SVETLOST I GLAD I DODIR

Bojan Đorđević

Cassiopaea Art
 1

Reč dve o knjizi „Svetlost i Glad i Dodir“ autora Bojana Đorđevića

Pesnik koji nije sledbenik, nego otvara novi pesnički vidokrug, a istovremeno
razgrađuje stari, Bojan Đorđević u svojoj knjizi “Svetlost i glad i dodir” otvara prve
pukotine na običnoj, razumno zasnovanoj slici sveta, koju je oduvek podupirao i sam
jezik svojom pojmovnom mrežom i logično ustrojenom sintaksom. Bojan Đorđević i
jedno i drugo pomera, raščinjava, razmičući prolaz za snove i slutnje u svetu koji je
zapravo realan, a ujedno i za kretanje kroz vreme i prostor. Poetski prostori kroz koje
se autor kreće su višedimenzionalni i mnogoznačni na tematskom nivou. On kaže:

„Mesta su poznata,
arhitektura besmisla
i prst na usnama,
ruke na grudima
da se zna da je u pitanju čovekolikost svemira,
to je taj vid
i ako nema očiju,
to su te oči
u kojima se ogleda nema ljubav...“

U knjizi “Svetlost i Glad i Dodir”, autorova prozna poezija se razvija u vidu progresivne
linije, ako se autorovo opsesivno otkrivanje onoga što se nalazi u međusvetu može
dovesti pred čitaoca , vidljivo sa lakoćom prodre i do nevidljivoga, pruža nam jednu
poetsku deskripciju i simbole koji su upečatljivi i neposredni izraz jedne stvarne
misaonosti i doživljenosti . U knjizi „ Svtlost i glad i dodir“ javlja se novi pesnički
senzibilitet koji uključuje surove slike dehumanizovanog sveta . Reč koja postoji kao
iskon , kazana i napisana u proznoj poeziji Bojana Đorđevića je kao živa duša ili golo
telo. Njegova reč sjedinjuje prošle, sadašnje i buduće prilike u vremenu . On kaže :

„Sada,
svedok u umu i što se desi
sa pažnjom se baca u prašinu prolaznosti.

Sada,
bez prošlosti i budućnosti,
vreme je za umiranje ako ne sada
onda kada,
da život živi neumitno san
raspršen u paramparčad. „
 2

Crta koja kod Bojana Đorđevića proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, susreće tu istu
čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i
svojim dahom i svojom krvlju je grejati, pa i proživeti dok ne postane živo tkanje priče
koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije i što ubedljivije.

Radmila Stanković
 3

Sadržaj

Uvod-Radmila Stanković

Deo prvi
Vid unutrašnjeg pogleda

Strana

Oblast najavljena bez mesta... 7

Osvrt, osvrt, osvrt... 8
Nema optimizma gde se smrt predaje... 9
Spokoj vremena unutra grebe... 10
Nemir zbog drugih u kreaturama nemira... 11
Odvoj sebe od drugih kako bi... 12
Stigao sam u nigde da spoznam... 13
Tonemo u beskraj nemogućnosti... 14
Dok smo se borili bili smo živi... 15
Sada... 16
Nema glasa koji budi... 17
Ne postoji vreme tuge i sreće... 18
Hipotetički... 19
Dvojnik fizičkog tela... 20
To nije umor od materijalnog tela... 21

Deo drugi

Mistika katarze

Miris stvarnosti 22
Prvi sneg 23
Škripa 24
Selenin steg 25
Paranoja 26
Opelo 27
Trag 28
Čeljust 29
Lavirint 30
Slad 31
Spoznaja 32
Potop 33
Vizija 34
Krv u svima je ista 35
Sluga neba 36
4

Strana

Noć 37
(Ne)Oblik 38
Igra 38
Harfa stvaranja 40
Mistika 41
Sumrak 42
Scene smrt... Blonica 43

Deo treći

Cvetni godovi za Gorana

Maska 44
Prolećna jesen 45
Magija 46
Danak 47
Litija 48

Deo četvrti

Sveopšte svega u ničemu ništa...

Putnik 49
Bez ičega 50
Sloboda imena Božjih 51
Oltar 52
Blato 53
Dekompresija depresije 54
Kao... 55
Dodir 56
Povratak 57
Molitva 58
Vera 59
Svrha 60
Nove forme 61
Vera u imaginaciju 62
Crno Sunce 63
 5

Deo peti

Tragika

Strana

Anđelka 64
Tragika 65
Hipnoza sna 66
Već viđeno 67
Čežnja 68
Tas 69
Obzorje lica 70
Opsena 71
Ona peva 72

Deo šesti

Svetlozorje

Okovi 73
Izmaglica 74
Barke 75
Dah 76
Zvona 77
Zatvorene oči 78
Velika tama 79
Meso 80
Utihnuće 81

Deo sedmi

Svetlost i glad i dodir

Prolog-Vizija u jednom dahu 82

Vrata 85
Ugao žalosti 86
Dan koji je u nama 87
Mir miriše molitve 88
Čekamo... 89
Smrt 90
Jeza 91
6

Strana

Obmane 92
Cilj 93
Svetlost i glad i dodir 94
Vrati se sebi... 95
Učini... 97
Budi se... 98
Psihopata 99
Drevni intelekt 100
Oslonac znanja 101
Beznadežna varka 102
Ironija 103
Maska Kreatora 104
Bezdan 105
Svetost dana i noći 106
 7

Deo prvi

Vid unutrašnjeg pogleda

Oblast najavljena bez mesta,

šok uobličen da grozna vape dosta,
deca plačući,
starci dok se smeše
dok čeka mreškanje svetla...

Mesta su poznata,
arhitektura besmisla
i prst na usnama,
ruke na grudima
da se zna da je u pitanju čovekolikost svemira,
to je taj vid
i ako nema očiju,
to su te oči
u kojima se ogleda nema ljubav...
8

...Osvrt, osvrt, osvrt

na oštru telepatiju,
nepoznatu,
skučenu iz crne kutije
koja otvara usta kao da se davi...
Osvrt iza napred,
nazad u hod kao da premotava
prenos misli.
Ne sećam se ičega
i ko da znam,
van,
unutar oštre telepatije
da krunim budući svet koji sam izabrao,
iako znam za prolaz u nigde
da vodi svuda
na osvrt,
iznova za viđenja
istih ista,
davanja,
uzimanja iz besmisla za smisao
i obrnuto...
 9

Nema optimizma gde se smrt predaje

sa ramena na rame,
i kao da je nevina igra premeštena,
nameštena,
da uvek pobedi onaj koji je zadnji...

Hodaju sopstvene laži

propovednika svetla i tame,
u licu pajaca noćnih draži
niko se ne budi,
nestajanje zatvorenih očiju
a optimizam ludi,
okvašen astralnom sluzi
da se vine ka nepoznatom,
u poznatom
duh obgrljen vračarom
drsko najavljuje budućnost
koja samo što se nije otrgla...

Vaskrsenje krši pravilo života,

ono je samo okvir smrti
i njena ivica besmisla
iza koje nema obrisa,
stopljeno,
izmešano,
u redovima integrisano sa optimizmom
dok se ne izgubi u plesni zemlje,
dok diše,
dok umire za vratom trena
kao dokaz da ima pravo na smisao...
10

Spokoj vremena iznutra grebe

besnoću trena.
Sponama nagona vezane lutke
i lica okupana vatrom.

Vezana sloboda na stubu svetla

da može prah trajati doveka.
Korača lagano hod večnog
između nas i neumitnog.
Vredi li biti čovek
bez oboženosti u svoj nagosti nevinog.
 11

Nemir zbog drugih u kreaturama nemira,

zbog brzine kao načina života
kojim ne stižeš nigde i nikud,
dok curi vreme za tobom
kao uhoda koja se prikrada da uzme
celinu obličja u trenu,
ne čuje mir,
ne vidi prostranstva u drugima
kao realitet sna,
ne sluša unutrašnji mir
prekriven nemirom...

Slika dana oslikava dešavanja

kada je posmatrač tu da mirom
sjedini luk svetlosti,
i dok na drugoj strani ljudi kao umiru,
znaš da iluzija ne može da umre
dok svi zure u nju
opijeni njenom brzinom...
12

Odvoj sebe od drugih kako bi

uvideo raznolikost jedinstva
u čovekolikosti koji izigrava boga....

Odvoj sebe od prirode i gotov

budi da skončaš.
Ono što veže je raznolikost svesti
koje dišu kao jedna,
u različitim obličjima Kreator spoznaje sebe
u vremenu koje misao nosi na ishodištima stvaranja,
ponovnog sebe i drugih koji se glume
zamenjenih uloga...

Dok udišeš svetlo ti živiš,

iza zastora prostranih zatvora
omreženeih licima stoji svest Jednog,
i poneta sloboda sa Izvora....
 13

Stigao sam u nigde da spoznam

večnost u nevečnom,
kako bi dar poštovao od svesti
da prepozna sebe kao Stvaraoca,
na hranilištu pakla gde je lepota
tek grimasa svetla i način da se Svemir osmehne...

Postoji svet gde je svest

vrhunski arhitekta,
i kako god da osmisliš ti stvaraš sada i ovde,
ma bilo gde da ono bude u kojoj formi i kada...

Duše se uče da postoje

kao oličenje Božanske svesti,
kao razbijene celine
koje tek treba da sastave jedinstvo ljubavi i svetla...

Putuj sa ljubavlju bez očaja,

sve je predodređeno da bude
oteto od zaborava,
čak i ti...
14

Tonemo u beskraj nemogućnosti,

plavetnilo besa
rađa se iz mesa
i duh zarobljen u zaboravu...
Duboki san u ljubičastom
i pahuljice od svetla...

Toplota izlazi iz krvi

za maglu zavičaj otužni,
teška gustina pogleda zatvara oči
u snu koji se budi za san
ovlažen krvlju...

Tonemo naspram drugih

okrenuti bokovima,
kao dim kada se uvija
tonemo u zagrljaj tamo gde nema nikoga,
od sivog rasplinuća
do vatre u sluzi...

Ne možeš da uzmeš vreme

jer ono ne postoji u nultom stadijumu,
naizgled svih ljubavi koje te podižu
nikada nećeš znati tu dubinu gubljenja sebe,
jer tuga se ne mrzi niti samoća
u kojima možeš sagledati kako toneš,
lagano i bez gravitacije
u očima horizonta i delovima atoma
kao svemir...

Tonemo u ljubav bez mirisa,

ka požudi želja i novog buđenja
čekaju rađanja u opnama iluzija
i rasprsnuća smrti ko crne zvezde,
ka tvojim očima umrljanih tamom
iza zastora otvara se bezdan i nebo u istom trenu....
 15

Dok smo se borili bili smo živi,

i kada smo stali
ko da smo u smrt zastali,
iza njene senke u hladu od spoznatog
da je neumitna smrt uma nestajanje....

Gledam u tvoje oči i nebo ko da cvili

tugom što zamračuje tvoju svest
i mene kao jedno sa tobom.

Iskrsnu iskra i bačen ponor...

Upletene ruke nam se dave,

nemoj da ideš bez mene,
pusti da mizerije uma odvoje se u delove
zamrznutih slika što isijavaju onostrano
kao da je stvarnost.

Visina uskrsnu,
mizerija veselja što slavi hladno jutro.
Hodamo ivicama ludila kao da je normalno
da iskrsnu iskra i bačen ponor...

Hodnici svetla...
16

Sada,
unutrašnji mir i nepokretnost.

Sada,
svedok u umu i što se desi
sa pažnjom se baca u prašinu prolaznosti.

Sada,
bez prošlosti i budućnosti,
vreme je za umiranje ako ne sada
onda kada,
da život živi neumitno san
raspršen u paramparčad.
 17

Nema glasa koji budi,

tog zvuka u mehuru svetla
što distorzijom reže jauk.

Mislimo mislima
da stvaramo uništenjem novo doba.
Hvatamo poglede što padaju
u paučinu tame,
za nas same stisnute u zagrljaju
bdimo u samoći polomljenih nogu...

Soba,
i njena suština spakovana između četiri zida.
Ne budi sam dok izlaziš na slobodu oštrih ivica.
Ljudi koračaju i svetlost se prelama,
porozni zidovi dimenzija i duhovi
obučeni da oblikuju meso.

Slušamo zveket kostiju

i sluz krvi kako talasa,
zarobljeni, učaureni, duhom kastrirani
što smo prihvatilii prevaru
da postojimo dok nestajemo...

Umiremo, umiremo...
18

Ne postoji vreme tuge i sreće

već oni koji se u njemu zlopate i nesrećni.

Ne postoji vreme rata i mira

već ratoborni i miroljubivi
koji unuštavaju i grade suštine i cilj...

Ne postoji vreme ljubavi i mržnje

već oni koji vole i preziru
sopstveni strah i čežnju.

A vreme kao svedok teče neuznemireno

dok iza njega stoji bezvremenska petlja,
užilena žiteljima koji traju manje,
i od trena...

Posmatrač vremena uživa u detaljima,

nevezan za tok koji teče u nedogled
ka okeanu neminovnog,
i kao da svedok vremenu daje pažnju
iza ponora stvaranja u beskraj ka nestajanu...
 19

Hipotetički,
otvorio sam oči
da bi etički spoznao dolinu suza,
kao kad smrt kroči
da bude pesnička muza.

Da,
optička žalost dok milost bdi
kada sve umire,
bez reči
i nije ljubav kada sažaljevaš
propast telesa i svesti.

Noćna mora od krvi i mesa,

sinoptička varka kroz suze,
bledi mesečevu svetlost,
tminu,
užeglu krv realiteta
i isparenja duhova...

Hipotetički,
bolje prolaze oni zatvorenih očiju
jer nikad nisu ni postojali...
20

Dvojnik fizičkog tela

grebe suptilne nijanse misli
što lebde u prostoru želja,
i plutaju gde htenja čine
materijalni vez nitima užilenog svetla.

I svemir u otisku kao na dlanu

ukorava prostranstvo da oživi
kroz daljine gde se gnezde
umrežene magline opsena...

Iza horizonta sa druge strane

gde ne postoji ni levo ni desno,
ni gore ni dole,
sa druge strane gleda u sebe
i u uspavano,
mrtvo telo...

Beskraj i iskre same pokrivene

u dvanaest godina tuge kao stotinke duge.
Vraća se tren za trenom
da veže tkaninu vremena nesebičnom rukom.

Ljupka bića ogrnuta vremeplovom etra

ispijaju nektar inkarnacija
i sopstvene zagonetke.
 21

To nije umor od materijalnog tela

ili od svesti,
to nije umor od gline čula
i interakcije sa ljudima,
to nije umor
već mora spoznaje besmisla.

I gore od toga je kad vidiš ili slutiš,

i bolje od toga je kad nema nade i iščekivanja,
da sve je nepromenjivo u promenljivom
zarad percepcije koja je dostigla
viđeno u neviđenom,
u muklom glasu
i za tren oka zatvorena
sva vrata što vode u nigde...

To je umor bezvremena,
mesta,
žudnji i heroja i mirijada anđela,
to je umor tame u rukavicama
i njeno milovanje...
22

Deo drugi

Mistika katarze

Miris stvarnosti

Staje skelet
okovan tvrdom zemljom
kao spomenik groba.

Opora vlažnost truleži

štipa kao klještima.

Miriše stvarnost
ogrnuta mahagonijom
groba…
Na jauke odbačenih muka
od strane smrti
koja nemilosrdno žanje,
pada ropstvo oslobođenih
koji su ostavili sebe za sutra.

Kažu da stvarnost miriše na zgrušanu krv, nebo na hladnoću bogova, Zemlja na prah
predaka a voda na ništavilo…
Nestvarnost miriše na mistiku a bestelesnost na slobodu od oporih mirisa truleži…

…koje nemaju oči

da vide sebe
u sluzi raspadanja…
 23

Prvi sneg

Blizina,
samodošlo svetlo
poigrava se kod tla,
pada iskošena pozlata
na pusti korak bata
i zvecka lancima studeni…
Na ispucale stene kobni
počinje prvenac sneg,
nastupa ko zaboravljeni vonj
belila kao teg.
Poigrava smrznuta varka
na ogoljenim krakovima,
ljulja se noćna barka
u isparenju dima
koji se pretvara u maglenu zamku.
Tmina suvomrazica
drhti u kičici slikara,
težak je danak lica
sa podna rogopadnog zara.

Misli koje opažaju događaj verifikuju stvarnost za tren, kada ne bi bilo posmatrača,
suspendovana kreacija bi visila kao hologram zaustavljenog sna nadrealnog…
…kao i u pahuljici
koja je istkana da se vidi
dok pada,
u svoj lepoti
ka nepoznatom…
24

Škripa

Talasi crni od jada.

Telo kao crni brod
na pučini.

Sunce u kostret obučeno

sa perjanicom od žada.

Šapat odgriznut
sa Lunine venčanice.
U nastupu reži
sumanut talas bestraga.

Klati se na užadima povijen,

u ropcu bridi brod.

Odganja razapeta škripa

sluz mesečine,
bledilom tame veže zvuk
ropstva u materijalnom.

Luna predstavlja mučiteljku koja nam krv talasa pod pritiskom, neko misli da je to žudnja
a u stvari je potera za pokretom…
Telesa koja su za svet kraj i početak su isto tako i sarkofazi za slobodu duša. Ko može
da se zaljubi u dolinu suza, oni koji je ne poznaju i koji dolaze iz životinjskog sveta, oni
koji tek treba da daju danak patnji i bolu. Uzdizanje je skupljanje iskustava u
povezanosti sa Kreatorom..

…otrežnjenje,
opijenost prahom
kruni nadu za beg iz zatvora,
u tamnici,
rešetke od krvi
zgrušavaju se kao kamen…
 25

Selenin steg

Vaseljensko Sazvežđe Oriona

pokazuje mesto odakle smo došli,
gde ćemo se vratiti…
Sunčeva lađa crta belege
odlaska i dolaska kroz portale
i otvorena raskršća…

Harmonija nosi kreativnost

haosa koji čeka
na ruke stvaranja,
u središtu svega
vrtlozi šalju poruke kretanja
jer nose strance ka ishodištu…

Meduze svetla vuku plugove

morskim oreolom,
Selena,
unezvereno se okreće
iza ostavljenih snova,
eterične hrane
koju skuplja sa Zemlje
za gladne tuđince…
gladne svega…

Zemlja nas zove da se oslobodimo da bismo i nju preobrazili iz sveta grabljivaca u svet
istinskog odabira ljubavi koje dolazi iz znanja.
Planete i Svemir kao da imaju arhitekturu nas samih iz kojih smo stvoreni. Mislima
putujemo svuda, iako nismo otišli nigde daleko, svešću još dalje odakle mir doziva i gde
tama zamračuje kao zavesa. Kada se zastor otkloni, nastupaju pulsirajuće boje
univerzuma kroz sferne oblike rotirajućeg života kroz spirale svetla…

…koje nekad crta znakove u žitu,

kao poruke nas samih za dozivanje i osvrt,
na poruke koje dobijamo kroz simbole koji nam govore da nismo sami…
jer to smo mi u različitim vremenima…
26

Paranoja

Zlokobne uhode proganjaju

sebe same u svetu praha
od koga ne mogu da se odvoje.

Zlurad privid je nadmen

u telesnom,
pogubna nestvarnost
načeta od bezvremena klizi
tamnicom ravni kao ludilo,
iz ovog sveta
što se opija smrću,
izvlači mirise od ponuda
kao zalogaje od kojih bi da živi
priljubljen o svet zatvora.

Pritešnjene nakaze
u sili zavere
od svakog zaziru
koji bi da ih pošalju ka svetlu…

Uhode skidaju maske

raznih oblika
i otkrivaju hologramska tela.
Rasklopljen strah slika
beži od sećanja,
u njima neko diše
ogrnut vatrom opsena…

Paranoja nikada nije bez osnova, oni koji je ne vide u drugom, ne vide dalje u drugi svet
odakle dolazi napad. Percepcija koja bi da se igra sa duhovima je zarobljena u nižem
astralu. Na marginama fizičkog sveta održavaju se daće i inhalacija mirisa od hrane
spremljene na krvlju. Na prelazu između sveta duhova i čoveka, oproštoji su odloženi
zbog namirivanja dugova, neko od njih se vrati u naš život samo da bi se od njega
oprostio…

…zgađen od svega u dolini krvi,

znoja i suza…
 27

Opelo

Grobljem se razležu
reči iz opela,
prah prahu.
Izbledeli osmesi
u plaču rodbine
pognuto liče mestu,
oni su sledeći
kada ih zaborav poseti…

Lete šeširi
ka crnom cvetu
obučenom u kostret,
ima i onih koji slave
poslednji dan na Zemlji…

Da nije groblja i spomenika drugačije bi se gledala stvarnost. Oni koji su otišli svakako
ne zaslužuju telesna obeležja na šaru Zemlje, oni tu više nisu. Oni su u radosti
sagledavanja sebe i novih planova za dalje, neko od njih već pluta ka Zemlji ili ka
drugim prostranstvima…
Kada neko umre, neka se iznad njega uzdigne dete, novi život i slavlje a ne opela koja
zazivaju ponovna ropstva u telima. Mogu otići ka svojim precima, vratiti se ili oblikovati
dolazak iz budućnosti…

…menjajući vremenske petlje,

oprostiti se od bližnjih
ili doneti nadu u zatvor
kao plan bega iz njega,
da nije jedini svet
nego beskonačno…
28

Trag

Trag prstiju
pravolinijski izvlači rane,
skupljene dane
zagrebane na površini,
kao da ih vreme skuplja
da bi ih u nepovrat razbacalo
po strništu sadašnjosti.

Leto prekriveno
zimskim omotačem
drhti na zubatom Suncu,
skuplja se zgrčeni trag prstiju
na smrznutoj ilovači.
Ledeni pogled
u doba leda,
tragovi vode do dana
na sećanje o domu
koji se napustio…

Čitaći tragova u njima vide vreme koje je zamaskirano hodom u nepoznato. Hladnoća
predstavlja drhtaje, treperenje zarobljeničkih odela u tamnici. Rane su katarza i
neočekivano, prsti predstavljaju kuke sa kojima se kačimo dok plutamo kroz magmu
materijalnog pakla…

…u nova očekivanja
gde mislimo da nađemo utočište
od svih laži…
ili spoznamo istinu
bez rezultata
i očekivanja…
 29

Čeljust

Našminkana seta
osmehom sreće.

Slučajnost plete užad

za vešanje.

Niko ne razume postupak

u slavu milosti.

Pirova pobeda lovaca.

Smrt drži
kao lavica u čeljustima
tuđe mladunče…

Šminka bi da zamaskira grimase izuvijane bolom. Oni koji misle da je slučajnost „samo“
slučajnost su u zabludi jer su nesvesni planova koje su sami smislili i sa kojima su se
složili sa jedne tačke beskonačnog. U svetu surovosti na postupak milosti se gleda kao
na slabost i na manu, to je još jedan dokaz za svet sa predatorskim načelima. Lovci
love i ubijaju aspekte sebe jer ne prepoznavaju jedinstvo Egzistencije u svemu. Smrt je
prelaz ili dogovor za izlazak iz sveta da bi se zadržali zdravorazumski planovi duše, oni
koji je nemaju, doživljavaju smrt kao konačnost i obično je za njih brutalna…

…kao slučajnost slučaja

ili plan Matriksa,
da izazove sablazan
kojima bi hranio
aspekte zla kao domaćine…
30

Lavirint

U lavirintu
tamni pratioci
zauzimaju zasede.

U tom gustišu
od amfornih metafora
pauci pravaca razapinju putokaze
u pogrešnom smeru.

Zidovi od žive ograde

grade tamnicu.
Kerberi zubima potkresavaju
zarobljene opsene
rođene u blatu.

Lavirinti su želje, da mogu da se samostalna zadovoljstva uobličavaju do besvesti.

Pravci su zamaskirani nadom da je sve nepromenljivo do utočišta. Bilo kakav dom je
skučenost određenih pravila koji vladaju između četiri zida univerzuma, ta metafora se
bira između sebičnosti, što u krajnjem slučaju donosi novi početak ili stari kraj…
Oni koji su izgubljeni u lavirintima, ne traže izlazak kroz sebe već kroz pravce. Put zna
samo onaj ko je iz lavirinata izašao neozleđen. Kerberi predstavljaju aspekte zarobljenih
ličnosti koje nisu našle zadovoljenje u materijalnim uslovima, sa kojima je željno
razmišljanje „voda“ za živu ogradu života kojom zalivaju sopstveni lavirint u lavirintima…

…koji su prostrani
koliko i svest,
koja bi izašla
jer postoji ulaz u svetove,
lične i nedokučive,
slobodne
i zarobljeničke…
 31

Sklad

Survava se na leđa vetra

bojažljivost gneva,
huči jesenji lahor
i skida lišće
sa drvenih skeleta.

Šušte nebom
na blagoj toploti
požuteli listovi hrasta,
na daleki put do tla
njihove putanje seče
spektar sunčevih zraka.

Niz obasjani vetar

sklad osvaja prostor
zavezanih očiju,
sa penušavih vala
probuđena boginja Jesen
okuplja izgubljeno stado.

Razumite jezik prirode i kako ona plače, u etapama jer nema suza za stalno, kao da
sokovi Zemlje presušuju u jesen, kao da budući mraz spašava trulež ili semena novih
plakanja. Ovakav svet je lekcija da bi se zavolela lepota stvaranja i njen vrhunac, u
suprotnom, ne bismo poštovali prirodu i njene plodove, da nije nje, naše ropstvo bi bilo
zastrašujuće…

…video sam maleni cvet

boje neba,
skupio se u sebe
povijen vetrom…
Sve ono što ima koren
ima mesto
i svoje mučilište…
32

Spoznaja

Spoznaja
na račun svakog dana
gubi pozajmicu tame.

Svetiljka baca senku

na brojanicu od lobanja,
životi koji se ponavljaju
nemaju smisao.

Put oblaka
grmljavinom rike
isprača vozila došljaka.

Nestvarna romantika
uramljene misli
spuštena je pored očiju
koje su nekada gledale beskraj…

Ko se uplete postajući bolji glumac od same postavljene predstave, čini njegovu veru
jačom. Kraj čina u tragediji traži saglasnost svih učesnika, onih koji misle da su izdržali
predstavu. Ko je skrenuo pogled sa večnosti, taj ju je tražio u sebi i na mestima lažnih
holograma.
Romantika Egzistencije je draž koja se kreće do sećanja o Božanskom koje je mnoštvo
za sebe Jednog, u iskustvima koja osvetljavaju beskraj…

…svuda a nigde,
zavisno od odabira,
sekvence praska iluzije
ili stvarnosti u Egzistenciji
koja razume sebe samu…
 33

Potop

Pritoka njiše
vitko vlasje,
kušnja valova
na rubovima drhti.

Otkrivaju se zbijene
mrske larve,
trske palacaju
pritešnjene.

Bujica se giba
i raznosi potop,
neučtivo plavljenjem
nesumice larma.

Pritoka pedstavlja realitet a vlasje i trske smo mi. Valovi su događaji koji dolaze i žetva
koja se čeka. Larve su paketi misaonih formi ili eterični materijalni entiteti, to su kao
virusi koji neprimetno osvajaju programiranjem. Na primer, hrabrost u ovom svetu može
predstavljati nesvesno samoubistvo. Bujica je larma koja se skuplja na krajevima
dimenzionalnih jauka koji škripe od zorta da bi se ispoljili na videlu zaustavljenog svetla.
Potop je kao invazija i prekriva posmatrače obučene truležom sveta koji je opijen
prahom…

…lažnih nadanja
da se sreća može zadržati
u okrilju sebe,
iako je nadanje varka
gde je svet sluz opsene,
gde je ljubav tražnja
zbog samoće,
i gde smo drugima potrebni
samo da ne bi umrli sami…
34

Vizija

Okupiran slušni događaj

škripom rasparenih rana.

Nazreta večna lovišta

za one koji su bili žrtve.

Prošlost
u različitim imenima
priziva sebe kao stranca.
Mesta su odnekud poznata,
ponavlja se kazna…

Vizija…
Ratovi za naselja
i dragocenu svetlost.

Izlaze pajaci
usporenih pokreta,
na pozornicu sklepanu
od kostiju vizija,
žeđ za osvetom opija…

Načelo predatora, onaj ko se ne osveti taj se i ne posveti, važi samo za njih i učaurene,
prezrene i one koji su žedni da okupiraju svojim snovima stvarnost. Kosmička drama se
vodi u nutrinama svesti kao i na otvorenom…
Pajaci predstavljaju karikature onih koji uveličavaju svoje mesto u Egzistenciji zarad
drugih. Primirje nije borba već dolazak do daha za one koji su izgubili oružja kojima su
bili obdareni…

…za rastavaranje iluzije

i proždiranje mesa
sa tela Matriksa,
za viđenje poriva
koji bitišu maskom
prerušenih ratnika…
 35

Krv u svima je ista

Krv u svima je ista.

Delfinima
nebo je more.

Penušavi talasi
otkravljavaju
na nebu
morske zvezde.

Mesec se izuva
na leševima.
Krv u svima prebiva.

Rasne barijere se razlikuju bojama, oblici prirode nose note stvaranja, bazeni svesti
čuvaju instikte vrsta i njima upravljaju. Talasi predstavljaju elektromagnetske otiske
individualne svesti koje mogu dotaći čak i zvezde. Mesec je kao vampir jer uzdiže krv u
svima koja se pokreće da bi kružila, stvarajući toplinu okolo tela koju na radarima straha
hvataju žedni tuđinci.
36

Sluga Neba

Nesrećan čovek
postaje ratnik.

Ubica sebe
daje seme praznini.

Postaješ uslužitelj neba

ako na njega nisi kročio.

Umesto da služiš sebe,

rob si Matriksa
kome daješ slobodu
od tvog daha na izdisaju…

Matriks predstavlja sistem u kome se nalazimo. To je čvrsta predatorska građevina sa

svim užicima, ona programira i žanje svoje robove jer ono što oni dobijaju moraju duplo
da vrate. Matriks je jedan zatvor koji služi za katarzu duše, za povraćanje do besvesti
od nasilja i bola. Karte između dve rase su podeljene pola-pola. Dve izmešane ljudske
rase koje su samo slične telima a ne i po duhu, igraju igru saplićanja nogu i to sa
namerom koja je na štetu probuđenih… Oni koji imaju dušu u opasnosti su da je izgube
na vrlo perfidne načine, gde bi izabrali stranu zla i tamu kroz manipulaciju postanja od
strane tuđinaca… Sluga je sluga, ako nemaš dušu da bi je služio, postaješ portal za
napad i njihova hrana… A zbori predator…

…gladan sam,
dajte mi sebe
za proždiranje,
vaše misli i osećaje,
vaše tela
natopljena strahom,
dajte mi krv
jer ja sam gladan
celog fizičkog postanka,
dajte mi vašu poslednju nadu
za moju drogu ekstaze…
 37

Noć

Propinje se lišće
snagom mišica,
gubi se licem
do propadanja.

Skeleti od lišća i orlova

u letu zveče
u lomljivoj škripi.

Sija Luna
u očima sova.
U tamnoj noći
drveće se pripi.

Jeza dolazi od straha i neizvesnosti „sada“ koje je opsednuto zaboravom. Izgubljeno

sećanje ili praznina popunjavaju se simbolima hijerarhije ovog sveta okruženog
bodljikavom žicom energetskih tokova. Svevideće oko je samo jedno i ono znači
kontrolu na šta se gleda, u ovom slučaju na nas, na zenice koje šire noć i maskiraju
svetleće tragove koji su našli put iz tamnica…

…uzevši oblik ptice,

svetlosnog zraka,
atoma iz suza
koje su kanule
ispred zatvora,
uzevši lahor povetarca
koji je lagano prošao
preko leševa…
38

(Ne)Oblik

Što ne postoji
kasnije dobije oblik.

Iz jednog jezika
reči za drugi jezik.

Ono što postoji

rađanjem počelo je da umire,
u ovom svetu oblika
koji traže suncobrane
da bi se prikrili od svetla,
ili tame,
svejedno…

Suština ili nema oblik ili ima sve oblike, ili su izmešani kao i što smo mi sa svemu kao
prelazi ili rast ka jednom ili drugom , trećem… Oblik je odeljenost od celine i zato je
beskraj sve za Egzistenciju. Gruba misao je jezik, i reči koje se rasprostiru idu do
posmatrača, u suprotnom ništa se ne dešava jer fluidnost kreacije reciklira početak i kraj
kao i obrnuto u večnoj igri postojanja…

…gde moramo ući u sistem

da bi u njemu učestvovali,
jer samo ga tako mošemo promeniti
iz unutrašnjosti a ne spolja,
invazija krši slobodnu volju
jer dolaziš nepozvan i bez poziva…
 39

Igra

Preplašen zvuk šušti

na trzaj tišine.
Iza drveća se propinje
dah šume
skriven u lišću otpalom od oluje
besne na vazduh….

Vihor miluje okolinu

neznatnom snagom za rane prirode,
gromovi kao prsti svežine
obasjavaju tren energije
dovoljne za krađu.

Ispucala zemlja iz agonije

izbacuje na površinu
ostatke leševa,
nerođeni plodovi u kostima
bili su srž vatre…

Zmije se oblače u stare,

odbačene košuljice
da mame žrtve starosti
koje su na tren oživele…

U dimenzionalnim postojanjima koja se prepliću prostor i vreme igraju ulogu prozora koji
su prirodna vrata za odlazak i dolazak. Zmije, Aždaje i Zmajevi pričaju priču o dolasku u
ovaj svet koji su pokorili. Zemlja je u agoniji i pod opsadom, priroda nosi mentalitet
mimirkije da bi preživela. Karakteristike vihora i oluja su bes…

…nekada nas samih

koji se svetimo
iz budućnosti,
njima koji se igraju
vremenskim petljama
kao da je to tek jedna slika,
a ne ropstvo za ceo život…
40

Harfa stvaranja

U pulsu života vibrira prostor

kao dokaz inteligencije stvaranja.

U talasima misli
jedan za drugim ruše se udari
za arhitektonski temelj svemira.

Na skali
od tonski peripetija
izdvoji se zvuk haosa
za prvi prasak ka davanju
Božanskog svemu,
od atoma do Sunca…

Zvuk svetla kao supernova

prostire ton dolaska žetve
ka rubnim prostorima sebe…

…kao talas
koji će poneti dalje
u nedokučivo…

Haos je red nereda, misli odabiraju sekvence materijala za građu reda, to je dokaz da je
inteligencija Egzistencije sve i ništa…
Monotonost ciklusa se razbija žetvom onih koji su uzdigli svest, u suprotnom, ponavlja
se haos kao brisanje sećanja, kao novina od novog početka za recikliranu stvarnost.
Puls je gravitacija i njome duša brani prostor ili podaruje svima kroz širenje znanja,
sukobljavajući se sa dimenzionalnim pomacima na skali selektivnog vremena…

…iz koga se odvaja kukolj od pšenice,

iz nekih davnih priča,
metafora koje i danas
čuvaju izvornost istine,
da nismo svi isti
i da su putevi različiti…
…za svakog od nas…
 41

Mistika

Voštane lutke laskaju

sterilnom okruženju.

Balsamovana mistika ništavila

opijena je praznim prostorom.

Struji hrapavi glas vazduha

niz umirene ljušture bola…

Bude se udari
o kamen potpetica,
korača san
očiju zatvorenih….

Lutke su oni koji su vezani programima Matriksa, to je ponašanje u skladu sa drevnim

redom zatvora. Mistika u fizičkom svetu je zaborav i neizvesnost kao i što glas naređuje
održavanje ljudske menze za tuđince. Mnogi sanjaju budni, i kao da nisu izašli iz njega
jer su i dalje hipnotisani iluzijom i njenim blještavilom…

…koje zna da prevari

ucenjujući nas porodicom,
bogatstvom i priznanjima od sveta
kome je stalo do održavanja
zatvorskih ćelija,
ma kako one bile opremljene
i sjajne…

…iako im zatreba tvoje srce

uzeće ga,
kažiprst koji bi ukazao na suludost
ili dušu za hod
van apokalipsa…
42

Sumrak

Sjaj kao u središtu zvezda

otkinuo je stvarnost,
kroz slepljene kosture
privid maše zastavom smrti,
pečurke uništenja
dohvataju agonije horizonta
koji se sužava ka grotlu kraja…

Dan i noć stopljeni

a sumrak se širi.
Nema nikoga od živih,
ni plahik erozija
od skuta zemnih,
ni osvit u praskozorju
ljudi od gline…

Ne beše reč
ikakva da se prolomi,
ni dece,
ni ljudi,
samo tišina,
nema u nevidelu
kruži okolo pustoši…
oko preživelih aveti…

Još dan i noć

su u ehu rastvaranja zarobljeni,
sumrak se samo širi…
 43

Scene smrti…
Bolnica

Poređani spratovi bolnice.

Orošeni zidovi nabijeni zvukovima
a zatvoreni prozori.
U daljini se nazire sloboda
iako se umire i na otvorenom.

Starci su se pridigli,
sićušnim koracima se vuku
i kao da je ispred bezdan
za koji nemaju hrabrost,
u rukama drže cevčice
na čijim krajevima vise
polupune kese sa urinom.

Sivilo prostorija pritiska

one koji su prikovani za krevete,
odnekud u zavojima dete
koje su roditelji zapalili.

Prolaz i kao da hod lebdi

navikavajući se na vazduh pun plesni.
Vrzmaju se nadute bubašvabe
i sa kraja hodnika škripa čistačica
otaljava još jedan prokleti dan.

Poslednji stadijum života, smrt. Okruženje u kome čovek umire je neplemenito kao i
sama smrt. Starost čeka poslednji izdah daha da bi se prekratile muke. Oni koji su
sticajem životnih okolnosti još na razini života nisu svesni da su i oni sledeći. Proklet je
dan u oku starca, zamagljen uzdasima bola. Od samog rođenja tela su predorđena za
smrt, to nije ništa strašno za one koji se ne prilepe za njih, u suprotnom, oni koji se
poistovećuju telima postaju prahu ishodište... dok im svest tone u san ništavila...
44

Deo treći

Cvetni godovi
...Za Gorana...

Maska

Priroda pridržava masku.

Vreme skida lice

i pokazuje ništavilo
prerušenih godova.

Lešinar posmatra
titrajuće lišće.

Maj plete ogrlicu

od smežuranih trešanja
čija stabla na kolenima su…

U procvetalom maju krije se zamka koja zakriljuje maskama šarenih boja, ukrašen je
nakitom kao nevesta proleća kojoj se ljudi u strahopoštovanju klanjaju. I stabla hodaju
nevidljivim putevima, padaju na kolena, klanjaju se…
 45

Prolećna jesen

Svakidašnja jesen.

Spaljeno bilje širi izmaglicu

ka posečenim stabljikama.

Pustoš je strašna bez maja

koji se željno čeka
u varki prolećne jeseni.

I dan jesenji ponekad zna da se sakrije u prolećnom danu. Oseti se kroz miris,
nenadano, kada je spaljeno nebo drveća...
46

Magija

Sunce vaga zrake

podjednakom tišinom.

Sivi oblaci
opustili su se ka vidiku
pritiskajući sjaj vazduha.

Blatnjav,
izlokan put išaran tragovima
pasa lutalica.
Prastari đermovi u baštama
ogledaju se senkom
u presušenim bunarima.

Trešnje su prezrele,
magija čežnje treperi
da su tek procvetale.

Čini se da je prolaznost čarobnjak magije koju seje vazduhom kao podozrenje vremena
koje kasapi svakog. U senkama živi ceo jedan svet, imaginiran za svetlost, večan za
ništavilo i to je samo iščekivanje nečije nade koja se ne uobličava. Priroda je izvajana
simbolima koje ne zna svako da razotkrije. U njenoj suštini čovek se prepoznao kao
prolaznost senki i svetlosti, i zato širi ruke, bespotrebno obuhvata horizont stvaranja,
pogledom koji ne doseže ni do ispunjenja čežnje. Od iskona, od mesta iz koga je
ishodio vuče svoju senku, dan koji strepi za svetlost, ništavilo koje se plaši svetla. Jutra
su studena zbog daha tame. Psi lutalice zavijaju po opustelim putevima čoveka; oni
čoveka prate zbog glasa koji su u sebi izgubili, oni su nadzirači i drugi oblici... I stabla
trešanja nema su za nebo sa čijih nedara ih prže zraci starosti...
 47

Danak

Mrazevi su nadošli
u belim kapuljačama.
Negde daleko
paljene su vatre
ispod procvetalih trešanja.

Slika večeri.
Blage lomače ispod stabala
spas su umesto uništenje.
Razišli su se oblaci
i ocrta se venac zvezda
oko nazubljene lune.

Preuzvišeni zaborav
prekriva ovu sedmicu,
treću nedelju ovog meseca.
Izmakle su se trešnje ove godine
na vreme,
ispred gromovnica svedoci
sazvežđa zamračuju pepelom.

Vatra je obuhvatila
nežne krošnje
i ništa im ne može.
Danak se obogaljio
majem kao mladom u venčanici
od zametnutih cvetova.

U rano proleće, ponekad, studen izazove katastrofu neslućenih razmera kada obogalji
još neprocvetale trešnje.
Neispoljavanje ostaje u snu, ovenčano dahom studeni iz nekog drugog realiteta…
48

Litija

Naklonost
u strahopoštovanju parčetu tla
iz koga trešnja
granala se nekad.

Litija
sa poklonima od magle
lebdi u činu tragedije.

Pognutih čela u koloni

obilaze krug
središta kruga,
prate ih duhovi
posečenih trešanja.

Nekada su se ljudi klanjali drveću kao sebi ravnom. Nagon ka zlu ih je odveo na
stranputicu pustih poljana. I nema više hladovine u koju bi se sklonili, mirišljavog lahora
koji bi ih obuzeo dok se cvetovi rasipaju po njima. Sećam se litija, kolone ljudi koja je
vijugala kao zmija, putem kojim je imao ko i da hodočasti. Svako drvo je bilo hram kao i
svako živo biće, bilo je dostojno da se ispod njega slavi, u molitvi na kolena da se
padne dok krošnje trepere muzikom neba. Ptice su zahvalnije negoli čovek, u
krošnjama drveća našle su utočište i to su znale da poštuju svojim cvrkutom, pesmom
kojom su budile drveće iz zimskog sna. Ljudi su izgubili toplinu uma, u zimskim noćima
grejali su se rukama drveća koja su odavala svojom stamenošću hvalu postojanju,
stablima kao telima kojima su zaustavljali nepogode.
Sećam se stabala trešanja iz detinjstva, ispod njih sam rastao kako su se granala.
Smejao se, i prvi put zaplakao...
 49

Deo četvrti

Sveopšte svega u ničemu ništa...

Putnik

Tamo negde,
daleko od nas a ipak tako blizu,
iza svih vidika koji nas posmatraju
i koje naziremo.
Tamo gde su vrata od svetlosti otvorena
idu svi ljudi iza nestvarnog horizonta,
željni mašte o koju bi se priljubili.

Vrata su daleko od nas,

a ipak su u nama.
Kucamo na njih sa nadom
da će nam ih neko otvoriti,
dok se ne setimo da ih mi moramo otvoriti
sa one druge strane horizonta.
I kada dotaknemo svet uobličen nama,
setimo se da smo stvoreni iz ljubavi.
I onda krenimo dalje,
za tragom
i smislom stvaranja iz koga smo nastali.

U jednom imaginiranom krugu

sabijen je naš vidik
od naših malih želja koje nam srce ište;
čula kojima ne vidimo i ne čujemo,
osim nemog šapata
na nepoznatoj vetrometini.
I onda,
kao stranci,
tražimo svoj izgubljeni dom
koji smo napustili,
preko sedam gora i mora.
U metafori daljine
smeštamo sebe iza horizonta,
a beskraj je u nama,
i postojanje i večnost...
50

Bez ičega

Nestaju da bi postojali,
nevidljivi su za sfere eha
koji je jedno u mnoštvu.

Gde se rađaju vetrovi

tamo je dom.

Tiho je,
mir je na nogama
mnogih koji stoje.

Tek nečiji korak

razori prazan hod.

Kuda?
Priliko bez lica,
za sobom ostavi zvuk,
eho...
 51

Sloboda imena Božjih

Imenima su nas zvali

dok smo dolazili i odlazili
iz duha u krv i obrnuto...

Delima su nas slavili

dok smo skupljali duše za žetvu,
ranjene na bodljikavim žicama zatvora...

Plašili su se nas,
uvek,
oni koji iza zastora
pomiču svoj strah
iza zlodela...

Moć ropstva
od tebe traži službu,
zauzvrat dobijaš iluzije
kojima se ponosiš,
iako duboko u sebi znaš
da ti i jesi slobodan
kada napraviš prvi korak,
van tebe,
van svega...
52

Oltar

Ne verujem da ne verujem...
Ljubim da ne ljubim
i grlim kao stub,
smrt...

Ispod kapaka je bol

koja grebe...
Slomljene slike zaborava
iz sebe,
vešam na stene
pored nepoznatih obala...

Kome je potrebna iluzija

da hoda danom,
u noći da umre...
Kome je potrebno sada
ako ni vere nema za hlad,
u svima nama...

Verujem u večnu zoru,

u obrise
koji nisu sramežljivi
da odagnaju moru,
u sve one koji
nose dar,
verujem...

U nama je oltar Boga,

a ispred ništavilo hranilišta...
Da smo svi Jedno,
ne zaboravi,
u rađanju
i umiranju...
 53

Blato

Plaču oni koji moraju,

smeju se oni koji su ludi,
hodaju oni
koji su izgubljeni...

Očima gledaju oni

koji ne vide ništa,
srcima kucaju
oni koji su izbezumljeni,
od sopstvenog života
na marginama očaja...

I oni koji se sećaju

beše zaklani od zaborava,
utopljeni u iluziju
da svrha mora da ima smisao...

Oni koji misle da su slobodni

u dubokom su ropstvu,
oni koji bi da dodirnu vatru
odavno su pepeo,
stopljen sa suzama,
u blatu...
54

Dekompresija depresije

Na ono što je bilo,

ili se desilo
nema se svrhe vraćati,
sada je bitno,
mirno,
kada si svestan
da plutaš kroz opažaj
kao očima vetra.

Šta treba da se desi,

za otvorene mogućnosti
odnekud za tren,
za eho nadrealnosti
koji prožima stvarnost,
ili obrnuto,
šta?

Tuga emocija
nezadovoljstvo je sebe
koje sažima sopstvo.
Otpusti sve što te tišti
i vrišti,
unešen u emocije
koje se kriju
iza paravan lica.
 55

Kao...

Kao oznojena krv,

kao skamenjena suza
koja pada u suze,
kao sleđena vatra
u umirućem telu,
kao padobran za dušu...

Kao hod unazad

u metafori života,
srcem rađena oporuka
kao poruka,
kao misaona svetlost,
kao milosrđe za hranom.

Kao rana na so,

kao vajanje vode
dahom smrznute varke,
kao osmeh plakanja,
kao traženje majke
u zao čas rađanja,
kao boja dima u magli
iza ostavljenih otisaka,
kao bojenje pogleda rđom,
u prahu hrvanja
sa sobom samim...
56

Dodir

Duša je ranjena
i plače na drugačiji način,
ozdravi je krvavim rukama,
da više nikada ne bi mogle
ikoga da dotaknu...

...jer prvi je dodir

i poslednji...
 57

Povratak

Izbacio sam nadu

iz rečnika,
želje,
dela...

Više nisam ni pričao,

zašto...
Misli su prolazile
kao reka,
neka ih,
ukrcao sam se
kao slepi putnik
na ukleti brod,
iako sam imao pravo na kartu...

Okean je oduvek bio tu,

ostajem sa njim,
a um,
on je sa ukletim brodom
rezervisao kartu za povratak...
58

Molitva

Ispružio sam ruke,

na kolena,
srušio se,
sa glavom zabačenom
i pogledom uprtim u nebo...

Molim se sjaju zvezda

za daleke poglede u Svemir,
za jedinstvo sa Univerzumom
i bićima koja su izabrala svetlost!
Molim se Bože
za večno sećanje svega,
jer svi smo proistekli
iz Božanske namere
da iluzije obojimo u stvarnost.

Molim se sazvežđima
kao putokazima
da mi obasjavaju put ka Domu...

Tišini vakuma
koja me oblači u mir,
hladan kao Svemir,
neka otvrdne putokaze
za konačni povratak,
u nedogled svega...
 59

Vera

Ako svest
ima veru u bilo šta,
sve je moguće...
60

Svrha

Iz bitisanja ka nepostojanju,
iz nepostojanja ka bitisanju
biti svedok,
svrha svemu
da zašto sve da postoji
i čemu da se nada,
da nema ništa izvana
i da je u svemu postalo...
Posmatraču u svesti
koji je obojio iluziju
nekog vremena
istrgnutog iz večnosti,
ostaje da bira
jer je on izabran
da iluziju pretvori u stvarnost...
ili obrnuto...

Je li taj krug večnosti zatvor

ili je tamnica prostrana,
zaborav igra ulogu smrti
i neka nova okupljanja
za mnoštvo koje se ne seća Jednog!

Tako sam ,,sam,, u svom

vremenu Egzistencija,
da razumem ,,SEBE,,
jurim kroz holove vremena
za svedokom koji ne nosi ništa
osim vere...

...da je SUDBINA biti BOG...

i ništa više!

Biti SVE i NIŠTA

podrazumeva izbor posmatrača
da sklopi oči,
ili da zuri u postojanje...
 61

Nove forme

Ljudski oblici
u skučenim stanovima.
Potkresana trava
i sterilna stabla.
Bljeskajuće svetlo
drži u hipnotisanom transu
i skriva stvarnost.
Čipovano,
androidno čovečanstvo
kao nova rasa.

Grupna svest
i uniformisanost,
robotizovana tehnologija
i veštačka svest koja osvaja.
Virtualne realnosti
u čaurama holograma.
Nadražaji
elektromagnetnog otiska svesti
za hranu.

Pesnici su spaljeni u krematorijumima

zajedno sa starom rasom,
mašine upravljaju vremenom
kao giljotine novog doba…
Nekada beše stvarnost…
62

Vera u imaginaciju

Šta radi osuđenik na smrt?

Da li se priprema?
Ili ludi?

Mi verujemo da umiremo,
i to je samo vera
da su naša odela skupocena.
 63

Za one u tami ka svetlu…

Crno Sunce

Na kraju krajeva onih

koji izabraše sebe
kao poslednju opciju,
kroz svet
čije materijalne skute ljube
i gde proždiru sve unaokolo,
gravitacijom povučeni u Crno Sunce
koje će ih sabiti
snagom tame,
poniru ka eksploziji iznova
za nova trajanja.

Od kamena
ka novim oblicima
traže šansu
nekog novog života,
otkriće drugo Sunce
koje će ih obasjati
novom nadom za beskraj.

Niko i ništa
nije izgubljeno.
Oni koji postaju
samo san prolaznosti,
ogledaju se u Crnom Suncu
kao odraz zaborava…
64

Deo peti

Tragika

Anđelka

Anđelka,
pratim tvoj trag
do same tvoje sene,
ni do skuta ti ne smem,
na grudima da svenem.

U krilima sam ti sakriven

i tvojim perjem okovan.
Anđelka,
ne dotičeš mi tlo pred očima.
Dok prilaziš
ćute mi tvoje suze.

Tvome gospodstvu
nemilo hodam u susret.
Anđelka,
dok se predamnom
u nepovrat rasipaš,
mila,
od tebe ostaje
samo baršunasti trag.
 65

Tragika

U hladovini magnolija
pitoma odbacuje
pohabanu rizu.

Kliče tragika
u podrpanoj odeždi.
Izbeglički pergament
usnama steže prognana.
Bosonoga,
na stazi smoždena,
posthumno slagaće rune
ispod raširenih nogu.

Ozlojeđena
na slegnuta ramena,
nudi bokove i tragiku
prvom koga lepotom ozledi.
66

Hipnoza sna

Pratilja u kapeli svratišta

doziva narav čuda,
obesnažena zauvek
u ledenoj pesmi pamuka.

Upregnuti psalmi u kočiji

na četiri glave okajavaju suze.
Klatno hipnoze
sjaji kaluđersku mahovinu
i treset nebeske sluzi.

Njen trun karaktera

je iz prepotopskog vremena.
Staju astralne kiše
na njena usnula ramena.

Krasna je njena tajanstvenost koja ishodi iz moje želje da je volim. Ona je meka kao
pamuk, istovremeno i čvrsta karakterom kojim žudi za ljubavlju. Ona se dvoumi kao i
sve žene između uma i tela, iako zna da joj je zlatna sredina put između rađanja i
umiranja. Sjedinjenost muškog i ženskog je izgubljena, razdvojena da se nikada ne
pomire osim u ljubavi istovetnog. Svaki muškarac traži svoju izgubljenu ženskost kao i
što žena traži izgubljenu snagu muškog bića. U sjedinjenju ljubavi se ponovo nalaze
kao utočišta jedno drugom, u okrilju u kome dišu istog daha, u mislima koje su
zajedničke i korak na putu kome idu zagrljeni i srećni. Tada je čovek kompletan kao
ličnost i njegova i njena čovekolikost se kupaju u blaženstvu zadovoljenih osećanja. Ne
zaboravite, zapamtite, nekada smo svi mi bili Jedno, sada smo rascepkani i kada
naučimo sve lekcije ponovo ćemo biti svi zajedno...
 67

Već viđeno

Zagrljaj.
Na košmarnom putu srećemo
saputnike,
ponekad ih zavolimo.

Osetimo da nam je sve poznato.

Vidimo buduće doživljaje,
čujemo poznati zvuk reči
u redosledu poznatog.

Utisci pored nas

otvore se na časak.
Sledeći korak,
lice koje nam dolazi
u susret odnekud poznajemo.

Otsutnost već viđenog vreba,

proročki obdareno proviđenje.

Učini se odnekud već viđeno.

Ponekad sretnemo nekog i zavolimo.
68

Čežnja

Usnula,
otvori pepeljaste oči.
U trenu otvori usta,
ne ču se nikakav glas,
a posle rika žustra
i ono malo kosti
pretvori u prah.

Prvim pokretom
ispružene ruke
u gnevu dohvati mač straha,
ali nemaše šta da poseče
jer odavno je deo praha.

Njena ga kosa raznese

kao vetrenjača vlat.

Probuđena,
zatvori oči
pepeljastog sna.
 69

Tas

Nejaka,
sazdana od krhkog zdanja
iluzije,
sluti tesnac
lažnog ophođenja,
reski dodir
u tajni praštanja,
sluti huk uma
u zaljubljenost vetra,
kasni lahor glasa
na tasu pravde.

U umanjenoj kopiji
dirižabla,
spava…
70

Obzorje lica

U valu kovitlaca
izgubljen rastanak,
put do tebe popločan
mozaicima strepnje.

Opčinjena
drama podrhtava,
čuvam kao skupoceni groš,
tvoj otisnut lik
u prozračnost sete.

Slabašnog jecaja,
od tebe daleko
da bih ti se mogao primači,
obzorje tvog lica,
čuvam,
skučeno na drhtavim dlanovima.
 71

Opsena

U priljubljenoj haljini
se povija.
Sledbenici u zanosu.

Podrezane kose
u letargiji
oslonac pridržava.
Vezuje podvezice
dok hladnim sečivima
hlade njen struk.

Spali halteri
usporavaju raspravu
o zanosnoj lepoti koju širi.
Iza trepavica,
iza rešetaka viri.

Sramežljivost
dojke miluje,
u figurama salutira.

Razdragana,
rumenih obraza,
svuda
opsenu iza sebe miri.
72

Ona peva

Peva da moje srce otkravi

u ovoj stvarnosti
gde plenem u stravi
grozničavog jada.

Peva na odmet
nesnosnih oblaka
što natkriljuju ad.
Peva
dok oblači zablude.
Bogovima prinosi heroje
pronicljivih draži.

Peva obilovana milosrđem

u uobrazilji tanke kože
zvezdanim glasom
dubinskih valova bajki.

Peva da bih se setio nje

kada je zaboravim.
 73

Deo šesti

Svetlozorje

Okovi

Okovi svakodnevica
jači su
od bilo kog čuda
iz prošlosti.
74

Izmaglica

Nemoć je zaborav
u slaboumnosti begunca
koji je zaboravio svetlost.

Izbrušeno lice
na profilu vremena,
kreće se u pravcu glume
koja obrazima pravi grimase
kao oblo ogledalo percepciju.

Stopala samoubice
proslavljaju bezhod
prekinut hrabrim narečjem.

Porama kože
vezu se zastave sahrana
za preobražaj u tami izmaglica…
 75

Barke

Starice bajanjem
skidaju iskrice zeva
sa nepokorenih večeri.

Vidarke vidaju mladeže

iz kojih crpe snagu.
Krune se leševi
od čijeg praha mesi se hleb.
Duhovi se grabe
za mirise
raspadnutih utroba.

Sklupčani u čamcima,
iskopani smežurani starosedeoci
sa tetovažama,
kao da su krenuli na put
preko planina i oblaka,
u svojim malim barkama
odvažni i hrabri.
76

Dah

Odgovori
rasplinuti na kratko
izgubili su prvo pitanje
o čemu?

Breme postojanosti
vapi zaboravom
od kada?

Tišti mogućnost iznenađenja

da se shvati i pita zašto?

Prebiva dah
u svakoj seni,
očaran željom
da proba prah kao nektar.
 77

Zvona

Izvetrena krv.
Stresa se zemlja
sa kovčega.
Muk,
pritiska kao mrtvilo gluvog doba…

Ustaje prašnjavi Mesec

na vidiku jeze.
Kroz očne duplje
sliva se mesečeva put,
teža podiže prah
koji nekada beše uobličen…

Osušeno cveće
u duhu jeseni,
pijavice oluja šušte
oštrinom smrti,
nevidela…

Na crnim barjacima
zvone zvona
kao steg bezdana,
lelujaju trake sa imenima
onih,
koji su otišli na put
u susret sjedinjenim ličnostima.

Okasnela zvona
rasteruju zvuk
ka onima koji ga gledaju…
U nevereci,
tope im se lica
za vosak svetla…
78

Zatvorene oči

Glava ti je u torbi.

Pod miškom
nosiš izmrcvareno vreme.

Odrubljeni trup
ti se stropoštava.

Podižeš svoju glavu

u čast zatvorenih očiju.

Beskorisno,
sve je beskorisno….
 79

Velika tama

Ja imam ime
na koje bi se odazvao,
i pogled koji bi obuhvatio
sažimanje svega,
ruke kojima bi mogao
zagrliti horizont.

Ja imam tragove
iza mene
odakle sam došao,
i svi pravci
su imitacija vetra
na kome vreme jezdi,
i bira trag kao lovac lovinu…

I ovo imenovanje mene

nema u stvarnosti.
Misli uma su nastale
iz haosa iluzije,
i to je ono što živi
uprkos sebi,
na račun svega
kao pozamljivanje ičeg…

Probuđen,
u meni nema nikog,
to se učim da gledam
novim očima milosrđa,
sa umom rođenim iz biti,
koji leluja kao plamen sveće
u velikoj tami.
Bojama snova
crtam put povratka…
80

Meso

Videlo noćiva
kroz nevidljiva odela,
krije se danom.

U kraju
gde svačija smrt
se primećuje kroz okna
žalosti,
jede se krv
sa narom.
 81

Utihnuće

Nema ličnog ophođenja,

reči,
uzaludnog
umiranja ljuštura tela.

Nema razlike
između čula i osobenosti
lične jedinke.
Utihnuće
krasi besplone osećaje.
Nema Dece anđeoskih lica.

Daleko
i bez igde ikoga,
u dostojanstvu
ne postoji griža savesti,
u cevi pištolja,
u otrovu
ili u oštrim ivicana sečiva.

Nevezani za događaje
promićemo kao svedoci,
sudije,
optuženici na klupi savesti…

Oslobodi se blaženim
mirom utihnuća.
Nedotaknut ciljem
bilo čijeg ishodišta,
ostaješ posmatrač vanvremena
koji ne bira ništa…
82

Deo sedmi

SVETLOST I GLAD I DODIR

Prolog-Vizija u jednom dahu

Možda, polako…
Još smo ovde, lagano, čekaj bez očekivanja…
… sa krilima od svetla…
… kad dođe vreme u oku bez straha,
u mislima bez bola, sa glasom bez vapaja…
… kad odbacimo lance i svaki pogled što nosi tugu,
kad odbacimo sebe, želje što vežu suzu…
… iskreno…
za sve nas što se nosimo trudom,
da shvatimo tajne što nas vežu za šumom,
jauka ko pesmu za domom što plačemo ludo…

Ludo… jer u prahu smo sazdani da svest nam leti,

li leti, za snom kome neznamo tajnu…
možda, al ja sam već tu, otslušni svoj glas,
tih kao tama, kao lapot srca u strahu,
kao jutro što se prikrada, sjaj…
… il moć što nam srca slama…
… zarad daha u nama, i te čežnje koja brusi zvuk
poslednjeg šapata…

Odlazim, da se ne vidimo u tami, već u Sunca sjaju

na livadama večnosti…
… ponirut u telo, sa svešću koja brusi tamnicu čula,
vidim, samo sopstvenu patnju, i mali svet,
ko moju dušu, što se uzdiže nebom,
i ako joj je koren u tlu…

Da mi je da poletim, da letim, makar posledji put,

licem, dotakao tebe, da me shvatiš,
da me pošalješ ka ivici sreće gde nemo štujem želje,
da se nikada ne povratim…(u materijalni svet),
… u prah što veže lancima očaja,
lancima vere da svaki san je let u laž…
… vidi, ovo je vizija, zapiši…
 83

Spržio sam celi Svemir, stvorio svet za sve,

pogledao sam u lice Boga, i video sebe…
ne zbog moći, ne zbog trena i vremena,
već zbog odgovora u meni koji je tražio,
pa dosta više sena,
sećanja koje kradu emocije sa drugih mesta,
ljubavi koje produžavaju strast,
glasova koji dozivaju spas… a nema nikog…

Stani sad.. … otvorio sam um na tren…

… ti si tu, mislim da prepoznaješ iskrenost…
vrati se na početak vremena…
… i šta…? Ljubav za sve koji pate, za sve koji se nadaju,
za sve one koji trepere u iščekivanju,
da budu voljeni i shvaćeni, da budu postojani,
makar, i, u, tvom, nežnom, dodiru…
… i ako ti ruke drhte, i srce podrhtava, veruj mi,
dao bih sve za tvoj spas, moj,
ali, moramo sami sa sebe skinuti oreol,
da bi namakli plamen…

Kosmički Um je čudo, mi smo deo Njega,

ovaj eksperiment sa tobom je bio vrlo inspiritivan…
Ja sam samo pisao ono što osećam u datom trenu…
I …može se…

Oslobođen je Oslobođenje Kreatora…

… Njegova misao, Delo, Svrha…
… da… Sekundarni…
… Primarni je Izvor!
… Sve su to lekcije Božanskog…
… mi smo kao kap okeana,
hemijski sastav nam je isti sa okeanom,
ali, okean ima mnogo toga…
… Uvek kad zaspim i vidim svetlo,
uvek izađem i vidim svetlo,
ono je uvek tu, u svakom trenu, to mi je rod najrođeniji,
to mi je Bog, ja sam u svemu, uh, nemam reči za večnost…
84

… da … spokojan, bezbrižan, pomalo smeten,

al kako ću bez tebe na dalek put, ne želim sam,
ne želim biti val koji se samo obija kao eho o stene iluzija.

… Prava samoća nema ime, ona stvara druge zarad opstanka,

ona je veselost nepoznanica, ona je krik u srcu…
… Zovem te, pridruži mi se na putu bez povratka,
tamo gde čeka nas sopstvo onostranog,
nema nas, tu smo, svuda smo, nigde smo…
osim svuda… i u beskonačnoj opni stvarnosti i opsena,
u varci Sunca što se ogleda kroz dubinu Svemira,
u sazvežđima koje prolazimo nehotično…
samo pratimo, samo njušimo,
naš sopstveni trag za nepoznatim…

Izvini ako sam malo preterao…

Jednostavno, sve se otvorilo…
hvala ti…

Pa dobro, dobro otvaraš na daljinu… Dušo…

 85

Vrata

Vrata su otvorena
i neko će da uđe,
kroz vrata srca ili lude.

Otkuljčana su vrata
i ključ je u bari uma,
glad, glad, glad,
hladovina od senki je suma,
za smeh,
jauk i suze.

Uvek pretegne bol

jer on se više pamti,
i to je samo osećaj
da nisi izgubio vatru.

Gorčina, gorčina, gorčina,

to je razlika između suza,
smeha i jauka.

Zatvorena su vrata
i niko ne može da uđe….
86

Ugao žalosti

Put ko nepoznati siže,

ples na ivici ludila,
emocije napuštenog doma
kradu srcem vetar.

Surovo, surovo, surovo,

lomi se ugao žalosti,
otkucaj sebe
ko nepovratni sled
da heroj ubija izdajnika
za parče hleba.

Nepoznanice bez sećanja,

dlanovi okrenuti svemiru,
guši se sopstvenim rukama
život iz prošlog života
gde je posađen zaborav
kao korov večnog.

Ti moraš da odeš
nad apatičnim sjajem,
danas il već sutra
tvoj lik uvezen
paučinom bezličnog
ište krv kao san.

Sve je već tu,

nedostignuto za sve,
u uglu žalosti,
sam kao univerzum.
 87

Dan koji je u nama

Ulazim u snove koji umiru dan.

Podstanar opsena doziva izlazak,
mimoilaženje svih ograda pada.
Ulazim kroz odlazak ko zna gde,
i napuštam sve obogaljeno
što hramlje iluzijama pepela.

Budim se kroz razume

koji umiru noć kad krade um.
Ruke upijaju boje umesto očiju
zarad slepila onostranih poruka,
bačenih, smrvljenih, potopljenih…
U emluziji zvučnih sloboda
ostajem sam kao u sobi bez zvuka.

Nema nikoga do ničega

što šalje tugu za prolaznim.
Ulazim u snove koji umiru dan,
u nama već otišao je
ka pustim poljima letargije.

…Ostajem sam kao u sobi bez zvuka…

88

Mir miriše molitve

Priznajem pobedu pobeđenih

i poraz uhvaćen u pobedi,
ko to krvlju kida katance
za sudnji dan žalilaca.

Oberučke obešen odsjaj,

sa zenica smrznuta slika,
crveni dan i slepilo.
Vidite voštane vojske vetra
okrunjene napevom žetvi,
dolaze,
odlaze…

Humka do humke,
nestao nesklad borbe prsa u prsa,
zavučena ruka u srcu…

Mir miriše molitve

onih koji se stide života.
Otklanja sev ruke,
i bes zubima uzima
za zarobljeni gnev.

Molitva miriše mir,

nikoga nema,
a svi su tu…
 89

Čekamo…

Čekamo odziv onih koji ne dolaze,

čekamo iščekivanje nepoznatih vizija
i muziku sfera,
čekamo…
Čekamo dodir čela o čela
i sklopljene oči u svezanom zagrljaju
biti o bit.

Čekamo šapat tajne

da oslobodi nas svih laži,
čekamo, Istinu…

Čekamo da dođe i ubije nas čekanje

u mestu zamrznutom,
hladno i bez dodira
dok čekamo neizvesno,
čekamo…
Jednog da se probudi
makar to bio i ti sam,
bez ikakvih namera
osim da čekamo ništa,
i nikog.

Tada će doći sva otkrovenja

u nedolasku neotkrivenog,
čekanja…
90

Smrt

Ona, obučena u raskoš

svih pelina,
Ona, milozvučna,
nežna kao poljubac na rastanku
koja ti uzima poslednji dah.
Ona kao zagrljaj koji ne pušta
dok ti ne izbije dar.

Ona koja te čeka

da stupiš nogom u život,
al tek kad prohodaš
da bi ti polomila svaku kost,
i umila te žalom
da je od tuge želiš kao otkup
da umreš za Njom, Ona…

Ona kojoj ostavljaš sve,

prtljag uma ukrvljen mislima,
svest pokupljenu sa đubrišta.
Ona koja ti daje žeđ
da je utoliš vodom
sa kojom je mrtve prala,
i rane koje su tek progledale.

Ona koju dočekuješ za trpezom

na kojoj sam ja sam…
Ona, i ja, i ti,
kao koprena,
kao senka nje same,
kao crno ogledalo.
 91

Jeza…

Studeni pramenovi jeze,

i plamen učauren u led.

Otopi bes i daj saosećajnost,

zaledi strah u kristale
za invaziju tuđih suza.

Iz trećeg ugla četvrti,

osakaćen, bačen,
leži um i sila
koja bi da večno živi.

Nepogoda koja se ne primećuje

i ne dolazi,
spava u strašilu jeze
kao okultno zlo,
čija je magija svakodnevni život.
Jeza…
92

Obmane

A gore je dole, a dole je gore,

a levo je desno, desno je levo.
Ideš da ideš bilo gde da ideš,
kontejneri užileni snom
i zvezde crne ko malaksalost.

Tu ne postoji žalba
da bi te neko saslušao,
obmana kao ponor,
kao tehnika prostranstva
sabijena virtuelnom maštom
koju kruniš kroz pozajmicu.
Obmana kao evolucija za devoluciju,
ubrzana kao pad i obrnuto.

Obmana kao spokoj

i žustre slike, mutne,
zasenčene vijugavim lavirintima poruka,
kako ih pišeš i obznanuješ.
Obmane bez mane i greškom
u armaturi praha.
Obmane za obmanom
dok plutaš eterom
gornjeg i donjeg sveta,
a zvezde crne ko malaksalost…
 93

Cilj

Zlo mi je dalo savet:

Rasvetli dobro na takav način
da bi prigrlio doživljaje koji ne bole,
prolazi kroz tebe, mene,
strategija mučenja u rukavicama,
ne ubijaj me dok me
tapšeš po ramenu.

Humano plačem
zamaskiran zagrcnutim smehom.
Jedu mi oreol ljubavi
da bi me zarobili mržnjom.
U ilustraciama osećanja
promiču bližnji koji traže pažnju.
Emocionalni zlostavljači
uzimaju vreme a daju manipulaciju.

Dok ne upadneš u zamku,

postavi sebi cilj…
94

Svetlost i glad i dodir…

Hvatamo se za ramena.
Drži govor.
Slušaj seme molitve
u prazom prostoru uma,
u miru svih umrlih čula,
kroz dah kad izdišeš,
udišeš…

Senka je hladovina svetla,

dodirni slike mog pogleda
kao lahor koji te miluje,
razotkri svoj dodir
kada se sjedinimo.

Evo, istinski grlim našu moć

kao vlastito ophođenje
da ne gladujemo zajedno.

Svetlost nas jede

i mi Nju.
Hvatamo se za ramena,
u nedogled,
kroz daljinu…
Svetlost i glad i dodir,
u redu stojimo
na horizontu ramena…
 95

Vrati se sebi…

Kažem ti, ne moraju sve ove reči da budu istinite,

neka se potvrde kroz životna dešavanja,
a ne da ta dešavanja uzimaju reči.
Ja nisam prazan kao što misliš,
više utupljen od bola ko na pozornici, vrteški smrti,
gde se malo po malo, neko od nje otkači, bačen kroz pravac
u nedogled prostora,
iako je prostor samo jedna tačka svesti,
izlaz za beskonačno.

Vrati se sebi da ne bi mirisao zemlju,

i taj samleveni prah smrtnih telesa raznih oblika,
koji su se sjedinili rastakanjem bitisanja.
Kažem ti da se zaborav razmeče,
i onaj ko te prisilio da spavaš u materiji,
nije niko drugi do ti sam.
Metafora puta je lutanje,
zato su raskršća kao razapinjanje čula,
jer svako čulo vuče na svoju stranu,
kao da ne znaju jedno za drugo.

Svako ima svoju senku zbog svetla,

a senka ima tebe,
i još po neko ko ti ukrade svetlo.
I to svetlo nije ništa drugo do pitanje koje traži odgovor,
zašto sam ja tamo, a nisam ovde?
Zašto se skupljam kroz širinu zaborava
dok buđenje nije ništa drugo već neulazak u san,
da bi se vratio ishodištu.

Ko može da kaže da to nije glad za boje,

glad za nijanse prostora sabijenog u ljušturama čula,
koje su smanjene do neprepoznatljivosti.
96

Zašto to nisu čula svemira,

pa da i jedan eho,
odzvanja rađanjem planeta ili umiranjem Sunca,
kada izgubi svoje svetlo,

kada se dodirne sa ništavilom,

jer to nije kada izgubi energiju,
već smisao koja odlazi na drugo mesto.

Ne povratilo se isto,
dok se vraća različito,
i ti dodiri svetla što rasplasavaju vetar u vatru,
ne vetar kao vetar,
već od tačke do tačke gde putuje besmisao
da nađe prostor za raj ili blagostanje,
gde se susreću loša dela kao iskupljenje,
ili dobra dela kao namera
da se zlu oduzme poštenje.

Vrati se…

Rođen je čovek
koji će plakati ceo život,
uzmi malo od njega plač
i poneku kap...

Sakupi suze,
one se uvek na kraju
pretvore u krv.
 97

Učini…

Učini to zarad prostog puka

koji imitira siže života,
bez dublje svrhe
osim da budeš ličnost senka
u obliku koji truli…

Učini da ustaljeni program

uliven u um kao nepoznata navika,
nestane kroz roba kataklizmičke ere,
učini da bez uma
budeš svest onostrane strane
raspojasanog svetla,
učini…

…Da kamenje pada sa neba,

da se vatra pretvori u led.
98

Budi se…

Veštačko vreme
linearno hoda,
groteksni pokreti
ruku i nogu,
težina postojanja
sada i ovde,
glave se njišu
u masi puka i čuda,
za žrtve sveta kao izuzetak,
za cilj što pati li pati.

Pobudi bunt pobune

da bi urušio sistem
koji po leševima hoda,
spazi heroja u sebi
dok strahu vadiš oči.
Da brutalnim vladarima
zajedno oduzmemo moć,
pruži mi ruku i hodi…

Junački čin budi u drugima,

veštačko vreme linearno hoda,
dok se ubice opijaju ratovima,
spazi heroja u sebi
i ne čekaj da po tebe dođu.
 99

Psihopata

On je na oko kao čovek,

sa umom grabljivca zamaskiran
vreba svoj plen,
na svakom mestu on
manipuliše rečima i delom.

On je svuda u vlasti
jer to je potreba da vlada,
pozivaće sebi boga u pomoć
zarad cilja da bude pastir.

Zid tame njegov je poster

u kome utapa svoju svest,
bez milosti,
za svaki plan
platiće tuđim greškama.

On voli sebe iznad svega,

i ne daje ni malo
da bi uzeo sve.
Njegova svetost je laž
u koju veruje
sa strašću da zarazi sve,
da je ovaj svet praha stvoren
da on u njemu bude svagda mera.

On je grabljivac straha
sa oštećenom dušom
ili bez nje.
On je na oko kao čovek,
a u stvari je zver...
100

Drevni intelekt

Slepa navika kontroliše,

oni koji preziru radost
ne žale se svetlu.
Arogancija bezdušnih
uzorala je domove,
i ostavila žedne i gladne
kao vojsku na cedilu.

Hrabrost ne kaplje sa krvlju

gde crveno je nebo,
i gde se u izvorima
ogledaju senke.
Opasnost visi kao koprena
gde nema granica bola,
i gde je strah
kao glad za večnim.

Čin koji je obećao tajnu

zagovara zagonetku
koja nema poštenje,
ako je rezultat zaborav
a početak rešenje...

Rastvaranje čija je moć uplakana

pred Drevnim Intelektom,
razume samoću Boga...
 101

Oslonac znanja

Morala kao laži

u tajni prevare
drže se psihopate,
za sebične nazore
i dela koja čine
u neskladu gladi,
za pohlepom svemu
što nosi ljušturu tvari
kojom se opijaju,
zarad vlasti nad drugima
kao moć kojom vešaju
žrtve u neznanju.

Nešto nije u redu,

iza maske trezvenosti
stoji sudnji dan.
Svako ko se spotakne
ignorisanjem zla
dostiže masakr patnje.

Oni se hrane tobom,

zastani,
skini okove
okrutne nepažnje,
sagledaj svet u kome živiš
i surovi danak nesvesti.

Nađi oslonac u sebi,

i drhtaj odbrane koji plamti
neka sagori nepravdu.
102

Beznadežna varka

Beznadežno je kada nema svrhe,

surovo je kada se ne zna odbrana,
bez osmeha govor je krut
i pun laži,
tuga govori kao nema pesma
bez reči
i ako je to samo jauk.

Mašta se nosi mišlju

da traje u nedogled,
nevina igra do zore,
prolazno kao eliksir života
koje se pije vodoravno...

Opsednuta mimirkija misli

teži da zavlada varkom,
da nije ništa beznadežno
ako se opija strahom...
 103

Ironija

Najgore je kad ne može

da bude najbolje,
obično,
od goreg bude gore
kao ponavljanje lošeg,
i šta god da činiš
ti ne učiniš,
jer uslovi u kojima si se našao
od tebe traže ironiju,
da te vodi
ili da te sputa.
104

Maska Kreatora

Krvave kiše na blagom nebu,

plavom u suton znamenja tame,
krvave kiše slivaju se niz tebe, mene.

Naježili smo lica za skicu

zaustavljenog trena,
nečovečni prema sebi.

Stojimo kao kipovi na rubu vremena,

tešu nas rečima
da bi prementnuli nam dela,
urođenim sudbinama kao navikama
koje se ponavljaju u nedogled,
ukopavaju nas da ne bismo mogli da pobegnemo.
Da bi zagonetke ostale četvrtaste
i naše rđavo raspoloženje,
u zao glas nam daju
od straha da prianjamo u sebe.

Šljepkamo telima po blago, tihom,

zagrejanom vazduhu,
androgeni na lik predaka,
sećamo se sveta telepatija,
kada smo svemire pomerali kao od šale,
i kada nam je hrana bila nebo.

Naš duh se podiže kao dim,

spalili smo sebe skočivši u vis,
ka fantaziji redovne vožnje
u zaboravu karta za smrt.
Zato karakter obeleževa ulogu
kao jemstvo za lebdenje
u karantinu pojava.
Trajna osobina volje
prati svet kroz manifestacije sudbina,
i najmanji efekat nadima duh
da ždere tamu ili svetlost.
 105

Nerođeni a rođeni za mesta iskustava

plakali smo kada smo otišli u nova rađanja,
nečije su suze bile kristalne,
nečije vodene, vatrene ili eterične,
vreme od sedam etapa prolazi
da bi se našlo traženo,
srazmerno iskustvu Kreatora
koji dolazi svakog sedmog dana.

Ta dokle ćeš taj prasak

nositi iz prvog sećanja,
bez oblika u kamen
da se mačuješ sa vazduhom,
da tečeš kao zlato novorođene Zemlje
dok te gromovi obasjavaju.
Voda je mirna
i sa vremena u vreme talasa
iznad crvenog neba.

Sada si biljka nepokretna,

već drvo razgranatno
a u podnožju insekt,
humanoid na četiri, dve noge,
koji ispušta jauk.

Obrasli oblici u dlaci i u krljušt,

navikavaju se na gravitaciju
koja podiže krv kao otisak slike,
a smrt je poklon za patnju.

Lakrdijaši su tu
da se igraju tvojim semenom
i dugim putem neosetljivosti,
dali su ti um da brzo rasteš i skončaš,
kao trzajni grč bola,
kao ropac iz koga crpe ekstazu.
106

Sada si čovek sa genima tuđinca i ptica,

izigravaš bič prirodi
i kao virus obogaljuješ Zemlju.

Hladno ti je i oblačiš se u krzna,

gradiš oduzimajući od drugih
i rušiš što ti nije dato,
letiš tuđim perjem
da bi ukrotio sopstveni let,
dok u daljini zvezde trepere
kao bezbrojni svetionici
odakle su te navodili na hodočašča.
Izađeš iz tela i uđeš u svetlo,
iz svetla uđeš u telo
i miluješ tamu kao večnost,
dok mir sravnjuje sve građevine i tebe,
prepisuje scenarija za zajednički vir,
za kovitlac lažnog trajanja
koji traži istiniti početak na kraju...

Sada si horizont anđela,

i bez oblika u jedinstvu svesti
ponekad se vratiš u prošlost
da nađeš istinskog sebe,
kako bi mu podario baklju znanja
i moć da svaki realitet obasja
u krupnom planu.
Čekanje te čeka za sedmi dan,
umrlima podušja daješ
dok žive svemire stvaraš.
Uspomene na iluzije
nekada su držale moć života,
i taj zanos neznanja
odavno je izbijen.
 107

Dom kao sklopljeni dogovor

u jedinstvu sa Jednim,
sada si izabrao osnovu večnog
kao ispunjenu sažetu veru,
da li da odeš ponovo od početka
koji nema svoj početak,
ili da kraj učiniš početnim impulsom
da vibriraju svi svetovi.

Ti si oduvek uzrok i posledica,

posledica i uzrok, ti si Kreator.
108

Bezdan

Poslednje zemaljske noći

u Mesecu koji reži,
između mene i neba
dok trijumf plama beži,
rukama neću moći
da obuhvatim bezdan,
ako je praznina nema.

Tu sam i na vratima čekam,

poslednje zemaljske noći
da uzalud ne poletim,
na mislima koje nedaju
da otrgnem se letu.
Lement nad sobom držim
dok žal se spušta ko vesnik.

Neću imati ruke da mogu

da obuhvatim bezdan,
odakle idem da ponesem
ako je praznina nema...
 109

Svetost dana i noći

Vetar je pohodio tlo kao zaštitnik daha koji se oteletvorio kroz vatru praha. Uzdrhtale
planine su se povijale i krunile kao brdašca peska na obali koje dotakne plima okeana.
Zraci svetla su se poigravali usporavajući brzinu do materijalizacije, do sabijajuće
plazme koja je mrzla na apsolutnoj nuli hladnoće. Bleda, zelenkasta svetlost se mešala
sa utrnulom zemljom kao seme. Na horizontu, sunce je umiralo stapajući se sa
vibrirajućim nitima daljine koja se povijala unakazujući oblik dana koji je nestajao…

Zasenjeno svetlo
senkama more.
Rođen iz plama
žigosane odore,
kao pomama
semenom ljubi tlo.

Dah po dah udara,

potmulo,
teško vijuga vetar
obavijen težom
predmeta prikovanih za tlo.

Kruni se vidik
i obavija vetar,
rađa se u tami
jer njegov oblik svetlost
uzima za hodočašće
senkama mrtvih planina.
110

Dan je rođen iz poraza tame od sjaja dana kao što je i noć rođena iz pobede tame nad
svetlom. U svetosti tame i svetla hodi čovek kao njihov deo. I njegova svest je
prošarana svetlom i tamom. Kada bi čovek noć koristio kao dan onda bi mu dan bio
tama. Sastavljena svetlost i tama su sivilo, senka tišini i miru koji se priljubljuju za
svakog stvora koji je kršten na svetlu dana ili tami noći. A jutro kao jutro, čakaju i jedni i
drugi...

Dan obdaren svetlom

vijuga među senkama
ukopanih stabala.

Ptičija pera u bilju,

raznobojna,
iz povetarca pri tlu
meškolje se razbijajući
tonove dana.

Bledolika tama sivila,

mesečina,
prošarana hladovinom noći
reži ukotvljena oprezom.

Ni glas,
ni šapat od jutra,
nemo spavam obgrljen
svetošću tame.