1

Dvadeset godina Kler Randal je krila svoju tajnu… Sada je došlo vreme da se
neke stvari napokon otkriju. Svi oni koji su uživali u avanturama Kler Randal i
u prvoj knjizi o ovoj izuzetnoj ženi, uživaće i u ovoj sjajno napisanoj uzbudljivoj
i krajnje nepredvidivoj knjizi. Mnoštvo likova, neverovatnih dogodovština,
romansi u vrtlogu ratnih dešavanja, a sve to ispričano u stilu Dajane Gabaldon,
darovite književnice kojoj uspeva da nas sasvim uvuče u svet svojih junaka, a
da to i ne osetimo.

2
Za moga supruga
Doug Watkinsa

3
 Prolog

robudila sam se tri puta po mraku pred svitanje. Prvo u tuzi, zatim
u veselju, i konačno, u samoći. Suze zbog bolnog gubitka su me
probudile polako, kupajući mi lice kao utešni dodir vlažne
maramice u rukama koje teše. Okrenula sam lice ka mokrom jastuku i otplovila
slanom rekom u špilje zapamćene žalosti, u podzemne
dubine sna.
Zatim sam se probudila u neobuzdanoj radosti, tela izvijenog u luk u
naporu fizičkog sjedinjavanja, a njegov dodir je bio svež na mojoj koži, umirao
je duž mojih nerava dok su se iz mene širili talasići ispunjenja. Oterala sam
svest, okrećući se opet, tražeći oštar, topli miris zadovoljene požude muškarca,
u utešnim rukama svog ljubavnika, sna.
Treći put sam se probudila sama, van dodira ljubavi i tuge. Prizor kamenja
mi je bio svež u mislima. Mali krug, uspravno kamenje na vrhu strmog zelenog
brda. Ime brda je Kreg Na Dan – Vilinsko brdo. Neki kažu da je to brdo
začarano, drugi kažu da je prokleto. I jedni i drugi su u pravu. Ali niko ne zna
funkciju ili namenu kamenja.
Osim mene.

4
DEO PRVI
Kroz ogledalo, mračno
Invernes, 1968.

5
 1

Savladavanje spiska

odžer Vejkfild je stajao nasred sobe, osećajući se okruženim. Mislio je

da je to osećanje uglavnom opravdano utoliko što je i bio okružen;
stolovima pokrivenim suvenirima i uspomenama, teškim nameštajem
u viktorijanskom stilu, prepunim rustikli, pliša i štrikanih prekrivača,
maleckim tkanim ćilimima koji su ležali na uglancanom drvetu, lukavo
čekajući priliku da kliznu pod neopreznim stopalom. Okružen sa dvanaest
soba nameštaja, odeće i novina. I knjigama – o bože, knjigama!
Radna soba u kojoj je stajao bila je sa tri strane oivičena policama za knjige,
od kojih je svaka bila prepuna toliko da pukne. Jeftini krimići u mekom povezu
ležali su u jarkim, otrcanim gomilama ispred tomova uvezanih u teleću kožu,
zgurani odmah do izbora književnih klubova, prastarih knjiga maznutih iz
ugašenih biblioteka, i hiljada i hiljada pamfleta, letaka i ručno povezanih
rukopisa.
Slična situacija je prevladavala i u ostatku kuće. Knjige i novine su
zatrpavale svaku horizontalnu površinu, a svi plakari su ječali i škripali na
spojevima. Njegov pokojni poočim je proživeo dug, ispunjen život, dobrih
deset godina duže od onih biblijski dodeljenih sedamdeset. A za osamdeset i
nešto godina, velečasni g. Redžinald Vejkfild nikada ništa nije bacio.
Rodžer je obuzdao želju da istrči kroz ulazna vrata, uskoči u svoj „moriš
majnor“ i ode nazad za Oksford, prepuštajući svešteničku kuću i njenu
sadržinu vremenskim prilikama i vandalima. Smiri se, govorio je sebi, udišući
duboko. Možeš da se izboriš sa ovim. Knjige su lakši deo; treba samo da
probereš po njima i onda pozoveš nekoga da dođe i da ih pokupi. Istina, tome
će trebati kamion veličine vagona, ali se to može obaviti. Odeća – nema
problema. To će dobiti Oksfam.
Nije znao šta će Oksfam učiniti sa primercima crnih odela od serža,
približno iz 1948, ali možda oni siromasi koji ih zaslužuju i nisu tako probirljivi.
Počeo je da diše malo lakše. Uzeo je jednomesečno odsustvo sa katedre za
6
istoriju na Oksfordu da bi raščistio zaostavštinu velečasnog. Možda će to, na
kraju krajeva, biti i dovoljno. U njegovim depresivnijim trenucima izgledalo je
kao da taj zadatak može potrajati godinama.
Pošao je prema stočiću i uzeo malu keramičku posudu. Bila je ispunjena
malim metalnim pravougaonicima; olovni gaberlunzi, značke koje su u
osamnaestom veku parohije izdavale prosjacima kao neku vrstu dozvole.
Zbirka keramičkih flaša je stajala pored lampe, a burmutica od ovnovskog roga
okovana srebrom ležala je kraj njih. Da ih da nekom muzeju? pomislio je
sumnjičavo. Kuća je bila ispunjena jakobitskim artefaktima; velečasni je bio
istoričar amater, a osamnaesti vek mu je bio omiljeno razdoblje.
Njegovi prsti su sami od sebe pomilovali površinu burmutice, prateći crne
linije urezanog teksta – imena i datume đakona i blagajnika Udruženja krojača
Kenongejta, iz 1726, u Edinburgu. Možda bi trebao da zadrži poneki atraktivan
predmet koji je velečasni nabavio... ali se zatim odmaknuo, odlučno
odmahujući glavom. „Neće moći, drugar“, rekao je naglas, „to je put ka ludilu.“
Ili bar uvod u život hrčka. Počni da čuvaš pojedine stvari i završićeš tako što
ćeš sačuvati sve, živeti u ovom monstrumu od kuće, okružen đubretom
nekoliko generacija. „i pričati sa sobom“, promrmljao je.
Pomisao o nekoliko generacija đubreta podsetila ga je na garažu, i kolena
su mu malo popustila. Velečasni, u stvari stric Rodžerove majke, usvojio ga je
kada mu je bilo pet godina, a roditelji su mu poginuli u Drugom svetskom ratu:
majka od bombardovanja, otac u mračnim vodama Lamanša. Sa svojim
uobičajenom navikom za čuvanje, velečasni je sačuvao sve stvari Rodžerovih
roditelja, zapečaćene u sanduke i kutije u dnu svoje garaže. Rodžer je
pouzdano znao da te sanduke niko nije otvorio u poslednjih dvadeset godina.
Sada je ispustio starozavetni jecaj pri pomisli da prekopava po
uspomenama na svoje roditelje. „Oh, bože“, rekao je naglas. „Sve, samo to ne!“
Taj komentar nije bio zamišljen baš kao molitva, ali se začula zvonjava kao
odgovor na to, terajući Rodžera da se ugrize za jezik od iznenađenja.
Ulazna vrata su se često zaglavljivala po vlažnom vremenu, što znači da su
bila zaglavljena gotovo stalno. Rodžer ih je trgao uz škripu kao da se kidaju, i
pred njima zatekao neku ženu.
„Mogu li da vam pomognem?“

7
 Bila je srednje visine i veoma lepa. On je stekao uopšteni utisak o finim
kostima i belom lanu, nad kojima je stajalo obilje kovrdžave smeđe kose koja
je donekle obuzdana u punđu. A usred svega toga, izuzetan par svetlih očiju
boje dobro odležalog šerija.
Pogled joj je preleteo sa patika broj četrdeset pet do lica trideset
centimetara iznad njenog. Iskošeni osmeh se raširio. „Ne sviđa mi se da
počinjem klišeom“, rekla je, „ali, pobogu, koliko si porastao, mladi Rodžere!“
Rodžer je osetio kako crveni. Žena se nasmejala i pružila ruku. „Ti jesi Rodžer,
zar ne? Ja sam
Kler Randal, stara prijateljica velečasnog. Ali nisam te videla od vremena kada
si imao pet godina.“ „Hm, kažete da ste bili prijateljica mog oca? Pa onda
već znate...“ Osmeh je nestao, smenio ga je izraz žaljenja.
„Da, veoma mi je žao što sam to čula. Srce, je li tako?“
„Ovaj, jeste. Vrlo iznenada. Ja sam upravo došao iz Oksforda da bih počeo
da raspetljavam... sve.“ Odmahnuo je neodređeno, obuhvatajući smrt
velečasnog, kuću iza sebe i sve u njoj.
„Po onome što sam zapamtila o biblioteci tvog oca, to malo zaduženje bi
trebalo da potraje do sledećeg Božića“, primetila je Kler.
„Ako je tako, možda ne bismo trebale da vas ometamo“, rekao je blagi
američki glas.
„Oh, zaboravila sam“, kazala je Kler i iskrenula se ka devojci koja je stajala
izvan vidokruga u uglu trema. „Rodžer Vejkfild – moja ćerka Brajana.“
Brajana Randal je prišla sa stidljivim osmehom na licu. Rodžer se na tren
zapiljio, a onda se prisetio pravila ponašanja. Zakoračio je unazad i vrata širom
otvorio, načas se pitajući kada li je poslednji put promenio košulju.
„Ma nema veze, nema veze!“, rekao je srdačno. „Upravo sam hteo da
napravim pauzu. Hoćete li da uđete?“
Mahnuo je ženama da odu niz hodnik do radne sobe velečasnog, primetivši
da je ćerka ne samo umereno privlačna, već i jedna od najviših devojaka koje
je ikada izbliza video. Mora da je viša od sto osamdeset, pomislio je, videvši da
joj je glava u nivou podupirača u hodniku kojim je prolazila. Dok je išao za
njom, nesvesno se ispravio do svojih punih sto devedeset. U poslednjem
trenutku je pognuo glavu da ne bi tresnuo o dovratak radne sobe dok je ulazio
za ženama u sobu.
8
 *****

„Nameravala sam da dođem ranije“, kazala je Kler, smeštajući se dublje u

fotelju. Četvrti zid radne sobe velečasnog činili su prozori od poda do tavanice,
i sunčevi zraci su namigivali po bisernoj šnali u njenoj svetlosmedoj kosi.
Kovrdže su počinjale da beže iz svojih stega i ona je odsutno zatakla jednu iza
uva dok je govorila.
„Sredila sam da dođemo prošle godine, zapravo, a onda je došlo do
neodložne situacije u bolnici u Bostonu – ja sam doktor“, objasnila je, a usne
su joj se malo izvile na izraz iznenađenja koji Rodžer nije uspeo sasvim da
sakrije. „Ali mi je žao što nismo; toliko bih volela da ponovo vidim vašeg... tvog
oca.“
Rodžer se prilično čudio zašto li su došle sada, znajući da je velečasni umro,
ali bi bilo neučtivo da to pita. Umesto toga je upitao: „Uživate malo u
razgledanju, zar ne?“
„Da, dovezle smo se iz Londona“, odgovorila je Kler. Nasmešila se svojoj
čerki. „Htela sam da Bri vidi zemlju; nećeš to pomisliti kada je čuješ kako
govori, ali je Engleskinja koliko i ja, mada nikada nije živela ovde.“
„Stvarno?“ Rodžer je kratko pogledao u Brajanu. Nije izgledala kao
Engleskinja; osim visine, imala je i gustu riđu kosu koja joj je slobodno padala
na ramena, i snažno, koščato lice, sa nosom dugim i pravim – možda malčice
predugim.
„Ja sam rođena u Americi“, objasnila je Brajana, „ali i mama i tata su... bili
su... Englezi.“
„Bili?“
„Moj muž je umro pre dve godine“, objasnila je Kler. „Poznavao si ga, rekla
bih – Frenk
Randal.“
„Frenk Randal! Naravno!“ Rodžer se pljesnuo po čelu, i osećao je kako mu
se obrazi žare od Brajaninog kikota. „Pomislićete da sam apsolutni kreten, ali
sam tek sada shvatio tko ste.“
To ime je objašnjavalo mnogo toga; Frenk Randal je bio istaknuti istoričar
i dobar prijatelj velečasnog; razmenjivali su deliće jakobitskih misterija

9
godinama, mada je prošlo bar deset godina otkad je Frenk Randal poslednji put
posetio sveštenikov dom.
„Znači – vi ćete obilaziti istorijske lokacije u blizini Invernesa?“, nagađao
je Rodžer. „Da li ste već obišli Kaloden?“
„Nismo još“, odgovorila je Brajana. „Mislile smo da tamo odemo krajem
ove nedelje.“ Odgovor koji je propratio njene reči bio je učtiv, ali ništa više.
„Rezervisale smo vožnju po Loh Nesu za danas po podne“, objasnila je Kler.
„i možda ćemo se odvesti do Fort Vilijama sutra, ili se samo muvati po
Invernesu; mesto je znatno naraslo otkad sam ga poslednji put posetila.“
„Kada je to bilo?“ Rodžer se pitao da li bi trebalo da dobrovoljno ponudi da
im bude vodič. Zapravo ne može da odvoji vreme za to, ali su Randali bili dobri
prijatelji velečasnog. Sem toga, putovanje do Fort Vilijama u društvu dve
atraktivne žene delovalo je znatno privlačnije od čišćenja garaže, što mu je bilo
sledeće na spisku.
„Oh, pre više od dvadeset godina. Davno je to bilo.“ U Klerinom glasu se
osetila neka neobična nota koja je naterala Rodžera da je pogleda, ali je ona
njegov pogled dočekala sa smeškom.
„Pa“, usudio se, „ako ima nešto što mogu da učinim za vas dok ste u
Hajlendsu...“
Kler se i dalje smeškala, ali se nešto na njenom licu promenilo. Gotovo da
je mogao da pomisli da je jedva čekala zgodnu situaciju. Pogledala je u Brajanu,
a zatim ponovo u Rodžera.
„Kad si već to pomenuo“, kazala je, a osmeh joj je postao širi.
„Oh, majko!“, rekla je Brajana, uspravljajući se u stolici. „Nećeš valjda da
gnjaviš g. Vejkfilda! Pogledaj koliko ga posla čeka!“ Mahnula je rukom po
natrpanoj radnoj sobi sa prepunim kutijama i beskrajnim nizovima knjiga.
 “Oh, to nije gnjavaža!“, protestovao je Rodžer. „Ovaj... šta to?“
Kler je pogledom prostrelila ćerku da se primiri. „Nisam planirala da ga
tresnem po glavi i da ga odvučem“, otresito je rekla. „Ali možda zna nekoga ko
može da nam pomogne. Reč je o malom istorijskom projektu“, objasnila je
Rodžeru. „Treba mi neko ko je prilično verziran u jakobite osamnaestog veka
– princa Čarlija Lepog i tu bratiju.“
Rodžer se nagnuo napred, zainteresovan. „Jakobiti?“ pitao je. „Taj period
mi nije specijalnost, ali znam ponešto – teško je ne znati kada živite blizu
10
Kalodena. Tamo se odigrala završna bitka, znaš“, objasnio je Brajani. „Gde se
bratija princa Čarlija Lepog sukobila sa vojvodom od Kamberlenda i bila
pobijena posle onolikog truda.“
„Tako je“, rekla je Kler. „i to je, zapravo, povezano sa onim što hoću da
otkrijem.“ Zavukla je ruku u tašnu i izvadila savijeni list papira.
Rodžer ga je razvio i na brzinu pogledao njegovu sadržinu. Bio je to spisak
imena – možda tridesetak, sve muškaraca. Na vrhu je stajao naslov:
„JAKOBITSKI USTANAK, 1745 – KALODEN“.
„Oh, četrdeset peta?“, rekao je Rodžer. „Ti ljudi su se, znači, borili kod
Kalodena?“
„Jesu“, odgovorila je Kler. „Ja hoću da otkrijem koliko je njih preživelo tu
bitku.“
Rodžer je počešao bradu i proučavao spisak. „To je jednostavno pitanje“,
rekao je, „ali će možda biti teško naći odgovor. Toliko je pripadnika klanova
koji su bili sledbenici princa Čarlija poginulo na Kalodenskom polju da nisu
sahranjivani pojedinačno. Stavljani su u masovne grobnice, nad kojima je samo
jedan kamen kao oznaka klana.“
„Znam“, kazala je Kler. „Brajana nije bila tamo, ali ja jesam – davno.“
Učinilo mu se da vidi proletanje senke u njenim očima, mada je to brzo prikrila
posežući u tašnu. Nije ni čudo što se to desilo, pomislio je. Kalodensko polje je
mesto koje vas ne ostavlja ravnodušnim; njemu je dozvalo suze u oči, gledanje
u tu prostranu pustaru i prisećanje na galantnost i hrabrost škotskih
Hajlendera koji su masakrirani ležali pod travom.
Ona je raširila još nekoliko listova i pružila ih njemu. Dugačak beli prst je
prelazio duž margine jedne stranice. Divne šake, zapazio je Rodžer; fino
oblikovane, pažljivo održavane, sa samo jednim prstenom na svakoj. Onaj
srebrni na njenoj desnoj ruci je bio izuzetno upadljiv; široki jakobitski prsten
sa hajlendskom šarom, ukrašen cvetom čička.
„Koliko sam uspela da saznam, ovo su imena njihovih žena. Mislila sam da
bi to moglo da pomogne, jer ako su muževi stradali u Kalodenu, ne može se
očekivati da su se ponovo udavale ili emigrirale posle toga. To sigurno postoji
negde u parohijskim zapisima? One su sve iz iste parohije; crkva je bila u Broh
Mordi – prilično južno odavde.“
11
 „To je vrlo korisna ideja“, rekao je Rodžer pomalo iznenađen. „To je upravo
ono kako bi istoričar razmišljao.“
„Teško da sam istoričar“, suvo je rekla Kler Randal. „Sa druge strane, kada
živite s onim ko to jeste, povremeno pokupite neke čudne ideje.“
„Naravno.“ Nešto je Rodžeru palo na pamet pa se digao sa stolice. „Ja sam
užasan domaćin. Molim vas, dopustite da vam donesem nešto za piće, a onda
mi možete više ispričati o tome. Možda oko toga mogu i ja da vam pomognem.“
Uprkos neredu, znao je gde stoje flaše pića pa su gošće ubrzo ponuđene
viskijem. Dodao je poprilično sode u Brajanin, ali je primetio da ga ona pijucka
kao da je u čaši sredstvo za uništavanje mrava, a ne najbolji singl malt
Glenfidih. Izgleda da je Kler, koja je zatražila da njen bude čist, uživala mnogo
više.
„Dobro.“ Rodžer se vratio na svoje mesto i opet dohvatio papire. „To je
interesantan problem, posmatrano kao istorijsko istraživanje. Rekli ste da su
ovi muškarci iz iste parohije? Pretpostavljam da dolaze iz istog klana ili
plemena – vidim da se mnogo njih preziva Frejzer.“
Kler je potvrdila, ruku skrštenih u krilu. „Oni dolaze sa istog imanja; male
hajlendske farme po imenu Broh Tuarah – lokalno je bila poznata kao Lalibroh.
Bili su deo klana Frejzera, mada nikada nisu formalno položili zakletvu lordu
Lovatu kao zapovedniku. Ti ljudi su se rano pridružili Ustanku; borili su se u
bici kod Prestonpansa – dok su se Lovatovi ljudi uključili tek pred Kaloden.“
„Stvarno? To je interesantno.“ Pod normalnim uslovima kakvi su vladali u
osamnaestom veku, takvi sitni napoličari bi umrli tamo gde su i živeli, i bili
uredno poredani u dvorištu crkve, uredno zavedeni u parohijski registar. Pa,
ipak, pokušaj princa Čarlija Lepog da povrati tron u Škotskoj 1745. nesumnjivo
je poremetio normalan tok stvari.
Zbog gladi posle katastrofe kod Kalodena, mnogi Hajlenderi su se iselili u
Novi svet; ostali su odlutali iz dolina i močvara prema gradovima, u potrazi za
hranom i poslom. Malobrojni su ostali, tvrdoglavo se držeći svoje zemlje i
tradicije.
„To bi moglo da bude dobra osnova za izvrstan članak“, kazao je Rodžer
razmišljajući naglas. „Pratiš sudbinu nekoliko pojedinaca, vidiš šta se desilo sa
njima. Manje je interesantno ako su svi stradali u Kalodenu, ali postoje izgledi

12
da je nekolicina uspela da se spase.“ Bio je sklon da taj projekat prihvati kao
dobrodošli predah, čak i da nije Kler Randal bila ta koja ga je pitala.
„Da, mislim da vam mogu pomoći oko toga“, rekao je i bio je zahvalan za
srdačan osmeh koji mu je upućen.
„Mogao bi, stvarno? Pa to je divno!“, rekla je.
„Biće mi zadovoljstvo“, rekao je Rodžer. Presavio je papir i položio ga na
sto. „Počeću sa tim smesta. Ali recite mi, da li ste uživale u vožnji iz Londona?“
Razgovor se okrenuo opštim temama dok su ga žene častile pričama o
svom transatlantskom putovanju i vožnji od Londona. Rožerova pažnja je malo
odlutala dok je počinjao da planira taj projekat. Malo je osećao krivicu što se
toga prihvatio; zaista ne bi trebalo da tome posvećuje vreme. Sa druge strane,
to je interesantno pitanje. I moguće je da taj projekat uskladi sa nužnim
raščišćavanjem materijala velečasnog; znao je zasigurno da u garaži postoji
četrdeset osam kutija, sve sa oznakom JAKOBITI, RAZNO. Sama pomisao na
to bila je dovoljna da oseti malaksalost.
Na silu je odvratio misli od garaže, i uvideo da se tema razgovora naglo
promenila.
„Druidi?“ Rodžer se osećao ošamućeno. Zurio je sumnjičavo u svoju čašu
da bi proverio da li je zaista dodao sodu.
„Nisi čuo za njih?“ Kler je izgledala malo razočarano. „Tvoj otac – velečasni
– je znao prilično o njima, mada samo nezvanično. Možda nije mislio da treba
da ti priča o tome; to je smatrao nekom vrstom šale.
Rodžer se počešao po glavi, razbarušujući gustu tamnu kosu. „Ne, zaista se
ne sećam. Ali ste u pravu, on je verovatno mislio da to nije nešto ozbiljno.“
„Pa ja zapravo ne znam da li je tako.“ Prekrstila je noge. Zrak sunca je sinuo
niz cevanicu, naglašavajući prefinjenost njene duge kosti.
„Kada sam poslednji put bila ovde sa Frenkom – bože, to je bilo pre
dvadeset tri godine! – velečasni mu je rekao da postoji neka lokalna grupa – pa,
savremeni druidi, verujem da biste ih tako nazvali. Ne znam koliko su bili
autentični; verovatno ne baš mnogo.“ Brajana se sada naginjala napred,
zainteresovana, zaboravivši na trenutak na čašu sa viskijem u ruci.
„Velečasni nije smeo zvanično da obraća pažnju na njih – paganizam i te
stvari, znaš – ali je njegova domaćica, gđa Grejam, bila uključena u grupu pa je

13
on slušao o njihovom delovanju s vremena na vreme, i otkrio je Frenku da će
biti nekakva ceremonija u zoru na Beltejn, tačnije, za prvi maj.“
Rodžer je klimnuo glavom, pokušavajući da spoji predstavu o postarijoj gđi
Grejam, onoj izuzetno ispravnoj osobi, sa učešćem u paganskim obredima i
plesanju oko kamenih krugova u svitanje. Jedino što se on sam mogao setiti od
druidskih ceremonija bilo je da su neke od njih uključivale spaljivanje žrtava u
pletenim kavezima, što se još neverovatnije uklapalo u ponašanje škotske
prezbiterijanske dame u poodmaklim godinama.
„Blizu, na vrhu brda, postoji krug uspravnog kamenja. Otišli smo tamo pre
zore da, pa, da ih špijuniramo“, nastavila je, sležući ramenima u znak
izvinjenja. „Znaš kakvi su naučnici; nemaju nimalo savesti kada je reč o
njihovoj oblasti, a da ne pominjemo osećaj društvene prefinjenosti.“ Rodžer se
malo štrecnuo na to, ali je kiselo pokazao da se slaže.
„I one su došle tamo“, kazala je. „Uključujući i gdu Grejam, sve su nosile
čaršave, pevale su nešto i igrale posred kamenog kruga. Frenk je bio fasciniran“,
dodala je uz osmeh. jeste bilo impresivno, čak i meni.“
Zastala je na trenutak i dobro odmerila Rodžera.
„Čula sam da je gđa Grejam preminula pre nekoliko godina. Ali se pitam...
znaš li da li je imala neke rođake? Verujem da se učešće u takvim grupama
često nasleđuje; možda postoji neka njena ćerka ili unuka koja bi mi mogla
nešto reći.“
„Pa“, polako je kazao Rodžer. „Postoji jedna unuka – zove se Fiona, Fiona
Grejam. Zapravo, ona je došla ovde da pomaže u kući kada je njena baka umrla;
velečasni je zaista bio previše star da živi sam.“
Ako je išta moglo da potisne sliku gđe Grejam kako igra odenuta čaršavom,
to je bila pomisao na devetnaestogodišnju Fionu kao na čuvara drevnih
mističnih znanja, ali se Rodžer revnosno pribrao i nastavio.
„Ona nije ovde u ovom času, plašim se. Mada bih zbog vas mogao da se
raspitam za nju.“
Kler je to odbila odmahujući svojom vitkom rukom. „Nemoj da se mučiš.
Može to i nekom drugom prilikom. Već smo ti oduzele suviše vremena.“
Rodžer je bio obeshrabren kada je video da je praznu čašu spustila na stočić
između stolica i da je Brajana dodala svoju punu kao da su u žurbi. Zapazio je
da Brajana Randal grize nokte. Taj mali dokaz nesavršenosti mu je pomogao
14
da skupi petlju za naredni potez. Zainteresovao se za nju i nije hteo da ona ode
bez ikakve sigurnosti da će je opet videti.
„Kada je reč o kamenim krugovima“, brzo je rekao, „verujem da znam taj
koji ste pomenuli. Prilično je živopisan i nije predaleko od grada.“ Nasmešio se
direktno Brajani Randal, istovremeno zapažajući da ona ima tri pegice visoko
na jagodici. „Mislio sam da ovaj projekat počnem odlaskom u Broh Tuarah. To
je na istu stranu kao i kameni krug, pa možda... aaah!“
Naglo trgnuvši svoju krupnu tašnu, Kler Randal je oborila obe čaše sa stola,
kvaseći Rodžerovo krilo i butine singl malt viskijem i popriličnom količinom
sode.
„Veoma mi je žao“, izvinila se vidljivo usplahirena. Sagnula se i počela da
skuplja komadiće razbijenog kristala, uprkos Rodžerovim nespretnim
pokušajima da je spreči.
Brajana je, dolazeći da pomogne sa nekoliko lanenih salveta koje je
dohvatila sa komode, rekla: „Stvarno, mama, nije mi jasno kako te uopšte
puštaju da operišeš. U tvojim rukama je opasno sve što je manje od kutije za
hleb. Pazi, i njegove cipele si natopila viskijem!“ Kleknula je na pod i počela
žustro da briše prosuti viski i da sakuplja deliće kristala. „A i pantalone.“
Dohvatajući još jednu salvetu sa štosa naredanog preko ruke, marljivo je
izglancala Rodžerove cipele; njena crvena griva je letela kraj njegovih butina
dok je energično upijala vlažna mesta na teksas-platnu. Rodžer je zažmurio i
frenetično mislio na užasne saobraćajne nesreće na autoputu i popunjavanje
poreskih obrazaca i na Boba Svemirca – na bilo šta što ga može sprečiti da se
propisno obruka dok oseća topli dah Brajane Randal kroz vlažnu tkaninu svojih
pantalona.
„Hm, možda bi voleo da ostalo obaviš sam?“ Glas je stigao odnekud u visini
njegovog nosa, pa je otvorio oči i zatekao par tamnoplavih očiju zagledanih u
njega iznad širokog osmeha. Prilično mlitav, uzeo je salvetu koju mu je pružila,
dišući kao da je upravo jurio za vozom.
Sagnuo je glavu da istrlja pantalone i uhvatio pogled Kler Randal koja ga je
posmatrala sa izrazom u kome su se mešali dobro raspoloženje i saosečanje;
ništa od onog bleska za koji mu se učinilo da ga je video pred samu katastrofu.
Onako uzrujan, sigurno je to umislio. Jer zašto bi, pobogu, to učinila
namerno?“
15
 „Otkad si ti zainteresovana za druide, mama?“ Izgleda da je Brajana
pokazivala sklonost da nađe nešto urnebesno u toj zamisli; primetila sam da
grize unutrašnju stranu obraza dok sam ćaskala sa Rodžerom Vejkfildom, i
osmeh koji je skrivala sada joj je bio zalepljen preko celog lica. „Hoćeš li da
uzmeš svoj ćaršav i da im se pridružiš?“
„Moralo bi biti zabavnije od lekarskih konzilijuma svakog četvrtka“, kazala
sam. „Mada ima malo promaje.“ Ona je zaurlala od smeha, prepadajući dve
senice na stazi ispred nas.
„Ne“, rekla sam, opet ozbiljna. „Nisu druidske žene baš ono što tražim.
Postojao je u Škotskoj neko koga sam nekad poznavala i hoću da je nađem, ako
mogu. Nemam njenu adresu – nisam sa njom bila u vezi više od dvadeset
godina – ali je ona bila zainteresovana za takve čudne stvari: veštičarenje, stara
verovanja, narodna predanja. Sve i svašta. Nekada je živela ovde u blizini;
pomislila sam da bi, ako još živi ovde, mogla biti uključena u neku takvu
grupu.“ „Kako se zove?“
Odmahnula sam glavom, grabeći otkačenu šnalu koja mi je kliznula iz
lokni. Promakla mi je kroz prste i pala u duboku travu kraj staze.
„Do đavola!“, rekla sam saginjući se da je dohvatim. Prsti su mi bili
nesigurni dok sam tražila po gustim vlatima, i imala sam problema da pokupim
šnalu, klizavu od vlažne trave. Od pomisli na Gejlis Dankan su mi radili živci,
čak i sada.
„Ne znam“, kazala sam sklanjajući uvojke sa pocrvenelog lica. „Hoću da
kažem –prošlo je toliko vremena, sigurna sam da sada živi pod nekim drugim
imenom. Ostala je udovica. Možda se preudala ili koristi devojačko prezime.“
„Oh.“ Brajana je izgubila interesovanje za tu temu pa je neko vreme išla
ćuteći. Iznenada je upitala: „Šta misliš o Rodžeru Vejkjildu, mama?“
Kratko sam je pogledala; obrazi su joj bili ružičasti, ali to bi moglo biti od
prolećnog vetra.
„Izgleda da je vrlo fini mladić“, oprezno sam odgovorila. „Nesporno je
inteligentan; on je jedan od najmlađih profesora na Oksfordu. „Za tu
inteligenciju sam znala; pitala sam se ima li imalo mašte. Ti naučnički tipovi je
obično nemaju. A mašta bi dobro došla.
„Ima stvarno fantastične oči“, kazala je Brajana, sanjarski ignorišući pitanje
njegovog mozga. „Zar to nisu najzelenije oči koje si ikada videla?“
16
 „Da, vrlo su upadljive“, složila sam se. „ Oduvek su bile takve;pamtim da
sam ih zapazila kada sam ga upoznala kao dete.“
Brajana je pogledala dole u mene, mršteći se.
„Da, mama, stvarno! Jesi li morala da kažeš: ‘Pobogu, kako si porastao?’
kada je otvorio vrata. Stvarno bruka!“ Nasmejala sam se.
„Pa vidiš, ako ti je neko poslednji put kad si ga videla bio do pupka, i
iznenada se zatekneš da u njega zuriš naviše“, branila sam se, „ne možeš odoleti
da pomeneš promenu. “ „Mama!“ Ali je šištala od smeha.
„Ima i vrlo zgodnu zadnjicu“, napomenula sam, tek da je navedem da
nastavi. „Primetila sam kada se sagnuo da dohvati viski.“ „Ma-maaaa! Čuće te
ljudi!“
Bili smo blizu autobuskog stajališta. Tu su bile dve-tri žene i jedan postariji
džentlmen u odelu od tvida koji je stajao pored znaka; okrenuli su se prema
nama dok smo se približavale.
„Da li ovde staje autobus za ture oko Loha?“, upitala sam, zagledajući
obeshrabrujuće obilje obaveštenja i oglasa zalepljenih na oglasnu tablu.
„Oh, jeste“, ljubazno je rekla jedna od dama. Autobus će naići za desetak
minuta.“ Odmerila je Brajanu, tako očito Amerikanku u farmerkama i beloj
vetrovci. Poslednju patriotsku notu je dodavalo zajapureno lice, crveno od
obuzdavanja smeha. „ Vi sigurno idete da vidite loh Nes? Prvi put vam je, zar
ne?“
Nasmešila sam joj se. „Plovila sam po jezeru sa mužem pre dvadeset i nešto
godina, ali je mojoj ćerki ovo prvi dolazak u Škotsku.“
„ Oh, je li tako?“ To je privuklo pažnju ostalih dama i one su se nagurale
oko nas, iznenada prijateljski nastrojene, nudeći savete i postavljajući pitanja
sve dok veliki žuti autobus nije brundajući stigao iza ćoška.
Brajana je zastala pre nego što se popela, diveći se živopisnom crtežu
zelenih zmijolikih krivina koje se uvijaju po plavom jezeru oivičenom crnim
borovima.
„Ovo će biti zabavno“, rekla je smejući se. „Misliš li da ćemo videti
čudovište?“ „Nikad se ne zna“, odgovorila sam.

17
 *****

Rodžer je ostatak dana proveo odsutan duhom, lutajući rasejano s jednog

zadatka na drugi. Knjige koje treba spakovati da se poklone Društvu za
očuvanje antikviteta prelivale su se iz kutije, prastari kamionet velečasnog je
na prilaznom putu stajao podignute haube jer nije završio proveru motora, a
šolja čaja dopola ispijena i bez mleka bila mu je kraj lakta dok je piljio napolje
u predvečernju kišu.
Ono što treba da uradi, znao je, jeste da se baci na raščišćavanje ključne
stvari u radnoj sobi velačasnog. Ne na knjige; koliko god to bio obiman posao,
samo treba da reši koje će zadržati za sebe, a koje će poslati u DOA ili u
biblioteku starog koledža velečasnog. Ne, pre ili kasnije moraće da se suoči sa
ogromnim stolom u kome papiri ispunjavaju svaku veliku fioku do ruba i vire
iz desetine malih skrovišta. I moraće da poskida i reši celu onu zbrku koja
ukrašava plutom pokriveni zid na jednoj strani sobe; zadatak dovoljan da
uplaši i najodvažnije srce.
Osim potpunog odsustva raspoloženja da počne sa mukotrpnim poslom,
Rodžera je ometalo još nešto. On ne želi da radi ove stvari, koliko god da su
nužne; želi da radi na projektu Kler Randal, da prati sudbinu pripadnika klana
koji su se borili u Kalodenu.
To je bio dovoljno zanimljiv projekat i sam po sebi, mada verovatno tek
mali istraživački zadatak. Ali nije reč o tome. Ne, pomislio je, ako odabere da
bude iskren prema sebi, projekat Kler Randal hoće da počne jer želi da svrati
do prenoćišta gđe Tomas da rezultate položi pred noge Brajane Randal, kao što
se od vitezova očekivalo da učine sa glavom zmaja. Čak i ako ne postigne takav
rezultat, hitno mu treba neki izgovor da je vidi i da opet razgovara s njom.
Ona ga podseća na Bronzinovu sliku, zaključio je. I ona i njena majka daju
taj čudan utisak da su nekako skicirane, nacrtane tako živim pokretima i finim
detaljima da odskaču od pozadine kao da su urezane. Ali Brajana ima te
briljantne boje, i onaj apsolutni osećaj prisustva od koga izgleda da vas
Bronzinovi portreti prate pogledom, da mogu da progovore iz svojih ramova.
On nikada nije video Bronzinovu sliku da se beči na čašu viskija, ali ako postoji
takva, siguran je da bi izgledala baš kao Brajana Randal.

18
 „Pa, do đavola s tim“, rekao je naglas. „Neće oduzeti puno vremena da se
samo pregledaju zapisi u Kalodenskoj kući sutra, zar ne?“ Ti“, rekao je
obraćajući se stolu i njegovom višestrukom bremenu, „možeš da sačekaš jedan
dan. A možeš i ti“, rekao je zidu i inadžijski iščupao neki krimić sa police.
Ratoborno je pogledao okolo, kao da izaziva komade nameštaja da nešto
prigovore, ali nije bilo nikakvog zvuka sem zujanja grejalice. Isključio ju je i, sa
knjigom pod miškom, izašao iz radne sobe ugasivši svetlo.
Minut kasnije se vratio, prešao sobu po mraku i sa stola dohvatio spisak
imena.
„Pa nek sve ide do đavola!“, kazao je i zavukao ga u džep košulje. „Ne želim
ovu prokletu stvar da zaboravim ujutru.“ Potapšao je džep, osećajući tiho
šuškanje hartije baš nad srcem, a zatim je otišao u krevet.
Sa Loh Nesa smo se vratile produvane vetrom i smrznute od kiše u topli
komfor sa vrućom supom i vatrom u kaminu gostinske sobe. Brajana je počela
da zeva nad kajganom, i uskoro se izvinila i otišla da se istušira. Ja sam ostala
dole još malo, ćaskajući sa gđom Tomas, gazdaricom, i bilo je skoro deset sati
pre nego što sam se popela da se i ja okupam i legnem.

*****

Brajana je od onih koji ustaju rano i imaju lak san; njeno tiho disanje me je
pozdravilo kada sam otvorila vrata kupatila. Ona rano leže i spava mirno;
pažljivo sam se kretala po sobi, kačeći svoju odeću i praveći red oko sebe, ali
nije pretila velika opasnost da ću je probuditi. Kuća se stišala dok sam
završavala posao, pa mi je i šuškanje mojih pokreta delovalo bučno.
Ponela sam nekoliko Frenkovih knjiga sa sobom u nameri da ih poklonim
biblioteci u Invernesu. Ležale su uredno na dnu mog kofera, praveći osnovu za
one stvari koje se lakše mogu zgnječiti. Izvadila sam ih jednu po jednu, polažući
ih na krevet. Pet tomova u tvrdom povezu, blistavih i sjajnih korica.
Lepe, solidne stvari; pet ili šest stotina stranica svaka, ne računajući indeks i
ilustracije.
Sabrana dela mog pokojnog muža, u izdanju sa svim dodatnim
napomenama centimetri zadivljenih kritika pokrivale su preklope omota,
komentari svih priznatih stručnjaka u oblasti istorije. Nije loše za Životno delo,
19
pomislila sam. Dostignuće kojim se može ponositi. Kompaktno, značajno,
merodavno. Uredno sam naslagala knjige na sto pored svoje tašne, da ih ne
zaboravim ujutru. Naslovi na koricama bili su različiti, naravno, ali sam ih
naredala tako da svima zajedničko „Frenk V. Randal“ na kraju bude poravnano
jedno iznad drugog. Blistale su kao dragulji u lokvi svetla lampe krnj kreveta.
Ceo pansion je utihnuo; još nije sezona za posetioce, a i oni koji su se tu
zatekli davno su otišli spavati. U drugom krevetu Brajana je na tren tiho
zastenjala i u snu se okrenula na drugu stranu, tako da su joj dugački
pramenovi riđe kose ostali razbacani po usnulom licu. Jedno dugo, golo stopalo
je provirivalo iz posteljine pa sam nežno navukla ćebe preko njega.
Impuls da se dodirne usnulo dete nikad ne slabi, čak i ako je to dete dosta
veće od majke, i ako je već i sama žena – makar i mlada. Sklonila sam joj kosu
sa lica i pomilovala je po temenu. Ona se nasmešila u snu, sa refleksom
zadovoljstva koji je proleteo čim se pojavio. Moj prst se malo zadržao dok sam
je posmatrala i šaputala njenim delimično gluvim ušima, kao i puno puta
ranije: „Bože, toliko ličiš na njega.“ Progutala sam malu knedlu u grlu – to je do
sada postala skoro navika i uzela svoju kućnu haljinu sa stolice. Bilo je prokleto
hladno noću u škotskom Hajlendsu u aprilu, ali još nisam bila spremna da
potražim toplo utočište svoga kreveta.
Od gazdarice sam zatražila da ostavi vatru da gori u dnevnoj sobi,
uveravajući je da ću je zagasiti pre odlaska na počinak. Tiho sam zatvorila vrata,
još uvijek gledajući opružene dugačke udove, rasutost crvene svile preko
plavog jorgana
„Ni to nije loše za životno delo“, prošaptala sam u mračnom hodniku.
„Možda nije tako kompaktno, ali je prokleto autoritativno.“
Mala dnevna soba je bila mračna i ugodna, vatra je utihnula u postojani
plamen duž velike cepanice. Privukla sam malu fotelju pred vatru i podigla
noge na zaštitnu rešetku. Čula sam sve uobičajene slabašne zvuke savremenog
života oko sebe: tiho zujanje frižidera dole u podrumu, brujanje i huk
centralnog grejanja koje je vatru činilo više poželjnom nego nužnom,
povremeni zvuk prolaska nekog automobila napolju.
Ali ispod svega toga je postojala duboka tišina hajlendske noći. Sedela sam
veoma mirno, pružajući joj ruke. Prošlo je dvadeset godina otkad sam je

20
poslednji put osetila, ali utešna moć te tame još postoji, ušuškana među
planinama.
Zavukla sam ruku u džep kućne haljine i izvukla presavijeni papir – kopiju
spiska koji sam dala Rodžeru Vejkfildu. Bilo je suviše mračno za čitanje pri
svetlosti vatre, ali mi nije bilo potrebno da vidim imena. Raširila sam papir po
svili preko mog kolena i sedela slepo zureći u svaki red, mrmljajući za sebe ime
svakog čoveka poput molitve. Oni pripadaju hladnoj prolećnoj noći više nego
ja. Ali sam nastavila da zurim u plamen, puštajući mrak oko mene da ispuni
prazninu u meni.
I izgovarajući njihova imena kao da ih prizivam, napravila sam prve korake
povratka, prelazeći kroz prazan mrak ka mestu gde me čekaju.
2

Zaplet se zahuktava

odžer je Kalodensku kuću napustio narednog jutra sa dvanaest

strana pribeležaka i rastućim osećajem zgranutosti. Ono što je na
početku izgledalo kao prilično jednostavan zadatak istorijskog
istraživanja naglo se zapetljavalo, u to nema sumnje. Našao je svega
tri imena sa spiska Kler Randal na listama mrtvih u Kalodenu. To samo po sebi
nije bilo nešto izuzetno. Armija Čarlsa Stjuarta je retko imala uredne
spiskove regrutovanih jer su se poglavice nekih klanova princu Čarliju Lepom
pridruživale kako im je bio ćef, a mnogi su je napuštali iz još bezveznijih
razloga pre nego što su imena njihovih ljudi zapisana u neki zvanični
dokument. Evidencija hajlendske vojske, nepouzdana i u najboljim danima,
raspala se gotovo sasvim pred kraj; na kraju krajeva, malo je bilo svrhe da se
održava platni spisak ako nemate čime da plaćate ljude sa spiska.
Pažljivo je savio dugačko telo i zavukao se u svoj prastari „moris“,
automatski se saginjući da ne lupi glavom. Uzeo je fasciklu koja mu je bila ispod
pazuha, otvorio je i namrštio se stranicama koje je iskopirao. Ono što je bilo
čudno u vezi sa ovim bilo je to što su gotovo svi ljudi sa Klerine liste bili viđeni
na drugom vojnom spisku.
21
 Iz redova puka nekog klana ljudi su mogli dezertirati kada su razmere
nadolazeće katastrofe postajale jasnije; to ne bi bilo nešto neobično. Ne, ono
što je celu stvar činilo tako neshvatljivom bilo je da se ceo Klerin spisak imena
pojavio – u celosti i potpun – kao deo puka gospodara Lovata. Taj puk je stigao
tek pred konačni okršaj, čime je ispunjeno obećanje da će Sajmon Frejzer, lord
Lovat, podržati Stjuarte.
A Kler je nesporno rekla – čak i kratak pogled na njene originalne listove
to potvrđuje – da svi ti ljudi dolaze sa malog imanja Broh Tuarah, podosta na
jug i zapad od zemlje Frejzera – zapravo na granici sa zemljama klana Makenzi.
Štaviše, rekla je da su ti ljudi bili sa hajlendskom vojskom od Bitke kod
Prestonpansa, koja se odigrala u početnim danima vojnog pohoda.
Rodžer je odmahnuo glavom. Ovo nema nikakvog smisla. Tačno, Kler je
mogla da pobrka vremenski raspored – i sama je rekla da nije istoričar. Ali ne
valjda i lokaciju? I kako su ljudi sa imanja Broh Tuarah, koji nisu položili
zakletvu odanosti zapovedniku klana Frejzer, mogli biti na raspolaganju
Sajmonu Frejzeru? Istina, lord Lovat je bio poznat kao Stari Lisac, i to s
razlogom, ali je Rodžer sumnjao da je čak i strašni stari grof bio dovoljno
prefrigan da izvede nešto takvo.
Mršteći se, Rodžer je upalio auto i krenuo sa parkinga. Arhive Kalodenske
kuće bile su poražavajuće nepotpune; većinom mnogo živopisnih pisama lorda
Džordža Mareja koji kuka na probleme sa snabdevanjem, i one stvari koje
turistima izgledaju dobro u muzejskim vitrinama. Njemu treba više od toga.
„Stani malo, drugar“, podsetio je sebe, zagledajući u retrovizor pred
raskrsnicom. „Od tebe se očekuje da pronađeš šta se desilo sa onima koji nisu
ostavili kosti kod Kalodena. Kakve veze ima kako su tamo dospeli, samo ako su
bitku napustili u jednom komadu?“
Ali nije to mogao da ostavi na miru. To su bile tako čudne okolnosti. Imena
često prave zbrku, naročito u Hajlendsu, gde izgleda kao da polovina
stanovništva u svakom trenutku nosi ime „Aleksander“. Shodno tome,
muškarci obično ostaju upamćeni po nadimcima, kao i po klanu ili prezimenu.
Ponekad i nauštrb prezimena. „Lohijel“, jedan od najistaknutijih jakobitskih
poglavica, bio je zapravo Donald Kameron od Lohijela, pa su ga tako lepo
razlikovali od stotina drugih Kamerona čije je ime Donald.

22
 A svi hajlendski muškarci koji nisu nazvani Donald ili Alek, dobili su ime
Džon. Od tri imena koja je našao na spiskovima poginulih a slagala su se sa
Klerinom listom, jedno je bilo Donald Marej, jedno je bilo Aleksander Makenzi
Frejzer, a jedno Džon Grejam Frejzer. Svi bez zapisanih nadimaka; samo prosto
ime, i puk kome su pripadali. Puk gospodara Lovata, puk Frejzera.
Ali bez nadimaka on nije mogao biti siguran da su to zaista ljudi sa
Klerinog spiska. Na spisku poginulih je bilo bar šest ljudi po imenu Džon
Frejzer, a i sam spisak je nepotpun; Englezi se nisu mnogo trudili da podatke
zapisu potpuno ili tačno – većina zapisa je načinjena posle događaja, tako što
su poglavice klanova brojale glave i utvrđivale ko se nije vratio kući. Često se
ni same poglavice nisu vratile kući, što je dalje komplikovalo stvari.
Snažno se počešao po kosi od frustracije, kao da će mu masaža skalpa
podstaći mozak. A ako ta tri imena nisu isti ljudi, misterija postaje samo još
zagonetnija. Dobra polovina vojske Čarlsa Stjuarta je posečena kod Kalodena.
A Lovatovi ljudi su bili posred toga, u samom središtu bitke. Bilo je nezamislivo
da je grupa od trideset ljudi preživela na takvom mestu bez ijednog poginulog.
Ljudi gospodara Lovata su se kasno priključili ustanku; iako je dezerterstvo bilo
rašireno u drugim pukovima koji su bili uključeni dovoljno dugo da bi stekli
predstavu šta ih čeka, Frejzeri su bili neverovatno odani – i platili su za to.
Bučan zvuk sirena iza njega ga je prenuo i on je skrenuo u stranu da
propusti veliki razbesneli kamion da protutnji. Razmišljanje i vožnja nisu
aktivnosti koje se dobro slažu, zaključio je. Ako nastavi ovako završiće
spljeskan o kameni zid.
Sedeo je nepokretno načas, premišljajući. Njegov prirodni impuls bio je da
ode do pansiona gđe Tomas i kaže Kler šta je do sada saznao. Činjenica da bi
to značilo uživanje u nekoliko trenutaka u društvu Brajane Randal je ovu ideju
činilo još privlačnijom.
Sa druge strane, svi instinkti istoričara su vrištali da je potrebno još
podataka. A nije bio ni sasvim siguran da je Kler prava osoba da mu ih pruži.
Nije mogao da zamisli zašto bi ga angažovala da obavi ovaj projekat a da ga
istovremeno ometa dajući mu netačne podatke. To nije bilo razumno, a Kler
Randal je na njega ostavila utisak izuzetno razložne osobe.
Pa ipak, bio je tu i onaj incident sa viskijem. Obrazi su mu se zažarili kad
se toga setio. Bio je siguran da je ona to uradila namerno – a pošto nije izgledala
23
kao neko sklon neslanim šalama, bio je prinuđen da pretpostavi da je to učinila
da bi ga sprečila da pozove Brajanu u Broh Tuarah. Da li se trudila da njega
drži podalje od tog mesta ili je samo htela da ga spreči da Brajanu odvede tamo?
Što je više razmišljao o tom incidentu, bio je sve ubeđeniji da Kler Randal nešto
krije od svoje ćerke, ali šta je to nije mogao ni da zamisli. Još manje je mogao
da smisli kakve veze to ima sa njim, ili sa projektom koji je započeo.
Digao bi ruke od toga da nije imao dva razloga: Brajanu i prostu znatiželju.
Hteo je da zna šta se zbiva i bio je prokleto rešen da to otkrije.
Lupkao je šakom po volanu, razmišljajući, ignorišući vozila koja su
prolazila. Konačno je doneo odluku, upalio motor i uključio se u saobraćaj. Na
sledećem kružnom toku je napravio tri četvrtine kruga i skrenuo ka centru
Invernesa i železničkoj stanici.
Leteći Škotlandanin ga može odvesti do Edinburga za tri sata. Kustos
zadužen za prepisku Stjuarta bio je blizak prijatelj velečasnog. A on ima
jedanm ali trag od kog može da počne, ma koliko da zbunjuje. Spisak one
tridesetorice u puku gospodara Lovata pokazivao je da je njih trideset bilo pod
komandom kapetana Džejmsa Frejzera – od Broh Tuaraha. Taj čovek je bio
jedina vidljiva veza između Broh Tuaraha i Lovatovih Frejzera. Pitao se zašto
se Džejms Frejzer ne nalazi na Klerinom spisku.
Sunce je granulo; redak doživljaj za sredinu aprila, i Rodžer ga je
maksimalno koristio spuštajući mali prozor sa vozačke strane, da bi omogućio
da mu vetar duva pored uva.
Morao je da prenoći u Edinburgu, a kada se vraćao sutradan, bio je toliko
umoran od duge vožnje vozom da je samo pojeo toplu večeru koju je Fiona
insistirala da mu spremi, i odmah se sručio u krevet. Ali se danas probudio pun
obnovljene energije i rešenosti, pa se odvezao do seoca Broh Morda, blizu
imanja Broh Tuarah. Ako njena majka ne želi da Brajana Randal ode u Broh
Tuarah, njega ništa ne može sprečiti da obiđe to mesto.
Zapravo je našao i sam Broh Tuarah, ili je bar tako pretpostavljao; bila je tu
ogromna hrpa popadalog kamenja oko srušenog ostatka nekakve prastare kule,
kakve su se u davnoj prošlosti koristile i za stanovanje i za odbranu. Zna
dovoljno gelskog da bi razumeo da to ime znači „severna kula“ pa se kratko
čudio kako je kružna građevina mogla dobiti takvo ime.

24
 Bila je tu vlastelinska kuća sa pomoćnim zgradama u blizini, takode
urušena, mada je od nje mnogo više ostalo. Znak nekog trgovca nekretninama,
gotovo nečitljiv od izloženosti vremenu, stajao je na kolcu u dvorištu. Rodžer
je zastao na kosini iznad kuće, zagledajući okolo. Na prvi pogled, ne može da
vidi ništa što bi objašnjavalo Klerinu želju da spreči dolazak svoje ćerke ovamo.
Parkirao je „moris“ u dvorište i izašao. Predivno mesto, mada vrlo
zabačeno; trebalo mu je gotovo četrdeset pet minuta pažljivog manevrisanja
da spusti svoj „moris“ razrovanim seoskim putem sa magistrale tako da ne
polomi karter.
Nije ušao u kuću; očito je napuštena, i možda opasna – u njoj neće biti
ničega. Ime FREJZER je bilo urezano u gredu nad ulaznim vratima, istina, a isto
ime se nalazilo na većini nadgrobnih spomenika u nečemu što mora da je
porodično groblje – bar na onima koji su bili čitljivi. To i nije velika pomoć,
pomislio je. Ni na jednom kamenu nije stajalo ime nekog od ljudi sa njegovog
spiska. Moraće da produži putem; prema auto-karti, selo Broh Morda se nalazi
pet kilometara dalje.
Kao što se i plašio, mala seoska crkva je prestala da služi svojoj svrsi i
srušena je pre nekoliko godina. Uporno kucanje na vrata je izazvalo prazno
zurenje, ljute poglede, i konačno sumnjičavo nagađanje jednog ostarelog
farmera da su stari crkveni zapisi možda odneti u muzej u Fort Vilijamu, ili
možda u Invernes; tamo je bio neki sveštenik koji je skupljao takvo đubre.
Umoran i prašnjav, ali još ne obeshrabren, Rodžer se odvukao do svojih
kola zavučenih u uličicu blizu seoske kafane. To je bilo jedno od onih
nazadovanja koja često prate terenska istorijska istraživanja, i on je naviknut
na to. Čaša nečeg osvežavajućeg na brzinu – pa, dve možda, pošto je neobično
toplo – a onda dalje ka Fort Vilijamu.
Tako mi i treba, kiselo je pomislio, ako se ispostavi da zapisi koje traži sve
vreme čekaju u arhivi velečasnog. To dobija zato što je zapostavio svoj posao i
krenuo u bezveznu poteru da bi impresionirao devojku. Njegovo putovanje u
Edinburg je poslužilo zapravo samo eliminisanju tri imena koja je našao u
Kalodenskoj kući; pokazalo se da su sva trojica iz drugih pukova, ne iz grupe iz
Broh Tuaraha.
Hartije Stjuarta su zauzimale tri cele prostorije, kao i nebrojene sanduke u
podrumu muzeja pa teško može da tvrdi da ih je iscrpno proučio. Ipak, našao
25
je duplikat platnog spiska koji je video u Kalodenskoj kući, na kome su ljudi
koji su se pridružili puku čiji je vrhovni zapovednik bio gospodar Lovata – sin
Starog Lisca, tako će biti, Mladi Sajmon. Lažljivi starac je igrao na obe karte,
pomislio je Rodžer; poslao je naslednika da se bori za Stjuarte, a sam je ostao
kod kuće, tvrdeći da je sve vreme bio odani podanik kralja Džordija. Veliku
vajdu je imao od toga.
Taj dokument je navodio Sajmona Frejzera Mlađeg kao komandanta i nije
ni pominjao Džejmsa Frejzera. Neki Džejms Frejzer je, međutim, pominjan u
mnogim vojnim depešama, beleškama i ostalim dokumentima. Ako je reč o
istom čoveku, onda je on bio prilično aktivan tokom ratnog pohoda. Ipak, samo
sa imenom Džejms Frejzer bilo je nemoguće reći da li je to onaj iz Broh
Tuaraha; Džejms je u Hajlendsu ime često koliko i Dankan ili Robert. Samo na
jednom mestu je Džejms Frejzer naveden sa srednjim imenom koje bi moglo
pomoći u identifikaciji, ali u tom dokumentu nisu pominjani njegovi ljudi.
Slegnuo je ramenima, nervozno rasterujući iznenadni oblak alavih mušica.
Da se ti dokumenti dosledno prouče, potrebne su godine. Pošto nije uspeo da
rastera mušice, zavukao se u mračnu pivsku atmosferu kafane, ostavljajući ih
da se roje napolju, mahnito obuzet istragom.
Pijuckao je hladan gorak tonik i razmišljao o koracima koje je preduzeo do
sada i mogućnostima koje su mu na raspolaganju. Ima vremena da ode do Fort
Vilijama danas, mada to znači kasni povratak u Invernes. I ako se u muzeju
Fort Vilijama ne nađe ništa vredno, preturanje po arhivi velečasnog je logičan,
mada ironičan, sledeći korak.
A posle toga? Ispio je poslednje kapi tonika i dao znak gostioničaru da hoće
još jednu čašu. Pa, ako dođe do toga, skitanje po svakoj crkvi i groblju u okolini
Broh Tuaraha je verovatno najbolje što može da ostvari u kratkom roku.
Iskreno je sumnjao da će majka i ćerka ostati u Invernesu naredne dve ili tri
godine, strpljivo čekajući rezultate.
Potražio je u džepu svesku koja je stalni pratilac istoričara. Pre nego što je
otišao iz Broh Morde, treba bar da pogleda šta je ostalo od stare crkve. Nikad
se ne zna šta se može naći, a time će i uštedeti ponovni dolazak.

26
 *****

Sledećeg popodneva su majka i ćerka došle na čaj po Rodžerovom pozivu, i da

bi čule šta je uspeo da ostvari.
„Našao sam nekoliko ljudi sa vašeg spiska“, rekao je Kler, vodeći ih u radnu
sobu. „To je vrlo čudno; još nisam našao nikoga ko je zasigurno poginuo u
Kalodenu. Mislio sam da sam našao trojicu, ali se pokazalo da su to različiti
ljudi sa istim imenima.“ Kratko je pogledao doktorku Randal; stajala je prilično
mirno, stežući jednom rukom naslon fotelje kao da je zaboravila gde se nalazi.
„Hm, zar nećete da sednete?“, pozvao ih je Rodžer, a ona je malim,
iznenađenim trzajem klimnula i naglo sela na ivicu sedišta. Rodžer ju je
radoznalo odmerio, ali je produžio, izvukao je fasciklu sa istraživačkim
beleškama i pružio je njoj.
„Kao što rekoh, to je čudno. Nisam uspeo da otpratim sva imena; mislim
da ću morati da pronjuškam po parohijskim evidencijama i grobljima oko Broh
Tuaraha. Većinu ovih zapisa sam našao među papirima mog oca. Mada biste
pomislili da će se naći bar jedan ili dvojica koji su tu poginuli, ako su svi oni
bili u Kalodenu. Naročito ako su, kao što ste rekli, bili u nekom od pukova
Frejzera; oni su gotovo svi bili u središtu bitke, gde su borbe bile najžešće.“
„Znam.“ U njenom glasu je bilo nečeg što ga je nateralo da je pogleda,
zbunjen, ali joj je lice bilo nevidljivo jer je bila pognuta nad stolom. Većina
zapisa su bile kopije načinjene Rodžerovom rukom pošto egzotična tehnologija
fotokopiranja još nije dospela do državnog arhiva koji je čuvao hartije Stjuarta,
ali je bio tu i poneki original, iskopan iz obilja dokumenata iz osamnaestog
veka pokojnog velečasnog Vejkfilda. Ona je nežno prstom prevrtala zapise,
pazeći da krhki papir ne dodiruje više nego što je nužno.
„U pravu si; to jeste čudno.“ Sada je on prepoznao osećanje u njenom glasu
– bilo je to uzbuđenje, ali izmešano sa zadovoljstvom i olakšanjem. Ona je to
nekako očekivala – ili se tome nadala.
„Kaži mi...“ Oklevala je. „Ona imena koja si našao. Šta se desilo sa njima
ako nisu stradali u Kalodenu?“
Bio je malo iznenađen što joj je to bilo tako važno, ali je poslušno izvukao
fasciklu sa istraživačkim beleškama i otvorio je. „Dvojica od njih su bili na
brodskom spisku; emigrirali su u Ameriku ubrzo posle Kalodena. Četvorica su
27
umrla prirodnom smrću otprilike godinu dana kasnije – nije ni čudo, posle
Kalodena je zavladala strašna glad i mnogo je ljudi pomrlo po Hajlendsu. A
ovog sam našao u parohijskom popisu – ali ne u onoj parohiji odakle je.
Međutim, prilično sam siguran da je to jedan od vaših ljudi.“
Tek kada je primetio da napetost u njenim ramenima popušta, shvatio je
da je bila stegnuta.
„Hoćete li da ipak pogledam ostatak?“, upitao je, nadajući se potvrdnom
odgovoru. Posmatrao je Brajanu preko ramena njene majke. Stajala je pored
zida pokrivenog plutom, napola okrenuta kao da je ne zanima majčin projekat,
ali je spazio malu uspravnu boru između njenih obrva.
Možda je ona osetila isto što i on, čudnu atmosferu potisnutog uzbuđenja
koja je okruživala Kler poput električnog polja. On je toga bio svestan otkad je
ušla u sobu, a njegova otkrića su to samo pojačala. Zamišljao je da bi, ako bi je
dotakao, između njih skočila ogromna varnica elektriciteta.
Kucanje na vrata radne sobe mu je omelo misli. Vrata su se otvorila i ušla
je Fiona Grejam, gurajući kolica za čaj napunjena čajnikom, šoljama,
podmetačima, sendvičima od tri vrste, filovanim kolačima, kohom, kolačićima
sa džemom i krofnicama sa šlagom.
„Njam!“, kazala je Brajana na taj prizor. „Da li je to sve za nas, ili očekujete
još deset ljudi?“
Kler Randal je pogledala pripremljeni obrok, smeškajući se. Električno
polje je još bilo prisutno, ali prigušeno uz puno napora. Rodžer je video da joj
je jedna šaka toliko stegnuta u prevoju suknje da se rub prstena urezao u meso.
„Toliko toga ste spremili da nećemo morati da jedemo nedeljama“, rekla
je. „Izgleda predivno!“
Fiona je sinula. Bila je niska, punačka i lepa kao mala smeđa koka. Rodžer
je uzdahnuo u sebi. Iako mu je bilo drago da svojim posetiocima ponudi
gostoprimstvo, bio je svestan da tolika izdašnost osveženja ima za cilj da
impresionira njega, ne njih. Fiona, sa svojih devetnaest godina, ima jednu
žarku ambiciju u životu. Da bude supruga. Po mogućstvu muškarca od karijere.
Bacila je oko na Rodžera kada je stigao nedelju dana ranije da sredi za
velečasnim, i rešila da je asistent istorije najbolja šansa koju Invernes pruža.
Od tada, on je tovljen kao guska za Božić, cipele su mu glancane, papuče i
četkica za zube redani, krevet razmeštan i nameštan, kaput četkan, večernje
28
novine donošene i stavljane mu kraj tanjira, vrat trljan kada je za stolom dugo
radio, i uporno je pitan da li mu je udobno, kako je raspoložen i kakvo mu je
zdravlje. Nikada ranije nije bio izložen tolikoj familijarnosti.
Ukratko, Fiona ga je izluđivala. Njegov sadašnji neobrijan i nedoteran
izgled bio je više reakcija na njeno neumorno proganjanje nego zapadanje u
prirodnu zapuštenost čoveka privremeno oslobođenog poslovnih i društvenih
zahteva.
Od pomisli da bude vezan stegama svetog braka sa Fionom Grejam
smrzavale su mu se kosti. Ona bi ga stalnim dosađivanjem oterala u ludilo za
manje od godinu dana. Sem toga, tu je Brajana Randal, sada zamišljeno
zagledana u kolica za čaj, kao da se pita odakle da počne.
Celog popodneva je pažnju čvrsto usmeravao na Kler Randal i njen
projekat, izbegavajući da pogleda njenu kćer. Kler Randal je lepa, sa onim finim
kostima i prozračnom kožom sa kojima će sa šezdeset izgledati slično kao i
kada je imala dvadeset. Ali ga je pogled na Brajanu Randal pomalo ostavljao
bez daha.
Držala se kao kraljica, nije se pogurila kao što visoke devojke često čine.
Zapažajući prava leđa i elegantno držanje njene majke, bilo mu je jasno odakle
je ta crta nasleđena. Ali ne i izuzetna visina, slapovi riđe kose do struka koja
svetluca zlatno i bakarno, prošarana ćilibarom i cimetom, nemarno se kovrdža
oko lica i ramena kao ogrtač. Oči, tamnoplave tako da postaju gotovo crne pod
nekim svetlom. Ni ta široka, izdašna usta, sa punom donjom usnom koja
izaziva poljupce i grickanje od strasti. Te crte mora da je nasledila od oca.
Rodžeru je sve zajedno bilo prilično drago što njegov otac nije prisutan jer
bi sigurno osetio roditeljsku uvredu zbog misli koje su Rodžeru prolazile kroz
glavu; misli za koje se očajnički plašio da mu se čitaju na licu.
„Čaj, eh?“, rekao je od srca. „Divno. Sjajno. Izgleda izvrsno, Fiona. Ovaj,
hvala, Fiona. Ja, hm, mislim da nam ne treba ništa više.“
Ignorišući nedvosmisleni znak da treba da ode, Fiona je graciozno
klimnula na komplimente gostiju, položila podmetače i šolje vrlo racionalnim
pokretima, nasula čaj, podelila okolo prvi tanjirić kolača i izgledala kao da
namerava da ostane za stalno i da predsedava kao gazdarica kuće.
„Stavi šlaga na krofnice, Rodž... Hoću da kažem, g. Vejkfilde“, predložila je
i stavila ga ne čekajući njegov odgovor. „Mnogo si mršav; treba neko da te
29
nagoji.“ Zaverenički je pogledala Brajanu Randal govoreći: „Znate kakvi su
muškarci, nikad ne jedu kako treba ako nema neke žene da pazi na njih.“
„Prava je sreća što on ima tebe da brineš o njemu“, učtivo je odgovorila
Brajana.
Rodžer je duboko uzdahnuo i razgibavao prste nekoliko puta, dok želja da
zadavi Fionu nije prošla.
„Fiona“, rekao je. „Hoćeš li, hm, da li bi možda htela da mi učiniš malu
uslugu?“
Sinula je kao mala svetiljka načinjena od bundeve, usta su joj se raširila u
zadovoljni osmeh od pomisli da učini nešto za njega. „Naravno, Rodž... g.
Vejkfild! Bilo šta!“
Rodžer se malo postideo sebe, ali se branio da je to, na kraju krajeva, za
njeno dobro koliko i za njegovo. Ako ona ne ode, on će uskoro prestati da
odgovara za svoje postupke i učiniće nešto zbog čega će oboje zažaliti.
„Oh, hvala ti, Fiona. Nije to nešto naročito; samo sam naručio neki... neki“,
razmišljao je panično, pokušavajući da se seti nekog od lokalnih trgovaca, „neki
duvan od g. Bakana iz Visoke ulice. Pitam se da li bi htela da odeš i da mi ga
doneseš; baš bi mi dobro došla dobra lula posle ovog izvrsnog čaja.“
Fiona je već odvezivala svoju kecelju – kitnjastu, obrubljenu čipkom;
sumorno je zapazio Rodžer. Zažmurio je na tren od olakšanja kada su se vrata
radne sobe zatvorila za njom, previđajući načas činjenicu da ne puši. Uzdahnuo
je od olakšanja, i okrenuo se razgovoru sa svojim gošćama.
„Pitao si da li hoću da pogledam ostatak imena sa svog spiska“, rekla je
Kler, gotovo istog časa. Rodžer je imao čudan osećaj da je i njoj laknulo što je
Fiona otišla. „Da, hoću – ako to nije previše truda?“
„Ne, ne! Ni slučajno“, rekao je Rodžer, tek pomalo neiskreno. „Rado ću to
uraditi.“
Rodžerova ruka je nesigurno zastala pred tolikim obiljem na kolicima za
čaj, a onda odmigoljila da dohvati kristalnu flašu sa dvanaest godina starim
viskijem „mjuir brim“. Posle okršaja sa Fionom, osećao je da duguje sebi.
„Hoćete li malo ovoga?“, učtivo je upitao gošće. Spazivši izraz gađenja na
Brajaninom licu, brzo je dodao: „Ili možda čaj?“
„Čaj“, rekla je Brajana kojoj je laknulo.

30
 „Ne znaš šta propuštaš“, kazala je Kler svojoj ćerki, ushićeno udišući
isparenja viskija.
„Oh, znam“, odgovorila je Brajana. „Zato i propuštam.“ Slegnula je
ramenima i veselo podigla obrvu prema Rodžeru.
„Treba da imaš dvadeset jednu godinu pre nego što ti je zakonski
dozvoljeno da piješ u Masačusetsu“, objasnila je Kler Rodžeru. „Bri mora da
sačeka još osam meseci, pa zapravo nije navikla na viski.“
„Ponašaš se kao da je zločin ne voleti viski“, protestovala je Brajana,
smeškajući se Rodžeru preko šolje.
On je u odgovor podigao obrve. „Draga moja“, rekao je oštro. „Ovo je
Škotska. Naravno da je zločin ne voleti viski!“
„Oh, je li tako?“ ljupko je upitala Brajana, savršeno imitirajući njegov blag
škotski naglasak sa kotrljanjem glasa „r“ . „Pa, nadam se da nije težak zločin
kao krrrađa i prrrevarrra?“
Uhvaćen nespreman, zasmejao se i zagrcnuo viskijem. Kašljući i lupajući
se po grudima, pogledao je u Kler da podeli uspelu šalu. Na njenim usnama je
stajao usiljeni smešak, ali joj je lice vrlo ubledelo. Zatim je trepnula, osmehnula
se prirodnije i taj trenutak je prošao.
Rodžer je bio iznenađen kako lako teče razgovor među njima – i o
trivijalnostima i o Klerinom projektu. Brajana je očito bila zainteresovana za
posao svog oca i o jakobitima je znala znatno više nego njena majka.
„Zadivljujuće je što su uopšte stigli do Kalodena“, kazala je. „Da li si znao
da su Hajlenderi pobedili u Bici kod Prestonpansa sa svega dve hiljade ljudi?
Protiv engleske vojske od osam hiljada? Neverovatno!“
„Pa, i Bitka kod Falkirka je bila gotovo ista“, saglasio se Rodžer.
„Malobrojniji, lošije naoružani, bez konja... prosto nisu mogli da izvedu ono
što su ostvarili... a ostvarili su!“
„Um-hm“, rekla je Kler otpijajući dobar gutljaj viskija. „Jesu.“
„Nešto sam razmišljao“, rekao je Rodžer Brajani, glumeći nonšalantnost.
„Možda bi htela da sa mnom obiđeš neka od tih mesta – poprišta bitaka i ostala
mesta? Interesantna su i siguran sam da bi to znatno doprinelo istraživanju.“
Brajana se zasmejala i sklonila kosu koja samo što joj nije upala u čaj. „Ne
znam da li će pomoći, ali bih volela da pođem.“

31
 „Divno!“ Iznenađen i oduševljen njenim pristankom, trapavo je uhvatio
flašu i zamalo je ispustio. Kler ju je spretno dohvatila i precizno napunila
njegovu čašu.
„To je najmanje što mogu da učinim, nakon što sam ga prosula prošli put“,
kazala je smeškajući se u odgovor na njegovo zahvaljivanje.
Gledajući je sada, pribranu i opuštenu, Rodžer je posumnjao u svoju raniju
procenu. Možda je to ipak bila samo nezgoda? To lepo smireno lice nije mu
govorilo ništa.
Pola sata kasnije sto sa priborom za čaj bio je u potpunom neredu, flaša je
ostala prazna, a njih troje su sedeli u zajedničkoj omamljenosti zadovoljstvom.
Brajana se pomerila jednom ili dvaput, dobacila pogled Rodžeru i konačno
pitala može li da se posluži njegovim kupatilom.
„Oh, klozetom? Naravno.“ Digao se na noge, trom od „dandi“ kolača i koha
sa bademima. Ako uskoro ne zbriše od Fione, imaće sto dvadeset kila do
povratka u Oksford.
„To je jedan od onih starinskih“, objasnio je, pokazujući niz hodnik prema
toaletu. „Sa rezervoarom ispod plafona i lancem za povlačenje.“
„Videla sam takve u Britanskom muzeju“, rekla je Brajana, klimajući.
„Samo nisu bili među eksponatima, već u upotrebi.“ Oklevala je, a onda upitala:
„Da nemaš i istu vrstu toalet-papira kao u Britanskom muzeju? Jer ako je tako,
imam neke papirne maramice u tašni.“
Rodžer je zažmurio na jedno oko i odmerio je drugim. „Ili je to vrlo čudan
nepovezani zaključak“, kazao je, „ili sam popio mnogo više nego što mislim.“
Zapravo, on i Kler su vrlo zadovoljno dokusurili „mjuir brim“, mada se Brajana
zadržala na čaju.
Kler se nasmejala kada je čula to prepucavanje, pa je ustala da doda Brajani
nekoliko papirnih maramica iz svoje tašne. „Neće biti voštani papir sa žigom
Vlasništvo države Nj. V.’ kao u muzeju, mada verovatno neće biti ni mnogo
bolji“, rekla je svojoj ćerki. „Britanski toalet-papir je često prilično grub.“
„Hvala.“ Brajana je uzela maramice i okrenula se ka vratima, a onda se
vratila. „Zašto bi, pobogu, ljudi namerno pravili toalet-papir koji nije nežniji od
šmirgle?“, htela je da zna.
„Naši ljudi su kao hrastovi“, recitovao je Rodžer, „a zadnjice su im kao
nerđajući čelik. Time se gradi karakter nacije.“
32
 „Što se Škota tiče, očekujem da je reč o naslednom odumiranju nervnih
završetaka“, dodala je Kler. „Sorta ljudi koji su bili u stanju da jašu samo u
kiltovima ima zadnjice otvrdle kao sedla.“ Brajana je zašištala od smeha. „Ne
bih volela da vidim šta su umesto toalet papira koristili tada“, kazala je.
„Zapravo, i nije bilo tako loše“, iznenađujuće je rekla Kler. „Listovi divizme
su zapravo bili vrlo prijatni; jednako dobri kao dvoslojni toalet papir. A zimi ili
u zatvorenom, obično se koristila mokra krpa; nije baš higijenski, ali je
dovoljno udobno.“ Rodžer i Brajana su načas oboje zinuli.
„Hm... pročitala sam to u nekoj knjizi“, kazala je i iznenađujuće se
zacrvenela.
Dok je Brajana, i dalje se kikoćući, odlazila da potraži pomoćne prostorije,
Kler je ostala da stoji kraj vrata.
„Veoma je lepo s tvoje strane što si nas tako divno zabavio“, rekla je smešeći
se Rodžeru. Trenutni gubitak prisebnosti je nestao, zamenila ga je njena
uobičajena pribranost. „1 vrlo ljubazno od tebe što si pronašao za mene ta
imena.“
„To mi je predstavljalo zadovoljstvo“, uveravao ju je Rodžer. „Bila je to lepa
promena u odnosu na paučinu i naftalin. Javiću vam čim saznam još nešto o
vašim jakobitima.“
„Hvala ti.“ Kler je oklevala, bacila pogled preko ramena i utišala glas.
„Zapravo, pošto je Bri otišla na trenutak... hoću nešto da te pitam, nasamo.“
Rodžer je pročistio grlo i ispravio kravatu koju je stavio u čast ove prilike.
„Pitajte“, rekao je, osećajući se raspoloženo zbog uspeha zabave. „Potpuno
sam vam na
usluzi.“
„Pitao si Bri da li bi pošla sa tobom na terensko istraživanje. Htela sam da
te pitam... ima jedno mesto gde bih volela da je ne vodiš, ako ti to ne smeta.“
Istog časa u Rodžerovoj glavi se uključio alarm. Da li će sada saznati u čemu
je tajna Broh Tuaraha?
„Krug uspravnog kamenja – zovu ga Kreg Na Dan.“ Klerino lice je bilo
iskreno kada se nagnula malo bliže.’“Postoji vrlo ozbiljan razlog, inače ne bih
to tražila. Hoću da Brajanu do tog kruga odvedem ja, ali se plašim da ne mogu
u ovom času da ti kažem razlog. Reći ću ti ga nekom prilikom, ali ne sada.
Hoćeš li to da mi obećaš?“
33
 Misli u Rodžerovoj glavi sustizale su jedna drugu. Znači, ipak nije Broh
Tuarah mesto kog Kler želi da se devojka kloni! Jedna misterija je objašnjena,
tek da bi se produbila druga.
„Ako tako hoćete“, konačno je rekao. „Naravno.“
„Hvala ti.“ Ona mu je dotakla ruku jednom, lako, i okrenula se da pođe.
Kad je video njenu siluetu prema svetlu, to ga je iznenada podsetilo na nešto.
Možda nije zgodan trenutak da to pita, ali neće naneti nikakvu štetu. „Oh, dr
Randal – Kler?“
Kler se okrenula licem ka njemu. Pošto Brajana nije bila prisutna da ga
ometa u tome, video je da je Kler Randal i sama veoma lepa žena. Lice joj je
bilo užareno od viskija, a oči su joj imale veoma neobičnu svetlu, zlaćanosmeđu
boju, pomislio je – kao ćilibar u kristalu.
„U svim zapisima koje sam našao a koji se odnose na te ljude“, kazao je
Rodžer pažljivo birajući reči, „pominje se kapetan Džejms Frejzer, koji im je
izgleda bio vođa. Ali ga nema na vašem spisku. Samo sam se pitao da li ste znali
za njega.“
Stajala je kao ukopana na trenutak, podsećajući ga na ono kako se ponašala
odmah nakon što su došle tog popodneva. Ali se ubrzo malo prodrmala i
odgovorila naizgled ravnodušno.
„Da, znala sam za njega.“ Govorila je mirno, ali joj je sa lica nestala sva boja
i Rodžer je video kako joj puls ubrzano kuca u dnu vrata.
„Nisam ga stavila na spisak pošto već znam šta mu se desilo. Džejmi Frejzer
je umro u Kalodenu.“
„Jeste li sigurni?“
Kao da joj se žuri da ode, KJer je pokupila svoju tašnu i bacila pogled niz
hodnik, gde je zvečanje prastarog mehanizma ukazivalo na to da se Brajana
sprema da izađe.
„Da“, rekla je, ne gledajući nazad. „Sasvim sam sigurna. Oh, g. Vejkfilde...
Rodžere, hoću da kažem.“ Sada se okrenula nazad, fiksirajući ga onim očima
čudne boje. Pri ovom svetlu deluju gotovo žuto, pomislio je; oči velike mačke,
oči leoparda.
„Molim te“, kazala je, „ne pominji Džejmija Frejzera mojoj ćerki.“

34
 *****

Bilo je kasno i trebao je odavno da bude u krevetu, ali Rodžer nije mogao da
spava. Da li zbog Fioninog uznemiravanja, zbog zbunjujućih kontradikcija Kler
Randal, ili od oduševljenja izgledima da terensko istraživanje obavlja sa
Brajanom Randal, bio je sasvim budan i po svemu sudeći će tako i ostati.
Umesto da se premešta, vrti ili broji ovce, rešio je da ovu razbuđenost upotrebi
za nešto korisno. Preturanje po papirima velečasnog će ga verovatno začas
uspavati.
Fionino svetio niz hodnik je još bilo upaljeno, ali je on na prstima sišao
stepeništem da je ne remeti. Zatim je, upalivši svetio u radnoj sobi, zastao na
tren razmišljajući o razmerama zadatka pred sobom.
Zid je oličavao misli velečasnog Vejkfilda. Potpuno je prekrivao jednu
stranu sobe, bio je prostranstvo plute gotovo šest metara sa tri i po. Praktično
nimalo originalne plute nije bilo vidljivo ispod slojeva i slojeva hartija, beleški,
fotografija, šapirografiranih dokumenata, računa, priznanica, ptičjeg perja,
otkinutih ćoškova koverata sa zanimljivim poštanskim markama, adresa,
privezaka za ključeve, razglednica, gumica i ostalih drangulija, prikačenih ili
okačenih kanapima.
Trivijalne stvari su mestimično dostizale dvanaest slojeva, pa ipak je
velačasni uvek mogao da ruku položi tačno na ono što mu treba. Rodžer je
smatrao da je zid organizovan po nekom skrivenom sistemu koji je tako
suptilan da ga ni stručnjaci američke svemirske agencije ne bi mogli
odgonetnuti.
Rodžer je sumnjičavo odmerio zid. Nije postojala neka logična tačka od
koje treba početi. Neodlučno je pošao ka šapirografiranom spisku datuma
okupljanja generalne skupštine koji je poslat iz biskupske kancelarije, ali mu je
pažnju skrenuo krejonima nacrtani zmaj ispod, sa živopisno dočaranim
oblačićima dima iz blistavih nozdrva i zelenim plamenovima koji su izbijali iz
razjapljenih usta.
RODŽER – pisalo je krupnim, nesigurnim velikim slovima u dnu lista.
Nejasno se prisećao kako je objašnjavao da zmaj bljuje zelenu vatru jer ne jede
ništa sem spanaća. Pustio je stranicu generalne skupštine da padne nazad na
mesto i okrenuo se od zida. Na tu gomilu će se baciti kasnije.
35
 Radni sto, ogromni komad orahovine sa pomičnim poklopcem i najmanje
četrdeset malih skrovišta punih i prepunih, izgledao je kao šala i komika u
poređenju sa tim. Sa uzdahom, Rodžer je privukao izubijanu stolicu i seo da
uhvati smisao svih dokumenata za koje je velačasni smatrao da ih treba
sačuvati.
Štos računa koje tek treba platiti. Još jedan sa dokumentima zvaničnog
izgleda: saobraćajne dozvole, izveštaji o premeru, građevinske dozvole. Još
jedan sa istorijskim beleškama i zapisima. Još jedan sa porodičnim
uspomenama. Još jedan – daleko najveći – za đubre.
Duboko zanet zadatkom, nije čuo kad su se vrata otvorila iza njega niti
dolazeće korake. Iznenada se ogroman čajnik pojavio na stolu pred njim.
„Eh?“ Ispravio se, žmirkajući.
„Pomislila sam da bi vam dobro došlo malo čaja, g. Vejk... mislim,
Rodžere.“ Fiona je spustila mali poslužavnik sa šoljom i tacnom i tanjirićem
kolačića.
„Oh, hvala.“ Zapravo je bio gladan i uputio je Fioni prijateljski osmeh od
kog je krv pokuljala u njene oble, sveže obraze. Naizgled osokoljena time, nije
otišla već je sela na ćošak stola, ushićeno ga posmatrajući dok se bavio poslom
između zalogaja čokoladnog kolačića.
Osećajući nejasno da bi trebao nečim da pokaže da je svestan njenog
prisustva, Rodžer je zaustavio napola pojedeni kolačić i promumlao: „Dobro.“
„Jesu li? Ja sam ih pravila, znaš.“ Fiona se još više zacrvenela. Atraktivna
devojčica, Fiona. Mala, zaobljena, sa tamnom kovrdžavom kosom i krupnim
smeđim očima. On se iznenada uhvatio kako razmišlja o tome da li Brajana
Randal zna da kuva, a zatim je stresao glavom da otera tu sliku.
Očigledno shvatajući to kao gest neverice, Fiona se nagnula bliže. „Ne,
stvarno“, insistirala je. „To je recept moje bake. Uvek je govorila da su ti
velečasnom omiljeni.“ Velike smeđe oči su se malo zamaglile. „Ostavila mi je
sve svoje kuvare i stvari. Pošto sam ja jedina unuka, razumeš.“ „Žao mi je zbog
tvoje bake“, iskreno je kazao Rodžer. „Bilo je brzo, zar ne?
Fiona je snuždeno klimnula. „Oh, da. Bilo joj je dobro celog dana, a onda
je posle večere rekla da se oseća malo umorno i otišla u krevet.“ Devojka je
podigla ramena i pustila ih da padnu. „Zaspala je i više se nije probudila.“

36
 „Dobar način da se ode“, rekao je Rodžer. „Drago mi je zbog toga.“ Gđa
Grejam je bila neizostavna u sveštenikovoj kući i pre nego što je Rodžer došao,
uplašeni petogodišnjak koji je upravo ostao siroče. Sredovečna već tada i
udovica sa odraslom decom, ona je ipak pružila izdašnu količinu čvrste,
ozbiljne materinske ljubavi tokom školskih raspusta kada se Rodžer vraćao
kući kod sveštenika. Ona i velečasni su činili čudan par, a opet su svako na svoj
način doprineli da stara kuća bude dom.
Uzdrman prisećanjima, Rodžer je ispružio ruku i stegao Fioninu šaku. Ona
je uzvratila stisak, a smeđe oči su se naglo rastopile. Male usne nalik ružinom
pupoljku su se malo razdvojile, i ona se nagnula prema Rodžeru tako da je on
mogao da oseti njen topao dah na svom uvu.
„Uh, hvala ti“, istrtljao je Rodžer. Povukao je ruku iz njenog stiska kao da
se opržio. „Hvala ti puno. Za... ovaj... čaj i ostalo. Dobro. Bilo je dobro. Vrlo
dobro. Hvala.“ Okrenuo se i žurno dohvatio naredni štos papira da bi prikrio
svoju konfuziju, grabeći smotuljak novinskih isečaka iz jednog pregratka koji
je nasumce odabrao.
Razmotao je požutele isečke i raširio ih po stolu, držeći ih između palčeva.
Mršteći se od koncentracije, nagnuo je glavu nad umrljani tekst. Trenutak
kasnije, Fiona se podigla uz duboki uzdah i krenula ka vratima. Rodžer nije
podigao pogled.
I sam je duboko uzdahnuo, a zatim je nakratko zažmurio i ponudio brzu
molitvu zahvalnosti za spas iz guste situacije. Da, Fiona je atraktivna. Da,
nesumnjivo je dobra kuvarica. Takođe je i preterano znatiželjna, meša se,
nervira ga i čvrsto je rešena da se uda. Položi li ruku na tu ružičastu kožu još
jednom, objava venčanja će uslediti narednog meseca. Ukoliko uopšte dođe do
nekakve objave braka, ime povezano sa Rodžerom Vejkfildom u crkvenom
registru biće ime Brajane Randal, ako se Rodžer išta pita u celoj stvari.
Dok je razmišljao o tome koliko će se o tome pitati Rodžer je otvorio oči, a
onda trepnuo jer je ispred njega bilo ime koje je zamišljao na venčanom listu –
Randal.
Ne, naravno, Brajana Randal. Kler Randal. Naslov je glasio VRAĆENA IZ
MRTVIH. Ispod je bila slika Kler Randal, dvadeset godina mlađe, ali samo malo
drugačije nego što je sada, izuzev izraza na licu. Fotografisana je kako sedi
uspravno u bolničkom krevetu, kose raščupane tako da se razletela na sve
37
strane, delikatnih usta stegnutih kao čelična klopka, a one izuzetne oči su
besno gledale pravo u aparat.
U šoku, Rodžer je brzo prelistao svitak isečaka, a onda se vratio da ih
pročita pažljivije. Mada su novine od te priče pravile što su mogle veću
senzaciju, činjenica je bilo malo.
Kler Randal, supruga istaknutog istoričara dr Frenklina V. Randala, nestala
je tokom boravka u Škotskoj, u Invernesu, kasno s proleća 1945. godine. Auto
koji je vozila je nađen, ali je žena nestala bez traga. Kada su se sve pretrage
pokazale uzaludnim, policija i ožalošćeni muž su na kraju zaključili da je Kler
Randal morala biti ubijena, možda od nekog lutajućeg probisveta, i da je njen
leš sakriven u neki stenoviti procep u tom području.
A 1948, gotovo tri godine kasnije, Kler Randal se vratila. Nađena je,
neuredna i u ritama, kako luta blizu mesta gde je nestala. Iako je izgledalo da
je fizički dobro, mada malo pothranjena, gđa Randal je bila dezorijentisana i
rastrzana.
Podižući malo obrve na pomisao da je Kler Randal ikada bila takva, Rodžer
je prelistao ostatak isečaka. U njima je bilo malo toga sem informacije da je gđa
Randal u lokalnoj bolnici lečena od izloženosti šoku. Bile su tu fotografije
verovatno oduševljenog supruga, Frenka Randala. Delovao je pre zapanjeno
nego oduševljeno, kritički je pomislio Rodžer, mada i ne može da ga krivi.
Radoznalo je proučavao slike. Frenk Randal je bio mršav, zgodan čovek
aristokratskog izgleda. Taman, sa nekom neobuzdanom elegancijom koja se
pokazivala u silueti njegovog tela dok je stajao na vratima bolnice, kada ga je
fotograf iznenadio na putu da poseti nedavno vraćenu suprugu.
Pratio je liniju duge uske vilice i krivinu glave, i shvatio da traži tragove
Brajane u njenom ocu. Zaintrigiran tom pomisli, ustao je i sa police dohvatio
jednu knjigu Frenka Randala. Okrenuo je zadnju stranu korica i našao bolju
sliku. Na omotu je Frenk Randal bio prikazan u koloru tako da se videlo celo
lice. Ne, kosa je nesporno bila tamnosmeđa, ne riđa. Taj usplamteli sjaj mora
da je došao od neke babe ili nekog dede, zajedno sa tamnoplavim očima,
zakošenim kao kod mačke. Bile su divne, ali ni nalik majčinim. A nisu ličile ni
na očeve. Koliko god da se trudio, na licu čuvenog istoričara nije mogao da
prepozna ništa od usplamtele boginje.

38
 Uzdahnuo je, zatvorio knjigu i pokupio isečke. Zaista mora da prestane sa
ovom sluđenošću i baci se na posao, ili će sedeti ovde cele naredne godine.
Taman se spremao da isečke odloži među papire koje će sačuvati, kada mu
jedan, sa naslovom KIDNAPOVALE JE VILE? zapade za oko. Tačnije, ne sam
isečak, već datum koji je stajao odmah iznad naslova, 6. maj 1948. godine.
Isečak je spustio nežno, kao da je to bomba koja mu može eksplodirati u
ruci. Zažmurio je i pokušao da prizove razgovor sa majkom i ćerkom Randal.
„Treba da imaš dvadeset jednu godinu da bi smeo da piješ u Masačusetsu“,
rekla je Kler. „Brajani je ostalo još osam meseci dotle.“ Dvadeset, znači. Brajana
Randal ima dvadeset godina.
Nesposoban da dovoljno brzo broji unazad, ustao je i počeo da pretura po
večitom kalendaru koji je vikar držao na delu pretrpanog zida očišćenom samo
za njega. Našao je taj datum i stajao pritiskajući prstom papir, bez kapi krvi u
licu.
Kler Randal se vratila posle misterioznog nestanka neuredna, pothranjena,
rastrzana – i trudna.

*****

Kada je tome došao čas Rodžer je konačno zaspao, ali se usled kasnog leganja
probudio dockan i oči su ga pekle, sa glavoboljom koju ni tuširanje hladnom
vodom ni rascvrkutanost Fione za doručkom nisu uspele da rasprše.
Osećaj je bio toliko neugodan da je napustio svoj posao i izašao iz kuće da
prošeta. Hodajući po laganoj kiši osetio je da svež vazduh pomaže protiv
glavobolje, ali mu je, nažalost, dovoljno raščistio misli, toliko da je ponovo
počeo da misli o implikacijama noćašnjeg otkrića.
Brajana ne zna. To je bilo dovoljno jasno, po onome kako je govorila o
pokojnom ocu – ili o čoveku za kog je mislila da je njen otac, Frenku Randalu.
A Kler verovatno nije ni htela da sazna, inače bi devojci sama rekla. Sem ako
putovanje po Škotskoj nije smišljeno kao uvertira za takvo priznanje? Pravi
otac je morao biti Škot; na kraju krajeva, Kler je nestala – i ponovo se pojavila
– u Škotskoj. Da li je on još tu?
Bila je to zapanjujuća misao. Da li je Kler ćerku dovela da bi je upoznala s
njenim pravim ocem? Rodžer je sumnjičavo odmahnuo glavom. To bi bilo vrlo
39
rizično. Zbunilo bi Brajanu i bilo bi pakleno bolno samoj Kler. Otac bi se
načisto prepao. A devojka je, očigledno, privržena Frenku Randalu. Kako li će
se ona osećati ako uvidi da čovek koga je volela i idealizovala celog života
uopšte nije krvno povezan s njom?
Rodžer je sažaljevao sve koji su povezani sa tim, uključujući i sebe. Nije
tražio da bude umešan u to i poželeo je da se nalazi u istom blaženom neznanju
kao i juče. Dopada mu se Kler Randal, veoma mu se dopada, i smatrao je da je
njena preljuba nešto neukusno. Istovremeno se rugao sebi zbog zastarele
sentimentalnosti. Ko zna kakav je bio njen život sa Frenkom Randalom? Možda
je imala dobar razlog da ode sa drugim muškarcem. Ali zašto se onda vratila?
Oznojen i zlovoljan, Rodžer je odlutao nazad kući. Skinuo je jaknu u
hodniku i popeo se da se okupa. Ponekad mu kupanje pomaže da se smiri, a to
mu je sada bilo veoma potrebno.
Prešao je rukom preko niza vešalica u svom plakaru, tražeći čupavo rame
iznošenog belog frotirskog mantila. Zatim je, zastajući na tren, sklonio vešalice
u stranu da dohvati ono što traži.
Ofucani stari kućni mantil mu je bio drag. Žuta svila naličja je izbledela u
oker, ali su višebojni paunovi bili izraženi kao i uvek, repova raširenih u
grofovskoj ležernosti, posmatrajući gledaoca očima poput crnih perli. Prineo
je meku tkaninu do nosa i udahnuo duboko, zatvorivši oči. Blaga aroma
omekšivača i prosutog viskija prizvala je nazad velečasnog Vejkfilda, onako
kako čak ni njegov zid sa bezveznim sitnicama nije mogao.
U mnogim prilikama je omirisao baš tu utešnu aromu, i kolonjsku vodu
„old spajs“, lica pritisnutog uz glatku površinu ove svile, sa debeljuškastim
rukama velečasnog koje su zaštinički savijene oko njega i koje obećavaju
utočište. Ostalu odeću starca je dao Oksfamu, ali od ovoga nekako nije mogao
da se rastane.
Nešto mu je nadošlo na trenutak i navukao je mantil preko svojih golih
ramena, pomalo iznenađen njegovom lakom toplinom, kao da ga neki prsti
miluju po koži. Od uživanja je pomerio ramena ispod svile, a onda je pojas
nemarno vezao u čvor.
Na oprezu u slučaju da Fiona upadne, otišao je gornjim hodnikom do
kupatila. Bojler je stajao u zaglavlju kade kao čuvar svetog izvora, zdepast i
večit. Još jedna od uspomena iz njegovih mladih dana bio je užas koji se
40
događao jednom nedeljno kad bi pokušao da upali bojler upaljačem na kremen
da bi zagrejao sebi vodu za kupanje, dok gas beži pored njegove glave uz
preteče šištanje, a njegove ruke, znojave u strahu od eksplozije i trenutne smrti,
beskorisno klizaju po metalu upaljača.
Odavno automatizovan jednom operacijom nad njegovom misterioznom
iznutricom, bojler je sada tiho grgoljio za sebe, prsten gasa pri njegovom dnu
je kloparao i hučao od nevidljivog plamena ispod metalnog štitnika. Rodžer je
zakrenuo napuklo dugme sa oznakom „topla“ do kraja, za pola kruga okrenuo
dugme „hladna“, a onda stao da se zagleda u ogledalu dok čeka da mu se kada
napuni.
Ništa bitno mu ne fali, razmišljao je, uvlačeći stomak i uspravljajući se pred
velikim odrazom na poleđini vrata. Čvrst je. Uredan. Dugonog, ali ne vretenast.
Možda malo koščat kod ramena? Kritički se namrštio, uvijajući telo napred i
nazad.
Prolazio je rukom kroz svoju gustu crnu kosu sve dok nije ostala da stoji
kao četka za brijanje, i pokušavao da zamisli sebe sa bradom i dugom kosom,
kakve su imali neki njegovi studenti. Da li bi izgledao zanosno, ili samo
staromodno? Možda i jedna minduša, kad je već kod toga. Tada bi mogao da
izgleda kao gusar, kao Edvard Tič ili Henri Morgan. Skupio je obrve i iskezio
se.
„Grrr“, rekao je svom odrazu.
„G. Vejkfild?“, kazao je odraz.
Rodžer je odskočio, zapanjen, i nezgodno nožnim prstom udario u nožicu
prastare kade. „Jao!“
„Jeste li dobro, g. Vejkfilde?“, pitalo je ogledalo. Porcelanska kvaka se
tresla.
„Naravno da jesam!“, razdraženo je prasnuo, besno gledajući u vrata.
„Odlazi, Fiona, kupam
se!“
S druge strane vrata začuo se kikot.
„Ooh, dvaput u jednom danu. Da možda ne preterujemo sa lickanjem?
Hoćete li malo onog sapuna sa lorberom? Tu je u plakaru, ako hoćete.“
„Ne, neću“, zarežao je. Nivo vode se podigao do pola kade, pa je zavrnuo
slavinu. Iznenadna tišina je bila utešna i Rodžer je udahnuo paru punim
41
plućima. Štrecajući se malo od vreline, zagazio je u vodu i snebivljivo se
spustio, osećajući kako mu laki znoj probija po licu kada je vrelina pojurila uz
njegovo telo.
„G. Vejkfilde?“ Glas se vratio i cvrkutao s one strane vrata kao crvendać koji
izaziva.
„Odlazi, Fiona“, škrgutao je zubima dok se opuštao u kadi. Para se dizala
oko njega, prijatna kao ruke ljubavnice. „Imam sve što mi treba.“ „Ne, nemate“,
kazao je glas.
„Da, imam.“ Pogledom je preleteo preko impresivne postavke flašica,
teglica i pribora raspoređenih na polici iznad kade. „Šampon, tri vrste.
Regenerator za kosu. Brijač. Sapun za telo. Sapun za lice. Losion za posle
brijanja. Kolonjska voda. Dezodorans u stiku. Ne fali mi ništa, Fiona.“
„Kako je sa peškirima?“, ljupko je upitao glas.
Nakon mahnitog pogleda po kupatilu bez ijednog peškira, Rodžer je
zažmurio, stegao zube i polako izbrojao do deset. Pošto se to pokazalo
nedovoljnim, produžio je do dvadeset. A tada je, osećajući da je u stanju da
odgovori a da mu ne izbije pena na usta, mirno rekao:
„U redu, Fiona. Stavi ih pred vrata, molim te. A onda, molim te... molim te,
Fiona... idi.“
Posle šuškanja napolju čulo se neodlučno udaljavanje koraka, i Rodžer se,
sa uzdahom olakšanja, posvetio uživanju u privatnosti. Mir. Tišina. Nema
Fione.
Sada, kada je mogao da objektivnije sagleda uznemirujuće otkriće, uvideo
je da je više nego znatiželjan u pogledu Brajaninog misterioznog oca. Sudeći
po ćerki, taj je čovek bio izuzetno atraktivan; da li bi to samo po sebi bilo
dovoljno da privuče ženu poput Kler Randal?
Već se pitao da li bi otac Brajane Randal mogao biti Škot. Da li živi – ili je
Živeo – u Invernesu? Računao je da bi takva blizina mogla da objasni Klerinu
nervozu i utisak da ona tu nešto krije. Ali, da li to može da objasni i zbunjujuće
zahteve koje mu je postavila? Nije želela da on odvede Brajanu do Krega Na
Dan niti da kapetana iz Broh Tuaraha pominje njenoj ćerki. Zašto, za ime
sveta?
Iznenadna pomisao ga je naterala da se uspravi u kadi, tako nepažljivo da
je voda zapljusnula stranice od livenog gvožđa. Šta ako ona nije zabrinuta za
42
jakobitskog vojnika iz osamnaestog veka, već samo za njegovo ime? Šta ako se
čovek sa kojim je začela ćerku 1947. takode zove Džejms Frejzer? To je dovoljno
često ime u Hajlendsu.
Da, pomislio je, to bi prilično objasnilo stvari. A što se tiče Klerine želje da
kameni krug sama pokaže ćerki, možda je i to nekako povezano sa misterijom
njenog oca; možda je tu srela čoveka, ili je možda to mesto gde je Brajana
začeta. Rodžeru je dobro poznato da se kameni krug često koristi kao mesto
ljubavnih sastanaka; i sam je tamo odvodio devojke u srednjoj školi, uzdajući
se da će atmosfera paganske misterije oslabiti njihovu uzdržanost. Uvek je
palilo.
Iznenada mu se javila vizija finih belih udova Kler Randal, spojenih u
neobuzdanom zaboravu sa golim, napregnutim telom riđokosog muškarca,
dva tela klizava od kiše i umrljana ugaženom travom kako se izvijaju u ekstazi
među uspravnim kamenjem. Ta vizija je bila toliko šokantna svojom
detaljnošću da ga je ostavila uzdrhtalog, sa znojem koji mu se slivao niz grudi
i nestajao u vrućoj vodi kade.
Hriste! Kako će pogledati Kler Randal u oči kada se sretnu sledeći put? Šta
će reći Brajani, kad smo već kod toga? „Da li si pročitala neku dobru knjigu u
poslednje vreme?“
„Da li si pogledala neki dobar film?“
„Znaš li da si vanbračno dete?“
Odmahnuo je glavom, pokušavajući da je razbistri. Istina je da ne zna šta
da učini sledeće.i Ovo je zbrkana situacija. Ne želi da u nju bude umešan, a
ipak jeste. Dopada mu se Kler Randal; dopada mu se Brajana Randal, takođe –
i mnogo više od toga, ako ćemo pravo. Želi da je zaštiti i da je poštedi bola
koliko može. A opet, izgleda da nema načina da to izvede. Jedino što može
jeste to da drži jezik za zubima dok Kler Randal ne uradi ono što je smislila. I
da se onda nađe tu da pokupi deliće.

43
 3

Majke i ćerke

itala sam se koliko malih čajdžinica ima u Invernesu. Visoka ulica je

sa obe strane oivičena kafićima i prodavnicama za turiste, dokle
pogled seže. Kada je kraljica Viktorija jednom Hajlends učinila
bezbednim za putnike dajući kraljevsku pohvalu tom mestu, turisti
su nagrnuli na sever u sve većem broju. Škoti, nenaviknuti da sa juga primaju
bilo šta sem invazija i političkih mešanja, izvanredno su odgovorili na
takav izazov.
Na svakih nekoliko metara u glavnoj ulici svakog hajlendskog gradića
možete naleteti na radnju gde se prodaju hajlendski kolačići, kopije
Edinburške stene, maramice sa izvezenim čičkom, male gajde, značke klanova
livene od aluminijuma, noževe za pisma u obliku dvoseklog mača, novčanike
za sitnice nalik škotskim vrećicama koje se nose oko pasa (ponekad sa
anatomski ispravnim „Škotom“ ispod), izbor koji štipa oko tartanima raznih
klanova koji krase sve moguće odevne predmete od tkanine, počev od kapa,
kravata i servijeta, zaključno sa izuzetno groznim žutim „bakanan“ kariranim
materijalom koji čini prednju stranu najlonskih muških gaća.
Zagledajući izbor peškirića na kojima je iscrtan neprecizan opis čudovišta
iz Loh Nesa kako peva Auld Lang Syne, pomislila sam kako je Viktorija
odgovorna za mnogo toga.
Brajana je polako tumarala uskim prolazom kroz radnju, glave zabačene
dok je zapanjeno piljila u robu koja je visila sa krovnih greda.
„Da li misliš da su ovi pravi?“, pitala je, pokazujući nagore u par jelenskih
rogova koji su svoje paroške stidljivo gurali kroz pravu šumu gajdi.
„Rogovi? Oh, da. Ne bih rekla da je tehnologija plastike baš tako dobra, za
sada“, odgovorila sam. „Sem toga, pogledaj cenu. Sve što košta više od sto funti
vrlo verovatno je pravo.“ Brajana je razrogačila oči, a zatim je oborila glavu.
„Pobogu. Mislim da ću Džejn radije kupiti tartana dovoljno za suknju.“

44
 „Kvalitetan vuneni tartan neće koštati mnogo manje“, suvo sam rekla, „ali
će biti mnogo lakše odneti ga kući avionom. Hajdemo preko kod krojača
kiltova, oni imaju najbolji kvalitet.“
Počela je kiša – naravno – pa smo svoje u papir umotane pakete zavukle
pod kabanice za koje sam mudro insistirala da ih ponesemo. Brajana je frknula
jer ju je nešto iznenada oraspoložilo.
„Toliko se navikneš da ove stvari zoveš ‘mak’ da na kraju zaboraviš kako se
zapravo zovu. Ne čudi me što su ih baš Škoti izmislili“, dodala je, gledajući vodu
koja se poput čaršava slivala sa nadstrešnice. „Da li ovde sve vreme pada kiša?“
„Manje-više“, rekla sam, zureći kroz pljusak da vidim dolaze li neka kola.
„Mada sam uvek smatrala da je g. Makintoš bio od bojažljive sorte, većina Škota
koje sam upoznala gotovo se ne obazire na kišu.“ Iznenada sam se ugrizla za
usnu, ali Brajana nije zapazila moju omašku, onako malu; merkala je do
članaka duboku bujicu koja je tekla kroz slivnik.
„Znaš šta, mama, možda je bolje da odemo gore do pešačkog prelaza.
Nećemo uspeti da tek tako pretrčimo ulicu.“
Klimajući da se slažem, otpratila sam je ulicom, a srce mi je lupalo od
adrenalina pod lepljivim pokrivačem kabanice. Kada ćeš da okončaš to?,
insistirao je moj mozak. Ne možeš nastaviti da paziš na reči i gutaš pola onoga
što si zaustila da kažeš. Zašto joj jednostavno ne kažeš?
Ne još, pomislila sam za sebe. Nisam kukavica – a i da jesam, to nije važno.
Ali još nije vreme. Htela sam da prvo vidi Škotsku. Ne ove gluposti – dok smo
prolazili pored izloga sa stvarčicama od tartana za bebe – već predele. I
Kaloden. Više od svega, hoću da smognem snage da joj ispričam kraj priče. A
za to mi treba Rodžer Vejkfild.
Kao da su ga moje misli prizvale, spazila sam drečavonarandžasti krov
izdrndanog „morisa“ na parkingu s leve strane kako poput svetionika sija u
vlažnoj magli.
Videla ga je i Brajana – nemoguće je da u Invernesu ima mnogo automobila
baš te boje i u tako neuglednom stanju – i pokazala ga je, govoreći: „Vidi,
mama, zar ono nije auto Rodžera
Vejkfilda?“

45
 „Da, mislim da jeste“, kazala sam. Sa desne strane je bio kafić iz koga su se
mirisi svežih krofni, bajatog tosta i kafe mešali sa vazduhom svežim od kiše.
Dograbila sam Brajanu za ruku i uvukla je u kafić.
„Posle svega mislim da sam gladna“, objasnila sam. „Hajde da popijemo
kakao uz neki
kolačić.“
Još uvek dovoljno dete da je mami čokolada i dovoljno mlada da može da
jede u svako doba, Bri se nije usprotivila, već je odmah sela i dohvatila čajem
izmrljani list zelene hartije koji je služio kao dnevni meni.
Nije mi se naročito pio kakao, ali mi je trebalo malo vremena da razmislim.
Na betonskom zidu parkinga preko puta stajao je veliki natpis PARKING
ISKLJUČIVO ZA ŠKOTSKU ŽELEZNICU, sa propratnim pretnjama o tome šta
će se desiti vozilima ljudi koji parkiraju tu a ne putuju vozom. Osim ako Rodžer
zna nešto o čuvarima reda u Invernesu što ja ne znam, velike su šanse da je
nekuda otputovao vozom. Tačno je da je mogao otići bilo kuda, ali su Edinburg
i London delovali kao najverovatnija odredišta. Jadni momak je ozbiljno
shvatio svoje istraživanje.
Mi smo i same došle vozom iz Edinburga. Pokušala sam da se prisetim reda
vožnje, bez naročitog uspeha.
„Pitam se da li će se Rodžer vratiti večernjim vozom“, kazala je Bri, kao
odjek mojih misli na neki jeziv način od kojeg sam se zagrcnula svojim
kakaoom. Činjenica da se pita o ponovnom pojavljivanju Rodžera naterala me
je da se upitam da li je zapazila mladog g. Vejkfilda.
Poprilično, po svemu sudeći.
„Razmišljala sam“, nehajno je rekla, „možda bismo trebale da kupimo
nešto Rodžeru
Vejkfildu dok smo u gradu – da mu na neki način zahvalimo za projekat koji
obavlja za tebe.“
„Dobra ideja“, rekla sam raspoloženo. „Šta misliš da bi mu se dopalo?“
Namrštila se u svoju šolju, kao da tamo traži inspiraciju. „Ne znam. Nešto
lepo; izgleda kao da će ovaj projekat zahtevati puno posla.“ Iznenada je
pogledala u mene, podignutih obrva.
„Zašto si to zatražila od njega?“, pitala je. „Ako si htela da uđeš u trag
ljudima iz osamnaestog veka, postoje firme koje se time bave. Genealogijom i
46
sličnim stvarima, hoću da kažem. Tata je uvek koristio Scot-Search, ako je
morao da utvrdi rodbinske veze, a nije imao vremena da to obavi sam.“
„Da, znam“, rekla sam i duboko udahnula. Sad smo na klizavom terenu.
„Ovaj projekat – to je nešto izuzetno... za tvog oca. On bi želeo da Rodžer
Vejkfild to obavi.“
„Oh.“ Ćutala je neko vreme, posmatrajući kišu kako dobuje i svetluca na
prozoru kafića.
„Da li ti nedostaje tata?“, upitala je iznenada, nosa ukopanog u šolju i
trepavica spuštenih da ne bi gledala u mene.
„Da“, rekla sam. Prešla sam kažiprstom po rubu svoje netaknute šolje,
brišući kapljicu prosutog kakaoa. „Nismo se uvek najbolje slagali, to znaš, ali...
da. Poštovali smo se-međusobno, a to mnogo znači. I bili dragi jedno drugom,
uprkos svemu. Da, nedostaje mi.“
Klimnula je glavom bez reči, spustila ruku preko moje i malo je stisnula.
Savila sam prste oko njenih, dugih i toplih, i sedele smo tako povezane neko
vreme, pijuckajući kakao u tišini.
„Znaš“, konačno sam progovorila, odgurujući stolicu tako da je metal
zaškripao po linoleumu, „nešto sam zaboravila. Treba da pošaljem pismo
bolnici. Htela sam to da uradim pri dolasku u grad, ali sam zaboravila. Ako
požurim, mislim da mogu da stignem skupljanje pošte. Zašto ti ne odeš do
krojača kiltova – on je odmah niz ulicu, sa druge strane – a ja ću ti se tamo
pridružiti čim završim u pošti.“
Bri je izgledala iznenađena, ali je dovoljno spremno prihvatila.
„Oh. Okej. Ali, zar pošta nije prilično daleko? Bićeš mokra ko miš.“
„To nije važno. Uzeću taksi.“ Ostavila sam novčanicu od jedne funte da
platim obrok, i opet se zavukla u kabanicu.
U većini gradova, uobičajena reakcija taksija na kišu jeste da nestanu, kao
da ih voda rastapa. U Invernesu bi, međutim, takvo ponašanje brzo dovelo do
izumiranja vrste. Prešla sam manje od jednog bloka pre nego što sam našla dva
zdepasta crna taksija kako vrebaju pred hotelom pa sam kliznula u topao
enterijer sa aromom duvana i prijatnim osećajem nečeg poznatog. Osim većeg
prostora za noge i komfora, britanski taksiji i mirišu drugačije od američkih –
jedna od onih sitnica za koje nikada nisam zapazila da mi nedostaju tokom
poslednjih dvadeset godina.
47
 „Broj šezdeset četiri? To je stara sveštenička kuća, zar ne?“ Uprkos dobrom
grejanju u taksiju, vozač je do ušiju bio utopljen šalom i debelom jaknom, sa
kačketom koji ga je čuvao od eventualne promaje. Moderni Škoti su postali
malo meki, primetila sam; daleko od dana kada su žilavi Hajlenderi spavali pod
vedrim nebom bez ičega sem košulje i pleda. S druge strane, ni ja baš nisam
preterano želela da odem i spavam u gustišu u mokrom pledu. Klimnula sam
glavom vozaču, i mi smo pošli prskajući na sve strane.
Osećala sam se malo prevratnički, iskradajući se tako da razgovaram sa
Rodžerovom domaćicom kad on nije kod kuće i pri tome varajući Bri. S druge
strane, bilo bi teško ma kom od njih dvoje objasniti upravo ovo što činim. Još
nisam odlučila kako i kada ću im reći ono što imam, ali sam znala da još nije
trenutak.
Prstima sam ispipavala unutrašnji deo svoje vetrovke, primirena šuštanjem
koverta od firme „Scot-Searcb“. Iako nisam mnogo obraćala pažnju na Frenkov
posao, znala sam za tu firmu koja ima pet-šest profesionalnih istraživača
specijalizovanih za škotsku genealogiju; ne neko ko bi vam poslao porodično
stablo koje pokazuje porodičnu povezanost sa kraljem Robertom Brusom i
time završio posao.
Oni su, kao i obično, obavili temeljan, diskretan posao u vezi sa Rodžerom
Vejkfildom. Znam ko su mu roditelji i ko su njihovi roditelji, unazad sedam ili
osam generacija. Ono što ne znam jeste kakav je on. Vreme će mi to reći.
Platila sam taksisti i odgacala preplavljenom stazom do stepeništa
sveštenikove kuće. Na tremu je bilo suvo pa sam imala priliku da veći deo vode
otresem dok se vrata na koja sam pozvonila ne otvore.
Fiona je sijala od dobrodošlice; imala je nekakvo okruglo, veselo lice kome
je prirodan izraz smešak. Na sebi je imala farmerke i čipkastu kecelju i osećala
se na aromu limuna iz sredstva za čišćenje i na nešto sveže ispečeno što je upila
odeća.
„Oh, gđo Randal!“, uzviknula je. „Mogu li nešto da vam pomognem?“
„Mislim da bi mogla, Fiona“, rekla sam. „Htela sam da pričam sa tobom o tvojoj
baki.“

48
 *****

„Jesi li sigurna da si dobro, mama? Mogu da pozovem Rodžera da mu kažem

da sam ode sutra ako hoćeš da ostanem s tobom.“ Brajana se zadržala na
vratima sobe. Zabrinuto se namrštila naboravši čelo. Bila je obučena za
hodanje, u čizme, farmerke i džemper, ali je dodala predivan narandžastoplavi
svileni šal koji joj je Frenk doneo iz Pariza baš pred svoju smrt dve godine
ranije.
„U boji tvojih očiju, lepotice mala“, rekao je, smešeći se dok joj je ogrtao šal
oko ramena, „narandžast.“ Tada je to postala njihova šala, ono „lepotice mala“
pošto je Bri nadvisila Frenkovih umerenih 178 centimetara kada je napunila
petnaest godina. Tako ju je zvao još od vremena dok je bila beba, istina, i
nežnost tog obraćanja se zadržala i kad se propinjao da joj dotakne vrh nosa.
Šal – njegov plavi deo – bio je zaista boje njenih očiju; škotskih jezera i
letnjeg neba, i magličastoplav kao udaljene planine. Znala sam da ga izuzetno
ceni pa sam svoju procenu njene zainteresovanosti za Rodžera Vejkfilda
korigovala za nekoliko stepeni naviše.
„Ne, sve će biti u redu“, uveravala sam je. Pokazala sam prema stočiću,
ukrašenom čajnikom koji je pažljivo održavan da se ne ohladi ispod štrikanog
pokrivača i posrebrenim držačem za tost koji je podjednako pažljivo održavao
tost lepim i hladnim. „Gđa Tomas mi je donela čaj i tost; možda ću gricnuti
malo kasnije.“ Nadala sam se da ne čuje zavijanje mog praznog stomaka pod
jorganom, koji je izražavao zaprepašćenu nevericu zbog takvih izgleda.
„Pa dobro.“ Neodlučno se okrenula vratima. „Vratićemo se pravo
posle Kalodena.“ „Ne žurite zbog mene“, doviknula sam za njom.
Sačekala sam da čujem zvuk zatvaranja vrata u prizemlju, da se uverim da
je otišla. Tek tada sam posegnula u fioku stočića za povelikim komadom
čokolade sa bademima koju sam tamo sakrila prethodne večeri.
Kada su srdačni odnosi sa mojim stomakom ponovo uspostavljeni, legla
sam na jastuk, dokono posmatrajući kako se siva izmaglica zgušnjava po nebu
napolju. Vrh napupele grane limunčića povremeno je češao prozor; vetar se
pojačava. U spavaćoj sobi je bilo dovoljno toplo, sa izlaznim otvorom
centralnog grejanja koji je hujao u dnu kreveta, ali sam zadrhtala i pored toga.
Biće hladno na Kalodenskom polju.
49
 Ne možda onako hladno kako je to bilo aprila 1746, kada je princ Čarli Lepi
poveo svoje ljude na to polje da stoje naspram ledene kiše i urlika engleske
topovske vatre. Izveštaji o tom danu govore da je bio ljuti mraz i da su ranjeni
Hajlenderi ležali na gomilama pomešani sa leševima, natopljeni krvlju i kišom,
iščekujući samilost engleskih pobednika. Vojvoda od Kamberlenda,
zapovednik engleske armije, nije je dao nimalo onima koji su pali.
Mrtvi su nabacani na gomile kao drva za ogrev i spaljeni da bi se sprečilo
širenje bolesti, a istorija kaže da su mnogi ranjenici doživeli istu sudbinu, bez
milosti završnog metka. Svi oni sada leže izvan domašaja rata ili vremenskih
prilika, pod travom Kalodenskog polja.
Videla sam to mesto jednom, gotovo trideset godina ranije, kada me je
Frenk poveo tamo na medeni mesec. Sada je i Frenk mrtav, a ja sam svoju ćerku
dovela nazad u Škotsku. Htela sam da Brajana vidi Kaloden, ali me nikakva sila
na svetu nije mogla naterati da ponovo kročim na smrtonosnu poljanu.
Pretpostavljala sam da je bolje da ostanem u krevetu, jer bi bilo uverljivije
moje iznenadno loše stanje koje me je sprečilo da se pridružim Brajani i
Rodžeru na njihovom izletu; Gđa Tomas bi mogla da izbrblja ako ustanem i
poručim ručak. Virnula sam u fioku; još tri čokoladice i krimić. Uz malo sreće,
to će mi poslužiti za ceo dan.
Roman je bio dosta dobar, ali je sve jači vetar napolju delovao hipnotički,
a zagrljaj toplog kreveta primamljivo. Mirno sam zapala u san i sanjala o
Hajlenderima u kiltovima i blagom govoru Škota koji slovo „r“ kotrljaju oko
vatre nalik zujanju pčela u vrzinama.

50
 4

Kaloden

akvo gadno praseće lice!“ Brajana se sagnula i fascinirano zagledala u

lutka sa crvenim mundirom koji je preteći stajao u hodniku Centra za
posetioce Kalodena. On je bio malo viši od sto sedamdeset
centimetara, a napuderisana perika bila je ratoborno gurnuta napred
na nisko čelo i obešene ružičaste obraze.
„Pa on je bio debeli mali stvor“, složio se Rodžer, zabavljajući se. „Čudo od
generala,
bar u poredenju sa njegovim elegantnim rođakom tamo preko.“ Mahnuo je
rukom prema višoj figuri Čarlsa Edvarda Stjuarta sa druge strane hodnika, koji
je otmeno piljio u daljinu ispod plavog plišanog šešira sa belom kokardom,
nadmeno posmatrajući vojvodu od Kamberlenda.
„Zvali su ga Kasapin Bili.“ Rodžer je pokazao na vojvodu, tromog u belim
jahaćim pantalonama do kolena i zlatom izvezenom kaputu. „S razlogom.
Osim onoga što su uradili ovde“, mahnuo je prema prostranstvu
prolećnozelenog polja napolju, boje prigušene niskim nebom, „Kamberlendovi
ljudi su bili odgovorni za najgoru vladavinu engleskog terora ikada viđenog u
Hajlendsu. Gonili su preživele posle bitke po brdima, spaljujući i harajući gde
god su prošli. Žene i deca su naterani da umiru od gladi, a muškarci su ubijani
tamo gde su se zatekli – bez ikakvog truda da se utvrdi da li su se ikada borili
za Čarlija. Jedan od vojvodinih savremenika je za njega rekao: ‘On je stvorio
pustinju i nazvao je mirom’ – pa se plašim da je vojvoda od Kamberlenda i dalje
veoma nepopularan u ovim krajevima.“
To je bila istina; kustos muzeja za posetioce, Rodžerov prijatelj, ispričao im
je da iako se figura Lepog Princa tretira sa smernim poštovanjem, dugmad sa
vojvodinog kaputa stalno nestaju, dok je sama figura ne jednom bila predmet
sprdnje.

51
 „Kaže da je jednog jutra stigao rano i uključio svetio, i zatekao hajlendski
bodež kako viri iz stomaka Njegove milosti“, kazao je Rodžer, klimajući ka
dežmekastoj maloj figuri. „Kaže da ga je to pokazalo u pravom svetlu.“
„Tako bih i rekla“, promrmljala je Brajana, gledajući u vojvodine podignute
obrve. „Ljudi ovo još tako ozbiljno shvataju?“
„Oh, da. Škoti dugo pamte i nisu baš skloni praštanju.“
„Zaista?“ Radoznalo ga je pogledala. „Jesi li ti Škot, Rodžere? Vejkfild ne
zvuči kao škotsko prezime, ali ima nešto u tome kako pričaš o vojvodi od
Kamberlenda...“ Oko usta joj je zatitrao osmeh i on nije bio siguran da li ga
zadirkuje, ali joj je odgovorio dovoljno ozbiljno.
„Oh, da“, nasmešio se dok je to govorio. „Ja sam Škot. Vejkfild nije moje
prezime, razumeš; velečasni mi ga je dao kad me je usvojio. On je bio ujak moje
majke – kada su mi roditelji poginuli u ratu, uzeo me je da živim s njim. Moje
pravo prezime je Makenzi. A što se tiče vojvode od Kamberlenda“, klimnuo je
ka prozoru kroz koji su se lepo videli spomenici na Kalodenskom polju, „tamo
stoji kamen klana na kome je urezano ime Makenzi i podosta mojih rođaka leži
pod njim.“
Pružio je ruku i trgnuo zlatnu epoletu, ostavljajući je da se klati. „Nemam
tako lična osećanja kao neki, ali nisam ni zaboravio.“ Pružio joj je ruku.
„Hoćemo li da izađemo?“
Napolju je bilo hladno, sa naletima vetra koji je šibao dve zastavice, na
vrhovima jarbola postavljenih sa obe strane pustog polja. Jedna žuta, druga
crvena, označavale su položaje gde su komandanti stajali iza svojih trupa,
iščekujući ishod bitke.
„Prilično iza zbivanja, vidim“, suvo je napomenula Brajana. „Nije bilo šanse
da ih pogodi zalutali metak.“
Rodžer je zapazio da ona drhti pa je povukao njenu ruku više ispod svoje.
Pomislio je da bi mogao da pukne od navale sreće koje mu je to dodirivanje
donelo, ali je pokušao da to prikrije bežeći u istorijski monolog. „Pa, tako su
generali vodili bitke, u to vreme – otpozadi. Naročito Čarli; pobegao je tako
brzo na kraju bitke da je ostavio za sobom svoj izletnički komplet od čistog
srebra.“
„Izletnički komplet? Pravio je piknik na bojnom polju?“

52
 „Oh, da.“ Rodžer je uvideo da mu se prilično dopada da bude pravi Škot
pred Brajanom. Obično se mnogo trudio da svoj naglasak prikrije fino
modulisanim govorom kojim se koristio u univerzitetskim sredinama i koji mu
je tamo dobro služio, ali mu je sada pustio na volju zarad smeška koji bi joj
izmamio kada ga čuje.
„Znaš li zašto su ga zvali ‘princ Čarli’?“, pitao je Rodžer. „Englezi su oduvek
smatrali da je to ime od milja, da pokazuje koliko su ga ljudi voleli.“
„A nije?“
Rodžer je odmahnuo glavom. „Zapravo, ne. Njegovi ljudi su ga zvali princ
Čarlah“, pažljivo je izgovorio slovo po slovo, „što je gelski ekvivalent za Čarls.
Čarlah Mak Simus, ‘Čarls, sin Džejmsov.’ Vrlo formalno i sa respektom,
zapravo. Reč je samo o tome da Čarlah na gelskom zvuči vraški slično reči Čarli
u engleskom.“
Brajana se široko osmehnula. „Znači, on nikada nije bio ‘princ Čarli Lepi’?“
„Ne tada.“ Rodžer je slegnuo ramenima. „Naravno, sada jeste. Jedna od
onih malih istorijskih omaški koja je usvojena kao činjenica. Ima ih mnogo.“
„A ti si istoričar!“, rekla je Brajana, zadirkujući ga.
Rodžer se kiselo nasmešio. „Zato i znam da je tako.“
Tumarali su polako pošljunčanim stazama koje vode po bojnom polju, a
Rodžer je pokazivao položaje pojedinih pukova koji su se tu borili,
objašnjavajući tok bitke i pričajući anegdote o zapovednicima.
Dok su hodali, vetar je stao i poljem je ponovo zavladala tišina. Polako je
zamro i njihov razgovor, postao sporadičan, tihim glasom, gotovo šapatom.
Nebo je bilo sivo od oblaka koji su se pružali po celom horizontu, i sve pod
kapom nebeskom izgledalo je prigušeno, ostao je samo šapat poljskih biljaka
koje su govorile glasovima ljudi koji ih hrane.
„Ovo mesto zovu Izvor smrti.“ Rodžer je stao kraj malog izvora. Manji od
pola metra u prečniku, bila je to bara tamne vode koja je izvirala ispod kamena.
„Jedan od hajlendskih poglavica je poginuo ovde; njegovi sledbenici su mu sa
lica isprali krv vodom sa ovog izvora. A tamo su grobovi klanova.“
Kamenje klanova su bile poveće stene od sivog granita, zaobljene
vremenom i prošarane lišajevima. Stajale su na delovima poravnate trave,
raštrkane po ivici polja. Na svakoj je stajalo samo jedno ime, a urezana slova su

53
bila toliko izbledela od vremena da ih je ponekad bilo gotovo nemoguće
pročitati. Makgilivrej. Makdonald. Frejzer. Grant. Čizolm. Makenzi.
„Pogledaj“, rekla je Brajana skoro šapatom. Pokazala je na jedan od
kamenova. Gomilica zelenkastosivih grančica je ležala tamo; nekoliko cvetova
ranog proleća, sparušenih, promaljalo se iz grančica.
„Vresak“, rekao je Rodžer. „Uobičajeniji je leti, kada cveta – tada ćeš takve
hrpe videti ispred svakog kamena klana. Ljubičasti, a tu i tamo i grančica belog
vreska – bela je za sreću i za kraljevstvo; to je bio Čarlijev amblem, to i bela
ruža.“
„Ko ih ostavlja?“ Brajana je čučnula pored staze, nežno dodirujući
grančice.
„Posetioci.“ Rodžer je čučnuo pored nje. Prstom je pratio izlizana slova u
kamenu – FREJZER. „Ljudi koji su potomci onih koji su ovde poginuli. Ili prosto
oni kojima se dopada da ih pamte.“
Ona ga je pogledala sa strane, dok joj je kosa vijorila oko lica. „Da li si nekad
to uradio?“ Oborio je pogled, smešeći se i gledajući svoje ruke kako vise između
kolena.
„Da. Pretpostavljam da je to vrlo sentimentalno, ali jesam.“
Brajana se okrenula ka cestaru poljskih biljaka uz rub staze sa druge strane.
„Pokaži mi vresak“, rekla je.
Na povratku kući, melanholija Kalodena je iščilela, a atmosfera
zajedničkog osećanja se zadržala, pa su razgovarali i smejali se kao stari
prijatelji.
„Prava je šteta što mama nije mogla da dođe sa nama“, napomenula je
Brajana dok su skretali u ulicu u kojoj se nalazi pansion u kom su odsele.
Koliko god da mu se dopada Kler Randal, Rodžer se nije slagao da je prava
šteta što nije pošla. Troje bi, pomislio je, bilo gužva, i tu nema greške. Ali je
neodređeno zabrundao, a trenutak kasnije upitao: „Kako je tvojoj majci?
Nadam se da se nije gadno razbolela.“
„Oh, nije, samo je pokvarila stomak – bar je tako rekla.“ Brajana se
namrštila na tren, a onda se okrenula Rodžeru i lagano spustila ruku na
njegovu nogu. On je osetio kako mu se mišići grče od kolena do prepona i bilo
mu je teško da obrati pažnju na ono što ona govori. Još uvek je pričala o svojoj
majci.
54
 „... misliš li da je dobro?“, završila je. Odmahnula je glavom i bakar je
zasvetlucao iz uvojaka njene kose, čak i po slabom svetlu u autu. „Ne znam;
deluje veoma zabrinuto. Ne baš bolesno – više kao da je muči nekakva briga.“
Rodžer je naglo osetio težinu u dnu stomaka.
„Mfm“, rekao je. „Možda je razlog samo to što je daleko od svog posla.
Siguran sam da će joj biti dobro.“ Brajana mu se zahvalno osmehnula kada su
se zaustavili ispred male kamene kuće gde Tomas.
„Bilo je divno, Rodžere“, kazala je, lagano mu dodirujući rame. „Mada tamo
nema mnogo toga što bi pomoglo majčinom projektu. Mogu li da ti pomognem
da se izboriš sa onom prljavštinom?“
Rodžeru se raspoloženje znatno popravilo pa joj se nasmešio. „Mislim ua
se to može organizovati. Hoćeš li da dođeš sutra i sa mnom navališ na garažu?
Prljavštine ima koliko hoćeš, teško je naći nešto prljavije.“
„Odlično.“ Nasmešila se, oslanjajući se na auto da pogleda u njega. „Možda
će mama hteti da nam se pridruži i pomogne.“
Osetio je kako mu se lice koči, ali se i dalje galantno
smeškao. „Tako je“, rekao je. „Odlično. Nadam se tome.“

*****

Kako je ispalo, Brajana je sama došla do sveštenikove kuće sutradan.

„Mama je u biblioteci“, objasnila je. „Pregleda stare telefonske imenike.
Pokušava da nađe nekog koga je nekad poznavala.“
Rodžerovo srce je preskočilo jedan takt. Proverio je imenik velečasnog
prethodne večeri. Bila su tri lokalna broja pod imenom Džejms Frejzer i još dva
različita prva imena, ali sa srednjim inicijalom Dž.
„Nadam se da će ga naći“, rekao je i dalje pokušavajući da bude
nonšalantan. „Jesi li sasvim sigurna da hoćeš da pomogneš? To je dosadan,
prljav posao.“ Rodžer je sumnjičavo pogledao u Brajanu, ali je ona klimnula
glavom, nimalo izbačena iz takta.
„Znam. Nekada sam povremeno pomagala svom ocu u prekopavanju starih
zapisa i nalaženju usputnih beleški. Sem toga, ovo je mamin projekat; najmanje
što mogu jeste da ti pomognem oko toga.“

55
 „U redu.“ Rodžer je kratko pogledao u svoju belu košulju. „Samo da se
presvučem pa ćemo otići da pogledamo.“
Vrata garaže su zaškripala, zaječala, a onda se predala neizbežnom i naglo
poletela nagore, uz zvečanje opruga i oblake prašine.
Brajana je mlatila rukama ispred lica, kašljući. „Bljak!“, rekla je. „Koliko je
vremena prošlo otkad je neko ušao ovamo?“
„Eoni, pretpostavljam.“ Rodžer je odgovorio odsutno. Uperio je lampu u
unutrašnjost garaže, kratko osvetljavajući naredane kutije i sanduke, stare
kovčege za brodska putovanja sa kojih su se odlepljivale nalepnice i amorfne
oblike prekrivene ciradama. Tu i tamo, prevrnute noge nameštaja provirivale
su kroz tamu nalik skeletima malih dinosaurusa koji vire iz okamenjenih
formacija.
Postojao je nekakav procep u gomili; Rodžer se zavukao u njega i istog časa
nestao u tunelu ograničenom prašinom i senkama, a njegovo napredovanje je
označavala svetla tačka lampe koja bi povremeno zasvetlela po plafonu.
Konačno je, uz trijumfalni poklič, zgrabio kanap koji je visio sa tavanice i
garažu je naglo osvetlio blesak jedne ogromne sijalice.
„Ovuda“, kazao je Rodžer kada se opet naglo pojavio i uhvatio Brajanu za
ruku. „Ima nekakva čistina tamo pozadi.“
Jedan prastari sto je bio oslonjen o zadnji zid. Možda je to originalno bio
ključni komad trpezarije velečasnog Vejkfilda, ali je očito preživeo nekoliko
različitih inkarnacija kao kuhinjski element, tezga za alat, magarac za
testerisanje i površina za farbanje pre nego što se skrasio u ovom prašnjavom
utočištu. Iznad njega se nalazio prozor sa debelim slojem paučine, i kroz njega
je slabo svetio sijalo na oštećenoj, farbom isflekanoj površini.
„Možemo da radimo ovde“, kazao je Rodžer, cimajući hoklicu iz gužve i
površno skidajući prašinu sa nje velikom maramicom. „Sedi, a ja ću videti ako
mogu nekako da otvorim prozor. U suprotnom ćemo se pogušiti.“
Brajana je klimnula glavom, ali umesto da sedne, počela je znatiželjno da
pretura po bližim gomilama đubreta, dok je Rodžer zapinjao oko izvitoperenog
rama prozora. Čuo ju je iza leđa kako čita oznake na pojedinim kutijama.
„Ovde je od 1930. do 1933“, rekla je, „a ovde od 1942 do 1946. Šta je ovo?“
„Dnevnici“, rekao je Rodžer hukčući dok je laktovima upirao u prljavu
dasku pod prozorom.
56
„Moj otac – velečasni, hoću da kažem – on je vodio dnevnik. Pisao ga je svake
večeri posle večere.“
„Izgleda da je našao dosta toga o čemu će da piše.“ Brajana je podigla
nekoliko kutija i naredala ih sa strane da bi istražila naredni sloj. „Ovde je
mnogo kutija na kojima su imena –
Kerse, Livingston, Balnejn. Parohljani?“
„Ne. Sela.“ Rodžer je na tren prekinuo svoj napor, dahćući. Obrisao je čelo,
ostavljajući trag na rukavu košulje. Na sreću, oboje su bili u staroj odeći,
prikladnoj za kopanje po prljavštini. „To će biti beleške o istoriji raznih
hajlendskih sela. Neke od tih kutija su završile kao knjige, zapravo. Videćeš ih
u nekim prodavnicama za turiste po Hajlendsu.“
On se okrenuo prema tabli sa ekserčićima sa koje je visio izbor razvaljenih
alatki i odabrao odvijač da mu pomogne u ataku na prozor.
„Traži one sa oznakom ‘Registri parohije’, posavetovao ju je. „Ili sa imenima
sela u oblasti Broh Tuaraha.“
„Ne znam nijedno selo u toj oblasti“, ukazala mu je Brajana.
„Oh, da. Zaboravio sam.“ Rodžer je vrh odvijača ugurao između ivica
prozora, natmureno se probijajući kroz slojeve prastare boje. „Potraži imena
Broh Morda... hm, Marijanan, i... oh, Sent Kilda. Ima ih još, ali za njih znam da
su imala crkvu pristojne veličine koja je zatvorena ili srušena.“
„Okej.“ Gurajući u stranu komad cirade koji je visio, Brajana je iznenada
poskočila uz oštar uzvik.
„Šta? Šta je to?“ Rodžer se okrenuo od prozora, držeći odvijač spreman.
„Ne znam. Nešto je klisnulo kada sam dotakla ciradu.“ Brajana je pokazala,
a Rodžer je spustio oružje jer mu je laknulo.
„Oh, samo to? Miš, najverovatnije. Možda pacov.“
„Pacov! Ovde imate pacove. “ Brajana je bila vidno uznemirena.
„Nadam se da nemamo, jer ako je tako, onda su sigurno grickali zapise koje
tražimo“, odgovorio je Rodžer. Pružio joj je svetiljku. „Evo, osvetli ovim tamna
mesta; bar nećeš biti uhvaćena na iznenađenje.“
„Baš ti hvala.“ Brajana je prihvatila lampu, ali je poredane kutije i dalje
merkala neodlučno.
„Pa, hajde onda“, rekao je Rodžer. „Ili hoćeš da ti spremim pacovsku satiru
na licu mesta?“
57
 Brajana se osmehnula. „Pacovsku satiru? Šta je to?“
Rodžer je sačekao sa odgovorom dovoljno dugo da još jednom pokuša sa
prozorom. Gurao je sve dok nije osetio kako mu se mišići napinju o tkaninu
košulje, ali je konačno, uz škripu kao da se nešto čepa, prozor popustio i
spasonosni nalet hladnog vazduha pokuljao je kroz procep od petnaestak
centimetara koji je uspeo da napravi.
„Bože, ovako je bolje.“ Prenaglašeno je mahao da se provetri, cereći se ka
Brajani. „A sad, hoćemo li dalje?“
Pružila mu je svetiljku i odmakla se. „Kako bi bilo da ti nađeš kutije, a ja da
prebiram po njima? I šta je to pacovska satira?“
„Kukavice“, rekao je, saginjući se da vi preturao ispod cirade. „Pacovska
satira je stari škotski običaj; ako imaš pacove ili miševe u kući ili štali, možeš
da ih oteraš time što ćeš smisliti pesmu – ili je možeš otpevati – u kojoj ćeš reći
pacovima kako je slaba hrana tamo gde su, a kako je dobra negde drugde. Kažeš
im kuda da odu i kako će tamo stići, i moguće je – ako je satira dobra – da će
otići.“
Izvukao je kutiju označenu sa JAKOBITI, RAZNO i odneo je do stola,
pevajući:
„Vi, pacovi, ima vas previše, ako mislite da se dobro najedete, morate otići,
morate otići.“
Spustio je kutiju uz tresak i naklonio se u odgovor na Brajanin kikot, a
zatim se okrenuo nazad nastavljajući prodornim glasom:
„Idite u Kembelov vrt, gde nema mačaka stražara, a gde kelj raste zelen.
Idite i napunite stomake, ne ostajte ovde da mi grizete čizme – odlazite,
pacovi jedni, idite!“ Brajana je zahvalno frktala. „Jesi li ovu sad smislio?“
„Naravno.“ Rodžer je spustio još jednu kutiju na sto likujući. „Dobra
pacovska satira uvek mora biti originalna.“ Bacio je pogled ka gusto zbijenim
kutijama. „Posle ovakve predstave ne bi trebalo da bude pacova kilometrima
od kuće.“
„Dobro.“ Brajana je izvukla nožić iz džepa i rasekla traku kojom je bila
zalepljena gornja kutija. „Treba da dodeš i otpevaš jednu u pansionu. Mama
kaže da je sigurna da ima jedan miš u kupatilu. Nešto je grickalo njenu kutiju
za sapun.“

58
 „Samo Bog zna šta je potrebno da se otera miš koji je u stanju da jede sapun;
to nadmašuje moje nejake sposobnosti, rekao bih.“ Iskotrljao je ofucani tabure
iza nestabilno naredanih zastarelih enciklopedija, pa se sručio pored Brajane.
„Evo, ti uzmi registre parohije, oni su malo lakši za čitanje.“
Radili su celo jutro u prijatnom druženju, ponekad nalazeći interesantne
odlomke, ponekog moljca i povremene oblake prašine, ali malo korisnog za
tekući projekat.
„Bolje je da uskoro napravimo pauzu za ručak“, konačno je rekao Rodžer.
Osećao je izrazitu odbojnost prema povratku u kuću, gde će opet biti
prepušten na milost i nemilost Fioni, ali je Brajanin stomak počeo da zavija
glasno kao njegov.
„Okej. Možemo još da radimo posle jela, ako nisi crkao.“ Brajana je ustala
i protegnula se, a njene skupljene pesnice su bezmalo dotakle grede stare
garaže. Obrisala je ruke o nogavice farmerki i zavukla se između dve gomile
kutija.
„Hej!“ Ukopala se u mestu, blizu vrata. Rodžer, koji je pošao za njom,
zaustavio se naglo, nosom gotovo dodirujući njen potiljak.
„Šta je? upitao je. „Nije valjda još jedan pacov?“ Zadovoljno je primerio da
sunce obasjava njenu debelu pletenicu tako da se presijava bakarno i zlatno. Sa
malim zlaćanim oblakom prašine oko nje i podnevnim svetlom koje je
ocrtavalo njen profil sa dugim nosom, pomislio je kako ona izgleda prilično
srednjovekovno: Gospa od Arhiva.
„Ne. Pogledaj ovo, Rodžere“ Pokazala je kartonsku kutiju otprilike na
sredini naredane gomile. Sa strane je, oštrim slovima velečasnog, bila napisana
samo jedna reč – Randal.
Rodžer je osetio ubod pomešanog uzbuđenja i zebnje. Brajanino
uzbuđenje je bilo nepomućeno.
„Možda je u njoj ono što tražimo!“, uzviknula je. „Mama je rekla da je to
nešto za šta je moj otac bio zainteresovan; možda je već pitao velečasnog u vezi
sa tim.“
„Moguće. Rodžer je potisnuo naglu strepnju koja ga je pogodila kada je
ugledao to ime. Klekao je da izvuče kutiju sa mesta na kom je stajala. „Hajde
da je ponesemo u kuću; možemo da je pregledamo posle ručka.“

59
 *****

Kada su kutiju otvorili u radnoj sobi velečasnog, pokazalo se da sadrži čudnu

mešavinu stvari. Bile su tu stare kopije stranica iz raznih parohijskih registara,
dva ili tri spiska vojnih prozivki, nekoliko pisama i razbacanih papira, mala
tanka sveska Uvezana u sivi karton, paket starih fotografija koje su se krivile
po rubovima i kruta fascikla na čijem je omotu pisalo „Randal“.
Brajana je dohvatila fasciklu i otvorila je. „Šta, pa ovo je tatin rodoslov!“,
uzviknula je. „Vidi.“ Dodala je fasciklu Rodžeru. Unutra su bila dva lista
debelog pergamenta, sa rodbinskim vezama uredno iscrtanim uspravno i
vodoravno. Početni datun, je bio 1633; poslednji unos, u dnu druge strane
pokazivao je:
Frenk Vulverton Randal o. Kler Elizabet Bošam, 1937.
„Napravljen je pre nego što si rođena“, promrmljao je Rodžer. Brajana je
virila preko ramena dok je njegov prst polako pokazivao niz linije porodičnog
stabla. „Ovo sam viđala ranije; tata je imao kopiju u svojoj radnoj sobi. Stalno
mi ju je pokazivao. Ali i ja sam bila upisana u dnu; ovo mora da je starija kopija,“
„Možda je velečasni obavio nekakvo istraživanje za njega.“ Rodžer je vratio
fasciklu Brajani i dohvatio jedan od papira sa gomile na stolu.
„E sad, ovo je porodično blago za tebe“, rekao je. Pratio je grb ugraviran u
zaglavlju stranice.
„Pismo o postavljenju u vojsci koje je potpisalo Njegovo kraljevsko veličanstvo
kralj Džordž II.“
„Džordž Drugi? Isuse, pa to je pre Američke revolucije.“
„Znatno ranije. Godina je 1735. Na ime Džonatana Vulvertona Randala.
Znaš li to ime?“ „Aha.“ Brajana je klimnula glavom tako da su joj slobodni
pramenovi popadali po licu. Sklonila ih je nehajno i uzela pismo. „Tata je
ponekad pričao o njemu; jedan od malobrojnih predaka o kome je mnogo znao.
Bio je kapetan u vojsci koja se borila protiv princa Čarlija Lepog kod Kalodena.“
Podigla je pogled u Rodžera, trepćući. „Mislim da je možda i stradao u toj bici.
On ne bi bio sahranjen ovde, zar ne?“
Rodžer je odmahnuo glavom. „Ne bih rekao. Englezi su raščišćavali polje
posle bitke. Većinu svojih su poslali kući radi sahranjivanja – oficire, u svakom
slučaju.“
60
 Bio je sprečen da nastavi sa daljim zapažanjima kada se na vratima
iznenada pojavila Fiona koja je nosila perjanu pajalicu kao ratni steg.
„G. Vejkfilde“, pozvala je. „Došao je čovek koji treba da otera kamionet
velečasnog, ali ne može da ga upali. Pita da li biste hteli da mu pomognete.“
Rodžer se trgnuo sa osećanjem krivice. Ranije je odneo akumulator u
garažu da ga testira i on je još ležao tamo na zadnjem sedištu njegovog
„morisa“. Nije ni čudo što kamionet velačasnog neće da upali.
„Moraću ovo da sredim“, rekao je Brajani. „Plašim se da bi to moglo
potrajati.“
„To je u redu.“ Nasmešila mu se, plave oči su se skupile u trouglove. „I ja
treba da pođem. Mama se do sada sigurno vratila; mislile smo da odemo do
Klava Kernsa, ako bude vremena.
Hvala na ručku.“
„Zadovoljstvo je moje – i Fionino.“ Rodžer je bolno zažalio što ne može da
se ponudi da pođe sa njom, ali dužnost zove. Bacio je pogled na papire raširene
po stolu, a onda ih pokupio i odložio nazad u kutiju.
„Evo“, rekao je. „To su sve zapisi tvoje familije. Ponesi ih. Možda će tvoja
mama biti zainteresovana.“
„Stvarno? Pa, hvala, Rodžere. Jesi li siguran?“
„Apsolutno“, rekao je, pažljivo polažući fasciklu sa porodičnim stablom
odozgo. „Oh, sačekaj. Možda ne sve to.“ Ugao sive sveske je virio ispod pisma
o postavljenju; on ju je izvukao, a zatim je poravnao pomaknute papire u kutiji.
„Ovo izgleda kao jedan od dnevnika velečasnog. Nije mi jasno šta traži ovde,
ali mislim da je bolje da ga stavim sa ostalima; istorijsko društvo kaže da hoće
ceo komplet.“
„Oh, svakako.“ Brajana se digla da pođe, stežući kutiju uz grudi, ali je
oklevala gledajući u njega. „Da li... hoćeš li da dođem opet?“
Rodžer joj se nasmešio. U njenoj kosi je bilo paučine, a na grebenu nosa je
imala dugu prljavu štraftu.
„Ništa me ne bi više obradovalo“, kazao je. „Vidimo se sutra, eh?“

61
 *****

Pomisao na dnevnik velečasnog bila je Rodžeru na umu sve vreme napornog

zadatka pokretanja prastarog kamioneta, i odmah posle toga posete
procenjivača nameštaja koji je došao da razdvoji vredne antikvitete od đubreta
i odredi vrednost nameštaja velečasnog za aukciju.
Ovo otuđivanje vlasništva velečasnog je u Rodžeru izazvalo nespokojnu
melanholiju. To je, na kraju krajeva, rasturanje njegove sopstvene mladosti isto
koliko i rasturanje beskorisnih sitnica. U vreme kada je seo u radnu sobu posle
večere, nije mogao da kaže da li ga je znatiželja u vezi sa Randalom naterala da
dohvati dnevnik ili prosto potreba da nekako ojača oslabljenu povezanost sa
čovekom koji mu je bio otac tokom mnogih godina.
Dnevnici su vođeni pedantno, jednaki redovi mastilom pisanih zapisa svih
važnijih događaja u parohiji i društvu čiji je deo velečasni g. Vejkfild bio toliko
godina. Osećaj obične sive sveske pod rukom i pogled na njene stranice prizvali
su Rodžeru trenutnu viziju velečasnog čija se ćelava glava presijava od svetlosti
stolne lampe dok marljivo zapisuje dnevna zbivanja.
„To je disciplina“, objasnio je jednom Rodžeru. „Velike su prednosti od
toga kada se redovno radi nešto što misli dovodi u red, znaš. Katolički monasi
imaju mise u zadato vreme svakog dana, sveštenici imaju svoje molitve. Plašim
se da ja nemam smisao za takvu neposrednu odanost, ali ispisivanje zbivanja
svakog dana pomaže mi da pročistim misli; tada svoje večernje molitve mogu
da obavim mirna srca.“
Mirna srca, Rodžer je poželeo da može sebi to da priušti, ali se nije mogao
smiriti otkad je našao one isečke u stolu velečasnog.
Otvorio je svesku nasumce i polako okretao stranice, tražeći ime Randal.
Datumi na naslovnoj stranici sveske glasili su januar-jun 1948. Iako je ono što
je Brajani rekao za istorijsko društvo bila istina, to mu nije bio glavni motiv da
zadrži ovu svesku. Maja 1948, Kler Randal se vratila posle svog misterioznog
nestanka. Velečasni je dobro poznavao Randale; taj dogadaj je sigurno
pomenuo u svom dnevniku.
Kao što je i očekivao, unos za 7. maj je glasio:

62
 „Poseta Frenka Randala ove večeri; ono u vezi sa njegovom ženom. Tako
mučno! Video sam je juče – tako krhka, ali njene oči zure – bilo mi je neprijatno
da sedim s njom, jadna žena, mada je govorila razložno.
Ono kroz šta je prošla dovoljno je da svakoga izbaci iz takta – šta god da je
bilo. Užasna ogovaranja u vezi sa tim – tako je nemarno od dr. Bartolomjua da
kaže da je trudna. Tako neprijatno za Frenka – iza nju, naravno! Saosećam sa
oboma.
Gđa Grejam je bolesna ove nedelje – nije mogla izabrati gori trenutak;
velika prodaja naredne nedelje i trem je pun stare odeće.
Rodžer je brzo prelistao stranice, tražeći sledeće pominjanje imena
Randalovih, i našao ga kasnije u istoj nedelji.
„10. maj – Frenk Randal na večeri. Trudio sam se iz sve snage da se javno
družim i sa njim i sa njegovom ženom; sedim sa njom po jedan sat gotovo
svakog dana u nadi da ću obuzdati deo ogovaranja. Sada je to gotovo za
žaljenje; raširio se glas da je poludela. Znajući Kler Randal, nisam siguran da li
bi je više uvredilo da je smatraju ludom ili da je smatraju nemoralnom – mada
se pitam da li mora biti jedno od to dvoje?
U više navrata sam pokušavao da razgovaram sa njom o njenom iskustvu,
ali na to ne odgovara ništa. Priča prihvatljivo o svemu ostalom, mada večito
ostaje osećaj da misli o nečem drugom.
Moram da zapišem da ove nedelje održim propoved protiv zala ogovaranja
– mada se plašim da bi prizivanje pažnje na taj slučaj kroz propoved stvari samo
učinilo gorim.“
„ 12. maj -... Ne mogu se osloboditi utiska da Kler Randal nije otkačena. Čuo
sam govorkanja, naravno, ali u njenom ponašanju ne vidim ništa što deluje
imalo nestabilno.
Stvarno mislim da ona nosi nekakvu užasnu tajnu koju je rešila da zadrži
za sebe. Razgovarao – oprezno – sa Frenkom o tome; on je uzdržan, ali sam
uveren da mu je ona nešto rekla. Pokušao sam da učinim jasnim da hoću da
pomognem, kako god mogu.“
„ 14. maj – Poseta Frenka Randala. Vrlo zbunjujuća. Zatražio je pomoć od
mene, ali ne vidim zašto. Mada deluje da mu je to veoma bitno. Obuzdava se,
ali je sav nategnut kao opruga sata. Plašim se otpuštanja – ako do njega dođe.

63
 Kler je dovoljno dobro da bi mogla da putuje – on namerava da je odvede
nazad u London ove nedelje. Uveravao sam ga da ću mu rezultate javiti
pismom na univerzitetsku adresu; nikakav nagoveštaj njegovoj ženi.
Imam nekoliko interesantnih stvarčica o Džonatanu Randalu, mada ne
mogu da sagledam značenje Frenkovog pretka u ovim tužnim zbivanjima. 0
Džejmsu Frejzeru, kao što sam rekao
Frenku – ni nagoveštaja; potpuna misterija.“
Potpuna misterija. I to ne u samo jednom smislu, pomislio je Rodžer. Šta li
je Frenk Randal zatražio da velečasni uradi za njega? Da sazna sve što može o
Džonatanu Randalu i Džejmsu Frejzeru, izgleda. Znači da je Kler rekla svom
mužu za Džejmsa Frejzera – rekla mu bar nešto, ako ne i sve.
Ali kakva bi razumljiva veza mogla postojati između kapetana engleske
vojske koji je poginuo u Kalodenu 1746. i čoveka čije je ime nerazmrsivo
povezano sa misterijom Klerinog nestanka 1945. godine – i dodatne misterije
Brajaninog očinstva?
Ostatak dnevnika bio je ispunjen uobičajenom mešavinom događaja u
parohiji; hronično pijanstvo Derika Gauana je kulminiralo vađenjem iz reke
Nes leša koji je reka izbacila krajem maja; žurno venčanje Megi Braun i Vilijama
Dandija, jedan mesec pre krštenja njihove ćerke Džun; operacija slepog creva
gđe Grejam i pokušaji velečasnog da se izbori sa posledičnim prilivom jela koja
su spremile velikodušne dame iz parohije – izgleda da se Herbert, tadašnji pas
velečasnog, najviše ovajdio od njih.
Čitajući stranu po stranu, Rodžer je uhvatio sebe kako se smeška, čuvši
živu zainteresovanost velečasnog za njegovu parohiju kako se vraća u rečima
starog propovednika. Prelistavajući i preskačući, zamalo da promaši ovo –
poslednji zapis u vezi sa zahtevom Frenka Randala.
„18. jun – Dobio kratku poruku od Frenka Randala u kojoj me obaveštava
da je zdravlje njegove supruge pomalo neizvesno; trudnoća je opasna i on traži
moje molitve.
Odgovorio sam uveravanjima za molitve i dobre želje i za njega i za njegovu
suprugu. Priključio sam i informacije koje sam do sada pronašao za njega; ne
mogu da kažem koliko čemu poslužiti, ali to mora da proceni sam. Rekao sam
mu za iznenađujuće otkriće groba Džonatana Randala u Senf Kildi; pitao sam
ga da li želi da fotografišem nadgrobni kamen.“
64
 I to je bilo sve. Nije bilo daljeg pominjanja Randala ni Džejmsa Frejzera.
Rodžer je spustio svesku i izmasirao slepoočnice; čitanje zakošenih redova
rukopisa mu je izazvalo umerenu glavobolju.
Osim što je potvrdilo njegove sumnje da je čovek po imenu Džejms Frejzer
umešan u sve to, stvar je ostala nedokučiva kao i pre. Kakve, pobogu, veze ima
Džonatan Randal sa svim tim i zašto je, za ime sveta, taj čovek sahranjen u Sent
Kildi? Pismo o naimenovanju je za mesto rođenja Džonatana Randala imalo
upisano nekakvo imanje u Saseksu; kako je on završio u dvorištu zabačene
crkve u Škotskoj? Istina, to i nije tako daleko od Kalodena – ali zašto ga nisu
odvezli nazad u Saseks?
„Hoće li vam trebati još nešto večeras, g. Vejkfilde?“ Fionin glas ga je
razbudio iz besplodne zanetosti. Uspravio se, trepnuo i ugledao je kako drži
metlu i krpu za glancanje.
„Šta? Hm, neće. Ne, hvala, Fiona. Ali šta ti radiš sa tom metlom? Nije valjda
da još čistiš ovako kasno?“
„Pa to je zbog dama iz crkve“, objasnila je Fiona. „Sećate se, rekli ste im da
redovni mesečni sastanak mogu da održe ovde sutra? Mislila sam da bi bilo
najbolje da malo pospremim.“
Dame iz crkve? Rodžer se štrecnuo od pomisli na četrdeset domaćica,
prekomerno saosećajnih, kako se obrušavaju na sveštenikovu kuću kao lavina
tvida, bluza i pulovera, i gajenih bisera.
„Hoćete li piti čaj sa damama?“, pitala je Fiona. „Velečasni je to uvek radio.“
Pomisao da zabavlja Brajanu Randal i crkvene dame istovremeno bila je
više od onoga što je Rodžer mogao staloženo da podnese.
„Hm, ne“, naglo je rekao. „Imam nešto dogovoreno za sutra.“ Ruka mu je
pala na telefon, napola zakopan pod kršem na stolu velečasnog. „Ako bi me
izvinila, Fiona, moram da obavim jedan razgovor.“

*****

Brajana je ušetala nazad u spavaću sobu, smešeći se sebi. Podigla sam pogled
sa knjige i upitno izdigla obrvu.
„Telefonski poziv od Rodžera?“, rekla sam.

65
 „Otkud znaš?“ Delovala je na trenutak zaprepašćeno, a onda se nasmešila,
svlačeći haljinu. „Oh, zato što je to jedini momak kog znam u Invernesu?“
„Nisam mislila da bi neki od tvojih momaka zvao čak iz Bostona“, rekla
sam. Pogledala sam u sat na stolu. „Bar ne u ovo doba, ako ništa drugo; svi su
na fudbalskom treningu.“
Brajana je to ignorisala i zavukla je stopala pod pokrivač. „Rodžer nas je
pozvao da sutra odemo na mesto koje se zove Sent Kilda. Kaže da je to
interesantna stara crkva.“
„Čula sam za nju“, rekla sam zevajući. „U redu, zašto da ne? Poneću svoje
prese za biljke; možda mogu da nađem krunastu grahoricu – obećala sam to
doktoru Abernatiju za njegova istraživanja. Ali ako ćemo dan provesti
trupkajući okolo i čitajući stare nadgrobne spomenike, ležem odmah. Kopanje
po prošlosti je naporan posao.“
Usledio je kratak blesak Brajaninog lica i pomislila sam da će nešto reći. Ali
je samo klimnula glavom i pružila ruku da ugasi svetlo, dok je tajnoviti osmeh
još vrebao iz uglova njenih usana.
Ležala sam gledajući naviše u mraku, slušajući kako se mala premeštanja i
okretanja pretvaraju u regularne kadence disanja u snu. Sent Kilda, eh? Nikada
nisam bila tamo, ali sam znala za to mesto; bila je to jedna stara crkva, kako je
Brajana rekla, odavno napuštena i van turističkih ruta – samo bi poneki
istraživač retko svratio tamo. Možda je to prilika na koju sam čekala?
Imaću tamo Rodžera i Brajanu zajedno, i to same, bez prave bojazni da će
nas neko omesti. I možda je to prikladno mesto da im kažem – tamo među
odavno mrtvim parohljanima Sent Kilde. Rodžer još nije proverio gde leži
ostatak ljudi iz Lalibroha, ali je delovalo prilično sigurno da su bar Kalodensko
polje napustili živi, a to je bilo sve što sam zapravo htela da saznam. Tako da
mogu Bri da ispričam kraj te priče.
Usta su mi se osušila od pomisli na predstojeći razgovor. Gde ću naći reči
za to? Pokušavala sam da u mislima stvorim sliku kako bi se to moglo odvijati,
šta bih mogla da kažem i kako bi oni mogli da reaguju, ali me je mašta izdala.
Više nego ikad pre, zažalila sam zbog obećanja Frenku koje me je sprečavalo
da pišem velečasnom Vejkfildu. Da sam to uradila, bar bi Rodžer mogao već da
zna. Ili možda ne; možda mi velečasni ne bi verovao.

66
 Okretala sam se nemirno, tražeći inspiraciju, ali me je svladao umor. Zato
sam konačno odustala i okrenula se na leđa, zatvarajući oči prema tami nada
mnom. Kao da je moje razmišljanje o njemu prizvalo duh velečasnog, biblijski
citat je lebdeo u mojoj svesti koja se gubila: Dovoljno za jedan dan - kao da mi
je mrmljao glas velečasnog; dovoljno za jedan dan je zlo u njemu.

*****

Probudila sam se u senovitoj tami, sa rukama stegnutim oko posteljine i sa

srcem koje je lupalo tolikom silinom da me je treslo kao kožu talambasa.
„Isuse!“, rekla sam.
Svila moje spavaćice bila je vrela i lepila se; pogledala sam nadole i videla
da mi se bradavice probijaju kroz nju, tvrde kao mermer. Drhtavi spazam je još
kuljao kroz zglobove i butine, kao naknadni udari zemljotresa. Nadam se da
nisam kriknula. Verovatno nisam; preko sobe čujem Brajanino disanje, bez
problema i regularno.
Pala sam nazad na jastuk, tresući se od slabosti, a naglo uzbuđenje mi je
orosilo slepoočnice.
„Isuse Ruzvelte Hriste“, promrmljala sam, dišući duboko dok mi se srce
polako vraćalo u normalu.
Jedna od posledica poremećenog ciklusa spavanja jeste da čovek prestane
povezano da sanja. Kroz mnoge godine ranog majčinstva, a zatim stažiranja,
specijalizacije i noćnih dežurstava, navikla sam se da istog časa kad legnem
padnem u zaborav, sa snovima koji se javljaju samo kao odlomci i bleskovi,
nemirni treptaji u mraku dok se sinapse aktiviraju nasumice, ponovo se puneći
za dnevni posao koji će ubrzo naići.
Poslednjih godina, sa ponovnim uspostavljanjem nečega što podseća na
normalan raspored, ponovo sam počela da sanjam. Uobičajenu vrstu snova,
bilo ružnih ili lepih – dugačke nizove slika, tumaranje šumama misli. A poznata
mi je i ova vrsta snova; uobičajeni su u onome što bi se nežno moglo nazvati
periodima uskraćenosti.
Obično su ipak takvi snovi dolazili lebdeći, meki kao dodir satenskog
čaršava i, ako bi me probudili, istog časa bih opet zapala u san, blago užarena
od uspomene koja neće potrajati do jutra.
67
 Ovo je bilo drugačije. Mada se i nisam sećala mnogo toga, ipak sam imala
nejasan utisak da me neke šake grabe, grube i užurbane, ne preklinjući već
zahtevajući. I glasa, bezmalo vike, koji je odjekivao u komorama mog
unutrašnjeg uva, zajedno sa zvukom udaraca srca koji su slabili.
Spustila sam ruku na grudi preko pomahnitalog pulsa, osećajući meku
punoću svojih dojki ispod svile. Brajanin dah je prešao u tiho hrkanje, a zatim
se vratio u ravnomernu kadencu. Prisetila sam se kako sam slušala taj zvuk kad
je bila mala; spor, težak umirujući ritam koji se razleže zamračenom dečijom
sobom, ujednačen kao otkucaji srca.
I moji otkucaji su usporavali ispod šake, ispod tamnoružičaste svile boje
bebinih obraza rumenih od sna. Kada podignete dete na dojku da ga podojite,
krivina male glave se tačno uklapa sa krivinom dojke dok sisa, kao da ta nova
osoba tačno kopira meso od kog potiče.
Bebe su meke. Svako ko ih pogleda može da vidi nežnu, osetljivu kožu i
zna po mekoći nalik latici ruže da mami da se dodirne prstom. Kada poživite
sa njima i volite ih, osetite da mekoća ide na unutra, da su okrugli obrazi
drhtavi kao puding, a da se ručice šire kao da nemaju kosti. Njihovi su zglobovi
rastopljena guma, i čak i kada ih žestoko poljubite, u strasti izazvanoj samim
njihovim postojanjem, vaše usne uranjaju i kao da nikada ne stižu do kosti.
Kada ih držite uza se one se tope i poprimaju oblik kao da bi se mogle svakog
časa uliti nazad u vaše telo.
Ali od samog početka postoji ona trunčica čvrstine u svakom detetu. Ono
što kaže „ja sam“ i formira srž ličnosti.
U drugoj godini kosti otvrdnjavaju i dete stoji uspravno, lobanja je široka i
čvrsta, kaciga koja štiti unutrašnju mekoću. I „ja sam“ raste, takođe. Kada ih
gledate, gotovo da možete to da zapazite, jedro kao najtvrđe drvo, kako zrači
kroz prozirnu kožu.
Kosti lica se pojavljuju u šestoj godini, a duša unutar se uobliči u sedmoj.
Proces sažimanja se nastavlja da bi vrhunac dostigao u blistavom dobu
puberteta, kada je sva mekoća skrivena ispod sedefnih slojeva brojnih novih
ličnosti koje tinejdžeri iskušavaju da bi se zaštitili.
Narednih godina očvršćavanje se širi iz središta, kada pojedinac nalazi i
doteruje fasete duše sve dok „ja sam“ ne stekne svoje mesto, prefinjeno i
razrađeno kao insekt u ćilibaru.
68
 Pomišljala sam kako sam davno prošla taj stadijum, izgubila sve tragove
mekoće i da sam dobro odmakla na putu ka nerđajućem čeliku sredovečnosti.
Ali sada smatram da sam zbog Frenkove smrti na neki način napukla. I
pukotine se šire tako da ih više ne mogu zakrpiti poricanjem njihovog
postojanja. Dovela sam ćerku nazad u Škotsku, nju sa tim kostima snažnim kao
rebra hajlendskih planina, u nadi da je njena ljuštura dovoljno jaka da je sačuva
na okupu, dok se još nekako može dopreti do središta njenog „ja sam“.
Ali moja sopstvena srž više ne pruža izolaciju tog „ja sam“ i nemam ništa
da me zaštiti od mekoće u meni. Više ne znam šta sam ili šta će postati od nje;
znam samo šta moram da učinim.
Zato sam se vratila i sanjala još jednom na hladnom vazduhu Hajlendsa. I
glas iz mog sna još odjekuje kroz uši i srce, ponovljen zvukom Brajaninog
disanja u snu. „Ti si moja“, rekao je. „Moja! I neću te pustiti da odeš.“

Voljena supruga

rkveno dvorište Sent Kilde je mirno ležalo na suncu. Ne sasvim ravno,

zauzimalo je plato urezan u obronku brda nekakvom geološkom ćudi.
Zemlja se spuštala i pravila krivinu tako da su nadgrobni spomenici
ležali skriveni u malim udubljenjima ili bi naglo provirili sa grebena
uspona. Klizište je izmestilo mnoge, pijano ih naginjući ili ih skroz rušeći, da
leže poravnati i slomljeni u visokoj travi.
„Malo je neuredno“, rekao je Rodžer pravdajući se. Zastali su na kapiji
crkvenog dvorišta zagledajući malu zbirku prastarog kamenja, zaraslih i
zasenčenih drvoredom gigantskih tisova, posađenih davno da pruže zavetrinu
od oluja koje se valjaju sa severnog mora. Oblaci su se sada tamo nagomilali,
daleko iznad zaliva, ali je na vrhu brda sunce sijalo i vazduh je bio miran i
topao.
„Moj otac bi skupio radnu brigadu od ljudi iz crkve jednom ili dvaput
godišnje, pa bi ih doveo da mesto održi urednim, ali se plašim da je u poslednje

69
vreme dosta propalo.“ Probao je da otvori kapiju i zapazio da je šarka napukla
i da držač reze visi na jednom ekseru.
„Ovo je divno, mirno mesto.“ Brajana se pažljivo provukla kroz polomljenu
kapiju. „Stvarno je staro, zar ne?“
„Aha, jeste. Tata je mislio da je sama crkva napravljena na mestu
nekadašnje crkve ili nekakvog još starijeg hrama; zato je ovde na tako
nepristupačnom mestu. Jedan od njegovih prijatelja iz Oksforda je večito
pretio da će doći ovamo i pokrenuti iskopavanje da bi video šta je ispod, ali,
naravno, nije mogao dobiti saglasnost crkvenih vlasti iako je mesto već
godinama bilo van upotrebe.“
„Ovo je priličan uspon.“ Rumenilo od napora je počelo da bledi na
Brajaninom licu dok se hladila mašući turističkim priručnikom. „Mada je
divno.“ Odmerila je fasadu crkve, diveći joj se. Sazidana u prirodnom otvoru u
litici, kamenje i grede crkve su uzidani ručno, a razmaci su zaptiveni tresetom
i blatom, tako da je izgledala kao da je izrasla tu, kao prirodni deo pročelja
litice. Prastare rezbarije su ukrašavale prag i ram prozora, neke sa simbolima
hrišćanstva, neke očito mnogo starije.
„Da li je nadgrobni kamen Džonatana Randala tamo?“ Mahnula je prema
dvorištu crkve, vidljivom iza kapije. „Majka će biti tako iznenađena!“
„Aha, očekujem to. Ni sam ga nisam video.“ Nadao se da će iznenađenje
biti prijatno; kada je Brajani oprezno spomenuo kamen u telefonskom
razgovoru prethodne večeri, ona je bila ushićena.
„Znam za Džonatana Randala“, rekla je Rodžeru. „Tata mu se uvek divio;
kazao je da je on jedan od retkih interesantnih pojedinaca u rodoslovu.
Nagađam da je bio dobar vojnik; tata ima mnoge pohvale i stvari koje je dobio.“
„Stvarno?“ Rodžer je pogledao nazad, tražeći Kler. „Da li je tvojoj majci
potrebna pomoć sa presama za biljke?“
Brajana je odmahnula glavom. „Ne. Upravo je kraj staze našla biljku kojoj
nije mogla da odoli. Stići će za minut.“
Mesto je bilo tiho. Čak su i ptice zaćutale kako se podne približilo, i tamni
četinari po rubu platoa su mirovali, bez vetra da im uskomeša grane. U
odsustvu ožiljaka od nedavnih grobova ili buketa plastičnog cveća kao dokaza
još sveže tuge, crkveno dvorište je odisalo samo mirom davno umrlih. Daleko

70
od vreve i nevolja, ostala je samo činjenica da su živeli kao nekakav dokaz
ljudskog prisustva na usamljenim visovima puste zemlje.
Napredovanje troje posetilaca bilo je sporo; tumarali su nehajno po
dvorištu stare crkve, Rodžer i Brajana zastajući da naglas pročitaju neobične
natpise sa vetrom šibanog kamenja, Kler, zasebno, zastajući povremeno da
otkine puzavicu ili iz korena iščupa neku procvetalu biljku.
Rodžer se sagnuo nad jednim kamenom i smešeći se pozvao Brajanu da
pročita natpis.
„‘Priđite i pročitajte, bez svojih šešira’“, čitala je, „‘Jer ovde leži Bejli Vilijam
Votson / Koji je bio čuven po svom razmišljanju / i umerenosti u piću.“‘ Brajana
se pridigla posle ispitivanja kamena, a lice joj se užagrilo od smeha. „Bez
datuma – pitam se kada je Vilijam Votson živeo.“
„U osamnaestom veku, najverovatnije“, kazao je Rodžer. „Kamenje iz
sedamnaestog veka je uglavnom suviše izlizano da bi se moglo čitati, a ovde
niko nije sahranjen za poslednjih dvesta godina; crkva se ne koristi od 1800.“
Trenutak kasnije Brajana je ispustila prigušeni usklik. „Evo ga!“ Ustala je i
mahnula Kler koja je stajala na daljem kraju dvorišta, upitno zureći u zeleniš u
svojoj ruci. „Mama! Dođi da vidiš ovo!“
Kler je takođe mahnula i prišla do mesta gde su stajali pored ravnog,
četvrtastog kamena, pažljivo gazeći preko gustih grobova.
„Šta je to?“, upitala je. „Našli ste neki interesantan grob?“
„Rekao bih da je tako. Prepoznajete li ime?“ Rodžer je zakoračio nazad,
tako da bi ona dobro videla.
„Isuse Ruzvelte Hriste!“ Pomalo zapanjen, Rodžer je kratko pogledao Kler
i zabrinuo se koliko je pobledela. Ona je zurila u izlizani kamen, a mišići njenog
grla su se mrdali od grčevitog gutanja. Biljka koju je ubrla bila je zdrobljena u
šaci, mada ona toga nije bila svesna.
„Dr Randal – Kler – da li ste dobro?“
Ćilibarske oči bile su prazne i na trenutak je izgledalo kao da ga ne čuje.
Zatim je trepnula i podigla pogled. I dalje je bila bleda, ali je sada izgledala
bolje; povratila je kontrolu.
„Dobro sam“, rekla je ravnim glasom. Sagnula se i prstima prešla preko
slova u kamenu kao da ih čita Brajovom azbukom.

71
 „Džonatan Vulverton Randal“, tiho je rekla, „1705-1746. Rekla sam ti, zar
ne? Kopile jedno, rekla sam ti!“ Njen glas, tako ravan samo trenutak ranije,
iznenada je postao sonoran, ispunjen obuzdavanim besom.
„Mama! Jesi li dobro?“ Brajana, očito zabrinuta, povukla je majku za ruku.
Rodžer je pomislio da je to kao da je nekakva senka pala iza Klerinih očiju;
osećanja koja su sijala tamo kao da su naglo skrivena, kao da se trgla i postala
svesna da dvoje ljudi zuri u nju, prestravljeno. Nasmešila se kratkom
mehaničkom grimasom i klimnula glavom.
„Da. Da, naravno. Dobro mi je.“ Njena se šaka otvorila, i stabljika mlitave
biljke pala je na zemlju.
„Mislila sam da ćeš biti iznenađena.“ Brajana je zabrinuto gledala svoju
majku. „Zar to nije tatin predak? Onaj vojnik koji je poginuo u Kalodenu?“
Kler je pogledala nadgrobni kamen pred svojim nogama.
„Da, jeste“, rekla je. „i jeste mrtav, zar ne?“
Rodžer i Brajana su se zgledali. Osećajući se odgovornim, Rodžer je
dotakao Kler po ramenu.
„Danas je prilično vruće“, rekao je pokušavajući da to iskaže ležerno kao
činjenicu. „Možda bismo mogli da uđemo u crkvu radi malo hlada. Ima nekih
vrlo interesantnih rezbarija na krstionici; stvarno ih vredi videti.“
Kler mu se nasmešila. Pravim osmehom ovog puta, pomalo umornim, ali
očito zdravog razuma.
„Vi idite“, rekla je. „Meni treba malo vazduha. Ostaću ovde neko vreme.“
„Ostaću sa tobom.“ Brajana se zadržala, očigledno nevoljna da ostavi
majku samu, ali se Kler povratila iz ravnodušnosti i ponovo stekla zapovednički
ton.
„Besmislica“, odrešito je rekla. „Dobro mi je. Otići ću i sesti u hlad onog
drveća. Vi pođite. Radije ću ostati sama neko vreme“, dodala je odlučno, videvši
da se Rodžer sprema da negoduje.
Bez dalje priče, ona se okrenula i otišla prema redu tamnih tisa na rubu
dvorišta prema zapadu. Brajana je oklevala, gledajući za njom, ali je Rodžer
dohvatio devojku za lakat i povukao je prema crkvi.
„Najbolje je da je ostavimo samu“, promrmljao je. „Na kraju krajeva, tvoja
majka je lekar, zar ne? Znaće da li joj je dobro.“

72
 „Aha... Valjda je tako.“ Još jednom zabrinuto pogledavši prema Kler koja se
udaljavala, Brajana mu je dopustila da je odvede.

*****

Crkva nije bila ništa više od jedne prazne prostorije sa drvenim podom i
napuštenom krstionicom koja je ostala na mestu samo zato što se nije mogla
odneti. U kamenoj izbočini koja se pružala jednom stranom prostorije
izdubljena je plitka bara. Iznad te bare, urezani lik sv. Kilde prazno je zurio ka
tavanici, očiju pobožno okrenutih naviše.
„To je verovatno prvobitno bio neki od paganskih bogova“, kazao je
Rodžer, prateći prstom liniju rezbarije. „Vidiš gde su dodali veo i šal originalnoj
figuri – da ne pominjemo oči.“
„Kao poširana jaja“, složila se Brajana i zakolutala očima oponašajući to.
„Šta predstavlja ova rezbarija? Veoma liči na šare na onom piktskom kamenju
pred Klavom.“
Ležerno su šetali oko zidova crkve udišući prašnjav vazduh, ispitujući
drvene rezbarije u kamenim zidovima i čitajući male drvene plakete koje su
davno umrli parohljani stavili kao uspomenu na svoje umrle pretke. Govorili
su tiho, oboje osluškujući nekakav zvuk iz dvorišta, ali je sve bilo mirno i
polako su počeli da se opuštaju.
Rodžer je otpratio Brajanu do prednjeg dela prostorije, posmatrajući
kovrdžave vitice koje su pobegle iz njene pletenice i zalepile joj se za vrat.
Sve što je sad ostalo u prednjem delu crkve bila je ravna drvena izbočina
iznad rupe na mestu odakle je sklonjen kameni oltar. Pa ipak, Rodžer je osećao
nekakav titraj uz kičmu dok je stajao pored Brajane i gledao prema nestalom
oltaru.
Intenzitet njegovih osećanja kao da je odjekivao tim praznim mestom.
Nadao se da ga ona ne može čuti. Poznaju se jedva nedelju dana, na kraju
krajeva, i jedva da su ikada razgovarali nasamo. Ona bi bila zatečena, sigurno,
ili uplašena, kada bi saznala šta on oseća. Ili još gore, smejala bi se.
Pa ipak, kada ju je krišom pogledao, njeno lice je bilo mirno i ozbiljno. I
gledalo je u njega sa takvim izrazom u tamnoplavim očima da ga je to nateralo
da se okrene njoj i nesvesno ispruži ruke.
73
 Poljubac je bio kratak i nežan, jedva nešto više od formalnosti posle
venčanja, pa ipak, razoran svojim uticajem kao da su se ovog časa verili.
Rodžerove ruke su pale, ali je njena toplota ostala u rukama i usnama i telu,
tako da se osećao kao da je još drži. Stajali su na tren, tela su im se doticala,
udisali su dah jedno drugom, a onda se ona odmakla. On je još na dlanovima
osećao njen dodir. Zgužvao je šake u pesnice, pokušavajući da sačuva taj osećaj.
Miran vazduh u crkvi je naglo zadrhtao, odjeci krika poplašili su čestice
prašine. Pre nego što je i razmislio, Rodžer se našao napolju, trčao, saplitao se
i grebao preko prevrnutog kamenja, jureći ka tamnom drvoredu tisa. Progurao
se između preterano naraslih grana, ne misleći na to da ljuspaste grančice
skloni sa puta Brajani, koja mu je bila za petama.
Ugledao je lice Kler Randal, bledo u senkama. Bez imalo boje, izgledala je
kao avet prema tamnim granama tisa. Stajala je na trenutak, njišući se, a onda
se spustila na kolena u travu, kao da noge više ne mogu da je drže.
„Majko!“ Brajana je pala na kolena pored sklupčane figure i trljala jednu
mlitavu šaku.
„Mama, šta je to? Jesi li malaksala? Treba da staviš glavu među kolena. Evo,
zašto ne legneš ovde?“
Kler se opirala dobronamernom guranju svoje ćerke, i klonula glava na
njenom vitkom vratu se opet uspravila. „Ne želim da legnem“, dahtala je.
„Hoću... oh, Bože. Oh, dragi sveti Bože.“ Klečeći u nekošenoj travi pružila je
drhtavu ruku prema kamenu. Bio je istesan od granita, prosta ploča.
„Dr Randal! Hm, Kler?“ Rodžer se spustio na jedno koleno sa druge strane
i zavukao šaku pod njenu drugu ruku da je pridrži. Bio je istinski zabrinut zbog
njenog izgleda. Fini znoj joj je izbio na slepoočnicama i izgledala je kao da bi
se mogla preturiti svakog časa. „Kler“, rekao je opet, žurno, pokušavajući da je
pokrene iz zapiljenog transa u koji je zapala. „O čemu je reč? Da li je to neko
ime koje znate?“ Još dok je govorio, sopstvene reči su mu zvonile u ušima. Niko
ovde nije sahranjen od osamnaestog veka, rekao je Brajani. Ovde niko nije
sahranjen dvesta godina.
Kler je sklonila njegovu ruku i prstima dodirivala kamen, milujući ga kao
da dodiruje kožu, nežno prateći slova, ureze koji su s vremenom postali plitki,
ali i dalje čitljivi.

74
 „‘DŽEJMS ALEKSANDER MALKOLM MAKENZI FREJZER’“, pročitala je
naglas. „Da, znam ga.“ Ruka joj je pala niže, sklanjajući travu koja je gusto rasla
oko kamena, zaklanjajući manja slova u dnu.
„‘VOLJENI SUPRUG KLER’“, pročitala je.
„Da, znala sam ga“, rekla je opet, tako tiho da ju je Rodžer jedva mogao
čuti. „Ja sam Kler. Bio je moj muž.“ Podigla je pogled na lice svoje ćerke, bledo
i šokirano. „A i tvoj otac“, rekla je.
Rodžer i Brajana su zurili dole u nju, a crkveno dvorište je bilo tiho. Samo
se čulo šuštanje tisa.

*****

„Ne!“, rekla sam, prilično ljuta. „Po peti put – ne! Ne želim da pijem vode. Nije
me udarila sunčanica. Nisam malaksala. Nisam bolesna. I nisam izgubila
razum, takođe, mada pretpostavljam da to mislite.“
Rodžer i Brajana su razmenili poglede koji su jasno davali do znanja da baš
to misle. Njih dvoje su me, između sebe, izveli iz crkvenog dvorišta i smestili u
auto. Odbila sam da me vode u bolnicu pa smo se vratili u sveštenikovu kuću.
Rodžer mi je dao malo viskija zbog šoka, ali mu je sada pogled skretao na
telefon kao da se pita da li da pozove dodatnu pomoć – u vidu luđačke košulje,
pretpostavljam.
„Mama“, Brajana je govorila utešno i rukom mi kosu sklanjala sa lica.
„Uznemirena si.“
„Naravno da sam uznemirena!“, prasnula sam. Nesigurno sam duboko
udahnula i stiskala usne dok nisam uspela da se nateram da govorim mirno.
„Nema sumnje da sam uznemirena“, počela sam, „ali nisam luda.“ Zastala
sam, trudeći se da se kontrolišem. Nisam nameravala da to obavim ovako. Ne
znam tačno šta sam mislila, ali ovo nisam, da tresnem istinu bez pripreme i
vremena da organizujem svoje misli. Kad sam videla prokleti grob, poremetili
su se svi moji planovi.
„Proklet bio, Džejmi Frejzeru!“, rekla sam, besna. „Šta uopšte radiš tamo;
to je kilometrima od Kalodena!“
Brajanine oči kao da su iskočile iz duplji, a Rodžerova ruka se zadržala
blizu telefona. Naglo sam prekinula i pokušala da se priberem.
75
 Smiri se, Bošamova, davala sam sebi instrukcije. Diši duboko. Jednom...
dvaput... još jednom. Bolje. Sad. To je vrlo prosto; treba samo da im kažeš
istinu. Zato si i došla u Škotsku, zar ne?“
Zaustila sam da nešto kažem, ali nije izašao nikakav zvuk. Zatvorila sam
usta i oči, nadajući se da ću skupiti hrabrost ako ne budem gledala u ta dva
pepeljasta lica pred sobom. Samo... me... pustite... da... kažem... istinu, molila
sam se, bez predstave kome se obraćam. Džejmiju, pomislila sam.
Već sam jednom ranije rekla istinu. Nije dobro prošlo.
Čvršće sam stisnula zatvorene kapke. Opet sam mogla da namirišem
karbolni miris koji okružuje bolnicu i da osetim nepoznatu uštirkanu
jastučnicu pod obrazom. Spolja je iz hodnika dopirao Frenkov glas, zagušen
zbunjenim besom.
„Kako to mislite, ne navaljuj na nju? Da ne navaljujem na nju? Moja žena
je bila odsutna gotovo tri godine, i vraća se prljava, zlostavljana i trudna, za
ime boga, a ja ne treba ništa da pitam?“
I doktorov glas, koji utešno mrmlja. Uhvatila sam reči „zabluda“ i
„traumatično stanje“ i „ostavi to za kasnije, stari – samo malo“ dok je Frenkov
glas, koji je i dalje svađalački često upadao, ipak bio nežno ali odlučno
potiskivan niz hodnik. Taj tako poznati glas, koji je iznova probudio oluju tuge
i besa i užasa u meni.
Sklupčala sam se, stisnula jastuk na grudi i grizla ga što sam jače mogla,
dok nisam osetila da jastučnica popušta i da mi je svilenasto perje među
zubima kojima škrgućem.
Škrgutala sam i sada, oštećujući novu plombu. Prestala sam i otvorila oči.
„Pazite“, rekla sam što sam razložnije mogla. „Žao mi je, znam kako to
zvuči. Ali to je istina, i to ničim ne mogu da promenim.“
Taj govor nije nimalo ohrabrio Brajanu, koja je prišla bliže Rodžeru. Rodžer
više nije delovao onako unezvereno, istina, i pokazivao je znake opreznog
interesovanja. Da li je moguće da on stvarno ima dovoljno mašte da shvati
istinu?
Ponadala sam se zbog takvog njegovog izraza i raširila ruke.
„To je prokleto kamenje“, rekla sam. „Znate, krug uspravnog kamenja na
Vilinskom brdu, tamo na zapad?“
„Kreg Na Dan“, promrmljao je Rodžer. „Je l’ taj?“
76
 „Tako je.“ Svesno sam izdahnula. „Možda znate legende o vilinskim brdima
– znate li? O ljudima koji se zaglave u kamenim brdima i probude se dvesta
godina kasnije?“ Brajana je svakog časa delovala sve zabrinutije.
„Majko, zaista mislim da bi trebalo da se popneš i legneš“, rekla je. Već je
počela da se diže.
„Mogu da odem po Fionu...“
Rodžer je spustio ruku na njenu mišicu da je zaustavi.
„Ne, sačekaj“, rekao je. Pogledao je u mene sa nekakvom obuzdavanom
znatiželjom kakvu naučnik pokazuje kada novi preparat stavlja pod
mikroskop. „Nastavite“, rekao mi je.
„Hvala“, suvo sam odgovorila. „Ne brini, neću početi da bulaznim o vilama;
samo sam mislila da biste voleli da znate da postoji izvestan osnov za te
legende. Nemam predstavu šta je zapravo tamo gore niti kako funkcioniše, ali
je činjenica da...“ Duboko sam udahnula. „Pa, činjenica je da sam prošla kroz
prokleti raspukli kamen u tom krugu 1945, i završila na kosini pod brdom u
1743.“
Tačno tako sam rekla i Frenku. On me je na trenutak besno gledao,
dohvatio vazu sa susednog stočića i tresnuo je o pod.
Rodžer je izgledao kao naučnik čiji se novi mikrob pokazao kao uspešan.
Pitala sam se zašto, ali sam bila previše obuzeta naporom da nađem reči koje
bar donekle zvuče razumno.

*****

„Prva osoba na koju sam naletela bio je engleski konjanik u punoj opremi“,
rekla sam. „Što mi je prilično ukazivalo na to da je nešto naopako.“
Iznenadni osmeh je ozario Rodžerovo lice, mada je Brajana i dalje izgledala
užasnuta. „Mogu zamisliti“, kazao je.
„Problem je bio u tome što nisam mogla da se vratim, razumeš.“ Pomislila
sam da je bolje da svoje napomene upućujem Rodžeru koji je bar delovao voljan
da ih sasluša, bez obzira na to da li mi veruje ili ne.
„Reč je o tome da se dame nisu kretale bez pratnje, a i ako jesu, nisu išle u
cicanim haljinama i mokasinama“, objasnila sam. „Svi koje sam srela, počev od
konjičkog kapetana, znali su da je nešto naopako sa mnom – ali nisu znali šta.
77
Kako su pa mogli? Nisam im mogla objasniti ništa bolje nego što mogu sada –
a ludnice su u to doba bile znatno neprijatnija mesta od ovih današnjih. Nisu
se tamo bavili pletenjem korpi“, dodala sam, pokušavajući da se našalim. Nije
mi baš uspelo; Brajana je napravila grimasu i delovala je još zabrinutije nego
pre.
„Taj konjanik“, kazala sam i kroz telo mi je proleteo kratak drhtaj od
prisećanja na Džonatana Vulvorta Randala, kapetana Osme dragonske
Njegovog veličanstva. „Prvo sam mislila da haluciniram jer je čovek toliko ličio
na Frenka; na prvi pogled sam pomislila da je to on.“ Bacila sam pogled prema
stolu gde je ležala jedna od Frenkovih knjiga na čijoj je zadnjoj korici bila
fotografija tamnog i zgodnog muškarca uskog lica.
„To je poprilična koincidencija“, kazao je Rodžer. Oči su mu bile pripravne,
pogled fiksiran na mene.
„Pa, i jeste i nije“, rekla sam mu i naterala sebe da otrgnem pogled sa
naslaganih knjiga. „Ti znaš da je on bio Frenkov predak. Svi muškarci u toj
familiji dosta liče jedni na druge – fizički, u najmanju ruku.“ To sam dodala
kada sam pomislila na vrlo upadljive razlike nevezane za fizički izgled.
„Kakav – kakav je bio on?“ Brajana kao da se otrgla iz omamljenosti,
makar delimično.
„Bio je jebeni, prljavi perverznjak“, kazala sam. Dva para očiju se
razrogačilo i zgledalo, podjednako zaprepašćeno.
„Ne treba tako da gledate“, rekla sam. „Perverzije su postojale i u
osamnaestom veku; to nije nešto novo, znate. Samo je tada bilo gore, možda,
pošto zapravo niko nije mario, pod uslovom da ne pričaju o tome i da naizgled
budu pristojni. A Blek Džek Randal je bio vojnik; kapetan na čelu garnizona u
Hajlendsu, zadužen da klanove drži pod kontrolom – imao je popriličan obim
aktivnosti, sve zvanično sankcionisano.“ Da bih se povratila, otpila sam gutljaj
viskija iz čaše koju sam i dalje držala.
„Dopadalo mu se da povređuje ljude“, rekla sam. „Mnogo mu se to
dopadalo.“
„Da li je... povredio vas?“ Rodžer je pitanje postavio uz dosta taktičnosti,
posle duže pauze. Bri se, izgleda, povukla u sebe, koža joj se zategla preko
jagodica.

78
 „Ne direktno. Ili bar ne mnogo.“ Odmahnula sam glavom. Mogla sam da
osetim hladnu tačku u dnu stomaka, a tu ni viski nije puno pomogao. Džek
Randal me je tu udario, jednom. Pamtila sam to, osećala kao bridenje davno
zarasle rane.
„Imao je prilično neuobičajen ukus. Ali je Džejmi bio taj koga je... želeo.“
Ni pod kojim okolnostima ne bih upotrebila reč voleo. Grlo mi se skupilo i
progutala sam poslednje kapi viskija.
Rodžer je podigao bocu, jedne obrve upitno podignute, a ja sam klimnula i
pružila čašu.
„Džejmi. To je Džejmi Frejzer? I on je bio...“
„On je bio moj muž“, kazala sam.
Brajana je odmahnula glavom kao konj koji rasteruje muve.
„Ali ti si imala muža“, rekla je. „Nisi mogla... čak i ako... hoću da kažem...
nisi mogla!“
„Morala sam“, odgovorila sam ravnodušno. „Nisam to uradila namerno, na
kraju krajeva.“
„Majko, ne možeš se udati slučajno!“ Brajana je gubila svoj manir ljubazne
medicinske sestre koja se obraća mentalnom bolesniku. Mislila sam da je
verovatno dobro što je tako, čak i ako je bes alternativa za to.
„Pa nije to baš bila slučajnost“, rekla sam. „To je bila bolja opcija nego da
budem predata Džeku Randalu. Džejmi se oženio mnome da bi me zaštitio – i
to je bilo prokleto velikodušno s njegove strane“, dovršila sam, besno gledajući
Bri preko čaše. „Nije to morao da uradi, ali uradio je.“
Borila sam se protiv naviranja uspomena na našu prvu bračnu noć. On je
bio nevin; ruke su mu se tresle kada me je dodirnuo. Plašila sam se i ja – s više
razloga. A onda me je u zoru držao, gola leđa uz gole grudi, njegove butine
tople i snažne iza mojih, i mrmljao u oblak moje kose, „Nemoj se plašiti. Sada
nas je dvoje.“
„Vidiš“, opet sam se okrenula Rodžeru, „nisam mogla da se vratim. Bežala
sam od kapetana Randala kada su me Škoti našli. Grupa kradljivaca stoke.
Džejmi je bio sa njima, to su bili ljudi njegove majke, Makenziji iz Leoha. Nisu
znali gde da me svrstaju, ali su me poveli kao zarobljenicu. I opet nisam mogla
da pobegnem.“

79
 Prisećala sam se svojih jalovih pokušaja da pobegnem iz zamka Leoh. A
onda i dana kada sam Džejmiju rekla istinu, a on me je – ne verujući, ništa više
nego Frenk, ali bar voljan da postupi kao da je to istina – odveo nazad do brda
sa uspravnim kamenjem.
„Možda je mislio da sam veštica“, rekla sam, sklopljenih očiju i smešeći se
zbog te pomisli. „Sada misle da si luda; u to vreme su mislili da si veštica.
Kulturne konvencije“, objasnila sam, otvarajući oči. „Psihologija je danas
zamena za magiju. Mada su razlike prokleto male.“ Rodžer je klimnuo, delujući
malo sluđeno.
„Sudili su mi zbog veštičarenja“, rekla sam. „U selu Krejnsmuir, baš ispod
zamka. Džejmi me je, istina, spasao, i tada sam mu ispričala. A on me je odveo
na brdo i rekao mi da se vratim Frenku.“ Zastala sam i opet duboko udahnula,
prisećajući se tog oktobarskog popodneva kada mi je kontrola nad mojom
sudbinom, tako dugo van moje moći, iznenada data nazad u ruke, i izbor ne
samo da mi je omogućen, već se i zahtevalo da ga načinim.
„Vrati se!“, rekao je. „Ovde nema ničega za tebe! Ničega sem opasnosti.“
„Zar ovde zaista nema ničega za mene?“, upitala sam. I suviše čestit da bi
nešto rekao, ipak mi je dao odgovor i ja sam prelomila.
„Bilo je prekasno“, rekla sam, zureći dole u svoje ruke koje su mi ležale na
kolenima. Smrkavalo se od nadolazeće kiše, ali su moja dva venčana prstena i
dalje svetlucala na sve slabijem svetlu, zlatni i srebrni. Nisam skinula Frenkovu
zlatnu burmu sa leve ruke kada sam se udala za Džejmija, ali Džejmijev srebrni
prsten nosim na domalom prstu desne ruke svakog dana već više od dvadeset
godina.
„Volela sam Frenka“, tiho sam rekla, ne gledajući u Bri. „Veoma ga volim.
Ali je dotle Džejmi već postao moje srce i dah mog tela. Nisam mogla da ga
ostavim. Nisam mogla“, rekla sam, podižući glavu naglo, preklinjući Bri. Ona
je zurila u mene skamenjenog lica.
Opet sam se zagledala dole u svoje šake i nastavila.
„Odveo me je u svoj dom – Lalibroh, tako su ga zvali. Divno mesto.“ Opet
sam zažmurila da pobegnem od izraza Brajaninog lica i namerno sam prizvala
sliku imanja Broh Tuarah – Lalibroha, za one koji su tamo živeli. Divna
hajlendska farma, sa šumama i potocima; čak i malo plodne zemlje – retkost u
Hajlendsu. Divno, mirno mesto, zavučeno među visoka brda iznad planinskog
80
prevoja koji ga je držao po strani od čestih razdora koji su potresali Hajlends.
Ali se ispostavilo da je čak i Lalibroh samo privremeno utočište.
„Džejmi je bio hajduk“, rekla sam, videvši iza spuštenih kapaka ožiljke od
bičevanja koje su mu Englezi ostavili na leđima. Mreža tankih belih linija koje
su se pružale po širokim ramenima kao neobična rešetka. „Glava mu je bila
ucenjena.
Jedan od njegovih napoličara ga je izdao Englezima. Oni su ga zarobili i
odveli u zatvor Ventvort – da ga obese.“ Rodžer je ispustio dug, dubok zvižduk.
„To mesto je pravi pakao“, napomenuo je. „Jeste li ga videli? Zidovi mora
da su debeli tri metra!“
Otvorila sam oči. „Jesu“, kiselo sam rekla. „Bila sam unutra. Ali čak i
najdeblji zidovi imaju vrata.“ Osetila sam treptaj onog plamena očajničke
hrabrosti koji me je odveo unutar zatvora Ventvort u potrazi za svojim srcem.
Ako sam mogla to da učinim za tebe, u sebi sam rekla Džejmiju, mogu onda i
ovo. Ali pomozi mi, ti prokleti krupni Škote – pomozi mi!
„Izvukla sam ga“, rekla sam, duboko udišući. „Ono što je ostalo od njega.
Džek Randal je zapovedao garnizonom u Ventvortu.“ Sada nisam želela da se
sećam slika koje su moje reči prizvale, ali one nisu htele da stanu. Džejmi, go i
krvav, na podu Eldridž Manora, gde smo našli utočište.
„Neću im dopustiti da me opet tamo odvedu, Sasenah“, rekao mi je, stežući
zube od bola dok sam nameštala smrskane kosti njegove šake i čistila mu rane.
„Sasenah.“ Tako me je zvao od početka, gelska reč za tuđinca, stranca. Engleza.
Isprva iz šale, potom od milja.
A ja im nisam dopustila da ga nađu; uz pomoć pripadnika njegovog klana,
malog čoveka po imenu Murtag iz klana Frejzer, prebacila sam ga preko
Lamanša u Francusku i sklonila u opatiju Sent An de Bopre, gde je jedan od
njegovih stričeva bio opat. Ali kada smo se našli tamo na sigurnom, uvidela
sam da spasavanje njegovog života nije kraj zadatka koji mi je postavljen.
Ono što mu je Džek Randal učinio utisnulo mu se u dušu isto onako kao
što su se repovi biča utisnuli u njegova leđa, i ostavilo je ožiljke isto tako
neizbrisive. Nisam sigurna, čak ni sada, šta sam učinila kada sam prizvala
njegove demone i borila se sa njima jednom rukom, u tami njegovih misli; vrlo
je mala razlika između medicine i magije, kada je reč o takvom načinu
izlečenja.
81
 Još mogu da osetim hladan, tvrd kamen koji me je grebao i snagu gneva
koji sam izmamila iz njega, ruke koje su mi se sklopile oko vrata i usplamtelog
stvora koji me je ganjao po mraku.
„Ah sam ga izlečila“, tiho sam rekla. „Vratio mi se.“
Brajana je polako mlatila glavom napred-nazad, u konfuziji, ali sa
tvrdoglavošću koju zaista dobro poznajem. „Grejami su glupi, Kembeli su
prevaranti, Makenziji su šarmantni ali prepredeni, a Frejzeri su tvrdoglavi“,
rekao mi je jednom prilikom Džejmi, dajući mi time svoju predstavu
generalnih
Dijana Gabaldon karakteristika klanova. Nije mnogo pogrešio; Frejzeri jesu
užasno tvrdoglavi, a on tu ne zaostaje. Ni Bri.
„Ne verujem u to“, rekla je glatko. Sela je uspravnije, odmeravajući me
pažljivo. „Čini mi se da si možda previše mislila o tim ljudima u Kalodenu“,
rekla je. „Na kraju krajeva, u poslednje vreme si bila pod pritiskom, i možda je
tatina smrt...“ „Frenk nije bio tvoj otac“, rekla sam otvoreno.
„Bio je!“ Istog časa je planula, tako brzo da smo se obe zaprepastile.
S vremenom, Frenk je popustio pred insistiranjem lekara da bi bilo kakav
pokušaj „da me natera da prihvatim stvarnost“, kako bi to oni rekli, mogao
škoditi mojoj trudnoći. Bilo je dosta mrmljanja u hodnicima – i vike,
povremeno – ali je odustao od toga da me pita za istinu. A ja sam, krhkog
zdravlja i bolesna u srcu, odustala od ideje da mu objasnim.
Ovog puta neću odustati.
„Obećala sam Frenku“, rekla sam. „Pre dvadeset godina, kada si se ti rodila.
Pokušala sam da ga napustim, ali me nije puštao. Voleo te je.“ Osećala sam
kako mi se glas smekšava dok sam gledala u Brajanu. „Nije mogao da poveruje
u istinu, ali je znao – naravno – da nije tvoj otac.
Tražio je od mene da ti ne kažem – da mu pustim da ti bude jedini otac – dok
je živ. Posle toga, rekao je, stvari prepušta meni.“ Progutala sam pljuvačku i
olizala suve usne.
„Toliko sam mu dugovala“, kazala sam. „Zato što te je voleo. Ali sada je
Frenk mrtav – i ti imaš pravo da znaš ko si.“
„Ako sumnjaš u to“, rekla sam, „idi u Nacionalnu galeriju portreta. Tamo
imaju sliku Elen Makenzi, Džejmijeve majke. Ona nosi ovo.“ Dotakla sam

82
ogrlicu na svom vratu. Niska baroknih slatkovodnih bisera iz škotskih reka,
nanizanih na tanko zlato. „Džejmi mi ih je dao na dan našeg venčanja.“
Pogledala sam u Brajanu, koja je sedela uspravna i ukočena, kostiju lica
stegnutih u znak protesta. „Usput ponesi ogledalce“, rekla sam. „Dobro
pogledaj taj portret, a onda se pogledaj u ogledalu. Nije to apsolutna sličnost,
ali mnogo ličiš na svoju baku.“
Rodžer je zurio u Brajanu kao da je nikada ranije nije video. Šarao je
pogledom između nas dve, a onda, kao da je smislio, iznenada je ispravio
ramena i podigao se sa sofe na kojoj je sedeo kraj nje.
„Imam nešto što mislim da treba da vidiš“, rekao je odlučno. Brzo je prišao
starom radnom stolu velečasnog i izvukao gumicom uvezan svežanj požutelih
novinskih isečaka iz jednog skrovitog mesta.
„Kad ih pročitaš, obrati pažnju na datume“, rekao je Brajani, pružajući joj
ih. Zatim se, i dalje stojeći, okrenuo prema meni i odmerio me dugim i
nepristrasnim pogledom koji sam prepoznala kao pogled naučnika
odškolovanog da bude objektivan. On još nije poverovao, ali je imao dovoljno
mašte da sumnja.
„Hiljadu sedamsto četrdeset treća“, rekao je kao za sebe. Odmahnuo je
glavom, čudeći se. „A ja sam mislio da je to neki čovek koga ste sreli ovde, 1945.
Bože, nikada ne bih pomislio – pa, Hrista mu, ko bi?“
Bila sam iznenađena. „Znao si? Za Brajaninog oca?“
Klimnuo je ka isečcima u Brajaninim rukama. Ona nije još ni pogledala u
njih, samo je zurila u Rodžera, napola zbunjena, napola besna. Videla sam
oluju kako se sprema u njenim očima, a to, pomislila sam, vidi i Rodžer. On je
žurno skrenuo pogled sa nje, okrećući se da me upita.
„Onda su ti ljudi čija ste mi imena dali oni koji su se borili kod Kalodena –
vi ste ih poznavali?“
Malo sam se opustila. „Da, poznavala sam ih.“ Začula se tutnjava
grmljavine prema istoku i kiša je počela da prska po dugim prozorima koji su
od patosa do poda činili jednu stranu sobe. Brajanina glava je bila pognuta nad
isečcima tako da joj je kosa skrivala sve sem vrha nosa, koji je bio jarkocrven.
Džejmi bi uvek pocrveneo kada se razbesni ili uznemiri. To mi je bio i suviše
poznat prizor nekog Frejzera na rubu da eksplodira.

83
 „A bili ste u Francuskoj“, promrmljao je Rodžer kao za sebe, i dalje me
pažljivo zagledajući. Šok na njegovom licu se ublažio u nagađanje i nekakvo
uzbuđenje. „Pretpostavljam da niste znali...“
„Da, znala sam“, rekla sam mu. „Zato sam otišla u Pariz. Rekla sam
Džejmiju za Kaloden – u
45. i šta će se desiti. On je otišao u Pariz da pokuša da zaustavi Čarlsa Stjuarta.“

DEO DRUGI
Pretendenti
Le Havre, Francuska: februar 1744.

84
 6

Talasanje

leba“, slabašno sam promrmljala, držeći oči čvrsto zatvorene. Nije

bilo nikakvog odgovora od velikog, toplog stvorenja pored mene,
sem tihog daha njegovog disanja. „Hleba!“, rekla sam, malo glasnije.
Usledilo je naglo zapanjeno podizanje čaršava i ja sam zgrabila ivicu
madraca i zategla sve mišiće, nadajući se da ću zaustaviti naginjanje i
zakretanje svojih unutrašnjih organa.
Nekakvo preturanje je nastalo na drugoj strani kreveta, a zatim otvaranje
fioke, prigušeni uzvik na gelskom, tiho trupkanje bosih stopala po podnim
daskama i onda je madrac utonuo pod teškim telom.
„Evo, Sasenah“, rekao je zabrinuti glas i osetila sam suvu koru hleba na
donjoj usni. Pipajući naslepo bez otvaranja očiju, dograbila sam ga i počela
oprezno da žvaćem, terajući svaki zalogaj koji me je gušio niz sasušeno grlo.
Znala sam da ne smem da zatražim vodu.
Suvi komadići hleba su se polako spuštali niz grlo i zaustavili se u stomaku,
gde su ležali kao male gomile balasta. Mučno tumbanje talasa u meni se polako
smirilo i konačno mi se utroba usidrila. Otvorila sam oči i zatekla zabrinuto
lice Džejmija Frejzera nadneto nekoliko centimetara iznad mene.
„Ah!“, rekla sam, prepadnuta.
„U redu, znači?“, upitao je. Kada sam potvrdila i slabašno pokušala da se
pridignem, stavio je ruku pod moja leđa da mi pomogne. Sedeo je kraj mene
na grubom krevetu gostionice i nežno me privukao sebi milujući me po
raščupanoj kosi.
„Jadna ljubavi“, rekao je. „Da li bi malo vina pomoglo? Ima flaša rajnskog u
mojim bisagama.“
„Ne. Ne, hvala ti.“ Kratko sam se stresla od pomisli da pijem vino – kao da
sam namirisala tamna, voćna isparenja već od samog njihovog pominjanja – pa
sam se uspravila.

85
 „Biće mi dobro za čas“, rekla sam, sileći se da budem vesela. „Ne brini, za
trudnu ženu je normalno da izjutra oseća mučninu.“
Džejmi me je sumnjičavo pogledao, a onda se digao i otišao da pokupi svoju
odeću sa stolice blizu prozora. Francuska je u februaru hladna kao zaleđeni
pakao i prozorska okna su bila pokrivena debelim slojem mraza.
Bio je go, od zime se malo naježio po ramenima i nakostrešile su mu se
crvenozlatne dlake po rukama i nogama mada je bio naviknut na hladnoću i
nije se ni tresao ni žurio dok je navlačio čarape i košulju. Zastao je sa
oblačenjem pa se vratio do kreveta i kratko me zagrlio.
„Vrati se u krevet“, predložio je. „Poslaću sobaricu da založi vatru. Možda
možeš malo da se odmoriš, sada kad si jela. Više ti neće biti muka?“ Nisam bila
sasvim sigurna, ali sam klimnula glavom da bih ga uverila.
„Ne bih rekla.“ Bacila sam pogled nazad na krevet; ni ovi pokrivači, kao i
većina onih koje su nudile gostionice, nisu bili naročito čisti. Pa ipak, srebro iz
Džejmijevog novčanika nam je pribavilo najbolju sobu u pansionu, a uski
krevet je bio punjen guščijim perjem, a ne plevom ili vunom.
Hm, možda i hoću malčice da prilegnem“, promrmljala sam, povlačeći
stopala sa ledenog poda i zavlačeći ih pod pokrivače, u potrazi za poslednjim
ostacima toplote. Kao da mi se stomak smirio dovoljno da bih rizikovala gutljaj
vode, pa sam nasula punu šolju iz napuklog bokala. „Šta si ono gazio?“, pitala
sam, pijući oprezno. „Nije valjda da ovde ima paukova?“ Pričvršćujući kilt oko
pojasa, Džejmi je odmahnuo glavom.
„Oh, ne“, rekao je. Pošto su mu ruke bile zauzete, glavom je mahnuo prema
stolu. „Samo pacov. Došao zbog hleba, pretpostavljam.“
Bacila sam pogled i ugledala mlitav sivi oblik na podu, a mali biser krvi je
blistao na njušci.
Izletela sam iz kreveta.
„U redu je“, slabašno sam rekla nešto kasnije. „Više nemam šta da
povratim.“
„Isperi usta, Sasenah, ali ne gutaj, za ime boga.“ Džejmi mi je pridržao šolju,
obrisao mi usta krpom kao da sam malo umazano dete, a onda me podigao i
pažljivo spustio nazad na krevet.
Zabrinuto se namrštio ka meni.
„Možda je bolje da ostanem ovde“, rekao je. „Mogu da javim.“
86
 „Ne, ne, dobro sam“, kazala sam. I bila sam dobro. Koliko god da sam se
borila protiv jutarnjeg povraćanja, ništa nisam mogla da zadržim dugo.
A opet, kada bi taj nalet prošao, osećala sam se sasvim oporavljeno. Izuzev
kiselog ukusa u ustima i blage osetljivosti u mišićima. Odbacila sam pokrivač i
ustala, da mu to pokažem.
„Vidiš? Biće mi dobro. A ti moraš da ideš. Nema svrhe da svog rođaka
ostaviš da čeka.“
Opet sam počinjala da bivam vesela, uprkos ledenom vazduhu koji je
nadirao ispod vrata i pod nabore moje spavaćice. Džejmi je još oklevao da me
ostavi pa sam otišla do njega i čvrsto ga zagrlila da bih ga uverila a i zato što je
bio tako topao.
„Brrr“, rekla sam. „Kako, pobogu, možeš da budeš topao kao tost, a nemaš
na sebi ništa sem kilta?“
„Imam i košulju“, bunio se smešeći mi se.
Držali smo se neko vreme, uživajući u toploti onog drugog u tiho i hladno
rano francusko jutro. U hodniku su se sve bliže čuli treskanje i koraci sobarice
sa naramkom drva za potpalu.
Džejmi se malo pomerio, privijajući se uz mene. Zbog teškoća putovanja
po zimi, gotovo nedelju dana smo proveli na putu od Sent An do Avra. I kako
smo kasno stizali u jadne krčme, mokri, prljavi i tresući se od umora i hladnoće,
uz sve neredovnije ustajanje kako su moje jutarnje mučnine postajale sve gore,
jedva da smo dotakli jedno drugo od poslednje noći u opatiji.
„Dođi u krevet sa mnom“, pozvala sam tiho.
Oklevao je. Snaga njegove želje bila je očigledna kroz tkaninu njegovog
kilta, a ruke su mu bile tople na mojoj hladnoj koži, ali se nije primakao da me
uzme u naručje.
„Pa...“, rekao je u nedoumici.
„Želiš to, zar ne?“ pitala sam, zavlačeći ledenu ruku pod njegov kilt da se
uverim.
„Oh! Hm... aha. Aha, želim.“ Dokaz pri ruci podržavao je njegovu izjavu.
Slabašno je zaječao kada sam ruku obavila između njegovih nogu. „Oh,
gospode. Ne radi to, Sasenah; ne mogu ruke da držim podalje od tebe.“

87
 Tada me je zagrlio, obavijajući duge ruke oko mene i povlačeći moje lice u
snežne nabore svoje košulje sa blagim mirisom na štirak koji je u perionici
opatije koristio brat Alfons.
„A i zašto bi?“ rekla sam, glasom prigušenim od lana. „Sigurno imaš malo
vremena? Ne treba puno vremena da se odjaše do dokova.“
„Nije reč o tome“, rekao je, zaglađujući moju buntovnu kosu.
„Oh, suviše sam debela?“ Zapravo, stomak mi je još uvek bio gotovo ravan
i bila sam mršavija nego obično zbog bolesti. „Ili je to...?“
„Nije“, rekao je smešeći se. „Pričaš previše.“ Sagnuo se i poljubio me, a onda
me je pokupio i seo na krevet, držeći me u krilu. Ja sam legla i odlučno ga
povukla na sebe.
„Kler, ne!“, protestovao je kada sam počela da mu raskopčavam kilt.
Zurila sam u njega. „A zašto?“
„Pa“, rekao je trapavo, pomalo crveneći. „Dete... hoću da kažem, neću da
te povredim.“ Nasmejala sam se.
„Džejmi, ne možeš da ga povrediš. Za sada nije veće od vrha mog prsta.“
Podigla sam prst da mu to predstavim, a onda sam njime ispratila punu,
zakrivljenu crtu njegove donje usne. On mi je zgrabio šaku i povukao me u
poljubac iznenada, kao da hoće da počeše golicanje izazvano mojim dodirom.
„Jesi li sigurna?“, upitao je. „Mislim... Uporno mislim da ne bi trebalo da
budeš bacana okolo...“
„Ono to neće ni primetiti“, uveravala sam ga, ponovo zaposlivši ruke oko
njegovog kilta.
„Pa... ako si sigurna u to.“
Začulo se odlučno kucanje na vrata i sa besprekornim galskim osećajem za
najgori čas, sobarica se ugurala idući unazad, bezobzirno lupajući u vrata
cepanicom dok se okretala. Po izgrebanim površinama vrata i kvake sticao se
utisak da je to njen uobičajeni postupak.
„Bonjour, Monsieur, Madame“, promrmljala je, uz kratak naklon prema
krevetu dok se odvlačila prema ognjištu. To je u redu za neke, govorio je njen
stav glasnije nego reči. Pošto sam se do tada već navikla na najdirektnije
ophođenje posluge pansiona prema gostima koji su u bilo kom stepenu
razgaćeni, samo sam promrmljala: „Bonjour; Mademoiselle“ kao odgovor i

88
ostavila stvari na tome. Pustila sam Džejmijev kilt i kliznula pod jorgan,
povlačeći prekrivač da sakrijem svoje skerletne obraze.
Nešto hladnokrvniji od mene, Džejmi je stavio jedan jastuk preko svog
krila, spustio laktove na njega, bradu položio na dlanove i prijatno ćaskao sa
sobaricom hvaleći kuhinju gostionice.
„A odakle dobavljate vino, Mademoiselle“ učtivo je pitao.
„Odavde–odande.“ Slegnula je ramenima, stavljajući uvežbanim potezima
sitna drva za potpalu pod veće komade. „Tamo gdje je najjeftinije.“ Bucmasto
ženino lice se malo zboralo dok je iz pravca ognjišta iskosa gledala Džejmija.
„Toliko sam shvatio“, rekao je smešeći joj se, i ona je kratko frknula od
raspoloženja.
„Kladim se da mogu da postignem cenu koju plaćate, i udvostručim
kvalitet“, ponudio je.
„Recite gazdarici.“
Jednu obrvu je skeptično podigla. „A kolika je vaša cena, Monsieur?“
Napravio je jedan potpuno galski pokret nipodaštavanja sebe. „Ništa,
Mademoiselle. Ići ću da posetim jednog rođaka koji prodaje vino. Možda mu
mogu doneti novi posao da osiguram dobrodošlicu, zar ne?“
Klimnula je glavom uvidevši koliko je to pametno pa je zabrundala dok se
dizala sa kolena.
„Dovoljno dobro, Monsieur. Razgovaraću sa patronne.“
Vrata su lupnula za sobaricom usled spretnog zamaha njenih kukova u
prolazu. Sklanjajući jastuk, Džejmi je ustao i počeo opet da vezuje kilt.
„Gde to misliš da ideš?“ bunila sam se.
Pogledao je u mene i neodlučni osmeh mu je zakrivio široka usta.
„Oh. Pa... jesi li sigurna da si u stanju, Sasenah?“
„Sigurna sam ako si ti“, rekla sam, ne mogavši da odolim.
Strogo me je odmerio.
„Samo zbog toga, trebalo bih da odem istog časa“, rekao je. „Pa ipak, čuo
sam da treba ugađati budućim majkama.“ Pustio je da mu kilt padne na pod i
seo je pored mene u košulji a krevet je zaškripao pod njegovom težinom.
Video mu se dah kada je zabacio prekrivač i raširio prednju stranu moje
spavaćice da mi otkrije dojke. Pognuo je glavu i poljubio jednu, istančano

89
dodirujući bradavicu jezikom, tako da se podigla kao od magije, ispupčena
tamnoružičasta naspram bele kože dojke.
Bože, tako su lepe“, mrmljao je, ponavljajući isto sa druge strane.
Obuhvatio je obe, diveći im se.
„Teže su“, rekao je, „samo malo. A i bradavice su tamnije.“ Jedan kažiprst
je pratio gipku krivinu jedine fine dlačice koja je rasla blizu tamne areole,
srebrna na ledenom svetlu jutra.
Podigao je jorgan i dokotrljao se do mene, a ja sam se okrenula u njegov
zagrljaj, grabeći krivine njegovih leđa, puštajući rukama da obuhvate čvrste
obline njegove zadnjice. Njegova gola koža je zebla od jutarnjeg vazduha, ali se
iako naježena, zategla pod toplinom mog dodira.
Pokušala sam odmah da ga privučem sebi, ali mi se nežno opirao, terajući
me dole na jastuk dok je grickao rubove vrata i ušiju. Jedna ruka je kliznula uz
moju butinu, tanki materijal spavaćice klizio je u talasima pred njom.
Glavu je savio niže i njegove ruke su mi nežno razmakle butine. Zadrhtala
sam kada je ledeni vazduh stigao do gole kože mojih nogu, a onda se potpuno
opustila u toplim zahtevima njegovih usta.
Kosa mu je bila puštena, još nije bila vezana za taj dan, i mek crveni
čuperak mi je očešao butine. Solidna težina njegovog tela se udobno smestila
među moje noge, široke ruke su obuhvatile obline mojih butina.
„Mmmm?“, stigao je upitni zvuk odozdo.
Izvila sam malo kukove i kratak kikot mi je očešao vrat toplinom.
Ruke su kliznule ispod mojih kukova i podigle me, pa sam se opustila i
topila se kada je mali drhtaj narastao i širio se, dižući se u nekoliko sekundi do
ispunjenja koje me je ostavilo bez daha, a Džejmi se odmarao sa glavom na
mojoj butini. Sačekao je trenutak da se oporavim, milujući moju podignutu
nogu, pre nego što se vratio zadatku koji je sam sebi postavio.
Zagladila sam tu raščupanu kosu, milujući te uši, tako neskladno male i
uredne za tako krupnog, beskompromisnog čoveka. Gornja krivina je
svetlucala slabašno, prozračno, ružičasto pa sam prstom prešla preko nje.
„Šiljate su na vrhovima“, rekla sam. „Samo malo. Kao kod fauna.“
„Oh, je li tako?“, pitao je, prekidajući svoj trud na tren. „Kao kod malog
jelena, hoćeš da kažeš, ili kod onih stvari koje viđaš na klasičnim slikama, sa
kozjim nogama, kako jure gole žene?“
90
 Podigla sam glavu i virnula preko smotuljka posteljine, spavaćice i golog
mesa, u tamnoplave mačje oči koje su blistale iznad mokrih uvojaka smeđe
kose.
„Ako ti cipela odgovara“, rekla sam, „nosi je.“ I pustila sam glavu da mi
padne nazad na jastuk od prigušenog smeha koji me je uhvatio, vibrirajući po
mojoj preosetljivoj koži.
„Oh“, kazala sam, mučeći se da se uspravim. „Oh, pobogu. Džejmi,
dođi ovamo.“ „Ne još“, rekao je, radeći vrhom jezika nešto od čega
sam se nekontrolisano izvijala.
„Sada“, rekla sam.
Nije se ni potrudio da odgovori, a ja nisam imala daha da kažem još nešto.
„Oh“, rekla sam nešto kasnije. „To je...“
„Mmmm?“
„Dobro“, promrmljala sam. „Dođi ovamo.“
„Ne, ja ću“, rekao je lica nevidljivog iza riđeg i cimetnog spleta. „Da li bi ti
se dopalo ako ja...“ „Džejmi“, rekla sam. „Hoću tebe. Dođi ovamo“
Uzdahnuo je rezignirano, podigao se na kolena i pustio me da ga povučem
naviše, smeštajući se konačno tako da je težinu rasporedio na laktove, ali ipak
čvrsto preko mene, stomak do stomaka i usne na usnama. Otvorio je usta da
još protestuje, ali sam ga istog časa poljubila i on je kliznuo među moje butine
pre nego što je mogao da se zaustavi. Blago je zaječao od nevoljnog
zadovoljstva dok je ulazio u mene, mišići su se napinjali dok mi je grabio
ramena.
Bio je nežan i spor, zastajući povremeno da me duboko poljubi,
odgovarajući na moje neizgovoreno navaljivanje. Prešla sam blago rukama
preko njegovih leđa, pazeći da ne pritiskam izbočine novih ožiljaka koje su još
zarastale. Dugi mišići njegovih butina su nakratko zadrhtali uz moje, ali se
uzdržao, nevoljan da se pomera onako brzo kako je želeo.
Pribila sam kukove uz njegove, da ga prihvatim dublje.
On je zažmurio i čelo mu se malo izboralo od koncentracije. Usta su mu
bila otvorena i dah mu je bio naporan.
„Ne mogu...“ rekao je. „Oh, gospode, ne mogu da sprečim.“ Njegova
zadnjica se naglo stegla, zategnuta pod mojim rukama.
Uzdahnula sam od dubokog zadovoljstva i čvrsto ga privukla na sebe.
91
 „Jesi li dobro?“, upitao je nekoliko trenutaka kasnije.
„Neću se slomiti, znaš“, rekla sam, smešeći mu se u oči.
On se promuklo nasmejao. „Možda i nećeš, Sasenah, ali možda ja hoću.“
Privukao me je uza se tako da je njegov obraz bio pritisnut na moju kosu.
Prevrnula sam jorgan i ušuškala ga oko njegovih ramena, zatvarajući nas u džep
toplote. Toplota vatre još nije doprla do kreveta, ali se led na prozorima topio,
skoreli rub inja se rastopio u svetlucave dijamante.
Ležali smo ćutke neko vreme, slušajući povremeno pucketanje jabukovog
drveta u ognjištu i tihe zvuke krčme kako su gosti ustajali. Čuli su se pozivi sa
balkona preko dvorišta, šljiskanje i topot kopita po otopljenom snegu na
kamenu napolju i povremena cika odozdo, od prasića koje je gazdarica gajila u
kuhinji iza šporeta.
„Très français n’est-ce pas? “ rekla sam, smešeći se na zvuke rasprave koji
su se dizali kroz pod, prijateljsko sređivanje računice između gazdine žene i
lokalnog snabdevača vinom.
„Crknuti sine boginjave kurve“, čuo se ženski glas. „Brendi od prošle
nedelje je imao ukus konjske pišaćke.“
Nije mi trebalo da gledam scenu da bih mogla da zamislim sleganje jednim
ramenom koje je propratilo odgovor.
„Otkud bih ja to znao, madam?“ Posle šeste čaše, svi imaju isti ukus, zar
ne?
Krevet se malo zatresao kada se Džejmi zasmejao sa mnom. Podigao je
glavu sa jastuka i zadovoljno omirisao aromu pržene šunke koja se probijala
kroz razmaknute daske poda.
„Aha, to je Francuska“, složio se. „Hrana i piće – i ljubav. Potapšao je moje
golo bedro pre nego što je zgužvanu spavaćicu povukao nazad preko njega.
„Džejmi“, nežno sam rekla, „jesi li srećan zbog bebe?“ Pošto je bio stavljen
van zakona u Škotskoj, u nemogućnosti da živi u sopstvenom domu i sa samo
nejasnom perspektivom u Francuskoj, moglo bi mu se oprostiti i da baš ne
bude oduševljen što dobija dodatnu obavezu.
Ćutao je na trenutak, samo me grleći jače, a onda je uzdahnuo pre nego što
je odgovorio.
„Aha, Sasenah.“ Ruka mu je zalutala nadole i nežno je protrljao moj
stomak. „Srećan sam. I ponosan kao pastuv. Ali se i užasno plašim.“
92
 „Zbog porođaja? Biću dobro.“ Teško da sam ga mogla kriviti zbog strepnje;
njegova majka je umrla na porođaju, a porođaj i prateće komplikacije bili su
najčešći uzrok umiranja žena u to vreme. Pa ipak, znam ponešto i sama i
nemam nameru da se izlažem onome što ovde prolazi kao medicinska nega.
„Aha, zbog toga – i svega“, tiho je rekao. „Hoću da te zaštitim, Sasenah –
da se raširim preko tebe kao ogrtač i štitim tebe i dete svojim telom.“ Glas mu
je bio nežan i promukao, ali sa nekom smicalicom u sebi. „Učinio bih sve za
tebe... a opet... nema ničega što mogu da uradim. Nije važno koliko sam jak
niti koliko voljan; ne mogu da odem sa tobom tamo gde moraš da odeš... čak
ni da ti ikako pomognem. I da samo mislim na sve što bi se moglo desiti dok
sam bespomoćan da to zaustavim... aha, plašim se, Sasenah.“
„A ipak“, okrenuo me je ka sebi, ruka se nežno spustila preko jedne dojke,
„ipak kada mislim na tebe sa mojim detetom na dojci... onda osećam kao da
sam postao šupalj kao balon sapunice i možda ću prsnuti od radosti.“
Čvrsto me je privio na grudi i ja sam ga zagrlila iz sve snage.
Oh, Kler, srce mi puca od ljubavi prema tebi.“

*****

Spavala sam neko vreme i probudila se polako, slušajući zvuk crkvenog zvona
koje je odzvanjalo na obližnjem trgu. Tek došla iz opatije Sent An, gde se sve
dnevne aktivnosti odvijaju prema ritmu zvona, automatski sam pogledala u
prozor da procenim intenzitet svetla i pogodim koje je doba dana. Blistavo,
čisto svetlo i prozor bez leda. Zvona, znači, zvone za molitvu i podne je.
Protegla sam se, uživajući u blaženom saznanju da ne moram odmah da
ustanem. Rana trudnoća me je umarala, a napori putovanja su pojačavali taj
umor, čineći da mi dugi odmor dvostruko prija.
Kiša i sneg su padali bez prestanka na putu dok su zimske oluje navaljivale
na francusku obalu. Pa ipak, moglo je biti i gore. Prvobitno smo nameravali da
idemo za Rim, ne za Avr. To bi bilo tri ili četiri nedelje putovanja po ovakvom
vremenu.
Suočen sa perspektivom da za život zarađuje u inostranstvu, Džejmi je
pribavio prevodilačku preporuku za Džejmsa Frensisa Edvarda Stjuarta, kralja
Škotske u egzilu – ili za kavaljera sv. Džordža, pretendenta na presto, u
93
zavisnosti od vaše lojalnosti – i rešili smo da se pridružimo pretendentovom
dvoru blizu Rima.
Pri svemu tome, malo je falilo; već smo se spremali da pođemo u Italiju kad
nas je Džejmijev stric Aleksander, opat u opatiji svete Ane, pozvao u svoju
radnu sobu.
„Dobio sam vesti od Njegovog veličanstva“, objavio je bez uvoda.
„Kog?“, upitao je Džejmi. Nevelika porodična sličnost dvojice muškaraca
bila je naglašena njihovim pozama – obojica su sedela uspravno u stolicama,
ispravljenih ramena. Kod opata je takva poza bila posledica prirodnog
asketizma; kod Džejmija izbegavanja da sveže zaraslim ožiljcima na leđima
dopusti dodir sa naslonom stolice.
„Njegovog veličanstva kralja Džejmsa“, odgovorio je njegov stric malo se
mršteći. Pazila sam da moje lice ne pokazuje ništa; moje prisustvo u radnoj sobi
opata Aleksandera bilo je znak poverenja i nisam htela da ga nečim ugrozim.
Poznavao me je jedva šest nedelja, od dana posle Božića, kada sam se na toj
kapiji pojavila sa Džejmijem, koji je bio na samrti od torture i zatočeništva.
Upoznavanje koje je usledilo po svemu sudeći je kod opata stvorilo poverenje
prema meni. Sa druge strane, i dalje sam bila Engleskinja. A ime engleskog
kralja bilo je Džordž, a ne Džejms.
„Aha? Znači, ne treba mu prevodilac?“ Džejmi je još uvek bio mršav, ali je
radio na otvorenom sa braćom koja su brinula o štalama i poljima opatije pa
mu se u lice vratilo malo njegove normalne zdrave boje.
„Treba mu odani sluga – i prijatelj.“ Opat Aleksander je dobovao prstima
po savijenom pismu koje mu je ležalo na stolu, sa polomljenim pečatom.
Napućio je usne i šarao pogledom između mene i svog bratanca.
„Ono što ću vam sada reći ne sme biti ponovljeno“, strogo je rekao. „To će
se saznati uskoro, ali za sada...“ Pokušavala sam da izgledam pouzdano i
ćutljivo; Džejmi je samo klimnuo, sa primesom nestrpljenja.
„Njegovo veličanstvo princ Čarls Edvard napustio je Rim i stići će u
Francusku tokom naredne nedelje“, kazao je opat, malo se naginjući napred
kao da hoće da naglasi značaj onoga što govori.
A to jeste bilo važno. Džejms Stjuart je 1715. napravio jedan neuspešan
pokušaj da povrati tron – loše smišljena vojna operacija koja je propala gotovo
odmah zbog nedostatka podrške. Od tada je – prema Aleksanderu – prognani
94
Džejms od Škotske radio neumorno, bez prestanka pišući drugim monarsima,
a naročito svom rođaku Luju od Francuske, uporno ponavljajući legitimnost
svog prava na tron Škotske i Engleske, i položaja njegovog sina, princa Čarlsa,
kao naslednika tog trona.
„Njegov kraljevski rođak Luj bio je tužno gluv na ove potpune pravične
zahteve“, rekao je opat, mršteći se prema pismu kao da je ono Luj. „Ako je sada
konačno shvatio svoju odgovornost u tome, to je veliki razlog za radost među
onima kojima je drago sveto pravo kraljevstva.“
Drugim rečima, među jakobitima, Džejmsovim sledbenicima od kojih je
opat Aleksander iz opatije Sent An – rođen kao Aleksander Frejzer u Škotskoj
– bio jedan. Džejmi mi je ispričao da je Aleksander bio jedan od onih sa kojima
je prognani kralj najčešće vodio prepisku, povezan sa svima koji su bili od
uticaja na Stjuartovu borbu.
„Na dobrom je položaju za nešto takvo“, objasnio mi je Džejmi,
raspravljajući o iskušenjima koja nas čekaju. „Papski sistem glasnika preseca
Italiju, Francusku i Španiju možda i brže nego bilo koji drugi. A papske glasnike
ne mogu ometati državni carinici pa su manje šanse da pisma koja oni nose
budu presretnuta.“
Džejmsa od Škotske, u izgnanstvu u Rimu, u velikoj meri je podržavao
papa, zbog izrazitog interesa da se u Engleskoj i Škotskoj ponovo uspostavi
katolička monarhija. Prema tome, najveći deo Džejmsove privatne pošte nosili
su papski glasnici – i ona je prolazila kroz ruke lojalnih pristalica u crkvenoj
hijerarhiji, kao što je opat Aleksander iz Sent An de Bopre, na koga se moglo
osloniti da će komunicirati sa kraljevim pristalicama u Škotskoj, uz manji rizik
nego da se pisma otvoreno šalju iz Rima u Edinburg i Hajlends.
S interesovanjem sam posmatrala Aleksandera dok je obrazlagao značaj
posete princa Čarlsa Francuskoj. Nabijen čovek približno moje visine, bio je
taman i znatno niži od svog rođaka, ali je sa njim imao zajedničke blago
zakošene oči, oštru inteligenciju i talenat da razazna skrivene motive, koji je
izgleda zajednički svim Frejzerima koje sam upoznala.
„Dakle“, privodio je kraju priču, gladeći svoju gustu, tamnosmeđu bradu,
„ne mogu da kažem da li je Njegovo veličanstvo u Francuskoj na Lujev poziv ili
je došlo nepozvano, u ime svog oca.“
„To malčice menja stvar“, primetio je Džejmi, skeptično podižući obrvu.
95
 Njegov stric je klimnuo glavom i lukavi osmeh se kratko ukazao ispod
guste brade.
„Istina, momče“, rekao je, puštajući da mu blagi naglasak rodnog škotskog
probije kroz formalni engleski. „Sasvim tačno. I tu ti i tvoja supruga možete da
se pokažete od koristi, ako hoćete.“
Predlog je bio jednostavan; Njegovo veličanstvo kralj Džejms će podmiriti
putne troškove i dati malu stipendiju ako se bratanac njegovog najlojalnijeg i
veoma cenjenog prijatelja složi da otputuje u Pariz da bi tamo pomogao
njegovom sinu, Njegovom veličanstvu princu Čarlsu Edvardu, na svaki način
na koji bude potrebno.
Bila sam zapanjena. Prvobitno smo nameravali da odemo u Rim jer je to
izgledalo kao najbolje mesto da započnemo naš zadatak: sprečavanje Drugog
jakobitskog ustanka – 1745. Prema mom poznavanju istorije, znala sam da će
ustanak, finansiran iz Francuske i pokrenut od Čarlsa Edvarda Stjuarta, stići
mnogo dalje nego pokušaj njegovog oca 1715. godine – ali ni približno dovoljno
daleko. Ako se stvari budu odvijale kako sam mislila da hoće, onda će trupe
pod princom Čarlijem Lepim doživeti strahovit poraz u Kalodenu 1746, a
stanovništvo Hajlendsa će od posledica tog poraza patiti još dva veka posle
toga.
Sada, u 1744, očigledno sam Čarli tek počinje svoju potragu za podrškom u
Francuskoj. Gde je bolje pokušati da se zaustavi pobuna nego uz samog njenog
vođu?
Pogledala sam u Džejmija koji je preko ramena svog strica gledao u mali
oltar sagrađen u zidu. Pogled mu se zaustavio na pozlaćenoj figuri svete Ane i
malog svežnja cveća iz staklene bašte položenog pred njene noge, dok je
razmišljao iza bezizražajnog lica. Konačno je jednom trepnuo i nasmešio se
svom stricu.
Svaku pomoć koja može zatrebati Njegovom veličanstvu. Aha“, tiho je
rekao. „Mislim da to mogu. Otići ćemo.“
Tako je i bilo. Umesto da produžimo pravo za Pariz, otišli smo duž obale
od Sent Ana do Avra, da prvo sretnemo Džejmijevog rođaka Džareda Frejzera.
Imućni škotski emigrant, Džared je bio uvoznik vina i žestokih pića, sa
malim skladištem i velikom kućom u Parizu, i zaista velikim skladištem ovde

96
u Avru, gde je od Džejmija zatražio da se sretnu kada mu je Džejmi napisao da
smo na putu za Pariz.
Sada već dovoljno odmorna, počela sam da osećam glad. Bilo je hrane na
stolu; mora da je Džejmi dok sam spavala rekao sobarici da je donese.
Nisam imala kućnu haljinu, ali je moj teški somotski putni ogrtač bio pri
ruci; sela sam i navukla njegovu toplu težinu preko ramena pre nego što sam
se digla da se olakšam, dodam još jedno drvo na vatru i sednem za kasni
doručak.
Zadovoljno sam žvakala tvrde zemičke i pečenu šunku, zalivajući ih
donetim bokalom mleka. Nadala sam se da je i Džejmi prikladno nahranjen;
insistirao je da je Džared dobar prijatelj, ali sam ipak donekle sumnjala u
gostoljubivost Džejmijevih rođaka jer sam neke već upoznala. Istina, opat
Aleksander nam je ukazao dobrodošlicu – koliko god se to može reći za nekoga
na položaju opata kada dočeka bratanca odmetnika sa sumnjivom suprugom
koji mu zapadne iznenada. Ali me je naš boravak sa Džejmijevim rođacima sa
majčine strane, Makenzijima iz Leoha, zamalo koštao glave prethodne jeseni,
kada sam uhapšena i kada mi je suđeno kao veštici.
„Tačno je“, rekla sam, „da je ovaj Džared od Frejzera, a oni deluju malčice
pouzdanije nego tvoji rođaci Makenzi. Ali, da li si ga zapravo sreo ranije?“
„Živeo sam sa njim neko vreme kada mi je bilo osamnaest godina“, rekao
mi je, šarajući voskom sveće po svom odgovoru i pritiskajući očev svadbeni
prsten na dobijenu zelenkastosivu baricu. Mali grubo obrađeni rubin imao je
na prstenu ugraviran moto klana Frejzera: je suis prest, „spreman sam.“
„Naterao me je da ostanem sa njim kada sam došao u Pariz, da dovršim
školovanje i upoznam malo sveta. Bio je vrlo ljubazan prema meni; on je dobar
prijatelj mog oca. I nema nikoga ko zna više o pariškom društvu od čoveka koji
prodaje piće“, dodao je, bučno odvajajući prsten od stvrdnutog voska. „Hoću
da razgovaram sa Džaredom pre nego što ušetam na Lujev dvor pokraj Čarlsa
Stjuarta; voleo bih da mi osećaj govori da postoji nekakva šansa da opet
izađem“, dovršio je kiselo.
“Zašto? Mislis li da će biti problema“ pitala sam. Bez obzira na pomoć koja
zatreba Njegovom veličanstvu.“ To je delovalo kao da nude dosta širine.
Nasmejao se mom zabrinutom izrazu lica.

97
 „Ne, ne očekujem nikakve teškoće. Ali šta ono Biblija kaže, Sasenah? ‘Ne
poklanjaj poverenje prinčevima’?“ Ustao je i brzo me poljubio u čelo, zavlačeći
prsten nazad u svoju torbicu. „Ko sam ja da ignorišem reč Božiju, eh?“

*****

Popodne sam provela u čitanju jedne knjige o biljkama koju mi je moj prijatelj
brat Ambrouz tutnuo u ruke kao poklon za srećan put, a potom obavljajući
nužne popravke iglom i koncem. Nijedno od nas nije imalo mnogo odeće i,
mada putovanje sa malo prtljaga ima svojih prednosti, to je značilo da čarape
sa rupama i oparani šavovi zahtevaju da im se odmah ukaže pažnja. Pribor za
šivenje mi je bio gotovo podjednako dragocen kao i kutija u kojoj sam nosila
svoje biljke i lekove.
Igla je ulazila u tkaninu i izlazila iz nje, namigujući na svetlu sa prozora.
Pitala sam se kako li se odvija Džejmijeva poseta Džaredu. Još više sam se pitala
kako li će izgledati princ Čarls. On treba da bude prva istorijski čuvena osoba
koju srećem i, mada nisam bila toliko naivna da poverujem u sve legende koje
su (ne koje su, već koje će biti, podsećala sam sebe) ispletene oko njega, kakav
je čovek u stvari ostalo je misterija. Sudbina ustanka 1745. će gotovo u
potpunosti zavisiti od ličnosti tog mladog čoveka – njegov neuspeh ili uspeh.
Da li će do njega uopšte doći možda će zavisiti od napora jednog drugog
mladog čoveka – Džejmija Frejzera. I mene.
Još sam bila zaneta krpljenjem i svojim mislima kada su me teški koraci u
hodniku povratili da shvatim da je već kasno; kapanje vode sa greda se usporilo
kako je temperatura pala i plamenovi zalazećeg sunca su svetlucali u
ledenicama koje su visile sa krova. Vrata su se otvorila i Džejmi je ušao.
Nasmešio se neodređeno u mom pravcu, a onda se ukopao u mestu kraj
stola, lica zanetog kao da pokušava da se seti nečega. Skinuo je ogrtač, presavio
ga i uredno obesio preko donjeg dela kreveta, ispravio se, odmarširao do druge
stolice, seo na nju i zažmurio.
Sedela sam mirno, stvari koje sam krpila ležale su mi u krilu dok sam
posmatrala ovu predstavu sa dosta zainteresovanosti. Trenutak kasnije je
otvorio oči i nasmešio mi se, ali nije rekao ništa. Nagnuo se napred i veoma
pažljivo proučavao moje lice, kao da me nije video nedeljama. Konačno je izraz
98
dubokog otkrivenja prešao njegovim licem i on se opustio, a ramena su se
pognula kada je laktove oslonio na kolena.
„Viski“, rekao je sa ogromnim zadovoljstvom.
„Razumem“, rekla sam oprezno. „Je li puno?“
Polako je vrteo glavom kao da je veoma teška. Skoro da sam mogla da
čujem bućkanje njene sadržine.
„Ne ja“, rekao je, vrlo razgovetno.
„Ti.“ „Ja“ rekla sam ozlojeđeno.
„Tvoje oči“, kazao je. Radosno se nasmejao. Njegove su oči bile nežne i
sanjive, naoblačene kao bazen s pastrmkama po kiši.
„Moje oči? Kakve veze imaju moje oči sa...“
„One su boje vrlo finog viskija, sa suncem koje probija kroz njega. Mislio
sam jutros da izgledaju kao šeri, ali sam pogrešio. Nije šeri. Ni brendi. To je
viski. Eto šta je.“ Izgledao je tako zadovoljno kada je to rekao da nisam mogla
da se ne nasmejem. „Džejmi, ti si užasno pijan. Šta si radio?“ Izraz lica mu je
prešao u lako mrštenje.
„Nisam pijan.“
„Oh, nisi?“ Ono što sam krpila sklonila sam u stranu i došla da mu položim
šaku na čelo. Bilo je hladno i vlažno, mada je bio crven u licu. Istog časa je
obavio moj struk i privukao me, zaljubljeno njuškajući moje grudi. Miris
pomešanih pića dizao se od njega poput magle, tako gust da je bio skoro vidljiv.
„Dođi kod mene, Sasenah“, promrmljao je. „Moja devojko sa očima boje
viskija, ljubavi moja. Pusti da te odvedem u krevet.“
Mislila sam da bi se dalo raspravljati o tome ko ima izgleda koga da odvede
u krevet, ali se nisam protivila. Nije ni važno zašto on misli da ide u krevet, na
kraju krajeva, pod uslovom da tamo stigne. Sagnula sam se i poturila rame pod
njegov pazuh da mu pomognem da ustane, ali se on izvio i ustao polako i
veličanstveno sopstvenom snagom.
„Ne treba mi pomoć“, rekao je i posegao za učkurom na okovratniku svoje
košulje. „Rekao sam ti, nisam pijan.“
„U pravu si“, kazala sam. „‘Pijan’ nije ni približno dovoljno da opiše tvoje
trenutno stanje. Džejmi, sav si popišan.“ Njegov pogled je prelazio niz prednju
stranu kilta, po podu, i uz prednju stranu moje haljine.

99
 „Ne, nisam“, rekao je sa puno ponosa. „To sam obavio napolju.“ Zakoračio
je ka meni, sijajući od žudnje. „Priđi mi, Sasenah; spreman sam.“
Pomislila sam kako je „spreman“ izvesno preterivanje u jednom pogledu;
dugmad su mu bila dopola raskopčana, a košulja je stajala nakrivo na njegovim
ramenima, ali je izgledalo da će samo dotle i stići bez tuđe pomoći.
U drugim pogledima, međutim... Široko prostranstvo njegovih grudi bilo
je izloženo, pokazujući malo udubljenje u sredini gde sam navikla da odmaram
bradu, i male ukovrdžane dlake su se radosno podigle oko njegovih bradavica.
Video je da gledam u njega pa je dohvatio jednu moju ruku i prineo je svojim
grudima. Bio je zapanjujuće topao i ja sam mu se instinktivno primakla. Druga
ruka me je obišla i on se sagnuo da me poljubi. Tako dobro je to izveo da sam
se osetila malo opijeno, već od samog udisanja njegovog daha.
„U redu“, rekla sam smejući se. „Ako si ti spreman, spremna sam i ja. Pusti
da te prvo skinem, uostalom dosta mi je krpljenja za danas.“
Stajao je mirno dok sam ga svlačila, gotovo se ne pomerajući. Nije se mrdao
ni dok sam se pozabavila sopstvenom odećom i otkrivala pokrivač.
Zavukla sam se i okrenula da ga posmatram, rumenog i veličanstvenog pri
sjaju sunca na zalasku. Bio je građen divno kao grčki kip, sa dugim nosom i
visokim jagodicama poput profila na rimskom novčiću. Široka, meka usta bila
su raširena u sanjivi smešak, a zakošene oči zagledane u daljinu. Bio je savršeno
nepokretan.
Zagledala sam ga pomalo zabrinuto.
„Džejmi“, rekla sam, „kako tačno određuješ da li si pijan?“
Uzbuđen od mog glasa, on se opasno zaklatio u stranu, ali se uhvatio za
policu iznad ognjišta. Oči su mu lutale po sobi, a onda su se zaustavile na mom
licu. Na trenutak su bistro blesnule i postale prozračno inteligentne.
„Oh, lako, Sasenah. Ako možeš da stojiš, nisi pijan.“ Pustio je policu,
napravio korak ka meni i polako se skljokao na ognjište, praznih očiju i sa
širokim slatkim osmehom na sanjivom licu.
„Oh“, rekla sam.

100
 *****

Kukurikanje napolju i zveckanje posuđa su me probudili odmah posle svanuća

narednog jutra. Figura pored mene se trgla, iznebuha probuđena, a onda se
smrzla kada joj je nagli pokret uzdrmao glavu.
Izdigla sam se na jedan lakat da ispitam kako izgleda posle sinoćne
epizode. Nije preterano loše, kritički sam pomislila. Žmurio je da bi se odbranio
od zalutalih sunčevih zraka i kosa mu se pružala na sve strane kao ježeve
bodlje, ali mu je koža bila bleda i čista, a ruke koje su stezale pokrivač bile su
mirne.
Na silu sam mu otvorila jedan kapak, zavirila unutra i veselo upitala: „Ima
li koga kod kuće?“
Blizanac oka koje sam posmatrala otvorio se polako, da pridruži besni
pogled onom prvom. Spustila sam ruku i šarmantno mu se osmehnula.
„Dobro jutro.“
„To je, Sasenah, isključivo stvar tačke gledišta“, rekao je i opet zažmurio.
„Imaš li ikakvu predstavu koliko si težak?“, upitala sam razgovorljivo.
„Ne.“
Spremnost njegovog odgovora je ukazivala na to da ne samo da ne zna, već
ga nije ni briga, ali sam bila uporna u svom trudu.
„Negde oko devedeset pet kila, rekla bih. Otprilike isto kao i dobar vepar.
Na nesreću, nisam imala nikakve hajkače da te obesim naopačke na koplje i
odnesem u pušnicu.“
Jedno oko se opet otvorilo, zabrinuto pogledalo mene, a onda u ognjište na
drugom kraju sobe. Jedan ugao njegovih usta se podigao u neodlučan smešak.
„Kako si me uterala u krevet?“
„Uopšte nisam. Nisam mogla ni da te mrdnem pa sam samo prebacila
prekrivač preko tebe i ostavila te na ognjištu. Ti si živnuo i dobauljao
sopstvenom snagom, negde usred noći.“ Delovao je iznenađeno pa je opet
otvorio drugo oko.
„Jesam?“
Klimnula sam glavom i pokušala da zagladim kosu koja je provirivala preko
njegovog levog uva.
„Oh, da. Bio si jako usmjeren prema jednom cilju, nema sumnje.“
101
 „Jednom cilju?“ Namrštio se zamišljeno, a zatim se protegao, pružajući
ruke iznad glave. Izgledao je zapanjeno.
„Ne. Nisam mogao.“
„Da, mogao si. Dvaput.“
Začkiljio je niz grudi, kao da traži potvrdu ove neverovatne tvrdnje, a onda
je ponovo pogledao u mene.
„Stvarno? To baš i nije fer; ne sećam se ničeg u vezi s tim.“ Oklevao je na
trenutak, delujući stidljivo. „Da li je to onda valjalo? Nisam uradio nešto
blesavo?“
Prevrnula sam se pored njega i ugnezdila glavu u krivinu njegovog ramena.
„Ne, ne bih to nazvala blesavim. Mada nisi baš bio raspoložen za priču.“ „Hvala
bogu na malim milostima“, rekao je i zakikotao se.
„Mm. Zaboravio si da govoriš išta drugo sem ‘Volim te’, ali si to ponovio
mnogo puta.“
Zakikotao se, ovog puta jače. „Oh, je li tako? Moglo je biti i gore,
pretpostavljam.“
Uvukao je dah, a onda zastao. Okrenuo je glavu i ispod podignute ruke
sumnjičavo onjušio pramen boje cimeta.
„Hriste!“, rekao je. Pokušao je da me odgurne. „Ti ne želiš da priđeš blizu
mog pazuha, Sasenah. Smrdim kao vepar koji je mrtav nedelju dana.“
„I odležao u brendiju tu nedelju“, složila sam se, uglavljujući se bliže. „Kako
si, pobogu, uspeo da se – hm – tako napiješ, da mi je znati?“
„Džaredovo gostoprimstvo.“ Namestio se na jastuke uz duboki uzdah i
prebacio je ruku preko mog ramena.
„Odveo me je dole da mi pokaže svoje skladište u pristaništu. I prostoriju
u kojoj čuva izuzetno dobra godišta, kao i portugalski brendi i jamajkanski
rum.“ Napravio je malu grimasu prisećajući se toga. „Vino nije bilo tako loše
jer ga samo isprobaš i ispljuneš na pod kada napuniš usta. Ali nijedan od nas
nije mogao da se pomiri da i brendi tako rasipamo. Sem toga, Džared je rekao
da treba da ga pustiš da ti klizne zadnjom stranom grla da bi u potpunosti
uživao u njemu.“ „U koliko toga ste uživali?“, upitala sam radoznalo.
„Izgubio sam računicu nasred druge flaše.“ U tom trenutku crkveno zvono
je počelo da zvoni u blizini; poziv na jutarnju misu. Džejms se uspravio istog
časa i zagledao kroz prozor, blistav od sunca.
102
 „Pobogu, Sasenah! Koliko li je sati?“
„Oko šest, pretpostavljam“, rekla sam zbunjena.
„Zašto?“ Malo se opustio, iako je nastavio da sedi.
„Oh, onda je to u redu. Uplašio sam se da je to podnevno zvono. Skroz sam
izgubio predstavu o vremenu.“
„Tako bih i ja rekla. Da li je to važno?“
U naletu energije odbacio je jorgan i ustao. Malo se zateturao, ali je održao
ravnotežu, mada su mu obe ruke pošle ka glavi, da provere da li je i dalje na
svom mestu.
„Aha“, rekao je malo zadihano. „Imamo dogovoren sastanak ovog jutra kod
dokova, u Džaredovom skladištu. Nas dvoje.“
„Stvarno?“ I sama sam se iskobeljala i dohvatila nošu ispod kreveta. „Ako
on planira da dovrši posao, ne bih rekla da mu treba svedok.“
Džejmijeva glava je provirila kroz otvor u košulji, sa podignutim
obrvama. „Da dovrši posao?“
„Stiče se utisak da većina tvojih ostalih rođaka hoće da ubije tebe ili mene;
zašto ne i Džared? Sasvim je dobro započeo da te truje, čini mi se.“
„Baš smešno, Sasenah“, rekao je kiselo. „Imaš li nešto pristojno da obučeš?
Do tada sam na našim putovanjima nosila sasvim zgodnu haljinu od sivog
serža, do koje sam došla zahvaljujući uslužnosti sveštenika zaduženog za
dobrovoljne priloge u opatiji Sent An, ali sam imala i haljinu u kojoj sam
pobegla iz Škotske, poklon ledi Anabel Makranoh. Lep somot zelene boje lišća,
u kojoj sam izgledala bledo, ali prilično elegantno.
„Čini mi se da imam, ako na njoj nema suviše fleka od morske soli.“
Kleknula sam kraj malog putnog sanduka i razmotala zeleni somot. Džejmi
je kleknuo kraj mene i podigao poklopac mog medicinskog kovčega. Proučavao
je bočice i kutije i komade biljaka uvezane gazom.
„Imaš li ovde išta za vrlo gadnu glavobolju, Sasenah?“
Virnula sam preko njegovog ramena, a onda pružila ruku i dotakla jednu
bočicu.
„Nana bi mogla da pomogne, mada to nije najbolje. I čaj od vrbine kore sa
struganim moračem bi dobro poslužio, ali mu treba vremena da uvri. Znaš šta
– što da ti ne spremim recept za zeznutu jetru? Divan lek za mamurluk.“
Sumnjičavo me je pogledao plavim okom.
103
 „To zvuči opako.“
„i jeste“, veselo sam rekla. „Ah ćeš se osećati znatno bolje kada povratiš.“
„Mfm.“ Ustao je i nogom gurnuo nošu ka meni.
„Povraćanje izjutra je tvoj posao, Sasenah“, kazao je. „Završi s tim i oblači
se. Podneću glavobolju.“

*****

Džared Munro Frejzer je bio mali, suvonjav, crnook čovek koji je po mnogo
čemu podsećao na svog dalekog rođaka Murtaga, pripadnika klana Frejzer koji
nas je otpratio do Avra. Kad sam prvi put ugledala Džareda kako veličanstveno
stoji u otvorenim vratima svog skladišta, tako da su lučki radnici koji su
promicali bili prinuđeni da ga obilaze, sličnost je bila dovoljno jaka da trepnem
i protrljam oči. Koliko sam bila upoznata, Murtag se još nalazi u gostionici i
pazi na hromog konja.
Džared je imao istu tanušnu, tamnu kosu i prodorne oči; isto žilavo telo
koje podseća na majmunsko. Ali tu je sva sličnost prestajala i dok smo se
približavali, tako što mi je Džejmi kavaljerski laktovima i ramenima raščistio
put kroz gužvu, bila sam u prilici da uočim i razlike. Džaredovo lice je bilo
zaobljeno, a ne ćoškasto, sa veselim, prćastim nosom koji je zapravo kvario
utisak otmenosti koji su sa udaljenosti stvarali divno skrojeno odelo i uspravno
držanje.
Uspešni trgovac, a ne kradljivac stoke, on je znao i kako da se nasmeši – za
razliku od Murtaga čiji je prirodni izraz bio izraz neutešne mrzovolje – pa mu
se široki osmeh dobrodošlice razlio po licu dok smo gurani i muvani uz rampu
da mu se pridružimo.
„Draga moja!“, uzviknuo je hvatajući me za ruku i cimajući me umešno sa
puta dvojici pozamašnih obalskih radnika koji su džinovsku kacu kotrljali kroz
ogromna vrata. „Tako mi je drago da te konačno upoznam!“ Kaca je bučno
lupila o daske rampe pa sam mogla da čujem bućkanje njene sadržine dok je
promicala pored mene.
„Sa rumom možeš tako da postupaš“, napomenuo je Džared, posmatrajući
nespretno napredovanje ogromne kace između prepreka po skladištu, „ali ne i
sa portom. Njega uvek donosim lično, kao i flaširana fina. Zapravo, upravo sam
104
se spremao da dočekam novu pošiljku portoa Bel ruž. Da li biste možda bili
zainteresovani da mi se pridružite?“
Kratko sam pogledala u Džejmija koji je klimnuo pa smo odmah pošli za
Džaredom, sklanjajući se u stranu bučnom prolasku buradi i kaca, zaprežnih
kola i kolica, svakakvih ljudi i dečaka koji su nosili rolne tkanine, kutije žita i
namirnica, namotaje kovanog bakra, vreće brašna i sve ostalo što se
transportuje brodom.
Avr je bio važan centar pomorskog saobraćaja i dokovi su bili srce grada.
Dug, solidan kej se pružao gotovo četvrt milje po rubu luke, sa manjim
dokovima koji su se nastavljali na njega, duž kojih su bili usidreni veći i manji
prekomorski brodovi, čamci i male galije – čitav spektar brodova koji su
snabdevali Francusku.
Džejmi me je čvrsto držao za lakat da bi mogao bolje da me cimne s puta
nadolazećim kolicima, buradi kaja se kotrlja i bezobzirnim trgovcima i
mornarima koji su imali običaj da ne gledaju kuda idu, već se više uzdaju u
inerciju da ih sprovede kroz metež po dokovima.
Dok smo išli duž keja, Džared je otmeno vikao u moje drugo uvo,
pokazujući mi u prolazu interesantne objekte i objašnjavajući istorijat i
vlasništvo raznih brodova, nesuvislo i nepovezano.
Brod Arijana, koji smo pošli da nađemo, zapravo je bio jedan od
Džaredovih brodova. Koliko sam razumela, brodovi mogu pripadati
pojedinačnom vlasniku, češće kompaniji trgovaca koji ih poseduju kolektivno,
ili, ponekad, kapetanu koji nudi pod ugovor lađu, posadu i uslugu prevoza.
Videvši koliko je brodova u posedu kompanija u poređenju sa relativno malim
brojem u vlasništvu pojedinaca, počela sam da stičem predstavu koliko Džared
vredi.
Arijana je bila usred usidrenog niza, blizu velikog skladišta na kojem je ime
FREJZER bilo ispisano aljkavim belim slovima. Kada sam spazila to ime, to me
je čudno uzbudilo, iznenada sam imala osećaj bliskosti i pripadanja kada sam
shvatila da i ja delim to ime i da mi je time priznato srodstvo sa ostalima koji
ga imaju.
Arijana je bila brod sa tri jarbola, dugačak dvadesetak metara, sa širokim
pramcem. Na boku kojim je brod bio okrenut prema doku stajala su dva topa;
za slučaj pljačke na moru, pretpostavila sam. Ljudi su se razmileli svuda po
105
palubi, verovatno da završe određene zadatke, mada su izgledali samo kao
mravinjak pod opsadom.
Sva jedra su bila smotana i uvezana, ali je plima malo pomerala brod,
ljuljajući kljun broda prema nama. On je bio ukrašen figurom natmurenog lica;
onako sa impresivnim golim grudima i upetljanim uvojcima svuda posutim
solju, dama je izgledala kao da joj morski vazduh naročito ne prija.
„Prava lepotica, zar ne?“, upitao je Džared, pompezno mašući rukom.
Pretpostavljam da je mislio na lađu, ne na figuru na pramcu.
„Vrlo lepo“, učtivo je rekao Džejmi. Uhvatila sam njegov nelagodan pogled
prema liniji gaza, gde su tamnosivi talasići zapljuskivali trup. Videla sam da se
nada da nećemo morati da se popnemo na brod. Galantni ratnik, briljantan,
odvažan i hrabar u bici, Džejmi Frejzer je bio najgori strašljivac kada je more u
pitanju.
Definitivno ne jedan od onih srčanih škotskih morskih vukova koji su lovili
kitove iz Tarvatija ili obilazili svet u potrazi za bogatstvom, patio je od morske
bolesti tako akutne da ga je naše putovanje preko Lamanša u decembru zamalo
ubilo, onako slabog od posledica torture i tamničenja. I mada jučerašnje
pijančenje sa Džaredom nije bilo stvar tog ranga, male su šanse da ga je to
učinilo išta spremnijim za more.
Videla sam kako mu mračne uspomene promiču preko lica dok je slušao
svog rođaka kako hvali čvrstinu i brzinu Arijane, pa sam se primakla da mu
došapnem.
„Nije valjda i dok je brod usidren?“
„Ne znam, Sasenah“, odgovorio je, uz pogled na brod u kome su mržnja i
rezignacija bili fino pomešani. „Ali pretpostavljam da ćemo saznati.“ Džared je
već bio na pola utovarne rampe i pozdravljao je kapetana bučnim povicima
dobrodošlice. „Ako pozelenim, možeš li da se pretvaraš da si pala u nesvest ili
nešto slično? Ostaviće ružan utisak ako se ispovraćam Džaredu na cipele.“
Potapšala sam ga po ruci u znak podrške. „Ne brini. Verujem u tebe.“
„Nije reč o meni“, rekao je uz poslednji pogled koji se zadržao na čvrstom
tlu, „već o mom stomaku.“
Međutim, brod je ostao udobno ravan pod našim cipelama pa su se i
Džejmi i njegov stomak ponašali otmeno – možda uz pomoć brendija koji nam
je kapetan nasuo.
106
 „Dobar je“, rekao je Džejmi, prolazeći čašom kratko ispod nosa i zažmurivši
u znak priznanja bogatim, aromatičnim isparenjima. „Portugalski, zar ne?
Džared se oduševljeno nasmejao i munuo kapetana.
„Vidiš li, Portise? Rekao sam ti da ima prirodno čulo ukusa! Probao ga je
samo jednom ranije!“
Ugrizla sam unutrašnju stranu obraza i izbegavala Džejmijev pogled.
Kapetan, krupan čovek dronjavog izgleda, delovao je kao da mu je to dosadno,
ali je učtivo napravio grimasu u Džejmijevom pravcu, pokazujući tri zlatna
zuba. Čovek koji voli da svoje bogatstvo nosi sa sobom. „Ung“, rekao je. „Je l’
to onaj momak koji će ti isprazniti ceo brod?“
Džared je iznenada izgledao postiđeno, malo crvenila se javilo ispod grube
kože njegovog lica. Fasciniralo me je kad sam zapazila da je jedno uvo
probušeno za mindušu i zapitala sam se iz kakvog li je miljea stigao do
sadašnjeg uspeha.
„Aha, dobro“, rekao je, prvi put se odajući malo škotskim naglaskom: „to
ćemo tek videti. Ali mislim...“ Pogledao je po luci u aktivnosti na doku, a onda
nazad u kapetanovu čašu, ispražnjenu u tri gutljaja dok smo mi polako
pijuckali. „Hm, inače, Portise, da li bi mi dopustio da načas upotrebim tvoju
kabinu? Hteo bih da se dogovorim sa svojim bratancem i njegovom ženom – a
čini mi se da u krmenom prostoru ima nekakvih problema sa kargo mrežama,
sudeći prema zvuku.“ Ova spretno dodata napomena bila je dovoljna da
kapetan Portis izleti iz kabine kao vepar u jurišu, grubi glas se pojačao u govoru
mešavine španskog i francuskog koju, na sreću, nisam razumela.
Džared je delikatno prišao vratima i zatvorio ih čvrsto iza kapetanovog
kabastog tela, znatno obarajući nivo buke. Vratio se do malog kapetanskog
stola i ceremonijalno dopunio naše čaše pre nego što je progovorio. Zatim je
pogledao u Džejmija pa u mene i nasmešio se još jednom, šarmantno
snishodljiv.
„Ispalo je dramatičnije nego što sam hteo da postavim jedan zahtev“, rekao
je. „Ali vidim da mi je dobri kapetan već prilično otkrio karte. Prava istina
glasi“, podigao je čašu tako da su odrazi vode pristaništa lagano zatitrali u
brendiju, mestimično se sudarajući sa treperavim svetlom mesinga po kabini,
„treba mi čovek.“ Pružio je čašu prema Džejmiju, a onda je prineo usnama i
popio.
107
 „Dobar čovek“, pojačao je izjavu dok je spuštao čašu. „Vidite, draga moja“,
naklanjajući se meni, „imam mogućnost da izuzetno dobro investiram u novu
vinariju u oblasti Mozel. Ali procena je takva da mi ne bi bilo prijatno da to
poverim nekom od mojih podređenih; treba da je vidim svojim očima i da se
posavetujem kako je treba razvijati. Takav poduhvat bi zahtevao nekoliko
meseci.“
Zurio je zamišljeno u svoju čašu, nežno vrtložeći mirišljavu smeđu tečnost
tako da je njena aroma ispunila majušnu kabinu. Ja sam popila samo malo iz
svoje čaše, ali sam počela da osećam malu vrtoglavicu, više od narastajućeg
uzbuđenja nego od pića.
„To je i suviše dobra prilika da bi bila propuštena“, rekao je Džared. „I
postoji mogućnost da se napravi nekoliko dobrih ugovora sa vinarijama duž
Rone; proizvodi odande su izvrsni, ali relativno retki u Parizu. Bože, prodavali
bi se među plemstvom kao sneg u leto!“ Njegove prepredene crne oči su
trenutno zasjale od pohlepnih vizija, a zatim duhovito zaiskrile kada je
pogledao u mene.
„Ali–“ rekao je.
„Ali“, završila sam umesto njega, „ne možete ostaviti svoje poslovanje ovde
bez nekoga ko će pripaziti.“
„Inteligencija pored lepote i šarma. Čestitam ti, rođače.“ Nagnuo je lepo
podšišanu glavu ka Džejmiju, podigavši raspoloženo jednu obrvu da oda
priznanje.
„Moram priznati da sam se upetljao i ne znam kako dalje“, rekao je
spuštajući svoju čašu na stočić, poput čoveka koji sklanja u stranu nevažne
manire da bi se posvetio ozbiljnom poslu. „Ali kad si pisao iz Sent An, govoreći
da nameravaš da posetiš Pariz...“ Nakratko je oklevao, a onda se nasmešio
Džejmiju, uz čudnu malu igru ruku.
„Znajući da ti, momče moj“, klimnuo je ka Džejmiju, „imaš glavu za brojke,
ozbiljno sam shvatio tvoju najavu dolaska kao uslišenje molitve. Pa ipak, mislio
sam da bismo prvo trebali da se sretnemo i ponovo upoznamo pre nego što se
definitivno odlučim da ti to predložim.“
Zapravo si mislio da je bolje da vidiš na šta ja ličim, pomislila sam cinično,
ali sam se smeškala uprkos tome. Uhvatila sam Džejmijev pogled i jedna obrva
mu se izvila naviše. Ovo nam je nedelja za predloge, očito.
108
 Za jednog odbeglog hajduka i jednu za koju se sumnja da je engleski špijun,
izgleda da se naše usluge prilično traže.
„Ni slučajno, ni slučajno“, rekao je Džared kada je Džejmi pokušao da
iznese tu teoriju. Pritisnuo je prst na vrh nosa, šarmantno se smešeći ka meni.
„Lepa žena da bude domaćica svečanih večera je velika prednost u vinarskom
poslu, rođače. Nemaš predstavu koliko vina možeš da prodaš ako mušterijama
prvo daš da ga probaju.“ Odlučno je odmahnuo glavom. „Ne, to bi bila velika
usluga meni ako bi tvoja supruga htela da se pomuči oko zabava.“
Pomisao da budem domaćica večernjih zabava za pariško visoko društvo
bila je zapravo pomalo zastrašujuća. Džejmi je pogledao u mene, obrva upitno
podignutih, ali sam teško progutala i nasmešila se, klimajući glavom. Bila je to
dobra ponuda; ako se on oseća kompetentnim da preuzme vođenje uvozničkog
posla, najmanje što ja mogu da uradim jeste da poručujem večeru i obnovim
svoju živahnu konverzaciju na francuskom.
„Nikakav problem“, promrmljala sam, ali je Džared unapred računao na
moju saglasnost pa je nastavljao – intenzivne crne oči bile su fiksirane na
Džejmija.
„A onda, mislio sam da će vam možda trebati nekakav smeštaj – što bi vam
poslužilo i za druga interesovanja koja vas dovode u Pariz.“
Džejmi se neobavezujuće nasmešio, na šta se Džared kratko osmehnuo i
dohvatio svoju čašu sa brendijem. Svako od nas je dobilo i po čašu vode, da
ispiramo nepca između gutljaja, pa je privukao jednu od tih drugom rukom.
„Pa, da nazdravimo!“, uzviknuo je. „Za naše udruživanje, rođače – i za
Njegovo veličanstvo!“ Podigao je čašu sa brendijem u pozdrav; zatim je njom
nametljivo prešao preko čaše s vodom i prineo je usnama.
Iznenađeno sam gledala ovo čudno ponašanje, ali je to očito nešto značilo
Džejmiju jer se nasmešio Džaredu, dohvatio svoju čašu i prešao njom preko
vode.
„Za Njegovo veličanstvo“, ponovio je. A onda, videvši da zaprepašćeno
zurim u njega, osmehnuo se i objasnio mi. „Za Njegovo veličanstvo – preko
vode, Sasenah“
„Oh?“, rekla sam, a tek onda shvatila, „oh!“ Kralj preko vode – kralj Džejms.
Što je pomalo objašnjavalo iznenadnu žurbu svih da dočekaju da se Džejmi i ja
nastanimo u Parizu, što bi inače izgledalo kao neverovatna koincidencija.
109
 Ako je Džared takođe jakobit, onda je njegova prepiska sa opatom
Aleksanderom vrlo verovatno više od puke slučajnosti; dobri su izgledi da je
Džejmijevo pismo kojim najavljuje naš dolazak stiglo zajedno sa pismom od
Aleksandera u kom je objasnio angažman od strane kralja Džejmsa. A ako se
naše prisustvo u Parizu uklapa u Džaredove planove – utoliko bolje. Iznenada
sam počela da cenim složenost jakobitske mreže, pa sam podigla svoju čašu i
popila za Njegovo veličanstvo preko vode – i naše novo partnerstvo sa
Džaredom.
Džared i Džejmi su tada zaseli u razgovor o poslu i ubrzo su bili glavom uz
glavu, nagnuti nad mastiljavim listovima hartije, najverovatnije tovarnim
listovima i priznanicama o preuzimanju robe. Mala kabina je zaudarala na
duvan, isparenja brendija i neoprane mornare pa sam opet počela da se osećam
malo nelagodno. Pošto sam uvidela da im neću biti potrebna neko vreme, tiho
sam ustala i našla put ka palubi.
Pazila sam da izbegnem svađu koja je još bila u toku oko zadnjeg tovarnog
prostora i provlačila sam se između namotaja konopca, nekakvih objekata za
koje sam pretpostavila da su klinovi za vezivanje, i gomile zgužvanih jedara, do
mirnog mesta na pramcu. Odatle sam imala čist pogled po celoj luci.
Sedela sam na nekom kovčegu uz ogradu, uživajući u slanom vetru i
smolastom ribljem mirisu brodova i luke. I dalje je bilo hladno, ali sam bila
umotana u ogrtač i bilo mi je dovoljno toplo. Brod se polako ljuljao, dižući se
na plimi; videla sam brade od algi na stubovima obližnjeg doka kako se podižu
i kovitlaju, zaklanjajući svetlucave crne dagnje.
Pomisao na dagnje navela me da se setim barenih dagnji na puteru koje
sam jela prethodne večeri, i iznenada sam crkavala od gladi. Paradoks trudnoće
kao da me je stalno terao da budem svesna svoje probave; ako nisam povraćala,
crkavala sam od gladi. Pomisao na hranu naterala me je da razmišljam o
jelovnicima, a to me je dalje odvelo u razmišljanje o zabavljanju koje je Džared
pomenuo. Večernje zabave, hm? To je izgledalo kao čudan način da se započne
spašavanje Škotske, a opet, nisam zapravo mogla da smislim nijedan bolji.
Ako budem imala Čarlsa Stjuarta preko puta stola, moći ću da pripazim na
njega, pomislila sam, smešeći se toj šali. Ako nečim najavi da se sprema da
uskoči u brod za Škotsku, možda mogu da mu ubacim nešto u supu.

110
 Možda to i nije tako smešno, na kraju krajeva. To me je navelo da pomislim
na Gejlis Dankan i moj osmeh je izbledeo. Žena poreskog namesnika u
Krejnsmuiru, ubila je svog muža ubacujući prah cijanida u njegovu hranu na
banketu. Ubrzo potom optužena da je veštica, uhapšena je kada sam bila sa
njom pa su i mene oterali na suđenje; suđenje sa kog me je Džejmi spasao.
Uspomena na nekoliko dana provedenih u hladnoj tami lopovske rupe u
Krejnsmuiru bila je i suviše sveža, tako da sam stekla utisak da je vetar naglo
postao vrlo hladan.
Zadrhtala sam, ali ne isključivo od hladnoće. Nisam mogla da pomislim na
Gejlis Dankan, a da mi taj ledeni prst ne siđe niz kičmu. Ne toliko zbog onoga
što je ona učinila, već zbog toga ko je bila. Jakobit, takođe; jedan od onih čija
je podrška Stjuartima bila poprilično isprepletana sa ludilom. Što je još gore,
bila je isto što i ja – putnik kroz uspravno kamenje.
Nisam znala da li je dospela u prošlost kao ja, slučajno, ili je njeno
putovanje bilo namerno. Niti sam znala tačno odakle je došla. Ali moja
poslednja vizija nje, kako prkosno viče na sudije koji će je osuditi na spaljivanje,
bila je pogled na visoku plavokosu ženu, ruku ispruženih visoko tako da se na
jednoj video izdajnički krug ožiljka od vakcinisanja. Automatski sam pružila
ruku ka malom komadu ogrubele kože na svojoj nadlaktici, ispod prijatnih
nabora ogrtača, i zadrhtala sam kada sam ga našla.
Iz ovih neprijatnih uspomena me je trgao sve veći metež na susednom keju.
Velika grupa ljudi bila je okupljena oko utovarne rampe broda i bilo je puno
vike i guranja. Ne tuča; zagledala sam se u prepirku štiteći rukom oči od sunca,
ali nisam videla razmenu udaraca. Umesto toga, izgleda da se radilo na tome
da se pročisti prolaz kroz masu prema vratima velikog skladišta na gornjem
kraju keja. Masa je tvrdoglavo osujećivala takve napore, vraćajući se poput
plime posle svakog odgurivanja.
Džejmi se iznenada stvorio iza mene, a odmah za njim i Džared, koji se
zagledao u gužvu dole. Obuzeta tom vikom, nisam ih ni čula kad su došli.
„Šta je to?“ Ustala sam i oslonila leđa na Džejmija, da budem u skladu sa
njihanjem broda pod našim nogama. Ovako izbliza, bila sam svesna njegovog
mirisa; okupao se u gostionici i mirisao je na čisto i toplo, sa blagom primesom
sunca i prašine. Izoštravanje čula mirisa bio je još jedan od efekata trudnoće,

111
očigledno; mogla sam da ga namirišem i između sijaset smradova i mirisa
pristaništa, kao što možete čuti dubok glas blizu vas u bučnoj gužvi.
„Ne znam. Nekakav problem sa drugim brodom, izgleda.“ Pružio je ruku i
položio je na moj lakat da mi pruži stabilnost. Džared se okrenuo i grlenim
francuskim dreknuo nekakvo naređenje jednom od najbližih mornara. Čovek
je istog časa preskočio ogradu i spustio se niz konopac do keja, a katranisana
pletenica je ostala da se klati nad vodom. Posmatrali smo sa palube kako se
pridružuje gomili, uvaljuje lakat nekom mornaru u rebra i dobija odgovor,
zajedno sa izražajnim gestikulacijama.
Džared se mrštio dok se njegov mornar vraćao utovarnom rampom.
Mornar mu je rekao nešto istim onim zbijenim francuskim, suviše brzim da bih
ga razumela. Posle još nekoliko razmenjenih reči, Džared se naglo okrenuo i
stao pored mene, mršavim rukama grabeći ogradu.
„On kaže da je na Patagoniji bolest.“
„Kakva bolest?“ Nije mi palo na pamet da ponesem medicinsku kutiju sa
sobom pa nisam mogla mnogo da učinim, ali sam bila znatiželjna. Džared je
izgledao zabrinut i nesrećan.
„Plaše se da bi mogle biti velike boginje, ali nisu sigurni. Pozvani su lučki
inspektor i šef pristaništa.“
„Hoćete li da ja pogledam?“, ponudila sam. „Mogu bar da vam kažem da li
je bolest zarazna ili nije.“
Džaredove obrve su nestale ispod mršavog crnog ruba kose. Džejmi je
izgledao pomalo postiđeno.
„Moja žena je dobro poznata kao iscelitelj, rođače“ objasnio je, ali se potom
okrenuo i odmahnuo glavom prema meni.
„Ne, Sasenah. To ne bi bilo bezbedno.“
Lako sam mogla da vidim utovarnu rampu Patagonije; sada je okupljena
gomila naglo uzmakla, uz puno guranja i gaženja po nogama. Dva mornara su
sišla sa palube noseći između sebe komad platna kao nosila. Belo platno jedra
se ugibalo pod teretom čoveka kog su nosili, a gola, pocrnela ruka visila je iz
improvizovane nosiljke.
Pomorci su nosili komade tkanine vezane oko nosa i usta, i lica su držali
okrenuta od nosila, trzajući glavama dok su režali jedan na drugog i

112
manevrisali svojim tovarom preko ispucalih dasaka. Prošli su ispred fascinirane
mase i nestali u obližnjem skladištu.
Hitro sam donela odluku, okrenula se i pošla ka zadnjoj istovarnoj rampi
Arijane.
„Ne brini“, dobacila sam Džejmiju preko ramena, „ako su velike boginje, to
ne mogu da dobijem.“ Jedan od mornara koji me je čuo, naglo je zastao i ostao
razjapljenih usta, ali sam mu se samo nasmešila i prošla kraj njega.
Masa se sada primirila, nije se više talasala napred-nazad pa mi nije bilo
tako teško da se probijem kroz grupice mornara koji su mrmljali između sebe,
a mnogi su se mrštili i bili zapanjeni kada bih se provukla kraj njih. Skladište
je bilo van upotrebe; nikakve bale ni burad nisu ispunjavali akustičnu tamnu
prostoriju, ali su se mirisi piljevine, dimljenog mesa i ribe još zadržali, lako
raspoznatljivi među mnogim drugim mirisima.
Bolesnik je žurno spušten blizu vrata, na gomilu odbačene slame za
pakovanje. Pomorci koji su ga doneli progurali su se kraj mene dok sam ulazila,
željni da što pre odu.
Približila sam mu se oprezno, zastajući na metar od njega. Bilo je crven od
groznice, koža mu je bila neobično tamnocrvena, gusto prošarana belim
prištićima. Ječao je i nemirno tresao glavom sa jedne na drugu stranu, ispucala
usta je pomerao kao da traži vode.
„Donesi mi vode“, rekla sam jednom mornaru koji je stajao u blizini. Čovek,
nizak i mišićav tip brade upletene u ukrasne šiljke, samo je zurio kao da mu se
iznenada obratila riba.
Nestrpljivo sam mu okrenula leđa, kleknula kraj bolesnika i rastvorila
njegovu prljavu košulju. Odvratno je smrdeo; verovatno nije bio čistunac ni pre
toga, a posle su ga ostavili da leži u sopstvenoj prljavštini, jer su kolege
strahovale da ga dodirnu. Ruke su mu bile relativno čiste, ali su se prištići gusto
pružali duž grudi i stomaka. Koža mu je na dodir bila vrela.
Dok sam obavljala pregled naišao je Džejmi u pratnji Džareda. Sa njima je
bio sitan čovek u zlatom nakićenom sakou zvaničnika i još dvojica, od kojih je
jedan, sudeći po odeći, bio plemić ili bogati buržuj. Drugi je bio visok, vitak,
očito pomorac ako bi se sudilo po tenu. Verovatno kapetan broda na kome je
došlo do zaraze, ako je o njoj ovde bila reč.

113
 A izgleda da jeste. Viđala sam velike boginje mnogo puta ranije, u
necivilizovanim delovima sveta u koje me je moj stric Lamb, eminentni
arheolog, vodio dok sam bila mala. Ovaj čovek nije pišao krv, kao što se nekad
dešava kada bolest napadne bubrege, ali je imao sve klasične simptome.
„Plašim se da jesu velike boginje“, rekla sam.
Kapetan Patagonije je iznenada ispustio bolan krik i zakoračio prema meni,
izobličenog lica, podižući ruku kao da će me udariti.
„Ne!“, povikao je. „Glupa ženo! Salope! Femme sans cervelle! Hoćeš li da me
upropastiš?“
Poslednja reč se izgubila u krkljanju kada ga je Džejmi rukom stegao oko
grkljana. Drugom rukom je žestoko zakrenuo prednji deo čovekove košulje,
izdižući ga na prste.
„Više bih voleo da se mojoj ženi obraćate sa poštovanjem, msje“, kazao je
Džejmi prilično blago. Kapetan, čije je lice postalo ljubičasto, uspeo je da
kratko, grčevito klimne pa ga je Džejmi pustio. Čovek je zakoračio unazad,
šišteći, i stao pored svog kompanjona kao da traži utočište, trljajući grlo.
Zdepasti mali činovnik se oprezno naginjao nad bolesnika, držeći pri tom
veliki srebrni privezak sa mirišljavim sadržajem blizu svog nosa. Napolju se sve
naglo utišalo, dok se rulja razmicala od vrata skloništa da propusti još jedna
nosila.
Čovek pred nama je iznenada seo, prepadajući malog činovnika toliko da
je zamalo pao. Čovek je neobuzdano piljio po skladištu, a onda je zakovrnuo
očima i pao unazad na slamu kao pokošen.
„Mrtav je“, rekla sam, nepotrebno.
Činovnik, koji je povratio dostojanstvo i opet uhvatio svoje mirišljave biljke
koje navodno treba da ga zaštite od zaraze, ponovo je prišao, pomno se
zagledao u leš, ispravio se i proglasio: „Velike boginje. Dama je u pravu.
Izvinjavam se, gospodine grofe, ali znate zakone podjednako dobro kao i ma
ko drugi.“
Čovek kome se obratio nestrpljivo je uzdahnuo. Kratko je pogledao u mene
mršteći se, a onda pokazao glavom ka činovniku.
„Siguran sam da se to može srediti, msje Pamplmus. Molim vas za trenutak
razgovora nasamo...“ Pokazao je prema napuštenoj predradničkoj kućici malo
dalje, maloj derutnoj zgradi unutar veće.
114
 Plemić i po odeći i po tituli, grof je bio od onih visokih, elegantnih, sa
gustim obrvama i tankim usnama. Ceo njegov stav je ukazivao na to da je
navikao da sve bude po njegovom.
Ali mali činovnik je uzmicao, dižući ruke ispred sebe kao da se brani.
„Non, gospodine grofe“, rekao je, „je le regrette, mais cest impossible... To
se ne može izvesti. I suviše ljudi već zna za to. Novosti su se sigurno već raširile
po dokovima.“ Bespomoćno je pogledao u Džejmija i Džareda, a onda
neodređeno mahnuo prema vratima skladišta gde su se brojne glave
posmatrača oslikavale samo kao siluete, a popodnevno sunce im je dodavalo
zlatne oreole.
„Ne“, ponovio je, a njegovo punačko telo se odlučno steglo. „Izvinite me,
msje – i madam“, dodao je sa zakašnjenjem, kao da me vidi prvi put. „Moram
da idem i organizujem proceduru za uništenje broda.“
Kapetan je na to ispustio još jedan prigušeni krik i uhvatio činovnika za
rukav, ali se on otrgao i odjurio iz zgrade.
Atmosfera nakon njegovog odlaska bila je pomalo napeta pošto su me i
msje grof i njegov kapetan besno gledali, a Džejmi je ljutito gledao njih, dok je
mrtvac slepo zurio u tavanicu dvanaest metara iznad.
Grof je napravio korak prema meni, a oči su mu svetlucale. „Imate li ikakvu
predstavu šta ste uradili?“, zarežao je. „Budite upozoreni, madam, platićete za
ovo što ste danas učinili!“
Džejmi se naglo pomerio u pravcu grofa, ali je Džared bio brži, povukao je
Džejmija za rukav i blago me gurnuo prema vratima, pri tom promrmljao nešto
nerazumljivo zgranutom kapetanu koji je samo tupavo odmahnuo glavom.
„Jadničak“, rekao je Džared napolju, odmahujući glavom. „Fju!“ Na keju je
bilo ledeno od hladnog sivog vetra koji je ljuljao ukotvljene brodove, ali je
Džared obrisao lice vrat velikom, neprikladnom maramicom od crvenog platna
za jedra koju je izvukao iz džepa svog kaputa. „Hajdemo, momče, da nađemo
kafanu. Treba mi piće.“
Bezbedno ušuškani u gornju sobu jedne od kafana duž keja, sa bokalom
vina na stolu, Džared se sručio u svoju stolicu, mašući da se rashladi i bučno
izdišući.

115
 „Bože, kakva sreća!“ Natočio je dobru porciju vina u čašu, sručio je i nalio
drugu. Kada je video kako zurim u njega, nasmešio se i gurnuo bokal prema
meni.
„Pa, postoji vino, devojko“, objasnio je, „a postoji i ono što služi da spereš
prašinu. Zabaci ga brzo, pre nego što stigneš da mu osetiš ukus, i dobro će
poslužiti.“ Prihvatajući sopstveni savet, ispraznio je čašu i opet se mašio bokala.
Bilo mi je jasno šta se Džejmiju desilo prethodnog dana.
„Dobra sreća ili loša?“, znatiželjno sam upitala Džareda. Očekivala sam da
će odgovor glasiti „loša“, ali je sitni trgovac delovao suviše veseo da bi to bilo
posledica crvenog vina koje je veoma podsećalo na kiselinu za akumulatore.
Spustila sam čašu, nadajući se da će gled mojih zuba ostati neoštećena.
„Loša za Sen Žermena, dobra za mene“, kratko je odgovorio. Ustao je sa
stolice i zagledao se kroz prozor.
„Dobro“, rekao je, sedajući opet i delujući zadovoljno. „Istovariće vino i do
zalaska sunca smestiće ga u skladište. Na sigurno.“
Džejmi se zavalio u stolici, posmatrajući rođaka sa podignutom obrvom i
smeškom na usnama.
„Da li treba da shvatimo da je brod msje grofa Sen Žermena takođe
prevozio alkoholna pića, rođače?“
Kez od uva do uva kojim je odgovorio otkrio je dva zlatna zuba u donjoj
vilici, zbog čega je Džared još više ličio na gusara.
„Najbolje godište portoa iz Pinjaoa“, rekao je srećno. „Koštao ga je čitavo
bogatstvo. Pola roda iz vinograda Noval, što znači da se više neće moći dobaviti
ove godine.“
„A pretpostavljam da je druga polovina Noval portoa ono što se istovara u
vaše skladište?“ Počinjala sam da shvatam njegovo oduševljenje.
„Tačno tako, devojče, baš tako!“, kikotao se Džared, gotovo grleći sebe od
te pomisli. „Imaš li predstavu za koliko će se to prodati u Parizu?“, insistirao je,
ljuljajući se i treskajući čašu na sto. „Ograničene količine, i ja sa monopolom?
Bože, napraviću zaradu za celu godinu!“
Ustala sam i pogledala kroz prozor. Arijana je stajala na sidru, već upadljivo
viša na vodi, dok su se ogromne mreže za tovar ljuljale sa krana postavljenog
na zadnju palubu, da bi bile pažljivo istovarene, bocu po bocu, u ručna kolica,
i odvezene u stovarište.
116
 „Ne bih htela da kvarim opšte slavlje“, rekla sam pomalo sramežljivo, „ali
zar niste rekli da vaš porto dolazi sa istog mesta kao i Sen Žermenova pošiljka?“
„Aha, jesam.“ Džared je prišao i stao pored mene, zureći dole u povorku
radnika koji su istovarali. „U Novalu se pravi najbolji porto u celoj Španiji i
Portugalu; hteo sam da otkupim celu berbu, ali nisam imao kapitala. Pa šta s
tim?
„Samo hoću da kažem, ako već brodovi dolaze iz iste luke, postoje veliki
izgledi da i neki od vaših mornara ima velike boginje“, rekla sam.
Ta pomisao je izbledela vinsko crvenilo na Džaredovim mršavim obrazima
pa je otpio gutljaj da se oporavi.
„Bože, kakva pomisao!“, rekao je dahćući dok je spuštao čašu. „Ali mislim
da je to u redu“, rekao je, ubeđujući sebe. „Porto je već dopola istovaren. Mada
bi bilo najbolje da ipak porazgovaram s kapetanom“, dodao je mršteći se.
„Nateraću ga da isplati ljude čim se završi istovar – i ako neki deluje bolesno,
može da dobije platu i da smesta ode.“ Odlučno se okrenuo i izleteo iz sobe,
zastajući na vratima tek koliko da dobaci preko ramena: „Naručite nešto za
večeru!“, pre nego što je nestao stepeništem tutnjeći kao malo krdo slonova.
Okrenula sam se Džejmiju, koji je zbunjeno zurio u svoju nepopijenu čašu.
„Ne treba tako da radi!“, uzviknula sam. „Ako na brodu ima velike boginje,
mogao bi da ih raširi po celom gradu otpuštajući zaražene ljude.“ Džejmi je
polako klimao glavom.
„Onda pretpostavljam da se nadamo da niko od njegovih nije zaražen“,
blago je prokomentarisao.
Istog časa sam se okrenula ka vratima. „Ali, zar ne treba nešto da
preduzmemo? Mogu bar da odem i pogledam njegove ljude. I da im kažem šta
da učine sa telima ljudi sa drugog broda...“ „Sasenah.“ Duboki glas je i dalje bio
blag, ali je imao nespornu notu upozorenja.
„Šta je?“ Okrenula sam se i zatekla ga pognutog napred, kako me ravno
posmatra preko ruba svoje čaše. Gledao me je zamišljeno jedan minut pre
nego što je progovorio. „Da li misliš da je ono što smo namerili da učinimo
važno, Sasenah?“ Ruka mi je skliznula sa kvake.
„Da sprečimo Stjuarte da pokrenu ustanak u Škotskoj? Da, naravno da tako
mislim. Zašto pitaš?“
Klimnuo je glavom, strpljiv kao učitelj sa detetom koje sporo shvata.
117
 „Aha, dobro. Ako tako misliš, onda ćeš doći ovde, lepo sesti i piti vino sa
mnom dok se Džared ne vrati...“ Zastao je i ispustio dug dah od koga je
zalepršao riđi talas nad njegovim čelom.
„Ako ne misliš tako, onda ćeš otići dole na kej pun pomoraca i trgovaca
koji misle da je prisustvo žene blizu brodova znak loše sreće i koji već šire
glasine da si ti bacila kletvu na brod Sen Zermena, i reći ćeš im šta moraju da
urade. Uz malo sreće, biće suviše uplašeni da te siluju pre nego što ti preseku
grkljan i bace te u luku, a mene za tobom. Ako te Sen Zermen ne zadavi prvi.
Zar nisi videla izraz na njegovom licu?“
Vratila sam se za sto i malo naglo sela. Kolena su mi klecala.
„Videla sam ga“, rekla sam. „Ah može li on... ne bi on...“
Džejmi je podigao obrve i gurnuo čašu vina preko stola ka meni.
„Mogao bi i hteo bi, ako misli da to može da izvede nenametljivo. U ime
gospoda, Sasenah, koštala si tog čoveka gotovo ceo jedan godišnji prihod! A ne
deluje da je od onih koji će takav gubitak primiti filozofski. Da nisi ti rekla
upravniku pristaništa da su to velike boginje, onako naglas pred svedocima,
nešto diskretnog mita bi završilo stvar. Ovako kako je, zašto misliš da nas je
Džared doveo gore tako brzo? Zbog kvalitetnog pića?“
Usne su mi delovale ukočeno, kao da sam zaista popila dosta vitriola iz
bokala. „Hoćeš da kažeš... da smo u opasnosti?“ Zavalio se, klimajući glavom.
„Sad si ukapirala“, rekao je blago. „Pretpostavljam da Džared nije hteo da
se uspaničiš. Pretpostavljam da je otišao da nam organizuje nekakvu stražu,
kao i da se pobrine za svoju posadu. On sam će verovatno biti bezbedan – njega
svi znaju, i njegova posada i radnici koji rade na utovaru su napolju.“
Protrljala sam se po koži. Naježenost mi se širila duž nadlaktica. U ognjištu
je gorela vatra, prostorija je bila topla i zadimljena, ali je meni bilo hladno.
„Kako to da ti znaš toliko o onome što bi grof Sen Zermen mogao da učini?“
Uopšte nisam sumnjala u to što je Džejmi rekao – i suviše dobro sam zapamtila
zluradi mračni pogled kojim me je grof prostrelio u stovarištu – ali sam se
čudila otkud on poznaje tog čoveka.
Džejmi je otpio malo svog vina, napravio grimasu, a zatim spustio čašu.
„Kao prvo, prati ga reputacija da je nemilosrdan – i još nešto. Čuo sam
ponešto o njemu kada sam živeo u Parizu, mada sam imao sreće da mu se tada

118
ničim ne zamerim. Kao drugo, Džared je juče potrošio nešto vremena
upozoravajući me na njega; on je glavni Džaredov poslovni rival u Parizu.“
Položila sam laktove na izubijani sto i spustila bradu na prekrštene ruke.
„Znači da sam svojski uprskala, zar ne?“, rekla sam utučeno. „Pomogla sam
ti da fino započneš poslovanje.“
On se nasmešio a onda ustao i prišao mi s leđa, i sagnuo se da me zagrli. Ja
sam još uvek bila iznervirana zbog onoga što mi je otkrio, ali mi je bilo znatno
bolje jer sam osećala njegovu snagu i masu iza sebe. Lako me je poljubio u
teme.
„Ne brini, Sasenah“, kazao je. „Mogu da brinem o sebi. A mogu da brinem
i o tebi – ako mi to dopustiš.“ U njegovom glasu se osećao smešak, ali i pitanje,
pa sam klimnula, puštajući da mi glava padne na njegove grudi.
„Dopustiću ti“, rekla sam. „Građanstvo Avra će prosto morati da iskuša
svoju sreću sa boginjama.“
Prošao je gotovo ceo sat do trenutka kada se vratio Džared, ušiju crvenih
od hladnoće, ali bez prerezanog vrata i očito u ništa gorem stanju. Bilo mi je
drago što ga opet vidim.
„U redu je“, objavio je, zračeći zadovoljstvom. „Na brodu nema ničeg sem
skorbuta i uobičajenog kašlja i prehlade. Nema boginja.“ Pogledao je po sobi,
trljajući ruke. „Gde je večera?“
Obrazi su mu bili crveni od vetra i izgledao je veseo i sposoban. Očigledno
je sređivanje poslova sa rivalima koji račune izmiruju ubistvom bila sastavni
deo posla za ovog trgovca. A zašto i ne bi? pomislila sam cinično. Na kraju
krajeva, on je krvavi Škot.
Kao da je hteo da potvrdi takvo viđenje, Džared je naručio obrok, pribavio
izvrsno vino koje prikladno ide uz jelo, poslavši da ga donesu iz njegovog
skladišta, a posle jela je sa Džejmijem počeo da razgovara o načinima
poslovanja sa francuskim trgovcima.
„Banditi“, rekao je. „Svaki od njih bi ti zabio nož u leđa čim te ugleda.
Prljave lopine. Ne veruj im nimalo. Pola unapred, pola pri isporuci – i nikad ne
puštaj plemiće da plaćaju na kredit.
Uprkos Džaredovim uveravanjima da je ostavio dva čoveka dole na straži,
bila sam pomalo nervozna pa sam se posle večere smestila uz prozor gde sam

119
mogla da pratim ko dolazi a ko odlazi duž mola. Moje zagledanje nije služilo
ničemu i svaki drugi čovek na doku mi je izgledao kao ubica.
Oblaci su se navlačili nad luku; noćas će opet padati sneg. Podvezana jedra
su luđački podrhtavala na sve jačem vetru, lupajući o jarbole tako bučno da su
bezmalo nadjačavala viku lučkih radnika. Luka je na tren zasjala
prigušenozelenim svetlom kada su oblaci koji su pritiskali oterali sunce na
zalasku u vodu.
Kako se smrkavalo, vreva je polako zamirala, radnici su sa svojim kolicima
nestali u ulicama prema gradu, a mornari su nestali u osvetljenim vratima
objekata poput onog u kom sam sedela. Pa ipak, mesto ni slučajno nije bilo
napušteno; naročito se isticala mala rulja i dalje okupljena blizu zlosrećne
Patagonije. Ljudi u nekakvim uniformama formirali su kordon u dnu utovarne
rampe; nesumnjivo da bi sprečili svakoga ko hoće da se ukrca ili da snese neki
tovar. Džared je objasnio da će zdravim članovima posade biti dozvoljeno da
se iskrcaju, ali neće smeti da snesu sa broda ništa sem odeće na sebi.
„Bolje nego kako to rade Holanđani“, rekao je, češkajući grube crne čekinje
brade. „Ako brod dolazi iz luke za koju se zna da njome vlada nekakva zaraza,
prokleti Holanđani nateraju mornare da otplivaju goli do obale.“
„Šta rade za odeću kada se dokopaju obale?“, radoznalo sam upitala.
„Ne znam“, odsutno je rekao Džared, „ali pošto će naći kupleraj čim stupe
na kopno, valjda im nije ni potrebna – izvinjavam vam se, draga moja“, dodao
je žurno, iznenada se prisećajući da se obraća dami.
Prikrivajući svoju trenutnu zbunjenost srdačnošću, ustao je i došao do
mene da bi gledao kroz prozor.
„Ah“, rekao je. „Pripremaju se da zapale brod. Ako se ima u vidu šta nosi,
bolje bi bilo da ga prvo odvuku daleko od luke.“
Konopci za teglenje su zakačeni za osuđenu Patagoniju, i nekoliko manjih
brodova sa veslačima stajalo je spremno, čekajući na signal. Njega je dao
upravnik pristaništa čije su se zlatne pletenice jedva videle kao sjaj na
umirućem svetlu dana. On je vikao, mlateći obema rukama polako napred i
nazad iznad glave, kao semafor.
Na njegov povik su kao jeka odgovorili povici kapetana čamaca na vesla i
galija i vučni konopci su se polako digli iz vode kako su se zatezali, voda se
slivala niz jake spirale konopca uz bučno pljuskanje u nagloj tišini koja je
120
obuzela dokove. Povici sa vučnih brodova bili su jedini zvuči kada je tamni trup
broda osuđenog na smrt zaškripao, zadrhtao i okrenuo se u vetar. Užad su
zaječala kada je brod pošao na svoje poslednje kratko putovanje.
Ostavili su ga nasred zaliva, na bezbednom rastojanju od ostalih brodova..
Palube su bile natopljene naftom, i kada su vučni konopci odbačeni i galije se
odmakle, mala okrugla figura upravnika pristaništa se podigla sa sedišta u
čamcu koji ga je do tamo odveo. On se sagnuo, približio glavu nekome ko je tu
sedeo, a onda se podigao sa iznenadnim jarkim plamenom baklje u ruci.
Veslač iza njega se nagnuo kada je zamahnuo rukom i bacio baklju. Teška
močuga umotana u petrolejom natopljene krpe se prevrnula, vatra se smanjila
u plavičasti sjaj i pala izvan vidika, iza ograde. Upravnik pristaništa nije čekao
da vidi rezultat svoje akcije; odmah je seo, mahnito gestikulirajući veslaču koji
je upro veslima, i mali čamac je poleteo preko tamne vode.
Nekoliko dugih trenutaka se ništa nije dešavalo, ali je masa na doku stajala
mirno, tiho mrmljajući. Videla sam bled odblesak Džejmijevog lica, kako lebdi
iznad mog u tamnom staklu prozora. Staklo je bilo hladno i brzo se zamaglilo
od našeg daha; očistila sam ga rubom svog ogrtača.
„Eno“, tiho je rekao Džejmi. Vatra je naglo planula iza ograde, mala plava
blistava linija. Zatim je zatreperila i koprena se raširila napred,
narandžastocrvene linije prema nebu. Iznenadni skok i plameni jezici zaigrali
su po petrolejom natopljenim ogradama, a jedno smotano jedro je zaiskrilo i
zapalilo se.
Za manje od minuta plamen je zahvatio i zadnje jedro, a jedro glavnog
jarbola se razmotalo, držači su mu progoreli i ono se sručilo zahvaćeno
plamenom. Vatra se širila prebrzo da bi se posmatralo njeno napredovanje; kao
da je sve gorelo odjednom.
„Sad“, iznenada je rekao Džared. „Dođite dole. Vatra će uhvatiti tovarni
prostor za minut i tada je najbolje da zbrišemo. Niko nas neće primetiti.“
Bio je u pravu; dok smo se pažljivo izvlačili na vrata taverne, dva čoveka su
se stvorila pored Džareda – njegovi mornari, naoružani pištoljima i kopljima
za sabljarke – ali niko drugi nije primetio naše pojavljivanje. Svi su bili okrenuti
prema luci, gde je gornji deo Patagonije sada bio vidljiv kao crni skelet u telu
uskomešanih plamenova. Usledio je niz pucnjeva, tako zbijenih da je zvučalo

121
kao pucnjava mitraljeza, a zatim moćna eksplozija koja se digla iz središta
broda u fontani varnica i zapaljenog drveta.
„Hajdemo.“ Džemi je rukom čvrsto stezao moju nadlakticu, a ja se nisam
usprotivila. Prateći Džareda dok su nas čuvali mornari, iskrali smo se sa keja,
krišom, kao da smo mi zapalili vatru.

122
 7

Kraljevski prijem

žaredova kuća u Parizu se nalazila u ulici Tremulin. Bio je to bogat

kraj grada čije su kuće imale kamena pročelja i dva, tri i četiri sprata,
zbijene gusto jedna uz drugu. Tu i tamo je veoma velika kuća stajala
sama u svom parku, ali je u najvećem broju slučajeva relativno
spretan lopov bez problema mogao da skoči sa jednog krova na drugi.
„Mmfm“, glasio je jedini Murtagov komentar nakon što je ugledao
Džaredovu kuću. „Sam ću sebi naći smeštaj.“
„A ako te toliko čini nervoznim da imaš pristojan krov nad glavom, čoveče,
možeš da spavaš u štali“, predložio je Džejmi. Iscerio se dole prema malom,
nadurenom kumu. „Naručićemo da ti sluga donese kašu.“
Unutrašnjost kuće je bila opremljena udobno i elegantno, mada sam
kasnije uvidela da je zapravo spartanska u poređenju sa većinom kuća plemstva
i bogate buržoazije. Pretpostavljam da je to bar delimično bilo tako zato što u
kući nije bilo dame; Džared se nikada nije ženio, a nije ni pokazivao nikakve
znake da mu žena nedostaje.
„Pa, ima ljubavnicu, naravno“, objasnio je Džejmi kada sam počela da
nagađam o ličnom životu njegovog rođaka.
„Oh, naravno“, promrmljala sam.
„Ali je ona udata. Džared mi je jednom rekao da poslovni čovek nikada ne
treba da se petlja sa neudatim ženama – rekao je da zahtevaju previše, i novca
i vremena. A ako se oženiš njima one će ti spiskati novac i završićeš kao
siromah.“
„Fino mišljenje ima o suprugama“, kazala sam. „Šta li misli o tvom braku,
uprkos tom korisnom savetu?“
Džejmi se nasmejao. „Ja nisam ni imao novca, tako da mi teško može biti
gore. On misli da si vrlo atraktivna, mada kaže da moram da ti kupim novu
haljinu.“
Raširila sam suknju od jabuka-zelenog somota, koja je podosta pretrpela.
123
 „Verovatno je tako“, složila sam se. „Ili ću neko vreme ići okolo umotana u
čaršav, ova mi je već uska u struku.“
„I na drugim mestima“, rekao je, smejući se dok me je odmeravao
pogledom. „Povratio ti se apetit, zar ne, Sasenah?“
„Budalo“, rekla sam hladno. „Savršeno dobro znaš da je Anabel Makranog
građena kao drška lopate, a ja nisam.“
„Nisi“, složio se, pohvalno me merkajući. „Hvala bogu.“ Prisno me je
potapšao po zadnjici.
„Ja ću se ovog jutra pridružiti Džaredu da prođe poslovne knjige, a onda
ćemo posetiti neke od njegovih klijenata, da me predstavi. Hoćeš li moći
sama?“
„Da, naravno“, rekla sam. „Malo ću istraživati kuću i upoznati se sa
poslugom.“ Poslugu sam upoznala grupno kada smo stigli sinoć, ali pošto smo
večerali u svojoj sobi, nisam videla nikog sem sluge koji je doneo hranu i
sobarice koja je došla rano ujutru da razmakne zavese, pospremi sobu i zapali
vatru i odnese nošu. Strepela sam od pomisli da ću iznenada biti zadužena za
poslugu, ali sam se hrabrila mišlju da to ne može biti mnogo drugačije od
izdavanja naređenja bolničarima i mlađim sestrama, a to sam radila ranije, kao
starija sestra u poljskoj bolnici u Francuskoj 1943.
Posle Džejmijevog odlaska, natenane sam obavila toaletu četkom i vodom,
koji su činili jedini raspoloživi pribor. Ako je Džared ozbiljno mislio da budem
domaćica zabava, bilo mi je jasno da će nova haljina biti samo početak toga.
U bočnom džepu svoje medicinske torbe imala sam vrbovo pruće kojim
sam prala zube pa sam uzela jedan prut i dala se na posao, premišljajući o
neverovatnoj sreći koja nas je dovela ovamo.
Pošto nam je bilo zabranjeno da odemo u Škotsku, morali smo da nađemo
mesto da stvaramo svoju budućnost, bilo u Evropi ili da emigriramo u Ameriku.
A ako se ima u vidu ono što sam znala o Džejmijevoj naklonosti prema
brodovima, nisam bila nimalo iznenađena što se od početka nadao Francuskoj.
Frejzeri su imali jake veze sa Francuskom; mnogi od njih su, poput opata
Aleksandera i Džareda Frejzera, živeli tu, retko ili nikada ne odlazeći u rodnu
Škotsku. A bilo je i mnogo jakobita, rekao mi je Džejmi, onih koji su ispratili
svog kralja u egzil pa su sada živeli najbolje što su znali u Francuskoj ili Italiji,
čekajući da se on ponovo vrati na presto.
124
 „Večito se govori o tome“, rekao je. „Uglavnom u kućama, ne i u kafanama.
Zato se ništa nije izrodilo iz toga. Kada bude stiglo do kafana, znaćeš da je
ozbiljno.“
„Kaži mi“, rekla sam, posmatrajući ga kako četka prašinu sa kaputa, „da li
se svi Škoti rađaju upoznati sa politikom, ili si samo ti takav?“
„Pa, reći ću ti, Sasenah, da to ne znam. Ali onako kako sam se rodio, između
Makenzija i Frejzera, nisam se mnogo pitao o tome. A ne možeš provesti
godinu dana u francuskom društvu i dve godine u vojsci a da ne naučiš da
slušaš šta se govori i šta ljudi hoće time da kažu, i koja je razlika između te dve
stvari. S obzirom na to kakva su vremena došla, nisam samo ja takav.
U Hajlendsu nema ni gazde ni napoličara koji može ostati po strani u
onome što dolazi.“
„Što dolazi.“ A šta to dolazi?, pitala sam se. Ono što će se dogoditi ako ne
uspemo u onom oko čega se trudimo ovde jeste oružana pobuna, pokušaj
povratka na vlast monarhije Stjuarta, koji će predvoditi princ Čarls Edvard
Kazimir Marija Silvester Stjuart, sin prognanog kralja.
„Princ Čarli Lepi“, rekla sam tiho za sebe, posmatrajući svoj odraz u
velikom zidnom ogledalu. Ono je ovde, sada, u istom gradu, možda ne ni tako
daleko odavde. Kako li će on izgledati? O njemu sam mogla da mislim samo u
okvirima uobičajenog istorijskog portreta, koji je prikazivao zgodnog, pomalo
ženskastog mladića od nekih šesnaest godina, sa mekim ružičastim usnama i
napuderisanom kosom, u skladu sa modom tog vremena. Ili kroz imaginarne
slike koje su pokazivale robusniju verziju istog toga, kako se razmeće sabljom
dok sa broda stupa na tlo Škotske.
Škotske koju će upropastiti i opustošiti u pokušaju da je povrati za svog oca
i sebe. Osuđen na propast, privući će dovoljno podrške da napravi razdor u
zemlji i vodiče svoje pristalice kroz građanski rat do krvavog kraja na
Kalodenskom polju. Zatim će pobeći nazad u sigurnost Francuske, ali će
odmazda njegovih neprijatelja biti izvršena nad onima koje je ostavio za
sobom.
Mi smo došli da bismo sprečili takvu katastrofu. To je delovalo
neverovatno, kada se o tome misli u miru i luksuzu Džaredove kuće. Kako neko
može da zaustavi ustanak? Pa ako se ustanci kuju u kafanama, možda se mogu

125
zaustaviti preko večernje trpeze. Slegla sam ramenima svom liku u ogledalu,
oduvala zalutali uvojak ispred oka i sišla da nasamarim kuvara.

*****

Posluga, koja me je u početku posmatrala uplašeno i sumnjičavo, ubrzo je

shvatila da nemam nameru da se mešam u njen posao pa se opustila u
raspoloženje opreznog ugađanja. Prvo sam pomislila, onako sluđena od umora,
da je bar dvanaest slugu postrojeno u hodniku za moju inspekciju. Zapravo ih
je bilo šesnaest, računajući konjušara, štalskog momka i kuhinjskog momka,
koje nisam zapazila u opštoj gužvi. Bila sam još više impresionirana
Džaredovim uspehom u poslu dok nisam shvatila kako su sluge malo plaćene;
novi par cipela i dve livre za livrejisanog slugu, trunku manje za sobarice i
kuvarice, malko više za takve uzvišene primere kao što su glavna kuvarica
madam Vijonet i batler Magnus.
Dok sam istraživala način funkcionisanja domaćinstva i odlagala one
informacije koje sam uspela da napabirčim po kući od ogovaranja među
sobaricama, Džejmi je bio napolju sa Džaredom svakog dana, posećivao
mušterije, sretao se sa ljudima, pripremao se da „pomaže Njegovoj visosti“
praveći društvene veze koje bi se mogle pokazati vrednim za jednog princa u
egzilu. Među posetiocima večera mogli bismo naći saveznike – ili neprijatelje.
„Sen Zermen?“, pitala sam, iznenada prepoznajući poznato ime usred
Margeritinog čavrljanja dok je polirala parket. „Grof Sen Zermen?“
„Oui, madam.“ Ona je bila niska, debela devojka sa čudno pljosnatim licem
i izbečenim očima zbog kojih je izgledala kao spljeskana riba, ali se ponašala
prijateljski i bila voljna da ugodi. Sada je usta napućila u kružić, najavljujući
time da će izreći neku stvarno skandaloznu sitnicu.
Pogledom sam je podstakla što sam više mogla.
„Taj grof, madam, ima vrlo lošu reputaciju“, rekla je značajno.
Pošto je to važilo – prema Margeriti – za praktično svakoga ko je dolazio
na večeru, podigla sam obrve i sačekala još detalja.
„On je svoju dušu prodao đavolu, znate“, poverila mi se, utišavajući glas i
osvrćući se kao da bi džentlmen mogao da vreba ili zida dimnjaka. „On slavi
Crnu misu, na kojoj se krv i meso nedužne dece dele među zlima!“
126
 Baš si našla pravog da od njega napraviš neprijatelja, pomislila sam za sebe.
„Oh, to svi znaju, madam“, uveravala me je Margerita. „Ali to nije važno;
žene su lude za njim, bez obzira; kuda god pođe, bacaju se na njega. Osim toga,
on je i bogat.“ Očito je ova poslednja odlika bila dovoljna makar za ravnotežu,
ako ne i da pretegne u odnosu na ono pijenje krvi i jedenje mesa.
„Baš interesantno“, kazala sam. „Ali mislila sam da je gospodin grof takmac
msje Džareda, zar i on ne uvozi vina? Zašto ga onda msje Džared poziva
ovamo?“
Margerita je podigla pogled sa glancanja parketa i nasmejala se.
„Kako zašto, madam? To je tek da bi msje Džared mogao da posluži najbolji
‘bon za večerom, kaže msje grofu da je upravo kupio deset kutija, i da mu na
kraju velikodušno ponudi jednu bocu da ponese kući!“
„Razumem“, rekla sam, cereći se. „A i msje Džared isto tako biva pozvan
da večera sa msje grofom?“
Klimnula je glavom, a bela marama je skakutala nad njenom flašom ulja i
krpom. „O, da, madam. Ali ne tako često!“
Na sreću, grof Sen Zermen nije bio pozvan to veče. Večerali smo
jednostavno en famille tako da je Džared mogao da proveri Džejmija na nekim
detaljima koje je trebalo obaviti pre njegovog odlaska – najvažniji je bio kraljev
lever u Versaju.
Biti pozvan na kraljev lever smatralo se izrazitim znakom naklonošću,
objašnjavao je Džared tokom večere.
„Ne prema tebi, momče“, ljubazno je rekao, mašući viljuškom ka Džejmiju.
„Već prema meni. Kralj hoće da se uveri da se vraćam iz Nemačke – ili to bar
hoće Diverni, ministar finansija. Poslednji talas poreza je gadno pogodio
trgovce i podosta stranaca je otišlo – što se veoma loše odrazilo na kraljevu
riznicu, kao što možeš zamisliti.“ Napravio je grimasu od pomisli na poreze,
mrko gledajući malu jegulju na svojoj viljušci.
„Nameravam da odem do idućeg ponedeljka. Čekam samo da mi jave da je
Vilhelmina bezbedno stigla u Kale, a zatim odlazim.“ Džared je pojeo još jedan
zalogaj jegulje i klimnuo Džejmiju, pričajući punim ustima. „Posao ostavljam
u dobrim rukama, momče; po tom pitanju me ništa ne brine. Mada bismo pre
odlaska mogli porazgovarati o nekim drugim stvarima. Sredio sam sa erlom

127
Marišalom da odemo sa njim za dva dana na Monmartr, da iskažeš poštovanje
Njegovoj visosti princu Čarlsu Edvardu.“
Osetila sam nagli udar uzbuđenja u dnu stomaka i brzo sam razmenila
pogled sa Džejmijem. On je klimnuo Džaredu, kao da to nije ništa naročito, ali
su mu oči zasjale u iščekivanju kada je pogledao u mene. To je, znači, početak
toga.
„Njegova visost živi vrlo povučeno u Parizu“, govorio je Džared dok je jurio
poslednje jegulje, klizave od putera, po rubu svog tanjira. „Za njega ne bi bilo
prikladno da se pojavljuje u društvu sve dok ga kralj ne primi zvanično, ako ga
uopšte bude primio. Zato Njegova visost retko napušta kuću i viđa malo ljudi,
izuzev onih pristalica njegovog oca koji dolaze da mu iskažu poštovanje.“ „Ja
sam čula drugačije“, upala sam.
„Šta?“ Dva para zapanjenih očiju okrenula su se ka meni i Džared je spustio
viljušku, prepuštajući poslednju jegulju njenoj sudbini.
Džejmi je izvio obrvu ka meni. „Šta si ti čula, Sasenah, i od koga?“
„Od posluge“, rekla sam, koncentrišući se na svoje jegulje. Videvši da se
Džared mršti, prvi put mi je palo na pamet da se od gazdarice kuće možda ne
očekuje da tračari sa sobaricama. Pa, do đavola s tim, pomislila sam buntovno.
Nije mi ostalo mnogo drugog što mogu da radim.
„Sobarica kaže da je Njegova visost princ Čarls odlazio u posete princezi
Lujzi de la Tur de Roan“, rekla sam, skidajući jednu jegulju sa viljuške i žvaćući
je polako. Bile su izvrsne, ali je osećaj uznemiravajući kada ih progutate cele,
kao da je stvorenje još živo. Žvakala sam pažljivo. Za sada bez problema.
„U odsustvu daminog muža“, dodala sam delikatno.
Džejmi je izgledao kao da ga to zabavlja, Džared užasnuto.
„Princeza D’Roan?“, rekao je Džared. „Mari-Lujza-Enrijet-Zan de laTur
d’Overnj? Porodica njenog muža je vrlo bliska kralju.“ Protrljao je prstima
usne, ostavljajući puterasti sjaj oko usta. „To bi moglo biti vrlo opasno“,
promrmljao je, kao za sebe. „Pitam se da nije mala budala... ali ne. Sigurno ima
bar toliko razuma. Mora da je reč samo o neiskustvu; nije toliko proveo u
visokim krugovima, a stvari su drugačije u Rimu. Pa ipak...“ Prekinuo je
gunđanje i okrenuo se Džejmiju sa donetom odlukom.
„To će biti tvoj prvi zadatak, momče u službi Njegovog veličanstva.
Približno si istih godina kao Njegova visost, ali imaš iskustvo i znaš da proceniš
128
stvari na osnovu vremena koje si proveo u Parizu – i moje obuke, da polaskam
sebi.“ Kratko se osmehnuo Džejmiju. „Možeš da se sprijateljiš sa Njegovom
visosti. Olakšaj mu posao sa svim onim ljudima koji mu mogu koristiti; većinu
njih si već upoznao. I objasni Njegovoj visosti – što taktičnije možeš – da
galantnost u pogrešnom pravcu može naneti znatnu štetu ciljevima njegovog
oca.“
Džejmi je odsutno klimnuo, očito misleći na nešto drugo.
„A kako je to naša sobarica saznala za posete Njegove visosti, Sasenah?“
upitao je. „Ne napušta kuću češće nego jednom nedeljno da bi otišla na misu,
zar ne?“
Odmahnula sam glavom i progutala naredni zalogaj da bih odgovorila.
„Koliko sam uspela da saznam, naša kuvarica je to čula od kuhinjskog
momka, koji je to čuo od štalskog momka, koji je to saznao od komšijskog
konjušara. Ne znam koliko je još ljudi između, ali je kuća Roanovih treća od
naše. Mogu zamisliti da i princeza zna sve o nama“, veselo sam dodala. „To
sigurno zna pod uslovom da razgovara sa svojom kuvaricom.“
„Dame ne tračare sa svojom poslugom“, hladno je rekao Džared. Besno je
pogledao Džejmija u nemom preklinjanju da bolje pripazi na svoju ženu.
Videla sam da se ugao Džejmijevih usana krivi, ali je samo pijuckao svoj
montraše i promenio temu pričom o poslednjem Džaredovom poduhvatu –
pošiljci ruma koja je pošla sa Jamajke.
Kada je Džared pozvonio da se skloni posuđe i donese brendi, ja sam se
izvinila. Jedan od Džaredovih običaja bio je da uz brendi uživa u dugim crnim
cigarama, a ja sam imala nejasan osećaj da jegulje koje sam pojela, bilo da su
žvakane pažljivo ili ne, neće postati još bolje ako se nadime.
Legla sam na svoj krevet i pokušala, sa umerenim uspehom, da ne mislim
0 jeguljama. Zažmurila sam i pokušala da mislim na Jamajku – prijatne bele
plaže pod tropskim suncem. Ali su misli o Jamajci navodile na razmišljanje o
Vilhelmini, i to o brodovima podstaklo me je da mislim o moru, što je direktno
vodilo razmišljanju o džinovskim jeguljama, kako se smotavaju i uvijaju kroz
narastajuće zelene talase. Dobro mi je došlo što me je Džejmi prekinuo svojim
pojavljivanjem, pa sam s olakšanjem sela čim je ušao.

129
 „Fju!“ Oslonio se na zatvorena vrata, hladeći se svojim žaboom. „Osećam
se kao dimljena kobasica. Džared mi je drag, ali će mi biti drago kad odnese
svoje proklete cigare u Nemačku.“
„Pa nemoj mi prilaziti ako smrdiš kao cigara“, kazala sam. „Jeguljama ne
prija dim.“
„Nimalo ih ne krivim zbog toga.“ Skinuo je kaput i raskopčao košulju.
„Mislim da to radi namerno, razumeš“, poverio mi se, cimajući glavom ka
vratima dok je skidao košulju. „Kao sa pčelama.“
„Pčelama?“
„Kako premeštaš roj pčela?“ započeo je objašnjenje, otvarajući prozor i
kačeći košulju napolje. „Napuniš lulu najjačim duvanom koji možeš da nađeš,
zavučeš je u košnicu i duvaš dim u saće. Pčele sve popadaju ošamućene i možeš
ih odneti gde god hoćeš. Mislim da Džared to radi sa svojim mušterijama;
nadimi ih tako da skroz otupe i potpišu narudžbine za triput onoliko vina
koliko su mislili, pre nego što im se čula povrate.“
Zakikotala sam i on se nacerio, stavljajući prst na usta na zvuk Džaredovih
lakih koraka koji su dopirali hodnikom, kada je pored naše sobe prolazio prema
svojoj.
Kad je opasnost da ćemo se odati prošla, došao je i pružio se pored mene,
samo u kiltu i čarapama.
„Nije ti previše loše?“, upitao je. „Ako jeste, ja mogu da spavam u sobi za
presvlačenje ili da izbacim glavu kroz prozor da se provetri.“
Onjuškala sam njegovu kosu, gde se miris duvana zadržao među riđim
talasima. Svetlost sveće ih je činila crvenim sa zlatnim nitima, i ja sam prošla
prstima kroz njih, uživajući u njihovoj gustoj mekoći i tvrdim osećajem kosti
ispod.
„Ne, nije suviše loše. Znači, nisi zabrinut što Džared tako brzo odlazi?“
Poljubio mi je čelo i legao, položivši glavu na jastuk. Nasmešio se nagore
ka meni, odmahujući glavom.
„Ne. Upoznao sam glavne mušterije i kapetane, i znam sve skladištare i
funkcionere, a cenovnike i inventare sam popamtio i držim ih u memoriji. Ono
što je ostalo da se nauči o poslu naučiću u praksi; Džared me ne može naučiti
više od ovoga.“
„A princ Čarls?“
130
 Napola je zažmurio i malo zastenjao od rezignacije. „Ah, dobro. Što se toga
tiče, moram se pouzdati u Božju milost, a ne u Džareda. I usuđujem se da
kažem da će biti lakše ako nema Džareda u blizini da gleda šta radim.“
Legla sam pored njega i on se okrenuo prema meni, obuhvatajući moj struk
da bismo bili bliže.
„Šta ćemo da radimo?“ upitala sam. „Imaš li neku ideju, Džejmi?“
Njegov dah je bio topao na mom licu, sa primesom brendija, pa sam
nagnula glavu da ga poljubim. Njegova meka, široka usta su se otvorila i
rastegao je poljubac pre nego što mi je odgovorio.
„Oh, imam ja ideja“, rekao je, odmičući se uz uzdah. „Bog zna šta će ispasti
od njih, ali imam neke ideje.“
„Kaži mi.“
„Mmfm.“ Namestio se udobnije, okrenuvši se na leđa i obuhvatajući me
jednom rukom tako da mi je glava bila na njegovom ramenu.
„Pa“ , počeo je, „onako kako ja to vidim, to je pitanje novca, Sasenah.“
„Novca? Ja sam mislila da je to pitanje politike. Zar Francuzi ne žele da se
Džejms vrati na vlast jer to znači nevolje za Engleze? Iz ono malo čega se mogu
prisetiti, Luj je želeo – će želeti“, ispravila sam se, „da Čarls Stjuart skrene kralju
Džordžu pažnju sa onoga što je namerio u Briselu.“
„Ubeđen sam da je tako“, rekao je, „ali vraćanje kraljeva na vlast traži
novac. A Luj ga ni sam nema toliko da bi mogao da ga koristi i za vođenje ratova
u Belgiji i da finansira invaziju Engleske. Čula si šta je Džared rekao o
kraljevskoj riznici i porezima?“ „Da, ali...“
„No, nije Luj taj koji će to izazvati“, rekao je, objašnjavajući mi. „Mada se i
on ponešto pita o tome, naravno. Ne, postoje drugi izvori novca koje će Džejms
i Čarls isprobati, a to su francuske bankarske porodice, Vatikan i španski dvor.“
„Pri čemu Džejms pokriva Vatikan i Špance, a Čarls francuske bankare,
misliš?“, zainteresovano sam upitala.
Klimnuo je glavom, zureći u izrezbarene daske na tavanici. Orahove daske
bile su meke, svetlosmeđe na treperavoj svetlosti sveće, a nešto tamnije rozete
i trake su se ponavljale u svakom uglu.
„Aha, tako mislim. Stric Aleks mi je pokazao prepisku Njegovog veličanstva
kralja Džejmsa, i sudeći po tome, rekao bih da su mu Španci najbolja šansa.
Papa je prinuđen da ga podrži, razumeš, kao katoličkog monarha; papa
131
Klement je podržavao Džejmsa dosta godina, a sada kada je Klement mrtav,
Benedikt to nastavlja, ali ne na tako visokom nivou. Ipak su i Filip od Španije i
Luj Džejmsovi rođaci; obaveza prema burbonskoj krvi je ono na šta se on
poziva.“ Nasmešio mi se kiselo, iskosa. „A prema onome što sam ja video, mogu
ti reći da kraljevska krv postaje prokleto retka kada dođe do novca, Sasenah.“
Podižući lagano noge, jednom rukom je skinuo čarape i bacio ih na stočić.
„Džejms je dobio neki novac od Španije pre trideset godina“, napomenuo
je. „Malu flotu brodova i nešto ljudi, takođe. To je bio ustanak 1715. Ali ga je
pratila zla kob i Džejmsove snage su poražene kod Šerifsmuira – pre nego što
je Džejms uopšte stigao. Zato bih rekao da Španci možda nisu preterano voljni
da finansiraju drugi pokušaj povratka Stjuarta – bar ne bez vrlo jasnog uverenja
da bi to moglo da uspe.“
„Zato je Čarls došao u Francusku da obrađuje Luja i bankare“, premišljala
sam. „A prema onome što ja znam o istoriji, uspeće. Što nas ostavlja gde?“
Džejmi je sklonio ruku sa mojih ramena i istegao se, a premeštanje njegove
težine je pomerilo madrac ispod mene.
„To ostavlja mene da prodajem vino bankarima, Sasenah“, rekao je,
zevajući. „I tebe da pričaš sa sluškinjama. A ako podignemo dovoljno dima,
možda ćemo omamiti pčele.“

*****

Baš pred svoj polazak, Džared je odveo Džejmija do male kuće na Monmartru
gde je stanovala Njegova visost princ Čarls Edvard Kazimir, itd. Stjuart,
čekajući priliku da vidi šta će Luj učiniti ili neće učiniti za svog rođaka kome
treba novac i ima aspiraciju na tron.
Ispratila sam ih, obojicu, obučene u najbolje što imaju, i dok su bili odsutni,
vreme sam provela zamišljajući njihov susret i pitajući se kako će proći.
„Kako je bilo?“, upitala sam Džejmija čim sam se našla sama sa njim posle
povratka. „Kako on izgleda?“
Počešao se po glavi, razmišljajući.
„Pa“, konačno je rekao, „boleo ga je zub.“
„Šta?“

132
 „Tako je rekao. I izgledalo je da je to bilo vrlo bolno. Lice mu se iskrivilo u
stranu i vilica mu se malo nadula. Ne mogu da kažem da li se uvek ponaša
ukočeno ili ga je bolelo da govori, ali nije rekao mnogo.“
Posle formalnog predstavljanja, oni malo stariji kao Džared, erl Marišal i
prilično zlovoljna osoba kojoj su se nemarno obraćali sa Balhaldi, skupili su se
i počeli da pričaju o škotskoj politici, ostavljajući Džejmija i Njegovu visost
manje-više same.
„Obojica smo popili po čašu brendija“, poslušno je izvestio Džejmi na moje
podsticanje. „Pitao sam ga kako mu se dopada Pariz, a on je rekao da ga smatra
prilično dosadno ograničavajućim pošto ne može nikuda u lov. I tako smo
razgovarali o lovu. Više voli da lovi sa psima nego sa hajkačima, a ja sam rekao
da je tako i sa mnom. Zatim mi je kazao koliko je fazana ubio na jednoj lovačkoj
turi u Italiji. Pričao je o Italiji dok nije rekao da mu hladan vazduh sa prozora
utiče na zub – to nije baš dobro sazidana kuća – samo mala vila. Zatim smo
popili još brendija za njegov zub i ja sam mu pričao o lovu na jelena u Hajlendsu
a on je rekao da bi voleo da to proba nekada i pitao da li dobro gađam lukom i
strelom. Kazao sam da sam dobar u tome, pa je rekao da se nada da će me
jednom pozvati da lovim sa njim u Škotskoj. A tada je Džared rekao da mora
da svrati do skladišta na povratku. Njegova visost mi je pružila ruku, ja sam je
poljubio i otišli smo.“
„Hmm“, rekla sam. Kako je razum nalagao da se prirodno slavni – ili oni
koji će postati slavni, ili bar imaju izglede za slavu – ponašaju manje-više isto
kao i ostali, morala sam da priznam da me je izveštaj o Princu Lepom malo
razočarao. Pa ipak, Džejmi je pozvan da dođe ponovo. Ono što je važno,
naglasio je, jeste upoznati se sa Njegovom visosti da bi mogao da pripazi na to
kako se njegovi planovi razvijaju. Pitala sam se da li bi kralj Francuske bio
malčice impresivnija osoba.

*****

Nije nam trebalo mnogo vremena da to otkrijemo. Nedelju dana kasnije,

Džejmi se probudio po hladnoj, crnoj tami i obukao se za dugo jahanje do
Versaja da bi prisustvovao kraljevom lever. Luj se budio tačno u šest svakog
jutra. U to vreme bi se malobrojni povlašćeni koji su odabrani da prisustvuju
133
kraljevoj toaleti skupili u predsoblju, spremni da se pridruže procesiji plemića
i pomoćnika koji monarhu pomažu u pozdravljanju novog dana.
Kada ga je batler Magnus probudio u sitne sate, Džejmi se pospano
oteturao iz kreveta i spremio se, zevajući i gunđajući. U to doba mi je stomak
bio miran pa sam uživala u tom divnom osećaju posmatranja nekoga ko mora
da obavi nešto neprijatno na šta mi nismo prinuđeni.
„Dobro pazi“, rekla sam glasom još promuklim od spavanja. „Da bi mogao
sve da mi ispričaš.“
Pospano je zabrundao da se slaže, nagnuo se da me poljubi i zatim otišao,
sa svećom u ruci, da nadgleda osedlavanje konja. Poslednje što sam čula pre
nego što sam ponovo utonula u san bio je Džejmijev glas dole, iznenada jasan
i razbuđen na svežem noćnom vazduhu dok je razmenjivao pozdrave sa
konjušarom na ulici pred kućom.
Ako se uzme u obzir rastojanje do Versaja, i mogućnost – na koju je Džared
upozorio – da bude pozvan na ručak, nisam se iznenadila kada se nije vratio
do podneva, ali nisam mogla da sprečim svoju radoznalost pa sam sve
nestrpljivije čekala njegov dolazak koji se – konačno – dogodio u vreme čaja.
„I, kakav je bio kraljev lever? “, upitala sam, pomažući Džejmiju da skine
kaput. Pošto je za dvor nosio tesne i krute rukavice od svinjske kože, nije
uspevao da se izbori sa graviranom srebrnom dugmadi po klizavom plišu.
„Oh, tako je mnogo bolje“, rekao je, razgibavajući svoja široka ramena od
olakšanja kada su dugmad bila raskopčana. Kaput je bio preterano tesan za ta
ramena; izvlačenje iz njega bilo je poput ljuštenja jajeta.
„Interesantno, Sasenah“, rekao je odgovarajući na moje pitanje, „bar prvih
sat vremena.“
Dok je procesija plemića ulazila u kraljevsku spavaću sobu tako što je svaki
nosio ponešto od ceremonijalnog pribora: peškir, brijač, čašu piva, kraljevski
pečat i slično, gospoda zadužena za spavaću sobu su razmakla teške zavese
koje su sprečavale zori da priđe, raskrilili su draperije ogromnog kreveta i
izložili lice le roi Louis zainteresovanom oku izlazećeg sunca.
Kada su mu pomogli do ruba kreveta, kralj je seo zevajući i češkajući se po
obrasloj bradi dok su mu pomoćnici navlačili težak srebrni mantil od izvezenog
srebra i zlata preko kraljevskih ramena, i kleknuli da skinu debele filcane

134
čarape u kojima kralj spava da bi ih zamenili onima od tanje svile, a zatim mu
obuli papuče obrubljene zečijim krznom.
Jedan po jedan, plemići sa dvora dolazili su da kleknu pred noge suverena
da ga s poštovanjem pozdrave i pitaju kako je Njegovo veličanstvo provelo noć.
„Ne baš dobro, rekao bih“, Džejmi je ovde prekinuo priču da kaže svoje
mišljenje. „Izgledao je kao da je odspavao samo sat ili dva i pri tom ružno
sanjao.“
Uprkos krvavim očima i obešenoj vilici, Njegovo veličanstvo je graciozno
klimalo svojim dvorjanima, a onda se polako diglo na noge i naklonilo onim
povlašćenim gostima koji su čekali u zadnjem delu sobe. Potištenim mahanjem
ruke pozvao je gospodu zaduženu za spavaću sobu koja su Njegovo veličanstvo
odvela do fotelje koja ga je čekala i on je seo sklopljenih očiju, uživajući u
uslugama svojih pomoćnika, dok je vojvoda od Orleana privodio jednog po
jednog posetioca da klekne pred kralja i ponudi nekoliko reči pozdrava.
Formalne molbe su ostavljene za malo kasnije, kada se Luj bude dovoljno
razbudio da ih čuje.
„Ja nisam bio da tamo nešto moljakam, već samo da mi se iskaže
naklonost“, objasnio je Džejmi, „pa sam samo kleknuo i kazao: ‘Dobro jutro,
Vaše veličanstvo’, dok je vojvoda govorio kralju ko sam ja.“
„Da li je kralj išta rekao tebi?“, upitala sam.
Džejmi se nacerio, ruku spojenih iza glave jer se protezao. „Oh, jeste.
Otvorio je jedno oko i pogledao u mene kao da ne veruje.“
Još uvek sa jednim otvorenim okom, Luj je odmerio svog posetioca sa
prigušenim interesovanjem, a onda prokomentarisao: „Krupan si, zar ne?“
„Ja sam rekao: ‘Da, Vaše veličanstvo’“, rekao je Džejmi. „Zatim je on pitao:
‘Znaš li da plešeš?’, a ja sam odgovorio da znam. Zatim je opet zatvorio oko i
vojvoda mi je pokazao da odstupim.“
Kada su predstavljanja završena, gospoda zadužena za spavaću sobu su, uz
ceremonijalnu pomoć najvažnijih plemića, nastavila sa kraljevom toaletom.
Dok su to radili, razni molitelji su na znak vojvode od Orleana prilazili da
mrmljaju kralju u uvo dok je on izvijao glavu da se namesti za brijač ili savijao
vrat da mu poprave periku.
„Oh? A da li su tebi ukazali toliku čast da Njegovom veličanstvu izduvaš
nos?“, upitala sam.
135
 Džejmi se smeškao, istežući spojene ruke dok zglobovi na prstima nisu
počeli da pucaju.
„Nisu, hvala bogu. Ja sam se sakrio uz orman, pokušavajući da izgledam
kao deo nameštaja, dok su me raznorazni grofići i vojvodice posmatrali
krajičkom oka kao da je biti Škot nešto zarazno.“
„Pa bar si dovoljno visok da bi mogao sve da vidiš?“
„Oh, da. To jesam, čak i kada se spustio na svoju chaise percée.“
„Stvarno je to uradio? Pred svima?“ Bila sam fascinirana. Čitala sam o tome,
naravno, ali mi je ipak bilo teško da poverujem.
„Oh, jeste, i svi su se ponašali isto kao kada se umivao i duvao nos. Vojvoda
od Neva je imao neopisivu čast“, dodao je ironično, „da Njegovom veličanstvu
obriše dupe. Nisam video šta su uradili sa peškirom; izneli su ga i onda su ga
pozlatili, nema sumnje.“
„A pri tom je to bio vrlo zamoran posao“, dodao je, naginjući se i oslanjajući
šake o pod da razmrda mišiće nogu. „Trajalo je beskrajno dugo; čovek je stisnut
kao sova.“
„Stisnut kao sova?“, upitala sam jer mi se to poređenje svidelo. „Ima
konstipaciju, hoćeš da kažeš?“
„Aha, gadnu. A nije ni čudo kad se zna šta jedu na dvoru“, dodao je kritički,
istežući se unazad. „Užasna ishrana, sve krem i puter. Trebalo bi da jede kašu
svako jutro za doručak – to bi rešilo problem. Vrlo je dobra za stomak, znaš.“
Ako su Škoti tvrdoglavi u nekom pogledu – a, zapravo, izgleda da su
tvrdoglavi za mnogo toga, ako ćemo pravo – onda su to za vrline ovsene kaše
za doručak. Kroz godine života u zemlji tako siromašnoj da za jelo nije bilo
ničeg osim ovsa, kao i obično su nužnost pretvorili u vrlinu i insistirali na tome
da im se to dopada.
Džejmi se do sada već bacio na pod i radio je pilotske vežbe koje sam mu
preporučila za leđne mišiće.
Vraćajući se na njegovu raniju opasku, rekla sam: „Zašto si rekao stisnut
kao sova? Čula sam to i ranije, ali je značilo da je neko pijan, a ne da ima zatvor.
Da li to znači da sove imaju konstipaciju?“
Završavajući ciklus vežbi, on se prevrnuo i legao na tepih, dahćući.
„Oh, da.“ Dugo je izdisao, a onda je povratio dah. Seo je i sklonio kosu iz
očiju. „Ili ne baš zapravo, ali tako ide priča koju čuješ.
136
 Narod će ti reći da sove nemaju čmar pa ne mogu da isteraju ono što su
pojele – kao miševi, razumeš? Zato se kosti i dlake i takve stvari pretvore u
klupko i sova ih povrati pošto ih se ne može rešiti na suprotnom kraju.“
„Stvarno?“
„Oh, da, to je istina, tako rade. Tako se i nalazi drvo na kome živi sova;
tražiš loptice po zemlji. Sove prave gadan svinjac“, dodao je, odmičući kragnu
od vrata da se osveži.
„Ali one imaju čmar“, obavestio me je. „Jedanput sam oborio jednu s drveta
praćkom i pogledao.“
„Momak radoznalog duha, eh?“, rekla sam, smejući se.
„Da se uverim, Sasenah.“ Nacerio se. „Da stvari proteruju i tuda. Jednom
sam sa Ijanom proveo ceo dan sedeći ispod drveta sa sovom da bih se uverio.“
„Hriste, ti mora da si bio radoznao“, primetila sam.
„Pa hteo sam da znam. Ijan nije hteo da sedi mirno tako dugo i ja sam
morao da ga tresnem malo da prestane da se vrpolji.“ Džejmi se zasmejao,
prisećajući se. „Tako je sedeo mirno sa mnom dok se to dešavalo, a onda je
skupio punu šaku sovinih kuglica, gurnuo ih meni u košulju i zbrisao kao
munja. Bože, mogao je da trči kao vetar.“ Tuga mu se nakratko pojavila na licu,
sećanje na brzonogog prijatelja iz detinjstva kosila se sa skorijom uspomenom
na njegovog zeta koji usiljeno ćopa, mada dobroćudan, na drvenoj nozi zbog
karteča zarađenog u nečijoj tuđoj bici.
„To zvuči kao težak život“, napomenula sam, želeći da mu skrenem misli.
„Ne posmatranje sova, nisam mislila na to – već na kralja. Nema privatnosti,
nikada, ni prilikom odlaska u toalet.“ „Meni se to ne bi dopalo“, složio se
Džejmi. „A opet, on je kralj.“
„Mmm. Pretpostavljam da sva moć i luksuz nadoknađuju sve to.“
Slegnuo je ramenima. „Ne znam, takvu je pogodbu Bog napravio za njega
i nema on tu šta da bira sem da to iskoristi najbolje što može.“ Dohvatio je svoj
pled i njegov kraj provukao kroz pojas do ramena.
„Stani, pusti meni.“ Uzela sam srebrnu kopču od njega i plamenu tkaninu
pričvrstila na njegova ramena. On je razmestio ogrtač, ravnajući vunu prstima.
„I ja imam svoju pogodbu, Sasenah“, tiho je rekao gledajući u mene. Kratko
se osmehnuo. „Mada, Bogu hvala, to ne znači da zovem Ijana da mi briše dupe.
Ali sam rođen kao gospodar. Ja sam nadzornik te zemlje i ljudi na njoj, i moram
137
da se pogađam sa njima najbolje što umem.“ Pružio je ruku i lako mi dodirnuo
kosu.
„Zato mi je bilo drago kada si rekla da ćemo doći, da pokušamo i vidimo
šta možemo da učinimo. Jer ništa ne bih voleo više nego da pokupim tebe i
decu i odem daleko, da ostatak života provedem radeći na zemlji i sa stokom,
i da dođem uveče i ležim kraj tebe mirno cele noći.“
Tamnoplave oči su bile neprozirne od zamišljanja, dok se ruka vratila
naborima njegovog pleda, milujući jarke kvadrate Frejzerovog tartana, sa
malom belom crtom koja razlikuje Lalibroh od drugih ogranaka klana i
familija.
„Ali da to uradim“, nastavio je, kao da priča više sebi nego meni, „jedan deo
moje duše bi se osećao kao da sam prekršio zakletvu i mislim – mislim da bih
večito slušao glasove svojih ljudi kako me dozivaju.“
Spustila sam ruku na njegovo rame, a on je podigao glavu, uz blagi osmeh
na usnama.
„Mislim da bi zaista tako i bilo“, rekla sam. „Džejmi... Šta god da se desi,
šta god mi mogli da učinimo...“ Zastala sam, tražeći reči. Kao i toliko puta
ranije, sam ogromni značaj zadatka koji smo sebi postavili me je prevladao i
ostavio bez teksta. Ko smo mi da menjamo tok istorije, da menjamo tok
događaja ne sebi, već prinčevima i seljacima, celoj škotskoj državi?
Džejmi je spustio ruku preko moje i stegao je da me obodri.
„Niko od nas ne može tražiti više od onog što najbolje umemo, Sasenah.
Ne, ako dođe do krvoprolića, krv neće ostati na našim rukama, a molimo se
Bogu da do toga uopšte ne dođe.“
Pomislila sam na usamljeno sivo kamenje klanova u kalodenskoj pustari i
na Hajlendere, koji će ležati pod njim, ako mi ne uspemo.
„Molimo se Bogu“, ponovila sam poput eha.

138
 8

Povampireni

duhovi i

krokodili

zmeđu kraljevskih audijencija i svakodnevnih zahteva Džaredovog

posla, izgledalo je da Džejmi život smatra ispunjenim. Nestajao je sa
Murtagom ubrzo posle doručka svakog jutra da proveri nove isporuke
skladištu, napravi inventar, poseti dokove na Seni i obiđe, po
njegovom opisu, vrlo neukusne taverne.
„Bar imaš Murtaga sa sobom“, napomenula sam, nalazeći utehu u toj činjenici,
„i vas dvojica ne možete dospeti u previše nevolja usred dana.“ Žilavi mali
pripadnik klana nije bio impresivan na izgled i od propalica na dokovima se
razlikovao samo po tome što je dole nosio tartan, ali sam prejahala pola
Škotske sa Murtagom da spasem Džejmija iz zatvora Ventvort, i na svetu nije
bilo nikoga kome bih radije poverila njegovu dobrobit.
Posle ručka, Džejmi bi obavio svoje posete – društvene i poslovne, a bilo je
sve više i jednih i drugih – i onda bi se povukao u svoju radnu sobu na sat ili
dva sa poslovnim knjigama i računovodstvom pre večere. Bio je zauzet.
Ja nisam. Nekoliko dana učtivog okršaja sa madam Vijonet, glavnom
kuvaricom, razjasnilo je ko je glavni u domaćinstvu, a to nisam bila ja. Madam
je svakog jutra dolazila do sobe u kojoj sam sedela da se konsultuje o jelovniku
za taj dan i da mi podnese spisak troškova koje smatra neophodnim za
snabdevanje kuhinje: voće, povrće, puter i mleko sa farme izvan samog grada,
koji su svakog jutra stizali sveži, riba uhvaćena u Seni i prodavana sa kolica na
ulici, zajedno sa svežim dagnjama čije su crne obline provirivale iz bokora
sparušenih vodenih biljaka. Gledala sam u spiskove reda radi, odobravala sve,
hvalila večeru od prethodnog dana, i to je bilo sve. Osim povremenih poziva
139
da ključem iz svog svežnja otvorim orman sa posteljinom, podrum pića, trap
ili ostavu, moje vreme je pripadalo njima dok ne dođe vreme da se oblači za
večeru.
Društveni život Džaredove kuće se nastavljao uglavnom kao i kada je on tu
stanovao. I dalje sam bila oprezna oko uveseljavanja na veliko, ali smo
svakodnevno održavali manje večere i na njih su dolazili plemići, kavaljeri i
dame, siromašni jakobiti u izgnanstvu, bogati trgovci i njihove supruge.
Pa ipak, shvatila sam da me jedenje i pijenje i pripremanje za jelo i piće ne
okupiraju baš dovoljno. Vrpoljila sam se toliko da je Džejmi konačno predložio
da dođem i kopiram mu unos u poslovne knjige.
„Bolje je da radiš to nego da se ždereš“, rekao je, gledajući kritički moje
izgrizene nokte. „Osim toga, pišeš čitkije od službenika u skladištu.“
Tako se desilo da sam bila u radnoj sobi, marljivo nadneta nad ogromne
knjige salda kada je g. Silas Hokins došao kasno jednog popodneva sa
porudžbinom za dve bačve flamanskog brendija. G. Hokins je bio pozamašan i
dobrostojeći; emigrant kao i Džared, bio je Englez koji se specijalizovao za
izvoz francuskih brendija u svoju domovinu.
Pretpostavljala sam da bi trgovac koji izgleda kao trezvenjak teško mogao
ljudima da prodaje vino i žestoka pića u velikim količinama. G. Hokins je imao
sreće po tom pitanju, po tome što je imao večito rumene obraze i veseli osmeh
bećara, mada mi je Džejmi rekao da čovek nikada nije okusio svoju robu i
zapravo je retko popio išta jače od piva, mada je njegov apetit za hranu bio
legendaran u kafanama koje je posećivao. Izraz trezvene proračunatosti je
vrebao u pozadini bistrih smeđih očiju, iza prefinjene boemije koja je
olakšavala njegove transakcije.
„Moji najbolji snabdevači“, objavio je potpisujući veliku narudžbinu i
likujući. „Uvek pouzdani, uvek najkvalitetnija roba. Vaš će mi rođak veoma
nedostajati kada bude odsutan“, rekao je klanjajući se Džejmiju, „ali je napravio
dobar posao kada je birao ko će ga zamenjivati. U
Škota se možeš pouzdati da će posao sačuvati u porodici.“
Sitne bistre oči su se zadržale na Džejmijevom kiltu, na kome je crvena
boja Frejzera bila upadljiva prema tamnom drvetu lamperije u salonu.
„Tek ste nedavno došli iz Škotske?“, nehajno je upitao g. Hokins, pipajući
po svom kaputu.
140
 „Ne, u Francuskoj sam već izvesno vreme.“ Džejmi se nasmešio, odbacujući
to pitanje. Uzeo je pero za pisanje od g. Hokinsa, ali je utvrdio da je suviše tupo
za njegov ukus pa ga je bacio u stranu i izvukao novo iz pregršti guščijih pera
koja su virila iz staklene tegle ne stočiću.
„Ah. Vidim po vašoj odeći da ste Škot iz Hajlendsa; mislio sam da biste me
možda mogli posavetovati kakva su trenutno osećanja dominantna u tom delu
zemlje. Čovek čuje razne glasine, razumete.“ G. Hokins se zavalio u stolicu na
Džejmijevo odmahivanje rukom, a njegovo oblo, ružičasto lice je naizgled bilo
koncentrisano na debeli kožni novčanik koji je izvukao iz džepa.
„Što se širenja glasina tiče – to mu dođe kao redovno stanje stvari u
Škotskoj, zar ne?“, kazao je Džejmi, marljivo oštreći novo pero. „Ali osećanja?
Ne, ako mislite na politiku, plašim se da ja lično na to obraćam malo pažnje.“
Perorez je napravio oštar zvuk dok je odsecao rožnate komadiće sa debelog
pera.
G. Hokins je izvadio nekoliko srebrnjaka iz novčanika, uredno ih redajući
u kolonu između njih dvojice.
„Zaboga?“ rekao je, gotovo odsutno. „Ako je tako, onda ste vi prvi
Hajlender koga sam sreo a da ga to ne zanima.“
Džejmi je dovršio oštrenje i podigao vrh pera, čkiljeći da mu odmeri
oštrinu.
„Mm?“, rekao je neodređeno. „Aha, pa mene zanimaju druge stvari;
vođenje posla samo po sebi odnosi mnogo vremena, kao što i sami znate, rekao
bih.“
„U pravu ste.“ G. Hokins je izbrojao svoj metalni novac u koloni još jednom
i sklonio jednu kovanicu, zamenjujući je sa dve manje. „Čuo sam da je Čarls
Stjuart nedavno došao u Pariz“, rekao je. Njegovo okruglo lice pijanca je
pokazivalo samo blago interesovanje, ali su oči u svojim džepovima sala bile na
oprezu.
„Oh, da“, promrmljao je Džejmi, a ton mu je bio takav da nije bilo jasno da
li je to potvrda činjenice ili samo izraz učtive nezainteresovanosti. Držao je
porudžbenicu pred sobom i potpisivao svaku stranicu izuzetno pažljivo, više
crtajući slova nego ih žvrljajući, kako je obično radio. Levoruk koji je kao dete
nateran da piše desnom rukom, on se i inače mučio sa pisanjem, ali je retko
pravio toliku dramu od toga.
141
 „Znači, ne delite simpatije svog rođaka u tom pravcu?“ Hokins se malo
uspravio u stolici, posmatrajući teme pognute Džejmijeve glave, koje naravno
nije govorilo ništa.
„Da li vas se to tiče, gospodine?“ Džejmi je podigao glavu i fiksirao g.
Hokinsa prilično blagim pogledom svojih plavih očiju. Punački trgovac je na
tren uzvratio pogled, a onda mahnuo debeljuškastom šakom nonšalantno to
odbacujući.
„Nimalo“, glatko je odgovorio. „Pa ipak, upoznat sam sa jakobitskim
sklonostima vašeg rođaka – on to ne krije. Pitao sam se da li su svi Škoti
jednodušni po pitanju pretenzije Stjuarta na tron.“
„Ako ste često imali posla sa hajlendskim Škotima“, suvo je rekao Džejmi
pružajući kopiju narudžbenice, „onda sigurno znate da je prava retkost da se
nađu dvojica koji se slažu oko bilo čega izuzev boje neba – a čak je i to otvoreno
pitanje s vremena na vreme.“
G. Hokins se nasmejao, njegov veliki stomak se zatresao ispod prsluka, pa
je stavio presavijen papir u kaput. Videvši da Džejmi nije voljan za nastavak te
linije propitivanja, upala sam u tom trenutku sa domaćinskom ponudom vina
s Madeire i kolača.
Na trenutak se činilo da je g. Hokins zainteresovan, ali je onda sa žaljenjem
odmahnuo glavom, odgurujući stolicu da ustane.
„Ne, ne, hvala vam, gospo, ali neću. Arabela pristaje u četvrtak i moram da
budem u Kaleu da je sačekam. A treba đavolski mnogo toga završiti pre nego
što sednem u kočiju da odem.“ Napravio je grimasu ka velikom štosu
narudžbenica i prijemnica koji je izvukao iz džepa, dodao im Džejmijevu
priznanicu i vratio ih u veliku kožnu putnu tašnu.
„Pa ipak“, rekao je ozaren, „mogu da obavim neke poslove i usput; svraćaću
u gostionice i kafane odavde do Kalea.“
„Ako svratite u sve kafane odavde do obale, nećete stići do Kalea pre
sledećeg meseca“, napomenuo je Džejmi. Izvadio je svoj novčanik iz torbice i
ubacio hrpicu srebrnjaka.
„Više nego tačno, gospodine“, kazao je Hokins, utučeno se mršteći. „Valjda
ću jednu ili dve morati da propustim, ali ću ih posetiti u povratku.“
„Sigurno možete poslati nekog drugog u Kale da vas odmeni ako je vaše
vreme tako dragoceno?“, predložila sam.
142
 On je izražajno zakolutao očima i pućio svoja mala vesela usta tako da je
to ličilo na tugu.
„Uradio bih to, gospo. Ali ono što Arabela donosi je, avaj, nešto što
nikako ne mogu poveriti nekom drugom. Moja nećaka Meri je na brodu“,
poverio se, „koji i u času dok ovo govorimo ide ka francuskoj obali. Ima tek
petnaest godina i nikada nije napuštala kuću. Bojim se da je teško mogu
ostaviti da se sama snalazi kako da dođe do Pariza.“
„Tu ste u pravu“, učtivo sam se složila. Ime mi je zvučalo poznato, ali nisam
mogla da smislim zašto. Meri Hokins. Nedovoljno karakteristično; to ime
nisam mogla povezati ni sa čim odredenim. Još sam se premišljala oko toga
kada je Džejmi ustao da g. Hokinsa otprati do vrata.
„Nadam se da će vašoj nećaki putovanje biti prijatno“, rekao je učtivo.
„Dolazi li ovde na školovanje? Ili da poseti rodbinu?“
„Radi braka“, zadovoljno je rekao njen stric. „Moj brat je imao sreće da joj
nađe izuzetno dobru priliku – pripadnika francuskog plemstva.“ Izgledalo je
kao da raste od ponosa dok je to govorio, jednostavna zlatna dugmad su jedva
izdržavala pritisak tkanine njegovog prsluka. „Moj stariji brat je baronet,
znate.“
„Ona ima petnaest godina?“, rekla sam, osećajući se neprijatno. Znala sam
da rano stupanje u brak nije retkost, ali petnaest godina? Ipak, ja sam se udala
sa devetnaest – pa ponovo sa dvadeset sedam. Znala sam prokleto mnogo više
sa dvadeset sedam.
„Hm, da li vaša nećaka već dugo poznaje svog verenika?“, oprezno sam
upitala.
„Nikada ga nije srela. Zapravo“, g. Hokins se nagnuo bliže, stavljajući prst
preko usana i govoreći tiše, „ona još ni ne zna za brak. Pregovori nisu sasvim
završeni, razumete.“
Zgrozila sam se od toga i zaustila sam da nešto kažem, ali mi je Džejmi
čvrsto stegnuo lakat da me upozori.
„Pa, ako je džentlmen od plemenite krvi, možda ćemo onda videti vašu
nećaku na dvoru“, prokomentarisao je, čvrsto me gurajući prema vratima kao
lopata buldožera. G. Hokins, prinuđen da se pomeri da ga ne bih zgazila, pošao
je unazad i dalje govoreći.

143
 „Zaista biste mogli, gospodaru Broh Tuaraha. Smatrao bih velikom čašću
da vi i vaša dama upoznate moju nećaku. Siguran sam da bi joj predstavljalo
veliku utehu društvo zemljakinje“, dodao je uz udvorički osmeh meni. „Mada
ne bih da zloupotrebljavam nešto što je samo poslovna veza, da se razumemo.“
Đavola ne bi ti da zloupotrebljavaš, pomislila sam ozlojeđeno. Učinio bi ti
sve samo da uguraš svoju porodicu u francusko plemstvo, uključujući udaju
svoje nećake za... za...
„Hm, ko je verenik vaše nećake?“, upitala sam direktno.
Lice g. Hokinsa je postalo prepredeno i nagnuo se dovoljno blizu da grubo
šapne u moje uvo.
„Zaista to ne mogu da kažem dok se ugovori ne potpišu, ali pošto ste vi
očito dama... mogu vam reći da pripada kući Gaskonj. I njen je vrlo istaknut
član, doista!“ „Doista“, rekla sam.
G. Hokins je otišao trljajući ruke, potpuno obuzet onim što ga čeka, a ja
sam se istog časa okrenula Džejmiju.
„Gaskonj! Mora da misli... ali to nije moguće, zar ne? Ona odvratna matora
zver sa flekama od burmuta po bradi koja je bila na večeri prošle nedelje?“
„Vikont Marinji?“, kazao je Džejmi, smešeći se mom opisu. „Verovatno je
on; on je udovac i jedini neoženjen muškarac iz te kuće, koliko ja znam. Mada
ne mislim da je to burmut; samo je reč o tome kako mu raste brada. Malo je
ofucana“, priznao je, „ali mora da je pakleno brijati je sa svim onim krastama.“
„Ne može da uda petnaestogodišnju devojku za... za... to! I to tako da je ni
ne pita!“
„Oh, očekujem da može“, rekao je Džejmi sa izludujućom smirenošću. „U
svakom slučaju, Sasenah, to nisu tvoja posla.“ Čvrsto me je uhvatio za obe ruke
i malo me prodrmao.
„Čuješ li me? Znam da je to tebi čudno, ali tako se to radi. Na kraju krajeva“,
dugačke usne su se iskrivile u jednom uglu, „i tebe su naterali da se udaš mimo
svoje volje. Da li si se do sada pomirila sa tim?“
„Ponekad se pitam!“, otrgnula sam se pokušavajući da oslobodim ruke, ali
me je on prosto pokupio, smejući se, i poljubio me. Trenutak kasnije, odustala
sam od borbe. Opustila sam se u njegovom zagrljaju, priznajući predaju, makar
samo privremenu. Upoznaću Meri Hokins, pomislila sam, i baš ćemo videti šta
misli o predloženom braku. Ako ne želi da vidi svoje ime na bračnom ugovoru,
144
povezano sa vikontom Marinjijem, onda... Iznenada sam se ukočila, odmičući
se iz Džejmijevog zagrljaja.
„Šta je sad?“, izgledao je zabrinuto. „Da ti nije muka, devojče? Skroz si
prebledela!“
A nije ni čudo što jesam. Jer sam se iznenada setila gde sam videla ime Meri
Hokins. Džejmi nije u pravu. Ovo jesu moja posla. Jer sam to ime videla,
napisano elegantnim rukopisom u vrhu porodičnog stabla, starim mastilom i
vremenom izbledelim do sepija smeđe. Meri Hokins nije suđeno da bude
supruga oronulog vikonta Marinjija. Ona će se udati za Džonatana Randala,
godine Gospodnje 1745.

*****

„Ona to ne može da izvede, zar ne?“ upitao je Džejmi. „Džek Randal je mrtav.“
Nasuo je čašu brendija i pružio je meni. Ruka mu je bila mirna na kristalnoj
dršci, ali je crta njegovih usana bila zategnuta i glas mu je zlobnom konačnošću
odrezao reč „mrtav“.
„Podigni noge, Sasenah“, rekao je. „Još si bleda.“ Na njegovo podsticanje
sam poslušno podigla stopala i opružila se na sofi. Džejmi je seo kraj mog
uzglavlja i odsutno položio šaku na moje rame. Prsti su mu bili topli i snažni
dok je nežno masirao malo udubljenje kod zgloba.
„Markus Makranoh mi je rekao da je on video Randala kada ga je stoka
izgazila nasmrt u podzemnoj tamnici zatvora Ventvort“, ponovio je, kao da tim
ponavljanjem pokušava sebe da ubedi. „‘Krpena lutka uvaljana u krv’. Tako je
rekao ser Markus. Bio je veoma ubeđen u to.“
„Da.“ Pijuckala sam brendi, osećajući kako mi toplota udara u obraze.
„Rekao je to i meni. Ne, ti si u pravu, kapetan Randal je mrtav. Samo sam se
prepala kada sam se iznenada setila za Meri Hokins. Zbog Frenka.“ Bacila sam
pogled na svoju levu ruku položenu na stomak. U ognjištu je gorela mala vatra
i njeno svetlo je uhvatilo moj glatki zlatni venčani prsten. Džejmijev prsten, od
škotskog srebra, stajao je na domalom prstu moje druge ruke.
„Ah.“ Džejmijev dodir na mom ramenu se smirio. Glava mu je bila pognuta,
ali je podigao pogled da se sretne s mojim. Nismo pričali o Frenku otkad sam
Džejmija spasla iz Ventvorta niti je smrt Džonatana Randala pominjana među
145
nama. Tada je delovalo da to i nije tako važno, osim što je značilo da nam više
nikakva opasnost ne preti iz tog pravca. Od onda sam oklevala da u Džejmijevo
sećanje prizovem Ventvort.
„Ti znaš da je mrtav, zar ne; mo duinnei“ Džejmi je govorio tiho, prstiju
položenih na moj ručni zglob, i znala sam da govori o Frenku, ne o Džonatanu.
„Možda i nije“, rekla sam, i dalje gledajući u burmu. Podigla sam ruku i
metal je svetlucao na sve slabijem popodnevnom svetlu. „Ako je mrtav, Džejmi
– ako neće postojati zato što je Džonatan mrtav – zašto onda i dalje nosim
prsten koji mi je dao?“
On je zurio u prsten i videla sam da se neki mali mišić grči kod njegovih
usta. Primetila sam da je i njegovo lice bledo. Nisam znala da li će mu nauditi
da sada razmišlja o Džonatanu Randalu, ali izgleda da nije bilo nikakvog
izbora.
„Sigurna si da Randal nije imao dece pre nego što je umro?“, upitao je. „To
bi moglo biti objašnjenje.“
„Moglo bi“, rekla sam, „ali ne, sigurna sam da nije. Frenk“, glas mi je malo
zadrhtao pri pomenu njegovog imena i Džejmi me je stisnuo malo jače, „Frenk
je uspeo da sazna podosta o tragičnim okolnostima smrti Džonatana Randala.
Rekao je da je on – Džek Randal – poginuo na Kalodenskom polju, u poslednjoj
bici Ustanka, i da je njegov sin – to bi bio Frenkov šest puta pradeda – rođen
nekoliko meseci posle očeve smrti. Njegova se udovica preudala nekoliko
godina kasnije. Čak i ako je bilo nezakonite dece, ona ne bi bila upisana u
Frenkovo porodično stablo.“
Džejmi je namrštio čelo i tanka vertikalna crta mu se usekla između obrva.
„Da li bi to onda mogla biti greška – da dete uopšte nije bilo Randalovo? Možda
Frenk potiče samo od loze Meri
Hokins – pošto znamo da je ona još živa.“
Bespomoćno sam odmahnula glavom.
„Ne vidim kako. Da si poznavao Frenka – ali ne, pretpostavljam da ti nikad
nisam rekla. Kada sam prvi put srela Džonatana Randala, odmah sam pomislila
da je to Frenk – nisu bili isti, naravno, ali je sličnost bila... zapanjujuća. Ne,
Džek Randal je bio Frenkov predak, nema sumnje.“ „Razumem.“ Džejmijevi
prsti su se ovlažili; sklonio ih je i odsutno ih obrisao o kilt.
„Onda... možda prsten ne znači ništa, mo duinne“, nežno je rekao.
146
 „Možda ne.“ Dotakla sam metal, topao kao i moja koža, a onda
bespomoćno oborila ruku. „Oh, Džejmi, ne znam! Ne znam ništa!“
Odsutno je protrljao prstima mesto između očiju. „Ne znam ni ja,
Sasenah.“ Oborio je ruku i pokušao da mi se nasmeši.
„Ima jedna stvar“, kazao je. „Rekla si da ti je Frenk kazao da će Džonatan
Randal umreti u Kalodenu?“
„Da. Zapravo, to sam Džeku Randala sama rekla da bih ga uplašila – u
Ventvortu, kada me je izbacio na sneg, pre... pre nego što sam ti se vratila.“ I
oči i usta je zatvorio od iznenadnog grča i ja sam spustila noge, zabrinuta.
„Džejmi! Da li si dobro?“ Pokušala sam da spustim ruku na njegovu glavu,
ali se on odmakao da ga ne bih dotakla, ustao i otišao.
„Ne. Da. U redu je, Sasenah. Pisao sam pisma celo jutro i glava će mi pući.
Ništa ti ne brini.“ Odmahnuo mi je da odem, pritiskajući čelo na hladno
prozorsko okno, čvrsto zatvorenih očiju. Nastavio je da govori, kao da hoće da
skrene pažnju sa bola.
„Onda, ako si ti – i Frenk – znala da će Džek Randal umreti u Kalodenu,
ali mi znamo da neće... onda se to može izvesti, Kler.“
„Šta se može izvesti?“ Zadržala sam se nervozno, želeći da pomognem, ali
ne znajući šta da preduzmem. Očito nije želeo da ga iko dodirne.
„Ono što znaš da će se desiti može se promeniti.“ Podigao je glavu sa
prozora i umorno mi se nasmešio. Lice mu je i dalje bilo bledo, ali su tragovi
tog trenutnog spazma nestali. „Džek Randal je umro pre nego što je trebao i
Meri Hokins će se udati za drugoga. Makar to značilo da se tvoj Frenk neće ni
roditi – ili će se možda roditi na neki drugi način“, dodao je da bi me utešio,
„onda to takođe znači da imamo šansu da uspemo u onome što smo namerili.
Možda Džek Randal nije umro na Kalodenskom polju jer se bitka tamo i nije
odigrala.“
Videla sam da se trudi da se pokrene, da dođe do mene i da me zagrli.
Držala sam ga oko struka, ne pomerajući se. On je sagnuo glavu, oslanjajući
čelo na moju kosu.
„Znam da to mora da te rastužuje, mo duinne. Ali zar ti nije lakše zbog toga
što znaš da se iz toga može izroditi nešto dobro?“

147
 „Da.“ Konačno sam prošaptala u prevoje njegove košulje. Nežno sam se
oslobodila iz njegovog naručja i glavu spustila na njegov obraz. Crta između
njegovih očiju se produbila, a pogled je bio malo odsutan, ali mi se smešio.
„Džejmi“, rekla sam, „idi i lezi. Poslaću D’Arbanvilima poruku da ne
možemo doći večeras.“
„Oh, ne“, protestovao je. „Biću dobro. Poznata mi je ova vrsta glavobolje,
Sasenah; to je samo od pisanja i jedan sat spavanja će to izlečiti. Idem sad gore.“
Okrenuo se ka vratima, a onda počeo da okleva i okrenuo se, uz poluosmeh.
„I ako budem vikao u snu, Sasenah, samo me dodirni i kaži mi: ‘Džek
Randal je mrtav’. To će mi sigurno biti dovoljno.“

*****

I hrana i društvo su kod D’Arbanvila bili dobri. Kući smo se vratili kasno i
zaspala sam čim sam spustila glavu na jastuk. Spavala sam, nisam ništa sanjala,
ali sam se iznenada probudila usred noći, znajući da nešto ne valja.
Noć je bila hladna, a perjani jorgan je skliznuo na pod, kako je često
nestašno radio, ostavljajući na meni samo tanko vuneno ćebe. Prevrnula sam
se u polusnu, tražeći Džejmijevu toplotu. Nije ga bilo.
Ustala sam i tražila ga – videla sam kako sedi kraj prozora, sa glavom u
rukama.
„Džejmi! Šta ti je? Da li te opet boli glava?“ Dohvatila sam sveću
nameravajući da nađem svoju torbu sa lekovima, ali me je nešto u načinu kako
je sedeo nateralo da odustanem od potrage i da mu odmah priđem.
Disao je s naporom kao da je trčao, i mada je bilo hladno, telo mu je bilo
natopljeno znojem. Dotakla sam mu rame i osetila da je tvrdo i hladno kao na
metalnom kipu.
Trgao se od mog dodira i skočio na noge, a oči su mu izgledale krupne i
crne u sobi kojom je carevala noć.
„Nisam hteo da te prepadnem“, kazao je. „Jesi li dobro?“
Nakratko sam se zapitala da li to mesečari jer mu se izraz lica nije
promenio; gledao je pravo kroz mene i šta god da je to video, nije mu se
dopadalo.
„Džejmi!“, oštro sam rekla. „Džejmi, probudi se!“
148
 Tada je trepnuo i ugledao me, ali mu je na licu i dalje bio izraz progonjene
zveri.
„Dobro sam“, rekao je. „Budan sam.“ Govorio je kao da pokušava sebe da
uveri u to.
„Šta je to? Da li si imao noćnu moru?“
„San. Aha. Bio je to san.“
Prišla sam i uzela njegovu ruku u svoju.
„Kaži mi. Otići će ako mi ga ispričaš.“
Uhvatio me je čvrsto za podlaktice, koliko da me spreči da ga dodirujem,
toliko i radi stabilnosti. Mesec je bio pun i mogla sam da vidim da je svaki mišić
njegovog tela zategnut, čvrst i nepomičan poput kamena, ali da pulsira od
gnevne energije, spreman da eksplodira u akciju.
„Ne“, rekao je, i dalje delujući omamljeno.
„Da“, kazala sam. „Džejmi, razgovaraj sa mnom. Ispričaj mi. Ispričaj mi šta
si video.“
„Ne mogu... da vidim ništa. Ništa. Ne vidim.“
Povukla sam ga i okrenula od senki u sobi prema jarkoj mesečini kroz
prozor. Izgleda da je svetlo pomoglo jer mu se disanje usporilo i počeo je da
govori teško i isprekidano.
Sanjao je o kamenju zatvora Ventvort. I dok je govorio, figura Džonatana
Randala je ušla u sobu. I legla gola na njegov krevet, preko vunenog ćebeta.
Usledio je zvuk grubog disanja iza njegovih leđa i osećaj oznojene kože
kako klizi uz njegovu. On je zaškrgutao zubima u agoniji i frustraciji. Čovek iza
njega je osetio mali pokret i nasmejao se.
„Oh, imamo nešto vremena pre nego što te obese, dečko moj“, prošaputao
je. „Puno vremena za uživanje.“ Randal se pomerio naglo, grubo i odsečno, pa
je on nehotice ispustio slab zvuk.
Randal mu je milujući ga rukom sklonio kosu sa čela i zagladio je iza uva.
Vreli dah je bio blizu njegovog uva i on je okrenuo glavu da pobegne, ali ga je
dah pratio, šapućući.
„Da li si ikada video obešenog čoveka, Frejzeru?“ Reči su se nastavljale, ne
želeći da on odgovori, i duga tanka ruka ga je obuhvatila oko struka, nežno
milujući izbočinu njegovog stomaka i zadirkujući ga sa svakom rečju sve niže.

149
 „Da, naravno da jesi; bio si u Francuskoj, video si vešanje dezertera tu i
tamo. Obešeni čovek isprazni creva, zar ne? Dok se konopac brzo zateže oko
njegovog vrata.“ Ruka ga je dograbila, lagano, čvrsto, trljajući i milujući. On je
zdravom šakom zgrabio ivicu kreveta i lice čvrsto zabio u grubo ćebe, ali su ga
reči pratile.
„To će se desiti tebi, Frejzeru. Još svega nekoliko sati i izgubićeš petlju.“
Glas se smejao, zadovoljan sobom. „Otići ćeš u smrt sa dupetom koje će goreti
od mog užitka, a kada ti se isprazne creva, biće to moja sperma koja će ti curiti
niz noge i kapati po zemlji pod vešalima.“
On nije ispustio nikakav zvuk. Osećao je svoj miris, ulepljen u prljavštinu
od zatočeništva, kiselkast od straha i besa. I miris čoveka iza sebe; oštar
životinjski zadah se probijao kroz finu aromu toaletne vodice sa lavandom.
„Ćebe“, rekao je. Oči su mu bile zatvorene, a lice napeto na mesečini. „Bilo
je grubo pod mojim licem i jedino što sam video bilo je kamenje zida ispred
mene. Nije bilo ničega na šta bih mogao da se usredsredim... ničega što sam
mogao da gledam. Zato sam žmurio i mislio na ćebe pod svojim obrazom. Ono
je bilo jedino što sam mogao da osetim pored bola... i njega. Toga... sam se
držao.“
„Džejmi. Pusti me da te držim.“ Govorila sam tiho, pokušavajući da smirim
mahnitost koju sam osećala kako mu kola u krvi. Njegov stisak na moje ruke
bio je dovoljno snažan da one obamru. Ali me nije puštao da pridem bliže;
držao me je na odstojanju isto koliko se držao za mene.
Iznenada me je oslobodio, otrgnuvši se i okrećući se ka prozoru ispunjenim
mesecom. Stajao je napet i uzdrhtao kao struna upravo ispaljenog luka, ali mu
je glas bio miran.
„Ne, neću da te tako zloupotrebljavam, devojko. Ti ne treba da budeš deo
ovoga.“
Zakoračila sam ka njemu, ali me je on zaustavio brzim pokretom. Okrenuo
je lice nazad ka prozoru, sada smiren i prazan poput stakla kroz koje je gledao.
„Vrati se u krevet, devojko. Ostavi me samog neko vreme; uskoro će mi biti
sasvim dobro. Sada nema razloga da brineš.“
Ispružio je ruke, dohvatio ram prozora, zaklanjajući svetlo svojim telom.
Ramena su mu se nadigla od napora i bilo mi je jasno da gura prozor iz sve
snage.
150
 „To je bio samo san. Džek Randal je mrtav.“

*****

Konačno sam zaspala, a Džejmi je i dalje stajao kod prozora i zurio u lice
meseca. Kada sam se probudila u zoru, istina, on je spavao, sklupčan na sedištu
kraj prozora, pokriven svojim pledom i mojim ogrtačem prebačenim preko
nogu da se zgreje.
Probudio se od mog meškoljenja i izgledao je kao i obično, iritantno veseo.
Ali nisam bila sklona da zaboravim noćašnji događaj pa sam otišla do svoje
kutije sa lekovima posle doručka.
Nerviralo me je što mi nedostaje nekoliko biljaka potrebnih za uspavljujući
tonik koji sam zamislila. A onda sam se setila šta mi je rekla Margerita. Rajmon,
prodavač lekovitog bilja u Rue de Varennes. Čarobnjak, tako je rekla. Mesto
koje treba videti. Pa, dobro. Džejmi će celo prepodne provesti u skladištu.
Imam kočije i kočijaša na raspolaganju; otići ću i pogledati.
Čista drvena tezga pružala se celom dužinom radnje sa obe strane, sa
policama koje su se do dvostruke visine čoveka dizale od poda do tavanice.
Neke su police bile zatvorene kliznim staklenim vratima, štiteći ređe i skuplje
supstance, pretpostavila sam. Debeli pozlaćeni kupidoni su se razbaškarili
iznad ormana, duvajući u trube, mašući odećom i uopšte delujući kao da su
uživali u nekoj robi iz ove prodavnice sa velikim sadržajem alkohola.
„Msje Rajmon?“, učtivo sam upitala mladu ženu iza tezge.
„Maître Rajmon“, ispravila je. Nimalo elegantno je obrisala nos rukavom i
pokazala prema dnu radnje, gde su zlokobni oblaci smeđkastog dima lebdeli
iznad niskih vrata.
Čarobnjak ili ne, Rajmon je imao pravo okruženje za svoj posao. Dim se
dizao sa ognjišta od crnog škriljca da bi pravio kolutove ispod crnih greda
krova. Iznad vatre, kameni sto sa izbušenim rupama držao je staklene
pretakače, bakarne „pelikane“, metalne posude sa šiljatim završecima iz kojih
su zloslutne supstance kapale u šolje – i nešto što je izgledalo kao mala, ali
upotrebljiva pecara. Oprezno sam onjušila. Među ostalim snažnim mirisima u
prodavnici, opojna alkoholna primesa je jasno dopirala iz pravca vatre. Uredno
poredane čiste flaše na komodi samo su pojačale moje sumnje. Kako god mu
151
išlo poslovanje sa činima i čudotvornim napicima, majstor Rajmon je, očito,
odlično poslovao sa kvalitetnim šeri brendijem.
Sam destilator je čučao nad vatrom, gurajući nazad žaračem one komade
uglja koji su ispali. Kada me je čuo kako ulazim, ispravio se i okrenuo se da me
pozdravi prijatnim osmehom.
„Kako ste?“, učtivo sam rekla prema temenu njegove glave. Imala sam tako
uverljiv utisak da sam zakoračila u jazbinu opsenara da se ne bih začudila ni
da mi je odgovorio kreketanjem.
Zato što je majstor Rajmon izuzetno ličio na veliku srdačnu žabu. Visok
samo malo više od metar i dvadeset, sa grudima kao bačva i krivim nogama,
imao je debelu, lepljivu kožu stanovnika močvare, i pomalo buljave, prijateljske
crne oči. Osim nevažnog detalja da nije bio zelen, nedostajale su mu samo
kraste.
„Madona!“, rekao je, zračeći zadovoljno. „Šta bih to mogao sa
zadovoljstvom da učinim za vas?“ Zuba nije imao uopšte, što je samo još
pojačavalo onaj žablji utisak pa sam fascinirano zurila u njega.
„Madona?“, rekao je, upitno zagledan u mene.
Naprasno prizvana svesti o tome kako nepristojno zurim, pocrvenela sam
i bez razmišljanja rekla: „Upravo sam se pitala da li vas je ikada poljubila divna
devojka.“
Još više sam pocrvenela kad je pukao od smeha. Sa širokim osmehom je
odgovorio: „Mnogo puta, madona. Ali, avaj, to ne pomaže. Kao što vidite. Do
đavola.“
Bespomoćno smo zapali u smeh, privlačeći pažnju prodavačice koja je
zabrinuto provirila preko niskih vrata. Majstor Rajmon joj je odmahnuo da ode,
a onda je odšepao do prozora, kašljući i hvatajući se za bokove, da otvori
prozore i omogući da izađe nešto dima.
„Oh, ovako je bolje!“, rekao je duboko udišući kada je hladan prolećni
vazduh nagrnuo. Okrenuo se meni, poravnavajući dugu srebrnu kosu koja mu
je sezala do ramena. „A sad, Madona. Pošto smo prijatelji, možda biste sačekali
trenutak da nešto završim.“
I dalje crvena u licu, odmah sam se složila, a on se okrenuo svojom
grejanom kamenom stolu i dalje štucajući od smeha dok je dopunjavao

152
rezervoar pecare. Iskoristivši priliku da povratim pribranost, šetala sam po
radnoj sobi i zagledala zapanjujući niz razbacanih stvari.
Prilično veliki krokodil, verovatno napunjen, visio je sa tavanice. Zagledala
sam se uz žute rožnate pločice, tvrde i sjajne kao presovani vosak.
„Pravi je, zar ne?“, upitala sam, sedajući za izgrebani hrastovi sto.
Majstor Rajmon je digao pogled, smešeći se.
„Moj krokodil? Oh, sigurno, Madona. Uliva poverenje mušterijama.“
Pokazao je glavom prema polici koja je išla duž zida baš iznad nivoa očiju. Na
njoj je stajao red belih keramičkih tegli, a svaka je bila ukrašena zlatnim
ornamentima, nacrtanim cvećem i životinjama, i oznakom napisanom
doteranim crnim slovima. Tri tegle najbliže meni su bile označena na
latinskom, koji sam prevela uz izvesne probleme – krokodilska krv, jetra i žuč
iste životinje, verovatno one koja je preteći visila i klatila se nad nama na
promaji iz glavne radnje.
Dohvatila sam jednu teglu, sklonila zatvarač i pažljivo omirisala.
„Slačica“, rekla sam naprćivši nos, „i timijan. U orahovom ulju, rekla bih,
ali šta ste to dodali da ga učinite opakim?“ Nagnula sam teglu, kritički ispitujući
blatnjavu crnu tečnost u njoj.
„Ah, vaš nos dakle nije samo ukras, Madona!“ Široki osmeh je presekao
žaboliko lice, otkrivajući tvrde plave desni.
„To crno je gnjila pulpa tikve“, rekao mi je u poverenju, naginjući se bliže i
stišavajući glas.
„A što se smrada tiče... to zapravo jeste krv.“
„Ne od krokodila“, rekla sam, podižući pogled.
„Toliko cinizma u nekom tako mladom“, tugovao je Rajmon. „Dame i
gospoda sa dvora, na sreću, po prirodi imaju više poverenja, mada poverenje
nije nešto što vam prvo padne na pamet kada čovek pomisli na aristokrate. Ne,
to je zapravo svinjska krv, Madona, jer je do svinja mnogo lakše doći nego do
krokodila.“
„Mm, da“, složila sam se. „Taj vas je sigurno mnogo koštao.“
„Na sreću, nasledio sam ga, kao i veliki deo mojih trenutnih zaliha, od
prethodnog vlasnika.“ Učinilo mi se da sam videla slabašni treptaj nelagode u
dubini mekih crnih očiju, ali sam postala preosetljiva na detalje u ponašanju

153
ljudi u poslednje vreme, od posmatranja lica na zabavama ne bih li opazila
tanane nagoveštaje koji bi mogli pomoći Džejmiju u njegovim manipulacijama.
Zdepasti mali vlasnik radnje se nagnuo još bliže, u poverenju spuštajući
ruku na moju.
„Vi ste profesionalac, zar ne?“, pitao je. „Moram da priznam, ne izgledate
tako.“
Prvi impuls mi je bio da otrgnem ruku, ali je njegov dodir bio čudno
prijatan; prilično bezličan, neočekivano topao i utešan. Pogledala sam u mraz
koji je obrubljivao okna prozora i pomislila sam da je to to; njegove ruke bez
rukavica bile su tople, što je vrlo neobično za ovo doba godine.
„To zavisi isključivo od toga šta podrazumevate pod izrazom profesionalac“,
rekla sam usiljeno. „Ja sam iscelitelj.“
„Ah, iscelitelj?“ Zabacio je glavu onako u stolici, zainteresovano me
odmeravajući. „Da, to sam pomislio. I ništa više? Ne bavite se predskazivanjem
sudbine niti ljubavnim napicima?“
Osetila sam malu grižu savesti, prisećajući se dana kada sam putovala sa
Murtagom dok smo tražili Džejmija kroz škotski Hajlends i kad sam
predskazivala sudbinu i pevala sa njim da bismo zaradili večeru kao par Cigana.
„Ništa slično“, rekla sam, samo malo crveneći.
„Niste profesionalni lažov, ni slučajno“, kazao je, odmeravajući me i
uživajući. „Prava šteta. U svakom slučaju, kako mogu sa zadovoljstvom da vam
izađem u susret, Madona?“
Objasnila sam mu šta mi treba i on je mudro klimao dok je slušao, a gusta
seda kosa mu se klatila napred preko ramena. Nije nosio periku u svetilištu
svoje radnje niti je puderisao kosu. Ona je bila začešljana unazad sa visokog,
širokog čela i padala je ravno kao štap na ramena, gde se naglo završavala, kao
da je isečena tupim makazama.
Sa njim je doista bilo lako razgovarati jer je puno znao o primeni biljaka i
botanici. Skidao je teglice ovoga i onoga, istresao pomalo iz njih i drobio lišće
u šaku da ga pomirišem.
Naš razgovor je prekinuo zvuk povišenih glasova u prodavnici. Elegantno
obučeni kočijaš se naginjao preko tezge, govoreći nešto prodavačici. Ili tačnije,
pokušavajući da kaže nešto. Na njegove kilave pokušaje uzvraćala je bujica
iskvarenog provansalskog sa druge strane tezge. Izražavanje je bilo suviše
154
komplikovano da bih sve razumela, ali mi je uglavnom bio jasan tok njenih
primedbi. Nešto što je uključivalo kupus i kobasice, i nije zvučalo baš pohvalno.
Zamislila sam se o čudnoj sklonosti Francuza da hranu uključe u praktično
svaki razgovor, kada su se vrata radnje otvorila uz tresak. Kočijašu je pristiglo
pojačanje u liku nekakve persone sa puno ruža i kamera.
„Ah“, promrmljao je Rajmon, zainteresovano zureći ispod moje ruke u
dramu koja se odvijala u radnji. „Vikontesa d Rambo.“
„Poznajete je?“ Prodavačica ju je očito poznavala jer je prestala sa
napadima na kočijaša i povukla se nazad uz orman sa purgativima.
„Da, Madona“, rekao je Rajmon, klimajući. „Ona je prilično skupa.“
Videla sam na šta je mislio pošto je pomenuta dama podigla očigledni
razlog razmirice, teglicu sa nekakvom biljkom u turšiji, naciljala i bacila je
prilično snažno u staklo jedne vitrine.
Tresak je istog časa ućutkao metež. Vikontesa je uperila jedan dugačak,
koščat prst u devojku.
„Ti“, rekla je glasom poput metalnih opiljaka, „donesi mi crni napitak. I to
smesta.“
Devojka je otvorila usta kao da hoće da se buni, a onda ih je, videvši da
vikontesa grabi još jedan projektil, zatvorila i pobegla ka zadnjoj prostoriji.
Očekujući njen ulazak, Rajmon je sa uzdahom dohvatio nešto iznad
njegove glave i stavio devojci u ruku čim je ušla.
„Daj joj ga“, rekao je sležući ramenima. „Pre nego što polomi još nešto.“
Dok se devojka bojažljivo vraćala da isporuči bocu, on se okrenuo ka meni,
kiselo se smeškajući.
„Otrov za rivalku“, rekao je. „Ili bar ona misli tako.“
„Oh?“, kazala sam. „A šta je u stvari? Gorka kora
pasdrena?“ Pogledao me je prijatno iznenađen.
„Veoma ste dobri u ovome“, rekao je. „Prirodni talenat, ili vas je neko učio?
Nije važno.“ Odmahnuo je širokim dlanom, odbacujući tu temu. „Da, tako je.
Pasdren. Rivalka će se sutra razboleti, vidljivo će patiti da bih zadovoljio
vikontesinu želju za osvetom i uverio je da je obavila dobru kupovinu, a onda
će se oporaviti, bez trajne štete, i vikontesa će oporavak pripisati intervenciji
sveštenika ili kontračinima čarobnjaka koga je angažovala žrtva.“

155
 „Mm“, rekla sam. „A šteta naneta vašoj radnji?“ Kasno popodnevno sunce
je sijalo po krhotinama stakla na tezgi i po jednom srebrnjaku koji je vikontesa
bacila da bi platila.
Rejmon je klatio dlanom levo-desno, gestom kojim čovek oduvek pokazuje
okolišanje.
„Sve dođe na svoje“, mirno je rekao. „Kada ona dođe sledećeg meseca po
sredstvo za izazivanje pobačaja, zaračunaću joj dovoljno ne samo da poravnam
štetu, već i da napravim tri nove vitrine. A ona će platiti bez rasprave.“ Kratko
se nasmešio, ali bez onog raspoloženja koje je ranije pokazivao. „Sve je u
pravom izboru vremena, razumete.“
Bila sam svesna da crne oči znalački prelaze preko moje figure. Još se nije
poznavalo, ali sam bila prilično sigurna da on zna.
„A da li lek koji ćete vikontesi dati sledećeg meseca deluje?“, upitala sam.
„Sve je u pravom izboru vremena“, odgovorio je opet, upitno savijajući
glavu na stranu.
„Dovoljno rano, i sve izađe na dobro. Ali je opasno previše čekati.“
Nota upozorenja u njegovom glasu je bila jasna, i ja sam mu
se osmehnula. „Ne za mene“, rekla sam. „Tek da znam.“ On
se opustio.
„Ah. Nisam tako ni mislio.“
Kloparanje sa ulice označilo je prolazak vikontesine srebrnoplave kočije.
Kočijaš je mahao i vikao dok su pešaci bili prinuđeni da trkom beže u zaklon
vrata i uličica da ne bi bili zgaženi.
„A la lanterne“, promrmljala sam sebi u bradu. Retko kad mi je moj
neobični ugao posmatranja aktuelnih zbivanja pružao mnogo zadovoljstva, ali
je ovo bila jedna od situacija kada se to desilo.
„Ne pitaj koga prozivaju na giljotinu“, napomenula sam, okrećući se prema
Rajmonu. „Prozivaju tebe.“
On je delovao pomalo zbunjeno.
„Oh? U svakom slučaju, rekli ste da crni ranilist koristite za klistiranje? Ja
lično bih koristio beli.“
„Stvarno? A zašto?“
I bez daljeg pominjanja nedavne vikontesine posete, seli smo da dovršimo
započeti posao.
156
 9

Raskoši Versaja

iho sam za sobom zatvorila vrata salona i na trenutak stajala mirno,

prikupljajući hrabrost. Pokušala sam da se oporavim dubokim
udahom, ali to je zbog tesnog korseta više ličio na zagušenu borbu za
dah.
Džejmi je, zanet u nekoliko porudžbina za prevoz, od tog zvuka kratko digao
pogled i sledio se, razrogačenih očiju. Usta su mu se otvorila, ali iz njih nije
izašao nikakav zvuk.
„Kako ti se dopada?“ Pažljivo držeći skute, ušla sam u sobu njišući se kako
me je krojačka podučila, da pokažem tanušne umetke svilenog plisea ubačene
u nadsuknju.
Džejmi je zatvorio usta i trepnuo nekoliko puta.
„To je... ah... crveno, zar ne?“, napomenuo je.
„Prilično.“ Sang-du-Christ, da budemo precizniji. Hristova krv,
najmodernija boja te sezone, ili su mi bar tako rekli.
„To ne može da nosi svaka žena, madam“, proglasila je krojačka, rečima
malo nejasnim jer su joj usta bila puna igala. „Ali vi, sa takvom kožom! Majko
božija, muškarci će vam puzati pod suknju cele večeri!“
„Ako neki pokuša, zgaziću mu prste“, rekla sam. To, na kraju krajeva,
uopšte nije bio nameravani efekat. Ali sam htela da budem upadljiva. Džejmi
me je terao da dam da mi naprave nešto čime ću se isticati u gužvi. Bez obzira
na ranojutarnju koprenu, kralj ga je očito zapamtio sa njegovog pojavljivanja
na lever, pa smo pozvani na bal u Versaj.
„Trebaće mi pažnja muškaraca s novcem“, rekao je tada Džejmi, praveći
unapred planove sa mnom. „A pošto ja sam nemam ni visok položaj ni veliku
moć, to ćemo ostvariti tako što ćeš ih navesti da traže moje društvo.“ Uzdahnuo
je posmatrajući me, nesporno ne baš glamuroznu u mojoj vunenoj spavaćici.
„A bojim se da u Parizu to znači da ćemo morati pomalo da izlazimo u
visoko društvo i da se pojavljujemo na dvoru, ako se to uopšte može ostvariti.
157
 Oni će znati da sam ja Škot; biće prirodno da me ljudi pitaju za princa
Čarlsa i da li Škotska jedva čeka povratak Stjuarta. Tada ih mogu diskretno
uveriti da bi većina Škota rado platila da se Stjuarti ne vrate – mada nisam baš
sklon da izjavim takvo nešto.“
„Da, bolje budi diskretan“, složila sam se. „Ili bi Princ Lepi mogao da
napujda pse na tebe sledeći put kad odeš da ga posetiš.“ U skladu sa svojim
planom da bude u toku sa Čarlsovim aktivnostima, Džejmi je svake nedelje iz
osećaja dužnosti odlazio u malu kuću na Monmartru.
Džejmi se kratko nasmešio. „Aha. Pa što se tiče Njegove visosti i jakobitskih
sledbenika, ja lojalno podržavam jakobitsku stvar. I dok god Čarlsa Stjuarta ne
primaju u dvor a mene primaju, šanse da sazna šta tamo pričam su male. Po
pravilu, jakobiti se u Parizu drže za sebe. Kao prvo, nemaju novca da se
pojavljuju u mondenskim krugovima. A mi imamo, zahvaljujući Džaredu.“
Džared se složio – iz očito sasvim različitih razloga – sa Džejmijevim
predlogom da proširimo obim Džaredovog uobičajenog poslovnog provoda,
tako da bi francusko plemstvo i glave bogatih bankarskih familija mogli obijati
naš prag, da bi tamo bili zavedeni i ušuškani rajnskim vinom, dobrim
razgovorom, finom zabavom i velikim količinama škotskog viskija koji je u
protekle dve nedelje Murtag sprovodio preko Lamanša i kopnom do naših
podruma.
„Njih privlači zabava ove ili one vrste, znaš“, rekao je Džejmi, skicirajući
naše planove na poleđini plakata s poemom koja je podrugljivo opisivala aferu
između grofa de Sevinjija i žene ministra poljoprivrede. „Plemstvo se brine
samo o prividu. Za početak im moramo ponuditi nešto interesantno za
gledanje.“
Sudeći po zapanjenom izrazu njegovog lica u ovom času, napravila sam
dobar posao. Malo razmetljivo sam prošetala, terajući ogromnu nadsuknju da
se njiše poput zvona. „Nije loše, zar ne?“, upitala sam. „Vrlo upadljivo, u
svakom slučaju.“ On je konačno pronašao svoj glas.
„Upadljivo?“, zakreštao je. „Upadljivo? Bože, mogu da vidim svaki tvoj
centimetar, sve do trećeg rebra!“
Zagledala sam se dole.
„Ne, ne možeš. Nisam to ja ispod čipke, već postava od belog organdina.“

158
 „Aha dobro, pa liči na tebe“. Prišao je bliže, saginjući se da ispita korset.
Virnuo je u moj dekolte.
„Hriste, mogu da ti vidim dole do pupka! Sigurno ne misliš da tako ideš na
javno mesto!“
Malo sam se nakostrešila na to. Osećala sam se malčice nervozno pred
generalno prikazivanje te haljine, bez obzira na pomodne skice koje mi je
krojačica pokazala. Ali me je Džejmijeva reakcija naterala na defanzivu, a time
i u pobunjeništvo.
„Ti si mi rekao da treba da budem upadljiva“, podsetila sam ga. „A ovo
apsolutno nije ništa u poređenju sa najnovijom modom na dvoru. Veruj mi,
biću oličenje skromnosti u poređenju sa madam D’Perinjon i kneginjom
D’Ruen.“ Stavila sam ruke na bokove i hladno ga odmerila. „Ili hoćeš da se na
dvoru pojavim u zelenoj somotskoj haljini?“ Džejmi je sklonio pogled sa mog
dekoltea i stisnuo usne.
„Mfm“, rekao je, izgledajući što je moguće više škotski.
Pokušavajući da nađem način za pomirenje, prišla sam mu i uhvatila ga za
mišicu.
„Hajde sad“, rekla sam. „Ti si i ranije bio na dvoru; sigurno znaš kako se
dame oblače. Znaš dobro da ovo nije ekstremno za te standarde.“
Pogledao je u mene i osmehnuo se, pomalo postiđen.
„Aha“, rekao je. „Da, to je istina. Samo... pa, ti si moja žena, Sasenah. Nisam
hteo da drugi muškarci gledaju tebe onako kako sam ja gledao te dame.“
Nasmejala sam se i zagrlila ga, privlačeći ga da me poljubi. On me je držao
za struk, palčevi su mu nesvesno milovali mekoću crvene svile koja je štitila
moj torzo. Njegov dodir se premeštao naviše, klizeći po glatkoj tkanini sve do
zadnje strane mog vrata. Drugom rukom je zgrabio meku oblinu moje dojke,
natekle iznad korseta koji ih je sputavao, čulno slobodne pod samo jednim
slojem čiste svile. Pustio ju je konačno i uspravio se, sumnjičavo odmahujući
glavom.
„Pretpostavljam da ćeš morati da je nosiš, Sasenah, ali za ime boga, budi
oprezna.“
„Oprezna? Zbog čega?“
Usta su mu se iskrivila u snuždeni osmeh.

159
 „Gospode, ženo, zar nemaš predstavu kako izgledaš u toj haljini? Ona me
tera da te na licu mesta silujem. A ovi prokleti žabari nemaju moju moć
obuzdavanja.“ Malo se namrštio. „Ne bi mogla... da je malo pokriješ gore?“
Mahnuo je krupnom šakom nejasno u pravcu čipkanog žaboa, zakačenog
iglom sa rubinom. „Nekakav... nabor ili nešto? Maramica?“
„Muškarci“, rekla sam mu, „nemaju predstavu o modi. Ali ne brini.
Krojačica kaže da tome služi lepeza.“ Raširila sam odgovarajuću čipkom
obrubljenu lepezu, gestom za koji mi je trebalo petnaest minuta da ga
usavršim, i zavodljivo sam zalepršala preko svojih grudi.
Džejmi je zamišljeno zatreptao na ovu predstavu, a onda se okrenuo da
dohvati moj ogrtač iz garderobe.
„Učini mi jednu uslugu, Sasenah“, rekao je, ogrćući teški somot preko
mojih ramena. „Nađi veću lepezu.“

*****

Sa gledišta skretanja pažnje, haljina je predstavljala nesporni uspeh. Sto se tiče

efekata na Džejmijev krvni pritisak, tu je bilo znatno dvosmislenije.
On se zaštitnički zadržavao kraj mog lakta, besno gledajući svakog
muškarca koji bi bacio pogled u mom pravcu, dok Analiz d’Marijak, spazivši
nas sa drugog kraja prostorije, nije dolepršala do nas. Njene prefinjene crte bile
su iskrivljene u osmeh dobrodošlice. Osetila sam kako se osmeh ledi na mom
licu. Analiz d’Marijak bila je Džejmijeva „poznanica“, tako je rekao – iz vremena
njegovog ranijeg boravka u Parizu. A bila je i divna, šarmantna i izuzetno sitna.
„Mon petit sauvage?, pozdravila je Džejmija. „Ima neko sa kim moraš da se
upoznaš. Nekoliko njih, zapravo.“ Nagnula je glavu kao keramička lutka u
pravcu grupe muškaraca, okupljenih oko šahovskog stola u uglu, koji su se
strasno raspravljali oko nečega.
Prepoznala sam vojvodu od Orleana i Zerara Goblena, istaknutog bankara.
Znači, uticajna grupa.
„Dođi i igraj šah sa njima“, insistirala je Analiz, spuštajući svoju ruku lako
kao leptirić na Džejmijevu. „To će biti dobro mesto da te sretne Njegovo
veličanstvo, kasnije.“

160
 Očekivalo se da će se kralj pojaviti posle večere kojoj je prisustvovao, negde
u narednih sat ili dva. U međuvremenu, gosti su se šetali, ćaskajući, diveći se
slikama na zidovima, flertujući iza lepeza, jedući komade mesa iz salamure i
pitice, pijući vino i nestajući u manje ili više diskretnim intervalima u čudne
male zavesama odeljene niše. One su bile pametno uklopljene u lamperiju soba
tako da ste ih jedva zapažali, osim ako niste bili dovoljno blizu da čujete zvuke
iz njih.
Džejmi je oklevao, a Analiz je navalila malo jače.
„Hajde ovamo“, insistirala je. „Ništa ne brini za svoju damu“, dobacila je
pohvalan pogled na moju haljinu, „neće dugo ostati sama.“
„Toga se i plašim“, promrmljao je Džejmi sebi u bradu. „U redu, onda,
nakratko.“ Privremeno se oslobodio od Analiz i sagnuo se da mi šapne u uvo.
„Ako te nađem u nekoj od onih niša, Sasenah, taj muškarac je mrtav. A što
se tebe tiče...“ Ruka mu se nervozno trgla u pravcu pojasa s mačem.
„Oh, ne, nećeš“, rekla sam. „Zakleo si se nad svojim bodežom da me nikada
više nećeš tući.
Kolika je vrednost svetog čelika, eh?“
Uz puno oklevanja, usne su mu se razvukle u osmeh.
„Ne, neću da te bijem, koliko god to želeo.“
„Dobro. Šta onda nameravaš da učiniš?“, upitala sam zadirkujući ga.
„Smisliću već nešto“, odgovorio je pomalo sumorno. „I ne znam šta će to
biti, ali ti se neće dopasti.“
Uz poslednji besni pogled okolo i vlasničko stezanje mog ramena, dopustio
je Analiz da ga odvede, kao mali, ali oduševljeni brodić koji vuče veliki šlep.
Analiz je bila u pravu. Kako ih više nije terao Džejmi svojim mrkim
pogledima, dvorski džentlmeni su se sjatili oko mene kao papagaji na zrele
grenadile.
Neprekidno su mi ljubili ruku i zadržavali je tren duže, upućivali mi
desetine laskavih komplimenata i bez prestanka donosili čaše aromatičnog
vina. Već posle pola sata noge su počele da me bole. A i lice, od smeškanja. I
ruka, od mahanja lepezom.
Morala sam da priznam da sam bila zahvalna Džejmiju što je bio
nepokolebljiv u pogledu lepeze. Poslušala sam ga i ponela najveću koju sam
imala, veliku oko trideset centimetara i oslikanu nečim što je trebalo da
161
predstavlja škotske jelene kako skaču kroz šikaru. Džejmi je bio kritičan prema
umetničkim dometima, ali mu se dopala veličina. Graciozno mahanjem
rasterujući pažnju nekog vatrenog mladog čoveka u purpurnom odelu, tu stvar
sam nenametljivo raširila ispod brade da mi ne upadaju mrvice dok sam
grickala komadić tosta sa lososom.
I ne samo mrvice tosta. Dok je Džejmi, sa svog povoljnog položaja trideset
centimetara iznad moje glave, tvrdio da može da mi vidi pupak, on je bio
prilično zaklonjen od pogleda francuskih udvarača, od kojih je većina bila niža
od mene. Sa druge strane...
Često sam uživala da se ugnezdim na Džejmijeve grudi i nos udobno
smestim u udubljenje u sredini. Nekoliko nižih i odvažnijih duša među mojim
obožavaocima izgleda da su bili skloni da pokušaju nešto slično pa sam
neprestano bila zauzeta mašući lepezom dovoljno snažno da im uvojke
oduvam sa lica, a ako ih ni to ne bi obeshrabrilo, naglo bih skupila lepezu i
kucnula ih njom po glavi.
Predstavljalo je pravo olakšanje kada se sluga na ulazu iznenada uspravio i
odrecitovao: „Sa Majesté, Le Roi Louis!“
Mada je moguće da kralj ustaje u zoru, očito je blistao noću. Ne mnogo viši
od mojih sto šezdeset osam centimetara, Luj je ušao sa držanjem mnogo
krupnijeg čoveka, kratko pogledao levo i desno, graciozno klimajući u odgovor
svojim poklonjenim podanicima.
E ovo je, pomislila sam odmeravajući ga pogledom, znatno bliže mojoj
predstavi kako kralj treba da izgleda. Ne naročito zgodan, ali se ponašao kao
da to jeste; taj utisak nije pojačavalo samo bogatstvo njegove odeće, već i stav
onih oko njega. Nosio je najnoviju unazad začešljanu periku, a sako mu je bio
od pliša, izvezen stotinama nestašnih svilenih leptira. Bio je usečen na sredini
da bi se video prsluk od pune krem svile sa dijamantskom dugmadi, u skladu
sa kopčama u obliku leptira na njegovim cipelama.
Tamne, zamaskirane oči su nemirno preletale po masi, i arogantni
burbonski nos se podigao kao da hoće da onjuši ima li čega zanimljivog.
Obučen u kilt i pled, ali sa sakoom i prslukom od krute žute svile i sa
plamenom kosom puštenom do ramena, jednom pletenicom sa strane po
drevnom škotskom običaju, Džejmi se sigurno kvalifikovao kao nešto takvo.
Bar sam ja mislila da je Džejmi bio taj koji je privukao kraljevu pažnju, kada je
162
Le Roi Louis namerno promenio pravac i skrenuo ka nama, razmičući gužvu
ispred sebe kao talase Crvenog mora. Madam Nesl de laTurel, koju sam
prepoznala sa prethodne zabave, pratila ga je na malom rastojanju kao čun.
Zaboravila sam na crvenu haljinu; Njegovo veličanstvo se zaustavilo tačno
ispred mene i ekstravagantno se naklonilo, sa rukom preko pojasa.
„Chère Madame?“, rekao je. „Pravo nam je zadovoljstvo!“
Čula sam Džejmijev duboki udah, a onda je on istupio i poklonio se kralju.
„Mogu li da predstavim svoju suprugu, Vaše veličanstvo – moju ledi Broh
Tuaraha?“ Izdigao se i zakoračio nazad. Privučena brzim mahanjem
Džejmijevih prstiju, zurila sam u njega trenutak ne razumejući, pre nego što
sam iznenada shvatila da mi daje znak da napravim kniks.
Automatski sam se sagnula, mučeći se da pogled zadržim na podu i pitajući
se gde li ću gledati kad opet podignem glavu. Madam Nesl de la Turel je stajala
odmah iza Luja, posmatrajući upoznavanje uz pomalo dosade na licu. Glasine
su govorile da je Nesl trenutna Lujeva miljenica. Ona je, prema važećoj modi,
nosila haljinu sečenu ispod grudi, sa malo izuzetno providne gaze koja je tu
očito bila zbog važeće mode pošto ni slučajno nije mogla ni da zgreje ni da
nešto sakrije.
Ali ni haljina ni pogled koji je otkrivala nisu me iznervirali. Grudi Nesl,
mada poprilično velike, prijatnih proporcija i sa velikim smeđim areolama na
vrhu, bile su dalje ukrašene parom dragulja na bradavicama koji su ih
potiskivali u nešto beznačajno. Dva dijamantima optočena labuda sa očima od
rubina pružala su vratove jedan prema drugom, ljuljajući se nesigurno na
svojim zlatnim iglicama. Izrada je bila vrhunska i materijali zapanjujući, ali je
činjenica da su zlatne alke prolazile kroz njene bradavice bila ono od čega sam
htela da se onesvestim. Same bradavice su bile prilično ozbiljno prevrnute, ali
su tu činjenicu skrivali ogromni biseri koji su pokrivali obe, viseći sa zlatnog
lančića koji je imao lukove sa glavne alke.
Podigla sam se, zajapurena u licu i kašljući uspela da se izvinim i učtivo se
nakašljala u maramicu dok sam uzmicala. Osetila sam nečije prisustvo iza sebe
i zaustavila se taman na vreme da ne lupim u Džejmija, koji je kraljevu
ljubavnicu posmatrao otvoreno – ni ne pretvarajući se da je taktičan.
„Ona je rekla Mari dArbanvil da joj je to bušenje obavio majstor Rajmon“,
izgovorila sam u pola glasa. Njegov fascinirani pogled se nije pokolebao.
163
 „Da li i ja treba da zakažem?“, upitala sam. „Pretpostavljam da bi mi to
učinio ako mu dam recept za tonik od kima.“
Džejmi je konačno pogledao u mene. Uzimajući me za lakat, poveo me je
prema niši sa osveženjem.
„Ako samo budeš razgovarala sa majstor Rajmonom opet“, procedio je kroz
zube, „ja ću probušiti njega – svojim zubima.“
Kralj je dotle već otišao prema Apolonovom salonu, a prostor koji je ostao
iza njegovog prolaska brzo su ispunili drugi koji su dolazili iz sobe za večeru.
Videvši da je Džejmiju skrenuta pažnja razgovorom sa msje Zeneom, glavom
bogate brodovlasničke porodice, krišom sam potražila mesto gde mogu načas
da skinem cipele.
Jedna niša je bila nadomak i, sudeći po zvucima, prazna. Poslala sam
jednog obožavaoca koji se zadržao kraj mene da donese još vina, a onda, uz brz
pogled naokolo, kliznula u nišu.
Bila je nameštena prilično sugestivno – kauč, stočić i dve stolice prikladnije
za odlaganje odeče nego za sedenje na njima, pomislila sam kritički. Ipak sam
sela, skinula cipele i sa uzdahom olakšanja pružila noge na drugu stolicu.
Tiho zveckanje prstenova na kojima je visila zavesa značilo je da moj
odlazak ipak nije prošao nezapaženo.
„Madam! Konačno smo sami!“
„Da, najzad“, rekla sam uzdahnuvši. Bio je to jedan od bezbrojnih grofova,
pomislila sam. Ili ne, ovaj je bio vikont; neko mi ga je predstavio ranije kao
vikonta De Ramboa. Jedan od onih niskih. Činilo mi se da se prisećam njegovih
svetlucavih malih očiju kako zadivljeno sijaju ka meni ispod ivice moje lepeze.
Ne gubeći vreme, vešto je seo u drugu stolicu, podižući moja stopala sebi
u krilo. Stegao je moje prste u svilenim čarapama uz svoje prepone.
„Ah, ma petite! Takva prefinjenost! Vaša lepota me izluđuje!“
Pomislila sam da je sigurno tako čim misli da su moja stopala naročito
prefinjena. Podigao je jedno do svojih usana i počeo da mi gricka prste.
„C’est un cochon qui vit dans La ville, c’est un cochon qui vit...“
Trgnula sam stopalo iz njegovog stiska i žurno ustala, mada su me prilično
ometale debele podsuknje.
„Kada već govorimo o cochonima koji žive u gradu“, rekla sam prilično
nervozno, „mislim da se mom mužu nimalo ne bi dopalo da vas nađe ovde.“
164
 „Vašem mužu? Pah!“, nehajno je mahnuo rukom. „On će biti zauzet neko
vreme, siguran sam. A dok mačke nema... priđite mi, ma petite souris; pustite
me da vas čujem malo kako cičite.“
Verovatno u nameri da se ojača pred okršaj, vikont je izvadio emajliranu
burmuticu iz džepa, vešto posipaj ući crtu tamnih zrna duž svoje nadlanice, a
zatim ih je prefinjeno usisao nozdrvama.
Duboko je udahnuo dok su mu oči blistale od iščekivanja, a onda cimnuo
glavom kada je zavesa naglo trgnuta u stranu uz zveket bronzanih prstenova.
Pošto mu je taj upad omeo pažnju, vikont je prilično energično kinuo pravo u
moje grudi.
Kriknula sam.
„Vi gnusni čoveče!“, rekla sam i mlatnula ga preko lica skupljenom
lepezom.
Vikont je zateturao unazad, sa suzama u očima. Sapleo se na moje velike
cipele koje su ležale na podu i glavom napred pao u Džejmijevo naručje.

*****

„Pa, jesi privukao izvesnu pažnju“, konačno sam rekla.

„Bah“, rekao je. „Onaj salaud je imao sreće što mu nisam otkinuo glavu i
naterao ga da je proguta.“
„To bi nesporno bilo interesantno za gledanje“, suvo sam se složila. „Mada
je i ubacivanje u fontanu bilo gotovo podjednako dobro.“
Podigao je pogled i nesigurno se osmehnuo.
„Aha. Na kraju krajeva, nisam ga udavio.“
„Verujem da vikont ceni tvoje obuzdavanje.“
Opet je frknuo. Stajao je nasred dnevne sobe, u delu malog appartement u
palati, koju nam je kralj, kada je konačno prestao da se smeje, dodelio
insistirajući da ne treba da putujemo nazad za Pariz noćas.
„Na kraju krajeva, mon chevallier“, rekao je odmeravajući krupnu
Džejmijevu figuru koja se cedila na terasi, „nimalo nam se ne bi dopalo da se
prehladite. Sasvim sam siguran da bi dvor bio uskraćen za mnogo zabave u tom
slučaju, a madam mi nikada ne bi oprostila. Zar ne, dušo?“ Pružio je ruku i
veselo uštinuo madam De la Turel za bradavicu.
165
 Njegova ljubavnica je delovala pomalo iznervirano, ali se poslušno
nasmešila. Zapazila sam, međutim, da se nakon što joj je kralj omeo pažnju,
njen pogled zadržao na Džejmiju. Pa, bio je impresivan, moram da priznam,
dok je stajao cedeći se na svetlosti sveća sa odećom zalepljenom za telo. Što ne
znači da mi se dopalo što ona to radi.
On je skinuo mokru košulju i bacio je u natopljenu gomilu. Izgledao je još
bolje bez nje.
„A što se tebe tiče“, rekao je, odmeravajući me zloslutno, „zar ti nisam
rekao da se kloniš tih niša?“
„Jesi. Ali izuzev toga, gđo Linkoln, kako vam se dopala predstava?“, učtivo
sam upitala.
„Šta?“ Zurio je u mene kao da sam načisto izgubila razum.
„Nije važno; to je malo izvan tvog domašaja. Samo sam htela da pitam da
li si sreo nekog korisnog pre nego što si došao da braniš svoja bračna prava.“
On je energično protrljao kosu peškirom koji je pokupio pored
umivaonika. „Oh, da. Igrao sam partiju šaha sa msje Divernijem. A i pobedio
sam ga, i razbesneo.“
„Oh, to zvuči obećavajuće. A ko je msje Diverni?“
Dobacio mi je peškir, cereći se. „Francuski ministar finansija, Sasenah.“
„Oh. I ti si zadovoljan zato što si ga razbesneo?“
„On je bio besan na sebe jer je izgubio, Sasenah“, objasnio je Džejmi. „Neće
se smiriti dok me ne pobedi. Svratiće do kuće u nedelju da opet igramo.“
„Oh, lepo izvedeno!“, rekla sam. „A usput ga možeš uveriti da su
perspektive Stjuarta vrlo nejasne i uveriti ga da Luj ne želi da im finansijski
pomaže ni uprkos rođačkim vezama.“
Klimnuo je glavom, rukama češljajući mokru kosu. Vatra još nije bila
upaljena pa je malo zadrhtao.
„Gde si naučio da igraš šah?“, znatiželjno sam upitala. „Nisam ni znala.“
„Naučio me je Kolam Makenzi“, rekao je. „Kada mi je bilo šesnaest godina
i kada sam proveo jednu godinu u zamku Leoh. Imao sam učitelje za francuski,
nemački, matematiku i slično, ali sam odlazio gore u Kolamovu sobu svake
večeri da jedan sat igramo šah. Mada mu obično nije trebao ceo sat da me
pobedi“, dodao je snuždeno.

166
 „Nije ni čudo što si dobar“, kazala sam. Džejmijev ujak Kolam, žrtva teške
bolesti koja mu je uskratila skoro svu pokretljivost, to je nadoknađivao
mozgom koji bi postideo i Makijavelija.
Džejmi je ustao i raskopčao pojas sa sabljom, fiksirajući me pogledom.
„Nisam siguran da znam šta si to naumila, Sasenah. Time što onako menjaš
temu i ulaguješ mi se kao kurtizana. Zar ti nisam rekao za one niše?“
„Rekao si da ne nameravaš da me biješ“, podsetila sam ga, sedajući na
stolicu podalje, tek da budem sigurnija.
Opet je frknuo, bacio pojas na komodu i spustio kilt pored natopljene
košulje.
„Da li ti ličim na muškarca koji bi tukao ženu koja čeka bebu?“, upitao me
je.
Sumnjičavo sam ga odmerila. Sasvim go, sa umršenom riđom kosim i belim
ožiljcima još vidljivim na telu, izgledao je kao da je upravo iskočio sa vikinškog
broda i na umu ima samo haranje i silovanje.
„Zapravo, izgledaš spreman na sve“, rekla sam mu. „A što se niša tiče, da,
rekao si mi. Verovatno je trebalo da odem napolje da bih izula cipele, ali kako
sam mogla da znam da će me idiot otpratiti i početi da mi gricka nožne prste?
A ti, ako ne nameravaš da me biješ, šta si onda smislio?“ Čvrsto sam zgrabila
rukohvate na stolici.
Legao je na krevet i iscerio mi se.
„Skidaj tu kurvinsku haljinu, Sasenah, i dođi u krevet.“
„Zašto?“
„Ne mogu da te izmlatim niti da te potopim u fontanu.“ Slegnuo je
ramenima. „Mislio sam da te gadno izgrdim, ali čini mi se da ne mogu dovoljno
dugo da zadržim oči otvorene.“ Užasno je zevnuo, a onda trepnuo i opet mi se
iscerio. „Podseti me da to obavim ujutru, eh?“

*****

„Je li bolje?“ Džejmijeve tamnoplave oči su bile zamagljene od brige. „Da li je

normalno da ti toliko bude muka, Sasenah?“
Odgurnula sam kosu sa svojih oznojenih slepoočnica i vlažnim peškirom
tapkala lice.
167
 „Ne znam da li je normalno“, slabašno sam rekla, „ali verujem da jeste.
Nekim ženama je muka sve vreme.“ To baš i nije bila prijatna pomisao u tom
trenutku.
Džejmi je pogledao, ne u veselo obojeni sat na stolu već, kao i obično, kroz
prozor u sunce.
„Osećaš li se dovoljno dobro da sideš na doručak, Sasenah, ili treba da
kažem sobarici da ti donese nešto na poslužavniku?“
„Ne. Sad sam prilično dobro.“ I bila sam. Čudno je kako to ide sa jutarnjom
mukom. Čim bi neumoljiva mučnina završila sa mnom, osećala sam se
savršeno dobro. „Pusti samo da isperem usta.“
Dok sam se naginjala nad lavor i puštala da mi hladna voda teče preko lica,
začulo se kucanje na vratima apartmana. Verovatno su nekog slugu poslali do
kuće u Pariz da nam donese čistu odeću, pomislila sam.
Međutim, na moje iznenađenje bio je to neki dvorjanin sa pismenim
pozivom na ručak.
„Njegovo veličanstvo danas ruča sa nekim engleskim plemićem“, objasnio
je dvorjanin, „koji je tek stigao u Pariz. Njegovo veličanstvo je pozvalo nekoliko
istaknutih engleskih trgovaca iz grada na ručak da bi Njegovoj visosti vojvodi
obezbedilo društvo njegovih zemljaka. A neko je naglasio Njegovom
veličanstvu da je madam vaša supruga engleska ledi, takođe, i da bi je zato
trebalo pozvati.
„U redu“, rekao je Džejmi nakon što me je kratko pogledao. „Možete
preneti Njegovom veličanstvu da će nam biti čast da ostanemo.“
Ubrzo potom je stigao Murtag, naduren kao i uvek, i doneo čistu odeću i
moju medicinsku kutiju koju sam zatražila. Džejmi ga je odveo u dnevnu sobu
da mu da instrukcije za taj dan, dok sam ja žurno navlačila haljinu, prvi put
žaleći što sam odbila da imam ličnu sluškinju. Večito neposlušna, moja kosa je
bila još gora od spavanja u zagrljaju krupnog mokrog Škota; upetljani
pramenovi su virili na sve strane, opirući se svim pokušajima da budu obuzdani
četkom ili češljem.
Konačno sam se pojavila, zajapurena i ljuta od napora, ali sa kosom koja je
ipak podsećala na urednu frizuru. Džejmi me je pogledao i promrmljao sebi u
bradu nešto o ježevima, ali kako to nije naišlo na razumevanje bio je dovoljno
razuman da ućuti.
168
 Šetnja kroz cvetne leje i po vrtovima palate pomogla mi je da povratim
staloženost. Većina drveća je još bila bez lišća, ali je dan bio neočekivano topao
za kasni mart i napupele grančice su bile zelene i mirišljave. Gotovo da ste
mogli da osetite kako se sokovi penju u visoke kestenove i topole koji su
oivičavali staze i zaklanjali bele mermerne kipove.
Zastala sam pored statue poluobučenog čoveka sa grožđem u kosi i frulom
na usnama. Velika svilenkasta koza je gladno grickala grožđe koje je u
slapovima padalo sa mermernih pregiba draperije.
„Ko je ovo?“, upitala sam. „Pan?“
Džejmi se nasmešio i odmahnuo glavom. Bio je obučen u stari kilt i
iznošeni ali udobni sako, ali je meni izgledao znatno bolje nego luksuzno
doterani dvorjani koji su pored nas prolazili u grupama i razgovarali.
„Ne, mislim da postoji Panov kip u blizini, ali ovo nije taj. To je jedno od
četiri čovekova raspoloženja.“
„Deluje prilično raspoloženo“, rekla sam, gledajući nasmejanog kozinog
prijatelja.
Džejmi se nasmejao.
„A ti si lekar, Sasenah! Ne raspoloženja u tom smislu. Znaš li koja četiri tipa
karaktera postoje? Ovaj ovde je sangvinik“, pokazao je na svirača frule, a zatim
niz stazu, „a tamo je melanholik.“ To je bio visok čovek u nekakvoj togi koji je
držao otvorenu knjigu.
Džejmi je pokazao preko staze. „A tamo je kolerik“, nag i mišićav mladić
koji se nesporno zlokobno mrštio, ne obazirući se na mermernog lava koji se
spremao da ga pametno ugrize za nogu, „i tamo je flegmatik.“
„Da li je moguće, sveca mu?“ Flegmatik, bradati gospodin sa skinutim
šeširom i rukama prekrštenim preko grudi, imao je kornjaču kraj nogu.
„Hm“, prokomentarisala sam.
„Zar u tvoje vreme lekari ne uče o tipovima karaktera?“, znatiželjno je
upitao Džejmi.
„Ne“, rekla sam. „Umesto toga imamo klice.“
„Stvarno? Klice“, rekao je za sebe, iskušavajući tu reć, prevrćući je preko
jezika uz škotsko kotrljanje slova, tako da je delovala krajnje opasno.
„Klice. A kako te klice izgledaju?“

169
 Podigla sam pogled u oličenje Amerike, privlačnu devu sa pernatom
suknjom i šeširom, i sa krokodilom pred nogama.
„Ni slučajno ne bi dale ovako živopisne kipove“, rekla sam.
Krokodil kod Amerikinih nogu podsetio me je na prodavnicu majstora
Rajmona.
„Da li si stvarno mislio ono da ne želiš da odlazim kod majstora Rajmona?“,
upitala sam. „Ili samo ne želiš da probušim bradavice?“
„Sasvim je sigurno da ne želim da probušiš bradavice“, odlučno je rekao,
hvatajući me za lakat i požurujući me, da mi gole Amerikine grudi ne daju neku
inspiraciju. „Ali ne želim ni da odlaziš kod majstor Rajmona. O njemu se svašta
govorka.“
„U Parizu se o svakome nešto govorka „, primetila sam, „i spremna sam da
se kladim da majstor Rajmon zna sve te glasine.“
Džejmi je potvrdno klimnuo. Kosa mu je svetlucala na slabom prolećnom
suncu.
„Oh, da, očekujem da je tako. Ali mislim da sve potrebno mogu da saznam
u kafanama i salonima. Za majstora Rajmona kažu da je u središtu izvesnih
krugova, ali to nisu simpatizeri jakobita.“
„Stvarno? A kojih onda?“
„Kabalista i okultista. Veštica, možda.“
„Džejmi, nisi valjda ozbiljno zabrinut zbog veštica i demona?“
Stigli smo do dela vrtova poznatog kao „zeleni tepih“. Ovako rano s
proleća, zelenilo ogromnog travnjaka bilo je samo blede nijanse, ali su ljudi
leškarili po njemu, koristeći redak topao dan.
„Ne zbog veštica, ne“, konačno je odgovorio, nalazeći mesto blizu žive
ograde od forzicija i sedajući na travu. „Možda zbog grofa Sen Žermena.“
Prisetila sam se kako su izgledale tamne oči grofa Sen Žermena u Avru i
zadrhtala, uprkos suncu i vunenom šalu na sebi.
„Misliš li da je povezan sa majstor Rajmonom?“
Džejmi je slegnuo ramenima. „Ne znam. Ali si mi ti rekla za glasine o Sen
Zermenu, zar ne? A ako je majstor Rajmon deo tog kruga – onda mislim da
treba da se držiš đavolski daleko od njega, Sasenah.“ Uputio mi je pomalo kiseo
osmeh. „Na kraju krajeva, ne bih voleo da te opet spasavam od spaljivanja.“

170
 Senke ispod drveća su me podsetile na hladni mrak lopovske rupe u
Krejnsmuiru pa sam uzdrhtala i prišla bliže Džejmiju, više na sunce.
„I ja bih radije da to ne moraš.“
Golubovi su se međusobno udvarali na travi ispred rascvetanog žbuna
forzicije. Dame i gospoda sa dvora su obavljali slične aktivnosti na stazama po
vrtu s kipovima. Najveća razlika je bila u tome što su golubovi to radili manje
bučno.
Neki čovek u odelu od akvamarinske svile čuo se iza našeg mesta za odmor,
u bučnim ispadima povodom božanskog komada prethodne večeri. Tri dame
sa njim, mada ne tako spektakularne, kao jeka su ponavljale njegovo mišljenje.
„Izvrsno! Zaista izvrsno, kakav glas ima La Couelle!“
„Oh, izvrsno! Da, predivno!“
„Fantastično, fantastično! Izvrsno je jedini izraz za to!“
„Oh, da, izvrsno!“
Glasovi su – sva četiri – pištali kao kad se ekser izvlači iz drveta. Nasuprot
tome, gospodin golub koji je pravio okret nekoliko metara od mog nosa,
ispuštao je nisko i melodično gugutanje koje se iz duboke ljubavničke tutnjave
dizalo u laki zvižduk kako je napumpavao grudi i neprestano se klanjao,
polažući svoje srce najdražoj dami koja je za sada delovala kao da je to ne
impresionira.
Pogledala sam dalje od goluba prema dvorjaninu u akvamarinskoj svili, koji
je požurio da dohvati čipkom obrubljenu maramicu koju je kao mamac
izazovno ispustila neka od njegovih dotadašnjih družbenica.
„Dame ga zovu ‘L’Andouille’“, napomenula sam. „Pitam se zašto.“
Džejmi je pospano zabrundao i otvorio jedno oko da pogleda dvorjanina
koji je odlazio.
„Mm? Oh, ‘Kobasica. To znači da ne može đoku da zadrži u pantalonama.
Znaš tu sortu...
dame, sluge, kurtizane, paževi. Kućni psi, takođe, ako su glasine tačne“, dodao
je, čkiljeći u pravcu nestale akvamarinske svile, odakle se približavala neka
dvorska dama sa paperjastim belim svežnjem zastitnički zguranim pred njene
izdašne grudi. „Nepromišljeno je to. Ja ne bih svog rizikovao blizu ovih opakih
lopti.“

171
 „Svog đoku?“, pitala sam, zabavljajući se. „Čula sam da ga zovu patka, tu i
tamo. A Jenkiji su, iz nekog nejasnog razloga, svoje zvali kita. Jednom sam
pacijenta koji me je zadirkivao nazvala ‘pametna kita’, a on zamalo da iskida
šavove koliko se smejao.“
Smejao se i Džejmi, pružajući se sa uživanjem na toplom prolećnom suncu.
Žmirnuo je jednom ili dvaput i prevrnuo se, cereći mi se.
„I ti slično deluješ na mene, Sasenah“, rekao je. Sklonila sam mu kosu sa
čela, ljubeći ga među oči.
„Zašto mu muškarci nadevaju imena?“, upitala sam. „Džon Tomas, hoću da
kažem. Ili đoka, to mu dođe isto. Žene to ne rade.“
„Ne rade?“, upitao je Džejmi zainteresovano.
„Ne, naravno da ne rade. Pre bih svoj nos nazvala Džejn.“
Grudi su mu se dizale i spuštale od smeha. Prevrnula sam se na njega,
uživajući u divnom osećaju dok je bio ispod mene. Pritisnula sam kukovima
naniže, ali su slojevi podsuknji dovoljno smetali pa je to ispao samo gest.
„Pa“, logično je rekao Džejmi, „tvoja ne ide gore-dole sama od sebe, ako
ništa drugo, niti se diže nezavisno od tvojih želja po tom pitanju. Bar koliko ja
znam“, dodao je, upitno podižući jednu obrvu.
„Ne, ne radi to, hvala bogu. Pitam se da li Francuzi svoje zovu ‘Pjer’“, rekla
sam, dobacujući pogled kicošu koji je prolazio obučen u tanko odelo od
zelenog pliša.
Džejmi je prasnuo u smeh koji je oterao golubove iz žbuna forzicije.
Odlepršali su u besnoj gomili, rasipajući usput pramenove sivog perja. Čupavi
beli psić koji je do tada zadovoljno dremao u naručju vlasnice kao smotani
ćilim, probudio se i odmah se prisetio svojih dužnosti. Iskočio je iz svog toplog
gnezda kao ping-pong loptica i odgalopirao u energičnu poteru za golubovima,
luđački lajući, a vlasnica je išla iza njega i slično se ponašala.
„Ne bih znao, Sasenah“, rekao je kada se oporavio dovoljno da obriše suze
iz očiju. „Jedini Francuz koga sam ikada čuo svog je zvao ‘Zorž’.“
„Zorž’“ rekla sam dovoljno glasno da privučem pažnju grupice dvorjana u
prolazu. Jedan nizak ali živahan primerak u dramatično crnom satenskom
odelu presečenom belim, zastao je i duboko se poklonio, brišući zemlju pred
mojim nogama svojim šeširom.

172
 Jedno oko mu je još uvek bilo zatvoreno od otoka, i modri ožiljak se video
na njegovom nosu, ali mu je stil bio besprekoran. „A votre service, Madame“,
rekao je.

*****

Još bih i uspela da nije bilo prokletih slavuja. Salon je bio vruć i pretrpan
dvorjanima i posmatračima, a jedan od midera na mojoj haljini se odvezao i
zlobno me ubadao ispod levog bubrega svaki put kada bih udahnula. Patila
sam od najgore nezaobilazne boljke u trudnoći, potrebe da uriniram svakih
nekoliko minuta. Pa ipak, možda bih uspela. Odlazak pre kralja bio je ozbiljno
narušavanje pravila lepog ponašanja, mada je ručak bio prilično neobavezan u
poređenju sa formalnim večerama uobičajenim za Versaj – ili sam bar tako ja
to shvatila. „Neobavezan“ je, međutim, relativan pojam.
Istina, bilo je tu samo tri vrste začinjene salamure, ne osam. I jedna supa,
bistra i ne gusta. Srnetina je bila samo ispržena, ne spremljena en brochette, a
riba, mada ukusno poširana u vinu, služena je isečena u očišćene komade, a ne
cela da pliva u moru pihtija punjenih račićima.
Kao da ga frustrira tolika rustična jednostavnost, jedan od glavnih kuvara
je spremio šarmantno predjelo – gnezdo, lukavo napravljeno od rezanaca,
ukrašeno pravim grančicama rascvetale jabuke, na čijoj su ivici stajala dva
slavuja, oguljena i ispečena, napunjena jabukom i cimetom, a onda vraćena u
svoje perje. A u gnezdu je bila cela porodica ptića, sićušni komadi raširenih
krila, smeđi i hrskavi, a nežna koža bila im je glazirana medom, dok su pocrnela
usta bila otvorena da pokažu samo malčice da je unutra nadev sa bademima.
Posle trijumfalnog kruga oko stola da se razmeće time – uz mrmljanjem
izraženo divljenje svud okolo – elegantno jelo je stavljeno pred kralja koji se
okrenuo od svog razgovora sa madam De la Turel dovoljno dugo da štrpne
jednog ptića i strpa ga u usta.
Krc, krc, krc, radili su Lujevi zubi. Kao hipnotisana posmatrala sam kako
se grče mišići grla i osećala kao da mi koščice klize niz ždrelo. Smeđi prsti su
nehajno posegli za još jednom bebom.
U tom času sam zaključila da verovatno postoje gore stvari od uvrede
Njegovog veličanstva time što ću otići od stola, pa sam zbrisala.
173
 Kada sam se digla sa kolena usred nekog žbunja koji minut kasnije, čula
sam neki zvuk iza leđa. Očekujući da sretnem pogled opravdano iznerviranog
baštovana, s osećanjem krivice sam se okrenula i susrela se sa pogledom besnog
supruga.
„Prokletstvo, Kler, moraš li to uvek da radiš?“, pitao me je.
„Ukratko – da“, rekla sam, umorno klonuvši na rub ukrasne fontane. Ruke
su mi bile vlažne pa sam njima prešla preko suknje. „Misliš li da sam to uradila
zabave radi?“ Osećala sam se razuzdano pa sam zažmurila, pokušavajući da
povratim ravnotežu pre nego što upadnem u fontanu.
Iznenada se jedna ruka našla na poleđini mog vrata pa sam napola legla a
napola pala kada je seo iza mene i prihvatio me.
„Oh, bože. Žao mi je, mo duinne. Da li si u redu, Kler?“
Odgurnula sam se dovoljno da pogledam u njega i nasmešila sam se.
„Dobro sam. Samo mi se malo vrti u glavi, ništa više.“ Pružila sam ruke
naviše i pokušala da ispravim duboku boru zabrinutosti na njegovom čelu. On
je uzvratio osmeh, ali je ta bora ostala, tanak uspravan pregib između debelih
peščanih krivina njegovih obrva. On je pokvasio ruku u fontani i prešao njom
preko mojih obraza. Mora da sam izgledala vrlo bledo.
„Izvini“, dodala sam. „Stvarno, Džejmi. Nisam mogla da se obuzdam.“
Njegova vlažna ruka mi je stegla zadnju stranu vrata u znak podrške,
snažna i postojana. Fini mlaz iz usta izbečenog delfina kvasio mi je kosu.
„Oh, ne brini za mene, Sasenah. Nisam mislio da praskam na tebe. Samo...“
Napravio je bespomoćan gest jednom rukom. „Samo sam se osećao kao najgora
budala. Vidim te u jadima i znam da sam ja kriv za to, a ne postoji ni najmanja
sitnica koju mogu da učinim da bih ti pomogao. Pa onda umesto sebe krivim
tebe i ponašam se besno i režim na tebe... zašto mi jednostavno ne kažeš da se
nosim do đavola, Sasenah?“ izletelo mu je.
Smejala sam se dok me bokovi nisu zaboleli pod tesnim miderom, držeći
se za njegovu ruku.
„Idi do đavola, Džejmi“, konačno sam rekla brišući oči. „Idi pravo u pakao.
Ne propuštaj zeleno svetlo. Nemoj da pokupiš dvesta dolara. Eto. Da li se sad
osećaš bolje?“
„Aha, osećam se“, rekao je i izraz lica mu se razvedrio. „Kad počneš da
pričaš luckasto, znam da ti je dobro. Da li se osećaš bolje, Sasenah?“
174
 „Da“, rekla sam, sedajući i počinjući da zapažam svoje okruženje. Imanje
Versaja je bilo otvoreno za javnost i male grupe trgovaca i radnika su bile čudno
pomešane sa jarkim bojama odeće plemića, a svi su uživali u lepom vremenu.
Iznenada su se obližnja vrata prema terasi naglo otvorila, rasipajući
kraljeve goste u vrt da ćaskaju. Egzodus sa ručka je uvećan novom delegacijom
koja je očito upravo istresena iz dve velike kočije koje sam videla kako prolaze
rubom vrta prema udaljenim štalama.
Bila je to velika grupa ljudi, muškaraca i žena, skromno obučenih u
poređenju sa jarkim bojama dvorjana oko njih. Moju pažnju, međutim, nije
privukao njihov izgled, već zvuci. Francuski, kada ga priča mnogo ljudi na
daljinu veoma podseća na gakanje pataka i gusaka zbog onih svojih nazalnih
elemenata. Engleski, sa druge strane, ima sporiji tempo i znatno manje
podizanja i spuštanja intonacije. Kada se govori na udaljenosti i ne mogu se
razabrati pojedinačni glasovi, ima grubu ali prijatnu monotoniju lajanja ovčara.
A opšti utisak masovnog egzodusa koji je išao u našem smeru bio je gakanje
gusaka koje na pijacu tera čopor pasa.
Engleska postava je stigla sa izvesnim zakašnjenjem. Nema sumnje da su
taktično oterani u vrt dok kuhinjsko osoblje žurno sprema još jednu večeru i
ponovo postavlja ogromni sto za njih.
Znatiželjno sam pogledom prešla grupu. Vojvodu od Sandringama sam
poznavala, naravno, pošto sam ga srela jednom ranije u Škotskoj, u zamku
Leoh. Njegovu figuru nalik buretu bilo je lako zapaziti kako hoda pored Luja,
a pomodna perika mu je bila nakrenuta od učtive pažnje.
Većina ostalih mi je bila nepoznata, mada sam bila prilično ubeđena da je
elegantna sredovečna dama koja je upravo izlazila vojvotkinja od Klejmora, za
koju sam čula da je očekuju. Kraljica, koja je normalno ostavljana u nekoj kući
u unutrašnjosti da se zabavlja najbolje što može, sada je dovedena za ovu
priliku. Pričala je sa jednim posetiocem, a njeno slatko, zabrinuto lice
rumenelo se od neočekivanog uzbuđenja zbog ove prilike.
Pogled mi je privukla mlada devojka odmah iza vojvotkinje. Obučena
prilično jednostavno, imala je onakvu lepotu s kojom bi se istakla u svakoj
gužvi. Bila je sitna, finih kostiju ali lepo zaobljene figure, sa tamnom, sjajnom,
prirodnom kosom i izuzetno belom kožom, zajapurenom na obrazima jasnom
tamnoružičastom od koje je izgledala baš kao latica cveta.
175
 Njena boja me je podsetila na haljinu koju sam nekada imala u svoje pravo
vreme, laku pamučnu haljinu ukrašenu crvenim bulkama. Od te pomisli me je
pogodio iznenadni neočekivani talas nostalgije pa sam zgrabila ivicu
mermerne klupe, a kapci su me peckali od čežnje. Mora da je to bilo zato što
sam čula čist grubi engleski, pomislila sam, posle toliko meseci među škotskim
zapevanjem i francuskim gakanjem. Ovi posetioci su podsećali na dom.
Tada sam spazila njega. Osetila sam kako mi je sva krv pobegla iz glave dok
mi je pogled u neverici pratio elegantnu krivinu lobanje, crnokose i upadljive
među napuderisanim perikama koje su je okruživale. Alarm je odjekivao u
mojoj glavi kao sirene za vazdušnu uzbunu, dok sam se borila da prihvatim i
odbacim utiske koji su me vređali. Moja podsvest je videla liniju nosa, pomislila
„Frenk“ i okrenula moje telo da mu poleti u dobrodošlicu. „Ne-Frenk“, javio je
malo važniji, racionalni centar u mom mozgu, ukopavajući me u mestu kada
sam videla poznatu krivinu polunasmešenih usta, ponavljajući: „Ti znaš da to
nije Frenk“, dok su mi se mišići u listovima vezivali u čvorove. A zatim trzaj u
paniku i stiskanje pesnica i stomaka, kada je sporiji proces logičnog
razmišljanja uporno pratio tok instinkta i znanja, videvši visoko čelo i
arogantno naginjanje glave, uveravajući me u nezamislivo. To nije mogao biti
Frenk. A ako nije on, onda to može biti samo...
„Džek Randal.“ To nije izgovorio moj glas, već Džejmijev, zvučeći neobično
smireno i distancirano. Kada mu je pažnju privuklo moje neobično ponašanje,
pogledao je u pravcu u kom sam gledala i video ono što i ja.
On se nije pomerao. Koliko sam mogla da procenim kroz sve veću
izmaglicu panike, nije ni disao. Bila sam nejasno svesna da obližnji sluga zuri
radoznalo naviše u visoku figuru sleđenog škotskog ratnika pored mene, nemu
kao kip Marsa. Ali moja zabrinutost je bila okrenuta samo Džejmiju.
Bio je sasvim nepomičan. Nepomičan onako kako je nepomičan lav, komad
trave na zaravni, a pogled mu je bio užaren i bez treptaja kao sunce koje prži
savanu. A videla sam i neke pokrete u dubini njegovih očiju. Odavao ga je trzaj
mačke koja vreba, malo pomeranje krzna na kraju repa, vesnik pokolja.
Potegnuti oružje u prisustvu kralja značilo je smrt. Murtag je bio na daljem
kraju vrta, i suviše daleko da bi mogao da pomogne. Još dva koraka će Randala
dovesti dovoljno blizu da može da nas čuje. Na domet mača. Položila sam ruku

176
na njegovu ruku. Bila je stegnuta kao čelik balčaka pod njegovom šakom. Krv
mi je vrila u ušima.
„Džejmi“, rekla sam. „Džejmi!“ I onesvestila se.

10
Dama sa smeđom
raskošno
ukovrdžanom
kosom

splivala sam iz treperave izmaglice sačinjene od sunčevog svetla,

prašine i delića uspomena i osećala se potpuno dezorijentisana.
Frenk se naginjao nada mnom, lica zboranog od zabrinutosti. Držao
je moju ruku, ali to nije bio on. Ruka koju sam držala bila je znatno
krupnija od Frenkove i moji prsti su očešali kao žica grube dlake kod zgloba.
Frenkove šake bile su glatke kao u devojčice.
„Jeste li dobro?“ Glas je bio Frenkov, nizak i uglađen.
„Kler!“ Taj glas, dublji i grublji, uopšte nije bio Frenkov. Niti je bio uglađen.
Bio je pun straha i besa.
„Džejmi.“ Najzad sam našla ime koje se uklapa u mentalnu sliku koju sam
tražila. „Džejmi! Nemoj...“ Naglo sam se uspravila u sedeći položaj, zureći
izbezumljeno od jednog lica do drugog. Bila sam okružena krugom radoznalih
lica, dvostrukim ili trostrukim lancem dvorjana sa malo slobodnog prostora
ostavljenog za Njegovo veličanstvo koje se naginjalo nad mene piljeći sa
izrazom saosećajnog interesovanja.
Dva čoveka su klečala u prašini pored mene. Džejmi sa desne strane, očiju
razrogačenih i lica bledog kao cvet drenjine iznad njega. A sa moje leve...
„Da li ste dobro, madam?“ U svetlim očima boje lešnika ogledala se samo
učtiva zabrinutost, fine tamne obrve iznad njih bile su upitno iskrivljene. To
nije bio Frenk, naravno. Niti je to bio Džonatan Randal. Ovaj čovek je bio mlađi
177
od kapetana dobrih deset godina, možda približno mojih godina, a lice mu je
bilo bledo i bez tragova boravka na otvorenom. Usne su mu bile iste isklesane
linije, ali nisu imale onu okrutnost koja je uokvirivala kapetanova usta.
„Vi...“, zakreštala sam, odmičući se od njega. „Vi ste...“
„Aleksander Randal, madam“, brzo je odgovorio, na pola puta odustavši od
pokreta prema glavi kojim bi skinuo šešir koji nije nosio. „Ne verujem da smo
se upoznali?“, rekao je uz trunku sumnje.
„Ja, ovaj, zapravo, ne, nismo“, rekla sam, opuštajući se nazad uz Džejmijevu
ruku. Ruka je bila postojana kao gvozdena ograda, ali se šaka koja je držala
moju tresla, pa sam povukla naše spojene ruke ispod suknje da ih sakrijem.
„Prilično neformalno upoznavanje, gđo, hm, ne... to je ledi od Broh
Tuaraha, zar ne?“ Visok piskutav glas mi je privukao pažnju gore, u rumeni,
heruvimski lik vojvode od Sandringama koji je zainteresovano virio preko
ramena grofa De Sevinjija i vojvode D’Orleana. Progurao je svoje neugledno
telo kroz uzani prolaz koji se ukazao i pružio ruku da mi pomogne da ustanem.
I dalje držeći moj oznojeni dlan u svom, on se naklonio u pravcu Aleksandera
Randala koji se začuđeno mrštio.
„G. Randal je zaposlen kod mene kao sekretar, ledi od Broh Tuaraha. Status
je plemenita stvar, ali na žalost, plemenitost sama po sebi ne plaća ceh
obućaru, zar ne, Aleks?“ Mladić je malo pocrveneo na ovo zadirkivanje, ali je
uglađeno nagnuo glavu ka meni, prihvatajući upoznavanje koje je obavio
njegov poslodavac. Tek tada sam zapazila trezveno tamno odelo i dugi beli
okovratnik koji ga je označavao kao mladog službenika.
„Njegova visost je u pravu, ledi. A pošto je tako, moram da iskažem svoju
duboku zahvalnost zbog njegove ponude da me zaposli.“ Malo stiskanje usana
tokom tog govora ukazivalo je da zahvalnost možda i ne seže toliko duboko i
uprkos laskavim rečima. Pogledala sam u vojvodu i zatekla njegove sitne plave
oči skupljene zbog sunca, sa izrazom lica iz kojeg se ništa ne može saznati.
Taj mali prizor je razbilo kraljevo tapšanje kojim je pozvao dvojicu slugu
koji su me, prema Lujevim instrukcijama, dohvatili za obe ruke i podigli na
sedište nosiljke, uprkos mom opiranju.
„Sigurno ne, madam“, rekao je, graciozno odbacujući moje proteste i
zahvaljivanje. „Idite kući i odmorite se; želimo da budete u formi za sutrašnji
bal, zar ne?“ Njegove krupne smeđe oči su svetlucale dok je dizao moju ruku
178
do svojih usana. Ne skidajući pogled sa mog lica, formalno se naklonio ka
Džejmiju koji je uspeo da se dovoljno pribere da graciozno zahvali, a onda je
rekao: „Možda ću prihvatiti vašu zahvalnost, gospodaru, u vidu vaše dozvole
da zatražim ples od vaše divne žene.“
Džejmiju su se na to stisle usne, ali uzvratio je naklonom i rekao: „Moja
supruga je takođe počastvovana vašom pažnjom, Vaše veličanstvo.“ Kratko je
pogledao ka meni. „Ako joj bude dovoljno dobro da dođemo na bal sutra uveče,
siguran sam da će se unapred radovati da pleše sa Vašim Veličanstvom.“
Okrenuo se ne čekajući formalno otpuštanje a zatim trgnuo glavom prema
slugama sa nosiljkom.
„Kući“, rekao je.

*****

Konačno kod kuće posle vruće, truckave vožnje ulicama koje su mirisale na
cveće i otvorenu kanalizaciju. Presvukla sam se iz svoje teške i neudobne
haljine u svileni mantil.
Džejmija sam zatekla pored praznog ognjišta, sklopljenih očiju, sa rukama
na kolenima kao da je zamišljen. Bio je bled kao njegova lanena košulja koja je
u senci ognjišta svetlucala poput utvare.
„Bogorodice“, promrmljao je, odmahujući glavom. „Dragi Bože i svi sveci,
tako blizu. Samo je dlaka falila da ubijem tog čoveka. Da li shvataš, Kler, da se
nisi onesvestila... Isuse, hteo sam da ga ubijem, svakim delićem svog bića.“
Zaćutao je, drhteći od reakcije.
„Hajde, bolje podigni stopala“, terala sam ga, privlačeći tešku izrezbarenu
stoličicu.
„Ne, sada sam dobro“, rekao je odmahujući. „On je... brat Džeka Randala,
znači?“
„Mislim da je to više nego verovatno“, suvo sam rekla. „Teško da bi mogao
biti neko drugi, na kraju krajeva.“
„Mm. Da li si znala da radi sa Sandringama?“
Odmahnula sam glavom. „Nisam znala – ne znam – ništa o njemu sem
imena i činjenice da je paroh. F-Frenk nije bio naročito zainteresovan za njega

179
pošto mu on nije direktan predak.“ Odao me je mali drhtaj glasa kada sam
pomenula Frenka.
Džejmi je spustio flašu i prišao mi. Sagnuo se sa namerom, podigao me i
privio me sebi uz grudi. Miris versajskih vrtova se oštar i svež digao iz pregiba
košulje. On me je poljubio u teme i okrenuo se prema krevetu.
„Dođi i položi glavu, Kler“, tiho je rekao. „Ovo je bio dug dan za oboje.“

*****

Plašila sam se da će susret sa Aleksanderom Randalom opet pokrenuti

Džejmijeve snove. To se nije dešavalo često, ali bih povremeno osećala kako se
budi pored mene tela napetog od iznenadne borbe. Tada bi izleteo iz kreveta i
noć proveo kraj prozora, kao da mu on nudi mogućnost bega, odbijajući bilo
kakvo tešenje ili ometanje. A do jutra bi Džek Randal i ostali demoni iz mračnih
sati bili naterani nazad u svoju kutiju, opet zakucanu i čvrsto stegnutu
Džejmijevom voljom, i sve bi opet bilo u redu.
Ipak, Džejmi je brzo zaspao i napetost tog dana se već izgubila sa njegovog
lica koje je bilo mirno i opušteno kad sam ugasila sveću.
Bilo je pravo blaženstvo ležati nepokretno, sa toplotom koja je narastala
oko mojih hladnih udova, a sijaset malih bolova po leđima, vratu i kolenima je
bledelo u mekoću nadolazećeg sna. Ali moj mozak je, oslobođen opreza,
hiljadu puta ponavljao scenu izvan palate – kratko opažanje tamne glave i
visokog čela, slepljenih ušiju i fine vilice – onaj prvi oštri blesak pogrešnog
prepoznavanja, koji me je pogodio u srce udarcem radosti i besa. Frenk,
pomislila sam. Frenk. I videla sam Frenkovo lice dok sam tonula u san.
Amfiteatar je bio jedan od onih na Londonskom univerzitetu; prastara
tavanica sa gredama i moderni podovi, linoleum izgreban nespokojnim
nogama. Sedišta su bile stare uglačane klupe; novi stolovi su čuvani za
predavanja iz prirodnih nauka. Istorija je mogla da se zadovolji šezdeset godina
starim izgrebanim drvetom; na kraju krajeva, predmet je fiksiran i ne menja se
– zašto bi se menjalo mesto gde se sluša?
„Artefakti“, govorio je Frenkov glas, „i upotrebni objekti.“ Njegovi dugi
prsti su dodirivali rub srebrnog svećnjaka, a sunce sa prozora je iskrilo po
metalu kao da je njegov dodir ispunjen elektricitetom.
180
 Predmeti, svi pozajmljeni iz zbirke Britanskog muzeja, bili su poredani duž
ivice stola, dovoljno blizu da studenti u prvom redu vide male prskotine u
požuteloj slonovači francuske računaljke i fleke davno popušenog duvana koje
su u smeđe bojile belu glinenu lulu. Jedna engleska pozlaćena bočica za miris,
mastionica od pozlaćene bronze sa fino izrezbarenim poklopcem, napukla
kašika od roga i mali mermerni sat na čijem vrhu piju dva labuda.
A iza reda objekata, red naslikanih minijatura, položenih na sto tako da im
je sadržinu skrivalo svetlo koje se odbijalo o njihovu površinu.
Frenkova tamna glava je bila pognuta nad predmete, uneta. Popodnevno
sunce je poprimilo crvenkasti sjaj u njegovoj kosi. Podigao je glinenu lulu,
obuhvatio je rukom kao jaje.
„Za neke periode istorije“, rekao je, „imamo istoriju za sebe; pisana
svedočanstva ljudi koji su tada živeli. Za ostale, imamo samo predmete iz tog
perioda da nam pokažu kako su ljudi živeli.“
Stavio je lulu u usta i skupio usne oko drške, napumpao obraze, komično
podignutih obrva. Usledio je prigušeni kikot u publici, a on se nasmešio i
odložio lulu.
„Umetnost i artefakti“, mahnuo je rukom preko bleštavih predmeta, „to je
ono što najčešće vidimo, ukrase društva. A zašto da ne?“ Podigao je jednog
smeđokosog momka inteligentnog izgleda da mu se obrati. Trik iskusnih
predavača; podignite jednog iz publike i obraćajte mu se kao da ste sami sa
njim. Trenutak kasnije, pređite na sledećeg. I svi u prostoriji će osećati fokus
vaših primedbi.
„Na kraju krajeva, ovo su lepe stvari.“ Prstom je dotakao par labudova koji
su se okretali na satu, savijenih vratova u otmenoj procesiji. „Vredne čuvanja.
Ali ko će se zamajavati da čuva neki stari pokrivač za čajnik, ili istrošenu
automobilsku gumu?“ Ovog puta se obraćao lepoj plavuši sa naočarima, koja
se nasmešila i malo zakikotala na to.
„Ali upotrebni predmeti, stvari koje se ne pominju u dokumentima, stvari
koje se koriste, lome i bacaju bez razmišljanja, su te koje vam govore kako je
običan čovek živeo. Broj ovih lula, na primer, govori nam nešto o učestalosti
primene i vrstama duvana u pojedinim društvenim klasama, odozgo“, lupkanje
prstom po poklopcu emajlirane burmutice, „do dole.“ Prst je prešao da
pomiluje dugu, ravnu dršku lule sa poznavanjem zaljubljenika.
181
 Sada je na redu bila sredovečna žena koja je frenetično pisala da bi uhvatila
svaku reč, jedva svesna ijedne primedbe upućene njoj. Bore su se produbile
između nasmešenih očiju boje lešnika.
„Ne morate da zapisujete sve, gđice Smit“, zadirkivao ju je. „Ako ništa
drugo, ovo predavanje traje jedan sat – neće vam izdržati olovka.“
Žena je pocrvenela i ispustila olovku, ali se stidljivo osmehnula na
prijateljsko smešenje Frenkovog tamnog duguljastog lica. Sada ih je imao u
šaci, sve zagrejane sa malo dobrog humora, pažnje skrenute na male bleske
pozlate i svetlucanja. Sada će ga slediti bez umora i prigovora, duž logičke staze
i u centar diskusije. Izvesna napetost mu je nestala iz vrata kada je osetio da su
se studenti smirili i usredsredili pažnju na njega.
„Najbolji svedok istorije je čovek – ili žena“, klimanje ka lepoj plavuši, „koji
su ga proživeli, je li tako?“ Nasmešio se i dohvatio napuklu kašiku. „Možda. Na
kraju krajeva, u ljudskoj prirodi je da sve predstavi u najlepšem svetlu kada
znate da će neko čitati ono što ste napisali. Ljudi imaju sklonost da se
koncentrišu na one stvari koje oni smatraju važnim i često ih malo doteraju za
javnu upotrebu. Retkost je naići na Pepisa, koji sa podjednakim interesovanjem
opisuje kraljevsku procesiju i koliko je puta noću morao da koristi nošu.“
Ovog puta su se svi smejali i on se opustio, nehajno se naslanjajući nazad
na katedru, mašući kašikom.
„Slično tome, lepi predmeti, umetnički artefakti su oni koji su najčešće
sačuvani. Ali nam noše i kašike i jeftine keramičke lule mogu reći podjednako
ako ne i više o ljudima koji su ih koristili.
„A šta je sa tim ljudima? Mi mislimo o istorijskim ličnostima kao o nekome
ko je drugačiji od nas samih, ponekad napola mitološko biće. Ali se neko igrao
ovim“, tanki kažiprst je pomilovao računaljku, „neka dama je koristila ovo“,
gurnuo je bočicu sa mirisom, „stavljajući parfem iza ušiju, na zglobove ruke...
gde još dame stavljaju miris?“ Iznenada podižući glavu, nasmešio se
debeljuškastoj plavokosoj devojci u prednjem redu koja je pocrvenela,
zasmejala se i dotakla se rezervisano odmah iznad ureza na bluzi.
„Ah, da. Baš tamo. To je radila dama koja je posedovala ovo.“
I dalje se smešeći devojci, skinuo je zatvarač i bočicom parfema nežno
prošao ispod svog nosa.

182
 „Šta je to, profesore? Arpège?“ Ova studentkinja nije tako stidljiva;
tamnokosa, kao Frenk, sa sivim očima u kojima je više od nagoveštaja flerta.
On je zažmurio i duboko udahnuo, šireći nozdrve nad otvorom bočice.
„Ne. To je L’Heure Blue. Moj omiljeni.“
Okrenuo se nazad prema katedri, kosa mu je pala preko čela u
koncentraciji dok mu je ruka lebdela nad redom minijatura.
„A tu je i posebna klasa objekata – portreti. Pomalo umetnosti i,
istovremeno, najviše što možemo videti od samih ljudi. Ali, koliko su oni za
nas stvarni?“
Podigao je malecku elipsu i okrenuo je licem prema studentima, čitajući sa
male oznake nalepljene na poleđinu.
„Dama, od Natanijela Plajmera, potpisano inicijalima i sa upisanom
godinom 1786, sa kovrdžavom smeđom kosom podignutom u punđu, u
ružičastoj haljini i bluzi sa čipkanom kragnom, oblak i nebo u pozadini.“
Podigao je jedan kvadrat pored toga.
„Džentlmen, od Horasa Hona, potpisan monogramom i godinom 1780, sa
napuderisanom kosom en queue, u smeđem sakou, plavom prsluku, sa žaboom
i jednim ordenom, možda Ordenom najčasnijeg Bata.“
Minijatura je prikazivala čoveka okruglog lica, usana ružičastih i
napućenih u formalnu pozu portreta osamnaestog veka.
„Umetnike znamo“, rekao je dok je spuštao portret. „Oni su potpisali svoja
dela ili ostavili tragove svog identiteta u tehnikama i predmetima koje su
koristili. Ali ljudi koji su naslikani? Mi ih vidimo, pa ipak ne znamo ništa o
njima. Čudne frizure, neobična odeća – ne izgledaju kao ljudi koje poznajete,
zar ne? Po načinu na koji ih je mnogo slikara slikalo, sva lica su slična; sa licem
poput pudinga i bleda, većina njih, pa ne možete baš bogzna šta reći o njima.
Tu i tamo, neki se ističe...“ Ruka koja je lebdela nad redom odabrala je još jednu
elipsu.
„Džentlmen...“
Podigao je minijaturu i Džejmijeve plave oči su blesnule ispod plamene
kose, za promenu očešljane, upletene i neobično uvezane trakama. Sabljasti
nos se isticao iznad čipke njegove kragne, a duga usta kao da su se spremala da
progovore, pomalo zgužvana u jednom uglu.

183
 „Ali oni su bili stvarni ljudi“, uporan je bio Frenkov glas. „Radili su otprilike
iste stvari koje vi radite – ako se zanemare mali detalji kao što su odlazak u
bioskop ili vožnja autoputem“, začulo se malo kikota među slušaocima, „ali su
brinuli o svojoj deci, voleli svoje žene i muževe... pa, ponekad jesu...“ Još smeha.
„Dama“, tiho je rekao, držeći poslednji portret na dlanu i zaklanjajući ga
na tren. „Sa smeđom kosom koja se raskošno kovrdža do njenih ramena i sa
niskom bisera. Bez datuma. Umetnik nepoznat.“
To je bilo ogledalo, ne minijatura. Obrazi su mi se zarumeneli i usne
zadrhtale dok je Frenkov prst nežno pratio liniju moje brade, elegantnu liniju
mog vrata. Suze su mi navrle u oči i prosule mi se niz obraze dok sam slušala
njegov glas koji je i dalje držao predavanje dok je spuštao minijaturu, pa sam
se zapiljila gore u tavanske grede.
„Bez datuma. Nepoznat. Ali nekada... nekada, ona je bila stvarna.“
Mučila sam se da dišem i prvo sam mislila da me guši staklo preko
minijature. Ali materijal pritisnut na moj nos bio je mek i vlažan pa sam
iskrenula glavu i probudila se, osećajući da je laneni jastuk mokar od suza ispod
mog obraza. Džejmijeva ruka je bila krupna i topla na mom ramenu dok me je
nežno drmala.
„Pssst, devojko. Pst! To si samo sanjala – ovde sam.“
Okrenula sam lice u toplinu njegovog golog ramena, osećajući suze između
obraza i njegove kože. Držala sam se snažno njegove čvrstine, i mali noćni
zvuči pariške kuće su mi polako doprli u uši, vraćajući me u život koji mi
pripada.
„Izvini“, prošaputala sam. „Sanjala sam o... o...“
Potapšao me je po leđima i ispod jastuka potražio maramicu.
„Znam. Zvala si njegovo ime.“ Zvučao je rezignirano.
Ponovo sam glavu stavila na njegovo rame. Mirisao je na toplo i nered,
njegov miris iz sna mešao se sa mirisom perjanog jorgana i čistih lanenih
čaršava.
„Izvini“, ponovo sam rekla.
Kratko je frknuo, nije to bio baš smeh.
„Neću da kažem da nisam ljubomoran na tog čoveka“, snuždeno je rekao,
„jer jesam. Ali teško mogu da mu zamerim zbog tvojih snova. Ili tvojih suza.“

184
Njegov prst je nežno ispratio vlažnu putanju duž jednog obraza, a onda ju je
obrisao maramicom.“
„Ne zameraš?“
Njegov slabašni osmeh je bio iskrivljen u jednu stranu.
„Ne. Ti si ga volela. Ne mogu da zameram nijednom od vas što žališ za
njim. A i pruža mi izvesnu utehu što znam...“ Oklevao je, a ja sam podigla ruku
da mu sklonim kosu sa lica.
„Što znaš šta?“
„Da ćeš, ako se bude moralo, moći za mnom tako da žališ“, tiho je rekao.
Žestoko sam utisnula lice u njegove grudi tako da su mi reči bile prigušene.
„Neću tugovati za tobom jer neće biti potrebe. Neću te izgubiti, neću!“
Nešto mi je palo na pamet pa sam podigla pogled ka njemu, ka licu koje je
senčila iznikla brada.
„Ne plašiš se da ću otići nazad, zar ne? Ne misliš to jer... mislim na
Frenka...?“
„Ne.“ Glas mu je bio brz i mek, reakcija munjevita kada me je posesivno
zagrlio.
„Ne“, ponovio je, još tiše. „Mi smo vezani, ti i ja, i ništa na ovom svetu me
ne može razdvojiti od tebe.“ Krupna ruka se digla da mi pomiluje kosu. „Da li
pamtiš krvni zavet na koji smo se zakleli na venčanju?“
„Da, čini mi se. ‘Krv moje krvi, kost moje kosti...’“
„Dajem ti svoje telo da bismo mogli biti jedno“, završio je. „Aha, i ja sam
poštovao tu zakletvu, Sasenah, a i ti.“ Okrenuo me je blago i jednom rukom
nežno obuhvatio malo nabreknuće mog stomaka.
„Krv moje krvi“, prošaputao je, „i kost moje kosti. Nosiš me u sebi, Kler, i
ne možeš me ostaviti sada, šta god da se desi. Ti si moja, zauvek, htela to ili ne,
želela me ili ne. Moja, i neću te pustiti da odeš.“
Stavila sam ruku preko njegove, pritiskajući je na sebe.
„Ne“, tiho sam rekla, „niti ti možeš da ostaviš mene.“
„Ne“, rekao je, pomalo se smešeći. „Jer sam poštovao i završetak zakletve.“
Obuhvatio me je obema rukama i glavu položio na moje rame, tako da sam
mogla da na uvu osetim topao dah njegovih reči, prošaputanih u tami.
„Jer sam ti dao svoju dušu, do kraja naših života.“

185
 11

Korisne zanimacije

o je taj neobični mali čovek?“ znatiželjno sam upitala Džejmija.

Dotični čovek se polako probijao kroz grupe gostiju okupljene u
glavnom salonu kuće De Roanovih. Zastao bi na tren, prelazeći
kritičkim pogledom grupu, a onda ili slegnuo koščatim ramenima ili
prošao dalje, ili bi iznenada prišao nekom čoveku ili ženi, prineo im nešto do
lica i izdao nekakvu komandu. Šta god da je radio, izgledalo je da njegovi
postupci izazivaju buru smeha.
Pre nego što je Džejmi stigao da odgovori, taj čovek, mali sasušeni
primerak u sivom seržu, spazio je nas i lice mu se ozarilo. Obrušio se na
Džejmija kao mala ptica grabljivica koja se iznenada spušta na velikog i
uplašenog zeca.
„Pevaj“, naredio je.
„Eh?“ Džejmi je trepnuo nadole ka maloj figuri, zapanjen.
„Rekao sam, ‘pevaj’“, strpljivo je odgovorio čovek. Bocnuo je Džejmija
prstom u grudi. „Sa rezonantnom šupljinom kao što je ta, morao bi da imaš
izvrsnu jačinu glasa.“
„Oh, ima on jačinu“, raspoloženo sam rekla. „Možeš da ga čuješ tri bloka
dalje kad navali.“
Džejmi me je prostrelio pogledom. Čovečuljak je kružio oko njega,
odmeravajući širinu njegovih leđa i lupao ga kao detlić koji isprobava
prvoklasno drvo.
„Ne umem da pevam“, bunio se.
„Besmislica, besmislica. Naravno da umeš. Lep, dubok bariton“, pohvalno
je mrmljao mali čovek. „Savršeno. Baš ono što nam treba. Evo, malo pomoći za
tebe. Pokušaj da pogodiš ovaj ton.“
Spretno vadeći malu akustičnu viljušku iz džepa, udario je njome o stub i
držao je blizu Džejmijevog uva.

186
 Džejmi je zakolutao očima prema nebesima, ali je slegnuo ramenima i
poslušno otpevao ton. Čovečuljak se trgao kao da je pogođen.
„Ne“, rekao je ne verujući.
„Plašim se da je tako“, saosećajno sam rekla. „On je u pravu, znate. Zaista
ne ume da peva.“
Čovečuljak je optužujuće začkiljio u Džejmija, a onda ponovo udario
viljušku i pružio je pozivajući.
„Još jednom“, nagovarao je. „Samo je slušaj i pusti zvuk da izađe.“
„Strpljiv kao uvek, Džejmi je pažljivo saslušao, A“ viljuške, i opet zapevao,
proizvodeći zvuk zabijen negde između čistog E i povišenog D.
„Nije moguće“, rekao je mali čovek, izgledajući kao da su mu sve iluzije
razbijene. „Niko ne može da bude toliko neskladan, čak ni namerno.“
„Ja mogu“, veselo je rekao Džejmi i učtivo se naklonio čovečuljku. Do tog
časa je prizor već privukao izvesnu skupinu zainteresovanih posmatrača. Lujza
de Roan je bila izvrsna domaćica i njene zabave su okupljale krem pariškog
društva.
„Da, može“, uveravala sam našeg posetioca. „Nema sluha nimalo, vidite.“
„Da, vidim“, rekao je mali čovek i izgledao kao da je u potpunoj depresiji.
Zatim je počeo radoznalo da odmerava mene.
„Ne ja!“, rekla sam smejući se.
„Sigurno ni vi niste bez sluha, madam?“ Sa očima koje su svetlucale kao
kod zmije koja gmiže prema ukočenoj ptici, čovek je pošao ka meni, a
akustična viljuška se trzala kao palacavi gujin jezik.
„Stanite malo“, rekla sam, zaustavljajući ga rukom. „Ko ste vi, zapravo?“
„Ovo je her Johanes Gerstman, Sasenah.“ Izgledajući raspoloženo, Džejmi
se opet naklonio čovečuljku. „Kraljev muzički majstor. Mogu li da vam
predstavim svoju suprugu, ledi od Broh Tuaraha, her Gerstmane?“ U Džejmija
se možete pouzdati da će znati i poslednjeg čoveka na dvoru, koliko god da je
nevažan.
Johanes Gerstman. Pa, to objašnjava blagi akcenat koji sam prepoznala
ispod formalnosti dvorskog francuskog. Nemac, pitala sam se, ili Austrijanac?
„Skupljam mali improvizovani hor“, objasnio je mali muzički majstor.
„Glasovi ne moraju da budu uvežbani, ali moraju biti snažni i pravi.“

187
Razočarano je pogledao ka Džejmiju, koji se samo nacerio u odgovor. Uzeo je
akustičnu viljušku od her Gerstmana i upitno je pružio prema meni.
„Oh, u redu“, rekla sam i otpevala.
Šta god da je čuo her Gerstman, izgleda da ga je to okuražilo pošto je
sklonio akustičnu viljušku i zainteresovano piljio u mene. Perika mu je bila
malčice prevelika pa se obično klizala u stranu dok je klimao glavom. To je
učinio sada, a onda je periku nehajno gurnuo nazad i rekao: „Izvrstan ton,
madam! Stvarno veoma lepo, veoma lepo. Da li vam je možda poznat ‘Le
Papillon?“ Otpevušio je nekoliko akorda.
„Pa bar sam čula za njega“, oprezno sam odgovorila. „Hm, za melodiju,
hoću da kažem, reći ne znam.“
„Ah! Nikakav problem, madam. Hor ide jednostavno; ovako...“
Sa rukom zarobljenom u stisak muzičkog majstora, uvidela sam da se
neizbežno približavam zvuku čembala u udaljenoj prostoriji, dok je her
Gerstman pevušio meni u uvo kao poludeli bumbar.
Dobacila sam bespomoćni pogled Džejmiju, koji se samo nasmešio i
podigao čašu šerbeta u pozdrav pre nego što se okrenuo razgovoru sa msje
Divernijem mladim, sinom ministra finansija.
Kuća Roanovih – ako možete da upotrebite jednostavnu reč kao što je
„kuća“ da biste opisali takvo mesto – bleštala je od svetiljki obešenih po
zadnjem vrtu i rubu terase. Dok me je her Gerstman vukao duž hodnika, videla
sam sluge koji žure u prostorije za večeru i iz njih, postavljajući čaršave i srebrni
pribor za jelo koje će na red doći kasnije. Većina „salona“ bila su mala, intimna
mesta, ali je princeza Lujza de la Tur de Roan volela raskoš.
Princezu sam upoznala nedelju dana ranije, na drugoj večernjoj zabavi, i
zaključila da je ona izvesno iznenađenje. Bucmasta i prilično jednostavna,
imala je okruglo lice sa malom zaobljenom bradom, svetle plave oči bez
trepavica i lažni mladež u obliku zvezdice koji je činio vrlo malo da opravda
svrhu svog postojanja. Znači, to je dama koja je namamila princa Čarlsa da
ignoriše zahteve pristojnosti, pomislila sam, praveći kniks kad je na mene
došao red.
Ipak, odavala je utisak nekakve živosti koji je bio prilično privlačan, i imala
je divna meka ružičasta usta. Usta su zapravo bila ono najzanimljivije na njoj.

188
 „Ali ja sam očarana!“, uskliknula je grabeći moju ruku dok su me
predstavljali. „Baš divno da vas konačno upoznam! Moj muž i moj otac su
beskrajno hvalili gospodara Broh Tuaraha, ali o njegovoj divnoj ženi nisu rekli
ništa. Bezmerno sam očarana vašim dolaskom, moja draga, ljupka damo –
moram li zaista da govorim Broh Tuarah ili će činiti i ako kažem samo Tuarah?
Nisam sigurna da mogu to celo da zapamtim, sigurno, makar to bile i tako
čudne reči – da li je to škotsko? Baš divno!“
Zapravo, Broh Tuarah znači „kula okrenuta severu“, ali ako već hoće da me
zove „ledi okrenuta severu“, meni to ništa nije smetalo. Kako je ispalo, ubrzo
je odustala od pokušaja da zapamti to „Tuarah“ i od tada me je zvala samo „ma
chère Claire“
I sama Lujza je bila u grupi pevača u muzičkoj sobi, lepršajući od jednog
do drugog, pričajući i smejući se. Kada me je ugledala, pojurila je preko
prostorije onoliko brzo koliko joj je odeća omogućavala, a njeno jednostavno
lice se ozarilo od živosti.
„Ma chère Claire“, uzviknula je, bezobzirno me otimajući od her
Gerstmana. „Stigla si u pravi čas! Dođi, moraš da razgovaraš sa ovim blesavim
engleskim detetom umesto mene.“
„Blesavo englesko dete“ zapravo je bilo vrlo mlado; devojka sa ne više od
petnaest godina, sa tamnim, sjajnim uvojcima i obrazima tako rumenim od
postiđenosti da me je podsećala na blistavu bulku. Zapravo, baš ti obrazi su mi
pomogli da je se setim; devojka koju sam spazila u vrtu Versaja baš pre
uznemirujućeg pojavljivanja Aleksandera Randala.
„Madam Frejzer je takođe Engleskinja“, objašnjavala je Lujza devojci. „Ona
će ti uskoro pomoći da se osećaš kao kod kuće. Stidljiva je“, objasnila je Lujza,
okrećući se meni bez zastanka da dode do daha. „Pričajte sa njom, ubedite je
da peva sa nama. Ima divan glas, sigurna sam. Eto, mes enfants, uživajte!“ I uz
tapšanje umesto blagoslova, otišla je u drugi deo prostorije, kličući, ubeđujući,
diveći se haljini nove pridošlice, zastajući da pomiluje predebelog mladića koji
je sedeo za čembalom, motajući uvojke njegove kose oko prsta dok je ćaskala
sa vojvodom Di Kastelotijem.
„Da se umoriš samo gledajući je, zar ne?“, rekla sam na engleskom, smešeći
se devojci. Slabašni osmeh joj se pojavio na usnama dok je kratko klimala
glavom, ali nije ništa rekla. Pomislila sam da ju je sve ovo sigurno prevladalo;
189
od Lujzinih zabava se i meni vrtelo u glavi, a mala devojka-bulka je tek izašla
iz školske klupe.
„Ja sam Kler Frejzer“, rekla sam, „ali je Lujza zaboravila da mi kaže tvoje
ime.“ Zastala sam prozivajući je, ali ona nije odgovorila. Lice joj je postajalo sve
crvenije i crvenije, usne stisnute, a ruke je skupila u pesnice na bokovima. Bila
sam pomalo zabrinuta zbog njenog izgleda, ali je ona konačno skupila volju da
progovori. Duboko je udahnula i podigla bradu kao neko ko treba da se popne
na skelu.
M -m-moje ime je... M-M-M“, počela je, i istog časa sam razumela njeno
cutanje i njenu bolnu stidljivost. Zažmurila je, jako se ujela za usnu, a onda
otvorila oči i odvažno pokušala opet. „M-M-Meri Hokins“, konačno je uspela.
„Ja n-n-ne pevam“, dodala je prkosno.
Ako sam je do tada smatrala interesantnom, sada sam bila fascinirana.
Znači to je bratanica Silasa Hokinsa, ćerka baroneta, buduća verenica vikonta
Marinjija! Izgledalo je da je za mladu devojku preveliki teret muških
očekivanja. Osvrnula sam se da vidim da li je vikont u blizini i laknulo mi je što
nije bio.
„Ne brini oko toga“, rekla sam i stala pred nju da je zaštitim od talasa ljudi
koji su sada ispunjavali muzičku sobu. „Nije nužno da govoriš ako nećeš. Mada
bi možda mogla da pokušaš da pevaš“, rekla sam i nešto mi je palo na pamet.
„Nekada sam poznavala lekara koji je bio specijalista za mucanje; rekao je da
ljudi koji mucaju ne rade to kada pevaju.“
Meri Hokins se razrogačila koliko ju je to zapanjilo. Pogledala sam okolo i
videla u blizini jednu nišu, zavesom zaklonjenu udobnu klupu.
„Ovamo“, rekla sam, vodeći je za ruku. „Možeš da sedneš ovde, tako da ne
moraš da pričaš sa ljudima. Ako hoćeš da pevaš, možeš da izađeš kad počnemo;
ako nećeš, samo ostani tamo dok se zabava ne završi.“ Ona je zurila jedan
minut u mene, a onda mi iznenada uputila zaslepljujući osmeh zahvalnosti i
zavukla se u nišu.
Ja sam odlutala napolje da sprečim znatiželjne sluge da ometaju njeno
skrovište, ćaskajući u prolazu.
„Kako divno izgledate večeras, ma chere!

190
 “ Bila je to madam De Ramaž, jedna od kraljičinih dama. Starija, otmena
žena je došla na večeru u Rue Tremolins jednom ili dvaput. Srdačno me je
zagrlila, a onda se osvrnula da se uveri da nas niko ne posmatra.
„Nadala sam se da ću vas videti ovde, draga moja“, rekla je, naginjući se
malo bliže i utišavajući glas. „Htela sam da vas posavetujem da se pripazite
grofa Sen Zermena.“
Napola se okrenuvši u pravcu njenog pogleda spazila sam čoveka uskog
lica sa dokova Avra, kako ulazi u muzičku sobu sa mladom, elegantno
obučenom ženom pod ruku. Nije me video, očito, pa sam se žurno okrenula
nazad ka madam De Ramaž.
„Šta... da li je... hoću da kažem...“ osetila sam kako sam se zacrvenela još
dublje, uzdrmana pojavljivanjem sumornog grofa.
„Pa da, čuli su ga kako priča o vama“, kazala je madam De Ramaž, nežno
mi pomažući da se ispetljam iz konfuzije. „Koliko razumem, bila je neka mala
teškoća u Avru?“
„Tako nekako“, rekla sam. „Jedino što sam uradila bilo je to da sam
prepoznala slučaj velikih boginja, ali je to za posledicu imalo uništenje broda
i... njemu se to nije dopalo“, slabašno sam završila.
„Ah, znači to je to.“ Madam De Ramaž je izgledala zadovoljno.
Pretpostavljala sam da joj to što je priču čula iz prve ruke, takoreći, daje izvesnu
prednost u razmeni tračeva i informacija, što je bila važna trgovina u
društvenom životu Pariza.
„Išao je naokolo pričajući ljudima da veruje da ste vi veštica“, kazala je,
smešeći se i mašući prijateljici na drugom kraju sobe. „Fina priča! Oh, niko ne
veruje u nju“, uveravala me je. „Svi znaju da je, ako je već neko umešan u takve
rabote, onda to lično msje grof.“
„Stvarno?“ Htela sam da je pitam šta tačno misli time, ali se upravo tada
her Gerstman oglasio, tapšući kao da tera jato kokošaka.
„Hajde, hajde, moje dame!“, rekao je. „Svi smo tu; pevanje počinje!“
Kada se hor na brzinu skupio oko čembala, pogledala sam nazad prema
niši gde sam ostavila Meri Hokins. Učinilo mi se da vidim trzanje zavese, ali
nisam bila sigurna.

191
 A kada je muzika počela i udruženi glasovi se pojačali, pomislila sam da
čujem čist, visok sopran iz pravca niše – ali ponovo nisam bila sigurna.

*****

„Vrlo lepo, Sasenah“, rekao je Džejmi kad sam mu se opet pridružila,

zajapurena i bez daha, posle pevanja. Nasmejao mi se i potapšao me po
ramenu.
„Otkud ti znaš?“, pitala sam, prihvatajući čašu punča od sluge u prolazu.
„Ti ne razlikuješ pesme.“
„Bila si glasna, u svakom slučaju“, rekao je, ne mareći za moje reči. „Mogao
sam da čujem svaku reč.“ Osetila sam kako se malo ukočio pored mene pa sam
se okrenula da vidim u šta ili u koga gleda.
Žena koja je upravo ušla bila je sićušna, jedva do Džejmijevog najnižeg
rebra, sa rukama i stopalima kao u lutke i obrvama finim kao kineski ornament,
iznad očiju tamnocrnih poput gloga. Prilazila je korakom koji se rugao svojom
lakoćom, tako da je izgledalo kao da pleše lebdeći iznad tla.
„Evo Analiz de Marijak“, rekla sam, diveći joj se. „Zar ne izgleda ljupko?“
„Oh, da.“ Nešto u njegovom glasu me je nateralo da oštro podignem
pogled. Slabašno rumenilo mu se javilo na vrhovima ušiju.
„A ja mislila da si ti godine proveo u Francuskoj ratujući, a ne baveći se
romantičnim osvajanjima“, kazala sam kiselo.
Na moje iznenađenje, na to se nasmejao. Uhvativši taj zvuk, žena se
okrenula ka nama. Briljantni osmeh joj je ozario lice kada je ugledala Džejmija
kako se nadnosi nad masom. Okrenula se kao da će poći u našem pravcu, ali ju
je omeo neki džentlmen, sa perikom i blistav u satenskom odelu boje lavande,
koji je položio ruku na njenu krhku mišicu. Trgla je lepezu šarmantno i sa
žaljenjem ka Džejmiju u koketnom gestu pre nego što je pažnju posvetila svom
novom kompanjonu.
Šta je tako smešno?“, upitala sam, videvši da se i dalje široko osmehuje za
čipkanim suknjama koje su se blago njihale.
Naglo se prizvao sebi i postao svestan mog prisustva pa mi se nasmešio.
„Oh, ništa, Sasenah. Samo ono što si rekla o ratovanju. Borio sam se u svom
prvom dvoboju
192
– zapravo jedinom – zbog Analiz de Marijak. Kada mi je bilo osamnaest
godina.“
Ton mu je bio pomalo sanjiv dok je posmatrao kako sjajna, tamna glava
skakuće kroz gužvu, svuda okružena skupinama belih perika i napuderisanih
kosa, sa tu i tamo pomodnom perikom sa primesom rumene, za promenu.
„Dvoboju? Sa kim?“, upitala sam, zabrinuto zagledajući okolo postoji li
neki muški prilepak porcelanskoj lutki koji bi mogao pokazati sklonost da
raspiri stari sukob.
„Oh, on nije ovde“, rekao je Džejmi koji je pravilno protumačio moj pogled.
„Mrtav je.“
„Ti si ga ubio?“ Uzbuđena, progovorila sam glasnije nego što sam
nameravala. Kada se nekoliko susednih glava znatiželjno okrenulo u našem
pravcu, Džejmi me je uhvatio za lakat i žurno me odveo ka najbližim
dvokrilnim vratima.
„Pazi na svoj glas, Sasenah“, rekao je dovoljno blago. „Ne, nisam ga ubio.
Hteo sam“, dodao je utučeno, „ali nisam. Umro je pre dve godine od opasne
zaraze grla. Džared mi je to rekao.“
Odveo me je duž jedne vrtne staze koju su osvetljavale sluge sa fenjerima.
Stajale su kao bitve na rastojanjima od pet metara, od terase do fontane u dnu
staze. U sredini velikog bazena četiri delfina su bacala mlazove vode preko
Tritona koji je delovao ljutito i prilično beskorisno zamahivao trozupcem na
njih.
„Ne drži me u napetosti“, navalila sam kada smo se odmakli dovoljno da
nas ne čuje grupa na terasi. „Šta se desilo?“ vmn Hunju u cinoaru
„U redu onda“, rekao je rezignirano. „Sigurno si zapazila da je Analiz
prilično lepa?“
„Oh, stvarno? Pa možda sad kad si to pomenuo mogu to da vidim nešto“,
odgovorila sam slatko, provocirajući oštar pogled propraćen šeretskim
osmehom.
„Aha. Nisam bio jedini mladi udvarač u Parizu koji je bio tog mišljenja niti
jedini koji je zbog nje izgubio glavu.
Tumarao sam okolo u izmaglici i saplitao se. Čekao sam na ulici u nadi da
ću je videti kako izlazi iz kuće u kočiju. Čak sam i zaboravljao da jedem; Džared
je rekao da kaput visi na meni kao na strašilu i da stanje moje kose doprinosi
193
sličnosti.“ Ruka mu je odsutno pošla prema glavi, potapšala besprekornu
pletenicu koja je ležala čvrsto uz vrat, uvezana plavom trakom.
„Zaboravljao si da jedeš? Hriste, stvarno te je gadno uhvatilo“, napomenula
sam.
Zakikotao se. „Oh, da. A bilo je još gore kada je počela da flertuje sa Šarlom
Goloazom. Da se razumemo“, dodao je iskreno, „flertovala je ona sa svima – to
je bilo u redu – ali je sa njim za moj ukus prečesto večerala i previše igrala na
zabavama i... pa, da ne dužim, Sasenah, uhvatio sam ga jedne noći kako je ljubi
po mesečini na terasi njenog oca i izazvao ga.“
Do tada smo već stigli do fontane na šetalištu. Džejmi se zaustavio i seli
smo na rub fontane, uz vetar zbog kapljica od pljuckanja delfina. Džejmi je
ruku provukao kroz tamnu vodu i pustio je da se cedi, zaneto posmatrajući
kako mu srebrne kapi cure niz prste.
„Dvoboji su tada bili ilegalni u Parizu – kao i sada. Ali su postojala neka
mesta, uvek takva postoje. Bilo je njegovo da izabere i odabrao je mesto u
Bulonjskoj šumi. Blizu puta za Sedam svetaca, ali skriveno hrastovima. I izbor
oružja je bio njegov. Očekivao sam pištolje, ali je odabrao mačeve.“
„Zašto li je to učinio? Mora da si u odnosu na njega imao prednost od
petnaest centimetara u domašaju – ili još više.“ Nisam stručnjak, ali sam
prinudno naučila ponešto o strategiji i taktici mačevanja; Džejmi i Murtag bi
se namerili jedan na drugog svaka dva ili tri dana da bi ostali u formi, sudarajući
se mačevima, parirajući, navaljujući, na neskriveno zadovoljstvo slugu a
podjednako i sluškinja, koji bi svi pohrlili na balkone da gledaju.

Zašto je odabrao mačeve? Zato što se đavolski dobro služio njima. Takođe,
mislim da je pomislio da bih ga pištoljem mogao slučajno ubiti, znajući pri tom
da ću se kod mača zadovoljiti time da poteče krv.
Nisam nameravao da ga ubijem, razumeš“, objasnio je. „Samo da ga
ponizim. I on je to znao. Nije bio budala, naš Šarl“, rekao je, snuždeno klimajući
glavom.
Od vlage fontane, kapljice su mi se slivale iz kose i skupljale oko lica.
Sklonila sam pramen kose i pitala: „I jesi li ga ponizio?“
194
 „Ranio sam ga.“ Iznenadilo me je što sam čula mali prizvuk zadovoljstva u
njegovom glasu pa sam podigla obrvu ka njemu. „On je zanat naučio od
Ležena, jednog od najboljih mačevalaca Francuske“, objasnio je Džejmi. „Kao
da se boriš sa prokletom muvom, tako je to izgledalo, a pri tom sam mačevao
desnom rukom.“ Opet je prošao prstima kroz kosu, kao da proverava da li je
vezana.
„Kosa mi se odvezala usred dvoboja“, rekao je. „Kaišić kojim je bila vezana
se pokidao i vetar mi je duvao u lice pa sam mogao da vidim samo Šarlove
obrise u njegovoj beloj košulji, dok je zujao tamo-amo kao mali klen. I tako
sam i uspeo da ga sredim, konačno – isto kao kad nabodeš ribu nožem.“ Frknuo
je kroz nos.
„Ispustio je krik kao da sam ga proburazio, mada sam znao da sam ga ubo
u ruku. Sklonio sam kosu sa lica i pogledao iza njega. Spazio sam Analiz kako
stoji na rubu čistine, sa očima raširenim i tamnim kao ovaj bazen.“ Pokazao je
preko srebrnocrne površine kraj nas.
„Tako sam izvukao sečivo, zagladio kosu i stajao tamo – delom očekujući
da ona dođe i baci mi se u naručje.“
„Hm“, rekla sam taktično. „Koliko razumem, nije?“
„Pa nisam znao ništa o ženama tada, zar ne?“, upitao me je. „Ne, ona je
došla i bacila se na njega, naravno.“ Ispustio je škotsku buku duboko iz grla,
rugajući se sebi i raspoloženo se gnušajući. „Čuo sam da se mesec dana kasnije
udala za njega.“
„Aha, dobro.“ Iznenada je slegnuo ramenima, utučeno se smešeći. „Tako je
moje srce bilo slomljeno. Otišao sam kući u Škotsku i bio potišten nedeljama,
dok mom ocu nije popustilo strpljenje.“ Nasmejao se. „Mislio sam čak i da se
zamonašim zbog toga. Rekao sam ocu jednom uz večeru da nameravam da na
proleće odem u opatiju i postanem iskušenik.“
Nasmejala sam se na to. „Ne bi imao nikakvih problema da se zavetuješ na
siromaštvo; čednost i poslušnost bi ti možda teže pali. Šta je rekao tvoj otac?
Iscerio se, zubi su se zabeleli na tamnom licu. „U tom času je jeo kašu.
Spustio je kašiku i pogledao me. Zatim je uzdahnuo i odmahnuo glavom i
rekao: „Ovaj dan je bio dug, Džejmi.“
Zatim je opet podigao kašiku i nastavio da večera, a ja nikada više nisam rekao
ni reč o tome.“
195
 Pogledao je ka terasi po kojoj su šetali oni koji nisu plesali, hladeći se
između dve igre, pijuckajući vino i flertujući iza lepeza. Nostalgično je
uzdahnuo.
„Aha, vrlo lepa devojka, Analiz de Marijak. Graciozna kao vetar, i tako sitna
da poželiš da je zatakneš u košulju i nosiš je kao mače.“
Ćutala sam, slušajući tihu muziku kroz otvorena vrata, dok sam zagledala
svetlucavu satensku papuču oko mog stopala broj četrdeset dva.
Džejmi je postao svestan mog ćutanja.
„Šta ti je, Sasenah?“, upitao je, spuštajući ruku na moju mišicu.
„Oh, ništa“, rekla sam i uzdahnula. „Samo sam razmišljala da li bi mene iko
opisao kao ‘gracioznu kao vetar’.“
„Ah.“ Glava mu je bila malo iskrenuta u stranu, a dugi pravi nos i čvrsta
brada bili su otpozadi osvetljeni sjajem najbliže svetiljke. Videla sam smešak
na njegovim usnama kada se okrenuo ka meni.
„Reći ću ti, Sasenah: ‘graciozna’ verovatno nije prva reč koja pada na pamet
kada se pomisli na tebe.“ Obgrlio me je, krupna i topla ruka spustila se na moje
rame pod svilom.
Ali sa tobom razgovaram kao da razgovaram sa svojom dušom“, rekao je,
okrećući me prema sebi. Rukom me je dodirnuo po obrazu. Prsti su mu bili laki
na mojoj slepoočnici.
„I Sasenah“, prošaputao je, „tvoje lice je moje srce.“
Promena vetra nekoliko minuta kasnije nas je konačno razdvojila prskajući
nas finim kapljicama iz fontane. Razmakli smo se i žurno ustali, smejući se
iznenadnoj hladnoći vode. Džejmi je upitno nagnuo glavu prema terasi, a ja
sam ga uhvatila za ruku, klimajući.
„Tako si“, zaključila sam dok smo se polako peli širokim stepeništem
prema plesnoj dvorani,
„naučio nešto više o ženama.“
Nasmejao se dubokim tonom i čvršće stegnuo moj struk.
„Ono najvažnije što sam naučio o ženama, Sasenah, jeste koju da
odaberem.“ Zakoračio je u stranu, naklonio mi se i pokazao kroz otvorena vrata
na briljantnu scenu unutra. „Mogu li dobiti ovaj ples, gospo?“

196
 *****

Sledeće popodne sam provela kod D’Arbanvilovih, gde sam ponovo srela
kraljevog muzičkog majstora. Ovog puta smo našli vremena za razgovor, koji
sam prepričala Džejmiju posle večere.
„Ti si šta?“ Džejmi je zrikio u mene kao da sumnja da izvodim neku neslanu
šalu.
„Rekla sam, her Gerstman je predložio da upoznam njegovu prijateljicu.
Majka Hildegard vodi L’Hôpital des Anges – znaš, ona bolnica milosrđa dole
kod katedrale.“
„Znam gde je.“ U njegovom glasu se osetilo odsustvo oduševljenja.
„Njega je bolelo grlo i to me je navelo da mu kažem šta da uzme. Malo smo
razgovarali o lekovima uopšte, i kako sam zainteresovana za bolesti i, pa, znaš
kako stvari vode jedna ka drugoj.“
„Kod tebe to obično tako ide“, složio se, zvučeći pomalo cinično. Ignorisala
sam takav ton i nastavila.
„Tako da sutra idem u bolnicu.“ Podigla sam se na prste da sa police
dohvatim svoju kutiju sa lekovima. „Možda je i neću nositi sa sobom prvi put“,
rekla sam, zamišljeno pregledajući njenu sadržinu. „Možda će izgledati suviše
nametljivo. Šta ti misliš?“
„Nametljivo?“ Zvučao je zapanjeno. „Da li nameravaš da posetiš to mesto
ili da se useliš?“
„Hm, pa“, rekla sam. Udahnula sam duboko. „Ja sam, hm, mislila da bih
mogla tamo redovno da radim.
Her Gerstman kaže da svi lekari i iscelitelji koji odlaze tamo rade
besplatno. Većina njih se ne pojavljuje svakog dana, ali ja imam mnogo
vremena i mogla bih...“
„Mnogo vremena?“
„Prekini da ponavljaš sve što kažem“, rekla sam. „Da, mnogo vremena.
Znam da je važno odlaziti u salone i na večernje zabave, ali to ne uzima ceo
dan – bar ne bi trebalo. Mogla bih...“
„Sasenah, ti nosiš bebu! Ne nameravaš valjda da lečiš prosjake i
kriminalce?“ Sada je već zvučao prilično bespomoćno, kao da se pita kako da
se izbori sa nekim ko je odjednom poludeo pred njim.
197
 „Nisam zaboravila“, uveravala sam ga. Stavila sam ruke na svoj stomak,
čkiljeći nadole.
„Još se ne vidi. Sa komotnom haljinom mogu da se provlačim još neko
vreme. I ništa mi ne fali sem što imam jutarnje mučnine; nema razloga da ne
radim još nekoliko meseci.“
„Nema razloga, osim što ti ja to neću dozvoliti!“ Pošto te večeri nismo
očekivali društvo, on je skinuo svoj okovratnik i raskopčao kragnu kada je
došao kući. Videla sam kako nadolazi crvenilo i penje mu se uz grlo.
„Džejmi“, rekla sam, upinjući se da zvučim razložno. „Ti znaš
šta sam ja? “ „Ti si moja žena!“
Pa i to sam.“ Odmahnula sam rukom na tu ideju. „Ja sam doktor, Džejmi.
Iscelitelj. Bar bi ti morao to da znaš.“
Besno se zacrveneo. „Aha, tako je. I pošto si me zakrpila kad sam bio
ranjen, treba da mislim da je ispravno da brineš o prosjacima i prostitutkama?
Sasenah, znaš li ti kakve ljude prima L’Hôpital des Anges?“ Molećivo me je
gledao, kao da očekuje da se konačno urazumim. „Kakve to veze ima?“
On je sumanuto gledao po sobi, preklinjući portret iznad ognjišta da bude
svedok moje nerazumnosti.
„Možeš da dobiješ gadnu boleštinu, za ime boga! Zar nimalo ne ceniš svoje
dete ako već uopšte ne ceniš mene?“
Razumnost je sve manje izgledala kao najhitniji cilj.
„Naravno da cenim! Kakva to nemarna i bezobzirna osoba misliš da sam?
„Ona koja bi napustila svog muža i otišla da se igra sa ološem i
propalicama!“, prasnuo je. „Kad već pitaš.“ Prošao je rukom po kosi, lepeći je
za teme.
„Da te napustim? Kakvo je to napuštanje ako ti predložim da nešto treba
da radim, umesto da trulim u salonu D Arbanvilovih, posmatrajući Lujzu de
Roan kako se prejeda testom, slušajući lošu poeziju i još goru muziku? Hoću
da budem korisna!“
„Vođenje računa o sopstvenom mužu nije korisno? Biti u braku sa mnom
nije korisno?“ Traka oko njegove kose je popustila pod naponom i guste lokne
su pokuljale kao plameni oreol. Gledao me je besno preko nosa kao anđeo
osvete.

198
 „Isto važi i za tebe“, hladno sam odgovorila. „Zar biti oženjen mnome za
tebe nije dovoljno zanimanje?“ Nisam primetila da se muvaš po kući celog dana
diveći mi se. A što se domaćinstva tiče, papazjanija.“
„Papazjanija? Šta je to papazjanija?“, raspitivao se.
„Čista besmislica. Gluposti. Lupetanje. Drugim rečima, ne budi blesav.
Madam Vijonet radi sve, i to radi nekoliko desetina puta bolje nego što bih ja
mogla.“
To je bila tako očigledna istina da ga je na tren zaustavila. Gledao je besno
u mene, a vilica mu je radila.
„Oh, je li tako? A ako ti zabranim da ideš?“
To me je zaustavilo na trenutak. Uspravila sam se i pogledala ga odozgo do
dole. Oči su mu bile boje od škriljca tamnog od kiše, široka i velika usta
stegnuta u ravnu crtu. Ramena široka i leđa ispravljena, ruke prekrštene na
grudima kao da je livena statua, a „preteći“ je bila reč koja ga je najbolje
opisivala.
„Da li mi zabranjuješ?“ Napetost je varničila između nas. Htela sam da
trepnem, ali nisam htela da mu pružim zadovoljstvo da predahne od mog
čeličnog pogleda. Šta bih uradila ako mi zabrani da idem? Razne mogućnosti
su mi jurile kroz glavu, sve od zabijanja noža za pisma od slonovače među
njegova rebra, do spaljivanja kuće sa njim unutra. Jedina ideja koju sam
odlučno odbijala bila je da popustim.
On je zastao i duboko udahnuo pre nego što je progovorio. Ruke su mu
bile stegnute u pesnice na bokovima i on ih je raširio svesnim naporom.
„Ne“, rekao je. „Ne, neću ti zabraniti.“ Glas mu je malo podrhtavao od
napora da se kontroliše. „Ali ako te zamolim?“
Tada sam pogledala dole, u njegov odraz na ispoliranoj površini stola. U
početku, ideja da odlazim u L’Hôpital des Anges je izgledala samo kao
zanimljiva zamisao, privlačna alternativa beskrajnom tračarenju i sitnim
intrigama pariškog visokog društva. Ali sada... Osetila sam da mi se mišići na
rukama zatežu od stezanja pesnica. Nije reč o tome da sam samo htela da
radim; to mi je bilo potrebno.
„Ne znam“, konačno sam odgovorila.
On je duboko udahnuo i polako ispuštao vazduh.

199
 Hoćeš li razmisliti o tome, Kler?“ Mogla sam da osetim njegov pogled na
sebi. Posle dugog razmišljanja, klimnula sam. „Razmisliću o tome.“
„Dobro.“ Njegova napetost je bila razbijena i on se nestrpljivo okrenuo.
Tumarao je po dnevnoj sobi, podižući sitne predmete i spuštajući ih bez veze.
Konačno se skrasio kraj police za knjige gde se oslonio i zurio ne videći u
kožom uvezane tomove. Oprezno sam mu prišla i uhvatila ga za ruku.
„Džejmi, nisam htela da te uznemirim.“
Kratko me je pogledao i iskosa mi se nasmešio.
„Aha. dobro. Ni ja nisam hteo da se svađam s tobom, Sasenah. Plahovit sam
i preosetljiv.“ Potapšao je moju šaku u znak izvinjenja, a onda se pomerio u
stranu i zagledao se u svoj sto.
„Naporno si radio“, rekla sam utešno, prateći ga.
„Nije o tome reč.“ Odmahnuo je glavom i pružio ruku da otvori veliku
poslovnu knjigu koja je ležala nasred stola.
„Posao s vinom, to je u redu. Ima puno posla, istina, ali mi ne smeta. Već
onaj drugi.“
Pokazao je ka malom štosu pisama koji je držao pritiskač za papir od
alabastera. Pritiskač je bio
Džaredov, isečen u obliku bele ruže – grba Stjuarta. Pisma koja je čuvao bila su
od opata Aleksandera, od erla od Mara i od istaknutih jakobita.
Sva su bila ispunjena uvijenim raspitivanjem, maglovitim obećanjima,
kontradiktornim očekivanjima.
„Osećam se kao da se borim protiv perja!“, žestoko je rekao Džejmi.
„Stvarna borba je protiv nečeg što mogu da opipam, tada mogu da se borim.
Ali ovo...“ Dohvatio je svežanj pisama sa stola i bacio ih u vazduh. U sobi je bila
promaja i papiri su se razleteli na sve strane, zavlačili se pod nameštaj i lelujavo
padali na tepih.
„Nema ničega za šta mogu da se uhvatim“, rekao je bespomoćno. „Mogu
da pričam sa hiljadu ljudi, da ispišem stotinu pisama, pijem sa Čarlom dok ne
oslepim i nikada ne znam da li me pali ili ne.“
Pustila sam da razbacana pisma ostanu da leže; neka sobarica će ih
pokupiti kasnije.
„Džejmi“, tiho sam rekla. „Ne možemo da učinimo ništa sem da
pokušamo.“
200
 Slabašno se nasmešio, držeći se za sto. „Aha. Drago mi je što tako kažeš
‘mi’, Sasenah.
Ponekad se osećam veoma usamljeno.“
Uhvatila sam ga oko struka i prislonila na njegova leđa.
„Znaš da te ne bih ostavila samog sa tim“, rekla sam. „Ja sam te u to uvalila,
ako ništa drugo.“ Osetila sam malu vibraciju smeha pod obrazom.
„Aha, jesi. Ali te neću za to optužiti, Sasenah.“ Okrenuo se, nagnuo naniže
i blago me poljubio u čelo. „Izgledaš umorno, mo duinne. Idi sada u krevet. Ja
imam još malo posla, ali ću ti se uskoro pridružiti.“
„U redu.“ Bila sam umorna te večeri, mada je hronična pospanost rane
trudnoće ustupala mesto novoj energiji; počinjala sam da se osećam orno preko
dana, kipeći od potrebe da budem aktivna.
Zastala sam na vratima pri izlasku. On je još stajao kraj stola i zurio u
stranice otvorene knjige salda.
„Džejmi?“, rekla sam.
„Aha?“
„Bolnica – rekla sam da ću razmisliti o tome. Razmisli i ti, hm?“
Okrenuo je glavu, oštro podigavši jednu obrvu. Zatim se nasmešio i kratko
klimnuo.
„Doći ću ti uskoro, Sasenah“, rekao je.

*****

Još je padala susnežica i male kapi ledene kiše dobovale su po prozorima i

šištale u vatri kada bi noćni vetar okrenuo da ih natera niz dimnjak. Vetar je
bio jak i zavijao je i režao među dimnjacima tako da je u spavaćoj sobi bilo još
prijatnije. Sam krevet je bio oaza topline i komfora, opremljen jorganima od
guščijeg perja, velikim paperjastim jastucima i Džejmijem, koji je ispuštao
kalorije kao termoakumulaciona peć.
Svojom krupnom rukom me je lagano milovao po stomaku i osetila sam
njegovu toplotu kroz tanku svilenu spavaćicu.
„Ne, tu. Moraš da pritisneš malo jače.“ Uzela sam njegovu ruku i pritisnula
prste naniže, baš iznad moje karlične kosti, gde je materica postajala opipljiva,
okrugla, čvrsta oteklina malo veća od grejpfruta.

201
 „Aha, osećam“, mrmljao je. „On je stvarno tu.“ U uglu usta pojavio se mali
osmeh zapanjenog oduševljenja i on je podigao pogled u mene sa iskrama u
očima. „Možeš li već da ga osetiš kako mrda?“
Odmahnula sam glavom. „Ne još. Još jedno mesec dana otprilike prema
onome što je rekla tvoja sestra Dženi.“
„Mmm“, rekao je ljubeći malu izbočinu. „Šta misliš o ‘Daluzi’,
Sasenah?“ „Šta mislim o ‘Daluzi’ za šta?“ raspitivala sam se.
„Pa, kao ime“, kazao je. Potapšao je moj stomak. „Trebaće mu ime.“
„Tačno“, rekla sam. „Mada, zašto misliš da je dečak? Podjednako lako bi
mogla biti devojčica.“
„Oh? Oh, aha, to je istina“, priznao je, kao da mu je tek sada ta mogućnost
pala na pamet. „Ipak, što da ne počnemo sa imenima za dečaka? Možemo da
ga nazovemo po tvom ujaku koji te je odgajio.“
„Umm.“ Namrštila sam se. Ma koliko da sam volela svog strica Lamba,
nisam bila sigurna da želim bespomoćno detence da nazovem Lambert ili
Kventin. „Ne, ne bih rekla. S druge strane, ne želim da mu dam ni ime
nekog od tvojih ujaka, takođe.“
Džejmi je odsutno pomazio moj stomak, razmišljajući.
„Kako ti se zvao otac, Sasenah?“, upitao je.
Morala sam malo da razmislim da bih se setila.
„Henri“, rekla sam. „Henri Montmorensi Bošam. Džejmi, neću da svoje
dete nazovem Montmorensi Frejzer ni po koju cenu. Ne sviđa mi se toliko ni
Henri, mada je bolje nego Lambert. Kako ti zvuči Vilijam?“, predložila sam. „Po
tvom bratu?“ Njegov stariji brat Vilijam je umro kao dete, ali je živeo dovoljno
dugo da ga je Džejmi zapamtio sa puno ljubavi.
Obrva mu se nakostrešila od zamišljenosti. „Hmm“, rekao je. „Aha, možda.
Ili bismo ga mogli nazvati...“
„Džejms“, rekao je šupalj, grobni glas iz dimnjaka.
„Šta?“, kazala sam, uspravljajući se da sednem u krevetu.
„Džejms“, reklo je ognjište, nestrpljivo. „Džejms, Džejms!“
„Prokleti blesavi Isuse“, kazao je Džejmi, zureći u plamenove koji su lizali
iz ognjišta. Osetila sam kako se nakostrešio na podlaktici, dlake su mu bile
čvrste kao žice. Sedeo je smrznut. Nešto mu je naglo palo na pamet pa je skočio
na noge i otišao do tavanskog prozora obukavši samo košulju.
202
 Odgurnuo je naviše ram od prozora, puštajući nalet ledenog vazduha i
glavu je proturio u noć. Čula sam prigušeni povik, a onda zvuke grebanja po
crepovima. Džejmi se izvio napolje, dižući se na prste da dopre što dalje, a onda
se polako vratio u sobu, iskvašen kišom i stenjući od napora. Povukao je za
sobom, ruku sklopljenih oko njenog vrata, figuru zgodnog dečaka u tamnoj
odeći, skroz natopljenog i sa krvavom tkaninom omotanom oko jedne šake.
Posetilac je uspeo da stane na dasku prozora, ali je trapavo sleteo, pruživši
se po podu. Istina, odmah se digao na noge i naklonio mi se, skidajući svoj
nakrivljeni šešir.
„Madam“, rekao je na francuskom sa jakim naglaskom. „Molim vas za
izvinjenje što sam došao ovako neceremonijalno. Upadam, ali to je zato što
sam morao da se javim svom prijatelju
Džejmsu u ovako nezgodno doba.“
Bio je to snažan, lepuškast momak, sa gustom svetlosmeđom kosom koja
mu se slobodno kovrdžala sve do ramena, sa svetlim licem i obrazima rumenim
od hladnoće i naprezanja. Nos mu je pomalo curio i on ga je obrisao poleđinom
svoje uvezane šake, malo se štrecajući pri tom.
Džejmi se, podignutih obrva, učtivo naklonio posetiocu.
„Moja kuća vam je na usluzi, Vaša visosti“, rekao je uz kratak pogled kojim
je obuhvatio neurednost u izgledu posetioca. Okovratnik mu je bio odvezan i
visio je labavo oko vrata, pola dugmadi mu je bilo pogrešno zakopčano, a šlic
na pantalonama delimično otvoren. Videla sam da se Džejmi malo mršti na to
pa se neupadljivo pomerio ispred dečaka da bi me zaklonio od nepristojnog
prizora.
„Ako mogu da vam predstavim svoju suprugu, Vaša visosti?“ rekao je. „Kler,
moja ledi od Broh Tuaraha. Kler, ovo je Njegova visost, princ Čarls, sin kralja
Džejmsa od Škotske.“
„Um, da“, rekla sam. „Toliko sam uspela da shvatim. Hm, dobro veče, Vaša
visosti.“ Graciozno sam klimnula, navlačeći posteljinu oko sebe. Pretpostavila
sam da pod ovakvim okolnostima mogu da preskočim uobičajeni kniks.
Princ je Džejmijevo dugo i zapetljano predstavljanje iskoristio da svoje
pantalone malo dovede u red pa je sada klimnuo nazad meni, pun kraljevskog
dostojanstva.

203
 „Zadovoljstvo je moje, madam“, rekao je i naklonio se još jednom, ovog
puta znatno elegantnije. Ispravio se i stajao okrećući šešir u rukama, očito
pokušavajući da smisli šta dalje da kaže. Džejmi, koji je stajao bosonog u košulji
pored njega, šarao je pogledom između mene i Čarlsa, naizgled podjednako
bez teksta.
„Hm...“, rekla sam da bih prekinula tišinu. „Da li ste to imali neku nezgodu,
Vaša visosti?“ Klimnula sam glavom ka maramici vezanoj oko njegove šake, a
on je pogledao dole kao da to vidi prvi put.
„Da“, rekao je, „ah... ne. Hoću da kažem... nije to ništa, moja gospo.“
Pocrveneo je još više, zureći u svoje šake. Njegovo ponašanje je bilo čudno;
nešto između postiđenosti i besa. Videla sam da se fleka na tkanini širi pa sam
ustala iz kreveta, hvatajući svoj kućni mantil.
„Bolje me pustite da to pogledam“, kazala sam.
Povreda, koju je princ pokazao uz nešto oklevanja, nije bila ozbiljna, ali je
bila neobična.
„To izgleda kao životinjski ujed“, rekla sam u neverici, brišući mali
polukrug ubodnih rana između palca i kažiprsta. Princ Čarls se štrecnuo kada
sam pritisnula meso pored rane u nameri da je pročistim krvarenjem pre nego
što je vežem zavojem.
„Da“, rekao je. „Majmunski ujed. Odvratna, vašljiva zver!“, izletelo mu je.
„Rekao sam da mora da ga se reši. Nema sumnje da je životinja bolesna!“
Našla sam svoju medicinsku kutiju i sada sam stavljala tanak sloj pomade
od gorčike.
„Mislim da ne treba da brinete“, rekla sam zaneta u svoj posao. „Sve dok to nije
besnilo.“
„Besnilo?“ Princ je prilično ubledeo. „Mislite li da bi moglo da bude
besnilo?“ Očigledno da nije imao predstavu šta to znači, ali nije hteo ni da čuje
za njega.
„Sve je moguće“, veselo sam rekla. Onako iznenađenoj njegovim naglim
pojavljivanjem, tek tada mi je sinulo kako bi svi bili pošteđeni nevolja kad bi
ovaj mladić elegantno podlegao nekoj brzoj i ubitačnoj bolesti. Pa ipak, bilo mi
je mrsko da mu poželim gangrenu ili besnilo i ja sam mu šaku uredno uvezala
svežim lanenim zavojem.

204
 On se nasmešio, opet se poklonio i vrlo ljupko mi zahvalio na mešavini
francuskog i italijanskog i dalje se izvinjavajući zbog posete u neprikladno
vreme dok ga je Džejmi, sada pristojno u kiltu, odvodio dole na piće.
*****

Osećajući da studen sobe prodire kroz kućnu haljinu, zavukla sam se nazad u
krevet i navukla jorgan sve do brade. Znači, to je princ Čarls! Prilično je lep,
nema sumnje; bar naizgled. Izgledao je veoma mladolik – mnogo mlađe od
Džejmija, mada sam znala da je Džejmi stariji svega godinu ili dve. Njegova
visost je imala izvestan šarm u ponašanju, istina, i poprilično je držala do svog
dostojanstva uprkos neurednoj odeći. Da li je to zaista dovoljno da ga odvede
u Škotsku, na čelu vojske za ponovno uspostavljanje dinastije? Dok sam
zapadala u san, pitala sam se šta tačno naslednik škotskog prestola radi kad se
tako vere po pariškim krovovima usred noći, sa majmunskim ugrizom na šaci.
To pitanje mi je još bilo na umu kada me je Džejmi probudio nešto kasnije
zavlačeći se u krevet i naslanjajući svoja ogromna ledena stopala iza mojih
kolena.
„Ne vrišti tako“, rekao je, „probudićeš poslugu.“
„Šta je, do đavola, Čarls Stjuart radio muvajući se po krovovima sa
majmunima?’“, htela sam da znam, izvrdavajući. „Skloni te proklete sante leda
sa mene.“
„Posećivao je svoju ljubavnicu“, kratko je odgovorio Džejmi. „U redu, u
redu; prekini da me šutiraš.“ Sklonio je stopala i zagrlio me, drhteći, kada sam
se okrenula ka njemu.
„On ima ljubavnicu? Ko je ona?“ Prodrmana daškom hladnoće i skandala,
brzo sam se razbudila.
„Lujza de la Tur“, nevoljko je objasnio Džejmi na moje insistiranje. Nos mu
je izgledao duži i oštriji nego obično, sa gustim obrvama skupljenim iznad. To
da ima ljubavnicu je već dovoljno loše sa njegove škotske katoličke tačke
gledišta, mada je dobro poznato da kraljevska krv ima izvesne povlastice po
tom pitanju. Međutim, princeza Lujza de la Tur je udata. I bio on iz kraljevske
porodice ili ne, uzimanje udate žene za ljubavnicu je nesporno nemoralno, bez
obzira na sva objašnjenja njegovog rođaka Džareda.
„Ha“, rekla sam zadovoljno. „Znala sam!“
205
 „On kaže da je zaljubljen u nju“, lakonski je izvestio Džejmi, povlačeći
jorgan preko ramena. „Insistira da i ona voli njega; kaže da je ona bila verna
samo njemu poslednja tri meseca. Pih!“
„Pa zna se da su se takve stvari dešavale“, rekla sam a to me je zabavljalo.
„Znači, on je posećivao nju? Kako li je dospeo napolje na krov? Da li ti je to
rekao?“
„Oh, jeste. Rekao mi je.“
Čarls je, ojačan protiv noći sa nekoliko čaša najboljeg godišta Džaredovog
portoa, bio prilično predusretljiv. Snaga prave ljubavi bila je na ozbiljnom
iskušenju te večeri, prema Čarlsu, zbog privrženosti njegove ljubljene prema
njenom ljubimcu, prilično razdražljivom majmunu koji je istom merom
odgovarao na antipatiju Njegove visosti, a imao je konkretnija sredstva da
izrazi svoja osećanja. Kada je pucnula prstima majmunu pred nosom da mu se
naruga, Njegova visost je doživela prvi ujed za šaku, a onda još oštriji ujed
jezika njegove ljubavnice kada je navalila sa oštrim prekorima. Njih dvoje su se
žestoko posvađali, do te mere da je Lujza, princeza De Roan, naredila Čarlsu
da se udalji. On je izrazio svoju volju da ode – i da se nikada, dramatično je
naglasio, ne vrati.
Prinčev odlazak je, međutim, bio prilično ometen otkrićem da se princezin
muž vratio ranije sa kockanja i da se udobno ušuškao u predsoblje sa bocom
brendija.
„Tako“, rekao je Džejmi, smeškajući se nehotice od te pomisli, „on nije hteo
da ostane sa devojkom, ali nije mogao da izađe na vrata – pa je skočio sa
prozora na krov. Stigao je gotovo do ulice, rekao je, spuštajući se niz oluke; ali
naišao je gradski čuvar, pa je on morao da se uzvere gore da se ne bi video.
Proveo se ludo i nezaboravno, kazao je, muvajući se oko dimnjaka i klizajući se
po mokrim crepovima, dok mu nije palo na pamet da je naša kuća samo tri
kuće dalje, a da su krovovi dovoljno blizu da se s lakoćom može skakati s
jednog na drugi.
„Mm“, rekla sam, osećajući kako mi se toplota vraća u nožne prste. „Jesi li
ga poslao kući u kočiji?“
„Ne, uzeo je jednog konja iz štale.“
„Ako je pio Džaredov porto, nadam se da će obojica stići do Monmartra“,
napomenula sam. „To je podaleko.“
206
 „Pa, biće to hladno, mokro putovanje, nema sumnje“, kazao je Džejmi sa
zadovoljstvom čoveka koji je čedno ušuškan u topao krevet sa svojom
zakonskom suprugom. Oduvao je sveću i privukao me na svoje grudi, kao u
kašiku.
„Tako mu i treba“, promrmljao je. „Muškarac treba da je oženjen.“

*****

Sluge su ustale pre svitanja, polirale su i čistile pripremajući za ugošćavanje

msje Divernija na maloj, privatnoj večeri tog dana.
„Ne znam zašto se trude“, rekla sam Džejmiju ležeći u krevetu sklopljenih
očiju i slušajući vrevu dole. „Treba samo da skinu prašinu sa šaha i izvade flašu
brendija; on neće primetiti ništa drugo.“
On se nasmejao i sagnuo se da me poljubi na odlasku. „To je u redu; trebaće
mi dobra večera ako mislim da ga pobedim.“ Potapšao me je po ramenu na
rastanku. „Idem u skladište, Sasenah; vratiću se na vreme da se presvučem.“
U potrazi za nečim da se posluzi sklonim s puta, konačno sam rešila da me
kočijaš otprati do Roanovih. Možda bi Lujzi dobro došlo malo utehe, pomislila
sam, posle sinoćne svađe. Vulgarna radoznalost, ljutito sam rekla sebi, nema
nikakve veze sa tim.

*****

Kada sam se vratila kasno po podne, zatekla sam Džejmija skljokanog u fotelju
blizu prozora spavaće sobe, sa nogama na stolu, raskopčanom kragnom i
raščupanom kosom, zadubljenog nad hrpom ispisanih papira. Podigao je
pogled na zvuk zatvaranja vrata i zaneti izraz se rastopio u široki osmeh.
„Sasenah! Stigla si!“ Spustio je svoje duge noge i prišao da me zagrli.
Zagnjurio je lice u moju kosu, njuškajući, a onda se odmakao i kinuo. Kinuo je
opet i pustio me da u rukavu potraži maramicu, koju je držao tamo po
vojničkom običaju.
„Na šta to mirišeš, Sasenah?“, hteo je da zna, pritiskajući laneni kvadrat na
nos baš na vreme da priguši još jedno eksplozivno kijanje.
Pružila sam ruku u dekolte haljine i izvukla vrećicu između svojih dojki.

207
 „Jasmin, ruže, zumbul i đurđevak... ambrozija takođe, očigledno“, dodala
sam dok je frktao i kijao u svoju maramicu. „Jesi li dobro?“ Osvrnula sam se u
potrazi za mestom gde da je ostavim, i zadovoljila se time da vrećicu ostavim
u kutiju za pisaći pribor na svom stolu, u udaljenom kraju sobe.
„Aha, pregrmeću. Samo taj zu... zu... zuĆIHA!“
„Pobogu!“ Žurno sam otvorila prozor i pokazala mu da ode tamo. On je
poslušno proturio glavu i ramena napolje u vlažno jutro, udišući nalet svežeg
vazduha bez mirisa đurđevka.
„Oh, tako je bolje“, rekao je s olakšanjem, uvlačeći glavu nekoliko minuta
kasnije. „Šta to sad radiš, Sasenah?“
„Perem se“, objasnila sam, mučeći se sa zadnjim učkurima svoje haljine.
„Ili se bar spremam da to uradim. Sva sam od ulja zumbula“, objasnila sam
kada je trepnuo. „Ako to ne operem, ti ćeš eksplodirati.“
On je zamišljeno tapkao maramicom po nosu i klimao glavom.
„U pravu si, Sasenah. Da li da slugi kažem da donese tople vode?“
„Ne, nemoj se truditi. Brzim ispiranjem ću skinuti najveći deo toga“,
uveravala sam ga, raskopčavajući se i razvezujući što sam brže mogla. Podigla
sam ruke da bih skupila kosu u punđu. Iznenada se Džejmi nagnuo napred,
dograbio moj ručni zglob i podigao mi jednu ruku uvis.
„Šta to radiš?“, pitala sam, zapanjena.
„Šta si to uradila, Sasenah?“, insistirao je. Zurio mi je u pazuh.
„Obrijala sam se“, rekla sam ponosno. „Ili tačnije, skinula dlake voskom.
Lujza je imala servante aux petits soins – znaš, svoju ličnu kozmetičarku – tamo
jutros, pa je ona to i meni obavila.“
„Skinula voskom?“ Džejmi je prilično izbezumljeno pogledao u svećnjak
kraj bokala, a onda nazad u mene. „Stavljala si vosak pod pazuh?“
„Ne takav vosak“, uveravala sam ga. „Parfimisani vosak. Kozmetičarka ga
je zagrejala, a onda nanela topao vosak. Kada se ohladi, samo ga cimneš“,
štrecnula sam se prisećajući se, „i čiča-miča i gotova priča.“
„Moj čiča se ne bi složio sa takvim navikama“, oštro je rekao Džejmi.
„Zašto, pobogu, to radiš?“ Izbliza se zapiljio u to mesto, i dalje držeći moj zglob
podignut. „Zar to nije bo... bole...
ćiha!“ Ispustio je moju ruku i brzo se odmakao.
„Zar nije bolelo?“, upitao je držeći opet maramicu na nosu.
208
 „Pa, malčice“, priznala sam. „Ali je vredelo, zar ne misliš tako?“, upitala
sam, podižući obe ruke kao balerina i okrećući se malo u obe strane. „Prvi put
u ko zna koliko meseci da se osećam potpuno čisto.“
„Vredelo?“, rekao je, zvučeći pomalo sluđen. „Kakve to veze ima sa
čistoćom, to što si počupala dlake ispod pazuha?“
Pomalo sa zakašnjenjem, shvatila sam da nijedna od škotskih žena koje
sam srela nije primenjivala depilaciju. Sem toga, Džejmi gotovo sigurno nije
nikada bio u dovoljno bliskom kontaktu sa nekom Parižankom iz visokog
društva da bi znao da mnoge od njih to čine. „Pa“, rekla sam, iznenada
uviđajući teškoće na koje antropolozi nailaze kada pokušavaju da tumače
neobičnije običaje primitivnih plemena. „Mnogo manje miriše“, ponudila sam
odgovor.
„A šta fali onome kako mirišeš?“, rekao je uzrujano. „Bar si mirisala kao
žena, ne kao prokleti cvetni vrt. Šta misliš da sam ja, muškarac ili bumbar?
Hoćeš li da se opereš, Sasenah, da bih mogao da ti priđem na manje od tri
metra?“
Dohvatila sam krpu i počela da brišem telo. Madam Laser, Lujzina
kozmetičarka, nanela mi je mirišljavo ulje svuda po telu; nadala sam se da će
se lako skinuti. Bilo je uznemirujuće da on iščekuje baš izvan dometa
njuškanja, besno me gledajući kao vuk koji kruži oko plena.
Okrenula sam leđa da umočim krpu u lavor i nehajno rekla: „Hm, sredila
sam i noge.“ Krišom sam bacila pogled preko ramena. Prvobitni šok se pretapao
u potpunu nevericu.
„Tvoje noge nisu mirisale ni na šta“, rekao je. „Osim ako nisi gacala po
balegi do kolena.“
Okrenula sam se i zadigla suknju do kolena, isturajući jedan prst da
pokažem fine krivine lista i cevanice.
„Ali izgledaju mnogo lepše“, naglasila sam. „Skroz su lepe i glatke, nisu
čupave kao u majmuna.“
On je pogledao u svoja dlakava kolena, uvreden.
„Majmun, jesam li to?“
„Ne ti, ja!“, rekla sam ljuteći se.
„Moje su noge znatno dlakavije nego što su tvoje ikad bile!“
„Tako i treba da bude, ti si muškarac!“
209
 Udahnuo je i smišljao šta da odgovori, a onda je ispustio vazduh,
odmahujući glavom i mrmljajući za sebe nešto na gelskom. Bacio se nazad u
stolicu i zavalio se, posmatrajući me skupljenim očima, povremeno i dalje
mrmljajući za sebe. Rešila sam da ne pitam za prevod.
Nakon što sam obavila veći deo ovog kupanja u nečemu što bi se najbolje
moglo opisati kao naelektrisana atmosfera, odlučila sam se za pomirenje.
„Moglo je biti i gore, znaš“, rekla sam, brišuću unutrašnju stranu butine.
„Lujza je dala da joj skinu sve dlake sa tela.“
To ga je trglo nazad u engleski, makar privremeno.
„Šta, poskidala je dlake i sa svoje ribe?“, rekao je toliko užasnut da je bio
nekarakteristično vulgaran.
„Mm-hm“, odgovorila sam, zadovoljna što mu je ta vizija bar skrenula
pažnju sa moje depilacije. „Svaku dlačicu. Madam Laser je iščupala one koje su
promakle.“
„Svetog mu Pantelejmona!“ Čvrsto je zatvorio oči ili da bi pobegao ili da bi
bolje zamislio ono što sam mu opisala.
Očigledno to drugo jer je opet otvorio oči i besno me pogledao uz pitanje:
„Ona će ići okolo gola kao devojčica?“
„Ona kaže“, pažljivo sam odgovorila, „da muškarci to smatraju erotičnim.“
Obrve su mu se skoro sastavile sa kosom, dobar trik za nekoga sa tako
klasično visokim čelom.
„Volela bih da prestaneš da gunđaš“, napomenula sam, prebacujući krpu
preko naslona stolice da se suši. „Ne razumem ni reč od toga što govoriš.“
„Sve u svemu, Sasenah“, odgovorio je, „dobro je da je tako.“

210
 12

L’Hôpital des Anges

redu“, rezignirano je rekao Džejmi za doručkom. Uperio je kašiku

ka meni u znak upozorenja. „Pođi onda. Ali ćeš povesti Murtaga kao
pratioca, pored sluge. Oko katedrale je siromašan kraj grada.“
„Pratioca?“ Sela sam uspravnije, odgurujući činiju kaše koju sam
merkala ne baš oduševljeno. „Džejmi! Da li to znači da nemaš ništa protiv da
odem do L’Hôpital des Anges.
„Nisam siguran da baš tačno to mislim“, rekao je, zauzet svojom hranom.
„Ali očekujem da će mi još više smetati ako ne odeš. Ako radiš u bolnici, to će
te bar sprečiti da provodiš sve vreme sa Lujzom de Roan. Valjda postoje i gore
stvari od druženja sa prosjacima i kriminalcima“, rekao je sumorno. „Bar ne
očekujem da ćeš se iz bolnice vratiti gola na intimnim mestima.“ „Pokušaću da
se to ne desi“, uveravala sam ga.

*****

Videla sam mnogo dobrih upravnika bolnica u svoje vreme, i ponekog stvarno
izvanrednog, koji su taj posao pretvorili u nešto uzvišeno. Kod majke
Hildegard, proces je išao u suprotnom smeru, sa impresivnim rezultatima.
Hildegard de Gaskonj je bila najprikladnija osoba koju sam mogla da
zamislim da upravlja mestom kao što je L’Hôpital des Anges. Visoka skoro sto
osamdeset, mršavog koščatog tela umotanog u metre crne vune, ona je
nadvisivala medicinske sestre kao strašilo od metle koje čuva njivu s
bundevama. Portiri, pacijenti, sestre, bolničari, iskušenici, posetioci, apotekari,
svi su bili pometeni silinom njenog prisustva i bivali počišćeni u uredne
skupine, gde god majka Hildegard reši.
Sa tom visinom i licem ružnim tako nenadmašno da je bilo groteskno lepo,
bilo je očito zašto je prigrlila religiozni život – Hrist je bio jedini čovek od koga
je zauzvrat mogla očekivati zagrljaj.

211
 Glas joj je bio dubok i rezonantan; sa nazalnim gaskonjskim akcentom
zvečao je kroz bolničke hodnike kao odjek zvona sa susedne crkve. Čula sam
je znatno pre nego što sam je ugledala, moćan glas se pojačavao dok je dolazila
hodnikom prema kancelariji gde smo šest dvorskih dama i ja bile zbijene iza
her Gerstmana, kao ostrvljani koji očekuju nailazak uragana iza tanušne
zaštite.
Ispunila je uska vrata uz šuštanje krila i stuštila se na her Gerstmana uz
krik grabljivice, ljubeći ga bučno u oba obraza.
„Mon cher ami! Kakvo neočekivano zadovoljstvo – i utoliko slađe jer je
neočekivano. Šta vas dovodi meni?“
Ispravljajući se, okrenula je široki osmeh nama ostalima. Osmeh je ostao
širok dok je her Gerstman objašnjavao našu misiju, mada bi i neiskusnija
proročica od mene mogla videti zatezanje mišića na obrazima koje je bilo više
grčenje nego šarmantan osmeh.
„Veoma cenimo vašu brigu i vašu darežljivost, moje dame.“ Dubok, zvonki
glas nastavljao je graciozni govor zahvalnosti. U međuvremenu sam videla
kako male, inteligentne oči, usađene duboko ispod koščatih arkada, streljaju
na sve strane dok je odlučivala kako da se najbolje reši ovog dosađivanja po
kratkom postupku, a da pri tome ipak izmami onoliko novca koliko bi ove
pobožne dame htele da daju za dobro svoje duše.
Pošto je donela odluku, oštro je pljesnula rukama. Niska opatica, otprilike
najsličnija crvendaću, banula je na vrata kao pajac iz kutije.
„Sestro Anželik, budite tako ljubazni da ove dame odvedete u dispanzer“,
naredila je. „Dajte im neku prikladnu odeću, a onda im pokažite odeljenja.
Mogu da pomažu u deljenju hrane pacijentima – ako su raspoložene za to.“
Mali trzaj širokih uskih usta činio je očiglednim da majka Hildegard ne očekuje
da će pobožnost ovih dama preživeti obilazak bolnice.
Majka Hildegard je pronicljivo procenjivala ljudsku prirodu. Tri dame su
pregurale prvo odeljenje, sa slučajevima skrofuloze, šuge, ekcema, dijareje i
smrdljivih bakterijskih oboljenja, pre nego što su zaključile da njihove
milosrdne sklonosti mogu u potpunosti biti zadovoljene donacijom bolnici, pa
su pobegle nazad u dispanzer da skinu grube mantile koji su im dati.
Na sredini narednog odeljenja neki visoki krakati čovek u tamnom mantilu
izvodio je nešto za šta se ispostavilo da je spretna amputacija noge; naročito
212
uspešna po tome što pacijent nije bio opijen ni na koji vidljiv način, a u tom
času su ga držala dva pozamašna bolničara i solidno građena opatica koja je
sedela na pacijentovim grudima, dok je njena rasprostrta odeća, na sreću,
skrivala čovekovo lice.
Jedna od dama iza mene je ispustila tihi zvuk kao da se guši. Kad sam se
okrenula, videla sam samo prilično široke zadnjice dve potencijalne
samarićanke, zaglavljene kukovima u uskim vratima prema dispanzeru i
slobodi. Uz poslednje očajničko trzanje i cepanje svile, probile su se kroz njih i
strmoglavo se sjurile niz tamni hodnik, zamalo oborivši nekog bolničara koji
je trčećim korakom dolazio sa poslužavnikom pretovarenim platnom i
hirurškim instrumentima.
Virnula sam u stranu i zabavljalo me je što vidim da je Meri Hokins još tu.
Nešto bleđa od hirurškog platna – koje je bilo prilično sramotno sivo, ako ćemo
pravo – i malčice zelena oko škrga, ali još uvek tu.
„Vite! Depechez-vous“, ispustio je hirurg zapovednički povik, verovatno
upućen uzdrmanom bolničaru koji je žurno sredio stvari na poslužavniku i
odgalopirao do mesta gde je stajao visok taman čovek, sa testerom za kosti u
ruci, spreman da odseče izloženu butnu kost. Dok se bolničar saginjao da veže
drugu podvesku iznad mesta operacije, testera je spuštena uz neopisivu škripu
pa sam se sažalila na Meri Hokins, okrećući je na drugu stranu. Njena je ruka
drhtala, a usne boje božura su pobelele i bile stisnute kao mrazom ošinuti cvet.
„Da li bi htela da odeš?“, učtivo sam upitala. „Sigurna sam da majka
Hildegard može da pozove kočiju za tebe.“ Pogledala sam preko ramena u
praznu tamu hodnika. „Plašim se da su kontesa i madam Lamber već otišle.“
Meri je čujno progutala, ali je odlučno stegla već čvrstu vilicu.
„N-ne“, rekla je. „Ako vi ostajete, ostajem i ja.“
Ja sam definitivno nameravala da ostanem. Radoznalost i poriv da se
uključim u rad ove bolnice bili su prejaki u poređenju sa sažaljenjem koje bih
mogla osećati prema Merinoj osetljivosti.
Sestra Anželik je prešla izvesno rastojanje pre nego što je videla da smo mi
stale. Vratila se i strpljivo stajala čekajući, uz smešak na punačkom licu, kao da
očekuje da se i mi okrenemo i pobegnemo. Nagnula sam se nad slamaricu na
rubu poda. Vrlo mršava žena je ravnodušno ležala pod samo jednim ćebetom,
a pogled joj je tupo i bez interesovanja prelazio preko nas. Nije mi žena toliko
213
privukla pažnju koliko staklena posuda čudnog oblika koja je stajala na podu
pored njene slamarice.
Posuda je do vrha bila puna žutom tečnošću – nesumnjivo mokraćom. Bila
sam pomalo iznenađena; bez hemijskih testova ili bar lakmusa, kakva bi mogla
biti korist od urina? Razmišljajući o različitim stvarima zbog kojih se urin
testira, međutim, dobila sam ideju.
Pažljivo sam podigla posudu, ignorišući povike protesta sestre Anželik.
Pomirisala sam pažljivo. Nema sumnje; dopola prikriveno kiselim
amonijačkim isparenjima, tečnost je mirisala bolesno slatko – prilično slično
kiselom među. Oklevala sam, ali je postojao samo jedan način da se uverim. Uz
grimasu gađenja, pipavo sam uronila vrh jednog prsta u tečnost i delikatno
njim dotakla svoj jezik.
Meri se, izbuljeno gledajući u mene, malo gušila, ali je sestra Anželik
posmatrala sa iznenadnim interesovanjem. Položila sam šaku na ženino čelo;
bilo je hladno – nema temperature da objasni toliko trošenje.
„Da li ste žedni, madam?“, upitala sam pacijentkinju. Znala sam odgovor
pre nego što je progovorila, videvši praznu flašicu pored njene glave.
„Stalno, madam“, odgovorila je. „1 neprekidno sam gladna. A ipak se
nimalo mesa ne skupi na mojim kostima, koliko god da jedem.“ Podigla je ruku
tanku kao prut, pokazujući koščati zglob, a onda je pustila da padne kao da ju
je taj napor iscrpeo.
Nežno sam potapšala mršavu ruku i promrmljala nešto na rastanku, a moje
oduševljenje što sam postavila tačnu dijagnozu postupno je splasnulo od
spoznaje da danas ne postoji način da se izleči dijabetes melitus; žena preda
mnom bila je osuđena na smrt.
Potištena, digla sam se da pratim sestru Anželik koja je usporila svoje
užurbane korake da bismo išle uporedo.
„Možete li reći od čega ona pati, madam?“, radoznalo je upitala opatica.
„Samo na osnovu urina?“
„Ne samo po tome“, odgovorila sam. „Ah da, znam. Ona ima...“
Prokletstvo! Kako li to danas zovu? „Ona ima... hm, šećernu bolest. Ne hrani
se od hrane koju pojede i neverovatno je žedna. Kao posledicu toga, stvara
velike količine mokraće.“

214
 Sestra Anželik je klimala glavom, a izraz napete znatiželje ocrtavao se na
njenom punačkom licu.
„I možete li reći da li će se oporaviti, madam?“
„Ne, neće“, rekla sam otvoreno. „Predaleko je odmakla; neće sastaviti ni
mesec dana.“
„Ah.“ Svetle obrve su se podigle i izraz znatiželje smenio je izraz
poštovanja. „Tako je rekao msje Parnel.“
„A šta je on, kada se vrati kući?“, nemarno sam upitala.
Punačka opatica se namrštila u neverici. „Pa, u sopstvenom zdanju verujem
da pravi grede, a i zlatar je. Kad dode ovde, međutim, obično ispituje urin.“
Osetila sam kako se meni diže obrva. „Ispituje urin?“, rekla sam
zabezeknuto. „Stvarno postoji takvo zanimanje?“
„Oui, madam. I on je rekao isto što i vi za jadnu mršavu damu. Nikada
nisam srela ženu koja se razume u nauku ispitivanja urina“, kazala je sestra
Anželik, zureći u mene i ne skrivajući fasciniranost.
„Postoji mnogo više stvari na nebu i na zemlji nego što je izmaštano u vašoj
filozofiji, sestro“, rekla sam milostivo. Ona je ozbiljno klimnula, tako da sam se
prilično postidela zbog svoje vickavosti.
„To je istina, madam. Da li biste pogledali gospodina u zadnjem krevetu?
On se žali na jetru.“
Produžile smo, od kreveta do kreveta, praveći ceo krug po ogromnoj
prostoriji. Naišle smo na primere bolesti koje sam viđala samo u udžbenicima
i na sve moguće traumatske povrede, od rana na glavi nanetih u tučama
pijanaca do povrede radnika čije je grudi zdrobilo bure vina kada se otkotrljalo
preko njega.
Zastajala sam kod nekih pacijenata, postavljajući pitanja onima koji su
delovali kao da mogu da odgovore. Mogla sam čuti Meri kako diše na usta iza
mog ramena, ali nisam proveravala gde zapravo drži nos.
Na kraju obilaska, sestra Anželik se okrenula prema meni sa ironičnim
smeškom.
„Pa, madam? Da li još uvek želite da služite Gospodu pomažući
nesrećnima?
Već sam zavrtala rukave svog mantila.
„Donesite mi lavor tople vode, sestro“, rekla sam, „i sapun.“
215
 *****

„Kako je bilo, Sasenah?“, upitao je Džejmi.

„Užasno!“, odgovorila sam, smešeći se od uva do uva.
Podigao je obrvu, smeškajući se dole prema meni opruženoj na sofi.
„Uživala si, zar ne?“
„Oh, Džejmi, bilo je tako lepo opet biti koristan! Brisala sam podove i
hranila ljude kašom, a kada sestra Anželik nije gledala, uspela sam da zamenim
ljudima nekoliko prljavih zavoja i probušim jedan apsces.“
„Dobro“, rekao je. „Da li si se setila da jedeš, pored tolikih nestašluka?“
„Hm, ne, zapravo i nisam“, dodala sam sa osećajem krivice. „Sa druge
strane, toliko sam se zanela da mi nije bilo muka.“ Kao da sam ih podsetila na
taj prekršaj, zidovi mog stomaka su se naglo trgli prema unutra. Pritisnula sam
rukom ispod grudne kosti. „Možda ću pojesti zalogaj.“ „Možda bi trebala“,
složio se, pomalo utučeno, pružajući ruku da dohvati zvonce.
Posmatrao je dok sam poslušno jela pitu s mesom i sir i između zalogaja s
oduševljenjem detaljno opisivala L’Hôpital des Anges i njene stanare.
„Velika je gužva na nekim odeljenjima – po dvoje i troje u krevetu, što je
užasno, ali – zar nećeš ti malo ovoga?“ Prekinula sam da bih ga pitala. „Veoma
je dobro.“ Pogledao je komad testa koji sam mu nudila.
„Ako misliš da se uzdržiš od pričanja o gangrenoznim nožnim prstima
dovoljno dugo da mi zalogaj od grla stigne do želuca, onda hoću.“
Sa zakašnjenjem sam primetila blago bledilo na njegovim obrazima i
slabašno mrdanje njegovih nozdrva. Nasula sam čašu vina i pružila mu je pre
nego što sam se vratila svom tanjiru.
„A kako je tebi prošao dan, dragi moj?“, uzdržano sam upitala.

*****

L’Hôpital des Anges je za mene postala utočište. Neuvijena i nesofisticirana

direktnost opatica i pacijenata bila je divno osveženje od neprestanog
čavrljanja o intrigama dvorskih dama i gospode. Bila sam sigurna i da bi se bez
opuštanja lica u bolnici ono uskoro zamrzio u izrazu neprestanog afektiranog
dosađivanja.

216
 Uvidevši da izgleda znam šta radim i pošto od njih nisam tražila ništa sem
zavoja i tkanina, opatice su me brzo prihvatile. I posle početnog šoka zbog mog
naglaska i titule, prihvatili su me i pacijenti. Društvene predrasude su ozbiljna
sila, ali se ne mogu meriti sa kompetencijom kada za veštinama postoje hitne
potrebe i mala ponuda.
Majka Hildegard je, ionako zauzeta, odvojila nešto više vremena da me i
sama proceni. S početka mi se nije obraćala sem jednostavnog „Bonjour,
madam“ u prolazu, ali sam često osećala snagu onih malih, pronicljivih očiju
kako mi probadaju leđa kada bih se nagnula nad krevet starijeg čoveka sa
osipom ili bih nanosila alojinu mast na plikove deteta nastradalog u kućnom
požaru, kojih je bilo i suviše u siromašnijim delovima grada.
Ona nikada nije odavala utisak da žuri, ali je prelazila neverovatno mnogo
tokom dana, idući ravnim sivim kamenjem bolničkih odeljenja koracima
dugim po metar, a njen mali beli pas Buton je žurio kraj njenih nogu da ne bi
zaostao.
Ni nalik čupavim psićima tako popularnim kod dvorskih dama, izgledao je
kao mešanac pudlice i jazavičara, sa grubom izuvijanom dlakom čije su rese
lepršale oko rubova širokog stomaka i kratkih krivih nogu. Njegova stopala,
raširenih prstiju i crnih noktiju, kuckala su pomamno po kamenom podu dok
je trčkao za majkom Hildegard, a šiljata njuška mu je bezmalo dodirivala
razmahane nabore njene haljine.
„Da li je to pas?“, pitala sam zapanjeno jednog bolničara kada sam prvi put
spazila Butona uz noge njegove vlasnice.
Prekinuo je čišćenje poda da pogleda za krivim, golim repom koji je
nestajao u susedno odeljenje.
„Pa“, rekao je sumnjičavo, „majka Hildegard kaže da je to pas. A ne bih
voleo da ja budem taj koji kaže da nije.“
Kada sam se sprijateljila sa opaticama, bolničarima i privremenim lekarima
u bolnici, čula sam različita mišljenja o Butonu, u rasponu od tolerisanja do
praznoverja. Niko nije tačno znao gde ga je majka Hildegard pokupila niti
zašto. Bio je član bolničkog osoblja nekoliko godina, sa statusom – po mišljenju
majke Hildegard, a ono je bilo jedino merodavno – mnogo boljim od
medicinskih sestara i jednakim sa većinom lekara i apotekara koji su dolazili.

217
 Neki od ovih drugih su ga posmatrali sa sumnjičavom averzijom, drugi su
se prijateljski šalili. Jedan hirurg ga je redovno pominjao – kada ga majka ne
čuje – kao „onog odurnog pacova“, drugi kao „smrdljivog zeca“, a jedan mali,
zdepasti majstor za razna pomagala prilično otvoreno ga je pozdravljao kao
„msje Krpa Za Sudove“. Opatice su ga smatrale nečim između maskote i
totema, dok mi je mladi sveštenik iz susedne katedrale, koji je jednom bio
ujeden za nogu kada je došao da obavi pričest pacijentima, poverio svoje
mišljenje da je Buton jedan od manje važnih demona, prerušen u psa radi
svojih nakaradnih namera.
Uprkos ne baš laskavom tonu sveštenikovih primedbi, pomislila sam da je
on možda najbliže prišao istini. Jer sam, nakon nekoliko nedelja posmatranja
tog para došla do zaključka da je Buton zapravo intimni prijatelj majke
Hildegard.
Često je razgovarala s njim, i to ne onim tonom koji se obično koristi za
pse, već onako kako čovek raspravlja važne stvari sa sebi jednakim. Kada bi
zastala pored ovog ili onog kreveta, Buton bi često skočio na madrac, gurajući
njuškom i njuškajući prepadnutog pacijenta. Seo bi, često na pacijentove noge,
zalajao jednom i upitno pogledao u majku, mašući srebrnastim golim tankim
repom kao da traži njeno mišljenje o dijagnozi – koje je ona uvek davala.
Mada sam bila prilično znatiželjna zbog takvog ponašanja, nisam imala
prilike da izbliza posmatram čudni par na delu sve do jednog tamnog, kišnog
martovskog jutra. Stajala sam pored kreveta jednog sredovečnog kočijaša,
uobičajeno ćaskajući sa njim dok sam pokušavala da shvatim šta to, do đavola,
fali čoveku.
Bio je to čovek koji je došao prethodne nedelje. Potkolenicu mu je uhvatio
točak kola kada je nepažljivo sišao pre nego što se vozilo zaustavilo. Bio je to
višestruki prelom, ali ne baš komplikovan. Namestila sam kost, i izgledalo je
da rana fino zarasta. Tkivo je bilo sveže ružičasto sa dobrom granulacijom, nije
bilo smrada ni opasnih crvenih linija, niti izražene osetljivosti, baš ničega što
bi objasnilo zašto čoveka još drma groznica i zašto ima taman urin jakog mirisa
od infekcije koja nije prestajala.
„Bonjour, madam.“ Duboki, bogati glas je progovorio iznad mene pa sam
podigla pogled u visoku figuru majke Hildegard. Usledio je fijuk pored mog
lakta i Buton je sleteo na madrac uz tupi udar od koga je pacijent malo zaječao.
218
 „Šta mislite?“, pitala je majka Hildegard. Uopšte nisam bila sigurna da li se
obraća meni ili Butonu, ali sam iskoristila tu neodređenost i objasnila svoja
opažanja.
„Znači da mora da postoji sekundarni izvor infekcije“, zaključila sam, „ali
ne mogu da ga nađem. Sad se pitam da nema možda neku unutrašnju upalu
koja nije povezana sa ranom na nozi. Slabiju upalu slepog creva ili infekciju
bešike, možda, mada ne mogu da nađem ni preosetljiv deo na stomaku.“
Majka Hildegard je klimnula. „To je moguće, nema sumnje. Butone!“ Pas
je nakrivio glavu prema gazdarici koja je trgla duguljastom bradom prema
pacijentu. „A la bouche, Butone“, naredila je. Afektirano hodajući, pas je svoj
okrugli crni nos, po kome je verovatno dobio ime, gurnuo u kočijaševo lice.
Čovekove oči, sa kapcima oteklim od temperature, otvorile su se zbog tog
ometanja, ali je kratak pogled u dominantnu figuru majke Hildegard zaustavio
eventualni prigovor.
„Otvorite usta“, naložila je majka Hildegard, a snaga njenog karaktera bila
je takva da je čovek to i učinio iako su mu se usne trzale od Butonove blizine.
Ljubljenje s psom očito nije bilo na njegovom spisku poželjnih aktivnosti.
„Ne“, zamišljeno je rekla majka Hildegard, posmatrajući Butona. „To nije
to. Potraži drugde, Butone, ali pažljivo. Čoveku je polomljena noga, ne
zaboravi.“
Kao da je doista razumeo svaku reč, pas je počeo radoznalo da njuška
pacijenta zavlačeći mu njušku pod pazuh, spuštajući zdepaste noge na njegove
grudi da bi ispitivao, njuškajući nežno u pregib prepona. Kada je došao do
ranjene noge, prešao je pažljivo preko uda pre nego što je njušku naslonio na
površinu zavoja oko nje.
Vratio se u oblast prepona – pa, šta drugo, pomislila sam nestrpljivo, on je
pas, na kraju krajeva – gurnuo je vrh butine, a onda seo i jednom zalajao,
trijumfalno mašući repom.
„Eto ga“, rekla je majka Hildegard, pokazujući na malu smeđu krastu baš
ispod ingvinalnog pregiba.
„Ah to je gotovo zaraslo“, protestovala sam. „Nije zaraženo.“
„Nije?“ Visoka opatica je spustila ruku na čovekovu butinu i snažno
pritisnula. Njeni mišićavi prsti su se utisnuli u bledo, lepljivo meso i kočijaš je
vrisnuo kao narikača.
219
 „Ah“, zadovoljno je rekla, posmatrajući duboke otiske koje je ostavio njen
dodir. „Džep truljenja.“
I bio je; krasta je popustila na jednom rubu i žuti gnoj je gusto pocurio
ispod nje. Malo čačkanja, pri čemu je majka Hildegard držala čoveka za nogu i
rame, otkrilo je problem. Dugačak iver drveta koji je odleteo sa polomljenog
točka zario se naviše, duboko u butinu. Zbog naoko beznačajne ulazne rane,
nije ga zapazio ni sam pacijent kome je cela noga bila jedan užasan bol. Iako je
mala ulazna rana zacelila čisto, dublja rana je bila zagnojena i stvorila je džep
gnoja oko stranog tela utisnutog u mišićno tkivo gde nije bilo vidljivih
površinskih simptoma – bar za ljudska čula.
Malo rada skalpelom da se uveća ulazna rana, brz zahvat duguljastim
forcepsom, čisto, snažno povlačenje – i držala sam iver drveta od osam
centimetara, prekriven krvlju i sluzi.
„Nije loše, Batone“, rekla sam, klimajući glavom u znak priznanja. Dugačak
ružičasti jezik se veselo klatio, a crne nozdrve su onjušile u mom pravcu.
„Da, dobra je ona“, rekla je majka Hildegard i ovog puta nije bilo sporno 0
kojoj to njoj govori, pošto je Buton bio mužjak. Buton se ispružio napred i
učtivo onjušio moju ruku, a onda mi liznuo prste u razmeni poštovanja među
kolegama profesionalcima. Obuzdala sam nagon da obrišem ruku o svoj
mantil.
„Zapanjujuće“, rekla sam, zaista to misleći.
„Da“, kazala je nehajno majka Hildegard, ali uz nepogrešivu notu ponosa.
„Veoma je dobar u lokalizovanju tumora ispod kože, takođe. I mada ne mogu
uvek da razumem šta nalazi u mirisu daha i urina, on različit laje, što
nepogrešivo ukazuje na prisustvo nekog stomačnog poremećaja.“
U ovakvoj situaciji nisam imala razloga da sumnjam u to. Naklonila sam se
Butonu i dohvatila ampulu kantarionovog praha da previjem inficirano mesto.
„Biće mi drago da mi pomažeš, Butone. Možeš sa mnom da radiš u svako
doba.“
„Vrlo razumno od vas“, kazala je majka Hildegard, sevnuvši snažnim
zubima. „Mnogi lekari i hirurzi koji rade ovde ne pokazuju sklonost da iskoriste
njegovu veštinu.“
„Hm, pa...“ Nisam htela da omalovažim ničiju reputaciju, ali mora da je
moj pogled preko prostorije u msje Volerua bio očigledan.
220
 Majka Hildegard se nasmejala. „Pa, prihvatamo ono što nam Bog pošalje,
mada se povremeno pitam da li ih On šalje nama samo da bi sprečio da naprave
veće nevolje negde drugde. Ipak, u većini slučajeva ovi lekari su bolje nego ništa
– bar malčice. Vi“, tu su zubi sevnuli još jednom, podsećajući me na veselog
teglećeg konja, „ste znatno bolji nego ništa, madam.“
„Hvala.“
„Mada sam se pitala“, nastavila je majka Hildegard, posmatrajući nas dok
sam stavljala zavoj sa lekom, „zašto zagledate samo pacijente sa ranama i
polomljenim kostima? Izbegavate one sa pegama i kašljem i groznicom, mada
je uobičajenije da se les maîtresses bave takvim stvarima. Mislim da nikada
ranije nisam videla ženskog hirurga.“ Les maîtresses su bili iscelitelji bez
kvalifikacije, uglavnom iz unutrašnjosti, koji su radili sa lekovitim biljem,
oblozima i činima. Les maîtresses sage-femme su bile babice, najviša stepenica
što se tiče narodnih lekara. Mnoge su bile cenjenije od registrovanih lekara i
bile su draže pacijentima iz nižih klasa jer su postojale dobre šanse da su
sposobnije i manje skupe.
Nije me iznenadilo što je zapazila moje sklonosti; odavno sam zaključila
da vrlo malo toga u njenoj bolnici uspeva da promakne majci Hildegard.
„Nije reč o nedovoljnom interesovanju“, uveravala sam je. „Već samo o
tome da sam trudna pa ne smem da se izložim ničem zaraznom, zbog bebe.
Polomljene kosti nisu prelazne.“
„Ponekad se pitam“, kazala je majka Hildegard kratko pogledavši nosila na
ulazu. „Imamo pravu epidemiju toga ove nedelje. Ne, ne odlazite.“ Pokazala mi
je da se vratim. „Sestra Sesil će se pobrinuti za to. Pozvaće vas ako bude
potrebno.“
Sitne sive oči opatice su me posmatrale sa ispitivačkom radoznalošću.
„Znači, vi ne samo da ste plemenita dama već ste i trudna, a vaš muž vam
ne zamera što dolazite ovamo? On mora da je vrlo neobičan čovek.“
„Pa on je Škot“, rekla sam kao objašnjenje, ne želeći da zalazim u temu
prigovaranja mog muža.
„Oh, Škot.“ Majka Hildegard je klimnula s razumevanjem. „Baš tako.“
Krevet je zadrhtao pod mojom butinom kada je Buton skočio i otrčao
prema vratima.

221
 „Namirisao je nekog nepoznatog“, napomenula je majka Hildegard. „Buton
pomaže i vrataru kao i lekarima – ali, bojim se, bez imalo više zahvalnosti za
taj trud.“
Uporni lavež i piskavi glas koji se pojačao od straha doprli su kroz
dvokrilna ulazna vrata.
„Oh, to je opet otac Balmen! Proklet da je taj čovek, zar ne može da nauči
da stoji mirno i pusti Butona da ga onjuška?“ Majka Hildegard je žurno krenula
u pomoć svom kompanjonu, okrenuvši se u poslednji čas da mi se šarmantno
osmehne. „Možda ću ga poslati da vam pomaže u vašim zadacima, madam, dok
ja tešim oca Balmena. Iako je on moralno savršen čovek, ne ume da ceni rad
pravih umetnika.“
Svojim dugim koracima bez žurbe je otišla do vrata, a ja sam uputila
poslednje reči kočijašu i zatim se okrenula sestri Sesil i najnovijem slučaju na
nosilima.
*****

Kada sam se vratila kući, Džejmi je ležao na tepihu dnevne sobe sa malim
dečakom koji je prekrštenih nogu sedeo na podu pored njega. Džejmi je držao
bilboke u jednoj ruci, a drugom je pokrivao jedno oko.
„Naravno da mogu“, govorio je. „Svakog dana i dvaput nedeljom. Pogledaj.“
Stavljajući ruku preko jednog oka, fiksirao je prodorno drugim bilboke i
drmnuo čašu od slonovače. Privezana loptica je u luku iskočila iz ležišta i kao
radarom vođena pala, vraćajući se u čašu uz prijatno bućkanje.
„Vidiš?“, rekao je sklanjajući ruku sa oka. Uspravio se i čašu dodao dečaku.
„Evo, probaj ti.“ Iscerio se ka meni i zavukao ruku pod rub moje zelene svilene
suknje, pozdravljajući me hvatanjem za skočni zglob.
„Dobro se zabavljaš?“, raspitivala sam se.
„Ne još“, odgovorio je, stiskajući mi zglob. „Čekao sam tebe, Sasenah.“
Dugački, topli prsti savijeni oko zgloba kliznuli su naviše, nestašno milujući
oblinu mog lista, dok je par prozračnih plavih očiju nevino zurio u mene. Na
licu mu je bila štrafta od osušenog blata sa jedne strane, a po košulji i kiltu
imao je prljave fleke.
„Je li tako?“, kazala sam, pokušavajući da neprimetno oslobodim nogu iz
njegovog stiska. „Reklo bi se da ti je mali drugar za igru sve što ti je potrebno.“
222
 Dečak, koji nije razumeo nimalo engleskog na kojem se ova razmena
odvijala, ignorisao je sve rečeno koncentrisan na pokušaj da barata bilbokeom
sa jednim okom zatvorenim. Kada su prva dva pokušaja propala, otvorio je
drugo oko i besno pogledao igračku, kao da je pretnjom tera da ga sluša. Drugo
oko se opet zatvorilo, ali ne sasvim; ostao je mali prorez, svetlucajući živahno
ispod tamnih gustih trepavica.
Džejmi je prekorno pucnuo jezikom i oko se žurno zatvorilo sasvim.
„Ne, vala, Ferguse, nećemo da varamo, ako bi bio ljubazan“, rekao je. „Fer
je fer.“ Dečak je očigledno shvatio značenje, ako ne i pojedine reči; nasmešio
se smeteno, pokazujući dva velika, blistavo bela savršena prednja zuba,
četvrtasta kao u veverice.
Džejmi je diskretno povukao ruku, terajući me da mu priđem bliže i
izbegnem da budem izbačena iz cipela od marokena.
„Ah“, rekao je. „Pa, prisutni Fergus je čovek sa mnogim talentima i veseo
kompanjon za zaludne sate kada čoveka napusti žena i ostavi ga da se bavi
sopstvenim aktivnostima usred pokvarenosti velegrada“, dugački prsti su se
delikatno savili u udubljenje iza mog kolena, sugestivno me golicajući, „ali nije
odgovarajući partner za razonodu koju sam imao u vidu.“
„Fergus?“, rekla sam, odmeravajući dečaka i pokušavajući da ignorišem
zbivanja ispod. Dečko je verovatno imao devet ili deset godina, ali je bio sitan
za svoj uzrast, sa nežnim kostima. Obučen u čistu, iznošenu za za nekoliko
brojeva preveliku odeču, bio je tipičan Francuz sa bledom, žućkastom kožom i
krupnim, tamnim očima pariškog uličnog deteta.
„Njegovo ime je zapravo Klodel, ali smo zaključili da ne zvuči baš muževno,
tako da ga treba zvati Fergus. To je prikladno ime za ratnika.“ Na pominjanje
njegovog imena – ili oba imena – dečak je podigao pogled i sramežljivo mi se
osmehnuo.
„Ovo je madam“, objasnio je Džejmi dečaku, pokazujući slobodnom rukom
na mene. „Možeš da je zoveš gospa. Ne mislim da će baš uspeti s onim Broh
Tuarah“, dodao je za mene, „pa čak ni Frejzer, ako ćemo pravo.“
„‘Gospa’ će biti u redu“, rekla sam, smešeći se. Jače sam trgla nogu i uspela
da se otrgnem stisku pijavice. „Hm, zašto, ako smem da pitam?“
„Šta zašto? Ili, zašto Fergus, hoćeš da kažeš?“

223
 „To hoću da kažem, tako je.“ Nisam bila sigurna koliko daleko će njegova
ruka stići, ali se polako prikradala zadnjom stranom moje butine. „Džejmi,
sklanjaj ruku ovog časa!“
Prsti su klisnuli u stranu i spretno odvezali podvezicu koja mi je držala
čarapu. Čarapa mi je kliznula niz nogu i zarozala mi se oko zgloba.
„Životinjo!“ Zamahnula sam nogom ka njemu, ali se izmakao u stranu,
smejući se. „Oh, životinja, je li tako? Koja?“
„Džukela!“, prasnula sam, pokušavajući da se sagnem i podignem čarapu,
a da na padnem sa štikli. Dečak Fergus je, posle kratkog nezainteresovanog
pogleda ka nama, nastavio svoje pokušaje sa bilbokeom.
„Što se momka tiče“, bezbrižno je nastavljao Džejmi, „Fergus je sada moj
zaposleni.“
„A šta će da radi?“, upitala sam. „Već imamo dečaka koji čisti noževe i
čizme i štalskog momka.“
Džejmi je klimnuo glavom. „Tačno. Ali nemamo džeparoša. Ili tačnije,
nismo imali. Sada ga imamo.“
Uvukla sam dah i polako ga ispuštala.
„Razumem. Pretpostavljam da bi bilo glupo da pitam za šta nam zapravo
treba džeparoš u domaćinstvu?“
„Da krade pisma, Sasenah“, mirno je rekao Džejmi.
„Oh“, kazala sam i počinjala sam da shvatam.
„Ne mogu da saznam ništa razumno od Njegove visosti; kada je sa mnom,
neće da radi ništa sem da kuka o Lujzi de la Tur ili da škrguće zubima i psuje
jer su se opet svađali. U oba slučaja jedino što želi jeste da se napije što brže
može. Mar gubi strpljenje prema njemu jer je arogantan i potišten
naizmenično. I ne mogu ništa da saznam od Šeridana.“
Erl od Mara je bio najcenjeniji od škotskih jakobita u egzilu u Parizu. Čovek
čija je duga i slavna karijera tek sada počinjala da prelazi u staračko doba bio
je ključni sledbenik kralja Džejmsa tokom neuspelog ustanka 1715, i otišao je u
egzil za svojim kraljem posle poraza kod Šerifsmuira. Upoznala sam erla i
dopao mi se; stariji, prefinjen čovek sa ličnošću pravom kao njegova leđa. Sada
je radio najbolje što može – sa malo uspeha, izgledalo je – za sina svog
gospodara. Upoznala sam i Tomasa Šeridana; prinčevog učitelja – postarijeg

224
čoveka koji je vodio prepisku Njegove visosti, prevodeći nestrpljenje i
nepismenost na uljudan francuski i engleski.
Sela sam i navukla čarapu. Fergus me je, očito prekaljen što se tiče pogleda
na ženske noge, potpuno ignorisao, sumorno koncentrisan na bilboke.
„Pisma, Sasenah“, rekao je. „Trebaju mi pisma. Pisma iz Rima, zapečaćena
grbom Stjuarta. Pisma iz Francuske, pisma iz Engleske, pisma iz Španije.
Možemo da ih dobavimo ili iz prinčeve kuće – Fergus može da pođe sa mnom,
kao paž – ili možda od papskog glasnika koji ih donosi; to bi bilo malčice bolje
jer bismo informacije dobijali unapred.“
„Tako smo napravili pogodbu“, kazao je Džejmi, klimajući ka svom novom
slugi. „Fergus će se maksimalno truditi da dobije ono što meni treba, a ja ću
mu obezbediti odeću i smeštaj i trideset ekija godišnje. Ako bude uhvaćen dok
posluje za mene, potrudiću se najbolje što mogu da ga otkupim. Ako to ne bude
išlo, i on izgubi šaku ili uvo, onda ću ga izdržavati do kraja života pošto neće
moći da se bavi svojom profesijom. A ako bude obešen, onda garantujem da će
biti služene mise za njegovu dušu tokom jedne godine. Mislim da je to fer, zar
ne?“ Osetila sam kako se hladna ruka spušta niz moju kičmu.
„Isuse Hriste, Džejmi“ bilo je jedino što sam uspela da kažem.
Odmahnuo je glavom i pružio ruku da dohvati bilboke. „Ne našem
Gospodu, Sasenah, moli se sv. Dismau. Svecu zaštitniku lopova i izdajnika.“
Džejmi je uzeo bilboke od dečaka. Žustro je trgao ručnim zglobom i loptica
od slonovače je poletela u savršenoj paraboli i spustila se u svoju čašu uz
neizbežno bućkanje.
„Razumem“, rekla sam. Odmerila sam novog zaposlenog sa
interesovanjem dok je uzimao igračku koju mu je Džejmi ponudio da ponovo
okuša sreću, a tamne oči su mu svetlucale od koncentracije. „Gde si ga
pokupio?“, znatiželjno sam upitala.
„Našao sam ga u bordelu.“
„Oh, naravno“, rekla sam. „Tek da se uverim.“ Odmerila sam prljavštinu i
fleke na njegovoj odeći. „Koji si posetio s nekim stvarno izvrsnim razlogom?
„Oh, da“, rekao je. Zavalio se i rukama obuhvatio kolena, cereći se dok je
posmatrao kako popravljam podvezicu. „Mislio sam da bi više volela da budem
nađen u toj ustanovi nego u nekoj mračnoj uličici sa smrskanom glavom.“

225
 Videla sam da se dečak Fergus zagledao u nešto iza bilbokea, gde je tanjir
sa glaziranim kolačima stajao na stolu pored zida. Mali, šiljati, ružičasti jezik
je munjevito prešao preko donje usne.
„Mislim da je tvoj štićenik gladan“, rekla sam. „Zašto ga ne nahraniš, a onda
možeš da mi ispričaš šta se, do đavola, zbivalo ovog popodneva.“
„Pa, pošao sam prema dokovima“, počeo je, poslušno se dižući na noge, „i
baš sam prošao Rue Eglantine kad sam osetio nešto čudno sa zadnje strane
vrata.“
Džejmi Frejzer je proveo dve godine u francuskoj vojsci, tukao se i krao sa
bandom škotskih „propalih ljudi“, i jurili su ga kao hajduka po pustarama i
planinama njegove rodne zemlje. To je kod njega stvorilo izuzetnu osetljivost
ako ga neko prati.
Nije mogao da odredi da li je to bio zvuk koraka i suviše blizu, ili spažena
senka koja ne bi trebala tu da bude, ili nešto još manje opipljivo – miris zla u
vazduhu, na primer – ali je naučio da ga ignorisanje predosećanja može skupo
koštati.
Istog časa je poslušao svoju intuiciju, skrenuo levo umesto desno na
narednom uglu, brzo se provukao ispod tezge prodavca lignji, jurnuo između
kolica ispunjenih pudingom koji se pušio i drugih sa svežim povrćem i zavukao
se u malu kasapnicu.
Stisnut uza zid blizu vrata, piljio je kroz zastor od obešenih pataka. Dva
čoveka su ušla u ulicu odmah za njim, hodajući jedan uz drugog i brzo gledajući
na sve strane.
Svaki radnik u Parizu nosi oznake svog zanata na sebi i nije potreban
naročit nos da bi se osetila aroma morske soli na toj dvojici. Čak i da mala
zlatna alka u uvu nižeg čoveka nije to otkrivala, tamna crvenkastosmeđa boja
njihovih lica jasno bi dala do znanja da su to pomorci.
Naviknuti na pretrpane brodske kabine i pristanišne krčme, pomorci retko
hodaju u pravoj liniji. Ova dvojica su se kroz gužvu provlačila kao jegulje kroz
stenje, gledajući iza prosjaka, sluškinja, domaćica, trgovaca – morski vukovi
koji odmeravaju potencijalni plen.
„Pustio sam ih da prođu dosta iza prodavnice“, objasnio je Džejmi, „i baš
sam se spremao da izađem i vratim se na drugu stranu, kad sam video još
jednog na ulazu u uličicu.“
226
 Taj čovek je nosio istu uniformu kao i prethodna dvojica; kuburu sa
debelim slojem masti, ribarski nož sa strane i harpun dužine čovekove
podlaktice zavučen za pojas. Nizak i nabijen, čovek je mirno stajao na kraju
uličice, ne uzmičući pred navalom talasa prometa koji je jenjavao i navirao kroz
uski prolaz. Očito, on je ostavljen da čuva stražu dok njegovi pajtaši istražuju
napred.
„Tako da sam ostao da se pitam šta je najbolje da preduzmem“, kazao je
Džejmi trljajući nos. „Bio sam prilično bezbedan tamo gde sam, ali radnja nije
imala zadnji izlaz, a onog časa kada zakoračim iz nje, oni će me spaziti.“
Zamišljeno je pogledao nadole, poravnavajući grimiznu tkaninu svog kilta
preko butine. Ogroman riđi varvarin bio bi upadljiv koliko god da je velika
gužva.
„Pa šta si uradio?“, upitala sam. Fergus je ignorisao razgovor dok je punio
džepove kolačima, zastajući povremeno na brzinu uzme zalogaj. Džejmi je
uhvatio moj pogled prema dečaku i slegnuo ramenima.
„On nema naviku da jede redovno“, kazao je. „Pusti ga.“
„U redu“, rekla sam. „Ali nastavi – šta si preduzeo?“
„Kupio sam kobasicu“, odgovorio je istog časa.
Dunedinsku, ako ćemo precizno. Napravljena od začinjene pačetine, šunke
i srnetine, prokuvana, napunjena i sušena na suncu, dunedinska kobasica je
dugačka pola metra i tvrda kao stara hrastovina.
„Nisam mogao da izađem sa isukanim mačem“, objasnio je Džejmi, „ali mi
se nije dopadala ideja da prolazim pored tipa na ulazu u uličicu bez nekoga ko
će mi čuvati leđa i goloruk.“
Noseći kobasicu u rukama i dobro pazeći na gužvu, Džejmi je odvažno
pošao uličicom prema stražaru koji je stajao na njenom početku.
Čovek je sreo njegov pogled prilično mirno, ne pokazujući nikakve zle
namere. Džejmi je mogao pomisliti da je njegova prva pretpostavka pogrešna,
da nije spazio stražarev brzi pogled u nešto iznad svog ramena. Slušajući in
stinkte koji su mu do tada spasavali život, bacio se napred, obarajući stražara i
klizajući licem po prljavoj kaldrmi ulice.
Gužva se razbežala pred njim uz uzbuđene povike, a on se prevrnuo na
noge i video bačeni nož koji ga je promašio kako podrhtava na tezgi s vrpcama.

227
 „Da sam i sumnjao da hoće baš mene, nisam više morao oko toga da se
sekiram“, suvo je rekao.
I dalje je držao kobasicu, ali joj je sada našao primenu, zviznuvši njom oštro
po licu jednog napadača.
„Mislim da sam mu polomio nos“, rekao je zamišljeno. „U svakom slučaju,
on se zaklatio unazad pa sam se progurao i potrčao dole ka Rue Pelletier.“
Oni koji su se zatekli u ulici razbežali su se pred njim kao guske, preplašeni
od pogleda na zahuktalog Škota kome je kilt leteo oko užurbanih kolena. On
nije zastao da pogleda nazad; po povicima besnih prolaznika bilo mu je jasno
da ga napadači još uvek gone.
Tim delom grada retko patrolira kraljeva garda, a sama gužva nije nudila
nikakvu zaštitu sem što je bila prepreka koja bi mogla usporiti njegove gonioce.
Nije bilo izgleda da se neko umeša u nasilna zbivanja na strani stranca.
„Nema bočnih uličica iz Rue Pelletier. Morao sam bar da stignem do mesta
gde mogu da isučem mač i imam zid iza leđa“, objasnio je Džejmi. „Zato sam
gurao vrata u prolazu dok nisam našao jedna koja su se otvorila.“
Kad je uleteo u mračni hodnik pored iznenađenog portira i kroz okačenu
zavesu, uleteo je u središte velike dobro osvetljene sobe i nekako se ukopao
usred jednog od salona madam Elize, sa teškim mirisom parfema u nozdrvama.
„Razumem“, rekla sam grizući usnu. „Ja, hm, verujem da nisi mač izvukao
tamo?“
Džejmijeve oči su se skupile, ali se nije udostojio da mi direktno odgovori.
„To ću ostaviti tebi, Sasenah“, suvo je rekao, „da zamišljaš kakav je osećaj
neočekivano se naći usred bordela, u posedu veoma velike kobasice.“
Moja mašta se pokazala dostojnom tog zadatka pa sam prasnula u smeh.
„Bože, stvarno bih volela da sam mogla da te vidim!“, kazala sam.
„Hvala bogu što nisi!“ vatreno je rekao. Besno crvenilo mu je svetlucalo na
obrazima.
Ignorišući primedbe fasciniranih ukućana, Džejmi se nezgrapno probijao
kroz ono što je opisao kao živu jezu, kao „isprepletane gole udove“, dok nije
spazio Fergusa pored jednog zida kako razrogačeno i zapanjeno posmatra
upadača.

228
 Hvatajući se ove neočekivane manifestacije muškosti, Džejmi je momka
zgrabio za rame i vatreno navalio na njega da mu pokaže najbliži izlaz, bez
gubljenja vremena.
„Već sam čuo dreku u hodniku“, objasnio je, „i znao sam da stižu za mnom.
Nisam hteo da se borim za svoju suprugu sa mnoštvom golih žena koje smetaju
u tome.“
„Jasno mi je da su perspektive bile zastrašujuće“, složila sam se, trljajući
gornju usnu. „Ali je očigledno uspeo da te izvede.“
„Aha, nije oklevao ni tren, dragi momak. ‘Ovuda, msje!’ rekao je, i to je bilo
uz stepenice pa kroz sobu, i kroz prozor na krov, tako da smo zbrisali obojica.“
Džejmi je uputio nežan pogled u svog novog radnika.
„Znaš“, napomenula sam, „ima nekih žena koje ne bi poverovale ni u jednu
reč takve priče.“ Džejmi je razrogačio oči od zaprepašćenja.
„Ne bi? A zašto?“
„Verovatno“, suvo sam rekla, „jer nisu udate za tebe. Drago mi je što si
pobegao sa netaknutom čednošću, ali sam u ovom času više zainteresovana za
tipove koji su te tamo gonili.“
„Nisam baš imao vremena da razmišljam o tome tada“, odgovorio je
Džejmi. „A sada kad imam, i dalje nisam siguran ko su oni, ni zašto su me
ganjali.“
„Pljačka, misliš li da je to?“ Gotovina od prodaje vina je između Frejzerovog
skladišta, Rue Tremoulins i Džaredove banke prenošena u sefu, pod jakom
stražom. Pa ipak, Džejmi je bio upadljiv u gužvi pored dokova i nesumnjivo je
poznato da je on bogati strani trgovac – bogat u poredenju sa većinom onih
koji borave u tom kraju.
On je odmahnuo glavom, skidajući mrvice sasušenog blata sa košulje.
„Moglo bi biti, pretpostavljam. Ali nisu pokušali da mi se obrate; njihova
namera je bila direktno ubistvo.“
Ton mu je bio smiren, ali je u meni izazvao nekakvu nesigurnost u
kolenima pa sam utonula na sofu. Oblizala sam usne koje su se iznenada
osušile.
„Ko – ko misliš da je...?“
Slegnuo je ramenima, mršteći se dok je prstom kupio fil sa tanjira i lizao
prst.
229
 „Jedini čovek koga mogu da se setim da mi je pretio jeste grof Sen Zermen.
Ali ne shvatam šta bi dobio time što bi me ubio.“
„On je Džaredov poslovni rival, rekao si.“
„Da. Ali grof se ne interesuje za nemačka vina i ne mogu da ga zamislim da
se trudi da ubije mene tek da bi upropastio Džaredov novi poduhvat vraćajući
ga u Pariz. To deluje pomalo preterano“, rekao je suvo, „čak i za čoveka sa
onakvim temperamentom kakav ima grof.“
„A da li misliš...“ Od te ideje mi je bilo malo muka pa sam progutala
dvaput pre nego što sam nastavila. „Da li misliš da bi to mogla biti... osveta?
Za ono što je Patagonija spaljena?“ Džejmi je odmahnuo glavom, sluđen.
„Možda može biti i to, ali deluje kao predugo čekanje. I zašto mene, ako
ćemo tako?“, dodao je. „Ti si ta koja ga je iznervirala, Sasenah. Zašto da ne ubije
tebe ako mu je to bila namera?“ Ona mučnina se malo pogoršala.
„Da li moraš da budeš tako prokleto logičan?“, upitala sam.
Video je izraz mog lica i naglo se nasmešio, grleći me jednom rukom da
me uteši.
„Ne, mo duinne. Grof jeste plahovit, ali ne mogu ga zamisliti da se izlaže
trudu i trošku da bi ubio nekog od nas tek osvete radi. Ako bi to moglo da mu
vrati njegov brod, onda da“, dodao je, „ali ovako kako je, mislim da bi plaćanje
trojice unajmljenih ubica smatrao bezveznim trošenjem para.“
Potapšao me je po ramenu i ustao.
„Na kraju krajeva, očekujem da je to bio samo pokušaj pljačke. Ne brini
zbog toga. Od sada ću voditi Murtaga sa sobom do dokova, da bih bio siguran.“
Ispravio se i skinuo poslednje ostatke blata sa kilta. „Da li sam pristojan za
odlazak na večeru?“, upitao je, gledajući kritički svoje grudi. „Mora da je gotova
do sada.“
„Na šta se odnosi da li je gotova?“
Otvorio je vrata i bogati, začinjen miris je istog časa nagrnuo iz trpezarije
ispod.
„Pa na kobasicu, naravno“, rekao je i nacerio se preko ramena. „Nisi valjda
mislila da ću dopustiti da se baci?“

230
 13

Obmane

išće šimširače, tri šake namočene u uvarak preko noći, nasute

preko pola šake crnog kukureka.“ Spustila sam spisak sastojaka na
umetnuti sto kao da je ljigav na dodir. „To sam dobila od madam
Rolo. Ona je najbolja prizivačica anđela, ali čak i ona kaže da je
ovo opasno. Lujza, jesi li sigurna da hoćeš to da uradiš?“
Njeno oblo ružičasto lice je bilo pegavo, a debeljuškasta donja usna je s
vremena na vreme podrhtavala.
„Imam li ikakav izbor?“ Podigla je recept za sredstvo za pobačaj i gledala
ga sa prezirom.
„Crni kukurek“, kazala je i uzdrhtala. „Već samo ime mu zvuči zlokobno!“
„Pa to je prokleto gadna stvar“, rekla sam bez okolišanja. „Od toga ćeš se
osećati kao da ćeš izbaciti celu iznutricu. Ali bi mogla izaći i beba. Ne pali
uvek.“ Prisetila sam se upozorenja majstora Rajmona – Opasno je čekati
predugo – i pitala se koliko li je njena trudnoća odmakla.
Sigurno ne više od šest nedelja; rekla mi čim je pretpostavila.
Pogledala je u mene, zaprepašćena, očima oko kojih je bilo puno
crvenila. „Jeste ga koristili sami?“
„Pobogu, ne!“ Prepala sam se od žestine svog uzvika pa sam duboko
udahnula.
„Ne. Viđala sam žene koje jesu, istina – u L’Hôpital des Anges“ Aborcionisti
– prizivači anđela – su uveliko operisali u privatnosti svojih domova ili domova
klijentkinja. Njihovi uspešni slučajevi nisu stizali u bolnicu. Diskretno sam
stavila ruku na stomak, kao da hoću da zaštitim njegovog bespomoćnog
stanara. Lujza je zapazila gest i bacila se na sofu, prekrivajući lice rukama.
„Oh, volela bih da umrem!“, jecala je. „Zašto, zašto ja ne mogu da imam
sreće kao vi – da nosim dete muža kog volim?“ Stegla je svoj debeljuškasti
stomak sa obe ruke, zureći dole kao da očekuje da dete proviri između prstiju.

231
 Bilo je bezbroj odgovora na to konkretno pitanje, ali nisam mislila da
stvarno želi da čuje ijedan od njih. Duboko sam udahnula i sela pored nje,
tapšući rame koje se dizalo pod damastom.
„Lujza“, rekla sam. „Da li želiš dete?“
Podigla je glavu i zapanjeno zurila u mene.
„Ah naravno da ga želim!“, uzviknula je. „Ono je njegovo – Čarlsovo! Ono
je...“ Lice joj se zarozalo i opet je glavu stavila na ruke koje su čvrsto stezale
njen stomak. „Ono je moje“, prošaputala je. Posle jednog dugog trenutka,
podigla je uplakano lice i uz patetični pokušaj da se pribere obrisala nos
rukavom.
„Ali to ne valja“, rekla je. „Ako ja ne...“ Bacila je pogled na recept na stolu i
teško progutala. „Onda će se Žil razvesti od mene – oteraće me. Doći će do
najužasnijeg skandala. Mogla bih biti izbačena iz društva! Čak me ni otac ne bi
mogao zaštititi.“
„Da“, rekla sam. „Ali–“ Oklevala sam, a onda odbacila sav oprez. „Ima li
ikakve šanse da ubediš Žila da je dete njegovo?“, upitala sam otvoreno.
Ona je na tren izgledala kao da ne razume i poželela sam da je prodrmati.
„Ne vidim kako, sem... oh!“ Sinulo joj je i pogledala je u mene,
užasnuta. „Mislite da spavam sa Žilom? Ali Čarls će pobesneti!“
„Čarls“, rekla sam kroz zube, „nije u drugom stanju!“
„Da, ali on je... zapravo... ja ne mogu!“ Užasnuti izraz je bledeo i polako ga
je zamenilo uviđanje da postoji druga mogućnost.
Nisam htela da je silim; pa ipak, nisam videla nijedan dobar razlog ni da
rizikuje život za račun ponosa Čarlsa Stjuarta.
„Da li misliš da bi Čarls želeo da sebe dovedeš u opasnost?“, pitala sam.
„Ako ćemo tako – da li on uopšte zna za bebu?“
Klimnula je glavom, malo otvorenih usta dok je razmišljala o tome, ruku i
dalje stegnutih preko stomaka.
„Da. Oko toga smo se posvađali poslednji put.“ Šmrcnula je. „Bio je besan;
rekao je da sam ja za sve kriva, da sam trebala da sačekam da on povrati tron
svog oca. Onda će on jednog dana biti kralj pa će moći da dođe i da me uzme
od Žila i natera papu da poništi moj brak, i da će njegovi sinovi i biti naslednici
Engleske i Škotske...“ Opet je popustila, cmizdrila je i jecala nerazgovetno u
pregibe svoje suknje.
232
 Zakolutala sam očima u očajanju.
„Oh, smiri se, Lujza!“, prasnula sam. To ju je šokiralo dovoljno da prestane
da plače, bar na tren, a ja sam iskoristila predah da nametnem svoju poentu.
„Vidi“, rekla sam što sam ubedljivije mogla, „ne pretpostavljaš valjda da bi
Čarls želeo da ti žrtvuješ njegovog sina? Legitimnog ili ne?“ Zapravo, pre sam
mislila da bi Čarls pristao na svaki korak koji bi uklonio neugodnost sa
njegovog puta, bez obzira kakve to efekte ima na Lujzu ili njegovo navodno
potomstvo. S druge strane, princ zaista ima izraženu romantičnu crtu; možda
bi mogao biti naveden da ovo posmatra kao nekakvu privremenu nedaću koja
je zajednička svim monarsima u egzilu. Očigledno, zatrebaće mi Džejmijeva
pomoć. Napravila sam grimasu pri pomisli šta će on reći o ovome.
„Pa...“ Lujza se kolebala dok je očajnički želela da bude ubeđena. Na
trenutak sam osetila nalet sažaljenja prema Žilu, princu De Roanu, ali je prizor
mlade sluškinje kako umire u dugotrajnoj, krvlju umazanoj agoniji na slamarici
raširenoj u hodniku L’Hôpital des Anges bio brutalno jasan u mojim mislima.
Padao je sumrak kada sam otišla od De Roanovih, vukući noge. Lujza je,
trepereći od nervoze, bila gore u svom budoaru, sluškinja joj je pravila frizuru
i oblačila je u najizazovniju haljinu za privatnu večeru sa njenim suprugom. Ja
sam se osećala sasvim iscedena i nadala sam se da Džejmi nije nikoga doveo
kući na večeru; i meni bi dobro došlo malčice privatnosti.
Nije; kada sam ušla u radnu sobu on je sedeo za stolom, zadubljen u tri ili
četiri lista gusto ispisane hartije.
„Da li misliš da je trgovac krznom Luj od Francuske ili ministar Diverni?“
upitao je, ne podižući pogled.
„Fino, hvala ti, dragi, a kako si ti?“, rekla sam.
„Dobro“, rekao je odsutno. Pramenovi navrh njegove glave stajali su
uspravno; žustro je masirao skalp dok sam ga posmatrala, mršteći se niz dug
nos ka papiru.
„Siguran sam da ‘krojač iz Vendôme’ mora biti msje Gejer“, rekao je,
prelazeći prstom duž redova pisma, „a ‘naš zajednički prijatelj’ – to bi mogao
biti ili erl od Mara ili možda papski izaslanik. Rekao bih erl, prema svemu
ostalom, ali...“

233
 „Šta je to, pobogu?“ Virnula sam preko njegovog ramena i ostala bez daha
kada sam videla potpis u dnu pisma. Džejms Stjuart, milošću Božijom kralj
Engleske i Škotske.
„Krvavi Hriste! Znači, upalilo je!“ Okrenula sam se i spazila Fergusa koji se
skupio na stoličici ispred vatre, marljivo gurajući pecivo u usta. „Dobar
momak“, rekla sam, smešeći mu se. On mi se iscerio, obraza naduvenih kao u
veverice od kolača s kestenom.
„Dobili smo ga od papskog izaslanika“, objašnjavao je Džejmi, vraćajući se
u stvarnost dovoljno dugo da shvati da sam ja tu. „Fergus ga je uzeo iz torbe
dok je on večerao u kafani. Tamo će i prenoćiti pa ćemo morati da mu ga
vratimo do jutra. To neće biti problem, Ferguse?“
Dečak je progutao i odmahnuo glavom. „Ne, gospodaru. On spava sam –
jer misli da će mu cimeri ukrasti sadržinu torbe.“ Na to se podrugljivo iscerio.
„Drugi prozor sleva, iznad štale.“ Neodređeno je mahnuo rukom, a prljavi prsti
su posegli za još jednim parčetom pite. „Nije to ništa, gospodaru.“
Iznenada mi se javila vizija te fino oblikovane ruke kako migolji na panju,
dok se dželatovo sečivo diže iznad zgloba tankog kao drška od metle. Progutala
sam, terajući naglo cimanje u stomaku. Fergus je nosio malu pozelenelu
bakarnu medalju na lančiću oko vrata; lik sv. Disma, ponadala sam se.
„Pa“, kazala sam, duboko udahnuvši da se smirim, „šta predstavlja sve to o
trgovcima krznom?“

*****

Nije bilo vremena da se natenane ispita. Na kraju sam na brzinu prekopirala

pismo, a original je pažljivo presavijen i njegov originalni pečat je vraćen uz
pomoć noža zagrejanog na plamenu sveće.
Kritički posmatrajući tu operaciju, Fergus je odmahnuo glavom ka
Džejmiju. „Imate osećaj, gospodaru. Prava šteta što vam je jedna šaka
ubogaljena.“
Džejmi je bezizražajno pogledao svoju desnu šaku. Zapravo nije bila
mnogo ružna; dva prsta su stajala malo ukrivo, a široki ožiljak pružao se duž
srednjeg prsta. Jedino je stradao domali prst, koji je kruto virio, a drugi zglob
u njemu bio je tako gadno smrskan da su pri lečenju dve kosti međusobno
234
srasle. Šaku mu je u zatvoru Ventvort zdrobio Džek Randal pre manje od četiri
meseca.
„Nije važno“, rekao je smešeći se. Razgibao je šaku i veselo mahnuo prstima
ka Fergusu. „Moje ogromne šape su i inače prevelike da bih za život zarađivao
džepareći.“ Njemu se umnogome povratila pokretljivost, pomislila sam. I dalje
je nosio meku lopticu od krpa koju sam mu napravila i neupadljivo ju je stezao
stotinama puta dnevno dok je završavao poslove. A ako su ga lomljene kosti i
bolele, nikada se nije žalio.
„Pođi onda“, rekao je Fergusu. „Dođi i nađi me kada se bezbedno vratiš, da
bih znao da te nije pokupila policija ili gazda kafane.“
Fergus je prezrivo naprćio nos na takvu pomisao, ali je klimnuo, pažljivo
zavlačeći pismo u svoje odelo pre nego što je zadnjim stepenicama nestao u
noć koja je za njega bila i prirodni element i zaštita.
Džejmi je gledao za njim još jedan minut, a onda se okrenuo prema meni.
Stvarno me je pogledao prvi put i obrve su mu poletele uvis.
„Pobogu, Sasenah!“, rekao je. „Bleda si kao moja košulja! Jesi li
dobro?“ „Samo sam gladna“, kazala sam.
Istog časa je pozvonio za večeru pa smo jeli ispred vatre dok sam mu pričala
za Lujzu. Poprilično me iznenadivši, skupio je obrve i na gelskom mrmljao ne
baš pohvalne stvari i o Lujzi i o Čarlsu Stjuartu, a onda se složio sa mojim
rešenjem problema.
„Mislila sam da ćeš biti uznemiren“, rekla sam, kupeći zalogaj sočnog
prebranca parčetom hleba. Topla zrna pasulja sa aromom slanine su me
primirila, ispunjavajući me osećajem mirnog blagostanja. Napolju je bilo
hladno i mračno, i bučno od naleta vetra, ali je ovde bilo toplo i tiho udvoje
kraj vatre.
„Oh, zbog toga što će Lujza de laTur utrapiti kopile svom mužu?“ Džejmi
se namrštio nad tanjirom, prelazeći prstom po rubu da pokupi i poslednje
ostatke.
„Pa, nisam preterano za to, da ti kažem, Sasenah. Prljav je trik takvo nešto
napraviti muškarcu, ali šta će prokleta jadnica inače da učini?“ Odmahnuo je
glavom, a onda bacio pogled ka stolu i prepredeno se osmehnuo.
„Sem toga, ne pristoji mi da se držim visokog moralnog stanovišta o
ponašanju drugih. Krađa pisama i špijuniranje i uopšte pokušaji da podrijem
235
čoveka koga moja familija smatra kraljem? Ne bi mi se dopalo da neko treba
da sudi o meni na osnovu onoga što radim, Sasenah.“ „Imaš prokleto dobar
razlog da radiš to što radiš!“, prigovorila sam.
Slegnuo je ramenima. Svetlo vatre mu je treperilo po licu brazdajući mu
obraze i bacajući senke u očne duplje. Od toga je izgledao stariji nego što jeste;
ponekad sam zaboravljala da nema ni pune dvadeset četiri.
„Aha, dobro. I Lujza de laTur takođe ima razlog“, rekao je. „Ona želi da
spase jedan život, ja želim da spasem deset hiljada. Da li me to opravdava što
rizikujem malog Fergusa – i Džaredovo poslovanje – i tebe?“ Okrenuo je glavu
i nasmešio mi se, a svetlo je blistalo na dugom, pravom nosu, sjajeći kao safir u
onom oku koje je bilo okrenuto vatri.
„Ne, ne bih rekao da neću moći da spavam zato što moram da otvaram
tuđa pisma“, rekao je. „Možda će doći i do nečeg mnogo goreg dok ne završimo,
Kler, i ne mogu unapred reći koliko će to koštati moju savest; najbolje bi bilo
da se ne nađe uskoro na probi.“
Na to se nije imalo šta reći, sve je bilo istina. Pružila sam ruku i dodirnula
njegov obraz. On je spustio svoju na moj, pridržao ga načas, a onda okrenuo
glavu i nežno me poljubio u dlan.
„Pa“, rekao je duboko udahnuvši i vraćajući se poslu. „Sad kada smo jeli,
hoćemo li da pogledamo ovo pismo?“
Pismo je bilo šifrovano – toliko je bilo jasno. Da bi se osujetili oni koji ga
mogu presresti, objasnio je Džejmi.
„Ko bi želeo da presretne poštu Njegove visosti?“, upitala sam. „Osim nas,
hoću da kažem.“ Džejmi je radosno frknuo na moju naivnost.
„Gotovo svako, Sasenah. Lujevi špijuni, Divernijevi špijuni, špijuni Filipa
od Španije. Jakobitske gazde i oni koji misle da pređu u jakobite ako dune
povoljan vetar. Trgovci informacijama koji ni prdež ne bi dali za to ko će živeti,
a ko umreti zbog toga. Sam papa. Sveta stolica podržava Stjuarte u egzilu više
od pedeset godina – čini mi se da jednim okom pazi šta oni rade.“ Lupnuo je
prstom po kopiji Džejmsovog pisma sinu koju sam načinila.
„Pečat na ovom pismu je skidan možda tri puta pre nego što sam ga ja
skinuo“, kazao je.
„Razumem“, rekla sam. „Nije ni čudo što Džejms šifruje svoja pisma. Misliš
li da ćeš moći da odgonetneš šta kaže?“
236
 Džejmi je podigao hartije, mršteći se.
„Ne znam; ponešto da. Za neke druge stvari, nemam predstavu. Mada
mislim da bih mogao to da izvedem ako bih video neka druga pisma koja je
poslao kralj Džejms. Videću šta Fergus može da učini za mene po tom pitanju.“
Presavio je kopiju i pažljivo je odložio u fioku, koju je zatim zaključao.
„Ne smeš nikome da veruješ, Sasenah“, objasnio je, videvši kako su mi se
oči raširile. „Lako je moguće da imamo špijune među poslugom.“ Spustio je
ključić u džep svog sakoa i pružio mi ruku.
Uzela sam sveću jednom rukom, a njegovu ruku drugom, pa smo okrenuli
ka stepeništu. Ostatak kuće je bio u mraku, sva posluga – izuzev Fergusa –
čedno je spavala. Osetila sam blagu jezu pri pomisli da jedan ili više tihih
spavača možda nisu ono za šta se predstavljaju.
„Zar te to ne čini pomalo nervoznim?“, upitala sam kad smo se popeli na
sprat. „Što nikada ne možeš nikome da veruješ?“
Tiho se nasmejao. „Pa ne bih rekao nikome, Sasenah. Tu si ti – i Murtag, i
moja sestra Dženi i njen muž Ijan. Vama bih poverio i svoj život – što zapravo
i jesam, više puta.“
Zadrhtala sam dok je sklanjao prekrivač sa velikog kreveta. Vatra je bila
zagrnuta za noć i u sobi je postajalo sve hladnije.
„Četvoro ljudi kojima možeš da veruješ ne zvuči baš kao mnogo“, rekla
sam, razvezujući haljinu.
Svukao je košulju preko glave i bacio je na stolicu. Ožiljci na njegovim
leđima su se presijavali srebrno na slabom svetlu noćnog neba.
„Aha, dobro“, rekao je prozaično. „To je za četiri više nego što ih ima Čarls
Stjuart.“

*****

Napolju je pevala neka ptica, mada je još dosta ostalo do svitanja. Ptica rugalica
uvežbavala je svoj cvrkut i prelaze bez prestanka, isturena na oluku negde u
obližnjem mraku.
Pomerajući se pospano, Džejmi je protrljao obraz o glatku kožu mog sveže
depiliranog pazuha, a onda okrenuo glavu i spustio meki poljubac u toplo
udubljenje, od čega sam malo zadrhtala.
237
 „Mm“, promrmljao je, lagano prelazeći rukom preko mojih rebara.
„Dopada mi se kada se sva tako naježiš, Sasenah.“
„Ovako?“, odgovorila sam, prelazeći noktima desne ruke preko kože
njegovih leđa, koja se poslušno naježila pod zadirkujućim dodirom. „Ah.“
„Ah i tebi, onda“, tiho sam odgovorila, radeći to i dalje.
„Mmmm.“ Uz strastveno stenjanje prevrnuo se na bok, obavijajući ruke
oko mene i uživajući u iznenadnom potpunom kontaktu naših golih tela,
spreda sve do nožnih prstiju. Bio je topao kao prigušena vatra, njegova vrelina
bila je sigurno zagrnuta preko noći da bi ponovo planula u crnoj studeni jutra.
Njegove usne su se nežno priljubile na jednu bradavicu pa sam zaječala i
ja, izvijajući se malo da ga obodrim da je uzme dublje u toplinu svojih usta.
Dojke su mi postajale punije i osetljivije iz dana u dan; bradavice su me bolele
i svrbele ponekad čvrsto utegnute u odeću, čekajući da budu sisane.
„Hoćeš li me puštati da ovo radim kasnije?“, mrmljao je, blago me
ugrizavši. „Kad dođe beba i grudi ti budu pune mleka? Hoćeš li da hraniš i
mene, tu do srca?“
Privukla sam njegovu glavu i obuhvatila je, zavlačeći prste duboko u kosu
meku kao kod bebe, koja je gusto rasla na potiljku.
„Uvek“, prošaputala sam.

14

Meditacije o

telesnom

ergus je bio više nego umešan u svojoj profesiji, i gotovo svakodnevno

je donosio novi izbor iz prepriske Njegove visosti; ponekad su me
gadno pritiskali da iskopiram sve pre Fergusove sledeće ekspedicije da
bi vratio odneto, pre nego što ukrade nova pisma.

238
Neka od njih su bila dalje šifrovane pošiljke od kralja Džejmsa iz Rima; Džejmi
je te kopije ostavljao u stranu da ih odgoneta natenane. Većina prepiske
Njegove visosti je
bila bezazlena – beleške od prijatelja iz Italije, sve veći broj računa lokalnih
trgovaca – Čarls je imao sklonost ka gizdavom oblačenju i finoj obući, kao i
prema konjaku – a ponekad i porukama od Lujze de la Tur de Roan. Ta pisma
su se lako prepoznavala; osim sitnog, uglađenog rukopisa kojim se služila, pa
su pisma izgledala kao da je neka ptičica gazila po njima, ona je hartiju
nepogrešivo natapala prepoznatljivim mirisom zumbula.
Džejmi je nepokolebljivo odbijao da ih čita.
„Neću da čitam ljubavna pisma“, rekao je odlučno. „Čak i zaverenik mora
imati neke skrupule.“ Kinuo je i ispustio poslednju pošiljku u Fergusov džep.
„Sem toga“, dodao je, „Lujza ti i inače sve govori.“
To je bilo tačno. Lujza mi je postala bliska prijateljica i provodila je u mom
salonu gotovo isto onoliko vremena kao u svom, kršeći ruke zbog Čarlsa, a
onda ga zaboravljajući u fasciniranosti rasprave o čudima trudnoće – nju nikad
nije hvatala jutarnja mučnina, do đavola s njom! Onakva šašava kakva je,
mnogo mi se dopadala; pa ipak, bilo je veliko olakšanje pobeći od njenog
društva u L’Hôpital des Anges svakog popodneva.
Iako je delovalo neverovatno da će Lujza ikada kročiti u L’Hôpital des
Anges, nisam bila bez društva kada sam odlazila tamo. Nepokolebana svojom
prvom posetom bolnici, Meri Hokins je uspela da skupi kuraži da mi se opet
pridruži. I opet. Iako još nije uspela da sebe do kraja natera da pogleda u ranu,
bila je korisna u hranjenju ljudi kašom i čišćenju podova. Očito je te aktivnosti
smatrala dobrodošlom promenom u odnosu na skupove na dvoru ili život u
kući njenog strica.
Iako je često bila šokirana ponašanjem na dvoru – nije viđala toliko toga,
ali se iako šokirala – nije pokazivala gađenje ili užasavanje od pogleda na
vikonta Marinjija, što me je navelo na zaključak da njena pokvarena familija
još nije dovršila dogovore o njenoj udaji – pa joj nije ni rekla za to.
Taj zaključak sam izvukla jednog dana kasno u aprilu kada mi je, na putu
za L’Hôpital des Anges, uz crvenjenje, poverila da se zaljubila.
„Oh, on je tako zgodan!“, oduševljavala se, potpuno zaboravivši na
mucanje. „I tako... pa, tako spiritualan, takođe.“
239
 „Spiritualan?“, pitala sam. „Mm, da, vrlo lepo.“ U sebi sam pomislila da
pomenuti kvalitet nije pri vrhu moje liste poželjnih atributa ljubavnika, ali
ukusi su različiti.
„A ko je omiljeni džentlmen, onda?“, nežno sam je zadirkivala. „Neko kog
poznajem?“
Crvenilo se pojačalo. „Ne, ne bih rekla.“ Tada je podigla pogled, svetlucavih
očiju. „Ali oh, ne bih trebala da vam ovo kažem, ali ne mogu da odolim. Pisao
je mom ocu. On se vraća u Pariz sledeće nedelje!“
„Stvarno?“ To su bile interesantne novosti. „Čula sam da grofa De Palea
očekuju na dvoru sledeće nedelje“, kazala sam. „Da li je tvoj, hm, nameravani,
neko iz njegove ekipe?“ Meri je delovala kao da se grozi od te pomisli.
„Francuz! Oh, ne, Kler; zapravo, kako bih mogla da se udam za Francuza?
„Da li to nešto fali Francuzima?“, upitala sam, prilično iznenađena njenom
žestinom. „Na kraju krajeva, ti govoriš francuski.“ Mada je možda upravo to
bilo nevolja; iako je Meri veoma lepo govorila francuski, njena stidljivost je
njeno mucanje činila još gorim na tom jeziku nego na engleskom. Samo dan
ranije sam naišla na par kuhinjskih momaka koji su se zabavljali surovim
imitiranjem Ja petite Anglaise maladroite“.
„Ti ne znaš za Francuze?“, prošaputala je razrogačenih očiju i užasnuta.
„Oh, ali naravno, pa ni ne možeš znati. Tvoj muž je tako nežan i tako fini... on
ne bi, m-mislim znam d-da on tebe ne muči tako...“ Lice joj je bilo veoma
zajapureno, a od mucanja samo što se nije zadavila.
„Da li misliš...“ počela sam, pokušavajući da smislim neki taktičan način da
je ispetljam ne upetljavajući sebe u špekulacije o navikama Francuza. Pa ipak,
imajući u vidu ono što mi je g. Hokins rekao o Merinom ocu i njegovim
planovima za njenu udaju, pomislila sam da bi bilo bolje da je lišim zabluda
koje je, očito, pokupila iz ogovaranja po salonima i svlačionicama. Nisam htela
da umre od straha ako ipak završi udata za nekog Francuza.
„Šta oni r-rade... u... krevetu?“, promuklo je prošaputala.
„Pa“, rekla sam prozaično, „postoji samo određeni broj stvari koje možeš
da radiš u krevetu sa muškarcem, na kraju krajeva. A pošto vidim podosta dece
po gradu, pretpostavljam da su čak i Francuzi prilično verzirani u pravovernim
metodama.“

240
 „Oh! Deca... pa, da, naravno“, rekla je neodređeno, kao da ne vidi veliku
povezanost. „A-a-ali oni kažu“, oborila je pogled, postiđena, i glas joj se još više
utišao, „d-da on... Francuzova muška stvar, znaš...“
„Da, znam“, rekla sam, trudeći se da sačuvam strpljenje. „Koliko ja znam,
prilično je slična kao kod svih ostalih muškaraca. Englezi i Škoti su prilično
slično obdareni.“
„Da, ali oni, oni... s-s-stavljaju ga među damine n-n-noge! Hoću da kažem,
pravo u nju!“ Kada je ova vest koja će promeniti svet konačno izletela, ona je
duboko udahnula i izgleda da ju je to primirilo jer je drečava grimizna boja na
njenom licu malo oslabila. „Neki Englez, ili čak i Škot... oh, nisam m-mislila
tako...“ Njena ruka je poletela ka ustima od stida. „Ali pristojan čovek poput
tvog muža, sigurno n-nikad ne bi pomislio da suprugu natera da istrpi n-nešto
takvo!“
Spustila sam ruku na malo naduti stomak i zamišljeno je posmatrala.
Počinjala sam da uviđam zašto je spiritualnost tako visoko rangirana na
Merinoj listi muških vrlina.
„Meri“, rekla sam, „mislim da ti i ja moramo malo da popričamo.“

*****

I dalje sam se smeškala za sebe kada sam ušla u veliko predvorje bolnice, sa
haljinom preko koje je bila ofucana, čvrsta tkanina iskušeničke odore.
Veliki broj hirurga, ispitivača urina, kostolomaca, fizijatara i ostalih
iscelitelja besplatno su davali svoje vreme i usluge kao dobročinstvo; drugi su
dolazili da nauče ili usavrše svoje veštine. Nesrećni pacijenti ove bolnice nisu
bili u prilici da negoduju što su izloženi medicinskim eksperimentima.
Izuzev samih opatica, medicinsko osoblje se menjalo gotovo svakodnevno,
u zavisnosti od toga ko se tog dana zatekao bez pacijenata koji plaćaju, ili ko
ima novu tehniku koju treba isprobati. Pa ipak, većina medicinara je dolazila
dovoljno često pa sam ubrzo počela da prepoznajem one redovne.
Jedan od najinteresantnijih je bio visoki mršav čovek koga sam videla kako
amputira nogu prilikom moje prve posete bolnici. Nakon raspitivanja sam
saznala da mu je ime msje Forez. Iako se prvenstveno bavio nameštanjem
kostiju, povremeno bi pokušao neku problematičniju amputaciju, posebno
241
kada je podrazumevala ceo ud, a ne samo deo. Opatice i bolničari su izgleda
malo zazirali od msje Foreza. Nikada ga nisu zadirkivali niti s njim razmenjivali
grube šale, kako su radili sa većinom dobrovoljnog medicinskog osoblja.
Msje Forez je radio danas. Prišla sam tiho da vidim šta radi. Pacijent, mladi
radnik, ležao je beo u licu na slamarici i borio se za dah. Pao je sa skele na
katedrali – koja se već dugo gradila – i polomio ruku i nogu. Videla sam da ruka
nije naročiti izazov za profesionalnog kostolomca – samo prost prelom žbice.
Noga je, međutim, bila nešto drugo; impresivan dvostruki složeni prelom koji
je uključivao i sredinu butne kosti i golenjaču. Oštri delovi kosti su virili kroz
kožu i na butini i na cevanici, a iskidano meso je bilo plavo od traumatske
povrede u gotovo celom gornjem delu noge.
Nisam htela da ga ometam dok radi, ali je msje Forez delovao skroz zaneto,
kružio je oko pacijenta, muvao se tamo-amo kao velika crna vrana, u oprezu
da žrtva možda ipak nije još mrtva. I prilično liči na crnu vranu, pomislila sam,
sa onim istaknutim kljunom od nosa i glatkom crnom kosom koju nije
puderisao, zategnutom nazad u mali čvor na potiljku. Njegova odeća je takođe
bila crna i nevesela, mada kvalitetna – očito je njegova praksa izvan bolnice
donosila lep prihod.
Konačno se rešivši šta će da preduzme, msje Forez je podigao bradu sa šake
i pogledao okolo da vidi ko će mu pomoći. Spazio je mene i pokazao mi da
priđem. Bila sam obučena u grubu lanenu odeću iskušenice i on, onako rasejan,
nije primetio da ne nosim ogrtač i veo kao medicinske sestre.
„Ovamo, ma soeur“, uputio me je, hvatajući pacijenta za skočni zglob.
„Držite čvrsto iza pete. Ne pritiskajte dok vam ne kažem, a kada vam dam znak
povucite stopalo pravo ka sebi. Povlačite vrlo polako, ali silovito – trebaće vam
dosta snage, razumete.“
„Razumem.“ Dohvatila sam stopalo kako mi je rečeno, dok je msje Forez
polako krakatim koracima odlazio ka drugom kraju slamarice, zamišljeno
gledajući u polomljenu nogu.
„Imam ovde jedan stimulans koji će mi pomoći“, rekao je, vadeći neku
epruvetu iz džepa i spuštajući je pored pacijentove glave. „On skuplja
površinske krvne sudove i tera krv unutra, gde može bolje da posluži našem
mladom prijatelju.“ Govoreći to, zgrabio je pacijenta za kosu i gurnuo epruvetu
mladiću u usta, spretno mu ulivajući lek niz grlo tako da nije prosuo ni kap.
242
 „Ali“, rekao je sa odobravanjem kada je čovek progutao i počeo duboko da
diše. „To će pomoći. Sada, što se bola tiče – da, bolje je ako možemo da
umrtvimo nogu jer ćemo je lakše ispraviti.“
Opet je posegnuo u svoj prostrani džep, ovog puta vadeći mesingani ekser
dug sedam centimetara sa širokom ravnom glavom. Jedna krupna koščata ruka
nežno je istraživala unutrašnju stranu pacijentove butine blizu prepone,
prateći tanku plavu liniju velike vene ispod kože. Prsti koji su napipavali su
oklevali, zastali, opipavali u malom krugu, a onda se konačno odlučili za tačku.
Ubadajući oštrim kažiprstom u kožu kao da hoće da označi to mesto, msje
Forez je prineo vrh mesinganog eksera da bude poravnat prema toj tački. Još
jedno brzo posezanje u čarobni džep i stvorio se mali mesingani čekić kojim je
zabio ekser pravo u nogu jednim udarcem.
Noga se snažno trgla, a onda kao da je omlitavila. Sredstvo za skupljanje
krvnih sudova koje je dao ranije izgleda je završavalo posao; naviranje krvi iz
oštećenih tkiva se znatno smanjilo.
„To je zapanjujuće!“, uzviknula sam. „Šta ste uradili?“
Msje Forez se stidljivo nasmešio i obrazi su mu se malo zarumeneli od
zadovoljstva zbog mog divljenja.
„Ovo ne funkcioniše uvek ovako dobro“, skromno je priznao. „Sreća me
prati ovog puta.“ Pokazao je na mesingani ekserčić, objašnjavajući. „Ovde je
veliki splet nervnih završetaka, sestro, ono što sam čuo da anatomi zovu
pleksus. Ako imate dovoljno sreće da ga direktno probodete, on prilično
umrtvljuje osetljivost donjih ekstremiteta.“ Naglo se ispravio, uviđajući da bi
vreme koje gubi na priču mogao bolje da upotrebi.
„Dođite, ma soeur“, naredio je. „Nazad na svoje mesto! Dejstvo stimulansa
neće dugo trajati, moramo da delujemo odmah, dok je krvarenje usporeno.“
Gotovo mlitavu nogu je bilo lako ispraviti uz povlačenje polomljenih
krajeva kostiju kroz kožu. Sledeći naredbe msje Foreza, sada sam mladića
dohvatila za ramena, a on za stopalo i potkolenicu, tako da smo neprekidno
istezali vršeći mala podešavanja.
„To će biti to, sestro. Sada, ako biste samo držali stopalo da miruje na tren.“
Povikom je dozvao jednog bolničara sa dva čvrsta štapa i nekim krpama za
uvezivanje, i začas smo ud uredno smestili u udlage i otvorene rane čvrsto
previli kompresivnim zavojem.
243
 Msje Forez i ja smo razmenili široke osmehe čestitanja preko našeg
pacijenta.
„Dobro obavljeno“, pohvalila sam, sklanjajući loknu kose koja mi se
razvezala dok sam se naprezala. Videla sam kako se lice msje Foreza naglo
menja kada je uvideo da ne nosim veo. I baš tada je večernje zvono bučno
odjeknulo sa susedne crkve. Otvorenih usta, bacila sam pogled ka dugom
prozoru na kraju odeljenja koje je ostavljeno bez stakla da bi nezdrava
isparenja imala kuda da odu. Naravno, komad neba bio je taman sa primesom
plavetnila rane večeri.
„Izvinite“, rekla sam i počela da se skidam. „Moram odmah da pođem jer
će mi se muž zabrinuti što se vraćam tako kasno. Veoma mi je drago što sam
imala priliku da vam asistiram, msje Forez.“ Visoki kostolomac je moje
svlačenje posmatrao neskriveno zapanjen.
„Ah vi... pa, ne, naravno da niste opatica, trebalo je to da vidim i ranije...
ali vi... ko ste vi?“, radoznalo je upitao.
„Zovem se Frejzer“, kratko sam mu odgovorila. „Pazite, moram da pođem
ili će moj muž...“ Uspravio se do svoje pune nespretne visine i naklonio se
veoma ozbiljno.
„Smatrao bih privilegijom ako biste mi dopustili da vas otpratim kući,
madam Frejzer.“
„Oh... kako, hvala vam“, rekla sam, dirnuta njegovom uviđavnošću. „Mada
imam pratioca“, kazala sam, gledajući okolo i tražeći Fergusa koji je preuzimao
dužnost pratioca od Murtaga, kada ovaj nije bio potreban da ukrade nešto. Bio
je tu, oslonjen na kvaku grčio se od nestrpljenja. Pitala sam se koliko li je dugo
tu – sestre ga nisu puštale u glavni hol niti na odeljenja, uvek su insistirale da
me čeka kod ulaza.
Msje Forez je sumnjičavo odmerio mog pratioca, a onda me čvrsto
dohvatio za lakat.
„Ispratiću vas do kućnog praga, madam“, objavio je. „Ovaj deo grada je
suviše opasan u večernjim satima da biste njime prolazili samo sa detetom kao
zaštitom.“
Videla sam kako se Fergus ozlojeđeno nadima da negoduje i žuri da se
opravda kako je on izvrstan pratilac i uvek me vodi najbezbednijim ulicama.

244
Msje Forez nije obraćao pažnju ni na jedno od nas, samo je uzvišeno klimnuo
sestri Anželik dok me je vodio kroz dvokrilni ulaz bolnice.
Fergus je trčkao za mnom, vukući me za rukav. „Madam!“, rekao je
šapatom. „Madam! Obećao sam gospodaru da ću vas bezbedno dopratiti do
kuće svakog dana, da vam neću dozvoliti da se mešate sa nepoželjnim...“
„Ah, eto nas, madam, vi sedite ovde; vaš dečak može da sedne na drugo
sedište.“ Ignorišući Fergusovo brbljanje, msje Forez ga je podigao i nehajno ga
ubacio u kočiju koja je čekala.
Kočija je bila mala i otvorena, ali elegantno opremljena, sa tamnoplavim
somotskim sedištima i malom nadstrešnicom da zaštiti putnike od iznenadnog
pogoršanja vremena ili nečega prosutog odozgo. Na vratima kočije nije bilo
grba ni drugih ukrasa; msje Forez nije plemić – mora da je bogati buržuj,
pomislila sam.
Učtivo smo ćaskali na putu do kuće, raspravljajući o medicinskim temama
dok se Fergus durio u uglu, besno gledajući ispod okrzanog oboda svog
slamnatog šešira. Kada smo se zaustavili u Rue Tremoulins, on je skočio sa
strane ne čekajući da kočijaš otvori vrata i odjurio unutra. Zurila sam za njim
čudeći se šta ga to izjeda, a onda sam se okrenula da se oprostim od msje
Foreza.
„Ma stvarno, to nije ništa“, uveravao me je graciozno kao odgovor na moje
darežljivo zahvaljivanje. „Stanujete na putu ka mojoj kući, ako ništa drugo. I
nisam smeo da tako milostivu gospu prepustim pariškim ulicama u ovo doba.“
Pomogao mi je da siđem sa kočije i zaustio da kaže još nešto kada je kapija iza
nas tresnula.
Okrenula sam se na vreme da spazim kako se Džejmijev izraz lica menja iz
iritiranosti u zaprepašćeno iznenađenje.
„Oh!“, rekao je. „Dobro veče, msje!“ Naklonio se msje Forezu, koji je veoma
ozbiljno uzvratio na pozdrav.
„Vaša supruga mi je pružila veliko zadovoljstvo da je bezbedno dovedem
na kućni prag, gospodine. A što se tiče njenog kašnjenja, molim vas da krivicu
svalite na moja pleća; ona mi je vrlo plemenito asistirala u maloj intervenciji u
bolnici.“
„Očekujem da je tako“, rezignirano je rekao Džejmi. „Na kraju krajeva“,
dodao je na engleskom, podižući obrvu ka meni, „nisi mogla očekivati od svog
245
supruga da bude toliko privlačan kao upala creva ili kamen u žuči, zar ne?“
Ugao njegovih usana se trgao i znala sam da nije stvarno iznerviran, samo je
zabrinut što nisam došla kući. Osetila sam blago kajanje što sam ga ostavila da
se brine.
Klanjajući se još jednom msje Forezu, dohvatio me je za nadlakticu i žurno
ugurao kroz kapiju.
„Gde je Fergus?“, upitala sam čim se kapija zatvorila za nama. Džejmi je
frknuo.
„U kuhinji, očekuje zasluženu kaznu, pretpostavljam.“
„Kaznu? Šta time hoćeš da kažeš?“, insistirala sam. Neočekivano, on se
zasmejao.
„Pa“, rekao je, „sedeo sam u radnoj sobi pitajući se šta si do đavola
namerila, i bio na korak da i sam odem do bolnice, kad su se vrata naglo
otvorila, a mladi Fergus uleteo ko metak i bacio se na pod meni pred noge,
preklinjući me da ga ubijem na licu mesta.“
„Da ga ubiješ? Zašto?“
„To sam se i ja pitao, Sasenah. Mislio sam da su vas možda drumski
razbojnici presreli usput – ima opasnih bandi grubijana po ulicama, znaš, pa
sam pomislio da bi, ako te je tako izgubio, to moglo biti jedino što bi ga nagnalo
da se tako ponaša. Ali on je rekao da si na kapiji pa sam dojurio i video da si
dobro, sa Fergusom meni za petama koji je brbljao o tome kako je izdao moje
poverenje i da više ne zavređuje da me zove gospodarom, i preklinjao me da ga
namrtvo prebijem. Utvrdio sam da je malo teško razmišljati dok se sve to odvija
pa sam mu rekao da će on na red doći kasnije i poslao sam ga u kuhinju.“
„Oh, prokletstvo!“, kazala sam. „Da li stvarno misli da je izdao tvoje
poverenje samo zato što sam kući došla malo kasnije?“
Džejmi me je pogledao iskosa.
„Da, misli. A, ako ćemo pravo, to misli i zato što te je pustio da se voziš sa
neznancem. Kune se da bi se bacio pred konje pre nego što bi te pustio u kočiju,
ali je izgledalo da se ti“, dodao je naglašavajući, „dobro slažeš sa čovekom.“
„Naravno da se dobro slažem sa njim“, ozlojeđeno sam rekla. „Upravo sam
mu pomogla da namesti nogu.“
„Mfm.“ Izgledalo je da mu ovaj deo priče ne zvuči uverljivo.

246
 „Oh, dobro“, nerado sam se složila. „Možda je to bilo malo nesmotreno. Ali
je stvarno izgledao dostojan poštovanja, a i žurila sam da dodem kući jer sam
znala da ćeš brinuti.“ Pa ipak, sada mi je bilo žao što nisam obratila više pažnje
na Fergusovo pomamno mrmljanje i povlačenje mog rukava. Tada sam brinula
samo da što pre stignem kući.
„Nećeš stvarno da ga biješ, zar ne?“, upitala sam pomalo uznemireno. „On
nije nimalo kriv – insistirala sam da idem sa msje Forezom. Hoću da kažem,
ako iko zaslužuje batine, to sam ja.“ Skrećući u pravcu kuhinje, Džejmi je
podrugljivo podigao obrvu prema meni.
„Aha, tako je“, složio se. „Mada ću se, pošto sam se zakleo da ću se
uzdržavati od takvih akcija, možda zadovoljiti Fergusom.“
„Džejmi! Nećeš valjda!“, ukopala sam se u mestu, povlačeći ga za ruku.
„Džejmi! Molim te!“ Zatim sam videla smešak u uglu njegovih usana i odahnula
s olakšanjem.
„Ne“, rekao je, puštajući da mu osmeh postane vidljiv. „Nisam mislio da ga
ubijem – čak ni da ga bijem, ako ćemo pravo. Mada bih mogao da ga klepnem
preko uva jednom ili dvaput, makar samo da bih mu sačuvao ponos“, dodao je.
„On misli da je počinio ozbiljan prekršaj što nije sledio moja naređenja da te
čuva – teško da to mogu da propustim bez nekakvog zvaničnog znaka
neslaganja.“
Zastao je kraj vrata prekrivenih čojom prema kuhinji da pričvrsti manžetne
i namesti okovratnik.
„Jesam li pristojan?“ raspitivao se, sklanjajući svoju gustu, neposlušnu
kosu. „Možda bih trebao da uzmem sako – nisam siguran šta je prikladno za
izricanje kazne.“
„Izgledaš kako treba“, rekla sam uz prigušeni smešak. „Vrlo surovo.“
„Oh, to je dobro“, kazao je, ispravljajući ramena i stežući usne. „Nadam se
da se neću zasmejati, to uopšte neće valjati“, promrmljao je i gurnuo vrata ka
kuhinjskim stepenicama.
Atmosfera u kuhinji je bila daleko od urnebesne. Kada smo ušli, uobičajeno
brbljanje je utihnulo istog časa i usledilo je žurno premeštanje osoblja na jednu
stranu prostorije. Svi su nakratko stali kao ukopani, a onda je došlo do malog
komešanja između dve kuvarice i Fergus je istupio u slobodan prostor ispred
nas.
247
 Dečakovo lice je bilo bledo i sa tragovima suza, ali sada nije plakao.
Dostojanstveno se poklonio, prvo meni pa Džejmiju.
„Madam, msje, ja se stidim“, rekao je, govoreći tiho ali razgovetno. „Ne
zavređujem da radim za vas, ali vas ipak molim da me ne otpustite.“ Njegov
piskavi glas je zaigrao malo od te pomisli i ja sam se ugrizla za usnu. Fergus je
postrance pogledao u prisutne sluge, kao da traži moralnu podršku Fernando
mu je klimnuo u znak odobravanja. Duboko je udahnuo da skupi hrabrosti a
zatim se ispravio i direktno se obratio Džejmiju.
„Sada sam spreman da otrpim svoju kaznu, gospodaru“, kazao je. Kao da je
to bio signal, jedan od slugu je istupio iz ukočene mase, poveo dečaka do
oribanog daščanog stola, prošao na drugu stranu, uhvatio momku ruke,
povukao ga dopola na površinu stola i držao ga tako rastegnutog.
„Hm“, rekao je Džejmi, bespomoćno gledajući u mene.
„Uh“, rekla sam ja, i napravila korak unazad. Stisnutih očiju, on me je
dohvatio za ruku i čvrsto je stegao.
„Ne, nećeš, Sasenah“, promrmljao je na engleskom. „Ako ja to moram da
učinim, ti moraš da gledaš!“
Šarajući pogledom očajnički između potencijalne žrtve i ponuđenog
instrumenta za izvršenje kazne, oklevao je još jedan trenutak, a onda digao
ruke.
„Oh, jebenog li pakla“, promrmljao je sebi u bradu na engleskom i zgrabio
kaiš za oštrenje od Magnusa. Sumnjičavo je savio široki kaiš između šaka;
sedam centimetara širok i debeo oko pola centimetra, bio je zastrašujuće
oružje. Očito želeći da je negde drugde, prišao je opruženom Fergusovom telu.
„U redu, onda“, rekao je, besno gledajući po prostoriji. „Deset udaraca, i ne
želim da neko pisne o tome.“ Nekoliko sluškinja je na to vidljivo pobledelo pa
su zgrabile jedna drugu radi podrške, ali je prostorijom zavladala mrtva tišina
kada je podigao kaiš.
Prasak koji je usledio posle udarca naterao me je da poskočim, i čula se
prigušena cika od kuvarica, ali ni zvuk od Fergusa. Malo telo je zadrhtalo i
Džejmi je nakratko zažmurio, a onda je stegao usne i nastavio da izvršava
kaznu, ravnomerno raspoređujući udarce. Uhvatila me je muka, i u potaji sam
obrisala vlažne dlanove o suknju. Istovremeno sam osećala otkačenu potrebu
da se smejem zbog ove užasne farse.
248
 Fergus je sve podneo u potpunoj tišini, a kada je Džejmi završio i odstupio,
bled i oznojen, malo telo je ležalo tako mirno da sam se čak uplašila da je umro
– od šoka, ako ne od stvarnih posledica batina. Ali se tada učinilo kao da dubok
drthtaj prolazi malim telom, dečak je kliznuo unazad i ukočeno se digao sa
stola.
Džejmi je poskočio napred da ga uhvati za ruku, zabrinuto mu sklanjajući
znojem natopljenu kosu sa čela.
„Jesi li dobro, čoveče?“, upitao je. „Ferguse, reci mi da si dobro!“
Dečak je bio bled sve do usana, a oči su mu bile velike kao tacne, ali se
nasmešio dokazu dobre volje od svog poslodavca, a zečiji zubi su svetlucali na
svetlosti lampe.
„Oh, da, gospodaru“, borio se za dah. „Da li mi je oprošteno?“
„Isuse Hriste“, promrmljao je Džejmi i čvrsto privio dečaka na grudi. „Da,
naravno da jeste, budalo.“ Ispružio je ruke držeći dečaka i blago ga prodrmao.
„Ne želim da se to ikad više ponovi, je li jasno?“
Fergus je klimnuo dok su mu oči svetlucale, a onda se otrgao i pao na
kolena pred mene.
„Da li mi i vi opraštate, madam?“, upitao je sa sklopljenim rukama ispred
sebe i sa puno poverenja gledajući naviše, kao veverica koja moli za lešnike.
Mislila sam da ću izdahnuti na licu mesta od poniženja, ali sam uspela da
se priberem dovoljno da pružim ruku i dečaka dignem na noge.
„Nema šta da se oprašta“, rekla sam mu odlučno, a obrazi su mi goreli. „Ti
si vrlo odvažan momak, Ferguse. Zašto... hm, zašto sada ne odeš i ne večeraš?“
Na to je atmosfera u kuhinji postala opuštena, kao da su svi istovremeno
odahnuli od olakšanja. Ostale sluge su se probile napred, brbljajući o svojoj
zabrinutosti i čestitajući, a Fergus je dočekan kao heroj, dok smo se Džejmi i ja
krišom izvukli u odaje na spratu.
„Oh, bože“, rekao je Džejmi i sručio se u svoju fotelju kao da je potpuno
isceden. „Krvavog ti Isusa. Svih mu svetaca. Bože, treba mi piće. Ne zvoni!“,
uzbuđeno je viknuo, mada nisam ni prišla kanapu od zvona. „Ne mogu da
vidim nikog od slugu u ovom času.“
Ustao je i preturao po ormanu. „Mada mislim da ovde negde imam jednu
flašu.“

249
 Zaista je i imao, lep stari škotski viski. Neceremonijalno je iščupao pampur
zubima i snizio nivo tečnosti za dva-tri centimetra, a onda mi pružio flašu.
Sledila sam njegov primer bez oklevanja.
„Isuse Hriste“, rekla sam, kada sam povratila dah dovoljno da mogu da
govorim.
„Da“, kazao je kada je uzeo bocu nazad i otpio još jedan gutljaj. Spustio ju
je, uhvatio se za glavu i prolazio prstima kroz kosu dok nije stajala skroz
nakostrešena i u neredu. Slabo se nasmejao.
„Nikada se nisam tako glupo osećao u celom svom životu. Bože, osećao
sam sa kao mamlaz!“
„I ja“, rekla sam, hvatajući svoj red za bocu. „Čak i više od tebe, rekla bih.
Na kraju krajeva, sve to je bila moja greška. Džejmi, ne mogu ti reći koliko mi
je žao. Nikada nisam ni pomislila...“
„Ah, ne brini.“ Tenzija od poslednjih pola sata je nestala i on mi je nežno
stišao rame. „Nisi nikako mogla da znaš. A nisam ni ja, kad smo već kod toga“,
dodao je zamišljeno. „Valjda je mislio da ću ga otpustiti i da će se opet naći na
ulici... jadničak mali. Nije ni čudo što je bio srećan što će umesto toga dobiti
batine.“
Malo sam uzdrhtala, prisećajući se ulica kroz koje je prolazila kočija msje
Foreza. Prosjaci obučeni u rite i ranjavi tvrdoglavo su se držali svoje teritorije,
spavajući na zemlji i po najhladnijim noćima, da im neki rival ne bi preoteo
unosni ćošak. Deca znatno manja od Fergusa jurcala su ulicama kroz pijačnu
gužvu kao gladni miševi, a očima su stalno tražila ispuštenu mrvicu, nečuvani
džep. I za one suviše lošeg zdravlja da bi radili, suviše neprivlačne da se prodaju
u bordelima, ili prosto suviše nesrećne – biće to doista kratak život, i daleko od
toga da će biti srećan. Nije ni čudo ako su izgledi za izbacivanje iz luksuza od
tri obroka dnevno i čiste odeće nazad u gadni metež bili dovoljni da u Fergusu
izazovu nepotrebno osećanje krivice.
„Valjda je tako“, rekla sam. Dotle je moj način ispijanja opao sa gutljaja na
nežnije pijuckanje. Opreznno sam otpila, a onda pružila flašu nazad,
zapažajući prilično odsutno da je ispražnjena više od pola. „Pa ipak, nadam se
da ga nisi povredio.“
„Nema sumnje da će ipak malo boleti.“ Njegov škotski akcenat, obično
slab, uvek je postajao izraženiji kada bi dosta popio. Odmahnuo je glavom,
250
čkiljeći u flašu da vidi koliko je pića ostalo. „Znaš li, Sasenah, nikada do večeras
nisam shvatio koliko je mom ocu moralo biti teško da me bije. Uvek sam mislio
da sam ja izvlačio deblji kraj u tim konkretnim situacijama.“ Zabacio je glavu i
ponovo otpio, a onda spustio flašu i zagledao se u vatru. „Biti otac je možda
malo komplikovanije nego što sam mislio. Moraću da razmislim o tome.“
„Nemoj da misliš i suviše“, rekla sam. „Puno si popio.“
„Oh, ne brini“, veselo je rekao. „Ima još jedna boca u ormanu.“

251
 15
Tamo gde
muzika
igra
ulogu

stali smo do kasnih sati uz drugu flašu, iznova i iznova prelazeći

presretnuta pisma od kavaljera sv. Džordža – drugačije poznatog kao
Njegovo veličanstvo Džejms III – i pisma princu Čarlsu od jakobitskih
pristalica.
„Fergus je dobavio veliki paket namenjen Njegovoj visosti“, objasnio je Džejmi.
„Unutra je bilo mnogo toga i nismo mogli sve da iskopiramo dovoljno brzo pa
sam neka ostavio za sledeći put.“
„Vidi“, rekao je izvlačeći jedan list iz gomile koja mi je stajala na kolenu,
„većina pisama je šifrovana, kao ovo – ‘čujem da su izgledi za jarebice veoma
povoljni u brdima iznad Salerna; lovci u tom području mogli bi da ispadnu
uspešni.’ To je lako; odnosi se na Mancetija, italijanskog bankara; on je iz
Salerna. Saznao sam da je Čarls večerao sa njim i uspeo da pozajmi petnaest
hiljada livri – očito je Džejmsov savet bio dobar. Ali ovde...“ Preturao je po hrpi
i izvukao je neki drugi list.
„Pogledaj ovo“, kazao je Džejmi, pružajući mi papir pun žvrljotina.
Poslušno sam začkiljila u list na kome sam mogla da razaberem samo
pojedina slova, povezana mrežom strelica i upitnika.
„Koji li je to jezik?“, upitala sam, zureći u to. „Poljski?“ Majka Čarlsa
Stjuarta, pokojna Klementina Sobjejski, bila je Poljakinja.
„Ne, to je engleski“, rekao je Džejmi, cereći se. „Ne možeš da pročitaš?“
„A ti možeš?“
„Oh, da“, rekao je sav zadovoljan. „To je šifra, Sasenah, i to ne naročito
komplikovana. Vidiš, sve što moraš da učiniš jeste da slova razbiješ u grupe po

252
pet, za početak – samo se slova Q i X ne računaju. Slovo X je korišćeno kao
prekid između rečenica, a ovo Q je gurano svuda samo da unese konfuziju.
„Ako ti kažeš“, rekla sam, skrećući pogledom sa vrlo zbunjujućeg pisma
koje je počinjalo sa „Mrti ocruti dlopro qahstmin...“ na list u Džejmijevoj ruci
sa nizovima od po pet slova ispisanim u jednom redu, tako da su pojedinačna
slova pažljivo upisana iznad njih, jedno po jedno.
„Znači, jedno slovo je zamenjeno drugim, ali istim redom“, objašnjavao je
Džejmi, „pa ako imaš poprilično dugačak tekst na kome radiš i možeš da
pogodiš poneku reč tu i tamo, onda samo treba da ga prevedeš iz jedne azbuke
u drugu – vidiš? Mahnuo mi je pod nosom dugačkim komadom hartije, gde su
dve azbuke bile ispisane jedna nad drugom, malčice izmešteno.
„Pa, manje-više“, rekla sam. „Ali shvatam da je tebi jasno, a to je važno. Šta
kaže?“
Izraz žive zainteresovanosti sa kojom je Džejmi dočekivao svaku vrstu
zagonetke malo je izbledeo i pustio je da mu list hartije padne na koleno.
Pogledao je u mene, uhvativši donju usnu između zuba dok se preispitivao.
„Pa“, rekao je, „to je ono što je čudno. A opet, ne vidim kako sam mogao
da pogrešim. Opšti ton Džejmsovih pisama ide u drugom pravcu, a ovo
šifrovano je sasvim jasno.“
Pogled plavih očiju ispod gustih riđih obrva sreo se sa mojim.
„Džejms hoće da Čarls stekne pozicije kod Luja“, polako je rekao, „ali ne
traži podršku za invaziju na Škotsku. Džejms nije zainteresovan da pokuša da
vrati tron.“
„Šta?“ Zgrabila sam list iz njegove ruke i pogledom grozničavo prelazila
ispisani tekst.
Džejmi je bio u pravu; iako su pisma od pristalica govorila o predstojećem
obnavljanju dinastije sa puno nade, Džejmsova pisma njegovom sinu to nisu
pominjala, već su bila okrenuta brizi da Čarls ostavi dobar utisak na Luja. Čak
je i pozajmica od Mancetija iz Salerna tražena da bi Čarlsu omogućila da živi
kako priliči džentlmenu u Parizu, ne za finansiranje vojnih planova.
„Rekao bih da je Džejms mudar čovečuljak“, kazao je Džejmi, lupkajući po
jednom od pisama. „Jer vidiš, Sasenah, on ima sasvim malo svog novca; njegova
žena ga je imala puno, ali mi je stric Aleks rekao da je sve to ostavila crkvi kada
je umrla. Papa izdržava Džejmsovo domaćinstvo – na kraju krajeva, on je
253
katolički monarh i papa će sigurno podržati njegove interese protiv onog
princa od Hanovera.“
Obuhvatio je rukama koleno, zamišljeno zagledan u hrpu papira koja je
sada ležala između nas i sofe.
„Filip od Španije i Luj – stari kralj, hoću da kažem – dali su mu malo vojske
i poneki brod pre trideset godina, da sa njima pokuša da povrati tron. Ali sve
je pošlo naopako; nevreme je potopilo nekoliko brodova, a ostale nije imao ko
da navodi pa su pristali na pogrešnom mestu – sve je išlo kako ne treba i na
kraju su Francuzi naprosto otplovili, tako da Džejms nije ni kročio na škotsko
tlo. Zato je moguće da je u godinama koje su usledile digao ruke od pomisli da
povrati tron. A opet, ima dva sina koji postaju muškarci i nema nikakvog načina
da se pobrine da oni sebi organizuju život.
„Zato se pitam, Sasenah“, zaljuljao se malo napred, „šta bih ja učinio u
takvoj situaciji? A odgovor je da bih možda pokušao da vidim da li bi se moj
dobri rođak Luj – koji je kralj Francuske, na kraju krajeva – možda pobrinuo da
jednom sinu obezbedi dobar položaj; da mu da vojni položaj, možda, i ljude
koje će voditi. Biti francuski general nije loš položaj u životu.“
„Mm.“ Razmišljala sam. „Da, ali da sam stvarno pametan čovek, možda ne
bih došla samo Luju da molim, pošto je to loša veza. Možda bih poslala sina u
Pariz i pokušala Luja da posramim tako da ga primi na dvor. A u međuvremenu
bih pothranjivala iluziju da se aktivno borim za ponovno uspostavljanje
dinastije.“
„Jer ako jednom Džejms otvoreno prizna da Stjuarti više nikada neće
vladati Škotskom“, tiho je dodao Džejmi, „onda on više ne vredi Luju.“
A bez oružane jakobitske invazije koja bi zaokupila Engleze, Luj ne bi imao
nimalo razloga da svom mladom rođaku Čarlsu pruži išta sem bednog prihoda
na koji bi ga naterali pristojnost i javno mnjenje.
To nije bilo pouzdano; pisma do kojih je Džejmi uspeo da dođe, svaki put
po nekoliko, pokrivala su period unazad samo do prošlog januara, kada je Čarls
stigao u Franusku. Napisana u kodovima i šiframa i generalno uzdržanim
jezikom, situacija je bila daleko od jasne. Ali kada se sve uzme u obzir,
evidencija je ukazivala na to.
I ako su Džejmijeva nagađanja o Kavaljerovim motivima bila ispravna –
onda je naš zadatak već obavljen; zapravo nikada nije ni postojao.
254
 *****

Razmišljajući o događajima od prethodne večeri, bila sam rasejana celog

narednog dana, tokom posete jutarnjem skupu kod Mari d’Arbanvil radi
slušanja mađarskog pesnika, u poseti najbližem travaru da bih kupila malo
valerijane i lukovica perunike, kao i za vreme obilazaka u L’Hôpital des Anges
tog popodneva.
Konačno sam prestala da radim, u strahu da bih mogla napraviti nekome
štetu dok mi tako misli lutaju. Ni Murtag ni Fergus još nisu stigli da me otprate
kući pa sam skinula svoju radnu odeću i sela u praznu kancelariju majke
Hildegard da sačekam, baš kod predvorja bolnice.
Bila sam tamo možda pola sata, dokono gužvajući tkaninu svoje haljine
između prstiju, kada sam spolja začula psa.
Portir je bio odsutan, što se često dešavalo. Sigurno je otišao da kupi nešto
za jelo ili da obavi poslić za neku opaticu. Kao i obično u njegovom odsustvu,
čuvanje bolničke kapije prepuštano je sposobnim šapama – ili zubima –
Butona.
Posle prvog laveža upozorenja usledilo je duboko, krkljavo režanje koje je
upadača upozoravalo da ostane tamo gde je jer mu preti da bude raskomadan.
Ustala sam i provirila kroz vrata kancelarije da vidim da li otac Balmejn opet
izaziva đavola, sledeći svoje svete dužnosti. Ali figura koja se ocrtavala po
velikom vitražnom staklu ulaznog hola nije bila sitna figura mlađanog
sveštenika. Bio je to neko visok, kome se silueta kilta elegantno ljuljala oko
nogu kada se sklonio od male, zubate životinje kod svojih nogu.
Džejmi je trepnuo, zaustavljen ovim napadom. Zaklanjajući blesak od
prozora, zavirio je u senke.
„Oh, zdravo da si, psiću“, rekao je učtivo i napravio korak napred, sa
isturenom rukom.
Buton je zarežao jače i Džejmi je odstupio.
„Oh, tako znači?“, kazao je Džejmi. Ljutito je odmerio psa.
„Razmisli još jednom, momče“, posavetovao je, virkajući preko svog dugog,
pravog nosa.

255
„Prokleto sam mnogo veći od tebe. Ne bih uradio nešto ishitreno da sam na
tvom mestu.“ Buton se malčice pomerio, i dalje praveći buku kao „foker“
u daljini.
„A i brži sam“, rekao je Džejmi praveći fintu u jednu stranu. Butonovi zubi
su škljocnuli nekoliko centimetara od Džejmijevog lista pa je ovaj žurno
ustuknuo. Oslanjajući se pozadi na zid, prekrstio je ruke i klimnuo prema psu.
„Pa, tu jesi u pravu, moram da priznam. Kada je reč o zubima, ti si u
prednosti, nema greške.“ Buton je sumnjičavo podigao jedno uvo na taj
pohvalni govor, ali je nastavio ozbiljno da reži.
Džejmi je prekrstio noge, kao neko ko je spreman da provede beskonačno
mnogo vremena. Višebojno svetlo sa prozora obasjavalo mu je lice plavom,
tako da je ličio na jedan od onih ledenih mermernih kipova u susednoj
katedrali.
„Sigurno imaš da radiš nešto bolje nego da gnjaviš nedužne posetioce?“,
upitao je razgovorno. „Čuo sam za tebe – ti si čuveni stvor koji njuška bolesti,
zar ne? Pa dobro, zašto onda gubiš vreme na gluposti kao što je čuvanje ulaza
kada bi mogao da budeš koristan njuškajući nožne prste napadute kostoboljom
i dupeta sa prištevima? Odgovori mi to, ako možeš!“ Odgovor je bio oštar lavež
zato što je Džejmi opet pomerio noge.
Iza mene se začulo šuškanje odore kada je majka Hildegard ušla iz
unutrašnje kancelarije.
„Šta je to?“, upitala je, videvši da virkam iza ćoška. „Imamo li posetioce?
„Izgleda da su se sukobili stavovi Butona i mog muža“, rekla sam.
„Ne moram ovo da trpim, znaš“, pretio je Džejmi. Jedna ruka se prikradala
brošu koji mu je držao ogrtač na ramenu. „Jedan brzi zamah mojim ogrtačem
i uvezaću te kao... oh, bonjour, madam!“ kazao je, s lakoćom prelazeći na
francuski kada je spazio majku Hildegard.
„Bonjour, msje Frejzer.“ Elegantno je stavila svoj veo, više da bi zaklonio
širok osmeh na licu nego u znak pozdrava, pomislila sam. „Vidim da ste se već
upoznali sa Butonom. Da možda ne tražite svoju suprugu?“
Pošto je izgledalo kao da je to znak za moj nastup, izašla sam iz kancelarije
iza nje. Moj odani suprug je kratko skrenuo pogled sa Butona prema vratima,
očito izvlačeći zaključak.
„A koliko dugo si stajala tu, Sasenah?“, suvo je upitao.
256
 „
Dovoljno dugo“, rekla sam, u zadovoljnom uverenju nekoga ko je u
Butonovoj milosti. „Šta bi učinio sa njim kada bi uspeo da ga smotaš u svoj
ogrtač?“
„Bacio bih ga kroz prozor i pobegao kao vetar“, odgovorio je, uz kratak
pogled u impozantnu figuru majke Hildegard. „Da li ona slučajno govori
engleski?“
„Ne, na tvoju sreću“, odgovorila sam. Prešla sam na francuski da bih ih
upoznala. „Ma mère, je vous présente mon mari, le seigneur de Broch Tuarach.“
„Poštovani gospodine.“ Majka Hildegard je do tada već ovladala smislom
za humor, i pozdravila ga je svojim uobičajenim izrazom izuzetne srdačnosti.
„Nedostajaće nam vaša supruga, ali ako već zahtevate, naravno...“
„Nisam došao po svoju suprugu“, upao je Džejmi. „Došao sam da vidim vas,
Ma mère“
Kada je seo u kancelariju majke Hildegard, Džejmi je svežanj papira koji je
nosio položio na sjajno drvo njenog stola. Buton je, oprezno motreći na uljeza,
legao kraj nogu svoje gazdarice. Njušku je pribio uz njena stopala, ali su mu uši
ostale načuljene, a usna podignuta iznad jednog očnjaka u slučaju da bude
prozvan da rastrgne posetioca na komade.
Džejmi je suzio pogled na Butona, namerno sklanjajući noge dalje od crne
njuške koja se trzala. „Her Gerstman je preporučio da se konsultujem sa vama,
majko, u vezi sa ovim dokumentima“, kazao je, odmotavajući debeli svitak i
poravnavajući ga dlanovima.
Majka Hildegard je na tren posmatrala Džejmija, podigavši jednu debelu
obrvu u znak pitanja. Zatim je pažnju vratila na svitak hartije, upravničkim
trikom da joj je navodno sva pažnja usredsređena samo na ono što je pred
njom, iako je i dalje ostavila svoje osetljive antene isturene da bi osetila i
najmanji nagoveštaj neke hitne situacije u dalekim delovima bolnice.
„Da?“, rekla je. Jedan zatupasti prst je lagano prelazio preko redova
ispisane muzike, jednom po jednom, kao da ona čuje note dodirujući ih. Trzaj
prsta i papir je kliznuo u stranu, napola izlažući naredni.
„Šta je to što želite da znate, msje Frejzer?“, upitala je.
„Ne znam, majko.“ Džejmi se naginjao napred, napet. I sam je dodirivao
crne redove, tapkajući polako fleku tamo gde je ruka pisca nehajno dotakla
note pre nego što se mastilo osušilo.
257
 „Ima nešto čudno u ovoj muzici, majko.“
Široka usta opatice su se polako razvukla u nešto nalik osmehu.
„Zaista, msje Frejzer? A ipak, koliko razumem – nećete se uvrediti, verujem
– za vas je muzika... brava za koju nemate ključ?“
Džejmi se nasmejao i neka sestra koja je prolazila hodnikom se okrenula,
zaprepašćena takvim zvukom u prostoru ove bolnice. Ovo je bilo bučno mesto,
ali smeh nije bio uobičajen.
„To je vrlo taktičan opis mog hendikepa, majko. I sasvim tačan. Da slučajno
otpevate jedan od ovih komada“, njegov prst, duži i tanji ali gotovo iste veličine
kao prst majke Hildegard, dobovao je po pergamentu uz blago šuškanje, „ja to
ne bih razlikovao od Kiri Elejson ili od „La Dame fait bien“, osim po rečima“,
dodao je uz široki osmeh.
Sada je na majku Hildegard došao red da se nasmeje.
„Zaista, msje Frejzer“, rekla je. „Pa, vi bar slušate reči!“ Uzela je listove
hartije u ruke i prelistavala ih. Videla sam kako joj se nadima vrat ispod
kaluđerskog vela dok je čitala, kao da peva u sebi, i jedno veliko stopalo se
blago njihalo u ritmu.
Džejmi je sedeo veoma mirno na stoličici, sa zdravom šakom povijenom
preko kolena i posmatrao je. Kose plave oči su bile zagledane u nju i nije
obraćao nimalo pažnje tekućim zvucima iz dubine bolnice iza sebe. Pacijenti
su ispuštali krike, bolničari i opatice su se dovikivali, članovi porodica vrištali
u tuzi ili strahu i prigušeni zveket metalnih instrumenata je odjekivao od
prastarog kamenja zdanja, ali ni Džejmi ni majka Hildegard se nisu pomakli.
Konačno je ona spustila stranice, zureći u njih. Oči su joj svetlucale i
iznenada je izgledala kao devojčica.
Mislim da ste u pravu!“, rekla je. „Ne mogu da odvojim vremena da o tome
pažljivo razmislim“, bacila je pogled prema vratima, trenutno zamračenim
figurom nekog bolničara koji je projurio sa velikom vrećom tkanine za
povijanje, „ali ovde ima nešto čudno.“ Lupkala je po stranicama na stolu,
slažući ih u uredan štos.
„Baš neobično“, rekla je.
„Bilo kako bilo, majko – možete li pomoću svog dara odrediti koja je tačno
šema? Biće teško; imam razloga da pretpostavim da je reč o šifri i da je jezik
poruke engleski, mada je tekst pesama na nemačkom.“
258
 „
Majka Hildegard je tiho zabrundala od iznenađenja.
„Engleski? Jeste li sigurni?“
Džejmi je odmahnuo glavom. „Nisam siguran, ne, ali tako mislim. Prvi
razlog je što potiče iz te zemlje; pesme su poslate iz Engleske.“
„Pa, msje“, rekla je ona podižući jednu obrvu. „Vaša žena govori engleski,
zar ne? I pomišljam da biste bili voljni da se odreknete njenog društva da bi mi
pomogla u ovom poduhvatu za vas?“
Džejmi ju je odmerio, njegov poluosmeh je izgledao kao odraz njenog.
Bacio je pogled prema svojim stopalima dok su Butonovi brkovi podrhtavali
najavljujući režanje.
„Napraviću pogodbu sa vama, majko“, rekao je. „Ako me vaš psić ne ujede
za dupe dok budem odlazio, možete da zadržite moju ženu.“

*****

I tako sam te večeri, umesto da se vratim Džaredovoj kući u Rue Tremoulins,

večerala sa sestrama iz Couvent des Anges za njihovim dugačkim trpezarijskim
stolom, a onda se povukla na večernji posao u privatne odaje majke Hildegard.
Postojale su tri sobe u upravničkom delu. Spoljna je bila nameštena kao
dnevna soba, uz podosta bogatstva. To je, na kraju krajeva, bilo mesto gde je
često morala da prima zvanične posetioce. Druga soba me je malo šokirala, jer
naprosto to nisam očekivala. Isprva sam imala utisak da u maloj sobi nema
ničega sem velikog čembala, načinjenog od sjajne, ispolirane orahovine, i
ukrašenog malim, rukom crtanim cvetovima koji su izbijali iz vijugave
puzavice koja se pružala duž poklopca iznad sjajnih dirki od slonovače.
Na drugi pogled, ugledala sam poneki komad nameštaja u sobi, uključujući
komplet polica za knjige koji se pružao duž jednog zida, pun dela iz
muzikologije i rukom povezanih rukopisa nalik onome koji je sada majka
Hildegard spustila u držač na čembalu.
Pokazala mi je na stolicu postavljenu ispred malog sekretera uz jedan zid.
„Tamo ćete naći prazan papir i mastilo, gospo. A sad, da vidimo šta bi ovaj
mali muzički komad mogao da nam kaže.“
Muzika je bila napisana na debelom pergamentu, notne linije su bile čisto
izvučene preko stranice. Same note, muzički ključevi, pauze i pomoćni znaci
bili su iscrtani veoma pažljivo; očito, ovo je bila završna kopija, a ne skica ili na
259
brzinu zapisana melodija. U vrhu stranice je stajao naslov „Lied des Landes“.
Pesma o zemlji.
„Naslov, vidite, sugeriše nešto jednostavno, kao ‘volkslied’, kazala je majka
Hildegard, pokazujući jednim dugim, koščatim prstom na stranicu. „A ipak je
forma kompozicije nešto sasvim drugačije. Možete li da pogledom čitate
muziku?“ Velika desna šaka, sa krupnim zglobovima na prstima i kratkim
noktima, spustila se na dirke neverovatno prefinjenim dodirom.
Naginjući se preko ramena majke Hildegard u crnoj odeći, otpevala sam
prva tri reda komada, trudeći se koliko sam mogla sa nemačkim izgovorom.
Ona je potom prekinula da svira i iskrenula se da me pogleda.
To je osnovna melodija. Ona se potom ponavlja u varijacijama – ali kakvim
varijacijama! Znate, viđala sam neke stvari koje me podsećaju na ovo. Od starog
malog Nemca po imenu Bah; on mi povremeno pošalje ponešto. ..“ Nehajno je
odmahnula prema policama s rukopisima. „On ih zove ‘Invencije’, i zapravo su
prilično pametna stvar; sviranje varijacija simultano u dve ili tri melodijske
linije. Ovo“, napućila je usne na ‘Lied’ pred nama, „je kao trapava imitacija
nekog njegovog komada. Zapravo, zaklela bih se da...“ Mrmljajući sebi u bradu,
odgurnula je klupu od orahovine i prišla polici, a zatim prstom brzo počela da
prelazi preko nizova rukopisa.
Našla je ono što je tražila i vratila se na klupu sa tri ukoričena muzička
komada.
„Ovo su Bahovi komadi. Prilično su stari, nisam ih ni pogledala nekoliko
godina. Pa ipak, gotovo sam sigurna...“ Zaćutala je i brzo prelistavala stranice
Bahovog rukopisa na kolenu, jedan za drugim, povremeno bacajući pogled na
„Lied“ u držaču.
„Ha!“, ispustila je trijumfalni krik i pružila mi jedan od Bahovih komada.
„Vidite li?“
List je za naslov imao „Goldbergove varijacije“, napisan nečitko i
razmrljano. Dodirnula sam papir sa strahopoštovanjem, s teškoćom progutala
i pogledala nazad u „Lied“. Bio je dovoljan trenutak za poredenje da bih videla
na šta misli.
„U pravu ste, isti su!“, rekla sam. „Poneka nota se tu i tamo razlikuje, ali je
to u osnovi isto kao originalna tema Bahovog komada. Baš neobično!“

260
 „
„Zar nije tako?“, pitala je sa dubokim zadovoljstvom. „E sad, zašto ovaj
anonimni kompozitor krade melodije i tako ih čudno tretira?“
Ovo je očito bilo retoričko pitanje pa se nisam potrudila da odgovorim, već
sam i sama postavila pitanje.
„Da li je Bahova muzika danas u modi, majko?“ Nisam je čula ni na jednom
muzičkom salonu koji sam posetila.
„Ne“, rekla je, odmahujući glavom dok je zurila u muziku. „Her Bah nije
mnogo poznat u Francuskoj; verujem da je stekao malu popularnost u
Nemačkoj i u Austriji pre petnaest ili dvadeset godina, ali se čak ni tamo
njegova muzika javno ne izvodi mnogo. Plašim se da njegova muzika nije od
one vrste koja trajno ostaje; pametno, ali bez srca. Hmf. Evo, vidite ovde?“
Zatupasti kažiprst je dobovao tamo, i tamo, i tamo, brzo prevrćući strane.
„Ponovio je istu melodiju – bezmalo – ali je svaki put menjao tonalitet.
Mislim da je to možda privuklo pažnju vašeg supruga; to je očigledno čak i
nekom ko ne čita note, jer se menja notni potpis – note tonique.“
Tako je i bilo; svaka promena tonaliteta bila je označena udvojenom
uspravnom linijom koju je se sledio trostruki violinski ključ i povisilica ili
snizilica.
„Pet promena tonaliteta u tako kratkom delu“, rekla je, lupkajući poslednju
da bi to naglasila. „1 to promene koje, sa muzičkog aspekta, nemaju nikakvog
smisla. Pazite, osnovna linija je sasvim ista, a ipak prelazimo iz udvojene
snizilice, što je sniženi B-dur, u A-dur, sa tri povisilice. Što je još čudnije, sada
on prelazi na potpis dve povisilice, pa još G izlazak iz tonaliteta!“
„Zaista neobično“, rekla sam. Dodavanje jedne povisilice delu u D-duru
imalo je za posledicu dobijanje muzičke linije identične deonici u A-duru.
Drugim recima, nije postojao baš nikakav razlog za promenu tonaliteta.
„Ja ne znam nemački“, rekla sam. „Možete li da pročitate reči, majko?“
Klimnula je glavom, pregibi njenog crnog vela su zašuškali od pokreta, a
sitne oči su se koncentrisale na rukopis.
„Kakvi odvratni stihovi!“, promrmljala je za sebe. „Mada niko ni ne očekuje
veliku poeziju od Nemaca, ali zaista... ipak...“ Prekinula je uz odmahivanje
velom. „Ako je vaš suprug u pravu kad pretpostavlja da postoji nekakva šifra,
da je poruka nekako smeštena u ove reči, tada oni sami i nisu od velikog
značaja.“
261
 „Šta kažu?“, upitala sam.
„‘Moja čobanica se igra sa svojim jaganjcima među bujnim brdima’“, čitala
je. „Užasna gramatika, mada se, naravno, u pisanju stihova podrazumevaju
izvesne slobode, ako pesnik insistira da se redovi rimuju, što je gotovo uvek
slučaj kod ljubavnih pesama.“
„Znate mnogo o ljubavnim pesmama?“, znatiželjno sam upitala. Majka
Hildegard je večeras prepuna iznenađenja.
„Svako muzičko delo je u osnovi ljubavna pesma“, prozaično je odgovorila.
„Ali što se tiče onoga na šta mislite – da, videla sam ih mnogo. Kad sam bila
devojčica“, sevnula je krupnim belim zubima u smešak, potvrđujući da je nije
lako zamisliti kao dete, „bila sam čudo prirode, razumete. Mogla sam po
sećanju da odsviram sve što sam čula, a svoju prvu kompoziciju sam napisala
kad sam imala sedam godina.“ Pokazala je ka čembalu, čiji se raskošni furnir
sijao od poliranja.
„Moja porodica je bogata; da sam muško, nema sumnje da bih bila
muzičar.“ Govorila je jednostavno, bez trunke žaljenja.
„Sigurno biste i dalje mogli da komponujete muziku da ste se udali?“,
radoznalo sam upitala.
Majka Hildegard je raširila šake, groteskne pri svetlosti lampe. Videla sam
te šake kako čupaju bodež zariven u kost, kako iščašeni zglob vuku nazad na
mesto, obuhvataju krvavu glavu deteta koje se pomalja između butina svoje
majke. I videla sam te prste kako se zadržavaju nad dirkama od slonovače sa
prefinjenošću leptira.
„Pa“, rekla je nakon trenutka razmišljanja, „za to je kriv sv.
Anselm.“ „Stvarno?“
„O, da. Moj kum – stari Kralj Sunce“, dodala je nehajno, „dao mi je knjigu
Život svetaca za dan Svih svetih kada mi je bilo osam godina. Bila je to divna
knjiga“, rekla je prisećajući se, „sa pozlaćenim stranicama i draguljima na
koricama; zapravo više umetničko nego literaturno delo. Pa ipak, pročitala sam
je. I dok sam uživala u svim drugim pričama – naročito onim o mučenicima
– izgleda da me je jedna rečenica u priči o sv. Anselmu pogodila pravo u
dušu.“ Zažmurila je i izvila glavu unazad, prisećajući se toga.
„Sv. Anselm je bio čovek velike mudrosti i vrlo učen, doktor teologije. Ali
takode i biskup, čovek koji je brinuo za svoju pastvu i starao se o njenim
262
 „
zemaljskim potrebama, kao i o duševnim. Priča je u detalje opisivala njegova
delà, a završila se sledećim recima: ‘I tako je on umro, na kraju jednog izuzetno
korisnog života, i time stekao krunu u raju.’“ Zastala je, lagano razgibavajući
šake na kolenima.
„Bilo je u tome nečega što je ostavilo veoma snažan utisak na mene,
‘Izuzetno korisnog života’.“ Nasmešila mi se. „Mogu da smislim mnogo gore
epitafe od tog, gospo.“ Iznenada je raširila šake i slegnula ramenima, neobično
elegantnim pokretom.
„Želela sam da budem korisna“, kazala je. A onda, odbacujući dokono
ćaskanje, naglo se okrenula muzici u držaču za note.
„Dakle“, rekla je. „Očito da je promena notnog potpisa – note tonique – ono
što je čudno. Gde možemo da stignemo sa tim?“
Zinula sam uz tihi usklik. Govoreći onako na francuskom kako smo to
radile, nisam to ranije zapazila. Ali posmatrajući majku Hildegard dok je
pričala svoju priču, razmišljala sam na engleskom i kad sam opet pogledala u
note to me je tresnulo.
„Šta je?“, upitala je opatica. „Nešto ste smislili?“
„Ključ!“ Rekla sam, zasmejavši se. „Na francuskom, muzički ključ je note
tonique, ali reč za predmet koji otključava...“ Pokazala sam na veliki svežanj
ključeva – koje je majka Hilgegard obično nosila za pojasom – a sada ih je
odložila na policu s knjigama kada smo ušle. „To je passepartout, zar ne?“
„Da“, rekla je, gledajući me zbunjeno. Dotakla je šuplji univerzalni ključ.
„Unepasse-partout. Ovaj“, rekla je pokazujući na jedan običan ključ, „će pre biti
nazvan clef.“
„Clef!“, radosno sam uzviknula. „Savršeno.“ Prstom sam lupkala po notnom
listu pred nama. „Vidite, ma mère, na engleskom su te reči iste. ‘Ključ’ daje
osnovu muzičkom komadu i ključ otključava. Na francuskom, clef je ključ, a
na engleskom se ‘clef’ koristi kao deo muzičkog potpisa. A ključ za muziku je
istovremeno i ključ šifre. Džejmi jeste rekao da misli da je to engleska šifra!
Koju je smislio neki Englez sa stvarno đavolskim smislim za humor, pri tom“,
dodala sam.
Uz to malo otkriće, ispostavilo se da nije teško rešiti šifru. Ako je tvorac bio
Englez, verovatno je i šifrovana poruka na engleskom, što znači da su nemačke
reči tu stavljene samo radi slova. A pošto sam videla prethodni Džejmijev trud
263
sa abecedom i izmeštanjem slova, trebalo mi je svega nekoliko pokušaja da
odredim šemu šifre.
„Dve snizilice znače da moraš uzeti samo svako drugo slovo, počevši od
početka tog dela“, rekla sam, pomamno zapisujući rezultat. „A tri povisilice
znače da se uzima svako treće slovo, počevši od kraja tog dela. Pretpostavljam
da je nemački koristio i zbog prerušavanja i zato što je tako prokleto opširan;
potrebno je skoro dvaput više reči da bi se rekla ista stvar u odnosu na
engleski.“
„Imate mastila na nosu“, primetila je majka Hildegard. Virnula mi je preko
ramena. „Da li to ima smisla?“
„Da“, rekla sam, a usta su mi se naglo osušila. „Da, ima smisla.“
Dešifrovana, poruka je bila kratka i jednostavna. A i veoma uznemirujuća.
„Lojalni podanici Njegovog veličanstva iz Engleske očekuju da se on
pravedno vrati na presto. Iznos od pedeset hiljada funti vam je na raspolaganju.
Kao dokaz časnih namera, on će biti isplaćen samo lično, nakon dolaska
Njegovog visočanstva na tlo Engleske“, čitala sam. „I jedno slovo je preostalo,
jedno S. Ne znam da li je to nekakav potpis ili samo nešto što je onome ko je
ovo pravio trebalo da bi nemački tekst ispao kako treba.“
„Hmf.“ Majka Hildegard je radoznalo bacila pogled na nažvrljanu poruku,
a onda u mene. „Vi to sigurno već znate, naravno“, rekla je, klimajući glavom,
„ali možete svog supruga da uverite da ću ovo čuvati samo za sebe kao
poverljivo.“
„On ne bi zatražio vašu pomoć da vam ne veruje“, protestovala sam.
Nespojene obrve su se podigle do ruba njenog vela, a zatim je čvrsto
potapšala ispisani papir.
„Ako se vaš muž bavi takvim aktivnostima, onda je veoma rizično da ikome
veruje. Uverite ga da sam ja osetljiva na pitanje časti“, suvo je dodala.
„Učiniću to“, rekla sam, smešeći se.
„Pobogu, chère Madame“, rekla je, hvatajući moj pogled, „izgledate veoma
bledo! Što se mene tiče, ja često ostajem da radim do duboko u noć kad radim
na novom komadu, pa obično ne obraćam mnogo pažnje na sitne sate, ali ovo
mora da je kasno za vas.“ Bacila je pogled na sveću koja je služila za pokazivanje
vremena i koja je gorela na stočiću blizu vrata.

264
 „
„Milostivi! Stvarno je kasno. Treba li da pozovem sestru Madlen da vas
odvede u vašu sobu?“ Džejmi se nevoljno složio sa predlogom majke
Hildegard da prenoćim u Couvent des Anges, da ne bih morala da se vraćam
po mračnim ulicama kasno noću.
Odmahnula sam glavom. Bila sam umorna i glava me je bolela od sedenja
na stoličici, ali nisam htela da odem na spavanje. Implikacije muzičke poruke
bile su suviše uznemirujuće da bih mogla odmah da zaspim.
„Pa dobro, da uzmemo onda malo osveženje, da proslavimo vaše
dostignuće.“ Majka Hildegard je ustala i otišla u drugu sobu, gde sam je čula
kako povlači zvonce. Ubrzo se pojavila jedna od sestara koje su posluživale,
noseći poslužavnik s vrućim mlekom i malim glaziranim kolačima, praćena
Butonom. Sestra je kolač spustila na mali porcelanski tanjir a zatim na pod
pred njega kao nešto što se podrazumeva, stavljajući ga kraj činije s mlekom.
Dok sam pijuckala svoje vruće mleko, majka Hildegard je odložila uzrok
našeg truda na sekreter, a zaseban notni list iz muzičkog rukopisa je stavila na
njegovo mesto u držač na čembalu.
„Sviraču za vas“, najavila je. „To će vam pomoći da sredite misli da biste
zaspali.“
Muzika je bila laka i utešna, uz pevljivu melodiju koja se preplitala napred
i nazad od visokih tonova do basa šemom prijatne složenosti, ali bez Bahove
pokretačke siline.
„Da li je ta vaša?“, upitala sam, odabravši pauzu kad je podigla ruke na
samom završetku.
„Ne. Napisao ju je moj prijatelj Žan Filip Ramo. Dobar teoretičar, ali ne piše
sa velikom strašću.“
Mora da sam zadremala, muzika mi je uljuljkala čula, jer sam se iznaneda
probudila na mrmljanje glasa sestre Madlen u moje uvo i od njenog toplog,
čvrstog stiska ispod moje miške dok me je podizala na noge i vodila me.
Gledajući unazad, videla sam široka leđa majke Hildegard obučena u crno
i savijanje snažnih ramena ispod nabora njenog vela dok je svirala, sada
nesvesna sveta izvan svetilišta njene sobe. Na podu blizu njenih nogu je ležao
Buton, sa njuškom položenom na šape i malim telom pravim kao igla na
kompasu.

265
 *****

„Dakle“, rekao je Džejmi, „to je odmaklo malo dalje od priče – možda.“

„Možda?“, ponovila sam. „Ponuda od pedeset hiljada funti zvuči prilično
definitivno.“ Pedeset hiljada funti, po važećim merilima, bio je godišnji prihod
sasvim solidne kneževine.
On je cinično podigao obrvu prema muzičkom rukopisu koji sam donela
sa sobom nazad iz manastira.
„Aha, dobro. Jedna takva ponuda je prilično sigurna stvar ako je uslovljena
time da bilo Čarls bilo Džejms kroče u Englesku. Ako je Čarls u Engleskoj, to
znači da je dobio dovoljnu podršku sa drugih mesta da bi ga ona dovela u
Škotsku, pre toga. Ne“, rekao je zamišljeno trljajući bradu, „ono što je
interesantno kod ove ponude jeste da je to prvi jasan znak koji smo videli da
se Stjuarti
– ili bar jedan od njih – zaista trude da povrate presto.“
„Jedan od njih?“, uhvatila sam šta je naglasio. „Ti misliš da Džejms nije
uključen u ovo?“ Pogledala sam šifrovanu poruku još zainteresovanije.
„Poruka je stigla Čarlsu“, podsetio me je Džejmi, „i došla je iz Engleske –
ne preko Rima. Fergus ju je pokupio od redovnog glasonoše, u paketu
označenom engleskim pečatima; a ne od papskog glasnika. I sve što sam video
u Džejmsovim pismima...“ Odmahnuo je glavom, mršteći se. Nije se još obrijao
i jutarnje svetlo je mestimično hvatalo bakarne iskre među kestenjastim
čekinjama njegove brade.
„Paket je bio otvaran; Čarls je video ovaj rukopis. Na njemu nije bilo
datuma, pa ne znam koliko davno ga je dobio. I naravno, mi nemamo pisma
koja Čarls šalje svom ocu. Ali se ni u jednom Džejmsovom pismu ne pominje
niko ko bi eventualno mogao biti kompozitor, da ni ne pominjemo definitivna
obećanja podrške iz Engleske.“
Sada mi je bio jasan pravac kuda je ovim namerio.
„A Lujza de laTur brblja o tome kako Čarls namerava da poništi njen brak
i prisvoji je kao svoju ženu kada postane kralj. Znači, ti misliš da Čarls nije to
baljezgao samo da je impresionira?“
„Možda i nije“, rekao je. Nasuo je vodu iz bokala u lavor i umio se,
pripremajući se za brijanje.
266
 „
„Tako da je moguće da Čarls dejstvuje samostalno?“, rekla sam, prestrašena
i zaintrigirana tom mogućnošću. „Da je Džejms započeo tu maskaradu
pretvaranja da pokreće povratak prestola tek da bi Luja impresionirao
potencijalnom vrednošću Stjuarta, ali...“
„Ali se Čarls ne pretvara?“, upao je Džejmi. „Izgleda da je tako. Ima li ovde
neki peškir, Sasenah?“ Čvrsto stisnutih očiju i sa licem sa koga je kapalo, on je
pipkao po površini stola.
Sklonila sam rukopis na sigurno i našla peškir, prebačen preko donje stranice
kreveta.
On je kritički zagledao brijač, zaključio je da će poslužiti, a zatim se nagnuo
preko mog toaletnog stočića da bi gledao u ogledalo dok je na lice nanosio
sapun za brijanje.
„Zašto je varvarski kada ja uklonim dlake sa nogu i ispod pazuha, a nije
varvarski kada ih ti skidaš sa lica?“, upitala sam, posmatrajući ga kako gornju
usnu prevlači preko zuba dok struže ispod nosa malim prefinjenim potezima.
„U pravu si“, odgovorio je, čkiljeći u sebe u ogledalu. „Ali svrbi kao đavo
ako to ne uradim.“ „Da li si ikada pustio bradu?“, radoznalo sam pitala.
„Ne namerno“, odgovorio je, smeškajući se dok je brijao jedan obraz, „ali
bi mi izrasla ponekad kada nisam mogao ništa da preduzmem – dok sam živeo
kao hajduk u Škotskoj. Kada dođe do izbora između brijanja u ledenom potoku
tupim brijačem svakog jutra ili svraba, ja biram svrab.“
Nasmejala sam se, posmatrajući ga kako povlači brijač preko ruba vilice
jednim dugim potezom.
„Ne mogu ni da zamislim kako bi izgledao sa velikom bradom. Viđala sam
te samo u čekinjavom izdanju.“
On se malo nasmešio, povlačeći jednu stranu usta naviše dok se brijao.
„Sledeći put kada nas pozovu u Versaj, Sasenah, pitaću da li možemo da
posetimo i kraljevski zoološki park. Luj tamo ima jedno stvorenje koje mu je
jedan od njegovih kapetana doneo sa Bornea, koje se zove orangutan. Da li si
ga nekad videla?“
„Jesam“, rekla sam, „zoološki vrt u Londonu je pre rata imao par
orangutana.“
„Onda znaš i kako bih izgledao sa velikom bradom“, rekao je, smeškajući
mi se dok je brijanje završavao oprezno obrađujući krivinu na bradi.
267
 „Šašavo i kao da su me moljci izjeli. Poprilično nalik na vikonta Marinjija“,
dodao je, „samo crven.“
Kao da ga je to ime podsetilo, vratio se glavnoj temi razgovora dok je
lanenim peškirom brisao ostatke sapuna sa lica.
„Zato pretpostavljam da ono što sada moramo da uradimo, Sasenah“, kazao
je, „jeste da dobro pripazimo na Engleze u Parizu.“ Podigao je rukopis sa
kreveta i zamišljeno ga prelistavao. „Ako je neko zaista voljan da razmatra
pomoć tolikih razmera, mislim da bi mogao da pošalje izaslanika Čarlsu. Da ja
reskiram pedeset hiljada funti, verovatno bih voleo da vidim šta dobijam za
svoj novac, zar ti ne bi?“
„Da, bih“, odgovorila sam. „A kad već pričamo o Englezima – da li Njegova
visost zbog patriotizma kupuje svoj konjak od tebe i Džareda, ili se slučajno
priklanja uslugama g. Silasa Hokinsa?“
„G. Silasa Hokinsa koji je vrlo voljan da zna kakva je politička klima u
škotskom Hajlendsu?“ Džejmi je zadivljeno odmahnuo glavom ka meni. „A ja
mislio da sam se tobom oženio zbog lepog lica i finog debelog dupeta. Kad
samo pomislim da imaš i mozak!“ Lako je izbegao udarac kojim sam ciljala u
njegovo uvo i nacerio mi se.
„Ne znam, Sasenah, ali ću znati pre nego što padne noć.“

16

Priroda sumpora

rinc Čarls jeste svoj konjak nabavljao od g. Hokinsa. Osim tog otkrića,
međutim, malo smo napredovali tokom naredne četiri nedelje. Stvari
su se uglavnom nastavljale kao i do tada. Luj od Francuske je
nastavljao da ignoriše Čarlsa Stjuarta. Džejmi je i dalje vodio vinarski
posao i posećivao princa Čarlsa. Fergus je nastavio da krade pisma.
Lujza, princeza De Roan, pojavljivala se u javnosti ruku pod ruku sa svojim
suprugom, delujući ucveljeno, ali rascvetano.

268
 „
Ja sam nastavila da povraćam izjutra, da radim u bolnici u popodnevnim
satima i smeškam se graciozno za trpezom uveče.
Ipak, dogodile su se dve stvari koje su ukazivale na naše napredovanje
prema cilju. Čarls, kome je dosadilo sedenje u kući, počeo je da poziva Džejmija
da sa njim ide u kafane – često bez diskretnog ograničavajućeg prisustva svog
tutora, g. Seridana, koji se izjasnio da je prestar za takvo bančenje.
„Bože, taj čovek pije kao smuk!“, uskliknuo je Džejmi vraćajući se posle
jednog takvog izlaska i smrdeći na jeftino vino. Kritički je ispitao veliku fleku
sa prednje strane svoje košulje.
„Moraću da naručim novu košulju“, rekao je.
„Vredi“, kazala sam, „ako išta govori dok pije. O čemu govori?“
„O lovu i o ženama“, koncizno je odgovorio Džejmi i odlučno odbio da
podrobnije govori o tome. Ili politika nije imala onu težinu u Čarlsovim
mislima koliku je imala Lujza de la Tur, ili je bio sposoban za diskreciju čak i u
odsustvu svog tutora g. Seridana.
Druga stvar koja se desila bila je da je msje Diverni, ministar finansija,
izgubio u šahu od Džejmija. Ne jednom, već u više navrata. Kao što je Džejmi
predvideo, posledica poraza bila je samo da je msje Diverni bio još rešeniji da
pobedi, pa smo često pozivani u Versaj gde sam ja kružila, skupljajući tračeve
i izbegavajući niše, a Džejmi je igrao šah, obično sakupljajući zadivljenu gomilu
posmatrača, mada ja lično to nikada nisam mnogo smatrala sportom za
gledanje.
Džejmi i ministar finansija, sitan, okrugli čovek obešenih ramena, bili su
pognuti nad šahovskom tablom, obojica očito toliko zaneti igrom da nisu bili
svesni svog okruženja, uprkos žamoru glasova i zveckanju čaša odmah pored
njihovih ramena.
„Retko sam viđala nešto tako dosadno kao šah“, mrmljala je jedna dama
drugoj. „Razonoda, tako to zovu! Za mene bi bila veća razonoda da posmatram
svoju sobaricu kako trebi buve crnim paževima. Oni bar ciče i malo se kikoću.“
„Meni ne bi smetalo da riđeg momka nateram da ciči i da se malo kikoće“,
rekla je njena družbenica, šarmantno se smešeći Džejmiju koji je podigao glavu
i odsutno zurio mimo msje Divernija. Njena družbenica je spazila mene pa je
munula damu, sočnu plavušu, u rebra.

269
 Ja sam joj se prijatno nasmešila, prilično zločesto uživajući u obilnom
crvenilu koje se podiglo od dna njenog vrata, ostavljajući joj ten u ružičastim
flekama. Sto se Džejmija tiče, mogla je da mu uplete svoje debeljuškaste prste
u kosu a on to, onako zanet, ne bi ni primetio.
Pitala sam se šta mu to toliko zaokuplja pažnju. Sigurno to nije bila igra;
msje Diverni je uporno igrao opreznu pozicionu igru, ali je večito koristio ista
otvaranja. Dva srednja prsta na Džejmijevoj ruci su se malo pomerila na butini,
kratak treptaj brzo maskiranog nestrpljenja, i znala sam da na šta god misli to
nije igra. Možda će potrajati još pola sata, ali je kralja msje Divernija držao
čvrsto u šaci.
Vojvoda De Nev je stajao pored mene. Videla sam kako se pogled njegovih
tamnih sitnih očiju zadržava na Džejmijevim prstima, a zatim brzo odlazi dalje.
Zamišljeno je zastao na trenutak zagledajući tablu, a onda je odjezdio dalje da
poveća svoju opkladu.
Jedan sluga je zastao kraj mog ramena i ponizno se poklonio, nudeći mi još
jednu čašu vina. Mahnula sam mu da ode; toliko sam popila tokom večeri da
sam imala osećaj da mi je glava laka, a stopala opasno daleko.
Okrenula sam se da potražim mesto da sednem i uhvatila pogled grofa Sen
Zermena na drugoj strani prostorije. Možda je on taj u koga Džejmi gleda. Što
se grofa tiče, on je gledao u mene, zapravo zurio u mene, sa smeškom na licu.
To nije bio njegov uobičajeni izraz i nije mu pristajao. Zapravo me za to nije
bilo nimalo briga, ali sam se naklonila što sam gracioznije mogla u njegovom
pravcu, a zatim se pridružila grupi, ćaskala o ovom i onom, ali pokušavajući
kad god je bilo moguće da razgovor usmerim na Škotsku i njenog kralja u
egzilu.
Uglavnom je izgledalo da perspektive povratka Stjuarta na tron ne
zaokupljaju aristokratiju Francuske. Kada bih pomenula Carlsa Stjuarta,
obično je odgovor bilo kolutanje očima ili sleganje ramenima. Uprkos trudu
erla od Mara i ostalih pariških jakobita, Luj je tvrdoglavo odbijao da Čarlsa
primi u dvor. A prognanik bez prebijene pare koji nije u kraljevoj milosti neće
se naći u prilici da bude pozivan u visoko društvo i da se upozna sa bogatim
bankarima.
„Kralju nije naročito drago što je njegov rođak došao u Francusku ne
tražeći njegovu dozvolu“, rekla mi je kontesa De Braban kada sam načela tu
270
 „
temu. „Priča se kako kaže da Engleska može da ostane protestantska, bar što
se njega tiče“, poverila mi se. „A ako Englezi izgore u paklu sa Džordžom od
Hanovera, utoliko bolje.“ Napućila je usne od saosećanja; ona je bila od
ljubazne sorte. „Izvinite“, rekla je. „Znam da to mora da predstavlja razočaranje
za vas i vašeg muža, ali zaista...“ Slegnula je ramenima.
Pomislila sam da bismo mogli da se pomirimo sa takvim razočaranjem pa
sam otišla u izvidnicu po još malo tračeva o toj temi, ali sam slabo uspevala te
večeri. Jakobiti, tako mi je rečeno, su živa dosada.
„Top za kraljičinog pijuna“, promrljao je Džejmi kasnije te večeri dok smo
se spremali na spavanje. Ostali smo kao gosti u palati još jednom. Pošto je
partija šaha potrajala dobro iza ponoći i ministar nije hteo ni da čuje za naš
povratak u Pariz u to doba, smešteni smo u mali appartement – ovaj je za
nijansu ili dve bolji od onog prvog, zapazila sam. Imao je perjani krevet i prozor
sa pogledom na južni parter.
„Topovi, eh?“, rekla sam, zavlačeći se u krevet i istežući se uz stenjanje.
„Hoćeš li noćas sanjati o šahu?“
Džejmi je klimnuo glavom i zevnuo toliko da je mogao da iščaši vilicu, a
oči su mu zasuzile.
„Aha, siguran sam da hoću. Nadam se da te neće ometati, Sasenah, ako
budem rokirao u snu.“
Stopala su mi se sklupčala od čistog zadovoljstva što su nesputana i
oslobođena moje sve veće težine, a donji deo kičme je slao oštre nalete
blagoprijatnog bola dok se prilagođavao ležanju.
„Možeš da dubiš na glavi u snu ako hoćeš“, rekla sam, i sama zevajući.
„Ništa me noćas neće remetiti.“
Retko kada sam bila manje u pravu.
Sanjala sam bebu. Narasla gotovo do porođaja, ritala se i prevrtala u mom
naraslom stomaku. Ruke su mi pošle ka izbočini, trljale rastegnutu kožu,
pokušavajući da primire taj metež. Ali migoljenje se nastavljalo i, onako
smirena u snu, shvatila sam da to nije beba, već zmija koja se izvija u mom
stomaku. Presamitila sam se, povlačeći kolena naviše dok sam se rvala sa
zmijom, ruke su pokušavale da je zgrabe i udare, tražeći glavu životinje koja je
jurnula i zavukla mi se pod kožu. Koža mi je bila vrela na dodir, a creva su mi
se zgrčila pretvarajući se i sama u zmije koje su grizle i mlatile preplićući se.
271
 „Kler! Probudi se, devojko! Šta je to pošlo naopako?“ Drmanje i dozivanje
su me razbudili bar do površne predstave o tome gde sam. U krevetu sam, a na
ramenu je Džejmijeva ruka, čaršavi su svuda po meni. Ali su zmije nastavljale
da se uvijaju u mom stomaku pa sam glasno zaječala, pokušavajući da
zaustavim nalete oštre agonije koji su me probadali.
On je prebacio jorgan preko mene i pohitao iz sobe, jedva zastajući da
pokupi kilt sa stoličice.
Ja nisam mogla da se usredsredim ni na šta osim na unutrašnji metež. Uši
su mi zvonile, a hladni znoj mi je oblio lice.
„Madame? Madame!“
Otvorila sam oči i ugledala sluškinju dodeljenu našem apartmanu,
izbezumljenog pogleda i raščupane kose, kako se naginje nad krevet. Džejmi,
dopola go i još izbezumljeniji, stajao je iza nje. Zažmurila sam, ječeći, ali ne pre
nego što sam videla kako on grabi sluškinju za rame, dovoljno snažno da joj
uvojci poispadaju iz noćne kapice.
„Da li ona gubi dete? Gubi li ga?“
Izgledalo je kao da se najverovatnije to dešava. Izvila sam se na krevetu,
zastenjala i presamitila se još više, kao da hoću da svoj teret zaštitim od bola
koji me je obuzeo.
Po sobi je narastao žagor, pretežno ženski glasovi, i nekoliko ruku me je
gurkalo i bockalo. Čula sam muški glas koji je nadjačao žamor; to nije bio
Džejmi, već neki Francuz. Sledeći naredbe tog glasa, nekoliko ruku me je
zgrabilo za gležnjeve i ramena i isteglo me da ležim ravno na krevetu.
Jedna ruka mi se zavukla pod spavaćicu i opipala mi stomak. Otvorila sam
oči, zadihana, i ugledala msje Fleša, kraljevskog lekara, kako kleči kraj kreveta,
namršten od koncentracije. Trebala sam da se osećam polaskana ovim
dokazom kraljeve naklonosti, ali nisam mogla da obraćam pažnju na to. Kao
da se karakter bola izmenio; iako je bio jači u spazmima, postao je manje-više
postojan, a ipak sam imala utisak kao da se kreće, premešta se iz neke visoke
tačke trbuha nadole.
„Nije pobačaj“, uveravao je msje Fleš Džejmija, koji mu je uznemireno
stajao nad glavom. „Nema krvarenja.“ Videla sam jednu od prisutnih dama
kako obuzeta užasom pilji u ožiljke na njegovim leđima. Dograbila je drugu do
sebe za rukav, da joj skrene pažnju na njih.
272
 „
„Možda je nekakva upala žučne kesice“, govorio je msje Fleš. „Ili iznenadna
prehlada jetre.“ „Idiot“, kazala sam kroz stisnute zube.
Msje Fleš je nadmeno gledao preko svog prilično velikog nosa u mene,
naknadno dodajući svoj binokl sa zlatnim okvirom da poveća efekat. Stavio je
ruku na moje lepljivo čelo, slučajno mi pokrivajući oči da više ne mogu besno
da gledam u njega.
„Najverovatnije jetra“, govorio je Džejmiju. „Zaglavljenost žučne kesice
dovodi do ovog sakupljanja negativnog raspoloženja u krvi, što izaziva bol – i
privremeno ludilo“, dodao je autoritativno, pritiskajući jače kako sam se ja
više otimala. „Mora joj se odmah pustiti krv.
Platone, lavor!“
Istrgla sam jednu ruku i mlatnula po ruci koja mi je držala glavu.
„Sklanjaj se od mene, ti prokleti nadrilekaru! Džejmi! Ne puštaj da me
dotaknu tim!“ Platon, pomoćnik msje Fleša, prilazio mi je sa lancetom i
lavorom, dok su dame u pozadini zadržavale dah i mahale lepezama jedna
prema drugoj da ih ne savlada uzbudljivost ove drame.
Bled u licu, Džejmi je bespomoćno prelazio pogledom između mene i msje
Fleša. Naglo je doneo odluku, dohvatio nesrećnog Platona i odvukao ga od
kreveta, okrenuo ga i gurnuo ka vratima, tako da je lanceta poletela u prazno.
Služavke i dama su se uz vrisku razbežale pred njim. „Msje! Msje le chevalier!“
Ubeđivao ga je lekar. Natakao je svoju periku profesionalno kada je pozvan, ali
nije imao vremena da se obuče pa su rukavi njegovog kućnog mantila klepetali
kao krila dok je pratio Džejmija po sobi, mlateći rukama kao maloumno
strašilo.
Bol se još jednom pojačao, stega mi je stiskala iznutricu, a dah mi je zastao
i ponovo sam se presamitila. Kada je to malo popustilo otvorila sam oči i videla
jednu damu čiji je pogled bio uzbuđeno fiksiran na moje lice. Izraz
prepoznavanja joj je preleteo preko lica i ona se, i dalje gledajući u mene,
nagnula da šapne nešto jednoj svojoj drugarici. Bilo je previše buke u sobi da
bih to čula, ali sam joj s lakoćom pročitala sa usana. „Otrov“, rekla je.
Bol se naglo premestio naniže uz zlokobno krkljanje u stomaku i konačno
sam shvatila o čemu je reč. Nije pobačaj. Ni upala slepog creva, još manje
prehlađena jetra. A nije bio ni pravi otrov. Bila je to gorka kaskara.

273
 *****

„Ti!“ Rekla sam preteći dok sam prilazila majstoru Rajmonu koji se u odbranu
skupio iza svog
radnog stola, ispod zaštite punjenog krokodila. „Ti! Ti prokleti žaboliki crve!“
„Ja, Madona? Nisam vam ničim naudio, zar ne?“
„Osim što si mi izazvao napad dijareje u prisustvu tridesetak ljudi i naveo
me da pomislim da ću pobaciti, i prestrašio mog muža da iskoči iz kože, ničim
nisi naudio!“
„Oh, vaš suprug je bio prisutan?“ Izgledalo je da je Rajmonu nelagodno.
„Bio je“, uverila sam ga. Zapravo sam imala izvesne teškoće da sprečim
Džejmija da sam dođe u apotekarevu radnju i na silu izvuče one informacije
koje majstor Rajmon poseduje. Konačno sam ga ubedila da sačeka u kočiji
ispred dok ja popričam sa ljigavim vlasnikom.
„Ali niste mrtvi, Madona“, naglasio je mali travar. On nije imao obrve u
pravom smislu reči, ali se jedna strana njegovog širokog, teškog čela izvila
naviše. „Mogli ste da umrete, znate.“
U stresu te noći i fizičkoj uzdrmanosti koja je usledila, radije sam previđala
tu činjenicu.
„Znači to nije bila neukusna šala?“, rekla sam nekako slabašno. „Neko je
stvarno hteo da me otruje, a nisam mrtva samo zato što vi imate skrupule?“
„Možda moje skrupule nisu jedine zaslužne za vaše preživljavanje,
Madona; možda je to i bila šala – pretpostavljam da postoje drugi dobavljači od
kojih se može nabaviti gorka kaskara. Ali sam ja tu supstancu prodao dvema
osobama prošlog meseca – i nijedna od njih nije tražila to.“
„Razumem.“ Duboko sam udahnula i znoj sa čela obrisala rukavicom.
Znači da imamo dva potencijalna trovača u blizini, baš ono što mi treba.
„Hoćete li mi reći ko su?“ otvoreno sam upitala. „Možda će je kupiti od
nekog drugog sledeći put. Od nekoga ko nema skrupula koliko vi.“
Klimnuo je glavom, a široka žabasta usta su se zgrčila od te pomisli.
„To je moguće, Madona. A što se konkretnih kupaca tiče, sumnjam da će
vam te informacije pomoći. To su bile sluge, očito delujući po nalogu
gospodara. Jedna je bila sluškinja vikontese De Rambo; drugog, onog muškog,
nisam prepoznao.“
274
 „
Dobovala sam prstima po tezgi. Jedina osoba koja mi je pretila jeste grof
Sen Zermen. Da li je mogao da unajmi anonimnog slugu da pribavi ono za šta
je mislio da je otrov pa da mi ga sam ubaci u čašu? Prisećajući se okupljanja u
Versaju, pomislila sam kako je to sigurno bilo moguće. Pehare s vinom su nam
okolo delile sluge sa poslužavnika; iako mi grof nije lično prišao blizu, nije
predstavljalo veliki problem da podmiti slugu da mi pruži određenu čašu.
Rajmon me je radoznalo odmeravao. „Hteo sam da vas pitam, Madona, da
li ste učinili nešto što vas je dovelo u sukob sa vikontesom? Ona je vrlo
ljubomorna žena i ovo ne bi bio prvi put da zatraži moju pomoć da bi se rešila
rivalke, mada, na sreću, njena ljubomora brzo prođe. Vikontov
pogled često luta, razumete – uvek postoji nova rivalka da joj skrene misli
sa prethodne.“ Sela sam, neponuđena.
„Rambo?“, rekla sam, pokušavajući da povežem to ime sa nekim licem.
Zatim se magla sećanja raspršila, otkrivajući elegantno obučeno telo i prosto
okruglo lice, i jedno i drugo doslovno isprskane burmutom.
„Rambo!“, uskliknula sam. „Pa, da, upoznala sam tog čoveka, ali jedino što
sam učinila bilo je to što sam ga pljusnula preko lica lepezom kad mi je zgazio
na nogu.“
„U nekim njenim raspoloženjima, to bi bila dovoljna provokacija za
vikontesu“, napomenuo je majstor Rajmon. „A ako je tako, onda verujem da ste
verovatno sigurni u pogledu daljih napada.“
„Hvala“, suvo sam rekla. „A ako to nije bila vikontesa?“
Mali apotekar je kratko oklevao, skupivši oči zbog sjaja jutarnjeg sunca
koje se probijalo kroz otvore u obliku romba na oknima iza mene. Zatim se
smislio i okrenuo se kamenom stolu gde su se njegovi destilati krčkali,
pokazavši glavom da pođem za njim.
„Sedite sa mnom, Madona. Imam nešto za vas.“
Na moje iznenađenje, on se sagnuo ispod stola i nestao. Pošto se nije vratio,
sagla sam se i ja i virnula pod sto. Ćumur je bio zažaren u ognjištu, ali je bilo
prostora sa obe strane. A u zidu ispod stola, skriven senkama, postojao je još
mračniji prostor nekakvog otvora.
Samo malo oklevajući, podigla sam suknje i zavukla se za njim pod sto.
Na spoljnoj strani zida je bilo prostora da se stane uspravno, mada je soba
bila prilično mala. Spoljni oblik zgrade nije to ničim nagoveštavao.
275
 Dva zida skrivene sobe zauzimale su kao košnice naredane police, svaka
od njih bez prašine i besprekorna, i na svakoj je bila izložena lobanja neke
životinje. Utisak koji je ostavljao taj zid bio je dovoljan da me natera da
ustuknem; sve prazne očne duplje kao da su gledale u mene, ogoljeni zubi su
mi svetlucanjem poželeli dobrodošlicu.
Trepnula sam nekoliko puta pre nego što sam uspela da utvrdim gde je
Rajmon, koji se oprezno skupio u dnu kosturnice kao čuvar hrama. Držao je
ruke nervozno podignute ispred sebe, odmeravajuči me kao da očekuje ili da
ću vrisnuti ili da ću se baciti na njega. Ali ja sam viđala prizore mnogo
stravičnije od prosto nanizanih uglačanih kostiju, pa sam mirno zakoračila
napred da ih bolje zagledam.
Imao je sve, izgleda. Malene lobanje slepog miša, miša i rovke, prozirnih
kostiju, malih zuba zaoštrenih u špiceve mesožderske okrutnosti. Konjske, od
velikih štajeraca, sa ogromnim vilicama u obliku orijentalne sablje koje su
delovale nesporno prikladne da pokose vodove Filistinaca, sve dole do lobanja
magaraca, podjednako postojanih u svojim minijaturnim krivinama kao one
od ogromnih teglećih konja.
Ispružila sam ruku i dotakla jednu lobanju, a kosti nisu bile onako hladne
kako sam očekivala, već čudno inertne, kao da se pobegla toplota, nestala
odavno, još uvek zadržava u blizini.
Viđala sam posmrtne ostatke ljudi tretirane sa daleko manje poštovanja;
lobanje ranohrišćanskih mučenika nagurane jedna uz drugu u gomile u
katakombama, butne kosti nabacane ispod toga na hrpe kao da su kineski
štapići.
„Medved?“, pitala sam tiho. Bila je to velika lobanja, očnjaci zakrivljeni za
kidanje, ali kutnjaci neobično zaravnjeni.
„Da, Madona.“ Videvši da se ne plašim, Rajmon se opustio. Njegova ruka
je lebdela, jedva dotičući krivine zatupaste, čvrste lobanje. „Vidite zube? Stvor
koji se hrani ribom, mesom“, mali prst je pratio dugu, zloslutnu krivinu očnjaka
i ravno nazubljene kutnjake, „ali žvaće i bobice, biljnu hranu. Oni retko umiru
od gladi jer jedu sve.“
Polako sam se okretala sa jedne na drugu stranu, diveći se, dotičući
povremeno poneku.

276
 „
„Divne su“, rekla sam. Pričali smo tiho, kao da bi glasan govor mogao
probuditi tihe spavače.
„Da.“ Rajmonovi prsti su ih doticali kao i moji, milujući duge čeone kosti,
prateći fini luk arkade. „One sadrže karakter životinje, razumete. Možete puno
reći o tome kakva je bila, samo na osnovu onoga što je sačuvano.“
Prevrnuo je jednu od manjih lobanja, pokazujući velike izbočine sa donje
strane, nalik malim balonima sa tankim zidovima.
„Ovde – usni kanal ulazi u ove, tako da zvuk odjekuje u lobanji. Otuda
oštar sluh pacova,
Madona.“
„Bule timpanikusa“, rekla sam, klimajući glavom.
„Ah? Ja tek pomalo znam latinski. Moji nazivi za te stvari su... moji
sopstveni.“
„Ove...“ pokazala sam nagore. „Te su nešto izuzetno, zar ne?“
„Ah. Da, Madona. Te su vučije. Vrlo starih vukova.“ Spustio je jednu
lobanju, rukujući njom sa smernom opreznošću. Gubica je bila duga i nalik
psećoj, sa velikim očnjacima i širokim zubima prilagođenim za kidanje mesa.
Zadnji greben se dizao ogoljen i dominantan sa zadnjeg dela lobanje, dokaz
snažnih mišića vrata koji su ga nekada pridržavali.
Za razliku od blede prigušenobele na ostalim lobanjama, ove su bile
isflekane i prošarane smeđom i svetlucale su sjajne od silnog poliranja.
„Takvih zveri nema više, Madona.“
„Nema više? Izumrle su, hoćete da kažete?“ Dotakla sam je još jednom,
fascinirana. „Na kakvom terenu ste ih, pobogu, našli?“
„Ne na terenu, Madona. U njemu. Potiču iz tresetišta, zatrpanog nekoliko
metara.“
Zagledajući ih detaljno, mogla sam da primetim razliku između ovih
lobanja i novijih, beljih, na naspramnom zidu. Ove životinje su bile krupnije
od običnih vukova, sa vilicama koje su mogle prelomiti kosti noge losa u trku
ili otrgnuti grkljan oborenom jelenu.
Malo sam uzdrhtala od tog dodira, prisećajući se vuka kog sam ubila iza
zatvora Ventvort i njegovih drugara iz istog čopora koji su mi se prikradali u
ledenom sumraku pre jedva šest meseci.

277
 „Vukovi vam baš nisu dragi, Madona?“, upitao je Rajmon. „A s druge
strane, medvedi i lisice vas ne brinu? I oni su lovci, jedu meso.“
„Da, ali ne moje“, kiselo sam rekla, pružajući mu lobanju potamnelu od
starosti. „Znatno više saosećam sa našim prijateljem jelenom.“ Sa simpatijom
sam potapšala visoko isturenu njušku.
„Saosećate?“ Blage crne oči su me radoznalo promatrale. „To je prilično
neobično osećati prema nekoj kosti, Madona.“
„Pa... da“, rekla sam, malo postiđena, „ali one ne izgledaju samo kao kosti,
razumete. Hoću reći, možete da kažete nešto o njima i steknete osećaj kakva
je životinja bila, gledajući ih. To nisu samo beživotni predmeti.“
Rajmondova bezuba usta su se razvukla, kao da sam slučajno rekla nešto
što mu prija, ali nije ništa odgovorio.
„Zašto čuvate sve ove lobanje?“, iznenada sam upitala, naglo uviđajući da
se police ispunjene životinjskim lobanjama teško mogu smatrati uobičajenom
dodatnom ponudom apoterkarske radnje. Napunjeni krokodili, možda, ali ne
ova zbirka.
Dobroćudno je slegnuo ramenima.
„Pa one mi prave društvo, na neki način, dok se bavim svojim poslom.“
Pokazao je pretrpanu radnu tezgu u jednom uglu. „1 mada mi mogu reći mnogo
toga, nisu tako bučne da privuku pažnju suseda. Dođite ovamo“, rekao je, naglo
menjajući temu. „Imam nešto za vas.“ Otpratila sam ga do visokog kabineta na
kraju sobe, začuđena.
On nije bio prirodnjak, sasvim sigurno ne naučnik u onom smislu u kom
ja razumem tu reč.
Nije pravio zabeleške, ni crteže, ni zapise koje bi drugi mogli pogledati ili iz
njih nešto naučiti. A ipak sam imala čudno uverenje da veoma želi da me nauči
stvarima koje zna – možda saosećanje sa kostima?
U kabinetu su bili nacrtani neki čudni znaci, repići i spirale, među kojima
su izgleda bili petougaonici i krugovi – kabalistički simboli. Prepoznala sam
jedan ili dva, iz nekih istorijskih knjiga strica Lamba.
„Zainteresovani ste za kabalu, zar ne?“, upitala sam, zagledajući simbole
pomalo zabavljeno. To bi moglo biti objašnjenje za skrivenu prostoriju. Iako je
među nekim od pismenijih Francuza i među aristokratijom postojalo snažno

278
 „
interesovanje za okultno, ono je dobro skrivano iz straha da će pobuditi gnev
crkve.
Na moje iznenađenje, Rajmon se nasmejao. Njegovi tupi prsti sa kratkim
noktima pritiskali su tu i tamo po pročelju kabineta, dodirujući središte jednog
simbola, završetak drugog.
„Ne, Madona. Većina kabalista je obično vrlo siromašna pa ne tražim često
njihovo društvo. Ali ovi simboli uspevaju da radoznalce zadrže da ne zagledaju
po kabinetu. Što, ako dobro razmislite, nije slaba moć za malo farbe. Na kraju
krajeva, kabalisti su možda u pravu kad kažu da ovi znaci sadrže moć.“
Vragolasto mi se nasmešio otvarajući vrata kabineta. Videla sam da je to
zapravo dvostruki kabinet; ako bi preterano radoznala osoba ignorisala
upozorenje simbola i prosto otvorila vrata, ona bi bez sumnje videla samo
bezopasnu sadržinu apotekarskog ormana. Ali ako bi se pravim redom
ispritiskale skrivene bravice, tada bi se te police razmakle i otkrile duboku
šupljinu iza.
Izvukao je jednu od malih fioka koje su bile raspoređene po rubu šupljine
i istresao je sebi u ruku. Probrao je po sadržini, izvukao jedan veliki kristalni
kamen i pružio mi ga.
„Za vas“, rekao je. „Radi zaštite.“
„Šta? Magija?“, cinično sam upitala, prevrćući kristal u šaci.
Rajmon se nasmejao. Prineo je ruku iznad stola i pustio da mu nekoliko
obojenih kamenčića ispadne između prstiju i odskakuće po flekavom upijaču.
„To možete i tako da zovete, Madona. Ja sigurno mogu više da naplatim
ako to tako nazovem.“ Jednim prstom je iščeprkao zelenkasti kristal iz gomile
šarenog kamenja.
„Oni nemaju više – a sigurno ni manje – magije nego lobanje. Nazovite ih
kostima zemlje. Sadrže suštinu sredine u kojoj nastaju, i koje god moći da ona
ima možete ih naći i ovde.“ Ćušnuo je mali žućkasti grumen u mom pravcu.
„Sumpor. Sameljite ga sa drugim sitnim stvarima, dodirnite ga šibicom i
on će eksplodirati. Barut. Da li je to magija? Ili je to samo priroda sumpora?“
„Pretpostavljam da to zavisi od toga kome govorite“, napomenula sam, i
njegovo lice se razlilo u oduševljeni osmeh.
„Ako ikada poželite da napustite svog muža, Madona“, rekao je kikoćući
se, „budite sigurni da nećete gladovati. Rekao sam da ste profesionalac, zar ne?“
279
 „Mog muža!“, uzviknula sam i pobledela. Iznenada sam shvatila prigušenu
buku koja je dopirala iz udaljene radnje. Čuo se jak tup udarac, kao da se
krupna teška ruka spušta na tezgu i duboka tutnjava glasa koji ne podnosi
prekidanje probijala se kroz žamor drugih glasova.
„Boga ti blesavog! Zaboravila sam na Džejmija!“
„Vaš suprug je ovde?“ Rajmonove oči su se raširile više nego obično, i da
nije već bio tako bled, pretpostavljam da bi i on ubledeo.
„Ostavila sam ga napolju“, objasnila sam, saginjući se da prođem nazad
kroz tajni prolaz. „Mora da mu je dosadilo da čeka.“
„Sačekajte, Madona!“ Rajmon me je uhvatio za lakat, zaustavljajući me.
Spustio je i drugu ruku preko moje, preko one koja je držala kristal.
„Taj kristal, Madona. Rekao sam da je on radi vaše zaštite.“
„Da, da“, rekla sam nestrpljivo, čuvši da se moje ime doziva napolju sve
bučnije. „Šta on radi?“
„Osetljiv je na otrov, Madona. Promeniće boju u prisustvu nekoliko
škodljivih sastojaka.“ To me je zaustavilo. Ispravila sam se i zurila u njega.
„Otrov?“, rekla sam polako. „Znači...“
„Da, Madona. Možda ste još u opasnosti.“ Rajmonovo žablje lice je bilo
natmureno. „Ne mogu da vam kažem zasigurno, ili iz kog pravca, jer ne znam.
Ako saznam, budite uvereni da ću vam reći.“ Njegov pogled je s nelagodom
skrenuo ka prolazu kroz ognjište. Oluja udaraca se čula po spoljnom zidu.
„Uverite i svog supruga, molim vas, Madona.“
„Ne brinite“, rekla sam mu, saginjući se ispod niske ploče. „Džejmi ne ujeda
– bar tako mislim.“
„Nisam brinuo zbog njegovih zuba, Madona“, čulo se iza mene dok sam
pognuta prelazila preko pepela u ognjištu.
Džejmi me je, usred čina podizanja svog bodeža da bi tresnuo opet u dasku,
spazio kako se pojavljujem iz ognjišta pa ga je spustio.
„Oh, tu si ti“, blago je napomenuo. Nagnuo je glavu u stranu i posmatrao
me kako skidam gar i pepeo sa ruba haljine, a onda se namrštio kada je ugledao
Rajmona kako oprezno izviruje ispod stola za sušenje.
„Ah, a tu je i naš mali žabac. Ima li on neko objašnjenje, Sasenah, ili da ga
samo pribodem sa ostalima?“ Ne skidajući pogled sa Rajmona, klimnuo je
prema zidu gde su razne žabe bile pribodene na dugačku filcanu traku.
280
 „
„Ne, ne“, rekla sam žurno dok se Rajmon spremao da klisne nazad u svoje
skrovište. „Rekao mi je sve. Zapravo, bio je veoma spreman da pomogne.“
Uz malo oklevanja, Džejmi je vratio svoj bodež a ja sam pružila ruku dole
da izvučem Rajmona da se ne krije. Malo se štrecnuo od pogleda na Džejmija.
„Ovaj čovek je vaš suprug, Madona?“, upitao je tonom nekoga ko se nada
da će odgovor glasiti „ne“.
„Da, naravno“, odgovorila sam. „Moj muž Džejms Frejzer, moj gospodar
Broh Tuaraha“, rekla sam mašući prema Džejmiju, mada se to teško moglo
odnositi na nekog drugog. „Majstor Rajmon.“
„To sam shvatio“, suvo je rekao Džejmi. Naklonio se i pružio ruku prema
Rajmonu, čija je glava dosezala nekoliko centimetara iznad Džejmijevog pasa.
Rajmon je kratko dotakao pruženu ruku i trgao svoju nazad, nemoćan da spreči
drhtanje. Zapanjeno sam zurila u njega.
Džejmi je samo digao jednu obrvu, a onda se oslonio pozadi i namestio se
uz ivicu stola. Prekrstio je ruke na grudima.
„U redu, onda“, rekao je. „Šta je s tim?“
Uglavnom sam ja objašnjavala, a Rajmon je samo s vremena na vreme
jednosložno potvrđivao. Izgledalo je kao da je mali apotekar lišen svoje
uobičajene pronicljivosti pa se skupio u stoličici kraj vatre, ramena pogrbljenih
od obazrivosti. Tek kada sam završila sa objašnjenjem belog kristala – i o tome
da će mi verovatno trebati – on se promeškoljio i naizgled malo živnuo.
„Istina je, poštovani gospodine“, uveravao je Džejmija. „Ja ne znam,
zapravo, da li ste vaša supruga ili vi u opasnosti, ili možda oboje. Nisam čuo
ništa određeno, samo ime ‘Frejzer’, izgovoreno na mestu gde se imena retko
izgovaraju sa blagoslovom.“
Džejmi je oštro pogledao u njega. „Je l’ tako? A vi često posećujete takva
mesta, zar ne, Rajmone? Da li su ti ljudi o kojima govorite vaši saradnici?“
Rajmon se nasmešio, nekako slabašno. „Pre sam sklon da ih opišem kao
poslovne rivale, gospodine.“
Džejmi je zabrundao. „Mmmfm. Aha, dobro, i svako ko nešto pokuša može
da se usreći i malo više nego što se nadao.“ Dotakao je bodež za pojasom i
ispravio se.
„Pa ipak, zahvaljujem na upozorenju, majstor Rajmone.“ Poklonio se
apotekaru, ali nije ponovo nudio ruku. „A što se ostalog tiče“, podigao je obrvu
281
ka meni, „ako je moja supruga voljna da vam oprosti vaše postupke, onda ja tu
nemam šta da dodam. Mada“, dodao je, „savetovao bih vam da uskočite u tu
svoju rupu sledeći put kada vikontesa dođe u radnju. Hajdemo, Sasenah.“
Dok smo truckali prema Rue Tremoulins, Džejmi je ćutao i zurio kroz
prozor kočije dok su ukočeni prsti njegove desne ruke lupkali po butini.
„Mesto gde se imena retko izgovaraju sa blagoslovom“, promrmljao je kada
je kočija skrenula u Rue Gamboge. „Šta bi to moglo biti, pitam se?“
Prisetila sam se kabalističkih znakova na Rajmonovom kabinetu i malo se
naježila. Prisetila sam se Margeritinog govorkanja o grofu Sen Zermenu i
upozorenja madam De Ramaž. Ispričala sam Džejmiju za njih i šta je Rajmon
na to rekao.
„On to možda smatra farbom i ulepšavanjem izloga“, dovršila sam, „ali
očito poznaje ljude koji ne misle tako, ili koga onda pokušava da otera od tog
kabineta?“
Džejmi je klimnuo glavom. „Aha. Čuo sam malo – samo malčice – o takvim
zbivanjima po dvoru. Nisam tada obraćao pažnju, misleći da je to samo
budalaština ali ću se sada potruditi da saznam više.“ Nasmejao se iznenada i
privukao me k sebi. „Poslaću Murtaga da prati grofa Sen Zermena. To će grofu
dati pravog đavola da se igra s njim.“

282
 „
17

Opsednutost

urtagu je dat zadatak da prati dolaske i odlaske grofa Sen Žermena,

ali osim izveštaja da grof zabavlja izuzetan broj osoba kod svoje kuće
– oba pola i svih klasa – nije otkrio ništa naročito misteriozno. Grof
jeste imao jednog naročitog posetioca – Čarlsa Stjuarta koji je došao
jednog popodneva, zadržao se jedan sat i otišao. Čarls je počeo sve češće da
traži Džejmsovo društvo za svoje obilaske kafana i
besprizornih mesta u gradu. Ja lično sam smatrala da je to više povezano sa
zabavom Žila de la Tur de Roan, koju je priredio da bi proslavio objavu
trudnoće svoje supruge nego sa zloslutnim uticajem grofa.
Te ekspedicije su nekada trajale do duboko u noć i navikla sam da odlazim
u krevet bez Džejmija i da se budim kada se zavuče pored mene, tela hladnog
od hodanja kroz noćnu maglu i sa mirisom duvana i pića koji mu se lepio za
kosu i kožu.
„Toliko je rastrzan zbog te žene da mislim da je i zaboravio da je naslednik
trona Škotske i Engleske“, kazao je Džejmi, vraćajući se sa jedne od ekspedicija.
„Pobogu, onda mora da je zabrinut“, rekla sam sarkastično. „Nadajmo se
da će tako i ostati.“
Međutim, nedelju dana kasnije probudila sam se po hladnoj sivoj svetlosti
zore i videla da je krevet kraj mene i dalje prazan, a pokrivač je stajao poravnat
i netaknut.
„Da li je gospodar Broh Tuaraha u svojoj radnoj sobi?“, nagnula sam se
preko ograde stepeništa u spavaćici, prepavši Magnusa koji je prolazio donjim
hodnikom. Možda je Džejmi izabrao da prespava na sofi u radnoj sobi da me
ne bi uznemirio.
„Ne, gospo“, odgovorio je, zureći u mene. „Otišao sam da skinem rezu sa
prednjeg ulaza i video da nije ni stavljena. Gospodar nije sinoć došao kući.“
Teško sam sela na gornji stepenik. Mora da sam ga svojim izgledom
prilično zabrinula, pošto je postariji batler gotovo dojurio gore do mene.

283
 „Madam“, rekao je, zabrinuto trljajujući jednu moju ruku. „Madam, da li
ste dobro?“
„Bivala sam i bolje, ali to nije važno. Magnuse, pošalji odmah jednog od
slugu do kuće princa Čarlsa na Monmartr. Neka proveri da li je moj muž tamo.“
„Smesta, gospo. I poslaću Margaritu gore da pomogne vama.“ Okrenuo se
i požurio niza stepenice, pri čemu su meke papuče koje je nosio tokom jutra
tiho šuškale po uglačanom drvetu.
„I Murtaga!“ Doviknula sam za Magnusom dok je odlazio. „Onaj rođak mog
muža. Dovedite mi ga, molim vas!“ Prvo što mi je palo na pamet bilo je da je
Džejmi prenoćio u Čarlsovoj vili; drugo – da mu se nešto desilo, slučajno ili
zbog nečije jasne namere.
„Gde je on?“ Začuo se napukli Murtagov glas na vrhu stepeništa. Očigledno
je bio upravo probuđen; lice mu je bilo smežurano od ležanja, a u pregibima
njegove otrcane košulje bilo je slame.
„Otkud ja mogu da znam?“, prasnula sam. Murtag je večito izgledao kao
da sumnjiči sve i svakoga, a to što su ga naglo probudili samo je njegovo
uobičajeno neraspoloženje učinilo još gorim. Pogled na njega ipak je bio
utešniji; ako je nešto grubo na vidiku, Murtag je bio prava osoba da se izbori s
tim.
„Izašao je sa princom Čarlsom sinoć i nije se vratio. To je sve što znam.“
Uhvatila sam se za ogradu stepeništa da bih ustala i poravnala sam svoju
svilenu spavaćicu. Vatra je bila založena ali još nije zagrejala kuću, pa sam
drhtala.
Murtag je protrljao lice da bi bolje razmislio.
„Mfm. Da li je neko otišao na Monmartr?“
„Da.“
„Onda ću sačekati da se vrati sa vestima. Ako je Džejmi tamo, sve je u redu.
Ako nije, možda će oni znati kada i gde se razišao sa Njegovom visošću.
„A šta ako nema obojice? Šta ako ni princ nije došao kući?“, upitala sam.
Ako u Parizu ima jakobita, ima i onih koji se protive vraćanju dinastije Stjuarta.
I mada ubistvo Čarlsa Stjuarta možda ne bi sprečilo eventualni škotski ustanak
– on ima, ako ništa drugo, mlađeg brata Henrija – to bi moglo u izvesnoj meri
suzbiti Džejmsov entuzijazam za takav poduhvat – ako ga uopšte ima,
pomislila sam rasejano.
284
 „
Živo sam se sećala priče koju mi je Džejmi ispričao, o onom pokušaju da ga
ubiju kada je upoznao Fergusa. Ulična ubistva su bila uobičajena, a postojale
su i bande grubijana koje su divljale pariškim ulicama kad padne mrak.
„Bolje se obuci, devojko“, napomenuo je Murtag. „Odavde mogu da vidim
da si naježena.“
„Oh! Da, valjda je tako.“ Pogledala sam u svoje ruke; obgrlila sam sebe dok
su mi pretpostavke proletale kroz glavu, ali uz slabe efekte; zubi su mi
cvokotali.
„Madam! Tako ćete se sigurno prehladiti!“ Margerita je došla brzo
trupkajući stepeništem i ja sam joj pustila da me utera u sobu, dobacujući
pogled dole ka Murtagu koji je pažljivo ispitivao vrh svog bodeža pre nego što
ga je zabio nazad u njegove kanije.
„Trebalo bi da ste u krevetu, madam!“ prekorevala me je Margerita. „Nije
dobro za dete to što se tako smrzavate. Odmah ću doneti grejalicu; gde vam je
kućni mantil? Odmah ga obucite, da, tako...“ Navukla sam težak vuneni mantil
preko tanke svilene spavaćice, ali sam ignorisala Margeritino kokodakanje da
treba da odem do prozora i otvorim kapke.
Ulica je počinjala da svetluca kada se sunce promolilo i osvetlilo gornje
delove fasada kamenih kuća duž Rue Tremoulins. Bilo je podosta aktivnosti na
ulici, čak i ovako rano; služavke i sluge su se bacili na ribanje stepeništa i
glancanje mesinganih ukrasa na kapijama, ulični prodavci su prodavali voće,
povrće i sveže morske plodove izvikujući svoju ponudu duž ulice, a kuvari
velikih kuća su iskakali iz podrumskih vrata kao nekakvi duhovi, prizvani
povicima trgovaca koji su robu prodavali sa kolica. Jedna zaprega natovarena
ugljem je polako kloparala ulicom, a vukao ju je ostareli konj koji je izgledao
kao da bi mnogo radije bio u svojoj štali. Ali od Džejmija ni traga.
Konačno me je Margerita ubedila da odem u krevet i zgrejem se, ali nisam
mogla ponovo da zaspim. Svaki zvuk odozdo me je držao na oprezu, u nadi da
će svaki korak na trotoaru napolju biti propraćen Džejmijevim glasom u
hodniku. Lice grofa Sen Žermena uporno se vraćalo između mene i sna. On je
jedini među francuskim plemstvom imao nekakve veze sa Čarlsom Stjuartom.
On je, po svemu sudeći, stajao iza prethodnog ataka na Džejmijev život... i moj.
Znalo se da ima neprikladne veze. Da li je moguće da je on organizovao da i

285
Čarls i Džejmi budu uklonjeni? Da li su njegove namere bile političke ili lične
predstavljalo je nevažnu razliku u ovom času.
Kada su konačno koraci odozdo stigli, bila sam toliko zaokupljena slikama
Džejmija koji leži u jarku presečenog grkljana, da nisam shvatila da je stigao
kući sve dok se nisu otvorila vrata od spavaće sobe.
„Džejmi!“, sela sam u krevetu uz suze radosnice.
On mi se nasmešio, a onda užasno zevnuo ne stavljajući ruku na usta.
Pogled mi je dopirao niz njegovo grlo, pa sam sa zadovoljstvom zapazila da nije
presečeno. Izgledao je izrazito loše od umora. Legao je na krevet pored mene i
istezao se, dugo i iscrpljeno, a onda se smirio uz zadovoljno jecanje.
„Šta se“, insistirala sam, „tebi desilo?“
Otvorio je jedno oko uokvireno crvenilom.
„Treba mi kupanje“, rekao je i ponovo ga zatvorio.
Privila sam se uz njega i pažljivo omirisala. Osećao se miris nadimljenog
zatvorenog prostora i vlažne vune, ispod zaista naročite kombinacije smradova
od alkohola – pivo, vino, viski i brendi – koji se slagao sa raznolikim flekama
na njegovoj košulji. I kao upadljiv sastojak te mešavine, užasno jeftina
kolonjska voda, veoma prodorne i ubitačne jetkosti.
„Treba ti“, složila sam se. Iskobeljala sam se iz kreveta, nagnula se u hodnik
i dozvala Margeritu. Kad je stigla poslala sam je po prenosnu kadu i dovoljno
vode da je napuni. Kao oproštajni poklon, od brata Ambroza sam dobila
nekoliko komada fino mlevenog tvrdog sapuna sa mirisnim uljem ruža, pa sam
joj rekla da donese i njih.
Kada se sobarica dala na težak posao donošenja ogromnih bakarnih kanti
za kupanje, ja sam se posvetila grmalju u krevetu.
Skinula sam mu cipele i čarape, a zatim olabavila kaiš njegovog kilta pa ga
otkačila. Njegove ruke su refleksno pošle prema preponama, ali mi je pogled
bio uperen negde drugde.
„Šta ti se desilo?“, upitala sam.
Nekoliko dugih ogrebotina mu se videlo na butinama, besni crveni tragovi
na bledoj koži. A visoko sa unutrašnje strane jedne noge bilo je nešto što nije
moglo biti ništa do ugriz – tragovi zuba bili su jasno vidljivi.
Sobarica je, nalivajući vodu, zainteresovano pogledala na dokazni materijal
i smatrala je prikladnim da da svoj prilog u ovom delikatnom trenutku.
286
 „
„Un petit chien?“, upitala je. Mali pas? Ili nešto drugo? Iako nisam bila vična
u idiomima u to vreme, naučila sam da les petits chiens često šetaju ulicama na
dve noge i sa našminkanim licima.
„Napolje“, kratko sam rekla na francuskom, sa intonacijom glavne
medicinske sestre. Sobarica je pokupila kante i napustila sobu, malo se dureći.
Okrenula sam se nazad Džejmiju koji je otvorio jedno oko pa ga posle
kratkog pogleda u moje lice opet zatvorio.
„Pa?“, upitala sam.
Umesto da odgovori, on je uzdrhtao. Trenutak kasnije, seo je i rukama
protrljao lice, a čekinje su strugale. Upitno je podigao jednu ridu obrvu.
„Pretpostavljam da fino odgojena mlada dama kao što si ti nije upoznata sa
alternativnim značenjem termina soixante-neuf?“
„Čula sam za izraz“, rekla sam, prekrstivši ruke na grudima i posmatrajući
ga sumnjičavo. „A mogu li da pitam gde si ti naišao na taj naročito interesantan
broj?“
„To mi je predloženo – uz nešto prinude – kao poželjna aktivnost od strane
dame koju sam slučajno sreo sinoć.“
„Da to, nekom slučajnošću, nije dama koja te je ugrizla za
butinu?“ Pogledao je dole i zamišljeno protrljao trag.
„Mm, ne. Tačnije, nije. Ta dama je izgleda bila zaokupljena manjim
brojevima. Mislim da je htela da se pomiri sa šesticom, a devetka je mogla da
ide do đavola.“
„Džejmi“, rekla sam, odmereno trupkajući nogom, „gde si bio cele noći?“
On je zagrabio šaku vode iz lavora i prsnuo je po licu, puštajući da se sliva
na tamnosmeđe malje na grudima.
„Mm“, rekao je, treptanjem otresajući kapi sa svojih gustih trepavica, „stani
da vidim. Prvo je bila večera u kafani. Tamo smo sreli Glengarija i Mileflura.“
Msje Mileflur je bio pariški bankar, a Glengari jedan od mlađih jakobita,
predvodnik jednog ogranka klana Makdonela. Posetilac u
Parizu više nego njegov stanovnik, često je bio u Čarlsovom društvu u
poslednje vreme, prema Džejmijevom izveštaju. „A posle večere smo otišli do
vojvode Di Kastelotija na karte.“ „I onda?“, pitala sam.

287
 Kafana, očigledno. I još jedna kafana. A onda jedna ustanova koja je
naizgled imala neke karakteristike kafane, ali je za ukras imala nekoliko dama
interesantnog izgleda, sa još interesantnijim talentima.
„Talentima, eh?“, rekla sam, kratko pogledavši trag na njegovoj nozi.
„Bože, to su radile javno“, rekao je i uzdrhtao od prisećanja. „Njih dve, na
stolu. Baš između ovčijih kotleta i barenih krompira. Sa želeom od dunja.“
„Mon dieu“, rekla je sobarica koja se upravo vratila, spuštajući kante sa
svežom vodom za kupanje dovoljno dugo da se prekrsti.
„Ti da ćutiš“, rekla sam, mršteći se ka njoj. Pažnju sam opet okrenula svom
mužu. „I šta onda?“
Tada je, očito, akcija postala prilično opšta, mada se i dalje obavljala vrlo
javno. Uz dužno poštovanje prema Margeritinoj osećajnosti, Džejmi je sačekao
da ona ode po još jednu partiju vode pre nego što je nastavio da objašnjava.
„... i onda je Kasteloti odveo jednu debelu riđokosu i malu plavušu u
jedan ugao, i...“ „A šta si ti radio sve to vreme?“, upala sam u taj
fascinantni rečitativ.
„Posmatrao“, rekao je, kao da je iznenađen pitanjem. „Nije izgledalo
pristojno, ali nisam imao bogzna kakav izbor pod takvim okolnostima.“
Preturala sam po njegovoj torbici dok je pričao, i pronašla sam ne samo
mali novčanik, već i veliki metalni prsten ukrašen grbom. Znatiželjno sam ga
isprobala na prstu – bio je znatno veći od svakog normalnog prstena pa je visio
kao alka na štapu.
„Kome li pa ovo pripada?“, upitala sam, pokazujući ga. „Izgleda kao grb
vojvode Di Kastelotija, ali čiji god da je, taj mora da ima prste kao kobasice.“
Kasteloti je bio nezdravi italijanski krakatilo, sa napaćenim licem čoveka sa
hroničnom dispepsijom – nije ni čudo, sudeći po Džejmijevoj priči. Žele od
dunja, zaista!
Podigla sam pogled i zatekla Džejmija kako se crveni od pupka do kose.
„Ovaj“, rekao je, preterano zainteresoan za fleku od blata na jednom
kolenu, „taj... ne ide na čovečiji prst.“
„Pa šta onda... oh.“ Sada sam zainteresovanije pogledala okrugli objekat.
„Pobogu. Čula sam za to ranije...“
„Jesi?“, kazao je Džejmi, skroz zabezeknut.

288
 „
„Ali nikada nisam videla neki. Da li ti pasuje?“ Pružila sam ruku da ga
isprobam. On je rukama pokrio intimne delove.
Margerita, koja je stigla sa još vode, odmah je krenula da ga uverava: „Ne
vous en faîtez pas, Monsieur. J’en ai déjà vu un!“ Ne brinite, gospodine, već sam
videla jedan.
Podjednako besno je pogledao i mene i sobaricu, a zatim je navukao kilt.
„Dovoljno je gadno provesti noć braneći svoju čednost“, napomenuo je uz
nešto oštrine, „a ne još i trpeti komentare ujutru.“
„Breneći svoju čednost, hm?“, dokono sam prsten prebacivala iz ruke u
ruku, dočekujući ga na kažiprst. „Poklon, je li to?“, upitala sam, „ili ti je
pozajmljen?“
„Poklon. Ne radi to, Sasenah“, rekao je, lecnuvši se. „To priziva neprijatna
sećanja.“
„Ah da“, rekla sam, odmeravajući ga. „A sad, o tim sećanjima...“
„Nisam ja“, protestovao je. „Ne misliš valjda da bih ja uradio nešto takvo?
Ja sam oženjen muškarac!“
„Msje Mileflur nije oženjen?“
„Ne samo da je oženjen, već ima i dve ljubavnice“, kazao je Džejmi. „Ah je
on Francuz – to je drugačije.“
„Vojvoda Di Kasteloti nije Francuz – on je Italijan.“
„Ali je vojvoda. To je nešto drugo.“
„Oh jeste, je li tako? Pitam se da li i vojvotkinja misli tako.“
„Imajući u vidu nekoliko stvari za koje vojvoda tvrdi da ih je naučio od
vojvotkinje, rekao bih da je tako. Zar još nije sve spremno za kupanje?“
Držeći kilt skupljen oko sebe, oteturao je iz kreveta do kade koja se pušila
i zakoračio. Sklonio je kilt i spustio se brzo, ali ne dovoljno brzo.
„Enorme? “, rekla je sobarica i prekrstila se.
„C’est tout“, kazala sam obuzdavajući se. „Merci bien.“ Ona je oborila
pogled, pocrvenela i pobegla napolje.
Kada su se za sobaricom zatvorila vrata, Džejmi se opustio u kadi koja je
bila visoka na zadnjem kraju da omogući leškarenje; izgleda da je tada važilo
pravilo da kada se već neko pomučio da je napuni, u tome treba i uživati.
Njegovo čekinjasto lice je poprimilo blažen izraz dok je postepeno sve više
tonuo u vruću vodu, a crvenilo je prekrivalo njegovu bledu kožu.
289
 Oči su mu bile zatvorene, a malo vlažne izmaglice mu je svetlucalo po
visokim, širokim jagodicama i sijalo u udubljenjima ispod očnih duplji.
„Sapun?“, upitao je pun nade, otvarajući oči.
„Da, stvarno.“ Dohvatila sam komad i pružila mu ga, a onda sela na
stoličicu pored kade. Posmatrala sam neko vreme dok se marljivo trljao i
donela mu krpu i kamen plavučac kojim je mukotrpno trljao i zadebljanja na
stopalima i laktovima.
„Džejmi“, konačno sam rekla. „Da?“
„Ne nameravam da se svađam oko tvojih metoda“, kazala sam, „i složili
smo se da možeš imati izvesnu slobodu, ali... da li si zaista morao da...“
„Da šta, Sasenah?“ Prekinuo je ribanje i posmatrao me usredsređeno,
nakrivljene glave.
„Da... da...“ Srdilo me je to što sam se zacrvenela koliko i on, ali bez
izgovora vruće vode.
Krupna ruka se pomolila iz vode cedeći se i spustila se na moju nadlakticu.
Mokra vrelina je gorela kroz tanku tkaninu mog rukava.
„Sasenah“, rekao je, „šta to misliš da sam radio?“
„Eh, pa“, rekla sam, pokušavajući i ne uspevajući da skrenem pogled sa
tragova na njegovoj butini. On se nasmejao, mada nije delovao kao da stvarno
uživa.
„O vi koji nemate poverenja!“, rekao je sarkastično.
Povukla sam se izvan njegovog domašaja.
„Pa“, rekla sam, „kada se nečiji muž vrati kući sa ugrizima i ogrebotinama
i smrdeći na parfem, prizna da je noć proveo u kupleraju i...“
„I kaže ti odmah da je noć proveo samo posmatrajući i ne radeći ništa?“
„Nisi te tragove na nozi dobio od gledanja!“, prasnula sam iznenada, a onda
stisnula usne. Osećala sam se kao ljubomorna ženturača i nije me bilo briga.
Zaklela sam se da ću sve to primiti mirno, kao svetska žena, govoreći sebi da
imam puno poverenje u Džejmija i – za svaki slučaj – da ne možeš napraviti
kajganu bez lupanja jaja. Čak i ako se nešto dogodilo...
Poravnala sam mokro mesto na svom rukavu, osećajući kako se ledeni
vazduh probija kroz ohlađenu svilu. Trudila sam se da povratim lagani ton.
„Ili su to ožiljci od časne borbe, stečeni u odbrani tvoje čednosti?“ Nekako
onaj lagani ton baš i nije tako zvučao. Slušajući sebe, morala sam da priznam
290
 „
da je opšti utisak bio prilično gadan. Ubrzano sam prestajala da brinem zbog
toga.
Džejmi se nije otromboljio od prepoznavanja tona mog govora, već je
skupio oči prema meni i izgledao kao da se sprema da odgovori. Udahnuo je, a
onda se, očito, predomislio oko onoga što je nameravao da kaže, pa je ispustio
vazduh.
„Da“, rekao je mirno. Lovio je po kadi između svojih nogu, a onda se
konačno pojavio sa komadom sapuna, grubo oblikovanom belom glatkom
loptom. Ispružio ga je na dlanu.
„Hoćeš li mi pomoći da operem kosu? Njegova visost je povratila na mene
u kočiji tokom povratka pa malo smrdim.“
Oklevala sam na trenutak, ali sam prihvatila maslinovu grančicu, makar
privremeno.
Osećala sam krivinu njegove lobanje ispod guste, nasapunate kose i rub
zaraslog ožiljka na potiljku. Čvrsto sam prste zarila u njegove vratne mišiće, a
on se malo opustio pod mojim rukama.
Mehurići sapunice su klilizi niz mokre, svetlucave krivine njegovih ramena
i moje ruke su ih sledile, šireći onu glatkoću tako da je izgledalo kao da mi prsti
plove po površini njegove kože.
Baš je krupan, pomislila sam. Tako često kraj njega, umela sam da
zaboravim na to koliki je dok ga iznenada ne bih ugledala na udaljenosti, kako
nadvišava manje ljude, i iznova bi me pogodili gracioznost i lepota njegovog
tela. Ali sada je sedeo sa kolenima gotovo pod bradom, a ramena su mu
ispunjavala kadu skoro s kraja na kraj. Nagnuo se malo napred da olakša moje
aktivnosti, izlažući odvratne ožiljke na svojim leđima. Debela crvena
udubljenja Džek Randalovog božičnog poklona gusto su pokrivala tanke bele
linije od ranijih bičevanja.
Dotakla sam ožiljke nežno, srce mi se steglo od tog prizora. Videla sam te
rane kada su bile sveže, videla sam njega oteranog na rub ludila torturom i
zlostavljanjem. Ali uspela sam da ga izlečim i on se za to borio svom snagom
viteškog srca da ponovo bude ceo, da mi se vrati.
Uzdrmana nežnošću, sklonila sam zalutale pramenove u stranu i sagnula se da
ga poljubim u vrat.
Naglo sam se ispravila. On je osetio moj pokret pa je malo zakrenuo glavu.
291
 „Šta je bilo, Sasenah?“, upitao je glasom sporim od pospanog uživanja.
„Baš ništa“, rekla sam, zureći u tamnocrvene mrlje na njegovom vratu.
Medicinske sestre u Pembrouku su ih obično skrivale veselim maramama koje
su vezivale oko vrata ujutru posle izlaska sa vojnicima iz obližnje baze. Oduvek
sam smatrala da je prava svrha tih marama oglašavanje, a ne skrivanje.
„Ne, baš ništa“, ponovila sam, pružajući ruku ka bokalu na postolju.
Ostavljen pored prozora, na dodir je bio hladan kao led. Stala sam iza Džejmija
i prevrnula mu ga na glavu.
Podigla sam donji deo svilene spavaćice da bih izbegla iznenadni talas koji
se prelio preko ivice kade. On je krkljao od hladnoće, ali je još uvek bio suviše
šokiran da bi izgovorio one reči koje sam mu pročitala na usnama. Preduhitrila
sam ga.
„Samo si gledao, je li tako?“, hladno sam pitala. „i ne bih ni pomislila da si
u tome uživao, zar ne, jadniče?“
Zabacio se u kadi tako naglo da je voda bućnula preko rubova, pljuskajući
po kamenom podu, a zatim se iskrenuo da bi pogledao u mene.
„Šta hoćeš da ti kažem?“ insistirao je. „Da li sam hteo da se parim sa njima?
Aha, jesam! Dovoljno je što su mi jaja bridela jer to ne radim. I dovoljno da mi
pozli od pomisli da dotaknem neku od tih kurvi.“
Sklonio je mokru kosu iz očiju i besno me pogledao.
„Da li si to htela da znaš? Jesi li sad zadovoljna?“
„Ne zapravo“, rekla sam. Lice mi je bilo užareno pa sam pritisnula obraz uz
ledeno okno prozora, stežući rukama sims.
„Onaj koji požudno gleda ženu, u svom srcu već je počinio preljubu sa
njom. Da li na to tako gledaš?“
„Da li ti na to tako gledaš?“
„Ne“, kratko je odgovorio. „Ne gledam. A šta bi ti uradila da sam povalio
kurvu, Sasenah?
Lupila bi mi šamar? Naredila mi da odem iz tvoje sobe? Držala me podalje od
svog kreveta?“ Okrenula sam se i pogledala ga.
„Ubila bih te“, procedila sam kroz zube.
Obe obrve su poletele naviše i malo je zinuo od neverice.
„Ubila bi mene? Bože, da ja tebe nađem sa drugim muškarcem, ja bih ubio
njega!“ Zastao je i jedan ugao njegovih usta se šeretski iskrivio.
292
 „
„Da se razumemo“, kazao je, „ne bih bio zadovoljan ni tobom, ali
opet, ubio bih njega.“ „Tipičan muškarac“, rekla sam. „Uvek promaši
ono najvažnije.“ Frknuo je kiselo raspoložen.
„Jesam li, dakle? Znači ne veruješ mi. Hoćeš li da ti to dokažem, Sasenah,
da nisam kresnuo nijednu u poslednjih nekoliko sati?“ Ustao je, a voda se
slivala niz njegove duge noge. Svetlost sa prozora je naglasila crvenkastozlatne
dlake na njegovom telu, a para mu se u pramenovima dizala sa kože. Izgledao
je kao upravo izlivena figura od zlata. Kratko sam pogledala dole.
„Ha“, rekla sam sa onoliko prezira koliko je moglo da stane u jedan slog.
„Vrela voda“, rekao je kratko dok je izlazio iz kade. „Ništa ne brini, neće
trajati dugo.“
„To je“, rekla sam, uz prefinjenu preciznost, „ono što ti misliš.“
Lice mu je pocrvenelo još više i šake su mu se nehotice skupile u pesnice.
„Sa tobom nema ubeđivanja, zar ne?“, upitao je. „Bože, noć sam proveo
iskidan između gađenja i agonije, zadirkivan od svojih kompanjona kako nisam
pravi muškarac, a onda dođem kući da bih bio mučen što sam bio poročan!
Mallaichte bàs!“
Gledajući unezvereno okolo, spazio je svoju odbačenu odeću na podu blizu
kreveta i pošao po nju.
„Eto, onda!“, rekao je, dohvatajući kaiš. „Evo! Ako je požuda neverstvo, a ti
bi me ubila zbog neverstva, onda je najbolje da to uradiš, zar ne?“ Izvadio je
svoj nož, dvadeset pet centimetara dug komad tamnog čelika i gurnuo ga ka
meni tako da je prema meni bila okrenuta drška. Ispravio je ramena, okrećući
široko prostranstvo svojih grudi ka meni i ratoborno me gledao.
„Samo napred“, insistirao je. „Nadam se da nisi mislila da prekršiš obećanje
pošto si tako osetljiva na svoj ponos kao supruga.“
Bilo je to pravo iskušenje. Moje stegnute ruke su se tresle kraj bokova od
želje da uzmem bodež i zarijem ga čvrsto njemu među rebra. Samo me je
saznanje da mi, bez obzira na svu dramatiku, sigurno ne bi dozvolio da ga
ubodem sprečilo da pokušam. Osećala sam se dovoljno blesavo i bez daljeg
ponižavanja. Pokupila sam se od njega u vihoru svile.
Malo kasnije, čula sam kako nož zveči po podu. Stajala sam nepokretno i
zurila kroz prozor u zadnje dvorište. Čula sam tiho šuškanje iza leđa pa sam

293
pogledala u slabašne odraze u prozoru. Lice mi je u oknu izgledalo kao mrljava
elipsa nimbusa zbog kose slepljene od spavanja.
Džejmijeva gola figura se nejasno kretala po staklu kao neko pod vodom, u
potrazi za peškirom.
„Peškir je na donjoj polici držača za bokal“, rekla sam i okrenula se.
„Hvala.“ Ispustio je prljavu košulju kojom je počeo polako da se briše i
krenuo da dohvati peškir, ne gledajući u mene.
Obrisao je lice, a onda je, izgleda, nešto rešio. Spustio je peškir i pogledao
pravo u mene. Videla sam kako se emocije bore da ovladaju njegovim licem i
osećala se kao da i dalje gledam odraz u prozoru. Razum je pobedio kod oboje
u istom času.
„Izvini“, rekli smo istovremeno. I nasmejali se.
Vlaga sa njegove kože probila se kroz tanku svilu, ali
nisam marila. Nekoliko minuta kasnije promrmljao
mi je nešto u kosu. „Šta?“
„I suviše blizu“, ponovio je, odmičući se malo. „Bilo je prokleto blizu,
Sasenah, i to me je uplašilo.“
Pogledala sam dole u bodež koji je zaboravljen ležao na podu.
„Uplašilo? Nikada u životu nisam videla nekoga ko se manje plaši. Znao si
prokleto dobro da to ne bih učinila.“
„Oh, to.“ Iscerio se. „Ne, nisam mislio da ćeš me ubiti, koliko god da to
želiš.“ Brzo se otreznio. „Ne, već... pa, one žene. Ono kako sam se osećao sa
njima. Nisam ih želeo, stvarno nisam...“
„Da, znam“, rekla sam, pružajući ruke ka njemu, ali nije imao nameru da
tu stane. Odmaknuo se od mene, izgledajući zabrinuto.
„Ah-.. požuda, pretpostavljam da bi ti to tako nazvala... bila je... previše
blizu onome što nekada osećam prema tebi i to... mi nije delovalo kako treba.“
Okrenuo se, trljajući kosu lanenim peškirom, tako da mu je glas bio napola
prigušen.
„Oduvek sam mislio da bi bilo jednostavno leći sa ženom“, tiho je rekao.
„A ipak... Hoću da padnem tebi pred noge i da te obožavam“, ispustio je peškir
i posegnuo ka meni, hvatajući me za ramena, „a ipak hoću da te nateram na
kolena preda mnom, da te držim tamo sa rukama upetljanim u tvoju kosu i sa

294
 „
tvojim ustima meni na usluzi... i želim obe te stvari u isto vreme, Sasenah.“
Sišao je rukama ispod moje kose i snažno dohvatio moje lice.
„Uopšte ne razumem sebe, Sasenah! Ili možda razumem.“ Pustio me je i
okrenuo se. Lice mu se odavno osušilo, ali je dohvatio oboreni peškir i njime
brisao lice, iznova i iznova. Čekinje su tiho strugale po finom lanu. Glas mu je
i dalje bio miran, jedva čujan sa metar ili dva.
„Takve stvari – svest o njima, hoću da kažem – to je došlo ubrzo posle...
posle Ventvorta.“ Ventvort – gde je prodao svoju dušu da bi sačuvao moj život
i pretrpeo torture prokletih da bi ga spasao.
„U početku sam mislio da je Džek Randal ukrao delić moje duše, a onda
sam shvatio da je još gore od toga. Ona je cela moja, i takva je bila sve vreme;
reč je samo o tome da mi ju je on pokazao i naveo me da upoznam sebe. To je
ono što je učinio i što ne mogu da oprostim, i neka njegova duša trune zbog
toga!“
Spustio je peškir i pogledao u mene, lica izmorenog naporima te noći, ali
su mu oči blistale u žaru.
„Kler. Da osetim tvoj vrat pod svojim rukama, i tu finu, tanku kožu na
tvojim dojkama i rukama... Gospode, ti si mi supruga, obožavam te i volim svim
svojim životom, a ipak želim da te poljubim tako snažno da ti izranjavim nežne
usne i vidim tragove svojih prstiju na tvojoj koži.“
Ispustio je peškir. Podigao je ruke i držao ih drhtave u vazduhu ispred svog
lica, a onda ih polako spustio meni na glavu kao da me blagosilja.
„Želim da te držim kao mače u svojoj košulji, mo duinne, a ipak želim da ti
raširim butine i orem te kao uspaljeni bik.“ Prsti su mu se stegli u mojoj kosi.
„Ne razumem sebe!“
Povukla sam glavu da se oslobodim i odmakla se za pola koraka. Izgledalo
je kao da je sva krv na površini moje kože, a jeza me je obuzela od kratkog
razdvajanja.
„Misliš li da je to kod mene drugačije? Zar misliš da ja ne osećam isto?“
pitala sam. „Da ne želim da te ponekad ugrizem dovoljno jako da osetim krv ili
da te grebem dok ne provrištiš?“
Polako sam pružila ruke da ga dohvatim. Koža njegovih grudi bila je vlažna
i topla. Dotakla sam ga samo noktom kažiprsta, baš ispod bradavice.

295
 Lagano, jedva ga dotičući, povlačila sam nokat nagore, nadole, kružila,
posmatrala kako se kvržica ukrućuje među ukovrdžanim riđim dlakama.
Nokat je pritisnuo malo jače i kliznuo nadole ostavljajući slabašnu crvenu
crtu na beloj koži njegovih grudi. Već sam se cela tresla do tada, ali se nisam
okrenula.
„Ponekad želim da te jašem kao divljeg konja, i da te ukrotim – da li si to
znao? Ja to mogu, znaš da mogu. Da te oteram preko ivice i iscedim te u ljusku
koja se bori za dah. Mogu da te oteram do ruba ponora i ponekad uživam u
tome, Džejmi, zaista! A ipak tako često želim“, glas mi je iznenada popustio i
morala sam žestoko da progutam da bih nastavila, „želim... da držim tvoju
glavu uz moju dojku i da te ljuljam kao dete i tešim te dok ne zaspiš.“
Oči su mi bile pune suza pa nisam mogla jasno da mu vidim lice. Nisam
mogla da vidim da li i on plače. Čvrsto me je stegnuo rukama i njegova vlažna
toplina me je progutala kao dah monsuna.
„Kler, stvarno me ubijaš, sa nožem ili bez njega“, šaputao je, lica uronjenog
u moju kosu. Sagnuo se i podigao me. Odneo me je do kreveta. Kleknuo je i
položio me među ispreturane pokrivače.
„Sada ćeš ležati sa mnom“, tiho je rekao. „I ja ću te upotrebiti kako moram.
A ako hoćeš da mi se revanširaš za to, onda to uradi i neka tako bude, jer moja
duša je tvoja, uključujući i njene najmračnije ćoškove.“
Koža na njegovim ramenima bila je topla od vruće vode kojom se kupao,
ali se naježio kao da mu je zima dok su moje ruke prelazile do njegovog vrata i
kada sam ga povukla na sebe.
A kada sam konačno izvela svoj poslednji revanš nad njim, ljuljala sam ga
uz sebe, sklanjajući ogrubele, polusuve lokne.
„A ponekad“, šaputala sam mu, „poželim kada bi u meni mogao biti ti. Da
mogu da te primim celog i da te čuvam da stalno budeš siguran.“
Njegova ruka se, krupna i topla, polako podigla sa kreveta i obuhvatila
malu zarobljenu izbočinu mog stomaka, štiteći je i milujući.
„To i radiš, dušo“, rekao je. „To i radiš.“

296
 „
*****

Osetila sam ga prvi put dok sam ležala u krevetu narednog jutra, posmatrajući
Džejmija kako se oblači da krene. Mali lepršav osećaj, istovremeno dobro
poznat i potpuno nov. Džejmi mi je bio okrenut leđima dok se migoljio da uđe
u svoju do kolena dugu košulju i pružao ruke, raspoređujući beli lan po širini
svojih leđa.
Ležala sam prilično mirno, čekala i nadala se da će naići ponovo. I jeste,
ovog puta kao niz sićušnih brzih pokreta, kao pucanje mehurića koji se dižu na
površinu gazirane tečnosti.
Naglo sam se prisetila koka-kole, onog čudnog, tamnog gaziranog
američkog napitka. Probala sam ga jednom na večeri sa nekim američkim
pukovnikom, koji je to služio kao specijalitet – što je i bila, u ratno vreme.
Stizala je u debelim zelenkastim flašama, glatko zatalasanim i tanjim pri vrhu,
koje kao da su bile sužene u struku i imale su oblik ženskog tela sa jednim
proširenjem ispod vrata i jednim još širim niže.
Prisećala sam se kako su milioni mehurića žurili u uski grlić kada se boca
otvori, manji i finiji od mehurića šampanjca, radosno se rasprskavajući u
vazduh. Položila sam jednu ruku vrlo nežno na stomak, baš iznad materice.
Eto ga. Nije bilo osećaja njega, ili nje, što sam mislila da bi mogla biti – ali
je nesporno postojao osećaj Nekoga. Pitala sam se da li možda bebe nemaju pol
– na stranu fizičke odlike – do rođenja, kada ih čin izlaganja spoljnom svetu
zauvek određuje kao jedno ili drugo.
„Džejmi“, rekla sam. On je vezivao kosu u rep i obmotavao kožnu traku
oko nje. Zatim je podigao pogled ka meni ispod obrva i nasmešio se.
„Budna si, zar ne? Još je rano, mo duinne. Odspavaj još malo.“
Nameravala sam da mu kažem, ali me je nešto zaustavilo. On to nije mogao
da oseti, naravno, ne još. Nije reč o tome da sam mislila da neće mariti, već je
bilo nešto u vezi sa tom prvom svešću što je iznenada delovalo lično; druga
tajna koju smo delili ja i dete – prva je bila svest o njegovom postojanju, svesno
znanje kod mene, a kod embriona čisto postojanje. Deljenje tog saznanja nas
je vezalo čvrsto kao i krv koja je tekla kroz nas oboje.
„Hoćeš li da ti ja vežem kosu?“, pitala sam. Kada je odlazio na dokove,
ponekad bi od mene zatražio da mu riđu grivu upletem u čvrstu pletenicu da

297
bi se osigurao od udara vetrova na palubi i keju. Večito se šalio da će je umočiti
u katran, kako to rade mornari da bi zauvek rešili problem.
Odmahnuo je glavom i krenuo da dohvati kilt.
„Ne, danas idem da posetim Njegovu visost princa Čarlsa. Kolika god da je
promaja u njegovoj kući, ne mislim da će mi kosu oterati u oči.“ Nasmešio mi
se i prišao do kreveta. Video je da mi je ruka na stomaku pa je i on lagano
spustio svoju preko nje.
„Osećaš se dobro, zar ne, Sasenah? Sada je bolje sa mučninom?“
„Mnogo.“ Jutarnja mučnina je zapravo jenjavala, mada su me njeni naleti
hvatali u čudnim trenucima. Utvrdila sam da ne mogu da podnesem miris
prženih škembića sa lukom pa sam morala da zabranim to popularno jelo sa
jelovnika posluge pošto se miris iz kuhinje u prizemlju poput duha prikradao
zadnjim stepeništem da bi neočekivano iskočio pred mene kada otvorim vrata
dnevne sobe.
„Dobro.“ Podigao je moju ruku i sagnuo se da mi poljubi prste na rastanku.
„Nastavi da spavaš, mo duinne“, ponovio je.
Pažljivo je zatvorio vrata za sobom, kao da ja već spavam, ostavljajući me
tišini ranog jutra kada male zvuke aktivnosti u domaćinstvu pouzdano guše
drveni zidovi.
Kvadrati slabog sunčevog svetla od francuskog prozora ležali su jarki na
naspramnom zidu. Biće to predivan dan, bilo mi je jasno, prolećni vazduh je
postao zreliji od toplote, a šljive su se rascvetale ružičasto i belo i bile su pune
pčela u vrtovima Versaja. Dvorjani će danas biti napolju u vrtovima i uživaće u
vremenu isto koliko i ulični prodavci koji su u kolicama gurali svoju robu
ulicama.
Uživala sam i ja, sama i ne sama, u svojoj spokojnoj čauri topline i mira.
„Zdravo“, tiho sam rekla, sa rukom položenom na leptirova krila koja su
lupkala u meni.

298
 „

DEO TREĆI
Malchance

299
 18

Silovanje u Parizu

egde početkom maja došlo je do eksplozije u Kraljevskom arsenalu,.

Kasnije sam čula da je nepažljivi portir spustio baklju na pogrešno
mesto, i samo minut kasnije najveća zbirka baruta i vatrenog oružja
u Parizu odletela je u vazduh uz buku koja je poplašila golubove sa
Notr- Dama. Radeći u L’Hôpital des Anges nisam čula samu eksploziju, ali sam
sigurno osetila njene posledice. Iako je bolnica bila na drugom kraju grada od
arsenala, bilo je toliko žrtava eksplozije da ih je mnogo preteklo iz ostalih
bolnica i bile su donete nama, osakaćene, sa opekotinama i ječeći na kolima,
ili sa podrškom prijatelja koji su ih doneli.
Sasvim se smračilo pre nego što je i poslednja žrtva zbrinuta, i poslednje u
zavoje uvijeno telo nežno spušteno među prljave, anonimne pacijente bolnice.
Poslala sam Fergusa sa vešću da ću kasniti kada sam shvatila koliko posao
čeka sestre u bolnici. On se vratio sa Murtagom i njih dvojica su leškarili na
stepenicama ispred, čekajući da nas otprate kući.
Meri i ja smo se umorno pojavile na dvokrilnim vratima i zatekle Murtaga
kako Fergusu demonstrira veštinu bacanja noža.
„Produži onda“, govorio je, leđima okrenut nama. „Što pravije možeš, kada
izbrojim do tri. Jedan... dva... tri!“ Na „tri“, Fergus je zakotrljao veliku glavicu
crnog luka koju je držao, puštajući je da skakuće i odskače po neravnom terenu.
Murtag je stajao opušten, ruku povučenih nazad u nehajnom stavu, držeći
nož za vrh između prstiju. Kada se luk kotrljao pored njega, njegov zglob se
jednom cimnuo, brzo i oštro. Ništa drugo se nije pomerilo, čak mu ni kilt nije
šušnuo, ali je luk đipio u stranu proboden nožem i pao smrtno ranjen,
otkotrljao se slabašno njemu pred noge.
„B-bravo, g. Murtag!“, doviknula je Meri, smešeći se. Zapanjen, Murtag se
okrenuo i pri svetlu koje je dopiralo kroz dvokrilna vrata iza nas videla sam da
njegove mršave obraze obliva crvenilo.
„Mmmfm“, rekao je.
300
 „
„Izvinite što je ovoliko potrajalo“, rekla sam pravdajući se. „Trebalo je dugo
vremena da se svi srede.“
„Oh, da“, lakonski je odgovorio mali Škot. Okrenuo se Fergusu.
„Potrudićemo se najviše što možemo da nađemo kočiju, momče; prekasno je
za dame da idu peške.“
„Ali ih ovde nema“, kazao je Fergus, sležući ramenima. „Hodao sam
ulicom poslednji sat; sve slobodne kočije u gradu otišle su do arsenala. Mada
ćemo možda naći nešto u Rue du Fauborg St.Honoré.“ Pokazao je niz ulicu u
taman, uzak procep između zgrada koji je nagoveštavao prolaz ka narednoj
ulici. „Ovuda je brže.“
Posle kratke, namrštene pauze da bi razmislio, Murtag je klimnuo da se
slaže. „U redu, momče. Hajdemo.“
U pasažu je bilo hladno i videla sam svoj dah kako pravi bele oblačiće
uprkos tome što je noć bila bez mesečine. Koliko god da postane tamno u
Parizu, negde uvek postoji svetlo; sjaj lampi i sveća je curkao kroz kapke i
pukotine u zidovima drvenih kuća, a male svetiljke od roga i metala koje su
visile sa zadnjeg kraja kolica i kočija stvarale su jezerca svetlosti oko uličnih
prodavača.
Sledeća ulica je bila trgovačka, i pojedini vlasnici radnji su obesili fenjere
od izbušenog metala nad vratima i ulazima. Ne uzdajući se u policiju da će
zaštiti njihovu svojinu, često bi se nekoliko trgovaca udružilo i unajmilo čuvara
da čuva njihove prostorije preko noći. Kada sam ugledala jednu takvu figuru
pred radnjom u kojoj su se pravila jedra, kako sedi sklupčana u senkama na
vrhu hrpe savijenog platna, klimnula sam glavom kao odgovor na njegovo
grubo:
„Bonsoir, Monsiuer, mesdames.“
Dok smo prolazili pored te radnje, začula sam iznenadni uplašeni krik čuvara.
Monsieur! Madame!
Murtag se istog časa okrenuo da se suoči sa pretnjom, a mač je već šištao
izlazeći iz kanije. Zbog mojih sporijih refleksa, ja sam se tek napola okrenula
kada je zakoračio unazad i spazila sam treptaj pokreta u ulazu iza njega. Udarac
je pogodio Murtaga pre nego što sam uspela da ga upozorim i on je pao licem
na ulicu, ruke i noge su se opružile beživotno, mač i nož su mu poleteli iz ruku
i zvecnuli po kamenju.

301
 Brzo sam se sagnula da dohvatim nož dok je on padao pored mojih nogu,
ali su me neke ruke ščepale s leđa.
„Pobrini se za muškarca“, naredio je glas iza mene. „Brzo!“
Trzala sam se u stisku onoga ko me je zarobio; ruke su se spustile na moje
zglobove i oštro ih zakrenule, tako da sam vrisnula. Usledio je talas beline,
nalik utvari u slabo osvetljenoj ulici, i „čuvar“ se nagnuo nad Murtagovim
opruženim telom, tako da se komad bele tkanine pružao iz njegovih ruku.
„U pomoć!“, vrisnula sam. „Ostavite ga na miru! U pomoć! Razbojnici!
Ubice! U POMOĆ!“
„Miruj!“ Od brzog udarca mi se na trenutak zavrtelo u glavi. Kada su oči
prestale da mi suze, uspela sam da razaznam nešto dugačko u obliku bele
kobasice u jarku – Murtaga, opasanog i čvrsto uvezanog u beli platneni džak.
Lažni čuvar je čučao nad njim; podigao se naceren i videla sam da je maskiran,
tamna platnena traka pružala mu se od čela do gornje usne.
Tanka traka svetla iz obližnje radnje pala mu je preko tela dok je ustajao.
Iako je bilo hladno, nije nosio ništa sem košulje koja je trenutno blesnula
smaragdnozeleno u prolaznom svetlu. Pantalone, stegnute ispod kolena, i
nešto što je zapanjujuće izgledalo kao svilene čarape i kožne cipele, a ne bose
noge ili proste drvene cipele kako sam očekivala. Znači, ovo nisu obični banditi.
Brzo sam pogledala u Meri koja je bila sa strane. Jedna od maskiranih figura
ju je čvrsto stiskala otpozadi, jednom rukom prebačenom preko njene
dijafragme, dok je drugom je preturala ispod njenih sukanja kao životinja koja
rije.
Onaj ispred mene je udvorički stavio ruku iza moje glave i privukao me.
Njemu je maska pokrivala lice od čela do gornje usne, ostavljajući usta
slobodna iz jasnih razloga. Njegov jezik se zabio u moja usta; mirisao je na piće
i crni luk. Zagušio me je, ugrizla sam ga i pljunula kada se sklonio. On mi je
stegnuo za ruke, obarajući me na kolena u jarak.
Merine cipele sa srebrnim kopčama mlatile su opasno blizu mog nosa kada
je grubijan koji je nju držao naglo trgnuo njenu suknju iznad struka. Čulo se
cepanje satena i jak vrisak kada su se prsti zabili između njenih butina koje su
se trzale.
„Devica! Ja sam dobio devicu!“, hvalisao se. Jedan od muškaraca se
posprdno naklonio Meri.
302
 „
„Gospođice, čestitam! Vaš muž će imati razloga da nam zahvali na
venčanom daru pošto neće naići na bezvezne prepreke koje bi mu ometale
užitak. Ali mi smo nesebični – ne tražimo zahvalnost za obavljanje svoje
dužnosti. Ova usluga je zadovoljstvo sama po sebi.“
Ako svilene čarape nisu bile dovoljan dokaz da naši napadači nisu ulični
probisveti, ovaj govor – propraćen salvom smeha – je to nesporno dokazao.
Povezati imena sa maskiranim licima bilo je nešto sasvim drugo.
Šake koje su zgrabile moju ruku da me cimnu na noge bile su manikirane,
sa malim mladežom baš tamo gde se račva palac. Moram to zapamtiti,
sumorno sam pomislila. Ako nas ostave žive, to bi moglo da koristi.
Neko drugi mi je dograbio ruke otpozadi, cimajući ih unazad tako snažno
da sam kriknula. Od toga su mi dojke iskočile iz nisko sečenog korseta kao da
su ponuđene na poslužavniku.
Čovek koji je, izgleda, komandovao operacijom nosio je komotnu košulju
neke blede boje, ukrašenu tamnijim mrljama – možda neki vez. To je njegove
konture činilo nepreciznim u senkama, tako da je bilo teško dobro ga
osmotriti. Međutim, kada se nagnuo napred i diveći se prešao prstom preko
vrhova mojih dojki, mogla sam da vidim tamnu kosu nauljenu da polegne po
glavi i osetila sam miris teške pomade. Imao je klempave uši, što je pomagalo
da mu se bolje drže kanapi maske.
„Ne brinite, mesdames“, rekao je Pegava Košulja. „Ne mislimo da vam
naudimo. Želimo samo da vam pružimo malo nežnog vežbanja – vaši muževi i
verenici ne moraju nikad da saznaju – a onda ćemo vas pustiti.“
„Prvo, možete da nas počastite svojim slatkim usnama, mesdames“, objavio
je, odmičući se za korak i povlačeći učkur svojih pantalona.
„Ne ovu“, protestovao je Zelena Košulja, pokazujući na mene. „Ta grize.“
„Neće ako želi da sačuva svoje zube“, odgovorio je njegov kompanjon. „Na
kolena, madam, ako biste bili ljubazni.“ Snažno je gurnuo moja ramena i ja sam
se trgnula unazad, spotičući se. Zgrabio me je da bi me sprečio da pobegnem i
kapuljača mog ogrtača je pala nazad, oslobodivši mi kosu. Pošto su se šnale
olabavile u borbi, kosa mi je pala preko ramena, a pramenovi su leteli kao
zastave na noćnom vetru i zaslepljivali me mlateći preko mog lica.

303
 Zateturala sam se unazad, odmičući se od svog napadača i tresući glavom
da oslobodim oči. Ulica je bila mračna, ali sam videla poneku stvar u slabašnom
sjaju fenjera u izlogu ili po svetlu zvezda koje se probijalo kroz senke ulice.
Merine srebrne kopče na cipelama su uhvatile svetlo dok se ritala. Bila je
na leđima i borila se sa jednim muškarcem na sebi, koji je psovao dok se mučio
da skine pantalone i kontroliše nju u isto vreme. Začuo se zvuk cepanja tkanine
i njegovi guzovi su se zabeleli na snopu svetla iz dvorišne kapije.
Nečije ruke su me dograbile oko struka i povukle me nazad, dižući me sa
tla. Zastrugala sam ga petom duž cevanice i on je ciknuo od besa.
„Drži je!“, naredio je Pegava Košulja, izlazeći iz senki.
„Ti je drži!“ Moj tamničar me je nimalo svečano gurnuo u ruke svog
prijatelja i svetlo iz dvorišta me je nakratko zaslepelo.
„Majko božija!“ Šake koje su mi stezale ruke su popustile stisak, i ja sam se
otrgla i ugledala kako je Pegava Košulja zinuo u čudu ispod maske. Ustuknuo
je od mene, krsteći se pri tom.
„In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti“, brbljao je, ne prestajući da se
krsti. „La Dame Blanche!“
„La Dame Blanche!“ Kao jeka je ponovio čovek iza mene, užasnutim tonom.
Pegava Košulja je još uzmicao, sada praveći u vazduhu znake koji su bili
znatno manje hrišćanski nego krst, ali koji su po svemu sudeći imali isto
značenje. Pružajući kažiprste i male prste prema meni u drevni znak rogova
protiv zla, uporno je prelazio spisak duhovnih autoriteta, od Trojstva do sila
znatno nižeg nivoa, mrmljajući latinska imena tako brzo da su se slogovi
stapali.
Stajala sam na ulici, uzdrmana i ošamućena, dok me užasan krik sa zemlje
blizu mojih nogu nije prizvao svesti. I suviše okupiran sopstvenim poslom da
bi obraćao pažnju na ono što se zbiva iznad njega, čovek povrh Meri je ispustio
grleni zvuk zadovoljstva i počeo ritmično da pomera bedra, uz pratnju Merinih
krikova koji cepaju grlo.
Delujući čisto instinktivno, napravila sam korak prema njima, povukla
unazad nogu i šutnula ga u rebra što sam jače mogla. Dah je eksplodirao iz
njegovih pluća u zaprepašćenom „Oof!“ i on se prevrnuo na bok.
Jedan od njegovih prijatelja je dotrčao i zgrabio ga za ruku, vičući žurno:
„Diž se! Diž se! To ja La Dame Blanche! Beži!“
304
 „
I dalje utonuo u mahnitost silovanja, čovek je glupo zurio i pokušao da se
opet okrene Meri koja se pomamno izvijala i migoljila, pokušavajući da nabore
svoje suknje oslobodi težine koja ju je držala. I Zelena Košulja i Pegava Košulja
sada su vukli napadačeve ruke i uspeli su da ga dignu na noge. Njegove
pocepane pantalone su mu bile oko butina, a krvlju umazani štap njegove
erekcije tresao se u bezumnom poletu između obešenih krajeva košulje.
Izgleda da ga je lupa sve bližih trčećih koraka konačno prizvala svesti.
Čuvši taj zvuk, njegova dva pomagača su oborila ruke i pobegla naglavačke,
prepuštajući ga sudbini. Uz prigušenu psovku, otišao je najbližom uličicom,
skakućući i hramljući dok je pokušavao da navuče pantalone.
„Au secours! Au secours! Gendarmes!“ Zadihani glas je vikao niz uličicu
tražeći pomoć, dok je njegov vlasnik šeprtljao ka nama, saplićući se o đubre po
mraku. Nisam mislila da bi se razbojnik ili drugi zločinac teturao niz uličicu
dozivajući žandarmeriju, mada me u trenutnom stanju šoka gotovo ništa ne bi
iznenadilo.
Bila sam iznenađena, međutim, kada se pokazalo da je crna figura koja je
dolepršala iz uličice Aleksander Randal, obučen u crni ogrtač i sa šeširom
spuštenog oboda. Izbezumljeno je gledao po ćorsokaku, od Murtaga
maskiranog kao vreća đubreta, do mene koja sam stajala sleđena i borila se za
dah kraj zida, do skupljene figure Meri, gotovo nevidljive među drugim
senkama. On je stajao bespomoćno, a onda se naglo okrenuo i uspentrao se uz
gvozdenu kapiju odakle su se napadači pojavili. Sa njenog vrha je jedva mogao
da dohvati svetiljku koja je visila sa grede.
Svetlo je prijalo; ma koliko jadan bio prizor koji je osvetlilo, bar je oteralo
senke koje su se prikradale i pretile da se svakog trena pretvore u nove
opasnosti.
Meri je bila na kolenima, sklupčana. Glave uronjene u šake, tresla se u
potpunoj tišini. Jedna cipela je bila izvrnuta na kaldrmi, a srebrna kopča je
namigivala u svetlu zaljuljane lampe.
Kao ptica zloslutnica, Aleks se obrušio pored nje.
„Gđice Hokins! Meri! Gđice Hokins! Da li ste dobro?“
„Postavili ste najgluplje od svih idiotskih pitanja“, rekla sam pomalo osorno
dok je ona jecala i izmicala se od njega. „Naravno da nije dobro. Upravo je

305
silovana.“ Uz znatan napor, otrgla sam leđa od utešnog zida i pošla ka njima,
osećajući da mi kolena klecaju.
Potpuno su me izdala u narednom trenutku kada se ogromna figura nalik
slepom mišu sručila pola metra ispred mene, slećući na kaldrmu uz glasan
tresak.
„Vidi, vidi ko nam je pao!“, rekla sam i počela nekako otkačeno da se
smejem. Dve krupne šake su me zgrabile za ramena i dobro me protresle.
„Ćuti, Sasenah“, rekao je Džejmi, a plave oči su opasno svetlucale obasjane
svetlošću fenjera. Uspravio se, a delovi njegovog plavog plišanog ogrtača su pali
nazad preko ramena kada je ispružio ruke prema krovu sa kog je skočio. Jedva
mu je dohvatao rub kada se popne na prste.
„Pa, siđi, onda!“, rekao je nestrpljivo gledajući naviše. „Spusti noge preko
ivice meni na ramena pa možeš da mi sklizneš niz leđa.“ Uz škripu labavih
crepova, mala crna figura se izmigoljila unazad, a onda se okačila na visoku
figuru kao majmun na motku.
„Dobar momak, Ferguse.“ Džejmi je nehajno potapšao dečaka po ramenu
i čak i po slabom svetlu mogla sam da vidim dečakovo ozareno lice. Džejmi je
osmotrio okolinu okom taktičara, promumlao nešto i poslao dečaka niz uličicu
da čuva stražu zbog dolaska žandarma. Kada se pobrinuo za najvažnije, opet je
čučnuo pred mene.
„Jesi li dobro, Sasenah?“, raspitivao se.
„Lepo od tebe što pitaš“, rekla sam učtivo. „Da, hvala. Mada ona nije
dobro.“ Mahnula sam neodredeno prema Meri. Ona je još bila sklupčana, tresla
se i podrhtavala kao žele, izmičući se Aleksovim trapavim pokušajima da je
potapše.
Džejmi je na nju utrošio samo kratak pogled. „Toliko vidim. Gde je, do
đavola, Murtag?“
Oteturala sam se do jarka, gde se vreća sa Murtagom napinjala napred i
nazad kao nervozna gusenica, ispuštajući iznenađujuću mešavinu prigušenih
psovki na tri jezika.
Džejmi je izvadio svoj bodež i u nečemu što je delovalo prilično okrutno
prema njegovoj sadržini, rasporio džak ćelom dužinom. Murtag je ispao
napolje kroz otvor kao pajac iz kutije. Pola njegove šiljate frizure bilo je
slepljeno za glavu od neke odvratne tečnosti u kojoj je vreća ležala.
306
 „
Ostatak je stajao podignut, dajući još opasniji izraz licu koje je već
izgledalo dovoljno ratoborno zbog velike purpurne čvoruge na čelu i
potamnelih očiju.
„Ko me je tresnuo?“, zarežao je.
„Pa, nisam ja“, odgovorio je Džejmi, podižući jednu obrvu. „Hajde pođi,
čoveče, nemamo celu noć.“

*****

„Ovo nikada neće upaliti“, progunđala sam, nasumično stavljajući šnalice

ukrašene brilijantima u svoju kosu. „Njoj pre svega treba pružiti medicinsku
negu. Potreban joj je doktor!“
„Ima već jednog“, naglasio je Džejmi, podižući bradu i virkajući preko nosa
u upravo vezani okovratnik. „Tebe.“ Pošto je okovratnik privezan, dograbio je
češalj i užurbano njime prolazio kroz guste, riđe talase svoje kose.
„Nemam vremena da je upletem“, gunđao je, držeći debeli rep iza glave
dok je preturao po fioci. „Imaš li komad trake, Sasenah?“
„Pusti meni.“ Okretno sam prišla iza njega, podvukla komad zelene trake
ispod krajeve kose i zavezala konjski rep. „Od svih prokletih večeri baš danas
mora da bude svečana večera!“
I to ne tek bilo kakva večera. Počasni gost će biti vojvoda od Sandringama,
sa malim ali odabranim društvom da ga dočeka. Dolazi msje Diverni sa svojim
najstarijim sinom, eminentnim bankarom. Lujza i Žil de la Tur dolaze, kao i
D’Arbanvilovi. Da bi sve bilo još zanimljivije, pozvan je i grof Sen Žermen.
„Sen Žermen!“, kazala sam zapanjeno kada mi je Džejmi rekao nedelju
dana ranije. „Zašto on?“
„Ja poslujem s tim čovekom“, naglasio je Džejmi. „Bio je ovde na večeri i
ranije, sa Džaredom. Ali sada je prilika da ga posmatram kako razgovara sa
tobom tokom večere. Po onome što sam od njega video u poslovanju, on nije
čovek koji krije svoje misli.“ Podigao je beli kristal koji mi je majstor Rajmon
dao i zamišljeno ga je odmerio na dlanu.
„Dovoljno je lep“, rekao je. „Daću da mu naprave zlatni privezak, da bi
mogla da ga nosiš oko vrata.

307
 Igraj se njim za večerom dok te neko ne zapita za njega, Sasenah. Onda im
reci čemu služi i potrudi se da gledaš Sen Žermena u lice dok to radiš. Ako ti je
on dao otrov u Versaju, mislim da će se nečim odati.“
Ono što sam želela u ovom času bili su mir, tišina i potpuna privatnost u
kojima bih se tresla kao zec. A ono što me je čekalo bila je večera sa vojvodom
koji bi mogao biti jakobit ili engleski agent, sa grofom koji bi mogao biti trovač
i sa žrtvom silovanja skrivenom na spratu. Ruke su mi se toliko tresle da nisam
mogla da pričvrstim lančić koji je držao privezak sa kristalom; Džejmi je stao
iza mene i malim potezom palca ga zakačio.
„Imaš li ti uopšte živce?“, pitala sam ga. On mi je napravio grimasu u
ogledalu i stavio ruke sebi preko stomaka.
„Aha, imam. Ali mene hvata u stomak, ne u ruke. Imaš li malo onoga protiv
grčeva?“
„Tamo preko.“ Mahnula sam prema kutiji sa lekovima na stolu, koja je
ostala otvorena kada sam lekove davala Meri. „Zelena bočica. Jednu kašiku.“
Ignorišući kašiku, nagnuo je bocu i otpio nekoliko dobrih gutljaja. Spustio
ju je i začkiljio u tečnost u njoj.
„Bože, ovo je užasno! Jesi li skoro gotova, Sasenah? Gosti će stići svakog
časa.“
Meri je za sada bila skrivena u rezervnoj sobi na spratu. Pažljivo sam
pregledala njene povrede, ali izgledalo je da nema ničega sem masnica i šoka,
a onda sam joj brzo dala makovog sirupa.
Aleks Randal se opirao Džejmijevim pokušajima da ga pošalje kući i
insistirao je da ostane da stražari kod Meri, sa preciznim instrukcijama da me
dozove ako se ona probudi.
„Kako se, pobogu, taj idiot zatekao tamo?“, upitala sam, tražeći kutiju
pudera u fioci.
„Pitao sam ga to“, odgovorio je Džejmi. „Izgleda da je jadna budala
zaljubljena u Meri Hokins. Pratio ju je tamo-amo po gradu, potišten kao
sparušeni cvet jer zna da će se ona udati za
Marinjija.“
Isputila sam kutiju pudera.
„O-o-on je zaljubljen u nju?“, šištala sam, mašući da oteram oblačić pudera.

308
 „
„Tako on kaže, a ne vidim razloga da sumnjam u to“, kazao je Džejmi brzo
otresajući puder sa moje haljine. „Bio je malo smeten dok mi je to govorio.“
„Mogu zamisliti.“ Zbunjujućoj zbrci osećanja koja su me ispunjavala sada
sam dodala sažaljenje prema Aleksu. Naravno da se nije obratio Meri,
smatrajući da je ljubav osiromašenog sekretara ništa u poređenju sa
bogatstvom i položajem nekoga iz porodice Gaskonj. A šta li sada oseća, kada
ju je video izloženu brutalnom napadu praktično ispred svog nosa?
„Zašto joj se, do đavola, nije obratio. Ona bi pobegla s njim istog časa.“ Jer
je bledi Englez, naravno, onaj duhovni objekat Merine neizrečene ljubavi.
„Randal je džentlmen“, odgovorio je Džejmi pružajući mi pero i teglicu
ruža.
„Hoćeš da kažeš da je on glupa guzica“, rekla sam nemilosrdno.
Džejmijeve usne su se savile. „Pa možda“, složio se. „A pri tom je
siromašan; nema izvor prihoda da izdržava ženu u slučaju da je se porodica
odrekne – što će sigurno uraditi ako pobegne s njim. A i zdravlje mu je nežno;
teško da će naći drugo nameštenje, a vojvoda će ga verovatno otpustiti bez
priče.“
„Sigurno će je neko od posluge naći“, rekla sam, vraćajući se ranijoj brizi
da bih izbegla da mislim o onom poslednjem aspektu tragedije.
„Ne, neće. Svi će biti zauzeti posluživanjem. A do jutra će se možda
dovoljno oporaviti da se vrati u kuću svog strica. Poslao sam tamo poruku“,
dodao je, „u kojoj se kaže da će noć provesti kod prijateljice zato što je kasno.
Nisam hteo da je oni traže.“ „Da, ali...“
„Sasenah.“ Njegove ruke na mojim ramenima su me zaustavile i on je
provirio preko ramena da bi nam se pogledi sreli u ogledalu. „Ne smemo
dopustiti da je iko vidi dok ne bude u stanju da govori i da se normalno ponaša.
Dopusti da se sazna šta joj se desilo i njena reputacija će biti sasvim uništena.“
„Njena reputacija! Teško da je njena krivica to što je silovana!“ Glas mi je
malo zadrhtao, a on me je malo jače stisnuo za rame.
„To nije pravedno, Sasenah, ali tako je. Samo neka se sazna da nije više
devica i nijedan muškararac je neće hteti – ona će biti obeščašćena i proživeće
ostatak života kao usedelica.“ Rukom mi je stegnuo rame, pustio ga i ponovo
mi pomogao da stavim šnale u nesigurno pričvršćenu frizuru.

309
 „To je sve što možemo da učinimo za nju, Kler“, rekao je. „Da je pripazimo,
izlečimo najbolje što umemo – i pronađemo prljavo kopile koje je to učinilo.“
Okrenuo se i počeo u mojoj kutiji za nakit da traži svoju ukrasnu iglu. „Hriste“,
tiho je dodao, govoreći u postavu od zelenog pliša, „zar misliš da ne shvatam
šta je to za nju? Ili za njega?“
Stavila sam šaku na prste koji su tražili i stegnula ih. On je uzvratio
stiskom, a onda je podigao moju ruku i kratko je poljubio.
„Bože, Sasenah! Prsti su ti hladni kao led.“ Okrenuo me je i ozbiljno mi se
zagledao u lice. „Da li si ti dobro, devojko?“
Šta god da je ugledao na mom licu, to ga je nateralo da opet progunđa
„Hriste“, spusti se na kolena i privuče me na žabo svoje košulje. Digla sam ruke
od pretvaranja da sam odvažna i pripila se uz njega, uranjajući lice u uštirkanu
toplinu.
„Pobogu, Džejmi. Bila sam toliko uplašena. I sad sam uplašena. Oh, bože,
volela bih da sad možemo da vodimo ljubav.“
Njegove grudi su se od smeha zatresle ispod mog obraza, ali me je zagrlio
jače.
„Misliš li da bi to pomoglo?“
„Da.“
Zapravo, imala sam osećaj da se nikada više neću osećati bezbedno dok ne
legnem u sigurnost našeg kreveta, sa zaštitničkom tišinom kuće svuda oko nas,
dok ne osetim njegovu snagu i toplotu oko sebe i u sebi kako podupire moju
odvažnost radošću našeg spajanja i sigurnošću obostranog posedovanja briše
užase bespomoćnosti i zamalo silovanja.
Držao je moje lice među šakama i poljubio me, i na trenutak je strah od
budućnosti i užasa noći iščileo. Zatim se odmakao i nasmešio. Videla sam
njegovu brigu urezanu u borama, ali u njegovim očima nije bilo ničega sem
malog odraza mog lica.
„Na poček, onda“, rekao je tiho.

310
 „
*****

Stigli smo do drugog jela bez incidenata i počela sam pomalo da se opuštam,
mada mi je ruka i dalje drhtala nad konzomeom.
„Baš fascinantno!“, rekla sam u odgovor na priču mlađeg msje Divernija
koga sam slušala, dok su mi uši osluškivale ima li nekih čudnih zvukova sa
sprata. „Ispričajte mi još.“
Uhvatila sam Magnusov pogled dok je služio grofa Sen Zermena koji je
sedeo naspram mene i osmehom mu uputila čestitke koliko sam to mogla sa
ustima punim ribe. I suviše dobro uvežban da bi se smešio na javnom mestu,
on je nagnuo glavu za centimetar i nastavio da se služi. Ruka mi je pošla ka
kristalu oko vrata i nametljivo sam ga pomilovala dok je grof, bez znakova
uznemirenosti na zamišljenom licu, nastavio da prebira po svojoj pastrmki sa
bademima.
Džejmi i stariji Diverni su sedeli jedan do drugog u razgovoru na drugom
kraju stola, zaboravljajući na hranu dok je Džejmi levom rukom pisao brojke
na ceduljici komadom krede. Šah ili posao? pitala sam se.
Kao počasni gost, vojvoda od Sandringama je sedeo u sredini stola. Uživao
je u prvim jelima kao rođeni gurman, i sada je bio zauzet živim razgovorom sa
madam D’Arbanvil, s njegove desne strane. Pošto je vojvoda bio najistaknutiji
Englez u Parizu u to vreme, Džejmi je smatrao vrednim da gaji prijateljstvo s
njim, u nadi da će otkriti eventualne glasine koje bi ga mogle odvesti do
pošiljaoca muzičke poruke Čarlsu Stjuartu. Moja pažnja je, međutim, uporno
lutala od vojvode do džentlmena koji je sedeo naspram njega – Silasa Hokinsa.
Mislila sam da bih mogla umreti na licu mesta i uštedeti nevolje svima
okolo kada je vojvoda prošao kroz vrata, gestikulirajući nehajno preko ramena
i govoreći: „Htedoh da pitam, gđo Frejzer, vi poznajete prisutnog Hokinsa, zar
ne?
Pogled vojvodinih malih, veselih plavih očiju sreo je moj uz naivno
uverenje da će njegovi hirovi biti ispunjeni i nisam imala izbora sem da se
nasmešim i klimnem, i kažem Magnusu da se pobrine da se spremi još jedno
mesto. Kada je Džejmi ugledao g. Hokinsa kako stiže kroz vrata salona,
pogledao je kao da mu treba još jedna doza leka za stomak, ali se pribrao
dovoljno da pruži ruku g. Hokinsu i da počne razgovor o kvalitetu gostionica
na putu do Kalea.
311
 Bacila sam pogled na zidni sat iznad kamina. Koliko još ima do vremena
kada će svi otići? U mislima sam prebrojala sva jela koja su već poslužena i ona
koja će tek doći. Uskoro će poslastica. Zatim salata i sir. Brendi i kafa, porto za
muškarce, likeri za dame. Sat ili dva stimulativnog razgovora. Ne previše
stimulativnog, molim te, bože, ili će se rastegnuti do zore.
Sada su pričali o pretnji uličnih bandi. Batalila sam ribu i dohvatila rolnicu.
„I čuo sam da neke od tih lutajućih bandi nisu sastavljene od ološa, kao što
biste očekivali, već od nekih mladih pripadnika plemstva!“ General D’Arbanvil
je napućio usta zbog monstruoznosti te ideje. „Oni to rade iz razonode –
razonode! Kao da pljačkanje pristojnih ljudi i nasilje nad damama nije ništa
više od borbe petlova!“
„Baš izuzetno“, rekao je vojvoda sa indiferentnošću čoveka koji nikada
nikud ne ide bez pratnje. Veliki tanjir sa slatkišima mu se zaustavio blizu brade
i on je pokupio pet-šest na svoj tanjir.
Džejmi me je kratko pogledao i ustao od stola.
„Ako me izvinite, mesdames, messieurs“, rekao je uz naklon, „imam
stvarno izuzetan porto koji bih voleo da Njegova visost proba. Doneću ga iz
vinskog podruma.“
„Mora da je to Belle Rouge“, rekao je Zil de la Tur, oblizujući usne u
iščekivanju. „Čeka vas izuzetna čast, Vaša visosti. Nikada nigde nisam probao
takvo vino.“
„Ah? Pa, uskoro hoćete, msje prinče“, upao je grof Sen Zermen. „Nešto
još bolje.“ „Sigurno ne postoji ništa bolje od Belle Rouge!“, uzviknuo je
general D’Arbanvil.
„Da, postoji“, objavio je grof, izgledajući samozadovoljno. „Našao sam novi
porto, napravljen i flaširan na ostrvu Gostos, uz obalu Portugala. Boje bogate
kao rubin, i sa ukusom od koga Belle Rouge deluje kao obojena vodica. Imam
ugovor za isporuku cele berbe u avgustu.“
„Zaista, msje grofe?“ Silas Hokins je debele, prosede obrve podigao prema
našem kraju stola. „Da li to znači da ste našli novog partnera za investiranje?
Razumeo sam da su vaši resursi... ispražnjeni, da tako kažemo? Nakon tužnog
uništenja Patagonije.“ Uzeo je desertni sir sa tanjira i lagano ga ubacio u usta.
Mišići grofovih vilica su nabrekli i iznenadna zima se spustila na naš kraj
stola. Na osnovu kosog pogleda g. Hokinsa u mene i smeška koji je vrebao oko
312
 „
njegovih usta zauzetih žvakanjem, bilo je jasno da zna sve o mojoj ulozi u
uništenju nesrećne Patagonije.
Ruka mi je opet pošla ka kristalu oko vrata, ali grof nije gledao u mene.
Crvenilo se diglo od njegovog čipkanog okovratnika i besno je pogledao g.
Hokinsa sa očitom odbojnošću. Džejmi je bio u pravu – on nije čovek koji bi
skrivao svoje emocije.
„Na sreću, msje“, rekao je, prevladavajući gorčinu uz očit napor, „našao
sam partnera koji želi da investira u ovaj poduhvat. Zapravo zemljaka našeg
milostivog domaćina.“ Sarkastično je klimnuo prema vratima na kojima se
upravo pojavio Džejmi, praćen Magnusom koji je nosio ogroman bokal portoa
Belle Rouge.
Hokins na trenutak je prestao da žvaće, a usta su mu ostala ne baš
privlačno otvorena od znatiželje. „Škota? Kog? Nisam mislio da u Parizu ima
Škota u poslu sa vinom sem porodice Frejzer.“
Nesporan blagi sjaj raspoloženja osvetlio je grofove oči kada je pogled
skrenuo sa g. Hokinsa na Džejmija. „Pretpostavljam da je diskutabilno da li se
investitor o kome je reč može smatrati Škotom u ovom času; bez obzira na to,
on je zemljak gospodara Broha Tuaraha. Ime mu je Čarls Stjuart.“
Ova vest je odjeknula onako kako se grof nadao. Silas Hokins je poleteo i
uspravio se uz usklik od koga je počeo da se guši ostacima zalogaja. Džejmi,
koji se upravo spremao da nešto kaže, zatvorio je usta i seo, zamišljeno
posmatrajući grofa. Žil de laTur je počeo da izbacuje usklike i kuglice pljuvačke,
a oboje D’Arbanvilovih je zapanjeno klicalo. Čak je i vojvoda skinuo pogled sa
tanjira i zainteresovano treptao u grofa.
„Stvarno?“, rekao je. „Ja sam razumeo da su Stjuarti siromašni kao miševi.
Jeste li sigurni da vas nije nasankao?“
„Nemam želju da klevećem niti da budim sumnjičenja“, ubacio je Žil de la
Tur, „ali na dvoru je dobro poznato da Stjuarti nemaju novca. Tačno je da je
nekoliko jakobitskih pristalica nedavno tražilo novac, ali bez uspeha, koliko
sam čuo.“
„To je tačno“, upao je mladi Diverni, zainteresovano se naginjući napred.
„Čarls Stjuart je lično razgovarao sa dva bankara koja poznajem, ali niko nije
voljan da mu da nikakvu značajnu sumu pod trenutnim okolnostima.“

313
 Brzo sam pogledala u Džejmija koji je odgovorio jedva primetnim
klimanjem. To je dobra vest. Ali, šta onda reći o grofovoj priči o investiciji?
„Tačno je“, rekao je ratoborno. „Njegova visost je obezbedila pozajmicu od
pedeset hiljada livri od jedne italijanske banke i celu sumu je stavila meni na
raspolaganje, da se koristi za pribavljanje broda i kupovinu berbe iz vinograda
Gostos. Imam potpisano pismo baš ovde.“ Potapšao se po grudima sa
zadovoljstvom, a onda se zavalio i trijumfalno pogledao oko stola, zadržavajući
pogled na Džejmiju.
„Pa, gospodaru“, rekao je, odmahujući ka bokalu koji je na belom platnu
stajao ispred Džejmija, „hoćete li nam dozvoliti da probamo to čuveno vino?
„Da, naravno“, promrmljao je Džejmi. Mehanički je posegnuo za prvom
čašom.
Lujza, koja je ćutke jela tokom većeg delà večere, primetila je Džejmijevu
nelagodu. Kao ljubazna prijateljica, okrenula se ka meni u očitom naporu da
skrene tok razgovora na neku neutralnu temu.
„Baš je divan taj kamen što ga nosiš oko vrata, ma chère“, rekla je,
pokazujući na moj kristal.
„Gde si ga nabavila?“
„Oh, ovo?“, rekla sam. „Zapravo...“
Prekinuo me je prodoran vrisak. Zaustavio je svaki razgovor i njegova
krhka jeka je odzvanjala u kristalu svećnjaka nad nama.
„Mon Dieu“, rekao je grof Sen Žermen usred tišine. „Šta...“
Vrisak se ponovio, pa još jednom. Buka se sručila niz široko stepenište u
hodnik.
Gosti su se digli od trpeze kao jato poplašenih prepelica i slili se u hodnik,
na vreme da vide Meri Hokins, obučenu u iscepane ostatke odeće, kako uleće
u vidokrug na vrhu stepeništa. Stajala je tamo, kao da hoće da ostvari
maksimalan efekat, sasvim otvorenih usta, ruku raširenih preko grudi, gde su
se kroz iscepanu tkaninu i suviše jasno videle masnice od ruku koje su stezale
njene dojke i ruke.
Zenice su joj se skupile u tačkice na svetlu svećnjaka, oči su joj izgledale
kao crna jezera u kojima se ogleda užas. Pogledala je dole, ali očito nije videla
ni stepenište ni gužvu zinulih posmatrača.

314
 „
„Ne!“, vrištala je. „Ne! Pusti me! Molim te, preklinjem te! NE DODIRUJ
ME!“ Onako zaslepljena drogom, očigledno da je osetila nekakav pokret iza
sebe jer se okrenula i mlatila rukama neobuzdano grebući Aleksa Randala koji
je uzalud pokušavao da je uhvati da bi je smirio.
Na nesreću, odozdo su njegovi pokušaji izgledali poprilično kao pokušaji
odbijenog udvarača koji se sprema za dalji napad.
„Nom de Dieu“, izletelo je generalu D’Arbanvilu. „Racaille! Da si je smesta
pustio!“ Stari vojnik je poleteo ka stepenicama sa agilnošću koja je davala
pogrešnu predstavu o njegovim godinama, a ruka je instinktivno pošla ka maču
– koji je, na sreću, odložio kod vrata.
Žurno sam postavila sebe i svoje obilne suknje pred grofa i mlađeg
Divernija koji je pokazivao nameru da pruži podršku generalu, ali nisam mogla
da učinim ništa oko Merinog strica, Silasa Hokinsa. Dok su mu oči iskakale iz
duplji, vinski trgovac je stajao zabezeknut na tren, a onda je oborio glavu i
pojurio kao bik, probijajući se kroz posmatrače.
Unezvereno sam pogledom tražila Džejmija i spazila ga na kraju gomile.
Pogledi su nam se sreli pa sam podigla obrvu u nemom pitanju; u svakom
slučaju, ništa što bih rekla ne bi se moglo čuti zbog bučnog žagora u hodniku,
koji su nadjačali prodorni Merini krici odozgo.
Džejmi je slegnuo ramenima prema meni, a onda se osvrnuo. Videla sam
kako su mu oči sinule kada je blizu zida spazio tronožni stočić na kome je bila
visoka vaza sa hrizantemama. Pogledao je gore, odmeravajući rastojanje,
nakratko zažmurio kao da dušu poverava Bogu, a onda se odlučno pokrenuo.
Skočio je sa poda na stočić, dohvatio ogradu stepeništa i preleteo preko nje
pravo na stepenište, pola metra ispred generala. Bio je to tako akrobatski
podvig da su jedna ili dve dame zadržale dah, a povici divljenja pomešali su se
sa opštim uzvicima užasavanja.
Povici su se pojačali kada je Džejmi prešao preostale stepenike, laktovima
se probio između Meri i Aleksa, zgrabio njega za rame, dobro naciljao i solidno
ga zviznuo u vrh brade.
Aleks, koji je zurio u svog poslodavca zinuvši od zaprepašćenja, samo je
klonuo na kolena i sklupčao se, očiju i dalje razrogačenih, ali odjednom
obnevidelih i praznih kao Merine.

315
 19

Zakletva je pala

at iznad ognjišta je iritirao koliko je bučno kucao. Bio je to jedini

zvuk u kući izuzev krckanja poda i udaljene lupe posluge koja je do
kasno radila dole u kuhinji. Buke mi je odgovarala neko vreme,
istina, ali sada sam htela samo tišinu da bih zalečila svoje istrošene
živce. Otvorila sam kutiju sata i sklonila kontrateg, i kucanje je odmah prestalo.
To je nesporno bila najluđa večera cele sezone. Ljudi koji nisu imali sreće
da budu prisutni mesecima će tvrditi da su bili tu, potkrepljujući svoju tvrdnju
citatima govorkanja i izobličenih opisa.
Konačno mi je Meri pala šaka dovoljno dugo da joj nalijem još jednu
snažnu dozu makovog soka niz grlo. Ona se sručila u jednu gomilu krvave
odeće, oslobađajući me da pažnju okrenem svađi između Džejmija, generala i
g. Hokinsa. Aleks je bio dovoljno razuman da ostane u nesvestici pa sam
njegovo mlitavo telo ostavila pored Merinog na odmorištu, poput para mrtvih
skuša. Izgledali su kao Romeo i Julija izloženi na gradskom trgu za prekor
svojim rođacima, ali je ta sličnost promakla g. Hokinsu.
„Upropašćena!“, uporno je vikao. „Upropastio si moju nećaku! Vikont je
sada sigurno neće hteti! Prljavi škotski kuronjo! Ti i tvoja prostitutka“, okrenuo
se na mene, „kurvo! Podvodačice! Zavodiš nevine mlade devojke u svoje zle
kandže radi zadovoljstva tog propaliteta! Ti...“ Džejmi je, nekako turoban kao
da se već dobro napatio, spustio ruku na rame g. Hokinsa, okrenuo ga i
zviznuo, baš pod mesnatu bradu. Zatim je stajao odsutno trljajući bolnu ruku
i posmatrajući kako se oči zdepastog trgovca vinom izvrću naviše. G. Hokins je
pao uz lamperiju i polako kliznuo duž zida u sedeći položaj.
Džejmi je hladni plavi pogled okrenuo na generala D’Arbanvila, koji je,
posmatrajući sudbinu oborenog, pametno spustio flašu vina kojom je mlatio i
uzmakao za korak.

316
 „
„Oh, nastavi“, podsticao je glas iza mog ramena. „Zašto si stao, Tuarah?
Izudaraj svu trojicu! Počisti ih do kraja!“ General i Džejmi su se istovremeno
besno okrenuli prema živahnom podsticanju iza mene.
„Odlazite, Sen Žermen“, rekao je Džejmi. „Ovo nema veze sa vama.“
Zvučao je umorno, ali je pojačao glas da bi se čuo preko žagora odozdo. Šavovi
na ramenu od sakoa su mu se oparali, a lanena košulja se providela kroz prorez.
Sen Žermenove tanke usne su se izvile u šarmantan osmeh. Očigledno se
grof zabavljao bolje nego ikad u životu.
„Nema veze sa mnom? Kako ovakva događanja mogu da nemaju veze sa
svakim ko je društveno svestan?“ Njegov zadovoljni pogled je prešao preko
odmorišta, zasutog telima. „Na kraju krajeva, ako gost toliko ne ceni
gostoprimstvo Njegovog veličanstva da drži bordel u svojoj kući, zar to nije...
ne, nećeš!“ rekao je, kada je Džejmi zakoračio ka njemu. Nož je iznenada
blesnuo u njegovoj ruci, pojavljujući se kao magijom iz nabrane čipke koja mu
je padala preko zgloba. Videla sam da se Džejmijeva usna blago krivi i kako je
pomerio ramena unutar svog upropašćenog sakoa, zauzimajući stav za borbu.
„Smesta prekini!“, rekao je neki zapovednički glas, i dva Divernija, stariji i
mladi, su se progurala u već zakrčeno odmorište. Diverni Mladi se okrenuo i
zapovednički mahao rukama prema gužvi na stepeništu, koju je dovoljno
zaplašio njegov mrk pogled da se odmakne za korak.
„Ti“, rekao je stariji Diverni, pokazujući na Sen Zermena. „Ako imaš iole
društvene svesti kao što kažeš, zabavićeš se korisno sklanjajući neke od ovih
dole.“
Sen Zermenov pogled se ukrstio sa bankarovim, ali je trenutak kasnije
plemić slegnuo ramenima i nož je nestao. Grof se bez komentara okrenuo i
sišao stepeništem, gurajući druge pred sobom i bučno ih podstičući da odu.
Uprkos njegovom zalaganju i podsticanju Žerara, mlađeg Divernija, većina
gostiju je, zaokupljena skandalom, sa večere otišla tek nakon dolaska
Kraljevske straže.
G. Hokins, koji se do tada oporavio, istog časa je podigao optužbu zbog
kidnapovanja i podvođenja protiv Džejmija. Na trenutak sam stvarno mislila
da će ga Džejmi opet zviznuti – mišići su mu nabrekli ispod ažurnog pliša, ali
se onda predomislio i opustio.

317
 Posle konfuzne rasprave i objašnjenja, Džejmi se složio da ode u štab Garde
u Bastilji da bi tamo – možda – pružio objašnjenje.
Aleks Randal, bled u licu, oznojen i očito nemajući predstavu šta se dešava,
bio je takođe odveden – vojvoda nije čekao da vidi sudbinu svog sekretara, već
je diskretno pozvao svoju kočiju i otišao pre dolaska Garde. Kakva god da mu
je diplomatska misija, njegovo uključivanje u skandal joj ne bi pomoglo. Meri
Hokins su, i dalje nesvesnu, umotali u ćebe i sklonili u kuću njenog strica.
Ja sam zamalo izbegla da i sama budem pokupljena kada se Džejmi tome
jasno usprotivio insistirajući da sam u delikatnom stanju i da nikako ne mogu
biti odvedena u zatvor. Konačno, videvši da je Džejmi više nego voljan da počne
da udara ljude da bi dokazao svoju poentu, kapetan Garde je popustio, pod
uslovom da pristanem da ne napuštam grad. Iako je pomisao na bežanje iz
Pariza imala svoju privlačnost, teško sam mogla otići bez Džejmija, pa sam bez
rezerve dala parole d’honneur.
Dok je grupa milila konfuzno po hodniku, paleći svetiljke i skupljajući
šešire i ogrtače, videla sam Murtaga s masnicama na turobnom licu, kako se
zadržava na rubu rulje. Očito je nameravao da se pridruži Džejmiju, gde god
da je pošao, i osetila sam brzi nalet olakšanja. Moj muž bar neće biti sam.
„Nemoj da se brineš, Sasenah.“ Kratko me je zagrlio, šapućući mi u uvo.
„Vratiću se začas. Ako išta krene naopako...“ Oklevao je, a onda odlučno rekao:
„Neće biti nužno, ali ako ti zatreba prijatelj, idi do Lujze de laTur.“
„Hoću.“ Nisam imala vremena ni za šta sem za ovlaš poljubac, pre nego što
su se gardisti skupili oko njega.
Vrata kuće su se otvorila i videla sam Džejmija kako gleda nazad, opaža
Murtaga i otvara usta kao da će nešto reći. Murtag je, ruku položenih na pojas
sa mačem, besno gledao i gurao se prema Džejmiju, gotovo izbacujući mlađeg
Divernija na ulicu. Usledila je kratka, nečujna bitka dve volje vođena isključivo
besnim pogledima, a onda je Džejmi slegnuo ramenima i rezignirano podigao
ruke.
Zakoračio je napolje na ulicu, ignorišući gardiste koji su se zbili sa svih
strana, ali se zaustavio od pogleda na malu figuru koja je stajala blizu kapije.
Sagnuo se i nešto rekao, a onda se ispravio, okrenuo prema kući i uputio mi
osmeh, jasno vidljiv pri svetlu lampe. Zatim je, uz klimanje glavom starijem

318
 „
msje Diverniju, zakoračio u kočiju koja je čekala i otišao, sa Murtagom koji se
držao za njen zadnji deo.
Fergus je stajao na ulici i gledao za kočijom sve dok je bila na vidiku. Zatim
je, penjući se stepenicama odlučnim korakom, uzeo mene za ruku i poveo me
unutra.
„Dođite, gospo“, rekao je. „Gospodar je rekao da se brinem o vama do
njegovog povratka.“
*****

Sada je Fergus ušao u salon, a vrata su se nečujno zatvorila za njim.

„Obišao sam kuću, gospo“, prošaputao je. „Sve je zatvoreno.“ Uprkos
zabrinutosti, nasmešila sam se zbog njegovog tona jer je tako očito imitirao
Džejmija. Njegov idol mu je poverio odgovornost i očigledno je svoja zaduženja
ozbiljno shvatio.
Pošto me je otpratio do dnevne sobe, otišao je u obilazak kuće kao što je
Džejmi radio svake noći, proveravajući da li su kapci dobro pričvršćeni, reze
navučene na ulaznim vratima – mada sam znala da ih jedva može podići – i da
li su vatre zagrnute. Imao je čađavu fleku od čela do jednog obraza, ali je
protrljao oko pesnicom, tako da je sada njegovo oko treptalo iz čistog belog
prstena, nalik malom rakunu.
„Treba da se odmorite, gospo“, rekao je. „Ne brinite, ja ću biti ovde.“
Nisam se nasmejala, već sam mu se samo osmehnula. „Ne mogu da
spavam, Ferguse. Samo ću sedeti ovde neko vreme. A možda ti treba da odeš u
krevet, ova noć ti je užasno duga.“ Zazirala sam da mu naredim da ode na
spavanje, ne želeći da poremetim njegovo novostečeno dostojanstvo
privremenog gospodara kuće, ali je očito bio iznuren. Mala, koščata ramena su
bila skupljena i podočnjaci su mu se videli ispod očiju, tamniji čak i od garave
fleke.
Bez stida je zevnuo, ali je odmahnuo glavom.
„Ne, gospo. Ostaću sa vama... ako vam ne smeta?“, žurno je dodao.
„Ne smeta mi.“ Zapravo, bio je i suviše umoran da bi pričao ili se vrpoljio
kao obično, i njegovo pospano prisustvo na jastučetu bilo je prijatno, kao da je
to mačka ili pas.
Sedela sam zureći u male plamenove, pokušavajući da dočaram nekakav
privid spokojstva. Pokušavala sam da prizovem slike mirnih jezera, šumskih
319
proplanaka, čak i mračni mir kapele u opatiji, ali izgleda da ništa nije uspevalo;
preko svih slika mira nametali su se prizori od te večeri – snažne ruke i blistavi
zubi koji su dolazili iz tame ispunjene strahom, Merino bledo i obuzeto lice,
kao kopija lica Aleksa Randala, žar mržnje u prasećim očima g. Hokinsa,
iznenadna neverica na licima generala i oba Divernija. Sen Zermenovo
neuspešno prikrivanje užitka u skandalu, treperavo od zlobe kao kristalne
kapljice u svećnjaku. I konačno, Džejmijev osmeh, uveravanje i nesigurnost
koji su se smenjivali pri nepostojanoj svetlosti zanjihanih lampi.
Šta ako se on ne vrati? To je bila misao koju sam pokušavala da potisnem
još od časa kada su ga odveli. Ako ne uspe da odbaci optužbu? Ako je sudija od
onih koji su sumnjičavi prema strancima – pa, u većoj meri nego što je to
obično, dodala sam – lako bi mogao da završi u zatvoru na neodredeno vreme.
A iznad i iza straha da bi ova neželjena kriza mogla da upropasti sav marljivi
rad poslednjih nedelja, bila je slika Džejmija u ćeliji sličnoj onoj u kojoj sam ga
zatekla u Ventvortu. U svetlu trenutne krize, novost da Čarls Stjuart ulaže u
vino delovala je trivijalno.
Ostavljena sama, sada sam imala dovoljno vremena za razmišljanje, ali te
misli izgleda nisu stizale nikuda. Ko ili šta je „La Dame Blanche“? Kakva je to
„bela dama“ i zašto je samo pominjanje njenog imena nateralo napadače u beg?
Vraćajući se u mislima na događaje koji su usledili tokom večere, prisetila
sam se generalovih napomena o kriminalnim bandama koje vršljaju pariškim
ulicama, i kako u nekima od njih ima i plemića. To se uklapalo u govor i
oblačenje vođe ljudi koji su napali mene i Meri, mada su njegovi kompanjoni
delovali znatno grublje po tom pitanju. Pokušala sam da se setim da li mi je taj
čovek odnekud poznat, ali je uspomena na njega bila nejasna i bleda zbog šoka
koji sam pretrpela.
Uopšteno gledano, imao je izvesne sličnosti sa grofom Sen Zermenom,
mada mu je glas bio drugačiji. A opet, ako je grof umešan, sigurno bi se
potrudio da preruši glas kao i lice? Istovremeno, ustanovila sam da mi je gotovo
nemoguće da poverujem da bi grof učestvovao u jednom takvom napadu, a
samo dva sata kasnije sedeo mirno sa druge strane stola i polako jeo supu.
Nervozno sam prošla prstima kroz kosu. Ništa se ne može preduzeti pre
jutra. Ako svane, a Džejmi ne dođe, onda ću poći u obilazak poznanika i onih
za koje pretpostavljam da su prijatelji, od kojih bi neki mogao imati neku vest
320
 „
ili bi želeo da pomogne. Ali sam u noćnim satima bila bespomoćna, nemoćna
da se pokrenem kao vilin konjic u ćilibaru.
Prstima sam zakačila jednu ukrasnu iglu i nestrpljivo je povukla.
Zapetljana u kosu, igla se zaglavila.
„Jao!“
„Evo, gospo. Ja ću.“
Nisam ga čula kako prolazi iza mene, ali sam osetila Fergusove male,
spretne prste u svojoj kosi, kako raspetljavaju maleni ukras. Spustio je iglu sa
strane, a onda, oklevajući, rekao: „Ostale, gospo?“
„Oh, hvala ti, Ferguse“, rekla sam zahvalno. „Ako ti ne smeta.“
Njegov džeparoški dodir je bio lagan i siguran, i guste lokne su počele
slobodno da mi padaju na lice. Malo-pomalo, kako je kosa padala, moje disanje
se usporilo.
„Jeste li zabrinuti, gospo?“ pitao je tihi glas iza mene.
„Da“, rekla sam, i suviše umorna da nastavim da se pretvaram.
„1 ja“, jednostavno je rekao.
Poslednja ukosnica je zvecnula na sto i ja sam se skljokala u fotelji i
zažmurila. Zatim sam opet osetila dodir i shvatila da me on češlja, nežno
četkajući upetljanu kosu.
„Dozvoljavate, gospo?“, rekao je, osećajući kako sam se ukočila od
iznenađenja. „Dame su obično govorile da im to pomaže, kad su zabrinute ili
uznemirene.“ Ponovo sam se opustila pod utešnim dodirom.
„Dozvoljavam“, kazala sam. „Hvala ti.“ Zatim sam upitala: „Koje dame,
Ferguse?“
Na trenutak je oklevao, kao pauk ometen u pletenju mreže, a onda nastavio
da mi brižljivo namešta pramenove.
„Tamo gde sam ranije spavao, gospo. Nisam mogao da izlazim zbog
mušterija, ali mi je madam Eliza dopuštala da spavam u ostavi ispod stepeništa,
pod uslovom da budem tih. A kada bi svi muškarci otišli, pred jutro, onda bih
ja izašao i ponekad bi dame podelile doručak sa mnom.
Ja bih im pomogao oko vezivanja rublja – govorile su da imam najbolji
dodir“, dodao je, uz dosta ponosa, „i češljao bih im kosu kad bi to želele.“

321
 „Mm.“ Tihi šapat četke kroz moju kosu bio je hipnotički. Bez sata iznad
ognjišta nije se moglo odrediti vreme, ali je tišina na ulici napolju bila siguran
znak da je veoma kasno.
„Kako je došlo do toga da spavaš kod madam Elize, Ferguse?“, upitala sam,
jedva se suzdržavajući da ne zevam.
„Rođen sam tamo, gospo“, odgovorio je. Potezi četke su se usporili, a
njegov glas je postao pospaniji. „Pitao sam se koja od dama je moja majka, ali
nikada nisam saznao.“

*****

Probudilo me je otvaranje vrata dnevne sobe. Džejmi je stajao tamo, crvenih

očiju i bled od umora, ali se smešio na prvom sivom svetlu dana.
„Bojala sam se da se nećeš vratiti“, rekla sam trenutak kasnije, u njegovo
teme. Kosa mu je imala blag miris ustajalog dima i loja, a njegov sako, iako sada
već sasvim uništen, bio je topao i solidan, i nisam bila sklona kritici na račun
mirisa te glave koju sam privila sebi na grudi.
„I ja sam“, rekao je pomalo prigušeno i mogla sam da osetim njegov
smešak. Obuhvatio me je oko struka a zatim me je pustio i seo nazad,
sklanjajući mi kosu iz očiju.
„Bože, tako si divna“, tiho je rekao. „Nedoterana i neispavana, sa talasima
kose oko lica. Lepa ljubavi. Da li si presedela ovde celu noć?“
„Nisam bila jedina.“ Pokazala sam prema podu, gde je Fergus ležao
sklupčan na tepihu, sa glavom na jastuku kraj mojih nogu. On se malo pomerio
u snu, usta malo otvorenih, nežno ružičastih i s punim usnama kao kod bebe,
od čega u stvari nije bio daleko.
Džejmi je stavio svoju krupnu ruku na njegovo rame.
„Hajde onda, momče. Dobro si pazio svoju gazdaricu.“ Uzeo je i stavio sebi
na rame dečaka koji je pospano mumlao. „Ti si dobar čovek, Ferguse, i zaslužio
si odmor. Pođi u svoj krevet.“ Videla sam da se Fergusove oči žare od
iznenađenja, a onda se napola zatvaraju kada se opustio klimajući u
Džejmijevom naručju.
Otvorila sam kapke i razgorela vatru dok se Džejmi nije vratio u dnevnu
sobu. On je skinuo uništeni sako, ali je i dalje nosio ostatak fine odeće od sinoć.
322
 „
„Evo.“ Pružila sam mu čašu vina i on ju je popio stojeći, u tri gutljaja,
stresao se, a onda se sručio na malu sofu i pružio čašu želeći još.
„Ni kap“, rekla sam, „dok mi ne kažeš šta se dešava. Nisi u zatvoru i
pretpostavljam da je sve u redu, ali...“
„Nije baš u redu, Sasenah, ali je moglo biti i gore.“
Posle puno potezanja – pri čemu je veliki deo toga činilo g. Hokinsovo
ponavljanje njegovih prvobitnih utisaka – sudija za prekršaje koji je podignut
iz udobnog kreveta da predsedava neplaniroj istrazi gunđavo je presudio da se,
pošto je Aleks Randal jedan od optuženih, on teško može smatrati objektivnim
svedokom. Niti ja, kao supruga i mogući saučesnik druge optužene. Murtag je,
po sopstvenom svedočenju, bio u nesvesti tokom navodnog napada, a dečak
Klodel po zakonu nije mogao da svedoči.
Očigledno, rekao je g. sudija upućujući zloban pogled kapetanu Garde,
jedina osoba koja je mogla da ponudi istinu o tome jeste Meri Hokins, koja je
po svim izveštajima nesposobna da to učini u ovom času. Prema tome, svi
optuženi treba da budu zatvoreni u Bastilju sve dok madmoazel Hokins ne
bude saslušana, a sigurno je msje Le Capitaine mogao to da zaključi i sam?
„Pa zašto onda nisi pod ključem u Bastilji?“, upitala sam.
„Msje Diverni Stariji je ponudio jamstvo za mene“, odgovorio je Džejmi,
povlačeći me dole na sofu kraj sebe. „Sedeo je sklupčan u ćošku kao jež tokom
celog tog prepucavanja. A kada je sudija doneo odluku, on je ustao i rekao da,
pošto je imao prilike da igra šah sa mnom nekoliko puta, smatra da nisam tako
raskalašnog moralnog profila da bih dozvolio da budem umešan u jedan čin do
te mere lišen...“ Prekinuo je i slegnuo ramenima.
„Pa, znaš ti kako se on izražava, onda kada se zaleti. Opšta zamisao je bila
da čovek koji može da ga pobedi u šahu šest puta od sedam ne bi namamio
nedužne mlade devojke u svoju kuću da im se oduzme devičanstvo.“
„Vrlo logično“, suvo sam rekla. „Verujem da je zapravo mislio da, ako te
bace u tamnicu, više nećeš moći da igraš sa njim.“
„Očekujem da je tako“, složio se. Protegnuo se, zevnuo i namignuo mi,
smešeći se.
„Ali sam kod kuće i, upravo sada, nije me mnogo briga zašto. Dođi ovamo
meni, Sasenah.“ Hvatajući me sa obe ruke, stavio me je u krilo, zagrlio me i
uzdahnuo od zadovoljstva.
323
 „Jedino što želim“, mrmljao mi je u uvo, „jeste da skinem ovu prljavu odeću
i legnem sa tobom na tepih pred ognjištem, da zaspim odmah posle, sa glavom
na tvom ramenu, i ostanem tako do sutra.“
„Prilično nezgodno sa poslugu“, primetila sam. „Moraće da čiste oko nas.“
„Ma baš me briga za poslugu“, rekao je ležerno. „Čemu služe vrata?“
„Da bi se na njih kucalo, očigledno“, rekla sam pošto se začulo tiho kucanje.
Džejmi je zastao na trenutak, nosa uronjenog u moju kosu, a onda
uzdahnuo, podigao glavu i pustio ma da iz krila kliznem na sofu.
„Trideset sekundi“, obećao mi je u pola glasa, a onda glasnije rekao:
„Entrez?
Vrata su se otvorila i Murtag je ušao u sobu. Prilično sam zaboravila na
Murtaga u gužvi prethodne noći, i sada sam za sebe pomislila da nemar nije
nimalo doprineo njegovom izgledu.
I njemu je falilo sna kao i Džejmiju; jedno oko koje je bilo otvoreno bilo je
uokvireno crvenilom i krvavo. Drugo je potamnelo i bilo je boje trule banane,
sa prorezom blistavog crnila vidljivim u otoku. Čvoruga na njegovom čelu sada
se isticala – bila je purpurno crvena i velika kao guščije jaje sa gadnom
posekotinom po sredini.
Mali Džejmijev rođak jedva da je reč rekao otkad je oslobođen iz džaka
prethodne večeri. Osim kratkog raspitivanja gde su mu noževi – pokupio ih je
Fergus, tragajući u svom uobičajenom maniru terijera našao je i bodež i sgian
dhu iza gomile đubreta – na povratku je bio natmuren i ćutke nam čuvao leđa
dok smo žurili kroz slabo osvetljene pariške uličice. A kada smo stigli kući,
prodoran pogled njegovog zdravog oka bio je dovoljan da spreči svako
nepromišljeno pitanje kuhinjskog osoblja.
Pretpostavljam da je morao nešto da kaže u commissariat depolice, makar
samo da potvrdi dobar karakter svog poslodavca – mada sam se pitala koliko
bih poverenja imala u Murtaga da sam ja sudija. Ali sada je bio ćutljiv kao
groteskni kipovi Notr-Dama na koje je veoma podsećao.
Međutim, koliko god bio neugledan, izgleda da Murtagu nikada nije
nedostajalo dostojanstvo, pa ni sada. Leđa pravih kao da je progutao motku
prišao je preko tepiha i kleknuo formalno ispred Džejmija, koga nije iznenadilo
takvo ponašanje.

324
 „
Žilavi čovečuljak je izvadio bodež iz pojasa, bez razmetanja, i pružio ga
drškom napred. Koščato izborano lice nije pokazivalo ništa, ali je upotrebljivo
crno oko bez kolebanja bilo upereno u Džejmija.
„Izneverio sam te“, tiho je rekao mali čovek. „I tražim od tebe, kao od svog
poglavice, da mi oduzmeš život da ne bih morao da živim sa tom brukom.“
Džejmi se polako uspravio i osećala sam kako se otrže svom umoru dok je
usmeravao pogled na svog vazala. Bio je prilično miran, sa rukama na
kolenima. Zatim je pružio ruku i pažljivo je stavio na modru čvorugu na
Murtagovoj glavi.
„Nije bruka ako se strada u bici, mo caraidh“, tiho je rekao. „I najveći ratnici
mogu biti nadvladani.“
Ali je mali čovek tvrdoglavo odmahnuo glavom. Crno oko nije ni trepnulo.
„Ne“, rekao je, „nisam pao u bici. Ti si mi ukazao poverenje – da čuvam
tvoju damu i tvoje nerođeno dete, kao i malu Engleskinju. A ja na taj zadatak
nisam obratio dovoljno pažnje čim sam dozvolio da me pogodi udarac kada je
opasnost naišla. Da budem iskren, nisam ni video ruku koja me je oborila.“
Tada je trepnuo, jednom.
„Izdajstvo...“ počeo je Džejmi.
„I vidi šta se izrodilo iz toga“, upao je Murtag. Nikada ga nisam čula da
izgovori toliko reči odjednom za sve vreme otkad sam ga upoznala. „Tvoje ime
je okaljano, tvoja žena napadnuta, a devojka...“ Tanka linija njegovih usana se
stegla načas i žilavi vrat se mrdao kada je progutao. „Već samo zbog toga, gorka
tuga me guši.“
„Aha.“ Džejmi je govorio tiho, klimajući. „Aha, razumem, čoveče. I ja to
osećam.“ Dotakao je kratko svoje grudi, iznad srca. Njih dvojica su mogli biti i
sami, glava samo malo razdvojenih kada se Džejmi pognuo prema starijem
čoveku. Ruku skupljenih u krilu, nisam se ni pomerila ni progovorila – to nisu
moja posla.
„Ali ti ja nisam poglavica, čoveče“, nastavio je Džejmi odlučnijim tonom.
„Nisi mi nikada položio zakletvu i nemam nikakvu moć nad tobom.“
„Aha, to imaš.“ I Murtagov glas je bio postojan, a drška noža nije nijednom
zadrhtala. „Ali...“
„Položio sam ti zakletvu, Džejmi Frejzeru, kada nisi imao više od nedelju
dana, i kad si bio lep momak na grudima svoje majke.“
325
 Osetila sam malo iznenađenje kada se Džejmi razrogačio.
„Kleknuo sam pred Eleninim nogama, kao što sada klečim pred tvojim“,
nastavljao je mali pripadnik klana, držeći usku bradu podignutu. „I zakleo sam
joj se u ime trojnog boga da ću te uvek pratiti, izvršavati tvoje naredbe i čuvati
ti leđa kad odrasteš i kad ti takve usluge budu trebale.“ Grubi glas je tada postao
nežniji, i kapak je pao preko umornog oka.
„Aha, momče. Bdim nad tobom kao nad sopstvenim sinom. Ali sam te
izdao.“
„To nisi uradio i nikad nećeš.“ Džejmi je spustio ruke na Murtagova ramena
i čvrsto ga stegnuo. „Ne, neću uzeti tvoj život jer mi još trebaš. Ali ću ti zadati
zakletvu, i ti ćeš je ispuniti.“ Usledio je dug trenutak oklevanja, a onda je šiljata
crna glava jedva primetno klimnula.
Džejmi je još više utišao glas, ali to nije bio šapat. Držeći srednja tri prsta
desne šake ukočena položio ih je na balčak noža, na spoj drške i sečiva.
„Zadužujem te, onda, tvojom zakletvom meni i tvojom rečju mojoj majci –
nađi one ljude. Progoni ih, i kada budu nađeni, zadužiću te za osvetu zbog časti
moje žene – i za krv nevinosti Meri Hokins.“
Zastao je na trenutak, a onda je sklonio ruku sa noža. Murtag ga je podigao,
držeći ga uspravno za oštricu. Prvi put dajući do znanja da sam ja prisutna,
naklonio se prema meni i kazao: „Kao što je gospodar rekao, gospo, tako ću
učiniti. Položiću osvetu vama pred noge.“
Olizala sam svoje suve usne, ne znajući šta da kažem. Izgleda da nikakav
odgovor nije ni bio potreban; prineo je bodež usnama i poljubio ga, a onda se
odlučno ispravio i zario ga nazad u kaniju.

326
 „
20

La Dame Blanche

unce je već bilo odskočilo do vremena kada smo se presvukli i kad je

doručak poslužen.
„Ono što bih htela da znam“, rekla sam sipajući belu kafu, „jeste ko
je, do đavola, La Dame Blanche?“
„La Dame Blanche?“ Magnus, koji se naginjao preko mog ramena sa korpicom
vrućeg peciva, zapanjio se tako naglo da je jedna rolnica ispala iz korpe.
Spretno sam je uhvatila i okrenula se da pogledam u batlera koji je izgledao
prilično potreseno.
„Da, tako je“, rekla sam. „Ti si čuo za to ime, Magnuse?“
„Pa jesam, gospo“, odgovorio je starac. „La Dame Blanche je une
sorcière.“ „Vračara?“, pitala sam u neverici.
Magnus je slegnuo ramenima, brižljivo umotavajući salvetu oko rolnica i
ne gledajući u mene.
„Bela dama“, promrmljao je. „Zovu je čarobnicom, isceliteljkom. Pa ipak...
ona vidi u središte čoveka i može dušu da mu pretvori u prah i pepeo, ako tamo
ima zla.“ Mrdao je glavom, okrenuo se i žurno se odgegao u pravcu kuhinje.
Videla sam kako mu lakat poskakuje i shvatila sam da se krsti u hodu.
„Isuse Hriste“, rekla sam, okrećući se nazad ka Džejmiju. „Da li si ikada čuo
za La Dame Blanche?“
„Uh? Oh? Oh, aha, čuo... čuo sam priče.“ Džejmijeve oči su bile skrivene
dugim crvenkastim trepavicama dok je nos uranjao u šolju bele kafe, ali je
crvenilo na njegovim obrazima bilo suviše jako da bi se pripisalo vrelini
isparenja.
Zavalila sam se u stolici, prekrstila ruke i oštro ga pogledala.
„Oh, jesi?“, kazala sam. „Da li bi te iznenadilo kada bi čuo da su ljudi koji
su napali Meri i mene sinoć o meni govorili kao o La Dame Blanche?“ doručak
bio na putu iz kuhinje.
„Jesu?“ Na to je podigao pogled, zabezeknut.

327
 Klimnula sam glavom. „Pogledali su me jednom po svetlu, povikali ‘La
Dame Blanche’, a onda pobegli kao da su upravo videli da imam kugu.“
Džejmi je duboko udahnuo i polako ispuštao vazduh. Crvenilo je nestajalo
sa njegovog lica, ostavljajući ga bledim kao beli keramički tanjir pred njim.
„Bože na nebesima“, rekao je, više za sebe. „Bože... na... nebesima!“ Nagnula
sam se preko stola i uzela šolju iz njegove ruke.
„Da li bi hteo da mi kažeš šta tačno znaš o La Dame Blanche?“, nežno sam
predložila.
„Pa...“ Oklevao je, ali je onda smeteno pogledao u mene. „Samo sam...
rekao Glenagariju da si ti La Dame Blanche.“
„Ti si rekao Glengariju šta!“ Zagrcnula sam se od peciva koje sam jela.
Džejmi mi je pomogao udarajući me po leđima.
„Pa to su bili Glengari i Kasteloti, eto šta je bilo“, rekao je braneći se. „Hoću
da kažem, igranje karata i kockica je jedna stvar, ali oni nisu hteli da se zadrže
na tome. I smatrali su da je vrlo zabavno što želim da budem veran svojoj ženi.
Kazali su... pa, rekli su puno toga, i ja... to me je prilično zamorilo.“ Pogledao
je u stranu, a vrhovi ušiju su mu goreli.
„Mm“, rekla sam, pijuckajući čaj. Pošto sam čula Kastelotijev jezik u akciji,
mogla sam da zamislim koliko nemilosrdno zadirkivanje je Džejmi doživeo.
On je ispraznio svoju šolju u jednom gutljaju, a onda se zabavio pažljivim
dosipanjem, držeći pogled fiksiran na čajniku da me ne bi gledao u oči. „Ah
nisam mogao samo da odem i da ih ostavim, zar ne?“ pitao je. „Morao sam da
ostanem sa Njegovom visošću cele noći, a ne bi bilo dobro da me oni smatraju
nemuževnim.“
„Zato si im rekao da sam ja La Dame Blanche“, pitala sam, žestoko se
trudeći da mi se nagoveštaj smeha ne pozna u glasu. „I da ću ti, ako pokušaš da
se zabaviš sa noćnim damama, smežurati intimne organe.“ „Eh, pa...“
„Bože moj, oni su ti poverovali?“ Osećala sam kako se i moje lice zažarilo
od napora da se kontrolišem.
„Bio sam vrlo uverljiv“, rekao je, a ugao usana mu je zatitrao. „Naterao sam
ih sve da se u majku zakunu da će čuvati tajnu.“
„A koliko ste popili do tada?“

328
 „
„Oh, mnogo. Sačekao sam do četrvte boce.“
Prestala sam da se trudim i prasnula sam u
smeh.
„Oh, Džejmi!“, rekla sam. „Pravo si srce!“ Sagnula sam se i poljubila njegov
obraz koji je naglo crveneo.
„Pa“, nespretno je rekao, mažući puter na hleb. „To je bilo najbolje što sam
mogao da smislim. A oni su prestali da mi guraju kurve u naručje.“
„Dobro“, rekla sam. Uzela sam hleb od njega, dodala med i vratila mu ga“
„Teško da mogu da prigovaram zbog toga“, napomenula sam. „Jer je to ne
samo sačuvalo tvoju čednost, već i mene spasio od silovanja.“
„Bogu hvala.“ Spustio je kajzericu i uhvatio me za ruku. „Hriste, da ti se išta
desilo, Sasenah, ja bih...“
„Da“, prekinula sam ga, „ali kako su ljudi koji su nas napali znali da ja treba
da budem La Dame Blanche...“
„Aha, Sasenah.“ Klimnuo mi je glavom. „To može biti ili Glengari ili
Kasteloti, jer su oni bili sa mnom u kući gde je Fergus došao da me pozove kada
ste bili napadnuti. Ali to mora da je bio neko kome su ispričali za to.“
Nisam mogla a da blago ne zadrhtim od prisećanja na masku i podrugljivi
glas iza nje.
On je uzdahnuo i pustio je moju ruku. „Što znači, pretpostavljam, da je
najbolje da odem i posetim Glengarija i saznam koliko je tačno ljudi on zabavio
pričom o mom bračnom životu.“ Prošao je rukom kroz kosu razljućen. „A onda
moram da posetim Njegovu visost i saznam šta je, do đavola, mislio onim
aranžmanom sa grofom Sen Zermenom.“
„Valjda je tako“, rekla sam zamišljeno, „mada je, koliko poznajem
Glengarija, on to do sada razglasio po pola Pariza. Moraću i ja da obavim neke
posete po podne.“
„Oh, da? A koga ćeš to da posetiš, Sasenah?“, upitao je, napeto me
pogledavši. Duboko sam udahnula, spremajući se za iskušenje koje me čeka.
„Prvo majstora Rajmona“, rekla sam. „A zatim Meri Hokins.“

329
 *****

„Lavanda, možda?“ Rajmon se podigao na prste da dohvati teglu sa police. „Ne

zbog dejstva, ali aroma prija, smiruje nerve.“
To zavisi o čijim nervima je reč“, rekla sam, prisećajući se Džejmijeve
reakcije na miris lavande. Bio je to omiljeni miris Džeka Randala, i Džejmi je
za izlaganje parfemu od te biljke smatrao sve drugo samo ne da prija. „U ovom
slučaju, međutim, moglo bi da pomogne. Ako ništa drugo, neće škoditi.“
„Neće škoditi“, zamišljeno je ponovio. „Vrlo uverljivo.“
„To je prvi deo Hipokratove zakletve, znate“, rekla sam mu, posmatrajući
ga kako se saginje da bi preturao po svojim fiokama i kutijama. „Zakletve koju
polaže lekar. ‘Prvo, ne naškodi’.“
„Ah? A da li ste vi položili tu zakletvu, Madona?“ Bistre oči vodozemca su
trepnule ka meni preko ivice visoke tezge.
Osetila sam kako crvenim pred tim upornim pogledom.
„Pa, zapravo, nisam. Ne zaista. Ja nisam pravi lekar. Ne još.“ Ne znam šta
me je nateralo da dodam tu poslednju rečenicu.
„Niste? A ipak hoćete da popravite ono što pravi lekar nikada ne bi
pokušao, znajući da se izgubljeno devičanstvo ne može vratiti.“ Njegova ironija
bila je očita.
„Oh, ne može?“, suvo sam odgovorila. Fergus mi je, uz nešto podsticanja,
ispričao podosta o „damama“ u kući madam Elize. „A šta je sa prasećom
bešikom punom pileće krvi, hm? Ili tvrdite da su takve stvari u nadležnosti
apotekara, a ne lekara?“
On nije imao obrve u pravom smislu te reči, ali se teški greben njegovog
čela malo podigao kao da ga ovo zabavlja.
„A kome to škodi, Madona? Sigurno ne prodavcu. Ni kupcu – on će
verovatno dobiti više zadovoljstva za svoj novac od kupca pravog artikla. Nije
oštećen ni sam himen! Nesumnjivo vrlo moralan i hipokratski trud, u kome će
svakom lekaru biti drago da pomogne?“
Nasmejala sam se. „I verovatno o tome znate više nego većina?“, rekla sam.
„Predložiću tu temu na sledećem odboru Medicinske revije. U međuvremenu,
u nedostatku proizvedenih čuda, šta možemo da učinimo u ovom slučaju?“

330
 „
„Mm.“ Položio je parče gaze na tezgu i nasuo šaku fino usitnjenih osušenih
listova u njeno središte. Oštar, prijatan miris se podigao iz gomilice sivo-
zelenog bilja.
„Ovo je saracenska smesa“, rekao je, vešto savijajući gazu u kvadrat i
zavlačeći krajeve ispod. „Dobra je za smirivanje iritirane kože, manjih
posekotina i rana na intimnim delovima tela.
Korisno, zar ne?“
„Da, zaista“, kazala sam pomalo utučeno. „Kao infuzija ili kao odvarak?“
„Infuzija. Topla, verovatno, u ovom slučaju.“ Okrenuo se prema jednoj
polici i izvukao veliku belu teglu od obojenog porcelana. Na njoj je sa strane
pisalo CHELIDONIUM.
„Za izazivanje sna“, objasnio je. Njegova usta bez usana su se ispravila u
uglovima. „Mislim da je možda bolje izbegavati korišćenje opijumskih derivata;
taj konkretni pacijent je, izgleda, imao nepredvidljivu reakciju na njih.“
„Već ste sve čuli o tome, zar ne?“, rezignirano sam upitala. Teško sam se
mogla nadati da nije. Bila sam svesna da su informacije jedna od najvažnijih
roba koje je prodavao; u skladu sa tim mala radnja je bila ishodište tračeva iz
desetina izvora, od uličnih prodavača do džentlmena sa kraljevskog dvora.
„Iz tri zasebna izvora“, odgovorio je Rajmon. Bacio je pogled kroz prozor,
istežući vrat da bi video ogromni horloge koji je visio sa zida obližnje zgrade.
„A tek je dva sata. Očekujem da ću do mraka čuti još nekoliko verzija događaja
na vašoj večeri.“ Široka, gumasta usta su se otvorila i ispustila slabašan kikot.
„Posebno mi se dopala verzija u kojoj je vaš suprug izazvao generala
D’Arbanvila na dvoboj na ulici, dok ste vi znatno pragmatičnije ponudili msje
grofu da uživa u telu nesvesne devojke ako se uzdrži od pozivanja Kraljevske
garde.“ –
„Mmfm“, rekla sam, zvučeći škotski samosvesno. „Da li stvarno želite da
saznate šta se zaista odigralo?“
Makov tonik, boje bledog ćilibara na popodnevnom svetlu, svetlucao je
dok ga je on nalivao u malu epruvetu.
„Istina uvek može da posluži, Madona“, odgovorio je, pogleda prikovanog
za mali mlaz. „Ona ima vrednost rariteta, znate.“ Spustio je porcelansku teglu
na tezgu uz blag udarac. „I zato zaslužuje fer cenu u razmenu“, dodao je. Novac
za lekove koje sam kupila stajao je na tezgi, novčići su blistali na suncu. Skupila
331
sam oči prema njemu, ali on se samo neodređeno smeškao, kao da nikada nije
čuo za žablje batake u prelivu sa belim lukom.
Horloge napolju je otkucao dva. Izračunala sam rastojanje do kuće
Hokinsovih u Rue Malori.
Jedva pola sata, ako uspem da nađem kočiju. Puno vremena.
„U tom slučaju“, rekla sam, „hoćemo li da odemo u vašu privatnu sobu
nakratko?“

*****

„I to je to“, rekla sam, otpijajući dobar gutljaj šeri brendija. Isparenja u radionici
su bila gotovo jednako jaka kao i ona koja su se dizala iz moje čaše i osećala
sam kako mi se glava širi pod njihovim dejstvom, kao nekakav veliki, veseli
balon. „Pustili su Džejmija da ode, ali smo još uvek pod sumnjom. Mada ne
mogu ni da zamislim da će to potrajati, a vi?“
Rajmon je odmahuo glavom. Promaja je pomerila krokodila iznad naših
glava pa je domaćin ustao da zatvori prozor.
„Ne. Neprijatnost, ništa više. Msje Hokins ima novac i prijatelje, i naravno
da je rastrzan, ali ipak. Očito je da vi i vaš suprug niste krivi ni za šta sem za
prekomernu ljubaznost pokušavajući da devojčinu zlu sreću sačuvate kao
tajnu.“ Dobro je potegnuo iz svoje čaše.
„A to je ono o čemu brinete u ovom času, naravno. Devojka?“
Klimnula sam glavom. „Jedna od stvari o kojima brinem. Ne mogu ništa da
učinim za njenu reputaciju u ovom času. Jedino joj mogu pomoći da se izleči.“
Sarkastično crno oko je virnulo preko metalnog pehara koji je držao.
„Većina lekara koje poznajem rekla bi: ‘Jedino što mogu jeste da pokušam
da je izlečim.’ Vi ćete joj pomoći da se izleči? Interesantno je što zapažate
razliku, Madona. Palo mi je na pamet da ćete je primetiti.“
Spustila sam čašu jer sam dovoljno popila. Vrelina je zračila iz mojih
obraza i imala sam blagi osećaj da mi je vrh nosa ružičast.
„Rekla sam vam da nisam pravi lekar.“ Zažmurila sam nakratko, verujući
da ću i dalje moći da procenim šta je gore a šta dole, pa sam otvorila oči. „Osim
toga, ja sam... hm, imala posla sa slučajem silovanja jednom ranije. Ne možete

332
 „
mnogo toga da učinite spolja. Možda nema mnogo toga što možete da učinite,
tačka“, dodala sam. Predomislila sam se i opet podigla čašu.
„Možda i nema“, složio se Rajmon. „Ali ako je iko u stanju da stigne do
pacijentovog središta, sigurno će to biti La Dame Blanche.“
Spustila sam čašu, zureći u njega. Usta su mi bila nepristojno otvorena pa
sam ih zatvorila. Misli, sumnjičenja i zaključci su pravili haos u mojoj glavi,
sudarajući se međusobno upetljani u slutnje. Privremeno se sklanjajući od
saobraćajne gužve, obratila sam pažnju na drugi deo njegove napomene da bih
imala vremena da razmislim.
„Pacijentovo središte?“
On je posegnuo u jednu otvorenu teglu na stolu, izvukao malo belog praha
i spustio ga u svoj pehar. Boja tamnog ćilibara se odmah pretvorila u boju krvi
i tečnost je počela da ključa.
„Zmajeva krv“, napomenuo je, nehajno mašući ka tečnosti iz koje su izlazili
mehurići. „To pali samo u posudi koja je posrebrena. Time se uništi pehar,
naravno, ali je veoma efektno kada se uradi pod pravim okolnosima.“ Ja sam
tiho zagrgoljila.
Oh, pacijentovo središte“, rekao je kao da se setio nečega o čemu je davno
pričao. „Da, naravno. Svako lečenje se u osnovi obavlja stizanjem do... kako
ćemo to da nazovemo? Duša? Suština? Recimo, središte. Stizanjem do
pacijentovog središta, odake on može da izleći sebe. Sigurno ste to videli,
Madona. Slučajeve toliko bolesnih ili toliko ranjenih da će očito umreti – ali se
to ne desi. Ili onih koji pate od nečeg tako sitnog da bi morali da se oporave uz
odgovarajuću negu. Ali oni odu bez pozdrava, bez obzira na sve što možete
učiniti za njih.“
„Svako ko brine o bolesnima viđao je takve stvari“, oprezno sam
odgovorila.
„Da“, složio se. „I pošto je ponos lekara takav kakav je, on najčešće krivi
sebe za one koji umru i čestita sebi na trijumfu svoje veštine za one koji prežive.
Ali La Dame Blanche vidi suštinu čoveka i okreće ga izlečenju – ili smrti. Zato
grešnik ima dobar razlog da joj dobro pogleda lice.“ Dohvatio je čašu, podigao
je meni u zdravicu, i ispraznio tečnost sa mehurićima. Ostala je blaga ružičasta
fleka na njegovim usnama.

333
 „Hvala“, suvo sam rekla. „Mislim. Znači da to nije bila Glengarijeva
lakovernost?“
Rajmon je slegnuo ramenima, zadovoljan sobom. „Inspiracija je potekla od
vašeg supruga“, rekao je skromno. „A to je stvarno izvrsna ideja. Ali naravno,
iako vaš suprug ceni ljude zbog njihovih prirodnih darova, on se ne može
smatrati autoritetom za natprirodne pojave.“ „A vi se, naravno, možete.“
Krupna ramena su se malo podigla ispod sive plišane odore. Bilo je
nekoliko malih rupa u jednom rukavu, nagorelih po rubovima, kao da su ih
progoreli komadići uglja. Neopreznost tokom prizivanja duhova, pretpostavila
sam.
„Viđeni ste u mojoj radnji“, naglasio je. „Vaše poreklo je misterija. I, kao
što je vaš suprug primetio, moja reputacija je pomalo sumnjiva. Ja se krećem
u... krugovima, da tako kažemo?“, usta bez usana su se raširila u osmeh, „gde
spekulacije o vašem pravom identitetu mogu biti uzete sa neprikladnom
ozbiljnošću. A vi znate kako ljudi pričaju“, dodao je sa utiskom izveštačenog
neslaganja zbog kog sam prasnula u smeh.
Seo je pored pehara i nagnuo se napred.
„Rekli ste da vam je zdravlje madmoazel Hokins jedna od briga, Madona.
Imate li drugih?“
„Imam.“ Otpila sam malo brendija. „Rekla bih da vi čujete mnogo o onome
što se zbiva u Parizu, zar ne?“
Nasmešio se, pogled crnih očiju bio je oštar i srdačan. „Oh, da, Madona.
Šta to želite da znate?“
„Da li ste čuli išta o Čarlsu Stjuartu? Znate li uopšte ko je on?“
To ga je iznenadilo; greben njegovog čela se podigao na tren. Zatim je
dohvatio staklenu čašicu sa stola pred sobom i obrtao je zamišljeno između
dlanova.
„Da, Madona“, rekao je. „Njegov otac je – ili bi trebao da bude – kralj
Škotske, zar ne?“
„To zavisi od vašeg ugla posmatranja“, rekla sam, obuzdavajući malo
podrigivanje. „On je ili kralj Škotske u egzilu, ili pretendent na tron, ali to za
mene nije od velikog značaja. Ono što želim da znam jeste... da li Čarls Stjuart
radi nešto što bi navelo na pomisao da možda planira oružanu invaziju na
Škotsku ili Englesku?“ On se glasno nasmejao.
334
 „
„Pobogu, Madona! Vi ste najneobičnija žena. Imate li ikakvu predstavu o
tome koliko je takva direktnost retka?“
„Da“, priznala sam, „ali je zapravo ne mogu izbeći. Nisam dobra u
okolišanju.“ Pružila sam ruku i uzela bocu od njega. „Da li ste čuli nešto?“
On je instinktivno bacio pogled prema niskim vratima, ali je prodavačica
bila zauzeta mešanjem parfema za jednu govorljivu mušteriju.
„Tek ponešto, Madona, samo usputno pominjanje u formi pisma od
prijatelja – ali je odgovor definitivno potvrdan.“
Videla sam da okleva da mi sve kaže. Nisam skidala pogled sa flaše u mojim
rukama, da bih mu dala vremena da se odluči. Sadržina se valjala uz prijatan
osećaj dok sam flašicu okretala na dlanu. Bila je neobično teška za svoju
veličinu i davala je čudan, gust, fluidan utisak, kao da je ispunjena tečnim
metalom.
„To je živa“, rekao je majstor Rajmon, odgovarajući na neizrečeno pitanje.
Očigledno je njegovo čitanje mojih misli završeno u moju korist, jer je uzeo
bocu nazad, nasuo je u svetlucavu srebrnastu baricu na sto pred nama, i zavalio
se da mi ispriča ono što zna.
„Jedan agent Njegove visosti se raspitivao u Holandiji“, rekao je. „Čovek po
imenu O’Brajen – i čovek neprikladan za svoj posao u tolikoj meri da se nadam
da takvog nikada neću zaposliti“, dodao je. „Tajni agent koji pije preko mere?“
„Svi oko Čarlsa Stjuarta piju preko mere“, kazala sam. „Šta je O’Brajen
radio?“
„Hteo je da počne pregovore o prevozu sablji. Dve hiljade sablji koje treba
da budu kupljene u Španiji i poslate preko Holandije kako bi se prikrila zemlja
njihovog porekla.
„Zašto bi to radio?“, upitala sam. Nisam bila sigurna da li sam prirodno
glupa ili sam samo opijena šeri brendijem, ali je to zvučalo kao besmislen
poduhvat, čak i za Čarlsa Stjuarta.
Rajmon je slegnuo ramenima, gurkajući baricu žive kažiprstom.
„Može se samo nagađati, Madona. Španski kralj je rođak škotskog kralja,
zar ne? Kao i našeg dobrog kralja Luja?“ „Da, ali...“
„Zar nije moguće da on hoće da pomogne stvar Stjuarta, ali ne
otvoreno? Izmaglica od brendija mi se razilazila u glavi.
„Moguće je.“
335
 Rajmon je oštro udario prstom naniže, terajući baricu žive da se razbije u
nekoliko okruglih loptica, koje su se neobuzdano raštrkale po stolu.
„Neko čuje“, blago je rekao, pogleda i dalje prikovanog za kapi žive, „da
kralj Luj zabavlja engleskog vojvodu u Versaju. Neko takođe čuje da je taj
vojvoda tu da bi pogodio uslove trgovine.
Ali opet, retkost je da neko čuje sve, Madona.“
Zurila sam u uskomešane kapi žive, sastavljajući sve te detalje. I Džejmi je
čuo da Sandringamova misija ima i druge ciljeve sem trgovinskih prava. Šta ako
je vojvodina poseta zapravo okrenuta mogućnostima dogovora između
Francuske i Engleske – možda u vezi sa budućnošću Brisela? A ako Luj tajno
pregovara sa Engleskom da podrži njenu invaziju na Brisel – šta bi se onda
moglo očekivati da preduzme Filip od Spanije ako mu se obrati rođak bez
novca, ali sposoban da Englezima u velikoj meri skrene pažnju sa poduhvata u
inostranstvu?
„Tri rođaka Burbona“, mrmljao je Rajmon za sebe. Terao je kuglice jednu
ka drugoj; kada su se loptice dotakle, odmah su se spojile u jednu blistavu kap
koja kao da je nastala čarolijom. Prst koji ih je gurkao naterao je još jednu
kapljicu u masu, i kap je porasla. „Ista krv. Ali, isti interes?“ Prst je ponovo
udario nadole, i svetlucavi delići su se opet razleteli po stolu u svim pravcima.
„Ne bih rekao, Madona“, mirno je rekao Rajmon.
„Razumem“, kazala sam i duboko uzdahnula. „A šta mislite o novom
partnerstvu Čarlsa Stjuarta sa grofom Sen Zermenom?“ Široki žablji osmeh je
postao još širi.
„Čuo sam da Njegova visost često odlazi do dokova ovih dana – da
razgovara sa svojim novim partnerom – naravno. I zagleda usidrene brodove –
tako fine i tako brze, tako... skupe. Škotska zemlja stvarno leži preko mora, zar
ne?
„Tako je“, rekla sam. Zrak svetla je pogodio živu uz blesak, skrećući mi
pažnju na činjenicu da je sunce nisko. Moram da pođem.
„Hvala vam“, rekla sam. „Hoćete li mi se javiti ako čujete još nešto?“
Savio je svoju krupnu glavu graciozno, kosa u zamahu bila je boje žive na
suncu, a onda se naglo trgao.
Ah! Ne dodirujte živu, Madona!“, upozorio me je kada sam pošla prema
kapljici koja se kotrljala ka mom rubu stola. „Istog časa se spaja sa svakim
336
 „
metalom koji dotakne.“ Pružio je ruku i kuglicu nežno povukao ka sebi. „Ne
želite da upropastite svoje divno prstenje.“
„U pravu ste“, rekla sam. „Priznajem da ste do sada bili od pomoći. Niko
nije pokušao da me otruje u poslednje vreme. Pretpostavljam da vi i Džejmi
nećete zajednički organizovati da me spale u Bastilji zbog veštičarenja, zar
ne?“, govorila sam nehajno, ail su mi uspomene na lopovsku rupu i suđenje u
Krejnsmuiru još bile sveže.
„Ni slučajno“, ponosno je rekao. „U Parizu niko nije spaljen zbog
veštičarenja već... oh, najmanje dvadeset godina. Savršeno ste bezbedni. Pod
uslovom da nikoga ne ubijete“, dodao je.
„Potrudiću se“, rekla sam i ustala da pođem.

*****

Fergus mi je bez problema našao kočiju, i kratko putovanje do kuće Hokinsovih

provela sam razmišljajući o nedavnom razvoju situacije. Pretpostavljala sam da
mi je Rajmon zapravo učinio uslugu šireći Džejmijevu sumanutu priču svojim
praznovernijim klijentima, mada me je pomisao da će se moje ime povlačiti po
seansama crne magije ispunilo strepnjom.
Takođe mi je palo na pamet da, pritisnuta vremenom i opsednuta
spekulacijama o kraljevima i mačevima i brodovima, nisam našla priliku da
pitam majstora Rajmona gde – ako uopšte negde – grof Sen Žermen stupa u
njegovu zonu uticaja.
Izgleda da je javno mnjenje grofa čvrsto stavljalo u centar misterioznih
krugova o kojima je Rajmon govorio. Ali, da li kao učesnika ili kao rivala? I da
li se mreškanje tih krugova širi čak i do kraljevih odaja? Govorkalo se da Luja
interesuje astrologija; da li bi mogla da postoji neka povezanost, tamnim
kanalima kabalizma i vraćanja, između Luja, grofa i Čarlsa Stjuarta?
Nestrpljivo sam odmahnula glavom, da je raščistim od isparenja brendija i
besmislenih pitanja. Jedino što se zasigurno može reći jeste da je ušao u opasno
partnerstvo sa Čarlsom Stjuartom, a to je za sada bio dovoljan razlog za brigu.
Kuća Hokinsovih u Rue Malori je bila solidna, reprezentativna
dvospratnica, ali je razdor u njoj bio vidljiv i slučajnom posmatraču. Dan je bio
topao, ali su svi kapci bili dobro zatvoreni da bi sprečili svaki zainteresovani
pogled. Stepenište nije oribano ovog jutra i tragovi prljavih stopala su umazali
337
beli kamen. Ni znaka od kuvarice ili domaćice ispred da se cenjka za sveže
meso i tračari sa uličnim prodavcima. Bila je to kuća spremljena za dolazeću
katastrofu.
Osećajući se i sama nemalo kao vesnik zla, uprkos svojoj relativno veseloj
žutoj haljini, poslala sam Fergusa stepeništem da pokuca umesto mene. Bilo je
nekakvog natezanja između Fergusa i onoga ko je otvorio vrata, ali je jedna od
boljih Fergusovih karakternih crta bila da ne uvažava „ne“ kao odgovor pa sam
se ubrzo našla licem u lice sa ženom koja je, izgleda, bila dama kuće, prema
tome gđa Hokins, Merina strina.
Bila sam prinuđena da izvučem sopstvene zaključke pošto je žena delovala
suviše rastrzano da bi mi pomogla bilo kakvim konkretnim informacijama, na
primer time kako se zove.
„Ali ne možemo da primamo nikoga!“, uporno je uzvikivala, krišom
gledajući preko svog ramena, kao da očekuje da se krupna figura g. Hokinsa
iznenada preteći stvori iza nje. „Mi smo...
imamo... zapravo...“
„Ne želim da se vidim sa vama“, rekla sam odlučno. „Hoću da vidim vašu
nećaku Meri.“ Izgledalo je kao da joj je to ime izazvalo nove napade panike.
„Ona... ali... Meri? Ne! Ona je... Njoj nije dobro!“
„Nisam ni mislila da jeste“, strpljivo sam rekla. Podigla sam korpu na
videlo. „Donela sam joj neke lekove.“
„Oh! Ali... ali... ona... vi... zar niste vi...?“
„Bez veze, ženo“, kazao je Fergus svojim najboljim škotskim akcentom.
Ovaj spektakl sluđenosti posmatrao je prekorno. „Sobarica kaže da je mlada
gazdarica gore u svojoj sobi.“
„Baš tako“, rekla sam. „Povedi, Ferguse.“ Ne čekajući dalji podsticaj, on se
sagnuo ispod pružene ruke koja nam je sprečavala prolaz i otišao u sumornu
dubinu kuće. Gđa Hokins se okrenula za njim uz nerazgovetan krik,
omogućavajući mi da se provučem pored nje.
Jedna sluškinja je bila na dužnosti ispred Merine sobe, stamena osoba u
prugastoj kecelji, ali ona se nije suprotstavila mojoj nameri da uđem. Žalosno
je odmahnula glavom. „Ne mogu ništa da učinim sa njom, madam. Možda ćete
vi imati više sreće.“

338
 „
To nije zvučalo obećavajuće, ali nije bilo mnogo izbora. Bar se ne stiče
utisak da ću nešto pogoršati. Ispravila sam haljinu i gurnula vrata.
Bilo je to poput ulaska u pećinu. Prozori su bili pokriveni teškim smeđim
somotskim zavesama, čvrsto navučenim da bi sprečile ulazak svetla, a i ono
malo svetlosti što je uspelo da se probije bilo je odmah zagušeno dimom koji
se zadržavao od ognjišta.
Duboko sam udahnula i ispustila vazduh kašljući. Nije bilo nikakvog
vrpoljenja figure na krevetu; patetično sitno, zgrbljeno telo ispod perjanog
jorgana. Sigurno je do sada droga iščilela, i nije mogla biti u snu, posle sve one
gužve u hodniku. Verovatno se pretvara da spava, za slučaj da je to njena strina
opet došla da je gnjavi svojim brbljanjem. Ja bih učinila isto da sam na njenom
mestu.
Okrenula sam se i odlučno zatvorila vrata pred žalosnim licem gde Hokins,
a onda sam prišla krevetu.
„To sam ja“, rekla sam. „Zašto ne izađeš pre nego što se ugušiš tu?“
Usledilo je naglo pomeranje posteljine i Meri je iskočila iz jorgana kao
delfin iz morskih talasa i zgrabila me oko vrata.
„Kler! Oh, Kler! Hvala bogu! Mislila sam da te n-nikada više neću videti!
Stric je rekao da si u zatvoru! R-rekao je da ti...“
„Pusti me!“, uspela sam da se oslobodim njenog stiska i da je nateram da
se malo odmakne da bih je dobro pogledala. Bila je crvena u licu, znojava i
raščupana od skrivanja ispod jorgana, ali je inače izgledala dobro. Smeđe oči
su joj bile raširene i bistre, bez znakova intoksikacije opijumom, i mada je
izgledala uzbuđena i uzrujana, bilo je očigledno da se noćni odmor, udružen
sa otpornošću mladosti, pobrinuo za većinu njenih fizičkih povreda. One druge
su me brinule.
„Ne, nisam u zatvoru“, rekla sam, pokušavajući da zaustavim bujicu njenih
pitanja. „Očigledno nisam, mada razlog nije to što se tvoj stric nije svojski
potrudio.“
„A-ali ja sam mu rekla...“ počela je, a onda zamucala i oborila pogled, „bar
sam p-p-pokušala da mu kažem, ali on – ali ja...“
„Ne brini zbog toga“, uveravala sam je. „Bio je toliko zbrkan da ne bi čuo
ništa što ti kažeš, bez obzira na to kako da si objasnila. To inače i nije važno.

339
Važna si ti. Kako se osećaš?“ Sklonila sam tešku tamnu kosu sa njenog čela i
dobro je pogledala.
„U redu“, odgovorila je, i progutala. „Ja... krvarila sam malo, ali je to
prestalo.“ Krv se popela još više na njenim bledim obrazima, ali nije oborila
pogled. „Ja... to je... bolno. D-da li će to proći?“
„Da, hoće“, nežno sam rekla. „Donela sam neke biljke za tebe. Treba ih
prokuvati u vodi i kada se infuzija ohladi, možeš je naneti krpom ili možeš sesti
u kadu kada ih sipaš, ako imaš neku pri ruci. To će pomoći.“ Izvadila sam
svežnjeve bilja iz pletene torbe i položila ih na njen stočić.
Ona je klimnula, ugrizavši se za usnu. Očito je postojalo još nešto što je
htela da kaže, ali se njena prirodna stidljivost borila sa potrebom da stekne
pouzdanje.
„Šta je to?“, upitala sam, što sam direktnije mogla.
„Hoću li da dobijem bebu?“, istrtljala je, dižući uplašen pogled. „Ti si
rekla...“
„Ne“, rekla sam veoma odlučno. „Nećeš. On nije bio u stanju da... svrši.“ U
pregibima suknje sam prekrstila prste obe šake, zdušno se nadajući da sam u
pravu. Šanse su stvarno bile vrlo male, mada sam znala da se i tako neobične
stvari dešavaju.
Ipak, nije je trebalo opterećivati još više oko te male verovatnoće. Od te
pomisli mi je bilo malo muka. Da li je moguće da neka takva nesreća bude
odgovor koji rešava zagonetku Frenkovog postojanja? Odbacila sam tu misao;
mesec dana čekanja će to potvrditi ili opovrgnuti.
„Ovde je prokleto vrelo, kao u furuni“, rekla sam, razvezujući trake ispod
grla da bih mogla da dišem. „I zadimljeno kao u predvorju pakla, kao što je moj
stari ujak umeo da kaže.“ Bez ideje šta, pobogu, da joj kažem sledeće, ustala
sam i obilazila sobu razmičući zavese i otvarajući prozore.
„Strina Helen je rekla da ne smem dozvoliti da me iko vidi“, kazala je Meri,
klečeći u krevetu i posmatrajući me. „Ona kaže da sam o-obeščašćena i da će
ljudi pokazivati na mene na ulici ako izađem.“
„Možda i hoće, propalice jedne.“ Završila sam provetravanje i vratila se njoj.
„Što ne znači da treba živa da se ukopaš i pri tom se ugušiš.“ Sela sam kraj nje
i zavalila se u stolicu, osećajući kako mi prohladan vazduh prolazi kroz kosu
dok je nosio dim iz sobe.
340
 „
Ona je ćutala dugo, igrajući se svežnjevima bilja na stočiću. Konačno je
pogledala u mene, smešeći se odvažno, mada joj je donja usna malo
podrhtavala.
„Bar neću morati da se u-udam za vikonta. Stric kaže da on posle svega n-
nikada neće hteti da se oženi mnome.“
„Ne, verovatno neće.“
Ona je klimnula glavom, gledajući u gazu savijenu u kvadrat na svom
kolenu. Prsti su joj se nespokojno poigravali kanapom, tako da se jedan kraj
razvezao i nekoliko zrnaca zlatnice je ispalo na pokrivač.
„Ja... nekada sam r-razmišljala o tome; o onom što si mi rekla, kako
mmuškarac...“ Zastala je i progutala, i videla sam samo jednu suzu kako pada
na gazu. „Nisam mislila da mogu podneti da mi vikont to uradi. S-sada je to
obavljeno... i n-niko to ne može vratiti i neću nikada morati da to u-uradim
opet... i... i... oh, Kler, Aleks nikada više neće hteti da priča sa mnom! Nikada
ga više neću videti, nikada!“
Pala mi je u naručje, plačući histerično i rasipajući bilje. Prigrlila sam je
sebi uz rame i tapšala je, pokušavajući da je primirim, mada je i meni poteklo
nekoliko suza koje su se neprimećene slile u tamni sjaj njene kose.
„Videćeš ga opet“, prošaputala sam. „Naravno da hoćeš. Njemu to neće
predstavljati nikakvu razliku. On je dobar čovek.“
Mada sam znala da hoće. Videla sam agoniju na licu Aleksa Randala
prethodne noći, i tada sam mislila da je to samo isto bespomoćno sažaljevanje
zbug patnje kakvo sam videla kod Džejmija i Murtaga. Ali otkad sam saznala
da je Aleks Randal priznao Meri svoju ljubav, shvatila sam koliko duboko seže
njegov bol – i njegov strah.
Izgledalo je da je dobar čovek. Ali je takode siromašan, mlađi sin, lošeg
zdravlja i sa malim šansama za napredovanje; položaj koji je imao u potpunosti
je zavisio od dobre volje vojvode od Sandringama. I nisam gajila puno nade da
će vojvoda milostivo gledati na ideju o zajedništvu njegovog sekretara sa
obeščašćenom i upropašćenom devojkom koja nema ni društvene veze ni
miraz da se njima podiči.
A čak i ako Aleks negde nade kuraži da se oženi njome uprkos svemu –
kakve šanse bi oni imali bez novca, odbačeni iz uglednih krugova i sa gnusnom
činjenicom silovanja koja baca senku na njihovo poznanstvo?
341
 Nisam mogla da učinim ništa sem da je držim i da plačem sa njom za onim
što je izgubljeno.
*****

Već je bio sumrak kada sam otišla, sa prvim zvezdama koje su se u slabašnim
pegama pojavljivale iznad dimnjaka. U džepu mi je bilo pismo koje je napisala
Meri, pred propisnim svedocima, koje je sadržavalo njenu izjavu o događajima
prethodne večeri. Kada bude predato odgovarajućim vlastima, bar ne bi trebalo
organi reda više da nas gnjave. Što i nije loše; mnogo nevolja nas je čekalo sa
drugih strana.
Pažljiva, ovog puta zbog opasnosti, nisam se oprla nevoljnoj ponudi g.
Hokinsa da mene i Fergusa pošalje kući u porodičnoj kočiji.
Bacila sam šešir na sto za kartanje u predsoblju, zapažajući brojne poruke
i bukete cveća koje su prepunile srebrni poslužavnik. Očigledno još nismo
parije, mada su se vesti o skandalu sigurno već odavno raširile društvenim
slojevima Pariza.
Odmahnula sam na zabrinuto raspitivanje posluge i požurila gore prema
spavaćoj sobi, bezobzirno odbacujući odeću usput. Osećala sam se suviše
isceđeno da bih brinula o ma čemu.
Ali kad sam otvorila vrata spavaće sobe i ugledala Džejmija zavaljenog u
fotelji kraj vatre, moju apatiju je istog časa smenio nalet nežnosti. Oči su mu
bile zatvorene i kosa je štrcala na sve strane – pouzdan znak mentalne zbrke.
Ali je otvorio oči na najtiši zvuk mog ulaska i nasmešio mi se, očiju bistrih i
plavih pod toplom svetlošću svećnjaka.
„Sve je u redu“, bilo je jedino što je prošaputao dok me je uzimao u naručje.
„Kod kuće si.“ Zatim smo ćutali, dok smo svlačili jedno drugo i konačno se
vratili na zemlju, oboje nalazeći odgađano i prećutno utočište u zagrljaju onog
drugog.

342
 „
21

Vaskrsnuće u zao čas

isli su mi još bile okrenute bankarima kada se naša kočija zaustavila

pred vojvodinom unajmljenom rezidencijom na Rue St. Anne. Bila
je to velika, lepa kuća sa dugim zakrivljenim prilaznim putem
oivičenim jablanima i ogromnim zemljištem. Bogat čovek, vojvoda.
„Da li pretpostavljaš da je zajam koji je dobio od Mancetija Čarls uložio sa Sen
Zermenom?“, upitala sam.
„Mora da je tako“, odgovorio je Džejmi. Navukao je rukavice od svinjske
kože prikladne za formalnu posetu, praveći malu grimasu dok je usku rukavicu
povlačio preko ukočenog domalog prsta svoje desne ruke. „Novac za koji
njegov otac misli da ga troši za sopstveno izdržavanje u
Parizu.“
„Znači da Čarls stvarno pokušava da skupi novac za vojsku“, rekla sam,
osećajući i protiv svoje volje divljenje prema Čarlsu Stjuartu. Kočija se
zaustavila i konjušar je skočio sa nje da bi otvorio vrata.
„Pokušava da skupi novac, u najmanju ruku“, ispravio me je Džejmi,
pomažući mi da siđem.
„Po svemu što ja znam, on hoće da zbriše sa Lujzom de laTur i svojim
kopiletom.“
Odmahnula sam glavom. „Ne bih rekla. Ne po onome što mi je majstor
Rajmon rekao juče.
Sem toga, Lujza kaže da ga ona nije videla otkad su ona i Žil... pa...“
Džejmi je kratko frknuo. „Ona ima bar malo poštenja, znači.“
„Ne znam da li je reč o tome“, napomenula sam, uzimajući ga pod ruku
dok smo se penjali stepenicama ka vratima. „Rekla je da je Čarls toliko besan
na nju što spava sa svojim mužem da je izleteo napolje i ona ga nije videla od
tada. Piše joj strasna pisma s vremena na vreme, zaklinjući se da će doći i
odvesti nju i dete sa sobom čim zauzme mesto na koje ima pravo na svetu, ali
mu ona ne dopušta da dođe da je vidi jer se plaši da će Žil otkriti istinu.“ Džejmi
je ispustio škotsku buku u znak neslaganja.
343
 „Bože, postoji li muškarac koji je siguran da mu neće biti
nabijeni rogovi?“ Nežno sam mu dotakla ruku. „Po svemu
sudeći, nekima preti manja opasnost.“ „Tako misliš?“, rekao je,
ali mi se nasmešio.
Vrata su se otvorila i ukazao se nizak, zdepasti batler, sa ćelavom glavom i
besprekornom uniformom, i sa ogromnim dostojanstvom.
„Gospodaru“, rekao je, klanjajući se Džejmiju, „i gospo, vaš dolazak se
očekuje. Molim vas, uđite.“

*****

Vojvoda je bio oličenje šarma dok nas je primao u glavnom salonu.

„Ma nema veze“, rekao je, odbacujući Džejmijevo pravdanje za nezgodu
na večeri. „Prokleto se lako uzbuđuju ovi Francuzi. Prave užasnu gužvu od
svega. A sada, dopustite da pogledamo sve te fascinantne predloge, hoćemo
li? A možda će vaša dobra dama voleti da se... hm, zabavi proučavanjem...
eh?“ Neodređeno je mahnuo rukom u pravcu zida, ostavljajući otvorenim
pitanje da li bih se mogla zabavljati gledanjem nekoliko velikih slika, dobro
opremljenom bibliotekom, ili sa nekoliko vitrina u kojima je stajala vojvodina
zbirka burmutica.
„Hvala vam“, promrmljala sam uz šarmantni osmeh i odlutala prema
zidu, pretvarajući se da sam zaneta velikom Bušeovom slikom na kojoj je
otpozadi prikazana izuzetno obdarena gola žena koja sedi na steni u divljini.
Ako je to odraz važećih ukusa u ženskoj anatomiji, nije ni čudo što je Džejmi
imao tako visoko mišljenje o mojoj zadnjici.
„Ha“, rekla sam. „Koliko košta rublje, eh?“
„Eh?“ Džejmi i vojvoda su, zapanjeni, digli pogled sa fascikle sa računima
koji su bili tobožnji razlog naše posete.
„Ne obraćajte pažnju na mene“, rekla sam, graciozno mašući rukom. „Samo
uživam u umetnosti.“
„To me čini vrlo zadovoljnim, gospo“, učtivo je rekao vojvoda i istog časa
ponovo zaronio u papire, dok je Džejmi počinjao sa mukotrpnim i pomnim
zadatkom naše posete – neprimetnim izvlačenjem eventualnih informacija
koje bi vojvoda mogao dati o sopstvenoj privrženosti – ili suprotno – prema
misiji Stjuarta.
344
 „
Ja sam imala sopstveni dnevni red za tu posetu, takođe. Dok su se muškarci
sve više udubljivali u svoj razgovor, ja sam se polako primakla vratima
pretvarajući se da zagledam dobro opremljene police. Čim je situacija delovala
čisto, nameravala sam da klisnem u hodnik i pokušam da nađem Aleksa
Randala. Učinila sam šta sam mogla da popravim štetu kod Meri Hokins; sve
dalje trebalo bi da dođe od njega. Po pravilima društvene etikecije, on je nije
mogao posetiti u kući njenog strica niti je ona mogla da stupi u kontakt sa njim.
Ali sam lako mogla da stvorim priliku da se nađu u Rue Tremoulins.
Konverzacija iza mene je spala na poverljivo mrmljanje. Proturila sam
glavu u hodnik, ali nisam odmah ugledala nekog slugu. Pa ipak, sigurno je neki
u blizini; ovako velika kuća mora da ima poslugu koja broji na desetine ljudi.
U ovolikoj kući mi trebaju uputstva da bih pronašla Aleksandera Randala.
Odabrala sam pravac nasumice i išla hodnikom, tražeći nekog slugu kod kog
mogu da se raspitam.
Videla sam neki pokret na kraju hodnika, i pozvala. Ko god da je to bio nije
odgovorio, ali sam čula kako neko tiho hoda po uglačanim podnim daskama.
To je izgledalo kao neobično ponašanje za slugu. Zastala sam na kraju
hodnika i osvrnula se. Još jednak hodnik se pružao pod pravim uglom u odnosu
na onaj u kojem sam stajala, sa vratima sa obe strane u jednom smeru, a sa
druge sa dugim prozorima koji su se otvarali ka prilaznom putu i vrtu. Većina
vrata je bila zatvorena, ali ona najbliža meni bila su odškrinuta.
„Šta, za ime boga, ti tražiš ovde?“ zapanjeno sam uzviknula.
„Oh, uplašili ste me! Pobogu, mislila sam da ću u-umreti.“ Meri Hokins je
obema rukama pritisnula svoj steznik. Lice joj je sasvim ubledelo, a oči su joj
potamnele i raširile se od užasa.
„Nećeš“, rekla sam. „Osim ako tvoj stric sazna da si ovde; onda će te
verovatno ubiti. Ili on to zna?“
Odmahnula je glavom. „Ne. Nisam rekla n-nikome. Uzela sam javni
fijaker.“ „Zašto, za ime boga?“
Brzo se osvrnula kao preplašeni zec koji traži rupu u koju će da zbriše, ali
pošto nije našla nijednu, uspravila se i stisnula vilicu.
„Moram da nađem Aleksa. Moram da r-razgovaram s njim. Da vidim da li
on – da li on...“ Kršila je ruke, i videla sam sa koliko napora se trudi da govori.

345
 „Nije važno“, rezignirano sam rekla. „Razumem. Mada tvoj stric neće, a
neće ni vojvoda.
Njegova visost takođe ne zna da si ovde?“
Odmahnula je glavom, bez reči.
„U redu“, rekla sam, razmišljajući. „Prvo što moramo da uradimo je...“
„Madam? Mogu li da vam pomognem?“
Meri se trgla kao zec, a ja sam osetila kako i meni srce neprijatno skače u
grlo. Prokleti sluga, nikada na pravom mestu u pravo vreme.
Sada nije ostalo ništa sem da se uhvati na bezobrazluk. Okrenula sam se
ka slugi koji je stajao ukočen kao prut na vratima, delujući dostojanstveno i
sumnjičavo.
„Da“, rekla sam, sa onoliko naduvenosti koliko sam uspela da skupim na
brzinu. „Hoćete li, molim vas, reći g. Aleksanderu Randalu da ima posetioce.
„Žalim, ali ne mogu to da učinim, madam“, rekao je sluga, na formalnoj
distanci.
„A zašto ne?“, insistirala sam.
„Jer, madam“, odgovorio je, „g. Aleksander Randal više nije u službi
Njegove visosti. Otpušten je.“ Sluga je dobacio pogled Meri, a onda spustio nos
tri centimetra i udostojio se dovoljno da kaže: „Koliko sam razumeo, msje
Randal odlazi brodom nazad za Englesku.“
„Ne! Nije mogao da ode, nije mogao!“
Meri je jurnula ka vratima i zamalo se zabila u Džejmija kada je ušao.
Ukopala se u mestu boreći se za dah, a on je zabezeknuto zurio u nju.
„Šta...“ počeo je, a onda video mene iza nje. „Oh, tu si, Sasenah. Smislio
sam izgovor da dođem i da te pronađem – Njegova visost mi je upravo rekla da
je Aleks Randal...“
„Znam“, prekinula sam ga. „Otišao je.“
„Ne!“, jadikovala je Meri. „Ne!“ Jurnula je ka vratima i prošla kroz njih pre
nego što je ijedno od nas moglo da je zaustavi; pete su joj kloparale po
uglačanom parketu.
„Prokleta budala!“ Šutnula sam svoje cipele, pokupila svoje suknje i
potrčala za njom. Onako u čarapama, bila sam znatno brža od nje u papučama
sa visokim štiklama. Možda ću uspeti da je stignem pre nego što naleti na još
nekoga i bude uhvaćena, sa pratećim skandalom koji bi se iz toga izrodio.
346
 „
Pratila sam zamah njenih sukanja koje su nestajale za krivinom u holu.
Ovde je na podu bio tepih; ako ne požurim, mogu da je izgubim na raskrsnici
pošto neću moći da čujem po koracima na koju stranu je otišla. Oborila sam
glavu, pojurila iza poslednjeg ćoška i naletela direktno u čoveka koji je dolazio
iz suprotnog smera.
On je ispustio zapanjeno „Huuuf!“ kada sam ga udarila po sredini i zgrabio
me je za ruke da ne padne kada smo se zajedno zanjihali i zateturali.
„Izvinite“, počela sam bez daha. „Mislila sam da ste vi – oh, jebem ti ludog
boga!“
Moj prvi utisak – da sam naletela na Aleksandera Randala – nije trajao više
od delića sekunde koji mi je bio potreban da bih digla pogled iznad fino
isklesanih usta. Usta su bila vrlo nalik Aleksovim, ako se izuzmu duboke bore
oko njih. Ali ove hladne oči mogle su pripadati samo jednom čoveku.
Šok je bio tako veliki da je na tren sve izgledalo paradoksalno normalno;
imala sam nagon da se izvinim, otresem prašinu sa njega i nastavim svoju
poteru, ostavljajući ga zaboravljenog u hodniku, kao prosto slučajan susret.
Moje nadbubrežne žlezde su požurile da isprave taj utisak, šaljući toliku dozu
adrenalina u krvotok da mi se srce zgrčilo kao stegnuta pesnica.
On je i sam ponovo hvatao dah, zajedno sa trenutno poljuljanom
staloženošću.
„Sklon sam da se složim sa vašim mišljenjem, madam, mada se ne bih baš
tako izrazio.“ I dalje me držeći za laktove, malo me je udaljio od sebe, čkiljeći
da vidi moje lice u senovitom hodniku. Videla sam šok kada me je prepoznao i
kako je pobledeo čim je moje lice došlo na svetlo. „Do boga miloga, to ste vi!“,
uzviknuo je.
„Mislila sam da ste mrtvi!“ Trgla sam ruke, pokušavajući da ih oslobodim
iz čeličnog stiska Džonatana Randala.
Pustio mi je jednu ruku da bi protrljao stomak, hladno me zagledajući.
Mršavo lice pravilnih crta bilo je pocrnelo i zdravo; nije se videlo da ga je pet
meseci ranije izgazilo trideset životinja od po četvrt tone. Nije imao čak ni
otisak kopita na čelu.
„Još jednom, madam, delim vaše mišljenje. Bio sam u sličnoj zabludi u vezi
sa stanjem vašeg zdravlja. Možda ste veštica, posle svega – šta ste učinili,
pretvorili se u vuka?“ Obazriva antipatija koja mu se ocrtavala na licu bila je
347
pomešana sa malo praznovernog straha. Na kraju krajeva, kad nekoga isterate
posred čopora vukova u hladnoj zimskoj večeri, skloni ste da očekujete da će
saradivati tako što će smesta biti pojeden. Oznojenost mojih dlanova i srce koje
lupa kao bubanj bili su dokaz uznemirenosti što se neko za koga ste bili sigurni
da je mrtav iznenada pojavljuje pred vama. Pretpostavljam da se i on morao
osećati malo nelagodno.
„Zar ne biste stvarno želeli da znate?“ Poriv da ga iznerviram i poremetim
tu ledenu mirnoću bila je prva emocija koja je izbila na površinu iz uzavrelih
osećanja koja su pokuljala u meni kada sam ugledala njegovo lice. Prstima je
stegao moju ruku, i usne su mu se zategle. Videla sam kako mu mozak radi,
kako počinje da odbacuje pojedine mogućnosti.
„Ako nije vaše, čije je bilo telo koje su ljudi ser Flečera izneli iz podzemne
tamnice?“, insistirala sam, pokušavajući da iskoristim njegovu eventualnu
izbačenost iz takta. Jedan svedok mi je opisao uklanjanje „krpene lutke
okupane krvlju“, verovatno Randalove – sa poprišta stampeda stoke koji je
maskirao Džejmijev beg iz te iste tamnice.
Randal se nasmešio, ne baš raspoloženo. Ako je bio uzdrman kao ja, to nije
pokazivao. Disanje mu je bilo malčice brže nego obično, a bore oko usta i oči
bili su usečeni dublje nego što sam pamtila, ali se nije borio za dah kao riba na
suvom. Ja jesam. Uzimala sam onoliko kiseonika koliko su moja pluća
dopuštala i pokušavala sam da dišem na nos.
„Bio je to moj posilni Marli. Mada, ako vi ne odgovarate na moja pitanja,
zašto bih ja odgovarao na vaša?“ Pogledao me je odozgo nadole, pažljivo
procenjujući moj izgled: svilena haljina, ukrasi u kosi, nakit i čarape na
nogama.
„Udali ste se za Francuza, zar ne?“, upitao je. „Oduvek sam mislio da ste
francuski špijun. Verujem da vas novi muž bolje pazi nego...“
Reći su mu zastale u grlu kada je podigao pogled da vidi čiji su to koraci
upravo skrenuli u hodnik iza mene. Ako sam htela da ga isteram iz takta,
najzad sam uspela. Nijedan Hamlet na sceni nije nikada reagovao na pojavu
duha uverljivijim užasom od onoga koji sam videla urezan na aristokratskom
licu. Šaka koja me je još uvek držala za ruku ukopala mi se u meso i osetila sam
trzaj od šoka koji ga je protresao kao električni udar.

348
 „
Znala sam šta je video iza mene i plašila sam se da se okrenem. Usledila je
duboka tišina u holu; čak je i trljanje čempresa o prozore izgledalo kao deo
mira, kao sveobuhvatna tišina koju prave talasi na dnu mora. Vrlo polako,
oslobodila sam ruku iz njegovog stiska i njegove šaka je hladno pala kraj tela.
Nije bilo nikakvog zvuka iza mene mada sam mogla čuti glasove u sobi na kraju
hodnika. Molila sam se da vrata ostanu zatvorena i očajnički sam pokušavala
da se setim kako je Džejmi naoružan.
Misli su mi bile prazne, a onda su planule od umirujuće vizije njegovog
malog mača koji je visio pored pojasa sa kuke u ormanu, dok sunce svetluca na
emaljiranom balčaku. Ali je i dalje imao svoj nož, naravno, i nožić koji je po
navici nosio u čarapi. Kada je o tome reč, bila sam sasvim sigurna da bi u stisci
svoje gole ruke smatrao savršeno prikladnim. I ako biste se trudili da opišete
moju trenutnu situaciju dok stojim između njih dvojice, u stisci... Progutala
sam još jednom i polako se okrenula.
On je stajao sasvim miran, na oko metar iza mene. Jedan od visokih
zastakljenih prozora blizu njega bio je otvoren i tamne senke čempresovih
iglica su poigravale kao voda po potopljenoj steni. Nije ni pokazivao više izraza
od stene. Šta god da je živelo iza tih očiju bilo je skriveno; bile su široke i prazne
kao prozorska okna, kao da je duša koju odražavaju odavno otplovila.
Nije govorio, ali je trenutak kasnije pružio ruku prema meni. Lebdela je
raširena u vazduhu i konačno sam se pribrala da je uzmem. Bila je hladna i
tvrda i ščepala sam je kao slamku spasa.
On me je privukao, uzeo me za ruku i okrenuo, sve ćuteći i bez promene
izraza. Kada smo stigli do skretanja u hodniku, Randal je progovorio iza nas.
„Džejmi“, rekao je. Glas mu je bio promukao od šoka i imao je primesu
nečega između neverice i preklinjanja.
Tada je Džejmi zastao i okrenuo se da ga pogleda. Randalovo lice je bilo
sablasno bledo, sa malim flekama crvenila na jagodicama. Skinuo je periku,
stezao je u šakama i znoj mu je kvasio lepu crnu kosu do slepoočnica.
„Ne.“ Glas koji je progovorio iznad mene bio je mek, gotovo bezizražajan.
Podigla sam pogled i videla da se i lice uklapa u to, ali da brzi, užareni puls bije
u vratu, a mali trouglasti ožiljak iznad kragne se zacrveneo od vreline.
„Zovu me lord Broh Tuaraha za formalne potrebe“, rekao je blag škotski
glas iznad mene. „A izuzev onoga što zahteva učtivost, vi nikada više nećete
349
govoriti sa mnom – dok me ne budete preklinjali za život pred vrhom mog
mača. Tada možete da upotrebite moje ime jer će to biti poslednja reč koju ćete
izgovoriti.“
Okrenuo se sa iznenađujućom žustrinom, a bleštavi ogrtač se zavijorio
zaklanjajući pogled ka Randalu dok smo skretali iza krivine hodnika.

*****

Kočija je još čekala kod kapije. Plašeći se da pogledam u Džejmija, popela sam
se i zaokupila zavlačenjem pregiba žute svile oko nogu. Škljocanje vrata kočije
nateralo me je da naglo pogledam, ali pre nego što sam mogla da stignem do
ručke, kočija je pošla sa trzajem koji me je bacio nazad u sedište.
Mučeći se i psujući, uspela sam da se dignem na kolena i virnem kroz
prozor. On je otišao. Ništa se nije mrdalo na prilaznom putu sem zanjihanih
senki čempresa i jablanova.
Pomamno sam lupala po krovu kočije, ali je kočijaš samo vikao na konje i
terao ih brže. U to doba je bilo malo saobraćaja, pa smo kloparali uskim
ulicama kao da nas đavo goni.
Kad smo se zaustavili u Rue Tremoulins, ja sam izletela iz kočije,
istovremeno uspaničena i besna.
„Zašto nisi stao?“, zahtevala sam od kočijaša. On je slegnuo ramenima,
bezbedno nedostupan na svom visokom mestu.
„Gospodar mi je naredio da vas odmah odvezem kući, madam.“ Dohvatio
je bič i lagano dodirnuo konja po sapima.
„Stani!“, povikala sam. „Hoću da se vratim!“ Ali se on samo skupio, poput
kornjače, u svoja ramena, pretvarajući se da me ne čuje, dok je kočija tandrkala
dalje.
Pušeći se od nemoći, okrenula sam se ka vratima na kojima se pojavila mala
Fergusova figura, a tanke obrve bile su mu upitno podignute kada je video kako
izgledam.
„Gde je Murtag?“, prasnula sam. Mali pripadnik klana je bio jedini za koga
sam mislila da je sposoban da, pod jedan, nađe Džejmija i, pod dva, da ga
zaustavi.

350
 „
„Ne znam, madam. Možda tamo dole.“ Dečak je klimnuo glavom u pravcu
Rue Gamboge, gde je bilo nekoliko kafana, sa rasponom u pogledu uvaženosti
od onih u kojima bi dama na proputovajnu mogla večerati sa svojim mužem,
do jazbina pored reke, u koje bi čak i naoružan muškarac oklevao da uđe sam.
Stavila sam ruku na Fergusovo rame, koliko zbog oslonca, toliko radi
podsticaja.
„Trči i nađi ga, Ferguse. Što brže možeš!“
Uzbunjen mojim tonom, dipio je sa stepenica i nestao pre nego što sam
mogla da dodam „Pazi se!“ Pa ipak, on je poznavao niže slojeve pariškog života
znatno bolje od mene; niko nije spretniji u migoljenju kroz kafansku gužvu od
bivšeg džeparoša. Bar sam se nadala da je on bivši džeparoš.
Ali sam mogla uspešno da se brinem samo o jednoj stvari u jednom času, i
vizije Fergusa uhvaćenog i obešenog zbog njegovih aktivnosti su se povukle
pred vizijom Džejmijevih poslednjih reči Randalu.
Sigurno, on sigurno ne bi otišao nazad u vojvodinu kuću? Ne, uveravala
sam sebe. Nema mač. Šta god da oseća – a duša me zabolela od pomisli šta
oseća – ne bi postupio prenagljeno. Viđala sam ga u bici ranije, kada mu mozak
radi ledeno smiren, isključen za osećanja koja bi mogla da mu pomute razum.
A zbog toga, više od svega drugog, sigurno će se držati formalnosti. Tražiće
stroge propise, formule kojom bi zadovoljio svoju čast, kao pribežište – nešto
čega će se držati u olujama koje ga nose, do kostiju dubok poriv krvožeda i
osvete.
Zastala sam u predsoblju, mehanički skidajući ogrtač i zastajući pred
ogledalom da popravim frizuru. Razmišljaj, Bošamova, nemo sam terala svoj
bledi odraz. Ako će se boriti u dvoboju, šta je prvo što će mu trebati?
Mač? Ne, nije moguće. Njegov je gore na spratu, visi u ormanu. Iako bi lako
mogao da pozajmi neki, nisam mogla ni da zamislim da bi se u najvažniji
dvoboj svog života upustio naoružan nekim tuđim. Njegov ujak, Daglas
Makenzi, dao mu je taj mač kada je imao sedamnaest godina i pobrinuo se da
bude obučen kako da ga koristi, naučio ga trikovima i prednostima levorukog
mačevaoca služeći se baš tim mačem. Daglas ga je satima terao da vežba,
levoruki protiv levorukog, sve dok nije osetio, kako mi je sam rekao, da snaga
španskog metala oživi, postane produžetak ruke i balčak se zavari za dlan.

351
Džejmi je rekao da se oseća kao go bez njega. A ovo nije bila borba u koju bi
ušao go.
Ne, ako mu mač treba odmah, on bi došao kući da ga uzme. Nestrpljivo
sam prošla rukom kroz kosu, pokušavajući da razmišljam. Prokletstvo, kako
ide protokol dvoboja? Pre nego što se dođe do mačeva, šta se zbiva? Izazov,
naravno. Da li su Džejmijeve reči u hodniku činile to? Imala sam nejasnu
predstavu o ljudima kojima je bačena rukavica u lice, ali nisam znala da li je to
zaista običaj ili samo plod sećanja, rođen iz mašte filmskih stvaralaca.
A onda mi je to došlo. Prvo ide izazov, a zatim mora da se dogovori mesto
– prikladno neupadljivo mesto koje verovatno neće zapaziti policija ili Kraljeva
garda. A da bi se uručio izazov, da se dogovori mesto, potreban je Sekundant.
Ah. Eto kuda je otišao, znači da nađe svog sekundanta. Murtaga.
Čak i ako Džejmi nade Murtaga pre Fergusa, i dalje se treba dogovoriti oko
formalnosti. Počela sam da dišem malo lakše, mada mi je srce i dalje lupalo, a
trake su me suviše stezale. Niko od posluge nije bio u blizini; olabavila sam
trake i udahnula punim plućima.
„Nisam znao da imaš naviku da se svlačiš u predsoblju, inače ne bih ostao
u dnevnoj sobi“, rekao je ironičan škotski glas iza mene.
Okrenula sam se, a srce mi je poskočilo toliko da je moglo da me uguši.
Čovek koji je stajao izdužen u vratima dnevne sobe, ruku raširenih da se
nehajno osloni na dovratak, bio je krupan gotovo koliko i Džejmi, sa istom
zategnutom gracioznošću pokreta, stvarao je istu atmosferu hladne
pribranosti.
Međutim, kosa mu je bila tamna, a duboko usađene oči zamućeno zelene.
Dugal Makenzi, koji je se iznenada pojavio u mom domu kao da su ga moje
misli prizvale. Mi o vuku.
„Šta, za ime boga, radiš ovde?“ Šok što sam ga ugledala je slabio, mada mi
je srce i dalje lupalo. Nisam ništa jela od jutros i nagli talas mučnine me je
preplavio. On je zakoračio napred i uhvatio me za ruku, povukao me ka stolici.
„Sedi malo, devojko“, rekao je. „Rekao bih da se ne osećaš baš najbolje.“
„Vrlo dobro zapažanje“, rekla sam. Crne mrlje su mi lebdele po rubu vidnog
polja, i mali veseli bleskovi su mi igrali pred očima. „Izvinite“, rekla sam učtivo
i stavila glavu među kolena.

352
 „
Džejmi. Frenk. Randal. Dugal. Lica su mi promicala u vizijama, imena kao
da su mi zvonila u ušima. Dlanovi su mi se znojili pa sam ih stavila pod miške,
obgrlivši sebe u pokušaju da zaustavim drhtanje od šoka. Džejmi se neće sa
Randalom suočiti odmah, to je važno. Bilo je malo vremena u kome treba nešto
smisliti i preduzeti nešto preventivno. Ali šta? Ostavljajući podsvest da se rve
sa tim pitanjem, usporila sam disanje i pažnju okrenula stvarima koje su mi
nadomak ruke.
„Ponavljam“ rekla sam, sedajući uspravno i zaglađujući kosu, „šta
radiš ovde?“ Tamne obrve su poletele nagore.
„Da li mi treba razlog da posetim rođaka?“
Još sam osećala ukus žuči, ali su bar ruke prestale da se tresu.
„Pod ovakvim okolnostima, da“, rekla sam. Uspravila sam se, pompezno
zaboravaljajući razvezane trake, i posegnula za flašom brendija. Očekujući to,
Dugal je uzeo čašu sa poslužavnika i nasuo mi normalnu količinu. Zatim me je
odmerio pogledom i udvostručio dozu.
„Hvala“, suvo sam rekla, prihvatajući čašu.
„Okolnosti, eh? A koje su to okolnosti?“ Ne čekajući ni moj odgovor ni
dozvolu, mirno je nasuo još jednu čašu sebi i podigao je u nemarnu zdravicu.
„Za Njegovo veličanstvo.“
Osetila sam kako mi se usta krive u stranu. „Za kralja Džejmsa,
pretpostavljam?“ Otpila sam malo svog pića i osetila kako vrela aromatična
isparenja prže membrane iza mojih očiju. „A da li činjenica da si u Parizu znači
da si preobratio Kolama da misli kao ti?“ Jer mada je Daglas Makenzi bio
jakobit, njegov brat Kolam je predvodio Makenzije iz Leoha kao poglavica.
Bogalj u noge i izobličen od teške bolesti, Kolam više nije svoj klan vodio u
bitke;
Dugal je bio ratni poglavica. I mada je Dugal vodio ljude u borbu, Kolam je
bio taj koji je određivao hoće li do bitke doći.
Dugal je ignorisao moje pitanje i, pošto je ispraznio čašu, istog časa je
nasuo još jedno piće. Uživao je u prvom gutljaju, vidljivo ga motajući po ustima
i ližući poslednju kap sa usana kada ga je progutao.
„Nije loše“, rekao je. „Moram malo da ponesem nazad Kolamu. Treba mu
nešto malo jače od vina, da mu pomogne da prespava noć.“

353
 To je zapravio bio zaobilazan odgovor na moje pitanje. Znači, Kolamovo
stanje se pogoršava. Večito u nekakvim bolovima zbog bolesti koja mu je
razjedala telo, Kolam je uzimao pojačano vino uveče, da bi mu pomoglo da
zaspi. Sada mu treba čist brendi. Pitala sam se kad će početi da uzima opijum
da bi mu laknulo.
Jer kada se to desi, to će biti kraj njegove vladavine klanom. Ovako bez
fizičkih moći, on je komandovao samom snagom svog karaktera. Ali ako moć
njegovog mozga bude izgubljena u bolu i drogama, klan će dobiti novog
predvodnika – Dugala.
Zagledala sam ga preko ruba svoje čaše. Uzvaćao mi je pogled bez ikakvog
stida; slabašni osmeh video se na tim širokim makenzijevskim ustima. Lice mu
je bilo vrlo slično bratovljevom – i sestrićevom – snažno i odvažnih crta, sa
širokim, visokim jagodicama i dugim pravim nosom nalik oštrici noža.
Položivši zakletvu kao mladić od osamnaest godina da će podržavati
vodstvo svog brata, on se držao tog zaveta skoro trideset godina. I držače ga se,
znala sam, do dana kada Kolam umre ili ne bude više u stanju da bude vođa.
Ali će se tog dana ogrtač poglavice spustiti na njegova pleća i pripadnici klana
Makenzi će ga pratiti kuda ih odvede – za grbom Škotske i barjakom kralja
Džejmsa, u prethodnici princa Čarlija Lepog.
„Okolnosti?“, rekla sam, okrećući se njegovom prethodnom pitanju.
„Pretpostavljam da ne bi svako smatrao najukusnijim rešenjem da dođe u
posetu čoveku koga je ostavio da umre i čijoj ženi je pokušavao da se nabaci.“
Pošto je to bio Dugal Makenzi, samo se nasmejao. Nisam tačno znala šta je
to potrebno da se ovaj čovek istera iz takta, ali sam se nadala da ću biti prisutna
kada se to konačno bude dogodilo.
„Nabaci?“, rekao je, usana izvijenih kao da ga to zabavlja. „Ponudio sam ti
brak.“
„Ponudio si mi da me siluješ, koliko pamtim“, prasnula sam. On jeste,
zapravo, ponudio da se oženi mnome – na silu – nakon što je odbio da mi
pomogne u spasavanju Džejmija iz zatvora Ventvort prošle zime. Iako je
osnovni motiv bio posedovanje Džejmijevog imanja Lalibroh – koje bi pripalo
meni nakon Džejmijeve smrti – njemu nije bila sasvim mrska pomisao na neke
manje pogodnosti braka, kao što je redovno uživanje u mom telu.

354
 „
„A što se tiče ostavljanja Džejmija u zatvoru“, nastavio je, ignorišući me kao
i obično, „izgledalo je da nema načina da se izvuče, a nije imalo smisla žrtvovati
dobre ljude u uzaludnom pokušaju. On je prvi koji bi to razumeo. A moja
dužnost je bila da, kao njegov rođak, njegovoj ženi ponudim svoju zaštitu u
slučaju njegove smrti. Ja sam momku bio poočim, zar ne?“ Zabacio je glavu i
ispraznio čašu.
Otpila sam dobar gutljaj pića i progutala brzo da se na zadavim. Brendi mi
je goreo niz grlo i ždrelo, uklapajući se sa vrelinom koja mi se dizala po
obrazima. On je u pravu; Džejmi ga nije krivio zbog ustezanja da provali u
zatvor Ventvort – nije očekivao to ni od mene, i bilo je potrebno čudo da u
tome uspem. Ali iako sam ukratko ispričala Džejmiju o Dugalovoj nameri da
se oženi mnome, nisam pokušavala da prenesem telesne aspekte te namere.
Na kraju krajeva, nisam očekivala ni da ću ikad više videti Dugala Makenzija.
Znala sam iz iskustva da je on od onih koji ugrabe priliku kad im se ukaže;
sa Džejmijem koga uskoro čeka vešanje, nije čekao ni izvršenje kazne pre nego
što je pokušao da pribavi mene i imanje koje je trebalo da nasledim. Ako – ne,
ispravila sam sebe, kada – Kolam umre ili postane nesposoban, Dugal će za
manje od nedelju dana potpuno upravljati klanom Makenzija. I ako je Čarls
Stjuart našao podršku koju je tražio, Dugal će biti tu. On ima izvesno iskustvo
da bude snaga iza trona, na kraju krajeva.
Nagnula sam čašu, razmišljajući. Kolam je imao poslovne interese u
Francuskoj, uglavnom vino i drvna građa. Oni su nesumnjivo bili izgovor za
Dugalovu posetu Parizu, možda su bili i njegov glavni prividni razlog. Ali ima
taj i drugih razloga, bila sam sigurna. A prisustvo princa Čarlsa Edvarda
Stjuarta u gradu gotovo sigurno je jedan od njih.
Jedna se stvar mogla reći za Dugala Makenzija, a to je da susret sa njim
stimuliše mentalni proces, iz same nužnosti da se pokuša i shvati šta je zapravo
namerio u kom času. Inspirisana njegovim prisustvom i dobrom količinom
portugalskog brendija, moja podsvest se zakomešala od začetka jedne ideje.
„Pa, bilo kako bilo, drago mi je što si sada ovde“, kazala sam, vraćajući
praznu čašu na poslužavnik.
„Jeli?“ Debele tamne obrve su se podigle u neverici.
„Da.“ Ustala sam i pokazala prema hodniku. „Dohvati moj ogrtač dok ja
vezujem trake.
355
Treba da pođeš sa mnom u commissariat depolice.“
Videvši kako mu je pala vilica, osetila sam prvi tanak zrak nade. Ako sam
u stanju da Dugala Makenzija uhvatim na iznenađenje, valjda mogu i da
sprečim dvoboj?

*****

„Hoćeš li da mi kažeš šta si smislila da učiniš?“, raspitivao se Dugal, dok je

kočija skakutala oko Cirque du Mireille, izbegavajući veliku kočiju koja je stizala
u susret i zapregu punu povrća.
„Ne“, kratko sam odgovorila, „ali pretpostavljam da ću morati. Da li si znao
da je Džek
Randal još živ?“
„Nisam ni čuo da je mrtav“, razložno je rekao Dugal.
To me je ukopalo na tren. Mada je on, naravno, bio u pravu; mi smo mislili
da je Randal mrtav samo zato što je ser Markus Makranoh tokom Džejmijevog
spasavanja iz zatvora Ventvort pogrešno shvatio da je izgažen on, a ne njegov
posilni. Normalno je da nikakva vest o Randalovoj smrti nije obišla Hajlends
pošto se ona nije ni dogodila. Pokušala sam da prikupim svoje razbacane misli.
„On nije mrtav“, kazala sam. „Već je u Parizu.“
„U Parizu?“ To mu je privuklo pažnju; obrve su mu se podigle i on se
razrogačio od sledeće pomisli.
„Gde je Džejmi?“, oštro je upitao.
Bilo mi je drago što ceni šta je u ovom času najvažnije. Iako nije znao šta
se odigralo između Džejmija i Randala u zatvoru Ventvort – niko nikada to
neće ni saznati, izuzev Džejmija, Randala i, do izvesne mere, mene – znao je
više nego dovoljno o Randalovim ranijim postupcima da bi shvatio šta će tačno
biti prvi Džejmijev potez kada sretne tog čoveka ovde, daleko od utočišta
Engleske.
„Ne znam“, rekla sam gledajući kroz prozor. Prolazili smo Les Halles i miris
ribe mi je ispunjavao nozdrve. Izvukla sam namirisanu maramicu i pokrila nos
i usta. Jak oštar miris zimzeleni kojim sam je parfimisala nije mogao da se nosi
sa zadahom desetina tezgi prodavača jegulje, ali je malo pomogao. Govorila
sam kroz namirisanu lanenu maramicu.
356
 „
„Sreli smo Randala danas neočekivano kod vojvode od Sandringama.
Džejmi me je poslao kući kočijom i od tada ga nisam videla.“
Dugal je ignorisao i smrad i promukle povike žena koje su nudile svoju
robu. Namrštio se ka meni.
„Sigurno je mislio da ubije čoveka?“
Odmahnula sam glavom i objasnila svoje razmišljanje o maču.
„Ne smem dozvoliti da dođe do dvoboja“, rekla sam, spuštajući maramicu
da bih govoriila jasnije. „Neću!“
Dugal je odsutno klimao glavom.
„Aha, to bi bilo opasno. Ne da momak ne bi mogao lako da sredi Randala
– ja sam ga učio, znaš“, dodao je uz malo hvalisanja, „ali kazna za dvoboj je...“
„Zaradio ju je u jednom“, rekla sam.
„U redu“, rekao je polako. „Ali zašto policija? Nisi valjda mislila da momka
uhapse unapred?
Tvog muža?“
„Ne Džejmija“, rekla sam. „Randala.“
Širok kez se pojavio na njegovom licu, mada malo izmešan sa skepsom.
„Oh, je l’ tako? A kako misliš to da izvedeš?“
„Prijateljica i ja smo bile... napadnute na ulici pre nekoliko večeri“, rekla
sam, gutajući knedlu od prisećanja na to. „Ljudi su bili maskirani; nisam mogla
da saznam ko su. Ali jedan od njih je bio iste visine i grade kao Džonatan
Randal. Nameravam da kažem da sam srela Randala u kući danas i prepoznala
ga kao jednog od napadača.“
Dugalove obrve su poletele naviše, a onda su se skupile. Njegov hladni
pogled je preleteo preko mene. Iznenada se javila nova spekulacija u njegovoj
proceni. „Stvarno imaš đavolske živce. Krađa, je li tako?“ „Ne“, rekla sam,
cedeći reč kroz zube.
„Ah.“ Zavalio se u sedište kočije, i dalje gledajući u mene. „Nije ti se ništa
gadno desilo?“ Skrenula sam pogled u stranu, u ulicu koja je prolazila, ali sam
mogla da osetim njegov pogled kako mi zagleda dekolte i klizi preko obline
mojih bedara.
„Meni nije“, rekla sam. „Ali moju prijateljicu...“
„Razumem.“ Cutao je na tren, a onda zamišljeno rekao: „Da li si ikada čula
za ‘Les Disciples du Mal’?“
357
 Trgla sam glavu i pogledala u njega. Leškario je u uglu kao šćućurena
mačka, posmatrajući me očima skupljenim zbog sunca.
„Ne. Šta su oni?“, raspitivala sam se.
Slegao je ramenima i seo uspravno, zureći mimo mene u sve bliže zdanje
Quai des Orfèvres, koje je, sivo i preteče, lebdelo nad Senom koja je svetlucala.
„Društvo – u neku ruku. Mladi muškarci iz boljih porodica, sa
interesovanjima... nezdravim, možemo li to tako da nazovemo?“
„Hajde“, rekla sam. „A šta tačno znaš o tim Les Disciples?“
„Samo ono što sam čuo u kafani u gradu“, rekao je. „Da to društvo zahteva
mnogo od svojih članova i da je cena inicijacije velika... po nekim merilima.“
„A to je?“ Izazivala sam ga pogledom. On se prilično sumorno nasmešio
pre nego što je odgovorio.
„Devičanstvo, kao prvo. Bradavice udate žene, kao drugo.“ Kratko je
pogledao u moje grudi.
„Tvoja prijateljica je devica, zar ne? Ili je bila?“
Osećala sam vrelinu i hladnoću naizmenično. Obrisala sam lice
maramicom i zatakla je u džep ogrtača. Morala sam da napravim dva pokušaja
pošto mi je ruka drhtala.
„Bila je. Šta si još čuo? Znaš li ko je uključen u Les Disciples?“
Dugal je odmahnuo glavom. Bilo je srebrnih niti u crvenkastosmeđoj kosi
na njegovim slepoočnicama i one su hvatale popodnevno svetlo.
„Samo glasine. Vikont De Buska, najmlađi od Šarmisovih sinova – možda.
Grof Sen Žermen.
Eh! Jesi li dobro, devojče?“
Nagnuo se napred, užasnut, i piljio u mene.
„Fino“, rekla sam, duboko dišući na nos. „Prokleto fino.“ Izvukla sam
maramicu i obrisala hladan znoj sa čela.
„Ne mislimo da vam naudimo, mesdames.“ Ironični glas je odjekivao u
mračnom delu mog pamćenja. Čovek sa zelenom košuljom je bio srednje visine
i taman, vitak i uskih ramena. Ako taj opis odgovara Džonatanu Randalu,
odgovara i grofu Sen Zermenu. Ali, da li bih prepoznala njegov glas? Da li bi
ijedan normalan čovek mogao sedeti preko puta mene za večerom, jesti
prelivenog lososa i voditi uglađeni razgovor samo dva sata posle incidenta u
Rue du Faubourg St.-Honore?
358
 „
Mada, kad logično razmislim, zašto ne bi? Ja jesam, ako ništa drugo. A i
nemam nikakav poseban razlog da smatram da je grof normalan čovek – po
mojim merilima – ako su glasine tačne.
Kočija se zaustavila i bilo je malo vremena za premišljanje. Da li ću upravo
doprineti da čovek odgovoran za nasilje nad Meri ode slobodan, a istovremeno
se pobrinuti da Džejmijev najomraženiji neprijatelj bude bezbedan? Udahula
sam duboko i neravnomerno. Prokleto malo izbora imam, pomislila sam. Život
je najvažniji, a pravda će morati da sačeka svoj red.
Kočijaš je sišao i pružio ruku da otvori vrata. Ugrizla sam se za usnu i
pogledala u Dugala Makenzija. Pogledi su nam se sreli i on je malo slegnuo
ramenima. Šta hoću od njega?
„Hoćeš li da podržiš moju priču?“, naglo sam upitala.
Pogledao je u visoko zdanje Quai des Orfèvres. Briljantno popodnevno
svetlo je blistalo kroz otvorena vrata.
„Jesi li sigurna?“, upitao je.
„Da.“ Usta su mi bila suva.
Kliznuo je preko sedišta i pružio mi ruku.
„Moli se Bogu da oboje ne završimo u ćeliji“, kazao je.

*****

Sat kasnije smo izašli u praznu ulicu ispred commissariat de police. Ja sam
kočiju poslala kući da je neko ko nas poznaje ne bi video kako stoji ispred Quai
des Orfèvres. Dugal mi je ponudio ruku i ja sam je iz nužda prihvatila. Zemlja
je ovde bila blatnjava pod nogama, a kaldrma ulice činila je hodanje u
papučama sa visokom potpeticom nesigurnim.
„Les Disciples“, rekla sam dok smo polako odmicali obalom Sene prema
tornjevima NotrDama. „Da li stvarno misliš da je grof Sen Zermen mogao biti
jedan od ljudi koji... koji su nas zaustavili u Rue du Faubourg St.- Honoré?“
Počinjala sam da se tresem od reakcije i umora – kao i od gladi; ništa nisam
pojela od jutros i taj propust je počinjao da se oseća. Samo su me nervi držali
tokom razgovora sa policijom. Sada je potreba za razmišljanjem prošla, a sa
njom i mogućnost da to činim.
Dugalova mišica je bila tvrda pod mojom šakom, ali nisam mogla da
podignem pogled u njega; sva pažnja mi je bila potrebna da bih gledala gde
359
gazim. Skrenuli smo u Rue Elise i kaldrma je bila sjajna od vlage i prljava od
raznog đubreta. Nosač koji je nosio sanduk zastao nam je na putu da pročisti
grlo i bučno se iskašljao na ulicu meni pred noge. Zelenkasta grudva se uhvatila
za krivinu kamena, i konačno kliznula da bi sporo plutala na površini barice
koja se pružala na mestu kamena koji je nedostajao.
„Mfm.“ Dugal je gledao na sve strane tražeći neku kočiju, čela nabranog od
zamišljenosti. „Ne mogu da kažem; čuo sam i gore od toga za tog čoveka, ali
nisam imao čast da ga upoznam.“ Dobacio mi je pogled.
„Hrabro si se nosila dosad“, kazao je. „Oni će spakovati Džeka Randala u
Bastilju za manje od sata. Ali će morati čoveka da puste pre ili kasnije, a ne bih
se baš kladio da će se Džejmijeva narav u međuvremenu smiriti. Hoćeš li da
razgovaram s njim – da ga ubedim da ne uradi nešto blesavo?“
„Ne! Za ime boga, drži se podalje od toga!“ Tutnjava točkova kočije je bila
bučna po kaldrmi, ali sam pričala toliko glasno da je Dugal podigao obrve od
iznenađenja.
„U redu, onda“, blago je rekao. „Ostaviću tebi da ga središ. On je tvrdoglav
ko mazga... ali pretpostavljam da ti umeš s njim, zar ne?“ To je rečeno uz pogled
iskosa i smeškanje nekog ko je siguran da je pogodio.
„Snaći ću se.“ Hoću. Moraću. Jer je sve što je Dugal rekao bilo istina. Čista
istina. A istovremeno i daleko od istine. Jer bih ja rado poslala interese Čarlsa
Stjuarta i njegovog oca do đavola, žrtvovala svaku nadu da ću zaustaviti
njegovo strmoglavo hitanje u ludoriju, rizikovala čak i da Džejmsa pošalju u
zatvor samo da bih zalečila razdor koji je Randalovo vaskrsnuće otvorilo u
Džejmijevim mislima. Pomogla bih mu da ubije Randala i osećala bih samo
radost dok to činim, da nije jedne stvari. Samo je jedna stvar uspevala da zaseni
njegov osećaj muškosti, njegov ugroženi duševni mir. Frenk.
To je bila jedina ideja koja me je terala u ovom danu, držala me i znatno
iza tačke gde bih sa zadovoljstvom dočekala kolaps. Mesecima sam mislila da
je Randal mrtav i bez dece, i plašila sam se za Frenkov život. Ali sam u tim istim
mesecima bila utešena prisustvom jednostavnog zlatnog prstena na domalom
prstu leve ruke.
Upotpunjavajući se sa Džejmijevim srebrnim prstenom na mojoj desnoj,
on je bio talisman u mračnim satima noći, kada su sumnje stizale odmah iza
snova. Ako i dalje nosim njegov prsten, onda će čovek koji mi ga je dao živeti.
360
 „
Rekla sam to sebi hiljadu puta. Bez obzira na to što nisam znala kako neko
nesporno mrtav može da začne naslednu liniju koja vodi ka Frenku; prsten je
tu i Frenk će živeti.
Sada sam znala zašto prsten još sija na mojoj ruci, a metal je hladan kao i
moj smrznuti prst. Randal je živ, i dalje može da se oženi, i dalje može postati
otac deteta koje će proslediti život Frenku. Sem ako ga pre toga Džejmi ne
ubije.
Preduzela sam one korake koje sam mogla u tom trenutku, ali je činjenica
sa kojom sam se suočila u vojvodinom hodniku ostala. Cena Frenkovog života
je Džejmijeva duša, a kako mogu da izaberem između njih?
Nailazeći fijaker je ignorisao Dugalovo mahanje i proleteo je bez
zaustavljanja, a točkovi su prošli dovoljno blizu da blatnjavom vodom isprskaju
Dugalove svilene čarape i rub moje haljine.
Uzdržavajući se od bujice iskrenog gelskog, Dugal je mahao pesnicom
prema kočiji koja se udaljavala.
„I, šta sada?“, upitao je retorički.
Kapljica pljuvačke sa nešto sluzi plutala je po barici kraj mojih nogu,
reflektujući sivo svetlo. Mogla sam da osetim hladni šlajm na svom jeziku.
Ispružila sam ruku i uhvatila Dugalovu mišicu, tvrdu kao grana javora. Tvrdu,
ali je izgledalo kao da se vrtoglavo uvija, gurajući me daleko preko hladne i
svetlucave, blatnjave vode u blizini koja je zaudarala na ribu. Crne fleke su mi
zaigrale pred očima.
„Sada“, rekla sam, „će mi biti muka.“
Bližio se zalazak sunca kada sam se vratila u Rue Tremoulins. Kolena su mi
klecala i predstavljalo mi je napor da spuštam nogu pred nogu na stepeništu.
Otišla sam pravo u spavaću sobu da skinem ogrtač, pitajući se da li se Džejmi
vratio.
Jeste. Ukopala sam se u mestu na vratima, pregledajući sobu. Moja kutija
sa lekovima je ležala otvorena na stolu. Makaze koje sam koristila za sečenje
zavoja ležale su poluotvorene na mom toaletnom stočiću. One su bile nešto
maštovito, dao mi ih je majstor za noževe koji je povremeno radio u L’Hôpital
des Anges-, ručke su bile pozlaćene, napravljene u obliku rodine glave, tako da
su dugi kljunovi sačinjavali srebrna sečiva makaza. Svetlucale su na zracima
zalazećeg sunca, ležeći u oblaku crvenkastozlatnih niti svile.
361
 Načinila sam nekoliko koraka ka toaletnom stočiću i svilenkaste,
svetlucave niti su se podigle u vazduhu koji je uskomešao moj pokret, lebdeći
preko stola.
„Isuse“, izustila sam. On je bio tu, nema sumnje, ali je otišao. Kao i njegov
mač.
Kosa je ležala u gustim, blistavim nitima tamo gde je pala, zatrpavajući
toaletni stočić, stolicu i pod. Pokupila sam ostriganu loknu sa stola i držala je,
osećajući fine, meke dlake kako mi se razdvajaju među prstima kao niti
izvezene svile. Osetila sam hladnu paniku koja je počela negde između mojih
lopatica i u vidu jeze mi se spustila niz kičmu. Prisetila sam se Džejmija kako
sedi na fontani iza kuće Roanovih i priča mi kako se borio u svom prvom
pariškom dvoboju.
„Traka koja mi je držala kosu je pukla pa mi je vetar nosio kosu u lice tako
da sam jedva mogao da vidim šta radim. “
Nije rizikovao da se to ponovi. Videvši dokaze koji su ostali iza, osećajući
loknu kose u svojoj ruci, meku i kao živu, mogla sam da zamislim hladnu
rešenost sa kojom je to obavio; šljiskanje metalnih sečiva uz lobanju dok je
odsecao svu mekoću koja bi mu mogla zakloniti vidno polje. Ništa neće stajati
između njega i ubijanja Džonatana Randala.
Ništa sem mene. I dalje držeći uvojak njegove kose, otišla sam do prozora
i zurila napolje, kao da se nadam da ću ga videti na ulici. Ali je Rue Tremoulins
bila mirna, ništa se nije pomeralo sem treperavih senki jablanova pored kapije
i malih pokreta nekog sluge koji je stajao kraj kapije kuće s leve strane,
razgovarajući sa čuvarom koji se razmahivao lulom da bi naglasio ono što
govori.
Kuća je tiho brujala oko mene jer su se dole odvijale pripreme za večeru.
Nikakvo društvo se ne očekuje večeras, pa je uobičajena vreva bila zauzdana;
jeli smo jednostavno kada smo sami.
Sela sam na krevet i zažmurila, prekrstivši ruke preko ispupčenog stomaka,
čvrsto stežući uvojak kao da ću njega štititi sve dok ga ne pustim.
Da li sam stigla na vreme? Da li je policija našla Džeka Randala pre
Džejmija? Šta ako su stigli istovremeno, ili baš na vreme da zateknu Džejmija
kako izaziva Randala na dvoboj? Protrljala sam loknu između palca i kažiprsta,
rasplićući odsečene krajeve u blesak riđe i ćilibarske. Pa, ako je tako, bar će
362
 „
obojica biti sigurna. U zatvoru, možda, ali je to bio manji problem u poređenju
sa ostalim opasnostima.
A ako je Džejmi našao Randala prvi? Bacila sam pogled napolje; svetlo je
čilelo brzo. Dvoboji su tradicionalno održavani u zoru, ali nisam znala da li će
Džejmi čekati jutro. Možda su ovog časa licem u lice na nekom skrovitom
mestu, gde zveket metala i ranjavanje na smrt neće privući nimalo pažnje.
To će biti smrtonosna borba. Ono što stoji između ta dva čoveka biće
rešeno samo smrću. A čija će to smrt biti? Džejmijeva? Ili Randalova – a sa njim
i Frenkova? Džejmi je verovatno bolji mačevalac, ali će kao izazvani Randal
imati pravo da bira oružje. A uspeh sa pištoljima manje leži u veštini onog ko
ga koristi nego u sreći; samo pištolji najbolje izrade gađaju pravo, a čak i oni
ponekad ne opale ili nekako omanu. Iznenada mi se javila vizija Džejmija,
mlitavog i tihog na travi, dok iz prazne očne duplje kulja krv, a miris crnog
baruta je jak među prolećnim mirisima Bois de Boulogne.
„Šta to, do đavola, radiš, Kler?“
Trgnula sam glavu tako naglo da sam se ugrizla za jezik. Oba njegova oka
su bila prisutna i na svojim mestima, zurila su u mene sa obe strane nosa nalik
sečivu. Nikada ga ranije nisam videla sa tako kratko ošišanom kosom. Od toga
je izgledao kao neznanac, snažne kosti njegovog lica su se isticale ispod kože,
a oblina njegove lobanje bila je vidljiva ispod kratke guste kose.
„Šta radim?“, ponovila sam kao jeka. Progutala sam, vraćajući nešto vlage
u usta. „Šta radim?
Sedim ovde sa uvojkom tvoje kose u ruci, pitajući se da li si mrtav ili ne! Eto
šta radim!“
„Nisam mrtav.“ Prišao je do ormana i otvorio ga. Nosio je mač, ali se
presvukao posle naše posete Sandringamovoj kući. Sada je bio obučen u svoj
stari kaput – onaj koji mu omogaćava slobodne pokrete ruku.
„Da, primetila sam“, rekla sam. „Baš pažljivo s tvoje strane što si došao da
mi to kažeš.“
„Došao sam po svoju odeću.“ Izvukao je dve košulje i svoj dugački ogrtač i
položio ih preko stolice, a zatim je nastavio da pretura po fiokama u potrazi za
čistim rubljem.
„Svoju odeću? Gde to, pobogu, ideš?“ Nisam znala šta da očekujem kad sam
ga ponovo videla, ali sigurno nisam očekivala ovo.
363
 „U gostionicu.“ Kratko me je pogledao, a onda očito zaključio da
zaslužujem više od ove dve reči objašnjenja. Okrenuo se i pogledao me, očima
plavim i neprozirnim kao azurit.
„Kada sam te poslao kući kočijom, šetao sam malo dok se nisam opet
pribrao. Zatim sam došao kući da uzmem svoj mač, i vratio se u vojvodinu kuću
da izazovem Randala na dvoboj.
Batler mi je rekao da je Randal uhapšen.“
Pogled mu se zadržao na meni, dalek kao morske dubine. Progutala sam
još jednom.
„Otišao sam do Bastilje. Oni su mi kazali da si pod zakletvom optužila
Randala, rekavši da je on napao tebe i Meri Hokins pre neko veče. Zašto, Kler?“
Ruke su mi se tresle i ispustila sam uvojak kose koji sam držala. Pošto mu
se kohezija poremetila od držanja, on se raspao i fine riđe dlake su se rasule po
mom krilu.
„Džejmi“, rekla sam, a i glas mi se tresao, „Džejmi, ne možeš da ubiješ
Džeka Randala.“ Jedan ugao njegovih usana se trgao, sasvim malo.
„Ne znam da li da budem dirnut tvojom brigom za moju sigurnost ili da
budem uvređen tvojim nedostatkom poverenja. Ali u svakom slučaju, nema
potrebe da brineš. Mogu da ga ubijem. Lako.“ Poslednja reč je izgovorena tiho,
sa tonom u pozadini u kome su se mešali otrov i zadovoljstvo.
„Nisam to mislila! Džejmi...“
„Na sreću“, nastavljao je kao da me ne čuje, „Randal ima dokaz da je bio u
vojvodinoj rezidenciji tokom cele večeri kada se odigralo silovanje. Čim policija
završi razgovore sa gostima koji su bili prisutni i bude zadovoljna što je Randal
nevin – u pogledu te optužbe, ako ništa drugo – pustiće ga da ode. Ja ću ostati
u gostionici dok ne bude slobodan. A onda ću ga naći.“ Njegov pogled je bio
prikovan za orman, ali je očito video nešto drugo. „On će me čekati“, tiho je
kazao.
Nagurao je košulje i veš u putnu torbu i prebacio ogrtač preko ruke.
Okretao da se da izađe na vrata kada sam skočila iz kreveta i uhvatila ga za
rukav.
„Džejmi! Za ime boga, Džejmi, slušaj me! Ne možeš da ubiješ Džeka
Randala jer ti ja neću dopustiti!“
Zurio je u mene potpuno zaprepašćen.
364
 „
„Zbog Frenka“, rekla sam. Pustila sam mu rukav i zakoračila unazad.
„Frenk“, ponovio je, odmahujući glavom lagano kao da hoće da prekine
zujanje u ušima.
„Frenk.“
„Da“, rekla sam. „Ako sada ubiješ Džeka Randala, onda Frenk... neće
postojati. Neće se ni roditi. Džejmi, ne možeš da ubiješ nevinog čoveka!“
Njegovo lice, obično bledo bronzano, izbledelo je u pegavo belo dok sam
ja govorila. Sada je crvenilo počelo opet da se pojačava, tako da su mu vrhovi
ušiju goreli, a obrazi plamteli. „Nevinog čoveka?“
„Frenk je nevin čovek! Baš me briga za Džeka Randala...“
„E pa mene jeste!“ Zgrabio je torbu i krupnim koracima otišao prema
vratima, dok se ogrtač vijorio preko jedne ruke. „Isusa mu, Kler! Pokušala bi da
me sprečiš da se osvetim čoveku koji me je prinudio da mu izigravam kurvu?
Koji me je naterao da kleknem i terao me da mu pušim đoku, umazanog mojom
sopstvenom krvlju? Hriste, Kler!“ Cimnuo je vrata da se uz tresak otvore i bio
je u hodniku pre nego što sam uspela da dođem do njega.
Do tada se već smračilo, ali su sluge upalile sveće i hodnik je bio obasjan
blagim svetlom. Zgrabila sam ga za ruku i cimnula. „Džejmi! Molim te!“
Nestrpljivo je istrgao ruku iz mog stiska. Gotovo da sam plakala, ali sam
zadržala suze. Uhvatila sam torbu i povukla je iz njegove ruke.
„Molim te, Džejmi! Sačekaj, samo jednu godinu! Randalovo dete će biti
začeto sledećeg decembra. Posle toga, to više neće biti važno. Ali molim te,
zbog mene, Džejmi, sačekaj toliko!“
Svećnjak na stolu sa pozlaćenim rubovima pravio je njegovu senku
ogromnom i treperavom na daljem zidu. On je zurio gore u njega, ruku
stisnutih u pesnice, kao da je licem u lice sa nekim džinom bezizraznog i
pretećeg lica, koji ga nadvisuje.
„Aha“, prošaptao je, kao za sebe. „Ja sam veliki momak. Veliki i jak. Mogu
mnogo da podnesem. Da, mogu to da podnesem.“ Okrenuo se ka meni, vičući.
„Mogu mnogo da podnesem! Ali samo zato što to mogu, da li to znači i da
moram? Moram li da podnosim svačije slabosti? Zar ne mogu da imam
sopstvene?“
Počeo je da korača napred-nazad po hodniku, a senka ga je pratila u
ćutljivoj mahnitosti.
365
 „Ne možeš to da tražiš od mene! Baš ti, od svih ljudi! Ti, koja znaš šta...
šta...“ Zagušio se i ostao bez reči od gneva.
Udarao je o kameni zid hodnika nekoliko puta dok je hodao, treskajući
pesnicom žestoko u krečnjački zid. Kamen je gutao sve udarce tog nemog
nasilja.
Okrenuo se nazad i zaustavio se okrenut meni, teško dišući. Ja sam stajala
sasvim nepomično, uplašena da se pomerim ili progovorim. On je klimnuo
jednom ili dvaput, kao da pokušava da se smisli oko nečega, a onda, uz šištanje,
potegao je nož iz pojasa i stavio mi ga ispred nosa. Uz vidljiv napor, progovorio
je mirno.
„Ti možeš da biraš, Kler. On ili ja.“ Plamenovi sveća su igrali po poliranom
metalu dok je polako okretao nož. „Ja ne mogu da živim dok je on živ. Ako
nećeš da ga ubijem, onda ubij mene, ti lično!“ Zgrabio je moju ruku i stavio
moje prste oko drške bodeža. Razgrnuo je svoj žabo, oslobodio grlo i trgao
moju ruku naviše, prstima čvrsto stežući moje.
Odmakla sam se svom snagom, ali je on naterao vrh sečiva do mekog
udubljenja iznad ključnjače, baš ispod modrog ožiljka koji je Randalov nož
ostavio tamo godinama ranije.
„Džejmi! Prekini! Prekini s tim smesta!“ Spustila sam drugu ruku na njegov
zglob što sam jače mogla, remeteći njegov stisak taman dovoljno da oslobodim
prste. Nož je kloparao po podu, odskačući od kamenja da bi nečujno sleteo na
ćošak tepiha. Sa sposobnošću za uočavanje i najmanjih detalja kakvu donose
najgori trenuci u životu, videla sam da sečivo upadljivo leži na uvijenoj stabljici
debelog zelenog grozda, kao da hoće da ga odseče i oslobodi s peteljke da nam
se dokotrlja pred noge.
On je stajao sleđen ispred mene, lica bledog kao kost, užarenih očiju, i ja
sam dograbila njegovu ruku, tvrdu kao drvo pod mojim prstima.
„Molim te, veruj mi, molim te. Ne bih to učinila da postoji bilo koji drugi
način.“ Duboko sam udahnula da primirim puls koji mi je lupao ispod rebara.
„Duguješ mi svoj život, Džejmi. Ne jednom, već dvaput. Spasla sam te da
ne visiš u Ventvortu i kada si imao groznicu u opatiji. Duguješ mi život,
Džejmi!“
On je dugo zurio u mene pre nego što je odgovorio. Kada je to učinio, glas
mu je opet bio tih, sa primesom gorčine.
366
 „
„Razumem. I ti ćeš sada zahtevati naplatu duga?“ Oči su mu gorele jasnom,
dubokom plavom bojom kakva se javlja u srcu plamena.
„Moram! Ne mogu te drugačije naterati da sagledaš smisao!“
„Smisao. Ah, smisao. Ne, ne mogu da kažem da u ovom času vidim ikakav
smisao.“ Savio je ruke iza leđa, stiskajući ukočene prste desne šake prstima
leve. Polako je otišao od mene niz beskrajni hodnik, pognute glave.
Duž hodnika su bile obešene slike, neke osvetljene odozdo bakljom ili
kandelabrom, neke odozgo pozlaćenim svećnjakom; neke manje omiljene
vrebale su iz mraka. Džejmi je polako hodao između njih, dobacujući
povremeno pogled kao da čavrlja sa naslikanom galerijom ljudi s perikama.
Hodnik se pružao celom dužinom sprata, sa tepisima i tapiserijama, i
ogromnim prozorima sa vitražom na oba kraja hodnika. On je otišao sve do
daljeg kraja, a onda, okrećući se precizno kao vojnik na paradi, skroz nazad, i
dalje sporim i formalnim ritmom. Tamo i nazad, tamo i nazad, iznova i iznova.
Noge su mi klecale i utonula sam u fotelju na kraju hodnika. Jedan od svuda
prisutnih slugu pojavio se da pita da li bi madam htela vina ili možda kolač.
Mahnula sam mu da ode sa onoliko učtivosti koliko sam uspela da skupim, i
čekala.
On se konačno zaustavio preda mnom, stopala široko razmaknutih u
cipelama sa srebrnim kopčama, ruku i dalje skupljenih iza leđa. Sačekao je da
podignem pogled u njega pre nego što je progovorio. Lice mu je bilo staloženo,
bez uznemirenog trzanja, mada su se bore između njegovih očiju duboko
usekle od napora.
„Jednu godinu, onda“, bilo je sve što je rekao. Okrenuo se odmah i
odmakao se metar-dva dok sam ja uspela da se izvučem iz duboke somotske
fotelje.
Jedva sam ustala kada se on naglo okrenuo pored mene, u tri krupna
koraka stigao do ogromnog prozora sa vitražom i probio ga udarcem desne
ruke.
Prozor se sastojao od hiljada sićušnih obojenih staklića koje su držale trake
topljenog olova. Mada se ceo prozor, mitološka scena presude Parisu, zatresao
u ramu, olovo je sačuvalo većinu staklića netaknutim; uprkos tresku i
zveckanju, samo je krzava rupa kod Afroditinih nogu propuštala blag prolećni
vazduh.
367
 Džejmi je malo zastao, stiskajući obe ruke uz stomak. Tamnocrvena mrlja
se širila na karnerima rukava, čipkanim kao na svadbenoj košulji. Opet se
očešao o mene kada sam pošla ka njemu i bez reči se iskrao.
*****

Ponovo sam se sručila u fotelju, dovoljno snažno da dignem oblačić prašine iz

pliša. Opružila sam se tamo mlitavo, osećajući kako me zapljuskuje hladan
noćni vetrić. Kosa mi je bila mokra na slepoočnicama i osećala sam svoj puls,
brz kao u ptice, kako juri u korenu vrata.
Da li će mi on ikad oprostiti? Srce mi se steglo kao pesnica od pomisli na
to da sam ga izdala u njegovim očima. „Kako si mogla to da tražiš?“, rekao je.
„Ti, koja znaš...“ Da, znala sam, i mislila sam da me to znanje može otrgnuti od
Džejmija kao što sam bila otrgnuta od Frenka.
Ali, bez obzira na to da li bi Džejmi mogao da mi oprosti ili ne, ja nikada
ne bih mogla da oprostim sebi ako bih osudila na smrt nevinog čoveka – i to
onog koga sam nekad volela.
„Grehe očeva“, promrmljala sam za sebe. „Grehe očeva ne bi trebalo da
ispaštaju njihova deca.“
„Madam?“
Skočila sam i otvorila oči, i zatekla podjednako prepadnutu sobaricu kako
uzmiče. Spustila sam ruku na srce koje je lupalo, boreći se da dođem do daha.
„Madam, da li vam je pozlilo? Da li treba da donesem...“
„Ne“, rekla sam, što sam odlučnije mogla. „Dobro mi je. Želim da ovde
odsedim neko vreme. Molim te, odlazi.“
Devojka kao da nije mogla da dočeka da me posluša. „0ui, Madame“, rekla
je i nestala niz hodnik, ostavljajući me da zurim u scenu velike ljubavi u vrtu,
koja je visila sa naspramnog zida. Pošto mi je iznenada postalo hladno, skupila
sam oko sebe ogrtač koji nisam imala vremena da skinem, i opet zažmurila.
Prošla je ponoć kada sam konačno otišla u našu spavaću sobu. Džejmi je
bio tamo, sedeo je pred stočićem, navodno posmatrajući par mrežokrilaca koji
su opasno lepršali oko sveće koja je bila jedino svetlo u sobi. Ispustila sam
ogrtač na pod i pošla ka njemu.
„Ne dodiruj me“, kazao je. „Idi u krevet.“ Govorio je gotovo odsutno, i ja
sam se ukopala u mestu.
368
 „
„Ali tvoja ruka...“ počela sam.
„Nije važno. Idi u krevet“, ponovio je.
Prsti na njegovoj desnoj ruci bili su umazani krvlju, a manšeta košulje kruta
od nje, ali se ne bih usudila da ga dotaknem ni da mu je nož bio zabijen u
stomak. Ostavila sam ga da pilji u smrtonosnu igru mrežokrilaca i otišla u
krevet.
Probudila sam se negde pred zoru, kada prva svetlost svitanja nejasno
osvetli nameštaj u sobi. Kroz dvokrilna vrata ka predsoblju videla sam Džejmija
onako kako sam ga ostavila, i dalje za stolom. Sada je sveća izgorela, insekti su
otišli, a on je sedeo sa glavom u rukama, prstiju uronjenih u brutalno isečenu
kosu. Svetlost je ukrala sve boje iz sobe; čak je i kosa čiji su vrhovi poput
plamenova virili između prstiju bila prigušena do boje pepela.
Ustala sam iz kreveta i bilo mi je hladno u tankoj izvezenoj spavaćici. On
se nije okrenuo kada sam prišla iza njega, ali je znao da sam tu. Kad sam mu
dotakla ruku, pustio ju je da padne na sto i da mu glava padne unazad dok se
nije oslonila baš ispod mojih dojki. Duboko je uzdisao dok ju je trljao, i osetila
sam kako napetost počinje da popušta. Milovala sam mu vrat i ramena,
osećajući hladnoću njegovog tela kroz tanki lan. Konačno sam obišla ispred
njega. Pružio je ruke naviše i uhvatio me oko struka, privlačeći me k sebi i
ukopavajući glavu u moju spavaćicu, baš iznad izbočine nerođenog deteta.
„Hladno mi je“, konačno sam rekla, vrlo tiho. „Hoćeš li doći da me ugreješ?
Trenutak kasnije je klimnuo i slepo se digao na noge. Odvela sam ga do
kreveta, skinula ga dok je sedeo ne opirući se i ušuškala ga pod jorgan. Ležala
sam u krivini njegove ruke, čvrsto pribijena uz njega, dok zima iz njegove kože
nije nestala pa smo ležali zavučeni u džep nežne topline.
Oprezno sam stavila ruku na njegove grudi, milujući polako napred-nazad
dok se bradavica nije podigla, sićušni grumen želje. On me je uhvatio za ruku
da prestanem. Plašila sam se da će me odgurnuti, i jeste, ali samo da bi mogao
da se prevrne ka meni.
Svetlost je postajala sve jača i on me je dugo gledao u lice, milujući ga od
temena do brade, prevlačeći palac linijom mog vrata i duž ključne kosti.
„Bože, koliko te volim“, prošaputao je kao za sebe. Poljubio me je,
sprečavajući da uzvratim, i kružio oko dojke svojom ubogaljenom desnom
šakom, spreman da me uzme.
369
„Ali tvoja ruka...“, rekla sam, po drugi put te noći.
„Nije važno“, rekao je on, po drugi put te noći.

370
 „

DEO ĈETVRTI
Skandal

371
 22

Kraljevski pastuv

očija je polako truckala po izuzetno lošem delu puta koji su zimski

mrazevi i prolećne kiše ostavili raskopanog i razrovanog. Bila je to
godina sa puno padavina; čak i sada, u rano leto, bilo je vlažnih,
mokrih mesta ispod bujne vegetacije grmova ogrozda pokraj puta.
Džejmi je sedeo pored mene na uskoj, tapeciranoj klupi koja je bila sedište
kočije. Fergus se opružio u ćošku druge klupe, usnuo, i od kretanja kočije
njegova glava se ljuljala i povijala kao glava mehaničke lutke koja ima oprugu
za vrat. Vazduh u kočiji je bio topao, a prašina je dopirala kroz prozore u malim
zlatnim mlazovima svaki put kada bismo naišli na suv deo puta.
U početku smo rastrzano pričali o okolnim predelima, o kraljevskim
štalama u Aržentanu kuda smo se zaputili, o govorkanjima koja su bila deo
svakodnevnog razgovora na dvoru i u poslovnim krugovima. Možda sam i ja
zaspala uljuljkana ritmom kočije i toplinom dana, ali su promene kontura mog
tela sedenje u jednom položaju činile neudobnim, a leđa su me bolela od
poskakivanja. Beba je postajala sve aktivnija i mali lepeti prvih pokreta prerasli
su u mala bockanja i ubode, na svoj način prijatne, ali ometajuće.
„Možda je trebalo da ostaneš kod kuće, Sasenah“, kazao je Džejmi, mršteći
se malo dok sam se uvijala, ponovo menjajući pozu.
„Dobro sam“, rekla sam uz osmeh. „Samo sam u grču. A i bilo bi sramota
da se sve ovo propusti.“ Mahnula sam prema prozoru kočije, gde je široki potez
polja sijao zeleno kao smaragd ispresecan tamnozelenim pojasevima za zaštitu
od vetra koje su činili pravi jablani. Svež vazduh van grada je bio bogat i
opijajući posle smrada zatvorenog prostora i grada i naročito posle smradova
u L’Hôpital des Anges.
Luj se složio, u gestu oprezne srdačnosti prema engleskoj diplomatskoj
uvertiri, da vojvodi od Sandringama dozvoli da kupi četiri peršeron priplodne
kobile iz kraljevskog uzgajališta u Aržentanu da bi njima popravio podmladak
male ergele teglećih konja koje je Njegova visost držala u Engleskoj. Zato je

372
 „
Njegova visost danas išla u posetu Aržentanu i pozvala je Džejmija da pođe i
da ga posavetuje koje kobile da odabere. Poziv je dat na večernjoj zabavi, i kako
je jedno vodilo drugom, poseta se završila kao prava piknik-ekspedicija sa četiri
kočije i nekoliko dama i gospode sa dvora.
„To je dobar znak, je li i ti misliš tako?“, upitala sam, uz oprezan pogled da
bih se uverila da su naši kompanjoni zaista čvrsto usnuli. „To što Luj daje
vojvodi dozvolu da kupi konje, hoću da kažem. Ako pravi takve gestove prema
Engleskoj, onda verovatno nije sklon da pokaže simpatije ka Džejmsu Stjuartu
– makar ne otvoreno.“
Džejmi je odmahnuo glavom. On je apsolutno odbijao da nosi periku i
smeo, go oblik njegove ošišane glave izazvao je nemalo uzbuđenje na dvoru.
To je imalo svojih prednosti u ovom času; iako je malo znoja blistalo na
njegovom dugom, pravom nosu, nije bio ni približno sparušen koliko ja.
„Ne, sada sam prilično siguran da Luj ne misli da ima išta sa Stjuartima –
bar oko onih poteza koji se tiču njihovog povratka na vlast. Msje Diverni me
uverava da se Savet potpuno protivi bilo čemu takvom; iako bi Luj mogao na
kraju da popusti papinim zahtevima tako što će Čarlsu dodeliti mali iznos sa
izdržavanje, nije sklon tome da Stjuartima da istaknuto mesto u Francuskoj, sa
Džorđijem od Engleske koji mu gleda preko ramena.“ Danas je nosio ogrtač
prikačen brošem na ramenu – divnim predmetom koji mu je sestra poslala iz
Škotske, u obliku dva jelena u trku, tela savijenih tako da su se spajali u krug,
dodirujući se glavama i repovima. On je povukao pregib ogrtača i njime obrisao
lice.
„Mislim da sam razgovarao sa svakim značajnijim bankarom u Parizu
tokom poslednjih meseci, i svi su složni u elementarnoj nezainteresovanosti.“
Kiselo se nasmešio. „Novca nema
toliko mnogo da bi se iko kockao nečim kao što je restauracija Stjuarta.“
„A to“, kazala sam, istežući leđa uz stenjanje, „ostavlja Španiju.“
Džejmi je klimnuo glavom. „Tako je. I Dugala Makenzija.“ Pogledao me je
zadovoljan sobom i ja sam se uspravila, zaintrigirana.
„Da li ti se javio?“ Uprkos početnom oprezu, Dugal je prihvatio Džejmija
kao odanog kolegu jakobita, i uobičajena žetva šifrovanih pisama bila je
uvećena nizom diskretnih poruka koje je Dugal slao iz Španije, namenjenih da
ih pročita Džejmi i prosledi Čarlsu Stjuartu.
373
 „Jeste, zaista.“ Bilo mi je jasno po izrazu da su vesti dobre, i bile su – mada
ne za Stjuarte.
„Filip je odbio da pruži bilo kakvu pomoć Stjuartima“, kazao je Džejmi.
„Stigao mu je glas iz papske kancelarije, razumeš; treba da se drži po strani od
cele te stvari sa škotskim tronom.“
„Znamo li zašto?“ Poslednje presretanje papskog glasnika sadržavalo je
nekoliko pisama, ali kako su sva bila adresirana na Džejmsa ili Čarlsa Stjuarta,
vrlo je moguće da se u njima ne pominju kontakti Njegove svetosti sa
Spanijom.“
„Dugal misli da zna.“ Džejmi se nasmejao. „On je prilično kivan, Dugal.
Kaže da je hladio tabane u Toledu gotovo mesec dana, i poslat je nazad bez
ičeg izvesnijeg od mutnog obećanja pomoći ‘kada za to dode vreme, Deo
volente’.“ Njegov duboki glas je savršeno poprimio pobožnu intonaciju, pa sam
se nasmejala.
„Benedikt želi da izbegne trvenje između Španije i Francuske. On ne želi
da Filip i Luj rasipaju novac kome bi on našao primenu, znaš“, dodao je cinično.
„Teško da je prikladno tako reći za papu, ali Benedikt poprilično sumnja u to
da katolički kralj treba dalje da vlada Engleskom. Škotska ima svoje katoličke
poglavice po hajlendskim klanovima, ali je prošlo mnogo vremena otkad je
Engleska imala katoličkog kralja – a verovatno će proći još đavolski mnogo pre
nego što se to opet desi – „Deo volente“, dodao je cereći se.
Počešao se po glavi i razbarušio kratku riđe-zlatnu kosu nad temenom.
„Izgledi su vrlo slabi za Stjuarte, Sasenah, i to su dobre vesti. Ne, neće biti
pomoći od monarha Burbona. U ovom času mene se jedino tiče ona investicija
koju je Čarls Stjuart napravio sa grofom Sen Zermenom.“
„Da li ti onda misliš da je to čisto poslovni aranžman?“
„Pa, jeste“, rekao je mršteći se, „a ipak ima još nečega iza toga. Čuo sam
govorkanja, razumeš?“
Iako bankarske porodice u Parizu nisu bile sklone da mladog pretendenta
na tron Škotske uzmu iole ozbiljno, ta situacija se mogla lako promeniti ako bi
Čarls Stjuart iznenada imao novca za investiranje.
„Njegova visost mi kaže da je razgovarao sa Gobelinima“, rekao je Džejmi.
„Sen Zermen ga je upoznao sa njima; u suprotnom, ne bi odvojili nimalo
vremena za njega. I stari Gobelin misli da je on bezveznjaković i budala, a tako
374
 „
misli i jedan od njegovih sinova. Drugi, međutim – on kaže da će sačekati i
videti; ako Čarls uspe u svom poduhvatu, onda on može da mu nabaci još neku
priliku.“
„To uopšte ne valja“, napomenula sam.
Džejmi je odmahnuo glavom. „Ne valja. Para na paru ide, znaš. Neka uspe
u jednom ili dva velika poduhvata, i bankari će početi da ga slušaju. Ta čovek
nije veliki mislilac“, rekao je uz kiseli osmeh, „ali je uživo vrlo šarmantan; može
ljude da ubedi u stvari koje se kose sa razumom. Čak i tako, neće nikuda stići
bez malo kapitala na njegovo ime – ali će toga imati ako ova investicija uspe.“
„Mm.“ Opet sam promenila položaj, mrdajući nožnim prstima u njihovom
vrelom kožnom zatvoru. Cipela mi je bila po meri kada je napravljena, ali sada
su stopala počela da mi otiču i svilene čarape su mi bile vlažne od znoja. „Ima
li nešto šta možemo da učinimo povodom toga?“
Džejmi je slegnuo ramenima i vragolasto se nasmešio. „Da se molimo za
nevreme uz obale Portugala, valjda. Ako brod ne potone, ne vidim mnogo
načina da poduhvat omane, ako ćemo pravo. Sen Zermen već ima ugovore za
prodaju celog tovara. I on i Čarls su viđeni da utrostruče svoje pare.“
Kratko sam uzdrhtala na pominjanje grofa. Nisam mogla, a da se ne
prisetim Dugalovih spekulacija. Nisam rekla Džejmiju za Dugalovu posetu, niti
za njegove spekulacije oko grofovih noćnih aktivnosti. Nije mi se dopadalo da
nešto tajim od njega, ali je Dugal zahtevao moje ćutanje kao cenu za pomoć
oko Džonatana Randala, pa nisam imala izbora.
Džejmi mi se iznenada nasmešio i ispružio ruku.
„Smisliću već nešto, Sasenah. A sada, pruži mi stopala. Dženi je govorila da
joj pomaže trljanje stopala kad je čekala bebu.“
Nisam se opirala, već sam izvukla stopala iz vrelih cipela i stavila ih njemu
u krilo uz uzdah olakšanja kada je vazduh od prozora ohladio vlažnu svilu na
nožnim prstima.
Šake su mu bile krupne, a prsti istovremeno i snažni i nežni. Zglobovima
prstiju je prelazio preko lukova mojih tabana i ja sam se zavalila uz tiho
stenjanje. U tišini smo se vozili nekoliko minuta, dok se ja nisam opustila u
stanje zaborava i blaženstva.
Glave pognute nad mojim nožnim prstima, Džejmi je usputno pomenuo:
„To nije bio zapravo dug, znaš.“
375
 „Šta nije bilo?“ Onako u izmaglici toplog sunca i uz masažu stopala, nisam
imala predstavu o čemu on to govori.
Ne prestajući sa trljanjem, podigao je pogled ka meni. Izraz lica mu je bio
ozbiljan, mada su mu od nagoveštaja smeška oči zablistale.
„Rekla si da ti dugujem život, Sasenah, jer si ti spasla moj.“ Dohvatio je
jedan nožni palac i promrdao ga. „Ali sam razmišljao o tome i nisam tako
siguran da je to istina. Meni se čini da je prilično nerešeno, kada se sve uzme u
obzir.“
„Kako to misliš, nerešeno?“ Pokušala sam da istrgnem stopalo, ali ga je
on čvrsto držao.
„Ako si mi spasla život – a jesi – pa, spasao sam i ja tvoj, i to bar
podjednak broj puta. Spasao sam te od Džeka Randala u Fort Vilijamu, sećaš
se sigurno – i izvukao sam te iz rulje za linčovanje u Krejnsmuiru, je li tako?“
„Jesi“, oprezno sam rekla. Nisam znala kuda sve to vodi, ali to nije bilo
besciljno ćaskanje. „Zahvalna sam na tome, naravno.“
Napravio je malu škotsku buku kojom to odbacuje, duboko u grlu. „Nije to
stvar zahvalnosti, Sasenah, bilo tvoje ili moje – hoću da kažem da to više nije
ni stvar obaveze.“ Osmeh je nestao iz njegovih očiju i bio je sasvim ozbiljan.
„Nisam ti dao Randalov život u zamenu za moj – to ne bi bila poštena
trgovina, kao prvo. Zatvori usta, Sasenah“, dodao je praktično, „uleteće ti
muva.“ Stvarno je dosta insekata bilo prisutno; tri su odmarala na prednjoj
strani Fergusove košulje, neometena stalnim podizanjem i spuštanjem.
„Zašto si se onda složio?“, prekinula sam da se borim i on je rukama obavio
moja stopala, prelazeći palčevima polako preko krivina peta.
„To nije bilo ni zbog čega što si me ti naterala da shvatim. Sto se Frenka
tiče“, rekao je, „pa, dovoljno je tačno da sam mu uzeo ženu, i žao mi ga je –
prilično često“, dodao je, peckajući me uz podizanje jedne obrve. „Ipak, da li je
to po ma čemu drugačije nego da mi je rival ovde? Ostavljen ti je slobodan
izbor između nas dvojice i ti si izabrala mene – čak i sa takvim luksuzima kao
što je kupanje toplom vodom na njegovoj strani. Ooh!“ Istrgla sam jedno
stopalo i zabila ga u njegova rebra. On se uspravio i zgrabio ga na vreme da
spreči ponovljeni udarac.
„Kaješ se zbog svog izbora, je li tako?“

376
 „
„Ne još“, rekla sam, pokušavajući da izvučem svoja stopala, „ali bih mogla
svakog časa. Pričaj dalje.“
„Pa dobro. Nisam uspeo da sagledam kako činjenica da si odabrala mene
daje Franku Randalu neko naročito pravo da se vodi računa o njemu. Sem
toga“, rekao je iskreno, „priznaću da sam malčice ljubomoran na tog čoveka.“
Ritnula sam drugo stopalo, ciljajući niže. Zgrabio ga je pre nego što je
pogodilo, spretno mi izvrćući zglob.
„Što se tiče toga da zaslužuje život, prema opštim principima, „ nastavio je,
ignorišući moje pokušaje da pobegnem, „to je stav na koji bi brat Anselm u
opatiji mogao da odgovori bolje od mene. Sigurno je da ne bih hladnokrvno
ubio nedužnog čoveka. A opet, ubijao sam ljude u bitkama, a da li je to išta
drugačije?“
Prisetila sam se vojnika, i dečaka u snegu koga sam ubila prilikom našeg
bekstva iz Ventvorta. Nisu me više proganjala prisećanja na njega, ali sam znala
da me nikada neće sasvim ostaviti.
Odmahnuo je glavom. „Ne, postoji dosta argumenata kojima se možeš
tome suprotstaviti, ali na kraju se takav izbor uvek svodi na jedno: Ubij kad
moraš, i živi s tim posle. Pamtim lice svakog čoveka kog sam ubio, i zauvek ću
pamtiti. Ali činjenica ostaje, ja sam živ a oni nisu, i to mi je jedina uteha, bilo
to pravično ili ne.“
„Ali to nije istina u ovom slučaju“, naglasila sam. „Ovo nije slučaj ubiti ili
biti ubijen.“
Odmahnuo je glavom, terajući muvu koja mu je sletela na kosu. „E tu
grešiš, Sasenah. Ono što stoji između Džeka Randala i mene biće rešeno tek
kada jedan od nas bude mrtav – a možda ni tada. Postoje načini da se ubije i
bez noža ili pištolja, i postoje stvari gore od fizičke smrti.“ Glas mu je smekšao.
„U Sent Ani si me izvukla iz ne samo jedne smrti, mo duinne, i nikad nemoj da
pomisliš da to ne znam.“ Odmahnuo je glavom. „Možda ti zaista dugujem više
nego ti meni, na kraju krajeva.“
Pustio mi je stopala i drugačije razmestio svoje duge noge. „A to me navodi
da razmotrim tvoju savest, kao i svoju. Na kraju krajeva, nisi mogla znati šta će
se desiti kada si napravila izbor, a jedna je stvar napustiti čoveka, a druga
osuditi ga na smrt.“

377
 Uopšte mi se nije dopao način kako je opisao moje postupke, ali nisam
mogla da izvrdam činjenicama. Stajala je činjenica da sam napustila Frenka i,
mada nisam mogla da se kajem zbog svog izbora, ipak sam se kajala i zauvek
ću se kajati zbog nužnosti toga. Bilo je jezivo koliko su naredne Džejmijeve reči
zvučala kao jeka mojih misli.
On je nastavio: „Ako si znala da bi to moglo značiti Frenkovu – pa, njegovu
smrt, recimo – možda bi napravila drugačiji izbor. Pošto si odabrala mene,
imam li ja pravo da tvoje postupke učinim značajnijim nego što si nameravala?“
Zanet iznošenjem svojih argumenata, nije primećivao kakav efekat ovaj
razgovor ostavlja na mene. Kad je sada spazio moje lice, iznenada je prestao,
posmatrajući me u tišini dok smo se truckali kroz zelenilo unutrašnjosti.
„Ne mogu da sagledam kako je mogao biti greh to što si učinila onako kako
jesi, Kler“, konačno je rekao, pružajući ruku da je položi na moje stopalo. „Ja
sam zakonski tvoj muž isto onoliko koliko je on bio – ili će biti. Ti čak i ne znaš
možeš li da mu se vratiš; mo duinne, možda ćeš otići još više unazad u vremenu,
ili napred u sasvim drugo doba. Ponašala si se kao da moraš, a od toga niko ne
može bolje.“ Podigao je pogled i izgled njegovih očiju mi je prodro do duše.
„Dovoljno sam iskren da kažem da me nije briga šta bi moglo biti pravo, a
šta krivo, dok god si uz mene, Kler“, tiho je rekao. „Bio je greh što si me
odabrala... a opet, otišao bih do đavola lično i blagoslovio ga što te je
iskušavao.“ Podigao je moje stopalo i nežno mi poljubio vrh palca.
Stavila sam ruku na njegovu glavu; kratka kosa je bila bockava ali meka,
kao kod vrlo mladog ježa.
„Ne bih rekla da je to bilo pogrešno“, tiho sam rekla. „Ali bilo je... onda ću
i ja s tobom do đavola, Džejmi Frejzeru.“
Sklopio je oči i sagnuo glavu nad moje stopalo. Držao ga je tako čvrsto da
sam osećala kako su koščice zgurane; ipak, nisam ga povukla. Zabila sam prste
u njegov skalp i nežno mu povukla kosu.
„Zašto onda, Džejmi? Zašto si rešio da pustiš Džeka Randala
da poživi?“ I dalje je stezao moje stopalo, ali je otvorio oči i
nasmešio mi se.
„Pa, mislio sam na dosta stvari, Sasenah, kada sam hodao tamo-amo one
večeri. Jedno, mislio sam da bi ti patila ako ubijem ono đubre. Učinio bih ili

378
 „
izbegao da učinim podosta stvari samo da tebe ne ožalostim, Sasenah, ali – da
li je tvoja savest vrednija od moje časti?
„Ne.“ Ponovo je odmahnuo glavom, odbacujući još jednu stavku. „Svako od
nas je odgovoran samo za sopstvene postupke i svoju savest. Ono što ja učinim
ne može se pisati na tvoj račun, bez obzira na posledice.“ Trepnuo je, oči su mu
suzile od prašnjavog vetra, a onda je prošao rukom preko kose u uzaludnom
pokušaju da sredi raščupane krajeve. Kratko ošišani, šiljci su mu stajali
razbacani svuda po glavi.
„Zašto onda?“, insistirala sam, naginjući se napred. „Rekao si mi sve razloge
koji nisu bili presudni; šta je ostalo?“
Oklevao je na trenutak, ali me je onda pogledao pravo u oči.
„Zbog Čarlsa Stjuarta, Sasenah. Do sada smo zaustavili sve zemlje, ali sa
ovom njegovom investicijom – pa, mogao bi da uspe da povede vojsku u
Škotsku. A ako bude tako... ti znaš bolje od mene do čega može doći, Sasenah.“
Znala sam, i smrzla sam se od te pomisli. Nisam mogla, a da se ne setim
jednog istoričara i njegovog opisa sudbine Hajlendera u Kalodenu, „mrtvi su
ležali u četiri sloja, natapani kišom i sopstvenom krvlju.“
Hajlenderi, loše vođeni i gladni, ali svirepi do kraja, bili bi uništeni u
odlučujućih pola sata. Bili bi ostavljeni da leže u gomilama krvareći po hladnoj
aprilskoj kiši, a ideja koju su gajili stotinu godina umreće sa njima.
Džejmi je iznenada pružio ruku i uhvatio moje šake.
„Mislim da se to neće desiti, Kler, mislim da ćemo ih sprečiti. A ako ne
uspemo, onda i dalje ne očekujem da će mi se išta desiti. Ali ako ipak...“ Sada
je bio smrtno ozbiljan, govorio je tiho i žurno. „Ako se ipak desi, onda hoću da
postoji mesto za tebe. Hoću da imaš nekoga kome ćeš da odeš ako ja... ne
budem tu da brinem o tebi. Ako to ne mogu da budem ja, onda bih hteo da to
bude čovek koji te voli.“ Stisak na mojim prstima se pojačao; osećala sam oba
prstena kako mi se usecaju u meso i osetila žurbu u njegovim rukama.
„Kler, znaš koliko me košta da ti ovo učinim – da Randalu poštedim život.
Obećaj mi da ćeš se, ako takvo vreme dode, vratiti Frenku.“ Njegove oči su
pretraživale moje lice, tamnoplave kao nebo u prozoru iza njega. „Pokušao sam
da te pošaljem dvaput ranije. I zahvaljujem Bogu što nisi htela da odeš. Ali ako
dode do treće prilike – onda mi obećaj da ćeš se vratiti Frenku. Jer to je razlog
što sam poštedeo Džeka Randala na godinu dana – zbog tebe. Obećaj mi, Kler.“
379
 „Allez! Allez! Montez!“, vikao je kočijaš odozgo, terajući konje uzbrdo.
Skoro smo stigli.
„U redu“, konačno sam rekla. „Obećavam.“
*****

Štale u Aržentanu su bile čiste i prozračne, mirisale su na leto i konje. U

otvorenom pregratku, Džejmi je kružio oko peršeron kobile, očaran kao
konjska muva.
„Ooh, kako si ti lepa mala devojka! Dođi ovamo, dušo, daj da ti pogledam
te divne debele sapi. Mm, aha, izvrsno!“
„Volela bih kada bi moj muž tako govorio meni“, komentarisala je
vojvotkinja De Nev, što je izazvalo kikot drugih dama u grupi koje su stajale na
slami u sredini i posmatrale.
„Možda i bi, madam, kada bi pogled na vas otpozadi bio toliko podsticajan.
A opet, možda vaš suprug ne ceni kao lord Broh Tuaraha tako fino oblikovane
sapi.“ Grof Sen Zermen je dopustio da mu pogled preleti preko mene sa
tračkom zadovoljstva. Pokušala sam da zamislim te crne oči kako svetlucaju
kroz proreze maske, i suviše dobro sam uspela u tome. Na nesreću, čipka na
njegovim manžetnama je padala i preko prstiju – nisam mogla da vidim račvu
njegovog palca.
Uključujući se u zabavu, Džejmi se udobno naslonio na široka leđa kobile,
tako da su mu se samo glava, ramena i nadlaktice videli iznad mase peršerona.
„Lord Broh Tuaraha ceni lepotu gde god na nju naiđe, msje grofe; kod
životinje ili kod žene.
Međutim, za razliku od nekih koje bih mogao da pomenem, u stanju sam da ih
razlikujem.“ Zlobno se iscerio na Sen Zermena, a onda potapšao kobilu po
vratu na rastanku dok se grupa razilazila uz opšti smeh.
Džejmi me je uzeo za ruku i poveo me do naredne štale, dok ga je ostatak
grupe sporije pratio.
„Ah“, rekao je, udišući mešavinu konja, amova, stajskog đubriva i sena kao
da je parfem.
„Nedostaje mi miris štale. I boravak na selu mi budi žudnju za Škotskom.“
„Ne liči mnogo na Škotsku“, kazala sam, čkiljeći u blistavo sunce na izlasku
iz mračne štale.
380
 „
„Ne, ali je selo“, rekao je, „čisto je, zeleno, i nema dima u vazduhu, ni
kanalizacije pod nogama – ako ne računaš konjsku balegu, a ja ne računam.“
Sunce ranog leta sijalo je na krovove Aržentana, zavučenog među nežno
nabrana zelena brda. Kraljevsko uzgajalište se nalazilo odmah izvan gradića;
sazidano je znatno solidnije nego kuće kraljevih podanika u blizini. Štale i staje
su bile od tesanog kamena, sa kamenim podovima, krovovima od škriljca, i
održavane su tako čisto da je to prilično nadmašivalo L’Hôpital des Anges.
Bučni poklič se začuo iza ugla štale i Džejmi se naglo zaustavio, taman na
vreme da izbegne Fergusa koji je izleteo pred nas kao da je izbačen iz praćke,
žustro praćen dvojicom štalskih momaka koji su bili krupniji od njega. Prljava
zelena fleka svežeg đubriva na licu prvog dečaka davala je izvestan nagoveštaj
uzroka prepirke.
Sa puno prisebnosti, Fergus se vratio otkuda je došao, projurio pored svojih
gonilaca i sjurio se usred grupe, gde je zaštitu potražio iza bedema Džejmijevih
bedara u kiltu. Videvši da je njihov plen bezbedno nestao u zemlju, gonioci su
strašljivo pogledali nadolazeću falangu dvorjana i haljina, zgledali se donoseći
odluku, i kao jedan se okrenuli i pokupili.
Videvši da odlaze, Fergus je promolio glavu iza moje suknje i doviknuo
nešto grlenim francuskim zbog čega je od Džejmija zaradio oštru ćušku preko
uva.
„Kupi se“, rekao je odsečno. „I za ime boga, ne bacaj balegu na one koji su
veći od tebe. A sad, idi i kloni se nevolja.“ On ga je poslušao uz zdušan udarac
po zadnjici koji je Fergusa poslao u smeru suprotnom od onog kuda su otišli
njegovi napadači.
Ja sam se prilično dvoumila koliko je pametno povesti Fergusa sa nama na
ovu ekspediciju, ali većina dama je vodila svoje male paževe sa sobom, da bi
obavljali posliće i nosili korpe sa hranom i ostali pribor potreban za celodnevni
izlet. A Džejmi je hteo da pokaže momku malo zemlje, osećajući da zaslužuje
odmor. Sve je to bilo dobro i fino sem što se Fergus, koji nikada u životu nije
bio van Pariza, razveselio od vazduha, svetlosti i divnih ogromnih životinja
pred nosom i što je, sluđen tolikim uzbuđenjem, predstavljao neprestani
problem od samog našeg dolaska.
„Bog zna šta će sledeće napraviti“, rekla sam sumorno, gledajući Fergusa
kako odlazi.
381
Zapaliće neki plast, očekujem.“
Džejmi se nije uzbudio zbog tog komentara.
„Biće u redu. Svi momci se gađaju balegom.“
„Stvarno?“ Okrenula sam se i odmerila Sen Zermena, besprekornog u
belom lanu, belom seržu i beloj svili, dok se učtivo naginjao da sluša
vojvotkinju koja je polako trupkala po slamom pokrivenom dvorištu.
„Možda ti jesi“, rekla sam. „Ah ne on. Niti biskup, rekla bih.“ Pitala sam se
da li je ova ekskurzija bila dobra ideja, bar što se mene tiče. Džejmi je bio u
svom elementu sa džinovskim peršeronima, a vojvoda je očito bio
impresioniran njim, što je sve bilo u redu. Sa druge strane, leđa su me gadno
bolela od vožnje kočijom, a stopala su mi bila vrela i natekla, bolno pritiskajući
krutu kožu mojih cipela.
Džejmi je pogledao u mene i nasmešio se, pritiskajući moju šaku položenu
na njegovu ruku.
„Nije još mnogo ostalo, Sasenah. Vodič hoće da nam pokaže štale za
rasplod, a onda ti i druge dame možete otići i sesti da jedete, dok će muški
stajti okolo i praviti grube šale o veličini nečijeg đoke.“
„Da li posmatranje rasploda konja uvek ovako utiče?“ upitala sam,
fascinirana.
„Pa, na muškarce da. Ne znam kako to utiče na dame. Načulji uši pa možeš
da mi ispričaš kasnije.“
Zapravo je među članovima grupe zavladala atmosfera prigušenog
uzbuđenja kada smo svi nahrupili u skučeni odeljak štale za rasplod. Kamena
kao i ostale zgrade, ova nije bila podeljena pregradama kao ostale, već je imala
mali ograđeni koral sa nekoliko boksova s obe strane i nekakav prolaz duž
zadnje strane, sa nekoliko kapija koje su se mogle otvarati ili zatvarati da bi se
kontrolisalo kretanje konja.
Sama zgrada je bila svetla i prozračna, zahvaljujući velikim nezastakljenim
prozorima na oba kraja, sa pogledom na travnati komad zemlje napolju. Videla
sam nekoliko krupnih peršeron kobila kako pasu uz njegov rub; jedna ili dve
su delovale nespokojno i zapadale su u nemirni galop, a onda usporavale trk ili
hodale, odmahujući glavama i grivama i piskavo njišteći. Jednom, kada se to
dogodilo, čuo se vrisak iz jednog boksa na kraju štale, i pregradne ploče su se
zatresle od snažnog ritanja u njemu.
382
 „
„On je spreman“, zadovoljno je promrmljao neki glas iza mene. „Pitam se
koja li je srećna madmoazel?“
„Ona najbliža kapiji“, nagađala je vojvotkinja, uvek spremna na opkladu.
„Pet livri na tu.“
„Ah, ne! Grešite, madam, ona je suviše mirna. Biće to ona mala, tamo ispod
jabuke, koja koluta očima kao koketa. Vidite li kako zabacuje glavu? Ta je moj
izbor.“
Sve kobile su stale na zvuk pastuvovog krika, upitno podižući njuške i
nervozno trzajući ušima. One nemirne su zabacivale glavom i rzale; jedna je
istegla vrat i ispustila dug, piskav poziv. „Ta“, tiho je rekao Džejmi, klimajući
glavom ka njoj. „Čuješ li je kako ga doziva?“ „I šta ona kaže, lorde moj?“, upitao
je biskup, kome su sijale oči.
Džejmi je dostojanstveno odmahnuo glavom.
„To je pesma, gospodaru, ali od onih za kakve su ljudi u mantiji gluvi – ili
bi trebali da budu“, dodao je, uz salve smeha.
Naravno, kobila koja je dozivala bila je odabrana. Kada se našla unutra,
ukopala se u mestu podignute glave i stajala njuškajući vazduh nozdrvama.
Pastuv je mogao da nanjuši nju; njegovi krici su jezivo odjekivali među
tavanskim gredama, tako glasno da je razgovor postao nemoguć.
Svi su ućutali. Iako mi je bilo neprijatno, osetila sam uspaljenost u dojkama
i oticanje naduvenog stomaka kada je kobila još jednom odgovorila na zov
pastuva.
Peršeroni su veoma krupni konji. Veći primerci su kod ramena visoki preko
metar i po, a sapi dobro uhranjene kobile su široke gotovo metar, svetle, pegave
ili blistavo crne, ukrašene vodopadom crne dlake, u korenu debelim kao moja
ruka.
Pastuv je izleteo iz svog boksa prema vezanoj kobili tako naglo da su se svi
odmakli od ograde. Dašci prašine su odleteli u oblake kada su krupna kopita
udarila o ugaženu zemlju korala, a kapi pljuvačke su se razíetele iz njegovih
otvorenih usta. Konjušar koji je otvorio vrata njegovog boksa odskočio je u
stranu, sitan i beznačajan pored veličanstvene furije puštene u koral.
Kobila se propela i zabrinuto cvilela, ali se on onda našao na njoj i zubi su
mu se sklopili na snažnom luku njenog vrata, terajući njenu glavu da se pogne

383
i potčini. Veliki snop njenog repa je poleteo visoko, ostavljajući je golu,
izloženu požudi.
„Isuse“, prošaputao je msje Pridom.
Trebalo je sasvim malo vremena, ali je delovalo duže to posmatranje
ustalasanih, od znoja potamenilih bokova i igre svetla na kovitlavoj dlaci i sjaju
divnih mišića koji su se napinjali i naprezali u agoniji parenja.
Svi su ćutali kada smo napuštali štalu. Konačno se vojvoda nasmejao,
munuo Džejmija i rekao: „Vi ste naviknuti na ovakve prizore, lorde Broh
Tuaraha?“
„Aha“, odgovorio je Džejmi. „Video sam to popriličan broj puta.“
„Ah?“, kazao je vojvoda. „I kažite mi, lorde, kako se osećate od tog prizora,
posle toliko puta?“
Jedan kraj Džejmijevih usta se iskrivio dok je odgovarao, ali je inače
zadržao ozbiljan izraz.
„Vrlo skromno, Vaša visosti“, rekao je.

*****

„Kakav prizor!“, rekla je vojvotkinja De Nev. Uz sanjarski pogled je prelomila

kolačić i polako ga grickala. „Tako uspaljujuće, zar ne?“
„Kolika kita, misliš“, kazala je madam Pridom prilično grubo. „Volela bih
da Filiber ima takvu. Ovako kako je...“ Podigla je obrvu ka tanjiru sa malim
kobasicama, dugim svega pet centimetara, i dame koje su posedale po ćebetu
za piknik su se zakikotale.
„Malo piletine, molim te, Pole“, rekla je grofica Sen Zermen svom pažu.
Bila je mlada, i golicavi razgovor starijih dama terao ju je da crveni. Pitala sam
se kakav tačno brak ima sa grofom Sen Zermenom; on je nikada nije dovodio
u javnim prilikama, izuzev ovakvih, gde je zbog prisustva biskupa bilo
nedolično da se pojavi sa nekom od svojih ljubavnica.
„Bah“, rekla je madam Montrezor, jedna od dvorskih dama čiji je muž bio
biskupov prijatelj. „Nije sve u veličini. U čemu je razlika ako je veliki kao u
pastuva, ako ne traje duže od tog?“ Držala je krastavčić između dva prsta i
delikatno lizala malo svetlozeleno povrće, a ružičasti vrh njenog jezika bio je

384
 „
šiljat i elegantan. „Nije stvar u tome šta imaju u gaćama, kažem ja, već šta rade
s njim.“
Madam Pridom je frknula. „Pa, ako nađeš nekog koji zna šta da radi s njim
sem da ga zabije u najbližu rupu, reci mi. Baš bi me interesovalo da vidim šta
se još njime može napraviti.“
„Ti bar imaš jednog koji je zainteresovan“, upala je vojvotkinja De Nev.
Prezrivo je pogledala u svog pogrbljenog muža koji je stajao sa ostalim
muškarcima blizu jednog ograđenog dela, posmatrajući kako proveravaju
kvalitete upregnute kobile.
„Ne noćas, najdraža moja“, savršeno je imitirala sonorni, nazalan glas svog
muža. „Crkavam od umora.“ Stavila je ruku na čelo i zakolutala očima. „Gužva
u poslu toliko zamara.“ Podstaknuta kikotom, ona je nastavila da imitira, sada
šireći oči u užasu i zaštitnički krsteći ruke u krilu. „Šta, opet? Zar ne znaš da
prekomerno širenje muškosti izaziva bolesti? Zar nije dosta što su me tvoji
zahtevi srozali do patrljka, Matilda? Zar želiš da dobijem napad.?“
Dame su se kikotale i vrištale od smeha, dovoljno bučno da privuku pažnju
biskupa koji nam je mahnuo i pomirljivo se smejao, što je izazvalo još veći
urnebes.
„Pa on bar ne širi svoju muškost u bordelima – ili drugde“, kazala je madam
Pridom, uz rečito sažaljiv pogled na groficu Sen Zermen.
„Ne“, sumorno je rekla Matilda. „Čuva ga kao da je od zlata. Pomislili biste
da ne može biti bolji onako kako ga... oh, Vaša visosti! Zar nećete čašu vina?“
Šarmantno se osmehnula vojvodi koji joj je tiho prišao s leđa. On je stajao
smeškajući se damama, a jedna svetla obrva bila je blago podignuta. Ako je i
čuo šta je tema našeg razgovora, ničim to nije odao.
Sedajuči pored mene na čebe, Njegova visost je prešla na običan, vrcavi
razgovor sa damama, a njegov čudno piskav glas nije se bitno razlikovao od
ženskih glasova. Iako je izgledalo da pomno prati razgovor, zapazila sam da
mu pogled povremeno luta ka grupici muškaraca koji su stajali kod ograđenog
prostora za konje. Džejmijev kilt je bio upadljiv čak i među predivno krojenim
somotskim odelima i onim od teške svile.
Ja sam do tada malo zazirala od ponovnog susreta sa vojvodom. Na kraju
krajeva, naše poslednje viđenje se završilo hapšenjem Džonatana Randala, na
osnovu moje optužbe za pokušaj silovanja. Ali vojvoda je bio oličenje šarma i
385
otmenosti na ovom izletu i nije pomenuo nijednog od braće Randal. Niti se
javno pominjalo hapšenje; kakve god da su vojvodine diplomatske aktivnosti,
izgleda da su bile dovoljno cenjene da zasluže kraljevski zavet ćutanja.
Sve u svemu, prijalo mi je vojvodino pojavljivanje na izletničkom ćebetu.
Kao prvo, njegovo prisustvo je sprečavalo dame da me pitaju – kao što su neke
odvažnije često činile na zabavama – da li je istinita priča o tome šta Škoti nose
ispod kiltova. Imajući u vidu raspoloženje na ovoj zabavi, smatrala sam da moj
uobičajeni odgovor „oh, uobičajeno“ neće biti dovoljan.
„Vaš suprug ima dobro oko za konje“, napomenuo mi je vojvoda,
oslobođen na trenutak kada se vojvotkinja De Nev sa njegove druge strane
nagnula preko ćebeta da priča sa madam
Pridom. „Kaže mi da su i njegov otac i njegov stric držali malu ali finu štalu u
Hajlendsu.“
„Da, to je istina.“ Pijuckala sam vino. „Ali vi ste posetili Kolama Makenzija
u zamku Leoh, sigurnno ste i sami videli njegovu štalu.“ Ja sam, zapravo,
vojvodu prvi put srela u Leohu prethodne godine, mada je susret bio površan;
on je otišao u lov malo pre nego što sam ja uhapšena zbog veštičarenja.
Pomislila sam kako on sigurno zna za to, ali i ako je bilo tako, ničim to nije
odavao.
„Naravno.“ Vojvodine male pronicljive oči brzo su pogledale levo i desno,
da vidi da li ga neko posmatra, a onda je prešao na engleski. „U to vreme me je
vaš suprug obavestio da ne boravi na svom imanju zbog nesrećne – i pogrešne
– optužbe za ubistvo od strane engleske krune.
Pitam se, gospo moja, da li je ta optužba koja ga tera da bude odmetnik i
dalje na snazi?“ „I dalje važi ucena za njegovu glavu“, otvoreno sam odgovorila.
Vojvodin izraz učtive zainteresovanosti se nije promenio. Odsutno je
dohvatio jednu od kobasica sa velikog tanjira.
„To nije nešto što se ne da ispraviti“, tiho je rekao. „Posle mog susreta sa
vašim suprugom u Leohu malo sam se raspitao – oh, prikladno diskretno,
uveravam vas, draga moja damo. I mislim da bi se stvar mogla srediti bez
suvišnog odlaganja, ako u prave uši stigne glas – iz pravog izvora.“
To je bilo interesantno. Džejmi je prvo vojvodi od Sandringama ispričao da
ga progoni zakon na predlog Kolama Makenzija, u nadi da bi se vojvoda mogao
ubediti da interveniše za njega. Pošto Džejmi zapravo nije ni počinio pomenuti
386
 „
zločin, nije ni moglo biti dokaza protiv njega; prilično je bilo verovatno da
vojvoda, uticajna ličnost među engleskim plemstvom, zaista može da sredi da
se tužbe odbace.
„Zašto?“, upitala sam. „Šta hoćete zauzvrat?“
Tanušne plave obrve su poletele uvis i on se nasmešio, pokazujući male
bele zube.
„Pobogu, stvarno ste direktni, zar ne? Zar ne bi moglo biti reči samo o tome
da cenim stručnost vašeg muža i pomoć u izboru konja, pa bih voleo da vidim
da se vrati na mesto gde se ta veština ponovo može korisno upotrebiti?“
„Moglo bi biti, ali nije“, kazala sam. Uhvatila sam oštar pogled madam
Pridom, i ugodno sam se nasmešila vojvodi. „Zašto?“
Ubacio je celu kobasicu u usta i žvakao je polako, a njegovo bezizražajno
okruglo lice nije odražavalo ništa sem uživanja u danu i jelu. Konačno je
progutao zalogaj i prefinjeno obrisao usta lanenom maramicom.
„Pa“, rekao je, „tek da pretpostavimo, razumete...“
Klimnula sam glavom, i on je nastavio. „Samo da pretpostavimo, onda,
možda možemo smatrati da je skorašnje prijateljstvo vašeg muža sa – izvesnom
osobom koja je skorije stigla iz Rima? Ah, vidim da me razumete. Da.
Pretpostavimo da je to prijateljstvo postalo stvar koja u izvesnoj meri zanima
izvesne stranke koje bi više volele da se ta osoba mirno vrati u Rim – ili
alternativno, da se nastani u Francuskoj, mada bi Rim bio bolji – sigurniji,
razumete?“
„Razumem.“ I sama sam uzela kobasicu. Bile su dobro začinjene i miris
belog luka mi je strujao u nos pri svakom zalogaju. „I te stranke uzimaju
dovoljno ozbiljno aspekt tog prijateljstva da bi ponudile odbacivanje tužbi
protiv mog muža u zamenu za njegovo raskidanje? Opet, zašto? Moj muž nije
toliko značajan.“
„Nije sada“, složio se vojvoda. „Ali bi mogao biti u budućnosti. On je
povezan sa nekoliko moćnih interesa među francuskim bankarskim
porodicama, i još više među trgovcima. Takođe ga primaju na kraljevskom
dvoru i ima pristup do samog Luja. Ukratko, ako u ovom času ne poseduje
dovoljno moći da upravlja znatnim svotama novca i uticajem, svi su izgledi da
će to moći uskoro. On je i član ne jednog, već dva veoma moćna hajlendska
klana.
387
 A stranke koje žele da se dotična osoba vrati u Rim gaje ne baš neosnovani
strah da bi se taj uticaj mogao upotrebiti u neželjenom pravcu. Utoliko je bolje
ako se vaš suprug vrati – uz skidanje ljage sa svog imena – svojoj zemlji u
Škotskoj, zar ne mislite tako?“
„To vredi razmotriti“, kazala sam. To je takode bilo i podmićivanje, i to
privlačno. Raskini sve veze sa Čarlsom Stjuartom i slobodan si da se vratiš u
Škotsku i Lalibroh bez rizika da ćeš biti obešen. Uklanjanje potencijalno
pretećeg sledbenika Stjuarta, bez troška za krunu, bio je takode privlačan
predlog za englesku stranu.
Odmerila sam vojvodu, pokušavajući da zaključim gde se on tačno uklapa
u tu šemu. Navodno izaslanik Džordža II, hanoverskog plemića i kralja – dok
god Džejms Stjuart ostane u Rimu – Engleske, vrlo je moguće da ima dvojne
namere tokom svoje posete Francuskoj. Da se uključi sa Lujem u delikatnu
razmenu učtivosti i pretnji koji sačinjavaju diplomatiju i istovremeno uguši
avet novog jakobitskog ustanka? Nekoliko njih iz Čarlsove uobičajene klape su
nestali u poslednje vreme, pravdajući se hitnim poslovima u inostranstvu.
Kupljeni ili rasterani strahom? pitala sam se.
Bezizražajni lik nije davao ni nagoveštaj njegovih misli. Gurnuo je unazad
periku sa glave koja je ćelavila i nesvesno se počešao.
„Razmislite o tome, draga moja“, navaljivao je. „A kada razmislite –
razgovarajte sa svojim mužem.“
„Zašto vi ne razgovarate s njim?“
Slegnuo je ramenima i uzeo još kobasica, ovog puta tri. „Utvrdio sam da su
muškarci često više skloni onome što im u kući kaže neko kome veruju, nego
nečemu što im može izgledati kao pritisak spolja.“ Nasmešio se. „Tu treba imati
u vidu i pitanje ponosa; to se mora izvesti delikatno. A što se delikatnog
izvođenja tiče – pa, čuven je ženski dodir, zar ne?“
Nisam imala vremena da odgovorim na to, kada je povik iz glavne štale
naterao sve glave da se okrenu na tu stranu.
Jedan konj je dolazio prema nama uskim prolazom između glavne štale i
duge otvorene kućice u kojoj je bila kovačka radionica. Peršeron ždrebac, mlad,
ne stariji od dve ili tri godine, sudeći po šari njegove dlake. Čak i mladi
peršeroni su krupni, i ždrebac je izgledao ogroman dok je tumarao laganim
trkom, mlateći repom na sve strane.
388
 „
Ždrebac očito još nije bio ukroćen da se osedla; masivna ramena su se
trzala od napora da zbaci sitno telo raskrečeno iza njegovog vrata, sa obe ruke
duboko ukopane u gustu crnu grivu.
„Krvavog mu pakla, to je Fergus!“ Uzbunjene povicima, dame su se već sve
digle na noge i zurile zainteresovano u taj prizor.
Nisam shvatila da su nam se muškarci pridružili dok jedna žena nije rekla:
„Ali koliko to deluje opasno! Dečak će se sigurno povrediti ako padne!“
„Ako se ne povredi pri padu, ja ću se odmah pobrinuti za to, čim mi mali
klipan padne šaka“, rekao je natmuren glas iza mene. Okrenula sam se i spazila
Džejmija kao viri preko moje glave u konja koji se brzo primicao.
„Da li treba da ga skineš?“, upitala sam.
Odmahnuo je glavom. „Ne, pusti konja da se pobrine za to.“
Zapravo, konj je izgledao više zbunjen nego uplašen zbog čudnog tereta na
svojim leđima. Pirgava siva koža se trzala i tresla kao da ju je napao roj muva i
ždrebac je zbunjeno cimao glavu, kao da se pita šta se zbiva.
Sto se Fergusa tiče, njegove noge su bile ispružene gotovo pod pravim
uglom preko širokih leđa konja; očigledno se za konja držao samo
nepopustljivim stiskom na grivu. Pri tome bi možda uspeo da sklizne ili da se
bar otkotrlja nepovređen, da žrtve gađanja đubrivom nisu izvele svoj plan
osvete.
Dva ili tri konjušara pratila su konja na opreznom rastojanju, blokirajući
prolaz iza njega. A jedan je uspeo da otrči napred i da otvori kapiju jednog
praznog boksa blizu nas. Kapija je bila između grupe izletnika u poseti i kraja
prolaza između zgrada; očigledno su nameravali da tiho naguraju konja u boks,
gde može da izgazi Fergusa ako mu se tako prohte, ali je bar sigurno da se konj
neće povrediti.
Međutim, pre nego što je to moglo biti izvedeno, neka gipka figura je
promolila glavu kroz mali tavanski prozor, visoko iznad prolaza. Pošto su
posmatrači bili zagledani u konja, to nije primetio niko sem mene. Dečak na
tavanu je pogledao, povukao se, i pojavio se gotovo istog časa držeći veliki
svežanj sena u obe ruke. Veoma precizno procenivši trenutak, ispustio ga je
kada su Fergus i njegov konj prolazili tačno ispod.
Efekat je bio vrlo sličan kao da je bacio bombu. Seno se razletelo tamo gde
je bio Fergus i ždrebac je panično zarzao, oslonio se na zadnje noge i poleteo
389
kao pobednik u derbiju, ustremivši se pravo na grupicu dvorjana, koji su se
razbežali na sve strane, vrišteći kao guske.
Džejmi se bacio na mene, gurajući me s puta i obarajući me pri tom. Sada
se podigao sa mene oborene, tečno psujući na gelskom. Ne zastajući da se
raspita kako sam, otrčao je u pravcu u kome je otišao Fergus.
Konj se propinjao i izvijao, skroz preplašen, ritajući prednjim nogama i
držeći na rastojanju grupicu konjušara i štalskih momaka koji su se svi brzo
uznemirili pri pomisli da će se jedan od vrednih kraljevih konja povrediti na
njihe oči.
Nekakvom čudnom tvrdoglavošću ili iz straha, Fergus je i dalje bio na svom
mestu, mršave noge su mlatile okolo dok je posrtao i odskakivao po nemirnim
leđima. Svi konjušari su mu vikali da se pusti, ali je on ignorisao taj savet, čvrsto
sklopljenih očiju dok je visio stežući rukama grivu kao da mu od toga život
zavisi. Jedan od konjušara je nosio vile; zamahnuo je njima preteći kroz vazduh
i izazvao uplašeni vrisak madam Montesor, koja je očito mislila da namerava
da nabode dete.
Taj vrisak nije smirio ždrebca. Poigravao je i jurcao, uzmičući od ljudi koji
su počeli da ga okružuju. Iako zapravo nisam mislila da je konjušar pošao da
nabode Fergusa ne bi li ga skinuo konju sa leđa, postojala je stvarna opasnost
da će dečak biti izgažen ako se bude pustio – a nije mi bilo jasno kako može da
izbegava takvu sudbinu još dugo. Konj je naglo pojurio ka malom drvoredu
blizu konjušnice da bi potražio zaklon od rulje ili jer je možda zaključio da bi
se tereta na svojim leđima mogao otresti pomoću granja.
Dok je prolazio ispod prvih grana, na tren sam spazila crveni tartan u
zelenilu i crveno je blesnulo kada se Džejmi bacio iz zaklona drveta. Njegovo
telo je žustro udarilo ždrepca, koji se srušio na zemlju u blesku tartana i golih
nogu koji bi mogao otkriti iskusnom posmatraču da ovaj Škot ne nosi ništa
ispod kilta.
Grupa dvorjana je potrčala kao jedan, koncentrišući se na oborenog lorda
od Broh Tuaraha, dok su konjušari jurili za konjem, koji je nestao sa druge
strane drveća.
Džejmi je ležao opružen na leđa ispod breza, lica mrtvački
zelenkastobelog, sa oba oka i ustima širom otvorenim. Obema rukama je
stezao Fergusa koji mu se pripio uz grudi kao pijavica. Džejmi je trepnuo prema
390
 „
meni pa sam požurila do njega, i slabašno se potrudila da se osmehnem. Tiho
šištanje iz njegovih otvorenih usta se produbilo u plitko dahtanje i meni je
laknulo; samo mu je isteran vazduh.
Konačno shvativši da se više ne kreće, Fergus je oprezno digao glavu. Zatim
je uspravno seo na stomak svog poslodavca i oduševljeno kazao: „Ovo je bilo
zabavno, gospodaru! Možemo li to da ponovimo?“

*****

Džejmi je istegao mišić u butini tokom spasavanja u Aržentanu i gadno je

ćopao do vremena kada smo se vratili u Pariz. Poslao je Fergusa – kome ništa
nije falilo od one ludorije niti od grdnje koja je usledila – dole u kuhinju da
zatraži večeru i svalio se u stolicu pored ognjišta, trljajući oteklu nogu.
„Mnogo boli?“, saosećajno sam upitala.
„Malo. Samo joj je potreban odmor.“ Ustao je i zadovoljno se protegao,
duge ruke gotovo da su dodirnule pocrnele hrastove grede iznad ognjišta. „Bio
sam zgrčen u onoj kočiji; više bih voleo da sam jahao.“
„Mmm. Ne sumnjam.“ Protrljala sam krsta jer su me bolela od napornog
putovanja. Bol kao da je pritiskao naniže kroz karlicu u noge – popuštanje
zglobova od trudnoće, pretpostavila sam.
Ispitivački sam prešla rukom preko Džejmijeve noge i pokazala prema sofi.
„Dođđi i lezi na bok. Imam jednu finu mast kojom mogu da ti natrljam
nogu; od toga bi bol mogao da popusti.“
„Pa, ako ti nije teško.“ Ukočeno je ustao i legao na levi bok, povlačeći kilt
iznad kolena.
Otvorila sam svoju kutiju sa lekovima i preturala po kutijicama i teglama.
Turika, klizavi brest, vijoš... ah, evo ga. Izvukla sam teglicu od plavog stakla
koju mi je dao msje Forez i odvila poklopac. Oprezno sam pomirisala; melemi
lako užegnu, ali je ovaj izgleda imao umešanu pravu količinu soli da ga očuva.
Imao je lep sočan miris i divnu žutobelu boju svežeg kajmaka.
Zagrabila sam dosta melema i nanela ga po dugom mišiću butine, gurajući
Džejmijev kilt iznad kukova da ne smeta. Meso njegove noge bilo je toplo; nije
to bila toplota od infekcije, već samo normalna toplota mladog muškog tela,
svežeg od zdravlja i dobre kondicije. Nežno sam utrljavala mast u kožu

391
osećajući naduvenost čvrstog mišića, ispipavajući razdele kvadricepsa i tetiva
kolena. Džejmi je malo zaječao kada sam protrljala jače.
„Boli?“, upitala sam.
„Aha, malčice, ali ne prekidaj“, odgovorio je. „Čini mi se da mi to pomaže.“
Zasmejao se. „Ne bih to priznao nikom osim tebi, Sasenah, ali bilo je zabavno.
Nisam u takvoj akciji bio mesecima.“ „Drago mi je što si uživao“, suvo sam
odgovorila, uzimajući još kreme. „I meni je bilo zanimljivo.“ Ne prekidajući
masažu, ispričala sam mu za Sandringamovu ponudu.
On je zastenjao, malo se štrecajući kada sam pogodila bolnu tačku. „Znači,
Kolam je bio u pravu kada je mislio da bi taj čovek mogao da pomogne oko
moje tužbe.“
„Tako izgleda. Pretpostavljam da pitanje glasi – hoćeš li da to prihvatiš?“
Pokušavala sam da ne zaustavljam dah dok sam čekala odgovor. Kao prvo,
znala sam kakav će biti; Frejzeri su kao familija poznati po tvrdoglavosti, i
uprkos tome što mu je majka Makenzi, Džejmi je bio pravi Frejzer. Pošto je
namerio da zaustavi Carlsa Stjuarta, teško je bilo poverovati da će odustati. Pa
ipak, bio je to izazovan mamac – za mene, kao i za njega. Da može da se vrati
u Škotsku, svom domu; da živi u miru.
Ali je postojala jedna druga teškoća. Ako se stvarno vratimo, ostavljajući
Čarlsove planove da se odvijaju svojim tokom u budućnost kakva mi je
poznata, onda će mir u Škotskoj biti zaista kratkog veka.
Džejmi je malo frknuo, očito sledeći tok mojih misli. „Reći ću ti nešto,
Sasenah. Da mislim da bi Čarls Stjuart mogao da uspe – da oslobodi Škotsku
od engleske vladavine – dao bih svoju zemlju, svoju slobodu i sam život da mu
pomognem. On možda jeste budala, ali je kraljevska budala, i to ne bez
otmenosti, čini mi se.“ Uzdahnuo je.
„Ali znam tog čoveka i razgovarao sam sa njim – i sa svim jakobitima koji
su se borili s njegovim ocem. A kada se uzme u obzir ono što si mi rekla da će
se desiti ako ponovo dođe do ustanka... ne vidim da imam ikakvog izbora sem
da ostanem, Sasenah. Jednom kada on bude zaustavljen, tada će možda
postojati šansa da se ode nazad – a možda i neće. Ali za sada, moram da uz
zahvalnost odbijem ponudu Njegove visosti.“
Nežno sam ga potapšala po butini. „To sam i mislila da ćeš kazati.“

392
 „
On mi se nasmešio, a onda je pogledao na žućkastu kremu koja mi je
prekrivala prste. „Šta je to?“
„Nešto što mi je dao msje Forez. Nije rekao kako se zove. Mislim da nema
nikakvih aktivnih supstanci, ali je lep, mastan krem.“
Telo pod mojim rukama se ukočilo i Džejmi je preko ramena pogledao u
plavu teglicu.
„To ti je dao msje Forez?“, upitao je nelagodno.
„Da“, odgovorila sam, iznenađena. „U čemu je problem?“ Sklonio je u
stranu moje zamašćene ruke, spustio noge sa sofe i krenuo da dohvati peškir.
„Ima li ta teglica ljiljanov cvet na poklopcu, Sasenah?“, upitao je, brišući
melem sa noge.
„Da, ima“, rekla sam. „Džejmi, šta fali tom melemu?“ Izraz njegovog lica
bio je krajnje neobičan, neprestano se kolebao između zbunjenosti i
raspoloženosti.
„Oh, ne bih rekao da mu nešto fali, Sasenah“, konačno je odgovorio. Pošto
je nogu istrljao tako jako da je ostavio kovrdžave crvenozlatne dlake
nakostrešene iznad pocrvenele kože, bacio je peškir u stranu i zamišljeno
pogledao teglicu.
„Mora da msje Forez ima visoko mišljenje o tebi, Sasenah“, rekao je. „Ta
stvarčica je skupa.“
„Ali...“
„Nije reč o tome da to ne cenim“, požurio je da me uveri. „Već samo da se
osećam malo čudno jer je i mene samo jedan dan delio od toga da postanem
jedan od sastojaka.“
„Džejmi!“, osetila sam kako mi se glas pojačava. „Šta je to?“ Dograbila sam
peškir i žurno brisala ruke prekrivene melemom.
„Mast od obešenih ljudi“, odgovorio je nevoljko.
„O-o-o...“ Nisam mogla da izustim ni reč, pa sam počela iznova. „Misliš...“
Koža mi se naježila na rukama, fine dlačice su se podigle kao čiode na jastučetu.
„Eh, tako je. Istopljena mast obešenih zločinaca.“ Govorio je veselo,
povrativši prisebnost onoliko brzo koliko sam ja gubila svoju. „Vrlo dobro
protiv reumatizma i bolesti zglobova, kažu.“ Prisetila sam se urednosti sa
kojom je msje Forez prikupljao rezultate svojih operacija u L’Hôpital des Anges
i čudnog izraza Džejmijevog lica kada je video visokog hirurga nakon što me je
393
dopratio kući. Kolena su mi bila vodenasta i osećala sam da mi se stomak uvija
kao palačinka.
„Džejmi! Do krasnog kurca, ko je msje Forez? “, samo što nisam vrisnula.
Ovo ga je zabavljalo, što se videlo u izrazu na njegovom licu.
„On je javni dželat koji veša ljude u petom arondismanu, Sasenah. Mislio
sam da znaš.“

*****

Džejmi se vratio mokar i smrznut iz štale, gde je otišao da se oriba pošto je

zahtevano kupanje bilo znatno obimnije nego što je to lavor u spavaćoj sobi
omogućavao.
„Ne brini, sve se skinulo“, uveravao me je, skidajući košulju i zavlačeći se
go pod pokrivač. Koža mu je bila gruba i ledena, sva naježena, i malo je drhtao
dok me je uzimao u naručje.
„Šta ti je, Sasenah? Ne mirišem valjda još na ono?“, upitao je dok sam ležala
sklupčana pod jorganom, obgrlivši sebe rukama.
„Ne“, rekla šam. „Plašim se. Džejmi, krvarim.“
„Isuse“, tiho je rekao. Osetila sam iznenadni drhtaj od straha koji je njime
prostrujao na te moje reči, identičan onome koji je ranije proleteo kroz mene.
On me je držao blizu sebe, poravnavajući mi kosu i milujući mi leđa, ali smo
oboje osećali užasnu bespomoćnost pred fizičkom katastrofom koja je njegove
postupke činila beskorisnim. Onako snažan, mogao je da me štititi; moguće je
da je imao dobru volju, ali ovde nije mogao da pomogne. Prvi put nisam bila
sigurna u njegovom naručju, i to saznanje nas je oboje užasavalo.
„Da li misliš...“, počeo je on, a onda je prekinuo i progutao. Osećala sam
drhtavicu kako mu se širi niz grlo i čula kad je progutao svoj strah. „Da li je to
opasno, Sasenah? Znaš li to?“
„Ne“, rekla sam. Držala sam ga čvršće, pokušavajući da nađem oslonac. „Ne
znam. Nije to veliko krvarenje, bar ne za sada.“
Sveća je još gorela. On je pogledao u mene, očima potamnelim od brige.
„Da li je bolje da ti dovedem nekog, Kler? Nekog iscelitelja ili neku od žena
iz bolnice?“ Odmahnula sam glavom i oblizala suve usne.

394
 „
„Ne. Ja ne... ne mislim da išta možeš da učiniš.“ Bilo je to poslednje što sam
htela da kažem; više od svega sam želela da nađe nekog ko bi znao kako to da
sredi. Ali sam pamtila svoju ranu obuku za medicinsku sestru, nekoliko dana
koje sam provela na ginekološkom odeljenju i reči jednog doktora koji je
slegnuo ramenima dok je napuštao krevet pacijentikinje koja je pobacila. „Ne
postoji zapravo ništa što možete da učinite“, rekao je on. „Ako će da izgube
dete, obično tako i biva, bez obzira na to šta vi pokušate. Odmaranje u krevetu
je zapravo jedino što možete da učinite, a često ni to nije dovoljno.“
„Možda nije ništa“, kazala sam, pokušavajući da obodrim oboje. „Nije
neuobičajeno da žena ponekad tokom trudnoće malo krvari.“ To nije neobično
– tokom prva tri meseca. Moja trudnoća je zašla u šesti mesec i ovo ni po čemu
nije bilo obično. Pa ipak, postojale su mnoge stvari koje su mogle biti uzrok
krvarenja, a nisu sve ozbiljne.
„Možda je u redu“, rekla sam. Stavila sam ruku na stomak, nežno
pritiskajuči. Istog časa sam osetila odgovor od svog podstanara, lenjo,
rastegnuto guranje od koga sam se odmah osetila bolje. Osetila sam nalet
strasne zahvalnosti od koga su mi navrle suze.
„Sasenah, šta ja mogu da uradim?“, prošaputao je Džejmi. On me je obgrlio,
obuhvatajući moj stomak.
Spustila sam i ja ruku preko njegove i ostavila je tako.
„Samo se moli“, rekla sam. „Moli se za nas, Džejmi.“

395
 23
Najbolji
planovi za
miševe i
ljude...

rvarenje je prestalo do jutra. Ustala sam vrlo obazrivo, ali sve je bilo
dobro. Pa ipak, bilo je očigledno da je došlo vreme da prestanem da
radim u L’Hôpital des Anges, tako da sam poslala Fergusa sa porukom
objašnjenja i izvinjenja majci Hildegard. On se vratio sa molitvama i
najboljim željama, kao i sa bocom braonkastog izuzetno cenjenog eliksira za
sprečavanje pobačaja – sudeći po priloženoj poruci – od les maîtresses sage-
femme. Posle melema msje Foreza bila sam više nego sumnjičava oko upotrebe
bilo kog leka koji nisam spremila sama, ali me je oprezno njuškanje uverilo da
su bar sastojci čisto biljni.
Posle izvesnog oklevanja, popila sam jednu kašiku. Tečnost je bila gorka i
ostavila je neprijatan ukus u mojim ustima, ali jednostavna činjenica da
preduzimam nešto – iako sam smatrala da je to nešto beskorisno – dovela je do
toga da se osećam bolje. Veći deo narednog dana provela sam ležeći na sofi u
svojoj sobi, čitajući, dremajući, šijući, ili jednostavno zureći u prazno sa
rukama na stomaku.
Kad sam bila sama, tačnije rečeno. Kada je bio kod kuće, Džejmi je većinu
vremena provodio sa mnom pričajući o poslovima koje je obavio tog dana ili
raspravljajući o najnovijim jakobitskim pismima. Kralju Džejmsu je, navodno,
rečeno za predstojeću investiciju njegovog sina u porto pa je to od sveg srca
podržao kao „... vrlo uverljivu šemu, za koju mislim da će puno doprineti da se
u Francuskoj izboriš za mesto na kome bih voleo da te vidim.“
„Znači da Džejms misli da je novac namenjen isključivo tome da se Čarls
nametne kao džentlmen i izbori izvesnu poziciju ovde“, kazala sam. „Da li ti
misliš da je to jedino što mu je na umu? Lujza je bila ovde po podne. Ona kaže
396
 „
da je Čarls došao da je vidi prošle nedelje – insistirao je da je poseti, mada je
ona u početku odbijala da ga vidi. Rekla je da je bio vrlo uzbuđen i da se pušio
oko nečega, ali nije hteo da kaže oko čega; samo je uporno nagoveštavao o
nečem veličanstvenom što će da uradi. Kaže da je rekao ‘Velika avantura’. To
ne zvuči kao jednostavna investicija u porto, zar ne?“
„Ne zvuči.“ Džejmi se smrknuo od te pomisli.
„Hm“, rekla sam. „Ako se sve uzme u obzir, verovatno su dobri izgledi da
Čarls nije mislio samo da se skrasi sa profitom od svog poduhvata i postane
uspešan pariški trgovac.“
„Da sam sklon opkladama, i svoju poslednju podvezicu uložio bih na to“,
rekao je Džejmi. „Sada se postavlja pitanje kako da ga sprečimo.“

*****

Odgovor je stigao nekoliko dana kasnije, posle bezbroj rasprava i beskorisnih

predloga. Murtag je bio s nama u spavaćoj sobi pošto je sa dokova doneo
nekoliko rolni tkanine za mene.
„Kažu da je došlo do epidemije boginja u Portugalu“, napomenuo je,
ispuštajući skupu svilu sa talasastom šarom na krevet kao da je to tovar
korišćene sargije. „Neki brod koji je dovozio gvožđe iz Lisabona stigao je jutros
i upravnik luke ga je pomno prečešljao, on i njegova tri pomoćnika. Mada ništa
nisu našli.“ Spazivši flašu brendija na mom stolu, nasuo je pola čaše i popio to
kao vodu, velikim gutljajima. Ja sam to posmatrala otvorenih usta, a od
spektakla me je trgao tek Džejmijev povik. „Boginje?“
„Aha“, rekao je Murtag, zastajući između dva gutljaja. „Velike boginje.“
Opet je podigao čašu i nastavio da se osvežava.
„Boginje“, mrmljao je Džejmi za sebe. „Boginje.“
Polako je prestao da se mršti i vertikalna bora između njegovih obrva je
nestala. Lice mu je postalo duboko zamišljeno pa se zavalio u stolici, ruku
spojenih iza glave, fiksirajući pogledom Murtaga. Nagoveštaj osmeha mu je
široka usta iskrivio u stranu.
Murtag je taj proces posmatrao uz nekakvo skeptično prepoznavanje.
Ispraznio je čašu i sedeo tromo poguren na stoličici kada je Džejmi skočio na
noge i počeo da kruži oko malog saplemenika, zviždućući kroz zube
nemelodično.
397
 „Koliko shvatam, imaš ideju?“, rekla sam.
„Oh, da“, kazao je i počeo da se smejulji za sebe. „Oh, da, imam
jednu.“ Okrenuo se ka meni, a pogled mu je sijao od nestašluka i
inspiracije.
„Imaš li u svojoj kutiji za lekove nešto od čega bi neko dobio temperaturu?
Ili proliv? Ili bi mu izbile ospe?“
„Da“, rekla sam polako, razmišljajući. „Tu je ružmarin. Ili ljuta aleva. I
kaskara, naravno, za dijareju. Zašto?“
Pogledao je u Murtaga široko se smešeći, a onda se, nadjačan svojom
idejom, kreštavo zasmejao i saplemeniku razbarušio kosu tako da su na sve
strane virili crni čuperci. Murtag ga je besno gledao, uveliko podsećajući na
Lujevog majmuna ljubimca.
„Slušajte“, kazao je Džejmi, zaverenički se naginjući prema nama. „Šta biva
ako se brod grofa
Sen Zermena vrati iz Portugala sa slučajem boginja?“
Zurila sam u njega. „Jesi li izgubio razum?“, učtivo sam se raspitivala. „Šta
bi se desilo?“
„Ono što bi se desilo“, upao je Murtag, „jeste da bi oni izgubili tovar. Prema
zakonu, bio bi spaljen ili bačen u more.“ Tračak interesa je zasjao u malim
crnim očima. „A kako misliš to da izvedeš, momče?“
Džejmijevo oduševljenje je malo splasnulo, mada su mu oči i dalje sijale.
„Pa“, priznao je, „nisam još sve smislio, ali za početak...“
Tom planu je trebalo nekoliko dana rasprave i istraživanja da bude
usavršen, ali je i to rešeno. Kaskara za izazivanje proliva je odbačena jer bi
izazvala veliku iznurenost. Ipak, pronašla sam neke dobre zamene u jednom
priručniku o bilju koji mi je pozajmio majstor Rajmon.
Murtag će se, naoružan vrećicom punom ekstrakta ružmarina, sokom od
koprive i korenom broća, krajem nedelje zaputiti za Lisabon, gde će tračariti
po mornarskim kafanama, saznati koji je brod unajmio grof Sen Zermen i
organizovati da doplovi na njemu, a u međuvremenu će nam javiti ime broda i
datum kada će isploviti za Pariz.
„Ne, to je uobičajeno“, rekao je Džejmi kao odgovor na moje pitanje zar
neće kapetan takvo ponašanja smatrati sumjivim. „Gotovo svi teretni brodovi
voze i ponekog putnika – koliko god mogu da ih naguraju između paluba. A
398
 „
Murtag će imati kod sebe dovoljno novca da sebe učini dobrodošlim
dodatkom, čak i ako budu morali da mu daju kapetanovu kabinu.“ Džejmi je
opominjuće mahnuo prstom ka Murtagu.
„I nabavi kabinu, čuješ li me? Nije me briga koliko košta; trebaće ti
privatnost da uzimaš biljke, a ne želimo da rizikujemo da te neko vidi, ako ne
budeš imao ništa sem mreže za spavanje u potpalublju.“ Kritički je odmerio
svog kuma. „Imaš li pristojan kaput? Ako se ukrcaš na brod izgledajući kao
prosjak, velike su šanse da će te zafrljačiti u luku pre nego što saznaju šta imaš
u torbici.“
„Mmfm“, kazao je Murtag. Sitni čovek je retko učestvovao u razgovoru, ali
kad nešto kaže, to je bilo ubedljivo i vrlo direktno. „A kada treba to da
uzmem?“, upitao je.
Izvukla sam list hartije na kom sam napisala instrukcije i doziranje.
„Dve kašike broća – to je ovo“, lupnula sam staklenu bočicu sa
tamnoružičastom tečnošću, „treba uzeti četiri sata pre nego što planiraš da
pokažeš simptome. Uzimaj po jednu kašiku svaka dva sata posle prve doze –
ne znamo koliko dugo ćeš morati da teraš s tim.“
Pružila sam mu drugu flašu, ovu od zelenog stakla ispunjenu
purpurnocrnim napitkom. „Ovo je koncentrat ruzmarinovog lišća. On deluje
brže. Popij četvrt boce pola sata pre nego što misliš da se pokažeš; crvenilo će
početi za pola sata. Ono će nestati brzo pa treba da uzmeš još kada budeš
mogao to neopaženo.“ Uzela sam još jednu, manju posudu iz kutije sa
lekovima. „A kad dobro poodmakneš sa groznicom, onda natrljaj sok od
koprive na ruke i lice, da iskoče plikovi. Hoćeš li da sačuvaš ova uputstva?“
On je odlučno odmahnuo glavom. „Ne, zapamtiću. Veći je rizik da mi
pronađu papir nego da zaboravim koliko čega treba da uzmem.“ Okrenuo se
prema Džejmiju.
„A ti ćeš brod sačekati u Orvijetu, momče?“
Džejmi je klimnuo glavom. „Aha. Brod će se sigurno tamo usidriti; svi koji
prevoze vino staju tamo da bi uzeli pitku vodu. Ako ovaj slučajno ne uradi tako,
onda...“ Slegnuo je ramenima. „Unajmiću drugi brod i pokušati da ga stignem.
Samo da uspem da se ukrcam pre dolaska u Avr, biće u redu, mada je najbolje
ako to možemo da obavimo dok smo još blizu španske obale. Ne nameravam

399
da na moru provedem više nego što moram.“ Bradom je pokazao na bocu u
Murtagovim rukama.
„Ti najbolje sačekaj da to uzmeš tek kada me vidiš na brodu. Bez svedoka,
kapetan bi mogao da to lako reši tako što će te preko noći baciti u more.“
Murtag je zabrundao. „Aha, mogao bi da pokuša.“ Dotakao je dršku svog
noža i osetio se mali ironični naglasak na reči „pokuša“.
Džejmi mu se namrštio. „Nemoj da zaboraviš. Smatraće da patiš od
boginja. Uz malo sreće, biće suviše uplašeni da te dotaknu, ali za svaki slučaj...
sačekaj do vremena kad možeš da me pozoveš i kad budemo uveliko na moru.“
„Mmfm.“
Gledala sam naizmenično u njih dvojicu. Koliko god bilo na dugačkom
štapu, bilo je verovatno da može da uspe. Ako kapetan broda može biti ubeđen
da je jedan od njegovih putnika zaražen velikim boginjama, ni pod kakvim
okolnostima ne bi svoj brod odveo u luku Avr, gde bi po francuskim propisima
zahtevali njegovo uništenje. I, suočen sa nužnošću da otplovi sa teretom nazad
za Lisabon i izgubi svu zaradu od puta, ili da izgubi dve nedelje u Orvijetu dok
vest nekako ne pošalje u Pariz, vrlo je verovatno da bi se složio da svoj tovar
proda bogatom škotskom trgovcu koji se upravo ukrcao.
Oličenje žrtve velikih boginja bila je ključna uloga u ovoj maskaradi.
Džejmi se dobrovoljno javio da bude zamorče za testiranje biljaka, i one su na
njega fantastično delovale. Njegovu svetlu kožu je zahvatilo tamno crvenilo za
nekoliko minuta, a sok od koprive je istog časa izazvao plikove koje bi brodski
lekar ili uspaničeni kapetan lako mogao proglasiti boginjama. A ako bi ikakva
sumnja ostala, broćem zamućena mokraća davala je savršenu iluziju čoveka
koji mokri krv kada velike boginje napadnu bubrege.
„Hriste!“, uzviknuo je Džejmi, zaprepašćen mimo svoje volje prvim
prikazivanjem efikasnosti bilja.
„Oh, veoma dobro“, rekla sam, vireći preko njegovog ramena u belu
porcelansku nošu i njen grimizni sadržaj. „To je bolje nego što sam očekivala.“
„Oh, je li tako? Koliko onda treba vremena da dejstvo prođe?“, upitao je
Džejmi, gledajući nadole prilično nervozno.
„Nekoliko sati, mislim“, rekla sam mu. „Zašto? Da li je osećaj čudan?“
„Ne baš čudan“, rekao je, trljajući. „Malo svrbi.“

400
 „
„Nije to od bilja“, kiselo je upao Murtag. „To je prirodno stanje za momka
tvojih godina.“
Džejmi se nacerio svom kumu. „Toliko uspevaš da se vratiš u sećanju, zar
ne?“
„I do vremena pre nego što si bio rođen ili zamišljen, momče“, rekao je
Murtag klimajući glavom.
Mali pripadnik klana je sada bočice zavukao u svoju torbicu, svaku brižljivo
uvijajući u komad meke kože da se ne polomi.
„Javiću za brod i kada isplovljava čim budem mogao. I vidimo se za mesec
dana u Španiji. Imaćeš novac do tada?“
Džejmi je klimnuo glavom. „Oh, da. Do sledeće nedelje, rekao bih.“
Džaredov posao je cvetao pod Džejmijevom upravom, ali rezerve gotovine nisu
bile dovoljne da se kupi ceo brod portoaa a da se istovremeno ispunjavaju
druge obaveze porodice Frejzer. Igranje šaha je donelo korist na više aspekata,
međutim, i msje Diverni mladi, istaknuti bankar, rado je garantovao
pozamašan zajam prijatelju svog oca.
„Prava je šteta što tu robu ne možemo da doteramo u Pariz“, napomenuo
je Džejmi tokom planiranja, „ali bi to Sen Zermen sigurno otkrio. Očekujem da
je nabolje da ga prodamo preko brokera u Španiji – znam dobrog čoveka u
Bilbaou. Profit će biti znatno manji nego što bi bio u Francuskoj i porezi su
veći, ali ne možeš da ostvariš sve odjednom, zar ne?“
„Ja bih se zadovoljila da vratim Diverniju zajam“, rekla sam. „A kada je već
reč o zajmovima, šta će se desiti sa novcem koji je sinjor Manceti pozajmio
Čarlsu Stjuartu?“
„Manceti će ostati praznih šaka“, veselo je rekao Džejmi. „1 upropastiće
reputaciju Stjuarta kod svih bankara na kontinentu pri tome.“
„Deluje prilično surovo prema jadnom starom Mancetiju“, primetila sam.
„Aha, tako je. Ne možeš da napraviš kajganua a da ne razbiješ jaja, kao što
bi rekla moja stara baka.“
„Ti nisi ni imao staru baku“, naglasila sam.
„Nisam“, priznao je, „ali da jesam, sigurno bi tako rekla.“ Na tren je
prekinuo sa neozbiljnošću. „Nije to mnogo fer ni prema Stjuartima, uzgred.
Zapravo, ako bi iko od jakobitskih vođa saznao šta to ja radim, očekujem da bi

401
to nazvali izdajom, i bili bi u pravu.“ Rukom je protrljao čelo i odmahnuo
glavom i videla sam smrtnu ozbiljnost koju je njegova raspoloženost sakrivala.
„Tu nema pomoći, Sasenah. Ako si u pravu – a i svoj život sam uložio na to
do sada – onda je ovo pitanje izbora između aspiracija Čarlsa Stjuarta i života
prokleto mnogo Škota. Meni nije drag kralj Džordi – meni, čija je glava
ucenjena? – ali ne vidim šta bih mogao da učinim drugačije.“
Namrštio se, prolazeći rukom kroz kosu, kao i uvek kada razmišlja ili kad
je uznemiren. „Da postoje šanse da Čarls uspe... aha, tada bi moglo biti
drugačije. Prihvatiti rizik radi nekog čestitog cilja – ali tvoja istorija kaže da on
neće uspeti, i ja moram da kažem, sve što znam o tom čoveku čini vrlo
verovatnim da si u pravu. Tu su moj narod i moja porodica u pitanju, i ako je
cena njihovih života bankarovo zlato... pa, to ne izgleda da je veća žrtva od mog
žrtvovanja časti.“
Slegnuo je ramenima u delimično šaljivom očajanju. „Tako da sam sada
prešao sa krađe pošte Njegove visosti na pljačkanje banke i pirateriju na
otvorenom moru, i izgleda da tu nema pomoći.“
Zaćutao je na trenutak, gledajući u svoje ruke, stisnute na stolu. Zatim je
okrenuo glavu ka meni i nasmešio se.
„Oduvek sam želeo da budem gusar, kad sam bio klinac“, kazao je. „Prava
je šteta što ne mogu da nosim sablju.“

*****

Ležala sam u krevetu, glave i ramena izdignutih na jastuke, ruku lagano

položenih preko stomaka, razmišljajući. Od onog prvog alarma bilo je vrlo
malo krvarenja i osećala sam se dobro. Pa ipak, svako krvarenje u ovoj fazi je
razlog za zabrinutost. U sebi sam se pitala šta bi se desilo ako dođe do nekakve
hitne situacije dok Džejmi bude u Španiji, ali je bilo malo vajde od te brige. On
mora da ode; i suviše zavisi od tog tovara vina da bi se lične brige tome
isprečile. I ako sve prođe kako treba, on bi trebalo da se vrati znatno pre
očekivanog porođaja.
Ovako kako je, sve lične brige su morale da budu odgurnute u stranu, bilo
to opasno ili ne. Čarls se, nesposoban da obuzda svoje uzbuđenje, poverio
Džejmiju da će mu uskoro trebati dva broda – možda i više – pa je tražio njegov
402
 „
savet oko konstrukcije trupa i postavljanja brodskih topova. Najnovije pismo
njegovog oca iz Rima odavalo je blagi ton zapitanosti – svojim oštrim
burbonskim njuhom za politiku Džejms Stjuart je namirisao da tu nešto smrdi,
ali očigledno još nije bio obavešten šta je to njegov sin namerio. Džejmi je, do
pojasa zatrpan šifrovanim pismima, smatrao verovatnim da Filip od Španije
nije još pomenuo Čarlsove pokušaje niti papino interesovanje, ali je i Džejms
Stjuart takođe imao svoje špijune.
Posle izvesnog vremena, postala sam svesna blage promene u Džejmijevom
stavu. Kada sam ga kratko pogledala, videla sam da i dalje drži knjigu otvorenu
na kolenu, ali je prestao da okreće stranice i da gleda u njih. Pogled mu je bio
fiksiran na mene; ili, ako ćemo precizno, na tačku gde mi se završavala
spavaćica, nekoliko centimetara niže nego što bi stroga čednost mogla
diktirati, iako je takva čednost bila nepotrebna u krevetu sa sopstvenim
mužem.
Pogled mu je bio odsutan, pun čežnje, i shvatila sam da čak i ako nije
društveno neophodna, čednost u krevetu sa mužem može biti bar znak
uviđavnosti pod ovakvim okolnostima. Mada su, naravno, postojale i druge
mogućnosti.
Uhvativši me kako ga gledam, Džejmi je malo pocrveneo i žurno se vratio
preteranom zanimanju za knjigu. Ja sam se okrenula na bok i stavila ruku na
njegovu butinu.
„Interesantna knjiga?“, upitala sam, lenjo ga mazeći.
„Mfm. Oh, da.“ Crvenilo se pojačalo, ali nije skidao pogled sa stranice.
Cereći se za sebe, zavukla sam ruku pod posteljinu. On je ispustio knjigu.
„Sasenah!“, rekao je. „Znaš dobro da ne možeš...“
„Ne“, rekla sam. „Ali ti možeš. Ili tačnije, mogu ja za tebe.“ On je odlučno
sklonio moju ruku i gurnuo je nazad.
„Ne, Sasenah. To ne bi bilo pravično.“
„Ne bi?“, rekla sam iznenađeno. „A zašto ne?“ On se neprijatno vrpoljio,
izbegavajući moj pogled.
„Pa, ja... ne bih se osećao kako treba, Sasenah. Da mi pružiš zadovoljstvo,
a ja ne mogu da ti uzvratim... ne bih se osećao dobro, to je sve.“
Prasnula sam u smeh, stavljajući glavu na njegovu butinu.
„Džejmi, ti si neopisivo sladak!“
403
 „Ja nisam sladak“, rekao je ozlojeđeno. „Ali nisam tako sebičan – Kler,
prekini s tim!“ „Planirao si da sačekaš još nekoliko meseci?“, upitala sam, ne
prekidajući.
„Mogao bih“, rekao je, sa onoliko ponosa koliko je sačuvao pod ovakvim
okolnostima. „Čekao sam d-dvadeset dve godine, i mogu...“
„Ne, ne možeš“, rekla sam, povlačeći pokrivač i diveći se obliku tako jasno
vidljivom ispod njegove noćne košulje. Dotakla sam ga i on se malo pomerio,
željan mog dodira. „Šta god da je
bog zamislio da budeš, Džejmi Frejzeru, nije zamislio da budeš
kaluđer.“ Sigurne ruke, podigla sam njegovu noćnu košulju.
„Ali...“, počeo je.
„Dva prema jedan“, rekla sam, saginjući se. „Ti gubiš.“
*****

Džejmi je naporno radio narednih nekoliko dana, spremajući posao sa vinom

da se sam odvija tokom njegovog odsustva. Pa ipak, nalazio je vremena da se
popne i da sedi sa mnom nakratko posle ručka gotovo svakog dana, i tako se
desilo da je bio sa mnom kada je najavljen jedan posetilac. Posetioci nisu bili
neuobičajeni; Lujza je svraćala otprilike svakog drugog dana da ćaska o
trudnoći ili da se jada zbog svoje izgubljene ljubavi – mada sam lično mislila
da je u Čarlsu znatno više uživala kao u objektu plemenitog odricanja nego kad
joj je bio ljubavnik. Ona je obećala da će mi doneti neke turske slatkiše i
očekivala sam da će njeno debeljuškasto ružičasto lice proviriti kroz vrata.
Međutim, na moje iznenađenje, posetilac je bio msje Forez. Magnus ga je
lično doveo u moju dnevnu sobu, uzimajući njegov šešir i ogrtač sa takoreći
praznovernim poštovanjem.
Džejmi je bio iznenađen njegovom posetom, ali je ustao da učtivo pozdravi
dželata i ponudi mu da nešto popije.
„Ja inače ne pijem alkoholna pića“, uz osmeh je rekao msje Forez. „Ali ne
želim da uvredim gostoprimstvo svoje uvažene koleginice.“ Ceremonijalno se
poklonio u pravcu sofe na kojoj sam bila opružena. „Vi ste dobro, verujem,
madam Frejzer?“
„Da“, oprezno sam rekla. „Hvala vam.“ Pitala sam se čemu možemo da
zahvalimo za počast ove posete. Iako je msje Forez uživao u znatnom prestižu
404
 „
i popriličnom bogatstvu za svoje zvanične dužnosti, ne verujem da mu je taj
posao donosio mnogo poziva na večere. Iznenada sam se zapitala da li dželat
uopšte ima društveni život vredan pomena.
On je prešao sobu i položio paketić na sofu pored mene, slično lešinaru
koji kući donosi večeru za ptiće. Imajući u vidu mast od obešenih, oprezno sam
uzela paketić i odmerila ga u ruci – lagan za svoju veličinu i sa blagim oporim
mirisom.
„Mala uspomena od majke Hildegard“, objasnio je. „Koliko razumem, to je
među les maîtresses sage-femme omiljeni lek. Ona je napisala i uputstvo za
upotrebu.“ Izvukao je i presavijenu, zapečaćenu poruku iz svog unutrašnjeg
džepa i pružio mi je.
Omirisala sam paket. Lišće maline i kamenike, i još nešto što nisam
prepoznala. Nadala sam se da je majka Hildegard napisala i spisak sastojaka.
„Molim vas, zahvalite majci Hildegard u moje ime“, kazala sam. „I kako su
svi u bolnici?“ Veoma mi je nedostajao moj rad tamo, kao i opatice i čudna
skupina medicinskih praktičara. Neko vreme smo nas dvoje ćaskali o bolnici i
njenom osoblju, sa Džejmijem koji bi ponekad nešto prokomentarisao, ali je
uglavnom samo slušao uz učtiv osmeh, ili bi – kada bi mu tema postala
neprijatna – zavlačio nos u vinsku čašu.
„Kakva šteta“, rekla sam sažaljivo kada je msje Forez završio opis popravke
slomljene lopatice. „Nikad nisam posmatrala kako se to radi. Mnogo mi
nedostaje hirurški posao.“
„Da, nedostajaće i meni“, klimnuo je msje Forez, otpijajući mali gutljaj
vina. Čaša je i dalje bila više od pola puna; izgleda da se nije šalio o uzdržavanju
od alkohola.
„Odlazite iz Pariza?“ rekao je Džejmi donekle iznenađen.
Msje Forez je slegnuo ramenima, a pregibi njegovog dugog kaputa su
zašuštali kao perje.
„Samo privremeno“, rekao je. „Pa ipak, biću odsutan najmanje dva meseca.
Zapravo, madam“, pognuo je glavu prema meni, „to i jeste glavni razlog moje
današnje posete.“
„Stvarno?“
„Da. Idem u Englesku, razumete, pa mi je palo na pamet da će mi, ako
želite, madam, biti lako da ponesem neku poruku koju biste hteli da pošaljete.
405
Ako postoji neko sa kim želite da komunicirate, tačnije“, dodao je, uz svoju
uobičajenu preciznost.
Dobacila sam pogled Džejmiju, čije se lice naglo promenilo, od otvorenog
izraza učtive zainteresovanosti u onu prijatnu osmehnutu masku koja skriva
sve misli. Neznanac ne bi primetio ovu razliku, ali ja jesam.
„Ne“, rekla sam oklevajući. „Nemam prijatelja ni rođaka u Engleskoj;
plašim se da tamo nisam u vezi ni sa kim otkad sam udovica.“ Osetila sam
uobičajeni mali ubod kada tako pominjem Frenka, ali sam ga obuzdala.
Ako je to zvučalo neobično msje Forezu, nije to pokazao. Samo je klimnuo
i spustio svoju dopola popijenu čašu vina.
„Razumem. Onda je stvarno sreća što imate prijatelje ovde.“ U njegovom
tonu se osećalo nekakvo upozorenje, ali nije gledao u mene dok se saginjao da
popravi čarapu pre nego što je ustao. „Posetiću vas nakon svog povratka, onda,
i nadam se da ću vas zateći u dobrom zdravlju.“ „Kakav vas to posao vodi u
Englesku, msje?“, neuvijeno je upitao Džejmi.
Msje Forez se okrenuo njemu uz slab osmeh. Nagnuo je glavu, bistrih očiju,
i još jednom me je pogodilo koliko liči na neku veliku pticu. Ne na crnu vranu,
već na pticu grabljivicu. kakvim bi poslom čovek iz moje profesije putovao,
msje Frejzer?“, upitao je. „Angažovan sam da obavim svoje uobičajene dužnosti
u Smitfildu.“
„Mora da je to neka važna prilika, rekao bih“, kazao je Džejmi. „Da bi
opravdala pozivanje čoveka vaše veštine, hoću da kažem.“ Oči su mu bile na
oprezu, mada izraz lica nije pokazivao ništa sem učtivog raspitivanja.
Oči msje Foreza su sinule. Polako je ustao, gledajući nadole u Džejmija,
koji je sedeo blizu prozora.
„To je istina, msje Frejzer“, tiho je rekao. „Jer to jeste stvar veštine, u to ne
sumnjajte. Da čoveka ugušite na smrt na kraju konopca – pah! To može svako.
Da se čisto prelomi vrat, jednim brzim padom, za to je potrebna izvesna
računica u pogledu težine i pada, i izvesna praksa u postavljanju konopca,
takođe. Ali da se ostvari prava mera između ta dva metoda, da se propisno
izvrši smrtna kazna nad izdajnikom, to zaista zahteva veliku veštinu.“
Usta su mi se naglo osušila i posegnula sam za svojom čašom. „Smrt
izdajnika?“, rekla sam, osećajući se kao da zapravo ne želim da čujem odgovor.

406
 „
„Vešanje, skidanje i sečenje na četvrtke“, kratko je rekao Džejmi. „Naravno,
na to ste mislili, msje Forez?“
Dželat je klimnuo. Džejmi se digao na noge kao da je to učinio mimo volje
i okrenuo se mršavom, u crno obučenom posetiocu. Bili su manje-više iste
visine i mogli su da se gledaju u lice bez problema. Msje Forez je za korak prišao
Džejmiju, a izraz lica mu je iznenada bio odsutan, kao da se sprema da
demonstrira neki medicinski aspekt.
„Oh, da“, rekao je. „Da, to je smrt izdajnika. Prvo čovek mora da se obesi,
kao što kažete, ali uz finu procenu, tako da se ne polomi vrat niti zdrobi dušnik
– gušenje nije željeni rezultat, razumete.“
„Oh, razumem ja“, Džejmijev glas je bio tih, sa gotovo podrugljivom
primesom i ja sam ga izbezumljeno pogledala.
„Razumete li, msje?“ Msje Forez se slabašno nasmešio, ali je nastavio ne
čekajući na odgovor. „Ostalo je stvar pravog trenutka; cenite to prema očima.
Lice će potamneti od krvi gotovo istog časa – brže ako je pojedinac imao svetao
ten – i dok se gušenje nastavlja, jezik biva isteran iz usta. To je ono što
oduševljava rulju, naravno, kao i kad se oči iskolače. Ali vi posmatrate crvenilo
u uglovima očiju, kada mali krvni sudovi popucaju. Kada se to desi, morate
istog časa dati signal da se konopac preseče – pouzdani pomoćnik je
nezamenljiv, razumete“, malo se iskrenuo da i mene uključi u ovaj sablasni
razgovor i ja sam nehotice klimnula glavom.
„Zatim“, nastavio je, okrećući se opet Džejmiju, „morate odmah dati
stimulant, da objekat oživite dok mu se skida košulja – morate insistirati da se
košulja rastvara sa prednje strane; često je teško skinuti je preko glave.“ Jedan
dugačak, mršav prst se ispružio, pokazujući srednje dugme na Džejmijevoj
košulji, mada zapravo ne dodirujući sveže uštirkani lan.
„Pretpostavljam da je tako“, kazao je Džejmi.
Msje Forez je povukao prst, klimajući u znak priznanja na ovaj dokaz
Džejmijevog razumevanja.
„Baš tako. Pomoćnik zapali vatru unapred; to je ispod časti samom
izvršiocu. A tada sledi pravi trenutak za nož.“
U sobi je vladala mrtva tišina. Džejmijevo lice je i dalje bilo stegnuto tako
da se ništa ne može poznati, ali mu je malo vlage svetlucalo na vratu.

407
 „Upravo tada je potrebna najveća veština“, objašnjavao je msje Forez,
prekorno podižući prst. „Morate da radite brzo, inače će objekat izdahnuti pre
nego što završite. Jedna doza stimulanta za skupljanje krvnih sudova će vam
podariti nekoliko trenutaka, ali ne mnogo.“
Spazio je srebrni nož za otvaranje pisama na stolu, prišao i uzeo ga. Držao
ga je tako da je šakom obuhvatio dršku, kažiprst je pružio po vrhu oštrice,
okrenute nadole ka blistavoj orahovini stola.
„Baš tu“, rekao je, gotovo sanjivo. „U koren grudne kosti. I brzo, do grebena
prepona. Kost je lako vidljiva u većini slučajeva. Zatim ponovo“, i nož za pisma
je blesnuo u jednu stranu, pa u drugu, brzo i precizno kao cik-cak let kolibrija,
„pratite luk rebara. Ne smete da usecate duboko jer ne želite da rasečete
maramicu koja drži iznutricu. Ipak, morate da probijete kroz kožu, mast i
mišić, i da to ostvarite u jednom zamahu. To“, rekao je zadovoljno, zureći u
sopstveni odraz na površini stola, „je umetnost.“
Nežno je položio nož na sto i okrenuo se opet Džejmiju. On je prijatno
slegnuo ramenima.
„Posle toga, sve je pitanje brzine i donekle spretnosti, ali ako ste tačno
sproveli svoje metode to neće predstavljati veliki problem. Iznutrica je
zatvorena u maramicu, razumete, sličnu vreći. Ako je niste slučajno oštetili, to
je prosto, traži samo malo snage, da ugurate šake ispod mišićnog sloja i
oslobodite celu masu. Brz rez po stomaku i anusu“, omalovažavajuće je
pogledao u nož za pisma, „i onda cela iznutrica može biti bačena u vatru.“
„Sada“, prekorno je podigao prst, „ako ste radili brzo i precizno, tu sledi
trenutno opuštanje jer, obratite pažnju, do tada nijedan veliki krvni sud nije
oštećen.“
Osećala sam laku nesvesticu mada sam sedela, i bila sam sigurna da mi je
lice bledo kao i Džejmijevo. Onako bled, Džejmi se osmehnuo kao da podstiče
sagovornika.
„Tako da... objekat... može još malo da poživi?“
„Mais oui, msje.“ Dželatove blistave crne oči su odmerile Džejmijevo
snažno telo, sagledavajući širinu ramena i mišićave noge. „Efekti takvog šoka
su nepredvidljivi, ali sam viđao da snažan čovek poživi i više od četvrt sata u
tom stanju.“
„Mogu zamisliti da objektu to deluje znatno duže“, suvo je rekao Džejmi.
408
 „
Msje Forez je izgledao kao da to nije čuo, dok je opet dohvatao nož za
pisma i likovao dok je govorio.
„Kada se smrt primiče, tada morate ruku zavući gore u telesnu šupljinu da
zgrabite srce. Tu se opet traži veština. Srce se povlači, razumete, nema utrobe
da je vuče naniže, i često je iznenađujuće visoko. Sem toga, veoma je klizavo.“
Obrisao je ruku o svoj kaput u pantomimi. „Ali glavnu teškoću predstavlja
presecanje velikih krvnih sudova iznad njega, koje treba da se izvede veoma
brzo, tako da bi organ mogao biti izvučen dok srce još kuca. Želite da
zadovoljite rulju“, objasnio je. „To predstavlja veliku razliku u honoraru. A što
se ostalog tiče...“ Prezrivo je slegnuo mršavim ramenima. „Čist kasapski posao.
Kada život ugasne, nema više potrebe za veštinom.“ „Ne, pretpostavljam da
nema“, slabašno sam rekla.
„Ali tako ste bledi, madam! Suviše sam vas zadržao u mučnom razgovoru!“
uzviknuo je. Posegnuo je za mojom šakom i morala sam žestoko da se opirem
porivu da je sklonim. Njegova ruka je bila hladna, ali je toplina njegovih usana
kada je dotakao moju šaku bila tako neočekivana da sam je iznenađeno stegla.
On je moju ruku malo, neprimetno stegao i okrenuo se da se formalno nakloni
Džejmiju.
„Moram da pođem, msje Frejzer. Nadam se da ću vas i vašu šarmantnu
suprugu sresti ponovo... pod ovako prijatnim okolnostima u kakvima smo
danas uživali.“ Pogledi dva muškarca su se sreli na sekund. Tada se, izgleda,
msje Forez setio noža za pisma koji je još uvek držao u ruci. Iznenađeno je
uskliknuo pa ga pružio na otvorenom dlanu. Džejmi je izvio obrvu i lagano
dohvatio nož za vrh.
„Bon voyage, msje Forez“, rekao je. „1 zahvaljujem vam“, napravio je kiseo
izraz lica, „za vrlo poučnu posetu.“
Insistirao je da lično otprati do vrata našeg posetioca. Ostavljena sama,
ustala sam i otišla do prozora gde sam stajala i radila vežbe dubokog disanja
dok tamnoplava kočija nije nestala iza ugla u Rue Gamboge.
Vrata su se otvorila iza mene i Džejmi je ušao. I dalje je držao nož za pisma.
Namerno je prešao do velike crvene porcelanske tegle koja je stajala pored
ognjišta i ispustio nož koji je zvecnuo u nju, a onda se okrenuo prema meni i
maksimalno se potrudio da se nasmeši. „Pa, što se tiče upozorenja“, kazao je,
„ovo je bilo vrlo efektno.“ Malo sam zadrhtala.
409
 „A možda nije bilo to?“
„Šta misliš, ko ga je poslao?“, upitao je Džejmi. „Majka Hildegard?“
„Očekujem da je tako. Ona me je upozorila kada smo dešifrovale muziku.
Rekla je da je ono što radiš opasno.“ Samo mi je nekako promakla činjenica
koliko je opasno, do ove posete dželata. Već neko vreme nisam patila od
jutarnje mučnine, ali sam sad osećala kako mi se grkljan diže. Kada bi
jakobitske vođe znale šta radim, to bi nazvale izdajom. A kakve bi korake mogli
da preduzmu ako saznaju?
Prema vidljivim pokazateljima, Džejmi je bio zakleti jakobitski sledbenik;
tako se predstavljajući posećivao je Čarlsa, izvodio erla Marišala na večeru i
odlazio na dvor. I do sada je bio dovoljno vešt u partijama šaha, posetama
tavernama i pijankama, da podriva ciljeve Stjuarta prividno ih podržavajući.
Sem nas dvoje, samo je Murtag znao da pokušavamo da osujetimo ustanak
Stjuarta – pa čak ni on nije znao zašto, prosto je prihvatio reč svog vođe da je
to ispravno. To pretvaranje je bilo neophodno dok se deluje u Francuskoj. Ali
bi isto to pretvaranje žigosalo Džejmija kao izajnika za slučaj da ikada kroči na
englesko tlo.
Znala sam to, naravno, ali sam u svojoj neupućenosti mislila da je mala
razlika između toga ako te obese kao hajduka ili te pogube kao izdajnika.
Poseta msje Foreza je razbila taj delić naivnosti.
„Prokleto si hladnokrvan u vezi sa tim“, rekla sam. Moje srce je još haotično
lupalo, a dlanovi su mi bili hladni, ali znojavi. Obrisala sam ih o haljinu i
zavukla među kolena da ih zgrejem.
Džejmi je malo slegao ramenima i uputio mi iskrivljeni osmeh.
„Postoji đavolski mnogo neprijatnih načina da se umre, Sasenah. Ako neki
takav zapadne meni, ne bi mi se baš mnogo dopalo. Ali je pravo pitanje da li
sam dovoljno uplašen tom mogućnošću da bih prestao ono što radim kako bih
to izbegao?“ Seo je na sofu pored mene i uzeo jednu moju ruku među svoje.
Njegovi dlanovi su bili topli, a solidna masa kraj mene ulivala mi je poverenje.
„Razmišljao sam o tome neko vreme, Sasenah, onih nedelja u opatiji dok
sam se lečio. I opet kada smo došli u Pariz. I ponovo, kada sam sreo Čarlsa
Stjuarta.“ Odmahnuo je glavom, pognut nad naše povezane ruke.
„Aha, mogu da zamislim sebe kako stojim pred vešalima. Video sam
vešanje u Ventvortu – jesam li ti to ispričao?“
410
 „
„Ne. Nisi.“
Klimnuo je glavom, oči su postale obnevidele od prisećanja.
„Oterali su nas dole u dvorište; nas koji smo bili u ćeliji osuđenika na smrt.
I naterali su nas da stojimo u redovima na kamenju, da posmatramo izvršenje.
Obesili su šestoricu tog dana, ljude koje sam poznavao. Posmatrao sam svakog
od njih kako se penje stepenicama – dvanaest stepenika, toliko ih je – i stoje
ruku vezanih iza leđa i gledaju dole u dvorište dok im stavljaju konopac oko
vrata. Pitao sam se tada kako li ću izdržati kada dođe moj red da se popnem uz
te stepenike. Hoću li plakati i moliti se, kao Džon Sater, ili ću stajati uspravno
kao Vili Makleod i smešiti se prijatelju dole u dvorištu?“
Iznenada je odmahnuo glavom, kao pas koji otresa kapi vode, i nasmešio
mi se malčice sumorno. „U svakom slučaju, msje Forez mi nije rekao ništa na
šta već nisam mislio. Ali je prekasno, mo duinne“ Stavio je ruku preko moje.
„Aha, plašim se. Ali ako neću da okrenem leđa zbog šanse da imam dom i
slobodu, neću to učiniti ni iz straha. Ne, mo duinne. Prekasno je.“

411
 24

Bois de Boulogne

okazalo se da je poseta msje Foreza samo prvo u nizu neobičnih

ometanja.
„Dole je neki Italijan, madam“, obavestio me je Magnus. „Neće da
kaže svoje ime.“ Lice oko batlerovih usta bilo je nekako stegnuto;
pretpostavila sam da posetilac koji nije hteo da se predstavi nije na batleru
štedeo neke druge reči.
To je, u sprezi sa opisom „Italijan“ bilo dovoljno da mi nagovesti identitet
posetioca pa sam se relativno malo iznenadila kada sam ušla u salon i zatekla
Čarlsa Stjuarta kako stoji pored prozora.
On se okrenuo kad sam ušla, sa šeširom u rukama. Očigledno je bio
iznenađen što vidi mene; vilica mu je pala na sekund, a onda se pribrao i brzo,
letimično mi se naklonio.
„Gospodar Broh Tuaraha nije kod kuće?“, raspitivao se. Obrve su mu se
sastavile od uvređenosti.
„Ne, nije“, kazala sam. „Hoćete li malo da se osvežite, Vaša visosti?“
Zagledao je okolo s interesovanjem po bogato nameštenom salonu, ali je
odmahnuo glavom. Koliko sam znala, u ovoj kući je bio samo jednom ranije,
kada je došao preko krovova sa randevua sa Lujzom. Ni on ni Džejmi nisu
smatrali prikladnim da bude pozivan ovamo na večere; bez oficijelnog
priznavanja od strane Luja, francusko plemstvo ga je preziralo.
„Ne, hvala vam, madam Frejzer. Neću se zadržavati. Sluga me čeka napolju,
a i predstoji mi dugo jahanje do mog smeštaja. Samo sam hteo nešto da
zatražim od mog prijatelja Džejmsa.“
„Hm... pa, sigurna sam da bi mom suprugu bilo drago da izađe u susret
Vašoj visosti – ako može“, oprezno sam odgovorila, pitajući se o kakvom je
zahtevu reč. Pozajmici, verovatno; Fergusov ulov je u poslednje vreme
uključivao popriličan broj nestrpljivih pisama od krojača, obućara i ostalih
poverilaca.
412
 „
Čarls se nasmešio, a izraz mu je postao iznenađujuće prijatan.
„Znam, ne mogu da vam opišem, madam, koliko cenim odanost i usluge
vašeg supruga; pogled na njegovo lojalno lice mi greje srce usred usamljenosti
u mom trenutnom okruženju.“ „Oh?“, rekla sam.
„Ne tražim nešto veliko“, uveravao me je. „Reč je samo o tome da sam
napravio malu investiciju – tovar flaširanog portoa.“
„Zaista?“, kazala sam. „Baš interesantno.“ Murtag je tog jutra otišao za
Lisabon sa bočicama soka od koprive i korena broća u torbici.
„To je nešto malo“, Čarls je gospodarski odmahnuo rukom,
omalovažavajući investiciju do poslednjeg centa koji je bio u stanju da pozajmi.
„Ali bih želeo da moj prijatelj Džejms obavi raspodelu tovara kad brod stigne.
To nije prikladno, razumete“, i tu je ispravio ramena i malčice podigao nos,
prilično nesvesno, „za o-osobu kao što sam ja, da bude viđena kako se uključuje
u trgovinu.“
„Da, prilično mi je jasno, Vaša visosti“, rekla sam, grizući usnu. Pitala sam
se da li je taj aspekt objasnio svom poslovnom partneru Sen Zermenu – koji je
nesumnjivo mladog pretendenta na škotski tron posmatrao kao manje
značajnog nego nekog francuskog plemića – koji su se u trgovinu uključivali sa
obe ruke, kad god bi se ukazala prilika za zaradu.
„Da li je Vaša visost sama u tom poduhvatu?“, nevino sam upitala.
On se malo namrštio. „Ne, imam partnera, ali je on Francuz. Bilo bi mi
mnogo draže da nastavak svog posla poverim u ruke svom zemljaku. Sem
toga“, dodao je zamišljeno, „čuo sam da je moj dragi Džejms izuzetno pronicljiv
i sposoban trgovac. Možda će pametnom prodajom moći da uveća vrednost
moje investicije.“
Pretpostavila sam da se onaj koji mu je ispričao za Džejmijevu sposobnost
nije potrudio da doda informaciju kako u Parizu verovatno ne postoji nijedan
trgovac vinom koji je mrskiji Sen Zermenu. Pa ipak, ako sve bude išlo onako
kako je planirano, to neće biti važno. A ako ne bude, moguće je da će Sen
Zermen rešiti sve naše probleme tako što će udaviti Čarlsa Stjuarta kad sazna
da je ovaj drugi isporuku svoje polovine njegovog ekskluzivnog gostos portoa
poverio njegovom najomraženijem rivalu.
„Sigurna sam da bi se moj suprug svojski potrudio da distribuira robu Vaše
visosti uz maksimalnu korist svih zainteresovanih“, rekla sam potpuno iskreno.
413
 Njegova visost mi je graciozno zahvalila, kako pristoji princu koji prihvata
usluge lojalnog podanika. Naklonio se, poljubio mi ruku i otišao izražavajući
zahvalnost Džejmiju. Magnus, koji je izgledao mrzovoljno neimpresioniran
kraljevskom posetom, zatvorio je vrata za njim.
Međutim, Džejmi nije došao kući do vremena kada sam zaspala, ali sam
mu uz doručak ispričala za Čarlsovu posetu i njegov zahtev.
„Bože, pitam se hoće li Njegova visost reći grofu?“, kazao je. Pošto se
pobrinuo za zdravlje svojih creva tako što je brzo smazao kašu, nastavio je
dodajući francuski doručak – kajzerice sa puterom i vrela bela kafa povrh toga.
Široko se osmehnuo dok je zamišljao grofovu reakciju pijući svoj kakao.
„Pitam se da li je lèse-majesté da se samelje jedan princ u izgnanstvu? Jer
ako nije, nadam se da će Njegova visost imati u blizini Šeridana ili Balhaldija
kada Sen Zermen čuje za to.“
Dalje spekulacije o tome bile su prekinute iznenadnim glasovima u
hodniku. Malo kasnije, Magnus se pojavio na vratima, noseći poruku na
srebrnom poslužavniku.
„Pardon, milorde“, rekao je klanjajući se. „Glasnik koji je ovo doneo
insistirao je da vam se to odmah pokaže.“
Podignutih obrva, Džejmi je uzeo poruku sa poslužavnika, otvorio je i
pročitao.
„Oh, krvavog mu đavola!“, rekao je s gnušanjem.
„Šta je to?“, upitala sam. „Nije se valjda već javio Murtag?“
Odmahnuo je glavom. „Nije. To je od predradnika u skladištu.“
„Problemi na dokovima?“
Na Džejmijevom licu bila je vidljiva nekakva čudna mešavina osećanja;
nestrpljenje se borilo sa raspoloženjem.
„Pa ne baš. Ovaj čovek se, izgleda, zapetljao u bordelu. Ponizno moli za
moj oproštaj“, ironično je mahnuo prema poruci, „ali se nada da ću doći i da ću
mu pomoći. Drugim rečima“, prevodio je, gužvajući salvetu dok je ustajao,
„hoću li da platim njegov račun?“ „Hoćeš li?“, rekla sam zabavljena ovim.
On je kratko frknuo i očistio mrvice sa krila.
„Pretpostavljam da ću morati, osim ako sam spreman da sam nadgledam
skladište – a za to nemam vremena.“ Čelo mu se naboralo dok je u mislima
premotavao zaduženja za taj dan. Ovo je bio zadatak koji bi mogao oduzeti
414
 „
nešto vremena, a porudžbine su čekale na njegovom stolu, kapetani brodova
su čekali na dokovima i burad u skladištu.
„Najbolje je da povedem Fergusa sa sobom da raznosi poruke“, rekao je
rezignirano. „Možda bi mogao da ode do Monmartra sa pismom ako budem u
stisci sa vremenom.“
Nežna srca vrede više od dijadema“, rekla sam Džejmiju dok je stajao kraj
stola, utučeno prelistavajući impresivnu gomilu papira koji su čekali da budu
odrađeni.
„Oh, je li tako?“ rekao je. „A čije je to mišljenje?“
„Alfreda lorda Tenisona, čini mi se“, kazala sam. „Ne verujem da se još
pojavio, ali je pesnik. Stric Lamb je imao knjigu čuvenih britanskih pesnika.
Tamo je bilo i nešto od Barnsa, koliko se sećam – on je Škot“, objasnila sam.
„Taj je rekao: ‘Sloboda i viski se dobro slažu’.“
Džejmi je frknuo. „Ne mogu da kažem da je pesnik, ali je bar Škot.“ Tada
se nasmešio i sagnuo se da me poljubi u čelo. „Vratiću se na večeru, mo duinne.
Drž’ se dobro.“

*****

Završila sam svoj doručak, štedljivo počistila i Džejmijev tost, a onda se

odgegala gore radi jutarnjeg dremeža. I dalje mi se dešavalo da malo
prokrvarim, mada svega kap ili dve, ali poslednjih nekoliko nedelja nimalo.
Ipak, držala sam se kreveta ili sofe koliko god sam mogla, silazila sam samo do
salona da primim posetioce, ili do trpezarije da obedujem s Džejmijem. Kada
sam sišla na ručak, međutim, zatekla sam sto postavljen samo za jednu osobu.
„Milord se još nije vratio?“, upitala sam iznenađeno. Postariji batler je
odmahnuo glavom.
„Ne, gospo.“
„Pretpostavljam da će se vratiti uskoro. Pobrinite se da ga hrana čeka kada
stigne.“ Bila sam i suviše gladna da bih čekala Džejmija; mučnina mi se obično
vraćala ako predugo ne jedem.
Posle ručka sam ponovo legla da se odmorim. Pošto su supružnički odnosi
bili u privremenoj obustavi, nije bilo puno toga čime bih se mogla baviti u
krevetu sem da čitam ili spavam, što znači da sam imala mnogo vremena i za
jedno i za drugo. Spavanje na stomaku je bilo nemoguće, spavanje na leđima
415
neudobno jer se beba vrpoljila. Prema tome, ležala sam na boku, sklupčana oko
svog stomaka koji je rastao, kao račići spremni za posluženje. Retko sam
spavala dubokim snom; češće sam dremala puštajući da mi misli odlutaju ka
nežnim povremenim pokretima deteta.
Negde u snovima mi se učinilo da osećam Džejmija kraj sebe, ali kad sam
otvorila oči soba je bila prazna, pa sam ih opet zatvorila, uljuljkana kao da i ja
bestežinski plutam u moru toplom kao krv.
Probudila sam se znatno kasnije, kasno po podne, jer je neko tiho kucao
na vrata.
„Entrez“, rekla sam, trepćući dok sam se budila. Bio je to batler Magnus
koji se izvinjavao najavljujući još posetilaca.
„To je princeza De Roan, madam“, rekao je. „Princeza je htela da sačeka da
se probudite, ali kada je stigla i madam D’Arbanvil, pomislio sam da možda...“
„U redu je, Magnuse“, kazala sam, mučeći se da se podignem i ustanem sa
kreveta. „Sići ću.“
Obradovala sam se svojim gošćama. Prestale smo da se zabavljamo prošlog
meseca i prilično su mi nedostajali ta jurnjava i razgovori, mada su većinom
bili blesavi. Lujza je često dolazila da sedi sa mnom i priča mi o najnovijim
zbivanjima na dvoru, ali Mari D’Arbanvil nisam videla već neko vreme. Pitala
sam se šta li ju je navelo da svrati.
Bila sam dovoljno nezgrapna pa sam silazila polako, a uvećana težina me
je protresala od tabana naviše pri svakom koraku. Vrata salona su bila
zatvorena, ali sam glasove iznutra jasno čula.
„Misliš li da ona zna?“
Pitanje, postavljeno prigušenim glasom koji je slutio na najsočnije
ogovaranje, stiglo je do mene baš kada sam se spremala da uđem. Zato sam
zastala na pragu, i dalje izvan vidnog polja.
To je izgovorila Mari D’Arbanvil. Svuda dobrodošla zbog položaja njenog
znatno starijeg muža i društvena čak i za francuska merila, Mari bi uvek čula
sve što je vredelo čuti u Parizu.
Šta da li zna?“, odgovorila je Lujza; njen piskav, prodoran glas bio je pun
savršenog samopouzdanja rođene aristokratkinje koju nije briga ko će šta čuti.

416
 „
„Oh, nisi ni ti čula!“ Mari je otezala sa početkom kao mače prezadovoljno
što ima novog miša za igranje. „Pobogu! Naravno, i ja sam to čula tek pre
jednog sata.“
I dotrčala pravo ovamo da to meni ispriča, pomislila sam. Šta god da je „to“.
Palo mi je na pamet da su bolje šanse da čujem necenzurisanu verziju sa ovog
mesta u hodniku.
„Reč je o gospodaru Broha Tuaraha“, kazala je Mari i nisam ni morala da je
vidim da bih zamislila kako se naginje napred, zelene oči šaraju levo i desno, i
kako cepti od uživanja u vestima koje je donela. „Baš jutros je izazvao nekog
Engleza na dvoboj – zbog kurve!“
„Šta!“ Lujzin krik zaprepašćenja je prigušio moju borbu da dodem do daha.
Zgrabila sam stočić i pridržala se, crne mrlje su mi vitlale pred očima kao da se
ceo svet raspao.
„Oh, da!“, govorila je Mari. „Žak Vensen je bio tamo; on je sve ispričao mom
mužu! To se desilo u bordelu dole kod riblje pijace – zamisli samo odlazak u
bordel u tim jutarnjim satima! Muškarci su tako čudni. U svakom slučaju, Žak
je pio piće sa madam Elizom koja vodi to mesto, kada se iznenada začula
najužasnija dreka sa sprata i svakakvo trupkanje i vika.“
Zastala je da udahne – i radi dramatskog efekta – a čula sam i zvuk sipanja
neke tečnosti.
„Tako, Žak je naravno potrčao uza stepenice – bar tako on kaže; očekujem
da se zapravo sakrio iza sofe, tolika je kukavica – i posle još vike i trupkanja
došlo je do gadnog treska i neki engleski oficir je strčao stepeništem, napola
obučen, bez perike, teturajući se i lupajući o zidove. I ko će se pojaviti na vrhu
stepeništa, izgledajući kao božija osveta, do naš petit Džejms!“
„Ne! A ja bih se zaklela da je on poslednji... ali nastavi! Šta se tad desilo?“
„Pa – taj čovek je nekim čudom stigao do dna stepeništa i dalje na nogama,
i onda se jednom okrenuo i pogledao gore u lorda Tuaraha. Žak kaže da je
čovek bio izuzetno pribran za nekoga ko je upravo bio šutnut niz stepenište sa
otkopčanim pantalonama. Nasmešio se – ne pravim osmehom, razumeš, već
od onih pakosnih – i rekao: „Nema potrebe za nasiljem, Frejzeru, sigurno si
mogao da sačekaš svoj red? Mislio sam da dovoljno dobijaš kod kuće. A ipak,
neki ljudi nalaze zadovoljstvo u tome da za to plaćaju. “

417
 Lujza je ispuštala zaprepašćene zvuke. „Baš užasno! Canaille! Ali, naravno,
ne zameram lordu Tuarahu...“ Jasno sam čula napetost u njenom glasu dok je
prijateljstvo ratovalo sa nagonom za tračarenjem. Nimalo čudno, ogovaranje je
pobedilo.
„Lord Tuarah ne može da uživa u svojoj ženi u ovom času. Ona nosi bebu,
i ta trudnoća je opasna. Zato je normalno da svoje potrebe reši u bordelu. Šta
bi drugo mogao da učini jedan džentlmen? Ali, nastavi Mari! Šta se tada
desilo?“
„Pa.“ Mari je udahnula približavajući se vrhuncu svoje priče. „Lord Tuarah
se sjurio niz stepenište, zgrabio Engleza za gušu i protresao ga kao pacova!“
„Non! Ce n’est pas vrai!“
„Oh, da! Morala su trojica slugu da ga obuzdavaju – tako divan krupan
čovek, zar ne? Tako opakog izgleda!“
„Da, ali šta onda?“
„Oh – pa, Žak kaže da se Englez jedno vreme borio za dah, a onda se
ispravio i rekao lordu Tuarahu: ‘To je drugi put da si bio blizu toga da me ubiješ,
Frejzeru. Jednom ćeš možda uspeti.’ A tada je lord Tuarah opsovao na onom
užasnom škotskom jeziku – ja ne razumem ni reč, a ti? – i onda se otrgao od
ljudi koji su ga držali i ošamario Engleza golom rukom“, Lujzi je zastao dah od
tolike uvrede, „i rekao: ‘Sutrašnja zora će te ugledati mrtvog!’ Zatim se okrenuo
i otrčao stepenicama, a Englez je otišao. Džon je rekao da je bio veoma bled –
a to i nije za čuđenje. Zamisli samo!“
Zamislila sam bez problema.
„Jeste li dobro, madam?“ Magnusov zabrinuti glas je prigušio dalje Lujzine
uzvike. Ispružila sam ruku da se pridržim i on ju je istog časa uhvatio,
pridržavajući me drugom rukom ispod lakta.
Ne. Nisam dobro. Molim vas... da kažete damama?“ Slabašno sam
mahnula prema salonu.
„Svakako, madam. Za trenutak ću, ali mi sada dopustite da vas ispratim do
vaših odaja. Ovuda, chère Madame...“ Poveo me je uz stepenište, utešno
mrmljajući dok me je pridržavao. Otpratio me je do sofe u spavaćoj sobi, gde
me je ostavio uz obećanje da će smesta poslati sobaricu da pazi na mene.
Nisam čekala pomoć. Kada je prvi šok prošao mogla sam da se krećem
prilično dobro pa sam ustala i otišla do moje male medicinske kutije koja je
418
 „
stajala na toaletnom stočiću. Nisam mislila da ću se onesvestiti, ali je tamo bila
bočica amonijaka pa sam poželela da mi bude pri ruci, za svaki slučaj.
Otvorila sam poklopac i stajala mirno, zureći u kutiju. Na trenutak je moj
mozak odbio da prihvati ono što su oči videle – presavijeni kvadrat hartije,
pažljivo uglavljen među bočice raznih boja. Prilično odsutno sam zapazila da
mi prsti drhte dok sam vadila papir; trebalo mi je nekoliko pokušaja da ga
raširim.
Izvini. Reč je bila čitka i crna, slova pažljivo ispisana nasred hartije, a slovo
„I“ bilo je podjednako pažljivo napisano dole. A ispod toga, još jedna reč, ova u
žurbi naškrabana, dopisana u očaju: Moram!
„Moraš“, promrmljala sam za sebe, a onda su mi kolena popustila. Ležeći
na podu dok su izrezbarene daske tavanice nejasno poigravale nada mnom,
uhvatila sam sebe kako razmišljam da sam sve do tada sklonost dama iz
osamnaestog veka da padaju u nesvest pripisivala tesnim steznicima – sada
sam bila sklonija da poverujem da je uzrok tome idiotluk muškaraca
osamnaestog stoleća.
Začuo se zaplašeni krik negde u blizini, a onda su me neke ruke podizale i
osetila sam meki, vunom ispunjeni dušek kako se ugiba ispod mene, i hladne
obloge na čelu i ručnim zglobovima sa mirisom sirćeta.
Ubrzo sam se donekle povratila, ali nisam htela da razgovaram. Uverila
sam sobarice da mi je dobro, isterala ih iz sobe i legla nazad na jastuke,
pokušavajući da razmišljam.
To je bio Džek Randal, naravno, i Džejmi je otišao da ga ubije. To je bila
jedina jasna misao u spletu uskovitlanog užasa i spekulacija koje su mi
ispunjavale glavu. Zašto, zapravo? Šta ga je moglo naterati da prekrši obećanje
koje mi je dao?
Pokušala sam da pažljivo razmotrim dogadaje koje je Mari prepričala –
onako iz treće ruke – i pomislila da je moralo biti nešto više sem šoka
neočekivanog susreta. Znala sam kapetana, poznavala sam ga mnogo bolje
nego što sam želela. I ako postoji jedna stvar u koju sam bila prilično sigurna,
bila je to činjenica da on ne bi plaćao uobičajenu uslugu javne kuće –
jednostavno uživanje sa ženom mu nije u prirodi. Ono u čemu zaista uživa su
bol, strah i poniženje.

419
 I to se, naravno, moglo kupiti, mada po nešto višoj ceni. Videla sam
dovoljno tokom svog rada u L’Hôpital des Anges da bih znala da postoje les
putains kojima nije bilo najvažnije ono što imaju među nogama, već čvrste
kosti prekrivene skupom osetljivom kožom koja bi se začas prekrila
masnicama i pokazala tragove biča i udaraca.
A ako je Džejmi, čija je koža bila u ožiljcima od tragova Randalovih usluga,
naleteo na kapetana kako na sličan način uživa sa nekom od zaposlenih dama
– to bi, pomislila sam, moglo da ga navede da zaboravi na sva obećanja i
uzdržavanje. Postojao je mali ožiljak na njegovim grudima, odmah ispod leve
bradavice – maleni beličasti nabor gde mu je sa kože isečen žigosani znak nanet
usijanim Randalovim pečatnjakom. Bes koji ga je naterao da istrpi to sečenje
samo da ne bi nosio sramni znak mogao je opet da se javi, da bi uništio onoga
ko ga je napravio – i njegovo zlosrećno potomstvo.
„Frenk“, rekla sam, i moja leva ruka se nehotice savila oko zlatne burme.
„Oh, bože dragi. Frenk.“ Za Džejmija Frenk nije bio ništa više od utvare, a za
mene nejasna mogućnost da uteknem, ako se desi neverovatno i to postane
nužno. Za mene, Frenk je bio čovek sa kojim sam živela, sa kojim sam delila
postelju i svoje telo – i koga sam napustila, na kraju krajeva, da bih ostala sa
Džejmijem Frejzerom.
„Ne mogu“, prošaputala sam u prazno malom kompanjonu koji se lenjo
istezao i uvijao u meni, neporemećen mojim jadom. „Ne mogu mu dopustiti da
to učini!“
Popodnevno svetlo je izbledelo u sive tonove sumraka, i kao da je sobu
ispunilo sve beznađe smaka sveta. Sutrašnja zora će te ugledati mrtvog. Nije
bilo šanse da večeras nađem Džejmija. Znala sam da se neće vratiti u Rue
Tremoulins; ne bi ostavio onu poruku da se vraća. Ne bi mogao da leži celu noć
kraj mene znajući šta namerava da učini ujutru. Ne, on je nesporno potražio
utočište u nekoj gostionici ili kafani, da bi se u samoći spremio za izvršenje
pravde na koje se zakleo.
Pomislila sam da znam gde će biti mesto za egzekuciju. Pošto mu je
uspomena na prvi dvoboj još bila sveža, skratio je kosu pripremajući se. Bila
sam sigurna da će mu se uspomene vratiti i kada bude birao mesto da se sretne
sa neprijateljem. Bulonjska šuma, blizu staze Sedam svetaca. Ta šuma je bila
popularno mesto za ilegalne dvoboje pošto je gusto rastinje štitilo učesnike od
420
 „
pogleda. Sutra će neka od njenih senovitih čistina videti susret Džejmija
Frejzera i Džeka Randala. I mene.
Ležala sam nepomično na krevetu ne trudeći se ni da se skinem ni da se
pokrijem, ruku prekrštenih na stomaku. Posmatrala sam kako suton tamni u
crnilo i znala sam da te noći neću spavati. Našla sam nekakvu utehu u malim
pokretima svog nevidljivog stanara, dok su mi u ušima odzvanjale Džejmijeve
reči: Sutrašnja zora će te ugledati mrtvog.

*****

Bulonjska šuma bila je mali deo gotovo netaknute šume, nespojivo smeštene
na obodu Pariza. Govorilo se da se i vukovi i lisice i jazavci još mogu naći kako
vrebaju iz njenih dubina, ali te priče nimalo nisu obeshrabrivale zaljubljene
parove koji su dangubili na travnatoj zemlji ispod krošnji. Ona je predstavljala
beg iz buke i prljavštine grada, i samo ju je njen položaj sprečavao da postane
igralište plemstva. Koristili su je uglavnom oni koji su živeli u blizini, koji su
nalazili trenutni predah u senkama ogromnih hrastova i bledih breza
Bulonjske šume, i oni iz udaljenijih delova grada koji su tražili privatnost.
Bila je to mala šuma, ali i dalje prevelika da bi se njome špartalo peške u
potrazi za čistinom dovoljno velikom da primi dva učesnika dvoboja. Preko
noći je počela kiša i zora je stizala nevoljno, sijajući sumorno kroz nebo tamno
od oblaka. Šuma je šaputala za sebe, a slabo rominjanje kiše mešalo se sa
prigušenim šuštanjem i trljanjem lišća o grane.
Kočija se zaustavila na putu koji vodi kroz šumu, blizu poslednje grupice
trošnih kuća. Ranije sam rekla kočijašu šta da radi; sišao je sa svog sedišta,
privezao konje i nestao među zgradama. Ljudi koji su živeli blizu Bulonjske
šume znali su šta se tu zbiva. Nema baš mnogo mesta pogodnih za dvoboj; za
ona koja postoje sigurno se zna.
Zavalila sam se i teški ogrtač skupila uza se, drhteći u hladnoći rane zore.
Osećala sam se užasno od umora zbog neprospavane noći koji me je pritiskao,
a olovni teret straha i tuge stezao mi je stomak. Sve to je zasenjivao ključajući
bes koji sam pokušala da odagnam da ne bi omeo posao koji me čeka.
On se prikradao nazad, iskačući kad god mi popusti pažnja, kao sada. Kako
je mogao to da učini? uporno je gunđao moj mozak u hladnom besu. Ja ne treba
da sam ovde; treba da sam kod kuće, da se mirno odmaram uz Džejmija. Ne
421
treba da ga proganjam, da ga sprečavam, boreći se i protiv besa i protiv bolesti.
Dosadni bol od vožnje kočijom osećala sam u dnu kičme. Da, on može da bude
uzrujan – to mogu da razumem. Ali ovde je ljudski život u pitanju, za ime Boga.
Kako može njegov prokleti ponos da bude važniji od toga? I da me ostavi bez
reči objašnjenja! Da me ostavi da iz ogovaranja saznam šta se desilo.
„Obećao si, Džejmi, proklet bio, obećao si mi!“, šaputala sam sebi u bradu.
Šuma je bila tiha, cedila se onako obavijena maglom. Da li su oni već stigli?
Hoće li doći ovamo? Da li sam pogrešila mesto?
Kočijaš se vratio u pratnji mladog momka, možda četrnaestogodišnjaka,
koji je žustro uskočio u sedište pored kočijaša i mahnuo rukom pokazujući
napred i ulevo. Pucnuvši bičem i coknuvši, kočijaš je poterao konje u lagani trk
pa smo skrenuli niz put u senke šume koja se budi.
Stali smo dvaput zadržavajući se da momak otrči u gustiš, a oba puta se
vratio brzo, odmahujući glavom. Treći put je dojurio nazad sa toliko vidljivim
uzbuđenjem na licu da sam otvorila vrata kočije pre nego što je prišao dovoljno
blizu da dozove kočijaša.
Novac mi je bio spreman u ruci; gurnula sam mu ga u šaku, istovremeno
ga povlačeći za rukav i govoreći: „Pokaži mi gde! Brzo, brzo!“
Jedva sam primećivala grane koje su se nadvijale preko staze i iznenadnu
vlagu koja mi je kvasila odeću dok sam ih dodirivala u prolazu. Staza je bila
tako meka od opalog lišća da ni moje ni cipele mog vodiča nisu pravile nikakav
zvuk dok sam u stopu pratila njegovu iscepanu, mokru košulju.
Čula sam ih pre nego što sam ih videla. Počeli su. Zveket metala je
prigušivalo mokro rastinje, ali je bio prepoznatljiv. Nijedna ptica nije pevala u
mokrom jutru, ali su mi smrtonosni zvuči bitke odjekivali u ušima.
Bila je to velika čistina, duboko u šumi, ali joj se moglo prići stazom i
putem. Dovoljno velika da omogući rad nogu potreban za ozbiljan dvoboj. Bili
su skinuti u košulje, borili su se po kiši, a mokra tkanina im se lepila za telo
pokazujući obrise ramena i kičme.
Džejmi je ranije rekao da je on bolji borac; možda i jeste, ali ni Džonatan
Randal nije bio loš mačevalac. Manevrisao je i izbegavao udarce gibak kao
zmija i njegov mač je napadao kao srebrni očnjak. Džejmi je bio podjednako
brz, zapanjujuće graciozan za visokog muškarca, lakih nogu i sigurne ruke.
Posmatrala sam ukopana u mestu, plašeći se da ne kriknem i tako Džejmiju ne
422
 „
odvratim pažnju. Obrtali su se u malom krugu, zamahujući i parirajući, noge
su im dodirivale travu lako kao da plešu.
Stajala sam nepokretno i posmatrala. Stigla sam kroz poslednje sate noći
da bih našla ovo, da bih ih zaustavila. A sada kada sam ih našla, ne mogu da
intervenišem u strahu da će to ometanje biti fatalno. Ostaje mi samo da čekam,
da vidim koji će od mojih ljudi umreti.
Randal je svoje sečivo podigao na pravo mesto da bi skrenuo udarac, ali ne
dovoljno brzo da se odupre silini od koje mu je mač odleteo.
Spremala sam se da kriknem. Mislila sam da dozovem Džejmijevo ime, da
ga zaustavim u tom trenutku između izbijanja oružja protivniku iz ruke i
smrtonosnog udarca koji sledi. Zapravo sam vrisnula, ali je zvuk izašao
slabašno i prigušeno. Dok sam stajala i gledala, uporni bol u mojim leđima se
pojačao, stegao se kao pesnica. Sada sam osetila iznenadno kidanje negde, kao
da je pesnica iščupala ono što je držala.
Rukama sam slepo mlatila i uspela da se uhvatim za obližnju granu. Videla
sam Džejmijevo lice sa izrazom nekakvog mirnog likovanja i shvatila da on ne
može da čuje ništa kroz izmaglicu besa koja ga je okruživala. Neće videti ništa
sem svog cilja, sve dok se borba ne okonča. Randal se, povlačeći se pred
neumoljivim sečivom, okliznuo i pao. Izvio je leđa u pokušaju da se digne, ali
je trava bila klizava. Njegov okovratnik je bio iscepan, a glava mu je bila
zabačena, tamna kosa natopljena kišom, vrat izložen kao u vuka koji moli za
milost. Ali osveta ne zna za milost, tako da izloženi vrat nije bio ono što je
oštrica tražila.
Kroz tamnu maglu videla sam kako se Džejmijev mač spušta, graciozan i
smrtonosan, hladan kao smrt. Vrh je dotakao pojas pantalona od jelenske kože,
probio ga i zasekao u trzaju koji je zatamneo kožu iznenadnom navalom
tamnocrvene krvi.
Krv je vrelo pojurila niz moje butine i hladnoća mi se sa kože premestila
unutra, prema kosti. Kost gde mi se karlica spaja sa leđima je pucala; osećala
sam naprezanje pri svakom nailasku bola, munju koja mi je sevala niz kičmu
da bi eksplodirala i buktala među bedrima, razorni udar koji za sobom ostavlja
spržena i pocrnela polja.
I telo i sva moja čula kao da su se rasuli u deliće. Nisam videla ništa, nisam
znala ni da li su mi oči otvorene ili ne; sve se kovitlalo u mraku, mestimično
423
prošaranom pokretnim šarama koje kao dete vidite noću kada pritisnete
pesnice na zatvorene kapke.
Kišne kapi su mi dobovale po licu, po grlu i ramenima. Svaka teška kap je
pogađala hladna, a onda se raspadala u sićušne tople potočiće koji su krivudali
po mojoj hladnoj koži. Osećaj je bio upečatljiv, nešto sasvim drugačije od
agonije kidanja koja je dolazila i nestajala tamo dole. Pokušala sam da misli
usredsredim na to, da skrenem pažnju sa malog, udaljenog glasa u središtu
mog mozga, onog koji je govorio kao da diktira za bolesničku listu: „Imaš izliv
krvi, naravno. Verovatno rupturu posteljice, sudeći po količini krvi. Obično je
smrtonosno. Gubitak krvi je uzrok obamrlosti ruku i nogu i zatamnjenog vida.
Kažu da je čulo sluha poslednje koje se gubi. Izgleda da je to tačno.“
I ako je to poslednje čulo koje mi je ostalo, još uvek sam mogla da čujem. I
čula sam glasove, veoma uzbuđene mada su neki pozivali ostale da se primire,
i svi su govorili francuski. Jednu reč sam mogla da čujem i razumem – moje
ime koje je neko izvikivao iznova i iznova, ali u daljini.
„Kler! Kler!“
„Džejmi“, pokušala sam da kažem, ali su mi usne bile ukočene i obamrle
od hladnoće. Nisam mogla ništa da pomaknem. Vreva pored mene se malo
smirila. Stigao je neko ko se bar trudio da se ponaša kao da zna šta radi.
Možda i jeste. Natopljena izgužvana suknja mi je nežno podignuta, a među
butine stavljen debeo komad tkanine. Spretne ruke su me okrenule na levi bok
i povukle mi kolena prema grudima.
„Odvedite je u bolnicu“, predložio je glas blizu mog uva.
„Neće poživeti toliko“, rekao je drugi, pesimistički. „Možemo i da
sačekamo pet minuta pa da pozovemo mrtavčka kola.“
„Ne“, insistirao je neki treći. „Krvarenje polako prestaje; možda će
preživeti. Sem toga, poznajem je – viđao sam je u L’Hôpital des Anges.
Odvedite je do majke Hildegard.“
Skupila sam svu snagu koja mi je ostala i uspela da šapnem, „Majko.“ Zatim
sam digla ruke i pustila da me odnese tama.

25

Jeretik Rajmon
424
 „
isoku lučnu tavanicu nada mnom su pridržavali gotski lukovi,
karakteristične odlike arhitekture četrnaestog veka kod kojih se rebra
penju sa vrhova stubova da bi se spojila u ukrštenim spojevima.
Moj krevet je bio postavljen pod jedan od njih, a zavese od gaze bile
su navučene radi privatnosti. Središnja tačka luka nije bila tačno iznad mene –
krevet mi je bio postavljen metar van centra. To me je mučilo svaki put kada
bih pogledala naviše. Uporno sam želela da krevet pomerim snagom volje, kao
da bi mi središnji položaj ispod svoda pomogao da se centriram i u sebi.
Ako više uopšte imam centar. Telo mi je bilo izudarano i osetljivo kao da
sam bila pretučena. Zglobovi su boleli i delovali kao da će ispasti, nalik zubima
koji se olabave od skorbuta. Bila sam pokrivena sa nekoliko debele ćebadi, ali
ona mogu samo da sačuvaju toplotu, a u meni je nije ostalo nimalo. Studen
kišovitog svitanja mi se uvukla u kosti.
Sve te fizičke simptome sam primećivala objektivno, kao da je reč o nekom
drugom; inače nisam osećala ništa. Malo, hladno, logično središte mog mozga
još je bilo tu, ali omotač osećanja kroz koji su pojave obično filtrirane je nestao;
mrtav ili paralisan, ili ga naprosto više nije bilo. Niti sam znala niti me je bilo
briga. U L’Hôpital des Anges sam bila već pet dana.
Dugi prsti majke Hildegard su me s neumornom nežnošću opipavali kroz
pamučnu spavaćicu, ispitujući dubine mog stomaka, tražeći čvrste ivice
materice koja se zgrčila. Meso je bilo meko kao zrela voćka, ali i osetljivo pod
njenim prstima. Lecnula sam se kada su njeni prsti utonuli duboko i ona se
namrštila, mrmljajući sebi u bradu nešto što je moglo biti molitva.
Prepoznala sam jedno ime u tom mrmljanju i upitala: „Rajmon? Znate li
majstora Rajmona?“ Teško mi je bilo da zamislim neverovatniji par od ove
opasne opatice i malog gnoma sa pećinom lobanja.
Guste obrve majke Hildegard su zapanjeno poletele naviše.
„Majstor Rejmon, rekli ste? Onaj jeretik šarlatan? Que Dieu nous en garder.
Neka nas bog čuva.
„Oh. Učinilo mi se da ste rekli ‘Rajmon’.“
„Ah.“ Prsti su se vratili svom poslu, ispitujući pregib mojih prepona u
potrazi za uvećanim limfnim čvorovima koji bi ukazali na infekciju. Bili su tu,
znala sam; osećala sam ih i sama u nevolji od koje nisam mogla da mirujem pa
sam rukama prelazila preko svog praznog tela. Osećala sam povišenu
425
temperaturu, bol i jezu duboko u kostima, koja bi buknula u plamen kada
stigne do površine kože.
„Prizivala sam u pomoć svetog Rajmona Nonatusa“, objasnila je majka
Hildegard, stiskajući krpu u hladnoj vodi. „On je najbolja pomoć kada je reč 0
budućim majkama.“
„U koje ja više ne spadam.“ Jedva sam zapazila trenutni nalet bola od koga
su joj se nabrale obrve; nestao je gotovo istog časa jer se zaokupila brisanjem
mog čela, žustro prelazeći hladnom vodom po oblini mojih obraza i dole ka
vrelom i vlažnom vratu.
Iznenada sam uzdrhtala od dodira hladne vode i ona je odmah prestala,
zabrinuto spuštajući ruku na moje čelo.
„Oko svetog Rajmona ne treba biti probirljiv“, rekla je sa prekorom. „Što se
mene tiče, ja pomoć tražim gde god se može naći, a to bih i vama preporučila.“
„Mmm.“ Zatvorila sam oči, povlačeći se u utočište sive magle. Sada kao da
je u magli bilo i slabašnog svetla, kratkih pucketanja nalik mreži munja na
letnjem horizontu.
Čula sam zveckanje gagatnih brojanica kada se majka Hildegard ispravila i
tih glas jedne od sestara sa vrata koji ju je pozivao u neku hitnu intervenciju.
Gotovo je stigla do vrata kad joj je nešto palo na pamet. Okrenula se uz šuštanje
teških sukanja i autoritativnim prstom pokazala na podnožje mog kreveta.
„Butone“, rekla je. „Au pied, rester!“
Pas, koji nije oklevao kao ni njegova gazdarica, okrenuo se usred koraka i
skočio u dno kreveta. Kada se tamo našao, načas je šapama razmestio
posteljinu i triput se okrenuo u smeru suprotnom od kazaljke sata, kao da skida
prokletstvo sa mesta gde će se odmarati, pre nego što mi je legao na stopala
položivši njušku na šape uz dubok uzdah.
Zadovoljna, majka Hildegard je promrmljala: „Que Dieu vous bénisse, mon
enfant“, i nestala.
Kroz sve gušću maglu i ledenu obamrlost koje su me obuzimale, jedva da
sam cenila njen gest. Pošto nemam dete da mi leži u rukama, ona mi je
ponudila najbolju zamenu za to.
Čupava težina na mojim nogama bila je zapravo mala telesna uteha. Buton
je ležao mirno kao pas pod nogama kraljeva uklesanih na poklopcima njihovih
grobova u Sen Deniju, a njegova toplota je parirala ledenoj hladnoći mojih
426
 „
stopala. Njegovo prisustvo je bilo bolje od samoće ili društva ljudi jer nije tražio
ništa od mene. Ništa je bilo baš ono što sam osećala i jedino što sam mogla da
dam.
Buton je ispustio mali, puckavi pseći prdež i namestio se da spava. Navukla
sam ćebad preko nosa i pokušala da učinim isto.
Zaspala sam. I sanjala. Grozničave snove o klonulosti i očaju, o beskrajnom
trudu da izvršim nemoguć zadatak. O gustoj sivoj magli kroz koju me je poraz
progonio kao demon kroz izmaglicu.
Probudila sam se iznenada i otkrila da je Buton otišao, ali da nisam sama.
Linija Rajmonove kose bila je potpuno ravna, prava crta povučena preko
širokog čela kao lenjirom. Njegova gusta, proseda kosa bila je začešljana
unazad i visila je pravo do ramena, tako da je veliko čelo virilo kao kameni blok
potpuno bacajući u zasenak ostatak njegovog lica. Sada se nadnosilo nad mene,
gledalo u moje grozničave oči kao ploča nadgrobnog spomenika.
Crte i bore su se malo pomerale dok je govorio sestrama i pomislila sam da
liče na slova, ispisana odmah ispod površine kamena, koja pokušavaju da
iskopaju sebi put do površine da bi se ime pokojnika moglo pročitati. Bila sam
ubedena da će trenutak kasnije moje ime biti čitljivo na beloj ploči i da ću u
tom času doista umreti. Izvila sam leđa i vrisnula.
„Eto, je li vidite! Ona vas ne želi, vi odvratni matori stvore – ometate joj
odmor. Odlazite smesta!“ Majka Hildegard je zapovednički zgrabila Rajmona
za ruku, odvlačeći ga od kreveta. On se opirao, ostajući ukopan kao kameni
gnom u travnjaku, ali je sestra Celesta došla u pomoć pa su ga zajednički digle
s nogu i odnele ga između sebe, iako mu je spala klompa sa jedne noge koja se
ritala dok su odlazile.
Klompa je ostala da stoji na boku, tačno u središtu izribane kamene ploče.
Od intenzivne fiksacije izazvane groznicom nisam bila u stanju da skinem
pogled sa nje. Pratila sam neverovatno glatku krivinu izlizanog ruba iznova i
iznova, svaki put vraćajući pogled sa neprobojne tmine njene unutrašnjosti.
Ako dopustim sebi da uđem u to crnilo, duša će mi biti usisana u haos. Dok mi
je pogled počivao na njoj, opet sam mogla da čujem zvuke vremenskog
prolaska kroz kameni krug i raširila sam ruke, izbezumljeno grabeći zgužvanu
posteljinu, tražeći nekakav oslonac u ovoj zbrci.

427
 Iznenada se neka ruka pojavila kroz zavese, i od rada crvena šaka dohvatila
je klompu i nestala. Uskraćene za fokusnu tačku, moje od vreline zamršene
misli su se zavrtele duž ureza u kamenoj ploči na neko vreme, a onda,
primirene geometrijskom pravilnošću, okrenule se sebi i zaklatile se u san
poput čigre koja se usporava.
Ali u mojim snovima nije bilo mira pa sam umorno tumarala kroz lavirinte
figura koje su se ponavljale, petlje i krugove. Laknulo mi je kad sam konačno
ugledala nepravilnosti ljudskog lica.
A to lice je bilo nepravilno, nema sumnje, onako deformisano u svirepo
mrštenje, usana iskrivljenih u molbu. Tek kada sam osetila pritisak ruke na
moja usta, shvatila sam da više ne spavam.
Dugačka usta bez usana grotesknog lika bila su mi blizu uva.
„Mirujte, ma chere! Ako me opet ovde nađu, gotov sam!“ Krupne, tamne
oči su šarale levo i desno pazeći na bilo kakav pokret zavesa.
Polako sam klimnula i on mi je pustio usta, a prsti su ostavili blagu aromu
amonijaka i sumpora. Našao je negde – ili ukrao, maglovito sam pomislila –
poderanu sivu fratarsku odoru da bi pokrio svoje zamazano somotsko
apotekarsko odelo, a dubina kapuljače je skrivala i prepoznatljivu srebrnu kosu
i ono čudovišno čelo.
Grozničavi prividi su malo oslabili, a smenilo ih je ono malo radoznalosti
što mi je preostalo. Bila sam i suviše slaba da kažem bilo šta sem „Šta...“ kada
je ponovo spustio prst na moje usne i strgnuo čaršav kojim sam bila pokrivena.
Prilično zaprepašćeno sam posmatrala kada je brzo razvezao učkure na
mojoj spavaćici i raskopčao je do pojasa. Pokreti su mu bili brzi i poslovni, bez
ikakve pohote. Mada nisam mogla ni da zamislim da bi iko bio u stanju da
siluje groznicom razorenu lešinu nalik meni, naročito ne u neposrednoj blizini
majke Hildegard koja odlično čuje. Pa ipak...
Kao izdaleka, očarano sam posmatrala kada je na moje dojke spsutio
skupljene šake. Bile su toliko široke da su gotovo formirale kvadrate, prstiju
iste dužine, sa neuobičajeno dugim i gipkim palčevima koji su se iskrivili oko
mojih dojki uz zapanjujuću istančanost. Posmatrajući, u misli mi se živo vratila
slika Marijan Dženkinson, devojke koju sam obučavala u bolnici Pembrouk,
koja je očaranim medicinskim sestrama pričala da su veličina i oblik muških
palčeva siguran pokazatelj kvaliteta njegovog intimnog uda.
428
 „
„I to je istina, kunem vam se“, izjavila bi Marijan dramatično zabacujući
svoju plavu kosu. A kada bi na nju navalili da navede primer, samo bi se
kikotala praveći jamicu na bradi i zakolutala očima prema poručniku Henliju
koji je veoma podsećao na gorilu uključujući i povelike palčeve.
Veliki palci su nežno ali čvrsto pritiskali moje meso, i osetila sam kako mi
se otečene bradavice dižu pod tvrdim dlanovima, hladnim u poredenju sa
mojom vrelom kožom.
„Džejmi“, rekla sam i zadrhtala.
„Pst, Madona“, kazao je Rajmon. Glas mu je bio tih i ljubazan, ali nekako
odsutan, kao da ne obraća pažnju na mene uprkos onome što radi.
Drhtaj se vratio; bilo je to kao da je vrelina prešla iz mene u njega, ali se
njegove ruke nisu ugrejale. Prsti su mu ostali hladni i zadrhtala sam od
hladnoće kada je groznica oslabila i potekla, cedeći se iz mojih kostiju.
Popodnevno svetlo je bilo prigušeno kroz debelu zavese od gaze oko mog
kreveta i Rajmonove ruke su bile tamne na beloj koži mojih dojki. Senke
između debelih, zamazanih prstiju, međutim, nisu bile crne. Nekako su...
plave, pomislila sam.
Zatvorila sam oči zagledana u raznobojni vir šara koji se istog časa pojavio
iza mojih kapaka. Kada sam ih opet otvorila, kao da su neke boje zaostale
prekrivajući Rajmonove šake.
Kako je groznica jenjavala i misli mi se raščišćavale, trepnula sam
pokušavajući da podignem glavu da bih bolje videla. Rajmon je pritisnuo malo
jače, terajući me da ponovo legnem i pustila sam da mi glava padne na jastuk,
vireći iskosa preko grudi.
Na kraju krajeva, to nisam umišljala – ili ipak jesam? Iako se Rajmonove
ruke nisu pomerale, slabašno svetlucanje obojene svetlosti kao da se kretalo po
njima, ispuštajući žar ružičaste i bledilo plave boje o mojoj beloj koži.
Dojke su mi se sada grejale, ali grejale se prirodnom toplotom zdravlja, ne
nagrizajućom vatrom groznice. Promaja od otvorenog prozora provukla se
kroz zavesu i podigla mi vlažnu kosu na slepoočnicama, ali sada mi nije bilo
zima.
Rajmonova glava je bila pognuta, lice skriveno kapuljačom njegove
pozajmljene odore. Posle nečega što je delovalo kao dug period, pomerio je
ruke sa mojih dojki vrlo polako duž mojih ruku, zastajući i nežno stiskajući
429
ramena i laktove, zglob šake i prste. Osetljivost je popustila i učinilo mi se da
sam nakratko videla slabu plavu liniju u svojoj nadlaktici, užareni duh kosti.
Neprestano me dodirujući ali bez ikakve žurbe, vratio je ruke na blagu
krivinu ključnjače i niz meridijan mog tela, šireći prste preko mojih rebara.
Najčudnije u svemu tome bilo je to što uopšte nisam bila zaprepašćena.
Sve je delovalo beskrajno prirodno i moje izmučeno telo se zahvalno opustilo
u tvrdom kalupu njegovih šaka, topeći se i zauzimajući novi oblik kao
rastopljeni vosak. Samo su linije mog skeleta ostale iste.
Neka čudna toplota se sada širila iz tih širokih, četvrtastih, radničkih ruku.
One su se mukotrpno sporo kretale po mom telu i mogla sam da osetim kako
sićušne bakterije koje su mi se nastanile u krv umiru, male eksplozije dok je i
najmanji trag infekcije nestajao. Osećala sam sve unutrašnje organe,
kompletno i trodimenzionalno, i videla ih kao da leže na stolu ispred mene.
Tamo želudac izdubljenih zidova, ovde režnjevi moje jetre, i svaka spirala i
krivina creva uvijenih oko sebe uredno spakovana u blistavu paučinu trbušne
maramice. Toplota je svetlucala i širila se kroz svaki organ osvetljavajući ga kao
malo sunce u meni, a onda je zamirala i odlazila dalje.
Rajmon je zastao, sa rukama pritisnutim sa strana mog nabreklog stomaka.
Učinilo mi se da se namrštio, ali je to bilo teško proceniti. Glava u kapuljači se
okrenula, osluškujući, ali su se u daljini nastavljali uobičajeni zvuči bolnice,
nije bilo upozoravajućeg kuckanja potpetica u našem pravcu.
Zastao mi je dah i nehotice sam se mrdnula kada se jedna ruka premestila
niže i uglavila se na tren među moje noge. Pojačani pritisak druge ruke me je
upozorio da budem mirna, a zatupasti prsti su se progurali u mene.
Sklopila sam oči i čekala, osećajući da se moji unutrašnji zidovi
prilagođavaju ovoj čudnom upadu, a upala je postepeno slabila dok je nežno
ispipavao dalje.
Sada je dotakao žarište mog problema i bolni spazam je zgrčio teške zidove
moje upaljene materice. Ispustila sam jedva čujni jecaj, a onda stisnula usne
kada je odmahnuo glavom.
Jedna ruka je kliznula i utešno se smestila na moj stomak, dok su prsti
druge napipavali matericu. Tada se on primirio, držeći uzrok mog bola između
ruku kao da je to kristalna kugla, teška i lomljiva.
„Sada“, tiho je rekao. „Pozovi ga. Pozovi riđeg čoveka. Pozovi ga.“
430
 „
Pritisak prstiju iznutra i dlana spolja se pojačao i ja sam upirala nogama o
krevet, suprotstavljajući se. Ali u meni nije ostalo snage za otpor, a neumoljivi
pritisak se nastavljao, razbijajući kristalnu kuglu i oslobađajući haos iz nje.
Misli su mi se ispunile slikama gorim od očaja u grozničavim snovima, jer
su bile stvarnije. Tuga i osećaj gubitka i strah su me iscrpljivali, a prašnjavi miris
smrti i bele krede ispunjavao mi je nozdrve. Tražeći nasumice u svojim mislima
nešto što će pomoći, čula sam glas koji i dalje mrmlja, strpljivo ali odlučno:
„Pozovi ga“, i potražila sam oslonac.
„Džejmi! DŽEJMI!“
Munja vreline mi je proletela kroz stomak, od jedne ruke do druge, kao
strela kroz središte zdele mojih kostiju. Pritisak je oslabio, prestao i ispunila
me je svetlost harmonije.
Ram kreveta se zadrmao kada se on zavukao pod njega, u poslednji čas.
„Gospo! Jeste li dobro?“ Kroz zavese se pojavila sestra Anželik, okruglo lice
ispod kaluđerskog vela bilo je izborano od briga. Zabrinutost u njenim očima
je imala primesu rezignacije. Sestre su znale da ću uskoro umreti – a ako bi ovo
izgledalo kao moja poslednja bitka, bila je spremna da pozove sveštenika.
Njena mala, čvrsta ruka se kratko našla na mom obrazu, brzo se premestila
na čelo, pa nazad. Čaršav je još ležao zgužvan oko mojih butina, a spavaćica
rastvorena. Njene šake su kliznulu u nju, pod pazuh, gde su se zadržale pre
nego što su se povukle.
„Hvaljen bog!“, uzviknula je dok su joj se oči vlažile. „Groznica je prestala!“
Nagnula se bliže, iznenada zureći da bi se uverila da groznica nije prestala zato
što sam mrtva. Slabašno sam joj se osmehnula.
„Dobro sam“, rekla sam. „Kažite majci.“
Ona je oduševljeno klimnula i zastala je samo toliko da bi pokrila
čaršavom, a onda je požurila iz sobe. Jedva da su se zavese zanjihale od njenog
odlaska kada se Rajmon pojavio ispod kreveta.
„Moram da idem“, rekao je. Stavio je ruku na moju glavu. „Budite mi dobro,
Madona.“
Čak i onako slaba, podigla sam se da uhvatim njegovu ruku. Kliznula sam
šakom uz njegov čvrst mišić, tražeći ali ne nalazeći. Njegova koža je bila glatka
i netaknuta, sve do grebena ramena. On je zapanjeno zurio u mene. „Šta to
radite, Madona?“
431
 „Ništa.“ Utonula sam nazad, razočarana. Bila sam suviše slaba i
lakomislena da bih pazila na svoje reči.
„Htela sam da vidim imate li ožiljak od vakcinacije.“
„Vakcinacije?“ Do sada već vična čitanju lica, prepoznala bih i najmanji
trzaj da je razumeo bez obzira na to koliko dobro to prikrio. Nije ga bilo.
„Zašto me i dalje zovete Madona?“, upitala sam. Moje ruke su ostale na
blagoj udubini mog stomaka, nežno kao da neću da poremetim prazninu koja
me je uzdrmala. „Izgubila sam dete.“ Izgledao je pomalo iznenađen.
„Ah- Nisam vas ni zvao Madona zato što ste bili trudni, gospo.“
„Pa zašto onda?“ Nisam zapravo očekivala da će odgovoriti, ali jeste. Oboje
smo bili onako umorni i isceđeni, kao da smo bili zaustavljeni na nekom mestu
gde ni vreme ni posledice ne postoje. Između nas nije bilo mesta ničemu
drugom sem iskrenosti.
Uzdahnuo je.
„Svako ima neku boju uz sebe“, jednostavno je rekao. „Svuda oko sebe, kao
oblak. Vaša je plava, Madona. Kao ogrtač Device. Poput moje.“
Zavesa od gaze je malo zalepršala i on je otišao.

26

Fontenblo

ekoliko dana sam spavala. Da li je to bio nužan deo fizičkog

oporavka ili tvrdoglavo povlačenje iz razbuđujuće stvarnosti, ne
znam, ali sam se neodlučno budila samo da uzmem malo hrane,
padajući istog časa nazad u ošamućenost zaborava, kao da je mala,
topla težina kaše u stomaku sidro koje me povlači za sobom, dole kroz tamne
dubine sna.
432
 „
Nekoliko dana kasnije sam se probudila na zvuk upornih glasova na uvo i
neke ruke su me podigle iz kreveta. Ruke koje su me držale bile su snažne i
muževne i na trenutak sam plovila u radosti. Zatim sam se sasvim razbudila,
slabašno se boreći protiv zadaha duvana i jeftinog vina, i našla se u stisku Igoa,
ogromnog kočijaša Lujze de la Tur.
„Spusti me!“, rekla sam, slabo ga udarajući. On je delovao zatečeno zbog
ovog iznenadnog povratka iz mrtvila i zamalo me je ispustio, ali je piskav,
zapovednički glas zaustavio i njega i mene.
„Kler, prijateljice moja draga! Ne plaši se, ma chere, sve je u redu. Vodim te
u Fontenblo. Vazduh i dobra hrana – to je ono što ti treba. I odmor, treba ti
odmor...“
Treptala sam na svetlosti kao tek rođeno jagnje. Lujzino lice, okruglo,
ružičasto i zabrinuto, lebdelo je u blizini kao heruvim na oblaku. Majka
Hildegard je stajala iza nje, visoka i stroga kao anđeo na kapiji raja, a nebesku
iluziju pojačavala je činjenica da su obe stajale ispred prozora sa vitražom u
predvorju bolnice.
„Da“, rekla je, a njen duboki glas činio je i najprostije reči važnijim od sveg
onog Lujzinog cvrkuta. „To će vam prijati. Au revoir, draga moja.“
I na to sam bila odneta iz bolnice i, htela ne htela, spakovana u Lujzinu
kočiju, bez snage i volje da se opirem.
Skakutanje kočije po udarnim rupama i usecima držalo me je budnom na
putu do Fontenbloa. To, i Lujzino neprestano ćaskanje koje je za cilj imalo da
mi povrati poverenje. U početku sam pravila nekakve nespretne pokušaje da
odgovorim, ali sam ubrzo shvatila da njoj ne trebaju odgovori, pričala je lakše
bez njih.
Posle vremena provedenog u hladnom kamenom prostoru bolnice osećala
sam se kao sveže razmotana mumija, i izbegavala sam svu onu svetlost i boje.
Utvrdila sam da sa tim mogu lakše da se izborim ako se povučem malo i pustim
da sve promiče pored mene ne pokušavajući da razlikujem pojedine elemente.
Ta strategija je palila dok nismo stigli do šumice baš pred Fontenbloom.
Stabla hrastova bila su tamna i debela sa niskim, raširenim krošnjama koje su
zemlju ispod prikazivala u zracima svetla, tako da je cela šuma izgledala kao
da se kreće na vetru. Neodređeno sam uživala u tom efektu kada sam primetila

433
da se nešto od onoga što sam smatrala stablima zaista miče, okrećući se polako
napred i nazad.
„Lujza!“ Moj usklik i stiskanje njene ruke prekinuli su njeno čavrljanje
usred reči.
Ona se bacila preko mene da vidi u šta to gledam, a onda se vratila na svoju
stranu kočije i izvukla glavu kroz prozor, vičući kočijašu.
Nekako smo se uz veliko dizanje prašine zaustavili baš naspram šume. Bilo
ih je troje, dva muškarca i jedna žena. Lujzin visoki, uzbuđeni glas je nastavljao,
ubeđujući i postavljajući pitanja, povremeno prekidan kočijaševim pokušajima
da objasni i izvini se, ali ja nisam obraćala pažnju.
Uprkos njihovom okretanju i malom podrhtavanju njihove odeće, bili su
veoma mirni, inertniji od drveća kojim su bili okruženi. Lica su bila crna od
gušenja; Msje Forezu se to uopšte ne bi dopalo, pomislila sam kroz izmaglicu
šoka. Amaterska egzekucija, ali uprkos tome efikasna. Vetar je promenio
pravac i slabašan neprijatan miris oduvao ka nama.
Lujza je vrisnula i počela da lupa po okviru prozora u mahnitoj
ozlojeđenosti, pa je kočija pošla uz trzaj koji ju je svalio u sedište.
„Merde!“ kazala je, brzo mašući lepezom ispred pocrvenelog lica. „Idiotluk
ove budale, da stane baš tamo! Kakva neuviđavnost! Šok od toga je loš za bebu,
sigurna sam, i za tebe, jadnice moja... oh, jadna moja draga Kler! Toliko mi je
žao, nisam htela da te podsećam... kako možeš da mi oprostiš, tako sam
netaktična...“
Na sreću, njeno uzbuđenje oko toga što me je možda uznemirila nateralo
ju je da zaboravi sopstvenu uznemirenost što je videla leševe, ali je bilo veoma
zamorno pokušavati da se zaustave njena izvinjenja. Konačno sam se, iz očaja,
vratila na temu obešenih.
„Ko?“ Skretanje pažnje je uspelo. Ona je trepnula, i prisećajući se koliki je
šok pretrpela, izvukla je bocu amonijaka i dobro je pomirisala, od čega je
refleksno kinula.
„Huge... ćiha! Hugenoti“, uspela je da izgovori, brekćući i teško dišući.
„Protestantski heretici. Tako kaže kočijaš.“
„Oni ih vešaju? Još uvek?“ Nekako sam mislila da su ti religijski progoni
ostatak iz ranijih vremena.

434
 „
„Pa obično ne samo zato što su protestanti“, rekla je Lujza, njuškajući.
Prefinjeno je izvezenom maramicom obrisala nos, kritički odmerila rezultat,
zatim tkaninu opet prinela nosu i zadovoljno ga izduvala.
„Ah, ovako je bolje.“ Vratila je maramicu nazad u džep i sa uzdahom se
zavalila u sedište. „Sada sam se povratila. Kakav šok! Ako su morali da ih obese
nemam ništa protiv, ali zašto to moraju da urade kraj javnog puta, i da dame
izlažu takvim odvratnostima? Jesi li osetila taj smradi Fuj! Ovo je zemlja grofa
Medara; poslaću mu vrlo ružno pismo u vezi sa tim, pazi samo.“
„Ali zašto su obesili te ljude?“, upitala sam, brutalno upadajući, što je jedini
način razgovora sa Lujzom.
„Oh, najverovatnije zbog veštičarenja. Bila je tamo i jedna žena, videla si.
Obično je veštičarenje kada su uključene i žene. Ako su samo muškarci, obično
je reč o propagandnom propovedništvu i herezi, ali žene ne propovedaju. Jesi
li videla ružnu tamnu odeću na njoj? Užasno! Tako je depresivno nositi samo
tamne boje. Kakva je to religija koja svoje sledbenike tera da neprestano nose
tako prostu odeću? Očigledno su to đavolja posla, svakom je to jasno. Oni se
plaše žena, eto šta je, i zato...“
Zažmurila sam i zavalila se u sedištu. Nadala sam se da do Lujzine kuće u
unutrašnjosti nije ostalo još puno.

*****

Pored majmuna, od kog se nije razdvajala, u Lujzinoj kući na selu bilo je još
ukrasa sumnjivog ukusa. U Parizu je morala da se konsultuje sa svojim mužem
i sa svojim ocem pa su u skladu sa tim sobe u kući bile uređene bogato, mada
u prigušenim tonovima. Ali je Žil retko posećivao kuću u unutrašnjosti, zbog
previše posla u gradu, pa je Lujzin ukus bio pušten s lanca.
„Ovo je moja najnovija igračka, zar nije slatka?“, gugutala je ona zaljubljeno
prelazeći rukom preko rezbarenog tamnog drveta kućice koja je neskladno
virila sa zida, pored svećnjaka od pozlaćene bronze u obliku Euridike.
„To izgleda kao sat sa kukavicom?“, rekla sam u neverici.
„Videla si neki ranije? Ja sam mislila da se nijedan ne može naći u Parizu!“
Lujza se malo napućila od pomisli da njena igračka možda nije jedinstvena, ali
je živnula dok je podešavala kazaljke sata na pun sat. Odmakla se, ponosno

435
sijajući dok je ptičica iz sata promolila glavu i ispustila Kukuu! nekoliko puta
zaredom.
„Zar nije divna?“ Dotakla je na tren glavu ptice pre nego što je ova nestala
u svom skrovištu. „Dobavila mi ga je Berta, ovdašnja domaćica; njen brat ga je
doneo skroz iz Švajcarske. Kaži ti šta god hoćeš za Švajcarce, ali spretni su oni
u rezbarenju drveta, zar ne?“
Htela sam da kažem ne, ali sam umesto toga samo taktično promrljala
nešto u znak divljenja.
„Znaš, Kler“, rekla je ona pomalo prekorno, „zaista treba da dolaziš na misu
u kapelu svakog jutra.“
„Zašto?“
Zabacila je glavu u pravcu vrata, gde je jedna od sluškinja prolazila sa
poslužavnikom.
„Zaista mi nije stalo do toga, što se mene tiče, ali posluga – oni su veoma
praznoverni ovde u unutrašnjosti, znaš. A jedan od kočijaša iz pariške kuće bio
je dovoljno blesav da kuvaru ispriča sve o onoj šašavoj priči da si ti La Dame
Blanche. Rekla sam im da je sve to besmislica, naravno, i zapretila da ću
otpustiti svakog koga uhvatim da širi takve glasine, ali... pa, moglo bi pomoći
ako bi došla na misu. Ili se bar glasno pomolila tu i tamo, tako da mogu da te
čuju.“
Onakav nevernik kakav sam bila, mislila sam da bi svakodnevna misa u
kapeli kuće mogla biti malo preterana, ali me je to na neki neodređeni način
zabavljalo pa sam se složila da učinim šta mogu da bih ublažila strah posluge.
Prema tome, Lujza i ja smo naredni sat provele čitajući psalme naglas jedna
drugoj i recitujući zajedno Gospodovu molitvu – glasno. Nisam mogla
pretpostaviti kakav efekat ova predstava može imati na sluge, ali me je to bar
dovoljno iscrpio da sam otišla u svoju sobu da dremam, i spavala sam ne
sanjajući do narednog jutra.
Često sam imala problema da zaspim, verovatno zato što se moje budno
stanje malo razlikovalo od neprijatnog dremeža. Ležala bih noću i piljila u belu
tavanicu sa gipsanim ukrasima u obliku voća i cveća. Visila je nada mnom kao
nejasni sivi oblik u tami, oličenje depresije koja mi je zamagljivala razum preko
dana. Kada bih noću sklopila oči, sanjala bih. Nisam mogla sivilom da sprečim

436
 „
te snove; dolazili su u živim bojama da me napadaju po mraku. Zato sam retko
spavala.

*****

Nije bilo vesti od Džejmija – niti o njemu. Da li su ga osećaj krivice ili

povređenost sprečavali da dode do mene u bolnicu, nisam znala. Ali nije došao
tamo, niti u Fontenblo. Do sada je verovatno otputovao za Orvijeto.
Ponekad sam hvatala sebe kako se pitam kada ću i da li ću ga uopšte više
videti, i šta – ako išta – možemo reći jedno drugom. Ali sam više volela da ne
mislim o tome, puštajući dane da dolaze i odlaze, jedan po jedan, izbegavajući
misli i o budućnosti i o prošlosti time što živim samo u sadašnjosti.
Lišen svog idola, Fergus je bio potišten. Iznova i iznova sam ga viđala sa
svog prozora kako neutešno sedi ispod glogovog žbuna u vrtu, obgrlivši kolena
i gledajući niz drum prema Parizu. Konačno sam se pokrenula da izađem do
njega, teško se spuštajući niz stepenište i stazom duž vrta.
„Zar ne možeš ništa da nadeš da radiš, Ferguse?“, upitala sam ga. „Sigurno
bi nekom od štalskih momaka dobro došla pomoć, ili nešto slično.“
„Da, gospo“, mrzovoljno se složio. Rasejano se počešao po zadnjici. Veoma
sumnjičavo sam posmatrala takvo ponašanje.
„Ferguse“, rekla sam prekrstivši ruke, „imaš li vaške?“ Trgao je ruku kao da
se opekao.
„Oh, ne, gospo!“
Pružila sam ruku i podigla ga na noge, dobro sam onjušila negde u
njegovom pravcu, pa zavukla prst pod njegovu kragnu, dovoljno daleko da
otkrijem prljavi obruč oko njegovog vrata.
„Kupanje“, kratko sam rekla.
„Ne!“ Otrgao se, ali sam ga zgrabila za rame. Bila sam iznenađena
njegovom žestinom. Iako mu kupanje nije bilo ništa draže nego prosečnom
Parižaninu – koji je čin uranjanja u vodu posmatrao sa averzijom koja je
graničila sa užasavanjem – ipak, teško mi je bilo da povežem obično poslušno
dete koje sam znala sa malom furijom koja se odjednom migoljila i uvijala pod
mojom rukom.

437
 Usledio je zvuk cepanja i on se oslobodio i pojurio kroz žbunje kupine kao
zec kog goni lasica. Začulo se šuškanje lišća i grebanje o kamen i on je nestao,
preko zida i prema pomoćnim zgradama u zadnjem delu imanja.
Pronašla sam put kroz lavirint trošnih zgrada iza dvorca, psujući sebi u
bradu dok sam obilazila bare i gomile đubreta. Iznenada se začulo piskavo
zujanje i oblak muva se podigao sa gomile metar-dva ispred mene. Njihova tela
su se plavičasto presijavala na suncu.
Nisam bila dovoljno blizu da ih uznemirim; mora da se nešto pokrenulo u
tami vrata blizu gomile dubriva.
„Aha!“, rekla sam naglas. „Uhvatila sam te, ti prljavi mali sine ko zna čiji!
Odmah izađi odatle!“
Niko se nije pojavio, ali se čulo nekakvo kretanje u šupi i učinilo mi se da
sam na tren videla nešto belo unutra. Držeći nos, zakoračila sam preko gomile
stajskog đubreta u kućicu.
Usledila su dva užasnuta uzdaha; moj, kada sam nešto što je izgledalo kao
divljak sa Bornea spazila skljokano uza zid, i njegov kada je ugledao mene.
Sunčevo svetio je curkalo kroz pukotine između dasaka, obasjavajući
dovoljno da jedno drugo vidimo jasno, kada su mi se oči privikle na priličan
mrak. On nije, na kraju krajeva, izgledao tako užasno kako sam prvobitno
pomislila, ali ni mnogo bolje. Brada mu je bila prljava i upetljana, kao i kosa
koja je padala pored ramena na košulju iscepanu kao u prosjaka. Bio je bos, i
ako izraz sans-culottes još nije bio u opštoj upotrebi, to nije bilo zato što se on
nije trudio.
Nisam ga se plašila jer je on očito bio toliko uplašen od mene. Pribijao se
uz zid kao da pokušava da osmozom prođe kroz njega.
„U redu je“, utešno sam rekla. „Neću te povrediti.“
Umesto da miruje, on se naglo uspravio, zavukao ruku u košulju i izvukao
drveno raspeće na kožnom kaišiću. Držao ga je prema meni i počeo da se moli
glasom koji je drhtao od užasa.
„Oh, gnjavaža“, ljutito sam rekla. „Ne još jednom!“ Duboko sam udahnula.
„Pater-Nosterqui-es-in-coeliset-in-terra...“ On je izbečio oči i nastavio da drži
raspeće, ali je bar prekinuo sa molitvom zbog ove predstave.
„... Amen!“, okončala sam boreći se za dah. Podigla sam ruke i mahala mu
ispred lica. „Vidiš? Nijedna reč nije bila naopako, nijedan quotidianus da nobis
438
 „
hodie na pogrešnom mestu, je li tako? A ni prste nisam prekrstila. Tako da ne
mogu biti veštica, zar ne?“
Čovek je polako spustio raspeće i stajao zureći u mene. „Veštica?“, rekao
je. Izgledao je kao da sam ja luda, što sam smatrala malo glupim pod ovakvim
okolnostima.
„Nisi ni mislio da sam veštica?“, upitala sam, počinjući da se i sama osećam
malo blesavo.
Nešto slično osmehu se na tren pojavilo ispod upetljane brade.
„Ne, madam“, rekao je. „Navikao sam da ljudi takve stvari govore meni“
Navikao si?“, dobro sam ga zagledala. Osim rita i prljavštine, čovek je
očigledno umirao od gladi; zglobovi šaka koji su virili iz košulje bili su mršavi
kao u deteta. A istovremeno je njegov francuski bio graciozan i obrazovan,
mada sa čudnim naglaskom.
„Ako si veštac“, rekla sam, „nisi naročito uspešan u tome. Ko si ti, do
đavola?“
Na te reči se strah vratio u njegov pogled. Pogledao je u obe strane, tražeći
kuda da pobegne, ali je kućica, iako stara, bila solidno građena i nije imala drugi
ulaz sem onog na kojem sam stajala. Na kraju se, prizivajući neke skrivene
rezerve odvažnosti, uspravio do svoje pune visine – sedam-osam centimetara
manje od moje – i uz puno dostojanstva rekao: „Ja sam velečasni Valter Loren
iz Ženeve.“
„Ti si sveštenik!“ Kao da me je grom ošinuo. Nisam mogla da zamislim šta
bi moglo dovesti sveštenika – švajcarskog ili nekog drugog – u ovakvo stanje.
Otac Loren je izgledao gotovo podjednako užasnuto kao i ja. „Sveštenik?“,
ponovio je. „Papista? Nikada!“ Iznenada me je pogodila istina.
„Hugenot!“, rekla sam. „To je to – ti si protestant, zar ne?“ Prisetila sam se
leševa koje sam videla kako vise u šumi. To, pomislila sam, objašnjava mnogo
toga.
Njegove usne su drhtale, ali ih je čvrsto stegao na tren pre nego što je počeo
da govori.
„Da, madam. Ja sam pastor; propovedao sam u ovom kraju mesec dana.“
Kratko je obliznuo usne, odmeravajući me. „Izvinite me, madam – rekao bih
da vi niste Francuskinja?“

439
 „Ja sam Engleskinja“, rekla sam i on se iznenada opustio kao da je neko
odneo svu krutost iz njegove kičme.
„Velik da je Otac na nebesima“, rekao je, kao u molitvi. „Onda ste i vi
protestantkinja?“
„Ne, ja sam katolikinja“, odgovorila sam. „Ali uopšte nisam zlobna po tom
pitanju“, žurno sam dodala, videvši da se zabrinuti pogled naglo vraća u
svetlosmeđe oči. „Ne brinite, neću reći nikome da ste ovde. Pretpostavljam da
ste došli da ukradete malo hrane?“, saosećajno sam upitala.
„Krasti je greh!“ rekao je, užasnut. „Ne, madam. Ali...“ Skupio je usne i
zatvorio usta, ali ga je kratki pogled u pravcu dvorca odao.
„Znači da vam neko od slugu donosi hranu“, rekla sam. „Puštate ih da
kradu za vas. A onda im, pretpostavljam, opraštate grehe, tako da sve
funkcioniše. Ne zvuči baš moralno, ako mene pitate“, rekla sam prekorno,
„mada to zapravo i nisu moja posla.“
Zrak nade mu je sinuo u očima. „Hoćete da kažete – nećete javiti da me
uhapse, madam?“
„Ne, naravno da neću. Osećam nekakvu kolegijalnost prema onima koji
beže od zakona, pošto i mene zamalo jednom da spale na lomači.“ Nije mi jasno
zašto sam se toliko raspričala; valjda od olakšanja što sam srela nekoga ko
deluje inteligentno. Lujza je bila slatka, odana i ljubazna, i imala je tačno
onoliko mozga koliko i kukavica u satu u njenoj dnevnoj sobi. Pomišljajući na
švajcarski sat, iznenada sam shvatila ko bi morao biti tajna pastva pastora
Lorena.
„Vidite“, rekla sam, „ako hoćete da ostanete ovde, otići ću gore do zamka i
reći Berti ili Morisu da ste ovde.“
Jadni čovek nije bio ništa sem kože, kostiju i očiju. Sve što je pomislio
ogledalo se u tim krupnim, nežnim smeđim kuglama. Upravo sada, očito je
razmišljao da je onaj ko je hteo da me spali na lomači bio na pravom putu.
„Čuo sam“, počeo je polako, pružajući ruku da opet stegne raspeće, „za
neku Engleskinju koju Parižani zovu ‘La Dame Blanche’. Neku saveznicu
jeretika Rajmona.“
Uzdahnula sam. „To sam ja. Mada ne bih rekla da sam saveznica majstora
Rajmona. On mi je samo prijatelj.“ Videvši kako on sumnjičavo čkilji u mene,
ponovo sam udahnula. „Pater Noster...“
440
 „
„Ne, ne, madam, molim vas.“ Na moje iznenađenje, spustio je raspeće i
nasmešio se.
„I ja sam poznanik majstora Rajmona, koga sam upoznao u Ženevi. Tamo
je on bio cenjeni lekar i travar. Sada se, avaj, plašim da se okrenuo mračnijim
aktivnostima, mada, naravno, ništa nije dokazano.“
„Dokazano? U vezi sa čim? I kakva je to priča o jeretiku Rajmonu?“
„Vi niste znali?“ Tanke obrve iznad smeđih očiju su se podigle. „Ah. Onda
niste privrženik majstor Rajmonovih... aktivnosti.“ Upadljivo se opustio.
„Aktivnost“ je bio loš opis načina na koji me je Rajmon izlečio pa sam
odmahnula glavom.
„Ne, mada bih volela da mi ispričate. Oh, ali ne treba da stojim ovde i
pričam; treba da odem i pošaljem Bertu sa hranom.“
On je odmahnuo rukom uz izvesno dostojanstvo.
„Nije to hitno, madam. Apetiti tela nisu značajni kada se porede sa
apetitima duše. I, katolikinja ili ne, vi ste bili ljubazni prema meni. Ako niste
sada umešani u okultne aktivnosti majstora Rajmona, onda je ispravno da
budete upozoreni na vreme.“
Ignorišući prljavštinu i ispucale daske poda, seo je u turski sed oslanjajući
će se na zid kućice, elegantno mi nudeći da sednem i ja. Zaintrigirana, sručila
sam se naspram njega, zavlačeći pod sebe krajeve suknje da se ne vuku po
dubrivu.
„Da li ste čuli za čoveka po imenu Di Karfur, madam?“, pitao je pastor. „Ne?
Pa, njegovo je ime dobro znano u Parizu, uveravam vas, ali biste dobro učinili
da ga ne pominjete. Taj čovek je bio organizator i vođa jednog kruga neopisivih
poroka i izopačenosti, pored prakticiranja okultnih obreda najgore vrste. Ne
mogu sebe da nateram da vam pomenem neke od ceremonija koje su tajno
izvođene među plemstvom. A oni mene zovu vešcem!“, progunđao je gotovo
nečujno.
Podigao je koščati prst, kao da hoće da preduhitri moj neizgovoreni
prigovor.
„Svestan sam, madam, one vrste govorkanja koja se obično širi, bez veze sa
činjenicama – ko bi to znao bolje od nas? Ali su aktivnosti Di Karfura i njegovih
sledbenika – to je nešto opštepoznato jer mu je suđeno zbog toga, zatvoren je
i konačno spaljen u Place de la Bastille za kaznu zbog svojih zločina.“
441
 Prisetila sam se Rajmonove nonšalantne napomene: „Niko nije spaljen u
Parizu već– oh, najmanje dvadeset godina.“ , pa sam zadrhtala, uprkos toplom
vremenu.
„I vi kažete da je majstor Rajmon bio povezan sa tim Di Karfurom?“
Pastor se namrštio, odsutno češkajući upetljanu bradu. Dobri su izgledi da
ima i vaške i buve, pomislila sam i pokušala da se neprimetno odmaknem.
„To je teško reći. Niko ne zna odakle ja majstor Rajmon došao; govori
nekoliko jezika, sve bez upadljivog naglaska. Veoma misteriozan čovek,
majstor Rajmon, ali – zakleo bih se u ime svog Boga – dobar.“
Nasmešila sam mu se. „I ja tako mislim.“
Klimnuo je glavom smešeći se, ali se onda uozbiljio i nastavio svoju priču.
„Baš tako, madam. Pa ipak, on se dopisivao sa Di Karfurom iz Ženeve. To znam
jer mi je lično rekao – dobavljao je određene supstance po narudžbini: biljke,
eliksire, osušene kože životinja. Čak i nekakvu vrstu riba – veoma čudna i
zastrašujuća stvar, za koju mi je rekao da se donosi iz najmračnijih dubina
okeana, sva u zubima, gotovo bez mesa – ali sa najstrašnijim malim...
svetlima... nalik sićušnim fenjerima, ispod očiju.“
„Stvarno“, rekla sam, fascinirana.
Pastor Loren je slegnuo ramenima. „Sve to može biti prilično nevino,
naravno, prosto stvar poslovanja. Ali je nestao iz Zeneve u isto vreme kada je
Di Karfur prvi put osumnjičen – i nekoliko nedelja pre Di Karfurovog
pogubljenja čuo sam priče da je majstor Rajmon uspostavio poslovanje u Parizu
i da je preuzeo neke Di Karfurove tajne aktivnosti pri tome.
„Hmm“, rekla sam. Pomislila sam na Rajmonovu unutrašnju sobu, i orman
obojen
kabalističkim simbolima. Da bi oterao one koji veruju u njih. „Još
nešto?“ Velečasnom Lorenu su obrve poletele nagore.
Ne, madam“, rekao je prilično tiho. „Ništa više, koliko
ja znam.“ „Ja zaista nisam sklona takvim stvarima“,
uveravala sam ga.
„Oh? Dobro“, rekao je uz malo oklevanja. Sedeo je ćutke na trenutak, kao
da pokušava da se smisli oko nečega, a onda učtivo nagnuo glavu prema meni.
„Izvinite me ako se mešam, madam. Berta i Moris su mi ispričali nešto o
vašem gubitku. Žao mi je, madam.“
442
 „
„Hvala vam“, rekla sam, zureći u trake sunčeve svetlosti po podu.
Usledilo je još jedno ćutanje, a onda je pastor Loren obazrivo rekao: „Vaš
suprug, madam? On nije ovde sa vama?“
„Ne“, rekla sam, i dalje pogleda prikovanog za pod. Na trenutak su se
spustile muve, pa odzujale jer nisu našle ništa za jelo. „Ne znam gde je.“
Nisam nameravala da kažem išta više, ali me je nešto nateralo da podignem
pogled u odrpanog malog propovednika.
„Više ga je brinula njegova čast nego ja ili njegovo dete ili jedan nedužan
čovek“, rekla sam sa gorčinom. „Nije me briga gde je, ne želim da ga ikad više
vidim!“
Prekinula sam naglo, uzdrmana. Nisam to ranije izrazila rečima, čak ni za
sebe. Ali je to bilo istina. Među nama je vladalo veliko poverenje i Džejmi ga je
uništio zarad osvete. Razumela sam. Videla sam snagu toga što ga je pokretalo
i znala da je ne može poricati doveka. Ali sam tražila da ga poštedi nekoliko
meseci i on mi je to obećao. A onda je, nesposoban da sačeka, prekršio svoju
reč i time žrtvovao sve što je postojalo između njega i mene. Ne samo to:
ugrozio je i poduhvat u koji smo se uključili. Mogla sam da razumem, ali ne i
da oprostim.
Pastor Loren je stavio ruku preko moje. Bila je zamazana skorelom
prljavštinom i nokti su mu bili izlomljeni i sa crnim rubovima, ali nisam
uzmakla. Očekivala sam neke otrcane fraze ili pridike, ali ni on nije
progovarao; samo mi je držao ruku, veoma nežno, dugo, dok se sunce
premeštalo po podu, a muve polako i bučno zujale oko naših glava.
„Bolje je da pođete“, konačno je rekao, puštajući moju ruku. „Primetiće da
vas nema.“
„Verovatno.“ Duboko sam udahnula osećajući se bar staloženije ako već ne
bolje. Opipala sam džep svoje haljine; imala sam mali novčanik kod sebe.
Oklevala sam, ne želeći da ga uvredim. Na krajući krajeva, sa njegovog
gledišta ja sam jeretik, ako ne i veštica.
„Hoćete li mi dopustiti da vam dam nešto novca?“, oprezno sam upitala.
Razmišljao je načas, a onda se osmehnuo. Svetlosmeđe oči su zasjale. „Pod
jednim uslovom, madam. Ako vi meni dopustite da se molim za vas.”
„Dogovoreno“, rekla sam i dala mu novčanik.

443
 27

Prijem kod Njegovog

veličanstva

ako su dani prolazili u Fontenblou, postepeno sam povratila telesnu

snagu, mada su mi misli i dalje lutale, bežale od bilo kakve uspomene
ili akcije.
Posetilaca je bilo malo; kuća u unutrašnjosti je bila utočište gde je
frenetični društveni život Pariza izgledao kao još jedan od neprijatnih snova
koji su me proganjali. Stoga sam bila iznenađena kada me je sobarica pozvala
u salon da sretnem posetioca. Palo
mi je na pamet da bi to mogao biti Džejmi i osetila sam navalu vrtoglavice. Ali
je razum opet prevladao; Džejmi do sada mora da je već u Spaniji; nema šanse
da se vrati do kraja avgusta. A kad se vrati?
Nisam mogla da mislim o tome. Odgurnula sam tu pomisao u zapećak
svojih misli, ali su mi se ruke tresle dok sam vezivala učkure da siđem.
Prilično me je iznenadilo što je „posetilac“ bio Magnus, batler iz
Džaredove pariške kuće.
„Izvinite me, madam“, rekao je, klanjajući se duboko kada me je ugledao.
„Nisam hteo da nagađam... ali nisam mogao da budem siguran da li je ovo nešto
važno... a pošto je gospodar otišao...“ Pravi gospodin u svom poslu, starac je
bio gadno isteran iz takta što je tako daleko od svog mesta. Potrajalo je neko
vreme da se iz njega iscedi suvisla priča, ali je konačno izvadio jednu poruku,
presavijenu i zapečaćenu, adresiranu na mene.
„To je rukopis msje Murtaga“, kazao je Magnus, tonom punim
strahopoštovanja. To je objašnjenje za njegovo oklevanje, pomislila sam. Sluge
u pariškoj kući su sve Murtaga posmatrale sa nekakvim užasavanjem punim
444
 „
poštovanja, što se samo pojačalo zbog izveštaja o zbivanjima u Rue du
Faubourg St-Honore.
Pismo je stiglo u parišku kuću pre dve nedelje, objasnio je Magnus.
Nesigurni šta treba da urade sa njim, sluge su se lomile i savetovale, ali je na
kraju odlučeno da mora stići do mene.
„Pošto je gospodar otišao“, ponovio je. Ovog puta sam obratila pažnju na
ono što govori.
„Otišao?“, rekla sam. Poruka je bila zgužvana i isflekana od putovanja, laka
kao pero u mojoj ruci. „Hoćete da kažete da je Džejmi otišao pre dolaska ove
poruke?“ U tome nisam videla nikakvog smisla; ovo mora da je Murtagova
poruka u kojoj javlja ime i datum polaska broda koji će nositi porto Čarlsa
Stjuarta iz Lisabona. Džejmi nije mogao da ode za Španiju pre nego što dobije
te informacije.
Kao da želim to da proverim, polomila sam pečat i razmotala poruku. Bila
je adresirana na mene jer je Džejmi mislio da su manje šanse za presretanje
moje pošte nego njegove. Iz Lisabona, sa datumom starim skoro mesec dana,
pismo nije imalo potpis jer nije ni bio potreban.
„Skalamandr polazi iz Lisabona 18. jula“ glasila je cela poruka. Iznenadilo
me je kako sitnim, urednim rukopisom piše Murtag; nekako sam očekivala
haotične žvrljotine.
Podigla sam pogled sa hartije i zatekla Magnusa i Lujzu kako razmenjuju
veoma čudne poglede.
Šta je to?“, iznenada sam pitala. „Gde je Džejmi?“ Njegovo nedolaženje u
L’Hôpital des Anges posle mog pobačaja pripisivala sam osećaju krivice jer sam
znala da je njegov neodgovoran postupak ubio naše dete, ubio Frenka, i zamalo
je i mene koštao života. U tom času nisam ni marila; ni ja nisam htela da vidim
njega. Sada sam počela da mislim o drugačijem, zlokobnijem objašnjenju za
njegovo nedolaženje.
Konačno je progovorila Lujza, ispravljajući debeljuškasta ramena za taj
zadatak. „On je u Bastilji“, rekla je, duboko udahnuvši. „Zbog dvoboja.“ Kolena
su mi zaklecala i sela sam na najbližu pogodnu površinu.
„Zašto mi, pobogu, nisi rekla?“ Nisam bila sigurna šta osećam sad kada sam
čula tu vest; šok ili užas – strah? ili malčice zadovoljstva?

445
 „Ni... nisam htela da te uznemiravam, chérie“, mucala je Lujza, zatečena
mojom očiglednom žalošću. „Bila si tako slaba... i nisi mogla da učiniš ništa, na
kraju krajeva. A nisi ni pitala“, naglasila je.
„Ali šta... kako... na koliko je osuđen?“, uporno sam htela da saznam. Kakva
god da su bila moja prvobitna osećanja, prevladalo ih je nagli osećaj hitnosti.
Murtagova poruka je u Rue Tremoulins stigla pre dve nedelje. Džejmi je trebao
da otputuje kada je primi – ali nije.
Lujza je pozivala sluge i naručila vino i amonijak i nagorelo perje, sve
odjednom; mora da sam izgledala stvarno zabrinjavajuće.
„To je suprotstavljanje kraljevoj naredbi“, rekla je, prekidajući načas svoju
usplahirenost.
„Ostaće u zatvoru koliko se kralju prohte.“
„Isuse Ruzvelte Hriste“, promrmljala sam, želeći da imam nešto jače da
kažem.
„Prava je sreća što le petit Džejms nije ubio svog protivnika“, požurila je da
doda Lujza. „U tom slučaju, kazna bi bila mnogo...veća!“ Trgla je svoju prugastu
suknju baš na vreme da izbegne vodopad bele kafe i kolačića kada sam
prevrnula upravo pristiglo posluženje. Poslužavnik je tresnuo na pod
neopaženo dok sam zurila u nju. Ruke su mi bile čvrsto stegnute uz rebra,
desnom sam zaštitnički obuhvatila zlatnu burmu na levoj šaci. Tanki metal kao
da mi je goreo na koži.
„On, znači, nije mrtav?“, upitala sam, kao da sanjam. „Kapetan Randal... on
je živ?“
„Zašto, jeste!“, rekla je, znatiželjno zureći u mene. „Nisi znala? Gadno je
ranjen, ali kažu da se oporavlja. Jesi li dobro, Kler? Izgledaš...“ Ali se ostatak
onoga što je rekla izgubio u urlanju koje mi je ispunilo uši.

*****

„Previše toga si uradila, i to prebrzo“, oštro je rekla Lujza, navlačeći zavese. „To
sam već rekla, zar ne?“
„Valjda jesi“, kazala sam. Sela sam i prebacila noge preko ruba kreveta,
oprezno proveravajući ima li još znakova slabosti. U glavi mi se ne muti, ne

446
 „
zvoni mi u ušima, ne vidim udvojeno i neću da padnem na pod. Vitalni znaci
su u redu.
„Treba mi moja žuta haljina, a onda ćeš poslati po kočiju, Lujza?“, upitala
sam.
Lujza me je užasnuto pogledala. „Nisi valjda mislila da izađeš? Besmislica!
Msje Kluzo dolazi zbog tebe! Poslala sam glasnika da ga odmah dovede!“
Vest da msje Kluzo, istaknuti lekar u visokim krugovima, dolazi iz Pariza
da me ispita bila bi dovoljan razlog da me digne na noge, da mi je uopšte bio
potreban.
Do osamnaestog jula je preostalo još deset dana. Sa brzim konjem, dobrim
vremenom i neobraćanjem pažnje na telesnu udobnost, putovanje iz Pariza do
Orvijeta može trajati šest dana. Meni su ostala četiri dana da smislim kako da
Džejmija izvučem iz Bastilje; ne ostaje vremena za gubljenje sa msje Kluzoom.
„Hmm“, rekla sam, gledajući zamišljeno po sobi. „Pozovi sobaricu da me
obuče. Ne želim da me msje Kluzo zatekne u spavaćici.“
Mada je i dalje izgledala sumnjičavo, ovo je zvučalo razložno; većina
dvorskih dama bi se i sa smrtne postelje digla da bi se uverila da su obučene
prikladno za tu priliku.
„U redu“, složila se, spremajući se da pođe. „Ali ostaješ u krevetu dok Ivon
ne stigne, čuješ li me?“
Žuta haljina mi je bila jedna od najboljih, široka, elegantna, napravljena u
modernom vrećastom stilu sa širokom rol-kragnom, dugim rukavima i
ukrašenim izrezom sa prednje strane.
Napuderisana, očešljana i na kraju naparfimisana, zagledala sam cipele
koje mi je Ivon donela. Okretala sam glavu na sve strane, mršteći se.
„Mm, ne“, konačno sam rekla. „Ne bih rekla. Obuću one druge, one sa
crvenim štiklama od marokena.“
Sobarica je sumnjičavo pogledala u moju haljinu, kao da zamišlja kako će
se slagati crveni maroken sa šarenom žutom svilom, ali se poslušno okrenula
da potraži po dnu ogromnog ormana.
Hodajući tiho na prstima iza nje onako u čarapama, gurnula sam je glavom
napred u orman, i tresnula je vratima u uskovitlanu masu ispod gomile
popadalih haljina. Okrenula sam ključ u bravi, spustila ga u svoj džep i u
mislima sebi čestitala. Uredno obavljeno, Bošamova, pomislila sam. Sve ove
447
političke intrige nauče te stvarima o kojima nisi ni sanjala u srednjoj
medicinskoj, nema sumnje.
„Ne brini“, rekla sam utešno ormanu koji se tresao. „Neko će uskoro naići
da te oslobodi, rekla bih. I možeš reći princezi da me nisi pustila da odem.“
Očajničko zapomaganje iz ormana je izgleda pominjalo ime msje Kluzoa.
„Kažite mu da pogleda majmuna“, doviknula sam preko ramena. „On ima
šugu.“
Uspeh mog duela sa Ivon me je okuražio. Međutim, kad sam se smestila u
kočiju i kloparala nazad prema Parizu, raspoloženje mi je znatno splasnulo.
Iako više nisam bila besna na Džejmija, i dalje nisam želela da ga vidim.
Osećanja su mi bila skroz zbrkana i nisam imala želju da ih detaljno ispitam;
to je previše bolelo. Prisutna je bila tuga, kao i užasan osećaj neuspeha, a više
od svega osećaj izdajstva, njegovog i mog. On nikako nije smeo da ode u
Bulonjsku šumu, ja nisam smela da dođem za njim.
Oboje smo postupili onako kako su nam priroda i osećanja diktirali, i
zajedno smo – možda – izazvali smrt našeg deteta. Nisam želela da sretnem
svog partnera u zločinu, a još manje da svoju tugu pokažem njemu, da svoj
osećaj krivice poredim sa njegovim. Bežala sam od svega što me je podsećalo
na kišno jutro u šumi; bežala sam od uspomene na Džejmija, onako kako sam
ga poslednji put videla, kako se diže sa tela svoje žrtve sa licem koje sija od
osvete koja će ga ubrzo koštati sopstvene porodice.
Nisam mogla na to da mislim ni površno a da ne dode do užasnog stezanja
u stomaku koje je prizivalo utvaru bola preranih trudova.
Utisnula sam pesnicu u plavo somotsko sedište kočije, dižući se da olakšam
umišljeni pritisak na leđa.
Gledala sam kroz prozor u nadi da će mi to odvući pažnju, ali su prizori
promicali, a ja ih nisam videla kada se moj mozak vratio mislima o putovanju.
Kakva god da su mi osećanja prema Džejmiju, da li ćemo se ikada više videti,
šta bismo mogli biti ili ne biti jedno drugom – i dalje ostaje činjenica da je on
u zatvoru. A bilo mi je prilično jasno šta boravak u zatvoru znači njemu koji
nosi one uspomene iz Ventvorta; ruke koje ga miluju u snovima, kamene
zidove koje tuče dok spava.
Sto je još važnije, tu je i ono sa Čarlsom i brodom iz Portugala; pozajmica
od msje Divernija i Murtag, koji upravo treba da pođe iz Lisabona radi susreta
448
 „
u Orvijetu. Ulozi su preveliki da bih dozvolila da moja osećanja tu igraju
nekakvu ulogu. Za dobro škotskih klanova i samog Hajlendsa, radi Džejmijeve
porodice i stanovnika Lalibroha, radi hiljada koji će stradati u Kalodenu i
neposredno posle – mora se pokušati. A da bi se pokušalo, Džejmi mora biti
slobodan; to nije nešto što mogu sama da pokušam.
Ne, uopšte se ne postavlja pitanje. Moraću da uradim sve što je u mojoj
moći da ga oslobodim iz Bastilje.
A šta uopšte mogu?
Posmatrala sam prosjake kako se pentraju i pokazuju prema prozorima
dok smo ulazili u Rue de Faubourg St.-Honore. Kad se dvoumiš, pomislila sam,
potraži pomoć višeg autoriteta.
Pokucala sam na ploču ispod kočijaševog sedišta. Ona se uz silno grebanje
pomerila i brkato lice Lujzinog kočijaša je virnulo prema meni.
„Madam?“
„Levo“, rekla sam. „U L’Hôpital des Anges!“

*****

Majka Hildegard je zamišljeno dobovala zdepastim prstima po listu notne

hartije, kao da bubnja problematični odeljak. Sedela je za stolom od mozaika
u svojim ličnim odajama naspram her Gerstmana, pozvanog da nam se pridruži
na hitnom savetovanju.
„Pa da“, sumnjičavo je rekao her Gerstman. „Da, verujem da mogu da
organizujem lično primanje kod Njegovog veličanstva, ali... vi ste sigurni da je
vaš muž... hm...“ Izgleda da je maestro imao neuobičajene probleme da se
izrazi, zbog čega sam pomislila da bi moja molba da kralj oslobodi Džejmija
mogla biti shvaćena drugačije nego što sam zamišljala. Majka Hildegard je te
sumnje potvrdila svojom reakcijom.
„Johanese!“, uzviknula je, toliko uzbuđena da je zaboravila svoje
uobičajeno formalno oslovljavanje. „Ona to ne može! Na kraju krajeva, madam
Frejzer nije dvorska dama – ona je neporočna osoba!“
„Eh, hvala vam“, učtivo sam rekla. „Ako vam ne smeta, ipak... kakve tačno
veze moji eventualni poroci imaju sa odlaskom kralju da bih ga zamolila da
oslobodi Džejmija?“

449
 Opatica i učitelj pevanja su razmenili poglede u kojima se užasavanje zbog
moje naivnosti mešalo sa oklevanjem da se to reši. Konačno je majka
Hildegard, hrabrija među njima, zagrizla metak.
„Ako odeš sama da tražiš takvu uslugu od kralja, on će očekivati da legne
sa tobom“, otvoreno je rekla. Posle onolikog otezanja to me je jedva iznenadilo,
ali sam pogledala her Gerstmana radi potvrde, koju mi je pružio u vidu
neodlučnog klimanja glavom.
„Njegovo veličanstvo je prijemčivo za zahteve tako šarmantnih dama“,
prefinjeno je rekao, a onda se naglo zainteresovao za šare na stolu.
„Ali postoji cena takvih zahteva“, dodala je majka Hildegard, ni približno
tako prefinjeno. „Većina dvorjana je veoma zadovoljna kada njihove žene
steknu kraljevu naklonost; dobitak je vredniji od žrtvovanja čednosti njihovih
supruga.“ Široka usta su se prezrivo iskrivila od te pomisli, a onda se ispravila
u svoju uobičajenu sumorno duhovitu crtu.
„Ali vaš muž“, rekla je, „na mene nije ostavio utisak da je od onih koji
predusretljivo dopuštaju da im se nabiju rogovi.“ Guste lučne obrve su
ponudile upitnik na kraju rečenice, pa sam odmahnula glavom u odgovor.
„Ni ja ne bih rekla.“ Zapravo, to je bilo jedno od najgorih potcenjivanja
činjeničnog stanja koje sam ikad čula. Ako „predusretljiv“ nije poslednja reč
koja pada na pamet pri pomisli na Džejmija Frejzera, onda je sigurno negde pri
dnu spiska. Pokušala sam da zamislim šta bi Džejmi pomislio, rekao ili učinio
ako ikada sazna da sam legla sa drugim muškarcem, uključujući tu i kralja
Francuske.
Ta me je pomisao naterala da se prisetim poverenja koje je postojalo među
nama, gotovo od dana našeg venčanja, i preplavio me je iznenadni osećaj
napuštenosti. Zažmurila sam na tren boreći se sa mučninom, ali se sa tim
moralo suočiti.
„Pa“, rekla sam duboko uzdahnuvši, „postoji li drugi način?“
Majka Hildegard je nabrala obrve, mršteći se her Gerstmanu kao da od
njega očekuje da ponudi odgovor. Sitni maestro je slegnuo ramenima i sam se
mršteći.
„Da li postoji neki prijatelj od velikog značaja i ugleda koji bi mogao da
interveniše za vašeg muža kod Njegovog veličanstva?“ oprezno se raspitivao.

450
 „
„Ne baš.“ I sama sam razmatrala takve opcije u kočiji dok sam se vraćala iz
Fontenbloa i na kraju sam zaključila da nema nikoga koga bih mogla pitati da
se tako zauzme. Pošto je dvoboj bio po prirodi ilegalan i skandalozan – jer je
Mari d’Arbanvil, naravno, raširila svoj trač po celom Parizu – niko od Francuza
koje poznajemo nije mogao sebi da dozvoli da se uključi u to. Msje Diverni,
koji je pristao da me vidi, bio je ljubazan, ali nije davao nadu. Sačekaj, bio je
njegov savet. Za nekoliko meseci, kada se skandal malo primiri, tada se može
prići Njegovom veličanstvu. Ali sada...
Na sličan način ni vojvoda od Sandringama, toliko vezan za delikatna
pravila u diplomatiji da je otpustio svog ličnog sekretara za koga se samo
pomislilo da je učestvovao u skandalu, nije u prilici da od Luja traži takvu
uslugu.
Zurila sam dole u ukrašenu površinu stola i jedva da sam videla složene
krivine gledi različitih boja i oblika. Moj kažiprst je pratio petlje i krivine preda
mnom, dajući mi dragoceni oslonac za misli koje su letele. Ako Džejmi mora
da se oslobodi iz zatvora da bi sprečio jakobitsku invaziju na Škotsku, izgleda
da ja moram da ga izvučem bez obzira na način i posledice.
Konačno sam podigla glavu i pogledala maestra u oči. „Moraću“, tiho sam
rekla. „Nema drugog načina.“
Usledio je trenutak tišine. Zatim je her Gerstman pogledao u majku
Hildegard.
„Ona će ostati ovde“, odlučno je objavila majka Hildegard. „Možeš nekoga
da pošalješ da joj javi vreme audijencije, Johanese, kada to dogovoriš.“
Okrenula se prema meni. „Na kraju krajeva, ako si stvarno rešena da kreneš
tim putem, draga moja prijateljice...“ Usne su joj se stegle u tanku crtu, a onda
je rekla: „Možda je greh pomagati ti da izvršiš tako nemoralan čin. Ipak, ja ću
to učiniti. Znam da tvoji razlozi tebi zvuče dobro, kakvi god da su. I možda će
nad tim grehom prevagnuti lepota tvog prijateljstva.“ Prihvatila je poruku za
Džejmija koju sam ponudila.
„Oh, majko.“ Pomislila sam da ću zaplakati ako kažem još nešto, pa sam
joj samo stegnula veliku, od rada ogrubelu ruku koja mi je stajala na ramenu.
Iznenada sam osetila žudnju da se bacim u njeno naručje i zaronim lice u
utešne grudi pod crnim seržom, ali je njena ruka napustila moje rame i otišla

451
do dugačkih gagatnih brojanica koje su pri hodu zveckale među naborima
njene suknje.
„Moliću se za vas“, rekla je, smešeći se nečim što bi bio kolebljiv osmeh na
nekom ne tako grubo isklesanom licu. Izraz joj se naglo promenio u duboku
zabrinutost. „Mada se stvarno pitam“, zamišljeno je dodala, „koji bi svetac bio
pravi zaštitnik kog treba pozvati u ovakvoj situaciji?“

*****

Marija Magdalena je bilo ime koje mi je palo na pamet kada sam ruke podigla
iznad glave u simulaciji molitve, da bih omogućila malom pletenom okviru za
haljinu da mi klizne preko ramena i padne na kukove. Ili Mata Hari, mada sam
bila sigurna da ona nikada neće dospeti u crkveni kalendar. Nisam bila sigurna
ni za Magdalenu, ako ćemo pravo, ali prostitutka koja se popravila delovala je
među nebeskim domaćinima kao neko ko bi imao najviše saosećanja za
predstojeći poduhvat.
Razmišljala sam kako ovaj zbor anđela verovatno nikada ranije nije video
ovakvo oblačenje. Iako su kandidatkinje koje se spremaju da polože poslednju
zakletvu bile velelepno obučene kao Hristove neveste, crvena svila i puder od
pirinča verovatno nisu igrali zapaženu ulogu u tim ceremonijama.
Vrlo simbolično, pomislila sam dok su bogati crveni nabori klizili niz moje
podignuto lice. Belo za čistotu, crveno za... za šta god. Sestra Minerva, mlada
sestra iz bogate plemenite porodice, izabrana je da mi pomaže oko toalete; uz
puno veštine i samopouzdanja sredila mi je kosu, zavlačeći samo komadić
nojevog pera obrubljenog zrnima bisera. Pažljivo mi je očešljala obrve,
zatamnjujući ih malim olovnim češljevima i namazala mi usne perom
umočenim u teglicu sa ružem. Ono me je nepodnošljivo golicalo po usnama,
pojačavajući moju sklonost da se otkačeno kikoćem. Ne od veselja, već od
histerije.
Sestra Minerva je krenula da dohvati ogledalce. Zaustavila sam je
pokretom, nisam htela da se pogledam u oči. Duboko sam uzdahnula i
klimnula glavom. „Spremna sam“, rekla sam. „Pozovite kočiju.“

452
 „
*****

Nikada ranije nisam bila u ovom delu palate. Zapravo, posle nekoliko zavoja i
skretanja kroz svećama obasjane hodnike pune ogledala, nisam više bila
sigurna koliko ih tamo uopšte ima, a kamoli kuda ma koji vodi.
Diskretan i anonimni džentlmen spavaćih odaja me je odveo do malih
tapeciranih vrata u jednoj niši. Kucnuo je jednom, a onda mi se naklonio,
okrenuo se i otišao ne čekajući odgovor. Vrata su se otvorila na unutra i ja sam
ušla.
Kralj je još bio u pantalonama. Kada sam to shvatila, srce mi je malo
usporilo i prestala sam da se osećam kao da bih svakog trenutka mogla
povratiti.
Ne znam šta sam tačno očekivala, ali je stvarnost bila pomalo ohrabrujuća.
Kralj je bio obučen neformalno, u košulju i jahaće pantalone, sa kućnim
mantilom od braon svile preko ramena radi toplote. Njegovo veličanstvo se
nasmešilo i podstaklo me stavljajući šaku pod moju ruku. Dlan mu je bio topao
– podsvesno sam očekivala da mu je dodir vlažan – pa sam uzvratila osmeh,
najbolje što sam mogla.
Mora da napor nije bio baš uspešan jer me je ljubazno potapšao po ruci i
rekao: „Ne plašite me se, chèrie Madame. Ne ujedam.“
„Ne“, kazala sam. „Naravno da ne ujedate.“
On je bio znatno pribraniji od mene. Pa, naravno da je tako, pomislila sam
za sebe, on to stalno radi. Duboko sam udahnula i pokušala da se opustim.
„Jeste li za malo vina, madam?“, upitao je. Bili smo sami; nije bilo slugu, ali
je vino već bilo sipano u dva pehara koja su stajala na stolu, svetlucajući kao
rubini na svetlosti sveća. Odaja je bila raskošna ali veoma mala pa je sem stola
i dve stolice sa ovalnim naslonima sadržavala samo luksuzno tapecirani
šezlong od zelenog somota. Pokušavala sam da izbegnem pogled u njega dok
sam uzimala pehar, uz promrmljano zahvaljivanje.
„Sedite, molim vas.“ Luj je seo duboko u jednu stolicu, pokazujući mi da
sednem u drugu. „A sada mi, molim vas“, rekao je smeškajući mi se, „kažite šta
je to što mogu da učinim za vas.“
„M-moj muž“, počela sam, mucajući malo od nervoze. „On je u Bastilji.“
„Naravno“, promrmljao je kralj. „Zbog dvoboja, ako se sećam.“ Moju
slobodnu ruku je uzeo među svoje, prstima lagano dodirujući moj puis. „Šta
453
biste očekivali da učinim, chèrie Madame? Vi znate da je to ozbiljan prekršaj.
Vaš muž je prekršio moj dekret.“ Jedan prst je milovao donju stranu zgloba
moje šake tako da mi se golicanje širilo duž ruke.
„D-da, to razumem. Ali, bio je... isprovociran.“ Rodila mi se jedna ideja. „Vi
znate da je on Škot, a ljudi iz te zemlje su“, pokušala sam da smislim dobar
sinonim za „otkačeni“, „veoma vatreni kada je reč o njihovom ponosu.“
Luj je klimnuo, glave pognute od navodne zanetosti rukom koju je držao.
Videla sam slabašni masni sjaj na njegovoj koži i osetila njegov parfem.
Ljubičice. Jak, sladak miris, ali ne sasvim dovoljan da pokrije njegovu jetku
muškost.
Ispraznio je vino u dva duga gutljaja i odložio pehar da bi bolje uhvatio
moju ruku. Jedan prst sa kratkim noktom je pratio liniju moje burme, sa
isprepletanim spojevima i cvetovima čička.
„Baš tako“, rekao je primičući ruku, kao da hoće da razgleda prsten.
„Baš tako, madam. Pa ipak...“
„Bila bih... krajnje zahvalna, Vaše veličanstvo“, upala sam. Podigao je glavu
i ugledala sam njegove oči, tamne i ispitivačke. Srce mi je udaralo kao
pneumatski čekić. „Krajnje... zahvalna.“
Imao je tanke usne i loše zube. Mogla sam da osetim zadah od luka i
kvarnih zuba. Pokušala sam da zadržim svoj dah, ali je to moglo da pomogne
samo privremeno.
„Pa...“ polako je rekao, kao da se premišlja. „Ja bih bio sklon milosrđu,
madam...“
Ispustila sam dah u kratkim izdasima i njegovi prsti su me stegli u znak
upozorenja. „Ali vidite, postoje komplikacije.“
„Postoje?“, slabašno sam izgovorila.
Klimnuo je glavom, pogleda i dalje fiksiranog na moje lice. Njegovi prsti su
lagano lutali po mojoj nadlanici, prateći vene.
„Englez koji je bio tako nesrećan da uvredi gospodara Broha Tuaraha“,
kazao je. „On je bio zaposlen kod... izvesnog čoveka – engleskog plemića od
izvesnog značaja.“
Sandringam. Srce mi je poskočilo kada je on pomenut, makar i ovako
indirektno.

454
 „
„Taj plemić je uključen u – možemo li to nazvati, izvesne pregovore zbog
kojih ga treba imati u vidu?“ Tanke usne su se nasmešile, naglašavajući
istaknuti nos. „A taj plemić se zainteresovao za pitanje tog dvoboja između
vašeg supruga i engleskog kapetana Randala. Plašim se da je bio krajnje
određen u zahtevu da vaš muž istrpi celu kaznu zbog svoje indiskretnosti,
madam.“
Prokleti čabar masti, pomislila sam. Naravno – pošto je Džejmi odbio mito
oproštaja kazne, ima li boljeg načina da se spreči njegovo „mešanje“ u poslove
Stjuarta nego pobrinuti se da ostane ćorkiran u Bastilji narednih nekoliko
godina? Pouzdano, diskretno i jeftino – metod koji se morao dopasti vojvodi.
Sa druge strane, Luj je još uvek teško disao nad mojom rukom, što sam
prihvatila kao znak da ne mora sve biti izgubljeno. Ako neće da udovolji mom
zahtevu, teško je mogao očekivati da odem u krevet sa njim – ili ako to ipak
očekuje, čeka ga grubo iznenađenje.
Spremila sam se na još jedan pokušaj.
„A da li Vaše veličanstvo prima naredbe od Engleza?“, odvažno sam
upitala.
Lujeve oči su se naglo otvorile od trenutnog šoka. Zatim se šeretski
osmehnuo, videvši šta nameravam. Pa ipak, pogodila sam u živac; videla sam
malo grčenje njegovih ramena kada je povratio moćan stav nalik nevidljivom
ogrtaču.
„Ne, madam, ne primam“, rekao je prilično suvo. „Ali ipak uzimam u
obzir... razne faktore.“ Teški kapci su mu na tren pali preko očiju, ali je i dalje
držao moju ruku.
„Čuo sam da se vaš muž zanima za afere mog nećaka“, rekao je.
„Vaše veličanstvo je dobro informisano“, učtivo sam rekla. „Ali pošto je to
tako, onda sigurno znate da moj suprug ne podržava restauraciju Stjuarta na
tron Škotske.“ Molila sam se da je to ono što on želi da čuje.
Očigledno jeste. Nasmešio se, podigao moju ruku do usana i kratko je
poljubio.
„Ah? Ja sam čuo... oprečne priče o vašem suprugu.“
Duboko sam udahnula i oduprla se impulsu da istrgnem ruku.
„Pa to je stvar poslovne politike“, kazala sam, trudeći se da to zvuči što je
moguće prozaičnije. „Rođak mog muža, Džared Frejzer, je zakleti jakobit;
455
Džejmi – moj suprug – ne može tek tako da dopusti da se njegovi stavovi znaju
u javnosti dok je u partnerstvu sa Džaredom.“ Videvši da sumnja počinje da mu
se gubi sa lica, požurila sam s tim. „Pitajte msje Divernija“, predložila sam. „On
je dobro upoznat sa pravim naklonostima mog muža.“
„Već jesam.“ Luj je zastao prilično dugo posmatrajući svoje prste, tamne i
zdepaste, kako prate fine krugove po mojoj nadlanici.
„Tako bele“, mrmljao je. „Tako fine. Verujem da mogu da vidim kako vam
krv teče ispod kože.“
Tada je pustio moju ruku i seo posmatrajući me. Izuzetno dobro sam
naučila da čitam lica, ali je Lujevo bilo prilično neprobojno u tom času. Onda
sam se setila da je on bio kralj od svoje pete godine i sposobnost da sakrije misli
bila je deo njega koliko i burbonski nos ili pospane smeđe oči.
Ta misao je za sobom dovela drugu, sa jezom koja me je pogodila duboko
u stomak. On je kralj. Građani Pariza neće se dići na ustanak još četrdeset ili
više godina; do tog dana, njegova vladavina Francuskom je apsolutna. On može
da oslobodi Džejmija jednom rečju – ili da ga ubije. Može sa mnom da postupa
kako hoće; tu nema pomoći. Neka jednom klimne glavom i francuska riznica
može prosuti zlato koje će lansirati Čarlsa Stjuarta, upućujući ga kao
smrtonosnu kuglu groma da udari kroz srce Škotske.
On je kralj. Uradiće kako mu se prohte. A ja posmatram njegove tamne oči
zamagljene od razmišljanja i čekam, tresući se, da vidim šta bi moglo kralju biti
po volji.
„Kažite mi, ma chèrie Madame“, konačno je rekao, trgnuvši se iz
zamišljenosti. „Ako bih ispunio vaš zahtev, da oslobodim vašeg muža...“ zastao
je, razmatrajući. „Da?“
„Moraće da napusti Francusku“, kazao je Luj, a jedna gusta trepavica se
podigla kao upozorenje. „To će biti uslov za njegovo puštanje.“
„Razumem.“ Srce mi je toliko tuklo da je gotovo zagušilo njegove reči. Na
kraju krajeva, cilj jeste bio da Džejmi napusti Francusku. „Ali on je prognan iz
Škotske...“
„Mislim da se to može srediti.“
Oklevala sam, ali po svemu sudeći, nije ostao nikakav izbor sem da se
saglasim. „U redu.“

456
 „
„Dobro.“ Kralj je klimnuo glavom, zadovoljan. Zatim se njegov pogled
vratio na mene, zadržao mi se na licu, kliznuo niz vrat, grudi, telo. „Zatražiću
malu uslugu od vas zauzvrat“, tiho je rekao.
Na sekundu sam ga pogledala pravo u oči. Zatim sam pognula glavu. „Ja
sam Vašem veličanstvu potpuno na raspolaganju“, rekla sam.
„Ah.“ Ustao je i odbacio kućni mantil, ostavljajući ga da nehajno visi sa
naslona fotelje. Nasmešio se i pružio mi ruku. „ Très bien, ma chère. Pođite
onda sa mnom.“
Nakratko sam zažmurila, terajući moja kolena da funkcionišu. Dvaput si
bila udata, za ime boga, pomislila sam za sebe. Prekini da praviš toliku gužvu
od toga.
Digla sam se na noge i prihvatila njegovu ruku. Na moje iznenađenje, on
se nije okrenuo somotskom šezlongu, već me je poveo ka vratima na drugoj
strani sobe.
U trenutku mi je sve bilo kristalno jasno kada mi je pustio ruku da bi
otvorio vrata.
Proklet da si, Džejmi Frejzeru, pomislila sam. Proklet da si do pakla!

*****

Stajala sam prilično mirno na pragu, žmirkajući. Moje meditacije o protokolu

kraljevskog svlačenja su prerasle u čistu zapanjenost.
Soba je bila prilično tamna, osvetljena samo brojnim malim petrolejkama
poredanim u grupe od pet u nišama zida. Sama soba bila je okrugla, a takav je
bio i sto postavljen u sredinu, a tamno drvo je svetlucalo preciznim odrazima.
Neki ljudi su sedeli za stolom, ali nisu bili ništa više od pogrbljenih tamnih
fleka u crnilu sobe.
Kad sam ušla, usledio je žamor, koji je brzo utihnuo kad se pojavio kralj.
Kako su mi se oči prilagodile tmini, šokirano sam shvatila da ljudi koji sede za
stolom nose kukuljice. Najbliži čovek se okrenuo ka meni i primetila sam
slabašni sjaj očiju kroz rupe u somotu. Izgledalo je kao skup dželata.
Očigledno sam ja bila počasni gost. U jednom nervoznom trenutku sam se
pitala šta se zapravo očekuje od mene. Na osnovu Rajmonovih nagoveštaja, i
Margeritinih, javljale su mi se košmarne vizije okultnih ceremonija koje
uključuju žrtvovanje dece, ceremonijalno silovanje i uopšte satanističke
457
običaje. Retkost je, međutim, da natprirodno ispuni takva očekivanja pa sam
se nadala da ova prilika neće biti izuzetak.
„Čuli smo za vašu veliku veštinu, madam, i za vašu... reputaciju.“ Luj se
osmehnuo, ali se u njegovom pogledu video oprez kada me pogledao, kao da
nije sasvim siguran šta bih mogla da učinim. „Bili bismo veoma zahvalni, draga
madam, ako biste bili voljni da nam večeras omogućite da iskoristimo tu
veštinu.“
Klimnula sam. Veoma zahvalni, eh? Pa ovo ide kako treba; htela sam da mi
bude zahvalan. Mada, šta to očekuje da učinim? Jedan sluga je spustio veliku
voštanicu na sto i upalio je, stvarajući baricu blagog svetla na uglancanom
drvetu. Sveća je bila ukrašena simbolima sličnim onima koje sam videla u tajnoj
sobi majstora Rajmona.
„Regardez, Madame.“ Kraljeva ruka je bila ispod mog lakta, usmeravajući
moju pažnju iza stola. Sada kada je sveća gorela, mogla sam da vidim dve figure
koje su ćutke stajale između treperavih senki. Trgla sam se od tog prizora, a
kraljev stisak se pojačao na mojoj ruci.
Grof Sen Zermen i majstor Rajmon su stajali tamo, jedan pored drugog, na
razdaljini od otprilike dva metra. Rajmon nije ničim pokazao da me poznaje,
već je stajao ćuteći, zureći u stranu crnim očima bez ženica, nalik žabi u
bezdanom bunaru.
Grof me je ugledao i razrogačio oči u neverici. Zatim me je mrko pogledao.
Bio je obučen u najbolju odeću, sav u belom, kao i obično; beli uštirkani
satenski sako preko svilenog prsluka krem boje i pantalona. Ukras od bisera
krasio je njegove manžetne i revere, svetlucajući na svelosti sveća. Ako se
izuzme krojačko umeće, grof izgleda prilično iznureno, pomislila sam – lice mu
je bilo upalo od napinjanja, a čipka na njegovom okovratniku bila je sparušena
– kragna mu je potamnela od znoja.
Rajmon je, naprotiv, izgledao mirno kao bakalar na ledu, stajao je stameno
sa rukama zavučenim u rukave svoje uobičajeno odrpane plišane odore, a
široko, ravno lice bilo je spokojno i sa njega se ništa nije moglo pročitati.
„Ova dva čoveka su optužena, madam“, rekao je Luj, pokazujući na
Rajmona i grofa. „Za vradžbine, veštičarenje i izopačavanje prihvatljive potrage
za saznanjem u istraživanje mističnih veština.“ Glas mu je bio hladan i

458
 „
zloslutan. „Takva praksa je cvetala u vreme vladavine mog dede; ali mi nećemo
patiti od takve pokvarenosti u našem kraljevstvu.“
Kralj je pucnuo prstima ka jednoj od figura sa kukuljicom koja je sedela sa
perom i mastilom nad papirima. „Budite ljubazni, pročitajte optužbe“, rekao
je.
Čovek sa kukuljicom je poslušno ustao i počeo da čita sa jedne hartije:
optužbe za bestijalnost i neopravdano žrtvovanje, za prolivanje krvi nedužnih,
narušavanje svetog rituala mise skvrnavljenjem nafore, izvođenje ljubavnih
obreda pred Božjim oltarom – nakratko mi je proletelo na šta li je moglo ličiti
lečenje koje je Rajmon izveo na meni u L’Hôpital des Anges, pa sam osetila
duboku zahvalnost što ga niko nije otkrio.
Čula sam pominjanje imena „Di Karfur“ i progutala kada mi se naglo digla
žuč. Šta je rekao pastor Loren? Čarobnjak Di Karfur je bio spaljen u Parizu
dvadeset godina ranije, upravo zbog optužbi kakve su ove što ih slušam: „...
prizivanje demona i mračnih sila, uzrokovanje bolesti i smrti da bi se odužilo“,
stavila sam ruku na stomak, živo se prisećajući gorke kaskare, „bacanje uroka
članovima dvora, obeščašćivanje devica...“ Kratko sam pogledala u grofa, ali
mu je lice bilo skamenjeno, a usne stisnute dok je slušao.
Rajmon je stajao prilično mirno, sa srebrnastom kosom koja mu je padala
na ramena, kao da sluša nešto nevažno poput pesme drozda u žbunju. Videla
sam kabalističke simbole na njegovom ormanu, ali sam teško mogla da
povežem čoveka kog poznajem – saosećajnog trovača, praktičnog apotekara –
sa spiskom zlodela koji je pročitan.
Konačno su se optužbe završile. Čovek sa kukuljicom je pogledao u kralja
i na njegov znak utonuo nazad u stolicu.
„Izvršena je opsežna istraga“, rekao je kralj, okrećući se prema meni. „Izneti
su dokazi i zabeležene izjave brojnih svedoka. Deluje jasno“, okrenuo je hladan
pogled na dvojicu optuženih magova, „da su oba čoveka detaljno istraživala
pisanje drevnih filozofa i da su se bavili proricanjem služeći se proračunom
kretanja nebeskih tela. Pa ipak...“ Slegnuo je ramenima. „To samo po sebi nije
zločin. Kako mi je predstavljeno“, dobacio je pogled krupnom maskiranom
muškarcu za koga sam mislila da je pariški biskup, „da to nužno ne odstupa od
učenja crkve; čak se i za blaženog sv. Avgustina zna da se raspitivao o
misterijama astrologije.“

459
 Prilično nejasno sam se prisetila da je sv. Avgustin zaista zagledao
astrologiju, i da ju je prilično prezrivo odbacio kao gomilu đubreta. Pa ipak,
sumnjala sam da je Luj pročitao Avgustinova Priznanja, a takav tok rasprave je
nesumnjivo bio dobar za nekog optuženog čarobnjaka; gledanje u zvezde je
izgledalo prilično bezazleno u poređenju sa žrtvovanjem dece i neopisivim
orgijama.
Počinjala sam da se pitam, prilično zabrinuto, šta zapravo ja radim na
ovom skupu. Da li je neko ipak video majstora Rajmona sa mnom u bolnici?
„Mi ne sporimo prikladnu upotrebu znanja niti potragu za mudrošću“,
nastavljao je kralj odmerenim glasom. „Mnogo toga se može naučiti iz dela
drevnih filozofa ako im se priđe sa odgovarajućim oprezom i poniznošću duše.
Ali je tačno da se, pored toga što se može naći puno dobrog u takvim delima,
može otkriti i zlo i čista potraga za mudrošću može se izopačiti u želju za moći
i bogatstvom – svetovnim stvarima.“
Ponovo je šarao pogledom od jednog do drugog optuženog, očito izvlačeći
zaključak koji bi mogao biti skloniji toj vrsti izopačenosti. Grof se i dalje znojio,
tamne fleke su odskakale od bele svile njegovog sakoa.
„Ne, Vaše veličanstvo!“, rekao je odmahujući glavom i fiksirajući užareni
pogled na majstora Rajmona. „Istina je da mračne sile deluju u zemlji – zlo o
kome govorite hoda među nama! Ali takvo zlo ne boravi u grudima vaših
najlojalnijih podanika“, udario se po grudima za slučaj da smo propustili
poentu, „Ne, Vaše veličanstvo! Da biste našli izopačavanje znanja i korišćenje
zabranjenih veština, morate pogledati dalje od sopstvenog dvora.“ Nije optužio
Rajmona direktno, ali je pravac u kome je gledao bio sasvim jasan.
Kralj je ostao neuzdrman ovim izlivom. „Takvi užasi su cvetali za vladavine
mog dede“, tiho je rekao. „Istrebili smo ih gde god su nađeni; uništili smo
pretnju takvog zla gde god je postojalo u kraljevini. Čarobnjake, veštice, one
koji izopačuju učenja crkve... Gospodo, nećemo trpeti da se takva grešnost
ponovo pojavi.“
„Dakle.“ Pljesnuo je lagano sa oba dlana po stolu i ispravio se. I dalje zureći
u Rajmona i grofa, ruku je ispružio u mom pravcu.
„Doveli smo ovde svedoka“, objavio je. „Nepogrešivog sudiju istine i čistote
srca.“

460
 „
Ispustila sam nekakvo grgoljenje iz grla, što je kralja nateralo da se
okrene prema meni.
„Bela Dama“, tiho je rekao. „La Damme Blanche ne može da slaže; ona vidi
srce i dušu čoveka i može tu istinu usmeriti ka dobru... ili uništenju.“
Nekakva atmosfera nestvarnosti koja se nadnosila nad to veče iznenada je
uz prasak nestala. Slabašno zujanje vina je nestalo i iznenada sam bila sasvim
trezna. Otvorila sam usta a potom ih zatvorila, shvatajući da nemam šta da
kažem.
Užas mi je odmigoljio niz kičmu i sklupčao se u stomaku dok je kralj
izlagao svoj plan. Dva petougaonika treba da se nacrtaju na podu i u njih će
stati čarobnjaci. Svaki će tada posvedočiti o svojim aktivnostima i motivima.
A Bela Dama će prosuditi o istinitosti onoga što je izrečeno.
„Isuse Hriste“, rekla sam sebi u bradu.
„Msje grofe?“ Kralj je pokazao ka prvom petougaoniku, kredom iscrtanom
na tepihu. Samo kralj može da se ophodi prema skupom „obison“ tepihu sa
tako galantnim nepoštovanjem.
Grof se očešao o mene dok je odlazio da zauzme svoje mesto. U prolazu
sam čula najtiši šapat: „Pazite se, madam. Ja ne radim sam.“ Stao je na mesto i
okrenuo se licem ka meni uz ironičan naklon, naizgled staložen.
Implikacije su bile prilično jasne; ako ga proglasim krivim, njegovi
sledbenici će se istog časa stvoriti da mi odseku bradavice i spale Džaredovo
skladište. Olizala sam suve usne, psujući Luja. Zašto nije samo poželeo moje
telo?
Rajmon je nehajno stao u sopstveni nacrtani prostor i srdačni klimnuo u
mom pravcu. Nikakav nagoveštaj onoga što treba da uradim u onim okruglim
crnim očima.
Nisam imala nikakvu predstavu šta sledeće da učinim. Kralj mi je pokazao
da stanem naspram njega, između dva petougaonika. Ljudi sa kukuljicama su
ustali da bi stali iza kralja – bezizražajna preteča skupina.
Sve je bilo izuzetno tiho. Dim sveće je kao zastor visio uz pozlaćenu
tavanicu, pramenovi su lelujali u tromim vazdušnim strujama. Sve oči su bile
okrenute ka meni. Konačno sam se, iz očaja, okrenula grofu i klimnula.
„Možete da počnete, msje grofe“, rekla sam.

461
 On se nasmešio – bar sam pretpostavila da to treba da bude osmeh – i
počeo, započinjući objašnjenjem porekla kabale pa prešao pravo na tumačenje
dvadeset tri slova hebrejske azbuke i dubokog simbolizma svega toga. To je
zvučalo veoma učeno, sasvim bezazleno, i užasno dosadno. Kralj je zevnuo, ne
potrudivši se da stavi ruku na usta.
U međuvremenu, u mislima sam premotavala alternative. Ovaj čovek mi je
pretio i napao me, pokušao da sredi da ubiju Džejmija – bilo iz ličnih ili
političkih razloga, to nije predstavljalo bitnu razliku. Po svemu sudeći,
predvodio je grupu silovatelja koji su presreli mene i Meri. Pored svega toga i
pored glasina koje sam čula o njegovim ostalim aktivnostima, on je bio glavna
pretnja uspehu našeg pokušaja da zaustavimo Čarlsa Stjuarta. Hoću li ga pustiti
da se izvuče? Da ga pustim da vrši uticaj na kralja za interese Stjuarta i da
nastavi da tumara tamnim ulicama Pariza sa svojim maskiranim siledžijama?
Videla sam svoje bradavice, podignute od straha, kako se jasno ističu ispod
moje svilene haljine. Ali sam se, uprkos tome, uspravila i besno ga pogledala.
„Samo trenutak“, rekla sam. „Sve što ste dosad rekli je istina, msje grofe, ali
vidim senku iza vaših reči.“
Grof je zinuo. Luj je, naglo zainteresovan, prestao da sedi pogrbljeno za
stolom i uspravio se. Ja sam zažmurila i prstima pokrila očne kapke, kao da
gledam unutra.
„Vidim ime u vašim mislima, msje grofe“, rekla sam. Zvučala sam kao bez
daha i napola ugušena strahom, ali tu nije bilo pomoći. Pustila sam da mi ruke
padnu i pogledala sam pravo u njega. „Les Disciples du Mal“, rekla sam. „Kakva
je vaša veza sa njima, msje grofe?“
On stvarno nije bio dobar u skrivanju emocija. Oči su mu iskočile i lice
pobledelo, a ja sam osetila mali oštar nalet zadovoljstva ispod svog straha.
Ime Les Disciples du Mal bilo je poznato i kralju; pospane tamne oči su se
iznenada suzile u proreze.
Možda je grof bio varalica i šarlatan, ali nije bio kukavica. Prizivajući svu
svoju snagu, besno me je pogledao i zabacio glavu.
„Ova žena laže“, rekao je, zvučeći tako određeno kao da obaveštava publiku
da slovo alef simboliše Hristovu krv. „Ona nije prava Bela Dama, već sluga
Satane! U istoj ligi sa svojim gospodarom, poznatim čarobnjakom, Di

462
 „
Karfurovim šegrtom!“ Dramatično je pokazao na Rajmona koji je delovao
pomalo iznenađeno.
Jedan od maskiranih ljudi se prekrstio i čula sam tihi šapat kratke molitve
među senkama.
„Mogu da dokažem ovo što govorim“, izjasnio se grof, ne puštajući da mu
iko upadne u reč. Posegao je u svoj sako. Zapamtila sam bodež koji je izvadio
iz rukava one večeri na zabavi pa sam se spremila da se izmaknem. Mada ono
što je izvadio nije bio nož.
„U svetoj Bibliji se kaže: ‘Oni će nepovređeni rukovati zmijama’“, grmeo je
on. „‘I po tim znacima ćete poznati sluge pravog Boga!’“
Pomislila sam da je to verovatno mali piton. Bio je dug skoro metar, glatko,
dugačko telo zlatne i smeđe boje, klizavo i izuvijano kao nauljeni konopac, sa
parom zbunjujućih zlatnih očiju.
Svi su složno uzdahnuli u publici i dvojica sudija u kukuljicama su
uzmakli jedan korak. Sam Luj je bio poprilično zatečen pa je žurno pogledom
potražio svog telohranitelja, koji je iskolačenih očiju stajao pored vrata
prostorije.
Zmija je zapalacala jezikom jednom ili dvaput, isprobavajući vazduh.
Očigledno je zaključila da je mešavina voska sveća i tamjana nejestiva pa se
okrenula i pokušala da se opet zavuče u topli džep iz koga je grubo izvađena.
Grof ju je stručno uhvatio iza glave i gurnuo je prema meni.
„Vidite?“, trijumfalno je rekao. „Ta žena se skupila od straha! Ona je
veštica!“
Zapravo, u poređenju sa jednim sudijom koji se skupio uza zid, ja sam bila
oličenje hrabrosti, ali moram priznati da sam nesvesno napravila korak unazad
kada sam ugledala zmiju. Sada sam opet zakoračila napred u nameri da je
uzmem od njega. Na kraju krajeva, prokleta životinja nije otrovna. Možda
bismo videli koliko je bezopasna ako mu je omotam oko vrata.
Međutim, pre nego što sam stigla do njega majstor Rajmon je progovorio
iza mene. U svojoj onoj gunguli, na njega sam zaboravila.
„Ne kaže se u Bibliji tako, msje grofe“, primetio je Rajmon. Nije podigao
glas i široko lice vodozemca bilo je bezizražajno, kao puding. Pa ipak, žagor je
zamro i kralj se okrenuo da sluša.
„Da, msje?“, kazao je.

463
 Rajmon je klimnuo učtivo pokazavši da je na njega red, a zatim je zavukao
obe ruke u svoju odeću. Iz jednog džepa je izvadio flašu, iz druge šoljicu.
„‘Oni će nepovređeni rukovati zmijama’“, citirao je, „‘i ako popiju
smrtonosni otrov, oni neće umreti’.“ Držao je šoljicu na dlanu tako da je njen
srebrni rub svetlucao pod svećama. Bočica je stajala nad njom, spremna da se
iz nje natoči.
„Pošto smo i ledi od Broh Tuaraha i ja optuženi“, kazao je Rajmon, brzo me
pogledavši, „predložio bih da svi troje učestvujemo u ovom testu. Uz vaše
dopuštenje, Vaše veličanstvo?“
Luj je delovao prilično zapanjen brzim razvojem događaja, ali je klimnuo
glavom i tanak mlaz tečnosti boje ćilibara izlio se u šoljicu koja se istog časa
obojila u crveno i počela da stvara mehuriće, kao da njena sadržina vri.
„Zmajeva krv“, objasnio je Rajmon, mašući ka šoljici. „Potpuno bezopasna
za čisto srce.“ Nasmejao se bezubim, podsticajnim osmehom i pružio mi
napitak.
Izgleda da nisam imala drugog izbora sem da to popijem. Ispostavilo se da
je zmajeva krv neka vrsta sode-bikarbone; imala je ukus kao brendi sa
mineralnom vodom. Otpila sam dva ili tri osrednja gutljaja i vratila šolju.
Uz prikladnu ceremoniju, popio je i Rajmon. Spustio je šoljicu, pokazujući
umazane usne i okrenuo se kralju.
„Ako bismo od La Dame Blanche zatražili da šolju doda msje grofu?“,
upitao je. Pokazao je na kredom nacrtane linije kod svojih nogu, da bi pokazao
kako ne može da izađe izvan zaštite petougaonika.
Na kraljevo klimanje, uzela sam šolju i mehanički se okrenula prema grofu.
Možda dva metra tepiha koje treba preći. Napravila sam prvi korak, a zatim još
jedan dok su mi se kolena tresla više nego u malom predsoblju, nasamo sa
kraljem.
Bela Dama vidi pravu prirodu čoveka. Da li je vidim? Da li zaista znam
nešto o ma kom od njih, o Rajmonu ili o grofu?
Da li sam mogla to da zaustavim? Pitala sam se to stotinu puta, hiljadu
puta – kasnije. Da li sam mogla da postupim drugačije?
Prisetila sam se pitanja koje mi je prošlo kroz glavu kada sam upoznavala
Čarlsa Stjuarta; kako bi bilo zgodno za sve kada bi on umro. Ali ne može se

464
 „
čovek ubiti zbog njegovih uverenja, makar postupanje po tim uverenjima znači
smrt nedužnih – ili možda može?
Nisam znala. Nisam znala da li je grof kriv, nisam znala da li je Rajmon
nevin. Nisam znala da li borba za čestit cilj opravdava upotrebu nečasnih
sredstava. Nisam znala koliko vredi jedan život – ili hiljadu. Nisam znala pravu
cenu osvete.
Ono što sam znala bilo je da šolja koju držim u rukama znači smrt. Beli
kristal mi je visio oko vrata, a njegova težina me je podsećala na otrov. Nisam
videla Rajmona da je išta dodao; niko nije, bila sam sigurna. Ali nisam morala
da umočim kristal u krvavocrvenu tečnost da bih znala šta sada sadrži.
Grof je video saznanje na mom licu; La Dame Blanche ne može da laže.
Oklevao je gledajući u šoljicu s mehurićima.
„Popijte, msje“, rekao je kralj. Tamne oči su opet bile maska, nisu
pokazivale ništa. „Ili se plašite?“
Grofu bi se moglo mnogo štošta zameriti, ali ne i da je kukavica. Lice mu
je bilo bledo i ukočeno, ali je kralju pogledao u oči uz blagi smešak.
„Ne, veličanstvo“, kazao je.
Uzeo je šolju iz moje ruke i ispraznio je, neprekidno gledajući u mene.
Zurio je u moje lice, čak i kada su mu se oči zacaklile od saznanja da umire.
Bela Dama može čovekovu prirodu da usmeri ka dobru, ili ka uništenju.
Grofovo telo je palo na pod, grčeći se, a hor povika i krika se oglasio od
maskiranih posmatrača, prigušujući zvuke koje je on mogao da ispusti. Pete su
mu kratko dobovale, nečujne na debelom tepihu; telo mu se izvilo, a onda
omlitavelo. Zmija, neraspoložena, s mukom se izvukla iz nereda belog satena i
brzo odgmizala, uputivši se ka utočištu Lujevih stopala. Nastao je pravi pakao.

28

Dolazak svetlosti

465
 ratila sam se iz Pariza u Lujzinu kuću u Fontenblou. Nisam htela da
idem u Rue Tremoulins – ili bilo gde drugde gde bi me Džejmi mogao
naći. Imaće malo vremena za traženje; moraće odmah da ode za
Spaniju ili da rizikuje neuspeh svoje zamisli. Lujza mi je, kao dobra
prijateljica, oprostila ono izbegavanje i – njoj na čast – uzdržala se da me
ispituje kuda sam otišla ili šta sam tamo radila. Ni sa kim nisam
mnogo razgovarala, već sam ostajala u svojoj sobi, jela malo i zurila u debele,
gole putti koje su ukrašavale belu tavanicu. Nužnost odlaska u Pariz me je
privremeno trgla, ali sada nije bilo ničega što moram da radim, nikakve dnevne
rutine da me podrži. Obezglavljena, opet sam počela da plutam.
Pa ipak, povremeno sam se trudila. Na Lujzino podsticanje bih sišla na
večeru sa društvom, ili bih joj se pridružila na čaju sa nekim posetiocem. I
pokušala sam da obraćam pažnju na Fergusa, jedinu osobu na svetu prema
kojoj sam još osećala nekakvu odgovornost.
Tako sam se, kada sam čula glasove pojačane u svađi sa druge strane jedne
pomoćne zgrade tokom svoje obavezne popodnevne šetnje, osetila obaveznom
da odem i vidim u čemu je stvar.
On je bio licem u lice sa jednim štalskim momkom, krupnijim dečakom
potištenog izraza lica i širokih ramena.
„Začepi gubicu, žabo jedna neupućena“, govorio je štalski momak. „Pojma
nemaš o čemu govoriš!“
„Znam bolje od tebe – tebe, čija se majka parila sa veprom!“ Fergus je
zavukao dva prsta u nozdrve, podigao nos i skakutao napred i nazad,
ponavljajući „Skviik, skviik!“
Štalski momak, koji je imao upadljivo naviše iskrenutu surlu, nije gubio
vreme na dalje nadmudrivanje, već je zakoračio mašući šakama stegnutim u
pesnice. Za nekoliko sekundi su se njih dvojica valjali po blatu, cičeći kao
mačke i cepajući jedan drugom odeću.
Dok sam se još premišljala da li da se umešam, štalski momak se prevrnuo
na Fergusa, zgrabio ga za vrat sa obe ruke i počeo da mu glavu udara o zemlju.
U jednu ruku, bila sam prilično ubeđena da je Fergus prizivao takvu pažnju. U
drugu, lice mu je postalo tamno, zagasitocrveno i imala sam izvesne primedbe
na to da ga gledam kako tako mlad strada. Prilično odlučno, prišla sam iza para
koji se borio.
466
 „
Štalski momak je kolenima pritezao Fergusovo telo, daveći ga, i zadnjica
njegovih pantalona bila je zategnuta ispred mene. Zamahnula sam nogom i
šutnula ga zgodno u šav na pantalonama. Pošto je nesigurno balansirao, pao je
napred uz zapanjeni krik, preko tela svoje dotadašnje žrtve. Prevrnuo se na bok
i skočio na noge, stisnutih pesnica. Zatim je ugledao mene i pobegao bez reči.
„Šta li si to naumio?“, htela sam da znam. Cimnula sam na noge Fergusa
koji se borio za dah i krkljao i počela da mu istresam odeću, isterujući najgore
grudve blata i svežnjeve slame.
„Pogledaj ovo“, rekla sam prekorno. „Ne samo da si pocepao jedinu košulju,
već i pantalone. Moraćemo da zamolimo Bertu da ih zakrpi.“ Okrenula sam ga
i opipala otcepljeni komad tkanine.
Štalski momak je, očito, zavukao ruku za pojas pantalona i pocepao ih duž
bočnog šava; kruti lan mu je skliznuo sa mršavih butina, bezmalo mu
ostavljajući golu guzu.
Iznenada sam prestala da govorim i zapiljila se. Nisam se ukopala zbog
sramno izložene gole kože, već zbog malog crvenog znaka na njoj. Veličine
novčića, bio je to taman purpurnocrven trag nedavno zarasle opekotine. U
neverici sam ga dodirnula, od čega se Fergus panično trgao. Rubovi traga bili
su urezani; šta god da ga je izazvalo, useklo se u kožu. Ščepala sam dečaka za
ruku da bih sprečila da pobegne, a zatim sam se sagnula da pomnije ispitam
taj znak.
Sa rastojanja od petnaest centimetara, oblik znaka je bio jasan. Bila je to
elipsa unutar koje je bilo zamrljano nešto što su morala biti slova.
„Ko ti je to učinio, Ferguse?“, upitala sam. Glas je zvučao čudno i mojim
ušima; neobično miran i distanciran.
Fergus je cimnuo pokušavajući da se otrgne, ali sam ga držala dovoljno
čvrsto.
„Ko, Ferguse?“, zahtevala sam, drmusajući ga.
„Nije to ništa, madam. Povredio sam se kada sam skliznuo sa ograde. To je
samo iver.“ Njegove krupne crne oči su šarale okolo, tražeći utočište.
„To nije iver. Znam šta je to, Ferguse. Ali hoću da znam ko je to napravio.“
Videla sam nešto slično samo jednom ranije, i to ubrzo nakon što je rana
načinjena, dok je ova imala nešto vremena da se zaleči. Ipak, to je nepogrešivo
bio žig.
467
 Pošto je video da sam se ozbiljno namerila, prestao je da se otima. Oblizao
je usne, oklevajući, ali su mu se ramena obesila i znala sam da ga sada imam.
„Bio je to... jedan Englez, gospo. Prstenom.“
„Kada?“
„Odavno, madam! U maju.“
Duboko sam udahnula, sračunavajući. Tri meseca. Tri meseca ranije kada
je Džejmi otišao iz kuće da poseti bordel, u potrazi za predradnikom skladišta.
Sa Fergusom. Tri meseca otkad je Džejmi naleteo na Džeka Randala kod
madam Elize i video nešto što je potpuno poništilo sva obećanja, što ga je
učvrstilo u nameri da ubije Džeka Randala. Tri meseca otkada je otišao – i nije
se više vraćao.
Bilo je potrebno mnogo strpljenja, pored čvrstog stiska Fergusove
nadlaktice, ali sam konačno uspela da iz njega izvučem priču.
Kada su stigli do javne kuće madam Elize, Džejmi je Fergusu rekao da
sačeka dok se on popne da obavi finansijske transakcije. Sudeći po ranijim
iskustvima da bi to moglo prilično potrajati, Fergus je odlutao u veliki salon
gde se nekoliko njemu poznatih mladih dama „odmaralo“, ćaskajući i
popravljajući međusobno frizure u očekivanju mušterija.
„Posao se nekada sporo odvija izjutra“, objasnio mi je. „Ah utorkom i
petkom ujutru ribari dolaze uz Senu da svoj ulov prodaju na pijaci. Tada imaju
novca i madam Eliza fino posluje pa les jeunes filles moraju biti spremne posle
doručka.“
Većina „devojaka“ su zapravo bile stare stanovnice javne kuće. Ribari nisu
smatrani najprobirljivijim klijentima pa se podrazumevalo da će poći sa
najmanje poželjnim prostitutkama. Među njima je bila većina Fergusovih
ranijih prijateljica sa kojima je proveo prijatnih četvrt sata u salonu, gde su ga
tetošile i zadirkivale. Pojavili su se malobrojni klijenti, napravili izbor i otišli
gore u sobe – javna kuća madam Elize mogla se pohvaliti sa četiri uska sprata
– ne ometajući razgovor preostalih dama.
„I tada je ušao Englez, sa madam Elizom.“ Fergus je zastao i progutao,
velika Adamova jabučica je neprijatno skakutala u njegovom mršavom vratu.
Fergus je viđao muškarce u svim mogućim stanjima pijanstva i popaljenosti
i odmah mu je bilo jasno da je kapetan proveo burnu noć. Bio je rumen i
neuredan, sa očima podlivenenim krvlju. Ignorišući pokušaje madam Elize da
468
 „
ga odvede do neke od prostitutki, otrgao se i tumarao po sobi nespokojno
zagledajući izloženu robu. Tada mu se pogled ozario videvši Fergusa.
„Rekao je: ‘Ti. Dođi ovamo,’ i uzeo me za ruku. Opirao sam se, madam –
rekao sam mu da je moj poslodavac gore i da ne mogu – ali nije hteo da sluša.
Madam Eliza mi je prošaputala u uvo da treba da pođem sa njim, a ona će posle
podeliti novac sa mnom.“ Fergus je slegnuo ramenima i bespomoćno pogledao
u mene. „Znao sam da onima koji vole male dečake obično ne treba puno
vremena; mislio sam da će završiti mnogo pre nego što gospodar bude spreman
da ode.“
„Krvavog mu Isusa Hrista“, rekla sam. Moji prsti su popustili stisak i
obamrlo kliznuli niz njegov rukav. „Hoćeš da kažeš – Ferguse, da li si to radio
i ranije?“ Izgledao je kao da će da zaplače. A i ja.
„Ne vrlo često, madam“, rekao je i to je zvučalo gotovo kao molba za
oproštaj. „Ima kuća kojima je to specijalnost, i obično muškarci koji to vole
odlaze tamo. Ali bi ponekad mušterija videla mene i dopalo bi joj se...“ Nos je
počinjao da mu curi i obrisao ga je nadlanicom.
Pronašla sam u džepu maramicu i pružila mu je. Počeo je da šmrca dok se
prisećao tog jutra u petak.
„Bio je mnogo krupniji nego što mi se učinilo. Pitao sam da li mogu da ga
primim u usta, ali on... on je hteo da...“
Povukla sam ga k sebi i njegovu glavu čvrsto pritisla uz svoje rame,
prigušujući mu glas svojom haljinom. Krhke lopatice njegovih ramena bile su
poput ptičjih krila pod mojom rukom.
„Ne pričaj mi više“, rekla sam. „Nemoj. To je u redu, Ferguse, nisam besna.
Ali nemoj da mi pričaš dalje.“
Bila je to uzaludna naredba. Nije mogao prestati da govori, posle toliko
dana straha i ćutanja.
„Ali sve je to moja krivica, madam!“, izletelo mu je dok se odmicao. Usna
mu je drhtala i suze su mu navirale. „Trebalo je da ćutim, nisam smeo da
vrisnem! Ali nisam mogao da izdržim pa me je gospodar čuo i... i uleteo je... i...
oh, madam, iako nisam trebao, ali mi je bilo toliko drago što ga vidim da sam
potrčao ka njemu, a on me je stavio iza sebe i tresnuo Engleza u lice. Tada se
Englez podigao sa poda sa stoličicom u ruci pa ju je bacio, a ja sam se toliko
uplašio da sam pobegao iz sobe i sakrio se u plakar na kraju hodnika. Bilo je
469
toliko vikanja i lupanja i užasan tresak, pa još vike. A onda je prestalo i uskoro
je gospodar otvorio vrata plakara i izvukao me. Držao je moju odeću i on sam
me je obukao pošto nisam mogao da zakopčam dugmad – ruke su mi se tresle.“
Obema rukama je zgrabio moju suknju, a lice mu se zateglo u tužnu masku
od potrebe da me ubedi da mu poverujem.
„Moja je greška, madam, ali nisam znao! Nisam znao da će se potući sa
Englezom. A sada je gospodar otišao i nikada se neće vratiti, a za sve sam ja
kriv!“
Sada već kukajući, pao je licem na zemlju pred mojim nogama. Plakao je
tako glasno da sam pomislila da me ne čuje dok sam se saginjala da ga
podignem, ali sam svejedno to rekla.
„Nisi ti kriv, Ferguse. Nisam ni ja – ali si u pravu; on je otišao.“

*****

Nakon Fergusovog priznanja, zapala sam u još dublju apatiju. Sivi oblak koji
me je okruživao posle pobačaja kao da se primakao, obmotavajući me čvrstim
spiralama koje su prigušivale svetlost najsjajnijeg dana. Zvuci kao da su jedva
dopirali do mene, kao udaljena zvonjava morske plutače po magli.
Lujza je stajala ispred mene, zabrinuto se mršteći kada me je pogledala.
„Preterano si mršava“, prekorevala me je. „I bela kao tanjir škembića. Ivona
kaže da opet nisi doručkovala!“
Nisam mogla ni da se setim kada sam poslednji put bila gladna. To jedva
da je bilo važno. Mnogo pre Bulonjske šume, mnogo pre mog putovanja za
Pariz. Usredsredila sam pogled na policu iznad kamina, a zatim sam se
zagledala u šare rokoko rezbarije. Lujza je nastavljala, ali nisam obraćala
pažnju. To je bila samo buka u sobi, kao kresanje grane drveta o kameni zid
zamka ili zujanje muva koje su privučene mirisom mog odbačenog doručka.
Posmatrala sam jednu od njih kako se naglo diže sa jaja zato što je Lujza
pljesnula rukama. Zujala je u malim, iznerviranim krugovima pre nego što se
vratila na hranu. Zvuk žurnih koraka je došao iza mojih leđa, usledila je oštra
Lujzina naredba, pokorno „Oui, Madame“, i naglo bežanje muva kada se
sluškinja bacila da uklanja muve, jednu po jednu. Svaki mali crni leš je ubacila
u svoj džep, pa ćoškom kecelje izglancala fleku koja se stvorila.
470
 „
Lujza se sagnula, naglo gurajući lice u moje vidno polje.
„Mogu da ti vidim svaku koščicu na licu! Ako već nećeš da jedeš, hajdemo
bar malo napolje!“, nestrpljivo je rekla. „Kiša je prestala; pođi da vidimo da li je
ostalo muskatnih oraščića u senici. Možda ćeš to pojesti.“
Unutra ili napolju, bilo mi je svejedno; meko, obamrlo sivilo je i dalje bilo
sa mnom, zamagljeni obrisi su činili da svako mesto izgleda isto. Mada je to,
izgleda, bilo važno Lujzi, pa sam poslušno ustala da pođem sa njom.
Međutim, blizu baštenske kapije presreo ju je kuvar sa spiskom pitanja i
prigovora u vezi sa jelovnikom za večeru. Pozvani su gosti u nameri da me malo
trgnu i gužva oko priprema je izazivala male eksplozije razdora u domaćinstvu
celog jutra.
Lujza je ispustila mučenički uzdah, a onda me potapšala po leđima.
„Ti produži“, rekla je, gurajući me prema kapiji. „Poslaću kočijaša sa tvojim
ogrtačem.“
Dan je bio prohladan za avgust zbog kiše koja je padala od prethodne
večeri. Barice su bile razbacane po pošljunčanim stazama, a kapanje sa
natopljenog drveća bilo je neprekidno gotovo kao kiša.
Nebo je još bilo ispunjeno sivilom, mada svetlije nego crni kišonosni oblaci.
Obgrlila sam svoje laktove; izgleda kao da bi sunce moglo uskoro izaći, ali je i
dalje dovoljno hladno za ogrtač.
Kada sam čula korake iza sebe po stazi, okrenula sam se i tamo je bio
Fransoa, drugi seiz, ali nije nosio ništa. Izgledao je čudno neodlučan, zagledao
me je kao da želi da se uveri da sam ja osoba koju traži.
„Madam“, rekao je, „imate posetioca.“
Uzdahnula sam u sebi; nisam htela da me uznemiravaju i teraju da se
pristojno ponašam u društvu.
„Kažite mu da sam indisponirana, molim vas“, rekla sam, okrećući se da
nastavim šetnju. „A kad ode, donesite mi ogrtač.“
„Ali, madam“, rekao je iza mojih leđa, „to je le seigneur Broh Tuarah – vaš
suprug.“
Zapanjena, naglo sam se okrenula da pogledam kuću. To je bila istina –
videla sam Džejmijevu visoku figuru kako već dolazi iza ugla kuće. Okrenula
sam se, pretvarajući se da ga nisam videla, i produžila ka senici. Tamo je gusto
žbunje, možda mogu da se sakrijem.
471
 „Kler!“ Pretvaranje je bilo uzaludno. Video je i on mene i dolazio je stazom
za mnom. Pošla sam brže, ali nisam mogla da se nosim sa onim dugim nogama.
Zadihala sam se i pre nego što sam prešla pola puta ka senici pa sam morala da
usporim. Nisam imala kondiciju za ozbiljan napor.
„Sačekaj, Kler!“
Napola sam se okrenula; gotovo me je stigao. Meka siva obamrlost oko
mene je zadrhtala i osetila sam nekakvu sleđenu paniku pri pomisli da bi je
pogled na njega mogao otrgnuti od mene. Ako bi se to desilo, umrla bih,
pomislila sam, kao gusenica iskopana iz zemlje i bačena na stenu da se sparuši,
gola i bespomoćna na suncu.
„Ne!“, rekla sam. „Ne želim da razgovaram s tobom. Odlazi.“ Oklevao je na
trenutak, a ja sam se okrenula i počela brzo da hodam stazom prema senici.
Čula sam korake na šljunku iza sebe, ali sam mu i dalje držala okrenuta leđa i
hodala sve brže, gotovo trčala.
Kada sam zastala da se sagnem ispod senice, on se naglo bacio napred i
uhvatio me za zglob.
Pokušala sam da se otrgnem od njega, ali me je čvrsto držao.
„Kler!“, rekao je opet. Borila sam se, ali sam zadržala lice okrenuto od njega;
ako ga ne pogledam, mogu da se pretvaram da nije tu. Mogu da ostanem
sigurna.
Pustio mi je zglob, ali me je umesto toga zgrabio za oba ramena, tako da
sam morala da podignem glavu da bih zadržala ravnotežu. Lice mu je bilo
opaljeno suncem i mršavo, sa oštrim crtama urezanim pored usta, a oči su bile
tamne od bola. „Kler“, rekao je nežnije, sada kada je video da gledam u njega.
„Kler – to je i moje dete.“
„Da, bilo je – a ti si ga ubio!“ Otrgla sam se od njega, bacajući se kroz uski
luk. Zastala sam unutra, dahćući kao preplašeni pas. Nisam shvatila da luk vodi
u malu prostoriju pokrivenu puzavicama. Rešetkasti zidovi su me okruživali sa
svih strana – bila sam u klopci. Svetlo iza mene je oslabilo kada je njegovo telo
blokiralo ulaz.
„Ne dodiruj me.“ Uzmakla sam, zureći u zemlju. Odlazi! pomamno sam
mislila. Molim te, za ime boga, ostavi me na miru! Osećala sam kako se moj sivi
omotač neumitno sklanja i male, blistave trake bola kako zadiru u mene kao
udari munje koji probadaju oblake.
472
 „
Zastao je, na par koraka. Saplela sam se prema rešetkastom zidu i napola
sela, napola pala na drvenu klupu. Sklopila sam oči i sedela drhteći. Iako više
nije padala kiša, duvao je hladan, vlažan vetar kroz rešetku i hladio me niz vrat.
On nije prišao. Mogla sam da ga osetim kako stoji tamo i gleda dole u
mene. Čula sam uzdrhtalost njegovog disanja.
„Kler“, rekao je još jednom, sa nečim nalik očaju u glasu. „Kler, zar ne
vidiš... Kler, moraš da razgovaraš sa mnom! Za ime boga, Kler, ne znam čak ni
da li je to bila devojčica ili dečak!“
Sedela sam kao skamenjena, ruke su grabile grubo drvo klupe. Trenutak
kasnije, začula se teška, škripava buka preda mnom. Malčice sam otvorila oči i
videla da je upravo seo na mokri šljunak kod mojih nogu. Sedeo je pognute
glave, a kiša je ostavila blistave kapljice u njegovoj od vlage potamneloj kosi.
„Hoćeš li da me nateraš da te preklinjem?“, kazao je.
„Bila je devojčica“, rekla sam trenutak kasnije. Glas mi je zvučao čudno,
grubo i promuklo. „Majka Hildegard ju je krstila. Fejt. 1 Fejt Frejzer. Majka
Hildegard ima veoma čudan osećaj za humor.“
Pognuta glava se nije pomerila. Malo kasnije, tiho je rekao: „Da li si videla
dete?“
Oči su mi do tada bile već sasvim otvorene. Zurila sam u svoja kolena, gde
su kapljice oduvane sa puzavica iza mene pravile vlažne fleke po svili.
„Da. maîtresse sage-femme je rekla da moram pa su me naterale.“ U
pamćenju sam čula duboke, prozaične tonove madam Boner, najstarije i
najcenjenije babice među onima koje su svoje vreme posvećivale bolnici.
„Dajte joj dete, uvek je bolje da ga vide. Tada ne umišljaju
stvari.“ Tako da nisam umišljala. Pamtila sam.
„Bila je savršena“, tiho sam rekla, kao za sebe. „Tako mala. Mogla sam joj
glavu obuhvatiti dlanom. Uši su joj malo štrcale – mogla sam da vidim svetlo
kroz njih.“
I koža joj se sijala, svetlucajući po oblini obraza i guze onakvom svetlošću
kakvu daju biseri; mirnom i hladnom, sa čudnom primesom vodenog sveta još
uvek po sebi.

1
Faith (engl.) – sudbina (prim, prev.)
473
 „Majka Hildegard ju je umotala u komad belog satena“, kazala sam,
gledajući u svoje ruke stegnute u krilu. „Oči su joj bile zatvorene. Još nije imala
trepavice, ali su joj oči bile zakošene.
Rekla sam da su slične tvojima, ali su mi rekle da su svim bebama oči takve.“
Deset prstiju na rukama, deset na nogama. Bez noktiju, ali sa sjajem
malenih zglobova, čašica kolena i kostiju na prstima nalik opalu, nalik
draguljnim kostima same zemlje. Zapamti čoveče, i ti si prah...
Zapamtila sam daleku graju bolnice, gde se život nastavljao, i prigušenog
mrmljanja majke Hildegard i madam Boner nešto bliže, koje su govorile sa
sveštenikom koji je trebalo da održi specijalnu misu na zahtev majke
Hildegard. Zapamtila sam pogled odmerenog procenjivanja u očima madam
Boner kada se okrenula da me dobro pogleda i videla koliko sam slaba. Možda
je videla i onaj izgled koji odaje nadolazeću groznicu; opet se okrenula prema
majci Hildegard i glas joj se još više utišao – možda je predlagala da sačekaju;
možda će trebati dve sahrane.
I tako će se prah vratiti zemlji.
Ali sam se ja vratila iz mrtvih. Samo je Džejmijev uticaj na moje telo bio
dovoljno snažan da me otrgne od konačne barijere i majstor Rajmon je to znao.
Ja sam znala da me samo Džejmi može izvući ostatak puta, u zemlju živih. Zato
sam pobegla od njega, učinila sve što je bilo u mojoj moći da ga zadržim
podalje, da se uverim da mi nikada više ne priđe blizu. Nisam imala želju da se
vratim, nisam žudela da opet osećam. Nisam htela da spoznam ljubav, tek da
bi još jednom bila otrgnuta od mene.
Mada je bilo prekasno. Znala sam to čak i dok sam se borila da zadržim
sivu koprenu oko sebe. Suprotstavljanje je samo ubrzalo njeno razlaganje; bilo
je to poput grabljenja krpica oblaka koje su među mojim prstima nestajale u
hladnu maglu. Osećala sam nadolazak svetla, zaslepljujućeg i pržećeg.
On je ustao, stajao je nada mnom. Njegova senka mi je pala preko kolena;
to nesumnjivo znači da je oblak pokidan; senka ne pada bez svetla.
„Kler“, prošaputao je. „Molim te. Pusti me da te tešim.“
„Tešiš?“, rekla sam. „A kako ćeš to da učiniš? Možeš li da mi vratiš moje
dete?“
Spustio se na kolena pored mene, ali sam glavu i dalje držala pognuto,
zagledana u svoje nagore okrenute šake, koje su mi prazne ležale u krilu.
474
 „
Osetila sam njegov pokret kada je posegnuo da me dodirne, oklevao, povukao
se i opet pružio ruku.
„Ne“, rekao je jedva čujnim glasom. „Ne, to ne mogu. Ali... uz Božju
milost... mogu ti pružiti drugo?“
Njegova je ruka lebdela nad mojom, dovoljno blizu da sam osećala toplotu
njegove kože. Osećala sam i druge stvari: jad koji je čvrsto zauzdavao, bes i
strah koji su ga gušili, i hrabrost koja ga je terala da govori uprkos tome. Skupila
sam hrabrost, tanušnu zamenu za moju debelu sivu koprenu. Zatim sam
uhvatila njegovu ruku, podigla glavu i otvoreno pogledala u lice sunca.

*****

Sedeli smo, ruku spojenih i zajedno pritisnutih na klupu, bez pokreta, bez reči,
ceo sat otprilike, dok je hladni kišonosni vetar šaputao naše misli u lišću loze
nad nama. Kapi vode su nas prskale od prolaska vetra, plačući zbog gubitka i
razdvojenosti.
„Hladno ti je“, konačno je prošaptao Džejmi i stavio preko mene svoj
ogrtač, koji je sa sobom doneo toplotu njegove kože. Polako sam se primakla
njemu pod nadstrešnicom i zadrhtala više od zapanjujuće stamenosti i
njegove iznenadne vreline nego od hladnoće.
Stavila sam ruku na njegove grudi, oprezno kao da me dodirivanje njega
može istinski spržiti, i tako smo sedeli još dosta dugo, puštajući lišću loze da
priča za nas.
„Džejmi“, nežno sam rekla, konačno. „Oh, Džejmi. Gde si bio?“
Čvrsto me je zagrlio, ali je prošlo izvesno vreme pre nego što je odgovorio.
„Mislio sam da si mrtva, mo duinne“, rekao je toliko tiho da sam ga jedva
čula preko šuškanja senice.
„Video sam te tamo – na zemlji, posle svega. Bože! Bila si tako bleda, a sve
suknje su ti bile natopljene krvlju... Pokušao sam da ti dođem, Kler, čim sam
to ugledao – potrčao sam tebi, ali su me tada stražari uhvatili.“
Progutao je knedlu; osećala sam kako drhtaj prolazi kroz njega, kroz dugu
krivinu njegove kičme.
„Borio sam se sa njima... borio sam se i preklinjao... ali nisu hteli da stanu,
već su me odneli. I smestili su me u ćeliju, i ostavili me tamo... tako da sam
mislio da si mrtva, Kler; znao sam da sam te ja ubio.“
475
 Slabašni drhtaj se produžavao tako da sam znala da plače, iako nisam
mogla da vidim njegovo lice iznad sebe. Koliko li je dugo sedeo usamljen u
mraku Bastilje, usamljen bez ičega sem mirisa krvi i prazne ljušture osvete?
„U redu je“, kazala sam i pritisla ruku na njegove grudi, kao da hoću da
smirim užurbane otkucaje srca. „Džejmi, u redu je. To... to nije bila tvoja
krivica.“
„Pokušao sam da razlupam glavu o zid – samo da bih prestao da mislim“,
rekao je gotovo šapatom. „Zato su me vezali, i ruke i noge. A narednog dana
me je De Roan našao i rekao mi da si živa, mada verovatno ne zadugo.“
Tada je zaćutao, ali sam osećala bol u njemu, oštar kao kristalne ledenice.
„Kler“, konačno je promrmljao. „Žao mi je.“
Žao mi je. Reči su bile iste kao i u poruci koju mi je ostavio ranije, pre nego
što se svet uzdrmao. Ali sam ih sada razumela.
„Znam“, kazala sam. „Džejmi, znam. Fergus mi je rekao. Znam zašto si
otišao.“ Udahnuo je duboko i uzdrhtao.
„Aha, pa...“ rekao je, a zatim je stao.
Pustila sam ruku da padne na njegovu butinu; ohlađene i ovlažene od kiše,
njegove jahaće pantalone bile su grube pod mojim dlanom.
„Da li su ti rekli – kada su te pustili – zašto si oslobođen?“ Pokušavala sam
da mi disanje ostane ravnomerno, ali nisam uspela.
Njegova se butina stegla pod mojom rukom, ali je sada bolje kontrolisao
glas.
„Ne“, rekao je. „Samo da se tako... dopada Njegovom veličanstvu.“ Ona reč
„dopada“ je bila malo istaknuta, izgovorena s obuzdavanim besom tako da je
bilo veoma jasno da je zapravo znao kako je došlo do njegovog oslobađanja,
bez obzira na to da li su mu čuvari to rekli ili ne.
Oštro sam ugrizla donju usnu, pokušavajući da smislim šta dalje da mu
kažem.
„Bila je to majka Hildegard“, nastavio je mirno. „Odmah sam otišao u
L’Hôpital des Anges, u potrazi za tobom. I našao sam majku Hildegard i kratku
poruku koju si mi ostavila. Ona... mi je rekla.“
„Da“, rekla sam, gutajući. „Otišla sam da vidim kralja...“
„Znam!“ Njegova ruka je stegla jače moju, a po zvuku njegovog disanja bilo
mi je jasno da steže zube.
476
 „
„Ali Džejmi... kada sam otišla...“
„Hriste!“, rekao je i naglo se uspravio, okrećući lice ka meni. „Zar ne znaš
šta ja... Kler.“ Nakratko je sklopio oči i duboko udahnuo.
„Jahao sam sve do Orvijeta sa tim pred očima; gledajući njegove ruke na
belini tvoje kože, njegove usne na tvom vratu, njegovu – njegovu karu – video
sam je kada je bio lever – video sam prokletu prljavu, zdepastu stvar kako klizi
u... Bože, Kler! Sedeo sam u zatvoru misleći da si mrtva, a onda sam jahao do
Španije želeći do boga da jesi!“
Prsti kojim me je držao su pobeleli, i osećala sam kako se koščice mojih
prstiju drobe od njegovog stiska.
Istrgla sam šaku.
„Džejmi, slušaj me!“
„Ne“, rekao je. „Ne, ne želim da čujem...“
„Slušaj, proklet da si!“
U mom glasu je bilo dovoljno siline da ga ućutka na tren, a kad je zaćutao,
počela sam da mu pričam priču iz kraljevih odaja – o muškarcima u
kukuljicama, zasenčenoj sobi, duelu između čarobnjaka i smrti grofa Sen
Žermena.
Dok sam pričala, sva boja je nestala iz njegovog vetrom šibanog lica, a izraz
lica je iz patnje i besa smekšao u zaprepašćenje, pa postupno u zapanjeno
verovanje.
„Isuse“, konačno je počeo da diše. „Oh, sveti Bože.“
„Nisi ni znao šta si započeo tom glupom pričom, zar ne?“ Osećala sam se
iscrpljeno, ali sam uspela da se nasmešim. „Tako... tako grof... u redu je,
Džejmi. Njega... nema.“
Nije mi ništa odgovorio, već me je nežno privukao tako da mi je čelo
počivalo na njegovom ramenu, a suze su mu natapale košulju. Malo kasnije, ja
sam se uspravila i zagledala u njega, brišući nos.
„Upravo sam se setila, Džejmi! Porto – investicija Čarlsa Stjuarta!
Ako je grof mrtav...“ Odmahnuo je glavom, slabašno se smešeći.
„Ne, mo duinne. Bezbedno je.“ Osetila sam nalet olakšanja.
„Oh, hvala bogu. Uspeo si, znači? Da li su lekovi delovali na Murtaga?“
„Pa nisu“, rekao je, a osmeh mu je postao još širi, „ali jesu na mene.“

477
 Pošto su istovremeno oslabili i strah i bes, osećala sam se razuzdano i
pomalo vrtoglavo. Miris kišom poprskane loze bio je jak i sladak, i kao
blagosloveno olakšanje, a ne kao pretnja došlo je oslanjanje na njega, utešno
osećanje njegove toplote dok sam slušala priču o gusarskom otimanju portoa.
„Postoje ljudi rođeni za more, Sasenah“, počeo je, „ali se plašim da nisam
od tih.“
„Znam“, rekla sam. „Razboleo si se?“
„Retko kad sam bio bolesniji“, kiselo me je uveravao.
More pred Orvijetom je bilo uzburkano i za manje od jednog sata postalo
je jasno da Džejmi neće biti u stanju da odigra svoju ulogu u planu.
„Nisam mogao da uradinn ništa drugo sem da ležim u svojoj mreži i ječim“,
rekao je sležući ramenima, „pa je delovalo da bih mogao i da imam boginje.“
On i Murtag su na brzinu zamenili uloge i dvadeset četiri sata od španske
obale vlasnik Skalamandra je na svoj užas shvatio da je na brodu izbila pošast.
Džejmi se zamišljeno počešao po vratu, kao da još oseća posledice soka od
koprive.
„Mislili su da me bace u more kada su otkrili“, rekao je, „i moram priznati
da mi je to zvučalo kao sasvim dobra ideja.“ Vragolasto mi se nasmešio. „Da li
te je ikad spopala morska bolest kada si bila pod osipom od koprive,
Sasenah?“
„Ne, bogu hvala.“ Stresla sam se od te pomisli. „Da li ih je Murtag sprečio.“
„O, da. On je vrlo surov, Murtag. Spavao je preko praga sa rukom na nožu
dok nismo bezbedno stigli u Bilbao.“
Prema predviđanju, kapetan Skalamandra je, suočen sa neprofitabilnim
izborom da li da produži za Avr i izgubi svoj tovar, ili da se vrati za Španiju i
gubi vreme dok vesti ne stignu do Pariza, skočio na priliku da se reši celog
tovara portoa da ga da novom kupcu koji mu je tako banuo.
„Mada se tvrdoglavo cenjkao“, napomenuo je Džejmi, češkajući se po
podlaktici. „Otezao je pola dana – i to dok sam ja crkavao u svojoj mreži, pišao
krv i povraćao iznutricu!“
Ali pogodba je sklopljena, i porto i pacijent sa velikim boginjama su žurno
iskrcani u Bilbau i – ako se izuzme što je još neko vreme urinirao ružičasto –
Džejmi se brzo oporavio.

478
 „
„Porto smo prodali nakupcu tamo u Bilbau“, rekao je. „Murtaga sam istog
časa poslao u Pariz da vrati dug msje Diverniju – i onda sam... došao ovamo.“
Pogledao je dole u svoje ruke koje su mu mirno ležale u krilu. „Nisam
mogao da rešim“, tiho je rekao. „Da li da dodem ili ne. Hodao sam, razumeš,
da bih sebi dao vremena da razmislim.
Hodao sam celim putem od Pariza do Fontenbloa. I gotovo ceo put nazad.
Okretao sam nazad pet puta, misleći o sebi kao o ubici i budali, ne znajući da
li bih radije ubio sebe ili tebe...“
Tada je uzdahnuo i podigao pogled ka meni, a oči su mu bile tamne od
odraza lepršavog lišća.
„Morao sam da dođem“, jednostavno je rekao.
Nisam rekla ništa, već sam ruku spustila preko njegove i sela kraj njega.
Svuda po zemlji su bili popadali grozdovi, a jetki miris njihove fermentacije
obećavao je zaborav u vinu.
Sunce, presečeno oblacima, bilo je na zalasku i zlatna mrlja je ocrtavala
siluetu Huga, koja se crnela na ulazu u senicu.
„Izvinite, madam“, kazao je. „Moja gazdarica bi htela da zna – da li će le
seigneur ostati na večeri?“
Pogledala sam u Džejmija. Sedeo je mirno, čekajući, a sunce mu je kroz
lišće loze šaralo kosu tigrastim plamenom i bacalo senke preko lica.
„Bolje bi bilo da ostaneš“, rekla sam. „Užasno si mršav.“
Pogledao me je uz smešak. „A i ti, Sasenah.“
Ustao je i ponudio mi ruku. Uzela sam je i zajedno smo otišli na večeru,
ostavljajući lišće loze da nastavi svoj nemi razgovor.

*****

Ležala sam pored Džejmija, sasvim uz njega, a njegova ruka se odmarala na

mojoj butini dok je spavao. Zurila sam naviše u tamu spavaće sobe, slušajući
mirne uzdahe pospanog daha i udišući svež miris vlažnog noćnog vazduha
prožetog aromom vistarije.
Pad grofa Sen Zermena predstavljao je kraj priče što se tiče svih, izuzev za
Luja. Kada se društvo uz međusobno mrmljanje spremalo da ode, on me je

479
uzeo za ruku i poveo me napolje kroz ista vratanca na koja sam ušla. Dobar na
rečima kad zatreba, sada nije imao potrebe za njima.
Odvedena sam do zelenog plišanog otomana, položena na leđa i suknje su
mi nežno podignute pre nego što sam uspela da progovorim. On me nije
poljubio; nije žudeo za mnom. To je bio ritual kojim je pokazano pravo naplate
na koju sam pristala. Luj je bio promućuran u pogađanju i ne od onih koji
zaborave kad smatraju da im neko nešto duguje, bez obzira na to da li mu to
plaćanje znači nešto ili ne. A možda mu je i značilo, na kraju krajeva; bilo je tu
više od nagoveštaja zastrašenog uzbuđenja u njegovim pripremama – ko bi se,
sem kralja, usudio da uzme La Dame Blanche u zagrljaj?
Bila sam zatvorena i suva, nespremna. Nestprljiv, dohvatio je sa stola bokal
ulja sa aromom ruže i kratko ga utrljao među moje noge. Ležala sam
nepokretno i ne ispuštajući nikakav zvuk kada je žurni prst prestao da
isprobava, a zatim ga je zamenio nešto veći ud i, „patila sam“ bilo bi prejako
rečeno, pošto u tome nije bilo ni bola ni poniženja; to je bila transakcija –
čekala sam, tada, tokom užurbanog nasrtanja, a zatim je on bio na nogama,
lica rumenog od uzbuđenja, sa rukama koje su se ušeprtljale dok je žurio da
veže pantalone preko malog nabreknuća. Nije hteo da rizikuje mogućnost
polukraljevskog, polumagičnog kopileta; ne dok je madam De la Turel spremna
– mnogo spremnija od mene, ponadala sam se – i čeka ga u svojim odajama niz
hodnik.
Dala sam ono što sam implicitno obećala; sad je mogao časno da usliši moj
zahtev, osećajući da nije protraćio svoju moć. Što se mene tiče, na njegov učtiv
naklon sam odgovorila naklonom, istrgla lakat iz njegovog stiska kojim me je
galantno otpratio do vrata, i napustila sobu za primanje svega nekoliko minuta
nakon ulaska, uz kraljevo uveravanje da će naredba za Džejmijevo puštanje biti
izdata ujutru.
Džentlmen zadužen za spavaće odaje je stajao u hodniku i čekao. Naklonio
mi se, ja sam uzvratila naklon i otpratila ga duž hodnika ogledala, osećajući
klizavost mojih nauljenih butina dok su trljale jedna o drugu i jak miris ruža
među nogama.
Kada sam čula da se kapija dvorca zatvara za mnom, zažmurila sam i
pomislila da nikada više neću videti Džejmija. A ako ga slučajno i vidim, trljaću
mu nos mirisom ruža dok mu se cela duša ne smuči i ne umre.
480
 „
A sada umesto toga, u mraku držim njegovu ruku na svojoj butini i slušam
njegovo disanje, duboko i ravnomerno. I puštam da se zauvek zatvore vrata za
onim prijemom kod Njegovog veličanstva.

481
 29

Tarenje koprive

kotska.“ Uzdahnula sam, razmišljajući o hladnim smeđim

potocima i tamnim borovima Lalibroha, Džejmijevog imanja.
„Možemo li zaista da odemo kući?“ „Očekujem da ćemo morati“,
šeretski je odgovorio. „U kraljevom pomilovanju stoji da moram da
napustim Francusku do sredine septembra ili se vraćam u Bastilju. Moguće je
da je Njegovo veličanstvo dogovorilo i pomilovanje od engleske krune
pa me neće obesiti čim izađem sa broda u Invernesu.“
„Valjda možemo da odemo u Rim ili u Nemačku“, predložila sam,
ispipavajući. Ništa mi nije bilo draže od povratka kući u Lalibroh i lečenja u
tihom miru škotskog Hajlendsa. Srce mi je utonulo od pomisli na kraljevske
dvorove i intrige, stalni pritisak opasnosti i nesigurnosti. Ali, ako Džejmi oseća
da moramo...
Odmahnuo je glavom, a riđa kosa mu je pala preko lica dok se naginjao da
navuče čarape.
„Ne, ili će biti Škotska, ili Bastilja“, kazao je. „Prevoz nam je već rezervisan,
tek da se to osigura.“ Uspravio se i, uz zadirkujući osmeh, sklonio kosu iz očiju.
„Rekao bih da vojvoda od Sandringama – a možda i kralj Džordž – žele da
budem bezbedno kod kuće, gde mogu da paze na mene. Ne da špijuniram po
Rimu ili da skupljam novac po Nemačkoj. Ove tri nedelje su me častili,
pretpostavljam, zbog Džareda, dajući mu vremena da se vrati kući pre mog
odlaska.“
Sedela sam kraj prozora svoje spavaće sobe i gledala napolje na ustalasano
zeleno more šuma Fontenbloa. Vreli, mlitavi vazduh leta kao da je pritiskao,
isisavajući svu energiju.
„Ne mogu da kažem da mi nije drago.“ Uzdahnula sam, pritiskajući obraz
na staklo u potrazi za trenutnim osveženjem. Posledica jučerašnje hladne kiše
bila je vlaga koja se svuda zavlačila, tako da su mi se kosa i odeća lepile za kožu,

482
 „
svrbeći me. „Mada, misliš li da je to bezbedno? Hoću da kažem, da li će Čarls
odustati sada kada je grof mrtav i novac od Mancetija izgubljen?“
Džejmi se namrštio, trljajući rukom po vilici da bi procenio koliko mu je
brada izrasla.
„Voleo bih da znam da li je dobio pismo iz Rima u poslednje dve nedelje“,
kazao je, „i ako jeste, šta je bilo u njemu. Ali da, mislim da smo uspeli. Nijedan
bankar u Evropi neće pozajmiti ni bakrenjak nikome po imenu Stjuart, to je
sigurno. Filip Španski ima druga posla, a Luj...“ Slegnuo je ramenima, usta su
mu se šeretsld iskrivila. „Ako gledamo msje Divernija i vojvodu od
Sandringama, rekao bih da su Čarlsova očekivanja u tom smeru očajna. Da li
treba da se obrijem, šta misliš?“
„Ne moraš zbog mene“, rekla sam. Od nehajne intimnosti tog pitanja sam
se iznenada postidela. Delili smo krevet prethodne noći, ali smo oboje bili
iscrpljeni i krhka mreža koju smo ispleli između sebe u senici izgledala je suviše
slabašna da podrži stres pokušaja da vodimo ljubav. Noć sam provela svesna
njegove tople blizine, ali sam mislila da, pod ovakvim okolnostima, moram
njemu da prepustim prvi korak.
Sada sam spazila igru svetla po njegovim ramenima kada se okrenuo da
nađe košulju i spopala me je želja da ga dotaknem, da ga ponovo osetim,
glatkog i čvrstog i voljnog uz sebe.
Njegova glava se promolila kroz otvor košulje, i pogledi su nam se iznenada
sreli. Zastao je na trenutak gledajući u mene, ali nije progovorio. Jutarnji zvuci
zamka su se jasno čuli, izvan mehura tišine koji nas je okruživao; komešanje
slugu, piskavi i slabašni Lujzin glas, pojačan u nekakvoj prepirci.
Ne ovde, govorile su Džejmijeve oči. Ne među toliko ljudi.
Oborio je pogled, pažljivo zakopčavajući košulju. „Da li Lujza drži konje za
jahanje?“, upitao je, ne skrećući pogled sa svog zadatka. „Nekoliko kilometara
dalje postoje neke stene; možda bismo mogli da odjašemo tamo – vazduh je
možda svežiji.“
„Mislim da drži“, rekla sam. „Pitaću.“
Do stena smo stigli baš pred podne. Nisu to bile stene, pre istureni stubovi
i rubovi krečnjaka smešteni među požutelom travom okolnih brda poput
ruševina nekog drevnog grada. Bledi rubovi bili su pocepani i napukli od

483
starosti i vremenskih uticaja, prošarani hiljadama čudnih, sićušnih biljaka koje
su uporište našle u najmanjoj grudvi erodiranog zemljišta.
Konje smo sputali i ostavili u travi pa se peške popeli na široku, ravnu
izbočinu krečnjaka prekrivenu bokorima dronjavog žbunja, ali ovako visoko
bilo je malo vetrića.
„Bože, kako je vrelo!“, kazao je Džejmi. Otkačio je kopču svog kilta tako da
mu je pao oko stopala, i počeo je da se migolji iz košulje.
„Šta to radiš, Džejmi?“, rekla sam, napola kroz smeh.
„Svlačim se“, prozaično je odgovorio. „Zašto ne učiniš isto, Sasenah?
Znojavija si od mene, a nema nikoga da nas vidi.“
Posle kratkog oklevanja, uradila sam kako je predložio. Ovde je bilo
potpuno izolovano; suviše krševito i kamenito za ovce, pa su šanse da makar i
zalutali pastir naiđe bile male. I sami, goli, daleko od Lujze i gomile njenih
slugu da ometaju... Džejmi je raširio svoj pled po grubom zemljištu dok sam sa
sebe gulila od znoja lepljivu odeću.
Lenjo se istegao i zavalio sa rukama iza glave, potpuno nesvestan
znatiželjnih mrava, zalutalih kamenčića i patrljaka bockavog rastinja.
„Mora da imaš kožu kao koza“, napomenula sam. „Kako možeš tako da
ležiš na goloj zemlji?“ Gola kao i on, legla sam udobnije na debelo presavijeni
pled koji je uviđavno raširio za mene.
Slegnuo je ramenima, očiju sklopljenih zbog toplog popodnevnog sunca.
Svetlo ga je pozlatilo u udubljenju gde je ležao, tako da je stvarao
crvenkastozlatni sjaj prema tamnijoj gruboj travi pod njim.
„Poslužiće“, lagodno je rekao i zapao u ćutanje, tako da je zvuk njegovog
disanja gotovo dopirao do mene preko slabašnog zavijanja vetra koji je
presecao grebene iznad nas.
Prevrnula sam se na stomak i bradu stavila na ukrštene podlaktice,
posmatrajući ga. Bio je širok u ramenima i uzak u kukovima, sa dugim,
snažnim bedrima pomalo ulegnutim u odnosu na mišiće zategnute čak i kada
je bio ovako opušten. Topli vetrić je mreškao vlažne čuperke mekih cimetnih
malja pod pazuhom, i mrsilo mu bakar i zlato koji su mu se nežno talasali preko
zglobova, tamo gde mu je bila oslonjena glava. Slabi povetarac je bio
dobrodošao jer je sunce rane jeseni bilo još uvek vrelo na mojim ramenima i
listovima.
484
 „
„Volim te“, rekla sam tiho, bez namere da me čuje, već samo zato što mi je
bilo zadovoljstvo da to kažem.
Ipak je čuo jer je tračak smeška zakrivio široka usta. Zatim se prevrnuo na
stomak, na pled pored mene. Nekoliko vlati trave mu se zakačilo za leđa i
zadnjicu. Nežno sam otresla jednu, a koža mu je malo uzdrhtala od dodira.
Nagnula sam se da mu poljubim rame, uživajući u toplom mirisu i pomalo
slanom ukusu njegove kože.
Umesto da mi uzvrati poljubac, on se malo odmakao i ležao oslonjen na
lakat, gledajući me. U njegovom izrazu je bilo nečega što nisam razumela, od
čega mi je bilo malčice neprijatno.
„Kad bih samo znala o čemu misliš“, rekla sam prelazeći prstom niz duboki
žleb njegove kičme. Odmakao se tek toliko da izbegne moj dodir, i duboko
udahnuo.
Pa, pitao sam se...“ počeo je, a onda zastao. Gledao je nadole, igrajući se
nekim cvetićem koji je izbijao iz trave.
„Šta si se pitao?“
„Kako je izgledalo... sa Lujem?“
Pomislila sam da mi je srce zastalo na tren. Znala sam da mi je sva krv
nestala iz lica pošto sam osećala obamrlost usana dok sam se mučila da
govorim.
„Pa“, rekao je. „On jeste kralj. Čovek bi pomislio da će biti... drugačije, na
neki način.
Razumeš... izuzetno, možda?“
Osmeh se gubio i lice mu je ubledelo kao moje. Opet je oborio oči,
izbegavajući moj zapanjeni pogled.
„Valjda sam se samo pitao“, mrmljao je, „bilo je... da li je on... drugačiji od
mene?“ Videla sam kako grize usnu želeći da to nije izgovorio, ali je uveliko
bilo prekasno za to.
„Kako si, do đavola, znao?“, pitala sam. Osećala sam vrtoglavicu pa sam se
prevrnula na stomak, žestoko pritiskajući nisku travu.
Odmahnuo je glavom, a zubi su mu i dalje stezali donju usnu. Kada ih je
konačno olabavio, duboki crveni trag je pokazivao mesto ugriza.
„Kler“, nežno je rekao. „Oh, Kler. Predala si mi se sva od prvog puta i ništa
nisi krila od mene. Nikada. Kada sam od tebe zatražio iskrenost, rekao sam da
485
nisi sposobna da slažeš. Kada sam te dodirnuo tako...“ Njegova se ruka
pomerila i obuhvatila mi guz, pa sam se štrecnula jer to nisam očekivala.
„Koliko dugo sam te voleo?“, upitao je, veoma tiho. „Godinu dana? Od
trena kada sam te ugledao. I voleo sam tvoje telo koliko često – petsto puta ili
više?“ Tada me je jedan prst dotakao, nežno kao nožice leptira, prateći liniju
ruke i ramena, klizeći niz moj grudni koš dok nisam uzdrhtala od dodira i
prevrnula se u stranu, tako da sam mu sada bila okrenuta licem.
„Nikada nisi izbegavala moj dodir“, rekao je, intenzivno posmatrajući
putanju svog prsta koji se spuštao da bi pratio krivinu mojih dojki. „Čak ni iz
početka, kada je do toga lako moglo doći i ne bi me iznenadilo. Ali nisi. Dala si
mi sve od same prve prilike; ništa nisi zadržavala, nisi mi odbijala nijedan deo
sebe.“
„Ali sada...“ rekao je, povlačeći ruku. „Prvo sam mislio da je to samo zato
što si izgubila dete i možda se stidiš od mene, ili se osećaš čudno nakon što
smo toliko proveli razdvojeni. Ali tada sam uvideo da nije to.“
Potom je usledila duga tišina. Osećala sam postojano, bolno lupanje srca 0
hladnu zemlju i čula razgovor vetra u borovima ispod nas. Ptičice su se
dozivale, u daljini. Poželela sam da sam jedna od njih. Ili bar negde daleko.
„Zašto?“, tiho je upitao. „Zašto da me lažeš? Kada sam došao do tebe
misleći da znam i inače?“
Zurila sam dole u svoje ruke, spojene ispod brade, i progutala.
„Ako...“ počela sam, pa ponovo progutala. „Ako bih ti rekla da sam pustila
Luju... ti bi me pitao o tome. Mislila sam da ti ne bi zaboravio... možda mi
možeš oprostiti, ali nikada ne bi zaboravio, i to bi zauvek ostalo među nama.“
Progutala sam još jednom, teško. Ruke su mi bile hladne uprkos vrućini i
osetila sam ledenu kuglu u stomaku. Ali ako mislim da mu sada kažem istinu,
moram mu je reći celu.
„Da si pitao – a jesi, Džejmi, jesi! Morala bih da ti pričam o tome, da to
ponovo proživim, a plašila sam se...“ Ostavila sam to nedovršeno, nesposobna
da govorim, ali on nije nameravao da me pusti tako.
„Čega si se plašila?“, podsticao me je.
Okrenula sam malo glavu, ne srećući njegov pogled, već dovoljno da vidim
njegov taman obris prema suncu kako se nadnosi kroz zvezdicama prošaranu
zavesu moje kose.
486
 „
Plašila sam se da ću ti reći zašto sam to učinila“, tiho sam rekla. „Džejmi...
morala sam, da bih te oslobodila iz Bastilje – učinila bih i nešto gore da sam
morala. A opet... i kasnije... delimično sam se nadala da će ti neko reći, da ćeš
saznati. Bila sam tako besna, Džejmi – zbog dvoboja, zbog bebe. I jer si me
prinudio da to uradim... da odem Luju. Htela sam da učinim nešto čime bih te
oterala, da budem sigurna da te nikada više neću videti. Učinila sam to...
delimično... jer sam htela da te povredim“, prošaputala sam.
Neki mišić mu se zgrčio u uglu usta, ali je i dalje piljio dole u svoje spojene
ruke. Provalija među nama, tako opasno premošćena, opet je zijala duboka 1
neprolazna.
„Aha. Pa to si postigla.“
Usta su mu se zatvorila i stegla u usku crtu, i nije govorio neko vreme.
Konačno je okrenuo glavu i pogledao pravo u mene. Htela sam da izbegnem
njegov pogled, ali nisam mogla.
„Kler“, tiho je rekao. „Šta si ti osećala – kada sam ja telo dao Džeku
Randalu? Kada sam mu pustio da me uzme u Ventvortu?“
Maleni šok je prostrujao kroz mene, od skalpa do noktiju na nogama. To
je bilo poslednje pitanje koje sam očekivala da čujem. Otvorila sam i zatvorila
usta nekoliko puta pre nego što sam pronašla odgovor.
„Ja... ne znam“, slabašno sam rekla. „Nisam razmišljala. Ljuta, naravno. Bila
sam besna – izvan sebe od srdžbe. I bilo mi je muka. I plašila sam se za tebe.
I... bilo mi te je žao.“
„Da li si bila ljubomorna? Kada sam ti kasnije pričao o tome – da me je
uspalio, iako to nisam želeo?“
Duboko sam udahnula, osećajući kako mi trava golica grudi.
„Ne. Bar mislim da nisam; nisam tada tako razmišljala. Na kraju krajeva,
nije to bilo... nešto što si želeo.“ Ugrizla sam se za usnu, oborenog pogleda.
Njegov glas je bio tih i bezizražajan kraj mog ramena.
„Ne mislim da si htela da odeš u krevet sa Lujem – je li tako?“
„Ne!“
„Pa, eto“, rekao je. Stavio je palčeve sa obe strane vlati trave i koncentrisao
se na to da je polako iščupa sa korenom. „I ja sam bio besan. I bilo mi je muka
i žao.“ Travka se oslobodila iz svog ovoja uz malo škripe.

487
 „Kada sam to bio ja“, nastavio je gotovo šapatom, „mislio sam da ti nikada
nećeš podneti pomisao na to, i ne bih mogao da te krivim. Znao sam da moraš
da se okreneš od mene, i pokušao sam da te oteram da ne bih morao da gledam
gađenje i povređenost na tvom licu.“ Zažmurio je i podigao travku između
palčeva, jedva dodirujući svoje usne.
„Ali nisi htela da odeš. Uzela si me na svoju dojku i bdela si nada mnom.
Umesto svega, izlečila si me. Volela si me, uprkos tome.“ Uvukao je dubok,
nesiguran udah i okrenuo glavu ka meni. Oči su mu blistale od suza, ali mu ni
kap nije kliznula niz obraze.
„Mislio sam da, možda, mogu sebe da nateram da učinim za tebe ono isto
što si ti učinila za mene. I zato sam došao do Fontenbloa.“
Trepnuo je jednom, žestoko, i oči su mu se razbistrile.
„A onda kada si mi rekla da se ništa nije dogodilo – nakratko sam ti
verovao, jer sam to toliko želeo. A zatim... bilo mi je jasno, Kler. Nisam to
mogao da skrivam od sebe i znao sam da si me slagala. Pomislio sam da mi ne
veruješ da te volim, ili... da si ga zaista želela pa si se plašila da ja to vidim.“
Ispustio je travku i glava mu je klonula na ruku.
„Kažeš da si htela da me povrediš. Pa, pomisao na to da ležiš sa kraljem je
bolela više nego žig na mojim grudima, ili udarac bičem po golim leđima. Ali
je saznanje da mi nisi verovala da te volim bilo poput buđenja posle vešanja tek
da bih osetio nož zabijen u stomak. Kler...“ Otvorio je usta bez ikakvog zvuka,
a onda ih na tren zatvorio dok ne nađe snage da produži.
Ne znam da li je rana smrtonosna, ali Kler – osećam kako krv napušta moje
srce kada te pogledam.“
Tišina između nas je narastala i produbljivala se. Tiho zujanje insekata koji
su se oglašavali po stenju titralo je u vazduhu.
Džejmi je bio nepomičan kao kamen, lice mu je bilo bezizražajno dok je
piljio u zemlju ispred sebe. Nisam mogla da podnesem to prazno lice i pomisao
na to šta bi moglo ležati skriveno iza njega. Videla sam nagoveštaj očajničkog
besa u senici, pa sam se osećala kao da mi je srce šuplje od pomisli na taj bes,
prevladan po tako strahovitoj ceni, koji je sada bio pod železnom kontrolom
koja je obuzdavala ne samo bes, već i poverenje i radost.
Očajnički sam želela da nađem način da razbijem tišinu koja nas je
razdvajala; neki čin koji bi povratio izgubljeno poverenje među nama. Džejmi
488
 „
se tada uspravio, ruku čvsto savijenih oko butina i okrenuo se zagledan u mirnu
dolinu.
Bolje da pršti, pomislila sam, nego da ćutimo. Posegnula sam preko
provalije među nama i uhvatila ga za ruku. Bila je topla od sunca, živa pod
mojim dodirom.
„Džejmi“, prošaputala sam. „Molim te.“
Glavu je polako okrenuo ka meni. Lice mu je i dalje izgledalo smireno,
mada su se mačje oči još više suzile dok je ćutke gledao u mene. Pružio je ruku,
konačno, i uhvatio me za zglob.
„Hoćeš li da te bijem?“ tiho je rekao. Njegov stisak se još pojačao, tako da
sam se nesvesno povukla, pokušavajući da se otrgnem. Povukao je i on,
povlačeći me preko grube trave, privlačeći me k sebi.
Osetila sam da drhtim i naježila sam se po rukama, ali sam uspela da
progovorim.
„Da“, rekla sam.
Njegov izraz se nije mogao dokučiti. Ne skidajući pogled sa mojih očiju,
pružio je slobodnu ruku i napipavao po kamenju dok nije dotakao bokor
koprive. Usisao je vazduh kada su mu prsti dotakli žareće stabljike, ali je stegao
vilice; skupio je šaku i biljke iščupao iz korena.
„Seljaci iz Gaskonje nevernu ženu biju koprivom“, kazao je. Spustio je
bockavo lišće i cvetovima lako prešao preko jedne dojke. Mučila sam se da
udahnem od iznenadnog žarenja, a slabašna crvena fleka se kao nekom
magijom pojavila na mojoj koži.
„Hoćeš li da to učinim?“, upitao je. „Da li treba tako da te kaznim?“
„Ako... ako hoćeš.“ Usne su mi toliko drhtale da sam jedva uspevala da išta
kažem. Nekoliko zrnaca zemlje sa korenja koprive mi je palo među dojke;
jedno mi se otkotrljalo niz rebra, isterano mojim srcem koje je tuklo, učinilo
mi se. Ono mesto na mojoj dojci je peklo kao vatra. Sklopila sam oči i zamišljala
kako bi izgledalo biti istučena snopom koprive.
Iznenada je stisak nalik stegi na mom zglobu oslabio. Otvorila sam oči i
zatekla Džejmija kako u turskom sedu sedi pored mene, sa biljkama
odbačenim i razbacanim po zemlji. Snuždeni smešak mu je bio na usnama.
„Tukao sam te jednom jer si zaslužila, Sasenah, a ti si pretila da ćeš mi
iznutricu iskopati mojim nožem. A sada ćeš od mene tražiti da te išibam
489
koprivom?“ Polako je odmahnuo glavom čudeći se, a njegova ruka je kao
sopstvenom voljom pošla da mi obuhvati obraz. „Da li to znači da ti je moj
ponos toliko važan?“
„Da! Da, prokleto je tako!“ I ja sam sela, zgrabila ga za ramena, uhvativši
nas oboje na iznenađenje i poljubila ga snažno i nespretno.
Osetila sam njegovu prvu nehotičnu reakciju, a onda me je privukao do
sebe, čvrsto mi obgrlivši leđa, dok su usta odgovarala mojima. Zatim me je
pritisnuo ravno na zemlju, tako da se od njegove težine nisam mogla pomeriti.
Njegova ramena su zatamnila blistavo nebo iznad, a šakama je držao moje ruke
kraj tela, kao da sam zatvorenik.
„U redu“, prošaputao je. Probadao me je pogledom, čikajući me da sklopim
oči i terajući me da izdržim njegov pogled. „U redu. Pošto tako hoćeš, kazniću
te.“ Pomerio je kukove ka meni u
zapovedničkoj naredbi i osetila sam kako se moje noge šire za njega, moja
kapija se širom otvorila da sa zadovoljstvom dočeka nalet.
„Nikada“, šaputao mi je. „Nikada. Nikada više niko sem mene! Pogledaj me!
Kaži mi! Pogledaj me, Kler! “ Ugurao se u mene, snažno, i ja sam zaječala i
okrenula bih glavu, ali je držao moje lice među rukama terajući me da mu
uzvratim pogled, da vidim njegova široka, slatka usta, iskrivljena od bola.
„Nikada“, rekao je tiše. „Jer si ti moja. Moja žena, moje srce, moja duša.“
Od njegove težine nisam mogla da mrdnem, kao da mi je stena na grudima, ali
me je trljanje naših tela teralo da guram ka njemu, želeći još. I još.
„Moje telo“, rekao je, boreći se za dah dok mi je pružao ono što sam tražila.
Propela sam se pod njim kao da hoću da pobegnem, leđa su mi se izvila kao
luk, gurajući me u njega. Tada je ležao celom dužinom na meni, jedva se
mrdajući, i taj dodir kože stvorio je veću bliskost među nama nego najintimniji
trenuci.
Trava ispod mene je bila gruba i bockava, a miris zdrobljenih travki oštar
kao miris čoveka koji me je uzeo. Dojke su mi bile spljeskane pod njim, i osećala
sam golicanje dlačica na njegovim grudima dok smo se trljali. Promeškoljila
sam se, terajući ga da bude grub, osećajući napinjanje njegovih butina dok me
je pritiskao nadole.
„Nikada“, šaputao mi je udaljen svega nekoliko centimetara od mene.

490
 „
„Nikada“, rekla sam i okrenula glavu, zažmurivši da pobegnem od
njegovog pogleda.
Nežan, neumoljiv pritisak me je naterao da opet okrenem lice ka njemu,
dok su se mali, ritmični pokreti nastavljali.
„Ne, moja Sasenah“, tiho je rekao. „Otvori oči. Gledaj me. Ovo je
kažnjavanje tebe, kao i mene. Gledaj šta si uradila meni, pošto ja znam šta sam
uradio tebi. Gledaj me.“
I gledala sam, zarobljena, vezana za njega. Gledala sam, dok je rušio
poslednju od svojih maski, pokazivao mi svoje dubine i rane svoje duše. Da sam
mogla, plakala bih zbog njegove i zbog svoje povređenosti. Ali su njegove oči
gledale u moje, bez suza i otvorene, beskrajne kao slano more. Njegovo telo me
je držalo u zarobljeništvu, terajući me svojom silinom, kao zapadnjak u jedrima
barke.
I ja sam putovala u njega, i on u mene, tako da je u vreme kada su poslednje
male oluje ljubavi prodrmale, on kriknuo i zajedno smo jahali na talasima kao
jedno telo, i gledali sebe u očima onog drugog.

*****

Popodnevno sunce je bilo vrelo na belim krečnjačkim stenama i bacalo je

dugačke senke u pukotine i useke. Konačno sam našla ono što sam tražila kako
raste iz uske pukotine u ogromnoj steni, radosno se suprotstavljajući
nedostatku zemlje. Otkinula sam stabljiku aloje iz bokora, odvojila mesnati
list, i hladan zeleni gel nanela po tragovima na Džejmijevom dlanu.
„Bolje?“, upitala sam.
„Znatno.“ Džejmi je razmrdao šaku, praveći grimase. „Bože, kako te
koprive žare!“
„Žare.“ Povukla sam dole gornji deo svog korseta i malo alojinog soka
namazala po dojci, oprezno dodirujući. Od hladnog mi je odmah postalo bolje.
„Prilično mi je drago što nisi uradio ono što sam ponudila“, šaljivo sam
rekla, bacajući pogled na obližnji bokor rascvetalih kopriva.
Nasmešio se i potapšao me zdravom rukom po zadnjici.
„Malo je falilo, Sasenah. Ne treba tako da me bacaš u iskušenje.“ Zatim se,
trezneći se, sagnuo i nežno me poljubio.

491
 „Ne, mo duinne. Zakleo sam ti se jednom, i ozbiljno sam mislio. Neću
podiću ruku na tebe u besu, nikada. Na kraju krajeva“, tiho je dodao, okrećući
se u stranu, „dovoljno sam učinio da te povredim.“
Skupila sam se od tog bolnog prisećanja, ali sam bila dužna da i ja prema
njemu budem pravična.
„Džejmi“, rekla sam, a usne su mi podrhtavale. „Beba... Nisi ti bio kriv.
Osećala sam se kao da jesi, ali nisi. Mislim... mislim da bi se to desilo i inače,
bez obzira na to da li si se borio sa Džekom Randalom ili ne.“
„Da? Ah... dobro.“ Ruka mu je bila topla i utešna na meni i povukla je moju
glavu u udubljenje njegovog ramena. „Malo mi je lakše kada čujem da ti tako
kažeš. Mada nisam toliko mislio na dete koliko na Frenka. Misliš li da mi možeš
to oprostiti?“ Plave oči su bile zabrinute dok je gledao u mene.
„Frenka?“ Šokirala sam se od iznenađenja. „Ali... nema šta da se oprašta.“
Tada me je pogodila jedna misao; možda on stvarno ne zna da je Džek Randal
i dalje živ – ako ništa drugo, bio je uhapšen odmah posle dvoboja. Ali ako ne
zna... Duboko sam udahnula. U svakom slučaju, moraće to da sazna. Možda je
bolje da sazna od mene.
„Nisi ubio Džeka Randala, Džejmi“, rekla sam.
Zbunilo me je što nije bio ni šokiran ni iznenađen. Odmahnuo je glavom,
a popodnevno sunce je rasipalo iskre iz njegove kose. Još nedovoljno duga da
bi se vezivala, prilično je porasla u zatvoru pa je stalno morao da je sklanja iz
očiju.
„Znam to, Sasenah“, rekao je.
„Znaš? Ali... šta...“ Osećala sam se izgubljeno.
„Ti... nisi to znala?“, neodlučno je rekao.
Neka jeza mi se popela rukama, uprkos vrelini sunca.
„Šta da znam?“
Ugrizao se za donju usnu, nesigurno me odmeravajući pogledom. Konačno
je duboko udahnuo i uzdahnuo.
„Ne, nisam ga ubio. Ali sam ga ranio.“
„Da, Lujza kaže da si ga gadno ranio. Ali kaže i da se on oporavlja.“
Iznenada, u sećanje sam prizvala tu poslednju scenu u Bulonjskoj šumi;
poslednje što sam videla pre nego što me je obuzelo crnilo. Oštar vrh
Džejmijevog mača, kako probija kišom isprskanu jelensku kožu.
492
 „
Naglu crvenu fleku od koje je tkanina potamnela... i ugao sečiva koje
svetluca od siline kojom je zariveno.
„Džejmi!“, rekla sam, očiju razrogačenih od užasa. „Nisi... Džejmi, šta si
uradio!“
Oborio je pogled, trljajući ožareni dlan o svoj kilt. Odmahnuo je glavom,
čudeći se sebi.
„Bio sam takva budala, Sasenah. Nisam mogao da mislim o sebi kao o
muškarcu i da ga pustim da prođe nekažnjeno za ono što je učinio momčiću, a
opet... sve vreme sam uporno razmišljao: ‘Ne možeš namrtvo da ubiješ kopile,
obećao si. Ne možeš da ga ubiješ’.“ Slabašno i neveselo se nasmešio, gledajući
u tragove na svom dlanu.
„U glavi mi je kuvalo kao u loncu kaše na vatri, ali sam se držao te pomisli.
‘Ne možeš da ga ubiješ.’ I nisam. Ali sam bilo poprilično lud od borbenog žara
i krv mi je svirala u ušima – pa nisam ni na tren zastao da se zapitam zašto to
ne smem da ga ubijem, sem onoga jer sam ti to obećao. A kada sam ga imao
tamo na zemlji pred sobom, prisećajući se Ventvorta i Fergusa, i sa sečivom
koje je oživelo u mojim rukama...“ Naglo je prekinuo.
Osećala sam kako mi je sva krv otišla iz glave pa sam teško sela na izbočinu
stene.
„Džejmi“, rekla sam. Bespomoćno sam slegnula ramenima.
„Pa, Sasenah“, kazao je, i dalje izbegavajući moj pogled, „jedino što mogu
da kažem, to je vraški gadno mesto da budeš ranjen.“
„Isuse.“ Sedela sam nepomično, zapanjena tim otkrićem. Džejmi je ćutke
sedeo pored mene, proučavajući svoje široke nadlanice. I dalje se video mali
ružičasti znak na desnoj. Džek Randal je proterao ekser kroz nju, u Ventvortu.
„Da li me mrziš zbog toga, Kler?“ Glas mu je bio nežan, skoro nesiguran.
Odmahnula sam glavom i zažmurila.
„Ne.“ Otvorila sam oči, i videla njegovo lice u blizini, namršteno u muci.
„Ne znam šta mislim sada, Džejmi. Zaista ne znam. Ali te ne mrzim.“ Stavila
sam ruku na njegovu i nežno je stisla. „Samo... ostavi me nasamo na minut,
važi?

493
 *****

Ponovo obučena, sada u suvu haljinu, raširila sam šake na butine. Jedan
srebrni, jedan zlatan. Oba moja venčana prstena su i dalje bila tu, i nisam imala
predstavu šta to znači.
Džek Randal nikada neće začeti dete. Džejmi je delovao sigurno po tom
pitanju i nisam imala nameru da to preispitujem. A ipak sam i dalje nosila
Frenkov prsten, i dalje pamtila čoveka koji mi je bio prvi muž, mogla sam po
želji prizvati misli i sećanja na to ko je bio i šta bi on učinio. Kako je to moguće,
onda, da nikada neće postojati?
Odmahnula sam glavom, zavlačeći na vetru osušene uvojke iza ušiju.
Nisam znala. Dobri su izgledi da nikada neću ni znati. A bez obzira na to da li
neko može promeniti budućnost ili ne – a izgleda da smo to uradili – bila sam
sigurna da ne mogu da promenim nedavnu prošlost. Šta je učinjeno učinjeno
je, i ništa što preduzimam ne može to promeniti. Džek Randal neće začinjati
decu.
Neki kamen se niz strminu dokotrljao do mene, poskakujući i praveći male
lavine šljunka. Okrenula sam se i podigla pogled prema mestu gde je Džejmi,
ponovo obučen, istraživao.
Odron iznad je bio svež. Sveže bele površine su pokazivale gde je isflekana
smeđa starog krečnjaka popucala i samo su najmanje biljke stigle da nadu
uporište u ispretumbanoj gomili kamena, za razliku od gustog rastinja koje je
prekrivalo ostatak brda.
Džejmi se malo pomerio u stranu, zanet traženjem mesta gde bi se mogao
uhvatiti u zamršenom odronu. Videla sam kako obilazi oko ogromne stene
grleći je, i tiho grebanje njegovog bodeža po kamenu je doprlo do mene kroz
miran popodnevni vazduh.
Zatim je nestao. Očekujući da se ponovo pojavi sa druge strane stene,
čekala sam uživajući u suncu po ramenima. Ali se nije pojavio na vidiku, i
nekoliko trenutaka kasnije sam se zabrinula. Možda se okliznuo i pao ili
tresnuo glavom o stenu.
Izgledalo mi je kao da mi treba čitava večnost da vežem svoje čizme, ali se
on ipak nije pojavio. Zadigla sam svoje suknje i pošla uzbrdo, oprezno gazeći
po grubim toplim stenama.
494
 „
„Džejmi!“
„Ovde, Sasenah.“ Progovorio je iza mene, prepadajući me, i zamalo da
izgubim ravnotežu.
Uhvatio me je za ruku i privukao do male čistine između krzavog popadalog
kamenja.
Okrenuo me je ka zidu od krečnjaka, isflekanom rđom od vode i dimom. I
još nečim.
„Pogledaj“, tiho je rekao.
Pogledala sam gde mi je pokazao, naviše preko glatke površine zida pećine,
i ostala bez daha.
Naslikane životinje su galopirale preko lica stene nada mnom, kopita su
gurala vazduh dok su se odbacivale prema svetlu iznad. Bili su tu bizon i jelen,
podignutih repova u međusobnoj borbi, a na kraju grebena stene konture
prefinjenih ptica, krila raširenih dok su lebdele nad dvobojem životinja vezanih
za zemlju.
Urađene crvenom, crnom i oker sa finom elegancijom koja je
ukomponovala i linije stena, nečujno su grmele, mišića zaobljenih od napora,
a krila su lepršala kroz pukotine stenja. Živele su nekada u tami pećine,
osvetljene samo plamenovima onih koji su ih stvorili. Izložene suncu zbog
pada zaštitničkog svoda, izgledale su žive koliko i stvorovi koji hodaju
zemljom.
Onako izgubljenoj u meditaciji o krupnim ramenima koja su se gurala sa
stene, Džejmi mi nije nedostajao dok me nije pozvao.
„Sasenah! Dođi ovamo, hoćeš li?“ U njegovom glasu je bilo nečeg
neobičnog, pa sam požurila do njega. Stajao je na ulazu male bočne pećine i
gledao nadole.
Ležale su iza kamene izbočine, kao da su tražile utočište od vetra koji je
gonio bizona.
Bile su dve, ležale su skupa na nabijenoj zemlji pećinskog poda. Zaštićene
suvim vazduhom pećine, kosti su opstale, mada se meso odavno sasušilo u
prah. Maleni ostatak smeđe kože, ogrubele kao pergament, držao se za oblu
krivinu jedne lobanje, a pramen kose pocrveneo od starosti malo se vijorio na
vetriću od našeg prisustva.

495
 „Moj bože“, rekla sam tiho, kao da bih mogla da ih uznemirim. Prišla sam
bliže Džejmiju, a njegova ruka mi je kliznula oko pasa.
„Da li misliš... da li su... ubijeni ovde? Žrtvovanje, možda?“
Džejmi je odmahnuo glavom, zamišljeno zureći nadole u gomilicu finih,
trošnih kostiju.
„Ne“, kazao je. I on je govorio tiho, kao da se nalazi u nekakvom svetilištu.
Okrenuo se i podigao ruku na zid iza nas, gde je jelen skakao i ždralovi se dizali
u prostor iza kamena.
„Ne“, ponovio je. „Ljudi koji su stvorili ovakve životinje... oni ne bi mogli
da urade ovakvo nešto.“ Tada se opet okrenuo ka dva kostura, isprepletana
pred našim nogama. Čučnuo je iznad njih, nežno prstom prateći liniju kostiju,
pažljiv da ne dotakne površinu nalik slonovači.
„Vidi kako leže“, rekao je. „Nisu ovde pali, i niko nije položio njihova tela.
Legli su sami.“ Ruka mu je klizila iznad dugih kostiju ruku većeg skeleta, tamna
senka koja leprša poput velikog noćnog leptira dok je prelazio preko rebara
složenih kao kineski štapići.
„Ruke su mu bile obavijene oko nje“, kazao je. „Pribio se butinama iza
njenih i držao ju je čvrsto uza se, a glavu je oslonio na njeno rame.“
Njegove ruke su prelazile preko kostiju, razjašnjavajući, pokazujući,
oblačeći ih ponovo mesom i maštom da bih mogla da ih vidim kakvi su bili,
zagrljeni poslednji put, zauvek. Male kosti prstiju su se raspale, ali su ostaci
hrskavice još uvek spajali njihove korene za šaku. Maleni članci prstiju ležali
su jedan preko drugog; držali su se za ruke u svom poslednjem čekanju.
Džejmi se podigao i zagledao unutrašnjost pećine, a kasnopopodnevno
sunce je po zidovima slikalo mrljama grimizne i oker.
„Ovde.“ Pokazao je neku tačku blizu ulaza u pećinu. Stene su bile smeđe
od prašine i starosti, ali ne zarđale od vode i erozije, kao one dublje u pećini.
„Tu je nekada bio ulaz.“ Okrenuo je leđa i stavio ruku na izbočinu stene
koja je ljubavnike krila od svetla.
„Mora da su opipavali put po pećini, držeći se za ruke“, kazala sam.
„Tražeći izlaz po prašini i mraku.“
„Aha.“ Oslonio je čelo na kamen, sklopljenih očiju. „A svetlo je nestalo, i
vazduh ih je izdao. Pa su legli u mrak da umru.“ Suze su ostavljale vlažne

496
 „
tragove po prašini na njegovim obrazima. Obrisala sam se ispod očiju i
dohvatila njegovu slobodnu ruku, pažljivo preplićući prste sa njegovim.
On se bez reči okrenuo ka meni, žurno izdišući kada me je privukao. Naše
šake su slepo pipale u zamirućem svetlu sunca na zalasku, žudeći za toplim
dodirom, osećaju sigurnosti mesa, a tvrdoća nevidljive kosti ispod podsećala ih
je na to kako je život kratak.

DEO PETI
Povratak kući

497
 30

Lalibroh

valo se Broh Tuarah, po drevnom kamenom valjku sagrađenom

nekoliko stotina godina ranije, koji je virio iz brda iza gospodarske
kuće. Ljudi koji su živeli na imanju zvali su ga Lalibroh. Koliko sam
uspela da razumem, to je značilo „lenja kula“, što je imalo bar isto
onoliko smisla kao „na sever okrenuta kula“ kada se primeni na valjkastu
građevinu.
„Kako može nešto što je okruglo biti okrenuto prema severu?“, upitala sam
dok smo se polako spuštali dugim nagibom vrzina i granita, vodeći konje
jednog za drugim niz usku zavojitu stazu koju su jeleni utabali kroz rastinje.
„Uopšte nema fasadu.“
„Ima vrata“, razložno je odgovorio Džejmi. „Vrata su okrenuta na sever.“
Ukopao je pete kada je nagib naglo postao strmiji, šišteći kroz zube da bi dao
znak konju koga je vodio za sobom. Mišićave sapi preda mnom su se naglo
skupile i oprezni hod se pretvorio u oprezno napredovanje, a svako kopito
kliznulo je nekoliko centimetara po vlažnoj zemlji pre nego što se konj usudio
da napravi naredni korak. Konji kupljeni u Invernesu bili su prave veličine, lepe
životinje. Žilavi mali hajlendski poniji bi obavili znatno bolji posao na strmini,
ali su ovi konji, sve same kobile, bili namenjeni za rasplod, a ne za rad.
„U redu“, rekla sam, pažljivo gazeći preko malog jarka s vodom koji je
presecao jelensku stazu. „Dovoljno dobro. A šta je sa onim ‘Lalibroh’? Zašto je
kula lenja?“
„Malo je nagnuta“, odgovorio je Džejmi. Videla sam zadnju stranu njegove
glave pognute u koncentraciji da bi stao na prava mesta, nekoliko čuperaka
crveno-zlatne kose dizalo se sa temena na popodnevnom vetru koji je duvao
po strmini. „Ne možeš mnogo da vidiš iz kuće, ali ako staneš sa zapadne strane,
videćeš da je malo nagnuta na sever. A ako pogledaš kroz neki od proreza na
najvišem spratu iznad vrata, možeš da vidiš zid ispod usled zakošenosti.“

498
 „
„Pretpostavljam da u trinaestom veku niko nije čuo za visak“, napomenula
sam. „Čudo je što se do sada nije srušila.“
„Oh, rušila se nekoliko puta“, kazao je Džejmi malo glasnije zbog
pojačanog vetra. „Narod koji je živeo ovde naprosto bi je opet podigao;
verovatno je to razlog što se naginje.“
„Vidim je! Vidim je!“ Fergusov glas, piskav od uzbuđenosti, dopirao je
otpozadi. Njemu je dozvoljeno da ostane na konju jer njegova neznatna težina
nije predstavljala problem za konja, bez obzira na težak teren. Okrenula sam
se i spazila ga kako kleči na sedlu, skakućući gore-dole od uzbuđenja. Njegov
konj, strpljiva, dobroćudna riđa kobila, je na to frknula, ali se ljubazno uzdržala
da ga ne zbaci u vrzine. Sve od njegove avanture sa štajercem u Aržentanu,
Fergus je grabio svaku priliku da uzjaše, a Džejmi koga je zabavljalo i kome je
prijalo što ima još jednog zaljubljenika u konje, pružao rnu je šanse uzimajući
ga da sedi iza njegovog sedla dok je jahao pariškim ulicama i puštajući ga tu i
tamo da jaše sam na nekom od Džaredovih konja za kočije, velikim tromim
stvorenjima koja su samo strigala ušima začuđena Fergusovim podbadanjem i
povicima.
Zaklonila sam oči od sunca i gledala u pravcu u kom je pokazivao. Bio je u
pravu; sa višeg položaja je spazio tamne obrise stare kamene kule na brdu.
Modernu gospodarsku kuću ispod bilo je teže uočiti – zidana je od belog
kamena, pa se sunce odbijalo o njene zidove kao i od okolnih polja. Smeštena
u udubinu između njiva pod ječmom, bila je delimično zaklonjena od našeg
pogleda i redom drveća koji je činio vetrobran u dnu polja.
Videla sam kako Džejmi podiže glavu i fiksira pogled kada je ugledao farmu
Lalibroh ispod. Stajao je dosta mirno gotovo minut, ne govoreći, ali sam videla
da mu se ramena dižu i ispravljaju. Vetar mu je zahvatio kosu i pled i podigao
ih, kao da bi se mogao poleteti, radostan kao zmaj.
To me je podsetilo na ono kako se pune jedra brodova kada okreću oko rta
u pomorske puteve napuštajući luku Avr. Ja sam stajala na kraju keja i
posmatrala vrevu i dolaske i odlaske brodova. Galebovi su se obrušavali i kričali
među jarbolima, glasovi su im bili promukli kao vika mornara.
Džared Munro Frejzer je stajao kraj mene, dobroćudno posmatrajući
pomorski protok bogatstva, od koga je deo bio i njegov. Jedan od njegovih
brodova, Porša, će nas odvesti u Škotsku. Džejmi mi je rekao da su svi
499
Džaredovi brodovi nazvani po njegovim ljubavnicama, a kipovi na pramcu su
izrezbareni da liče na pomenute dame. Čkiljila sam mimo vetra na pramcu
broda, pokušavajući da procenim da li me je Džejmi zadirkivao. Ako nije,
zaključila sam, Džaredu su bile draže žene sa dosta oblina.
„Nedostajaćete mi oboje“, kazao je Džared po četvrti put za manje od pola
sata. Delovao je kao da stvarno žali, čak je i njegov veseli nos izgledao manje
podignut nego obično. Putovanje za Nemačku je bilo uspešno; pribavio je veliki
dijamant, a kaput koji je nosio bio je od divnog zelenog somota sa srebrnom
dugmadi.
„Ah, pa“, kazao je, odmahujući glavom. „Koliko god ja želeo da momka
zadržim kod sebe, ne mogu da mu uskratim radost povratka domu. Možda ću
doći da vas posetim jednog dana, draga moja. Davno sam poslednji put kročio
u Škotsku.“
„Nedostajaćete i vi nama“, rekla sam iskreno. Bilo je i drugih koji će mi
nedostajati – Lujza, majka Hildegard, her Gerstman. Majstor Rajmon više od
svih. Pa ipak, radovala sam se povratku u Škotsku, u Lalibroh. Nisam želela da
se vratim u Pariz, a bilo je i onih koje zasigurno nisam želela ponovo da vidim
– Luja od Francuske, kao prvog.
Čarlsa Stjuarta, kao drugog. Oprezno raspitivanje među pariškim
jakobitima potvrdilo je početni Džejmijev utisak; mali izliv optimizma izazvan
Čarlsovim hvalisanjem oko njegovog „velikog poduhvata“ je izbledeo i, mada
su lojalni sledbenici kralja Džejmsa iskreno podržavali svog suverena, izgledalo
je da nema šanse da će ta inertna lojalnost i tvrdoglava istrajnost dovesti do
akcije.
Pusti onda Čarlsa da se sam pomiri sa izgnanstvom, pomislila sam. Naše
sopstveno je okončano. Idemo kući.
„Prtljag je ukrcan“, rekao mi je neki zlovoljni glas u uvo. „Zapovednik broda
kaže da dođete sada. Isplovićemo čim nadođe plima.“
Džared se okrenuo Murtagu, a onda se osvrnuo levo i desno po keju.
„Pa gde je momak?“, upitao je.
Murtag je trgao glavom niz mol. „U kafani tamo. Pijan je ko majka.“
Pitala sam se kako li je Džejmi smislio da pregrmi prelazak preko Lamanša.
Jednom je pogledao sve niže crveno nebo koje je pretilo nadolazećom olujom,
izvinio se Džaredu i nestao. Gledajući u pravcu kuda je klimnuo Murtag, videla
500
 „
sam Fergusa kako sedi na gomili blizu ulaza u jedno mesto za napijanje,
očigledno obavljajući stražarsku dužnost.
Džared je prvo pokazao nevericu, a zatim se udavio od smeha kada je čuo
za ovaj problem svog bratanca i široko se osmehnuo na te novosti.
„Oh, je li tako?“, rekao je. „Nadam se samo da je poslednjih četvrt litra
sačuvao za trenutak kad dođemo po njega. Bio bi pravi užas vući ga uz
utovarnu rampu ako nije.“
„Zašto li to radi?“, potražila sam odgovor od Murtaga, u očajanju. „Rekla
sam mu da imam laudanuma za njega.“ Potapšala sam po svilenoj torbici koju
sam nosila. „To će ga znatno brže nokautirati.“
Murtag je samo jednom trepnuo. „Aha. Rekao je da će, ako ga već čeka
glavobolja, radije uživati dok je ne zaradi. A viski ima znatno bolji ukus kada
ga gutaš nego taj tvoj crni užas.“ Klimnuo je glavom ka mojoj torbici, a onda ka
Džaredu. „Hajdemo, onda, ako misliš da mi pomogneš oko njega.“
U prednjoj kabini Porše sedela sam na kapetanovom ležaju i posmatrala
ravnomerno podizanje i spuštanje sve dalje linije obale, držeći muževljevu
glavu u krilu.
Jedno oko se malčice otvorilo i pogledalo me. Sklonila sam mu tešku
mokru kosu sa čela.
Miris piva i viskija ga je okruživao kao parfem.
„Osećaćeš se baš pakleno kada se probudiš u Škotskoj“, rekla sam mu.
Drugo oko se otvorilo – zagledalo se u talase svetla koji su poigravali po
drvenoj tavanici. Zatim je oči okrenuo ka meni, duboka jezera prozračnoplave
boje.
„Između pakla sad i pakla kasnije, Sasenah“, rekao je, govoreći odmereno i
precizno, „uvek biram onaj kasniji.“ Oči su se sklopile. Tiho je podrignuo,
jednom, a zatim se dugačko telo opustilo, lagodno se ljuljuškajući u kolevci
pučine.

*****

Izgledalo je da su konji željni dolaska koliko i mi; osećajući blizinu štala i hrane,
počeli su da idu malo brže, glava podignutih i ušiju načuljenih u iščekivanju.

501
 Upravo sam bila zaneta razmišljanjem da će mi prijati kupanje i da nešto
prezalogajim i sama, kada je moj konj, malo ispred ostalih, ukopao noge i uz
malo klizanja se zaustavio, zabijajući kopita u crvenkastu zemlju. Kobila je
oštro odmahivala glavom, frkćući i hukćući.
„Hej, curo, šta ti fali? Je li ti pčela uletela u nozdrvu?“ Džejmi je sjahao sa
svog konja i požurio da dograbi kajase sive kobile. Osećajući kako široka leđa
drhte i uvijaju se poda mnom, sjahala sam i ja.
„Koji li joj je đavo?“, radoznalo sam zagledala konja koji se odmicao od
Džejmijevog stiska na uzde, tresući grivom, iskolačenih očiju. Ostali konji, kao
zaraženi nelagodom, počeli su da trupkaju i da se premeštaju.
Džejmi je kratko pogledao preko ramena niz prazan put.
„Ona vidi nešto.“
Fergus se podigao iz skraćenih stremena i zasenio oči, zureći preko
konjskih leđa. Spustio je ruku, pogledao u mene i slegnuo ramenima.
Uzvratila sam sleganjem. Naizgled nije bilo ničega da izazove
uznemirenost konja – put i polja su ležali prazni svuda oko nas, klasovi su bili
zreli i sušili su se na suncu kasnog leta. Najbliži šumarak je bio udaljen više od
sto metara, iza gomilice kamenja koja je mogla predstavljati ostatak preturenog
dimnjaka.
Odustajući od pokušaja da kobilu ubedi da krene napred, Džejmi ju je
poveo izokola. Ona je išla voljno, nazad u pravcu iz kog smo došli.
Murtagu je pokazao da odvede ostale konje u stranu, a onda se zabacio u
sedlo, pognuo se napred i jednom rukom dograbio grivu, pa je kobilu polako
poterao, tiho joj govoreći u uvo. Ona je neodlučno pošla, ali se nije opirala dok
nije došla do mesta gde je ranije zastala. Tu se opet ukopala i stajala drhteći, i
ništa je nije moglo naterati da napravi i korak dalje.
„U redu, onda“, kazao je Džejmi, mireći se s tim. „Neka bude po tvom.“
Okrenuo je glavu konja i poveo je u polje; žuti klasovi su trljali raščupanu dlaku
njenog stomaka. Mi smo zašuškali za njima, a konji su povijali vratove da bi
otkinuli poneki zalogaj žita dok smo prolazili njivom.
Kada smo obišli malu granitnu izbočinu baš ispod grebena brda, čula sam
kratak upozoravajući lavež pravo pred nama. Izbili smo na put i zatekli
crnobelog ovčara na straži, podignute glave i ukrućenog repa dok nas je
oprezno odmeravao.
502
 „
Još jednom je kratko zalajao i onda je još jedna takva crno-bela figura
iskočila iz grupe jova, a sporije je za njom izašla i visoka vitka prilika umotana
u smeđi lovački pled. „Ijane!“
„Džejmi!“
Džejmi je uzde kobile bacio nazad prema meni i sreo svog zeta nasred puta,
gde su dvojica muškaraca grabila jedan drugog za ramena, smejali se i lupali se
po leđima. Pošto je sumnja postala izlišna, psi su se veselo igrali oko njih
mašući repovima i povremeno se ustremljivali da onjuše noge konja.
„Očekivali smo te najranije sutra“, govorio je Ijan, a njegovo dugo,
jednostavno lice je sijalo.
„Dobro nas je poslužio vetar u prelasku“, objasnio je Džejmi. „Ili mi bar
Kler tako kaže; nisam zapazio mnogo toga, ja lično.“ Dobacio mi je pogled,
smešeći se, i Ijan je prišao da mi uhvati ruku.
„Rođako“, rekao je u formalnom pozdravu. Zatim se nasmešio, a toplota
osmeha je obasjala njegove blage smeđe oči. „Kler.“
„Dženi je pošandrcala čisteći i kuvajući“, rekao je i dalje mi se smešeći.
„Imaćete sreće ako nađete krevet da prespavate noćas – dala je da se svi
madraci iznesu i izlupaju.“
„Posle tri noći u divljini ne bi mi smetalo ni da spavam na podu“, uveravala
sam ga. „Jesu li
Dženi i deca dobro?“
„Oh, da. Opet je trudna“, dodao je. „Termin joj je u februaru.“
„Ponovo?“ Džejmi i ja smo progovorili istovremeno, a izdašno crvenilo je
oblilo Ijanove mršave obraze.
„Pobogu, čoveče, malena Megi nema ni godinu dana“, kazao je Džejmi, uz
kritičko podizanje obrve. „Zar nemaš nimalo osećaja za obuzdavanje?“
„Ja?“ ozlojeđeno je rekao Ijan. „Misliš li da ja imam veze sa tim?“
„Pa, ako nemaš, rekao bih da će te interesovati ko ima“, kazao je Džejmi
kome se zakrivio ugao usana.
Crvenilo je dostiglo tamnoružičastu boju, praveći lep kontrast sa Ijanovom
ravnom smeđom kosom. „Prokleto dobro znaš šta sam mislio“, rekao je.
„Spavao sam na pomoćnom ležaju sa malim Džejmijem dva meseca, ali je onda
Dženi...“
„Oh, ti to kažeš da je moja sestra bludnica, eh?“
503
 „Kažem da je tvrdoglava kao njen brat u tome da sve istera po svome“,
kazao je Ijan. Isfintirao je u jednu stranu, spretno se odmakao i spakovao
udarac u Džejmijev stomak. Džejmi se presamitio, smejući se.
„Onda je baš dobro što sam se vratio kući“, rekao je. „Pomoći ću ti da je
dovedeš u red.“
„Oh, je li tako?“, skeptično je rekao Ijan. „Pozvaću sve napoličare da to
gledaju.“
„Pogubio si neke ovce, zar ne?“ Džejmi je promenio temu uz pokret koji je
obuhvatio pse i Ijanov dugi zakrivljeni štap, odbačen na prašnjavi put.
„Petnaest ovaca i ovna“, kazao je Ijan, klimajući glavom. „Dženino stado
merina koje drži radi naročite vune. Ovan je pravo kopile; razvalio je kapiju.
Pomislio sam da bi mogli biti ovde u žitu, ali ni traga od njih.“
„Nismo ih videli gore“, rekla sam.
„Oh, ne bi išle tamo gore“, kazao je Ijan, odmahujući. „Nijedna životinja ne
bi otišla iza kolibe.“
„Kolibe?“ Fergus se unervozio od ovog učtivog raspitivanja pa je priterao
konja blizu moga.
„Nisam video nikakvu kolibu, gospodaru. Samo hrpu kamenja.“
„To je sve što je ostalo od Maknabove kolibe, momče“, rekao je Ijan.
Začkiljio je prema Fergusu koji se ocrtavao kao silueta prema
kasnopopodnevnom suncu. „A tebi savetujem da je se i ti kloniš.“
Dlake na vratu su mi se naježile, uprkos vrelini dana. Ronald Maknab je
bio napoličar koji je Džejmija izdao straži pre godinu dana, čovek koji je umro
zbog svog izdajstva istog dana kada je otkriveno. Umro je, prisećala sam se, u
pepelu svog doma koji su mu nad glavom spalili ljudi iz Lalibroha. Gomila
kamenja koja je činila dimnjak, tako nedužna dok smo prolazili pored nje pre
neki čas, sada je izgledala zlokobno kao kamena humka. Progutala sam,
terajući gorak ukus koji mi se javio u dnu grla.
„Maknab?“, tiho je rekao Džejmi. Izraz mu je istog časa postao oprezan.
„Roni Maknab?“
Ispričala sam Džejmiju za Maknabovu izdaju i za njegovu smrt, ali mu
nisam rekla kako je umro.

504
 „
Ijan je klimnuo glavom. „Aha. Umro je tamo, one noći kad su te Englezi
odveli, Džejmi. Mora da je iskra zapalila šindru, a on je bio previše pijan da na
vreme ustane.“ Sreo je Džejmijev pogled i zadirkivanje je nestalo.
„Ah? A njegova žena i dete?“ Džejmijev pogled je bio isti kao Ijanov,
hladan i nedokučiv.
„Sigurni su. Meri Maknab radi u kuhinji, a Rabi radi u štali.“ Ijanov pogled
je nehotice odlutao preko ramena u pravcu porušene kolibe. „Meri dođe ovde
ponekad; ona je jedina koja hoće tamo da ode.“
„Da li to znači da joj je bio drag?“ Džejmi se okrenuo prema kolibi, tako da
mi je bilo skriveno njegovo lice, ali je stav njegovih leđa ukazivao na napetost.
Ijan je slegnuo ramenima. „Ne bih rekao. Pijanac, i pri tom gadan, takav je
bio Roni. Čak ni njegova stara majka nije imala puno vajde od njega. Ne, rekao
bih da Meri oseća da joj je dužnost da se moli za njegovu dušu – mnogo će mu
to pomoći“, dodao je.
„Ah.“ Džejmi je na tren zastao kao da se zamislio, a onda je uzde prebacio
konju preko vrata i okrenuo uzbrdo.
„Džejmi“, rekla sam, ali je on već krenuo nazad putem, prema maloj čistini
kraj šumarka. Uzde koje sam držala predala sam iznenađenom Fergusu.
„Ostani ovde sa konjima“, kazala sam. „Moram da odem s njim.“ Ijan se
pokrenuo da pođe sa mnom, ali ga je Murtag zaustavio odmahujući glavom, pa
sam pošla sama, prateći Džejmija preko grebena brda.
Hodao je dugim, neumornim korakom čoveka naviknutog na brda i došao
je do male čistine pre nego što sam ga stigla. Stajao je na rubu onoga što je bio
spoljni zid. Četvrtasti oblik zemljanog poda kolibe se jedva nazirao pošto je
rastinje koje ga je pokrivalo bilo ređe od susednog ječma, zeleno i razuzdano u
senci drveća.
Ostalo je malo tragova od požara; nekoliko komada ugljenisanog drveta
virilo je iz trave blizu kamenog ognjišta koje je sada stajalo na otvorenom,
ravno i izloženo kao nadgrobna ploča. Pazeći da ne zađe unutar nestalih
zidova, Džejmi je hodao oko čistine. Obišao je tri kruga oko ognjišta, krećući
se u smeru suprotnom od kazaljke na satu, levo i levo, i opet levo, da osujeti
zlo ako ga prati.

505
 Stala sam u stranu i posmatrala. Ovo je bilo lično suočavanje, ali ga nisam
mogla ostaviti da to obavi sam, i mada mi nije ni dobacio pogled, znala sam da
mu je drago što sam prisutna.
Konačno se zaustavio kraj urušene gomile kamenja. Pružio je ruku i
oprezno je stavio na nju, zažmurio na trenutak, kao da se moli. Zatim se
sagnuo, dohvatio kamen velik kao njegova pesnica i pažljivo ga spustio na
gomilu, kao da će kamen svojom težinom sprečiti dalje lutanje izmučene duše.
Prekrstio se, okrenuo i prišao mi čvrstim korakom, bez žurbe.
„Ne gledaj nazad“, tiho je rekao, hvatajući me pod ruku dok smo se
okretali ka putu. Nisam.
*****

Džejmi, Fergus i Murtag su otišli sa Ijanom i psima u potragu za ovcama,

ostavljajući me da povorku konja sama odvedem do kuće. Iako nisam bila
nimalo verzirana sa konjima, pomislila sam da ću se snaći za nepun kilometar,
pod uslovom da se ne desi nešto neočekivano.
Ovo je bilo sasvim drugačije od našeg prvog dolaska u Lalibroh; tada smo
bili u begu, oboje. Ja od svoje budućnosti, Džejmi od svoje prošlosti. Naš
tadašnji boravak je bio srećan, ali napet i nesiguran; stalno je pretila opasnost
da ga neko otkrije, da Džejmi bude uhapšen. Sada, zahvaljujući intervenciji
vojvode od Sandringama, Džejmi je došao u posed onoga što mu je pripadalo,
a ja do svog zakonskog mesta pored njega.
Tada smo stigli neuredni, neočekivani, i uneli smo razdor u domaćinstvo.
Ovog puta dolazimo najavljeni, uz prikladni ceremonijal, noseći poklone iz
Francuske. Iako sam bila sigurna da će nas dočekati srdačno, pitala sam se kako
će Ijan i Džejmijeva sestra Dženi prihvatiti naš povratak za stalno. Na kraju
krajeva, oni su živeli kao gospodar i gospodarica imanja poslednjih nekoliko
godina, sve od smrti Džejmijevog oca i nesrećnih zbivanja zbog kojih se on
odmetnuo u hajdučiju i izbeglištvo.
Prešla sam poslednje brdo bez incidenata i gospodarska kuća sa pomoćnim
zgradama je bila ispod mene; krovovi od škriljca su tamneli kako je naišao prvi
talas kišnih oblaka. Iznenada je moja kobila pošla, a za njom i ja, mučeći se da
držim uzde dok se propinjala i panično jurcala.

506
 „
Mada je nisam mogla kriviti; iza ćoška kuće su se pojavila dva ogromna
pufnasta objekta kotrljajući se po zemlji kao preteški oblaci.
„Prekini s tim!“, vikala sam. „Hoa!“ Svi konji su sada skretali i vukli, i malo
je falilo da nastane stampedo. Lep dolazak kući, pomislila sam, ako dopustim
da svi novi Džejmijevi konji za rasplod polome noge.
Jedan od oblaka se malo podigao, a zatim sasvim polegao po zemlji i Dženi
Frejzer Marej je, oslobođena balasta perjanih dušeka koje je nosila, potrčala ka
putu tako da su joj se tamne lokne razletele.
Nimalo ne oklevajući, skočila je i dohvatila kajase najbliže životinje i
žestoko ih povukla.
„Hoa!“, rekla je. Konj se, očito prepoznavši autoritativan glas, ukopao u
mestu. Uz malo muke, smirili su se i ostali konji, a do vremena kada sam uspela
da kliznem iz sedla kraj nje su bili još jedna žena i dečak od devet ili deset
godina, koji je iskusno pomogao oko ostalih konja.
Prepoznala sam mladog Rabija Maknaba i zaključila da žena mora biti
njegova majka Meri. Vrpoljenje konja i šuškanje dušeka su onemogućavali
razgovor, ali sam uhvatila dovoljno vremena da se nakratko zagrlim sa Dženi.
Mirisala je na cimet i med i čisti znoj od naprezanja, ispod kojih se osećao miris
bebe, ona paradoksalna aroma sačinjena od povraćanog mleka, mekog izmeta
i čistoće sveže, glatke kože.
Držale smo se zajedno na tren, čvrsto se grleći i prisećajući se našeg
poslednjeg zagrljaja kada smo se razdvojile na rubu šume mračne kao noć – ja
da odem u potragu za Džejmijem, a ona da se vrati novorođenoj ćerki.
„Kako je mala Megi?“, upitala sam, konačno se odmičući od nje.
Dženi je napravila grimasu, kiseli osmeh pomešan sa ponosom. „Upravo je
prohodala i sada je najveći užas u kući.“ Kratko je pogledala ka praznom putu.
„Srela si Ijana?“
„Da, Džejmi, Murtag i Fergus su otišli sa njim da nađu ovce.“
„Bolje oni nego mi“, kazala je, brzo pokazujući ka nebu. „Kiša će početi
svakog časa. Pusti Rabija da smesti konje u štalu, a ti dođi da pomogneš oko
dušeka ili ćemo svi noćas spavati na mokrom.“
Usledila je velika žurba, ali kada je kiša počela, Dženi i ja smo udobno
sedele u gostinskoj sobi, raspakujući pakete koje smo doneli iz Francuske i
diveći se kolika je i kako je napredna malena Megi, bodra gospođica od nekih
507
deset meseci, sa okruglim plavim očima i bujnom crvenkastoplavom kosom, i
njen brat, Mladi Džejmi, robustni dečak sa nepune četiri godine. Predstojeća
prinova je za sada bila samo mala izbočina ispod kecelje njihove majke, ali sam
videla da joj ruka tamo privrženo počiva s vremena na vreme, i osetila sam
grižu savesti kada sam to zapazila.
„Pomenula si Fergusa“, kazala je Dženi dok smo razgovarale. „Ko je to?“
„Oh, Fergus? On je... pa, on je...“ Oklevala sam, ne znajući kako da opišem
Fergusa. Perspektive džeparoša da nađe zaposlenje na farmi nisu izgledale baš
primamljivo. „On je Džejmijev“, konačno sam rekla.
„Oh, je li tako? Pa, pretpostavljam da može da spava u štali“, rekla je Dženi
rezignirano. „A kad je reč o Džejmiju“, bacila je pogled kroz prozor napolje gde
je pljuštalo, „nadam se da će one ovce naći uskoro. Imam spremljenu dobru
večeru i ne želim da se pokvari dugim čekanjem.“
Mrak je pao i Meri Maknab je postavila sto pre nego što su se muškarci
vratili. Posmatrala sam je kako radi – sitna, lepo građena žena sa
tamnosmeđom kosom i pomalo zabrinutim izrazom lica koji je izbledeo u
osmeh kada se Rabi vratio iz štale i otišao u kuhinju raspitujući se kada će
večera.
„Kada se muškarci vrate, mo luaidh“, rekla je. „Znaš ti to. Idi i operi se da
budeš spreman.“
Kada su se muškarci konačno pojavili, izgledalo je da je njima pranje
znatno potrebnije nego njemu. Mokri do gole kože, prljavi i blatnjavi do
kolena, polako su se dovukli u gostinsku sobu. Ijan je razvezao mokri pled sa
svojih ramena i obesio ga ispred ognjišta, gde se cedio i pušio od toplote vatre.
Fergus, iscrpljen naglim upoznavanjem sa životom na farmi, samo je seo gde
se zatekao i obamrlo zurio u pod između nogu.
Dženi je pogledala u brata koga nije videla gotovo godinu dana. Skrenula
je pogled sa njegove skroz mokre kose u blatnjave noge, i pokazala prema
vratima.
„Napolje, i skidaj te čizme“, neumoljivo je rekla. „i ako si bio kod gornje
njive, ne zaboravi da se popišaš na dovratak kada se budeš vraćao. Tako se
čuvamo da duhovi ne uđu u kuću“, objasnila je meni u pola glasa, brzo
gledajući ka vratima kroz koja je nestala Meri Maknab da bi donela večeru.

508
 „
Džejmi se skljokao u stolicu, otvorio jedno oko i uputio sestri pogled
tamnoplavih očiju.
„Iskrcao sam se u Škotsku skoro mrtav od plovidbe, jahao sam četiri dana
preko brda da bih stigao ovamo, a kad sam stigao, ne mogu ni da uđem u kuću
po kapljicu da ovlažim suvo grlo. Umesto toga moram po blatu da jurim
izgubljene ovce. I kada konačno stignem ovde, hoćeš da me pošalješ opet
napolje u mrak da pišam po dovratku. Pih!“ Opet je zatvorio oko, prekrstio
ruke na stomaku i dublje utonuo u stolicu – znak tvrdoglavog odbijanja.
„Džejmi, dragi moj“, slatko je rekla njegova sestra. „Da li želiš svoju večeru
ili treba da je bacim psima?“
Dugo je ostao nepomičan, žmureći. Zatim je rezignirano zašištao i s
mukom se digao na noge. Zlovoljno je trgao ramenom, a onda je pozvao Ijana
i njih dvojica su se okrenula za Murtagom, koji je već bio na vratima. U
prolasku je Džejmi ispružio dugačku ruku i podigao Fergusa na noge, pa
pospanog dečaka odvukao sa sobom.
„Dobro došli kući“, mrzovoljno je rekao Džejmi, i uz poslednji čežnjivi
pogled ka vatri i viskiju ponovo se oteturao u noć.

31

Stiže pošta

osle tog zloslutnog dočeka, stvari su brzo krenule nabolje. Lalibroh

je odmah u sebe upio Džejmija kao da nikada nije ni odlazio, a i ja
sam uhvatila sebe kako sam bez po muke uvučena u život na farmi.
Bila je to ćudljiva jesen sa čestim kišama, ali i sa vedrim, svetlim
danima od kojih bi krv propevala. Mesto je vrvelo od života, i svi su hitali u
vreme žetve i priprema nužnih za predstojeću zimu.
Lalibroh je bio izdvojen, čak i za hajlendsku farmu. Nikakav pravi put nije
vodio ovamo, ali je pošta i dalje stizala do nas preko glasnika, preko litica i
vrzinom obraslih strmina – veza sa spoljnim svetom.

509
 To je bio svet koji je u pamćenju delovao nestvarno, kao da nikada nisam
plesala među ogledalima Versaja. Ali su pisma prizvala Francusku, i čitajući ih
mogla sam da vidim jablanove duž Rue Tremoulins, ili da čujem prodorni zvon
zvona katedrale koji je visio nad L’Hôpital des Anges.
Lujza je bezbedno rodila sina. Njena pisma, prepuna uskličnika i
podvlačenja, kipela su od oduševljenih opisa anđeoskog Anrija. Njegovog oca,
tobožnjeg ili pravog, nije ni pominjala.
U pismu Čarlsa Stjuarta koje je stiglo jedan mesec kasnije nije se pominjalo
dete, već je po Džejmijevoj proceni bilo još nepovezanije nego obično, vrveći
nejasnim planovima i grandioznostima.
Erl od Mara je pisao trezveno i obazrivo, ali je njegova opšta iznerviranost
Čarlsom bila jasna. Lepi Princ se ne ponaša kako treba. Grub je i ohol prema
svojim najodanijim sledbenicima, ignoriše one koji bi mu mogli biti od pomoći,
vređa one koje ne bi smeo, priča mahnito i – čitajući između redova – pije preko
svake mere. Imajući u vidu kakav je danas stav prema džentlmenima koji
previše piju, smatrala sam da Čarlsov učinak mora biti spektakularan, ako
izaziva takav komentar. Pretpostavljala sam da mu rođenje sina nije promaklo.
Majka Hildegard je pisala povremeno kratke, sadržajne informacije
zgurane u nekoliko minuta koji su se mogli oteti od svakodnevnog rasporeda.
Svako pismo se završavalo istim recima: „I Buton šalje pozdrave.“
Majstor Rajmon nije pisao, ali bi ponekad stigao paket adresiran na mene,
nepotpisan i neoznačen, ali sa čudnim stvarima: retkim biljem i malim,
brušenim kristalima; zbirkom kamenja veličine palca na Džejmijevoj ruci,
glatkog i u obliku diska. Na svakom je sa jedne strane bila urezana figura,
ponekad sa natpisom iznad ili na naspramnoj strani. A zatim su tu bile i kosti
– prst medveda sa velikom zakrivljenom kandžom; cela kičma male zmije,
povezana i pričvršćena na kožni kaišić tako da se ceo niz savijao kao kod žive
zmije; izbor zuba u rasponu od niske okruglih stvarčica nalik klinovima,
zakošenih zuba jelena, do nečega što je zabrinjavajuće ličilo na ljudski kutnjak.
Ponekad sam neke od tih glatkih izrezbarenih kamenčića nosila u džepu,
uživajući u osećaju koji su stvarali među mojim prstima. Bili su stari – toliko
mi je bilo jasno. Bar iz rimskih vremena, možda još stariji. A po izgledu nekih
stvorenja na njima, onaj ko ih je rezbario imao je nameru da budu magični. Da

510
 „
li su poput bilja – da li imaju stvarnu vrednost – ili su samo simbol, nalik
znacima kabale, nisam znala. Ipak, nisu delovali zloćudno pa sam ih zadržala.
Iako sam uživala u dnevnom ciklusu kućnih poslova, ono što sam najviše
volela bilo je da odlazim u duge šetnje do raznih koliba na imanju. Uvek sam
sa sobom u posete nosila veliku korpu sa širokim izborom stvari, od sitnica za
čašćavanje dece do najčešće potrebnih lekova. Oni su mi često trebali zbog
siromaštva i loše higijene, zbog kojih se često poboljevalo, a nije bilo iscelitelja
severno od Fort Vilijama i južno od Invernesa.
Neke tegobe sam mogla odmah da izlečim, na primer krvarenje desni i
osipe po koži karakteristične za umereni skorbut. Neke druge su prevazilazile
moje sposobnosti.

*****

Stavila sam ruku na glavu Rabija Maknaba. Raščupana kosa je bila mokra na
slepoočnicama, ali su mu usta ostala otvorena, mlitava, opuštena, a u vratu mu
je polako pulsiralo.
„Sada je u redu“, rekla sam. Njegova majka je i sama mogla to da vidi; ležao
je opružen u mirnom zaboravu sna, obraza rumenih od vreline obližnje vatre.
Ipak, ostala je napeta i oprezna, kružeći oko kreveta dok sam govorila.
Kada sam dala potvrdu onom što je videla svojim očima, međutim, bila je
voljna da poveruje; njena skupljena ramena su se oborila ispod šala.
„Hvala blagoslovenoj Majci“, promrmljala je Meri Maknab ovlaš se krsteći,
„i vama, damo moja.“
„Ja nisam učinila ništa“, branila sam se. To je i bukvalno bilo istina – jedina
usluga koju sam mogla da pružim mladom Rabiju bila je da njegovu majku
nateram da ga ostavi samog. Trebalo je, zapravo, malo sile da bih je sprečila da
ga hrani kašom pomešanom sa krvlju pevca, da maše zapaljenim perima ispod
njegovog nosa, ili da ga škropi hladnom vodom – pošto ništa od tih postupaka
nije bitno pomagalo kod epileptičnog napada. Kada sam stigla, njegova majka
je rečito žalila što ne može da primeni najefikasniji lek: izvorsku vodu koja se
pije iz lobanje samoubice.
„Toliko me plaši kad poprimi takvu boju“, kazala je Meri Maknab žudno
gledajući prema krevetu u kom je ležao njen sin. „Poslednji put sam mu dovela
oca Makmartrija i on se molio tako dugo, škropeći momka da istera đavole. Ali
511
sada su se vratili.“ Čvrsto je stegla šake kao da želi da dodirne svog sina, ali se
ne može naterati da to učini.
„Nisu to đavoli“, rekla sam. „To je samo bolest, i to ne tako strašna.“
„Aha, damo moja, ako vi tako kažete“, mrmljala je, nevoljna da mi se
suprotstavlja, ali očito ne baš uverena u to.
„Biće mu dobro“, pokušavala sam da uverim ženu, ne budeći neosnovane
nade. „Uvek se oporavi od ovakvih napada, zar ne?“ Napadi su krenuli otprilike
pre dve godine – verovatno posledica povrede glave od batina dobijenih od
pokojnog oca, mislila sam – i mada nisu bili česti, nesporno su svojom pojavom
izazivali užas kod njegove majke.
Neodlučno je klimnula glavom, očito neuverena.
„Aha... mada je ono kad treska glavom nešto zastrašujuće, kada je onako
lupa.“
„Da, to je rizik“, strpljivo sam rekla. „Ako to bude radio ponovo, samo ga
odvucite od svega tvrdog i pustite ga samog. Znam da izgleda gadno, ali
zapravo će biti prilično dobro. Samo pustite da napad protutnji, a kada se
završi, stavite ga u krevet i pustite da spava.“ Znala sam da reči imaju
ograničenu moć, bez obzira na to koliko su istinite. Za uveravanje joj je trebalo
nešto konkretnije.
Kada sam se okrenula da pođem, čula sam tiho zveckanje duboko u džepu
suknje i naišla mi je iznenadna inspiracija. Zavukla sam ruku i izvukla dva ili
tri glatka kamenčića koje mi je poslao Rajmon. Izabrala sam jedan mlečnobeli
- verovatno kalcedon – sa malenom urezanom figurom čoveka koji se
previja. Znači za to su namenjeni, pomislila sam.
„Zašijte mu ovo u džep“, rekla sam, ceremonijalno spuštajući malu amajliju
ženi u ruku. „To će ga zaštititi... od đavola.“ Pročistila sam grlo. „Tada ne
morate da brinete za njega, čak i ako opet dobije napad, pregrmeće on to.“
Tada sam otišla, osećajući se odjednom izuzetno blesavo i pomalo
zadovoljno usred prave poplave zahvaljivanja. Nisam bila sigurna da li
postajem bolji lekar ili samo uvežbaniji šarlatan. Pa ipak, ako nisam mogla
mnogo da učinim za Rabija, mogla sam da pomognem njegovoj majci – ili bar
da joj omogućim da ona pomogne sebi. Lečenje dolazi od izlečenih; ne od
lekara. Toliko me je Rajmon naučio.

512
 „
*****

Posle toga sam izašla iz kuće da obavljam svoje dnevne posete, svraćajući u dve
kolibe blizu zapadnog kraja farme. Sve je bilo u redu kod Kirbija i Veston
Frejzera, pa sam ubrzo pošla nazad kući. Na prevoju sam sela pod veliku bukvu
da malo predahnem pre dugog pešačenja nazad. Sunce se spuštalo na nebu, ali
još nije stiglo do vrhova borova povrh grebena zapadno od Lalibroha. Još je bilo
kasno popodne i svet je blistao od boja kasne jeseni.
Oboreno bukovo deblo je bilo hladno i klizavo ispod mene, ali se podosta
lišća još držalo, požutelog i skvrčenog, za drvo iznad. Oslonila sam se pozadi
na glatku koru drveta i zažmurila, prigušujući blistavo svetlo zrelih ječmenih
polja u tamnocrveni sjaj iza kapaka.
Od zagušljivog zatvorenog prostora napoličarskih koliba dobila sam
glavobolju. Naslonila sam glavu na glatku koru i počela da dišem polako i
duboko, puštajući svež vazduh da mi ispunjava pluća, započinjući ono što sam
smatrala odlaskom u krpe.
To je bio moj nesavršeni pokušaj da prizovem osećanje kakvo je stvarao
onaj proces koji mi je majstor Rajmon pokazao u L’Hôpital des Anges-,
prizivanje izgleda i osećaja svakog delića mog tela, zamišljanje kako tačno razni
organi i sistemi izgledaju i funkcionišu kada rade kako treba.
Sedela sam u tišini, ruku labavih u krilu, i slušala kucanje mog srca. Kucalo
je brzo od napora zbog uspona, ali je ubrzo usporilo na ritam mirovanja. Jesenji
vetrić je digao vitice moje kose sa vrata i ohladio moje zažarene obraze.
Sedela sam žmureći i pratila putanju svoje krvi, iz tajnih komora sa
debelim zidovima mog srca, plavo-purpurnu kroz plućnu arteriju, ali brzo sve
crveniju kako plućni mehuri oslobađaju svoj tovar kiseonika. Zatim napolje u
udarnom talasu kroz luk aorte i u ludoj trci naviše i dole i napolje, kroz
karotide, renalne i supklavikularne arterije. Do najmanjih kapilara, rascvetanih
ispod površine kože, pratila sam put svoje krvi kroz sisteme mog tela, pamteći
osećaj savršenstva, zdravlja. Mira.
Sedela sam mirno i disala polako, osećajući se umorno i teško kao da sam
se upravo podigla iz ljubavnog čina. Osećala sam da mi je koža tanka, usne
malo natečene, a pritisak odeće bio je nalik dodiru Džejmijevih ruku. Nije bio
slučajan izbor što je prizvao njegovo ime da bi me izlečio.

513
 Bilo da je reč o mentalnom ili fizičkom zdravlju, ljubav prema njemu bila
je za mene nužna poput daha ili krvi. Moj mozak se okretao njemu bilo da
spavam ili sam budna, i nalazeći ga postajao je zadovoljan. Telo mi se
zacrvenelo i zasjalo i, kako je potpuno živnulo, žudelo je za njim.
Glavobolja je nestala. Sedela sam još malo i polako disala. Zatim sam se
digla na noge i otpešačila niz brdo prema kući.
Nikada, zapravo, nisam imala dom. Siroče od pete godine, narednih
trinaest godina sam živela životom akademske skitnice sa stricem Lambom. U
šatorima na prašnjavim ravnicama, u pećinama u brdima, u pometenim i
ukrašenim odajama jedne prazne piramide, Kventin Lambert Bošam, mr, dr
sci, FRAS“, itd, uspostavio je niz privremenih kampova u kojima je obavljao
arheološki posao koji će ga učiniti slavnim i mnogo pre nego što je
automobilska nesreća okončala život njegovog brata i mene bacila u njegov.
Od onih koje ne mogu uzdrmati sitni detalji kao što je bratanica koja je ostala
siroče, stric Lamb me je istog časa upisao u školu internatskog tipa.
FRAS = član Kraljevske akademije nauka (prim, prev.)
Od onih koji hirove sudbine ne prihvataju bez borbe, apsolutno sam odbila
da je pohađam. I, prepoznajući u meni nešto čega je sam imao u izobilju, stric
Lamb je slegnuo ramenima i prema odluci koju je doneo u deliću sekunde,
odveo me zauvek iz sveta reda i rutine, sabiranja, čistih čaršava i svakodnevnog
kupanja, da ga pratim u potucanju po svetu.
Skitnički život se nastavio sa Frenkom, iako smo prešli sa terena na
univerzitete, pošto istoričari svoje kopanje obično obavljaju u zatvorenom.
Tako je početak rata 1939. za mene predstavljao manji poremećaj nego za
većinu.
Preselila sam se iz našeg poslednjeg unajmljenog stana u smeštaj za mlade
sestre u bolnici Pembrouk, a odatle u poljsku bolnicu u Francuskoj, pa nazad
u Pembrouk pred kraj rata. A tada je usledilo onih nekoliko kratkih meseci sa
Frenkom, pre nego što smo došli u Škotsku u pokušaju da se zbližimo. Samo
da bismo se pogubili zauvek, kada sam zakoračila u kameni krug, kroz ludilo i
skroz na drugu stranu, u prošlost koja mi je sada sadašnjost.
Zato je bilo prilično čudno, i divno, da se probudim u spavaćoj sobi u
Lalibrohu pored Džejmija i uvidim, dok sam posmatrala kako zora dodiruje
njegovo uspavano lice, da je on rođen u ovom krevetu.
514
 „
Svi zvuci u kući, od škripanja zadnjeg stepeništa pod nogama služavke koja
je poranila do dobovanja kiše po pločama škriljca, bili su zvuci koje je čuo
hiljadama puta ranije – slušao ih toliko puta da ih više i nije čuo. Ja jesam.
Njegova majka Elen je posadila žbun kasnih ruža pored ulaznih vrata.
Njihov slabašan, bogat miris je strujao uz zidove kuće do prozora spavaće sobe.
Bilo je to kao da se pruža ona sama da ga lagano dodirne u prolazu. Da dodirne
i mene, takođe, u znak dobrodošlice.
Iza same kuće je ležao Lalibroh; polja i ambari i selo i kućice. Pecao je u
potoku koji teče sa brda, penjao se na hrastove i visoke ariše koji su nestajali u
ognjištima koliba. Ovo je bilo njegovo mesto.
Mada je i on živeo sa ometanjima i promenama. Hapšenje, beg u hajdučiju;
život vojnika najamnika bez korena. Ponovo hapšenje, robija i mučenje, i beg
u tek nedavno okončano izgnanstvo. Ali on je živeo na jednom mestu svojih
prvih četrnaest godina. I čak i u tom uzrastu, kada je u skladu sa običajima
poslat na dvogodišnje usvajanje kod brata svoje majke, Dugala Makenzija, to
je bio deo životnog paketa koji čeka čoveka koji će se vratiti da zauvek živi na
svojoj zemlji, da brine za svoje napoličare i imanje, da bude deo većeg
organizma. Stalnost je bila njegova sudbina.
Mada je postojao taj interval odsustva i iskustvo o stvarima izvan granica
Lalibroha, čak i izvan stenovitih obala Škotske. Džejmi je razgovarao sa
kraljevima, došao u dodir sa pravom, trgovinom, video avanture i nasilje i
magiju. Kada se granice doma jednom prekorače, da li sudbina može biti
dovoljna da ga zadrži? pitala sam se.
Kada sam sišla sa brda, ugledala sam ga dole kako diže ogromno kamenje
popravljajući oštećenje u kamenom nasipu koji je oivičavao jednu manju njivu.
Blizu njega je na zemlji ležao par zečeva, gotovo očišćenih, ali još ne odranih.
„‘Dom je mornar, domu se vraća s mora, kao lovac iz brda’“, citirala sam,
smešeći mu se kada sam mu prišla.
Uzvratio je osmehom, obrisao znoj sa čela, a onda se pretvarao da se trese.
„Ne pominji mi more, Sasenah. Jutros sam video dve male dame kako plove
na komadu drveta u jezercu kod vodenice i zamalo da povratim doručak već
od samog pogleda na to.“
Nasmejala sam se. „Da li to znači da te ništa ne vuče u Francusku?“

515
 „Pobogu, ne. Čak ni konjak.“ Podigao je i poslednji kamen navrh zida i
nagurao ga na mesto.
„Ideš nazad kući?“
„Da. Hoćeš li da ponesem zečeve?“
Odmahnuo je glavom i sagnuo se da ih pokupi. „Nema potrebe; i ja se
vraćam. Ijanu treba pomoć oko novog trapa za krompire.“
Prvi zasad krompira ikada posađen u Lalibrohu trebalo je povaditi za
nekoliko dana, i – na moj malodušni i nestručni savet – kopao se mali trap da
se smeste. Imala sam upadljivo pomešana osećanja svaki put kada bih
pogledala u polja krompira. Sa jedne strane sam osećala ponos zbog
razgranatih, lisnatih puzavica koje su ih pokrivale. Sa druge, osećala sam
potpunu paniku od pomisli da šezdeset porodica može zavisiti od onoga što
leži ispod tih puzavica da bi preživele zimu. Bilo je to na moj savet – dat na
brzinu pre godinu dana – da je njiva prvoklasnog ječma zasejana krompirom,
kulturom do tada nepoznatom u Hajlendsu.
Znala sam da će s vremenom krompir postati osnovna namirnica u
Hajlendsu, manje podložan biljnim bolestima i podbačaju nego ovas i ječam.
Znati to iz pasusa davno pročitanog u udžbeniku geografije bilo je mnogo
drugačije od svesnog preuzimanja odgovornosti za živote ljudi koji treba da
jedu tu namirnicu.
Pitala sam se da li preuzimanje rizika za druge postaje lakše sa sticanjem
prakse. Džejmi je to radio rutinski, upravljajući zbivanjima na imanju i
napoličarima kao da je rođen za to. Ali, naravno, on jeste bio rođen za to.
„Da li je trap pri kraju?“, upitala sam.
„O, da. Ijan je sredio da se naprave vrata, a jama je gotovo iskopana. Reč je
samo o tome da ima meke zemlje kod zadnjeg kraja, pa mu se proteza
zaglavljuje kada stoji tamo.“ Iako se Ijan veoma dobro snalazio sa drvenom
protezom koju je nosio umesto donjeg dela desne noge, ona je povremeno bila
nezgrapna u ovakvim situacijama.
Džejmi je zamišljeno pogledao u brdo iza nas. „Moramo da završimo trap
i pokrijemo ga do noći – padaće kiša pre zore.“
Okrenula sam se i pogledala na istu stranu. Ništa se nije videlo na strmini
sem trave i strnjika, ponekog drveta i kamenih šavova od granita čiji su se
grebeni poput kostiju probijali kroz dronjavu vegetaciju.
516
 „
„Kako, pobogu, možeš to da znaš?“
Nasmešio se, pokazujući bradom uzbrdo. „Vidiš li onaj mali hrast? I jasen
blizu njega?“
Pogledala sam drveće, zbunjena. „Da. Šta sa njima?“
„Lišće, Sasenah. Vidiš kako oba drveta izgledaju svetlije nego obično? Kada
u vazduhu ima vlage, lišće hrasta i jasena će se okrenuti, tako da mu vidiš donju
stranu. Celo drvo deluje za nekoliko nijansi svetlije.“
„Valjda je tako“, sumnjičavo sam se složila. „Naravno, ako znaš koje je boje
inače.“
Džejmi se nasmejao i uzeo me za ruku. „Možda nemam sluha za muziku,
Sasenah, ali imam oči u glavi. I to drveće sam video možda deset hiljada puta,
po svakakvom vremenu.“
Od polja je bio dosta dug put do kuće i pešačili smo u tišini veći njegov
deo, uživajući u kratkoj toploti popodnevnog sunca na našim leđima.
Omirisala sam vazduh i pomislila da je Džejmi verovatno u pravu u pogledu
dolaska kiše – svi uobičajeni jesenji mirisi su bili pojačani, od jetkog mirisa
smole borova do prašnjavog mirisa zrelog žita. Pomislila sam da sigurno i sama
nešto učim; hvatam sklad sa ritmovima, prizorima i mirisima Lalibroha. Možda
ću ih s vremenom upoznati onako dobro kao Džejmi. Kratko sam mu stegla
ruku i osetila pritisak njegove šake na svojoj kao odgovor.
„Da li tebi nedostaje Francuska, Sasenah?“, iznenada je upitao.
„Ne“, preneraženo sam odgovorila. „Zašto?“
Slegnuo je ramenima, ne gledajući u mene. „Pa, samo sam razmišljao dok
sam te gledao kako silaziš niz brdo sa korpom preko ramena, kako izgledaš
mršavo sa suncem u smeđoj kosi. Pomislio sam da izgledaš kao da si ovde
odrasla, kao i ove mlade stabljike – kao da si oduvek bila deo ovog mesta. A
onda me je pogodila pomisao da tebi Lalibroh može izgledati kao bedno malo
mesto. Ovde nema grandioznog života kao u Francuskoj; čak ni zanimljivog
posla, kakav si imala u onoj bolnici.“ Sramežljivo je pogledao u mene.
„Pretpostavljam da brinem da će ti ovde postati dosadno – s
vremenom.“ Sačekala sam sa odgovorom, mada to nije bilo nešto
o čemu treba razmišljati.
„S vremenom“, oprezno sam rekla. „Džejmi – videla sam mnogo toga u
svom životu i bila sam na mnogim mestima.
517
 Tamo odakle dolazim – bilo je stvari koje mi ponekad nedostaju. Volela bih
da se opet provozam londonskim autobusom ili da podignem slušalicu telefona
i porazgovaram sa nekim ko je daleko. Volela bih da odvrnem slavinu i imam
toplu vodu, a ne da vodu nosim sa izvora i grejem je u kazanu. Volela bih sve
to – ali mi nije potrebno. Što se grandioznog života tiče, nisam ga želela ni kad
sam ga imala. Lepa odeća je fina stvar, ali ako tračarenje i spletkarenje i brige i
blesave zabave i sitna pravila etikecije idu sa tim... ne. Radije bih živela u svojoj
odeći i govorila šta hoću.“
Na to se nasmejao, a ja sam mu ponovo stegla ruku.
„Što se posla tiče... ima posla ovde za mene.“ Kratko sam pogledala u korpu
sa biljem i lekovima. „Mogu da budem od koristi. I nedostaje mi majka
Hildegard i moji drugi prijatelji – pa, nije brzo kao telefon, ali uvek ostaju
pisma.“
Stala sam, držeći njegovu ruku, i podigla pogled u njega. Sunce je zalazilo
i svetlo mu je pozlatilo jednu stranu lica, ističući snažne kosti kao na reljefu.
„Džejmi... Hoću samo da budem tamo gde si ti. Ništa više.“
Stajao je nepomično na tren, a onda se nagnuo i veoma nežno me poljubio
u čelo.

*****

„Baš je smešno“, rekla sam kada smo prešli prevoj poslednjeg malog brda na
putu prema kući. „Upravo sam se pitala isto to u vezi sa tobom. Da li ćeš ovde
biti srećan posle onoga što si radio u Francuskoj.“
Smeškao se, pomalo snuždeno, i pogledao prema kući, njena tri nivoa
tesanog belog kamena koji su svetlucali zlatno i mrko na svetlu zalazećeg
sunca.
„Pa ovo je dom, Sasenah. To je moje mesto.“
Nežno sam ga dodirnula po ruci. „I ti si rođen da ti pripada, hoćeš da
kažeš?“
Duboko je udahnuo i pružio ruku da je osloni na drvenu tarabu koja je
donju njivu razdvajala od okućnice.

518
 „
„Zapravo nisam rođen da mi pripada, Sasenah. Po svim pravilima, trebalo
je da naslednik bude Vili. Da je on poživeo, verujem da bih postao vojnik – ili
možda trgovac, kao Džared.“
Vili, Džejmijev stariji brat, umro je od velikih boginja kada mu je bilo
jedanaest godina, ostavljajući svom mlađem bratu, koji je imao šest, da bude
naslednik Lalibroha.
Nekako čudno je slegnuo ramenima, kao da tim pokretom pokušava da
smanji pritisak košulje na svoja ramena. To je bio gest koji je pravio kada mu
je neprijatno ili kad je nesiguran; mesecima ga nisam videla da to radi.
„Ali Vili je umro. I tako sam ja zemljoposednik.“ Pogledao me je, pomalo
stidljivo, a onda posegnuo u svoju torbicu i nešto izvukao. Mala zmija od
trešnjevog drveta koju mu je Vili izdeljao kao rođendanski poklon ležala mu je
na dlanu, glave savijene kao da je iznenađena što za njom sledi rep.
Džejmi je nežno milovao zmijicu; drvo je bilo sjajno i uglačano od dodira,
krivine tela su svetiucale poput krljušti u ranom sumraku.
„Razgovaram sa Vilijem, ponekad, u mislima“, kazao je Džejmi. Iskrivio je
zmiju na dlanu. „Da si poživeo, brate, da si ti bio gospodar kako je trebalo da
bude, da li bi učinio isto što i ja? Ili bi to umeo bolje?“ Pogledao je u mene,
malo crveneći. „Da li to zvuči blesavo?“
„Ne.“ Vrhom prsta sam dotakla glatku zmijinu glavu. Jasan piskav zov
poljske ševe dopro je sa udaljenog polja, tanušan kao kristal u večernjem
vazduhu.
„Ja radim isto“, tiho sam rekla trenutak kasnije. „Sa stricem Lambom. I sa
mojim roditeljima. Naročito sa majkom. Ja... ja nisam često mislila na nju kada
sam bila mlađa, tek ponekad bih maštala o nekom toplom i mekom, sa divnim
melodičnim glasom. Ali kad sam bila bolesna, kasnije... Sudbina – ponekad sam
zamišljala da je tu. Sa mnom.“ Nagli nalet žaljenja me je preplavio, prisećanje
na skorašnje i davnašnje gubitke.
Džejmi je nežno dodirnuo moje lice, brišući suzu koja se javila u uglu
jednog oka i samo što se nije skotrljala.
„Ponekad mislim da nas mrtvi pamte, kao mi njih“, tiho je rekao.
„Hajdemo, Sasenah. Hajde da malo prošetamo, ima vremena do večere.“
Uhvatio me je pod ruku, privukao uza se i okrenuli smo duž ograde,
koračajući polako dok je suva trava šuškala o moju suknju.
519
 „Znam na šta misliš, Sasenah“, kazao je Džejmi. „Ponekad čujem glas mog
oca, u ambaru ili na njivi. Obično kada i ne mislim na njega. Ali iznenada
okrenem glavu, kao da sam ga upravo čuo spolja kako se smeje sa nekim
napoličarom, ili iza mene kako smiruje konja.“ Naglo se nasmejao i klimnuo
prema uglu pašnjaka pred nama.
„Čudo je da ga ne čujem ovde, ali nikad i nisam.“
Bilo je to sasvim neupadljivo mesto, drvena kapija u kamenom zidu koji je
išao paralelno sa putem.
„Stvarno? Šta je obično tu govorio?“
„To je obično glasilo: ‘Ako si završio s pričom, Džejmi, okreni se i presavij’.“
Smejali smo se, zastajući da se oslonimo o ogradu. Nagnula sam se bliže,
čkiljeći u drvo.
„Znači, tu si dobijao batine? Ne vidim nikakve tragove zuba“, rekla sam.
„Ne, nije bilo tako gadno“, rekao je smejući se. Privrženo je prešao rukom
preko izlizane pritke od jasena.
„Ponekad bi nam se iverje zabilo u prste, Ijanu i meni. Posle bismo otišli
do kuće i gđa Kruk ili Dženi bi nam ih izvlačile – grdeći nas sve vreme.“
Pogledao je prema gospodarskoj kući gde su svi prozori u prizemlju bacali
svetlo u noć koja je postajala sve gušća. Tamni obrisi su brzo promicali iza
prozora; male, brze senke u prozorima kuhinje gde su gđa Kruk i sluškinje
spremale večeru. Jedan krupan obris, visok i vitak kao pritka, iznenada se
pojavio na prozoru gostinske sobe. Ijan je stajao na tren, njegova silueta se
pojavila na svetlu kao da ju je prizvalo Džejmijevo prisećanje. Zatim je navukao
zavese i prozor se zatamneo u mekši, skriveni sjaj.
„Uvek mi je bilo drago kada je Ijan bio sa mnom“, kazao je Džejmi i dalje
gledajući prema kući. „Kada bi nas uhvatili u nekom nestašluku i istreskali zbog
toga, hoću da kažem.“ „Jad je prijatniji u društvu?“, rekla sam, smešeći se.
„Pomalo. Nisam se osećao tako rdavo kada smo bili nas dvojica da
podelimo krivicu. Ali je više bilo to što sam uvek mogao računati da će on
praviti veliku buku.“
„Šta, da se dernja, misliš?“
„Aha. Uvek je zavijao i rastezao nešto užasno, a ja sam znao da će to raditi
pa nisam osećao toliki stid zbog sopstvene buke, ako sam morao da vrištim.“

520
 „
Već je bilo previše tamno da bi se videlo njegovo lice, ali sam ipak mogla da
vidim gest nalik sleganju ramenima kao kada je postiđen ili mu je neprijatno.
„Uvek sam pokušavao da ne vičem, naravno, ali nije mi uvek uspevalo. Ako
je moj tata smatrao da me vredi izlupati, mislio je da vredi to i obaviti kako
valja. A Ijanov otac je imao desnicu kao trup drveta.“
„Znaš“, rekla sam, gledajući dole prema kući. „Nikada nisam o tome
posebno razmišljala, ali zašto li te je, pobogu, otac tukao ovde napolju, Džejmi?
Sigurno ima dovoljno prostora u kući ili u ambaru.“
Džejmi je na trenutak ćutao, a zatim opet slegnuo ramenima.
„Nikada ga nisam pitao. Ali pretpostavljam da je to bilo nešto slično
francuskom kralju.“ Francuskom kralju?“ Ovo se toliko nije uklapalo u
dosadašnju priču da sam bila zatečena.
„Aha. Ne znam“, suvo je rekao, „zašto baš mora da se pere i oblači i prazni
creva pred publikom, ali mogu da ti kažem da je vrlo ponižavajuće iskustvo kad
moraš da stojiš tamo i objašnjavaš nekom od napoličara tvog oca šta si to
uradio i zaslužio da ti vošte dupe.“
„Mogu zamisliti“, rekla sam, a saosećanje mi se mešalo sa potrebom da se
nasmejem. „Jer ćeš ti postati gazda, hoćeš da kažeš? Zato te je terao da to
obavljate ovde?“
„Pretpostavljam da je tako. Da bi napoličari znali da razumem pravdu – bar
preko svojih leđa.“

521
 32

Polje snova

jiva je bila poorana uobičajenim štraftama, visokim rubovima

nagomilane zemlje, sa dubokim brazdama između. Te štrafte su
sezale do kolena, tako da bi čovek hodajući niz brazde mogao lako
da ručno seje po vrhu grebena. Napravljene su za sejanje ječma ili
ovsa i niko nije video razlog da nešto menja za setvu krompira. „Tamo je rečeno
‘brdašca’“, kazao je Ijan, zureći preko olistalog prostranstva njive
pod krompirom, „ali sam mislio da će i štrafte moći da posluže. Izgleda da su
brdašca služila da sačuvaju da plodovi ne istrunu od previše vode, a stara njiva
sa visokim štraftama će, izgleda, biti podjednako dobra.“
„To zvuči razumno“, složio se Džejmi. „Izgleda da gornji krajevi bujaju i
ovako. A da li taj čovek kaže kako znaš kada treba da sve to iskopaš?“
Zadužen da posadi krompir u zemlji gde nijedan krompir nikada nije
viđen, Ijan je postupao metodično i logično, šaljući nekoga u Edinburg po
krompir za sejanje i po knjigu o tom sađenju. U dogledno vreme se pojavila i
knjiga „Naučna rasprava o poljoprivrednim metodama“ od ser Voltera
O’Baniona Rajlija, u kojoj je mali odeljak govorio o načinu uzgoja krompira
kakav se već primenjuje u Irskoj.
Ijan je ovu pozamašnu knjižurinu nosio ispod miške – Dženi mi je rekla da
ni ne pomišlja da njivi s krompirom priđe bez nje, za slučaj da naleti na neko
problematično pitanje o filozofiji ili tehnici dok je tamo – i sada ju je otvorio,
stežući je jednom podlakticom dok je iz torbice vadio naočare za čitanje. One
su pripadale njegovom pokojnom ocu – mali stakleni krugovi stavljeni u žičani
okvir i obično ih je nosio navrh nosa, tako da je izgledao kao veoma ozbiljna
mlada roda.
„Skupljanje prinosa treba preduzeti istovremeno sa pojavom prvih zimskih
gusaka“, pročitao je, a onda je podigao pogled optužujuće čkiljeći preko
naočara u njivu krompira, kao da očekuje da glave pomenutih gusaka provire
između brazdi.
522
 „
„Zimske guske?“ Džejmi je namršteno piljio u knjigu preko Ijanovog
ramena. „Na koje guske je mislio? Divlje guske? Ali njih viđaš preko cele
godine. To ne može biti tačno.“
Ijan je slegnuo ramenima. „Možda ih u Irskoj viđaš samo preko zime. Ili je
to možda neka irska vrsta guske na koju misli, a ne naše divlje guske.“
Džejmi je frknuo. „Pa, to će nam pomoći onoliko. Kaže li nešto korisno?
Ijan je prstom pratio štampane redove, nemo pomerajući usne. Do tog časa
smo skupili grupicu napoličara koji su bili zadivljeni ovim novim pristupom
poljoprivredi.
„Krompire ne možeš vaditi kada je mokro“, obavestio nas je Ijan, mameći
još jače Džejmijevo frktanje.
„Hmm“, mrmljao je Ijan za sebe. „Truljenje krompira, krompirove bube –
nismo imali nikakve krompirove bube, valjda je to sreća – krompirove
puzavice... umm, ne, to je samo ono šta treba raditi ako puzavice venu.
Krompirova snet – to ne možemo da kažemo da li imamo dok ne vidimo
krompire. Seme krompira, skladištenje krompira...“
Nestrpljiv, Džejmi se okrenuo od Ijana, ruku stavljenih na kukove.
„Naučno gajenje, eh?“, upitao je. Besno je pogledao u njivu tamnozelenih,
lisnatih puzavica. „Pretpostavljam da je i suviše prokleto naučno da bi se
objasnilo kada je taj užas spreman za jelo!“
Fergus, koji se vukao za Džejmijem kao i obično, digao je pogled sa
gusenice koja je veoma sporo puzila po njegovom kažiprstu.
„Zašto prosto ne iskopate jedan i pogledate?“, upitao je.
Džejmi je na tren zurio u Fergusa. Usta su mu se otvorila, ali nikakav zvuk
nije izašao. Zatvorio ih je, nežno potapšao Fergusa po glavi i otišao da dohvati
vile koje su stajale uz ogradu.
Seljaci, svi koji su pomagali da se zasadi i pazi njiva pod upravom Ijana –
kome je asistirao ser Valter – skupili su se da vide rezultate svog truda.
Džejmi je odabrao veliku i bujnu puzavicu uz rub njive i pažljivo postavio
vile blizu njenog korenja. Vidljivo zadržavajući dah, nagazio je na vile i gurnuo.
Njeni zupci su polako kliznuli u vlažnu smeđu zemlju.
Ja sam zadržavala dah. Od ovog eksperimenta je zavisilo mnogo toga, ne
samo reputacija ser Valtera O’Baniona Rajlija. Ili moja, ako ćemo pravo.

523
 Džejmi i Ijan su potvrdili da je prinos ječma ove godine bio manji od
normalnog, mada i dalje dovoljan za potrebe stanovnika Lalibroha. Ipak, još
jedna loša godina bi iscrpla oskudne rezerve žita. Za hajlendsko imanje,
Lalibroh je bio prosperitetan – ali to se moglo reći samo u poređenju sa ostalim
hajlendskim farmama. Uspešno gajenje krompira bi lako moglo predstavljati
razliku između gladi i obilja za narod Lalibroha tokom naredne dve godine.
Džejmi je petom gurnuo nadole, i oslonio se na držalje vila. Zemlja se
zdrobila i popucala oko stabljike, i uz iznenadno kidanje puzavica se podigla i
zemlja je pokazala svoju darežljivost.
Kolektivno „Ah!“ se začulo od posmatrača na pojavu mnoštva smeđih
loptica koje su se držale za korenje iščupane puzavice. I Ijan i ja smo pali na
kolena da preturamo po zemlji u potrazi za krompirima koji su se otkinuli od
stabljike.
„Uspelo je!“, uporno je ponavljao Ijan dok je iz zemlje izvlačio krompir za
krompirom.
„Pogledaj to! Vidiš li koliki su?“
„Da, a vidi ovaj!“, oduševljeno sam uzviknula, razmahujući krompirom
veličine obe moje pesnice skupljene zajedno.
Na kraju smo proizvod naše uzorne stabljike spakovali u korpu; možda
deset krompira dobre veličine, nekih dvadeset pet onih veličine pesnice i
mnogo manjih veličine loptice za golf.
„Šta misliš?“ Džejmi je upitno proučavao našu zbirku. „Da li treba ostale da
ostavimo da bi mali još porasli? Ili da ih povadimo sada, pre mrazeva?“
Ijan je odsutno napipavao svoje naočare, a onda se setio da je ser Valter
ostao pored ograde, i odustao od te ideje. Odmahnuo je glavom.
„Ne, mislim da je ovako dobro“, rekao je. „Knjiga kaže da raspare zadržimo
za seme za dogodine. Trebaće nam mnogo takvih.“ Uputio mi je oduševljeni
osmeh olakšanja, a pramenovi guste, ravne smeđe kose padali su mu na čelo.
Po licu je imao fleke od zemlje.
Jedna od seljanki se naginjala preko korpe, zagledajući sadržinu. Nesigurno
je ispružila prst i bocnula jedan krompir.
„Jedeš ih, kažeš?“ Skeptično je podigla obrvu. „Ne vidim kako ih u vodenici
možeš samleti za hleb ili kašu.“
„Pa ne verujem da se melju, gospodo Marej“, učtivo je objasnio Džejmi.
524
 „
„Oh, tako?“ Zena je kritički čkiljila u korpu. „Šta onda radite s njima?“
„Pa, treba...“ Počeo je Džejmi, a onda stao. Meni je palo na pamet, kao što
je nesumnjivo i njemu, da je on jeo krompire u Francuskoj, ali sigurno nikada
nije gledao kako se spremaju. Sakrila sam osmeh dok je bespomoćno zurio u
blatom ulepljeni krompir u ruci. Ijan je takođe zurio u povrće – ser Valter je
očito prećutao temu pripremanja krompira.
„Peku se.“ Ponovo je Fergus priskočio u pomoć, iskačući ispod Džejmijeve
ruke. Mljacnuo je usnama već od samog pogleda na krompir. „Stave se u žar
vatre. Jedu se sa solju. Dobro dođe i puter, ako ga imate.“
„Imamo“, rekao je Džejmi kome je laknulo. Gurnuo je krompir gđi Marej,
kao da jedva čeka da ga se resi. „Peku se“, odlučno ju je obavestio.
„A mogu i da se kuvaju“, dala sam svoj doprinos. „Ili se ulupaju s mlekom.
Ili se prže. Ili ih iseckate i stavite u supu. Vrlo upotrebljivo povrće, krompir.“
„Tako kaže knjiga“, promrmljao je Ijan sa zadovoljstvom.
Džejmi je pogledao u mene i ugao usana mu se iskrivio u osmeh.
„Nikada mi nisi rekla da znaš da kuvaš, Sasenah.“
„Ja to ne bih baš nazvala kuvanjem“, rekla sam, „ali sigurno umem da
obarim krompir.“
„Dobro.“ Džejmi je bacio pogled na grupu napoličara i njihovih žena koji
su predavali krompire iz ruke u ruku, zagledajući ih sumnjičavo. Bučno je
pljesnuo rukama da privuče pažnju.
„Večeraćemo ovde pored njive“, rekao im je. „Donesite drva za vatru, Tome
i Vili, a gđo Vili, da li biste bili tako ljubazni da donesete svoj veliki kotao? Aha,
tako je dobro, neko od muških će vam pomoći da ga donesete. Ti, Kinkejde...“
Okrenuo se jednom od mladih muškaraca i mahnuo prema grupici koliba pod
drvećem. „Idi i reci svima – imamo krompir za večeru!“
I tako sam, uz Dženinu pomoć i uz deset vedara mleka iz štale, tri pileta
uhvaćena u živinarniku i pedesetak praziluka iz bašte, nadgledala pripremanje
kokošije supe s prazilukom i pečenog krompira za gospodara i meštane
Lalibroha.
Sunce je već zašlo za horizont do vremena kada je hrana bila spremna, ali
je nebo i dalje bilo svetlo sa prugama crvene i zlatne koje su prosecale kroz
tamne grane borika na brdu. Bilo je malo oklevanja kada su se napoličari našli
licem u lice sa predloženim dodatkom njihovoj ishrani, ali je svečana atmosfera
525
– čemu je pomoglo pametno prineto burence domaćeg viskija – prevladala sve
strepnje pa je ubrzo zemljište pored njive krompira bilo preplavljeno prilikama
onih koji su se zatekli na neplaniranoj večeri, pognutih nad činijom koju su
držali na kolenu.
„Šta ti misliš, Dorkase?“, čula sam neku ženu kako pita svog suseda. „Ukus
je pomalo čudan, zar ne?“
Prozvani Dorkas je klimnuo glavom i progutao pre nego što je odgovorio.
„Aha, jeste. Ali je gazda pojeo šest ovih do sada i još ga nisu ubili.“
Reakcija muškaraca i dece je bila znatno razdraganija, verovatno zbog
izdašnih količina putera koji je poslužen sa krompirima.
„Muški bi jeli i konjski izmet da ga poslužiš sa puterom“, kazala je Dženi
komentarišući o muškarcima. „Pun stomak i mesto gde mogu da legnu kad se
napiju, to je sve što traže od života.“
„Pravo je čudo što izlaziš na kraj sa Džejmijem i sa mnom“, zadirkivao ju
je Ijan kada je to čuo, „ako se ima u vidu da imaš tako loše mišljenje o
muškarcima.“
Dženi je mahnula kutlačom ka mužu i bratu, koji su jedan do drugog sedeli
na zemlji blizu kotla.
„Oh, vas dvojica niste ‘muškarci’.“
Ijanove čupave obrve su poletele naviše, a i Džejmijeve gušće i riđe su
učinile isto.
„Oh, nismo? Pa, šta smo onda?“, hteo je da zna Ijan.
Dženi mu se okrenula sa osmehom, beli zubi su blesnuli pri svetlosti vatre.
Potapšala je Džejmija po glavi i spustila poljubac Ijanu na čelo. „Vi ste moji“,
rekla je.

*****

Posle večere jedan muškarac je zapevao. Drugi je doneo frulu i pridružio mu

se, zvukom koji je bio slabašan ali prodoran u hladnoj jesenjoj večeri. Vazduh
je bio hladnjikav, ali nije bilo vetra i bilo nam je prilično prijatno onako
umotanim u šalove i ćebad, skupljenim u male porodične grupe oko vatre.
Vatru su pojačali posle kuvanja, i ona je sada prilično uspevala da osvetli tamu.

526
 „
Bilo je toplo, mada ne baš aktivno u našoj porodičnoj grupi. Ijan je otišao
da donese još naramak drva, a beba Megi se držala za majku, terajući svog
starijeg brata da utočište i telesnu toplotu potraži negde drugde.
„Zabošću te naglavačke u onaj kotao pa ćeš prestati da me bockaš po
jajima“, obavestio je
Džejmi svog sestrića koji se vrpoljio u krilu svog ujaka. „Šta te je spopalo – imaš
mrave u gaćama?“
To propitivanje je dečak ispratio naletom kikotanja i očitim trudom da se
zabije u stomak svog domaćina. Džejmi je grabio po mraku u namerno
nespretnim pokušajima da svog imenjaka dograbi za ruke i noge, a onda je ruke
obavio oko dečaka i naglo se prevrnuo na njega, isterujući zaprepašćeni usklik
zadovoljstva od malog Džejmija.
Džejmi je prikucao sestrića za zemlju i držao ga tamo jednom rukom dok
je drugom napipavao po mraku. Kada je uz zadovoljno brundanje dohvatio
šaku mokre trave, podigao se dovoljno da travu nagura kroz kragnu košulje
malog Džejmija, koji je kikotanje zamenio vrištanjem, podjednako
zadovoljnim.
„Hajde sad“, kazao je Džejmi skotrljavajući se sa dečaka. „Idi sada i malo
gnjavi svoju tetku.“
Mali Džejmi je poslušno dopuzao do mene i dalje se kikoćući, i smestio mi
se u krilo pod nabore ogrtača. Sedeo je prilično mirno za jednog dečaka od
gotovo četiri godine – što nije baš mnogo mirno, kada se sve ima u vidu – i
pustio mi je da uklonim travu iz njegove košulje.
„Ti lepo mirišeš, tetka“, rekao je, golicajući me po bradi svojim crnim
kovrdžama. „Kao hrana.“
„Hvala ti“, rekla sam. „Da li treba da shvatim da si opet gladan?“
„Aha. Ima li mleka?“
„Ima.“ Kada sam se istegla, jedva sam uspela da dohvatim keramički bokal.
Protresla sam ga, zaključila da u njemu nema dovoljno mleka da opravda
dohvatanje šolje, pa bokal nagnula i pridržala malom dečaku da pije.
Primirio se privremeno zaokupljen hranom, a mali dečak bio je težak na
mojoj butini, leđa oslonjenih na moju ruku dok je zdepastim rukama stezao
bokal.

527
 Poslednje kapi mleka su grgoljile iz bokala. Mali Džejmi se opustio i tiho
podrignuo jer se prejeo. Osećala sam kako toplota zrači iz njega, uz onaj nagli
porast temperature koji kod male dece najavljuje uspavljivanje. Umotala sam
ga ogrtačem i lagano ga ljuljala, tiho pevušeći uz pesmu kraj vatre. Kvržice
njegove kičme bile su okrugle i čvrste kao mermer pod mojim prstima.
„Zaspao je, zar ne?“ Krupna prilika velikog Džejmija pojavila se kraj mog
ramena, od svetla vatre mu je zasvetlucao balčak noža, a kosa poprimila
prigušenu boju bakra.
„Da“, rekla sam. „Bar se više ne vrpolji, pa mora da je tako. Ovo prilično liči
na držanje ogromne šunke.“
Džejmi se nasmejao, a onda se i on umirio. Osećala sam tvrdoću njegove
ruke koja se očešala o moju i toplinu njegovog tela kroz slojeve pleda.
Noćni vetar mi je gurnuo pramen kose na lice. Odgurnula sam ga i otkrila
da je mali Džejmi bio u pravu; ruke su mi mirisale na praziluk i puter, i na
brašnastu aromu sečenog krompira. Onako uspavan, bio je vrlo težak i, mada
mi je prijalo da ga držim, presecao mi je cirkulaciju u nogama. Pomerila sam
se malo, sa namerom da ga spustim u krilo.
„Ne mrdaj, Sasenah“, tiho se začuo Džejmijev glas, odmah uz mene. „Samo
na trenutak, mo duinne – budi mirna.“
Poslušno sam se smrznula u toj pozi dok me nije dotakao po ramenu.
„U redu je, Sasenah“, kazao je sa osmehom u glasu. „Samo si izgledala tako
divno, sa plamenom na licu i sa kosom koja se talasala na vetru. Hteo sam to
da zapamtim.“
Tada sam se okrenula licem ka njemu i nasmešila mu se preko tela deteta.
Noć je bila tamna i hladna, živa od ljudi svud okolo, ali tamo gde smo sedeli
nije bilo ničega osim svetlosti i toplote – i nas dvoje.

528
 „
33

Čuvar tvog brata

ergus je u početku zbivanja ćutljivo posmatrao iz ćoškova, ali je

ubrzo postao deo domaćinstva i preuzeo zvaničnu funkciju štalskog
momka, zajedno sa mladim Rabijem Maknabom.
Iako je Rabi bio godinu ili dve mlađi od Fergusa, bio je krupan koliko
i maleni Francuz i oni su ubrzo postali nerazdvojni prijatelji, osim onda kada
su se svađali – što se dešavalo dva do tri puta dnevno – i kada su pokušavali da
ubiju jedan drugog. Kad je sukob jednog jutra eskalirao u udaranje, šutiranje i
tuču uz zamahivanje pesnicama i kotrljanje po šupi za mleko tako da su se dve
zdele prevrnule i upropašćena je pavlaka, Džejmi je stvar uzeo u svoje ruke.
Odajući utisak kao da je dovoljno dugo trpeo, uhvatio je oba nevaljalka za
mršave vratove pa ih odveo u privatnost ambara gde je, pretpostavila sam,
prevazišao i poslednje eventualne tragove skrupula u pogledu fizičkog
kažnjavanja. Iz ambara je izašao krupnim koracima, odmahujući glavom i
zakopčavajući kaiš, i sa Ijanom odjahao naviše ka dolini Broh Morda. Dečaci su
se pojavili nešto kasnije, očito pokoreni i – udruženi zajedničkom mukom –
opet su postali najbolji prijatelji.
Zapravo, bili su dovoljno pokoreni da dozvole mladom Džejmiju da se vuče
za njima dok su obavljali svoja zaduženja. Kad sam pogledala kroz prozor
kasnije tog jutra, videla sam njih trojicu kako se u dvorištu igraju krpenjačom.
Bio je to hladan, maglovit dan i dah dečaka se dizao u mekim oblačićima dok
su jurcali i vikali.
„Finog jedrog malog momka imaš tamo“, napomenula sam Dženi, koja je
prebirala po korpi za krpljenje tražeći neko dugme. Podigla je pogled, videla u
šta gledam i nasmešila se.
„Oh, da, mali Džejmi je sladak momak.“ Došla je da mi se pridruži kraj
prozora, zagledana u igru dole.
„Pljunuti otac“, privrženo je napomenula, „ali će biti dosta širi u ramenima,
rekla bih. Možda će biti krupan na ujaka; vidiš li kolike su mu noge?“ Pomislila

529
sam da je ona verovatno u pravu. Iako je mali Džejmi sa svoje nepune četiri
godine još imao nabijenu zaobljenost bebe, noge su mu bile dugačke, a mala
leđa bila su široka i ravna od mišića. Imao je duge, elegantne kosti na svog
ujaka i odavao je isti utisak kao njegov imenjak, da je sačinjen od nečega što je
čvršće i žilavije nego meso.
Gledala sam kako mali dečak grabi loptu, spretno je hvata i baca je
dovoljno jako da prozuji pored glave Rabija Maknaba, koji je, vičući, otrčao da
je dohvati.
„Još po nečemu liči na svog ujaka“, rekla sam. „Mislim da ima šanse da i on
bude levoruk.“
„Oh, bože!“, rekla je Dženi i čelo joj se namrštilo dok je piljila u svoje
potomstvo. „Nadam se da neće, ali si možda u pravu.“ Odmahnula je glavom,
uzdišući.
„Bože, kad se samo setim svih nevolja kroz koje je jadni Džejmi prošao
zbog toga što je sve radio naopako! Svi su pokušavali da to promene, od mojih
roditelja do učitelja, ali je on bio tvrdoglav ko mazga, nije hteo da odstupi
nimalo. Pokušavali su svi, sem Ijanovog oca, ako ćemo pravo“, dodala je, kao
da se toga naknadno setila.
„On nije smatrao manom to što je neko levoruk?“, znatiželjno sam upitala,
svesna da je u to vreme vladalo mišljenje da je levorukost u najmanju ruku znak
zle sreće, a u najgoroj verziji da odražava zaposednutost đavolom. Džejmi je
pisao – uz teškoće – desnom rukom, jer su ga redovno tukli u školi što pero
hvata levom.
Dženi je odmahnula glavom, crne lokne su poskakivale pod njenom
maramom.
„Ne, čudan je to bio čovek, stari Džon Marej. Govorio je da bi, ako je bog
odabrao da tako podari snagu Džejmijevoj levoj ruci, bio greh odbijati takav
dar. A bio je retko vešt sa mačem, stari Džon, tako su pričali mom ocu, i puštao
je Džejmija da uči da se bori levom rukom.“
„Mislila sam da je Dugal Makenzi naučio Džejmija da se bori levom“, kazala
sam. Prilično me je zanimalo šta Dženi misli o svom ujaku Dugalu.
Klimnula je glavom, olizavši konac pre nego što ga je brzim potezom
proterala kroz ušice igle.

530
 „
„Aha, tako je, ali je to bilo kasnije, kada je Džejmi odrastao i otišao da živi
sa Dugalom. Ijanov otac je bio taj koji ga je naučio prvim zamasima.“ Nasmešila
se, pogleda prikovanog za košulju u svom krilu.
„Sećam se kada su bili mladi. Stari Džon je govorio Ijanu da je njegov
zadatak da stoji sa Džejmijeve desne strane jer u borbi mora da čuva slabiju
stranu svog poglavice. I stajao je – oni su to shvatili vrlo ozbiljno, njih dvojica.
I rekla bih da je stari Džon bio u pravu po tom pitanju“, dodala je odsecajući
višak konca. „Posle nekog vremena niko nije hteo da se bori s njima, čak ni
Maknabovi dečaci. I Džejmi i Ijan su bili pokrupni i žilavi borci, pa kad bi stali
rame uz rame, niko nije mogao da sredi taj par, čak i ako ih je bilo više.“
Iznenada se zasmejala i zagladila kovrdžu kose iza uva.
„Posmatraj ih nekad, kada zajedno idu po poljima. Ne verujem da su svesni
da i dalje to rade, ali rade. Džejmi uvek ode levo da bi Ijan mogao da zauzme
svoje mesto sa desne strane, da mu čuva slabiju stranu.“
Dženi je pogledala kroz prozor, košulja je na trenutak zaboravljena ležala
u krilu, pa je stavila ruku na malu izbočinu svog stomaka.
„Nadam se da je dečak“, rekla je, gledajući dole u svog crnokosog dečaka.
„Levoruk ili ne, dobro je za muškarca da ima brata da mu pomogne.“ Uhvatila
sam kada je pogledala sliku na zidu – vrlo mali Džejmi kako stoji između kolena
svog starijeg brata Vilija. Oba mlada lica bila su prćasta i ozbiljna; Vilijeva ruka
je zaštitnički počivala na ramenu mlađeg brata.
„Džejmi ima sreće što ima Ijana“, rekla sam.
Dženi je skrenula pogled sa slike i jednom trepnula. Dve godine je starija
od Džejmija; bila bi tri godine mlađa od Vilijama.
„Aha, tako je. A i ja“, tiho je kazala, ponovo dohvatajući košulju.
Dohvatila sam dečije odelce iz korpe za krpljenje i prevrnula ga da bih
stigla do rasparanog šava ispod pazuha. Napolju je bilo suviše hladno za sve
sem malim dečacima za igranje i muškarcima za rad, ali je u gostinskoj sobi
bilo toplo i prijatno; prozori su se brzo maglili dok smo radile, izolujući nas od
ledenog sveta napolju.
„Kad je već reč o braći“, rekla sam, čkiljeći dok sam i sama provlačila konac
kroz iglu, „da li si često viđala Dugala i Kolama Makenzija dok si odrastala?“
Dženi je odmahnula glavom. „Nikada nisam srela Kolama. Dugal je dolazio
ovde jednom ili dvaput, dovodeći Džejmija kući iz Hogmaneja ili nekog sličnog
531
mesta, ali ne mogu reći da ga dobro poznajem.“ Podigla je pogled sa svog
krpljenja, zakošene oči su sijale od zainteresovanosti. „Mada ih ti znaš.
Kaži mi, kako izgleda Kolam Makenzi? Uvek sam se pitala, po nekim
detaljima koje sam čula od posetilaca, ali moji roditelji nikada nisu hteli da
govore 0 njemu.“ Zastala je na trenutak – bora joj se usekla između obrva.
„Ne, grešim. Moj tata je rekao nešto o njemu, jednom. Bilo je to baš posle
Dugalovog odlaska, kad se vraćao za Binač sa Džejmijem. Tata se napolju
oslanjao o ogradu, posmatrajući kako odlaze sa vidika, a ja sam došla da
mahnem Džejmiju – uvek mi se srce cepalo kada je odlazio pošto nisam znala
koliko će dugo odsustvovati. U svakom slučaju, posmatrali smo ih kako jašu
preko grebena brda, a onda se tata malo uzvrpoljio, zastenjao i rekao: ‘Neka je
Bog na pomoći Dugalu Makenziju kada njegov brat Kolam umre.’ Tada kao da
se prisetio da sam ja tu, jer se okrenuo, nasmešio mi se i kazao: ‘Pa, devojko,
šta imamo za večeru?’ i nije imao nameru da išta više kaže o tome.“ Crne obrve,
fine i upadljive kao kaligrafski potezi, podigle su se odražavajući začuđenost.
„To sam smatrala čudnim jer sam čula – a ko pa nije? – da je Kolam gadno
ubogaljen i da Dugal obavlja posao poglavice za njega, skuplja najamninu i
sređuje sporove – i klan vodi u bitku kad zatreba.“
„Tačno. Ali...“ Oklevala sam, nesigurna kako da opišem neobičan
simbiotski odnos. „Pa“, kazala sam s osmehom, „najbliže nekakvom
objašnjenju što mogu da ti kažem jeste da sam ih jednom prečula kada su se
svađali i Kolam je rekao Dugalu: ‘Reći ću ti nešto, ako braća Makenzi imaju
samo jednu kitu i jedan mozak sve zajedno, onda sam zadovoljan svojim delom
pogodbe!’“
Dženi se iznenađeno zasmejala, a onda se zagledala u mene i zamišljeni
sjaj joj se pojavio duboko u očima, tako nalik bratovljevom.
„Oh, tako to znači stoji, zar ne? Pitala sam se jednom, kad sam čula Dugala
kako priča o Kolamovom sinu, malom Hamišu; delovao je malo naklonjeniji
dečaku nego što su obično stričevi.“
„Brza si, Dženi“, rekla sam piljeći u nju. „Vrlo brza. Meni je trebalo puno
vremena da to prokljuvim, a mesecima sam ih svakodnevno viđala.“
Skromno je slegnula ramenima, ali joj je smešak zaigrao na usnama.
„Ja slušam“, jednostavno je rekla. „Ono što ljudi pričaju – i ono što ne
pričaju. A ljudi prilično užasno ogovaraju ovde u Hajlendsu. Zato“, odgrizla je
532
 „
konac i krajeve uredno ispljunula sebi na dlan, „pričaj mi o Leohu. Ljudi kažu
da je veliki, ali ne onako grandiozan kao Boli ili Kilravok.“
Radile smo i pričale celo jutro, prelazeći sa krpljenja na predenje vune za
štrikanje, pa na pravljenje kroja za novu haljinicu za Megi. Povici dečaka
napolju su prestali i smenili su ih mrmljanje i lupa u zadnjem delu kuće, što je
bio znak da su se mladi muškarci smrzli i navalili na kuhinju.
„Pitam se hoće li uskoro sneg“, rekla je Dženi gledajući kroz prozor. „U
vazduhu ima vlage. Da li si jutros videla izmaglicu nad jezerom?“
Odmahnula sam glavom. „Nadam se da je nema. To bi otežalo povratak
Džejmiju i Ijanu.“ Selo Broh Morda je jedva petnaest kilometara od Lalibroha,
ali put vodi po postupno sve višim brdima sa strmim i kamenitim stranama, a
sam put jedva da je nešto širi od jelenske staze.
Kako je ispalo, sneg je pao ubrzo iza podneva, a pahuljice su nastavile da
se kovitlaju ka zemlji i mnogo posle nailaska noći.
„Moraće da ostanu u Broh Mordi“, kazala je Dženi, uvlačeći glavu nazad
posle ispitivanja oblačnog neba sa njegovim snežnoružičastim sjajem. „Ne brini
za njih; fino će se smestiti u nečiju kolibu da prenoće.“ Nasmešila se da me
uveri u to, a zatim je navukla kapke. Iznenadno zapomaganje se začulo niz
hodnik i nateralo je da uz prigušeni uzvik pokupi donji deo svoje spavaćice.
„Laku noć, Kler“, doviknula je, već žureći na majčinsku dužnost da pruži
sažaljenje. „Lepo spavaj.“
Obično sam lepo spavala uprkos hladnoći i vlažnoj klimi; kuća je bila dobro
sazidana, a perjani krevet je imao mnoštvo prekrivača. Međutim, noćas sam
uhvatila sebe kako ne mogu da se skrasim bez Džejmija. Krevet je delovao
ogromno i lepljivo, moje noge u grču, a stopala hladna.
Pokušala sam da ležim na leđima ruku zbijenih preko rebara, očiju
sklopljenih, i disala sam duboko pokušavajući da prizovem Džejmijev lik, ako
bih uspela da ga zamislim tu kako duboko diše u mraku pored mene, možda
bih uspela da zaspim.
Bučno oglašavanje petla me je podiglo sa jastuka, kao da je štapin dinamita
aktiviran ispod kreveta.
„Idiote!“, rekla sam, a svaki živac u telu mi je poigravao od šoka. Ustala sam
i odškrinula kapak.

533
 Sneg je prestao da pada, ali je nebo još bilo bledo od oblaka, istovetne boje
od jednog do drugog horizonta. Petao se još jednom razdrao dole u kokošinjcu.
„Zaveži!“, rekla sam. „Pola je noći, ti pernato kopile!“ Nekakvo ptičje
ruganje je odjekivalo u mirnoj noći, a negde niz hodnik se začuo plač nekog
deteta, propraćen bogatom mada prigušenom gelskom psovkom koju je
izrekao Dženin glas.
„Tebi su“, rekla sam nevidljivom pevcu, „dani odbrojani.“ Na to nije bilo
odgovora pa sam, posle pauze da bih se uverila da je petao zaista pošao na
spavanje, zatvorila kapak i učinila isto.
Taj metež mi je načisto poremetio tok misli. Umesto da pokrenem sledeću,
rešila sam da se okrenem u sebe, u nadi da će me meditacija dovoljno opustiti
da zaspim.
Upalilo je. Kako sam počela da lebdim na rubu sna, sa mislima
usredsredenim negde oko pankreasa, jedva sam čula zvuke malog Džejmija
kako trupka hodnikom ka spavaćoj sobi njegove majke – probuđen punom
bešikom, retko je bio dovoljno priseban da preduzme očigledan korak i često
bi pogrešno sišao stepeništem iz dečije sobe u potrazi za potrebnom pomoći.
Tokom dolaska u Lalibroh pitala sam se da li će mi možda biti teško da
budem u Dženinoj blizini; da li ću joj zavideti na njenoj lakoj plodnosti. A
možda bih i bila da nisam videla da požrtvovano majčinstvo takode ima svoju
cenu.
„Imaš nošu odmah pored kreveta, tupavko“, stizao je kroz vrata ozlojeđeni
Dženin glas dok je malog Džejmija odvodila nazad u krevet. „Mora da si
nagazio u nju kad si ustao; zašto ne utuviš sebi u glavu da je upotrebiš? Zašto
moraš da dolaziš i koristiš moju svake bogovetne noći?“ Njen glas je slabio kako
je skretala na stepenište i ja sam se nasmešila, zamišljajući prizor koji je
odmicao kroz krivine mojih creva.
Postojao je još jedan razlog što ne zavidim Dženi. U početku sam
strahovala da mi je rađanje Fejt izazvalo neke unutrašnje promene, ali je taj
strah nestao sa Rajmonovim dodirom. Kada sam završila inventarisanje svog
tela i osetila kako mi se kičma opušta na granici sna, znala sam da je sve dobro.
To se desilo jednom, a može se desiti opet. Sve što je potrebno jeste vreme. I
Džejmi.

534
 „
Dženini koraci su se čuli po daskama hodnika, ubrzani kao odgovor na
pospani krik Megi, sa drugog kraja kuće.
„Deca donose radost, ali i brige“, promrmljala sam za sebe i zaspala.

*****

Sutradan smo čekale, obavljajući poslove i zaokupljene dnevnom rutinom,

jednog uva načuljenog da bismo čule konje u dvorištu.
„Sigurno su ostali da obave neki posao“, kazala je Dženi naizgled
samouvereno. Ali sam je videla kako zastaje svaki put kad prođe pored prozora
sa pogledom na putić koji vodi prema kući.
Što se mene tiče, bilo mi je teško da obuzdam svoju maštu. Pismo
potpisano od kralja Džordža, potvrda da je Džejmi pomilovan, bilo je
zaključano u fioci stola u gospodarevoj radnoj sobi. Džejmi ga je smatrao
poniženjem i hteo je da ga spali, ali sam insistirala da ga sačuva, zlu ne trebalo.
Sada, slušajući zvuke kroz huk zimskog vetra, uporno su mi se vraćale vizije da
je sve to bilo greška ili nekakva prevara – da su Džejmija ponovo uhapsili crveni
mundiri, opet odveli u jad tamnice i da mu preti opasnost od konopca za
vešanje.
Muškarci su se konačno vratili baš pre nego što je noć pala, sa konjima
natovarenim vrećama soli, igala, začina za turšiju i ostalih sitnica koje se u
Lalibrohu nisu proizvodile.
Čula sam jednog konja kako rže dok je ulazio u štalu pa sam potrčala dole
i naletela na Dženi koja je požurila kroz kuhinju.
Olakšanje me je obuzelo kada sam videla visoku Džejmijevu figuru, kao
senku prema ambaru. Pretrčala sam dvorište ne obraćajući pažnju na malo
snega koji se zadržao na zemlji i bacila mu se u naručje.
„Gde ste, do đavola, bili?“, insistirala sam da saznam.
On je odvojio vremena da me poljubi pre nego što je odgovorio. Lice mu je
bilo hladno prema mom, a na usnama je imao slab i prijatan ukus viskija.
„Mm, kobasice za večeru?“, rekao je s odobravanjem, njuškajući moju kosu
koja je pokupila mirise iz kuhinje. „Dobro, crkavam od gladi.“
„Kobasice u pireu“, rekla sam. „Gde ste bili?“
Nasmejao se, drmajući pled da otrese sneg. „Kobasice u pireu? To je hrana,
zar ne?
535
 „Kobasice i krompir pire“, prevela sam. „Lepo tradicionalno englesko jelo,
do sada nepoznato u neupućenoj Škotskoj. A sada, prokleti Škote, gde si, do
đavola, bio poslednja dva dana? Dženi i ja smo brinule!“
„Imali smo mali incident...“ počeo je Džejmi kad je spazio malu figuru
Fergusa koji je nosio fenjer. „Oh, znači doneo si svetiljku, Ferguse? Dobar
momak. Postavi je tamo gde neće zapaliti slamu, a zatim odvedi ovu jadnu
životinju u njen pregradak. Kada nju središ, dođi da i ti večeraš. Sada već možeš
da sediš, očekujem?“ Prijateljski je zamahnuo da Fergusa ćušne po uvu. Dečak
se izmakao i uzvratio osmehom; ono što se juče desilo u ambaru očito nije
stvorilo zlu krv.
„Džejmi“, rekla sam odmereno. „Ako ne prekineš da pričaš o konjima i
kobasicama i ne kažeš mi kakav vam se to incident dogodio, šutnuću te u
cevanicu, što će teško pasti mojim
prstima jer na nogama imam papuče, ali te upozoravam da ću to učiniti i pored
toga.“
„To je pretnja, zar ne?“ pitao je smejući se. „Nije to bilo ozbiljno, Sasenah,
samo što...“
„Ijane!“ Upravo je stigla Dženi, koju je na tren zadržala Megi, na vreme da
vidi svog muža kako stupa u krug svetlosti. Zabezeknuta šokom u njenom
glasu, okrenula sam se i videla je kako juri napred i prinosi šaku Ijanovom licu.
„Šta ti se, pobogu, desilo, čoveče?“, rekla je. Kakav god da je to incident
bio, Ijan je pretrpeo glavni udar. Jedno oko mu je bilo crno i napola zatvoreno
otokom, a dugačka sveža rana mu se pružala preko jedne jagodice.
„Dobro sam, ‘mi dhu’, rekao je nežno tapšući Dženi kada ga je zagrlila, sa
malom Megi nezgodno zaglavljenom između njih. „Samo sam ponegde
izgreban.“
„Silazili smo niz brdo tri kilometra od sela vodeći konje jer je bilo veoma
klizavo, kad je Ijan zgazio u krtičnjak i slomio nogu“, objasnio je Džejmi.
„Onu drvenu“, naglasio je Ijan. Nasmešio se, pomalo smeteno. „Krtica je
bolje prošla u tom okršaju.“
„Tako da smo ostali u obližnjoj kolibi dovoljno dugo da mu izdeljemo
novu“, dovršio je
Džejmi priču. „Možemo li da jedemo? Stomak mi se slepio.“

536
 „
Pošli smo bez odlaganja, a gđa Kruk i ja smo posluživale večeru dok je
Dženi hamamelisom ispirala Ijanovo lice i zabrinuto se raspitivala o ostalim
povredama.
„Nije to ništa“, uveravao ju je. „Samo poneka modrica.“ Mada sam ga
posmatrala kako ulazi u kuću i zapazila da se njegovo uobičajeno hramanje
znatno pogoršalo. Tiho sam razmenila nekoliko reči sa Dženi dok smo
rasklanjale tanjire od večere, i kada smo seli u gostinsku sobu nakon što su
stvari iz bisaga bezbedno odložene, ona je kleknula na tepih pored Ijana i
dohvatila novu nogu.
„Hajde onda da je skinemo“, odlučno je rekla. „Povredio si se i hoću da Kler
to pogleda.
Možda ti ona može pomoći više nego ja.“
Prva amputacija je izvedena sa nešto veštine i puno sreće; vojni hirurg koji
je odsekao potkolenicu uspeo je da ostavi zglob kolena. To je Ijanu
omogućavalo znatno više pokretljivosti nego što bi inače imao. U ovom času,
međutim, koleno je predstavljalo više problem nego pogodnost.
Od pada mu se noga surovo iskrivila – kraj patrljka bio je plav od udarca i
iskidan tamo gde je oštra ivica manžetne prosekla kožu. Mora da je bila prava
agonija osloniti težinu na to, čak i da je sve drugo bilo u redu. A ovako je i
koleno bilo izvrnuto, a meso u samom zglobu nateklo, crveno i vrelo.
Ijanovo dugo, dobroćudno lice bilo je crveno gotovo koliko i povređeni
zglob, lako je sasvim otvoreno govorio o svom invaliditetu, znala sam da mrzi
bespomoćnost koji on povremeno nameće. Stid što je sada ovako izložen bio
mu je izgleda bolan koliko i dodirivanje noge.
„Iskidao si ligament ovde“, rekla sam mu, nežno prstom prateći otok u
njegovom kolenu. „Ne mogu da kažem koliko je gadno, ali jeste poprilično.
Tečnost ti se skuplja u zglobu, zato je otekao.“
„Možeš li nekako da pomogneš, Sasenah?“ Džejmi mi se nadnosio preko
ramena, zabrinuto se mršteći na ljutu ranu.
Odmahnula sam glavom. „Ne mogu mnogo da učinim, sem da stavljam
hladne obloge da bi se smanjio otok.“ Podigla sam pogled u Ijana, fiksirajući ga
pogledom za koji sam se potrudila da liči na pogled majke Hildegard.

537
 „Ono što ti možeš“, rekla sam, „jeste da ostaneš u krevetu. Sutra možeš da
dobiješ viski zbog bola; večeras ću ti dati laudanum da bi mogao da spavaš. Ne
koristi nogu nedelju dana, najmanje, pa ćemo videti kako ide.“
„To ne mogu!“, protestovao je Ijan. „Treba zakrpiti zidove štale, dva nasipa
u gornjem polju, raonike treba naoštriti i...“
„A i nogu treba zakrpiti“, oštro je rekao Džejmi. Uputio je Ijanu ono što
sam za sebe zvala „pogled gospodara“, besan pogled prodornih plavih očiju od
kojih bi većina njih odmah poletela da izvrši ono što je rekao. Ijan, koji je sa
Džejmijem delio obroke, igračke, odlaske u lov, bitke i batine, bio je znatno
otporniji od većine.
„Đavola ću tako uraditi“, prosto je rekao. Njegove besne smeđe oči
sukobile su se Ijanovim, a u njihovom pogledu bili su izmešani bol, bes i
srdžba – i još nešto što nisam uspela da prepoznam. „Misliš li da možeš da mi
narediš?“
Džejmi se nagnuo nazad na pete, crven u licu kao da je dobio šamar.
Uzvratio je sa nekoliko očekivanih odgovora, a na kraju tiho rekao: „Ne, neću
ni pokušati da ti naredim. Mogu li, međutim, da te zamolim da vodiš računa o
sebi?“
Muškarci su razmenili dug pogled, koji je sadržavao neku poruku koju
nisam mogla da razumem. Konačno, Ijanova ramena su pala kada se opustio,
pa je klimnuo sa šeretskim osmehom.
„Možeš da zamoliš.“ Uzdahnuo je i počešao ožiljak na jagodici, štrecnuvši
se kada je dodirnuo zguljenu kožu. Duboko je udahnuo da se obodri, a onda
pružio ruku Džejmiju. „Hoćeš li mi pomoći da ustanem?“
Bio je to nezgodan zadatak, odvesti čoveka sa jednom nogom uz dva
stepeništa, ali su konačno uspeli. Na vratima spavaće sobe, Džejmi je Ijana
prepustio Dženi. Dok se odmicao, Ijan je tiho i brzo na gelskom rekao nešto
Džejmiju. Još nisam bila verzirana za taj jezik, ali mi se čini da je rekao: „U
zdravlje, brate.“
Džejmi je zastao, pogledao nazad i nasmešio se. Sveća mu je toplinom
obasjala oči.
„I tebi, mo brathair!“

538
 „
Otpratila sam Džejmija niz hodnik do naše sobe. Po oborenosti njegovih
ramena bilo mi je jasno da je umoran, ali sam nekoliko pitanja morala da mu
postavim pre nego što zaspi.
„To su samo masnice tu i tamo“, rekao je Ijan, uveravajući Dženi. To je bilo
tačno. Tu i tamo. Osim masnica na njegovom licu i nozi, videla sam potamnela
mesta dopola skrivena kragnom njegove košulje. Bez obzira na to koliko je
mržnje izazvao Ijanov upad, nisam mogla da zamislim krticu koja pokušava da
ga za odmazdu udavi.

*****

Ispostavilo se da Džejmi nije hteo odmah na spavanje.

„Oh, odsustvo razbuktava čežnju u srcu, zar ne?“, rekla sam. Krevet, onako
ogroman prethodne noći, sada je izgledao jedva dovoljan.
„Mm?“ rekao je, očiju napola sklopljenih od zadovoljstva. „Oh, u srcu? Aha,
i u njemu. Oh, bože, ne prekidaj, osećaj je predivan.“
„Ne brini. Nastaviću još“, uveravala sam ga. „Samo me pusti da ugasim
sveću.“ Ustala sam i dunula u nju. Uz otvorene žaluzine bilo je puno svetla koje
se u sobu reflektovalo od snežnog neba čak i bez plamena sveća. Jasno sam
videla Džejmija, njegovo dugačko telo bilo je opušteno ispod pokrivača, a šake
napola stegnute u pesnice sa strana. Dopuzala sam pored njega i uzela njegovu
desnu ruku, nastavljajući sporo da mu masiram prste i dlan.
Ispustio je dug uzdah, gotovo jecaj, dok sam kružnim pokretima čvrsto
trljala jastučiće ispod njegovih prstiju. Ukočeni od sati stezanja uzdi, prsti su
se zgrejali i polako opuštali pod mojim dodirom. Kuća je bila tiha i soba hladna
van utočišta našeg kreveta. Bilo je prijatno osećati kako njegovo telo greje
prostor kraj mene i uživati u intimnosti dodira, bez osećaja trenutnog zahteva.
S vremenom, taj dodir bi mogao početi da znači više – bila je zima i noći su bile
duge. On je bio tu, kao i ja, i zadovoljan stvarima onakvim kakve su bile u tom
času.
„Džejmi“, rekla sam nešto kasnije, „ko je povredio Ijana?“
Nije otvorio oči, već je dugo uzdahnuo pre nego što je odgovorio. Nije se
ukočio od opiranja, istina, očekivao je to pitanje.
„Ja sam“, rekao je.

539
 „Šta?“ U šoku sam ispustila njegovu ruku. On je zatvorio pesnicu pa je
otvorio, isprobavajući pokretljivost prstiju. Zatim je levu šaku spustio na
pokrivač pored nje, pokazujući mi zglobove prstiju, malo naduvene od
kontakta sa izbočinama koščatog Ijanovog tela.
„Zašto?“, pitala sam, zaprepašćena. Mogla sam da vidim da postoji nešto
novo i napeto između Džejmija i Ijana, mada nije izgledalo baš kao
neprijateljstvo. Nisam mogla ni da zamislim šta bi moglo navesti Džejmija da
udari Ijana – zet mu je bio blizak gotovo koliko i sestra Dženi.
Džejmijeve oči su sada bile otvorene, ali nisu gledale u mene. Nespokojno
je trljao prste gledajući u njih. Osim male otečenosti zglobova, na Džejmiju nije
bilo nikakvog traga – Ijan mu očito nije uzvratio.
„Pa, Ijan je predugo oženjen“, rekao je braneći se.
„Ja bih rekla da si ti predugo bio napolju na suncu“, napomenula sam zureći
u njega, „sem što ga nema nimalo. Imaš li groznicu?“
„Ne“, kazao je, izbegavajući moje pokušaje da mu opipam čelo. „Ne, samo
– prekini s tim, Sasenah, dobro mi je.“ Stisnuo je usne, ali je onda odustao i
ispričao mi celu priču.
Ijan je zapravo slomio drvenu nogu kada je zgazio u krtičnjak blizu Broh
Morde.
„Bilo je to predveče – imali smo mnogo posla u selu – i padao je sneg. I
video sam da Ijana puno boli noga, mada je uporno insistirao da može da jaše.
Bilo kako bilo, u blizini su bile dve ili tri kolibe, pa sam ga posadio na jednog
ponija i odveo ga uz strminu da zamolimo za prenoćište.“
Po svojstvenom hajlendskom gostoprimstvu, hitro su im ponuđeni i
sklonište i večera, a posle činije toplog kačamaka i svežeg ovsenog kolača, oba
posetioca su smeštena na slamarice pored vatre.
„Jedva da je bilo mesta da se jorgan raširi pored ognjišta pa smo bili malo
stešnjeni, ali smo legli jedan pored drugog i razmestili se što smo udobnije
mogli.“ Duboko je udahnuo, a zatim me polustidljivo pogledao.
„Bio sam umoran od puta i duboko sam spavao, a pretpostavljam da je i
Ijan. Ali je on spavao sa Dženi svake noći u poslednjih pet godina, pa
pretpostavljam da je, imajući toplo telo pored sebe u krevetu, prebacio ruku
preko mene i poljubio me u vrat. A ja“, oklevao je, i po snažnoj boji koja mu je

540
 „
preplavila lice vidljivo čak i po sivkastom svetlu snegom obasjane sobe,
„probudio sam se iz dubokog sna misleći da je on Džek Randal.“
Zadržavala sam dah dok sam slušala priču; sada sam ga polako ispustila.
„To mora da je bio pakleni šok“, kazala sam.
Jedna strana Džejmijevih usta se trgla. „Bio je to pakleni šok za Ijana, to ću
ti reći“, kazao je. „Prevrnuo sam se i zviznuo ga u lice, a kad sam došao k sebi,
već sam bio na njemu, daveći ga tako da mu je jezik virio iz usta. Pakleni šok i
za Marejeve u krevetu, takođe“, dodao je prisećajući se. „Rekao sam im da sam
imao noćnu moru – pa, i jesam na neki način – ali je to prouzrokovalo đavolsku
gungulu, deca su vrištala, Ijan se gušio u ćošku, a gđa Marej je kao munja sela
u krevetu i ponavljala: ‘Ko, ko?’, kao mala debela sova.“ Nehotice sam se
nasmejala toj slici.
„Pobogu, Džejmi. Da li je Ijan bio dobro?“
Džejmi je malo slegnuo ramenima. „Pa, videla si ga. Svi su se vratili na
spavanje, posle nekog vremena, a ja sam samo ležao pred vatrom ostatak noći
zureći u krovne grede.“ Nije se opirao kada sam uzela njegovu levu ruku, nežno
milujući otečene prste. Sklopio ih je preko mojih, držeći me.
„Tako, kada smo otišli narednog jutra“, nastavio je, „sačekao sam dok
nismo došli do mesta gde smo mogli da sedimo i gledamo celu dolinu. A tada“,
progutao je i šaka mu se malo stegla na mojoj, „sam mu ispričao. Za Randala. I
o svemu što se desilo.“
Počinjala sam da razumem dvosmislenost pogleda koji je Ijan uputio
Džejmiju. A sada sam razumela izraz napora na Džejmijevom licu i upadljive
podočnjake. Ne znajući šta da kažem, samo sam mu stezala šake.
„Nisam mislio da ću ikada ikome reći – nikome sem tebi“, dodao je,
uzvraćajući stisak.
Kratko se nasmešio, a onda izvukao jednu ruku da protrlja lice.
„Ali Ijan... on je...“ Mučio se da pronađe reći. „On me poznaje, razumeš?
„Rekla bih da je tako. Poznaješ ga celog svog života, zar ne?“
Klimnuo je, gledajući kroz prozor i ne videći ništa. Kovitlavi sneg je opet
počeo da pada, pahuljice su igrale po staklu, belje od neba.
„On je samo godinu dana stariji od mene. Kada sam rastao, uvek je bio
prisutan. Dok nisam napunio četrnaest, nije jedan dan prošao a da nisam video
Ijana. Pa čak i kasnije, nakon što sam otišao da živim sa Dugalom i u Leoh, pa
541
i posle toga u Pariz, na studije – kada bih se vratio, skrenuo bih oko ćoška i on
bi bio tu, i izgledalo je kao da nikada nisam ni otišao. Samo bi se nasmešio kada
me ugleda, kao i uvek, a onda bismo odšetali zajedno, jedan pored drugog
preko polja i potoka, razgovarajući o svačemu.“ Duboko je uzdahnuo i prošao
rukom kroz kosu.
„Ijan... on je deo mene koji pripada ovde, onaj koji nikada nije otišao“,
rekao je, mučeći se da to objasni. „Mislio sam... moram da mu kažem; nisam
hteo da se osećam... odvojeno. Od Ijana. Od ovog mesta.“ Pokazao je prema
prozoru, a onda se okrenuo ka meni, očiju tamnih po slabom svetlu. „Razumeš
li zašto?“
„Rekla bih da je tako“, ponovo sam rekla, tiho. „A da li je Ijan?“
Napravio je onaj mali, neprijatan pokret sleganja ramenima, kao da
olabavljuje košulju koja ga steže preko leđa. „Ne bih mogao da kažem. U
početku, kada sam krenuo da mu objašnjavam, samo je odmahivao glavom
kao da ne može da mi veruje, a kad je poverovao...“ Zastao je i olizao usne i ja
sam stekla nekakvu predstavu koliko ga je ta ispovest u snegu koštala. „Video
sam da je hteo da skoči na noge i da korača, samo nije mogao zbog svoje
noge. Šake su mu bile stegnute u pesnice a lice mu je bilo bledo, i stalno je
govorio: ‘Kako? Proklet da si, Džejmi, kako si mogao da mu dopustiš da ti to
radi?“
Odmahnuo je glavom. „Ne sećam se šta sam kazao. Ni šta je on rekao.
Vikali smo jedan na drugog, toliko znam. I da sam želeo da ga udarim, ali nisam
mogao zbog njegove noge. A on je želeo da zvizne mene, ali nije mogao – zbog
svoje noge.“ Frknuo je od smeha. „Hriste, mora da smo izgledali kao prave
budale dok smo mlatili rukama i vikali jedan na drugog. Ali sam ja vikao duže,
pa je konačno on zaćutao i saslušao do kraja.
„A onda, odjednom više nisam mogao da nastavim da pričam – izgledalo je
da nema nikakve svrhe. Pa sam iznenada seo na kamen i spustio glavu u ruke.
Zatim je posle nekog vremena Ijan rekao da je bolje da pođemo. I ja sam se
složio, ustao i pomogao mu da se popne na konja, pa smo produžili, ćuteći.“
Izgledalo je kao da je Džejmi iznenada shvatio koliko mi steže ruku.
Oslabio je stisak, ali je nastavio da mi drži ruku, okrećući moju burmu između
palca i kažiprsta.

542
 „
„Jahali smo dugo“, tiho je rekao. „A tada sam začuo neki slab zvuk iza sebe
pa sam potegao uzde da bi Ijanov konj prišao uz mog i video sam da je plakao
– plakao je i dalje, suze su mu se slivale niz lice. On me je video kako ga gledam
pa je odmahnuo glavom, kao da je i dalje ljut, ali mi je tada pružio ruku.
Prihvatio sam je i on ju je stegao, dovoljno snažno da mi polomi kosti.
Zatim ju je pustio i došli smo kući.“
Osetila sam kako napetost čili iz njega sa završetkom priče. „U zdravlje,
brate“, rekao je Ijan, balansirajući na jedinoj nozi na vratima spavaće sobe.
„Da li to znači da je sve u redu?“, upitala sam.
„Biće.“ Sada se sasvim opustio, tonući nazad u jastuke od guščijeg perja.
Kliznula sam pod jorgane pored njega i ležala blizu, pripijena uz njega.
Posmatrali smo sneg kako pada i tiho bocka o staklo.
„Drago mi je da si se bezbedno vratio“, rekla sam.
Probudila sam se pri istom sivom svetlu izjutra. Džejmi je, već obučen,
stajao pored prozora.
„Oh, probudila si se, Sasenah?“, rekao je kada je video da dižem glavu s
jastuka. „Baš dobro. Doneo sam ti poklon.“
Posegnuo je u svoju torbicu i izvukao nekoliko bakrenjaka, dva ili tri mala
kamena, kratak štapić omotan strunom za pecanje, zgužvano pismo i
smotuljak traka za kosu.
„Trake za kosu?“, rekla sam. „Hvala ti, divne su.“
„Ne, one nisu za tebe“, rekao je, mršteći se dok je raspetljavao plave niti sa
krtičje noge koju je nosio kao amajliju protiv reumatizma. „One su za malu
Megi.“ Čkiljio je sumnjičavo u kamenje koje mu je preostalo na dlanu. Na moje
zaprepašćenje, uzeo je jedan i liznuo ga.
„Ne, ne taj“, promrmljao je i opet zagnjurio u torbicu.
„Šta, pobogu, to zamišljaš da radiš?“, zainteresovano sam se raspitivala,
posmatrajući njegovu predstavu. Nije odgovorio, već je izvadio još jednu celu
šaku kamenja koje je omirisao, odbacivao ih jedan po jedan dok nije stigao do
kvržice koja mu se dopala. Tu je liznuo jednom da bi se uverio, a zatim ju je
spustio u moju ruku sijajući od zadovoljstva.
„Ćilibar“, rekao je sa zadovoljstvom, dok sam kažiprstom okretala
nepravilan komad. Delovao je toplo na dodir pa sam sklopila ruke preko njega,
gotovo nesvesno.
543
 „Treba ga uglačati, naravno“, objasnio je. „Ali sam mislio da se može
napraviti lepa ogrlica.“ Malo je pocrveneo dok me je posmatrao. „To je... to je
poklon za našu prvu godišnjicu braka. Kada sam ga ugledao, podsetio me je na
komad ćilibara koji ti je dao Hju Munro nakon što smo se venčali.“
„Još ga imam“, tiho sam rekla, milujući čudnu malu grudvu okamenjenog
soka drveta. Hjuov komad ćilibara, kome je jedna strana bila odsečena i
uglačana da se dobije mali prozor, imao je u sebi vilinog konjica zaustavljenog
u večitom letu. Čuvala sam ga u svojoj kutiji sa lekovima kao najmoćniju od
svojih amajlija.
Poklon za našu prvu godišnjicu. Venčali smo se u junu, naravno, ne u
decembru. Ali je na našu prvu godišnjicu Džejmi bio u Bastilji, a ja... ja sam bila
u naručju francuskog kralja. Ne baš zgodno vreme da se slavi svetinja braka.
„Približava se Hogmanej“, kazao je Džejmi gledajući kroz prozor u meki
sneg koji je prekrivao polja Lalibroha. „Deluje kao pravo vreme da se krene
iznova, pomislio sam.“
„I ja tako mislim.“ Ustala sam iz kreveta i prišla mu kod prozora, grleći ga
oko struka. Ostali smo tako spojeni, bez reči, dok mi pogled iznenada nije pao
na druge žućkaste grudvice koje je Džejmi izvadio iz torbice.
„Šta je, pobogu, ovo, Džejmi?“, upitala sam, puštajući ga dovoljno dugo da
pokažem na njih.
„Oh, to? To su medene kuglice, Sasenah.“ Podigao je jednu, čisteći je
prstima. „Dala mi ih je gđa Gibson gore u selu. Veoma su dobre, mada se plašim
da su se malo isprljale u torbici.“ Pružio je otvorenu šaku ka meni, smešeći se.
„Hoćeš li jednu?“

544
 „
34

Poštar uvek zvoni

dvaput

isam znala šta je – ni koliko – Ijan rekao Dženi od onog svog

razgovora na snegu sa Džejmijem. Ona se prema bratu ponašala kao
i uvek, direktno i zajedljivo, sa primesom zadirkivanja drage osobe.
Sada sam je, međutim, poznavala dovoljno dugo da bih shvatila da
je jedan od Dženinih najvećih talenata da nešto vidi savršeno jasno – i da onda
gleda kroz to kao da ga nema.
Dinamika osećanja i ponašanja se menjala između nas četvoro tokom
narednih meseci, a onda se smirila u okvir solidne snage, zasnovane na
prijateljstvu i utemeljene na radu. Međusobno poštovanje i poverenje su bili
nešto nužno – toliko je toga trebalo obaviti.
Kako je Dženina trudnoća odmicala, preuzimala sam sve više i više kućnih
dužnosti, a ona ih je sve češće prepuštala. Nikada ne bih pokušala da uzurpiram
njeno mesto; ona je bila osovina kuće od smrti svoje majke, i njoj su sluge i
napoličari najčešće dolazili. Pa ipak, privikli su se na mene, tretirajući me sa
prijateljskim respektom koji se ponekad graničio sa prihvatanjem, a ponekad
sa zaziranjem.
Proleće je označeno prvo sađenjem ogromnih količina krompira; više od
polovine raspoložive zemlje je prepušteno novoj kulturi – odluka koju je svega
nekoliko nedelja kasnije opravdao grad koji je uništio upravo iznikli ječam.
Stabljike krompira, koje su nisko i tromo puzale po zemlji, preživele su.
Drugi događaj proleća bilo je rađanje druge Dženine i Ijanove ćerke Katerin
Meri. Stigla je tako iznenada da je iznenadila sve, pa i samu Dženi. Jednog dana
se Dženi požalila na bolove u leđima i otišla da legne. Ubrzo je postalo jasno
da se to uistinu dešava pa je Džejmi navrat-nanos otišao po gđu Martins,
babicu. Njih dvoje su stigli taman na vreme da podele slavljeničku čašu vina
dok su slabašni, piskavi vrisci novorođenčeta odjekivali hodnicima kuće.
545
 I tako je godina pupila i bujala, i ja sam cvetala, lečeći i poslednje ozlede
u ljubavi i radu.
Pisma su stizala neredovno; ponekad bi pošta dolazila jednom nedeljno,
nekada ništa ne bi došlo po ceo mesec ili više. Imajući u vidu sve prepreke
kuririma da isporučuju poštu po Hajlendsu, smatrala sam neverovatnim što
uopšte išta stiže.
Danas je, međutim, stigao veliki paket pisama i knjiga, radi zaštite uvezan
u komad nauljenog pergamenta i vezan kanapom. Šaljući poštanskog glasnika
u kuhinju da se osveži, Dženi je pažljivo odvezala kanap i štedljivo ga gurnula
sebi u džep. Preturala je gomilicu pisama, sklanjajući privremeno u stranu
primamljivi paket adresiran u Parizu.
Pismo za Ijana – to će biti račun za seme, očekujem, i jedno od tetka
Džokaste – oh, dobro, nije se javljala mesecima, pomislila sam da je možda
bolesna, ali vidim da joj je ruka čvrsta na peru...“
Pismo adresirano krupnim crnim potezima je palo na Dženinu gomilu,
praćeno napomenom jedne od Džokastinih udatih ćerki. Zatim još jedno za
Ijana iz Edinburga, jedno za Džejmija od Džareda – prepoznala sam duguljasti,
teško čitljivi rukopis – i još jedno, debelo i krem boje, zapečaćeno kraljevskim
grbom porodice Stjuart. Još jedno pismo Čarlsovog zanovetanja 0 surovosti
življenja u Parizu i bolu povremeno uzvraćane ljubavi, pretpostavila sam. Ovo
je bar izgledalo kratko – obično bi rastegao nekoliko stranica, rasterećujući
dušu „cher Džejmsu“ na nepravilnoj mešavini četiri jezika, sa mnogo slovnih
grešaka koje su bar davale do znanja da nije tražio sekretarske usluge za ličnu
prepisku.
„Ooh, tri francuska romana i knjiga poezije iz Pariza!“, uzbuđeno je rekla
Dženi, otvarajući u papir umotani paket. „C’est un embarras de richesse, hm?
Koju ćemo čitati večeras?“ Podigla je pomenute knjige iz omota, milujući meki
kožni povez gornje kažiprstom koji je drhtao od oduševljenja. Dženi je knjige
volela sa istom onakvom strašću kakvu je njen brat imao za konje. Gospodarska
kuća se mogla podičiti malom bibliotekom, zapravo, i mada je večernja
dokolica između rada i postelje bila kratka, ipak je obično uključivala bar
nekoliko minuta čitanja.
„To ti daje nešto o čemu ćeš misliti dok se baviš svojim poslom“, objasnila
je Dženi kada sam je jedne večeri zatekla kako se klati od umora i terala je da
546
 „
pođe na spavanje, umesto da ostane budna da bi naglas čitala Ijanu, Džejmiju
i meni. Zevnula je, stavljajući ruku na usta. „Čak i kad sam tako umorna da
jedva vidim reči na strani, one će mi se vratiti sutradan, dok bućkam puter,
predem ili gazim vunu, i mogu da ih premećem po mislima.“
Sakrila sam osmeh na pomen gaženja vune. Jedine među hajlendskim
farmama, bila sam sigurna, žene Lalibroha su vunu gazile ne samo uz
tradicionalne pesme, već i uz ritmove Molijera i Pirona.
Iznenada sam se prisetila šupe za gaženje u kojoj su žene sedele u dva
naspramna međusobno okrenuta reda, bose i golih ruku, u svojoj najstarijoj
odeći, držeći se za zidove dok su stopalima gazile dugačku, mokru glistu
vunene pređe, lupajući je u gustu, debelu tkaninu koja će odbijati hajlendske
magle pa čak i kišicu i čuvati od hladnoće onoga ko je nosi.
Na nekoliko minuta bi neka žena ustala i izašla da sa vatre donese kotao
vrelog urina. Sukanja zadenutih visoko, hodala bi razmaknutih nogu sredinom
šupe, natapajući tkaninu između nogu, pa bi se od mokre vune dizale
zagušljive vrele pare, dok bi ostale žene privukle noge da tečnost ne prsne po
njima i grubo se šalile.
„Od vruće pišake se boja brzo prima“, objasnila mi je jedna žena dok sam
treptala suznih očiju kada sam prvi put kročila u šupu. Ostale žene su u
početku gledale da vide hoću li pobeći od tog posla, ali gaženje vune mi je bilo
toliko šokantno posle svega onog što sam videla i radila u Francuskoj, i u ratu
1944. i u bolnici 1744. godine. Vreme veoma malo menja osnovne realnosti
života. I ako se izuzme smrad, šupa za gaženje bila je toplo prijatno mesto gde
su se žene Lalibroha viđale i šalile između rolni tkanine, pevale zajedno tokom
rada dok su im se ruke ritmično kretale po stolu, ili gola stopala duboko tonula
u tkaninu koja se pušila dok smo sedele na podu, gurajući leđima o leđa svoje
partnerke.
Iz svojih uspomena na gaženje vune sam prizvana nazad bukom teških
čizama u predsoblju i naletom hladnog, kišnog vazduha kada su se vrata
otvorila. Džejmi, i Ijan sa njim, su govorili istovremeno na gelskom, mirno,
bezizražajno, što je značilo da raspravljaju o stvarima vezanim za farmu.
„Ta njiva će zahtevati isušivanje naredne godine“, govorio je Džejmi ulazeći
na vrata. Kad ga je ugledala, Dženi je spustila poštu i otišla da donese lanene
peškire iz ormana u hodniku.
547
 „Obrišite se pre nego što uđete da se ne bi cedili po tepihu“, naredila je,
pružajući po jedan svakome. „I skidajte prljave čizme. Stigla je pošta, Ijane – za
tebe ima pismo od onog čoveka iz Perta, onoga kome si pisao o sađenju
krompira.“
„Oh, stvarno? Dolazim da ga pročitam, onda, ali ima li nešto da se jede dok
ga čitam?“, upitao je Ijan, trljajući peškirom mokru glavu dok smeđa kosa nije
ostala da stoji kao ježeve bodlje. „Crkavam od gladi, a odavde čujem i kako
Džejmiju krči stomak.“
Džejmi se stresao kao mokar pas, tako da je njegova sestra malo zacičala
kada su se hladne kapljice razletele po prostoriji. Košulja mu je bila slepljena
do ramena, a pojedini pramenovi kišom natopljene kose bili su mu u očima,
boje zarđalog gvožđa.
Ogrnula sam mu peškir oko vrata. „Završi brisanje, a ja idem da ti nešto
donesem.“
Bila sam u kuhinji kada sam ga čula kako ispušta krik. Nikada ranije nisam
od njega čula takav zvuk. U njemu su bili šok i užas, i još nešto – nota
konačnosti, kao krik čoveka koji se našao u tigrovim čeljustima. Bila sam u
hodniku i trčala sam nesvesno ka salonu, sa poslužavnikom ovsenih kolačića u
rukama.
Kada sam grunula na vrata, videla sam ga kako stoji pored stola gde je
Dženi spustila poštu. Lice mu je bilo mrtvački bledo i malo se klatio onako
stojeći, kao deblo koje je presečeno i čeka nekoga da vikne „čuvaj“ pre nego što
će pasti.
„Šta?“, rekla sam, nasmrt uplašena izrazom njegovog lica. „Džejmi, šta je?
Šta je to?“ Uz vidljivi napor, podigao je jedno pismo sa stola i pružio mi ga.
Spustila sam kolačiće i uzela list hartije, brzo ga pregledajući. Bilo je od
Džareda; smesta sam prepoznala tanak, škrabavi rukopis. „‘Dragi rođače’“,
čitala sam u sebi, „‘... tako mi je drago... reči ne mogu da izraze moje divljenje...
tvoja odvažnost i hrabrost će biti inspiracija... uspeh neće izostati... moje
molitve će biti uz tebe...’“ Podigla sam pogled sa papira, zbunjena. „O čemu to,
pobogu, priča? Šta si to učinio, Džejmi?“
Koža je bila zategnuta preko kostiju njegovog lica, a on se smešio, neveseo
kao mrtvačka glava, dok je podizao još jedan list hartije, zapravo samo jeftino
odštampanu cedulju.
548
 „
„Nije reč o tome šta sam učinio, Sasenah“, rekao je. Poruka je počinjala
grbom kraljevske kuće Stjuarta. Tekst ispod bio je kratak, napisan
impozantnim jezikom.
Tvrdilo se da voljom svemoćnog Boga, kralj Džejms Osmi od Škotske i
Treći od Engleske i Irske ovim iskazuje svoje zasluženo pravo na tron tri
kraljevstva. I pri tom obznanjuje podršku tih božanskih prava od poglavica
hajlendskih klanova, jakobitskih gospodara i „raznih drugih subjekata
Njegovog veličanstva, kralja Džejmsa, koji su simbolično potpisali imena na
ovaj proglas o ujedinjenju.“
Prsti su počeli da mi se mrznu dok sam čitala i bila sam svesna da osećam
užas tako snažan da je stvarno predstavljalo napor da se nastavi disanje. U
ušima mi je zvonilo od damara krvi i tamne mrlje su mi se pojavile pred očima.
U dnu papira su bila potpisana imena škotskih poglavica koji su svoju
lojalnost izrazili svetu, ulažući svoje živote i reputaciju u uspeh Čarlsa
Stjuarta. Klanranald je bio tu, i Glengari. Stjuart od Apina, Aleksander
Makdonald od Kepoha, Angus Makdonald od Skotusa.
A u dnu spiska bilo je napisano: „Džejms Aleksander Malkolm Makenzi
Frejzer, od Broh Tuaraha.“
„Jebem ti Isusa Hrista“, prošaputala sam, želeći da postoji nešto jače što
mogu da kažem da bih sebi olakšala. „Prljavo kopile je tebe tu potpisalo!“
Džejmi je, i dalje bled i stegnutog lica, počinjao da se oporavlja.
„Aha, jeste“, kratko je rekao. Njegova ruka se izmigoljila prema neotvorenom
pismu koje je ostalo na stolu – finoj hartiji na kojoj se lepo video voskom
zapečaćeni grb Stjuartovih. Džejmi je nestrpljivo rastrgao pismo, cepajući
papir. Brzo ga je pročitao, a potom ga ispustio na sto kao da mu prlji ruke.
„Izvinjenje“, promuklo je kazao. „Što nema vremena da mi pošalje
dokument da ga sam potpišem. I njegova zahvalnost za moju lojalnu podršku.
Isuse, Kler! Šta ću da radim?“
Bio je to krik iz srca, i to takav na koji nisam imala odgovor. Bespomoćno
sam gledala kako on tone na jastuče i sedi ukočeno zureći u vatru.
Dženi, paralisana svom tom dramom, sada je prišla da uzme pisma i
proglas. Pažljivo ih je iščitala uz malo mrdanja usnama, a onda ih nežno
položila na uglačani sto. Pogledala je u njih mršteći se, a onda prišla svom bratu
i stavila mu ruku na rame.

549
 „Džejmi“, rekla je. Lice joj je bilo veoma bledo. „Ima samo jedna stvar koju
možeš da učiniš, dragi moj. Moraš da odeš i da se boriš za Čarlsa Stjuarta.
Moraš mu pomoći da pobedi.“
Istinitost njenih reči je polako probijala slojeve šoka koji su me okružili.
Publikovanje proglasa o ujedinjenju je potpisnike žigosalo kao pobunjenike, a
time i kao izdajnike engleske krune. Nije bilo važno kako je to Čarls postigao,
ni gde je našao fondove da to započne; sada je uveliko zaplovio vodama
ustanka, a Džejmi – i ja – smo zaplovili s njim, hteli to ili ne. Kao što je Dženi
rekla, nije bilo drugog izbora.
Pogled mi je pao na Čarlsovo pismo, tamo gde je ispalo iz Džejmijeve ruke.
„... Mada će možda biti mnogo onih koji će mi reći da sam lud što ovo
započinjem bez podrške Luja – ili bar njegovih banaka! – uopšte neću
razmišljati o povratku na mesto sa kog sam jednom došao“, glasilo je. „Raduj
se sa mnom, dragi prijatelju, jer se vraćam kući.“

550
 „
35

Mesečina

ako su pripreme za odlazak odmicale, struja uzbuđenja i spekulacija

širila se po celom imanju. Oružje nagomilano tokom ustanka 1715. je
iskopano iz trapova, stogova i ognjišta, uglačano i naoštreno. Ljudi su
se sretali u mimoilasku i zastajali u grupama da ozbiljno
porazgovaraju, glava zbijenih pod vrelim avgustovskim suncem. A žene su se
ućutale posmatrajući ih.
Dženi je sa svojim bratom delila osobinu da bude nedokučiva, da ničim ne
nagoveštava šta misli. Pošto sam sama bila onako providna, prilično sam joj
zavidela na tome. Tako, kada me je jednog jutra zamolila da joj dovedem
Džejmija u pivaru, nisam imala predstavu šta hoće sa njim.
Džejmi je ušao iza mene i stao odmah pored vrata pivare, čekajući da mu
se oči prilagode tami. Duboko je udahnuo, uvlačeći sa jasnim zadovoljstvom
gorak i oštar miris. „Ahh“, rekao je, sanjivo uzdišući. „Ovde mogu da se napijem
samo udišući.“ „Onda načas zadrži dah, jer mi trebaš trezan“, posavetovala ga
je sestra.
On je poslušno napumpao pluća i naduvao obraze, i čekao. Dženi ga je
bocnula u stomak drškom mešalice, terajući ga da se presamiti i bučno ispusti
vazduh.
„Klovn“, rekla je bez mržnje. „Htela sam da sa tobom razgovaram o Ijanu.“
Džejmi je sa police dohvatio jednu praznu kofu, prevrnuo je i seo na nju.
Slabašni sjaj od prozora sa masnim papirom nad njim osvetljavao mu je kosu
tamnim bakarnim odsjajem.
„Šta sa Ijanom?“, upitao je.
Sada je na Dženi bio red da duboko udahne. Široki čabar za mekinje pred
njom odavao je vlažnu toplotu fermentisanja ispunjenu aromom kvasca, žita,
hmelja i alkohola.
„Hoću da povedeš Ijana sa sobom kad pođeš.“

551
 Džejmijeve obrve su poletele naviše, ali nije ništa rekao. Dženin pogled je
bio prikovan za mešalicu, posmatrala je ravnomerno prevrtanje smeše.
Zamišljeno je pogledao u nju, a krupne ruke su mu visile između butina.
„Umorna si od braka, zar ne?“, razgovorljivo ju je upitao. „Verovatno bi mi
bilo lakše da ga odvedem u šumu i da ga ubijem umesto tebe.“ Plave oči su
kratko blesnule preko mešalice.
„Da želim da neko bude ustreljen, Džejmi Frejzeru, to bih obavila sama. A
Ijan ne bi bio moj prvi izbor.“
On je kratko frknuo i jedan uglić usana mu se iskrivio naviše.
„Oh, je li tako? Zašto, onda?“
Njena ramena su se kretala neisprekidanim ritmom, jedan pokret se slivao
u drugi.
„Jer to tražim od tebe.“
Džejmi je desnu šaku raširio na kolenu, odsutno mazeći krzavi ožiljak koji
je u cikcak liniji išao duž srednjeg prsta.
„To je opasno, Dženi“, tiho je rekao.
„Znam to.“
On je polako odmahnuo glavom i dalje zureći u svoju ruku. Dobro je
zarasla i mogao je solidno da je koristi, ali su joj ukočeni domali prst i ogrubeli
ožiljak na nadlanici davali čudan, iskrivljen izgled.
„To misliš da znaš.“
„Znam, Džejmi.“
Tada mu je glava poletela naviše. Izgledao je nestrpljivo, ali se upinjao da
ostane razložan.
„Aha, znam da ti je Ijan pričao priče o borbama u Francuskoj i ostalom. Ali
nemaš predstavu kako je to zaista, Dženi. Mo cridh, nije to kao krađa stoke. To
je rat, i verovatno će ispasti prava klanica. To je...“
Mešalica je zvecnula pogodivši jednu stranu kotla i pala nazad u džibru.
„Ne pričaj mi da ne znam kako je to!“, planula je Dženi na njega. „Priče, je
li tako? Šta misliš ko je negovao Ijana kada se vratio iz Francuske sa pola noge
i u groznici koja ga zamalo nije ubila?“
Pljesnula je rukom po klupi. Napeti živci su pukli.
„Ne znam? Ja ne znam? Ja sam mu vadila crve iz ozleđenog mesa patrljka,
jer njegova sopstvena majka nije mogla to da učini! Ja sam držala vreli nož na
552
 „
njegovoj nozi da zatvorim ranu! Ja sam mirisala meso sprženo kao da pečeš
prase i slušala ga kako vrišti dok to radim! Da li se to usuđuješ da stojiš tu i
kažeš mi da ja... NE... ZNAM kako je to!“
Suze besa su joj se slivale niz obraze. Obrisala ih je, tražeći maramicu po
džepu.
Stisnutih usana, Džejmi je ustao, izvukao maramicu iz svog rukava i pružio
joj je. Znao je dobro da ne sme da je dodirne niti da je teši. Stajao je zureći u
nju na trenutak dok je besno brisala oči i nos koji je procurio.
„Aha, dobro, znači znaš“, rekao je. „A ipak hoćeš da ga povedem?“
„Hoću.“ Izduvala je nos i kratko ga obrisala, a onda je maramicu stavila u džep.
„On dovoljno dobro zna da je bogalj, Džejmi. Zna to nekako predobro. Ali
može da se snađe uz tebe. Postoji konj za njega – neće morati da ide peške.“
On je nestrpljivo mahnuo rukom.
„Može li on da se snađe i nije pitanje, zar ne? Čovek može da uradi ono što
smatra da mora – zašto ti misliš da on mora?“
Ponovo pribrana, izvukla je alatku iz mase i otresla je. Smeđe kapljice su
prskale po kazanu.
„Nije pitao tebe, je li tako? Da li će ti trebati ili ne?“
„Nije.“
Zabila je mešalicu nazad u kazan i vratila se svom poslu.
„On misli da ga nećeš hteti jer je ćopav i jer ti neće biti od koristi.“ Tada je
pogledala u njega. Zabrinute tamnoplave oči bile su blizanci sa očima njenog
brata. „Znao si Ijana ranije, Džejmi.
Sada je drugačiji.“
On je nevoljno klimnuo glavom, vraćajući se na svoje mesto na kofi.
„Aha. Pa to se i moglo očekivati, zar ne? I izgleda da je dovoljno dobro.“
Podigao je pogled u svoju sestru i nasmešio se.
„On je srećan s tobom, Dženi. Tobom i
dečicom.“ Ona je klimnula, a crne kovrdže su
poskočile.
„Aha, jeste“, nežno je rekla. „Ali to je zato što je on za mene ceo čovek, i
uvek će biti.“ Pogledala je pravo u svog brata. „Ali ako misli da nije tebi od
koristi, neće biti ceo sebi samom. I to je razlog zašto moraš da ga povedeš.“

553
 Džejmi je prepleo prste, laktove oslonio na kolena i bradu stavio na spojene
prste.
„Ovo neće biti kao u Francuskoj“, tiho je kazao. „Kada se tamo boriš, u
borbi ne rizikuješ ništa sem svog života. Ovde...“ Oklevao je, a zatim nastavio.
„Dženi, ovo je izdaja. Ako krene naopako, oni koji slede Stjuarte verovatno
će završiti na gubilištu.“
Njen uobičajeno bledi ten je postao za nijansu bleđi, ali joj se pokreti nisu
usporili.
„Za mene nema izbora“, nastavio je, ne skidajući pogled sa nje. „Ali, da li
hoćeš da rizikuješ nas obojicu? Hoćeš li da Ijan sa vešala gleda dole na vatru
koja čeka njegovu iznutricu? Rizikuješ da decu odgajaš bez oca – da bi sačuvala
njegov ponos?“ Lice mu je ubledelo skoro koliko i njeno, svetlucalo je u tami
pivare.
Potezi mešalice su sada bili sporiji, bez svirepe brzine ranijih pokreta, ali
joj je glas bio ubedljiv kao i sporo, neumoljivo mešanje.
„Imaću celog muškarca“, ravnomerno je izgovorila. „Ili nikakvog.“
Džejmi je bez pokreta presedeo jedan dug trenutak, posmatrajući tamnu
glavu svoje sestre pognutu nad poslom.
„U redu“, konačno je tiho rekao. Ona nije digla pogled niti promenila svoje
pokrete, ali kao da se bela marama malo nakrenula ka njemu.
On je bučno izdahnuo, a onda se digao i naglo se okrenuo ka meni.
„Izađi odavde, Sasenah“, rekao je. „Hriste, mora da sam pijan.“

*****

„Zašto misliš da možeš da mi naređuješ?“ Vena na Ijanovom čelu je žestoko

pulsirala. Dženina šaka je jače stegla moju.
Džejmijeva izjava da će se Ijan sa njim pridružiti vojsci Stjuarta prvo je
dočekana sa nevericom, zatim sa sumnjičavošću i – kada je Džejmi uporno
insistirao – sa besom.
„Ti si budala“, otvoreno je kazao Ijan. „Ja sam bogalj i ti to dobro znaš.“
„Ja znam da si dobar borac i nema toga koga bih radije imao uz sebe u bici“,
nepopustljivo je rekao Džejmi.

554
 „
Njegovo lice nije pokazivalo nikakve znake sumnje ili neodlučnosti – složio
se sa Dženinim zahtevom i izvršiće ga, bez obzira na sve. „Dovoljno puta si se
borio, hoćeš li sad da me ostaviš na cedilu?“
Ijan je nestrpljivo odmahnuo rukom, odbacujući to laskanje. „Onako je
kako mora biti. Ako mi noga spadne ili popusti, neću pružiti baš neki doprinos
u borbi – ležaću na zemlji kao glista, čekajući da me raspori prvi crveni mundir
koji naiđe. A sem toga“, namrštio se svom zetu, „šta misliš ko će paziti na ovo
mesto umesto tebe do tvog povratka ako ja pođem da ratujem s tobom?“
„Dženi“, istog časa je odgovorio Džejmi. „Ostaviću dovoljno muških da
mogu da obave posao; ona se sa računima dovoljno dobro snalazi.“
Ijan je izvio obrve i rekao nešto veoma nepristojno na gelskom.
„Pog ma mahon! Teraš me da ostavim nju da sama vodi domaćinstvo, sa
troje dečice koja joj se drže za kecelju i otprilike polovinom potrebnih radnika?
Čoveče, ti si načisto poludeo!“ Mlateći rukama, Ijan se okrenuo ormanu u kome
se držao viski.
Dženi, koja je sedela pored mene na sofi sa Katerinom u krilu, ispustila je
tih zvuk sebi u bradu. Njena ruka je potražila moju skrivena našim
ispreturanim suknjama, a ja sam joj stegla prste.
„Zašto misliš da imaš pravo da mi naređuješ?“
Džejmi je napeto odmerio svog zeta na trenutak, mršteći se. Iznenada je
mišić u uglu njegovih usana zaigrao.
„Jer sam veći od tebe“, ratoborno je rekao, i dalje besno gledajući.
Ijan se okrenuo ka njemu, sa nevericom urezanom preko lica. Neodlučnost
mu je zaigrala u očima kraće od sekunde. Ispravio je ramena i podigao bradu.
„Ja sam stariji od tebe“, odgovorio je, jednako se mršteći.
„Ja sam jači.“
„Ne, nisi!“
„Aha, jesam!“
„Ne, ja sam!“
Nekakva crta smrtne ozbiljnosti bila je u pozadini smeha u njihovim
glasovima. Iako bi ovaj mali sukob mogao proći kao čista zabava, bili su
međusobno zaneti kao nekad u svojoj mladosti i detinjstvu, i odjeci izazova su
odzvanjali u Džejmijevom glasu dok je rastvarao manšetu i zavrtao rukav
košulje.
555
 „Dokaži“, rekao je. Pomeo je šah tablu nemarnim zamahom ruke, seo i
uglavio lakat na njenu površinu, razmrdavajući prste za ofanzivu. Tamnoplave
oči su besno gledale u Ijanove smeđe, koje su plamtele istim takvim besom.
Ijanu je trebalo pola sekunde da proceni situaciju, a onda je trgao glavom
u kratkom pokretu prihvatanja, tako da mu je teški pramen tamne kose pao na
oči.
Hladno odmeren, sklonio ga je, olabavio svoju manšetu i zavrnuo rukav do
ramena, preklop po preklop, ni u jednom trenutku ne skidajući pogled sa zeta.
Sa svog mesta sam videla Ijanovo lice, malo pocrvenelo ispod tamnog tena,
i odlučno isturenu dugu, usku bradu. Džejmijevo lice nisam mogla da vidim,
ali je odlučnost bila podjednako jasno izražena crtom njegovih leđa i ramena.
Dva muškarca su pažljivo položila laktove, manevrišući da nađu zgodno
mesto, trljajući napred i nazad vrhom lakta da se uvere da površina nije klizava.
Uz prikladni ritual, Džejmi je raširio prste, dlanom prema Ijanu. Ijan je
pažljivo oslonio svoj dlan o njegov. Prsti su se poklopili, dodirujući se
međusobno kao odraz u ogledalu, a onda su se pomerili, jedan udesno a drugi
ulevo, povezani i stegnuti.
„Spreman?“, upitao je Džejmi.
„Spreman.“ Ijanov glas je bio smiren, ali su mu oči svetlucale ispod čupavih
obrva.
Mišići su se istog časa zategli ćelom dužinom obe ruke, naglo izraženi dok
su se borci premeštali na sedištima, tražeći oslonac.
Dženi je uhvatila moj pogled i prevrnula očima ka nebu. Šta god da je
očekivala od Džejmija, ovo nije.
Oba muškarca su bila usredsredena na napeti čvor prstiju, zaboravljajući
na sve ostalo. Oba lica su bila zajapurena od naprezanja, znoj im je kvasio kosu
na slepoočnicama, oči su im se malo izbečile od napora. Iznenada sam videla
da Džejmi prestaje da gleda u stegnute šake kada je spazio da se Ijanove usne
još više stežu. Ijan je osetio premeštanje, digao glavu, sreo Džejmijev pogled...
i njih dvojica su prasnuli u smeh.
Šake su se zadržale trenutak duže, stegnute u grču, a zatim su se razdvojile.
„Nerešeno, znači“, rekao je Džejmi, sklanjajući pramen znojem natopljene
kose. Dobroćudno je odmahnuo glavom prema Ijanu.

556
 „
„U redu, čoveče. Da mogu da ti naredim, ne bih to učinio. Ali mogu da
pitam, zar ne? Hoćeš li da pođeš sa mnom?“
Ijan je dotakao stranu vrata gde mu je potočić znoja navlažio kragnu.
Pogled mu je tumarao po sobi, skrasivši se na trenutak na Dženi. Njeno lice
nije bilo bleđe nego obično, ali sam videla ubrzani puls kako joj kuca odmah
ispod brade. Ijan je bio napeto zagledan u nju dok je vraćao rukav na mesto,
pažljivo ga razmotavajući. Videla sam i tamnoružičasto crvenilo koje je počelo
da joj se diže od izreza haljine.
Ijan je protrljao bradu kao da razmišlja, a onda se okrenuo ka Džejmiju i
odmahnuo glavom.
„Ne, dragi moj“, tiho je rekao. „Potreban sam ti ovde i ovde ću ostati.“
Njegov pogled se zadržao na Dženi koja je držala Katerinu, i na maloj Megi,
kako se prljavim rukama drži majci za skute. I na meni. Ijanova duga usta su
se iskrivila u smešak. „Ostaću ovde“, ponovio je. „Ćuvaću ti slabiju stranu,
čoveče.“
*****

„Džejmi?“
„Da?“ Odgovor je stigao odmah. Znala sam da ne spava, mada je ležao
nepomično kao da je isklesan na grobu. Soba je bila svetla od mesečine i videla
sam njegovo lice kada sam se podigla na lakat. Zurio je nagore, kao da može da
vidi iza jakih krovnih greda u noć i zvezde.
„Nećeš pokušati da me ostaviš, zar ne?“ Ne bih ni pomislila da to pitam da
večeras nije bilo one scene sa Ijanom. Jer kad je jednom sređeno da Ijan ostane,
Džejmi je seo sa njim da izda naredbe – birajući ko će marširati sa gospodarem
da pomogne princu, ko će ostati da pazi životinje, pašnjake i nadgledati
Lalibroh.
Znala sam dav je to mukotrpan proces odlučivanja, mada on to ničim nije
pokazao dok je hladno raspravljao sa Ijanom da li se može nekako napraviti da
kovač Ros pođe, i kada su odlučili da može, mada plugovi potrebni za proleće
moraju svi biti u dobrom stanju pre odlaska. Da li Džozef Frejzer Kirbi može
da ide, a rešili su da ne sme jer je glavni oslonac ne samo svojoj porodici, već i
sestri koja je ostala udovica.
Brendan je bio najstariji dečak u obe porodice, i sa devet godina nije baš
bio spreman da odmeni svog oca za slučaj da se Džozef ne vrati kući.
557
 Bilo je to nešto što je trebalo veoma pažljivo isplanirati. Koliko muškaraca
treba da ode da bi ostvarilo nekakav uticaj na tok rata? Jer je Dženi bila u pravu,
Džejmi sada nije imao izbora – nikakvog sem da pomogne da Čarls Stjuart
pobedi. A da bi se tome doprinelo, u bitku je trebalo baciti što više ljudi i oružja.
Ali sam sa druge strane bila ja i moje smrtonosno znanje – i neznanje.
Uspeli smo da sprečimo Čarlsa Stjuarta da dođe do novca za finansiranje
pobune; a Princ Lepi,-nepromišljen, nejak i rešen da zahteva svoje nasleđe,
iskrcao se da okupi klanove kod Glenfinana. Iz narednog Džaredovog pisma
smo saznali da je Čarls prešao Lamanš sa dve male fregate koje je obezbedio
Antoan Volš, nekadašnji trgovac robljem sa njuhom za dobru priliku.
Očigledno je on Čarlsov poduhvat smatrao manje rizičnim nego ekspediciju po
roblje, mada možda njegov kockarski osećaj i nije bio pouzdan. Jednu fregatu
su presreli Englezi, druga je bezbedno iskrcala Čarlsa na ostrvo Eriskej.
Čarls se iskrcao sa samo sedam kompanjona, uključujući vlasnika male
banke po imenu Enijas Makdonald. Pošto nije mogao da finansira celu
ekspediciju, Makdonald je pribavio fondove za malu zalihu sablji, što je činilo
celo Čarlsovo naoružanje. Džared je zvučao kao da se istovremeno divi
nemarnosti tog poduhvata i užasava od nje, ali se kao lojalan jakobit
maksimalno potrudio da proguta svoje bojazni.
I za sada, Čarls je uspevao. Iz hajlendskih glasina smo saznali da se iskrcao
na Eriskej, prešao u Glenfinan i tamo čekao, u društvu nekoliko buradi
brendija, da vidi da li će se klanovi odazvati pozivu pod njegov barjak. I posle
nekoliko sati u kojima mora da su mu se živci kidali, trista ljudi iz klana
Kameron je došlo niz tesnac strmih zelenih brda, predvođeni ne svojim
poglavicom, koji nije bio kod kuće – već njegovom sestrom, Dženi Kameron.
Kameroni su bili prvi, ali su im se pridružili i drugi, kao što je pokazivao
Proglas o ujedinjenju.
Ako će Čarls sada produžiti u katastrofu, uprkos svem trudu, koliko
muškaraca iz Lalibroha se može poštedeti, biti ostavljeno kod kuće da se nešto
spase od brodoloma?
Sam Ijan će biti siguran – toliko je bilo jasno, i to je bio delimični melem
za Džejmijevu dušu. Ali ostali – šezdeset porodica koje žive u Lalibrohu?
Biranje ko će poći, a ko ostati mora na neki način izgledati kao biranje ljudi za

558
 „
žrtvovanje. Viđala sam komandante i ranije, ljude koje je rat prinudio da prave
takav izbor – i znala sam koliko ih to mora koštati.
Džejmi je to obavio – nije imao izbora – ali je po dva pitanja ostao uporan:
nijedna žena se neće pridružiti njegovoj četi i nijedan momak ispod osamnaest
godina neće ići. Ijan je delovao pomalo iznenađen tim – iako bi većina žena sa
sitnom decom obično ostala kod kuća, nije bilo nimalo neuobičajeno za
hajlendske supruge da svoje muževe prate u bitke, kuvajući im i pazeći ih, i
deleći vojnička sledovanja. A momci koji su sebe smatrali muškarcima od
četrnaeste, bili bi veoma poniženi ako se ne nađu na spisku. Ali Džejmi je izdao
naređenja tonom koji nije trpeo nikakav pogovor, a Ijan je, posle trenutne
neodlučnosti, samo klimnuo i zapisao ih.
Nisam htela da ga pitam pred Ijanom i Dženi da li se njegova zabrana
uključivanja žena odnosi i na mene. Jer ja ću, bilo da je tako ili ne, poći sa njim
i to je prokleti kraj priče.
„Da te ostavim?“, rekao je sada, i videla sam da mu se usta krive u šeretski
osmeh. „Da li misliš da bih imao ikakve šanse sa tim?“
„Ne“, kazala sam, gnezdeći se uz njega zbog naglog olakšanja. „Ne bi. Mada
sam mislila da će ti to pasti na pamet.“
Malo je frknuo i privukao me da stavim glavu na njegovo rame. „O, da. I da
sam mislio da mogu da te ostavim, vezao bih te lancem za gelender; malo šta
drugo bi te zaustavilo.“ Osetila sam kako nada mnom odmahuje glavom,
poričući. „Ne. Moram da te povedem sa sobom, Sasenah, hteo ja to ili ne. Ima
stvari koje ćeš usput možda prepoznati – čak i ako sada deluju nevažno, možda
neće biti. A ti si retko dobar vidar, Sasenah – ne mogu ljudima da uskratim
tvoje umeće, a ono će biti potrebno.“
Rukom me je potapšao po ramenu i uzdahnuo. „Sve bih dao, mo duinne,
da te mogu ostaviti ovde na sigurnom, ali ne mogu. Tako da ćeš poći sa mnom
– ti i Fergus.“
„Fergus?“ To me je iznenadilo. „Ali, mislila sam da nećeš povesti nikog od
mladih momaka!“
Opet je uzdahnuo pa sam spustila ruku na središte njegovih grudi, gde mu
je srce tuklo ispod malog udubljenja, polako i ravnomerno.
„Pa, Fergus je nešto drugačiji. Ostali momci – neću da ih uzmem jer
pripadaju ovde. Ako sve ode u propast, biće ostavljeni da sačuvaju svoje
559
porodice od gladovanja, da obrađuju njive i paze na stoku. Verovatno će morati
da odrastu brzo ako do toga dođe, ali će bar biti ovde da to učine. Ali Fergus...
ovo nije njegovo mesto, Sasenah. Nije ni Francuska, inače bih ga poslao nazad.
Ali nije svoje mesto našao ni ovde.“
„Njegovo mesto je sa tobom“, nežno sam rekla sa razumevanjem.
„Kao i moje.“ Ćutao je dugo, a onda mi je nežno stegao ruku.
„Aha, tako je“, tiho je rekao. „Spavaj sad, mo duinne, kasno je.“

*****

Razdražljivo zapomaganje me je po treći put prenulo iz sna. Beba Katerina je

dobijala zube i nije je bilo briga ko to zna. Iz njihove sobe niz hodnik sam čula
Ijanovo pospano mumlanje i Dženin povišeni glas, rezigniran, kada je ustala iz
kreveta i otišla da smiri malo dete.
Zatim sam čula tihe, teške korake u hodniku i shvatila da Džejmi, i dalje
budan, hoda bos po kući.
„Čuo sam bebin pozdrav“, rekao je. „Ako ona ne može da spava, ne mogu
ni ja, ali ti možeš. Ako je nahranjena i suva, možda možemo da podnosimo
društvo onog drugog neko vreme, a ti se vrati u krevet.“
Dženi je prigušila zevanje i mogla sam da čujem osmeh u njenom glasu.
„Džejmi dragi, ti si majčin blagoslov. Aha, sita je da sitija ne može biti, i
upravo je presvučena. Uzmi je, i želim vam da uživate jedno s drugim.“ Vrata
su se zatvorila i opet sam čula teške korake kako idu nazad prema našoj sobi i
tiho Džejmijevo mrmljanje kojim se utešno obraćao bebi.
Ušuškala sam se dublje u prijatni perjani krevet i okrenula se da opet
spavam, slušajući na pola uva bebinu dreku, isprekidanu štucavim jecajima, i
Džejmijevo duboko, nemelodično pevušenje, zvuk utešan koliko i pomisao na
košnice na suncu.
„Eh, mala Kiti, ciamar a tha thu? Much, mo naoidheachan, much.“
Njihov zvuk je išao hodnikom napred-nazad, pa sam zapala bliže snu, ali
sam ostala napola budna da bih ih čula. Jednog dana će on možda tako držati
svoje dete, okruglu glavicu smeštenu u svoje krupne ruke, malo čvrsto telo će
obuhvatiti i držati uz svoje rame. I tako će u mraku pevušiti sopstvenoj ćerki,
nemelodičnu pesmu, toplo i nežno.
560
 „
Neprestani mali bol u mom srcu bio je potisnut naletom nežnosti. Začela
sam jednom; mogu to ponovo. Sudbina mi je dala dar te spoznaje, Džejmiju
hrabrost i sredstva da ga iskoristi. Ruke su mi ovlaš stajale na dojkama,
obuhvatajući njihovu nabreklinu, znajući bez sumnje da će one jednog dana
hraniti dete mog srca. Utonula sam u san uz zvuk Džejmijevog pevanja u
ušima.
Nešto kasnije sam se opet razbudila, pa sam otvorila oči u sobi ispunjenoj
svetlom. Mesec se digao, pun i blistav, i svi objekti u sobi bili su jasno vidljivi
na onaj ravan, dvodimenzionalni način kako se predmeti vide bez senki.
Beba je ućutala, ali sam čula Džejmijev glas u hodniku kako i dalje govori,
ali znatno tiše, jedva nešto više od mrmljanja. A i ton se promenio – nije to bio
ritmičan govor bebama koji jedva da ima nekog smisla, već razbijen, isprekidan
govor čoveka koji traži put kroz divljinu svog srca.
Radoznala, iskrala sam se iz kreveta i tiho se prikrala vratima. Videla sam
ih tamo na kraju hodnika. Džejmi je sedeo leđima oslonjen na bok sedišta pred
prozorom, samo sa košuljom na sebi. Njegove gole noge bile su podignute da
bi formirale naslon na koji je bila oslonjena mala Katerina Meri, odmarajući se
licem okrenuta njemu dok su njene debeljuškaste nožice nemirno šutirale po
njegovom stomaku.
Lice bebe je bilo bezizražajno i svetlo kao mesečevo, njene tamne oči bile
su tamna jezerca koja su upijala njegove reči. Pratio je krivinu njenog obraza
jednim prstom, iznova i iznova, šapućući tako nežno da se srce cepalo.
Govorio je na gelskom i tako tiho da ne bih mogla da prepoznam reči ni da
sam dovoljno znala jezik. Ali je šaptavi glas bio zagušen, a mesečina koja je
dopirala kroz prozor iza njega pokazivala je tragove suza koje su mu
nekontrolisano klizile niz obraze.
Takvu scenu nije trebalo ometati. Vratila sam se u još topli krevet,
zadržavajući u mislima sliku gospodara Lalibroha, polugolog na mesečini, kako
istresa svoje srce nepoznatoj budućnosti, držeći u krilu obećanje svoje krvi.
Kada sam se ujutru probudila, kraj mene je bio topli, nepoznati miris i
nešto mi je bilo upleteno u kosu. Otvorila sam oči i zatekla Katerinu Meri kako
usnama sličnim laticama sanjivo cmokće blizu mog nosa, i drži me za kosu
svojim debeljuškastim prstima. Oprezno sam se oslobodila, a ona se
promeškoljila, prevrnula se na stomak, privukla kolena i nastavila da spava.
561
 Džejmi je ležao sa druge strane deteta, lica dopola uronjenog u jastuk.
Otvorio je jedno oko, bistroplavo kao jutarnje nebo.
„Dobro jutro, Sasenah“, rekao je, govoreći tiho da ne uznemiri malog
spavača. Nasmešio mi se kada sam sela u krevetu. „Izgledate baš slatko, vas
dve, kada tako spavate licem u lice.“
Prošla sam rukom kroz raščupanu kosu, pa se i sama nasmešila na Kitinu
podignutu zadnjicu, koja je apsurdno štrcala uvis.
„To uopšte ne deluje udobno“, napomenula sam. „Ali ona i dalje spava, pa
ne može biti tako strašno. Dokle si ostao budan sa njom sinoć? Nisam te čula
kad si došao u krevet.“
Zevnuo je i prošao rukom kroz kosu, sklanjajući je sa lica. Videli su mu se
podočnjaci, ali je izgledao mirno i zadovoljno.
„Oh, potrajalo je. Pre zalaska meseca, u svakom slučaju. Nisam hteo da
budim Dženi odnoseći klinku nazad pa sam je stavio u krevet između nas, a
ona se nije nijednom trgla, ceo ostatak noći.“
Beba je mesila dušek laktovima i kolenima, ukopavajući se u posteljinu uz
tiho stenjanje. Mora da se približava vreme za njeno jutarnje hranjenje. Ta
pretpostavka je potvrđena narednog časa, kada je podigla glavu i dalje čvrsto
žmureći, i ispustila zdrav urlik. Brzo sam je dograbila i podigla.
„Hajde-hajde-hajde“, tešila sam je, lupkajući je po malim leđima. Krenula
sam da ustanem, a onda pružila ruku nazad i potapšala Džejmija po glavi.
Gruba, svetla kosa bila je topla pod mojom rukom.
„Ja ću je odneti do Dženi“, rekla sam. „Još je rano, odspavaj još malo.“
„Baš bih i mogao, Sasenah“, rekao je Džejmi trgavši se od buke. „Videću te
za doručkom, zar ne?“ Prevrnuo se na leđa, prekrstio ruke na grudima u svoj
omiljeni položaj za spavanje i disao je duboko u vreme kada smo Katerina Meri
i ja stigle do vrata.
Beba se energično meškoljila u potrazi za dojkom i prodorno protestovala
kada nije odmah našla svoj cilj. Zureći hodnikom, naletela sam na Dženi koja
je požurila iz spavaće sobe čuvši plač svog deteta i u hodu je navlačila zelenu
kućnu haljinu. Pružila sam joj bebu koja je mlatila malim pesnicama hitno
zahtevajući hranu.
„Hajde, mo muiminn, tiše sada, ćuti“, tešila ju je Dženi. Izdižući obrvu u
znak poziva, uzela je dete od mene i okrenula se nazad ka svojoj sobi.
562
 „
Otpratila sam je i sela na ispreturani krevet dok je ona sedala na stolicu za
dojenje pored ognjišta i žurno oslobađala jednu dojku. Bučna mala usta su se
istog časa sklopila na bradavici i svi smo se s olakšanjem opustili kada je nastala
nagla tišina.
„Ah“, uzdahnula je Dženi. Ramena su joj se malo opustila kada je mleko
poteklo. „Tako je bolje, prase moje malo, zar ne?“ Otvorila je oči i nasmešila mi
se, očiju bistrih i plavih kao u njenog brata.
„Ljubazno od tebe što si zadržala bebu cele noći; spavala sam kao zaklana.“
Slegnula sam ramenima, smešeći se prizoru majke i deteta, opuštenih u
zajedničkom zadovoljstvu. Oblik bebine glave je tačno oponašao visoku,
zaobljenu krivinu Dženinih dojki i mali, halapljivi zvuči su dopirali iz
zamotuljka dok mu se telo opustilo uz majku, lako se uklapajući u konturu
Dženinog krila.
„Nisam ja, već Džejmi“, rekla sam. „On i njegova sestričina se, izgleda,
odlično slažu.“ Vratio mi se prizor njih dvoje, Džejmija kako se iskrenim, tihim
glasom obraća detetu dok mu se suze slivaju niz lice.
Dženi je klimnula, posmatrajući moje lice.
„Aha. Palo mi je na pamet da će se malo međusobno tešiti. On ne spava
dobro ovih dana?“ Njen ton je izražavao pitanje.
„Ne“, tiho sam odgovorila. „Mnogo toga mu je na pameti.“
„Nema sumnje“, rekla je, bacajući pogled na krevet iza mene. Ijan je već
otišao, digao se u zoru da obiđe životinje u štali. Konje koji se mogu izdvojiti
sa farme – i neke koji ne mogu – treba potkovati i popraviti im amove u okviru
priprema da se pridruže ustanku.
„Možeš da razgovaraš sa bebom, znaš“, iznenada je rekla, prekidajući mi
misao. „Stvarno da razgovaraš, hoću da kažem. Možeš da joj kažeš bilo šta, bez
obzira na to koliko bi blesavo zvučalo da to kažeš nekoj duši koja te može
razumeti.“
„Oh. Čula si ga, znači?“, upitala sam. Klimnula je glavom, ne skidajući
pogled sa krivine Katerininog obraza gde su sićušne tamne obrve ležale na
svetloj koži dok su oči bile sklopljene u blaženstvu.
„Aha. Ne trebaš da se brineš“, dodala je, nežno mi se smešeći. „Nije reč o
osećaju da ne može da razgovara sa tobom; on zna da može. Ali je drugačije
tako razgovarati s bebom. Ona je osoba; znaš da nisi sam. Ali one ne razumeju
563
tvoje reči i nimalo te nije briga šta misle o tebi niti da li osećaju da nešto moraju
da preduzmu. Možeš im istresti dušu ne birajući reči i ništa ne moraš da zadržiš
– a to je uteha za dušu.“
Govorila je veoma uvereno, kao da je to nešto što svako zna. Pitala sam se
da li je ona često tako govorila svom detetu. Izdašno široke usne, tako nalik
usnama njenog brata, podigle su se malo sa jedne strane.
„Tako se sa njima razgovara pre nego što se rode“, tiho je dodala. „Ti to
znaš? Nežno sam položila ruke na stomak, jednu preko druge, prisećajući se.
„Da, znam.“
Pritisla je palcem bebin obraz, prekidajući sisanje, i spretnim pokretom
pomerila malo telo da mu primakne punu dojku.
„Mislila sam da je možda to razlog što su žene tako često tužne nakon što
se dete rodi“, rekla je zamišljeno, kao da razmišlja naglas. „Misliš o njima dok
im govoriš, i svesna si ih dok su u tebi, onakvih kakvim ih zamišljaš. A zatim se
rode, i drugačiji su – ni po čemu nisu nalik onom kako si ih zamišljala u sebi. I
voliš ih, naravno, i upoznaješ ih onakve kakvi su... ali ipak, u srcu ostaje
pomisao na ono dete sa kojim si nekad razgovarala, a tog deteta više nema.
Tako da mislim da je to žaljenje za onim nerođenim detetom koje osećaš, čak
i dok rođeno držiš u naručju.“ Pognula je glavu i poljubila paperjastu glavicu
svoje ćerke.
„Da“, rekla sam. „Pre toga... sve je moguće. Može biti sin ili ćerka.
Jednostavno dete, i to lepo. A onda se rodi, i sve te mogućnosti nestaju jer ono
sada postoji.
Ona se nežno ljuljala i mala stegnuta ruka koja je stezala nabore zelene
svile preko njene dojke počela je da popušta stisak.
„I rodi se ćerka, a sin koji je mogla biti je mrtav“, tiho je rekla. „A lepi
momčić na tvojim grudima je ubio devojčurka za kog si mislila da nosiš. I ti
plačeš za onim koje nisi upoznala, koje je otišlo zauvek, dok ne upoznaš dete
koje imaš i tada konačno postaje kao da nikada nisu ni mogli biti drugačiji nego
što jesu, i prema njima osećaš samo radost. Ali do tada, lako se zaplačeš.“
„A muškarci...“, rekla sam, misleći na Džejmija kako šapuće tajne na uši
deteta koje ga ne čuju.
„Aha. Oni drže svoju decu i osećaju sve ono što ona jesu i ono što nikada
neće biti. Ali muškarcu nije tako lako da plače za onim što nije upoznao.“
564
 „

DEO ŠESTI
Plamenovi ustanka

565
 36

Prestopans

Škotska, septembar 1745.

etvorodnevni marš nas je doveo na greben brda blizu Kaldera.

Povelika baruština se pružala u podnožju brda, ali smo logor napravili
u zaklonu drveća iznad. Dva mala potoka su presecala kroz
mahovinom pokrivene stene strmine i pri vedrom vremenu rane jeseni
to je više ličilo na izlet nego na odlazak u rat. Ali bio je sedamnaesti septembar
i, ako je moje površno poznavanje jakobitske istorije bilo tačno, to će prerasti
u rat za svega nekoliko dana.
„Kaži mi to opet, Sasenah“, rekao je Džejmi po deseti put dok smo se
probijah krivudavim stazama i prašnjavim putevima. Ja sam jahala Donasa, dok
je Džejmi hodao kraj mene, ali sam sada sišla da bih hodala s njim, da bih
olakšala razgovor. Iako smo Donas i ja uspostavili izvestan stepen međusobnog
razumevanja, on je bio od onih konja za čije je jahanje potrebna puna
koncentracija; bilo mu je više nego drago da se reši neopreznog jahača
prolazeći ispod niskog granja, na primer.
„Rekla sam ti već, ne znam toliko“, kazala sam. „Vrlo malo je o tome pisalo
u udžbenicima istorije i nisam na to puno obraćala pažnju u to vreme. Sve što
mogu da ti kažem jeste da je bitka vođena – hm, biće vođena – blizu grada
Prestona, pa se zato zove Prestopanska bitka, mada su je Škoti zvali – zovu je
– Gledsmuirska bitka, zbog nekog starog proročanstva da će kralj povratnik
pobediti u Gledsmuiru. Samo bog sveti zna gde je pravi Gledsmuir, ako uopšte
postoji.“
„Aha. I?“
Namrštila sam čelo, pokušavajući da se prisetim svakog detaljčića. Uspela
sam da u misli prizovem sliku male, iskrzane smeđe knjige Dečija istorija
Engleske koju sam čitala uz treperavo svetlo petrolejke u kolibi od blata negde
u Persiji.

566
 „
Prevrćući strane u mislima, mogla sam da se setim samo odeljka na dve
stranice koji je bio sve što je autor smatrao prikladnim da posveti Drugom
jakobitskom ustanku, istoričarima poznatom kao „četrdeset peta“. A od te dve
stranice, samo jedan pasus je govorio o bici koju upravo treba da vojujemo.
„Škoti pobeđuju“, korisno sam rekla.
„Pa to je ono što je važno“, složio se, pomalo sarkastično, „ali bi malo
pomoglo da se zna još ponešto.“
„Ako si hteo proročanstvo, trebalo je da nadeš nekog vidovnjaka“, prasnula
sam, a onda popustila. „Izvini. Reč je samo o tome da ne znam mnogo i to me
nervira.“
„Aha, tako je.“ Pružio je ruku i uhvatio moju šaku, stežući je dok mi se
smeškao. „Ne jedi se, Sasenah. Ne možeš da kažeš više nego što znaš, ali mi
samo ispričaj to još jednom.“
„U redu.“ Uzvratila sam stisak i nastavili smo da hodamo držeći se za ruke.
„Bila je to naročita pobeda“, počela sam, čitajući sa stranice prizvane u misli,
„jer je jakobita bilo znatno manje. Iznenadili su armiju generala Koupa u zoru
– jurišali su iz izlazećeg sunca, to pamtim – i razbili neprijatelja. Bilo je na
stotine stradalih na engleskoj strani, a svega nekoliko među jakobitima –
tačnije, trideset ljudi. Samo trideset ljudi je poginulo.“
Džejmi je bacio pogled iza nas, u zaostale ljude iz Lalibroha razbacane duž
puta dok su hodali, ćaskali i pevali u grupicama. Trideset ljudi je taman onoliko
koliko smo doveli iz Lalibroha. To nije izgledao tako mali broj, gledajući u njih.
Ali sam ja videla bojna polja Alzasa i Lorena i hektare livada pretvorene u
blatnjava groblja time što su sahranjene hiljade žrtava.
„Sve u svemu“, rekla sam, osećajući se pomalo kao da se izvinjavam,
„plašim se da je to bilo prilično... nevažno, govoreći sa istorijske tačke gledišta.“
Džejmi je ispustio dah kroz napućene usne i prilično turobno
pogledao u mene. „Nevažno. Aha, dobro.“ „Izvini“, kazala sam.
„Nije tvoja krivica, Sasenah.“
Mada se nisam mogla otresti utiska da jeste, na neki način.

*****

Ljudi su posle večere sedeli oko vatre, lenjo uživajući u osećaju punog stomaka,
razmenjujući priče i češkajući se. Češkanje je bilo endemska bolest; tolika
567
zbijenost i nedostatak higijene činili su vaške toliko uobičajenim da nije
izazivalo nikakav komentar kada bi neko od ljudi izvadio reprezentativan
uzorak iz nabora svog pleda i bacio ga u vatru. Vaška bi planula na tren, samo
jedna od iskri u vatri, a zatim nestajala.
Mladić koga su zvali Kinsejd – ime mu je bilo Aleksander, ali je bilo tako
mnogo Aleksandera da su većinu zvali po nadimku ili srednjem imenu –
izgleda da je večeras bio naročito pogođen tom napašću. Žustro je krenuo da
kopa u pazuh, u svoje smeđe dlake, a onda – kratko bacivši pogled da bi
proverio da li gledam u njegovom pravcu – među prepone.
„Gadno su te spopale, zar ne, momče?“, saosećajno je primetio kovač Ros.
„Aha“, odgovorio je, „male napasti me živog pojedoše.“
„Sranje živo je iščupati ih iz dlaka oko đoke“, napomenuo je Valas Frejzer,
češkajući se u saosećanju. „Muka mi je i da te gledam, momče.“
„Znaš li kako najlakše možeš da se rešiš sićušnih zveri?“, pitao je Sorli
Maklur oran da pomogne, a na Kinsejdovo odmahivanje glavom nagnuo se
napred i pažljivo izvukao razgoreli štapić iz vatre.
„Digni kilt na tren, momče, i ja ću ti ih isterati dimom“, ponudio je, uz
burno zadirkivanje i smeh ostalih muškaraca.
„Prokleti seljaku“, gunđao je Murtag. „A šta ti znaš o tome?“
„Znaš bolji način?“ Valas je skeptično podigao guste obrve, borajući
preplanulu kožu proćelave glave.
„Naravno.“ Likujući, izvukao je svoj nož. „Momak je sada vojnik, pusti ga
da to uradi onako kako vojnici rade.“
Kinsejdovo otvoreno lice bilo je naivno i orno. „Kako to ide?“
„Vrlo jednostavno. Uzmeš nož, digneš pled i obriješ pola dlaka u
preponama.“ Upozoravajuće je digao svoj nož. „Ali samo pola.“
„Pola? Aha, dobro...“ Kinsejd je izgledao sumnjičavo, ali je pažljivo pratio.
Videla sam osmehe iščekivanja kako se šire na licima oko vatre, ali se još niko
nije smejao.
„Zatim...“ Murtag je pokazao štapom na Sorlija. „Zatim, momče, drugu
polovinu zapališ, i kada životinje krenu da beže, nabodeš ih na nož.“
Kinsejd je žestoko pocrveneo tako da se to videlo čak i pri svetlosti vatre
kada je krug muškaraca zaurlao od smeha i povika. Bilo je puno grubog guranja
dok su se dvojica pretvarala da leče jedan drugog, vitlajući zapaljenim
568
 „
komadima drveta. Baš kada je izgledalo da se ovaj urnebes otima kontroli i da
će verovatno dovesti do ozbiljnih udaraca, Džejmi se vratio nakon što je sputao
konje. Zakoračio je u krug i kamenu bocu koja mu je bila pod miškom bacio
prema Kinsejdu. Još jedna je otišla Murtagu i gurkanje je zamrlo.
„Vi ste budale, svi redom“, proglasio je. „Drugi najbolji način da se resiš
vaški jeste da sipaš viski po njima i da ih napiješ. Kada zahrču, možeš da
ustaneš i one će sve popadati.“
„Drugi najbolji, eh?“, kazao je Ros. „A koji je najbolji, ser, ako smem da
pitam?“
Džejmi se pomirljivo smeškao naokolo, kao roditelj koga zabavljaju
nestašluci njegove dece.
„Kako – pa da pustiš svojoj ženi da ti ih skine, jednu po jednu.“ Trgao je
laktom i naklonio mi se, podignute obrve. „Ako biste bili ljubazni, damo?“

*****

Iako rečeno kao šala, pojedinačno uklanjanje je zapravo bilo jedini efikasan
način da se čovek reši vašaka. Fino sam četkala celu svoju kosu ujutru i uveče,
prala je hajdučkom travom kad god bismo zastali blizu vode dovoljno duboke
da se u njoj okupam, i do sada sam izbegla ozbiljnu zarazu. Svesna da ću bez
vašaka ostati samo dok je to slučaj i sa Džejmijem, primenjivala sam isti
tretman i na njemu, kad god bih uspela da ga nateram da dovoljno dugo odsedi
mirno.
„Babuni to stalno rade“, napomenula sam, spretno izvlačeći zakačenu
travku iz guste riđe grive. „Mada verujem i da jedu plodove svog truda.“
„Ne dozvoli mi da te sprečavam u tome, Sasenah, ako ti je do toga toliko
stalo“, odgovorio je. Opustio je malo ramena od zadovoljstva dok je četka
klizila kroz guste, sjajne pramenove. Svetlo vatre mi je ruke ispunilo kaskadom
varnica i zlatnih traka vatre. „Mm. Da ne veruješ da je tako lepo kad ti neko
četka kosu.“
„Sačekaj da stignem do ostatka dlaka“, rekla sam, prisno ga štipajući i
terajući ga da se zakikoće. „Mada me mami da umesto toga isprobam Murtagov
predlog.“
„Dotakni mi dlake oko đoke buktinjom i dobićeš isti takav tretman“, pretio
je. „Šta je ono rekla Lujza de la Tur, kakve su obrijane ženske?“
569
 „Erotične.“ Nagnula sam se napred i uhvatila gornju resicu jednog uva
među zube.
„Mmmfm.“
„Pa, ukusi su različiti“, rekla sam. „Chacun a son gout, i tako to.“
„Prokleta francuska sentimentalnost, i to ne prva koju sam čuo.“
„Ipak, zar nije tako?“
Dugo, otegnuto režanje je prekinulo moj trud. Spustila sam četku i
razmetljivo se zapiljila u drvećem ispunjene senke.
„Ili“, rekla sam, „ima medveda u ovoj šumi, ili... zašto ti nisi jeo?“
„Bio sam zauzet oko životinja“, odgovorio je. „Jedan poni je povredio
kopito i morao sam da ga uvežem toplim oblogom. Mada i nemam baš mnogo
apetita, posle svih tih priča o jedenju vašaka.“
„Kakve obloge stavljaš na konjska kopita?“, upitala sam, ignorišući njegovu
napomenu.
„Razne stvari – i sveža balega može da posluži. Ovog puta sam upotrebio
sažvakano lišće grahorice pomešano sa medom.“
Samari su bili spušteni kraj naše zasebne vatre, blizu ruba male čistine gde
su muškarci podigli moj šator. Iako sam bila voljna da spavam pod zvezdama
kao i oni, priznavala sam izvesnu zahvalnost za malo privatnosti koju mi je
nudilo šatorsko platno. I, kao što je Murtag naglasio uobičajeno direktno kad
sam mu zahvalila za pomoć u postavljanju zaklona, takva postavka nije bila
samo radi mene.
„I ako ti se olakša među butine noću, niko mu neće zameriti“, kazao je sitni
saplemenik, trzajući glavom ka Džejmiju, zanetom u razgovoru sa nekolicinom
drugih. „Ali nema potrebe da se ostali momci podsećaju na ono što ne mogu
imati, zar ne?“
„Baš tako“, rekla sam, uz nešto oštrine u glasu. „Vrlo uviđavno
od tebe.“ Jedan od njegovih retkih osmeha mu je iskrivio ugao
tankih usana.
„Oh, baš tako“, kazao je.
Brzo preturanje po samarima je za rezultat dalo poslednje ostatke sira i
nekoliko jabuka. Dala sam to Džejmiju, koji je ponuđeno sumnjičavo odmerio.
„Nema hleba?“, upitao je.

570
 „
„Možda ima nešto u drugoj torbi. Ipak, pojedi prvo njih, to je dobro za
tebe.“ I on je imao urođenu sumnjičavost Hajlendera u pogledu svežeg voća i
povrća, mada ga je neutoljivi apetit činio alavim da pojede gotovo bilo šta.
„Mm“, rekao je, zagrizavši jednu jabuku. „Ako ti kažeš, Sasenah.“
„Kažem. Pogledaj.“ Razmakla sam usne, pokazujući zube. „Koliko mojih
vršnjakinja znaš koje još imaju sve zube?“
Osmeh je istakao njegove odlične zube.
„Pa, priznaću da si veoma dobro očuvana, Sasenah, za tako matoru
vešticu.“
„Pravilno se hranim, eto šta je“, uzvratila sam. „Pola ljudi na tvom imanju
pati od blagog skorbuta, a po onome što sam videla na putovanjima, drugde je
još gore. Vitamin C je ono što sprečava skorbut, a jabuke su ga pune.“
Izvadio je jabuku iz usta i zabrinuto se namrštio ka njoj.
„Jesu?“
„Da, jesu“, odlučno sam rekla. „Kao i većina drugih biljaka – pomorandže i
limuni su najbolji, ali njih naravno ne možeš ovde nabaviti – ali crni luk, kupus,
jabuke... jedi ih svakog dana i nećeš dobiti skorbut. Čak i zelene biljke i livadska
trava sadrže vitamin C.“
„Mmfm. I zato jeleni ne gube zube kad ostare?“
„Rekla bih da je tako.“
Okretao je jabuku na sve strane, kritički je ispitujući, a zatim je slegnuo
ramenima.
„Aha, dobro“, rekao je i ponovo zagrizao.
Baš sam se bila okrenula da dohvatim hleb kada mi je nekakvo pucketanje
privuklo pažnju. Krajičkom oka sam spazila senovit pokret u tami i kako nešto
bleska blizu Džejmijeve glave. Brzo sam se okrenula ka njemu, vičući, ali sam
stigla samo da vidim kako se prevrće sa panja i nestaje u ništavilo noći.
Nije bilo mesečine, i jedino što je govorilo o onome što se dešava bio je
užasan zvuk gužve po suvom lišću jove i buka ljudi zahvaćenih napornim ali
tihim sukobom, uz stenjanje, borbu za dah i poneku prigušenu psovku. Usledio
je kratak, oštar krik, a zatim potpuna tišina. Potrajala je, pretpostavljam, svega
nekoliko sekundi, mada je izgledalo kao da se rastegla u beskraj.
Još uvek sam stajala kraj vatre, sleđena u pozi u kojoj sam se zatekla, kada
se Džejmi vratio iz mrklog mraka šume vodeći pred sobom zarobljenika kome
571
je zavrnuo ruku iza leđa. Oslobađajući stisak, naglo je okrenuo tamnu figuru i
jako je gurnuo unazad tako da je leđima tresnula u drvo. Čovek je u drvo udario
tako žestoko da su ga zasuli lišće i žirovi pa je polako skliznuo da ošamućeno
leži u popadalom lišću.
Privučeni tom bukom, Murtag, Ros i nekoliko drugih Frejzera su se stvorili
kraj vatre. Dižući uljeza na noge, grubo su ga dovukli u krug osvetljen vatrom.
Murtag je zarobljenika dograbio za kosu i trgnuo mu glavu unazad, tako da mu
lice bude vidljivo.
Bilo je to malo lice sa finim kostima i krupnim očima sa dugim trepavicama
koje su ošamućeno treptale na okupljena lica.
„Ali to je samo dečak!“, uzviknula sam. „Ne može imati više od petnaest
godina!“
„Šesnaest!“, rekao je dečak. Odmahnuo je glavom, vraćajući prisebnost.
„Mada to ne predstavlja važnu razliku“, dodao je nadmeno, sa engleskim
akcentom. Hempšir, pomislila sam. Daleko je od kuće.
„Ne predstavlja“, natmureno se složio Džejmi. „Šesnaest ili šezdeset,
upravo je izveo vrlo uverljiv pokušaj da mi preseče grkljan.“ Zapazila sam
pocrvenelu maramicu koju je pritiskao na vrat.
„Neću vam reći ništa“, kazao je dečak. Oči su mu bile tamna jezerca na
bledom licu, mada je vatra svetlucala na blistavoj svetloj kosi. Jednu ruku je
čvrsto stezao ispred sebe. Pomislila sam da je možda ranjen. Dečaku je očito
predstavljalo napor da stoji uspravno među ljudima, usana stegnutih da ničim
ne oda strah ili bol.
„Neke stvari nema ni potrebe da mi kažeš“, kazao je Džejmi, pažljivo
odmeravajući momka pogledom. „Pod jedan, ti si Englez pa si verovatno došao
sa vojskom koja je u blizini. I pod dva, sam si.“
Dečak je izgledao zapanjeno. „Otkud to znate?“
Džejmi je podigao obrve. „Pretpostavljam da me ne bi napao sem ako si
mislio da smo dama i ja sami. Da si bio sa još nekima koji su mislili isto tako,
oni bi ti verovatno sada došli u pomoć – usput, da li ti je ruka polomljena? Čini
mi se da sam osetio kako nešto puca. Da si bio sa još nekim ko je znao da nismo
sami, on bi te sprečio da napraviš takvu glupost.“ Uprkos toj dijagnozi,
primetila sam da su tri čoveka diskretno nestala u šumu na Džejmijev znak,
najverovatnije da provere ima li još uljeza.
572
 „
Dečakov izraz lica je postao tvrđi kada je čuo da je njegov čin nazvan
glupošću. Džejmi je pritisnuo maramicu na svoj vrat, a onda je kritički
odmerio.
„Ako pokušavaš da ubiješ nekoga s leđa, momče, odaberi čoveka koji ne
sedi na gomili suvog lišća“, posavetovao ga je. „I ako koristiš nož na nekom
krupnijem od sebe, odaberi sigurniju tačku – presecanje grkljana je rizično,
sem ako tvoja žrtva sedi mirno.“
„Hvala vam za vredan savet“, rugao se dečak. Dobro je uspevao da zadrži
kočoperan stav, mada mu je pogled nervozno skakao sa jednog pretećeg lica
na drugo. Nijedan od Hajlendera ne bi pobedio na takmičenju za lepotana ni
usred dana; noću, nisu bili ono što biste voleli da sretnete na mračnom mestu.
Džejmi je učtivo odgovorio: „Nema na čemu. Prava je šteta što nećeš doći
u priliku da ga primeniš u budućnosti. Zašto si me napao, kad smo već kod
toga?“
Ljudi su, privučeni bukom, počeli da dolaze iz okolnih logora, pojavljujući
se kao aveti iz drveća. Dečakov pogled je skakao po sve većem krugu muškaraca
i dugo se zadržao na meni.
Oklevao je na tren, ali je odgovorio: „Nadao sam se da ću osloboditi damu iz
tvog zarobljeništva.“ Malo komešanje od prigušenog iznenađenja je obišlo
krug, ali je brzo okončano kratkim Džejmijevim gestom. „Tako znači“, rekao je
bez izjašnjavanja. „Čuo si nas kako govorimo i zaključio da je dama Engleskinja
plemenitog porekla. Dok sam ja...“
„Dok ste vi, gospodine, hajduk bez ikakve savesti i poznati po krađama i
nasilničkom ponašanju! Vaše lice i opis su na poternicama širom Hempšira i
Saseksa! Odmah sam vas prepoznao. Vi ste pobunjenik i neprincipijelni
razvratnik!“, izletelo je iz zajapurenog dečaka, na čijem licu su izbile fleke
crvenije i od same vatre.
Ja sam se ugrizla za usne i gledala dole u cipele, da ne bih srela Džejmijev
pogled.
„Aha, dobro. Baš kako kažeš“, srdačno se složio Džejmi. „A pošto je tako,
možda možeš da ponudiš neki razlog da te ne ubijem smesta?“ Povlačeći
spretno nož iz kanija, istančano ga je zakrenuo, tako da je vatra sevnula sa
sečiva.

573
 Krv je nestala iz lica mladića, ostavljajući ga poput aveti u senkama, ali se
na to uspravio, povlačeći ljude koji su ga držali s obe strane. „To sam očekivao.
Sasvim sam spreman da umrem“, rekao je, ispravivši ramena.
Džejmi je tada zamišljeno klimnuo i, naginjući se, sečivo noža položio na
vatru. Pramen dima se dizao oko metala koji je crneo, izrazito mirišući na
kovačnicu. Svi smo ćutke fascinirano posmatrali dok je plamen, sablasno plav
tamo gde je dodirivao oštricu, izgledao kao da oživljava smrtonosni čelik
oblivajući ga tamnocrvenom vrelinom.
Omotavši šaku u krvlju isflekanu tkaninu, Džejmi je oprezno izvukao nož
iz vatre. Polako je prilazio dečaku puštajući da sečivo pada, kao svojom voljom,
dok nije dotaklo dečakov prsluk. Usledio je snažan miris oprljene tkanine sa
maramice omotane oko drške noža, koji se pojačavao dok je uska crta izgorelog
ostajala za nožem duž prednje strane prsluka. Vrh noža, potamnevši od
hlađenja, zaustavio se baš ispred naviše isturene brade. Videla sam tanke crte
znoja kako svetlucaju u rastegnutim udubljenjima tankog vrata.
„Aha, dobro, plašim se da ja nisam spreman da te ubijem – za sada.“
Džejmijev glas je bio blag, ispunjen tihom pretnjom i još strašniji zbog toga što
je pod kontrolom.
„Sa kime nastupaš?“ Pitanje je pucnulo kao bič, tako da su se svi slušaoci
štrecnuli. Vrh noža je lebdeo još malo bliže, pušeći se na noćnom vetru.
„Ja – ja vam neću reći!“ Dečakove usne su se stegnule posle promucanog
odgovora i drhtavica je prošla niz nežni vrat.
„Ni koliko daleko leže tvoji drugovi? Ni koliko ih je? Ni pravac marša?“
Pitanja su opet bila postavljena lagano, dok je sečivo ovlaš doticalo ivicu
dečakove vilice. U očima su mu se istakle beonjače kao kod uspaničenog konja,
ali je žestoko odmahivao glavom, tako da je zlatasta kosa letela na sve strane.
Ros i Kinsejd su još jače stisnuli dečakove ruke.
Potamnelo sečivo je iznenada pljoštimice pritisnulo ćelom dužinom, čvrsto
ispod donje vilice. Usledio je piskav zadihani krik, i smrad oprljene kože.
„Džejmi!“ rekla sam izbezumljeno. On se nije okrenuo da me pogleda, već
je netremice gledao u zarobljenika koji je, pošto su mu ruke puštene, klonuo
na kolena u gomilu suvog lišća, držeći se rukama za vrat.
„Ovo se ne tiče vas, madam“, rekao je Džejmi kroz zube. Sagnuo se, zgrabio
dečaka za košulju i cimnuo ga da ustane. Njišući se, sečivo se podiglo između
574
 „
njih i našlo se baš ispod momkovog levog oka. Džejmi je nagnuo glavu u
nemom pitanju, i dobio konačni odgovor odmahivanjem glave.
Dečaku se glas utišao do nesigurnog šapata; morao je da pročisti grlo da bi
ga čuli. „N-ne“, rekao je. „Ne. Nema toga što mi možete učiniti a što bi me
nateralo da vam išta kažem.“
Džejmi ga je držao još malo, gledajući ga u oči, a onda je ispustio zgužvanu
tkaninu i odmakao se za korak. „Ne“, rekao je polako, „verovatno nema toga.
Ne tebi. Ali šta je u vezi sa damom?“
Isprva nisam razumela da se to odnosi na mene, dok me nije zgrabio za
ruku i cimnuo me ka njemu, tako da sam se malo zateturala po neravnom
zemljištu. Posrnula sam ka njemu, a on mi je grubo zavrnuo ruku iza leđa.
„Možda si indiferentan prema sopstvenoj dobrobiti, ali si možda malo
zabrinut za čast dame pošto si se toliko potrudio da je spaseš.“ Okrećući me
prema sebi, zavukao je prste u moju kosu i namerno me poljubio grubo tako
da sam se nehotice izvila u znak negodovanja.
Oslobađajući mi kosu, grubo me je privukao, gledajući u dečaka sa druge
strane vatre.
Dečakove oči su bile ogromne i prestravljene, sa odrazom plamena u
širokim tamnim zenicama. „Pustite je!“, zahtevao je promuklo. „Šta
nameravate da učinite sa njom?“
Džejmi je dohvatio kragnu moje haljine. Iznenadnim trzajem, pocepao mi
je haljinu i rublje, ogolevši moje grudi. Reagujući instinktivno, šutnula sam ga
u cevanicu. Dečak je ispustio nearktikulisani zvuk i trgao se napred, ali su ga
Ros i Kinsejd ponovo zaustavili.
„Kad već pitaš“, prijatno je izgovorio Džejmijev glas iza mojih leđa,
„nameravam da silujem ovu damu pred tvojim očima.
Zatim ću je dati svojim ljudima, da rade sa njom šta hoće. Možda bi i ti
hteo da dodeš na red pre nego što te ubijem? Muškarac ne treba da pogine
nevin, zar ne?“
Sada sam se zaista mučila pošto mi je ruka čeličnim stiskom držana iza
leđa, a moje proteste je gušio Džejmijev širok, topao dlan koji mi je ležao preko
usta. Oštro sam zarila zube u njegovu ruku i osetila krv. Žustro ju je trgao uz
prigušeni povik, ali ju je vratio gotovo istog časa, gurajući mi presavijeni komad
tkanine među zube. Ispuštala sam davljeničke zvuke oko tog čepa dok su se
575
Džejmijeve ruke ustremljivale na moja ramena, razmičući pocepane delove
moje haljine još više. Cepajući tkaninu, razgolitio me je do pojasa i zarobio mi
ruke sa strana. Videla sam Rosa kako me gleda a zatim skreće pogled, odlučno
ga fiksirajući na zarobljenika, dok je crvenilo polako šaralo njegove jagodice.
Kinsejd, koji ni sam nije imao više od devetnaest godina, zurio je u šoku, usta
otvorenih poput klopke za muve.
„Prekini s tim!“ Dečakov glas je drhtao, ali sada više od besa nego od straha.
„Ti – ti neopisiva kukavice! Kako se usuđuješ da obeščašćuješ damu, šakale
škotski!“ Ustao je na trenutak, grudi su mu se nadimale od emocija, a onda se
prelomio. Podigao je vilicu i isturio bradu.
„Vrlo dobro. Kada je u pitanju čast, ne vidim da mi ostaje drugi izbor. Pusti
damu i reći ću ti ono što hoćeš da znaš.“
Džejmi me je pustio na tren. Nisam videla njegov gest, ali je Ros pustio
dečakovu povređenu ruku i brzo otišao da donese moj ogrtač, koji je pao na
zemlju u metežu dok su hvatali dečaka. Džejmi mi je obe ruke povukao iza leđa
i, istrgnuvši moj pojas, iskoristio ga da ih bezbedno veže. Uzimajući ogrtač od
Rosa, prebacio mi ga je preko ramena i pažljivo ga pričvrstio. Odstupajući za
korak, ironično mi se naklonio, a onda se okrenuo prema svom zarobljeniku.
„Imaš moju reč da će dama biti bezbedna što se tiče mog navaljivanja“,
rekao je. Ton njegovog glasa mogao je biti usled napora da kontroliše bes i
nezadovoljenu požudu. Ja sam ga prepoznala kao agoniju obuzdavanja da ne
prasne u smeh i mogla sam ga sa zadovoljstvom ubiti.
Lica poput kamena, dečak je otkrio tražene informacije ne razbacujući se
mnogo rečima.
Ime mu je bilo Vilijam Grej, drugi sin vikonta Meltona. Pripadao je četi od
dvesta ljudi na putu ka Danbaru, sa namerom da se tamo pridruži vojsci
generala Koupa. Njegovi saborci su trenutno ulogoreni oko pet kilometara na
zapad. On, Vilijam, koji je otišao da prošeta šumom, spazio je svetlost naše
vatre i došao da ispita o čemu je reč. Ne, nije imao nikoga sa sobom. Da, četa
nosi teško naoružanje, šesnaest „galoper“ topova montiranih na zaprežna kola
i dva bacača od šesnaest inča. Većina čete je naoružana mušketama, a tu je i
grupa od trideset konja.

576
 „
Dečak je počeo da smekšava pod pritiskom ispitivanja i zbog povređene
ruke, ali je odbio ponudu da sedne. Umesto toga, oslonio se na drvo,
pridržavajući lakat levom rukom.
Pitanja su se otegla gotovo ceo sat, vraćajući se na isto iznova i iznova,
zadržavajući se na neslaganjima, udubljujući se u detalje, tražeći greške koje su
se mogle potkrasti, nešto što je ispušteno. Konačno zadovoljan, Džejmi je
duboko uzdahnuo i okrenuo se od dečaka, koji se skljokao u ustreptale senke
hrasta. Bez reči je ispružio ruku. Murtag, koji je kao i obično predosetio
njegovu nameru, pružio mu je pištolj.
On se okrenuo prema zarobljeniku, proveravajući da li je pištolj spreman i
napunjen. Trideset centimetara kovanog metala je svetlucalo od vatre koja je
pravila iskre po okidaču i pripremnoj igli. „Glava ili srce?“, nehajno je upitao
Džejmi, konačno podižući glavu.
„Eh?“ Dečakova usta su ostala otvorena od zbunjenosti i nerazumevanja.
„Streljaću te“, strpljivo je objašnjavao Džejmi. „Špijuni se obično vešaju, ali
ceneći tvoju galantnost, voljan sam da ti ponudim brzu, čistu smrt. Da li bi
radije hitac u glavu ili u srce?“
Dečak se brzo uspravio, zatežući ramena. „Oh, ah, da, naravno.“ Oblizao
je usne i progutao. „Mislim... u – u srce. Hvala“, dodao je, kao da se toga
naknadno setio. Podigao je bradu, stežući usne u kojima se još uvek nazirao
nagoveštaj meke, dečije zakrivljenosti.
Klimajući glavom, Džejmi je nategao pištolj uz škljocaj koji je odjekivao
tišinom ispod hrastova.
„Sačekaj!“, rekao je zatvorenik. Džejmi ga je upitno pogledao, sa pištoljem
uperenim u njegove grudi.
„Čime me možeš uveriti da dama neće biti uznemiravana nakon što – kada
ja odem?“, zahtevao je dečak, gledajući ratoborno oko sebe. Jedina ruka kojom
je mogao da se služi bila je jako stegnuta, ali se tresla i pored toga. Ros je
ispustio nekakav zvuk koji je spretno pretvorio u kijanje.
Džejmi je spustio pištolj i gvozdenom kontrolom zadržao izraz smrtne
ozbiljnosti.
„Pa“, rekao je, a škotski akcenat se pojačao usled napetosti, „imaš moju reč,
naravno, mada vidim da si malo neodlučan da prihvatiš reč...“, usne su mu se
iskrivile uprkos naporu da ih kontroliše, „škotske kukavice. Možda ćeš
577
prihvatiti uveravanja od dame lično?“ Podigao je obrvu ka meni, a Kinsejd je
odmah skočio da me oslobodi, nespretno šeprtljajući oko krpe koja me je
davila.
„Džejmi!“, besno sam uzviknula kada su mi usta konačno oslobođena.
„Ovo je nesavesno! Kako možeš da učiniš nešto takvo? Ti – ti...“
„Kukavice“, priskočio mi je u pomoć. „Ili šakale, ako ti je tako draže. Šta
kažeš, Murtag“, okrenuo se svom pomoćniku, „da li sam bedna kukavica ili
šakal?“
Murtag se kiselo nasmešio. „Rekao bih da si pokojnik ako odvežeš svoju
ženskua a nož ti nije u ruci.“
Džejmi se, pravdajući se, okrenuo prema svom zarobljeniku. „Moram da se
izvinim svojoj ženi što sam je naterao da učestvuje u ovoj šaradi. Uveravam te
da je njeno učešće bilo u potpunosti nevoljno.“ Snuždeno je ispitao ugriženu
šaku na svetlu vatre.
„Tvoja žena!“ Dečak je sumanuto gledao čas mene, čas Džejmija.
„Isto tako te uveravam da, iako dama povremeno počasti moj krevet svojim
prisustvom, nikada to nije uradila pod prinudom. A neće ni sada“, naglasio je
ovaj dodatak, „ali nemoj da je odvezuješ još, Kinsejde.“
„Džejmse Frejzeru“, prošištala sam kroz stisnute zube. „Ako dotakneš tog
dečaka, budi siguran da nikada više nećeš deliti krevet sa mnom!“
Džejmi je podigao jednu obrvu. Očnjaci su mu nakratko blesnuli na svetlu
vatre. „Pa, to je ozbiljna pretnja jednom neprincipijelnom razvratniku kao što
sam ja, ali pretpostavljam da u ovoj situaciji ne treba da mislim na svoj interes.
Rat je rat, na kraju krajeva.“ Pištolj, koji je pustio da padne, počeo je ponovo da
se diže.
„Džejmi!“, vrisnula sam.
Ponovo je spustio pištolj i okrenuo se ka meni sa izrazom prenaglašenog
strpljenja. „Da?“
Ja sam duboko udahnula da mi glas ne bi zaigrao od besa. Mogla sam samo
da nagađam šta je naumio i da se nadam da radim pravu stvar. Pravu ili ne, kad
se ovo završi... Zagušila sam izrazito prijatnu sliku kako se Džejmi koprca po
zemlji sa mojim stopalom na njegovoj Adamovoj jabučici da bih se
koncentrisala na trenutnu ulogu.

578
 „
„Nemaš nikakvih dokaza da je on špijun“, rekla sam. „Kaže da je na tebe
naleteo slučajno. Ko ne bi bio radoznao kada spazi vatru u šumi?“
Džejmi je klimnuo, prateći moju logiku. „Aha, a šta je sa pokušajem
ubistva? Špijun ili ne, pokušao je da me ubije, i to i sam priznaje.“ Nežno je
opipao svežu ogrebotinu na vratu.
„Naravno da jeste“, rekla sam uzrujano. „Rekao je da je znao da si hajduk.
Postoji prokleta ucena na tvoju glavu, za ime boga!“
Džejmi je sumnjičavo protrljao bradu, konačno se okrećući ka
zarobljeniku. „Pa, ima tu nešto“, rekao je. „Vilijame Grej, tvoj advokat se dobro
založio za tebe. Nije praksa ni Njegove visosti princa Čarlsa, niti moja da
nezakonito pogubimo ljude, bili oni neprijatelji ili ne.“ Mahanjem ruke je
pozvao Kinsejda.
„Kinsejde, ti i Ros odvedite ovog čoveka u pravcu u kome kaže da se nalazi
logor. Ako se ispostavi da su informacije koje nam je dao tačne, vežite ga za
drvo kilometar i po od kampa u smeru marša. Njegovi prijatelji će ga naći tamo
već sutra. Ako ono što nam je rekao nije istina...“, zastao je, hladnog pogleda
upućenog zarobljeniku, „presecite mu grkljan“.
Pogledao je dečaka u lice i rekao bez trunke ruganja: „Poklanjam ti život.
Nadam se da ćeš ga dobro upotrebiti.“
Prilazeći iza mene, presekao je kaiš kojim su mi bile vezane ruke. Kada sam
se besno okrenula, pokazao je ka dečaku koji se sručio na zemlju ispod hrasta.
„Možda bi bila toliko dobra da se pobrineš za dečakovu ruku pre nego što ode?“
Prestao je da se mršti i da glumi okrutnost i licem u je postalo potpuno prazno
i bezizražajno. Kapci su mu bili spušteni pa nisam mogla da ga pogledam u oči.
Bez reči sam otišla do dečaka i kleknula kraj njega. Izgledao je ošamućeno
i nije se protivio mom ispitivanju, ni kasnijem pomeranju, mada mu je svaki
pokret morao biti bolan.
Pocepan korset moje haljine mi je uporno klizio sa ramena, pa sam psovala
sebi u bradu dok sam besno podizala jednu ili drugu stranu po ko zna koji put.
Kosti dečakove podlaktice bile su lake i ćoškaste ispod kože, jedva deblje od
mojih. Napravila sam udlagu za ruku i obesila je služeći se svojom maramicom.
„To je klasičan prelom“, rekla sam mu, trudeći se da mi glas ostane smiren.
„Pokušaj da je ne mrdaš bar dve nedelje.“ On je klimnuo glavom, ne gledajući
u mene.
579
 Džejmi je ćutke sedeo na panju i posmatrao moje pružanje pomoći. Dišući
uzrujano, otišla sam do njega i ošamarila ga što sam jače mogla. Udarac je
ostavio belu fleku na obrazu i naterao mu suze na oči, ali se nije ni pomerio
niti je promenio izraz lica.
Kinsejd je digao dečaka na noge i odgurao ga do ruba čistine držeći mu
ruku iza leđa. Na ivici senki je zastao i osvrnuo se. Izbegavajući da pogleda u
mene, obratio se samo Džejmiju.
„Dugujem vam život“, ukočeno je rekao. „Veoma bih voleo da nije tako, ali
pošto ste me prisilili na taj poklon, moram smatrati da me čast obavezuje.
Nadam se da ću taj dug vratiti u budućnosti, a kada bude vraćen...“ Dečakov
glas je malo zadrhtao od obuzdavane mržnje, gubeći svu navodnu formalnost
od potpuno iskrenih osećanja. „... ubiću vas!“
Džejmi se digao sa panja. Lice mu je bilo mirno, bez mrve duhovitosti.
Smrtno ozbiljno je naklonio glavu ka zarobljeniku. „U tom slučaju, ser, moram
se nadati da se nećemo ponovo sresti.“
Dečak je uspravio ramena i ukočeno uzvratio naklon. „Nijedan Grej ne
zaboravlja svoje obaveze, ser“, rekao je i nestao u tamu sa Kinsejdom pored
sebe.
Usledio je diskretan interval čekanja bez daha, dok šuškanje lišća nije
poodmaklo u mrak. Zatim je počeo smeh, prvo tihim šištanjem kroz nozdrve
jednog čoveka, a zatim neodlučnim cerekanjem drugog. Iako nije postao
bučan, smeh se pojačavao vrteći se od jednog do drugog.
Džejmi je napravio jedan korak u krug, lica okrenutog svojim ljudima.
Smeh je naglo prestao. Ljutito gledajući u mene, kratko je rekao: „Idi u šator“.
Upozoren mojim izrazom lica, zgrabio me je pre nego što sam stigla da
podignem ruku.
„Ako ćeš opet da mi lupiš šamar, bar me pusti da okrenem drugi obraz“,
suvo je rekao. „Sem toga, mislim da ti mogu uskratiti taj trud. Ali bih ti
savetovao da odeš do šatora, bez obzira na to.“
Ispustivši moju ruku, krupnim koracima je otišao do vatre i jednim
zapovedničkim trzajem glave skupio razbacane ljude u neodlučnu, napola
opreznu grupicu pred sobom. Svi su iskolačili oči, a očne duplje su im bile
uokvirene tamnim senkama.

580
 „
Nisam razumela sve što je rekao pošto je govorio čudnom mešavinom
gelskog i engleskog, ali sam shvatila dovoljno da mi bude jasno da se raspituje,
tihim, ujednačenim tonom koji je izgleda njegove slušaoce pretvarao u kamen,
poput vojnika na mrtvoj straži.
Bilo je tu i tamo pogleda krišom, i nelagodnih pokreta među ljudima koji
kao da su se još više zbili u očekivanju opasnosti. Ali su se tada zbijeni redovi
razdvojili i dvojica su izašla odatle, podigli glavu – jednom – a onda je žurno
oborili i stajali rame uz rame, pogleda uprtog u zemlju, bez zaštite kolega.
Bili su to braća Maklur, Džordž i Sorli. Približnih godina, negde u svojim
tridesetim, stajali su zbijeni kao lupeži, sa prstima ogrubelim od rada koji su se
trzali kao da jedva čekaju da se spoje i ostanu zajedno, kao nekakva mala zaštita
od nadolazeće oluje.
Usledila je kratka, nema pauza dok je Džejmi gledao preko dva grešna
stražara. Zatim je naišlo dobrih pet minuta neprijatnosti, sve sprovedeno tim
tihim, ujednačenim glasom. Od grupisanih ljudi nije bilo nikakvog zvuka, a
Maklurovi, obojica korpulentni, kao da su se smanjili i skupili pod težinom
toga. Brisala sam oznojene dlanove o suknju, srećna što ne razumem baš sve i
bilo mi je žao što nisam poslušala Džejmijevo naređenje da se vratim u šator.
Zažalila sam još više narednog trenutka, kada se Džejmi naglo okrenuo
Murtagu koji je, očekujući komandu, bio spreman sa kožnim kaišem, malo
dužim od pola metra, sa čvorom na jednom kraju da se može zgodnije uhvatiti.
„Skinite se i priđite mi, obojica.“ Maklurovi su se pokrenuli istog časa,
debeli prsti su šeprtljali sa učkurom na košulji kao da jedva čekaju da poslušaju
jer im je laknulo što je uvodni deo završen i račun stiže.
Pomislila sam da će mi verovatno biti muka, mada sam shvatila da kazna
nije teška prema standardima koji se primenjuju za takve stvari. Na čistini se
nije čuo nikakav zvuk izuzev fijukanja biča i povremenog dahtanja i jecanja
bičevanih momaka.
Pri poslednjem udarcu, Džejmi je pustio da mu kaiš padne pored tela.
Obilno se znojio i prljava lanena košulja mu se zalepila za leđa. Klimnuo je
Maklurovima da ih otpusti pa je rukavom obrisao mokro lice dok se jedan
čovek bolno saginjao da dohvati odloženu odeću, a njegov brat, i sam poljuljan,
držao ga je sa druge strane.

581
 Ljudi na čistini kao da nisu disali tokom kažnjavanja. Sada je došlo do
komešanja, kao da su svi istovremeno ispustili dah od olakšanja.
Džejmi ih je odmerio pogledom, malo odmahujući glavom. Noćni vetar se
pojačavao, komešajući i dižući mu kosu.
„Ne možemo dozvoliti nemarnost, mo duinne“, nežno je rekao. „Ničiji.“
Duboko je udahnuo i lice mu se kiselo iskrivilo. „A to uključuje i mene. Moja
nezaklonjena vatra je momka privukla ovamo.“ Svež znoj mu je izbio na čelu
pa je rukom grubo prešao preko lica, a zatim se obrisao o kilt. Klimnuo je
glavom prema Murtagu koji je sumorno stajao izdvojen od drugih, a onda mu
je pružio kožni kaiš.
„Ako biste mi učinili uslugu, ser?“
Nakon malo oklevanja, Murtagova kvrgava šaka je posegnula i dohvatila
kaiš. Neki izraz koji je mogao značiti dobro raspoloženje sevnuo je na tren u
crnim očima sitnog saplemenika.
„Sa zadovoljstvom... ser.“
Džejmi je okrenuo leđa svojim ljudima i počeo da razvezuje košulju.
Njegov pogled me je uhvatio kako stojim sleđena među stablima i jedna obrva
se podigla u ironičnom pitanju. Da li želim da posmatram? Frenetično sam
odmahnula glavom i otumarala među drveće, prekasno prihvatajući njegov
savet.

*****

Zapravo, nisam se vratila u šator. Nisam mogla da podnesem pomisao na

pritisak zatvorenog prostora. Grudi su mi se stisle i bio mi je potreban vazduh.
Našla sam ga na grebenu male uzvišice, baš iza šatora. Zaustavila sam se
na malom otvorenom prostoru, pružila se celom dužinom na zemlju i stavila
ruke iznad glave. Nisam htela da čujem ni najmanji odjek završnog čina drame,
dole kraj vatre.
Gruba trava poda mnom je bila hladna na goloj koži pa sam se skupila da
se ušuškam u ogrtač. Ležala sam mirno i slušala lupanje svog srca, čekajući da
se zbrka u meni smiri.
Nešto kasnije, čula sam ljude kako prolaze u grupicama od po četiri ili pet,
vraćajući se na spavanje. Prigušene slojevima tkanine, nisam mogla da
582
 „
razaznam njihove reči, ali su zvučali pokorno, možda i malo zastrašeno. Prošlo
je nešto vremena pre nego što sam shvatila da je on tu. Nije govorio niti je
pravio ikakav zvuk, ali sam iznenadna znala da je u blizini. Kada sam se
prevrnula i sela, videla sam senku njegove krupne figure na kamenu, glave
položene na podlaktice ruku prekrštenih na kolenima.
Rastrzana između želje da mu pomilujem glavu i nagona da je tresnem
kamenom, nisam učinila nijedno.
„Jesi li dobro?“, upitala sam, nakon trenutne pauze, glasa smirenog koliko
god sam mogla.
„Aha, držim se.“ Polako se podigao i rastegao, pomerajući se oprezno, uz
duboki uzdah.
„Žao mi je za tvoju haljinu“, rekao je malo kasnije. Shvatila sam da može
da vidi moju golu kožu kako se sija u tami pa sam oštro spojila krajeve ogrtača.
„Oh, zbog haljine?“, rekla sam, sa poprilično oštrine u glasu.
Opet je uzdahnuo. „Aha, i za ostatak.“ Zastao je, a onda rekao: „Pomislio
sam da bi možda htela da žrtvuješ svoju čednost da bi sprečila da nanesem
štetu momku, ali pod ovakvim okolnostima nisam imao vremena da te pitam
za dozvolu. Ako sam pogrešio, molim vas za izvinjenje, damo.“
„Hoćeš da kažeš da bi ga više mučio?“
Bio je ljut i nije se trudio da to prikrije. „Mučio, još više? Nisam povredio
momka.“
Zagrnula sam ogrtač bliže uz sebe. „Znači, ti lomljenje ruke i žigosanje
vrelim nožem ne smatraš povređivanjem?“
„Ne, ne smatram.“ Brzo je prešao malu razdaljinu između nas i dohvatio
me za lakat, okrećući me da pogledam u njega. „Saslušaj me. On je polomio
svoju glupavu ruku u pokušaju da se otrgne iz neraskidivog stiska. Hrabar je
koliko i svaki od mojih ljudi, ali nema iskustva u borbi prsa u prsa.“
„A nož?“
Džejmi je frknuo. „Pih! Ima ranicu ispod jednog uva, koja će proći do
sutrašnje večere. Očekujem da je malo bolelo, ali sam hteo da ga uplašim, a ne
da ga ranim.“
„Oh.“ Otrgla sam se i okrenula leđa tamnom drvetu, tražeći naš šator.
Njegov glas me je pratio.

583
 „Mogao sam da ga slomim, Sasenah. Mada bi to bilo gadno i verovatno bi
ostavilo trajne posledice. Radije to ne radim ako nisam prinuđen. Mada,
Sasenah“, njegov glas je dopirao iz senki, sa primesom upozorenja u sebi,
„ponekad i to moram. Morao sam da saznam gde su mu pajtaši, kakvo im je
oružje i ostalo. Nisam ga mogao strahom na to navesti – ostalo je ili da ga
prevarim ili da ga slomim.“
„Rekao je da mu ne možeš učiniti ništa što će ga naterati da progovori.“
Džejmijev glas je bio umoran. „Pobogu, Sasenah, naravno da sam mogao.
Možeš slomiti svakoga ako si spreman da ga dovoljno povrediš. Ja to dobro
znam, ako iko zna.“
„Da“, tiho sam kazala, „verovatno je tako.“
Nismo se pomerili neko vreme niti smo išta progovorili. Čula sam
mrmljanje ljudi koji su se spremali za noćenje, povremeno gaženje obuće po
tvrdoj zemlji i šuškanje lišća nagrnutog radi zaštite od jesenje hladnoće. Oči su
mi se dovoljno prilagodile na mrak da sam sada videla obrise našeg šatora,
desetak metara dalje u zaklonu velikog ariša. Videla sam i Džejmija, crnu figuru
prema nešto svetlijoj tami noći.
„U redu“, rekla sam konačno. „U redu. Ako se gleda izbor između onoga
što si učinio i onoga što si mogao... da, u redu.“
„Hvala ti.“ Nisam mogla da procenim da li se smešio ili ne, ali je tako
zvučao.
„Prokleto si mnogo rizikovao onim ostalim“, rekla sam. „Da ti nisam dala
izgovor da ga ne ubiješ, šta bi učinio?“
Krupna figura se promeškoljila i slegnula ramenima, a iz senki se začulo
smejuljenje.
„Ne znam, Sasenah. Računao sam s tim da ćeš ti već nešto smisliti. Da nisi
– pa valjda bih morao da streljam momka. Nisam mogao da ga gadno
razočaram time što ću ga tek tako pustiti, zar ne?“
„Ti prokleto škotsko kopile“, rekla sam bez žestine.
Ispustio je duboki ozlojeđeni uzdah. „Sasenah, bio sam uboden, ugrizen,
ošamaren i bičevan posle večere – koju nisam uspeo da završim. Nije mi se
dopalo da prepadam decu ni da šibam ljude, a morao sam da uradim i jedno i
drugo. Imam dvesta Engleza ulogorenih na pet kilometara i nikakvu ideju šta

584
 „
da radim sa njima. Umoran sam, gladan i sve me boli. Ako u tebi ima ičega što
liči na žensko saosećanje, dobro bi mi došlo malo toga!“
Zvučao je tako ražalošćeno da sam se nasmejala mimo svoje volje. Ustala
sam i prišla mu.
„Pretpostavljam da bi, ako ćemo pravo. Dođi ovamo i videću da li mogu da
ga pronađem malo za tebe.“ Košulja mu je bila ovlaš prebačena preko leđa, nije
se potrudio da je lepo obuče. Kliznula sam rukama pod nju i na vrelu, osetljivu
kožu njegovih leđa. „Koža nije pukla“, rekla sam, nežno pipajući naviše.
„Kožni kaiš ne seče, samo peče.“
Sklonila sam košulju i postavila ga da sedne tako da mogu leđa da mu
prebrišem hladnom vodom iz potoka.
„Bolje?“, upitala sam.
„Mmmm.“ Mišići ramena su se opustili, ali se malo štrecnuo kada sam
dotakla jedno naročito osetljivo mesto.
Pažnju sam okrenula ogrebotini ispod njegovog uva. „Ne bi ga stvarno
streljao, je li tako?“ „Šta misliš ko sam ja, Sasenah?“, pitao je, odglumivši
da je besan.
„Škotska kukavica. Ili u najboljem slučaju, hajduk bez savesti. Ko zna šta
bi neko takav učinio? Da ne pominjem neprincipijelnog razvratnika.“
Nasmejao mi se i rame mu se zatreslo pod mojom rukom. „Okreni glavu.
Ako hoćeš žensko saosećanje, moraćeš da miruješ dok ga primenjujem.“
„Mmm.“ Usledio je trenutak tišine. „Ne“, konačno je rekao, „ne bih ga
streljao. Ali sam morao nekako da mu sačuvam ponos, nakon što je ispao
budala zbog tebe. Hrabar je to momak – zaslužio je da oseti da je vredan
ubijanja.“
Odmahnula sam glavom. „Nikada neću razumeti muškarce“, promrmljala
sam razmazujući melem od nevena preko ogrebotine.
Pružio je ruku, dohvatio moje šake i spojio ih ispod svoje brade.
„Nema ni potrebe da me razumeš, Sasenah“, tiho je rekao. „Već samo da
me voliš.“ Glavu je nagnuo napred i nežno poljubio moje spojene šake.
„I da me hraniš“, dodao je, puštajući ih.
„Oh, žensko saosećanje, ljubav, pa još i hrana?“, rekla sam smejući se. „Ne
tražiš mnogo, zar ne?“

585
 U samarima je bilo hladnih lepinja, sira i malo hladne slanine. Napetost i
apsurdnost poslednja dva sata bili su iscrpljujući i više nego što sam bila svesna
pa sam se gladno pridružila njegovom obroku.
Glasovi ljudi oko nas su do tada zamrli, pa nije bilo nikakvog zvuka ni
treperenja otkrivene vatre da ukažu da nismo hiljadu kilometara daleko od ma
kog živog čoveka. Samo je vetar neumorno lupkao po lišću, povremeno lomeći
poneku grančicu da padne odskačući o granje.
Džejmi je opružio leđa uz deblo, lica koje se nejasno videlo pri svetlosti
zvezda, ali tela spremnog za neki nestašluk.
„Dao sam tvom kavaljeru reč da te neću maltretirati odvratnim
nabacivanjem. To valjda znači da ću, ako me ne pozoveš da delimo postelju,
morati da odem i spavam sa Murtagom ili Kinsejdom. A Murtag hrče.“ „Kao i
ti“, rekla sam.
Gledala sam ga još malo, a onda sam slegnula ramenima puštajući da mi
prilično uništena haljina klizne sa ramena. „Pa, dobro si krenuo sa tim da me
siluješ.“ Oborila sam i drugo rame, a
pocepana tkanina mi je pala do struka. „Možeš onda da dođeš i dovršiš posao
kako valja.“ Toplina njegovih ruku bila je kao ugrejana svila koja mi klizi
niz hladnu kožu.
Aha, dobro“, mrmljao mi je u kosu, „rat je rat, zar ne?“

*****

„Vrlo loše stojim sa godinama“, rekla sam nešto kasnije ka nebu prepunom
zvezda. „Da li je Miguel Servantes uopšte rođen do sada?“
Džejmi je ležao – prisilno – na stomaku pored mene, tako da su mu glava i
ramena virili iz zaklona šatora. Jedno oko se polako otvorilo i okrenulo prema
istočnom horizontu. Kada je videlo da nema ni traga od zore, pogled je polako
putovao nazad i zadržao se na mom licu sa izrazom ljubomorne rezignacije.
„Iznenada te spopalo da raspravljaš o španskim romanima?“, rekao je,
malo promuklo.
„Ne naročito“, rekla sam. „Samo sam se pitala da li si možda upoznat sa
terminom ‘donkihotovski’?“

586
 „
Podigao se na laktove, sa obe ruke se počešao po skalpu da bi se sasvim
razbudio, a onda se okrenuo ka meni, trepćući, ali pribran.
„Servantes je rođen pre gotovo dvesta godina, Sasenah i, pošto sam imao
tu pogodnost da se dobro školujem, aha, taj džentlmen mi je poznat. Nisi valjda
implicirala nešto lično tom poslednjom napomenom?“
„Da li te bole leđa?“
Pogrbio je ramena da to isproba. „Ne mnogo. Pomalo su u masnicama,
rekao bih.“ „Pobogu, Džejmi, zašto?“, prasnula sam.
Spustio je bradu na savijene šake, a glava nagnuta u stranu naglašavala je
zakošenost njegovih očiju. Ono koje sam mogla da vidim još više se skupilo od
smeška.
„Pa, Murtag je uživao u tome. Duguje mi šibanje još od vremena kada sam
imao devet godina i kad sam mu nagurao deo košnice u čizme kad ih je skinuo
da ohladi noge. Nije mogao da me uhvati u to vreme, ali sam naučio mnogo
novih interesantnih reči dok me je bos jurio. On...“
Prekinula sam to udarivši ga što sam jače mogla u sam špic ramena.
Njegova leđa, široka, glatka i mišićava, i dalje su se slabašno presijavala zbog
znoja od napora, umrljana zvezdama. Poljubila sam ga između lopatica, a onda
se odmakla i nežno duvala, da bih uživala u osećaju kako njegova koža drhti
pod mojim prstima i kako mu se dlačice dižu duž kičme.
„Zašto?“, pitala sam opet. Priljubila sam lice na njegova topla vlažna leđa.
U senkama mraka ožiljci su bili nevidljivi, ali sam mogla da ih napipam,
slabašne tvrde linije pod mojim obrazom.
Ćutao je na tren, a rebra su mu se dizala i spuštala pod mojom rukom od
svakog dubokog, sporog udaha.
„Aha, dobro“, rekao je, a onda opet zamišljeno zaćutao.
„Ne znam tačno, Sasenah“, konačno je kazao. „Možda i zato što tebi nešto
dugujem. Ili možda sebi.“
Dlan sam lako stavila na jednu lopaticu, široku i ravnu, sa ivicama kosti
koje su se jasno ocrtavale ispod kože. „Meni ne.“
„Je li tako? Da li je to džentlmenski potez razgolititi svoju ženu pred
tridesetak ljudi?“ Ton mu je iznenada postao gorak i moje ruke su se primirile,
pritisnute na njegovo telo. „Da li je potez galantnog čoveka da primeni nasilje

587
nad zarobljenim neprijateljem koji je pri tome još dete? Da razmišlja o tome
da učini nešto još gore?“
„Da li bi bilo bolje da si poštedeo mene – ili njega – i izgubio pola svojih
ljudi u naredna dva dana? Morao si da znaš. Nisi mogao – ne možeš dozvoliti
da te zavede džentlmensko ponašanje.“
„Ne“, tiho je rekao, „ne mogu. I tako moram da jašem sa čovekom – sa
sinom mog kralja – na šta me teraju dužnost i čast – i u međuvremenu
pokušavam da izokrenem njegove namere koje sam se zakleo da ću podržavati.
Kršim zakletvu radi života onih koje volim – izdajem časno ime da bi oni koje
poštujem mogli da prežive.“
„Čast je ubila prokleto mnogo ljudi“, rekla sam u tamni urez na njegovom
povređenom vratu. „Čast bez razuma je... glupost. Galantna glupost, ali ipak
glupost.“
„Aha, jeste. I to će se promeniti – tako si mi rekla. Ali ako treba da budem
među prvima koji će čast žrtvovati radi svrsishodnosti... zar ne treba da osećam
stid zbog toga?“ Iznenada je lice okrenuo ka meni, zabrinutog pogleda na
svetlosti zvezda.
„Neću se vratiti – ne mogu, sada – ali Sasenah, nekada žalim za delićem
sebe koji je ostao tamo.“
„Ja sam kriva za to „, nežno sam rekla. Dotakla sam njegovo lice, debele
obrve, široka usta i čekinje koje su izbijale po čistoj dugačkoj vilici. „Ja. Da ja
nisam došla... i rekla ti šta će se desiti...“ Osetila sam iskreno žaljenje zbog
njegovog kvarenja, i sama žaleći za gubitkom naivnog, galantnog momka
kakav je bio. Pa ipak... kakav je izbor ijedno od nas zaista imalo, imajući u vidu
da smo ono što smo? Ja sam morala da mu kažem, a on je morao da postupi
prema tome. Jedan red iz Starog zaveta mi je lebdeo u mislima: „Kad sam nešto
prećutao, kosti su mi omekšavale i starile u vrevi celog dana.“
Kao da je osetio ovu malu biblijsku misao, malo se nasmešio.
„Aha, dobro“, rekao je. „Ne sećam se da je Adam od Boga tražio da uzme
Evu nazad – a vidi samo šta je ona učinila njemu“ Nagnuo se napred i poljubio
me u čelo dok sam se smejala, a onda navukao ćebe preko mojih golih ramena.
„Idi na spavanje, rebarce moje malo. Trebaće mi pomoćnik ujutru.“

588
 „
Probudila me je nekakva čudna metalna buka. Izvirila sam iz ćebeta
trepćući u pravcu buke i našla se na tridesetak centimetara od Džejmijevog
kolena pokrivenog pledom.
„Budna si, zar ne?“ Nešto srebrnasto i zveckavo se iznenada spustilo pred
moje lice, a velika težina mi se skrasila oko vrata.
„Šta je, pobogu, ovo?“, upitala sam, zapanjeno se uspravljajući i zureći
nadole. Izgledalo je da nosim ogrlicu sačinjenu od mnogo metalnih delova
velikih po deset centimetara, sa nekoliko krakova i otvorom na vrhu, nanizanih
na kožnu uzicu. Neki od tih predmeta bili su zarđali odozgo, ostali sasvim novi.
Na svakom su se videle ogrebotine po kracima, kao da su na silu iščupani iz
nekog većeg predmeta.
„Ratni trofeji, Sasenah“, kazao je Džejmi.
Pogledala sam u njega -i ispustila mali krik zbog tog prizora.
„Oh“, rekao je, dižući ruku do lica. „Zaboravio sam. Nisam imao vremena
da to operem.“
„Nasmrt si me preplašio“, kazala sam pritiskajući ruku na srce, koje je
tuklo. „Šta je to?“
„Čađ“, rekao je glasom koji mu je prigušivala tkanina kojom je trljao lice.
Spustio ju je i osmehnuo mi se. Trljanjem je sklonilo deo crnila sa nosa, brade
i čela i lice mu je sada svetlucalo ružičasto-bronzano kroz ostale fleke, ali su
mu oči i dalje bile oivičene crnom kao u rakuna, a crte od čadi su mu okruživale
usta. Jedva da je svanulo, pa su se u prigušenom svetlu šatora njegovo
zatamnjeno lice i kosa stapali sa sivilom platnenog zida iza, stvarajući prilično
neugodan osećaj da razgovaram sa bezglavim telom.
„To je bila tvoja ideja“, rekao je.
„Moja ideja? Izgledaš kao da si došao sa maskenbala“, odgovorila sam. „Šta
si to, pobogu, radio?“
Zubi su mu blesnuli izuzetnom belinom među čađavim naborima lica.
„Komandoski prepad“, rekao je, više nego zadovoljan. „Komandoski? Je li
se tako kaže?“
„Oh, bože“, rekla sam. „Bio si u engleskom logoru? Hriste! Nisi valjda sam,
bar se nadam?“

589
 „Nisam mogao mojim ljudima da uskratim zabavu, zar ne? Ostavio sam
trojicu da čuvaju tebe, a mi ostali smo imali vrlo uspešnu noć.“ Ponosno je
pokazao na moju ogrlicu.
Rascepke koje pričvršćuju točkove za lafete. Nismo mogli da ponesemo
topove ni da ih oštetimo ne dižući buku, ali sad neće odmaći daleko, ovako bez
točkova. A generalu Koupu će prokleto pomoći šesnaest „galopera“, razbacanih
svuda po pustari.
Kritički sam ispitala svoju ogrlicu.
„Sve je to lepo i fino, ali zar ne mogu da smisle nešto za nove rascepke?
Izgleda kao da se to može napraviti od debele žice.“
Klimnuo je glavom, ali njegovo zadovoljstvo nije nimalo jenjavalo.
„Oh, da. Mogli bi. Ali im to neće ništa pomoći bez točkova na koje bi ih
stavili.“ Podigao je krilo šatora i pokazao ka podnožju brda gde sam ugledala
Murtaga, crnog poput smežuranog demona, kako nadgleda aktivnosti nekoliko
slično ukrašenih demonovih pomoćnika koji su veselo poslednji od trideset dva
velika drvena točka bacali u razbuktalu vatru. Gvozdeni obruči točkova su
stajali naslagani sa strane; Fergus, Kinsejd i još jedan mladić su improvizovali
nekakvu igru sa jednim, kotrljajući ga štapom napred i nazad. Ros je sedeo na
deblu u blizini, pijuckajući iz čaše od roga i dokono vrteo jedan oko svoje
debele podlaktice. Nasmejala sam se tom prizoru. „Džejmi, stvarno si
pametan!“
„Možda sam ja pametan“, odgovorio je, „ali ti si polugola, a polazimo
odmah. Imaš li nešto da obučeš? Stražare smo ostavili vezane u nekakvom
napuštenom toru, ali su se ostali do sada sigurno već probudili i nisu daleko
iza nas. Bolje da krenemo.“
Kao da hoće da naglasi njegove reći, šator se naglo zatresao iznad mene i
neko je povukao kanape sa jedne strane. Uplašeno sam kriknula i bacila se na
samare dok je Džejmi odlazio da nadgleda pokret.

*****

Već je bila sredina popodneva kada smo stigli do sela Tranent. Istureno na brdu
iznad morske obale, obično mirno seoce uskomešalo se pod naletom
hajlendske vojske. Glavnina armije je bila vidljiva po okolnim brdima koja su
590
 „
se nadnosila nad malu zaravan koja se pružala ka obali. Ali je sa uobičajenim
haotičnim dolascima i odlascima u Tranentu bilo isto onoliko ljudi kao i van
njega, jer su odredi dolazili i odlazili u manje-više vojničkim formacijama,
glasnici galopirali tamo i ovamo – neki na ponijima, a neki pešice – a žene, deca
i pratioci logora su prepunili kolibe i sedeli napolju, oslonjeni na kamene
zidove i čuvali bebe na povremenom suncu, raspitujući se u prolazu od glasnika
da čuju nešto o poslednjim akcijama.
Mi smo zastali na rubu te vreve pa je Džejmi poslao Murtaga da sazna gde
se nalazi lord Džordž Marej, glavnokomandujući armije, dok on sam na brzinu
obavlja toaletu u nekoj kolibi.
Što se mog izgleda tiče, falilo mu je mnogo toga. Iako nisam imala čad
namerno razmazanu po licu, na njemu je nesumnjivo bilo nekoliko tragova
prljavštine kao suvenir iz nekoliko noći provedenih pod vedrim nebom.
Gazdarica mi je ljubazno pozajmila peškir i četku, pa su me poseli za sto gde
sam se borila sa svojim neukrotivim kovrdžama, kada su se vrata naglo otvorila
i lord Džordž je lično ušao bez ikakvog ceremonijala.
Njegova obično besprekorna odeća sada je bila neuredna, sa nekoliko
raskopčanih dugmadi na prsluku, jednom razvezanom čarapom i jednom
otkačenom podvezicom. Periku je nehajno nagurao u džep, a preostale smeđe
kovrdže njegove kose stajale su podignute kao da ih je u očajanju čupao.
„Bogu hvala!“, rekao je. „Konačno jedno normalno lice!“ Zatim se nagnuo
napred, žmirkajući dok je piljio u Džejmija. Većina čađi bila je isprana iz
plamene kose, ali su mu crni potočići curili niz lice i prskali po košulji, a uši,
koje je prevideo u žurnom pranju, i dalje su bile crne kao ugalj. „Šta...“, počeo
je zapanjeni lord Džordž, ali je prekinuo, nekoliko puta brzo odmahnuo
glavom kao da odbacuje nešto što je umislio, a zatim nastavio razgovor kao da
nije primetio ništa neobično.
„Kako napreduje, ser?“, s poštovanjem je upitao Džejmi, takođe se
pretvarajući da ne vidi trake perike koje su virile iz džepa lorda Džordža,
mlateći kao rep nekog psića dok je plemić energično gestikulirao.
„Kako napreduje?“, ponovio je. „Pa, reći ću vam, gospodine! Napreduje na
istok, a zatim na zapad, a onda se pola toga spusti sa brda na ručak, dok druga
polovina odmaršira bog te pita kuda! Eto kako to napreduje!“

591
 „A to’“, rekao je, trenutno rasterećen tim ispadom, „to je lojalna hajlendska
vojska Njegovog veličanstva.“ Nešto smireniji, počeo je da nam priča o
dogadajima koji su se odigrali otkad je vojska stigla u Tranent nekoliko dana
ranije.
Kada je stigao sa vojskom, lord Džordž je glavninu ljudstva ostavio u selu i
žurno poslao mali odred da zauzme greben iznad zaravni. Princu Čarlsu, koji
je naišao nešto kasnije, ta se akcija nije dopala i to je rekao – jasno i glasno.
Njegova visost je tada uzela pola armije i odvela je na zapad, sa vojvodom od
Perta – nominalno drugim glavnokomandujućim – koji ga je pokorno pratio,
navodno da bi razmotrio mogućnost napada kroz Preston.
Kada se vojska podelila, a lord se zaokupio većanjem sa meštanima koji su
neuporedivo bolje bili upućeni u okolni teren nego Njegova visost ili sam lord,
O’Salivan, jedan od prinčevih irskih poslušnika, preuzeo je na sebe da naredi
jednom kontingentu saplemenika Lohijela Kamerona da ode u dvorište
tranentske crkve.
„Koup je, naravno, konjima dovukao dva topa i izbombardovao ih“,
sumorno je kazao lord Džord. „A ja sam se vraški proveo sa Lohijelom danas
po podne. Bio je prilično razumljivo uznemiren što je mnogo njegovih ljudi
ranjeno bez jasnog razloga. Zatražio je da budu povučeni, a sa tim razlogom
sam se, naravno, složio. Ali se na to pojavljuje onaj punoglavac Njegove visosti,
O’Salivan – napast živa! Samo zato što se iskrcao u Eriskeju sa Njegovom
visošću, taj čovek misli da je – pa, u svakom slučaju, on dolazi kukajući kako je
prisustvo Kamerona u crkvenom dvorištu od suštinskog značaja – suštinskog
značaja, molim vas! – ako mislimo da ih napadnemo sa zapada. Rekao sam mu
vrlo nedvosmisleno da ćemo napasti sa istoka, ako uopšte napadnemo. A i to
je sada sve veće pitanje pošto pojma nemamo gde nam je u ovom času polovina
ljudi – a ne znamo ni gde je Njegova visost, ako ćemo pravo“, dodao je tonom
koji je jasno objašnjavao da to gde se princ Čarls nalazi zapravo i nije važno.
„A tek plemenske vođe! Lohijel Kameron je na izvlačenju dobio čast da se
bori na desnom krilu u bici – ako do nje uopšte dođe – ali Makdonaldi, koji su
se složili sa takvim rasporedom, sada energično poriču da su se ikada složili i
insistiraju da se neće ni boriti ako im se uskrati tradicionalno pravo da se bore
na desnom krilu.“

592
 „
Iako je ovu tiradu započeo dovoljno staloženo, lord Džord se ponovo
uzrujao dok je to pričao i na ovom mestu je opet skočio na noge, energično
trljajući skalp obema rukama.
„Kameroni su drilovani celog dana. Do sada su toliko puta terani da
marširaju tamo i vamo da više ne razlikuju gde im je đoka, a gde dupe – izvinite
zbog ovakvog izražavanja, madam“, dodao je, rasejano pogledavši u mene, „a
Klanranaldovi ljudi su se potukli sa Glengarijevim.“ Zastao je, isturene donje
vilice i crven u licu. „Da Glengari nije ono što jeste, ja bih... ah, dobro.“ Odbacio
je Glengarija odmahivanjem ruke i nastavio besciljno da korača.
„Jedina utešna stvar u celoj priči“, rekao je, „jeste to što su Englezi bili
prinuđeni da se i oni premeštaju, odgovarajući na naše pokrete. Premestili su
cele Koupove trupe bar četiri puta i sada je raširio svoj desni bok skoro do
mora, nesumnjivo se pitajući šta ćemo, pobogu, mi sledeće učiniti.“ Sagnuo se
i virnuo kroz prozor, kao da očekuje da general Koup lično stiže glavnim putem
da se raspita.
Hm... gde je tačno druga polovina armije u ovom času, ser?“ Džejmi je
načinio pokret kao da će se pridružiti lordu u njegovom nasumičnom
tumaranju po kolibi, ali sam ga zadržala uhvativši ga za kragnu. Naoružana
peškirom i bokalom tople vode, tokom lordovog objašnjavanja sam se
zaokupila uklanjanjem gareži sa ušiju mog muža. Sada su se isticale, ružičasto
svetlucajući na ozbiljnom licu.
„Na grebenu odmah južno od grada.“
„Znači, i dalje držimo visoki teren?“
„Da, to zvuči dobro, zar ne?“ Lord se turobno osmehnuo. „Pa ipak, držanje
visokog terena nam relativno malo znači ako se uzme u obzir činjenica da je
zemljište ispod njega ispresecano barama i močvarama. Dobri bože! Postoji
jarak dubok dva metra ispunjen vodom koja teče trideset metara u podnožju
tog grebena! Jedva da ima petsto metara između dve vojske u ovom času, a
moglo bi biti i petsto kilometara ako bismo gledali po tome šta smo u stanju
da učinimo.“ Lord Džordž ja zavukao ruku u džep u potrazi za maramicom,
izvukao je i zastao blesavo zureći u periku kojom se spremao da obriše lice.
Taktično sam mu ponudila ogaravljenu maramicu. Zatvorio je oči, snažno
udahnuo kroz nozdrve, a onda ih otvorio i naklonio mi se svojim uobičajeno
uglađenim manirom.
593
 „Vaš sam sluga, gospo.“ Detaljno je izribao lice prljavom krpom, učtivo mi
je vratio, a zatim razbarušenu periku pljesnuo na glavu.
„Proklet da sam“, rekao je razgovetno, „ako pustim tu budalu da nas
odvede u poraz.“ Odlučno se okrenuo Džejmiju.
„Koliko ljudi imaš, Frejzeru?“
„Trideset, ser.“
„Konja?“
„Šest, ser. I četiri ponija za teret.“
„Tovarne životinje? Ah. Nosiš ono što treba tvojim ljudima?“
„Da, ser. I šezdeset vreća brašna uzetog od nekog engleskog odreda sinoć.
Oh, i jedan bacač od šesnaest inča, ser.“
Džejmi je ovu poslednju informaciju saopštio odajući utisak tako savršene
ležernosti da sam poželela da mu zabijem maramicu u grlo. Lord Džord je zurio
u njega na trenutak, a onda mu se jedan ugao usana izvio u osmeh.
„Ah? Pođi sa mnom, Frejzeru. Možeš to da mi ispričaš usput.“ Žurno se
zaputio ka vratima, a Džejmi je, razrogačeno pogledavši u mene, dohvatio svoj
šešir i krenuo za njim.
Na vratima kolibe, lord Džordž se iznenada zaustavio i okrenuo nazad.
Pogledao je u visoku Džejmijevu figuru, raskopčane košulje i sa kaputom na
brzinu prebačenim preko ruke.
„Možda sam u žurbi, Frejzeru, ali ipak imamo dovoljno vremena da
obratimo pažnju na uljudnost. Idi i poljubi suprugu na rastanku, čoveče.
Sačekaću te napolju.“
Okrenuo se na petama, prišao mi za korak i duboko se naklonio tako da se
rep njegove perike prevrnuo napred.
„Vaš sluga, gospo.“

*****

Znala sam dovoljno o vojsci da bih shvatila da se ništa važno neće desiti neko
vreme i tako je, naravno, i bilo. Grupe ljudi su nasumično marširale glavnom
ulicom Tranenta. Žene koje su pratile logore i izmešteni stanovnici Tranenta
su besciljno lutali, nesigurni da li da ostanu ili da odu. Glasnici su se žurno
probijali kroz gužvu, noseći poruke.
594
 „
Ja sam lorda Džordža srela ranije, u Parizu. On nije bio od onih koji će se
držati ceremonije kada je prikladnija akcija, mada sam mislila da su njegovo
kidanje živaca od poteza princa Čarlsa i želja da pobegne iz društva O’Salivana
jači razlog što je odmah došao da lično sretne Džejmija nego želja za
efikasnošću i poverljivošću. Kada hajlendska vojska ima ukupno između
hiljadu petsto i dve hiljade vojnika, trideset ljudi nije nešto što se smatra
božjim darom, ali ni nešto što treba ismejati.
Kratko sam pogledala u Fergusa kako se neprestano vrpolji ne znajući šta
bi sa sobom i zaključila sam da bih mogla i sama poslati nekoliko poruka.
Postoji izreka: „Ako je celo kraljevstvo slepo, čovek sa jednim okom je kralj.“ U
trenutku sam smislila nešto po analogiji, zasnovano na iskustvu: „Kada niko ne
zna šta da preduzme, onog sa razumnim predlogom će saslušati.“
U samarima je bilo papira i mastila. Sela sam dok me je gazdarica
posmatrala gotovo bogobojažljivo jer, očito, nikada ranije nije videla ženu koja
ume da piše, i sastavila poruku za Dženi Kameron. Baš je ona preko planina
dovela tri stotine pripadnika klana Kameron da se pridruže princu Čarlsu, kada
je digao svoj barjak u Glenfinanu na obali. Njen brat Hju, koji je stigao kući
prekasno i čuo šta se desilo, odjahao je navrat-nanos u Glenfinan da preuzme
komandujuće mesto ispred svojih ljudi, ali je Dženi odbila da se vrati kući i
propusti zabavu. U potpunosti je uživala u kratkom predahu u Edinburgu gde
je Čarlsa dočekalo klicanje njegovih lojalnih podanika, ali je bila podjednako
voljna da se svom princu pridruži kad krene u bitku.
Nisam imala pečatnjak, ali je u jednoj od torbi bio Džejmijev šešir sa
značkom koja je imala grb i moto klana Frejzer. Iskopala sam ga i pritisnula u
mrlju toplog voska sveće kojim sam zapečatila poruku. Izgledala je veoma
zvanično.
„Za škotsku gospu sa pegicama“, objasnila sam Fergusu i bila zadovoljna
kada sam ga videla kako juri kroz vrata u uličnu vrevu. Nisam imala predstavu
gde je Dženi Kameron u tom času, ali su oficiri bili smešteni u svešteničkoj kući
pored crkve pa se moglo početi odatle. Bar će ta potraga sprečiti Fergusa da
napravi neki nestašluk.
Kada sam to obavila, okrenula sam se prema gazdarici kuće.
„E, sad“, rekla sam. „Šta imate od ćebadi, ubrusa i podsuknji?“

595
 *****

Ubrzo se potvrdilo da sam bila u pravu pretpostavljajući da je Dženi Kameron

snažna ličnost. Žena koja može da digne tri stotine muškaraca i povede ih
preko planina da se bore za kicoša sa italijanskim naglaskom i sa sklonošću ka
brendiju mora imati averziju prema dosađivanju i redak talenat da nagovori
ljude da rade ono što ona hoće.
„Vrlo razumno“, rekla je kad je čula za moj plan. „Rođak Arči je napravio
nekakav raspored, pretpostavljam, ali naravno da želi da bude sa vojskom u
ovom času.“ Njena čvrsta vilica se još malo isturila. „Uostalom, to je mesto gde
se zabava dešava“, rekla je šeretski.
„Iznenađena sam što nisi insistirala da pođeš i ti“, kazala sam.
Nasmejala se, a onako sa sitnim, jednostavnim licem sa kraćom donjom
vilicom ličila je na raspoloženog buldoga.
„Bih da sam mogla, ali nisam“, iskreno je priznala. „Sada kada je Hju stigao,
uporno pokušava da me otera kući. Rekla sam mu“, osvrnula se da se uveri da
nas niko neće čuti, i zaverenički utišala glas, „da nipošto ne dolazi u obzir da
odem kući i sedim. Ne dok mogu ovde da budem od koristi.“
Stojeći na pragu kolibe, zamišljeno je pogledala duž obe strane ulice.
„Nisam mislila da će me poslušati“, rekla sam. „Pošto sam Engleskinja.“
„Aha, u pravu si“, rekla je, „ali mene hoće. Ne znam koliko će biti ranjenih
– molim se bogu da ne bude mnogo“, i neupadljivo se prekrstila. „Ali je najbolje
da počnemo sa kućama pored sveštenikove; biće manje muke da se dovlači
voda iz bunara.“ Odlučno je izašla i zaputila se niz ulicu, a ja sam je pratila.
Pomogli su nam ne samo uverljivost položaja i ličnosti gđice Kameron, već
i činjenica da je sedeti skrštenih ruku jedna od najbednijih aktivnosti poznatih
ljudima – mada se obično ne vezuje za muškarce. Žene to rade mnogo češće.
Do vremena kada je sunce zašlo iza tranentske crkve, uspele smo da grubo
organizujemo bolničku brigadu.

596
 „
*****

Lišće je počelo da opada sa ariša i jova u obližnjoj šumi, i ležalo je razbacano,

beživotno i žuto na peščanom zemljištu. Tu i tamo se neki list uvio i ukovrdžao
postavši smeđ, a onda poleteo nošen vetrom kao brodić po nemirnoj pučini.
Jedan takav je u spirali pao pored mene, nežno se prizemljivši kada se
vazdušna struja smirila. Uhvatila sam ga na dlan i malo ga držala, diveći se
savršenstvu njegovih žilica, čipkastom skeletu koji će nadživeti truljenje same
liske. Usledio je nagli dašak vetra i skvrčeni list je poleteo sa mog dlana, pao na
zemlju i otkotrljao se dalje niz praznu ulicu.
Zaklanjajući oči od sunca, pogledala sam u greben iza grada gde se
ulogorila hajlendska vojska. Pola armije Njegove visosti se vratilo jedan sat
ranije, kupeći poslednje zaostale seljane da se pridruže lordu Džordžu. Sa
ovolike udaljenosti samo sam povremeno uspevala da razaznam neku sićušnu
figuru, crnu naspram sve tamnijeg neba, dok je tu i tamo poneko prelazio rub
grebena. Nekih četiristo metara iza kraja ulice videla sam prva svetla engleskih
vatri kako blede gore u zamirućem svetlu. Jak miris treseta koji je goreo u
kolibama pridružio se oštrijoj aromi engleskih šumskih vatri, prekrivajući miris
obližnjeg mora.
One pripreme koje su se mogle obaviti već su bile u toku. Žene i porodice
hajlendskih vojnika bile su dočekane veoma srdačno i sada su uglavnom
smeštene u kolibe duž glavne ulice, deleći sa domaćinima jednostavnu večeru
od kačamaka i usoljene haringe. Moja večera me je čekala unutra, ali mi je
apetit bio slab.
Mala figura se pojavila kraj mog lakta, tiha kao sve duže senke.
„Da li biste došli da jedete, madam? Domaćica čuva hranu za vas.“
„Oh? Oh, da, Ferguse. Doći ću.“ Bacila sam pogled prema grebenu, a onda
se okrenula nazad ka kolibama.
„Dolaziš li, Ferguse?“, upitala sam videvši da i dalje stoji na ulici. Zaklanjao
je oči od sunca, pokušavajući da vidi aktivnosti na grebenu izvan grada. Iako
mu je Džejmi odlučno naredio da ostane sa mnom, očito je žudeo da bude sa
borcima koji su se spremali za sutrašnju bitku.
„Uh? Oh, da, madam.“ Okrenuo se sa uzdahom, mireći se privremeno sa
dosadnim životom.

597
 *****

Dugi letnji dani su ubrzo ustupili mesto tami i lampe su bile upaljene znatno
pre nego što smo završili pripreme. Noć je bila nemirna zbog stalnog
premeštanja i bleska vatri na horizontu. Fergus, koji nije mogao da se skrasi,
uletao je u kolibe i izletao iz njih prenoseći poruke, sakupljajući glasine i
provirujući povremeno iz senki kao mali, tamni duh sa očima koje su blistale
od uzbuđenja.
„Madam“, rekao je, vukući me za rukav dok sam cepala čaršave u trake i
bacala ih na gomilu da bi bile sterilisane. „Madam!“
„Šta je sada, Ferguse?“ Malo me je iritiralo ovo ometanje. Bila sam usred
predavanja grupi domaćica o značaju čestog pranja ruku dok se ranjenicima
pruža pomoć.
„Neki čovek, madam. Traži da razgovara sa komandantom armije Njegove
visosti. Ima važne informacije, kaže on.“
„Pa ja ga ne sprečavam, zar ne?“, povukla sam neposlušni šav košulje, a
onda se poslužila zubima da načnem s kraja, pa jako trgla. Košulja se lako
pocepala, uz prijatan zvuk paranja.
Ispljunula sam končić koji mi je ostao u ustima. On je i dalje bio tu,
strpljivo čekajući.
„U redu“, pomirila sam se. „Šta ti – ili on – mislite da ja mogu da
preduzmem?“
„Ako mi date dozvolu, madam“, revnosno je kazao, „mogu ga odvesti svom
gospodaru. On može udesiti da taj čovek vidi komandanta.“
„On“, naravno, može da udesi svašta, bar što se Fergusa tiče; uključujući
nesumnjivo i hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino i nagovaranje lorda
Džordža da razgovara sa misterioznim neznancem koji se stvorio niotkuda iz
tame sa važnom informacijom.
Sklonila sam kosu sa očiju, vezala sam je pozadi maramom, ali su kovrdže
uporno bežale.
„Da li je taj čovek negde u blizini?“
Samo mu je toliki podsticaj trebao; nestao je kroz otvorena vrata i istog
časa se vratio sa mladim čovekom čiji se nestrpljivi pogled momentalno zalepio
za moje lice.
598
 „
„Gđo Frejzer?“ Nespretno se naklonio na moje klimanje glavom, brišući
ruke o jahaće pantalone kao da nekako ne zna šta bi sa njima, ali hoće da bude
spreman ako se nešto ukaže.
„Ja – ja sam Ričard Anderson, iz Vitburga.“
„Oh? Pa dobro po vas“, rekla sam učtivo. „Moj sluga kaže da imate neku
vrednu informaciju za lorda Džordža Mareja.“
Klimnuo je glavom koja je skakutala kao da je na opruzi. „Vidite, gđo
Frejzer, ja sam u ovim krajevima proživeo ceo život. Znam sve terene na kojima
su vojske, znam ih kao svoj dlan. I postoji put dole sa grebena gde su ulogorene
hajlendske trupe – staza koja će ih provesti mimo rova u podnožju.“
„Razumem.“ Osetila sam kako mi se stomak steže od tih reči. Ako
Hajlenderi narednog jutra misle da napadnu iz smera izlazećeg sunca, moraće
da napuste visoki teren grebena tokom noćnih straža. A da bi juriš uspeo, očito
je da trupe taj rov moraju preći ili zaobići.
Iako sam mislila da znam šta će se zbiti, nisam bila nimalo sigurna u to.
Bila sam udata za jednog istoričara – tu se javio uobičajeni mali bol pri pomisli
na Frenka – i dobro sam znala koliko su istorijski izvori često nepouzdani.
A iskreno govoreći, nisam bila sigurna ni da li moje prisustvo može šta da
promeni.
Pitala sam se šta bi se moglo desiti ako bih pokušala da Ričarda Andersona
sprečim da razgovara sa lordom Džordžom. Da li bi ishod sutrašnje bitke bio
promenjen? Da li bi hajlendska vojska – uključujući Džejmija i njegove ljude –
bila masakrirana kada se sjuri preko močvarnog zemljišta u rov? Da li bi lord
Džordž smislio neki drugi plan koji bi uspeo? Ili bi Ričard Anderson
jednostavno otišao i sam našao način da razgovara lično sa lordom Džordžom,
bez obzira na to šta bih ja učinila?
Nije to bio rizik koji sam bila voljna da preuzmem tek radi eksperimenta.
Pogledala sam u Fergusa koji se vrpoljio od nestrpljenja da pođe.
„Misliš li da možeš da nadeš gospodara? Gore na tom grebenu je tamno
kao u rudniku. Ne bih volela da nekog od vas dvojice pogode greškom dok se
motate tamo gore.“
„Mogu da ga nađem, madam“, samouvereno je rekao Fergus. Verovatno i
može, pomislila sam. Kao da ima nekakav radar kada je Džejmi u pitanju.
„Onda u redu“, složila sam se. „Ali za ime božije, budi pažljiv.“
599
 „Oui, Madame!“ U trenu se našao na vratima, drhteći od nestrpljenja da
krene.
Pola sata nakon što su oni otišli, primetila sam da je nož koji sam ostavila
na stolu takođe nestao. A tek tada sam se prisetila, sa mučninom u stomaku,
da sam Fergusu rekla da bude pažljiv, ali sam zaboravila da mu kažem da se
vrati.

*****

Zvuk prvog topa dopro je negde u svitanje, tup, bučan zvuk koji kao da je
odjekivao kroz podne daske na kojima sam spavala. Zadnjica mi se stegla,
nevoljno ispravljanje repa koji nemam, i moji prsti su dograbili ruku žene koja
je ležala pod ćebetom do mene. Saznanje da će se nešto desiti trebalo bi da
bude neki vid odbrane, ali nekako nikada nije.
Začulo se tiho jecanje iz jednog ćoška kolibe i žena do mene je u pola glasa
promrmljala: „Marijo, Mihajlo i nevesto, sačuvajte nas“. Usledilo je komešanje
po podu kako su žene krenule da ustaju. Malo se razgovaralo, kao da su sve uši
bile načuljene da uhvate zvuke bitke sa polja ispod.
Spazila sam jednu od hajlenderskih supruga, gđu Makferson, dok je savijala
ćebe pored prozora kroz koji se videla tama koja bledi. Lice joj je bilo bledo od
straha, i zažmurila je uz mali drhtaj kada je još jedan prigušeni tresak stigao
odozdo.
Predomislila sam se u pogledu beskorisnosti znanja. Ove žene nisu znale
ništa o tajnim stazama, jurišu u osvit i iznenadnom napadu. Jedino što su znale
bilo je da su njihovi muževi i sinovi sada suočeni sa paljbom topova i musketa
četiri puta brojnije engleske vojske.
Predviđanje je rizična stvar i u najlakšim situacijama i znala sam da one ne
bi obraćale pažnju na moje reči. Najbolje što sam mogla da učinim bilo je da ih
zaposlim. Kroz glavu mi je proletela slika odsjaja izlazećeg sunca na jarko
plamenoj kosi, koji time njenog vlasnika pretvara u savršenu metu. Jedna druga
slika je naletela odmah za njom; dečak sa zubima nalik veveričjim, naoružan
ukradenim mesarskim nožem i živahnim uverenjem o ratnoj slavi. Zažmurila
sam i progutala knedlu. Zaposliti se nečim bilo je najbolje rešenje i za mene.

600
 „
„Dame!“, rekla sam. „Učinile smo mnogo, ali još puno toga se može uraditi.
Trebaće nam ključala voda. Kazani za kuvanje vode, tepsije za natapanje. Kaša
za one koji mogu da jedu, mleko za one koji ne mogu. Loj i beli luk za zavoje.
Letvice za udlage. Boce i bokali, šolje i kašike. Igle za šivenje i jak konac. Gđo
Makferson, ako biste bili tako ljubazni...“

*****

O bitki sam znala malo, samo to od koje se strane očekuje da pobedi i da će

žrtve jakobitske vojske biti „lake“. Sa udaljenosti, sa maglovite stranice
udžbenika, ponovo sam prizvala onaj delić informacije: „... dok su jakobiti
pobedili uz svega trideset stradalih.“
Stradalih. Poginulih, ispravila sam se. Svaka povreda je stradanje, govoreći
rečnikom medicinske sestre, i mnogo više od trideset takvih zateklo se u mojoj
kolibi dok je sunce pržilo sve više kroz morsku maglu prema podnevu. Polako,
pobednici bitke su se trijumfalno vraćali u Tranent tako što su nepovređeni
vodili svoje ranjene drugove.
Što je najčudnije, Njegova visost je naredila da se engleski ranjenici prvi
evakuišu sa bojnog polja i da im se pažljivo ukaže pomoć. „To su podanici mog
Oca“, odlučno je rekao, čineći to tako da je ono veliko „O“ u reči oca bilo sasvim
jasno, „i hoću da budu dobro zbrinuti.“ Činjenicu da su Hajlenderi koji su
upravo za njega pobedili u bici takode navodni podanici njegovog oca izgleda
da je za tren smetnuo s uma.
„Ako se uzmu u obzir ponašanje oca i sina“, promrmljala sam Dženi
Kameron kada sam to čula, „hajlendska vojska ima bolje šanse nego da Sveti
duh ne odabere da siđe danas.“
Na licu gđe Makferson se videlo iznenađenje na tu bogohulnu primedbu,
ali se Dženi nasmejala.
Pokliči i vriska gelskog proslavljanja nadjačavali su slabašno jecanje
ranjenika, donetih na improvizovanim nosilima načinjenim od dasaka ili
povezanih mušketa, ili još češće oslonjenih na rame prijatelja. Neki ranjenici
su se doteturali sopstvenom snagom, zračeći i opijeni sopstvenim
raspoloženjem tako da je bol njihovih rana delovao kao manja neugodnost u
poređenju sa slavnim doprinosom njihovim uverenjima. Uprkos povredama

601
koje su ih dovele na previjanje, opojna svest o pobedi ispunila je kuću dobrim
i burnim raspoloženjem.
„Hriste, da li si ih vidio kako beže kao miševi kad im je mačka za repom?“,
govorio je jedan pacijent drugom, naizgled nesvestan gadne opekotine od
baruta koji mu je oprljio levu ruku od prstiju do ramena.
„A pri tom ih je dobar deo pogubio rep“, odgovorio je njegov prijatelj
kikoćući se.
Radost nije bila baš opšta; tu i tamo su se mogle videti male grupe
potištenih Hajlendera kako idu preko brda i nose nepomičnu figuru prijatelja
kome je kraj pleda prekrivao lice ubledelo i prazno otkad je ugledao nebo.
Bio je to prvi test mojih izabranih pomoćnika i oni su se poneli dostojno
kao i ratnici na bojnom polju. Tačnije, grešili su i gunđali i bili su prava dosada,
a onda, kada je zatrebalo, bacili su se u bitku sa neverovatnom odlučnošću.
Mada nisu prestajali da prigovaraju dok su to radili.
Gđa Makmurdo se vratila sa još jednom punom bocom koju je okačila na
odgovarajuće mesto na zidu kolibe pre nego što se nagnula da pretura po vedru
u kome su bile flaše sa medenom vodicom. Postarija žena tranentskog ribara
stavljena je pod moju komandu, ona je bila vodonoša u ovoj smeni; bila je
zadužena da ide od čoveka do čoveka i da svakog nagovara da popije onoliko
zašećerene tečnosti koliko može – a onda da napravi još jedan krug i pobrine
se za rezultate, opremljena sa dve ili tri prazne boce.
„Da im ne daješ toliko da piju, ne bi ovoliko pišali“, prigovarala je – ne
jednom.
„Potrebna im je voda“, strpljivo sam objasnila – ne prvi put. „To im održava
krvni pritisak, zamenjuje tečnost koju su izgubili i pomaže da se izbegne šok –
pa, pogledaj, ženo, vidiš li koliko njih umire?“, insistirala sam, iznenada gubeći
strpljenje pred neprestanom sumnjičavošću i prigovorima gde Makmurdo;
njena gotovo bezuba usta su dodavala nekakvu notu žalosti i inače kiselom
izrazu lica – kao da je to lice govorilo da je sve izgubljeno; zašto se mučiti dalje?
„Mfm“, rekla je. Pošto je zahvatila vode i vratila se svojim obilascima bez
daljih protesta, taj zvuk sam protumačila kao makar privremeno slaganje.
Izašla sam da pobegnem i od gde Makmurdo i od atmosfere u kolibi. U njoj
su bili gust dim, vrelina i ustajalost od neopranih tela, pa mi se malo vrtelo u
glavi.
602
 „
Po ulicama je bilo mnogo pijanih muškaraca koji su slavili natovareni
ratnim plenom sa bojnog polja. Jedna grupa ljudi u crvenkastom tartanu
Makgilivreja vukla je engleski top vezan konopcima kao da je opasna zver. Toj
sličnosti su još više doprinosili izrezbareni vukovi kojima su bili ukrašeni
zatvarač i cev. Jedan od ponosa generala Koupa, pretpostavila sam.
Tada sam prepoznala malu crnu figuru koja jaše na cevi topa, sa kosom
koja je štrcala nalik četki za flaše. Zažmurila sam na trenutak od zahvalnosti, a
onda opet otvorila oči i sjurila se niz ulicu da ga skinem sa topa.
„Nesrećo jedna!“, rekla sam i prvo ga protresla, a zatim zagrlila. „Mislio si
da se onako iskradeš? Da nisam bila toliko zauzeta, nalupala bih te po ušima
da ti zveči cela glava!“
„Madam“, rekao je, glupavo trepćući u popodnevno sunce. „Madam.“
Shvatila sam da nije čuo ni reč od onoga što sam rekla. „Jesi li dobro?“
upitala sam, nežnije.
Na njegovom licu, umazanom blatom i flekama baruta, videla se
zbunjenost. Klimnuo je glavom i nekakav ošamućeni osmeh se pojavio kroz
prljavštinu.
„Ubio sam engleskog vojnika, madam.“
„Oh?“ Nisam bila sigurna da li hoće da mu čestitam, ili mu je potrebna
uteha. Svega mu je deset godina.
Čelo mu se naboralo, a celo lice se zgrčilo kao da se veoma trudi da se
priseti nečega.
„Ja mlislim da sam ga ubio. Pao je, a ja sam ga ubo nožem.“ Zaprepašćeno
je gledao u mene, kao da ja mogu da ponudim odgovor.
„Pođi sa mnom, Ferguse“, kazala sam. „Naći ću ti nešto da pojedeš i mesto
da odspavaš. Ne razmišljaj više o tome.“
„Oui, madam.“ Poslušno se vukao pored mene, ali sam malo kasnije
shvatila da će pljesnuti pravo na lice. Uz malo problema sam ga podigla i
odnela prema kolibama blizu crkve koje su bile središte moje bolničke
operacije. Nameravala sam da ga prvo nahranim, ali je on čvrsto zaspao do
vremena kada sam stigla do mesta gde je O’Salivan pokušavao – sa malo uspeha
– da organizuje svoje intendantske zaprege.

603
 Umesto toga, ostavila sam ga sklupčanog u krevet u jednoj kolibi gde je
neka žena pazila na decu dok su njihove majke zbrinjavale ranjenike. Izgledalo
je da je to najbolje mesto za njega.

*****

Do popodneva kolibu je ispunilo dvadeset ili trideset boraca i moj tim od dve
žene se mučio da sve postigne. U kući je normalno živela petočlana ili
šestočlana porodica pa su ljudi koji su mogli da stoje stajali na pledovima onih
koji su ležali. U daljini preko male zaravni videla sam oficire kako odlaze u
sveštenikovu kuću i izlaze iz nje, pošto je parohovu kuću rekvirirao Glavni štab.
jednim okom sam pazila na olupana vrata koja su večito bila odškrinuta, ali
nisam videla Džejmija među onima koji su stizali da prijave žrtve i prime
čestitke.
Trudila sam se da odagnam zabrinutost, govoreći sebi da ga nisam videla
ni među ranjenicima. Rane mi još nisu dale vremena da obiđem mali šator na
kosini, gde su oni koji su poginuli u bici bili složeni u uredne redove, kao da
čekaju poslednje postrojavanje. Ali on sigurno nije tamo.
Sigurno nije, govorila sam sebi.
Vrata su se otvorila i Džejmi je ušao.
Osetila sam kako mi kolena malo popuštaju kad sam ga ugledala pa sam
pružila ruku da se oslonim na drveni dimnjak. On me je tražio; pogled mu je
preletao prostorijom pre nego što se zaustavio na meni i lice mu je ozario
osmeh od koga staje srce.
Bio je prljav, umazan od baruta, isprskan krvlju i bos, nogu ulepljenih
blatom. Ali je bio čitav i stajao je. Nisam htela da se gnjavim detaljima.
Privukli su ga pozdravni usklici nekih ranjenika sa poda. Pogledao je dole
i nasmešio se Džordžu Makluru koji se, uprkos tome što mu je jedno uvo na
patrljku kože visilo sa glave, široko smešio svom komandantu koji je brzo
vratio pogled na mene.
Hvala bogu, govorile su njegove tamnoplave oči, i hvala bogu, odgovarale
su moje kao jeka.
Nije bilo vremena za išta više; ranjenici su i dalje pristizali i svi sposobni
ljudi u selu koji nisu bili angažovani u vojsci bili su naterani da se brinu o njima.
604
 „
Arči Kameron, Lohijelov brat doktor, jurcao je između koliba kao zvanični
zapovednik i zapravo je bio koristan tu i tamo.
Ja sam organizovala da svaki muški Frejzer iz Lalibroha bude donet u
kolibu u kojoj sam vršila sopstvenu trijažu na brzinu procenjujući ozbiljnost
rana, šaljući one još uvek pokretne niz ulicu da ih sredi Dženi Kameron,
umiruće preko u štab Arčija Kamerona u crkvi – smatrala sam ga
kompetentnim za davanje laudanuma, a i takvo okruženje bi im moglo pružiti
nešto utehe.
Ozbiljne rane sam tretirala onako kako sam mogla. Polomljene kosti u
susednu kuću, gde su dva hirurga iz puka Makintoša mogla da stave udlage i
zavoje. One s ranama na grudima, koje nisu bile fatalne, što je moguće
udobnije podbočene uz jedan zid u polusedećem položaju da se olakša disanje;
bez kiseonika i materijala za hiruršku intervenciju, malo toga sam mogla da im
olakšam. Oni sa ozbiljnim ranama na glavi slati su u crkvu sa onima koji su
umirali; njima nisam mogla ništa da pružim, pa im je bolje bilo u božjim
rukama, ako već ne u rukama Arčija Kamerona.
Razneti i otkinuti udovi i stomačne rane bili su najgori. Nije bilo uslova za
sterilnost; sve što sam mogla bilo je da ja operem ruke između dva pacijenta i
da mrkim pogledom nateram svoje pomoćnike da učine isto – bar dok ih ja
lično nadzirem – i da proverim da li su zavoji koje stavljamo svi prokuvani.
Znala sam, bez sumnje, da se ove mere u ostalim kolibama ignorišu kao
traćenje vremena, uprkos mom podučavanju. Ako nisam uspela da ubedim
sestre i lekare u L’Hôpital des Anges u postojanje klica, bile su slabe šanse da to
uspem sa nasumično skupljenim škotskim domaćicama i vojnih hirurzima koji
su obavljali i poslove veterinara.
Prestala sam da mislim na to kako će neki ljudi sa izlečivim ranama umreti
od infekcije. Mogu pružiti ljudima iz Lalibroha, pa tek onda nekim drugima,
prednosti čistih ruku i zavoja; ne mogu da brinem za sve. Na bojnim poljima
Francuske u dalekom ratu naučila sam da ne možeš da spaseš svet, ali možeš
da spaseš čoveka pred sobom ako delaš dovoljno brzo.
Džejmi je na trenutak zastao na vratima procenjujući situaciju, a onda se
pokrenuo da pomogne u teškim poslovima, premeštajući pacijente, dižući
kazane vruće vode, donoseći kofe čiste vode sa bunara na Trenantskom trgu.

605
Oslobođena strahovanja za njega i neprekidno uposlena, skoro da nisam ni
mislila na njega.
Trijažna stanica svake poljske bolnice često veoma podseća na klanicu. Ni
ova nije bila izuzetak. Pod je bio od nabijene zemlje, što i nije loša podloga jer
dobro upija krv i ostale tečnosti. Sa druge strane, natopljena mesta su postajala
blatnjava i opasna za hodanje.
Para se dizala iz kazana kipuće vode nad vatrom, pojačavajući vrelinu. Svi
su se cedili od vlage; osoblje od lepljive tečnosti izazvane napinjanjem,
ranjenici od smrdljivog znoja usled straha i davno istrošenog besa. Magla
barutnog dima se razilazila sa bojnog polja ispod i strujala trenantskim ulicama
i kroz otvorena vrata, a izmaglica koja je štipala za oči ugrožavala je čistoću
sveže iskuvanih čaršava koji su prebačeni da se osuše na ramovima na kojima
se obično suši riba.
Ranjenici su stizali u talasima, zasipajući kolibu kao pena morskih talasa,
uzburkavajući je i stvarajući konfuziju dolaskom svakog novog naleta. Mi smo
mlatili naokolo, boreći se sa silinom plime da bismo na kraju bili ostavljeni,
onako bez daha, da sredimo naplavine koje je talas ostavio pri povlačenju.
Naravno, i u najfrenetičnijoj aktivnosti postoje zatišja. Ona su učestala
tokom popodneva, a do zalaska sunca priliv ranjenika je opao i mi smo počeli
da se ustaljujemo u rutini brige o preostalim pacijentima. I dalje je bilo dosta
posla, ali je bar bilo vremena da se uhvati dah, da se zastane u mestu i osvrne
oko sebe.
Stajala sam pored otvorenih vrata i udisala sveži večernji vetrić koji je
stizao sa obale, kada se Džejmi vratio u kolibu noseći naramak drva. Istovario
ga je kraj ognjišta i vratio se da stane uz mene i nakratko me dodirne po
ramenu. Potočići znoja su mu se slivali sa vilice pa sam pružila ruku da ih
obrišem ćoškom kecelje.
„Da li si bio u ostalim kolibama?“, upitala sam.
Klimnuo je glavom, a dah je počeo da mu se usporava. Lice mu je bilo toliko
umazano od dima i krvi da nisam bila sigurna, ali mi se učinilo da je ubledeo.
„Aha. I dalje se mnogo pljačka na bojnom polju i podosta ljudi još
nedostaje. Svi naši ranjenici su ovde, istina – nema ih drugde.“ Pokazao je
prema drugom kraju kolibe gde su tri ranjenika iz Lalibroha druželjubivo ležala

606
 „
ili sedela blizu ognjišta i razmenjivala dobronamerne uvrede sa ostalim
Škotima.
Malobrojni ranjeni Englezi u ovoj kolibi su ležali zasebno, blizu vrata. Oni
su znatno manje pričali, zadovoljni time što mogu da meditiraju o sumornoj
perspektivi zarobljeništva.
„Niko gadno ranjen?“, upitao me je, gledajući u tu trojicu.
Odmahnula sam glavom. „Džordž Maklur bi mogao da izgubi uvo; ne
mogu ništa da kažem. Ali ipak mislim da će svi biti dobro.“
„Fino.“ Uputio mi je umorni osmeh, a zatim je usijano lice obrisao krajem
svog pleda. Videla sam da ga je nehajno omotao oko tela umesto da ga prebaci
preko jednog ramena. Verovatno da mu ne bi smetao, ali mora da mu je bilo
vruće.
Okrećući se da pođe, pružio je ruku da dohvati flašu vode koja je visila sa
eksera u dovratku. „Ne tu!“, rekla sam.
„Zašto ne?“, upitao je sav zbunjen. Protresao je flašu sa širokim grlićem,
izazivajući tiho bućkanje. „Puna je.“
„Znam da jeste“, rekla sam. „Tu koristim kao pisoar.“
„Oh.“ Držeći flašu sa dva prsta, krenuo je da je vrati na mesto, ali sam ga
zaustavila.
„Ne, uzmi je“, predložila sam. „Možeš da je isprazniš napolju, a ovu napuni
na bunaru.“ Pružila sam mu drugu sivu kamenu flašu, istu kao što je prethodna.
„Potrudi se da ih ne pobrkaš“, korisno sam dodala.
„Mmfm“, odgovorio je, šaljući mi pogled koji ide uz tu buku, i
okrenuo se ka vratima. „Hej!“, rekla sam kada sam ga dobro videla s
leđa. „Šta je to?“ „Šta?“, pitao je, zapanjen, pokušavajući da virne
preko ramena.
„To!“ Moji prsti su pratili blatnjavi obris koji sam spazila iznad obešenog
pleda, ocrtan na njegovoj umazanoj lanenoj košulji jasno kao olovkom.
„Izgleda kao potkovica“, rekla sam u neverici.
„Oh, to“, rekao je, sležući ramenima.
„Konj te je nagazio?“
„Pa nije namerno“, rekao je, braneći konja. „Konji ne vole da gaze po
ljudima; valjda im je malo gnjecavo pod nogama.

607
 „Rekla bih da je tako“, složila sam se, hvatajući ga za rukav da bih sprečila
njegov pokušaj da zbriše. „Stani mirno. Kako se pobogu to desilo?“
„Ma nije važno“, protestovao je. „Rebra valjda nisu polomljena, samo su
malčice nagnječena.“
„Oh, samo malčice“, sarkastično sam se složila. Uspela sam da sklonim
isflekanu tkaninu sa leđa i ugledala jasan, oštar otisak zakrivljene potkovice,
usečen u svetlu kožu na njegovim leđima baš iznad pojasa. „Pobogu, mogu
tačno da vidim klince u potkovici.“ On se nehotice štrecnuo dok sam prstima
prelazila po tragu.
To se dogodilo tokom jednog kratkog naleta konjanika, objasnio je.
Hajlenderi, uglavnom nenaviknuti na konje sem malih, čupavih hajlendskih
ponija, bili su ubeđeni da su konji engleske konjice uvežbani da ih napadaju
kopitima i zubima. Uspaničeni od napada konjice, bacali su se ispred kopita
konja, svirepo im sekuči noge i stomake mačevima, kosama i sekirama.
„A misliš da nisu?“
„Naravno da nisu, Sasenah“, nestrpljivo je rekao. „Nije on pokušavao da me
napadne. Jahač je hteo da pobegne, ali je bio prikucan sa obe strane. Nije mu
ostalo da ode nikud sem preko mene.“
Uvidevši da je to shvatio i jahač, delić sekunde pre nego što je konjanik
upotrebio mamuze na bokovima konja, Džejmi se bacio pravo na lice i rukama
prekrio glavu.
„A zatim mi je isteran dah iz pluća“, objasnio je. „Osetio sam udarac, ali
nije bolelo. Nije tada.“ Pružio je ruku nazad i odsutno protrljao trag, praveći
malu grimasu. „Dobro“, rekla sam, puštajući rub košulje. „Jesi li piškio od
tada?“ Zurio je u mene kao da sam načisto poludela.
„Konj od dvesta kila ti je nagazio pravo na bubreg“, objasnila sam, malo
nestrpljivo. Bilo je ranjenika koji čekaju. „Hoću da znam ima li krvi u tvojoj
mokraći.“
„Oh“, rekao je, a lice mu se razvedrilo. „Ne znam.“
„Pa hajde da saznamo, hoćemo li?“ Veliki medicinski kovčeg sam ranije
odložila u ćošak da ne smeta; sada sam ga ispreturala i izvukla jednu staklenu
čašicu za urinoskopiju koju sam nabavila u L’Hôpital des Anges.
„Napuni je pa mi je vrati.“ Pružila sam mu je i okrenula se ka ognjištu, gde
me je čekao kazan pun čaršava koji su vrili.
608
 „
Dobacila sam mu pogled i zatekla ga kako i dalje upitno gleda u čašu.
„Treba li pomoć, momče?“ Krupan engleski vojnik koji je ležao na podu
zurio je u njega sa slamarice i smešio se.
Blesak belih zuba se ukazao u prljavštini Džejmijevog lica. „Oh, da“, rekao
je. Sagnuo se, nudeći čašu Englezu. „Evo, pridrži mi je dok ciljam.“
Među obližnjim ljudima je nastalo veselja, skrećući im pažnju sa
sopstvenih jada.
Nakon kratkog oklevanja, Englez je krupnom šakom stegao lomljivu čašu.
Čovek je zadobio šrapnel u bedro pa mu stisak nije bio baš postojan, ali se i
dalje smešio uprkos tome što mu je znoj vlažio gornju usnu.
„Šest penija da nećeš pogoditi“, rekao je. Pomerio je čašu tako da je stajala
metar ili malo dalje od Džejmijevih bosih nogu. „Sa mesta gde si.“
Džejmi je zamišljeno pogledao nadole, trljajući bradu dok je procenjivao
rastojanje. Čovek čiju sam ruku previjala prestao je da ječi, obuzet dramom u
nastanku.
„Neću da kažem da će biti lako“, rekao je Džejmi, namerno ističući škotski
akcenat. „Ah za šest penija? Aha, pa, to je iznos zbog koga bi se vredelo
potruditi, eh?“ Njegove oči, malo zakošene, postale su od smeha slične
mačijim.
„Laka lova, momče“, kazao je Englez teško dišući, ali se i dalje smešio. „Za
mene.“
„Dva srebrna penija na momka“, doviknuo je jedan iz klana Makdonalda u
ćošku pored dimnjaka.
Jedan engleski vojnik sa mundirom prevrnutim naopako da bi naglasio
status zatvorenika, počeo je da pretražuje džepove.
„Ha! Kesica trave protiv!“, rekao je, trijumfalno dižući malu platnenu
duvankesu.
Dovikivanje opklada i grubih primedbi započelo je na sve strane dok je
Džejmi čučao i pravio veliku predstavu od procenjivanja rastojanja do čaše.
„U redu“, konačno je rekao, ustajući i zabacujući ramena. „Jesi li konačno
spreman?“ Englez na podu se zakikotao. „Oh, ja jesam, momče.“
„Pa dobro.“

609
 Tišina puna iščekivanja zahvatila je sobu. Ljudi su se dizali na laktove da
posmatraju, dovoljno zainteresovani da zaborave ne neudobnost i
neprijateljstva.
Džejmi je pogledao po sobi, klimnuo svojim ljudima iz Lalibroha, a onda
polako digao rub kilta i zavukao ruku. Namrštio se od koncentracije, pipajući
nasumice, a onda dopustio da mu izraz dvoumljenja preleti licem.
„Imao sam ga kad sam izlazio“, rekao je, i sobu je zahvatila erupcija smeha.
Smešeći se zbog toga što mu je šala uspela, podigao je kilt još više, uhvatio
svoje jasno vidljivo oružje i pažljivo naciljao. Začkiljio je, malo savio kolena i
prsti su zgrabili jače.
Ništa se nije desilo.
„Ne može da opali!“, likovao je jedan Englez.
„Barut mu je mokar!“, vrištao je drugi.
„Nemaš kuglica u pištolju, momče?“, podsmevao mu se saučesnik sa poda.
Džejmi je sumnjičavo zagledao svoju opremu, što je izazvalo novu buru
povika i zadirkivanja. Zatim mu se lice razvedrilo.
„Ha! Nemam ništa u cevi, ništa drugo!“ Pružio je ruku ka flašama na zidu,
podigao jednu obrvu ka meni i, kada sam klimnula, dohvatio jednu i nagnuo je
nad otvorenim ustima. Voda ga je prskala po bradi i košulji, a Adamova
jabučica je skakutala dok je pio.
„Ahhh.“ Spustio je flašu, rukavom obrisao prljavštinu sa lica i naklonio se
svojoj publici.
„E, sad“, počeo je, krećući rukom nadole. Međutim, spazio je izraz mog
lica, i zastao usred pokreta. Nije mogao da vidi otvorena vrata iza svojih leđa
niti čoveka koji je stajao na njima, ali mu je iznenadna tišina koja je zavladala
sobom rekla da su sve opklade otkazane.
Njegova visost princ Čarls Edvard je pognuo glavu ispod dovratka da bi
ušao u kolibu. Dolazeći da obiđe ranjenike, bio je prigodno obučen u teget
somotske jahaće pantalone i odgovarajuće čarape, besprekornu košulju i –
nesumnjivo da bi pokazao solidarnost sa svojim trupama – sako i prsluk od
tartana Kamerona, sa pomoćnim pledom uhvaćenim iznad jednog ramena
brošem od škotskog kvarca. Kosa mu je bila sveže napuderisana, a orden sv.
Andrije je blistavo svetlucao na njegovim grudima.

610
 „
Stajao je na vratima, otmeno inspirišući sve na vidiku i sprečavajući ulazak
onih koji su stajali iza. Polako je zagledao oko sebe, obuhvatajući pogledom
dvadeset pet ljudi naguranih jedan do drugog po podu, sa pomoćnicima koji
su klečali nad njima, gužvu krvavih zavoja bačenih u jedan ugao, lekove i
instrumente razbacane po stolu i mene kako stojim iza njih.
Njegova visost nije baš mnogo marila za žene u vojsci, ali je on bio potpuno
obuzet pravilima kurtoazije. Ja sam bila žena, uprkos mrljama od krvi i
povraćanja na suknji i činjenice da mi se kosa malo videla ispod marame.
„Madam Frejzer“, rekao je, graciozno mi se klanjajući.
„Vaša visosti.“ Zaklatila sam glavu i uzvratila naklon nadajući se da on ne
namerava da ostane dugo.
„Veoma cenimo vaše napore za našu stvar, madam“, rekao je, a italijanski
akcenat mu je bio jači nego obično.
„Hm, hvala vam“, kazala sam. „Pazite na krv. Na ovom mestu je prilično
klizavo.“
Prefinjena usta su se malo stegla dok je obilazio baricu koju sam mu
pokazala. Kako su se vrata oslobodila, Seridan, O’Salivan i lord Balmerino su
ušli, praveći još veću gužvu u kolibi. Sada kada je kurtoazija zadovoljena, Čarls
je pažljivo čučnuo između dve slamarice.
Nežno je stavio ruku na rame jednog čoveka.
„Kako se zoveš, junačino moja?“
„Gilbert Munro... aaa, Vaša visosti“, žurno je dodao čovek, zastrašen
pojavom princa.
Izmanikirani prsti su dotakli zavoj i udlagu koji su obavijali ono što je
ostalo od desne ruke Gilberta Munroa.
„Tvoja žrtva je ogromna, Gilberte Munro“, jednostavno je rekao Čarls.
„Obećavam ti da neće biti zaboravljena.“ Ruka je dotakla obraze sa zulufima i
Munro je pocrveneo od postiđenosti i zadovoljstva.
Ja sam pred sobom imala čoveka sa ranom na skalpu koju je trebalo zašiti,
ali sam mogla da gledam krajičkom oka dok je Čarls obilazio kolibu. Krećući se
polako išao je od kreveta do kreveta, ne propuštajući nikoga, zastajući da se
raspita za ime i dom svakog ponaosob, da ponudi zahvalnost i pažnju, čestitke
i saučešće.

611
 Ljudi su zanemeli od zaprepašćenja, Englezi kao i Hajlenderi, pa su jedva
uspevali da odgovore Njegovoj visosti tihim mrmljanjem. On je konačno ustao
i ispravio se, uz čujnu škripu ligamenata. Jedan kraj pleda mu se vukao po
blatu, ali on kao da to nije primećivao.
„Donosim vam blagoslov i zahvalnost mog oca“, rekao je. „Vaši današnji
podvizi biće zauvek upamćeni.“ Ljudi na podu nisu bili u prikladnom
raspoloženju da kliču, ali su se pojavili osmesi i opšte raspoloženje
odobravanja.
Okrećući se da pođe, Čarls je spazio Džejmija kako stoji po strani u ćošku,
da ga Seridan ne bi čizmama nagazio po bosim nogama. Lice Njegove visosti
se ozarilo od zadovoljstva.
„Mon cher! Nisam vas video danas. Strahovao sam da vas je neka nevolja
zadesila.“ Prekorni izraz je preleteo lepim, rumenim licem. „Zašto niste došli u
sveštenikovu kuću na večeru sa ostalim oficirima?“
Džejmi se nasmešio i učtivo se naklonio.
„Moji ljudi su ovde, visosti.“
Prinčeve obrve su poletele naviše na te reči i zaustio je da nešto kaže, ali je
lord Balmerino iskoračio i prošaputao mu nešto u uvo. Carlsov izraz lica postao
je zabrinut.
„Ali šta je to, da čujem?“, rekao je Džejmiju, gubeći kontrolu nad rečima,
što mu se dešavalo kada prevladaju emocije. „Lord mi kaže da ste pretrpeli
ranjavanje.“
Džejmi je izgledao kao da se malo stidi. Brzo je pogledao prema meni da
vidi da li sam to čula i, uvidevši da nesporno jesam, trgao je pogled nazad ka
princu.
„Nije to ništa, visosti. Samo ogrebotina.“
„Pokažite mi.“ Bilo je to jednostavno rečeno, ali nesumnjivo naređenje pa
je uflekani pled pao bez protesta.
Prevoji tamnog tartana bili su gotovo crni sa unutrašnje strane. Košulja mu
je ispod bila crvena od pazuha do bedra, sa krutim smeđim flekama tamo gde
je krv počela da se suši.
Ostavljajući ranjenika pogođenog u glavu da o povredi zasad sam brine,
prišla sam i rastvorila košulju, nežno je povlačeći sa povređenog boka.

612
 „
Uprkos količini krvi, znala sam da to ne može biti ozbiljna rana; stajao je
kao stena i krv više nije tekla.
Bila je to posekotina sabljom, ukoso preko rebara. Srećan ugao; pravo
unutra stigla bi duboko u međurebarne mišiće. Ovako, visio je komad kože dug
dvadesetak centimetara, a crvenilo se stvaralo pod njim usled popuštanja
pritiska. Trebaće podosta šavova da se to okrpi, ali sem stalne opasnosti od
infekcije, rana nije ni po čemu bila ozbiljna.
Okrenula sam se da raportiram Njegovoj visosti, ali sam zastala zbog
čudnog izraza na njegovom licu. Na trenutak sam pomislila da je to početnička
drhtavica, šok osobe nenaviknute da gleda rane i krv. Mnoge medicinske sestre
pripravnice u ratnom previjalištu bi uklonile poljski zavoj, uputile jedan pogled
i zaždile, da tiho povrate napolju pre nego što bi se vratile da ukažu pomoć
pacijentu. Rane sa bojnog polja izgledaju naročito gadno.
Ali nije moglo biti reči o tome. Iako ni slučajno nije bio rođeni ratnik, Čarls
je bivao krvav, kao i Džejmi, kad je imao četrnaest godina, u svojoj prvoj bici
kod Gaete. Ne, zaključila sam još dok je trenutni izraz šokiranosti bledeo iz
blagih smeđih očiju. On se ne bi zaprepastio od krvi ili rana.
Nije ovo napoličar ili čobanin koji stoji pred njim. Ni bezimeni podanik čija
je dužnost da se bori za stvar Stjuarta. Ovo je prijatelj. I pomislila sam da mu
je, možda, od Džejmijeve rane iznenada svanulo; da je krv prolivena po
njegovom naređenju, da su ljudi ranjeni zbog njegovog cilja – nije ni čudo što
ga je to pogodilo, duboko kao rez mačem.
Gledao je u Džejmijev bok neobično dugo, a onda je podigao pogled da se
sretne sa njegovim. Dograbio je Džejmijevu ruku i pognuo glavu.
„Hvala ti“, tiho je rekao.
I baš u tom trenutku pomislila sam da će možda, uprkos svemu, uspeti
da postane kralj.

*****

Na maloj kosini iza crkve podignut je šator po naređenju Njegove visosti, kao
poslednje utočište poginulima u bici. Iako im je u lečenju davana prednost,
engleski vojnici je ovde nisu imali; ljudi su ležali u redovima tako da im je
tkanina prekrivala lica, pa su se Hajlenderi razlikovali samo po odeći i svi su

613
čekali sutrašnju sahranu. Makdonald iz Kapoča je doveo sa sobom francuskog
sveštenika; čovek čija su ramena bila pognuta od umora, sa ljubičastom stolom
neskladno obučenom preko isflekanog hajlendskog pleda kretao se polako
kroz šator, zastajući da se pomoli pred svakim poginulim.
„Večni mir mu podari, o Bože, i neka svetlost večito sija na njega.“ Prekrstio
se i otišao do još jednog leša.
Videla sam taj šator ranije pa sam – sa knedlom u grlu – izbrojala tela
poginulih gorštaka. Dvadeset dva. Kada sam sad ušla u šator, utvrdila sam da
ih ima već dvadeset šest.
Dvadeset sedmi je ležao u obližnjoj crkvi, na poslednjoj milji svog
putovanja. Aleksander Kinsejd Frejzer je polako umirao od rana u stomaku i
grudima, od sporog unutrašnjeg krvarenja koje se nije moglo zaustaviti. Videla
sam ga kada su ga doneli, belog kao kreč jer je celo popodne sporo nasmrt
krvario, sam na polju među telima neprijatelja.
Pokušao je da mi se nasmeši, a ja sam mu vodom navlažila usne i namazala
ih lojem. Dati mu da pije značilo je ubiti ga na mestu jer bi tečnost projurila
kroz probušenu utrobu i izazvala fatalni šok. Oklevala sam, uviđajući
ozbiljnost njegovih rana i razmišljajući da li bi brza smrt bila bolja... ali sam
tada stala. Shvatila sam da bi on želeo da vidi sveštenika i da se ispovedi. I tako
sam ga poslala u crkvu, gde se otac Benin brinuo za umiruće kao što sam se ja
brinula za žive.
Džejmi je odlazio u kratke obilaske u crkvu otprilike svakih pola sata, ali
se Kinsejd držao neverovatno dugo, ne ispuštajući život uprkos stalnom
oticanju materije. A Džejmi se nije vratio iz svog poslednjeg obilaska. Znala
sam da se borba konačno privodi kraju pa sam otišla da vidim mogu li da
pomognem.
Mesto pod prozorima gde je Kinsejd ležao bilo je prazno, izuzev velike,
tamne mrlje. Nije ga bilo u šatoru za mrtve, a ni Džejmija nije bilo na vidiku.
Posle dosta vremena našla sam ih podaleko na brdu iza crkve. Džejmi je
sedeo na steni sa telom Aleksandera Kinsejda u naručju, kovrdžava glava se
odmarala na njegovom ramenu, a duge, maljave noge su mlitavo visile sa
strane. I jedan i drugi su bili nepomični kao stena na kojoj su sedeli. Nepomični
kao smrt, iako je samo jedan mrtav.

614
 „
Dotakla sam belu, olabavljenu ruku da se uverim, a zatim sam dodirnula
gustu smeđu kosu – i osetila da je apsurdno što sam živa. Čovek ne treba da
umre nevin, ali ovaj jeste.
„Otišao je, Džejmi“, prošaputala sam.
On se nije odmah pomerio, ali je potom klimnuo otvarajući oči kao da
okleva da se suoči sa realnošću.
„Znam. Umro je ubrzo nakon što sam ga izneo, ali nisam hteo da ga pustim
da ode.“
Uhvatila sam ga za ramena i polako smo ga spustili na zemlju. Ovde je bilo
trave i noćni vetar je komešao travke oko njega tako da su mu lagano dodirivale
lice – dobrodošlica za milovanje zemlje.
„Nisi hteo da umre pod krovom“, rekla sam sa razumevanjem. Nebo je
brisalo preko nas, ugodno prekriveno oblacima i sa beskrajnim obećanjem
utočišta.
Polako je klimnuo, a onda je kleknuo kraj tela i poljubio široko bledo čelo.
„Voleo bih da neko isto to učini za mene“, tiho je rekao. Navukao je kraj
pleda preko smeđih kovrdža i promrmljao na gelskom nešto što nisam
razumela.
Prihvatna ambulanta za ranjenike nije mesto za suze; i suviše ima ozbiljnog
posla. Nisam plakala celog dana uprkos onome što sam videla, ali sam sada
popustila, makar načas. Naslonila sam lice na Džejmijevo rame da mi da snage,
a on me je malo potapšao. Kada sam podigla glavu brišući suze sa lica, videla
sam da on zuri, bez suza, u nepomičnu figuru na zemlji. Osetio je da ga gledam
pa je oborio pogled u mene.
„Plakao sam za njim dok je još bio živ i svestan toga, Sasenah“, tiho je
kazao. „A sad, kako je u kući?“
Šmrcnula sam, obrisala nos i uzela ga za ruku dok smo kretali ka kolibi.
„Treba mi tvoja pomoć oko jednog.“
„Kog to?“
„Hamiša Makbeta.“
Džejmijevo lice, napeto već toliko sati, opustilo se malo ispod mrlja i fleka.
„Vratio se, znači? Drago mi je. U kakvom je stanju?“
Zakolutala sam očima. „Videćeš.“

615
 Makbet je bio jedan od Džejmijevih ljubimaca. Krupan muškarac sa
kovrdžavom smeđom bradom i uzdržanog ponašanja, uvek je bio u blizini da
čuje Džejmijev poziv, spreman kad god je nešto zatrebalo tokom putovanja.
Retko je govorio i imao je onaj spori, stidljivi osmeh koji bi se rascvetao iz
njegove brade kao cvet koji cveta noću, redak ali ozaren.
Znala sam da je odsustvo velikog čoveka posle bitke brinulo Džejmija, čak
i pored svih ostalih detalja i stresova. Kako je dan prolazio i zaostali se vraćali
jedan po jedan, uporno sam čekala Makbeta. Ali sunce je zašlo i vatre su bile
zapaljene po vojnom logoru a od Hamiša Makbeta ni traga. Počela sam da
strahujem da ćemo i njega naći među poginulima.
Ipak, stigao je do stanice za ranjenike pre pola sata, krećući se polako, ali
sopstvenom snagom. Jedna noga je bila natopljena krvlju sve do skočnog
zgloba, i hodao je s naporom, raskrečenih nogu, ali nipošto nije pomišljao da
ga „ženska“ dotakne i vidi u čemu je problem.
Krupni čovek je ležao na ćebetu blizu fenjera, sa rukama preko oteklog
stomaka, pogleda strpljivo uprtog u tavanske grede. Zakrenuo je očima kada je
Džejmi kleknuo pored njega, ali se nije pomerio. Ja sam se taktično zadržala
pozadi, skrivena od pogleda iza širokih Džejmijevih leđa. „Dobro, onda,
Makbete“, rekao je Džejmi, spuštajući ruku na debeli zglob u znak pozdrava.
„Kako je, čoveče?“
„Izdržaću, ser“, zagrmeo je džin. „Izdržaću. Samo je malo...“ Oklevao je.
„Pa, onda, hajde da to pogledamo.“ Makbet se nije bunio kad je Džejmi
razotkrio kilt. Virkajući kroz prorez između Džejmijeve ruke i tela, videla sam
razlog Makbetovog oklevanja.
Mač ili bajonet ga je zahvatio visoko u prepone i iscepao nadole. Skrotum
je bio iskidan sa jedne strane, a jedan testis je visio napolju, glatke ružičaste
površine blistave kao oljušteno jaje.
Džejmi i još dvojica ili trojica koji su videli ranu su pobledeli i primetila
sam jednog od pomoćnika kako se refleksno opipava, kao da hoće da se uveri
da su njegovi delovi tela svi na mestu.
Uprkos tome što je rana užasno izgledala, sam testis je izgledao neoštećeno
i nije bilo preteranog krvarenja. Dotakla sam Džejmija po ramenu i odmahnula
glavom da ukažem da rana nije ozbiljna, bez obzira na to kako utiče na mušku

616
 „
psihu. Spazivši moj pokret krajičkom oka, Džejmi je potapšao Makbeta po
kolenu.
„Oh, nije tako strašno, Makbete. Ne brini, još ćeš ti biti otac.“
Krupni čovek je prestrašeno gledao nadole, ali je na te reči pogledao u svog
komandanta. „To me baš i ne brine, ser, pošto već imam šestoro klinaca. Samo
je reč o tome šta će moja žena reći, ako se...“ Makbet je pocrveneo kada su ljudi
oko njega počeli da se smeju i dobacuju.
Pogledavši u mene radi potvrde, Džejmi je obuzdao svoj osmeh i
nepokolebljivo rekao: „I to će biti u redu, Makbete.“
„Hvala vam, ser“, zahvalno je izustio čovek, potpuno verujući u reči svog
komandanta.
„Ipak“, žustro je nastavio Džejmi, „to će trebati da se zašije, čoveče. E sad,
tu imaš izbor.“ Krenuo je rukom u otvoreni pribor po jednu od mojih ručno
pravljenih igala za zašivanje. Zgrožena grubim predmetima koji su brice-
hirurzi obično koristili za ušivanje svojih mušterija, napravila sam tridesetak
igala za sebe, birajući najbolje igle za vez koje sam mogla da nađem i grejući ih
iznad plamena alkoholne lampe, nežno ih savijajući sve dok nisam dobila igle
pravilno zakrivljene u oblik polumeseca za šivenje oštećenih tkiva. Na sličan
način sam napravila i hirurški konac; prljav, odvratan posao, ali sam bar bila
sigurna u to da je moj materijal sterilan.
Malena igla za ušivanje je izgleda blesavo stisnuta između Džejmijevog
krupnog palca i kažiprsta. Iluziju medicinske kompetentnosti nisu pojačavali
Džejmijevi zrikavi pokušaji da utera konac u iglu.
„Ili ću to uraditi ja sam“, rekao je dok mu je vrh jezika malo provirivao u
koncentraciji, „ili...“ Prekinuo je ispustivši iglu i počeo je da je traži po
pregibima Makbetovog pleda. „Ili“, nastavio je, trijumfalno je podižući pred
prestrašenim očima pacijenta, „ti to može obaviti moja žena.“ Malim trzajem
glave pozvao me je da se pojavim. Maksimalno sam se trudila da delujem što
ozbiljnije, uzimajući iglu iz Džejmijevih neveštih ruku i spretno provlačeći
konac jednim potezom.
Makbetove krupne smeđe oči su polako putovale između Džejmijevih
krupnih šapa, za koje se on potrudio da izgledaju što trapavije spuštajući
izobličenu desnu šaku preko leve, i mojih sitnih, spretnih ruku.

617
 Konačno je legao uz zlosrećan uzdah i promumlao saglasnost da mu
„ženska“ dodirne intimne delove tela.
„Ništa ne brini, čoveče“, kazao je Džejmi, prijateljski ga tapšući po ramenu.
„Na kraju krajeva, rukuje mojim sopstvenim već neko vreme i još mi nije
upropastila muškost.“ Usred smeha pomoćnika i okolnih pacijenata krenuo je
da ustane, ah sam ga zaustavila gurajući mu jednu flašicu u ruke.
„Šta je to?“, upitao je.
„Alkohol i voda“, rekla sam. „Dezinfekcioni rastvor. Ako ne misliš da dobije
groznicu ili da mu se ovo zagnoji ili još gore od toga, rana mora da se očisti.“
Makbet je očigledno prešao peške izvesno rastojanje od mesta gde je ranjen pa
je bilo fleka od prljavštine i krvi oko rane. Alkohol od žitarica je agresivno
dezinfekciono sredstvo, čak i rastvoren po pola u sterilnoj destilovanoj vodi
kako sam ga ja koristila. Ipak, to je bilo najefikasnije sredstvo koje sam imala
protiv infekcije i bila sam nepokolebljiva da se mora primenjivati, uprkos
prigovorima pomoćnika i vriscima pacijenata koji su bili podvrgnuti takvom
tretmanu.
Džejmi je skrenuo pogled sa bočice alkohola na razjapljenu ranu, i malo je
zadrhtao. I on je dobio svoju dozu kada sam mu ušivala ranu na boku, ranije te
večeri.
„Pa, Makbete, bolje ti nego ja“, kazao je i čvrsto spustio koleno čoveku
preko dijafragme, a zatim sadržinu flašice prosuo preko rane.
Stravičan krik je zatresao zidove i Makbet se migoljio kao presečena zmija.
Kada je buka konačno prestala, lice mu je poprimilo pegavozelenkastu boju i
nije uopšte prigovarao kada sam započela rutinski, mada bolan posao zašivanja
skrotuma. Većina pacijenata, čak i oni strašno ranjeni, stoički su podnosili
primitivan tretman kojem sam ih podvrgavala, a ni Makbet nije bio izuzetak.
Ležao je nepomično tokom gnusnog poniženja, pogleda prikovanog za plamen
lampe i nije se ni pomerio tokom ovog krpljenja. Samo su promene boje
njegovog lica, od zelene do bele i crvene i nazad, pokazivale njegova osećanja.
Međutim, na kraju je bio rumen. Dok sam završavala šivenje, mlitavi penis
je počeo malo da se ukrućuje, dotaknut ovlaš mojom rukom. Potpuno uzdrman
ovim pravdanjem svoje vere u Džejmijeve reči, Makbet je trgao nadole kilt onog
časa kada sam završila, skočio na noge i oteturao se u mrak, ostavljajući me da
se kikoćem nad svojim priborom.
618
 „
*****

Našla sam ćošak gde se moglo sesti na kovčeg sa zalihama medicinskog

materijala pa sam se oslonila na zid. Nalet bola mi je prostrujao naviše kroz
listove; naglo razbijanje tenzije i reakcija živaca na to. Izula sam cipele i
oslonila se leđima na zid, veseleći se manjim grčevima koji su hitali uz kičmu i
vrat kako je napor od stajanja prestajao.
Od tolikog umora kao da mi je postao osetljiv svaki delić kože; kada je
konačno naglo prestala potreba da naprežem telo, preostala pokretačka sila
kao da mi je oterala svu krv na periferiju tela, kao da je nervni sistem neodlučan
da poveruje u ono što su mišići već zahvalno prihvatili; nema potrebe da se
krećeš, za sada.
U kolibi je bilo toplo i bučno od disanja; nije to bila zdrava larma ljudi koji
hrču, već plitko disanje ljudi koje i disanje boli i jauci onih koji su našli
privremeni zaborav koji ih oslobađa muške obaveze da se pati u tišini.
Ljudi u ovoj kolibi su bili teški ranjenici, ali ne u smrtnoj opasnosti.
Međutim, znala sam da smrt šeta noću hodnicima bolničkog odeljenja, tražeći
one čija je odbrana oslabila, koji bi joj mogli nesvesno stati na put usled samoće
i straha. Neki ranjenici su imali supruge koje su spavale pored njih da bi ih
tešile u mraku, ali nijedan u ovoj kolibi.
Oni su imali mene. Ako sam mogla malo toga da učinim da ih izlečim ili
da zaustavim njihov bol, mogla sam bar da im dam do znanja da nisu sami; da
je neko tu, između njih i senke. Osim onoga što sam mogla da učinim, moj
posao je bio da budem tu.
Ustala sam i polako prošla između slamarica na podu zastajući kod svake,
mrmljajući i dodirujući, ispravljajući ćebe, gladeći umršenu kosu, masirajući
čvorove koji su se stvarali u zgrčenim udovima. Gutljaj vode ovde, promena
zavoja tamo, prepoznavanje napete postiđenosti koja znači da je čoveku
potrebna guska i njeno prozaično donošenje da bi mu se omogućilo da se
olakša, kamena boca koja se grejala i otežavala u mojim rukama.
Izašla sam iz kuće da ispraznim jednu, i zastala na trenutak skupljajući
hladnu, kišnu noć oko sebe, puštajući meku vlagu da obriše dodir grube,
dlakave kože i miris oznojenih muškaraca.

619
 „Ne spavaš mnogo, Sasenah.“ Blagi škotski glas je stigao iz pravca puta.
Druge bolničke kolibe su bile sa te strane, a oficirske odaje sa suprotne strane,
u kući seoskog sveštenika.
„Ni ti ne spavaš mnogo“, suvo sam odgovorila. Koliko li je već dugo bez
sna?, pitala sam se.
„Sinoć sam spavao na polju, sa ljudima.“
„Oh, je li? Baš dobro za odmor“, rekla sam, pomalo razdražena, što ga je
zasmejalo. Šest sati sna u mokrom polju, posle čega je usledila bitka u kojoj ga
je nagazio konj, ranila sablja i bog zna šta još. Zatim je okupio svoje ljude,
skupio ranjenike, pobrinuo se za povredene, žalio za poginulima i služio svom
princu. A za sve to vreme nisam ga videla da zastaje da bi jeo, pio ili da bi se
odmorio.
Mrzelo me je da ga prekorevam. Nije vredelo ni pominjati da bi trebalo da
bude među ranjenicima na podu. Njegov posao se sastojao i u tome da bude
ovde.
„Ima drugih žena, Sasenah“, tiho je rekao. „Da pitam Arčija Kamerona da
pošalje neku drugu dole?“
To je zvučalo kao izazov, ali takav koji sam odbacila pre nego što stignem
da razmislim o njemu jer sam se plašila da se, ako priznam svoj umor, više
nikada neću moći pomeriti.
Istegla sam se, upirući šakama donji deo leđa.
„Ne“, rekla sam. „Izdržaću do jutra. Tada neko drugi može da me zameni
izvesno vreme.“ Nekako sam imala osećaj da moram da istrajem preko noći;
ujutru će ranjenici biti sigurni.
Ni on me nije grdio. Samo je stavio šaku na moje rame i privukao me da se
nakratko oslonim na njega. Delili smo ono snage što nam je ostalo, bez reči.
„Onda ću ostati sa tobom“, kazao je, konačno se odmičući. „Ni ja ne mogu
da zaspim pre
svitanja.“
„Ostali iz Lalibroha?“
Pokazao je glavom prema poljima blizu grada gde je logorovala vojska.
„Murtag im komanduje.“
„Oh, onda dobro. Nema razloga za brigu“, rekla sam i videla ga kako se
smeška na svetlu koje je dopiralo kroz prozor.
620
 „
Pred kolibom je bila jedna klupa na kojoj je domaćica sedela po sunčanim
danima, čisteći ribu ili krpeći odeću. Povukla sam ga da sedne kraj mene, a on
se uz uzdah sručio leđima uza zid kuće. Njegovo strpljivo podnošenje umora
podsetilo me je na Fergusa i dečakovu zbunjenost posle bitke.
Pružila sam ruku da pomilujem Džejmija po vratu, a on je okrenuo glavu
ka meni, naslonivši čelo na moje.
„Kako je bilo, Džejmi?“, tiho sam upitala, polako i snažno masirajući
stegnute mišiće njegovog vrata i ramena. „Kako je bilo? Ispričaj mi.“
Usledilo je kratko ćutanje, a zatim je uzdahnuo i počeo da govori, u
početku zastajkujući, a zatim brže, kao da hoće to da istrese.
„Nismo naložili vatre jer je lord Džordž mislio da moramo krenuti sa
grebena pre svitanja i hteo je da se nikakav pokret ne vidi odozdo. Dugo smo
sedeli u mraku. Nismo smeli ni da razgovaramo jer su se glasovi mogli čuti u
ravnici. Tako smo sedeli.
„Zatim sam osetio kako me u mraku nešto grabi za butinu i zamalo da
iskočim iz kože.“ Zavukao je prst u usta i oprezno trljao. „Zamalo jezik da
odgrizem.“ Osetila sam kako mu se mišići pomeraju kada se nasmešio, mada
mu je lice bilo skriveno.
„Fergus?“
Tračak smeha je dopro iz mraka.
„Aha, Fergus. Puzao je kroz travu na stomaku, kopile malo, tako da sam
pomislio da je zmija. Šaputao mi je o Andersonu pa sam otpuzao za njim i
odveo Andersona da se vidi sa lordom Džordžom.“
Glas mu je bio usporen i sanjiv dok je govorio opčinjen mojim dodirom.
„A onda je stiglo naređenje za pokret, da krenemo Andersonovom stazom.“
I cela vojska se digla na noge i pošla po mraku.“
*****

Noć je bila potpuno crna i bez meseca, bez uobičajenog pokrivača oblaka koji
zarobi svetlost zvezda i rasprši je ka zemlji. Dok se hajlendska vojska u tišini
spuštala niz usku stazu iza Ričarda Andersona, svaki vojnik je mogao da vidi
samo pokrete nogu čoveka ispred sebe, a svaki korak je širio razgaženi prolaz
kroz mokru travu.

621
 Vojska se kretala gotovo nečujno. Naređenja su prenošena mrmljanjem od
čoveka do čoveka, a ne povikom. Mačevi i sekire su bili prigušeni umotavanjem
u pledove, a fišeci baruta zavučeni u košulje uz srca koja su brzo kucala.
Kada su stigli na pravi put, i dalje u potpunoj tišini, Hajlenderi su posedali,
namestili se što su udobnije mogli bez vatre, pojeli hladnu hranu koju su imali
i opustili se da se odmore, umotani u svoje pledove, nadomak neprijateljskih
logorskih vatri.
„Čuli smo ih kako razgovaraju“, kazao je Džejmi. Oči su mu bile zatvorene,
ruke savijene pod glavom, oslonio se na zid kolibe. „Čudno je to, čuješ ljude
kako se smeju nekoj šali, ili traže malčice soli ili mešinu vina – a znaš da ćeš ih
za svega nekoliko sati možda ubiti – ili oni tebe. Ne možeš a da se ne pitaš kako
izgleda lice kome pripada taj glas. Hoćeš li ga prepoznati ako ga sretneš
ujutru?“
Pa ipak, drhtavica od iščekivanja bitke nije se mogla nositi sa čistim
premorom i „Crni Frejzeri“, tako nazvani po tragovima gareži koji su im još
uvek ostali na licima – i njihov poglavica su do tada bili budni već više od
trideset šest sati. Dohvatio je bokor trave za jastuk, ušuškao pled oko ramena i
legao u ustalasanu travu pored svojih ljudi.
Nekoliko godina ranije, tokom vojevanja za francusku vojsku, jedan
narednik je mladim plaćenicima objasnio trik sa spavanjem u noći pred bitku.
„Namesti se udobno; ispitaj svoju savest i svojski se pokaj. Otac Igo kaže
da ti tako mogu u ratnim uslovima biti oprošteni gresi čak i ako nema
sveštenika da te ispoveda. Pošto grehe ne možeš počiniti dok spavaš – čak ni
ti, Simenone! – probudićeš se okajan, spreman da se okomiš na kopilad. I pošto
ti ne ostaje da se nadaš bilo čemu sem pobedi ili raju – kako možeš biti
uplašen?“
Iako je lično zapazio poneki propust u ovom objašnjenju, Džejmi ga je ipak
smatrao dobrim savetom; oslobađanje savesti olakšava dušu, a utešno
ponavljanje molitve skreće misli sa zastrašujućih slika i uljuljkava ih u san.
Zurio je nagore u crni luk neba i snagom volje naterao stisnuti vrat i ramena
da se opuste u čvrstom zagrljaju zemlje. Zvezde su bile blede i maglovite te
noći, ni prineti blesku obližnjih engleskih vatri.
Misli su mu odlutale do ljudi oko njega, zadržavajući se kratko na svakom
od njih pojedinačno. Mrlja greha je bila mali teret na njegovoj savesti u
622
 „
poređenju sa njihovim. Ros, Makmurdo, Kinsejd, Kent, Maklur... zastao je da
se nakratko zahvali što su bar njegova supruga i dečak Fergus sigurni. Misli su
mu se zadržale na njegovoj ženi, od želje da uživaju u uspomeni na njen osmeh
koji uliva poverenje, na njenu toplinu dok je u njegovom naručju, čvrsto
stisnuta uz njega dok ju je ljubio na rastanku tog popodneva. Uprkos
sopstvenom umoru i lordu Džordžu koji je čekao napolju, poželeo je da je
povali na obližnju slamaricu tog časa i da je uzme na brzinu, odmah, bez
svlačenja. Čudo kako ga neizbežnost dolazeće bitke čini spremnim, uvek. Čak
i sad...
Ali nije dovršio ni pravljenje rasporeda u glavi, a već je osetio kako mu se
oči sklapaju kada je umor pokušao da ga svlada. Odbacio je blago stezanje u
mošnicama koje se javilo od razmišljanja o njoj i nastavio svoju prozivku,
čobanin koji je na prevaru uljuljkan u san brojanjem ovaca koje vodi na klanje.
Ali to neće biti klanje, pokušao je da uveri sebe. Mali gubici za jakobitsku
stranu. Trideset poginulih. Od dve hiljade ljudi, male su šanse da se neko iz
Lalibroha nade u tom broju, zar ne? Ako je ona bila u pravu.
Malo je zadrhtao ispod pleda i potisnuo trenutnu sumnju od koje mu se
stegla utroba. Ako. Bože, ako. I dalje mu je bilo teško da u to poveruje, mada
ju je video kraj te proklete stene kako joj se lice raspada od užasa oko panično
razrogačenih zlatnih očiju, kako joj se sami obrisi tela gube dok ju je on, takode
u panici, čvrsto držao, povlačio nazad, osećajući jedva malo više od krhke
udvojene kosti njene podlaktice pod svojom rukom. Možda je trebao da je pusti
da ode, nazad na sopstveno mesto. Ne, možda ne. Zna da je trebao. Ali ju je
povukao nazad. Trebalo je da njoj prepusti izbor, ali ju je zadržao zbog siline
svoje želje prema njoj. I tako je ona ostala. I dala njemu izbor – da joj veruje ili
ne veruje. Da nešto preduzme ili da pobegne. A izbor je sada načinjen i nikakva
sila na svetu ne može sprečiti zoru da svane.
Srce mu je udaralo jako, a puls je odjekivao u ručnim zglobovima i
preponama i u stomaku. Pokušao je da ga smiri nastavljajući da broji, po jedno
ime na svaki otkucaj srca. Vili Maknab, Bobi Maknab, Džordi Maknab... hvala
bogu, mladi Rabi Maknab je na sigurnom, ostavljen kod kuće... Vil Frejzer, Juan
Frejzer, Džefri Maklur... Maklur... da li se setio i Džordža i Sorlija? Malo se
pomerio i osmehnuo se napipavajući koliko ga bole rebra. Murtag. Aha,

623
Murtag, prekaljeni žilavko... ne moram da brinem zbog tebe, ako ništa drugo.
Vilijem Marej, Rufus Marej, Džordi, Valas, Sajmon...
I konačno je sklopio oči, preporučio ih sve na brigu crnom nebu iznad i
izgubio se u promrmljanim rečima koje su mu najprirodnije došle na
francuskom, „Mon Dieu, je regrette...“

*****

Obišla sam kolibu i promenila krvlju natopljene zavoje na nozi jednog čoveka.
Krvarenje je do sada trebalo da prestane, ali nije. Loša ishrana i lomljive kosti.
Ako krvarenje ne prestane do prvih petlova, moraću da pozovem Arčija
Kamerona ili nekog veterinara da amputira nogu i kauterizuje patrljak.
Bilo mi je mrsko da mislim na to. Život je dovoljno težak i za čoveka kome
svi udovi normalno funkcionišu. Nadajući se najboljem, novi zavoj sam
poškropila stipsom i sumporom.
Ako to ne pomogne, neće ni odmoći. Verovatno će boleti, ali tako mora.
„Ovo će malo peći“, promrmljala sam čoveku dok sam mu nogu uvijala u
slojeve tkanine.
„Ne brini ništa, gospo“, prošaputao je. Nasmešio mi se uprkos znoju koji
mu je lio niz obraze, svetlucajući pri svetlosti sveće. „Podneću ja to.“
„Dobro.“ Potapšala sam ga po ramenu, sklonila mu kosu sa čela i dala mu
da pije vode. „Proveriću opet za jedan sat, ako možeš da podneseš tako dugo.“
„Podneću“, ponovio je.
*****

Kada sam se opet zatekla napolju, pomislila sam da je Džejmi zaspao. Lice mu
je bilo na rukama skrštenim preko kolena. Ali je podigao glavu na zvuk mojih
koraka i uzeo moju ruku dok sam sedala kraj njega.
„Čula sam top u zoru“, rekla sam misleći na čoveka unutra, onog kome je
đule polomilo nogu. „Uplašila sam se za tebe.“
On se tiho nasmejao. „Uplašio sam se i ja, Sasenah. Kao i svi.“
Tihi poput pramenova magle, Hajlenderi su napredovali kroz travu slanu
od mora, korak po korak.

624
 „
Nije se videlo da tama jenjava, ali se osećaj noći promenio. Promenio se
vetar, eto šta je; duvao je sa mora preko hladnog jutarnjeg kopna i čula se tiha
grmljavina talasa po udaljenom pesku.
Uprkos utisku da se mrak nastavlja, svetlo je nailazilo. On je ugledao
čoveka pred sobom u poslednji čas; još jedan korak i sapleo bi se preko
sklupčanog tela.
Dok mu je srce luđački tuklo zbog jedva izbegnutog susreta, čučnuo je da
bolje osmotri. Crveni mundir koji spava, ne mrtav ili ranjen. Intenzivno je zurio
u mrak oko njih, terajući uši da čuju disanje ostalih usnulih ljudi. Ništa sem
zvukova mora, trave i vetra – slabašno šljiskanje nečujnih nogu bilo je gotovo
prekriveno tim zvucima.
Žurno je pogledao unazad. Usne su mu se osušile uprkos vlažnom
vazduhu. Neki su ljudi bili blizu iza njega, pa se nije usudio da dugo okleva.
Sledeći čovek možda neće biti tako pažljiv gde gazi, a ne smeju da rizikuju
povik.
Uzeo je nož za dršku, ali je oklevao. Rat je rat, ali nekako ne ide da ubije
neprijatelja u snu. Izgledalo je da je čovek sam, udaljen od svojih kompanjona.
Ne na straži; ni najnemarniji stražar ne bi zaspao znajući da su Hajlenderi
ulogoreni na grebenu iznad. Možda je vojnik ustao da se olakša, uviđavno se
odmakao od drugova da to obavi, a zatim, izgubivši orijentaciju po mraku,
legao da odspava tamo gde se zatekao.
Metal njegove muskete je bio klizav od oznojenog dlana. Protrljao je šaku
o svoj pled a onda se uspravio, zgrabio musketu za cev i zamahnuo kundakom
u opasnom luku, nadole i sa strane. Od udarca su mu se trgle lopatice;
nepokretna glava je tvrda. Ruke čoveka su poletele od siline udarca, ali sem što
je ispustio daha, nije napravio nikakav zvuk i sada je ležao opružen sa licem
nadole, sasvim nepomičan.
Osećajući žmarce u rukama, on se ponovo sagnuo i zgrabio čoveka ispod
brade, napipavajući puls. Našao ga je i, uveren da je čovek živ, podigao se. Iza
njega se začuo prigušen zapanjeni krik pa se okrenuo, sa musketom već u zgibu
ramena, i zatekao svoju cev okrenutu u lice jednog čoveka iz klana, Kepoha
Makdonalda.

625
 „Mori Dieu“, prošaputao je čovek i prekrstio se, dok je Džejmi besno stezao
zube. To je Kepohov prokleti francuski sveštenik, na O’Salivanov predlog
obučen kao borci u košulju i pled.
„Čovek je insistirao da je njegova dužnost da daje pričest ranjenicima i
poginulima na polju“, objasnio mi je Džejmi, namičući flekavi pled na rame.
Noć je postajala sve hladnija. „O’Salivanova zamisao je bila da će ga Englezi,
ako ga u mantiji uhvate na bojnom polju, iskidati na komade. Sto se toga tiče,
možda je tačno, a možda i nije. Ali je sa pledom izgledao kao prava budala“,
prekorno je dodao.
A ni ponašanje sveštenika nije učinilo ništa da poboljša utisak koji je
ostavljala njegova odeća. Kada je sa zakašnjenjem uvideo da je napadač Škot,
uzdahnuo je od olakšanja, a zatim otvorio usta. Brzim pokretom, Džejmi mu
je poklopio usta pre nego što je stigao da uputi nesmotreno pitanje.
„Šta radite ovde, oče?“, zarežao je prinoseći usne do samog sveštenikovog
uva. „Treba da ste iza borbene linije.“
Sveštenikove razrogačene oči su Džejmiju rekle istinu – Božji čovek,
izgubljen u mraku, mislio je da je iza borbene linije, a kada je sa zakašnjenjem
shvatio da je u prethodnici nastupajućih Hajlendera, kolena su mu zaklecala.
Džejmi je bacio pogled unazad; nije se usudio da sveštenika pošalje nazad
kroz borbene redove. U maglovitom mraku je lako mogao da naleti na nekog
Hajlendera koji bi greškom pomislio da je reč o neprijatelju i ubio ga na mestu.
Zgrabio je sitnijeg čoveka za kragnu i gurnuo ga na kolena.
„Opruži se sasvim i ostani tako dok ne prestane pucnjava“, prošištao je
čoveku u uvo. Sveštenik je frenetično klimao glavom, a onda je iznenada
ugledao telo engleskog vojnika koje je ležalo na zemlji metar ili dva dalje.
Prestrašeno je pogledao prema Džejmiju, a zatim je krenuo da dohvati boce
svetog mira i svete vodice koje je nosio za pojasom umesto noža.
Zakolutavši očima u beznađu, Džejmi je napravio niz oštrih pokreta kojima
je hteo da pokaže da čovek nije mrtav, pa mu prema tome ne trebaju ni
sveštenikove usluge. Kada ti pokreti nisu postigli cilj, sagnuo se, dohvatio
sveštenikovu šaku i prste pritisnuo na Englezov vrat, kao najjednostavniji način
da mu pokaže da čovek zapravo nije prva žrtva bitke. Uhvaćen u tom
apsurdnom položaju, smrznuo se kada se neki glas probio kroz maglu iza
njega. „Stoj!“, govorio je glas. „Ko to ide?“
626
 „
*****

„Imaš li malo vode, Sasenah?“, upitao je Džejmi. „Usta su mi se osušila od

pričanja.“
„Kopile!“, rekla sam. „Ne možeš tu da staneš! Šta se desilo?“
„Vode“, rekao je cereći se, „pa ću ti reći.“
„U redu“, rekla sam i pružila mu flašu vode. Posmatrala sam ga kako je
naginje prema ustima. „Šta se tad desilo?“
„Ništa“, rekao je, spuštajući bocu i brišući usta rukavom. „Šta misliš, šta
sam mu odgovorio?“ Bestidno se nacerio, a onda se brzo sagnuo kada sam
pokušala da mu lupim zaušku.
„Ju, ju“, grdio me je. „Ne treba se tako ponašati prema čoveku koji je ranjen
u službi svog kralja, zar ne?“
„Ranjen si, znači?“, rekla sam. „Veruj mi, Džejmi Frejzeru, obična
posekotina sabljom nije ništa u poređenju sa onim što ću da ti uradim ako te...“
„Oh, i pretnje povrh svega, znači? Kako ide ona pesma o kojoj si mi pričala,
‘Kada bol i brige zboraju čelo, poslati anđeo’... jao!“
„Sledeći put ću ga zavrnuti tako da ga iščupam iz korena“, rekla sam,
puštajući njegovo uvo.
„Nastavi s tim, a ja ću se vratiti za minut.“
Oprezno je protrljao uvo, ali se naslonio na zid i nastavio da priča.
„Samo smo ostali čučeći, padre i ja, zureći jedan u drugog i slušajući
stražare dva metra dalje. „Šta je to?“, pitao je jedan, a ja sam razmišljao mogu
li da ustanem dovoljno brzo da ga sredim nožem pre nego što me upuca s leđa,
i šta ćemo tek sa njegovim prijateljem? Nisam mogao očekivati pomoć od
sveštenika, osim možda da izgovori poslednju molitvu nad mojim lešom.“
Usledila je duga tišina koja je kidala živce, dok su dvojica jakobita čučala u
travi i dalje spojenih ruku, toliko uplašeni da nisu smeli ni da se puste.
„Ahhh, to ti umišljaš“, konačno je odgovorio drugi stražar i Džejmi je osetio
drhtaj olakšanja koji je proleteo kroz sveštenikovo telo, dok je oslobađao vlažne
prste. „Nema tamo ničega sem žbunova vresa. Nije važno, momak“, uveravao
ga je stražar i Džejmi je čuo tapšanje po ramenu i trupkanje čizama dok su
stražari pokušavali da zgreju noge.

627
 „Ima ih prokleto mnogo, i po ovom mraku mogla bi tu da bude cela jebena
hajlendska armija.“ Džejmiju se učinilo da je čuo zagušeni smeh od jednog od
„žbunova vresa“ na brdskoj kosi.
Pogledao je ka grebenu brda gde su zvezde počele da blede. Manje od deset
minuta do prvog svetla, procenio je. A tada će trupe Džonija Koupa brzo
shvatiti da hajlendska vojska nije, kako su mislili, na sat marša od njih, već
licem u lice sa njihovim prvim borbenim redovima.
Čula se nekakva buka s leve strane, iz pravca mora. Bila je tiha i nejasna,
ali je nota uzbune bila prepoznatljiva ušima izvežbanim za bitku. Neko se,
pretpostavio je, sapleo na žbun vresa.
„Hej?“ Tu notu uzbune preuzeo je i jedan od obližnjih stražara. „Šta se to
dešava?“
Sveštenik će morati sam da vodi računa o sebi, pomislio je. Džejmi je
izvukao mač dok je ustajao, i u jednom dugom koraku našao se nadohvat ruke.
Čovek nije bio ništa više od obrisa u tami, ali dovoljno uočljiv. Nemilosrdno
sečivo se sručilo svom snagom, raspolutivši na mestu čovekovu glavu.
„Hajlenderi!“, izleteo je krik drugom stražaru koji je skočio kao zec i
odjurio od leša ka zaostalom mraku pre nego što je Džejmi stigao da oslobodi
oružje iz krvavog rascepa. Nagazio je na leđa oborenog čoveka i snažno
povukao, stiskajući zube zbog neprijatnog osećaja omlitavelog mesa i škripe
kostiju.
Uzbuna se širila po engleskim redovima; mogao je to da oseti isto koliko i
da čuje – pometnja naglo probuđenih ljudi koji pipaju okolo u potrazi za
oružjem, zagledajući na sve strane u potrazi za nevidljivom pretnjom.
Klanranaldovi gajdaši su bili pozadi sa desne strane, ali još nije stizao signal
za juriš. Nastavi sa napredovanjem, onda, dok srce udara i leva ruka žiga od
smrtonosnog udarca, stomačni mišići se stežu, a oči napinju kroz više ne tako
gust mrak, dok se mlaz tople krvi na licu hladi i postaje lepljiv na mrazu.
„Prvo sam mogao da ih čujem“, rekao je zureći u noć kao da i dalje traži
engleske vojnike. Sagnuo se napred i obgrlio kolena. „A onda sam mogao i da
ih vidim. Engleze, kako se migolje po zemlji kao crvi po mesu, i ljude iza mene.
Džordž Maklur je došao do mene, a Valas i Ros su bili sa druge strane pa smo
išli i dalje, korak po korak, ali sve brže i brže kad smo videli da se sasenasi
razbijaju pred nama.“
628
 „
Usledio je potmuli tresak sa desne strane – pucanj jednog topa. Trenutak
kasnije još jedan, a onda, kao da je to bio signal, razlegao se krik Hajlendera u
napredovanju.
„Tada su počele gajde“, rekao je i zažmurio. „Nisam se setio svoje muškete
dok nisam čuo pucanj jedne blizu iza mene; ostavio sam je u travi pored
sveštenika. Kad tako krene, ne vidiš ništa više osim onoga što se zbiva
neposredno oko tebe.
„Čuješ povik, i iznenada si u trku. Polako, korak ili dva, dok ne oslobodiš
pojas, i tada ti pled spadne i ti poletiš, šljepkaš po blatu koje te prska po nogama
i osećaš hladnoću mokre trave po stopalima, a krajevi košulje ti lepršaju sa
golog dupeta. Vetar ti duva u košulju, po stomaku i rukama... Zatim te buka
ponese i ti vrištiš, kao kad si jurio nizbrdo u vetar kad si bio klinac, da vidiš
možeš li da poletiš pomoću zvuka.“
Bili su odneti talasima sopstvenih krikova na ravnicu i snaga hajlendskog
juriša se razbila na sprudove engleske vojske, prekrivajući ih uzavrelim
naletom krvi i nasilja.
„Pobegli su“, tiho je rekao. „Jedan čovek je stao da se suoči sa mnom – za
sve vreme bitke samo jedan. Ostale sam stigao s leđa.“ Prljavom rukom je
protrljao lice i negde duboko u njemu osetila sam blago podrhtavanje.
„Sećam se... svega“, rekao je gotovo šapatom. „Svakog zamaha. Svakog lica.
Čoveka pruženog na zemlji preda mnom koji se pomokrio od straha. Njištanja
konja. Svih smradova – baruta i krvi i smrada mog sopstvenog znoja. Svega. Ali
je to kao da sam stajao po strani i posmatrao sebe. Zapravo nisam bio tamo.“
Otvorio je oči i pogledao me postrance. Bio je gotovo presamićen, sa glavom
na kolenima, a drhtanje je sada bilo vidljivo.
„Znaš li?“, upitao je. „Znam.“
Iako se nisam borila mačem ili nožem, često sam se borila rukama i voljom,
probijajući se kroz haos smrti samo zato što nije bilo nikakvog izbora. I to uvek
ostavlja čudan osećaj izdvojenosti; kao da se mozak digne iznad tela i hladno
odmerava i upravlja, a utroba se poslušno primiri dok kriza ne prođe. Uvek
prođe neko vreme dok ne počneš da se treseš.
Ja još nisam stigla do te tačke. Skinula sam ogrtač sa ramena i pokrila ga
pre nego što sam se vratila u kolibu.

629
 Zora je svanula i sa njom je došlo olakšanje, u vidu dve seljanke i jednog
vojnog hirurga. Čovek sa ranjenom nogom je bio bled i uzdrman, ali je
krvarenje prestalo. Džejmi me je uhvatio za ruku i odveo niz ulicu Trenanta.
O’Salivanove neprestane teškoće sa intendanturom privremeno su
olakšane zarobljenim kolima i hranom koje je bilo u izobilju. Jeli smo brzo,
jedva osećajući ukus vrele kaše, svesni hrane samo kao telesne nužnosti, poput
disanja. Osećaj sitosti počeo je da se razliva po mom telu, oslobađajući misli da
se okrenu sledećoj nasušnoj potrebi – snu.
Ranjenici su bili smešteni u svaku kuću i kolibu; oni zdravi su uglavnom
spavali napolju po poljima. Iako je Džejmi imao pravo na mesto u popovskoj
kući sa ostalim oficirima, umesto toga me je uzeo za ruku i okrenuo na drugu
stranu, zaputivši se između koliba pa uzbrdo, u jedan od razbacanih voćnjaka
koji su okruživali Trenant.
„Ima malo da se hoda“, rekao je pravdajući se i gledajući dole u mene, „ali
sam mislio da ćeš više voleti privatnost.“
„Tako je.“ Iako sam bila odgajana pod okolnostima koje bi mnogi moji
savremenici smatrali primitivnim – često živeći pod šatorom i u kolibama od
blata na terenskim istraživanjima strica Lamba – ipak nisam navikla da živim
zgurana sa puno drugih ljudi, kako je ovde bio običaj. Ljudi su jeli, spavali,
često se i parili, nagurani u malene zagušljive kolibe koje su osvetljavale i
grejale tresetne vatre sa puno dima. Jedino što nisu radili skupa bilo je da se
okupaju – uglavnom zato što se nisu ni kupali.
Džejmi me je vodio ispod obešenih grana ogromnog kestena na malu
čistinu, prepunu opalog lišća jasena, jove i javora. Sunce je tek izašlo i pod
drvećem je još uvek bilo hladno. Slabašni rub mraza uokvirivao je požutelo
lišće.
Petom je iskopao rov u sloju lišća, a onda stao sa jedne strane plitkog
udubljenja, stavio ruke na kopču kaiša i nasmešio mi se.
„Nije baš dostojanstveno da se ovo obuče, ali je vrlo lako za skidanje.“
Trzajem je otkačio kaiš, i pled mu je pao oko nogu, ostavljajući ga samo u
košulji koja mu je padala do sredine butina. Obično je nosio mali vojnički kilt
koji se kopča oko struka, tako da je pled činio zasebnu traku tkanine oko
ramena. Ali sada je, pošto mu je kilt bio pocepan i isflekan od bitke, došao do

630
 „
nekog starog pleda sa pojasom – prosto jedne duge trake platna zataknute za
pojas, koju je na mestu držao samo kaiš.
„Kako li se to oblači?“, znatiželjno sam upitala.
„Položiš ga na zemlju, ovako“, klekao je i raširio tkaninu tako da je stajala
po rubu udubljenja gde je sklonio lišće, „i zatim je upleteš na svakih desetak
centimetara, legneš na nju i prevrćeš se.“
Prasnula sam u smeh i spustila se na kolena da mu pomognem da poravna
debelu tartan vunu.
„E to bih volela da vidim“, rekla sam mu. „Probudi me pre nego što se
obučeš.“
Dobroćudno je odmahnuo glavom i sunčevi zraci koji su se probijali kroz
lišće zasvetlucali su u njegovoj kosi.
„Sasenah, šanse da se probudim pre tebe su manje nego da crv preživi u
kokošinjcu. Baš me briga i ako me nagazi još jedan konj, ne mrdam se do sutra.“
Pažljivo je legao razmičući lišće.
„Dođi i lezi sa mnom.“ U znak poziva pružio mi je ruku. „Pokrićemo se
tvojim ogrtačem.“
Lišće ispod glatke vune je predstavljalo iznenađujuće udoban dušek, mada
bih u tom času u veselju zaspala i na ekserima. Skljokala sam se pored njega,
radujući se već samoj činjenici da mogu da opružim telo.
Početna hladnoća je brzo iščezla kako su naša tela zgrejala prostor gde smo
ležali. Bili smo dovoljno daleko od grada, tako da su zvuci aktivnosti u njemu
do nas dopirali samo na mahove nošeni vetrom i onako pospano zadovoljna
pomislila sam da bi zaista moglo biti tek sutra kada nas nađe neko ko potraži
Džejmija.
Poskidala sam svoje podsuknje i pocepala ih za još zavoja prethodne noći,
pa između nas nije bilo ničega sem tanke tkanine od suknje i košulje. Čvrsta,
postojana toplina se kratko očešala o moj stomak.
„Nećeš valjda?“, rekla sam, raspoložena uprkos umoru. „Džejmi, sigurno si
već napola mrtav.“
On se umorno nasmejao držeći me uza se krupnom, toplom rukom
položenom na donji deo mojih leđa.

631
 „I više od toga, Sasenah. Crknut sam, a moj đoka je jedini dovoljno glup da
to ne zna. Ne mogu da legnem sa tobom, a da te ne poželim, ali će to verovatno
ostati samo na želji.“
Petljala sam oko ruba njegove košulje, a onda je zadigla i nežno obavila
ruku oko njega. Još topliji nego što je koža njegovog stomaka, penis mu je bio
svilenkast pod dodirom mog palca i pulsirao je snažno sa svakim otkucajem
srca.
On je ispustio slabašan zvuk pomalo bolnog zadovoljstva, i polako se
prevrnuo na leđa, puštajući razmaknute noge da se podignu, napola pokrivene
mojim ogrtačem.
Sunce je doprlo do naše gomile lišća i ramena su mi se opustila pod
toplotom zraka. Sve je izgledalo malčice pozlaćeno – posledica mešanja rane
jeseni i krajnjeg premora. Osećala sam se mlitavo i nekako bestelesno dok sam
posmatrala male trzaje njegovih mišića pod mojim prstima. Sav užas i umor i
buka od prethodna dva dana polako su iščileli, ostavljajući nas dvoje same.
Sumaglica premora je, izgleda, delovala poput uveličavajućeg stakla,
pojačavajući sitne detalje i uzbuđenja. Rana od sablje je bila vidljiva pod
zadignutom košuljom, crna krasta na bledoj koži. Dve ili tri muve su zujale
nisko, istražujući, pa sam mahnula da ih oteram. U ušima mi je zvonilo od
tišine pošto šapat drveća nije mogao ni da se prinese odjecima iz gradića.
Spustila sam obraz na njega, osećajući čvrstu, glatku krivinu njegovog
bedra, kost odmah ispod kože. Koža mu je bila providna u naboru prepona, a
razgranate vene bile su plavičaste i sitne kao u deteta.
Podigao je ruku polako, kao kad lebdi lišće, i lako je spustio na moju glavu.
„Kler. Trebaš mi“, prošaputao je. „Tako si mi potrebna.“
Bez ometanja podsuknji, bilo je lako. Ošećala sam se kao da i sama lebdim,
dok sam se nesvesno dizala i navlačila suknju duž njegovog tela, spuštajući se
na njega kao oblak na vrh brda i uzimajući njegovu želju pod svoje okrilje.
Oči su mu bile zatvorene, glava zabačena, crveno zlato njegove kose se
stopilo sa lišćem. Ali su mu se ruke podigle i smestile se na moj struk,
bestežinski položene na krivinu mojih kukova.
I moje su oči bile zatvorene i osećala sam obrise njegove duše, isto onako
jasno kao i telo pod sobom; premor je sprečavao svaku pomisao i prisećanje;
svaki oset sem svesti o onom drugom.
632
 „
„Ne... dugo“, šaputao je. Klimnula sam glavom, znajući da oseća ono što ne
vidi pa sam se digla nad njim, butina snažnih i sigurnih pod isprljanom
tkaninom moje haljine.
Jednom, i dvaput, i opet, i još jednom, i drhtaj je obuzeo i njega i mene,
kao voda koja se iz korenja biljke penje ka lišću.
On je ostao bez daha i osećala sam kako pada u nesvesticu kao lampa koja
se gasi. Pala sam kraj njega i imala jedva dovoljno vremena da navučem ogrtač
preko nas pre nego što me je ispunio mrak. Ležala sam prikucana za zemlju
teškom toplinom njegovog semena u svom stomaku. Zaspali smo.

633
 37

Holirud

Edinburg, oktobar 1745.

znenadno kucanje na vrata prekinulo me je u pregledanju mojih

nedavno obnovljenih zaliha sanitetskog materijala. Posle zapanjujuće
pobede kod Prestopansa, Čarls je svoju pobedničku vojsku poveo
nazad u Edinburg da bi uživao u laskanju. Dok se on šepurio, njegovi
generali i vođe klanova su naporno radili, okupljajući svoje ljude i pribavljajući
nužnu opremu, spremajući se za ono što sledi.
Okuražen prvim uspehom, Čarls je otvoreno govorio o zauzimanju
Stirlinga, zatim Karlajla, a kasnije, možda, o napredovanju na jug, čak i do
samog Londona. Ja sam vreme provodila brojeći igle za šavove, gomilajući
vrbinu koru i krala sam svaki decilitar alkohola do kog sam mogla da dođem,
da se prokuvavanjem pretvori u dezinfekciono sredstvo.
„Šta je?“, upitala sam, otvarajući vrata. Kurir je bio mali dečak, jedva stariji
od Fergusa. Pokušavao je da izgleda ozbiljno i da uliva poštovanje, ali nije
mogao da obuzda prirodnu radoznalost. Videla sam kako pogledom šara po
sobi, fascinirano se zaustavljajući na velikom kovčegu sa lekovima u ćošku.
Očigledno su se glasine o meni raširile po celoj palati Holirud.
„Njegova visost vas traži, gđo Frejzer“, odgovorio je. Bistre smeđe oči su me
dobro odmerile, nesumnjivo u potrazi za znacima natprirodne opsednutosti.
Izgledao je pomalo razočaran zbog moje depresivno normalne pojave.
„Oh, je li tako?“, rekla sam. „Pa, dobro. Gde je on, onda?“
„U jutarnjem salonu, gospo. Ja treba da vas odvedem. Oh...“ Nešto mu je
palo na pamet pa se okrenuo nazad pre nego što sam mogla da zatvorim vrata.
„Treba da ponesete kutiju sa lekovima, ako biste bili ljubazni.“
Moj pratilac je kipeo od sopstvene važnosti u svojoj misiji da me niz dugi
hodnik otprati do kraljevskog krila palate.

634
 „
Očito ga je neko podučavao ponašanju prikladnom za kraljevskog paža, ali
je povremena živahnost u njegovom koraku odavala da je nov u tom poslu.
Šta, pobogu, Čarls hoće od mene? pitala sam se. Iako me je tolerisao zbog
Džejmija, priča o La Dame Blanche ga je očito uznemirila i stvarala mu
nelagodu. U više navrata sam ga iznenadila kada se krišom krstio u mom
prisustvu, ili bi sa dva prsta napravio „rogove“ protiv đavola. Pomisao da hoće
da mu pružim medicinsku pomoć bila je vrlo neverovatna.
Kada su se teška vrata od ukrštenih oblica otvorila prema malom jutarnjem
salonu, to je delovalo još neverovatnije. Princ, očigledno dobrog zdravlja, bio
je oslonjen na obojeni čembalo, neodlučno bockajući melodiju jednim prstom.
Njegova fina koža je bila malo rumena, ali od uzbuđenja, a ne od groznice, a
oči su mu bile bistre i pune pažnje kada je podigao pogled na mene.
„Gđo Frejzer! Baš ljubazno od vas što ste me tako brzo posetili!“ Ovog jutra
je bio obučen još raskošnije nego obično, sa perikom i u novom srebrnom
prsluku po kome je bilo izvezeno cveće.
Mora da je uzbuđen zbog nečega, pomislila sam; njegov engleski je postajao
užasan kada se uzbudi.
„Zadovoljstvo mi je, Vaša visosti“, uzdržano sam rekla, praveći mali kniks.
Bio je sam, što je bila prava retkost. Da li mu ipak treba moja medicinska
pomoć?
Napravio je brz, nervozan pokret prema jednoj stolici presvučenoj zlatnim
damastom, terajući me da sednem. Privukao je drugu stolicu naspram nje, ali
je hodao nervozno ispred mene, suviše nespokojan da bi sedeo.
„Treba mi vaša pomoć“, iznenada je rekao.
„Hm?“ Učtivo sam ispustila znatiželjni zvuk. Gonoreja? pitala sam se,
potajno ga odmeravajući. Nisam čula ni za jednu ženu od Lujze de la Tur, a
opet, za to je potrebna samo jedna prilika. On je mrdao usnama, kao da traži
zaobilazni način da mi kaže, ali je konačno digao ruke.
„Imam jednog capo – predvodnika, razumete? – ovde. Pomišlja da se
pridruži stvari mog oca, ali je još uvek sumnjičav.“
„Vođu klana, mislite?“ Klimnuo je glavom, čelo mu se namrštilo ispod
pažljivo nameštenih kovrdža na njegovoj perici.
„Oui, madam. On, naravno, podržava zahteve mog
oca...“ „Oh, naravno“, promrmljala sam.
635
 „... ali želi da razgovara sa vama, madam, pre nego što obaveže sebe i svoje
ljude da me slede.“
Zvučao je kao da u to ne veruje kada je čuo sopstvene reči i shvatila sam da
su mu obrazi rumeni zbog zbunjenosti i potisnutog besa.
I sama sam bila vrlo zbunjena. Moja mašta je istog časa dočarala poglavicu
klana sa nekom užasnom bolešću, čije poklanjanje Stjuartovima zavisi od mog
čudesnog izlečenja.
„Jeste li sigurni da hoće da razgovara sa mnom?“, pitala sam. Nije se valjda
moja reputacija toliko raščula.
Čarls je hladno pognuo glavu u mom pravcu. „Tako on kaže, madam.“
„Ali ja ne poznajem nijednog poglavicu plemena“, kazala sam. „Izuzev
Glengarija i Lohijela, naravno. O, i Klanranalda i Kepoha. Ali su se oni svi već
zakleli vama. I zašto bi pobogu...“
„Pa, on je od mišljenja da ga poznajete“, upao je princ, čije su rečenice bile
sve gore kako je postajao uzbuđeniji. Stegao je šake, očito terajući sebe da
govori učtivo. „Od značaja je – najvećeg značaja, madam, ubediti ga da mi se
pridruži. Zahtevam... molim vas... dakle da vi... ga ubedite.“
Zamišljeno sam protrljala nos, gledajući u njega. Još jedna prelomna tačka.
Još jedna mogućnost da događaje usmerim onako kako ja zamislim. I još
jednom, nemogućnost da znam šta je najbolje.
On je bio u pravu; bilo je važno ubediti tog poglavicu da svoje resurse stavi
na raspolaganje jakobitskoj stvari. Sa Kameronima, raznim Makdonaldima i
ostalima koji su se do tada priklonili, jakobitska vojska je brojala jedva dve
hiljade ljudi, a i ti su bili najgora zbrkana rulja vucibatina koja je ikad bila na
raspolaganju ma kom generalu. Pa ipak, ta gologuzija je zauzela Edinburg,
oterala znatno brojniju englesku silu u Prestonu i svime pokazala da će kao
vihor proleteti celom zemljom.
Mi nismo mogli da zaustavimo Čarlsa; možda je sada, kao što je Džejmi
rekao, jedini način da se izbegne propast učiniti sve što se može da bi mu se
pomoglo. Priključenje nekog važnog vođe klana u spisak pristalica uveliko će
doprineti da se i drugi pridruže. Ovo je možda prelomna tačka gde jakobitske
snage mogu narasti do nivoa istinske armije, stvarno sposobne za nameravanu
invaziju na Englesku. A ako je tako, šta će se, za ime boga, desiti tada?

636
 „
Uzdahnula sam. Bez obzira na to šta rešim da preduzmem, ne mogu ništa
odlučiti dok ne vidim tu misterioznu osobu. Bacila sam pogled da se uverim da
mi je haljina prikladna za razgovor sa vođom klana, bilo da je zaražen ili nije,
a onda sam ustala, stavljajući kutiju sa lekovima pod mišku.
„Pokušaću, Vaša visosti“, rekla sam.
Stegnute šake su se olabavile, pokazujući izgrizene nokte, i njegovo
mrštenje je oslabilo.
„Ah, dobro“, rekao je. Okrenuo se prema vratima većeg, popodnevnog
salona. „Dođite, lično ću vas odvesti.“

*****

Stražar na vratima je odskočio od iznenađenja kada je Čarls širom otvorio vrata

i prošao pored njega ne pogledavši ga. Na daljem kraju dugog hodnika sa
obešenim tapiserijama stajao je ogroman mermerni kamin, obrubljen „delft“
pločicama na kojima su bili naslikani holandski seoski motivi nijansama plave
i tamnocrvene. Mala sofa je bila privučena pred vatru, a krupan čovek širokih
ramena u hajlendskoj odeći stajao je pored nje.
U manje impozantnoj sobi on bi dominirao svojom krupnoćom. Noge su
mu bile kao balvani u kariranim čarapama ispod kilta. Ovako kako je, u ovoj
prostranoj sobi sa visokim reljefnim tavanicama, on je naprosto bio krupan – u
skladu sa junačkim figurama iz mitologije koje su ukrašavale tapiserije sa obe
strane sobe.
Ukopala sam se u mestu kada sam ugledala ogromnog posetioca – šok od
prepoznavanja pomešao se sa apsolutnom nevericom. Čarls je produžio i sada
se malo nestrpljivo osvrnuo, pozivajući me da mu se pridružim ispred vatre.
Klimnula sam glavom grdosiji. Zatim sam polako obišla sofu i pogledala u
čoveka koji je ležao na njoj.
On se nasmešio kada me je ugledao, a golubijesive oči su blesnule od
raspoloženja.
„Da“, rekao je, odgovarajući na moj izraz lica. „Ni ja nisam zapravo
očekivao da vas opet sretnem. Čoveku dođe da poveruje da nam je to suđeno.“
Okrenuo je glavu i podigao ruku prema svom ogromnom slugi.
„Anguse. Hoćeš li da dohvatiš malo brendija za gđu Kler? Plašim se da ju
je iznenađenje što me vidi malo uznemirilo.“
637
 To je, pomislila sam, stvarno blag način da se to izrazi. Sručila sam se u
fotelju i prihvatila kristalni pehar koji mi je pružio Angus Mor.
Oči Kolama Makenzija se nisu promenile, a nije ni glas. Oboje su
odražavali suštinu čoveka koji je trideset godina vodio klan Makenzija uprkos
bolesti koja ga je u mladosti obogaljila. Sve ostalo se, na žalost, promenilo
nagore; crna kosa je bila uveliko prošarana sedima, crte lica su se usekle
duboko u kožu koja je sada mlitavo visila preko oštrih kostiju. Čak su se i široke
grudi ugnule i moćna ramena obesila, a meso je otpadalo sa krhkog kostura.
On je već držao čašu napola ispunjenu tečnošću boje ćilibara koja je
svetlucala od vatre.
Bolno se pridigao u sedeći položaj i čašu podigao u ironičnu zdravicu.
„Veoma lepo izgledate... rođako.“ Krajičkom oka sam videla kako Čarlsu
pada vilica.
„Vi ne“, otvoreno sam odgovorila.
Nepristrasno je dobacio pogled na krive i uvrnute noge. Za sto godina, ovu
bolest će nazivati po najčuvenijem čoveku koji je od nje patio – Tuluz- Lotrekov
sindrom.
„Ne“, rekao je. „A ipak, prošle su dve godine otkad ste me poslednji put
videli. Gđa Dankan je tada moj opstanak procenjivala na manje od dve godine.“
Otpila sam gutljaj brendija. Od najboljih koji postoje. Čarls jeste zabrinut.
„Nisam mislila da ćete mnogo verovati u kletvu veštice“, kazala sam.
Osmeh je iskrivio fino oblikovane usne. Imao je onu upadljivu lepotu svog
brata Dugala, makar i ovako uništenu, i kada mu se sa očiju podigao veo
ravnodušnosti, snaga tog čoveka je nadjačala ruinu njegovog tela.
„Ne u kletvu, ne. Imao sam blagi utisak da se ta dama bavila promatranjem,
a ne kletvama. A retko sam sreo pronicljivijeg posmatrača od Gejlis Dankan –
sa jednim izuzetkom.“ Elegantno je nagnuo glavu prema meni, da bi razjasnio
svoje reči.
„Hvala“, rekla sam.
Kolam je pogledao u Čarlsa koji je izbezumljeno zevao tokom ovog
razgovora.
„Zahvaljujem vam na ljubaznosti što ste mi dozvolili da upotrebim vaše
odaje za susret sa gdom Frejzer, Vaša visosti“, rekao je uz mali naklon. Reči su
bile dovoljno učtive, ali je ton poručivao da princ treba da ode. Čarls je,
638
 „
nenaviknut da bude otpuštan, naglo pocrveneo i zinuo. Zatim je, povrativši se,
zatvorio usta, kratko se naklonio i okrenuo se na petama.
„A neće nam trebati ni stražar“, doviknula sam za njim. Ramena su mu se
obesila i vrat mu je pocrveneo ispod repa perike, ali je načinio oštar pokret i
stražar na vratima ga je, uz zapanjeni pogled ka meni, otpratio napolje.
„Hm.“ Kolam je prekorno pogledao u vrata, a onda pažnju vratio na mene.
„Tražio sam da vas vidim jer vam dugujem izvinjenje“, rekao je bez uvoda.
Zavalila sam se u fotelju. Pehar mi je nonšalantno stajao na stomaku.
„Oh, izvinjenje?“, rekla sam sarkastično. „Što ste pokušali da budem
spaljena zbog veštičarenja pretpostavljam da na to mislite?“ Mahnula sam
rukom, ljubazno odbacujući to. „Ma to nije vredno pomena.“ Besno sam ga
pogledala. „Izvinjenje?“ On se nasmešio, ni najmanje isteran iz takta.
„Pretpostavljam da to dođe nekako nedovoljno“, počeo je.
„Nedovoljno?! Za ono što ste organizovali da me uhapse i bace u lopovsku
rupu na tri dana bez pristojne hrane i vode? Što su me skinuli napola golu i
bičevali pred svima u Krejnsmuiru? Što ste me ostavili tako blizu bureta smole
i naramka drva?“ Zastala sam i duboko udahnula. „A kad ste već to pomenuli“,
rekla sam, malo smirenije, „‘nedovoljno’ je upravo reč koju bih za to
upotrebila.“
Osmeh je nestao.
„Molim za izvinjenje zbog moje očigledne lakoumnosti“, tiho je rekao.
„Nisam imao nameru da vam se podsmevam.“
Pogledala sam u njega, ali nisam videla nikakav zaostali sjaj dobrog
raspoloženja u njegovim očima iza crnih trepavica.
„Ne“, rekla sam, uz još jedan duboki udah. „Pretpostavljam da niste.
Pretpostavljam da ćete reći i da niste nameravali da budem uhapšena zbog
veštičarenja.“
Pogled sivih očiju postao je oštriji. „Znali ste to?“
„Gejlis je tako rekla. Dok smo bile u lopovskoj rupi. Rekla je da ste
nameravali da se nje rešite; ja sam bila nesrećni slučaj.“
„Bili ste.“ Iznenada je izgledao veoma umorno. „Da ste bili u zamku, ja bih
vas zaštitio. Šta vas je, za ime božje, navelo da odete dole do sela?“
„Rečeno mi je da je Gejlis Dankan bolesna i da me je tražila“, kratko sam
odgovorila.
639
 „Ah“, tiho je kazao. „Rečeno vam je. Ko vam je rekao, ako smem da pitam?“
„Laoher.“ Čak i sada nisam mogla da sprečim kratak nalet besa pri pomenu
devojčinog imena. Iz jalove ljubomore što sam se ja udala za Džejmija,
namerno je pokušala da mi smesti da me ubiju. Poprilična doza zlobe za
šesnaestogodišnju devojku. Ali čak i sad, pomešana sa besom bila je to iskrica
neveselog zadovoljstva; on je moj, pomislila sam, gotovo podsvesno. Moj.
Nikada ga nećeš uzeti od mene. Nikada.
„Ah“, ponovo je rekao Kolam, zamišljeno zureći u moje pocrvenelo lice.
„Mislio sam da se to možda tako odigralo. Kažite mi“, nastavio je, podižući
jednu tamnu obrvu, „ako smatrate da je jednostavno izvinjenje nedovoljno, da
li biste radije hteli osvetu?“
„Osvetu?“ Mora da sam izgledala zapanjeno od te zamisli jer se on malo
nasmešio, ali ne sa užitkom.
„Aha. Devojka se udala pre šest meseci, za Hjua Makenzija od Mjuldaura,
jednog od mojih kmetova. On će sa njom postupati kako ja kažem, a vi hoćete
da ona bude kažnjena. Šta hoćete da učinim?“
Trepnula sam, zatečena njegovom ponudom. Izgledalo je da se njemu ne
žuri da dobije odgovor; sedeo je ćutke i pijuckao novu čašu brendija koju mu
je nasuo Angus Mor. Nije piljio u mene, ali sam ustala i otišla do prozora, želeći
da na trenutak ostanem sama.
Zidovi su ovde bili debeli metar i po; naginjući se napred u duboki usek
prozora mogla sam da imam malo privatnosti. Jarko sunce je osvetljavalo fine
plave dlačice na mojim podlakticama kada sam se oslonila na prozor. To me je
navelo da pomislim na lopovsku rupu, tu vlažnu, smrdljivu jamu i samo jedan
zrak sunca koji ju je osvetljavao odozgo, čineći da tamna rupa od tog kontrasta
još više liči na grob.
Svoj prvi dan tamo provela sam u hladnoći i prljavštini, zapanjena i
ispunjena nevericom; drugi u drhtavom jadu i rastućem strahu kada sam
otkrila pravu meru izdaje Gejlis Dankan i Kolamovih mera protiv nje. A trećeg
dana, odveli su me na suđenje.
I ja sam stajala, obuzeta stidom i strahom pod niskim oblacima jesenjeg
neba, osećajući kako se Kolamova klopka sklapa oko mene, potegnuta rečima
devojke Laoher.

640
 „
Laoher. Bledog tena i plavooka, sa okruglim lepim licem, ali i sa ne mnogo
toga po čemu bi se razlikovala od ostalih devojaka u Leohu. Razmišljala sam o
njoj – u jami sa Gejlis Dankan, imala sam vremena da razmišljam o mnogim
stvarima. Ali čak i tako besna i užasnuta, a ostala sam besna, nisam mogla, ni
tada ni sada, ni da pomislim da je ona u biti zla.
„Za ime božje, imala je svega šesnaest godina!“
„Dovoljno za udaju“, rekao je zajedljiv glas iza mene, pa sam shvatila da
sam prethodne reči izgovorila naglas.
„Da, ona je htela Džejmija“, rekla sam, okrećući se. Kolam je i dalje mirno
sedeo na sofi; zdepaste noge bile su mu pokrivene ćebetom. Angus Mor je
ćutke stajao kraj njega, oči sa teškim kapcima fiksirale su njegovog gospodara.
„Možda je mislila da ga voli.“
Muškarci su imali vojnu obuku u dvorištu, usred povika i zveketa oružja.
Sunce je svetlucalo po mačevima i musketama, po bronzanim kopčama na
kožnim štitovima – i po crvenozlatnoj Džejmijevoj kosi koja je lepršala na vetru
dok je rukom brisao lice, zajapuren i oznojen od vežbanja, smejući se nekoj
Murtagovoj šali.
Možda sam učinila nepravdu Laoher, na kraju krajeva, smatrajući da su
njena osećanja slabija od mojih. Da li je postupila nezrelo po inatu ili po
istinskom žaru, nikada neću saznati. U svakom slučaju, ona je omanula. Ja sam
preživela. I Džejmi je moj. Dok sam posmatrala, zadigao je svoj kilt i nehajno
se počešao po zadnjici, a sunčevi zraci su uhvatili crvenkastozlatne dlačice koje
su ublažavale poput čelika tvrdu oblinu njegove butine. Nasmešila sam se i sela
nazad na svoje mesto pored Kolama.
„Prihvatiću izvinjenje“, rekla sam.
Klimnuo je glavom, a sive oči bile su zamišljene.
„Znači, verujete u milosrđe, gospo?“
„Više u pravdu“, rekla sam. „A kad je već o njoj reč, nisam ni pomislila da
ste doputovali čak iz Leoha do Edinburga tek da biste se meni izvinili. Mora da
je to putovanje bilo pravi pakao.“
„Aha, jeste.“ Ogromna, ćutljiva masa Angusa Mora se pomerila koji
centimetar iza njega i velika glava se nagnula prema svom gospodaru kao rečiti
svedok. Kolam je osetio taj pokret i kratko podigao ruku – u redu je, značio je
taj gest, za sada sam dobro.
641
 „Ne“, nastavio je Kolam. „Zapravo, nisam ni znao da ste u Edinburgu dok
Njegova visost nije pomenula ime Džejmi Frejzer, pa sam pitao.“ Iznenadni
osmeh mu je prekrio lice. „Njegova visost nije baš oduševljena vama, gđo Kler.
Ali, pretpostavljam da to već znate?“
Ignorisala sam tu izjavu. „Znači, stvarno razmišljate o tome da se pridružite
princu Čarlsu?“
I Kolam, i Dugal, i Džejmi su imali tu sposobnost da prikriju šta zapravo
misle kada im se tako prohte, ali je od njih trojice Kolam nesumnjivo bio
najbolji u tome. Ako on nije raspoložen za komunikaciju, više ste mogli saznati
iz neke izrezbarene glave na fontani u dvorištu.
„Došao sam da ga vidim“, bilo je sve što je rekao.
Sedela sam na tren, pitajući se šta, ako uopšte treba nešto da kažem, mogu
ili treba da kažem Čarlsu u prilog. Možda bih bolje postupila kad bih to
prepustila Džejmiju. Na kraju krajeva, činjenica da se Kolam kaje što me je
zamalo slučajno ubio ne znači sama po sebi da je sklon da mi poveruje. I mada
je činjenica što sam ovde, deo Čarlsove svite, sigurno ukazivala na to da nisam
engleski špijun, nije bilo nemoguće da ipak jesam.
Još uvek sam se lomila u sebi kada je Kolam iznenada spustio svoju čašu
brendija i pogledao pravo u mene.
„Znate li koliko sam ovoga popio od jutros?“
„Ne.“ Ruke su mu bile mirne, žuljevite i ogrubele od bolesti, ali dobro
održavane. Pocrveneli kapci i malo zakrvljene oči su lako mogli biti posledica
surovog puta, kao i pića. Nije brljao u govoru, a promišljeni pokreti nisu
ukazivali na to da je pijan. Ali sam i ranije videla Kolama kako pije, i poštovala
sam njegove kapacitete.
Odmahnuo je prema ruci Angusa Mora koja je čekala iznad bokala. „Pola
flaše. Završiću je do večeras.“
„Ah.“ Znači, to je bio razlog zbog koga je zatraženo da ponesem kutiju sa
lekovima. Krenula sam ka njoj, tamo gde sam je spustila na pod.
„Ako vam je potrebno toliko brendija, ne mogu vam mnogo pomoći, osim
nekim vidom opijuma“, rekla sam, pregledajući svoj izbor epruveta i teglica.
„Mislim da ovde imam nešto laudanuma, ali vam mogu nabaviti malo...“

642
 „
„Nije to ono što mi treba od vas.“ Autoritativni ton njegovog glasa me je
zaustavio i ja sam podigla pogled. Iako može svoje misli da zadrži za sebe, može
i da pusti da budu vidljive kada tako odabere.
„Mogao sam lako da nabavim laudanum“, kazao je. „Čini mi se da postoji
apotekar u ovom gradu koji ga prodaje – ili sirup od maka, ili nerazređeni
opijum ako ćemo pravo.“
Pustila sam poklopac malog kovčega da padne i stavila sam ruke na njega.
Znači, ne namerava da se baci u drogirano stanje, ostavljajući vodstvo klana
nesigurnim. A ako od mene ne traži privremeni zaborav, šta drugo traži? Stalni,
možda. Poznajem Kolama Makenzija. I jasan, nemilosrdan mozak koji je
smislio uništenje Gejlis Dankan ne bi oklevao ni pred sopstvenim.
Sada je to bilo jasno. Došao je da vidi Čarlsa Stjuarta, da donese konačnu
odluku da li da Makenzije od Leoha obaveže za jakobitske ciljeve. A kada ih
obaveže, Dugal će voditi klan. I onda...
„Imala sam utisak da se samoubistvo smatra smrtnim grehom“, rekla sam.
„Valjda jeste“, rekao je, spokojan. „Greh iz ponosa, ako ništa drugo, da
odaberem čistu smrt u času koji sam odaberem, koji mi najbolje odgovara.
Ipak, ne očekujem da neopravdano patim zbog svog greha, jer ne verujem
u postojanje boga još otkad sam imao devetnaest godina.“
U sobi je bilo tiho, ako se izuzmu pucketanje vatre i prigušeni zvuci
oponašanja bitke ispod. Mogla sam da čujem njegovo disanje, spore i postojane
udisaje.
„Zašto pitate mene?“, rekla sam. „U pravu ste, laudanum možete nabaviti
gde god hoćete, pod uslovom da imate novca – a vi ga imate. Sigurno znate da
bi vas dosta toga ubilo. A pri tom, to je laka smrt.“
„Suviše laka.“ Odmahnuo je glavom. „U malo toga sam mogao da se
pouzdam u životu, osim u svoj razum. Zadržaću ga, čak i u susretu sa smrću. A
što se lakoće tiče...“ Malo se pomerio na sofi, ne trudeći se da prikrije koliko
mu je neugodno. „Imaću je dosta, u ovom času.“
Klimnuo je glavom prema mojoj kutiji. „Vi znate o medicini ono što je
znala gđa Dankan. Smatram mogućim da znate šta je upotrebila da ubije svog
muža. To je delovalo brzo i pouzdano. I prikladno“, duhovito je dodao.

643
 „Poslužila se moćima veštice, prema presudi suda.“ Suda koji ju je osudio
na smrt u skladu sa njegovim planom, pomislila sam. „Ili vi ne verujete u
veštice?“, upitala sam.
Nasmejao se. Osunčanom sobom se razlegao čist, bezbrižan zvuk. „Čovek
koji ne veruje u Boga teško može da veruje u moć Satane, zar ne?“
I dalje sam oklevala, ali je on bio čovek koji procenjuje druge sjajno kao i
sebe. Zatražio je od mene da mu oprostim pre nego što je zatražio uslugu, i
uverio se da imam osećaj za pravdu – ili za samilost. A to je bilo, kao što je
rekao, prikladno. Otvorila sam kutiju i izvukla epruvetu cijanida koji sam
držala za ubijanje pacova.
„Zahvaljujem vam, gđo Kler“, rekao je, opet formalno, mada mu se smešak
zadržao u očima. „I da moj sestrić nije onako teatralno dokazao vašu nevinost
u Krejnsmuiru, ja i dalje ne bih verovao da ste veštica. Ne znam ništa više nego
pri našem prvom susretu o tome ko ste vi, ni zašto ste ovde, ali to da ste veštica
ne spada u mogućnosti koje sam razmatrao.“ Zastao je, podignute obrve.
„Pretpostavljam da ne želite da mi kažete ko – ili šta – zapravo jeste?“
Malo sam oklevala. Ali čovek koji ne veruje ni u Boga ni u Satanu verovatno
neće poverovati ni u moje prisustvo ovde. Malo sam mu stegla prste, a onda ih
pustila.
„Bolje je da me zovete vešticom“, rekla sam. „Tako ćete se, verovatno,
najviše približiti istini.“
*****

Sledećeg jutra sam na putu ka dvorištu srela lorda Balmerina.

„Oh, gđa Frejzer!“, veselo me pozdravio. „Baš sam vas tražio.“
Nasmešila sam mu se; bucmast, veseo čovek, predstavljao je pravo
osveženje za život u Holirudu.
„Ako nije reč o groznici, obilnom krvarenju ili sifilisu“, rekla sam, „zar ne
može malo da sačeka? Moj muž i njegov ujak demonstriraju hajlendsko
mačevanje u čast Don Francisku de la Kvintana.“
„Oh, stvarno? Moram da kažem, i ja bih voleo to da vidim.“ Balmerino je
krenuo ukorak sa mnom dok mu je glava veselo skakutala u nivou mog ramena.
„Dopada mi se lep čovek sa mačem“, kazao je. „A iskreno podržavam sve što će
ugoditi Špancima.“
644
 „
„I ja.“ Smatrajući suviše opasnim da Fergus digne prepisku Njegove visosti
u samom Holirudu, Džejmi je zavisio od informacija koje smo uspevali da
dobijemo od samog Čarlsa. Mada je izgledalo da toga ima mnogo; Čarls je
Džejmija smatrao jednim od „svojih“ ljudi – što je značilo da je on jedini
Hajlender kome je ukazana takva čast, bez obzira na to što je njegov doprinos
u ljudstvu i novcu bio mali.
Što se novca tiče, međutim, Čarls se poverio da gaji velike nade u pomoć
Filipa od Španije, čije je poslednje pismo Džejmsu u Rimu nesumnjivo bilo
ohrabrujuće. Don Francisko, mada ne u pravom smislu izaslanik, sigurno je bio
pripadnik španskog dvora i moglo mu se verovati da će preneti kako stoje stvari
sa ustankom Stjuarta. Ovo je bila Čarlijeva prilika da vidi koliko će ga daleko
odvesti sopstveno verovanje u sudbinu i koliko će uspeti da ubedi hajlendske
vođe i strane kraljeve da mu se pridruže.
„Zašto ste hteli da me vidite?“, upitala sam dok smo izlazili na prolaz na
kraju dvorišta Holiruda. Okupila se mala skupina posmatrača, ali na vidiku još
nisu bili ni Don Francisko ni dvojica boraca.
„Oh!“ Nakon tog podsećanja, lord Balmerino je izvadio nešto iz džepa.
„Ništa mnogo značajno, draga moja damo. Primio sam ovo od jednog kurira,
koji ih je pribavio od svog rođaka na jugu. Pomislio sam da će vam biti
zabavno.“
Pružio mi je tanak svežanj grubo štampanih papira. Odmah sam
prepoznala objave, popularne letke koji su deljeni po gostionicama ili davani
po kućama i preko ograda u gradićima i selima.
„ČARLS EDVARD STJUART, svima poznat kao Mladi pretendent“, glasio
je jedan. „Daje se do znanja svim prisutnima da je ta pokvarena i opasna osoba,
koja se protivzakonito iskrcala na obale Škotske, pokrenula nemire
stanovništva te zemlje i nevinom stanovništvu donela bes nepravednog rata.“
Bilo je toga još mnogo, sve na isti kalup, a završavalo se podsticanjem nevinog
stanovništva koje pročita ovu optužbu „da učine sve što je u njihovoj moći da
pomenutu osobu privedu pravdi, što ova i te kako zaslužuje.“ Papir je pri vrhu
bio ukrašen nečim za šta sam pretpostavila da predstavlja crtež Čarlsa; nije
mnogo ličilo na original, ali je nesporno izgledalo kao neko pokvaren i opasan,
a to pretpostavljam da i jeste bila zamisao.

645
 „Taj tu je prilično uzdržan“, kazao je Balmerino, gledajući preko mog lakta.
„Neki drugi pokazuju veoma impresivan spektar mašte i vređanja – pogledajte
ovaj. To sam ja“, rekao je, raspoloženo pokazujući hartiju.
Letak je prikazivao koščatog Hajlendera, sa gustom bradom, isturenim
obrvama i očima koje su mahnito gledale iz senke škotske kape. Pogledala sam
iskosa lorda Balmerina, koji je po običaju bio obučen u jahaće pantalone i jaknu
po najboljem ukusu; načinjene od fine tkanine, ali nenametljive i po kroju i po
boji da bi laskali njegovoj maloj zdepastoj figuri. On je zurio u letak, zamišljeno
trljajući svoju okruglu, uredno obrijanu bradu.
„Ne znam“, rekao je. „Ta brada mi daje izvesnu dozu romantičnosti, zar
ne? A opet, brada pakleno svrbi; nisam siguran da bih mogao da je nosim, čak
i radi živopisnog izgleda.“ Okrenula sam narednu stranu i skoro ispustila ceo
svežanj.
„Napravili su malo bolji posao što se tiče sličnosti sa vašim suprugom“,
napomenuo je Balmerino, „ali naravno, naš dragi Džejmi zapravo donekle i liči
na popularnu englesku predstavu hajlendskog razbojnika – primite moje
izvinjenje, draga moja, nisam nameravao da budem uvredljiv. On jeste krupan,
zar ne?“
„Jeste“, slabašno sam rekla, pregledajući optužbe na letku.
„Nisam zapazio da vaš suprug ima običaj da peče i jede malu decu, a vi?“,
rekao je Balmerino, kikoćući se. „Oduvek sam mislio da je njegova krupnoća
posledica njegove naročite ishrane.“
Nipodaštavajući stav malog lorda me je mnogo umirio. Gotovo da sam se i
sama mogla nasmešiti besmislenim optužbama i opisima, mada sam se pitala
koliko im poverenja poklanjaju čitaoci letaka. Poprilično, plašila sam se; ljudi
često ne samo da su voljni, već i jedva čekaju da poveruju u ono najgore – što
gore, to bolje.
„Zapravo sam mislio da će vas interesovati ovaj poslednji.“ Balmerino mi je
prekinuo tok misli, prevrćući poslednju stranicu.
„VEŠTICA STJUARTOVIH“ glasio je naslov. Dugonosa žena sa zenicama
veličine čiode je piljila u mene, iznad teksta koji je optuživao Čarlsa Stjuarta da
je prizvao i „sile mraka“ da podrže njegov nezakonit zahtev. Time što je u svoju
užu pratnju doveo dobro poznatu vešticu – onu koja vlada životom i smrću
ljudi, kao i uobičajenijim moćima da uništi žetvu, zbriše stoku i izazove slepilo
646
 „
– Čarls time dokazuje da je sopstvenu dušu prodao đavolu pa će se zato „Pržiti
u paklu doveka!“, kao što je tekst radosno zaključio.
„Pretpostavljam da biste to morali biti vi“, rekao je Balmerino. „Mada vas
uveravam, draga moja, da je ova slika uvreda za vas.“
„Vrlo zabavno“, kazala sam. Pružila sam svežanj nazad lordu, jedva
obuzdavajući želju da ruku obrišem o suknju. Malo mi je bilo muka, ali sam se
svojski potrudila da se osmehnem Balmerinu. On me je pronicljivo pogledao,
a onda mi stegao lakat u znak podrške.
„Ne brinite, draga moja“, rekao je. „Kada jednom Njegova visost dođe do
svoje krune, sve ove besmislice će začas biti zaboravljene. Jučerašnji nitkov je
sutrašnji heroj u očima stanovništva; viđao sam to mnogo puta.“
„Plus ça change, plus c’est la même chause“, promrmljala sam. A ako
Njegovo veličanstvo kralj Džejms ne povrati svoju krunu...
„Pa i ako naši napori, na nesreću, ostanu neuspešni“, kazao je Balmerino,
kao jeka mojih misli, „ono što je na lecima biće nam najmanji problem.“

*****

„En guarde“. Na formalni francuskim poziv Dugal je zauzeo klasičan stav

učesnika dvoboja, bokom okrenut svom protivniku, ruke sa mačem savijene
tako da je oštrica bila spremna, zadnji dio ruke podignute u elegantni luk, šake
raširene da bi jasno pokazao da u rezervi ne drži nikakav nož.
Džejmijeva oštrica se ukrstila sa Dugalovom, metal se susreo uz tihi zveket.
„Je suis prest“ Džejmi je sreo moj pogled i videla sam kako mu licem preleće
blesak zadovoljstva. Uobičajeni odgovor suparnika u dvoboju bio je moto
njegovog klana. Je suis prest. „Spreman sam.“
Na trenutak sam pomislila da možda i nije pa sam nehotice zaustavila dah
kada je Dugalov mač poleteo ka isturenom delu tela. Ali je Džejmi spazio
početak tog pokreta, i do trenutka kada je oštrica presekla prostor na kome je
stajao, on više nije bio tamo.
Odskok u stranu, kratak udarac sečivom i protivnapad koji je doveo do
škripe sečiva celom dužinom. Dva mača su se žestoko spojila balčacima samo
na sekund, a zatim su se mačevaoci razdvojili, odstupili, pomerili se u krug i
opet krenuli u napad.

647
 Uz zveket i udarac, pariranje i zamah u tierce, Džejmi je stigao na dva
centimetra od Dugalovog bedra, i vešto se iskrenuo u stranu uz svetlucanje
zelenog kilta. Pariranje i saginjanje, brzi udarac naviše koji je odbacio
protivnikovo sečivo u stranu i Dugal je zakoračio napred, terajući Džejmija da
uzmakne.
Mogla sam da vidim Don Franciska kako stoji na drugoj strani dvorišta sa
Čarlsom, Šeridanom, postarijim Tulibardinom i nekolicinom drugih. Smešak
je zakrivio Špančeve usne ispod malih uvoštenih brkova, ali nisam mogla da
procenim da li je to divljenje prema borcima ili samo varijacija njegovog
uobičajenog oholog izraza. Kolama nije bilo nigde na vidiku. To me nije
iznenadilo; osim toga što je redovno izbegavao pojavljivanje u javnosti, mora
da je bio iscrpljen od putovanja u Edinburg.
Obojica nadareni mačevaoci i obojica levoruki, ujak i sestrić su pokazivali
mnogo veštine – predstavu je još impresivnijom činila činjenica da su se borili
prema najstrožim pravilima francuskog dvoboja, ali ne koristeći ni mali mač
koji je sačinjavao deo džentlmenskog costume niti sablju, kao vojnici. Umesto
toga, oba čoveka su primenjivala široke Hajlendske mačeve, po ceo metar
kaljenog čelika, sa ravnim sečivom koje čoveku može da raspoluti i glavu i vrat.
Ovim ogromnim oružjem rukovali su s elegancijom i ironijom koju ne bi
mogao da ostvari neki sitniji čovek.
Videla sam Čarlsa kako mrmlja nešto u Don Franciskovo uvo, a Španac je
klimnuo, ni na trenutak ne skrećući pogled sa bleska i zveketa borbe u travom
oivičenom dvorištu. Ujednačeni po krupnoći i pokretljivosti, Džejmi i njegov
ujak su po svemu izgledali kao da nameravaju da ubiju jedan drugog. Dugal je
bio Džejmijev učitelj u veštini mačevanja i borili su se leđima uz leđa, ili
ramenom uz rame, mnogo puta ranije; obojica su dobro poznavala finese stila
onog drugog isto koliko i sopstvenog – ili sam se bar nadala da je tako.
Dugal je svoje preimućstvo pokušao da iskoristi udvojenim
napredovanjem, terajući Džejmija unazad prema rubu dvorišta. Džejmi je brzo
zakoračio u stranu, pogodio Dugalovo sečivo jednim udarcem, a onda povukao
u drugu stranu, tolikom brzinom da je sečivo njegovog mača prošlo kroz
tkaninu Dugalovog desnog rukava. Začulo se bučno cepanje i traka belog
lanenog platna se otkinula i zalepršala na vetru.

648
 „
„Oh, lepo izvedeno, gospodine!“ Okrenula sam se da vidim ko je to rekao i
zatekla lorda Kilmanroka kraj svog ramena. Ozbiljan čovek običnog lica u
svojim tridesetim, on i njegov mlađi brat Džoni su takode bili smešteni u
gostinske odaje Holiruda.
Sin je uvek bio tu negde pored oca pa sam pogledala okolo da ga nađem.
Nisam morala da gledam daleko; stajao je naspram oca, usta malo otvorenih
dok je posmatrao mačevanje. Spazila sam i mali pokret iza stuba; Fergusove oči
su bez treptanja gledala u Džonija. Oborila sam obrve i preteći pogledala u
njega.
Džoni, koji je bio više nego svestan da je Kilmanrokov naslednik, i još
svesniji svoje privilegije da u rat ide sa svojim ocem i sa svojih dvanaest godina,
imao je običaj da gospodari drugim dečacima. Onako kako to dečaci rade,
većina njih je izbegavala Džonija ili čekala priliku da on iskorači iz zaštitničke
senke svog oca.
Fergus sasvim sigurno nije spadao u tu drugu grupu. Uvređen Džonijevom
ponižavajućom napomenom o „zemljoposednicima sa šeširima“, koju je on
prilično tačno protumačio kao uvredu za Džejmija, Fergus je na silu sprečen da
napadne Džonija u kamenom vrtu nekoliko dana ranije. Džejmi je brzu pravdu
izvršio na fizičkom nivou, a zatim je Fergusu naglasio da, iako je lojalnost vrlina
kojoj se treba diviti i koju onaj kome je upućena veoma ceni, glupost nije takva.
„Taj momak je dve godine stariji od tebe i dvanaest kila teži“, rekao je tada,
nežno drmajući Fergusa za rame. „Da li misliš da ćeš mi pomoći ako budeš
tresnut u glavu? U nekim situacijama se treba boriti ne gledajući cenu, ali
ponekad moraš da se ugrizeš za jezik i sačekaš drugu priliku. ‘Ne pétez plus
haut que votre cul’ eh?“
Fergus je klimnuo glavom, brišući svoje mokre obraze krajem košulje, ali
sam sumnjala da su Džejmijeve reči na njega ostavile jak utisak. Nije mi se
dopao spekulativni pogled koji sam sad videla u tim širokim crnim očima pa
sam pomislila da bi Džoni, da je malčice pametniji, stajao između mene i svog
oca.
Džejmi se upola sagnuo na koleno, uz smrtonosni zamah od koga je
njegovo sečivo prozujalo pored Dugalovog uva. Makenzi se trgao unazad,
izgledajući na trenutak zaprepašćeno, a onda se nasmešio uz blesak belih zuba,
pa tresnuo svoje sečivo pljoštimice na Džejmijevu glavu.
649
 Začula sam opšti aplauz. Borba se izmetnula iz elegantnog francuskog
dvoboja u hajlendsku tuču i posmatrači su zdušno uživali u tom zabavnom
delu.
Lord Kilmanrok, koji je takode čuo zvuk, pogledao je preko kvadrata i
napravio kiselu grimasu.
„Savetnici Njegove visosti su pozvani da se sretnu sa Špancem“, sarkastično
je primetio. „O’Salivan i onaj matori kicoš Tulibardin. Da li on prima savete od
lorda Elčoa? Balmerina, Lohijela, ili čak i od mene skromnog?“
To je očigledno bilo retoričko pitanje pa sam se zadovoljila tihim
mrmljanjem u znak saglasnosti, ne skidajući pogled sa boraca. Zveket čelika je
odjekivao od kamenja, gotovo gušeći Kilmanrokove reči. Ali je on, kada je već
jednom počeo, izgledao kao da ne može da obuzda svoju gorčinu.
„Ne, doista!“, rekao je. „O’Salivan i O’Brajen i ostali Irci – oni ništa ne
rizikuju! Ako bi ikada došlo do najgoreg, oni mogu da zatraže imunitet od
tužbe po osnovu svoje nacionalnosti. Ali mi – mi koji rizikujemo imovinu, čast
– pa i sam život! Nas ignoriše i tretira kao obične dragone. Juče sam nazvao
dobro jutro Njegovoj visosti, a on je promakao pored mene podignutog nosa,
kao da sam prekršio pravila ponašanja time što sam mu se tako obratio!“
Kilmanrok je bio očito besan, i to s razlogom. Ignorišući ljude koje je
šarmirao i kojima je laskao da bi mu pribavili ljude i novac za njegovu avanturu,
Čarls ih je potom odbacio, okrećući se pogodnostima koje su nudili njegovi
stari savetnici sa kontinenta – od kojih je većina Škotsku smatrala teškom
divljinom, a njene stanovnike takoreći divljacima.
Začuo se Dugalov iznenađeni poklič i Džejmijev neobuzdani smeh.
Dugalov levi rukav je visio otkačen od ramena, a koža ispod je bila smeđa i
glatka, neuprljana ogrebotinom ili kapljicom krvi.
„Platićeš mi za to, mali Džejmi“, rekao je Dugal cereći se. Kapljice znoja su
mu se slivale niz lice.
„Hoću li, ujače?“, dahtao je Džejmi. „Kako?“ Blesak metala, savršeno
proračunat, i Dugalova torbica je zazveckala po kamenu, otkinuta sa pojasa.
Krajičkom oka sam spazila pokret i naglo okrenula glavu.
„Ferguse!“, rekla sam.

650
 „
Kilmanrok se okrenuo u pravcu u kom sam gledala i spazio Fergusa. Dečak
je nosio veliki štap u jednoj ruci, tako nehajno da biste se mogli nasmejati da
nije predstavljao nesumnjivu pretnju.
„Ne brinite, moja gospo od Broh Tuaraha“, rekao je lord Kilmanrok, nakon
što je kratko pogledao. „Možete se pouzdati u mog sina da se časno brani, ako
situacija to zahteva.“ Pomirljivo i ponosno je pogledao u Džonija, a onda se
okrenuo nazad mačevaocima. Okrenula sam se i ja, ali sam jedno uvo držala
načuljeno u Džonijevom pravcu. Nije bila reč o tome da smatram da Fergusu
nedostaje osećaj ponosa; samo sam imala utisak da se on poprilično razlikuje
od predstave lorda Kilmanroka o toj vrlini.
„Gu leoir!“ Na taj Dugalov povik, borba je iznenada prestala.’Obliveni
znojem, mačevaoci su se naklonili na aplauze kraljeve svite i prišli da prime
čestitke i budu prestavljeni Don Francisku.
„Gospodaru!“, dozvao je piskav glas iza stubova. „Molim vas – le parabola?
Džejmi se okrenuo, delimično se mršteći zbog prekidanja, ali je onda
slegnuo ramenima, nasmešio se i zakoračio nazad nasred dvorišta. Le parabola
je bilo ime koje je Fergus dao tom naročitom triku.
Uz kratak naklon Njegovoj visosti, Džejmi je mač pažljivo uhvatio za vrh
oštrice, malo se pogrbio i uz strahovit zamah poslao sečivo da se zakovitla
pravo nagore. Svi pogledi su bili upereni na mač sa balčakom u obliku korpe,
čiji je kaljeni čelik svetlucao na suncu dok se neprestano vrteo sa tolikom
inercijom da je na trenutak izgledalo kao da visi u vazduhu pre nego što je
počeo da se sunovraćuje na zemlju.
Suština trika je bila u tome da se oružje baci tako da se zabije vrhom u
zemlju kada padne. Džejmijeva dorada toga bila je da stoji tačno pod lukom
pada, pa da odskoči u stranu u poslednjem času i izbegne da bude nataknut na
padajuću oštricu.
Mač se sručio na mesto pred njegovim nogama uz sveopšte divljenje
posmatrača. Tek kada se Džejmi sagnuo da izvuče mač zaboden u travu, spazila
sam da nedostaju dva posmatrača.
Jedan, dvanaestogodišnji gospodar Kilmanroka, ležao je licem nadole na
travi, sa čvorugom koja mu je već bila vidljiva kroz tanku smeđu kosu. Drugog
nije bilo na vidiku, ali sam čula slabašni šapat iz senki iza mene.

651
 „Ne pétez plus haul que votre cul“, rekao je sa zadovoljstvom. Ne prdi iznad
svog čmara.

*****

Vreme je bilo neshvatljivo toplo za novembar, a oblaci su se razbili, puštajući

nepredvidljivo jesenje sunce da nakratko obasja sivilo Edinburga. Iskoristila
sam ovu toplotu da budem napolju, makar i nakratko, i puzala sam kroz
kameni vrt iza Holiruda prilično zabavljajući time nekoliko Hajlendera koji su
se tuda muvali, uživajući u suncu na svoj način, sa krčagom domaćeg viskija.
„Je l’ to lovite gusenice, gospođo?“, upitao je jedan.
„Ne, sigurno vile, a ne gusenice“, našalio se drugi.
„Veće su šanse da vi nađete neku vilu u tom krčagu nego ja ispod kamenja“,
uzvratila sam.
Čovek je podigao krčag, zažmurio na jedno oko i teatralno se zapiljio u
njegove dubine.
„Aha, pa dobro, samo da nisu gusenice u mom krčagu“, odgovorio je i
dobro potegao.
Zapravo, ono što tražim za njih bi imalo podjednako malo smisla kao i
gusenice, pomislila sam, pomerajući jedan veći kamen malo u stranu da
otkrijem oranžsmeđe lišaje na njegovoj površini. Fino struganje malim
perorezom i nekoliko ljuspica te čudne simbioze mi je palo na dlan, da bude
pažljivo preneto u jeftinu burmuticu koja je čuvala moje mukotrpno sakupljene
zalihe.
Relativno kosmopolitska atmosfera u Edinburgu prenela se i na Hajlendere
koji su ga posetili; iako bi me zbog ovakvog ponašanja u udaljenim planinskim
selima gledali sumnjičavo, ako ne i otvoreno neprijateljski, ovde je to izgledalo
kao bezazlena šala. Iako su se Hajlenderi prema meni ponašali sa puno
respekta, laknulo mi je što tu nije bilo mesta za strah.
Čak je i moja izvorna pripadnost Englezima oproštena, jednom kada se
saznalo ko mi je muž. Pretpostavljam da nikada neću saznati više od onoga što
mi je Džejmi rekao da je učinio u bici kod Prestopansa, ali šta god da je to bilo,
veoma je impresioniralo Škote i „Crveni Džejmi“ je izazivao divljenje i pozdrave
gde god bi otišao van Holiruda.
652
 „
Zapravo, u tom času je povik obližnjih Hajlendera privukao moju pažnju
pa sam podigla pogled i ugledala Crvenog Džejmija lično kako šeta po travi,
odsutno mašući ljudima dok je zagledao gomilu stena iza palate.
Lice mu se ozarilo kada me je spazio pa je došao preko trave do mesta gde
sam klečala u kamenom ograđenoj baštici.
„A, tu si“, rekao je. „Možeš li nakratko da pođeš sa mnom? I ponesi svoju
korpicu, ako hoćeš.“
Digla sam se na noge, otresajući suvu travu sa kolena, i nož za struganje
spustila u korpu.
„U redu. Kuda idemo?“
„Kolam je javio da hoće da razgovara s nama. Sa nas dvoje.“
„Gde?“, upitala sam, pružajući korak da bih njegove duge korake
pratila niz stazu. „U crkvi u Kenongejtu.“
To je bilo zanimljivo. Zbog čega god da je Kolam hteo da nas vidi, očito nije
želeo da u Holirudu bude poznata činjenica da je s nama razgovarao nasamo.
A nije ni Džejmi; zato je pomenuo korpu. Dok smo ruku pod ruku prolazili
kroz kapiju, moja korpa je pokazala očigledan razlog zašto smo pošli uz
Kraljevsku milju, bilo da bismo otišli u nabavku ili da bismo podelili lekove
ljudima smeštenim po uličicama i ćorsokacima Edinburga.
Edinburg se strmo dizao duž jedne od svojih glavnih ulica. Holirud je
ponosno stajao u podnožju, uzdužno sagrađeni škripavi manastirski luk
odavao je utisak prividne dražesne sigurnosti. Nadmeno je ignorisao prekorno
prisustvo Edinburške tvrđave koja se isticala visoko na grebenu kamenitog
brda. Između ta dva utvrđena zamka, Kraljevska milja se pela pod uglom od
približno četrdeset pet stepeni. Crvena u licu, hukćući pored Džejmija, pitala
sam se kako li je, do đavola, Kolam uopšte prešao pola kilometra kaldrmisanog
uspona od palate do crkve.
Kolama smo našli u dvorištu crkve kako sedi na kamenoj klupi tamo gde je
popodnevno sunce moglo da mu zgreje leđa. Njegov glogov štap je ležao na
klupi pored njega, a kratke krive noge su visile nekoliko centimetara iznad
zemlje. Ramena su mu se pogrbila i glava klonula od zamišljenosti; sa daljine
je izgledao kao gnom, prirodni stanovnik ovog veštačkog kamenog vrta sa
nagnutim kamenjem i lišajevima na sve strane. Primetila sam divan primerak
vremenom nagrizenog svoda, ali sam pretpostavila da je bolje da ne zastajemo.
653
 Trava je bila nečujna pod našim nogama, ali je Kolam podigao glavu pre
nego što smo sasvim prišli. Ako ništa drugo, bar ništa ne fali njegovim čulima.
Senka ispod obližnjeg limuna se malo pomerila na naš dolazak. Ništa ne
fali ni čulima Angusa Mora, takođe. Zadovoljan time ko smo, krupni sluga je
nastavio da stražari u tišini, ponovo postajući deo pejzaža.
Kolam je klimnuo u znak pozdrava i pokazao nam da sednemo kraj njega.
Nadomak ruke, nije bilo ni nagoveštaja nečeg patuljastog uprkos njegovom
izobličenom telu. Licem u lice, niste videli ništa sem čoveka u tom telu.
Džejmi mi je našao mesto na obližnjem kamenu pre nego što je zauzeo
mesto koje je pokazao Kolam. Mermer je bio iznenađujuće hladan, čak i kroz
moje debele suknje, pa sam se malo pomerila jer su uklesana lobanja i ukrštene
kosti navrh spomenika bili kvrgavi i neudobni. Videla sam uklesani nadgrobni
natpis i nasmešila se:
Ovde leži Martin Elginbrod, Imaj milosti prema mojoj dusi, Bože Gospode,
Kao što bih ja imao da sam ja Gospod, A ti Martin Elginbrod.
Džejmi me je upozorio podizanjem obrve, a onda se opet okrenuo Kolamu.
„Tražio si da nas vidiš, ujače?“
„Rekao sam da te pozovu, Džejmi Frejzeru“, kazao je Kolam bez uvoda. „Da
li me smatraš rođakom?“
Džejmi je ćutao na tren, proučavajući lice svog ujaka. Zatim se malčice
nasmešio.
„Imaš oči moje majke“, rekao je. „Da li treba to da poričem?“
Kolam je načas izgledao zapanjeno. Oči su mu bile bistre, mekosive kao
krilo golubice, oivičene gustim crnim trepavicama. Uprkos tolikoj svojoj lepoti,
mogle su da svetlucaju hladno kao čelik pa sam se zapitala, ne prvi put, kako
je tačno izgledala Džejmijeva majka.
„Pamtiš li svoju majku? Bio si samo dečačić kada je umrla.“
Džejmijeva usta su se na ovo malo iskrivila, ali je odgovorio mirno.
„Dovoljno star. Ako ćemo pravo, kuća mog oca je imala ogledalo; rečeno
mi je da pomalo ličim na nju.“
Kolam se kratko nasmejao. „Više nego pomalo.“ Pomno se zagledao u
Džejmija, a oči su mu žmirkale na jarkom suncu. „Oh, da, momče; ti si Elenin
sin, u to nema sumnje. Kao prvo, ta kosa...“ Neodređeno je mahnuo prema
Džejmijevoj kosi, koja je svetlucala crvenkastosmeđa i ćilibarska, riđa i cinober,
654
 „
gusta, talasasta sa hiljadu nijansi crvene i zlatne. „... I te usne.“ Kolamove usne
su se podigle sa jedne strane, kao da se nevoljno priseća. „Široke kao u noćne
laste, imao sam običaj da je zadirkujem. Mogla bi da hvataš buve veličine žabe,
govorio bih joj, da imaš lepljiv jezik.“
Iznenada uhvaćen, Džejmi se nasmejao.
„Vili mi je to jednom rekao“, kazao je, a zatim su se pune usne zatvorile.
Retko je govorio o svom mrtvom starijem bratu, i rekla bih, nikada ranije nije
pomenuo Vilija Kolamu.
Ako je Kolam i zapazio tu omašku, nije to ničim pokazao.
„Tada sam joj pisao“, rekao je, odsutno gledajući u jedan nakrivljeni kamen
u blizini. „Kada su tvoj brat i beba umrli od boginja. To je bilo prvi put otkad
je napustila Leoh.“ „Otkad se udala za mog oca, hoćeš da kažeš.“
Kolam je polako klimnuo i dalje gledajući u stranu.
„Aha. Bila je starija od mene, znaš, oko dve godine; otprilike ista razlika
kao između tvoje sestre i tebe.“ Duboko usađene sive oči su se okrenule i
zagledale se u Džejmija.
„Nikada nisam sreo tvoju sestru. Da li ste bliski, vas dvoje?“
Džejmi nije odgovorio, već je malo klimnuo glavom, pomno zagledajući
svog ujaka kao da traži odgovor za zagonetno lice pred sobom.
Kolam je takođe klimnuo. „Tako je bilo između Elen i mene. Ja sam bio
bolešljiv klinac i ona me je često negovala. Sećam se sunca kako sija kroz njenu
kosu i kako mi ona priča priče dok ležim u krevetu. Čak i kasnije“, fino
oblikovane usne su se podigle u smešak, „kada su me noge izdale; ona bi
dolazila i odlazila svuda po Leohu i zastajala svako jutro i veče u mojoj sobi da
mi ispriča koga je videla i šta su oni rekli. Razgovarali bismo o napoličarima i
kmetovima, i o tome kako bi se stvari mogle urediti. Tada sam bio oženjen, ali
Leticija ne zna da razmišlja o takvim stvarima, a još manje je interesuju.“
Odmahnuo je rukom, odbacujući svoju suprugu.
„Razgovarali smo međusobno – ponekad sa Dugalom, ponekad sami – o
tome kako se najbolje može produžiti prosperitet klana; kako se može održati
mir među ograncima, kakve saveze treba napraviti sa drugim klanovima, kako
treba upravljati zemljom i drvima... A onda je ona otišla“, iznenada je rekao,
gledajući dole u široke ruke savijene na kolenu. „Bez pitanja da li može da ode

655
i bez reči oproštaja. Otišla je. I čuo sam povremeno o njoj od drugih, ali od nje
same – ni reč.“
„Nije odgovorila na vaše pismo?“, tiho sam upitala, ne želeći da ometam.
On je odmahnuo glavom, i dalje oborenog pogleda.
„Bila je bolesna; izgubila je dete, a pored toga je imala i boginje. I možda je
mislila da piše kasnije; takav zadatak se lako odloži za kasnije.“ Kratko i
neveselo se nasmešio, a onda mu je lice dobilo sumoran izraz. Do Božića
naredne godine je umrla.“
Pogledao je direktno u Džejmija, koji je sačekao njegov pogled.
„Bio sam malo iznenađen tada, kada mi je tvoj otac napisao da mi kaže da
te dovodi Dugalu i želi da dođeš meni u Leoh na školovanje.“
„Tako je bilo dogovoreno još kada su se venčali“, odgovorio je Džejmi. „Da
me Dugal posini, a da potom odlazim povremeno do tebe.“ Suve grančice ariša
su zveckale na vetru, pa su i on i Kolam skupili ramena zbog iznenadne
hladnoće koju je doneo, a porodična sličnost bila je još izraženija zbog gotovo
identičnog gesta.
Kolam je spazio moj smešak zbog te sličnosti, i sam se osmehnuo.
„Oh, da“, rekao je Džejmiju. „Ali dogovori vrede samo onoliko koliko ljudi
koji su ih načinili, ni trunku više. A tada nisam poznavao tvog oca.“
Otvorio je usta da produži, ali se, izgleda, predomislio u pogledu toga što
se spremao da kaže. Tišina crkvenog dvorišta je ponovo osvojila prostor koji je
zauzimao njihov razgovor, ispunjavajući prazninu kao da nikada nije
izgovorena nijedna reč.
Konačno je Džejmi ponovo narušio tišinu.
„Kakvo si mišljenje imao o mom ocu?“, upitao je, i u njegovom tonu sam
osetila tračak znatiželje deteta koje je rano izgubilo roditelje, i koje traži makar
nagoveštaje o tome kakvi su bili ti ljudi koje poznaje samo iz ograničenog
dečijeg ugla posmatranja. Razumela sam takvu pobudu; ono malo što sam
znala o svojim roditeljima čula sam od strica Lamba koji mi je davao kratke i
nezadovoljavajuće odgovore na moja pitanja – nije bio od onih koji se bave
analizom karaktera.
Kolam, nasuprot tome, jeste.
„Misliš, kako je izgledao?“ Pogledom je pažljivo odmerio svog sestrića, a
onda kratko i raspoloženo zabrundao.
656
 „
„Pogledaj se u ogledalo, momče“, rekao je, a pomalo gunđavi osmeh mu se
nije skidao s lica. „Ako je lice koje vidiš lice tvoje majke, tvoj otac gleda nazad
u tebe kroz te proklete mačje oči Frejzera.“ Istegao se i premestio, rasterećujući
kosti na kamenoj klupi obrasloj lišajevima. Usne su mu bile čvrsto stegnute iz
navike, da nijednim zvukom ne bi iskazao koliko ga boli, i jasno sam videla šta
je stvorilo one duboke bore između nosa i usta.
„Da ti ipak odgovorim“, nastavio je, kada se ponovo udobno smestio, „taj
čovek mi se nije mnogo dopadao – kao ni ja njemu – ali sam odmah prepoznao
časnog čoveka.“ Zastao je, a onda veoma tiho rekao: „I kod tebe sam to odmah
prepoznao, Džejmi Makenzi Frejzeru.“
Izraz Džejmijevog lica se nije promenio, ali su mu kapci malo zaigrali;
samo neko ko mu je toliko blizak kao ja – ili onoliko pronicljiv kao što je to
Kolam – mogao je to da zapazi.
Kolam je polako uzdahnuo.
„Tako, momče, zato sam želeo da razgovaram s tobom. Moram da rešim,
razumeš, da li će Makenziji od Leoha podržati kralja Džejmsa ili kralja
Džordija.“ Kiselo se nasmešio. „Čini mi se da je to izbor između poznatog
đavola i đavola koga ne znaš, ali u svakom slučaju moram da donesem tu
odluku.“
„Dugal...“, zaustio je Džejmi, ali ga je ujak prekinuo oštrim pokretom ruke.
„Da, znam ja šta Dugal misli – malo sam imao prilike da se od toga
odmorim za ove poslednje dve godine“, nestrpljivo je rekao. „Ali sam ipak ja
Makenzi od Leoha i na meni je da odlučim. Dugal će se povinovati onome što
kažem. Znam šta bi me ti posavetovao da učinim – u interesu klana čija krv
teče u tvojim venama.“
Džejmi je podigao pogled, oči su mu bile tamnoplave i nedokučive,
zaklonjene od popodnevnog sunca koje mu je sijalo u lice.
„Ja sam ovde i moji ljudi su sa mnom“, rekao je. „Valjda je jasno kakav je
moj izbor?“
Kolam se opet premestio, glave nagnute prema sestriću da bi usmerio
pažnju, kao da pokušava da uhvati nijansu u tonu ili izrazu lica koja bi mu
mogla dati nagoveštaj.
„Da li je tako?“, zapitao je. „Ljudi svoju odanost poklanjaju iz mnogo
različitih razloga, momče, i malo njih ima veze sa onim razlozima o kojima
657
govore naglas. Razgovarao sam sa Lohijelom i Klanranaldom, i Angusom i
Aleksom Makdonaldom od Skotusa. Misliš li da su oni ovde samo zato što
osećaju da je pravedno da Džejms Stjuart bude njihov kralj? Sada bih hteo da
razgovaram sa tobom – i da čujem istinu, u ime časti tvog oca.“
Videvši da Džejmi okleva, Kolam je nastavio, i dalje pomno gledajući u svog
rođaka.
„Ne pitam zbog sebe; ako imaš oči u glavi, vidiš i sam da to nije pitanje koje
će me dugo mučiti. Ali zbog Hamiša – dečko je tvoj rođak, zapamti. Ako mislim
da postoji klan koji će on voditi kada doraste za to – onda sada odmah moram
da napravim pravi izbor.“
Prestao je da govori i sedeo je mirno. Uobičajeni oprez je popustio na
njegovom licu, a sive oči su bile otvorene i slušao je.
Džejmi je sedeo mirno kao Kolam, zaleđen kao mermerni anđeo na grobu
iza njega. Znala sam nedoumicu koja ga preokupira, mada se ni tračak nje nije
video na odlučnom, lepom licu. Bila je to ista ona nedoumica sa kojom smo se
suočili ranije, kada smo odabrali da dođemo sa ljudima iz Lalibroha. Čarlsov
ustanak balansira na oštrici noža; vernost tako velikog klana kao sto su
Makenzijevi od Leoha mogla bi da podstakne druge da se pridruže drskom
mladom pretendentu i da to dovede do njegovog uspeha. Ali ako se i pored
toga završi neuspehom, lako bi se moglo desiti da to predstavlja kraj i za
Makenzije od Leoha.
Konačno je Džejmi odlučno okrenuo glavu i pogledao me. Plave oči su
gledale pravo u moje. I ti se ovde nešto pitaš, govorio je njegov pogled. Šta da
učinim?
Osetila sam i Kolamov pogled na sebi i više osetila nego spazila upitno
podizanje gustih, tamnih obrva. Ali ono što sam videla u mislima bio je mladi
Hamiš, riđokosi desetogodišnjak koji je dovoljno ličio na Džejmija da mu bude
sin, a ne samo rođak. I ono kako bi mogao izgledati život za njega i ostatak
njegovog klana, ako Makenziji od Leoha stradaju sa Čarlsom kod Kalodena.
Ljudi iz Lalibroha će imati Džejmija da ih spase od konačnog pokolja, ako do
toga dođe. Ljudi iz Leoha neće. Pa ipak, ne mogu ja da presudim. Slegnula sam
ramenima i oborila glavu. Džejmi je duboko udahnuo i smislio se.
„Idi kući u Leoh, ujače“, rekao je. „Zadrži svoje ljude tamo.“

658
 „
Kolam je nepomično sedeo još neko vreme i gledao pravo u mene.
Konačno, usne su mu se izvile naviše, mada to nije bio pravi osmeh.
„Zamalo da sprečim Neda Gauana kada je otišao da spreči da budete
spaljeni“, rekao je meni. „Valjda mi je drago što nisam.“
„Hvala“, rekla sam istim takvim tonom.
On je uzdahnuo, trljajući vrat žuljevitom šakom kao da ga je zaboleo od
tereta vođenja klana.
„Pa, dobro. Videću Njegovu visost ujutru i reći mu svoju odluku.“ Ruka se
spustila, nepokretna na kamenoj klupi, na pola puta između njega i njegovog
sestrića. „Zahvaljujem ti, Džejmi, za ovaj savet.“ Oklevao je, a zatim dodao: „I
neka bog bude sa vama.“
Džejmi se sagnuo napred i stavio ruku preko Kolamove. Nasmešio se
širokim, slatkim osmehom svoje majke i kazao: „I sa vama, mo caraidh.“

*****

Kraljevska milja je bila prepuna, zagušena ljudima koji su koristili prednosti

lepog vremena. Cutke smo hodali kroz gužvu, moja ruka bila je zavučena
duboko ispod Džejmijevog lakta. Konačno je on odmahnuo glavom,
mrmljajući za sebe nešto na gelskom.
„Ispravno si postupio“, rekla sam mu, odgovarajući više na misli nego na
reči. „Ja bih učinila isto. Šta god da se desi, bar će Makenzijevi biti sigurni.“
„Aha, možda.“ Klimnuo je glavom u pozdrav nekom oficiru u prolazu koji
se probijao kroz gužvu koja je okruživala Kraj sveta. „Ah šta je sa ostalima –
Makdonaldima i Makgilivrejima i ostalima koji su došli? Da li će oni sada biti
uništeni, iako možda ne bi bili da sam imao petlju da Kolamu kažem da im se
pridruži?“ Odmahnuo je glavom, natmurenog lica. „To se ne može znati, zar
ne, Sasenah?“
„Ne“, tiho sam rekla, stežući mu ruku. „Nikada dovoljno. Ili možda previše.
Ali, mi sigurno ne možemo ništa učiniti oko toga?“
Uzvratio mi je smeškom i stisnuo moju ruku sebi uz bok.
„Ne, Sasenah. Valjda ne možemo. I sad je to učinjeno i ništa to ne može
promeniti, pa ne vredi razbijati glavu oko toga. Makenziji će ostati po strani.“

659
 Stražar na kapiji Holiruda je bio neki Makdonald, jedan od Glengarijevih
ljudi. Prepoznao je Džejmija i klimnuo nam da uđemo u dvorište, jedva dižući
pogled sa svoje potrage za vaškama. Od toplog vremena štetočine su se
aktivirale, pa pošto su napustile svoja udobna gnezda u preponama i pod
pazuhom, često ste ih mogli iznenaditi dok prelaze opasan teren košulje ili
tartana i skloniti ih sa tela.
Džejmi mu je na gelskom rekao nešto, smešeći se. Čovek se nasmejao,
pokupio nešto sa svoje košulje i bacio to Džejmiju, koji se pretvarao da to hvata,
kritički odmerio zamišljenu životinjicu i onda je, uz namigivanje meni, ubacio
sebi u usta.

*****

„Hm, kako je glava vašeg sina, lorde Kilmanrok?“, učtivo sam se raspitivala
kada smo zajedno stupili u veliku galeriju Holiruda. Nije me naročito bilo
briga, ali pošto sam smatrala da tu temu nije moguće sasvim izbeći, to je bilo
bolje izneti na mestu gde se teško moglo očekivati otvoreno iskazivanje
neprijateljstva.
Galerija zadovoljava te kriterijume, pomislila sam. Dugačka prostorija sa
visokim svodom i sa dva ogromna kamina i visokim prozorima bila je mesto
gde su se odigrali brojni balovi i zabave od Čarlsovog trijumfalnog ulaska u
Edinburg, u septembru. Sada, prepuna istaknutih ličnosti edinburške više klase
željnih da ukažu počast svom princu – kada se pokazalo da bi zapravo mogao
da pobedi – prostorija je definitivno sijala. Don Francisko, počasni gost, stajao
je na daljem kraju sobe sa Čarlsom obučen u depresivnom španskom stilu u
vrećaste tamne pantalone, bezoblični sako, pa čak i mali nabrani okovratnik,
što je, izgleda, zabavljalo mlađi i pomodniji deo prisutnih, mada to nisu
otvoreno iskazivali.
„Oh, dosta dobro, gđo Frejzer“, hladnokrvno je odgovorio Kilmanrok.
„Udarac u glavu neće dugo smetati momku tog uzrasta; možda će njegovom
ponosu trebati više vremena da se zaleči“, dodao je uz iznenadno duhovito
krivljenje svojih dugih usana.
Nasmešila sam se jer mi je laknulo kad sam to videla.
„Niste ljuti?“
660
 „
Odmahnuo je glavom, gledajući dole da se uveri da ne gazi po mojoj suknji
koja se vukla po zemlji.
„Pokušao sam da naučim Džona stvarima koje bi trebalo da zna kao
naslednik Kilmanroka. Kada sam ga učio poniznosti, izgleda da sam dobro
omanuo; možda će vaš sluga u tome imati više uspeha.“
„Pretpostavljam da ga niste zviznuli napolju“, odsutno sam rekla.
„Izvinite?“
„Ništa“, rekla sam crveneći. „Pogledajte, da li je to Lohijel?
Mislila sam da je bolestan.“
Ples mi je odneo većinu daha, a lord Kilmanrok je delovao kao da ne želi
razgovor pa sam imala vremena da zagledam okolo. Čarls nije igrao; mada je
bio dobar plesač i mlade žene Edinburga su se nadmetale za njegovu pažnju,
noćas je on bio potpuno obuzet zabavljanjem svojih gostiju. Videla sam
burence sa žigom portugalske firme utisnutim sa strane kako je dokotrljano u
kuhinju tog popodneva, i večeras su se čaše sa tečnošću boje rubina uporno
pojavljivale u levici Don Franciska kao nekom magijom.
Presekli smo put Džejmiju koji je jednu od gđica Vilijams terao kroz figure
plesa. Postojale su tri takve i bilo ih je gotovo nemoguće razlikovati – mlade,
smeđokose, zgodne i sve „tako užasno zainteresovane, gđo Frejzer, za ovu
časnu stvar.“ Prilično su me zamarale, ali je Džejmi, oduvek oličenje
strpljivosti, igrao sa sve tri, sa jednom po jednom, i neprestano odgovarao na
ista glupava pitanja.
„Pa za njih je promena to da izađu, jadnice“, ljubazno je objasnio. „A njihov
otac je bogati trgovac, pa bi Njegova visost htela da podstakne naklonost te
porodice.“
Gđica Vilijams je sa njim izgledala kao očarana pa sam se turobno zapitala
koliko li joj je on podsticaja dao. Zatim mi je pažnja skrenuta, kada je
Balmerino zaigrao sa ženom lorda Džordža Mareja. Videla sam kako Mareji
razmenjuju privržene poglede u prolazu, on sa još jednom od gđica Vilijams, i
osetila sam se pomalo postiđeno što zapažam sa kim pleše Džejmi.
Nije predstavljalo iznenađenje što Kolam nije bio na balu. Pitala sam se da
li je pre toga imao priliku da razgovara sa Čarlsom, ali sam zaključila da
verovatno nije; Čarls je izgledao previše veselo i raspoloženo za nekoga ko je
nedavno mogao čuti loše vesti.
661
 Sa jedne strane galerije sam spazila dve zdepaste figure, gotovo istovetne
u neudobnoj formalnoj odeći na koju nisu bile naviknute. Jedna je bila Džon
Simpson, predvodnik glazgovskog ceha proizvođača mačeva, a druga njegov
sin, takode Džon Simpson. Njih dvojica su došli ranije te nedelje da Njegovoj
visosti poklone jednu sablju sa balčakom u obliku korpe, po kojima su bili
poznati širom Škotske, i sada su dvojica zanatlija pozvana večeras očito da bi
Don Francisko video koliku podršku Stjuarti imaju.
Oba čoveka su imala gustu, tamnu kosu i bradu, pomalo prošaranu sedim.
Simpson Stariji je bio kao so pomalo posuta biberom, dok je Simpson mladi
davao utisak tamnog brda sa koricom snega uhvaćenom po obodu, pošto je
bele dlake imao samo na slepoočnicama i ispod jagodica. Dok sam posmatrala,
stariji majstor za mačeve je iznenada munuo sina u leđa i značajno klimnuo
prema jednoj od ćerki trgovca koja se zadržala blizu ivice podijuma pod
zaštitom svog oca.
Simpson Mladi je skeptično pogledao u oca, ali je zatim slegnuo ramenima,
prišao i uz naklon ponudio ruku trećoj gdici Vilijams.
Zabavljeno i raspoloženo sam gledala kada su se zavrteli u korake plesa,
pošto mi je Džejmi, koji je Simpsone sreo i ranije, rekao da je Simpson Mladi
poprilično gluv.
„Od sveg onog udaranja čekićem u radionici, rekao bih“, kazao je tada,
ponosno mi pokazujući divan mač koji je doneo od zanatlija. „Gluv kao top; za
priču je zadužen njegov otac, ali onaj mlađi sve zapaža.“
Sada sam videla kako oštre tamne oči preleću pogledom po podijumu,
izvrsno odmeravajući rastojanje između pojedinih parova. Mladi kovač je gazio
pomalo teško, ali je dosta dobro pratio ples – bar onoliko dobro koliko i ja.
Zažmurila sam i osetila kako takt muzike vibrira kroz drveni pod, od violončela
oslonjenih na pod, i pretpostavila sam da je to ono što on prati. Zatim sam,
otvarajući oči da se ne bih sudarila sa nekim, ugledala kako se Simpson mlađi
štreca od škripavog falširanja violina. Možda on ipak i čuje neke zvuke.
Kruženje plesača je dovela Kilmanroka i mene blizu mestu gde su Čarls i
Don Francisko stajali, zagrevajući krajeve svojih kaputa pred ogromnim
kaminom obloženim pločicama. Na moje iznenađenje, Čarls mi se namrštio
preko Don Franciskovog ramena, potajno mi mašući da se udaljim. Spazivši to
kada smo se okrenuli, Kilmanrok se kratko nasmejao.
662
 „
„Znači, Njegova visost se plaši da te predstavi Špancu!“, rekao je.
„Stvarno?“ Pogledala sam nazad preko ramena dok smo se udaljavali, ali se
Čarls vratio svom razgovoru, mašući rukama u rečitim italijanskim
gestikulacijama dok je govorio.
„Mislim da je tako.“ Lord Kilmanrok je plesao vešto, pa sam počela da se
opuštam dovoljno da bih mogla da govorim, umesto da neprestano brinem da
se ne sapletem preko svojih sukanja.
„Da li ste videli onaj blesavi letak koji Balmerino pokazuje svakom?“,
upitao je, a kada sam klimnula, nastavio je: „Pretpostavljam da ga je videla i
Njegova visost. A Španci su dovoljno praznoverni da bi bili besmisleno osetljivi
na takve idiotluke. Niko sa malo smisla ili vaspitanja ne može takve stvari uzeti
za ozbiljno“, uveravao me je, „ali nema sumnje da Njegova visost misli da je
bolje igrati na sigurno. Na kraju krajeva, špansko zlato zahteva i određene
žrtve“, dodao je. Očigledno uključujući i žrtvovanje sopstvenog ponosa; Čarls
je i dalje škotske grofove i hajlendske poglavice tretirao kao prosjake za svojom
trpezom, mada su večeras bar bili pozvani na slavlje – bez sumnje da bi
impresionirali Don Franciska.
„Da li ste zapazili slike?“, upitala sam u želji da promenim temu. Bilo ih je
više od stotinu duž zidova velike galerije, sve portreti kraljeva i kraljica. I svi sa
zapanjujućom sličnošću.
„Oh, nos?“, rekao je, a zabavljeni smešak je smenio sumoran izraz koji je
zavladao njegovim licem kada je pogledao u Čarlsa i Španca. „Da, naravno.
Znate li za priču iza toga?“
Portreti su, izgleda, svi bili delo samo jednog slikara, izvesnog Jakoba de
Vita, koga je angažovao Čarls II nakon onog bajnog povratka na tron, da
napravi portrete svih kraljevih predaka od vremena Roberta Brjusa naovamo.
„Da sve uveri u to kako je drevna njegova loza i da je njegov povratak na
tron zaslužena stvar“, objasnio je Kilmanrok uz šeretski osmeh. „Pitam se da li
je kralj Džejms napravio sličan poduhvat kada je preoteo tron?“
U svakom slučaju, nastavio je, De Vit je slikao kao pomahnitao,
završavajući po jedan portret svake dve nedelje da bi stigao da ispuni
monarhov zahtev. Problem je, naravno, bio u tome što De Vit nikako nije
mogao da zna kako su Čarlsovi preci zapravo izgledali pa je zato za modele

663
imao onoga koga je uspeo da dovuče u svoj atelje, naprosto slikajući svakom
portretu isti istaknuti nos da bi osigurao porodičnu sličnost.
„Ovo je sam kralj Čarls“, kazao je Kilmanrok, pokazujući na sliku cele
figure, blistave u crvenom plišu i šeširu sa peruškom. Dobacio je kritički pogled
mlađem Čarlsu čije je rumeno lice dokazivalo da domaćinski prati svog gosta
u piću. „Bolji mu je nos, u svakom slučaju“, promrmljao je lord, kao za sebe.
„Majka mu je bila Poljakinja.“
Već je postajalo kasno, i sveće u srebrnim kandelabrima su počinjale da
cure i da se gase pre nego što je otmenom svetu Edinburga bilo dosta vina i
plesa. Don Francisko, možda nenaviknut, za razliku od Čarlsa, na beskrajno
pijenje, klimao je ka svom žabou.
Džejmi je, nakon što je uz očito olakšanje vratio poslednju gđicu Vilijams
njenom ocu da bi pošla kući, došao da mi se pridruži u ćošku gde sam našla
sedište koje mi je omogućilo da skinem cipele u zaklonu mojih raširenih suknji.
Nadala sam se da neću morati da ih obuvam na brzinu.
Džejmi je seo na slobodno mesto do mene, brišući lice velikom belom
maramicom. Pružio je ruku mimo mene do stočića na kome je stajao
poslužavnik sa nekoliko preostalih kolača.
„Umirem od gladi“, rekao je. „Od igranja se strašno ogladni, a razgovor je
još gori.“ Strpao je ceo kolač u usta odjednom, kratko ga prožvakao, a onda
krenuo po sledeći.
Videla sam kako se princ Čarls saginje preko skljokane figure počasnog
gosta i trese ga za rame, bez puno efekta. Glava španskog izaslanika je pala
unazad i usta su mu bila otromboljena ispod obešenih brkova. Njegova visost
je ustala, prilično nesigurno, i osvrnula se tražeći pomoć, ali su Šeridan i
Tulibardin, obojica postarija gospoda, zaspali i sami, druželjubivo oslonjeni
jedan na drugog kao stare seoske pijanice onako u čipki i somotu.
„Možda bi bilo bolje da pomogneš Njegovoj visosti?“, predložila sam.
„Mmfm.“
Pomiren sa sudbinom, Džejmi je progutao ostatak kolača, ali pre nego što
je stigao da ustane, videla sam kako mladi Simpson, koji je brzo sagledao
situaciju, ćuška oca u rebra.
Stariji je prišao i ceremonijalno se naklonio princu Čarlsu, a onda su, pre
nego što je princ zamagljenog pogleda mogao da odgovori, majstori za mačeve
664
 „
uhvatili španskog izaslanika za zglobove ruku i nogu. Trzajem od kovanja
otvrdlih mišića podigli su ga sa sedišta i odneli, nežno ga klateći između sebe
kao primerak neke krupne divljači. Nestali su kroz vrata na daljem kraju hola,
dok ih je Njegova visost nesigurno pratila.
Taj prilično neceremonijalan odlazak bio je znak da je bal završen.
Ostali gosti su počeli da se opuštaju i da se muvaju okolo, dame su odlazile
u predsoblje da uzmu šalove i ogrtače, džentlmeni su stajali pored u malim,
nestrpljivim grupicama, razmenjujući prigovore o tome koliko vremena treba
ženama da se spreme.
Pošto smo mi bili smešteni u Holirudu, otišli smo na druga vrata, na
severnom kraju galerije, prolazeći kroz jutarnje i večernje salone do glavnog
stepeništa.
Po odmorištu i strmom stepeništu bile su svuda poredane tapiserije čije su
figure bile blede i srebrnaste pod svećama. A ispod njih je stajao džinovski obris
Angusa Mora čija je senka bila ogromna na zidu, treperava poput figura na
tapiserijama koje su podrhtavale na promaji.
„Moj gospodar je mrtav“, rekao je.

*****

„Njegova visost je rekla“, prenosio je Džejmi, „da možda i nije loše što je tako.“
Govorio je tonom zajedljive gorčine.
„Zbog Dugala“, dodao je, videvši koliko sam šokirana takvom izjavom.
„Dugal je oduvek bio više nego voljan da se Njegovoj visosti pridruži na bojnom
polju. Sada kada Kolama nema, Dugal je poglavica. I tako će Makenziji od
Leoha marširati sa hajlendskom vojskom“, tiho je dodao, „u pobedu – ili poraz.“
Crte tuge i umora su bile usečene duboko u njegovo lice i nije se opirao
kada sam stala iza njega i spustila ruke na široku izbočinu njegovih ramena.
Ispustio je mali zvuk nerazgovetnog olakšanja kada sam prste čvrsto utisnula
u mišiće njegovog vrata, pa je pustio da mu glava klone napred, na ukrštene
ruke. Sedeo je za stočićem u našoj sobi, a hrpe pisama i depeša su ležale uredno
poredane oko njega. Usred dokumenata je ležala mala sveska, prilično
pohabana, uvezana u crveni maroken. Kolamov dnevnik, koji je Džejmi uzeo
iz odaja svog ujaka u nadi da će u njemu pronaći svež zapis sa potvrdom da je
Kolam odlučio da ne podrži jakobitsku stvar.
665
 „Mada su male šanse da će to pokolebati Dugala“, rekao je, turobno
listajući gusto ispisane stranice, „ali nema šta drugo da se pokuša.“
Međutim, ispostavilo se da u Kolamovom dnevniku nema ničega od tri
poslednja dana, izuzev jednog kratkog zapisa očigledno načinjenog po
povratku iz crkvenog dvorišta prethodnog dana.
Sreo se sa mladim Džejmijem i njegovom suprugom. Konačno sam se
pomirio sa Elen. I to je, naravno, bilo važno – za Kolama, za Džejmija, i možda
za Elen – ali od male koristi da se promene uverenja Dugala Makenzija.
Džejmi se ispravio trenutak kasnije i okrenuo se prema meni. Oči su mu
potamnele od brige i rezignacije.
„To sve znači da smo sada u obavezi prema njemu, Kler – prema Čarlsu,
hoću da kažem. Sada imamo manje izbora nego ikad ranije. Moramo pokušati
da izborimo pobedu.“
Usta su mi bila suva od previše vina. Oblizala sam usne pre nego što sam
odgovorila, da bih ih ovlažila.
„Valjda je tako. Prokletstvo! Zašto Kolam nije mogao da sačeka još malo?
Samo do jutra, kada je mogao da se sretne sa Čarlsom?“ Džejmi se osmehnuo.
„Pretpostavljam da se nije mnogo pitao oko toga, Sasenah. Malo ljudi može
da bira čas svoje smrti.“
„Kolam je nameravao to da učini.“ Premišljala sam se da li da Džejmiju
ispričam ono što se dogadalo između Kolama i mene tokom našeg prvog
susreta u Holirudu, ali sada nije imalo smisla čuvati Kolamove tajne.
Džejmi je u neverici odmahnuo glavom i uzdahnuo. Ramena su mu se
pogurila od saznanja da je Kolam smislio da oduzme sebi život.
„Pitam se onda“, promrmljao je, više za sebe. „Da li je to bio znak, šta
misliš, Kler?“ „Znak?“
„Kolamova smrt sada, pre nego što je mogao da učini kako je zamislio i
odbije Čarlsovu molbu za pomoć. Da li je to znak da je Čarlsu suđeno da pobedi
u svojoj borbi?“
Prisetila sam se svog poslednjeg pogleda na Kolama. Smrt je došla po njega
dok je sedeo u krevetu, sa čašom brendija netaknutom pored ruke. Sa njom se
susreo kako je želeo, znači, bistre glave i pri punoj svesti; glava mu je pala
unazad, ali su mu oči bile širom otvorene, otupele za prizore koje je ostavio za
sobom. Usne su mu bile čvrsto stegnute, uobičajene crte duboko urezane od
666
 „
nosa ka bradi. Bol koji mu je bio nerazdvojni saputnik otpratio ga je dokle god
je mogao.
„Sam bog zna“, konačno sam izgovorila.
„Je li?“, rekao je glasom koji je opet bio prigušen rukama. „Aha, dobro.
Nadam se da neko zna.“

38

Pogodba sa đavolom

atar se spustio na Edinburg kao oblak hladne kiše koji od pogleda

skriva zamak na njegovom brdu. Danima i noćima voda je tekla
ulicama spirajući otpad sa kaldrme, ali je to slabljenje smrada bilo
više nego nadoknađeno brojnim ispljuvcima po svakoj ulici i uličici,
a gušeći oblak dima sa ognjišta ispunjavao je svaku sobu. Čak i sa tako hladnim
i jadnim vremenom napolju, uhvatila sam sebe kako veliki deo vremena
provodim šetajući imanjem Holiruda i Kenongejta. Kiša po licu je delovala kao
bolje rešenje nego pluća puna dima i vazduh pun klica u zatvorenom. Zvuci
kašljanja i kijanja su odjekivali po palati, mada je obuzdavanje zbog otmenog
prisustva Njegove visosti dovelo do toga da je većina onih koji su patili pljuvala
u prljave maramice ili u kamine umesto po uglačanim podovima od škotskog
hrasta.
Svetlo je zamiralo rano u ovo doba godine pa sam se okrenula nazad na
pola Visoke ulice, da bih do Holiruda stigla do mraka. Nisam strahovala od
napada po mraku; čak i da me do sada nisu znali svi jakobitski vojnici koji su
zaposeli grad, prevladavajući užas od svežeg vazduha je sve zadržavao u
kućama.
Oni muškarci koji su i dalje bili dovoljno dobro da bi poslom napustili kuću
svoje su obaveze završavali na brzinu pre nego što bi zahvalno uleteli u utočište
kafane Dženi Ha, i ostajali su tamo, ugodno ugneždeni u toploti bez vazduha,
gde su mirisi vlažnog drveta, neopranih tela, viskija i piva gotovo nadjačavali
smrad ognjišta.
667
 Jedino od čega sam strahovala bilo je da ću se okliznuti po mraku i polomiti
nogu na klizavoj kaldrmi. Grad je bio osvetljen samo nejakim lampama
gradskih stražara, a oni su imali uznemirujuću naviku da se zavlače u svaku
kapiju, pojavljujući se i nestajući kao svici. A ponekad i da sasvim nestanu na
pola sata, kada bi onaj što nosi lampu odjurio u Kraj sveta na dnu Kenongejta
da sopstveni život spase jednim pivom.
Odmerila sam slabašni sjaj iznad crkve Kenongejt, procenjujući koliko
vremena je ostalo do mraka. Uz malo sreće, možda ću uspeti da svratim u
apoteku g. Hoha. Iako se nije mogao podičiti onolikom raznolikošću kakva se
mogla naći u Rajmonovoj pariškoj radnji, g. Hoh je dobro poslovao sa divljim
kestenom i korom lepljivog bresta i obično je mogao da mi nabavi i paprenu
metvicu i šimširaču. U ovo doba godine, glavni izvor prihoda mu je bila prodaja
kuglica kamfora koje su smatrane suverenim lekom za prehlade, katar i jektiku.
Ako i nisu efikasnije od modernih lekova za prehladu, razmišljala sam, nisu ni
gore, a bar mirišu okrepljujuće zdravo.
Uprkos dominaciji crvenih noseva i bledih lica, zabave su održavane u
palati nekoliko večeri u nedelji, kako je plemstvo Edinburga sa entuzijazmom
izražavalo dobrodošlicu svom princu. Još dva sata i svetiljke slugu u pratnji
posetilaca balova počeće da trepere Visokom ulicom.
Uzdahnula sam od pomisli na još jedan bal sa kijavičavim udvaračima koji
dele komplimente glasovima ogrubelim od sluzi. Možda je bolje da na spisak
dodam i malo belog luka; nošen u srebrnom privesku oko vrata, smatran je
zaštitom od bolesti. Ono što zapravo čini, pretpostavljala sam, jeste da one
zaražene drži na bezbednom odstojanju – podjednako zadovoljavajuće, sa
moje tačke gledišta.
Grad su okupirale Čarlsove trupe dok su Englezi, mada nisu bili opkoljeni,
bar bili izolovani gore u zamku. I pored toga su vesti – čija je verodostojnost
bila sumnjiva – curile u oba smera. Prema g. Hohu, najnovije glasine su govorile
da vojvoda od Kamberlenda skuplja vojsku južno od Perta sa namerom da
gotovo istog časa krene na marš prema severu. Nisam znala da li je to istina;
tačnije, sumnjala sam, pošto se nisam prisećala nikakvog pominjanja
Kamberlendovih aktivnosti mnogo pre proleća 1746, koje još nije stiglo. Ipak,
teško sam mogla da ignorišem glasine.

668
 „
Čuvar na ulazu mi je klimnuo da uđem, kašljući. Kašljali su i stražari
postavljeni duž hodnika i na odmorištima. Opirući se nagonu da u prolazu
mašem prema njima svojom korpom belog luka kao kadionicom, produžila
sam stepenicama do popodnevnog salona, gde sam primljena bez pitanja.
Njegovu visost sam zatekla sa Džejmijem, Eneasom Makdonaldom, O
Salivanom, sekretarom Njegove visosti, i sumornim čovekom po imenu Frensis
Taunsend, koji je u poslednje vreme uživao veliko poverenje princa. Većina
njih je imala crvene noseve i kijala je, pa je ispljunuta sluz flekala ognjište
dražesnog kamina. Oštro sam pogledala u Džejmija koji je bio umorno skljokan
u fotelji, bled u licu i klonuo.
Naviknuti na moje izlete do grada i željni da čuju novosti o pokretima
Engleza, muškarci su me saslušali veoma pažljivo.
„Veliki smo vam dužnici zbog vaših novosti, gđo Frejzer“, rekla je Njegova
visost, uz graciozni naklon i osmeh. „Morate mi reći ako postoji neki način da
vam se odužim za vaše velikodušne usluge.“
„Postoji“, rekla sam, grabeći priliku. „Hoću da mog muža odvedem kući u
krevet. Odmah.“
Princ je malo iskolačio oči, ali se brzo pribrao. Ne toliko uzdržan, Eneas
Makdonald je počeo da se guši od kašlja. Džejmijevo bledo lice je iznenada
planulo. Kinuo je i lice zagnjurio u maramicu, a plave oči su me gađale
munjama.
„Ah... vaš muž“, rekao je Čarls, galantno se oporavljajući od tog izazova.
„Hm...“ Blaga ružičasta boja je počela da mu obliva obraze.
„Bolestan je“, rekla sam, uz nešto oštrine. „Nesumnjivo to možete da
vidite? Hoću da ode u krevet i da se odmori.“
„Oh, odmor“, promrmljao je Makdonald, kao za sebe.
Mučila sam se da nađem neke dovoljno učtive reči.
„Žao mi je da Vašoj visosti privremeno uskratim prisustvo mog muža, ali
ako mu se ne omogući dovoljno odmora, neće moći još dugo da vas dvori.“
Čarls, koji se oporavio od privremenog izbacivanja iz takta, sada je, izgleda,
smatrao da je Džejmijevo strpljivo podnošenje poraza zabavno.
„Da bude jasno“, rekao je, odmeravajući Džejmija čija je koža sada
poprimila nekakvo pegavo bledilo. „Nimalo nam se ne bi dopalo ni da
pomislimo na mogućnosti koje opisujete, madam.“ Nagnuo je glavu u mom
669
pravcu. „Biće kako želite, madam. Cher Džejmsu je odobreno da me ne dvori
dok se ne oporavi. Odvedite svog supruga u vaše odaje smesta, i, hm...
preduzmite terapiju koja deluje... ah... prikladno.“ Ugao prinčevih usana se
naglo zakrivio, i on je izvukao veliku maramicu iz džepa i poput Džejmija
zagnjurio u nju donji deo lica, taktično kašljući.
„Bolje se pripazite, visosti“, savetovao je Makdonald pomalo zajedljivo.
„Mogli biste da dobijete bolest od g. Frejzera.“
„Čoveku dođe da poželi polovinu prigovora g. Frejzera“, promrmljao je
Frensis Taunsend, ni ne pokušavajući da prikrije zajedljiv smešak od koga je
izgledao kao lisac u kokošinjcu.
Džejmi, sada veoma sličan paradajzu svenulom od mraza, je naglo ustao,
poklonio se princu uz kratko: „Zahvaljujem vam, visosti“, i zaputio se prema
vratima, stežući moju ruku.
„Pusti me“, zarežala sam dok smo hitali pored stražara u predsoblju.
„Polomićeš mi ruku.“
„Ako“, promrmljao je. „Čim se nađemo nasamo, polomiću ti vrat.“ Ali sam
spazila da mu se usne krive i znala sam da je ta osornost samo fasada.
Kada smo stigli u naš apartman i dobro zatvorili vrata, povukao me je ka
sebi, naslonio se na vrata i zasmejao se, pritiskajući obraz na moje teme.
„Hvala ti, Sasenah“, rekao je, pomalo teško dišući.
„Nisi besan?“, upitala sam glasom pomalo prigušenim od njegove košulje.
„Nisam imala nameru da te obrukam.“
„Ne, ne smeta mi uopšte“, rekao je, puštajući me. „Pobogu, ne bih zamerio
ni da si rekla da nameravaš da me zapališ u velikoj galeriji, samo da mogu da
ostavim Njegovu visost i dođem malo da se odmorim. Smrtno mi je dosadio taj
čovek, a svaki mišić u telu me boli.“ Od iznenadnog naleta kašlja je počeo sav
da se trese pa se ponovo oslonio na vrata, ovog puta radi oslonca.
„Jesi li dobro?“ Istegla sam se na prste da mu opipam čelo. Nisam bila
iznenađena, ali me je malo zabrinulo koliko mu je koža bila vrela pod mojim
dlanom.
„Ti“, rekla sam optužujućim tonom, „imaš temperaturu!“
„Aha, dobro, svako ima temperaturu, Sasenah“, rekao je pomalo ljut.
„Samo su neki vreliji od drugih, zar ne?“

670
 „
„Ne izvrdavaj“, kazala sam, obodrena time što je još uvek dovoljno dobro
da se poigrava logikom. „Skini odeću. I nemoj to ni da pominješ“, dodala sam
oštro, videvši da se pojavljuje osmeh kada je zaustio da odgovori. „Nemam
nikakve namere prema tvom bolešću izjedenom kosturu, sem da ga spakujem
u krpe.“
„Oh, je li tako? Ne misliš da bi mi pomoglo malo vežbanja?“, zadirkivao me
je, počinjući da raskopčava košulju. „Učinilo mi se da si rekla da je vežbanje
zdravo.“ Njegov smeh se naglo pretvorio u napad hrapavog kašlja od koga je
ostao bez daha i crven u licu. Pustio je košulju da padne na pod i gotovo istog
časa počeo da drhti od hladnoće.
„I suviše zdravo za tebe, momče moj.“ Navukla sam mu debelu vunenu
košulju i skinula mu kilt, cipele i čarape. „Bože, hladan si kao led!“
„Mogla bi da... ih ugreješ... za mene.“ Ali su reči bile procedene između
cvokotavih zuba, pa se nije bunio kad sam ga okrenula prema krevetu.
Tresao se i suviše da bi mogao da govori dok nisam mašicama dohvatila
vrelu ciglu sa vatre, umotala je u flanel i gurnula mu je pod noge.
Jeza je bila oštra ali kratka, i opet je ležao mirno kada sam u lonac vode
potopila svežanj metvice i crne ribizle.
„Šta je to?“, upitao je sumnjičavo, njušeći vazduh kada sam otvorila još
jednu teglu iz svoje korpe. „Nisi valjda mislila da to popijem, nadam se? Miriše
kao patka koja je predugo bila obešena.“
„Blizu si“, rekla sam. „To je guščija mast pomešana sa kamforom. Time ću
ti natrljati grudi.“ „Ne!“ Stegao je jorgan pod bradu da se zaštiti.
„Da“, rekla sam nepokolebljivo, odlučno prilazeći.
Usred mojih napora, postala sam svesna da imamo publiku. Fergus je
stajao sa druge strane kreveta, fascinirano posmatrajući zbivanja, dok mu je
curilo iz nosa. Sklonila sam koleno sa Džejmijevog stomaka i posegnula za
maramicom.
„A šta ti tražiš ovde?“, pitao ga je Džejmi, pokušavajući da prednju stranu
košulje vrati na mesto.
Ne vidno uznemiren neprijateljskim tonom tog pozdrava, Fergus je
ignorisao ponuđenu maramicu i nos obrisao rukavom, u međuvremenu se
iskolačenih očiju diveći prizoru širokih, mišićavih, blistavih grudi.

671
 „Mršavi milord me je poslao da donesem paket koji imate za njega. Da li
su svi Škoti toliko maljavi po grudima, gospodaru?“
„Hriste! Sasvim sam zaboravio na depeše. Sačekaj, sam ću ih odneti
Kameronu.“ Džejmi je s mukom počeo da se diže u krevetu, a pri tom mu se
nos našao blizu mojih nedavnih pokušaja. „Pih!“ Poklopio je košulju u pokušaju
da otera prodornu aromu, i besno me pogledao. „Kako da uklonim ovaj smrad
sa sebe? Očekuješ li da ću otići među ljude smrdeći ko crknuta guska,
Sasenah?“
„Ne, ne očekujem“, rekla sam. „Očekujem da ležiš mirno u krevetu i da se
odmaraš, ili ćeš biti crknuta guska.“ Uputila sam i ja njemu poprilično besan
pogled.
„Mogu ja da odnesem paket, milorde“, uveravao ga je Fergus.
„Nećeš da uradiš ništa slično“, rekla sam, zapažajući dečakove rumene
obraze i zacakljene oči. Opipala sam rukom njegovo čelo.
„Nemoj da mi kažeš“, sarkastično je rekao Džejmi. „On ima temperaturu?
„Da, ima.“
„Ha“, rekao je Fergusu sa turobnim zadovoljstvom. „Sad si ti na redu. Da
vidimo kako će se tebi dopasti da te prelivaju kao pečenje.“
Kratak intenzivan napor bio je dovoljan da i Fergus bude spakovan na svoju
slamaricu kraj vatre, da guščija mast i vruć čaj budu izdašno podeljeni okolo i
da čista maramica bude postavljena pod bradu oba bolesnika.
„Tako“, rekla sam, gadljivo trljajući ruke u lavoru. „A sad ću ja odneti ovaj
dragoceni paket depeša gospodinu Kameronu. Vas dvojica ćete da se odmarate,
pijete vruć čaj, odmarate se, duvate noseve i odmarate se, tim redom. Je li jasno,
vojsko?“
Vrh dugačkog, pocrvenelog nosa je bio jedva vidljiv iznad čaršava.
Oscilovao je polako napred i nazad dok je Džejmi klimao glavom.
„Opijena od moći“, prekorno je napomenuo prema tavanici. „Nimalo
ženstveno držanje, zaista.“
Spustila sam poljubac na njegovo vrelo čelo i skinula ogrtač sa čiviluka.
„Kako malo znaš o ženama, ljubavi moja“, rekla sam.

672
 „
*****

Juan Kameron je rukovodio onim što se smatralo obaveštajnim operacijama u

Holirudu. Štab mu je bio na kraju zapadnog krila, zavučen blizu kuhinja.
Namerno, pomislila sam, pošto sam bila svedok apetita tog čoveka. Verovatno
pantljičara, mislila sam, zagledajući oficira bledog kao leš dok je otvarao paket
i pregledao depeše.
„Sve u redu?“, upitala sam. Morala sam da obuzdavam automatski nagon
da tome dodam
„gospodine.“
Iznenađen tim prekidanjem misli, on je trgao glavu naviše sa depeša i
trepnuo ka meni.
„Hm? Oh!“ Prizivajući se svesti, nasmešio se i požurio da se izvini.
„Izvinite, gđo Frejzer. Baš neučtivo od mene da se zaboravim i ostavim vas
tako da stojite. Da, izgleda da je sve u redu – veoma interesantno“, promrmljao
je za sebe. A onda, naglo opet pažnju usmeravajući na mene: „Da li biste bili
tako ljubazni da kažete svom mužu da želim da sa njim ovo prodiskutujem što
pre? Razumeo sam da mu nije dobro“, taktično je dodao, izbegavajući moj
pogled. Očigledno Eneasu Makdonaldu nije trebalo mnogo da prenese moj
razgovor s princem.
„Tačno“, rekla sam, ne baš predusretljivo. Poslednje što sam htela bilo je
da Džejmi napusti krevet i sedi zadubljen nad depešama celu noć sa
Kameronom i Lohijelom. To bi bilo loše skoro isto kao i da ostane celu noć da
pleše sa edinburškim damama. Pa, možda ne baš toliko loše, ispravila sam se,
prisećajući se tri gđice Vilijams.
„Sigurna sam da će vas posetiti čim bude u stanju“, rekla sam, skupljajući
krajeve ogrtača. „Reći ću mu.“ I hoću – sutra. Ili možda preksutra. Gde god da
su engleske trupe bile u tom času, bila sam sigurna da nisu bliže od sto pedeset
kilometara od Edinburga.
Brzo virkanje u spavaću sobu nakon povratka ustanovilo je dva grumena,
nepokretna ispod posteljine, i zvuke disanja – sporog i ravnomernog, mada
pomalo zapušenog – koje je ispunjavalo sobu. Primirena, skinula sam ogrtač i
sela u dnevnu sobu sa šoljom vrućeg čaja u koji sam dodala poprilično brendija.
Pijuckajući polako, osećala sam kako se vrelina tečnosti sliva posred mojih
grudi, udobno mi se širi po abdomenu i počinje svoj postojani put prema
673
nožnim prstima, smrznutim od žurnog prelaska dvorišta, obavljenog radije
nego da idem obilaznim prolazom sa njegovim beskonačnim stepeništima i
zaokretima.
Šolju sam držala ispod brade udišući prijatan, gorak miris i osećajući kako
mi topla isparenja brendija pročišćavaju sinuse. Ušmrknula sam i palo mi je na
pamet zašto su, u zgradi kojom haraju prehlade i grip, moji sinusi ostali
prohodni.
Zapravo, izuzev groznice koja me je uhvatila posle porođaja, nisam bila
bolesna od svog prolaska kroz kameni krug. To je baš čudno, pomislila sam;
ako se uzmu u obzir higijenski i sanitarni standardi i gusta naseljenost u kojoj
smo često živeli, sigurno je trebalo da me do sada obori bar neko šmrcanje. Ali
sam ostala sasvim zdrava kao i uvek.
Očito je da nisam imuna na sve bolesti ili ne bih dobila ni onu groznicu.
Ali uobičajene zarazne bolesti? Neke su se mogle objasniti vakcinisanjem,
naravno. Na primer, nisam mogla da dobijem velike boginje, tifus, koleru ni
žutu groznicu. Mada nije bilo puno izgleda za žutu groznicu, ali opet. Spustila
sam šolju i opipala svoju levu ruku kroz tkaninu rukava. Ožiljak od vakcinacije
je izbledeo s vremenom, ali je i dalje bio dovoljno upadljiv da se uoči; približno
kružan deo razrovane kože, velik otprilike jedan centimetar.
Malo sam zadrhtala jer me je to podsetilo na Gejlis Dankan, a onda sam
odbacila misao, bacajući se nazad u razmišljanje o svom zdravstvenom stanju
da ne bih mislila ni o ženi koju je vatra odnela u smrt, ni o Kolamu Makenziju,
čoveku koji ju je tamo poslao.
Šolja je bila skoro prazna pa sam ustala da je dopunim, razmišljajući.
Stečeni imunitet, možda? Tokom obuke za medicinsku sestru naučila sam da
prehlade izazivaju bezbrojni virusi, od kojih je svaki drugačiji i stalno se menja.
Kada se jednom nađete izloženi određenom virusu, objašnjavao je predavač,
postajete imuni na njega. Prehlade dobijate i dalje pošto nailazite na nove i
drugačije viruse, ali šanse da ćete naići na nešto čemu niste bili izloženi postaju
sve manje kako starite. Zato, rekao je on, dok deca u proseku dobijaju šest
prehlada godišnje, sredovečni ljudi dobiju samo dve, a kod starih mogu proći
godine između dve prehlade, samo zato što su se već susreli sa većinom
uobičajenih virusa i postali imuni na njih.

674
 „
E sad, tu se krije jedna mogućnost, pomislila sam. Šta ako su neki tipovi
imuniteta nasledni, kako se razvijaju i virusi i ljudi? Antitela za mnoge bolesti
mogu se prenositi sa majke na dete, to sam znala. Preko posteljice ili mleka,
tako da je dete imuno – privremeno – na svaku bolest kojoj je majka bila
izložena. Možda nikada nisam dobila prehladu jer imam antitela predaka na
viruse iz osamnaestog veka – imam korist od prehlada koje su dobijali svi
moji preci u poslednjih dvesta godina?
Proučavala sam tu zabavnu ideju i bila sam toliko obuzeta njom da se
nisam potrudila ni da sednem, već sam čaj pijuckala stojeći nasred sobe, kada
se začulo tiho kucanje na vrata.
Nestrpljivo sam uzdahnula, ljuta što me prekidaju. Nisam se potrudila ni
da spustim šolju, već sam do vrata došla spremna da saslušam – i oteram –
očekivanog posetioca koji je došao da se raspita za Džejmijevo zdravlje. Ili je
Kameron naišao na nejasan pasus u nekoj depeši, ili se Njegova visost
predomislila u vezi sa svojom velikodušnošću da Džejmiju dozvoli da izostane
sa bala. Večeras će ga izvući iz kreveta samo preko mene mrtve i izgažene.
Cimnula sam vrata, i reči pozdrava su mi zamrle u grlu. Džek Randal je
stajao u senci vrata.

*****

Proliveni čaj koji mi je natopio suknju me je povratio, ali je Džek već ušao u
sobu. Kritički me je odmerio pogledom od glave do pete uz svoju
karakterističnu prezrivost, a onda je bacio pogled ka zatvorenim vratima
spavaće sobe.
„Sami ste?“ „Da!“
Pogled očiju boje lešnika je šarao između mene i vrata, procenjujući koliko
sam bila iskrena. Lice mu je bilo izborano od bolesti, bledo od loše ishrane i
zime provedene u zatvorenom, ali nije pokazivalo da je manje oprezan. Brz,
nemilosrdni mozak se povukao još malo, iza zavese tih ledom glaziranih očiju,
ali je i dalje bio tu; u to nije bilo sumnje.

675
 Pošto je doneo odluku, zgrabio me je za ruku, kupeći moj odbačeni ogrtač
drugom rukom.
„Pođite sa mnom.“
Mogla sam mu dopustiti da me iskasapi pre nego što bih ispustila zvuk koji
bi doveo do otvaranja vrata spavaće sobe.
Stigli smo do pola hodnika pre nego što sam osetila da je bezbedno da
progovorim. Nije bilo straža postavljenih u prostor za poslugu, ali su vojnici
često patrolirali imanjem. Nije mogao da se nada da će me neprimećen provesti
kroz kameni vrt ili bočnu kapiju, a da i ne pominjemo glavni ulaz u palatu.
Prema tome, ono što hoće od mene mora biti nekakav posao koji se može
obaviti u samom Holirudu.
Ubistvo, možda, da bi se osvetio za povredu koju mu je Džejmi naneo?
Stomak mi se stegao na tu pomisao, pa sam ga zagledala što sam pažljivije
mogla dok smo brzo hodali kroz mrlje svetlosti od svećnjaka po zidovima.
Sveće u ovom delu palate nisu bile tu radi ukrasa ili lepote, pa su bile male i na
velikim razmacima, slabašnog plamena, postavljene tek da pruže dovoljno
svetla posetiocima da bi mogli da se vrate u svoju sobu.
On nije bio u uniformi i izgledalo je da nije naoružan. Bio je obučen u
neupadljivu odeću od sukna, sa debelim kaputom preko jednostavnih smeđih
pantalona. Ništa sem pravog držanja i arogantne nagnutosti glave bez perike
nije odavalo njegov identitet – lako je mogao da se uvuče na imanje sa nekom
grupom koja je došla na bal, glumeći slugu.
Ne, zaključila sam, oprezno ga zagledajući dok smo prelazili iz mraka na
svetlo, nije naoružan, mada mu je ruka kojom me je stezao bila tvrda kao
gvožđe. Pa ipak, ako je zamislio da me zadavi, nije naišao na laku žrtvu; visoka
sam skoro koliko i on i znatno bolje uhranjena.
Kao da je osetio moju misao, zastao je blizu kraja hodnika i okrenuo me da
gledam u njega, stežući me iznad laktova.
„Ne nameravam da vam naudim“, rekao je tiho, ali odlučno.
„Ispričajte mi neku drugu priču“, rekla sam, procenjujući šanse da me neko
čuje ako vrisnem ovde. Znala sam da mora postojati stražar u dnu stepeništa,
ali dotle ima dvoja vrata, kratko odmorište i dugačko stepenište.
Sa druge strane, bili smo u pat poziciji. Ako on ne može da me odvede
dalje, ni ja ne mogu da dozovem pomoć ovde gde sam. Na kraju hodnika je
676
 „
slabo ko bio smešten, a oni koji to jesu sada su nesumnjivo u drugom krilu, ili
uživaju na balu ili poslužuju.
Govorio je nestrpljivo.
„Ne budite idiot. Da sam hteo da vas ubijem, mogao sam to da obavim
ovde. To bi bilo znatno bezbednije nego da vas vodim napolje. A kad smo već
kod toga“, dodao je, „da sam hteo da vam učinim nešto nažao, napolju ili
unutra, zašto bih poneo vaš ogrtač?“ Podigao je komad odeće da to ilustruje.
„Otkud bih, do đavola, ja to mogla da znam?“, pitala sam, mada je to
zvučalo uverljivo. „A zašto ste ga poneli?“
„Jer želim da izađete sa mnom. Hoću da vam nešto predložim i ne
pomišljam da rizikujem da nas neko čuje.“ Uputio je pogled ka vratima na kraju
hodnika. Kao i sva druga u Holirudu, bila su načinjena u stilu „krst i knjiga“, sa
četiri gornje daske raspoređene u obliku krsta, a donje dve uspravne, tako da
su podsećale na otvorenu Bibliju. Holirud je nekada bio opatija.
„Hoćete li da dođete u crkvu? Tamo možemo da razgovaramo bez straha
da će nas neko omesti.“ To je bilo istina; crkva odmah uz palatu, deo
nekadašnje opatije, bila je napuštena – smatrana je nesigurnom zbog
zapuštenosti tokom niza godina. Oklevala sam, pitajući se šta da učinim.
„Razmisli, ženo!“ Prodrmao me je malo, a onda me pustio i odmakao se.
Svetlost sveća je pokazivala samo njegovu siluetu, tako da mu je lice bilo samo
tamna mrlja okrenuta prema meni. „Zašto bih rizikovao da uđem u palatu?“
To je bilo dobro pitanje. Kada je jednom prerušen napustio zaštitu tvrđave,
ulice Edinburga su mu bile otvorene. Mogao je da vreba po uličicama dok me
ne spazi na mojim svakodnevnim ekskurzijama i presretne me. Jedini mogući
razlog zašto to nije učinio bio je onaj koji je pomenuo; morao je da razgovara
sa mnom bez rizika da će to neko videti ili čuti.
Video je kako sam to upravo shvatila, pa su mu se ramena malo opustila.
Raširio je ogrtač, držeći mi ga.
„Imate moju reč da ćete se sa našeg razgovora vratiti bez uznemiravanja,
madam.“
Pokušala sam da pročitam njegov izraz, ali se ništa nije videlo na tankom,
pravilnom licu. Oči su mirovale i nisu mi rekle ništa više nego što bi mi rekle
moje da sam se pogledala u ogledalu.
Pružila sam ruke ka ogrtaču.
677
 „U redu“, rekla sam.
Izašli smo u tamu kamenog vrta i samo uz klimanje glavom prošli pored
stražara. On me je prepoznao, a za mene nije bilo neuobičajeno da izlazim
noću, da obiđem neki hitan slučaj u gradu. Stražar je oštro pogledao u Džeka
Randala – obično me je pratio Murtag ako Džejmi nije mogao – ali onakva
odeća nije davala nagoveštaj pravog kapetanovog identiteta. On je stražaru
indiferentno uzvratio pogled, pa su se vrata zatvorila za nama, ostavljajući nas
u hladnom mraku.
Nešto ranije je padala kiša, ali je oluja skoro sasvim prestala. Gusti oblaci
su se kidali i preletali nad nama, gonjeni vetrom koji mi je trzao ogrtač i suknju
lepio za noge.
„Ovuda.“ Skupila sam teški pliš uza se, pognula glavu zbog vetra i mršavu
figuru Džeka Randala pratila stazom kroz kameni vrt.
Izbili smo na donji kraj i nakon kratkog zaustavljanja da se osvrnemo, brzo
smo prešli preko trave do crkvenog portala.
Vrata su se izvitoperila i visila su otvorena; crkva nije korišćena nekoliko
godina zbog oštećenja koja su zgradu činila opasnom, a niko se nije potrudio
da ih popravi. Šutirajući sam očistila prolaz kroz prepreku od lišća i đubreta,
pa se iz treperave mesečine zadnjeg vrta palate zavukla u apsolutnu tamu
crkve.
Ili ne baš apsolutnu; kada su mi se oči privikle na mrak, videla sam visoke
linije stubova koji su se pružali sa obe strane crkvene lade i fini rad u kamenu
na ogromnom prozoru na naspramnom kraju, sa koga je staklo uglavnom
nestalo.
Pokret u senkama mi je pokazao kuda je Randal otišao; skrenula sam
između stubova i našla ga u prostoru gde je samo kamena izbočina ukazivala
na to da je niša nekada korišćena kao krstionica. Sa druge strane su bile blede
fleke na zidu; nadgrobne ploče onih koji su sahranjeni u crkvi. Druge su stajale
položene, umetnute u pod sa obe strane središnjeg prolaza, sa imenima
izbledelim od hodanja po njima.
„U redu“, rekla sam. „Sada niko ne može da nas čuje. Šta hoćete od mene:
„Vaše sposobnosti kao lekara i vašu potpunu diskreciju. U zamenu za
informacije koje posedujem u vezi sa kretanjem i planovima kraljevske vojske“,
odgovorio je.
678
 „
To me je prilično ostavilo bez daha. Šta god da sam očekivala, to nije bilo
ovo. Nije valjda mislio da...
„Tražite medicinsku pomoć?“, upitala sam, ne trudeći se da sakrijem
mešavinu užasa i zabave u svom glasu. „Od mene? Razumela sam da ste vi...
hm, hoću da kažem...“ Sa puno napora sam uspela da prekinem da se batrgam
i odlučno rekla: „Sigurno vam je pružena najbolja moguća medicinska nega?
Izgleda da ste u prilično dobrom stanju.“ Spolja, u najmanju ruku. Ugrizla sam
se za usnu, obuzdavajući histeriju koja je pretila da me prevlada.
„Obavešten sam da treba da sam srećan što sam živ, madam“, hladno je
odgovorio. „Mada bi se o tome dalo raspravljati.“ Postavio je fenjer u nišu na
zidu, gde je ulegnuti bazen za ritualno pranje stajao suv i prazan.
„Pretpostavljam da je vaše raspitivanje više motivisano medicinskom
znatiželjom nego brigom za moje zdravlje“, nastavio je. Svetlost fenjera, koji je
sijao u nivou struka, osvetljavalo ga je od rebara naniže, ostavljajući glavu i
ramena skrivenim. Stavio je ruku na pojas svojih jahaćih pantalona, okrećući
se malo prema meni.
„Da li hoćete da ispitate povredu da biste procenili efikasnost tretmana?“
Senke su mu skrivale lice, ali je tračak leda u njegovom glasu sadržavao otrov.
„Možda kasnije“, rekla sam, ledena kao i on. „Ako ne za sebe, za koga
tražite moje usluge?“ Oklevao je, ali je bilo prekasno za uzdržanost.
„Za mog brata.“
„Vašeg brata?“ Nisam mogla da uklonim šok iz svog glasa. „Aleksandera?“
„Pošto se moj stariji brat Vilijam, koliko ja znam, čestito bavi upravljanjem
porodičnog imanja u Saseksu i pomoć mu nije potrebna“, suvo je rekao. „Da,
za mog brata Aleksa.“ Raširila sam šake na hladni kamen sarkofaga da bih se
primirila.
„Ispričajte mi sve“, rekla sam.

*****

Bila je to prilično jednostavna priča, i to tužna. Da mi je to pričao neko drugi a

ne Džonatan Randal, možda bih je primila sa simpatijama.
Lišen zaposlenja kod vojvode od Sandringama zbog skandala oko Meri
Hokins, i suviše krhkog zdravlja da obezbedi drugo nameštenje, Aleksander
Randal je bio prinuđen da pomoć potraži od svoje braće.
679
 „Vilijam mu je poslao dve funte i pismo iskrene podrške.“ Džek Randal se
oslonio pozadi na zid i prekrstio noge. „Vilijam je od veoma iskrene sorte,
plašim se. Ali nije bio pripravan da se Aleks vrati kući u Saseks. Vilijamova žena
je pomalo... ekstremna, možemo li tako da kažemo? U svojim religioznim
stavovima.“ U njegovom glasu je bilo nagoveštaja da ga to zabavlja pa mi je na
trenutak bio simpatičan. Pod drugačijim okolnostima, da li bi on mogao biti
nalik praunuku na kog podseća?
Iznenadna pomisao na Frenka me je uznemirila, tako da sam propustila
sledeću napomenu.
„Izvinite. Šta ste rekli?“ Desnicom sam dohvatila levu ruku, prsti su čvrsto
stegli zlatnu burmu. Frenka nema. Moram prestati da mislim na njega.
„Rekao sam da sam obezbedio smeštaj za Aleksa blizu tvrđave, tako da
mogu sam da pazim na njega pošto mi fond nije tako izdašan da bih mogao da
za njega angažujem prikladnog slugu.“
Ipak, okupacija Edinburga je sigurno otežala takvo angažovanje pa je Aleks
Randal manjeviše prepušten samom sebi proteklih meseci, ako se izuzmu
povremeni dolasci žene radi čišćenja. Pošto mu je zdravlje već bilo loše, samo
se pogoršavalo od hladnog vremena, loše ishrane i bednih uslova toliko da je,
ozbiljno zabrinut, Džek Randal bio primoran da potraži moju pomoć. I da
zauzvrat ponudi izdaju svog kralja.
„Zašto ste došli do mène?“, konačno sam upitala, okrećući se od
spomenploče.
Delovao je malo iznenađeno.
„Zato što ste vi ona koja ste.“ Nasmešio se kao da se ruga sam sebi. „Ako
neko već traži da proda dušu, zar nije prikladno da ode silama tame?“
„Vi stvarno mislite da sam ja sila tame, zar ne?“ Očigledno jeste; iako je bio
više nego sposoban za ruganje, nije ga bilo nimalo u njegovoj ponudi.
„Sem priča o vama u Parizu, rekli ste mi to i sami“, naglasio je. „Kada sam
vas pustio da odete iz Ventvorta.“ Okrenuo se u mraku, premeštajući se na rub
kamena.
„To je bila ozbiljna greška“, tiho je rekao. „Ni slučajno niste trebali da to
mesto napustite živi, vi opasni stvore. A opet, nisam imao izbora; vaš život je
bio cena koju je on postavio. A platio bih i više za ono što mi je pružio.“

680
 „
Malo sam zašištala, pa odmah to prigušila, ali prekasno da bih sprečila da
on to čuje. Sedeo je na samoj ivici, sa jednim kukom oslonjenim na kamen, i sa
jednom nogom pruženom radi ravnoteže. Mesec se probio kroz oblake,
osvetljavajući ga s leđa kroz polomljeni prozor. U polutami, onako zakrenute
glave i sa borama okrutnosti oko usta obrisanim mrakom, opet sam mogla da
ga pomešam, kao što sam već jednom učinila, sa čovekom koga sam volela. Sa
Frenkom.
A ipak sam izdala tog čoveka; zbog mog izbora, taj čovek nikada neće
postojati. Jer će se gresi očeva vratiti njihovim sinovima... i zato ga moraš
uništiti, iz korena, da njegovo ime nikada više ne bude znano među plemenima
Izraelovim.
„Da li vam je rekao?“, lagan, prijatan glas je upitao iz senki. „Da li vam je
ikada ispričao sve ono što se zbilo između nas, njega i mene, u toj maloj sobi u
Ventvortu?“ Kroz sam svoj šok i bes, zapazila sam da poštuje Džejmijevu
zabranu; ni jedanput nije upotrebio njegovo ime. „On.“ „Njega.“ Nikada
„Džejmi“. To je za mene.
Zubi su mi bili čvrsto stegnuti, ali sam procedila nekoliko reči.
„Rekao mi je. Sve.“
Ispustio je neki mali zvuk, nalik uzdahu.
„Dopadala li vam se ta pomisao ili ne, draga moja, mi smo povezani, vi i
ja. Ne mogu reći da mi je to prijatno, ali priznajem da je istina. Vi znate, kao i
ja, kakva je njegova koža na dodir – tako topla, zar ne? Gotovo kao da gori
iznutra. Znate miris njegovog znoja i grubost dlaka na njegovim butinama.
Znate zvuk koji ispušta na kraju, kada se izgubi. A znam i ja.“
„Ćutite“, rekla sam. „Mirujte!“ Ignorisao me je, zavalio se i govorio
zamišljeno, kao za sebe. Prepoznala sam, uz nalet svežeg gneva, impuls koji ga
je doveo do ovoga – ne namera, kako sam pomislila, da me uznemiri, već
neodoljiva potreba da govori o voljenom; da ponavlja naglas i uživo sve iščezle
detalje. Jer, na kraju krajeva, sa kim bi mogao ovako da govori o Džejmiju ako
ne sa mnom?
„Odlazim!“, rekla sam naglas, i okrenula se na petama.
„Hoćete li da odete?“, pitao je smiren glas iza mojih leđa. „Mogu da vam
generala Houlija pružim na dlanu. Ili ga možete pustiti da sredi škotsku vojsku.
Izbor je vaš, madam.“

681
 Snažno me je obuzelo da mu odgovorim da general Houli nije vredan toga.
Ali sam pomislila na škotske poglavice sada smeštene u Holirudu – Kilmanroka
i Balmerina i Lohijela, svega nekoliko metara dalje, sa druge strane zida opatije.
Na samog Džejmija. Na hiljade pripadnika klanova koje oni vode. Da li je
prilika za pobedu vredna žrtvovanja mojih osećanja? A ovo je prelomna tačka,
novo mesto izbora. Ako ne saslušam, ako ne prihvatim pogodbu koju Randal
predlaže, šta onda?
Okrenula sam se, polako. „Pričajte, onda“, rekla sam. „Ako morate.“
Izgledalo je da ga ne dotiče moj bes i da ga ne brine mogućnost da ću ga odbiti.
Glas u mračnoj crkvi bio je ravnomeran, kontrolisan kao kod nekog predavača.
„Pitam se, znate“, rekao je. „Da li ste od njega dobili onoliko mnogo kao
ja?“ Nagnuo je glavu u stranu; oštre crte su došle u žižu kada se pomerio iz
senke. Svetlo na izmaku ga je trenutno uhvatilo sa strane, obasjavajući svetle
oči boje lešnika tako da su zablistale, poput očiju životinje koja se krije u
žbunju.
Nota trijumfa u njegovom glasu bila je slabašna, ali nesumnjiva.
„Ja“, tiho je rekao, „sam ga imao onako kako vi nikada nećete moći. Vi ste
žena; ne možete to da razumete, iako ste veštica. Ja sam držao dušu njegove
muškosti, uzeo sam od njega ono što je
uzeo od mene. Ja ga poznajem, i on poznaje mene. Mi smo povezani, on
i ja, krvlju.“ Dajem ti svoje telo da bismo nas dvoje mogli postati
jedno...
„Odabrali ste veoma čudan način da zatražite moju pomoć“, rekla sam, a
glas mi je drhtao. Ruke su mi stezale suknju, tkanina je bila hladna i zgužvana
pod mojim prstima.
„Jesam li? Mislim da je najbolje da shvatite jedno, madam. Ne molim za
vaše sažaljenje niti tražim vaše moći onako kako bi muškarac mogao tražiti
milost od žene, uzdajući se u ono što ljudi zovu ženska saosećajnost. Iz tog
razloga, mogli biste mom bratu otići zbog njega samog.“ Kovrdža tamne kose
mu je pala na čelo; sklonio ju je pokretom ruke.
„Radije bih da ovo bude jasna pogodba među nama, madam; usluga
pružena i cena plaćena – jer, shvatite, madam, moja osećanja prema vama su
prilično slična onome što vi osećate prema meni.“
To je bio šok; dok sam se mučila da pronađem odgovor, on je produžio.
682
 „
„Mi smo povezani, vi i ja, preko tela jednog čoveka – preko njega. Ne bih
hteo da takvu vezu načinimo preko tela mog brata; tražim vašu pomoć da se
izleči njegovo telo, ali neću da rizikujem da njegova duša postane vaša žrtva.
Kažite mi, onda; da li je cena koju nudim prihvatljiva za vas?“
Okrenula sam se od njega i otišla sredinom odjekujućeg broda crkve.
Tresla sam se toliko da su mi koraci bili nesigurni, i šok od tvrdog kamena pod
mojim đonovima me je protresao. Ukras ogromnog prozora iznad
nekorišćenog oltara stajao je crn naspram beline brzih oblaka i prigušeni zraci
mesečine su mi osvetljavali put.
Na kraju broda prostorije, najdalje što sam mogla otići od njega, stala sam
i pritisla rukom zid radi oslonca. Bilo je suviše mračno da bi se videla slova na
mermernoj pločici pod mojim rukama, ali sam osećala hladne, oštre urezane
linije. Krivinu male lobanje koja počiva na ukrštenim butnim kostima, smernu
verziju gusarske zastave. Pustila sam da mi glava klone napred, da se čelo
osloni na čelo nevidljive lobanje, glatke poput kosti pod mojom kožom.
Čekala sam, žmureći, da moj bes oslabi i da se usijani puls koji mi je kucao
u slepoočnicama smiri.
To ništa ne menja, govorila sam sebi. Nije važno šta je on.
Nije važno šta govori.
Mi smo povezani, vi i ja, preko tela jednog čoveka... Da, ali ne preko
Džejmija. Ne preko njega! insistirala sam, njemu, sebi. Da, uzeo si ga, kopile!
Ali sam ga uzela nazad, oslobodila sam ga od tebe. Nemaš ni delić njega! Ali su
se znoj koji mi je curio niz rebra i zvuk mog isprekidanog daha suprotstavljali
mom uverenju.
Da li je to cena koju moram da platim za gubitak Frenka? Hiljadu života
koji se mogu spasti, možda, kao kompenzacija za taj jedan gubitak?
Tamna masa oltara se uzdizala desno od mene i svim srcem sam poželela
da tamo ima nečega, šta god to bilo; nečega čemu bih se mogla okrenuti da
nađem odgovor. Ali nije bilo nikoga ovde u Holirudu; nikoga sem mene. Duše
umrlih su čuvale svoje savete, ćuteći u kamenu zidova i poda.
Pokušala sam da Džeka Randala isteram iz misli. Da to nije on, da je to
zatražio bilo ko drugi, da li bih pošla? A treba misliti i na Aleksa Randala, bez
obzira na sve drugo. „Iz tog razloga, mogli biste mom bratu otići zbog njega

683
samog“, rekao je kapetan. I naravno da bih. Šta god mogu da mu ponudim oko
lečenja, mogu li to odbiti zbog čoveka koji to traži?
Prošlo je prilično vremena dok se nisam ispravila, umorno se podižući,
šaka mokrih i klizavih na krivini lobanje. Osećala sam se isceđeno i slabo, vrat
me je boleo a glava bila teška, kao da je bolest koja vlada gradom konačno svoju
ruku stavila i na mene.
On je i dalje bio tu, strpljiv u hladnoj tami.
„Da“, iznenada sam rekla čim sam prišla dovoljno da može da me čuje. „U
redu. Doći ću sutra, pre podne. Gde?“
„Uličica Lejdivok“, rekao je. „Znate li gde je?“
„Da.“ Edinburg je mali grad – samo jedna prava ulica i male, loše osvetljene
uličice i sokaci koji su izbijali na nju. Uličica Lejdivok je bila jedna od onih
siromašnijih.
„Sačekaću vas tamo“, rekao je. „I imati kod sebe informacije za vas.“ Stao
je na noge i zakoračio napred, a onda je zastao, čekajući da se ja pomerim.
Videla sam da ne želi da prođe blizu mene da bi stigao do vrata.
„Plašite me se, zar ne?“, pitala sam, neveselo se smejući. „Mislite li da ću
vas pretvoriti u žabu?“
„Ne“, rekao je, mirno me zagledajući. „Ne plašim vas se, madam. Ne možete
imati i jare i pare, razumete.
Pokušali ste da me zastrašite u Ventvortu, govoreći mi datum moje smrti.
Otkad ste mi to rekli ne možete da mi pretite, jer ako ću ja umreti u aprilu
iduće godine, onda mi ne možete nauditi sada, zar ne?
Da sam imala nož kod sebe možda bih mu dokazala suprotno, u trenutnom
impulsu zadovoljenja duše. Ali me je pritiskala sudba proročanstva i težina
hiljadu škotskih života. Što se mene tiče, on je bezbedan.
„Držim se na distanci, madam“, rekao je, prosto jer vas radije ne bih
dodirnuo.“ Nasmejala sam se još jednom, ovog puta iskreno.
„A to je, kapetane“, rekla sam, „impuls sa kojim se potpuno slažem.“
Okrenula sam se i izašla iz crkve, ostavljajući ga da pođe ako hoće.
Nisam imala potrebe da se pitam ili da se premišljam oko toga da li će on
održati reč. Oslobodio me je jednom iz Ventvorta jer je dao reč da će tako
učiniti. Njegova reč, kada je jednom da, ga je obavezivala. Džek Randal je
džentlmen.
684
 „
*****

Šta si ti osećala kad sam ja telo dao Džeku Randalu?, pitao me je jednom
Džejmi.
Bes, rekla sam. Mučninu. Užas.
Naslonila sam se na vrata dnevne sobe, ponovo osećajući isto. Vatra se
ugasila i soba je bila hladna. Miris guščije masti sa kamforom me je golicala po
nozdrvama. Vladala je tišina, izuzev struganja daha sa kreveta i slabog zvuka
vetra koji je prolazio pored dva metra debelih zidova.
Klekla sam kraj ognjišta i počela da ložim vatru. Ugasila se potpuno pa sam
odgurnula napola izgorelu cepanicu i očistila pepeo pre nego što sam drva za
potpalu nacepala u gomilicu nasred ognjišta. U Holirudu smo imali vatru od
drva, ne od treseta. Šteta, pomislila sam; vatra od treseta se ne bi tako lako
ugasila.
Ruke su mi malo drhtale i kutijicu kremena sam ispustila dvaput pre nego
što sam uspela da napravim varnicu. Hladnoća, govorila sam sebi. Ovde je bilo
veoma hladno.
Da li vam je ikada ispričao sve ono što se zbilo između nas?, pitao je Džek
Randal podrugljivim glasom.
„Sve što treba da znam“, promrmljala sam za sebe, dotičući svežnjem
hartije plamičak i prenoseći ga na pet-šest mesta. Jedan po jedan, dodavala sam
prutiće i gurala svaki u vatru i držala ga dok se ne zapali. Kada je gomila za
potpalu veselo gorela, pružila sam ruku unazad i dohvatila veliku cepanicu
koju sam pažljivo spustila u središte vatre. Bila je čamova; zelena, ali sa malo
smole koja je pravila mehuriće na malom procepu u drvetu, desetine zlatnih
kapljica.
Kristalizovano i očvrslo od starosti, ono bi napravilo kap ćilibara, čvrstog i
postojanog kao dragi kamen. Sada bi, međutim, zablistalo od iznenadne
vreline, puklo i raspalo se u kišu iskrica koje bi začas nestale.
„Sve što treba da znam“, šaputala sam. Fergusova slamarica je bila prazna;
probudio se i bilo mu je hladno pa je otpuzao da pronađe neko toplo mesto.
Bio je sklupčan u Džejmijevom krevetu, tamna glava i ona riđa ležale su
jedna pored druge na jastuku, usta malo otvorenih dok su zajedno hrkali.

685
Nisam mogla da se ne nasmešim tom prizoru, ali nisam nameravala da ja
spavam na podu.
„Ti napolje“, promrmljala sam Fergusu, gurajući ga do ivice kreveta i
prevrćući ga sebi u naručje. Imao je lake kosti i bio je mršav za
desetogodišnjaka, ali ipak užasno težak. Odnela sam ga na njegovu slamaricu
bez problema i tresnula ga tamo, i dalje nesvesnog, a onda se vratila
Džejmijevom krevetu.
Svlačila sam se polako stojeći kraj kreveta, gledajući dole u njega. On se
okrenuo na bok i sklupčao od hladnoće. Trepavice su mu bile dugačke i
zakrivljene naspram obraza; bile su tamnokestenjaste, gotovo crne na
krajevima, ali malo svetlije pri korenu. Zato je ostavljao čudno nevin utisak,
uprkos dugom, pravom nosu i čvrstim crtama usta i brade.
Obukavši spavaćicu, uvukla sam se u krevet pored njega, ušuškavajući se
uz široka, topla leđa u vunenoj košulji za spavanje. On se malo promeškoljio i
nakašljao, a ja sam stavila ruku na krivinu njegovog kuka da ga smirim.
Pomerio se, još više se sklupčao i pribio uz mene uz mali izdah. Obgrlila sam
njegov struk i ruka je dotakla meku masu njegovih testisa. Znala sam da mogu
da ga napalim čak i ovako pospanog; potrebno je vrlo malo da mu se digne,
jedva nekoliko oštrih poteza mojih prstiju.
Nisam htela da mu ometam odmor pa sam se zadovoljila time da mu nežno
potapšem stomak. On je svoju krupnu ruku proturio pozadi i uzvratio mi
tapšanjem po mojoj butini.
„Volim te“, promrmljao je, napola budan.
„Znam“, rekla sam i odmah zaspala, držeći ga.

39

Porodične veze

686
 „
o nije bio kraj za one najsiromašnije, ali je bio nešto veoma slično tome.
Snebivljivo sam se sklanjala u stranu da bih izbegla poveću lokvu
prljavštine, nastalu od pražnjenja noša kroz prozore nad ulicom koja je
čekala sledeću jaču kišu da bude oprana.
Randal me je uhvatio za lakat da se ne bih okliznula na kaldrmi. Ukočila sam
se od tog dodira i on je istog časa sklonio ruku.
Spazio je moj pogled u trošnu kapiju i braneći se rekao: „Nisam mogao da
priuštim da ga preselim u bolji kraj. Nije tako loše unutra.“
Nije baš. Ako ništa drugo, uložen je izvestan trud u to da se soba namesti
da bude udobna. Bili su tu veliki lavor i bokal, robustan sto sa veknom hleba,
sirom i bocom vina, a krevet je imao perjani dušek i nekoliko debelih
prekrivača.
Čovek koji je ležao na dušeku zbacio je prekrivače, vreo od kašlja,
pretpostavila sam. Bio je prilično crven u licu, a od siline kašlja tresao se ceo
krevet, čak i onako stabilan.
Prišla sam prozoru i otvorila ga, ne obraćajući pažnju na Randalov povik
protesta. Hladan vazduh je nagrnuo u zagušljivu sobu pa je smrad neopranog
tela, prljave posteljine i noše iz koje se prelivalo malo oslabio.
Kašalj je polako prestajao i rumenilo Aleksandera Randala se pretopilo u
bledilo. Usne su mu bile malo plavičaste, a grudi su mu se mučile dok se borio
da povrati dah.
Osvrnula sam se po sobi, ali nisam videla ništa prikladno za moje potrebe.
Otvorila sam sanitetski pribor i izvukla krut komad pergamenta. Bio je malo
iskrzan po rubovima, ali će poslužiti. Sela sam na ivicu kreveta, osmehom
ohrabrujući Aleksandera koliko sam mogla.
„Baš... ljubazno od vas... što ste došli“, rekao je, mučeći se da ne kašlje
između reči.
„Odmah će vam biti bolje“, rekla sam. „Ne govorite i ne obuzdavajte kašalj.
Treba da ga čujem.“
Košulja mu je već bila raskopčana. Razmakla sam je i ugledala šokantno
upale grudi. Na njima gotovo da nije bilo mesa; rebra su se jasno videla od
abdomena do ključnjače. Oduvek je bio mršav, ali ga je prošlogodišnja bolest
sasvim sasušila.

687
 Smotala sam pergament u cev i jedan kraj oslonila na njegove grudi, a na
drugi kraj prinela uvo. Bio je to grub stetoskop, ali neverovatno efikasan.
Slušala sam mu pluća i govorila mu da diše duboko. Nije bilo potrebe da
mu kažem da se nakašlje, jadan dečko.
„Prevrnite se nakratko na stomak.“ Podigla sam košulju i slušala, a onda
sam mu nežno potapšala leđa, testirajući rezonanciju oba pluća. Gola koža je
bila lepljiva od znoja pod mojim prstima.
„U redu. Sad opet na leđa. Ležite mirno i opustite se. Ovo uopšte neće
boleti.“ Nastavila sam da ga tešim dok sam mu proveravala beonjače, otekle
limfne žlezde u vratu, obloženi jezik i zapaljene krajnike.
„Imate malo katara“, rekla sam, tapšući ga po ramenu. „Skuvaću vam nešto
od čega će kašalj oslabiti. U međuvremenu...“ Nogom sam gadljivo pokazala na
poklopljeni keramički sud ispod kreveta i pogledala u čoveka koji je čekao
stojeći kraj vrata, ukrućenih leđa i ukočen kao da je na paradi.
„Otarasite se ovoga“, naredila sam. Randal me je besno pogledao, ali je
prišao i nagnuo se da posluša.
„Ne kroz prozor!“, oštro sam rekla kada je pošao u tom pravcu. „Odnesite
to dole.“ On se okrenuo u mestu i otišao ne pogledavši me.
Aleksander je plitko udahnuo kada su se vrata za njim zatvorila. Nasmešio
mi se, oči boje lešnika su mu svetlucale na bledom licu. Koža mu je bila gotovo
providna, tesno zategnuta preko kostiju lica.
„Bolje je da požurite pre nego što se Džoni vrati. Šta je ovo?“
Tamna kosa mu je bila raščupana od kašlja; pokušavajući da obuzdam
osećanja koja je to pobudilo u meni, ja sam je zagladila. Nisam htela da mu to
kažem, ali je on to očito već znao. „Imate katar. A imate i tuberkulozu – sušicu.“
„I?“
„I zagušenje srca“, rekla sam, gledajući ga pravo u oči.
„Ah. Mislio sam... da je nešto takvo. Ponekad mi treperi u grudima... kao
nekakva ptičica.“ Lagano je spustio ruku na srce.
Nisam mogla da podnesem pogled na njegove grudi koje su se dizale pod
nepodnošljivim teretom pa sam mu nežno sklopila košulju i vezala čvor na
vratu. Jedna duga, bela ruka je uhvatila moju.
„Koliko još?“, pitao je. Ton mu je bio lak, gotovo bezbrižan, nije iskazivao
ništa više od umerene znatiželje.
688
 „
„Ne znam“, rekla sam. „To je istina. Ne znam.“ „Ali ne dugo“, rekao je
uvereno.
„Ne. Ne dugo. Možda nekoliko meseci, ali sigurno manje od jedne godine.“
„Možete li... da zaustavite kašalj?“
Posegla sam ka svom priboru. „Da. Bar tu mogu da pomognem. I oko
lupanja srca; mogu da vam napravim ekstrakt od digitalisa koji će pomoći.“
Našla sam paketić sasušenih listova zubačice; trebaće malo vremena da se to
skuva.
„Vaš brat“, rekla sam ne gledajući u njega. „Hoćete li da ja...“
„Ne“, rekao je odlučno. Jedan ugao usana mu se zakrivio naviše i toliko je
ličio na Frenka da sam u trenu htela da zaplačem zbog njega.
„Ne“, rekao je. „Mislim da on to već zna. Mi smo oduvek... znali sve o onom
drugom.“
„Znači, i vi ste znali?“, upitala sam ga, gledajući pravo u njega. Nije skrenuo
pogled, ali se slabašno nasmešio.
„Da“, tiho je rekao. „Znam za njega. To nije važno.“
Oh, je li tako? pomislila sam. Ne za tebe, možda. Ne uzdajući se ni u svoje
lice ni u glas, okrenula sam se od njega i zabavila se paljenjem male alkoholne
lampe koju sam donela.
„On jeste moj brat“, rekao je tihi glas iza mene. Duboko sam udahnula i
smirila ruke da odmerim lišće.
„Da“, kazala sam, „to bar jeste.“

*****

Otkad su se raširile vesti o zaprepašćujućem Koupovom porazu kod

Prestopansa, ponude za podršku, ljude i novac su nagrnule sa severa. U nekim
slučajevima su se te ponude čak i ostvarile; lord Ogilvi, najstariji sin erla od
Erlija, doveo je šest stotina napoličara svog oca, dok se Stjuart od Apina pojavio
na čelu četiri stotine ljudi iz okruga Aberdin i Banf. Lord Pitsligo je lično bio
zaslužan za većinu hajlendske konjice, dovodeći mnogo gospode i njihovih
slugu iz severoistočnih krajeva, sve sa dobrim konjima i dobro naoružane – bar
u poređenju sa nekim pripadnicima raznih klanova koji su došli naoružani
dvoseklim mačevima koje su njihovi dedovi sačuvali od ustanka 1715, zarđalim

689
sekirama i vilama nedavno pokupljenim sa mnogo jednostavnijih zadataka
čišćenja štala.
Bila je to vrlo šarolika skupina, ali ne manje opasna zbog toga, pomislila
sam dok sam se probijala kroz grupu ljudi okupljenih oko putujućeg oštrača
noževa koji je savršeno ravnodušno oštrio bodeže, britve i kose. Nekom
engleskom vojniku koji bi se našao pred njima je više pretio tetanus nego
trenutna smrt, ali bi ishod verovatno bio isti.
Iako je lord Luis Gordon, mladi brat vojvode od Gordona, došao da ukaže
poštovanje Čarlsu u Holirudu, nudeći blistave perspektive da se digne ceo klan
Gordona, dug je put od ljubljenja ruke do stvarnog dovodenja ljudstva.
A škotski Lolends, iako savršeno voljan da bučno kliče na vesti o Čarlsovoj
pobedi, jednodušno je bio nevoljan da pošalje ljude koji bi ga podržali; gotovo
cela vojska Stjuartovih bila je sačinjena od Hajlendera i svi su izgledi bili da će
tako i ostati. Lolends ipak nije bio totalni fijasko; lord Džordž Marej mi je rekao
da su porezi u hrani, dobrima i novcu koji su nametnuti južnim gradovima za
posledicu imali vrlo korisnu sumu koja je pristigla u riznicu vojske, što može
pomoći da se prebrodi izvesno vreme.
„Dobili smo pet i po hiljada funti samo iz Glazgova. Mada je to skroman
prihod u poređenju sa novcem koji obećavaju iz Francuske i Španije“, poverio
je lord Džejmiju. „Ah na to ne bih baš prezrivo gledao, naročito zato što
Njegova visost iz Francuske nije dobila ništa sem utešnih reči, bez imalo zlata.“
Džejmi, koji je dobro znao kako su mali izgledi da francusko zlato postane
stvarnost, samo je klimnuo glavom.
„Da li si otkrila još nešto danas, mo duinnei“ upitao me je kada sam ušla.
Pred sobom je imao dopola napisanu depešu i stavljao je pero u mastionicu da
ga opet nakvasi. Skinula sam mokru kapuljaču sa kose uz pucketanje statičkog
elektriciteta, klimajući glavom.
„Pročulo se da general Houli formira konjičke jedinice na jugu. Ima
naređenja za stvaranje osam pukova.“
Džejmi je zastenjao. Ako se uzme u obzir averzija Hajlendera prema
konjici, to nije bila dobra vest. Odsutno je protrljao leđa, tamo gde je masnica
u obliku potkovice iz Prestona gotovo sasvim izbledela.
„Zapisaću to za pukovnika Kamerona“, rekao je. „Koliko misliš da su te
glasine tačne, Sasenah?“ Gotovo automatski je pogledao preko ramena, da se
690
 „
uveri da smo sami. Zvao me je Sasenah samo nasamo, a formalnije Kler je
koristio u javnosti.
„Možeš da ih odneseš u banku“, kazala sam. „Hoću da kažem, proverene su.
To uopšte nisu bile glasine; to je bio najnoviji obaveštajni podatak od
Džeka Randala, poslednja rata otplate duga za koji je insistirao da sam ga
zaslužila trudeći se oko njegovog brata.
Naravno, Džejmi je znao da sam posetila Aleksa Randala, kao i bolesnike
jakobitske vojske. Ono što nije znao, i što mu nikada neću reći, bilo je da se
jednom nedeljno – ponekad i češće – nalazim sa Džekom Randalom da bih čula
kakve su vesti sa juga stigle u edinburšku tvrđavu.
Ponekad je dolazio u Aleksovu sobu kada sam tamo; u drugim prilikama
bih se vraćala kući po zimskom sumraku, pažljivo gazeći po klizavoj kaldrmi
Kraljevske milje, kada bi me iznenada, kao prut prava prilika u smeđem suknu
pozvala sa ulaza u ćorsokak ili bi se tih glas začuo iz magle iza mog ramena. To
je bilo obeshrabrujuće; kao da me proganja Frenkov duh.
Po mnogo čemu bi bilo znatno jednostavnije da mi ostavi pismo u
Aleksovom pansionu, ali nije smeo da ostavi ništa napismeno i razumela sam
njegove razloge. Ako bi takvo pismo ikada bilo pronađeno, čak i nepotpisano,
ono bi uplelo ne samo njega, već i Aleksa. Edinburg je i inače bio prepun
neznanaca; dobrovoljaca koji su došli pod barjak kralja Džejmsa, radoznalih
posetilaca sa juga i severa, stranih izaslanika iz Francuske i Spanije, izobilja
špijuna i dostavljača. Jedini koji se nisu kretali ulicama bili su oficiri i ljudstvo
engleskog garnizona, koji su ostajali zatvoreni u tvrđavi.
Sve dok ga ne čuju šta razgovara sa mnom, niko neće prepoznati čime se
bavi niti će smatrati čudnim što se susrećemo, čak i ako nas vidi – a to se teško
moglo desiti, tolike su bile njegove mere opreza.
Sto se mene tiče, i ja sam bila zadovoljna; morala bih da uništavam sve što
je napisano. Iako sam sumnjala da bi Džejmi prepoznao Randalov rukopis,
nisam mogla da objasnim redovni izvor informacija sem da otvoreno slažem.
Bilo je daleko bolje da informacije koje mi je dao izgledaju samo kao deo onog
što sam napabirčila tokom svakodnevnih obilazaka.
Loša strana je, naravno, bila ta što su Randalovi doprinosi tretirani u istom
svetlu kao i ostale glasine koje sam sakupljala i lako su mogli biti odbačeni ili
ignorisani. Ipak, iako sam verovala da Džek Randal informacije dostavlja
691
dobronamerno – pod pretpostavkom da se taj pojam uopšte može dovesti u
vezu sa tim čovekom – iz toga nije nužno sledilo da su uvek tačne. Nije loše da
se na njih gleda sa skepsom.
Vesti o novim Houlijevim pukovima sam prenela sa uobičajenom grižom
savesti zbog svoje kvaziprevare. Iako je iskrenost između muža i žene nešto
veoma važno, zaključila sam da postoji i nešto kao što je preterivanje s tim. I
nisam videla nikakav razlog zašto bi snabdevanje jakobita korisnim
informacijama moralo Džejmiju da nanese još bola.
„Vojvoda od Kamberlenda još čeka da se njegove trupe vrate iz Flandrije“,
dodala sam. „A opsada tvrđave Stirling ne napreduje.“
Džejmi je zastenjao, žurno zapisujući. „Toliko znam i sam; lord Džordž je
pre dva dana dobio depešu od Frensisa Taunsenda; on drži grad, ali su rovovi
na kojima insistira Njegova visost čisto traćenje ljudi i vremena. Oni su sasvim
nepotrebni; bolje bi uradili da tvrđavu tuku iz daljine topovima, a zatim da
jurišaju na nju.“
„Pa zašto onda kopaju rovove?“
Džejmi je rasejano odmahnuo rukom i dalje koncentrisan na svoje pisanje.
Uši su mu pocrvenele od frustracije.
„Jer je italijanska vojska kopala rovove kada je zauzela tvrđavu Verano, što
je jedina opsada koju je Njegova visost videla, pa je očito da treba tako raditi,
zar ne?“ „Oh, da“, rekla sam trudeći se da to zvuči škotski.
Upalilo je – podigao je pogled ka meni i nasmejao se, a oči su mu se
napola zatvorile pri tom. „To je bio vrlo dobar pokušaj, Sasenah“, kazao
je. „Šta još možeš da kažes?“ „Pristao bi na dobru molitvu na gelskom, zar
ne?“, upitala sam.
„Ne“, rekao je, posipajući pesak po svom pismu. Ustao je, kratko me
poljubio i krenuo da dohvati kaput. „Ali bih pristao na neku večeru. Pođi sa
mnom, Sasenah. Naći ćemo lepu, prijatnu kafanu i naučiću te mnogim
stvarima koje ne smeš javno da kažeš. Sve su mi sveže u mislima.“

692
 „
*****

Tvrđava Sterling je konačno pala. Cena je bila visoka, verovatnoća da će je

zadržati mala, a prednosti njenog zadržavanja problematične. Pa ipak, to je na
Čarlsa imalo euforičan i poguban efekat.
„Konačno sam uspeo da ubedim Mareja – taj ti je stvarno tvrdoglava
budala!“, upao je Čarls, mršteći se. Zatim se setio svoje pobede, i opet počeo da
likuje. „Ipak sam prevladao. Krećemo na
Englesku na ovaj dan iduće nedelje, da povratimo sve zemlje mog oca!“
Škotske poglavice okupljene u jutarnjem salonu su se zgledale i bilo je
dosta nakašljavanja i premeštanja s noge na nogu. Sticao se utisak da ne
preovladuje ludo oduševljenje tim novostima.
„Hm, Vaša visosti“, počeo je lord Kilmanrok, oprezno. „Zar ne bi bilo
mudrije razmotriti...?“ Pokušavali su. Pokušavali su svi. Škotska, naglašavali
su, već pripada Čarlsu, do poslednjeg delića. Ljudi su i dalje navirali sa severa,
dok pomoć sa juga nije obećavala. A škotske vođe su bile veoma svesne da su
Hajlenderi, iako žestoki borci i lojalni sledbenici, takode i poljoprivrednici.
Polja treba poorati za prolećnu setvu; stoku treba obezbediti da prezimi.
Mnogi ljudi će se opirati odlasku daleko na jug u zimskim mesecima.
„A ti ljudi – oni nisu moji podanici? Oni ne idu gde im ja naredim?
Besmislica“, odlučno je rekao Čarls. I to je bilo to. Bezmalo.
„Džejmse, prijatelju moj! Sačekaj, hoću malo da popričam s tobom nasamo,
ako bi bio ljubazan.“ Njegova visost je prekinula oštru pridiku lordu Pitsligu, a
duga, tvrdoglava brada se malo smekšala dok je mahao Džejmiju.
Nisam smatrala da taj poziv uključuje mene. Međutim, nisam imala
nameru da odem pa sam se još čvršće smestila u jednu fotelju od zlatnog
damasta dok su jakobitske vođe i poglavice izlazile u koloni, mrmljajući
međusobno.
„Ha!“ Čarls je prezirno pucnuo prstima ka vratima koja su se zatvarala.
„Babe, svi do poslednjeg! Videće oni. A videće i moj rođak Luj, kao i Filip – da
li mi treba njihova pomoć. Pokazaću im svima.“ Videla sam bele, izmanikirane
prste kako na trenutak dotiču mesto iznad njegovih grudi. Slabašni
pravougaoni obris se nazirao ispod njegovog svilenog sakoa. Nosio je Lujzinu
minijaturu; videla sam je ranije.

693
 „Želim Vašoj visosti mnogo sreće u tom poduhvatu“, mrmljao je Džejmi,
„ali...“
„Ah, zahvaljujem ti, cher Džejms! Bar ti veruješ u mene!“ Čarls je jednom
rukom obgrlio Džejmsa, privrženo mu masirajući deltoidne mišiće.
„Neutešan sam što me nećeš pratiti, što nećeš biti kraj mene da primaš
aplauze mojih podanika kad budemo umarširali u Englesku“, kazao je Čarls,
žustro stežući.
„Neću?“, zapanjeno je pogledao Džejmi.
„Avaj, mon cher ami, dužnost zahteva od tebe veliku žrtvu. Znam koliko
tvoje veliko srce žudi za slavom bitke, ali od tebe tražim da obaviš nešto drugo.“
„Stvarno?“, rekao je Džejmi.
„Šta?“, otvoreno sam pitala.
Čarls je bacio pogled učtive averzije prema meni, a onda se okrenuo nazad
Džejmiju i povratio dobrodušnost.
„To je zadatak od najvećeg značaja, moj Džejmse, i takav kakav samo ti
možeš da obaviš. Istina je da se ljudi jate pod barjakom mog oca; sve više ih
dolazi iz dana u dan. Pa ipak, ne smemo se prerano osećati sigurni, zar ne?“
„Ne smemo“, kazao je Džejmi, a na licu mu se pojavio užas.
„Ali smemo“, rekao je Čarls, uz poslednji stisak. Okrenuo se prema
Džejmiju, sijajući od zadovoljstva. „Ti ćeš otići na sever, do zemlje svojih očeva,
i vratiti mi se na čelu ljudi klana
Frejzer!“

40

Liščeva jazbina

oznaješ li dobro svog dedu?“, upitala sam, terajući zunzaru koja je

doletela kad joj vreme nije i nije mogla da se odluči da li bi konj
predstavljao bolji obrok od mene.
Džejmi je odmahnuo glavom.

694
 „
„Ne. Čuo sam da se ponaša kao užasni stari monstrum, ali ne treba da ga se
plašiš.“ Nasmešio mi se kad sam tresnula zunzaru krajem šala. „Ja ću biti sa
tobom.“
„Oh, prgavi matori gospodin me ne brine“, uveravala sam ga. „Videla sam
mnogo takvih. Meki su kao puter ispod toga, većina njih. Zamišljam da je tvoj
deda isti takav.“
„Mm, nije“, zamišljeno je odgovorio. „On je zaista užasni stari monstrum.
Stvar je samo u tome, ako se ponašaš uplašeno, postaje još gori. Kao zver kad
namiriše krv, razumeš?“
Pogledala sam napred, gde su se udaljena brda koja skrivaju zamak Bofor
iznenada nadnosila prilično preteći. Zloupotrebljavajući moje trenutno
odsustvo pažnje, zunzara se obrušila pored mog levog uva. Ciknula sam i
izmakla se u stranu, a konj se, preneražen ovim naglim pokretom, iznenađeno
poplašio.
„Hey! Cuir stad!“ Džejmi se sagnuo u stranu da dohvati moje uzde,
puštajući svoje. Bolje utreniran od mog konja, njegov je frknuo, ali se prilagodio
tom manevru, samo superiorno strižući ušima zadovoljan sobom.
Džejmi je ukopao kolena u bokove svog konja, povlačeći mog da stane uz
njega.
„E, sad“, rekao je, prateći pogledom cik-cak putanju bučne zunzare. „Pusti
je da sleti, Sasenah, i srediću je.“ Čekao je, pripravno podignutih ruku, malo
čkiljeći zbog sunca.
Sedela sam kao umereno nervozna statua, napola hipnotisana pretećim
zujanjem. Teško krilato telo, varljivo sporo, lenjo je zujalo oko mojih ušiju i
ušiju moga konja. Konj je grčevito trzao uši, od nagona koji sam potpuno
razumela.
„Ako to sleti u moje uvo, Džejmi, ja ću da...“, počela sam.
„Ššš!“, naredio je, naginjući se napred u iščekivanju, leve ruke skupljene
kao u pantera koji se sprema da napadne. „Još sekund i moja je.“
Tek tada sam videla tamnu kapljicu kako mu sija na ramenu. Još jedna
zunzara koja traži mesto da se razbaškari. Opet sam zinula. „Džejmi...“
„Pst!“ Trijumfalno je rukama pljesnuo mog mučitelja, samo sekund pre
nego što je zunzara na njegovoj kragni zarila zube u njegov vrat.

695
 Pripadnici škotskih klanova su se borili prema tradiciji svojih predaka.
Omalovažavajući strategiju, taktiku i finese, njihov način napada je bio krajnje
jednostavan. Kada spaze neprijatelja na dometu, oni pobacaju pledove, isuču
mačeve i pojure na njega, vrišteći što jače mogu. Pošto je gelsko vrištanje takvo
kakvo jeste, taj metod je češće bivao uspešan nego neuspešan. Podosta
neprijatelja bi, kada spaze gomilu čupavih, golorukih i golonogih narikača koja
se okomila na njih, prosto izgubila petlju i zbrisala.
Iako inače dobro uvežban, Džejmijevog konja ništa nije moglo pripremiti
za najbolji mogući gelski vrisak ispušten punom jačinom pola metra iznad
njegove glave. Izgubivši petlju, priljubio je uši uz glavu i pojurio kao da ga goni
sam đavo.
Moj konj i ja smo kao paralisani stajali na putu i posmatrali izuzetnu
demonstraciju škotske veštine sa konjima dok je Džejmi, koji je pogubio oba
stremena i ispustio uzde, visio napola van sedla od naglog polaska konja,
očajnički se dižući napred i grabeći grivu.
Pled mu je luđački vijorio iza tela, nošen vetrom jurnjave, a konj je, sada
već sasvim uspaničen, obojenu tkaninu koja je mlatila na sve strane shvatio kao
izgovor da pojuri još brže.
Jedne ruke upetljane u dugu grivu, Džejmi se namrgođeno uspravio, duge
noge su stegle konjske sapi, ignorišući uzengije koje su skakutale ispod
stomaka životinje. Deo onoga što sam uprkos ograničenom poznavanju
gelskog prepoznala kao izuzetno ružan rečnik dopirao je nazad nošen
vetrićem.
Spor, kloparajući zvuk me je naterao da pogledam nazad, ka mestu gde je
Murtag, vodeći tovarnog konja, dolazio malim usponom niz koji smo se upravo
spustili. On se pažljivo spuštao putem ka mestu gde sam čekala. Lenjo je
zaustavio svoju životinju, zaklonio oči od sunca i pogledao napred, ka mestu
gde su Džejmi i njegov uspaničeni konj upravo nestajali preko sledećeg brda.
„Zunzara“, rekla sam da bih objasnila.
„Kasno je za njih. Pa ipak, ne bih rekao da mu se žuri da sretne svog dedu
toliko da bi tebe ostavio“, napomenuo je Murtag, suvo kao i uvek. „Mada ne
bih rekao da će prisustvo žene išta izmeniti u načinu kako će biti primljen.“

696
 „
Podigao je uzde i šutnuo svog ponija da se nevoljno pokrene, a tovarni konj
je prijateljski pošao na put. Moj konj, oraspoložen društvom i sigurniji pošto
trenutno nije bilo zunzara, prilično veselo je pošao pored njega.
„Čak ni žena Engleskinja?“, znatiželjno sam upitala. Ono malo što sam
znala nije mi govorilo da će bilo šta što je englesko oraspoložiti lorda Lovata.
„Engleskinja, Francuskinja, Holandanka ili Nemica. Nema šanse da bi to
išta promenilo; Stari Lisac će za doručak jesti džigericu onog momka, ne tvoju.“
„Kako to misliš?“ Zurila sam u namrgođenog malog gorštaka koji je po
mnogo čemu ličio na svoje svežnjeve, pod komotnim pledom i košuljom.
Nekako je svaki komad odeće koji Murtag obuče, bez obzira na to koliko je nov
ili kako dobro skrojen, istog časa izgledao kao nešto izvučeno iz gomile
đubreta.
„U kakvim je odnosima Džejmi sa lordom Lovatom?“
Uhvatila sam pogled malog, pronicljivog crnog oka, a onda je glavu
okrenuo ka zamku Bofor. Slegnuo je ramenima, da li od rezignacije ili od
iščekivanja.
„Ni u kakvim, za sada. Momak nikada u životu nije razgovarao sa svojim
dedom.“

*****

„Ali kako znaš toliko o njemu ako ga nikada nisi sreo?“

Bar sam počela da razumem Džejmijevo ranije opiranje da se svom dedi
obrati za pomoć. Kada smo se ponovo našli sa Džejmijem i njegovim konjem,
ovaj drugi je naizgled bio prilično krotak, a prvi u dobroj meri besan, pa ga je
Murtag spekulativno odmerio pogledom i ponudio da on odjaše napred sa
tovarnim konjem, ostavljajući Džejmija i mene da uživamo u ručku kraj puta.
Uz okrepljujuće pivo i kolač od zobi, on mi je nadugačko ispričao da njegov
deda, lord Lovat, nije svom sinu odobrio izbor neveste pa nije smatrao
prikladnim da da blagoslov ni da komunicira sa svojim sinom – niti sa
njegovom decom – još od kada su se Brajan Frejzer i Elen Makenzi venčali, pre
više od trideset godina.
„Čuo sam prilično toga o njemu, i lepog i ružnog“, odgovorio je Džejmi,
grickajući komadić sira. „On ti je od onih koji na ljude ostavljaju utisak,
razumeš.“
697
 „Toliko sam shvatila.“ Stari Tulibardin, jedan od pariških jakobita,
zabavljao me je brojnim necenzurisanim mišljenjima o vođi klana Frejzer pa
sam pomislila da možda Brajan Frejzer nije bio neutešan što ga je otac
ignorisao. Izrekla sam to sada i Džejmi je klimnuo glavom.
„Oh, da. Ne uspevam da se setim da je moj otac imao mnogo dobrog da
kaže o starom, mada nije bio nepristojan prema njemu. Naprosto ga uglavnom
nije pominjao.“ Protrljao je vrat, tamo gde je crveni nabor od ujeda muve
počinjao da se primećuje. Vreme je bilo neobično toplo i Džejmi je raširio svoj
pled da ja sednem. Smatralo se da zbog ovog odlaska treba nešto uložiti u
pogledu dostojanstva, pa je nosio novi kilt vojničkog kroja sa kopčom, a pled
je bio zasebna traka tkanine. Iako je manje štitio od lošeg vremena nego stari
pled sa pojasom, mogao se znatno brže navući u žurbi.
„Pitao sam se malo“, zamišljeno je rekao, „da li je moj otac bio onakav zbog
toga kako se stari Sajmon poneo prema njemu. Nisam to tada uviđao, naravno,
ali nije tako često da čovek pokaže svoja osećanja prema sinovima.“
„Razmišljao si ti mnogo o tome.“ Ponudila sam mu još jednu flašu piva i on
ju je uzeo uz smešak koji se zadržao na meni, grejući me više od nejakog
jesenjeg sunca.
„Aha, jesam. Pitao sam se, razumeš, kakav ću otac ja biti prema svojoj
dečici i gledao sam malo unazad da bih to video, pošto mi je otac bio najbolji
primer. A ipak sam znao, na osnovu ponečeg što je rekao, ili što mi je rekao
Murtag, da njegov otac nije bio nimalo nalik njemu, pa sam pomislio kako se
sigurno rešio da to učini sasvim drugačije kada mu se jednom ukaže prilika.“
Malo sam uzdahnula, spuštajući svoj komad sira.
„Džejmi“, rekla sam. „Da li zaista misliš da ćemo ikada...“
„Mislim“, kazao je uvereno, ne dopuštajući mi da završim. Nagnuo se i
poljubio me u čelo. „Ja to znam, Sasenah, a znaš i ti. Tebi je suđeno da budeš
majka, a ja sigurno ne nameravam da dopustim nekom drugom da ti pravi
decu.“
„Pa, to jeste dobro“, rekla sam. „Ne nameravam ni ja.“
Nasmejao se i podigao mi bradu da mi bi poljubio usne. Uzvratila sam
poljubac, a onda pružila ruku da mu otresem mrvicu pored usta.
„Zar ne treba da se obriješ, šta misliš?“, upitala sam. „U čast toga što ćeš
prvi put videti svog dedu?“
698
 „
„Oh, video sam ga jednom ranije“, nehajno je rekao. „A video je i on mene,
što se toga tiče. A što se tiče mog izgleda, može da me prihvati i ovakvog,
proklet bio.“
„Ali Murtag kaže da ga nikada nisi sreo!“
„Mfm.“ Otresao je ostatak mrvica sa košulje, malo se mršteći kao da
odlučuje koliko toga da mi ispriča. Konačno je slegnuo ramenima i opružio se
nazad u senku žbuna žutilovke, stavio ruke pod glavu i zagledao se u nebo.
„Pa, nikada se nismo sreli, kao što si rekla. Ili ne zapravo. Dogodilo se to
ovako...“
Kada je imao sedamnaest godina, mladi Džejmi Frejzer je otputovao
brodom za Francusku da školovanje dovrši na Pariškom univerzitetu i da nauči
one stvari koje se ne uče iz knjiga.
„Otplovio sam iz luke Boli“, rekao je, pokazujući glavom prema sledećem
brdu, gde je uski režanj sive na dalekom horizontu označavao rub Morej Firta.
„Postojale su i druge luke iz kojih sam mogao da odem – najveće izglede imao
je Invernes – ali mi je otac rezervisao vožnju brodom, a taj je polazio iz Bolija.
Odjahao je sa mnom da me isprati u svet, moglo bi se reći.“
Brajan Frejzer je retko napuštao Lalibroh u tim godinama posle venčanja,
pa je tokom jahanja sa uživanjem svom sinu pokazivao razna mesta gde je lovio
ili putovao kao dečak i mladić. „Mada je postao znatno ćutljiviji kako smo se
približavali Boforu. Nije o mom dedi pričao na tom putovanju, a ja sam znao
da je bolje da ga i ne pominjem. Samo nisam znao da on ima razlog što me šalje
iz Bolija.“
Nekoliko malih vrabaca se oprezno primaklo bliže, pojavljujući se iz žbunja
i nestajući u njemu, spremni da brzo pobegnu nazad u sigurnost na najmanji
nagoveštaj opasnosti. Kada ih je video, Džejmi je dohvatio ostatak hleba, pa ga
vrlo precizno bacio usred jata koje se razíetelo kao karteč, bežeći od
iznenadnog ometanja.
„Vratiće se oni“, rekao je pokazujući razbacane ptičice. Stavio je ruku preko
lica kao da se štiti od sunca i nastavio da priča.
„Začuo se zvuk konja sa puta od zamka i, kada smo se okrenuli da
pogledamo, jedna grupica je silazila, šest konjanika i kola, a jedan od njih je
držao Lovatovu zastavu, pa sam znao da je moj deda među njima. Brzo sam
pogledao u oca da vidim namerava li nešto da preduzme, ali se on samo
699
osmehnuo, kratko mi stegao rame i rekao: ‘Hajde onda da se ukrcamo,
momče.’“
„Osećao sam dedin pogled dok sam hodao obalom, sa kosom i visinom koje
samo što nisu vikale ‘Makenzi’, i bilo mi je drago što na sebi imam najbolju
odeću i ne izgledam kao prosjak. Nisam se osvrtao, ali sam se uspravio što sam
više mogao i bio sam ponosan što sam za pola glave viši od najvišeg čoveka
tamo. Moj otac je hodao pored mene, onako ćutljiv, i takođe nije gledao u
stranu, ali sam osećao njegovo prisustvo, njegov ponos što me ima.“ Nasmešio
se iskrivljenim osmehom.
„To je bio poslednji put kada sam znao da ga nisam razočarao, Sasenah.
Nisam u to bio siguran u nekim kasnijim prilikama, ali mi je bilo drago tog
dana.“
Obgrlio je rukama kolena i zurio ispred sebe kao da dočarava scenu na
keju.
„Zakoračili smo na brod i sreli kapetana, a onda smo stajali pored ograde,
pričajući ni o čemu, obojica pazeći da ne pogledamo u ljude iz Bofora koji su
unosili tovar, niti da virnemo ka obali gde su stajali konjanici. Zatim je kapetan
dao znak da se brod odveže. Poljubio sam oca i on je skočio preko ograde dole
na dok i otišao do svog konja. Nije pogledao nazad dok nije uzjahao, a do tada
je brod zaplovio u luku.
„Mahnuo sam i on je uzvratio mahanjem, a onda se okrenuo, vodeći mog
konja, i pošao putem nazad ka Lalibrohu. Tada se okrenula i grupa iz Bofora i
zaputila nazad. Video sam svog dedu na čelu povorke, kako uspravno sedi u
sedlu. I tako su oni jahali, moj otac i moj deda na razmaku od dvadeset metara,
uz brdo i preko brda van mog vidika, i nijedan se nije okrenuo onom drugom i
ponašali su se kao da onaj drugi uopšte i ne postoji.“
Okrenuo je glavu niz put, kao da traži znake života iz pravca Bofora.
„Sreli su nam se pogledi“, tiho je rekao. „Tad jednom. Čekao sam dok otac
nije stigao do svog konja, a onda sam se okrenuo i pogledao u lorda Lovata što
sam odvažnije mogao. Hteo sam da zna da ništa nećemo tražiti od njega, ali da
ga se ne plašim.“ Nasmešio mi se krajičkom usana.
„Mada jesam.“

700
 „
Spustila sam ruku na njegovu i pomilovala ga
po prstima. „Da li je i on gledao u tebe?“ On je
kratko frknuo.
„Aha, jeste. Rekao bih da nije skidao pogled sa mene otkad sam sišao sa
brda pa do polaska broda; osećao sam kako mi taj pogled buši leđa kao svrdlo.
A kada sam pogledao u njega, stajao je tamo, sa crnim očima ispod obrva,
zagledan u mene.“ Zaćutao je, i dalje gledajući ka zamku dok ga nisam
nežno gurnula.
„Kako je izgledao?“
Otrgao je pogled sa tamne mase oblaka na dalekom horizontu da bi
pogledao u mene, a uobičajenog izraza raspoloženja nije bilo na njegovim
usnama ni u dubini njegovih očiju. „Hladan kao kamen, Sasenah“, odgovorio
je. „Hladan kao kamen.“
Imali smo sreće sa vremenom; bilo je toplo celim putem od Edinburga.

*****

„Neće to potrajati“, predvidao je Džejmi, žmirkajući prema moru pred nama.

„Vidiš li onaj talas oblaka tamo? Stići će iznad kopna do večeri.“ Omirisao je
vazduh i navukao pled preko ramena. „Osećaš li miris vazduha? Možeš da
osetiš kako stiže nevreme.“
Ne tako iskusna u takvoj meteorologiji, ipak sam pomislila da možda mogu
to da namirišem; vlažnost u vazduhu koja je pooštravala uobičajene mirise
osušenog vreska i borove smole, sa slabašnim, vlažnim mirisom morske trave
koji se mešao sa udaljene obale.
„Pitam se da li su ljudi do sada stigli nazad u Lalibroh“, kazala sam.
„Sumnjam u to.“ Džejmi je odmahnuo glavom. „Imali su da predu manje
rastojanje nego mi, ali idu pešice pa će im trebati vremena da pređu ceo taj
put.“ Podigao se u uzengijama, zaklanjajući oči da bi pogledao udaljeni front
oblaka. „Nadam se da je to samo kiša; to ih neće preterano namučiti. A možda
i nije gadna oluja. Možda neće stići tako daleko na jug.“
Ja sam svoj topli šal od tartana navukla čvršće oko ramena kao odgovor na
pojačavanje vetra. Smatrala sam da je ovaj period od nekoliko dana toplog
vremena dobar predznak; nadala sam se da nije varka.
701
 Džejmi je celu jednu noć proveo sedeći kraj prozora u Holirudu, nakon što
je primio Čarlsovo naređenje. A ujutru je otišao prvo do Čarlsa, da Njegovoj
visosti kaže da ćemo on i ja sami odjahati za Boli, samo u pratnji Murtaga, da
lordu Lovatu prenesemo izraze uvažavanje Njegove visosti i zahtev da Lovat
održi svoje obećanje u pogledu ljudstva i pomoći.
Posle toga je Džejmi pozvao kovača Rosa u našu sobu i davao mu
naređenja, glasom tako tihim da nisam uspela da razaznam reči sa svog mesta
pored vatre. Istina, videla sam kako se ramena mišićavog kovača podižu i ostaju
u tom položaju kada je shvatio njihov značaj.
Hajlendska vojska je putovala sa malo discipline, kao raspuštena rulja koja
bi se teško mogla nazvati kolonom. Tokom jednodnevnog pokreta ljudi iz
Lalibroha su trebali da se isključe, jedan po jedan. Da odu sa strane u žbunje
kao da hoće da se olakšaju, ali da se ne vraćaju u glavninu, već da se tiho iskradu
i odu, jedan po jedan, na okupljanje sa ostalima iz Lalibroha. A kada se ponovo
skupe pod vodstvom kovača Rosa, treba da odu kući.
„Ne verujem da će neko primetiti da ih nema izvesno vreme, ako uopšte
primeti“, rekao je tada Džejmi, raspravljajući unapred sa mnom o tom planu.
Dezertiranje je uobičajena stvar u celoj vojsci. Juan Kameron mi je rekao da su
prošle nedelje izgubili dvadeset ljudi iz njegovog puka. Zima je i ljudi hoće da
se skrase kod kuće i spreme sve za prolećnu setvu. U svakom slučaju, sigurno
je da vođe ne mogu nikoga odvojiti da krene za njima, čak i ako primete da su
otišli.“
„Da li to znači da si digao ruke, Džejmi?“, upitala sam, dohvatajući ga za
ruku. On je umorno protrljao lice pre nego što je odgovorio.
„Ne znam, Sasenah. Možda je prekasno, a možda i nije. Ne mogu da znam.
Bilo je glupo ići na jug tako pred zimu, a još gluplje traćiti vreme na opsadu
Stirlinga. Ali Čarls još nije nijednom poražen, a neke vođe se odazivaju na
njegove pozive. Makenziji sada, i drugi zbog njih. U ovom času je udvostručio
broj ljudi u odnosu na to koliko smo imali u Prestonu. Šta li će to značiti?“
Raširio je ruke, frustriran.
„Nemam pojma. Nema otpora; Englezi su prestrašeni. Pa, znaš; videla si
letke.“ Neveselo se nasmešio. „Mi sitnu decu stavljamo na ražanj i pečemo ih
na vatri, i obeščašćujemo žene i ćerke poštenih ljudi.“ Prezirno je frknuo. Iako

702
 „
su takvi zločini kao što su krađa i neposlušnost bile obična stvar u hajlendskoj
vojsci, silovanje je bilo praktično nepoznato.
Uzdahnuo je kratkim, besnim zvukom. „Kameron je čuo glasine da se kralj
Džordi priprema da zbriše iz Londona, zbog straha da će prinčeva armija
uskoro zauzeti grad.“ I čuo ih je – glasine koje su do Kamerona stigle preko
mene, od Džeka Randala. „A tu su i Kilmanrok i Kameron. Lohijel i Balmerino,
i Dugal sa svojim Makenzijima. Sve dobri borci. I ako bi Lovat poslao ljude koje
je obećao – Bože, možda bi to bilo dovoljno. Hriste, ako bismo umarširali u
London...“ Obesio je ramena, a onda se naglo ispravio, sležući ramenima kao
da pokušava da se iskobelja iz košulje koja ga stiska.
„Ali ja to ne smem da rizikujem“, prosto je rekao. „Ne mogu da odem u Boli
a da svoje ljude ostavim ovde, da budu odvedeni bogzna kuda. Da sam ja ovde
da ih predvodim – to bi bilo nešto drugo. Ali, proklet bio ako ih ostavim Čarlsu
ili Dugalu da ih bace na Engleze dok sam ja stotinama kilometara daleko.“
Tako je to sređeno. Ljudi iz Lalibroha – uključujući Fergusa, koji je bučno
protestovao, ali su ti protesti odbijeni – dezertiraće i neupadljivo će krenuti
kući. Kada jednom završimo svoj zadatak u Boliju i vratimo se da se pridružimo
Čarlsu – pa, tada će ostati dovoljno vremena da se vidi kako se situacija odvija.
„Zato i vodim Murtaga sa nama“, objasnio je Džejmi. „Ako bude izgledalo
dobro, onda ću ga poslati u Lalibroh da ih dovede nazad.“ Kratak osmeh je
ozario ozbiljno lice. „On ne deluje impresivno na konju, ali je odličan jahač,
naš Murtag. Brz kao munja.“
I ne izgleda impresivno u ovom času, pomislila sam, ali zapravo i nismo u
nekoj hitnoj situaciji. Zapravo, kretali smo se čak i sporije nego obično. Kada
smo se popeli na jedno brdo ugledala sam ga u podnožju kako zaustavlja konja.
Kad smo stigli do njega, sjahao je i besno zagledao sedlo tovarnog konja.
„Šta nije u redu?“ Džejmi je krenuo i sam da sjaše, ah mu je Murtag
iznervirano mahnuo da to ne čini.
„Ništa, ništa što bi trebalo da te brine. Kaiš je pukao, ništa drugo.
Produžite.“ Džejmi je samo klimnuo glavom i cimnuo uzde, a ja sam
ga sledila.
„Nije baš živahan danas, zar ne?“, prokomentarisala sam, odmahnuvši
rukom u pravcu Murtaga. Zapravo, sitni rođak je postajao sve razdražljiviji i

703
nervozniji sa svakim korakom u pravcu Bolija. „Ako dobro shvatam, nije
oduševljen time što će se sresti sa lordom Lovatom?“
Džejmi se osmehnuo i kratko pogledao nazad u malu tamnu figuru zaneto
pognutu nad konopcem koji je vezivao.
„Nije, Murtag nije prijatelj starog Sajmona. On je iskreno voleo mog oca“,
usta su mu se iskrivila u stranu, „kao i moju majku. Nije mu se dopalo kako se
Lovat ophodio prema njima. A ni Lovatov metod za pribavljanje supruga. Jedna
Murtagova baba je bila Irkinja, ali je on sa druge strane u srodstvu sa Primrouz
Kembel“, objasnio je, kao da to sve čini kristalno jasnim.
„Ko je Primrouz Kembel?“, zaprepašćeno sam upitala.
„Oh.“ Džejmi se počešao po nosu, razmišljajući. Sve jači vetar sa mora mu
je izvukao kosu iz trake, tako da su mu crveni pramenovi poigravali preko lica.
„Primrouz Kembel je bila treća Lovatova žena – i dalje je, pretpostavljam“,
dodao je, „mada ga je napustila pre nekoliko godina i vratila se u kuću svog
oca.“ „Popularan je kod žena, zar ne?“, promrmljala sam.
Džejmi je frknuo. „Valjda se može tako reći. Svojom prvom ženom se
oženio jer su mu nametnuli venčanje. Udovicu ledi Lovat je oteo iz kreveta
usred noći, oženio se njome na licu mesta, pa se vratio pravo u krevet sa njom.
Pa ipak“, dodao je nepristrasno, „ona je kasnije zaključila da ga voli, pa možda
to i nije bilo tako loše.“
„Mora da je bio prilično izuzetan u krevetu, u najmanju ruku“, nemarno
sam rekla. „To je porodična odlika, pretpostavljam.“
Uputio mi je malo šokiran pogled, koji se rastopio u smeteni osmeh.
„Aha, dobro“, rekao je. „I ako je bio ili nije, to mu nije mnogo pomoglo.
Sobarice ledi Lovat su svedočile protiv njega, pa se Sajmon našao s one strane
zakona i morao je da pobegne u Francusku.“
Prinudni brakovi i odmetništvo, hm? uzdržala sam se da ne
prokomentarišem još nešto o sličnostima u porodici, ali sam u sebi verovala da
Džejmi neće poći stopama svog dede u pogledu daljih ženidbi. Jedna žena je
očito bila nedovoljna za Sajmona.
„Otišao je da poseti kralja Džejmsa u Rimu i zakleo se na vernost
Stjuartima“, nastavio je Džejmi, „a onda se okrenuo i otišao pravo Vilijamu od
Orindža, kralju Engleske, koji je bio u poseti Francuskoj. Naterao je Džejmsa
da mu obeća njegovu titulu i imanje za slučaj da povrati presto, a onda – samo
704
 „
bog zna kako – dobio puno pomilovanje od Vilijama, pa je mogao da se vrati
kući u Škotsku.“
Sada je na mene bio red da podignem obrve. Očigledno nije reč samo o
atraktivnosti za suprotni pol, znači.
Sajmon je nastavio svoje avanture dolazeći opet kasnije u Francusku, ovog
puta da bi špijunirao jakobite. Kada je otkriven, bio je bačen u zatvor, ali je
pobegao, vratio se u Škotsku, spretno organizovao okupljanje klanova u Braes
ov Maru 1715. pod izgovorom da je reč o lovu – a zatim uspeo da dobije sva
priznanja od engleske krune što je ugušio ustanak koji je usledio.
„Pravi matori prevarant, zar ne?“, rekla sam, potpuno zaintrigirana. „Mada
pretpostavljam da u to vreme nije mogao biti tako star; tek u četrdesetim.“
Pošto sam čula da je lord Lovat sada u srednjim sedamdesetim, očekivala sam
nekog prilično nejakog i oronulog, ali sam brzo menjala mišljenje u svetlu tih
priča.
„Moj deda“, napomenuo je ravnim glasom Džejmi, „po svim izveštajima
ima takav karakter da se zgodno može sakriti iza spiralnog stepeništa. U
svakom slučaju“, produžio je, odbacujući pitanje karaktera svog dede
odmahivanjem, „zatim se oženio Meri Grant, ćerkom Granta Granta. Tek kada
je ona umrla, oženio se Primrouz Kembel. Ona je tada možda imala osamnaest
godina.“
„Da li je stari Sajmon bio dovoljno dobar ulov za njenu porodicu da je
natera na to?“, saosećajno sam upitala.
„Ni u kom slučaju, Sasenah.“ Zastao je da skloni kosu sa lica, zavlačeći
neposlušne pramenove iza ušiju. „Znao je on dobro da ga ona ne bi htela čak i
da je bogat kao Krez – što nije bio – pa joj je poslao pismo u kome je rekao da
joj se majka razbolela u Edinburgu i dao joj adresu kuće u koju treba da ode.“
Požurivši u Edinburg, mlada i lepa gđica Kembel nije zatekla svoju majku,
već starog i dovitljivog Sajmona Frejzera koji ju je obavestio da se nalazi u
ozloglašenoj kući zadovoljstva i da joj je jedina šansa da sačuva neokaljano ime
to da se istog časa uda za njega.
„Mora da je bila vrlo naivna, da padne na taj štos“, cinično sam primetila.
„Bila je veoma mlada“, rekao je Džejmi braneći je, „a to nije bila prazna
pretnja; da ga je odbila, stari Sajmon bi joj bez razmišljanja upropastio
reputaciju. U svakom slučaju, ona se udala za njega – i zažalila.“
705
 „Hmf.“ Bila sam zaneta sabiranjem u glavi. Susret sa Primrouz Kembel se
odigrao pre svega nekoliko godina, rekao je. Znači... „Da li je udovica ledi Lovat
ili Margaret Grant bila tvoja baka?“, radoznalo sam upitala.
Visoke jagodice su bile ispucale od sunca i vetra – sada su se obojile od
iznenadnog, bolnog crvenila.
„Nijedna od njih“, rekao je. Nije gledao u mene, već je pogled fiksirao pravo
napred, u pravcu zamka Bofbr. Usne su mu bile stegnute.
„Moj otac je bio kopile“, konačno je rekao. Sedeo je prav kao mač u svom
sedlu, a prsti su mu pobeleli od stezanja uzdi. „Priznat, ali kopile. Dete jedne
od sluškinja u zamku Dauni.“ „Oh“, kazala sam. Izgledalo je da se tome ne
može mnogo dodati. On je teško progutao; videla sam mreškanje njegovog
grla.
„Trebalo je da ti to kažem ranije“, usiljeno je rekao. „Izvini.“
Pružila sam ruku da bih dotakla njegovu; bila je tvrda kao gvožđe.
„To nije važno, Džejmi“, kazala sam, znajući još dok sam govorila da ništa
što bih rekla neće ništa promeniti. „Ne smeta mi ni najmanje.“
„Je li?“, konačno je odgovorio i dalje zureći pravo napred. „Pa... smeta
meni.“

*****

Sve hladniji vetar od Morej Firta je šuškao uz kosinu pod tamnim borovima.
Ovde je zemljište bilo čudna kombinacija strmih planina i morske obale. Gusto
rastinje jova, ariša i breza prekrivalo je zemlju sa obe strane uske staze koju
smo pratili, ali kada smo se približili tamnom zamku Bofor, sve su prekrile
otpadne materije morskih trava i blatnjave zaravni.
Zapravo su nas očekivali; stražari u kiltovima i naoružani sekirama na
kapiji nas nisu zaustavili dok smo prolazili. Izgledali su prilično znatiželjno, ali
nisu delovali neprijateljski. Džejmi je u sedlu sedeo pravo kao kralj. Klimnuo
je jednom čoveku pored sebe i odgovoreno mu je istim takvim klimanjem.
Imala sam neodredeni osećaj da u zamak ulazimo kao da mašemo belom
zastavom primirja; koliko će takvo stanje potrajati ne zna niko.
Ujahali smo, bez zaustavljanja, u dvorište zamka Bofor, malog zdanja kada
je reč o zamkovima, ali i pored toga prilično impresivnog, napravljenog od

706
 „
lokalnog kamena. Nije bio tako jako utvrđen kao neki zamkovi koje sam videla
na jugu, a ipak je delovao kao da može mnogo toga da izdrži. Široki otvori za
topove su zjapili na određenom razmaku duž osnove spoljnih zidova, a
utvrđenje se još moglo pohvaliti štalom okrenutom ka dvorištu.
Nekoliko malih hajlendskih ponija je bilo smešteno u nju. Proturili su glavu
preko niskih drvenih vrata da bi zarzali dobrodošlicu našim konjima. Pored
zida je ležalo dosta tovara, nedavno skinutih sa ponija u štali.
„Lovat je pozvao nekoliko ljudi da nas sačekaju“, namrgođeno je
komentarisao Džejmi kada je primetio tovare. „Rođake, verujem.“ Slegnuo je
ramenima. „Bar će biti dovoljno prijateljski nastrojeni u početku.“
„Otkud znaš?“
Skliznuo je na zemlju i pružio ruku da mi pomogne.
„Mačeve su ostavili sa svojim prtljagom.“
Džejmi je pružio uzde konjušaru koji je iz štale izašao nama u susret,
brišući ruke o pantalone.
„Hm, šta sada?“, promrmljala sam Džejmiju u pola glasa. Nije bilo znaka
od upravnika imanja ni majordoma; ništa nalik živahnoj, autoritativnoj figuri
gđice Ficgibons koja nas je lepo dočekala u zamku Leoh, pre dve godine.
Nekoliko konjušara i štalskih momaka okolo nam je povremeno dobacivalo
poglede, ali je nastavilo sa svojim poslovima, kao i posluga koja je prolazila
dvorištem, vukući korpe sa vešom, gomile treseta i sve ostale kabaste stvari
koje zahteva život u kamenom zamku. Sa odobravanjem sam pogledala u
krupnog slugu koji se znojio pod teretom dve velike bakarne kante sa vodom.
Iako se mnogo toga moglo zameriti gostoprimstvu, zamak Bofor se bar može
pohvaliti da ima kadu.
Džejmi je stajao nasred dvorišta prekrštenih ruku, razgledajući mesto kao
potencijalni kupac nekretnina koji gaji mračne sumnje u pogledu drenaže
zemljišta.
„Sada čekamo, Sasenah“, rekao je. „Stražari će javiti da smo ovde. Ili će
neko sići do nas... ili neće.“
„Hm“, rekla sam. „Pa, nadam se da će to uskoro rešiti; gladna sam, a dobro
bi mi došlo i kupanje.“

707
 Aha, bi“, složio se Džejmi uz kratak osmeh dok me je zagledao. „Imaš čadi
na nosu, a i čičkovi su ti se zakačili u kosu. Ne, ostavi ih“, dodao je kada mi je
ruka uznemireno pošla prema glavi. „Lepo izgleda, bez obzira na sve.“
Ipak sam ih ostavila. Zatim sam se nagnula nad obližnji valov da se vidim i
malo sam popravim svoj izgled, koliko je to bilo moguće služeći se samo
hladnom vodom.
Bila je to na neki način delikatna situacija što se tiče starog Sajmona
Frejzera, pomislila sam naginjući se nad valov i pokušavajući da razaznam koje
su fleke u odrazu moje kože zapravo mrlje, a koje prave komadići sena na
površini vode.
Drugačije gledano, Džejmi je bio formalni emisar Stjuarta. Bez obzira na
to da li su Lovatova obećanja za pomoć bila iskrena ili samo prazne reči, svi su
izgledi bili da će se osećati obaveznim da lepo dočeka prinčevog predstavnika,
makar iz čiste kurtoazije.
U drugu ruku, pomenuti predstavnik je nezakoniti unuk koji, mada ga se
lord nije direktno odrekao, nije ni najdraži član porodice. A znala sam dovoljno
o hajlendskim zavadama da bi mi bilo jasno da zla krv te vrste retko slabi sa
protokom vremena.
Prešla sam mokrom rukom preko sklopljenih očiju i slepoočnica,
zaglađujuci neposlušne pramenove kose. Sve u svemu, nisam smatrala da će
nas lord Lovat ostaviti da stojimo u dvorištu. Možda će nas, ipak, ostaviti tu
dovoljno dugo da uvidimo neiskrenost njegovog prijema.
Posle toga – pa, ko zna? Najverovatnije će nas primiti ledi Franses, jedna
od Džejmijevih tetaka, udovica koja – po svemu što sam čula od Tulibardina –
vodi poslove domaćinstva za svog oca. Ili, ako on odabere da nas primi kao
diplomatske izaslanike a ne kao srodnike, pretpostavljala sam da bi se i lord
Lovat lično mogao pojaviti da nas primi, u pratnji svih mogućih sekretara,
čuvara i slugu.
Ta poslednja mogućnost je delovala najverovatnije ako se ima u vidu koliko
je ovo potrajalo; na kraju krajeva, ne biste zadržavali formalno obučenu svitu
da tako čeka – treba vremena da se skupi potrebno osoblje. Zamišljajući kako
se iznenadno pojavljuje doterani plemić, počela sam da se predomišljam u
pogledu čičkova u kosi, pa sam se opet nagnula nad valov.

708
 „
Prekinuo me je zvuk koraka iza korita. Zdepasti postariji čovek sa
raskopčanom košuljom i otkopčanim pantalonama je izašao u dvorište,
gurajući u stranu debeljuškastu kestenjastu kobilu oštrim laktom i
iznerviranim „Ajde!“ Uprkos poodmaklim godinama, leđa su mu bila prava kao
motka, a ramena široka gotovo koliko i Džejmijeva.
Zastajući kraj valova za konje, osvrnuo se po dvorištu kao da nekoga traži.
Pogled mu je prešao preko mene ne uočavajući me, a onda iznenada poleteo
nazad, očito zapanjen. Čovek je prišao i svađalački mi se uneo u lice, a
neobrijane sede čekinje su bile nakostrešene kao bodlje bodljikavog praseta.
„Ko si, do đavola, ti?“, hteo je da zna.
„Kler Frejzer, ovaj, hoću da kažem ledi od Broh Tuaraha“, kazala sam,
prekasno se prisećajući svoje titule. Povratila sam prisebnost i obrisala kapljicu
vode sa brade. „A ko si, do đavola, ti?“, insistirala sam.
Čvrsta ruka me je otpozadi uhvatila za lakat i strpljivi glas negde iznad
moje glave je rekao:
„To je, Sasenah, moj deda. Gospodaru, mogu li da vam predstavim svoju
suprugu?“

*****

„Ah?“, kazao je lord Lovat, ukazujući mi čast da me pogleda hladnim plavim

očima. „Čuo sam da si se oženio Engleskinjom.“ Njegov ton je jasno davao do
znanja da taj čin potvrđuje sve najgore pomisli o unuku koga nikad nije sreo.
Podigao je debelu prosedu obrvu u mom pravcu, a onda je probojni pogled
uputio Džejmiju.
„Nemaš više mozga od tvog oca, izgleda.“
Videla sam kako se Džejmijeve ruke malo trzaju, opirući se nagonu da se
skupe u pesnice.
„Ako ništa drugo, nisam morao da ženu uzimam na silu ili prevaru“, mirno
je napomenuo.
Njegov deda je zabrundao, neuznemiren tom uvredom. Učinilo mi se da
sam videla kako mu se usne krive u osmeh, ali nisam bila sigurna.
„Aha, a tom pogodbom si malo toga dobio“, napomenuo je. „Kad smo već
kod toga, ova je jeftinija od one Makenzijeve bludnice koja je ščepala Brajana.
Ako ti ova sasenah ženska nije donela ništa, bar izgleda kao da te malo košta.“
709
Zakošene plave oči, toliko slične Džejmijevim, prešle su preko moje isflekane
haljine, zapažajući rašiveni porub, oparani šav i kapljice blata po suknji.
Osećala sam kako fina vibracija prolazi Džejmijem, ali nisam bila sigurna
da li je to bes ili smeh.
„Hvala“, rekla sam uz prijateljski smešak plemiću. „A i ne jedem mnogo.
Mada bi mi dobro došlo kupanje. Samo voda – nemojte se truditi oko sapuna
ako je suviše skup.“ Ovog puta sam bila sigurna da su se usne zgrčile.
„Aha, vidim“, rekao je lord. „Poslaću služavku da vas odvede u sobu. I da
vam donese sapun. Mi ćemo vas sačekati u biblioteci pre večere... unuče“,
dodao je Džejmiju, pa se okrenuo na petama i nestao ispod lukova.
„Ko je to mi!“, upitala sam.
„Mlađi Sajmon, pretpostavljam“, odgovorio je Džejmi. „Lordov naslednik.
Neki zalutali rođak ili dva, možda. I neki od njegovih kmetova, rekao bih,
sudeći po konjima u dvorištu. Ako će Lovat da razmatra slanje vojske da se
pridruži Stjuartima, njegovi kmetovi i napoličari možda imaju da kažu koju reč
o tome.“

*****

„Da li si ikada videla crvića u guvnu usred jata pilića?“, promrmljao je dok smo
hodnikom išli iza sluge, sat kasnije. „To sam ja – ili mi, trebalo je da kažem. Sad
se drži uz mene.“
Razni srodnici klana Frejzer su se zaista okupili. Kada nam je pokazano da
uđemo u biblioteku zamka Bofor, zatekli smo više od dvadeset muškaraca kako
sede u prostoriji.
Džejmi je formalno predstavljen, pa je dao zvaničnu izjavu u ime Stjuarta,
prenoseći izraze poštovanja od princa Čarlsa i kralja Džejmsa lordu Lovatu i
obraćajući se za pomoć, na šta je starac odgovorio kratko, elokventno i ne
obavezujući se ni na šta. Pošto je zadovoljen protokol, tada sam ja izašla i bila
sam predstavljena, a opšta atmosfera je postala opuštenija.
Okružilo me je mnogo hajlendskih džentlmena koji su se smenjivali da mi
iskažu dobrodošlicu, dok je Džejmi ćaskao sa nekim po imenu Grejam, koji je
izgleda bio sestrić lorda Lovata. Kmetovi su me odmeravali sa dozom rezerve,
ali su bili prilično učtivi – sa jednim izuzetkom.
710
 „
Mladi Sajmon, građen zdepasto kao njegov otac ali gotovo pedeset godina
mlađi, prišao je i naklonio se nad mojom rukom. Kada se ispravio, odmerio me
je pogledom sa pažnjom koja se graničila sa prostaklukom.
„Džejmijeva žena, hm?“, upitao je. Imao je zakošene oči kao njegov otac i
kao Džejmi, ali su njegove bile smeđe i mutne kao močvara. „To valjda znači
da treba da vas oslovljavam sa ‘bratanice’, zar ne?“ Bio je približno Džejmijevih
godina, očigledno neku godinu mlađi od mene.
„Ha-ha“, uljudno sam rekla, dok se on kikotao svojoj dosetki. Pokušala sam
da povučem ruku, ali je on nije puštao. Umesto toga se raspoloženo osmehnuo,
još jednom me odmeravajući.
„Čuo sam za vas, znate“, kazao je. „Vi ste prilično slavni po Hajlendsu,
gospođo.“
„Oh, zaista? Baš lepo.“ Neprimetno sam povukla; kao odgovor, njegova
ruka se stegla oko moje u stisku koji je bio takoreći bolan.
Oh, da. Čuo sam da ste veoma popularni među ljudima pod komandom
vašeg muža“, rekao je smešeći se tako jako da su mu se oči skupile u
tamnosmeđe proreze. „Zovu vas neo-geimnidh meala, kako čujem. To znači
‘Gospa Medne Usne’“ preveo je, kada je video moj zaprepašćeni izraz zbog
nepoznatih gelskih reči.
„Ovaj, hvala...“ počela sam, ali nisam stigla dalje pre nego što se Džejmijeva
pesnica zabila u vilicu Sajmona Mlađeg i njegovog polustrica poslala da se
otkotrlja na okrugli sto i raspe poslastice i kašičice po uglačanim pločicama uz
užasan zveket.
Mladi Sajmon je bio obučen kao džentlmen, ah je imao instinkte čoveka
naviknutog na tuču. Digao se na kolena ruku stegnutih u pesnice, a tada se
sledio. Džejmi je stajao nad njim, sa šakama nemarno skupljenim, ali je njegova
mirnoća zastrašivala više od otvorene pretnje.
„Ne“, rekao je ravnomernim glasom, „ona ne zna mnogo gelskog. A pošto
si sada to dokazao na opšte zadovoljstvo, ljubazno ćeš se izviniti mojoj supruzi
pre nego što ti zube saspem u grlo.“ Mladi Sajmon je besno gledao u Džejmija,
a onda pogled skrenuo u svog oca koji je jedva vidljivo klimnuo, izgledajući kao
da je nestrpljiv zbog ovog ometanja. Kosa mlađeg Frejzera se oslobodila trake,
i visila mu je oko lica kao mahovina sa drveta. Oprezno je odmerio Džejmija,
ali uz primesu nečega što je izgledalo kao da i njega zabavlja, pomešanog sa
711
uvažavanjem. Prešao je nadlanicom preko usta, i dalje na kolenima, a onda mi
se ozbiljno naklonio.
„Molim za oproštaj, gđo Frejzer, i izvinjavam se za eventualnu uvredu.“
Nisam stigla da učinim ništa drugo sem da graciozno klimnem glavom kao
odgovor, pre nego što me je Džejmi izveo u hodnik. Gotovo smo stigli do vrata
na kraju hodnika pre nego što sam progovorila, osvrćući se da se uverim da nas
niko neće čuti.
„Šta, pobogu, znači neo-geimnidh mealat“, pitala sam, cimajući njegov
rukav da ga usporim.
On je oborio pogled, kao da su mu misli već negde odlutale.
„Ah? Oh, to znači medne usne, to je tačno. Manje ili više.“
„Ali?“
„Pri tome nije govorio o tvojim ustima, Sasenah“, suvo je rekao Džejmi.
„Što, pa to...“ Krenula sam da se okrećem prema salonu, ali mi je Džejmi
jače stegao ruku.
„Kokodakanje“, promrmljao mi je u uvo. „Ne brini, Sasenah. Samo me
iskušavaju. Biće to u redu.“
Mene je ostavio brizi ledi Franses, sestri mladog Sajmona, a on se vratio u
biblioteku, ramena ukočenih za bitku. Nadala sam se da neće udariti još nekog
rođaka; iako nisu svi Frejzeri bili tako krupni kao Makenziji, uvek su bili na
nekakvom oprezu koji nije obećavao ništa dobro onome ko bi pokušao nešto u
njihovoj neposrednoj blizini.
Ledi Franses je bila mlada, imala je oko dvadeset dve, i posmatrala me je
sa nekakvom užasnutom fascinacijom, kao da bih mogla skočiti na nju ako me
ne primiruje stalno čajem i slatkišima. Napinjala sam se da budem što prijatnija
i nimalo preteča, pa se posle nekog vremena ona opustila dovoljno da prizna
da nikada ranije nije srela neku Engleskinju. „Engleskinja“ je, koliko sam
shvatila, vrlo egzotična i opasna vrsta.
Pazila sam da ne pravim nagle pokrete i posle nekog vremena ona je bila
dovoljno komotna da me stidljivo upozna sa svojim sinom, robustnim
trogodišnjakom, koga je u stanju neprirodne čistoće održavala neprestano
oprezna sluškinja strogog lica.
Pričala sam Franses i njenoj mladoj sestri Aline o Dženi i njenoj porodici,
koje nisu nikada upoznale, kada se začuo nagli tresak i vrisak u hodniku.
712
 „
Skočila sam na noge i stigla do dnevne sobe na vreme da vidim zbijenu gomilu
tkanine kako se muči da stane na noge u kamenom hodniku. Teška vrata
biblioteke su bila otvorena i u njima je stajao zdepasti Sajmon Frejzer Stariji,
besan kao ris.
„Dobićeš još gore od toga, devojko moja, i neće ti biti ništa bolje“, rekao je.
Ton mu nije bio naročito preteći; to je bilo samo iznošenje činjeničnog stanja.
Zgužvana figura je podigla glavu i videla sam neko čudno, lepo koščato lice, a
tamne oči su bile razrogačene iznad crvene mrlje koja je postajala sve
upadljivija na jagodici. Ona me je videla, ali nije ničim dala do znanja da jeste,
samo se podigla na noge i odjurila bez reči. Bila je veoma visoka i izuzetno
mršava i kretala se sa nekom čudnom, pomalo trapavom gracioznošću ždrala,
a njena senka ju je pratila po kamenju.
Stajala sam zureći u Starog Sajmona, čija se silueta ocrtavala prema vatri iz
biblioteke iza njega. Osetio je moj pogled i okrenuo glavu da me pogleda. Stare
plave oči su se zaustavile na meni, hladne kao safiri.
„Dobro veče, draga moja“, rekao je i zatvorio vrata.
Stajala sam piljeći u tamna drvena vrata.
„Šta li je to bilo?“, upitala sam Franses koja je došla za mnom.
„Ništa“, rekla je, nervozno oblizujući usne. „Pođi ovamo, rođako.“ Pustila
sam je da me odvuče, ali sam bila rešena da Džejmija kasnije pitam šta se to
dogodilo u biblioteci.

*****

Stigli smo do spavaće sobe i Džejmi je elegantno tapšanjem po glavi otpustio

našeg malog vodiča.
Skljokala sam se na krevet, bespomoćno zagledajući okolo.
„A šta ćemo sad da radimo?“, upitala sam. Večera je prošla bez mnogo toga
vrednog pomena, ah sam povremeno osećala težinu Lovatovog pogleda na
sebi.
Džejmi je slegnuo ramenima, skidajući košulju preko glave.
„Proklet bio ako znam, Sasenah“, rekao je. „Pitali su me kakvo je stanje u
hajlendskoj vojsci, koliko su dobre trupe, šta znam o planovima Njegove
visosti. Rekao sam im. A onda su ponovo pitali sve to isto. Moj deda je sklon
da veruje da mu niko neće odgovoriti iskreno“, kiselo je dodao.
713
 „On misli da svi moraju biti pokvareni kao on, sa desetinom različitih
motiva – po jednim za svaku priliku.“
Odmahnuo je glavom i bacio košulju na krevet pored mene.
„Ne može da zna da li lažem o stanju u hajlendskoj vojsci ili ne. Jer da ja
želim da se on pridruži Stjuartima, onda bih mogao reći da je situacija bolja
nego što jeste, a ako mi lično nije stalo šta će on uraditi, onda bih mu mogao
govoriti istinu. A on ne namerava da se obaveže ovako ili onako dok ne bude
siguran da zna kakav je moj stav.“
„A kako on to misli da sazna da li govoriš istinu?“, skeptično sam upitala.
„On ima vidovnjaka“, nemarno je odgovorio, kao da je to nešto
najuobičajenije u svakom hajlendskom zamku. Koliko je meni bilo poznato,
možda i jeste.
„Stvarno?“ Sela sam na krevet, zaintrigirana. „Da li je to ona čudna žena
koju je izbacio u hodnik?“
„Aha. Zove se Majsri, i vidovita je od rođenja. Ali nije ništa mogla da mu
kaže – ili nije htela“, dodao je. „Bilo je očigledno da ona zna nešto, ali nije radila
ništa sem što je odmahivala glavom i govorila da ne vidi. Tada je moj deda
izgubio strpljenje i ošamario je.“ „Bahati starkelja!“, rekla sam, ozlojeđena.
„Pa on baš nije oličenje otmenosti“, složio se Džejmi.
Nasuo je vodu u lavor i počeo da pljuska lice. Podigao je glavu, iznenađen
mojim uzdahom, a voda mu se slivala sa lica. „Ha?“
„Tvoj stomak...“, rekla sam, pokazujući. Koža između grudne kosti i kilta
bila je pegava od sveže masnice koja se širila kao veliki ružni cvet po bledoj
koži.
Džejmi je kratko pogledao i nehajno rekao, „Oh, to“, i nastavio da se umiva.
„Da, to“, rekla sam prilazeći da bolje pogledam. „Šta se desilo?“
„Ništa važno“, rekao je glasom koji je prigušivao peškir. „Malo ishitreno
sam nešto rekao danas pa je deda dao Sajmonu Mlađem u zadatak da me nauči
poštovanju.“
Pa je organizovao da te dvojica manje važnih Frejzera drže dok te udara u
stomak?“, rekla sam, osećajući malo mučnine.
Bacajući peškir u stranu, Džejmi je dohvatio noćnu košulju.

714
 „
„Vrlo laskavo što smatraš da su dvojica trebala da me drže“, rekao je, cereći
se kada mu je glava izletela iz otvora. „Zapravo, bila su trojica – jedan iza leđa,
koji me davio.“
„Džejmi!“
Nasmejao se, snuždeno odmahujući glavom dok je jorgan povlačio nazad
na krevet.
„Ne znam šta je to sa tobom, Sasenah, što me uvek tera da se pravim važan
zbog tebe. Očekujem da ću jednog od ovih dana napraviti da me ubiju dok
budem pokušavao da te impresioniram.“ Uzdahnuo je, pažljivo poravnavajući
vunenu košulju preko stomaka. „To je samo gluma, Sasenah, i ne treba da
brineš.“
„Gluma! Pobogu, Džejmi!“
„Zar nisi videla kada se nepoznati pas pridruži čoporu, Sasenah? Ostali ga
njuškaju, grickaju za noge i reže da vide hoće li ustuknuti i zarežati na njih. A
ponekad dođe i do grizenja, a nekad ne, ah na kraju svaki pas u čoporu zna
svoje mesto, i ko je vođa. Stari Sajmon hoće da bude siguran da znam ko
predvodi ovaj čopor, i to je sve.“
„Oh? I znaš li?“ Legla sam, čekajući da on dođe u krevet. On je dohvatio
sveću i iscerio mi se, a treperavo svetlo je uhvatilo plavičasti sjaj u njegovim
očima.
„Vuf“, rekao je i dunuo da ugasi sveću.

*****

Džejmija sam veoma retko viđala naredne dve nedelje, izuzev noću. Tokom
dana je stalno bio sa svojim dedom, loveći ili jašući – jer je Lovat bio bodar
čovek uprkos svojim godinama – ili pijući u radnoj sobi, dok je Stari Lisac
polako izvlačio svoje zaključke i pravio planove.
Ja sam većinu vremena provodila sa Franses i ostalim ženama. Iz senke
svog strašnog starog oca, Franses je stekla dovoljno hrabrosti da kaže
sopstveno mišljenje i pokazala se kao inteligentno i zanimljivo društvo. Ona je
bila zadužena za upravljanje zamkom i osobljem, ali kada bi se njen otac
pojavio na sceni, ona bi postajala beznačajna, retko bi dizala pogled ili govorila
jače nego šapatom. Nisam bila sigurna da joj zameram.

715
 Dve nedelje po našem dolasku, Džejmi je došao da me odvede iz salona
gde sam sedela sa Franses i Alin, govoreći da lord Lovat hoće da me vidi.
Stari Sajmon je nehajno mahnuo rukom prema bokalima poredanim na
stolu pored zida, a onda je seo u široku fotelju od rezbarene orahovine, sa
ulubljenom postavom dobro istrošenog plavog pliša. Fotelja je odgovarala
njegovom niskoj, zdepastoj figuri kao da je pravljena oko njega; pitala sam se
da li je zaista napravljena po narudžbini ili je od dugog korišćenja on zadobio
oblik fotelje.
Ćutke sam sela u ugao sa svojom čašom portoa i nastavila sam da ćutim
dok je Sajmon još jednom ispitivao Džejmija o situaciji i perspektivama Čarlsa
Stjuarta.
Po dvadeseti put te nedelje, Džejmi je strpljivo ponavljao broj raspoloživih
vojnika, komandnu strukturu – ako je takvo nešto uopšte postojalo –
naoružanje na raspolaganju i njegovo stanje – uglavnom loše – perspektive da
se Čarlsu pridruži lord Luis Gordon ili Farkuharsoni, šta je Glengari rekao posle
Prestonpansa, šta Kameron zna ili je zaključio iz kretanja engleskih trupa,
zašto je Čarls rešio da maršira na jug, i tako dalje i tako dalje. Uhvatila sam sebe
kako klimam glavom nad čašom u ruci pa sam se trgla da se razbudim, baš na
vreme da izbegnem da mi se tečnost boje rubina prospe na suknju.
„... i lord Džordž Marej i Kilmanrok misle da je najbolji savet Njegovoj
visosti da se povuče u
Hajlends preko zime“, zaključio je Džejmi, zevajući. Zgrčen u stolici uskog
naslona koja mu je data, on je ustao i protegao se, a njegova senka je treperila
po svetlim draperijama koje su prekrivale kamene zidove.
„A šta ti lično misliš?“ Oči starog Sajmona su svetlucale ispod napola
spuštenih kapaka dok je sedeo zavaljen u fotelju. Vatra se dobro razgorela na
ognjištu; Frenses je zagrnula vatru u glavnoj sali prekrivajući je tresetom, ali je
ova naložena ponovo po Lovatovom naređenju, i to od drveta, ne od treseta.
Miris borove smole iz drveta koje je gorelo bio je oštar, pomešan sa još jačim
mirisom dima.
Svetlo je bacalo Džejmijevu senku visoko na zid dok se nespokojno
okretao, ne želeći da opet sedne. Bilo je skučeno i tamno u maloj radnoj sobi,
pošto su zavese bile navučene zbog noći – mnogo drugačije od otvorenog,
sunčanog crkvenog dvorišta u kome je Kolam postavio isto pitanje.
716
 „
A i situacija se sada izmenila; ne više miljenik koga su poglavice poštovale,
Čarls je sada slao izaslanike vođama, mrgodno ih pozivajući da poštuju svoje
obaveze. Mada je oblik problema ostao isti – taman, amorfni oblik, koji je
poput senke visio nad nama.
„Rekao sam ti šta mislim – deset puta ili još više.“ Iznenada je rekao Džejmi.
Nestrpljivo je mrdao ramenima, kao da mu je sako pretesan.
„Oh, da. Rekao si mi. Ali ovog puta mislim da bismo mogli da čujemo
istinu.“ Starac se još udobnije namestio u fotelji i prekrstio ruke preko stomaka.
„Hoćeš li, onda?“ Džejmi-se kratko nasmejao, pa se okrenuo licem ka dedi.
Leđima se oslonio na sto, a ruke stavio iza leđa. Uprkos razlikama u položaju
koji su zauzela njih dvojica, napetost među njima je stvarala nekakvu
nedokučivu sličnost. Jedan visok a drugi nizak, ali obojica snažni, tvrdoglavi i
rešeni da pobede u ovom sukobu.
„Zar nisam iz tvog klana? I tvoj zapovednik? Zahtevam tvoju lojalnost, zar ne?
Znači, u tome je poenta. Kolam je, toliko naviknut na fizičku slabost,
poznavao tajnu kako da slabost drugoga okrene sebi u korist. Sajmon Frejzer,
snažan i bodar čak i u starosti, bio je naviknut da istera po svom mnogo
direktnijim sredstvima. Videla sam po kiselom smešku na Džejmijevom licu da
i on poredi Kolamovu molbu sa zahtevom svog dede.
„Možeš li? Ne sećam se da sam ti položio zakletvu.“
Nekoliko dugačkih i krutih dlaka izbijalo je iz Sajmonovih obrva, kako to
biva kod starih ljudi. One su treperile na svetlosti vatre, mada nisam mogla da
ocenim da li zato što je ozlojeđen ili ga ovo zabavlja.
„Zakletva, je li tako? A zar nemaš krv Frejzera u svojim venama?“
Džejmijeve usne su se šeretski iskrivile dok je odgovarao. „Kažu da je
pametno ono dete koje poznaje svog oca, zar ne? Moja majka je bila Makenzi,
toliko znam.“
Sajmonovo lice je potamnelo od krvi, a obrve su mu se skupile. Zatim je
otvorio usta i prasnuo je u smeh. Smejao se sve dok nije bio prinuđen da se
izdigne u fotelji i nagne napred, krkljajući i daveći se. Konačno je, lupajući
veselo po rukohvatu fotelje, drugu ruku stavio u usta i izvukao veštačke zube.
„Dože“, krkljao je nerazumljivo, boreći se za dah i šišteći. Lica oblivenog
suzama i pljuvačkom, slepo je pipao da nađe stočić pored fotelje, pa je zube

717
spustio na tacnu. Kvrgavi prsti su stegli lanenu salvetu i on ju prineo licu, i dalje
ispuštajući davljeničko groktanje od smeha dok je brisao lice.
„Kviste, momče“, konačno je rekao, gadno šuškajući. „Dotuvi mi viski.“
Podignutih obrva, Džejmi je uzeo staklenu flašu sa stola iza sebe i dodao je
svom dedi, koji je sklonio zatvarač i otpio znatnu količinu njene sadržine ne
trudeći se oko formalnosti da tečnost sipa u čašu.
„Misliš da nisi Frejzer?“, rekao je spuštajući bocu i burno izdišući. „Ha!“
Ponovo se zavalio, a stomak mu s brzo dizao i spuštao dok se borio za dah.
Dugim, mršavim prstom pokazao je na Džejmija.
Tvoj otac je tajao bat tu gde ti tojiš, momče, i reko mi bat isto što i ti, onog
dana kada je zamak Bofor napustio zauvek.“ Starac se sada smirivao; nakašljao
se nekoliko puta i opet obrisao lice.
„Da li znaš da sam pokušao da zaustavim brak tvojih roditelja tvrdeći da
dete Elen Makenzi nije Brajanovo?“
„Aha, znam.“ Džejmi se opet oslonio na sto, kroz skupljene oči zagledajući
svog dedu.
Lord Lovat je frknuo. „Netu da kažem da smo uvek bili u dobvim odnosima,
ali znam ja svoje sinove, i svoje unuke“, zajedljivo je dodao. „Neka me đavo
odnese ako bi iko od njih mogao biti rogonja, išta više od mene.“
Džejmi se nije ni pomakao, ali ja nisam mogla da se obuzdam da ne
skrenem pogled sa starca. Zatekla sam se kako zurim u odbačene zube, flekava
bukovina je vlažno svetlucala među mrvama od kolača. Na sreću, lord Lovat
nije primetio moj mali pokret.
Nastavio je, ponovo ozbiljan. „Eh, sad. Dugal Makenzi od Leoha se izjasnio
za Čarlsa. Da li njega zoveš svojim zapovednikom? Da li to pokušavaš da mi
kažeš – da si njemu položio zakletvu?“
„Ne. Nisam se zakleo nikome.“
„Čak ni Čarlsu?“ Starac je bio brz, bacio se na ovo kao mačka na miša.
Gotovo da sam mogla da vidim kako mu se rep trza dok je posmatrao Džejmija,
kosih očiju duboko usađenih i svetlucavih ispod tanušnih kapaka.
Džejmijev pogled je bio fiksiran na skakutave plamenove, a njegova senka
nepokretna na zidu iza njega.
„Nije to ni tražio od mene.“ To je bilo tačno. Čarls nije imao potrebe da od
Džejmija traži zaklinjanje – pošto je to postalo izlišno upisivanjem Džejmijevog
718
 „
imena na Ugovor o udruživanju. Ipak, znala sam da je činjenica da zapravo nije
svoju reč dao Čarlsu bila od značaja za Džejmija. Ako mora da izda čoveka,
neka onda ne bude da je izdao priznatog vođu. Pomisao da ceo svet misli da je
takva zakletva položena bila je mnogo manje važna.
Sajmon je opet zabrundao. Bez veštačkih zuba, nos i brada su mu bili bliži,
čudno skraćujući donju polovinu lica.
„Onda te ništa ne spvečava da se zakuneš meni, kao vođi tvog klana“, tiho
je rekao. Rep koji se trza sada je bio manje vidljiv, ali još uvek prisutan. Gotovo
da sam mogla da mu čujem misli u glavi, kako lebde okolo na nečujnim
nogama. Ako bi se Džejmi zakleo na vernost njemu a ne Čarlsu, Lovatova moć
bi porasla. Kao i bogatstvo, od dela prihoda Lalibroha koji bi mogao da traži
kao udeo poglavice. Perspektiva da postane vojvoda se malo približila,
svetlucajući kroz izmaglicu.
„Ništa sem moje sopstvene volje“, prijatno se složio Džejmi. „Ali to mu
dođe kao mala prepreka, zar ne?“ Oči su mu se zborale u uglovima kada ih je
još više skupio.
„Mmfm.“ Lovatove oči su bile gotovo sklopljene i polako je klatio glavu sa
jedne strane na drugu. „Oh, da, momče, ti si sin svog oca. Tvrdoglav kao
sivonja, i skovo isto toliko glup. Tvebalo je da znam da se Brajanu neće voditi
ništa sem budala od one razvratnice.“
Džejmi je pružio ruku i sa tanjira dohvatio bukove zube. „Bolje ih stavi
nazad, napasti matora“, grubo je rekao. „Ne razumem ni reč od toga što pričaš.“
Usne njegovog dede su se raširile u neveseli osmeh koji je pokazao požuteli
patrljak jedinog polomljenog zuba u donjoj vilici.
„Ne?“, rekao je. „Da li ćef razumeti pogodbu?“ Kratko je pogledao u mene,
ali nije video ništa više od još jednog žetona koji se može uključiti u igru. „Tvoja
zakletva za čast tvoje žene, šta kažeš?“
Džejmi se naglas nasmejao, i dalje držeći zube u jednoj ruci.

719
 Oh, je li tako? Da ne misliš da je prisiliš pred mojim očima, je li, deda?“
Prezrivo se zavalio, ruke položene na sto. „Samo napred, a kad završi s tobom,
poslaću tetku Franses da počisti komadiće.“
Njegov deda ga je mirno odmerio. „Ne ja, momče.“ Jedna strana bezubih
usta se podigla u krivi osmeh dok je okretao glavu da me pogleda. „Mada sam
zadovoljstvo uzimao i od gorih.“ Hladna zloba u njegovim očima naterala me
je da poželim da navučem ogrtač preko grudi radi zaštite. Na nesreću, nisam
ga nosila.
„Koliko je muškaraca ovde u Boforu, Džejmi? Koliko je takvih koji bi rado
tvoju fafenah žensku iskoristili za jedinu stvar za koju valja? Ne možeš da je
paziš i danju i noću.“
Džejmi se polako ispravio, a ogromna senka je odražavala njegove pokrete
na zidu. Zurio je naniže u svog dedu bez ikakvog izraza na licu.
„Oh, mislim da ne moraš da brineš, deda“, tiho je rekao. „Jer je moja
supruga retka žena.
Pametna, razumeš. Bela Dama, kao dama Aliset.“
Nikada nisam čula za damu Aliset, ali lord Lovat očigledno jeste; glava mu
se trgla da bi se zapiljio u mene, a oči su mu se unezvereno iskolačile. Vilica
mu se obesila, ali pre nego što je stigao da progovori, Džejmi je nastavio, pri
čemu je zlobni ton bio jasno prepoznatljiv u pozadini uglađenog govora.
„Muškarcu koji je uzme u bezbožni zagrljaj intimni delovi tela će se
sparušiti kao promrzla jabuka“, rekao je naslađujući se, „a duša će mu doveka
goreti u paklu.“ Ogolio je zube prema svom dedi i privukao ruku. „Kao ovo.“
Bukovina je bučno pala usred vatre i istog časa je zacvrčala.

720
 41

Kletva vidovite žene

ećina Škota iz nizine je prešla u prezbiterijanizam dva stoleća ranije.

Neki hajlendski klanovi su im se pridružili, ali su ostali, poput
Frejzera i Makenzija, zadržali katoličku veru. Naročito Frejzeri, sa
svojim snažnim rodbinskim vezama sa Francuskom. U zamku Bofor
je postojala mala kapela da služi za pobožne potrebe erlu i njegovoj porodici,
ali je manastir Boli, čak i onako ruiniran, ostao mesto za sahranjivanje Lovata,
a pod svetilišta bez krova bio je gusto popločan nadgrobnim pločama onih koji
su ležali pod njima.
Bilo je to mirno mesto pa sam ponekad šetala tamo uprkos hladnom,
vetrovitom vremenu. Nisam imala predstavu da li je stari Sajmon ozbiljno
mislio kada mi je pretio, ili je Džejmijevo poređenje sa damom Aliset – za koju
se ispostavilo da je legendarna „bela žena“ ili isceliteljka, škotski ekvivalent La
Dame Blanche – bilo dovoljno da spreči tu pretnju. Mada sam smatrala da mi
se niko neće ni obratiti među grobovima umrlih Frejzera.
Jednog popodneva nekoliko dana nakon scene u radnoj sobi, prošla sam
kroz otvor u porušenom zidu manastira i utvrdila da ga, za promenu, neću
imati samo za sebe. Tamo je bila visoka žena koju sam videla pred Lovatovom
radnom sobom, oslonjena na jedan nadgrobni spomenik od crvenog kamena,
ruku skupljenih zbog hladnoće, dugih nogu ispruženih nalik rodi.
Spremala sam se da skrenem, ali me je ona spazila i pokazala mi da joj se
pridružim.
„Vi mora da ste ledi Broh Tuarah?“, rekla je, mada u njenom mekom
hajlendskom glasu nije bilo ni traga od pitanja.
„Jesam. A vi ste... Majsri?“
Smešak joj je ozario lice. Imala je vrlo intrigirajuće lice, pomalo asimetrično
kao na Modiljanijevoj slici, i dugu crnu kosu koja joj je slobodno padala oko
ramena prošarana sedim, mada je očigledno bila mlada. Vidovnjakinja, hm?
pomislila sam da baš tako izgleda.
721
 „Da, ja sam vidovita“, rekla je, a smešak se malo proširio po njenim
iskrivljenim usnama.
„A i čitate misli, zar ne?“, upitala sam.
Nasmejala se, a taj zvuk je nestao na vetru koji je ječao kroz porušene
zidove.
„Ne, ledi. Ali čitam lica i...“ moje je otvorena knjiga. Znam“, rekla sam
rezignirano.
Stajale smo jedna kraj druge neko vreme i posmatrale sićušne kapi
susnežice kako naleću na peščar i gustu smeđu travu u koju je zaraslo crkveno
dvorište.
„Priča se da ste vi Bela Dama“, iznenada je napomenula Majsri. Osećala
sam kako me intenzivno posmatra, ali bez nervoze koja obično prati takvo
posmatranje.
„Priča se“, složila sam se.
„Ah.“ Nije progovorila ponovo, samo je zurila u svoja stopala, duga i
elegantna, obuvena u vunene čarape i kožne sandale. Moji nožni prsti su, iako
bolje zaštićeni, počeli da zebu, pa sam pomislila da njeni mora da su sasvim
promrzli ako je ovde već neko vreme.
„Šta radite ovde gore?“, upitala sam. Manastir je bio predivno, mirno mesto
po lepom vremenu, ali ne baš pogodno utočište po hladnoj zimskoj susnežici.
Došla sam ovde da razmišljam“, kazala je. Uputila mi je mali osmeh, ali je
očito bila preokupirana. O čemu god da je razmišljala, misli joj nisu bile
isključivo prijatne.
„O čemu da razmišljate?“, zapitala sam, dižući se da sednem na grob do
nje. Istrošena figura viteza je ležala na poklopcu, sa mačem položenim preko
grudi tako da je balčak pravio krst iznad srca.
„Hoću da znam zašto!“, prasnula je. Njeno mršavo lice je iznenada oživelo
od ozlojeđenosti.
„Šta zašto?“
„Zašto! Zašto mogu da vidim šta će se desiti kada ne postoji ni jedna jedina
stvar koju mogu da učinim da bih to izmenila ili sprečila? Kakva je vajda od
takvog dara? To i nije dar, ako ćemo pravo – to je prokletstvo, mada ničim
nisam zaslužila da budem tako prokleta!“

722
 Okrenula se i besno gledala u Tomasa Frejzera, uzvišenog pod kacigom,
koji je spojenim rukama držao balčak mača.
„Aha, a možda je to tvoje prokletstvo, napasti matora! I ostatka tvoje
proklete porodice. Da li ste ikada razmišljali o tome?“, iznenada je upitala,
okrećući se ka meni. Obrve su joj napravile visoke lukove iznad smeđih očiju
koje su iskrile besnom inteligencijom.
„Da li ste ikada pomislili da možda nije vaša sopstvena sudbina razlog da
budete to što jeste? Da vidovitost ili moć imate samo zato što su potrebni
nekom drugom i to nema nikakve veze sa vama – osim što ste vi ona koja je
ima, i morate da patite zbog toga. Jeste li?“
„Ne znam“, rekla sam polako. „Ili da, kad već pitate, jesam se pitala. Zašto
ja? Pitate se to sve vreme, naravno. Ali nikada nisam našla zadovoljavajući
odgovor. Mislite da možda vidovitost imate jer je to prokletstvo Frejzera – da
unapred znaju kada će umreti? To je paklena ideja.“
„Paklena je tačan izraz“, složila se sa gorčinom. Nagnula se nazad na
sarkofag od crvenog kamena, zureći u susnežicu koja je prskala preko
porušenog zida. „Šta mislite?“, iznenada je upitala. „Da mu kažem?“ Bila sam
zapanjena.
„Kome? Lordu Lovatu?“
„Da, lordu. On me pita šta vidim i bije me kad mu kažem da nema ništa
da se vidi. On zna, razumete; vidi na mom licu kada mi se javila slika. Ali to je
jedina moć koju ja imam; moć da ne kažem.“ Dugi beli prsti su se izmigoljili
iz njenog ogrtača i nervozno su se poigravali natopljenom tkaninom.
„Uvek postoji šansa za to, zar ne?“, rekla je. Glava joj je bila toliko savijena
da je kapuljača ogrtača skrivala lice od mog pogleda. „Postoji šansa da će
napraviti neku razliku ako to kažem. I jeste, tu i tamo, razumete. Lahlanu
Gibonsu sam rekla kada sam videla njegovog zeta umotanog u morsku travu
kako mu se jegulje vrpolje ispod košulje. Lahlan je poslušao; smesta je otišao i
probušio čamac svog zeta.“ Nasmejala se, prisećajući se toga. „Bože, kakva je
gungula usledila! Ali kada je velika oluja naišla sledeće nedelje tri čoveka su se
udavila, a Lahlanov zet je bio bezbedan kod kuće, još je krpio svoj čamac. I
kada sam ga videla sledeći put, košulja na njemu je bila suva, a morska trava
mu je nestala iz kose.“
„Znači da se to može desiti“, tiho sam rekla. „Ponekad.“
723
 „Ponekad“, kazala je klimajući glavom, i dalje zureći u zemlju. Ledi Sara
Frejzer joj je ležala kod nogu, a nadgrobni spomenik je na sebi imao lobanju
iznad ukrštenih kostiju. Hodie mihi cras tibi, govorio je natpis. Sic transit gloria
mundi. Moj red je danas, tvoj sutra. I tako prolazi slava ovoga sveta.
„Ponekad ne. Kada vidim čoveka umotanog u čaršav, sledi bolest – i tu se
ništa ne može preduzeti.“
„Možda“, rekla sam. Pogledala sam u svoje ruke, raširene na obližnjem
kamenu. Bez medicine, bez instrumenata, bez znanja – da, tada je bolest
fatalna i ne može se ništa preduzeti. Ali ako postoji iscelitelj u blizini i nešto
čime se može lečiti... da li je moguće da Majsri vidi senku nadolazeće bolesti,
kao stvaran – mada obično nevidljiv – simptom, slično groznici ili osipu? I da
je samo nedostatak medicinskih pogodnosti navodi da takve simptome
protumači kao smrtnu presudu? Nikada neću saznati.
„Nikada to nećemo saznati“, rekla sam, okrećući se njoj. „Ne možemo da
kažemo. Mi znamo stvari koje drugi ljudi ne znaju, a ne možemo da kažemo ni
kako ni zašto. Ali mi to imamo – i u pravu si, to je prokletstvo. Ali ako imaš
znanje, i ono može da spreči zlo... misliš li da može izazvati zlo?“
Odmahnula je glavom.
„Ne mogu da odgovorim. Ako bi znala da ćeš uskoro umreti, postoji li nešto
što bi učinila? I da li bi to bile samo dobre stvari, ili bi iskoristila poslednju
priliku da naudiš svojim neprijateljima – načiniš zlo do koga inače ne bi došlo?“
„Prokleta bila ako znam.“ Ćutale smo neko vreme posmatrajući kako se
susnežica pretvara u sneg i kako se pahuljice nošene vetrom kovitlaju kroz
oštećeni ukras manastirskog zida.
„Ponekad, na neki način znam da tamo postoji nešto“, iznenada je rekla
Majsri, „ali ne mogu to da isteram iz glave, da ne gledam. Tako je bilo sa
lordom; znala sam da ima nečega, ali sam uspela da to ne vidim. A onda mi je
on naredio da pogledam i kažem čarobne reči da bi vizija postala jasna. I videla
sam.“ Kapuljača njenog ogrtača joj je skliznula kada je nagnula glavu, dižući
pogled ka zidu manastira koji se uzdizao iznad nas, oker i beo i crven, sa
malterom koji se krunio između kamenja. Crna kosa prošarana sedim joj se
rasula po leđima, slobodna na vetru.

724
 „On je stajao tamo ispred vatre, ali je bio dan i jasno se moglo videti. Neki
čovek je stajao pored njega, nepomičan kao drvo, lica pokrivenog crnilom. A
preko lordovog lica je pala senka sekire.“
Govorila je to uzdržano kao da samo iznosi činjenice, ali mi je i pored toga
prošla jeza duž kičme. Konačno je uzdahnula i okrenula se meni.
„Pa, onda ću mu reći i pustiti ga da učini šta god hoće. Da mu presudim ili
da ga spasem, to ja ne mogu. Izbor je njegov – i neka mu je gospod bog na
pomoći.“
Okrenula se da pođe, pa sam skliznula sa grobnice pravo na nadgrobnu
ploču ledi Sare.
„Majsri“, rekla sam. Okrenula se da me pogleda, među grobovima su joj oči
bile crne kao senke.
„Da?“
„Šta vidiš, Majsri?“, upitala sam i stajala čekajući, okrenuta njoj i sa rukama
kraj bokova.
Ona je intenzivno piljila u mene, iznad i ispod, iza i ispred. Konačno se
slabo nasmešila, klimajući glavom.
„Ne vidim ništa sem vas, gospo“, tiho je rekla. „Tu ste samo vi.“
Okrenula se i nestala stazom između drveća, ostavljajući me među
pahuljama nošenim snegom.
Da mu presudim ili da ga spasem. To ne mogu. Jer nemam moći izvan tog
znanja, nemam sposobnost da ostale povinujem svojoj volji, nemam načina da
sprečim ono što oni hoće. Tu sam samo ja.
Otresla sam sneg sa svog ogrtača i krenula za Majsri duž staze, deleći sa
njom gorko znanje da postojim samo ja. A ja nisam dovoljna.

*****

Maniri starog Sajmona bili su uglavnom uobičajeni tokom naredne dve ili tri
nedelje, ali sam smatrala da je Majsri ostala pri svojoj nameri da mu ispriča
svoje vizije. Iako je izgledao kao da samo što nije pozvao kmetove i napoličare
na marš, iznenada je odustao, govoreći da nema razloga za žurbu, na kraju
krajeva. Ovakvo kolebanje je razbesnelo mladog Sajmona koji je nestrpljivo
iščekivao da ode u rat i ovenča se slavom.
725
 To nije ništa hitno“, kazao je Stari Sajmon, po deseti put. Podigao je jedan
ovseni kolač, onjušio ga, pa opet spustio. „Možda bismo najbolje učinili da
sačekamo prolećnu setvu, na kraju krajeva.“
„Oni bi mogli stići u London pre proleća!“ Mladi Sajmon je besno gledao
preko trpezarijskog stola dok je njegov otac dohvatao puter. „Ako nećeš ti sam
da ideš, onda pusti mene da odvedem ljude da se pridruže Njegovoj visosti!“
Lord Lovat je zabrundao. „Nestrpljiv si kao đavo“, rekao je, „ali nemaš ni
polovinu njegovog razuma. Zar nikada nećeš naučiti da sačekaš?“
„Vreme za čekanje je odavno prošlo!“, prasnuo je Sajmon. „Kameroni,
Makdonaldi, Makgilivreji – svi su tamo od početka. Zar ćemo mi da
odmarširamo pred sam kraj i nađemo se u položaju prosjaka, iza Klanranalda i
Glengarija? Mrka kapa da ćeš tada dobiti vojvodstvo!“
Lovat je imao Džejmijeva široka, ekspresivna usta; čak i u starosti, zadržala
su humor i senzualnost. Nijedno se nije videlo sada. Usne je čvrsto stegao,
posmatrajući svog naslednika bez entuzijazma.
„Ko se ženi na brzinu, kajaće se natenane“, rekao je. „A to još više važi kad
biraš gazdu nego ženu. Žene se možeš otarasiti.“
Mladi Sajmon je prezrivo frknuo i potražio pomoć od Džejmija. Tokom
protekla dva meseca njegovo početno sumnjičavo neprijateljstvo je izbledelo u
nevoljni respekt prema vanbračnom rođaku i njegovoj očiglednoj stručnosti za
ratne veštine.
„Džejmi kaže...“, počeo je.
„Znam ja dobro šta on kaže“, upao je stari Sajmon. „Ponavljao je to
dovoljno često. Ja ću doneti odluku u trenutku kad procenim da treba. Ali ne
zaboravi, momče – kad dođe do toga da se treba opredeliti u ratu, malo se može
izgubiti čekanjem.“
„Čekanjem da vidiš ko pobeđuje“, promrmljao je Džejmi, studiozno brišući
svoj tanjir parčetom hleba. Starac je oštro podigao pogled, ali je evidentno rešio
da ignoriše taj komentar.
„Dao si svoju reč Stjuartima“, tvrdoglavo je nastavljao mladi Sajmon, ne
obraćajući pažnju na očevu uvređenost. „Sigurno ne misliš da je prekršiš? Šta
će ljudi reći o tvom ponosu?“

726
 „Isto ono što su rekli i 1715. godine“, mirno je odgovorio njegov otac.
„Većina onih koji su tada ‘rekli te stvari’ su mrtvi, bankrot ili sirotinja po
Francuskoj. A ja sam i dalje ovde.“
„Ali...“ Mladi Sajmon je bio crven u licu – uobičajeni rezultat ovakve
rasprave sa njegovim ocem.
„To će biti dovoljno“, oštro je prekinuo stari erl. Odmahnuo je glavom
besno gledajući u sina, usana stegnutih od neodobravanja. „Hriste. Ponekad
bih mogao da poželim da taj Brajan nije umro. On je možda takođe bio budala,
ali je bar znao kada da začepi gubicu.“
I mladi Sajmon i Džejmi su se zajapurili od besa, ali su se oprezno zgledali,
pa su pažnju okrenuli hrani.
„A šta ti gledaš?“, zarežao je lord Lovat, uhvativši me kako ga gledam kada
se okrenuo od svog sina.
„Vas“, otvoreno sam odgovorila. „Uopšte ne izgledate dobro.“ I nije, čak i
za čoveka u sedamdesetim godinama. Ne viši od srednje visine, poguren i
raširen od starosti, obično je bio miran i naizgled izdržljiv, ostavljao je utisak
da su njegove bačvaste grudi i zaobljeni trbuh čvrsti i zdravi pod odećom. U
poslednje vreme je izgledao malo klonulo, istina, kao da se malo skupio pod
kožom. Zborani podočnjaci su mu potamneli, a koža mu je dobila bolesno
bledilo.
„Mfm“, zabrundao je. „A što ne bih? Ne uspevam da se odmorim kad
spavam, ni da uživam kada sam budan. Nije ni čudo ako ne izgledam kao
mladoženja.“
„Oh, ali izgledaš, oče“, zlobno je rekao mladi Sajmon, uvidevši priliku da
malo uzvrati. „Kao mladoženja na kraju medenog meseca, kada su svi sokovi
iscedeni iz njega.“
„Sajmone!“, kazala je ledi Franses. Pa ipak, na ovo se začuo žubor smeha
oko stola pa su se čak i usne lorda Lovata malo zgrčile.
„Je li?“, rekao je. „Pa, radije ću istrpeti bol iz tog razloga, pravo da ti kažem,
momče.“ Neudobno se premestio u stolici i odgurnuo tanjir kuvane repe koji
mu je ponuđen. Dohvatio je svoju čašu sa vinom, podigao je do nosa da je
omiriše, a onda je zlovoljno opet spustio.
„Nije vaspitano zuriti u nekoga“, hladno mi je napomenuo. „Ili Englezi
imaju drugačije standarde za učtivost?“
727
 Malo sam pocrvenela, ali nisam oborila pogled. „Samo sam se pitala –
nemate apetit i ništa ne pijete. Koje još simptome imate?“
„Hoćete da dokažete da ste od nekakve koristi, eh?“ Lovat se zavalio u
stolicu, prekrstivši ruke preko širokog stomaka kao postarija žaba. „Isceliteljka,
kaže moj unuk. Bela Dama, je li?“ Uputio je ubistveni pogled Džejmiju, koji je
jednostavno nastavio da jede ignorišući svog dedu. Lovat je zabrundao i glavu
ironično nagnuo u mom pravcu.
„Ne pijem, damo, jer ne mogu da piškim, a nemam baš želju da puknem
ko svinjska bešika. A ne uspevam da se odmorim jer ustajem dvanaest puta
svake noći da bih upotrebio nošu, ali
prokleto malo koristi imam od toga. Pa šta imate da kažete na to, damo Aliset?“
„Oče“, promrmljala je Franses, „stvarno, mislim da ne bi trebao...“
„Mogla bi biti infekcija mokraćne bešike, ali meni liči na prostatu“,
odgovorila sam. Podigla sam svoju čašu s vinom i otpila gutljaj, uživajući u
aromi pre nego što sam ga pustila da mi klizne niz grlo. Uzdržano sam se
osmehnula lordu preko čaše dok sam je spuštala.
„Oh, tako znači?“, rekao je visoko podignutih obrva. „A šta je to ako mogu
da znam?“
Zavrnula sam rukave i podigla ruke, razgibavajući prste kao mađioničar
koji se sprema da izvede neki iluzionistički trik. Podigla sam levi kažiprst.
„Prostata kod muškaraca“, poučno sam rekla, „je žlezda koja opasuje
cevčicu mokraćnog kanala – a to je prolaz koji od bešike vodi napolje.“ Dva
prsta desne šake sam spojila u krug oko levog kažiprsta, pokazujući. „Kada se
prostata zapali ili uveća – a to se zove prostatitis, kada do toga dođe – ona steže
mokraćni kanal“, skupila sam krug oko prsta, „čime preseca protok urina.
Veoma česta stvar kod starijih muškaraca. Vidite li?“
Ledi Franses, koja nije uspela da ostavi nikakav utisak na svog oca
mišljenjem o tome kakav razgovor je prikladan uz večeru, sada je uzbuđeno
šaputala mladoj sestri, a obe su me posmatrale sa još više sumnjičavosti nego
obično.
Lord Lovat je fascinirano posmatrao moju malu demonstraciju.
„Aha, vidim“, rekao je. Zakošene mačje oči su se skupile, spekulativno
posmatrajući moje prste. „I šta se tu da preduzeti, onda, kada ste već toliko
načitani o tome?“
728
 Razmišljala sam, mršteći se dok sam se prisećala. Nikada nisam zapravo
videla – a još manje lečila – slučaj prostatitisa jer to nije mnogo pogađalo mlade
vojnike. Pa ipak, čitala sam medicinske tekstove gde je opisivan; zapamtila sam
tretman pošto je izazvao veliku buru smeha među medicinskim sestrama na
obuci, koje su se fascinirano i užasnuto udubile u prilično upečatljive ilustracije
u tekstu.
„Pa“, rekla sam, „ako izuzmemo operaciju, postoje zapravo samo dve stvari
koje možete da preduzmete. Možete da umetnete metalnu cevčicu kroz penis
pa dalje u bešiku da biste na silu držali kanal otvorenim“, progurala sam
kažiprst kroz stegnuti krug, „ili možete da masirate prostatu da biste smanjili
otok. Kroz rektum“, korisno sam dodala.
Čula sam slabašno davljenje pored sebe i kratko sam pogledala u Džejmija.
Pogled mu je i dalje bio prikovan za tanjir, ali se plima crvenila dizala od
njegovog okovratnika, a vrhovi ušiju su mu plamteli. Malo se stresao. Pogledala
sam oko stola i zatekla mnogo fasciniranih pogleda koji su me fiksirali. Ledi
Franses, Alin i ostale žene su zurile u mene sa različitim izrazima, u rasponu
od radoznalosti do gađenja, dok su muškarci redom pokazivali gnušanje.
Izuzetak je bio sam lord Lovat koji je zamišljeno trljao bradu, napola
zatvorenih očiju.
„Mmfm“, rekao je. „Vraški izbor. Štap kroz kitu, ili prst u zadnjicu, eh?“
„Pre bi bila dva ili tri“, rekla sam. „I to više puta.“ Uputila sam mu
dostojanstveni smešak.
„Ah.“ Sličan smešak je ukrasio usne lorda Lovata, a zatim je polako digao
pogled fiksirajući me tamnoplavim očima uz izraz poruge pomešane sa
izazovom.
„To zvuči... zabavno“, blago je prokomentarisao. Zakošene oči su kliznule
preko mojih šaka, procenjujući.
„Imate divne ruke, draga moja“, rekao je. „Fino održavane i sa tako dugim
belim, tankim prstima, zar ne?“
Džejmi je spustio svoje ruke na sto uz tresak i ustao. Nagnuo se preko stola,
unoseći se u lice svom dedi.
„Ako su ti potrebne takve usluge, deda“, rekao je. „Za to ću se ja pobrinuti.“
Raširio je šake po stolu, široke i masivne, sa prstima koji su u prečniku bili
približno kao cev pištolja. „Neće mi biti zadovoljstvo da zavlačim prste u tvoje
729
matoro čupavo dupe“, informisao je svog dedu, „ali očekujem da je moja
potomačka dužnost da te spasem da ne eksplodiraš u prasku mokraće, zar ne?
Franses je slabašno ciknula.
Lord Lovat je odmeravao svog unuka uz dosta nenaklonosti, a onda se
polako digao sa sedišta.
„Nemoj se truditi“, kratko je rekao. „Naći ću neku sluškinju da to uradi,.“
Mahnuo je rukom prema okupljenom društvu dajući do znanja da možemo da
nastavimo sa jelom, pa je napustio dvoranu, zastajući da spekulativno pogleda
mladu servirku koja je dolazila sa poslužavnikom isečenog mesa od fazana.
Razrogačenih očiju, ona se iskrenula da se provuče pored njega.
Posle odlaska lorda, za trpezarijskim stolom je usledila mrtva tišina. Mladi
Sajmon me je pogledao i otvorio usta. Zatim je kratko pogledao u Džejmija, pa
ih zatvorio. Pročistio je grlo.
„Hteo bih soli, ako biste bili ljubazni“, rekao je.

*****

„... i usled nemoći koja me, na žalost, sprečava da lično posetim Vašu visost,
šaljem vam posredstvom svog sina i naslednika dokaze svoje lojalnosti – ne,
bolje da kažemo ‘poštovanja’ – dokaze poštovanja koje već dugo gajim prema
Njegovom veličanstvu i Vašoj visosti.“ Lord Lovat je zastao, mršteći se prema
plafonu.
„Šta da pošaljemo, Gideone?“, upitao je svog sekretara. „Da izgleda bogato,
ali ne toliko da se ne može reći da je to samo sitan poklon bez značaja.“
Gideon je uzdahnuo i maramicom obrisao lice. Krepkog, sredovečnog
čoveka proređene kose i okruglih crvenih obraza očigledno je mučila vrelina
vatre u spavaćoj sobi.
„Prsten koji je vaše gospodstvo dobilo od erla od Mara?“, predložio je
beznadežno. Kap znoja mu je pala sa podvaljka na pismo koje je zapisivao, pa
ju je u potaji obrisao rukavom.
„Nije dovoljno skup“, procenio je lord, „i povlači mnogo političkih
asocijacija.“ Pegavi prsti su zamišljeno dobovali po pokrivaču dok je razmišljao.
Stari Sajmon je sve ovo lepo udesio, pomislila sam. Na sebi je imao svoju
najbolju noćnu košulju i sedeo je podbočen u krevetu sa impresivnim
730
arsenalom lekova poredanih na stolu u prisustvu svog ličnog lekara, dr
Menzijesa, sitnog razrokog čoveka koji me je uporno zagledao sa puno sumnje.
Pretpostavljala sam da starac naprosto ne veruje u maštovitost mladog
Sajmona pa je inscenirao čitav ovaj razrađeni prizor tako da bi njegov naslednik
verodostojno mogao da opiše u kolikoj je meri lord Lovat oronuo kada se bude
obratio Čarlsu Stjuartu.
„Ha“, rekao je lord sa zadovoljstvom. „Poslaćemo zlatni i srebrni izletnički
pribor. To je dovoljno izdašno, ali suviše neozbiljno da bi bilo protumačeno
kao politička podrška. Sem toga“, praktično je dodao, „kašika je malo oštećena.
U redu“, kazao je sekretaru, „hajde da nastavimo onda sa ‘Kao što je Vaša visost
svesna...’“
Zgledala sam se sa Džejmijem koji je posle toga prikrio smešak.
„Mislim da si mu dala ono što mu treba, Sasenah“, rekao mi je dok smo
svlačili odeću posle naše sudbonosne večere nedelju dana ranije.
„A šta je to?“, upitala sam, „izgovor da bi maltretirao sluškinje?“
„Sumnjam da ga mnogo muče izgovori te vrste“, suvo je rekao Džejmi. „Ne,
pružila si mu mogućnost da bude sa obe strane – kao i obično. Ako ima neku
bolest impresivnog naziva zbog koje je vezan za krevet, onda mu ne mogu
zameriti što se ne pojavljuje lično sa ljudima koje je obećao. Istovremeno, ako
pošalje svog naslednika da se bori, Stjuarti će odati priznanje Lovatu da je
održao reč, a ako krene naopako, Stari Lisac će Englezima tvrditi da ničim nije
nameravao da pomogne Stjuartima, već da je mladi Sajmon otišao na svoju
ruku.“
„Kažite Gideonu kako se piše ‘prostatitis’, hoćete li, devojko?“ Lord Lovat
se obratio meni, prekidajući mi misli. „A ti se potrudi da to napišeš kako treba
glupane“, rekao je svom sekretaru, „ne želim da Njegova visost to pogrešno
pročita.“
„P-r-o-s-t-a-t-i-t-i-s“, izgovarala sam slovo po slovo zbog Gideona. „I kako
je jutros?“, upitala sam, prilazeći lordovom krevetu.
„Hvala vam, znatno bolje“, rekao je starac, cereći mi se uz pokazivanje
lažnih zuba. „Hoćete li da vidite kako piškim?“
„Ne baš sada, hvala vam“, učtivo sam rekla.

731
 *****

Bio je bistar, leden dan sredinom decembra kada smo pošli iz Bolija da se
pridružimo Čarlsu Stjuartu i hajlendskoj vojsci. Uprkos svim savetima, Čarls je
krenuo u Englesku, prkoseći vremenu i zdravom razumu, kao i svojim
generalima. Ali su na kraju, u Derbiju, generali prevladali, hajlendske poglavice
su odbile da idu dalje i hajlendska armija je krenula nazad na sever. Hitno
Čarlsovo pismo Džejmiju nas je požurivalo da krenemo na jug „bez odlaganja“,
da bismo sreli Njegovu visost nakon povratka u Edinburg. Mladi Sajmon,
izgledajući sasvim kao poglavica klana u grimiznom tartanu, jahao je na čelu
kolone. Oni ljudi koji su imali šta da jašu jahali su za njim, a veći deo njih je
pešačio pozadi.
Pošto smo imali konje, jahali smo sa Sajmonom na čelu kolone, do
vremena kada budemo stigli u Komar. Tamo ćemo se razići, Sajmon i trupe
Frejzera da odu u Edinburg, Džejmi navodno da me otprati u Lalibroh pre nego
što se i sam vrati u Edinburg. Naravno, nije imao nikakve namere da se vraća,
ali to nimalo nije bila Sajmonova briga.
Sredinom jutra sam se pojavila iz šumarka ukraj puta i zatekla Džejmija
kako nestrpljivo čeka. Kuvano pivo je bilo posluženo onima koji odlaze, da bi
se oraspoložili za putovanje. I mada sam utvrdila da je kuvano pivo
iznenađujuće dobro za doručak, primetila sam i da ima znatan uticaj na
bubrege.
Džejmi je frknuo. „Žene“, rekao je. „Kako možete toliko vremena da
potrošite da biste učinile nešto tako jednostavno kao što je pišanje? Od toga
praviš gungulu koliko i moj deda.“
„Sledeći put pođi sa mnom i posmatraj“, grubo sam predložila. „Možda ćeš
imati neki koristan predlog.“
On je samo opet frknuo i okrenuo se da posmatra kolonu ljudi koji su
prolazili, ali se ipak smeškao. Vedar prozračan dan je svima popravio
raspoloženje, ali je Džejmi jutros bio naročito dobro raspoložen. A nije ni čudo
– treba da odemo kući. Znala sam da se neće zavaravati kako će sve proći dobro;
ovaj rat će imati svoju cenu. Ali, ako nismo uspeli da zaustavimo Čarlsa, možda
je i dalje moguće da sačuvamo mali ćošak Škotske do koga nam je najviše stalo
– Lalibroh. Toliko bi ipak moglo biti u našoj moći.
732
 Kratko sam pogledala kolonu za nama.
„Dvesta ljudi je pristojan prizor.“
„Sto sedamdeset“, odsutno me je ispravio Džejmi, pružajući ruke da
dohvati uzde.
„Jesi li siguran?“, znatiželjno sam upitala. „Lord Lovat je rekao da šalje dve
stotine. Čula sam kada je diktirao pismo u kom je tako rekao.“
„Pa, nije.“ Džejmi se okrenuo u sedlu i izdigao se u uzengijama pokazujući
niz nagib pred nama ka udaljenoj tački gde se zastava Frejzera sa jelenskom
glavom na grbu vijorila na čelu kolone.
„Izbrojao sam ih dok sam te čekao“, objasnio je. „Trideset konjanika tamo
sa Sajmonom, zatim pedeset sa mačevima i štitovima – to su verovatno
pripadnici lokalne straže – a zatim seljaci sa kosama i čekićima za pojasom, a
takvih je devedeset.“
„Pretpostavljam da se tvoj deda uzda u to da ih princ Čarls neće lično
brojati“, cinično sam napomenula. „Pokušava da mu se oda priznanje za više
nego što je poslao.“
„Aha, ali će imena biti uneta u vojne spiskove kada stignu u Edinburg“,
rekao je Džejmi, mršteći se. „Bolje da pogledam.“
Ja sam ga smireno pratila. Procenila sam da je moj konj star dvadesetak
godina i sposoban samo za postojani hod. Džejmijev je bio malčice življi, mada
i dalje ni prineti Donasu. Ogromni pastuv je ostavljen u Edinburgu pošto je
princ Čarls želeo da ga jaše na javnim zbivanjima. Džejmi se složio s tim
zahtevom jer je strahovao da bi i stari Sajmon mogao da prisvoji velikog konja
ako bi se Donas našao nadohvat njegovih grabljivih ruku.
Sudeći po prizoru koji se ukazao preda mnom, Džejmi je dobro procenio
karakter svog dede. Džejmi je prvo jahao pored pisara mladog Sajmona i nešto
što je sa moje udaljenosti izgledalo kao žučna rasprava završilo se kada se
Džejni nagnuo iz sedla, zgrabio pisarove uzde i povukao konja ozlojeđenog
čoveka iz kolone, na rub blatnjave staze.
Njih dvojica su sjahala i stajala licem u lice, očito se energično unoseći u
to. Kada je spazio svađu, mladi Sajmon je i sam izašao u stranu pokazujući
ostatku kolone da produži. Usledilo je dosta muvanja; bila sam dovoljno blizu
da vidim Sajmonovo lice crveno od ljutnje, zabrinutu grimasu na licu pisara i
nekoliko prilično žestokih Džejmijevih pokreta.
733
 Posmatrala sam tu pantomimu fascinirano kada je pisar, rezignirano
slegnuvši ramenima, otkopčao svoj samar, preturao po njemu i izvadio
nekoliko listova pergamenta. Džejmi ih je zgrabio i preleteo pogledom, prateći
kažiprstom napisane redove. Dohvatio je jedan list, puštajući da ostali
popadaju po zemlji, a zatim je njim mlatio u lice Sajmonu Frejzeru. Mladi Lisac
je izgledao zatečeno. Uzeo je list, piljio u njega, a onda podigao pogled u
neverici. Džejmi je dograbio list nazad i uz znatan trud pocepao pergament
uzduž, a zatim i popreko, pa komadiće nagurao u svoju torbicu.
Ja sam zaustavila svog ponija koji je predah iskoristio da pronjuška među
jadnim ostacima biljnog sveta koji su se još dali naći. Zadnja strana vrata
mladog Sajmona je bila drečavo crvena kada se okrenuo nazad svom konju, pa
sam rešila da mu se ne nađem na putu. Džejmi, opet u sedlu, došao je kasom
da mi se pridruži, riđa kosa mu se na vetru vijorila kao barjak, a oči su blistale
od besa iznad čvrsto stisnutih usana.
„Smrdljivi matori seronja“, rekao je bez ceremonije.
„Šta je uradio?“, raspitivala sam se.
„Nabrojao je imena mojih ljudi na sopstvenim spiskovima“, kazao je
Džejmi. „Prisvojio ih kao deo svog puka Frejzera. Zeznuti matori naduvenko!“
Čežnjivo je bacio pogled nazad duž staze. „Šteta što smo ovoliko odmakli;
predaleko je da se vraćam i stisnem starog kvarnjaka.“
Oduprla sam se želji da Džejmija navedem da svog dedu nazove još nekim
takvim imenima, pa sam umesto toga zapitala: „Zašto li je to učinio? Tek da bi
izgledalo da pravi veći doprinos Stjuartima?“
Džejmi je klimnuo glavom, a navala besa mu se polako povlačila iz obraza.
„Aha, tako je. Da ostavi bolji utisak a da ga to ništa ne košta. Ali ne samo
to. Pokvareni matori zlikovac želi moju zemlju nazad – oduvek je i želeo, sve
otkad je bio prinuđen da odustane kada su se moji roditelji venčali. Sada misli
da, ako sve izađe na dobro i on postane vojvoda od Invernesa, može da tvrdi
da je Lalibroh bio njegov sve vreme, a da sam mu ja samo napoličar – pri čemu
je dokaz to što je digao ljude sa tog imanja u odgovor na poziv Stjuartovih.“
„Da li zaista nešto takvo može da mu prođe?“, sumnjičavo sam upitala.
Džejmi je duboko udahnuo pa ispustio dah, a oblačić pare mu je, kao
zmaju, izašao iz nozdrva. Sumorno se nasmešio i potapšao torbicu za pojasom.
„E sada više ne može“, rekao je.
734
 *****

Od Bolija do Lalibroha je trebalo dva dana puta po dobrom vremenu, uz dobre

konje i suvu zemlju i zastajanje samo koliko je nužno da bi se jelo, spavalo i da
bi se održavala lična higijena. Onako kako je bilo, jedan od konja je počeo da
hramlje deset kilometara od Bolija, na smenu su padali sneg i susnežica i
duvalo je, močvarno zemljište se mestimično smrzlo u klizavi led, pa je malo
zbog jednog, malo zbog drugog, proteklo gotovo nedelju dana pre nego što
smo silazili poslednjom kosinom koja je vodila prema kući u Lalibrohu –
smrznuti, umorni, gladni i zapušteni.
Bili smo sami, samo nas dvoje. Murtag je poslat u Edinburg sa mladim
Sajmonom i ratnicima iz Bofora da proceni kako stvari stoje sa hajlendskom
vojskom.
Kuća je stajala izdržljivo među pomoćnim zgradama, bela kao i snegom
pokrivena polja oko nje. Živo sam se sećala osećanja koja su me obuzela kada
sam prvi put ugledala to mesto. Istina, videla sam ga u sjaju lepog jesenjeg
dana, ne kroz nalete vetrom nošenog snega, ali je čak i tada izgledalo kao neko
dobrodošlo utočište. Utisak snage i mira sada je bio pojačan toplom svetlošću
fenjera koja se rasipala kroz donje prozore, mekožuto na sve tamnijoj sivoj boji
u sumrak.
Osećanje dobrodošlice se još više pojačalo kada sam za Džejmijem ušla na
glavni ulaz i bila dočekana mirisom pečenog mesa i svežeg hleba od kojih je
išla voda na usta.
„Večera“, rekao je Džejmi, zažmurivši u blaženstvu dok je udisao ove
prijatne mirise. „Bože, vola bih mogao da pojedem.“ Led koji se topio kapao
mu je sa ogrtača, praveći barice na drvenom podu.
„Ja sam mislila da ćemo morati da pojedemo jednog“, napomenula sam,
razvezujući svoj ogrtač i otresajući sneg iz kose. „Onaj jadni stvor za kog si se
trampio u Kirkinmilu jedva može da hramlje.“
Zvuk naših glasova se proneo hodnikom pa su se otvorila vrata iznad i
zatim se začuo zvuk malih nogu i radosni poklič kada je mladi Džejmi dole
ugledao svog imenjaka.

735
 Buka prilikom njihovog susreta privukla je pažnju ostalih ukućana i pre
nego što smo se osvestili bili smo uhvaćeni u pozdrave i zagrljaje kada su Dženi
i beba, mala Megi, Ijan, gđa Kruk i pojedine sluškinje požurili u hodnik.
„Tako je lepo videti te, dragi moj“, govorila je Dženi po treći put, dižući se
na prste da poljubi Džejmija. „Kakve smo vesti čuli o vojsci, plašili smo se da
će meseci proteći pre nego što se vratiš kući.“
„Aha“, kazao je Ijan, „jesi li doveo nekog od ljudi sa sobom, ili je ovo samo
poseta?“
„Doveo ih nazad?“ Zauzet pozdravljanjem svoje starije sestričine, Džejmi
se zapiljio u svog zeta, trenutno zaboravljajući na devojčicu u naručju. Prizvan
svesti o njenom prisustvu čupanjem za kosu, odsutno ju je poljubio i predao je
meni.
„Kako to misliš, Ijane?“, hteo je da zna. „Svi ljudi su trebali da se vrate pre
mesec dana. Zar neki nisu došli kući?“
Čvrsto sam držala malu Megi, a zloslutni predosećaj me je obuzimao dok
sam gledala kako sa Ijanovog lica bledi osmeh.
„Nijedan od njih se nije vratio, Džejmi“, polako je odgovorio, a duguljasto,
dobroćudno lice je naglo poprimilo isti sumoran izraz kao i Džejmijevo.
„Nismo videli nijednog od njih niti smo išta čuli otkad su otišli sa tobom.“
Začuo se povik sa kapije gde je Rabi Maknab raspremao konje. Džejmi se
okrenuo u mestu, prišao vratima i otvorio ih, naginjući se napolje u oluju.
Preko njegovog ramena sam videla da neki jahač stiže kroz snežnu oluju.
Vidljivost je bila suviše loša da bih mu razaznala lice, ali oko male, žilave figure
koja se poput majmuna držala za sedlo nije bilo greške. „Brz kao munja“, rekao
je Džejmi i očito je bio u pravu; da se put od Bolija do Edinburga, pa onda do
Lalibroha prevali za jednu nedelju bio je pravi podvig izdržljivosti. Jahač je bio
Murtag i nije trebalo imati Majsrinu vidovitost da bi se znalo da su vesti koje
donosi loše.

736
 42

Ponovni susreti

obledeo od besa, Džejmi je tresnuo vratima holirudskog jutarnjeg

salona. Juan Kameron je skočio na noge, prevrćući mastionicu koju
je koristio. Sajmon Frejzer, naslednik Lovata, sedeo je preko puta, ali
je samo podigao guste crne obrve na ulazak svog rođaka.
„Prokletstvo!“, kazao je Juan, tražeći po rukavu maramicu da bi njome upio
narastajući fleku. „Koji ti je đavo, Frejzeru? Oh, dobro vam jutro, gđo Frejzer“,
dodao je kada me je spazio iza Džejmija.
„Gde je Njegova visost?“, zahtevao je Džejmi bez ikakvog uvoda.
„Zamak Stirling“, odgovorio je Kameron, ne uspevajući da nađe maramicu
koju je tražio. „Imaš li neku krpu, Frejzeru?“
„Da imam, udavio bih te njom“, rekao je Džejmi. Malo se opustio kada je
shvatio da Čarls Stjuart nije tu, ali su mu uglovi usana još uvek bili zategnuti.
„Zašto je dopustio da moje ljude drže u Tolbutu? Upravo sam ih obišao, drže
ih na mestu gde ne bih držao ni svinje! Boga mu, sigurno ste mogli nešto
preduzeti!“
Kameron je na to pocrveneo, ali su se njegove bistre smeđe oči bez vrdanja
susrele sa Džejmijevim pogledom.
„Pokušao sam“, kazao je. „Rekao sam Njegovoj visosti da sam siguran da je
to greška – aha, a trideset njih je bilo petnaest kilometara od vojske kada su
nađeni, baš greška! – a sem toga, ako su stvarno nameravali da dezertiraju, da
on nema toliku vojnu silu da bi mogao da ih se tek tako odrekne. To je jedino
što ga je sprečilo da ne naredi da svi do poslednjeg budu obešeni na licu mesta,
razumeš“, rekao je, postajući sve bešnji kako je šok od Džejmijevog ulaska
prolazio. „Pobogu, čoveče, dezertiranje u ratu je veleizdaja!“
„Je li?“, skeptično je upitao Džejmi. Kratko je klimnuo mladom Sajmonu, a
onda je gurnuo stolicu ka meni pre nego što je i sam seo. da li ste poslali
naređenje da se obesi dvadeset tvojih ljudi koji su otišli kući, Juane? Ili je to
sada bliže četrdeset?“
737
 Kameron je još jače pocrveneo i oborio pogled, koncentrišući se na upijanje
mastila maramicom koju mu je pružio Sajmon Frejzer.
„Oni nisu uhvaćeni“, konačno je promrmljao. Kratko je pogledao u
Džejmija, a mršavo lice bilo je iskreno. „Idi do Njegove visosti u Stirling“,
posavetovao je. „Pobesneo je zbog dezertiranja, mada je, na kraju krajeva, baš
on naredio da odeš u Boli i ostaviš svoje ljude bez nadzora, zar ne? A oduvek je
imao dobro mišljenje o tebi, Džejmi, i smatra te prijateljem. Možda će
poštedeti tvoje ljude ako ga budeš molio za njihove živote.“
Podižući mastilom natopljenu maramicu, sumnjičavo ju je odmerio, pa uz
promrmljano izvinjenje izašao da je baci, očigledno jedva čekajući da se skloni
od Džejmija.
Džejmi je sedeo opružen u stolici i disao kroz stisnute zube malo šišteći,
pogleda fiksiranog na mali goblen na zidu koji je predstavljao grb Stjuarta. Dva
ukočena prsta na njegovoj desnoj ruci su polako lupkala po stolu. Bio je u
manje-više istom stanju otkad je Murtag stigao u Lalibroh sa vestima da je
trideset Džejmijevih ljudi uhvaćeno u činu dezertiranja i zatvoreno u
ozloglašeni edinburški zatvor Tolbut, osuđeno na smrt.
Ja lično nisam mislila da Čarls namerava da pogubi te ljude. Kao što je Juan
Kameron naglasio, hajlendskoj vojsci je trebao svaki sposoban čovek. Onaj
prodor u Englesku za koji se Čarls zalagao skupo je koštao, a podrška iz
unutrašnjosti Engleske, koju je on predvideo, nije se ostvarila. Ne samo to: kad
bi pogubio Džejmijeve ljude u njegovom odsustvu, to bi bio čin tolikog
političkog idiotluka i lične izdaje da čak ni Čarls Stjuart ne bi pomislio na to.
Ne, smatrala sam da je Kameron u pravu i da će ljudima kad-tad biti
oprošteno. Nema sumnje da je to uviđao i Džejmi, ali je svest o tome bila slaba
uteha za njega imajući u vidu da njegovo naređenje ne samo da nije njegove
ljude odvelo na sigurno iz posustalog ustanka, već ih je spakovalo u jedan od
najgorih zatvora u celoj Škotskoj, žigosalo ih kao kukavice i osudilo ih na
sramotnu smrt vešanjem.
To je, zajedno sa pretečom perspektivom da ljudi ostanu u svom tamnom,
prljavom zatvoru, sa odlaskom u Stirling i ponižavanjem da moljaka Čarlsa,
bilo više nego dovoljno da objasni izraz Džejmijevog lica – nalik čoveku koji je
upravo doručkovao srču.

738
 Mladi Sajmon je takođe bio ćutljiv, namršten, a široko čelo mu se zboralo
od razmišljanja.
„Ja ću poći sa tobom kod Njegove visosti“, iznenada je rekao.
„Hoćeš?“ Džejmi je iznenađeno pogledao u svog polustrica, a onda je suzio
pogled na Sajmona. „Zašto?“
Sajmon se malo nacerio. „Krv je krv, na kraju krajeva. Ili misliš da hoću da
polažem pravo na tvoje ljude, kao što je to otac učinio?“ „Hoćeš li?“
„Mogao bih“, iskreno je rekao Sajmon, „ako bih smatrao da mi to može
nečemu poslužiti. Mada mislim da su veći izgledi da mi to donese nevolje.
Nemam nimalo želje da se tučem sa Makenzijima – ili sa tobom, rođo“, dodao
je, cereći se sve više. „Koliko god da je Lalibroh bogat, podaleko je od Bolija, i
svi su izgledi da bi se trebalo vraški boriti da se dođe do njega, bilo silom ili
preko suda. To sam rekao ocu, ali on čuje samo ono što želi da čuje.“
Mladi čovek je odmahnuo glavom i popravio pojas sa mačem oko kukova.
„Svi su izgledi da će bolji ulov biti sa vojskom; a sigurno će biti kada se kralj
vrati na presto. I...“ zaključio je, „ako ta vojska misli da se bori onako kao u
Prestonu, trebaće joj svaki vojnik do koga može da dođe. Poći ću sa tobom“,
odlučno je ponovio.
Džejmi je klimnuo glavom, a spori osmeh mu se probudio na licu.
„Zahvaljujem ti, onda, Sajmone. To će pomoći.“
Sajmon je klimnuo glavom. „Aha, dobro. A neće naškoditi ni da pitaš
Dugala Makenzija da dođe i kaže neku reč za tebe. On je sada u Edinburgu.“
„Dugal Makenzi?“ Džejmijeve obrve su se upitno podigle. „Aha,
pretpostavljam da to ne bi naškodilo, ali...“
„Neće škoditi? Čoveče, zar me nisi čuo? Makenzi je oličenje ljubimca
princa Čarlsa.“ Sajmon se zavalio u sedištu, podrugljivo gledajući u svog
rođaka.
„Zašto?“, upitala sam. „Šta je, pobogu, on učinio?“ Dugal je doveo dvesta
pedeset ratnika da se bore za interese Stjuarta, ali je dosta poglavica dalo i veći
doprinos.
„Deset hiljada funti“, kazao je Sajmon, uživajući u tim recima dok ih je
prevaljivao preko jezika. „Deset hiljada funti u finom srebru. To je Dugal
Makenzi doneo da položi pred noge svom suverenu. I to nikako u zao čas“,
rekao je prozaično, podižući se iz razbaškarene poze.
739
 „Kameron mi je upravo govorio da je Čarls potrošio i poslednje ostatke
španskog novca, a od engleskih pristalica na koje je računao stiže prokleto
malo. Dugalovih deset hiljada će naoružavati i hraniti armiju bar još nekoliko
nedelja, a uz malo sreće, do tada će dobiti još iz Francuske.“ Konačno uvidevši
da njegov nemarni rođak odlično Englezima skreće pažnju, Luj se neodlučno
složio da ispljune nešto novca. Mada novac nikako da stigne.
Zurila sam u Džejmija, a njegovo lice je odražavalo izbezumljenost koju
sam i ja osećala. Gde li je uopšte Dugal Makenzi uspeo da nade deset hiljada
funti? Iznenada sam se setila gde sam ranije čula da se pominje taj iznos – u
lopovskoj rupi u Krejnsmuiru, gde sam provela tri beskonačna dana i noći
čekajući da mi sude zbog veštičarenja.
„Gejlis Dankan!“, uzviknula sam. Jeza me je obuzela od prisećanja na taj
razgovor vođen u gustom mraku vlažne rupe, gde mi je sagovornica bila samo
glas u tami. Soba u salonu je bila topla, ali sam ipak čvršće prigrnula ogrtač.
„Preusmerila sam gotovo deset hiljada funti“, rekla je tada Gejlis, hvaleći se
krađom počinjenom pametnim falsifikovanjem imena svog pokojnog muža.
Artur Dankan, koga je otrovala, bio je poreski namesnik tog okruga. „Deset
hiljada funti za jakobitski pokret. Kada dođe do ustanka, znaću da sam dala
svoj doprinos.“
„Ona je to ukrala“, rekla sam, a žmarci su mi prošli po rukama od pomisli
na Gejlis Dankan, osuđenu za veštičarenje, upućenu u plamenu smrt ispod
grana oskoruše. Gejlis Dankan, koja je smrt izbegla taman dovoljno da rodi
dete koje je nosila svom ljubavniku – Dugalu Makenziju. „Ona ga je ukrala i
dala Dugalu; ili ga je on uzeo od nje, sada se ne zna šta od to dvoje.“ Potresena,
ustala sam i koračala ispred vatre.
„Kopile jedno!“, rekla sam. „Eto šta je radio u Parizu pre dve godine!“
„Šta?“ Džejmi mi se mrštio, a Sajmon je zurio zinuvši.
„Došao u posetu Čarlsu Stjuartu. Došao je da vidi da li Čarls zaista planira
pobunu. Možda mu je tada obećao novac, možda je to podstaklo Čarlsa da
rizikuje i dođe u Škotsku – obećanje novca Gejlis Dankan. Ali Dugal nije mogao
da Čarlsu novac preda otvoreno dok je Kolam bio živ – Kolam bi postavio
pitanja; bio je suviše pošten da bi upotrebio ukradeni novac, bez obzira na to
ko ga je zapravo ukrao.“

740
 „Razumem.“ Džejmi je klimnuo glavom, zamišljenog pogleda. „Ali sada je
Kolam mrtav“, tiho je rekao. „I Dugal Makenzi je prinčev ljubimac.“
„Što sve ide tebi u prilog, kao što sam rekao“, ubacio je Sajmon, nestrpljiv
zbog razgovora o ljudima i stvarima koje samo površno poznaje. „Idi i nađi ga;
u ovo doba dana je verovatno u Kraju sveta.“
„Da li misliš da će se kod princa založiti za tebe?“, upitala sam Džejmija,
zabrinuta. Dugal je u jednom periodu posinio Džejmija, ali je sigurno da su
odnosi među njima na smenu bili bolji i gori. Možda Dugal neće hteti da
rizikuje svoju novostečenu popularnost kod princa zalažući se za grupu
kukavica i dezertera.
Mladi Lisac možda nije imao godine svog oca, ali je posedovao dosta
njegove pronicljivosti. Guste crne obrve su poletele naviše.
„Makenzi i dalje želi Lalibroh, zar ne? A ako misli da je moguće da otac i ja
bacimo oko na tvoju zemlju, biće voljniji da ti pomogne da povratiš svoje ljude,
zar ne? Koštalo bi ga mnogo više da se bori sa nama oko toga nego da izađe na
kraj s tobom, jednom kada se rat završi.“ Klimnuo je glavom, veselo žvaćući
gornju usnu dok je razmatrao moguće pravce daljih zbivanja.
„Ja ću otići i mahati mu kopijom očevog spiska pod nosom pre nego što
razgovaraš s njim. Ti uđi i kaži mu da ćeš me pre videti u paklu nego što ćeš mi
dopustiti da polažem pravo na tvoje ljude, a onda ćemo svi zajedno otići u
Stirling.“ Saučesnički se iscerio Džejmiju.
„Oduvek sam mislila da niko nije skloniji zaverama od Škota“, napomenula
sam.
„Šta?“ Obojica su podigla poglede, zapanjena.
„Nije važno“, rekla sam, odmahujući glavom. „Krv će sve reći.“
Ostala sam u Edinburgu kada je Džejmi sa ujakom i stricem odjahao za
Stirling da sa princom sredi stvari. Pod takvim okolnostima nisam mogla da
ostanem u Holirudu, već sam smeštaj našla u jednoj uličici iznad Kanongejta.
Zatvorenici Tolbuta nisu mogli da izađu, ali one koji su želeli da ih posete
ništa nije sprečavalo. Fergus i ja smo zatvor posećivali svakodnevno, a pametno
odabrano podmićivanje malim iznosom mi je omogućio da doturam hranu i
lekove ljudima iz Lalibroha. Teorijski, nije mi bilo dozvoljeno da nasamo
razgovaram sa zatvorenicima, ali su i tu postojali mali propusti u sistemu kada

741
se prikladno podmaže, pa sam uspela da nasamo razgovaram sa kovačem
Rosom u dva-tri navrata.
„Ja sam kriv, gospo“, rekao je odmah, prvi put kada sam ga videla. „Trebalo
je razumnije da nateram ljude da odlaze u grupicama od po tri ili četiri, a ne
svi zajedno kako smo učinili. Mada sam se plašio da ću neke izgubiti – većina
njih nikada ranije nije bila na više od deset kilometara od svog doma.“
„Nema potrebe da kriviš sebe“, uveravala sam ga. „Prema onome što sam
čula, reč je samo o nesrećnoj slučajnosti da ste uhvaćeni. Ne brini, Džejmi je
otišao da nađe princa u Stirlingu. Oslobodiće vas odavde začas.“
On je klimnuo glavom, umorno sklanjajući loknu sa lica. Bio je prljav i
zapušten, a znatno se i skupio u odnosu na onog krupnog, robustnog zanatliju
kakav je bio pre nekoliko meseci. Ipak mi se nasmešio i zahvalio mi za hranu.
„Neće se baciti“, iskreno je rekao. „Dobijamo samo nekakve bućkuriše.
Mislite li...“ Oklevao je. „Mislite li da biste mogli da pribavite nekoliko ćebadi,
gospo? Ne bih vam to tražio, ali četvorica imaju groznicu i...“ „Nabaviću“, rekla
sam.
Otišla sam iz zatvora, pitajući se kako li ću stvarno uspeti da ih pribavim.
Iako je glavnina vojske otišla na jug da napadne Englesku, Edinburg je ipak bio
okupirani grad. Sa svim onim vojnicima, plemićima i prišipetljama koji su
stalno dolazili i odlazili, sva roba je imala visoku cenu i teško se nalazila. Ćebad
i topla odeća su se mogli naći, ali će koštati puno, a meni je u torbici ostalo
tačno deset šilinga.
U Edinburgu je postojao bankar, neki g. Voterford, koji je u prošlosti
ponešto radio za Lalibroh, ali je Džejmi sve svoje fondove povukao iz banke
nekoliko meseci ranije, strahujući da bi kruna mogla zapleniti imanja koja drže
banke. Novac je pretvoren u zlato, nešto od toga poslato je Džaredu u
Francusku na čuvanje, a ostatak je sakriven u kući. Sve to mi je bilo podjednako
nedostupno u tom času.
Zastala sam na ulici da na trenutak razmislim, dok su se prolaznici gurali
oko mene po kaldrmi. Ako nemam novca, i dalje imam nekoliko stvari od
vrednosti. Kristal koji mi je Rajmon dao u Parizu – iako sam kristal nije bio
naročito vredan, zlato u koje je bio umetnut i lančić jesu. Moje burme – ne,
nisam htela da se rastanem od njih, čak ni privremeno.

742
 Ali biseri... Opipala sam džep, proveravajući da li je biserna ogrlica koju mi
je Džejmi poklonio na dan venčanja i dalje bezbedno zašivena u porubu moje
suknje.
Bila je, nepravilna zrna rečnih bisera bila su tvrda i glatka pod mojim
prstima. Ne onako skupa kao orijentalni biseri, ali je to ipak bila fina ogrlica,
sa zlatnim pločicama između bisera. Nekada je pripadala Džejmijevoj majci
Elen. Pomislila sam da bi joj bilo drago ako bi bila upotrebljena da olakša život
njegovim ljudima.

*****

„Pet funti“, odlučno sam rekla. „Vredi deset, i za nju mogu dobiti šest, ako se
potrudim da odem na vrh brda do druge prodavnice.“ Nisam imala predstavu
da li je to tačno ili ne, ali sam pružila ruku kao da ću ogrlicu ipak uzeti sa tezge,
pretvarajući se da ću otići iz zalagaonice. Vlasnik zalagaonice, g. Semjuels, je
brzo stavio ruku preko ogrlice, a njegova nestrpljivost mi je dala do znanja da
sam trebala odmah da zatražim šest funti.
„Tri funte i deset, onda“, rekao je. „Ovo što činim siromaši moju porodicu,
ali za finu damu kao što ste vi...“
Zvonce nad ulaznim vratima se oglasilo iza mojih leđa kada su se vrata
otvorila i začuo se zvuk neodlučnih koraka po izlizanom podu zalagaonice.
„Izvinite“, počela je neka devojka, pa sam se naglo okrenula sasvim
zaboravivši na bisernu ogrlicu, i ugledala kako senke padaju na lice Meri
Hokins. Porasla je od prošle godine i dosta se popunila. U njenom ponašanju
je bilo nekakve nove zrelosti i otmenosti, ali je i dalje bila veoma mlada.
Trepnula je jednom, a zatim se bacila na mene uz radosni povik. Njen krzneni
okovratnik me je zagolicao po nosu kada me je čvrsto zagrlila.
„Šta ti radiš ovde?“, upitala sam, konačno se izvukavši iz zagrljaja.
„Očeva sestra živi ovde“, odgovorila je. „Ja bo-boravim kod nje. Ili misliš
zašto sam došla ovde?“ Mahnula je rukom na prljavi prostor radnje g.
Semjuelsa.
„Pa, i to“, rekla sam. „Mada to može malo da sačeka.“ Okrenula sam se
vlasniku zalagaonice. „Četiri i po funte, ili ću otići na brdo“, rekla sam u.
„Odlučite smesta, žuri mi se.“
743
 Gunđajući sebi u bradu, g. Semjuels je posegnuo ispod tezge da dohvati
kutiju s novčanicama, dok sam se ja okrenula ka Meri.
„Moram da kupim neku ćebad. Možeš li da pođeš sa mnom?“
Kratko je pogledala napolje, tamo gde je čovek u uniformi konjušara stajao
pored vrata, očito čekajući na nju. „Da, ako ćeš ti posle da pođeš sa mnom. Oh,
Kler, toliko se radujem što te vidim!“
„Poslao mi je poruku“, poverila mi se Meri dok smo hodale nizbrdo. „Alek.
Neki prijatelj mi je doneo njegovo pismo.“ Lice joj je zasjalo dok je izgovarala
njegovo ime, ali su joj među obrvama bile i male bore od mrštenja.
„Kada sam saznala da je on u Edinburgu, n-naterala sam oca da me pošalje
u posetu tetki Mildred. Nije imao ništa protiv“, gorko je dodala. „Bilo mu je
muka da me pogleda nakon onoga što se desilo u Parizu. Bio je sav srećan da
se sklonim iz kuće.“
„Znači, videla si Aleksa?“, upitala sam. Pitala sam se kako li ide mladom
parohu od vremena kada sam ga poslednji put videla. A pitala sam se i kako li
je skupio hrabrosti da piše Meri.
„Da. On nije tražio da ja dođem“, brzo je dodala. „D-došla sam
samoinicijativno.“ Prkosno je isturila bradu, ah je malo zadrhtala kada je rekla:
„On... ne bi mi pisao, ali je mislio da u-umire, i hteo je da znam... da znam...“
Zagrlila sam je jednom rukom i brzo sam skrenula u neki ćorsokak, stojeći sa
njom izvan vreve prometne ulice.
„To je u redu“, rekla sam joj, bespomoćno je tapšući, znajući da ja to ničim
ne mogu ispraviti. „Došla si i videla ga, a to je ono što je važno.“
Ona je klimnula glavom, bez reči, pa izduvala nos. „Da“, konačno je
promuklo odgovorila. „Imali smo... dva meseca. U-uporno govorim sebi da je
to više nego što većina ljudi ikada nađe, dva meseca sreće... ah smo izgubili
toliko vremena koje smo mogli imati i... to nije dovoljno. Kler, to nije
dovoljno!“
„Nije“, tiho sam rekla. „Ni ceo život nije dovoljan za tu vrstu ljubavi.“ Uz
bol koji se naglo javio, zapitala sam se gde li je Džejmi i kako mu ide.
Meri me je, sada staloženija, povukla za rukav. „Kler, možeš li da pođeš sa
mnom da ga vidim? Znam da n-nema mnogo toga što možeš da učiniš...“ Glas
ju je izdao, pa se uz vidljivi napor pribrala. „Ah možda možeš... da pomogneš.“
Uhvatila je moj pogled ka konjušaru koji je ravnodušno stajao napolju pred
744
uličicom, nesvestan saobraćaja koji se odvijao. „Plaćam mu“, jednostavno je
rekla. „Moja tetka misli da idem u š-šetnju svakog popodneva. Hoćeš li da
pođeš?“
„Da, naravno.“ Kratko sam pogledala između visokih zgrada, procenjujući
visinu sunca nad brdima van grada. Smračiće se za sat. Htela sam da ćebad
budu u zatvoru pre nego što noć vlažne kamene zidove Tolbuta učini još
hladnijim. Na prečac sam donela odluku i okrenula se Fergusu koji je strpljivo
stajao pored mene i zainteresovano posmatrao Meri. Iako je vraćen u Edinburg
sa ostalim ljudima iz Lalibroha, izbegao je zatvor zbog svog francuskog
državljanstva, i naporno je preživljavao vrativši se svom starom zanatu. Našla
sam ga kako odano visi u blizini Tolbuta, gde je donosio hranu svojim
zatvorenim prijateljima.
„Uzmi ovaj novac“, rekla sam pružajući mu tašnu, „i nađi Murtaga. Kaži
mu da nabavi onoliko ćebadi koliko ovim novcem može da se kupi i pobrini se
da budu odneta tamničaru u Tolbut. On je već potplaćen, ali sačuvaj nekoliko
šilinga, za svaki slučaj.“
„Ali, madam“, bunio se, „obećao sam gospodaru da vas neću ostaviti samu...“
„Gospodar nije ovde“, odlučno sam rekla, „a ja jesam. Idi, Ferguse.“
Prešao je pogledom sa mene na Meri, očigledno zaključujući da je ona
manja pretnja meni nego moj izliv besa njemu, pa je otišao, sležući ramenima
i mrmljajući na francuskom o ženskoj tvrdoglavosti.

*****

Sobica navrh zgrade dosta se promenila od moje poslednje posete. Kao prvo,
bila je čista – svaka vodoravna površina je blistala. Bili su tu hrana u kredencu,
jorgan na krevetu i brojne sitne pogodnosti obezbeđene za pacijenta. Meri mi
je usput poverila da u potaji zalaže nakit svoje majke, da bi se uverila da je
Aleksu Randalu onoliko udobno koliko to novac može da obezbedi.
Postoje ograničenja onoga što novac može da priušti, ali je Aleksovo lice
zasijalo kao sveća kada je Meri ušla na vrata; sjaj je privremeno prekrio
posledice teške bolesti.

745
 „Dovela sam Kler, najdraži.“ Meri je nemarno ispustila ogrtač na stolicu i
klekla kraj njega, uzimajući njegovu tanku ruku prošaranu plavim venama u
svoju.
„Gđo Frejzer.“ Glas mu je bio slab i bez daha, ali mi se nasmešio. „Lepo je
opet videti prijateljski lik.“
„Da, jeste.“ Nasmešila sam mu se, polusvesno zapažajući brz, treperav puls
vidljiv u njegovom grlu i providnost njegove kože. Bademaste oči su bile nežne
i tople, a u sebi su držale veći deo života zaostalog u njegovom nejakom telu.
U odsustvu lekova nisam mogla ništa da učinim za njega, ali sam ga
pažljivo ispitala i pobrinula se da posle toga bude udobno ušuškan, a usne su
mu malo poplavele od napora tog ispitivanja.
Prikrila sam teskobu koju sam osetila zbog njegovog stanja i obećala da ću
doći sutradan sa nekim lekom da mu pomognem da lakše zaspi. Gotovo da nije
ni primetio šta mu obećavam; sva njegova pažnja bila je usmerena na Meri koja
je zabrinuto sedela kraj njega i držala ga za ruku. Videla sam kada je ona kratko
pogledala kroz prozor, gde je svetlo brzo nestajalo, i shvatila zašto je zabrinuta;
moraće da se kući svoje tetke vrati pre mraka.
„Ja ću sada otići“, rekla sam Aleksu, sklanjajući se sa onoliko takta sa koliko
sam mogla da ih ostavim nasamo tih nekoliko dragocenih trenutaka.
Skrenuo je pogled sa mene na Meri, a onda mi uzvratio zahvalnim
osmehom.
„Bog vas blagoslovio, gđo Frejzer“, rekao je.
„Videćemo se sutra“, rekla sam i otišla, nadajući se da će tako i biti.

*****

Bila sam zauzeta narednih nekoliko dana. Ljudima je, naravno, oduzeto oružje
kada su uhapšeni pa sam se potrudila da povratim ono što se moglo, preteći i
zastrašujući, podmićujući i šarmirajući kad god je bilo nužno. Založila sam dva
broša koja mi je Džared dao na poklon pri odlasku i kupila dovoljno hrane da
budem sigurna da ljudi iz Lalibroha jedu onako dobro kao i vojska uopšte – ma
koliko loše to bilo.
Uspela sam da nagovorim onoga koga treba da bih stigla u zatvorske ćelije,
pa sam provela nešto vremena lečeći zatvorenike koji su bili u rasponu od
746
skorbuta i uopšteno nedovoljne ishrane uobičajene zimi, do ranica,
promrzlina, artritisa i spektra respiratornih oboljenja.
Obilazila sam one poglavice i plemiće koji su ostali u Edinburgu – nije ih
bilo mnogo – koji bi mogli pomoći Džejmiju za slučaj da njegova poseta
Stirlingu omane. Nisam mislila da će do toga doći, ali je bilo mudro da se
preduzmu mere predostrožnosti.
A između ostalih dnevnih aktivnosti našla sam vremena da Aleksa
Randala obilazim jednom dnevno. Pomučila sam se da dolazim pre podne da
ne bih koristila vreme koje može da provede sa Meri. Aleks je spavao malo, a i
to loše; posledica toga bila je da je bio umoran i klonuo ujutru, nije hteo da
razgovara, ali me je uvek dočekivao sa osmehom. Ja bih mu dala mešavinu
nane i lavande sa nekoliko umešanih kapi makovog sirupa; to bi mu obično
omogućilo da odspava nekoliko sati, da bi bio živahan kada Meri dođe po
podne.
Osim mene i Meri, nisam viđala druge posetioce na gornjem spratu. Zato
sam se iznenadila kada sam, penjući se stepeništem, čula glasove iza zatvorenih
vrata.
Pokucala sam jednom kratko, po našem dogovoru, i ušla. Džonatan Randal
je sedeo pored kreveta svog brata, obučen u crvenu i sivosmeđu kapetansku
uniformu. Ustao je kada sam ušla i korektno se naklonio, sa hladnim izrazom
lica.
„Madam“, rekao je.
„Kapetane“, kazala sam. Stajali smo neprijatno nasred sobe, zureći jedno u
drugo, nevoljni za ma šta dalje.
„Džoni“, rekao je Aleks promuklim glasom sa kreveta. U sebi je imao
primesu ulagivanja, kao i zapovednu notu, pa je njegov brat iznervirano
slegnuo ramenima kada ga je čuo.
„Brat me je pozvao da vam prenesem neke novosti“, rekao je, stegnutih
usana. Ovog jutra nije nosio periku, i sa tamnom kosom vezanom pozadi
zapanjujuće je ličio na svog brata. Aleks je, onako bled i slab, ličio na
Džonatanovog duha.
„Vi i g. Frejzer ste bili ljubazni prema Meri“, rekao je Aleks, prevrćući se na
bok da bi gledao u mene. „Kao i prema meni. Ja... znao sam za pogodbu mog
brata sa vama“, slabašno rumenilo mu je oblilo obraze, „ali znam i šta ste vi i
747
vaš suprug učinili za Meri... u Parizu.“ Oblizao je usne, ispucale i suve od
neprestane vreline u sobi. „Mislim da biste trebali da čujete novosti koje je
Džoni juče doneo iz tvrđave.“
Džek Randal me je odmerio sa odbojnošću, ali je poštovao svoju reč.
„Houli je nasledio Koupa, kao što sam vam unapred najavio“, rekao je.
„Houli nije baš nadaren za komandovanje, izuzev što ima slepo poverenje u
ljude pod svojom komandom. Da li će mu to biti od veće vajde nego Koupovi
topovi...“ Nestrpljivo je slegnuo ramenima.
„Bilo kako bilo, generalu Houliju je rečeno da krene na sever da povrati
zamak Stirling.“
„Stvarno?“, rekla sam. „Znate li koliko vojnika ima?“
Randal je kratko klimnuo. „U ovom času ima osam hiljada vojnika, od čega
su hiljadu trista konjanici. A svakog dana očekuje da pristigne i šest hiljada
Hesenaca.“ Namrštio se, zamišljen. „Čuo sam da i vođa klana Kembel šalje
hiljadu ljudi da se pridruže Houlijevim snagama, ali ne znam da li je ta
informacija pouzdana. Izgleda da je teško predvideti šta će Škoti učiniti.“
„Razumem.“ Ovo je bilo ozbiljno; hajlendska vojska je trenutno imala
između hiljadu i dve hiljade ljudi. Protiv Houlija, ako mu ne stignu pojačanja,
mogla bi da izdrži. Da sačeka dolazak Hesenaca i Kembela je očito bila ludost,
da i ne govorimo o činjenici da su vojničke veštine Hajlendera znatno
prikladnije za napad nego za odbranu. Bolje bi bilo da ta vest stigne što pre do
lorda Džordža Mareja.
Glas Džeka Randala me je povratio iz zamišljenosti.
„Dobar vam dan želim, madam“, rekao je, formalan kao i uvek, i nije bilo
ni traga nečeg ljudskog na oštrom, lepom licu kada mi se naklonio i otišao.
„Hvala vam“, rekla sam Aleksu Randalu, čekajući da se Džonatan spusti
dugim, zavojitim stepeništem pre nego što i ja odem. „Veoma cenim ovo.“
On je klimnuo glavom. Njegovi podočnjaci su bili vrlo izraženi – još jedna
gadna noć.
„Nema na čemu“, jednostavno je rekao. „Pretpostavljam da ćete mi ostaviti
neki lek? Rekao bih da će proći dosta vremena pre nego što vas opet vidim.“
Zastala sam, pogođena njegovom pretpostavkom da ću lično otići u
Stirling. To je svaki delić mog tela želeo da učini, ali je trebalo imati u vidu i
ljude u Tolbutu. „Ne znam“, kazala sam. „Ali da, ostaviću lek.“
748
 *****

Polako sam otišla do svog smeštaja, a u glavi mi se i dalje vrtelo. Očigledno,

moram to odmah da javim Džejmiju. Moraće da ode Murtag, pretpostavljala
sam. Džejmi će mi poverovati, naravno, ako mu napišem poruku. Ali, može li
on da ubedi lorda Džordža, vojvodu od Perta i ostale vojne zapovednike?
Nisam mu mogla reći kako sam to saznala. Da li će komandanti hteti da
poveruju u reči neke žene koja ne može da iznese nikakve dokaze? Makar to
bila i reč one za koju se smatra da ima natprirodne moći? Iznenada sam
pomislila na Majsri i zadrhtala. To je prokletstvo, rekla je ona. Da, ali kakav mi
je izbor? Nemam nikakve moći sem moći da ne kažem ono što znam. Tu moć
sam imala i ja, ali se nisam usuđivala da je upotrebim.
Na moje iznenađenje, vrata moje sobice su bila otvorena i iz nje se čula
svađa i lupa. Povraćeno oružje sam čuvala pod svojim krevetom i slagala sam
mačeve i druga sečiva pored ognjišta otkad je taj prostor popunjen, sve dok nije
bio iskorišćen praktično sav prostor na podu, izuzev malog kvadrata patosa gde
je Fergus spustio svoju ćebad.
Stajala sam na stepeništu, zaprepašćena scenom koja se videla kroz gornji
otvor na vratima. Murtag je stajao na krevetu i nadgledao podelu oružja
ljudima koji su potpuno ispunjavali sobu – ljudima iz Lalibroha.
„Madam!“ Okrenula sam se na taj povik i zatekla Fergusa kraj svog lakta
kako sija od sreće, a široki osmeh je pokazivao četvrtaste zube na njegovom
žućkastom licu.
„Madam! Zar to nije divno? Gospodar je dobio oproštaj za svoje ljude –
jutros je stigao glasnik iz Stirlinga sa naređenjem da budu pušteni i nama je
naređeno da se istog časa pridružimo gospodaru u Stirlingu!“
Zagrlila sam ga, i sama se osmehujući. „To je divno, Ferguse.“ Poneko od
ljudi me je primetio i sada su počeli da se okreću prema meni, smešeći se i
povlačeći jedan drugog za rukav. Atmosfera veselja i uzbuđenja je ispunila
sobicu. Murtag, isturen na krevetu kao kralj gnoma na pečurki, spazio me je u
tom času i nasmešio se – gest od koga je postao gotovo neprepoznatljiv, toliko
je transformisao njegovo lice.

749
 „Da li će g. Murtag odvesti ljude u Stirling?“, upitao je Fergus. Dečak je
dobio kratki mač za oružje, pa je uvežbavao izvlačenje i vraćanje u korice dok
mi je govorio.
Srela sam Murtagov pogled i odmahnula glavom. Na kraju krajeva,
pomislila sam, ako Dženi Kameron može da ljude svog brata povede u
Glenfinan, mogu i ja jedinicu svog supruga da odvedem u Stirling. I tako lordu
Džordžu i Njegovoj visosti dopustim da pokušaju da ignorišu moju novost kada
je saopštim lično. „Ne“, rekla sam. „Ja ću.“

43

Falkirk

ogla sam da osetim ljude u blizini, u mraku svuda oko sebe. Pored
mene je hodao gajdaš; čula sam škripu instrumenta pod njegovom
miškom i videla obrise svirala kako vire pozadi. Pomerale su se pri
njegovom hodu pa je izgledalo kao da nosi neku životinjicu koja se
slabašno gica.
Poznavala sam ga, čoveka po imenu Labrijun Makijan. Gajdaši klanova su
naizmenično dozivali zoru u Stirlingu, hodajući tamo-amo po logoru
odmerenim gajdaškim korakom, tako da se zavijanje gajdi odbijalo o tanušne
šatore, pozivajući sve u njima u bitku novog dana.
Uveče bi ponovo izašao samo jedan gajdaš, šetao bi polako po dvorištu, a
logor bi zastao da sluša, glasovi bi se utišali dok sjaj zalaska sunca bledi po
platnu šatora. Visoki, piskavi tonovi škotskih marševa prizivali su senke iz
pustare, a kada bi gajdaš završio, noć bi pala.
Ujutru ili uveče, Labrijun Makijan je svirao zatvorenih očiju, koračajući
sigurno i polako duž dvorišta i nazad, laktovima stežući vreću dok su mu prsti
živo prelazili po rupama svirala. Uprkos hladnoći ponekad bih uveče odsedela
da ga posmatram, puštajući da mi zvuci svojim strelicama probadaju srce.

750
Makijan je hodao ignorišući sve oko sebe, praveći zaokrete na prstima, slivajući
celo svoje biće u to pojanje.
Postoje male irske gajde koje se koriste za muziciranje u zatvorenom
prostoru i velike severnjačke gajde koje se upotrebljavaju na otvorenom za
uranak, za pozivanje drugih klanova na skup i za bodrenje ljudi pred bitku.
One gajde koje je Makijan svirao bile su velike severnjačke, dok je hodao
napred-nazad zatvorenih očiju.
Dižući se sa svog sedišta kada je završio jedne večeri, sačekala sam da istera
ostatak vazduha iz svoje vreće uz jadikovanje koje je zamiralo, a onda ušla
ukorak sa njim kada je prošao kapiju Stirlinga klimajući stražaru.
„Dobro vam veče, gospo“, rekao je. Glas mu je bio blag a oči, sada otvorene,
još blaže od neprekinute čarolije kojom ga je okupiralo sviranje.
„Dobro veče i tebi, Makijane“, rekla sam. „Pitala sam se, Makijane, zašto
žmuriš dok sviraš?“ Nasmešio se i počešao po glavi, ali je spremno
odgovorio.
„To je verovatno zato što me je učio moj deda, gospo, a on je bio slep. Vidim
ga svaki put kad zasviram, kako korača obalom dok mu brada leti na vetru, a
slepe oči su mu stisnute zbog peckanja peska, dok sluša kako mu se zvuk gajdi
vraća odbijajući se o stene po obali i po tome zna dokle je stigao.“
„Znači ti ga vidiš, pa i ti sviraš stenama i moru? Odakle si, Makijane?“,
upitala sam. Govor mu je bio tih i piskav, čak i više nego kod ostalih Hajlendera.
„Sa Setlanda, gospo“, odgovorio je, a to je zazvučalo gotovo kao „Cetlands“.
„Sa udaljenog mesta.“ Opet se nasmešio i naklonio mi se kada smo došli do
gostinskog krila, gde je trebalo da
skrenem. „A opet, čini mi se da ste vi došli sa još veće udaljenosti, gospo.“
„To je istina“, rekla sam. „Laku noć, Makijane.“
*****

Kasnije te nedelje sam se zapitala da li će mu njegova veština da svira žmurećki

pomoći, ovde po mraku. Velika grupa ljudi u pokretu pravi dosta buke, bez
obzira na to koliko su tiho išli, ali sam mislila da će sva jeka koju stvaraju biti
prigušena zavijanjem pojačanog vetra. Noć je bila bez meseca, ali je nebo bilo
osvetljeno oblacima i padala je ledena susnežica, bockajući me po obrazima.

751
 Ljudstvo hajlendske vojske je prekrivalo zemlju u grupama od po deset ili
dvadeset, krećući se nejednakim neravninama i pravcima, kao da je zemlja
izgurala brdašca tu i tamo, ili kao da se šumarci ariša i jove kreću po mraku.
Moje vesti nisu ostale bez potpore; špijuni Juana Kamerona su takođe prijavili
Houlijeve poteze, pa je škotska armija sada bila na putu da ga sačeka, negde
južno od zamka Stirling.
Džejmi je prestao da me tera da se vratim. Obećala sam da ću ostati po
strani, ali ako treba da dođe do bitke, onda vojni lekar mora biti u blizini posle
nje. Bilo mi je jasno da mu je pažnja odlutala na njegove ljude i ono što ih čeka,
po naglom naginjanju glave. Na Donasu je sedeo dovoljno visoko da bi bio
vidljiv kao senka čak i po mraku, i kada je podigao ruku, dve manje senke su se
izdvojile iz mase u prolazu i prišle uz njegove stremene. Usledio je kratak
razgovor šapatom; zatim se on uspravio u sedlu i okrenuo se prema meni.
„Izvidnica kaže da smo opaženi. Engleski stražari su pojurili u kuću
Kalender, da upozore generala Houlija. Nećemo duže da čekamo. Vodim svoje
ljude i obilazim Dugalove trupe ka daljoj strani brda Falkirk. Naići ćemo
otpozadi kada Makenziji naiđu sa zapada. Postoji jedna crkvica na brdu sa tvoje
leve strane, otprilike na četiristo metara. To je tvoje mesto, Sasenah. Odjaši
tamo sada i ne mrdaj.“ Potražio je moju ruku u mraku, našao je i stisnuo.
„Doći ću po tebe kad budem mogao, ili ću poslati Murtaga ako ne budem.
Ako stvari krenu naopako, idi u crkvu i tamo zatraži utočište. To je najbolje što
mogu da smislim.“
„Ne brini za mene“, rekla sam. Usne su mi bile hladne i nadala sam se da
mi glas ne zvuči onako uzdrmano kako sam se osećala. Obuzdala sam „Budi
pažljiv“, što sam još nameravala da kažem, već sam se zadovoljila time da ga
kratko dodirnem; hladna površina njegovog obraza bila je hladna kao metal
pod mojim prstima, a dodir uvojka kose hladan i gladak kao krzno jelena.
Povukla sam uzde ulevo, pažljivo birajući put dok su mi ljudi promicali u
susret. Dorat je bio uzbuđen od tolikog komešanja; zabacio je glavu, frknuo i
vrpoljio se poda mnom. Oštro sam mu povukla uzde, kako me je Džejmi
naučio, i držala ih zategnute kada je zemljište naglo počelo da se penje pod
kopitima konja. Osvrnula sam se jednom, ali je Džejmi nestao u noć, a bila mi
je potrebna sva pažnja da bih po mraku pronašla crkvu.

752
 Bila je to mala zgrada, kamena, sa krovom od šindre, zgurana u malo
ulegnuće brda, kao šćućurena životinja. Osećala sam se vrlo slično njoj. Vatre
engleskih straža bile su vidljive odavde, treperave kroz susnežicu, i čula sam
povike iz daljine – škotske ili engleske, nisam znala.
Zatim su gajde počele piskav, jeziv vrisak u oluji. Začuli su se neusklađeni
krici koji su odjeknuli na nekoliko različitih mesta po brdu. Pošto sam to ranije
videla izbliza, mogla sam da zamislim gajdaše kako duvaju u vreće svojih gajdi,
grudi koje se naduvavaju od kratkih udaha i plave usne čvrsto stegnute oko
piska, prste ukočene od hladnoće kako se muče da to duvanje pretvore u
skladan zvuk.
Gotovo sam mogla da osetim tvrdoglavi otpor kožne vreće, tople i savitljive
od držanja ispod pleda, ali koja se opire da bude sasvim naduvana, a onda
iznenada oživi, postane deo gajdaševog tela kao treće plućno krilo, diše za
njega kada mu vetar oduzme dah, kao da je ispunjavaju povici pripadnika klana
u blizini.
Vika je sada postala jača i stizala je do mene na mahove kako je vetar
menjao pravac, noseći uskovitlane udare susnežice. Nije bilo trema da pruži
sklonište niti ikakvog drveća na kosini da zaustavi vetar. Moj konj se okrenuo
i oborio glavu, licem okrenut vetru, a griva je žestoko tukla po mom licu, gruba
od leda.
Crkva je pružila utočište od neprijatnog vremena, kao i od Engleza.
Otvorila sam vrata, povukla uzde i uvela konja za sobom.
Unutra je bilo mračno, sa samo jednim prozorom od nauljene kože koji
nije bio ništa više od nejasne fleke u crnilu iznad oltara. Izgledalo je da je toplo
u poređenju sa vremenom napolju, ali je smrad ustajalog znoja činio prostor
zagušljivim. Nije bilo sedišta koja bi konj mogao da prevrne; ničega sem malog
svetišta uzidanog u jedan zid i oltara. Mučeći se zbog jakog mirisa ljudi, konj
je stajao mirno, frkćući i dahćući, ali ne vrpoljeći se previše. Pazeći dobro na
njega, vratila sam se do vrata i proturila glavu.
Niko nije mogao da kaže šta se zbiva na Falkirk Hilu. Varnice pucnjeva su
svetlucale nasumično po mraku. Čula sam, slabašno i povremeno, zveket
oružja i retku eksploziju. Tu i tamo bi se začuo krik ranjenika, piskav kao vrisak
gajdi, tako različit od gelskih ratnih pokliča. A onda bi vetar okrenuo pa ne bih
čula ništa, ili bih umišljala da čujem glasove iako je to bilo samo zavijanje vetra.
753
 Nisam videla bitku kod Prestopansa; u podsvesti naviknuta na nezgrapno
kretanje ogromnih armija sa tenkovima i minobacačima, zapravo nisam
shvatila koliko brzo se stvari mogu odigrati u malim presudnim bitkama prsa
u prsa sa malim, lakim naoružanjem.
Prvo upozorenje koje sam dobila bio je povik iz blizine. „Tulach Ard!“
Zaglušena vetrom, nisam ih čula kada su se peli uz brdo. „Tulach Ard!“ Bio je
to bojni poklič klana Makenzi; jedan od Dugalovih odreda bio je prinuđen da
se povuče prema mom utočištu. Zavukla sam se nazad, ali sam vrata ostavila
odškrinuta, da bih mogla da virkam napolje.
Dolazili su uz brdo, mala grupa ljudi u borbi. Hajlenderi i po zvuku i po
izgledu, sa pledovima, bradama i kosom koja je letela oko njih, tako da su
izgledali kao crni oblaci naspram travnate kosine dok su klizili uzbrdo nošeni
vetrom.
Uskočila sam nazad u crkvu kada je prvi od njih uleteo kroz vrata. Po
onolikom mraku nisam mu mogla videti lice, ali sam mu prepoznala glas kada
je naglavačke tresnuo u mog konja.
„Isuse!“
„Vili!“, povikala sam. „Vili Kulter.“
„Boga mu krvavog! Ko je to!“
Nisam imala vremena da odgovorim pre nego što su vrata ponovo tresnula
o zid i još dve crne prilike uletele u malu crkvu. Ljut zbog bučnog upada, moj
konj se propeo i zarzao, mlateći kopitima po vazduhu. To je izazvalo uplašene
povike upadača, koji su očito smatrali da u zgradi nema nikoga pa su se zbunili
kada su otkrili suprotno.
Ulazak još nekolicine je samo povećao zbrku i ja sam digla ruke od pomisli
da smirim konja. Oterana u zadnji deo crkve, zavukla sam se u mali prostor
između oltara i zida i čekala da se sve slegne.
Pojavili su se i prvi znaci da će do toga doći kada se jedan od zbunjenih
glasova u tami izdigao iznad ostalih.
„UĆUTITE!“, vikao je tonom koji nije trpeo pogovor. Svi, sem konja, su
poslušali i kada se gužva utišala, smirio se čak i konj, povlačeći se u ugao i
ispuštajući frktanje pomešano sa mrzovoljnim zvucima gađenja.
„Ovo je Makenzi od Leoha“, rekao je zapovednički glas. „Ko se još zavukao
ovamo?“
754
 „Ovde Džordi, Dugale, i moj brat sa mnom“, rekao je obližnji glas, tonom
koje je u potpunosti iskazivao olakšanje. „Doneli smo i Ruperta sa sobom –
ranjen je. Hriste, mislio sam da je ovde đavo lično!“
„Gordon Makleod od Ardsmuira“, rekao je još jedan glas koji
nisam prepoznala. „I Juan Kameron od Kinoka“, kazao je još jedan.
„Čiji je konj?“
„Moj“, rekla sam, prilazeći oprezno iz pravca oltara. Zvuk mog glasa
izazvao je još jednu eksploziju, ali ju je Dugal opet zaustavio podizanjem glasa.
„UMUKNITE, prokleti da ste! Da li si to ti, Kler Frejzer?“
„Pa nije kraljica“, razdražljivo sam kazala. „Vili Kulter je takođe ovde, ili je
bar bio pre minut. Zar niko nema kutiju kremena?“
„Bez svetla!“, rekao je Dugal. „Male su šanse da će Englezi prevideti ovo
mesto ako nas prate, ali nema smisla privlačiti im pažnju ako naprave previd.“
„U redu“, rekla sam ugrizavši se za usnu. „Ruperte, možeš li da govoriš?
Kaži nešto da bih znala gde si.“ Nisam znala koliko mu mogu pomoći po mraku;
situacija je bila takva da nisam mogla da stignem ni do svog kovčega sa
sanitetskim materijalom. Pa ipak, nisam ga mogla ostaviti da nasmrt iskrvari
na podu.
Usledio je gadan kašalj sa naspramne strane crkve i grubi glas je rekao:
„Ovde, devojko“, i ponovo se zakašljao.
Napipavala sam put kroz crkvu, psujući sebi u bradu. Bilo mi je jasno već
po pućkavom zvuku tog kašlja da je gadno; jedan od onih gadnih slučajeva gde
ni moj medicinski pribor verovatno ne bi pomogao. Čučnula sam i odgegala se
poslednjih metar ili dva, mlateći široko rukama da bih napipala šta mi je na
putu.
Jedna ruka je pogodila toplo telo i krupna šaka me stegla. To mora da je
Rupert. Čula sam ga kako diše, nekakav strugav zvuk sa tihim krkljanjem u
pozadini.
„Ovde sam“, rekla sam, naslepo ga tapšući i nadajući se da ću pogoditi neko
mesto gde će ga taj gest obodriti. Izgleda da sam ga našla, jer je ispustio
zadihani kikot i izdigao kukove, snažno pritiskajući moju ruku dole na sebe.
„Učini to opet, devojko, i sasvim ću zaboraviti na kuglicu iz muškete“,
rekao je.
Trgla sam ruku nazad.
755
 „Možda malo kasnije“, suvo sam kazala. Pomerila sam ruku naviše,
prelazeći njegovim telom u potrazi za glavom. Guste čekinje brade su mi
govorile da sam pronašla cilj pa sam oprezno ispod tih dlaka potražila puls u
grlu. Brz i lagan, ali još uvek prilično postojan. Čelo mu je bilo klizavo od znoja,
mada mu je koža bila lepljiva na dodir. Vrh nosa mu je bio hladan kada sam ga
očešala, ohlađen spoljnim vazduhom.
„Šteta što nisam pas“, rekao je, a nejak smeh je dopirao u pauzama borbe
da dođe do daha.
„Hladna njuška... bila bi dobar znak.“
„Bolji bi znak bio ako ućutiš“, rekla sam. „Gde te je pogodila kugla? Ne,
nemoj da mi objašnjavaš, već uzmi moju ruku i stavi je na ranu... i ako je staviš
bilo gde drugde, Ruperte Makenzi, možeš ovde da crkneš kao pas i pokoj da je
tvojoj duši.“
Osećala sam kako široke grudi vibriraju od obuzdavanog smeha pod
mojom rukom. Stavio je moju šaku polako pod svoj pled, a ja sam drugom
rukom sklonila tkaninu koja mi je smetala.
„U redu je, našla sam“, prošaputala sam. Osetila sam malu poderotinu u
njegovoj košulji, natopljenu krvlju duž rubova, pa sam stavila obe ruke i
rastrgla tkaninu. Vrlo nežno sam prešla prstima niz njegov bok, osećajući kako
mu se koža ježi, a zatim i mali otvor ulazne rane. Izgledalo je kao neverovatno
mala rupa u poređenju sa krupnoćom Ruperta, izrazito plećatog čoveka.
„Da li je negde izašla?“, šapnula sam. Unutrašnjost crkve je bila tiha, samo
se konj nespokojno mrdao u svom ćošku. Pošto su vrata crkve bila zatvorena,
zvuči bitke napolju su se i dalje čuli, ali razliveni; bilo je nemoguće reći koliko
su blizu.
„Ne“, rekao je i ponovo se zakašljao. Osetila sam kako njegova ruka kreće
ka ustima, pa sam je pratila krajem njegovog pleda. Moje oči su se do tada
privikle na mrak koliko je to bilo moguće, ali je on i dalje bio samo pogureni
crni obris na podu ispred mene. Za nešto je, međutim, dodir bio dovoljan.
Sama rana je malo krvarila, ali mi je tkanina koju sam prinela njegovim
ustima pokvasila šaku iznenadnom vlažnom toplinom.
Kugla je prošla kroz bar jedno plućno krilo, možda i kroz oba, i grudi su
mu se ispunjavale krvlju. Mogao bi da poživi nekoliko sati u ovakvom stanju,
možda i dan ako bi jedno plućno krilo ostalo u funkciji.
756
 Ako je okrznut perikardijum, otići će i brže. A spasla bi ga samo operacija,
i to od onih koje ne mogu da obavim.
Osetila sam toplo prisustvo iza leđa i čula normalno disanje kada je neko
pokušao da me napipa. Pružila sam ruku nazad, i ona je čvrsto stegnuta. Dugal
Makenzi.
Probio se do mene i stavio ruku na ispruženo Rupertovo telo.
„Kako si, čoveče?“, tiho je upitao. „Možeš li da hodaš?“ Pošto mi je druga
ruka i dalje bila na Rupertu, osetila sam kako odmahuje glavom kao odgovor
na Dugalovo pitanje. Ljudi iza nas su počeli međusobno da razgovaraju
šapatom.
Dugal mi je rukom pritisnuo rame.
„Šta ti treba da mu pomogneš? Tvoja kutijica? Da li je na konju?“ Ustao je
pre nego što sam mogla da mu kažem da u kutiji nema ničega što bi pomoglo
Rupertu.
Iznenadni jak prasak iz oltara je prekinuo šapat, pa je usledilo brzo
muvanje na sve strane, kada su ljudi dograbili oružje koje su spustili kraj sebe.
Još jedan prasak, zvuk cepanja, i nauljena koža koja je prekrivala prozor
odletela je propuštajući hladan, čist vazduh i poneku pahuljicu.
„Sasenah! Kler! Da li si tu?“ Tih glas sa prozora me je digao na noge i na
trenutak sam zaboravila na Ruperta.
„Džejmi!“ Svuda oko mene se začuo kolektivni uzdah i zveket odbačenih
mačeva i štitova. Novo slabašno svetlo spolja su na trenutak zamračili
Džejmijeva glava i ramena. Lagano se prizemljio sa oltara, silueta prema
otvorenom prozoru.
„Ko je ovde?“, tiho je upitao, zagledajući okolo. „Dugale, jesi li to ti?“
„Aha, ja sam, momče. Tvoja žena i još nekoliko njih. Da li si video sasenah
kopilad negde u blizini?“
Džejmi se kratko nasmejao.
„A zašto misliš da sam ušao kroz prozor? Ima ih možda dvadesetak u
podnožju brda.“
Dugal je ispustio ljutit krik duboko iz grla. „Kopilad su nas odsekla od
glavnine, siguran sam.“
„Baš tako. Ho, mo cridh! Ciamar a tha thu?“ Prepoznajući poznati glas
usred ludila, moj konj je progurao njušku, bučno ržući u znak pozdrava.
757
 „Ućuti, budalo mala!“, oštro mu je rekao Dugal. „Hoćeš li da Englezi čuju?“
„Pretpostavljam da Englezi ne bi obesili njega“, blago je napomenuo
Džejmi. „A da bi znali da smo ovde ne trebaju im uši ako imaju oči u glavi;
kosina je prilično blatnjava napolju i vaši otisci se jasno vide.“
„Mmfm.“ Dugal je bacio pogled ka prozoru, ali je Džejmi već odmahivao
glavom.
„Neće vredeti, Dugale. Glavnina vojske je prema jugu, a lord Džordž Marej
je otišao da je sretne, ali je vrlo malo Engleza od onih na koje smo naleteli
ostalo sa ove strane. Jedna grupa njih me je jurila preko brda. Šćućurio sam se
u stranu i otpuzao do crkve kroz travu, ali se mogu kladiti da još uvek
prečešljavaju brdo iznad nas.“ Pružio je ruku u mom pravcu i ja sam je
prihvatila. Bila je hladna i mokra od puzanja kroz travu, ali mi je bilo drago da
ga dotaknem, da ga imam kraj sebe.
„Dopuzao si, eh? A kako si planirao da izađeš odavde?“, upitao je Dugal.
Osetila sam kako je Džejmi slegnuo ramenima. Nagnuo je glavu u pravcu
mog konja.
„Mislio sam da bih mogao da jurnem na konju i da ih odvučem dole; za
konja već znaju. To bi izazvalo dovoljnu pometnju da Kler klisne odavde.“
Dugal je frknuo. „Aha, a tebe bi skinuli sa tog konja kao zrelu jabuku.“
„To baš i nije važno“, suvo je rekao Džejmi. „Ne mogu ni da zamislim da se
vas toliko nečujno izvuče i da to niko ne primeti, bez obzira na to koliku gužvu
ja izazvao.“
Kao da potvrđuje to, Rupert je bučno zaječao pored zida. Dugal i ja smo
istog časa pali na kolena pored njega, a Džejmi je to učinio malo sporije.
Krupni muškarac nije bio mrtav, ali mu se nije dobro pisalo. Ruke su mu
bile ledene, a u disanju mu se osećalo šištanje nalik rzanju.
„Dugale“, prošaputao je.
„Ovde sam, Ruperte. Smiri se čoveče, uskoro će ti biti bolje.“ Poglavica
Makenzija je brzo svukao svoj pled i smotao ga u jastuk koji je zavukao između
Rupertove glave i ramena. Malo izdignut, kao da je lakše disao, ali mi je dodir
ispod njegove brade pokazao mokre mrlje na košulji. I dalje je imao nešto
snage; pružio je ruku i dograbio Dugalovu.
„Ako... će nas svejedno naći... daj mi svetla“, rekao je, boreći se za dah. „Da
ti još jednom vidim lice, Dugale.“
758
 Onako blizu Dugala, osetila sam šok koji je prostrujao kroz njega od tih
reći i onoga što su one značile. Naglo je okrenuo glavu ka meni, ali mi nije
mogao videti lice. Promrmljao je naređenje preko ramena i posle malo šuškanja
i mrmljanja, neko je odsekao malo šindre, uvio je u baklju i zapalio iskrom
kremena. Gorela je brzo, ali je dala dovoljno svetlosti da ispitam Ruperta dok
su se ljudi zaposlili odsecanjem duge daščice od krovne grede, koja je trebalo
da posluži kao dugotrajnija baklja.
Bio je beo kao kreč, kose umršene znojem, a mala fleka krvi mu se još videla
na punoj donjoj usni. Na sjajnoj crnoj bradi su se videle tamne mrlje, ali mi se
slabašno nasmešio kada sam se nagnula nad njim da mu opet proverim puls.
Slabiji i veoma brz, sa propuštenim ponekim otkucajem. Sklonila sam mu kosu
sa lica, a on mi je zahvalno dodirnuo ruku.
Osetila sam Dugalovu ruku na svom laktu, pa sam čučnula, okrećući se
licem ka njemu. Gledali smo se već jednom ovako, nad telom čoveka koga je
smrtno ranio divlji vepar. Tada me je upitao: „Može li da preživi?“ i videla sam
kako uspomena na taj dan prelazi njegovim licem. Isto pitanje mu je ponovo
stajalo u očima, ali ovog puta su mu se oči zacaklile od straha kako će glasiti
moj odgovor. Rupert mu je bio najbliži prijatelj, pripadnik klana koji je jahao i
borio se sa njegove desne strane, kao što je Ijan radio za Džejmija.
Ovog puta nisam odgovorila; Rupert je to učinio umesto mene.
„Dugale“, rekao je i nasmešio se prijatelju koji se zabrinuto nagnuo nad
njega. Zažmurio je na trenutak i disao što je dublje mogao, skupljajući snagu
za taj trenutak.
„Dugale“, ponovio je, otvarajući oči. „Nemoj da žališ za mnom.“
Dugalovo lice se štrecnulo pri svetlosti baklje. Videla sam da poricanje
smrti dolazi na njegove usne, ali ga je progutao i odbacio.
„Ja sam tvoj poglavica, čoveče“, rekao je, uz drhtavi smešak. „Nećeš ti da
mi naređuješ; tugovaću za tobom jer mi se hoće.“ Uhvatio je Rupertovu ruku
tamo gde je ležala na grudima i čvrsto je stegao.
Usledio je slab, šištavi kikot Ruperta i još jedan nalet kašlja.
„Pa, tuguj za mnom ako ti se hoće, Dugale“, rekao je kada je kašalj prestao.
„I drago mi je zbog toga. Ali ne možeš da tuguješ pre nego što umrem, zar ne?
Umreću u tvojim rukama, mo caraidh, a ne u rukama neznanca.“

759
 Dugal se trgao, a Džejmi i smo razmenili zaprepašćene poglede iza
njegovih leđa.
„Ruperte...“ bespomoćno je počeo Dugal, ali ga je Rupert prekinuo,
hvatajući mu ruku i malo je tresući.
„Ti jesi moj voda, čoveče, i to ti je dužnost“, prošaputao je. „Hajde. Učini
to sad. Ovo umiranje me boli, Dugale, i hoću da se završi.“ Pogled mu je
nespokojno kružio i zaustavio se na meni.
„Hoćeš li da me držiš za ruku dok odlazim, devojko?“, upitao je. „Tako mi
se dopada.“
Izgledalo je da nemam izbora. Krećući se polako, osećajući kao da je sve to
samo san, uhvatila sam široku maljavu ruku sa obe moje, pritisnula je kao da
mogu na silu da svoju toplotu prenesem na njega.
Rupert je zastenjao, izdigao se u stranu i kratko pogledao u Džejmija koji
mu je sedeo na uzglavlju.
„Trebalo je da se uda za mene, momče, kada je imala izbor“, prošištao je.
„Slab si mi ti mladoženja, ali se potrudi najbolje što možeš.“ Jedno oko se
sklopilo u namigivanju. „Daj joj jednom dobro za mene, momče.“
Crne oči su se okrenule nazad ka meni i poslednji osmeh mu se raširio
licem.
„Do viđenja, lepojko“, tiho je rekao.
Dugalov bodež ga je zahvatio ispod grudne kosti, snažno i pravo. Krupno
telo se zgrčilo, okrenulo se na bok u eksploziji vazduha i krvi, ali je kratak zvuk
agonije poticao od Dugala.
Vođa klana Makenzi je ostao sleđen, zatvorenih očiju, ruku stisnutih na
ručici bodeža. Zatim je Džejmi ustao, uhvatio ga za ramena i okrenuo ga u
stranu, mrmljajući nešto na gelskom. Džejmi me je pogledao, a ja sam klimnula
i ispružila ruke. Nežno je okrenuo Dugala ka meni, pa sam ga prihvatila dok
smo svi sedali na pod i držali ga dok je plakao.
I Džejmijevo lice je bilo išarano suzama i čula sam kratke uzdahe i jecaje
ljudi. Pretpostavila sam da je bolje da plaču za Rupertom nego za sobom. Ako
Englezi dođu ovde po nas, sve nas čeka da budemo obešeni zbog izdaje. Lakše
je bilo žaliti za Rupertom koji je mirno otišao, a taj put mu je ubrzala ruka
prijatelja.

760
 *****

Uopšte nisu došli u ovoj dugoj zimskoj noći. Zbili smo se zajedno uz jedan zid,
ispod pledova i ogrtača i čekali. Ja sam grčevito dremala naslonjena na
Džejmijevo rame, sa Dugalom pogrbljenim i ćutljivim sa druge strane. Mislila
sam da nijedan od njih ne spava, već bdi celu noć nad Rupertovim telom, tihim
ispod njegovog pleda sa druge strane crkve, sa druge strane ambisa koji mrtve
razdvaja od živih.
Govorili smo malo, ali sam znala šta misle. Pitali su se, kao i ja, da li su
engleske trupe otišle da se pregrupišu sa glavninom vojske u kući Kalendar, ili
čekaju zoru da krenu u akciju, pazeći da neko iz crkvice ne pobegne pod
okriljem mraka.
Stvar je razrešena sa dolaskom prvog svetla.
„Hej, crkva! Izađite i predajte se!“ Poziv je stigao sa strmine ispod, upućen
nekim snažnim engleskim glasom.
Usledilo je komešanje među ljudima u crkvi, a konj, koji je dremao u ćošku,
sada je trgao glavu zapanjeno ržući zbog okolnog muvanja. Džejmi i Dugal su
se tada zgledali, kao da su ovo zajedno planirali, ustali su i stali rame uz rame
pre nego što su zatvorili vrata. Džejmi me je pokretom glave poslao u zadnji
deo crkve, nazad u moje skrovište iza oltara.
Još jedan povik spolja je dočekalo ćutanje. Džejmi je izvukao kuburu iz
pojasa i proverio da li je napunjena, nehajno, kao da ima sve vreme ovog sveta.
Klekao je na jedno koleno i stegao pištolj, uperen ka vratima u nivou ljudske
glave.
Džordi i Vili su stražarili kraj prozora pozadi, sa spremnim mačevima i
pištoljima. Mada se moglo očekivati da će napad stići spreda; brdo iza crkve
išlo je strmo naviše, sa prostorom između kosine i zida crkve jedva dovoljnim
da se provuče jedan čovek.
Čula sam bat koraka koji su se kroz blato približavali vratima i tiho
zveckanje okačenog oružja. Zvuk je prestao na izvesnoj udaljenosti i opet se
začuo onaj glas, ovog puta bliži i glasniji. „U ime Njegovog veličanstva kralja
Džordža, izađite i predajte se! Znamo da ste tu!“
Džejmi je opalio. Pucanj u maloj crkvi bio je zaglušujući. Mora da je bio
dovoljno impresivan i spolja; čula sam užurbane pokrete klizanja pri
761
povlačenju, propraćene prigušenim psovkama. U vratima je stajala mala rupa
koju je načinila kuglica iz pištolja; Dugal se privukao do nje i provirio napolje.
„Do đavola“, rekao je jedva čujno. „Mnogo ih je.“
Džejmi mi je dobacio pogled, a onda stisnuo usne i dao se na punjenje
pištolja. Očigledno, Škoti nisu imali nameru da se predaju. Podjednako očito,
Englezi nisu imali želju da jurišaju na crkvu pošto je ulaze bilo lako braniti. Ne
misle valjda da nas drže dok ne pocrkamo od gladi? Sigurno će hajlendska
vojska poslati ljude da potraže ranjenike iz bitke prethodne noći. Ako oni
stignu ovamo pre nego što Englezi uspeju da doteraju top da bi gađali crkvu,
možda ćemo se spasti.
Na nesreću, razmišljao je i neko napolju. Opet se začuo zvuk koraka, a
zatim odmereni engleski glas, pun autoriteta.
„Imate jedan minut da izađete i da se predate“, kazao je, „ili ćemo zapaliti
šindru.“
Podigla sam pogled, oduzeta od straha. Zidovi crkve su bili od kamena, ali
će se šindra lako zapaliti, čak i onako natopljena kišom i susnežicom, a kada
dobro uhvati, počeće da padaju plamenovi i zadimljeni ugarci će nas pogušiti.
Prisetila sam se užasne brzine kojom je baklja od upletene trske izgorela
prethodne noći; ugljenisani ostatak je ležao na podu blizu zamotanog
Rupertovog tela, užasni podsetnik po sivoj jutarnjoj svetlosti.
„Ne!“, vrisnula sam. „Prokleta kopilad! Ovo je crkva! Zar nikada niste čuli
za svetilište?“
„Ko je to?“, dopro je spolja oštar glas. „Da li je to neka Engleskinja unutra?!“
„Da!“, povikao je Dugal i skočio prema vratima. Odškrinuo ih je i razdrao
se prema engleskim vojnicima na brdu ispod. „Da! Jednu englesku damu
držimo zarobljenu! Zapalite šindru i ona će umreti sa nama!“
Začulo se mnogo glasova u podnožju brda i naglo premeštanje ljudi u crkvi.
Džejmi se namršteno okrenuo ka Dugalu, govoreći: „Šta?“
„To nam je jedina šansa!“, uzvratio je Dugal šišteći. „Pusti je da je uzmu u
zamenu za našu slobodu. Oni joj neće učiniti ništa nažao ako misle da je ona
naš talac, a mi ćemo je kasnije uzeti nazad, kada se oslobodimo!“
Izašla sam iz svog skrovišta i prišla Džejmiju. Uhvatila sam ga za rukav.
„Učini to!“, žurno sam rekla. „Dugal je u pravu, to je jedina šansa!“

762
 On je bespomoćno pogledao u mene, a bes i strah su mu bili pomešani na
licu. I ispod svega toga, tračak humora zbog ironije cele situacije.
„Ja sam sasenah, na kraju krajeva“, rekla sam, uviđajući je.
On mi je kratko dodirnuo lice uz tužni smešak.
„Aha, mo duinne. Ali ti si moja sasenah? Okrenuo se Dugalu, ispravljajući
ramena. Duboko je udahnuo, pa klimnuo.
„U redu. Reci im da smo je uhvatili“, razmišljao je brzo, prolazeći rukom
kroz kosu, „na putu za Falkirk, juče kasno.“
Dugal je klimnuo i, ne čekajući, izašao kroz vrata crkve držeći belu
maramicu visoko nad glavom kao znak primirja.
Džejmi se okrenuo prema meni, namršten, gledajući u vrata crkve gde su
se i dalje čuli glasovi Engleza, mada nismo mogli da razaznamo reči.
„Ne znam šta treba da im kažeš, Kler. Možda je bolje da se pretvaraš da si
toliko šokirana da ne možeš da govoriš. Možda je to bolje nego da im ispričaš
neku priču; jer ako shvate ko si...“ Naglo je zaćutao i žestoko protrljao lice.
Ako shvate ko sam, biće to London, i to Tauer – iza čega će verovatno ubrzo
uslediti pogubljenje. Ali iako su leci mnogo eksploatisali „vešticu Stjuartovih“,
niko do sada, koliko je meni bilo poznato, nije shvatio ni objavio da je ta veštica
Engleskinja.
„Ne brini“, rekla sam, uviđajući koliko je to zapravo blesav komentar, ali
nesposobna da nađem nešto bolje. Položila sam šaku na njegov rukav i osetila
brzi puls koji mu je tukao u zglobu. „Preotećete me pre nego što budu imali
šansu da išta shvate. Misliš li da će me odvesti u kuću Kalendar?“
Klimnuo je glavom, ponovo priseban. „Aha, tako mislim. Ako možeš,
pokušaj da budeš sama pored prozora čim padne mrak. Tada ću doći po tebe.“
Nije bilo vremena za išta više. Dugal se uvukao nazad kroz vrata i pažljivo
ih zatvorio za sobom.
„Obavljeno“, rekao je, gledajući u Džejmija. „Mi im dajemo ženu, a bićemo
pušteni da odemo bez ometanja. Bez potere. Zadržavamo konja. Trebaće nam,
za Ruperta, razumeš“, rekao mi je, pomalo se izvinjavajući.
„To je u redu“, rekla sam mu. Pogledala sam u vrata sa malom tamnom
tačkom gde je hitac prošao, iste veličine kao i rupa u Rupertovom boku. Usta
su mi bila suva i zato sam s naporom progutala. Ja sam kukavičje jaje koje

763
upravo treba da bude stavljeno u pogrešno gnezdo. Nas troje smo oklevali pred
vratima, svi neodlučni da napravimo završni korak.
„B-bolje je da pođem“, rekla sam, mučeći se da kontrolišem svoj drhtavi
glas i udove. „Oni će se pitati šta nas je toliko zadržalo.“
Džejmi je nakratko zažmurio, klimnuo, i onda mi prišao.
„Mislim da je bolje da padneš u nesvest, Sasenah“, rekao je. „Tako će ti
možda biti lakše.“ Sagnuo se, podigao me u naručje i odneo kroz vrata koja je
Dugal otvorio.
Njegovo srce je tuklo ispod mog uva i osećala sam drhtaje u njegovim
rukama dok me je nosio. Nakon zagušljivosti u crkvi, sa mirisima znoja, krvi,
baruta i konjske balege, hladan svež vazduh ranog jutra mi je oduzeo dah pa
sam se skupila uz Džejmija, drhteći. Ruke su mu se stegle ispod mojih kolena i
ramena, čvrste kao obećanje; nikada me neće izneveriti.
„Bože“, rekao je jednom u pola glasa, a zatim smo stigli do njih. Oštra
pitanja, promumlani odgovori, neodlučno popuštanje njegovog stiska dok me
je spuštao na zemlju, a zatim fijuk njegovih nogu koje su se udaljavale kroz
mokru travu. Bila sam sama u rukama neznanaca.

44

Kada podosta stvari krene naopako

ognula sam se bliže vatri i ispružila ruke da se odlede. Bile su prljave

od držanja uzdi celog dana i nakratko sam se upitala ima li smisla da
odem do potoka da bih ih oprala. Održavanje modernih higijenskih
standarda u odsustvu vodovoda i kanalizacije ponekad je izgledalo
kao znatno veća muka nego vajda. Nije nikakvo prokleto čudo što su se ljudi
razboljevali i često umirali, pomislila sam sa gorčinom. Umiru od proste
prljavštine i neupućenosti više nego od ičega drugog.
Pomisao o umiranju od prljavštine bila je dovoljna da me podigne na noge,
čak i onako umornu. Potočić koji je proticao pored logora bio je nalik na
močvaru po rubovima i cipele su mi duboko utonule u barsko rastinje. Pošto
764
sam razmenila prljave ruke za mokre noge, otabanala sam nazad do vatre i
zatekla kaplara Robotama kako me čeka sa činijom nečega za šta je rekao da je
gulaš.
„Prenosim kapetanove pozdrave, gospo“, rekao je povlačeći pramen kose
dok mi je pružao činiju, „i on kaže da vam prenesem da ćemo sutra stići u
Tavistok. Tamo postoji gostionica.“ Oklevao je i okruglo, jednostavno,
sredovečno lice bilo je zabrinuto, a onda je dodao: „Kapetan se izvinjava zbog
nedostatka pristojnog smeštaja, gospo, ali smo vam za večeras postavili šator.
To i nije nešto, ali će možda pomoći da ne pokisnete.“
„Zahvalite kapetanu u moje ime, kaplare“, rekla sam što sam gracioznije
mogla. „A hvala i vama“, dodala sam sa više topline. Bila sam potpuno svesna
da me kapetan Mejnvoring smatra nesnosnom neprilikom i da uopšte ne bi ni
pomislio na moj smeštaj. Šator – rezervno šatorsko krilo pažljivo rašireno
preko neke grane i zakačeno kočićima sa obe strane – nesumnjivo je bila
zamisao isključivo kaplara Robotama.
Kaplar je otišao i sedela sam sama, polako jedući zagorele krompire i žilavu
govedinu. Našla sam nešto zakasnele slačice pored potoka, sa lišćem svenulim
i smeđim po rubovima, pa sam šaku nje donela nazad u džepu, kao i nekoliko
zrna kleke ubranih dok smo malo stajali. Listovi slačice su bili stari i vrlo gorki,
ali sam uspela da ih pojedem gurajući ih između zalogaja krompira. Obrok sam
završila zrnima kleke, grickajući svako zrnce pažljivo da se ne bih udavila, a
zatim gutajući žilava, pljosnata zrna sa sve semenkama. Uljani ukus mi je palio
grlo tako da su mi oči zasuzile, ali mi je sa jezika očistio ukus masnoće i
zagorelosti i možda će poslužiti, zajedno sa lišćem slačice, da predupredi
skorbut.
Imala sam velike zalihe osušenih izdanaka paprati, šipka, jabuka i mirodije
u većem od mojih medicinskih kovčega, pažljivo sakupljenih za dopunu
nedovoljnoj ishrani tokom dugih zimskih meseci. Nadala sam se da ih Džejmi
jede.
Spustila sam glavu na kolena. Nisam mislila da me neko posmatra, ali
nisam želela ni da moje lice pokaže kada mislim na Džejmija.
Na brdu Falkirk sam nastavila da se pretvaram da sam u nesvesti što sam
duže mogla, ah me je ubrzo trgao engleski dragon koji je na silu hteo da mi

765
brendi iz svoje čuture sipa u grlo. Ne baš sigurni šta da učine sa mnom, moji
„spasioci“ su me odveli u kuću Kalendar i predali me štabu generala Houlija.
Dotle je sve išlo po planu. Međutim, u narednom satu je sve ozbiljno
krenulo naopako. Sedeći u predsoblju i slušajući priče okolo, ubrzo sam saznala
da je ona bitka vođena tokom noći za koju sam mislila da je glavni okršaj,
zapravo bila samo čarka između Makenzija i odreda engleske vojske koji je bio
na putu da se pridruži glavnini armije. Pomenuta armija se sada skupljala da
sačeka očekivani hajlenderski napad na Falkirk Hil – bitka za koju sam mislila
da sam prošla kroz nju zapravo se još nije ni odigrala!
General Houli je lično nadgledao taj proces i, pošto se sticao utisak da niko
nema predstavu šta treba učiniti sa mnom, predata sam na staranje mladom
redovu, zajedno sa pismom u kome su opisane okolnosti mog spašavanja, i
poslata u privremeni štab pukovnika Kembela u Kerse. Mladi redov, krupni
mladić po imenu Dobs, bio je zabrinuto revnostan da žurno izvrši naređenje,
tako da, uprkos nekoliko pokušaja usput, nisam mogla da pobegnem od njega.
Stigli smo u Kerse, ali smo uvideli da pukovnik Kembel nije tamo, već je
pozvan da ode u Livingston.
„Pazite“, predložila sam svom tamničaru koji me je pratio, „očigledno je da
pukovnik Kembel neće imati ni vremena ni volje da razgovara sa mnom, a
ionako nemam šta da mu kažem. Zašto ne bih jednostavno našla smeštaj ovde
u gradu dok ne napravim nekakav aranžman i produžim svoje putovanje za
Edinburg?“ U nedostatku bolje ideje, Englezima sam ispričala u osnovi istu
priču kakvu sam iznela i Kolamu Makenziju dve godine ranije: da sam dama iz
Oksforda koja je ostala udovica i bila na putu da poseti rodbinu u Škotskoj kada
su je napali i oteli hajlendski razbojnici.
Redov Dobs je odmahnuo glavom, tvrdoglavo crveneći. Nije mogao imati
više od dvadeset godina i nije bio naročito bistar, ali kada nešto uvrti u glavu,
toga se nije puštao.
„Ne mogu vas pustiti da to uradite, gđo Bošam“, rekao je, jer sam koristila
svoje devojačko prezime kao alijas, „kapetan Bledso bi mi džigericu iščupao
ako vas ne dovedem bezbedno do pukovnika.“
I tako smo otišli u Livingston, na dve rage najtužnijeg izgleda koje sam
ikada videla. Konačno sam oslobođena pažnje svog pratioca, ali bez
poboljšanja uslova u kojima sam. Umesto toga, bila sam zatvorena u gornju
766
sobu neke kuće u Livingstonu gde sam morala ponovo da pričam istu priču
izvesnom pukovniku Gordonu Makliš Kembelu, Škotu iz nizije, komandantu
jednog puka izabranog kralja.
„Aha, razumem“, rekao je tonom koji je pokazivao da ne razume ama baš
ništa. Bio je sitan čovek sa lisičjim licem, sa proređenom crvenkastom kosom
začešljanom sa slepoočnica. Još više je skupio oči, gledajući u zgužvano pismo
na svom upijaču.
„Ovde kaže“, rekao je, stavljajući polunaočare na nos da bi se bolje zagledao
u papir, „da je jedan od onih koji su vas zarobili, gospodo, član klana Frejzer,
veoma krupan, sa riđom kosom. Da li je ta informacija tačna?“
„Da“, rekla sam, pitajući se na šta cilja.
On je pognuo glavu tako da su mu naočare kliznule niz nos, da bi me bolje
fiksirao prodornim pogledom preko njih.
„Čovek koji vas je spasao u blizini Falkirka izneo je svoj utisak da je jedan
od onih koji su vas zarobili bio niko drugi već zloglasni hajlendski poglavica
poznat kao Crveni Džejmi. E sad, ja sam svestan, gđo Bošam, da ste vi bili...
rastrojeni, možemo li tako da kažemo?“, njegove usne su se povukle posle te
reči, ali to nije bio osmeh, „tokom perioda provedenog u zarobljeništvu i
možda niste bili u stanju da detaljno zapažate, ali da li ste zapazili da se ostali
prisutni tom čoveku obraćaju po imenu?“
„Jesam. Zvali su ga Džejmi.“ Nisam mogla da smislim kako bih naškodila
time što ću mu to reči; leci koje sam videla sasvim su jasno davali do znanja da
Džejmi podržava Stjuarte. Pitanje da li je Džejmi bio u bici kod Falkirka možda
jeste interesovalo Engleze, ali teško da ga je moglo više teretiti.
„Ne mogu me baš obesiti više nego jednom“, rekao je. Jednom će biti više
nego dovoljno. Bacila sam pogled kroz prozor. Noć je pala pre pola sata i dole
u ulici su gorele svetiljke koje su vojnici nosili. Džejmi je sigurno kod kuće
Kalendar, traži prozor kraj koga sam trebala da čekam.
Odjednom sam apsurdno bila sigurna da me je on pratio, da je nekako
saznao kuda idem i sada čeka ispred na ulici da se nekako pojavim.
Naglo sam ustala i prišla prozoru. Ulica ispod je bila prazna, izuzev jednog
prodavca haringi u marinadi koji je sedeo na stoličici sa lampom kraj nogu,
čekajući da naiđe eventualni kupac. To nije bio Džejmi, naravno. Nije postojao
način da me pronađe. Niko u kampu Stjuarta nije znao gde sam; bila sam
767
sasvim sama. Snažno sam rukama tresnula o staklo u iznenadnoj panici, ne
brinući da li ću ga polomiti.
„Gospođo Bošam! Da li vam je dobro?“ Pukovnikov glas iza mojih leđa bio
je oštar od uzbuđenosti.
Stisla sam usne da se ne bi tresle i nekoliko puta sam duboko udahnula,
zamagljujući staklo tako da je ulica ispod nestala u izmaglici. Spolja mirna,
okrenula sam se opet licem prema pukovniku.
„Prilično sam dobro“, rekla sam. „Ako ste završili propitivanje, htela bih
sada da odem.“ „Hteli biste? Mmm.“ Pogledao me je sumnjičavo, a onda
odlučno odmahnuo glavom.
„Noć ćete provesti ovde“, objavio je. „Ujutru ću vas poslati na jug.“
Osetila sam kako mi grč od šoka steže unutrašnje organe. „Na jug! Zašto,
do đavola?“, izletelo mi je.
Njegove obrve slične lisičjem krznu su se zapanjeno podigle i on je zinuo.
Zatim se malo protresao, zatvorio usta, pa ih otvorio malčice da bi izgovorio
sledeće reči.
„Imam naređenje da pošaljem svaku informaciju koja se odnosi na
hajlendskog kriminalca poznatog kao Crveni Džejmi Frejzer“, rekao je. „Ili na
svaku osobu koja je povezana sa njim.“ „Ja nisam povezana sa njim!“, rekla sam.
Osim ako hoćete da računate brak, naravno.
Pukovnik Kembel nije obraćao pažnju. Okrenuo se svom stolu i preturao
po naslaganim depešama.
„Aha, evo je. Kapetan Mejnvoring je oficir koji će vas pratiti. On će doći
ovde da vas pokupi u zoru.“ Pozvonio je malim srebrnim zvonom u obliku
ružnog patuljka i vrata su se otvorila i otkrila upitno lice njegovog posilnog.
„Garvi, ispratićeš damu do njenih odaja. Zaključaj vrata.“ Okrenuo se meni i
ovlaš mi se naklonio. „Mislim da se nećemo ponovo sresti, gđo Bošam. Želim
vam dobar odmor i Božju brzinu.“ I to je bilo sve.

*****

Nisam tačno znala kolika je Božja brzina, ali je verovatno bila veća od brzine
kojom je jahao odred kapetana Mejnvoringa. Kapetan je komandovao
povorkom kola za snabdevanje koja su išla za Lanark. Nakon što isporuči kola
768
i kočijaše, trebao je da produži na jug sa ostatkom svog odreda, da usput razdeli
depeše koje nisu bile od većeg značaja. Ja sam očigledno bila u kategoriji
obaveštajne robe koja nije hitna, pošto smo na putu proveli više od nedelju
dana a nije bilo ni naznake da stižemo tamo kuda sam upućena.
„Na jug.“ Da li je to značilo London?, pitala sam se po hiljaditi put. Kapetan
Mejnvoring mi nije rekao krajnje odredište, ali nisam mogla da smislim drugu
mogućnost.
Podižući glavu, uhvatila sam jednog od dragona preko puta vatre kako zuri
u mene. Zapiljila sam se otvoreno u njega dok nije pocrveneo i pogled oborio
na činiju u svojim rukama. Bila sam naviknuta na takve poglede, mada većina
muškaraca nije bila tako odvažna.
To je krenulo od samog početka, uz izvesnu rezervisanu postiđenost
mladog idiota koji me je doveo u Livingston. Trebalo mi je nešto vremena da
uvidim da stav uzdržane rezervisanosti engleskih oficira nije izazvan
sumnjičenjem, već mešavinom prezira i straha, sa primesom sažaljenja i
osećaja zvanične dužnosti koji su ih sprečavali da svoja iskrena osećanja
otvoreno pokažu.
Nisam bila samo spašena od bande grabežljivih, razbojničkih Škota.
Izbavljena sam iz zarobljeništva tokom kog sam celu noć provela u istoj
prostoriji sa nekoliko muškaraca koji su, kako su sasvim pouzdano znali
Englezi sa ispravnim uverenjima, „malo više od divljih zveri i krivi za haranje,
pljačke i bezbrojne takve gnusne zločine“. Prema tome, nije bilo zamislivo da
je mlada Engleskinja noć provela u društvu takvih zveri i izvukla se netaknuta.
Mrgodno sam se prisetila da je to što me je Džejmi izneo navodno
onesvešćenu moglo olakšati stvar u početku, ali je nesporno doprinelo opštem
utisku da je on – i drugi probrani Škoti – obavio sa mnom nešto na silu. A
zahvaljujući detaljnom pismu koje je napisao kapetan grupe onih koji su me
oslobodili, svi kojima sam kasnije prosleđena – i svako sa kim su pričali, rekla
bih – znali su za to. Nakon obuke u Parizu, nesumnjivo sam razumela način
kako ogovaranje funkcioniše.
Kaplar Robotam je sigurno čuo te priče, ali je nastavio da se ljubazno
ponaša prema meni, bez onih podsmešljivih spekulacija koje sam nekada
iznenada hvatala na licima drugih vojnika. Da sam imala sklonost da se
pomolim pred počinak, uključila bih njegovo ime u molitve.
769
 Ustala sam, otresla prašinu sa ogrtača i otišla u svoj šator. Videvši da
odlazim, kaplar Robotam je takode ustao i, diskretno obilazeći oko vatre, opet
seo sa svojim drugovima, postavljajući leđa u ravnu liniju prema mom šatoru.
Kada vojnici budu odlazili na spavanje, znala sam da će on potražiti mesto na
učtivoj udaljenosti, ali ipak takvoj da me može čuti tamo gde spavam. Radio je
to i prethodne tri noći, bilo da smo spavali u gostionici ili na otvorenom.
Tri noći ranije sam pokušala još jednom da pobegnem. Kapetan
Mejnvoring je bio vrlo svestan da sa njim putujem pod prinudom i, mada mu
se nije dopadalo što su mu natovarili mene, bio je i suviše savestan vojnik da
izvrdava dužnost. Imala sam dva čuvara koji su me pomno pratili, jašući pored
mene preko dana.
Noću je straža bila opuštena pošto je kapetan očito mislio da nije verovatno
da ću usred zime zapucati peške preko napuštenih pustara. Kapetan je bio u
pravu. Nisam bila zainteresovana da izvršim samoubistvo.
Dotične noći smo, međutim, prošli kroz seoce otprilike dva sata pre nego
što smo se zaustavili da noćimo. Čak i peške, bila sam sigurna da mogu da se
vratim i da do sela stignem pre zore. U selu je postojala mala destilerija iz koje
su kola sa tovarima buradi odlazila u nekoliko gradova okolne regije. Videla
sam dvorište destilerije sa visoko naredanom buradi i pomislila da imam
pristojne šanse da se sakrijem tamo, a onda da odem prvim kolima.
Tako sam se, kada se logor umirio i vojnici se svalili i hrkali na svojoj ćebadi
oko vatre, iskrala iz mog ćebeta pažljivo nameštenog blizu jednog vrbaka i
probila se kroz obešeno lišće, ne praveći zvuk jači od šuštanja vetra.
Kada sam prošla vrbak, pomislila sam da to vetar šušti iza mene, dok me
jedna ruka nije uhvatila za rame.
„Ne vrištite. Ne želite da kapetan sazna da ste otišli bez dozvole.“ Nisam
vrištala samo zato što sam sasvim ostala bez daha. Vojnik, povisok čovek sa
neposlušnim žutim kovrdžama koga su drugari zvali Džesi mi se nasmešio, a
ja sam nesigurno uzvratila osmeh.
Njegov pogled se spustio na moje grudi. Uzdahnuo je, podigao pogled da
se sretne sa mojim, pa mi prišao za korak. Ja sam brzo napravila tri koraka
unazad.
„To i nije važno, zapravo, zar ne, draga?“, rekao je, i dalje se lenjo smešeći.
„Ne posle svega što se već desilo. Šta je još jednom, eh? A ja sam takođe Englez“,
770
ulagivao mi se. „Ne prljavi Škot.“ „Ostavi jadnu ženu, Džes“, rekao je kaplar
Robotam, tiho se pojavljujući iz vrba iza njega. „Već se dovoljno namučila,
jadna ledi.“ Govorio je prilično tiho, ali ga je Džesi besno pogledao i onda se,
dižući ruke od onoga što je naumio, bez reči okrenuo i nestao ispod vrbinog
lišća.
Kaplar je ćutke sačekao da pokupim ogrtač sa zemlje i onda me je otpratio
nazad u logor. Otišao je da uzme svoje ćebe, pokazao mi da legnem i smestio
se dva metra dalje, sedeći sa ćebetom oko ramena kao Indijanac. Kad god sam
se probudila tokom noći, videla sam ga kako i dalje sedi tamo i zuri u vatru.

*****

Tavistok je imao gostionicu. Istina, nisam imala mnogo vremena da uživam u

njenoj ugodnosti. U selo smo stigli u podne i kapetan Mejnvoring se odmah
zaputio da isporuči depeše koje je doneo.
Vratio se za jedan sat, međutim, i rekao mi da uzmem svoj
ogrtač. „Zašto?“, zaprepašćeno sam pitala. „Kuda idemo?“
Pogledao me je indiferentno i rekao: „U Belherst Majnor.“
„Dobro“, kazala sam. To je zvučalo malo impresivnije od mog trenutnog
okruženja koje se sastojalo od nekoliko vojnika koji su igrali kockice po podu,
mešanca izjedenog buvama koji je spavao kraj vatre, i jakog mirisa hmelja.
Vlastelinska kuća, bez poštovanja prema prirodnoj lepoti lokacije,
tvrdoglavo je okrenula leđa otvorenim poljima i zbila se na kopnu, licem
okrenuta goletnoj obali.
Prilazni put je bio prav, kratak i bez ukrasa, za razliku od lepo zakrivljenih
prilaza francuskim vlastelinskim kućama. Ali su na ulazu postojala dva korisna
kamena stuba, svaki sa grbom vlasnika. Zurila sam u njega dok je moj konj
kloparao pored, pokušavajući da utvrdim šta predstavlja. Neka mačka – možda
leopard? – u ležećem položaju, sa ljiljanom u šapi. To mi je nešto poznato. Ali
čiji je?
Došlo je do nekakvog komešanja u visokoj travi kod kapije i nakratko sam
uhvatila sjaj bledoplavih očiju pognutog svežnja rita koji je zamicao u senke,
dalje od zamaha konjskih kopita. Nešto u vezi sa odrpanim prosjakom takode

771
je delovalo poznato. Možda samo haluciniram, hvatam se bilo čega što me ne
podseća na engleske vojnike.
Pratilac je sačekao na kapiji, ne trudeći se da sjaše, dok sam se pela
nekoliko koraka sa kapetanom Mejnvoringom i čekala dok je lupao na vrata,
prilično se pitajući šta bi moglo biti sa druge strane.
„Gđa Bošam?“ Batler, ako je uopšte bio to, prilično je izgledao kao da
očekuje najgore. Nema sumnje da je bio u pravu.
„Da“, rekla sam. „Hm, čija je ovo kuća?“
Ali još dok sam to pitala, podigla sam glavu i zagledala se u polutamu
ulaznog hola. Jedno lice je piljilo u mene, srneće oči bile su razrogačene i
zaprepašćene.
Meri Hokins.

*****

Kada je devojka otvorila usta, otvorila sam ih i ja. I vrisnula što sam jače mogla.
Batler je, uhvaćen nespreman, ustuknuo za korak, sapleo se o sofu i pao na
stranu kao zdjela. Čula sam zaprepašćene zvuke koje su napolju ispuštali
vojnici, dolazeći uz stepenište.
Podigla sam suknje vrišteći: „Miš! Miš!“, i uletela prema gostinskoj sobi
dernjajući se kao narikača.
Zaražena mojom navodnom histerijom, i Meri je počela da vrišti i zgrabila
me je oko pasa kada sam kao đule uletela u nju. Ponela sam je nazad u nišu
gostinske sobe sa sobom, i zgrabila je za ramena.
„Nemoj nikome da kažeš ko sam“, dahtala sam joj u uvo. „Nikome! Život
mi zavisi od toga!“ Prvo sam mislila da sam melodramatična, ali dok sam to
izgovarala, palo mi je na pamet da je sasvim moguće da govorim doslovnu
istinu. Biti udata za Crvenog Džejmija Frejzera bila je prilično rizična stvar.
Meri je imala vremena samo da zbunjeno klimne, kada su se otvorila vrata
na naspramnoj strani sobe i neki čovek je ušao.
„Kakve je to užasna dreka, Meri?“, insistirao je. Zdepast, naoko zadovoljan
čovek, takođe je imao čvrstu bradu i stisnute zadovoljne usne čoveka kome
prija to što obično sve istera po svom.
„N-nije ništa, tata“, rekla je Meri, mucajući od nervoze. „Samo m-m-miš.“
772
 Baronet je zažmurio i duboko udahnuo, tražeći strpljenje. Pošto je našao
nešto nalik tome, otvorio je oči i zagledao se u svoju ćerku.
„Ponovi to, dete“, naredio je. „Ali razgovetno. Neću da mi mumlaš i brbljaš.
Udahni duboko, smiri se. Sada. Ponovo.“
Meri je poslušala, udišući toliko da se čipka njenog korseta zategla preko
napupelih grudi.
Prste je umotala u svileni brokat suknje, tražeći oslonac.
„To je b-bio miš, tata. Gđa Fr... hm, ova dama se uplašila od miša.“
Odbacujući ovaj pokušaj kao jedva zadovoljavajući, baronet je zakoračio
napred, zainteresovano me ispitujući.
„Oh? A ko biste mogli biti vi, madam?“
Kapetan Mejnvoring, koji je stigao sa zakašnjenjem posle potrage za
mitskim mišem, stvorio se kraj mog lakta i predstavio me, pružajući pismo
objašnjenja od pukovnika Makliša.
„Hm. Tako, znači da Njegova visost treba da vam bude domaćin, madam,
bar privremeno.“ Pružio je poruku batleru koji je čekao i uzeo šešir koji je ovaj
dohvatio sa obližnjeg čiviluka.
„Žalim što naše poznanstvo mora biti ovako kratko, gđo Bošam. Ja sam
upravo krenuo.“ Kratko je pogledao preko ramena ka kratkom stepeništu koje
je delilo predvorje. Batler se, povrativši dostojanstvo, već penjao njime, a
umazana poruka je ležala na srebrnom poslužavniku koji je držao ispred sebe.
„Vidim da je Volmisli već pošao da Njegovoj visosti kaže za vaš dolazak.
Moram da pođem ili ću propustiti poštansku kočiju. Adieu, gđo
Bošam.“ Okrenuo se ka Meri koja se držala pozadi uz
lamperiju.
„Do viđenja, kćeri. Pokušaj da... dobro.“ Uglovi njegovih usana su se
zakrivili naviše u nečemu što je trebalo da bude očinski osmeh. „Do viđenja,
Meri.“
„Do viđenja, tata“, promrmljala je, pogleda prikovanog za zemlju. Ja sam
skretala pogled sa jednog na drugo. Šta, pobogu, baš Meri Hokins, od svih
mogućih ljudi, radi ovde? Očito boravi u kući. Pretpostavila sam da vlasnik
mora biti nekako povezan sa njenom porodicom.
„Gđo Bošam?“ Mali, zdepasti konjušar mi se klanjao kraj lakta. „Njegova
visost će vas odmah primiti, madam.“
773
 Meri me je povukla za rukav kada sam se okrenula da otpratim konjušara.
„A-a-a-ali...“ počela je. U svom nervoznom stanju mislila sam da neću imati
dovoljno strpljenja da je saslušam do kraja. Nasmešila sam se neodređeno i
potapšala je po ruci. „Da, da“, rekla sam. „Ne brini, sve će biti kako treba.“
„A-ali to je moj...“
Konjušar se poklonio i otvorio vrata na kraju hodnika. Svetlost je u njoj
padala na bogatstvo brokata i poliranog drveta. Fotelja koju sam mogla da
vidim sa jedne strane imala je porodični grb izvezen na poleđini – jasnija verzija
istrošenog kamenog grba koji sam videla napolju.
Ležeći leopard koji drži šapu na bokoru ljiljana – ili su to bili šafrani? Zvona
za uzbunu su mi odjekivala u mislima kada se čovek u stolici digao tako da je
njegova senka pala preko uglačanog praga kada se okrenuo. Merine poslednje
reči su s mukom uspele da izađu u istom času kada je konjušar predstavio
plemića.
„Moj k-k-kum!“, rekla je ona.
„Njegova visost, vojvoda od Sandringama“, rekao je konjušar.
„Gđa... Bošam?“, rekao je vojvoda, a usta su mu se zapanjeno obesila.
„Pa“, tiho sam rekla. „Tako nekako.“

*****

Vrata salona su se zatvorila za mnom, ostavljajući me nasamo sa Njegovom

visosti. Poslednje što sam videla od Meri bilo je kako stoji u predvorju, sa očima
poput tacni i kako usta nemo otvara i zatvara, kao zlatna ribica.
Ogromne kineske vaze su stajale s obe strane prozora, a stolovi sa
intarzijom ispod njih. Bronzana Venera je koketno pozirala na kaminu, u
društvu para porcelanskih činija sa zlatnim rubom i posrebrenog svećnjaka,
obasjani voštanicama. Tepih sa geometrijskom šarom koji sam prepoznala kao
vrlo dobar „kermanša“ ćilim prekrivao je veći deo poda, a spinet je bio zguran
u jedan ćošak; ono malo preostalog prostora zauzimao je nameštaj s intarzijom
i poneko vajarsko delo.
„Lepa vam je kuća“, ljubazno sam napomenula vojvodi koji je stajao pred
vatrom, ruku skrštenih ispod zadnjeg dela sakoa dok me je posmatrao sa
izrazom oprezne raspoloženosti na širokom, rumenom licu.
774
 „Hvala vam“, rekao je piskavim tenorom koji je čudno odudarao od tela sa
grudima poput bačve. „Vaše prisustvo je ukrašava, draga moja.“ Zabava je
nadvladala obazrivost, pa se nasmešio iskrenim osmehom koji razoružava.
„Zašto Bošam?“, upitao je. „Da vam to nije kojim slučajem pravo prezime?
„Moje devojačko prezime“, odgovorila sam, priterana na istinu. Njegove
guste plave obrve su poletele naviše.
„Vi ste Francuskinja?“
„Nisam. Engleskinja. Mada nisam mogla da upotrebim Frejzer, zar ne?“
„Razumem.“ I dalje podignutih obrva, klimnuo je ka malom brokatnom
dvosedu, nudeći mi da sednem. Bio je bogato izrezbaren i divnih proporcija,
muzejski primerak, kao i sve ostalo u sobi. Sklonila sam svoje nakvašene suknje
u stranu što sam gracioznije mogla, ignorišući brojne mrlje od blata i konjskih
dlaka, a zatim sam se pažljivo spustila na bledožuti saten.
Vojvoda je polako koračao ispred vatre, posmatrajući me, i dalje sa
smeškom na licu. Borila sam se sa narastajućom toplotom i ugodnošću koji su
se širili kroz moje bolne noge, preteći da me odvuku u ambis zamora koji mi je
zjapio pred nogama. Ovo nije bio trenutak da oborim gard.
„Šta ste vi?“, iznenada je upitao vojvoda. „Engleski talac, zagriženi jakobit
ili francuski agent?“
Sa dva prsta sam protrljala bolnu tačku između očiju. Tačan odgovor je
glasio: „Nijedno od pomenutog“, ali nisam mislila da bi me daleko odveo.
„Gostoljubivost ove kuće je izgleda pomalo manjkava u poređenju sa
njenom uređenošću“, rekla sam što sam nadmenije mogla pod takvim
okolnostima, što i nije bilo nešto. Pa ipak, Lujzin primer ponašanja velike dame
nije bio sasvim uzalud.
Vojvoda se nasmejao piskavim, cvrkutavim smehom, poput slepog miša
koji je upravo čuo dobar štos.
„Primite izvinjenje, madam. Sasvim ste u pravu; trebalo je da vam ponudim
osveženje pre nego što sam se usudio da vas ispitujem. Veoma nemarno od
mene.“
Promrmljao je nešto slugi koji se pojavio na njegovu zvonjavu, pa je mirno
sačekao pred vatrom da stigne poslužavnik. Sedela sam u tišini zagledajući po
sobi, povremeno kradomice gledajući svog domaćina. Nijedno od nas nije bilo

775
zainteresovano za ćaskanje. Uprkos prividnoj srdačnosti ovo je bilo primirje u
oružanom sukobu, i oboje smo to znali.
Ono što sam ja htela da znam bilo je zašto. Prilično naviknuta na to da se
ljudi pitaju ko sam, do đavola, ipak me je zanimalo gde se vojvoda uklapa u to.
Ili šta misli gde se ja uklapam. Sreo me je ranije, kao gđu Frejzer, ženu
gospodara Lalibroha. Sada sam se pojavila na njegovom pragu nastupajući kao
engleski talac po imenu Bošam, nedavno spasen od bande škotskih jakobita.
To je bilo dovoljno da se svako zapita. Ali je njegov stav prema meni znatno
prevazilazio običnu znatiželju.
Čaj je stigao, u kompletu sa pogačicama i kolačima. Vojvoda je podigao
svoju šolju, pokazao na moju podizanjem jedne obrve, pa smo pili čaj i dalje
oboje ćuteći. Negde na drugoj strani kuće čula sam prigušeno treskanje, kao da
neko udara čekićem. Tiho zveckanje vojvodine šoljice o tacnu bilo je signal za
nastavak neprijateljstava.
„E sad“, rekao je sa onoliko oštrine koliko čovek koji zvuči kao Miki Maus
može da postigne. „Dopustite da počnem, gđo Frejzer – mogu li tako da vas
zovem? Hvala vam. Dopustite da počnem time što ću reći da već znam mnogo
o vama. Nameravam da saznam još. Moram da kažem, gđo Frejzer, da vas je
zapanjujuće teško ubiti“, malo se naklonio u mom pravcu, sa onim istim
smeškom na usnama, „ali sam siguran da se to može ostvariti, ako je neko
dovoljno rešen.“
Zurila sam u njega, nepomična; ne usled nekakve prirodne hladnokrvnosti,
već od zaprepašćenja. Prihvatajući još jedan od Lujzinih manira, podigla sam
obe obrve u znak pitanja, otpila čaj, pa salvetom sa monogramom delikatno
tapkala po usnama.
„Plašim se da ćete me smatrati tupavom, Vaša visosti“, učtivo sam rekla,
„ali nemam ni najmanju predstavu o čemu pričate.“
„Zar nemate, draga moja?“
Male, vesele plave oči nisu ni trepnule. Posegnuo je za posrebrenim
zvoncem na poslužavniku i jednom pozvonio.
Čovek u susednoj sobi mora da je čekao na poziv pošto su se vrata otvorila
istog časa. Visok, vitak čovek u tamnoj odeći i dobrom odelu višeg sluge prišao
je sa strane vojvodi i duboko se naklonio.

776
 „Vaša visosti?“ Govorio je engleski, ali se nepogrešivo prepoznavao
francuski akcenat. I lice je bilo francusko; sa dugim nosom i belo, sa uskim,
stisnutim usnama i parom ušiju koji mu je štrcao od glave kao krila sa obe
strane i čiji su vrhovi bili crveni. Njegovo duguljasto lice je postalo još bleđe
kada je podigao pogled i spazio mene, a onda nehotice ustuknuo za korak.
Sandringam je to posmatrao sa iznerviranim mrštenjem, a onda je pogled
skrenuo na mene.
„Ne prepoznajete ga?“, upitao je.
Počela sam da tresem glavom, kada se čovekova desna ruka iznenada
zgrčila uz platno njegovih pantalona. Što je neupadljivije mogao, pravio je
rogove prstima, sa srednjim prstima savijenim nadole, dok su kažiprst i mali
prst bili upereni u mene. Znala sam istog časa, a u narednom trenutku sam
dobila potvrdu tog saznanja – mali mladež iznad početka njegovog palca.
Nisam sumnjala nimalo; bio je to čovek sa košuljom na tufne koji je napao
mene i Meri u Parizu. I više je nego očigledno da je zaposlen kod vojvode.
„Ti prokleto kopile?, rekla sam. Skočila sam na noge, prevrćući stočić i
dohvatila najbliži predmet koji mi se našao pod rukom, izrezbarenu
alabastersku posudu za duvan. Gađala sam čoveka u glavu, a on se okrenuo i
naglo pobegao, tako da ga je teška posuda promašila za nekoliko centimetara i
raspukla se o dovratak.
Vrata su takođe tresnula kada sam pojurila za njim, pa sam se ukopala u
mestu, teško dišući. Besno sam pogledala u Sandringama, podbočivši se.
„Ko je on?“, htela sam da znam.
„Moj lični sobar“, mirno je rekao vojvoda. „Po imenu Alber Danton. Dobar
momak sa kravatama i čarapama, ali se prelako uzbudi, kao i mnogi Francuzi.
I neverovatno je sujeveran.“ Prekorno se namrštio prema zatvorenim vratima.
„Prokleti papinovac, sa svim onim svecima i mirisima i takvim glupostima.
Poverovao bi u bilo šta.“
Moje disanje se usporavalo, mada mi je srce i dalje lupalo o fišbajne mog
midera. Bilo je problematično duboko udahnuti.
„Ti prljavi, odvratni, užasni... perverznjaku!“
Izgleda da je to vojvodi dosadilo, pa je nemarno klimnuo glavom.
„Da, da, draga moja. Sve to je, siguran sam, i još mnogo više. Pomalo i bez
sreće, bar tom prilikom.“
777
 „Bez sreće? Tako biste to nazvali?“ Nesigurno sam otišla do dvoseda i sela.
Ruke su mi se tresle od živaca pa sam ih skupila i sakrila pod suknju.
„Po nekoliko osnova, draga moja gospo. Samo pogledajte.“ Raširio je ruke
u gracioznu molbu. „Pošaljem Dantona da vas se reši. On i njegovi kompanjoni
reše da se prvo malo zabave; to je sve u redu, ali vas usput dobro osmotre, bez
ikakvog osnova zaključe da ste nekakva veštica, pogube glave i pobegnu. Ali ne
pre nego što su deflorisali moju kumu, koja se tu zatekla greškom, i tako
upropastili sve šanse za izvrstan brak koji sam s mnogo muke dogovorio za nju.
Razmislite samo o ironiji toga!“
Šokovi su stizali jedan za drugim i jedva da sam znala na koji prvo da
reagujem. Mada je jedan deo izjave naročito odskakao.
„Kako to mislite ‘reše me se’?“, insistirala sam. „Da li hoćete da kažete da
ste zapravo pokušali da me ubijete?“ Soba kao da se malo ljuljala, pa sam otpila
veliki gutljaj čaja pošto je to bilo nešto najbliže sredstvu za oporavljanje. Nije
bio naročito efikasan.
„Pa da“, prijatno je rekao Sandringam. „To je bio cilj kome sam težio. Kažite
mi, draga moja, da li biste hteli čašu šerija?“
Skupljenih očiju sam ga odmerila na tren. Nakon što je upravo izjavio da je
pokušao da me ubije, sada očekuje da uzmem čašu šerija iz njegovih ruku?
„Brendi“, rekla sam. „Puno brendija.“
On se opet zakikotao onako piskavo i prišao ormanu, napominjući preko
ramena: „Kapetan Randal je rekao da ste veoma zabavna žena. To je prilična
pohvala kada stigne od kapetana, znate. Njemu žene obično ne služe za mnogo
toga, mada ga saleću. To je zbog njegovog izgleda, pretpostavljam; ne bi moglo
biti zbog ponašanja.“
„Džek Randal, znači, radi za vas“, rekla sam, prihvatajući čašu koju mi je
pružio. Posmatrala sam ga kako sipa u dve čaše i uverila se da ni u jednoj od
njih nema ničega sem brendija. Otpila sam veliki i očajnički potreban gutljaj.
Vojvoda me je pratio, trepćući od efekata jetke tečnosti.
„Naravno“, rekao je. „Obično je najbolja alatka i najopasnija. Čovek je bez
oklevanja koristi i pored toga; samo se pobrine da preduzme odgovarajuće
mere predostrožnosti.“
„Opasan, eh? A koliko vi zapravo znate o Džonatanu Randalu?“,
znatiželjno sam upitala.
778
 Vojvoda se zacerekao. „Oh, praktično sve, rekao bih, draga moja.
Verovatno znatno više nego vi, zapravo. Ne vredi zapošljavati čoveka kakav je
on ako nemate načina da ga kontrolišete, razumete. A novac je dobra uzda, ali
rđav povodac.“ „Za razliku od ucenjivanja?“, suvo sam rekla.
On se zavalio, ruku položenih preko svog nabreklog stomaka, i posmatrao
me sa blagim interesovanjem.
„Ah. Vi mislite da ucena može da funkcioniše u oba smera,
pretpostavljam?“ Odmahnuo je glavom, skidajući nekoliko zrnaca gareži koja
su pala na svileni prsluk.
„Ne, draga moja. Kao prvo, postoji jedna bitna razlika u našim situacijama.
Iako bi takva govorkanja mogla da utiču na to kako me primaju u izvesnim
društvenim krugovima, to nije nešto što me ozbiljno zabrinjava. A što se
dobrog kapetana tiče – pa, vojska vrlo prekorno gleda na takve neprirodne
sklonosti. Kazna je često smrt. Ne, nije baš za poređenje, zapravo.“ Nagnuo je
glavu u stranu, koliko su mu to podvaljci dozvoljavali.
„Ali ni obećanje bogatstva ni pretnja otkrivanjem nije ono što Džona
Randala veže za mene“, rekao je. Male, vodenaste plave oči su sijale u svojim
dupljama. „On mi služi jer mu pružam ono što želi.“
Odmerila sam korpulentno telo sa neskrivenim gađenjem, na šta se
Njegova visost zatresla od smeha.
„Ne, ne to“, rekao je. „Kapetanov ukus je malo rafiniraniji od toga. Za
razliku od mog.“ „Šta, onda?“
„Kažnjavanje“, tiho je rekao. „Ali vi to znate, zar ne? Ili bar zna vaš suprug.“
Osećala sam se nečisto već samim tim što sam u njegovoj blizini, pa sam
se digla da odem. Krhotine alabasterske posude su ležale po podu i ja sam
jednu slučajno šutnula tako da je zveknula o zid, odbila se i zavrtela pod
dvosed, podsećajući me na nedavno upoznatog Dantona.
Uopšte nisam bila sigurna da želim da sa njim raspravljam na temu
neuspelog ubistva, ali je to u tom trenutku delovalo bolje od drugih
mogućnosti.
„Zašto ste hteli da me ubijete?“, upitala sam iznenada, okrećući se licem ka
njemu. Brzo sam pogledom napravila inventar predmeta na stolu, tražeći
prikladno oružje za odbranu, tek za slučaj da i dalje to namerava.

779
 Izgleda da nije. Umesto toga, s naporom se nagnuo i podigao čajnik –
čudesno čitav – i uspravio ga na vraćeni stočić.
„To je delovalo svrsishodno u to vreme“, smireno je rekao. „Saznao sam da
vi i vaš muž pokušavate da osujetite izvestan poduhvat u kome sam i ja imao
svoje interese. Razmišljao sam da umesto toga uklonim vašeg muža, ali je to
delovalo preterano opasno ako se imaju u vidu njegove bliske rodbinske veze
sa dve važne porodice u Škotskoj.“
„Razmišljali ste da ga uklonite?“ Svanulo mi je – jedan od mnogih blesaka
koji su mi u glavi pravili vatromet. „Da li ste vi poslali mornare koji su Džejmija
napali u Parizu?“ Vojvoda je nonšalantno klimnuo.
„To je izgledalo kao najjednostavniji način, mada prilično grub. A opet,
Dugal Makenzi se pojavio u Parizu pa sam se pitao da li zapravo vaš muž radi
za Stjuarte. Nisam više bio siguran gde su njegovi interesi.“
Ono što sam se ja pitala bilo je gde su vojvodini interesi. Ovaj čudan govor
je zvučao gotovo kao da je on prikriveni jakobit – a ako je tako, stvarno je
majstorski sakrio svoje interese.
„Sem toga“, nastavio je, pažljivo spuštajući poklopac čajnika na mesto, „tu
je bilo i vaše sve jače prijateljstvo sa Lujem od Francuske. Čak i da je vaš muž
omanuo sa bankarima, Luj je mogao Čarlsa Stjuarta snabdeti onim što mu
treba – pod uslovom da vi vaš lep nos držite van tih zbivanja.“
Namrštio se izbliza na pogačicu koju je držao, sklonio nekoliko končića sa
nje, a onda odustao od jela i bacio je na sto.
„Onda kada je postalo jasno šta se stvarno dešava pokušao sam da vašeg
muža namamim nazad u Škotsku, ponudom da bude pomilovan; vrlo skupo je
to bilo“, rekao je zamišljeno. „I pri tom uzaludno!“
„Ali sam se tada prisetio očigledne privrženosti vašeg muža vama – vrlo
dirljivo“, rekao je uz dobroćudni osmeh koji me je naročito nervirao.
„Pretpostavio sam da bi ga vaša tragična smrt mogla sprečiti u aktivnostima na
kojima se angažovao, bez podsticanja onolikog interesovanja do kakvog bi
došlo ako bi on bio ubijen.“
Iznenada se setivši nečega, okrenula sam se da pogledam čembalo u ćošku
sobe. Ulepšavalo ga je nekoliko notnih listova, ispisanih finom, urednom
rukom. Pedeset hiljada funti, u slučaju da Vaša visost kroči u Škotsku. Potpisano
sa S. „S“, naravno, za Sandringam. Vojvoda se nasmejao, očigledno uživajući.
780
 „To je bilo vrlo pametno s vaše strane, draga moja. Mora da ste to bili vi;
čuo sam za nesrećnu nesposobnost vašeg muža u pogledu muzike.“
„Zapravo, nisam bila ja“, odgovorila sam, okrećući leđa čembalu. Na
stočiću pored mene nije bilo ničeg korisno poput noža za otvaranje pisama ili
tupih predmeta, pa sam žurno podigla vazu i lice zaronila u buket cveća iz
staklene bašte. Zažmurila sam, osećajući golicanje hladnih latica po mojim
iznenada užarenim obrazima. Nisam se usuđivala da podignem pogled u
strahu da će me moje izdajničko lice odati.
Jer sam iza vojvodinog ramena videla okrugao, kožni predmet u obliku
bundeve, uokviren zelenom plišanom draperijom, kao da je to neki od
vojvodinih egzotičnih umetničkih predmeta. Otvorila sam oči, vireći oprezno
kroz latice, a široka usta sa isturenim zubima su se razdvojila u kez od uva do
uva.
Kidala sam se između straha i olakšanja. Bila sam u pravu, znači, u vezi sa
prosjakom kod kapije. Bio je to Hju Munro, stari Džejmijev kompanjon iz dana
hajdukovanja po Hajlendsu. Nekadašnjeg učitelja su davno zarobili Turci na
moru, unakazili ga mučenjem i oterali u prošnju i lovokradu – zanimanja koja
je dopunjavao uspešnim špijuniranjem. Čula sam ranije da je on agent
hajlendske vojske, ali nisam shvatila da su ga te aktivnosti dovele ovako daleko
na jug.
Koliko li je vremena proveo tamo, stojeći poput ptice na bršljanu pred
prozorom na spratu? Nisam se usuđivala da komuniciram sa njim; jedino sam
mogla da pogled držim fiksiran na tačku iznad vojvodinog ramena, naoko
ravnodušno piljeći u prazno.
Vojvoda me je zainteresovano zagledao. „Stvarno? Nije to valjda bio
Gerstman? Ne bih rekao da on ima dovoljno izopačen um.“
„A mislite da ja imam? Polaskana sam.“ Zadržala sam nos u cveću,
rastrzano govoreći u božur.
Prilika napolju je pustila bršljan dovoljno dugo da podigne jednu ruku u
vidokrug. Pošto su mu saracenski mučitelji odsekli jezik, njegove ruke su
govorile umesto Hjua Munroa. Piljeći intenzivno u mene, smišljeno je pokazao
prvo u mene, pa u sebe, a onda u stranu. Široka šaka se zakrenula i prva dva
prsta su se pretvorila u par nogu koje beže, trče na istok. Završni mig, pesnica
stegnuta u pozdrav, i on je nestao.
781
 Opustila sam se, malo drhteći od reakcije, i udahnula duboko da se
priberem. Kinula sam i spustila cveće.
„Znači vi ste jakobit, zar ne?“, upitala sam.
„Ne neizbežno“, srdačno je odgovorio vojvoda. „Pitanje glasi, draga moja,
da li ste vi?“ Bez ikakvog srama, skinuo je periku i počešao svetlu, proćelavu
glavu pre nego što ju je vratio.
„Pokušali ste da zaustavite napore da se kralj Džejms vrati na tron kada ste
bili u Parizu.
Pošto vam nije uspelo, vi i vaš muž se pojavljujete sada kao najlojalnije
pristalice Njegove visosti. Zašto?“ Sitne plave oči su pokazivale samo umerenu
zainteresovanost, ali nije umerena zainteresovanost pokušala da me ubije.
Sve vreme otkad sam otkrila ko mi je domaćin, iz sve snage sam pokušavala
da se prisetim šta su ono Frenk i velečasni g. Vejkfild jednom rekli o njemu. Da
lije bio jakobit? Koliko sam ja mogla da se setim, sud istorije – u formi Frenka
i velečasnog – bio je nesiguran. Kao i ja.
„Ne verujem da ću vam reći“, polako sam kazala.
Jedna plava obrva se digla visoko i vojvoda je uzeo emajliranu kutijicu iz
džepa, i izvukao malo njene sadržine.
„Jeste li sigurni da je to pametno, draga moja? Danton mi je i dalje pri
ruci, razumete.“
„Danton me ne bi dotakao ni motkom od tri metra“, rekla sam otvoreno.
„Niti biste vi, kad smo već kod toga. Ne“, žurno sam dodala, videvši kako je
zinuo, „zbog toga. Ali ako tako očajnički želite da znate na čijoj sam strani,
nećete me ubiti pre nego što saznate, zar ne?“
Vojvoda se zagušio burmutom i počeo je žestoko da kašlje, lupajući se po
prednjoj strani vezenog prsluka. Ja sam se uspravila i podignutog nosa hladno
gledala u njega dok je kijao i krkljao.
„Pokušavate da me zastrašite da bih vam nešto rekla, ali to neće upaliti“,
rekla sam sa mnogo više pouzdanja nego što sam osećala.
Sandringam je nežno maramicom obrisao oči koje su suzile. Konačno je
duboko udahnuo, pa ispustio dah između debelih, napućenih usana dok je
piljio u mene.

782
 „Vrlo dobro, onda“, rekao je prilično mirno. „Pretpostavljam da su do sada
moji radnici završili renoviranje vaših odaja. Pozvaću sobaricu da vas odvede u
vašu sobu.“
Mora da sam tupavo zijala u njega jer se podrugljivo nasmešio dok je
ustajao iz fotelje.
„U izvesnoj meri, razumete, to i nije važno“, rekao je. „Šta god da ste inače
ili kakve god informacije imali, imate jednu dragocenu odliku kao gost ove
kuće.“
„A to je?“, htela sam da znam. On je zastao sa rukom na zvonu i nasmešio se.
„Vi ste žena Crvenog Džejmija“, tiho je rekao. „A on vas voli, draga moja,
zar ne?
Kakvi zatvori mogu da budu, videla sam i gore. Soba je bila otprilike deset
sa deset metara i bila je nameštena tako da ju je po raskoši nadmašivala samo
dnevna soba u prizemlju. Natkriveni krevet je stajao na malom postolju,
baldahini od nojevog perja pružali su se iz uglova damastnih draperija, a par
odgovarajućih brokatnih fotelja bio je zguran pred ogroman kamin.
Sobarica koja me je dopratila sada je spustila lavor i bokal koje je nosila, a
onda je požurila da zapali već pripremljenu vatru. Jedan sluga je poklopljeni
poslužavnik sa večerom spustio na stočić kraj vrata, a onda ravnodušno stao u
dovratak, raspršujući svaku moju eventualnu pomisao da jurnem niz hodnik.
Mada mi ne bi mnogo vredelo ni da pokušam, pomislila sam utučeno;
beznadežno bih se izgubila u kući posle prvog skretanja hodnika; prokleta
kućerina je bila velika kao Bakingemska palata.
„Sigurna sam da se Njegova visost nada da će vam biti udobno, madam“,
rekla je sluškinja, praveći lep kniks pri izlasku.
„Oh, kladim se da je tako“, rekla sam nimalo graciozno.
Vrata su se zatvorila za njom uz depresivno solidan tresak i zvuk struganja
dok se okretao veliki ključ kao da je zgulio i poslednju izolaciju mojih osetljivih
nerava.
Drhteći u studeni velike sobe, uhvatila sam se za laktove i prišla vatri, gde
sam se spustila u jednu fotelju. Impuls me je terao da samoću iskoristim za lep
lični histerični ispad. Sa druge strane sam se plašila da, ako dozvolim strogo
kontrolisanim osećanjima da prorade, nikada više neću povratiti kontrolu.

783
Čvrsto sam zatvorila oči i posmatrala crveno plamsanje vatre na unutrašnjoj
strani kapaka, terajući sebe da se smirim.
Na kraju krajeva, za sada nisam u opasnosti, a Hju Munro je otišao da nađe
Džejmija. Čak i ako je Džejmi izgubio moj trag tokom jednonedeljnog
putovanja, Hju će ga naći i dovesti ga gde treba. Hju zna svakog seljaka i
kalajdžiju, svaku kuću i kućicu u četiri parohije. Poruka od nemog čoveka će
otputovati mrežom za vesti i govorkanja brzo kao što vetrom nošen oblak
pređe preko planina. Ako je uspeo da se spusti sa svog visokog položaja na
bršljanu i neuhvaćen napusti vojvodino imanje, tačnije rečeno.
„Ne budi luda“, rekla sam naglas, „čovek je profesionalni lovokradica.
Naravno da je uspeo.“ Moje reči odbijene od ukrasnog belog gipsa zazvučale su
nekako utešno.
„A ako je tako“, odlučno sam nastavila, i dalje govoreći tako da bih slušala
sebe, „onda će Džejmi doći.“
Tako je, iznenada sam pomislila. I Sandringamovi ljudi će čekati na njega,
kada se to desi. Ti si žena Crvenog Džejmija, rekao je vojvoda. Moja jedina
dragocena odlika. Ja sam mamac.
„Ja sam kukavičje jaje!“, uzviknula sam, uspravljajući se u fotelji. Već samo
poniženje prizvane slike izazvalo je u meni mali, ali dobrodošli nalet besa koji
je malo odagnao strah.
Pokušala sam da raspirim plamenove besa ustajanjem i besciljnim koračanjem,
smišljanjem novih imena kojima bih nazvala vojvodu kada se idući put
sretnemo. U svojim konstrukcijama sam taman stigla do „pritajena pederčina“,
kada su mi pažnju privukli prigušeni povici napolju.
Razmičući teške plišane zavese sa prozora, ustanovila sam da je vojvoda
čovek od reči. Debele drvene letve stajale su unakrst preko prozora, toliko
gusto postavljene da sam jedva mogla ruku da proguram između njih. Mada
sam mogla da vidim.
Mrak se spustio i senke ispod drveća parka bile su crne kao mastilo. Vika
je dolazila odatle, uz odgovarajući povike iz štala, gde su se iznenada pojavile
dve ili tri figure sa upaljenim bakljama.
Male tamne figure su otrčale prema šumi, a vatra sa njihovih borovih baklji
strujala je unazad, svetlucajući narandžasto po hladnom, vlažnom vetru. Kada
su stigli do ruba parka, postao je vidljiv nejasan čvor ljudskih prilika koje su se
784
kotrljale po travi pred kućom. Zemlja je bila mokra i silina njihove borbe je
ostavila duboke crne ureze u travnjaku zamrlom preko zime.
Podigla sam se na prste, grabeći prečke i pritiskajući glavu o drvo, trudeći
se da vidim bolje. Dnevno svetlo je sasvim zgaslo, a pri svetlosti baklji sam u
gužvi dole mogla tek povremeno da vidim zamah ruke ili noge.
To ne može biti Džejmi, govorila sam sebi, pokušavajući da progutam
knedlu u grlu koja je u stvari bila moje srce. Ne tako brzo, ne sada. I ne sam,
sigurno ne bi došao sam. Jer sam dotle uspela da vidim da je borba usmerena
na jednog čoveka, sada već na kolenima, samo pogrbljeni crni obris pod
pesnicama i motkama vojvodinih lovočuvara i štalskih momaka.
Tada je pognuta figura oborena na zemlju i vika je zamrla, mada je usledilo
još nekoliko udaraca za svaki slučaj pre nego što se grupa slugu razišla.
Razmenjeno je nekoliko reči koje nisam mogla da čujem sa tolike udaljenosti,
a zatim su se dvojica sagla i uhvatila figuru pod pazuhe. Dok su prolazili ispod
mog prozora na drugom spratu idući ka zadnjoj strani kuće, svetlost baklji je
osvetlila stopala u sandalama koje su se vukle za čovekom, i dronjke prljavog
radnog odela. Nije Džejmi.
Jedan od štalskih momaka je žurio pored, trijumfalno noseći debeli kožni
novčanik na uzici. Bila sam suviše visoko da bih čula zveckanje malih metalnih
ukrasa na kanapu, ali su svetlucali pod bakljama i sva snaga mi je iščilela iz
ruku od naleta straha i očaja.
Bili su to novčići i dugmad, ti mali metalni predmeti. I gaberlunzi. Mali
olovni pečati koji su prosjaku davali dozvolu da moli za svoju bedu u odredenoj
parohiji. Hju Munro je imao četiri takva, kao izraz poštovanja prema mukama
koje je pretrpeo od Turaka. Nije Džejmi, već Hju.
Tresla sam se toliko da su me noge jedva držale, ali sam otrčala do vrata i
počela po njima da lupam iz sve snage.
„Pustite me napolje!“, vrištala sam. „Moram da vidim vojvodu! Pustite me
napolje kad kažem!“
Nije bilo nikakvog odgovora iako sam nastavila da vičem i treskam, pa sam
požurila nazad do prozora. Prizor dole je sada bio izrazito miran; neki dečak je
stajao i držao baklju jednom baštovanu koji je klečao na rubu travnjaka, nežno
vraćajući busene trave iskopane tokom borbe.

785
 „Hej!“, urliknula sam. Onako pokrivenog rešetkom, nisam mogla prozor da
otvorim na spoljnu stranu. Otrčala sam preko sobe da dohvatim jedan težak
srebrni svećnjak, dojurila nazad i razbila okno, ne pazeći na srču koja je letela.
„U pomoć! Ehej, vi dole! Kažite vojvodi da hoću da ga vidim! Smesta! U
pomoć!“ Učinilo mi se da je jedna od figura okrenula glavu prema meni, ali se
nijedna nije pokrenula prema kući, već su nastavili posao, kao da je to samo
neka noćna ptica poremetila tamu oko njih.
Opet sam otrčala do vrata, treskala i vikala, pa opet do prozora, i nazad do
vrata. Vikala sam, preklinjala i pretila dok me grlo nije zabolelo i tukla po
nepopustljivim vratima dok mi pesnice nisu bile crvene i izgrebane, ali niko
nije došao. Mogla sam biti i sama u ogromnoj kući, po onome što sam mogla
da čujem. Tišina u hodniku je bila duboka kao i u noći okolo – tiho kao u grobu.
Sva moja kontrola nad strahom je nestala pa sam se konačno spustila na kolena
pred vratima i jecala i ne pokušavajući da se obuzdam.

*****

Probudila sam se smrznuta i ukočena, sa jakom glavoboljom, i osetila kako me

nešto široko i čvrsto gura po podu. Trgla sam se i probudila kada mi je ivica
teških vrata pri otvaranju priklještila butinu o pod.
„Au!“ Nespretno sam se prevrnula, i ruke podigla na kolena, tako da mi je
kosa visila preko lica.
„Kler! Oh, budu tiha, m-molim te! Draga, da li si povređena?“ Uz šuškanje
uštirkanog batista, Meri je klekla pored mene. Iza nje, vrata su se zatvorila i
čula sam škljocanje brave.
„Da – hoću da kažem, ne. Dobro sam“, rekla sam sluđeno. „Ali Hju...“
Zatvorila sam usta i odmahnula glavom, pokušavajući da je razbistrim. „Šta, za
boga miloga, radiš ovde, Meri?“
„P-potplatila sam gazdaricu da me pusti unutra“, šaputala je. „Zar moraš
da govoriš tako glasno?“
„To baš i nije važno“, rekla sam normalnim glasom. „Ta vrata su tako
debela da se kroz njih ne bi čulo ništa izuzev fudbalske utakmice.“
„Čega?“

786
 „Nema veze.“ Misli su počele da mi se bistre, mada su mi oči još bile
krmeljive i naduvene, a u glavi mi je još udaralo kao bubanj. Naterala sam se
da ustanem i odvukla se do lavora, gde sam hladnom vodom ispljuskala lice.
„Potplatila si gazdaricu?“, rekla sam, brišući lice peškirom. „Ali smo i dalje
zaključane, zar ne? Čula sam kako se ključ okreće.“
Meri je bila bleda po slabom svetlu u sobi. Sveća se rastopila dok sam
spavala na podu i nije bilo svetla sem tamnocrvenog sjaja žara u kaminu. Ona
se ugrizla za usnu.
„To je bilo n-najbolje što sam mogla. Gđa Gibson se suviše plaši vojvode da
bi mi dala ključ. Jedino na šta je pristala bilo je da me zaključa s tobom i da me
pusti ujutru. Mislila sam da bih mmogla da ti se pridružim“, bojažljivo je
dodala.
„Oh“, rekla sam. „Pa... hvala ti. Baš ljubazno što si se toga setila.“ Iz fioke
sam uzela novu sveću i otišla do kamina da je upalim. Svećnjak je bio sav u
grudvama voska od izgorele sveće; nakapala sam malo rastopljenog voska na
sto i stavila novu sveću na to, ne obazirući se na vojvodin duborez.
„Kler“, kazala je Meri. „Da li si... da li si u nevolji?“
Ugrizla sam se za usnu da ne odgovorim ishitreno. Na kraju krajeva, njoj
je svega sedamnaest godina i njena neupućenost u politiku je verovatno još
izraženija od nepoznavanja muškaraca.
„Hm, da“, rekla sam. „Poprilično, plašim se.“ Mozak je opet počinjao da mi
radi. Čak i ako Meri nije u situaciji da mi praktično pomogne, mogla bi me bar
snabdeti informacijama o svom kumu i zbivanjima u njegovom domaćinstvu.
„Da li si čula gužvu kod šumice ranije?“, upitala sam. Ona je odmahnula
glavom. Počinjala je da drhti; u tako velikoj sobi toplota vatre je zamirala
znatno pre nego što stigne do postolja kreveta.
„Ne, ali sam čula jednu kuvaricu kako kaže da su čuvari uhvatili jednog
lovokradicu u parku. Užasno je hladno. Zar ne možemo da odemo u k-kre-
.vet?“
Već je puzala po prekrivaču i zavlačila se pod kraj čaršava. Zadnjica joj je
bila okrugla i lepa, nalik dečijoj ispod bele spavaćice.
„To nije bio lovokradica“, rekla sam. „Ili tačnije, jeste, ali je takode bio i
prijatelj. On je krenuo da nađe Džejmija, da mu kaže da sam ja ovde. Znaš li
šta se desilo nakon što su ga čuvari uhvatili?“
787
 Meri se okrenula, lice joj je bilo bleda mrlja u senkama krevetske
nadstrešnice. Čak i po takvom svetlu videla sam da su tamne oči postale
ogromne.
„Oh, Kler! Tako mi je žao!“
„Pa, i meni je“, nestrpljivo sam rekla. „Mada, znaš li gde je lovokradica?“
Ako je Hju zatvoren negde gde se može prići, na primer u štalama, postojala je
bedna nada da bi ga Meri mogla nekako osloboditi ujutru.
Drhtanje njenih usana, u poređenju sa kojim je njeno uobičajeno mucanje
zvučalo razumljivo, trebalo je da me upozori. Ali su reči, kada ih je konačno
izgovorila, probile moje srce, oštre i iznenadne kao bačeni nož.
„O-oni s-su ga o-obesili“, rekla je. „O kapiju parka.“

*****

Prošlo je nešto vremena pre nego što sam bila u stanju da obratim pažnju na
svoje okruženje. Nalet šoka, žaljenja, straha i uništene nade me je preplavio,
daveći me potpuno. Bila sam nejasno svesna kako me Meri malom rukom
bojažljivo tapše po ramenu, i njenog glasa koji mi nudi maramice i vodu, ali
sam ostala sklupčana, nisam govorila, već sam se samo tresla i čekala da
popusti snažno očajanje koje mi je stomak skvrčilo u pesnicu. Konačno sam
istrošila svu paniku i otvorila zamućene oči.
„Biću dobro“, konačno sam rekla, sedajući uspravno i neelegantno brišući
nos o rukav. Prihvatila sam ponuđeni peškir i obrisala oči. Mari je obigravala
oko mene, delujući zabrinuto, pa sam pružila ruku i stegla njenu da je
ohrabrim.
„Zaista“, rekla sam. „Sada sam dobro. I veoma mi je drago što si ovde.“
Nešto mi je palo na pamet pa sam ispustila peškir, radoznalo je gledajući.
„Kad smo već kod toga, zašto si ti ovde?“, upitala sam. „U ovoj kući, hoću
da kažem.“ Oborila je pogled, crveneći, i cupkala pokrivač.
„V-vojvoda mi je kum, znaš.“
„Da, toliko sam razumela“, rekla sam. „Mada nekako sumnjam da se
odjednom uželeo da uživa u tvom društvu.“

788
 Malo se nasmešila na taj komentar. „N-nije. Ali on – vojvoda, hoću da
kažem – misli da je našao drugog m-muža za mene.“ Lice joj se zacrvenelo od
napora da izgovori ono „muža“. „Tata me je doveo ovde da ga upoznam.“
Iz njenog ponašanja sam zaključila da to nije vest koja zahteva hitne
čestitke. „Znaš li tog čoveka?“
Samo po imenu, ispostavilo se. Neki g. Isakson, uvoznik iz Londona. Suviše
zauzet da otputuje čak u Edinburg da bi upoznao svoju izabranicu, složio se da
dođe do Belhersta gde će se i obaviti svadba, ako se slože sve zainteresovane
strane.
Dohvatila sam četku sa srebrnom drškom sa stočića i odsutno počela da
češljam kosu. Nakon što mu nije uspelo da se orodi sa francuskim plemstvom,
vojvoda, znači, hoće da svoju kumu proda bogatom Jevrejinu.
„Imam novu devojačku spremu“, rekla je Meri, pokušavajući da se
osmehne. „Četrdeset tri vezene podsuknje – dve sa z-zlatnim nitima.“ Ućutala
je, stisnula usne, zureći dole u svoju golu levu šaku. Stavila sam ruku preko
njene.
„Dobro.“ Pokušala sam da je obodrim. „Možda će biti ljubazan čovek.“
„To je ono čega se p-plašim.“ Izbegavajući moj upitni pogled, oborila je
pogled, uvijala ruke u krilu.
„Nisu rekli g. Isaksonu – za P-Pariz. I rekli su da ne moram ni ja.“ Lice joj
se opustilo od jada. „Doveli su jednu užasnu staru ženu da mi kaže kako moram
da se ponašam prve b-b-bračne noći, da – da se pretvaram da mi je prvi put, ali
ja... oh, Kler, kako mogu to da učinim?“, jadikovala je. „I
Aleks – nisam mu rekla; nisam mogla! Bila sam takva kukavica, n-nisam mu
rekla čak ni zbogom!“
Bacila mi se u naručje, a ja sam je tapšala po leđima, zaboravljajući malo
na sopstvenu tugu usled truda da utešim nju. Nešto kasnije se primirila i sela
uspravno, štucajući, da bi popila malo vode.
„Hoćeš li da prođeš kroz sve to?“, upitala sam. Ona je podigla pogled ka
meni, a trepavice su joj bile šiljate i mokre.
„Nemam drugog izbora“, jednostavno je rekla.
„Ah!“ Počela sam, a onda zastala, bespomoćna.

789
 Ona je sasvim u pravu. Mlada i žensko, bez sredstava i muškarca koji bi
došao da je spase, nije imala šta da učini sem da se povinuje željama svog oca i
svog kuma, i da se uda za nepoznatog g. Isaksona iz Londona.
Tako ražalošćene, nismo imale apetita za hranu na poslužavniku. Zavukle
smo se pod jorgan da nam bude toplo i Meri je, ophrvana osećanjima, čvrsto
zaspala za nekoliko minuta. Iako ne manje umorna, utvrdila sam da ne mogu
da spavam od tuge za Hjuom, brige za Džejmija i znatiželje u vezi sa vojvodom.
Čaršavi su bili vrlo hladni i noge su mi bile kao komadi leda. Izbegavajući
još bolnija pitanja, misli sam okrenula Sandringamu. Kakva je njegova uloga u
ovoj aferi?
Po svemu vidljivom, taj čovek je jakobit. Bio je, po sopstvenom priznanju,
spreman da izvrši ubistvo – ili da ga bar plati – da bi osigurao da Čarls dobije
nužnu podršku za pokretanje poduhvata u Škotskoj. I dokaz muzičkog
šifrovanja je činio praktično sigurnim da je vojvoda bio taj koji je konačno
naveo Čarlsa da se zaputi u avgustu, sa obećanjem da će dobiti pomoć.
Nesumnjivo je bilo onih koji su se svojski potrudili da sakriju svoja
jakobitska osećanja; ako se imaju u vidu kazne za izdaju, to se teško moglo
smatrati neobičnim. A vojvoda je imao da izgubi mnogo više od nekih drugih
ako bi podržao neuspeli poduhvat.
Pa ipak, teško da je Sandringam na mene ostavio utisak oduševljenog
sledbenika monarhije Stjuarta. Posle onakvih komentara o Dantonu, bilo je
očigledno da ne gaji simpatije prema katoličkom vladaru. I zašto je čekao tako
dugo da pruži podršku, kada je Čarlsu očajnički trebao novac sada – i zapravo
sve vreme od dolaska u Škotsku?
Uspela sam da smislim dva razumna razloga za vojvodino ponašanje, od
kojih nijedan nije bio naročito pohvalan za tog džentlmena, ah su se oba dobro
uklapala u njegov karakter.
Možda je u stvari jakobit, spreman da podrži neprijatnog katoličkog kralja
radi budućih pogodnosti koje je mogao očekivati kao neko ko je pružio ključnu
podršku restauraciji monarhije Stjuart. To mi je bilo jasno; „princip“ nije
postojao u rečniku tog čoveka, dok je „lični interes“, očito, njemu bio veoma
poznat pojam. Možda je čekao da Čarls stigne u Englesku da ne bi protratio
novac pre konačnog, presudnog pokreta hajlendske vojske na London.

790
 Svako ko je poznavao Čarlsa Stjuarta mogao je videti da ima smisla ne
poveriti mu previše novca odjednom.
Ili, kad smo već kod toga, možda želi da osigura da Stjuarti zapravo dobiju
značajnu finansijsku podršku pre nego što se i sam u to uključi; na kraju
krajeva, doprineti ustanku nije isto što i sam izdržavati čitavu vojsku.
Nasuprot tome, mogla sam da sagledam i znatno opakije razloge za uslove
vojvodine ponude. Uslovljavanje takve podrške jakobitskoj vojsci njenim
stizanjem na tlo Engleske obezbedivalo je da će se Čarls pomučiti sa sve većim
otporom svojih voda i svoju neodlučnu, iznurenu vojsku terati sve dublje i
dublje na jug, daleko od zaštite planina u kojima bi mogla naći utočište.
Ako vojvoda može da očekuje pogodnosti od Stjuarta za pomoć u njihovoj
restauraciji, šta bi mogao očekivati od Hanovera ako namami Čarlsa Stjuarta
njima na dohvat – i onda njega i njegove sledbenike izda engleskoj vojsci?
Istorija nije bila u stanju da kaže kakva je bila prava vojvodina namera. To
mi je delovalo čudno; sigurno je svoje namere morao da otkrije pre ili kasnije.
Naravno, mozgala sam, Stari Lisac, lord Lovat, je uspeo da izigra obe strane u
poslednjem jakobitskom ustanku, istovremeno se dodvoravajući Hanoverima
i ostajući u dobrim odnosima sa Stjuartima. A i Džejmi je to neko vreme radio.
Možda i nije tako teško sakriti kome ste odani u neprestanim promenama
lavirinta dinastičke politike.
Jeza mi se širila od stopala, pa sam nemirno mrdala nogama, a koža mi je
delovala obamrlo dok sam listove trljala jedan o drugi. Noge su, očito, stvarale
mnogo manje trenje nego suvi prutovi; nikakva osetna toplota nije nastala od
ovakve aktivnosti.
Ležeći bez sna, nespokojna i ulepljena, iznenada sam postala svesna
slabašnog, ritmičnog pucketanja uz jedan lakat, pa sam u neverici pogledala u
svoju družbenicu. Bila je sklupčana na bok, fina koža crvenela se od sna, pa je
izgledala kao cvet iz staklene bašte u punom cvatu, sa palcem sigurno
zataknutim u meki ružičasti otvor njenih usta. Donja usna joj se mrdala dok
sam posmatrala, malenim pokretima sisanja.
Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Na kraju, nisam uradila
nijedno; samo sam nežno izvukla palac i njenu mlitavu ruku spustila na grudi.
Ugasila sam sveću i pribila se uz Meri.

791
 Da li je zbog nevinosti tog malog gesta koji je budio davna sećanja na
poverenje i sigurnost, proste utehe toplog tela u blizini, ili samo od umora od
straha i tuge, stopala su mi se zgrejala, konačno sam se opustila i zaspala.
Umotana u topli prekrivač, spavala sam duboko, i nisam ništa sanjala.
Utoliko je bio veći šok kada sam iznenada trgnuta iz meke, tihe tame zaborava.
Još je bilo mračno – crno kao u rogu, zapravo, pošto se vatra ugasila – ali
okruženje nije bilo ni meko ni tiho. Nešto teško se iznenada spustilo na krevet,
pogađajući me pri tom u ruku, i izgledalo je kao da je namerilo da ubije Meri.
Krevet se naglo izdigao i madrac se oštro nagnuo ispod mene, a ceo ram se
zatresao od siline borbe koja se vodila odmah pored mene. Stenjanje u agoniji
i prošaputane pretnje su stizale iz blizine, a zamahnuta ruka – Merina,
pomislila sam – pogodila me je u oko.
Žurno sam se skotrljala iz kreveta, saplićući se na stepenik postolja i
padajući kao proštac na pod. Zvuk borbe iznad mene se pojačao, uz užasnu
pisku za koju sam shvatila da je najbolje što Meri uspeva da postigne umesto
vriske dok je neko guši.
Usledio je iznenadni zapanjeni uzvik, dubokim muškim glasom, a onda još
uvijanja posteljine i vriska je iznenada prestala. Žurno se krećući, pronašla sam
kutiju kremena na krevetu i zapalila sveću. Njen treperavi plamen je ojačao i
podigao se, otkrivajući ono što sam i očekivala na osnovu onog snažnog izliva
na gelskom – Meri se uopšte nije videla, osim para ruka koje su mahnito
grebale. Lice joj je davio jastuk, a telo je bilo prikovano opruženom prilikom
mog krupnog i uzbuđenog muža, koji je, uprkos prednosti u veličini, imao
doslovno pune ruke posla.
Zaokupljen savladavanjem Meri, nije ni pogledao u sveću, već je nastavljao
sa pokušajima da joj zarobi ruke, istovremeno držeći jastuk preko njenog lica.
Obuzdavajući poriv da se histerično smejem ovom spektaklu, spustila sam
sveću, nagnula se preko kreveta i potapšala ga po ramenu.
„Džejmi?“, rekla sam.
„Isuse!“ Skočio je kao losos, dipio iz kreveta i zaustavio se na podu u čučnju,
sa napola isukanim nožem. Tada me je video i odahnuo od olakšanja,
zatvarajući oči na trenutak.
„Isuse Hriste, Sasenah! Nemoj to nikada da ponoviš, čuješ li me? Ćuti“,
kratko se obratio Meri koja je pobegla ispod jastuka i sada je sedela uspravno
792
u krevetu, iskolačenih očiju i krkljajući. „Nisam hteo da te povredim; mislio
sam da si ti moja žena.“ Namerno je krupnim koracima obišao krevet, uhvatio
me za ramena i poljubio me žestoko, kao da hoće da se uveri da je našao onu
pravu. Jeste, i uzvratila sam mu strasni poljubac, uživajući u grebanju njegove
neobrijane brade i u njegovom toplom, jetkom mirisu; mokar lan i vuna sa
snažnom primesom muškog znoja.
„Oblači se“, rekao je puštajući me. „Prokleta kuća vrvi od slugu. Dole je kao
u mravinjaku.“ „Kako si ušao?“, upitala sam, tražeći svoju kućnu haljinu.
„Na vrata, naravno“, rekao je nestrpljivo. „Evo je.“ Dohvatio je moju haljinu
sa naslona stolice i dobacio mi je. Nema šta, masivna vrata su stajala otvorena,
a veliki prsten sa ključevima virio je iz brave.
„Ali kako...“ počela sam.
„Kasnije“, rekao je odsečno. Spazio je Meri van kreveta, kako se muči da
obuče svoju kućnu haljinu. „Najbolje je da se vratiš u krevet, devojko“,
posavetovao ju je. „Pod je hladan.“
„Ja idem s vama.“ Reči su bile prigušene slojem tkanine, ali je njena
rešenost bila očita kada joj je glava proletela kroz otvor haljine i izašla,
raščupana i prkosna.
„Ideš đavola“, rekao je Džejmi. Besno je pogledao u nju i zapazila sam sveže
ogrebotine po njegovom obrazu. Međutim, videvši kako joj usne podrhtavaju,
uz priličan napor je obuzdao svoj bes i uverljivo rekao: „Ne brini, devojko.
Nećeš imati problema zbog ovoga. Zaključaću vrata za
nama, i svima možeš ujutru da ispričaš šta se desilo. Niko neće kriviti
tebe.“ Ignorišući ovo, Meri je brzo ugurala noge u papuče i otrčala
do vrata.
„Hej! Kud si to krenula?“ Zapanjen, Džejmi se okrenuo za njom, ali ne
dovoljno brzo da bi je zaustavio pre vrata. Ona je stajala u hodniku odmah
ispred, podbočena.
„Idem sa vama!“, rekla je vatreno. „Ako me ne povedete, otrčaću niz hodnik
dernjajući se najjače što mogu. Eto tako!“
Džejmi je zurio u nju, a kosa mu je bakreno svetlucala na svetlosti sveće i
krv mu se pela u lice jer se, očito, lomio između neophodne tišine i poriva da
je ubije golim rukama, pa do đavola s bukom. Meri je uzvraćala besnim
pogledom, jednom rukom držeći suknje, spremna da potrči.
793
Sada potpuno spremna, munula sam ga u rebra i poremetila mu koncentraciju.
„Povedi je“, kratko sam rekla. „Hajdemo.“
Uputio mi je pogled koji je bio isti kao onaj kojim je posmatrao Meri, ali je
oklevao samo jedan tren. Kratko je klimnuo, uzeo me za ruku i nas troje smo
požurili u studenu tamu hodnika.

*****

Kuća je u isto vreme bila smrtno tiha i prepuna zvukova; podne ploče su bučno
škripale pod našim nogama i odeća nam je šuštala kao lišće na oluji. Zidovi kao
da su disali od sleganja drveta, a mali, jedva čujni zvuci izvan hodnika ukazivali
su na tajne podzemne jazbine životinja. A preko svega toga je ležala duboka i
zastrašujuća tišina ogromne i mračne kuće, utonule u san koji se ne sme razbiti.
Meri je čvrsto stezala moju ruku dok smo puzile niz hodnik iza Džejmija.
On se kretao poput sene, držeći se zida, ali brzo i nečujno.
Kada smo prošli pored jednih vrata, čula sam zvuk tihih koraka sa druge
strane. Čuo ih je i Džejmi pa se pripio uza zid, pokazujući Meri i meni da idemo
ispred njega. Zid je bio hladan pod mojim dlanovima, kada sam pokušala da se
priljubim.
Vrata su se lagano otvorila i provirila je neka glava u čupavoj beloj kapi za
spavanje, vireći niz hodnik na suprotnu stranu.
„Zdravo“, rekla je šapatom. „Da li si to ti, Alberte?“ Hladan znoj me je
zagolicao niz kičmu. Sobarica je očigledno očekivala posetu od vojvodinog
ličnog sobara, koji je, izgleda, potvrđivao reputaciju Francuza.
Nisam smatrala da će nekog naoružanog Hajlendera smatrati
odgovarajućom zamenom za odsutnog ljubavnika. Osetila sam kako je Džejmi
postao napet iza mene, pokušavajući da prevlada svoje skrupule oko udaranja
žene. Još jedan trenutak i ona će se okrenuti, ugledati ga i vriskom razbuditi
kuću.
Odmakla sam se od zida.
„Hm, ne“, rekla sam, kao da se izvinjavam. „Plašim se da sam to samo ja.“
Sobarica se grčevito trgla i ja sam brzo zakoračila pred nju da bi gledala u
mene i da joj Džejmi ostane iza leđa.

794
 „Izvinite što sam vas uplašila“, rekla sam, veselo se smešeći. „Nisam mogla
da spavam, razumete. Pomislila sam da vidim hoće li mi prijati malo vrućeg
mleka. Kažite mi, da li sam na dobrom putu prema kuhinji?“
„Eh?“ Sobarica, dežmekasta gospođica u svojim ranim dvadesetim,
neumesno je zevala, pružajući dokaze zabrinjavajućeg odsustva brige za
dentalnu higijenu. Na sreću, to nije bila ista sobarica koja me je videla u mojoj
sobi; možda nije shvatila da sam zatvorenica, a ne gošća.
„Ja sam gošća u ovoj kući“, rekla sam, namećući zaključak. I dalje se služeći
principom da je napad najbolja odbrana, optužujuće sam gledala u nju.
„Albert, eh? Da li Njegova visost zna da imate naviku da noću zabavljate
muškarce u svojoj sobi?“, insistirala sam. Izgleda da ju je to pogodilo pravo u
živac, pošto je žena ubledela i pala na kolena, grabeći moju suknju. Mogućnost
da će biti otkrivena bila je toliko zastrašujuća da nije stigla ni da se zapita zašto
bi gošća tumarala hodnicima u sitne sate, ne samo obuvena i obučena u
haljinu, već i u putni ogrtač.
„Oh, gospo! Molim vas, ne govorite ništa Njegovoj visosti, hoćete li? Vidim
da imate milostivo lice, gospo, sigurno ne želite da me otpuste odavde? Sažalite
se na mene, damo, imam još šestoro braće i sestara kod kuće, i ja...“
„Hajde, hajde“, tešila sam je, tapšući je po ramenu. „Ne brini zbog toga.
Neću reći vojvodi. Samo se ti vrati u krevet i...“ Odgurala sam je govoreći joj
glasom koji se koristi sa decom i mentalnim pacijentima, iako se i dalje rečito
branila da je nevina, nazad u sobicu sličnu ostavi.
Zatvorila sam vrata za njom i oslonila se na njih da ne bih pala. Džejmi se
promolio iz senki, cereći se. Nije rekao ništa, već me je potapšao po glavi da mi
čestita, pre nego što me je uhvatio za ruku i ponovo povukao niz hodnik.
Meri je čekala ispod prozora na odmorištu, a njena kućna haljina je blistala
na mesečini koja se u tom trenutku probijala kroz oblake. Po svemu sudeći
spremala se oluja, i ja sam se zapitala da li će nam to pomoći ili odmoći da
pobegnemo.
Meri je zgrabila Džejmijev pled kada je zakoračio na odmorište.
„Ššš!“, šaputala je. „Neko dolazi!“
I jeste; čula sam tiho trupkanje koraka odozdo, a bleda svetlost sveće je
obasjala stepenište. Meri i ja smo izbezumljeno zagledale okolo, ali nije
postojalo ni jedno jedino mesto za skrivanje. Ovo je bilo zadnje stepenište
795
namenjeno posluzi, pa su odmorišta bila jednostavni kvadrati sa golim podom,
bez ikakvog nameštaja ili zgodnih ukrasa.
Džejmi je rezignirano uzdahnuo. Zatim je, pokazujući meni i Meri da se
vratimo u hodnik kojim smo došli, izvukao nož i čekao, spreman u senovitom
uglu odmorišta.
Merini prsti su našli moje i isprepleli se, stežući jako u agoniji zebnje.
Džejmiju je pištolj visio o pojasu, ali ga očito nije mogao upotrebiti u kući i to
ga je činilo neupotrebljivim za pretnju. To je morao da bude nož, i stomak mi
je zaigrao od sažaljenja prema nesrećnom slugi koji će se upravo naći licem u
lice sa nervoznim Skotom od sto kila i pretnjom crnog čelika.
Ja sam pravila inventar svoje odeće i razmišljala da li bih mogla da odvojim
jednu podsuknju za zavoje kada se pomolila pognuta glava noseći sveću.
Tamna kosa je imala razdeljak na sredini i bila ulickana smrdljivo-slatkastom
pomadom koja me je istog časa podsetila na tamnu parišku ulicu i krivinu
tankih, okrutnih usana iza maske.
Moj nagli udah zbog prepoznavanja naterao je Dantona da oštro podigne
pogled, na korak ispod odmorišta. Već sledećeg trena je bio zgrabljen za vrat i
tresnut o zid takvom silinom da je svećnjak odleteo.
Videla ga je i Meri.
„To je on!“, uskliknula je, u šoku zaboravljajući i da šapuće i da muca. „Onaj
čovek u Parizu!“
Džejmi je sobara koji je pružao slab otpor prignječio uza zid, držeći ga
jednom mišićavom podlakticom preko grudi. Čovekovo lice, koje je bledelo i
tamnelo kako se svetlost pojačavala i smanjivala usled prolaska oblaka, bilo je
sablasno bledo. Još više je ubledelo kada je Džejmi ivicu svog sečiva stavio pod
Dantonovo grlo. Zakoračila sam na odmorište, ne znajući ni šta će Džejmi
učiniti ni šta želim da on učini.
Danton je zagušeno jauknuo kad me je video, i napravio je neuspeo pokušaj da
se prekrsti.
„La Dame Blanche!“, prošaputao je, očiju iskolačenih od straha.
Džejmi se naglo pokrenuo, grabeći čoveka za kosu i cimajući mu glavu
unazad tako snažno da je udarila o lamperiju.
„Da imam vremena, mo garhe, ti bi umro polako“, prošaputao je uverljivim
glasom. „Smatraj Božjom milošću što ga nemam.“
796
 Trgao je Dantonovu glavu još više, pa sam mogla da vidim skakutanje
Adamove jabučice dok je grčevito gutao, a zastrašeni pogled mu je bio prikovan
za mene.
„Ti je zoveš ‘Dame Blanche’, kazao je Džejmi kroz zube. „Ja je zovem
suprugom! Neka njeno lice onda bude poslednje što ćeš videti!“
Nož je zasekao po čovekovom grlu tolikom silinom da je Džejmi zastenjao
od napora, a tamna krv mu se rasprsnula po košulji. Smrad iznenadne smrti je
ispunio odmorište uz šištavo krkljanje iz skljokane gomile na podu koje se,
naizgled, beskrajno oteglo.
Zvuci iza mene su me konačno prizvali svesti – Meri kojoj je gadno pozlilo
u hodniku. Moja prva suvisla misao bila je da će sluge sačekati užasan nered
koji ujutru treba očistiti. Druga je bila okrenuta Džejmiju, koga sam videla u
blesku prolazne mesečine. Lice mu je bilo isprskano a kosa ulepljena
kapljicama krvi i teško je disao. Izgledao je kao da bi i njega mogla spopasti
muka.
Okrenula sam se prema Meri i ugledala, daleko iza nje niz hodnik, traku
svetla iza jednih vrata koja su se otvarala. Neko je dolazio da ispita kakva je to
buka. Zgrabila sam porub njene haljine, grubo joj njime protrljala usta, pa je
uhvatila za ruku, vukući je prema odmorištu.
„Pođi!“, rekla sam. „Hajdemo odavde!“ Budeći se iz ošamućene
zamišljenosti nad Dantonovim lešom, Džejmi se iznenada trgao, pribrao se i
okrenuo ka stepenistu.
Izgleda da je znao kuda ide dok nas je bez oklevanja vodio mračnim
hodnicima. Meri je posrtala pored mene, dahčući, a njen dah mi je zvučao
bučno kao neka mašina.
Na vratima prostorije u kojoj se pere posuđe Džejmi se naglo zaustavio i
tiho zviznuo. Na to je neko odmah odgovorio i vrata su se otvorila u tmini
punoj neodređenih figura. Jedna od njih se izdvojila iz mraka i požurila napred.
Razmenjeno je nekoliko promrmljanih reči i čovek – ko god da je – stigao je do
Meri i povukao je u senku. Hladna promaja mi je govorila da negde napred
postoje otvorena vrata.
Džejmijeva ruka na mom ramenu me je vodila između prepreka mračne
prostorije za pranje posuđa i neke manje prostorije koja je, izgleda, bila

797
nekakva ostava; ogulila sam cevanicu o nešto, ali sam se uzdržala da ne vrisnem
od bola.
Konačno napolju u slobodnoj noći, vetar je poneo moj ogrtač i povukao ga
u raskošan balon. Posle jurcanja po mračnoj kući koje je kidalo živce, osećala
sam se kao da bih mogla da poletim u nebo.
Ljudi oko mene kao da su delili to osećanje olakšanja; bilo je prošaputanih
primedbi i prigušenog smeha, što je Džejmi brzo ućutkao. Jedan po jedan, ljudi
su proletali preko čistine ispred kuće, samo senke pod razigranim mesecom.
Odmah do mene, Džejmi je gledao kako nestaju u drveće parka.
„Gde je Murtag?“, promrmljao je, kao za sebe, mršteći se za poslednjim od
svojih ljudi. „Otišao da potraži Hjua, pretpostavljam“, rekao je, odgovarajući na
sopstveno pitanje. „Znaš li gde bi mogao da bude, Sasenah?“
Progutala sam knedlu, osećajući hladne ujede vetra ispod ogrtača, a
prisećanje je ubilo iznenadnu ushićenost zbog slobode.
„Da“, rekla sam i prenela mu loše vesti što sam kraće mogla. Njegovo lice
se smračilo, i do završetka moje priče bilo je tvrdo kao kamen.
„Da li misliš samo tako da stojiš cele noći“, raspitivao se glas iza nas, „ili
treba da pustimo alarm, da bi znali gde prvo da potraže?“
Džejmijev izraz se malo razvedrio kada se Murtag pojavio iz senki iza nas,
tih kao avet. Ispod miške je nosio nekakav svežanj umotan u stolnjak; but iz
kuhinje, pomislila sam kada sam videla mrlju tamne krvi na tkanini. Taj utisak
je potvrđivala velika šunka koju je zatakao pod drugu ruku, kao i niske kobasica
oko vrata.
Džejmi je nabrao nos, uz smešak.
„Mirišeš kao mesar, čoveče. Zar ne možeš nikuda da odeš a da ne misliš na
svoj stomak?“ Murtag je nakrivio glavu u stranu i posmatrao Džejmija
isprskanog krvlju.
„Bolje je izgledati kao mesar nego kao njegova roba, momče“, rekao je.
„Hoćemo li?“
Putovanje kroz park bilo je mračno i zastrašujuće. Drveće je bilo visoko i
dosta razmaknuto, ali su između njega ostavljene da rastu mladice koje su ličile
na preteće lovočuvare po nesigurnom svetlu. Oblaci su se nakupili, i pun mesec
se samo povremeno probijao, i to nam je odgovaralo. Kada smo stigli do
udaljenog dela parka, počela je kiša.
798
 Trojica su ostavljena sa konjima. Meri je već bila u sedlu ispred jednog od
Džejmijevih ljudi. Očigledno postiđena što mora da jaše postrance, uporno je
zavlačila krajeve svoje kućne haljine ispod butina, u uzaludnom pokušaju da
sakrije činjenicu da ima noge.
Iskusnija od nje, ali ipak psujući teške nabore svoje suknje, podigla sam ih
i spustila nogu u ponuđenu Džejmijevu ruku, bacajući se u sedlo uz uvežbani
pljesak. Konj je frknuo od udarca i povio uši unazad.
„Izvini, drugar“, rekla sam bez saosećanja. „Ako misliš da je ovo gadno,
sačekaj da ti se on baci na leđa.“
Zagledala sam okolo da vidim gde je pomenuti „on“ i primetila ga ispod
jednog drveta, sa rukom na ramenu nepoznatog dečaka od približno četrnaest
godina.
„Ko je to?“, upitala sam, naginjući se da bih privukla pažnju Džordija Pola
Frejzera koji je bio zauzet dotezanjem kolana pored mene.
„Eh? Oh, on.“ Kratko je pogledao u dečaka, a onda nazad u neposlušni
kolan, mršteći se. „Ime mu je Juan Gibson. Najstariji posinak Hjua Munroa. Bio
je sa svojim ćaletom, izgleda, kada su vojvodini čuvari naleteli na njih. Momak
je zbrisao i našli smo ga na obali močvare. On nas je doveo ovamo.“ Uz
nepotrebno cimanje na kraju, besno je pogledao u kolan kao da ga čika da nešto
kaže, a onda je podigao pogled ka meni.
„Znaš li ti gde je dečakov otac?“, iznenada je upitao.
Klimnula sam glavom i mora da je odgovor bio toliko jasan na mom licu
jer se on okrenuo da pogleda u dečaka. Džejmi je držao dečaka, prigrlio ga
čvrsto uz grudi i tapšao po glavi. Dok smo mi posmatrali, odmakao je dečaka
od sebe držeći mu ruke na ramenima i rekao nešto, netremice gledajući u
njegovo lice. Nisam mogla da čujem šta, ali se trenutak kasnije dečak ispravio
i klimnuo glavom. Klimnuo je i Džejmi i, uz poslednji lak udarac po ramenu,
okrenuo je dečaka prema konjima gde je Džordž Maklur već pružao ruku da
mu pomogne. Džejmi nam je prišao krupnim koracima, oborene glave, a kraj
pleda je slobodno vijorio za njim, uprkos hladnom vetru i prskanju kiše.
Džordi je pljunuo na zemlju. „Jadničak“, rekao je, ne precizirajući na koga
je mislio, pa se zabacio u sedlo.
Zaustavili smo se blizu jugoistočnog dela parka i konji su trupkali i trzali
se nakon što su dva čoveka nestala između drveća. Nije moglo potrajati više
799
od dvadeset minuta, ali kao da je proteklo dvaput toliko pre nego što su se
vratili.
Obojica su sada jahala istog konja, a drugi je nosio dugu, pognutu priliku
vezanu preko sedla, umotanu u pled Frejzera. Konjima se to nije dopalo; moj
je trgao glavu i raširio nozdrve kada je konj koji je nosio Hjuovo telo prišao.
Džejmi je povukao uzde i besno rekao nešto na gelskom, i životinje su se
smirile.
Osetila sam kako se Džejmi diže na stremene iza mene, gledajući unazad
kao da broji preostale članove grupe. Zatim se njegova ruka našla oko mog
struka pa smo pošli prema severu.

*****

Jahali smo cele noći, samo nakratko zastajući radi odmora. Za vreme jednog
takvog predaha kada smo zaklon potražili ispod kestena, Džejmi je pružio ruku
da me zagrli, a onda se naglo zaustavio.
„Šta je?“, rekla sam, smešeći se. „Plašiš se da poljubiš svoju ženu pred
svojim ljudima?“
„Ne“, rekao je, dokazujući to, a onda odstupio smeškajući se. „Ne, na
trenutak sam se uplašio da ćeš da zavrištiš i da ćeš me izgrepsti po licu.“
Oprezno je opipao tragove koje mu je Meri ostavila po licu.
„Jadniče“, rekla sam, smejući se. „To nije bila baš dobrodošlica kakvu si
očekivao?“
„Pa, do tada zapravo i jesam“, rekao je cereći se. Uzeo je dve kobasice sa
jedne od Murtagovih niski, i pružio mi je jednu. Nisam mogla ni da se setim
kada sam poslednji put jela, ali mora da je od tada prošlo dosta, pošto čak ni
strah od botulizma nije učinio da mi masno, začinjeno meso ne prija.
„Kako to misliš? Da li si mislio da te neću prepoznati posle samo nedelju
dana?“
„Ma ne. Nego kada sam ušao u kuću da te pronađem, znao sam gde si,
manje-više, po rešetkama na prozorima.“ Podigao je jednu obrvu. „Sudeći po
njihovom izgledu, mora da si ostavila vraški utisak na Njegovu visost.“
„Jesam“, kratko sam odgovorila, ne želeći da mislim na vojvodu. „Nastavi.“

800
 „Pa“, rekao je, otkidajući još jedan zalogaj i vešto ga premeštajući pod obraz
dok je govorio, „znao sam koja je soba, ali mi je bio potreban ključ, zar ne?
„Oh, da“, rekla sam. „Taman si se spremao da nam ispričaš
o tome.“ On je kratko prožvakao, a zatim je progutao
zalogaj.
„Dobio sam ga od gazdarice, ali ne tako lako.“
Nežno se protrljao, nekoliko centimetara ispod pojasa. „Kako je izgledalo,
rekao bih da je ta žena bivala probuđena nekoliko puta ranije – i nije joj se
dopalo to iskustvo.“
„Oh, da“, rekla sam, zabavljajući se zamišljanjem toga. „Pa, usuđujem se da
kažem da si joj ti došao kao redak i osvežavajući plod.“
„Ja žestoko sumnjam u to, Sasenah. Vrištala je kao narikača i zviznula me
je kolenom, a zamalo da mi mozak prospe svećnjakom dok sam ječao
presamićen.“
„Šta si uradio?“
„Zviznuo sam je jednom dobro – nisam se osećao baš kao kavaljer u tom
času – pa je uvezao kanapima njene noćne kape. Zatim sam joj stavio peškir u
usta da prekine da me časti raznim izrazima, pa joj pretraživao po sobi dok
nisam našao ključeve.“
„Dobro obavljeno“, rekla sam, a nešto mi je palo na pamet, „ali kako si znao
gde spava gazdarica?“
„Nisam znao“, mirno je rekao. „Rekla mi je pralja – nakon što sam joj kazao
ko sam i zapretio joj da ću je oguliti i ispeći na ražnju ako mi ne kaže ono što
hoću da znam.“ Nasmešio se iskrivljenim osmehom. „Kao što sam ti rekao,
Sasenah, ponekad je prednost ako te smatraju varvarinom. Pretpostavljam da
su do sada već svi čuli za Crvenog Džejmija Frejzera.“
„I ako nisu, čuće“, kazala sam. Odmerila sam ga pogledom, onoliko dobro
koliko sam mogla po lošem svetlu. „Šta, zar ti ni pralja nije izašla u susret?“
„Povukla me je za kosu“, zamišljeno je rekao. „Ceo pramen mi je iščupala
iz korena. Kažem ti, Sasenah, ako ikada poželim da promenim zanimanje,
mislim da neću preći na napadanje žena – to je krvavo težak način da se zaradi
za život.“

801
 *****

Pred zoru je počela da pada žestoka susnežica, ali smo jahali već neko vreme
pre nego što je Juan Gibson nesigurno povukao svog ponija da stane, trapavo
se izdigao na stremene da pogleda okolo, a onda pokazao uz kosinu koja se
pela s leve strane.
Po onolikom mraku bilo je nemoguće jahati uzbrdo. Morali smo da
sjašemo i da vodimo konje, korak po korak, mukotrpno kroz blato, duž gotovo
nevidljive staze koja je krivudala kroz vrzine i stene. Zora je počinjala da
osvetljava nebo kad smo zastali da dođemo do daha na grebenu brda. Horizont
je bio skriven gustim oblacima, ali je prigušena siva bez vidljivog izvora počela
da smenjuje tamnije sivu boju noći. Sada sam bar mogla da vidim hladne
potočiće u koje sam gazila do članaka i da izbegnem da iščašim nogu na stene
i kupine na koje smo naišli silazeći niz brdo.
U podnožju se nalazila mala vrtača sa šest kuća – mada je „kuća“ suviše
jaka reč za grube građevine koje su se tamo šćućurile ispod ariša. Krovovi od
šindre su se spuštali na metar od zemlje, ostavljajući samo malo kamenih
zidova vidljivim.
Ispred jedne kolibe smo se zaustavili. Juan je pogledao u Džejmija,
oklevajući kao da je izgubio orijentaciju, a posle njegovog klimanja glavom
sagnuo se i nestao ispod niskog krova kolibe. Prišla sam bliže Džejmiju i uzela
ga za ruku.
„Ovo je kuća Hjua Munroa“, rekao mi je tihim glasom. „Doneo sam ga kući
njegovoj ženi.
Dečko je otišao da joj kaže.“
Skrenula sam pogled sa mračnih, niskih vrata kolibe na mlitavi, u pledove
umotani zavežljaj koji su dvojica upravo odvezivali sa konja. Osetila sam mali
drhtaj u Džejmijevoj ruci. Zažmurio je na trenutak i videla sam kako mu se
usne miču; zatim je zakoračio napred i ispružio ruke da primi teret. Ja sam
duboko udahnula, sklonila kosu sa lica i pošla za njim, saginjući se ispod grede
dovratka.
Nije bilo onoliko gadno koliko sam se plašila da će biti, mada je bilo gadno.
Hjuova udovica je ćutke i pognute glave primila Džejmijev tihi govor saučešća
na gelskom, a suze su joj tekle niz lice kao kiša. Oprezno je pružila ruku ka
802
pledu kojim je bio pokriven, kao da misli da ga skloni, ali su je živci izdali pa je
samo stajala, sa jednom rukom na mrtvačkom pokrovu, dok je drugom malo
dete privlačila uz svoju butinu.
Nekoliko je dece bilo okupljeno oko vatre – Hjuovi posinci i poćerke – kao
i nešto umotano u kolevci pored ognjišta. Osetila sam malu utehu gledajući u
bebu; od Hjua je bar toliko ostalo. Zatim je tu utehu preplavio hladni strah
kada sam pogledala u decu, prljava lica koja su se stapala sa senkama. Hju im
je bio glavni oslonac. Juan jeste hrabar i voljan, ali nema više od četrnaest
godina, a sledeće dete je devojčica od nekih dvanaest godina. Kako li će da se
snađu?
Lice žene je bilo izbrazdano i izborano; bila je gotovo bezuba. Šokirano
sam shvatila da je svega nekoliko godina starija od mene. Ona je klimnula
prema jedinom krevetu, i Džejmi je nežno spustio telo. Opet joj se obratio na
gelskom; ona je bespomoćno klimala glavom i dalje zureći u dugačku priliku
na krevetu.
Džejmi je klekao kraj kreveta, pognuo glavu i jednu ruku stavio na leš. Reči
su mu bile tihe, ali jasno izgovorene, tako da je čak i moje znanje gelskog bilo
dovoljno da ga razumem.
„Zaklinjem se tebi, prijatelju, i neka mi svemogući Bog bude svedok. U ime
tvoje ljubavi prema meni, tvoja porodica nikada neće biti u oskudici, dok ja
imam šta da dam.“ Klečao je nepomično neko vreme i u kolibi se nije čuo
nikakav zvuk sem pucketanje vatre u ognjištu i tihog dobovanja kiše po šindri.
Džejmijeva pognuta glava je potamnela od vode; kapljice vlage su sijale kao
dragulji na njegovom pledu. Zatim je ruku stegnuo u završni pozdrav i ustao.
Džejmi se naklonio gđi Munro i okrenuo se da uzme moju ruku. Pre nego
što smo uspeli da odemo, međutim, kravlja koža koja je visila preko vrata bila
je odgurnuta u stranu i morala sam da se pomerim nazad da napravim mesta
Meri Hokins i Murtagu, koji je ušao za njom.
Meri je izgledala i mokro do gole kože i izbezumljeno, sa mokrim pledom
preko ramena i blatnjavim kućnim papučama koje su virile ispod natopljenog
ruba kućne haljine. Kada me je spazila, pribila se uz mene kao da je zahvalna
zbog mog prisustva.
„N-nisam želela da uđem“, prošaputala mi je, dobacivši pogled udovici
Hjua Munroa, „ali je g. Murtag insistirao.“
803
 Džejmi je upitno podigao obrve dok je Murtag s poštovanjem klimao gđi
Munro i nešto joj govorio na gelskom. Sitni čovek je izgledao kao i uvek,
mrzovoljan i dorastao svakoj situaciji, ali mi se učinilo da postoji dodatna
primesa dostojanstva u njegovom držanju. Pred sobom je uneo jednu bisagu,
nabreklu od nečega. Možda poklon za rastanak gđi Munro, pomislila sam.
Murtag je vreću spustio na pod pred moje noge, a onda se ispravio i prešao
pogledom od mene, preko Meri, udovice Hjua Munroa i konačno do Džejmija,
koji je izgleda bio zbunjen koliko i ja. Pošto se tako uverio da ima publiku,
Murtag mi se formalno naklonio i pramen mokre tamne kose mu je pao na
čelo.
„Donosim ti osvetu, damo“, rekao je tiše nego što sam ga ikada čula da
govori. Ispravio se i nagnuo glavu ka Meri, a onda prema gdi Munro. „I pravdu
za nepravdu koja vam je učinjena.“
Meri je kinula i žurno obrisala nos svojim pledom. Zurila je u Murtaga,
razrogačena i zbunjena. Ja sam gledala u nabreklu bisagu, iznenada osetivši
duboku jezu koja nimalo nije bila izazvana vremenom napolju. Ali se udovica
Hjua Munroa spustila na kolena i mirno otvorila vreću i izvukla glavu vojvode
od Sandringama.

45

Prokleti da su svi Randali

utovanje na sever ka Škotskoj bilo je prava tortura. Morali smo da se

izmičemo i skrivamo u stalnom strahu da će nas prepoznati kao
Hajlendere, bez mogućnosti da kupimo ili izmolimo hranu,
prinuđeni da krademo pomalo iz nečuvanih šupa ili da čupamo
jestivo korenje koje sam uspevala da nađem u poljima.
Polako, veoma polako odmicali smo na sever. Nije se moglo znati gde je sada
škotska vojska, osim da je negde na severu. Pošto ni po čemu nismo mogli da
zaključimo gde je, rešili smo da odemo u Edinburg; tamo će biti makar vesti o
ratnom pohodu.
804
Nismo bili ni u kakvoj vezi nekoliko nedelja; znala sam da engleski pokušaj da
tvrđavu Stirling oslobode opsade nije uspeo, a Džejmi je znao da je bitka kod
Falkirka uspela, završila se pobedom Škota. Ali šta se desilo posle?
Kada smo konačno ujahali na sivu kaldrmisanu ulicu Kraljevska milja,
Džejmi je smesta otišao u vojni štab ostavljajući me da sa Meri odem u sobu
Aleksa Randala. Požurile smo ulicom zajedno, jedva govoreći, obe i suviše
uplašene zbog onoga šta ćemo zateći.
Bio je tamo i videla sam kako su Merina kolena popustila kada je ušla u
sobu i sručila se kraj njegovog kreveta. Naglo probuđen iz dremeža, on je
otvorio oči i trepnuo jednom, a onda je lice Aleksa Randala zablistalo kao da
mu je stigla poseta sa nebesa.
„Oh, bože!“, neprestano je mrmljao njoj u kosu. „Oh, bože. Mislio sam...
oh, bože, molio sam se... da te još jednom vidim. Samo jednom. Oh, bože!“
Da samo skrenem pogled izgledalo je nedovoljno; izašla sam na odmorište
i sedela na stepenici pola sata, odmarajući umornu glavu na kolenima.
Kada je bilo pristojno da se vratim ušla sam ponovo u sobicu, koja je opet
izgledala prljavo i neveselo posle ovolikog Merinog odsustva. Pregledala sam
ga, nežno dodirujući izmučeno telo.
Iznenadilo me je što je izdržao ovako dugo; sada nije ostalo mnogo.
On je video istinu na mom licu i klimnuo je ravnodušno.
„Čekao sam“, tiho je rekao, iznureno padajući nazad na jastuke. „Nadao
sam se... da će ona doći još jednom. Nisam imao razloga... ali sam se molio. I
molitve su uslišene. Sada ću umreti u miru.“
„Alekse!“ Merin bolni krik je izleteo iz nje kao da su je te reči pogodile
poput udarca, ali se on nasmešio i stisnuo joj ruku.
„Znali smo to već dugo, ljubavi moja“, prošaputao joj je. „Ne očajavaj. Biću
sa tobom zauvek, paziću te i voleti. Ne plači, najdraža moja.“ Ona je poslušno
obrisala rumene obraze po kojima su tekli potoci. Uprkos njenom očiglednom
očajanju, nikada nije izgledala tako ozareno.
„Gđo Frejzer“, rekao je Aleks, očito naprežući svu snagu da zamoli još
jedno. „Moram da pitam... sutra... da li biste došli opet i doveli vašeg supruga?
To je važno.“
Oklevala sam na trenutak. Šta god da je Džejmi zatekao, želeće da odmah
ode iz Edinburga, da se pridruži vojsci i nađe ostatak svojih ljudi. Mada je
805
sigurno da još jedan dan neće uticati na ishod rata – a ja nisam mogla da
odbijem molbu u dva para očiju koja su me gledala ispunjena nadom.
„Doći ćemo“, rekla sam.
*****

„Ja sam budala“, gunđao je Džejmi penjući se strmim kaldrmisanim ulicama do

uličice u kojoj je stanovao Aleks Randal. „Trebali smo da odemo juče, smesta,
čim smo tvoje bisere uzeli nazad iz zalagaonice! Znaš li koliko je daleko
Invernes? A imamo samo one rage da nas odnesu tamo.“
„Znam“, nestrpljivo sam rekla. „Ali sam obećala. A i da si ga video... pa
videćeš ga uskoro i onda ćeš razumeti.“
„Mfm.“ Ipak mi je pridržao ulazna vrata i otpratio me zavojitim
stepeništem trošne zgrade bez daljih prigovora.
Meri je napola sedela, a napola ležala na krevetu. I dalje obučena u svoju
odrpanu odeću u kojoj je putovala, držala je Aleksa na grudima. Mora da je
tako ostala sa njim cele noći.
Kada me je ugledao, on se nežno oslobodio iz njenog stiska, tapšući je po
rukama dok ih je sklanjao u stranu. Izdigao se na jedan lakat, lica bledeg od
lanenih čaršava na kojima je ležao.
„Gđo Frejzer“, rekao je. Nasmešio se slabašno, uprkos nezdravom sjaju
znoja i sivom bledilu koji su najavljivali gadan napad.
„Lepo od vas što ste došli“, rekao je, pomalo se boreći za dah. Pogledao je
iza mene. „Vaš muž... da li je sa vama?“
Džejmi je zakoračio u sobu iza mene. Meri, pokrenuta iz svog jada bukom
našeg ulaska, šarala je pogledom između mene i Džejmija, a onda se digla na
noge i stidljivo stavila ruku na njegovu mišicu.
„Ja... mi... p-potrebni ste nam, lorde Tuarah.“ Pomislila sam da ga je više
dirnulo njeno mucanje nego to što mu se obratila sa titulom. Iako mu je lice i
dalje bilo namrgođeno, deo napetosti je nestao. Učtivo je nagnuo glavu ka njoj.
„Zamolio sam vašu ženu da vas dovede, lorde. Ja umirem, kao što možete
da vidite.“ Aleks Randal se pridigao i seo na ivicu kreveta. Njegove mršave
cevanice su bile bele kao kosti ispod otrcanog ruba njegove noćne haljine.
Nožni prsti, dugi, mršavi i bez krvi, imali su senku loše cirkulacije.

806
 Viđala sam smrt dovoljno često ranije, u svim mogućim oblicima, ali je ovo
uvek bilo najgore – i najbolje; čovek koji svoju smrt očekuje sa svešću i
hrabrošću, dok uzaludne sposobnosti izlečitelja ne znače ništa. Bilo uzaludno
ili ne, preturala sam po svojoj torbi u potrazi za digitalinom koji sam napravila
za njega. Imala sam nekoliko infuzija različitih jačina, i spektar smeđih tečnosti
u staklenim epruvetama. Bez oklevanja sam odabrala najtamniju epruvetu;
čula sam kako mu dah pravi mehuriće kroz vodu u plućima.
Nije digitalin, već je njegova rešenost bila ono što ga je držalo sada, dajući
mu nekakav sjaj kao da sveća gori iza voštane kože njegovog lica. I to sam videla
već nekoliko puta ranije; muškarac – ili žena – čija je volja dovoljno jaka da na
neko vreme nadjača imperative tela.
Pomislila sam da tako možda nastaju neki duhovi; kada volja i rešenost
prežive, bez obzira na krhko telo koje otpadne usput, nesposobno da dovoljno
dugo ostane u životu. Nije mi bilo baš stalo da me proganja Aleks Randal; to
je, između ostalog, bio razlog zašto sam Džejmija naterala da dođe danas sa
mnom.
Izgleda da je i sam Džejmi došao do istog zaključka.
„Aha“, tiho je rekao. „Vidim jasno. Šta vam treba od mene?“
Aleks je klimnuo glavom, nakratko zatvorivši oči. Podigao je epruvetu koju
sam mu pružila i ispio, stresajući se od gorkog ukusa. Otvorio je oči i nasmešio
se Džejmiju.
„Samo zadovoljstvo vašeg prisustva. Obećavam da vas neću dugo zadržati.
Čekamo još jednu osobu.“
Dok smo čekali, učinila sam ono što sam mogla za Aleksa Randala, što pod
takvim okolnostima i nije bilo mnogo. Ponovo infuzija od zubačice i malo
kamfora da mu olakša disanje.
Izgledao je malo bolje nakon primene lekova koje sam imala, ali kada sam moj
improvizovani stetoskop prislonila uz njegove upale grudi čula sam mučno
lupanje njegovog srca, isprekidano tako čestim drhtajima i poigravanjima da
sam očekivala da će stati svakog trena.
Meri je sve vreme držala njegovu ruku i nije skidala pogled sa njega, kao
da hoće da zapamti svaku crtu njegovog lica. Izgledalo je gotovo kao ometanje
boraviti u istoj sobi sa njima.

807
 Vrata su se otvorila i Džek Randal je stajao na pragu. Gledao je sa
nerazumevanjem u mene i Meri, a onda mu je pogled stigao do Džejmija i
skamenio se. Džejmi je mirno primio njegov pogled, a onda se okrenuo,
klimajući prema krevetu.
Ugledavši to divlje lice, Džek Randal je brzo prešao preko sobe i pao na
kolena pored kreveta.
„Alekse!“, rekao je. „Bože moj, Alekse...“
„U redu je“, rekao je njegov brat. Držao je Džekovo lice između krhkih ruku
i smešio mu se, pokušavajući da ga obodri. „Sve je u redu, Džoni“, kazao je.
Uhvatila sam Meri pod ruku, nežno je terajući da se skloni sa kreveta. Šta
god da je Džek Randal, zaslužuje nekoliko poslednjih reči nasamo sa svojim
bratom. Zapanjena od očaja, ona se nije opirala već je pošla sa mnom u dalji
kraj prostorije, gde sam je smestila na stoličicu. Nasula sam malo vode iz bokala
i ovlažila maramicu. Pokušala sam da joj je dam da obriše oči, ali je ona samo
sedela, beživotno je stežući. Uzdahnula sam, uzela maramicu i obrisala joj lice,
sklanjajući joj kosu sa lica koliko sam mogla.
Usledio je slabašan, zagušeni zvuk iza nje koji me je naterao da pogledam
prema krevetu. Džek je, i dalje na kolenima, zabio lice u krilo svog brata dok
ga je Aleks milovao po kosi, držeći ga za ruku.
„Džone“, rekao je. „Ti sigurno znaš da ovo ne bih upitao olako. Ali u ime
tvoje ljubavi prema meni...“ Prekinuo je da bi se nakašljao, a od napora su mu
se zarumeneli obrazi.
Osetila sam kako se Džejmijevo telo još više koči, ako je takvo nešto uopšte
bilo moguće. Džonatan Randal se takode ukočio, kao da oseća silinu
Džejmijevog pogleda na sebi, ali nije podigao glavu.
„Alekse“, tiho je rekao. Stavio je ruku na rame svog mlađeg brata, kao da
hoće da umiri kašalj. „Ne zamaraj mozak, Alekse. Znaš da ne trebaš ni da pitaš;
učiniću sve što želiš. Da li je to – ova devojka?“ Bacio je pogled u pravcu Meri,
ali nije uspeo baš da se natera da pogleda u nju.
Aleks je klimnuo glavom, i dalje kašljući.
„To je u redu“, rekao je Džon. Stavio je obe ruke na Aleksova ramena,
pokušavajući da ga vrati na jastuk. „Neću dopustiti da joj nešto zafali. Nema
potrebe da brineš.“

808
 Džejmi je pogledao dole u mene, raširenih očiju. Ja sam polako odmahnula
glavom, osećajući kako mi se svaka dlačica diže od vrata do korena kičme. Sada
je sve dobilo smisao – rumenilo na Merinim obrazima uprkos njenoj tuzi i
njena očita spremnost da se oženi bogatim Jevrejinom iz Londona.
„Nije reč o novcu“, rekla sam. „Ona je trudna. On želi...“ Zastala sam i pročistila
grlo, „Mislim da želi da se oženite njom.“
Aleks je klimnuo, i dalje žmureći. Disao je teško, a onda je otvorio oči,
blistava jezerca boje lešnika, zagledane u zapanjeno lice brata koji nije shvatio.
„Da“, rekao je. „Džone... Džoni, hoću da se brineš za nju umesto mene.
Želim... da moje dete nosi prezime Randal. Ti mu možeš... dati nekakav položaj
u svetu – mnogo više nego što sam ja mogao.“ Pružio je ruku nasumice i Meri
ju je zgrabila i prinela je na svoje grudi kao da će mu to spasti život. On joj se
nežno nasmešio i ispružio ruku da dotakne svetlucave, tamne uvojke koji su joj
padali preko obraza, skrivajući lice.
„Meri. Želim... pa ti znaš šta ja želim, ljubavi moja; toliko toga. I toliko toga
ima za čim žalim. Ali ne kajem se zbog ljubavi među nama. Nakon što sam
upoznao toliku radost, umreću zadovoljan, osim što strahujem da bi ti mogla
biti izložena sramoti i nemilosti.“
„Baš me briga!“, žestoko je izletelo Meri. „Baš me briga ko zna!“
„Ali ja brinem za tebe“, tiho je rekao Aleks. Pružio je ruku prema svom
bratu, koji ju je prihvatio nakon malo oklevanja. Zatim ih je sastavio, stavljajući
Merinu ruku u Randalovu. Merina je ležala nepokretno, a ruka Džeka Randala
je bila ukočena, kao mrtva riba na dasci, ali je Aleks čvrsto stegao svojim
rukama oko njih, spajajući ih.
„Dajem vas jedno drugom, vas koji ste mi dragi“, tiho je rekao. Skretao je
pogled sa jednog lica na drugo, a oba su odražavala užasavanje zbog tog
predloga, iza preovlađujuće tuge zbog skorog gubitka.
„Ali...“ Prvi put otkad smo se upoznali videla sam Džonatana Randala da
ne može da nade reči.
„Dobro.“ To je bio bezmalo šapat. Aleks je otvorio oči i ispustio dah koji je
zadržavao, smešeći se svom bratu. „Nema puno vremena. Venčaću vas ja sam.
Sada. Zato sam od gđe Frejzer zatražio da povede svog muža – da li biste bili
kum sa svojom suprugom, ser?“ Podigao je pogled ka Džejmiju koji je, nakon
trenutka zapanjene nepokretnosti, klimnuo glavom kao robot.
809
 Ne verujem da sam ikada videla troje ljudi tako potpuno dotučenih.
Aleks je bio toliko slab da je njegov brat, kamenog lica, morao da mu
pomaže vezujući mu beli sveštenički okovratnik oko samrtnički bledog vrata.
I sam Džonatan jedva da je izgledao bolje. Smršao od bolesti, sa borama
duboko urezanim u lice tako da je izgledao nekoliko godina starije, sa očima
koje su mu iz dubokih duplji virile kao iz lobanje. Besprekorno obučen, kao i
uvek, izgledao je kao loše napravljena krojačka lutka sa crtama lica koje su
nemarno istesane od drveta.
Što se Meri tiče, ona je snuždeno sedela na krevetu, bespomoćno plačući u
svoj ogrtač, kose raščupane i naelektrisane. Učinila sam šta sam mogla za nju,
ispravljajući joj haljinu i češljajući je. Ona je sedela žalosno šmrcajući i gledala
u Aleksa.
Oslanjajući se rukom na pisaći sto, Aleks je počeo nešto da traži u fioci, i
konačno izvukao svoju veliku Knjigu čestih molitvi. Bila mu je preteška da bi je
držao normalno pred sobom. Nije mogao da stoji pa je teško seo na krevet,
držeći knjigu otvorenu na kolenima. Sklopio je oči, disao teško, i kap znoja mu
je pala sa lica praveći fleku na stranici.
„Iskreno voljeni“, počeo je Aleks i ponadala sam se zbog njega, kao i zbog
svih ostalih, da će upotrebiti skraćenu formu ceremonije.
Meri je prestala da plače, ali joj je nos bio crven i sjajan na bledom licu, a
mali trag nalik onom koji ostaje za pužem video joj se na gornjoj usni.
Džonatan ga je spazio i, bez ikakvog izraza na licu, izvukao veliku platnenu
maramicu iz svog rukava i nemo joj ponudio.
Ona ga je uzela uz slabašno klimanje glavom, ne gledajući u njega, i
nemarno obrisala lice.
„Da“, rekla je kada je za to došlo vreme, kao da je uopšte nije briga za to
što je upravo izgovorila.
Džek Randal je svoja obećanja izneo postojanim glasom, ali nekako
odsutno. Imala sam čudan osećaj da posmatram sklapanje braka između dvoje
ljudi koji su prilično nesvesni onog drugog; oboje su pažnju potpuno posvetili
čoveku koji je sedeo pred njima, pogleda fiksiranog na stranice knjige.
To je obavljeno. Čestitke mladencima nisu delovale prikladno, pa je
usledila neugodna tišina.

810
 Džejmi mi je dobacio upitan pogled i ja sam slegnula ramenima. Ja sam se
onesvestila odmah nakon što sam se udala za njega, a i Meri je izgledala kao da
će slediti moj primer.
Pošto je čin okončan, Aleks je sedeo prilično mirno na trenutak. Malo se
nasmešio i namerno se osvrnuo po sobi, zaustavljajući pogled na svakom licu.
Džonatan, Džejmi, Meri i ja. Videla sam sjaj u tim mekim dubinama boje
lešnika kada su nam se pogledi sreli. Sveća je dogorela nisko, ali je završetak
fitilja planuo, na trenutak blistav i snažan.
Pogled mu se zadržao na Merinom licu, a zatim je nakratko zažmurio kao
da ne može da podnese pogled na nju i čula sam sporo, mučno struganje
njegovog disanja. Sjaj njegove kože je bledeo, a sveća je gasnula.
Ne otvarajući oči, podigao je ruku i pipao naslepo. Džonatan ju je zgrabio,
uhvatio ga iza ramena i polako ga vratio na mesto, nazad na jastuke. Duge ruke,
glatke kao u dečaka, trzale su se od nelagode, blede od košulje naspram koje
su ležale.
„Meri.“ Modre usne su se pokretale u šapatu i ona je nervozne ruke uhvatila
među svoje, držeći ih i dalje uz grudi.
„Ovde sam, Alekse. Oh, Alekse, ovde sam!“ Nagnula se iznad njega,
mrmljajući mu u uvo. Taj pokret je naterao Džonatana Randala da malo
uzmakne, tako da se za korak udaljio od kreveta. Stajao je, zureći nadole bez
ikakvog izraza.
Teški, zakrivljeni kapci su se podigli još jednom, ovog puta samo dopola,
tražeći lice i nalazeći ga.
„Džoni. Tako... dobar prema meni. Uvek, Džoni.“
Meri se nagnula nad njega, a senka njene pale kose sakrila je njegovo lice.
Džonatan Randal je stajao i dalje kao stena u kamenom krugu, posmatrajući
svog brata i svoju ženu. U sobi nije bilo nikakvog zvuka sem šaputanja vatre i
tihog jecanja Meri Randal.
Osetila sam dodir na svom ramenu pa sam pogledala u Džejmija. Klimnuo
je u pravcu Meri. „Ostani sa njom“, tiho je rekao. „Ovo sigurno neće potrajati
dugo?“
„Neće.“
Klimnuo je glavom. Zatim je duboko udahnuo, ispustio polako dah i prešao
sobu do Džonatana Randala. Uhvatio je sleđenu priliku za jednu ruku i nežno
811
je okrenuo prema vratima. „Dođi, čoveče“, tiho je rekao. „Pobrinuću se da
bezbedno stigneš do svog smeštaja.“
Iskrivljena vrata su zaškripala dok je odlazio, pomažući Džeku Randalu do
mesta gde će provesti svoju prvu bračnu noć, sam.

*****

U gostionici sam zatvorila vrata naše sobe za sobom i naslonila se na njih,

iscrpljena. Napolju je padao prvi mrak i povici stražara su odjekivali ulicom.
Džejmi je stajao kraj prozora, očekujući me. Prišao mi je i čvrsto me prigrlio
pre nego što sam stigla i da skinem ogrtač. Otromboljila sam se uz njega,
zahvalna zbog njegove toplote i snage. On me je podigao podmetnuvši jednu
ruku pod moja kolena i odneo me do sedišta kraj prozora.
„Popij malo, Sasenah“, terao me je. „Deluješ smoždeno, a nije ni čudo.“
Uzeo je flašu iz stola i pomešao nešto što je izgledalo kao brendi sa vodom bez
vode.
Umorno sam prošla rukom kroz kosu. U sobu u u uličici Lejdivok smo otišli
odmah posle doručka; sada je već prošlo šest sati. Imala sam utisak kao da sam
bila odsutna danima.
„Nije dugo potrajao, jadni momak. Izgledalo je kao da je samo čekao da
vidi da će ona biti zbrinuta. Javila sam njenoj tetki; tetka i dva sestrića su došli
da je odvedu. Oni će se pobrinuti za... njega.“ Zahvalno sam pijuckala brendi.
Gorelo mi je grlo i pare su mi se penjale u glavu kao magla nad močvarom, ali
me nije bilo briga.
Džejmi me je besno pogledao, a riđe obrve su se zamalo dodirnule.
„Prokleti Frenk!“, besno je rekao. „Prokleti da su svi Randali! Proklet bio
Džek Randal i prokleta da je Meri Hokins Randal i prokleti Aleks Randal – ovaj,
bog da mu dušu prosti, hoću da kažem“, žurno je dodao, krsteći se.
„Mislila sam da nećaš gunđati...“ počela sam. Pogledao me je besno.
„Lagao sam.“
Zgrabio me je za ramena i blago protresao, odmaknuvši me za dužinu ruku.
„A prokleta i da si ti, Kler Randal Frejzer, kad sam već kod toga!“, rekao je.
„Hoću da gunđam! Gunđam na svaku tvoju uspomenu u kojoj nema mene, i na
svaku suzu koju pustiš za nekim drugim, i na svaku sekundu koju si sa nekim
812
drugim muškarcem provela u krevetu! Prokleta da si!“ Oborio je čašu sa
brendijem iz moje ruke – slučajno, čini mi se – privukao me i žestoko me
poljubio.
Odmakao se tek toliko da bi me opet protresao.
„Ti si moja, prokleta da si, Kler Frejzer! Moja, i neću da te delim ni sa
drugim čovekom ni sa uspomenom, niti sa bilo čime, dok god smo živi. Neću
više ni da mi pomeneš ime tog čoveka. Čuješ li?“ Poljubio me je žestoko da
naglasi poantu. „Da li si me čula?“, upitao je, prekidajući.
„Da“, rekla sam, uz izvesne probleme. „Ako bi ti... prestao... da me treseš,
mogla bih... da ti odgovorim.“
Prilično smeteno, oslabio je stisak na moja ramena.
„Izvini, Sasenah. Reč je samo o tome... Bože, zašto si... pa da, razumem
zašto... ali da li si morala...“ Prekinula sam njegovo nerazgovetno krkljanje tako
što sam zavukla ruku iza njegove glave i privukla ga k sebi.
„Da“, rekla sam odlučno, puštajući ga. „Morala sam. Ali to je sada gotovo.“
Raširila sam svoj ogrtač i pustila ga da mi sa ramena padne na pod. On se
sagnuo da ga dohvati, ali sam ga zaustavila.
„Džejmi“, rekla sam. „Umorna sam. Hoćeš li da me odvedeš u krevet?“
On je duboko udahnuo i vazduh ispustio polako, zureći dole u mene, očiju
duboko utonulih od umora i naprezanja.
„Aha“, rekao je tiho, posle nekog vremena. „Aha, hoću.“
Ćutao je i bio grub na početku, a oštrica njegovog besa činila je njegovu
ljubav oštrom.
„Uh!“, rekla sam u jednom trenutku.
„Hriste, izvini, mo duinne. Nisam mogao...“
„U redu je.“ Zaustavila sam njegovo pravdanje poljupcem i držala ga čvrsto,
osećajući kako gnev jenjava dok se nežnost među nama pojačavala. On se nije
otrgao iz poljupca, već se držao nepomično, nežno istražujući moje usne, a vrh
njegovog jezika je milovao, jedva se pomerajući.
Dotakla sam njegov jezik svojim i držala njegovo lice rukama. Nije se
obrijao od jutra i slabašne riđe čekinje su prijatno grebuckale pod mojim
prstima.

813
 On se spustio i malo se okrenuo u stranu da me ne bi zdrobio svojom
težinom, pa smo nastavili, dodirujući se celom dužinom, spojeni u bliskosti,
pričajući nemim jezikom.
Živi, i jedno. Mi smo jedno, i sve dok volimo, smrt nas nikada neće dotaći.
„Grob je fino i lično mesto ! Ali nijedan, mislim, ne grli.“ Aleks Randal leži
hladan u svom krevetu, a Meri Randal sama u svom. Ali smo mi ovde zajedno,
i ništa izvan te činjenice nije važno.
On je dograbio moje kukove, krupne ruke su bile tople na mojoj koži,
povukao me je ka sebi i jeza koja je prostrujala kroz mene prošla je i kroz njega,
kao da delimo isto telo.
Probudila sam se u noći, i dalje u njegovom naručju, i znala sam da on ne
spava.
„Spavaj, mo duinne.“ Glas mu je bio nežan, dubok i utešan, ali je u njemu
bilo nečega što me je nateralo da ispružim ruku i osetim da su mu obrazi vlažni.
„Šta je, ljubavi?“, prošaputala sam. „Džejmi, zaista te volim.“
„Znam to“, tiho je rekao. „Znam to dobro, dušo. Pusti me da ti pričam
koliko te volim dok spavaš. Jer ti ne mogu toliko toga reći dok si budna, sem
da ponavljam iste jadne reči neprestano. Kada mi spavaš u naručju, mogu da ti
kažem stvari koje bi bile šašave i blesave dok si budna, a tvoji snovi će znati da
je to istina. Nastavi da spavaš, mo duinne.“
Okrenula sam glavu, dovoljno da usnama očešem koren njegovog vrata gde
je puls polako udarao ispod malog trougaonog ožiljka. Zatim sam glavu spustila
na njegove grudi i predala mu svoje snove na čuvanje.

814
 46

Timor mortis conturbat me

vuda okolo je bilo ljudi i njihovih tragova dok smo napredovali na

sever, prateći povlačenje hajlendske vojske. Prolazili smo grupice
ljudi koji su išli peške, uporno hodajući sa glavom oborenom zbog
kiše nošene vetrom. Drugi su ležali u jarcima i ispod živica, i suviše
iscrpljeni da nastave. Oprema i oružje su ležali ostavljeni duž celog puta; ovde
su kola ležala prevrnuta, vreće sa brašnom bile su prosečene i
uništene od vlage, tamo je par mušketa ostavljeno pod drvetom, udvojene cevi
su tamno svetlucale u senkama.
Vreme je bez prestanka bilo loše i usporavalo nas je. Bio je trinaesti april i
ja sam jahala i hodala sa neprekidnim osećajem straha koji mi je izjedao srce.
Lord Džordž i poglavice klanova, princ i njegovi glavni savetnici – svi su bili u
kući Kaloden, ili nam je bar tako rekao jedan Makdonald koga smo usput sreli.
On nije znao ništa više, pa ga nismo zadržavali; čovek se oteturao u maglu,
krećući se kao zombi. Porcije su bile male kada su me Englezi zarobili pre
mesec dana; stvari su se, očito, još pogoršale. Ljudi koje smo viđali kretali su se
polako, a većina njih je posrtala od premora i gladi. Ali su i pored toga
tvrdoglavo produžavali na sever, poštujući naređenje svog princa. Išli su prema
mestu koje su Škoti zvali Dramosi Mor. Prema Kalodenu.
Na jednom mestu je put postao suviše loš za izmorene ponije. Trebalo ih
je odvesti spoljnom ivicom šumice, kroz mokre prolećne vrzine do mesta gde
je put postajao prohodan, nekih osamsto metara dalje.
„Bilo bi brže proći kroz šumu“, rekao mi je Džejmi, uzimajući uzde iz mojih
ukočenih prstiju. Klimnuo je glavom prema šumici borova i hrastova gde se
sladak, prohladan miris mokrog lišća dizao iz natopljene zemlje. „Ti idi tuda,
Sasenah; srešćemo se sa druge strane.“
Bila sam i suviše umorna da bih se raspravljala. Već i gaziti jednom nogom
ispred druge je predstavljalo napor, a taj bi napor nesumnjivo bio manji po
mekom sloju opalog lišća i iglica u šumi nego po močvarnim, podmuklim
vrzinama.
815
 U šumi je bilo tiho, zavijanje vetra je oslabilo od grana borova. Ono malo
kiše što je uspelo da se probije kroz granje lako je dobovalo po slojevima
debelog popadalog hrastovog lišća koje je šuškalo i pucketalo, čak i mokro.
On je ležao svega metar ili dva od daljeg ruba šume, pored velike sive stene.
Svetlozeleni lišajevi na steni bili su iste boje kao i njegov tartan čije su se smeđe
nijanse stapale sa opalim lišćem koje ga je napola pokrilo. On je u toj meri
izgledao kao deo šume da bih se možda i saplela o njega samo da me nije
zaustavila blistavoplava mrlja.
Meka poput pliša, neka čudna gljiva je raširila svoj plašt preko golih,
hladnih belih udova. Pratila je krivinu kostiju i žila, šaljući naviše male
uzdrhtale izdanke slične travi i drveću šume, osvajajući jalovo zemljište.
Bila je to drečava, upečatljiva plava, upadljiva i krajnje neobična. Nikada je
nisam videla, ali sam čula za nju od jednog starog vojnika koga sam negovala,
koji se borio u rovovima Prvog svetskog rata.
„Zvali smo je mrtvačka sveća“, rekao mi je tada. „Plava, drečavoplava.
Nikada je ne možeš videti nigde sem na bojnom polju – na leševima.“ Podigao
je pogled ka meni, a stare oči bile su zbunjene ispod belog zavoja.
„Uvek sam se pitao gde li ona živi između ratova.“
U vazduhu, možda, njene nevidljive spore čekaju da ugrabe šansu,
pomislila sam. Boja je blistala u neskladu sa okolinom, jarka kao boje kojima
su se preci ovog čoveka bojili pre odlaska u rat.
Vetrić je prošao šumom, mrseći čoveku kosu. Uskomešala se i podigla,
svilenkasta i životna. Iza mene se začulo krckanje lišća i grčevito sam se trgla
iz transa u kome sam stajala, zureći u leš.
Džejmi je stajao iza mene i gledao nadole. Nije rekao ništa; samo me je
uhvatio za lakat i poveo iz šume, ostavljajući mrtvaca iza nas prevučenog
saprofitskim nijansama rata i žrtvovanja.

*****

Bilo je pre podne petnaestog aprila kada smo stigli u kuću Kaloden, nakon što
smo i sebe i ponije nemilosrdno gonili da to ostvarimo. Prišli smo sa juga i prvo
prošli kroz zgurane pomoćne zgrade.

816
Na putu je bilo komešanje – gotovo mahnitost – raznih ljudi, ali su štale bile
neobično puste.
Džejmi je sjahao i uzde pružio Murtagu.
„Sačekaj ovde na trenutak“, rekao je. „Nešto ovde ne izgleda kako treba.“
Murtag je kratko pogledao odškrinuta vrata štale i klimnuo. Iza njega se
Fergus spremao da pođe za Džejmijem, ali ga je Murtag sprečio odsečnim
rečima.
Ukočena od jahanja, sišla sam sa konja i pošla za Džejmijem, klizajući se
po blatnjavom dvorištu. Tek kada sam za njim prošla kroz vrata štale shvatila
sam šta je – bilo je suviše tiho.
Sve unutra je bilo tiho; zgrada je bila hladna i mračna, bez uobičajene
topline i vreve u štali. Pa ipak, nije sve bilo beživotno; jedna tamna figura se
pomerila u polumraku, suviše krupna da bi bila pacov ili lisica.
„Ko je to?“, pitao je Džejmi, zakoračivši napred da bi me automatski
zaklonio svojim telom. „Alek? Da li si to ti?“
Figura u senu je polako podigla glavu i pled je spao. Glavni konjušar zamka
Leoh imao je samo jedno oko; drugo, izgubljeno u nesrećnom slučaju pre
mnogo godina, bilo je prekriveno crnom tkaninom. Obično mu je jedno oko
bilo dovoljno; oštro i izrazito plavo, bilo je dovoljno da utera u red štalske
momke i konje, konjušare i jahače podjednako.
Sada je oko Aleka Mahona bilo zamagljeno kao prašnjavi škriljac. Široko,
nekada bodro telo bilo je sklupčano, a obrazi na njegovom licu upali su od
apatije i izgladnelosti.
Znajući da starac pati od artritisa po vlažnom vremenu, Džejmi je čučnuo
kraj njega da bi sprečio njegovo ustajanje.
Izgledalo je kao da stari Alek dugo upija pitanje, prima ga i odgovor
pretvara u reči; možda je samo mir prazne, senovite štale učinio da njegove reči
zazvuče šuplje kada su konačno izgovorene.
„Sve je otišlo bestraga“, rekao je. „Odmarširali su za Nern pre dve noći, i
stigli sinoć bežeći. Njegova visost je rekla da će zauzeti položaj na Kalodenu;
lord Džordž je sada tamo sa onim trupama koje je uspeo da skupi.“
Nisam uspela da sprečim mali jauk na pominjanje Kalodena. To je stiglo,
znači. Uprkos svemu, došlo je do toga, a mi smo ovde.

817
 I Džejmi je zadrhtao; videla sam kako su mu se riđe dlake podigle na
podlaktici, ali mu se u glasu nije osećala teskoba koju je imao.
„Trupe – loše su spremne za bitku. Da li lord Džordž uviđa da moraju da
se odmore i nahrane?“
Škripavi zvuk koji je ispustio stari Alek mogao je biti pokušaj smeha.
„Ono što lord zna ne menja puno, momče. Njegova visost je preuzela
komandovanje vojskom. A Njegova visost kaže da treba da se suprotstavimo
Englezima na Dramosiju. Što se hrane tiče...“ Njegove staračke obrve bile su
guste i čupave, sasvim osedele tokom poslednje godine, sa grubim dlakama
koje su štrcale. Jedna obrva se podigla sada, teško, kao da mu je i ta mala
promena izraza lica bila naporna. Kvrgava šaka u njegovom krilu se pomerila,
pokazujući prema praznim štalama.
„Jeli su konje poslednjeg meseca“, jednostavno je rekao. „Bilo je malo
drugih stvari.“
Džejmi je naglo ustao i oslonio se na zid, glave pognute od šoka. Nisam
mogla da mu vidim lice, ali mu je telo bilo ukočeno kao daske štale.
„Aha“, konačno je rekao. „Aha. Moji ljudi – da li su i oni dobili pošteni udeo
tog mesa? Donas... on je bio... poprilično krupan konj.“ Govorio je tiho, ali sam
po iznenadnoj oštrini u Alekovom oku videla da je i on prepoznao koliko se
Džejmi trudi da mu se glas ne slomi.
Starac se polako podigao sa sena, obogaljeno telo je namera vukla uprkos
bolu. Položio je jednu skvrčenu šaku na Džejmijevo rame; artritični prsti se
nisu mogli spojiti, ali je šaka ostala tamo, utešna težina.
„Nisu uzeli Donasa“, tiho je rekao. „Njega su sačuvali – da ga jaše princ
Čarli na svom trijumfalnom povratku u Edinburg. O’Salivan je rekao da ne bi
bilo... prikladno... da Njegova visost ide peške.“
Džejmi je pokrio lice rukama i stajao tresući se, naslonjen na daske prazne
štale.
„Ja sam budala“, rekao je naposletku, boreći se da dode do daha. „Oh, bože,
kolika sam ja budala.“ Oborio je ruke, otkrivajući lice sa suzama koje su
krivudale kroz prljavštinu od putovanja. Prešao je nadlanicom preko obraza,
ali su suze nastavile da naviru iz njegovih očiju kao da ne može da ih kontroliše.
„Ceo poduhvat je propao, moji ljudi su odvedeni na klanicu, mrtvaci trule
po šumama... a ja plačem zbog konja! Oh, bože“, prošaputao je, tresući glavom.
818
„Stvarno sam budala.“ Stari Aleks je uzdahnuo, a šaka mu je teško kliznula niz
Džejmijevu ruku.
„Dobro je da to još možeš, momče“, rekao je. „Ja ni to ne mogu.“
Starac je čudno savio jednu nogu u kolenu i ponovo se spustio. Džejmi je
stajao na tren, gledajući u starog Aleka. Suze su mu i dalje nekontrolisano tekle
niz lice, ali je to bilo kao da kiša kvasi komad ispoliranog granita. Zatim me je
uhvatio za lakat i bez reči se okrenuo.
Pogledala sam nazad u starog Aleka kada smo stigli do vrata. On je i dalje
nepomično sedeo, tamna, pognuta figura ogrnuta pledom, a jedino oko mu je
obnevidelo kao i ono drugo.

*****

Ljudi su se opružili svuda po kući, sasvim iscrpljeni, tražeći zaborav od

nepodnošljive gladi i svesti o predstojećoj katastrofi. Ovde nije bilo žena; one
vođe koje su dopratile žene poslali su dame na sigurno – nadolazeća propast
bacala je dugačku senku.
Džejmi me je uz nekoliko promrmljanih reči ostavio pred vratima koja su
vodila ka prinčevim privremenim odajama. Moje prisustvo neće ničemu
pomoći. Hodala sam tiho kroz kuću ispunjenu mrmljanjem i teškim disanjem
usnulih ljudi, a atmosfera je odisala tupim očajem.
Navrh kuće sam našla jednu malu ostavu. Prepuna đubreta i odbačenog
nameštaja, inače nije bila zauzeta. Upuzala sam u taj lavirint neobičnih stvari
osećajući se kao mali glodar koji traži utočište od sveta u kome su se moćne i
misteriozne sile oslobodile da uništavaju.
Postojao je jedan prozorčić, ispunjen maglovitim sivim jutrom. Jednim
krajem ogrtača sam obrisala prljavštinu sa okna, ali se ništa nije videlo od
magle. Oslonila sam čelo na hladno staklo. Negde tamo napolju se nalazilo
Kalodensko polje, ali nisam videla ništa sem nejasne siluete svog odraza.
Vesti o groznoj i zagonetnoj smrti vojvode od Sandringama stigle su do
princa Čarlsa, znala sam; čuli smo ih od gotovo svih sa kim smo pričali otkad
smo dovoljno odmakli na sever da bismo smeli bezbedno da se pojavljujemo.
Šta smo zapravo učinili? pitala sam se. Da li smo jakobitski pokret osudili na
propast za sva vremena u jednonoćnoj avanturi ili smo slučajno spasli Čarlsa
819
Stjuarta od engleske klopke? Škripavo sam prstom povukla crtu po
zamagljenom staklu, označavajući još jednu stvar koju nikada neću saznati.
Kao da je prošlo puno vremena dok nisam začula korake na daskama
stepeništa pred svojim utočištem. Došla sam do vrata i zatekla Džejmija kako
stiže na odmorište. Jedan pogled na njegovo lice bio je dovoljan.
„Alek je bio u pravu“, rekao je bez ikakvog uvoda. Kosti lica su mu se
ocrtavale ispod kože, istaknute od gladi i oštre od besa. „Trupe idu ka Kalodenu
– kako mogu. Nisu ni spavale ni jele dva dana, nemaju nikakve topove – ali
idu.“ Bes je iznenada izbio i on je tresnuo šakom o klimavi sto. Mnogo malih
mesinganih sudova iz gomile pobacanih kućnih potrepština pokrenulo je
gadnim zveketom jeku na tavanu.
Nestrpljivim pokretom je istrgao nož i žestoko ga zario u sto, gde je i ostao
podrhtavajući od siline udarca.
„Ljudi po selima kažu da ako vidiš krv na svom nožu, to znači da ćeš
umreti.“ Iščupao ga je i stegnutu pesnicu stavio na sto. „Pa, ja sam je video! A i
svi ostali. Oni znaju – Kilmanrok, Lohijel i ostali. I nikakve vajde od tog što to
možeš da vidiš!“
Oborio je glavu na ruke oslonjene na sto i zurio u nož. Izgledao je
prekrupan za taj mali prostor, kao da bi njegovo tinjanje od besa moglo
iznenada da preraste u plamen. Umesto toga je podigao ruke i bacio se na
trošnu klupu, gde je sedeo sa glavom u rukama.
„Džejmi“, rekla sam i progutala knedlu. Jedva da sam mogla da izgovorim
naredne reči, ali sam ih morala kazati. Znala sam kakve će vesti doneti i
razmišljala sam o tome šta se još može učiniti. „Džejmi. Ostalo je još samo
jedno – jedina mogućnost.“
Glava mu je bila pognuta, a čelo oslonjeno na prste. Odmahnuo je glavom,
ne gledajući me.
„Nije ostalo ništa“, rekao je. „On je zapeo da tako bude. Marej je pokušao
da ga ubedi, a i Lohijel. Balmerino. Ja. Ali ljudi već sada stoje u ravnici.
Kamberlend je krenuo za Dramosi. Nema načina.“
Isceliteljska veština je moćna stvar, i svaki lekar verziran u upotrebi stvari
koje leče zna i za moć onih koje škode. Ja sam Kolamu dala cijanid koji nije
stigao da upotrebi pa sam smrtonosnu epruvetu uzela nazad sa stočića pored

820
kreveta u kome je ležalo njegovo telo. Sada se nalazila u mom kovčegu, grubo
destilisani kristali neodređeno smeđe-beli, naizgled bezopasni.
Usta su mi bila toliko suva da nisam mogla odmah da progovorim. U mojoj
flaši je ostalo malo vina; popila sam ga, a kiseli ukus sam na jeziku osetila kao
žuč.
„Postoji jedan način“, rekla sam. „Samo jedan.“
Džejmijeva glava je ostala zaronjena u šake. Bilo je to dugo jahanje, a šok
od Alekovih vesti dodao je tom umoru utučenost. Skrenuli smo sa puta da
bismo našli njegove ljude, ili većinu njih, jadnu gomilu u dronjcima koja se nije
ničim razlikovala od Frejzera i Lovata oko njih koji su se takođe pretvorili u
kosture. Razgovor sa Čarlsom nije zapravo bio ni poslednja slamka. „Da?“,
rekao je.
Oklevala sam, ali sam morala to da kažem. Tu mogućnost je trebalo
pomenuti; da li on – ili ja – možemo sebe naterati da to učinimo ili ne.
„Reč je o Čarlsu Stjuartu“, konačno sam rekla. „On je taj koji je za. Za bitku,
za rat – sve zavisi od njega, zar ne vidiš?“
„Da?“ Džejmi je sada podigao pogled ka meni, a krvlju podlivene oči
gledale su upitno.
„Ako bi on bio mrtav...“, prošaputala sam na kraju.
Džejmijeve oči su se sklopile i poslednji tragovi krvi su nestali sa njegovog
lica.
„Ako bi on umro... sada. Danas. Ili noćas. Džejmi, bez Čarlsa nema ničega
za šta se treba boriti. Nema ko da ljudima naredi da odu u Kaloden. Ne bi došlo
do bitke.“
Dugi mišići u njegovom vratu su se nakratko nabrali dok je gutao. Otvorio
je oči i zurio u mene, zaprepašćen.
„Hriste“, prošaputao je. „Hriste, ne misliš valjda ozbiljno.“
Prsti su mi se spojili na zadimljenom kristalu koji mi je u zlatnoj ogrlici
visio oko vrata.
Zvali su me da obiđem princa, pre Falkirka. O’Salivan, Talibardin i ostali.
Njegova visost je bila bolesna – mali problemi, rekli su. Ja sam obišla Čarlsa,
naterala ga da ogoli grudi i ruke, i ispitala mu usta i beonjače.
Bio je to skorbut i još nekoliko bolesti izazvanih lošom ishranom. Tako sam
mu i rekla.
821
 „Besmislica!“, rekao je Šeridan, besan. „Njegova visost ne može da pati od
svraba, kao običan seljak!“
„Jeo je kao da je jedan od njih“, uzvratila sam. „Ili pre kao loš seljak.“
„Seljaci“ su bili prinuđeni da jedu luk i kupus jer nisu imali ništa drugo.
Prezirući tako bednu hranu, Njegova visost i njegovi savetnici su jeli meso – i
malo šta drugo. Zagledajući okolo po krugu uplašenih, uvređenih lica, videla
sam malo njih koji nisu pokazivali simptome nedostatka sveže hrane. Zubi koji
se klate ili su poispadali, meke desni koje krvare, ispunjene gnojem, kesice
„svraba“ koje su tako izdašno ukrašavale belu kožu Njegove visosti.
Nisam želela da se lišim imalo od dragocenih zaliha šipka i sušenih bobica,
ali sam se nevoljno ipak ponudila da princu napravim čaj od njih. Ponuda je
odbijena uz minimum kurtoazije i shvatila sam da je tada pozvan Arči
Kameron sa njegovim pijavicama i skalpelom, da se vidi hoće li puštanje
kraljevske krvi pomoći da prestane kraljevski svrab.
„Ja bih to mogla“, rekla sam. Srce mi je snažno udaralo u grudima, tako da
je bilo teško disati. „Mogla bih da mu smutim napitak. Mislim da bih mogla da
ga ubedim da to popije.“ „I ako bi umro nakon što je ispio tvoj lek? Pobogu,
Kler! Oni bi te ubili na licu mesta!“ Zavukla sam ruke pod pazuha, pokušavajući
da ih zgrejem.
„D-da li je to važno?“, upitala sam, očajnički pokušavajući da umirim glas.
Istina je glasila da jeste. Samo u tom času, moj život je vredeo znatno više u
poređenju sa stotinama koje bih mogla da spasem. Stegla sam pesnice, tresući
se od užasa kao miš uhvaćen u klopku.
Džejmi se odmah našao kraj mene. Noge mi nisu funkcionisale baš
najbolje; on me je napola odneo do polomljene klupe i seo sa mnom, čvrsto me
grleći.
„Imaš hrabrost lava, mo duinne“, promrmljao mi je u uvo. „Medveda, vuka!
Ali dobro znaš da ti neću dopustiti da to učiniš.“
Drhtanje je malo oslabilo mada mi je i dalje bilo hladno i muka me je
hvatala od užasa onoga što sam rekla.
„Možda postoji i drugi način“, rekla sam. „Hrane ima malo, a i to malo ide
princu. Mislim da ne bi bilo teško neopaženo dodati nešto u njegov obrok; sve
je tako neorganizovano.“ To je bilo tačno; svuda po kući su oficiri ležali
spavajući po stolovima i podovima, i dalje u čizmama, suviše umorni da odlože
822
oružje. Kuća je bila u haosu, stalno je neko dolazio ili odlazio. Bilo bi
jednostavno skrenuti pažnju slugi dovoljno dugo da se smrtonosni prašak doda
večeri.
Onaj trenutni užas je malo oslabio, ali je svest o tome koliko je odvratan
moj predlog ostala, smrzavajući mi krv. Džejmi me je nakratko zagrlio, a onda
me pustio dok je razmatrao situaciju.
Smrt Čarlsa Stjuarta ne bi okončala ceo ustanak; stvari su odmakle
predaleko za takvo nešto. Lord Džordž Marej, Balmerino, Kilmanrok, Lohijel,
Klanrand – svi mi smo postali izdajnici – a za to kruna uzima živote i imovinu.
Hajlendska vojska je bila u dronjcima; bez istaknutog lika kakav je Čarls,
razbila bi se kao dim. Englezi, potučeni i poniženi kod Prestona i Falkirka, ne
bi oklevali da pojure begunce da bi povratili izgubljenu čast i u krvi isprali
uvredu.
Male su bile šanse da bi Henri od Jorka, pobožni Čarlsov mlađi brat već
zavetom vezan za crkvu, preuzeo mesto svog brata i nastavio borbu za
restauraciju. Budućnost je nosila samo katastrofu i uništenje, i to se nikako nije
moglo izbeći. Jedino što se sada moglo spasti bili su životi ljudi koji bi sutra
izginuli u pustari.
Čarls je bio taj koji je odabrao da se sukobi kod Kalodena, Čarls čija je
tvrdoglava, kratkovida autokratija prkosila savetima njegovih generala i odvela
ga u invaziju Engleske. I, bez obzira na to da li je Sandringamova ponuda bila
iskrena ili ne, ona je umrla s njim. Nije bilo podrške sa juga; ono malo engleskih
jakobita nije se okupilo pod barjakom svog kralja. Mimo volje nateran da se
povuče, Čarls je odabrao ovo poslednje tvrdoglavo uporište da bi loše
naoružane, iscrpljene, izgladnele ljude postavio u borbenu liniju na kišom
natopljenoj pustari da se suoče sa gnevom paljbe Kamberlendovih topova. Ako
bi Čarls Stjuart bio mrtav, do bitke kod Kalodena možda ne bi došlo. Jedan
život prema dve hiljade. Jedan život – ali kraljevski, oduzet ne u bici, već
sračunato.
Mala soba u kojoj smo sedeli imala je ognjište, ali vatra nije gorela – nije
bilo ogreva. Džejmi je sedeo piljeći u njega kao da odgovor traži u nevidljivim
plamenovima. Ubistvo. Ne samo ubistvo, već ubistvo jednog kralja. Ne samo
ubistvo, već ubistvo nekadašnjeg prijatelja.

823
 Pa ipak – pripadnici hajlendskih klanova već drhte na otvorenom polju,
premeštajući se u svojim zbijenim redovima dok se plan bitke prilagođava,
menja, reorganizuje, dok još ljudi dolazi da im se priključi. Među njima su
Makenziji od Leoha, Frejzeri od Bolija, četiri stotine ljudi Džejmijeve krvi. I
trideset ljudi od Lalibroha, njegovih sopstvenih.
Lice mu je bilo bezizražajno, nepomično dok je razmišljao, ali su šake
spojene na kolenu bile u čvrstom čvoru borbe. Obogaljeni prsti i oni pravi su
se upinjali, preplitali. Ja sam sedela kraj njega jedva se usuđujući da dišem,
očekujući njegovu odluku.
On je konačno ispustio dah u gotovo čujnom uzdahu, i okrenuo se prema
meni sa izrazom neizrecive tuge u očima.
„Ja ne mogu“, prošaputao je. Njegova ruka je nakratko dodirnula moje lice,
obuhvatajući mi obraz. „Do boga se molim da mogu, Sasenah. Ali ne mogu.“
Talas olakšanja koji me je zapljusnuo ostavio me je bez reči, ali je on video
šta osećam pa je moju ruku uzeo u svoje.
„Oh, bože, Džejmi! Drago mi je zbog toga!“, prošaputala sam.
Pognuo je glavu nad moje ruke. Ja sam okrenula glavu da bih stavila obraz
na njegovu kosu i skamenila se.
Na vratima, posmatrajući me sa izrazom potpunog gnušanja, stajao je
Dugal Makenzi.
Poslednjih meseci je ostario; Rupertova smrt, besane noći besplodnih
rasprava, napori teškog vojnog poduhvata, a sada i gorčina zbog neizbežnog
poraza. U crvenkastoj bradi sada je bilo sedih, a koža mu je poprimila nekakvo
sivilo. Imao je i neke bore kojih nije bilo u novembru. Šokirano sam primetila
da liči na svog brata Kolama. Hteo je da bude vođa, Dugal Makenzi. Sada je
nasledio vodstvo i plaća cenu za to.
„Prljava... izdajnička... kurvinska... veštice!“
Džejmi se trgao kao pogođen, a lice mu je ubledelo poput susnežice
napolju. Ja sam skočila na noge, prevrćući klupu uz kloparanje koje je
odjeknulo po sobi.
Dugal Makenzi mi se približavao polako, razmičući ogrtač da bi imao
slobodan pristup ručki mača. Nisam čula kako se vrata iza mene otvaraju; mora
da su ostala odškrinuta. Koliko li je vremena on proveo sa druge strane,
prisluškujući?
824
 „Ti“, tiho je rekao. „Trebalo je da znam; od kada sam te ugledao trebalo je
da znam.“ Pogled mu je bio fiksiran na mene, u natmurenim zelenim dubinama
očiju bilo je nešto između straha i besa.
Vazduh pored mene se iznenada uskomešao; Džejmi je bio tu, njegova
ruka na mojoj mišici terala me je da stanem iza njega.
„Dugale“, rekao je. „Nije ono što misliš. Zapravo...“
„Nije?“, presekao ga je Dugal. Skrenuo je pogled sa mene na sekundu, i ja
sam se skupila iza Džejmija, zahvalna za taj predah.
„A šta to ja mislim?“, rekao je, i dalje govoreći tiho. „Čujem ovu ženu kako
te nagovara na pokvareno ubistvo – i to ubistvo tvog princa! Ne samo podlo
ubistvo, već i na veleizdaju! I ti mi kažeš da to nisam čuo?“ Odmahnuo je
glavom, a umršeni crvenkasti uvojci su mu tanki i masni padali na ramena. Kao
i mi ostali, i on je gladovao; kosti su mu štrcale iz lica, ali su oči plamtele iz
zasenčenih duplji.
„Ne krivim tebe, momče“, rekao je. Glas mu je iznenada postao umoran i
ja sam se prisetila da je to čovek u pedesetim godinama. „Nisi ti kriv, Džejmi.
Ona te je začarala – to je svakome jasno.“ Usta su mu se iskrivila kada je opet
pogledao u mene.
„Aha, znam ja dobro kako ti se to desilo. Iste vradžbine je izvodila nada
mnom, povremeno.“ Njegov pogled je šarao po meni, prijeći. „Ubilačka, lažljiva
ženturača može muškarca da uhvati za đoku i da ga odvede u propast, sa
kandžama ukopanim duboko u njegova jaja. To su ti čini koje one bacaju na
tebe, momče – ona i ostale veštice. Odvedu te u svoj krevet i ukradu ti dušu
dok usnuo ležiš sa glavom na njihovim grudima. Uzmu ti dušu i izjedu ti
muškost, Džejmi.“
Jezik mu je izleteo i ovlažio usne. On je i dalje zurio u mene, a ruka mu je
još čvršće stegla dršku mača.
„Pomeri se u stranu, momče. Ja ću te osloboditi ove sasenah kurve.“
Džejmi je stao ispred mene, trenutno mi blokirajući pogled na Dugala.
„Umoran si, Dugale“, rekao je mirnim glasom, utešno. „Umoran si i stvari
ti se pričinjavaju. Idi sada i lezi. Ja ću...“
Nije imao priliku da dovrši. Dugal ga nije slušao; duboko usađene zelene
oči bile su fiksirane na moje lice i poglavica Makenzija je isukao nož iz kanija
za pojasom.
825
 „Prerezaću ti grlo“, tiho mi je rekao. „Trebalo je to da učinim kad sam te
prvi put ugledao. Sve nas bih poštedeo velike tuge.“
Nisam bila sigurna da nije u pravu, ali to ne znači da sam nameravala da
ga pustim da to ispravi. Brzo sam napravila tri koraka unazad i čvrsto se
uhvatila za sto.
„Nazad, čoveče!“ Džejmi se ugurao ispred mene, poturajući podlakticu kao
štit dok mi se Dugal približavao.
Vođa Makenzija je odmahnuo glavom kao bik, a pogled zakrvavljenih očiju
ostao je prikovan na mene.
„Ona je moja“, rekao je hrapavim glasom. „Veštica. Izdajica. Pomeri se u
stranu, momče. Neću da te povredim, ali, tako mi boga, ako budeš štitio tu
ženu ubiću i tebe, bez obzira na to što si mi posinak.“
Jurnuo je pored Džejmija i zgrabio me za ruku. Iscrpljen, izgladneo i već u
godinama, i dalje je bio snažan muškarac, i njegovi prsti su se zabili duboko u
moje meso.
Ciknula sam od bola i frenetično se ritala kada me je privukao ka sebi.
Uhvatio me je za kosu i jako mi trgnuo glavu unazad. Dah mu je bio vruć i kiseo
na mom licu. Vrisnula sam i napala ga, zabadajući nokte u njegov obraz,
pokušavajući da se oslobodim.
Vazduh mu je u eksploziji naglo izleteo iz pluća kada ga je Džejmijeva
pesnica udarila u rebra i stisak na moju kosu je popustio kada se Džejmijeva
druga ruka žestoko spustila na njegovo rame. Iznenada oslobođena, pala sam
nazad prema stolu, cmizdreći od šoka i bola.
Dugal se brzo okrenuo ka Džejmiju, spuštajući se u položaj za borbu, sa
oštricom noža okrenutom naviše.
„Onda neka bude tako“, rekao je, dišući teško. Klatio se blago sa jedne
strane na drugu, premeštajući težinu dok je tražio povoljniji položaj. „Krv će
reći. Prokleto je tvoje seme Frejzera. Izdaja vam teče u krvi. Dođi do mene, lišče
mali. Ubiću te brzo, zbog tvoje majke.“
U skučenoj ostavi je bilo malo mesta za manevar. Nedovoljno prostora da
se isuče mač; pošto mu je nož bio čvrsto zabijen u sto, Džejmi je praktično bio
bez oružja. Parirao je stavom Dugalu, budnog pogleda, zagledan u vrh pretećeg
bodeža.

826
 „Spusti ga, Dugale“, rekao je. „Ako već misliš na moju majku, onda me
saslušaj zbog nje!“ Makenzi nije odgovorio, već je zamahnuo iznenada,
parajućim trzajem usmerenim naviše.
Džejmi se izmakao u stranu, pa se opet izmakao širokom zamahu sa druge
strane. Džejmi je na svojoj strani imao pokretljivost mladosti – ali je Dugal
držao nož.
Dugal se zaleteo i nož je kliznuo uz Džejmijev bok, cepajući mu košulju i
praveći tamnu liniju po koži. Šišteći od bola, trgao se unazad, grabeći Dugalov
zglob, hvatajući ga dok je oštrica udarala naniže.
Prigušeni sjaj oštrice je blesnuo još jednom i nestao između tela koja su se
borila. Oni su se upinjali, stezali se poput ljubavnika, a vazduh se ispunio
mirisom muškog znoja i besa. Sečivo se opet podiglo sa dve ruke koje su stezale
zaobljenu dršku. Potezanje i trzaj, iznenadno stenjanje od napora, i drugo od
bola. Dugal je zakoračio unazad, teturajući se, zgrčenog lica sa kog je tekao
znoj, sa drškom noža koja je virila iz korena vrata.
Džejmi je gotovo pao, boreći se za dah, i oslonio se na sto. Oči su mu bile
tamne od šoka, kosa natopljena znojem, a iskrzani rubovi košulje prošarani
krvlju iz posekotine.
Usledio je užasan zvuk od Dugala, zvuk šoka i borbe za vazduh. Džejmi ga
je uhvatio kada se zaneo i pao, i Dugalova težina ga je oborila na kolena.
Dugalova glava je ležala na Džejmijevom ramenu, a Džejmijeve ruke su stezale
njegovog poočima.
Ja sam pala na kolena kraj njih, pružajući ruke da pomognem, pokušavajući
da uhvatim Dugala. Bilo je prekasno. Krupno telo se prvo opustilo a zatim
zgrčilo, izmičući iz Džejmijevog stiska. Dugal je ležao na podu kao hrpa. Mišići
su se nevoljno trzali. Borio se kao riba na suvom.
Džejmijeva butina je poslužila njegovoj glavi kao jastuk. Jedno izdizanje je
dovelo njegovo lice u vidno polje. Bilo je izobličeno i tamnocrveno, oči su se
pretvorile u crtice. Usta su mu se neprestano pokretala, govoreći nešto,
pokušavajući da uz veliki napor formiraju reči – ali bez zvuka, sem klokotanja
i struganja iz uništenog grkljana.
Džejmijevo lice je bilo pepeljasto; očigledno je razumeo šta Dugal govori.
Uz veliki napor pokušavao je da primiri telo koje se trzalo. Došlo je do
poslednjeg grča, a onda do užasnog krkljanja, i Dugal Makenzi se opružio
827
mirno dok su mu Džejmijeve ruke stezale ramena kao da ga sprečavaju da
ponovo ustane.
„Blagosloveni Mihajlo, sačuvaj nas!“ Hrapavi šapat je stizao od vrata. Bio je
to Vili Kulter Makenzi, jedan od Dugalovih ljudi. Zurio je zapanjen od straha u
telo svog poglavice. Barica urina je nastajala pod njim, vireći ispod raširenog
pleda. Čovek se prekrstio, i dalje piljeći.
„Vili.“ Džejmi je ustao i drhtavom rukom prešao preko lica. „Vili.“ Čovek je
izgledao kao gromom pogođen. Gledao je u Džejmija potpuno zaprepašćen,
otvorenih usta.
„Treba mi jedan sat, čoveče.“ Džejmi je stavio ruku na rame Vilija Kultera
gurajući ga u sobu. „Jedan sat da se pobrinem da moja žena ode na sigurno.
Zatim ću se vratiti da odgovaram za ovo. Dajem ti svoju reč, zaklinjem se u
svoju čast. Ali moram da imam slobodan jedan sat. Jedan sat. Hoćeš li da mi
daš jedan sat, čoveče, pre nego što progovoriš?“
Vili je oblizao suve usne šarajući pogledom između tela svog vođe i
njegovog sestrića, očigledno toliko zastrašen da mu je mozak stao. Konačno je
klimnuo glavom, očito bez predstave šta da učini, odlučujući da prihvati ovaj
zahtev pošto se nije ukazala nikakva razumna alternativa. „Dobro.“ Džejmi je
s mukom progutao i obrisao lice pledom. Potapšao je Vilija po ramenu. „Ostani
ovde, čoveče. Moli se za njegovu dušu“, klimnuo je prema nepomičnoj figuri
na podu, ne gledajući u nju, „i za moju.“ Nagnuo se mimo Vilija da iščupa svoj
nož iz stola, a onda me je odgurao pred sobom kroz vrata i niza stepenice.
Na pola puta do dole je zastao i oslonio se na zid zažmurivši. Duboko i
iskidano je udisao, kao da mu preti nesvestica, pa sam zabrinuto stavila ruke
na njegove grudi. Srce mu je tuklo kao bubanj i tresao se, ali se trenutak kasnije
uspravio, klimnuo mi i uhvatio me za ruku.
„Treba mi Murtag“, rekao je.
Sitnog čoveka smo našli napolju, sklupčanog ispod pleda da bi se zaštitio
od susnežice, kako sedi na jednom suvom mestu ispod strehe. Fergus je bio
sklupčan do njega. Dremao je izmoren dugim jahanjem.
Murtag je samo jednom pogledao u Džejmijevo lice pa se podigao na noge,
mračan i namrgođen, spreman na sve.
„Ubio sam Dugala Makenzija“, otvoreno je rekao Džejmi bez ikakve
pripreme.
828
 Murtagovo lice je na trenutak prilično ubledelo, a zatim se vratio njegov
uobičajen izraz obazrive namrgođenosti.
„Aha“, rekao je. „Onda, šta treba činiti?“
Džejmi je zavukao ruku u svoju torbicu i izvukao jedan presavijeni list
hartije. Ruke su mu se tresle dok je pokušavao da ga ispravi, šireći ga pod
zaštitom strehe.
„Ugovor o nasleđu“, glasio je naslov u vrhu lista. Bio je to kratak dokument,
izložen u svega nekoliko crnih redova, kojim se prenosi pravo vlasništva nad
imanjem poznatim kao Broh Tuarah na Džejmsa Džejkoba Frejzer Marej, pri
čemu se upravljanje imanjem poverava roditeljima pomenutog Džejmsa
Mareja, Dženet Frejzer Marej i Ijanu Gordonu Mareju, dok pomenuti Džejms
Marej ne postane punoletan. Džejmijev potpis je bio u dnu i ispod su bila
ostavljena dva prazna mesta, a pored svakog je pisalo „svedok“. Datum je glasio
1. jul 1745. – jedan mesec pre nego što je Carls Stjuart pokrenuo svoj ustanak na
obalama Škotske i Džejmija Frejzera učinio izdajnikom krune.
„Treba da potpišete ovo, ti i Kler“, rekao je Džejmi uzimajući dokument od
mene i pružajući ga Murtagu. „Ali to znači da treba da izvršite krivokletstvo;
nemam pravo da to tražim od vas.“
Murtagove sitne oči su brzo pregledale ugovor. „Ne“, suvo je rekao. „Nemaš
pravo – niti za to ima potrebe.“ Nogom je ćušnuo Fergusa i dečak je seo
uspravno, trepćući.
„Trkni u kuću i donesi svom gazdi mastilo i pero, momče“, rekao je
Murtag. „I to brzo!“
Fergus je jednom zatresao glavom da je razbistri, pogledao u Džejmija da
klimne glavom – i otišao.
Voda je kapala sa strehe na moj vrat. Zadrhtala sam i vunenu jaknu stegla
čvršće oko ramena. Pitala sam se kada li je Džejmi napisao taj dokument. Zbog
lažnog datuma je izgledalo kao da je imanje preneto pre nego što je Džejmi
postao izdajnik, čime su njegova imovina i imanje postali podložni zapleni –
ako se to ne bi dovelo u pitanje, imanje će bezbedno preći na malog Džejmija.
Bar će Dženina porodica biti sigurna, i dalje će posedovati zemlju i kuću.
Džejmi je sagledao da će to možda biti potrebno, a ipak ugovor nije
učinio izvršnim pre nego što smo otišli iz Lalibroha. Nekako se nadao da će se
vratiti i ponovo biti vlasnik svog imanja.
829
 Sada je to bilo nemoguće, ali bi se imanje ipak moglo spasti od zaplene.
Niko nije mogao tačno da kaže kada je dokument zaista potpisan – izuzev
svedoka, mene i Murtaga.
Fergus se vratio zadihan, sa malom mastionicom i iskrzanim perom.
Potpisali smo jedno po jedno, oslanjajući se na zid kuće, pazeći da prvo
otresemo pero da mastilo ne bi kapalo. Murtag je potpisao prvi; srednje ime
mu je, videla sam, glasilo Ficgibons.
„Hoćeš li da odnesem ovo tvojoj sestri?“, upitao je Murtag dok sam pažljivo
mahala papirom da ga osušim.
Džejmi je odmahnuo glavom. Kiša je pravila vlažne mrlje veličine novčića
po njegovom pledu i blistala mu na trepavicama kao suze.
„Ne. Odneće ga Fergus.“
„Ja?“ Dečak je iskolačio oči od zaprepašćenja.
„Ti, čoveče.“ Džejmi je uzeo hartiju od mene, presavio je, a zatim je kleknuo
i zavukao je Fergusu pod košulju.
„Ovo mora da stigne do moje sestre – gospođe Marej – bez kiksa. To vredi
više od mog
života, čoveče – ili tvog.“
Praktično bez daha od ogromne odgovornosti koja mu je poverena, Fergus
se uspravio, ruku prekrštenih preko stomaka.
„Neću vas izneveriti, gospodaru!“
Smešak je prešao preko Džejmijevih usana kada je nakratko rukom
dodirnuo glatku Fergusovu kosu.
„Znam to, čoveče, i zahvalan sam na tome“, rekao je. Skinuo je prsten sa
svoje leve ruke; obrađeni rubin koji je pripadao njegovom ocu. „Evo“, kazao je,
pružajući ga Fergusu. „Idi do štale i pokaži ovo onom starcu koga ćeš tamo
zateći. Kaži mu da sam rekao da treba da uzmeš Donasa. Uzmi konja i odjaši u
Lalibroh. Nemoj stajati ni zbog čega, osim ako moraš da spavaš, a kad budeš
spavao, dobro se sakrij.“
Fergus je ostao bez reči od uspaničenog uzbuđenja, ali mu se Murtag
sumnjičavo namrštio.
„Misliš li da klinac može da se izbori sa tvojom opakom životinjom?“ pitao je.

830
 „Aha, može“, odlučno je rekao Džejmi. Dirnut, Fergus je zamucao nešto, a
onda se spustio na kolena i počeo vatreno da ljubi Džejmijevu ruku. Zatim je
skočio na noge i jurnuo prema štalama. Njegova mala figura nestala je u magli.
Džejmi je olizao suve usne, nakratko sklopio oči, a kada je doneo odluku
okrenuo se Murtagu.
„A ti – mo caraidh – treba da mi skupiš ljude.“
Murtagove čupave obrve su poletele nagore, ali je samo klimnuo.
„Važi“, rekao je. „A kad to uradim?“
Džejmi je kratko pogledao u mene, a zatim ponovo u svog kuma. „Rekao
bih da su oni sada na pustari, sa Mladim Sajmonom. Samo ih okupi na jedno
mesto. Ja ću se pobrinuti da zbrinem moju ženu, a onda...“ Oklevao je, a zatim
slegnuo ramenima. „Naći ću vas. Očekujte moj dolazak.“
Murtag je klimnuo još jednom i okrenuo se da pođe. Zatim je zastao i
okrenuo se opet licem ka Džejmiju. Tanke usne su se malo zgrčile, pa je kazao:
„Zatražiću od tebe jedno, momče – neka to bude Englez. Ne tvoj sunarodnik.“
Džejmi se malo štrecnuo, ali je trenutak kasnije klimnuo. Zatim je, bez reči,
pružio ruke prema starijem čoveku. Zagrlili su se kratko, žestoko, a onda je i
Murtag nestao u kovitlacu otrcanog tartana.
Ja sam bila poslednja stavka na dnevnom redu.
„Hajdemo, Sasenah“, rekao je i uhvatio me za ruku. „Moramo da pođemo.“
Niko nas nije zaustavio; bilo je toliko dolazaka i odlazaka po putevima da
smo jedva bili primećeni u blizini pustare. Dalje od nje, kada smo napustili
glavni put, nikoga nije bilo na vidiku.
Džejmi je bio sasvim ćutljiv, sve misli bile su mu okrenute zadatku koji ga
čeka. Ja mu nisam rekla ništa, i suviše obuzeta sopstvenim šokom i strepnjom
da bih poželela razgovor.
„Pobrinuću se da moja žena ode na sigurno.“ Nisam znala šta je time hteo
da kaže, ali je postalo očigledno u naredna dva sata, kada je glavu svog konja
okrenuo prema jugu i na vidiku se pojavilo strmo zeleno brdo Kreg Na Dan.
„Ne!“, rekla sam kada sam ga ugledala i shvatila kuda smo pošli. „Džejmi,
ne! Neću da idem!“
Nije imao potrebe da mi odgovara, samo je obo konja i odgalopirao ispred,
ostavljajući mi kao jedini izbor da pođem za njim.

831
 Osećanja su mi bila zbrkana; osim strašne sudbe predstojeće bitke i užasa
Dugalove smrti, sada me je čekalo i kamenje. Zlosrećni krug kroz koji sam
ovamo i došla. Očito je Džejmi nameravao da me pošalje nazad, nazad u moje
sopstveno vreme – ako je takvo nešto moguće.
Može on da namerava šta god hoće, pomislila sam stežući vilice dok sam
ga pratila niz usku stazu kroz vrzine. Nema te sile na svetu koja me sada može
naterati da odem.

*****

Stajali smo zajedno na obronku, u malom dvorištu ruinirane crkve pod

grebenom brda. Niko tu nije živeo godinama; lokalno stanovništvo je govorilo
da je brdo ukleto – Vilinsko brdo.
Džejmi me je malo ubeđivao a malo vukao uz brdo, ne obraćajući pažnju
na moje proteste. Kod kolibe je zastao, istina, i sručio se na zemlju, a grudi su
mu se nadimale dok se borio da dođe do daha.
„U redu je“, konačno je rekao. „Sada imamo malo vremena; niko nas ovde
neće naći.“
Seo je na zemlju i umotao pled oko sebe da se zgreje. Nakratko je prestala
kiša, ali je hladan vetar duvao sa obližnjih planina gde je sneg još uvek pokrivao
vrhove i zagušivao prevoje. On je pustio da mu glava padne napred na kolena,
izmoren od jurnjave.
Sedela sam blizu njega skupljena u ogrtač i osećala kako mu se disanje
postepeno usporava i panika popušta. Sedeli smo ćutke dugo, uplašeni da se
pomerimo iz nečega što je izgledalo kao nadmoćan položaj iznad haosa pod
nama. Haosa za koji sam osećala da sam i sama nekako doprinela njegovom
nastanku.
„Džejmi“, konačno sam progovorila. Pružila sam ruku da ga dotaknem, ali
sam je onda povukla i pustila da padne. „Džejmi – izvini.“
On je nastavio da gleda u daljinu, u sve tamniju prazninu pustog predela
pod nama. Na trenutak mi se učinilo da me nije čuo. Zažmurio je. Zatim je
sasvim malo zatresao glavom.
„Ne“, tiho je rekao. „Nema potrebe.“

832
 „Ali ima.“ Tuga me je gušila, ali sam osećala da to moram da kažem; moram
da mu kažem da znam šta sam mu učinila.
„Trebalo je da se vratim. Džejmi – da sam otišla onda kada si me doveo
ovamo iz Krejnsmuira... možda tada...“
„Aha, možda“, prekinuo me je. Naglo se okrenuo ka meni i videla sam da
je zagledan u mene. U njegovom pogledu je bilo čežnje, i tuge kakva je bila i
moja, ali ne besa, ne prekora.
Ponovo je odmahnuo glavom.
„Ne“, rekao je još jednom. „Znam ja šta ti misliš, mo duinne. Ali nije to. Da
si otišla tada, stvari su se i dalje mogle odvijati onako kako jesu. Možda da,
možda ne. Možda bi do toga došlo ranije. Ili drugačije. Možda – samo možda
– ne bi se desile. Ali su sem nas dvoje još mnogi u ovo umešali prste i neću da
krivicu za to preuzimaš na sebe.“
Rukom mi je dotaknuo kosu, sklanjajući mi je iz očiju. Jedna suza mi se
skotrljala niz obraz i on ju je dočekao na prst.
„Nije to“, rekla sam. Mahnula sam rukom prema mraku, obuhvatajući
vojske i Čarlsa i izgladnele ljude u šumi i pokolj koji će se desiti. „Ne to. Već
ono što sam učinila tebi.“
Tada se nasmešio sa puno nežnosti i preko obraza mi prešao svojim
dlanom, toplim, po mojoj smrznutoj koži.
„Je li? A šta sam ja uradio tebi, Sasenah? Uzeo te sa tvog mesta, odveo te u
siromaštvo i odmetništvo, vodao te po bojnim poljima i rizikovao tvoj život. Da
li mi zameraš zbog toga?“ „Znaš da ti ne zameram.“
Nasmešio se. „Pa dobro. Ne zameram ni ja tebi, moja Sasenah.“ Osmeh mu
je izbledeo na licu dok je gledao u greben brda iznad nas. Kamenje se nije
videlo, ali sam osećala njegovu pretnju u blizini.
„Neću da idem, Džejmi“, tvrdoglavo sam ponovila. „Ostajem sa tobom.“
„Ne.“ Odmahnuo je glavom. Govorio je tiho, ali mu je glas bio odlučan, nije
davao mogućnost suprotstavljanja. „Moram da se vratim, Kler.“
„Džejmi, ne možeš!“, brzo sam ga zgrabila za ruku. „Džejmi, do sada su
sigurno našli Dugala! Vili Kulter je već rekao nekome.“
„Aha, mora da jeste.“ Spustio je ruku na moju i potapšao me. On je doneo
odluku dok smo jahali ka brdu; to sam mogla da vidim po njegovom
namračenom licu, po mešavini rezignacije i odlučnosti. Bilo je tamo žaljenja,
833
kao i tuge, ali su ta osećanja gurnuta u stranu; u tom času nije imao vremena
za tugovanje.
„Mogli bismo da pokušamo da pobegnemo u Francusku“, rekla sam.
„Džejmi, moramo!“ Ali čak i dok sam to govorila, znala sam da ga ne mogu
skrenuti sa pravca za koji se rešio.
„Ne“, rekao je opet, nežno. Okrenuo se i podigao ruku pokazujući prema
sve tamnijoj dolini ispod, sa senovitim brdima u pozadini. „Zemlja je u pobuni,
Sasenah. Luke su zatvorene; O’Brajan je poslednja tri meseca pokušavao da
dovede neki brod da bi spasao princa, da ga odvede na sigurno u Francusku –
rekao mi je Dugal... pre.“ Nekakav trepet mu je preleteo licem i iznenadno
grčenje od tuge skupilo mu je obrve. Istina, ubrzo je to odagnao i nastavio,
objašnjavajući mi stabilnim glasom.
„A pri tome Čarlsa Stjuarta jure samo Englezi. A mene bi jurili i Englezi i
klanovi. Ja sam dvostruki izdajnik, pobunjenik i ubica. Kler...“ Zastao je,
trljajući se po vratu, a onda je nežno dodao: „Kler, ja sam mrtav čovek.“
Suze su se smrzavale na mojim obrazima, ostavljajući ledene tragove koji
su mi palili kožu.
„Ne“, rekla sam opet, ali bez ikakvog rezultata.
„Nisam baš neupadljiv, znaš“, rekao je, pokušavajući da od toga napravi
šalu dok je rukom prolazio kroz svoje riđe lokne. „Crveni Džejmi ne bi stigao
daleko, rekao bih. Ali ti...“ Dotakao mi je usne i ispratio njihovu liniju. „Mogu
da te spasem, Kler, i hoću. To je ono što je najvažnije. Ali se onda moram vratiti
– zbog svojih ljudi.“
„Ljudi iz Lalibroha? Ali kako?“
Džejmi se namrštio, odsutno prstom prelazeći preko ručke mača dok je
razmišljao.
„Mislim da mogu da ih izvučem. Na pustari će vladati konfuzija, sa
onolikim ljudima i konjima koji idu na sve strane i naređenjima koja se izvikuju
i povlače; bitke su vrlo smušene situacije. A čak i ako se dotle bude znalo šta
sam – šta sam uradio“, nastavio je, nakon trenutnog zapinjanja glasa, „nema
tog ko bi me zaustavio tada, s Englezima na vidiku i bitkom koja upravo treba
da počne. Da, mogu to ja“, rekao je. Glas mu je postao sigurniji i ruke su se
stegle u pesnice od rešenosti.

834
 „Oni će me pratiti bez pitanja – bog nek im je na pomoći, to ih je i dovelo
ovamo! Murtag će ih sve skupiti umesto mene; ja ću ih uzeti i povesti sa polja.
Ako iko pokuša da me zaustavi, reći ću da imam pravo da sopstvene ljude sam
vodim u bitku; čak mi ni mladi Sajmon to neće osporiti.“
Duboko je udahnuo, obrva skupljenih dok je zamišljao scenu na bojnom
polju ujutru.
„Bezbedno ću ih odvesti. Polje je dovoljno široko i ima dovoljno ljudi da
niko ne shvati da nije reč samo o premeštanju na novi položaj. Izvešću ih sa
pustare i pobrinuti se da krenu putem ka Lalibrohu.“
Zaćutao je, kao da je samo dotle isplanirao.
„A onda?“, upitala sam, ne želeći da znam odgovor, ali nemoćna da se
obuzdam.
„A onda ću okrenuti nazad ka Kalodenu“, rekao je, ispuštajući dah. Uputio
mi je nesiguran smešak. „Ne plašim se da umrem, Sasenah.“ Usne su mu se
iskrivile u osmeh. „Pa... ne mnogo, u svakom slučaju. Mada su neki načini da
se to obavi...“ Kratko je nekontrolisano uzdrhtao, ali je pokušao da nastavi da
se smeši.
„Sumnjam da bi mislili da zaslužujem usluge pravog profesionalca, ali
očekujem da bismo u tom slučaju i msje Forez i ja to mogli smatrati... čudnim.
Hoću da kažem da mi srce seče neko sa kim sam vino pio...“
Uz zvuke neprikladne tuge bacila sam ruke oko njega i držala ga što sam
čvršće mogla.
„U redu je“, prošaputao mi je u kosu. „U redu je, Sasenah. Kugla muškete.
Možda sečivo.
Biće gotovo brzo.“
Znala sam da je to laž; videla sam dovoljno rana iz bitaka i smrti ratnika.
Jedino što je istina jeste da je sve drugo bolje od čekanja omče za vešanje. Užas
koji me je oterao sa Sandringamovog imanja sada je dostigao svoj vrhunac,
gušeći me, daveći me. U ušima mi je odzvanjao sopstveni puls, a grlo mi se
toliko steglo da sam osećala da ne mogu da dišem.
A onda, u jednom trenu, strah me je napustio. Ne mogu da ga
ostavim, i neću. „Džejmi“, rekla sam u nabore njegovog pleda.
„Idem nazad s tobom.“ Odmakao se, zapiljivši se u mene.
„Ideš, đavola!“, rekao je.
835
 „Idem.“ Bila sam mirna. Nije bilo ni tračka dvoumljenja. Mogu i sama da
napravim kilt od tartana; sa vojskom je dovoljno dečaka pa mogu da prođem
kao jedan od njih. I sam si rekao da će vladati velika zbrka. Niko neće
primetiti.“
„Ne!“, rekao je. „Ne, Kler!“ Stegao je vilice i presekao me pogledom u kome
su se mešali bes i strah.
„Ako se ti ne plašiš, ne plašim se ni ja“, rekla sam i sama stežući vilicu.
„Biće... završeno brzo. Sam si rekao.“ Brada je počinjala da mi podrhtava uprkos
rešenosti. „Džejmi – neću.... ne mogu... nikako ne želim da živim bez tebe, i to
je sve!“
Otvorio je usta, bez reči, a onda ih zatvorio, odmahujući glavom. Svetlost
preko planina je gasnula, bojeći oblake zagasitocrvenim sjajem. Konačno je
pružio ruke ka meni, privukao me i držao me u naručju.
„Misliš li da ne znam?“, tiho je upitao. „Ja sam taj kome je sada ostala lakša
uloga. Jer ako prema meni osećaš ono što ja osećam prema tebi – onda od tebe
tražim da sebi iščupaš srce i da živiš bez njega.“ Njegova ruka mi je pomilovala
kosu, a prsti su skupljali nestašne pramenove.
„Ali to moraš da učiniš, mo duinne. Moja hrabra lavice. Moraš.“
„Zašto?“, bila sam uporna, odmičući se da bih ga pogledala. „Kada si me
izvukao sa suđenja u Krejnsmuiru – rekao si da bi umro sa mnom, otišao na
lomaču sa mnom, da nije moglo drugačije!“ Uhvatio je moje ruke gledajući me
netremice svojim plavim očima.
„Aha, bih“, rekao je. „Ali ja nisam nosio tvoje dete.“
Smrzla sam se od vetra; hladnoća je ono od čega se tresem, ubeđivala sam
sebe. Hladnoća od koje sam ostala bez daha.
„Ne možeš tako da kažeš“, konačno sam rekla. „I suviše je rano da bi bio
siguran.“ On je kratko frknuo i treptaj raspoloženja mu se pojavio u očima.
„Ali sam i ja farmer! Sasenah, tvoj ciklus nikada nije kasnio ni dan za sve
vreme otkad si me prvi put odvela u krevet. A sada nisi krvarila četrdeset šest
dana.“
„Kopile jedno!“, rekla sam uvređeno. „Brojao si! Usred krvavog rata, ti
si to brojao!“ „Zar ti nisi?“

836
 „Nisam!“ I nisam; i suviše sam se plašila da bih priznala mogućnost da ono
čemu sam se nadala i za šta sam se molila tako dugo dođe sada, tako užasno
kasno.“
„Sem toga“, nastavila sam i dalje pokušavajući da poreknem takvu
mogućnost, „to ne znači ništa. Do toga je moglo doći usled gladovanja; često
tako biva.“
On je podigao jednu obrvu i nežno širokom rukom poduhvatio moju
dojku.
„Aha, dovoljno si mršava; ali čak i tako kržljavoj dojke su ti pune – a
bradavice su poprimile boju šampanjskog grožđa. Zaboravljaš“, rekao je, „video
sam te takvu i ranije. Nimalo ne sumnjam – a ne sumnjaš ni ti.“
Pokušala sam da obuzdam nadolazeću mučninu – koju je bilo lako pripisati
strahu i izgladnelosti – ali sam osećala nekakav teret koji je iznenada počeo da
mi gori u utrobi. Žustro sam se ugrizla za usnu, ali me je mučnina preplavila.
Džejmi mi je pustio ruke i stao pred mene s rukama na bokovima, upadljiva
silueta prema sve mračnijem nebu.
„Kler“, tiho je rekao. „Ja ću sutra umreti. To dete... je jedino što će ostati od
mene. Tražim od tebe, Kler – preklinjem te – pobrini se da ono bude sigurno.“
Stajala sam nepomično, vid mi se maglio, i u tom času sam čula kako mi se
srce čepa. Bio je to slabašan, čist zvuk, kao pucanje stabljike cveta.
Konačno sam glavu pognula ka njemu dok je vetar tugovao u mojim ušima.
„Da“, prošaputala sam. „Da. Otići ću.“
Gotovo se sasvim smračilo. On mi je prišao s leđa i držao me, a ja sam se
oslanjala na njega dok je preko mog ramena gledao preko doline. Svetla
stražarskih vatri su počele da se javljaju, male sjajne tačke na velikoj
udaljenosti. Ćutali smo dugo dok je veče sve više osvajalo. Na brdu je bilo
veoma tiho; nisam čula ništa sem Džejmijevog ravnomernog disanja, svaki
udah bio je dragoceni zvuk.
„Naći ću te“, šaputao mi je u uvo. „Obećavam. Ako moram da istrpim
dvesta godina čistilišta, dvesta godina bez tebe – onda je to moja kazna koju
sam zaslužio svojim zločinima. Jer sam lagao, ubijao i krao; izdavao i uništavao
poverenje. Ali ima jedna stvar koja će tome predstavljati ravnotežu. Kad budem
stajao pred bogom, imaću jednu stvar da kažem, kao protivtežu tome.“
Glas mu se utišao gotovo do šapata, i stegnuo me je jače.
837
 „Bože, dao si mi retku ženu. Bože, mnogo sam je voleo.“

*****

Bio je spor i pažljiv; takva sam bila i ja. Svakim dodirom se mora sladiti, svaki
trenutak treba upamtiti – čuvati ga kao talisman za budućnost koja će biti
prazna bez njega.
Dotakla sam svako meko udubljenje, skrivena mesta njegovog tela. Osetila
sam gracioznost i snagu svake zakrivljene kosti, čudesnost njegovih tvrdo
satkanih mišića, izduženih i savitljivih preko raspona njegovih ramena, glatkih
i solidnih duž njegovih leđa, tvrdih kao odstojala hrastovina u stubovima
njegovih butina.
Osetila sam ukus slanog znoja u udubljenju njegovog vrata, mirisala
toplinu mošusa dlaka među njegovim nogama, slatkoću mekih, širokih usta,
koja su pomalo mirisala na osušenu jabuku uz gorku primesu kleke.
„Predivna si, o moja“, šaputao mi je, dodirujući klizavo područje između
mojih nogu, nežnu kožu unutrašnje strane butina.
Glava mu je bila samo tamna mrlja prema belini mojih dojki. Rupe u krovu
propuštale su jedva malo svetla sa oblačnog neba; tiho hučanje prolećnog
groma javljalo se stalno sa brda iza naših krhkih zidova. On je bio tvrd u mojoj
ruci, tako krut od žudnje da je na moj dodir zaječao od želje koja se graničila
sa bolom.
Kada više nije mogao da čeka, uzeo me je kao kad nož uđe u kanije, pa smo
počeli da se zajedno pokrećemo brže, gurajući, želeći, osećajući tako hitnu
potrebu za trenutkom poslednjeg spajanja i strahujući da dođemo do njega,
svesni da nas posle toga čeka večno razdvajanje.
Dovodio me je iznova i iznova do vrhunca, obuzdavajući se, zaustavljajući
se, dahćući i tresući se na rubu. Dok konačno nisam dotakla njegovo lice, uplela
mu prste u kosu, pritisla ga jako i izvila leđa i bedra pod njim, terajući,
prisiljavajući.
„Sad“, rekla sam mu nežno. „Sada. Hajde sa mnom, dođi meni, sad. Sad!“
Povinovao se meni, i ja njemu, a očaj je dodao oštrinu strasti tako da je
izgledalo kao da jeka naših krikova zamire polako, zvoneći u tami hladne
kamene kolibe.
838
 Ležali smo stisnuti zajedno, ne mrdajući se. Njegova težina je bila težak
blagoslov i štit koji uliva poverenje. Telo tako kompaktno, tako ispunjeno
vrelinom i životom; kako je moguće da više neće postojati za svega nekoliko
sati?
„Slušaj“, konačno je tiho rekao. „Čuješ li?“
U početku nisam čula ništa sem hučanja vetra i kapanja kiše koja je prskala
kroz rupe u krovu. Zatim sam čula neprekidno sporo lupanje srca koje je
pulsiralo uz mene kao i moje uz njega, međusobno usklađena u ritmu života.
Krv je kolala kroz njega i preko naše krhke veze kroz mene, pa opet nazad.
Ležali smo tako, bilo nam je toplo ispod improvizovanog prekrivača koji su
činili pled i ogrtač, na krevetu od naše odeće, isprepletani. Zatim se on konačno
ispetljao, okrenuo me od sebe i rukama obuhvatio moj stomak tako da sam
osećala topli dah na zadnjoj strani vrata.
„Odspavaj sad malo, mo duinne“, prošaputao je. „Hteo bih da odspavam još
jednom ovako – držeći tebe, držeći bebu.“
Mislila sam da ne mogu da spavam, ali me je iscrpljenost suviše vukla, pa
sam lagano utonula u san. Pred zoru sam se probudila sa Džejmijevim rukama
još oko svog tela i ležala posmatrajući neprimetno pretvaranje noći u dan,
uzaludno prizivajući nazad prijateljsku zaštitu tame.
Prevrnula sam se na bok i podigla se da ga posmatram, da vidim kako svetlo
dodiruje upadljive crte njegovog lica, nevinog u snu, da vidim kako sunce u
osvit dotiče njegovu kosu plamenom – poslednji put.
Talas besa se digao u meni, tako silovit da sam sigurno ispustila nekakav
krik jer je on otvorio oči. Nasmešio se kada me je ugledao i oči su tragale po
mom licu. Znala sam da pokušava da zapamti svaku moju crtu, kao što sam ja
pokušavala sa njegovim.
„Džejmi“, rekla sam. Glas mi je bio hrapav od sna i progutanih suza.
„Džejmi. Hoću da mi napraviš znak.“
„Šta?“, rekao je, zaprepašćen.
Mali sgian dhu koji je stalno nosio u čarapi sada je ležao nadohvat ruke.
Izrezbarena drška bila je tamnija od nagomilane odeće. Dohvatila sam ga i
pružila mu.
„Zaseci me“, užurbano sam rekla. „Dovoljno duboko da ostane ožiljak.
Hoću da tvoj dodir ponesem sa sobom, da bih imala nešto tvoje što će sa mnom
839
ostati zauvek. Nije me briga ako to boli; ništa ne može boleti više od našeg
rastanka. Bar ću uvek kada ga dotaknem, ma gde da sam, osećati tvoj dodir na
sebi.“
Njegova ruka je bila preko moje i ležala je na drški noža. Trenutak kasnije
ju je uhvatila i on je klimnuo. Oklevao je na tren sa oštrim sečivom u ruci, a ja
sam mu ponudila svoju desnicu. Ispod našeg pokrivača je bilo toplo, ali je
njegov dah ispuštao paru vidljivu na hladnom vazduhu sobe.
Okrenuo mi je dlan nagore, pažljivo ga ispitujući, a onda ga digao do svojih
usana. Mek poljubac u udubljenje šake, a zatim mi je čvrsto zagrizao koren
palca. Pustio ga je i spretno zasekao obamrlo tkivo. Osetila sam samo blago
peckanje, ali je krv pokuljala istog časa. Ruku je brzo prineo nazad svojim
ustima i držao je dok krvarenje nije oslabilo. Pažljivo je maramicom uvezao
ranu koja je sada probadala, ali tek nakon što sam videla da je rez u obliku
malog, pomalo nakrivog početnog slova njegovog imena.
Podigla sam pogled i videla da mi nudi nožić. Uzela sam ga i, uz nešto
oklevanja, uhvatila ruku koju mi je nudio.
On je nakratko zažmurio i stisnuo usne, ali je malo zastenjao od bola kada
sam vrh noža utisnula u mesnato jastuče u korenu njegovog palca. Venerin
brežuljak, rekla mi je proročica; pokazatelj strasti i ljubavi.
Tek kada sam napravila mali rez u obliku početnog slova mog imena
shvatila sam da mi je dao svoju levu šaku.
„Trebala sam da uzmem drugu“, rekla sam. „Ručka mača će ti
pritiskati ranicu.“ On se osmehnuo.
„Ne mogu da tražim ništa više od toga da tvoj dodir osećam u svojoj
poslednjoj bici – kad god ona naišla.“
Razmotala sam maramicu sa kapljicama krvi i šaku sa ranicom čvrsto
pritisla na njegovu, tako da su nam se prsti stegli. Krv među našim rukama je
bila topla i klizava, ali još ne lepljiva.
„Krv moje krvi...“ prošaputala sam.
„... i kost moje kosti“, tiho je odgovorio. Nijedno od nas nije moglo da završi
zakletvu, „dok god smo oboje živi“, ali su neizrečene reči bolno stajale između
nas. Konačno se on šeretski osmehnuo.
„Duže od toga“, odlučno je rekao i ponovo me privukao k sebi.

840
 *****

„Frenk“, konačno je progovorio, uzdahnuvši. „Pa tebi prepuštam šta ćeš da mu

kažeš o meni. Verovatno i neće hteti da sluša. Ali ako bude hteo, ako zaključiš
da njemu možeš da pričaš o meni kao što si meni pričala o njemu – onda mu
kaži... da sam zahvalan. Kaži mu da mu verujem, jer moram. I kaži mu...“ Ruke
su mu se iznenada stegle na mojim mišicama i u govoru mu se osećala
mešavina smeha i potpune iskrenosti. „Kaži mu da ga mrzim potpuno, do
koštane srži!“
Bili smo obučeni i zraci jutarnjeg sunca su se pretvorili u dnevno svetlo.
Nije bilo nikakve hrane, ničega čime bismo prekinuli naš post. Nije ostalo ništa
što treba uraditi... i ništa što treba kazati.
Sada je morao da pođe da bi do Dramosi Mora stigao na vreme. Ovo je bio
naš poslednji rastanak i nismo uspevali da nađemo način da se oprostimo.
Konačno se on veselo osmehnuo, nagnuo se i nežno me poljubio u usne.
„Priča se...“ počeo je, pa je zastao da pročisti grlo. „Priča se da bi u davna
vremena, kada se čovek spremao da pođe i obavi nekakvo veliko delo – on
našao mudru ženu i od nje zatražio blagoslov. On bi stajao zagledan napred, u
pravcu kuda će otići, a ona bi mu prišla s leđa da izgovori reči molitve za njega.
Kada bi ona završila, on bi otišao pravo bez osvrtanja, da ne donese zlu sreću
svom poduhvatu.“
Dotakao je jednom moje lice i okrenuo se, gledajući prema otvorenim
vratima. Jutarnje sunce je nadiralo osvetljavajući mu kosu hiljadama
plamičaka. Ispravio je ramena, široka ispod pleda, i duboko udahnuo.
„Blagoslovi me, onda, mudra ženo“, tiho je rekao, „i pođi.“
Stavila sam mu ruku na rame, mučeći se da nađem reči. Dženi me je naučila
nekoliko drevnih keltskih zaštitničkih molitvi; pokušala sam da te reči
prizovem u pamćenje.
„Isuse, ti Marijin sine“, počela sam, govoreći promuklo, „pozivam se na
tvoje ime; i na ime apostola Pavla obožavanog, i na imena svih svetaca iz
crvenog carstva, da te štite u predstojećoj bici...“
Zastala sam, ometena zvukom sa kosine ispod. Zvukom glasova i koraka.
Džejmi se smrzao na sekund, rame se ukočilo pod mojim prstima, a onda
se okrenuo i gurnuo me prema zadnjoj strani kolibe, gde je zid bio porušen.
841
 „Tuda!“, rekao je. „Ovo su Englezi! Pođi, Kler!“
Potrčala sam prema otvoru u zidu, a srce mi je bilo u grlu kada se on
okrenuo ka vratima sa rukom na maču. Zastala sam samo nakratko, da ga
poslednji put pogledam. Okrenuo je glavu, spazio me i iznenada je bio sa
mnom, grubo me pritiskajući uza zid u agoniji očajanja. Žestoko me je stiskao
uza se. Osećala sam kako mi njegova erekcija pritiska stomak a ručka noža
ubada u bok.
Hrapavim glasom je rekao u moju kosu. „Još jednom. Moram! Ali brzo!“
Pritisnuo me je uza zid, a ja sam podigla svoje suknje i njegov kilt. Ovo nije bilo
vođenje ljubavi; uzeo me je brzo i snažno i sve se završilo za nekoliko sekundi.
Glasovi su bili sve bliže; udaljeni svega sto metara.
Poljubio me je još jednom, dovoljno snažno da mi u ustima ostavi ukus
krvi. „Daj mu ime Brajan“, rekao je, „po mom ocu.“ Gurnuo me je prema otvoru.
Dok sam trčala ka njemu, osvrnula sam se nakratko i videla ga kako stoji nasred
vrata, napola izvučenog mača i noža spremnog u desnici.
Englezi, ne znajući da u kolibi ima nekoga, nisu ni pomislili da pošalju
nekoga u izvidnicu sa zadnje strane. Nikoga nije bilo na strmini iza kolibe dok
sam jurila preko nje i u gustiš jova pod grebenom.
Probijala sam se kroz žbunje i granje, saplitala na kamenje, zaslepljena
suzama. Iza sam mogla da čujem povike i zveket čelika iz kolibe. Butine su mi
bile klizave i mokre od Džejmijevog semena. Izgledalo je da greben brda nije
ništa bliži; nesumnjivo ću ostatak života provesti u pokušajima da se probijem
kroz drveće koje me davi!
Nekakva lomljava se začula iza mojih leđa. Neko me je video kada sam
istrčala iz kolibe. Obrisala sam suze i grebla uzbrdo, napredujući na sve četiri
kako je teren postao strmiji. Sada sam se nalazila na čistini, na stenovitoj
izbočini koju sam zapamtila. Mali dren koji je rastao iz stene bio je tu, kao i
male razbacane stene.
Zastala sam na rubu kamenog kruga gledajući dole, očajnički pokušavajući
da vidim šta se zbiva. Koliko li je vojnika došlo do kolibe? Može li Džejmi da se
otrgne od njih i stigne do ćopavog konja u dolini? Bez njega, nikada ne bi do
Kalodena stigao na vreme.
Sasvim iznenada, žbunje ispod mene se razmaklo uz blesak crvenog.
Engleski vojnik.
842
Okrenula sam se boreći se za dah, potrčala preko trave i bacila se kroz procep
u steni.

DEO SEDMI
Posmatrano unazad

843
 47

Nedovršena posla

n je bio u pravu, naravno. Prokletnik, gotovo uvek je bio u pravu.“ I

Kler je zvučala pomalo ljutito dok je to govorila. Skrušeni osmeh joj
je preleteo licem, a zatim je pogledala u Brajanu koja je sedela na
ćilimu pred kaminom, sa obgrljenim kolenima i bez ikakvog izraza
na licu. Podrhtavanje njene kose koja se podizala i pomerala od toplote vatre
bilo je jedini vidljivi pokret.
„Bila je to opasna trudnoća – ponovo – i rizičan porođaj. Da sam to
pokušala tamo, gotovo sigurno bi nas ubilo obe.“ Obraćala se direktno ćerki,
kao da su same u sobi. Rodžer se, budeći se polako iz očaranosti prošlošću,
osećao gotovo kao uljez.
„Takva je istina, dakle, od početka do kraja. Nisam mogla da podnesem da
ga napustim“, tiho je rekla Kler. „Čak i što se tebe tiče... mrzela sam te malo
pre nego što si se rodila jer si me ti prinudila da odem. Nije mi smetalo da
umrem – uz njega. Ali da moram da produžim da živim bez njega – on je bio u
pravu, meni je zapao teži deo pogodbe. Ali sam je se držala jer sam ga volela. I
živele smo, ti i ja, jer sam volela tebe.“
Brajana se nije ni pomakla; nije skidala pogled sa majčinog lica. Samo su
joj se usne pokrenule, ukočeno, kao da nije naučila da govori.
„Koliko dugo... si me mrzela?“
Pogled zlatnih očiju se sreo sa plavim očima, nevinim i nemilosrdnim kao
oči jastreba.
„Dok se nisi rodila. Dok te nisam držala da te podojim i videla te kako
gledaš u mene tim očima tvog oca.“
Brajana je ispustila slab zvuk kao da se guši, ali je njena majka nastavila i
glas joj se malo ublažio dok je gledala devojku kraj svojih nogu.
„I onda sam te upoznala, a to je nešto što nema veze ni sa mnom ni sa
Džejmijem. I volela sam te zbog tebe same, ne samo zbog čoveka koji te je
začeo.“
844
 Došlo je do nekakvih nejasnih pokreta na ćilimu i Brajana se naglo
uspravila. Kosa joj je bila nakostrešena kao lavlja griva, a ispod su joj plave oči
blistale kao središte plamena.
„Frenk Randal je bio moj otac!“, rekla je. „Bio je! Ja to znam!“ Ruka
stegnutih u pesnice, besno je gledala u svoju majku. Glas joj je podrhtavao od
besa.
„Ne znam zašto radiš ovo. Možda si me zaista mrzela, možda me još uvek
mrziš!“ Suze su počinjale da joj se kotrljaju niz obraze, nepozvane, i ona ih je
besno obrisala nadlanicom.
„Tata... tata me je voleo – ne bi mogao da nisam bila njegova! Zašto
pokušavaš da me navedeš da poverujem da mi on nije bio otac? Da li si bila
ljubomorna na mene? Da li je to razlog? Da li ti je toliko smetalo što je voleo
mene? Nije voleo tebe, to znam!“ Plave oči su se skupile kao u mačke, plamteći
na licu koje je mrtvački ubledelo.
Rodžer je osetio snažan poriv da klisne kroz vrata pre nego što ona primeti
da je prisutan i usijani gnev usmeri na njega. Ali je i pored sve neprijatnosti
postajao svestan da u njemu narasta strahopoštovanje. Devojka na ćilimu koja
sikće i bljuje da bi odbranila očinstvo, plamtela je neobuzdanom snagom
kakvom su se hajlendski ratnici obarali na svoje neprijatelje urlajući kao
pomahnitali. Njen dug prav nos se još više izdužio od senki, oči su se skupile u
proreze kao kod mačke koja frkće i bila je slika i prilika svog oca – a njen otac
očevidno nije bio tihi, tamni naučnik čija je slika krasila omot knjige na stolu.
Kler je jednom otvorila usta, ali ih je opet zatvorila, zaokupljena dok je
fascinirano gledala svoju ćerku. Ta silovita napetost tela, savitljivi luk širokih,
ravnih jagodica; Rodžer je pomislio kako je to video mnogo puta ranije – ali ne
kod Brajane.
Toliko iznenada da su se oboje štrecnuli, Brajana se okrenula na petama,
dograbila požutele novinske isečke sa stola i gurnula ih u vatru. Dograbila je
žarač i besno ga zabila u zapaljivu masu, ne obraćajući pažnju na kišu varnica
koja je poletela iz kamina i zašištala oko njenih čizama.
Okrećući se od mase zažarenog papira koja je brzo crnela, besno je zgazila
na ognjište.
„Kučko!“, dreknula je na svoju majku. „Mrzela si me? Pa, ja mrzim tebe!“
Povukla je unazad ruku sa žaračem i Rodžerovi mišići su se instinktivno napeli,
845
spremajući se da se baci na nju. Ali se ona okrenula, sa rukom zabačenom kao
kod bacača koplja, i bacila žarač kroz ogromni prozor, gde su okna tamnog
stakla odražavala sliku usplamtele žene na tren pre nego što su pukla i rasprsla
se u prazninu crnila.

*****

Tišina u radnoj sobi kidala je nerve. Rodžer je skočio na noge da pojuri za

Brajanom, ali je ostao da stoji nasred sobe, neobično skamenjen. Pogledao je
dole u svoje ruke kao da nije sasvim siguran šta da učini sa njima, a zatim u
Kler. Ona je sedela savršeno mirno zaštićena svojom foteljom, kao životinja
sleđena u senci grabljivice koja prolazi.
Posle nekoliko trenutaka, Rodžer je prišao stolu i nagnuo se nad njim.
„Ne znam šta da kažem“, rekao je.
Klerine usne su se jedva pomerile. „Ne znam ni ja.“
Sedeli su u tišini nekoliko minuta. Stara kuća je škripala smirujući se oko
njih, a slab zvuk lupanja lonaca dopirao je kroz hodnik iz kuhinje, gde je Fiona
spremala večeru. Rodžerovo osećanje šoka i neprirodnog stida konačno je
ustupilo mesto nečem drugom, ali nije bio siguran čemu. Ruke su mu bile
ledene pa ih je protrljao po nogama, osećajući toplo grebanje somota na
dlanovima.
„Ja...“ Zaustio je, a zatim zastao i odmahnuo glavom.
Kler je duboko udahnula i on je shvatio da je to njen prvi pokret koji vidi
otkad je Brajana otišla. Pogled joj je bio bistar i direktan.
„Veruješ li mi?“, upitala je.
Rodžer je zamišljeno pogledao u nju. „Proklet bio ako znam“, konačno je
izgovorio.
To je izazvalo kolebljivi osmeh. „Tako je rekao i Džejmi“, kazala je, „kada
sam ga prvi put upitala šta misli odakle dolazim.“
„Ne mogu reći da mu zameram.“ Rodžer je oklevao, razmišljajući, pa se
digao sa stola i prišao joj. „Mogu li?“ Klekao je i uzeo njenu nemirnu ruku u
svoju, okrećući je prema svetlu. Pravu slonovaču možete razlikovati od
veštačke, iznenada se prisetio, jer je ona prava topla na dodir. Dlan njene ruke

846
je bio blago ružičast, ali je slabašna linija Džejmijevog inicijala pri korenu
njenog palca bila bela kao kost.
„To ne dokazuje ništa“, rekla je, posmatrajući mu lice. „To je mogla biti
slučajnost; mogla sam to da uradim i sama.“
„Ali niste, zar ne?“ Spustio je ruku vrlo nežno nazad u njeno krilo, kao da
je nešto veoma vredno i lomljivo.
„Nisam. Mada to ne mogu da dokažem. Biseri“, ruka joj je pošla ka
svetlucavoj ogrlici oko vrata, „oni su autentični; to se može proveriti. Ali, mogu
li da dokažem odakle mi? Ne.“ portret Elen Makenzi...“, počeo je.
„Ista stvar. Koincidencija. Nešto na čemu je zasnovana moja zabluda. Moje
laži.“ U njenom glasu je bila mala primesa gorčine, mada je govorila dosta
mirno. Sada joj je u obrazima bilo malo boje i gubila je onu savršenu mirnoću.
To je kao da gledam kip koji oživljava, pomislio je.
Rodžer se digao na noge. Polako je besciljno koračao, prolazeći prstima
kroz kosu.
„Ali je to vama važno, zar ne? Veoma važno.“
„Da.“ Ustala je i ona i prišla stolu, gde je ležala fascikla sa njegovim
istraživanjem. Spustila je ruku na smeđe korice uz puno poštovanja, kao da je
to nadgrobni spomenik; pretpostavio je da za nju i jeste.
„Morala sam da saznam.“ Glas joj je malo zadrhtao, ali je video da ona istog
časa istura bradu, prevlađujući to. „Morala sam da saznam da li je uspeo – da li
je spasao svoje ljude – ili se žrtvovao uzalud. I morala sam da ispričam Brajani.
Čak i ako ona ne veruje – ako nikad ne poveruje. Džejmi je bio njen otac.
Morala sam da joj kažem.“
„Da, to vidim. I to niste mogli da uradite dok je dr Randal – vaš sup... –
Frenk, hoću da kažem“, ispravio se, zacrvenevši se, „bio živ.“
Ona se osmehnula. „U redu je; možeš Frenka zvati mojim mužem. On je
to i bio, na kraju krajeva, dugi niz godina. A i Bri je u pravu, na neki način - on
joj je bio otac, kao i Džejmi.“ Bacila je pogled na svoje ruke, i raširila prste tako
da je svetlost obasjala dva prstena koja je nosila, srebrni i zlatni. Rodžeru je
nešto palo na pamet.
„Vaš prsten“, rekao je, prilazeći da opet stane kraj nje. „Onaj srebrni.
Postoji li na njemu oznaka proizvođača? Neki škotski kujundžije u

847
osamnaestom veku su ih koristili. Možda to nije presudan dokaz, ali jeste
nešto.“
Kler je delovala zapanjeno. Levom rukom je zaštitnički pokrila desnu, a
prsti su trljali široki srebrni prsten sa hajlendskom pletenicom i cvetovima
čička.
„Ne znam“, rekla je. Obrazi su joj se malo zarumeneli. „Nisam ga pogledala
iznutra. Nikada ga nisam skinula.“ Polako je zakretala prsten preko zgloba na
prstu; prsti su joj bili duguljasti, ali se usled dugog nošenja prsten urezao u
meso.
Čkiljila je u unutrašnji deo prstena, a onda ustala i prinela ga do stola, gde
je stajala pored Rodžera, naginjući srebrni krug da uhvati svetlost stone lampe.
„U njemu su neke reči“, začuđeno je rekla. „Nisam ni shvatila da je on...
Oh, bože dragi.“ Glas joj se slomio i prsten joj je ispao iz prstiju, zvecnuvši po
stolu slabašnom metalnom zvonjavom. Rodžer ga je žurno pokupio, ali se ona
okrenula u stranu, pesnica čvrsto stisnutih uz telo. Znao je da ona ne želi da joj
vidi lice; kontrola koju je imala tokom dugih sati tog dana i scene sa Brajanom
sada ju je napustila.
On je stajao jedan minut, osećajući se nepodnošljivo trapavo, kao da je na
pogrešnom mestu. Uz užasan osećaj da narušava privatnost koja seže dublje
nego išta sa čim se do tada sreo, ali ne znajući šta drugo da preduzme, podigao
je metalni prstenčić i pročitao reči u njemu.
„Da mi basia mille...“ Ali to je izgovarao Klerin glas, ne njegov. Glas joj je
bio uzbuđen i bilo mu je jasno da ona plače, mada ga je vraćala pod kontrolu.
Nije smela da dopusti da to potraje duže; moć onoga što je razotkrila lako ju je
mogla uništiti.
„To je Katul. Deo ljubavne poeme. Hju... Hju Munro – on mi je tu poemu
dao kao svadbeni poklon, na papiru u koji je bio umotan komad ćilibara
sa vilinim konjicem u njemu.“ Njene ruke, i dalje stisnute u pesnice, sada su
pale kraj bokova. „Ne mogu da je izgovorim celu, ali taj deo – toliko znam.“
Glas joj je postajao sigurniji dok je govorila, ali je i dalje stajala leđima okrenuta
Rodžeru. Mali srebrni prsten mu je svetlucao na dlanu, i dalje topao od prsta
sa kog je skinut.
„... da mi basia mille...“
I dalje okrenuta, nastavila je da prevodi:
848
 „Pa onda pusti da ljubavni poljupci ostanu na našim usnama, počni i kaži
hiljada i stotina daju stotinu i hiljadu još.“
Kada je završila ostala je mirna još malo, a onda se polako okrenula licem
ka njemu. Obrazi su joj bili rumeni i vlažni, trepavice ulepljene, ali je na
površini bila smirena.
„Stotinu i hiljadu još“, rekla je, uz slabašan pokušaj osmeha. „Ali nema
oznake proizvođača, što znači da ni to nije dokaz.“
„Da, jeste.“ Rodžer je ustanovio da mu se steže grlo, pa ga je žurno
pročistio. „To je apsolutni dokaz. Za mene.“
Nešto je sinulo u dubini njenih očiju i osmeh je postao stvaran. Zatim su
joj potekle suze kada je potpuno izgubila kontrolu.
„Izvini“, konačno je rekla. Sedela je na sofi sa laktovima na kolenima, lica
delimično skrivenog iza jedne od ogromnih belih maramica velečasnog g.
Vejkfilda. On je poželeo da potapše pepeljastosmeđe kovrdže, ali je bio suviše
stidljiv za to.
„Nikada nisam pomislila... nikada mi nije palo na pamet“, govorila je,
ponovo duvajući nos. „Nisam znala koliko bi mi značilo da imam nekoga ko mi
veruje.“
„Čak i ako to nije Brajana?“
Ona je napravila malu grimasu na te reči, sklanjajući rukom kosu dok se
ispravljala.
„Reč je o šoku“, branila je svoju ćerku. „Prirodno, nije ni mogla – toliko je
volela svog oca – Frenka, hoću da kažem“, žurno je dodala. „Znala sam da
možda neće sve to odmah prihvatiti. Ali... sigurno kada bude imala vremena
da razmisli, da postavi pitanja...“ Glas joj je zamro i ramena ispod belog lanenog
kostima su se pogurila pod teretom tih reči.
Kao da želi sebi da skrene pažnju, pogledala je ka stolu gde je stub knjiga
u sjajnom povezu stajao mirno, netaknut.
„Čudno je to, zar ne? Živeti dvadeset godina sa naučnikom stručnim za
jakobite i biti toliko uplašena od onoga što bih mogla da saznam da se nikada
nisam usudila da otvorim neku od njegovih knjiga?“ Odmahnula je glavom, i
dalje zureći u knjige. „Ne znam šta se desilo mnogima od njih – nisam mogla
da podnesem da to saznam. Sve su to ljudi koje sam poznavala; nisam mogla

849
da ih zaboravim. Ali sam ih mogla zakopati i uspomenu na njih držati po strani.
Neko vreme.“
A sada je to vreme prošlo i počelo je drugo. Rodžer je podigao gornju od
naredanih knjiga i odmerio je u rukama kao da je reč o teškoj dužnosti. Možda
će joj to skrenuti misli sa Brajane, ako ništa drugo.
„Želite li da vam kažem?“, tiho je upitao.
Ona je poduže oklevala, ali je onda brzo klimnula, kao da se plaši da će
zažaliti zbog tog postupka ako zastane da o njemu još razmisli.
On je olizao suve usne i počeo da govori. Nije morao da gleda u knjigu – to
su bile činjenice poznate svakom ko je proučavao taj period. Pa ipak, držao je
knjigu Frenka Randala na grudima, solidnu kao štit.
„Frensis Taunsend“, počeo je. „Čovek koji je Karlajl držao za Čarlsa. On je
zarobljen. Suđeno mu je za izdaju, obešen je i izvađena mu je utroba.“
Zastao je, ali je bledo lice već bilo bez kapi krvi, pa dalja promena nije bila
moguća. Ona je sedela preko puta stola, nepokretna kao mermerni kip.
„Makdonald od Kepoha je na Kalodenskom polju jurišao peške, sa svojim
bratom Donaldom. Obojica su bila sasečena vatrom engleskih topova. Lord
Kilmanrok je pao na bojnom polju, ali ga je lord Ankrum, pregledajući oborene,
prepoznao i spasao mu život od Kamberlendovih ljudi. To i nije bila velika
usluga; odrubljena mu je glava sledećeg avgusta na Tauer Hilu, zajedno sa
Balmerinom.“ Oklevao je. „Kilmanrokov mlađi sin je nestao na bojnom polju i
njegovo telo nikada nije nađeno.“
„Oduvek mi se dopadao Balmerino“, promrmljala je. „A Stari Lisac? Lord
Lovat?“ Glas joj je bio jedva jači od šapata. „Senka sekire...“
„Da.“ Rodžerovi prsti su nesvesno milovali glatki omot knjige, kao da reči
u njoj čita Brajovom azbukom. „Suđeno mu je za izdaju i osuđen je na
odrubljivanje glave. On je dobro završio. Svi izveštaji govore da je smrt dočekao
sa mnogo dostojanstva.“
Ta scena je blesnula kroz Rodžerove misli; anegdota koju je zapisao
Hogart. Citirao ju je napamet, što je tačnije umeo. „‘Nošen kroz povike i
ruganje engleske rulje na putu ka Taueru, stari poglavica klana Frejzer je
izgledao nonšalantno, ravnodušan prema projektilima koji su mu proletali oko
glave i gotovo dobro raspoložen. U odgovor na povik jedne starije žene, „Sada

850
će ti odseći glavu, matora škotska džukelo!“, on se nagnuo kroz prozor svojih
kočija i razdragano
uzvratio uzvikom: „Nadam se da hoće, ružna matora engleska veštice!“
Ona se smešila, ali je zvuk koji je ispustila bio nešto između smeha i jecaja.
„Kladim se da jeste, prokleto matoro kopile.“
„Kada su ga odveli do panja“, oprezno je nastavio Rodžer, „tražio je da
pregleda sečivo i posavetovao je dželata da dobro obavi posao. Rekao je čoveku:
Uradi to kako valja jer ću u suprotnom biti strašno besan.’“
Suze su tekle ispod njenih sklopljenih kapaka, svetlucajući kao dragulji na
svetlosti vatre. On je napravio pokret prema njoj, ali ga je ona osetila i
odmahnula glavom, i dalje žmureći. „Dobro sam. Nastavi.“
„Nema još mnogo. Neki od njih su preživeli, znate. Lohijel je pobegao u
Francusku.“ Pazio je da ne pomene brata vođe klana, Arčibalda Kamerona.
Doktor je obešen, izvađena mu je utroba i odsečena mu je glava u Tajburnu, a
srce iščupano i bačeno u vatru. Izgledalo je da ona ne primećuje to
izostavljanje.
On je spisak dovršio žurno, posmatrajući je. Njene suze su prestale, ali je
sedela sa glavom pognutom napred, a gusta kovrdžava kosa skrivala je izraz
njenog lica.
On je malo zastao kada je prestao da govori, a zatim je ustao i čvrsto je
uzeo za ruku.
„Dođite“, rekao je. „Treba vam malo vazduha. Kiša je prestala, idemo
napolje.“

*****

Vazduh je napolju bio svež i prohladan, gotovo opijajući posle zagušljive radne
sobe velečasnog. Jaka kiša je prestala negde oko zalaska sunca i sada je u rano
veče samo kapanje sa drveća i žbunja ostalo kao jeka ranijih padavina.
Skoro potpuno me je zaokupilo olakšanje što sam izašla iz kuće. Od ovog
sam strahovala tako dugo, a sada je to obavljeno. Čak i ako Bri nikada... ali ne,
hoće ona. Čak i ako bude trebalo dugo vremena, sigurno će uvideti istinu.
Moraće; gleda je svakog jutra u ogledalu; istina kola u samoj krvi u njenim

851
venama. Jer sada sam joj rekla sve i osećam olakšanje rasterećene duše na kraju
ispovesti, još uvek neopterećena pomišlju na pokoru koja me čeka.
To je slično porođaju, pomislila sam. Kratak period velikih teškoća i
kidajućeg bola, i pouzdano iščekivanje besanih noći i dana za kidanje živaca u
budućnosti. Ali za sada, u ovom blagoslovenom mirnom trenutku, nema
ničega sem tihe euforije koja ispunjava dušu i ne ostavlja mesta za strepnje.
Čak je i tek obnovljeno žaljenje za ljudima koje sam poznavala ovde napolju
bilo prigušeno, umekšano zvezdama koje sijaju kroz razdore u oblacima.
Noć je bila mokra od ranog proleća pa su gume automobila koji su prolazili
glavnom ulicom šištale po mokrom kolovozu. Rodžer me je bez reči poveo
nizbrdo iza kuće, uz jedan mali, mahovinom obrasli proplanak pa opet
nizbrdo, tamo gde je neka staza vodila do reke. Tu je crni gvozdeni železnički
most prelazio reku; postojale su gvozdene merdevine na kraju staze,
pričvršćene za noseću gredu. Neko naoružan kanticom bele boje sa puno
smelosti je ispisao SLOBODNA ŠKOTSKA.
Uprkos tužnim uspomenama, osećala sam se smireno, ili bar blizu toga.
Obavila sam najteži deo. Bri sada zna ko je. Zdušno sam se nadala da će s
vremenom poverovati u to – ne samo zbog sebe, znala sam, već i zbog mene.
Više nego što sam ikad bila spremna da priznam čak i sebi samoj, želela sam
da imam nekoga sa kim mogu da pamtim Džejmija; nekoga sa kim mogu da
pričam o njemu.
Osećala sam se preplavljena umorom, onim koji hvata i dušu i telo. Ali sam
još jednom ispravila kičmu terajući telo preko svake granice, kao što sam
uradila i toliko puta ranije. Uskoro, obećala sam svojim bolnim zglobovima,
osetljivom mozgu i nedavno iskidanom srcu. Uskoro ću moći da se odmorim.
Moći ću da sedim sama u maloj, udobnoj gostinskoj sobi pansiona, sama kraj
vatre sa svojim duhovima. Moći ću da tugujem za njima u miru, puštajući da
se umor otkotrlja sa mojim suzama i konačno ću otići da potražim zaborav u
snu, u kojem ih ponovo mogu sresti žive.
Ali ne još. Ostala je još jedna stvar koju treba obaviti pre spavanja.

852
 *****

Neko vreme su hodali ćutke, bez ikakvog zvuka sem udaljenog prolaska
saobraćaja i bližeg zapljuskivanja sa rečnih obala. Rodžer je bio neodlučan da
započne ma kakav razgovor da ne bi rizikovao da je podseti na stvari koje želi
da zaboravi. Ali prelivnice su otvorene i sada se nije moglo nazad.
Ona je počela postavljajući mu nevažna pitanja, neodlučno i uz česta
zastajanja. Odgovarao je najbolje što je mogao, pa je neodlučno i sam postavio
nekoliko pitanja. Izgleda da je iznenadna mogućnost da slobodno govori posle
toliko godina sputavane tajnovitosti na nju delovala kao droga, tako da ju je
Rodžer svojim fasciniranim slušanjem izvukao iz tog stanja mimo njene volje.
Dok nisu stigli do železničkog mosta, ona je povratila bodrost i snagu karaktera
koju je pri prvom susretu zapazio u njoj.
„On je bio budala i pijanac i slab, glup čovek“, strastveno je izjavila. „Svi su
oni bili budale – Lohijel, Glengari i ostali. Suviše su zajedno pili i ispunjavali se
Čarlijevim luckastim snovima. Reči ne koštaju ništa i Dugal je bio u pravu –
lako je biti hrabar dok sediš sa čašom piva u toploj sobi. Zaglupljeni pićem, oni
su bili takvi, a kasnije su suviše držali do svoje proklete časti da bi se povukli.
Bičevali su svoje ljude i pretili im, podmićivali ih i namamljivali – poveli ih sve
na klanicu... zbog časti i slave.“
Frknula je kroz nos, pa zaćutala na trenutak. Zatim se, iznenađujuće,
nasmejala.
„Ali, da li znaš šta je stvarno smešno? Onaj siromašni, jadni pijanac i
njegovi gramzivi, glupavi pomagači; i ludi, časni ljudi koji se nisu mogli naterati
da se okrenu nazad... imali su samo jednu malu vrlinu svi zajedno – verovali
su. I ono što je čudno jeste da je to jedino što ih je navelo da istraju – sve
gluposti, sva nekompetentnost, kukavičluk i pijana sujeta, sve je to nestalo.
Jedino što je sada ostalo od Čarlsa Stjuarta i njegovih ljudi jeste slava koju su
tražili, a nikada je nisu našli.“
„Možda je Rejmon bio u pravu“, dodala je tišim glasom, „samo je suština
stvari važna. Kada vreme skine sve ostalo, ostaje samo čvrstina kosti.“
„Pretpostavljam da osećate izvesnu gorčinu prema istoričarima“, usudio se
Rodžer. „I prema svim piscima koji su razumeli pogrešno i napravili junaka od

853
njega. Hoću da kažem, ne možete otići nikuda u Hajlends a da ne vidite Princa
Lepog na limenkama za bombone i suvenirima za turiste.“
Kler je odmahnula glavom, zagledana u daljinu. Večernja magla se
pojačavala. Ponovo je kapalo sa vrhova lišća žbunja.
„Ne istoričare. Ne njih. Njihov najveći zločin jeste što smatraju da znaju
šta se desilo, kako je do nečega došlo, a imaju samo ono što je prošlost
odabrala da ostavi za sobom – u najvećem broju slučajeva oni misle ono što se
od njih očekuje i retki su oni koji vide šta se zaista desilo, iza dimne zavese
preostalih predmeta i papira.“
Čula se prigušena tutnjava u daljini. Večernji putnički voz iz Londona,
znao je Rodžer. I pištaljka mu se može čuti iz sveštenikove kuće u vedrim
noćima.
„Ne, krivica je do umetnika“, nastavljala je Kler. „Pisaca, pevača,
pripovedača. Oni su ti koji uzimaju prošlost i prekrajaju je kako im se dopada.
Oni mogu da uzmu budalu i da vrate heroja, uzmu pijanca i učine ga kraljem.“
„Da li to znači da su oni lažovi?“, upitao je Rodžer. Kler je slegnula
ramenima. Iako je bilo hladno, skinula je gornji deo kostima; vlaga je ulepila
pamučnu bluzu i pokazivala finu građu ključnjača i lopatica.
„Lažovi?“, upitala je, „ili vračari? Da li oni vide kosti u zemlji, vide suštinu
onoga čiji je deo nekada bila i obuku je u novo meso, tako da bi se tegleća
životinja iznova pojavila kao neverovatni monstrum?“
„Pa da li je onda pogrešno što tako rade?“, upitao je Rodžer. Železnički
most je podrhtavao kada je Leteći Škot nagazio skretnicu. Talasasta bela slova
su podrhtavala od vibracija – SLOBODNA ŠKOTSKA.
Kler je zurila u slova, a lice su joj osvetljavala oskudna svetlost zvezda.
„Ti i dalje ne razumeš, zar ne?“, pitala je. Bila je iziritirana, ali se hrapavi
glas nije podigao iznad svog uobičajenog nivoa.
„Ti ne znaš zašto“, rekla je. „Ne znaš ti, a ne znam ni ja i nikada nećemo
saznati. Zar ne vidiš? Ne znaš jer ne možeš da kažeš kakav je kraj – kraj i ne
postoji. Ne možeš da kažeš: ‘Ovom određenom događaju’ je bilo suđeno da se
desi, pa su se zato dogodile i sve druge stvari. Ono što je Čarls učinio
stanovništvu Škotske – da li je to stvar’ koja se morala desiti? Ili, da li je bilo
suđeno da se tako desi pa je Čarlsova prava svrha bila da postane ono što je
sada – istaknuta ličnost, ikona? Bez njega, da li bi Škoti istrpeli dvesta godina
854
unije sa Engleskom a i dalje – i dalje“, mahnula je rukom prema ispruženim
slovima iznad, „zadržali sopstveni identitet?“
„Ne znam!“, kazao je Rodžer koji je morao da viče kada su lelujavi farovi
osvetlili drveće i stazu, a voz zatutnjao preko mosta iznad njih.
Dobar minut je lupalo i grmelo, a buka poput zemljotresa zadržala ih je
ukopane u mestu. Zatim je to konačno prošlo i topot je zamro u otegnuto
cviljenje kada su crvena svetla poslednjeg vagona zamakla sa vidika.
„Pa, to i jeste ono prokleto, zar ne?“, rekla je, okrećući se od njega. „Nikada
ne znaš, ali ipak moraš nešto da preduzimaš, zar ne?“
Iznenada je raširila ruke, razgibavajući snažne prste tako da je njeno
prstenje zablistalo.
„To naučiš kada postaneš doktor. Ne na studijama – nije to mesto gde se
nauči, i inače – već kada rukama dodirneš ljude i smatra se da ih lečiš. Ima ih
toliko do kojih ne možeš da dosegneš. Toliko njih koje nikada ne možeš
dodirnuti, toliko njih čiju srž ne možeš da nađeš, toliko onih koji ti kliznu kroz
šake. Ali ne možeš da misliš na njih. Jedino što možeš da uradiš –jedino – jeste
da pokušaš sa onima koji su pred tobom. Da se ponašaš kao da je taj pacijent
jedina osoba na svetu – jer ćeš u suprotnom izgubiti i njega. Jedan po jedan, to
je jedino što možeš da učiniš, i da naučiš da ne očajavaš nad svim onima kojima
ne možeš pomoći, već samo da uradiš ono što možeš.“
Okrenula se opet ka njemu, lica omršavelog od umora, ali sa očima koje su
sijale na svetlosti kiše, sa svetlucavim kapljicama vode uhvaćenim u kosi. Njena
ruka je ležala na Rodžerovoj mišici, privlačna kao vetar koji ispunjava jedro i
tera jedrilicu.
„Hajde da se vratimo u kuću, Rodžere“, rekla je. „Imam nešto važno da ti
kažem.“
Kler je bila ćutljiva na povratku do kuće, izbegavala je Rodžerovo
neodlučno raspitivanje. Odbila je ponuđenu ruku i hodala je sama, glave
pognute od zamišljenosti. Nije baš da se premišlja oko nečega, pomislio je
Rodžer; ona je već rešila. Sada smišlja šta da kaže.
Rodžer je bio začuđen. Ćutanje mu je pružalo predah od silnih otkrića u
tom danu – dovoljno da se zapita zašto je Kler odabrala da baš njega uključi u
to. Mogla je to lako reći Brajani nasamo, da je tako htela. Da li je samo
strahovala od toga kakva će biti Brajanina reakcija pa nije bila voljna da se sa
855
njom suoči sama? Ili se kockala da će joj on – kao što i jeste – poverovati pa je
zato htela da ga uključi kao saveznika u borbi za istinu – njenu i Brajaninu
istinu?
Njegova radoznalost je stigla blizu tačke ključanja do vremena kada su
stigli do sveštenikove kuće. Pa ipak, prvo treba obaviti posao; zajedno su
rasteretili jednu od najviših polica za knjige i gurnuli je pred razlupani prozor,
presecajući prolaz hladnom noćnom vazduhu.
Zajapurena od napora, Kler je sela na sofu dok je on otišao da im sipa po
viski sa stočića za piće u ćošku. Kada je gđa Grejam bila živa, ona je piće uvek
donosila na poslužavniku, propisno sa salvetama, na miljeu i sa keksom. Fiona,
ako bi joj to bilo dozvoljeno, rado bi učinila isto, ali je Rodžeru bila mnogo
draže da piće naspe sam.
Kler mu je zahvalila, otpila iz čaše, a potom je spustila i digla pogled ka
njemu, umorna ali pribrana.
„Verovatno se pitaš zašto sam htela da čuješ celu priču“, rekla je, sa onom
onespokojavajućom sposobnošću da mu zaviri u misli.
„Postoje dva razloga. Drugi ću ti reći odmah, ali što se tiče prvog, mislila
sam da imaš pravo da ga čuješ.“
„Ja? Kakvo pravo?“
Zlatne oči su bile direktne, uznemiravajuće kao pogled leoparda. „Isto kao
i Brajana, imaš pravo da znaš ko si.“ Ona je prešla sobu do daljeg zida. Bio je
prekriven plutom od poda do plafona, sa nalepljenim slojevima fotografija,
grafikona, beleški, sa ponekom vizitkartom, starim parohijskim rasporedima,
rezervnim ključevima i ostalim drangulijama zakačenim na plutu.
„Pamtim ovaj zid“, Kler se nasmešila dotičući fotografiju sa dodele nagrada
u lokalnoj gimnaziji. „Da li je tvoj otac ikada skinuo nešto sa njega?“
Rodžer je odmahnuo glavom, zbunjen. „Ne, ne verujem da jeste. Večito je
govorio da ne može da nade stvari odložene u fioke; ako je reč o nečem
važnom, hteo je da mu to bude na oku.“
„Onda je to i dalje verovatno ovde. On je to smatrao važnim.“
Podigla je ruke i počela lagano da prelistava slojeve koji su se preklapali,
nežno razdvajajući požutele papire.

856
 „Ovaj, rekla bih“, promrmljala je posle izvesnog prelistavanja. Pružajući
ruku visoko ispod otpada koje su činile napomene za propovedi i računi za
pranje kola, izvukla je jedan list hartije i stavila ga na sto.
„Hej, pa to je moje porodično stablo“, iznenađeno je rekao Rodžer. „Nisam
tu staru stvar video godinama. I nikada na nju nisam obraćao pažnju ni kada
bih je našao“, dodao je. „Ako hoćete da mi kažete da sam usvojen, to već znam.“
Kler je klimnula, unoseći se u dijagram. „Oh, da. To i jeste razlog što je tvoj
otac – g. Vejkfild, hoću da kažem – nacrtao ovo porodično stablo. Hteo je da
bude siguran da ćeš upoznati svoju pravu porodicu, iako ti je on dao svoje
prezime.“
Rodžer je uzdahnuo, misleći na velačasnog i na malu fotografiju u
srebrnom ramu na svom pisaćem stolu, sa sličnošću nepoznatog mladog
čoveka, tamnokosog u RAF-ovoj uniformi iz Drugog svetskog rata.
„Da, znam i to. Moje prezime je bilo Makenzi. Hoćete li da mi kažete da
sam u srodstvu sa nekim od Makenzija koje ste... hm, poznavali? Ne vidim
nijedno od tih imena na grafikonu.“
Kler se ponašala kao da ga nije čula dok je prstom pratila paučinaste
iscrtane linije rodoslova.
„G. Vejkfild je bio prava cepidlaka“, mrmljala je, kao za sebe. „Nije
dopuštao nikakvu grešku.“ Njen prst se zaustavio na stranici.
„Ovde“, rekla je. „Evo gde se to dogodilo. Ispod ove tačke“, prst joj je
preleteo niz stranicu, „sve je u redu. To su bili tvoji roditelji, i tvoje babe i dede,
prababe i pradede i tako dalje. Ali ne iznad.“ Prst je skočio naviše.
Rodžer se nagnuo nad rodoslov, a onda podigao pogled.
Mahovinastozelene oči su bile zamišljene.
„Ovaj? Vilijam Bakli Makenzi, rođen 1744, od Vilijama Džona Makenzija i
Sare Ines. Umro 1782.“
Kler je odmahnula glavom. „Umro 1744, star dva meseca, od velikih
boginja.“ Podigla je glavu i zlatne oči su se srele sa njegovima sa takvom silinom
da mu je poslala žmarce niz kičmu. „Nisi ti bio prvi usvojen u toj familiji, znaš“,
rekla je. Njen prst je tapkao po tom unosu. „Trebala mu je dojilja“, rekla je.
„Njegova majka je bila mrtva – pa je dat u porodicu koja je izgubila bebu. Zvali
su ga imenom deteta koje su izgubili – to je bilo uobičajeno – i pretpostavljam
da niko nije želeo da skreće pažnju na njegovo poreklo zapisujući novo dete u
857
parohijski registar. Morao je biti kršten po rođenju, na kraju krajeva; nije bilo
nužno da se to ponovo radi. Kolam mi je rekao gde su ga smestili.“
„Sin Gejlis Dankan“, rekao je on polako. „Veštičje dete.“
„Tako je.“ Ona ga je odmerila pogledom, naginjući glavu u stranu. „Znala
sam da je moralo biti tako, čim sam te ugledala. Te oči, razumeš. To su njene
oči. “
Rodžer je seo, iznenada osećajući hladnoću uprkos tome što je polica
sprečavala promaju i što je u ognjištu nedavno zapaljena vatra.
„Jeste li sigurni u to?“, pitao je, ali je ona, naravno, bila sigurna. Pod
pretpostavkom da cela priča nije bila izmišljena, razrađena izmišljotina
obolelog mozga. On je pogledao u nju kako smireno sedi sa svojim viskijem,
pribrana kao da se sprema da naruči porciju špageta.
Obolelog mozga? Doktorka Kler Bošam-Randal, vodeći lekar velike, važne
bolnice? Potpuno luda, sa razuzdanim obmanama? Lakše je poverovati da je
on poludeo. Tačnije, upravo je počeo da veruje baš u to.
Duboko je udahnuo i stavio obe ispružene ruke na rodoslov, prekrivajući
mesto gde je upisan Vilijam Bakli Makenzi.
„Nema sumnje da je to interesantno i pretpostavljam da mi je drago što ste
mi rekli. Ali to zapravo ne menja ništa, zar ne? Osim što možda mogu da
otcepim gornju polovinu rodoslova i da je bacim. Na kraju krajeva, mi ne
znamo odakle je Gejlis Dankan došla, niti čoveka koji je začeo njeno dete; vi
delujete ubedeni da to nije bio jadni stari Artur.“ Kler je odmahnula glavom,
zagledana u daljinu.
„Oh, ne, to nije bio Artur Dankan. Dugal Makenzi je bio otac Gejlisinog
deteta. To je bio pravi razlog što je ubijena, a ne veštičarenje. Ali Kolam
Makenzi nije smeo dopustiti da se raščuje da je njegov brat imao vanbračnu
aferu sa ženom poreznika. I ona je htela da se uda za Dugala; mislim da je
moguće da je Makenzijima pretila istinom o Hamišu.“
„Hamišu? Oh, Kolamovom sinu. Da, sećam se.“ Rodžer je protrljao čelo. U
glavi je počinjalo da mu se vrti.
„Ne Kolamov sin“, ispravila je Kler. „Dugalov. Kolam nije mogao da začne
dete, ali Dugal jeste – i to je i učinio. Hamiš je bio naslednik vodstva klana
Makenzi; Kolam bi ubio svakoga ko bi zapretio Hamišu – a to je i učinio.“

858
 Ona je duboko udahnula. „A to“, kazala je, „vodi ka drugom razlogu zašto
sam ti ispričala priču.“
Rodžer je obe ruke zavukao u kosu, zureći dole u sto gde je izgledalo kao
da se linije rodoslova izvijaju kao zmije koje se peckaju, sa račvastim jezicima
koji palacaju između imena. „Gejlis Dankan“, promuklo je rekao. „Ona je imala
ožiljak od vakcine.“
„Da. To je bilo ono što me je, na kraju, dovelo nazad u Škotsku. Kada sam
otišla sa Frenkom, zaklela sam se da se nikada neću vratiti. Znala sam da nikada
neću zaboraviti, ali sam mogla da zakopam ono što znam; mogla sam da
ostanem po strani i da nikada ne pokušam da saznam šta se desilo posle mog
odlaska. Izgledalo je da je to najmanje što mogu da učinim za njih obojicu, za
Frenka i Džejmija. I za bebu na putu.“ Na trenutak je stisnula usne.
„Ali je Gejlis spasla moj život tokom suđenja u Krejnsmuiru. Možda se njoj
crno pisalo u svakom slučaju; mislim da je verovala da je tako. Ipak je odbacila
i poslednju šansu koju je mogla imati da bi spasla mene. I ostavila mi je poruku.
Dugal mi ju je preneo, u pećini u Hajlendsu, kada mi je doneo vesti da je Džejmi
u zatvoru. Poruka je imala dva dela. Rečenica: „Ne znam da li je to moguće, ali
mislim da jeste“, i niz od četiri cifre – jedan, devet, šest i osam.“
„Hiljadu devetsto šezdeset osma“, kazao je Rodžer, osećajući se kao da je
sve ovo san. Sigurno će se uskoro probuditi. „Ova godina. Šta je mislila time,
mislila je da je to moguće?“
“Vratiti se. Kroz kamenje. Ona nije pokušala, ali je mislila da bih ja mogla.
I bila je u pravu, naravno.“ Kler se okrenula i dohvatila svoj viski sa stola. Piljila
je u Rodžera preko ruba čaše, a oči su imale istu boju kao i sadržina čaše. „Ovo
je 1968; godina u kojoj se ona sama vratila. Osim što mislim da još nije otišla.“
Čaša je kliznula u Rodžerovoj šaci, tako da ju je jedva uhvatio na vreme.
„Šta... ovde? Ali ona... zašto ne... ne možete znati...“ Krkljao je pošto su mu
se misli sasvim zbrkale.
„Ja ne znam“, naglasila je Kler. „Ali mislim da je tako. Prilično sam sigurna
da je bila Škotica, a dobre su šanse da je prošla negde u Hajlendsu. Činjenica je
da postoji mnogo kamenja koje još stoji, i znamo da ono na Kreg Na Danu jeste
prolaz – za one koji ga mogu upotrebiti. Sem toga“, dodala je stvarajući
atmosferu kao da je to ključni dokaz, „Fiona ju je videla.“

859
 „Fiona! “ Ovo je, osećao je Rodžer, malo previše. Vrhunski apsurd. U sve
drugo bi mogao da poveruje – u prolaske kroz vreme, izdajništvo klanova,
istorijska otkrića – ali je uvođenje Fione u priču bilo više nego što njegov razum
može da podnese. Molećivo je pogledao u Kler. „Kažite mi da to ne mislite
ozbiljno“, preklinjao je. „Ne Fiona.“
Klerine usne su se malo izvile. „Plašim se da je tako“, rekla je, ne bez
saosećanja. „Pitala sam je – o druidskoj grupi kojoj je pripadala njena baka,
znaš. Naravno, ona se zaklela na ćutanje, ali sam već podosta znala o njima i...“
Slegnula je ramenima, pomalo se izvinjavajući. „Nije bilo tako teško navesti je
da govori. Rekla mi je da je bila neka druga žena koja se raspitivala – visoka,
plavokosa žena, sa vrlo upadljivim zelenim očima. Fiona je rekla da ju je ta žena
podsetila na nekoga“, dodala je obazrivo, pazeći da ne gleda u njega, „ali nije
mogla da se seti na koga.“
Rodžer je zaječao i savio se u struku dok mu čelo nije došlo do stola.
Zažmurio je, osećajući hladnu čvrstoću drveta pod glavom.
„Da li je Fiona znala ko je ona?“, upitao je, i dalje žmureći.
„Ime joj je Džilijan Edgars“, odgovorila je Kler. Čuo je kako ona ustaje,
odlazi preko sobe i dosipa još malo viskija u svoju čašu. Vratila se i stala kraj
stola. Mogao je da oseti njen pogled na svom potiljku.
„Prepustiću to tebi“, tiho je rekla Kler. „Tvoje je pravo da kažeš. Da li da je
potražim?“
Rodžer je malo podigao glavu sa stola i u neverici treptao u nju. „Da li da
je potražite?“, rekao je. „Ako je – ako je sve ovo istina – onda moramo da je
nađemo, zar ne? Ako će otići unazad da bude živa spaljena? Naravno da morate
da je nađete!“, prasnuo je. „Kako možete i da pomislite na bilo šta drugo?“
„I šta ako je nađem?“ odgovorila je. Spustila je tanke prste na umazani
rodoslov i podigla pogled na njega. „Šta će biti sa tobom?“, nežno je upitala.

*****

On se bespomoćno osvrtao po svetloj, pretrpanoj radnoj sobi sa zidom punim

drangulija i okrnjenim starim čajnikom na prastarom stolu od hrastovine.
Zgrabio se za butine, stežući grubi somot kao da traži potvrdu da je stvaran
koliko i fotelja na kojoj sedi.
860
 „Ali ja sam stvaran? “, izletelo mu je. „Ne mogu tek da... isparim!“
Kler je podigla obrve. „Ne znam da li bi. Nemam predstavu šta bi se moglo
desiti. Možda nikada ne bi postojao? A u tom slučaju, ne bi trebalo da budeš
preterano uzbuđen sada. Možda onaj deo tebe koji je jedinstven, tvoja duša ili
kako god hoćeš to da nazoveš – možda mu je suđeno da postoji u svakom
slučaju, pa bi ti i dalje bio ti, mada rođen u malo drugačijoj porodici.
Na kraju krajeva, koliko tvoje fizičke građe može biti uslovljeno precima
šest generacija unazad? Polovina? Deset procenata?“ Slegnula je ramenima i
napućila usne, pažljivo ga zagledajući.
„Tvoje oči potiču od Gejlis, kao što sam ti rekla. Ali u tebi vidim i Dugala.
Nijedna određena crta, mada imaš jagodice Makenzija; ima ih i Bri. Ne, to je
nešto suptilnije, nešto u načinu na koji se krećeš; gracioznost, iznenadnost –
ne...“ Odmahnula je glavom. „Ne mogu to da opišem. Ali je prisutno. Da li je to
nešto što ti je nužno da bi bio ko si? Možeš li bez tog delića od Dugala?“ Ustala
je teško, izgledajući onoliko stara koliko zapravo jeste, prvi put otkad ju je sreo.
„Provela sam više od dvadeset godina tražeći odgovore, Rodžere, i mogu
da ti kažem jedno: Nema nikakvih odgovora, samo pravljenja izbora. Ja sam ih
sama napravila mnogo i niko ne može da mi kaže da li su bili ispravni ili
pogrešni. Majstor Rejmon možda, mada mislim da ne bi; on je bio čovek koji
je verovao u misterije.
„Ispravnost toga vidim samo dotle da znam da izbor moram da
prepustim tebi.“ On je podigao čašu i ispraznio ostatak viskija.
Leto našeg Gospoda 1968. Godina kada je Gejlis Dankan zakoračila u krug
uspravnog kamenja. Godina kada je otišla da se sretne sa svojom sudbinom
ispod oskoruša u brdima blizu Leoha. Sa jednim nezakonitim detetom – i
smrću u vatri.
On je ustao i tumarao između redova knjiga koji su oivičavali radnu sobu.
Knjiga ispunjenih istorijom, tom zadirkujućom i nepostojanom temom.
Ne postoji odgovor, već samo izbor.
Nespokojan, dodirivao je knjige na gornjoj polici. To su bile istorije
jakobitskog pokreta, priče o ustancima iz 1715. i 1745. Kler je poznavala dosta
ljudi i žena opisanih u tim knjigama. Borila se i patila sa njima da bi spasla ljude
koji su joj bili strani. Pri tom je izgubila sve što joj je bilo drago. I na kraju,
omanula je. Ali je izbor bio njen, kao što njega čeka sada.
861
 Postoji li šansa da je ovo san, neka vrsta obmane? Krišom je pogledao u
Kler. Bila je zavaljena u fotelju, očiju sklopljenih, nepokretna izuzev udaranja
njenog pulsa, jedva vidljivog u vratu. Ne. Mogao je na trenutak da ubedi sebe
da je ovo pretvaranje, ali samo dok ne gleda u nju. Koliko god želeo da veruje
u suprotno, nije mogao da gleda u nju i posumnja u ijednu reč onoga što je
ispričala.
Raširio je ruke po stolu a onda ih prevrnuo, gledajući u lavirint crta koje su
presecale dlanove. Da li samo njegova sudbina leži u tim rukama, ili i život
nepoznate žene?
Nema odgovora. Nežno je sklopio šake, kao da drži nešto malo zarobljeno
u pesnicama, i doneo odluku.
„Hajde da je nađemo“, rekao je.
Nikakav zvuk nije stigao od mirne figure u fotelji i nije bilo nikakvog
pokreta izuzev dizanja i spuštanja zaobljenih dojki. Kler je spavala.

48

Lov na veštice

taromodno zvonce je zabrujalo negde u dubini stana. To nije bio

najbolji deo grada, a ni najgori. Kuće za radničku klasu u najvećem
delu i neke od njih, poput ove, podeljene na dva ili tri stana. Rukom
napisana poruka ispod zvona glasila je MAKHENRI NA SPRATU –
ZVONI DVAPUT. Rodžer je pažljivo pritisnuo zvono još jednom, a onda ruke
obrisao o pantalone. Dlanovi su mu se znojili, što ga je veoma
nerviralo.
Kraj stepeništa je stajala duguljasta saksija sa žutim narcisima, polumrtvim
od nedostatka vode. Vrhovi listova u obliku oštrice bili su smeđi i savijeni, a
kitnjasti žuti cvetovi su mu ucveljeno padali oko cipela.
Videla ih je i Kler. „Možda nema nikoga kod kuće“, rekla je, saginjući se da
opipa suvu zemlju u saksiji. „Ovi nisu zaliveni više od nedelju dana.“
862
 Rodžer je osetio malo olakšanje od te pomisli; verovao on da je Gejlis
Dankan zapravo Džilijan Edgars ili ne, nije se radovao ovoj poseti. Okretao se
da ode kada su se vrata naglo otvorila iza njegovih leđa uz škripu zaglavljenog
drveta od koga mu se srce našlo u grlu.
„Da?“ Čovek koji je otvorio vrata čkiljio je u njih, očiju natečenih na
rumenom, teškom licu zasenčenom neobrijanom bradom.
„Hm... Izvinite što smo vas probudili, gospodine“, rekao je Rodžer, trudeći
se da se smiri. U stomaku je pomalo osećao šupljinu. „Tražimo gdicu Džilijan
Edgars. Da li ona ovde stanuje?“
Čovek je protrljao glavu zdepastom, maljavom šakom, tako da se kosa
podigla u ratoborne šiljke.
„Za tebe je to gospođa Edgars, momak. I šta hoćeš od moje žene?“ Isparenja
od alkohola u čovekovom dahu terala su Rodžera da ustukne, ali se nije dao.
„Hoćemo samo da razgovaramo s njom“, rekao je što je pomirljivije mogao.
„Izvinite, da li je ona kod kuće?“
„Izvinite, da li je ona kod kuće?“, pitao je čovek koji je morao biti g. Edgars,
kreveljeći se u surovom, piskavom sprdanju na račun Rodžerovog oksfordskog
naglaska. „Ne, nije kod kuće. Odjebi“, posavetovao je i tresnuo vratima tako da
je čipkasta zavesa nastavila da podrhtava od vibracija.
„Sasvim mi je jasno zašto nije kod kuće“, napomenula je Kler dižući se na
prste da bi virnula kroz prozor. „Ni ja ne bih bila, ako me ovo čeka.“
„Tačno“, kratko je rekao Rodžer. „I to izgleda da je to. Imate li još neki
predlog kako da nađemo tu ženu?“
Kler je pustila sims.
„On se skrasio pred televizorom“, izvestila je. „Hajda da ga ostavimo, bar
dok se pab ne otvori. U međuvremenu, možemo pokušati na ovom institutu.
Fiona je rekla da Džilijan Edgars tamo pohađa kurs.“

*****

Institut za proučavanje hajlendskog folklora i starina bio je smešten na

najvišem spratu uske kuće odmah pored poslovnog centra. Recepcionerka,
mala, debeljuškasta žena u smeđem džemperu i šarenoj haljini, izgledala je kao

863
da je oduševljena što ih vidi; mora da ovde nema društvo često, pomislio je
Rodžer.
„Oh, gđa Edgars“, rekla je, nakon što je čula razlog njihove posete. Rodžer
je pomislio kako se iznenadna nota sumnjičavosti uvukla u glas gde Endruz, ali
je ostala vedra i vesela. „Da“, rekla je, „ona je redovni član Instituta, sve je
plaćeno za njene časove. Ona ovde provodi podosta vremena, gospoda Edgars.“
Mnogo više nego što bi gđi Endruz bilo po volji, po onome kako je zvučalo.
„Da nije ona kojim slučajem sada ovde?“ upitala je Kler.
Gđa Endruz je odmahnula glavom, tako da su desetine kovrdža prošaranih
sedima zaigrale na njenoj glavi.
„Oh, ne“, rekla je. „Danas je ponedeljak. Samo smo ja i dr Makjuan ovde
ponedeljkom. On je direktor, znate.“ Prekorno je pogledala u Rodžera, kao da
se to zapravo mora znati. Zatim je, jasno uverena u njihov očigledan respekt,
malo smekšala.
„Ako hoćete da se raspitate za gdu Edgars, treba da posetite dr Makjuana.
Ja ću samo otići i reći mu da ste ovde, da li tako odgovara?“
Kada je krenula da se izvlači iza svog stola, Kler ju je zaustavila naginjući
se napred.
„Da nemate slučajno fotografiju gđe Edgars?“, direktno je upitala. Na
iznenađeni pogled gđe Endruz, Kler se šarmantno nasmešila, objašnjavajući,
„Sigurno ne želite da traćite direktorovo vreme ako je to pogrešna osoba,
razumete.“
Vilica gđe Endruz je malo pala i ona je zbunjeno zatreptala, ali je trenutak
kasnije klimnula i počela da pretura po svom stolu, otvarajući fioke i pričajući
za sebe.
„Znam da su tu negde. Videla sam ih juče pa ne mogu biti daleko... oh, evo
ih!“ Poskočila je sa fasciklom velikih crno-belih fotografija u ruci, pa ih je na
brzinu dovela u red.
„Evo“, rekla je. „To je ona, na jednoj od ekspedicija za iskopavanje blizu
grada, ali joj ne možete videti lice, zar ne? Čekajte da potražim ima li još
neka...“
Nastavila je sa pretraživanjem mrmljajući za sebe, dok je Rodžer
zainteresovano virnuo preko Klerinog ramena u fotografiju koju je gđa Endruz
spustila na sto. Pokazivala je grupicu ljudi kako stoje pored „landrovera“, sa
864
dosta džakova i sitnog alata na zemlji kraj njih. Bio je to improvizovani snimak
i nekoliko ljudi je bilo okrenuto od aparata. Klerin prst je krenuo bez oklevanja,
dodirujući visoku devojku sa dugom ravnom kosom koja joj je padala do pola
leđa.
Lupkala je po fotografiji i bez reči klimnula Rodžeru.
„Nije moguće da ste sigurni“, promrmljao joj je u pola glasa.
„Šta to, dušo?“, kazala je gđa Endruz, odsutno gledajući preko naočara.
„Oh, nisi govorio meni. U redu, onda, našla sam jednu malo bolju. I dalje joj se
ne vidi celo lice – okrenuta je u stranu, nekako – ali je bolja od one druge.“
Trijumfalno je pljusnula novu sliku preko druge.
Ova je pokazivala nekog starijeg čoveka sa polunaočarima i istu plavokosu
devojku, nagnute nad sto za koji se Rodžeru učinilo da sadrži kolekciju zarđalih
automobilskih delova, ali koji su nesporno bili vredni artefakti. Devojci je kosa
padala pored obraza i glava joj je bila okrenuta prema starijem muškarcu, ali
su se kosina kratkog, pravog nosa, ljupko zaobljena brada i krivina divnih usta
lepo videli. Oči su bile okrenute nadole, skrivene ispod dugih, gustih trepavica.
Rodžer je obuzdao zvižduk divljenja koji mu je nepozvan došao na usne. Bilo
da mu je predak ili ne, prava je lutka, pomislio je bez uvažavanja.
Dobacio je pogled Kler. Ona je klimnula, bez reči. Bila je još bleđa nego
obično i video je kako joj puls brzo bije u vratu, ali je gdi Endruz zahvalila uz
svoju uobičajenu prisebnost.
„Da, to je ona. Mislim da bismo ipak voleli da razgovaramo sa direktorom,
ako je slobodan.“ Gđa Endruz je brzo pogledala u belo presvučena vrata iza
stola.
„Otići ću da pitam u vaše ime, draga moja. Mada, mogu li da mu kažem o
čemu je reč?“
Rodžer je otvarao usta grčeći se da smisli nekakav izgovor, kada je Kler bez
problema uskočila.
„Mi smo iz Oksforda, zapravo“, rekla je. „Gđa Edgars je zatražila sredstva
radi proučavanja od Odeljenja za antikvitete, a Institut je navela kao referencu
za eventualne preporuke. Zato, ako nemate ništa protiv...?“
„Oh, razumem“, rekla je gđa Endruz, delujući impresionirano. „Oksford.
Zamisli samo! Pitaću dr Makjuana ako može da vas primi odmah.“

865
 Kada je nestala iza belih vrata, zastajući tek da površno pokuca pre ulaska,
Rodžer se sagnuo da šapne Kler u uvo.
„Ne postoji ništa što se zove Odeljenje za antikvitete u Oksfordu“, šištao
je, „i vi to dobro znate.“
„To ti znaš“, rezervisano je odgovorila, „i, kao što si pametno istakao, znam
i ja. Ali u svetu ima bezbroj ljudi koji to ne znaju i upravo smo naleteli na
jednog od njih.“ Bela vrata su počela da se otvaraju.
„Samo moramo da se nadamo da je takvih ovde mnogo“, kazao je Rodžer
brišući čelo, „ili da brzo lažete.“
Kler je ustala, smeškajući se gđi Endruz koja ih je pozivala dok je ona
govorila iskrivljenih usta.
„Ja? Ja, koja sam čitala dušu kralju Francuske?“ Otresla je suknju tako da
se zaljuljala. „Ovo će biti prosto kao pasulj.“
Rodžer se ironično naklonio, pokazujući prema vratima. „Après vous,
Madame.“ Kada je zakoračila ispred njega, dodao je tiho: „Après vous, le
déluge“.
Njena ramena su se ukočila, ali se nije osvrnula.

*****

Rodžer je bio prilično iznenađen što je sve ispalo jednostavno. Nije bio siguran
da li je to zbog Klerine sposobnosti lažnog predstavljanja, ili od
preokupiranosti dr Makjuana, ali njihove dobre namere nisu dovođene u
pitanje. Čoveku kao da nije palo na pamet da je prilično neverovatno da bi
izvidnica iz Oksforda došla u divljinu Invernesa da se raspituje o detaljima
vezanim za potencijalnog studenta. A opet, pomislio je Rodžer, izgledalo je da
je dr Makjuan zaokupljen nečim; možda nije razmišljao jasno kao obično.
„Paaaaa... da, gđa Edgars nesumnjivo jeste kapacitet. Veliki kapacitet“,
kazao je direktor kao da uverava sebe. Bio je visok, mršav čovek, sa dugačkom
gornjom usnom kao u kamile, koja se klatila dok je neodlučno tražio neku novu
reč. „Imate li vi... ima li ona... zapravo...“ Ostavio je to nedovršeno uz uvijanje
usne, a onda rekao: „Da li ste ikada zapravo sreli gdu Edgars?“, konačno mu je
izletelo.

866
 „Ne“, rekao je Rodžer, odmeravajući dr Makjuana uz dozu strogosti. „Zato
se i raspitujemo o
njoj.“
„Ima li nešto...“ Kler je taktično zastala, prozivajući ga: „za šta mislite da bi
komitet trebao da zna, dr Makjuane?“ Nagnula se napred i raširila oči. „Znate,
ovakva raspitivanja su potpuno poverljiva. Ali je veoma važno da budemo
sasvim informisani; ovde je potrebno puno poverenje.“
Glas joj se sugestivno utišao. „Ministarstvo, znate.“
Rodžeru je došlo da je zadavi, ali je dr Makjuan mudro klimnuo, dok mu je
usna podrhtavala kao poludela.
„Oh, da, draga damo. Da, naravno. Ministarstvo. Potpuno razumem. Da,
da. Pa, ja... hm, možda – ne bih hteo da vas navedem na pogrešan trag,
razumete. I to je divna prilika, nema sumnje...“
Sada je Rodžer hteo da zadavi oboje. Mora da je Kler zapazila kako mu se
ruke grče u krilu od neodoljive želje jer je odlučno zaustavila direktorovo
okolišanje.
„U osnovi nas zanimaju dve stvari“, rekla je odsečno, otvarajući svesku koju
je nosila i nameštajući je na koleno kao podsetnik. Uzeti bocu serija za gdu T,
čitao je Rodžer krajičkom oka. Nasečena šunka za izlet.
„Kao prvo, hoćemo da znamo vaše mišljenje o školarini za gdu Edgars, i
kao drugo, uopšte o njenoj ličnosti. Ono prvo smo, naravno, već sami
vrednovali“, nešto je štiklirala u svesci pored oznake koja je glasila
Razmenitiputne čekove, „ali vi znatno bolje i detaljnije to vidite, naravno.“ Do
tog vremena je dr Makjuan već klimao glavom, skroz začaran.
„Da, ovaj...“ Malo je dahtao, a onda, kada je pogledao i video da su vrata
zatvorena, u poverenju se nagnuo preko stola. „Kvalitet njenog rada – pa, oko
toga mislim da vas mogu potpuno zadovoljiti. Pokazaću vam nekoliko stvari
na kojima ona radi. A ono drugo...“ Rodžer je pomislio da se sprema za sledeći
napad uvijanja usne, pa se preteći nagnuo napred.
Dr Makjuan se naglo trgnuo nazad, delujući zapanjeno. „Nije to ništa
naročito, zapravo“, rekao je. „Samo to... pa, ona je tako žestoka mlada dama.
Možda njeno interesovanje deluje malčice... opsesivno?“ Glas mu se upitno
podigao. Pogledom je šarao od Rodžera do Kler, kao pacov u klopci.

867
 „Da li je pravac tog interesovanja možda usredsreden na uspravno
kamenje? Kamene krugove?“, tiho je sugerisala Kler.
„Oh, to se, znači, pokazalo u njenoj prijavi?“ Direktor je izvukao veliku,
prljavu maramicu iz džepa i obrisao lice. „Da, to je to. Naravno, dosta se ljudi
zanese njima“, kazao je. „Njihovom romantičnošću, misteriznošću. Pogledajte
samo one nedužne duše u Stounhendžu na Ivanjdan, u plaštovima i sa
kapuljačama. Koje poje... sve one besmislice. Mada ne bih Džilijan Edgars
poredio sa...“
Bilo je toga još podosta, ali je Rodžer prestao da sluša. U maloj kancelariji
je bilo zagušljivo, a kragna mu je bila suviše stegnuta; čuo je kako mu lupa srce,
i sporu, neprestanu tutnjavu u oba uva, koja ga je vrlo nervirala.
To je prosto nemoguće! pomislio je. Definitivno nemoguće. Istina, priča
Kler Randal je bila uverljiva – užasno uverljiva. A opet, pogledaj kakav efekat
ima na ovog drhtavog starca koji ne bi prepoznao školarinu ni da je posluže na
tanjiru sa pikantnim umakom. Ona bi očito pričom i najokorelijeg trgovca
ubedila da joj robu da džabe. Mada on, Rodžer, sigurno nije toliko podložan
kao dr Makjuan, ali...
Mučen nedoumicom i obliven znojem, Rodžer je malo pažnje obraćao kada
je dr Makjuan izvadio iz fioke neke ključeve da ih povede kroz druga vrata u
dugi hodnik sa mnogo vrata.
„Radne sobice“, objašnjavao je direktor. Otvorio je jedna vrata, otkrivajući
sobičak dug svega metar i dvadeset, jedva dovoljno velik da se smesti uzak sto,
stolica i mala polica za knjige. Na stolu su bili uredno poredani nizovi fascikla
u različitim bojama. Sa strane je Rodžer video veliku svesku sa sivim koricama,
sa ručno ispisanom etiketom sa prednje strane – RAZNO. Iz nekog razloga,
uzdrhtao je od pogleda na taj rukopis.
Ovo svakog trenutka postaje sve ličnije. Prvo fotografije, sada ženin
rukopis. Na tren ga je prevladala panika od pomisli da stvarno upozna Gejlis
Dankan. Džilijan Edgars, pomislio je. Ko god da je ta žena.
Direktor je otvarao razne fascikle, pokazujući i objašnjavajući Kler, koja je
dobro glumila da zna o čemu on priča. Rodžer je virnuo preko njenog ramena,
klimajući i povremeno govoreći:
„Um-hm, vrlo zanimljivo“, ali su mu zakošene linije i krivine rukopisa bile
nerazumljive.
868
 Ona je ovo napisala, uporno je mislio. Ona je stvarna. Od mesa i krvi i
usana i dugih trepavica. I ako ode unazad kroz taj kamen, biće spaljena –
pucketaće i pocrneti, a kosa će joj goreti kao baklja u crnom jutru. A ako ne
bude tako, onda... ja ne postojim.
Žestoko je zatresao glavom.
„Ne slažete se, g. Vejkfilde?“ Direktor instituta je zbunjeno piljio u njega.
On je opet zatresao glavom, ovog puta postideno.
„Ne, ne. Hoću da kažem... samo... mislite li da imate negde vode?“
„Naravno, naravno! Pođite sa mnom, voda za piće je odmah iza ugla,
pokazaću vam.“ Dr Makjuan ga je žurno izgurao iz sobička i niz hodnik,
govorljivo i rastrzano izražavajući zabrinutost za njegovo zdravlje.
Kada se udaljio od klaustrofobičnog zatvorenog prostora sobička i blizine
knjiga i fascikli Džilijan Edgars, Rodžer je počeo da se oseća malo bolje. Ipak,
pomisao da se vrati u tu sobicu, gde kao da su sve Klerine reči o njenoj prošlosti
odjekivale od tankih pregrada... ne. Doneo je odluku. Kler može da završi sa dr
Makjuanom i sama. Brzo je prošao pored sobice ne gledajući u nju, a zatim je
otišao kroz vrata koja vode nazad do recepcije.
Gđa Endruz se zapiljila u njega kada je ušao, a naočare su joj svetlucale od
brige i znatiželje.
„Pobogu, g. Vejkfilde. Ne osećate se najbolje, znači?“ Rodžer je protrljao
lice; mora da izgleda stvarno grozno. Slabašno se nasmešio debeljuškastoj
sekretarici.
„Ne, hvala vam mnogo. Bilo mi je malo vruće tamo pa sam pomislio da
izađem na svež vazduh.“
„Oh, da.“ Recepcionerka je s razumevanjem klimnula. „Radijatori.“ Ona je
to izgovorila „radjatori“. „Zaglave se, razumete, i ne mogu da se isključe.
Moraću da se pobrinem za to.“ Ustala je od stola gde je i dalje ležala slika
Džilijan Edgars. Bacila je pogled na sliku, pa na Rodžera.
„Zar to nije čudno?“, razgovorljivo je rekla. „Upravo sam gledala u ovo i
pitala se šta je to na licu gđe Edgars što sam iznenada zapazila. I nisam mogla
da se setim šta je. Ali ona dosta liči na vas, g. Vejkfilde – naročito oko očiju. Zar
to nije čudna slučajnost? G. Vejkfilde?“ Gđa Endruz se zagledala prema
stepeništu, sa kojeg je odjekivao topot Rodžerovih koraka.
„Našao se malo zatečen, valjda“, ljubazno je rekla. „Jadan momak.“
869
 Sunce je još bilo iznad horizonta kada mu se Kler pridružila na ulici, mada
je već bilo kasno; ljudi su išli kućama na čaj i osećala se atmosfera opšte
opuštenosti – iščekivanje lenčarenja posle dugog radnog dana.
Rodžer nije imao takav osećaj. Prišao je da otvori vrata automobila za Kler,
svestan takve mešavine osećanja da nije mogao da reši šta prvo da kaže. Ona
je ušla i saosećajno ga pogledala.
„Prilično te je uzdrmalo, zar ne?“, bilo je jedino što je rekla.
Đavolski lavirint novoustanovljenih jednosmernih ulica je prolazak kroz
centar grada učinio zadatkom koji je tražio njegovu celokupnu pažnju. Dobro
su odmakli pre nego što je bio u stanju da skrene pogled dovoljno dugo da
upita: „Šta dalje?“
Kler je bila zavaljena u sedište, zatvorenih očiju, a vitice kose su joj se
izvukle iz šnale. Nije otvorila oči na ovo pitanje, već se malo protegla,
nameštajući se udobnije u sedištu.
„Zašto ne pitaš Brajanu da odete negde na večeru?“, rekla je. Večera?
Nekako je delovalo pomalo pogrešno da se pravi pauza radi večere usred ovog
životno važnog detektivskog zadatka, ali je, sa druge strane, Rodžer naglo
postao svestan šupljine u stomaku koja nije bila u potpunosti posledica
njegovih otkrića u poslednjem satu.
„Pa dobro“, polako je rekao. „Ali onda sutra...“
„Zašto čekati do sutra?“, upala je Kler. Sada je sedela uspravno i češljala se.
Kosa joj je bila gusta i neukrotiva, oslobođene kovrdže su joj padale na ramena,
zbog čega je Rodžer pomislio da iznenada deluje veoma mlada. „Možeš da odeš
i razgovaraš sa Gregom Edgarsom ponovo posle večere, zar ne?“
„Otkud znate da mu je ime Greg?“, znatiželjno je upitao Rodžer. „I ako nije
sa mnom hteo da razgovara po podne, zašto bi večeras?“
Kler je pogledala u Rodžera kao da je iznenada prinuđena da njegovu
inteligenciju dovede u pitanje.
„Ime mu znam zato što sam ga videla na pismu u njegovom sandučetu“,
rekla je. „A što se tiče toga zašto bi sa tobom razgovarao večeras, razgovaraće
jer ćeš usput poneti flašu viskija kad ovog puta dođeš.“
„I mislite da će ga to navesti da nas pozove unutra?“

870
 Ona je podigla jednu obrvu. „Da li si video zbirku praznih boca u njegovoj
kanti za otpatke? Naravno da hoće. Bez kiksa.“ Zavalila se, pesnice zavukla u
džepove kaputa i zurila u ulicu kojom su prolazili.
„Možeš da vidiš hoće li Brajana da pođe sa tobom“, nehajno je rekla.
„Ona je kazala da neće ništa da ima sa ovim“, opirao se Rodžer.
Kler mu je nestrpljivo dobacila pogled. Sunce je zalazilo iza nje, od čega su
joj oči sijale bojom ćilibara, nalik vučijim.
„U tom slučaju ti predlažem da joj ne kažeš šta nameravaš“, rekla je tonom
koji je Rodžera podsetio da je ona na čelu osoblja velike bolnice.
Uši su mu gorele, ali je tvrdoglavo rekao: „To se baš i ne može dobro sakriti,
ako vi i ja...“
„Ne ja“, prekinula ga je Kler. „Ti. Mene čeka da uradim nešto drugo.“
Ovo je previše, pomislio je Rodžer. Zaustavio je auto bez najave i polako se
sklonio ukraj puta. Besno ju je pogledao.
„Imate nešto drugo da obavite, zar ne?“, insistirao je. „To mi se dopada!
Uvaljujete mi posao da pokušam da navedem pijanca koji će me verovatno
napasti čim me ugleda, i da namamim vašu ćerku da to posmatra! Šta, mislite
da će ona biti potrebna tu da bi me odvezla do bolnice nakon što Edgars
prestane da me tuče bocom po glavi?“
„Ne“, rekla je Kler, ignorišući njegov ton. „Mislim da ti i Greg Edgars
zajedno možete uspeti tamo gde ja nisam, da ubedite Bri da je Džilijan Edgars
žena koju znam kao Gejlis Dankan. Ona neće mene da sluša. Verovatno neće
hteti da sluša ni tebe, ako pokušaš da joj kažeš ono što smo saznali danas u
Institutu. Ali će slušati Grega Edgarsa.“ Ton joj je bio ravan i sumoran i Rodžer
je osetio kako njegova nervoza malo popušta. Ponovo je pokrenuo auto i
uključio se u reku vozila.
„U redu, pokušaću“, gundavo je rekao ne gledajući u nju. „A gde ćete to vi
biti dok ja ovo radim?“
Usledilo je malo šuškanje kada je ona opet posegla u džep. Zatim je izvukla
ruku i otvorila je.
Njegovo oko je spazilo srebrni sjaj malog predmeta u tami njenog dlana –
ključa.
„Idem da provalim u Institut“, mirno je rekla. „Treba mi ta sveska.“

871
 *****

Nakon što se Kler izvinila da mora da završi neku obavezu – na šta je Rodžer
samo malo zadrhtao – on i Brajana su se odvezli u pab, ali su zatim rešili da
sačekaju sa večerom pošto je veče proteklo neočekivano prijatno. Šetali su
uskim kejom uz reku Nes i on je u prijatnom Brajaninom društvu zaboravio na
svoje strepnje oko ove večeri.
Iz početka su pričali oprezno, izbegavajući kontroverzne teme. Zatim se
ćaskanje okrenulo Rodžerovom poslu i s vremenom postalo živahnije.
„A kako ti znaš toliko o tome, uopšte?“, zahtevao je Rodžer, prekidajući je
usred rečenice.
„Otac me je naučio“, odgovorila je. Na reč „otac“ se malo ukočila i uzmakla,
kao da očekuje da on nešto kaže. „Moj pravi otac“, naglasila je.
„Pa, on je nesporno znao“, blago je odgovorio Rodžer, ostavljajući taj izazov
po strani. Biće mnogo vremena za to kasnije, devojko moja, cinično je pomislio.
Ali neću ja biti taj koji aktivira mišolovku.
Malo niz ulicu, Rodžer je video svetlost u prozoru kuće Edgarovih. Divljač
je u jazbini, znači. Osetio je neočekivani nalet adrenalina od pomisli na
predstojeću konfrontaciju.
Adrenalin koji se javio kada su ušli u privlačnu atmosferu paba, povukao
se pred naletom želudačnih sokova osetivši miris čobanske pite. Razgovor je
bio uopšten i prijateljski, uz neizrečeni dogovor da se izbegava pominjanje
scene u sveštenikovoj kući prethodnog dana. Rodžer je zapazio hladnoću
između Kler i njene ćerke pre nego što ju je ostavio na taksi stanici na putu ka
pabu. Dok su sedele jedna pored druge na zadnjem sedištu, podsećale su ga na
dve mačke koje se ne poznaju pa poklope uši i mašu repovima izbegavajući da
se pogledaju u oči, jer bi to dovelo do kandži i letenja dlaka.
Posle večere, Brajana je uzela njihove kapute dok je on plaćao račun.
„Za šta je ovo?“, upitala je, videvši bocu viskija u njegovoj ruci. „Planiraš
tulum za kasnije?“
„Tulum?“, rekao je, cereći joj se. „Ti stvarno napreduješ, zar ne? Šta si još
pokupila u svojim lingvističkim proučavanjima?“
Ona je oborila pogled u prenaglašenoj skrušenosti.

872
 „Oh, dobro. Ima jedna igra u Americi koja se zove šeg. Mada, koliko
shvatam, ne treba da te pitam da to radiš sa mnom ovde.“
„Ne ako ne misliš ozbiljno“, rekao je. Oboje su se nasmejali, ali je on
pomislio da se crvenilo na njenim obrazima produbilo pa je bio svestan da je
taj predlog izazvao nekakvo komešanje, i jo ga je navelo da kaput prebaci preko
ruke umesto da ga obuče.
„Pa, posle mnogo toga, sve je moguće“, rekla je, pokazujući na flašu viskija
pomalo zlobnim osmehom. „Mada je ukus užasan.“
„To se stiče, devojko“, obavestio ju je Rodžer, puštajući da mu naglasak
postane izraženiji. „Samo se Škoti rađaju sa tim. Kupiću jednu bocu samo tebi
da vežbaš. A ova je predviđena za poklon – nešto što sam obećao da odnesem.
Hoćeš li da pođeš i ti, ili da to ostavim za kasnije?“, upitao ju je.
Nije znao da li želi da ona pođe ili ne, ali je osetio nalet sreće kada je pristala
i uvukla se u svoj kaput.
„Naravno, zašto da ne?“
„Dobro.“ Pružio je ruku i prefinjeno joj prevrnuo kragnu da legne lepo na
njeno rame. „To je odmah niz ulicu – hoćemo li peške?“

*****

Taj deo grada je izgledao malo bolje noću. Deo njegove otrcanosti bio je skriven
tamom i svetla koja su kroz prozore osvetljavala mala prednja dvorišta davala
su ulici utisak prijatnosti koji joj je nedostajao preko dana.
„Ovo neće potrajati ni minut“, rekao je Rodžer Brajani dok je pritiskao
zvono. Nije bio siguran da li treba da se nada da je u pravu ili ne. Prvi strah ga
je prošao kada su se vrata otvorila; neko jeste kod kuće i još uvek pri svesti.
Edgars je, očigledno, popodne proveo u društvu jedne od flaša poredanih
u bifeu koji se video iza njega. Na sreću, izgleda da večernje posetioce nije
povezao sa popodnevnim ometanjem.
Razroko je gledao tokom Rodžerovog uvoda, smišljenog na putu do kuće.
„Džilin rođak? Nisam znao da ima rođaka.“
„Pa, ima“, rekao je Rodžer, odvažno koristeći prednost stečenu tim
priznanjem. „Ja sam taj.“ Sa Džilijen će se izboriti kada je bude ugledao. Ako je
ugleda.
873
 Edgars je trepnuo jednom ili dvaput, a onda pesnicom protrljao zapaljeno
oko, kao da hoće da ga bolje pogleda. Oči su mu se uz izvesne probleme
fokusirale na Brajanu koja je sramežljivo stajala iza Rodžera.
„Ko je to?“, insistirao je.
„Ovaj... moja devojka“, improvizovao je Rodžer. Brajana ga je pogledala
skupljenim očima, ali nije rekla ništa. Očito je sada namirisala prevaru, ali je
bez negodovanja produžila sa njim kada je Greg Edgars otvorio vrata da uđu.
Stan je bio mali i zagušljiv, pretrpan polovnim nameštajem. Vazduh je
zaudarao na ustajale cigarete i neredovno iznošeno đubre, a ostaci donetih
obroka su bili nemarno razbacani na svaku vodoravnu površinu u sobi. Brajana
je iskosa pogledala u Rodžera pogledom koji je govorio Fine rođake imaš, na
šta je on malo slegnuo ramenima. Domaćica očigledno nije bila kod kuće ni
sada, a ni izvesno vreme.
Ili bar ne u fizičkom smislu. Okrećući se da uzme stolicu koju mu je Edgars
ponudio, Rodžer se našao licem u lice sa velikom fotografijom iz ateljea
uokvirenom u mesing, koja je stajala na sredini ploče nad kaminom. Ugrizao
se za jezik da uguši zapanjeni uzvik.
Žena sa fotografije kao da je gledala njemu u lice, a smešak joj je jedva
zakrivljivao uglove usta. Platinastoplava kosa joj je gusta i sjajna padala unazad
preko ramena, uokvirujući savršeno srcoliko lice. Oči tamnozelene kao zimska
mahovina svetlucale su ispod gustih, tamnih trepavica.
„Liči na nju, zar ne?“ Greg Edgars je pogledao u sliku, a izraz lica bio je
mešavina pomešanog neprijateljstva i čežnje.
„Hm, da. Ista ona.“ Rodžer se malo osetio bez daha, pa se okrenuo da
zgužvani papir od ribe s pomfritom skloni sa svoje stolice. Brajana se
zainteresovano zagledala u portret. Šarala je pogledom između fotografije i
Rodžera, očito praveći poređenje. Rođaci, zar ne?
„Ako dobro razumem, Džilijan nije kod kuće?“ Rodžer je krenuo da odbije
bocu koju je Edgars upitno nagnuo ka njemu, a onda se predomislio i klimnuo.
Možda će zajednički popijeno piće pomoći da se stekne Edgarsovo poverenje.
Ako Džilijan nije ovde, treba mu da sazna gde je.
Zaokupljen skidanjem akcizne markice zubima, Edgars je odmahnuo
glavom, a onda pažljivo skinuo malčice voska i papira sa donje usne.

874
 „Ni slučajno, drugar. Ovde nije toliki nered čak ni onda kada jeste.“ Široki
zamah je obuhvatio pepeljare iz kojih se prelivalo i prevrnute papirnate čaše.
„Slično je, možda, ali nije ovako gadno.“ Skinuo je tri vinske čaše sa kredenca,
sumnjičavo zagledajući u svaku kao da proverava ima li prašine.
Nasuo je viski sa prenaglašenom pažnjom veoma pijanih, odnoseći čaše
jednu po jednu preko sobe do svojih gostiju. Brajana je svoju prihvatila sa isto
toliko pažnje, ali je odbila stolicu – samo se graciozno naslonila na ćošak
kredenca.
Edgars je konačno bućnuo u razvaljenu sofu, ignorišući đubre, i podigao čašu.
„Na zdravlje, drugar“, kratko je rekao, pa otpio dug, bučan gutljaj. „Kako
ono reče da se zoveš?“, upitao je, naglo se vraćajući iz zanetosti. „Oh, Rodžer,
tako je. Džili te nikada nije pomenula... a opet, i ne bi“, dodao je neveselo.
„Nikad ništa nisam znao o njenoj rodbini, a ona ne priča. Mislim da se stidi
svih... mada ti ne izgledaš kao šmokljan“, velikodušno je dodao. „Tvoja ženska
izgleda ko bomba, ako ništa drugo. Aha, to zvuči dobro, zar ne? ‘Tvoja ženska
izgleda ko bomba, ako ništa drugo!’ Čuješ li to, a?“ Nasmejao se grohotom,
raspršujući kapljice viskija.
„Aha“, rekao je Rodžer. „Hvala.“ Otpio je malo svog pića. Brajana je,
uvređena, okrenula leđa Edgarsu i pretvarala se da ispituje sadržinu kredenca
kroz koso sečena staklena vratanca.
Izgleda da nema smisla okolišati, zaključio je Rodžer. Edgars ne bi
prepoznao ništa suptilno ni da ga ujede za zadnjicu u ovom času, a izgleda da
postoji i opasnost da će se uskoro onesvestiti ako nastavi ovim tempom.
„Znate li gde je Džilijan?“, direktno je upitao. Svaki put kada bi izgovorio
njeno ime, imao je čudan osećaj na jeziku. Ovog puta nije mogao da odoli da
baci pogled na policu nad kaminom, gde se fotografija bezbrižno osmehivala
bančenju pred njom.
„Ne“, rekao je. „Mada ćeš možda ti znati. Biće da su naciji ili ruže,
verovatno, ali nisam se trudio da pohvatam. Ne mogu tačno da kažem koji.“
„Naciji?“ Rodžerovo srce je počelo da ubrzava. „Mislite, Škotski
nacionalisti?“ Edgarovi kapci su počeli da padaju, ali su se uz treptaj
ponovo otvorili.
„Oh, da. Prokleti naciji. Tamo sam i upoznao Džili.“
„Kada je to bilo, g. Edgars?“
875
 Rodžer je iznenađeno podigao pogled na glas koji je stizao iznad njega.
Nije to progovorila fotografija, već Brajana koja je odlučno gledala u Grega
Edgarsa. Rodžeru nije bilo jasno da li ona to tek hoće da se uključi u razgovor
ili je posumnjala u nešto. Lice joj nije odražavalo ništa sem učtive
zainteresovanosti.
„Pojma nemam... pre možda dve, tri godine. Bilo je zabavno u početku,
hm? Da se prokleti Englezi izbace i da se Zajedničkom tržištu pristupi
samostalno... pivo u pabu i zagrljaji u zadnjem delu kombija na povratku sa
skupova. Mmm.“ Edgars je opet odmahnuo glavom, pogleda zanesenog od
prisećanja. Zatim je osmeh izbledeo na licu, pa se namrštio u svoje piće. „To je
pre nego što je ona otkačila.“
„Otkačila?“ Rodžer je još jednom pogledao fotografiju. Žestoka, da. Tako
izgleda. Ali ne načisto otkačena, sigurno. Ili se to možda ne može reći na
osnovu fotografije?
„Aha. Društvo Bele ruže. Čarli je moj ljubimac. Zar se nećeš vratiti, i sve te
gluposti. Puno mamlaza obučenih u kiltove i punu nošnju, sa mačevima i svim
ostalim. Što je u redu ako to voliš, naravno“, dodao je, sa razrokim pokušajem
da bude objektivan. „Ali Džili svaku stvar otera preko mere. Ne prestaje da tupi
o Lepom princu, i zar ne bi bilo fino da je pobedio 1745? Neki tipovi u kuhinji
po celu noć piju pivo i raspravljaju zašto nije. I to na gelskom.“ Zakolutao je
očima. „Gomila gluposti.“ Ispraznio je čašu da naglasi svoj stav.
Rodžer je osećao kako mu Brajanin pogled buši vrat kao burgija. Povukao
je kragnu da je olabavi, iako nije nosio kravatu i gornje dugme mu je bilo
raskopčano.
„Pretpostavljam da vaša žena nije zainteresovana i za uspravno kamenje,
g. Edgarse?“ Brajana se više nije mnogo brinula oko učtivosti; glas joj je bio
dovoljno oštar da preseče sir. Efekat toga uglavnom nije ni dopirao do Edgarsa.
„Kamenje?“ Izgledao je zbunjeno i zabio je prst u jedno uvo, marljivo ga
čačkajući kao da se nada da će mu to popraviti sluh.
„Predistorijske kamene krugove. Kao što je Klava Kerns“, ponudio je
Rodžer, navodeći jedno od najčuvenijih obeležja tog kraja. Gde ide june, nek
ide i uže, pomislio je rezignirano izdišući u mislima. Brajana očigledno nikada
više neće hteti da razgovara s njim, pa onda bar može da sazna koliko je
moguće.
876
 „Oh, te.“ Edgars se kratko nasmejao. „Aha, i za njih i za bilo koju staru
glupost koja vam padne na pamet. To je poslednji biser, i to najgori. U onom
Institutu je i dan i noć, troši sav moj novac na kurseve... kurseve! I mačka bi se
zasmejala, zar ne? Bajke, to je ono čemu ih tamo uče. Nećeš naučiti ništa
korisno na tom mestu, devojko, rekao sam joj. Što ne naučiš da kucaš na
mašini? I da nadeš posao, ako ti je dosadno. Eto, to sam joj rekao. Pa je otišla“,
rekao je zlovoljno.
„Nisam je video dve nedelje.“ Zurio je u svoju čašu kao da je iznenađen što je
prazna.
„Još jedno?“, ponudio je i krenuo po flašu, ali je Brajana odlučno
odmahnula glavom.
„Hvala, ne. Moramo da idemo. Zar ne, Rodžere?“
Zapazivši opasan blesak u njenom oku, Rodžer uopšte nije bio siguran da
nije bolje da ostane i podeli ostatak boce sa Gregom Edgarsom. Ipak, čeka ga
dugo pešačenje do kuće ako Brajani prepusti auto. Sa uzdahom je ustao i
rukovao se sa Edgarsom za rastanak. Ruka mu je bila topla i iznenađujuće
čvrsta, mada pomalo vlažna.
Edgars ih je otpratio do vrata, držeći flašu za grlić. Gledao ih je kroz
mrežasta vrata, pa iznenada doviknuo: „Ako vidite Džili, kažite joj da dode
kući, važi?“
Rodžer se okrenuo i mahnuo nejasnoj figuri u osvetljenom pravougaoniku
vrata. i\vuj tt u c uiuar u
„Pokušaću“, rekao je, a reči su mu se zaglavljivale u grlu.
Stigli su do ulice i prešli pola puta do paba pre nego što se okomila na
njega.
„Šta li si to, do boga miloga, namerio?“, pitala je. Zvučala je besno, ali ne
histerično. „Rekao si mi da nemaš nikakvu rodbinu u Hajlendsu, pa šta
predstavlja ona priča o rođacima? Ko je ona žena na slici?“
On je pogledao po mračnoj ulici u potrazi za inspiracijom, ali nije bilo
pomoći. Duboko je udahnuo i uhvatio je za ruku.
„Gejlis Dankan“, kazao je.
Ona se ukopala u mestu i šok koji ju je obuzeo uzdrmao je i njegovu ruku.
Veoma smotreno je izvukla lakat iz njegovog stiska. Delikatno tkivo te večeri
se pocepalo po sredini.
877
 „Ne... dodiruj... me“, rekla je kroz zube. „Da li je to nešto što je majka
smislila?“ Uprkos svojoj rešenosti da ima razumevanja, Rodžer je osetio da
i on postaje besan.
„Pazi“, rekao je, „zar u ovome ne možeš da misliš ni na koga sem na sebe?
Znam da je ovo za tebe bio šok – bože, kako i ne bi? I ako ne možeš sebe da
nateraš da misliš na to... pa dobro, neću te terati. Ali treba voditi računa i o
tvojoj majci. A tu sam i ja.“
„Ti? Kakve veze ti imaš sa tim?“ Bilo je suviše mračno da bi joj video lice,
ali se u njenom glasu osećala iznenađenost.
Nije imao nameru da stvari još više iskomplikuje pominjući joj svoju
umešanost, ali je očigledno bilo prekasno za čuvanje tajni. I nema sumnje da je
Kler to uvidela kada je predložila da on izvede Brajanu te večeri.
U blesku otkrovenja, shvatio je konačno na šta je Kler tačno mislila. Ona
je imala jedan način da Brajani bespogovorno dokaže svoju priču. Imala je
Džilijan Edgars koja – možda – još nije nestala da dočeka svoju sudbinu kao
Gejlis Dankan, vezana za zapaljenu lomaču ispod oskoruša Leoha. I
najtvrdoglaviji cinik bi bio ubeđen, pretpostavljao je, prizorom nekoga ko
nestaje u prošlost pred njihovim očima. Nije ni čudo što je Kler htela da nađe
Džilijan Edgars.
U nekoliko reči je ispričao Brajani svoj odnos sa budućom krejnsmuirskom
vešticom.
„I tako izgleda da ostaje izbor između mog i njenog života“, završio je
sležući ramenima, gnusno svestan koliko to zvuči glupo melodramski. „Kler –
tvoja majka – ona je to prepustila meni. Ali sam ja mislio da bar moram da je
nađem.“
Brajana je zastala da bi ga slušala. Slabo svetlo sa radnje na uglu hvatalo je
sjaj u njenim očima dok je zurila u njega.
„Znači, ti si poverovao?“, upitala je. Nije bilo neverice ni prekora u njenom
glasu; bila je sasvim ozbiljna.
On je uzdahnuo i ponovo pošao da je uhvati za ruku. Nije se opirala, već je
krenula ukorak s njim.
„Da“, rekao je. „Morao sam. Nisi videla lice svoje majke kada je ugledala
reči urezane s unutrašnje strane njenog prstena. To je bilo stvarno – dovoljno

878
stvarno da mi slomi srce.“ „Bolje mi ispričaj“, rekla je posle kratkog ćutanja.
„Koje reči?“ Kada je završio priču, stigli su do parkinga iza paba.
„Pa...“ neodlučno je rekla Brajana. „Ako...“ Zastala je opet, gledajući ga u
oči. Stajala je dovoljno blizu njega da oseti toplinu njenih dojki u blizini svojih
grudi, ali nije pružio ruke ka njoj. Crkva sv. Kilde je bila daleko, a nijedno od
njih nije htelo da se priseća groba ispod tisova gde su imena njenih roditelja
bila uklesana u kamen.
„Ne znam, Rodžere“, rekla je, odmahujući glavom. Neonski znak iznad
zadnjeg ulaza u pab pravio je purpurne odbleske u njenoj kosi. „Samo ne
mogu... ne mogu još da mislim o tome. Ali...“ Reči su je izdale pa je podigla
ruku i dotakla mu obraz, lagano kao da ga je očešao večernji vetar.
„Misliću na tebe“, prošaputala je.

*****

Kada se na to rešite, provala s ključem baš i nije težak zadatak. Šanse da se gđa
Endruz ili dr Makjuan vrate i uhvate me usred čina bile su sve manje. Čak i da
se to desi, samo bih morala da kažem da sam se vratila da potražim izgubljeni
notes i zatekla otvorena vrata. Izgubila sam rutinu, ali mi je prevara nekada bio
način življenja. Lagati je isto kao i voziti bicikl, pomislila sam; nikada ne
zaboravite kako se to radi.
Čin pribavljanja sveske Džilijan Edgars nije bio ono od čega mi je srce
ubrzalo i dah zvučao vrlo bučno u mojim ušima. Već sama sveska.
Kao što mi je majstor Rejmon rekao u Parizu, moć i snaga magije leže u
ljudima koji u nju veruju. Sudeći prema ranijem letimičnom pogledu na nju,
same informacije zapisane u svesci bile su iznenađujuća zbrka činjenica,
spekulacija i čiste fantazije koja bi mogla biti od značaja samo onome ko je to
zapisao. Ali sam osećala gotovo fizičku odvratnost prema tome da je dodirnem.
Znajući ko je to napisao, znala sam i čemu to najverovatnije služi: kao
čarobnjačka knjiga tajni.
Ipak, ako postoji ikakav nagoveštaj oko toga gde je Gejlis Dankan i kakve
su joj namere, to će biti ovde. Obuzdavajući drhtanje od dodira glatkih korica,
zavukla sam je pod kaput, pritegavši je laktom za odlazak niz stepenište.

879
 Bezbedno napolju na ulici, svesku sam i dalje držala ispod lakta tako da su
njene korice počele da mi se u hodu lepe od znoja. Osećala sam se kao da
prenosim bombu, nešto sa čime se mora rukovati uz savestan oprez da bi se
sprečila eksplozija.
Hodala sam neko vreme i konačno skrenula u prednji vrt malog
italijanskog restorana sa terasom pored reke. Noć je bila prohladna, ali je mala
grejalica činila terasu dovoljno toplom; odabrala sam sto i poručila čašu
kjantija. Pijuckala sam neko vreme, a sveska je ležala na papirnom podmetaču
ispred mene, u zaštitničkoj senci korpe za hleb.
Sada je kasni april. Svega nekoliko dana do prvog maja-svetkovine Beltejn.
Tada sam ja otišla na neplanirano putovanje u prošlost. Pretpostavljala sam da
je možda to nekako vezano za taj datum – ili samo za taj deo godine? Kada sam
se vratila, bila je sredina aprila – to je jezivi prolazak činilo mogućim. A možda
i ne; možda doba godine nema nikakve veze sa tim. Poručila sam još jednu čašu
vina.
Moguće je da samo određeni ljudi imaju sposobnost da probiju barijeru
koja je neprolazna za sve ostale – možda nešto u sastavu gena? Ko bi znao?
Džejmi nije bio u stanju da prođe, mada sam ja mogla. I Gejlis Dankan
očigledno jeste – ili će. Ili neće, zavisi. Pomislila sam na mladog Rodžera
Vejkfilda i osetila se malo neprijatno. Pomislila sam da je bolje da nešto
pojedem uz vino.
Poseta Institutu me je ubedila da, gde god da se nalazi Džilijan Gejlis, još
nije napravila svoj sudbonosni prolazak. Svako ko je proučavao hajlendske
legende znao je da se svetkovina Beltejn približava; sigurno bi je neko ko
planira takvu ekspediciju obavio tada? Ali nisam imala predstavu gde je ona
ako nije kod kuće. Skriva se? Izvodi neki čudni ritual pripreme, pokupljen od
Fionine grupe neodruida? Sveska bi mogla sadržavati ključ tajne, ali samo bog
zna da li je tako.
Bog takođe zna i koji su moji motivi u ovome; ja sam mislila da znam, ali
više nisam sigurna. Da li sam Rodžera uključila u traganje jer je to izgledalo
kao jedini način da uverim Brajanu? A opet – čak i da je nađemo na vreme,
moja svrha biće ispunjena samo ako Džilijan uspe da ode unazad. A time i da
umre od vatre.

880
 Kada je Gejlis Dankan bila osuđena kao veštica, Džejmi mi je rekao: „Ne
žali za njom, Sasenah, ona je zla žena.“ A da li je ona zla ili luda, za mene nije
predstavljalo veliku razliku. Zar ne bih trebala da ostanem po strani i nju
prepustim njenoj sudbini? Ipak, pomislila sam, ona mi je jednom spasla život.
Uprkos onome što je bila – što bi mogla biti – zar joj ne dugujem pokušaj da
spasem njen život? I tako možda upropastim Rodžera? Kakvo pravo imam da
se išta dalje mešam?
Nije to pitanje prava, Sasenah, čula sam kako govori Džejmijev glas, sa
primesom nestrpljenja. To je pitanje dužnosti. Časti.
„Časti, je li’ tako?“, rekla sam naglas. „A šta je to?“ Konobar sa mojim
tanjirom tortelina izgledao je zapanjeno.
„Eh?“, rekao je.
„Nema veze“, rekla sam, suviše rasejana da bih brinula šta će pomisliti o
meni. „Možda je bolje da mi donesete ostatak boce.“
Svoj obrok sam dovršila okružena duhovima. Konačno, ojačana hranom i
vinom, odgurnula sam prazan tanjir u stranu i otvorila sivu svesku Džilijan
Edgars.

881
 49

Blagoslovljeni su oni...

e postoji mračnije mesto od hajlendskog druma usred noći bez

mesečine. Videla sam povremeno sjaj farova koji su ocrtavali siluetu
Rodžerove glave i ramena u blesku svetla. Bili su pognuti napred, kao
da se brani od nadolazeće opasnosti. Bri je takođe sedela pogrbljeno,
sklupčana u ćošak sedišta pored mene. Svi smo bili zatvoreni u sebe,
međusobno izolovani, zatvoreni u male, lične džepove ćutanja unutar veće
tišine u autu i njegovog bezglavog jurcanja.
Ruke su mi se sklupčale u pesnice u džepovima kaputa, dokono kupeći
novčiće i sitne otpatke; iscepkanu maramicu, patrljak olovke, gumenu lopticu
koju je na podu moje ordinacije ostavio mali pacijent. Palac mi je kružio i
prepoznavao kovani rub novčića od četvrt dolara, široko reljefno lice engleskog
penija i reckavu ivicu ključa – ključa sobice Džilijan Edgars kog se nisam
potrudila da vratim u Institut.
Ponovo sam pokušala da pozovem Grega Edvardsa, baš pred polazak iz
sveštenikove kuće. Telefon je zvonio i zvonio, bez odgovora.
Piljila sam u tamno staklo prozora kraj sebe, ne videći ni svoj slabašni odraz
ni masivne obrise kamenih zidina i razbacanog drveća koji su promicali u noći.
Umesto toga sam videla redove knjiga poredanih na jedinoj polici u sobičku
uredno kao apotekarske tegle. A ispod toga svesku ispunjenu zakošenim
slovima, ispisanih u striktnom redu zaključka i obmane, u kojoj su se mešali
mitovi i nauka crpeći ponešto od naučnika i legendi, a sve to zasnovano na
silini snova. Svakom slučajnom posmatraču to je mogla biti ili zbrka napola
razmotrenih besmislica ili, u najboljem slučaju, skica za pametno-blesavi
roman. Samo za mene to je imalo izgled pažljivog, promišljenog plana.
Parodirajući na naučne metode, prvi odeljak se zvao „Zapažanja“.
Sadržavao je nepovezane napomene, uredne crteže i pažljivo brojevima
označene tabele. „Položaj Sunca i Meseca u vreme Beltejna“ glasio je naslov
jedne, sa spiskom više od dvesta uparenih brojeva ispod toga.
882
 Slične tabele su postojale za Novu godinu i za Ivanjdan, a još jedna za
Samhejn, svetkovinu svih svetaca. Drevne svetkovine vatre i sunca, a sunce
Beltejna će izaći sutra.
Središnji odeljak sveske je nosio naslov „Spekulacije“. To je tačan izraz,
pomislila sam kiselo. Na jednoj strani je pisalo sledeće, urednim zakošenim
rukopisom: „Druidi su one koje su prinosili kao žrtve spaljivali u kavezima od
pruća načinjenim u obliku čoveka, ali su pojedinci ubijani davljenjem, pa bi im
vrat bio prerezan da iz tela oteče krv. Da li je vatra ili krv onaj nužni element?“
Hladnokrvna radoznalost pitanja je pred mene jasno dovela lik Gejlis Dankan
– ne učenicu krupnih očiju i ravne kose čiji je portret krasio Institut, već
tajnovitu i malo nasmešenu ženu poreznika, stariju deset godina, verziranu u
upotrebi lekova i tela, koja je muškarce namamljivala za svoje svrhe i
hladnokrvno ih ubijala da bi ostvarila svoje ciljeve.
A poslednjih nekoliko strana sveske bilo je naslovljeno „Zaključci“, što nas
je i povelo na ovo putovanje po mraku, u osvit svetkovine Beltejn. Skupila sam
prste oko ključa, želeći od sveg srca da se Greg Edgars javio na telefon.

*****

Rodžer je usporio i skrenuo na neravan zemljani putić koji je vodio pored

podnožja brda zvanog Kreg Na Dan.
„Ne vidim ništa“, rekao je. Toliko dugo nije progovorio da je ova izjava
izašla gunđavo i zvučala ratoborno.
„Pa, naravno da ne vidiš“, nestrpljivo je rekla Brajana. „Odavde ne možeš
da vidiš kameni krug.“
Rodžer je zastenjao, a onda još više usporio. Očigledno, Brajanini živci su
napeti, ali su i njegovi takvi. Samo je Kler izgledala smireno kao da na nju ne
utiče atmosfera sve veće napetosti u kolima.
„Ona je ovde“, iznenada je rekla Kler. Rodžer je nagazio kočnicu tako naglo
da su i Kler i njena ćerka poletele napred i lupile u pozadinu sedišta pred
sobom.
„Budi pažljiviji, idiote!“, besno je prasnula Brajana na Rodžera. Prošla je
prstima kroz kosu, sklanjajući je sa lica brzim, nervoznim gestom. Vidno je
progutala knedlu kada se nagnula da se zagleda kroz mračan prozor.
883
 „Gde?“, kazala je.
Kler je klimnula napred udesno, držeći ruke zabijene duboko u džepove.
„Eno parkiranih kola, odmah iza onog gustiša.“
Rodžer je oblizao usne i krenuo ka ručici za otvaranje vrata.
„To je Edgarov auto. Ja ću otići da pogledam, a vi ostanite ovde.“
Brajana je otvorila svoja vrata uz ciku metala nepodmazanih šarki. Njen
nemi prekorni pogled je naterao Rodžera da pocrveni na slabašnom svetlu
nebeske kupole.
Vratila se gotovo pre nego što je Rodžer uspeo da izađe iz auta.
„Nema nikog tamo“, izvestila ih je. Kratko je pogledala ka vrhu brda.
„Mislite li...?“ Kler je zakopčala kaput i zakoračila u tamu i ne
odgovorivši na pitanje svoje ćerke.
„Staza je ovde“, rekla je.
Ona je bila prisiljena da ih povede, pa je Rodžer posmatrajući bledu figuru
kako nalik duhu odmiče uzbrdo pred njim morao da se priseti jednog ranijeg
putovanja uz strmo brdo, do dvorišta crkve svete Kilde. Toga se prisetila i
Brajana; oklevala je i on ju je čuo kako nešto ljutito mrmlja sebi u bradu, ali ga
je onda njena ruka uhvatila za lakat i čvrsto stegla – da li je to bilo ohrabrenje
ili molba za pomoć, nije znao. U svakom slučaju to je obodrilo njega, pa ju je
uzeo za ruku. Uprkos svojoj sumnjičavosti i nepobitnoj jezivosti cele
ekspedicije, osetio je uzbuđenje dok su se približavali grebenu brda.
Noć je bila vedra, bez meseca i veoma mračna, sa tek ponekom tačkicom
zvezde da bi se obrisi ogromnog kamenja drevnog kruga razlikovali od noći
oko njih. Trojka je zastala na blago zaobljenom vrhu brda, pribijajući se
međusobno kao zalutalo stado ovaca. Rodžeru je i sopstveni dah zvučao
neprirodno bučno.
„Ovo“, rekla je Brajana procedivši kroz zube, „je glupo?
„Ne, nije“, rekao je Rodžer. Iznenada je osetio kako je ostao bez daha, kao
da mu neka ruka istiskuje vazduh iz grudi. „Eno tamo svetla.“
Svetla jedva da je bilo – samo treperenje koje je odmah zgasnulo – ali ga je
ona videla. Čuo je oštar udah.
Šta sad? pitao se Rodžer. Da li treba da viču? Ili bi buka posetilaca njihov
plen navela na prenagljenu akciju? A i ako je tako, koja bi to akcija bila?

884
 Video je kako Kler iznenada trese glavom, kao da pokušava da otera nekog
zujavog insekta.
Odmakla se za korak od najbližeg kamena i lupnula u njega.
On ju je uhvatio za ruku i promrmljao: „Mirno, mirno tamo“, kao što se
smiruju konji. Lice joj je bilo nejasna fleka na svetlu zvezda, ali je osetio
drhtanje koje je prostrujalo kroz nju kao električna struja kroz žicu. Stajao je
skamenjeno i držao je za ruku, ukočen u neodlučnosti.
Iznenadni smrad benzina ga je trgao i naterao u akciju. Bio je nejasno
svestan Brajane koja je trgla glavu naviše kada joj je smrad stigao do nozdrva i
okrenula se prema severnom kraju kruga, a zatim je ispustio Klerinu ruku i
probio se kroz okolno žbunje i kamenje, krupnim koracima se približavao
centru prstena gde se pogurena crna prilika videla kao mrlja mastila prema
nešto svetlijoj tami trave.
Klerin glas se začuo iza njegovih leđa, snažan i sa dozom hitnosti,
razbijajući tišinu.
„Džilijan!“, dozivao je.
Usledio je tih, iznenadni huk i noć je blistavo osvetljena. Zaslepljen, Rodžer
je ustuknuo za korak, posrnuo i pao na kolena.
Na tren nije bilo ničega sem oštrog bola u njegovim zenicama i blistavog
plamena koji je skrivao sve. Čuo je krik negde iza sebe i osetio Brajaninu ruku
na ramenu. Intenzivno je treptao dok su mu oči suzile i vid počinjao da mu se
vraća.
Mršava figura je stajala između njih i vatre, sa siluetom nalik peščanom
časovniku. Kada mu se vid izbistrio, shvatio je da je ona obučena u dugačku,
punu suknju i tesni mider – odeću iz nekog drugog vremena. Okrenula se na
ono dozivanje i on je nakratko video široke oči i plavu kosu koja leti, dok je
vazduh vreo od vatre podiže i baca na sve strane.
Našao je vremena dok se dizao na noge da se zapita kako li je ona uspela
da toliki komad drveta dovuče ovamo gore. Zatim ga je smrad kose koja gori i
kože koja puca pogodio u lice kao udarac, i prisetio se. Greg Edgars nije sinoć
bio kod kuće. Ne znajući da li je ključni element krv ili vatra, ona je odabrala
oba.
On se progurao pored Brajane usredsređen samo na visoku tanku figuru
ispred sebe i na sliku lika koji je bio kopija njegovog sopstvenog. Ona ga je
885
videla kako prilazi i okrenula se da poput vetra odjuri ka procepu u kamenu na
kraju kruga. Imala je ranac od grubog platna prebačen preko ramena; čuo ju je
kako je zastenjala kada se zaneo i udario je u bok.
Malo je zastala, ruku pruženih prema kamenu, i pogledala nazad. Mogao
je da se zakune da se njen pogled zaustavio na njemu, sreo se sa njegovim i
tako ostao, iza plamene barijere. On je otvorio usta u nemi povik. Ona se tada
zavrtela, lagana kao razigrana iskra, i nestala u procepu kamena.
Vatra, telo, sama noć, nestali su naglo u zaglušujućoj buci. Rodžer se
zatekao licem u travi kako grabi zemlju u paničnoj potrazi za nekim poznatim
osećajem koji bi mogao da pruži oslonac razumu. Potraga je bila uzaludna;
izgledalo je da nijedno od njegovih čula ne funkcioniše – čak je i dodir zemlje
bio nerealan, amorfan kao da leži u živom pesku, ne na granitu.
Zaslepljen belinom, zaglušen škripom cepanja kamena, pipao je naslepo
pomahnitalo mašući, bez kontakta sa rukama i nogama, svestan samo ogromne
vučne sile i potrebe da joj se odupre.
Izgledalo je kao da vreme stoji; osećaj je bio kao da se u praznini bori
doveka, kada je konačno postao svestan nečega izvan sebe. Ruku koje su ga
grabile za mišice snagom očajnika i blage mekoće dojki pritisnutih na njegovo
lice.
Sluh mu se polako vraćao uz zvuk glasa koji je dozivao njegovo ime. I častio
ga raznim imenima, zapravo, dahćući između rečenica.
„Ti, idiote! Ti... drkadžijo! Probudi se, Rodžere, ti... guzice!“ Glas joj je bio
prigušen, ali je smisao reči jasno stizao do njega. Uz natčovečanski napor
podigao je ruke i uhvatio je za zglobove. Okrenuo se, osećajući se glomazno
kao lavina, i zatekao sebe kako glupavo trepće u lice Brajane Randal obliveno
suzama, sa očima tamnim kao pećine na zamirućem svetlu vatre.
Smrad benzina i pečenog mesa ga je prevladao. Okrenuo se na bok i
žestoko povratio u mokru travu. Bio je i suviše obuzet da bi bio zahvalan što
mu se čulo mirisa vratilo.
Obrisao je usta rukavom i nesigurno posegnuo za Brajaninom rukom. Ona
se skupila u sebe, tresući se. „O, bože“, rekla je. „O, bože. Nisam verovala da
mogu da te zaustavim. Puzao si pravo u to.
O, bože.“

886
 Nije se opirala kada ju je privukao k sebi, ali mu nije ni uzvratila. Samo je
nastavila da se trese i suze su lile iz širokih, praznih očiju dok je neprestano
ponavljala ono „o, bože“ kao pokvarena ploča.
„Pst“, rekao je, tapšući je. „Sve će biti u redu. Pst.“ Vrtoglavica u njegovoj
glavi je slabila, mada se i dalje osećao kao da je isečen na komade i razbacan
na sve strane sveta.
Začuo se slabašan pucanj iz tamnog objekta na zemlji, ali osim toga i
Brajaninih mehaničkih uzvika, mirnoća noći se vraćala. Stavio je ruke na uši,
kao da hoće da primiri odjeke ubistvene buke.
„I ti si je čula?“, upitao je. Brajana je nastavila da plače, ali je klimnula
glavom, trzajući je kao marioneta.
„Da li je tvoja...“, počeo je, i dalje s mukom skupljajući svoje rasute misli, a
onda se trgao i uspravio kada se jedna misao uobličila u celinu.
„Tvoja majka!“, uzviknuo je, grabeći Brajanu čvrsto za obe ruke. „Kler! Gde
je ona?“
Brajana je zinula od šoka i nespretno se digla na noge, mahnito zagledajući
po praznom krugu gde se kamenje visine čoveka ukočeno dizalo, napola
vidljivo u senkama zamiruće vatre. „Majko!“, kriknula je. „Majko, gde si.“

*****

„U redu je“, rekao je Rodžer trudeći se da zvuči autoritativno i ohrabrujuće.

„Sada će joj biti dobro.“
Iskreno govoreći, nije imao predstavu da li će Kler Randal ikada biti u redu.
Bar je živa, i to je bilo jedino u šta je mogao da se pouzda.
Našli su je onesvešćenu u travi blizu ruba kruga, belu kao mesec koji je
izlazio nad njima, i samo je sporo tečenje tamne krvi iz njenih izgrebanih
dlanova dokazivalo da joj srce još bije. Pakleni odlazak stazom do kola, kada je
ona obešeno visila preko njegovog ramena neobično poskakujući dok mu se
kamenje kotrljalo pod nogama i grančice mu kačile odeću radije bi sasvim
zaboravio.
Silazak sa ukletog brda ga je iscrpeo; Brajana, kojoj su sve kosti na licu
iskočile od koncentracije, dovezla ih je nazad do sveštenikove kuće stežući
volan kao mengelama. Skljokan u sedište kraj nje, Rodžer je u retrovizoru video
887
poslednji slabašni sjaj na brdu iza njih, gde je mali, svetao oblak lebdeo kao
oblačak dima iz topa, nema potvrda protekle bitke.
Brajana je sada obigravala oko sofe na kojoj je ležala njena majka,
nepokretna kao pogrebna figura na sarkofagu. Stresavši se od jeze, Rodžer je
preskočio ognjište sa spremljenim drvima – dovukao je električnu grejalicu
kojom je velečasni grejao noge u zimskim noćima. Njeni grejači su se žarili,
narandžasti i vreli, i ispuštala je čujno, prijatno zujanje koje je prekrivalo tišinu
radne sobe.
Rodžer je seo na stoličicu pored sofe, osećajući se klonulo i beživotno.
Iskoristio je poslednje ostatke volje da ode do stočića sa telefonom i ruka mu
je lebdela nekoliko centimetara iznad njega.
„Da li bismo trebali...“ Morao je da zastane da pročisti grlo. „Da li bismo
trebali... da pozovemo doktora? Policiju?“
„Ne.“ Brajanin glas je bio odlučan, gotovo odsutan dok se naginjala nad
priliku na kauču. „Vraća se svesti.“
Lučni kapci su se pomerili, stegli se nakratko od vraćanja uspomene na bol,
a onda se opustili i otvorili. Oči su joj bile bistre i meke kao med. Pogled joj je
lutao tamo-amo, preleteo preko Brajane koja je stajala uspravno i ukočeno
pored Rodžera i zagledao se u njegovo lice.
Klerine usne nisu imale ni kap krvi, kao i ostatak njenog lica; trebalo joj je
nekoliko pokušaja da istera reči, promuklim šapatom. „Da li je ona... otišla
nazad?“
Prsti su joj bili upetljani u tkaninu suknje i on je ugledao malu tamnu fleku
krvi koja je ostala iza njih. Rukama je instinktivno uhvatio kolena, a dlanovima
su mu prošli trnci. I ona se, znači, zadržala grabeći travu i šljunak da joj daju
makar malo uporište da je ne obavije prošlost. Sklopio je oči da spreči
prisećanje na onu pukotinu koja vuče u sebe, klimajući glavom.
„Da“, rekao je. „Otišla je.“
Bistre oči su se opet okrenule licu njene ćerke, a obrve su se izvile kao da
postavlja pitanje.
Ali je prva upitala Brajana.
„To je bila istina, znači?“, neodlučno je upitala. „Sve je bilo istina?“
Rodžer je osetio kako se celo devojčino telo zatreslo i bez razmišljanja je
posegao da je uhvati za ruku. Nehotice se štrecnuo kada ju je stegla i iznenada
888
mu je u sećanje došao jedan tekst velečasnog: „Blagosloveni su oni koji nisu
videli, a ipak su verovali.“ A oni koji moraju da vide da bi poverovali? Kakve
posledice ostavlja saznavanje iz prve ruke videlo se na Brajani koja se tresla kraj
njega, zastrašena onim u šta još sada treba poverovati.
I dok se devojka ukočila, spremajući se da upozna još istine koju je već
videla, crte napetog Klerinog tela na sofi su se opustile. Blede usne su se
zakrivile u nekakav smešak i izraz potpunog mira je opustio napeto bledo lice
i skrasio se da sija u zlatnim očima.
„Istina je“, rekla je. Trunčica boje se vratila u samrtnički blede obraze.
„Zar bi te majka slagala?“ I tada je ponovo sklopila oči.

*****

Rodžer je ispružio ruku da bi isključio grejalicu. Noć je bila hladna, ali nije
mogao duže da ostane u radnoj sobi, svom privremenom utočištu. I dalje se
osećao grogi, ali više nije mogao da odlaže. Odluka se mora doneti.
Zora je stigla pre nego što su policajci i doktor završili svoj posao prethodne
noći, ispunjavajući obrasce, uzimajući izjave i utvrđujući vitalne znake,
pokušavajući da istinu protumače najbolje što su mogli. „Blagosloveni su oni
koji nisu videli“, pomislio je opet pobožno, „a verovali su.“ Naročito u ovom
slučaju.
Oni su konačno otišli, sa svojim obrascima i značkama i automobilima sa
rotacionim svetlima, da nadgledaju uklanjanje leša Grega Edgarsa iz kamenog
kruga, da izdaju poternicu za hapšenje njegove žene koja je, nakon što je svog
muža namamila u smrt, pobegla sa scene. Veoma blago rečeno, ošamućeno je
pomislio Rodžer.
Iscrpljen i psihički i fizički, Rodžer je ostavio majku i ćerku da se izbore sa
doktorom i Fionom i otišao u krevet, ne trudeći se da se svuče ili prevrne
jorgan, i prosto se srušio u dobrodošli zaborav. Kada ga je u smiraj dana
probudila uporna glad, skotrljao se niz stepenište i svoje gošće zatekao
podjednako ćutljive, mada manje neuredne, kako Fioni pomažu u pripremi
večere.
Bio je to ćutljiv obrok. Atmosfera nije bila napeta; izgledalo je kao da se
među ljudima za stolom komunikacija odvija nevidljivo. Brajana je sela blizu
889
svoje majke, dodirujući je povremeno pri dodavanju hrane, kao da hoće da se
uveri u njeno prisustvo. Ponekad bi dobacila pogled Rodžeru, stidljive male
poglede ispod trepavica, ali nije razgovarala sa njim.
Kler je rekla malo, a nije jela gotovo ništa, samo je sedela prilično mirno,
ćutljivo i smireno kao jezero na suncu, okrenuta svojim mislima. Posle večere
se izvinila i otišla da sedne duboko u erker na kraju hodnika, izgovarajući se na
umor. Brajana je kratko pogledala u majku koja se kao silueta ocrtavala u
poslednjem sjaju zalazećeg sunca okrenuta prozoru, i otišla u kuhinju da
pomogne Fioni oko sudova. Rodžer je otišao u radnu sobu stomaka teškog od
dobrog Fioninog jela, da razmišlja.
Dva sata kasnije je i dalje razmišljao, ali bez efekta. Knjige su bile neuredno
poredane po stolovima, stajale su otvorene po foteljama i naslonu sofe, a
zjapeće rupe na policama za knjige svedočile su o trudu njegovog nasumičnog
istraživanja.
Potrajalo je, ali ga je našao – kratak odlomak koji je zapamtio iz svojih
ranijih istraživanja za račun Kler Randal. Oni rezultati su joj doneli utehu i mir;
ovi neće – ako joj kaže. Ali, ako je on u pravu? A morao bi da bude; to je
objašnjavalo zatureni grob, tako daleko od Kalodena.
Protrljao je lice i osetio grebanje brade. Nije ni čudo što je zaboravio da se
obrije pored svega što se zbivalo. Kada je zatvorio oči, i dalje je mogao da
namiriše dim i krv; da vidi plamtenje vatre na tamnim stenama i pramenove
njene kose koji su mu leteli odmah izvan domašaja prstiju. Stresao se od tog
prisećanja i osetio iznenadni nalet srdžbe. Kler je uništila njegov duševni mir.
Zar je dužan da on njoj pruži nešto drugo? I Brajana – ona sada zna istinu, zar
ne bi trebalo da je zna u celosti?
Kler je još bila tamo na kraju hodnika; stopala podvijenih pod butine u
fotelji zurila je u praznu crnu površinu stakla u kome se videla samo noć.
„Kler?“ Glas mu je bio škripav od dugog ćutanja, pa je pročistio grlo i
pokušao iznova. „Kler?
Ja... imam nešto da vam kažem.“
Ona se okrenula i pogledala u njega, a na licu joj se videla jedva slabašna
znatiželja. Imala je miran izraz, izraz nekoga ko je podnosio strah, očaj i
tugovanje, i užasni teret preživljavanja – i uspeo to da prebrodi.
Ali ona mu je rekla istinu, moraće i on njoj.
890
 „Našao sam nešto.“ Podigao je knjigu kratkim, beskorisnim pokretom. „O...
Džejmiju.“ Izgovaranje tog imena naglas kao da ga je stimulisalo, kao da se
krupni Škot lično pojavio dozvan time da stane opipljiv i nepokretan u hodnik,
između svoje supruge i Rodžera. Rodžer je duboko udahnuo da se pripremi.
„Šta to?“
„Ono poslednje što je nameravao da učini. Mislim... mislim da nije uspeo.“
Njeno lice je iznenada ubledelo i zapanjeno je pogledala u knjigu.
„Njegovi ljudi? Ali, mislila sam da si našao...“
„Jesam“, prekinuo ju je Rodžer. „Ne, prilično sam siguran da je u tome
uspeo. Uspeo je da izvuče ljude iz Lalibroha; spasao ih je od Kalodena i poslao
ih kući.“
„Ali šta...“
„Nameravao je da se vrati – nazad u bitku – i mislim da je to i učinio.“ Sve
više je postajao neodlučan, ali je to trebalo izgovoriti. Pošto nije mogao da nađe
sopstvene reči, otvorio je knjigu i pročitao naglas:
„Posle konačne Bitke kod Kalodena, osamnaest jakobitskih oficira, svi
ranjeni, sklonište su našli u staroj kući i dva dana su sa neprevijenim ranama
ležali u bolovima; zatim su izvedeni na streljanje. jedan od njih, neki Frejzer iz
puka gospodara Lovata, izbegao je pokolj; ostali su sahranjeni na rubu lokalnog
parka.“
„Jedan čovek, neki Frejzer iz puka gospodara Lovata, izbegao je...“, tiho je
ponovio Rodžer. Podigao je pogled sa stranice i ugledao njene oči, raširene i
obnevidele kao kod jelena uhvaćenog u snop farova nadolazećeg automobila.
„Nameravao je da umre na Kalodenskom polju“, prošaputao je Rodžer.
„Ali nije.“

KRAJ

891