ДОЊИ СРЕМ

Праисторијска налазишта у околини Сурчина

Околина Сурчина је пребогата праисторијским налазиштима од којих ћемо овде

споменути само она најзначајнија.
Нa простору селa Јaковa људскa нaсељa сe јaвљaју још у прaисторији па су, на
пример, нa локaлитету Кормaдин, у близини селa, нaлaжени предмети из кaсног
неолитa. Кaд је реч о стaријем гвозденом добу, нa локaлитету Економијa Сaвa у Јaкову
су присутни хоризонти и групе Белегиш II - Гaвa и босутске групе, а зaступљен је и
контaкт овa двa хоризонтa. Сaмa босутскa групa, у близини, зaступљенa је и нa
локaлитетимa Село Бољевци и Шљункaрa и Aсфaлтнa бaзa у Земуну, док локaлитетa сa
групом Белегиш II – Гaвa немa у непосредној близини.1 Период Белегиш II – Гaвa се у
Срему дaтује око 1000. године пре нове ере, док се период Босут I који се нaлaзи нa
локaлитету Економијa Сaвa у Јaкову дaтује углaвом од око 1000. па негде до око 900.
године пре нове ере.2
Келтске некрополе су, тaкође, познaте у Срему, а неке од њих су биле знaтне
величине (кaо оне код Купиновa и Сурчинa). Само у ретким случaјевимa су их
откопaвaли aрхеолози, јер су нaјчешће биле уништене земљaним рaдовимa тако да
њихови случaјно прикупљени нaлaзи нису груписaни по гробним целинaмa. Објaвљени
мaтеријaл иде у прилог претпоставци дa су те некрополе биле дуже време у употреби, а
међу њимa и Купиново, Нови Бaновци или Бољевци. Свудa је упрaжњaвaн двојни
погребни ритуaл – укопaвaње покојникa или њихово спaљивaње.3 Локaлитети сa
мaтеријaлом Скордискa у јужном Срему се нaлaзе у Купинову, Прогaру, Бољевцимa,

1
Д. Поповић, Нови нaлaзи стaријег гвозденог добa у Срему, у: “Културе гвозденог добa југословенског
Подунaвљa”, Беогрaд 1994, 66, 69-71 (кaрте 1, 2 и 3).
2
R. Vasić, Bosutska grupa, u: “Praistorija jugoslavenskih zemalja - Željezno doba, Sarajevo 1987, 538 i 544
3
N. Pandžić - Majnarić, Keltsko - latenska kultura u Slavoniji i Srijemu, Vinkovci 1970, 14; 25 i 36; Borislav
Jovanović, Istočna grupa, u: “Praistorija jugoslavenskih zemalja - Željezno doba, Sarajevo 1987, 825

1
Сурчину и Новим Бaновцимa.4 Нaјближе познaте грaдине из временa Скордискa су
Гомолaвa код Хртковaцa и Грaдинa нa Слaнкaмену. Ближе Јaкову су, до сaдa, нaлaженa
сaмо рaвничaрскa нaсељa (без утврђењa) – Бaштине код Прогaрa и Брестове Међе код
Земунa; на обa местa су устaновљене полуукопaне згрaде.5

Некропола Кормадин

Село Jаково jе у светску науку ушло jош пре jедног века преко налаза гепидске
некрополе Кормадин у Jакову па ћемо се зато дуже задржати на овом локалитету.
Ископавањем три гроба у Jакову, у периоду од 1902. до 1905. године
константована су три гроба са вештачки обликованом лобањом, чиjи се коштани
материjал дана с налази у Археолошком музеjу у Загребу. Ископавања jе вршио j.
Бруншмид. Налази нађени у гробовима су раније третирани као гепидски.6
Народни музеj у Земуну вршио jе ископавања од 1956. до 1958. године. У
Међувремену Воjвођански музеj у Новом Саду добио jе, после Другог светског рата,
материjал случаjно нађених jош шест гробова, тако да jе до сада укупно истражено 103
гроба (1903 - 3 гроба, 1904 - 39 гроба, 1905 - 29 гроба, 1956/58 - 26 гробова и 2 лобање
без скелета.7 Са овог локалитета познате су три лобање са вештачком деформациjом.
Материjал нађен током ископавања 1956 - 1958. године данас се налази у Народном
музеjу у Земуну.
Провала номадских ратника из Азиjе под доминациjом Хуна покренула jе 375.
године буjицу варварских етничких група, првенствено германске, али и сарматске
припадности, на Црноме мору, те у Карпатскоj котлини, продревши у Римско царство,
коjем jе у провинциjи Панониjи и провинциjи Мезиjи била утврђена граница, тj. лимес,
на десноj обали Дунава, где jе прохуjао први талас германских дошљака, као што су
нпр. Вандали, Визиготи и Свеби, оставивши изузетно ретке трагове. Хунска превласт у
Подунављу убрзо нестаjе смрћу Атиле (453. године), а тада се, поготово након
престанка постоjања Западноримског царства (476. године), поjављуjу на историjскоj
позорници у jугоисточноj Европи Остроготи, Гепиди и Лангобарди. Овде се треба
ограничити само на те германске народе другог таласа, коjе су оставиле археолошки
видно одредиву баштину своjег боравка у касном 5. и 6. веку, док се остали, као нпр.
Херули, углавном остављаjу по страни. Остроготи полазе (471. године) из Панониjе на
доњи Дунав, а оданде (488-489. године) кроз Посавину у Италиjу, одакле владаjу
нешто мање од пола века читавом далматинском и jужном панонском провинциjом
(наjкасниjе до 537, односно 539-540. године). Гепиди из северног Потисjа држе Банат и
уз прекиде Срем до 567. године. Панонски Лангобарди, дошавши из садашњег
мађарског Дунантула, заузимаjу (546-548. године) данашњу Словениjу и
северозападни руб Хрватске, те одлазе године 568. у Италиjу, задржавши до 600.
године своjу посаду у Крању. Ти народи настоjе с мање или више успеха око стварања
државних организациjа с пролазним и краћим учинком у Подунављу и траjниjим у
Италиjи; све то у латентном одмеравању снага и повременом сукобљавању с
Источноримским царством, моћним нарочито у време Jустиниjанове владавине, коjа jе
дала своj печат првенствено Средоземљу, у 6. веку.
4
Karta 6, u: “Praistorija jugoslavenskih zemalja - Željezno doba, Sarajevo 1987, 819
5
D. Dimitrijević, Spätlatenczeitliche Oppida in Jugoslaњien, AR XXIII/5, 1971, 576, 582; Borislav Jovanović,
Istočna grupa, u: “Praistorija jugoslavenskih zemalja - Željezno doba, Sarajevo 1987, 823-4
6
J. Werner, Beiträge zur Arhäologie des Attila - Reiches, München 1956, 107; D. Dimitrijević, Gepidska
nekropola “Kormadin” kod Jakova, Rad vojvoђanskih muzeja 9, Novi Sad 1960, 20 - 21; M. Párducz, Die
Etnischem Probleme der Hunen zeit in Ungarn, Akademiai Kiadó Budapest 1963, 30-31; D. Mrkobrad,
Arheološki nalazi seobe naroda u Jugoslaviji, Beograd 1908, 14.
7
D. Mrkobrad, Arheološki nalazi seobe naroda u Jugoslaviji, Beograd 1908, 14 nap. 294

2
 У jугоисточну Европу надолазе из Азиjе већ у другоj половини 6. века дотад
непознате племенске групе коњаничких номада-ратника у неколико наврата под
превлашћу Авара, подjармивши 567. године банатске и сремске Гепиде и ратуjући
офанзивно, до у 7. веку, с Источноримским царством, заправо с Византијом од 7. века
(када jе, наиме, цар Ираклиjе увео грчки jезик као службени). Тада су Авари у савезу с
Кутригурима, Протобугарима и Словенима, за тзв. првога аварског каганата, уништили
низ значаjних касноантичких урбаних средишта, такође, на садашњој териториjи
бивше Jугославиjе, па и Срема. Ово експанзивно ратовање Авара престаjе на
балканском подручjу у трећоj децениjи 7. века, након безуспешне опсаде Цариграда,
када jе аварска моћ приморала последњи пут Словене на заjеднички воjни подухват. За
време цветања првога аварског каганата текла jе заправо сеоба Словена у Панонску
низиjу и на Балканско полуострво, што jе историjски повезано с дужом или краћом
аварском присутношћу. Устанком Самова западнословенског племенског савеза, у
коjему су веома активни били алпски Словени (623. године), уз споменуту аварску
катастрофу пред Цариградом (626. године), те смештањем племена Хрвата на
далматинском тлу, као и побуном кутригурско-бугарских група у Панониjи (око 630.
године), настаjе криза првога аварског каганата, па се Авари повлаче с балканског
подручjа, с предалпског тла и из западног Дунантула у средишње пределе Карпатске
котлине. Велики аварски савез напуштаjу Кутригури и панонски Протобугари, после
670. године, након краћег прелазног раздобља, настаjе приливом ново придошлих
аварских племена (наводно с реке Каме) тзв. други аварски каганат с тежиштем на
целом 8. веку, и то првенствено у Дунантулу и Алфолду, иако дохвата Словачку,
Моравску, Доњу Аустриjу и међуречjе Драве, Дунава и Саве. На источном делу
Балканског полуострва испречили су се Аварима насупрот Византу већ у касниjем 7.
веку надошли путем доњег Дунава Протобугари, коjи су се наметнули Словенима на
источнобалканском подручjу. Превласт Авара у средњем Подунављу престаjе воjним
походима Карла Великог око 800. године. Тада су се већ оснивале прве државне
организациjе Словена, изразитиjе у касниjем 8. и раном 9. веку на перифериjи, односно
изван дотадашњег подручjа аварске превласти. Додуше, на западу jе постоjала већ
негде од 7. века у jугоисточним Алпама кнежевина Карантаниjа, коjа jе средином 8.
века дошла под власт Баjувара и с њима jе припоjена франачкоj држави Карла Великог
око 800. године. На простору Панонске низиjе почела се тада развиjати
Великоморавска држава, која је примила хришћанство посредно из Византијског
царства.
Сви варварски дошљаци, почевши од провале Хуна, наишли су на
староседелачко становништво, више или мање романизирано, поготово на тлу римских
провинциjа, коjе су обухватале сву данашњи териториjу Србиjе, изузевши Бачку,
насељену тада сарматским Jазигима. Већином су надошли народи, оставивши само
делом трагове материjалне културе своjе присутности, нестали с те териториjе, jедино
су га Словени успели траjно колонизовати и наметнути се барем jезично као супстрат
староседалачком, делом етнички хетерогеном, становништву, коjе представља заправо
етнички супстрат. Ове само набачене смернице треба имати у виду као основни оквир
археолошком фундусу карактеристичном за наведену епоху, пре и непосредно после
доласка jужних Словена.
Антички свет од 5. до 7. века био jе у превирању, jер се његова друштвена и
културна структура мењала. Касноантичка цивилизациjа доживела jе своjе опадање,
особито у подунавским краjевима на римскоj граници, док се у приморском jадранском
поjасу и у већим урбаним средиштима на Сави успела одржати у нешто целовитиjем
облику до наjезде Авара. Варварски дошљаци затекли су на тлу римских провинциjа
тековине римске градске цивилизациjе: урбане и руралне целине, развиjено

3
грађевинарство у камену и опеци с мноштвом архитектонских облика, путеве, мостове,
аквадукте, гробну архитектуру, латинско и грчко писмо итд. Архитектонски
споменици епохе сеобе народа на тлу Србиjе имаjу већином изразито касноантичко
обележjе, пре свега у урбаним насељима, као што су нпр. Сирмиум, Сингидумум,
Виминациум и др, односно и рановизантиска обележjа, као нпр. Наиссус, Прима
Jустиниана, Улпиана, Стоби и др. Живот jе у тим градовима траjао дуго у 6. и почетак
7. века, када су их разорили Авари здружени у савезу с другим номадским ратницима и
Словенима. У римскоj провинциjи Далмациjи, пре свега на подручjу данашње Босне,
Херцеговине и Далматинске загоре, постоjи низ скромно грађених старохришћанских
сакралних споменика, и то базилика 6. века, коjе садрже линеарно третирану камену
скулптуру са спљоштено рађеним рељефима и сл. Та jе рустифицирана уметност одраз
перифериjе и староседелачког илирског, донекле романизованог, становништва, коjе jе
дошло до изражаjа у 6. веку, тj. у време распадања римске моћи. У домаћоj се
литератури наилази додуше на разилажења око датирања тих споменика. Исто вреди и
за многоброjне архитектонске споменике, посебно у урбаним агломерациjама, jер они
нису изразити ни специфични за епоху сеобе народа, већ припадаjу оквирно тематици
о касноантичкоj, односно рановизантискоj уметности. Такође, не улази у подручjе овог
разматрања нпр. Еуфразиjева базилика у Поречу (Парентиум) из 6. века, сакрални
споменик врло велике вредности у Истри, познат по своjим мозаицима сродним
равенатском кругу.
У оквиру тематике разматрања некрополе у Jакову наводи се неколико
основних премиса о диференциjациjи фундуса гробних налаза епохе сеобе народа,
првенствено према налазиштима из римске провинциjе Далмациjе и суседних
подручjа, а донекле вреде за читаву териториjу бивше Jугославиjе од 5. до 7. века.
Класификациjа тог фундуса следи:
1. Велика гробља на редове, са више од 100 гробова; понекад касни 5. и 6. век, а
углавном читав 6. век.
2. Гробља на редове средње величине, са око 100 или мање од 100 гробова;
завршно 5. и 6. век, понегде сежу у 7. век.
3. Мала гробља од 2 до 6 гробова, понекад на редове, чешће недовољно
истражена, те значаjниjи поjединачни гробови и карактеристичниjи поjединачни
налази као остаци из уништених гробова; 5. и 6. век, гдекад 6. и раниjи 7. век.
4. Скупина поjединачних и породичних касноантичких гробова у старо -
хришћанским надсвођеним гробницама у Босни, Херцеговини и Далматинскоj
Хрватскоj; касни 5. и 6. век.
5. Скупине гробља различите величине, понаjвише регионалног обележjа, у
заклоњеним подручjима, како у Истри, тако и у албанско-црногорскоj региjи; делом 6.
век и 7. до 8. века.
6. Касноантичка урбана насеља с насеобинским налазима, као и оним из
тамошњих гробљанских места; 6. век и делом 6. до рани 7. век.
Етничку припадност становништва сахрањеног у наведеним гробљима ваља
првенствено приписати староседелачком више или мање романизираном
становништву у римским провинциjама, коjе ниjе свуда било хомогено, али у броjчано
мањем обиму и германским дошљацима-завоjевачима 5. и 6. века. Постоjе, додуше,
одређена одступања од тога правила просечних запажања у низу случаjева, нпр.
донекле регионална поjава видне присутности германског етникона у гепидским
гробљима, па питање његова односа са сарматским живљем у Банату, даље опет
изузетно ретка поjава германске присутности у гробљима на Истарском полуострву, а
такође, и упадљива реткост германске присутности у касноантичким урбаним
агломерациjама, нарочито на источноj обали Jадрана. Осим тога ваља изузети случаjно

4
установљене поjединачне гробове 5. до 7. века с броjним богатим прилозима, jер те
тзв. кнежевске гробове ваља атрибуирати посебно од случаjа до случаjа.
О Гепидима у jугословенском Подунављу постоjи више теренских
истраживања, коjа пружаjу свакако низ корисних података, али с обзиром на голем
фундус гепидске гробне оставштине, већином у мађарском Потисjу, и прилично
компактну густоћу гепидске насеобинске присутности, нарочито у потиском средишту
њихове државе, могао би се очекивати знатно већи броj гепидских гробља, пре свега у
Банату. У поређењу са италско-остроготском државом, коjа jе углавном управљала у
раниjем 6. веку запоседнутим далматинско-панонским провинциjалним пределима,
боравили су Гепиди од 5. века непрекидно у Потисjу и Трансилваниjи, а и у Срему -
где су додуше, у насеобинском смислу били ослабљени због тридесетогодишње
остроготске владавине - до Кунимундове погибиjе и слома гепидске власти 567.
године. Након тога сусрећу се jош остаци Гепида у Потисjу под аварском влашћу. У
Бачкоj и у Банату представљало jе стариjе становништво сарматски етникон, с коjим су
Гепиди морали бити у додиру, што се разазнаjе местимично у гробљима. Римскодобан
сарматски слоj био jе - осим Бачке - у jужном Банату веома изразит и одражава се у
низу необjављених сарматских гробља. Истражена гепидска гробља на редове нису
многоброjна, до сада се располаже само обjављеним гробљем Jаково-Кормадин (82
гроба) и необjављеним гробљем Бочар-Песак у северном Банату (око 70 гробова,
попраћених солидусом Jустиниjана I), те мањим необjављеним гробљима, наводно у
Зрењанину и свакако у jужнобанатском Ковину, затим уништеним великим гробљем
Сремски Карловци-Ровине (оно jе по сачуваноj лучноj фибули настало можда већ у
касниjем 5. веку), даље у Бачкоj, поред женског гробног налаза код Суботице, с
неколико гробова у аварскодобном гробљу Надрљан на Тиси, па и у северо – источноj
Србиjи с два необjављена гроба с налазишта Каменово-Међа на реци Млави.

Доњи Срем у средњем веку

Jош jе стариjи мађарски историчар, са почетка XX века, Сентклараиj разликовао

осам већих сеоба Срба у Воjводини. По њему до прве веће сеобе jе дошло у време
мађарских Краљева Лаjоша и Жигмунда. У време Лаjоша Срби су се населили
углавном између Тамиша и Мориша а у вереме Жигмунда у арадскоj жупаниjи. У
време Ђурђа Бранковића била су два већа таласа насељавања - први 1433. а други по
паду Новог Брда. Четврта сеоба jе извршена након пада Смедерева 1459. године. Пета
сеоба се десила 1481. године када jе са воjском Павла Кањиже дошло 50.000 Срба у
Угарску. У периоду од 1509. до 1525. године била су jош три мања таласа. За нас jе
значаjан талас насељеника из 1509. године када се са владиком Максимом населио
велики броj српских породица у Срем на имањима Jакшића. У то време jе владика
Максим засновао манастир Крушедол.8
У средњовековноj Сремскоj жупаниjи наброjао jе Чанки 17 градова и утврђења
од коjих су се сачували само мањи или већи остаци. У близини манастира Фенек
налазило се утврђење Барич. Тврђава Барич се 1498. године jавља као Castrum Бarich.
Барич jе припадао калочкоj надбискупиjи.9 По старим картама из XVI века, Барич се
налазио на Сави jугозападно од Земуна, негде око данашњих Бољеваца. Османлиjе су
га освоjиле 1521. године и од тада му се губи сваки траг. Рекогносцирањем терена и на

8
Детаљније о овом мишљењу видети у: Szentkláray Jenö, A szerb monostoregyházak történeti emlékei
Délmagyarországon, Budapest 1908.
9
Рудолф Р. Шмит, Средњевековни градови у Воjводини, Воjводина I, Нови Сад 1938, 304; Др Душан
Вулетић, “Средњовековни градови у Срему”, у: Споменица 1961-1996, Завод за заштиту споменика
културе Сремска Митровица, Сремска Митровица 1996, 96

5
основу старих аустријских карата из XVIII века може се са сигурношћу рећи да се
Барич начлазио на потезу «Зидине» непосредно уз леву обалу Саве, јужно од Бољеваца
а западно од Јакова.

Османско освајање Срема

У турском походу на Угарску 1521. главни, сремски градови у првом реду
Земун и Сланкамен, играли су значајну улогу. Тек њиховим освајањем, што је султан
Сулејман за разлику од својих претходника добро уочио, Београд је могао да падне у
турске руке.
На једној турској карти Београда, која је настала 1492. године,10 представљена
је, поред београдске, и тврђава у Сланкамену. Истина, то није назначено никаквим
натписом, али, судећи по положају. тј. да се налази на Дунаву, изнад Земуна, може се
са сигурношћу закључити да је у питању Сланкамен. На карти је представљен као
градић са пет кула, од којих су на двема топови у дејству.11
О изгледу Сланкамеиа у то време нема много података. Године 1504. је
забележсно: ,,civitati Zalonkemen, que de novo muratur, dantur in pecuniis … 500 fl"12
Каснијe, у примирју склопљеном две године пре похода, између Лудвика II и султана
Селима, помиње се поред Београда, Земуна и 'Гитела као краљевски град на Дунаву.13
И Хајдар Челеби, писац Дневника Сулејмановог похода на Београд 1521, каже за
Сланкамен да се није могао заузети без топова.14
Осим тога, Сланкамен је поред Београда, Земуна и Петроварадина био једна од
главних шајкашких станица на Дунаву.15' На почетку XVI века (1504) било је у њему
500 шајкаша и две војводе.16 О њиховој судбини непосредно пре похода на Београд
опширно прича поп Ђурђе Сремац, савременик догађаја. Укратко, шајкаши из
Београда, Земуна и Сланкамена дошли су у Будим да траже плату и, пошто је нису
добили напустили службу.17 У борби око Сланкамена, у грађи којом располажемо,
учешће шајкаша се не помиње. И Ђурђе Сремац каже: "цело сремско острво изгубили
су без битке на води и заштите."18 У претходној опсади, напротив, како се то види на
карти,19 учешће шајкаша у војним операцијама било је скоро од пресудног значаја.
Први напад на Сланкамен био је 17. јула 1521. године.20 Под тим датумом у
дневнику је забележено: "Мустафа паша се вратио из пљачке и довео много робља. Он
је раније био отишао да осваја неке градове. Дошао је под један утврђени град по
имену Сланкамен. Затражио је да се преда на веру, неверници су то одбили и напали
их пушкама и топовима, а ови (Турци) нису имали топова, и како се град на други

10
Др Хазим Шабановић,. Турски извори за историју Београда књ. I св. I, Катастарски пописн Београда
и околине 1476 – 1566, Београд 1964, 25
11
Г. Елезовић, - Г. Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, САН Зборник за
источњачку историју и књижевну грађу, Београд 1956, 5-6 (слика 1)
12
Monumenta Hungariae Historica, Diplomataria XI, Budapest 1867, 24
13
Monumenta Hungariae Historica, Diplomataria XXXVI, Budapest 1912, 281
14
Г. Елезовић, - Г. Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, САН Зборник за
источњачку историју и књижевну грађу, Београд 1956, 51
15
Иларион Руварац, Стари Сланкамен, Земун 1892, 28
16
Monumenta Hungariae Historica, Diplomataria XI, Budapest 1867, 187 - 188
17
Szerémi György, Emlékirata Magyarorszag Romlásdröl (1484 – 1543), MHH, SS I, Pest 1857, 95
18
Szerémi György, Emlékirata Magyarorszag Romlásdröl (1484 – 1543), MHH, SS I, Pest 1857, 102
19
Г. Елезовић, - Г. Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, САН Зборник за
источњачку историју и књижевну грађу, Београд 1956, 6
20
У дневнику Сулејмановог похода, датум по џиџри се не поклапа с хришћанским датумом, па га треба
померити за један дан, види: Joseph von Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches III, Pest 1828, 621 -
23

6
начин није могао освојити, вратили се."21 Слично пише и Џелалзаде Покојни други
везир Мустафа-паша тражио је дозволу од падишаха да може с једним одредом
победничке војске да нападне у близини Београда невернике Сланкамена. Падишах му
је то дозволио и неколико хиљада храбрих јунака пошли су према поменутом граду. Уз
пут су све похарали и уништили. Околину Сланкамена су попалили и порушили".22
У свом писму, упућеном пољском краљу Сигисмунду, угарски краљ Лудвик,
такође, помиње овај напад и каже да су непријатељи били одбијени „уз велики покољ.
његових војника". „Сланкамену је послата војничка помоћ - наставља даље - али је
питање да ли ће га опет напасти." На крају ипак додаје „ каже се да су непријатељи
одлучили да заузму Београд, Петроварадин, а то је велика тврђава, такође и Сланкамен
и Тител".23
Међутим, ситуација се сасвим изменила када је 25. јула турска војска заједно са
султаном прешла у Срем.24 Већ следећег дана одобрено је беговима акинџија,
морејском бегу Хасан-бегу, сину Омер-бегову, Пири-бегу Балтаоглију да пљачкају ову
област.25 Вранчић каже да је становништво Сланкамена напустило град чим је султан
прешао преко Саве.26 То исто тврди и Тауеров Аноним, који је из истог времена:
„Пошто су чули да се прича о преласку војске преко Саве, видивши у близини
султанове заставе, побегли су после рушења њихове истрајности."27 И то је сасвим
вероватно јер је два дана по преласку војске у Срем (28. јула) Сланкамен пао без борбе:
"После тога је Јахјапашић пошао на град по имену Сланкамен. Неверници нису могли
да се одрже, па су побегли, а град оставили празан. Наређено је да поменути
заповедник седи у граду и чува да нико не пређе."28 Исто је забележено и у Тауеровом
Анониму Наређено је да се Бали бег ту утврди да би штитио те области."29 По Пчевији,
Бали-бег пошто је освојио тврђаву, коју су "неверници" напустили и унутра оставио
своје људе, пошао је с акинџијама да пали и роби по Срему и Пожеги.30 Вранчић каже,
пишући о догађајима пре освајања Београда да су градови Сланкамен, Барић и
Купиник до темеља порушени.31 Слично твдри и Катиб Мухамед Заим: "Код Београда
у близини Земун, Сланкамен, Купиник и Барић били су у рукама неверника. Лако су их
заузели и по султановом наређењу опљачкали, порушили, камење бацили у Дунав и
сваки град сравнили са земљом."32 У писму од 15. августа упуђеном Петру, бискупу
Трста, Сигисмунд Вајкселберг (Veixelberg) пише да су многе тврђаве у Срему, међу
којима наводи Сланкамен, Земун и Купиник, попаљене и да је камен од њих
употребљен за утврђивање Шапца.33 И Туберо тврди, не наводећи време, да су помети
градови предати пламену и сравњени са земљом. Оно што је иза тога остало бачено је у
Дунав и Саву да не би послужило Угрима за обнављање тих градова. Турци су, додаје
на крају, више волели да оставе ова места пуста, него да их штите у непрекндној

21
Munşeat-ü s-Selatin, Feridun beg I, Istanbul 1274, 510
22
Thúry Jozsef, Török törtenetirók, II kotet 1522 – 1566, Budapest 1896, 134
23
Eudoxio de Hunrmuzaki, Documente privitóre la Istoria Românilor (1510 – 1530), Volumul II, partea 3,
Bucuresci 1892, 367
24
Г. Елезовић, - Г. Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, САН Зборник за
источњачку историју и књижевну грађу, Београд 1956, 53
25
Г. Елезовић, - Г. Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, САН Зборник за
источњачку историју и књижевну грађу, Београд 1956, 53
26
Verancsics Antal, Össezes munkai II, MHH, SS III, Budapest 1857, 180
27
Felix Tauer, Histoire de la campagne du sultan Suleyman I er contr Belgrade en 1521, Prague 1924, 48
28
Munşeat-ü s-Selatin, Feridun beg I, Istanbul 1274, 510
29
Felix Tauer, Histoire de la campagne du sultan Suleyman I er contr Belgrade en 1521, Prague 1924, 48
30
Tarih-i Pecevi I, Istanbul 1281, 69
31
Verancsics Antal, Össezes munkai II, MHH, SS III, Budapest 1857, 180
32
Thúry Jozsef, Török törtenetirók, II kotet 1522 – 1566, Budapest 1896, 271
33
Monumenta Hungariae Historica, Diplomataria XXXI, Budapest 1903, 703

7
борби.34 Најзад, и Иштванфи, иако пише о овнм догађајима знатно касније, слаже се
скоро у потпуности с наведеним изворима.35
Значи, чињеница да су сремски градови, а међу њима и Сланкамен, порушени,
по свему је очигледна. Међутим, на већ наведеном месту из Дневника и Тауеровог
Анонима изричито је наглашено да се Бали-бег, по наређену, утврдао у граду да би
штитио ту област.36
Стратегијски би то било сасвим оправдано, чак и неопходно, јер се једино тако
могао контролисати прилаз Београду са сремске стране и спречити евентуални долазак
угарске војске, која би дошла опседнутом граду у помоћ. Утолико пре што су се такве
вести стално преносиле. Осим тога у операцијама око Београда, не помиње се
непосредно учешће Бали-бега. Само му се 9. августа наређује да ухвати јатаке.
По речима српског летописца: "Госпођа Јелена - супруга Јована Бранковића
последњег српског деспота - невољно остави град Купиник - Купиново - и утече преко
Дунава у Угарску, а славну земљу деспотову - Срем - Турци попалише".
А други је летописац записао: "По паду Београда прешавши Турци у Срем,
летијаху као крилате змије по селима и градовима, палећи на све стране: Аој чуда! тада
наиђе на Срем таква беда, да она дивотна лепа и украшена места и села пропишташе, а
и цркве и градове разорише".
Један од путника, који је пропутовао по освојеним српским земљама од Турака,
овако је описао тадашње стање: "Са цркава Турци поскидају звона, наките и друге
утвари однесу, а цркве лепше претворе у џамије, оставивши Хришћанима само по неке
трошне црквице да у њима служе службу божју, и то тихо и тајно. Па када је требало
исте оправљати, морадоше Турцима разне поклоне чинити да им допусте да их могу
оправити, да се не сруше".
Народни је песник дивно опевао у песми: "Маргита девојка и Рајко војвода"
стање у Срему, у почетку турског господства. У истој песми Маргита куне војводу
Рајка, рекавши му:

Чим ти наста на Сријем војвода,

Тако нама Турци додијаше;
А док беше војевода Мирко,
Ми Турчина нигђе не чујасмо,
А камо ли очима виђесмо,
А данас нам додијаше Турци,
Турски коњи ноге искидоше
Шетајући јутром и вечером,
На плочама поље разнијеше.
Мећући се Џиде и лобуда.

МАНАСТИР ФЕНЕК

Манастири, који потпадају под духовну управу сремско – карловачке епархије,

34
Ludovicus – Aloysisus de Cerva Tubero, М. Динић, Грађа за историју Београда у средњем веку књ. II,
Београд 1958, 111
35
Nicolaus Isthvanffius, Regni Hungarici Historia, libra XXXIV, Coloniae Agrippinae 1685, 63
36
"Они рекоше да је сада тај бег, пошто се утврдио у баштама поменуте тврђаве, спреман и очекује
заповест коју треба да послуша." Felix Tauer, Histoire de la campagne du sultan Suleyman I er contr
Belgrade en 1521, Prague 1924, 48

8
њих 17 на броју, углавном су начичкани по Фрушкој Гори. Једини сремски манастир
који није на Фрушкој Гори Фенек, лежи у низини недалеко од леве обале Саве близу
друма, који од Земуна преко Сурчина и Бољеваца водио до скеле за ужу Србију, а
недалеко и од железничке пруге, која спаја Батајницу преко Сурчина с Бољевцима на
левој обали Саве. Преко, на десној обали Саве, у Србији, наставља се железничка пруга
од Забрежја преко Лајковца све до Чачка.
Манастир Фенек већ по том свом положају заузима видно место у историји
српског народа а нарочито се истиче у повесници Карађорђеве епохе. Ако је у некој
светој кући божјој - манастиру - оличен добар део историје српског народа то је оличен
у њему, јер, историја манастира Фенека, уједно је и добар део историје нашег народа у
овом крају Срема.
У Фенеку је сачувано доста старих записа и натписа из XVII, XVIII и XIX века.
Постоји мањи број записа из XVI века али нема старијих. С обзиром да је данашнји
храм саграђен из темеља крајем XVIII века ако је и било старијих средњовековних
натписа нестали су са рушењем старог храма. Међутим, пошто озбиљнијих
археолошких истраживања манастира није било не треба искључити, у будућности,
налажење неког средњовековног гробног натписа. Поред тога, још је Д. Руварац у
својој малој монографији манастира Фенек нагласио да су током времена скоро све
књиге, иначе богате, манастирске библиотеке растурене широм тадашње Аустро –
угарске па и даље.37 При томе је много књига завршило и у приватним рукама па је он
очекивао да се појаве и нови, у то време38 непознати, записи везани за Фенек.
Ми у овом раду обајвљујемо све познате натписе из Фенека и његове околине
(Златни крст), од оног најстаријег из 1742. године па до оних насталих средином
XIXвека. Записе настале у манастири Фенеку објављујемо у посебном раду у овом
часопису. Већина натписа и сви записи су већ објављени. На несрећу натписи су
објављени у разним публикацијама од којих су неке тешко доступне већини
истраживача. Што је још горе, осим Ј. Магловског, други аутори који су их
објављивали су то радили практично без икаквог коментара а тамо где је и било
коментара они су обично или непотпуни или нетачни. Постоји и већи број натписа који
до данас није објављен.
Због свега овога одлучили смо да овом приликом објавимо на једном месту, све
нама познате, натписе снабдевши их коментарима. Да се не би понављали у
коментарима у уводном делу смо дали мало опшрнију историју самог манастира Фенек
до Првог светског рата да би било разумљивије изучавање самих натписа и записа и
њихово коришћење не само у контексту историје самог манастира већ и шире Срема па
и целе Србије.

Настанак манастира Фенек

Народно предање тврди да су и Фенек, као што су и Крушедол и Хопово,

основали српски деспоти Максим и Јован Бранковић, односно мајка им св. Ангелина.
Митрополит Вићентије Јовановић Видак је на вишу заповест поднео 2.
децембра 1775. године, следећи извештај о постанку манастира Фенека:39
"Кад је подигнут и ко га је подигао, због честих нападаја турских и, на њега, и
опустошења и бегања калуђера из њега, не може се доставерним писменим доказима
установити и доказати. Но држи се да су га подигли српски деспот Стеван Бранковић и
супруга му Ангелина – коју српски народ назива св. мајком Ангелином – и то с тога

37
Д. Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 6.
38
1914. године.
39
Д. Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 6

9
што су они подигли и манастир Обеду, који је био филијала манастиру Фенеку, па су
за извесно и њега морали подићи."
"С тога је манастир Фенек старији и од манастира Крушедола, ког су подигли
њихови синови Георгије потоњи митрополит, и Јован око 1496. "
"У осталом кад се погледа на градњу манастирске цркве, види се да је то врло
стара грађевина, и нема сумње да није и Фенек од 1690. спадао у ред осталих
конфирмираних српских манастира."
"Уз то је манастиру Фенеку издала блажене памети царица Марија Терезија 20.
јануара 1743. конфирмацнју, обезбедивши му њоме његов посед."
По данас познатим и поузданим српским историјским изворима, најстарији је
спомен о њему из 1563. године. У карловачкој горњој цркви сачуван је рукописни
Минеј за месец фебруар са записом.40 Из овог се записа види, да је маиастир Фенек
морао бити подигнуг миого пре те године, кад његови калуђери беху у стању да пишу
књиге, и да је у њему морао бити већи број калуђера. То, као што ћемо касније видети
потврђују и османски дефтери.
У два нешто каснија записа, једном из 1573. у другом из 1574. године спомиње
се игуман Максим. Поред тога из ових записа сазнајемо да се наставило са писањем
књига у Фенеку. Јеромонах Марко је 1573. године преписао типик41 а јеромонах Орест
1574. године еванђеље.42
На прелазу из XVI у XVII век у манастиру Фенек преписивањем књига бавио се
jеромонах Никифор. Он jе оставио пар записа коjи нису баш наjпоузданиjе датирани
али су сасвим извесно настали по спаљивању моштиjу Светог Саве.
Запис у коме се спомиње и спаљивање моштију али и 1605. године налази се у
рукопису манастира Крушедола.43
Постојао је и запис у књизи коjа се раниjе налазила у манастиру Фенеку који су
и Љ. Стојановић и Викентије Ракић такође приписали јеромонаху Нићифору иако се
очигледно ради о каснијој компилацији у којој су укратко препричана претходна три
натписа.44
И од тога доба, па све до 1713. године, не знамо ништа о њему из српских
извора, нити се где налази каквог записа или спомена о њему.
У османском детаљном попису Земунске нахије из 1546. године не спомиње се
манастир Фенек.45 Следећи сачувани попис Земунске нахије је онај из 1566/7. године.
У овом поспису у примедби за манастир Фенек се каже да су сељаци из околине
манастира у време освајања ових крајева преузели манастирска имања за шта им је
непосредно пре пописа издат царски ферман. Истовремено су им продате и
манастирске зграде које они нису саградили али које су они такође преузели у време

40
Љ. Стојановић није објавио овај запис у тачном препису. Ми га дајемо како га је објавио Д. Руварац.
Препис Л. Мирковића је идентичан са Руварчевим. Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ.
I, Београд 1902, бр. 635; Д. Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 6; Л.
Мирковић, Опис рукописних богослужбених књига Горње и Доње цркве у Сремским Карловцима,
Богословље 10, Београд 1935, бр. 6. Види на крају Запис 1.
41
Archiv X, 46; Иларион Руварац, О пећским патријарскима од Макарија до Арсенија III (1557 – 1690),
Задар 1888, 12; Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. I, Београд 1902, бр. 706. Види на
крају Запис 2.
42
Ìstorña monastirá Feneka, spisannaá Víkentíem Raki~emþ, Vþ Búdimä, 1799, 4; Љ. Стоjановић, Стари
српски записи и натписи књ. III, Београд 1905, бр. 4978. Види на крају Запис 3.
43
Иларион Руварац, О пећским патријарскима од Макарија до Арсенија III (1557 – 1690), Задар 1888, 43;
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. I, Београд 1902, бр. 940 – 942. Види на крају Запис 4.
44
Ìstorña monastirá Feneka, spisannaá Víkentíem Raki~emþ, Vþ Búdimä, 1799, 4; Љ. Стоjановић, Стари
српски записи и натписи књ. III, Београд 1905, бр. 4984. Види на крају Запи 5.
45
Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда књ. 1 св. 1, Београд 1964, 406-407

10
османског освајања.46 Овај податак нам јасно говори да је манастир постојао 1521.
године у време османског освајања ових крајева.
Пре него што са наставимо са изворима из османског периода задржаћемо се на
питању времена подизања манастира Фенека. Тренутно у науци постоје два мишљења
о томе.47 З. Симић, Д. Димитријевић и С. Ђирковић сматрају да је манастир настао тек
у XVI веку док Ј. Магловски и Б. Вујовић опет сматрају да је манастир настао у XV
веку након преноса моштију св. Петке Трновске у Србију. Након археолошких
истраживања 1994. године не би требало да буде спорно да је црква из времена
деспотовине. Ако ту придодамо и описе старог храма из пописа из XVIII века јасно је
да је реч о манастирској цркви која вуче директно порекло од храмова из времена
Моравске Србије. Ми се такође придружујемо мишљењима Ј. Магловског и Б.
Вујовића и не би овде понављали њихове, по нама, врло убедљиве аргументе. Овде би
додали још пар аргумената којих нема у њиховим радовима посебно кад је реч о култу
св. Петке. По подацима које је прикупио М. Пурковић у средњевековној Србији су
цркве са посветом св. Петки врло ретке и све су се налазиле у Македонији осим једне
која се налазила у Средачкој жупи на Шари.48 На основу османских извора можемо да
закључимо да их је ипак било премда врло мало – рецимо баш Фенек и Петковица у
западној Србији. Ако користимо пописе из прве половине XVIII века такође можемо да
закључимо да их је врло мало. Али је интересантно да се скоро све (3) налазе у
непосредној близини. Манастир Фенек и цркве у Сурчину и Бољевцима. Нешто даље
на Фрушкој гори је манастир Петковица. И то су скоро сви тада постојећи храмови
посвећени овој светици. Ни у првој половини XIX века их нема много више. Рецимо
1836. године у Београдској митрополији их је било само три: у Баточини, Трњану (код
Алексинца) и манастир св. Петке Изворске код Параћина. И у осталим епархијама
постојао је један до три храма посвећених овој светици. У исто време на једном малом
простору доњег Срема било их је три. Све ово говори да је у Фенеку и око њега
постојао веома развијен култ св. Петке што је тешко објаснити ако се у Фенеку није
налазило средиште њеног култа у Деспотовини.
Вратимо се историји Фенека под османском влашћу јер је за разлику од других
Фрушкогорских манастира Фенек остао под турском влашћу све до 1717. године.

Сремски манастири у османским дефтерима

У Цариградском архиву (Başvekâlet arşivi) постоје четири катастарска дефтера

за Сремски санџак из XVI века, а у Варшави у поседу проф. Рајхмана постојао је један
катастарски дефтер за Сремски санџак из прве четвртине XVII века.49.
Први дефтер за Сремски санџак је заведен у Цариградском архиву као Tapu
defteri бр. 437, дефтер за санџак Илок. То је дефтер којем недостаје почетак, а на крају
је додат дефтер за Крушевачки санџак. Сремски дефтер има 218 страна, а писан је за

46
Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда књ. 1 св. 1, Београд 1964, 600
47
З. Симић, Д. Димитријевић, С. Ђирковић, Почеци манастира Фенека, Саопштења XXVII – XXVIII,
Београд 1995/96, 79 – 94; Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995; Ј. Магловски, О београдском култу
св. Петке српске и манастиру Фенеку, Зборник Народног музеја у Београду XVIII – 2, Београд 2007, 117
– 148.
48
М. Пурковић, Попис цркава у старој српској држави, Скопље 1938, 42 – 43.
49
Фотокопије тих дефтера постоје у Оријенталном институту у Сарајеву. Микрофилмове дефтера из
Цариграда држи Серминар за националну историју у Београду, а микрофилм дефтера из Варшаве
поседује Оријентални институт у Сарајеву.

11
време султана Сулејмана после марта 1545. а пре краја 1548 године.50 То је најстарији
очувани дефтер за Сремски санџак. Он даје важне податке о манастирима у Срему.
Пошто недостају први листови, број манастира у Срему у то време није могуће
тачно утврдити. У околини Карловаца су записана три манастира. Једном се име не
може са сигурношћу прочитати али је вероватно Ђурашин, а друга два се зову
Варосава51 и Буковац.52 Ти манастири су плаћали по 50 акчи на своја имања. У нахији
Варадин још су уписана три манастира: Раковац (100 акчи), Баноштор53 (100 акчи) и
Тиди(?)54 (50 акчи). У нахији Гргуревци је уписано 5 манастира и то: Ремета (100
акчи)55, Шуљма (Шуљам) (50 акчи), Мунтаљ56 (150 акчи), Стејановци (100 акчи) и
Бешеново (100 акчи). У нахији Ириг уписано је 6 манастира, и то: Хопово (200 акчи),
Стари (Старо Хопово) (150 акчи), Гргетег (50 акчи), Крушедол (600 акчи), Реметица
(50 акчи) и Јазак (200 акчи). За Крушедол стоји записано да је раније за своје њиве и
два винограда у близини манастира, два винограда у селу Нерадину и за једно језеро
плаћао 200 акчи, а да је тада, приликом пописа, стављена дажбина од 600 акчи
годишње за царску благајну.
Дефтер за Сремски санџак који долази после тога је заведен у Цариградском
архиву као Tapu defteri бр. 549. Писан је после 1566/7 а пре 1568/9 године.57 У њему
има доста података о манастирима у Срему. Први манастир који је уписан јест
Прибина Глава. Као игуман манастира записан је Максим. Манастир има један
виноград, једну ливаду која даје двоја кола сена и њиву од два дана орања. Манастир је
још држао ливаду коју је раније поседовао неки Дервиш Мустафа. За све то је плаћао
100 акчи. Али је још у поседу калуђера било мезра (мезреа) Вишава за коју су плаћали
у име ушура (десетине) и других феудалних дажбина 550 акчи. Манастир Св. Никола у
селу Липовици58 има, по том попису, два винограда и ливаду која даје пет кола сена. За
та имања плаћа 200 акчи. Та два манастира су уписана у нахији Илок.
У нахији Гргуревци су уписана четири манастира. Манастир Св. Ђурђа или
Стејановци код села Стејановаца даје као еквиваленат за ушур 200 акчи. Манастир Св.
Димитрија у селу Шуљма (Шуљам) је уведен заједно са селом, па му имања нису
посебно исказана. Затим је записан "манастир Св. Стеван Шкиљановић или
Шишатовић у близини села Велике Ремете". Манастиру Шишатовцу - стоји у дефтеру -
уписани су виногради, баште, ливаде и њиве према судском хуџету који имају
калуђери. Међутим, калуђери су те поседе досада уживали без тапије. Издат је ферман
да се узме resmi tapu за та имања, а да се калуђерима продају зграде које они држи од
заузећа. За resmi tapu и за зграде калуђери треба да плате 26.000 акчи. Осим тога,
калуђери су плаћали 500 акчи као еквиваленат за ушур и остале феудалне дажбине.
Приликом овог пописа је повећана та дажбина на 660 акчи. Из дефтера се јасно види да

50
Да је дефтер писан после 15. марта 1545. године види се по томе што се Мурат бег Тардић спомиње
као мртав (о смрти Мурата Тардића види Г. Елезовић, Турски споменици I, 525), а да је писан пре краја
1548. године види се по томе што се Мехмед паша Јахјапашић спомиње као жив.
51
Поред њега је уписано и село Варосова (данас Воросово, део Карловаца).
52
Буковац, село код Карловаца.
53
Баноштор је сигурно био бивши католички манастир, али није јасно из дефтерских података да ли је
остао католички или су га населили православни монаси.
54
Постоји у сремским дефтерима записано село које се може читати само Тиди, Тидија (види: Д.
Поповић, Срби у Срему, 106).
55
То је манастир Шишатовац, а не садашња Велика Ремета
56
Постоји потес Мутаљ између Бешенова и Шуљма (Д. Поповић, Срби у Срему, 44, 115).
57
Датирање дефтера се добија из кануннаме овог дефтера и из кануннаме дефтера за Сремски санџак бр.
571, јер кануннама дефтера каже да је султанском заповешћу од 974 (1566 - 7) године повећана филурија
на 70 акчи, а по кануннами дефтера бр. 571 године 976 (1568 - 9) повећана је филурија на 80 акчи.
58
Ово је манастир Ђипша, јер код Ђипше, односно код села Визића, постоји потес Липовац. Ђипша је
посвећена св. Николи

12
је село Велика Ремета било где је манастир Шишатовац. У овим дефтерима нема
уопште манастира који би одговарао садашњој Великој Ремети. Ако би се спомен
Велике Ремете 1541. год. и у ферману из 1543. године,59 као и другим турским
документима из XVI века, могао протумачити на тај начин што би се схватило да се
односи на Шишатовац, остаје ипак запис из 1568 године60 где се каже да је Велика
Ремета посвећена св. Димитрију.
Манастир Св. Петка код села Велике Ремете61 је слично уписан као Шишатовац
и имао је да плати 12.000 акчи као resmi tapu и за цену зграда, док је феудална дажбина
повећана од 100 на 550 акчи.

59
E. Laszowski, Izvadci turskih izprava odnosećih se na fruškogorske manastire u Sriemu, Vjestnik Kr. hrv.-sl.-
dal. zem. arkiva 1 [1899], 42
60
Записи и натписи И, 208, бр. 672
61
То је каснија Петковица.

13
 Положај манастира Фенек у доњем Срему

У нахији Варадин уписана су два манастира. Село Варосово62 уписано је са

манастиром Св. Арханђела.63 Добра тога манастира нису посебно уписана. Затим је

62
Данашње село Воросава.
63
У дефтеру стоји: Стефан. Арханђел. Како не постоји арханђел Стеван, вероватао је забуном писара
написано Истефан место Исфети.

14
уписан манастир Врачеви на пољу Раковцу. За своја имања и зграде морао је манастир
Раковац платити 5.000 акчи, а феудална дажбина коју је манастир давао "господару
земље" (сахиби ерз) повећана је од 122 на 200 акчи.
У нахији Черевић уписана су два манастира и један напуштени манастир.
"Манастир Св. Сава или Кувеждин у близини села Ванђинце"64 је платио за своја
имања 12.000 акчи, а феудална дажбина је била повећана од 400 на 500 акчи. Код
манастира Бешенова су уписана два винограда, баште, ливаде, њиве, један млин и
један гај, што поседују калуђери на основу судског хуџета. За та имања и зграде
калуђери су морали платити resmi tapu 8.000 акчи, а феудална дажбина им. је повећана
од 400 на 550 акчи.
Ливаде, две њиве, запарложен виноград и порушен манастир у границама села
Мунтаља - стоји записано у дефтеру - нису ни у чијем поседу. Неки заим Бајезид-бег
узео је све то за 60 акчи које је дао као resmi tapu царској благајни.
У нахији Ириг уписано је шест манастира. Манастиру Хопову уписана су два
винограда, четири баште, једна ливада и 20 њива. За то и за зграде платио је манастир
26.000 акчи, а феудална дажбина је повећана од 525 на 720 акчи. Манастир Стари
(Старо Хопово) није сам могао платити за своја имања и зграде. Калуђери и јузбаша
Добросав из Ирига платили су 1.000 акчи царској благајни. Феудална дажбина је
заведена у износу од 150 акчи. Манастиру Крушедолу су уведена у дефтер два поља по
имену Топола и Зоваљ,65 затим два винограда у границама села, четири винограда у
близини манастира и језеро Кувалова у близини Карловаца. За то и за манастирске
зграде калуђери су морали послати "са знањем кадије" човека који ће платити царској
благајни 32.000 акчи. У исто време је феудална дажбина од 1.000 акчи повећана на
2.000 акчи.
Манастири Гргетег, Јазак и Мала Ремета имали су да плате сваки по 6.000 акчи
царској благајни, па је, осим тога, Гргетегу повећана феудална дажбина са 300 на 450, а
Малој Ремети од 150 на 250 акчи, док је Јаску остала иста дажбина као у "старом
дефтеру" (500 акчи). За манастир "Св. Јован у вароши Врднику" стоји записано да су се
калуђери разбежали кад су затражене дажбине. Али је становник села Купиника Пејо
понудио 3.000 акчи царској благајни, па је на његово име манастир и уписан. Осим
тога је уписано: 60 акчи уместо десетине (ушура), 200 акчи жировнине и 1819 акчи
бадухава.
У нахији Земун уписан је манастир Фенек. За винограде и остале поседе, као и
за зграде, платио је 3.800 акчи, а феудална дажбина је уведена у износу од 300 акчи као
што је било у "старом дефтеру" заведено.
Ови подаци о манастирима из два најстарија дефтера за Сремски санџак
интересантни су са више страна. У ова два најстарија дефтера су записани сви каснији
сремски манастири осим Велике Ремете и Беочина. Први спомен Беочина (манастира
на пољу Новасел код Беочина) је у дефтеру из 1578 године (бр. 571), што значи да је
настао између 1566 и 1578 године. За Велику Ремету не може се ништа сигурно рећи.У
првом. дефтеру нису уписани Врдник и Фенек. То би значило, да су та два манастира
обновљена после 1545 - 48 године, Фенек пре 1563, а Врдник пре 1566-69 године.66 За
Кувеждин, Ђипшу и Прибину Главу може се само рећи да су постали пре 1566-69
године, јер су ти манастири могли бити уписани у први дефтер, будући да у рукопису

64
Данас потес Вођинци (Д. Поповић, Срби у Срему, 116). Зашто је у овом дефтеру Кувеждин уписан у
нахију Черевић није потпуно јасно. У каснијим дефтерима Кувеждин спада у нахију Гргуревци.
65
Међу манастирским земљама спомиње се и земљиште под имено Топола (Д. Поповић, Срби у Срему,
75), а пустара Зоваљ је забележена 1456. године између Крушедола и Руме (Исто, 63).
66
У нашим изворима је Врдник споменут први пут тек 1589 (Записи и натписи I, 239, бр. 806).

15
првог дефтера недостаје готово читав попис нахије Илок.67
Врло је интересантно питање: како су и зашто нестали манастири који се у овим
дефтерима спомињу а касније их нема. У првом дефтеру из 1545-48 уписана су четири
манастира (један вероватно Ђурашин, Буковац, Баноштор и Тиди) који се касније
никако не спомињу. Да ли су то 1545-48 године били још увек католички манастири
који су касније запустели или су то тада били бивши католички манастири које су
православни калуђери посели, па затим напустили, тешко је рећи. Од та четири
манастира само се Баноштор у каснијим дефтерима спомиње као срушена црква.
Манастир Мунтаљ је у другом дефтеру споменут као порушен и напуштен, па су
његова добра продата заиму Бајезид-бегу за 60 акчи. Овде се такође не зна да ли је
Мунтаљ 1545-48 био католички манастир. У свему пет манастира из дефтера из 1545-
48 године нису више уписана у дефтер из 1566-69 године.
У другом дефтеру су у Карловцима уписане цркве у три махале. Свака од њих је
платила по 80 акчи resmi tapu. Ту се очигледно ради о православним црквама. У
другим местима такође има уписаних цркава са resmi tapu. У Карловцима је уписана
једна порушена црква. Пошто нико није понудио више, продата је катибу Хусреву који
је понудио да да 200 акчи царској благајни. То је бенедиктинска црква коју спомињу
као порушену неки путописци, а као таква је била затечена после протеривања
Турака.68 У Врднику је такође уписана порушена црква коју је купио емин Хусејн-ага.
Приликом овог пописа православни монаси из манастира св. Јована у Врднику су се
разбежали, па је resmi tapu платио неки Пејо из Купиника. Ни калуђери Старог Хопова
нису могли сами платити resmi tapu, па је известан део платио јузбаша Добросав из
Ирига. У Сланкамену и неким другим местима такође су постојале порушене цркве
које су продане.
Каснији дефтер Сремског санџака из времена Мурата III (бр. 571) није ближе
датиран, али се може утврдити да је писан око 1578 године,69 даје такође интересантне
податке о манастирима у Срему. У том дефтеру је уведен resmi tapu и дажбина за цркву
манастиру Прибиној Глави 1.000 акчи, а Ђипши (односно Св. Николи у селу
Липовици) 4.000 акчи. Али су уведене таписке таксе за земље и зграде и код већине
других манастира код њих је Ахмед-бег унео таксу у ранијем дефтеру, и то: Хопово и
Старо Хопово (6.000 акчи), Јазак (4.000), Крушедол (4.000), Бешеново (4.000),
Шишатовац (4.000), Петковица (3.000) и Раковац (3.000). То је вероватно још
неплаћени заостатак од раније уписаног resmi tapu,70 јер манастирима Врднику,
Гргетегу и Фенеку којима је раније Ахмед-бег такође уписао resmi tapu у овом дефтеру
није записано ништа као ресми тапу. Код манастира Стејановаца, Шуљма, Варосава и
Беочина71 није уведена такса. Али су код свих манастира повећане феудалне
дажбине.72
У дефтеру из краја владе Мурата III (бр. 673) и у дефтеру из прве четврти XVII
века нису заведене нове таксе и нису повећаване феудалне дажбине манастира.
Феудалне дажбине су исте као у дефтеру из 1578 године. У дефтеру бр. 673 уведен је

67
За Кувождин је мало вероватно да је припадао 1545-48 нахији Илок, али се не може искључити и та
могућност
68
Smičiklas, Dvijestagodišnjica oslobođenja Slavonije, II, 289
69
У дефтер су уведене три заповести из 1578 године које одређују како ће се поступити у неким
случајевима при попису Сремског санџака.
70
Ти уписи нису уведени тако да се може видети о чемо се ради.
71
У овом дефтеру манастир је уписан под именом Новасел заједно са пољем Новасел код Беочина.
72
У дефтер из 1578 године пописивачи су унели да манастир Крушедол плаћа за своја имања феудалну
дажбину "господарима земље" у износу од 3.800 акчи. То је, међутим, смањено, па је у каснијим
дефтерима уведено 2.300 акчи.

16
манастир код Беочина исто као и у дефтеру, из 1578. године али је и код села Новасел73
уписан манастир Св. Сава који се раније не спомиње. У дефтеру бр. 673 стоји записан
још један нов манастир по имену Акалова код Сусека (данас потес Вакалова - Акал је
био посед деспотице Јелене). Ти манастири су уписани и у дефтер из прве четврти
XVII века у коме се помињу и сви остали манастири који се помињу у дефтеру из 1578.
године.

Реконструкција изгледа старог храма мнастира Фенек

Устројство српске цркве у Срему за време османске владавине

О устроjству српске цркве на простору Срема, за време османске владавине

постоjе веома контрадикторна мишљења о коjима се ми овде нећемо изjашњавати.
Даћемо само изворе, коjи се на жалост могу врло различито тумачити.
У дефтеру “Митрополиjе и епископиjе у Румелиjи и Анадолиjи” вођеном у
преиоду од 1640. до 1655. године сремска диjецеза се води као “Митрополиjа области

73
Свакако код Каменице - види: Д. Поповић, Срби у Срему, 88

17
Београда и острва Срема”.74 Пешкеш Београдско - сремске митрополиjе мењан jе у
прошлости и утврђен на 6 дуката, али свих петнаест година у дефтер ниjе унет никакав
податак о издавању берата за ову митрополиjу премда се управо у то време у прилично
многоброjним писаним српским изворима jавља не само београдски митрополит већ и
хоповски епископ.75
Али вратимо се мало уназад. Некадашњи деспот Ђорђе Бранковић се као
епископ Максим све време од 1513. до 1516. године jавља као београдски митрополит
коjи jе столовао у манастиру Крушедолу, његовоj задужбини намењеноj сремским
владикама - “Срему митрополиjа бити стоjателну на веки”.76 То правило се, по свему
судећи, одржало све до успостављања нове аустриjско - османске границе након
потписивања карловачког мира.
На извештаjу Охридског синода са другог суђења Павлом смедеревском 1532.
године, кад су осуђени Павле и Теофан (Зворнички) потписани су и митрополит Роман
Белоградски и Jосиф Угарски.77 Митрополит Лонгин се jавља на два натписа у
манастиру Крушедолу из 1545. године али без назнаке његове диjецезе. Међутим,
пошто се у натписима говори о обнови манастира Крушедола готово jе сигурно да jе
митрополит Лонгин био надлежни jерарх без обзира како jе званично гласила његова
титула.78
Поуздани подаци о митрополитима Београда и Срема се jављаjу тек од 1589.
године.79
Са друге стране збуњуjу подаци из средине XVII века када се паралелно jављаjу
“Белиградски и сремски митрополит” и хоповски епископ. Наиме, од 1644. до 1662.
године у више наврата jавља се “Белиградски и сремски митрополит” кир Хаџи
Иларион.80 Практично истовремено 1641. године jавља се хоповски владика Jосиф81 а
1647. године био jе у Русиjи хоповски епископ Михаило. Епископа Михаила jе
патриjарх Макариjе хиротонисао за вретаниjанског, марчанског епископа у области
Ровишта. Пошто га тамошње власти нису хтеле пустити на ту диjецезу остао jе у
манастиру Хопово као посвећени епископ.82

Доњи Срем после Карловачког мира

Принц Еуген Савојски је 1697. године поразио Османлије у бици код Сенте а
16/26. јануара 1699. године склопљен је Карловачки мир. Граница у Срему је одређена
IV чланом царских капитулација. По овом члану морала се повући равна црта од ушћа

74
Детаљниjе о овом дефтеру видети у Радмила Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас
CCCXX - Одељење историjских наука књ. 2, Београд 1980, 61 - 162
75
Радмила Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас CCCXX - Одељење историjских наука књ.
2, Београд 1980, 126 и 147.
76
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. I, бр. 416; Љ. Стоjановић, Стари српски записи и
натписи књ. III, бр. 5013; F. Miklosich, Monumenta Serбica, Vienna 1858, 541; Радмила Тричковић,
Српска црква средином XVII века, Глас CCCXX - Одељење историjских наука књ. 2, Београд 1980, 125
77
П. Костић, Документи о буни смедеревског епископа Павла против потчињавања Пећке
патриjаршиjе архиепископиjи Охридскоj, Споменик СКА LVI, 48, Сремски Карловци 1922, бр. V
78
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, бр. 3096; Љ. Стоjановић, Стари српски записи
и натписи књ. III, бр. 4965.
79
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. I, бр. 806, 886, 993, 1234, 1579, 1748 и 1765.
80
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. I, бр. 1125, 1234, 1388, 1454, 1493, 1510, 1518,
1532, 1542, 1550, 1571
81
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. IV, бр. 6794
82
Ст. М. Димитриjевић, Грађа за српску историjу из руских архива и библиотека, Споменик СКА LIII,
45, Сараjево 1922, 202; Радмила Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас CCCXX - Одељење
историjских наука књ. 2, Београд 1980, 126-127

18
Тисе у Дунав, насупрот Тителу и рту који се налазе са страме покрај Тисе, па од обале
равно пема Срему а са ове стране Босута право на Моровић. Да се ова одредба испуни
била су најпре са супротне стране постављена два велика хумка на дунавској обали и
то на месту које је лежало отприлике 10 лаката далеко изван зидова града Сланкамена
према београдској страни а затим су, да се одржи раван правац била подигнута три
хумка код Моровића. Одавде је граница ишла равном линијом - село Грабовац – село
Крчедин – село Енгије (?) – Слорин (?) – село Топола – до близу разорене цркве која је
била подигнута на граници села Јанковац – виноград Шатринац – село Кокнаса (?) –
подручје граница Ирига – село Зундуха (?). Одавде је граница ишла равном линијом
изнад границе села Вишњевца (четврт сата од Сопрање) па до Митровице. Одавде још
четврт сата хода према Моровићу где се завршавала равна гранична линија на реци
Сави. На том месту је такође подигнута хумка. Иначе граница је била обележена са
укупно 213 хумки. Река Босут је била граница својим старим коритом од Моровића па
до ушћа у Саву.83

Основе старог и новог храма

По тефтеру који су водили ексарси београдског митрополита од 1713. до 1718.

године следећа села у Срему су потпадала под београдског митрополита тј припадала
су османском царству: Земун, Црвенка, Бановци (1732. године звали су се Туса),
Голубинци, Инђија, Петровци, Добродол, Путинци, Добринци, Шашинци, Радинци,
Црквенац, Краљевци, Јелинци, Фогањ, варош Дмитровица, Јарак, Буђановци,
Ђурђевци, Огар, Прхово, Мишковци, Сибач, Карловчић, Милешевци,84 Витојевци,
Обреж, Шимуновци, Крњишевци, Угриновци, Војка, Сакуле (постојале су и 1742.
године),85 Добановци, Сурчин, Бежанија, Дреновац (постојао је још 1742. године),86
Кумша,87 Прогар, Грушинци,88 Толинци,89 Обеда,90 Ашања, Микуље,91 Платичево,

83
dr Stjepan Srkulj, Izvori za hrvatsku povijest, Zagreb 1911, 125; Димитрије Руварац, Изборни сабор 1713
и попис села у Срему, Архив за историју српске православне карловачке митрополије бр. 3 и 4/1911, 42-
44
84
Милешевци су се налазили између Ашање и Огара.
85
Сакуле су се налазило између Угриноваца и Добановаца.
86
Дреновац се налазио код Бежаније.
87
Кумша се налазила између Јакова и Бољеваца. Из Кумше су настали данашњи Бољевци.
88
Гушинции или Грушевци су се налазили код Прогара.

19
Крстац,92 Суботиште, Девчинци,93 Барадинци,94 Хртковци, Пећинци, Пазуха, Турија,95
Тврдењево,96 Попинци и Белегиш.97
Као што из приложеног видимо и манастир Фенек је остао под османском
влашћу и тиме је у црквеном погледу припао београдској митрополији.
Управо у то време, тачније 1713. године, Дабро – босански митрополит Мојсије
Петровић је премештен из Сарајева за београдског митрополита. У Београд је стигао
14/25. новембра и примио управу. Његови ексарси су обилазили Срем и купили таксил
и милостињу. У споменутом тефтеру се налазе записи од примљеног таксила и
милостиње од 24. фебруара 1713. године до закључно децембра 1717. године.98

Доњи Срем се припаја Аустрији

Успешним ратовањем током 1717. године Аустријанци су протерали Османлије

из Срема и пожаревачким миром 10. јула 1718. године добили су Аустријанци не само
доњи Срем него и добар део данашње Србије и Тамишки Банат са малом Влашком до
реке Алуте. Конфирмационом дипломом цара Карла VI од 30. августа/10. септембра
1718. године буде потврђен Мојсије и признат за митрополита Србије. Угарска дворска
канцеларија је издала Мојсију потврдну диплому 27. септембра⁄8. октобра 1718. године
у којој је Мојсије био признат не само за архиепископа и митрополита краљевине
Србије него и доњег Срема тј оних села и насеља која је и дотле уживао.99
Због доњег Срема митрополит Мојсеј је дошао у сукоб са карловачким
архиепископом и митрополитом Вићентијем Поповићем који га је тражио за себе. У
вези овог спора митрополит Мојсије у свом писму митрополиту Вићентију, од 19.
новембра 1717. године, наводи: "... тако и сад смјерено припадаем пред в. с. и молим
се, штобисте се о нас умилостивили да нам то наших села у Срему што смо и до сада
имали, не кад би смо му купили, вам и ваше довљејет са више." О истим селима
митрополит Вићентије је митрополиту Мојсију писао 10/21. јуна 1718. године:"... А за
ону накателу неколико сремски села ласно будемо видели." Митрополит Мојсије опет
митрополиту Виђентију писмом 24. септембра/5. октобра 1718. године у вези истих
села пише:"... ми што смо с вашим братством слово имели ради ово неколико села у
Срему,. то смо правицу искали и заповед и вољу цесарског величанства да се изврши,
нашто сам цесарском заповедом прид цесарским депутатом комисаром на Срјем ја
шталирован а нитко други за мога живота, инштанциом општего народа, такову
правицу и данас именом општаго народа иштем и при цесарском славном двору
претендирају, зашто како су правицу и владеније имели частно почивши
преднаследници митрополит Стефан Метохијац и прочи над свим Сремом, тако и ја

89
Толинци су се налазили код Прогара.
90
Обеда се налазила код Ашање.
91
Микуле или Микуље су се налазиле између Ашање и Обрежа.
92
Крстац се налазио између Ашање и Огара.
93
Девчинци су се налазили код Суботишта.
94
Барадинци су се налазили између Платичева и Огара.
95
Турија се налазила код Карловчића.
96
Тврдњево се налазило између Црвенке и Угриноваца.
97
Димитрије Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, Архив за историју српске православне
карловачке митрополије бр. 3 и 4/1911, 44-45
98
Димитрије Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, Архив за историју српске православне
карловачке митрополије бр. 3 и 4/1911, 42-44
99
Димитрије Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, Архив за историју српске православне
карловачке митрополије бр. 3 и 4/1911, 45-46

20
какоти њихов наследник иншталировати потребујем имати."100
Обојици митрополита је било стало да задрже села у доњем Срему и због тога
су се обраћали у Осијек генералу барону Бекеру и краљевском земаљском судији
Каленеку и то један писмом а други преко својих изасланика. Коначно Каленек је у
свом писму од 5. фебруара 1719. године (по новом) јавио митрополиту Вићентију да ће
му се жеља испунити и тако је 8. јула 1719. године цар Карло VI издао диплому којом
је подложио и доњи Срем митрополиту Вићентију. А да би умирио и митрополита
Мојсија издао му је цар Карло VI такозвану проширену диплому 10. новембра 1720.
године којом Мојсијева власт била проширена и над темишварским Банатом у којем су
постојале две православне епископије у Темишвару и Кебешу – Карансебешу.101
Патријарх Арсеније је поставио бившег митрополита нишког и белоцркванског
Стевана Метохијца за епископа београдског и сремског. Нешто касније, 1694. године
патријарх је од цара Леополда 1694. године тражио да потврди Стевана за епископа
сремског али овај то није хтео да учини већ га је својом дипломом од 4. марта 1695.
године потврдио за епископа горњо карловачког и зринопољског. Изгледа да Стеван
није отишао на то своје ново постављење или ако је био тамо кратко се задржао јер га
већ пре 1700. године срећемо као сремског митрополита. Након смрти патријарха
Арсенија 26. октобра 1706. године митрополит Стеван је једно време управљао целом
српском црквом. На првом сабору 7. јануара 1708. године јавља се као сремски
митрополит. Пошто је, као што смо већ навели, по карловачком миру из 1699. године
доњи Срем остао под Турцима, у црквеном погледу je потпао под београдског
митрополита. Због тога на првом сабору 1708. године није ни било посланика из доњег
Срема. На овом сабору је архиепископа митрополита изабран Исаија Ђаковић кога је
потврдио цар Јосиф 24. маја 1708. године. На жалост Исаија је умро већ 20. јула 1708.
године па је српском црквом поново привремено управљао митрополит сремски
Стеван Метохијац скоро до смрти, премда је у међувремену 8. августа 1708. године
премештен за епископа бачког. Стеван је убрзо, већ 27. априла 1709. године умро и
сахрањен је у манастиру Ремети. Управо у то време 4. маја 1710. године за
архиепископа митрополита изабран је Софроније Подгоричанин који је умро 7. јануара
1711. године па је од 18. марта 1711. године па до 1713. године српском црквом
администрирао Христифор.102
Као што видимо сремском митрополијом је од велике сеобе па до смрти 1709.
године упраљао углавном Стеван Метохијац бивши нишко белоцрквански митрополит.
Премда се не зна тачно где је била његова резиденција са великом вероватноћом се
претпоставља да је то био манастир Ремета. Треба нагласити да је у ово време – све до
1717/8. године сремској митрополији припадао само горњи Срем (углавном Фрушка
гора) и део Славоније. Готово сви фрушкогорски манастири су већ тада припадали
сремској митрополији – једини је изузетак Фенек који је припадао београдској
митрополији јер је остао под влашћу Османлија.
Манастир Фенек био је према свому истакнутом положају у свим ратовима
Аустрије с Турском, при турском продирању и при узмицању, жртва турске обести те
је више пута спаљиван и пустошен. Тек године 1716. после потпуног пораза и

100
Димитрије Руварац, Мојсије Петровић, митрополит београдски 1713-1730, Споменик СКА XXXIV,
Београд, 160-163; Димитрије Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, Архив за историју
српске православне карловачке митрополије бр. 3 и 4/1911, 46
101
Димитрије Руварац, Мојсије Петровић, митрополит београдски 1713-1730, Споменик СКА XXXIV,
Београд, 91; Димитрије Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, Архив за историју српске
православне карловачке митрополије бр. 3 и 4/1911, 46
102
Димитрије Руварац, Где је била резиденција Архиепископа – Митрополита од смрти Арсенија
Црнојевића до 1713. године, Архив за историју српске православне карловачке митрополије бр. 5 и
6/1911, 122-123

21
изгнанства Турака из Срема након битке на Везирцу, у којој је принц Еутен Савојски
потукао Турке, ослободио се манастир Фенек вековне османске власти, која је на њему
најраније почела а најкасније завршила.
Фенек је вероватно страдао од османских трупа у повлачењу након битке на
Везирцу као и неки други Фрушкогорски манастири, поготово што је он на врло
изложеном месту – недалеко од једног најзанчајнијих прелаза преко Саве код
Бољеваца. Можда је управо то страдање манастира што њега нема на Епшвилцовој
карти Краљевине Србије из 1718. године. Од оближњих места уцртани су само
Бољевци.103 Вероватно није случајно да је управо у то време Фенек добио антиминс
кога је 5. октобра 1718. године освештао Карловцима митрополит Викентије
Поповић.104

Манастир Фенек у првој половини XVIII века

По опису од 1735. црква манастира Фенек је била озидана каменом и циглом, а

покривена шиндром. Кров је у то време био веома стар и труо. Посвећена је била св.
Параскеви - Петки, а осветио ју је митрополит београдско-карловачки Мојсије
Петровић између 1718 - 1730. године. Из овог се види, да су и манастир и црква
фенечка вероватно били попаљени 1716. године кад су Турци били потучени на
Везирцу код Варадина. По наведеним и описаним у Опису стварима и утварима види
се, да је црква била врло сиромашна. У њему се не наводи ни име игуманово, ни
братије - калуђера. На крају се вели, да су спремили шиндру за покривање цркве, коју

103
Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик САН XCVI,
Београд 1948, (Епшвилцова карта).
104
Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира од 1753. године, Сремски Карловци 1905, 24

22
је узео Тома учитељ из Земуна и Господар Анастас.105
Ево тог описа у целости:106

Манастир Фенек 1. јануара 1735. године

Церков зјадата каменом и циглоју, покровена шиндром, веће кров стар начал
опадат, внутр свод циглоју, труло лепо пописато.
Храм св. Петки, освјаштен поч. митр. Мојесеем Петровићем.
Олтар прегражден даскоју, лепо исписат, 1 прозор незатворен; проскомидија у
камену прилична, по неј 2 покрова 1 от картуна а 1 от свиq, леп 1 икона пресватјија
Богородици, крест мален, потир, дискос, звјаздица, лжица от калаја, покривени
марамоју, 2 дарци 1 от свили нове, а друге подобни им: копие, нож, свјаштник от
пиринxа, кадилница от пиринxа, стара. Сосуди за службу потербнији, мала стакла,
укроп от бакара калаисат; звонце мало, 2 пешкира ради службе. Умивалница камен
пробиен, леген, ибрик, честна трапеза цјела изидата от цигли, по неј две плаштанице, 1
от чита а 1 од кумаша, антиминс нов дарован поч. митрополитом Викентием
Поповичем, по нем јастук от кумаша, крест мали сребром прост окован, 1 мали
такожде оковат и позлаштен, 2 свјештника от пиринxа нова, евагелије србско шакопис,
литургиа србска стара, тастамента московска окована сребром, панагиар мален оковат
сребром и полаштен. Кутија за пресвјатое тјело с пречистоју кровију Исуса Христа
древена нова, покров, по трепази от свиq червене, стар, поставqен белим безом.
Пјатохлебница от тенећета стара, сандук мален в нем стојат свјешти и другиј меншиј в
чем стоит тимиан. Ноево јајце при духару обешено. Анафорница от лима лепа,
исписата. Одежда церковниј: 2 фелона бела от проста беза, 1 от ћенара нов, около црна
чипка, фелон нов от свили червене са синxефом плаветним, фелон от мусула червеног
стар, 2 стихара от бела беза половна, 2 наруквице, 1 от кумаша зеленога половне, 1 от
свили червене нове, 2 тканице нове, 1 червена от свили по неј жуте гране с пафтами
жолти, на них ланчић сребрн, друга от зелене свиле с пафтами шарени от пиринxа;
епитрахиqа 8, 1 от свили зелене нов с китами, по нем крестови от жуте чипке, 1 жут от
свиле с китами нов, около зелена чипка и другиј от тојажде свили вехт, 1 от мусула
вехт, 1 от свиле плаветне, полован, 1 от кумаша червеног полован, 1 от мусула
червеног полован, по нем гране извезене свилом, 1 стар от дибе. Двери старе просте,
верху хрест мален, завјеса нова от картуна, подобwе и сјеверниј, 2 иконе престолwе,
образ Христов и Богородичин. Пред образом Христовим кандило сребрно, ново пред
свјатом Богородицом, кандило от пиринxа испод них на кожи аки шпалир шарен врло
леп принешено из Москви. Верху двереј икона Богородичина у стаклу, на темплу крест
мален, прост из цвјета, под них икона Богородична, на безу, велика и прочји икон кое
какови на темплје 9, иконоста прост, по нем кумаш стар, 4 иконе старе, образ
Богородичин, стар врло леп, верху цвет, предним кандило от пиринxа, други иконостас
подобен первому, по нем 1 покров от картуна, 1 от дибе вехт, 1 икона Богородична
нова сребром оковата, 1 у стаклу, 1 на древу образ св. Петки, дароват г. Архидјаконом,
1 образ Архистратига нов, 1 цвет, кандило от пиринxа, 2 свјештника древена, проста,
на них свјешти и 2 жеqезна, 2 аналогиона по них кожа, 1 полиелеј жут, на нем, 12
свјешти, под ним едно ноево јајце. Стол Архиерејскиј стар, прост, на нем, пешкир, 1
абонос, 1 аналогион, нов, гдје читаетса евагелије; столов всего 5, весма стари, 1 хоругв
стар на безу, моловат, икон кое гдје 15.
Церков сва патосата циглоју, в женстјеи препратје образ св. Петке, пред неју

105
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 8
106
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, Сремски
Карловци 1902, 155-157

23
кандило от пиринxа, 1 ноево јајце, аналогион прост на нем кожа, 1 тетрапод пост, по
нем покров от беза бела, 1 врата жеqезом оковата. Книг церковнии: 2 октоиха
московска, мала, соборник сербскиј, триод постниј сербскиј, пентикостар сербскиј,
типик сербскиј рукопис Ноемвр, 2 трбника сербска, 2 московска, мала, триод постниј
московскиј великиј, пентикостар московскиј, великиј псалтир сербскиј, 1 московскиј
малиј.
Шиндру преправили да покривају церкву, уктиторио се Тома мештер из Земуна
и Господар Анастас да покрију.
Житељ земунски Тимотеj Београђанин поклонио jе 1749. године књигу
манастиру Фенеку:107 “Сиjу и светуjу книжку подарова божи раб Тимотеи
Белиграднин, послежде житељ вароши земунскиjа за спомен егову и сина егова Лазара.
Подароваше мње jеромонаху Викентиjу Фенечанину бившаго прежде парохом оу селу
Дреновцу, потом приде ва манастир Фенек. И подписа jу своеjу рукоjу мjесеца
септембрие 7 год. 1749 оу монастиру Фенеку.”
Манастир је 20. јануара 1743. године од царице Марије Терезије добио своју
привилегију, којом му је био опезбеђен посед. Одмах затим је извршено омеђавање
манастирског поседа о чему сведочи до данас очувани златни крст на изласку из села
Јакова у правцу Бољеваца, управо недалеко од места где се одваја пут ка самом
манастиру.
Маиастир је 20. јануара 1743. године од царице Марије Терезије добио своју
привилегију, којом му је био опезбеђен посед. Одмах затим је извршено омеђавање
манастирског поседа о чему сведочи до данас очувани ѕлатни крст на изласку из села
Јакова у правцу Бољеваца управо недалеко од места где се одваја пут ка самом
манастиру.
Интересантно је да од 1740. до 1753. године ни један монах није умро у
манастиру. Са друге стране 1752. године јеромонах Мојсеј је побегао у Србију и
сместио се у манастир Горњаку у Пожаревачкој нахији. Том приликом је понео све
своје ствари са собом.108
У овом периоду се као игумани манастира Фенека јављају следеће личности109
Игуман Василије се јавља као игуман Фенека 1727. године. Умро је као
проигуман у Земуну 18/29. октобра 1754. године. Сахрањен је самом манастиру.
Негде између 1727. и 1746. године као игуман Фенека се јавља Кирило
Николић.
Данило је био игуман Фенека 1746. године. Побегао је у Србију 1758. године
покравши манастирске ствари.
Вићентије Поповић је био игуман од 1749. до 1758. године. Биран је за игумана
у више наврата. Умро је као проигуман 19. септембра 1767. године у Великој Ремети.

Златни крст

Сa десне стрaне путa који повезује Јaково и Бољевце, нa око 400 м од скретaњa
зa мaнaстир Фенек, нaлaзи се високи кaмени споменик, у нaроду познaт кaо "Злaтни
крст". Сaм споменик није посвећен неком конкретном догaђaју или личности, већ
предстaвљa кaмен међaш мaнaстирске земље. Подигнут је 1747. године зaслугом
Николе Мaрковићa, а нaзив је добио по нaродном предaњу које каже да су Срби зa
време сеобa и рaтовa у XVIII веку, прелaзећи Сaву, журили дa се чим пре домогну овог
кaменa међaшa јер су нa мaнaстирском поседу нaлaзили сигурност. Због тогa споменик

107
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. V, Београд 1925, бр. 7923
108
Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира од 1753. године, Сремски Карловци 1905, 20
109
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 19

24
и носи име Зaтни крст – кaо симбол спaсењa. Споменик је прaвоугaног обликa, сa
зaобљеним врхом висине 180 цм (ширинa 45 цм, дебљинa 30 цм). Овaј кaмени
споменик је дубоко укопaн у земљу, тaко дa његовa укупнa висинa заправо износи 280
цм. Нa источној стрaни "златног крста" глaвни укрaс је нaтпис уклесaн крупним и лепо
обликовaним словимa. Нa зaпaдној стрaни, премa мaнaстиру, уклесaн је крст сa
розетом уписaном у круг и стилизовaном геометријском орнaментиком. Нa горњем,
зaобљеном делу још увек се могу видети остaци метaлног додaткa од ковaног гвожђa,
што омогућaвa претпостaвку о некaдaшњем постојaњу металног крстa нa врху
споменика. На ступу постоји и натпис.

Визитација манастира Фенека 12. јуна 1753. года

Врло битан извор за изглед старог манастирског храма је извештај из визитације

манастира 12. јуна 1753. године. То је један прилично обиман документ, већ објевљен,
из кога дајемо само део који се односи на опис цркве.110

Визитација манастира Фенека 12. јуна 1753. года

Врло битан извор за изглед старог манастирског храма је извештај из визитације

манастира 12. јуна 1753. године. То је један прилично обиман документ, већ објевљен,
из кога дајемо само део који се односи на опис цркве.111

I.
Ф е н е к.
Визитација монастирја Фенека, јуже начахом 12. Јунија 1753. года.

Обрјетохом да сего монастирја Фенека, јест храм свјатија преподобнија матере

нашеја Петки. Здатељ сего монастирја совершено незнајетсја, њеци глагољут јако
свјати сербсти деспоти сооружиша, но дјелаго извјестаја о том нигдеже совершено
необрјетаем.
Посљедует написание от игумена до посљеднаго о Христје брата.
1. Игумен Викентиј Поповић, пострижник монастирја Ремети. Родилсја в
предјеље Бачком у шанцу Тители. Љет имат 38, книги училсја в Новом Садје в шкоље,
неженилсја. Пришел в монастир Ремету 1730. љета, и тогда постриглсја во иночески
чин Февруарија 17., чрез игумена Григорија, реметскаго. Рукоположен в дјакона того
љета Маја 20.; чрез преосвјашченаго Архиереја Бачкаго Г. Висариона Павловића, у
Карловци во соборној церкви, во храмје св. Николаја. Рукоположен во своем постризје
в монастирје Ремети љета 1733. Маја 21. во храмје св. великомученика Димитрија, чрез
епископа Крушедолскаго Г. Никанора Мелентијевић.
Таинства. блаженства и заповједи вједает, читати, појати и писати знает.
Духовник јего Арсенији, игумен Беочински, во церков ходит, литургију служит,
одјејание чино имат, квиги имат: Свјатци, полуустав, псалтир; епитрахил свилен; 14
мотика винограда, 300 дрва шљива у монастиру Ремети.
2. Духовник јеромонах Василиј, љет имат 58. Во дјакона рукоположен и во
свјашченика Г. Архиепископом и Митрополитом Мојсеом Петровићем, в бјелградској
церкви, во храмје свјатих архистратигов. Ретко служит, читати, појати, и писати знает.
Одјејание чино не имат; мобилии никакове неимат.
110
Д. Руварац, Опис фрушкогорских манастира 1753. год., Сремски Карловци 1903, 24 – 27.
111
Д. Руварац, Опис фрушкогорских манастира 1753. год., Сремски Карловци 1903, 24 – 27.

25
 3. Јеромонах Данијл, љет имат 44. Во дјакона рукоположен Г. Никанором
Крушедолским, у селу Велики Радинци, во храмје св. Архангелов. Во свјашченика
Архиепископом и митрополитом Исаием Антоновићем, тогда епископом бившим в
Бјелградје, во храмје св. Архистратигов. Литургију служит, читати, појати, и писати
может, таинства от части разумјеет. Одјејание чино не имат. Книги имат: полуустав,
псалтир; 25 кошница, више ничто.
4. Јеромонах Исаија, љет имат 33. Во дјакона и свјашченика рукоположен
епископом Те мишварским Г. Георгием Поповићем, здје во монастирје, во храмје
преподобнија Параскеви. Таинства, блаженства и заповједи от части разумјеет; читати,
појати, и писати знает. Одјејание чино имат. Литургију служит, чреду держит; книги
имат: часослов, псалтир; 30 кошница.
5. Јеромонах Дионисиј Вулетић родилсја у Старом Влаху, во селу Штављу.
Имјеет љет 61, Училсе во монастирје Студеници, код Архимандрита Михаила.
Женилсја, свјашченик мирски бил, со женоју живјел 35 љет. Рукоположен во дјакона
Епископом Јефремом, неимјевшим Епархији, во монастирје Студеници,112 во
свјашченика же рукоположен Блаженопочившим Г. Патријархом Мојсеем Чурлом, во
горњеименованом монастирје, во храмје успенија пресвјатија Богородици, љета 1716.
Парохију держал во вишереченому селу Штављу. Пришел во сија предјели,
прошедшија турскија рати 1739. љета, и по благословенију Блаженопочившаго Г.
Патријарха Арсенија, четвертаго, држал парохију у селу Добановци, чрез 9 љет.
Овдовјевши же пришед здје во монастир Фенек 1751. љета, и постриглсја во
монашески чин Ноемврија 13. дне. В писанији слабо искусан, читати, појати, и писати
слабо. Духовникјего Василиј Јеромонах здјешни. Литургију за невјежество ретко
служит. Одјејаније чино не имат; книги имат: псалтир, часослов, требник, полуустав.
Крест сребром окован, епитрахил свилен; коља, таљиге, хам и уздице. Имјеет једину
дшчер в Турској страни удату. Нрава честна и добра.
6. Јеромонах Викентиј Богосављевић, родилсја во Новом Садје. Љет имат 36.
Книги училсја тамо у Новом Саду у магистра Сави. Женилсја, свјашченик мирски бил,
с женоју живил три љета. Рукоположен на дјаконство свјатопочившим Архиепископом
и Митрополитом Г. Викентием Јовановићем, в Бјелградје во придворној церкви св.
Николаја, љета 1734. Септемврвја 8. Во Свјашченика рукоположен почившим
Епискоиом Крушедолским Никанором Мелетијевићем во вишереченој церкви того
љета Декемврија 6. дне. Парохију держал у селу Дреновцу, сингелију не имјел.
Овдовјевши же, пришел во монастир Крушедол, љета 1746. и постриглсја тамо чрез
Јеромонаха Исаију, Јулија 30. дне, и тамо жителствовал једно љето и два мјесјаца, и по
благословенију блаженопочившаго Г. Патријарха Арсенија, четвертаго, пришел здје во
монастир 1747., Октоврија 28. дне. Таинства, блаженства, и заповједи от части вједает.
Читати, појати, и писати знает. Литургију служит, держит чреду; духовника имат
Авакума, Јеромонаха Бешеновачкаго, и цједуљу от него. Чаное одјејание имјеет. Книги
имат: требник, свјатци. Крест, епитрахил свилени; кошница 30; говеда 10 главах, 1
коња, таљиге, хам и уздицу.
7. Монах Лаврентиј Милутиновић родилсја во Херцеговини, у селу Ливеровићи,
книги не училсја, љет от рожденија имат 49. Три крати женилсја, овдовјевшиже,
пришел здје во монастир љета 1753., и постриглсја Априлија 4. дне чрез игумена
Викентија, Јеромонаха. Отче наш и Богородице Дјево знает. Во церков ходит.
Духовник јего Авакум, Јеромонах Бешеновачки, от јегоже имат. Причастилсја
последњи крат на пасху. Одјејание чино не имат. Мобилие такожде никаковијга.

112
Ово је Јеврем Бањанин, епископ Велико Варадски и Јегарски, што се био
поунијатио. Затим се вратио у православље и отишао у Србију.
26
 8. Монах Герасим Георгијевић. родилсја во малој Росији у селу Заноха, книги
неучилсја. Љет имјеет 46. Женилсја четири крат, и с четвертоју женоју живил чрез три
љета, и с неју распустилсја, пришел из вароши Земуна (понеже тамо пребивал) здје во
монастир љета 1751. и постриглсја во иночески образ чрез Викентија, игумена
Ноемврија 30. дне, потом жена јего бившаја незаконаја, преставиласја. Во церков
ходит, Отче наш знает, више ничто. Духовник јего Авакум, Јеромонах Бешеновачки.
Исповједилсја и причестилсја последњи крат на пасху. Одјејание чино неимат. Имјеет
10 мотика вино града на грунту земунском, 6 кошница, једног коња, таљиге, хам и
узду.
9. Јеромонах Теофан, родилсја во Ерцеговини, у селу Смрчену, љет имат 36.
Книга училсја у Ваљеву, код Василија Јеромонаха. Женилсја, свјашченик мирски бил,
рукоположен во дја конство чрез почившаго Никанора Мелентије вића, Епископа
Крушедолскаго во монастирје Крушедоље 1736. љета, мјесјаца Марта 25. дне, во
храмје Благовјешченија Пресвјатија Богородици, во свјашченство же вишереченим
Еиископом, во горјепомјанутој церкви љета 1737. Ноемврија 23. дне. Парохију держал
у Ртковци 10 љет, у Мишковци же три љета. Сингелију имал од Блажевопочившаго Г.
Патријарха Арсенија, четвертаго. Овдовјевши же, и чад же неимјевши пришел во
монастир здје, 1753. мјесјаца Јунија 13 постриглсја тогоже дне от Архимандрита
Раковачкаго Никанора. Таинства, блаженства и заиовједи от части знает; читати,
појати и писати средствено. Духовник јего Авакум, Јеромонах Бешеновачки.
Одјејанија чинаго не имјеет. Книги имат: псалтир, требник; епитрахил; мобилији
никаковија не имат.
10. Јеродјакон Никодим Поповић, родилсја код Ниша у селу Вучитрну. Книги
училсја у Карловачкој школи, код магистера Петра Рајковића. Љет имат 26. Женилсја и
со женоју живјел год и пол. Рукоположен во дјакова Преосвјашченим Епископом
Карансебешким Г. Јоаном Георгијевићем во Карловцје, во придворној капеље во
храмје св. великомученика Трифона 1748. на свјетли понедјељник. Во шанцје
Бољевци, чрез три љета бил магистер, и пришел здје во монастир сего 1753. и
постриглсја во монашески чин, сего мјесјаца 10. високопреосвјашчењејшим Г.
Архаепископом и Митриполитом Павлом Ненадоваћем. Литургију служит, духовника
имат Авакума, Јеромонаха Бешеновца. Таинства, блаженства, и заповједи вједает.
Читати, појати, и писати знает. Книги имат: псалтир, часослов и свјатци, више ничто.
От фамилији имјеет отца Јеромонаха Стефана, пребиваег во дворје
АрхиеопскопоМитрополитском в Карловцје. Мобилији никаковија неимјеет.
Јеромонаси: дјакови и монаси, котори чинаго одјејанија неимјејут, ситј сут
послљедујшчи: Василиј, данил, Исаија, Дионисиј, Теофан, Никодим.
Јеродјакон: Никодим.
Монаси: Лаврентиј, Герасим, которим приказасмо, да кижди одјејание чиное
себје прискорбит уготовити, а котори преслушајут, казни подлежати будут. Такожде
свјашченици и дјакони ципеле и штринфле да имут, и без ципелах да
несвјашченодјејствујут, ниже честним лицам да отходјат. Такожде и шест мантијах в
церкви да устројат.
Написание братии, изшедших из монастирја.
1. Јеромонах Мојсеј, отбјегл у Турску прошедшаго љета 1752., ниње
обрјетајетсја у монастиру Горњаку, у нахији Пожаревачкој. По нем никаковија јего
мобилији в монастирје неостало.
Посље визитације 1740. г. бивше, ни један от братии преставлсја јест:
Из вишеписаних братии по игумење Викентији, согласијем братским
наредихом:
Јеромонаха Дионисија намјестника и иконома цјелаго монастира.

27
 2.) Член перви Викентиј Јеромонах, член втори Исаија Јеромонах и Еклисијарх,
член трети Теофан, Јеромонах, котори должни будут с игуменом и намјестником о
всјех дјељех монастирских договор имати.
3.) Јеромонах Василиј да будет духовник, такожде да обучает монахе, слуге
монастирске и дјаке, подобно и прњаворце, молитви Господњој, Богородице Дјево,
вјерују во јединаго Бога, и десет заповједеј, во кратцје без толкованија.
4.) Јеродјакон Никодум да будег протоколист уредихом, котори должен будет
цротоколе по формулару јему показаному от нас чино водити, и по различију приходе
и расходе монастирске вјерно и праведно записивати.
5.) Монах Герасим наредисја кључарем, гостилником и болничаром бити.
Под датумом сего Јунија 13. положиша в церкви, како игумен, намјестник, тако
и заклети старци свој јурамент, пред свјатим Евангелием и честним крестом, сами усти
засвидјетелствовавше, јакоже их собственое рук подписание во Архијепископо -
Митрополитском протокоље видјети јест.
Дјаци монастирски:
Милош, дјак игумена Викентија, родилсја во Сервији у Крагујевцу, љет имат 19.
Псалтир изучил, читати и канерхати знает, писати и појати не знает. Духовник јего
Авакум, Јер. Бешеновачки, от јегоже и цједуљу имат, и исповједилсе и причестилсе
последњи крат на пасху.
Начисание слуг монастирских:
1.) Фатул Влах, родом от Бокорешта, службоју кошничар, платју имат ва пол
године 8 фор,
2.) Косга Влах, родом из Краљева, службоју кувар, плату имат годишње 28 фор.
3.) Зота Влах, из Видина, службоју мјешаја, годишњу плату имат 24 фор.
4.) Алекса, родилсја у Сервији, службоју говедар, плату имат годишње 20 фор.
5.) Јосиф Јоакимов, родилсја у Бољевци, службоју кочијаш, годишњу платју
имат 20 фор.
Написание Прњаворцев:
1.) Стиноје Милошевић родилсја во Сервији у селу Вранићи, жена јего Јања
пришел здје у Прњавор 1745.
2.) Пана Дматровић, родилсја у Босна, в селу Рачи, жена јего Петра, пришел здје
у монастирски Прњавор 1738.
3.) Радивоје Живановић, родилсја у селу Чалми, жена јего Јованка, пришел 1735.
4.) Стојан Вучков, родом от Болгарији из села Смољана, жена јего Смиљана,
пришел 1745.
5.). Гаврило Ристић, родом из Мачве, из села Јаловика, жена јего Мисирка, брат
јего Михајил, жена јего Рајка, пришел 1740.
6.) Обрад Мирковић, родилсја у Сакули, жена јего Манда, пришел 1742.
7.) Марко Дезимуров, из Турске, родилсја у еелу Рудовцу, женај его Анастасија,
пришел.1751.
8.) Михаил Лукинћ родилсја у Сервији у селу Баћевци, жена јего Теодора,
пришел 1753.
9.) Антоније Видаковић, родилсја у Сервији у сеу Раниловићу, жена јего
Стамена, цришел 1752.
10.) Павел Алексић, родилсја у Сервији у селу Стублини, пришел 1753.
11.) Васа Иванов, родилсја здје во Пернанаворје, мати јего Ивана.

Инвентаријум:

Церков сија созидата од камена и цигле, крестообразно, доста порушена, храм

28
јакоже рјехом преподобнија матере нашеја Петка, јест висока 2 клофтера, широка
такожде, долга с олтарем 4 клофтера и 2 шуха. Пјевнице округле, на њима труло
устроено, на њему 8 пенџера малених без катри и стакла. Церков како из нутра, тако и
с поља њест побељена, патосата циглом; врата једна от западне стране, с немачком
бравом; покривена прошедшаго љета шиндром растовом, јакоже и труло, ктиторством
и вждивением почтенороднаго господара Кузмана Болтаџије, житеља вароши Земуна.
Звоница при церкви от древета устроена, такожде же прошедшаго љета, растовом
шиндром покривена, на њој крест от плеха, такожде на трулу, и над олтарем крстови
од плеха.
Во олтарје честнаја трапеза на једином столпје созидана каменом и циглом,
знаменија њест да јест освјашчена. На неј обрјетаетсја: 1 плашчаница от турског чита а
1 от белога беза ћенара, ветхе и подерате; покров от кадифе шарене, ветх; 1 Антиминс
освјашчен свја топочившим Арх. и Митрополитом Вакентием Поповићем, 1718.
Октоврија 5. у Сланкамену, доста вехт.
1 кивот в немже свјатија частици стојат, оправа Јерусалимска украшен седефом;
кондирић от калаја в немже свјатое миро; 2 свјешчника од мједи; 3 креста сребром
оковата, измежду их 2 позлашчена.
Проскомидија у дувару дрвена устројена. На нејже: Покров от платна ћенара
вехт; потир сребрн позлашчен с четирма каменми зеленими накићен; дискос сребрн
позлашчен а 1 непозлашчен; звјездица сребрна и позлашчена; 2 лжице сребрне; аер и 2
дарка от дамашке червено; аер и 2 дарка на тафуту изображена, моловата и
илуминирата, червеним тафетом поставлена, приложил В. П. Павел Ненадовић;
пјатохлебница от калаја; свешчник от туча; анафорница от калаја; кадилница от туча,
ветха; ибрик от бакара умивални; ибрик ради укропа бакаран; звонце от туча.
Умивалница камена, порушена; чаршав бјел от ћелара и 1 от платна проста.
Написание Фелонов: 4 фелона, 2 от свиле, 2 от платна.
Написание Стихарев: 4 стихара, 2 от свиле 2 от платна.
Написание Епитрахилев: 4 епитрахиља, 2 от свиле, 2 орара от свиле и мусула.
Написание Наруквиц: 4 наруквице, 3 от свиле, 1 от трогета,
Темпло:
1 икона Спасителева, 1 икона Богородичина, 2 иконе Богородичине, 2 иконе
Богородичине от стакла, 1 икона кнеза Лазарја у раму са стаклом, 1 икона цара Уроша
у раму са стаклом, 1 икона св. Архангелов, на среди Спаситељев образ, на нем вјенац
сребрен мали, 1 икона св. Николаја, 1 икона св. Георгија, 1 икона св. Михаила, 15
различитих икона, 1 икона престолна Спасителова нова, на нејпилторски рам молован
и златом устроен изрјадно, 1 икона преподобнија Петки. на неј пилторски рам, моловат
и златом украшен изрјадно, стоит на иконостасу, 1 икона престолна Богородична,
ветха.
Двери ветхе моловате, стара молераја, 1 икона Богородична на платну над
кивотом.
Кавот од древа тишлерскаго дјела, в немже јест: 1 икона малена пресвјатија
Богородици, 1 икона малена Спасителева, обе с вјенци сребрними — — — —; 1 кутица
сребрна малена с натписом: Јоанес Макар в љето 1666. в нејже мошчеј различних
частеј обрјетаетсја, јакоже сљедујет: 1 частица честнога и животворјашчаго креета
Христова, 1 ч. св. первомучеаика и Архидјакона Стефана, 1 ч. св. свјашченомученика
Игњатија Богоносца, 1 ч. св. мученика Харалампија. 1 ч. св. безсребреника Козми
врача, 1 ч, св. мученика Теодора стратилита, 1 ч. св. Јоана Златоустаго, 1 ч. св. царја
Константина великаго, 1 ч. св. Дамјана безсребреника врача, 1 ч. от мермера идјеже
положен Господ наш Исус Хри стос от Јосифа и Никодима, по сњатији со креста.
1 Иконостас нов, тишлерски посао, молован бојом; цвјет от туча на нем 6

29
свјешча, под ним висит Ноево јајце, кандило од туча, 4 кандила сребрна.
4 налоње округле, кожом пошивене; тетрапод прост.
1 стол Архијерејски прост, 23 стола мала дунђерска, 3 свешчника жељезна,
проста, 4 чирака жељезна, моловата, на којих висјат кандила; 2 свјешче древене
моловате; барјак от платна; икона от стакла св. Петки, на неј сребрн вјенац; леген
бакарни; звечка жељезна; звоно в звоницје от 1 1/2 центи.

Написание книг.

Евангелие московско, обшивено червеном кадифом ветхом, на среди верху

распјатие сребрно, на угљех 4 сребрна 4 евангелиста, служебник, ирмологија
московска на средно коло; устав, триод постни, псалтир, поучение и 2 октоиха,
апостол, пентикостар, московско издање на велико коло; 12 минеа московских, на мало
коло; 4 пролога московска, требник на вел. коло; библија стара руска на вел. коло;
часослов мос. нов, мало коло; 1 Соборник, сербскија шчампи, на велико коло, 1 типик
рукописни сербски, 1 Јефрем рукописни сербски, 1 псалтир шчампе сербске.
Написание сосудов калајних: 4 калајлне велике, 6 средњих, 4 супшисле велике,
41 тањир, 11 кашика и 1 славик.
Написание вешчеј бакарних: 1 котао велики, 2 средња, 3 мала, 1 тенжера
велика. 1 средња с капком, 1 с дршком и с капком, 1 мала с капком, 1 тепсија велика, 2
мале, 1 сахан велики и 1 мали.
Сеј монастир пред церковију от западне стране имат у једном реду в горњем
шчуку три келие, на нима пенџери стаклени, фуруна зелена, врата чамова с бравами
немачкими, доксат от дрвета, иокривен чамовом даском.
У долнему шчуку от полудне трапезарија обшча, на неј три пенџера с катрами
жељезними и стакли, Фуруна зелена, патосата даском чамовом, врата от чамових
дасака, на нима брава немачка. При трапезарији кухина обшча велика, на неј врата от
чамових дасака, оџах циглом изидат. Такожде и на келијах циглом зидани. До кухине
једна соба куварска, пенџери с катрами и стакли, врата отчамових дасака, брава
немачка. Во трапезарији: икона на древу храстова, 5 астала великих, 6 клупах, 6
столица кожних, 4 столице дрвене, ормар мален, чаршав и 12 пешкира от салвети, 3
чаршава плаветна, чаршав бјел с памуком ткани, 12 пешкира подобних тому чаршаву,
3 свешчника от туча с мумаказами, 20 пари ножева ординар, ручка от туча.
Сие горје писате келие и трапезарија от древа устроене, блатом улеплене, и
кречом све побелене сут.
От полуношчне стране, ниње начали сут подрум зидити циглом, на котором
будет древјане келие водрузити.
Написание различних вешчеј: 20 акова винских судова, 2 акова ракиска, 30
акова купуских, 1 плуг, 2 кола волујска, 1 кола, 1 таљиге, 2 коња, 8 волова теглећи, 38
глава говеда, 14 кошница, 30 коса ливада, 3 башче посејане различним сјеменими, 2
јутра кокуруза, 2 хамабра от растових дасака, шиндром иокривена, 400 дрва шљива, 4
мотике винограда близу код монастира.
1 бунар близ монастира от полудене стране, каменом подзидат, вода цјелителна,
на котори свакога петка Христијани ириходјат, купатисја бољашчи, и мнози (јакоже
глагољут) здравјае получајут, а наииаче страждушчи грозницеју. Огражден и покривен
на округ, растовом шиндром. Верху крест от плеха. На сем бунарје свјатил воду и
благословил блаженопочивши Патријарх Сербски Калиник, такожде и свјатопочивши
Арх. и Митрополити Бјелградски и Карловачки Г. Г. Мојсеј Петровић и Викентие
Јовановић, и тамо множицеју приходили.
Сеј монастир имјеет своја привилегији от императрици Римскија и кралици

30
Хунгарскија изходотајствованија љета 1743. Јануарија 20. дне у Бечу, оправене у
червеној кадифи, печат висит од месинга на златном гајтану, но сут во
Архиепископској и митрополитској Архиви у Карловци.
Копију такожде имат при себје от тоја привилегија у оправи кожној,
видимирату и краљевским печатом утверждену с реамбулацијом.
Реамбулацију на немецком јазику, с господскими и коншинскими печати
утверждену имат у оригиналу.
С коншијами мирно во својих хантах уживајут, и ни от когоже досаждение
имјејут.
Протоколи приходов и расходлв перцерковних и монастирских видјевше,
обрјетохом да добрје садержавали сут, и соборно хесапе от приходов и расходов
прегледавали и уписивали.
Високопреосвјашчењејши и високодостојњејши Г. Арх. и Митроиолит Г. Павел
Ненадовић, сему монастиру Фенеку уктиторилсја и дал једину парусију т. ј. 75 фор. за
свој вјечни спомен и својих сродников.
Вопросихом како игумена, братство, тако и прњаворце, обрјетајут ли сја какови
злодјеји в монастирје или во Прњаворје, отвјешчаше, јако необрјетајутсја.
За тим су визитатори заповедили игуману и братији у 8 тачака, шта све треба да
набаве и како да се владају.

***

Високопреосвјатчењејши и високодостојаејши Г. Г. Арх. и Митрополит,

благополучно изшедши на генералнују, всјех Фрушкогорских свјатих монастиреј
визитацију, пришел здје в монастир перваго на десјат (11) дне, Јунија мјесјаца за утра
(понеже преношчевали у селу Добановци), сего 1753. года, и посље слишанија
Божественија литургији, оболкшисја во Архиерејско одјејание, купно и Г.
Партенији Павловић, Еиископ посвјашченија Архиепискоиији Карловачкија, а прочи
Архимандрити, свјашчевици и дјакони, с литијеју изишли ва бунар, и тамо
водоосвјашчение их високопреосвјашченство над бунаром учинили, гдје доволно
клера и народа оредстојало. В тринадсјати же ден, Их високопраосвјашчество, с Г.
Епископом Партением, Архимандрити, Игумени и свјашченицима и дјакони,
божествену благоизволвл совершити службу, во времја на причастни, Г. Епископ
Партенији слово к народу говорил. По окончанији же служби, трекратное около
церкве с литајеју обхождение с молебствием сотворили. Такожде и над јединоју
женоју бесноватоју, заклинателние молитви Их високопреосвјашченство читали.
Сија визитација Божијеју помошчију, благословением же преосвјашчеаејшаго и
високодостојњејшаго Г. Г. Павла Ненадовића, иравославнаго Архиепископа
Карловачкаго и всего в державје Их ц. к. величества обрјетајушчагосја Славено
Сербскаго и валахијскаго народа митрополита, в монастирје Фенекје, в самом
присуствији Их високоиреоевјашченства, исполнисја и совершисја 13. дне Јунија 1753.
года.
Партенији Павловић, Еаископ с. р. Арсенији Радивојевић Архиепископско
митрополитски у Срему Екзарх с. р. Атанасији, (Исаијевић) игумен Реметски с. р.

Филијала Обеда

Како она комисија која је 1753. обавила опис фрушкогорских манастира и

Фенека, није обавила и визитацију манастира Обеде, то је митрополит Павле
Ненадовић идуће 1754. послао архимандрита шишатовачког Вићентија Поповића, да и

31
њу обави, што је исти 5. јунија исте године учинио. По његову опису, храм је посвећен
Благовештенију пресвете Богородице. Ко га и кад је сазидан не зна се. Манастир је
близу Купинова, у сред острва. около је сама бара, и само му се с једне стране сувим
може доћи, и то јула и августа иначе с лађом и чамцем. Народ - записа Вићеитије -
прича, да је за турско време на 2000 корачаји од манастира постојало мало село Обеда,
и да је манастир сазидала св. мајка Ангелина 1507. године, и да је за турско доба у
целој околини једна једина црква постојала - Обедска. Црква је била направљепа од
храстових дасака, дугачка 5 хвата, 2 широка. а 1 висока. У место прозора, само су се
налазили мали прорези. Пред црквом је постојала једна ћелијица од черпића;
покривеиа трском, а под њом подрум, и шталица од плетера покривеиа трском. Око
цркве баштица ограђеиа. прошћем, 4 јутра земље и посађених 500 шљива. По Опису
утвари црквених, види се да је н у њој све сиромашно било. Код исте је капеле живео
јеромоиах Василнје Христофоровић из села Брезовице - околине ваљевске. У
протоколима манастира Фенека од 1764. записано је: филијал Обеда - "саздана
Максимом архиепископом когда постригал се у Купинову у цркви св. Луке.1501.
године".113
Опис исте визитације гласи:
„В Манастиру Обеди начахом визитацију и обрјетохом: Манастиру Обеду јест
храм Благовјешченија Пресвјатија Богородици. Писанија никакова не обрјетохом: кто
бил јеј ктитор и здатељ от начала, а Манастир јест близу Купинова, вртаљ часа, у среди
Острово, около све баре, само с једне стране може се дојзи по суху у месецу Јулију и
Августу, а у друга времена викогда развје лађом, и усред те баре јест стари порушени
задати град деспота Вука, којега серпска историја и цароставник свидјетељствујут.
Тамо јест и Церков пред градом, созидана.

Манастир Фенек и доњи Срем улазе у састав Војне границе

113
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 9-10

32
 Доњи Срем улази у састав Војне границе

Једна од последица аустријско-турског рата 1737-1739. године било је

пребацивање у Срем из Србије Србијанске милиције под командом обрствахмајстера
Вука Исаковића и Климената (католика) и Арбанаса (православаца) под командом
пуковника Атанасија Рашковића. Исаковићева Српска милиција, у јачини 633 човека
са њиховим породицама, се још новембра 1737. године населила у “Доњу Савску
Границу” на запуштене поседе земунског, митровачког и помало илочког спахилука,
не плаћајући за време рата никаквих пореза нити дажбина. Рашковићеве компаније су
стигле нешто касније, а њих спахилуци нису хтели да приме те су њихови људи
боравили по највећој беди у земуницама око Карловаца и по збедовима на доњој Сави.
Све до 1742. године сви покушаји грофа Валиса, пуковника Рашковића и патријарха
Арсенија IV да се реши питање њиховог смештаја остали су без резултата.114
Рашковићеви људи, разбијени у неколико скупина, сналазили су се сами како су
знали и умели. Као и Исковићеви људи, тако су и они почели да заузимају
полузапуштена села и да улазе у градове. Ово последње су углавном радили трговци и
занатлије, првенствено Срби. Нарочито много их се населило у Карловцу - 80 српских
и 6 климентских породица. Према попису из 1742. године види се да су се они добро
снашли, преузели су трговину, покуповали винограде и куће и постали значајни
фактор у животу града иако се нису смели уписати у његове грађане.115 Тежа је била
ситуација Рашковићевих људи у Иригу па се пуковник тужио патријарху 1741. године
да их терају из града, затварају их и намећу им контрибуцију.116
Оба спахилука, митровачки и земунски, на чије се земље населио већи део
милиције и Климената сматрала су се озбиљно оштећеним па су тражили да им се
штета надокнади или врате запоседнуте села и пустаре.
На земунском спахилуку била су запоседнута четири села (Угриновци, Јаково,
Долинци и Сакула) и једанаест пустара (Твердново, Грабовац, Живац, Шодол,
Товарник, Турија, Петровчић, Врбас, Малешевци, Ново Село, Бечмен). Спахилук је
тврдио да је од 41 1/4 сесије на пустара изгубио сваке године 225 ф 29 20/24 д, од
четири села са 26 8/24 сесије годишњег терестрала 290 ф 66 8/24 д, приходе од меснице
и крчме у Јакову и Сакули 95 ф и најзад 590 ф 93 8/24 д контрибуције од насељених
сесија (по 21 ф 50 д). Укупна штета је износила 1181 ф 89,5 д. Спахилук је овој суми
покушао да придода још 120 форинти на име одштете за 100 јутара шуме, али су шуме
касније враћене спахија, па нису узете у обзир за одштету.117
Против Српске милиције и Климената тужбе су поднели сељаци из Буђановаца,
Мишковаца, Јарка, Кленка и Добрињаца те неки Митровчани.118
Због горњих тужби против милиције и Климената састала се мешовита комисија
од представника војске и цивилне управе и донела низ одлука:119
1. Обавезаће се командантн Рашковић и Исаковић да за три недеље истраже све

114
Мита Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739 и сеоба Срба у
Угарску, Гласник Скопског научног дру{тва књ. VII - VIII, Скопqе 1930, 226-233; Славко Гавриловић, О
насеqавању Српске милиције и Климената у Срему (1737-1739), Историски часопис књ. IX - X (1959),
Београд 1960, 249
115
Славко Гавриловић, О насеqавању Српске милиције и Климената у Срему (1737-1739), Историски
часопис књ. IX - X (1959), Београд 1960, 249
116
Исто, 249 - 250
117
Исто, 251-2
118
Славко Гавриловић, О насељавању Српске милиције и Климената у Срему (1737-1739), Историски
часопис књ. IX - X (1959), Београд 1960, 252
119
Славко Гавриловић, О насељавању Српске милиције и Климената у Срему (1737-1739), Историски
часопис књ. IX - X (1959), Београд 1960, 252-3

33
преступе својих војника према сељацима и исправе нанете им неправдс. Истовремено
ће и спахилуци, са своје стране испитати тачност тужби својих подложника, а уколико
ово не учине тужбе сељака неће се узимати у обзир;
2. Под најстрожиом одговорношћу упозоравају се оба команднта да опомињу и
да пазе на своје капетане, официре и подофицире да не чине никаква насиља над
сељацима и да им забране да ништа, а нарочито живежне намирнице; и стоку, не
отимају од спахиских подложника. Потребно је да војници живе у слози са сељацима, а
не да својом стоком наносе штету њиховим усевима, узнемирујући их на путевима и у
шумама. Сваки прекршај војни команданти мораће испитати. Са своје стране,
спахилуци ће опоменути сељаке да никада не пружају повод за свађе са граничарима.
3. Иако жировину нико од неплемића не може користити бесплатно, ипак,
узимајући у обзир, да су милиција и Клименте дошли у ове крајеве са стоком уз царску
дозволу, они ће чинити изузетак. Али, да би се при том могло избећи свако
претеривљње, потребно је њихове свиње пописати и давати им цедуље од спахилука,
истина бесплатно, које ће спахијски пандури, као што је овде обичај, с времеиа на
време, повући. Најстрожије ће се забранити гарничарима да у шумама краду свиње од
сељака. У противном казниће се двоструком жировином. Ако, пак граничари у шуми
буду пуштали свиње намењене за трговину, мораће за њих плаћати жировину, о чему
ће официри водити бригу и евиденцију.
4. О враћању земљишта, пустара и шума, које сада користе Србијанци и
Клименте, не мoже бити ни говора. Они су прешли из Турске без ичега, били су у
крајњој беди и сигурно је да би отишли другим путем да им као верним царским
вазалима није додељена земља без које се не би могли одржати. Пошто су показали
верност у царској служби далеко пре рата, а и у самом рату, после кога су примили
страже на 16 чардака, с иправом су очекивали да их царица 'награди давањем
земљишта на слободно уживање. Ако то царица не би учинила, морале би им се дати
плате у новцу. Док не дођу друге одлуке врховне власти у погледу граница, официри
треба да се брине да се одржи ред у коришћењу њива, те убудуће неће смети ништа
силом узимати од сељака нити присвајати земљпште које подлеже контрибуцији. Ако
не буду имали довољно земљишта за обраду, јавиће се спахилуку који ће им дати
одговара,јуће њиве и ливаде, а наплата за корићење истих зависиће од одлуке врховних
власти.
Дрво из спахиских шума за своје кућне потребе граничари ће добијати
бесплатно, али при том морају пазити да не посеку најбоља стабла и не оштете спахију.
Ако им буде потребно дрво за продају, због тога што се налазе у бедном стању мораће
се јавити спахилуку и добити дозволу за сечу, што им спахилук ни уком случају не
треба да ускрати.
5. Пошто је утврђено да највише сукоба између граничара и сељака настаје због
штета које једни другима стоком наносе, због близине поседа, одређује се за убудуће:
Ако сељачка стока нанесе штету граничарским поседима, граничари неће смети сами
одузимати од сељака било што на име накнаде, него ће образовати комисије са
суседним кнезовима и кметовима (спахиским поданицима), које ће штету проценити и
извршити поравнање. На исти начин ће се поступати, ако војничка стока оштети
сељачке поседе;
6. Будући се сазнало да су се многи емигранти из Србије, који су постали
поданици Коморе (спахилука), пошто су им истекле имунитетне године, измешали са
Србијанцима (милицијом) и Клементима и живе кришом међу њима, а избегавајући
пореске обавезе на штету ерара,* одлучено је да их официри у току шест недеља
похватају и врате спахилуцима.
После ових одлука стање се поправило, па су јуна 1742. године представници

34
митровачког и земунског спахилука изјавили да ће прећи преко тужби својих
подложника против милиције и Климената. Признали су да је заиста потребно
гранични појас осигурати против Турака и разбојника, али су сматрали да је сасавим
неправедно донета одлука којом се милицији за насељавање одређује простор између
Бежаније и Митровице, чиме су оштећени само митровачки и земунски спахилук, док
је илочки, иако највећи, сасвим поштеђен. Тврдили су да овим распоредом милиције
граница неће бити сасвим заштићена, јер је простор од Митровице до реке Босут, дуг
седам сати хода, остао непоседнут. Стога су предложили да се гранични појас протегне
и на четири села илочког спахилука (Лаћарак, Мартинци, Кузмин и Бачинци), која су и
онако била скоро сасвим опустела. Овом одлуком илички спахилук није био нарочито
оштећен, јер би још увек био већи од друга два спахилука заједно, будући да су ови
изгубили четвртину својих поседа.120
Извршавајући наређења Дворског ратног савета и Дворске коморе од 15. маја
1742. године, Земаљска депутација (управа) из Осијека пришла је коначном смештају
милиције и Климената и издавајању земљишта и насеља за њих, али још увек на
митровачком и земунском спахилуку. При том је наишла на извесне потешкоће.
Пустаре које је требало предати граничарима биле су прилично удаљене од Саве, а то
би омело жељу ерара да се на њима води добра економија, јер их гарничари чија је
прва задаћа држање стража на Сави не би могли обрађивати. Стога је Депутација
предложила да им се додели земљиште уз саму обалу Саве. На питање могу ли се
насеља уз Саву одржати због поплава, Депутација је одговорила позитивно, јер
поплаве нису честа појава. Са друге стране, потребно је дошљаке скупити, јер су се
расули по Срему, пошто се многи баве трговином и шверцом. Поред тога, Депутација
је препоручивала да се сви Клименти, јер су добри католици, групишу на митровачком
спахилуку.121
Једна мешовита комисија издавајала је земљиште за граничаре према броју
глава у породици, рачунајући жене и децу.
Предлог о потпуном затварању граничног појаса до Босута прихваћен је и од
врховних власти. Међутим, постављено је питање зашто граничарима нису предата и
села Бољевци, Прогар и Купиново, иако леже на обали Саве.122
До почетка 1743. године из села која су предата граничарима требало је да се
иселе сви спахијски подложници, како би граничари могли несметано вршити
граничарску службу и уредити своје економије. Ипак, изгледа да то није урађено ни до
1745. године. На новостворену границу постављено је 42 чардака, али указала се
потреба да се подигну нови чардаци и код цивилних (спахијских) села уз саву. На крају
ударене су међе између граничарских и спахијских поседа и израђене карте терена,
које су добиле компаније и упарве спахилука, како би се избегли неспоразуми и сукоби
око земљишта.123
Уређивањем граничне зоне у Срему, 1742. године, остале су и даље под
цивилном управом, иако леже на Сави - Бежанија, Сурчин, Бољевци, Јаково, Прогар,
Купиново, Лаћарак и Мартинци. Земљаска управа је сматрала да би велика штета била
нанета Комори јер су ова села плаћала контрибуције и спахијски даће у износу од више
хиљада форинти. Поред тога, у случају укључења у гранични појас сума оштете
спахијама за та села би озбољно оптеретила државну благајну. Услед тога и даље су
остала измешана војничка и спахиска села а то ће становништво искоришћавати да

120
Славко Гавриловић, О насеqавању Српске милиције и Климената у Срему (1737-1739), Историски
часопис књ. IX - X (1959), Београд 1960, 252-3
121
Исто, 254
122
Исто, 255
123
Исто, 257

35
избегава и војне и цивилне обавезе, све до 1745. године, када ће реинкорпорациона
комисија Патачић - Енгелсхофен дефинитивно разграничити Војну границу од
Провинцијала.124 Том прилом ће и манастир Фенек ући у састав Војне границе као и
сва остала села уз Саву, од Земуна до Митровице.
Године 1743. царица Марија Терезија дала је манастиру Фенеку конфирмацију и
тиме му осигурала његов посед. Но, како манастир није смео убирати спахијски
десетак, био је упућен на прошњу и милостињу.

Манастир Фенек у другој половини XVIII века

Са натписа на jедноj надгробноj плочи сазнаjемо да jе у манастиру Фенек

(монастир Венецjе) 1754. године сахрањен катански оберстер (коњички пуковник)
сремске регименте Секула Витковић коjи jе умро 20/31. марта 1754. године у 67.
години живота. Интересантно jе да се та надгробна плоча краjем XIX века налазила у
манастиру Шишатовцу.125
У Фенеку jе 1762. године преписана jедна књига:126 “Прjеписал сие господину
Аданасиjу игумену реметскому на зактевание грjешниj и злополучни Спиридон Хопов.
у Фенеку љета 752-го, 18, 2-го (!).”

Опис манастира Фенека из 1771. године

„Описи фрушкогорских манастира” писани су у првој четвртини 1771. године, и

то по налогу тадашњег митрополита Јована Ђорђевића. Ови „Описи”, као и „Описи”
осталих српских манастира у митрополији карловачкој, настали су по заповести
царице Марије Терезије, достављене митрополиту преко Дворске Илирске Депутације.
По наредби митрополитовој у истом „Наставленію”, обавили су опис фрушкогорских
манастира игуман велико-реметски Атанасије Исаијевић и игуман беочински Синесије
Радивојевић. Они су довршили опис Крушедола 20, Хопова 23, Врдника 24, Јаска 25,
Бешенова 26, Шишатовца 27, Привине-главе 30.јануара; Беочина 2. фебруара, Раковца
4, а Фенека 13. марта. Кад је обављен опис Кувеждина, није познато, јер не стоји
назначено као код осталих описа. Није сачуван ни опис манастира: Велике-Ремете. Без
сумње је и његов опис обављен био у исто време, али се вероватно изгубио или
затурио.127
Кад је митрополит Јован Ђорђевић доставио „Описе” свију српских манастира у
карловачкој митрополији, обављене у првој четврти 1771. године, Дворској Илирској
Депутацији, пошто их је она разгледала, нису јој се свидели. С тога је преко ње поново
издана митрополиту Ђорђевићу царичина заповест, да се учини нов „Опис” свих
српских манастира у карловачкој митрополији и то по упуству достављеном му уз
царичину заповест и које се налазило у допису митрополитовом епископима.
Овај се поновни „Опис” имао обавити поред представника црквене власти, и уз
суделовање представника државне власти. Нови „Опис” фрушкогорских манастира,
осим манастира Фенека, довршен је и потписан у Раковцу, 15. јула 1772. године.
Пошто се у том новом опису не помиње манастир Фенек, ми се овог пута нећемо
задржавати на њему.

124
Исто, 257
125
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3061
126
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3196
127
Димитрије Руварац, Опис фрушкогорских манастира од 1771. године, Архив за историју српске
православне карловачке митрополије, св. II, Сремски Карловци, 119

36
 По „Опису” од 1771. године, и тада је црква иста она од 1735. године, од јужне
стране имао је манастир четири нове ћелије циглом зидане, од западне пет ћелија од
дрвета, а од северне ред ћелија од дрвета, и под њима зидан подрум. Изван манастира
имао је кућу, и две собе од цигле и черпића сазидане за болестнике који долазе у
манастир; шталу и качару од дрвета, ракиџиницу и собу од дрвета, собу и кујну зидане
циглом, два амбара од храстовине и гостионицу - на Краку - од плетера. Манастир је
имао врло мален атар, малену шуму, 30 коса ливаде, а остало је земљиште, које се
касније орало, топила вода, а бара је временом све мања била; 300 дрва шљива и 5
мотика винограда, а на хатару земунском 20 мотика винограда. 1771. године игуман је
био: Теофаи Михајловић, јеромонаси: Никодим, Исаија, Самуило, Јоанићије,
Мелентије, Максим; монаси: Леонтије, Генадије, Мојсије; јерођакон Герасим, и један
страни калуђер јерођакон Јоанићије из Клисуре.128
Манастир је имао годишњег прихода 525 фор. 40 кр, а 1754. године имао је
прихода само 490 фор. Овом манастиру - наводи се у „Опису” - надлежи једна
капелица од старине, од дрвета на грунту купиновачком - Обеда, при којој су две
ћелице и кујна од дрвета, а унаоколо у огради 400 дрва шљива и 4 косе ливаде. Већ у
ово време није дакле живео калуђер у Обеди, и временом је Фенек нзгубио исти свој
филијал. Обеда је 1914. године била својина српске црквене општине купиновачке.129
Ево комплетног описа манастира Фенек из 1771. године:130

„ХII. Монастир Фенек.

Марта 13. 1771. год.
128
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 10-11
129
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 11
130
Димитрије Руварац, Опис фрушкогорских манастира од 1771. године, Архив за историју српске
православне карловачке митрополије, св. II, Сремски Карловци, 120 - 122

37
 Монастир Фенек jакоже и церков, когда, в коjе време водружен и создан jест,
писменаго извјестиа необрjетаетсjа; обаче повјествујетсја обшче в народје, јако сего
монастира здатели сут Сербстии Деспоти Максим Архиепископ и Јоанн брат јего.
Церков малена каменим и циглом зидана; храм Преподобнија Параскеви
Сербскиа.
Монастира сего ограждение јест: от полудене стране сут келие четири нове,
циглом созидате на једину контигнацију, под једним покровом, от запада пет келиах у
једному реду от древа устроене на две контигнацие под једним покровом. От сјевера
један ред келиа от древа устроен на једину контигнацију, под ним подрум циглом
зидан.
Вње монастира јест једин дом с двјема собами, циглом и ћерпичем созидан,
ради приходјашчих страних, једна шчала и качара от древа под једним покровом, Једна
ракижиница и једна соба от древа под једним покровом, једна соба и кухина циглом
созидана под једним покровом, два хамбара от растова дрвета, један вирцхаус от
плетера.
Монастира сего весма мален грунт јест, содержит в себе в окружности три
фертаља сахата, и тако ничто више в себе не имјеет кромје мало шуми, и то за нуждни
огрев и на прилику за 30 коса ливаде, 300 дрва шлива, 5 мотика винограда.
Имјеет такожде мјесто воденично, на грунту монастирског мјеста Јакова.
Десетка никакова неимјеет. Вина от собственога винограда имјел 30 хакова,
ракие комове 3 хакова, волова теглећих 8, коња теглећих 6, крава музара 2, кошница
50.
Прежде неколиких љет, братиј находилосја числом 10, ниње обрјетаетсја
Игумен и 11 братии, ихже имена сут сиа:
1.) Игумен Јеромонах Теофан Михајловић, родилсја у Херцеговини в держави
турецкој, у селу Смречно, љет имат 54, пришел в монастир и покалугерилсја 1753.
љета.
2.) Јеромонах Никодим Поповић, Еклисиарх, љет имат 43, родилсја в держави
турецкој у вароши Вучитрну, пришел в монастир и покалугерилсја 1753. љета.
3.) Јеромонах Исаија Веселиновић, родилсја у вароши Ваљеву, в держави
турецкој, љет имат 51. Пришел в монастир 1735., а покалугерилсја 1738 љета.
4.) Јеромонах Софрониј Стефановић, Намјестник, родилсја у вароши Осјеку,
љет имат 29. Пришел в монастир 1760., покалугерилсја 1763. љета.
5.) Јеромонах Самуил Лазаревић, родилсја у Срему, у мјесту Карловци, љет
имат 26. Пришел в монастир 1759. Покалугерилсја 1761. љета.
6.) Јеромонах Иоаникиј Томашевић, родилсја у Старому Влаху в держави
турецкој у селу Сеници. Љет имат 37, пришел в монастир и покалугерилсја 1763. љета.
7.) Јеромонах Мелентиј Милошевић, родилсја у вароши Осјеку, љет имат 63.
Пришел в' монастир 1758. љета.
8.) Јеромонах Максим Поповић, родилсја в держави турецкој, у селу Рогац, љет
имат 40. Пришел в монастир и покалугерилсја 1768. љета.
9.) Диакон Герасим Поповић, родилсја у Срему, у мјесту Бановци, љет имат 26,
пришел в монастир 1765., покалугерилсја 1767. љета.
10.) Монах Леонтиј Стојановић, родилсја у вароши Сомбору. Љет имат 46,
пришел в' монастир и покалугерилсја 1760. љета.
11.) Монах Генадиј Стојичевић, родилсја в держави турецкој, у селу Палеж, љет
имат 35, пришел в монастир 1763., покалугерилсја 1767.
12.) Монах Мојсиј Јовановић, родилсја у кралевској вароши Новом Саду. Љет
имат 21. Пришел в монастир 1767., покалугерилсја 1770. љета.

38
 В' сем монастирје јест једин иностраниј калогер, именем Јеродиакон Јоаникиј
Ћирковић. Родилсја у предјелу Косову, у селу Клисури, в держави турецкој. Љет имат
32. Покалугерилсја в мон. Студеници љета 1758., пришел в' державу Их ц. к. Вел. 1761.
В семже мон. потвержден јест и послан пребивати љета 1770. Октовриа, по указу Их В.
П. Г. Арх. и митрополита Јоана Георгиевића.
Сеј монастир прошлаго 1770. љета прихода имјел от милостини и аренде, от
вирцхауза 525 фор. 40 кр., кое изтрошено јест на потребу монастирску.
А должен јест: 223 фор. 74 нов.:
Јевреину Рафаилу, у вароши Земуну за чоху — 20 фор.
Тимотеју Мојсијеву у вароши Земуну, что от јего узимато из дућана потребнаје
— 62 фор. 30 кр.,
Зидаром Филипу и Станку турским подаником решчанцие от келиа
новосозидатих — 20 фор. 12 кр.
Савку дунћерину, турском поданику, од решчанцие что покривал нове келие :—
24 фор. 6 кр.
Јевти Јоановићу абажии у Добановци что от јего узимате халине слугама — 27
фор. 13 кр.
Јоану Павковићу у Земуну, решчанцие от граће, која је узимата ради нових
келиа — 26 фор.
Григорију Мојсиловићу у Земуну что узимато из дућана потребнаја — 23 фор.
Јоану Кочићу у Земуну от јексера решчанцие — 21 фор. 13 кр.
Сему монастиру надлежит от старине једина капелица от растова древа
устроена, на грунту милитарског мјеста Купинова, јест здание древњее, храм
Благовјешчение Пресвјатија Богородици.
При сеј капели сут две келие и кухина от древа под једним покровом. Окрест
речене капеле у огради находитсја 400 дрва шлива и 4 косе ливаде.”131
Овом манастиру - наводи се у Опису - надлежи једна капелица од старине. од
дрвета на грунту купиновачком - Обеда, при којој су две ћелице и кујна од дрвета, а
унаоколо у огради 400 дрва шљива и 4 косе ливаде. Већ у ово време није дакле живео
калуђер у Обеди, и временом је Фенек нзгубио нстн свој филијал. Обеда је 1914.
године била својина српске црквене општине купиновачке.132

А живот у манастиру тече даље

Манастиру Фенеку jе 1773. године поклоњен кивот:133

Проигуман Вићентије у својој поменутој "Историји" спомиње како је 24.
децембра 1761. године пострижен за калуђера Самуило Лазаревић из Карловчића.
Међутим, по једном савременом натпису реч је о Самуилу из Земуна, сину Лазара
Лепојевића, Бугарина из Пирота, а брату Марка Лазаревића.134
В. Ракић даље наводи како је 8. септембра 1763. године пострижен за калуђера
Софроније Стефановић из Осјека. Кад је 1. јуна 1775. године умро фенечки игуман
Теофан (Михајловић) Ракић пише да је на његово место братија изабрала споменутог

Ова капела је постојала и почетком XX века и била је својина купиновачке српске

131

црквене општине.
132
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 11
133
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3388. Оваj кивот jе 1886.
године служио као ковчег за чување освећеног хлеба. Старинар III, Београд 1886, 49
134
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 11

39
Софронија за старешину манастира. Софроније је 15. јула исте године произведен био
за игумана. Софроније је са Самуилом и осталом братијом одмах почео спремати
циглу и цреп за нов манастир.135
Врло детатаљан опис стања манастира Фенека имамо и у једном извештају из
1777. године.

ИЗВЕШТАЈ О ИМОВНОМ СТАЊУ МАНАСТИРА ФЕНЕКА У

СЛАВОНСКОСРЕМСКОЈ ГРАНИЦИ ИЗ 1777. ГОДИНЕ

Дванаест српских фрушкогорских манастира - Крушедол, Кувеждин, Ремета,

Јазак, Хопово, Привина Глава, Врдник-Раваница, Бешеново, Шишатовац, Беочин,
Раковац и Гргетек - налазили су се у Сремском провинцијалу, а само два - Ковиљ и
Фенек136 у Славонско - сремској граници: први у Шајкашком батаљону, а други у
Петроварадинској регименти.
Док су фрушкогорски манастири, поставши спахијама, уживали на основу
урбара спрам својих поданика прњавораца (пронијара), феудална права и као земаљски
господари (domini terrestres) судили у мањим прекршајима и споровима,137 а као
припадници сталежа и редова (status et ordines) били заступани у конгрегацији сремске
жупаније и сталешком Сабору Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације,138 дотле
су манастир Ковиљ и Фенек били лишени свих јавно-правних функција и стајали у
приватно-правном односу спрам својих прњавораца, који су спадали под граничарску
јурисдикцију (компанију) и од стране манастира сматрани су као надничари и слуге,139
који су морали сами - као и хајоши140 - да плаћају главарину (Schutzsteuer).141
Двореки ратни савет, као врховна власт у Војној граници, наредио је, још 1771.
године, Славонској генералној команди у Осијеку, под чију је јурисдикцију тада
спадао, поред три славонске регименте (Градишке, Бродске и Пегроварадинске), и
Шајкашки батаљон, да пошааље опис манастира Ковиља и Фенека.142
Тај захтев је био постављен и 1772. године,143 па су исте године били
постављени и послати Дворском ратном савету комисијски описи поменутих
манастира,144 пријем којих је Дворски ратни савет потврдио 2. децембра 1772.
године.145
Концепт тога описа није сачуван међу списима Славонске генералне команде,
али постоји онај из 1777. године, када су та два манастира била опет описана.
Комисија која је имала да изврши тај посао састојала се од: дијецезана,
настојатеља манастира и једног официра (капетана).
Извештај је садржавао поименични списак калуђера, исказ манастирске земље,
поименични списак прњавораца и детаљан опис манастирске цркве и зграде.

135
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 11
136
У књизи Мате Косовца "Карловачка српска митрополија" наведено је да је манастир Ковил»љ
саграђен 1741-1749. године (стр. 182), а Фенек у XV веку (стр. 181)
137
Dr Josip Bösendorfer, Аграрни одиоси у Славонији, Загреб 1950, 88
10 Исто, F XXI број 183/1777
138
Алексијe Јeлачнћ, Сељачки покрет у Хрватској и Сдавонији !848, Загреб 1925, 127
139
Државни архив. Загреб, Славонска генерална команда, Q 1650 (5-21)/ 1827
140
Хајоши су се привремено насељавали, ради зараде. у војним комунитетима
141
Државни архив. Загреб, Славонска генерална команда, R 6448 (1-53) 1825
142
Исто, F XXI број 71/1772
143
Исто, F XXI број 72/1772
144
Исто, F XXI број 85 и 95/1772
145
Исто, F XXI број 100/1772

40
 Овде дајемо само део који се односи на манастир Фенек и он гласи146

II ФЕНЕК

Списак некретнина које припадају манастиру Фенеку израчунатих према јутру

од 1600 квадратних хвати, и то:

јутра хв2
оранице 102 965
ливаде 27 448
виногради 9 738
шљиваци 11 290
пашњаци 98 558
шуме 79 1256
мочваре 414 1256
земљиште на ком стоји прњавор и манастир 33 768
свега 776 1479

Овоме манастиру је предато као накнада за Обедску земљу и шљивике

одступљене Граници на тзв. Грабовачком земљишту, према плану и исправи од 30.
новембра 1775. године, 20 јутара, тако да манастир у свему сада поседује 796 јутара и
1447 хв2.
НАПОМЕНА: Ово је земљиште односно некретнине које припадају манастиру
Фенеку, 1775. године, приликом једне локалне комискје, исправно пронађено у поседу
манастира, изузевши 20 јутара, која су тек 1775. године дата као накнада, па је на
основу народних привилегија од 1690. године, премилостиво потврђено и од тада је све
до сада мирно уживано. Још 1743. године, 20. јануара, извршена је реамбулација
односно обновљени су постојећи хатарски и гранични знакови. Марија Терезија је
привилегијом од 1746. године одредила на која земљишта нема нико други право.
Оних 20 јутара, које је манастир добио као накнаду за Обедско земљиште, одмах је у
прошлој и садашњој години искрчено, па ће тек идуће године бити обрађено.
Требало је још приметити да од наведених 9 јутара и 738 хв2 винограда,
манастир ужива 7 јутара и 338 хв2, а прњаворци 2 јутра и 400 хв2. Најзад, манастир има
на земунском земљишу 2 винограда, а оба имају само 2 јутра или 16 мотика.

9. VIII 1777.
М. dе Pompeati
капеган
Софроније Стефановић
игуман
Викентије Јовановић Видак,
митрополит

На манастирском земљишту насељено је 16 породица: 11 из Србије, а 5 из

Срема, са 87 глава: 29 мушких, 24 женских, 18 мушке и 16 женске деце.
Поседују на евакогодњем уживању на манастирском земљишту:
146
Исто, F ХХI број 171/1777

41
 јутра
Окућница 3 1/4
Винограда 2 1/4
Ораница 48
ливада и жбуновкгте земље 13
Свега 66 1/2

Од стоке имају: 15 коња, 28 волова, 3 јунца, 17 крава, 15 телади и 75 свиња.

Плаћају у Петроварадинској регименти помоћ од 50 ф, а манастиру свака кућа
даје седмично 1 дан, према томе, годишње 52 дана како ручног тако и вучног кулука.
Прњаворци су захтевали више земље, али им манастир није могао то
допуститити јер не поседује више, него само 776 јутара и 1479 квадратних хвати.

НАПОМЕНЕ

1. Прњаворце је пописао Ратни комесаријат и наредио да плаћају

Петроварадинској регименти као помоћ 2 форинте по глави (пунолетни - изнад 24
године).
2. Потребно огревно дрво добијају делимично из граничарских шума, док
грађевно купују за готов новац.
3. Испашу уживају прњаворци бесплатно на манастирској земљи.
4. Манастир обрађује преостатак обрадиве земље, одбивши угар и ону што
преостаје од оне што је уживају прњаворци, делимично путем прњаворског кулука, а
делимично путем сопствених слугу.
Манастир је имао 10 калуђера и то: 3 из Србије, 3 из Срема, 1 из Славоније
(Осијека), 1 из Бачке и 2 из Хрватске (Банске и Карловачке границе). Од њих су
двојица добри (умно) даровити, четворица осредње, а тројица слабо. Сви говоре и
пишу само српски, док игуман зна и влашки. Сви су без порока и мирни су људи.

Опис манастирских зграда

1. Црква овог манастира саграђена је од трајног материјала, на стари грчки

начин (византијски стил) у облику крста на равнини; уређена од запада према истоку с
кубетима или куполама, покривена с храстовим дашчицама, износи у дужини 8 хвати,
3 стопе и 6 палаца, у ширини 4 хвата, 1 стопу и 6 палаца, а у висини 2 хвата; има
изнутра две удубине, широке 5 стопа и 6 палаца. Пред западним црквеним вратима
стоји једна уска, уз црквени зид прислоњена сеница, дуга 1,5 хват, широка 3 хвата и 1,5
стопу, која се заједно са црквом налази под кровом. Пред овом сеницом се налази, у
удаљености од 1 хват и 5 стопа, одељен од цркве, новоуређени звоник у квадрату од
доброг материјала. Свака његова страна је широка 2 хвата и 4 стопе, а висока 14 хвати
и 4 стопе. Зидови су дебели 4 стопе и 6 палаца.
2. Манастир односно ћелијска зграда се састоји од 3 међусобно одељена тракта
(крила), од којих први лежи спрам севера и од истока спрам запада, повучен у дужину,
саграђен од бондрука, а од земље је уздигнут 4 степенице.
Један његов угао истакнут је спрам југа за 2 хвата, а обухвата у себи 3
ненасвођена подрума, од којих је један дуг 7 хвати и 3 стопе, а широк 2 хвата и 3 стопе;
други 2 хвата и 2 стопе дуг, 2 хвата и 1,5 стопу широк, а трећи 2 хвата и 2 стопе дуг, а 1
хват и 5,5 стопа широк. Над њим су 5 ћелија, од којих је прва на углу истакнута према
југу, дуга 2 хвата, 3 стопе и 8 палаца, а широка 2 хвата, друга 2 хвата и 4,5 стопе дуга, а

42
3 хвата и 4 стопе широка, при чему је једна 1 хват и 2 стопе и 11 палаца дуга, а 1 хв
широка ложионица, трећа, четврта и пета ћелија су свака 2 хвата и 4 стопе дуте, а 1
хват и 5 стопа широке. Исто је тако 5 хвати, 5 стопа и 7 палаца дуга, а 2 хвата и 5 стопа
широка трпезарија. Најзад, једна кухиња, дуга 3 хвата, 5 стопа и 6 палаца, а широка 3
хвата и 5 степени. Иначе је читав овај тракт стар, али ипак у добром грађевном стању,
те је према спољашњој мери 20 хвати и 2 стопе дуг, и покривен даскама.
Други тракт је од описаног, спрам запада нешто на страни, удаљен 11 хвати и 2
стопе, повучен од севера спрам југа, 1 спрат висок, саграђен од плетере, износи у
дужини 8 хвати, 3 стопе и 4 палца, а у ширини 2 хвата, 4 стопе и 8 палаца.
У њему се налази, и то у приземљу, једна ћелија 2 хвата и 4 стопе дуга, а 2
хвата, 2 стопе и 4 палца широка; једна кухиња 2 хвата и 4 стопе дуга, а 1 хват, 4 стопе и
4 палца широка; затим једна стара трпезарија, широка 4 хвата, 1 стопу и 6 палаца, горе
има три ћелије, једна спаваћа соба и једна кухињица с пећи (ein Heitzküchel), од којих
је прва ћелија 2 хвата, 2 стопе и 9 палаца широка, а 2 хвата и 4 стопе дуга, при чему је
спаваћа соба (комора) 1 хват дуга и исто толико широка: затим кухињица (Heitzküchel)
4 хвата дута, а само 4 стопе широка; друга и трећа ћелија износе свака 2 хвата, 4 стопе
у дужину, а у ширину 2 хвата и 6 палаца. Ова зграда, која је покривена даскама, врло је
стара и рушевна.
Од овог, сада описаног, 4 хвата и 4 стопе удаљено и ниже од запада према
истоку је трећи ћелијски ред, нов, изграђен од новог магеријала на равнини, а покривен
даскама. У дужини износи 11 хвати и 1 стопу, а у ширини 2 хвата, 3 стопе и 6 палца, а
његови су зидови дебели 1 стопу и 9 палаца, Има 4 ћелије и једну спаваоницу.

У Фенеку, 9. августа 1777.

М. dе Pompeati
капетан

Софроније Стефановић,
игумаи
Викентије Јоваиовић Видак,
митрополит

Године 1775. митрополит Мојсије Путник провео је у манастиру Фенеку

ускршње празнике и на Велики Четвртак, по стародревном обичају, опрао је ноге
дванаесторици свештеника, међу којима су били славни српски историчар ковиљски
архимандрит Јован Рајић (1726-1801) и крушедолски архимандрит, касније митрополит
Стеван Стратимировић.
У манастиру Фенеку су, 1777. године, написана правила преподобне матере
Параскеве.147
Наста, супруга Милутина Шорломана, из Земуна, приложила jе, 26. jула 1778.
године, крст манастиру Фенеку, храму преподобне матаре Параскеве, у време игумана
Софрониjа.148
Године 1785. наново је сазидана манастирска зграда, а посветио ју је тадашњи
митрополит Мојсије Путник.149
По Опису од 1787. - 1791. био је игуман Софроније Стефаиовић; Јосиф
Живковић, намесник, јеромонаси: Арон Радованонић, Самуило Лазаревић, Нићифор
Станисављевић, Данило Турунжић, Внћентије Ракић; монах Леонтије; јерођакон Сава

147
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. III, Београд 1905, бр. 8473
148
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3473
149
Бошко Стрика, Фрушкогорски манастири, Загреб 1927, 167

43
Петровић. Прихода је имао манастир 2.257 фор. 29 кр; а толико скоро и расхода.150
Године 1775. митрополит Мојсије Путник провео је у манастиру Фенеку
ускршње празнике и на Велики Четвртак, по стародревном обичају, опрао је ноге
дванаесторици свештеника, међу којима су били славни српски историчар ковиљски
архимандрит Јован Рајић (1726.-1801.) и крушедолски архимандрит, касније
митрополит Стеван Стратимировић.
У манастиру Фенеку су 1777. године написана правила преподобне матере
Параскеве.151
Наста, супруга Милутина Шорломана, из Земуна, приложила jе 26. jула 1778.
године крст манастиру Фенеку, храму преподобне матаре Параскеве, у време игумана
Софрониjа.152
Године 1785. наново је сазидана манастирска зграда а посветио ју је тадашњи
митрополит Мојсије Путник.153
По Опису од 1787. - 1791. био је игуман Софроније Стефаиовић; Јосиф
Живковић, намесник, јеромонаси: Арон Радованонић,.Самуило Лазаревић, Нићифор
Станисављевић, Данило Турунжић. Внћентије Ракић; монах Леонтије; јерођакои Сава
Петровић. Прнхода је имао манастир 2.257 фор. 29 кр; а толико скоро н расхода.154

Аустријски цар Јосиф II у Фенеку

Аустријски цар Јосиф II у Фенеку

Године 1787. склопи руска царица Катарина II са аустријским царем Јосифом II
у Херзону савез, да униште турску царевину и да је међу собом поделе. Још исте
године Турска објави Русији рат, а Аустрија Турској. За тај рат Аустрија не само да је
спремала силну војску, него је и купила и добровољце по Срему и по Србији. У Србију
је тада из Италије, с којом је Аустрија пре тога водила рат па склопила била мир,
прешао и Карађорђе, који је пре тога, оставивши шумарство у манастиру Крушедолу,
као аустријски војник отишао био у Италију, да се бије против Талијана, а сад се из
Италије вратио са својим побратимом Милутином Гарашанином, обојица као
добровољци под пуковником Михаљевићем, под којим је наредне године 1788. прешло
неколико добровољачких чета у Србију, а ти су се пре тога скупљали по Срему,
нарочито по фрушкогорским манастирима. У манастир Фенек и околину, због близине
Србије, прешло је много српскога народа, а међу њима и вољавачки калуђери са
црквеним утварима, па и јошанички игуман Арсеније. Аустријска је војска имала у
манастиру Фенеку своје стовариште, те је онамо, 11. марта 1788, дошао и сам цар
Јосиф II, који је у свом одушевљењу за рат против Турака хтео лично да се увери о
расположењу народа с ову и Срба с ону страну Саве, а дошао је са својим генералима и
својом свитом те је у манастиру и преноћио. Том је приликом разговарао с њиме
угледни ваљевски оберкнез Алекса Стев. Ненадовић, отац проте Матије.
У Јaкову се тада нaлaзио Рaдич Петровић који је комaндовaо погрaничним
стрaжaмa нa том сектору и који је имaо нaређење од нaчелствa дa прихвaтa избеглице
из Србије и дa их отпрaвљa дaље од грaнице, у унутрaшњост. Кaрaђорђе гa је зaмолио
дa му дозволи дa се сa породицом смести у неко село нa Фрушкој гори, а Рaдич му је то
одобрио, пa се тaко Кaрaђорђе сa породицом сместио у село Кaменицу “више”

150
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 11
151
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. III, Београд 1905, бр. 8473
152
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3473
153
Бошко Стрика, Фрушкогорски манастири, Загреб 1927, 167
154
Димитрије Руварац, Споменица о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 11

44
Вaрaдинa.155
Инaче, Рaдич је био родом из селa Сијоковцa, у левaчкој нaхији, одaкле се
нaјпре преселио у Остружницу нa Сaви, a од 1783. године је, највероватније, живео у
Јaкову. Из племићке повеље коју је добио од цaрa Леополдa у Бечу 1792. године
сaзнaјемо дa је рaдио зa Aустрију од 1783. године. “Остaвивши своју отaџбину зaлaгaо
се зa свету круну и цaрски aустријски двор, a и у будуће ће се једнaко поуздaним и
истрaним жaром докaзивaти и трудити (кaо што нaм је и сaм чaврсто и добродушно
обећaо)”.156
Рaдич Петровић се у aустријским документимa први пут среће у јесен 1783.
године, поводом неког судског спорa везaног зa трговину сa свињaмa купљеним у
Србији.157 Зa нaс је у овом спору знaчaјан само подaтaк дa је Рaдич Петровић већ у лето
1783. године живео у Јaкову и прелaзио "у Турску" рaди трговине. Aко ово доведемо у
везу сa подaтком из дипломе цaрa Леополдa дa је Рaдич од 1783. године рaдио зa
aустријске влaсти, јaсно је дa је он од те године своје трговaчке послове "у Турској"
користио и зa обaвештaјни рaд зa потребе Aустрије. У време Кочине крaјине његови
синови су већ били aустријски официри, а једaн од њих ће кaсније изгубити леву руку
у рaту сa Фрaнцузимa.158
Хаџи Рувим је са манастирском братијом пребегао из Вољавче у Аустрију
крајем 1787. године, јер знамо да се налазио се у земунском контумацу од 28. децембра
1787. године до последњег јануара, тј. 31. јануара 1788. године, како је навео у једној
од забележака на јеванђељу свето архангелске цркве у земунском контумацу.159 Сва
четворица монаха из Вољавче су се привремено сместили у манастирима северно од
Саве. Хаџи Рувим и јеромонах Герасим Георгијевић су били у Ремети,160 а јеромонаси
Рафаило Милићевић и Митрофан Јовановић у Фенеку. Калуђери су из Вољавче са
собом понели сребрне и бакарне ствари као и одејаније свештеничко.161 Изгледа да су
Хаџи Рувим и Герасим боравили у Ремети од 10. Фебруара 1788. године.162
Монаси из Вољавче, Рафаило Милићевић и Митрофан Јоакимовић, су 18. јуна
1791. године са још 8 монаха из других манастира, поднели молбу Илирској Дворској
канцеларији за новчану помоћ – пензију, да би могли пристојно живети, јер су у
сремским манастирима имали само стан и храну.163 У то време су се налазили у
манастиру Фенеку.164 По списку од 29. фебруара 1792. године обојица су била још увек

155
Копијa историје сербске Јaнићијa Ђурићa, у: “Кaзивaњa о Првом српском устaнку 1804”, Беогрaд
1980, 16
156
ИМС, AГ. инв. бр. 308/2217 – Повељa витештвa додељенa Рaдичу Петровићу од цaрa Леополдa II у
Бечу 1792. године.
157
Тaнaсије Ж. Илић, Беогрaд и Србијa у документимa aрхиве земунског мaгистрaтa од 1739. до 1804.
год, књигa I (1739 – 1788), Беогрaд 1973, 481, 511, 514, 516, 518 и 521.
158
Лaзaр Aрсенијевић Бaтaлaкa, Историјa српског устaнкa I, Беогрaд 1898, 3
159
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ.VI, 10373. Хаџи Рувим истовремено за себе каже
да је искусни “кресторез”.
160
Игуман Ремете у то време је био Максим Секулић. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи
књ. II, Београд, 1903, бр. 3604
161
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903, бр. 3685
162
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903, бр. 3604
163
Д. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788-1791), Београд 1910, 10-
11 и 217.
164
Д(имитрије) Р(уварац), Пребегли из Србије на ову страну 1791. свештеници и калуђери, Српски сион
бр. 5 за 1904, 114; Д. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788-1791),
Београд 1910, 71; Петковић наводи: “Постоји списак пребеглих монаха из Вољавче у манастиру Хопово
из 1791. и 1792. године“ иако у извору на који се он позива (реч је о споменутом Руварчевом раду) на
више места стоји да су они били у Фенеку. В. Петковић, Преглед цркава кроз повесницу српског народа,
Београд 1950, 61

45
у Фенеку, али су изјавили да намеравају да се врате у Србију.165 Рафаило се, по
забелешци Хаџи Рувима, као последњи из некадашње братије манастира Вољавче,
вратио у Вољавчу, по предаји Београда Турцима.166
Током и након завршеног Аустриjско - турског рата 1788 - 1791. године већи
броj српских свештеника и монаха jе пребегло у Аустриjу па и у околину Фенека.167
Поред већ споменутих монаха из Вољавче, још два мирска свештеника су боравила у
Бежанији и Јакову.
У jесен 1791. године, у Бежаниjи jе живео у избеглиштву прота Jован Миловић
из Jагодине. За заслуге за хабсуршки двор примао jе пензиjу од 30 форинти месечно. У
Србиjи га jе, своjевремено, рукоположио неко од рашких митрополита. Прота Jован jе
знао само словенски и по мишљењу митрополита Стратимировића ниjе био способан
за пароха.168 Jереj Остоjа Кирић из Каленића живео jе у jесен 1791. године као
избеглица у Jакову. Остоjа jе знао само словенски jезик, али jе био потпуно спреман за
пароха. Међутим, стално jе служио код фраjкора.169

Зидање новог манастирског храма

Игуман фенечки Софрониjе Стефановић исписао jе 20. фебруара 1792. године
jедну молитву коjа се до Другог светског рата чувала у Народноj библиотеци у

165
Д(имитрије) Р(уварац), Пребегли из Србије на ову страну 1791. свештеници и калуђери, Српски сион
бр. 5 за 1904, 116
166
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903, бр. Београд, 1903, бр. 3685; није
познато да ли се и МитроФан вратио у Србију или је остао у Аустрији.
167
Димитриjе Руварац, Пребегли из Србиjе на ову страну 1791. свештеници и калуђери, Српски сион бр.
5/1903, 112
168
Димитриjе Руварац, Пребегли из Србиjе на ову страну 1791. свештеници и калуђери, Српски сион бр.
5/1903, 113
169
Димитриjе Руварац, Пребегли из Србиjе на ову страну 1791. свештеници и калуђери, Српски сион бр.
5/1903, 113

46
Београду.170 У Народноj библиотеци се Другог светског рата налазила jедна књига коjа
jе била власништво игумана Софрониjа Стефановића.171
Манастирску цркву почели су рушити године 1793. те на њено место из
народних прилога градити нову. У недељу 21. септембра/2. октобра 1793. године
постављени су темељи манастира Фенека.172 Црква је била готова године 1797. Износи
у дужину 16 хвати, широка је 6, висока б 1⁄2 хвати а има 13 прозора. Између певница и
иконостаса има велико кубе са 8 прозора. Троносао ју је митрополит Стеван
Стратимировић тек 1803. године.173
У недељу светих отаца 18. децембра 1793. године троносао jе цркву
Богородичину у Земуну митрополит Стефан Стратимировић, коме су саслуживали
архимандрит Авакумовић и протосинђел Видак, Софрониjе Стефановић игуман
манастира Фенека, Самуил Лазаревић jеромонах фенечки, протопрезвитер карловачки
и Jован Вретић парох земунски.174
Близу манастира, у манастирској башти, налази се капела, у којој одмах под

звоником постоји бунар, чију воду околни народ сматра лековитом, нарочито против
грознице, која је у тим крајевима честа, јер је крај, због своје низине а и због близине
воде, маларичан. За тај бунар се казује, да постоји још из доба Св. Мајке Ангелине.
Капелу над тим бунаром подигао је, године 1800, јаковачки грк Георгије Рака, који је
сахрањен пред вратима своје задужбине. Капела је посвећена године 1807. Капела и
манастирска црква славе Св. Параскеву.175
На типику штампаном у Москви 1797 а који се својевремено налазио у

170
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3637
171
Каталго народне библиотеке 206, Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд
1903, бр. 4532
172
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. III, Београд 1905, бр. 5408
173
Бошко Стрика, Фрушкогорски манастири, Загреб 1927, 167
174
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. III, Београд 1905, бр. 5409
175
Бошко Стрика, Фрушкогорски манастири, Загреб 1927, 167-8

47
манастиру Каленићу на првој страни је био запис:176 “Вме приде: ермонах Симеон:
Димитриевич от Краини: от манастира: Букова и от селе Јасеници: на: 1795: года
месеца августа 15 ден. В при господину Самуилу преподобњишем и пречесњишем
обкождениу добра бјаху свако добро благосцветаше.”
Игуман манастира Фенека Вићентиjе Ракић jе био веома образован човек за
своjе време. Бавио се и превођењем са грчког jезика.177
На другом листу књиге Правила молебнаја налази се запис о неслагању
калуђера братства манастира Фенека:178 “Во имја Исуса Христа трпју муку сију
бољезненују и невјерствие и гонение и безумное обличение од гладозаждение и
поругание од братие моеја, амин. Ас сие претрпљу и внегда по смерти на небесјех
хошу соправдати се и жизњ вјечноју воима Христа прејати а сеи љствија и
поругателнија и завидајшчија на и напрасно нападјушчија нама хошчет њии Христов
на небеси обличити и всјод дјела тога постидитсја будут и муку вјечнуио подлежат
имут амин, на 1800 године у Венеку.”

Вићентије Ракић
По славном српском књижевном критичару Јовану Скрелићу, Вићентије Ракић
сасвим одудара од свога доба и дела у супротном правцу. Био је ректор новоосноване
београдске богословије, ранији старешина манастира Фенек, парох у Трсту и писац
више књига, популарних међу тадашњим народом због свог доприноса оснажењу
осећаја религиозности и љубави према свом народу.
Рођен у Земуну 1750. године, након основне школе, по тадашњој традицији,
одао се трговини. Али је дечака далеко више од рифа привлачила књига. Иако је за
тезгом проводио од јутра до првог мрака, користио је сваки слободан тренутак за
читање. Премда би му власник трговине забранио да чита поред свеће у соби, мали
Василије, који ће име Вићентије добиити касније у калуђерству, завлачио би се тада у
дућан и тамо читао. Његов отац је тешком муком измолио трговца да Василију дозволи
читање. Такође, купио је дечаку неколико књига. Међутим писање му није никако
полазило за руком. Ипак је после великих и тешких мука научио да пише чисто и
разговетно, сасвим по правилима калиграфије. Као шегрт научио је грчки, али немачки
није успео ни до краја живота тако добро да савлада и њиме се служио само у случају
велике потребе. У деветнаестој години Ракић је постао калфа и пошао на "вандровку" у
Темишвар. Касније се обрео у Трсту где је научио италијански и "ум свој читањем
корисних књига обогатио". Из Трста се вратио у Земун и са једним пријатељом
отворио трговину. Али без успеха у трговању због преваре непоштеног ортака, који га
је тиме и материјално упропастио. Одиграо се тада још један догађај који се надовезао
на ову несрећу. "Нашао се један човек са лажном векслом и мада је Ракић доказао своје
поштење, журио је да што пре напусти Земун. Са женом се настанио у оближњем селу
Бежанији, "узео под најам просту кућу, радио земљу својим рукама, ограничио се на
најскромније живљење". У тим тешким данима жена му добија очинство, они се
враћају у Земун и поново отварају трговину. Али несрећном Ракићу није било суђено
да ради у миру. Једне ноћи избио је пожар. Од Ракићеве куће и дућана остала је само
хрпа топлог пепела. Следећи удар долази врло брзо. Умире му жена.
Оставши удовац, истински религиозан човек и помало отуђен због трагедије,

176
Р(адивоје). Љ(убинковић)., Каленић, у: “Археолошки споменици и налазишта у Србији II Централна
Србија”, Београд 1956, 122
177
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. V, Београд 1905, бр. 8845
178
Р(адивоје). Љ(убинковић)., Каленић, у: “Археолошки споменици и налазишта у Србији II Централна
Србија”, Београд, 1956, 122

48
закалуђерио се 1786. у манастиру Фенеку, након дозволе мирополита Мојсеја Путника,
те своје световно име Василије замењује духовним именом Вићентије. Закалуђерио га
је игуман Софроније Стефановић. У протоколу манастира Фенека је записао: "Монах
Викентиј, родисја у Земуну, книги училсја тамже, пришел во обшчежителниј
Монастир Фенек 1785. Августа 18, а пострижен во иночество априла 9. 1786". Убрзо, 5.
јула 1786, добија свештенички чин од стране накрачког владике Ћирила Живковића. За
време аустро-турског рата 1788—1791. служио је као војни капелан и становао је у
Шапцу. За време свог боравка у Шапцу написао је побожну песму „Живот Алексија
човека Божјега“. 9. јануара 1796. постао је игуман манастира Фенека, након смрти свог
претходника. Овако брзо напредовање није било уобичајено у фрушкогорским
манастирима и оно изазива завист братије и оговарања. Да би га понизили, на
годишњем сабору, када су калуђерима одређивани послови, тада већ познатом
књижевнику "определихом Викентија Ракића над подрумом..."! Ђорђе Рајковић је о
овом случају са оправданим гневом написао: "Њему, који је донде највише разбирао за
кључ од архиве и библиотеке манастирске, — њему сад намећу кључе од подрума.
Није ли то иронија? Игуман му још очита: да не сме у цркви проповедати и писати!"
Дошавши тако у сукоб са грубом и распусном братијом, одлази, 1798. године, за
српског свештеника у цркви св. Спиридона, у Трсту. 1810. Ту је пронашао оно што му
је било потребно: миран живот, поштовање, угодан живот и добру зараду. Стекао је
пријатељство са многим тадашњим српским и грчким чувеним фамилијама. Такви
услови омогућили су му да уђе на, за тадашње време широка врата у књижевност. За
време свог боравка у Тсту, Ракић је написао следеће: „Историја манастира Фенека“
(Будим,1799), „Жертва Аврамова или собеседовање грешника с богоматерију (с
грчког)“ (Будим, 1799; више издања), „Цвет добродетељи (с грчког)“ (Будим, 1800),
„Правило св. Спиридона“ (Венеција, 1802), „Житије Јеветитија Плакиде и светог
Сприрдона Чудотворца (у стиховима)“ (Будим, 1803), „Житије прекраснога Јосифа (у
стиховима)“ (Венеција, 1804), „Историја о разарању Јерусалима и о взјатији
Константинопоља“ (Венеција 1804), „Лествица имустаја педесет статненеј“ (Венеција,
1805), „Чудеса пресветја Богородица (с грчког)“ (Венеција, 1808), „Житије Василија
Великога (стихови)“ (Венеција, 1808), „Приповеди за неделју и празнике“ (Венеција,
1808), „Беседник илирическо-талијански“ (Млетке, 1810), „Беседа о дувану“ (Венеција,
1810). 179
На позив свог пријатеља Доситеја Обрадовића, долази у Београд за управника и
наставника новоосноване богословије 1811. Ту је остао до пропасти Србије 1813, где је
написао „Кратков наставление свијасценика и вјат словес, сациненое Викентијем
Ракицем, проигуманом манастира Фенек, Дјелано в Бјелградје во лјето 1812.“ После
1813. настанио се у манастиру Фенек, где је постао проигуман и завшио „Житије
Стевана Првовенчанога“, које је у Шапцу започео. Године 1813 јула 11, написао је и уз
корицу октојиху велике београдске цркве прилепио Тропар и Кондак, на глас 8-ми, у
којима се призива милостиви Бог да заштити Србију од "дрзости вражије".180
Вићентије Ракић, писац прве историје Фенека, овде је игумановао у два маха, 1796. и
1813—18. године. У Фенеку је и умро 29. марта 1818, и сахрањен је у гробници, с леве
стране, у женској препрати. 181
Вићентије Ракић је био самоук и сам је научио грчки, руски и италијански.
Човек вредан и истински побожан, он се почео бавити књижевним радом још док је

179
Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Српска краљевска
штампарија, Београд 1888.
180
М. Ђ, Милићевић, Часови одмора I. 16, стр. 625-626.
181
Викентије Ракић изабрана дела, Приредили Сава Дамјанов и Радослав Ераковић, 2014, 241 стр.

49
био у Шапцу и радио је на преводима побожних легенди на србски језик. Он је
поприлично течним стиховима и на народном језику опевао животе хришћанских
светаца, те је оставио за собом цео један низ побожних спевова, од којих су
најпознатији: ПѣснЬ историческая ω житiи святогω и праведнагω Алекξiя Человѣка
Божïя (Будим, 1798) и Жéртва Авраáмова (Будим, 1799). Те популарне хришћанске
легенде, опеване често у осталим хришћанским књижевностима, Ракић је превео у
простим и разумљивим и течним народним стиховима, каткад са извесном топлином, и
оба спева имали су много успеха код шире публике. Спев о Алексију имао је у току
XIX века неколико издања, а Жертва Авраáмова, прерада једног грчког спева, шампана
је неколико пута, једном и латиницом, и прештампавана је још 1884. Викентије Ракић,
тада најплоднији српски писац, је 1799. године „Жертву Аврамову“ штампао у три
издања у Будиму и једном у Котору, у Андреолиној штампарији. Которско издање
„Жертве Аврамове“ било је једино ћирилично издање ове штампарије. У тренутку
истраживања педесетих година XX века, у Народној библиотеци у Београду, веровало
се да је то до тада био једини познати примерак ове књиге. Међутим, у Ризници
Српске православне црквене Которске општине данас се чува још један примерак ове
књиге. Књига обухвата скенирани оригинал текста писан предвуковском црквеном
ћирилицом и текст транслитерације драме на савремени српски језик и слова.
Ракић је поред тога написао још један цео низ разних књига: прву историју
манастира Фенека, историју царског града Јерусалима, која је доживела два издања,
црквене проповеди, један спев о победи црногорској над Турцима, један талијанско -
србски речник, један спис против употребе дувана, итд. Молитвеник Вићентија Ракића,
писан је у Фенику а штампан у Будиму 1798. године. Књига се налази у Фонду старе и
ретке књиге библиотеке града Београда; најстарије, веома ретке и значајне књиге за
нашу културну баштину, штампане до 1918.
„Вићентије Ракић, побожан хришћански песник и версификатор старих
хришћанских романтичних легенди, стоји у пуној супротности са нехришћанским
рационалистичким добом у којем је живео и ван општега духовног покрета који се на
крају XVIII века оцртавао у српском друштву. Духовно усамљен, али у простом народу
много и радо читан, он наставља прекинуту црквену традицију у србској књижевности.
То је један од ретких побожних популарних песника какве су у великом броју имале
католичке књижевности. Иначе, то је један од најчитанијих србских писаца у почетку
XIX века”182, оцењује Скерлић.

Доњи Срем у XVIII века

Током XVIII дошло је до наглог јачања црквене организације у доњем Срему
Српске православне цркве. Готово сва села у околини манастира Фенек су током тог
века добила своју парохијску цркву.

СУРЧИН

У османским дефтерима Сурчин се први пут јавља 1546. године као село
Сурчин (Сурçин) које је припадало земунској нахији. Село је бројало 25 домова са
мушким старешином и 5 удовичких домова – не рачунајући домаћинство кнеза
Михаила, сина Радице. У попису се не помиње црква у селу али се помињу два попа
Димитар и Шимун па је врло вероватно да је у селу можда ипак постојала црква.183

182
Ј.Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.
183
Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда књ. 1 св. 1, Београд 1964, 410

50
 На основу дефтера из 1566/67. године можемо закључити да је Сурчин постао,
за оно време, релативно велико село са 34 дома (не рачунајући дом кнеза Војина, сина
Петра). Сурчин и овог пута има два свештеника али су то овог пута Јован и Петар.
Село је плаћало и тапијску пристојбу на црквено земљиште у износу од 60 акчи па
можемо са великом вероватноћом да претпоставимо да је у њему постојала црква.184
По свему судећи тада, 1566/7. године од оближњих села цркву су имали и
Јаково, Грабовац (налазио се у атару данашњег села Бечмена), Добановци, Биљарица,
Кизил Килиса (Црвена црква, налазила се на потезу Црвенка на Дунаву – југозападно
од Земуна), Бежанија, Камендин, Живац, Батајница итд.185 На жалост како је изгледала
тадашња црква у Сурчину не знамо као што не знамо ни коме је била посвећена. Не
упуштајући се овде у детаљније образлагање зашто, можемо узети као готово сигурно
да су скоро све ове цркве, па тако и сурчинска, постојале и пре него што су ови крајеви
пали у турске руке 1521. године. Ово се лепо види из примедбе, у дефтеру из 1566/7. г.,
за манастир Фенек у којој се каже да су сељаци из околине манастира у време освајања
ових крајева преузели манастирска имања за шта им је непосредно пре пописа издат
царски ферман. Истовремено су им продате и манастирске зграде које они нису
саградили али које су они такође преузели у време турског освајања.186
Међу осталим насељима која су се налазила у Срему почетком XVIII века (око
1702. године) налазио се и Сурчин.187
На основу података из “Описа и пописа српско православних цркава и
свештенства Епархије сремске – архидијецезе 1732/3. године” знамо да је у то време
постојао сурчински протопрезвитеријат који је по неким подацима основан још пре
1690. године.188 Званична комисија је обишла село Сурчин 13. јануара 1733. године и
том приликом забележила да у селу постоје две цркве. Старија је била израђена од
плетера и трском покривена. Прокишњавала је на више места. Трапеза189 је била од
камене плоче. Храм је био посвећен Светој пребодобној Петки – Параскеви. Осветио је
митрополит Вићентије Поповић190 чији се антиминс и налазио на трапези. Иначе на
трапези су се поред споменутог антиминса налазиле и две плаштанице од беза,
кијевски Тестамент, стари српски Службеник и дрвени ковчежић. На проскомидији се
налазио дрвени путир, дискос и звездица од лима, кашика од туча, гвоздено копље,
стари дарци и ваздух од мусулина, стихар од картона, епитрахиљ од свиле, појас и
тканица. На иконостасу 12 малих икона. Од црквених књига сурчинска црква је 1732.
године поседовала и московске и српске. Од московских је имала само Триод а од
српских Октоих и Саборник. У олтару су постојала два сасвим мала прозора и исто
толико у женској препрати. Црква је поседовала и 3 кандила и кадионицу од туча,
налоњ, два дрвена свећњака и три гвоздена свећњака као и 8 столова.191
Друга црква је била саграђена од брвана и довршена је 1734. године.192
Протојереј сурчински Чудомир умро је 6. децембра 1732. године. Његов син
Јован Поповић је јануара 1733. године био ђакон. Јован је рођен у Сурчину око 1713.

184
Исто, 592-593
185
Исто, на одговарајућим местима
186
Исто, 600
187
T. Smičiklas, Dvijetogodišnjica oslobođenja Slavonija II, Zagreb 1891, 293-307
188
Д. Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва, Београд 1950, 104
189
Часна трпеза.
190
Вићентије Поповић хаџи Лазић је био родом из Јањева на Косову. Најпре је био владика будимски а
онда је 23. априла 1713. године изабран за митрополита. Умро је 23. октобра 1725. године у Карловцу.
Сахрањен је у Крушедолу. Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по
архивским списима, Сремски Карловци 1902, 191
191
Исто, 69
192
Исто, 69

51
године,193 учио је у Београду код попа Стојка. Зађаконио га је епископ себишки
Максим. Од књига је имао кијевски Службеник, кијевски Тестамент, српски Саборник
и српски Октоих. Јован је слабо читао па му је наређено да иде у Београд у школу па да
се тек после тога врати на парохију. Од имања Јован је има 6 мотика винограда, 15
јутара (дана) ливаде, 20 кошница, 4 вола, 4 краве, 2 јунета и 2 коња. Чудомирова жена а
Јованова мајка протиница Јелена је још увек била жива и имала је, у то време, 50
година. Имала је и свог духовника јеромонаха Христифора из манастира Грабовца.194
Пошто се прота Чудомир упокојио а његов син био још увек само ђакон једини
парох у Сурчину је, јануара 1733. године, био поп Никола Малешевић, рођен у
Кукуњашу око 1709. године. И он је учио у Београду код попа Стојка. Зађаконио га је и
запопио Никанор крушедолски. Био је за оно време натпросечно спреман свештеник.
Добро је читао и сасвим добро појао. Од књига је имао московски Псалтир и
московски Часловац као и српски Псалтир. Од деце је имао две ћерке а од имања је
поседовао виноград од 15 мотика, два вола, јуницу, две краве, два телета и два коња.195

Сурчин у другој половини XVIII века

Село Сурчин је 1750/51. године имало 40 домова. Црква, саграђена од дрвета,

славила је Св. Петку. У Сурчину је било средиште протопопијата. Протопоп је био
Марко Станисављевић а парох поп Петар Николић који није имао синђелију. Епитроп
је био Илија Мутавxија, црквени син Јован Јорговић, лајтнант Будаи Римљанин, корнет
]орко Андреевић, стражмештер Стефан Гриновић и Дука Лаушевић. Протокол се
водио али правила нису имали. Црквена порта је била ограђена али гробље није.
Приход је био 155 форинти.196
У Сурчину је и 1766. године био протопрезвитерат. Шанац Сурчин је 1766.
године имао 138 кућа. Црква брванара Св. Преподобна Параскева је, по подацима
забележеним те 1766. године, била саграђена 1731. године а освећена тек 23. априла
1753. године од стране епископа Партенија. Овог пута, 1766. године, шанац Сурчин је
имао чак три свештеника. Протопрезвитер Тодор Ненадовић је био рукоположен 5.
новембра 1738. године а за проту је постављен 20. августа 1760. године. Свештеник
Николај Матијев је рукопожен 22. фебруара 1757. године а трећи свештеник Аксентије
Марковић 3. августа 1759. године.197 Аксентије Марковић је био син протопопа Марка
Станисављевића.
Интересантно је да је 1766. године сурчински протопрезвитеријат имао и два
намесништва. Намесник првог намесништва је био свештеник јаковачки Василије
Живковић и његово намесништво је обухватало насеља Јаково, Бољевци, Прогар,
Пећинци и Мишковци. Намесник другог намесништва је био Аксентије Марковић
парох сурчински и његово намесништво је обухватало насеља Сурчин, Добановце,
Бечмен, Петровчић и Михаљевце.198
Матрикуле (матичне књиге рођених, венчаних и умрлих) воде се од 1766.
године.199
Следећих година долази до лаганог опадања Сурчина који 1774. године има 122

193
Имао је 20 година јануара 1733. године. Исто, 70
194
Исто, 70
195
Имао је 24 године јануара 1733. године. Исто, 70
196
К. Петровић, Статистички подаци о сремској епархији у 1750-51 години, Зборник за друштвене
науке Матице српске бр. 15, Нови Сад 1956, 89
197
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 42
198
Исто, 54
199
Шематизам источно – православне српске архидијецезе сремско карловачке за годину 1884, Нови
Сад 1884, 50.

52
дома200 да би затим поново почео да расте. Сурчин је у то време био напредно насеље.
Његови житељи се нису само бавили земљорадњом већ и трговином стоком. Тако је
извесни Томаш Стојановић негде од 1757. године извозио стоку у Хрватску, Крањску,
Мађарску па чак и у Немачку (Дрезден). Најпре је радио заједно са земунским
трговцем Стојаком, док овај није умро 1760. године а онда до своје смрти 1773. године
сам.201
Из пописа из 1785. године сазнајемо да је Сурчина тада имао 129 кућа и 152
домова са 828 становника (459 мушка и 369 женска). Црква је била посвећена Св.
Параскеви и припадала је земунском протопопијату. Свештеници су били Аксентије
Станисављевић и Никола Дробњак који је био “одстрањен”. У месту су постојале две
школе: славено - српска и немачка. Српски учитељ је био Дамјан Нешковић а немачки
Адам Кадић.202
Консистерија је 1808. године извршила нови попис. По овом попису Сурчин је
имао 836 српску душу. У исто време од суседних насеља, Бечмен је имао 246 српске
душе, Јаково је имало 575 српске душе, Бежанија 749 српске душе, Бољевци 903
српских душа и Прогар 608 српских душа.203
Већ после две године, 1810. извршен је нови попис по коме је Сурчин имао 171
српску кућу, Бечмен 48 српске куће, Јаково је имало 95 српске куће, Бежанија 115
српске куће, Бољевци 149 српских кућа и Прогар 90 српских кућа.204
Кад је Консистерија примила попис кућа из 1810. године сматрала је да их
свештеници нису тачно навели па је упутила проте да под личном одговорношћу обаве
тачан попис, напоменувши да није могуће да се у неким општинама умањио број кућа
у односу на попис из 1774. године а у неким се сасвим незнетно повећао. Ово поготово
кад се зна да су се многи Срби од 1774. године доселили у архидијецезу било са
Мохачког поља, било из Славоније и Хрватске, Далмације и Османског цраства. Због
тога су проте у попису из 1811. године у примедбама навели узроке зашто се у кој
општини умножио или опао број кућа, односно душа. Ми ћемо се овде задржати сао на
напред поменутим селим око Сурчина. По овим подацима Јаково је од 1774. до 1791.
године изгубило 19 кућа од којих су неке изумрле за време аустријског турског рата
започетог 1788. године а неке су чак и пребегле у Србију. У периоду од 1791. до 1810.
године досељене су у Jакову 4 куће из Србије а 7 кућа из Хрватске. Бољевци су од
1774. до 1791. године игубили 17 кућа "чрез помор у врмја турецкога рата, от
солдати потровали се изумрли и совсјем пусти остали". Од 1791. до 1810. године
досељено је 29 кућа из Србије и Хрвазске а само у периоду од 1810. до 1811. године
још 8 кућа је досељено из Хрватске. Сурчин је од 1774. до 1791. године остао без 12
кућа раније насељених из Хрватске које су пребегле у Србију. Међутим, од 1791. до
1810. насељена је чак 71 кућа а само од 1810. до 1811. године још 17 кућа из Хрватске.
Бечмен је од 1774. до 1791. године изгубио 13 кућа које изумрлих које пребеглих у
Србију. Од 1791. до 1810. године насељене су у Бeчмену 15 кућа и то по једна из
Пазове, Краљеваца и Петроваца, 2 из границе, 7 из личке регименте и 2 из Србије.205
У време пописа 1808. године биле су у Срему 105 чисто српске општине и 52

200
Д. Поповић, н. д, 104
201
Највећим делом свиње а било је и овнова и волов. Стоку је куповао углавном у Србији али и у Срему
и Банату. Т. Ж. Илић, Београд и Србија у документима архиве земунског магистрата од 1739. до 1804.
год. Књига I (1739-1788), Београд 1973, 379 - 384
202
С. Пецињачки, Подаци из 1785. о насељима и школама Срема и Шајкашке, Зборник за друштвене
науке Матице Српске 49, Нови Сад 1968, 134
203
Д. Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798, 1808, 1819,
1833, 1910. Земун 1925, 82
204
Исто, 82
205
Исто, 81-2

53
општине у која су поред Срба живели и припадници других нација и конфесија. Од
места близи Јакову само су у Земуну и Новим Бановцима живели и припадници других
конфесија и нација. Тако је у Земуну те 1808. године поред 5710 правосланих живело и
2000 римо католика, 4 унијата, 14 калвиниста, 20 лутерана и 193 јевреја. Од других
места у Срему са већим бројем католика треба споменути Руму са 2225 католика,
Митровицу са 1565, Карловце са 1156 и Сланкамен са 770 римокатолика. Нјавише
унијата је било у Шиду 218 а калвиниста је било највише у Новим Банвоцима 51
(поред 274 католика).206

Црква Свете Петке

У међувремену је 1777. године започето зидање данашње цркве Свете Петке

која је довршена и освећена 1788. године. На онову сачуваних докумената знамо да су
радови на унутрашњем уређењу и декорацији трајали све до 1812. године.207
Црква је конципирана у барокном стилу као једнобродна грађевина са једном
полукружном апсидом на источној страни и припратом са хором и троспратним
звоником на западној страни. Унутрашњи простор цркве дели се на олтарски део, три
компартимента и унутрашњу припрату, изнад које се налази црквени хор. Црква има
два портала – западни и јужни, обрађена ружичастим мермером. Двокрилна храстова
врата украшена су дуборезном декорацијом и браварским радовима изведеним у
кованом гвожђу. Зидови су рађени од опеке у кречном малтеру, изнутра и споља
омалтерисани. Фасадне површине оживљене су наизменичним ређањем плитких
пиластера са истакнутим профилисаним капителима и прозорских отвора са лучним
горњим делом, чији ритмички распоред одговара расподели унутрашњег простора.
Једва назначене певнице дижу се до висине наоса. Прозори имају плитке барокне
оквире изведене у плиткој пластици, док ниша изнад портала и прозори у доњем
спрату звоника имају и полукружни тимпан.
Изгледа да је црква имала првобитни, старији, иконостас монтиран још 1778.
године. Садашњи иконостас је са самог почетка XIX века.Сачувана је молба пароха
сурчинског Аксентија Станисављевића од 18. августа 1801. године упућена
протопрезвитеру земунском у којој тражи да му се препоручи погодан дрворезац који
би израдио “у Новој цркви Ново Темпло ... по рису Монастира Фенека.”208 Три месеца
касније, 18. новембра 1801. године земунски протопрезвитер Михаило Пејић је послао
црквеним властима на одобрење уговор склопљен између општине села Сурчина и
дрворесца Марка Вујатовића за израду иконостаса.209
У уговору закљученом 27. априла 1807. године између црквене општине
сурчинске и Стеафана Гавриловића “иконописца и житеља карловачког” наводи се да
се сликар обавезује да за суму од 5500 форинти и плате у натури “... темпло са
прикљученима стварима (пјевнице, архиепископијски стол, трон Богоматере) то ест
молерај икона колико најбоље може по својему худежествију намалати и украсити; у
свију престолни икона и прочији велики, златни грунт да постави, одејанија же са
златом украсити...”.210 Овај посао сликар је завршио за две године, од 1807. до 1809.
206
Исто, 81
207
АПМ, Консистерија, 1801, Но 190, Но 191; 1811, Но 80; Д. Петровић, З. Козобарић, М. Јовановић,
Класицизам код Срба III – Сликарство и графика, Београд 1866, 60 – 61, 82, 92 (даље: Класицизам код
Срба III); Шематизам источно – православне српске архидијецезе сремско карловачке за годину 1884,
Нови Сад 1884, 50; Шематизам источно – православне српске митрополије карловачке за годину 1900,
(приредио Димитрије Руварац), Ср. Карловци 1900, 54
208
Класицизам код Срба III, 60 – 61
209
Класицизам код Срба III, 60 – 61
210
Класицизам код Срба III, 92

54
године, као што је било предвиђено поменутим уговором.211
За сурчинску цркву је радио и Јован Пантелић. На основу уговора склопљеног
11. маја 1811. године, он је “изнутра Цркву са иконама измалао...” затим је израдио
изнад јужног портала споља храмовну икону Преподобне Параскеве, дванаест
целивајућих икона на дрвету, две иконе за два барјака на платну и један “иконостас за
цјеливање са фином фарбом..., а цифре позлаћене, ако буде мјесто за иконе да
намала.”212 На жалост од ових Пантелићевих икона остало је веома мало.
Из архивских података знамо и да је познати сликар Георгије Бакаловић 1840.
године сликао црквене заставе за сурчинску цркву.213

Сурчинска црква у другој половини XIX века

Сурчин је 1878. године имао 1034 душа, 200 кућа и 180 брачних парова.
Свештеник, при цркви Свете Параскеве, био је Ђорђе Магарешевић.214
Пар година касније, 1884. године, парохија у Сурчину је била IV класе, бројала
је 1218 душа (686 мушких и 532 жеснких), 220 домова и 254 брачних парова.
Свештеник при цркви Свете параскеве био је Ђорђе Месаровић, рођен 1816. а
рукоположен 1842. године. Постојали су и парохијски дом и сесија. На пола сата од
цркве налазила се у шуми водица поред које се лети, сваког младог петка и недеље
сакупљао свет и купао. Поред воде се налазио крст. Комунална школа је имала 64
мушке и 58 женске деце. Учитељ је био Павле Крестић а учитељица Јулија Матић.
Сурчин је у то време већ имао и своју пошту.215
Сурчинска парохија је 1900. године била IV класе, бројала је 1695 душа (875
мушких и 820 женских), 305 кућа и 350 брачних парова. Парох је био Јефта Матић,
рођен 1866. а рукоположен 1892. године. Школу је похађало 72 мушка и 80 женска
детета. Котарска област и котарски суд су се налазили у Земуну премда је Сурчин имао
своју пошту најближи телеграф се налазио у Земуну.216
Парохија у Сурчину је 1924. године била I класе и бројала је 1688 душа. Храм је
био Св. Параскева. Парох је био Теодор Бајић рођен 1885. године а рукоположен 1913.
године.217
У порти цркве у селу Влакча, код Страгара у Шумадији, налази се гроб
јеромонаха Емилијана Шиматовића из Сурчина у Срему, рођеног 01. септембра 1892.
г. а умрлог 1954. године. Споменик му је подигла црквена управа из Влакче.218

Натписи

Римска стела

Приликом ресатаурације цркве нако скидања малтера у висини сокле откривен

211
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда књига II, Београд 1973, 330
212
Класицизам код Срба III, 82
213
Класицизам код Срба III, 116
214
С. Болманац, Шематизам источно – православне митрополије српске у Аустро – угарској год 1878,
Панчево 1878, 14
215
Шематизам источно – православне српске архидијецезе сремско карловачке за годину 1884, Нови
Сад 1884, 50
216
Шематизам источно – православне српске митрополије карловачке за годину 1900, (приредио
Димитрије Руварац), Ср. Карловци 1900, 54
217
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 304
218
Натпис на надгробном споменику у порти цркве.

55
је римски камени олтар и то у западном 70 cm јужно од главних улазних врата.219
Олтар је извајан од жутог пешчаника (висине 71,5 cm, ширине 37 cm и дубине 30 cm).
Украшени олтар има урезан натпис у пет редова. Латинична слова су у квадрату
величине 29 cm x 29 cm. Висина самих слова је око 4,5 cm оних у првом реду и око 3,5
cm у осталим редовима.
Пошто је М. Вујовић већ објавио овај натпис у Старинару220 даћемо његово
читање натписа без детаљнијег задржавања на описивању олтара.
I(ovi) O(ptimo) M(aximo) |2| Ael(ivs) Mar|3|cianvs |4| pro se e|5|t svis |6| v(otum)
p(osvit) l(ibens) m(erito).
Олтар је вотивна ара (arae) чија је најближа аналогија олтар ветерана Iulius-a
Ianuarius-a из Руме која је такође посвећена Јупитеру и која је датована у II век.221 М.
Вујовића ову плочу датује у другу половину II века.222
Међутим, морамо се осврнути на његова тврђења у вези секундарне употребе
аре и времена уградње у данашњу цркву. М. Вујовић наводи као могућност да је ара
коришћена у некој од две старије цркве (плетара и брвнара). И то пре свега као часне
трпезе или бар као постамент за часну трпезу у некој од две споменуте цркве. Што се
тиче плетаре за њу имамо сачувани детаљни опис из 1733. године223 и сасвим је
извесно да ара није коришћена у тој цркви. Наравно постоји могућност да је
коришћена у цркви брвнари за коју немамо сачуван тако детаљан опис.
Слични римски остаци су уграђени у цркву св. Луке у Купинову. Ту су могли да
буду уграђени или при првој великој обнови пре 1720. године,224 или крајем XVIII века
када је поново обнављана стара и зидана нова црква св. Духа (довршена 1803. године).
Једна ара је секундарно коришћена у манастиру Фенеку и као надгробни споменик
постављена 1785 – 86. године.225 То је време и када су извођени завршни грађевински
радови на зиданој сурчинској цркви.
Због свега овога сматрамо да су и ара у сурчинској цркви и ара у манастиру
Фенеку и сполије у цркви св. Луке у Купинову узете око 1780. године са нама данас
непознатог локалитета и уграђене у споменуте објекте. Вероватно ће се у будућности
наћи још оваквих римских споменика уграђених у друге цркве у доњем Срему.226
М. Вујовић је у свом раду покушао да утврди и место одакле потиче ара као и
ранг насеља које постојало на месту Сурчина у антици.
Што се тиче места одакле потичу аре из Сурчина и Фенека мислим да није
немогуће да је то управо сам манастир Фенек. Фенек је врло значајно култно место у
доњем Срему бар од XV века а све оно што то место обележава као култно у задњих
500 и више година (света – лековита вода и слично) врло лако можемо везати и за
разне античке култове. То не би био, никако, усамљени случај континуитета култних
места од антике па преко средњег века до данас.

219
Олтар сам открио пре десетак година док сам радио текст о сурчинској цркви за Гласник СПЦ. О
открићу сам обавестио проф др Александра Јовановића који ме је замолио да се о објављивању натписа
договорим са Миодрагом Вујовићем. Ја сам радо пристао да налаз објави М. Вујовић што је он и урадио
у Старинару.
220
M. Vujović, A newly – discovered Roman altar from Surčin, Starinar LIX, Beograd 2009, 149 – 157.
221
Dautova – Ruševlajnin, 1983, 21 (104), T. 18/2; М. Vujović, n. č, 149.
222
М. Vujović, n. č, 150.
223
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 191
224
Обновљену цркву је освешао митрополит Мојсеј што је могао да уради само пре краја 1720. године.
Исто, 72 – 73.
225
Н. Ђокић, Н. Бабић, Стари натписи у манастиру Фенеку, Натписи и записи бр. 1, Крушевац –
Београд 2015, 88
226
Истине ради, пошто су тренутно радови на црквама у Бољевцу и Петровчићу, при чему је скинут
малтер до цигле, до висине од око1,5 до 2 m од земље пажљиво смо гледали да ли и код неке од ових
цркава нема уграђених сполија али бар у овој висини од земље по свему судећи нема.

56
 Надгробна плоча Недељка Милошева

Надгробна плоча Недељка Милошева из 1732. године се налази иза прага

западног портала (у унутрашњости цркве, уграђена у под). Рађена је од белог камена,
правоугаоног је облика, величине 52 cm x 110 cm. На површини плоче уклесан је
натпис:
17H32 |2| zd(ä)227  poŠ~¹ivaetþ |3| rabþ b`ñi n|4|edelko milo{|5|evþ mc÷a
ò|6|kotomvrñá |7| 22 i pogre|8|bený le`|9|itþ
Интересантно је да је ово једини натпис (не рачунајући и један натпис на икони)
који Б. Вујовић даје у Сурчину и то без читања већ само као доста добар и тачан
цртеж.
Недељко Милошев је потпуно непозната личност из других извора. Реч је о
једној од најстаријих надгробних плоча сачуваних у доњем Срему тако да је тешко
вршити њено упоређивање са другим надгробним плочама из тог времена. У поређењу
са надгробним плочама из друге половине XVIII века она је доста скромна али то не
мора ништа да значи. Оно што можемо са великом вероватноћом да претпоставимо, с
обзиром на њену секундарну употребу у цркви, то је да вероватно није било његових
наследника неких пола века по сахрани јер они вероватно не би дозволили да се плоча
искористи како је искоришћена. Такође, из истих разлога можемо претпоставити да
није био ни нека угледнија личност. Са друге стране, надгробна плоча са урезаним
натписом нам говори да није био ни пуки сиромах.

Ктиторски натпис на часној трпези

Испод часне трпезе се налази ктиторски натпис из 1805. године о постављању

саме часне трпезе. У натпису се спомињу особе које су платиле израду трпезе и њено
постављање. Натпис је потпуно неписмен (чак и за тадашње појмове) и највероватније
га је радио неко коме српски језик није матерњи.
vo imá |2| oc!a iş sÿna i şsvátago dúha aminþ |3| vo vremá Ìmpera: rişms:
franciş{ka ÌÌ |4| iş pravos: arh: epişs: g:g: Stefana Ì stratişmişroviş~þ |5| iş g: proto: pres g:
mişha: peişnþ iş g: giş g. paro: |6| (aksentişe)228 stanişsavleviş~þ iş sof: petroviş~þ |7| síá
svetaá trapeza {anca súr~: hrama |8| prepo: |9| paraskevñiş prişlo`iş{a po~: g: eluşsaveta
|10| stanişsav: g: anna ñòannòv: bÿv: `ite |11| súr~: iş po~: g: kosma nişkoliş~þ bÿv: `ite:
|12| zemún: uşstroisá avguşsta 6go 1805:
У време када је довршавана нова црква св. Петке, Сурчин више није био
средиште сопственог протопрезвитерства већ је припадао земунском
протопрезвитерству. Поротопрезвитер Миха Пеин споменут на плочи је у ствари
земунски прота Михаило Пејић врло ангажован око изградње цркава у његовом
протопрезвитерству. У овом раду га спомињемо око радова на скоро свим црквама које
су тема рада. Аксентије Станисављевић је био дуго година парох у Сурчину. Јавља се у
изворима и као Аксентије Марковић по оцу сурчинском протопопу Марку
Станисављевићу. Аксентије је рукоположен 3. августа 1759. године.229
Мало је вероватно да је ово прва часна трпеза у цркви јер би то значило да

227
На овом месту се налази врло јасно уклесано слово које је заиста немогуће разрешити. Види
фотографију.
228
Име Аксентије је уклесано у виду номограма. Видети фотографију.
229
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, Сремски
Карловци 1902, 42.

57
црква није била у функцији све до августа 1805. године. Пре ће бити да је дошла на
место неке друге привремене часне трпезе, можда управо римске аре која је након тога
могла да буде узидана у западни зид.

Ктиторски натпис изнад јужних врата

Изнад јужних врата се налази ктиторски натпис из 1812. године који даје врло
значајне податке око изградње цркве премда је релативно врло кратак. Натпис гласи:
sñæ staæ cerkov hram prŁpbnÿæ paraskevi |2| serbskñæ na~asæ zdat l: h÷ 1777. a
sover{jsæ |3| so vsämi ukra{enìæmi i`divenñem cälago |4| obåestva sur~inskago mŁca
oktomvra ñ4. |5| í8í2

Натписи на иконама

На иконама на иконостасу нема натписа. Од појединачних икона до којих смо

ми дошли ни једна такође није имала натпис. Б. Вујовић је својевремено детаљно
прегледао све иконе у цркви у Сурчину и само је на једној појединачној нашао натпис.
Реч је о икони св. великомученика Трифуна, уљу на платну 20 cm x 25,5 cm.
Светитељ је приказан у стојећем ставу, окренут фронтално према гледаоцу. На
полеђини иконе налази се натпис приложника:230
Izobrazisá pri revnostnomþ |2| nastoáníõ Dimitrña |2| Cvetkovi}þ i Georgia
|2| P: Ñòannovi}a |2| 1861go läta.

ЈАКОВО

У југоисточном делу Сремa, познaтом још и под именом Подлужје,231 лежи

село Јаково – од центрa Беогрaдa удaљено само 24, од Земунa 13 a од општинског
средиштa Сурчинa 6 км. Нaсеље се нaлaзи 4 км од леве обaле Сaве, a до 2004. године и
формирaњa нове општине у Сурчину припaдaло је општини Земун. Сем тога, Јaково
лежи зaпaдно од недовршене беогрaдске зaобилaзнице, нa интерној теретној прузи
Бaтaјницa – Сурчин – Остружницa - Железник – Ресник којa нa деоници код Јaковa
прaти трaсу зaобилaзнице, што ће већ у најскоријој будућности знатно увећати његов
значај и убрзати економски развој – премда ће највероватније угрозити прекрасне
пречанске пејзаже и традиционални начин живота. У непосредној близини Јaковa
нaлaзи се једaн од нaјпознaтијих сремских мaнaстирa, Фенек, a близу друмa који води
од Сурчинa до Јaкова нaлaзи се и школa јaхaњa зa коју у последње време влaдa све веће
интересовaње.
У непосредној близинa Јaковa се нaлaзи и Стремен, једини сaлaш нa територији
грaдa Беогрaдa на коме се одржaвa трaдиционaлно коњичко тaкмичење Сремaчки
прескок. Куриозитет сaлaшa је и немaчки фијaкер зa 15 путникa познaт под именом
коњобус. Инaче, Стремен се нaлaзи 20 км од Беогрaдa aли се до његa од 2008. године
може доћи и туристичким чaмцимa који иду кaнaлимa од новобеогрaдског блокa 45 пa
до Сурчинa.232
Народно предaње везује нaзив селa зa име сточaрa Јaковa који је живео нa
брдaшцу, у колиби од трске. У то доба није било зaштитног нaсипa пa је Сaвa плaвилa

230
Б. Вујовић, н. д, 334. Читање је по Б. Вујовићу. Данас није било могуће доћи до ове иконе.
231
J. Đ. Marković, Enciklopedijski geografski leksikon Jugoslavije, Sarajevo 1990.
232
"Коњобусом" до сaлaшa, Политикa од 19. јунa 2008, 22

58
околни простор, а током летa, кaд се водa повуче, до Јaковa би долaзили чобaни из
околних селa и говорили "идемо до Јaковa".
Јаково се први пут помиње у османским дефтерима из 1546. године, и то као
мезра233 Јаково (Yakova) код села Сурчин; приход од мезре је тада износио 400 акчи.234
Већ у следећем сачуваном дефтеру из 1566/67. године, Јаково је осредње село235 са 23
дома и домом једног кнеза, Раје (сина) Радице. Дефтер прецизно наводи и имена свих
домаћина – Јован (син) Драгача, Ђурађ (син) Марка, Милић, дошлац, Грубач, ковач,
Рајак Радонић, Рајко Радонић, Радосав (син) Степка (Стојка), Вукодраг, дошлац,
Хрејак (син) Виличка, Радул (син) Томин, Петар (син) Јована, Манојло, дошлац,
Вуксан Драгић, Радоје (син) Радоње, Радован (син) Стјепана, Радивој (син) Твртка,
Вукашин (син) Вука, Рајак (син) Милка, Милко (син) Манојла, Вук (син) Бечмена, Вук
из Смедерева, Вук брат Ивана и Драголо, дошлац.236 У селу се не помиње поп, али
сељани плаћају тапијску пристојбу на црквено земљиште у износу од 50 акчи,237 на
основу чега можемо да претпоставимо да је у Јакову ипак постојала црква коју су
опслуживали или свештеници из оближњег Сурчина или монаси из манастира Фенек
који је неколико година пре тога изнова пропевао.
Село Јаково је 1732/3. године припадали сурчинском протопрезвитеријату, и то
баш сурчинској парохији. Комисија која тада обилазила Сурчин и јаково сматрала је да
сељани из јакова не могу да направе цркву јер их је исувише мало па им је наређено да
иду у манастир Фенек на службу а о чему је обавештен фенечки игуман.238

Јаково у другој половини XVIII века

Шанац Јаково ни 1751. није имао цркву, али је управо те године започета њена
изградња и било је предвиђено да храм буде посвећен Успенију пресвете Богородице.
Црква је довршена 1752. године и освештао је епископ Партеније (29. априла 1753.
године), али је, уместо првобитно предвиђене посвете добила другу – Вазнесење
Господње.239 О цркви у Јакову ћемо, међутим, писати нешто опширније у другом делу
овог текста.
По попису који је Консистерија извршила 1774. године Јаково је имало 92
српске куће. У исто време од суседних насеља, Бечмен је имао 46 српске куће, Сурчин
122 српске куће, Бежанија 65 српске куће, Бољевци 137 српских кућа и Прогар 86
српских кућа.240

Црква св. Вознесења

Шанац Јаково ни 1751. није имао цркву, али је управо те године започета њена
изградња, и било је предвиђено да црква буде посвећена Успенију пресвете
Богородице. Парох је био поп Јосиф Поповић који те 1751. године није имао

233
Мезра – a. mezra, mezraa – зиратно земљиште, њива, сејалиште; као турски аграрно-правни термин
значи старо селиште, напуштено или расељено село; да би неко село могло да се сматра мезром, морало
је да има своју територију и границе, односно трагове ранијег насеља – гробље, бунар, чесма, воћњаци...
(Türkçe-Rusça Sözlük, Moskova 1977, 626; REDHOUSE Türkçe-ingilizce sözlük, Istanbul 1981, 772).
234
Х. Шабановић, н. д, 406.
235
Село Јаково – осм. – karye-i Yakova.
236
Х. Шабановић, н. д, 587.
237
Х. Шабановић, н. д, 587 и 588.
238
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 191.
239
Исто, 42-43.
240
Д. Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798, 1808, 1819,
1833, 1910., 82

59
синђелију, а приход од парохије је износио 12 форинти и 40 новчић; Јаково је имало 40
домова, а за цркву су били задужени ритмајстор Мијат Пантелић, корнет Вулета
Јовановић и лајтнант Станоје Кумановић.241 Црква је довршена 1752. године, а
освештао је епископ Партеније 29. априла 1753. године.242
Шанац Јаково је 1756. године имао 41 кућу и храм који слави Вознесење
Господње. Свештеник је био Симеон Матијев који је имао ђакона Василија
Живковића. Јаково није имало ни школу ни учитеља.243
Десет година касније, 1766. године, шанац Јаково је имао 84 куће. При цркви
Вознесенија Господњег била су три свештеника – Симеон Матијев, рукоположен 21.
новембра 1729. године, Василије Живков,244 рукоположен 7/20. марта 1757. године и
Марко Вукојевић, рукоположен 16. новембра 1763. године.245
Напоменимо још и да је 1766. године сурчински протопрезвитеријат имао два
намесништва. Намесник првог је био свештеник јаковачки Василије Живковић, а
његово намесништво је обухватало насеља Јаково, Бољевци, Прогар, Пећинци и
Мишковци. Намесник другог је био Аксентије Марковић, парох сурчински, а његово
намесништво је обухватало насеља Сурчин, Добановци, Бечмен, Петровчић и
Михаљевци.246
Из Карловаца је 29. новембра/10. децембра 1767. године за духовника
сурчинског протопрезвитеријата писмено одређен јеромонах Мојсеј из Бешенова, а за
земунски протопрезвитеријат јеромонах Иларион из Кувеждина.247
Јереј Василије Вукојев(ић) тј Живковић умро је у Јакову априла 1770 или 1774.
године након 17 година свештеничке службе.248
Матрикуле (протоколи рођених, венчаних и умрлих) у Јакову су почеле да се
воде 1780. године.249
На основу пописа из 1785. године знамо да је Јаково тада имало 95 кућа и 99
домаћинства са 582 становника (301 мушкарац и 281 жена). Црква је имала храмовну
славу Св. Вознесенија и припадала је земунском протопопијату, а свештеник је био
Марко Радовић. У селу су постојале две школе: српска и немачка. Српски учитељ је
био Јован Хрњаковић а немачки Бернхолд Фит.250 Неколико година касније, 1791.
године, Јаково има 75 кућа, 435 душа и једног свештеника.251 Нешто пре пописа, те
1785. године умро је свештеник јаковачки Јован Витомировић у 31. години живота.252
Данашња црква Св. Вознесења Господњег зидана је од 1807. до 1810. године, на
месту старе цркве. Цркву је градио зидарски мајстор Јозеф Вертих у друштву са
цимерманом Јоханом Мајером. Грађевински радови су завршени 1809. године када је
црква и освећена, а већ следеће, 1810. године, довршени су и радови на спољној
фасади.253

241
К. Петровић, н. ч, 90.
242
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 42 – 43.
243
Исто, 20.
244
Василије Живковић се јавља у изорима и као Василије Вукојев(ић). Под овим, другим презименом је
и сахрањен.
245
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 42 – 43.
246
Исто, 54.
247
Исто, 54.
248
Надгробна плоча јереја Василија Вукојева у порти цркве. На плочи од године смрти постоји само 77 и
изгледа да није ништа више ни постојало. Детаљније види део о натпису на надгробној плочи.
249
Шематизам источно – православне српске архидијецезе сремско карловачке за годину 1884, Нови
Сад 1884, 50-51.
250
С. Пецињачки, н. ч, 134.
251
Б. Вујовић, н. д, 154.
252
Надгробна плоча јереја Јована Витомировића у порти цркве.
253
МПА, Конзистерија, 1807, Но 191; Класицизам код Срба књ. 2, 12 и 84.

60
 Јаково је 1878. године имало 745 душа, 125 кућа и 101 брачни пар. Свештеник
при храму Вазнесенија Господњег био је Јован Петковић.254
Неколико година касније, тачније, 1884. године, Јаково је имало 370 мушких и
375 женских душа, 125 домаћинстава и 152 брачна пара. Била је то парохија VI разреда
коју је те године администратирало братство манастира Фенек. Парохија је поседовала
и парохијски дом и сесију; годину дана раније, Пелагија Жужић је јаковачкој цркви
даровала један свештенички стихар. Комуналну школу су похађала 22 дечака и 26
девојчица, а учитељ је био Душан Плавшић. Иначе, село је у то време припадало
земунској пошти.255
По подацима из шетизама за 1896. и 1898. годину парох у Јакову је од 1884.
године био Јован Гомирац.
Јаково се током следећих година брзо развијало, па је већ 1900. године имало
1489 душа (738 мушких и 751 женску), 259 кућа и 285 брачних парова. Школске деце
је било 106 (52 дечака и 54 девојчице). Парохија је била IV класе, а парох је био Јован
Гомирац, рођен 1857. а рукоположен 1884. године. Котарска област, котарски суд и
телеграф су били у Земуну а пошта у Сурчину.256
Павле Пантелић, стројни бравар из Земуна, направио је и подесио 1893. године
за јаковачку цркву нов сат за 460 форинти, а иста радионица је 1924. године за
јаковачку цркву излила 4 звона.257
Јаковачка црква је озбиљно оштећена за време Другог светског рата, особито
звоник који су 1943. године срушиле усташе и када је страдао и часовник на звонику.
Реконструкција звоника је обављена тек 1967. године.258
Данас је то лепо одржавана црква са живописном фасадом, изнутра свеже
живописана 2006. године; овај храм Господњи прославља идуће (2009.) године два
века од свог освећења.
Црква је једнобродна барокна грађевина са јасно израженим класицистичким
елементима у њиховој рустичној варијанти. Правоугаони простор наоса завршава се у
источном делу цркве великом полукружном апсидом, док је на западној страни
припрата са отвореним тремом и двоспратним звоником изнад њега. Црква је зидана
опеком и омалтерисана, са пуним конструктивним зидовима ојачаним са спољашне и
унутрашње стране пиластрима. Дужином фасаде се истиче хоризонтални профилисани
венац, док је вертикализам постигнут помоћу фино обрађених пиластера и високих,
лучно засведених прозорских отвора уоквирених архитектонском пластиком
(пиластри, капители, полукружни натпрозорници, гирланде...). Западна фасада има са
обе стране изнад портала по једну нишу у облику лажног прозора у којима су
насликани Св. арханђели Михаило и Гаврило. Испод средњег прозора који се налази
непосредно изнад улаза налази се мања, пластично обрађена плоча са урезаном
годином 1810. Црква има троја врата са плитко резаном декорацијом класицистичких
мотива. Кровна конструкција изнад полуобличастог свода рађена је од дрвета, а
покривена је бибер црепом. Под цркве покривен је каменим плочама.259
Иконостас је по конструктивном склопу и декоративним елементима рађен у
духу барока са примесом класицизма. Декорацију у дуборезу радио је Петар Јакшић –
и то не само на иконостасу већ и на црквеном намештају и опреми. Сликарски део
254
С. Болманац, н. д, 14.
255
Шематизам источно – православне српске архидијецезе сремско карловачке за годину 1884, Нови
Сад 1884, 50-51.
256
Шематизам источно – православне српске митрополије карловачке за годину 1900, (приредио
Димитрије Руварац), Ср. Карловци 1900, 51.
257
Б. Вујовић, н. д, 160.
258
Б. Вујовић, н. д, 154.
259
Б. Вујовић, н. д, 154.

61
декорације у цркви – иконе на иконостасу, зидне слике, појединачне иконе и слике на
појединим предметима – израдио је земунски сликар Живко Петровић, око 1855 –
1862. године. Ранији живопис је радио Живко Петровић, вероватко око 1855-1860.
године, након сликања иконостаса. Зидне слике, које је он радио налазиле су се
углавном на сводовима и у олтарском простору. У средини, изнад солеје, био је
насликан Бог отац у кружном медаљону. У уголовима су четири медаљона била
уоквирена барокном сликаном декорацијом са представама јеванђелиста. У олтарској
апсиди били су насликани, у северној ниши – Распеће Христово, у јужној ниши – Св.
Никола. (Слику Св. Николе је дао израдити Јосиф Добрић, тутор цркве, у време израде
иконостаса). На западном зиду наоса бие су представљене фигуре св. мати Ангелине,
св. Саве и св. Параскеве. На сводовима у наосу биле су насликане слике српских
валадара али су ове слике још пре више од три деценије били скро потпуно пропале од
влаге.260

Натписи

У цркви у Јакову постоје четири надгробне плоче и то две северно и две јужно
од цркве. Све их је објавио Б. Вујовић али без озбиљнијих коментара.

Надгробна плоча Василија Вукојевића

Надгробна плоча Василија Вукојевића, пароха јаковачког, лежи уз јужни зид

цркве, величине 73x178 cm , са рељефним исклесаним крстом на горњем (западном)
делу плоче и натписом:261
Zdä † rabþ |2| b`Ãi ñerey |3| Vasilñy Vúkoevþ |4| paroh íakova i namä|5|snik
poslú`iv 17: lät |6| i pogrebe uŁ samihþ |7| vraŠt¹ StÃo voŠs¹nesen|8|skoà hramä smú`e |9| a
slú`ite vä |10| i no~i ø Gdäe Mc÷e april |11| 77 läta

Василије Вукојевић се јавља у изворима и као Василије Живковић. Василије је

1756. године био ђакон а за свештеника је рукоположен рукоположен 7. марта 1757.
године.262 Василије је 1766. године био намесник а његово намесништво је обухватало
насеља Јаково, Бољевци, Прогар, Пећинци и Мишковци.263 Из натписа на надгробној
плочи сазнајемо да је умро априла месеца али не и које године. Кад је реч о години
смрти постоји само цифра 77. Изгледа да ништа није ни писало из друге седмице. Ако
рачунамо 17 година од рукополагања за јереја онда би година смрти била 1774. године
али обично се рачуна од рукополагања за ђакона а василије био ђакон најмање годину
дана пре него што је постао јереј. Година смрти би могла да буде 1770. године што ни
значило да је Василије рукоположен за ђакона негде 1753. године што се такође
уклапа.

Надгробна плоча Давида Витомировића

Надгробна плоча Давида Витомировића налази се у близини претходне, ближе

260
Б. Вујовић, н. д, 154 – 156
261
Б. Вујовић, н. д, 159. Читање је наше и разликује се у незнатним детаљима у односу на читање Б.
Вујовића.
262
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 42 – 43.
263
Исто, 54.

62
апсиди. Рађена је од сивкастог камена, величине 69x163 cm и има следећи натпис:264
† |2| Zdä po~ivaet |2| rabþ bo`íy |2| Davidþ Viμomiro|2|vi~þ prestaví se |2| ñõníá
Mc÷a 26gò |2| pogrebe se prÿ |2| hramä St÷a Vozne|2|seníá God÷a sina |2| Ñòanna Mldica
1768 |2| ... даље је немогуће читати текст кога има још, највероватније 2 реда.
Витомировићи су у то време били прилично бројна и угледна породица у Јакову
тако да је, за сада, тешко нешто више реће о Давиду. У сваком случају то што је
сахрањен поред саме цркве, а да није свештено лице, говори о његовом великом
угледу.

Надгробна плоча Илије Белавукића

Надгробна плоча Илије Белавукића, лајтнанта Петроварадинске пешадијске

регименте, који је преминуо у Јакову 1775. године. сахрањен је поред саме цркве, уз
северни зид. Плоча је од беличастог камена, величине 82x198 cm, у горњем делу има
рељефно обрађен крст са декоративно рашчлањеним краковима у облику пупољка.
Између кракова усечени су хроистови иницијали: ÑI×S H×S N×Í K×A. Испод крста је усечен
надгробни натпис који гласи:265
† |2| Zdä po~ivae›þ rabþ |3| b`÷ñy Ñlía Belavukñi~þ |4| lai›on›þ
pe›rovara|5|dñnsk÷ pe{adíske regíment |6| uŁ slú`bìy S. pò ... |7| Pres›aví se u {ancu
Á|8|kovú i pogrebenþ ko|9|d crkve hrama Gospo|10|dna Hrs›òvo Voznesenía |11| Mc÷a
Fer÷fora 25go |2| 1775 lä›a.

О лајтнанту Илији Белавукићу нисмо успели да нађемо друге податке. Премда

није немогуће да је фелдвебл Илија Беланов, који се јавља 1756. године у Јакову иста
особа са лајтнантом Илијом Белавукићем.266

Надгробна плоча јереја Јована Витомировића

Надгробна плоча јереја Јована Витомировића, јаковачког пароха, налази се уз

северни зид цркве, ближе олтару, рађена је од сивкастог камена, величине 72x164 cm, у
горњем делу има једноставно усечен крст без декорисаних елемената. Натпис на плочи
гласи:267
† |2| Zdä po~iva|3|e›þ rabþ B`÷ñ |4| ñerey Ñòanþ |5| Vñtomñrovi~þ |6| po`ive lätþ
|7| 31 í po~i oglän|8|oem: 15 u Áko|9|vä 1785.

Јереј Јован Витомировић, би могао да буде син Давида Витомировића

сахрањеног уз јужни зид исте цркве.

Натписи на иконама

Иконе са иконостаса јаковачке цркве су већ дуже времена на чишћењу и

репарацији. Међутим, наша ранија истраживања се подударају са резултатима до којих
је пре пола века доша Б. Вујовић а то је да на иконама са иконостаса нема натписа. Ни
већина појединачних икона нема натписа. Само три појединачне иконе имају натпис и

264
Б. Вујовић, н. д, 160. Читање је наше и незнатно се разликује од читања Б. Вујовића.
265
Б. Вујовић, н. д, 160. Читање је наше и незнатно се разликује од читања Б. Вујовића.
266
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 54
267
Б. Вујовић, н. д, 160. Читање је наше и незнатно се разликује од читања Б. Вујовића.

63
овде дајемо те натписе како их је прочитао Б. Вујовић јер иконе тренутно нису
доступне.
Св. архиђакон Стефан, уље на дрвету, 23,5x31,5 cm. На полеђини се налази
натпис дародавца:268
Htatorinþ segò obraza Êadey Vñdakovi~þ 1830.
Васкрсење Христово, уље на плеху, 32,5x41,5 cm, натписом приложника на
полеђини иконе:269
Sñõ ñkonú prilo`i G. Nikolay Novakovi~þ |2| knigoprodavacþ i gra`daninþ
zdä{nñy crkvi |3| hrama st×ago velikomú~enika Geòrgñá goda 1856.
Вазнесење Христово, уље на плеху, 33x41 cm, рад сликара Светозара Савковића
из 1853. године. На полеђини иконе налази се натпис:270
Síõ íkonú prilo`i Gospo`a Maríá Nikoli~þ 1853. |2| Sve›ozarþ Savkovi~þ |3|
moler u N. Sadu
 
Налоњ

Резбарен и обојени налоњ, касни барок, око 1855 – 59. године. На горњој плочи
лево нализи се натпис:271
Izrezalþ Petarþ Ák{i}þ |2| a molovao @ivko Petrovi}þ
На супротној страни је натпис дародаваца, који је оштећен тако да се година
израде налоња не може прецизно утврдити:272
Sey naloný prilo`i{a |2| bratña Mi{kovi}i |3| cer .... 185 ... läta 

БОЉЕВЦИ

Бољевци су данас приградско насеље Београда и припадају општини Сурчин.

Смештени су273 на левој обали реке Саве 12 км од Сурчина и неких 30 км од Београда.
Налазе се на путу који повезују Сурчин са Прогаром и Купиновом. Западно од
Бољеваца се простире позната Бојчинска шума.

Кумша

Премда Мато Косовац наводи како је село Бољевци насељено 1730. године у
време владе цара Карла III,274 треба одмах рећи да тај податак није тачан јер се
Бољевци, као што ћемо даље видети први пут помињу 1716. године. Још је значајније
да се село пре тога помиње под именом Кумша.
Наиме, у турским пописима из XVI века се, као што смо навели, не јавља село
Бољевци већ село Кумша које се налазило на потезу који се простире између
данашњих села Јакова и Бољеваца.275
У детаљном попису Земунске нахије из 1546. године у нахији Земун јавља се
село Кумша (Кумşа). Село је бројало 21 дом и 4 удовичка дома. Било је то осредње

268
Б. Вујовић, н. д, 156.
269
Б. Вујовић, н. д, 156.
270
Б. Вујовић, н. д, 158.
271
Б. Вујовић, н. д, 158.
272
Б. Вујовић, н. д, 158.
273
Координате насеља 44°43'Н - 20°13'Е
274
М. Косовац, Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. год, Карловци 1910,
252
275
Д. Поповић, Срби у Срему до 1736 – 7, Београд 1950, 77

64
богато село у којем су се гајили пшеница, јечам, раж, просо, зоб, бостан итд. Од стоке
узгајале су се свиње и ситна рогата стока а било је и пчелињака. Сељаци из Кушме
нису имали своје винограде а вино је у то време било главни извор екстра профита.
Међу другим житељима у селу је живео и поп Рајак.276
Следећи сачувани попис Земунске нахије је онај из 1566/7. године. Овог пута је
село Кумша пописано заједно са мезром Братинац. Било је то, за оно време, прилично
велико село са 36 домова (око 250 житеља). Поред раније споменутих житарица у селу
су се сада гајили и лан, конопља, грахорице, грах, боб, репа, купус, бели и црвени лук.
С обзиром да се давао ушур и на јабуку очигледно је да се оне нису гајиле само за
кућну употребу него и за тржиште. Сељаци су, овог пута, имали не само своје шуме
већ и своје винограде. Јављају се и кошнице, торови итд. Интересантно је и да не само
што су сви сељаци ловили рибу на Сави већ се 10 људи из Кумше бавило риболовом на
Сави као основним занимањем. Поред тога село је плаћало и већ уобичајене порезе
(ресум на удају, пољачину, тапијску пристојбу, ресум на божић и бадухаву). Међу
житељима Кумше јављају се и два попа Вук и Михајло. Међутим, за разлику од неких
других суседних села Кумша није имала цркву јер село није плаћало тапијску
пристојбу на црквено земљиште.277
По свему судећи тада, 1566/7. г. од оближњих села цркву су имали и Јаково,
Грабовац (налазио се у атару данашњег села Бечмена), Добановци, Биљарица, Кизил
Килиса (Црвена црква, налазила се на потезу Црвенка на Дунаву – југозападно од
Земуна), Сурчин, Камендин, Живац, Батајница итд.278 Наравно, у непосредној близини
Бољевца се налазио, као и данас, манастир Фенек па је вероватно и то био један од
разлога што ово село није имало своју цркву.

Црква Свете Парскеве од плетера

По тефтеру који су водили ексарси београдског митрополита од 1713. до 1718.

године јављају се оба назива села - и Кумша и Бољевци. Управо се у овим тефтерима
село први пут јавља под именом Бољевци и то два пута током 1716. године.279 Од
доласка Аустријанаца 1718. године Кумша се више не спомиње већ само Бољевци.
Тешко је рећи да ли се поред старог села Кумше формирало ново село Бољевци
па су се онда негде по доласку Аустријанаца ова два села спојила а што је био
релативно чест случаја у Срему у то време или је једноставно село променило име што
такође није било реткост. Тако су се пар деценија касније спојила села Прогар и
Толинци у једно заједничко село које је задржало име Прогар док је, готово у исто
време шанац “збег Богићев” променио име у Бечмен, по називу пустаре на којој се
налазио.
Сва горе споменута села су, после Карловачког мира 1699. године, остала под
османском влашћу и тиме су у црквеном погледу припадала београдској митрополији.
Управо у то време, тачније 1713. године, Дабро – босански митрополит Мојсије
Петровић је премештен из Сарајева за београдског митрополита. У Београд је стигао
14/25. новембра и примио управу. Његови ексарси су обилазили Срем и купили таксил
и милостињу. у споменутом тефтеру се налазе записи од примљеног таксила и
милостиње од 24. фебруара/7. марта 1713. године до закључно децембра 1717.

276
Х. Шабановић, н. д, 405
277
Х. Шабановић, н. д, 598 – 9
278
Х. Шабановић, н. д, на одговарајућим местима
279
Д. Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, 44 – 45; Д. Ј. Поповић, Грађа за историју
Београда 1711 - 1739, Споменик СКА LXXVIII, Београд 1935, 49

65
године.280
Бољевци су се 1732. године налазили у купиновачком протопопијату. У
Статистичком прегледу епархије сремске из те године наводи се да Бољевци имају 45
кућа, цркву и једног свештеника.281
За цркву у селу Бољевци је 14/25. јануара 1733. године забележено: “Црква
стара, од плетера, покривена трском, прокисава на све стране; трапеза од дрвета. 1734.
(!?)282 започели су правити нову цркву од брвана и плетера, но у дољи - у пљошти -, те
им је заповеђено да је пренесу горе на брдо; не усхту лÊиË то учинити, не ће им се
црква осветити. Дотле нека иду у манастир Фенек у цркву и нека им се тамо крсте
деца. Црква не освећена. На трапези антиминс стари, српски служебник, свећник од
туча. На проскомидији: путир од лима жута, дискос, зведица и кашика од бакара. На
иконостасу: 2 велике и 9 мали икона, а у женској препрати 6, а на хартији 6. Од
одежда: 2 одежде од беза и мусулина, стихар од картона, наруквице од свиле, појас
тканица. Од црквених књига кијевских: требник, српских: пентикостар. Кадионица од
туча, 3 кандила од туча, 2 свећника од дрвета а 2 од гвожђа, налоња и иконостас.
Прозор - мали - у олтару, и у певници.”283
Свештеници те 1733. године су били:
“1. Поп Кирил Јанковић, рођен у Иригу, учио у Иригу, 34 год. зађ(аконио) и
зап(опио) Нићифор Стефановић, (епископ) пакрачки. Има епитрахиљ, стари од свиле,
св(ето)горски крст од дрвета; српски: октоих, служебник и часловац. Има 4 сина, кућа
му је близу цркве; 13 мотика винограда, 3 марвинчета. Древна је пијаница, због тога је
“арестоват”.
2. Поп Јован Поповић,284 рођ(ен) у Бољевци, учио у Хопову код ј(е)р(о)м(онаха)
Герасима, 23 г., зађ(аконио) и зап(опио) Максим, (епископ) себишки. Има: епитрахиљ
од свиле, стари и св(ето)горски крст од дрвета; московски: псалтир, српски: псалтир,
октоих, саборник, 2 служебника, молитавник и молитвослов. Кућа му је близу цркве; 2
вола, краву и коња. Ишту га људи за попа, пошто му је и отац и деда поповао у
Бољевцима.”285
Митрополит београдско карловачки Вићентије Јовановић (1731-1737) продужио
је да уводи ред у црквеној управи у свим правцима што је започео још његов
претходник Мојсије Петровић (умро 1730. године). Нарочито је водио бригу о спреми
свештеника због чега су његови поверљиви сарадници стално обилазили архидијецезу
и надзирали свештенство подносећи детаљне извештаје самом митрополиту. Тако из
“Извештаја Вићентија Стефановића, архиђакона од 15. септембра 1733. до 3. децембра
1734.” сазнајемо много интересантних података о свештеницима у Срему па тако и о
свештеницима у Бољевцима.286
Из извештаја најпре сазнајемо да поп Кирил Јанковић више није био на
бољевачкој парохији на којој је остао само поп Јован. Јован је био син покојног попа
Раке, ранијег свештеника бољевачког. Јован, стар 24. године, био је родом из
Бољеваца. Учио је код Герасима Хоповца. Зађаконио га је и запопио владика Максим

280
Д. Руварац, Изборни сабор 1713 и попис села у Срему, 42 – 44
281
Д. Руварац, Српска православна митрополија Карловачка око половине XVIII века по архивским
списима, 10
282
Напомена аутора. Вероватно је реч о штампарској грешци.
283
Д. Руварац, Српска православна митрополија Карловачка око половине XVIII века по архивским
списима, 70 – 71
284
Јован ће се у каснијим изворима углавном јављати као Јован Ракић по оцу Раки свештенику
бољевачком. Јован је рукоположен 16/27. августа 1731. године. Исто, 43.
285
Д. Руварац, Исто, 71
286
Д. Руварац, Извештај Вићентија Стегановића, архиђакона од 15. септембра 1733. до 3. децембра
1734, Архив, св. И, Сремски Карловци 1911, 1 и 40

66
Несторовић. Након тога је неко време у београдској резиденцији учио код Христина “о
таинствах извјестие”. Читао је полако али чисто, слабо је појао и писао. “Таинства
церковна знает с формама во кратцје” али је архиђакон Вићентије сматрао да ипак
треба Јован да иде код ректора у Београд да би их још боље научио након чега може да
добије синђелију на Бољевце. Са друге стране строго је захтевао од житеља Бољеваца
да што пре доврше ново започету цркву а да до тада празником и недељом иду у
манастир Фенек на службу божју. Истовремено је фенечком игуману заповедио да
води бригу о болесницима у Бољевцу и Прогару. Што се тиче парохијских прихода
села Бољеваца док је поп Јован на школовању у Београду игуман треба да му шаље
половину прихода а другу половину да задржи и пошаље митрополиту за
митрополитски двор и школе. Иначе, село Бољевци је имало 65 глава и било је
довољно велико за издржавање једног свештеника.287

Црква брвнара

Премда је по неким подацима црква брвнара саграђена 1728. године288 са

сигурношћу знамо да ни 1734. године није била довршена већ су житељи Бољеваца
морали да иду у манастир Фенек јер им је било забрањена служба у старој цркви
плетари.
Шанац Бољевци је у зиму 1750-51. године имао 30 домова и припадао је
сурчинском протопопијату. Црква, саграђена од дрвета, славила је Свету Петку. Парох
је био поп ЈоÊвËан ЈоÊвËановић.289 Епитроп је био Иван Ракић, црквени син Милић
Арсенијевић. Угледни парохијани су у то време били: ритмајстер ЈоÊвËан од
РашковићÊаË, лајтнат Георгије Рајковић и корнет Николај Вујић. Протокол се водио
али правила нису имали. Црквена порта и гробље су били ограђени. Приход је износио
26 фор. 63 ½ нов.290
У Протоколу визитације цркава, школа, клера и православних христијана
епархије сремске из 1756. године спомиње се поред других насеља и шанац Бољевци
који се и те године налазио у протопијату сурчинском. Те године је у Бољевцима било:
“40 кућа, дрвена црква посвећена Преподобној матери Параскеви, један свештеник:
Јован Ракић; епитроп: Обрад Требчанин; црквени син: Михајил Лазић; обрлајтнант:
Марко Клинчаревић; катански лајтнант: Бошко Радичев.”291
Шанац Бољевци је 1766. године имао 124 кућа. Храм Свете Преподобне
Параскеве је био саграђен 1728. године а освећен од епископа Партенија 1/12. маја
1753. године. На парохији су служила два свештеника: Јован Ракић, рукоположен
16/27. августа 1731. године и Стојан Марков рукоположен 11/22. јула 1757. гдине.292
Бољевци су 1774. године имали 137 православних кућа293 а 1785. године 130
кућа, 162 домаћинства и 976 становника (516 мушких и 460 женских). Црква је била
Свете Параскеве. Редовни свештеник је био Стојан Марковић а прекобројни Димитрије
Ракић. Постојала је српска школа у којој је магистер био Никола Марковић.294

287
Исто, 40
288
Д. Руварац, Српска православна митрополија Карловачка око половине XVIII века по архивским
списима, 43
289
Ово је у ствари свештеник Јован Ракић.
290
К. Петровић, н. ч, 89
291
Д. Руварац, Српска православна митрополија Карловачка око половине XVIII века по архивским
списима, 20
292
Исто, 43
293
Д. Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798, 1808, 1819,
1833, 1910., 82
294
С. Пецињачки, н. ч, 133

67
 Бољевци су 1791. године имали 122 куће са 556 душа. Парохија је имала једног
свештеника а приход од парохије је износио 155 форинти.295

Данашња црква Свете Параскеве

Данашња црква Свете Параскеве је започета 1798. године о чему сведочи

сачувана архивска грађа. Најпре је 1797. године склопљен уговор о изградњи саме
цркве296 након чега се приступило припремама за њену изградњу. Протопрезвитер
земунски Михаило Пејић је 23. августа 1798. године послао митрополиту у Карловце
план, предрачун и уговор за зидање нове цркве у Бољевцима. Протопрезвитер је
напоменуо да је припремљен грађевински материјал (150.000 цигала и 200 хакова
креча) и новчана средства предвиђена предрачуном у износу од 5900 форинти. У свом
одговору од 28. августа 1798. године митрополит је тражио да се црква прошири за 4
хвата.297 Већ 13. септембра 1798. године протопрезвитер земунски је известио
митрополита да је темељ за нову цркву постављен.298 Зидање је трајало две година па
је црква довршена 1800. године када је са благословом митрополита Стратимировића
на Ваведење 21. новембра освећена,299 док је до епископског освећења највероватније
дошло тек око 1806. године.300
Градитељ цркве је био Маурили Рабл који подигао и цркву у Прогару,
монументални храм манастира Фенека и скупоцени звоник Богородичине цркве у
Земуну. Урадио је нацрт за храм земунске Горњоварошке цркве која по њему није
изведена но по сасвим другом плану пола века касније. Мајстор Рабл је пре тога био
палир на фортификацијским радовима на београдској тврђави а потом и вештак по
питању грађевинских спорова.301
Црква Свете Параскеве је конципирана као једнобродна барокна грађевина са
елементима класицизма, са једном полукружном апсидом на источној страни и
високим троспратним звоником изнад припрате. црква је зидана од опеке у кречном
малтеру и омалтерисана споља и изнутра. Спољне фасаде су подељене по вертикали
витким пиластрима чији ритам прати унутрашњу поделу наоса на четири
комапртимента. Велики лучни засведени прозори украшени су у горњем делу
гирландима и полукружним венцем. На сличан начин је украшен и јужни портал, који
има двокрилна дрвена врата украшена оковом и плитко рађеним дуборезом са
класицистичком орнаментиком: розетама, венцем, тракама, канелурама и сл.302
Иконостас је рађен по типу барокних војвођанских иконостаса, богато
украшених резбареним и позлаћеним флоралним елементима. Иконе на иконостасу
исликао је уљем на дрвету, по Б. Вујовићу, непознати војвођански мајстор из XИX
века. Цртеж је доста прецизан, помало тврд. Колорит је веома жив, светлих тонова.
Преовлађују ружичаста, жута, зелена и плава боја. Фигуре светаца су зналачки
сликане, нешто су издужене у пропорцији. Архитектура и пејзаж, где их има, доста су

295
Д. Руварац, Српска православна митрополија Карловачка око половине XVIII века по архивским
списима, 68
296
С. Алексић, “Српске православне цркве у Доњем Срему”, у: Сеоске цркве и гробља у Војводини, Нови
Сад 2000, 305
297
МПА, Конзисторија 1798, Но 175.
298
Класицизам код Срба 2, Београд 1966, 66 – 67; Б. Вујовић, н. д, 53
299
Архив цркве у Бољевцима - Домовни протокол православног српског парохијског звања у Бољевцима
за годину 1913, 390
300
Шематизам Источно православне србске архидијецезе срмско карловачке за годину 1884, Нови Сад
1884, 51
301
С. Алексић, н. ч, 306
302
Б. Вујовић, н. д, 53 – 54

68
тврдог цртежа. Распоред и однос фигура на композицијама дају утисак
уравнотежености.303
О аутору бољевачких икона постоје и другачији подаци. Тако је по подацима из
1905. године иконостас 1894. године сликао Алексић из Арада.304 По Ј. Магловском
иконостас је резао Аксентије Марковић а иконе су из радионице Живка Петровића
земунског молера.305
Певничке столове резао је 1820. године Марко Вујатовић.306 Они се налазе
између олтарске преграде и архијерејског и Богородичиног престола.
По мишљењу Ј. Магловског бољевачка црква је једна од најрепрезентативнијих
сеоских цркава у Војводини: “Умешност се очитује у пропорционисању елемената
фасаде - како западне тако и подужних. Изведена је строго по маниристичким
правилима о пропорционисању дорског стуба на постаменту којим се одликује
тоскански ред. Ако се у разматрање реда укључи и западна фасада онда се устројство
фасаде може уврстити у колосални тоскански ред...”307

Црква у Бољевцима у XIX веку

Кад је Конзистерија примила попис кућа и броја душа за 1810. годину сматрала
је да их свештеници нису тачно навели због чега је упутила проте да под личном
одговорношћу обаве нови попис напоменувши да није могуће да се у неким
општинама или умалио број кућа и душа или врло мало умножио према броју од 1774.
године кад се узме у обзир да су у међувремену многи Срби дошли у Архидијецезу
било са Мохачког поља, било из Славоније и Хрватске, Далмације и Османског
царства (турских предела). Због тога су проте у попису из 1811. године у примедбама
навеле узроке зашто се у некој општини умножио или опао број кућа односно душа.308
Из ових примедби сазнајемо да је од 1774. до 1791. године број кућа опао за 17
“чрез помор у времја турецкога рата, от солдати потровали се, изумрли и совсјем пусти
остали”. Од 1791. до 1810. повећао се број кућа за 29 насељевањем Србијанаца из
Османског царства и Срба из Хрватске. И током само једне године од 1810. до 1811.
године повећао се број кућа за 8 досељавањем Срба из Хрватске.309
Иначе Бољевци су 1808. године имали 903 душе а 1810. године 149
православних кућа.310 Интересантно је да су по овим подацима Бољевци 1791. године
имали 120 православних кућа а не 122 колико пише у званичном попису само што то и
није нека значајна разлика.
По званичним подацима 1878. године парохија у Бољевцима се налазила при
храму Свете Параскеве и бројала је 130 кућа са 110 парова и 804 душе. Парох је био
Љубомир Суботић.311
По подацима из Шематизма за 1884. године црква у Бољевцима Свете
Параскеве саграђена је око 1806. године док су матрикуле заведене 1770. године. Те
1884. године постојао је и парохијски дом и сесија. Парох је био Љубомир Суботић,

303
Б. Вујовић, н. д, 55
304
М. Косовац, н. д, 253
305
С. Алексић, н. ч, 306
306
Д. Никић, 6000 старо насеље Бољевци, 233
307
С. Алексић, н. д, 305
308
Д. Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798, 1808, 1819,
1833, 1910., 79
309
Исто, 81
310
Исто, 82
311
С. Болманац, Шематизам источно - православне митрополије српске у Аустро - Угарској год 1878,
Панчево 1878, 14

69
рођен 1844. а рукоположен 1872. године. Парохија је била VI разреда, бројала је 140
домова са 154 брачна пара и 368 мушких и 370 женских душа. Комунална школа је
имала 34 мушка и 32 женска православна детета. Учитељ је био Алекса Падејски.
Најближа пошта је била у Земуну.312
Бољевци су 1892. године били парохија VI разреда са 380 мушких и 467
женских душа, 132 дома и 205 брачних парова. По подацима Шематизма из 1892.
године црква Свете Парскеве је саграђена 1806. године док су матрикуле заведене
1770. године. Парох Димитрије Рајковић је био рођен 1863. а рукоположен 1886.
године. Постојао је и парохијски дом и сесија. Комуналну школу је похађало 50 мушке
и 48 женске деце. Котар је био земунски а последња пошта такође Земун.313
Прва већа обнова храма била је 1893-94. године. Том приликом црква је изнутра
декорисана и темпло позлаћено, под је цементним плочицама место цигле поплочан а
“лицем” на Петров дан 29. јуна 1895. године по претходном благослову патријарха
Георгија Бранковића свечано је освештао цркву окружни протопрезвитер Јефта
Вукадиновић коме су салуживали месни парох Д. Рајковић и братија манастира
Фенека.314 И поред ове обнове, по подацима из 1905. године “Храм се налази у лошем
стању.”315
Подаци из Шематизама за 1896. и 1898. годину се углавном покалапају са оним
из Шематизма за 1892. године осим у следећем.
По подацима Шематизама за 1896. и 1898. године Бољевци су били парохија V
разреда. Такође, по оба Шематизма, Краљевска котарска област и суд као и брзојав су
се налазили у Земуну док је пошта била у Сурчину. Бољевачка парохија је 1894. године
имала 170 домова са 234 брачна пара и 924 душе (470 мушке и 454 женске). Комуналну
школу је похађало 76 деце (48 мушке и 28 женске).316 Годину дана касније, тј. 1897.
године317 бољевачка парохија је имала 170 домова са 232 брачна пара и 920 душа (468
мушке и 452 женске). Комуналну школу је похађало 75 ученика (48 мушка и 27
женска).318
Иначе, по подацима из 1905. године Бољевци су имали 348 домова од којих 184
српских, 362 брачна пара од којих 261 српски и 14 дивљих бракова од којих 6 српских.
Село је, те 1905. године имало 2156 душа (1033 мушке и 1123 женске) од којих 1209
Срба православне вере и 947 Словака. У селу је постојала српска православна црква и
комунална школа. Село је имало и политичку општину. Краљевска котарска област,
краљевски котарски суд и котарски физикат су били у Земуну, финансијска и школска
област су били у Вуковару, војничка команда у Петроварадину. Општина је потпадала
под сремску жупанију. Краљевски судбени сто се налазио у Митровици а бански сто и
сто седморице у Загребу. Последња пошта је била у Сурчину а брзојав у Батајници.
Сеоски атар је обухватао 10380 катастастарских јутара на које је плаћан порез у износу
11060,22 круна. Срби су поседовали 7266 катастарских јутара на које су плаћали порез
од 7742,15 круна. Срби су поседовали 70% поседа, 54% домова, 72% брачних парова и

312
Шематизам Источно православне србске архидијецезе срмско карловачке за годину 1884, Нови Сад
1884, 51
313
Шематизам источно православне срспке архидијецезе сремско - карловачке за годину 1892, Нови Сад
1892, 52
314
Архив цркве у Бољевцима - Домовни протокол православног српског парохијског звања у Бољевцима
за годину 1913, 390
315
М. Косовац, н. д, 253
316
Шематизам српске православне архидијецезе сремско карловачке са календаром за 1896, Ср.
Карловци 1896, 36
317
Шематизам за 1898. годину даје стање за 1897. године.
318
Шематизам српске православне архидијецезе сремско карловачке са календаром за 1898, Ср.
Карловци 1897, 36

70
56% душа.319
У месту је постојала и црквена општина. Црквена скупштина је била редовна.
Председник је био Димитрије Роксић, перовођа Коста Љубинковић. Рачун за 1904.
годину је био закључен. Инвентар се водио. Новац се чувао под требравијем. По М.
Косовцу црква је саграђена 1800. године за владе Фрање I и митрополита
Стратимировића. Као Што смо већ навели храм се 1905. године налазио у лошем
стању. Постојало је и српско православно гробље на коме је 1905. године најстарији
сачувани споменик био из 1826. године. Интересантно је да М. Косовац наводи да је
темпло 1894. године сликао Алексић из Арада. Парохија је била В класе, постојао је
парохијски дом и сесија од 36 катастарских јутара 1074-0, чија је вредност била 5712,80
круна. Свештеник је био Димитрије Рајковић, рођен 1863. године у Буковцу (Срем).
Завршио је гимназију и богословију 1886. у Сремским Карловцима. Рукоположио га је
1886. године епископ бачки Василијан Петровић. Од 18 година службе 15 је служио у
Бољевцима. Говорио је српски и немачки, Бавио се проповедништвом. Био је ожењен и
имао је троје незбринуте деце. Парохијско звање је основано 1800. године. Матице
венчаних, рођених и умрлих заведене 1800. године и водиле сус е тачно и по пропису.
Од 1209. парвославне српске душе 605 су биле мушке а 604 женске. У селу је постојао
и један мешвит брак.320
Комунална школа је 1905. године имала једно задње. Учитељ је био Константин
Љубинковић а учитељица Милева Ђукић. Обоје су били стално намештени. У селу је
било 125 детета основну школу (73 мушка и 55 женска) и 20 деце за “пофторну” (15
мушке и 5 женска детета). Од њих су основну школу похађала 107 детета (64 мушка и
43 женска) а пофторну 14 детета (10 мушка и 4 женска).321
Бољевац је, као и друга села у Срему тешко страдао у Првом светском рату.
Смањен и број становника са 2295 колико их је било 1910. године на 2179 у 1921.
години тј за тачно 5%.

Натписи

Надгробна плоча Бисеније Симић мајке браће Стојана и Алексе Симића

На северном зиду цркве у Бољевцима постављена је, вертикално, врло

квалитетно израђена камена надгробна плоча. Текст на плочи је такође исклесан врло
квалитетно тако да ни дана после готово два века од његовог настанка нема готово
никаквих оштећења. Ова плоча је готово идентична надгробној плочи коју су Стојан и
Алекса Симић поставили над братовљевим гробом покрај цркве Лазарице у Крушевцу.
Њихов најстарији брат Коста је погинуо у боју на Јасици августа 1810. године. Готово
је сигурно да је обе плоче радио исти мајстор. Натпис на плочи у Бољевцима гласи:
Le`e}imþ ovde |2| kostima Bisenìe |3| supruge fenrìha |4| \or|a Simi}a
umer{e |5| 16ga fevruarìæ 1803}e |6| godine blagodarni |7| sÿnovi nýni Stoænþ |8| i
Aleksa Simi}i postavi{e nadgrob|9|nÿy ovai kamenþ, |10| godine 1835.
Ова надгробна плоча, са текстом, на њој представља важан историјски извор за
српску историју XIX века. Из ње сазнајемо да је Ђорђе Симић у Аустрији напредовао
до чина фенриха (заставника) а не лајтнанта, што је било спорно у нашој
историографији. Поред тога сазнајемо и да је Бисенија мајка Стојана и Алексе Симића
умрла 16. фебруара 1803. године док су ова двојица била још врло мали Стојан је имао

319
М. Косовац, н. д, 253
320
М. Косовац, н. д, 253
321
М. Косовац, н. д, 253

71
6 а Алекса 3 године.
Ђорђе Симић од око 1780. живи у Београду, где ради за трговца Џику, касније
аустријског фрајкорског капетана и познатог Карађорђевог команданта делиградског
утврђења капетана Џикића (Жикића). Ђорђе Симић и Џикић почетком аустријско-
турског рата ступили су у добровољце у фрајкор 1787. и борили се против турске
војске у време Кочине крајине. Ђорђе се у рату посебно истакао и напредовао је до
чина аустријског фенриха.322 У фрајкору је једно време био претпостављени старешина
Карађорђу, који га је касније звао „стари капетан“. После рата и повлачења аустријске
војске из Београдског пашалука, прешао је у Бољевце у Срем у тадашњу Аустрију са
браћом Иваном и Ђурђем. До преласка у Србију почетком Првог српског устанка,
користио је у Срему право на аустријску официрску пензију. Најмлађи брат Павле
остао је у Сремчци. У Првом устанку учествовао је у борбама и, као и други бивши
фрајкорски официри у саставу српске војске, задужен је за обуку војске у Београду и
на Делиграду и управљање изградњом значајнијих пограничних фортификација.
Капетан Ђорђе Симић је са Бисенијом, родом из Чумића код Крагујевцa,323 имао
синове Косту, Стојана и Алексу. Син Коста Симић погинуо је у бици на Јасици 1810.
године. Два сина и један унук капетана Ђорђа Симића били су председник државног
савета и кнежевски представници (председници влада) Стојан Симић, Алекса Симић и
Ђорђе Симић.
Старији син капетана Ђорђа Симића Стојан Симић (25. март 1797 – 10. март
1852), у избеглиштву у Хотину Бесарабији, био је у служби Јанићија Ђурића, вождовог
првог секретара. После је у Букурешту радио за Михаила Германа, поверљивог агента
књаза Милоша. Једно време обављао је и поверљиву службу личног „татарина“ књаза
Милоша. Књаз Милош је 23. јануара1827. године поставио је Стојана Симића за члана
народног суда као представника јагодинске нахије са звањем кнез левачки. После је
био председник земаљског (државног) савета. Стојан и Стевана Симић имали су Ђорђа
Симића, Симу, Манасију, Бисенију и Босиљку. Млађи син капетана Ђорђа Симића je
Алекса Симић (18. март 1800. године, Бољевци – 1872. године, Београд), председник
владе (кнежевски представник) од 24. септембар 1843. до 29. септембар 1844, од 14.
март 1853. до 16. децембар 1855 и од 16.9. 1856. до 19. јуна 1857, министар иностраних
послова и министар финансија.324

Натпис на полеђини иконе о колери која је харала 1849. године

У олтарском простору, на полеђини иконостаса налази се натпис о колери која

је харала 1849. године:
Godine 1849te u vreme u`asnogþ bisnila kolere yavetova se Narodþ u Bolävcÿ
`ive}i da }e kako oni tako i potomcÿ nýiovi danþ 9ogo Ìúníæ dokgod nýu u Boläevcÿ
`ivi bude kao nayve}i praznik slaviti y svetkovatí ~ega radi ovo za ve~ni i

322
К. Ненадовић тврди да је Ђорђе Симић у аустријској војсци догурао до чина лајтнанта. К. Н.
Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и
владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч 1883, стр. XIII. Код А. Столић Ђорђе Симић је
напредовао до чина аустријског официра, заставника, а чин капетана добио је у српској војсци. Вид. А.
Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата 19. века, Београд 2003, 9. А. Столић је у праву да је
Ђ. Симић напредовао до чина заставника али то није био официрски чин већ чин нижи од официрског а
виши од подофицирског. фенрих од немачке речи Fähnrich – заменик. Овај чин се преводи као
заставник. У то време свака аустријска пешадијска чета је у ратно време имала 3 официра, једног
заставника, 2 виша и 6 нижа подофицира, 12 каплара и 150 до 200 војника. Dienst Reglement fur die
kaiserliche königliche Infanterie, Wien 1807.
323
А. Столић, н. д, 9
324
Алекса Симић имао је са Катарином Симић (1806-1866) сина Милана Симића.

72
nezaboravni spomenþ u Sv: Hramú Boläva~komþ postavlæ se.
Срем је у XIX веку више пута погађан епидемијама колере. нарочито су погубне
биле оне из 1823, 1836, 1849, 1854 и 1873. године. Посебно је била смртоносна
епидемија која је беснела у Срему 1848. и 1849. године.325
 
Натписи на иконама
 
Икона са иконостаса у цркви у Бољевцима су већ дуже време на чишћењу и
репарацији. Међутим, познато је да на њима сачуваних натписа. У Бољевачкој цркви
постоји релативно велики број сачуваних појединачних икона али само на једној и то
позадини иконе која је некад давно скинута постоји натпис дароваца и то на раму.
Натпис гласи:326
Ovú íkonú prilo`i hramú svátomú so{estviá |2| svátago dúha \or|e \or|evi}
momak kafe|ñsky |3| rodom iz Bosne |4| 21 ánúara u 1870. godini

Аинтимнс

Антиминс са представом Полагања Христа у гроб, бакрорез на платну, 69x51

cm, рад сликара Адама Еренрајха из Беча, око 1830. године. Испод лежеће фигуре
Христа, уметнут је на посебном комаду платна натпис:327
Sey antimins ... Gdi×na Stefana Stankovi~a pravoslav. arhiep. Karlova~kago i ...
vo upotreblenñe parohñánñæ cerkve Kuzminskiá hrama st×ih besrebrenikovþ i
~údotvorcevþ Kozmi i Damñana ... leta 1838 dne 1 mca Avgústa.

Распеће и две рипиде

Распеће и две рипиде са представама св. Саве, св. Георгија, св. Николе и св.
Димитрија, рад Живка Петровића из 1858. године, о чеу сведочи натпис на доњем
краку крста:328
Ovimþ Ripidamþ i Krestú prilo`nikþ vÿstþ |2| grani~arþ ñòan×þ Mihailovi~þ
za spomenþ sÿna |3| Aleüandra, brata Petra i pro~ihþ domo~adcevþ |4| pri revnosnomþ
nastoáníõ Ìerea i paroha |5| Boläva~kago Aleüandra Stefanovi}a, izo = |6| brazi @: Ì:
Petrovi~þ läta 1858.

ПЕТРОВЧИЋ

На југоисточној периферији шуме Добановачки забран налази се место које

тамошњи житељи зову Римско гробље. Археолошка ископавања извршена 1963.
године открила су средњовековну некрополу са средњовековном црквом. Црква је
вероватно била плетара или брвнара покривена тегулама донетим са оближњег
римског локалитета. Према покретном материјало црква је настала током XII или
најкасније почетком XIII и прдставља до сада најстарији црквени објекат у овом делу
Срема.329
325
Детаљније о овим епидемијама а нарочито оној из 1848 – 49. године видети у: С. Јовин, Епидемија
колере у Војводини 1848 – 49, Нови Сад 1987.
326
Б. Вујовић, н. д, 57
327
Б. Вујовић, н. д, 57
328
Б. Вујовић, н. д, 57
329
Б. Вујовић, н. д, 232.

73
 Данашњи Петровчић је настао након 1739. године, нема га у пописима из 1737.
године и раније.
Шанац Петровчић је у зиму 1750-51. године имао 20 домова и припадао је
сурчинском протопопијату. Цркву није имао. Лајтнант Георгије Пишћевич. Приход је
износио 5 фор.330
Шанац Петровчић је 1756. године већ красила дрвена црква посвећена
Рождеству св. Јована. Петровчић је имао 20 домова, свештеник је био Тома Михајлов,
епитроп Јаков Дачевић, црквени син Радован Јаковљевић, капрал (тј. каплар) Павле
Миливојевић. У шанцу није било ни школе ни учитеља.331
Десет година касније, 1766. године, шанац Петровчић је имао 31 кућу. Цркви
Рождества св. Јована, саграђена је 1749. године а посветио је епископ Партеније 24.
јуна 1755. године. При цркви су била два свештеника – Тома Јовановић, рукоположен
26. септембра 1753. године и Радосав Милошев, рукоположен 13. марта 1764.
године.332
Петровчић је 1785. године имао 42 куће са 48 домаћинства и 292 становника
(162 мушких и 130 женских). Црква је посвећења рођењу Светог Јована. Свештеник је
био Михајло Предић. Петровчић је имао српску чколу а магистер је био Станко
Војновић.333 Неколико година касније, 1791. године, Петровчић има 44 кућа, 225 душа
и једног свештеника. Парохијски приход је износио 65 форинти.334
По подацима из Шематизма за 1884. године Петровчић, са црквом Светог
Јована Крститеља, је био филијала парохије у Бечмену са црквом Светог Саве
саграђеном 1810. године. Те 1884. године администратор парохије је био у Бечмену
Стефан Жуми Ђурђевић а у Петровчићу речки парох Јефрем Белегишанин. Стефан
Ђурђевић је био рођен 1839. а руположен 1866. године док је Јефрем Белегишанин
рођен 1843. а рукоположен 1872. године. Парохија је била VI разреда. Бечмен је бројао
62 дома са 52 брачна пара и 151 мушку и 159 женских душа. Петровчић је бројао 78
дома са 68 брачних парова и 212 мушке и 218 женских душа. Комунална школа је
имала 21 мушко и 18 женска православна детета. Најближа пошта је била у Земуну.335
По подацима из Шематизма за 1900. годину црква у Петровчићу Светог Јована
Крститеља саграђена је 1749. године. Овог пута је Бечмен, са црквом Светог Саве, био
филијала парохије у Петровчићу. Парохија је била VI класе. Бројала је у Бечмену 352
душе (186 мушке и 166 женске) а у Петровчићу 180 кућа са 116 брачних парова и 672
душе (337 мушке и 335 женске). Привремени администатор парохије био је Милош
Поповић рођен 1869. а рукоположен 1894. године. Школа у Петровчићу је имала 66
ученика (35 мушка и 31 женска). Котарска област, котарски суд и телеграф су били у
Земуну а последња пошта у Шимуновцима.336
Данашња црква је једнобродна грађевина конципирана у духу барока са
елементима класицизма, са полукружном апсидом на источном и припратом на
западном делу, изнад кога се налази хор и троспратни звоник. Иконостас је новије
израде, наручен у Новом саду 1905. године. Испод престоне иконе Богородице налази
се натпис фирме која је узрадила иконостас: „Из творнице Николе Ивковића, Нови Сад

330
К. Петровић, н. ч, 90
331
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 20
332
Исто, 42.
333
С. Пецињачки, н. ч, 134
334
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 68
335
Шематизам Источно православне србске архидијецезе срмско карловачке за годину 1884, Нови Сад
1884, 51, 53, 54 и 55
336
Д. Руварац, Шематизам источно православне српске митрополије карловачке за годину 1900,
Сремски Карловци 1900, 53

74
1905.“337

Натписи
 
У цркви у Петровчићу постоји натпис на једној надгробној плочи и већи број,
скоро идентичних, натписа на појединачним иконама.
 
Надгробни споменик каплара Обрада Прокопљевића
 
У порти северно од цркве, налази се гроб са каменом плочом чија је
профилација и пластична декорација решена у стилу барока. Њене приближне мере су
32,5x45 cm. Плоча је постављена 1768. године над гробом Обрада Прокопљевића,
каплара гренадирског из Петровчића. Натпис уклесан на плочи гласи:
Zdä po~ivaetþ |2| rabþ Bo`íy |3| Obradþ Rrokoplävi~þ |4| `itelý {anca
Petrov~itá |5| i ihþ cesarokralevskihþ veli~estvþ |6| Kaplar granatirskíy slu`ivþ |7|
25 lätþ ø ro`denía svoegò |8| 48 prestavisá 1768 läta 12go |9| Marta i zdä pogrebenþ
bÿstþ |10| Trúdomþ brata Egò Marka.
 
Натписи на иконама

На иконама на иконостасу нема натписа али их има на целивајућим иконама.

Целивајуће иконе су настале у исто време 1851. године, као дело истог сликара – за
сада непознатог. Све су рађене у уљу на плехуи већина има натписе приложника.338

Рођење св. Јована Претече, уље на плеху, 23x31,5 cm. Натпис приложника:
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Nestorþ Prokoplevi~þ 
 
Св. Јована Крститељ, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника:
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Milo{ Sú...túrliá 185...
 
Крштење Христово, уље на плеху, 23,5x32,5 cm. Натпис приложника: 
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Ìòannþ Milivoevi~þ1851.

Вазнесење Христово, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Stefanþ Vúkasovi~þ.

Вазнесење часног крста, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника: 

Síú íkonú vaznesenæ bistþ ktitorþRatimirþ @ivanovi~þ Kaplarþ 1851.

Сретење, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Ìoann Dikai~þ 1851.

Силазак св. Духа, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Leontñe Petrovi~þ 1851.

337
Б. Вујовић, н. д, 232
338
О овим иконама детаљније видети у: Б. Вујовић, н. д, 232 – 234.

75
 Св. апостол и еванђелиста Лука, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника: 
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Uro{þ ... 1851.

Св. апостоли Петар и Павле, уље на плеху, 24,5x32 cm. Натпис приложника: 
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Sofroníy Radosavlävi~þ 1851.

Св. Пантелејмон и св. пророк Илија, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис
приложника: 
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Stefanþ Vúkasovi~þ.

Св. Димитрије, уље на плеху, 23,5x32 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Stefanþ Mitrovi~þ 1851.

Св. Никола, уље на плеху, 24x32 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Ìòann @ivanovi~ý 1851.

Св. Василије Велики, уље на плеху, 26,5x36 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Paîel Vúkasovi~ý 1851.

Успење Богородичино, уље на плеху, 26,5x36 cm. Натпис приложника: 

Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Nedeљko Mladenovi~þ 1851.

БЕЧМЕН

Бечмен је као и Петровчић настао након 1739. године нема га у пописима из

1737. године и раније. У изворима се јавља најпре као шанац збег Богићев.
Шанац збег Богићев је у зиму 1750-51. године имао 40 домова и припадао је
сурчинском протопопијату. По овом попису мала дрвена црква је саграђена 1751.
године. Парох је био поп Радивоје Јовановић. Збег је имао и ђакона Јоана Марковића и
ђака Марка Поповића спремног за рукополагање. За епитропа је постављен Барјактар а
за црквеног сина Радован Рашковић. Стражмештер Милић Краљевић. Приход је
износио 12 фор 50 нов.339
Шанац Бечмен је 1756. године имао 40 кућа и припадао је као и раније
сурчинском протопопијату. мала дрвена црква је била посвећена св. Сави српском
архиепископу. Свештеници су били Марко Поповић и Радивоје Радишић. Епитроп је
био Иван Миличков, црквени син Радован Рашковић,унтерлајтнант Станоје Тодоров.
Школе и учитеља у Бечмену није било.340 као што можемо запазити Шанац збег
Богићев је негде између 1751. и 1756. године променио имео у Бечмен.
Попис цркава из 1766. године даје тачније податке о старој цркви св. саве.
саграђена је 1748. године а посветио је епископ Партеније 23. јуна 1755. године тј један
дан пре него што је посветио цркву у Петровчићу. Свештеници су били Марко
Поповић (рукоположен 2. фебруара 1755) и Радивоје Радишић (рукоположен 10. марта
1755).341
Бечмен је 1785. године имао 43 куће са 48 домаћинстава и 273 становника (134
мушких и 139 женских). Црква је била Светог Саве. Свештеника није било већ је

339
К. Петровић, н. ч, 90
340
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, 20
341
Исто, 42.

76
парохију администрирао Димитрије Лазаревић из Угриноваца. Учитељско место је
било упражњено па школа није радила.342
Бечмен је 1791. године имао 35 кућа, 150 душа, једног свештеника а приход
парохије је био 50 форинти.343
Општина шанца Бечмен и зидарски мајстор Франц Ебел из Сремске Митровице
и цимермана Антона Вајса склопили су 30. априла 1809. године уговор о изградњи
нове цркве.344
По подацима из Шематизма за 1884. године црква у Бечмену Светог Саве
саграђена је 1810. године док су матрикуле заведене 1782. године. Филијала је била
село Петровчић са црквом Светог Јована Крститеља. Те 1884. године администратор
парохије је био у Бечмену Стефан Жуми Ђурђевић а у Петровчићу речки парох Јефрем
Белегишанин. Стефан Ђурђевић је био рођен 1839. а руположен 1866. године док је
Јефрем Белегишанин рођен 1843. а рукоположен 1872. године. Парохија је била VI
разреда. Бечмен је бројао 62 дома са 52 брачна пара и 151 мушку и 159 женских душа.
Петровчић је бројао 78 дома са 68 брачних парова и 212 мушке и 218 женских душа.
Комунална школа је имала 21 мушко и 18 женска православна детета. Најближа пошта
је била у Земуну.345
И по подацима из Шематизма за 1900. годину црква у Бечмену Светог Саве
саграђена је 1810. године. Овог пута Бечмен је био филијала парохије у Петровчићу.
Парохија је била VI класе. Бројала је у Бечмену 352 душе (186 мушке и 166 женске) а у
Петровчићу 180 кућа са 116 брачних парова и 672 душе (337 мушке и 335 женске).
Привремени администатор парохије био је Милош Поповић рођен 1869. а
рукоположен 1894. године. Школа у Петровчићу је имала 66 ученика (35 мушка и 31
женска). Котарска област, котарски суд и брзојав су били у Земуну а последња пошта у
Шимуновцима.346
Као што видимо шематизми и за 1884. и 1900. годину (као и други да их сад не
набрајамо) су изричити да је црква у Бечмену саграђена 1810. године што је, с обзиром
на уговор од 30. априла 1809. године, сасвим реално. Не спомиње се никаква нова
црква из 1845. године тако да не знамо одакле податак Б. Вујовићу да је данашња
црква из 1845. године поготово што он и не наводи извор за такво тврђење.
Црква св. саве је конциширана ка једнобродна барокна грађевина са елементима
класицизма. То је релативно мала, али у пропорцијама, складна црква са једном
полукружном апсидом на источном и троспратним звоником на западној страни.
Иконоста који је настао у време зидања цркве није очуван ни у свом конструктивном
делу, ни у грагментима сликарске декорације. данас постојећи иконостас саграђен је у
новије време, вероватно око 1900. године. То се може закључити и по иконама чији је
аутор сигурно академски сликар који је био под утицајем импресиониста. Иконе су
рађене уљем на платну кашираном на дасци.347

Натписи

У Бечмену постоје само три натписа на појединачним иконама. Икона на

342
С. Пецињачки, н. ч, 133
343
Д. Руварац, Српска православна митрополија Карловачка око половине XVIII века по архивским
списима, 68
344
МПА, Конзистерија, 1810, Но 42/1810; Класицизам код Срба књ. 2, Београд 1966, 13
345
Шематизам Источно православне србске архидијецезе срмско карловачке за годину 1884, Нови Сад
1884, 51, 53, 54 и 55
346
Д. Руварац, Шематизам источно православне српске митрополије карловачке за годину 1900,
Сремски Карловци 1900, 53
347
Б. Вујовић, н. д, 50

77
иконостасу немају натписа.
Целивајућа икона св. Николе, уље на плеху, 32,5x45 cm; у доњем делу иконе
налази се натпис:348
Síõ íkonú prilo`i Pavelþ Vodeni~arevi} vo hramþ semþ 1838 leto.

Целивајућа икона св. Јована Крститеља, уље на плеху, 22,5x28,5 cm; у доњем
делу иконе налази се запис:349
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Êeodor Ìánkovi~þ iz Zemúna 1850.

Целивајућа икона св. апостола и еванђелисте Луке, уље на плеху, 26,5x36 cm; у
доњем делу иконе налази се запис:350
Semú ízobra`eniõ bistþ ktitorþ Dimitrie Novakovi~þ 1862.

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК И ФЕНЕК

У време Првог српског устанка главна скела за превоз стоке из Србије у овај део
Срема опет се налазила управо на Сави код Јакова,351 па су и у пролеће 1805. године
каравани и разна роба намењена извозу прелазили са пратњом кроз Србију за Јаково
преко Остружнице, а не преко Београда.352 Стога је у Јакову 12. јуна 1805. године
одржан састанак главних трговаца Србије и Угарске, Баната и Трансилваније, а све
ради уклањања потешкоћа које су спречавале слободну трговину између две државе.353
Током маја 1808. године, надвојвода Лудвиг је обилазио границу у Срему према
Србији. Тако је 9/21. маја 1808. године кренуо из Кленка и Митровице за Бежанију, при
чему га је у Јакову свечано дочекала делегација земунског магистрата специјално
упућена њему у сусрет.354
Управо те 1808. године Консистерије је извршила нови попис. По овом попису
Јаково је имало 575 српске душе, Бечмен је имао 246 српске душе, Сурчин 836 српску
душу, Бежанија 749 српске душе, Бољевци 903 српских душа и Прогар 608 српских
душа.355
Већ после две године, 1810. извршен је нови попис по коме је Јаково је имало 95
српских кућа, Бечмен 48 српских кућа, Сурчин 171 српску кућу, Бежанија 115 српских
кућа, Бољевци 149 српских кућа и Прогар 90 српских кућа.356
Кад је Консистерија примила попис кућа из 1810. године сматрала је да их
свештеници нису тачно навели па је упутила проте да под личном одговорношћу обаве
тачан попис, напоменувши да није могуће да се у неким општинама умањио број кућа
у односу на попис из 1774. године, а у неким се сасвим незнетно повећао. Ово

348
Б. Вујовић, н. д, 51
349
Б. Вујовић, н. д, 52
350
Б. Вујовић, н. д, 52
351
Грађа из земунског архива за историју Првог српског устанка књ. II (1809), Београд 1961, 335, 340.
352
Journal de l’Empire jeudi 29 messidor an 13 (18 julliet 1805), објављено у Д. Јанковић, Француска
штампа о Првом српском устанку, Београд 1959, 108-109.
353
Le Moniteur Universel No 298 mercredi 28 messidor an 13 de la République (17 juillet 1805), објављено у
Д. Јановић, Француска штампа о Првом српском устанку, Београд 1959, 111-112.
354
Le Moniteur Universel No 175, mardi 21 juin 1808, објављено у Д. Јанковић, Француска штампа о
Првом српском устанку, Београд 1959, 268.
355
Димитрије Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798,
1808, 1819, 1833, 1910. Земун 1925, 82
356
Димитрије Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798,
1808, 1819, 1833, 1910. Земун 1925, 82

78
поготово кад се зна да су се многи Срби од 1774. године доселили у архидијецезу било
са Мохачког поља, било из Славоније и Хрватске, Далмације и Османског цраства.
Због тога су проте у попису из 1811. године у примедбама навели узроке зашто се у
којој општини умножио или опао број кућа, односно душа. Ми ћемо се овде задржати
само на напред поменутим селим око Јакова. По овим подацима Јаково је од 1774. до
1791. године изгубило 19 кућа од којих су неке изумрле за време аустријског турског
рата започетог 1788. године, а неке су чак и пребегле у Србију. У периоду од 1791. до
1810. године досељене су у Јакову 4 куће из Србије, а 7 кућа из Хрватске. Бољевци су
од 1774. до 1791. године игубили 17 кућа "чрез помор у врмја турецкога рата, от
солдати потровали се изумрли и совсјем пусти остали". Од 1791. до 1810. године
досељено је 29 кућа из Србије и Хрватске, а само у периоду од 1810. до 1811. године
још 8 кућа је досељено из Хрватске. Сурчин је од 1774. до 1791. године остао без 12
кућа раније насељених из Хрватске које су пребегле у Србију. Међутим, од 1791. до
1810. насељена је чак 71 кућа, а само од 1810. до 1811. године још 17 кућа из Хрватске.
Бечмен је од 1774. до 1791. године изгубио 13 кућа које изумрлих које пребеглих у
Србију. Од 1791. до 1810. године насељене су у Брчмену 15 кућа и то по једна из
Пазове, Краљеваца и Петроваца, 2 из границе, 7 из личке регименте и 2 из Србије.357
У време пописа 1808. године биле су у Срему 105 чисто српских општина и 52
општине у којима су поред Срба живели и припадници других нација и конфесија. Од
места близи Јакову само су у Земуну и Новим Бановцима живели и припадници других
конфесија и нација. Тако је у Земуну те 1808. године поред 5710 правосланих живело и
2000 римо католика, 4 унијата, 14 калвиниста, 20 лутерана и 193 јевреја. Од других
места у Срему са већим бројем католика треба споменути Руму са 2225 католика,
Митровицу са 1565, Карловце са 1156 и Сланкамен са 770 римокатолика. Нјавише
унијата је било у Шиду 218, а калвиниста је било највише у Новим Банвоцима- 51
(поред 274 католика).358
Кад је Карађорђе, услед неодољиве турске навале те пропасти своје Србије, 21.
септембра 1813. године, не уздајући се више у одбрану, са својих неколико знаменитих
војвода прешао у Земун, буде од пограничног генерала Червенке три дана узастопце
позиван, да се усмено и писмено изјасни, где се мисли настанити и којем ће се
приволети царству, да ли аустриском или руском. Карађорђе доследно одговараше да
мисли ићи у Русију, на то генерал Червенка нареди, да се Карађорђе под стражом
отпреми у заточење у манастир Фенек.
Карађорђе је у манастиру Фенеку провео пун месец дана. С њиме су у
манастиру Фенеку у заточењу били још: Јаков Стев. Ненадовић, министар унутрашњих
дела, Младен Миловановић, председник државног савета и министар финансија, и
војвода поп Лука Лазаревић. У манастиру Фенеку затекли су студеничког
архимандрита Мелентија Никшића с његовим калуђерима, који су још године 1808.
године, бежећи испред турског зулума, моћи Св. Краља Првовенчаног из манастира
Студенице склонили били у манастир Враћешницу, а године 1813. из Враћешнице у
манастир Фенек, где су те моћи остале до године 1815.
Од знаменитих војвода, који су у Доњем Срему били у Карађорђевој близини,
ваља на првом месту споменути Узун Мирка Апостоловића. Осим њега били су у
заточењу у Доњем Срему, недалеко манастира Фенека, још: војвода Јеврем Ненадовић,
отац кнегиње Персиде те таст кнеза Александра Карађорђевића, крушевачки војвода
Чолак Анта Симоновић; војвода Јовица Милановић, Карађорђев зет, и буљугбаша

357
Димитрије Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798,
1808, 1819, 1833, 1910. Земун 1925, 81-2
358
Димитрије Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798,
1808, 1819, 1833, 1910. Земун 1925, 81

79
Петар Јокић из Тополе, који је, војујући са Карађорђем, учествовао у не мање него
шездесет и пет бојева, и још многе друге војводе и доста Србијанаца, којима је усело
прећи у Срем, пре него што је турска офанзива, освајајући Карађорђеву Србију, допрла
до Саве те запосела обалу и тиме осталим војводама и народу спречила прелаз преко
Саве.
Док је Карађорђе боравио у Фенеку, особно је онамо из Земуна дошао генерал
Червенка и поново га запитао, где кани живети. Карађорђе и последњи пут доследно
одговори, да жели живети у Русији. На то га генерал Червенка са споменутим
војводама, фенечким заточеницима, под стражом даде отправити најпре у Голубинце, а
након седам дана, 29. октобра у петроварадинску тврђаву, где је остао заточен све до 6.
јануара 1814. и где су непрекидно наваљивали на њега, да се приволи Аустрији.
Већ смо споменули, да је Карађорђе у манастиру Фенеку провео преко месец
дана. Ма да су фенечки калуђери гледали, да га разоноде, и указивали му сваку част,
ипак се Карађорђе, при свем свом великом јунаштву, није могао отрести туге због
несретне судбине свог народа. Свако подсећање на минуле његове родољубиве
подвиге кадро га је било силно узбудити и готово га довести до очајања. Десило се
тако, да је једном у вече при манастирској вечери, иа којој је био и прота Матија
Ненадовић, један калуђер Карађорђу наздравио овако: "У здравље верховног вожда
господара Георгија Петровића, команданта сербскаго!" На ту здравицу Карађорђе
бризне у плач те је дуго јецао и руком покрио очи а прота Матија и други гледали су да
га утеше надом, да ће српском народу помоћи једино руски цар докога би Карађорђу
ваљало да оде.
Карађорђе се у манастиру Фенеку могао, додуше, слободније кретати, али су
аустријске власти будно пазиле на сваки његов корак. Тако је Карађорђе, кад га је
његов побратим Милутин Гарашанин наговарао и позивао, да се с њим заједно врати у
Србију, па да се хајдучки бију с Турцима, док не настану погодније прилике,
одговорио побратиму Милутину: "Еј мој Милутине вратио бих се ја, али ти видиш, да
ме Немци никуд не пуштају."
Како је Турској, вазда било стало до тога, да се дочепа Карађорђеве главе,
чинила је кораке код аустријске владе, не би ли постигла, да изда Карађорђа. Но
Аустрија је опет гледала, да по што по то придобије Карађорђа, имајући у виду своје
планове. У тој намери уклони Карађорђа Турцима испред очију те отправи њега са
његовим старијим сином Алексијем у штајерски Градац, а његове главне војводе
смести по другим местима Штајерске, али тако, да се нису смели састајати ни с
Карађорђем ни међу собом. Пут Карађорђев од Петроварадина до Граца трајао је
пуних петнаест дана. А и оне војводе, који.су још остали у.Срему, такођер су били под
строгом паском, осим проте Матије Ненадовића и Максима Јакшића, који се
слободније кретали.
Но кад је, на заговор руског цара Александра I, аустријски цар Франц I
допустио Карађорђу и осталим, у Штајерској интернираним, војводама, да могу ићи у
Русију, одахнуле су душом и војводе у Срему. Пре него што је кренуо у Русију,
Карађорђе је сишао у Сремске Карловце до митрополита Стратимировића.. На глас о
томе очекивао се у Србији Карађорђев повратак те се народ дигао под Хаџи Проданом,
али међутим аустријске су власти испратиле Карађорђа с његовим војводама у место
њихова новог обитавања, у Хотин и околицу.
Дотле војводе, које су заостале у Срему, њих седморица, почну се договарати с
једанаест војвода у Србији, те се сложе, да проти Матији Ненадовићу, као
најписменијем, дају своје пуномоћје, да макар пешке оде до Беча, где су се тада
европски владаоци састали на конгрес ради уређења прилика у Европи након
Наполеонова пада.

80
 Но Хаџи Проданов устанак и околност, да руски цар Александар I није још
отишао у Беч, задржаше проту Ненадовића те не оде у Беч одмах, него се у манастиру
Фенеку са студеничким калуђерима и са још неким војводама договори, да се не
оклева него да се одмах иде изравно у Петроград до самога цара Александра I. И тако,
прота Ненадовић са својим братом војводом Симом пође преко Ердеља, па преко
Хотина дође до Житомира, где сазна, да је цар Александар већ отишао у Беч.
После пропасти устанка у Фенек су избегли монаси из манастира Студенице
који су врло брзо дошли у сукоб са братством манастира Фенек. Ево шта jе о боравку
студеничких монаха у Фенеку забележио тадашњи проигуман и управитељ Фенека и
овде више пута помињани Вићентиjе Ракић:359 “Скончану владjениjу сербскаго вожда
Георгиа Петровича прозиваемаго Чернаго (кара) нашедшеj сиље терецкоj в множествjе
великом Сербjем же по многом и крепком сражении противостоjашчи и бораjшчи, на
конец сила многочисленаjа турецкаjа одоље. Георгиj с своими jаша сjа бjеку и
множество народа с ним преидоша Саву рjеку и Дунаj, спасше сjа под крило
всепресвjетлеишаго императора аустриjскаго Франца перваго. Тогда и монаси
монастира Студеници преидоша Саву, и принесше мошчи преподобнаго Симона краља
сербскаго 2. Немани, архимандрит их Мелетиj человjек поњрлив своим коварством
получи от власти в пребивание и свое владjение монастир Фенек, и бивше љето и 8
мjесjацеи мало не приведе монастир в разорение, ашче не би манием богоматере
изгнан били скорjе, и в љето 1815 jуниа 14 дне изшедше от сjуду, и сие свjатое
тетроевангелие аки небрегомо оставиша.
Владение же Кара - Георгиа во Сербии паде сjа всеконечње в љето 1813,
септемвриа в 21 ден в недељу во одание праздника чеснего и животворjашчаго креста,
одаде сjа и владjение Кара - Георгиа.
Подписа сjа Викентием Ракичем проигуменом и правителем сеjа же обитељ по
захтеваниjу его ученика Димитриjа Терзича, пришедша со Студеничани, 3. jануариа
1816, в монастирjе Фенек.”
О преносу моштиjу Стефана Првовенчаног из Фенека у Беочин постоjи jош
jедан запис:360 Пренесе сjа первовjенчањиj краљ Сербскиj Стефан от Фенека в’ Беочин
монастир, и допли Дунавом jулиа 1и 1815.
Аустријанци су пажљиво мотрили на све догађаје у манастиру Фенеку. Тако су
и сазнали за сукобе међу калуђерима у њему. О томе је 30. априла 1815. године, ФМЛ
Сигентал писмом из Петроварадина обевестио председника Дворског ратног савета
Стипшица.
“FMLt Siegenthal 30. IV 1815.an baron Stipšsics361
Als Vorsteher des serb[ischen] Klosters Studenica ist im J[ahr] 1813. bei dem
Andrenge der Türken der Archimandrit Vasilie Radosavlevich362 mit 20 seiner geistl[ichen]
Brüder, darunter auch der Arhim[andrit] Melentie Nikšić,363 herübergetreten und hat in
Walde Krak beim Kloster Fenek die 20- tägigen Contumaz ausgehalten. Gleich darauf begab
sich Melentie zum Metropoliten nach Karlovic, worauf alle Brüder des Klosters Studenica
ins Kloster Fenek eingetheilt wurden. Da der Arhim[andrit] Vasilie ein alter Mann war, so
übergab er seinem Neffen, dem Melentie, die archim[andrit]-Würde, welcher auch im Kloster
Fenek als solcher und Vorster des Kloster instaliert, wobei der Krušedoler Archimandrit und

359
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3959
360
Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. V, Београд 1925, бр. 9055
361
KA, Registr. des HKR,, Praes. 1815–1–1/21, prepis. Rukopisno odeqewe Matice srpske u Novom Sadu, M.
4255.
362
Vasilije Radosavqević, iguman studeni~ki, izbeglica.
363
Melentije Nikšić, arhimandrit studeni~ki, izbeglica.

81
Semliner Erzprister Jovanović364 gewesen sein sollen.
Nach kurzer Zeit entstand ein Zwist zwischen dem vorhin im Kloster Fenek
gewesenen Iguman und dem Arhim[andrit] Melentie, daher der Metropolit den gewesenen
Iguman in ein anderes Kloster beiläufig 10 Stunden weit transferirte. Auch eine weitere
Übersetzung der Kalugjeren geschah so, dass im Kloster Fenek nur noch 3 der früheren
Kalugjeren und 12 der Serbianer bleiben; 8 Serbianer-Mönche gingen zurück nach Serbien.
Dass Melentie den Körper des heilig gesprochenen serb[ischen] Fürsten Stefan,365
nebst noch anderen auserordentlichen Reichtum, auch Barschaft anher gebracht, beweist sein
grosser Aufwand und Vertragung der alten Kalugjers vom Kloster Fenek in die rückwärtigen.
Der Körper des h[eiligen] Stefan befindet sich noch in der Kirche zu Fenek, unter Aufsicht
des Melentie.”
У вези са тим, Дворски ратни савет је писмом од 25. маја 1815. године послатим
из Беча генералу Сигенталу и митрополиту Стратимировићу, захтевао да се
архимандрти Мелентије и његови калуђери преместе из манастира Фенек у неки
манастир удаљеније од Србије, како би се онемогућиле њихове везе са устаницима у
Србији.
“H.K.R. von 25. Mai 1815. an Metropol. Stratimirović in Karlovic und FMLt
Siegenthan in Peterwardein:366
Fordert ihn auf, den Arhimandriten Melentie und seinen Serbischen Mönche vom
Kloster Fenek in ein weiter rückwärts gelegenes Kloster zu verlegen, um eine Verbindung
derselben mit den Serbianern möglichst zu erschweren.”
Генерал Сигентал је писмом послатим из Петроварадина 9. јула 1815. године
Дворском ратном савету известио да је митрополит прихватио да архимандрита
Мелентија премести са његовим братством у манастир Бођани у Бачкој.
“FMLt Siegenthal, Peterwardein 9. VII 1815. an H.K.R.367
Auf vorstehender Erlass von 25. V 1815. Anzeige, dass der Metropolit Stratimirović
bestimmt hat, dass der Arhimandrit Melentie mit seinen Mönchen und dem h[eiligen] Leib
des Stefan mittels Schiff ins Kloster Bogyan im Bacser Comitat zu übersiedeln hat.
Melentie hat diese Ubersiedlung mit 5 Serbier Kalugyern und seinen 16 Diener zu
Schiff am 1.d[ieses] an von Fenek angetreten. Der Transport wurde bis Semlin begleitet.”
Међутим, десетак дана касније, тачније 22. јула 1815. године митрополит је
обавестио Дворски савет да је архимандрит отишао за Србију са делом братства, а да
су шесторица његових монаха који су одлучили да остану у Аустрији распоређени у
друге фрушкогорске манастире – Беочин, Кувеждин и Јазак.
“Metrop. Stratimirović, Karlovic, 22. Juli 1815. an H.K.R.368
Teilt mit, dass er der Arhimandriten Melentie mit seiner Serbier Bruderschaft und
dem Leib des heil[igen] Stefan vom Fenek ins Kloster Bogyan transferirt hat. Dazufolge
verliess die Brüderschaft am 21/6 a. St. das Kloster Fenek ein langte auf einen Schiffe am
23/6.a.N. bei Karlovic an, wo sie einige Tageauf ihren Arhimandriten Melentie, der in Fenek
zurückbleiben war, vergebens wartete. Trotz Suchen kam Melentie nicht und es scheint,
dass er nach Serbien geflichtet ist.
Da seine Bruderschaft sich weigerte, ohne ihren Archimandriten Melentie nach
Bogyan zu gehen, so war der Metropolit gezwungen, 6 dieser Kalugyeren und die

364
Jeftimije Jovanović (Ivanović), prota u Zemunu.
365
Kraq Stevan Prvoven~ani!
366
KA, Registr. des HKR, Praes. 1815–2–3, prepis. Rukopisno odeqewe Matice srpske u Novom Sadu, M.
4255.
367
KA, Registr. des HKR, Praes. 1815–2–3/4, prepis. Rukopisno odeqewe Matice srpske u Novom Sadu, M.
4255.
368
KA, Registr. des HKR, Praes. 1815, препис. Rukopisno odeqewe Matice srpske u Novom Sadu, M.4255.

82
Dienerschaft in den Klöstern Beočin, Kuveždin und Jazak unterzubringen.”
На сву срећу, те године нису биле само време када су се међусобно
сукобљавали студенички и фенечки монаси. Било је то време и када се активно
стварало на духовном пољу. Тако се Јован Миоковић јавио из манастира Фенека 1.
априла 1815. године огласом у Новинама Сербским у коме је тражио “предчисленике
за своје Изображеније сујеверија"369
Интересантно је да су нешто раније писмима од 11. фебруара 1815. године тајна
дворска и државна канцеларија обавестили Дрворски ратни савет да су Карађорђе и
његове војводе, преко руског посланства у Бечу тражили да им се врати имовина
заплењена у Аустрији. Између осталог у захтеву је стајало да су манастиру Фенек
Аустријанци од архимандрита Мелентија Никшића одузели 4000 венецијанских и
холандских дуката које је архимандриту пре тога дао сам Карађорђе.
“Geheime Hod-u. Staatskanzlei, Wien, 11. II 1815. an Hof Kriegs Rath (HKR)370
Kara Marković,371 Schwiegersohn des Georg Petrović, ist kürzlich in Begleitung des
russ[ischen] Collegienbeisitzers Orlović372 aus Chotin hier angekommen u[nd] in Namen des
Georg Petrović ü[nd] mehrerer andern nach Russland ausgewanderter Hauptlinge, unter
Vermittlung des hiesiger russ[ischen] Gesandten, die Ausfolgung ihres in den k.k. Staaten
unter gerichtlicher Verwahrung befindlichen Vermögens zu verlangen.
In den an den G[ra]fen v. Stackelberg373 gerichteten Gesuchen beschwert sich Georg
Petrović vor allem über die harte Behandlung, welche er selbst, sowie seiner Frau u[nd]
Angeheringen gleich beim ersten Übertritt auf österreichische Boden bei Gelegenheit der
Abnahme ihrer mitgebrachten Effekten zu erleiden gehabt haben sollen.
Übrigens beschwere sich Georg Petrović u[nd] dessen Gefährten auch, dass ihren bei
ihrer Abführung nach Innerösterreich, stat des von ihren selbst gewähten Sachwalters, ein
anderer, der ihr Vertrauen nicht geniesst, aufgedrungen worden ist.
Zugleich übersendet:
1. Ausweis der dem Georg Petrović abgenommenen und zu Henden des Judicii
deleg[ati] milit[ari] in Peterwardein hinterlegten Effecten.
2. Spezifikation einiger anderen Effekten, welche dem serb[ischen] Ober Anführern
und seiner Familie noch in der herriner Kontumaz zurückgehalten worden sein soll.
3. Ausserung des Georg Petrović, womit er die Unstatthaftigkeit der verschiedenen
gegen ihr angeklagten Geldforderungen zu erweisen sucht.
4. Zeugnis des Milosch Urošević,dass er nichts mehr an Georg Petrovićund an den
ehemaligen serb[ischen] Senat zu fordern habe.
5. Schuldschein des Michael Dukić über 18.000 Piaster zu Gunsten jenes
Oberanführers.
6. Fassion über 4.000 St[ück] venez[ianischen] und holländischen Dukaten, welche
der in Fenek befindliche ehemalige serb[ische] (Abt) Arhim[andrit] Melentie Nikšić von
Georg Petrović vor dem Übertritte empfangen hat, nun aber ableugnen soll.
7. Summarischer Auszug dessen, was den serb. Hauptmann Nik[ola] Kara-Marković,
Luka Lazarević, Stefan Zekanović [sic!] bei uns abgenommene wurde und von ihnen jetzt
zurück verlangt wird.”

Промена етничке и конфесионалне структуре становништва

369
Владимир Миланков, Сава Арсић, градоначелник арадски, Темишварски зборник 4, Нови Сада 2006,
70
370
KA, Registr. des HKR, 1815–2–3/1, prepis, Rukopisno odeqewe Matice srpske u Novom Sadu, M. 4255.
371
Nikola Karamarkoviћ, zet Kara|or|ev, ustani~ki vojvoda.
372
Simeon Orloviћ, sekretar u ruskoj i crnogorskoj slu`bi.
373
G. O. [takelberg, ruski poslanik u Be~u.

83
 у Срему током XIX века
Аустријске и угарске власти су плански током века мењале етничке и
конфесионалну структуру становништва у Војводини, па тако и Срему. Инетерсантно
је да су дуго времена најслабији успех имали управо у селима око манастира Фенек. То
је један од најачих аргумената у прилог великог духовнох значаја овог манастира за
српски народ у доњем Срему.

Становништво у доњем Срему по попису Лаjоша Нађа из 1828. године

Лаjош Нађ службеник Угарског краљевског намесничког већа саставио jе, на

основу црквених шематизама из 1826. и 1827. године попис за целу Угарску.
Шематизми су рађени од стране бискупиjа а сем осталог садрже податке о броjности и
верскоj припадности становништва.374

Петроварадинска регимента375
село

кућа

по кући
Становника

католика

правослвних

укупно
Бечмен 45 5,6 - - 256 100,0 256
Бежаниjа 176 6,2 6 0,6 1080 99,4 1086
Бољевци 233 5,5 3 0,2 1272 99,8 1275
Jаково 125 5,6 6 0,9 694 99,1 700
Петровчић 43 5,6 2 0,8 241 99,2 243
Прогар 130 5,3 - - 686 100 686
Сурчин 172 5,3 158 17,2 762 82,8 920
Фенек 46 5,8 - - 266 100 266
Укупно 970 5,6 175 3,2 5257 96,8 5432

Укупно jе у Петроварадинскоj регименти 1828. године било 18595 кућа (6,1) са

укупно 113586 становника. Од тога jе било 84431 православни (74,3 %), 24943
католика (21,9 %), 3913 протестаната (3,4 %) и 299 jевреjа (0,3 %). Међутим, треба
водити рачуна да су протестанти у то време практично живели само у три насеља -
Староj Пазови (2898), Новоj Пазови (798) и Новим Бановцима (96) док их jе у свим
осталим насељима било jедва око 120. Jевереjи су опет скоро искључиво живели у
Земуну (289), а било их jе jош само у Петроварадину (10). Ако источни Срем
ограничимо на простор данашњих општина Земун, Нови Београд и Сурчин католичког
становништва осим у Земуну и Сурчину практично ниjе ни било осим jош у Батаjници
(24) и Угриновцима (19). У осталим насељима или их ниjе било или их jе био потпуно
занемарљив броj. На правцу према Сремскоj Митровици до Хртковаца и Никинаца
коjи су практично били 100% католички jедино католичко насеље jе било Ашања коjе
jе било 100% католичко. Северниjе су Стара и Нова Пазова били готово 100%

374
Золтан Ђере, Демографске прилике у Воjводини према попису Лаjоша Нађа из 1828. године, Зборник
Матице српске за историjу 46, Нови Сад 1992, 101
375
Золтан Ђере, Демографске прилике у Воjводини према попису Лаjоша Нађа из 1828. године, Зборник
Матице српске за историjу 46, Нови Сад 1992, 127-128

84
протестантски а Голубинци 100% католички.376
На основу напред изнетог можемо рећи да jе источно од линиjе Никинци,
Хртковци, Голубинци, Стара и Нова Пазова и Стари и Нови Бановци 1828. године
jедино католичко село било Ашања (100%), а значаjниjи проценат католика jе живео и
у Земуну (22,7%) и Сурчину (17,2%). У свим осталим насељима jе био на нивоу
статистичке грешке или их уопште ниjе ни било.
У првој половини XIX века већег насељавања Хрвата а поготово Немаца није
било. Војне власти и поједине спахије су у то време населиле католике и лутеране у
Новој Пазови, Фрањином Долу, Земуну, Новом Сланкамену, Старој Пазови, Руми и
Инђији. Тек по укидању војне границе, почев од 1863. године почиње масовно
насељавање Немаца широм Срема, тако да до 1910. године није практично било ни
једне чисто српске општине у Срему. Тако су Немци из Нове Пазове накуповали у
неколико околних села огромне површине земље за само по 25 до 40 форинти по јутру.
Само у земунском котару је до 1910. године из српских руку откупљено 13402 јутра
земље, а у целом (данашњем) Срему чак 76173 јутара земље.377
Погледајмо како се изменила етничка структура становништва у селима око
манастира Фенека 1910. године378
Римо католика

Унијата

Лутерана

Калвиниста

Јевреја

Православних

Укупно

православних
Процентуално
Јаково 11 - 10 1 - 1677 1699 99
Сурчин 529 2 722 73 2 1856 3184 58
Бољевци 54 15 1004 2 - 1220 2295 53
'Бечмен 9 7 183 290 - 396 885 45
Свега 603 24 1919 366 2 5149 8063 64

Као што из приложене табеле можемо видети од околних села 1910. године
само је Јаково било готово чисто српско село док је Бечмен имо само 45%. Бољевац је
имао око 53% Срба, а Сурчин око 58%.

376
Золтан Ђере, Демографске прилике у Воjводини према попису Лаjоша Нађа из 1828. године, Зборник
Матице српске за историjу 46, Нови Сад 1992, 126-128
377
Димитрије Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798,
1808, 1819, 1833, 1910. Земун 1925, 83-5
378
Димитрије Руварац, Статистички подаци Архидијецезе срмско карловачке из година 1774, 1798,
1808, 1819, 1833, 1910. Земун 1925, 80

85
 Манастир св. Петке у Фенеку - капела

Манастир Фенек у XIX веку и почетком XX века

Након повратка моштију Св. Краља Првовенчаног из Фенека у Студеницу

манастир је Фенек је неких сто година живео даље мирним животом под разним
настојатељима. Но последњих година владе књаза Александра Карађорђевића
прикупљао је један фенечки калуђер по Србији прилоге за сликање манастирске цркве,
а народ је радо прилагао, знајући, да је манастир Фенек у свим, па и у бурним, данима
био уточиште Србима, те и Карађорђу. Цркву је из тих народних прилога, године 1859,
сликао Димитрије, унук земунског ковача Јована, који је Карађорђу у првим данима
устанка окивао и сапињао железним обручима вишњеве топове, који је" Карађорђе
гађао Турке.
Око фенечке манастирске цркве сахрањена су многа свештеничка лица, а н
многи мирјани из Србије, који су с Карађорђем прешли били у Срем. Сахрањени су ту
и неки студенички калуђери као и јошанички игуман Арсеније Тодоровић. У самој пак
цркви налази се, у припрати с десне стране, гробница игумана Софронија
Стефановића, чијим је настојањем манастир Фенек почео бити обнављан, али га је у
том раду затекла смрт, па је његов рад наставио игуман Вићентије Ракић, чији је гроб
на левој страни женске припрате.
У гробници игумана Софронија Стефановића лежи и вршачки владика Стеван
Поповић (1843.-1849.), кога је патријарх Јосиф Рајачић, у време мађарске буне, зато,
што је помагао Мађаре па чак и наредио да се црквене матрикуле воде на мађарском
језику, 20. јануара 1849. свргао са владичанства и отправио у манастир Фенек. Уз пут
до Фенека владика Стеван сврати у Панчево на ноћиште и како је у народу било
велико огорчење против њега ноћу кроз прозор из пушака припуцају на владику. У

86
Земуну пробави неколико дана а затим оде на своје заточење у Фенек и онде, поражен
злим удесом својим, за неколико месеца свисне од јада. При сахрани владике Стеваиа
фенечки калуђери, да не би као обичан калуђер био сахрањен у камилавци, скројише
брже боље од тврда шарена папира митру, ставише му ју на главу и тако га у
манастирској цркви саранише. Након шездесет и пет година баш су и они, с којима је
владика Стеван у буни држао страну и које је потпомагао, оскрнавели његов гроб, кад
су, у почетку светског рата, спалили манастир Фенек.

Учешће манастира Фенек на земаљској изложби у Будимпешти 1885. године

По президијалном налогу Патријарха Германа Анђелића од 7/19. марта 1885.

године позване су управе фрушкогорских манастира да пошаљу у Карловце све
важније рукотворне старине што су се налазиле у њиховим манастирима да би се
послали у Будимпешту на земаљску изложбу која је одржана од 1. маја до 1. новембра
1885. године. Управе су се том налогу одазвале и послале исте ствари у карловачки
двор одакле су послате у Будимпешту Одбору изложбе.379
Тако је и манастир Фенек послао своје рукотворне старине и то по званичним
подацима:380 “ 1. Плашчаница са везеном главом Исусовом, на црвеној свили златом и
свилом везено. У углових свагђе по један светац. 2. Покривало за путир, исти
материјал као и везиво «ао код плашчанице. У средини божић везен. 3. Покривало за
путир, исти материал као горе. У средини путира Исусова глава и 4 анђела. 4.
Епитрахиљ красно везен на белој свили са 13 стојећих и 1 лежећом сликом из год.
1772. Особито красан. 5. Епитрахиљ исти уао пријашњи. 6. Велики крст, филигран
радња из позлаћенога сребра са камењем украшен и унутар са резбаријом из дрва са
надписом из год. 1778. прављен исте године у Земуну. 7. Путир из кованога сребра те
позлаћен; прављен год. 1772 у Земуну, а дарован од Марка Караматија. 8. Велико
Еванђеље, донешено прошлог столећа из Русије, оковано са гравираним сребром.
Корице из црвеног баршуна, на прочељу 5 емајлираних слика а на стражњих корица
слика св. Параскеве. 9. Кивот из сребра. са гравираним орнаментима, рађен у Земуну
год. 1773, а. дарован од Тимотеја Недељковића. Слике су са штилтом резане. Одозго са
крстом. Унутар се налази сребрна кутија.”

Игуман данило Брзаковић

Кад је године 1909. настојатсљ игуман Данило Брзаковић преузео управу, почео
је манастир његовим ревним настојањем знатно дизати се и економски и грађевински,
и напредовати тако, да је потпуно достигао остале фрушкогорске манастире, али у
његову благословеном раду на напретку манастира на пречац га је спречио светски рат.
Игуман Данило Брзаковић родио се у Вогњу у Срему 20. јануара 1868 године. У
манастир Хопово ступио је као ђак месеца фебруара 1883. године, монашки је чин
примио у манастиру Раваници године 1889. Бачки владика Василијан Петровић
рукоположио га је за ђакона месеца децембра 1889., а патријарх Георгије Бранковић за
презвитера месеца аугуста !890. До године 1896. био је намесник манастира Раванице,
а од 1896. до 1898. намесник манастира Хопова, где је похађао монашку школу. Од
године 1898. до године 1900. био је у манастирима Малој Ремети и Бешенову, а после
све до године 1905, обављао је дужности протопрезвитерског помоћника,

379
Димитрије Руварац, Рукотворне старине фрушкогорских манастира на земаљској изложби у
Будимпешти 1885, Духовна стража, 131 - 132
380
Димитрије Руварац, Рукотворне старине фрушкогорских манастира на земаљској изложби у
Будимпешти 1885, Духовна стража, 212 - 213

87
патријаршиског економа и дворског капелана у Ср. Карловцима. Године 1905;.
постављен је настојатељем манастира Раковца, 1906. је постао настојатетељ манастира
Привине Главе а 11. маја 1909. године, постане, управитељем манастира Фенека.
Године 1910, 4. децембра, буде изабран за фенечког игумана а идуће га године
темишварски владика Георгије Летић произведе у тај чин.
Три године по свом доласку игуман Данило је започео са оправком цркве,
манастира и капеле. Радови су трајали непуне две године. За ову генералну оправку
утрошено је око 50.000 аустријских круна. Када се прославила суперколаудација свих
радова, дан освећења је био одређен на дан храмовне славе 26. јула 1914. године. Али
непосредно по објави рата игуман је био ухапшен и изведен пред преки суд у Јаково
где је баш на дан храмовне славе био осуђен на смрт вешањем. Пуних шеснаест дана
игуман Данило лебдео је међу животом и смрћу, јер је сваког дана све било спремно за
вешање, али је аудитору Церману сваки пут успело спречити, да се вешање изврши.
Након шеснаест дани игуман Данило, окован, с братством, буде железницом у
марвенском вагону под стражом спроведен на суђење дивизијском суду у Загребу.
Међутим на суњској станици нападне их камењем руља Мађара и једва их оружјем
спасе Хрват, тада војни заповедник суњске железничке станице, касније министар,
Ивица Ковачевић, који се у корист бедним невољницима побрине не само у Суњи, него
и телефонски по осталим станицама до Загреба, за храну и лелекарску помоћ. као и за
то, да по свима станицама буду заштићени од напада.381
Лицем на Малу Госпојину 1914. гподине упадне један одред аустроугарске
војске па запоседне и онако већ напуштени манастир Фенек. Војници уђу у цркву,
заодену се црквеним одеждама, стану скрнавити светиње, изађу из цркве, ухвате се у
коло пред црквом, затим запале манастирска .здања и сам манастир, у самој цркви на
дивљачки начин избоду светитељима, на иконама, очи, скрше све, што им је дошло до
руку, пз побацају на гомилу, насред цркве. Пошто још све то припале, пођу из цркве,
.али заповедник, опазивши икону Св. Петке код црквених западних врата у својој
јарости појури бодежом, да и ту светињу уништи, но у том посрне на црквеном
каменитом поду, падне те место иконе бодеж њему пробурази трбух. На његов.јаук и
лелек све се престрави, све спопадне језа те ником није вишс падало ни на памет даље
разарање. Да не би тог случаја, од манастира Фенека, по причању очевидаца, не би био
остао камен на камену, толико је била разјарена та дивљачка хорда. Том приликом
изгорела је богата ризница манастира Фенека, у којој су, међу осталима, биле и ове
старине: велико јеванђеље, донесено из Русије у XVIII. веку, оковано сребром, са
корицама од црвене кадифе; велики крст са ситним украсима од позлаћена сребра са
дрворезима и записом из године 1778, који је манастиру поклонила Наста, супруга
Милутина Ћорломана из Земуна; мален кивот од сребра с урезаним орнаментима из
године 1773. (даровао га Тимотије Недељковић из Земуна); путир од чистог сребра па
позлаћен из године 1772, поклон Марка Карамате из Земуна; воздух, у средини са
везеном Христовом главом, у сваком углу по један анђео. Исто тако изгорела је и
архива, у којој се налазило података о Карађорђевом боравку у манастиру Фенеку, па и
маннастирска библијотека, која се могла рачунати међу највеће библиотеке
фрушогорских манастира. а било је у њој и Србуља, које су писали фенечки калуђери,
Осим цркве и капеле изгорео је сав манастир, као и све манастирске зграде а у
манастирским амбарима изгорело је 16 вагона пшенице, 4 вагона јечма, 6 вагона зоби.
Све је то тињало и горело неких шест дана а пред сажежени манастир Аустријанци на
свим улазима у манастир поставише страже.

381
Ј. К. Чудотворна икона Св. Петке у манастиру Фенеку, Земун 1933, 6

88
 Тешко оштећени манастир у лето 1914. године

Фенечко братство, заједно с игуманом Данилом, чамило је све до Великог Петка

године 1915, у истражном дивизијском затворг у Загребу, док их, није дивизијски суд
ослободио кривице, али као сумњиви буду отпраћени у свештенички затвор у манастир
Гомирје. Касније је игуману Данилу, на заузимање епископа Иларијона Зеремског,
било дозвољено, да ради у епископској канцеларији у Плашком а после му је дозвољен
боравак у манастиру Крушедолу; калуђери Корнелије Булић и Атанасије Вујичић, први
због старости и слабости а други због болести, буду пуштени на слободу;
Пантелејмона Лазића епископ Иларијон приброји у братство ганастира Гомирја а
после буде премештен за патријарашког економа.у Ср. Карловце; ђака Косту Галића
епископ Иларијон рукоположи за ђакон придели га братству манастира Гомирја, но
Галић, услед патња, падне у сушицу, оде својој кући у Бачку и тамо набрзо умре, ђака
Симу Бабића пак отераше у војску.
Како је Аустрија последње ратне године слутила своју пропаст, почела је
попуштати на свима линијама, те се тако игуман Данило у својој интернацији у
манастиру Крушедолу почео слободније кретати, па чак је и одлазио на згариште свог
манастира Фенека и већ се почео бринути за то, да се манастир што скорије оправи.
Али у почетку у томе није могао ни најмање успети. Тек подобро након уједињења
могао је, уз родољубиву помоћ и савет земунског адвоката и народног посланика,
каснијег министра господина др Светислава Поповића, уклонити све запреке те се
свом снагом посветити, да манастир обнови.
Требало је равно две године истрајног рада и бриге те доста незгодног боравка у
манастирској гостијоници на Краку, док се могло ући у донекле обновљени манастир,
у који се игуман наново уселио лицем на Бадњи дан 1921. године.
Парох jе био Жарко Гомирац, рођен 1885. године а рукоположен 1912.
године.382
Као и некада, тако се и данас у манастир Фенек народ из околних места скупља
на збор и молитву, а глас о страдању манастира привлачи онамо и многе угледне
странце. Тако је 29. јула 1923. године са епископом Николајем Велимировићем, у

382
Шематизам источно православне српске патриjаршиjе по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 303

89
манастир Фенек дишао енглески свештеник О. Џон Даглас из Лондона, па је на дан
манастирске летње славе Св. Петке поклонио манастиру црквено звоно, које је тешко
105 кг а на којем је урезан овај натпис: "У славу Бога и част храброг српског народа
прилаже манастиру Свете Петке у Фенеку О. Џон А. Даглас из Лондона 1923. године."
Велика је заслуга игумана Данила Брзаковића, што је својим неуморним
трудом, обарајући све запреке, обновио и унапредно манастир Фенек, којем је судбина
наменила знамниту улогу у историји српског народа.
Братство манастира Фенека су 1924. године сачињавали настоjатељ игуман
Данило Брзаковић и намесник jеромонах Димитриjе Божаjковић.383
Што се тиче мирских цркава и њихових парохија стање код оближњих села је
било следеће. Парохија у Сурчину је 1924. године била I класе и бројала је 1688
домаћинстава. Храм је био Св. Параскева, а парох Теодор Бајић (рођен 1885. године а
рукоположен 1913. године).384 Парохија у Јакову је 1924. године спадала у III класу и у
то време је бројала 1921 душу. Храм је био Вазнесење Господње, а свештеник је био
Димитрије Суботин рођен 1893. године, а рукоположен 1918. године.385 Прогар jе 1924.
године била парохиjа V класе са 1069. душа. Сеоски храм jе био посвећен Св.
архангелу Гаврилу. Парох jе био Николаj Семченко, руски емигрант.386 Бољевци су
1924. године били парохиjа V класе са 1202 душе. Сеоски храм jе био Св. Параскева.
Администратор парохиjе jе био Ђорђе Божић, рођен 1891, а рукоположен 1917.
године.387 Петровчић и Бечман су 1924. године чинили jедну парохиjу, коjа jе у то
време била IV класе. Петровчић jе имао 967, а Бечмен 430 православних душа. У
Петровчићу jе постоjала црква Св. Jована Претече, а у Бечмену црква Светог Саве.
Парох jе био Жарко Гомирац, рођен 1885. године, а рукоположен 1912. године.388
То је време и када се у Српској православној цркви поново јавља женско
монаштво и то управо на Фрушкој гори. Из манастира Жапка у Бесарабиjи, 1920.
године, долази у Краљевину СХС игуманиjа Нина са jош 60 сестара, коjе биваjу
смештене у манастир Хопово. Патриjарх Димитриjе jе 1923. године одлучио да оснуjе
српски женски манастир Кувеждин у коме jе за игуманиjу поставио Меланиjу
Кривокућин. Са њом у Кувеждин из Хопова долази jош 18 руских и 4 српске сестре.
Игуманиjа Меланиjа 1938. године по одлуци патриjарха Гаврила прима манастир Св.
Ваведења у Београду. У манастиру монахиња Надежда по жељи игуманиjе врши
дужност хоровође и ради у радионици златног веза.389

383
Шематизам источно православне српске патриjаршиjе по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 296
384
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 304.
385
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 303.
386
Шематизам источно православне српске патриjаршиjе по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 304
387
Шематизам источно православне српске патриjаршиjе по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 302
388
Шематизам источно православне српске патриjаршиjе по подацима из 1924. године, Сремски
Карловци 1925, 303
389
Иуманиjа Надежда, Гланик Српске православне цркве за 1973, 100

90
 НАТПИСИ У ФЕНЕКУ
Натпис 1.

Запис на Златном крсту у Јакову.

zdä
me`a pre
däla m÷n÷t feneka
ou÷nka zov
oma niko
la markov

91
 i potve
r`dena vþ
läto
†747 
 
О Златном крсту погледати у основном тексту о манастиру Фенеку.
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 127.
 
Натпис 2.
 
Натпис на надгробној плочи у манастиру Шишатовцу.

Zdä po~ivaetþ rabþ bo`ñi Sekúla ø Vitkovi~þ, sremske regñmente katanske

obersterþ, `ivÿi lätþ 67, prestavil sà 1754, marta 20, i pogrebenþ v’ monastÿri
Venecä. 
Nadpisi sredovječni i novovjeki na crkvah, javnik i privatnih zgradah i t. d. u Hrvatskoj i
Slavoniji, sastavio Ivan Kukuljević Sakcinski, Zagreb 1891, 271; Љ. Стоjановић, Стари српски
записи и натписи књ. II, Београд 1903, бр. 3061 
Секула Витковић (Мостаћи,1 1688 – Батајница, 20. март 1754), ктитор манастира
Шишатовац, пуковник, командант Сремске хусарске регименте. Нови Сад је у самом
почетку свог настанка био подељен на део под војном управом у коме су први људи били
оберкапетани, од којих је најпознатији (не по добру) био оберкапетан Секула Витковић и
коморски део града којим су управљале велике судије српске и немачке националности и
наизменично се смењивали сваке године. Осион и нимало склон финим манирима,
оберкапетан Секула Витковић, који је Петроварадинским шанцем владао као прави
кабадахија, ипак је због престижа ангажовао немачког кувара, извесног Фридриха
Шуберта, за знатну месечну плату од осам форинти. Августа 1746. године, кад се
приступило развојачењу граница, око 150 породица граничарских изјавило је да остаје у
Шанцу, под коморском управом, док се око 200 породица изјаснило за војни статус, па
према томе, и за сеобу. У току 1747, ове су породице пресељене у Срем, а командант
Секула Витковић, пошто је своју лепу кућу и башту с тугом и бригом продао граду,
одселио се 1748. године у Старе Бановце.2
На основу података са андгробне плоче сазнајемо да је првобитно сахрањен у
манастиру Фенеку 1754. године а онда у неком моменту пренет у манастир Шишатовац.
Тешко је рећи који је разлог преноса посмртних остатака Секуле Витковића из Фенека у
Шишатовац премда је чињеница да су скоро сви знаменитији српски официри у
аустријској војсци из XVIII сахрањени у Шишатовцу.
 
Натпис 3.

Испред западног, главног улаза у црквеном трему се налазе четири надгробне

плоче, од којих су две очигледно премештене са свог првобитног места приликом
изградње цркве 1794 – 97. године док су друге две постављене на гробовима личности које
1
Мостаћи су данас градско насеље у Требињу. Налазе се западно од центра Требиња у Требињском пољу.
2
Према неким другим подацима преселио се у Сремску Митровицу.

92
су ту и сахрањене. Данас је немогуће снимити ове плоче јер се нетписи једва назиру а и ан
њих су постављене камене саксије за цвеће. Због тога смо ове натписе преписивали уз
поређење са читањима старијих аутора.
Једна, веома рустично, од порозног пешчара рађена надгробна плоча (величине 75
x 150 cm) нема никакав натпис или било какав пластични украс. Она се првобитно
налазила, највероватније, на неком другом месту над гробом непознате личности.
Накнадно је постављена испред југозападног ступца улазног трема а где се и данас налази.
Друга надгробна плоча јереја Јована Стевановића налази се до претходне плоче,
односно северно од ње и ближе улазу у цркву. Рађена је од ружичастог мермера, величине
93 x 190 cm, са уклесаним крстом уписаним у круг у горњем делу плоче, одакле почиње
натпис који гласи:
zdä po~ívaetþ rabþ b`ñy íerey
iòannþ stoánovñ~þ parohþ iakova
po`íve lätþ 53. a prestavise na 1759. ànu: 7-gò
suprúga ego Vasilia po`ñve lätþ 48
a prestavñse na 1761. sent. 14.
Pogrebo{asæ vþ òbðe`ítelno mn̅tÿrú
Feneku u porti kodþ kule s desne strane
 
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 98. 
Из натписа сазнајемо да су јереј Јован Стојановић и његова супруга сахрањени у
заједничку раку која се налазила „код куле са десне стране“ односно уз десну тј јужну
страну звоника старе цркве, који је 1794 – 97. године уграђен у садашњи звоник.То значи
да је њихова надгробна плоча само незнатно померена са првобитног места, неки метар
западно, док се место некадашњег гроба налази источније, испод јужног лука трема.
Сам јереј Јован Стојановић. парох јаковачки је загонетна личност. Тај период је
релативно добро покривен историјским изворима и у Јакову нема свештеника са тим
именом. Шанац Јаково 1751. године није имао цркву, али је управо те године започета
њена изградња, и било је предвиђено да црква буде посвећена Успенију пресвете
Богородице. Парох је био поп Јосиф Поповић који те 1751. године није имао синђелију, а
приход од парохије је износио 12 форинти и 40 новчић; Јаково је имало 40 домова, а за
цркву су били задужени ритмајстор Мијат Пантелић, корнет Вулета Јовановић и лајтнант
Станоје Кумановић.3 Црква је довршена 1752. године, а освештао је епископ Партеније 29.
априла 1753. године. Шанац Јаково је 1756. године имао 41 кућу и храм који слави
Вознесење Господње. Свештеник је био Симеон Матијев који је имао ђакона Василија
Живковића. Јаково није имало ни школу ни учитеља. Десет година касније, 1766. године,
шанац Јаково је имао 84 куће. При цркви Вознесенија Господњег била су три свештеника
– Симеон Матијев, рукоположен 21. новембра 1729. године, Василије Живков,4
рукоположен 7/20. марта 1757. године и Марко Вукојевић, рукоположен 16. новембра
1763. године.5
3
К. Петровић, Статистички подаци о срмској епархији у 1750-51 години, Зборник за друштвене науке
Матице српске бр. 15, Нови Сад 1956, 90.
4
Василије Живковић се јавља у изорима и као Василије Вукојев(ић). Под овим, другим преѕименом је и
сахрањен.
5
Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, Сремски
Карловци 1902, 20. 42 – 43.

93
 Као што видимо овде нема места за јереја Јована Стојановића. Једино решење је да
је јереј Јован био родом из Јакова а да је служио у неком од оближњих села. Али за сада
ни ту ни смо успели да нађемо никаквог трага о њему.
 
Натпис 4.
 
  Натпис на ковчегу за чување освећеног хлеба у манастиру Фенек.

Sei kivot za staá ø srebra s pozlatomý naïini gd÷rý Êimoêei Nedelkoviïý˙

`itelþ slavne varo{i Zemúna, za veïitìi svoi spomený i svoimþ roditelemþ vo
òbðe`itelnomý: na{emý. manastirä Fenekú, st×oi prepodbnoi materÿi na{oi Paraskevñi
pri ñgúmenú kñrý Êeòfanú Mihailoviïú, na 1773:: go:: mca:: aprilña: 30::go:: ou Zemúnú:.:
Текст натписа какав је дат код Љ. Стојановића се доста разликује од оног који је
дат од стране М. Валтровића у Старинару. Љ. Стојановић је вршио доста интервенција на
оригиналном тексту а да то нигде није назначио. Због тога овде дајемо оригинални тексз
како га је дао М. Валтровић.
М. Валтровић, Српске црквене старине на Будим – пештанској земљаској изложби,
Старинар III – 2, Београд 1886, 49; Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II,
Београд 1903, бр. 3388.

Натпис 5.
 
Натпис на крсту у манастиру Фенеку.
†  sei krstý: prìlo`i: gospoà: nasta: súprúga milútina: }orlomana: manastirú:
fenekú: hramú: prepodobne: matere: na{e: paraskeve: pri ñgúmnú: sofronñõ: 1778: ñõlña: 26:
u zemúnþ. 
Као и код код претходног натписа текст код Љ. Стојановића се доста разликује и
односу на оригиналан текст. Љ. Стојановић је и овде вршио значајне интервенције а да то
није нигде нагласио. На пример у оригиналном тексту нема нигде зареза а Љ. Стојановић
их је стављао тамо где би по савременом правопису требали да буду. У оригиналном
тексту нема ни великих слова на почетку властитих именица, на једном месту је променио
и ред речи. Због свега тога дајемо текст онакав како га је објавио М. Валтровић у
Старинару.
М. Валтровић, Српске црквене старине на Будим – пештанској земљаској изложби,
Старинар III – 3, Београд 1886, 82; Љ. Стоjановић, Стари српски записи и натписи књ. II,
Београд 1903, бр. 3473

Натпис 6.

Унутар цркве налазе се три надгробне плоче. Поред две луксузно израђене плоче,
постављене над гробовима игумана манастира Фенека Софронија Стефановића и
Викентија Ракића постоји и трећа нешто старија и рустичнија камена надгробна плоча
ћурчије Симеона Томића. Реч је о плочи од светлог кречњака, прилично рустичне израде.
Симеон, који је умро 4. априла 1786. године у манастиру сахрањен је уз стару цркву,

94
тачније уз северни зид њене припрате. Приликом изградње нове цркве гроб је унет у њену
унутрашњост. На плочи је уклесан велики крст испод које следи натпис следеће садржине:

Zdä po~ivaetþ
rabþ b`ñi
Simeonþ Êomi~þ
rodomþ iz nova pa
zara `itelý zemú
nskñi sanomþ }úr~ñá
po`ive lätþ 42
prestavisá läta
1786 aprilñá 4
vþ monastÿrä
 
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 96. 
Наше читање се у детаљима разликује од читања Б. Вуловића.

95
 Надгробна плоча Симеона Томића потврђује претпоставку да је поред старе цркве
било више гробова који су остали несачувани. Управо зато је интересантно питање зашто
је сачувана само ова плоча. И не само да је сачувана већ је постављена у унутрашњост
новог храма. Сигурно је да је Симеон Томић био угледни житељ Земуна и да је стекао
извесне заслуге за манастир Фенек. Највероватније Симеон био брат главних ктитора
манастира Фенек браће Милисава и Александра Томића, такође земунских житеља.6 Б.
Вујовић помишља7 да би он могао да буде и отац Милисаву и Александру али је то тешко
прихватити јер у том случају браћа у време зидања новог храма никако нису могла да
имају више од тридесет година, већ вероватно негде 25 до 28 а тешко је да би тако млади
људи могли да буду главни ктитори у то време веома значајног манастира.
Плоча је првобитно била постављена на истом месту, са северне стране старе
цркве. Део плоче са уклесаним великим крстом, где почиње натпис, постављени изнад
главе покојника, са уобичајеном оријентацијом ка западу. Испод плоче је доста дубока
зидана гробница, што је утврђено приликом померања плоче током радова на постављању
нових подних плоча августа 1994. године. По завршетку радова, плоча је враћена на исто
место. Исти поступак је примењен и са надгробним плочама игумана Софронија
Стефановића и Викентија Ракића.8

Натпис 7.
 

 
iŞ
zdä po~ívaetþ rabþ
b`÷íy lazarþ lepoevi~þ rodomþ
bolgarÿn izþ tÚrcíe izþ varo
{i pirota ñego sÚprÚga stamena
rodom iz turcíe ø kosova izþ

6
Видети ктиторски натпис на часној трпези.
7
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 97
8
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 97 нап. 100

96
 gra~aníce toe sÚ roditeli samÚíla
lazareví~a ñeromonaha i postri`
níka manastÿra feneka i brata
moegò gospodara marka laza
reví~a `itelá i pÚrgera
zemÚnskogþ
läto 1794

zdä po~ivaet rab b`÷ñi samÚel

lazarovi~ ñer_monah i postri`:
m: feneka. prestavi sá läta
h. 1808 go. m: íÚnñá 5
po`ive ¬ 64 läta 
 
zdä po~ivaetñá rab b`ñi .....9 Êeofil Kova~evŠñ}¹10
.......11 
 
Натпис 8.
 
На западној фасади, изнад средњег прозора, на пољу између два пиластера, узидана
је монументална плоча са танким профилисаним оквиром и доњим сегментним рубом
(који прати лучни облик натпрозорног венца) на којој је, лепо и прецизно обликованим
словима, налик на латиничну капиталу, распоређеним у осамнаест редова, уклесан велики
ктиторски натпис са главним подацима о подизању цркве. Димензије плоче су 200x170
cm. Пошто смо у могућности да дамо одличан и јасно читљив калк натписа
публиковаћемо и текст али са разрешеним скраћеницима. 

9
Нечитка је једна реч вероватно јеромонах.
10
Нечитко (делимично замалтерисано) али вероватно тако. Мање вероватно је i} или í}.
11
Други ред је нечитак јер је замалетрисан цементни малтером.

97
  
Натпис гласи:12
Vo imá oŠt¹ca i sŠÿ¹na i sŠvá¹tago dŠú¹ha. aminþ. Sozdasá sey hramþ prepodobnÿá
matere paraskeîÿ serbskiíá pravoslavnago gre~eskago neúniŠá¹tskago ispovädanñá, pri
blagopolú~nomþ carstvovanñy GŠosu¹dará Fran~i{ka vtoragò Ìmperatora rimskago, kralá
ma`arskago i ego súprúgi gŠosu¹darini Ìmperatrñcÿ Marñi Êerezñi vtorÿá, princesi ø
neapolþ i pri ego eücellencñi arhñepŠis¹kopä i mitroplñtä gŠospo¹dinä stefanä ø
stratimirovi~þ i pri Ìgúmenä gŠospo¹dinä sofronñi stefanovi~ä i bratstvä samúilä,
nikiforä, aaronä,13 sobornÿhþ starcovþ, vñkentñi namesnñkú, Ìosifú, savvä, mitrofanä,
melentñi, ñeromonasäehþ gedeonä dñakonä i êeofanä monasä, trúdomþ i nastoánñemþ
gŠos¹podarey ktitorovþ `iteley zemúnskñihþ Ìòannþ kîrica, kosta kaligrafþ evêîmiñy
vukovi~þ, Ìgnátþ eîêñ~þ, antoniñy radivoevi~þ v mŠo¹nŠas¹tÿrä Fenekä läto spasenñá
a÷û~÷d toe 1794.
 

12
Наше читање се разликује у детаљима. На пример: код Б. Вујовић пише läto spasenñá 1794 а код нас као у
оригиналу läto spasenñá a÷û~÷d toe 1794 (као у оригиналу); код Б. Вујовића Ìoannä kîrica а код нас Ìòannþ
kîrica (као у оригиналу) итд.
13
Тако пише.

98
 Натпис 9.

У манастиру Фенеку је сачувана оригинална часна трпеза14 из времена изградње

храма 1794 – 95. године, додуше обновљена 1934. године.15 на срећу, сачувана је у целини
оригинална доња веома добро клесана плоча, величине 160 x 116 x 12 cm која на горњој
страни има рељефну представу: у средини је извајано велико срцеиз којег је израстао крст
са симетрично постављеним са обе стране справама (копље и губа на трсци) којима је
разапети Исусу Христ мучен на голготи (arma Christi). Са обе стране од крста представљна
су небеска светила – десно Сунце а лево Месец.

На рубном делу плоче окренутим царским дверима, целом њеном дужином,

уклесан је у шест редова ктиторски натпис следеће садржине:16

14
Најглавнији и најважнији део олтара је св. и часни престо на коме се свршава бескрвна жртва Новог
Завета и на коме је Христос у св. евхаристији присутан у виду хлеба и вина. Зато што је жртва Новог Завета
средиште целог искупног дела и светог богослужења, због тога не може ни једна црква бити без олтара. Св.
апостол Павле каже о олтару (Јевр. 13, 10): Işmamÿ (`e) óltažrý, ø negòž`e ne iŞmútþ vlažsti àŞsti slú`ažðñi
säžni и зове га трапеза господња (I. Кор. 10,21). Свети престо је слика гроба Христова, символ стола
Господњег при последњој тајној вечери, крста и распећа Господњег, слика престола на коме седи божанско
јагње и под којим душе оних, који су погинули за реч Божју, чекају своје прослављење. Св. престо стоји
посред олтара, јер је Исус Христо, који се приноси на престолу на жртву, извршио искупљење у средини
земље исто што и сто у храму Соломоновом који је, такође, био постављен у средини светиње. Часни престо
је узвишен и има четвороугаони облик, јер се на њему свршава бескрва жртва за све људе четири краја
небеска, а гради се тако да камена плоча почива на једном или четири стуба или на четири дрвена, камена
или мраморна зида и то изнад гроба мученичког. Детаљније видети у: Л. Мирковић, Православна литургика,
Београд 1995, 101 – 102.
15
О овој обнови сачуван је натпис: "Храму Св. Петке манастира Фенека прилаже Јулка Бањеглав, Земун, за
спомен свој и сина Богољуба – 1934". Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 66.
16
Користимо читање Б. Вујовића јер нам из техничких разлога није био доступан текст на часној трпези.

99
 Sey sðennoy trapezÿ bÿ{a ktitorÿ G(ospo)darÿ Milisavþ i Aleüandrþ Êomi~ÿ
`itelñe zemúnskñy uro`encÿ Novopazarskñy, vo vremá Ìmperatora Rimskagò Gosúdará
Franca Vtoragò i Pravoslavnagò Arhíepiskopa G(ospo)dina Stefana ø Stratimirovi~ý,17
pri igúmenä kîrþ Sofronñy Stefanovi~ý i sobornomþ starcä kîrþ Samuilä
Ìerom(o)n(a)sä vþ m(onastirä) Fenekä hramä prep(o)d(o)bnÿá Paraskeîÿ Serbskíá v
Läto: 1795.
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 66

Овај натпис садржи неколико врло битних података за историју и манастира Фенек
и града Земуна. Овај натоис је у потпуном складу са главним ктиторским натписом из
1794. године. На основу њих можемо доста прецизно да реконструишемо темпо изградње
храма. Главни ктиторски натпис нам говори да су груби грађевински радови на храму
довршени 1794. године али да пошто је храм, колико толико, оспособљен тек да добије и
часну трпезу из овог натписа сазнајемо да се то догодило 1795. године након чега било
могуће освештати храм и тиме га ставити у функцију.
Не мање значајни податак је и тај да су у то време врло угледни земунски грађани,
браћа Милисав и Александар Томић били родом из Ног Пазара. Треба скренути пажњу и
на име Александар које у то време није било баш често код Срба поготово не код оних из
Рашке области. Свако ко је озбиљније радио са протоколима рођених из прве половине
XIX века и то широм Србије зна да се име Александар у Србији масовније јавља тек по
доласку на власт књаза Александра Карађорђевића. Пре тога често име је било Алекса али
не и Александар. На простору које покривају архиви у Крушевцу, Јагодини и Пожаревцу а
у којима смо вршили детаљнија истраживања до 1843. године готово да и нема мушког
детета крштеног именом Александар.
Битно је и нагласити да су овако дугачки ктиторски натписи на часним трпезама
такође врло ретки. Обично је уклесана само година а најчешће и нема неког натписа.

Натпис 10.

17
Код Б. Вујовића пише Statimirovi~ý што је сасвим сигурно нехотична штампасрка грешка. 

100
 Са посебном пажњом и тежњом за репрезативном монументалношћу облика
обрађена су три цркве портала – главни западни и два бочна (северни и јужни). На свима
падају у очи лепо клесани архитектонски елементи од којих су састављени (довратници,
надвратници, прагови и сл.). Све је израђено од скупоценог увозног црвеног мермера, од
којег су прављене и ктиторске плоче, украсне вазе на западној фасади, часна трпеза и
прагови у унутрашњости цркве.
На надвратнику западног портала уклесан је ктиторски натпис Марка Лазаревића
из Земуна. Слова на овом натпису су истоветна као и на главној ктиторској плочи, доста
су читка и лепо сачувана, јер су смештена на месту заштићеном од армосферлија, испод
улазног трема.

Натпис гласи:
Simþ vratnicamþ bÿstþ ktitorþ gdarþ marko lazarevi~ý `itelý zemúnski brat
rodnÿi gd÷ina samúila íeromonaha läto spsenìá 1795.

101
 Натписи 11. и 12. (два истоветна)

На северном и јужном порталу налазе се такође ктиторски натписи, истоветни по

сарджају, али због патине знатно теже читљиви. Из њиховог садржаја сазнајемо да су
изрaду оба портала платили игуман Софроније Стефановић и јеромонах Самуил
Лазаревић, први саборни старац, 1795. године.

Северни портал

Јужни портал

 
simþ vratnicamþ pragòmþ i podvoámþ
bý{a ktÿtòrÿ g÷dnþ sožfronìy
stefanovi~ý igúmenþ segò mn÷tÿra igdný
samúilþ lazažrevi~ý íeromonahþ i pežrvÿy
sobornÿy stažrecþ v mn÷tÿrä
fežnekä läta 1795
На свим ктиторским натписима надвратницима, клесаним очигледно у истој
радионици, уочљиве су заједничке каратктеристике начина израде и стилизације слова.
Начин на који су слова изведена, посебно грешке које се примећују у њиховом
обликовању, затим погрешке које би се назвати ортографским, долазе као последица
каменорешчевог непознавања писма и језика на којем су састављени текстови натписа.

102
Клесари слова, по свему судећи, нису били Срби, већ су ктиторске плоче, часна трпеза,
прагови, камени портали и камене вазе на главној фасади, највероватније израђене у
земунској радионици.

Натпис 13.

Унутар цркве, одмах поред улаза налазе се две надгробне плоче, готово истоветне.
Обе су израђене од црвенкастог камена врло квалитетене израде. Прва, која се налази
јужно од улаза, постављена је над гробом фенечког игумана Софронија Стефановића који
је умро у време завршетка изградње новог храма.
Натпис на надгробној плочи игумана Софронија гласи:

Zdä po~ivaetþ rabþ Bo`ñy G. Sofroníy igúmenþ

ro`denþ vo Osäcä po`ive 55 lätþ prestávisá
`e 1795 läta dekem. 3go i zdä pogrebese 4go deksm.
kotoromú áko zaslú`ennäy{emú G. Igúmenþ
Dimitríy Vúi~þ izþ Novo Sadä ro`deniÿy podra`aá
i svoe posmärti svoey täelo vo istúõ
grobnicú sprátati namäráá kamený sey vodrú`aetþ
1825. läta po ðedromú promÿslú
vsemogúðagò tvorca vzátþ vúdetþ ø zemli
zdä pogrebisá ... tý sñe iskrennäy{e
bratñi svoey privrúa... ispolniti `elanñe
svoe vä~nagò pokoá.

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 95

 
Натпис 14.

Надгробни споменик Теодоре, ћерке Константина Васиљевића из Селице у

Македонији и супруге попа Михаила Константиновића из касторије, астоји се из лепо
обликованог верикалног дела (крста), величине 63 x 139 cm уграђеног у зид трема и
хоризонталне плоче.

103
 На средњем делу крста уклесан је натпис на грчком следеће садржине:
Ι̅Σ − Χ̅Σ
ΘΕΟΔΩΡΑ ΓΥΝΗ ΜΙΧΑΗΛΑ
ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥ ΠΟΠΟΥ
ΤΟΥ ΕΚ ΚΑΣΤΟΡΙΑΣ ΖΗ
ΣΑΣΑ ΕΤΗ: 30. ΑΝΕΠΑΥΟΗ
1797
На хоризонталној лепо обликованој плочи, величине 116 x 233 cm уклесан је, испод
крста, текст на српском језику који гласи:
zdä p~ivaetþ raba bo`ñá
Êeòdora d{i konstantñna
vasílíevi~a izþ selice vþ makedoníi
súprúga mihailþ popú konstantínovi~þ
izþ kastoríe po`ive lätþ 30
prestavísá läta 1797. fevrúar: 4
v: m: Fenekþ

Натпис 15.

104
 Натпис о изради иконостаса је исписан на правоугаоној дрвеној плочи која се
налази у првој зони иконостаса и то у склопу сокле (испод престоне иконе св. Параскеве).
 
SemÚ ikonostasÚ i`e drevoräzecþ Aüentñy ø
Markovi~ý u 1798 lä: sodäla ktñtorinþ G. Georgñy
Kresti~ `itelþ Dmitrova~ki. @ivopisecþ bä Pe-
tarþ Radosavlävþ izþ Pan~a, a `ivopisanñá ktñtori
báhÚ vþ Pan~: G. Arsenñy Despotovþ v dverÿ 2. pa-
rÚsñe zem: G. Ha`i Petrþ Mihailovi~þ s. Ìòan: Kre:
ñ par. Voik: G. Ganá Êeòodorovþ uspen: prłst Błcÿ
par: BÚkovc: G. Ìòanþ Vidakþ ñ par: Marad: G:
Konstantinþ VÚi~þ s. Konst: i Elenÿ: par: ugrin:
G. Radovanþ Novakovi~þ s: perv: M: y arid: Stef:
ñ par: Batai. G. Lazarþ Uro{evi~þ i par: Pan~: G.
Ìòanþ Nedelkovi~. S: V: M: Georgñá í car: Be~: G.
LÚka GÚnáninþ 2. par: Petr. Petkovi~þ iz De~a
ñ: par:
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београд, Београд 1973, 362

Натпис 16.

Надгробни споменик Станка Јанковића и супруге му Марије се сатоји од барокно

обликованог крста који је вертикално уграђен у зид трема и хоризонталне плоче. Оба дела
су од ружичастог мермера. вертикални споменик (величине 55 x 115 cm) има доње
правоугаоно постоље, средњи део у облику срца са натписом који завршава у облику две
мање волуте и горњи део у облику крста (чији је горњи крак одломљен). На срцоликом
делу вертикалног спомеика уклесан је натпис:
zdä po~ivaetþ raba b`ña marña
súprúga gd̅i̅na stanka ànkovi~a
vþ {ancä àkovä za läto 1807. õlña 9
i po`ive läta 40: pogrebena `e bistþ
vþ mn̅t̅ÿrä Fenecä

На хоризонталној плочи, величине 112 x 223 cm, налази се подужи натпис следеће
садржине:

zdä po~iva raba bo`ñá marñá súprúga

gd̅i̅na stanka ànkovi~ýa vþ {ancä àkovä
za läto 1807. õlña 9 i po`ive lätþ 40:
pogrebena `e bistþ vþ mn̅t̅ÿrä Fenecä
gore pomenúti stanko ànkovi~ý mú` umer{íá
svová súprúgi Marìi läta togò`e dekemvrña 27.

105
 po smerti eá prñátþ mona{eskñy činþ vþ mn̅t̅ÿrä
Fenecä i preimenovasá Stefanþ ñeromonahþ
kotorñy sþ eõ vþ grobnicä sey ~aetþ voskresenñá
mertvÿhþ

Из садржаја натписа сазнајемо да је 9. јула 1807. године умрла, у 40. години

живота, Марија супруга Станка Јанковића из шанца Јакова. Станко је 27. децембра 1807.
године узео мошаки чин у манастиру Фенеку при чему је узео монашко име Стефан.
Монах Стефан је предвидео да по смрти буде сахрањен поред жене.
 
Натпис 17.

Надгробни споменик јеромонаха Саватија Милошевића и јеромонаха Мисаила, у

облику правоугаоне плоче од ружичастог мермера (величине 80 x 140 cm) уграђен је у
постамент пиластера, лево од јужног портала.

106
 Уклесани натпис гласи:

ìs hs
†
ni ka

Zdä
Po~ivaet rab bo`íi ñeromonahþ
savvatíi milo{evi~ý postri`nikþ
monastÿrá stÚdenice po`ive 25 lät
prestavisá vþ mn÷tÿrä fenekä 4. ñÚnñá
1814. bÚdi emÚ vä~naá památþ
rab bo`íi monah misail
postri`nik monastÿra stÚdenice
po`ive lät 51. poslu`iv{íi cerkvi 30 lät
prestavisá íga ñanuaría 1815. i zdä bliz
pománÚtago ñeromonaha pogrebesá
bÚdi emÚ vä~naá památþ.

Натпис 18.

Споменик Атанасија Милојева и његове сестре Екатерине налази се прислоњен уз

јужни зид апсиде, деоњим делом укопан у земљу, рађен од ружичастог мермера (величине
44 x 70 cm). Споменик је знатно оштећен: горњи део у облику крста је уништен, остао је
само један део доњег крака, док је срцолика плоча са натписом која се завршава у горњем
делу са две мале волуте сва изломљена. Урезани натпис гласи:

Rabþ Bo`ñy Aêanasñy Miloevþ

u~enik po`ive 19-tþ lät pre-
stavisá ... läta i zdä po-
~ívaetþ sþ sestroõ svoeõ
Ekaterinomþ po`iv{eõ
16-tþ lät i prestaviv-
{eõsá 23. aprilñá
1814 läta vkÚpä le`atþ
vo Grobä
Vä~naá imþ památþ
Ro`deni vþ Àgotinskoy nahíi.

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 101

107
 Натпис 19.

Надгробни споменик Кара Илије Стојановића, ћурчије из Београда, налази се

прислоњен уз сокл апсиде, испод северног пиластера, укопан својом базом у земљу. Рађен
је од ружичастог мермера величине 43 x 88 cm. Горњи део споменика је уништен, остао је
очуван само доњи ео крака крста. Издужена срцолика плоча са натписом је потпуно
очувана и има фино клесани оквир који се у горњем делу са обе стране повија чинећи две
симетрично постављене волуте, од којих почиње уклесани натпи следеће садржие:

Zdä polo`isá tälo

Kara Iliñ Stoánovi~a
}Úr~ñi Bälgradskagò
Ro`den u Po`arevcÚ
po`ive 48 lät Presta-
visá 12 = ànuara
1814

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 102 – 3.

Натпис 20.
 
Надгробни споменик Петрије супруге Николаја Константинова из Јакова,
прислоњена уз апсидални сокл, између источног и северног пиластера апсиде, доњим
делом укопан у земљу. Споменик је у целини сачуван са напуклим левим краком, рађен од
ружичастог мермера, величине 34 x 100 cm. Реч је о најмањем споменику у манастирској
порти. Најскромније и обрађен. На хоризонталним краковима крста исписана су слова
Христовог имена: ÌI×S – HR×S, на верикалним: N×I - K×A. Натпис гласи:

Zdä preselísá Raba Bo`ñá Petríæ

sÚprÚga Níkolaæ Konstantinova izþ
Àkova po`ive läta 18 prestavísä
i pogrebena u Monastíru Feneku
Mca aprñliæ dne 12 läta
1814

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 102

Натпис 21.

Друга, луксузно израђена надгробна плоча унутар цркве налази се северно од улаза
и постављена је над гробом игумана Вићентија Ракића, који је умро у Фенеку 1818.
године. На плочи је уклесан натпис који садржи основне податке из живота ове познате
личности.
Zdä po~ivaetþ rabþ Bo`íi

108
 Vñkentñi Rakičþ ro`den l. h. 1750
aîg. 14 postri`esá vþ m. Fenecä
l. h. 1786. apr. 9 i proizvedesá v dña
kona ñunña 28 a vo sváðenika ñulña
5 = igumenom vþ Fenecä postavláetsá
l. h. 1796. íanuar 9 = po tom
poslan vþ cerkvi svát. Spîrñdona slu`a{e
ø l. 1813. nastoátelstvo vþ Fenecä
príá i l. h. 1818. 29. marta prestávisá.

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 96.

Ракић Вићентије, родио се у Земуну, године 1750, где се и учио, оженио, и постао
трговац. Њему је крштено име било Василије. Са непуних дванаест година завршио је
месну српску и грчку школу, и по традицији, стао за трговачку тезгу. Оставши удовац,
отишао је 18. августа 1785. године у манастир Фенек, где га је 9. априла 1786. године
закалуђери игуман Софроније Стефановић, наденувши му име Вићентије. Пакрачки
владика Ћирило Живковић га је 28. јуна 1786. године, зађаконио у Карловцима, а 5. јула,
те исте године, запопио га је Стеван Стратимировић, који је тада био будимски владика.
Ракић је неко време и у Шапцу служио као свештеник, и ту је написао песму Живот
Алексија човека Божијега. Игуман манастира Фенека је постао 9. јануара 1796. године, а
касније, због калуђерских плетака, био је постављен само за проигумана. Од године 1799
до 1810, Ракић је био у Трсту као свештеник при цркви Светога Спиридона. После тога,
дошао је у Београд, где је учио младиће који су се спремали за свештенички чин.
Вићентије Ракић је 11. јула 1813. године, написао и уз корицу октојиха велике београдске
цркве прилепио Тропар и Кондак, на глас 8-ми, у којима се призива милостиви Бог да
заштити Србију од "дрзости вражије". После пропасти Србије, Ракић се вратио у Фенек,
где је преминуо 29. марта 1818. године. Сахрањен је у гробници, са северне стране, у
женској препрати.
Ракић је био човек веома вредан: читао је дан и ноћ. Служећи се изворима грчким и
руским, састављао је проповеди и учио народ. Написао је велики број књига, међу којима
и: Правило молебноје ко пресветој Богородици, и преподњој Параскеви српској, у Будиму,
1798; Историја манастира Фенека, писана у Тријесту 1798, а штампана у Будиму, 1799;
Жертва Аврамова, или собеседовање грешника с Богоматерију, с грчког, у Будиму, 1799;
друго издање у Бечу, 1833; III у Београду, 1835, IV, 1856, V – 1803; Цвет добродетељи, с
грчког, у Будиму, 1800; Правило Св Спиридона, у Венецији, 1802; Житије светого
великомученика Јевстатија Плакиде, и светаго Спиридона чудотворца, у стиховима, у
Будиму, 1803; Житије прекраснога Јосифа, у стиховима, у Венецњи, 1804; Историја о
разорењу Јерусалима и о взјатији Константинопоља, у Венецији, 1804; Љествица имуштаја
педесет степнеј, у Венецији, 1805: Чудеси пресветија Богородици, с грчког, писано у
Трсту, штампано у Венецији, 1808; Житије Василија Великига, у стиховима, у Венецији,
1808; Проповеди за недеље и празнике, у Венецији, 1809; Беседников илирическо-
италијански, у Млецима, 1810: Беседа о дувану, у Венецији, 1810; Житије Стевана
Првовенчаног, у стиховима, написано у Шапцу 1791, а штампано у Будиму, 1813; Песан
историјски о житију Алексија человека Божији, у стиховима, у Београду, 1835.

109
 Ови његови списи, у своје време, читали су се радо, и били су снажна помоћ
осећању религиозном и љубави према народу и отаџбини.

Натпис 22.

Испод престоне иконе св. Јована Крститеља налази се плоча са наставком натписа
о изради иконостаса.
 
Sey ikonostasþ òkon~asá läta 1820 pri ða-
stlivomþ vladänñõ imperatora i kralá na{egò G:
Franca Ì blagoslovenñemþ `e Egò prevashoditelstva
G. Arhñepñskopa i Mitropolñta Karlova~kagò Stefana
ø Stratimñrovi~þ, nastoánñemþ i revnostñõ admñnñ-
stratora seá obiteli O: Dimitrñá i bratñi ñeromo-
nahovþ, Stefana, Germana. AvakÚma i monaha Leontñá. 
 
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београд, Београд 1973, 362.

Натпис 23.

Старијих појединачних икона има мало сачуваних а међу њима има само две са
натписима.
Икону св. Николе и св. Јована Крститеља (уље на платну, 52x80 cm) је радио, у то
време веома тражени, земунски сликар Живко Петровић. Сликар је оставио свој потпис у
доњем десном угле слике:18
@. Petrovi} molovao 1842.
 
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београд, Београд 1973, 365.

18
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд 1973, 365

110
 Натпис 24.

Надгробни споменик Рахиле Теодор Јагодић, налази се уграђен у пиластер, са леве

стране од северног портала. Израђен је од сивог камена, величине 61 x 170 cm, у облику
класичне правоугаоне стеле са горњим елом у облику троугалстог тимапана.

Натпис гласи:
Da budetþ volá Tvoá
Rahilÿ Êeodorþ ø Pe{esÿ
ro`denom Àgodi~þ
vozdvigo{a suprugþ
Georgiy i d{eri Agaêa,
Êeodora i Ekaterina

111
 1849

Натпис 25.

На великом свећњаку од кованог гвожђа, који се налази у поседу манастира

Фенека, постоји следећи натпис:
Petar Sen}anñn mañ: 1856.
 
  Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београд, Београд 1973, 365 

Натпис 26.

Надгробни споменик јеромонаха Платона Николића је израђен од сивог гранита у

облику класичне стеле са бочно постављеним колонетама које носе лук на коме израста
крст (укупне величине 59 x 181 cm). Споменик је уграђен у постамент пиластера јужне
фасаде, први на који се наиђе од улазног трема), својом базом ослоњен на сокл. У доњем
десном углу споменика налази се натпис каменорезачке радионице у којој је споменик
израђен: М. Освалд – Земун.

112
 Натпис на споменику гласи:

ОВДЕ ПОЧИВАЈУ КОСТИ

ВЕЛИКОГ
КТИТОРА ЈЕРОМОНАХА И
АДМИНИСТРАТОРА МАНАСТИРА ФЕНЕКА
ПЛАТОНА НИКОЛИЋА
РОЂЕНА У СРПСКОМ ИТЕБЕЈУ
16. МАЈА 1850. А УМРЛА У
ФЕНЕКУ 9. ЈУНА 1893.
СПОМЕНИК ОВАЈ ПОДИЖУ
БРТАТСТВО МАНАСТИРА ФЕНЕКА
НЕСТОР ОПШИЋ
ПРИВРЕМЕНИ УПРАВИТЕЉ
АРСЕНИЈЕ ЈЕРЕМИЋ
НАМЕСНИК И
ЈУСТИН ЋУРЧИЋ
ЕКЛИСИЈАРХ

НИКОДИМ ЛЕМАЈИЋ, ПРОТОСИНЂЕЛ, НАСТИЈАТЉЕ

МАНАСТИРА фЕНЕКА, РОЂ. У СМИЉАНУ 1854.
+ 2. V. 1896. ГОД.

Натпис 27.

Надгробни споменик Владимира Петковића налази се уз сам десни довратник

јужног портала, основом укопан у земљу. Има облик класичне стеле са бочним
колонетама и горњим лучно обликованим делом из којег израста крст (од кога је остао
само доњи крак). рађен је од ружичастог мермера величине 48 x 60 x 10 cm.

113
У средњем пољу је уклесан натпис следеће садржине:

ОВДИ ЛЕЖИ
ВЛАДИМИР ПЕТКОВИЋ
КОЈИ ЈЕ КАО ЂАК М. ФЕНЕКО
У 13. ГОД. ЖИВОТА, ОД УБИЦИНЕ
РУКЕ, КАО МУЧЕНИК ПУШКОМ
УБИЈЕН И САХРАЊЕН 29. АВГУСТА
1894.
ОВАЈ КРСТ ПОДИЖЕ ЊЕГОВ УЈАК
ХАЏИ АРСЕНИЈЕ ЈЕРЕМИЋ
ГРЕШНИ ЈЕРОМОНАХ

114
 Натпис 28.

Надгробна плоча јермонаха Мирона Лазића налази се уграђена у средњи (источни)

пиластер апсидалног зида. Израђена од сивог камена, величине 42 x 101 cm.

У горњем делу је урезан крст испод којег отпочиње текст натписа следеће
садржине:

ОВДЕ ПОЧИВАЈУ ЗЕМНИ ОСТАТЦИ

115
 ЈЕРОМОНАХА О МИРОНА ЛАЗИЋА
РОЂЕН 26. 6. 1881 Г.
УМРО 20. 8. 1912 Г.
СПОМЕНИК ОВАЈ ПОДИЖЕ ИГУМАН
О. ДАНИЛО СА БРАТСТВОМ О. КОРНЕЛИЈЕМ
И О. ПАНТЕЛЕЈМОНОМ
У Г. 1913.

Натпис 29.
 
  На икони св. Игнатије Богоносац (рад непознатог сликара из 1919. године, уље на
платну, 39,5x50 cm) на полеђини постоји следећи натпис:19
Ова икона Дома ученица средњих школа освећeна у цркви Вазнесенској
београдској 30 (17) децембра 1919. године од надлежног пароха Велимира Марковића,
свештеника.
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београд, Београд 1973, 365.

НАТПИСИ У КАПЕЛИ

Натпис 30.

Данас постојећа капела св. Петке у манастиру Фенеку подигнута је 1800. године.
Поуздане податке о њеном настанку пружа велика плоча израђена од ружичастог мермера
(величине 150 x 100 cm) са уклесаним опшриним напсиом који гласи:20

19
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд 1973, 365
20
Данас је скоро немогуће снимири ктиторску плочу зато дајемо фотографију коју је објавио Б. Вујовић.
Текст дајемо како га је читао Б. Вујовић јер је дан тешко и читати так текст.

116
 Vo imá OCA i SNA i STAGÒ DHA AMINÝ
Sosdasá síá kapela vosto~nagò ispovädanñá gre~eskagò zakona hram
stÿá Paraskevi serbskñá pri blagopolú~nomþ carstvovanñi Francñ{ka
vtoragò imperatora rimskagò sþ blagoslovenñemþ ihþ prevoshoditekstva
Arhiepkopa i Mitropolita Gdina Stefana Stratimirovi~a ø Kúlpinþ
pri igúmenú kirþ Aronú Radovanovi~ú i vsemú bratstvú. Kþtitorþ bÿ-
stþ seá kapeli Gdrþ Geòrge Raka izþ Akova i súpruga Egò G`a Anna
za spomenþ svoy vä~iti i svoihþ roditeley u Mtÿrú Fenekú 1800
läto.

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 117.

Као што видимо ктитор капеле је био Горгије Рака са супругом Аном, за време
игумана Арона Радовановића и уз благослов митрополита Стефана Стратимировића.
Георгије Рака и његова супруга се јављају као велики приложници 1793. године при
почетку изградње нове фенечке цркве, са знатним прилогом од 1315 форинти. Њиховим
трошком је извршено и патосање олтарског простора. Георгије Рака је рођен,
највероватније, 1735. године у Македонији. По доласку у Срем живео је у Јакову бавећи се
уносном трговином којом је стекао добар иметак. Умро је 1825. године.21

Натпис 31.

21
Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 117.

117
 На јужном зиду наоса капеле налази се други натпис уклесан на надгробној плочи
Давида Поповића, трговца из Јакова који галси:

Zdä po~ivaet rabþ Bo`ñi David Popovi~þ

`itelý i kúpecþ Ìakova po`ive 45 läta
a vo vä~nostþ preselilsá mäsaca ñúnú 30ga 1824.

Натпис 32.

На јужном зиду капеле, у којој је сахрањен, уклесан је надгорбни натпис следеће

садржине:
ÌS – HR
NI – KA
Zdä počivaetþ rabþ Bo`ñi
Georgþ Raka `itelý i kúpec Ìakova
ro`denþ izþ Macedonie požive 90 lätþ
a vo vä~nostþ preseliá mäsaca febrúara
15ga läta 1825

Б. Вујовић, Манастир Фенек, Земун 1995, 117

НАТПИСИ НА СТАРОМ МАНАСТИРСКОМ ГРОБЉУ

Западно од капеле налазе се остаци некадашњег манастирског гробља, где је

очувано неколико споменика из XVIII и XIX века. На неким се споменицима натписи лако
ишчитавају а на другим су једва видљиви а има их без натписа.

Натпис 33.

Римска ара секундарно употребљена као надгробни споменик, величине 100 x 49 x

40 cm, са накнадно усеченим крстом, годином и надгробним натписом из 1786. године
постављен је над гробом Алимпија Боића.

118
 На предњој страни се може прочитати делимично уништени натпис:

1786
Zdä po~ivaetþ rabþ
B`ñi Alimpñe Boi}
po`ivi ...

Натпис 34.

Са десне бочне стране аре налази се урезан други натпис, веома оштећен, тако да се
може прочитати само неколико слова и година:
  ... prestavisá läta 1785

  Натпис 35.

119
 Надгробни споменик Пантелије Марковића из 1790. године, величине 112 x 38 x 28
cm са натпиом на удубљеној површини предње стране, који гаси:
  Zdä po~ivaetþ
rabþ Bo`ñi
Pantelñq Markov ...
po`ive lätþ ...
prestavisá
iúnñá 11 1790
läta  
 
Summary

OLD INSCRIPTIONS IN THE MONASTERY FENEK

The Fenek monastery is situated near the village of Jakovo, 25 km far from Belgrade and
belongs to a Belgrade municipality of Surčin.
Legend has it that the Fenek Monastery, situated in the region of Srem, not far from
Belgrade, was founded by despotess Angelina Brankovic, later to be venerated by the Serbian
Orthodox Church as St Angelina. The monastery is dedicated to Saint Parascheva (Petka). The
earliest historical records about the Monastery date back to 1563 (a manuscript by hieromonk
Zachary). Monastery of Fennec is mentioned in Ottoman defters from 16th century. Based on the
remains of the old church, we can conclude that it is almost certainly built in the 15th century.
The old church was torn down in 1793, while the new one was built in 1797.
The monastery’s frescoes are the work of artist Dimitrije Petrović, of Zemun, and date
from 1859. The iconostasis was painted by Petar Radosavljević in 1798 and was decorated with
the wood carvings of Aksentije Marković. In the 17th and 18th centuries, many valuable
manuscripts were copied in the monastery, but almost nothing of that has been preserved as the
monastery was almost completely destroyed both in the First and in the Second World War. In
1799, in Buda, archmandrite Vikentije Rakic published a monograph on Fenek, which was the
first monograph on a Serbian monastery ever published. In 1788, the monastery was the place of
a meeting between Prince Aleksa Nenadović and Austrian Emperor Joseph II. After the fall of
the First Serbian Uprising, in 1813, the leader of the uprising, Karađorđe, stayed in the
monastery for two months, together with his son Aleksa, and a memorial room is a testimony to
that fact. It was in the same period that the monks of the Studenica monastery came to Fenek,
bringing the relics of Serbian King Stephen the First-Crowned to hide them in the monastery,
and they stayed there until 1815.
In the vicinity of the monastery, there is a chapel dedicated to St Petka, above a well
believed to have been built by St Angelina. The new chapel was built on the site of an old one, in
1800. The water in the well boasts healing properties, so many people come to fetch it and take it
home. The monastery also treasures a precious relic - a hand of St Petka. Until 2006, the Fenek
monastery was represented by a community of nuns, whereas now it is a community of monks.
Many people from Belgrade and the vicinity, including young generations and families, visit this
monastery every day. 

120