Internacionalni univerzitet Brčko

Pravni fakultet

Босна и Херцеговина
Bosna i Hercegovina
БРЧКО ДИСТРИКТ
BRČKO DISTRIKT
БОСНЕ И
BOSNE I HERCEGOVINE
ХЕРЦЕГОВИНЕ
Internacionalni univerzitet
Интернационални
Brčko
универзитет Брчко

Osnovne akademske studije

UPRAVNI SPOR
(Seminarski rad)

Predmet: Upravno pravo

Mentor: Student:
Zehra Komserovic
OP 179/12

Brčko, 2013.

1
Sadržaj
Uvod...............................................................................................................................................3
1.2.Pojam i vrste kontrole uprave.......................................................................................................4
1.2.1. Pravna kontrola uprave.............................................................................................................5
1.2.2. Upravna (administrativna) kontrola uprave.............................................................................5
2.2. Ukidanje upravnog sudstva u Srbiji............................................................................................7
Stranke u upravnom sporu................................................................................................................11
4. Postupak upravnog spora..........................................................................................................12
6. Obaveznost presude......................................................................................................................16
Zaključak..........................................................................................................................................18
Literatura:.........................................................................................................................................19

2
Uvod

Tema ovog rada je upravni spor. U njemu ću pokušati da sveobuhvatno sagledam ovaj
pravni institut. Zato ću razmatrati njegovu funkciju, svrhu, genezu, primenu i druge
aspekte. Upravno pravo ću u ovom radu sagledavati i sa stanovišta uporednog prava, pre
svega imajući u vidu praksu zemalja Evropske unije.

Upravni spor je veoma važan pojam upravnog prava jer predstavlja krucijalni čin kontrole
rada upravnih organa. Upravni spor je veoma važan jer predstavlja instituciju odbrane
zakonitosti postupaka važnih javnih institucija. Takodje, bitan aspekt upravnog spora jeste
i odbrana prava građanina naspram države.

Razmatranje pojma upravnog spora nameće i sagledavanje istorijskog konteksta iz koga

se može jasno videti da je sa manjkom demokratičnosti društva, smanjivana i važnost
upravnog spora kao instituta zaštite zakonitosti.

Možda i najzanimljiviji aspekt analiziranja pojma upravnog spora jeste ambijent tranzicije
kroz koje prolazi srpsko društvo. Upravni spor je možda i najvažniji institut pravde u
tranziciji koja po definiciji donosi dosta nepravde.

Za početak bitno je locirati mesto upravnog spora u sistemu upravnog prava.

3
 1. Uprava

1.1. Pojam Uprave

Pojam Uprave sadrži dva aspekta putem kojih se može izvršiti njeno određivanje: a)
teorijski b) pozitivnopravni. Pozitivnopravni pojam uprave od značaja je za praktičnu
primenu prilikom primene konkretnih pravnih normi o radu i organizaciji uprave. Pojam
uprave, sa aspekta važećih pravnih propisa, određuje se u dva pravca:

1. pozitivnopravni pojam uprave u funkcionalnom smislu

2. pozitivnopravni pojam uprave u organizacionom smislu.

Pozitivnopravni pojam uprave u funkcionalnom smislu se određen je pravnim aktima koja

uređuju upravnu delatnost. Radi se, dakle, o poslovima državne uprave koji se sastoje u
sprovođenju Ustava i zakonskih propisa koji regulišu ovu materiju. Osim ovoga, poslovi
državne uprave obuhvataju i rešavanje u upravnim stvarima i vršenje upravnog nadzora.
Takođe funkciolni smisao pojma uprave obuhvata i takozvane stručne poslove kao što je
priprema zakona. Upravni poslovi u funkcionalnom smislu u Srbiji proističu iz Ustava,
Zakona o državnoj upravi i Zakona o ministarstvima.

Pozitivnopravni pojam uprave u organizacionom smislu, kako i sama reč kaže, tiče se
organa koji vrše određene funkcije u okviru upravne delatnosti. Tako se formira
nomenklatura državne uprave. Kod nas su to ministarstva, organi uprave u okviru
ministarstva, administrativne i državne agencije, javna preduzeća, kao i nedržavne
institucije sa javnim ovlašćenjima. Ovde posebno treba pomenuti Vrhovni sud koji ima
posebnu ulogu baš kod upravnog spora kojim se i bavim u ovom radu. 1

1.2.Pojam i vrste kontrole uprave

Kontrola rada podrazumeva procenu rezultata. U skladu sa time u radu organa uprave
mogu se ocenjivati 2 važna aspekta rada. Jedan je zakonitost, a drugi celishodnost.
Naime, upravni poslovi se sprovode zbog ostvarenja određenih zakonskih imprerativa, ali
i zbog vršenja javnih funkcija koje su od značaja za građane i državu.
Tako se može procenjivati da li su pri vršenju poslova uprave ispoštovani Ustav i zakoni,
ali se ujedno može davati i ocena koliko je pri vršenju pomenutih poslova ostvarivan opšti
interes.

1
Ratko Marković, ''Upravno pravo'', Beograd, 2002, str.188.

4
U skladu sa time, razlikujemo 2 vrste nadzora(kontrole): pravnu i političku. Politička
kontrola uprave vrši se pomoću institucija parlamenta, Vlade i javnog mnenja kroz
sredstva javnog informisanja.
Pravna kontrola uprave je onaj deo teme koji obrađujemo u ovom radu.

1.2.1. Pravna kontrola uprave

Suštinsko načelo uprave jeste načelo zakonitosti. Ono često može biti povređeno pri
vršenje poslova uprave. Zato postoji kontrola zakonitosti upravnih akata. Suština pravne
kontrole uprave je utvrđivanje zakonitosti i pravilnosti u radu organa koji vrše upravne
funkcije ili se bave poslovima uprave.
U okviru pravne kontrole uprave razlikujemo tri podvrste. To su: upravna, sudska i
posebna kontrola(nadzor). Iako me u ovom radu suštinski zanima sudska kontrola
uprave, navešću i nekoliko bitnih stvari u vezi sa upravnom kontrolom.

1.2.2. Upravna (administrativna) kontrola uprave

Upravna kontrola je ona koju ostvaruje sama uprava i može biti dvojaka: unutrašnja i
spoljašnja. Unutrašnja kontrola se opet deli na 2 podvrste jer se može sprovoditi po
službenoj dužnosti ili na osnovu žalbe. Kada se nadzor vrši na osnovu žalbe nazivamo ga
instancionom kontrolom.
Unutrašnju kontrolu vrši viši organ uprave prema nižem. Ovaj vid kontrole rada organa
nije previše efikasan s obzirom da dobrim delom počiva na principu samokontrole. Ta
činjenica, sama po sebi uključuje rizike neuspešnosti. Ono na šta se, pre svega, oslanja
unutrašnja kontrola jeste princip hijerarhije, to jest nadmoći i uticaja viših nad nižim
organima uprave.

Instanciona kontrola počiva na institutu upravne žalbe kojom se akt nižeg organa napada
pred višim. Današnja upravna žalba vuče korene još iz doba apsolutističke države u kojoj
su građani, nezadovoljni odlukama vladarevih činovnika, upućivali apelacije vladaru,
tražeći zaštitu svojih prava.

Službeni nadzor je drugi tip unutrašnje kontrole i ne može se pokrenuti žalbom. On se

vrši samo u konkretnim slučajevima predviđenim zakonom.

Spoljna kontrola uprave tiče se inspekcijskog nadzora kakvu recimo vrši inspekcija rada
ili upravna insekcija. Takođe, tip spoljašnje kontrole predstavlja i kontrola lokalne
samouprave koju vrše viši organi državne uprave(ministarstva).

2. Sudska kontrola uprave

Sudska kontrola uprave je segment kontrole na koji ću obratiti najviše pažnje, jer taj
imperativ proističe iz teme ovoga rada. Upravni spor je spor koji se pokreće pred
redovnim sudom radi odlučivanja o zakonitosti nekog upravnog akta. Retko, upravni spor

5
može odlučivati o samoj stvari, to jest, zaista je retkost u Srbiji da sudovi donose upravne
akte.

Sudska kontrola uprave je raznolika. Ona se može preplitati sa krivičnim, građanskim i

privrednim pravom. Tada se primenjuju odredbe Zakona o krivičnom postupku, Zakona o
parničnom postupku ili Zakona o privrednim prestupima.
Postoje i slučajevi pokretanja ustavnih žalbi pred Ustavnim sudom. Ustavna žalba se
može pokrenuti kada se povređeni sloboda i prava čoveka i građanina zagarantovana
Ustavom. Ustavna žalba kao model sudske kontrole uprave može se pokrenuti i kada u
jednom pravnom sistemu ne postoji predviđen sistem zaštite, odnosno kontrole. 2

2.1. Geneza upravnog spora

Upravni spor nema korene u antičkoj misli, kao većina današnjih pravnih dostignuća. On
je nastao kao nužna posledica nesavršenosti administrativnog nadzora. Naime, koliko
god princip hijerarhije omogućavao kontrolu, činjenica da su i viši i niži organ deo istog
pravnog organizma, onemogućavala je krajnju objektivnost u oceni pravilnosti i
zakonitosti određenog upravnog akta. Sa razvojem pravne misli došlo se do zaključka da
bi sud morao da utvrđuje zakonitost upravnih akata, ali je utvrđivanje celishodnosti ostalo
u domenu viših upravnih organa.

Odmah sa rađanjem misli o sudskoj kontroli upravnih organa, nametnula se i misao o

vrsti sudova koja bi adekvatno mogla da procesuira ovakve slučajeve. Tako je savremeno
ustrojstvo države došlo do institucije upravnog sudstva. Upravni sudovi su osnivani kao
specijalizovani sudovi za rešavanje upravnih sporova. To je bio logičan sled događaja,
baš kao i mnogo ranije kada su za potrebe rešavanja sporova u trgovini ustanovljavani
trgovački sudovi.

Stvaranje upravnih sudova predstavlja dovršetak stvaranja pravne države. Ovom

institucijom ukida se samovolja državnih organa u odnosu na pojedinca. Čovek postaje
građanin u punom smislu te reči jer dobija posebnu sudsku instituciju koja štiti njegova
zakonska prava u odnosu na upravu države. Upravno sudstvo je svojom pojavom
označilo ukidanje i poslednjih ostataka apsolutizma.

Nastanak upravnih sudova možemo locirati u drugoj polovini 19.veka, naročito nakon
francuske buržoaske revolucije. Društveni i ekonomski uslovi, kao i političko stanje ovoga
doba stvorili su atmosferu u kojoj je zaštita zakonitosti došla pod lupu javnosti. Tako se u
Evropi formiraju administrativni sudovi ili ''magistrati'' a kasnije i specijalizovani upravni
sudovi koji se bave pojedinim oblastima kao što su socijalno osiguranje, porezi ili patenti.

2
Zoran Tomić, ''Upravno Pravo'', Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str.27.

6
Pre samog ustanovljenja upravnog smisla u punom smislu te reči, na početku 19.veka, u
Francuskoj su razvijani administrativni saveti na čelu su vrhovnim Državnim savetom.
Ipak, ulazeći u 20.vek, cela Evropa utemeljila je upravno sudstvo u punom obimu.

U Srbiji je, bez obzira na kašnjenja u razvoju države zbog duge potčinjenosti
Otomanskom carstvu, upravno sudstvo svoje začetke imalo veoma rano. Razvoj
upravnog sudstva kod nas zapravo je vezan za razvoj Državnog saveta. On ima svoje
početke još za vreme Karađorđa, a značajniju ulogu u kontroli uprave dobija donošenjem
Ustava 1888.godine. Državni savet je tada postao najviši upravni sud u zemlji.

U Kraljevini Jugoslaviji Državni savet je po automatizmu nastavio da vrši svoju funkciji u

nepromenjenom obliku sve do 1922. kada je donet Zakon o državnom savetu i upravnim
sudovima. Njime je napravljen ontološki jaz između upravnog sudstva i državne
hijerarhije. Ovim zakonom je konstatovano da između aktivne državne uprave i upravnog
sudstva nema nikakvog zajedništva, niti kontinuiteta.

U Evropskoj uniji sudski nadzor je sredstvo očuvanja ravnoteže snaga institucija

Zajednice i država članica, kao i zaštite prava pojedinaca. Upravni spor je najznačajniji
pravni institut sudskog nadzora uprave. Zajednica je utemeljena na vladavini prava, tako
da ni njene države članice, ni njene institucije ne mogu izbeći nadzor nad merama koje
su usvojile i njihovom usklađenošću sa osnovnom ustavnom poveljom, Ugovorom.

Ugovor je ustanovio Evropski sud kao sudsko telo odgovorno da države članice i
institucije Zajednice postupaju u skladu sa zakonom.
U vezi sa sudskim nadzorom zakonitosti rada uprave, pa tako i sa vođenjem upravnog
spora, u Evropskoj zajednici se postavljaju sledeća pitanja: da li podizanje tužbe pred
Evropskim sudom podleže nekim ograničenjima i ako jeste koja su to; da li je Evropski
sud nadležan da rešava u postupku koji je tužilac pokrenuo; koji akti u pravu Zajednice
mogu biti predmet upravnog spora; iz kojih se razloga upravni akt može pobijati; ko sve
može biti tužena stranka; vodi li se upravni spor u Evropskoj zajednici kao spor o
zakonitosti ili se može voditi i kao spor pune jurisdikcije i slično.

2.2. Ukidanje upravnog sudstva u Srbiji

Nakon Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji uveden je jednopartijski sistem i

ukinuta demokratija. Logičan sled događaja bilo je i ukidanje upravnog sudstva. Do
1952.godine sudska kontrola uprave bila je u potpunosti ukinuta.

Ipak, s obzirom da je ''jugoslovenski socijalizam'' bio specifičan i nešto ''elastičniji'' nego

državna uređenja u drugim zemljama istočnog bloka, 1952.godine donet je Zakon o
upravnim sporovima.
Tako je Jugoslavija postala prva socijalistička zemlja koja je uspostavila upravni spor i
sudsku kontrolu upravnih akata. Ova mera je veoma pozitivno ocenjena u demokratskoj
svetskoj javnosti.

7
Novi Zakon o upravnim sporovima donet je 1977.godine, a kasnije su donošeni novi s
obzirom na raspad zajedničke države.
Interesantno je da ni po uspostavljanju višepartijskog sistema u Srbiji nije formirano
upravno sudstvo. Iako je Zakonom o uređenju sudova Upravni sud vraćen u pravni
poredak Srbije još 2001.godine, upravne sporove i dalje rešava Upravno odeljenje
Vrhovnog suda Srbije.

3. Pojam i vrste upravnog spora

Rasprave o teorijskom određenju pojma upravnog spora polaze od 2 osnovna obeležja

upravnog spora: formalno-pravnog i materijalnog. U formalno-pravnom smislu upravni
spor definišemo kao poseban postupak za čije rešavanje su nadležni posebni(upravni)
sudovi.
On nastaje povodom upravno-pravnog odnosa a jedan učesnik je obavezno uprava. U
materijalnom smislu upravni, kao i drugi sporovi, postoji kada postoji suprotstavljanje
jednom zahtevu ili kada postoje 2 suprotna zahteva. Potrebno je dakle da postoje 2
stranke od kojih je jedna obavezno uprava.

Upravni sporovi se dele prema različitim kriterijumima. Tako su poznate podele na:
1. subjektivne i objektivne
2. sporove za poništaj akta ili
3. sporove pune jurisdikcije
kao i podela na opšte i posebne.

U slučaju podele na subjektivne i objektivne upravne sporove, suštinski kriterijum jeste

priroda povrede prava, to jest da li je povređeno nečije subjektivno pravo ili se radi i
opštoj zaštiti zakonitosti.

Prirodno je onda da subjektivne upravne sporove pokreće individualna stranka kada

smatra da je uprava, donošenjem nekog akta, povredila njena prava. Objektivne upravne
sporove pokreće službeno lice, javni tužilac, radi zaštite zakonitosti i opšteg interesa. U
tom slučaju individualnoj stranci su upravnim aktom data neka prava koja joj ne pripadaju
a oštećen je opšti interes.

Kada upravne sporove delimo na sporove za poništaj upravnog akta i upravne sporove
pune jurisdikcije, za kriterijum uzimamo nadležnost suda. Naime, u prvom slučaju sud
ima nadležnost da poništi upravni akt kojim je prekršen zakon. U slučaju spora pune
jurisdikcije, sud ima nadležnost da umesto poništenog upravnog akta donese drugi.
Prema domaćim propisima pravilo je da sudovi vrše samo procenu zakonitosti upravnog
akta i da se ne mešaju u njegovu celishodnost. Redovni sudovi ne mogu da procenjuju
zakonitost opštih upravnih akata(upravni propisi) već samo posebnih. Sledstveno tome,

8
pravilo je i da naši sudovi ne vode sporove pune jurisdikcije. Iako postoje određeni
izuzeci i mogućnost da sud uzme nadležnost da vodi spor pune jurisdikcije, naši sudovi to
izbegavaju.

S obzirom na to, postavlja se pitanje šta sledi nakon poništaja upravnog akta? Postoje 2
alternative. Prva je da sud poništi upravni akt i naloži organu uprave da donese novi
upravni akt. Druga je da nakon poništaja akta naloži organu suzdržavanje od donošenja
akta.
Izuzetak u našem sudstvu predstavljaju situacije u kojima postoji dovoljno podataka na
osnovu kojih sud može doneti presudu koja će u potpunosti zameniti poništeni upravni
akt.

To je onda spor pune jurisdikcije ali naši sudovi to strogo izbegavaju jer bi se takvom
praksom došlo do neprirodne situacije u kojoj sud donosi upravne akte. Takva praksa
dovela bi do mešanja sudske u izvršnu vlast i kršenja osnovne podele vlasti na
zakonodavnu, izvršnu i sudsku. U Evropskoj uniji nije moguće voditi sporove pune
jurisdikcije.

Treća podela na opšte i posebne upravne sporove je diskutabilna jer se postavlja pitanje
da li se ovi posebni sporovi zapravo mogu ubrojati u upravne. Naime, takav je upravno-
računski spor koji se vodi povodom upravnih akata Službe za platni promet.

Upravno-računski spor se ne vodi pred sudom nadležnim za upravne sporove, već pred
posebnim privrednim sudom. U posebne upravne sporove se mogu ubrojati i takozvane
ustavne žalbe koje se predaju Ustavnom sudu. U njima se traži zaštita prava i sloboda
čoveka i građanina zajamčena Ustavom.

3.1. Predmet upravnog spora

Predmet upravnog spora je ocena zakonitosti upravnih akata. Uvek je posredi

pojedinačni upravni akt kojim se autoritativno odlučuje o pravu ili obavezi određenog
subjekta. Pri oceni zakonitosti zadatak je suda da utvrdi da li je u konkretnom slučaju
zakon, odnosno drugi propis ili opšti akt, pravilno primenjen u materijalnom i formalnom
smislu. Upravni spor se može voditi protiv upravnog akta, ali ne i svakog drugog akta
uprave, jer nisu svi akti podložni sudskom nadzoru.

Međutim, postoje razlike u sistemima određivanja obima upravnih akata koji mogu biti
predmet upravnog spora. Razlikujemo 3 sistema:
1. sistem generalne klauzule
2. sistem pozitivne enumeracije
3. kombinovani sistem generalne klauzule i negativne enumeracije

9
Sistem generalne klauzule zasniva se na opštoj dopuštenosti vođenja upravnog spora
protiv svih upravnih akata. Ovo je najširi vid zaštite zakonitosti upravnih akata. Ipak, on je
veoma redak u praksi.

Sistem pozitivne enumeracije zasniva se na izričitom nabrajanju upravnih akata koji

mogu biti predmet upravnog spora i van navedenih slučajeva se sporovi ne mogu
pokretati.

Kombinovani sistem je mešavina generalne klauzule i negativne enumeracije, što znači

da se nabrajaju isključivo oni slučajevi u kojima vođenje upravnih sporova nije dopušteno.

Upravni spor vodi se oko spornog pitanja zakonitosti određenog upravnog akta. Takav akt
se naziva osporeni upravni akt. Spor se može pokrenuti samo protiv konačnog upravnog
akta, što znači da je akt donet u drugom stepenu ili da protiv prvostepenog akta nije
dozvoljena žalba.

U našem pravu zastupljen je kombinovani sistem generalne klauzule i negativne

enumeracije. Upravni spor se u Srbiji ne može voditi u slučajevima podeljenim u 3 grupe:
1. kada je zaštita obezbeđena van upravnog spora
2. protiv akata koji su izričitom odredbom Zakona navedeni (primer:protiv rešenja
kojim se odlaže izvršenje rešenja kojim se povređuje neko pravo zaposlenog)
3. protiv akata koje prema ustavnim ovlašćenjima donose Predsednik ili Skupština
Srbije

Poseban vid predmeta upravnog spora je takozvano ''ćutanje uprave''. To su slučajevi u

kojima je upravni organ bio dužan da donese određenu odluku a nije je doneo. Primer
''ćutanja uprave'' je kada prvostepeni organ u predviđenom roku ne donese odluku a
stranka nema pravo žalbe. Tada ona odmah može pokrenuti upravni spor. Isto je i kada
drugostepeni organ ne donese odluku u predviđenom roku od 60 dana, a ne donese ga
ni u roku od 7 dana od ponovljenog traženja.

Pravni institut ''ćutanje uprave'' zasniva se zapravo na fikciji da postoji predmet, to jest
upravni akt. Smatra se da je u slučaju nedonošenja upravnog akta taj akt zapravo
negativan za stranku koja onda može pokrenuti upravni spor.

U pravu Evropske unije način određenja predmeta upravnog spora ima posebno mesto.
Najvažnija dilema jeste koji akti zapravo imaju pravni učinak(dejstvo). U pravnom sistemu
ove nadnacionalne organizacije postoje upravni akti poput zaključaka, mišljenja, uredbi
koje često mogu imati obavezujuću težinu i pravno dejstvo.

Opšti stav je da upravni akt mora imati pravno dejstvo(pravni učinak) ma u kom se obliku
i pod kojim nazivom donosio. Kao osnova za određivanje predmeta upravnih sporova
uzima se Ugovor o Evropskoj zajednici kao i praksa Evropskog suda. Evropski sud je
nadležan za vođenje upravnih sporova na nivou Evropske unije. 3
3
Miroslav Vrhovšek, ''Upravno pravo'', Privredna Akademija, Novi Sad, 2006, str.39.

10
 3.2. Razlozi za vođenje upravnog spora

Postoje 3 vrste razloga zašto se pokreću upravni sporovi:

1. kada pri donošenju akta nije primenjen zakon ili neki propis zasnovan na zakonu
2. kada upravni akt nije doneo nadležni organ
3. kada u postupku koji je prethodio donošenju akta nisu ispoštovana pravila
postupka

Prva vrsta razloga spada u materijalno-pravne razloge, dok druge dve spadaju u
formalno-pravne raloge za vođenje upravnog spora.

U pravu Evropske unije je slična situacija. Naime, u članu 230. Ugovora o Zajednici se
kaže da se razlozi zbog kojih se može pobijati zakonitost nekog akta sledeći:
1. Nenadležnost
2. Bitne povrede postupka
3. Povrede Ugovora o zajednici ili bilo kojeg pravnog pravila vezanog za njegovu
primenu
4. Zloupotreba ovlašćenja

U Evropskoj uniji se možda i najviše pažnje posvećuje pitanju nadležnosti. Kada je u

pitanju povreda nadležnosti od strane neke institucije Zajednice, Evropski sud ima
obavezu da procesuira upravni akt i po protoku roka za pokretanje nadzora.

Evropski sud ima delikatan zadatak i kada utvrđuje postojanje bitnih povreda postupka.
Ovde je glavni zadatak odrediti koliko je zapravo povreda postupka doprinela samoj
suštini donetog upravnog akta. Evropski sud neće poništiti upravni akt u slučaju
beznačajne povrede postupka jer bi se u suprotnom ušlo u preterani i nepotrebni
formalizam.

Stranke u upravnom sporu

Stranke u upravnom sporu svi oni koji po bilo kom osnovu učestvuju u upravnom sporu.
Stranka je, pre svih, naravno sud pred kojim se postupak vodi. Zainteresovane strane su
tužilac i tuženi, ali u sporu može postojati i treće zainteresovano lice.

Tužilac je ona strana koja smatra da mu je nekim upravnim aktom povređeno pravo ili na
zakonu zasnovan interes. Može biti pravno ili fizičko lice, kao i grupa lica koja nema
status pravnog lica može u svojstvu tužioca dokazivati da je određeni upravni akt
nezakonit.

Postoji, kao što smo u ovom radu već naveli, i postupanje po službenoj dužnosti. To su
slučajevi u kojima je povređen javni interes donošenjem odluke u korist nekog fizičkog ili
pravnog lica.

11
Osim tužioca i tuženog učesnik u sporu može biti i treće zainteresovano lice. Ono se
može uključiti u proces, iako izvorno nije njegov učesnik. Pravo da postane učesnik spora
treće zainteresovano lice stiče činjenicom da ukidanjem upravnog akta koji je osporen u
upravnom sporu, može biti prekršeno neko njegovo pravo. Tako je treće zainteresovano
lice uvek na strani tuženog. Sud je u obavezi da trećem zainteresovanom licu koje to
zahteva, dostavlja sve bitne dokumente koje prosleđuje ostalim strankama u procesu.

4. Postupak upravnog spora

4.1. Pokretanje i rokovi

Upravni spor se pokreće tužbom. On se može pokrenuti samo protiv akta donet u drugom
stepenu, sa izuzetkom onih slučajeva u kojima nije dozvoljena žalba. Ovo je važno
napomenuti jer se u upravnim postupcima poštuje načelo dvostepenosti, odnosno spor
se vodi samo protiv konačnih akata uprave.
Tužba, sama po sebi, ne odlaže izvršenje upravnog akta čiju zakonitost osporava, kao
što je to slučaj sa institucijom žalbe. Samo po posebnom zahtevu tužioca moguće je
odložiti izvršenje upravnog akta, i to u slučaju da bi se izvršenjem rešenja tužiocu nanela
nenadoknadiva šteta, a da se pri tom nenadoknadivo ne ugrožava interes tužene strane,
te da nije ugrožen javni interes.

Ovakav zahtev za odlaganje podnosi se, uz dokaz o podnetoj tužbi, organu nadležnom
za izvršenje osporenog rešenja. Upravni organ dužan je da se u roku od 3 dana od
podnetog zahteva izjasni o njemu. Nadležni organ protiv kojeg je pokrenut upravni spor
može iz nekih drugih razloga doneti odluku o odlaganju izvršenja, ukoliko proceni da je to
u javnom interesu.

Bitan aspekt tužbe su rokovi za njeno pokretanje. Tužba se može pokrenuti 30 dana od
prijema rešenja upravnog organa. Ukoliko stranci nije dostavljeno rešenje postoji i drugi
rok od 60 dana od trenutka kada je drugoj strani, to jest strani u čiju korist je akt donet.
Nakon ovih rokova, podnošenje tužbe biće neblagovremeno jer se radi o prekluzivnom
roku.

Tužba se može predati pismeno sudu ili pošti. U oba slučaja čin predavanja pošti ili sudu
smatra se danom predaje tužbe. Tužba se može izjaviti i usmeno na zapisnik sudu.
Takođe, postoje slučajevi kada je tužba predata nekom drugom organu, ali se i tada dan
predaje smatra dan pokretanja tužbe. Smatra se, naime, da se u ovakvim slučajevima
radi o neznaju ili očiglednoj omašci podnosioca. Stranka ne može trpeti posledice zbog
neznanja ili pogrešnog uputstva o pravnom sredstvu koje bi eventualno dobila u
upravnom aktu.

U slučajevima ''ćutanja uprave'' tužba ne može biti neblagovremena. Ona može biti
prevremena i to kada je podneta pre isteka ''roka milosti''. To je rok od 7 dana koji teče od

12
trenutka kada nezadovoljna strana zatraži od upravnog organa da donese odluku koju je
već trebalo da donese u određenom roku(najčešće 60 dana).

4.2. Sadržaj tužbe

Da bi tužba bila prihvaćena ona mora biti formalno ispravna i posedovati određene
sadržaje. Ona mora sadržavati ime i prezime tužioca, zanimanje i mesto stanovanja. U
slučaju da se radi o pravnom licu, potrebno je navesti naziv i sedište tužioca. U tužbi
mora biti naveden upravni akt protiv kojeg se tužba pokreće.

Konstitutivan element tužbe je tužbeni zahtev, to jest kratko izlaganje u kom smislu i
obimu se traži poništaj upravnog akta. Zato se uz tužbu mora podneti i primerak
upravnog akta koji se osporava. Interesanrtno je da tužilac nema obavezu da označi
tuženu stranu, osim kada se radi o ''ćutanju uprave''.

Ukoliko se uz poništaj traži i naknada štete ili povraćaj stvari, uz tužbu se moraju priložiti
dokazi o stvari ili šteti, kao i zahtev za povraćaj ili naknadu. U tom slučaju, tužilac osim
osporavanja zakonitosti, zahteva i rešavanje o upravnom aktu. To je slučaj upravnog
spora pune jurisdikcije.

Upravni spor može u svakom trenutku do donošenja rešenja prekinuti tužilac,

povlačenjem tužbe. U tom slučaju sud donosi rešenje o obustavi upravo-sudskog
postupka. Ukoliko je uz tužbu realizovana i mogućnost odlaganja rešenja, sud donosi i
odluku o obustavi odlaganja rešenja. Kada tužbu pokreće javni tužilac, spor se takođe
može prekinuti ako tužilac naknadno dođe do uverenja da upravnim aktom nije prekršen
zakon.

4.3. Postupak po tužbi

Nakon podnošenja tužbe postupak može biti redovan ili prethodni. Kada je u pitanuju
prethodni postupak, radi se o ispitivanju formalnih uslova za vođenje postupka. U njemu
se dakle ne odlučuje o tužbenom zahtevu kao suštini tužbe. To konkretno znači da tužba
može biti odbačena ukoliko nisu ispunjeni formalni zahtevi za vođenje postupka, iako se
suština nije ni razmatrala.
Prvi razlog zbog koga sud može u prethodnom postupku odbaciti tužbu je neurednost.
Neurednost podrazumeva nepotpunost ili nerazumljivost. U slučaju nepotpunosti ili
nerazumljivosti predsednik veća će pozvati tužioca da otkloni nedostatke u određenom
roku. Ako tužilac ne otkloni nedostatke tužba će biti odbačena. 4

U prethodnom postupku postoji nekoliko razloga za odbacivanje tužbe:

1. ako je tužba podneta neblagovremeno ili prevremeno
2. ako akt koji se tužbom osporava nije upravni akt
3. ako je očigledno da se osporenim aktom ne dira u pravo tužioca
4
Dario Đerđa, ''Upravni spor u Europskoj zajednici'', Rijeka, 2006, str.14.

13
 4. ako se protiv akta mogla izjaviti žalba, a nije izjavljena
5. ako je u drugom upravnom sporu već rešavano o upravnom aktu
6. ako upravni akt potpada pod negativnu enumeraciju

Važno je da sve vreme sud vodi računa o ništavosti upravnih akata. Naime, događa se da
spor bude pokrenut protiv akata koji su ništavi. U tom slučaju, sud ne donosi odluku o
direktnom poništavanju jer bi to bila procesna greška. Sud u tom slučaju treba da
obavesti nadležni organ koji onda preuzima obavezu da upravni akt oglasi ništavim.

4.3. Redovni postupak upravnog spora

Redovni postupak je onaj u kome se zapravo utvrđuje zakonitost osporenog upravnog

akta. U njemu se razmatra tužbeni zahtev i donosi relevantna sudska odluka. Sud donosi
odluku da prihvati ili odbije tužbeni zahtev. Sud se ne mora držati samo onih razloga za
poništaj akta koji su navedeni u tužbenom zahtevu. On može poništiti upravni akt iz
potpuno drugačijih razloga. Ukoliko ga prihvati, osporeni upravni akt se poništava.
Ukoliko ga odbije, osporeni upravni akt ostaje na snazi.

Prva faza u redovnom postupku je dostavljanje tužbe na odgovor. Sud upućuje tužbu na
uvid tuženoj strani i trećim zainteresovanim licima, ukoliko ih ima. Uz tužbu tuženi dobija i
rok od 8 do 30 dana da da odgovor i priloži sve spise vezane za predmet. Tužena strana
može odbiti prilaganje spisa i obavestiti sud da nije u stanju da ih priloži.
Druga faza je usmena rasprava, ali samo u određenim slučajevima kada sud odluči da se
ona održi. Pravilo je da se upravni sporovi rešavaju na nejavnim sednicama, bez
prisustva stranaka i zainteresovanih lica.

Ukoliko dođe do usmene rasprave, predsednik sudskog veća određuje dan rasprave i
poziva stranke i zainteresovana lica.
Za vreme rasprave se vodi zapisnik ali se u njega upisuju samo bitni delovi rasprave i
dispozitiv odluke.

Usmenu raspravu ne odlažu izostanci stranaka, niti se tim izostancima može uticati na
presudu. Ne može se smatrati da je, na primer, tužilac odustao od tužbe ukoliko ne dođe
na usmenu raspravu. Dakle, ne postoji kontumacija: donošenje odluke na štetu stranke
koja je izostala. U slučaju izostanka čita se pismeni podnesak izostale stranke.

U upravnom sporu sud, po pravilu, ne utvrđuje činjenično stanje već utvrđuje zakonitost
odluke na osnovu činjeničnog stanja. Sud takođe rešava na osnovu propisa koji su važili
u vreme donošenja osporenog upravnog akta. Činjenično stanje može biti preispitivano
ako sud utvrdi da postoji protivurečnost u spisima kao što je, na primer, izvođenje
nepravilnog zaključka.

U takvim slučajevim sud donosi odluku o poništavanju upravnog akta i na sebe preuzima
obavezu donošenja novog. Često se javljaju problemi sa odugovlačenjem i

14
nezadovoljavanjem pravičnosti u situacijama kada sud donosi odluke bez utvrđivanja
činjeničnog stanja. Zato su utvrđene tri vrste slučajeva u kojima sud ima imperativnu
obavezu utvrđivanja činjeničnog stanja:

1. ako bi poništaj i ponovo vođenje postupka učinili veliku, teško nadoknadivu štetu
tužiocu
2. ako je na osnovu javnih isprava očigledno da je činjenično stanje bitno drugačije
od onog koje je utvrđeno pri donošenju akta
3. ako je sud već poništavao upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio
prema presudi

4.4. Rešenje(Presuda)

Presuda suda naziva se rešenje. Ono se donosi većinom glasova sudskog veća, što se
konstatuje u zapisniku koji moraju potpisati svi članovi veća.

Većanje i glasanje se, po pravilu, vrši bez prisustva stranaka. Ako je održana usmena
rasprava, onda se, po pravilu, i presuda saopštava javno, usmeno.
Ukoliko postoje specifične otežavajuće okolnosti, nakon usmene rasprave se ostavlja rok
od 8 dana u okviru kojeg će sud doneti odluku i o tome obavestiti stranke.
Dešava se da nakon usmene rasprave treba utvrditi neku važnu činjenicu. Tada nema
nove rasprave, već sud 8 dana nakon utvrđivanja bitne činjenice donosi odluku(rešenje).

Rešenje ima svoju naročitu formu koja mora biti ispoštovana. U njemu moraju biti
navedeni naziv suda, imena i prezimena predsednika veća i svih sudija u veću, kao i
zapisničara. Takođe, obavezni element presude su imena i prezimena ili nazivi stranaka i
njihovih zastupnika, predmet spora, datum kada je presuda donesena i objavljena,
dispozitiv rešenja, obrazloženje presude, kao i pouka o žalbi ukoliko je žalba dozvoljena.

Originalan primerak rešenja potpisuju predsednik veća i zapisničar, a overene prepise

dobijaju stranke u sporu.

5. Pravna sredstva u upravnom sporu

U upravnom pravu ne postoji standardna podela na vanredna i redovna pravna sredstva.

On poznaje ukupno 4 vrste pravnih sredstava:
1. žalbu
2. zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke
3. zahtev za zaštitu zakonitosti
4. ponavljanje postupka

Mada upravno sudstvo ne poznaje kategoriju vanrednih pravnih sredstava, žalba u

suštini, predstavlja baš to. Ona se može pokrenuti u izričito navedenim
slučajevima.Nezadovoljna stranka može da u slučajevima određenim Zakonom o

15
upravnim sporovima, u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja, sudu čijom je presudom
nezadovoljna, podnese žalbu. Žalba može biti odbačena kao neblagovremena,
nedozvoljena ili zbog toga što je podneta od neovlašćenog lica. Protiv odluke o
odbacivanju žalbe dozvoljena je posebna žalba.

U slučajevima u kojima nije dozvoljena žalba, moguć je zahtev za vanredno preispitivanje

sudske odluke. Ovaj zahtev se podnosi u postupku koji je sličan postupku za podnošenje
tužbe.
Rok za podnošenje je 30 dana od prijema rešenja. Zahtev može biti odnačen kao
neblagovremen, nedozvoljen ili podnet od neovlašćenog lica.
U zahtevu moraju biti navedeni odluka koja se osporava, razlozi i obim osporavanja.
Ukoliko sud usvoji zahtev, time se pobija prethodna presuda.

Treće pravno sredstvo je zahtev za zaštitau zakonitosti i podnosi se u istom postupku kao
i prethodno objašnjeni zahtev, s tim što je rok za njegovo podnošenje 3 meseca od
dobijanja presude. Ovim zahtevom se zapravo tvrdi da je presudom povređen zakon.

Na kraju, zahtev za ponavljanje postupka je redovni pravni institut u svim vrstama

sudskog procesa. On se može podneti u sledećim slučajevima:
1. ako stranka sazna nove činjenice nađe dokaze ili stekne mogućnost da ih koristi i
time bitno promeni okolnosti, tako da se može pretpostaviti da bi spor za nju bio
mnogo povoljnije rešen
2. ako je odluka suda posledica krivičnog dela sudije ili zaposlenog u sudu, kao i
prevarne radnje protivničke stranke, njegovog zastupnika ili punomoćnika ili
prevarnom radnjom sopstvenog zastupnika ili punomoćnika. Bitna okolnost je da
pomenute prevarne radnje moraju spadati u krivična dela
3. ako je odluka donesena na osnovu presude u nekoj krivičnoj ili građanskoj stvari, a
ta presuda je kasnije ukinuta
4. ako je isprava na osnovu koje je doneta odluka lažna ili lažno preinačena, ili ako je
svedok, veštak ili stranka na osnovu čijeg iskaza je odluka doneta bila lažna
5. ako stranka nađe mogućnost da upotrebi raniju odluku donetu u istom upravnom
sporu
6. ako zainteresovanom licu nije bilo omogućeno da učestvuje u sporu.

6. Obaveznost presude

Rešenja doneta u upravnom sporu su obavezujuća i kao takva se moraju izvršavati. Ona
obavezuju i nadležni upravni organ i sve stranke, zainteresovana i treća lica.

Kada sud poništi akt protiv koga je bio vođen spor, stanje se vraća u pređašnje, to jest u
ono pre donošenja oborenog upravnog akta. Ukoliko je presudom, nadležni organ
obavezan da donese novi upravni akt, rok za njegovo donošenje je 30 dana. Pri
donošenju novog akta, nadležni organ se mora rukovoditi pravnim shvatanjem i
primedbama suda.

16
Ukoliko nadležni organ nakon ukidajuće presude donese novi akt koji je protivan pravnom
shvatanju i primedbama suda, tužilac može da podnese novu tužbu. Sud onda ukida i taj
novi akt i uzima na sebe obavezu da donese upravni akt. To je slučaj spora pune
jurisdikcije. U ovakvim slučajevima sud ima obavezu da o poništaju i donošenju akta
obavesti organ koji je nadležan za nadzor upravnog organa čiji je akt ukinut.

Postoji i mogućnost da nakon odluke suda, nadležni organ uopšte ne postupi u

predviđenom roku, najkasnije za 30 dana. To je slučaj ćutanja uprave, što automatski
znači negativno rešenje.

Tužilac ne može odmah od suda tražiti ukidanje, već mora uputiti opomenu i dati dodatni
rok od 7 dana nadležnom organu da postupi u skladu sa sudskom odlukom. Ako ni u
dodatnom roku nadležni organ ne postupi u skladu sa odlukom suda, nastupa posebno
stanje koje se naziva ''ćutanje uprave'' u vezi sa izvršenjem sudske presude u upravnom
sporu''. Tada tužilac od suda može tražiti donošenje novog upravnog akta.

Postoje i slučajevi kada se nadležni organ mora suzdržati od donošenja upravnog akta.
Primer je ukidanje poreskih obaveza nakon sudske odluke kojom se ukida upravni akt
organa kojim se stranci nameće određena poreska obaveza.

Zaključak

Reforma državne uprave je veoma važan zadatak za sve postkomunističke zemlje u

tranziciji. U njima je naime, trijumfovao koncept uprave kao instrumenta vlasti, kojoj je,
razume se, bio pripisivan epitet nepogrešivosti. Sada je važno uspostaviti fer odnos
države i građanina, zasnovan na poštovanju zakona.

17
U tom smislu neobično je važno vraćanje posebnih, specijalizovanih upravnih sudova u
pravni sistem Srbije. Prvi razlog je specifičnost postupka upravnog spora u odnosu na
krivične i građanske. Drugi, možda i važniji razlog je što bi uvođenjem upravnog suda kao
prvostepenog, Vrhovni sud mogao postati drugostepena instanca. U dosadašnjoj praksi
se događalo da u određenim upravnim sporovima isto sudsko veće sudi i u
prvostepenom i u drugostepenom postupku.

Interesantno je da je u Srbiji Vrhovni sud decenijama unazad odlučivao u prvom stepenu i

u sporovima protiv razrešenja direktora škola i domova zdravlja, ili na primer protiv
rešenja Advokatske komore o upisu i brisanju iz Registra advokata.

Upravno pravo je stalni pratilac svakodnevnog života ljudi i zato je važno da rad državne
uprave bude zakonit, efikasan, transparentan i kontrolisan od strane suda. Slikovito o
tome je govorila februara 2006. predsednica Uravnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije
Milena Savatić:
- Sa upravnim pravom srećete se od rođenja pa do groba, tokom celog svog života, od
upisa u matičnu knjigu rođenih do upisa u matičnu knjigu umrlih. Na primer, ako
novorođenče u matičnu službu prijavi muž majke kao otac, a kasnije se, na primer, u
parnici po tužbi za utvrđivanje očinstva dokaže da je otac treće lice, onda treba menjati
lične podatke deteta. Pogrešno upisan datum rođenja može da bude od značaja za
rešenje o odlasku u penziju.

Oblasti u kojima sud u upravnom sporu preispituje zakonitost konačnih upravnih akata su
mnogobrojne i obuhvataju širok raspon od poreza preko carina do prostornog planiranja.

Literatura:

Ratko Marković, ''Upravno pravo'', Beograd, 2002.

Zoran Tomić, ''Upravno Pravo'', Službeni list SRJ, Beograd, 2002.

Miroslav Vrhovšek, ''Upravno pravo'', Privredna Akademija, Novi Sad, 2006.

18
Stevan Lilić, ''Državna uprava – Instrument vlasti ili javna služba'', u ''Uporedna iskustva
državnih uprava'', Magna Agenda, Beograd, 2003.

Milena Savatić, ''Najviša instanca u upravnoj materiji'', u ''Pravda u tranziciji'', Beograd,

2006.

Dario Đerđa, ''Upravni spor u Europskoj zajednici'', Rijeka, 2006.

19