1.

PREDMET USTAVNOG PRAVA

Ne postoji jedinstveno mišljenje o predmetu ustavnog prava. Bez prethodno naznačenog predmeta ustavnog prava
interpretiraju ustavne norme npr. Teodor Maunc, Konrad Hese, Ludvig Adamovič, Robert Valter i drugi predstavnici
ustavnopravne nauke u Nemačkoj i Austriji.
Mogu se razlikovati dva osnovna pristupa predmetu ustavnog prava: prvi, klasnično ili normarivno shvatanje i
drugi, koji se oslanja na dostignuća savremene francuske pravno-političke teorije.
Klasično shvatanje ustavnog prava – Prema njemu predmet ustavnog prava jesu ustavna pravila, ustavne norme
po sebi. Zato što je isključivo usmereno na ustavno pravne norme označava se kao normativističko ili dogmatsko-pravno
razumevanje predmeta ustavnog prava.
Predmet ustavnog prava činile bi pravne norme kao čisto pravni fenomeni. Nauka ustavnog prava bi imala zadatak
da interpretira, razume i tumači određeni skup pravnih normi, pretežnim delom obuhvaćenih ustavom u formalnom smislu.
Na ovaj način, predmet ustavnog prava smatra se unapred datim.
Ovaj pristup karakterističan je ze predstavnike nemačke i austrijske ustavnopravne dogmatike. Proširen je time što
se pravna dogmatika ne oslanja jedino na jezičku interpretaciju ustavnog teksta, nego i na odluke ustavnih sudova. Sudsko
tumačenje ustava sve više postaje značajan deo predmeta ustavnopravne teorije.
Klasično shvatanje je u osnovi prisutno u SAD. U Americi su predmet ustavnog prava sudske odluke ili slučajvi
(cases), kojima Vrhovni sud odlučuje o ustavnim pitanjima (constitutional questions). Važeće američko ustavno pravo je
više posredovano precedentnim pravilima iz sudskih odluka, nego normama iz ustavnog teksta.
Moderno shvatanje ustavnog prava – Francuska ustavna teorija posebno je ukazala na izrazitu političku dimenziju
ustava. Leon Digi je izmenio ustavno pravo tako da pored ustavnopravnih normi, ono sada obuhvata i političke institucije.
Izmenjen je i sam naziv u Ustavno pravo i političke institucije.
Prema gledištu Morisa Diveržea, ustavno pravo proučava norme ustava i političke institucije koje se razvijaju u
okviru ovih normi, izvan ili protiv njih. Predmet ustavnog prava nije samo državna, nego je to politička vlast uopšte.
Andre Orju kaže da globalni predmet ustavnog prava orijentiše na pravno uobličenih političkih fenomena. On
ustavno pravo definiše kao tehniku pomirenja vlasti i slobode u okviru države.
Za Marsela Preloa ustavno pravo je u suštini mehanika vlasti. U logičkom i pedagoškom značenju ustavno pravo
treba definisati kao nauku o pravnim pravilima kojima se ustanovljava, vrši i prenosi politička vlast.
Boris Mirkin-Gecevič definiše ustavno pravo kao tehniku slobode.
Može se zaključiti da francuska doktrina polazi od toga da predmet ustavnog prava jesu pravno uobličeni politički
fenomeni, tako da ustavno pravo suštinski ima za cilj pomirenje vlasti i slobode u okviru države.
Predmet ustavnog prava u domaćoj teoriji – Dok pojedini autori snažnije naglašavaju pravnu dimenziju, drugi
stavljaju u prvi plan političku orijentaciju ustavnog prava.
Prema mišljenju Jovana Đorđevića, predmet ustavnog prava jesu osnovni politički odnosi kao posebna sfera
institucionalizovanih i dinamiziranih društvenih odnosa.
Pavle Nikolić: predmet ustavnog prava obuhvata sferu političkih odnosa u njihovoj dimenziji koja se vezuje za
vršenje vlasti i upravljanje državom i društvom u celini. Pri tome, sfera političkih odnosa obuhvata 3 međusobno vezana
elementa koji čine jedinstvenu celinu: organizacija državne (političke) vlasti i mehanizam upravljanja uopšte, politički
procesi putem kojih se ostvaruje vlast i upravlja državom i društvom, i subjekti koji podležu aktima vlasti.
Aleksandar Fira: ustavni poredak se mora razumeti kao jedinstvo normativnog i stvarnog u društvenom životu
jedne zemlje, kao jedan deo njenog društvenog poretka.
Za Ratka Markovića, tradicionalno shvatanje predmeta ustavnog prava je prošireno - ustavno pravo je učenje o
pravnim pravilima koja uređuju određenu materiju: političke institucije, tj. one koje se odnose na najvišu vlast države.
U našoj teoriji svi autori odbacuju strogo normativistički pristup. Predmet su samo one političke institucije koje su
neposredno zahvaćene pravilima ustavnog prava kao grane prava. Termin političke institucije predstavlja granicu ustavnom
pravu i orijentiše ga prema onome što se zove politička nauka.

2. UNUTRAŠENJE I MEĐUNARODNO PRAVO (TEORIJSKA SHVATANJA)

Postoje dva osnovna stava po pitanju odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava: dualistička i monistička
konstrukcija.
Dualistička doktrina posmatra ove dve pravne oblasti kao dva potpuno odvojena i jedan od drugog nezavisna
pravna kruga. Govori se o paralelizmu unutrašnjeg i međunarodnog prava.
Međunarodno pravo se primenjuje na države i sa njima izjednačene međunarodnopravne subjekte, a unutrašnje
pravo na pojedince unutar države. Materijalni izvor unutrašnjeg prava je volja države. Izvor međunarodnog prava jeste
zajednička volja država.

1
 Najvažnija posledica dualističke teorije je da pojedinci mogu biti obavezani međunarodnim pravilima jedino ako su
ta pravila transformisana u unutrašnje pravo.
Monistička doktrina polazi od ideje jedinstva pravnog poretka. Međunarodno i unutrašnje pravo jesu integralni
delovi jedinstvenog pravnog sistema, koji je zasnovan na hijerarhiji pravnih normi. Postoje dve varijante monističkog
gledišta. Prema jednoj, u slučaju sukoba međunarodnog i unutrašnjeg prava primat ima unutrašnje pravo. Drugo gledište u
ovom slučaju prednost daje međunarodnom pravu.
Teorija o primatu unutrašnjeg nad međunarodnim pravom polazi od stava da kao što država svojim pravmnim
normama može da sebe obavezuje prema pojedincima, to isto može da učini i prema državama. Prma ovom shvatanju,
međunarodno pravo se temelji na unutrašnjem pravu država koje pripadaju međunarodnoj zajednici.
Prema teoriji o primatu međunarodnog prava, međuanrodno pravo predstavlja najviši pravni poredak, eventualno
posle prirodnog prava. Shodno tome, bili bi nevažeći unutrašnji pravni propisi koji protivureče međunarodnim pravilima.
U rezultatu, može se zaključiti da je uticaj međunarodnog prava na državnu suverenost potpuno različit, zavisno od
teorijske konstrukcije međunarodnog prava.

3. UNUTRAŠENJE I MEĐUNARODNO PRAVO (USTAVNA REŠENJA)

U savremenim ustavima različito se rešava odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava.

Neki evropski ustavi doneti posle Drugog svetskog rata prihvataju monističku teoriju sa primatom međunarodnog
prava. Tako, npr. Ustav Nemačke od 1949. predviđa da opšta pravila međunarodnog prava čine sastavni deo zemaljskog
prava, da imaju prednost nad zakonima. Ustav Italije od 1948. propisujući da će unutrašnji pravni sustem države biti
prilagođen opštepriznatim načelima međunarodnog prava.
Većina ustava samo potvrđuje primat međunarodnih ugovora. Pojedinim međunarodnim ugovorima neki od njih
ratifikacijom dodeljuju rang ustavnog prava. Ustav Holandije od 1983. predviđa da se na teritoriji države ne mogu
primenjivati unutrašnji zakoni zakoni, ako su u suprotnosti sa zakljušenim i objavljenim međunarodnim sporazumima.
Ustav Francuske od 1958. navodi da će ugovori ili sporazumi, pravilno ratifikovani ili odobreni, imati višu snagu
od zakona, počev od momenta njihovog publikovanja.
Prema Ustavu Španije od 1978. pravilno zaključeni međunarodni ugovri postaju deounutrašnjeg pravnog poretka
službenim objavljivanjem.
U nekim ustavima međunarodno i unutrašnje pravo, ugovori i zakoni, postavljaju se u istu ravan, saglasno
angloameričkom načelu da je međunarodno pravo deo unutrašnjeg prava. U Ustavu SAD iz 1787. navodi se da svi ugovori
koje su zaključile ili će zaključiti SAD, biti najviši zakon zemlje. Međutim, u pravnom sistemu SAD postoje razlike između
svih onih međunarodnih ugovora koje sudovi neposredno primenjuju, od onih za čije je uvođenje u unutrašnje pravo
neophodno donošenje specijalnih propisa.
Ustav Republike Srbije od 2006. predviđa u svojim načelima da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i
potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo njenog pravnog poretka i da se neposredno primenjuju. Potvrđeni međunarodni
ugovori, međutima, moraju biti u skladu sa Ustavom. Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u
suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Ustavni sud je
nadležan da odlučuje o saglasnosti.

4. USTAVNO I UNUTRAŠNJE PRAVO

Kao grana pozitivnog pravnog sistema, ustavno pravo obuhvata pravna pravila najveće pravne snage. Ustavnim
pravilima oblikuju se osnovni politički fenomeni, utvrđuju temelji državnopravnog poretka i garantuju prava čoveka. Zbog
toga se ustavno pravo označava kao osnovna grana unutrašnjeg pravnog sistema.
Ustavno pravo je najvažniji izvora za sve pozitivne grane pravnog sistema. Pravna pravila ostalih grana unutrašnjeg
prava neposredno ili posredno proizilaze ili se u krajnjoj liniji zasnivaju na normama ustavnog prava. Posmatrano negativno
u materijalnom smislu, pravnim pravilima drugih grana prava ne mogu se oblikovati politički fenomeni, niti se mogu
postavljati temeljna načela državnopravnog poretka. Negativno značenje ovog odnosa u formalnom smislu podrazumeva da
pravna pravila svih grana unutrašnjeg prava gube pravnu snagu, ukoliko protivureče pravnim pravilima ustavnog prava.
Uticaj normi ustavnog prava nije jednak prema svim granama unutrašnjeg prava. Neposredno ili direktno dejstvo u
primeni je u oblasti javnog prava, a veoma posredan i slabo izražen odnos je u granama privatnog prava.
U prvom slučaju, ustavno pravo je svojim organizacionim normama i principima polazna predpostavka za grane
procesnog prava (sudski postupak, upravni postupak, prekršajni postupak i sl.), a u drugom je okvirna sadržina
materijalnog prava (upravno pravo, krivično pravo, porodično pravo i sl.).

5. OBELEŽJA I PODELE IZVORA USTAVNOG PRAVA

2
 Izvori ustavnog prava se bitno razlikuju od izvora ostalih grana unutrašnjeg prava. Najvažniji od njih je ustav. U
novije vreme, izvori ustavnog prava neposredno postaju izvesni međunarodnopravni dokumenti, pre svega, međunarodni
dokumenti o pravima čoveka. To je slučaj sa državama u kojima su norme međunarodnopravnih dokumenata dobile rang
najviših ustavnih normi.
1. Unutrašnji i međunarodni izvori – Izvori unutrašnjeg prava mogu biti domaći ili unutrašnji i međunarodni ili
nadnacionalni. Najvažniji izvor ustavnog prava u Republici Srbiji jeste njen važeći Ustav od 2006. sa Ustavnim zakonom
za njegovo sprovođenje.
Od izvora međunarodnog porekla, poseban značaj za evropske države ima Evropska konvencija o zaštiti ljudskih
prava i osnovnih sloboda. Pravilo je da se njihova pravna vrednost i rang određuju unutrašnjim pravom. Na osnovu principa
sukcesije, Evropska konvencija je važeći deo usravnog prava Srbije, nezavisno od toga što je nju ratifikovala nekadašnja
državna zajednica Srbije i Crne Gore.
2. Materijalni i formalni izvori – U slučaju materijalnih izvora se misli na uzroke koji dovode do stvaranja prava
uopšte,, društvene činjenice i snage koje stvaraju pravo i određuju njegovu sadržinu. Kod formalnih izvora, reč je o
pravnim aktima u kojima su sadržane opšte pravne norme iz kojih izvire pravo.
Kada se govori o izvorima ustavnog prava uvek se misli na izvore u formalnom smislu. Radi se o opštim pravnim
aktima kojima se reguliše predmet ustavnog prava.
Da bi pravni propisi bili izvor ustavnog prava, moraju da zauzimaju svojstvo važećih opštih pravnih akata, što znači
da su deo pozitivnog prava jedne države.
3. Pravni i vanpravni izvori – Dok se kod pravnih izvora radi o pravnim aktima u kojima su sadržana pravna
pravila ustavnog prava, dotle je kod vanpravnih izvora reč o vanpravnim ili nepravnim kategorijama u kojima nisu sadržana
nikakva pravna pravila.Ovde je zapravo reč o društveno-naučnim i političkim činiocima.
4. Isključivi i mešoviti izvori – Isključivima se reguliše materija koja neposredno pripada jedino predmetu ustavnog
prava. Mešovitim izvorima se reguliše materija ustavnog prava, ali i nekih drugih grana unutrašnjeg javnog prava.
5. Standardni i osobeni izvori – Standardni izvori su izvori koji su formalno snabdeveni najvećom pravnom
snagom, zbog toga što se pojavljuju u svim ili većini država. Osobeni su karakteristični samo za neke države i rezultat su
njihovog osobenog političkog, državnog i pravnog razvitka. Oni se zapravo javljaju u svim državnim jedinicama, ali je
osnovna razlika među državama u tome što njima priznaju različitu pravnu vrednost, tj. u nekim državama su primarni u
nekim sekundarni i izuzetni.

6. STANDARDNI IZVORI USTAVNOG PRAVA

7. ZAKON KAO IZVOR USTAVNOG PRAVA

U najstrožem smislu reči, izvori ustavnog prava bili bi jedino opšti pravni akti koji poseduju rang formalnog
ustavnog prava, što znači da sadrže pravne norme najjače pravne snage. Norme drugih opštih pravnih akata bile bi izvor
ustavnog prava jedino pod uslovom da su akti u kojima se nalaze doneti od strane organa koji donosi ustav i po postupku
njegovog donošenja, znači od strane ustavnog organa i po ustavnoj proceduri. Pored ustava, jedino bi ustavnim zakonim
trebalo da se prizna svojstvo formalnog izvora ustavnog prava.
U teoriji je ipak uobičajen drugačiji pristup određivanju izvora ustavnog prava. Svi normativni akti koji materijalno
dopunjuju i konkretizuju predmet ustavnog prava, mogu se smatrali dopunskim izvorima ove grane prava. Zavisno od
njihove pravne snage, među njima se uspostavlja hijerarhija, sa ustavom koji se nalazi na vrhu hijerarhijske lestvice.
Ustavno pravo se nalazi u brojnim i raznovrsnim pravnim aktima koji sadrže opšte pravne norme.
U većini država postoji više vrsta ili hijerarhijskih stepena standardnih izvora ustavnog prava. Redosled navođenja
pokazuje njihovu pravnu snagu.
(1) Ustavi i ustavni zakoni – Ustav je najvažniji standardni izvor ustavnog prava, čak i onda kada nosi drugi naziv,
npr. Osnovni zakon, Forma vladavine ili Ustavna povelja. U federalno uređenim državama, pored federalnog ustava, postoje
ustavi federalnih jedinica. Pravilo je da federalni ustav ima jaču pravnu snagu u odnosu na ustave federalnih jedinica, koji
mu ne smeju biti suprotni. Integralni deo ustava su akti kojima se ustav menja i dopunjuje. To su ustavni zakoni, ustavni
amandmani, ustavni aneksi i sl.
(2) Pravo suparnacionalnih organizacija – Pravo Evropske unije, posebno osnivački ugovori evropskih zajednica,
Ugovor iz Trihta, Ugovor iz Nice i dr. Imaju apsolutni primat u odnosu na unutrašnje pravo država članica.
(3) Međunarodni ugovori – U većini država, međunarodni ugovori koji za predmet imaju ustavnu materiju nalaze
se, premasvojoj pravnoj snazi, odmah posle ustava. Uslov je da su njihova ratifikacija i objavljivanje izvršeni na ustavom
propisani način. Najčešće se ovim ugovorima reguliše materija ljudskih prava i sloboda. U nekim državama su međunarodni
ugovori po svojoj pravnoj snazi izjednačeni sa ustavom, pa se njihova ratifikacija vrši po proceduri za promenu ustava.
7. [ (4) Kvalifikovani zakoni – su zakni koji se donose po posebnoj proceduri. Nalaze se ispod ustava i ustavnih zakona,
jer se ne donose po ustavnoj proceduri. Izdvajaju se od ostalih zakona upravo specijalnim postupkom donošenja koji
odstupa od redovne zakonodavne procedure. U uporednom pravu poznata su dva osnovna tipa kvalifikovanih zakona:
3
 1) Organske zakone donosti redovno zakonodavno telo, po složenijoj proceduri koja odstupa od običnog
zakonodavnog postupka. Ovima zakonima se uglavnom reguliše organizacija najviše javne vlasti. Primenjuje se postupak
koji je sličan postupku za promenu ustava;
2) Donošenje zakona putem referenduma predviđa se u mnogim ustavima, doduše, sa različitim
modalitetima. Najčešće je procedura takva da predstavničko telo usvoji zakon, a zatim ga iznosi na rederendum na kojem će
zakon biti konačno prihvaćen ili odbačen. On ima veću pravnu snagu od običnog zakona.
(5) Zakoni pralamenta – Posle ustava i propisa ustavnog ranga, najvažniji i najbrojniji izvori ustavnog prava.
Zakonima se konkretizuju ustavna načela, detaljnije uređuje organizacija i funkcionisanje javnih vlasti i oblikuju se osnovna
prava čoveka. Zakonodavac je generalno ovlašćen na konkretizaciju ustava, jer bi bez zakona najveći borj ustavnih normi
ostao neprimenjen.
U državama sa režimom čvrste ustavnosti zakonodavac je čvrsto vezan ustavom, tako da njegova sloboda
oblikovanja nije neograničena. Sankcija nesaglasnosti je izričito uklanjanje neustavnog zakona iz pravnog poretka ili
neposredno primenjivanje ustava u rešavanju konkretnog spora.
Ponekad se ustavom predviđa da se određena životna oblast može urediti jedino zakonom. U tom slučaju se radi o
zakonskim rezervatima. Ustavom se veoma često upućuje na zakon, enonsijacija zakona, i pravilo je da ustavno
upućivanje na zakon treba smatrati zakonskim rezervatom.
U federacijama postoje zakoni federalnih jedinica koji mogu određenu oblast da uređuju bilo kao primarnu, bilo kao
komplementarnu zakonodavnu nadležnost. Moraju da budu saglasni sa zakonima federacije.
U prostim ili unitarnim državama sa visokim stepenom teritorijalne autonomijepriznaje se pravo autonomnih
jedinica na samostalno ili delegativno zaknodavstvo, pri čemu je ono ograničeno osnovnim načelima utvrđenim državnim
zakonom. Autonomno zakonodavstvo posebno je razvijeno u Španiji i Italiji, gde postoje autonomne zajednice i regioni,
kao osnovne teritorijalne jedinice.
Savremeni ustavi pravilno zaključenim i objavljenim međunarodnim ugovorima dodeljuju veću pravnu snagu u
odnosu na zakon ili ih makar stavljaju u istu ravan sa njima.
(6) Delegirani zakoni – To su zakoni koje ne donosi parlament, nego se usvajaju na osnovu delegacije zakonodavne
vlasti parlamenta u korist organa izvršne vlasti ili užeg tela parlamenta. Delegacija zakona je izuzetna i mora izričito da
bude prihvaćena ustavom.
Npr. Ustav Italije dozvoljava komisijama i stalnim komisijama parlamenta, koje su sastavljene tako da su u njima
parlamentarne grupe proporcionalno predstavljene, da pod izvesnim uslovima izglasavaju zakonske nacrte.
(7) Dekreti i uredbe sa zakonskom snagom – su akti izvršne vlasti, šefa države i vlade, kojima je priznata zakonska
snaga. U redovnim prilikama, akti parlamenta samo izuzetno i za ograničen vremenski period, uz nakanadno odobrenje
parlamenta, mogu da dobiju zakonsku snagu, i time menjaju zakone parlamenta. Normativni akti izvršne vlasti imaju daleko
veći značaju stanju državne nužde, odn. za vreme vandrednog ili ratnog stanja. ] 7.
(8) Poslovnici parlamenta – predstavljaju izuzetno važan izvor ustavnog prava. U većini ustava izričito se navodi
autonomno pravo parlamenta da donese poslovnik kojim reguliše svoju unutrašnju organizaciju i rad. Donosi se u formi
zakona ili rezolucijeNjegove odredbe obavezuju jedino članove parlamenta, ali u izvesnim slučajevima deluju prema svim
učesnicima u postupku parlamentarnog odlučivanja. Poslovnik važi samo za izborni period parlamenta, mada u praksi njega
preuzima i sledeći saziv parlamenta.
(9) Podzakonski akti – normativni akti izvršnih organa države, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne
samouprave samo izuzetno mogu da budu izvor ustavnog prava. U red ovih akata spadaju uredbe, odluke, pravilnici i
naredbe organa izvršne i upravne vlasti, kao i statuti, odluke i drugi akti organa političko-teritorijalne autonomije i lokalne
samouprave.
(10) Odluke ustavnih sudova – Formalno-pravno posmatrano, ovim odlukama se samo tumači ustav, ali se ne
stvara nova ustavna norma. Međutim, odlukama ustavnih sudova se odlučuje od daljoj egzistenciji postojećih izvora
ustavnog prava. Ustavni sud svojom odlukom ukida zakon ili drugi normativni akt za koji utvrdi da je protivan ustavu, tako
da na neki način deluje kao negativan ustavotvorac. Kasacija – poništavanje ili ukidanje neustavnih normativnih akata.

8. OSOBENI IZVORI USTAVNOG PRAVA

U pojedinim državama izrazitu važnost imaju neki izvori koji se ne mogu smatrati univerzalnim, jer predstavljaju
odrez osobenog državno-pravnog razvitka pojedinih zemalja. Norme osobenih izvora se ne primenjuju na neodređeni broj
situacija i neodređeni broj lica. Najznačajniji izvori ustavnog prava koji nemaju karakter opštih pravnih akata jesu sudska
presuda i ustavni običaj. Dominiraju u državama anglosaksonskog pravnog sistema.
1) Sudska presuda – ima dve osnovne funkcije. Prva je rešavanje spora koji je došao pred sud, a druga je
uspostavljanje precedenta na osnovu kojeg će verovatno biti rešen sličan spor u budućnosti. Nastala u Engleskoj, doktrina
precedenta je preuzeta u SAD, gde ipak nije dostigla apsolutno poštovanje.
U Engleskoj, sudska praksa predstavlja izvor prava, jer Engleska nema ustavu formalnom smislu.
4
 U SAD, Ustav od 1787. je formalno najvažniji izvor ustavnog prava, ali u praksi daleko veći značaj imaju pravila
nastala tumačenjem Ustava od strane sudske vlasti.
Prema tome, najvažniji izvor ustavnog prava u SAD jesu sudske odluke, slučajevi (cases) u kojima sudovi, pre
svega, Vrhovni sud (The Supreme Court) odlučuje o ustavnim pitanjima (constitutional questions), a to znači da tumače
ustav rešavanjem konkretnih slučajeva.
2) Ustavni običaj – Dugotrajno i jednoobrazno ponašanje je spoljni ili materijalni element običaja koji ne može da
nastana odjedanput. Drugi konstitutivni element običaja, unutrašnji ili psihološki, sastoji se u opštem uverenju da je
određeno ponašanje ne samo poželjno, nego je i pravno obavezno. Da bi jedno ustaljeno ponašanje postalo pravni običaj,
neophodno je da običaju država prizna pravnu vrednost i odredi sankciju za njegovo nepoštovanje.
Ustavni običaj (custom of the constitution) sadrži pravila ponašanja državnih organa i drugih činilaca ustavnog
života. Česta je situacija da se ustavni običaj javlja kao jedini izvor za uređivanje određenih odnosa, posebno ako ne postoji
ustav u formalnom smislu.
Ako se putem običaja precizira nejasna i neodređena ustavna norma, onda se govori o običaju secundum
constitutionem. U ovom slučaju, običaj sadrži iterpretativnu normu, kojom se tumači neodređena ustavna norma i utvrđuje
njeno pravo značenje.
Drugom vrstom običaja popunjavaju se ustavne praznine i to je običaj praeter constitutionem. Ovo je najspornija
vrsta ustavnog običaja kojom se menjaju ili prestaju da se primenjuju ustavne norme. On se javlja u situaciji jada se posojeći
ustav izuzetno dugo primenjuje, tako da neka njegova rešenja postaju potpuno prevaziđena.
Razvitkom pisanog ustavnog prava, pre svega parlamentarnog prava, kao jednog od njegovih značajnih delova, gubi
se značaj ustavnog običaja.
Originalnu i bogatu praksu ustavnih običaja ima Engleska.
Posebnu vrtu nepisanog ustavnog prava predstavljaju ustavne konvencije (convetion of constitution) koje se
smatraju šrirm pojmom ustavnih običaja. Za njih se navodi da se sastoje od navike, tradicija, običaja i prakse koji regulišu
veliki deo stvarnih aktivnosti javnih organa, odn. da su mešavina pravila baziranih na običaju i korisnosti. Za razliku od
ustavnih običaja, psihološki element kod ustavnih konvencija nije pravna obaveznost, nego pravna neophodsnost.

9. ČINIOCI IZVORA USTAVNOG PRAVA

Za ustavno pravo u izvesnoj meri od značaja su određeni činioci vanpravne prirode. Oni utiču na pravne izvore
ustavnog prava, doprinoseći njihovom pravilnom razumevanju, tumačenju i preoblikovanju. Nemaju obavezujući karakter,
jer ne sadrže ustavnopravne norme.
Ovaj karakter imaju ustavna i politička teorija, idejni i politički programi dominantnih političkih snaga, kao i sama
praksa ostvarivanja ustavnog sistema. Nezavisno od osobenih izvora u pojedinim državama, jedino opšti pravni akti mogu
imati karakter pravnih izvora ustavnog prava. Izvesno je da navedeni činioci mogu da utiču na nastanak, važenje i promenu
ustavnopravnih normi, ali je taj uticaj indirektan, manje vidljiv i pravno obavezujući.
Pravno-politička teorija može biti inspiracija nastanka ustava i zakona. Ponekad je stvarno ustavno pravi više
izraženo u važećoj političkoj teoriji i ideologiji, nego u pisanom tekstu ustava.
Političko-pravna teorija može da bude ne samo osnov za nostituisanje, nego i inspiracija za ostvarivanje i
funkcionisanje, pa čak i opravdavanje postojećeg ustavnog sistema.
Politički dokumenti političkih partija isto tako mogu da budu od značaja za formalne izvore ustavnog prava,
naročito kada je reč o političkim partijama koje raspolažu parlamentarnom većinom i čije vođstvo obrazuje vladu određene
države. Delovi programa koji su ranije obavezivali jedino partijske članove postaju obaveza svih građana.
U jednopartijskom sistemu političke direktive partije i njen program uvek su imali veću težinu od ustava države i
njenih zakona, koji su predstavljali puku formalnost. Prioritet političkog programa bio je očigledan: Ustav je uvek važio u
okvirima programa partije, a ne obratno.
Ustavna praksa je uvek bila jedan od značajnijih činilaca koji utiče na pravne izvore ustavnog prava. Teorija vodi i
ispravlja praksu, ali i praksa može da prevaziđe i odbaci teoriju koja je nerealna.Pod ustavnom praksom se podrazumeva
realna primena i ostvarivanje ustavnog prava, ustavno pravo u onome što se čulno i osećajno zapaža.

10. STANDARDNI IZVORI USTAVNOG PRAVA U REPUBLICI SRBIJI

Korpusu standardnih izvora ustavnog prava u Srbiji pripadaju, prema normativnoj piramidi, sledeći pravni akti:
(1) Ustav – koji je Narodna skupština donela 2006. godine. Usvojen je od građana na referendumu. Svoj prethodni
ustav Republika Srbija je prihvatila još 1990. godine.
(2) Međunarodni ugovori i odluke međunarodnih organizacija – najvažniji izvori međunarodnog porekla. Da bi
međunarodni ugovori imali karakter ustavnog prava moraju biti ratifikovani i objavljeni. Pored međunarodnih ugovora, za
ustavno pravno Srbije izuzetan pravno-politički značaj imaju odluke međunarodnih organizacija.
5
 (3) Kvalifikovani zakoni – su zakni koje Narodna skupština donosi većinom glasova svih narodnih poslanika. Lista
ovih zakona utvrđena je ustavom. To su zakoni kojima se uređuju: 1) referendum i narodna inicijativa; 2) uživanje
individualnih i kolektivnih prava nacionalnih manjina; 3) plan razvoja i prostorni plan; 4) javno zaduživanje; 5) teritorija
autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave; 6) zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora; 7) druga
ptanja određena Ustavom Republike Srbije.
Ustav zabranjuje da predmet referenduma budu: 1) zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode; 2)
poreski i drugi finansijski zakoni; 3) budžet i završni račun; 4) uvođenje vanrednog stanja; 5) amnestija.
(4) Zakoni – mogu regulisati čitavu materiju ustavnog prava, osima ako ustav nije za sebe ili poseban ustavni zakon
rezervisao uređivanje određenih pitanjaU tom slučaju se radi o ustavni rezervatima. Da bi bili izvor ustavnog prava, zakoni
moraju uređivati ustavnu materiju.
(5) Poslovnici predstavničkih tela – To su poslovnik Narodne skupštine Srbije i poslovnici drugih predstavničkih
tela: skupštine autonomne pokrajine, grada i opštine. Poslovnikom Narodne skupštine se određuje postupak odlučivanja o
svim pitanjima iz nadležnosti parlamenta, unutrašnja organizacija Narodne skupštine, kao i pravni položaj njenih članova.
Parlamentarnim poslovnikom se ne mogu menjati ili ukidati zakoni Republike Srbije.
(6) Normativni akti egzekutive sa zakonskom snagom – Akti izvršne vlasti, predsednika Republike i Vlade, koji
imaju zakonsku snagu mogu biti izvor ustavnog prava jedino u slučaju ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili
vanrednog stanja. U vreme vanrednog stanja, kad Narodna skupština ne može da se sastane, Vlada uredbom može propisati
mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava, uz supotpis predsednika republike. U slučaju ratnog stanja, mere
odstupanja od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava zajedno utvrđuju predsednik Republike, predsednik
Narodne skupštine i predsednik Vlade.
(7) Normativni akti egzekutive bez zakonske snage – Egzistencija ovih akata uvek je vezana za odgovarajući
zakon. Osim u slučaju ustavnih rezervata, zakonodavac je i bez eksplicitnog ustavnog odobrenja ovlašćen da uredi određene
društvene odnose. Takvo ovlašćenje za izvršnu vlast u Srbiji ne postoji, osim u stanju državne nužde. Zakonodavna
delegacija, tj. prenošenje ovlašćenja na izvršnu vlast u cilju normiranja određenih odnosa, ustavom nije dopuštena.
(8) Normativni akti autonomije i lokalne samouprave – Statuti autonomnih i lokalnih jedinica načelno mogu da
budu izvor ustavnog prava, mada su svojim najvećim delom vezani za zakon. Ako bi se njima odreklo svojstvo izvora
ustavnog prava, onda bi autonomija i lokalna samouprava ostale puke ustavne kategorije bez ikakvog sadržaja.
(9) Odluke ustavnog suda – U prvom redu, to su odluke ustavnih sudova kojima se, tumačenjem pojedinih ustavnih
normi, odlučuje o ustavnosti zakona i međunarodnih ugovora za koje je nasporno da predstavljaju izvor ustavnog prava.

11. POJAM USTAVA U MATERIJALNOM SMISLU

Gledište o ustavu u materjalnom smislu polazi od toga da svaki poredak u kojem je nacija ili narod organizovan
kao država nužno poseduje ustav, nezavisno od forme njegovog ispoljavanja.U tom smislu uvek postoje izvesna pravila koja
se smatraju osnovnim i polaznim. Njihova sadrzina ili materija je uvek poznata.Većina teoretičara zapravo odustaje od
starog definisanja ustava u materjalnom smislu, navodeći samo krug materije, koju pravila ustava moraju da obuhvate
(material costitutionis).
Ustav: skup pravnih pravila o državi - Prema klasičnom stanovištu teorije državnog ili ustavnog prava, ustav u
materijalnom smislu sadrži pravna pravila koja uređuju organizaciju i funkcionisanje državnih organa kao i njihove
medjusobne odnose. Ustavnim pravilima se primarno izgrađuje državni poredak i postavlja sistem državne vlasti. Georg
Jelineka:ustav obuhvata pravna pravila koja određuju najviše organe države, način njihovog obrazovanja, njihove uzajamne
odnose i domene delovanja i mesto svakog od njih u odnosu na državnu vlast. Žozef Barmelemi i Pol Dije su takodje ustav
odredjivali kao skup pravila, koja regulišu organizaciju i odnose najviših javnih organa. Žak Kadar ustav u materijalnom
smislu definiše kao skup pravnih pravila koja se odnose na organe države, njihovu strukturu,funkcionisanje i odgovornost.
Alfred Kac smatra da ustav u materjalnom smislu obuhvata ukupnost pisanih i nepisanih pravnih normi o osnovama,
organizaciji i delatnosti države kao i norme o položaju građana u državi. Teodor Maunc i Rajnhard Cipelijus: ustav u
materijalnom smislu je ukupnost osnovnih pravila o upravljanju drzavom. Zajedničko je svim navedenim misljenjima ustav
u materjalnom smislu svode samo na norme o državnoj strukturi, funkcionisanju državnih organa i ograničenju državne
vlasti slobodama i pravima čoveka.
Ustav: skup pravnih pravila o pravnom sistemu - Prema drugom shvatanju,ustav u materjalnom smislu obuhvata
pravna pravila kojima se uređuje proces stavaranja prava i izgradnja pravnog sistema u jednoj državi.Shodno tome za
ustavna pravila bi bilo najvažnije da odrede nadležnost i postupak donošenja normativnih akata, a u izvesnoj meri i njihovu
sadržinu. Hans Kelzen: ustav se u materjalnom znacenju sastoji od pravila koja regulisu stvaranje opstih pravnih normi
narocito zkona. Ustav odredjuje zakonodavne organe i zakonodavni postupak, ali i okvirnu sadržinu najvažnijih zakona.
Ustav: skup pravnih pravila o politickim institucijama - Prema trećem gledistu, za ustav u materjalnom smislu
uzima se skup pravila o organizaciji i delovanju političkih institucija. Ustav, dakle, ne bi trebalo da se orijentiše jedino na
drzavni i pravni poredak,vec bi prvenstveno morao da postavi osnove slobodnog i demokratskog politickog poretka.Ustavna
6
pravila odredjuju i odnose izmedju političkih činilaca, relevantnih politickih snaga, a to znači da postavljaju celoviti
politički poredak zajednice.

12. POJAM USTAVA U FORMALNOM SMISLU

Kod ustava u formalnom smislu je reč o pravnim svojstvima ili pravnom kvalitetu pravnih pravila. Evgenije
Spektorski: materijalni ustav je svuda isti i nalikuje na biološku konstituciju svakog organizma, dok se formalni ustav može
menjati kao odelo na istom telu. Hans Kelzen: zbog postojanja ustava u materijalnom smislu postoji posebna forma za
ustavne zakone, a ako postoji ustavna forma, onda se ustavni zakoni moraju razlikovati od obicnih zakona. Ustavom se
označava i zakon sadržan u jednom dokumentu koji je donela ustavotvorna vlast i kojem pripada viši rang i više stanje
generacija nego običnom zakonu, tako da poseduje ne samo veću pravnu snagu već i veću sposobnost. Legalna promena
ovog akta je dopustena samo u posebnom postupku koji je predvidjen u njemu samom.
Ustav je određen sa stanovišta kvaliteta pravnih pravila sadrzanih u njemu. Kvalitet ustavnih normi uslovljen je
svojstvom organa i specijalnom procedurom po kojoj se ustav donosi. Dovoljan je i jedan od ova dva elementa da ustavne
norme zadobiju kvalitet pravila najjace pravne snage: da ih donosi specijalni ustavotvorni organ ili da ih usvaja redovno
zakonodavno telo, ali po postupku koji je drugačiji od postupka donošenja običnih zakona. U praksi je upravo češca
situacija da se ustav donosi od strane zakonodavnog, a ne specijalnog ustavotvornog organa.
Na osnovu izlozenog, ustav bi se u formalnom smislu mogao odrediti kao skup pravnih pravila najjače pravne
snage, donet od strane posebnog ustavotvornog organa ili po posebnom ustavotvornom postupku u pisanom obliku.
Pravna pravila u zakonu razrađuju i konkretizuju ustavna pravila, ispoljavajući pri tome i viši stepen opštosti.
Tri osnovna formalna obeležja su: Prvo, ustav je pisani akt ili javni dokument. Drugo, ustav je po pravilu jedan
jedinstveni akt u kojem je sadrzana sva relevantna ustavna materija. Treće, formalno svojstvo ustava je najvažnije: ustav je
pisani pravni akt najvece snage.

13. USTAV U POLITIČKOM I SOCIOLOŠKOM SMISLU

1. Poznato je da se svaka državna zajednica svagda nalazi u određenom političkom stanju koje i bez pisanog
potvrđivanja može imati trajni karakter. Nezavisno od toga šta je u ustavu pravno fiksirano, u svakoj državi postoji politička
podela snaga, postoje temeljna politička načela i tradicija. Očigledno je da se ovaj pojam ustava naročito pojavljuje u
državama koje nemaju normativno postavljeni vec u njima tradicialno egzistira “živi ustav”. Posmatrano sa ovog aspekta
stvarna promena osnovnog političkog stanja vodila bi pojavi drugog ustava.
Važno je da se odredi glavni politički zadatak ustava, kao i način njegovog optimalnog ostvarivanja. U političkom
značenju osnovna funkcija ustava je usmeravanje i ograničavanje nosilaca i centara političke vlasti, institucionalizovanje i
objektiviziranje politickog procesa vladanja, kao i demokratska kontrola koja će efikasno suzbijati zloupotrebe vlasti.
2. Sociološki pojam ustava stavlja u drugi plan njegova pravna i politička obelezja polazeći od svagda prisutnog
raskoraka izmedju normativnog i stvarnog. Sociološki pristup je orijentisan na drustveno, uzeto u smislu faktickog ili
realnog, nalazeci u njemu isključivi osnov za poimanje ustava. Prema jednoj varijanti sociološkog gledišta ustav
podrazumeva realni napredak zasnovan na odgovarajućim društvenim i političkim odnosima snaga koji se nalazi u funkciji
određene svojinske strukture drustva.

14. SADRŽINA USTAVA

U principu sadržina ustava je stvar suverene odluke ustavotvorca. Nju ne obavezuje ni odluka prethodnog
ustavotvorca. U razvitku ustavnosti upadljiva je tendencija proširivanja domena ustavnog regulisanja ali i povećanja broja
apsolutnih ustavnih rezervata, tj. onih pitanja koja se jedino mogu uredjivati ustavom. Liberalna ustavnost je sadržinu ustava
ograničila na dva osnovna pitanja (drzavnu vlast i prava gradjana).
Krug pitanja koji se odnosi na državnu vlast obuhvatao je formiranje, strukturu, funkcionisanje, nadležnost i
međusobne odnose organa drzavne vlasti. Izvesni opšti principi koje ustavi postavljaju u vezi sa državnom organizacijom i
delovanjem državnih organa upravo su imali za cilj strogo ogranicenje i kontrolu drzavne vlasti.Medju njima i danas su
zadržali posebni znacaj princip narodne i nacionalne suverenosti, princip reprezentacije, načelo podele vlasti, princip
nezavisnosti sudova, potčinjenost uprave zakonu,nacelo federalizma, lokalna samouprava i td.
Nezaobilazni deo ustava je deklaracija ljudskih i građanskih prava i sloboda. Prava čoveka imaju iskljucivo
odbrambeni karakter za pojedinca, dok za državnu vlast predstavljaju negativne norme. U ustavnoj kompoziciji ovom delu
pripada privilegovano mesto, ispred odredbi o državnoj vlasti.
Ustavi regulisu na posredan i delimičan način oblast društvenog života, naročito ekonomskog i političkog,
pokušavajući da uspostave odgovarajući napredak: ekonomski, politicki, socialni, kulturni itd. Često se u pojedinim
7
ustavima mogu naći odredbe koje su po prirodi stvari predmet zakona, ali su ponekad iz nepoznatih razloga zadobile rang
ustavnih normi.
Nema sumnje da kvalitet jednog ustavnog dela odredjuju najpre racionalna politicka odluka o njegovoj sadrzini,
potom umesnost pisaca ustava da ovu sadrzinu uobliče na pravno-tehnicki najbolji moguci nacin.

15. PRAVNO-TEHNIČKA KOMPOZICIJA USTAVA

U postavljanju ustavne kompozicije i pravno-tehničkom oblikovanju ustavne materije takođe su veremnom utvrđeni
izvesni standardi. Ponekad se preuzima struktura prethodnog ustava. Uobičajeno je da u redosledu ustavne materije deo o
ljudskim pravima ide ispred dela o organizaciji državne vlasti i nadležnosti organa, kako bi se potvrdila viša etička vrednost
prava coveka u odnosu na drzavnu vlast.
Pri postavljanju sistema državnih organa pravilo je da se privilegovano mesto dodeljuje narodnom predstavništvu,
zatim slede nosioci izvršne vlasti, šef drzave i vlada, da bi u ovom redosledu sudstvo došlo na poslednje mesto.
Ustav se sastoji od od pisanih pravnih normi najvece pravne snage kojima se oblikuje politička sfera drustva i
garantuju osnovna prava građana. Te pravne norme tehnički su izražene u članovima ili paragrafima. Članom se uređuje
jedno konekretno pitanje ustavne materije, ali ipak na apstraktan i uopšten nacin. Član obično ima više stavova od kojih je
svaki stav posebna ustavna norma. Ukoliko se u članu vrši nabrajanje, onda se član deli na tačke.
Više tematskih srodnih članova grupiše se u odeljak ili glavu ustava. Pravilo je da jedino glave ili odeljci ustava
dobijaju poseban naslov. Najšira jedinica ustava je deo koji se sastoji iz vise glava ili odeljaka.
Ustav Republike Srbije, pored preambula sadrzi deset delova: 1) načela ustava; 2) ljudka i manjinska prava i
slobode; 3) ekonomsko uređenje i javne finansije; 4) nadležnosti Republike Srbije; 5) uređenje vlasti; 6) ustavni sud; 7)
teritorijalno uređenje; 8) ustavnost i zakonost; 9) promena ustava; 10) završna odredba.

16. PREAMBULA USTAVA

Normativnom delu ustava prethodi tekst koji se naziva ustavna preambula. Kako joj ime kazuje preambula je uvod
u ustav ili predgovor ustava.U tehničkom pogledu preambula može da bude integralni deo ustava, kada se izlaže ispod
naslova ‘ustav’, ali se negde može naći ispred reči “ustav”. Preambula se nigde ne sastoji iz članova kao sto je to slucaj sa
normativnim delom ustava.
Tekst preambule je obicno formulisan u obliku jedne izuzetno duge rečenice predvojene novim stavovima.
Preambula nemačkog ustava je oblikovana sa tri rečenice, od kojih je prva prilično duga, a francuskog sa dve duže rečenice
koje čine dva posebna stava.
Način izrazavanja u njoj pretezno je opisan i deklerativan,a stil svečan,pa čak i patetičan. Po svom izgledu
preambula često liči na politički proglas, deklaraciju ili manifest.
Ustavne preambule se u sadrzajnom pogledu veoma razlikuju, tako da je nemoguce utvrditi njihovu tipičnu
sadržinu. To se može razumeti, imajuci u vidu da svaki ustavotvorac upravo preambulom pokusava da izrazi ono sto smatra
najvaznijim nacionalnim vrednostima, osobenostima i ciljevima.
Preambula Ustava Srbije od 2006. god. nije standardna.U njoj se nalaze elementi kojima se namenjuje obavezujuće
normativno dejstvo. Pored konstatacije da građani Srbije donose Ustav, polazeći od drzavne zajednice srpskog naroda i
ravnopravnosti svih gradjana i etnickih zajednica, preambula kategoricno potvrdjuje da je pokrajina Kosovo I Metohija
sastavni deo teritorije Srbije.

17. DODACI I DOPUNE USTAVA

Aneksi ili dodaci ustavu naročito su karakteristični za drzave koje su dugo bile pod uticajem engleske zakonodavne
tehnike. Da bi se rasteretio ustavni tekst sam ustav svojim odredbama upućuje na odgovarajući dodatak,t ako da ustavne
odredbe i dodatak cine celinu.
Obicno se dodaci donose u isto vreme i po istom postupku donošenja osnovnog ustavnog teksta. Ako se izuzetno
kasnije usvajaju, onda se to čini po proceduri za promenu ustava. Pravna snaga ustavnih aneksa ravna je snazi osnovnog
ustavnog teksta.Ukoliko je dodatak usvojen posle stupanja na snagu ustava, onda ima karakter ustavnog amadmana.
(1) Ustavni amandmani: U manjem broju država ustavi obuhvataju ustavne amandmane, kao jednu od mogucih
tehnika promene i dopune ustava. Ustav se moze menjati i putem izmena i dopuna kojima se u samom tekstu vrše
odgovarajuce promene. Ustavni amadman se dodaje ustavu, tako da njegov osnovni tekst ostaje ne promenjen, zadrzavajući
formalno svoj prvobitni izgled. Amadman je dopuna kojom se ne ugrožava koherentnost, međusobna povezanost normi
osnovnog teksta. Njime se uređuje nešto što do tada nije bilo sadržano u osnovnom tekstu. Amadman ima ustavnu snagu jer
se donosi po proceduri koja je predviđena za promenu ustava.

8
 (2) Ustavni zakoni: Odredbe zakona, koje su donete po postupku promene ustava su pravno-tehnički deo tog
zakona, s tim što je njihova formalna pravna snaga jednaka snazi ustavnih formi. Za razliku od zakona kod kojih samo neke
odredbe dobijaju ustavni rang, moguce je donošenje zakona koji se u celini usvajaju po procedure menjanja ustava.U ovom
slučaju se radi o ustavnom zakonu u pravom smislu reci. Njime se preduzimaju dublje i značajnije ustavne promene, ukidaju
se postojeći i uvode elementi novog ustavnog sistema. Prema tome, postupak promene ustava je identičan kod amandmana i
ustavnog zakona, ali se zavisno od karaktera i dubine promena može praviti materijalna razlika izmedju ove dve tehnike
ustavne revizije. Dok amandman ostaje akt razvijanja ustava, ustavni zakon ukida i menja postojeća ustavna resenja.
U srpskoj ustavopravnoj tehnici koja je prihvatila amandmansku reviziju ustava, ustavni zakon je specifican akt
sprovođenja ustava, koji se donosi istovremeno sa ustavom i takođe po proceduri donosenja ustava.U njemu su obično
sadržane norme o postepenom uvodjenju u život odredbi novog ustava, konstituisanju državnih organa, nacinu i rokovima
usaglašavanja postojećih propisa sa tim ustavom i td.

18. SVOJSTVA USTAVA I USTAVNIH NORMI

Svojstva ustava - Pravna pravila ustava imaju višu pravnu vrednost od bilo kojih drugih normi pozitivnog prava.
Ustavna pravila mogu biti promenjena ili ukinuta samo u specijalnom postupku koji je formalno teže ostvariti od onih
postupaka koji dozvoljavaju promenu nekih drugih normi. Ovo svojstvo formalne ustavnosti naziva se rigidnost ustava.
Osnov ustavne rigidnosti,koja uslovljava vazenje svih drugih normativnih akata,nalazi se u razlikovanju ustanovljavajuće I
ustanovljene vlasti.Ustav je delo pravno suverene vlasti koja se prema klasicnoj francuskoj doktrini naziva ustanovljavajuća
vlast (povoir constituent originaire). Ta vlast je po svojoj prirodi originarna ili izvorna. Derivativna ustanovljavajuca vlast
je reviziona vlast koja je izvedena, ali koja može da menja ustav. Sve druge državne vlasti su ustanovljene.
Proces nastajanja i znacaja ustava uzdižu ga iznad ostalih delova državnog i pravnog poretka i to u dvostrukom
smislu: Prvo, ustav poseduje povećanu nadzakonsku snagu i stoga ima prvenstvo nad ostalim normativnim aktima. Taj
prioritet ustava je neophodna pretpostavka da bi se ispunila njegova funkcija - postavljanje osnova pravnog poretka
zajednice. Pravna norma koja protivureči ustavu je ništava i nedelotvorna od trenutka njenog donosenja. Deklarisanje njene
neustavnosti spada u nadleznost ustavnog suda. Drugo, posebno obeležje ustava moze se naci u otežanim uslovima njegove
promene. Uvek se predviđa poseban postupak za promenu ustava. Vlast koja menja ustav je zakonodavna vlast koja mora da
ispuni posebne pretpostavke da bi mogla da promeni ustav ili je vlast menjanja ustava rezervisana za neposredno
odlučivanje naroda.
Svojstva ustavnih normi - Ustavne norme ispoljavaju određena obeležja koja su u dalekoj manjoj meri izražena u ostalim
normativnim aktima, pre svega, zakonu i uredbi. Zbog opsežnosti predmeta, ustavne norme nuzno imaju najvisi stepen:
(1) Apstraktnosti i u najvećem broju slucajeva se ne odnose na određenu situaciju ili pojedince i grupe lica.
(2) Bliska apstraktnost je načelnost ustavnih normi.Ustavne norme prilaze pojedinim institutima i uobličavaju
njihovu fizionomiju s jednog višeg gledišta, uzimanjem u obzir onoga sto je osnovno i bitno u njima, a odbacivanjem detalja
i svega onoga sto je sporedno;
(3) Uopštenost je treće svojstvo ustavnih normi. Formulacije ustava često su date u opstim izrazima usled čega po
pravilu nisu podobne za neposredno primenjivanje.
Upravo sa ovog aspekta mogu da se razlikuju ustavne norme koje su neposredno primenljive od normi ustava koje
bezuslovno zahtevaju donošenje normi nižeg stepena koje će omogućiti njihovu primenu.
Ukoliko ustav ne sadrži norme koje se mogu neposredno primeniti, onda se postavlja pitanje u čemu je onda svrha
njegovog donosenja.U praksi su daleko brojnije sledeće dve grupe ustavnih normi: 1) ustavne odredbe koje zahtevaju
zakonodavnu razradu; 2) ustavne norme koje niti su neposredno primenljive niti zahtevaju zakonodavno oblikovanje.
Ustavi često sadrže odredbe o tome sta se zakonima mora, može ili ne sme na određeni nacin regulisati. Putem
upucivanja na zakon koje se naziva enonsicijacija zakona, ustav u jednom slucaju zakonodavcu nešto naredjuje, u drugom
mu daje ovlašćenja, a u trećem nešto zabranjuje.
U federacijama ovlašćujuće ustavne norme često imaju karakter zabrane, bilo za vlast feudalnih jedinica, bilo za
vlast savezne države. Ustavom federacije se utvrđuje podela zakonodavne nadleznosti izmedju savezne države i federalnih
jedinica.
U grupu ustavnih normi koje niti su neposredno primenljive niti zahvataju zakonodavnu razradu spadaju obične
konstatacije i odredbe čisto moralnog značaja.

19. DONOŠENJE USTAVA

Pravno posmatrano, donošenje ustava se moze smatrati novim početkom državnog života. U izvesnoj meri novi
ustav je revolucionarni akt, jer ukida pravno stanje koje je tada postojalo. Zbog toga svaki ustav pretpostavlja postojanje
posebne ustavotvorne vlasti koja ce jedina biti u stanju da postavi novi pravni poredak.

9
 Ucenje o ustavotvornoj vlasti koje je razvio Emanuel Sjejes razlikuje ustanovljavajuci vlast koja pripada narodu
(pouvior constituent) i ustanovljene vlasti(puovior constitutes); kako vlast menjanja ustav tako menja i zakonodavnu vlast
koja se vrši na osnovu ustava.
Ustavotvorna vlast se moze odrediti kao politička volja i pravno ovlašćenje da se donose osnovna odluka o
politickoj egzistenciji naroda.
Prema Emanuelovom misljenju može se u glasanju lica koja reprezentuju narod videti akt stvaranja ustava. Na ovaj
način narod ipak zadržava političku snagu i veličinu, ostajući jedini subject ustavotvorne vlasti.
Ustavotvorna vlast je jedinstvena i nedeljiva.
Svaki ustavotvorac ostaje vezan pravima čoveka koja prema svom logičkom poreklu imaju naddržavni karakter.
20. ZABRANA MENJANJA USTAVA

Najčešće se od promene izuzimaju osnovni principi i centralne ustavne institucije, kao sto je to slucaj sa zabranom
promene republikanskog oblika vladavine. Npr.Francuski ustav 1958. Smatra se da su ustavne promene, pod uslovom da se
drže okvira njegove osnovne strukture, legitiman i neophodan put očuvanja kontinuiteta ustava, sve dok se ne dovede u
pitanje njegov indetitet.Ustavna istorija poznaje i primere pretencioznih ustavotvorca koji su cak formalno svoje delo
proglasavali vecitim. Npr.Ustav Grcke 1911. Pored delimčne i potpune zabrane menjanja ustava poznate su privremene
zabrane kao i zabrane promene ustava u određenim okolnostima. Neki monarhijski ustavi zabranjuju promene ustava u
vreme namesnistva,npr.Ustav Kraljevine Srbije 1888. Kada se odredbe ustava kojima se zabranjuju promene posmatraju sa
pravnog aspekta, onda se mora poći od toga da je ustavotvorna vlast suverena. Prema tome, zahtevati od aktuelnog
ustavotvorca da se drzi volje predhodnika znacilo bi da se njemu poriče svojstvo suverene vlasti.

21. MODELI PROMENE USTAVA

Polazeći od stepena čvrstine i učešća građana u promeni ustava, mogu se razlikovati sledeci revizioni postupci:
1.meki ustavi – reviziju ustava vrsi redovno zakonodavno telo,prema uobicajenom zakonodavnom postupku.Drugi naziv
fluidni.Ovakav ustav nema obelezje formalnog ustava,izjednacen je sa zakonom 2.Kvalifikovana vecina – Promenu ustava
usvaja redovno zakonodavno telo,ali kvalifikovanom vecinom.3.Dva glasanja zakonodavnog organa – Promenu ustava
usvaja zakonodavni organ ali u dva uzastopna glasanja.Zakoni o reviziji moraju da budu potvrdjeni apsolutnom vecinom
glasova clanova svakog doma na drugom glasanju.4.Dve legislature – Promenu ustava usvaja redovno zakonodavno telo
glasanjem u dve uzastopne legislature.U ovom slucaju rasputa se parlament I sprovodi se novi parlamentarni
izbori.Parlament koji prizadje iz ovih izbora ima karakter prekrivenog referendum koji donosi konacnu odluku o promeni
ustava.Pr. Svedska 1809,Ustav Kraljevine SHS 1921 5.Kongres poslanika - Za reviziju ustava nadlezni su domovi
parlamenta, s tim sto ne glasaju posebno,nego su sjedinjeni u zajednicku skupstinu ili kongres poslanika. 6. Konstituanta –
Promena ustava je nadleznost posebne ustavotvorne skupstine-konvencije ili konstituante,I to je njen jedini zadatak.Ustav
SAD je bio prvi ustav koji je predvideo ustavotvornu konvenciju kao jedan od mogucih nacina svooje promene.Pr. ustav
1969 I 1888. 7.Ustavni referendum – promeni utava konacno odlucuju gradjani na referendum.U ovom slucaju odluku o
promeni ustava najcesce priprema i usvaja parlament,gde njegova odluka nije konacna.Ustavni referendum moze da bude
obavezan ili fakultativan,predhodan ili naknadan,savetodavni ili odlucujuci,moze da se sprovede na zahtev parlamenta ili
sefa drzave,putem narodne inicijative I sl.Ustavni referendum je obavezan ako se promena ustava ne moze izvrsiti na neki
drugi ustavom dozvoljen nacin.U nekim drzavama ustavni referendum je obavezan,ukoliko zakonodavno telo nije u stanju
da promenu ustava usvoju predvidjenom vecinom. 8. Ustavni pakt – U drzavama sa monarhijskom formom vladavine
promena ustava mora da bude sankcionisana od strane monarha,mada zakonodavnu vlast ima narodno predstavnisto I
monarh,njihova saglasnost obostrana, zato se zove I ustavni ugovor.Ukoliko ustav donosi samo monarh onda govorimo o
podarenom ili oktroisanom ustavu.pr Srbija 1969 I 1888.

22. PROMENA USTAVAU FEDERACIJI

U federalnim drzavama promena ustava je slozeniji process,tj moraju da ucestvuju I federalne clanice.Imamo 3 modela:
1.Promena ustava u federalnom domu – u postupku revizije federalnog ustava ucesce fed.jedinica je obezbedjeno
posredstvom federalnog doma u saveznom parlamentu.Formalni uticaj federalnih jedinica zavisi od togakako suone
predstavljene u federalnom domu-jendako ili nejednako.pr.Nemacka 1949 2.saglasnost federalnih jedinica – Znatno
snazniji uticaj na promenu federalnog ustava federalne jedinice imaju u slucaju kada posle usvajanja promene ustava u
federal.parlamentu daju saglasnost ili potvrdu na izvrsenu reviziju. Promena ustava je valjana jedino ako je ratifikuje
odredjen broj clanica.Ovaj model promene fed.ustava bio je usatnovljen jos prvim pisanim ustavom SAD 1878 koji je prvi
ustanovio oblik federativne drzave.Ustav Jugoslavije 1974 je jedini bio ustav koji je za svaku reviziju zahtevao saglasnost
svih federalnih jedinica,pa I autonomnih pokrajina. 3.Promena ustava putem referenduma – U nekim fed.drzavama
revizija saveznog ustava se vrsi neposredno ucescem gradjana na ustavnom referendum. Promena ustava koju usvoji
10
federalno zakonodavno telo obavezno se iznosi na opstenarodno glasanje.U ovom slucaju fed.jedinice ucestvuju i preko
reprezentanata u fed.parlamentu I neposrednim glasanjem stanovnistva na njenoj teritoriji.

23. PROMENA USTAVA REPUBLIKE SRBIJE

Ustav rep.Srbije usvojen je I proglasen na Mitrovdan 2006 posle prestanka drzavne zajednice Srbije I Crne Gore.Donet je u
skladu sa revizionim odredbama predhodnog ustava od 1990. Ustav je na rep.referendumu potvrdila vecina od ukupnog
broja biraca u rep.Srbiji.U svojim revizionim klauzulama ustav ne pravi nikakvu razliku izmedju potpune I delimicne
ustavne promene.Sa aspekta rigidnosti,u poredjenju sa prethodnim ustavnom procedurom sadasnji revizioni postupak ili
donosenja potpuno novog ustavnog akta znatno laksi.Ustav pripada kategoriji tvrdih ustava,jer za njenu promenu neophodna
je odluka Nar.skupstine doneta kvalifikovanom vecinom-dvotrecinskom.Parlamentarna odluka o promeni ustava podleze
fakultativnom ili obaveznom potvrdjivanju na rep.referendumu.Nar.skupstina je duznda da akt o promeni ustava stavi na
rep.referendum radi potvrdjivanja,ako se promena ustava odnosi na:1.preambulu2.nacela3.ljudskai manjinska prava I
slobode 4.uredjenje vlasti 5.proglasenje ratnog I vanrednog stanja…znaci rec je o obaveznom ustavnom referendumu.

24. KLASIČNE TEORIJE O VRSTAMA USTAVA

Najpoznatija I veoma osporavana teorija o vrstama ustava je dao Dzems Brajs podelu o pisanim I nepisanim ustavima.Brajs
je postavio tezu da ustav moze postojati I onda kada nije utvrdjen u pisanom I od narocite vlasti proklamovanom
dokumentu. Pisani ustavi su ustavi cija je materija sadrzana u jednom,redje vishe pisanih dokumenata.po pravilu,takvi
ustavi imaju karakter ustava u formalnom smislu.Nepisani ustavi su obicajni ustavi,jer najvecim ili bar najznacajnijim
delom ne sadrze pravila koja su kodifikovana u jenom pisanom aktu.To su ustavi u materijalnom smislu.Knet Ver smatra das
u drzave sa nepisanim ustavom zapravo one cije ustavi nisu u celini pisani, tako da pre nemaju pisani,kodifikovani akt nego
sto imaju nepisani ustavi. Drga klasicna teorija o vrstama je podela ustava na cvrste ili rigidne I meke ili fluidne. Kriterijum
za ovu podelu je nacin promene ustava koji njegovim normama daje poseban pravni kvalitet.Pod cvrstim ustavima se
podrazumeva ustavi koji se ukidaju I menjaju po slozenoj I tezoj procedure.meki ustavi se menjaju od istog zakonodavnog
organa po prema procedure koja se primenjuju za zakone.Rodonalcenikom i teorije o cvrstim I mekim ustavima smatra se
Dzems Braj koji je prvi upotrebio ove izraze.U formalnom-pravnom pogledu jedino poisani ustavi mogu da budu
cvrsti.Poznato je da se I kod mekih I nepisanih ustava pravi razlika izmedju obicnih I ustavnih pravila od kojih se oni
sastoje.U vezi sa problematikom ustavne cvrstine,u pravnoj teoriji se sve vise insistira na pokretljivosti ili elasticnosti
ustava.

25. MODERNE PODELE USTAVA

Posebno je originalna podela ustava Karla levenstajna koji je za kriterijum podele uzeo odnos ustava I drustvene
stvarnosti,dleci ustavne dokumente na: normativne,nominalne I semanticke.Normativni ustavi su ustavni akti koji se manje-
vise podudaraju sa drustvenom stvarnoscu.Skrojeni su prema meri drustvene stvarnosti I u njoj nalaze odgovarajucu
primenu.Nominalni ustavi su neadekvatni za konkretno drustvo. Izmedju ovih ustava I drustvene stvarnosti nema nikakvih
podudarnosti,oni su posmatrano sa pravnog aspekta vazeci ustavi ali se u stvarnosti nikako ne ostvaruju.Oni su samo ustavi
poi menu.Drugacije se zovu fiktivni.Nominalni mogu biti dekorativni ili kozmeticki,cilj pokrivanja neustavnosti,Programski
ustavi ciji su ciljevi neostvarljivi u buducnosti.Semanticki ustavi su sa ontoloskog stanovnista noramtivni ustavi.Oni se
ostavruju u drustvenom zivotu,ali ne dopustaju nikkvu vlastitu promenu,pa time ni drustvenu promenu, ukljucujuci I
promenu politicke vlasti.Levestajnova podela ustava je podlozna kritici.Na osnovu njegove podele zasnovane su podele
ustava koje daju drugi teoreticari.Bendzamin Akcin deli ustave na stabilne I fleksibilne, normativne I nominalne. Prva
podela ustava nacinjena je zavisno od toga kako se ustavi menjaju.

26. FORMALNE KLASIFIKACIJE USTAVA

U zavisnosti od toga da li je tekst ustava sadržan u jednom ili više pravnih dokumenata, mogu se razlikovati kodifikovani i
heterogeni ili ne kodifikovani ustavi.
Zavisno od donosioca ustava imamo oktroisane, ustavne paktove i narodne ustave.
Oktroisani ili podareni ustavi su jednostrani akti koje monarh donosi bez sarađnje sa parlamentom. Drugačije se nazivaju
ustavne povelje.
Ustavni paktovi su nastajali sporazumom monarha i narodnog predstavništva, zato se i nazivaju ustavni ugovori.

27. USTAV SAD OD 1787.

11
Posebnim aktom donetim 1778. godine ratifikovanim do 1781. naslovljenim sa „članovi konfederacije“ američke državice
su ustanovile konfederativni oblik države.
Ustav je stupio na snagu 1789. godine izborom Džordža Vašingtona za predsednika.
Osnovna obeležja američkog ustava od 1787. su federalno državno uređenje, republikanski oblik vladavine i predstavnički
sistem vlasti.
Podela vlasti u američkom ustavu izvršena je u obliku predsedničkog modela.

28. ŠIRENJE LIBERALNE USTAVNOSTI

Prvi period ustavnosti koji je u Evropi trajao do revolucije u Francuskoj 1830. obeležen je protivurečnim tendencijama.
One su dovele do pojave dva tipa ustava: Liberalnih i liberalno-demokratskih, ali i konzervativno-apsolutističkih ustava na
drugoj strani.
Francuski politički pisac Emanuel Sjejes, oslanjajući se na ideja Loka, Monteskjea i Rusoa, izložio teorijsku pravnu osnovu
prvog tipa ustava, odnosno ustava uopšte.
Po toj teoriji, ustav je svečano proklamovani akt jedne države i njen najviši pravni dokument. Prva polovina 19. veka može
se označiti zlatnim dobom procesa ustavnosti. Donošenje ustava postaje opšta pojava, a glavni smisao tadašnje liberalne
ustavnosti nalazi se u ograničenju vlasti u korist lične slobode.

29. USTAVNOST U DRUGOJ POLOVINI 19. VEKA (USTAV ŠVAJCARSKE)

Ustavi su se smatrali najvišim pravnim propisima, ali su ipak bili puni torijskih aksioma, maglovitih iskaza, dok je njihov
stil često deklarativan, opisan, svečan i ponekad patetičan. Nesumljivo najdemokratskiji i najvažniji ustav donet u drugoj
polovini 19. veka, ali ne tipičan za ovaj period bio je federalni ustav Švajcarske konfederacije.
Švajcarskim ustavom je uspostavljen osobeni demokratski sistem vlasti u kojem poseban značaj dobijaju institucije
neposredne demokratije. Naročito je poznat po tome što je napustio svuda primenjen sistem podele vlasti i ustanovio
karakterističan model skupštinske vladavine.

30. REFORMISANA GRAĐANSKA USTAVNOST (VAJMARSKI USTAV)

Društvena solidarnost i socijalna pravičnost postaju idejna osnova novog tipa gradjanske ustavnosti. Tako se u
novim ustavima pored normi o organizaciji vlasti i liberalnim pravima, nalaze poglavlja nazvana“društveno – ekonomske
odredbe“. U nima su sadržane norme o javnoj i privatnoj svojini, eksproprijaciji, agrarnoj reformi i nacionalizaciji, ciljevima
i instrumentima državne politike u privredi i sl.
Najznacajniji i najkopiraniji ustav ovog vremena bio je Vajmarski Ustav-Ustav Nemacke 1919. Rajhstag je bio
centralni organ reprezentativne demokratije, izabran prema proporcijalnom izbornom modelu. Izvrsnu funkciju Vajmarski
Ustav je podelio izmedju dva organa, dajuci izuzetna ovlascenja predsedniku republike. Vajmarski Ustav ostao je upamćen
po tome što je pored klasičnih ljudskih i građanskih prava predviđao izvestan broj socijalno-ekonomskih prava, kao što su
pravo na rad, zdravlje, obrazovanje, stan, ekonomsko udruživanje, učešće radnika u upravljanju preduzećima i td.

31. USTAV NEMAČKE OD 1949.

Nem ustav pocinje odmah sa osnovim pravima i slobodama coveka,proglasavajuci ljudsko dostojanstvo nedodirljivim. Tim
bi tebalo da se potvrdi moralna superijornost ljudskih prava u odnosu na drzavnu vlast,koju je jedina obaveza da ih postuje i
stiti.najpoznatija formula ovog ustava koja se ticu dometa zakonskog ogranicenja osnovnih prava.Zakon moze da ogranici
osnovna prava jedino ako ima opste dejstvo,dakle,ne vazi za pojedinacan slucaj.Sve drzavne vlasti polaze od naroda i vrse
se izborima i glasanjima,kao i preko posebnih organa zakonodavne izvrsne i sudske vlasti.Prema ovom ustavu izvrsna vlast
je bicefalna.Njeni nosioci su predsednik republike i savezna vlada na celu sa saveznim kancelarom.

32. USTAV FRANCUSKE OD 1958.

Nema sumnje da je najznacajniji ustav medju drzavama koja nastavljaju tradiciju demok ustavnosti-Francuski ustav
1958.Centralnu poziciju dobija sef drzave.Fra ustav pripada grupi kratkih ustavnih tekstova i u izvornoj redakciji ima svega
92 clana.Prema ustavnoj def – Francuska je nedeljiva,laicka,demokratska i socijalna republika.Njena deviza je sloboda
jednakost i bratsvo,a princip vladavina naroda,preko naroda i za narod.Time je formalno najavljen novi politicki rezim u
kojem parlament ima znatno smanjenu ulogu. Pored jacanja predsednicke funk ustav Fra poznat je po nekim resenjima koja
direktno uticu na politicko slabljenje uloge parlamenta. Nema sumnje da je ustav u velikoj meri skrojen prema licnosti

12
generala De Gola.Ustav je pokazao da ima logicku konherentnost i neophodnu cvrstinu, ali i mogucnost prilagodjavanja
izmenjenoj politickoj stvarnosti Francuske.

34. SAVREMENI USTAVI I PRAVA ČOVEKA

Gotovo svi građanski ustavi, stari i novi, sadrže poseban katalog ili deklaraciju osnovnih ljudskih i građanskih
prava. U manjem broju ustava nalaze se i osnovne dužnosti građana.
Upadljivo formalno obeležje modernih ustavnih kataloga ljudskih prava je njihovo mesto u ustavnoj strukturi.
Tendencija je novih ustava da u svojoj kompoziciji osnovnim pravima čoveka dodeljuju početno mesto.
Obično se lista osnovnih prava nalazi odmah iza preambule i opštih odredbi ustava. Izuzetak je, npr. Ustav
Holandije od 1983, koji počinje sa osnovnim pravima bez preambule. Ustav nemačke takođe počinje sa ljudskim pravima,
ako se ne rečuna kratka ustavna preambula. Deo Ustava Italije naslovljena sa Prava i dužnosti građana nalazi se iza
osnovnih načela ustava i td. Ustav Francuske od 1958. predviđa sistem ljudskih prava, ali ga sam ne postavlja. U teoriji se
smatra da korpus osnovnih prava u Francuskoj obuhvata načela i slobode proklamovane Deklaracijom od 1789. i
preambulom Ustava od 1946.
U okviru građanskog koncepta mogu se razlikovati dva pravna pristupa materiji ljudskih prava.
Jedan ustavni pristup osnovnim pravima čoveka i nadalje se oslanja isključivo na liberalno razumevanje ljudskih
prava. Karakterističan je po tome što obuhvata jedino klasičan liberalni spektar ljudskih prava, mada nova interpretacija tih
prava i načela jednakosti građana unosi u liberalni ustavni kocept ljudksih prava i određene socijalne dimenzije. Tipičan
primer je ustav Nemačke, ali sličan odnos imaju i ustavi Austrije, Švajcarske, Francuske, pa i novi ustavi Švedske i
Holandije. Koncept socijalne države znači jedino da se obimno garantovanje socijalnih prava ostvaruje na nivou običnog
zakonodavstva.
Drugi ustavni model se zasniva na shvatanju da između liberalnih i socijalnih prava na postoji neotklonjiva
suprotnost, npr. ustavi Portugalije, Španije, Grčke, Italije i dr.
Kada je reč o korpusu i načinu garntovanja ličnih i političkih prava, evropski ustavi se manje-više poklapaju, jer je
veliki broj evropskih drežava prihvatio Evropsku konvenciju o zaštiti prava čoveka i osnovnih sloboda. Razlike među njima
najčešće znače samo naglašavanje pojedinih komponenti ličnih prava, što je svakako objapnjivo istorijsko-političkim
razvitkom konkretne države.
Za odnos modernih država prema ljudskim pravima karakteristično je da se sve više pažnje poklanja njihovoj
pravnoj zaštiti. Evropski ustavi predviđaju nove oblike i institucije zaštite ljudskih prava. Sa svoja dva specijalizovana
oblika kontrole i zaštite ustavnosti – apstraktna kontrola ustavnosti i ustavna žalba na povredu ustavnom garantovanih
prava – ustavno sudstvo se pojavljuje u većem broju država, uglavnom prama modelu nemačkog ustavnog sudstva. Slavna
skandinavska institucija, švedski ombudsman takođe je prihvaćena u većem broju ustava, kao specijalizovani oblik zaštite
osnovnih ljudskih prava i sloboda.
U nekadašnjim socijalističkim državama Istočne Evrope, nakon sloma komunističkih režima, dolazi do donošenja
potpuno novih ustava ili do radikalnih ustavnih revizija. U suštini sve te države, uključujući i Rusiju, prihvatile su model
građanske ustavnosti, pluralističku demokratiju, višepartijski sistem, podelu vlasti, tržišnu privredu, dominaciju privatne
svojine i dr.

35. INTERNACIONALIZACIJA LJUDSKIH PRAVA

Kod internacionalizacije prava čoveka, prava i slobode čoveka pestaju da budu isključivo pitanje od nacionalnog
interesa i značaja, nego postaju interes i briga međunarodne zajednice u celini. Narasla svest o značaju ljudskih prava i
potrebi njihovog poštovanja i zaštite u svim državama, dovela je do stvaranja minimalnih standarda u oblasti ljudskih prava,
koji bi trebalo da dostignu sve države. Ovaj proces pratila je izgradnja sistema međunarodne zaštite ljudskih prava, naročito
u okvirima UN i EU.
Proces internacionalizacije ljudskih prava počeo je donošenjem Povelje UN od 1945. To je akt čija je prvenstvena
funkcija zaštita međunarodnog mira i bezbednosti, dako da nema listu prava čoveka i osnovnih sloboda.
Prvi opšti međunarodni dokument o ljudskim pravima je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je u
formi svečane preporuke Generalna skupština UN usvojila 10. decembra 1948. Skoro sve njene odredbe postale su izvor
međunarodnog prava, ne kao međunarodni ugovor, već kao običajna pravila ili kao opšta pravna načela koja priznaju
civilizovani narodi.
Naredni korak u pravcu međunarodne kodifikacije ljudskih prava učinjen je Paktovima o pravima čoveka
(Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).
Za razliku od Univerzalne deklaracije, paktovi su međunarodni ugovori u pravom smislu reči koji podležu ratifikaciji država
potpisnica. Činom ratifikacije nastaju obaveze država prema drugim državama saugovornicama, prema nadležnim organima

13
UN, kao i obaveze prema svim licima koja potpadaju pod jurisdikciju odnosne države. Paktovi su stupili na snagu 1976,
pošto ih je ratifikovalo 35 država.
Uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima usvojen je Fakultativni protokol. Njime se garantuje
individualna žalba, tj. daje mogućnost svim licima koja se nalaze pod jurisdikcijom države potpisnice ovog Pakta, a tvrde da
su žrtve kršenja bilo kog prava navedenog u Paktu od strane te države, da podnose pisana saopštenja Komitetu za ljudska
prava. Predstavka, odn. pisano saopštenje može se podneti jedino ako su iscrpljena sva unutrašnja pravna sredstva.
Pored Paktova o pravima čoveka i niz drugih višestranih međunarodnih ugovora ulazi u krug međunarodnih izvora
ljudskih prava, npr. Konvencija o pravima deteta (1989), Konvencija o ukidanju svvih oblika rasne diskriminacije (1965),
Konvencija o političkim pravima žena (1952) i dr. Pomenuti višestrani ugovori su univerzalne prirode i sklopljeni pod
okriljem UN, MOR i UNESCO (OUN za obrazovanje, nauku i kulturu).
Najpoznatiji regionalni sistem i mehanizm zaštite ljudskih prava uspostavljen je Evropskom konvencijom o zaštiti
prava čoveka i osnovnih sloboda od 1950. Obuhvata lična i politička prava, ustanovljavajući organe za njihovu zaštitu:
Evropsku komisiju i Evropski sud za ljudska prava. Sve žalbe zbog kršenja Evropske konvencije, bilo pojedinaca, bilo
država, neposredno se upućuju Sudu, čija je nadležnost sada obavezna. Na ovaj način, pojedinac je dobio status parnične
stranke pred međunarodnim sudom.
Pored Evropske konvencije, poznate su Američka konvencija o ljudskim pravima (1969), koja obuhvata države
Latinske Amerike i Afrička povelja o ljudskim pravima (1981).
Međunarodni sporazumi političke prirode, koje sklapaju vlade ili šefovi država, označeni su kao meko pravo – soft
law, jer iz njih ne proizilaze pravne, nego političke obaveze država.
Za stanje ljudskih prava u Evropi od značaja su i dokumenti usvojeni na sastancima Konferencije o bezbednosti i
saradnji (KEBS), koja je od 1995. preoblikovana u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Najznačajniji
dokumenti su Pariska povelja za novu Evropu (1990), novi Helsinški dokument i dr. Posebnu pažnju dokumenti OEBS-a
posvećuju pravima etničkih i nacionalnih grupa, odn. pravima manjinskih zajednica.

36. PRAVNI IZVORI LJUDSKIH PRAVA U SRBIJI

Na hijerarhijskoj lestvici izvora ljudskih prava odmah ispod Ustava od 2006. nalaze se potvrđeni međunarodni
ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Zakoni, kao treći stepen pravnih izvora ljudskih prava, moraju biti
u skladu ne samo sa Ustavom, nego i sa potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Ustav - sadrži poseban, drugi deo, sa ukupno 64 člana, kojima se uređuje materija ljudskih i manjinskih prava.
Sadašnja ustavna slika ljudskih i manjnskih prava nečelno je u skladu sa liberalno-demokratskim projektom prava čoveka u
modernim ustavima građanskih država. Ustavna deklaraija prava velikim delom se oslanja na Povelju o ljudskim i
manjinskim pravima i građanskim slobodama (2003) nekadašnja SCG. U priličnoj meri usaglašena je sa međunarodnim
dokumentima o ljudskim pravima – Paktovima UN o pravima čoveka i Evropskom konvencijom.
Ustav Srbije znatno potpunije garantuje tradicionalna politička prava. Neka od ovih prava nekadašnja socijalistička
ustavnost uopšte nije priznavala, npr. pravo na osnivanje političkih partija. Posebnim ograničenjima bilo je podvrgnuto
pravo svojine, sloboda preduzetništva, biračko pravo, sloboda govora, sloboda štampe i td. Sva ova ograničenja su otpala iz
novog Ustava.
Ustavno stanje ljudskih prava formalno je podržano temeljnim principima na kojima se zasniva ustavno uređenje
modernih država, npr. princip suverenosti građana, podele vlasti, vladavine prava, pravne države i td.
Sva prava i slobode imaju jednaka ustavnopravna svojstva, kako u pogledu pravne zaštite, tako i u pogledu
dopustivosti njihovog zakonskog ograničenja. Ustav ipak pravi izvesna razlikovanja u načinu garantovanja pojedinih
osnovnih prava. Priličan broj garantovan je sa rezervom u korist zakonodavca.
U pravno-tehničkom pogledu deo o ljudskim pravima je podeljen u tri tematske jedinice: 1) Osnovna načela;
2)Ljudska prava i slobode; 3) Prava pripadnika nacionalnih manjina.
Novi Ustav ne predviđa listu osnovnih dužnosti građana, niti uspostavlja jedinstvo između prava i dužnosti, što je
bilo uobičajeni manir socijalističke ustavnosti.
U pogledu personalnog važenja, Ustav pravi razliku između ljudskih i građanskih prava. Titulari prve kategorije
su svi ljudi koji zakonito borave na teritoriji RS. Nasuprot tome, prava građana uživaju jedino građani RS, dakle, njeni
državljani. Pravo na jednakost takođe je rezervisano samo za državljane.
Kada je reč o manjinskim pravima, može se primetiti da je ustavna lista prava pripadnika nacionalnih manjina
izuzetno obimna, tako da su, bar na ustavnopravnom nivou, potpuno zadovoljila međunarodne standarde.
Značajna novina Ustava je celoviti poredak ljudskih prava u stanju državne nužde (odstupanje od ljudskih i
manjinskih prava).
Specijalna ustavna zaštita osnovnih ljudskih prava bliska je inostranim modelima zaštite. Ustav predviđa postupak
ustavnosudskog odlučivanja po ustavnim žalbama građana i funlciju obudsmana. Građanima se priznaje pravo da se
obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.
14
 37. [ Evropska konvencija o pravima čoveka – Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i sloboda podpisalo je
1950. u Rimu 13 članica Saveta Evrope, regionalne međunarodne organizacije, koja danas obuhvata 46 država,
uključujući Republiku Srbiju. Uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima do sada je usvojeno 13 protokola. Konvencija
je prvi međunarodni instrument o ljudskim pravima koji sudskim sistemom nadrzora štiti široki krug liberalnih i političkih
prava.
Konvencija je ustanovljena specijalnim sistemom nadzora nad zaštitom prava čoveka na unutrašnjem nacionalnom
planu. Glavni organi nadzora bili su Evropska komisija za ljudska prava i Evropski sud za ljudska prava.
Evropsku konvenciju, zajedno sa njenim protokolima, Skupština SCG ratifikovala je 26. decembra 2003,
neprosredno pre primjema državne zajednice u Savet Evrope.
SCG je stavila 4 rezerve na neke odredbe konvencije: kod prava na slobodu i bezbednost rezerva se odnosila na
obavezan pritvor; kod prava na pravično suđenje u prekršajnom postupku i u upravnim sporovima bez javne rasprave, a kod
prava na delotvorni pravni lek na pravne lekove u nadležnosti tadašnjeg Suda SCG.
Ustav navodi da su potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo poretka RS i da se neposredno primenjuju. ] 37.
Zakoni – Zakoni RS ostaju veoma značajan izvor ljudskih i manjinsklih prava, posebno u onim slučajevima kada
Ustav upućuje na zakonske uslove za uživanje pojedinih osnovnih prava ili postavljanje granica pri njihovom korišćenju.
Vezanost ljudskih prava za zakon posebno je izražena kod socijalnih prava. Ustavnom jezgru socijalnih prava obično
nedostaje dovoljno konkretnosti da bi bilo podobno za neposrednu primenu. Zbog toga je za socijalna osnovna prava zakon
primarni pravni izvor.

38. JEDNAKOST GRAĐANA I PRAVO NA DRŽAVLJANSTVO

Načelo jednakosti je temeljni princip pravnog poretka, a pravo na državljanstvo neophodna predpostavka za
uživanje građanskih prava i sloboda. Državljanstvo je dopustiv uslov odstupanja od načela da su svi ljudi jednaki u pravima.
Načelo jednakosti građana – U američkoj Deklaraciji nezavisnosti načelo jednakosti je nagovešteno formulacijom
"da su svi ljudi stvoreni jednaki", u slavnoj francuskoj Deklaraciji prava čoveka i građanina (1789) rečima "Ljudi se
rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima".
Danas je jednakost građana nesporni pravni princip, formalno priznat u svim deklaracijama, ustavnim tekstovima i
međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima.
Preko načela jednakosti građana individualna sloboda je ugrađena u socijalni poredak. Uzeto u ovom smislu, načelo
jednakosti građana može se smatrati prvim socijalnim osnovnim pravom.
U formalno-pravnom smislu, jednakost građana se manifestuje kao jednakost pred zakonom i jednakost pred
sudom, kao načelo nediskriminacije ili zabrana diskriminacije među ljudima.
Dopustiva je pozitivna diskriminacija, posebno manjina i slbijeg pola. Ona se obično razume kao preduzimanje
državnih mera jedino u korist istorijski zapostavljenih grupa lica, kako bi se ispravile posledice ranije diskriminacije. U
međunarodnom pravu te pozitivne mere se često nazivaju preferencijalni tretman ili afirmativna akcija.
Poštovanje načela jednakosti je obaveza ne samo za izvršnu vlast i sudstvo, nego i za zakonodavca (stvaranje prava
koje će biti jednako za sve).
Načelo jednakosti je uvek primenjivano tamo gde su činjenična stanja jednaka. Jedino se sa činjenično jednakim
jednako postupa.
U nekim ustavima sadržana su posebna prava u čijoj osnovi se nalazi jednakost ljudi. Najčešće su to jednakost
muškarca i žene (rodna ravnopravnost) i pravo na jednaki pristup javnim službama.
Ustav RS ne navodi izričito pravo na jednakost građana. Njegov odgovarajući član naslovljen je sa zabrana
diskriminacije. Ustavom je propisano da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, odn. da svako ima pravo na jednaku
zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Ustavom je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom
osnovu, a naročito na osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, verosipovesti, političkog ili
drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ravnopravnost polova ima posebni ustavni rang.
Ustav od 2006. je prvi ustavni akt Srbije koji dozvoljava mere pozitivne diskriminacije.
Evropska konvencija sadrži opštu zabranu diskriminacije, u pogledu uživanja prava i sloboda koje garantuje.
Pravo na državljanstvo – Univerzalna deklaracija od 1948. proklamuje pravo svakog čoiveka na jedno
državljanstvo, zabranjuje samovoljno oduzimanje državljanstva i uskraćivanje prava na promenu državljanstva. Evropska
konvencija od 1963. zabranjuje pojedinačno ili kolektivno proterivanje sopstvenih državljana, kao i lišavanje prava lica da
uđe na teritoriju države čiji je državljanin.
Konstatujući pravo na državljanstvo, Ustav predviđa da se njegovo sticanje i prestanak uređuje zakonom.
Državljanin RS ne može bii proteran, ni lišen državljanstva ili prava da ga promeni.
Dete rođeno u RS ima pravo na državljanstvo RS, ako nisu ispunjeni uslovi da stekne državljanstvo druge države.

15
39. LIČNA PRAVA I SLOBODE

su najneposrednije vezana za dostojanstvo čoveka, telesni i moralni integritet ličnosti i njenu privatnost. Za lična
prava može se s pravom tvrditi da su neophodna predpostavka za udruživanje svih ostalih ljudskih prava i sloboda. Upravo
je pravno potvrđivanje prava čoveka počelo sa garantovanjem ličnih prava nazvanih i prava slobode, da bi posle njih u
punom obimu bila priznata politička, a znatno kasnije i socijalno-ekonomska prava. Danas se lista ličnih prava nalazu z
svim pravnim tekstovima o ljudskim pravima, kako u odgovarajućim pravnim propisima država, ustavima, deklaracijama i
sl, tako i u regionalnim i univerzalnim međunarodnopravnim dokumentima o pravima čoveka (građanska prava).
Lična prava i slobode obuhvataju prava koja pojedincu garantuju slobodu i sigurnost u odnosu na državnu vlast.
Imaju karakter ljudskih prava. U izuzetnim slučajevima, subjekti ličnih prava mogu da budu i pravna lica.
Osnovna funkcija ličnih prava je obezbeđivanje područja individualne i lične slobode od zahvata države. Zbog toga
se ona nazivaju odbrambena prava. Za njih se često vezuje izraz individualna prava, mada neka od njih uvek predstavljau
kolektivnu akciju. Izraz individualno pravo znači postojanje takvih ustavnih normi na osnovu kojih se može zahtevati
sudska zaštita interesa pojedinca koji su tim normama utemeljeni.
Lična prava se smatraju prototipom subjektivnih javnih prava i javnih sloboda. U odnosu na javnu vlast imaju
karakter neposredno primanljivog ustavnog prava. Kao ustavom gatrantovana osnovna prava čoveka, lična prava uživaju
prioritet u odnosu na obično zakonsko pravo i pravne norme koje u rangu stoje ispod zakona. Izuzetak su zakoni koji mogu,
na osnovu izričitog ili prećutnog ustavnog ovlašćenja, da ograniče pojedina lična prava i slobode.
Lična prava islobode uživaju najširu moguću pravnu zaštitu koju ustav dodeljuje osnovnim pravima uopšte. Ta
zaštita obavezno podrazumeva odgovarjuće postupke sudske i ustavnosudske zaštite, a u nizu država obuhvata i zaštite
mogućnosti koje pružaju ustavno sudstvo i institucija ombudsman.
Ustavom RS lična prava su garantovana bilo kao ljudska prava, bilo kao građanska prava.

40. PRAVO NA ŽIVOT

Pravo na život ili neprikosnovenost života je elementarno pravo čoveka koje se priznaje u svim ustavima, nalazeći
se obično na početku dela o ljudskim i građanskim pravima.
Neki ustavi ne pominju izričito pravo na neprikosnovenost života, ali ga predpostavljaju bilo garantovanjem telesne
nepovredivosti, bilo bezuslovnom zaštitom života, odn. apsolutnom zabranom smrtne kazne.
Pravo na neprikosnovenost života ima apsolutni karakter jedino u državama u kojima je ustavom zabranjeno
izricanje smrtne kazne. U pojedinim državama smrtna kazna je dopuštena samo u slučajevima predviđenim vojnim ratnim
zakonima, dok države treće grupe dozvoljavaju smrtnu kaznu i u vreme mira.
U međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima takođe se zabranjuje smrtna kazna ili se države obavezuju da
više neće izvršavati smrtne kazne i da će preduzimati mere da ovu kaznu uklone iz svojih zakona, pod rezervom njenog
zadržavanja za vreme rata (Drugi fakultativni protokol).
Lišenje života ne smatra se protivnim Evropskoj konvenciji ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nužna:
1) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja; 2) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito
lišenog slobode; 3) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.
Neprikosnovenost života štiti pravo na život svakog čoveka od početka njegove telesno-duhovne egzistencije do
njegove smrti. Nove biomedicinske mogućnosti otvaraju niz spornih pitanja od kojih najveću pažnju u javnosti izazivaju
abortus, tj. nasilni prekid trudnoće uz žrtvovanje ploda, eutanazija, odn. ubistvo iz milosrđa ili lišavanje ljudskog života na
njegov sopstveni zahtev, transplantacija pojedinih ljudskih organa, isključenje aparata za održavanje u životu lica koje se
nalazi u komi, odbijanje medicinskog tretmana koji produžuje život, kloniranje živih bića i td.
Izmenama krivičnog zakonodavstva od 2001. smrtna kazna je ukinuta. Umesto smrtne kazne uvedena je kazna
zatvora od 40 godina. Ustav potvrđuje da u Republici nema smrtne kazne i u vezi sa pravom na život zabranjuje kloniranje
ljudskih bića.

41. PRAVA NA LIČNOSTI

Ustav potvrđuje da svako lice ima pravnu sposobnost. Svako lice je titular ljudskih i građanskih prava, nosilac prava
i obaveza. Izuzetak su građanska prava i dužnosti, koja su najvećim delom ili u punom obimu priznata samo državljanima.
Ustavom je predviđeno da lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i
obavezama.Sastavni deo ustavnog prava na pravnu ličnost je pravo na slobodan izbor i korišćenje ličnog imena i imena
svoje dece.
Prava ličnosti – su ustavom garantovana subjektivna prava na ličnim dobrima, npr. pravo na život, zdravlje, ugled,
čast, dostojanstvo, ime, nepovredivost ličnog i porodičnog života i dr. Lična prava obuhvataju slobodu ljudske ličnosti, npr.

16
ličnu slobodu, tajnost korespodencije, nepovredivost stana i druge javne slobode, dotle se prava ličnosti pretežno odnose na
zaštitu ličnih dobara, ličnog i porodičnog života i druge "intimne" aspekte lilnosti čoveka.
Prava ličnosti nastaju na ličnim čovekvim dobrima koja su neraskidivo povezana sa njim, omogućavajući uživanje
svoga dobra. Pravim ličnosti se štite telesna i duhovna dobra, telesni i duhovni integritet ličnosti.
Lista zaštićenih dobara uvek je otvorena i zbog toga se ne može govoriti o ograničenom broju prava ličnosti.
Kada priroda ličnog dobra dopušta, titular može njime raspolagati, npr. da objasni svoju prepisku, intimne zapise,
dozvoli upotrebu svoga lika ili imena u reklamne svrhe, pa i da, pod određenim uslovima, naruši sopstveni telesni integritet,
da dozvoli uzimanje organa radi presađivanja i dr.
Treća lica su u obavezi da se suzdržavaju od povrede prava ličnosti. To su apsolutna prava koja dreluju erga omnes,
prema svima. Prava ličnosti su neimovinska prava, bez obzira na to što se za njihovu povredu može dosuditi novčana
naknada, ne zastarevaju i ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja.
Prema Evropskoj konvenciji, svako ima pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života,doma i tajnosti prepiske.

42. PRAVO NA LIČNU SLOBODU I BEZBEDNOST

Pod pravom na ličnu slobodu podrazumevase fizička sloboda ličnosti kojom se svakome garantuje mogućnost
telesnog kretanja u širokom prostoru i prema slobodnom izboru. Lična sloboda nije neograničena, jer ne obuhvata pravo na
ulazak u strane zemlje i pristup mestima koja u javnom interesu nisu dostupna ili su zaštićena kao privatna sfera drugih ljudi
Čovek može da bude stvarno slobodan jedino ako ne mora da živi u strahu od samovoljnog hapšenja. Zato je u
odnosu prema državnoj vlasti lična sloboda izjednačena sa sigurnošću, shvaćena kao zabrana vlastima da samovoljno
oduzimaju i ograničavaju slobodu čoveka.
Kod prava na ličnu slobodu radi se o zaštiti fizičke slobode ličnosti od zatvaranja i drugih mera nezakonitog
oduzimanja i ograničavanja slobode. Ograničenja slobode obuhvata sve mere i radnje javnih vlasti kojima se sprečava
telesna sloboda kretanja. Oduzimanje slobode znači prinudno držanje nekog lica u usko ograničenom prostoru.
Garancije lične slobode obuhvataju kako ustavne garancije postupka lišenja slobode i postupka izricanja krivičnih
sankcija, tako i garancije primene načela krivičnog zakonodavstva, kojima se neposredno ili posredno štiti lična sloboda.
Korpus garancija sardžan je i u međunarodnim dokumentima, pre svega u Paktu o političkim i građanskim slobodama,
Evropskoj konvenciji o zaštiti prava čoveka i osnovnih sloboda i dr.
Evropska konvencija dozvoljava lišenje slobode u slučajevima zakonitog hapšenja: 1) na osnovu presude nadležnog
suda; 2) zbog izvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđivanja ospunjenja neke obaveze propisane zakonom; 3) zbog
opravdane sumnje da je izvršeno krivično delo ili radi predupređivanja njegovog izvršenja ili bekstva po njegovom
izvršenju; 4) maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu vaspitnog nadzora ili radi njegovog privođenja nadležnom
organu; 5) da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti; 6) duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droge ili
skitnica; 7) da bi se sprečio neovlašćeni ulazak u zemlju ili preduzele mere deportacije ili ekstradicije.
43. [( 1) Garancije u postupku lišenja slobode – Skup ustavnih garancije kojima se oduzimanje slobode vezuje za
sudsku odluku obrazuje sistem haeas corpus zaštite.
Ustav dozvoljava lišenje slobode samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom. Svako ko je lišen
slobode od strane državnog organa mora da bude odmah obavešten, na jeziku koji razume, o razlozime lišenja slobode, o
optužbi koja mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima. Svako ko je lišen slobode ima pravo da o tome, bez odlaganja,
obavesti lice po svom izboru.
Suštinu habeas corpus zaštite Ustav izražava zahtevom da lišenje slobode bude predmet sudskog preispitivanja.
Svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode.
Prema licu lišenom slobode Ustav traži da se postupa čovečno i sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.
Zabranjeno je svako nasilje prema licu lišenom slobode, kao i iznuđivanje iskaza.
Licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da bude
saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć, ako ne može da
je plati. To lice mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova biti predato nadležnom sudu. U protivnom, pušta se na
slobodu.
(2) Pritvor i njegovo trajanje – Lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti
pritvoreno jedino na osnovu odluke nadležnog suda. Sud odlučuje i o trajanju pritvora. Sud će narediti meru pritvaranja ako
je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Privedeno lice mora najkasnije u roku od 48 sati od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom
ponovo odlučuje o pritvoru.
Ustav traži da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uruči privoreniku najksanije 12 sati od pritvaranja.
Odluku o žalbi na pritvor sud donosi najkasnije u roku od 48 sati.
Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neohodno vreme, imajući u vidu razloge pritvaranja. Pritvor
određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže 3 meseca. Odlukom višeg suda mže se produžiti za još tri
17
meseca. Ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu. Posle podizanja
optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme. Pritvorenik se pušta da se brani sa slobode čim prestanu
razlozi zbog kojih je bio pritvoren. ] 43.
44. [ (3) Garancije pravičnog suđenja – Garancije su značajne u postupku izricanja krivičnih sankcija. Među njima
se naročito izdvajaju pravo na zakoniti sud, pravo na odbranu, predpostavka nevinosti i pravo na žalbu.
Pravo na odbranu – Pravo je čoveka da se brani po optužbi, naročito u slučaju kada je protiv njega pokrenut
krivični ili drugi postupak. Pravo na odbranu ima dva osnovna pravna aspekta: pravo čoveka da se brani lično, uključujući i
odbranu ćutanjem, i pravo na stručnu pravnu pomoć.
Pravo je okrivljenog da bude upoznat sa optužbom i njenim dokazima, na jeziku koji razume.
Ustav priznaje pravo okrivljenog na ličnu odbranu i uzimanje branioca po svom izboru. Okrivljeni ima pravo da
nesmetano opšti sa braniocem, pravo na dobijanje primerenog vremena za odbranu i odgovarajuće uslove za pripremu
odbrane.
Svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u prsustvu. U svakom slučaju,
okrivljeni ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani. Svako kome se sudi za krivično delo
ima pravo sam ili preko branioca da iznosi dokze u svoju korist, ispituje svedoke (pravo na unakrsno ispitivanje) i da
zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispitaju i svedoci odbrane.
Ustav garantuje pravo okrivljenom da mu se sudi bez odugovlačenja.
Lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protvi lica bliskih
sebi, niti da prizna krivicu.
Pravo na pravično suđenje – Suština je u tome da se svima jemči jednaka zaštita prava u postupku pred sudovima.
Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i
odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama
protiv njega.
Nema pravičnog suđenja ako se ne razume optužba ili okrivljeni ne može da prati tok suđenja. Ustav jemči pravo
svakome na besplatnog prevodioca ili tumača.
Nema prava na zakoniti sud i pravičnog suđenja ako je suđenje tajno. Svi sudski postupci su javni, uključujuči javno
izrcanje sudskih odluka. Ustav dozvoljava isključivanje javnosti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu
postupka,samo radi zaštite: 1) interesa nacionalne bezbednosti; 2) javnog reda i morala u demokratskom društvu; 3) interesa
maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku.
Pravo na pravično suđenje postoji nezavisno od toga da li se odlučuje o građanskim pravima i dužnostima ili o
krivičnim optužbama.
Predpostavka nevinosti – Ustav potvrđuje da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne
utvrdi pravosnažnom odlukom suda. Suština je u tome da se tužiocu nameće teret dokazivanja krivičnog dela i krivične
odgovornosti okrivljenog.
Pravo na pravni lek – Načelo dvostepenosti suđenja je neophodan element pravičnog suđenja. Ustav garantuje
svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili zakonom
zasnovanom interesu. ] 44.
45. [ (4) Garancije u pogledu kažnjavanja – Pored legaliteta krivičnih dela i krivičnih sankcija, ovde spadaju
ustavna zabrana pojedinih kazni, zabrana povratnog dejstva krivičnog zakona, zabrana višestrukog kažnjavanja za isto delo,
pravo na naknadu štete i rehabilitaciju zbog neosnovane osude i dr.
Legalitet kažnjavanja i zabrana retroaktivnosti – Ustav proklamuje princip legaliteta krivičnih dela i kazni,
zabranjujući, pored toga, retroaktivno dejstvo krivičnih zakona i drugih kaznenih propisa. Prema načelu legaliteta, nullum
crimen nulla poena sine lege, nema kažnjivog dela ni kazne bez zakona. Povratno dejstvo zakona je isključeno, jer se kazna
određuje prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca. Ne
može se izreći ni stroža kazna od one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo bilo izvršeno.
Zabrana dvostrukog kažnjavanja – Ustav priznaje načelo da se niko ne može dva puta kazniti za isto delo, ne bis
in idem, tako što propisuje da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravosnažnom presudom
oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravosnažno odbijena ili postupak pravosnažno obustavljen.
Ponavljanje postupka je izuzetno dopušteno, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u
vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla
uticati na njegov ishod.
Krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva.
Rahabilitacija i naknada za pogrešnu osudu – Ustav garantuje pravo na rehabilitaciju i naknadu štete zbog
nezakonitog lišenja slobode i pogrešne osude. Ko je bez osnova nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo
delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od RS i druga prava utvrđena zakonom.

18
 Uslov je da neka nova ili novootkrivenačinjenica nesporno ukazuje da se radilo o sudskoj grešci. Naknada es
isključuje ako se dokaže da je to lice potpuno ili delimično odgovornio što nepoznata činjenica nije blagovremeno
otkrivena. ] 45.

46. POLITIČKA PRAVA I SLOBODE

Obuhvataju ustavom garantovana prava koja građanima omogućavaju učešće u političkom, javnom životu i uticanje
na obrazovanje državne volje. Zbog toga se ova kategorija osnovnih prava čoveka još naziva prava učestvovanja ili prava
političke participacije. Politička prava su tekovina liberalne demokratije, ali su punu afirmaciju dobila tek sa prelaskom
liberalne pravne države XIX v. u demokratsku ustavnu državu.
Politička prava i slobode se u nizu ustava evropskih država nalaze izvan kataloga ljudskih prava, obično u delu
ustava o izbornom sistemu i parlamentu.
Teorija osnovnih prava u politička prava često ubraja takva prava i slobode kojima se omogućava neposredna
politička delatnost građanina.
Politička prava su rezultat političke slobode u državi. Ona proizilaze iz opšteg demokratskog zahteva po kojem vlast
potiče od naroda i služi narodu.
Ustavi priznaju politička prava u užem smislu jedino državljanima. Izuzetak su biračko pravo za izbor lokalnih
predstavničkih tela i pravo na peticiju.
Politička prava u užem smislu obuhvataju biračko pravo, pravo izvora na referendumu, pravo na osnivanje
političkih partija, pravo na peticiju, pravo na kritiku državnih organa i pravo na pristup javnim službama. U širem smislu
posmatrano, politička prava su još i prava koja stvaraju preduslove ili neophodne predpostavke ostvarivanja "pravih"
političkih prava, npr. sloboda govora i javnog istupanja, sloboda štampe i drugih vidova javnog izražavanja, sloboda zbora i
drugog mirnog okupljanja i td.
Ustav RS garantuje politička prava na isti način na koji to čini većina ustava drugih evropskih zemalja. U njemu se
naročito navodi pravo na političko udruživanje i delovanje, odn. pravo na osnivanje političkih partija. Sva politička prava su
garntovana u ustavnom delu o ljudskim i manjinskim pravima.

47. SLOBODA MISLI I IZRAŽAVANJA MIŠLJENJA

Pravo je čoveka da slobodno misli i izražava svoje misli, stavove i ubeđenja. Ljudsko biće može da misli šta hoće i
ne sme se kažnjavati zbog sadržaja svojih misli, ma koliko te misli bile neprihvatljive drugima. U doslovnom značenju,
sloboda misli je ograničena na polje ljudske svesti, na unutrašnje psihičke procese, koji se ne mogu spolja primetiti i na koje
se ne može spolja uticati.
Borba za slobodu misli se ne može izjednačiti sa vidom slobode veroispovesti. Sloboda misli je znatno šira, a
prema svom dejstvu apsolutna, jer se ne može ni pod kojim uslovima ograničavati. Pravna ograničenja u vezi sa slobodom
misli moguća su jedino kada se radi o ispoljavanju misli.
Za razliku od slobode misli, postoji sloboda mišljenja (opinion), koja se odnosi za zauzimanje stava o opštim
vidovima društva i politike. Kao i misao, mišljenje je unutrašnji psihički proces, ali se ispoljava u ljudskom ponašanju i
delanju, često kao suprotan politički stav.
Sloboda misli i mišljenja imaju smisla samo ako mogu zajedno da se ispolje različitim vidovima javnog izražavanja.
Ustav zbirnom formulom garantuje slobodu misli, savesti, uverenja i veroispovesti.
Ustavom se posebno jemče sloboda mišljenja i izražavanja, što uključuje da se govorom, pisanjem, slikom ili na
drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.
Dok je sloboda mišljenja po svojoj prirodi neograničena, dotle se pravo na slobodu izražavanja može ograničiti
zakonom, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog
zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti.
Evropska konvencija dopušta mere zahvatanja u slobodu izražavanja u interesu nacionalne bezbednosti,
teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti i radi: 1) sprečavanja nereda ili kriminala; 2) zaštitezdravlja ili morala; 3)
zaštite ugleda ili prava drugih; 4) sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju; 5) očuvanja autoriteta i
nepristrasnosti suda.

48. SLOBODA ŠTAMPE

U svakom ustavu obavezno je garantovana sloboda građana da izraze i objave svoje političko i druga mišljenja
putem štampe i dtugih sredstava javnog informisanja i obaveštavanja, kao i pravo izdavanja listova i drugih publikacija,
nezavisno od bilo kakve prethodne administrativne dozvole, kaucije ili dokaza o podobnosti.

19
 Sloboda štampe predstavlja jedno od najdragocenijih ljudskih prava bez kojeg je nezamisliv demokratski politički
poredak. Ona je u isto vreme građansko i političko pravo čoveka.
Posmatrana u negativnom smislu, sloboda štampe znači da je prema štampi i drugim vidovima javnog izražavanja
mišljenja zabranjena cenzura, kao i druge preventivne mere upravne vlasti. Kaznene mere sudske vlasti dozvoljene su samo
u slučajevima kada je slobodsa štampe očigledno zloupotrebljena.
Sloboda štampe jedna je od najznačajnijih tekovina liberalne pravni-političke misli, posebno engleskih predstavnika
racionalnog prirodnog prava, npr. Džona Loka, Džona Stjuarta Mila, a naročito Džona Miltona, koji je s pravom nosio
slavu "oca slobode štampe".
Sa francuskom Deklaracijom o pravima čoveka i građanina (1789) i Prvim amandmanom na Ustav SAD (1791)
sloboda štampe dobija rang ustavom garantovanog prava čoveka.
Danas je sloboda štampe priznata u svim savremenim ustavima i međunarodnim dokumentima o pravima čoveka.
U tehničkom pogledu, sloboda štampe podrazumeva sve moguće vidove komunikacije kojima se daju i primaju
mišljenja, obaveštenja i ideje, npr. umnoženi privatni spisi, novine i druge publikacije, slike, radio i televizija, elektronska
komunikacija i sl.
Sloboda štampe ima svoje granice. Evropska konvencija kao dopušten osnov za ograničenje slobode štampe
navodi: interese nacionalne bezbednosti, teritorijalni integritet, javnu sigurnost, sprečavanje nereda ili zločina, zaštitu
zdravlja ili morala, pravo na lično dostojanstvo, čast, prava privatnosti, zaštitu autoriteta i nezavisnosti sudova, zaštitu
omladine i dece i slična ograničenja neophodna u demokratskom društvu.
Ustav RS sadrži institucionalnu garanciju slobode medija. Svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen
zakonom, osniva novine i ruga sredstva javnog obaveštavanja. TV i radio stance se osnivaju u skladu sa zakonom.
Ustav izričito zabranjuje cenzuru. Sprečavanje širenja informacija moguće je jedino na osnovu odluke nadležnog
suda. Sudska mera mora biti neophodna radi sprečavanja: 1) pozivanja na nasilno rušenje teritorijalnog integriteta RS; 2)
propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje; 3) zagovaranja rasne nacionalne ili verske mržnje, kojim se
podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ustav priznaje pravo na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojim se potvrđuje nečije
pravo ili interes i pravo na odgovor na objavljenu informaciju.
Ustavom je posebno garantovano pravo na obaveštenost. Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno
bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja. U vezi sa ovim pravom je pravo na pristup podacima oda javnog značaja.
Ustav garantuje svakome pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organai organizacija kojima su poverena
javna ovlašćenja u skladu sa zakonom.

49. BIRAČKO PRAVO

Biračko pravo je ustavom garantovano pravo građanina da biraju predstavnike i budu birani u predsravnička tela
države, jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, kao i pravo da biraju i budu birani za predsednika države,
guvernera federalne jedinice, gradonačelnika ili nosioca drugih inokosnih javnih funkcija. Biračko pravo je način posrednog
učestvovanja građana u političkoim životu države i obavljanju javnih poslova zajednice.
U većini država biračko pravo ili pravo glasa smatra se ličnim pravom, tj. privatnim ovlašćenjem kojim se birači
mogu, ali ne moraju koristiti. Samo u manjem broju država glasanje je proglašeno građanskom dužnošću, npr. Belgiji,
Grčkoj, Austriji Italiji i td. U državama gde je ustanovljena, povreda obaveznosti glasanja ili izborna apstinencija najčešće
je praćena sankcijom u vidu novčane kazne.
U svim državama neophodan uslov za uživanje biračkog prava je državljanstvo. Ustavi nekih zemalja priznaju
biračko pravo strancima za izbor lokalnih predstavničkih tela (Švedska, Španija, Holandija i td.).
(1) Aktivno biračko pravo – ili pravo glasa obuhvata više pravnih ovlašćenja građana. Prvo ovlašćenje je pravo
građanina da vude priznat kao birač (glasačka podobnost).Drugo ovlašćenje je pravo biranja predstavnika putem
slobodnog, tajnog i ličnog davanja glasa. Treće ovlašćenje je pravo da se jednako utiče na izborni rezultat.
Od uslova za uživanje aktivnog biračkog prava obično se zahtevaju minimalna životna dob i državljanstvo.
U nekim državama sa dvodomom strukturom parlamenta biračko pravo se stiče ranije za opšte predstavnički dom,
nego za izbore u drugi dom parlamenta.
Prebivalište u zemlji nije uslov za vršanje aktivnog biračkog prava, jer se čin glasanja može obaviti u diplomarsko-
konzularnim predstavništvima države. Ni unošenje u birački spisak nije uslov uživanja, već samo formalno-tehnička
predpostavka za upotrebu biračkog prava.
Od osnova koji privremeno isključuju vršenje aktivnog biračkog prava, najčešće se predviđaju poslovna
nesposobnost, sudska osuda na kaznu lišenja slobode, oduzimanje očinske vlasti, moralna nedostojnost utvrđena zakonom i
dr. Ovi osnovi ne utiču na opšti karakter biračkog prava.
Princip opšteg prava glasa – Sa demokratskim zahtevom u prilog principa opšteg prava glasa istupalo je liberalno
građanstvo u borbi protiv feudalnih snaga i monarhijskog apsolutizma, pozivajući se na načelo narodne suverenosti.
20
 Biračko pravo bilo je dugo vremena ograničeno na manji deo stanovništva, izričitim propisivanjem različitih
diskriminatorskih osnova. Najvažniji među njima bio je imovinski cenzus.
Cenzus pola isključivao je žene od biračkog prava. Prvi put je ženama priznato pravo glasa na lokalnim izborima u
Švedskoj 1867. Posle Drugog svetskog rata ženama je svuda priznato biračko pravo.
Cenzusom boravišta ili domicila zahtevalo se od birača da određeno vreme pre izbora bude nastanjen u državi.
U nekim državama biračko pravo je uslovljeno određenim stepenima obrazovanja, posedovanjem određenih titula,
zvanja, diploma ili bar pismenosti. Cenzus obrazovanja negde je bio uperen protiv pripadnika drugih nacionalnosti ili rasa.
U nekim federalnim jedinicama SAD veliki deo crnačke populacije bio je lišen biračkog prava, tako što se pravo
glasa uslovljavalo sposobnošću građanina da čita i piše engleski.
Jedno od ređe primenljivih ograničenja biračkog prava bilo je zasnovano na otvorenoj rasnoj diskriminaciji, npr. u
Južnoafričkoj republici.
Biračko pravo je gotovo svuda u svetu opšte pravo.
Princip jednakog prava glasa – biračko pravo mora da bude jednako za sve građane. To znači da svi glasovi birača
moraju imati jednaku brojčanu vrednost.
Nedejnako biračko pravo znači da pojedini birači imaju samo jedna glas, dok drugi raspolažu sa dva ili više
glasova. U drugom slučaju primenjen je pluralni votum (vote plural). Osnov za sticanje dodatnih glasova bilo je
vlasništvo nad nepokretnostima, uživanje određene rente, univerzitetsko obrazovanje i dr.
U sistemu višestrukog ili umnoženog glasanja svi birači formalno su imali po jedna glas na istim izborima, ali su
pojedini birači mogli da glasaju na više mesta. Višestruko pravo glasa ili umnoženi votum (vote multiple), postojao je
u Engleskoj od 1918-1948.
Treći oblik nejednakog biračkog prava bio je porodični votum (vote familial), po kome je šef porodice
raspolagao sa onoliko glasova koliko je bilo punoletnih članova njegove porodice.
Prikriveni oblik nejednakog biračkog prava bilo je raspoređivanje birača u posebne izborne klase ili izborne kurije,
prema njihovoj klasnoj ili socijalnoj pripadnosti.
Do faktičke nejednakosti biračkog prava može doć i posredno, onda kada izborne jedinice sa različitim brojem
birača biraju jednaki broj predstavnika ili kada izborne jedinice sa istim brojem birača biraju različiti broj predstavnika.
Suptilniji oblik nejednakog biračkog prava je krojenje izbornih jedinica ili izborna geometrija.U nameri da se
favorizuju određene političke tendencije ili kandidati, cepanjem opozicione biračke mase vešto se grupišu birači u izbornim
jedinicama i bitno se smanjuje vrednost opozicionih glasova.
(2) Pasivno biračko pravo – je pravo građana da budu izabrani za člana predstavničkog tela ili šefa države. Ono je u
velikoj meri posredovano delovanjem političkih partija.
Poslanička sposobnost je najčešće uža od biračke sposobnosti, naročito zbog razlike u starosnom cenzusu i
propisivana drugih uslova kojima se uspostavlja režim kandidovanja.
Starosna granica za članove parlamenta se kreće od 18 godina u Portugaliji i Holandiji, 19 u Austriji, 21 u Rusiji, 23
u Francuskoj, pa do 25 u Italiji, Nemačkoj i Grčkoj. Za izbor predsednika rapublike starosna granica je još viša. Ona se
kreće od 35 godina u Austriji, Prtugaliji i Rusiji, 40 u SAD, Nemačkoj i Grčkoj, pa do 50 u Italiji.
Uslovi za sticanje pasivnog biračkog prava u drugi dom parlamenta negde su stroži nego za prvi dom.
U ustavima ili izbornim zakonima često se navode osnovi neizbornosti nekih lica. Radi se o kategoriji lica koja su
uglavnom privremeno isključena od pasivnog biračkog prava, odn. nemaju političku sposobnost.
Od neizbornosti treba razlikovati poslaničku inkopatibilnost, tj. nespojivost poslaničke sa drugim javnopravnim ili
privatnopravnim funkcijama.
Glavni razlog neizbornosti nekog lica najčešće je gubitak građanskih prava na osnovu sudske odluke, a od državnih
službenika koji su privremeno isključeni od pasivnog biračkog prava obično se navode sudije, javni tužioci, aktivna
profesionalna vojna lica, visoki funkcioneri u državnoj upravi, naročito policijski i finansijski, rektori univerziteta i td.
Biračko pravo ima u svim državama rang osnovnog prva građana i kao takvo uživa najširu pravnu zaštitu, a u nekim
državama i od strane sudova.
(3) Izborno pravo u RS – Ustav priznaje svakom punoletnom, poslovno sposobnom državljaninu RS pravo da bira i
da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično. Izborno pravo
uživa zaštitu u skladu sa zakonom. Za poslaničku sposobnost traži se i prebivalište na teritoriji RS.

50. NARODNA INICIJATIVA I REFERENDUM

Pravo glasa na referendumu - Predstavlja oblik neposrednog učestvovanja građana u vršenju javnih poslova. Retko
se predviđa u evropskim ustavima. Češći je slučaj da se propisuje jedino ustavni referendum.
Svaki građanin kome je priznato biračko pravo može da glasa na referendumu.
Osim što ustanovljava obavezni ili fakultativni referendum za vlastitu promenu, Ustav predviđa na na zahtev većine
narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti.
21
 Pravo narodne inicijative – Narodna inicijativa je drugi poznati oblik neposrednog učestvovanja građana u vršenju
javnih poslova. Narodnu inicijativu moderni ustavi načelno smatraju načinom ostvarivanja suverenosti i subjektivnim
pravom građana.
Narodna inicijativa se obično odnosi na promenu ustava ili donošenje i praestanak važenja zakona. Ona se može
smatrati formom učestvovanja građana u procesu stvaranja prava. Narodna inicijativa bi bila početna, a referendum završna
faza u stvaranju prava.
Ustav predviđa narodnu inicijativu za promenu ustava, donošenje zakona i raspisivanje republičkog referenduma.
Pravom narodne inicijative raspolaže svaki birač. Predlog za promenu ustava može podneti najmanje 150.000 birača. Pravo
predlaganja zakona, pored Vlade i narodnih poslanika, ima najmanje 30.000 birača, dok zahtev za raspisivanje republičkog
referenduma Narodnoj skupštini može podneti 100.000 birača.

51. EKONOMSKA PRAVA I SLOBODE

Obuhvataju ustavom garantovana prava i slobode koja uživaju građani jedne zemlje kao zaposlena lica ili članovi
društvene zajednice, a ne kao ljudske ličnosti ili politička bića. Mnogi ustavi garantuju ekonomska prava građana koja
zajedno sa socijalnim pravima imaju za cilj obezbeđivanje minimuma životnih uslova, dostojan život čoveka u materijalnom
pogledu.
Do konstitucionalizacije ekonomskih prava i sloboda došlo je znatno kasnije u odnosu na lična i politička prava.
Zato se se ekonomska i socijalna prava nazivaju pravima druge generacije.
Do ustavnog priznanja ekonomskih prava i sloboda dolayi tek posle Prvog svetskog rata.
Jedan od najvažnijih zadataka države je pomaganje ekonomski slabijih kategorija stanovništva i njihova zaštita.
Svojina postaje svojevrsna socijalna funkcija kojoj se već ustavom postavljaju snažna ograničenja.
Mogu se razlikovati ekonomska prava prema zaposlenima i ekonomska prava čiji titulari mogu biti svi građani.
Među ekonomskim pravima zaposlenih najvažnija su pravo na rad i sloboda rada, sindikalna sloboda, pravo kolektivnog
ugovaranja rada, pravo na štrajk, pravo na zaradu, pravo na učešće u upravljanju preduzećem, kao i sva prava po osnovu
rada. U ova poslednja spadaju pravo na ograničeno radno vreme, pravo na odmore i odsustva, pravo na zaštitu na radu i
pravo na socijalno osiguranje.
Od ekonomskih prava čiji titulari mogu da budu svi građani najvažnija su pravo svojine, sloboda preduzetništva i
pravo nasleđivanja.

52. PRAVO SVOJINE I SLOBODA PREDUZETNIŠTVA

U formalno pravnom pogledu, ustavno regulisanje svojine obuhvata institucionalnu garanciju nepovredivosti
svojine, ovlašćenja zakonodavca na njeno ograničenja, kao i pravo na odštetu u slučaju obesvojenja. Za države u procesu
tranzicije posebno su značajni ustavni osnov i uslovi pod kojima se privatizuje javna svojina.
U većem broju ustava svojini je namenjen socijalna funkcija. Dopustiv je prelazak dobara iz privatne svojine u
javnu svojinu. Obesvojenje je moguće jedino putem zakona ili na osnovu zakona, koji reguliše vrstu i ovm odštete. Naknada
vlasniku mora biti pravična, adekvatna tržišnim merilima.
Evropska konvencija štiti pravo svakog fizičkog i pravnog lica na mirno uživanje imovine, koje se obično naziva
pravom na imovinu ili pravom svojine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovim
predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Pravo svojine se nalazi u delu Ustava u kome su sadržana snovna ljudska prava. Odgovarajući čalan ustava
naslovljen je sa pravo na imovinu. Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Na institucionalno garantovanje prava svojine Ustav u delu Ekonomsko uređenje i javne finansije nadovezuje
koegzistenciju i ravnopravnost svih oblika svojine. Jemače se privatna, zadružna i javna svojine. U režimu javne svojine
nalaze se državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina lokalne samouprave. U režimu državne svojine ostali su
prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i imovina koju koriste organi RS.
Strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, u skladu sa zakonom ili međunarodnim
ugovorom, a na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa koncesiju.
Ustav je ostavio zakonu da utvrdi pravni režim privatizacije društvene svojine.
Sloboda preduzetništva – Ona dopunjuje pravo privatne svojine u meri u kojoj je svojina na produkcionim
sredstvima orijentisana na preduzetničke ciljeve.
Ograničenja slobode preduzetništva proiziaze iz isključivog domena javne privredne aktivnosti i javnih službi koje
imaju karakter monopola, npr. železnica, pošta, proizvodnja i distribucija električne energije i td.
Preduzetništvo je u principu slbodno, ali se ipak može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine
i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti RS. Ustav zabranjuje sve akte kojima se ograničava sloboda konkurencije, jer bi
oni bili direkno suprotni slobodi preduzetništva.
22
U preduzetničkim aktivnostima strana lica izjednačena su na tržištu sa domaćim.

23