Propast Vizantije

Manojlo II na zapadu – Angorska bitka – Nemiri medju

Osmanlijama – Zenit Moreje – Jovan VIII – Firentinska
unija –Janko Hunjadi i bitka kod Varne – Pad Carigrada

Moralni ugled Vizantije bio je uzdrman. Knez Vasilije I, sin pobednika

nad Tatarima, Dimitrija Donskog naredio je da se ime vizantisjkog cara
vise ne spominje u ruskim crkvama govoreci:
“Mi imamo crkvu ali cara nemamo”
Vrhovna prava carigradske patrijarsije knez nije osporavao ali
suprematiju cara vise nije hteo da priznaje. Patrijarh je protestvovao
pismom. Drzava vise nije branila crkvu vec crkva drzavu.
Vizantija se sada grcevito hvatala za ideje vezane za njenu nekadasnju
velicinu. Stvarnost je medjutim obarala ove ideje. Nakon bitke kod
Nikopolja polozaj se sve vise pogorsavao pa su 1398.g, nekoliko godina
nakon ponosnog patrijarhovog pisma, upucene molbe za pomoc ruskim
knezovima, prvenstveno istom Vasiliju I. Manojlo II se obracao i papi,
mletackom duzdu, kraljevima Francuske, Engleske i Aragonije. Jovan VII
je sa svoje strane pokusavao da proda svoja prava na vizantijski presto
francuskom kralju Karlu VI za uzvrat trazeci dvorac u Francuskoj I rentu
od 25 000 florina godisnje. Karlu medjutim nije stalo do toga pa je
odgovorio na Manojlove pozive za pomoc poslavsi mu marsala Busikoa
sa odredom od 1000 ljudi. Marsal je uspeo da prodre u Carigrad imajuci
relativan uspeh u borbi sa Turcima. Ove akcije Vizantiju nisu mogle da
oslobode turskog pritiska.
Manojlo tada odlazi na zapad licno trazeci pomoc, na sta ga je nagovorio
Busiko koji je takodje uspeo da ga pomiri sa protivnikom Jovanom VII .
Za vreme Manojlovog odsustva vlast u Carigradu preuzeo je Jovan ali je
Manojlo ipak svoju porodicu odveo bratu Teodoru u Moreju.
Manojlo je posetio Mletke, Italijanske gradove, potom Pariz i London a
svuda je docekan sa najvecim pocastima ostavljajuci dubok utisak na
savremenike na zapadu. Svoj neposredni cilj nije ostvario, dobio je samo
obecanja koja su ostala neispunjena. Manojlo se na povratku u Parizu
zadrzao skoro dve godine znajuci da nista ne moze postici. Tu ga je
stigla vest da je Bajazit porazen od Timura kod Angore 28.jula 1402.g i
da je Vizantija spasena turske opasnosti. Bajazit je zarobljen a potom i
pogubljen.

Timur je vec 1405.g umro za vreme pohoda na Kinu, ali produzio zivot
Vizantiji za jos pola veka.
U porazenom Osmanlijskom carstu izbili su nemiri sto Vizantija nije
mogla da iskoristi u punoj meri ali je olaksanje ipak nastupilo. Usvrstivsi
se u evropskom delu i vodeci borbu sa bracom u Maloj Aziji Bajazitov
najstariji sin Sulejman sklopio je savez sa Vizantijom, despotom
Stefanom i pomorskim silama Mlecima, Djenovom i Rodosom. Vizantija
se tako oslobodila vazalnog polozaja i placanja danka a ponovo je dobila
Solun sa sa okolinom i gradove na Mramornom moru. Vizantija je tako
kao i srpski feudalci uvucena u borbe pretendenata na turski presto.

Sulejmana je porazio brat Musa 1411.g koji je potom krenuo u obracun

sa Sulejmanovim saveznicima pa je cak opseo Carigrad. Ipak u borbi
koja je usledila Musu je pobedio brat Mehmed uz pomoc Manojla i
despota Stefana. Gradjanski rat tako je zavrsen a kriza je prebrodjena.

Mehmed I (1413-1421) obnavljao je moc Osmanlija drzeci se ugovora o

miru sa Vizantijom. Za to vreme Manojlo je bio u Solunu a potom je
otisao na Peloponez gde je despotovina Mistra dozivljavala zenit 1. Car je
naredio da se na Korintskoj prevlaci izgradi bedem – Heksamilion, nakon
toga je napustio Peloponez. Njegov sin Jovan dosao je u Moreju da bi
pomogao bratu despotu Teodoru u upravljanju zemljom. Pod Jovanovim
vodjstvom porazena je latinska Moreja koja je izgubila vecinu svojih
poseda.

Predah koji je Mehmed I pruzio Vizantiji zavrsen je njegovom smrcu i

dolaskom na presto njegovog najstarijeg sina Murata II (1421-1451).
Novi sultan se vratio Bajazitovoj agresivnoj politici. Jovan VIII koji je
krunisan 1421 za ocevog savladara popkusao je bez uspeha da protiv
Murata pomogne pretendenta Mustafu ali je time samo navukao
sultanov gnev. Murat II pobedio je Mustafu da bi potom krenuo na
Carigrad 1422.g. Bedemi su ponovo spasli prestonicu a kada je protiv
sultana ustao novi uzurpator, njegov brat Mustafa Murat je morao da se
povuce.

1423.g Turci su upali u juznu Grcku, srusili Heksamilion i opustosili

Moreju. Vizantija je tada sa Muratom sklopila mir obavezavsi se ponovo
na placanje danka vrativsi se tako u polozaj pre Angorske bitke.
Solunom je upravljao treci Manojlov sin Andronik. Stanje je bilo toliko
bezizlazno da je on 1423.g predao grad Mlecima koji su se obavezali na
odbranu i snabdevanje grada. Pokusali da se nagode sa sultanom ali su
sva nagadjanja bila su uzaludna i nakon 7 godina Mleci su izgubili Solun
koji je sultan zauzeo na juris 1420.g

1
U to vreme u Mistri je delovao filozof-neoplatonicar Gemist Pliton koji je u svom
utopistickom delu po uzoru na Platonovu drzavu davao idealnu sliku novog drzavnog
uredjenja
Posle uzdizanja sina za savladara stari Manojlo se povukao u manastir
(postavsi Matija) gde je i umro 1425.

Jovan VIII (1425-1448) vladao je sada Carigradom sa predgradjima, a u

preostalim delovima Vizantije, na obali Mramornog mora i na Peloponezu
vladala su njegova braca kao samostalni gospodari.

Jedina svetla tacka u tom periodu ostaje Moreja kojom su upravljali

careva braca Teodor, Konstantin i Toma. Pored osmanlijske invazije iz
1423. Moreja je nastavila uspesnu borbu sa susednim latinskim
drzavama. Posto je porazio grofa Karla Toka u pomorskoj bici nakon cega
je od njega dobio u miraz preostali deo njegovih poseda na Peloponezu,
Konstantin je 1430.g zauzeo Patras cime je Ahajska knezevina prestala
da postoji. Osim malih Mletackih kolonija ceo Peloponez se sada nalazio
pod vlascu Vizantije. Borba Grka i Latina zapoceta nakon restauracije
1261.g zavrsila se pobedom Grka cemu je najvise doprineo mladi
Konstantin, buduci car.
Jovan VIII jos jednom je pokusao pregovore o uniji zrtvujuci pri tom
potcinjavanje svoje crkve Rimu da bi dobio toliko puta obecanu pomoc
sa zapada. Rim je kao prvi uslov stavljao priznavanje svoje suprematije i
obecavao je pomoc protiv Turaka, koju je cak i rimokatolickim silama na
istoku mogao da pruzi samo u ogranicenoj meri. Manojlo je bio svestan
nemogucnosti takvog sporazuma pa je sina savetovao da se ostavo
unije jer od toga nece biti nista. Pored neraspolozenja ipak je u
Carigradu uvek postojala jaka stranka koja je uvek bila za uniju. Na celo
ove struje sada je stao car Jovan VIII. Vec nakon opsade iz 1422.g on je
kao prestolonaslednik putovao pom zapadu trazeci pomoc a 1431.g
poceli su pregovori o sklapanju unije. Zbog sukoba pape Evgenija IV i
Bazelskog sabora pregovori su se otegli ali je na kraju reseno da se
sazove sabor u Italiji kome bi car trebalo licno da prisustvuje. Pre
odlaska on je pozvao brata Konstantina da vodi regentstvo u Carigradu
cime je sukob izmedju brace donekle stisan.

Car je 1437.g otputovao u Feraru gde je sabor poceo a potom je

nastavljen u Firenci. Iako je los polozaj Grka morao dovesti do
sporazuma najveci otpor pruzao je efeski mitropolit Mark Evgenik. Tek
1439.g u firentinskoj katedrali cardinal Julijan Cezarini i nikejski
arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grckom jeziku uniju.
Ipak je priznanje papinog primata bilo formulisano dosta neodredjeno i
Grci su zadrzali svoj crkveni obred, ali su sva sporna pitanja resena u
saglasnosti sa shvatanjima rimske crkve.
Odlukama sabora u Firenci nije postignuto nista. Narod Vizantije se
zestoko usprotivio sporazumu, sve opomene pristalica unije ostale su
uzaludne, a propovedi Marka Evgenika nailazile su na sve veci odjek.
Unija je u Vizantiji izazvala unutrasnje sukobe a van granica, u
slovenskim zemljama je carstvu oduzelo ono malo ugleda sto ga je jos
uvek imalo.
Rusija koju je sama Vizantija vaspitavala u mrznji prema Rimu smatrala
je prelaz cara u rimsku veru za izdaju. Moskovski mitropolit, Grk Isidor
po povratku je uklonjen po nalogu kneza Vasilija i zatvoren u manastir.
Od tada Rusija sama bira svoje mitropolite, okrecuci Carigradu ledja.
Spasonosna akcija sa zapada je izostala kao i sprovodjenje unije u
Carigradu.
Teskoce za Turke su dosle sa Balkana gde je njihovo napredovanje u rat
uvuklo Ugarsku. Erdeljski vojvoda Janko Hunjadi vise puta je pobedio
Turke u Srbiji, Vlaskoj i Erdelju sto je probudilo nove nade. Papa je
pozvao hriscane u novi krstaski rat pa se u Ugraskoj ubrzo okupilo 25
000 vojnika pod vodjstvom mladog poljskog-ugarskog kralja Vladislava
III, Jovana Hunjadija i despota Djurdja Brankovica koji je izgubio svoje
posede. Ta vojska iskoristila je Muratovu zauzetost ratom sa emirom
Karamanije, presla Dunav kod Smedereva, prosla kroz Srbiju i u blizini
Nisa pobedila Turke. Potom je prdrla u Bugarsku zauzela Sofiju i krenula
prema Trakiji gde je turski otpor bio jaci a jaki mrazevi naterali su
krstase na povratak. Pri povlacenju ona je jos jednom 1444. porazila
Osmanlije.
U Albaniji je Skenderbeg digao ustanak a u juznoj Grckoj je Konstantin
zapoceo ofanzivu. On je ponovo podigao bedem na Korintskoj prevlaci,
zauzeo Atinu i Tebu u srednjoj Grckoj.
Murat II je tada 1444.g u Jedrenu sa predstavnicima Janka Hunjadija,
kralja Vladislava i despota Djurdja ugovorio primirje na 10 godina.
Despot je ponovo dobio svoju drzavu. Sporazum je balkanskim
drzavama davao 10 godisnji predah ali je na zapadu doneo razocarenje
narocito kod rimske kurije koja je ocekivala potpuni progon Turaka iz
Evrope. Kardinal Cezarini razresio je mladog kralja zakletve a vojska
krstasa je vec iste godine ponovo krenula u rat, ovog puta sa znatno
manjim snagama. U pohodu nisu ucestvovali mnogi vitezovi sa zapada a
Djuradj je takodje odbio ucesce u pohodu. Uzdajuci se u pomoc
mletacke flote krstasi su krenuli ka Crnom moru, presli Bugarsku izbili na
obale mora. Mletacka flota medjutim nije mogla da spreci prelaz Turaka
iz Male Azije.
U bici koja je usledila kod Varne 1444.g krstaska vojska je unistena, kralj
Vladislav je poginuo kao i cardinal Cezarini. Poslednji pokusaj zajednicke
akcije protiv Turaka je propao. Vizantijski car pozurio je da sultanu
cestita na pobedi.
Despot Konstantin je i nakon Varne nastavio ofanzivu u srednjoj Grckoj.
Murat II je tada sa velikom vojskom upao u srednju Grcku, srusio bedem
na prevlaci, razrusio gradove u Moreji, a u zarobljenistvo odveo preko 60
000 ljudi. Despot je morao da se obaveze na placanje danka.
Brzo posle toga on je pozvan da zauzme vizantijski presto jer je car
Jovan VIII umro ne ostavivsi naslednika, a u medjuvremenu je umro i
Teodor. On je krunisan u Moreji 1449. a vlast u Moreji preuzeli su Toma i
Dimitrije koji je vise puta pokusao da se docepa prestola uz tursku
pomoc. Ubzro je i sa Tomom dosao u sukob oko Moreje.
Posle smrti Murata II 1451.g na presto dolazi njegov sin Mehmed II koji
odmah u blizini Carigrada izgradjuje utvrdjenje Rumili Hisar.
Konstantin XI je jos jednom pokusao pregovore o uniji. U Carigrad dolazi
kao papin legat cardinal Isidor, bivsi moskovski mitropolit. Krajem
1452.g on je u Svetoj Sofiji objavio uniju i odsluzio rimski misu. Narod je
ustao protiv toga a visoki dostojanstvenik Luka Notaris izjavljuje :
“Vise volim u gradu turski turban nego latinsku mitru”
U carstvu sve vise jaca struja koja je pre za to da se pokori Turcima nego
da se potcini rimskoj crkvi.
Akcije sa zapada nisu onemogucavali samo neprijateljstvo Vizantinaca
prema uniji vec i protivrecni interesi zapadnih sila. Alfons V, kralj
Aragona i najaci mediteranski vladar tezio je za carskom krunom i za
stvaranjem latinske drzve u Carigradu isto kao i njegovi prethodnici. Da
je doslo do intervencije sa zapada ona svakako ne bi imala za cilj da
odbrani Vizantiju ali ni za stvaranje novog latinskog carstva vise nisu
postojali preduslovi.

Pocetkom aprila 1453.g Mehmed II je pred Carigardom sakupio ogromno

vojsku. U Carigradu se nalazio mali broj grckih i jos manji broj latinskih
vojnika a njihov glavni kontigent cinilo je 700 Djenovljana pod
Djustinijanijem koji su u grad na veliko odusevljenje stigli malo pre
pocetka opsade. Najvecu snagu prestonice cinili su njeni bedemi i
jedinstven polozaj. Oni su Vizantiju spasavali sve dok je ona bila
superiorna u vojnoj tehnici nad svojim protivnicima ali ovog puta nije
bilo tako. Mehmed II imao je jaku artiljeriju stvorenu uz pomoc inzenjera
sa zapada.
7.aprila pocela je opsada. Glavni juris bio je uperen sa kopna na kapiju
Pemptona, najslabiju tacku. Zlatni Rog bio je zatvoren debelim lancem
koji Turci nisu mogli probiti. Prilikom jednog pokusaja u pomorskoj bici
Vizantinci su pobedili sto je izazvalo odusevljenje u gradu ali nije donelo
stvarno olaksanje. Nakon 15 dana Osmanlije su uspele da u zaliv uvuku
veci broj brodova pa je pocelo bombardovanje sa kopna i mora. Bedemi
su uskoro poceli da popustaju.
29. maja otpoceo je glavni napad a noc uoci njega u Svetoj Sofiji je
odrzana poslednja sluzba kojoj su prisustvovali vojnici i sam car.
Presudnu ulogu odigrali su janicari koji su uspeli da se popnu uz
bedeme. Djustinijani je smrtno ranjen sto je izazvalo zabunu i ubrzalo
prodor. Car je poginuo takodje. Stanovnistvo koje je prezivelo opsadu i
trodnevni pokolj je odvedeno u ropstvo. Carigrad je postao prestonica
Osmanlijskog carstva a Vizantija je prestala da postoji.
Moreja i Trapezunt su samo za nekoliko godina nadziveli Vizantiju.
Zauzece Carigrada povezalo je osmanlijske oblasti u Evropi i Aziji. Turci
su ubrzo pokorili ostatke grckih, latinskih i slovenskih drzava na Balkanu.
1456.g pala je Atina a Partenon je pretvoren u dzamiju.
1460. pala je Moreja, Toma je pobegao u Italiju a Dimitrije, protivnik
Latina je otisao na sultanov dvor.
1461.g pao je i Trapezunt.
1459.g pala je Srpska despotovina
1463.g pala je Bosna

Hriscanstvo je Grcima i juznim Slovenima ostalo najveca svetinja i izraz

njihove kulturne i nacionalne samosvesti u tursko doba. Ivan III
osloboidilac i ujedinitelj ruskih zemalja, ozenio se cerkom despota Tome,
uzeo je vizantijski grb sa dvoglavim orlom i u Moskvi, koja je postala
treci Rim, uveo vizantijski dvorski ceremonijal. Vizantija je sacuvala
kulturna blaga antike, rimsko pesnistvo, filozofiju i nauku i predala ih u
nasledje evropskim zemljama.