku bih dozvolio da me ubije najstrašnije moguće, da se iživljava nad mojim nagim
telom zbog neke neutoljene strasti, da se osetim živim ili mrtvim – nevažno je, samo da više ne osećam
ovu strašnu težnju za drugim. Ovo nepostojanje... ’’

37
 Pisao je, jer mu se učini suludo da razgovara sam sa sobom, neki veruju da je to prvi znak ludosti,
stoga je pisao nekom drugom, tuđem Samuelu.

Izašao je, onda, do prodavnice, po još cigareta, po još mnogo cigareta, a trgovačka mašina
ispusti jednu paklu, te se savi da je dohvati, i on iznova vide otvor, i ponovo mu bi neprijatno. No, dobro,
sam je kriv. Nije naglasio Svevišnjem da ne želi gledati zadnjice, ko bi se toga još setio.

Dani su prolazili u pisanju, isprva je bilo veličanstveno, ali su se misli trošile, a to siromašenje je
bolelo papir; Samuelu je nedostajao istinski sukob, a nije ga bio kadar proizvesti u sebi. On je još i ranije
imao običaj igrati karte sam sa sobom, i uvek je jedan deo njega varao drugi, uvek je jedan deo bio na
nečijoj strani. Akcija! Falila je akcija u ovom bezmerju misli... Usamljenik se dosetio svojih nagona,
tačnije, oni su ga podsetili na svoje postojanje, i stadoše ga primoravati da im se pokori. On, koji je stvari
uvek predviđao pažljivo i sa oprezom, nije se setio šta će učiniti sa nagonima, usled nedostatka drugog.
Šta će on, izgovorivši želju u besu, učiniti sa prirodnom potrebom? Osećao je toplinu u donjem stomaku,
vatru koja bi spalila tvrde mošnice, a zatim čitavo telo, ako se ne izbaci, ili makar ohladi. Snažan poriv
koji je osetio mogao se jedino umiriti radnjom koju je zahtevao, iako ga je u početku pokušao sublimirati.
Nije više mogao izdržati, te je gurao ud u zemlju, u pesak, u svaku predstavu rupe koju je mogao izmisliti,
i tako izbaciti tečnost, koja se, čini se, do grla popela.

Kasnije je ponovo posmatrao mašine. Sve su bile njegov Otac! Otac ga je služio, lečio, ponekad i
oblačio, ali nikada i zagrlio, poljubio, sažalio se na njega. Duboko u sebi je on odlično znao da mašina
tako nešto neće uraditi, ali se nadao, danima se nadao, da će glava, koja nosi njegov lik, poslati jedan
bezazleni poljubac, ili makar krišom namignuti. Nije više oka mogao sklopiti, zarazivši se nesanicom. U
tim budnim noćima, najčešće je mislio o tome kako se može afirmisati, jer su nagoni za sobom ostavljali
strašnu prazninu, i on postade užasno nesrećan. Ostavljao bi po strani sve predmete koje bi nalazio u
kući. Bio je tu jedan nož, marama, viljuška, ... Jedne noći je svo šiblje iz dvorišta skupio na posebnu
gomilu. Snažno se stao udarati po čitavome telu, dok ne vide šarene ožiljke. Oh, tada se oseti živim. On
izazva nekakvu reakciju tela. No, u mozgu je ključao bes, strašan gnev, jer ništa nije bilo dovoljno, ništa
nije bilo oslobađajuće. U takvoj groznici, ludak zapisa na papir: ,,Sada, kada sam napokon slobodan,
mogu razmišljati o sebi racionalno. U svetu gde je prestup nemoguć, uviđam da je jedina sloboda koju
mogu ostvariti samouništenje. Ako nas bol podseća na to da smo živi, kako vele mudraci koji su se
kasnije samoporekli, zar je loše uživati u patnji – afirmaciji života? Zar bi trebalo od nje po svaku cenu
bežati?’’

Osim što je kobno mislio, počeo je i sam sebe redovno povređivati. Mašine ga nisu umele
usrećiti svojom proizvodnjom, a neko bi se radovao na njegovome mestu, jer je zaista bio okružen
obiljem svega što se poželeti može. Samuel je, naravno, najviše želeo da pati, tačnije, da se afirmiše;
danima je štedeo patnju. Očito da nije želeo umreti, ali želja je iz dana u dan bivala veća, a ozledi na telu
sve uočljiviji. Po tri dana bi znao da napravi pauzu, ali se odmah zatim sumanuto vraćao svom prirodnom
poroku, još snažnije nego ranije, nego ikada; udarao bi se ogromnim prutevima, najčešće po licu i
zadnjici, sve dok ga krv nije naterala da zastane. Otac bi nastavljao da radi, ne obraćajući pažnju na
sinovljeve pokrete, a sin bi tačno ispred naprave stao i sebe mučio, razvlačeći kosu i uši što je jače
mogao, dok napravu ništa ne bi dirnulo. Strast i dalje nije preuzimala potpunu vlast, a Samuel bi,

38
hodajući po ivici, dobro održavao ravnotežu. Shvatio je da se u novom svetu, čovek ne može ni sanjati, a
kamoli zamisliti, te je ostajao budan sve dok mu se oči same, silom, nisu zatvorile, a ujutru bi opsednuto
tražio predmete kojima bi se mogao povređivati, oštrio noževe, sekao šiblje i skupljao stvarčice.

Živčana rastrojenost uzela je neverovatnog maha, da je čitava ova rečenica milosrdni

eufemizam. Odbijao je hranu i novac kućne mašine, bacajući sve na pod, želeći da izazove bes u napravi,
ali ona je ostajala ista, po običaju se savijala i kupila, pružajući pogled na raširenu zadnjicu. ,,Ne bojim se
smrti, bojim se jednoličnosti!’’ – poslednji su udarci koje je papir zadobio od Samuela. Ležao je u
krevetu, klonuo, potpuno uništen. Uvek bi isticao kako poseduje preterani nagon za samoodržanjem, a
vidite sad!... Zategnuta marama se polako opuštala. Svetlo je i dalje gorelo. Čuo se vetar. Ptice su
pevale. Poče i kiša.

Više nije disao. Kućna mašina je nakon njegove smrti namignula i rukom ga pomazila po glavi. Iz
limenog otvora izadje nekakva lepljiva tečnost.

39
 HEMOROIDI

Noćas sam ponovo istukao mačku. Prokletinja mi je toliko išla na živce. A možda smo i slični;
slični? Ja i to užasno stvorenje? Nema logike. Bojim se da ne mogu pričati uopšte o događajima. Meni se
ništa ne događa. A ako se događa, nije vredno beleženja. Rekao sam da sam istukao mačku zato jer me
je ometala da napišem ovo što počeh. Dakle, mene događaji samo ometaju. Pa zar nije kristalno jasno? I
dalje me ometaju!
Večeras mi je ušla u želudac. Toliko me je zaboleo, da sam kleknuo i molio se da ne moram više
trpeti takav neizreciv bol. Nisam se mogao utešiti onom mišlju – da samo mrtve ne boli, jer sam ja voleo
biti mrtav, samo da ne trpim bol, ako je to uopšte istina, da mrtvo ne oseća bol, mada ja mislim da je
ono najviše oseća. Ili ćemo reći: mrtvo je prevazišlo bol, ili: mrtvo bol golica. Koještarije.
Majka je svojim dugim noktima čaprkala po mome želucu, tačnije po kardiji, da ga je skoro
izbušila. Iz rupica koje je unutra napravila, potekla je vruća, kisela voda, koja mi je pekla telo. Odatle
izađe i sinoćni alkohol koji se beše zalepio na horizontalnome delu. Molitve nisu pomagale. Nije
prestajala. Popela se do grla i zarila mi nokat, golicajući mi krajnike. To me je silno nadražilo i ja sam
povratio po krevetu. Oh, setio sam se! Imamo i mi, ljudska bića, svoje mehanizme odbrane. Odmah sam,
zatim, otišao u kupatilo i seo na ve-ce šolju. Imao sam osećaj da su mi užarene kugle ubačene u zadnjicu.
Naprezao sam se. Ustajao sam pa sam ponovo sedao na dasku. Molio sam se Bogu. On mi je govorio:
,,Samo ti možeš izbaciti šljam iz sebe.’’ Ako Bog ikada progovori, reći će: ,,Možeš ti to sam.’’
Majka je sada rovarila po zadnjici, kandžama bušeći izraslinu na ulazu u rupu; ja pukoh. Izađe iz mene
čitav šljam odjednom, bez najave, kad sam se najmanje nadao. Verovatno je to uzrok moga naprezanja.
Pogledah u šolju, kad izmet beše potpuno crn, crn kao najcrnji ugalj. Znači to je moja majka, pomislih.
Legoh u krevet i naslutih: Sutra će mi se nešto strašno dogoditi.
Osvanu prelepo jutro. Ja sam, umesto ptičica vani, slušao svoja zakrčena creva. Bol je sišao dole.
Nekad se popne gore, a sada je sišao dole, može se reći dublje, ili, kako se uzme. Creva se stadoše
svađati sa pticama. Vrabac je cvrkutao pored otvorenog prozora, ljuteći se na moja creva. E, tako se
bunio Bodler, pomislih, kao moja creva! Mislio sam da sam sinoć izbacio majku, da je u kanalizaciji.
Prevario sam se. Izgleda je tek jedan njen nokat otišao. Pobesnela je. Udarala me je po stomaku od
ranog jutra, da su mi se ruke tresle. Čudna stvar! Nikada ne gubim svest. Ona čak nijednom nije pukla;
ako ne pukne psiha, pući će fizionomija. He-he. Majčica je prevršila svaku meru. Poče me udarati
pesnicima, da ne smedoh izaći iz kuće da se ne bih provalio. Pitao sam se, za šta se ona to beše bunila?
Šutnuo sam mačku i konačno krenuo na pregled; psst, tišina, idemo sada na kolonoskopiju!
Nisam se pridržavao pravila, i sinoć sam pojeo mnogo masne i čvrste hrane. Odbio sam sedative, već
sam rekao da mi je svest u svakom trenutku potpuna, skoro i dok spavam.
,,Smirite se’’, reče doktor.
,,Smiren sam’’, rekoh mu.
Taj smešni čovek je prosto verovao kako sam ja previše uznemiren, da sam u stanju šoka, pa sam
tako staložen i nepomičan. No ne. Legao sam na levu stranu i iščekivao. Prođe me malo jeza, priznajem.
,,Ne želim sedative’’, napomenuo sam mu.
,,Gospodine, vaša majka se smeje’’, reče doktor.

40
 ,,Zašto se smeje?’’ upitah ga.
,,Kaže da vas više neće uznemiravati, samo da joj dozvolite da ostane u vašoj zadnjici.’’
,,Ne dolazi u obzir, laže! Laže! Pregovarajte sa njom, učinite nešto, vi ste doktor!’’
,,Pita vas zašto ste tukli mačku.’’
,,Nervirala me je! Šta se nje to tiče?’’
,,Vaša majka se kikoće, gospodine.’’
,,Šta...?’’
,,Psst, evo, pokazuje mi rukama.’’
,,Štaaa?’’
,,Tiše, budite mirni!’’
,,Miran sam.’’
,,Kaže da vi tučete ono što liči na vas, da to je rekla.’’
,,Besmislica!’’
,,Opet se smeje. ’’
,,Ma šta...?!’’
,,Kaže da hoćete da je izbacite iz sebe jer ste isti kao ona. I da je to razlog što ljudi osećaju
potrebu da izbace, da izvinete, govna.’’
,,Boli me, boli me, kažite joj da me boli, zato mora napolje, zato! Ona je mačka, ona me grebe
iznutra!’’
,,Vaša majka je upravo rekla kako ste mačka, ona i vi jedno te isto.’’
,,Vadite je kako znate i umete!’’
,,O-ho! Ona vam preti! Kaže da će vam zaraziti ostale organe ako joj ne dozvolite da ostane u
vašoj zadnjici kao jedan običan hemoroid koji vam neće zadavati puno muka, čak vrlo malo.’’
,,Ne mogu verovati. Šta mi predlažete, vi ste doktor?!’’
,,Ja se na vašem mestu ne bih šalio sa hemoroidima, posebno ne sa unutrašnjim.’’
,,Vadite kameru! Neka ostane tu!’’
,,Gospodine, nije moje da se mešam, ali zamislite da je u srcu htela da ostane...’’
,,Želite reći: ima dobra u ovome zlu?! U pravu ste. Srce se ne može isprazniti.’’
,,Doviđenja doktore, i hvala!’’
,,Prijatno, nema na čemu.’’

Doktor se, dakle, složi da nema potrebe za operacijom. Doista, majka je održala obećanje i nije
me uznemiravala; pražnjenje je teklo u najboljem redu, bez ikakve boli. Lukavica me je, ipak, nasamarila.
Svaki put kada bih seo na ve-ce šolju, ja bih se setio nje. Jednog me je dana silno pekla zadnjica da sam
se ponovo morao obratiti doktoru.
,,Oho’’, rekao je. ,,Pojavio se još jedan hemoroid, veći od vaše majke.’’
,,Šta radi?’’
,,Ljubi vašu majku.’’
,,Šta radi? Vadite oboje! Vadite!’’
,,Vaša majka govori da će se pretvoriti u rak ako ne dozvolite vašem ocu da ostane.’’
,,Mome ocu?!’’
,,Da, majka vam je mnogo usamljena. Moli vas za malo milosti.’’
,,Neka obeća da me neće uznemiravati!’’
,,Vaša majka kaže da će biti manja od makovog zrna.’’
,,Vaša majka, vaša majka, vaša majka! Možete li je vi zvati stručnim nazivom, ipak ste doktor?’’
,,Hemoroid kaže da se ne uznemirujete, jer ga time ozleđujete. A kad hemoroid boli, boli i vas,
jer ste vi i hemoroid jedno te isto.’’

41
 ,,Zovite je ipak ,majka’ molim vas!’’
,,U ovom trenutku savetujem da ih izvadimo iz vaše zadnjice.’’
,,Koga da izvadimo?’’
,,Pa vaše roditelje.’’
,,Šta kažu oni?’’
,,Obećavaju da se neće širiti i da će vremenom nestati. Ali vam ja ipak savetujem...’’
,,Dosta, ako su obećali, obećali su. Neka ih. Vadite kameru, doktore!’’
,,Doviđenja, doktore!’’
,,Prijatno, gospodine!’’

Otac i majka bejahu mirni, napokon me pustiše da živim kako valja. Ja sam mazao razne masti u
unutrašnjost i spoljašnjost zadnjice ne bih li ih smanjio, i izgleda da je uspevalo. Izbegavao sam svaku
unutarnju napetost i uspešno odolevah spoljnim uticajima, da sam se konačno izlečio. Potpuno bejah
miran i zaboravih na njih. Ne beše besa i vatre, no samo spokoja poput zanosnog čaja od kamilce.
Ali, ali! Evo kako možemo uživati u savršenom skladu i miru dok se iza nas ili u nama nešto strašno,
nezamislivo događa. Čovek lako na hemoroide zaboravi, a oni se pojave ponovo, nenadano. Nema te
masti koja ih može iskoreniti. Ti hemoroidi – koji se istope na masti glumeći pokorne robove, da bi
pokornošću stekli slobodu i zavladali nad gospodarem. Ta lukava stvorenja koja ne žele da izađu van! Ne
žele, i ne žele, pa Bog. Misle oni: i mi imamo oblik – zaslužujemo da živimo. Zaslužujemo živeti u
nekome. Pa se ne mogu u srce smestiti, jer je previše široko, ne mogu se u srce smestiti jer ih samo
zadnjica i samo ona kosmički obavija. Zatim se smanjuju, ne bi li zavarali, a čine to samo da bi se još više
povećali, kada ih je bolno iz sebe iščupati. Ah – moji roditelji!
,,Doktore, šta rade zaboga?’’
,,Igraju kolo, gospodine.’’
,,Ko?’’
,,Vaša majka viče da vas pozdravljaju stric Pavle, strina Bisa, tetka Vojka, tetka Rada, tetka Lidija,
komšinica Mara, komšija Mile. Svi oni su u vama sada.’’
,,Vadite ih, nije održala obećanje, beštija! Rekla je samo ona i otac!’’
,,Žao mi je, ali sada ih nije moguće izvaditi. Nije reč o hemoroidima više, imate Rak debelog
creva.’’
,,Molim?! Kažite mojoj majci da pokupi rodbinu i komšije i da izađe iz mene!’’
,,Vaša majka igra kolo, ne sluša vas.’’
,,Majko, izađi iz mene, dosta si me mučila. Oče, urazumi je!’’
,,Kolo se širi po vašem telu, niko nas više ne sluša.’’
,,Majko, o, majko! Umreću zbog tebe, slušaj me! Doktore, recite joj da mi odgovori!’’
,,Čekajte, oni pevaju neku pesmicu! Na, na, na...’’
,,Šta pevaju?’’ upitah ga.

,,Samo mama uvek zna

Šta detetu da da,
Samo mama uvek zna
Šta detetu da da
Samo mama uvek zna...’’

,,Izvadite kameru’’, rekoh mu.

,,Dođite sutra da vam prepišem terapiju’’, reče mi.
,,Može li se zaustaviti kolo?’’ pitah ga.
,,Ponekada može.’’

42
 ,,A ovo, može li?’’
,,Ovo deluje neumoljivo, no daćemo sve od sebe.’’
,,Hvala doktore.’’
,,Prijatno, svako dobro.’’

Kunem se Bogom da mi bolest nije pomutila mozak, jer je moja svest uvek budna i jasna, kako
uostalom i rekoh. Razlog zbog kojeg ne mogu nastaviti pisanje, digestivne je prirode.

43
 SEOSKI MAG HIPNOTISAO SINA

Napokon čovek u okovima reši da se oslobodi. Već ču neke mitove da je po rođenju svako bio
slobodan, i to mu delovaše tako primamljivo. Njegovi drugovi su,naravno, tu želju za slobodom smatrali
nastranom; ,,Tražeći slobodu ostaćeš praznih šaka, a lanac ćeš izgubiti. I , šta ćeš onda raditi sa svojom
slobodom?’’ ,,Sloboda je ženski hir.’’ ,,Slobodu ćeš ostvariti baš kao ona Nora.’’ ,,Krenućeš isto kao
Vladimir i onaj Estragon.’’ ,,Onog dana kada ne budeš oko vrata imao omču, bićeš mrtav. ‘’ Tako ga
odvraćaše drugovi, ali on reši da zapuši ušice i krene uz brdo.
Kod Kundere, seoskog Maga, beše red do kapije. ,,Ipak, svi ovi ljudi čekaju, to znači da je vredno
čekanja i ja ću čekati’’, pomisli Marjan. Taj je Mag bio svemoguć, govorilo se da je svakome želju
ispunjavao, ali da je svaka želja zahtevala od onog koji traži da uloži veliki napor kako bi je ostvario. Svi bi
dolazili nespremni, očekivaše od Maga da uradi sve za njih, ali je on imao valjanu metodu. Taj lukavi Mag
znao je dobro da svaki čovek može ispuniti bilo koju svoju želju, ma kako suluda bila, ali ne zna kako, na
koji način.
Još je tri čoveka ostalo ispred Marjana. Ispred njega beše jedna zanosna žena koja se pogrbila od
čekanja. Posmatrao je njene zategnute listove I stisnute grudi, kada bi se okrenula da uzdahne, a Marjan
bi takođe uzvratio uzdahom, i tako se odlično razumeše. ,,Ona nikada ne bi poželela slobodu’’, pomisli
on. ,,Njen steznik sve govori. Te grudi će puknuti, eksplodirati, bradavice se jednom moraju pobuniti.’’
On samo što ne dobi sunčanicu, a maramicom svaki čas brisaše uzavrelo čelo. Ne beše vazduha. Žena
konašno uđe u kuću. Vrata se zatvoriše. Čovek osta sam. Razmišljaše o tome šta bi sisata žena mogla
poželeti. ,,Sisata’’, tako on pomisli i zasmeja se. Polude malo zbog vrućine. Ona tako brzo izađe, možda
najbrže od svih koji su bili tog dana kod Maga. Marjan pomalo bojažljivo uđe.
,,Dobar dan’’, reče on Magu.
Mag Kundera uzvrati. Upita ga: ,,Zašto ste vi došli?’’
,,Ja bih želeo slobodu. To mi je potrebno od vas.’’
,,Zanimljivo. Je li vam žena koja je sada izašla neki rod?’’
,,Nipošto’’, reče Marjan. ,,Zašto me to pitate?’’
,,Pa baš zato jer je poželela od mene isto što i vi.’’
,,Ona? Slobodu je poželela?’’
,,Da, i vrlo je jednostavno vaše ispunjenje. Samo što to niko ne želi.’’
,,Ispunićete mi,onda?’’
,,Oh, ne, ne mogu umesto vas. Ja vam samo mogu reći šta da uradite.
Potrebno je samo da vodite ljubav sa svojom majkom, ili ocem, zavisi od vaših sklonosti. Kom ste polu
naklonjeniji?’’
,,Ama, jeste li poludeli? Šalite li se sa mnom?’’

44
 ,,Ja se tako glupo ne šalim, gospodine. Ona žena je to bez pogovora razumela, a vi me vređate.
Izađite napolje.’’
,,Oprostite, želim da mi to potanko objasnite. Obećavam da ni reči neću reći, oprostite mi.’’
,,Svaki istinski rob zna kako se dostiže sloboda, alii mu je taj način perverzan. Promena se
svakom čini perverzija. Pratite li?’’
Marjan klimnu glavom.
,,Osnovni je uslov slobode biti bez roditelja.’’1
,,Ali, ja ih ne mogu ubiti, oni su me stvorili!’’
,,Ne prekidajte me, mladiću, ne prekidajte me.
Ne radi se o tome biti bez roditelja. Ja sam, eto, izgubio majku još dok sam bio beba, a ipak sam
celog svog veka živeo pod hipnotičkim pogledom njenih prekrasnih očiju.
Sloboda se ne stiče odbacivanjem ili sahranjivanjem roditelja, nego njihovim nepostojanjem.’’2
,,Ali, ja vas ne razumem. Oni postoje! Ja ne mogu zatvoriti oči pred njihovim postojanjem.’’
,,Nije reč o tome da zatvorite oči. Vec da kočiju pretvorite u bundevu. ’’
,,Ja ponovo ne razumem.’’
,,Ah, ona žena je odmah razumela, odmah. Ne mari, objasniću vam, volim da objašnjavam.
Posebno onima koji glume da ne razumeju.’’
,,Ne, kunem se!’’
,,O! To činite nesvesno. Osvestiću vas.’’ Mag nastavi:
,,Biti slobodan, znači, pre svega biti slobodan od drugog, ili, bolje rečeno: ne zavisiti o drugom, a
taj se ideal postiže samo kroz pravilo jednakosti. Roditelj se neprekidno postavlja iznad deteta, najčešće
iz straha, pa su česte i vrlo poznate rečenice: ,Ja sam tebe napravio, ne ti mene.’ ,Ne možeš ti mene
vaspitavati’ i sl. Pa ako je dete posmatrano kao nešto ispod sebe, i nešto što se ne može uspeti
duhovnom lestvicom tačno pored prestola stvaraoca, tako da presto sa njim deli, onda ostaje stvaraocu
da se ,,spusti’’ istom lestvicom, ali telesnom (spuštanje je uvek telesno) do ,,nizine’’ detetove. Ali,
stvaralac ne želi ni u jednom od oba slučaja izgubiti autoritet. Detetu ne dozvoljava da se popne, a sebi
da siđe. Jedini način da roditelj ne postoji jeste da se dete sa njim seksualno spoji, upišite to u mozak!
Roditelj tim činom potpuno iščezava, jer je potpuno jednak sa onim što je stvorio. Ako je ma koje biće
iznad tebe, pa bio to I Bog sam – nisi slobodan.’’
,,Dakle, ako sam dobro razumeo, čovek mora biti iznad drugog kako bi bio slobodan?’’
,,Oh, ne. Ništa vi ne razumeste. Čovek mora biti jednak sa drugim čovekom kako bi bio slobodan.
Kralj je, isto tako, vrsta sluge.’’
,,Sada već bolje razumem. Ali! Roditelji me neprestano zastrašuju postavljajući se iznad mene.
Ubedili su me da imaju prednost jer su me stvorili.’’
,,Oh, ne budite tako naivni! Stvoriti nekoga, zar iko na ovome svetu zaslužuje ikakvu prednost i
naklonost jer je nekoga stvorio? Ha, pa to je najlakša stvar, istresti seme!’’
,,Dobro, dobro, razumem. Ali, recite mi šta da radim?’’
,,Gospodine, rekao sam vam. Idite i vodite ljubav sa nekim od roditelja.’’
,,Ja to ne mogu učiniti.’’

1
Život je drugde, Milan Kundera
2
Isto.

45
 ,,Idite vodite ljubav sa majkom, a zatim sebe proglasite Bogom!’’
,,Ali ja to ne mogu učiniti. Ona mi nije privlačna.’’
Mag se zakikota.
,,O-ho,to vi samo uobražavate! Zaboravili ste kako vam se samo dopadala. Vidite mene. Ja
nikada ne znam koji je dan, pa čak ni koliko je sati. Od ljudi čujem tek za godinu. Vreme bi za mene zaista
postojalo kada bih znao koliko je sati. Izabrao sam da vreme bude besmislica. Od svega možete napraviti
besmislicu. Ja sam perverzan jer ne znam koliko je sati, pa budite i vi perverzni - i zaboravite to da majku
ne smete dodirivati. Ljudi su izmislili taj odnos – pun poštovanja prema roditeljima, radi produžavanja
vrste, radi samog života, jer kada bi svi ljubavili sa svojim majkama, krug bi se završavao. I nije reč samo
o završavanju jednog kruga, već u njegovom sagorevanju. Čulna ljubav donosi vatru, strast, kakvu
roditeljska pokušava sublimirati; ali, džaba, gospodine, džaba! Mržnja je druga strana erotskog mača.
Zašto deca muče životinje, mladiću? Ne znaju za seksualnost, još uvek ne znaju. Zapamtite da je mržnja
uvek erotska stvar. ’’
,,Ja mrzim svoje roditelje, ali to ne mogu povezati sa erotikom, poštovani Magu.’’
,,Ta, naravno da ne možete povezati, kao što ne možete ni vašu tobožnju ljubav povezati sa
pritajenom mržnjom. Zapamtite i ovo: sve one koje vi volite – duboko u sebi mrzite.’’
,,Mrzim?
,,Da, mrzite ih jer nisu vi, a volite ih samo da biste ih malo pretvorili u sebe. Da biste se uspeli
ogledati. Staklo vam nikada ne moze kazati da postojite. Idite sada, imam posla.’’
Marjan poljubi ruke Magu i izađe. Zavrte mu se u glavi od silne filosofije. Takvo je stanje da se ne
može biti jednak sa premijerom države, pa bi trebalo početi od sitnica, da bi se stiglo do premijera. Za
njega, naravno, ne važe iste metode, sa njim bi valjalo biti jednak u novcu...
Marjanova majka veoma poštovaše njegovog oca, no čini se da to pre beše strah, jer između njih
jedva da nedeljno proleteše stotinak reči. Duboko je ta žena bila nesrećna, te Marjan shvati to kao veliku
prednost. Njegov otac ubrzo ode na dvonedeljni put. To sin vide kao sjajnu priliku da dobije svoju
slobodu. Majka je bila izrazito pokorna žena, čini se da bi od nje bilo koji muškarac, a ne samo otac,
uspeo dobiti što god poželi; Sin je čekao da majka krene da se kupa, ne bi li ušao za njom. Tako i bi. Ona
se gotovo cela skinu, a sin stade iza nje počevši da je ljubi i miluje. Ona skoči kao oparena! Vrištala je, ali
joj on stavi ruku na usta. Uzbudila se, doista se uzbudila ta žena, ali se otimala i vrištala. ,,Ne sme me sin
imati!’’ vikala je. Posle odnosa, žena se onesvesti, prethodno grcajući od zadovoljstva. Sina ujutru
probudi seoski inspektor.
,,Gospodine, morate poći sa mnom. Imam nalog za vaše hapšenje.’’
,,Šta sam učinio?’’ Marjan pokuša ostati pribran.
Gromada od čoveka ga podiže iz kreveta i skoro pa iznese van. Nije se ni stigao obući. Prilikom
saslušanja saznade da ga je majka prijavila. Istog dana osvanuše brojni tračevi, čitavo selo zabruja o
slučaju sina koji je silovao majku. Ovakav naslov beše u novinama: ,,Seoski mag hipnotisao sina da siluje
majku!’’ Maga Kunderu dovedoše na saslušanje. Ovaj reče da ništa nije zgrešio, osim što je delio savete.
Zajedno ih strpaše u pritvor. Marjan mu se prvi obrati:
,,Budalo! Je li ovo sloboda? Prevario si me, ludače!’’
Mag se smešio.
,,Je li ti mnogo smešno?’’
,,Pa ti i dalje ne razumeš’’, kaza Mag.

46
 ,,Šta ne razumem?’’ljutito će Marjan.
,,Ne razumeš da si slobodan?’’
,,Slobodan?’’
,,Da.’’
,,Ti, vražji Magu! Ovo zoveš slobodom, ove rešetke?’’
,,Pa ti nisi svestan da si slobodan. Kako žalosno.’’
,,Igraš se sa mnom, budalo?! Ubiću te!’’ i krene on ka Kunderi, kada ga stražar preko pogleda. On
se zaustavi.
,,Ne, ja sam uvek ozbiljan, osim kada se šalim’’, nastavi Mag, pošto se strasti umiriše. ,,Nema
okova, dete! Ove rešetke... to je samo glupa spoljašnjost, preživećeš je. Tebe za roditelje više ništa ne
veže. Oni će tvoje postojanje želeti da ponište, oni te u svesti neće smeti prizvati, ti si sada TABU. Tabu
za njih! Nisu oni za tebe više.’’
Marjan se zamisli, kad ču glas dvojice drugova. Prvi mu dobaci: ,,Ha-ha-ha, kakva sloboda,
Marjane! Pa ti si lud!’’
Drugi reče:,, Marjane, zavidim ti na slobodi, ha-ha-ha...’’
,,Gubite se, bednici! Gubite se!’’ uhvati se on za rešetke drmusajući ih.
,,Znaš li, dete’’, obrati mu se Mag ponovo, ,,ko je bio najslobodniji čovek na svetu, a čitav je život
u zatvoru proveo?’’
,,Ko?’’ Upita Marjan uhvativši se za glavu.
,,Jedan Markiz. Čas su ga gurali u ludnice, čas u zatvore, ali je on reč iskoristio do neslućene
granice. On je rečima rezao, milovao, ubijao, silovao, do Boga dostizao. Nije tek stvar u tome: biti
slobodan da kažeš sve što misliš, već i obrnuto: da kažeš sve ono što ne misliš. Reč!’’
,,Reč’’, ponovi Marjan.
,,Ni grob nije imao. Time su ga hteli kazniti, ali! Grobovi posramljuju.’’
,,Ni grob nije imao’’, ponovi Marjan.
,,Vaša majka nikada neće doći da vas poseti. Ona više ne postoji.’’
,,Ona više ne postoji’’, ponovi Marjan i zaspa.
Mag se smanji i prođe kroz rešetke. Kad za ovo sudija ču, reši da oslobodi Marjana, jer utvrdiše
da doista beše hipnotisan, a da taj Mag ima neke vrlo čudne moći.

47
 AVET

Tri godine su prošle od kada stari nije dolazio. Avetinje su strašne za one koji na njih nisu navikli.
Gospođica Jelena ni u kom slučaju nije smela reći majci za čudnovatu stvar jer bi skeptična žena sada još
i imala smelu potvrdu za ćerkino ludilo. Ludilo! Kao da je ona, jelte, umišljala očevu očiglednu pojavnost i
duge, neopisivo duge govore; ne, bio je to on, on, glavom i bradom, elegantno obučen, čak i podmlađen!
Takva je stvar sa mrtvacima: podmlađuju se da nas žive prave ludima i bolesnima. Mrtvac se, uvek,
neizostavno javljao u vreme najvećih magli i kiša, odajući takav utisak da bi se na svetlu istopio; znao je
taj čuvati svoj aristokratski ten! Sećala se Jelena kako se ni za života nije izlagao suncu, smatrajući to
gnusnom i nepotrebnom navikom.
Za Očeva javljanja ona se ne bi obratila ni svome budućem mužu, koji je za sve i sva oduvek imao
valjano psihološko opravdanje; sve bi se moglo Frojdom objasniti, pa i ponašanje malecnoga crva, a
kamoli prikaz utvare. Te je večeri njegova ogromna ruka prolazila kroz njenu kosu, zaustavljajući se kada
bi je želela počešati, i ta ruka bi je mazila kao gitaru kad bi divno svirala, za nju, ruka je živela za nju. –
Spaliti tu ruku – misao poput groma joj udari u glavu, i ona se strašno uznemiri. Nova misao: - Ta je ruka
ispunila svoju svrhu. Šta to ona može još raditi, osim milovati glavu, zaustavljajući se kada bi je želela
počešati, nežno, kao gitaru? Falilo je nešto, strašno je falilo nešto ove afirmativne večeri u svakome
smislu, osim u prirodnome. Kiša! Oluci strašno podrhtavaše, a svaka kapljica bolno padaše na glavu
poput kazaljki sata koje mučno udaraju po mozgu kada su sva naša čula potpuno koncentrisana na sat.
Svi se ljutiše na Peruna koji osim toga što je bog nije kriv ni za šta, a možda je i Jelena, za stolom, u
restoranu ,,Sloboda'' pomišljala da se bogovi bune protiv njenoga ,,da'', te donose kišu, ili, bliže, da se
oni uopšte bune protiv svake odluke.
Igor je ponovo pričao o apsolutu. ,,Ne postoji čovek, ili žena, koja u boga ne veruje jer tako zbilja oseća,
već ne veruje iz straha, straha od razočaranja.'' Zato je Jelena držala da apsolutnosti mogu mnogo manje
razočarati od jednog jedinstvenog jedinstva, a sada svoj život dariva jednom takvom jedinstvu. No, da
barem može biti sigurna u to da individua nije ono što ona već poznaje i očekuje, no da je individua
zagonetka! Filosofska rasprava zahtevaše da se iz restorana kisne, te su se voljeni držali čvrsto za ruke,
udvostručeno, a jedno biće, teško zajedno duplo, ako ne i troduplo. Na trenutak ona potrča brzo,
najbrže, a njen se divni prijatelj umarao, u drugom je trenu on hvatao zalet, a ona bi kliznula, tako da su
se dva orla stropoštala do kuće, prethodno zaboravivši da odvežu kandže.
Bilo je to predivno veče. Kuća je bila puna mirišljavih sveća, a rerna obećavaše sjajne ukuse. Kiša
nije nameravala prestati, a četiri zida su poput brižnih roditelja milovali svoju nezaštićenu decu. Igor je
legao na stomak, a leđa mu behu ispisana sledećim imenima: Jovan, Nikola, Vladimir, Žan, zatim ponovo,
ali obrnutim redosledom: Žan, Vladimir, Nikola, Jovan. Razočaravajuće apsolutnosti oživeše na njegovim
leđima, bez frojdovskog opravdanja.
Silno uživaše on, dok mu voljena iscrtavaše razne oblike po nagom telu, a baš kada htede
napisati njegovo ime, Igor se naglo okrete i ponudi svoj stomak. Ponovo Jelena ispisa onih pet imena,
sada bliže srcu, i ona se uvukoše u jedan jedinstveni apsolut koji ih sa neznanjem upijaše.
Bilo je to iste ovakve večeri, u slično vreme, kada se On prvi put iznenadno prikazao, dokazavši
time da bića ne nestaju, pa makar živela i kao snoviđenja, aveti, duhovi, utvare. Godinu dana nakon

48
svoje smrti zakuca On na balkon svoje kćeri, koja se prestravi. On je nekoliko meseci pre ovog događaja,
ulazio u njene uši, govoreći neke uobičajene stvari, kako mora do apoteke, kako nije ručao, da ne želi
više da se bakće oko gluposti… Nije očekivala njegovu fizičku pojavu, i to neposredno pred veridbu. Da je
ne želi možda odvesti pred oltar? Čudio se Otac što ga napokon ne zagrli, ne ponudi starom dobrom
turskom kafom, no stajaše tek tako, nemo, kao u polusnu. Nasmeja se tada čudnovato i reče: ,,Nemoj
govoriti majci za ovo, biće ljubomorna što se njoj nisam obratio.’’ Otac ubrzo zapali cigaretu, ali se za
čudo nikakav dim u prostoriji ne oseti; sve osta mirisno kao i pre njegova dolaska. Kiša je napolju
pljuštala, sa trećeg sprata čulo se masno psovanje i negodovanje naroda, a Otac se glasno, i čini se, bez
ikakvog razloga nasmeja:
,,Ta, zar pekar?! Pa to je najlakše! Biti celim bićem svojim najbolji u osnovnoj stvari.’’
Divila se pre toga mlada devojka, divila se požrtvovanom pekaru kome rad ne beše obaveza, no
čista ljubav, a ljubav jedina obaveza u životu; toplini pekare u kojoj Jovan osećaše neprikosnovenu čar,
dom; osnovna stvar, dom! Istina je da ne iđaše dalje od toga, ali zar je zbog toga postao nedostojan
njenih očiju?
,,Kakva je to ljubav koja sebe samu ostavlja na cedilu, ne prevazilazeći se?’’ nastavljao bi Otac,
budeći zakopanu sumnju u duši mlade devojke, kojoj mladić posta gadljiv, brašnjav, običan i osnovan!
Gađenje koje je usledilo, prema pekaru, nije se moglo ni objasniti, ni opisati, kao što je slučaj gađenja na
hranu.
Otac je uspevao kod otvaranja očiju, uvek je, još za života bio vešt u tome, da demaskira, ili
unakazi, kako ko više voli i shvata, ostavljajući tim svojim postupkom prazninu. No, ako beše za jednog u
pravu, pomisli Jelena, ne znači da će ubuduće tako, a ostalo je bezbroj pozitivnih mogućnosti! Jedno
razočaranje mladosti vredi kao i oni prvi kučići…
Evo, Nikola beše čista suprotnost, vrsni talenat! Delovaše kao da se Otac slaže, čim se dugo nije
javljao, ali nas aveti neprestano obmanjuju. U Nikoline slike se doista čovek mogao bez naprezanja
utopiti, moglo se u njima lakše disati i živeti, zaboraviti zauvek na smrtnu prirodu i obojiti se večnošću.
Koliko je jadan mladić samo pokušavao upisati Primenjene umetnosti, i uvek bivao hladno odbijen, da je
prkos postao njegova jedina pobeda, a upornost poslednje uporište. Taj mladić ličaše na mlađanog
Balzaka, odbijanog, ali snažnog, kome inat beše najbolji zanat, u izuzetku koji potvrđivaše pravilo mnogo
puta izrečeno. Ne beše potvrde za njega, i to je zaista nepravično: da umetnost treba potvrdu i nagradu,
baš kao i lepota: nepravično je da ukus ocenjuje i nagrađuje, kada bi trebalo biti obratno: umetnost da
ocenjuje današnji ukus! Kobnu misao izreče otac:
,,Ako neko nije najbolji u onome što voli, i u čemu srcem uživa, onda nije dobar ni u čemu.’’
Razumeo je on da neko ne uspe u onome čega se gnuša, i na šta ga silom teraju, ali da propadne
u svojoj sopstvenoj ljubavi, u svome sopstvenom odabiru, onda taj ne samo da nije za umetnost, strast i
ljubav, no nije ni za šta!
Od toga bi trenutka Jelena držala uvek sva vrata zatvorena, i ona od ulaza, i od terase, ali bi avet ulazila
kroz zidove, iskakala iz fioka, polica, izražavajući svoju bit na mnoštvo načina; individua je doista
zagonetka.
Nikoline slike postaše prolazne i smrtne, ni traga od one objedinjujuće večnosti u njima, a iskrivljeno lice
Očevo javljalo bi se u svakoj pojedinačno, analizirajući greške i propuste. Mnoštvo grešaka pokvarilo je
lik stvaraoca, praveći od njegovog lika bednu karikaturu, lice antitalenta, propalice. Gde je sada iluzija
Balzaka? Raspršena beše, kao i njena ideja o mladiću, jer nije Jelena volela muškarca, no sliku, koja se
prikaza bednom i očitom.
,,Oče, jesi li zaista to ti? Nemoguće je da si ti?’’ upita ga kći jednom prilikom, želeći potvrdu, a
više negaciju tog sebičnog upravitelja misli, za koga se, svejedno, nije moglo reći da nije u pravu.
,,Smešno! Ta, zar ne vidiš? Evo, ako nisam ja, čiji je onda ovaj ožiljak ovde, na čelu, na sred
čela?’’ pokaza on prstom na zaraslu ranu i zagleda se napred. ,,To si ti onda učinila, sećaš se, onda kad si
se od mene navodno branila’’. I zaista, ne beše većeg dokaza od te rupe na čelu, te sva sumnja nestade.

49
 Otac bi dalje jadnom Vladimiru zamerao na preteranoj ćelavosti. Tu je bio toliko grub da izazva
ne gađenje, no sažaljenje kćeri prema svom prijatelju, koji je u svojoj tridesetoj godini ostao potpuno
ćelav. On je o svojoj lepotici mnogo lepše mislio, dok bi ona hodila sa odbojnim, degenerisanim
hemofiličarem. Gnušala se Jelena očeve objektivne optike, ali ipak, u sebi ne imaše ničeg tako jakog, a
subjektivnog, koje bi se moglo suprostaviti i razoriti takvo viđenje;
Igor je gotovo zaspao, na njega dodir delovaše poput hipnoze, te ubrzo poče sanjati. ,,Ah, Žan,
moj divni Žan!’’ uzdahnu Jelena u sebi dok nežno milovaše usnulog čoveka. Zajedno su studirali, ali je on
na četvrtoj godini naglo odustao. Nije ga nigde bilo! Neki su govorili da je poludeo, drugi da nije imao
dovoljno novaca, a treći, verujem, najispravniji, kako nije imao discipline i odgovornosti potrebne za
fakultet. Znao bi on u vreme ispita Južnoslovenskih književnosti čitati Kafku, u vreme Opšte književnosti,
ruskih i francuskih klasika, oduševljavao bi se Poljskom i Gombrovičem, zatim Hrvatskom: Ispit savjesti bi
pevao kao himnu, i to više puta. On uopšte nije držao da su Francuzi najbolji pisci, ti Francuzi su, čak,
naprotiv, najsurovije postupali prema najiskrenijim piscima.
Žan je, dakle, nestao i pre no što se otac oglasio. Možda je Žan jedini prozreo da će se Otac neizostavno
oglasiti.
Igor je jako hrkao. Vrata terase behu otvorena i Jelena ugleda Oca. Mislila je da mu se Igor dopada, Igoru
niko ništa nije imao zameriti! On joj pokaza rukom da izađe.
,,Idi odavde, dosta mi te je, ne želim da te slušam! Idi, ne želim da te vidi!’’
,,Pa on hrče! Ha-ha-ha! Tvoj muž je hrkalo!’’
,,Pa, šta ako hrče, zar je toliko strašno hrkati?’’
,,Hrk, hrk, hrk’’ ozbiljan čovek poče se glupirati i podražavati hrkanje.
,,Umukni!’’
,,Hrkkkk...’’
Jelena zamahnu rukom da ga udari a on se izmiče. Ona opet, on spretnije – opet. Otac skoči sa
terase I stade lebdeti u vazduhu. Nju to silno razgnevi. Otac je sa te daljine bio siguran te reče:
,,Nema veze, žao mi je samo što noću nećeš oka sklopiti od hrkala.’’
Jelena se pope na ogradu terase s namerom da skoči i zadavi Oca, a on u tom trenu nestade.
Jedna žena je vikala:
,,Ne skači, zaboga, ne skači! Grota je, život je pred tobom! Život!...’’

50
 PARANOJA

Komadić stakla danima stajaše na sjajnom parketu. Pomislih kako bih se mogao nabosti, ali tu
misao ubrzo odstranih, jer sam vrlo dobro zapamtio mesto na kome se nalazilo. Evo, i dan danas čuči na
istome mestu na kom ga spazih onog dana, a ne bih ga sada pomerio ni za živu glavu, jer bi se komadić
mogao naljutiti.

Staklo bi neprestano ispoljavalo svoj gnev nada mnom, čak i u mome odsustvu, dok nije bilo
koga da nemarno razbije čašu, ili posudu u sobi, ono bi zlokobno čekalo i mamilo! Nisam ja Trnov Ružac
da bi se prema meni tako surovo postupalo, a stalno se tako činilo. Staklo! Ono ujedno beše i moja
poslednja nada, njime sam pomišljao završiti sa ženom koja mi zadavaše toliko muka, moja poslednja
opcija bila je da joj usitnjene komadiće stakla stavim u hranu koja bi joj dušnik rasekla. Kriva bi onda bila
isključivo prehrambena industrija, a ne ja, a to bi ubistvo doista bilo otmeno. Nije to više bila nikakva
ljubav, već grumen uglja, grumen za koga se držalo da će se pretvoriti u zlato! Kako to nije bivalo, morao
sam razmišljati o odstranjivanju ljubavi, ali bez odbacivanja. Odbaciti nešto voljno značilo bi umreti.
Umirem u izboru. Smrt je neizbežna sudbina sa kojom bih se jedino i mogao pomiriti. Ljubio sam svoju
dragu, mučio se, ostavljao je i ponovo joj se vraćao, na šta ona beše potpuno indiferentna, no ne bi tako
bilo da je znala kakav bih crni udovac mogao biti!

Još ljubavi! Još ljubavi, mnogo više ljubavi, moliću! Marija, ta pokvarena žena je govorila kako ja
sve umišljam, i kako ona ne zna više na koje načine da me uveri u istinitost svojih reči, svojih iskonskih,
afirmativnih reči; veštica je sa mnom vešto postupala, znajući da me drži na koncu, na udici, iako stalno
tvrdiše da nikada ne poznavaše gnusne igrice i manipulacije. Onda je nesvesno! Mučila me je nesvesno
samim svojim nedovoljnim postojanjem!

Ona me je morala voleti. To nedostojno biće sam odabrao da bih je učinio ljubavlju dostojnom;
načinila je od mene ovisnika! Padao sam na kolena i molio je, u nadi da će to ona učiniti jednoga dana,
oh, koliko sam samo patio! Od svojih sam očiju želeo napraviti rupe za bubašvabe, kad nemaju gde,
noću... Ostavio sam je čitava dva dana. Šta li ona u tom i tom trenutku radi, pitao sam se, zatim – šta
rade one stvari u sobi koje sam joj poklonio, te je li uginula mačka, napokon. Patim jer ne znam šta u
ovome trenutku radi Fjodor Mihajlovič Dostojevski, a kamoli ona, ona sa kojom sam provodio
ponedeljke, utorke, srede, četvrtke; ah, najviše bi mi bilo žao tih sreda, kada bismo, po običaju, ili navici,
odlazili u poslastičarnicu na šampite. Prste da poližeš! Dočekala me je raširenih ruku kada sam se
pokajnički vratio, i ja sam mesec dana bio miran, uveren u njenu ljubav. Posle toga, staklo! Ono isto
staklo koje mi danima stajaše u sobi, surovo me ubode, tačnije, ja nogom nehajno zgazih i urliknuh, no
ne imadoh hrabrosti da ga sam izvadim, te pozvah majku, koja se glasno nasmeja i pincetom brzo izvuče

51
komadić, koji se, naizgled, tek površinski bio uhvatio. Nazva me onda njenim malim sinčićem, koji bez nje
ne bi umeo osnovnu stvar učiniti. Obuze me veliko gađenje. Stopalo mi iščisti rakijom, i sve beše u redu,
ali mi sopstvena noga posta tako ogavna, kao da zubi pacova ostadoše zariveni unutra. Marija se takođe
smejala, mator momak, pa još kukavica, iako se ja ničega nisam bojao, do stranih tela, kakvo beše njeno,
i majčino. Užasavaše me misao da ja nisam drugi – svi drugi koji mi se obraćaju, kojima se obraćam, da
nisam staklo, a ne ova noga, te da znam i razumem zašto drugi želi da povredi prvog. Zašto se majka
smeje, zašto se Marija čudi, zašto ja nisam na trenutak svi oni, svi drugi?

Nikoga ja ne poznajem, ni sebe ne poznajem, osim što strah svoj vrlo dobro znam, i što je to
jedino što o sebi znam, i ne dam da mi promakne. Majka se iznova čudila i čudila mome strahu, rekavši
tako mi znanu rečenicu: Budi muškarac. Neprestano mi je to ponavljala. Nisam bio muškarac kada sam
se bojao, kada sam bio previše pažljiv prema ljudima, nisam bio muškarac sve vreme dok sam živeo.
Nisam to ni sada, sa skoro trideset godina. Od kako je Otac otišao, njoj je preko potreban bio muškarac.
Muškarac! Muškarac? Niko u meni ne vide muškarca, pa ko sam onda bio? Nisam nikoga želeo povrediti
svojim muškim ručerdama, pa sam grlio nežno, kao žena. Ova slabašna žena nikog nije napustila.

Prošlo je ukupno šest dana od kobnog uboda. Staklo nije, u to sam siguran, potpuno izašlo iz
moga stopala, more krvi će ga uzneti do mojih listova, do butina, a onda će morati da mi amputiraju
nogu! Kako ću ja živeti bez jedne noge, zar ću držati motivacione govore zdravom narodu, koji će
zahvaljivati Bogu što nisu ja? Svi do jednog će želeti da ne budu ja, a ja sam, idiot, želeo biti svi! Želeo
sam biti i neprijatelj koji me je ujeo, želeo sam biti sve – da bih razumeo, da se ne bih više bojao; Ipak, to
je sve znanje koje mogu imati o drugom: drugi se uvlači pod kožu, da bi tu istu nežnu kožu rasporio.
Nema spajanja, već samo amputiranja, odvajanja, kad jedan zaražava sepsom i otrovom drugog.
Hirurgija drugosti čini se jedinim mojim rešenjem, no kakva nepotpunost: moja noga nestaje sa tim
bednim komadom! Što dalje bi ljudi, da je to moguće, trebalo da žive jedni od drugih, da se tek
upoređuju, a nikad ne stapaju. Sa Marijom te beše nemoguće, baš kao ni sa majkom, jedna me je rodila,
drugu sam ja rodio, i to behu skoro matematičke istine: Majčina je ljubav bezgranična. O, ali kako nije,
kako nije!

Bol u listovima teraše me da od straha neprestano spavam, dok se staklo verovatno podizalo do
butina. Sutra ću ga osetiti. No, ne beše bola ujutru, a staklo je ponovo mamilo, i ja ga neću izneti iz sobe,
a neću se ni ubosti, jer vrlo dobro znam mesto na kome se ono nalazi.

52
 KROKODILI

Dani su prolazili u dosadi. Bruler gotovo da nije obraćao pažnju na Brandu. Vodiše ljubav po prvi
put, a posle toga – zatišje. On radi, on radi, on radi... Nije se mogla žaliti, ipak ju je primio u svoju kuću,
nju, maloletni devojčurak; a njoj je falilo još, no ne još snošaja, no još njega, kome se bezuslovno divila.
Mislila je kako ne može sedeti još dugo tako, besposlena, mora i ona doprineti nečemu u kući. Ona je
verovala da je to njen unutarnji glas, da mora nešto raditi, i učiniti za voljenoga, a zapravo je istina bila
drukčija, da se Bruleru moralo vratiti. Da bi se on odobrovoljio tek kada bi Branda skuvala ručak, ili kada
bi pomogla u nekom poslu. Ipak, nije mogla biti ni to, u svojim godinama: kućna pomoćnica, puka
domaćica;
Jedne večeri , Brandu probudi vrisak. Obuče kućnu haljinu i istrča u dnevni boravak, kad ugleda
ženu sa ispečenim licem. Koža je silno smrdela, a suze su se gasile na njenome licu. Branda umalo da
povrati na ovakav prizor, ali se mučnina zameni uzbuđenjem kada joj Bruler poljubi stopala. Njoj prođe
kroz glavu kako se on ponižava zbog nje i da je to najveći i krajnji dokaz ljubavi.
,,Devojčice moja, sve ću ti objasniti, dao sam ti ključ od kuće, daću ti i do duše'' , pokuša je on
umiriti.
,,Ali jadnici je potrebna pomoć, zovimo lekara...''
Bruler brzo stavi ženi nešto preko glave, da su joj se samo oči videle i istera je napolje.
,,Moraš da mi veruješ. Želim da vodimo ljubav, ponovo, devojčice moja, dođi... želim prvo da mi
veruješ.''
Priđe ona, kao hipnotisana, i baci mu se u zagrljaj. Tokom odnosa, on joj šaputaše na uvo jedno
pedeset puta: volim te, da u njoj to ostade zauvek.
Te su se ispečene žene ređale u kući, a Branda je odlučila samo da veruje, bez preispitivanja; ona
je više puta gledala kako im Bruler pali lica nekom spravom, za koju joj kasnije reče da se zove ... On bi
samo pritisnuo dugme i vatra bi se razgorela. Nakon toga bi bez izuzetka vodili ljubav, ali se jedne večeri
Brandi smučilo i htede ustati iz kreveta.
,,Je li ti bolje ovde, da spavaš sa mnom, ili sa sklerotičnim ocem? ‘’ upita je on iznenada.
Branda se bez reči vrati u krevet.
Rano je upoznala Brulera, još u svojoj petnaestoj. On je tada imao blizu trideset, i bio je najlepši
muškarac koga je mogla zamisliti. Branda mu beše simpatična i često ju je pozivao kod sebe; sramila se,
mnogo se sramila. No od čega, kada je on i nije gledao kao ženu, ili je makar tako želeo da izgleda. Ona je
treptala uz njega, svaki put gledajući ga zadivljeno, takoreći opčinjeno. Možda je tom jakom muškarcu
bila potrebna jedna mala Branda da ga gleda očarano, ne bi li se uzvisio i ljude mogao gledati ispod
sebe. Mala Branda je bila medijum između njih i njega. Taj čovek je živeo sam, ali sam sa sobom nije
ostajao. Branda je živela sa majkom i bolesnim ocem, ali je od njih bežala; Majka, prava lepotica, bila je
ujedno i stroga žena, ona je na sebe preuzela muževljevu inicijativu, po njegovom odlasku u krevet; taj
se otac jedva pomerao, skleroza je sve više uzimala maha.
Bruler je retko kada pio vodu, na njegovom stolu se nalazilo mnoštvo skupih pića, koji bi pekli
želudac iz dana u dan, a organ bi se dražesno napajao vrelinom, grejući grudi slatkom kiselinom. Brandin
parfem beše u takvom kontrastu sa ovim isparenjima;
Jedne večeri, kada ona već napuni šesnaestu, reši da proba alkohol. Nije samo probala, ili
okusila, kako je prvobitno htela, već je pola boce vinjaka ispila, dok je Bruler uzeo drugu polovinu. Majka
je dočeka i vide kako se tetura niz ulicu, pevajući.

53
 ,,Ulazi brzo, probudićeš tatu'', reče joj majka.
,,Neću da spavam kod njega, spavaj ti!'' pobuni se Branda.
,,Pssst, tako smo se dogovorili. Ti spavaš kod njega, dok ne napravimo još jednu sobu. Meni je
potrebno malo mira.''
,,Neću da spavam kod njega, ne-ću!''
,,Branda, smesta da si legla!''
,,Brandaaa...'' odjeknu majčin glas, komšija upali svetlo, a devojčica potrča nazad, ka Bruleru,
saplete se, ustade, i nastavi, kao na maratonu, kao da je avet iza nje.
,,Neka crknem, ali se kući ne vraćam’’, pomisli sada ona, pripijena uz ogromnog muškarca,
Brulera. Kada vide da je pridobi zauvek za sebe, pošto je namerno obavljao posao pred njenim očima, ne
bi li je testirao, shvati da ona beše odana devojčica.
,,Ispričaću ti o čemu se tačno radi. Ja palim lica lepim ženama. Zapravo, ne lepim, najlepšim
ženama koje ugledam. Možda ćeš misliti da je to zverstvo, ali ima i u zverstvu pravde.’’
,,Zašto lepim, ovaj, najlepšim ženama? I zar sam ja onda ružna?’’
,,O ti bi da budeš spaljena? Pa, mila, imaju i zločinci poneki moralni kodeks’’, našali se Bruler.
On nastavi: ,,Pravda, o kojoj sam maločas počeo da govorim, ogleda se u sledećem: koliko je
samo ružnjikavih žena koje su ljubomorne na sve te lepotice, i koliko samo jedna ružna žena mašta o
tome da samo jednom bude ne superlativna, već komparativna, da za sebe može reći: ,Ja sam lepša od…’
’’
Branda reče: ,,Hm, onda ja ne moram biti ljubomorna da će mi te neka lepa žena uzeti. Ali, zar ja
nisam lepa?’’
,,Ti si dete, deca nemaju zrelu lepotu koja me razdražuje. Vidi, ni poprsje nemaš…’’
,,Ali, biću lepa, moja majka je veoma lepa, ja ću verovatno naslediti lepotu od nje, vremenom…’’
,,Dobro, devojčice, rekoh ti da i zločinci imaju moralne kodekse. Ne boj se. Nego, želim nešto da
te pitam.’’
,,Šta?’’
,,Želiš li zajedno da palimo lica? Želiš li da pokušaš? Želiš li da se sjedinimo?’’
,,Ne tako, izvini. Ne.’’
,,Ne mari’’, reče on i poljubi joj usta.
Branda je te noći čula životinjske zvuke iz dnevnog boravka, ali se ovi umnogome razlikovaše od
urlika ispečenih žena, ovi bejahu: zanosni… Ona ustade iz kreveta I ugleda lice lepotice, sa krupnim
zelenim očima, I golim sisama koje se njihaše gore-dole, pod Brulerovim naletima. Branda skoči na ženu I
stade je udarati.
,,Kurvo! ‘’ povika.
Žena se nađe u čudu i dok je Bruler držao devojčicu, ona se krenula žurno oblačiti.
,,Hoću da se sjedinimo, mili, želim da je ispečem, želim!’’
Bruler se nasmeja i zaveza Senizu za krevet. Ona je vrištala, ali bez uspeha, zidovi su bili dobro
ozvučeni. Bruler donese onaj čudesni aparat i dade ga Brandi u ruke. Uze joj ruku u svoju, učeći je šta da
pritisne. Ova je vezana žena drhtala, a i Brandi je ruka od besa drhtala.
,,Evo, ovo pritiskaš, devojčice. Znaj da te ja ne teram i kod mene mozeš ostati bez uslova.’’
,,Ali ja želim ovu kurvu da spalim’’, reče i stisnu mesto koje Bruler pokaza, pa je zapahnu miris
paljevine, da ona žena, Seniza, stade goreti i ludeti, a kad vatra poče zahvatati malo odeće, Bruler je
ugasi krpama.
Bruler je imao poseban mehanizam kojim bi svim tim izgorelim ženama naređivao da slučaj ne
prijavljuju i da o svemu ćute, ali ga nikome nikada nije otkrivao, pa ni Brandi.
Od tog dana spajanja, ljubavnici su postali bliži, Branda je imala osećaj kako je Bruler mnogo više voli,
čak i da je beskrajno voli – jer ona deli nešto veliko sa njim: tajnu, a ona je najveće što se može sa

54
čovekom deliti. Sada su ti lepi robovi uživali neodoljivo više u paljenju i plaču prelepih žena, jer je i
devojka, koja obredom više nije bila devojlica, postala snažnija i spretnija.

Jednom prilikom ona srete svoju majku na ulici. Jadna žena ju je molila da se vrati, a Branda se
napravi kako je ne poznaje i zapreti da će pozvati policiju ukoliko je dalje bude uznemiravala.
Ispriča za ovaj susret i svome draganu, a on se nasmeja i reče:
,,Izbriši njen lik iz glave. Nemoj je prepoznavati na ulici.’’
Branda ućuta. Doista se Bruler promenio, više je voleo i mazio, što je njoj bilo preko potrebno.
Ona, sigurna u njegovu ljubav, požele da više ne peče lepe žene. Istina, volela je to jer radiše zajedno, a
nema boljeg sjedinjenja do onog u grehu. Ona mu to i saopšti, a Bruler se sav u licu iskrivi.
,,Mislio sam da uživaš u nečemu što činimo zajedno. Uostalom, to nije nikakav zločin, već balans.
Pojedinci moraju umirati u krajnostima zarad opšte ravnoteže.’’
,,Razumem, i ne branim ti da to činiš, ali ja ne mogu, ne mogu više. Osećam se loše.’’
,,Ha! Pa ne možeš mi zabraniti, nije reč o tome.’’
,,Žao mi je tih žena i osećam se ružno, ne znam, prljavo.’’
,,Sazrela si, možeš da definišeš svoje strahove i boli, te verovatno osećaš krivicu?’’
,,Baš nju! I prvi put sam osetila njen nož.’’
,,Ti si se mila moja uplašila malo krvi… No, ne mari, neka bude tako. Ali, hoću da mi obećaš
nešto.’’
,,Šta?’’ upita radoznalo ona.
,,Da ćeš samo još jednom ispeći nekoga. Samo još jednom. Za oproštaj…’’
,,Dobro, obećavam. Kada sam mogla toliko puta, mogu još jednom. Ali treba stati.’’
,,Ja bih ispekao sve ljude na planeti.’’
,,I mene?’’
,,Tebe poslednju na svetu.’’
Brandu pomalo uznemiri ovaj odgovor, ali on ipak značiše: nikad, jer ne postoji nikakva šansa da
ona ostane poslednja na svetu.
,,Sutra ti je rođendan, napraviću ti iznenađenje. Eto, kako vreme prođe, Sutra si punoletna…
tvoja majka nam više neće pretiti.’’
,,Zanima me kako je otac. Verovatno mu nedostajem’’, rastuži se Branda.
,,Nedostaje mu neko da spava pored njega, jer je tvojoj majci odvratno.’’
,,Ona je kriva za sve’’, Branda se složi.

Sutradan se ona lepo obuče, Bruler joj kupi crvenu haljinu, blago otvorenu na ramenima i
dekoltiranu. Ona se oduševi, nikada nije imala priliku da izgleda kao žena, a tako joj je fino pristajalo. Uz
večeru i šampanjac oni razgovaraše o proteklim godinama. Branda ga je zapitkivala: ,,Sećaš li se kada
smo išli na vašar?’’, ,,A kod onog tvog smešnog poznanika?’’, ,,A kada si me prvi put uzeo u naručje?’’,
,,A kada si udario pseto da me ne ujede?’’, ,,Oh, Mili!’’ Bruler je samo klimao glavom, a ovi događaji
očigledno predstavljaše veću vrednost za nju.
Ču se zvono na vratima. Bruler otvori, a Branda ugleda svoju majku. Ova je stade grliti i
izvinjavati se za sve što joj je ikada učinila, naročito zbog nespremnosti da se uhvati u koštac sa
muževljevom bolešću. On je bio njen vojnik, njen uzvišeni lepotan, a odjednom se pretvorio u
paralizovanog, izobličenog monstruma kome je donosila samo hranu i kupala ga, poput bolničarke.
,,Oprosti mi mila!’’ ponavljaše majka. ,,Trebalo je da znam da će to na tebe uticati, oprosti mi,
molim te!’’
Branda stade plakati i grliti majku. Oprostila joj je čim ju je ugledala, ali ostade u njoj jedan zrak
gađenja koji se nije mogao kontrolisati. Nema potpunog I celovitog oproštaja, pomisli ona, ali se poče
zahvaljivati Bruleru što se setio da pozove majku.

55
 ,,Lepotice, kako si se samo prolepšala!’’ primeti majka.
,,Ne verujem da ću ikada biti lepa kao ti.’’
,,Oh, ne govori gluposti. Ti si lepša. Lepša!’’

,,Žao mi je što moram prekinuti ovaj dirljivi razgovor’’, umeša se Bruler, ,,ali želim te podsetiti na
obećanje koje si mi dala sinoć.’’
,,Kakvo obećanje?’’
,,Ispeci je!’’
,,Pa, vi još uvek niste tortu ispekli? Zaboga, trebalo je da kažete!’’
,,Ne želim, ona mi je majka!’’
,,Majka? Toliko ti je zla nanela uzvišenim opravdanjem – MAJKA, i ti je žališ?’’
,,O čemu je reč?’’ upita majka sablaznuto, a Bruler je ščepa i veže za krevet.
,,Spremite se da izgubite to lepo lice!’’
Majka je mumlala, pošto joj usta behu vezana, a Branda moliše Brulera da je odveže.
,,Molim te, majka mi je, ona me je rodila!’’
,,Pa i one žene koje si pekla nekog su rodile, to nije nimalo logičan argument! Imaš li bolji?’’
Branda ućuta.
,,Uzmi spravu i ispeci je, naređujem ti!’’
,,Molim te , ne želim! Rodila me je!’’
Branda je bila odlučna da to ne uradi, ali joj on ščepa ruku i njenim prstima pritisnu dugme
koje izazva vatru. Bruler joj krpama ugasi plamen. Jadna majčica, nekadašnja lepotica, dobi novi
lik, kojem niko više ne bi pozavideo. Branda dožive emotivni šok te gledaše u prazno. Nikakav jauk
ne ču, osim Brulerovih reči upućenih majci, koje kao da, večno odzvanjaju u njenoj glavi:

,,E, sada tvoj muž neće hteti sa tobom da spava, zagoretino!’’

56
 ELI! ELI! LAMA AZAVTANI?!

Ne zaboravimo od čega je napravljen Sto. Drvo moje, nikada to zaboraviti neću. Sada se stolovi i
stolice kočopere, kao da su od svoga materijala; ali Sto ne priznaje da nije sam po sebi, i da je iznad njega
neko veći. Sto Drvo ne može da probudi, a Otac bi da prkosi prirodi – oh, kako je suvišan! I kako sam ja
nizak jer pišem o Stolu, a ne o Drvetu!
Otac je sve vreme u svojoj nadmoćnosti – ćutao. Nikada neću prestati da mu postavljam pitanja.
On neprestano vrti glavom, kao da je moje pitanje besmisleno i suludo. Kao da sam kakav zeleni bednik
koji ne razume odraslog čoveka. Žene moraju skočiti na čoveka, i poput razjarenih mačaka odbraniti nas
– muškarce – nas – slabiji pol. Žena neka brani svoj plod, kad muškarac neće svoje seme. Majka tek nije
ništa progovarala. Ona se toliko stidela svoje seksualnosti, da ju je gnusno poricala. Ja nisam od Svetog
Duha. Ja sam od žene i muškarca. Ja nisam od Svetog Duha. Sumnjiv je taj Sveti Duh, ono što jedino raslo
je na svetu je majčicin debeli trbuh;
Te noći očekivasmo goste. Marija i Marta su obećale puno hrane jer im je moj Otac učinio važnu
uslugu. On je ponovo odmahivao glavom jer mu protivusluga ne trebaše, jer on sve čini zarad same
stvari, ne radi kakvog cilja.
Otvorio sam vrata. Miris me omami. Ja sam se puno radovao hrani. U našoj kući je gotovo ne beše, i ne iz
nedostatka sredstava, već iz nekog suludog uzdržavanja. Marija stade Ocu celivati ruke i beskrajno mu
zahvaljivati, dok se majka osmehivala. Moje oči zaustaviše se na poluotvorenim torbama. U njima beše
sveže umešeni hleb i tri mirisne pogače, boce sa puno mleka, nešto pečene živine, koliko sam uspeo
videti, i mnogo vina, mnogo svete krvi. Marta me veselo ponudi čašom vina. Ja oduševljeno prihvatih
čašu. Ne pamtim kada sam pio ovako dobro vino, tačnije, ne pamtim kada sam pio bilo koje vino. Otac i
majka rukom pokazaše da ne žele. Uzeše tek četvrtinu čaše mleka. Marta poče postavljati sto zajedno sa
majkom, dok njena sestra, Marija, i dalje stajaše kod Oca i zadivljeno ga posmatraše.
,,Moja sestra nikada da pomogne! Samo se moli, dok se ja mučim. Uvek je tako! A zapravo,
dođosmo da se zajedno odužimo’’, rekla je Marta.
,,Ne mari. Svako se oduži na svoj način’’, odgovori majka.
Ja zgrabih krčag vina kraj sebe i ne puštah ga. Marta mi se prelepo osmehivala. Nazdravljali smo.
Otac me tajanstveno pogleda, kao da me opominje, ali ja iskoristih ovu retku priliku, kada su gosti tu, da
činim što mi je drago. Vino me osmeli, te ga ja pred gostima upitah, osetivši da će makar iz pristojnosti
odgovoriti:
,,Oče, uz dužno poštovanje, zašto si me ostavio?’’
On pogleda u prazno i ne odgovori. To me silno razgnevi.
Marta reče: ,,Nisi bio dobar sin.’’
Marija je opomenu: ,,Tišina,sestro. Otac ga je možda na tren ostavio, ali ga je nebu podigao!’’
,,Krsta ga nije poštedeo’’, nasmeja se Marta.
Otac kao da nije slušao ovu raspravu. On se zagleda u jednu tačku i delovaše kao da i nije
prisutan.
,,Obuzdaj svoj jezik pogani!’’ reče Marija.

57
 ,,Eli!Eli!Lama azavtani?!’’ zakikota se Marta.
,,Prestani toliko da jedeš, sestro, to je nepristojno. Ne moram te valjda vaspitavati kao malo
dete. Šta ti je danas?’’
,,Zaboga, nikoga ne vređam, vređam li ikoga, šalimo se malo, ne zamerate mi, devo?’’
,,O, ne. Imate pravo govoriti što god.’’ ljubazno reče moja mati.
Vino me u toj meri razveseli da predložih Marti da zaplešemo. Ta devojka beše tako spretna i
okretna, da sam, na svoju sramotu, ja nju par puta zgazio. Njoj je to bilo jako smešno. Kada se ponovo
vratismo za sto, navalismo na kobasicu i druge đakonije. Verujem da je i Marija bila gladna, ali samo
čupkaše koricu hleba uz malo mleka.
,,Kobasice masne i hleba se ne mogu odreći’’, reče Marta ližući prste.
,,Ne valja kad je želudac od razuma veći’’, dobaci joj sestra.
,,Creva bi ubila da nisu nahranjena’’, ja rekoh, na šta me svi pogledaše, osim Oca. Čak sam ga i
namerno izazivao. Možda je to znao, pa je ćutao.
,,Marta, idemo. Dosta si jela. Polazi. ’’ povuče je Marija za rukav, a ona pobesne kao kada psu iz
usta otimaju hranu.
,,Puštaj me! Čoveka ne pogani što ulazi u usta, nego šta izlazi iz usta, to čoveka pogani; Hleba mi
dajte da bih mogla misliti!’’
,,Marta, krivo tumačiš reči, nije li te sramota? Oprostite, Marijo’’, reče mojoj materi.
Ona se blago nasmeja.
,,Samo se vi zabavljajte. Retko imamo goste. A i poznato vam je da se u ovoj kući sve prašta.
Sine, samo malo smanji jelo, želudac ti, bojim se, nije navikao.’’
,,Poješću sve ovo što je ostalo na stolu ako mi Otac ne odgovori zašto me je ostavio.’’
Otac je neumorno ćutao. Ja uzeh živinu i mleka, te sve to strpah u usta, pa zalih vinom. Majka i
Marija me uplašeno gledaše, a Marta me podražavaše.
,,Hej, sve ćeš pojesti. Mada, neka! Dosta su te hranili nebom i sutrašnjicom. Jedi hleba!’’
,,Marta!’’ uzviknu Marija i poče Ocu ljubiti ruke. On se nasmeja. Ponovo se nasmejao onako kao
da niko od nas ništa ne razume, te nas on svojom dečicom smatra.
,,Marta, neznalice! Otac je svome sinu ovaj Raj omogućio, Raj u kome smo svi skupa večno, a ti
govoriš o jednom beznačajnom trenu ostavljanja. Osvrni se i pogledaj ovaj Raj!’’
,,Ha-ha. Gnusni život ni stotinu rajeva ne mogu nadoknaditi’’ reče Marta.
,,Oče, zašto si me ostavio?’’ upitah ga ja.
On me pogleda ovoga puta ozbiljno.
,,Sine, vidiš li da ti neće odgovoriti, ostavi ga na miru.’’
,,Majko, reci mi ti. Zašto me je ostavio?’’
,,Vidiš li da nije, vidiš li da je tu, nije te ostavio.’’
,,Zašto me je ostavio...onda?’’
,,Kaznimo ga!’’ reče pijana Marta.
,,Sestro! Sestro!’’
,,Oh, imaš pravo, kazna je zločin uvređenome.’’
Otac ustade sa stolice, sav se bio ukočio. Stade preda me. Pomilova me po licu.
,,Oče moj, Oče moj, zašto si me ostavio?’’ upitah ga.
On otvori usta. Videh mu jezik i zube. Od nepričanja jezik dobi gotovo žućkastu boju.
Ne odustajem i pitam ponovo:
,,Oče, zašto si me ostavio?’’
On reče! On reče:
,,Da bih uživao.’’
Marta prosu čašu vina, da se sva krv sveta razli po belom stolnjaku...

58
59
60