Lipar 64

Липар XVIII/ 64 / 2017.
Уредништво Editorial Board

проф. др Часлав Николић Časlav Nikolić, Associate Professor, PhD
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
одговорни уредник Editor in Chief
доц. др Јелена Арсенијевић Митрић Jelena Arsenijević Mitrić, Assistant Professor, PhD
оперативни уредник Managing editor
проф. др Владимир Поломац Vladimir Polomac, Associate Professor, PhD
доц. др Биљана Влашковић Илић Biljana Vlašković Ilić, Assistant Professor, PhD
доц. др Мирјана Секулић Mirjana Sekulić, Assistant Professor, PhD
доц. др Јелена Даниловић Јеремић Jelena Danilović Jeremić, Assistant Professor, PhD
доц. др Невена Вујошевић Nevena Vujošević, Assistant Professor, PhD
доц. др Бојана Вељовић Bojana Veljovic, Assistant Professor, PhD
Радомир Митрић, сарадник за Radomir Mitrić, Associate for digitization and
дигитализацију и веб презентацију web presentation
Универзитетска библиотека у Крагујевцу University Library of Kragujevac
проф. др Ана Јовановић Ana Jovanović, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Београд Faculty of Philology, Belgrade
проф. др Павле Ботић Pavle Botić, Associate Professor, PhD
Филозофски факултет, Нови Сад Faculty of Philosophy, Novi Sad
др Јана Алексић Jana Aleksić, PhD
Институт за књижевност и уметност, Београд Institute for Literature and Arts, Belgrade
проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо prof. Persida Lazarević di Giakomo, Full
Универзитет „Г. д Анунцио”, Пескара, Professor, PhD
Италија Тhe G. d’Annunzio University, Pescara, Italia
доц. др Маријана Поца Marianna Pozza, Assistant Professor, PhD
Универзитет „Сапјенца”, Рим, Италија University of Rome „La Sapienza”, Italy
проф. др Татјана Алексић Tatjana Aleksić, Associate Professor, PhD
Универзитет Мичиген, САД University of Michigan, USA
проф. др Јеленка Пандуревић Jelenka Pandurević, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Бања Лука, Република Faculty of Philology in Banja Luka, Bosnia and
Српска (БиХ) Hercegovina
доц. др Светлана Калезић Svetlana Kalezić, Assistant Professor, PhD
Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора Faculty of Philosophy in Nikšić, Montenegro
доц. др Остап Славински Ostap Slavinski, Assistant Professor, PhD
Филолошки факултет Универзитета „Иван Faculty of Philology, „Ivan Franko” National
Франко”, Лавов, Украјина University of Lviv, Ukraine
доц. др Борјан Јанев Borjan Janev, Assistant Professor, PhD
Пловдивски универзитет, Пловдив, Бугарска University of Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria
доц. др Мартин Стефанов Martin Stefanov, Assistant Professor,
Факултет за словенску филологију, PhD Faculty of Slavic Studies,
Универзитет „Климент Охридски”, Софија, University „St. Kliment Ohridski”, Sofia,
Бугарска Bulgaria
Секретар уредништва Editorial assistant
Бојана Вељовић Bojana Veljović
Часопис за књижевност, језик, уметност и културу
Journal for Literature, Language, Art and Culture
година XVIII / број 64 / 2017

Year XVIII / Volume 64 / 2017
Универзитет у Крагујевцу
University of Kragujevac
САДРЖАЈ
ЧЛАНЦИ
Бранка Л. Миленковић
КОМУНИКАТИВНО СВОЈСТВО КОХЕРЕНЦИЈЕ
У АНГЛИСТИЧКОМ РЕТОРИЧКОМ ОБРАСЦУ........................... 11
Сања Маркељић
ПРАГМАТИЧКА АНАЛИЗА ЈЕЗИЧКЕ ПРОДУКЦИЈЕ
БРОКИНЕ И ВЕРНИКЕОВЕ АФАЗИЈЕ.......................................... 31
Сузана С. Марковић
РЕАЛИЗАЦИЈА ДИРЕКТИВНИХ ГОВОРНИХ ЧИНОВА
У ДРАМИ МИЛЕВА АЈНШТАЈН ВИДЕ ОГЊЕНОВИЋ.................. 47
Милица С. Божић
СЕМАНТИЧКО РАЗЈЕДНАЧАВАЊЕ У НИЗУ ИМЕНИЧКИХ
ДЕМИНУТИВА ИЗВЕДЕНИХ ОД ЈЕДНЕ ОСНОВЕ ..................... 61
Биљана Б. Мишић
СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ СТАТУС СОЛИДАРНОСТИ
ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ЛЕКСИКЕ........................................................ 77
Катарина Д. Јеремић
СОМАТСКИ ФРАЗЕОЛОГИЗМИ СА КОНСТИТУЕНТОМ
KOPF У НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ И ГЛАВА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ:
ПРОБЛЕМИ ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ..................................................... 85
Милена Д. Матић
КОНТРАСТИВНА АНАЛИЗА ПОРЕДБЕНИХ ФРАЗЕМА
СА ЗООНИМА У НЕМАЧКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ................ 103
Александар Т. Танасијевић
ГЛАГОЛИ SER И ESTAR У ШПАНСКОМ ЈЕЗИКУ И ЊИХОВИ
ЕКВИВАЛЕНТИ У СРПСКОМ...................................................... 121
Tanja M. Petrović
GRAMATIČKA I SEMANTIČKA TERMINOLOGIJA
U RADOVIMA O GLAGOLSKOM VREMENU NA PRIMERU
ITALIJANSKOG I SRPSKOG JEZIKA........................................... 145
Марија Н. Вујовић
НЕГАТИВНИ ТРАНСФЕР У ПИСАНОЈ ПРОДУКЦИЈИ
СРПСКИХ ГОВОРНИКА КОЈИ КАО Л2 УЧЕ ИТАЛИЈАНСКИ
А КАО Л3 ШПАНСКИ ЈЕЗИК....................................................... 161
Тијана Н. Кукић
Маурицио Н. Барби
КАРАКТЕРИСТИКЕ НЕОСТАНДАРДНОГ ИТАЛИЈАНСКОГ
ЈЕЗИКА У ФИЛМУ КАТЕРИНА ОДЛАЗИ У ГРАД........................ 181
Јелена Ђ. Гојић
МЕТОДЕ ПОЗОРИШНЕ ПЕДАГОГИЈЕ
У ОБРАЗОВАЊУ НАСТАВНИКА.................................................. 191
Kornelija Kuvač-Levačić
THE THEME OF MOTHERHOOD
IN THE AUTOBIOGRAPHICAL DISCOURSE
OF VESNA PARUN........................................................................ 205
Stefan Pajović
Pavle Leković
Stanislav Preprek as an unrealized author
of science fiction.................................................................. 219
Јелена М. Тодоровић
СТРУКТУРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ
ЕУРИПИДОВЕ ТРАГЕДИЈЕ МЕДЕЈА........................................... 233
Владан Бајчета
ПСИХОЛОШКА СТУДИЈА ФАНАТИЗМА
– ДРАМА КОМАНДАНТ САЈЛЕР БОРИСЛАВА
МИХАЈЛОВИЋА МИХИЗА .......................................................... 251
Жарко Миленковић
ПОЕТИЧКИ ОДРАЗИ ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА У ПОЕЗИЈИ
ИВАНА В. ЛАЛИЋА – МОТИВ МОРА.......................................... 261
Наташа З. Антонијевић
ДРУШТВЕНА НОРМА И ТРАНСРОДНОСТ У ФИЛМОВИМА
NORMAL И LAURENCE ANYWAYS............................................... 281
Исидора М. Каловић
ПОСТМОДЕРНИ РЕАЛИЗАМ У ДЕЛИМА
ХАВИЈЕРА МАРИЈАСА................................................................. 295
Александра М. Петровић
ЧИТАЊЕ ДИСА У НАСТАВИ........................................................ 315
ПРИКАЗИ
Јелена Ђ. Марићевић
ЦЕЛИНА ГОВОРИ......................................................................... 325
Милена Ж. Кулић
У СЛАВУ И СПОМЕН ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА............. 329
Милица В. Ћуковић
ПОСВЕЋЕНОСТ БАНАТУ МИЛИВОЈА НЕНИНА....................... 337
Данијела Радовић
500 ГОДИНА РЕФОРМАЦИЈЕ У СВЕТУ:
ПРОТЕСТАНСТКЕ СВЕШТЕНИЦЕ У МИРУ ЗА МИР................ 345
Стефан Пајовић
Објективни Ирац на субјективном Балкану............. 349
Библиографија............................................................................ 355
Оригинални научни рад
371.3::811.111’33
811.111’243
Бранка Л. Миленковић1
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац
КОМУНИКАТИВНО СВОЈСТВО КОХЕРЕНЦИЈЕ

У АНГЛИСТИЧКОМ РЕТОРИЧКОМ ОБРАСЦУ2
Друштвено условљена карактеристика писања и дијалошка форма коју писац остварује

са читаоцем указују на значај кохеренције као комуникативног својства текста. Овај рад
је заснован на анализи кохеренције у есејима студената Англистике са становишта ан-
глистичког реторичког обрасца у коме је наглашена употреба лингвистичких елемената
који доприносе комуникативности текста. Полазимо од констатације да дискурсна компе-
тенција, која на макроплану и микроплану текста подразумева елемент сарадње како би
порука била схваћена и интерпретирана, значајно доприноси комуникативности текста.
’Дискурсна компетенција – понекад позната и као текстуална компетенција – бави се не
само интерпретацијом изолованих реченица већ повезивањем реченица или исказа у зна-
чењску целину’ (Savignon 1997: 42), а кохеренција поставља пропозициони садржај у исти
референтни идејни оквир (Прев. frame of reference). Кохерентност текста зависи од тога у
којој мери је читалац у могућности да доведе идеје у тексту у везу са референтим идејним
оквиром. (Widdowson 2007: 50)
Према Видовсоновој дефиницији кохеренције, као оствареног референтног идејног оквира
у тексту, експерименталном методом смо анализирали есеје студената Англистике након
интервенције у наставном плану у оквиру курса писања на трећој години основних студија.
Резултати које смо добили корелацијом почетног и завршног есеја, одн. након модификова-
ног наставног плана, указали су нам на одређене типске грешке које студенти праве када је
у питању кохерентно писање, као и на могућност даљег интервенисања у наставном плану
и програму како би се код студената подигла свест о значају кохеренције за постизање
комуникативности у писању.
Кључне речи: англистички реторички образац, писани дискурс, комуникативна компетен-

ција, дискурсна компетенција, кохеренција
1. Увод
У сржи процеса писања јесте основна људска активност – давање

(енг. giving) (Elbow 1998: 20). Када говоримо о настави писања често за-
борављамо на значај самог чина дељења написаног текста са неким (за-
рад задовољства читања, зарад савета или оцењивања), па самим тим у
настави, често изостане и подучавање студената о значају рецепције те-
кста (Elbow 1998: 21). Писање је ʼусамљенаʼ активност зато што је писац
сам док ствара свој текст, а насупрот томе, читање је такође ʼусамљенаʼ
1 branka.milenkovic@filum.kg.ac.rs
2 Рад је урађен у оквиру научног пројекта 178014: Динамика структура савременог српског језка,
који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVIII / Volume 64 11
активност због одсуства писца док читалац чита (Elbow 1998: 177). Уко-
лико је комуникативни чин двосмерног карактера и дијалошке форме,
неопходно је у процесу писања, па самим тим и у настави писања, ис-
таћи значај суделовања реципијента у овом процесу. Зато је неопходно
студентима указати на чињеницу да приликом писања морају узети у
обзир потребе својих читалаца. Елбоу (Elbow 1998: 185–186) указује на
чињеницу да је тачно да постоје ’безбедни’ реципијенти који код писца
неће изазвати страх да искаже своје идеје, мисли и осећања, али такође
и да постоје ’опасни’ реципијенти од којих писац зазире због критич-
ког става или високих захтева које постављају пред писца. Без обзира
на тип реципијената којима се писац обраћа читалачка публика ипак
представља неопходан извор пажње који је потребан за процес писања
управо због чињенице да је човек друштвено биће, а писање је друштве-
но условљена активност.
Друштвено условљена карактеристика писања посебно је еви-
дентна у англистичком реторичком обрасцу који је веома наклоњен
реципијенту. Грејб и Каплан потврђују ову констатацију истичући да је
„читалац, односно публика, одговорна за генерисање и значење самог
текста” (Grabe & Kaplan 1996: 207). Ова констатација нам јасно указује
на тенденцију англистичког реторичког обрасца где је реципијент ва-
жан елемент који доприноси обликовању текста као крајњег производа.
У том смислу можемо закључити да је дискурсна организација текста
од великог значаја за дијалошку форму коју писац успоставља са својим
читаоцем. Овакав интерактиван, триполарни, дијалошки однос на рела-
цији писац–текст–читалац управо истиче значај комуникативне функ-
ције језика.
2. Дискурсна компетенција као поткатегорија

комуникативне компетенције
Комуникативно својство језика можемо сагледати кроз модел ко-

муникативне компетенције, који су Канал и Свејн (Canale and Swain
1980) први пут применили на вештину говора и који је затим био при-
мењен и на вештину писања (Connor & Mbaye 2002: 266). Поменути
модел односио се на четири поткомпетенције: граматичку, социолин-
гвистичку, дискурсну и стратешку.3 За потребе овог истраживања ода-
брали смо дискурсну компетенцију коју је најпре неопходно ближе де-
финисати и објаснити.
3 Док граматичка поткомпетенција обухвата структуру језика (механику писања, морфолошке,

лексичке и синтаксичке структуре), социолингвистичка поткомпетенција представља интер-
дисциплинарно поље које се односи на жанровску употребу и друштвена правила употребе је-
зика. За наше истраживање од интересовања су дискурсна и стратешка поткомпетенција и на-
послетку стратешка поткомпетенција, која представља својеврстан механизам за ’опорављање’
комуникације у говору и писању. (Connor & Mbaye 2002: 266)
12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

КОМУНИКАТИВНО СВОЈСТВО КОХЕРЕНЦИЈЕ У АНГЛИСТИЧКОМ РЕТОРИЧКОМ ОБРАСЦУ
- интердисциплинарно поље које се односи на познавање

организације дискурса, не као изолованих реченица већ
на повезаност исказа који сачињавају целовито значење;
повезаност исказа није увек експлицитна и ’видљива’, већ
дискурсна зависи од вредности, намера и сврхе емитента и реци-
компетенција пијента; интерпретација поруке постиже се дискурсним
елементима кохеренције и кохезије;
- од значаја је културолошки аспект који у великој мери
може одредити организацију неког дискурса;
Табела 1. Дискурсна компетенција и њене одлике
(Connor & Mbaye 2002: 267; Savignon 1997: 40–47)
Дискурсна компетенција, која на макроплану и микроплану те-

кста подразумева елемент сарадње како би порука била схваћена и
интерпретирана, значајно доприноси комуникативности текста. „Дис-
курсна компетенција – понекад позната и као текстуална компетенција
– бави се не само интерпретацијом изолованих реченица већ повези-
вањем реченица или исказа у значењску целину” (Savignon 1997: 42).
Ово повезивање реченица и исказа у макроструктури текста познато је
под појмом кохеренција. Кохеренција поставља пропозициони садржај
у исти референтни идејни оквир4, који прави значењску целину, док на
микроплану текста локални конектори исказе упарују и на тај начин
тексту дају кохезивну вредност. Према томе, централни део дискурсне
компетенције заузимају појам текстуалне кохеренције и кохезије који
исказе повезују унутарреченично и међуреченично и тиме формирају
значењску целину.
2.2. Елементи дискурсне компетенције и

когнитивни процеси
Постизање дискурсне компетенције приликом писања није нимало
једноставно када говоримо о писању на страном језику. Писање је изу-
зетно сложена когнитивна активност приликом које писац пролази кроз
више фаза, и сложенија је уколико се студент–писац налази на вишем
нивоу учења страног језика, у случају овог истраживања – енглеског је-
зика. Према Заједничком европском референтном оквиру за живе језике
постављени су параметри за вештину писања који упућују на когнивит-
не процесе који су укључени у само писање, а потом и тестирани путем
Кејмбриџ тестова (енг. Writing in |Cambridge ESOL examinations). (Shaw
& Weir 2007: 34)
4 Кохерентност текста зависи од тога у којој мери је читалац у могућности да доведе идеје у
тексту у везу са референтним идејним оквиром (Прев. frame of reference). (Widdowson 2007: 50)
COGNITIVE
Когнитивни процеси
PROCESSES
· Macro-planning Прикупљање идеја и идентификовање основних параме-
тара за писање (жанр, реципијент, циљеви)
· Organisation Организација идеја и идентификовање међуодноса (цен-
тралне и споредне идеје)
· Micro-planning Оријентисање на текст који се управо пише:
1. Организација пасуса мора бити усклађена са организа-
цијом целог текста.
2. Организација на нивоу пасуса мора препознати потре-
бу да реченице имају међусобну повезаност исказа.
· Translation Пропозициони садржај из апстрактног облика преноси се
у лингвистичко кодирање.
· Monitoring Уочавање грешака које се односе како на најосновнији
ниво механике, спелинга, интерпункције и сл., тако и на
саму организацију идеја и развој аргумената.
· Revising Исправка незадовољавајућих делова текста који су уоче-
ни приликом фазе мониторинга.
Табела 2. Когнитивни процеси за оквире вештине писања на Ј2
(Shaw & Weir 2007: 34–43)
Значај поменутих когнитивних процеса за анализу вештине пи-

сања у овом раду јесте у чињеници да се од студента захтева да по-
седује свест о рецепцији и сврси текста који пише и да управо због
тога студент примењује повезивање пропозиционог садржаја како на
макроплану, тако и на микроплану текста. Когнитивни процеси мак-
ро-организације (Macro-planning) и микро-организације текста (Micro-
planning) указују на значај кохеренције и кохезије у вештини писања на
енглеском језику као страном. Како кохеренција и кохезија припадају
елементима вишег реда писања, они су и когнитивно захтевнији од еле-
мената нижег реда писања, попут спелинга, интерпункције и синтак-
сичке структуре (Shaw & Weir 2007: 40-41). Из тог разлога познавање и
употреба [па и подучавање] кохеренције и кохезије у текстовима одваја
веште писце од невештих (Shaw & Weir 2007: 40). Због обима анализе
предмет истраживања у овом раду је превасходно употреба кохерен-
ције, као елемента дискурсне компетенције, те се нећемо детаљније
бавити појмом кохезије
3. Кохерентност текста као предмет анализе
Како би се постигла кохерентност текста потребно је све исказе

у тексту поставити у исти референтни идејни оквир који их повезује и
упућује на један пропозициони садржај (Savignon 1997: 42). Овде мо-
жемо рећи да је од значаја сврха писања која исказе обједињује у це-
лину, а реципијенти на тај начин могу текст да интерпретирају и ста-

ве у одређени контекст. Као што смо претходно рекли, кохеренцију је

могуће посматрати на макроплану текста, анализом почетних делова
целокупног текста/појединачних пасуса, као и закључних реченица те-
кста/пасуса. Затворена идејна целина омогућује читаоцу да когнитивно
створи референтни идејни оквир и на тај начин разуме текст као целину.
Према Видовсону, у писаном дискурсу могуће је произвести кохезиван,
али некохерентан текст, где читаоци могу да повежу кохезивне исказе
и реченице на микроплану текста, али нису у могућности да идентифи-
кују референтни идејни оквир (Widdowson 2007: 50) и самим тим нису у
могућности да интерпретирају макроструктуру текста5.
Правила кохерентног излагања омогућавају разумевање те-
кста препознавањем референтног идејног оквира. Наведени примери
илуструју управо значај референтног идејног оквира у тексту, јер подјед-
нако и први и други текст поседују међуреченичну кохезивну вредност.
У Примеру 1 можемо уочити текст који поседује, поред кохезивне
вредности, и јасан референтни идејни оквир и самим тим и јасну сврху
којом писац читаоца ’води’ од самог почетка до краја текста.
Пример 1:
The process may seem complicated but actually it is not really, so long as you
prepare things in advance and know what has to be done in what order. Some
of the things you need you may already have, but others, of course, you may
need to get. They are not always readily available and when they are they can be
quite expensive. But the final result will make all the effort and cost worthwhile.
(Widdowson 2007: 50–51)
Присуство кохезије у тексту представљено је потамњивањем те-

кста, а кохезивна вредност уочена је како унутарреченично, тако и
међуреченично и можемо је илустровати упаривањем клауза/реченица
путем лексичке кохезије6 на следећи начин:
The process – it (референтна реч, одн. заменица )

Some of the things – others – they (семантичка веза+ референтна реч,
одн. заменица)
You-you (понављање заменица)
Expensive – cost (семантичка веза)7
Референтни идејни оквир представљен је подвученим деловима

на нивоу пасуса и можемо уочити да је идејa о појму сложеног процеса
(The process may seem complicated…) затворена идејом успешног резулта-
5 Више о кохерентном, али некохезивном писаном дискурсу бавили смо се у раду „ТЕКСТ-ДИС-
КУРС: комуникативне вредности” (Миленковић 2013).
6 Више о лексичкој кохезији и анализи студентских есеја било је у раду „Тематска кохезија у
есејима студената на српском и енглеском језику” (Миленковић & Благојевић 2013).
7 Можемо напоменути да се кохезивна средства у тексту користе подједнако и у анафоричкој и у
катафоричкој позицији упућујући на већ исказан пропозициони садржај или на пропозициони
садржај који ће тек бити уведен. (Widdowson 2007:47)
та поменутог процеса (…but the final result… worthwhile.) Како је почет-

на реченица идeјно/значењски усаглашена са завршном, можемо рећи
да је текст кохерентан и интерпретација текста је ненарушена.
The process may seem complicated........ But the final result....... worthwhile.
Међутим, Пример 2 представља текст који у себи садржи еле-

менте лексичке кохезије који повезују реченице, али без референтног
идејног оквира и јасне сврхе писања овај текст не поседује кохерентну
вредност и самим тим правилна рецепција код читаоца изостаје.
Пример 2:
We spent our holiday in Romania. This is a country where grapes are grown.
They are a kind of fruit. So are bananas. Fruit contains vitamins, and these
are essential for a healthy life. So is regular exercise. Jogging is good for you.
We do it every day...
(Widdowson 2007: 50–51)
Такође, и у Примеру 2 можемо потврдити присуство унутаррече-

ничних и међуреченичних лексичких кохезивних средстава кроз сле-
деће парове:
Romania – country (семантичка веза)

Grapes – they – fruit – bananas – fruit (семантичка веза+ референтна
реч, одн. заменица)
Vitamins – these (семантичка веза+ референтна реч, одн. заменица)
Healthy life – regular exercise – jogging – it (семантичка веза+ рефе-
рентна реч, одн. заменица)
You – we (референтна реч, одн. заменица)
Међутим, поред бројних елемената кохезије, референтни идејни

оквир не упућује на јасну сврху писања што можемо уочити уколико
посматрамо уводни и завршни део текста. Док почетак пасуса говори о
одмору који је проведен у Румунији (…holiday in Romania…), завршни
део пасуса упућује на активност која се обавља свакодневно (We do it
every day…), што не можемо повезати са путовањем као свакодневном
активношћу. Самим тим, референтни идејни оквир овог пасуса није за-
творен и не формира кохерентну значењску целину.
We spent our holiday in Romania........ We do it every day...
Према томе, кохеренцију можемо дефинисати као упаривање

идеја на плану микро и макроструктуре текста и можемо рећи да се
кохеренција одвија у линеарном и рекурзивном смеру. На микроплану
пасуса кохеренција подразумева упаривање почетне и закључне рече-
нице, док на макроплану есеја она подразумева упаривање уводног па-
суса са пасусима разраде, док се пасуси разраде повезују са закључним

пасусом. Како је ово линеарни приказ који идеје ’вуче’ и развија про-
гресивно, такође можемо рећи да, рекурзивно, закључни пасус мора ос-
ликавати сумирање идеја које су разрађене у пасусима разраде, а које
су производ ’обећања’8 које је писац дао у уводном пасусу. Овакав однос
кохеренције и референтног идејног оквира у есеју можемо визуелно
приказати на следећи начин:
График 18. Визуелни приказ линеарног и рекурзивног деловања кохеренције на микро

и макроплану структуре есеја (Reid 1988: 43)
У овом раду кохеренцију посматрамо у смислу сложености идеј-

них односа и стога за анализу користимо есеје студената путем којих
настојимо да сагледамо референтни идејни оквир на микро и макроп-
лану структуре.
Када поредимо дефинисање инструмената и начина анализе кохе-
ренције са кохезијом, закључујемо да се кохеренција издваја као кому-
никативни елемент који се не заснива на појединачним језичким еле-
ментима или фразама, већ на концептуалном повезивању унутар текста.
Ово концептуално повезивање остварује се у контексту, упаривањем це-
ловитих реченичних структура као мисаоних целина, што захтева да се
кохеренција посматра са другачијег становишта у односу на кохезију.
Како студенти Англистике у оквиру часова писања на основним
студијама пишу бројне есеје, било је интересантно и значајно установити
степен комуникативности који они постижу путем употребе кохеренције.
8 О обећању које писац даје у уводном делу есеја пише Рејд (1988: 43), истичући да када писац
обећа у уводу тематски оквир есеја, очекује се да то обећање испуни у даљем тексту есеја тако
што ће тему разрадити као што је то претходно и најавио. Више о оваквом структурисању есеја
говорили смо у раду „Towards essay writingˮ (Миленковић 2004).
4. Истраживање
За потребе овога рада одабрали смо експериментално истражи-

вање које смо спровели са студентима треће године основних академ-
ских студија, на Катедри за англистику Филолошко-уметничког фа-
култета Универзитета у Крагујевцу и то током првог семестра школске
године 2010/2011. Определили смо се за трећу годину академских
студија из разлога што студенти на овом нивоу учења енглеског као
страног језика превасходно одговарају Ц2 нивоу према Заједничком
европском референтном оквиру за живе језике9. Дескриптори којима је
одређен Ц2 ниво упућују на употребу елемената вишег реда писања,
што одговара комуникативном моделу вештине писања који смо при-
менили у даљем истраживању.
Поступак експерименталног истраживања обухватио је поделу
студената на контролну и експерименталну групу где је експеримен-
тална група имала модификовани наставни план. Док је контролна гру-
па имала неизмењени наставни план и програм у оквиру којег су сту-
денти углавном вежбали различите реторичке обрасце у писању, експе-
риментална група је имала проширени наставни план који је обухватио
додатна предавања и вежбе писања засноване на кохеренцији. Током
истраживања студенти и контролне и експерименталне групе похађали
су наставу на предмету Интегрисане вештине енглеског језика 3 – курс
писања (у даљем тексту ИВЕЈ3) и имали су недељни фонд од 2 часа по
групи. Како предмет ИВЕЈ3 подразумева и реторички приступ процесу
писања, овај предмет има за циљ да студенте уведе у више врста есеја
(наративни есеј, дескриптивни есеј, аргументативни есеј, есеј дефини-
ције и есеј егземплификације, одн. заснован на одређеном примеру).
Експериментални истраживачки поступак је осмишљен на прин-
ципу истраживања заснованог на почетном и завршном тестирању. Есеј
који су студенти и контролне и експерименталне групе писали пре нас-
тавног циклуса представља почетни тест (енг. pre-test), док је тест који
су студенти писали на крају/после наставног циклуса завршни тест
(енг. post-test).
Студенте смо поделили на две подједнаке групе, и то на једну кон-
тролну групу од 33 студента и на експерименталну групу такође од 33
9 Према Заједничком европском референтном оквиру за живе језике одређени су дескриптори за

сваки ниво савладавања страног језика. Опис Ц2 нивоа упућује на дескрипторе и то у оквирима:
‒ писане продукције, где би ученик требало да буде у могућности да пише јасне и идејно ко-
херентне сложене текстове који су стилски примерени и ефективни; такође, где би ученик
требало да пише текстове који су логично структуирани како би читаоцу омогућили да про-
нађе кључне идеје;
‒ писане интеракције, где бе ученик требало да се јасно и прецизно изражава и комуницира са
реципијентом на флексибилан и ефективан начин. (Европски Савет 2001: 61, 83, према Шоу
и Вејру (Shaw & Weir 2007: 13)
Дескриптори Ц2 нивоа јасно указују на чињеницу да је код студената на основним академским
студијама потребно подстаћи комуникативну свест током процеса писања и подучити их о еле-
ментима вишег реда писања.

студента. Приликом одређивања подузорка руководили смо се крите-

ријумом валидности, односно обратили смо пажњу на структуру како
контролне, тако и експерименталне групе. Настојали смо да обе групе
буду приближно подједнако структуиране и зато смо посебну пажњу
посветили независној варијабли њиховог претходног успеха у вештини
писања. Приликом састављања група руководили смо се успехом који
су студенти постигли на курсу писања у претходној, односно у другој
години основних студија. Равномерно смо распоредили субјекте према
оценама коју су добили у претходној години и то у следећем распону:
1) оцена 10, 2) оцена 9–9,75, 3) оцена 8–8,75, 4) оцена 7–7,5, 5) оцена
5,5–6 и 6) оцена испод 5, односно оцена која не задовољава пролазни
критеријум, F (енг. fail).
Оваква дистрибуција студената унутар контролне и експеримен-
талне групе омогућила нам је да спроведемо истраживање на приближ-
но уједначеним групама, јер би неуједначеност у погледу претходног
успеха студената могла утицати на интерну валидност резултата.
4.1. Методологија истраживања

Сам истраживачки поступак подразумевао је како увођење сту-
дената у комуникативни приступ вештини писања, тако и експлицитно
и дедуктивно упућивање на појам кохеренције, након чега су студенти
имали задатак да ураде вежбе у току часа. Израда почетног и завршног
есеја као основне показатеље напретка који је остварен након модифи-
кованог наставног плана представљала је основни оквир истраживања.
Циљ истраживања био је да установимо у којој мери студенти кори-
сте елемент кохеренције у писању и да модификованим наставним пла-
ном дођемо до закључака који се односе на неопходност и значај проши-
ривања редовне наставе комуникативним елементом кохеренције.
Приликом истраживања код експерименталне групе постављене
су следеће хипотезе:
–– Студенти Ц2 језичког нивоа имају свест о кохерентном изла-
гању и у писању користе референтни идејни оквир.
–– Студенти експерименталне групе Ц2 језичког нивоа у писању
есеја остварили су напредак у употреби референтног идејног ок-
вира којим постижу структуралну кохеренцију текста.
4.1.2. Кохеренција у модификованом наставном

плану
Док је контролна група имала за задатак да прати редовни нас-
тавни план и послужила нам за резултате анализе почетног и завршног
есеја, експериментална група била је изложена модификованом нас-
тавном плану који је подразумевао систематско интегрисање комуни-
кативних елемената писања и подизање свести о читаоцу. Најпре ћемо
представити модификовани наставни план, а потом и резултате анали-

зе вежби експерименталне групе.
Модификованом наставном плану од 11 недеља није присуство-
вала увек цела експериментална група, те због тумачења добијених по-
датака у истраживању сматрали смо да је од значаја да представимо и
фреквентност похађања наставе током ових 11 недеља.
На теоријски део наставе о кохеренцији дошло је 82% студената
(27/33), док је активност везану за кохеренцију радило 58% студената
(19/33).
Анализа података о похађању вежби током 11 недеља модифи-
коване наставе указала нам је на то да је експериментална група била
најмање присутна на часовима где се вежбала употреба кохеренције.
Како су студенти већ били упознати са појмовима кохеренције и кохе-
зије на нижим годинама студија, претпостављамо да су били мишљења
да су им вежбе из ових области мање неопходне. У сваком случају, и
добијени подаци омогућили су нам да успоставимо корелацију између
значаја наставног инпута и степена овладавања употребом кохерен-
ције у писању.
4.1.2.1. Предавања и вежбе о кохеренцији

Појам и употреба кохеренције као елемента дискурсне потком-
петенције експерименталној групи је представљена како путем преда-
вањa, тако и путем вежби које су студенти добијали како би увидели
значај употребе овог комуникативног елемента у писању.
На почетку реализације самог наставног плана (3. недеља) у ок-
виру којег је нашом интервенцијом укључена експлицитна настава о
комуникативним елементима, експерименталној групи је представљен
комуникативни елемент кохеренције. Били смо мишљења да кохерен-
ција за њих представља најмање сложен вид писане комуникације и да
је појам кохеренције делимично познат студентима из ранијих година
наставе писања. На тај начин смо имали идеју да студентима постепено
представимо комуникативне елементе писања, почевши од најпозна-
тијег појма кохеренције, након чега бисмо увели појам кохезије и на
крају најзахтевнији појам стратешке компетенције – метадискурсне
маркере. Међутим, услед ограничености овога рада, анализирамо ис-
кључиво податке добијене приликом анализе кохеренције у студент-
ским радовима.
У оквиру модификованог наставног плана студентима је, најпре,
представљен комуникативни елемент структурне кохеренције који при-
пада дискурсној компетенцији. Предавање о кохеренцији засновано је
на ставовима Видовсона (Widdowson 2007) и Сaвињон (Savignon 1997),
који кохеренцију дефинишу кроз појам о референтном идејном оквиру.
Референтни идејни оквир представљен је како на микроплану тако и на
макроплану студентских есеја кроз уводну (topic sentence) и закључну

реченицу (concluding sentence) на нивоу пасуса, а на нивоу целокуп-

ног есеја кроз уводни пасус (introductory paragraph), пасусе разраде
(body paragraphs) и закључни пасус (concluding paragraph). Студентима
је истакнуто да оваква структурна организација идеја одговара англис-
тичком реторичком обрасцу у коме је писац задужен да читаоцу јасно
представи идејну структуру есеја (reader-based writing). Тек након овак-
ве експлицитне наставе студентима је дата активност писања у којој је
требало да покажу употребу структурне кохеренције.
У следећој недељи (4. недеља) студенти су добили задатак да напи-
шу два идејно повезана пасуса на тему ‘Establishing the first impression
during a job interview’. Циљ ове активности био је да студенти вежбају
кохерентно повезивање пропозиционог садржаја, а задатак се односио
на писање два идејно повезана пасуса како би имали могућност да по-
кажу употребу кохеренције на микроплану текста и да у два сукцесивна
пасуса развију две идеје о теми првог утиска у формалном контексту
разговора за посао. Вежба на макро структури текста предвиђена је да
буде уводна вежба која би претходила завршном есеју где се од студе-
ната очекивало да постигну кохеренцију како на микроплану, тако и на
макроплану есеја као целине.
С обзиром на недовољну посећеност часовима вежби о кохе-
ренцији могли смо претпоставити да су студенти можда превише си-
гурни у познавање појма кохеренције и да су сматрали сувишним да
присуствују овој активности. Иако је кохеренција појам који се најуже
дефинише као повезаност идеја у тексту, можемо рећи да симплифици-
рана дефиниција овог појма погрешно наводи студенте на закључак да
је структурну кохеренцију лако постићи приликом писања.
У наредном поглављу анализирамо резултате вежбе кохеренције
и доводимо их у корелацију са почетним и завршним есејима које су
студенти писали, а све са циљем да повежемо значај експлицитне и про-
ширене наставе писања овим комуникативним елементом са напре-
тком који студенти могу остварити у погледу комуникативнијег начина
писања на енглеском као страном језику.
5. Резултати истраживања
Најпре ћемо извршити анализу вежби која је представљала за сту-

денте како инструмент тестирања њиховог познавања кохеренције, тако
и додатно активирање њихове когнитивне свести приликом употребе
кохеренције у писању. Након ове анализе направићемо корелацију ре-
зултата добијених путем анализе вежби и резултата почетног и заврш-
ног есеја који су представљали и основни инструмент истраживања у
овом раду.
5.1. Резултати вежбе о кохеренцији

Активност вежбе о кохеренцији која је требало да буде стимула-
тивног карактера када су когнитивни процеси студената у питању, као
што смо раније поменули, урадило је 58% студената (одн. 19/33). Ви-
зуелним приказом указујемо на дистрибуцију резултата добијених ана-
лизом вежбе, а према добијеним резултатима можемо издвојити три
основне појаве када анализирамо употребу кохеренције студената на
микроплану есеја:
–– Студенти који пишу кохерентно и сваки пасус повезују рефе-
рентним идејним оквиром.
–– Студенти који пишу делимично кохерентно и не користе ре-
ферентни идејни оквир у структурирању сваког пасуса.
–– Студенти који пишу некохерентно, односно не користе рефе-
рентни идејни оквир.
Процентуална
Анализа кохеренције у писању Број радова
вредност
Потпуна кохеренција у писању 6 32%
Делимична кохеренције у писању 8 42%
Одсуство кохеренције у писању 5 26%
УКУПНО 19 100%
Табела 3. Резултати вежбе кохеренције
У приложеним резултатима о заступљености кохеренције и рефе-

рентног идејног оквира у вежби писања студената уочили смо два зна-
чајна показатеља. Од укупног броја радова у 32% студенти су у потпу-
ности постигли кохеренцију у писању, док је код 68% радова уочена
делимична кохеренција или потпуно одсуство кохерентног писања.
Након анализе вежби која нам је омогућила иницијални увид у
питање да ли студенти кохерентно пишу могли смо да одговоримо на
раније постављену хипотезу:
–– Студенти Ц2 језичког нивоа имају свест о кохерентном изла-
гању и у писању користе референтни идејни оквир.
Добијеним резултатима на основу вежбе у вези са употребом ко-
херенције, установили смо да је наша хипотеза оповргнута и да студен-
ти недовољно познају појам кохеренције. Оправданости за постављање
овакве хипотезе иде у прилог чињеница да су студенти од прве године
академских студија упућени на појам структурне кохеренције у настави
писања, како на микроплану, тако и на макроплану текста. Међутим,
прелиминарни резултати које смо добили на основу вежбе која је била
усмерена искључиво на постизање референтног идејног оквира у пи-
сању, упућују на то да је неопходно да модификујемо наставу о кохе-
ренцији и да на експлицитнији начин представимо овакво повезивање
идеја у тексту.
5.2. Резултати почетног и завршног есеја и употребе

кохеренције у писању
Модификована предавања и примена вежби о кохеренцији пред-
стављали су значајан наставни инпут који је имао за циљ да студентима
скрене пажњу на елементе вишег реда писања, као и да на тај начин ак-
тивира њихове когнитивне процесе на микро и макро плану организа-
ције текста. Почетни и завршни есеји, након наставног инпута, требало
је да нам послуже као мерни инструмент у оправданости модификације
наставног плана.
У анализи почетног и завршног есеја, као и приликом претходне
анализе вежби, кохеренцију у писању студената разматраћемо са ста-
новишта 1) кохерентног, 2) делимично кохерентног и 3) некохерентног
излагања, чиме ћемо допунити резултате добијене анализом вежби које
су рађене током наставног процеса.
С обзиром на чињеницу да је од студената на Ц2 језичком нивоу
очекивано да пишу и развијају есеје који су структурирани према схе-
ми увод – разрада – закључак, то смо очекивали да њихови есеји буду
састављени од најмање 3 пасуса како би задовољили ову структуру. Узе-
ли смо у обзир кохеренцију како на макроплану, тако и на микроплану
есеја. Макроплан есеја смо анализирали према томе да ли су сви пасуси
били прогресивно и рекурзивно оријентисани ка основној макротеми
есеја, док смо на микроплану анализирали тематску повезаност уводне
и закључне реченице сваког пасуса понаособ. Анализом макроплана
кохеренције добили смо следеће резултате:
КОНТРОЛНА ГРУПА (почетни есеј) – 87%; (завршни есеј) – 85%

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ГРУПА (почетни есеј) – 91%; (завршни есеј) – 89%
Међутим, иако смо констатовали да постоји знатно виши степен

остваривања кохеренције на макроплану текста и код контролне и код
експерименталне групе у односу на кохеренцију на микроплану те-
кста, за добијене резултате од пресудног значаја је била кохеренција на
микроплану текста зато што је императив за кохерентно излагање био
да се кохеренција посматра у односу на целокупан есеј. Добијеним ре-
зултатима анализе кохеренције на макроплану текста установили смо
да је од кључног значаја постизање кохеренције на микроплану која
значајно допуњује кохеренцију макроплана есеја. Према томе, есеје
смо категорисали са становишта микроплана целокупног текста као
кохерентне, делимично кохерентне и некохерентне на следећи начин:
–– Кохеренто писање – 3/3, 4/4 или 5/5 пасуса, што значи да су у
оваквом писању студенти у потпуности задовољили референт-
ни идејни оквир како на микро, тако и на макроплану структу-
ре текста.
–– Делимично кохерентно писање – 2/3, 2/4, 3/4, 3/5 или 4/5 па-
суса, што значи да студенти нису у сваком пасусу задовољили
референтни идејни оквир текста.
–– Некохерентно писање – 0/3, 1/3, 0/4, 1/4, 0/5, 1/5 или 2/5 па-
суса, што значи да студенти углавном нису задовољили рефе-
рентни идејни оквир текста.
У Табели 4 представљамо резултате које смо добили анализом
есеја контролне и експерименталне групе:
Степен ПОЧЕТНИ ЕСЕЈ ЗАВРШНИ ЕСЕЈ

кохерентности Контролна Експериментална Контролна Експериментална
у есејима група група група група
Кохеренто 8/33 (24,2%) 18/33 (54,5%)
12/33 (36,4%) 10/33 (30,3%)
писање -12,2% +24,2%
Делимично 16/33 (48,5%) 12/33 (36,4%)
кохерентно 13/33 (39,4%) 16/33 (48,5%)
+9,1% -12,1%
писање
Некохерентно 8/33 (24,2%) 9/33 (27,3%) 3/33 (9,1%)
7/33 (21,2%)
писање +3,1% -12,1%
Табела 4. Резултати употребе кохеренције у писању контролне и експерименталне
групе у почетном и завршном есеју
6. Дискусија
6.1. Квантитативна анализа добијених података

На основу добијених података можемо уочити да је почетно стање
и контролне и експерименталне групе било релативно уједначено по-
себно ако резултате поделимо на кохерентно и делимично кохерентно/
некохерентно излагање. Стога, добијене резултате у завршном есеју мо-
жемо сматрати поузданим за тумачење.
Иако је очекивано да студенти постигну напредак у кохерентном
писању на микро и макроплану након једног семестра наставе вешти-
не писања, уколико посматрамо резултате контролне групе у целини,
до оваквог напретка није дошло, већ у добијеним резултатима можемо
констатовати само другачију дистрибуцију унутар категорија. Добијени
резултати контролне групе за почетни и завршни есеј указују на чиње-
ницу да је дошло до процентуалног опадања када је у питању категорија
радова кохерентног излагања и то за 12,2%, а бележимо пораст у обе
категорије делимично кохерентног и некохерентног писања. Резултати
завршног есеја јасно упућују на чињеницу да студенти недовољно по-
знају појам кохеренције и кохерентног писања, као и императива затва-
рања идејног референтног оквира приликом развијања теме есеја. Иако
се претпоставља, на основу наставног плана и програма, да студенти
треће године основних академских студија достигну Ц2 језички ниво,

овим резултатима можемо констатовати да Ц2 ниво у писаној продук-

цији, према дескрипторима одређеним за Ц2 ниво, није постигнут и
одатле закључујемо да постоји потреба за модификацијом наставног
инпута у прилог експлицитнијој настави о кохеренцији.
Наспрам контролне групе, експериментална група је показала
значајнији напредак у употреби комуникативног елемента кохеренције
у писању. Корелација добијених резултата између почетног и завршног
есеја јасно је обележена напретком у категорији кохерентног писања
(24,2%), где су студенти развили референтни идејни оквир како на мик-
ро, тако и на макроплану текста. Обе категорије делимично кохерентног
писања (12,1%) и некохерентног писања (12,1%) бележе процентуалну
регресију. Можемо закључити да су поједини студенти који су прили-
ком почетног есеја писали делимично кохерентно или некохерентно, у
завршном есеју свој степен комуникативности у погледу употребе кохе-
ренције подигли на виши ниво и стога припали категорији кохерентно
написаних есеја. Уколико направимо и корелацију са резултатима веж-
бе која је спроведена у оквиру модификованог наставног плана, такође
можемо уочити напредак у категорији кохерентног писања у односу на
делимично кохерентно и некохерентно писање.
Након добијених квантитативних резултата можемо одговорити
на постављену хипотезу у емпиријском истраживању која се тиче упо-
требе кохеренције у писању, а која гласи:
–– Студенти експерименталне групе Ц2 језичког нивоа у писању
есеја остварили су напредак у употреби референтног идејног
оквира којим постижу структуралну кохеренцију текста.
Постављену хипотезу о употреби референтог идејног оквира
којим се постиже структурална кохеренција у писању есеја можемо
рећи да смо делимично потврдили зато што је експериментална група,
након експлицитне наставе о кохеренцији, постигла знатан напредак,
те се може рећи да је код студената подигнута свест о употреби комуни-
кативног елемента кохеренције у писању. Реализација модификованог
наставног плана довела је до жељеног ефекта и допринела комуника-
тивности њиховог писања. Међутим, иако потврђена хипотеза, резулта-
ти јасно указују на чињеницу да студенти 3. године основних студија не
пишу на Ц2 нивоу према дескрипторима писане продукције, те је стога
значајано указати на потребу дугорочног наставног инпута о елементу
кохеренције у писању. Како је истраживање спроведено тек након јед-
ног семестра наставе на трећој години академских студија, мишљења
смо да би овај резултат могао бити и бољи уколико се оваква експлицит-
на настава о комуникативном елементу кохеренције примени на нивоу
оба семестра у току треће године. Такође, од значаја је констатовати и
чињеницу да је посећеност настави и вежбањима из области кохерен-
ције током наставног процеса била недовољна (58%), чиме су студенти
показали да су превидели сложеност и значај ових вежби када је савла-
давање комуникативних елемената у питању.
Поред квантитативне анализе, веома је значајно и квалитативно

сагледати примену референтног идејног оквира у писању како контрол-
не, тако и експерименталне групе, па ћемо у даљем тексту размотрити
неке фреквентне појаве које нам такође могу бити од значаја када узи-
мамо у обзир модификовање наставног плана како бисмо акцентовали
употребу кохеренције у писању.
6.2. Квалитативна анализа добијених података

Уколико анализи приступимо са становишта да је за остваривање
кохеренције у тексту неопходно постизање затвореног референтног
идејног оквира, можемо истаћи да је референтни идејни оквир могућ
на микроплану када уводна и закључна реченица деле исту идеју, од-
носно на макроплану, када уводни пасус отвара одређену тему, развија
је у разради, а закључак затвара исту тему која је уведена у уводу.
Категорија делимично кохерентног и некохерентног есеја пред-
стављала је значајни корпус за квалитативну обраду података. Анали-
зом постизања кохеренције на микроплану студентских есеја који су
били делимично кохерентни или некохерентни, уочили смо да постоје
недоследности у употреби одређеног типа реченице на почетку и на
крају пасуса. Како смо раније навели, почетна реченица пасуса (енг.
topic sentence) требало би да буде идејно шира и да најави одређену
микротему која ће у пасусу даље бити разрађена. Исто тако, закључ-
на реченица (енг. concluding sentence) требало би да закључи и сумира
микротему и самим тим она је идејно шира реченица од осталих рече-
ница које се налазе у средини пасуса и које су предвиђене да тему раз-
вију у ужем смислу, конкретним примерима и објашњењима микроте-
ме. Приликом анализе установили смо да студенти током свог писања
одступају од типа реченица које користе за почетну и завршну речени-
цу, а и ми смо анализом дошли до следећих запажања:
–– Почетне и завршне реченице неретко су сувише спецификова-
не, фрагментарне, неграматичне, што је одлика конверзацио-
ног стила писања, па самим тим не праве шири идејни оквир за
отварање/затварање микротеме.
–– Код почетних реченица, студенти не пишу идејно шире рече-
нице зато што понекад постоји тенденција да користе поступак
кореферирања у облику супституције, као категорије лексич-
ке кохезије, док би у почетним реченицама требало да користе
идејно јасне фразе (нпр. номиналне фразе), па тек у наредним
реченицама да користе супституцију како би она била корефе-
рирајућа и јасно правила кохезивну везу са претходно уведе-
ним идејним концептима. Анализом смо установили да студен-
ти референтну везу између одређеног појма и одговарајућег
елемента супституције праве између два одвојена пасуса, а не

унутар истоветног пасуса како је очекивано у комуникативном

облику писања.
–– Студенти врло често користе стратегију за привлачење пажње
читаоца (енг. attention grabbers) код почетних реченица, што је
са комуникативног аспекта пожељно у писању, али често забо-
раве да након оваквог стратешког интервенисања у писању па-
суса у наредној реченици ’отворе’ микро тему једном типском
реченицом која је идејно шира. Очигледно је да после употре-
бе реченице за привлачење пажње, (која је углавном или фра-
гментарна или у облику директног питања), студенти наставе са
примерима који су релевантни за ову микротему, те им управо
ова стратешка реченица представља еквивалент почетној рече-
ници, иако то није карактеристика за англистички реторички
образац у академском писању.
–– Такође је примећено да оквирни метадискурсни маркери (енг.
frame markers), попут first, then, to summarize, now, let’s return to
и сл. (Hyland & Tse 2004), стратешки се не реализују у типским
реченицама које отварају и затварају тему. Невешта употреба
оквирних маркера који се јављају и у централним реченицама
пасуса јасно нас упућује на констатацију да је структурну ко-
херенцију неопходно подучавати темељно и конзистентно на
свим нивоима наставе вештине писања.
–– Треба такође истаћи да је од кључног значаја за анализу ко-
херенције била дужина уводног и закључног пасуса, са стано-
вишта остваривања кохеренције на микроплану текста. Уочено
је да студенти пишу ограничене уводне и закључне пасусе који
су сачињени од малог броја реченица, односно врло често само
једна реченица је цео увод или цео закључак. Оваква појава
фреквентнија је код писања закључка, и уколико студент напи-
ше пасус који у себи садржи само једну или чак две реченице,
очигледно је да није могуће задовољити референтни идејни ок-
вир на микроплану који подразумева минимум три елемента
типских реченица и то уводну, разрадну и закључну реченицу.
7. Закључак
Након квантитативне и квалитативне анализе кохеренције у сту-

дентским есејима, уочили смо виши степен кохерентности на макроп-
лану есеја и можемо констатовати да студенти кохеренцију остварују
више на макроплану него на микроплану текста. Анализа макропла-
на есеја како контролне, тако и експерименталне групе довела нас је
до релативно уједначених и константних резултата, те је стога анализа
микроплана представљала продуктивније поље за извођење закључа-
ка у вези са кохеренцијом као комуникативним елементом дискурсне
поткомпетенције. Из тог разлога можемо закључити да је у оквиру

модификованог наставног инпута неопходно интервенисати на пољу
микроплана кохеренције и инсистирати на учењу овог аспекта комуни-
кативног елемента кохеренције.
Иако можемо констатовати да је интервенисање у наставном пла-
ну довело до подизања комуникативног квалитета писања код студената
Англистике 3. године основних студија, квалитативна анализа података
омогућила нам је и увид у бројне недостатке када је у питању оствари-
вање кохеренције на микроплану структуре студентских есеја. Можемо
закључити да је у оквиру експлицитног наставног плана о кохеренцији
неопходно истаћи значај типских реченица, као и стратешких места у
есеју где се ове типске реченице реализују. С обзиром на чињеницу да
овде говоримо о типским одликама реченица, неопходно је студенте
упутити на употребу лексичке кохезије и метадискурсних маркера који
су карактеристични за постизање кохеренције на микроплану есеја у
почетним и закључним реченицама пасуса. Овде је од кључног значаја
употреба супституције у оквиру лексичке кохезије и употреба катего-
рије оквирних метадискурсних маркера. На основу анализе закључује-
мо да је студентима неопходно указати на значај отварања и затварања
микротеме на нивоу пасуса, што се може постићи и кохезивном хармо-
нијом између почетне и закључне реченице. Да би остварили референт-
ни идејни оквир код писања, неопходно је студенте упутити на писање
дужих пасуса, посебно уводног и закључног пасуса како би се кохерен-
ција могла остварити на микроплану увода и закључка. Дужина самог
уводног и закључног пасуса веома је важна за писање за академске пот-
ребе у англистичком реторичком обрасцу и самим тим одговара Ц2 је-
зичком нивоу Заједничког европског референтног оквира за живе језике,
чији дескриптори јасно истичу значај кохерентног излагања у писаном
дискурсу. На крају, установили смо анализом да предвиђени Ц2 ниво
писане продукције није остварен на нивоу 3. године основних студија
и стога кохеренција би требало да буде интегрални и конзистентни део
наставе писања на основним студијама.
Литература
Видовсон 2007: H. G. Widdowson, Discourse Analysis, Oxford: OUP.
Грејб и Каплан 1996: W. Grabe & R. B. Kaplan, Theory and Practice of Writing, An
Applied Linguistics Perspective, Addison Wesley Longman.
Елбоу 1998: P. Elbow, Writing with Power, Techniques for Mastering the Writing
Process, 2nd Ed., New York, Oxford: OUP.
Конор и Мбеј 2002: Connor U. & Mbaye A. 2002. Discourse Approaches to Writing
Assessment. Annual of Applied Linguistics Review, 22, USA: CUP.
Миленковић 2004: Б. Миленковић, Тоwards Essay Writing, Наслеђе: часопис за
књижевност, језик, уметност и културу, бр. 1, 127–139, Крагујевац: Филолошко-
уметнички факултет.

Миленковић 2013а: Б. Миленковић, ТЕКСТ-ДИСКУРС: Комуникативне

вредности, Језик, књижевност, вредности: језичка истраживања 2012, 291–300,
Ниш: Филозофски факултет.
Миленковић & Благојевић 2013б: Тематска кохезија у есејима студената на
српском и енглеском језику, у: Традиција и иновације у савременом српском
језику, Књига 1, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет Универзитета у
Крагујевцу, 287–296.
Рејд 1988: J. M. Reid, The Process of Composition, Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall
Regents.
Савет Европе 2001: Council of Europe (2001) Common European Framework of
Reference for Languages: Learning, teaching, assessment, Cambridge: CUP.
Сaвињон 1997: S. J. Savignon, Communicative Competence, Theory and Classroom
Practice, Texts and Contexts in Second Language Learning, USA: The McGraw-Hill
Companies, Inc. & Addison-Wesley Publishing Company, Inc.
Хајланд и Це 2004: K. Hyland & P. Tse, Metadiscourse in Academic Writing: A
reappraisal. Applied Linguistics, 25(2).
Шо и Вејр 2007: S. D. Shaw & C. J. Weir, Studies in Language Testing: Examining
Writing, Cambridge: CUP.
Branka Milenković / COMMUNICATIVE TRAITS OF COHERENCE IN THE EN-

GLISH RHETORICAL PATTERN
Summary / The importance of coherence, as the communicative element of writing,

stems from the sociological aspect and the dialogical form of writing in which the
writer as the emitent establishes a communicative relationship with the reader as his/
her recepient. This study is based on the analysis of coherence in English language
student essays from the standpoint of the English rhetorical pattern which is charac-
terized by the reader-based type of writing. The wider scope of this study delineates
the discourse competence, as one of the elements of communicative competence,
because it encompasses the element of negotiation with the purpose of attaining
full communicative potential in the written discourse. As one of the most significant
elements of the discourse competence, coherence represents an important writing
element that is indispensable in the process of achieving a complete framework of
reference (Widdowson 2007) in a text. Conducting an experimental study, after the
modified teaching input, we analyzed English language student essays as the pre-test
and the post-test in order to determine the potential progress in using coherence
in writing. The obtained results significantly contribute to the understanding of
student progress in writing in relation to macro and micro structure of essay writing
and they yield further implications to the teaching process of academic writing at
the undergraduate level.
Keywords: English rhetorical pattern, written discourse, communicative competence,

discourse competence, coherence
Примљен: 20. новембра 2017.

Прихваћен за штампу новембра 2017.
81’34:616.89-008.434.5
Сања Маркељић1
Филолошко-уметнички факултет
ПРАГМАТИЧКА АНАЛИЗА ЈЕЗИЧКЕ ПРОДУКЦИЈЕ

БРОКИНЕ И ВЕРНИКЕОВЕ АФАЗИЈЕ2
Овај рад се бави сагледавањем језичке продукције Брокиних и Верникеових афазичара из

перспективе Грајсовог кооперативног принципа и конверзацијских максима. Грајсове макси-
ме значајне су за проучавање афазичне језичке продукције зато што оличавају есенцијалне
карактеристике успешне људске комуникације. Циљ овог рада је показати на ограниченом
броју конкретних примера из афазиолошке праксе учесталост и начине кршења максима
квантитета, квалитета, начина и релације. Примери су дати на енглеском језику. Анализа
сачињеног корпуса и постојеће неуролингвистичке литературе показала је: 1) да се кршење
максима неизбежно одвија у обе врсте афазије, 2) да се у Брокиној афазији најчешће крше
максиме квантитета и начина и 3) да је кршење максима комплексније у Верникеовој афазији,
где поред максима квантитета и начина, говорници често крше максиме релације и квалитета.
Kључне речи: Грајсова прагматика, конверзацијске максиме, афазија, језичка продукција,

кооперативни принцип
1. УВОД
У прошлости се није знало много о томе да ли у мозгу постоје

одређене зоне захваљујући којима људи могу да говоре, пишу и разу-
меју језик. XIX век донео је промену у том погледу: проучавање везе
између језика и мозга започело је проучавањем језичке продукције и
разумевања код људи чији је мозак претрпео озбиљна оштећења услед
шлога или трауме. Након њихове смрти вршене су аутопсије не би ли
се утврдило да ли постоје одређена оштећења која би могла објаснити
умањене или изгубљене језичке способности.
Настанак и унапређење медицинске физике условили су и напре-
дак у проучавању поремећаја ових људских способности. Савремене
технике снимања мозга, као што су позитронска емисиона томогра-
фија и функционална магнетна резонанца, користе се у локализацији
оштећења која доводе до потешкоћа у употреби и разумевању језика.
Помоћу поменутих метода проучавања, неуролози су показали да су
1 s.markeljic1992@gmail.com
2 Рад представља дорађену тематску целину мастер рада под називом Граматички и прагматич-
ки аспекти Брокине и Верникеове афазије, писаног под менторством проф. др Мирјане Миш-
ковић-Луковић и одбрањеног септембра 2016. године на Филолошко-уметничком факултету у
Крагујевцу.
језичко разумевање и језичка продукција везани за одређене мождане

зоне лоциране на левој можданој хемисфери. У цитату који следи наво-
димо називе тих зона:
[…] Брокина зона (Бродманова ареа – БА 44 И 45) […] Верникеова зона

(БА 22) […] и лучни сноп (fasciculus arcuatus) – асоцијативна влакна која
повезују Брокину и Верникеову зону (улога у преносу језичких симбола
од рецептивне до моторне зоне). Затим гирус ангуларис (БА 39) у доњем
делу паријеталног режња (улога у читању и писању), гирус супрамарги-
налис (БА 40) у доњем делу паријеталног режња (улога у фонолошким
аспектима језика) и Екснеров центар за моторне аспекте писања у доњем
делу средње фронталне вијуге и средњи део СМА (улога у започињању и
планирању говорних активности).
(Павловић 2012: 41)
Када се нека од ових зона оштети настају стечени језички поре-

мећаји илити афазије – потпуни или делимичан губитак способности
употребе граматичких/лексичких јединица, писања, читања и разуме-
вања језика.
Афазије су изузетно значајне за научно проучавање из више раз-
лога. Оне указују на застрашујућу, али реалну могућност неповратног
губљења једне од најфундаменталнијих способности људских бића.
Губитак или отежана употреба језика може из корена променити не-
чији живот, о чему сведоче бројни примери из афазиологије. Један
од најважнијих циљева проучавања афазија је осмишљавање терапија
које ће помоћи онима за које је чувена фраза остати без речи поста-
ла реалност. Афазије имају значај и за науку о језику јер откривају
особености језика као биолошког феномена. Њиховим проучавањем
много се сазнало о језику као можданој функцији и његовој локацији
у људском мозгу. Наука која се бави односом језика и мозга назива се
неуролингвистика.
Афазије су званично откривене у XIX веку, од стране два знаме-
нита научника: Пола Броке и Карла Верникеа, по којима су назване
афазије које су предмет овог рада: Брокина и Верникеова афазија.
1.1. БРОКИНА АФАЗИЈА – НЕУРОЛОШКИ АСПЕКТ

Брокина афазија (тј. експресивна афазија) је врста нефлуентне
афазије која настаје оштећењем Брокине говорне области (Павловић
2012: 44). Одликује се нефлуентном и отежаном језичком продукцијом
са релативно очуваним разумевањем језика: проблеми у разумевању
језика настају ако је језик сложенији (Павловић 2012: 44). Често се де-
шава да особе са овом афазијом изговарају мање од 12 речи по минуту,
а да фразе које изговарају имају мање од 5 речи у свакој (Девински et
al 2004: 177, Павловић 2012: 211). Управо се из ових разлога ова врста
афазије назива експресивном: говор је отежан, искази су кратки и садрже
углавном именице и глаголе (Павловић 2012: 44, Девински et al 2004:
ПРАГМАТИЧКА АНАЛИЗА ЈЕЗИЧКЕ ПРОДУКЦИЈЕ БРОКИНЕ И ВЕРНИКЕОВЕ АФАЗИЈЕ
177) У лингвистичкој терминологији, за ову афазију користи се термин

аграматизам или телеграфски стил говора3. Брокина афазија може бити
праћена такозваном алексијом и аграфијом, као и слабљењем десне по-
ловине тела (што додатно доприноси аграфији, нарочито ако је афазич-
ни говорник деснорук; Граначар 2007: 277, Павловић 2012: 44-45).
Брокина афазија утиче како на језичке способности, тако и на
психичко стање говорника са овом врстом афазије. Брокини афазичари
су свесни својих језичких дефицита, тј. знају да нешто више није у реду
са њиховим језиком и говором. Они знају шта желе да кажу, али не могу
са лакоћом да преточе своје мисли у исказ који је лексички, синтак-
сички и фонолошки оптималан. Због овога, Брокини афазичари могу
да пролазе кроз различита емоционална стања (нпр. депресија, бес,
фрустрираност, чак могу и заплакати приликом неуспешних покушаја
говора; Џозеф 1990: 60). Као и свака друга афазија, и Брокина афазија
може имати блаже и теже облике које ћемо поменути у поглављу 2.1.
1.2. ВЕРНИКЕОВА АФАЗИЈА – НЕУРОЛОШКИ АСПЕКТ

Верникеова афазија је најчешћа флуентна афазија која настаје
оштећењем Верникеове зоне (Павловић 2012: 45). Одликује се флуент-
ном и мелодичном, мада тешко разумљивом или бесмисленом употре-
бом језика, као и озбиљним дефицитима у разумевању говора (Боумонт
2008: 143). Већина пацијената изговара 100-150 речи по минуту, мада
има и оних пацијената који изговарају више од 200 речи по минуту и
испољавају неконтролисани ентузијазам и еуфорију у свом говору да
га не прекидају све док их саговорник не заустави (такозвана логореја;
Девински et al 2004: 181, Синановић et al 2011: 82).
Особе са Верникеовом афазијом могу бити неме на почетку сти-
цања ове афазије (Девински et al 2004: 181), чак и испољавати отежан,
испрекидан говор (тј. псеудофлуентност). У многим својим аспектима
њихов говор подсећа на говор особа које немају језичка оштећења. Уко-
лико би енглески говорник слушао странца са Верникеовом афазијом
чији језик не познаје, говор тог странца би му звучао сасвим смислено и
нормално (Девински et al 2004: 182). Као и Брокина афазија, и ова афа-
зија може бити праћена озбиљним дефицитима у алексији и аграфији,
али код ове афазије не долази до слабљења десне половине тела.
За разлику од Брокиних афазичара, Верникеови афазичари нису
свесни својих поремећаја (Манаско 2013: 83). Они не само да не раз-
умеју друге, већ често не разумеју ни сопствени говор. Разлог лежи у
чињеници да је Верникеова афазија главни анализатор усменог језика и
да је апсолутно неопходна за његово разумевање (Павловић 2012: 32).
3 Телеграфски стил говора није феномен који се искључиво везује за Брокину афазију. Штави-
ше, телеграфски говор је један у низу од језичких периода кроз које пролазе сва људска бића.
Наиме, овај период следи периоду у ком дете изговара једну или две речи. На овом нивоу
језичког развоја, дете испољава способност да гради просте реченице, распоређујући речи у
одговарајући редослед; на пример, daddy go bye bye, this shoe all wet, cat drink milk. На овом нивоу,
јавља се почетна употреба морфема и предлога (Јул 2010: 175).
Све док не постану свесни својих језичких поремећаја, пацијенти са

овом афазијом могу бити раздражљиви, љути, параноични и насилни
(Девински et al 2004: 182), што је један од разлога зашто се Верникеова
афазија често може погрешно протумачити као психоза или шизофре-
нија од стране лаика, а оболели посматрати као особе са психичким
поремећајима (Џозеф 1990: 64). Недостатак увида у сопствени поре-
мећај – анозогнозија (Левић 2000: 60) представља проблем како за ове
афазичаре, тако и за њихове старатеље и једна је од највећих препрека
у рехабилитацији (Фиш 2009: 430).
2. ГРАЈСОВА ПРАГМАТИКА КАО ОКВИР ЗА АНАЛИЗУ

АФАЗИЈА
Ово поглавље има за циљ да да концизан преглед прагматичког

приступа којим смо се користили у анализи Брокине и Верникеове
афазије.
Херберт Пол Грајс, енглески филозоф, творац је инференцијал-
ног модела комуникације. Према Грајсу, људи сарађују да би једни дру-
гим пренели одређене поруке. Зато је водећи принцип комуникације
кооперативни принцип: „Нека ваш допринос конверзацији буде увек
такав да поштује циљ конверзације или смер говорне размене у којој
учествујете“ (Aшић 2011: 108).
Поред кооперативног принципа, важне су и конверзацијске мак-
симе. Према Грајсу постоје четири основне максиме (тј. начела кому-
никације): максима квантитета, максима квалитета, максима начина и
максима релације (односа).
Максима квантитета односи се на информативност говорниковог
исказа на нивоу онога што је речено. Другим речима, према Грајсовим
схватањима, „говорник даје онолико података колико је то потребно“ и
„[његов] исказ не треба да садржи више података него што је потребно“
за тренутне сврхе размене (Мишковић-Луковић 2015: 37). Илустрације
ради, наводимо следећи пример (преузето из Aшић 2011: 107):
(1) Колико је сати?
По средњоевропском времену сада је тачно девет часова 30
минута, педесет секунди и тридесет стотинки.
Дати овакав одговор на једноставно питање било би смешно. Од-
говор је преопширан како у погледу броја речи, тако и информација
(односно података) које те речи преносе.
Максима квалитета односи се на истинитост говорниковог исказа.
Уколико говорник не може да докаже да је нешто истинито или уколико
зна да је нешто неистинито, онда то не треба да казује (Мишковић-Лу-
ковић 2015: 37). У контексту претходног примера, на пример, да слаже
да нема сат (уколико га има).

Максима релације или односа односи се на логичку повезаност

говорниковог исказа с оним што му је претходило. Уколико одговор ис-
пуњава овај критеријум, онда је он релевантан. Уколико вам неко по-
стави питање колико је сати, бесмислено би било одговорити са Данас
ће падати киша (Ашић 2011: 108).
Максима начина односи се на добру организованост и уређеност
нечијег исказа. Исказ према Грајсу треба да буде јасан, а то се постиже
тако што говорник избегава „компликоване, нejасне, двосмислене или
недовршене реченице“ (Ашић 2011: 108), као и преопширност, „oсим
ако разраде нису нужне“ (Мишковић-Луковић 2015: 37).
Саговорници имају низ опција на располагању када су у питању
наведене максиме. Они их се могу придржавати, одбити да по њима
поступају или их могу кршити, при чему настају конверзацијске импли-
катуре (Aшић 2011: 108).
Грајсове максиме, дакле, оличавају она есенцијална прагма-
тичка правила успешне комуникације. Због бројних дефицита како у
разумевању језика, тако и у језичкој продукцији на свим граматичким
нивоима, основна хипотеза рада је да у афазичној комуникацији дола-
зи до честих кршења свих поменутих максима. У наставку рада, пред-
стављена је анализа корпуса сачињеног од 24 примера прикупљених
из неуролошке и неуролингвистичке литературе (примери су дати на
енглеском језику). Циљ анализе је приказати које максиме најчешће
бивају прекршене у Брокиној и Верникеовој афазији и на који начин се
кршење одвија.
2.1. ПРАГМАТИЧКА АНАЛИЗА БРОКИНЕ АФАЗИЈЕ

У циљу анализе језичке продукције Брокине афазије дајемо при-
мере (2)-(3):
(2) HG: Were you in the Coast guard?
DF: No, er, yes, yes, ship. . . Massachu . . . chusetts . . . Coastguard . . .
years. (He raised his hands twice, indicating the number “nineteen.”)
HG: Oh, you were in the Coast Guard for nineteen years.
DF: Oh . . . boy . . . right . . . right.
HG: Why are you in the hospital, Mr. F--?
DF: (Pointing to his paralyzed arm) Arm no good (then to his mouth)
Speech . . . can’t say . . .talk, you see.
HG: What happened to make you lose your speech?
DF: Head, fell, Jesus Christ, me no good, str, str . . . oh Jesus . . .
stroke.
HG: I see. Could you tell me, Mr. F--, what you’ve been doing in
the hospital?
DF: Yes, sure. Me go, er, uh, P.T. nine o’cot, speech . . . two times . . .
read . . . wr . . . ripe, er, rike, er, write . . . practice . . . get-ting better.
(Глин 2003: 262)
(3) Yes…ah…Monday …Dad and Peter H (his own name), and Dad…
er…hospital…and ah…Wednesday…Wednesday, nine o’clock…
and oh…Thursday…ten o’clock, ah doctors…two…an’doctors…
and er…teeth…yah
(Денам et al 2012: 58)
Примери (2)-(3) илуструју конверзацију између афазичног и нор-
малног говорника. Приметно је да оба примера прате исти образац. Јас-
но се види да афазични говорници разумеју упућене им исказе на нивоу
онога што је речено и да поштују кооперативни принцип (говорник из
првог примера, упркос очигледним потешкоћама у изговору, служи се и
невербалним средствима не би ли адекватно одговорио на питање). Њи-
хови одговори су истинити и у вези са темом разговора, што значи да у
оба примера максиме релације и квалитета нису прекршене. Међутим,
одговори су далеко од оптималних јер крше максиму квантитета и на-
чина. Одговори су кратки, углавном састављени од кључних, лексичких
речи које колико-толико преносе намеравану поруку говорника. Изо-
стављање функционалних елемената има за последицу не само очиг-
ледно смањење дужине исказа, већ и лошу организацију намераване
поруке: организација се своди на пуко низање углавном именица и гла-
гола што отежава разумевање појединих делова исказа. Иако искази уг-
лавном садрже релевантне информације, говорници ипак нису онолико
информативни у својим одговорима колико би се то од њих очекивало
у овој ситуацији. На пример, афазични говорник из првог примера по-
миње шлог и некакав пад као узрок губитка способности говора, али не
даје детаљније информације о томе какав је пад у питању, када се и где
десио, да ли је пад утицао на губитак говора или само шлог... Говорник
у другом примеру који описује да је дошао у болницу да оперише зуб
не помиње експлицитно да је у питању операција зуба, а остаје нејасно
када је тачно операција обављена: у среду у девет или у четвртак у десет.
Недовољан квантитет речи (нарочито функционалних) резултира недо-
вољним квантитетом релевантних информација.
Информативност исказа не може бити оптимална без неопход-
них функционалних (граматичких) информација које се сједињују с
лексичком-семантичким и дају намеравану поруку исказа. Искази које
смо управо анализирали имају смисла у контексту, али у одсуству кон-
текста било би тешко одредити шта тачно значе због кршења максиме
квантитета, нарочито на нивоу (функционалних) елемената.
Приметно је да су у до сада наведеним примерима углавном за-
ступљене именице као најчешћи конституенти исказа. Ово указује да
наведени примери представљају теже облике Брокине афазије. Кванти-
тет исказа је бољи у блажим облицима јер говорници користе не само
већи број лексичких, већ и функционалних елемената. Разлика у ин-
формативности је очигледна када се прва два примера упореде с овима
који следе:

(4) Girl is handing flowers to teacher.

(Лорч 1989: 77)
(5) Woman is packing the case.
(Радфорд et al 2009: 378)
(6) Then admitted again... because pain always feel. Take pills but
no sleep... Then neurologist give sleeping pill, but I not sleep.
(Мичели 2010: 14)
Ови примери су доста јаснији и боље уређени него примери (2)-
(3). У примеру (6) читалац с лакоћом закључује зашто је афазични го-
ворник примљен у болницу, да ово није први пут да је говорник при-
мљен и да се то десило у прошлости (захваљујући суфиксу -ed), шта
је узрок неспавања, као и редослед описаних радњи. Ово није случај у
примеру (3).
Кршење максиме квантитета може бити још озбиљније. Узмимо
неколико следећих примера документованих у коришћеној литератури:
(7) Ma-ma-ma
(8) Yes-yes-yes
(9) Pa-pa-pa
(10) A-tu-tu
(11) Tan tan tan4
(Пуенте et al 2009: 342)
У овим примерима кршење максиме квантитета своди се на ре-
петитивну употребу једне речи или чак мањих јединица. Оно што је ре-
чено је у сваком погледу неинформативно и нерелевантно (максима
релације је прекршена на вербалном нивоу). Без каквих невербалних
сигнала, немогуће је утврдити намеравану поруку.
Иако Брокини афазичари крше максиму квантитета и начина,
приметно је да не долази до појаве конверзацијских импликатура. Као
што је већ поменуто, говорник из примера (2) није укључио све реле-
вантне информације о шлогу и паду, не зато што је желео да их задржи
за себе или зато што је тиме хтео да индиректно поручи свом саговор-
нику да не жели да му то каже. Кршење не указује на некооперативност
ни у једном од наведених примера.
4 Louis Victor Leborgne остао је запамћен као пацијент Тан. Он је био први пацијент Пола Броке.
Изгубио је способност говора када му је било тридесет година. Током живота, у више наврата,
имао је епилептичне нападе. Био је у стању да изговори само два слога матерњег (француског)
језика – тан, тан, по чему је остао упамћен (Пуенте et al 2009: 336).
2.2. ПРАГМАТИЧКА АНАЛИЗА ВЕРНИКЕОВЕ АФАЗИЈЕ

Kао почетну илустрацију наводимо следећи пример:
(12) Oh well, my woman, my sister, see, she is going to go to come
in. Found me living [=lying] on the floor. He [=she] is crying,
shouts ‘Oh dear, what is going and going on?’ And then two doc-
tor come into time coming here. As you know, he, she’s coming
in at eight, nine, ten o’clock. And here I am!
(Хилшар-Фастабенд 2008: 455)
У наведеном примеру, говорник даје одговор на питање како је
доспео у болницу. Одговор је истинит (максима квалитета није прекр-
шена) и релевантан (говорник поштује кооперативни принцип и у скла-
ду са тим даје одговор који је логички и тематски повезан са оним што
му је претходило). Максима начина није прекршена у великој мери:
говорник успева да одржи кохезивност у свом излагању и хронолошки
наводи догађаје које описује, мада има нејасноћа (на пример, када ње-
гова сестра долази да га види, у осам, девет или десет). Ипак, максима
квантитета јесте делимично прекршена: говорник користи више речи
него што је потребно (одговор је могао бити краћи), излишно убацује
поједине речи (my woman, going to go to come in, going and going on,
coming here, he) и није оптимално информативан. Упркос граматичким
несавршеностима и мањим нејасноћама, није тешко схватити основни
смисао намераване поруке и овај пример.
Ипак, не одликује се сваки пример Верникеове афазије из истра-
живане литературе оваком благим кршењем максима квантитета и на-
чина. Штавише, спроведено истраживање показало је супротно: одго-
вори могу бити још дужи, некохерентнији и још мање информативни.
Узмимо пример говорника који је имао задатак да опише шта се деша-
ва на слици познатој као Крађа колачића (дечак стоји на столици која
пада и покушава да украде колачиће из креденца, девојчица стоји поред
њега, покушавајући да уради исто. Мајка, окренута им леђима, брише
судове док се вода слива из судопере):
(13) First of all, this is falling down, just about, and is gonna fall down
and they’re both getting something to eat . . . but the trouble
is this is gonna let go and they’re both gonna fall down . . . but
already then . . . I can’t see well enough but I believe that either
she or will have some food that’s not good for you and she’s to
get some for her, too . . . and that you get it and you shouldn’t
get it there because they shouldn’t go up there and get it unless
you tell them that they could have it. And so this is falling down
and for sure there’s one they are going to have for food and, and
didn’t come out right, the uh, the stuff that’s uh, good for, it’s
not good for you but it, but you love it, um mum mum (smacks

lips) . . . and that so they’ve . . . see that, I can’t see whether it’s
in there or not.
Examiner: Yes, that’s not real clear. What do you think she’s
doing?
H.W.: But, oh, I know. She’s waiting for this!
Examiner: No, I meant right here with her hand, right where
you can’t figure out what she’s doing with that hand.
H.W.: Oh, I think she’s saying I want two or three, I want one, I
think, I think so, and so, so she’s gonna get this one for sure it’s
gonna fall down there or whatever, she’s gonna get that one and,
and there, he’s gonna get one himself or more, it all depends
with this when they fall down . . . and when it falls down there’s
no problem, all they got to do is fix it and go right back up and
get some more.
(Аврутин 2001: 88)
Максима квантитета је овде недвосмислено прекршена: уместо
кратког и јасног одговора који би се састојао од свега неколико рече-
ница, говорник ниже једну за другом гомилу фраза и реченица. При-
метно је да говорник користи језик без већих напора, да су реченице
дужине каква се може наћи у нормалној употреби говора, да су функ-
ционални елементи присутни и да је синтакса језика углавном очувана.
Знакови интерпункције попут узвичника у реченици She is waiting for
this! указују на то да је и мелодика језика очувана, а скраћене форме
попут gonna, they’re, she’s додатно доприносе природности овог исказа.
Ипак, порука коју говорник покушава да пренесе је лоше организована
и нејасна. Он не успева да на кохерентан начин опише шта се на слици
дешава. У поједним деловима уопште није јасно шта жели да каже. Пре-
опширним језичким излагањем, он успева да у више наврата описује
један те исти догађај са слике (деца падају и не смеју да украду кола-
чиће), изостављајући притом низ битних информација, на пример шта
мајка ради и каква је њена улога у целој причи. Говорник такође прави
дигресије, односно жели да да додатне информације о томе да деца то
не би требало да раде док им се не каже, да су колачићи укусни и да им
је тешко одолети, да ће деца пасти на под с колачићима, али да ће од-
мах устати и узети колачиће... Овим он даје више података него што је
потребно и поново крши максиму квантитета. Максима квалитета није
прекршена, као ни максима релације (ипак, неке релевантне информа-
ције јесу изостављене).
Досадашњи примери нису показивали озбиљна кршења максиме
релације, што може навести на утисак да је релевантност исказа одржи-
ва колико у Брокиној афазији. Примери који следе показаће колико је
кршење максиме релације комплексно у овој врсти афазије. Као почет-
ну илустрацију наводимо следећи пример:
(14) Gossiping O.K. and Lords and cricket and England and Scotland
battles. I don’t know. Hypertension and two won cricket, bowl-
ing, batting and catch, poor old thing, cancellations, maybe gos-
siping, cancellations, arm and argument, finishing bowling.
(Смит 1999: 74)
У овом примеру говорник одговара на питање How are you today?
Одговор није оптимално релевантан: једине речи/фразе које се из-
двајају као потенцијално релевантан одговор на питање јесу O.K, I don’t
know i Hypertension. Међутим, чак и ако саговорник схвати наведено
као делимичан одговор, и даље није јасно шта то афазични говорник
покушава да каже. Говорник прво каже да је у реду, потом да не зна5,
па потом (противно првој речи) да има хипертензију (што би значило
да можда није у реду). Остале речи (већина њих) нису релевантне. Због
тога, три преостале речи које сугеришу да говорник покушава да да од-
говор на питање и тако поштује кооперативни принцип, нису довољно
релевантан и информативан одговор.
Постоје чак и екстремнији случајеви од овог где се ништа не из-
дваја као потенцијално релевантно или где говорници користе непо-
стојеће речи (означене италиком у примерима):
(15) Boy, I am sweating, I’m awful nervous, you know, once in a while
I get caught up, I can’t mention tarripoi, a month ago, quite a lit-
tle, I’ve done a lot well, I impose a lot, while on the other hand,
you know what I mean, I have to run around, look it over, trebbin
and all that sort of stuff.
(Глин 2003: 263)
(16) Experimenter: What is this? (= a lady’s shoe)
Patient: Yes sir. Now there there I remember. I have you there
what I thought was the… a lady. one. another. with a very short.
very very clever done. do that the one two. go. but there’s the
liver. and there is the new. and so on. It is a document. late …
(Радфорд et al 2009: 382)
(17) This is a tape of brouse to make buke deproed in the auria.
(18) PATIENT: Dahnay. Enambalsay. Fack-anadee. Whynowneea. Old-
eea.
Eggerferma gerfriend.
EXAMINER: What’s he doing?
PATIENT: Coin’ tagowi. She’s got a rabliun. I think I wanta . . . Oh
he . . .
EXAMINER: Do you know what this is over here?
PATIENT: No. Balky. I-isetinga.
(Боумонт 2008: 143)
5 Није искључена ни могућност да је I donʼt know само поштапалица којима се афазичари често
служе и која указује на немогућност проналажења оптималних лексичких јединица и да нема
везе са описом говорниковог здравственог стања.

Нико не би ни помислио да говорник у примеру (17) описује

оловку или да говорник у примеру (15) одговара на питање како је дос-
пео у болницу.
Из претходних примера се намеће закључак да су искази Верни-
кеових афазичара углавном нерелевантни и да је лако уочити да је неки
исказ нерелевантан на нивоу онога што се каже. Ово је свакако једним
делом тачно. Познато је да се конверзацијски доприноси Верникеових
афазичара често означавају као преопширни и бесмислени (и самим
тим нерелевантни). Међутим, истраживање је показало да није увек
очигледно да је део исказа који негативно утиче на оптимални кванти-
тет и начин у исто време и релевантан. Узмимо пример говорника који
је на питање шта значи strike while the iron is hot дао следећи одговор:
(19) Better to be good and to the Post Office and Pillar Box and to
distribution and to mail and survey and headmaster. Southern
Railway very good and London and Scotland.
(Фрит 2015: 92)
На први поглед, чини се да је одговор у потпуности неприкла-
дан по питању квантитета, начина и релације. Ништа од наведеног не
асоцира у великој мери на то да говорник даје одговор у вези са поста-
вљеним му питањем. Међутим, то није тачно. Чињеница је да пацијент
није одговорио кратко и јасно шта значи strike while the iron is hot и да
је скренуо са теме (део када помиње railway). Уместо тога, говорник
повезује значење идиома са оним на шта га идиом асоцира: на брзо
слање писма. У светлу овог коментара, исказ добија на релеванцији,
не само зато што илуструје да говорник разуме исказ, већ зато што ус-
мерава пажњу на подробније испитивање значења исказа Верникеових
афазичара, као и стратегија којима се они могу послужити да одрже
кооперативност у конверзацији.
Личне асоцијације нису једина кооперативна стратегија којом се
Верникеови афазичари могу послужити. Једна од главних особености
Верникеове афазије јесте употреба циркумлокуција, односно подужих
описа оних речи којих афазичар не може да се сети у тренутку (прона-
лажење кључних речи за пренос намераване поруке је највећи проблем
у Верникеовој афазији):
(20) it’s blowing, on the right, and er there’s four letters in it, and I
think it begins with a C – goes – when you start it then goes right
up in the air – I would I would have to keep racking my brain
how I would spell that word – that flies, that that doesn’t fly, you
pull it round, it goes up in the air. (= kite)
(Јул 2010: 162)
(21) Pencil, rubber, bouncing, elliptical, expansion (= ball)
(Кинзборн et al 1963: 29)
Говорници се служе релевантним циркумлокуцијама. Њихови од-

говори нарушавају максиму квантитета и начина због непотребне ду-
жине, али не и максиму релације. Иако говорник у првом примеру није
рекао кратко и јасно kite, а говорник у другом ball, одговори су реле-
вантни из више разлога: показују да говорници разумеју шта им је пока-
зано, откривају један од начина на који Верникеови афазичари преносе
своју поруку када не могу да се сети правих речи и помаже да се схвати
афазична комуникација. У случају примера (19) теже је уочити зашто
је и да је уопште део исказа у којем се помиње пошта јако релевантана
кооперативна стратегија, него што је то у овим примерима. Када се го-
ворници користе опште познатим чињеницама, лакше је увидети да је
у питању помоћна стратегија јер ће те чињенице највероватније бити
познате и саговорнику. Међутим, личне асоцијације могу варирати од
говорника до говорника и теже је стога увидети њихову релеванцију и
проценити да ли афазични саговорник разуме упућени му исказ.
У уводном делу есеја, поменуто је да је једна од најозбиљнијих
последица Верникеове афазије слабо, ако уопште могуће разумевање
језика, како туђег тако и свог. Ако говорници нису у стању да разумеју
исказе на нивоу онога што је речено, највероватније неће моћи да дају
кооперативне одговоре:
(22) The interviewer: When will you have your lunch?
Patient: I ate only a handful of rice with daal...
(Aлам 2015: 15)
(23) SLP: Where would you find this? (The SPL presents a toothbrush
to the patient.)
Patient: Which. (Spoken as a statement, not an inquiry.)
SPL: Where would you find this?
Patient: Brushing a which. (Patient answers confidently and
without hesitation.)
SPL: Brushing where?
Patient: On film, of course. That’s what you do.
SPL: Where would you find it? In your bath…?
(SPL gives the first part of the word bathroom as a cue.)
Patient: Absolutely. Here. In the blemma.
SPL: Maybe in a bathroom?
Patient: Yes, bathroom.
SPL: What do you use it for?
Patient: Brushing up the brusher.
SPL: What do you brush with it?
Patient: A see. A see.
SPL: What do you brush with this?
Patient: A shirt.
SPL: You brush a shirt with this?
Patient: Sure you do. I’ve done lots.

SPL: Teeth. You brush your teeth with it.

Patient: Not necessarily.
(Манаско 2013: 84)6
У оба примера, говорници крше максиму релације зато што не
разумеју делимично или у потпуности оно што им је речено. У првом
примеру, говорник је разумео именску синтагму your lunch, али не и
преостале речи које би му помогле да схвати које се тачно информа-
ције од њега траже (тачно време када ће јести, а не шта је све већ јео).
Реч lunch га је навела највероватније да помисли да је тема разговора
ручак, што је само делимично тачно и зато је говорник дао одговор који
није релевантан. Он није схватио да се од њега тражи информација о
будућем догађају јер јој је промакло значење функционалних речи које
откривају фокус питања: when и will. У другом примеру, афазични го-
ворник крши максиму релације из два разлога: не разуме шта га саго-
ворник пита, али такође не разуме бесмисленост сопствених исказа на
нивоу онога што је речено (на пример, говорник каже да се четкица за
зубе користи за прање кошуља и да то урадио у више наврата), чак се на
крају не слаже са патологом да се четкица користи за прање зуба.
У свим досадашњим примерима, говорници нису кршили макси-
му квалитета. Иако је језичка продукција ових афазичних говорника
у много чему несавршена, они су се трудили да пренесу истините ин-
формације на овај или онај начин (наравно, било је и примера где су се
говорници служили непостјећим кодом, па је било немогуће проценити
истинитост њихових исказа). Значи ли ово да је у Верникеовој афазији
не долази до кршења максиме квалитета? Узмимо примере следећих
семантичких парафазија7:
(24) red (уместо green)
(25) chair (уместо table)
(Боумонт 2008:142)
Замислимо ситуацију у којој афазиолог тражи од пацијента да
именује сто и да каже које је боје дотични сто (сто је на пример црвене
боје), а говорник одговори да је оно што испред себе види столица и да
је зелена (оавкве парафазије јако су честе у Верникеовој афазији). Овде
долази до кршења максиме квалитета. Иако ненамено, говорник прено-
си лажну информацију о тренутном стању ствари у свету коју никако
не може поткрепити доказима. Мало је вероватно да ће неко овакве
6 При давању одговора, говорник је веома самоуверен и потпуно уверен да све време даје тачне
одговоре на питања. (SPL – speech language pathologist; Maнаско 2013: 83).
7 Парафазије су језичке грешке које настају када се једна језичка јединица замени другом.
Постоје три врсте парафазија: фонемеске, семантичке и неологистичке. Фоненске парафазије
су оне које подразумевају реорганизацију, додавање или замену постојећих фонема у оквиру
речи. Семантичке парафазије подразумевају замену једне лексичке јединице (речи, синтагме,
фразе) другом. Неологистичке парафазије подразумевају замену постојећих јединица непо-
стојећим и стога неразумљивим (Maнаско 2013: 73).
парафазије, иако су честе, схватити као праву лаж или да ће оне генери-
рати конверзацијске импликатуре или указати на кооперативност. Оне
су неизбежна последица лексичко-семантичког поремећаја који прати
Верникеову афазију.
3. ЗАКЉУЧАК
На основу спроведене анализе, закључили смо да је кршење мак-

сима квантитета, квалитета, начина и релације неизбежно како у Бро-
киној, тако и у Верникеовој афазији и потврдили хипотезу изнесену на
почетку рада. Оно свакако није намерно јер произилази из изгубљене
контроле над продукцијом и разумевањем матерњег језика. Начини кр-
шења не разликују се само у зависности од врсте афазије, већ и у зави-
сности од облика афазије.
Брокина афазија одликује се кршењем максиме квантитета. Глав-
ни узрок кршења ове максиме јесте телеграфски стил изражавања, то
јест предоминантна употреба лексичких јединица, уз честа изоста-
вљања функционалних речи и важних граматичких информација које
су у њима кодиране. Ово не резултира само мањком релевантних ин-
формација, већ и лошом организациојм исказа (другим речима, прекр-
шена је и максима начина као последица кршења максиме квантите-
та). Блажи облици Брокине афазије одликује се блажим кршењем ове
две максиме, тј. бољом информативношћу, јаснијим исказима и већом
употребом функционалних елемената. Најозбиљније кршење максиме
квантитета затиче се у екстремним случајевима вербалне стереотипије.
Кршење максиме релације и квалитета није својствено Брокиној афа-
зији јер Брокини афазичари имају солидно разумевање језика и служе
се кључним лексичким јединицама (иако могу изостављати релевантне
информације). На основу анализе корпуса, закључујемо да су релација
и квалитет у језичкој продукцији далеко бољи од квантитета и начина.
Верникеова афазија показала се као далеко комплекснија у
погледу кршења максима. На основу анализе, закључили смо да се ова
афазија одликује кршењем свих максима, нарочито квантитета, начи-
на и релације. Кршење максиме квантитета јавља се у свим примери-
ма Верникеове афазије. Афазичари у највећем броју случајева користе
више речи него што је потребно, али зато парадоксално најчешће мање
информативни него што би требало да буду за тренутне сврхе размене
или нису информативни уопште. Њихови искази су у већини случајева
преопширни, лоше организовани и пуни нејасноћа. Кршење максиме
релације настаје због озбиљних дефицита у разумевању језика и због
потешкоћа у одабиру кључних лексичко-семантичких јединица. Упра-
во због овако збуњујуће језичке продукције, није лако проценити ре-
левантност исказа и увидети да је наизглед бесмислени исказ уствари
релевантна стратегија за одржавање кооперативног принципа. Кршење
максиме квалитета дешава се у случају семантичких парафазија.

Извори
Аврутин 2001: S. Avrutin, Linguistics and Agrammatism, Glot International, 5 (3),
87-97.
Алам 2015: M. Alam, Exploring Linguistic Impairments of the Patients of Broca’s
Aphasia and Wernicke’s Aphasia in Bangladesh, Global Journal of Human-Social
Science (A): Arts & Humanities – Psychology, 15 (1), 11-17.
Боумонт2 2008: J. G. Beaumont, Introduction to Neuropsychology, New York/London:
Guilford.
Глин 2003: I. Glynn, An Anatomy of Thought: The Origin and Machinery of the Mind,
New York: Oxford University Press.
Девински, Д’Еспосито 2004: O. Devinsky, M. D’Esposito, Neurology of Cognitive and
Behavioral Disorders, New York: Oxford University Press.
Денам2, Лобек 2012: K. Denham, A. Lobeck, Linguistics for Everyone: An Introduction,
Wadsworth: Cengage Learning.
Јул4 2010: G. Yule, The Study of Language, New York: Cambridge University Press.
Кинзборн, Варингтон 1963: M. Kinsbourne, E. K. Warrington, Jargon aphasia.
Neuropsychologia, 1, 27-37.
Лорч 1989: М. P. Lorch, Agrammatism and paragrammatism у: C. Code (уред.), The
characteristics of Aphasia, Hove: Lawrence Erlbaum, 75-78.
Манаско 2013: М. H. Manasco, Introduction to Neurogenic Communication Disorders,
Burlington: Jones & Bartlett Learning.
Мичели 2010: G. Miceli, Agrammatism у: H. Whitaker (уред.), Concise Encyclopedia
of Brain and Language, Oxford: Elsevier, 14-17.
Пуенте, Тонконоџи 2009: А. Е. Puente, J. M. Tonkonogy, Localization of Clinical
Syndromes in Neuropsychology and Neuroscience, New York: Springer.
Радфорд2 et al 2009: A. Radford et al, Linguistics: An Introduction, New York:
Cambridge University Press.
Смит 1999: D. L Smith, Freud’s Philosophy of the Unconscious, Dordrecht: Kluwer
Academic Publisher.
Фрит 2015: С. D. Frith, The Cognitive Neuropsychology of Schizophrenia (Classic
Edition), Hove: Psychology Press.
Хилшер-Фастабенд 2008: M. Hielscher-Fastabend, Language disorders у: G.
Rickheit, H. Strohner (уред.), Handbook of Comminication Competence, Berlin:
Mouton De Gruyter, 448-455.
Aлсен 1993: E. Ahlsén, Conversational principles and aphasic communication,
Journal of Pragmatics, 19, 57-70.
Ашић 2011: Т. Ашић, Наука о језику, Крагујевац: Филолошко-уметнички
факултет.
Бугарски 1995: Р. Бугарски, Увод у општу лингвистику, Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
Граначар2 2007: R. P. J. Granacher, Traumatic Brain Injury: Methods for Clinical and
Neuropsychiatric Assessment, Boca Raton: CRC Press.
Левић 2000: З. Левић, Основи савремене неурологије, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
Mишковић-Луковић 2015: М. Мишковић-Луковић, Прагматика, Крагујевац:

Филолошки-уметнички факултет.
Павловић 2012: Д. Павловић, Неурологија, Београд: Орионарт.
Синановић et al 2011: О. Синановић et al, Post-stroke Language Disorders, Acta
Clin Croat, 50 (1), 79-94.
Фиш 2009: A. Fisch, Neuroanatomy: Draw it to know, New York: Oxford University
Press.
Џозеф 1990: R. Joseph, Neuropsychology, Neuropsychiatry, and Behavioural
Neurology, New York/London: Plenum.
Sanja Markeljić / A PRAGMATIC ANALYSIS OF LANGUAGE PRODUCTION IN

BROCA’S AND WERNICKE’S APHASIA
Summary / In the nineteenth century, Paul Broca and Carl Wernicke offered a
scientific explanation of the language phenomenon that dated all the way back to
antiquity. The loss of ability to produce fluent and meaningful speech, including writ-
ing, reading or understanding language – aphasia – was attributed to the damage of
brain areas that carry the names of the aforementioned scientists, who discovered
in what way the areas are significant for human languages. The discoveries of these
two scientists gave birth to neurolinguistics, a discipline that studies the relation of
the brain to language, and localism, a theory according to which linguistic abilities
(the so-called modalities) are localized in certain brain areas of the left hemisphere.
The two best known aphasias are Broca’s and Wernicke’s.
This paper primarily deals with the analysis of language production in Broca’s and
Wernicke’s aphasia from the perspective of the Gricean pragmatics and its main cat-
egories: the Cooperative Principle and the maxims of quantity, quality, relation and
manner. The categories are extremely useful for that purpose because they epitomize
the essential characteristics of successful human communication. The goal of this
paper is to shed light on how maxims are treated in aphasic communication and to
determine the ways and frequency of their violation. The analysis of the existing
neurological literature and a corpus of 24 carefully selected examples of aphasic
communication revealed that maxim violation is part and parcel of both aphasias.
The maxim violation in Broca’s aphasia entails primarily the violations of quantity
and manner. The maxim violation in Wernicke’s aphasia is more complex and entails
primarily frequent, if not constant violations of quantity, relation and manner.
Key words: the Gricean pragmatics, maxims, the Cooperative Principle, aphasia,
language production
Примљен 3. марта 2017.

Прихваћен за штампу априла 2017.

821.163.41-2.09 Огњеновић В.
811.163.41’255.4=111
Сузана С. Марковић1
Универзитет у Источном Сарајеву
Факултет пословне економије Бијељина
РЕАЛИЗАЦИЈА ДИРЕКТИВНИХ ГОВОРНИХ

ЧИНОВА У ДРАМИ МИЛЕВА АЈНШТАЈН
ВИДЕ ОГЊЕНОВИЋ
У раду издвајамо, анализирамо и интерпретирамо оне граматичке структуре којима се ре-

ализује директивна дискурсна функција у српском и енглеском језику. Поред императива
којим се остварују како делиберативни, тако и децидни директиви, показали смо да се ова
функција реализује и презентом, футуром првим, изјавним, као и интерогативним рече-
ницама. Други аспект анализе јесте компаративни, којим поредимо наведене конструкције
са директивним значењем из драмског комада Милева Ајнштајн Виде Огњеновић који је
преведен на енглески језик2, тако да у овом раду посматрамо њихове преводне еквивален-
те. Примјеном аналитичко-интерпретативне и компаративне методе установили смо да
преводни еквиваленти нису нужно и формални кореспонденти.
Кључне ријечи: директивни говорни чинови, реализација, компарација, српски и енглески

језик.
Уводна разматрања
У свакодневној интеракцији служимо се разноврсним језичким

стратегијама да дођемо до информације о нечему, да позовемо некога
у госте, да утичемо на извршење неке активности, да дамо саговор-
нику савјет или сугестију како да поступи у одређеној ситуацији, и
слично. Сви ови чинови, као и бројни ненаведени, спадају у ред ди-
рективних говорних чинова. То су, дакле, они чинови којима адресант
наводи директно присутног адресата на реализацију неког акционог
или вербалног чина.
Циљ овога рада јесте да се анализирају директивне конструкције
српскога језика и упореде са преводним еквивалентом у енглеском
језику, како би се установиле сличности и разлике у начину њихове
реализације у посматрана два језика. Другим ријечима, желимо да
установимо којим се граматичко-лексичким средствима преносе кон-
струкције са значењем директивности из српскога језика у енглески.
1 suzanae@live.com
2 Огњеновић, Вида (2002): Драме III, Београд: Стубови културе. Превод са енглеског урадила
Мирка Јанковић, 2009.
Анализа се проводи на корпусу драмског текста Милева Ајнштајн,

као једном од ријетких драмских текстова преведених са српског на
енглески језик, што се показало као добро рјешење будући да се он
одликује дијалошком формом, због чега подсјећа на уобичајену свако-
дневну комуникацију.
Теоријски оквир рада

О језику као механизму којим се преноси много више од неке
кодиране информације и којим се утиче на међуљудске односе први
говори Остин у својим постхумно објављеним предавањима са Хар-
варда (Austin 1962) под називом Како дјеловати ријечима. Његову те-
орију разрађују и модификују Серл (Searle 1969, 1975, 1979), Сејдок
(Sadock 1974, 1994, 2004), Бах и Харниш (Bach & Harnish 1979), Ле-
винсон (Levinson 1983), Мишић Илић (2010), Благојевић и Мишић
Илић (2012), Бабић (2010, 2015), Перовић (1996, 2009). Теорија говор-
них чинова, најопштије речено, објашњава и анализира улогу исказа у
конкрентом интерперсоналном комуникационом процесу у односу на
понашање говорника и саговорника. Она је настала као одговор на ло-
гички позитивизам, до тада водећи филозофски покрет, који је имао
задатак да издвоји, објасни и коригује све реченичне бесмислице, а који
је подразумијевао да само оне реченице које су емпиријски доказиве
имају смисла и могу бити евалуиране као истините. С друге стране, чи-
тав концепт теорије говорних чинова базира се на томе да рећи нешто
значи и учинити нешто, па се тако исказ типа Отпуштен си. не може
евалуирати као истинит или лажан, већ се њиме уносе извјесне промје-
не у живот примаоца ове поруке.
Три су основне компоненте исказа: локуција (сам чин казивања
нечега), илокуција (намјера коју говорно лице жели да постигне при
вербализовању исказа) и перлокуција (ефекат који исказ има на слу-
шаоца). Најважнији задатак јесте одредити илокуциону снагу исказа,
што је најлакше учинити уколико исказ садржи перформативни глагол
којим се илокуциона снага одређује (Захтјевам да дођеш. Молим те да
ми помогнеш.). Такође, лингвистички и ванлингвистички фактори, као
што су интонација, гестикулација, контекст и слично помажу у одређи-
вању илокуционе снаге исказа, па овe факторe Серл (Searle 1969: 30)
назива индикаторима илокуционе снаге3 (Illocutionary Force Indicating
Devices – IFID). Ријечју, исказ се састоји од пропозиције, односно садр-
жаја информације (p) и индикатора илокуционе снаге F, те се говорни
чин може формално представити као F(p).
Говорне чинове је могуће подијелити на основу илокуционе сна-
ге на директиве, комисиве, асертиве, експресиве и декларативе (Searle
1979). Директиви, као чинови којима се бавимо у овом раду, предста-
вљају говорне чинове којима говорник наводи саговорника да изврши
3 Превод термина преузет од Прћића (2010).

РЕАЛИЗАЦИЈА ДИРЕКТИВНИХ ГОВОРНИХ ЧИНОВА...
неки акциони или вербални чин. Да би исказ био схваћен као дирек-
тивни говорни чин, морају се испунити сљедећи услови прикладности:
пропозициони садржај обухвата радњу коју ће слушалац реализовати у
будућности; припремни услов подразумијева а) да је слушалац спосо-
бан да изврши радњу и да говорник вјерује да је слушалац способан да
је реализује и б) ни говорнику ни слушаоцу није очигледно да ће слу-
шалац извршити радњу самоиницијативно, него је потребно да га на то
подстакне говорник; услов искрености подразумијева да говорник жели
да слушалац реализује активност назначену пропозицијом и суштински
услов се односи на покушај говорника да наведе слушаоца на реализа-
цију неког акционог или вербалног чина (Searle 1969: 66).
Директивни говорни чинову могу се подијелити у двије велике
групе – делиберативне који подразумијевају вољност и сагласност са-
говорника да изврши неки чин (молба, сугестија, позив и слично), и
децидне којима говорник манифестује своју ауторитативност, односно
то су искази који подразумијевају да је говорни субјекат у позицији да
наложи слушаоцу да дјелује у складу са његовим жељама (наредбе, заб-
ране, уцјене и слично). Ипак, у овом раду нећемо појединачно анали-
зирати сваки од директивних подтипова, него нам је у анализи главни
критеријум да исказ има директивна својства, тј. да се њиме утиче на
понашање директно присутног саговорника.
Говорне чинове, такође, дијелимо на директне и индиректне на
основу употребљених језичких средстава и илокуционе снаге. Стога,
уколико постоји директна веза између синтаксичке структуре и дис-
курсне фунцкије, тада је ријеч о директном говорном чину. С друге
стране, индиректни говорни чинови су они код којих долази до непо-
дударања између синтаксичке структуре исказа и његове дискурсне
функције, односно „када се један илокуциони чин изводи индиректно
употребом другог“4 (Searle, 1975: 60). Илустрације ради, исказ Хладно
је., којим говорник жели да обавијести саговорника о временским при-
ликама представља директни говорни чин, док уколико му је интенција
да наведе слушаоца да нпр. укључи гријање или затвори прозор, тада је
ријеч о индиректном говорном чину. Блум-Калка и Олштајн издвајају
три веће групе стратегија при реализацији директивних говорних чи-
нова, у њиховом случају захтјева, али су оне примјењиве и на друге ди-
рективе (молбе, сугестије, савјете и слично). Ове стратегије обухватају:
директне, конвенционално индиректне и неконвенционално индирект-
не стратегије (Blum-Kulka & Olshtain 1984: 201).
Директивни говорни чинови – и делиберативне и децидни – могу
се реализовати императивом, што представља директан начин њихове
реализације, а у раду смо, на основу класификације Бабић (2015: 111–
130) издвојили и друге императиву једнаке граматичке форме као што
су презент, инклузивни презент и формант да+презент, футур први,
4 “…one illocutionary act is performed indirectly by way of performing another.” (Searle, 1975: 60)
а на основу подјеле коју нуди Блум-Кaлка и Олштајн5 (Blum-Kulka &

Olshtain 1984: 201–202) ексцерпирали смо изјавне реченице са модал-
ним глаголом којима се истичу припремни услови и интерогативне ре-
ченице (конвенционалне и неконвенционалне индиректне стратегије).
Императив
Императив, као глаголски модус којим се типично реализује ди-
рективна дискурсна функција, обједињује илокуциону снагу и пропо-
зицију исказа, односно илокуциона снага је садржана у граматичком
облику императива, док је пропозиција изражена семантиком глагола
употребљеном у императиву, као у примјеру Лези! → Захтијевам (ило-
куција) да легнеш (пропозиција). Истовјетна је употреба императива и у
енглеском језику, па смо се стога одлучили да наводимо примјере упо-
требе императива у директивној функцији у којима је дошло до неке
формалне разлике у преводном поступку.
(1) Mileva: Uuuh, zatvaraj, hladno je! (MA, 148) →Uuugh! Shut the
window, it’s cold. (101)
(2) Mileva: Samo se ti manje čudi, a više pripazi šta radiš! (MA, 152)
→Don’t be so surprised and mind what you’re doing! (110)
Уочена разлика у примјеру (1) условљена је морфосинтаксичким
карактеристикама императивног глагола. Имперфективни глагол у им-
перативу затварај појачава директивну снагу исказа, сугерише хитност
да се радње актуализује (у односу на његов перфективни парњак затво-
ри) и нема формалног кореспондента у енглеском језику. С друге стране,
транзитивност глагола затворити/shut изискује експлицитно навођење
објекта у енглеском језичком изразу (the window), али не и српском, иако
је јасно на шта се имепративни глагол односи. Афирмативни императив
(2) са одричним значењем (само се ти мање чуди → немој се чудити) у
енглеском преводном еквиваленту изражен је управо тим одричним ко-
респондентом како би се задржала јасноћа директивне поруке.
С обзиром на чињеницу да није уобичајено да субјекат сам себи
изда директиву, императив за 1. лице је изопштен из парадигме, док
се код 3. лица једнине и множине јавља перифрастични облик типа
нека вечера/вечерају, односно let him/them have dinner. Када је ријеч о
императивном облику за 2. лице једнине и множине, ваља истаћи да је
експлицитно навођење личне замјенице којем се упућује директив ре-
дундантног карактера. Издвојили смо примјере код којих је замјеница
ти или ви експлицитно наведена иако је потпуно јасно да је директив
упућен баш том датом саговорнику који је често и једини у актуелној
говорној ситуацији.
5 У класификацијама Бабић и Блум-Калке и Олштајн долази до извјесних преклапања (нпр. упо-

треба императива).

(3) Idite vi, draga gospođice, svojoj kući, u svoj pitomi zavičaj.
(MA, 120) →Go home, young lady, go back to your tame home-
land. (34)
(4) Albert: Ti ćuti, Jakobe! (MA, 198) →You be silent, Jakob! (207)
(5) Milana: Dođite vi nama letos malo u Beograd. (MA, 191) →Why
don’t you come to Belgrade in summer? (191)
Када је ријеч о компаративном сегменту анализе, уочавамо да ту
долази до извјесних недосљедности. Наиме, некада се експлицитно на-
вођење личне зaмјенице из српског језичког израза вјеродостојно пре-
носи у енглески (4), а некада оно изостаје (3). На основу приказаних
примјера6 из оригиналног драмског дјела и њихових преводних екви-
валената, могли бисмо примијетити да се лична замјеница ти или ви у
преводу задржава у случају јачег захтјева или наређења, тј. директива
којима се више угрожава индивидуалистичко лице7 (енг. negative face)
слушаоца, а изоставља када је ријеч о блажим директивним облицима,
на примјер савјету, молби, сугестији и слично. Из наведене групе при-
мјера, посебно се издвојила потврда (5) код које је комплетан импера-
тивни облик преточен у упитно-одричну реченичну конструкцију (енг.
whimperatives), односно сугестивну формулу, којој се у енглеском језику
често прибјегава при реализацији директива на индиректан начин, како
би се постигао учтив и ненаметљив ефекат.
Помоћни потези којима се ублажава директив

исказан императивом
Илокуциона снага директива ублажава се употребом разноврсних
језичких стратегија, као што су језичке ограде, маркери учтивости, уб-
лажавајући помоћни потези: аргументовани, припремни, увјеравајући
и други помоћни потези (Blum-Kulka & Olshtain 1984: 203–205) који
могу да стоје уз језгро директива. Њихова улога у језику јесте да се уб-
лажи директивна снага исказа и тако сачува лице учесника у комуника-
ционом процесу. Издвајамо неке од примјера забиљежених у корпусу:
Употреба маркера учтивости молим те:
(6) Mileva: Molim te, napiši ga čim stigneš u Bern, odma’ sutra, to je
veoma važno! (MA, 161) → Please, write it as soon as you get to
Bern, first thing tomorrow, it’s very important! (129)
Иако је маркер учтивости периферни елемент директива, што му
осигурава статус редундантног члана, ипак његова употреба ублажава
директивну снагу исказа и истовремено указује на истинску жељу го-
6 Али и других примјера које због ограничености простора нисмо наводили.

7 Термин индивидуалстичко лице преузет је од Прћића (2010). Више о појму лице као глав-
ном конструкту теорије учтивости видјети у теорији учтивости Браунове и Левинсона
(Brown&Levinson, 1987).
ворника да се именована активност реализује. У прилог томе говори

и аргументовани помоћни потез којим говорник наводи разлог за вер-
бализовање директива (то је веома важно). Са компаративног аспекта
посматрано, овај маркер се пренио у енглески без икаких промјена,
заузима иницијалну позицију, као и у оригиналу, након чека слиједи
императивна конструкција, односно језгро захтјева.
Употреба прилошке одредбе лепо:
(7) Marija: Dođi ti sad lepo da legneš! (MA: 110) → Come on, let’s go
to bed now.(11)
(8) Veber: Idite vi lepo na filosofiju! (MA, 115) → You should take up
philosophy! (24)
(9) Mileva: Nikud ti ne moraš sad da kreneš, sedi lepo za klavir! (MA,
155) → You don’t have to go anywhere, the piano’s waiting! (115)
Прилошка одредба лепо у склопу императивне реченичне кон-
струкције специфична је по томе што нема типична својства прилога за
начин јер не описује како је одређена радња извршена, а ни како би тре-
бало да се изврши. Када погледамо њена преводна рјешења, увиђамо да
се на неколико различитих начина преноси у енглески језик. Најприје
га је могуће превести инклузивним императивом исказаним обликом
let’s уз глагол којим се одређује пропозиција (7). Овај прилог уз импе-
ратив са илокуционом снагом савјета садржан је у модалном глаголу
should, па је и императив трансформисан у декларатив (8). Напосљетку,
преводно рјешење посљедњег примјера (9) показује да је дошло до пре-
ласка из директног директивног говорног чина исказаног императивом
из српског језика у индиректни директив у енглеском8.
Употреба конверзационе партикуле слободно:
(10) Sa diplomom koju već imate možete učiti svoju i tuđu decu, a
svom gospodinu ocu slobodno recite da ste prijemni položili, ali
vas je jedan konzervativni profesor nagovorio da od studija odu-
stanete. (MA, 120) → With the diploma you already have, you
can easily teach your and other children and you can tell your
father that you passed the test but that a conservative professor
prevailed upon you to give up further studies. (34)
Конверзациона партикула слободно користи се за подстицање са-
говорника на одређени акциони или вербални чин. И у овом типу при-
мјера скрећемо пажњу на преводно рјешење, гдје увиђамо да је парти-
кула слободно редукована, а императивна конструкција поново исказа-
на декларативном уз модални глагол can.
Наредбене форме којима се остварује директивна језичка функ-
ција у драмском комаду Милаве Ајнштајн јесу формант да + презент,
инклузивни презет и презент.
8 У наставку рада биће више ријечи о индиректно реализованим директивним говорним чинови-
ма забиљеженим у корпусу.

Формант да+презент
Формант да+презент се у граматикама српског језика третира
као синоним императиву. Он, наиме, спада у делиберативне директи-
ве, који подразумијевају ратификацију саговорника, при чему се њима
обично упућују савјети, сугестије, позиви и слично. Имајући на уму да
овакав формант у енглеском нема функцију директива (Да дођеш вече-
рас. →*To come tomorrow.), он ће у енглески бити пренесен на неки од
облика који се у овом језику употребљавају у овом својству (shall we,
how about, let’s итд.).
(11) Albert:Znaš šta, Mici, da mi odemo malo na neku planinu dok još
ima snega. (MA, 185) → Mitzi, listen, you know what, how about
going to the mountains while there’s still some snow left. (179)
(12) Mileva: Alberte, da uđemo unutra, ovde postaje malo sveže?
(MA, 194) → Albert, let’s go in, shall we, it is getting chilly. (197)
Када је ријеч о примјеру (11), увиђамо да је форма да+презент
изражена уобичајеним обликом how about којим се у енглеском нешто
сугерише саговорнику. За овај тип примјера специфична је неизречена
али наслућивана упитна секвенца хоћеш ли...? која је у облику модалног
глагола и 3. лица множине shall we укључена у енглески превод примје-
ра (12), али изопштена из граматичко-семантичког реда ријечи (shall we
go in) због употребе императивног облика глагола let којим су обухваће-
ни и адресант и адресат let’s.
Инклузивни презент
Инклузивни презент указује на то да вршилац неке будуће радње
није појединац, него је ријеч о колективном адресанту, односно дирек-
тив је упућен свим учесницима у комуникационом процесу. У корпусу
је изражен партикулом хајде или њеним колоквијалним обликом ајде и
дајте/дај да+презент (Дај да урадимо домаћи задатак = Хајде да уради-
мо домаћи задатак.). Оба ова облика одговарају императивној форми
глагола let уз треће лице множине (let’s→let us).
(13) Gospodin Marić: ’Ajde da se mi spremimo, pa bolje da vidimo
ima li gdegod tvojih nevaljalih mačora... (MA, 111) → Come on,
let’s dress and go into the fields to see if your naughty cats are
somewhere around... (15)
(14) Hans-Albert: Daj sad malo da ćutimo, voz samo što nije došao! (MA,
201) → Let’s keep quiet a little, the train is due any minute! (214)
Презент
Уочена је тек оказионална употреба презента са значењем импе-
ратива, вјероватно зато што као такав, он спада у децидне директиве, а
комуникатори у овом драмском комаду, углавном, припадају истом ста-

тусном рангу. С тим у вези, он у нашем корпусу ни нема типичну децид-
ну карактеристику, будући да се конкретан комуникациони чин одвија
међу другарима, дакле, статусно једнаким. Забиљежени примјер гласи:
(15) Albert: Jakobe, za kaznu, sad sviraš valcer! (MA, 155) → Jakob,
you’ll play us a waltz to atone! (116)
Потребно је скренути пажњу на начин на који је овај директивни
презент пренесен у енглески језички израз, при чему увиђамо да је до-
шло до потпуног пребацивања кода са презента на футур први. Ипак,
могло би се рећи да су они значењски и прагматички врло слични,
будући да презент (из српског) као и футур (из енглеског) осликавају
друштвене релације у којима говорно лице има статус надређеног.
Футур први
Футур први такође се употребљава за изражавање директивности,
и то у оним случајевима када је говорни субјекат у позицији надређе-
ног. Оно што је заједничко за футур први и императив јесте радња која
ће се реализовати у будућности као посљедица адресантовог навођења
адресата на извршење. Забиљежили смо потврде овога типа у корпусу,
а навешћемо два најспецифичнија и објаснити њихову прагматичку не-
уобичајеност. Такође, напомињемо да нису уочене никакве разлике у
преводу српског футура првог у функцији директнивости на енглески.
(16) Mišel: Nećeš se maći odavde dok nam ne obećaš da ćeš otići kod
nje, i to još danas! (MA, 199) → You won’t budge from here until
you promise that you will go to see her – and I mean today! (208)
(17) Erat: B. Ti ćeš se odreći svih ličnih odnosa sa mnom, osim kad to
nalažu društvene obaveze. (MA, 200) → You will renounce all
personal relations with me, except when so required by social
obligations. (210)
Издвојени искази су вербализовани међу статусно једнакима –
блиским пријатељима (16) и супружницима (17). Употреба футура пр-
вог у примјеру (16) има одлике забране (Забрањујем ти да се макнеш
одавде...) и указује на неопходност и нужност да се финално позицио-
нирано језгро наредбе актуализује (Отиђи код ње.), при чему говорни
субјекат себе свјесно ставља у позицију надређеног, јер му шире ситу-
ационе околности9 то налажу. Примјер (17) такође је неуобичајен због
тога што овдје није ријеч о директном усменом обраћању говорника
саговорнику, него је директив исказан футуром првим дат у форми
писма и прочитан од стране трећег лица. Специфичност ове потврде
огледа се у чињеници да је наредба на овакав начин формулисана, реа-
9 Ријеч је о тешком психофизичком стању у ком се налази протагониста овог драмског комада,
адресатова супруга и адресантова пријатељица са студија.

лизована између супружника у периоду када је њихов однос захладио,

те када није остало ништа од првобитне младалачке љубави и разигра-
ности очитоване и у језику којим се једно другом обраћаше с почетка
драмског комада. Ексцерпиране потврде показују како се језиком ма-
нифестује ауторитет чак и кад се комуникација одвија међу блиским
сродницима или пријатељима.
Изјавне реченице са модалним глаголом

Искази којима се истиче да су задовољени припремни услови
садрже модалне глаголе у свом саставу и њима се, такође, испољава
директивност. У зависности од врсте модалног глагола зависи и то да ли
ће директив бити децидан или делиберативан, односно врста модалног
глагола одређује илокуциону снагу исказа. Забиљежили смо употребу
модалних глагола којима се изражавају блажи директиви (нпр. блажи
захтјев исказан модалним глаголом моћи у презенту или сугестије ис-
казане модалним глаголом моћи у потенцијалу и модалним глаголом
требати), као и оних који спадају у јаче директиве, као што су наредбе,
забране и слично, који сугеришу већи ауторитет говорног субјекта (нпр.
модални глагол морати, одрични облик модала смјети). О томе свједо-
че сљедеће потврде:
(18) Mileva: Mogao bi malo da se uozbiljiš, Alberte, nije sve za šalu!
(MA, 164) → You could try to be serious a little, Albert, one
doesn’t make jokes about everything! (135)
(19) Marija: Moraš redovno da piješ lekove! (MA, 167) → You must
take your medicines regularly! (141)
У преводном поступку нису уочене битне разлике ни у морфосин-
таксичком, нити у прагматичком смислу, будући да и енглески распола-
же модалним глаголима којима се изражавају различита значења и упо-
требе. Тако, модал must, као и српски морати, употребљен уз друго лице
једнине или множине, када се односи на саговорника, сугерише неоп-
ходност да се именована радња оствари, али и већи ауторитет говорника.
Индиректни директивни говорни чин

Директивност се испољава и испитивањем припремних услова,
прецизније, испитује се да ли је слушалац спреман, вољан и спосо-
бан да реализује радњу означену пропозицијом. Тада се обично упо-
требљавају интерогативне реченичне конструкције. Према дискурсној
функцији која им је додијељена, интерогативи типично служе за по-
стављање питања како би адресат стекао одређена знања о нечему о
чему га, како вјерује, адресант може информисати. Међутим, често се
она употребљавају и у друге сврхе, као што је управо ова – директивна
којом се слушалац наводи на реализацију неког чина. Употреба једног
илокуционог чина за реализацију другог у теорији говорних чинова оз-
начава се као индиректни говорни чин. Примјера ради, у англистичкој

литератури често навођен примјер илокуционог чина питања Можеш ли
ми додати со? (Can you pass the salt?) изговорен под одређеним околнос-
тима (за трпезаријским столом) нема снагу питања, односно говорни
субјекат нема интенцију да сазна да ли је слушалац способан да изврши
именовану радњу, него служи за реализацију другог илокуционог чина
– нпр. захтјева да изврши дату радњу.
У корпусу смо забиљежили двије врсте индиректних стратегија
при реализацији директивних говорних чинова. То су конвенционалне
индиректне стратегије у које спадају сугестивне формуле и припрем-
не стратегије и неконвенционалне индиректне стратегије у које спадају
јаки и благи наговјештаји (Blum-Kulka & Olshtain 1984: 201).
Сугестивне формуле представљају устаљене обрасце код којих
је илокуциона снага формулисана као приједлог за извршење неког
акционог или вербалног чина. Наводимо сљедећа два примјера која
илуструју ову појаву, а који су двојако изражени у склопу интерогатив-
не реченице која почиње упитном ријечју зашто (why) – са одричним
глаголским обликом и са потврдним глаголским обликом, који сугери-
шу супротан правац дјеловања.
(20) Veber: Što taj red ne tražite u muzici, gde je doveden do savršen-
stva? (MA, 124) → Why don’t you look for that order in music?
It’s been brought to perfection there. (46)
(21) Helena: Zašto stalno pričamo o ratu? Što malo ne pričamo o lju-
bavnim ratovima? (MA, 158) → Why do we talk about war all the
time? Why don’t we talk about wars of love? (123)
Сугестивна формула се трансформише на два начина – перфор-
мативним обрасцем уз глагол предложити, као носиоцем илокуције,
или императивном реченичном конструкцијом. Овакав тип директива
са одричним предикатом упућује на правац дјеловања супротан њему
у смјеру афирмације (Зашто тај ред не тражите у музици? → Предла-
жем да тај ред тражите у музици → Тражите тај ред у музици.), док
искази са потврдним предикатом иду у правцу негације (Зашто стално
причамо о рату? → Предлажем да НЕ причамо стално о рату. → Хајде
да НЕ причамо стално о рату.). Са компаративног аспекта посматрано,
увиђамо да нема битнијих разлика између српског и енглеског језика.
Наиме, оба испољавају исти образац за реализацију директивне дис-
курсне функције и са истим семантичким карактеристикама (Why don’t
you look for that order in music. → I suggest that you look for that order in
music. → Look for that order in music.).
Припремне стратегије представљају исказе који се односе на
припремне услове, тј. на вољност, способност и могућност да се неке
радња актуализује. Ове стратегије, такође, спадају у конвенционалне
индиректне говорне чинове, што значи да је код њих однос између фор-
ме и функције најчешће предвидљив, те не захтијевају јаче механизме

инференције. Да бисмо илустровали припремне стратегије, наводимо

сљедећи примјер:
(22) Veber: Pa kad ste već maturirali, da li biste bili ljubazni da pozo-
vete gospođicu da se vrati? (MA, 121) → Well, since you’ve matri-
culated, perhaps you would be so kind as to invite the young lady
back? (37)
Овдје је ријеч о директивном говорном чину са илокуционом сна-
гом молбе. Говорник испитује вољност слушаоца да реализује назначену
активност, при чему се служи затвореним интерогативним обрасцем са
копулативним глаголом у потенцијалу и адјективном фразом у функцији
његове допуне. У енглески језик, овај учтиви образац пренијет је у форми
декларативног питања и језичке ограде – прилога perhaps, чиме се додат-
но доприноси уздржаности и учтивости у вербализацији директива.
Неконвенционалне индиректне стратегије у изражавању дирек-
тивних говорних чинова, друкчије назване наговјештаји, укључују јаке
и благе наговјештаје и представљају отворену групу стратегија. Јаки
наговјештаји дјелимично реферишу на објекат или елемент неопходан
за реализацију чина. Захтијевају јаче механизме инференције при од-
ређивању илокуционе снаге исказа. Благи наговјештаји, с друге стране,
подразумијевају неизоставно укључивање контекстуалних фактора у
тумачењу исказа, будући да не реферишу ни дјелимично на објекат или
елемент потребан да би се неки чин извршио. У корпусу су уочени само
примјери јаких наговјештаја. Наводимо сљедећу илустративну потврду:
(23) Ružica: Dobro, Mila, je l’ ti baš hoćeš da nam pokvariš praznik?
(MA, 154) → Listen, Mila, do you reаlly want to spoil this eve-
ning for us? (113)
Овим затвореним интерогативним обрасцем, говорно лице нема
намјеру да добије да/не одговор који се типично очекује од оваквог типа
упитних реченица. Он, наиме, реферише на елемент неопходан за ак-
туализацију датог директива који се огледа у субординираном дијелу
реченице, а сам директив се налази у односу супротности са елементом
на који исказ реферише. Друкчије речено, издвојени примјер може се
парафразирати на сљедећи начин: Немој нам (по)кварити празник., тј.
Коригуј своје понашање како нам не би покварила празник.
Закључак
У раду смо издвојили сљедеће конструкције за изражавање ди-

рективности: императив, презент, инклузивни презент, формант
да+презент, футур први, изјавне реченице са модалним глаголом
којим се истичу припремни услови, и упитне реченице и поредили смо
их са енглеским преводним кореспондентима у драмском комаду Виде
Огњеновић Милева Ајштајн. Српски, као и енглески језик користе им-

ператив за изражавање директивности. Разлика коју смо уочили односи
се на имперфективност императивног глагола која се у енглеском не
може на исти начин пренијети, него енглески употребљава инфинитив-
ни глаголски облик у функцији императива (затварај→shut). Афирма-
тивни императив са одричним значењем (2) преноси се одричним об-
ликом императива. Надаље, експлицитно навођење личне замјенице за
2. лице једнине и множине преноси се у енглески двојако у зависности
од јачине директива (код јаких директива лична замјеница се задржава
(4), а код благих се редукује (3)). Такође је уочен и примјер код којег је
српска императивна конструкција са личном замјеницом ви преније-
та у облику сугестивне формуле у енлески језик (5). Помоћни потези
којима се ублажава снага директива исказаног императивом преносе
се на различите начине, па тако маркер учтивости молим те (6) прела-
зи у свој преводни еквивалент у енглеском језику please. Разлике које
смо уочили односе се на неке друге ублаживачке елементе, као што су
прилог лепо и партикула слободно. Прилог лепо у енглеском језику садр-
жан је у модалном глаголу should (9), потом се изражава инклузивним
императивом let’s (8) или изјавним реченицама које би се могле сврс-
тати у наговјештаје (10) као облик индиректне реализације директив-
не језичке функције. Надаље, формант да+презент из српског језика
одговара енглеским граматичко-лексичким елеметима how about, shall
we, let, lеt’s. Иклузивни презент исказан партикулом хајде да+презент и
дај да+презент одговарају енглеском инклузивном императивном об-
лику lеt’s. Уочен је и један примјер директивног презента из српског
језика који је у енглеском језику прешао у футур први с циљем задржа-
вања јасноће исказа. Футур први у значењу директивности не показује
никакве разлике између посматрана два језика. И изјавне реченице са
модалним глаголима којима се истиче да су задовољени припремни
услови служе за изражавање директивних говорних чинова, а од врсте
модала зависи врста директива (наредба, молба и слично), што важи за
оба посматрана језика. У склопу интерогативних реченичних конструк-
ција издвојили смо тзв. сугестивне формуле са одричним глаголским
обликом и оне са потврдним глаголским обликом које сугеришу супро-
тан правац дјеловања. Потом, указали смо и на упитне реченице којима
се испитују припремни услови. Напосљетку смо издвојили оне исказе
који спадају у јаке наговјештаје, а такође су исказани интерогативним
обрасцем. При реализацији директивне дискурсне функције упитним
реченицама нема никакве разлике између српског и енглеског језика.
Све уочене разлике, које се махом манифестују на морфосинтаксичком
нивоу језичке анализе, говоре у прилог томе да преводни еквиваленти
нису и формални кореспонденти.

Бабић 2010: М. Бабић, Огледи из прагматичке синтаксе, Источно Сарајево:
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву.
Бабић 2015: М. Бабић, Синтаксички и стилистички огледи, Београд: Јасен.
Бах и Харниш 1979: K. Bach, R. Harnish, Linguistic Communication and Speech Acts,
Cambridge, Massachusetts, London: The MIT Press.
Благојевић и Мишић-Илић 2012: S. Blagojević, B. Mišić Ilić, Interrogatives in
English and Serbian Academic Discourse – A Contrastive Pragmatic Approach. Brno
Studies in English, 38:2. 17–35.
Блум-Кaлка 1987: Sh. Blum-Kulka, Indirectness and Politeness in Requests, Journal
of Pragmatics 11, 131–146.
Блум-Кaлка и Олштајн 1984: Sh. Blum-Kulka, Olshtain, E., Requests and apologies:
A cross-cultural study of speech act realization patterns (CCSARP). Applied
Linguistics 5/ 3: 196–215.
Браун и Левинсон 1987: P. Brown, S. C. Levinson, Politeness: some universals in
language usage. Cambridge: CUP.
Левинсон 1983: S. Levinson, Pragmatics. Cambridge: CUP.
Мишић Илић 2010: Б. Мишић Илић, Језички и културни аспекти говорног чина
забрањивања из угла контрастивне прагматике, Ur. Lj. Subotić i I. Živančević-
Sekeruš.Zbornik radova sa Petog međunarodnog interdisciplinarnog simpozijuma
Susret kultura, Novi Sad: Filozofski fakultet, 463–470.
Oстин 1962: Ј. Austin, How to do Things with Words, Oxford: OUP.
Перовић 1996: S. Perović, Engleski i srpskohrvatski jezik – indirektna pitanja u
kontrastu. Nikšić: Unireks.
Перовић 2009: S. Perović, Jezik u akciji, Podgorica: CID.
Прћић 2010: T. Prćić, Mali englesko-srpski rečnik pragmatičkih termina. Ur. Vasić, V.
Diskurs i diskursi. Zbornik u čast Svenki Savić. Novi Sad: Filozofski fakultet, 399-415.
Сејдок 1974: J. M Sadock, Toward a Linguistic Theory of Speech Acts, New York:
Academic Press.
Сејдок 1994: J. M. Sadock, Toward a grammatically realistic typology of speech
acts, Ur. Tsohatzidis, Savas, Foundations of Speech Act Theory, London: Routledge,
393–406.
Сејдок 2004: J. М. Sadock, Speech Acts, Ur. Horn, Laurence & Gregory Ward,
Handbook of Pragmatics, Oxford: Blackwell Publishing, 53–73.
Серл 1969: J. R. Searle, Speech Acts: An essay in the philosophy of language. Cambridge:
CUP.
Серл, 1975: J. R. Searle, ‘Indirect speech acts’. Ur. Cole i Morgan, Syntax and
Semantics 3: Speech Acts, 59–82
Серл 1979: J. R. Searle, Expression and Meaning, Studies in the Theory of Speech Acts,
Cambridge: CUP.
Suzana S. Marković / REALIZATION OF DIRECTIVE SPEECH ACTS IN THE PLAY

MILEVA EINSTEIN BY VIDA OGNJENOVIĆ
Summary / The paper analyzes and interprets the grammatical structures used in
the realization of directive discourse function in Serbian and English. Apart from
the imperative mood, directive discourse function can also be realized with present
simple, future simple, declarative and interrogative sentences. Another aspect of
our analysis refers to the comparison of directive structures found in the play Mileva
Einstein by Vida Ognjenović with their translation equivalents. Using analytical and
interpretative methods we can conclude that the translation equivalents are not
necessarily their formal correspondents in these two languages.
Key words: directive speech acts, realization, comparison, Serbian and English.
Примљен 13. маја 2017.

Прихваћен за штампу јуна 2017.

811.163.41’37’367.622.22
Милица С. Божић1
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
Докторске студије из језика
СЕМАНТИЧКО РАЗЈЕДНАЧАВАЊЕ У НИЗУ

ИМЕНИЧКИХ ДЕМИНУТИВА ИЗВЕДЕНИХ ОД
ЈЕДНЕ ОСНОВЕ
У раду је посматран процес десинонимизације међу именичким деминутивима изведеним

од једне основе. Циљ истраживања је да се, у оквиру аналитичког корпуса, укаже на оне
примере у којима се од синонимног односа одступа. Према постављеном циљу, да би се
уочили елементи (семантичке) диференцијације, испитивани су: творбени процес и мор-
фолошке одлике чланова синонимског низа, полисемија неких деминутива, као и њихова
стилска функција, а истраживање је употпуњено и анкетним подацима у вези са одабраним
корпусом. Корпусно и анкетно истраживање показало је да десинонимизација представља,
пре свега, резултат обличке варијативности деминутива изведених од једне основе, као и
процеса лексикализације.
Кључне речи: семантичко разједначавање, десинонимизација, именички деминутиви,

корпусно истраживање, анкетно истраживање.
1. Уводне напомене
Предмет нашег рада су именички деминутиви изведени од једне

основе, чији је однос примарно успостављен као однос (једнокоренске)
синонимије. У нашем раду бавићемо се низовима именичких демину-
тива са фокусом на семантичком разједначавању, односно пoјави деси-
нонимизације.
Циљ истраживања је да се, у оквиру аналитичког корпуса, ука-
же на оне примере у којима се од синонимног односа одступа. Да би
се уочили елементи (семантичке) диференцијације због које, између
осталог, у језику опстају синонимни низови, постављени су неколики,
ужи, циљеви.
1) Испитаћемо у каквом односу стоје деминутивни облици изве-
дени од једне основе: да ли увек постоји однос синонимије
међу деминутивним изведеницама једне основе помоћу раз-
личитих суфикса, или се тај семантички однос нарушава,
мождауправо том обличком варијативношћу. Тако ћемо
1 milica.bozic91@gmail.com
испитати како се испољава семантичка разлика кроз твор-

бени процес (једна основа, а различит суфикс).
2) Уочићемо да деминутивни облици развијају полисемију.
Отварањем поља полисемије, могућ је процес лексикализа-
ције. Управо ту појаву ћемо издвојити као један од могућих
путева којим се деминутивни облици од једне основе семан-
тички диференцирају: онда када једна именица изгуби деми-
нутивно значење и лексикализује се.
3) За тумачење квалитета семантичког односа међу деминутив-
ним дериватима релевантна је њихова употребна вредност.
Зато ћемо деминутиве посматрати у контексту.
4) Биће изнети резултати анкете са изворним говорницима срп-
ског језика, ради испитивања њиховог језичког осећања у вези
са посматраном појавом.
2. Разматрања о семантичком разједначавању

деминутивних именичких изведеница
У српској лингвистици примећена је појава да једна именица

може имати више деминутива. У низовима именичких деминутива
врло често говоримо о синонимима.2
Ова појава примећена је и у руском језику: книга – книжечка –
книженка (Матијашевић 1982: 121). У „Руској граматици” наводи се
да „од неких основа постоје управо синонимски деривати с различи-
тим суфиксима: часок и часик (час: „сат, тренутак”), лоскуток и лоску-
тик (лоскут: „парче, комадић”), супик и супчик (суп: „супа”), таганок
и таганчик (таган: „троножац”), шкафик и шкафчик (шкаф: „орман”)”
(1980: 209).3
2 У науци стоји отворено питање како одредити однос међу деминутивима једне основе. У вези са
суфиксима -ић и -чић, Владан Јовановић примећује да речници РСАНУ и РМС бележе „лексич-
ке варијанте деминутива од истих основа“, попут: бокалић и бокалчић, дућанић и дућанчић,
калуђерић и калуђерчић, прозорић и прозорчић, сомић и сомчић (Јовановић 2010: 37). Отворено
је питање да ли су низови деминутивних деривата од једне мотивне речи: дублети, синоними
или варијанте. Стјепан Бабић у вези са деминутивним именицама изведеним суфиксом -ак
(анђелак, црвак, цвијетак, ђаволак, грмак, језичак, коријенак, листак, облачак, прозорак итд.)
примећује да оне граде дублетне умањенице на -ић и -чић: „Za te imenice je značajno da gotovo
sve imaju dubletne umanjenice sa -ić ili -čić. Razlika je među njima u tome što su sufiksi -ić i -čić
veoma plodni, a sufiks -(a)k je u ovoj kategoriji slabo plodan.“ (Бабић 1986: 84). Дакле, облике
деминутива са суфиком -ак (цветак) и изведенице са суфиксом -ић (цветић) аутор назива ду-
блетима, иако су постале извођењем различитим суфиксима. Ипак, циљ овог рада није оштро
разграничавање поменутих појава, а да ћемо се придржавати схватања да је однос међу деми-
нутивним именичким изведеницама однос (једнокоренске) синонимије.
3 „От некоторых основ существуют синонимичные образования с разными морфами: часок и ча-
сик, лоскуток и лоскутик,супик и супчик, таганок и таганчик, шкафик и шкафчик.“

СЕМАНТИЧКО РАЗЈЕДНАЧАВАЊЕ У НИЗУ ИМЕНИЧКИХ ДЕМИНУТИВА...
У вези са српским корпусом у даљем испитивању ослонићемо се

на дефиницију синонима која гласи: „лексички синоними су лексичке
јединице које реферирају на исти референт” (Драгићевић 2010: 248).
У студији о деминутивним и аугментативним именицама у срп-
ском језику, Владан Јовановић даје дериватолошку и семантичко-пра-
гматичку анализу деминутива. Аутор примећује да су поједини деми-
нутиви са суфиксима -че и -ић (-чић) у РМС представљени као „потпуни
синоними” (прстенче и прстенчић „дем. од прстен”).
Испитујући дублетност код деминутива, Ничка Бечева (2000) ис-
тиче она својства семантичке диференцијације која бисмо применили
у испитивању проблема нарушавања синонимности: „избор једног или
другог облика зависи од контекста, од избора говорника, од танке стил-
ске нијансе или можда дијалекатског окружења” (Бечева 2000: 200).
Дакле, низови деминутива изведених од једне основе могу се семантич-
ки разликовати према некој компоненти: према градацији емоционал-
ности или у стилској нијанси.
Важно је приметити да се деминутивни облици од једне основе
семантички диференцирају тако што се један облик лексикализује. Из-
нећемо примере полисемије деминутива, а истаћи ћемо оне именице
које су се лексикализовале. Р. Драгићевић нас упућује на то да: „лекси-
кализацију треба схватити као последњи стадијум у осамостаљивању
недеминутивних значења деминутива” (Драгићевић 2016: 83).
За испитивање је значајан и творбени аспект. Повезаност творбе-
не и лексичке синонимије већ је уочена:
„Лако се запажа, на пример, да материјално различити суфикси образују

речи од исте основе [...], да читав низ суфикса може да учествује у творби
речи исте семантичке категорије ([...]-ић, -че, -ица творе деминутиве),
да се поједини суфикси у погледу форме сасвим мало разликују ([...]-ић
и -чић)[...]. У оквиру синонимије суфикса нисмо могли избећи проблем
синонимије речи изведених од исте основе помоћу формално различитих,
али семантички блиских суфиксних морфема. [...] Суфикси су синони-
мични ако речима дају заједничко категоријално значење или их уводе у
одређену лексичко-семантичку категорију (наравно, реч је о материјално
различитим суфиксима).” (Ћорић 2008: 227).
А синонимна творба је такође и предуслов за семантичко разјед-

начавање: „чим постоји синонимна творбa, отворени су путеви десино-
нимизацији” (Тафра 2005: 273).
У разматрању питања синонимског низа истакнута је важна ка-
рактеристика таквих група речи, а то је да „везе међу члановима низа
могу да се распадну, да никну нове, да буду привремене, или сталне у
једном одређеном периоду језика” (Матијашевић 1982: 117). Схватање
да је апсолутна синонимија условљена само одређеним временским
интервалом, да представља прелазну фазу у развоју односа међу лексе-
мама налазимо и у новијим радовима посвећеним питању синонимије:
„уколико се у одређеном развојном стадијуму језика појаве апсолутни

језички синоними, обавезно долази до њихове употребне диференција-
ције или а) с обзиром на критеријум територијалне или функционално-
стилске дистрибуције, или пак б) с обзиром на њихову десинонимиза-
цију.” (Ковачевић 2016: 78).
Према једном схватању десинонимизација за резултат има (ис-
кључиво) појаву паронимије: „Десинонимизација је један од начина
настанка паронима, ријечи истога корјена, дакле изрази дјеломично
подударних, и различита значења, али с јаким потенцијалом замјенљи-
вости због звуковне и значењске блискости.” (Тафра 2005: 271). Такође
је примећено да „десинонимизација може настати и због других разло-
га, на пример због тежње да се разједначи именовање живога од нежи-
вога, конкретнога од апстрактнога, активнога од пасивног и сл.” (Тафра
2005: 270).
Према другом схватању десинонмизација се огледа у томе што
један се члан синонимског пара по одређеној компоненти разликује од
другог и за резултат има блискозначност: „Десинонимизирани синони-
ми постају блискозначнице, чије се семантеме диференцирају најмање
једном битном семантичком компонентом.“ (Ковачевић 2016: 78).
За ову прилику издвајамо појам разједначавања као кључног у
вези са десинонимизацијом.
3. Испитивање аналитичког корпуса
Грађу за истраживање представља српски књижевни језик. Наш

корпус представљају именичке деминутивне изведенице од једне осно-
ве. Регистар деминутива сачинили смо према Обратном речнику срп-
скога језика, Речнику српскога језика, Речнику српскохрватскога књиже-
вног језика, Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ,
из којих смо издвајали лексикографске дефиниције и примере употре-
бе. Одабрани корпус представљен је у Регистру.
Сви деминутивни облици једне речи дефинисани су помоћу ква-
лификатора дем. и хип., што нас упућује на претпоставку да међу њима
нема семантичке разлике и да су у питању синоними. Испитаћемо на
који начин се међу овим облицима испољава однос синонимије, а затим
и како се од тог односа одступа, односно како се деминутиви семантич-
ки разликују.
Предмет испитивања представља група деминутива са значењем
младих живих бића (животиња). За разлику од деминутива са значењем
предмета у којима доминира компонента ’мало’, унесена суфиксом, де-
минутив живих бића означава, чини се, пре свега, ’младо живо биће’.
Према успостављеним циљевима најпре ћемо испитати мор-
фолошке и творбене карактеристике деминутивних изведеница, за-
тим ћемо посматрати полисемију и метафорична значења демину-

тива, издвојити недеминутивна значења изведеница и пратити њи-

хову лексикализацију.
Испитаћемо да ли деминутивни облици могу бити употребљени
у истом контексту. Значења наведених деминутива показаћемо на при-
мерима употребе у истом (или приближно истом) контексту у речени-
цама издвојеним са Електронског корпуса.
За испитивање семантичке диференцијације међу члановима сино-
нимског низа важна је улога контекста, дакле употребна вредност лексема:
„Дефиниције појма синонимности разликују се углавном по томе у којој

мери рачунају са фактором ’одступања’ од онога што зовемо ’исто’,
’еквивалентно’, ’слично’ или ’блиско’ значење, односно колико рачунају
са тзв. контекстуалним значењем. [...] Сви аутори наглашавају важност
контекстуалног значења у разрешавању градијента синонимности сино-
нимског низа, реда итд.” (Савић 1982: 31–32).
Истраживање ћемо употпунити резултатима анкете спроведене

међу студентима Филолошког факултетаУнивезитета у Београду.
Чини се да је испитивање језичког осећања изворних говорника до-
бар показатељ квалитета односа међу речима који је начелно успоста-
вљен као синониман, на шта нас упућују и нека истраживања синонимије:
„Уколико не постоји недвосмислен критеријум шта је синоним једне речи,

однос синонимије сазнајемо на основу лексикографских приручника. Ако
та информација у приручнику изостане, можемо се ослонити на сопствену
интуицију. Будући да се интуиције изворних говорника могу прилично
разликовати, поузданији критеријум јесте интерсубјективна сагласност,
тј. анкета са више изворних говорника, где се најчешћи одговори узимају
као полазиште при разматрању.” (Јакић 2014: 176).
3.1. Неке морфолошке и творбене карактеристике

именичких деминутива
Да би се испитао утицај обличке варијативности на семантички
аспект, аналитички корпус је разврстан према морфолошком крите-
ријуму, а деминутивне именице су посматране кроз творбену структуру.
3.1.1. Деминутиви од основе мушког рода. Ако је мотивна реч
мушког рода, деминутиви се изводе суфиксима: -ић/-чић, -ак (-ичак), -че.
У овој поткатегорији налазе се деминутиви постали од основ-
не именице која означава животињу (голуб). Деминуцијом ових име-
ница добија се значење ’младог живог бића’, односно ’младунче
животиње’(голупчић/голубићи голупче).
„Семе ’умањујуће’ и ’мало’у сфери деминуције са значењем животиња

реализују се примарно као ’младунче’, ’млада јединка животиње’, а затим
и као по ’мали по величини, тежини и сл.’” (Ристић и др. 2005: 608).4
Деминутивно значење једне именице, може се исказати помоћу

више деминутива изведених од ње, што потврђују следећи примери: Го-
лупче „дем. и хип. од голуб” и голупчић/голубић „дем. и хип. од голуб”:
Морао сам просути неколико литара кукуруза, док се један голубић није
достојио да ми дође на испружени длан. (РСАНУ); Исто тако би пре-
кидала забаву, кад би јој се приближило које омиљено пиле или голупче.
(РСАНУ); Наши голупчићи још су голуждрави. (РСАНУ).
Међутим, код неких именица чешћа употреба једне изведенице
у деминутивном значењу већ може сугерисати и семантичку диферен-
цијацију. Размотрићемо употребу изведеница именице јелен: јеленче
„дем. и хип од јелен” и јеленак „дем. и хип од јелен”. То је тако и у
животињском свету, кошута мора своје јеленче да научи шта „није” и
шта „јесте”, како би опстало у суровом свету шуме. (Политика). Упо-
треба изведенице јеленак у деминутивном значењу потврђена је само
у једном примеру: Јеленак ми гору ломи,| путак да му је;| за њим иде
кошутица;| тек друг да му је. (Народна лирска песма: Јелен и кошута).
У оваквој употреби дати облици су синоними, али ипак јединствен при-
мер сведочио врло ниској фреквенцији облика изведеног суфиксом -ак
и упућује на семантичко разједначавање.
3.1.2. Деминутиви од основе средњег рода. У овој групи налазе
они облици деминутива који су постали од мотивне речи која већ оз-
начава ’младунче животиње’. Оне су дефинисане као „дем. и хип.”или
само „дем.”.
У овој семантичкој групи налазе се именице изведене сложеним
суфиксима и именице изведене суфиксима -ић и -че. Садржај основне
именице појачан је деминутивним суфиксима -енце, који уноси „хипо-
користичан призвук” (Клајн 2003: 59) и -ешце(„који је уобичајен само
у јагњешце, донекле у д(ј)етешце и телешце (поред чешћег д(ј)етенце и
теленце)” (Клајн 2003: 64)).Уовој поткатегоријипримећујемо да се на-
лазе именице средњег рода (ждребе, јагње, јаре, магаре, пиле, прасе, теле)
које деминутив граде и суфиксима: -че и -ић.Додавањем суфикса -ић на
основу средњег рода постаје деминутив мушког рода. О деминутиву на
-ић од основе средњег рода, И. Клајн каже: „Од именица средњег рода
уобичајено је плурално -ићи, као замена за праву множину, коју ове
именице немају. То се пре свега односи на младе од животиња, нпр.
пилићи, јагњићи, јарићи [...].” (Клајн 2003: 84).
У контексту налазимо да су облици: пиленцеи пилић, или јагњен-
цеи јагњешцеи јагњић,ждребенце и ждрепчесиноними, напоредо се ко-
ристе са истим, деминутивно-хипокористичним значењем које препо-
4 „[K]од деминутива који означавају животиње код којих се узраст не може одредити, сема мали
не може [се] заменити семом млад, него се деминуитвно значење реализује као мали по вели-
чини (лептирић, мишић, мравић, сомић, шаранчић).“ (Јовановић 2010: 41).

знајемо у примерима: Јагош на травњак испод расцветале воћке изводи

белу араберку и њено дорато ждребенце са белом звездом на челу.(Поли-
тикин магазин);Једном показаше ми на брду прекрасну малу вилу – сећа
се Исидора Секулић. Као у бајци: кров са широком стрехом, доксат, тра-
вњак и на њему загонетно криво дрво, пас у хладовини, ждрепче на сунцу
[...](Данас);По нека овца блекне зајагњенцетом. (РСАНУ); Чујте, браћо,
божјаци!| Нигди ништа не имам,| Разма једно јегњешце(РСАНУ, НП Вук);
Надамо се да ћете одржати реч. Тада ћемо имати осветљење. И пилићи
које Ферера очекује биће већ кокоши, додаје шалећи се девојка.(Растко
Петровић, Људи говоре).
Дакле, деминутиви изведени од основе именица које означавају
младунче животиње у контексту имају исто деминутивно-хипокорис-
тично значење. При томе, именице са -енце су уобичајеније у деми-
нутивном значењу и чини се да хипокористична компонената код тих
облика бледи, што нам потврђују лексикографске дефиниције: деми-
нутиви изведени суфиксом -енце у речнику су дефинисани у већини
случајева само квалификатором „дем.”. Деминутиви са суфиксом -ићи
се користе у множини.
Посебно је занимљив случај именица типајагњић и јарић, демину-
тива изведених суфиксом -ић. Значење које бележе речници јесте муш-
ко младунче животиње.Уочено је да именице са суфиксом -ић(-чић)
понекад могу бити употребљене и у значењу обележавања пола младе
животиње (Јовановић 2010: 40).Ближе ћемо представити њихову лекси-
кографску обраду у РСАНУ.
Деминутив јагњић је у РСАНУ дефинисан на следећи начин: а. дем.
и хип. од јагње Била је мало дијете, како јагњићб. мушко јагње– Кад пас-
тир одабере јагњића за угића, тај се пусти да све лето своју мајку „посе“.
Облик јарић, примећујемо,нема ознаку хипокористичности и де-
финисан је преко синонима на следећи начин: дем. од јарац; мушко јаре;
младунче козе, јаре, козле (РСАНУ).
3.1.3. Деминутиви од основе женског рода. Издвајамо их посеб-
но зато што се суфиксом мења род мотивне именице, из чега произлазе
и семантичке разлике.5 Творбом деминутива са суфиксима -ић и –че од
именица женског рода са значењем животиња (птица, лисица) изводе се
деминутиви најчешће са значењем младунчета: птићи птиче, лисичићи
лисиче, змијић и змијче, затим и чавчић, жапче, гушче. У вези са суфиксом
-че којим се изводе деминутиви са значењем живих бића, Стјепан Бабић
примећуједа се њиме означава младо живо биће оба пола:
„Izvedenice su s. r., a obuhvaćaju bića obaju spolava, ne samo kad izvedenica

može biti neutralizacija dviju osnova, npr. [...] gušče < guska i gusak, nego i kad
je izvedena samo od jedne osnove: [...] golupče > golub, osim ako je značenje
osnovne riječi biološki ili sociološki ograničeno samo na jedan spol: momče,
... djevojče [...]” (Бабић 1986: 119).
5 Овом приликом нећемо детаљније разматрати однос мотивних именица мушког рода и деми-
нутива изведених суфиксом -че, при чему се такође мења род основне речи.
Анализираћемо деривате именице птица: птић, птиче, птичи-

ца. Птић и птиче су синоними у значењу ’младунче птице’: Утврђено је
да су имали два јајета у гнезду, али на жалост, ни из једног се није излегао
птић. (Политика); Упркос родитељској бризи, често преживи само једно
птиче. (Политика). Ово значење забележено је и у лексикографској де-
финицији: птиче „младунче птице; мала птица” (РСЈ) и птић„1.а. мла-
дунче птице б. реч од миља, обично при обраћању деци” (РСЈ).
Птић и птиче имају хипокористичан предзнак када се истиче
својство незаштићености, слабости. Карлсон је седео у кревету и зинуо
као птић, па је Бата пожурио да нађе неку кашику. (Астрид Линдгрен,
Бата и Карлсон с крова); Можда зато што је дрхтала као птиче у зиму,
и плакала, и бојала ме се. (Умберто Еко, Име руже). Према наведеним
примерима птић и птиче су синоними са значењем „младунче птице”,
а затим и у метафоричним значењима помоћу којих се изражава особи-
на, са заштитничким ставом говорника.
Деминутив од птица јесте облик птичица „дем. и хип. од пти-
ца” (РСЈ): Угледао сам иза преграде у стану како нека птичица убацује
канџицама у кљун храну (А. Тишма, Дневник 1942–2001). У облику пти-
чица препознајемо доминантну сему „мали”. Деминутивним суфиксом
-ица, којим се изводи именица истог рода као и мотивна реч, денотира
се умањење основне именице и примарно значење јесте ’мала птица’.
Дакле, уколико се промени род именице, примарно ће бити зна-
чење ’младунче животиње’. То видимо и на примеру деминутива змијић
’младунче змије’. Змијица је пре свега деминутив, а у секундарном зна-
чењу може означавати ’младунче животиње’.
3.1.4. Они деминутиви који су изведени суфиксом којим се не
мења род основне именице имају као примарно деминутивно значење.
Деминутивни облици именица женског рода подлежу следећем
правилу: ако се деминутивним суфиксом промени род именице, догађа
се и промена у значењу: гушче, птић, птиче примарно означавају мла-
дунче животиње.
Примарно деминутивно значeњe имају облици изведени суфик-
сом којим се не мења род мотивне именице гускица (>гуска), птичица
(>птица).
Појаву да се променом рода мења и значење уочавамо и код де-
минутива основе мушког и средњег рода (врапче је ’младунац врапца’, а
врапчић деминутив; јаренце је деминутив именице јаре, а јарић означа-
ва ’мушко јаре’). Умањеницама, које су изведене сложеним суфиксима,
исказује се јача емотивност у односу на деминутиве изведене основним
суфиксом. То се огледа и у томе што су такви деминутиви често дефи-
нисани као „дем. и хип”.

3.2. Метафорична значења деминутивних

изведеница
Деминутивни облици су синоними и напоредо се користе и у ме-
тафоричним значењима, када се именом младе, мале животиње озна-
чава блиска, драга, вољена особа, према којој говорник има заштит-
нички став.
Ознака хипокористичности прати деминутиве за младунчад и
животиње најчешће када се употребљавају да означе дете или младог
човека, са нежношћу, наклоношћу, у примерима: Тај човек имао је сина,
мали лавић, и жену која је била сасвим нормалног изгледа, али јој је срце
било лавље. (Драган Великић, Руски прозор). Дакле, у секундарним зна-
чењима преовладава компонента хипокористичности.
Голубић: Кад је снаша сјела, метну јој на крило мало дијете, обично
мушкарца, ваљда у жељи, да стекне и сама за годину дана таквог голубића
(РСАНУ); Пиленце и пилић(и): У отечеству, у фамилији, код матере
своје, лако је рађала. Њен синчић и ћерка излегли су се као пилићи. Ко
зна шта је сад, у туђини, чека. (Милош Црњански, Друга књига Сеоба);
- „Чујте, пилићи моји”, рече им мајка, „овако је то било. Онда је умро и
мој други муж, ваш отац”. (Миланковић Милутин, Кроз царство наука);
Увукао је главу међу рамена као пиленце и остао непокретан, са челом
наслоњеним на стабло кестена. (Габријел Гарсија Маркес, Сто година
самоће); Јагњенце и јагњешце: Откад ти поче нежно тепати:| „Јагњенце,
сунце, чедо, зорице!“ (РСАНУ, Ђ. Јакшић); Из милости детету кажу...
јагњешце моје (РСАНУ). Деминутиви јагњешце и јагњенце имају ознаку
хипокористичности (поред деминутивности) у РСАНУ (док облици ја-
гањче, јагањце имају само ознаку деминутивности) и са том компонен-
том развијају метафорична значења када се односе на децу.
Деминутиви са значењем младих животиња у датим примерима
употребљени су у својим секундарним значењима. Код деминутива који
означавају животиње, компоненту хипокористичности преузимају они
облици који се користе да именују људе (односно децу) у метафорич-
ном значењу, или да изразе неку људску особину.
„Иако регуларност није уобичајена за метафоричке преносе именовања,

већ само за метонимијске, постоји један метафорички модел којем
подлежу деминутиви за који би се могло рећи да је регуларан. У питању
су називи за младунце животиња који се метафорички преносе на људе
који поседују особине сличне онима које је човек, на основу колективне
експресије, доделио животињама.” (Драгићевић 2016: 80).
Оваква употреба деминутива настала је на метафоричким асо-

цијацијама заснованим на семама колективне експресије: јагње – крот-
ка, мирна, недужна особа; лав – храбар, неустрашив човек (Драгићевић
2010: 149).6
6 То су семантичке компоненте засноване на уверењима и представама целе језичке заједнице.
3.3. Недеминутивна значења деминутива који

означавају животињу
У полисемантичној стуктури међу изведеницама са значењем
животиње, уочавамо и нека недеминутивна значења. Лексикализација
деминутива, чини се, представља процес чији је резултат осамостаље-
но значење:
„Деминутиви, природно, јесу у снажној вези са мотивним речима од

којих потичу, али имају способност развоја полисемије. Статус њихових
могућих значењских варијација посматрамо као континуум од благе мар-
кираности (као семантичког додатка основном, деминутивном, значењу)
у виду хипокористичности, еуфемизације и сл. преко посебних значења
која имају самостални статус у полисемантичкој структури деминутивних
лексема, па до потпуног осамостаљивања значења у посебну лексему, тј.
до лексикализације.” (Драгићевић 2016: 77).
Многи деминутиви развијају специјална значења која се осамос-

таљују, а чиме једна лексема губи деминутивно значење. Дефиниције
наводимо према Речнику српскога језика (РСЈ, 2011). За именовање
појава из области ботанике користе се следећи облици: Именица лиси-
чица означава „врсту јестиве гљиве жућкасте боје”. У питању је мета-
форичко преношење имена једног појма према сличности по изгледу,
односно по боји. Примећујемо још и примере: јежак „јажораст” (’бар-
ски шевар’); јежић ’дивљи босиљак’, а чије је примарно значење деми-
нутивно (дем. од јеж).
Термини из области зоологије су: јеленак „јеленак инсект”;
коњић „зелени скакаквац”; коњиц „инсект” (вилин коњиц); змијуљица
„морска/поточна/речна змијуљица”; лептирић и лептирак користе се
као ’назив за поједине врсте (малих) лептира’: шљивов лептирић, од-
носно шљивин лептирак. Ова секундарна значења су добијена путем
метафоре по изгледу.
Остала недеминутивна значења су: птичица „опасно, сумњиво
лице”: Он, напрасито јагње, а она, љута птичица, па се сложили, дивота!
(Исидора Секулић, Кроника паланачког гробља). Црвић у секундарном
значењу означава „непријатну мисао која прогони некога”.
Чини се да о лексикализацији у овом тренутку можемо говорити
у вези са именицaмама коњиц и јеленак које су изгубиле своје демину-
тивно значење. На пример: Била је то велика црна буба, јеленак са стра-
ховитим штипаљкама, тако да га је Том звао „буба штипавица“. Јеленак
је био у кутији од жижца. И прво што је буба учинила: уштину га за прст.
Наравно, он га шљисну с прста; јеленак одлете у средину цркве и паде на
леђа, а позлеђени прст заби се у дечакова уста. (Марк Твен, Том Сојер).7
7 Мада је пример из дела преводне књижевности, ипак потврђује језичко осећање преводиоца,
говорника чији је матерњи језик српски.

Занимљиви су и неки деминутиви са значењем делова тела (кљун)

који поред деминутивних значења (’мали кљун’) развијају и (недеми-
нутивна) предметна (кљун: ’оно што обликом подсећа на кљун’). У не-
деминутивном, предметном значењу добијеном метафором по изгле-
ду налазимо примере: Баратао [је] савинутим танким кљунићем своје
мале сајџијске пинцете. (РСАНУ); На ногама вуку тешке црне папуче са
кљунићима. (РСАНУ); Синџир од гвоздени пекљица насукан је и обишен о
једнон кљунку озгар. (РСАНУ).
3.4. Стилска употреба деминутива

Поједини примери употребе неких деминутивних изведеница у
аналитичком корпусу упутили су на њихову стилску функцију у књи-
жевном делу. Занимљиви су примери преводне књижевности која из-
лажемо: деминутивни облик изведен од именице јелен, облик јеленче
налазимо употребљен у метафоричном значењу да означи ’вољеног,
драгог човека’: Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза ре-
шетака зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку. (Стари Завет, Песма
над песмама). У делу Браћа Карамазови писац гради упечатљиву поетску
слику засновану на метафори и контрасту: Хоћу да видим својим очима
како ће јеленче лећи поред лава, и како ће заклани устати и загрлити се
са својим убицом (Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови). У примеру из
Старог Завета деминутивом се исказује нежност, наклоњеност и љубав.
Деминутив употребљен у реченици у делу руског реалисте, јесте мета-
форичка представа жртве, нејаког и незаштићеног бића и има експре-
сивну функцију.
4. Испитивање анкетом
Корпусно истраживање употпунили смо резултатима анкете

спроведене у мају 2017. године. У анкети је учествовало тридесет (30)
студената треће године студија на модулу Српски језик и књижевност
Филолошког факултета Универзитета у Београду. Анкета је била ано-
нимна, а испитаници су писмено одговарали на два питања.
4.1.Први захтев је био: Напишите деминутив следећих облика: го-
луб, јелен, коњ, лептир, змија, птица, јагње.
Циљ овог захтева био је да се, са једне стране, установи које све
облике испитаници познају, а са друге стране, да се издвоји типичан
облик деминутива задате речи, дакле, онај пример који је наведен на
првом месту. Резултате износимо у Табели 1.
Табела 1: Резултати првог задатка анкете
Мотивна реч Типичан деминутив Остали навођени облици

1. голуб голупчић (25) голубић, голупче, голубак
2. јелен јеленчић јеленче, јеленак
3. коњ коњић (30) коњче, коњиц, коњчић, коњичак
4. лептир лептирић (28) лептирчић, лептирче, лептирак,
лептирко, лепко
5. змија змијица (27) змијче, змијуљак, змијурак,
змијуљица, змијић
6. птица птичица (29) птиче, птић, птичурак
7. јагње јагњенце (17) јагњешце, јагњић, јагањчић, јагањац,
јага
Напомене уз Табелу 1:
1. Од именица мушког рода највећу фреквенцију имају они обли-
ци који имају наставак -ић/-чић. Уколико постоји дублетни облик, он
има знатно мању фреквенцију (нпр.: голупчић и голубић).
2. Именице женског рода имају типичан деминутив на -ица (пти-
чица, змијица).
3. Занимљиво је приметити да се на првом месту као деминутив
именице јелен налази облик јеленчић, зато што ту форму не бележе
речници савременог српског језика, а извесно је да постоји у језичком
осећању говорника. Потврду за постојање овог облика налазимо претра-
гом Електронског корпуса, у примеру из Политикиног магазина: Кад се
„виле“ играју, Срндаћ, најмањи „јеленчић” из огромне породице животиња
у коју спадају јелен, велики лос, мали пуду, јелен лопатар... (Политикин
магазин). У датом примеру облик јеленчић је под наводницима, што све-
дочи о његовој необичности у свести аутора текста. Остали навођени
облици су: јеленче, јеленак.
Дакле, иако је већина испитаника наводила више од једног одго-
вора, на првом месту, као типичан облик, увек би био онај истог рода
као и мотивна реч. Да је то чврст механизам, потврђује случај демину-
тива именице јелен: јеленчић. То је облик који су испитаници наводили
на првом месту, и који се, дакле, јавља у језичком осећању, а занимљиво
је приметити да речници ту форму не бележе.
4.2. Други захтев је гласио: Које значење имају следећи облици: ја-
гњенце, јагњић, змијић, змијче, голупче, голупчић, јеленак, јеленче, птић,
птиче, птичица, коњић, коњиц.
Одговори испитаника су упутили на неколике закључке:
1. Утицај рода није без значаја: примарно деминутивно значење
имају они облици који су истог рода као и мотивна реч (јагњенце, пти-
чица). Облик јагњић има доминантно значење: мушко младунче, у чему
препознјемо утицај суфикса на семантику изведенице: -ић је суфикс
којим се изводе именице мушког рода.

2. Облици на -че у већини случајева означавају младунче живо-

тиње (птиче, голупче). Занимљива је група изведеница: птић–птиче–
птичица, коју је већина испитаника дефинисала на следећи начин:
птић је „младунче птице, који се тек излегао”; птиче је „младо биће,
младунче птице”; а птичица је „мала птица без обзира на старост”.
3. Метафорична значења, значења која се односе на људе бројна
су у вези са задатим примерима.
а) Деминутивном формом се исказује особина (пре свега умиља-
тост), или се тепа драгој особи (детету).
б) Облици змијић и змијче, према одговорима испитаника, озна-
чавају дволичну, опасну особу или неваљало дете.
в) За облик птичица примећена су значења: „сумњиво лице“,
„узвик при сликању“ итд.
4. Анкета је показала да су облици јеленак и коњиц лексикализовани.
Већина испитаника је за форму јеленак убележила значење инсекта, а
коњиц се готово увек везује за вилин коњиц.
5. Закључне напомене
У раду смо посматрали процес десинонимизације међу именич-

ким деминутивима изведеним од једне основе. Указано је на примере у
којима постоји примарни однос синонимије, али су детаљније предста-
вљени случајеви у којима долази до разједначавања синонимског низа
и упутило се на одређене чиниоце таквог процеса. Према постављеним
циљевима испитивани су: творбени процес, морфолошке одлике, по-
лисемија, као и стилска функција деминутива, а истраживање је упо-
тпуњено и анкетним подацима у вези са одабраним корпусом.
5.1. Обличка варијативност у одређеној мери условљава и проме-
ну у значењу. Суфикс може утицати на значење. Суфиксима -че, -ић/-
чић, -ица изводе се деминутивне именице, дакле, именице једне се-
мантичке категорије. Међутим, и у оквиру исте значењске категорије,
одабир суфикса условљава семантичку диференцијацију.Уколико се
суфиксацијом промени род именице, може се променити и примарно
значење деминутива при чему се он диференцира од других чланова
низа, у чему препознајемо процес десинонимизације.
У вези са продуктивношћу деминутивних суфикса за деминутив-
но значење, они се распоређују на следећи начин: суфикси: -ић/-чић
(чешћи је -чић) од основа мушког рода; -ица од основа женског рода;
-це и -че од основа средњег рода.
5.2. Десинонимизација се огледа у томе што се једна деминутивна
именица лексикализовала. Семантичка диференцијација се спроводи
тако што (најчешће) један деминутивни облик развије полисемију и ле-
ксикализује се. Таква именица не ступа у однос синонимије са другим

деминутивима изведеним од исте основе, већ се осамостаљује и има
терминолошко или предметно значење.
Резултате обличке варијативности и процеса лексикализације у вези
са неким именицама потврдило је и корпусно и анкетно истраживање.
5.3. Деминутиви као сложена семантичка категорија имају знат-
но шире значењско поље него што то показује лексикографска дефини-
ција. Посматрање деминутивних облика на примерима из књижевних
дела показала је да деминутиви представљају стилски вредне интерпре-
тативне тачке различитих појава у књижевном делу, односно да служе
стварању изразитије поетске слике. Деминутивни облици, као формал-
ни израз умањења намерно издвојених ентитета, служе као израз емо-
ција, или као метафорично вредновање живота.
Регистар именичких деминутива изведених од једне основе
Мотивна реч Деминутив

Мушки род
врабац врапчић, врапче
голуб голубић/голупчић, голубак, голупче
јеж јежић, јежак
јелен јеленак, јеленче
кљун кљунић/кљунчић, књунак
коњ коњић/коњчић, коњичак, коњиц, коњче
лептир лептирић/лептирчић, лептирак, лептирче
црв црвић/црвчић, црвак, црвићак, црвац
Средњи род
ждребе ждребенце, ждребешце, ждрепче
јагње јагањце, јагњенце, јагњешце, јагњић(и)
јаре јаренце, јарешце, јарићи
пиле пиленце, пилешце, пилићи
теле теоце, теленце, телешце
Женски род
гуска гускица, гушче
змија змијица, змијуљица, змијић, змијче
лисица лисичица, лисичић, лисиче
птица птичица, птић, птиче
Извори
Електронски корпус: Duško Vitas i Miloš Utvić, Korpus savremenog srpskog jezika
(verzija SrpKor2013), Grupa za jezičke tehnologije Univerziteta u Beogradu (http://
www.korpus.matf.bg.ac.rs).

Николић 2000: Обратни речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска;
Београд: Институт за српски језик САНУ: Палчић, 2000 (Београд: Хелета).
РСЈ: Речник српскога језика, Матица српска, 2011.
РМС: Речник српскохрватског књижевног језика, Матица српска, 1967–1976.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Институт за српски
језик САНУ, 1959–.
Резултати анкете спроведене у мају 2017. са студентима Филолошког факултета
Универзитета у Београду.
Бабић 1986: Stjepan Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku, Nacrt za
gramatiku, Zagreb, 84–179.
Бечева 2000: Ничка Бечева, О дублетности код деминутива и аугментатива у
савременом српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане 29/1, 197–202.
Драгићевић 22010:Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд:
Завод за уџбенике, 146–160.
Драгићевић 2016: Рајна Драгићевић, Полисемија именичких деминутива у
српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане 45/3, 75–85.
Јакић 2014: Милена Јакић, „Парадигматски лексички односи у српским описним
речницима”, у: Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, ур. Рајна
Драгићевић, Београд: Филолошки факултет, 167–193.
Јовановић 2010: Владан Јовановић, Деминутивне и аугментативне именице у
српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Клајн 2003: Иван Клајн, Творба речи у српском језику. Књ. 2. Београд: Институт
за српски језик САНУ, Завод за уџбенике и наставна средства, Нови Сад: Матица
српска.
Ковачевић 2016: Милош Ковачевић, „О нормативном статусу синонимних и
блискозначних твореница у српском језику“ у: Зборник Института за српски
језик САНУ III: Српски језик и актуелна питања језичког планирања, Београд:
Институт за српски језик САНУ, 61–81.
Матијашевић 1982: Јелка Матијашевић, „О синонимији и синонимима”, у:
Лексикографија и лексикологија, зборник реферата, Београд–Нови Сад: Српска
академија наука и уметности, Институт за српскохрватски језик, Институт за
јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Матица српска,
Филолошки факултет у Београду, 115–130.
Ристић и др. 2005: Стана Ристић, Бојана Милосављевић, Владан Јовановић, „Једно
од могућих решења обраде деминутива са суфиксима -че и -(ч)ић (лексикографско-
лексиколошки приступ)”, Српски језик, Х/1–2, Београд, 597–616.
Руска граматика 1980: Русская грамматика, Том 1 „Словообразование”,
Академий наук СССР, Институт русского языка, Москва, 207–218.
Савић 1982: Свенка Савић, Проблеми прагматичке синонимије у дискурсу, Научни
састанак слависта у Вукове дане 12, 31–36.
Тафра 2005: Branka Tafra, Od riječi do rječnika, „Desinonimizacija”, Zagreb: Školska
knjiga, 267–279.
Ћорић 2008: Божо Ћорић, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за
српски језик и књижевност Србије, 18–21.
Milica Božić / SEMANTIC DIFFERENTATION IN A SERIES OF NOUN DIMINU-

TIVES DERIVED FROM ONE GENERATIVE BASE IN THE SERBIAN LANGUAGE
Summary / In this paper, the process of desynonymization was observed among

the noun diminutives derived from one generative basis in the Serbian language.
The objective of the research is to point to those cases in which the synonymous
relation is deviated. In order to observe the elements of (semantic) differentiation,
we have examined: the process of formation and the morphological features of the
diminutives, their polysemy, and their stylistic function. The research is completed
with survey data based on the selected corpus. Corpus and survey research have
shown that desynonimization is primarily a result of the variability of formation of
diminutives derived from one generative basis, as well as the lexicalization process.
Key words: semantic differentiation, desynonymization, noun diminutives, corpus

research, survey research, Serbian language.
Примљен: 10. октобра 2017.

Прихваћен за штампу октобра 2017.

811.163.41’367.626’27
Биљана Б. Мишић1
Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет Пале
Катедра за србистику
СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ СТАТУС СОЛИДАРНОСТИ

ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ЛЕКСИКЕ
У раду се говори о психосоцијалном значењу солидарности које подразумијева симетричну

употребу замјеничког облика за друго лице једнине. Анализа обухвата жаргонску лексику
као маркер односа солидарности и групне припадности те вокативне лексеме које сугеришу
односе блискости између учесника у говорној интеракцији. Рад показује да социолошки
фактори као што су генерацијска припадност и познанство те ниво блискости саговорника
условљавају избор етикете за ословљавање у комуникацији.
Кључне ријечи: солидарност, замјеница ти, жаргонизми, вокативне лексеме
Међусобна корелација језичких и друштвених појава предмет је

социолингвистичких истраживања већ више од пола вијека. У оквире
ове проблематике сврстава се и питање успостављања односа између
комуникатора у говорној интеракцији. Ти су односи условљени разли-
читим нелингвистичким факторима који се исказују одговарајућим
језичким средствима, а овим проблемом бави се тзв. „граматика
друштвеног статуса“.2 Та „не(написана) граматика“, како истиче Ко-
вачевић, „има своја, социјалним и културним чиниоцима мотивиса-
на, правила која се – иако непрописана – готово узусно активирају у
говорним ситуацијама ословљавања, обраћања или поздрављања“ (Ко-
вачевић 2003: 268). „Граматика“ друштвеног статуса, дакле, има инте-
ракцијску, а самим тим и комуникацијску улогу што се огледа у „функ-
цији истицања природе односа међу говорним представницима“, као
и у „улози упућивања на релативни друштвени статус комуникатора у
оствареном говорном догађају“ (Радовановић 2003: 135). Радовановић
издваја три типа односа међу саговорницима који су условљени разли-
читим изванлингвистичким чиниоцима као што су узраст, степен по-
знанства, сродство, интимност, однос подређености или надређености
1 bilja.misic@gmail.com
2 О „граматици“ друштвеног статуса и њеним поставкамав (Радовановић 2003: 132-143).
и сл. То су односи солидарности, дистанцираности и однос статусне

разлике (Радовановић 2003: 135–139).
Предмет анализе у нашем раду биће психосоцијално значење со-
лидарности које подразумијева симетричну употребу замјеничког об-
лика за друго лице једнине. Симетрична расподјела замјенице ти, по
правилу, имплицира неку врсту блискости или солидарности, која може
бити резултат различитих околности као што су сродство, вршњачки
однос, блиска старосна доб и сл. Осим личне замјенице – ти, у језичка
средства којима се указује на односе блискости, тј. присности између
комуникатора сврставају се и поздрави, односно етикете за поздра-
вљање, као и етикете за ословљавање, обраћање, евоцирање, идентифи-
кацију (Радовановић 2003: 139). Ми ћемо се овом приликом усредсре-
дити на лексику која репрезентује односе солидарности између учес-
ника у комуникацији. Имајући у виду да дијалог представља минимал-
ни интеракцијски говорни догађај, наше истраживање биће засновано
на основу примјера из дијалошких форми преузетих са форума www.
vukajlija.com3. С обзиром на то да прикупљену грађу за истраживање
чине примјери колоквијалног разговора припадника млађе генерације,
сасвим је природно да употреба жаргонске лексике представља маркер
групне припадности и солидарности.
2. Омладински жаргон као маркер односа

солидарности и групне припадности
Саставни дио свакодневне комуникације младих чини жаргон

који настаје као резултат социјалног раслојавања језика. Жаргон је да-
кле, у основи социолект чија се употреба своди на „потребу чланова
неке друштвене групе да и нарочитим вербалним средствима афир-
мишу свој идентитет и потврде своју припадност датој групи“ (Бугар-
ски 2006: 13). Најчешће се јавља у неформалним ситуацијама у говору
припадника млађе популације, па је према томе, „резултат деловања
друштвених а не примарно лингвистичких чинилаца“ (Бугарски 1993:
63), с обзиром на то да је детерминисан друштвеном групом која га ко-
ристи. Стварање и употреба жаргонске лексике огледа се у тежњи „мла-
дих да се разликују, да буду што креативнији“, а такође и у „осећању да
својим новим језичким изразом могу боље, много сигурније и лакше
овладати као језиком који нису усвојили нити научили, него сами ство-
рили“ (Чанак 2005: 208).
3 Vukajlija је интернет сајт првобитно замишљен као рјечник сленга, али је временом постао
збирка углавном духовитих дефиниција разних појмова из свакодневног живота. Назив сајта
Vukajlija представља игру ријечи, базирану на метатези, будући да имплицира на презиме Ми-
лана Вујаклије, познатог српског лексикографа. Сајт посједује веома посјећен форум, одакле
смо и ексцерпирали примјере за анализу.

СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ СТАТУС СОЛИДАРНОСТИ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ЛЕКСИКЕ
Ексцерпирану жаргонску лексику класификоваћемо према на-

чину настанка, и то на: 1) жаргонизме добијене семантичком дерива-
цијом, 2) жаргонизме добијене творбеним начином и 3) жаргонизме
настале скраћивањем.
1) По бројности прво мјесто заузимају жаргонизми добијени
семантичком деривацијом, као нпр:
а) Ма какво црно или светло пиво. Ја не излазим са гајбе док
се ова бљузгавица не рашчисти, а то ће по свему судећи
бити негде у априлу месецу!
б) У, брате, ал је добра она риба тамо за суседним столом.
в) Али ти јеси металац.
− Нисам. Не слушам метал.
г) Шта радиш?
– Ништа. Блејим.
Као што наведени примјери показују, жаргонска значења
постојећих стандардних ријечи изведена су метафоризацијом. Тако је
у примјеру а) семема ‘стан’ изведена метафором лексеме гајба, семе-
ма ‘дјевојка’ лексеме риба (примјер б), затим значење ‘хеви-метал пра-
вац у рок-музици’ те ‘поклоник хеви-метал правца’ именица метал4 и
металац;5 (примјер в), а семема ‘досађивати се’ изведена је метафором
глагола блејати6 (примјер г). Реализоване асоцијативне везе указују на
говорника који животни простор схвата као физичко ограничење (гајба),
а људски изглед и понашање као животињска својства (риба и блејати).
2) У другој групи сврстали смо жаргонизме који су настали на
творбени начин. Нпр:
а) Како је прошао твој рођус?
– Ништа ме не питај.
Како се из примјера види,наведени жаргонизам настао је суф-
иксалном творбом, која представља најпродуктивнији модел творбе
жаргонизама. Жаргонска лексема рођус разликује се од конкурентне
јединице по томе што садржи суфикс -ус који је заправо носилац екс-
пресивности. Овдје, дакле, жаргонизовани суфикс има само улогу фор-
малног маркера припадности одређеној друштвеној групи, тј. младима.
4 Речник (2011: 687) метал – 1. општи назив за више хемијских елемената који се одликују
чврстином, непрозирношћу, нарочитим сјајем, добром проводљивошћу топлоте и електри-
цитета и могућношћу обраде ливењем и ковањем; 2. Оно што је потпуно или делимично
направљено од метала.
5 Речник (Исто) металац – онај који ради у индустрији, металски радник, стручњак за метале.
6 Речник (2011: 89) блејати – 1. Пуштати глас „бле“; опонашати , подражавати тај глас; 2. фиг. а)
говорити глупости, лупати, лупетати, б) гледати тупо, бленути, зијати, зурити.
3) Жаргонизми настали скраћивањем оказионалног су типа што

потврђује свега један примјер из корпуса:
а) Ајмо на пљеску.
– Ма, каква пљеска..
У овом примјеру жаргонизам пљеска добијен је изостављањем
завршног дијела лексеме и њеним свођењем на почетну двосложну
секвенцу. Уочавамо да се у подлози сажимања налази фигуративност,
будући да је жаргонизам реализован у форми апокопе.
3. Етикете за ословљавање које сугеришу односе

солидарности
С обзиром на то да етикете за ословљавање нису једнозначне као

комуникативно идентификовање саговорника, „него са собом увијек
носе и подстицајну семантичку компоненту“ (Бабић 2010: 326), те да
се, у односу на друга језичка средства којима се указује на односе со-
лидарности међу комуникаторима, „одвајају особином да су релативно
семантички маркиране“ (Васић 1979: 59), наша анализа обухватиће и
лексеме које се користе за ословљавање и обраћање адресату. Ријеч је,
наиме, о вокативним лексемама под којим подразумијевамо лексеме
којима се ословљава саговорник у комуникацији, у функцији социјал-
но обиљеженог неформалног обраћања говорника. Етикете за ословља-
вање и обраћање саговорнику класификовали смо у двије групе. У прву
групу сврстали смо лична имена, а другу групу чине заједничке имени-
це чија семантика одражава различите видове блискости.
У првој групи издвајамо сљедеће примјере:
а) Мајо, вечерас ћу да преспавам код Бокија. Кеви сам рекла да
ноћим код тебе, па ако те буду звали, да знаш.
б) Еј Јована, шта радиш?
− Ништа, ево нешто учим као...
в) Шта је било Дуњице? Што си тужна?
– Ма дечко ме преварио... ужас, не знам где сам.
Свим наведеним примјерима заједничко је то што говорник име-
нује саговорника личним именом чиме се сугерише значење солидар-
ности. А управо употреба имена у директном обраћању јесте „један од
најзначајнијих начина сигнализирања друштвене присности“ (Кристал
1987: 44). За разлику од примјера а) и б), у примјеру в) лексема Дуњи-
ца, осим што има статус етикете за ословљавање, додатно носи стилску
маркираност. Наведена лексема дата је у форми деминутивног хипоко-
ристика, а говорник, употребљавајући ову ријеч одмила показује нагла-
шен емоционално-емфатички однос према особи којој се обраћа.

Другу групу чине заједничке именице чија семантика исказује

различите видове блискости међу саговорницима. Забиљежени су сље-
дећи примјери:
а) Е, љубави, јеси ли ОК?
б) Их, срећо, ма није то ништа... Чекај тек да пробаш дезерт.
в) Слушај ме џиберу, пун ми је нос твојих авантура, флертова,
пијанчења и насртања на све што носи сукњу!
г) Јоој тебра, каква риба! Јел видиш ову лево, до Цанета?
д) Е, матори, ајмо до кафане на пиво?
У примјерима а) и б) употријебљене су хипокористичне етикете са
циљем ословљавања саговорника. Лексемама љубави и срећо изражава се
висок степен позитивно маркиране интимизације између саговорника.
Док у примјерима а) и б) говорник исказује своју (благо)накло-
ност и посебну приврженост саговорнику, у примјеру в) изражено је
негативно квалификовање особина и образаца понашања комуникато-
ра. Лексема џибер има значење ‘сељак, простак, примитивац’ (Андрић
2005: 299), па самим тим реализује пејоративно значење, а пејоратив-
ност је „безмало синоним ако не за жаргон уопште, а оно свакако за
шатровачки и омладински“ (Исто: 13).
У примјеру г) Јоој, тебра, каква риба жаргонска лексема тебра
настала је пермутацијом слога и представља шатровачки говор као по-
себан тип социолекта, који се покаткад подводи као тип жаргона. Наве-
дени жаргонизам настао метатезом добар је показатељ говорне лексике
којом млади међусобно комуницирају на духовит и сликовит начин.
У посљедњем примјеру д) Е, матори, ајмо до кафане на пиво ријеч
је о супстантиватизацији адјектива.7 Овдје се употребом придјева мато-
ри именује адресат, а такође се маркира однос солидарности, тј. блиско-
сти са саговорником, што потврђује констатација С. Ристић да експреси-
ви овог типа „реализују пејоративне или хипокористичне садржаје који
су карактеристични за интимну и фамилијарну комуникацију“ (Ристић
1997: 212), па се јављају као изрази у обраћању драгим особама.
Као што можемо примијетити, етикете за ословљавање, осим што
одражавају степен блискости, односно присности међу говорницима,
указују и на то да „говорник својим избором из расположивог инвента-
ра израза за ословљавање конструише и свој лични идентитет“ (Гловац-
ки Бернарди 2010: 403).
7 За сваки адјектив употријебљен у супстантивној функцији М. Ковачевић употребљава термин

супстантиват. Супстантиват представља адјектив функционално преобразован у супстантив
(Ковачевић 2015: 280).
4. Закључак
Не претендујући на исцрпност, у раду смо настојали да укажемо

на лексику која репрезентује односе блискости између учесника у го-
ворној интеракцији. Анализа је подразумијевала издвајање жаргонске
лексике као маркера односа солидарности и припадности одређеној
друштвеној групи, тј. омладини. Специфичност говора младих уочава
се првенствено у избору лексике чијом употребом, они не само што
„шаљу поруку старијима да су различити од њих и да не желе да буду
као они, већ се, пре свега, обраћају припадницима своје генерације“
(Драгићевић, 2012). Осим жаргонизама, анализиране су и вокативне
лексеме под којим подразумијевамо лексеме којима се ословљава саго-
ворник у комуникацији, у функцији социјално обиљеженог неформал-
ног обраћања говорника. Утврђено је да социолошки фактори као што
су генерацијска припадност и познанство, те ниво блискости саговор-
ника условљавају избор етикете за ословљавање у комуникацији.
Извор
www.vukajlija.com
Андрић 2005: Д. Андрић, Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних
речи и израза, Београд: Zepter Book World.
Бабић 2010: М. Бабић, Обраћање као примарна функција вокатива, Радови
Филозофскогфакултета, Пале, 12/1, 325–338.
Бугарски 1993: Р. Бугарски, Језици, Нови Сад: Матица српска.
Бугарски 2006: R. Bugarski, Žargon, Beograd: Biblioteka XX vek.
Васић 1979: I. Vasić, Govorno ponašanje predstavnika savremenog srpskohrvatskog
jezika u situaciji obraćanja, Прилози проучавању језика, Нови Сад, бр.15, 57–69.
Гловацки Бернарди 2010: Z. Glovacki Bernardi, Pozdravljanje i oslovljavanje u
svakodnevnom razgovoru, Proizvodnja i percepcija govora, Zagreb, 396–406.
Драгићевић 2012: Р. Драгићевић, Омладински жаргон,<http://www.politika.rs
(приступ 10. 9. 2017).
Ковачевић 2003: М. Ковачевић, Значај елемената „граматике друштвеног
статуса“ у Андрићевом обликовању Зимоњићевог и Омерпашиног лика,
Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука: ЈУКЗ, 267–282.
Ковачевић 2015: М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура,
Београд: Јасен.
Кристал 1987: D. Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit.
Радовановић 2003: M. Radovanović, Sociolingvistika, Sremski Karlovci – Novi Sad:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Речник 2011: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска.

Ристић 1997: С. Ристић, Морфолошке и синтаксичке карактеристике неких
типова експресивне лексике, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд,
26/2, 207–217.
Чанак 2005: М. Чанак, Обележја новосадског омладинског жаргона са речником,
Прилози проучавању језика, Нови Сад, бр. 36, 207–234.
Biljana B. Mišić / SOZIOLINGUISTISTCHER SOLIDARITÄT STATUS AUS DER

PERSPEKTIVE DES LEXIKONS
Zusammenfassung / In der vorliegenden Arbeit wird über psychosoziale Bedeu-

tungen der Solidarität gesprochen, unter der man einen symmetrischen Gebrauch
der Personalformen der zweitne Person Singular versteht. Die Analyse umfasst die
Jargonlexik als eine Art der Markierung der Solidaritätsbeziehung und der Grup-
penangehörigkeit, sowie die vokativen Lexeme, die auf eine Nähe zwischen den
Teilnehmern in der Gesprächsinteraktion hinweisen. Die Arbeit zeigt, dass soziolo-
gische Faktoren, wie z.B. die Genartionsangehörigkeit und die Bekanntschaft und
der Bekanntschaftsgrad der Gesprächsparnter die Auswahl der Anredeformen in der
Kommunkation beeinflussen.
Schlüsselwörter: Solidarität, Personalpronomen du, Jargon, Vokative Lexik

811.112.2:811.163.41’373.7
Катарина Д. Јеремић1
СОМАТСКИ ФРАЗЕОЛОГИЗМИ СА
КОНСТИТУЕНТОМ KOPF У НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ
И ГЛАВА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ: ПРОБЛЕМИ
ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ
У раду се анализирају соматизми са конституентом Kopf у немачком и глава у српском

језику. Дефинишу се појмови соматизам и еквивалентност, који представљају и теоријску
основу овога рада. Контрастивном методом, са немачким као полазним и српским као циљ-
ним језиком, истражују се, уз помоћ контекстуализованих примера из интернет корпуса,
сличности и разлике између ових фразеолошких јединица са семантичког и структурног
аспекта. Соматски фразеологизми сврставају се у тип потпуне еквивалентности, парцијалне
еквивалентности са лексичким одступањем, парцијалне еквивалентности са морфолошким/
морфосинтаксичким одступањем, парцијалне еквивалентности са лексичким, морфосин-
таксичким одступањима и у групу лажних пријатеља. Сваки од издвојених фразеологизама
спада у групу лажних пријатеља, али и у још бар један тип наведених типова еквивалентности.
Кључне речи: контрастивна фразеологија, соматизми, Kopf, глава, еквивалентност, потпуна

еквивалентност, парцијална еквивалентност, лажни пријатељи, немачки, српски.
Овај рад припада пољу лингвистичке дисциплине контрастивне

фразеологије која се бави истраживањем сличности и разлика између
фразеологизама у одређена два (или више) језика и која је као једна од
најсложенијих лингвистичких дисциплина постала све чешће предмет
истраживања великог броја научника широм света. Многе врсте фра-
зеологизама биле су већ предмет истраживањa у контрастивној линг-
вистици на нивоу два или више језика, али истраживање соматизама
немачког и српског језика бележи мали број радова.
Предмет истраживања овог рада представља контрастивна анали-
за соматизама, односно фразеолошких јединица са конституентом со-
матског порекла Kopf у немачком језику и глава у српском језику (нпр.
den kalten Kopf behalten – остати хладне главе). Анализирају се фразео-
логизми са семантичког и са формалног становишта и утврђују се фра-
зеологизми који припадају потпуној или парцијалној еквивалентности,
1 katarinajeremic92@hotmail.com
али и групи лажних пријатеља. Дакле, предмет анализе су фразеоло-

гизми који углавном садрже више семема2, од којих се бар једна не по-
клапа са семемом другог језика. Соматском конституентом сматра се
свака лексичка јединица која означава неки део тела, орган или телесну
течност, а соматизмом или соматским фразеологизмом сваки фразео-
логизам, који у свом саставу обухвата једну или више соматских кон-
ституената (нпр. глава, стопало, мозак итд.) (Штафелд 2008: 456).
Основни циљ истраживања је да се на основу одређеног броја
одабраних примера прикупљених из фразеолошких речника3 са семан-
тичког аспекта утврде соматизами који би припадали групи лажних
пријатеља, али и са семантичког и структурног аспекта утврди у који
још тип еквивалентности би истражене фразеолошке јединице4 могле
бити сврстане. Под семантичким аспектом подразумева се анализа зна-
чења која остварују фразеологизми, при чему смо на конкретним при-
мерима преузетим из интернет корпуса у контексту приказали која зна-
чења могу имати фразеологизми и немачког и српског језика, као и да
ли су они полисемни или не. Структурни аспекат подразумева анализу
формалних, односно лексичких, морфолошких и морфосинтаксичких
одлика фразеологизама.
Методом контрастивне анализе се упоређују соматизми са кон-
ституентом Kopf у немачком и глава у српском језику, при чему је не-
мачки полазни, а српски циљни језик и утврђују се сличности и разлике
које се појављују њиховим поређењем.
2 Семема представља појединачно лексичко значење. Уколико једна лексема поседује више зна-
чења/семема називамо је полисемном (Костић-Томовић 2013: 158). Овај образац полисемије
можемо пренети и на фразеологизме.
3 Истраживано је укупно 62 соматизма која искључиво садрже конституенту Kopf у немачком и
глава у српском језику. Због малог обима рада издвојени су само резултати истраживања.
Корпус је ексцерпиран из следећих фразеолошких речника:
- немачког језика:
1) Duden Band 11 Redewendungen (2013): Wörterbuch der deutschen Idiomatik. 4., neu
bearbeitete und aktualisierte Auflage. Berlin: Dudenverlag
- двојезичних речника:
2) Мразовић, Павица и Приморац, Ружица (1981): Немачко- српскохрватски фразеолошки
речник: немачки идиоматски изрази са српскохрватским еквивалентима. Београд: Народна
књига
3) Weinberger, Helmut (2012): Kroatisch/Serbisch- Deutsches phraseologisches Wörterbuch
angeordnet nach semantischen Gruppen. Wien: Facultas Verlag
4) Петронијевић, Божинка (2007): Српско-немачки преводни фразеолошки речник. Београд:
Јасен
- српског језика:
5) Матешић, Јосип (1982): Фразеолошки рјечник хрватскога или српскога језика. Загреб:
Школска књига
6) Оташевић, Ђорђе (2012): Фразеолошки речник српског језика. Нови Сад: Прометеј
- Интернет извори:
7) интернет речник немачких фразеологизама http://www.redensarten-index.de/suche.php
8) www.duden.de
4 Под овим подразумевамо да ћемо прокоментарисати којем би још типу еквивалентности могли
припадати само они соматизми, који припадају групи лажних пријатеља.

СОМАТСКИ ФРАЗЕОЛОГИЗМИ СА КОНСТИТУЕНТОМ KOPF...
Будући да је један од главних циљева овог рада да се са семантич-

ког аспекта упореде соматизами немачког и српског језика, сматра
ли смо да је њихово значење најбоље утврдити кроз њихову конкретну
употребу, односно контексутализоване примере. Њих смо преузимали
из интернет корпуса, који се показао као тренутно најприступачнији
извор. У истраживању смо се пре свега фокусирали на савремени језик,
односно разговорни и публицистички функционални стил5, а у недос-
татку таквих примера, значења и употребу смо потврдили примерима
књижевног функционалног стила.
2. Соматизми
Соматизми су фразеологизми који садрже конституенту којом се

именује неки део тела, орган или телесна течност6 (Бургер 2010: 93).
Настали су од грчке речи σωμα, што у преводу значи тело. Соматски
фразеологизми углавном означавају човекове физичке и психичке спо-
собности (Мршевић-Радовић 1987: 30).
Штафелд/Цим (2008: 456) дефинишу соматизме као релативно
чврсте полилексикалне језичке јединице са најмање једном конститу-
ентом која означава део тела.7 На основу ове дефиниције може се при-
метити да се у оквиру ове групе фразеологизама могу јавити и примери
који садрже и више од једне соматске компоненте (нпр. von Kopf bis
(zu) Fuß – срп. од главе до пете). Сличног мишљења је и Крон (1994:
20), која дефинише соматизме као фразеологизме који садрже бар јед-
ну именицу која означава део тела, орган или телесну течност.8 Како су
соматизми заправо фразеологизми, имају и обележја типична за њих, а
то су стабилност, репродуктивност, полилексикалност (в. Кал 2015: 81).
Соматизме користимо у свакодневном говору (Кал 2015: 81), а
да најчешће тога нисмо ни свесни. Према Штафелд/Цим (2008: 459)
делови тела попут прста, шаке, грла, главе, уста, језика, носа, ува, ока
и косе указују на високу продуктивност и наводе да они улазе у састав
преко 700 различитих соматских фразеолошких јединица. Они су та-
кође „универзалног карактера, почивају на традиционалној симболици
делова тела, гестовима, мимици свакодневнице, народног веровања,
традиције и празноверја и припадају једном од најстаријих слојева у
фразеологији“ (Ристић 2013:18), што је и разлог за њихову високу за-
5 Тривић (2015: 4) наводи и да новински језик верно одржава стање у језику, па је самим тим и
веома погодан за истраживање језичких феномена.
6 Под соматизмима се могу сматрати и фразеологизми који означавају делове тела животиња
(Флајшер1982: 188).
7 „Somatismen (oder auch somatische Phraseologismen) sind relativ feste polylexikalische sprach-
liche Einheiten mit mindestens einer Körperteilbezeichnung als einer ihrer Konstituenten […]“.
(Штафелд: 2008: 456)
8 Die Phraseologismen enthalten mindestens ein Substantiv, „ein [...] Körperteil, ein Körperorgan
oder eine Körperflüssigkeit“. (в. Кал 2015: 81)
ступљеност у фразеолошким речницима. Они припадају фразеологиз-

мима у ужем смислу, јер су потпуно или делимично семантички тран-
сформисани (Глушица 2013: 15).
Гестикулација (као говор тела) и мимика (као говор лица) пред-
стављају важан део невербалне комуникације (Хрњак 2005: 29; Ристић
2015: 19), а соматизми који се баве гестиком или мимиком називају
се кинеграми (нем. Kinegramm) или гестовни фразеологизми (Бургер
2010: 47). Ристић (2015: 19) наводи да су они комуникативног и инфор-
мативног карактера, устаљене су форме, при чему такође наглашава
да мимика поседује симболичку, док гестови имају метафоричку вред-
ност. Кинеграми представљају невербалне знакове, који се разликују од
културе до културе, а код којих је од великог значаја да се истовремено
реализујe буквално и фразеолошко значење (Кал 2015: 82).
Поред тога што садрже компоненте којима се означава део тела,
соматизми имају и различиту функцију, односно могу изражавати раз-
личите концепте. Једна од најважнијих функција је изражавање емо-
ција (Ристић 2015: 18). Делови тела означавају одређену емоцију која
би се тешко описала речима и у том случају говоримо о метафори (Кал
2015: 82). Поред метафоре, постоји и велики број соматизама са ме-
тонимијским значењем (нпр. нем. ein kluger Kopf- срп. паметна глава,
односно интелигентан човек) и у оваквом случају се део тела односи
на целог човека (Бургер 2010: 85). Према Фелдеш (1985), а како наводи
Ристић (2013: 18), соматизми су „израз емоционалних, менталних ка-
рактеристика и различитих делатности људи“.
3. Типови еквивалентности заступљени у раду
Моделе Харалда Бургера и Павице Мразовић9 сматрамо најадек-

ватнијим за наше истраживање, а при том и веома сличним, па ћемо
9 Бургер (Бургер/Добровољски/Кун 2007: 575-581; Ристић 2013: 30) разликује следеће ти-
пове еквивалентности: 1) Потпуна еквивалентност (нем. Volläquivalenz/vollständige/totale
Äquivalenz): подразумева подударања у свим параметрима еквивалентности, а то су зна-
чење, лексика, слика, стил и граматичка структура. 2) Делимична еквивалентност (нем. die
Teiläquivalenz (teilweise, partielle, approximative Äquivalenz)): постоје незнатна одступања код ком-
понената оба језика, која се могу јавити како код денотативног значења, тако и у структури
језика. Разлике могу постојати на лексичком и морфосинтаксичком нивоу. 3) Семантичка ек-
вивалентност (нем. semantische Äquivalenz): структура, форма и компоненте су различити, али
фразеологизми имају исто значење. 4) Нулта еквивалентност (нем. Nulläquivalenz): није уста-
новљен одговарајући еквивалент, па су понуђене описне преводне могућности или парафразе.
5) Лажни пријатељи (нем. Falsche Freunde): компоненте, односно фразеологизми се подударају
на формалном, лексичком и структурном нивоу, али имају различиту семантику.
Класификација по Павици Мразови (в. Ристић 2013: 29) 1) Потпуна еквивалентност: под-
разумева поклапање како на семантичком, тако и на лексичком и морфосинтаксичком нивоу.
2) Лажни пријатељи: исто као и код Бургера фразеолошки изрази подударају се на структур-
ном, формалном и лексичком нивоу, али се они семантички разликују. 3) Парцијална екви-
валентност са морфосинтаксичким разликама: подразумева одступања на морфосинтаксич-
ком, али подударност на лексичком и семантичком нивоу. 4) Парцијална еквивалентност са
лексичким разликама: фразеолошки изрази који спадају у ову групу имају исто значење и мор-

њих користити као подлогу емиријског дела овог рада. Како анализи-
рамо фразеологизме са конституентом Kopf у немачком језику и ис-
кључиво глава у српском, аутоматски се нисмо бавили нултом и семан-
тичком еквиваленцијом. По следећим параметрима ћемо одређивати
типове еквивалентности соматских јединица:
1) Потпуна еквивалентност: немачки фразеологизми и њихови
српски еквиваленти се поклапају на семантичком, лексичком и
добрим делом на морфолошком и морфосинтаксичком нивоу.
Нпр. den Kopf verlieren – изгубити главу. Разлике које се јављају на
нивоу система при том нису узимане у разматрање, будући да предста-
вљају једини могући вид реализације у датом случају.
mit dem Kopf durch die Wand – главом кроз зид (Предлошка mit-фраза са
именицом која не означава живо биће у српском језику се по правилу
остварује у виду инструментала.)
2) Парцијална еквивалентност са лексичким одступањем: фразе-

олошки изрази који спадају у ову групу имају исто значење и
морфосинтаксичку реализацију, али различит лексички састав.
Нпр. einen kühlen Kopf behalten/bewahren – имати хладну главу
(Овај фразеолошки пар се разликује само у лексици, односно у глагол-
ским конституентама behalten/bewahren у немачком и имати у срп-
ском, али су допуне у оба језика исте, јављају се у акузативу.)
3) Парцијална еквивалентност са морфолошким/морфосинтак-
сичким одступањем: подразумева разлике на морфолошком/
морфосинтаксичком, али подударност на лексичком и семан-
тичком нивоу.
Нпр. den Kopf kosten – коштати главе (Исти глагол се појављује и
у немачком и у српском језику, али има различиту валентност, па тако
глагол kosten регира допуну у акузативу, а глагол коштати у генитиву.)
4) Парцијална еквивалентност са лексичким и морфосинтак-
сичким одступањима (фразеолошке јединице се истовремено
разликују на оба нивоа): у ову групу спадају фразеологизми
са идентичном семантиком, али разликама на морфосин-
таксичком и лексичком нивоу, при чему лексичко одступање
условљава различиту морфосинтаксичку реализацију.
фосинтаксичку реализацију, али различит лексички састав. 5) Парцијална еквивалентност са

морфосинтаксичким и лексичким разликама: фразеологизми са идентичном семантиком, али
разликама на морфосинтаксичком и лексичком нивоу. 6) Нулта еквивалентност: за одређени
број фразеологизама не постоје одговарајући еквиваленти, већ су понуђене описне преводне
могућности.
Нпр. einen kühlen Kopf behalten – остати хладне главе (Глагол

behalten (срп. задржати) регира допуну у акузативу, а глагол остати
у генитиву.)
5) Лажни пријатељи: фразеологизми се подударају на свим
нивоима (на формалном, лексичком и структурном нивоу),
осим на семантичком. Према Глику, а како наводи Текин
(2012: 151) о лажним пријатељима је реч и онда када изрази
имају фонолошку, графемску и морфолошки сличну реали-
зацију, али долази до потпуног или делимичног неподударања
на семантичком нивоу.
Нпр. j-m den Kopf waschen - испрати/опрати коме главу (Сомат-
ска јединица j-m den Kopf waschen остварује значење „оштро укорити/
изгрдити некога“, а српски фразеологизам испрати/опрати коме главу
„наметнути некоме своје мишљење“.)
4. Контрастивна анализа
1 den Kopf hoch tragen држати главу високо/ићи

уздигнуте главе
Фразеологизам den Kopf hoch tragen остварује две семеме
које описују појединца: 1. понос (пример (1)) и 2. уображеност
(пример (2)). Српски фразеологизам се са немачким поклапа у
само једној семеми и то првој, која означава понос (пример (3)).
(1) Der unfehlbare Ingenieur – plötzlich darf ihn jeder kritisie-
ren. Ralph Appel ist Direktor des Vereins Deutscher Ingenieure
(VDI). Als Chef der Berufsorganisation muss er natürlich Durch-
halteparolen ausgeben: „Wir können weiterhin den Kopf hoch
tragen.“ (welt.de 20.10.2015.)
(2) Also bleib auf dem Boden - darum geht es in dem Song „High Low
Middle“ - darum, den Kopf nicht zu hoch zu tragen. (deutsch-
landfunk.de 03.10.2012)
(3) ARANITOVIĆ DRŽI GLAVU VISOKO: Vratiću se još jači.
(наслов у: vesti.rs 04.02.2016.)
Код фразеолошког пара den Kopf hoch tragen – држати главу ви-
соко/ићи уздигнуте главе са значењем „понос“ је утврђена парцијална
еквивалентност са одступањем на лексичком нивоу, тачније код гла-
голске компоненте tragen (срп.носити), која је у српском језику изра-
жена глаголом држати. У немачкој варијанти се такође јавља и придев
hoch (срп. висок), који је у српском реализован у виду прилога високо.

Осим варијанте држати главу високо у српском језику се користи

и варијанта ићи уздигнуте главе (пример (4)), која остварује исто зна-
чење, али се разлике јављају на лексичком нивоу (tragen и ићи), што за
собом неизбежно повлачи и разлике на морфосинтаксичкој равни (раз-
личита валентност глагола као регенса: у немачком допуна у акузативу,
у српском у генитиву), па и њу сврставамо у тип парцијалне еквивален-
тости са лексичким и морфосинтаксичким разликама.
(4) I uvek ću ići uzdignute glave jer sam takav. Nikad uobražen i
prepotentan (osobine malograđana), vec svestan sebe i siguran u
ono što volim i radim. (pulsonline.rs 23. 06. 2016.)
Уколико користимо немачки фразеологизам den Kopf hoch tra-
gen са семемом „уображеност“ фразеологизми припадају лажним
пријатељима, јер не остварују исто значење.
2 den Kopf (für j-n/etwas) lassen дати главу за некога/ нешто
müssen
Фразеолошки пар den Kopf für j-n/etwas lassen müssen – дати главу
за некога/нешто се поклапа у следећем значењу: „жртвовати се/жртво-
вати свој живот за некога/нешто“ (примери (5) и (6)). Овај фразеолошки
пар припада типу делимичне еквивалентности са лексичким разликама
уколико се остварује значење „жртвовати се/жртвовати свој живот за
некога/нешто“, јер је глаголски комплекс lassen müssen замењен глагол-
ском компонентом дати. Будући да смо нашли само једну потврду не-
мачког фразеологизма у интернет корпусу немачког језика, сматрамо
да се он ретко користи.
(5) Das ist festgemacht am durchgängigen Motiv des (Beuyschen)
Hasen, der am Ende auch den Kopf lassen muss. (drehpunktkultur.
at 10.12.2010.)
(6) Bajković: Dao bih glavu za titulu, bodriću Zvezdu sa Severa kad
završim karijeru! (наслов у: sport.blic.rs 24.10.2013.)
Поред наведеног значења, фразеологизам српског језика има се-
мему и „гарантовати за некога/нешто“, као у примеру (7), па закључује-
мо да фразеолошки пар припада лажним пријатељима, будући да дола-
зи до неподударности на семантичкој равни, јер горе наведени немачки
фразеологизам не познаје значење „гарантовати за некога/нешто“.
(7) Ispovest Počučine devojke: U paklu sam, glavu dajem da on ne bi
ubio čoveka! (наслов у: telegraf.rs 27. 03.2015.)
3 den Kopf verlieren изгубити главу
У немачком језику фразеологизам остварује једно значење – „из-
губити присебност/прибраност“ (пример (8)). Српски језик познаје две
семеме, од којих се једна поклапа са немачким језиком, а то је „изгуби-
ти присебност/прибраност“ (пример (9) ). У овом случају се ради о типу

потпуне еквивалентности.
(8) Das Geschehene stellte der Angeklagte selbst als stressige,
unübersichtliche Situation dar, in der er den Kopf verloren habe:
„Ich habe in dem Moment nicht nachgedacht.“ (rundschau-on-
line.de 27.05.2016.)
(9) „Izvinjenje upućujem Duletu, saigračima i navijačima na pona-
šanju. Izgubio sam glavu u tom trenutku i to nije bilo u redu.
Odigrali smo bolje nego prošlu u smislu čvrstine i agresivnosti,
nesrećno smo izgubili, okrećemo se narednom meču“, rekao je
Milosavljević. (sport.blic.rs 16. 06. 2015)
Међутим, фразеологизам изгубити главу у српском језику може
значити и „умрети/погинути“, па би у том случају фразеологизми
припадали групи лажних пријатеља, јер се у потпуности подударају
на структурном, формалном и лексичком нивоу, али се семантички
скроз разликују.
(10) Jedva ga je izbegao: Umalo izgubio glavu jer je snimao sletanje
aviona (наслов у: bulevar.b92.net 13.04.2016.)
4 j-m den Kopf waschen испрати коме главу/опрати коме
главу
Соматска јединица j-m den Kopf waschen значи „оштро укорити/
изгрдити некога“, док фразеологизам испрати коме главу/опрати коме
главу остварује значење „наметнути некоме своје мишљење“. С обзиром
на то да се структура овог фразеолошког пара у потпуности подудара,
а да се значења разликују, они припадају типу лажних пријатеља. У не-
мачком језику је овај фразеологизам фреквентан, док у српском језику
нисмо нашли потврду, јер је у овом значењу уобичајен фразеологизам
„испрати коме мозак“.
(11) Als Tatmotiv gilt der Anklage zufolge, dass Arzus Familie deren
Liebesbeziehung mit einem Deutschen nicht dulden wollte. Man
habe ihr eigentlich nur den Kopf waschen wollen“, sagte die
Schwester am Montag zynisch vor Gericht. (mopo.de 30.04.12)
5 den Kopf aus der Schlinge ziehen извући живу главу
Фразеологизми Den Kopf aus der Schlinge ziehen – извући живу (чи-
таву) главу су још један у низу фразеологизама који описују човеко-
ву егзистенцију. У немачкој варијанти се јавља само једна семема: 1.
извући се из тешке ситуације (пример (12)), док у српској варијанти
поред семеме 1. извући се из тешке ситуације (пример (13)) овај фразе-
ологизам може значити и 2. спасити свој живот/остати жив/преживети
(пример (14)).

(12) Es war knapp Ende vergangener Saison. Doch da der BSC Union
Solingen soeben noch mal den Kopf aus der Schlinge ziehen und
in der Bezirksliga verbleiben konnte, stockt die Klingenstadt zur
anstehenden Spielzeit auf. (solinger-tageblatt.de 12.08.2016.)
(13) Biković jedva izvukao živu glavu? Glumac Petar Strugar ide u
zatvor? (наслов у: espreso.rs 18.07.2016.)
(14) Da li je vozač uspeo da izvuče živu glavu nakon ovog STRAVIČ-
NOG sudara! (наслов у: srbijadanas.com 13.04.2015.)
Анализирајући фразеологизме са значењем „извући се из тешке
ситуације“, установљена је разлика у лексици, јер немачка предлош-
ка фраза aus der Schlinge (дословно: из омче) у српском фразеологизму
није реализована. У српском се јавља и придев жив (живу главу), док у
немачком фразеологизму то није случај.
Уколико говоримо о значењу „спасити свој живот/остати жив/
преживети“ онда поред лексичких долази и до разлика на семантичком
нивоу, па фразеологизми припадају лажним пријатељима.
6 ein heller/guter Kopf бистра/мудра глава
Овај фразеолошки пар описује психичке особине човека и оства-
рује значење „паметан, мудар“. Претрагом српског интернет корпуса
смо утврдили да варијанта бистра глава у српском језику у зависности
од контекста може значити и „остати присебан, разуман“, што се може
потврдити примером (18). Отуда се немачки и српски фразеологизам
преклапају само у семеми „паметан, мудар“ (примери (15), (16) и (17)).
(15) „Er ist ein sehr heller Kopf“, sagt eine Frau aus dem Helferkreis,
und auch in Mustafes Zeugnissen wird neben seinem offenen
Charakter sein großes Interesse am Unterricht gelobt. (sued-
deutsche.de 01.08.2016. )
(16) Ponavljanje je majka znanja. Repetitivnost je takođe dosadna, ali
njome ne baš bistra glava završi fakultet, nauči da igra fudbal ili
da žonglira sa sedam čunjeva i pitom od brusnica. (tarzanija.com
30.03.2015.)
(17) NIKOLIĆ ZA KURIR: Bez euforije, u Briselu nam sada treba
mudra glava! (наслов у: kurir.rs 14.12.2015.)
(18) „BISTRA GLAVA ŽIVOT ČUVA! Danas počela kampanja VOZI
ODMORAN!“ (наслов у: informer.rs 23.07.2016.)
Фразеолошки пар ein heller Kopf и бистра глава се може сматрати
потпуним еквивалентом уколико остварује значење „паметан/мудар“,
али и лажним пријатељима, уколико српски фразеологизам манифес-
тује значење „остати присебан, разуман“. Међутим, ако посматрамо ос-
тале варијанте ових фразеологизама ein heller/guter Kopf и мудра глава
(разлике се јављају у лексемама hell/gut (срп.бистар/добар) и мудар )
или ein guter Kopf и бистра/мудра глава (разлике се јављају у лексемама

gut (срп. добар) и бистар/мудар), запажамо да они припадају типу пар-
цијалне еквивалентности са лексичким одступањем.
7 das Haus (die Bude) auf den Kopf дићи кућу на главу
stellen
Фразеолошки пар das Haus (die Bude) auf den Kopf stellen и дићи
кућу на главу исказују два значења: 1. направити неред (у кући) (приме-
ри (19) и (22)) или 2. направити пометњу/дићи галаму (пример (20)).
Истраживањем смо утврдили да у немачком језику овај фразеологизам
може чак значити и „направити добру атмосферу“ (пример (21)). Ово
значење у српском језику није потврђено.
(19) In ein anderes Wohnhaus in Lilienthal war nur wenige Woche
zuvor eingebrochen worden. [...] Der nette Mann von nebenan
war auch der erste, der an einem Sonntagmorgen die aufge-
brochene Terrassentür bemerkte. Der erste Blick durchs Fens-
ter: „Es sah verheerend aus. Die Bude war völlig auf den Kopf
gestellt.“ (weser-kurier.de 07.06.2016)
(20) Der Mann kann Geheimnisse für sich behalten. „Ich will die
Bude nicht auf den Kopf stellen“, hatte Werner Baumann im
April den Journalisten des Kölner Boulevardblatts „Express“
erzählt.. (tagesspiegel.de 23.05.2016.)
(21) Hallo Männer, der Abend am Samstag in Diedenshausen war
sensationell. Es hat uns ein riesen Spaß gemacht mit Euch die
Bühne zu teilen. Wir haben zusammen die Bude da ordentlich
auf den Kopf gestellt und konnten ja nachher mit Euch noch
prima abfeiern und haben auch da nochmal ALLES gegeben. Es
wäre toll wenn man sich mal wieder sieht! Am besten wieder auf
UND vor der Bühne! (коментар у: geardown.info 31.01. 2011.)
(22) Kad tata mališu obuče u „pogrešnu“ odeću ili ne zakopča koje
dugme, kad se „bore“ jastucima i dižu kuću na glavu – pustite ih.
(mondo.rs 17.02.2015.)
Са друге стране претрагом интернет корпуса, у српском језику
нисмо наишли на употребу овог фразеологизма са значењем „направи-
ти пометњу/дићи галаму“, па се претпоставља да се он у том значењу
веома ретко или можда уопште не користи.
Анализирајући формално становиште наведених фразеологи-
зама, разлика је лексичке природе и огледа се у глаголској компо-
ненти stellen (срп. ставити) чији је еквивалент у српском примеру
глагол дићи, па овај фразеолошки пар са значењима 1. направити не-
ред (у кући) и 2. направити пометњу/дићи галаму припада типу пар-
цијалне еквивалентности на лексичком нивоу. Уколико се у немач-
ком језику остварује значење „направити добру атмосферу“, онда је

реч о разлици на семантичком нивоу, па фразеологизми припадају

типу лажних пријатеља.
8 die Köpfe rollen главе падају/лете
„Губи се положај (посао)“ је значење које остварује фразеологи-
зам die Köpfe rollen (в. пример (23)). Српски језик поред наведене семе-
ме, губи се положај (посао)“ (пример (24)) остварује још једно значење
– „погинути“ (пример (25)). До преклапања долази дакле у само једној
семеми („Губи се положај (посао)“).
(23) Auch personell dürfte es Konsequenzen geben. „Es werden
Köpfe rollen“, zitiert der Kommersant einen Beamten nach
einer Besprechung mit dem für den Industrie- und Rüstungs-
sektor zuständigen Vizepremier Dmitri Rogosin. (ostexperte.de
25. 07.2016.)
(24) Na zgradi u centru Zadra osvanuo je grafit „Ne padne li Zvezda,
padaće glave“, a ocenjuje se da je najverovatnije namenjen čelni-
cima KK Zadar nakon katastrofalnih rezultata ove sezone. (blic.
rs 18. 01. 2011)
(25) Nastranu koliko se i onda radilo o „nameštanju“ situacije, u
svrhu zapocinjanja rata – ali, pala je glava prestolonaslednika,
i Austro-Ugarska je zbog toga delala onako kako je delala!
(коментар у: nspm.rs 31.03.2013.)
Варијанте die Köpfe rollen – главе падају/лете са значењем „губи
се положај(посао)“ припадају типу парцијалне еквивалентности, јер
се разлике манифестују на лексичкој равни због различитих глагол-
ских конституенти rollen (срп. котрљати/савити) и падати/летети.
Уколико српски фразеологизам остварује значење „погинути“ онда
долази до семантичких разлика, па фразеологизми припадају типу
лажних пријатеља.
9 j-n den Kopf kosten коштати главе
Семеме у којима долази до подударања фразеолошких јединица
j-n den Kopf kosten- коштати главе су „платити животом/умрети“ (при-
мери (26) и (27)) и „изгубити положај“ (примери (28) и (29)). У том
случају фразеологизми спадају у тип парцијалне еквивалентности са
морфосинтаксичким одступањем, будући да исти глагол (kosten / ко-
штати) у немачком регира допуну у акузативу, а у српском у генитиву.
(26) Sex-Prahlerei kann den Kopf kosten: Einem jungen Saudi, der
sich in der Talkshow eines libanesischen Fernsehsenders frei-
mütig über sein ausschweifendes Sexleben ausließ, droht die
Todesstrafe. (focus.de 26.07.2009.)
(27) INTERNET LUDILO GA KOŠTALO GLAVE: Škotski tinejdžer

poginuo u ledenom izazovu (наслов у: kurir.rs 26.08.2014.)
(28) SPÖ-Reform könnte den Parteichef den Kopf kosten (наслов у:
tt.com 11.12.2013)
(29) ШОКАНТНА ИЗЈАВА ТРАМПА МОЖЕ КОШТАТИ ГЛАВЕ:
Влада из сенке ово неће дозволити, ево шта је рекао [...]
(наслов у: srbijajavlja.rs 25.07.2016.)
Али поред семема „платити животом/умрети“ и „изгубити
положај“, српски фразеологизам може остваривати и значење „проћи
лоше“, што доводи до тога да овај фразеолошки пар припада и групи
лажних пријатеља, јер немачки језик не познаје напоменуту семему.
(30) Ma uopste ne treba traziti izgovore svi smo krivi, e sad da je bila
puna Arena ispalo bi da je grc od publike tako da ti placebo efekti
za ovu utakmicu ne vaze. Mislim da smo previse opusteno usli u
mec, podcenili protivnika i to nas je kostalo glave. (коментар на
форуму: forum.b92.net 25.04.2014.)
10 die Köpfe fliegen von den лете главе са рамена
Schultern
Фразеолошки пар die Köpfe fliegen von den Schultern - лете главе са
рамена остварује значење „погинути“ и припада типу потпуне еквива-
лентности. У немачком језику смо наишли на употребу редуковане ва-
ријанте овог фразеологизма (пример (31)), предлошка фраза von den
Schultern није реализована), а у српском језику са именичком консти-
туентом глава у једнини (пример (32)). У том случају би фразеологизми
припадали типу парцијалне еквивалентности са морфолошким разли-
кама, јер именица Kopf у немачком језику стоји у множини (Köpfe), а у
српском у једнини (глава).
(31) Und weiter fliegen die Köpfe: In Saudi-Arabien ist am Samstag
ein verurteilter Mörder hingerichtet worden. Der Mann wurde
in der Hafenstadt Dschidda geköpft. (strafprozess.blogspot.rs
08.04.2007.)
(32) Kada strani drzavljnin izjavi u mojoj zemlji ..Bice krvi, dici cu
odmaraliste u vazduh„...taj pod hitno ima da leti napolje iz moje
zemlje, da mu ne bi letela glava sa ramena.... (коментар у: novo-
sti.rs 20.11.2015.)
Анализа корпуса је показала да се у српском језику јавља и семе-
ма „изгубити положај“ (пример (33)), па би у том случају фразеологиз-
ми припадали типу лажних пријатеља, јер немачки језик не остварује
то значење, па долази до разлика на семантичкој равни.
(33) Стивен Мејер: На Балкану једино Додик зна да не лети глава
са рамена ако се каже „не“ ( наслов у: nspm.rs 29.05.2012.)

11 j-s Kopf verlangen тражити чију главу

У фразеолошким јединицама j-s Kopf verlangen- тражити чију
главу се остварује једно заједничко значење, а то је „тражити живот
другога/захтевати нечију смрт“. Фразеологизми припадају у том
случају типу потпуне еквивалентности. У немачком језику нисмо
наилазили на честу употребу овог фразеологизма, док је он у српском
језику веома фреквентан.
(34) Der Playboy und Hochstapler Marc (Alain Delon) wird im Zim-
mer eines Luxushotels in Südfrankreich von Gangstern gestellt.
In New York hatte er mit der Frau eines Mafiaoberhaupts eine
Affäre und der will sich nun an ihm rächen und verlangt seinen
Kopf als Präsent. (der-film-noir.de/v1/node/258)
(35) DŽIHADISTI U PANICI! Putin traži glavu vođe ISIS Abu
Bakra al Bagdadija – sudiće mu u Rusiji! (наслов у: informer.rs
07.10.2015.)
Поред горе наведеног значења, српски фразеологизам садржи
још једну семему: „захтевати нечију оставку“.
(36) Јовановић: Ако Динкић „тражи главу“ Цветковића, онда он
први треба да оде (наслов у: politika.rs 12.02.2011.)
У овом случају фразеолошки пар j-s Kopf verlangen-тражити чију
главу припада лажним пријатељима, јер долази до неподударности, од-
носно разлике на семантичком, а преклапању на формалном нивоу.
5. Табеларни приказ резултата
Лажни пријатељи10
1. den Kopf hoch tragen држати главу високо/ићи
(семема: „уображеност“) уздигнуте главе
Ø
2. den Kopf (für j-n/etwas) lassen дати главу за некога/ нешто
müssen (семема: „гарантовати за некога/
Ø нешто“)
3. den Kopf verlieren изгубити главу
Ø (семема: „умрети/погинути“)
10 У табелу лажних пријатеља ћемо унети семему фразеологизма која се остварује, док ћемо
поред фразеологизма другог језика ставити знак Ø, који указује на то да значење у том језику
није остварено.
4. j-m den Kopf waschen испрати коме главу/опрати коме

(семема: „оштро укорити/ главу
изгрдити некога“) Ø
Ø „наметнути некоме своје
мишљење“
5. den Kopf aus der Schlinge ziehen извући живу главу
Ø (семема: „спасити свој живот/
остати жив/преживети“)
6. ein heller Kopf бистра глава
Ø (семема: „остати присебан/
разуман)
7. das Haus (die Bude) auf den Kopf дићи кућу на главу
stellen (семема: „направити добру Ø
атмосферу“)
8. die Köpfe rollen главе падају/лете
Ø (семема: „погинути“)
9. j-n den Kopf kosten коштати главе
Ø (семема: „проћи лоше“)
10. die Köpfe fliegen von den лете главе са рамена
Schultern (семема: „изгубити положај“)
Ø
11. j-s Kopf verlangen тражити чију главу
Ø (семема: „захтевати нечију
оставку“)
Фразеологизми потпуне еквивалентности

den Kopf verlieren изгубити главу
1. („изгубити присебност/ („изгубити присебност/
прибраност“) прибраност“)
ein heller Kopf бистра глава
2.
(„паметан, мудар“) („паметан, мудар“)
die Köpfe fliegen von den лете главе са рамена
3. Schultern („погинути“)
(„погинути“)
j-s Kopf verlangen тражити чију главу
4. („тражити живот другога/ („тражити живот другога/
захтевати нечију смрт“) захтевати нечију смрт“)
Фразеологизми парцијалне еквивалентности са лексичким одступањем

1. den Kopf hoch tragen држати главу високо
(„понос“) („понос“)
2. den Kopf (für j-n/etwas) lassen дати главу за некога/ нешто
müssen („жртвовати се/жртвовати свој
(„жртвовати се/жртвовати свој живот за некога/нешто“)
живот за некога/нешто“)

3. den Kopf aus der Schlinge ziehen извући живу главу

(„извући се из тешке ситуације“) („извући се из тешке ситуације“)
4. ein heller/ guter Kopf бистра/мудра глава
(„паметан/мудар“) („паметан/мудар“)
5. das Haus (die Bude) auf den Kopf дићи кућу на главу
stellen (1. „направити неред (у кући)“
(1. „направити неред (у кући)“ и 2. „направити пометњу/дићи
и 2. „направити пометњу/дићи галаму“)
галаму“)
6. die Köpfe rollen главе падају/лете
(„губи се положај (посао)“) („губи се положај (посао)“)
Фразеологизми парцијалне еквивалентности са морфолошким/морфосинтаксичким

одступањем
1. j-n den Kopf kosten коштати главе
(1.„платити животом/умрети“ и (1.„платити животом/умрети“ и
2.„изгубити положај“) 2.„изгубити положај“)
2. die Köpfe fliegen лети глава са рамена
(„погинути“) („погинути“)
Фразеологизми парцијалне еквивалентности са лексичким и морфосинтаксичким

одступањима
den Kopf hoch tragen ићи уздигнуте главе
1.
(„понос“) („понос“)
6. Закључна разматрања
У раду су методом контрастивне анализе упоређени соматизми са

конституентом Kopf у немачком и глава у српском језику, при чему је не-
мачки био полазни, а српски циљни језик. Будући да су фразеологизми
полисемни, циљ истраживања је био да се са семантичког и структурног
аспекта утврди тип еквиваленције између еквивалентних семема. Од 62
истраживана соматизма, 11 фразеолошких јединица је сврстано у групу
лажних пријатеља и у још бар један тип еквивалентности. Након ана-
лизе фразеолошке јединице су подељене у следеће типове еквивалент-
ности: фразеологизми потпуне еквивалентности (4 фразеологизма),
фразеологизми парцијалне еквивалентности са лексичким одступањем
(6 фразеологизама), фразеологизми парцијалне еквивалентности са
морфолошким/морфосинтаксичким одступањем (2 фразеологизма) и
фразеологизми парцијалне еквивалентности са лексичким и морфо-
синтаксичким одступањима (1 фразеологизам). Резултати су међутим
пре свега интересантни због тога што је 10 од 11 соматизама полисемно
(j-m den Kopf waschen – испрати коме главу/опрати коме главу је једини
моносемни фразеолошки пар). Због њихове способности да реализују
више значења или да показују лексичке варијације при којима онда до-
лази до промене на формалној равни, поред групе лажних пријатеља,
одређене соматске јединице су сврставане и у по две групе.
Анализа је показала да соматизми представљају један комплек-
сан, али занимљив феномен у фразеологији и да приликом одређивања
типова еквивалената треба, пре свега, водити рачуна о њиховом семан-
тичком и прагматичном аспекту. Надамо се да резултати ове анализе
представљају врло мали допринос контрастивним проучавањима не-
мачког и српског језика на пољу фразеологије, на којима могу и да се
заснивају будућа истраживања у овој области, а поред тога и бити по-
моћ на пољу превођења и наставе немачког као страног језика.
Koрпус
Duden Band 11 Redewendungen4 2013, Wörterbuch der deutschen Idiomatik, Berlin:
Dudenverlag.
Матешић 1982: J. Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb:
Školska knjiga.
Мразовић, Приморац 1981: P.Mrazović i R.Primorac Nemačko – srpskohrvatski
frazeološki rečnik. Nemački idiomatski izrazi sa srpskohrvatskim ekvivalentima,
Beograd: Narodna knjiga.
Оташевић 2012: Đ. Otašević, Frazeološki rečnik srpskoga jezika, Novi Sad: Prometej.
Petronijević 2007: B. Petronijević, Srpsko-nemački frazeološki rečnik, Beograd:
Jasen. [orig.] Петронијевић 2007: Б. Петронијевић, Српско-немачки преводни
фразеолошки речник, Београд: Јасен.
Вајнбергер 2012: H. Weinberger, Kroatisch/Serbisch- Deutsches phraseologisches
Wörterbuch angeordnet nach semantischen Gruppen, Wien: Facultas Verlag.
Бургер 2007: B. Harald и др., Phraseologie/Phraseology, Ein internationales Handbuch
der zeitgenössischen Forschung/An International Handbook of Contemporary Research,
Berlin/New York: Walter de Gruyter.
Burger 42010: B. Harald, Phraseologie. Eine Einführung am Besipiel des Deutschen,
Berlin: Erich Schmidt Verlag.
Фелдеш 1985: S. Földes, Über die somatischen Phraseologismen der deutschen,
russischen und ungarischen Sprache. Versuch einer konfrontantiven Analyse, у:
Germanistisches Jahrbuch DDR-UVR/Lektorat für deutsche Sprache und Literatur beim
Kultur- und Informationszentrum der DDR in Budapest, 18-40.
Глушица 2013: R. Glušica, Somatski frazeologizmi sa sastavnicom glava u Gorskom
vijencu - kognitivnolingvistički pristup, у: R. Glušica (ред.), Riječ, knj. 10, Časopis za
nauku o jeziku i književnosti: Nikšić, 11-28.
Хрњак 2005: A. Hrnjak, Geste i mimika kao izvori frazeologije: (na primjeru hrvatske
frazeologije), у: Filologia 44, Zavod za lingvistička istraživanja Hrvatske akademije
znanost i i umjetnosti: Zagreb, 29-50.
Кал 2015: S. Kahl, Kontrastive Analyse zu phraseologischen Somatismen im Deutschen

und Italienischen, Bamberg: University of Bamberg Press Bamberg.
Костић-Томовић 2013: J. Kostić-Tomović, Tvorba reči u savremenom nemačkom
jeziku, Beograd: FOKUS – Forum za interkulturnu komunikaciju.
Крон 1994: K.Krohn, Hand und Fuß. Eine kontrastive Analyse von Phraseologismen im
Deutschen und Schwedischen, Göteborg: Acta Universitatis Gothoburgensis.
Мршевић-Радовић 1987: D. Mršević-Radović, Frazeološke glagolsko-imeničke
sintagme u savremenom srpskohrvatskom jeziku, Beograd:Filološki fakultet
Beogradskog univerziteta.
Ристић 2013: G.Ristić, Somatizmi u nemačkoj i srpskoj frazeologiji. Kontrastivna
istraživanja, Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet.
Штафелд/Цим 2008: Staffeldt, Ziem, Körper Sprache: Zur Motiviertheit
von Körperteilbezeichnungen in Phraseologismen, у: Bergmann Rolf (ред.),
Sprachwissenschaft, Bd. 4, Heidelber: Universitätsverlag WINTER, 455-499.
Тривић 2015: А. Тривић, Лексичко-семантичка анализа соматизама у
фразеологији савременог шпанског и српског језика. Контрастивни приступ,
Крагујевац: Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет.
Katarina D. Jeremić / SOMATIC PHRASEOLOGISMS WITH THE CONSTITUENT

KOPF IN THE GERMAN LANGUAGE AND GLAVA IN THE SERBIAN LANGUAGE:
PROBLEMS OF EQUIVALENCE
Summary / The paper analyzes the somatic phraseologisms with the constituent Kopf
(eng. head) in the German language and glava (eng. head) in the Serbian language. The
notions of somatic phraseologism and equivalence, which represent the theoretical
foundation of this paper, are defined. Using the contrastive analysis method, with
German as the source language and Serbian as the target language, and with the
help of the contextualized examples taken from the Internet corpus, the similarities
and differences between the phraseological units are analyzed from semantic and
structural aspects. Somatic phraseologisms are classified as being the examples of
complete equivalence, partial equivalence with lexical exception, partial equivalence
with morphological/morphosyntactic exception, partial equivalence with lexical and
morphosyntactic exceptions, and “false friends.” Each of the excerpted analyzed
phraseologisms belongs to the group of false friends, but also to at least one more of
the given types of equivalence.
Keywords: contrastive phraseology, somatic phraseologisms, Kopf, glava, equivalence,

complete equivalence, partial equivalence, false friends, German, Serbian.
Примљен 6. јула 2017.

Прихваћен за штампу јула 2017.
811.112.2’373.22:59
811.163.41’373.22:59
Милена Д. Матић1
КОНТРАСТИВНА АНАЛИЗА ПОРЕДБЕНИХ ФРАЗЕМА

СА ЗООНИМА У НЕМАЧКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
У раду се бавимо поредбеним фраземима у српском и немачком језику који као компа-
ратум имају зооним. Сама природa предмета истраживања инспирисала нaс је да раду
приступимо интердисциплинарно. Дакле, поред тога што се теоријско полазиште рада
базира на контрастивној лингвистици, транслатологији и фразеологији, увиђа се могућност
примене методологије и других научних дисциплина приликом проучавања горе наведених
језичких јединица. Како бисмо разоткрили значења, симболику и мотивацију коју одређе-
не животиње остварују у српским и немачким поредбеним фраземима послужиле су нам
текстлингвистика (теорија интертекстуалности), културологија, семантика, прагматика,
когнитивна лингвистика (лексичко – семантичка и концептуална анализа). Циљ рада је да
се утврде поклапања и разилажења концептуализације и значења зоонима у поредбеним
фраземима немачког и српског језика, и покушај да се објасни њихова мотивисаност и от-
крије порекло. Због обимности пронађених примера овај рад није у могућности да изложи
потпуни преглед, већ ће представити само најрелевантније и најзанимљивије примере.
Полазни језик у анализи је српски.
Кључне речи: зооними, поредбени фраземи, семантичко поље, контрастивна анализа,

интертекстуалност.
1. УВОД
Поредбени фраземи имају квалитативно значење и настају када

се неки појам оквалификује, односно када се неком појму додели осо-
бина, доводећи га у везу са другим појмом код ког је та особина изра-
жена у великом степену или опште позната одређеној језичкој заједни-
ци. Зооними се у највећем броју случајева јављају управо у поредбеним
фраземима, јер сви народи, без обзира на поднебље и културу, живо-
тињама приписују симболична значења и стереотипе, и то најчешће
негативне. Ова појава развила се према мишљењу многих научника уг-
лавном под утицајем басни. Видовић Болт (2007: 417) указује да у том
процесу долази до двоструке метафоризације, када се нека карактерна
особина најпре приписује животињама, а касније користи у опису људи,
поредећи их са тим животињама. Тако је на пример најпре лисица ока-
рактерисана као лукава, да би се онда са њом поредио човек са том
особином, која је примарно људска карактеристика.
1 millena90@gmail.com
При прикупљању корпуса за ово истраживање, примере смо

ексцерпирали из једнојезичних, двојезичних, општих и фразеолошких
речника немачког и српског језика, те збирки народних пословица. По-
следње наведено користили смо због чињенице да су поредбени фра-
земи у основи народна поређења од којих су нека временом због своје
фреквентности ушла у опус фразеологије и променила свој статус, а
друга су остала као писани трагови у збиркама народних изрека. Циљ
истраживања је да на примерима поредбених фразема са зоонимима
контрастивном анализом објаснимо сличности и разлике у одређеним
семантичким пољима које са јављају на основу мотивисаности, концеп-
туализације и симболике.
2. ПОРЕДБЕНИ ФРАЗЕМИ
Као посебан тип фразема истичу се поредбени фраземи чије је

главно обележје да означавају интензитет радње, стања или неке осо-
бине (најчешће у хиперболи), при чему он може бити квалитативног
или квантитативног карактера. Тада се значење првог појма сужава на
доминантну карактеристику. Још једна битна карактеристика поред-
бених фразема је и висок степен експресивности (Флајшер 1997: 110).
Можемо чак рећи да су поредбени фраземи заправо фразеологизована
сликовита поређења, мада многи лингвисти сматрају да је већина по-
редбених фразема на граници између уже и шире фразеологије, јер не
долази до потпуне десемантизације. Палм (1997: 45-46) наводи да по-
редбени фраземи садрже семантичку везу поређења, која је видљива на
површини и разврстава их у пет типова на основу синтаксичке структу-
ре. Флајшер (1997: 104) на врло сличан начин наглашава да су поредбе-
ни фраземи конституирани семантичком везом, те да се везују за сло-
бодну компоненту у реченици (Флајшер, 1997: 103). Бургер (1982: 35)
компаративним фраземима сматра синтаксичке конструкције глагол/
придев у слободном значењу које у себи садрже конвенционални израз
поређења (компоненту wie/као). Аутор даље наводи да се термин компа-
ративни (поредбени) фразеологизам користи искључиво у славистици,
док германисти користе термин phraseologischer Vergleich (фразеолошко
поређење). Према Бургеру (1998: 44) се ове јединице могу појављива-
ти као колокације или парцијални идиоми, зависно од тога колико је
tertium comparationis транспарентан. Посматрајући структуру поред-
бених фразема уопштено, можемо дефинисати следеће компоненте:
1. Comparandum – објекат од ког се полази, који се пореди
2. Comparatum – објекат са којим се пореди
3. Tertium comparationis – основа упоређивања, обележје које је
заједничко појмовима који се пореде, тј. у односу на које су
поређени појмови слични
4. Comparator – „као”
КОНТРАСТИВНА АНАЛИЗА ПОРЕДБЕНИХ ФРАЗЕМА СА ЗООНИМА...
Треба напоменути да су поредбени фраземи који имају фиксира-

не све четири компоненте веома ретки. Такав је на пример:
ноћ ведра као рибље око
comparandum tertium comparator comparatum
comparationis
Поредбени фраземи се углавном састоје из три дела (Бремер,
2009: 142), нпр. радити као коњ (arbeiten wie ein Pferd) или марљив као
пчела (fleißig wie eine Biene) и у том случају је comparandum замењен
контекстом или његову функцију може вршити неограничени број по-
тенцијалних лексема, зависно од комуникативне ситуације. Говорећи
о структури поредбених фразема Бремер (2009: 142) додаје да се могу
наћи чак и двочлане структуре: као у сну (wie im Traum). Такви фраземи
се могу комбиновати поредећи различита обележја:
нпр.2 Ова година је пролетела као у сну.
Била је лепа као у сну.
Дводелне структуре са зоонимима нису пронађене у речницима
као ни у електронском корпусу. Када помислимо на доминантну симбо-
лику животиња и истицање пре свега једне њене доминантне особине,
очекивано је да се дводелне структуре у којима je tertium comparationis
произвољан неће појавити.
3. ЕКВИВАЛЕНЦИЈА У КОНТРАСТИВНОЈ ФРАЗЕОЛОГИЈИ
Еквиваленцију фразема у контрастивној анализи можемо истра-

живати на квантитативном или квалитативном нивоу, при чему Бургер
(2007: 577) према квантитету разликује следеће типове:
1. Моноеквиваленција – када постоји само један еквивалентни
фразем:
слободан као птица frei wie ein Vogel
2. Полиеквиваленција – када постoји више могућих еквивале-
ната у облику фразема:
previjati se kao crv sich winden wie ein Wurm
sich winden wie ein Aal (превијати се
као јегуља)
3. Нулта еквиваленција – не постоји еквивалент у облику фра-
зема (у нашем случају поредбеног фразема) и тада се значење
преводи:
збуњен као јазавац пред судом sehr verrwirt sein (бити веома
збуњен)
2 srWaC- Serbian web corpus
Типови квалитативне еквиваленције у контрастивној фразеоло-

гији могу бити:
1. Потпуна или апсолутна еквиваленција

У поредбеним паровима потпуне еквиваленције се поред денота-
тивног значења, поредбене форме поклапају и на лексичком и морфо-
синтаксичком нивоу. Како је пронађено у литератури, ова поклапања су
резултат заједничких културно-историјских наслеђа и јасно се виде на
следећим примерима:
бесан као бик wutend wie ein Stier

ћутати као риба stumm sein wie ein Fisch
надути се као жаба sich aufblasen wie ein Frosch
2. Парцијална еквиваленција
У овај тип еквиваленције уврстићемо парове поредбених фразема
чије је значење еквивалентно, али се ипак разликују на неком нивоу
(морфосинтаксичком, лексичком):
сиромах као црквени миш arm wie eine Kirchenmaus
У српском језику comparatum је именичка фраза, док је у немач-

ком на њеном месту сложеница.
корачати као сита патка watscheln wie eine __ Ente
Ова два примера еквивалентних фразема разликују се по томе

што у немачком језику недостаје придев сита.
радити као пас schuften wie ein Tier (ринтати као животиња)
Поред употребе различитих лексема (хиперонимa) примећујемо

и стилску разлику у глаголима. Немачки глагол schuften (ринтати) има
пејоративну сему, за разлику од неутралног глагола радити. Али, и по-
ред ових разлика позадинска слика остаје иста у оба језика.
разуме се као Магарац у кантар versteht soviel davon, wie der Hahn vom
Eierlegen (разуме се као петао у ношење
јаја)
Овде имамо потпуно супротну ситуацију, значење је исто,

али због употребе потпуно другачијих лексема јавља се и потпуно
другачија слика. Дакле, концептуално различите слике које имају
исто значење у оба језика.
3. Нулта еквиваленција
У контрастивној фразеологији се под нултом еквиваленцијом
подразумева да преводни еквивалент нема форму фраземе. У нашем
истраживању под тим подразумевамо да поредбена фразема са зоони-
мом у српском нема еквивалентну поредбену фразему са зоонимом у
немачком језику. У ову категорију сврстали бисмо и примере чији је
значењски еквивалент фразема, али није у поредбеној форми или пак
не садржи зооним.
крити (нешто) као змија ноге не постоји фразема, превешћемо као вешто
крити
4. МЕТОДОЛОГИЈА
Разврставајући примере према семантичким пољима анали-

зираћемо значење поредбених фразема као и механизме њиховог
настајања. Под механизмом настајања подразумевамо механизме фор-
мирања стилске фигуре, симбола, мотивисаност когнитивне слике и по-
рекло фразема. Мотивација фразема може бити стварна или логична,
асоцијативна и нелогична (Финк Арсовски 2002: 8). У поредбеним фра-
земима са зоонимима најчешће се јављају препознатљиви, конкретни
мотиви. Асоцијативно мотивисани фраземи настају посредством ког-
нитивних механизама и они могу бити културолошки условљени. Ап-
сурдни мотиви нису логички утемељени и не могу се одредити на овом
нивоу истраживања. Такви фраземи су најчешће стереотипни, нпр. глу-
па као гуска. Поред асоцијативног механизма, јављају се још и иронија,
хипербола, али и гласовни механизми попут алитерације и асонанце,
који истичу звучност и доприносе лакшем памћењу фразема.
Када се говори о пореклу фразема, најпре се помисли на језик у
ком је фразем настао, али то укључује и области и изворе из којих су
фраземи узети (Бургер 1998: 44). Према пореклу фраземи могу бити
национални или позајмљени.3 Позајмљени фраземи су они који су нас-
тали у другом језику и могу бити адаптирани или калкирани, преузети
из књижевних дела (као слика или као цитат), народне књижевности,
Библије, митологије, медија… Такви фраземи се у текстлингвистици
називају интертекстуалним. Интертекстуалност се односи на употре-
бу референце неког текста, у нашем случају поредбене фраземе, која
је условљена познавањем претходног текста (пратекста) у коме се та
референца јављала (Фатер 1992: 49). Богранд и Дреслер (1981: 188) су
увели појам интертекстуалности како би у текстлингвистици изразила
зависност између продукције, односно рецепције неког текста и знања
3 Уколико би се конструкције анализирале на више од два језика, могло би се поред националних

и позајмљних, говорити још и о интернационалним фраземима
говорника о другим текстовима. Катрин Стејер (1997: 83) под референ-

ционалном интертекстуалношћу схвата експлицитно цитирање тј. пре-
сликавање цитата из пратекста у наредни текст (поредбени фразем). У
овом раду се референт интертекстуалности схвата у ширем смислу и не
мора бити експлицитан цитат, већ може бити и слика, идеја и сл. Иста
ауторка даље наводи да се интертекстуалности може приступити на
три различита начина: из појединачне, синхронијске и дијахронијске
перспективе. Овај рад анализира поредбене фраземе на синхронијском
нивоу, ексцерпира јединице из српског и немачког језика, издваја ре-
лације и референцијалне моделе са пратекстовима и контрастира их.
5. АНАЛИЗА
Истражујући најпре фреквентност анималне лексике тј. зоонима

у фразеологији српског и немачког језику дошли смо до следећих по-
датака: Пас је на првом месту у оба језика. Ова лексема пронађена је
у немачким фраземима 35 пута, док је у српском тај број 28. Коњ се у
српском језику у оквиру фразеологије јавља 28 пута, у немачком 20.
На трећем месту је у српском језику зооним птица (18 фразема), а у
немачком прасе/свиња (17). Мачка и мачак јављају се у српском језику
17, а у немачком 15 пута. На последњем месту по фреквентности су у
српском језику змија и мува (са по 16 фразема), у немачком језику је
то миш (13).
Пошто симболику зоонима карактерише посебна перспектива
посматрања објекта који се пореди и само једне његове особине која
се испољава као доминанта, а све друге бивају занемарене, у наредном
делу рада успоставићемо нека од семантичких поља која су се показала
занимљивим, а у којима се остварују истраживане конструкције. Пи-
тања која се притом отварају су: Зашто је на пример баш пас веран, а
лисица лукава, на основу чега и како су то људи закључили? Да ли су ти
механизми исти у оба језика? Да ли је фразем настају у језику говорни-
ка или је преузет? Одакле? На који начин?
5. 1. Снага, храброст, борбеност

За описивање снажних људи у српском и немачком језику користе
се следећи поредбени фраземи:
јак/снажан као медвед stark/kräftig wie ein Bär

јак/снажан као бик/во stark/kräftig wie ein Stier
јак/снажан као коњ stark/kräftig wie ein Pferd
Ове животиње су веома крупне и снажне, симболи су снаге и не-

устрашивости, те је очигледно мотивисаност конкретна и произилази
из непосредног искуства људи са овим животињама. Насупрот томе, у
српски и немачки језик ушле су и фраземе са зоонимима који нису са

ових простора.
јак као лав stark wie ein Löwe

храбар као лав tapfer/mutig wie ein Löwe
борити се као лав kämpfen wie ein Löwe
kämpfen wie ein Tiger
Како лавови нису били део непосредног искуства људи са српског

и немачког говорног подручја, ове фраземе не почивају на истом меха-
низму као примери који су им претходили. Слика лава ушла је у језичку
структуру визуелним путем, не искуственим, дакле путем неког медија.
Можемо рећи да се односе на неки референт и да су овакви фраземи
интертекстуалног порекла. Данас су они свакако део опште културе и
енциклопедијског знања, а на крају и искуственог, ако имамо у виду да
се лав може посматрати у зоолошком врту, иако можда у том окружењу
више неће приказати ове особине.
Претражујући интернет корпус немачког и српског језика4 уочили
смо знатне разлике у фреквентности између првих (домаћих животиња)
и других примера са зоонимом лав. У оба језика се зооним лав јавља
скоро 4 пута више него сви зооними домаћих животиња заједно. Ова
појава доказује да су фраземи са зоонимима који означавају животиње
са којима људи нису у непосредном контакту новијег датума, те се зато
чешће проналазе у савременом језичком корпусу него у речницима.
Можемо закључити да се у семантичком пољу снаге, борбености
и храбрости фраземи зооними потпуно поклапају, осим у последњем
случају. Фразем kämpfen wie ein Tiger у немачком интернет корпусу је
веома фреквентан, при чему зооним тигар у српском језику нигде није
прохађен у оквиру поредбеног фразема.
5.2. Кроткост, мирноћа

У српском језику се остварује поредбени фразем кротак као јагње,
чији немачки еквивалент има форму сложеног придева lammfromm. У
оквиру овог семантичког поља пронашли смо и немачку конструкцију
zahm wie ein Täubchen (питом као голупчић). Зооним голуб/голупчић не
реализује се у поредбеним фраземима српског језика у овом концеп-
ту. Обе слике су интертекстуални мотиви преузети из Библије. Јагње је
библијски мотив, симбол невиности и жртве, док је голуб симбол мира
који у Библији представља свети дух (Ладан: 225). Са друге стране, ако
узмемо у обзир понашање ових животиња у датим околностима, може
се увидети и логична аналогија и закључити да су фраземи мотивисани
свакодневним искуством људи са тим животињама. Јер, када говоримо
о мирноћи и тишини наилазићемо углавном на зоониме који предста-
вљају ситне животиње чије оглашавање људско ухо не перципира, па
4 German Web Corpus (DeWaC); Serbian Web Corpus (SrWaC)
можемо рећи да је мотивација логична. Тако се на пример каже: миран

као миш, односно leise wie eine Maus/ein Mäuslein (miš/mišić) или ми-
ран као бубица. У немачком се зооним буба/бубица не реализује у овом
семантичком пољу, али се зато појављују leise wie eine Katze/Raubkatze
(тиха као мачка/дивља мачка) и leise wie eine Schlange (тиха као змија)
који су као и претходне дивље животиње интертекстуални, ушли у језик
путем медија или библијских мотива (змија).
5. 3. Глупост, незнање
Веома је честа појава да се животињама приписују негативне
људске особине, понекад и без логичне утемељености. Пошто је негатив-
на конотација веома заступљена у фразеологији, у нашим примерима
се испољава у виду стереотипа о животињама који су делимично зајед-
нички већини европских народа и култура. Како и наводи Видовић-Болт
(2014: 9) човек је склонији да домаћој животињи припише људске особи-
не, нарочито слабости и мане, с обзиром на то да се дивљим животиња-
ма диви и у исто време их се и плаши, јер их није смео укротити. Тако
смо закључили и у нашем истраживању да се женске особе најчешће
пореде са пернатом живином, а мушкарци са крупном стоком:
глупа као гуска dumm wie eine Gans

глуп као магарац dumm wie ein Esel
У речницима српског језика забележени су и глуп као коњ, во, теле,

сом и глупа као кокошка. У немачким поредбеним фраземима у овом
семантичком пољу реализују се зооними Schaf, Fisch, и Ente (овца, риба,
патка). Зооним крава (Kuh) бележи у оба језика значење глупе женске
особе, али у српском није лексикализован као поредбени фразем, већ
само као метафора (Краво!), док у немачком постоји потпуна форма
поредбене конструкције dumm wie eine Kuh (глупа као крава).
Ове слике мотивисане су стереотипима, типичним за европску
културу (у Индији нећете наићи на зооним крава у негативном кон-
тексту) и нису логички утемељене. Примећује се механизам двостру-
ке метафоризације, с обзиром на то да је примарно људска карактер-
на особина приписана најпре животињама, а потом искоришћена као
поређење за опис човека. С обзиром на то да су стереотипи антропо-
центрични и животиње се посматрају кроз људски систем вредности и
навика на које утичу традиција, вера и простор (Бертоша 1999).
Још једна интересантна карактеристика поредбених фразема на
коју наилазимо у нашој анализи јесте иронија. Слика поређења која се
у оквиру ових конструкција реализује је нереална, нејасна и комична,
па је мотивисаност тешко одредити. Може бити да су такви поредбени
фраземи резултат незабележених или заборављених анегдота из фолк-
лора и народне књижевности, те их треба детаљније дијахронијски ис-
тражити. У оквиру нашег корпуса најчешће се остварује у архаичним
народним изрекама из Вукове збирке, али постоје и далеко фреквент-

нији примери, као што је разуме се као Магарац у кантар. У немачком
језику се конструкције развијене у оквиру овог семантичког поља и по-
моћу овог механизма далеко више користе у говору, продуктивније су
и у већој мери су лексикализоване у односу на српски језик. Тако смо у
немачким речницима пронашли:
versteht soviel davon, (разуме се као петао у ношење јаја)

wie der Hahn vom Eierlegen
wie der Ochse vom Klavierspielen (као во у свирање клавира)
wie die Kuh vom Sonntag (има знања о нечему као крава о недељи)
Уколико у контекст незнања можемо уврстити још несхватање си-

туације, долазимо до поредбеног фразема бити као јазавац пред судом,
који је преузет као готов цитат из Кочићевог дела и као такав нема ек-
вивалент у немачком језику. Овде имамо пример како се интертексту-
алним механизмом ствара језичка конструкција која има значај само у
одређеној култури, дакле ради се о националном фразему.
Хумористичну ноту имају и фраземи којима се не описује толико
глупост, колико изненађеност и затеченост. Такав је на пример блену-
ти као теле у шарена врата који у немачком језику гради различите
креативне еквивалентне варијанте и поново је знатно продуктивнији од
српског фразема:
dastehen wie die Kuh am neuen Tor стајати као крава пред новим вратима/
новом капијом
wie die Kuh vorm Berg стајати као крава пред планином
wie die Kuh, wenn es donnert стајати као крава док грми
dastehen wie ein begossener Pudel стајати као покисла пудла
Код последњег примера треба посебно водити рачуна, како се

фразем не би погрешно превео српским фраземом као покисли миш
који нема исто значење, не значи бити изненађен и у чуду, него бити
обесхрабрен, тужан или чак буквално мокар од кише.
У оквиру ове групе може се представити још један пример из на-
родне збирке упасти као пас на вашар, који такође означава неснађе-
ност у изненадној ситуацији, али са извесном дозом страха и акције
(понашање пса у датој ситуацији) за разлику од мирног стајања и нера-
зумевања ситуације као у претходним примерима.
5. 4. Незаситост и похлепа
У ову концептуалну групу спадају поредбене форме настале пос-
матрањем устаљених понашања животиња (углавном човеку блиских)
па можемо закључити да су асоцијативно и логички мотивисани, са из-
весном дозом хиперболе, а понегде и хумора. У српском језику су то из-
рази потрчати као овце на солило, навалити као свиња на мастан џак,
прионути као мачка на џигерицу, облизује се као шаров, облизује се као

пас на стрвину, долетели као осе на мед, навалили као гусеница на лист,
упиљио очима као лисица на кокошке, гледа као кобац. Немачки еквива-
лент има другачију позадинску слику, sich wie ein Geier auf etwas stürzen
(насрнути на нешто као лешинар).
Како је свиња врста животиња која спада у сваштоједе, притом се и
људи који чувају свиње труде да их што брже угоје како би од њих имали
користи, логично је да се баш овој животињи приписује прождрљивост:
најести се као свиња/прасе voll sein wie ein Schwein (као прасе)
пијан као свиња besoffen wie ein Schwein (као прасе)
напити се као свиња sich vollsaufen wie ein Schwein (као прасе)
пијан као стока besoffen wie Sau (као крмача)
Поред неумерености у јелу, истражили смо и које се животиње

користе у поредбеним конструкцијама да би дочарале неумереност у
пићу. Посебно је занимљив израз пити као смук, чије се порекло обја-
шњава народним причама о томе да се змија смук закачи за ногу краве
и пије млеко из вимена. Фразем са зоонимом змија није пронађен у
немачком језику у овом семантичком пољу, као ни зооним пијавица,
напио се као пијавица крви, јер би се у том случају употребио глагол
saugen (sisati) који се не реализује у концепту пијанства, већ се тада
користи глагол saufen, чије је пити, али се односи на животиње или пак
људе који пију већу количину алкохола, еквивалентан српском локати.
У немачком смо још пронашли и фразем saufen wie ein Pferd (локати/
пити као коњ) мотивисан понашањем дивљих коња Мустанга у америч-
ким преријама, који само повремено долазе до извора воде и тада могу
да попију и до 30 литара5. Закључујемо да је овај фразем настао ин-
тертекстуално, преузет и преведен из енглеског језика, да би се потом
усталио и у немачком.
5. 5. Тврдоглавост
Пред нама је још један пример конструкција изведених помоћу
асоцијативне мотивације посматрајући понашања магарца и мазге у
ситуацији када треба да пређу преко неке препреке, најчешће реке.
Ове животиње су по природи такве, да су увек на опрезу и око себе мо-
рају имати ,,чист” простор како би могли да побегну од потенцијалне
опасности, те им је веома нелагодно да се крећу по терену на ком нису
сигурни6. Због тога ће се неретко зауставити пред реком или мостом,
отуда следеће конструкције:
тврдоглав као магарац stur wie ein Esel

тврдоглав као мазга stur wie ein Maultier
5 http://www.geo.de/geolino/redewendungen/812-rtkl-redewendung-saufen-wie-ein-pferd
6 http://www.rp-online.de/leben/pets/mehr-tiere/der-esel-nicht-stur-nur-sehr-vorsichtig-
aid-1.5517870
У немачком језику се каже још i stur wie ein Bock (тврдоглав као
јарац), вероватно под утицајем Езопових басни (нпр. Два јарца).
5. 6. Начин говорења/ћутање
Следећи примери мотивисани су ономатопејски, односно ауди-
тивним механизмом, перцепцијом звукова које животиње испуштају,
начину на који се (не)оглашавају. У оба језика се песма славуја узима
као пример пријатног звука: певати као славуј, односно singen wie ein
Nachtigal. Такође се у оба језика јавља и зооним голуб, односно голуби-
ца: гуче као голубица (gurren wie eine Taube). Поредбена фразема кукати
као кукавица нема еквивалент у немачком језику. Претпостављамо да је
то због тога што мотивација ове фраземе није нужно логична, већ почи-
ва на механизму алитерације и асонанце, те асоцијативне повезаности
речи кукавица и кукати, што у немачком не би био случај. За некога ко
говори неразговетно, а гласно каже се да шиче као гусан, немачки при-
мер са овом зоонимом у женском роду schnattern wie eine Gans (као гу-
ска) еквивалентан је фраземи брбљати као чавка, те треба бити опрезан
у њиховом преводу и не пермутовати их. У оба језика пронађен је при-
мер драти се као магарац (schreien wie ein Esel), рикати као во (brüllen
wie ein Stier/schreien wie ein Ochse=рикати као бик, драти се као во), ћу-
тати као риба (stumm sein wie ein Fisch=нем као риба), скичи као прасе
пред клање (schreien wie ein gestochenes Schwein=вриштати као убодено
прасе), док је зооним јарац пронађен само у српској варијанти драти
се као јарац. Немачки фразем gackern wie ein Huhn нема прикладнијег
еквивалента осим кокоће као кока на сједалу, пронађено у Вуковој збир-
ци. У истој збирци пронашли смо и следеће сликовите примере: Ћути
као буба на дудову листу, цепти као риба на просуљи, зврчи као муха на
празном лонцу које нисмо пронашли u веб корпусу.
Поред асоцијативно-аудитивне мотивисаности у претходним
примерима, пронађени су и други механизми у овом семантичком
пољу. Како говорници оба језика (српског и немачког) нису непосред-
но могли да повежу рикање лава са својим окружењем, закључујемо
да је посреди интертекстуална техника, као и у претходно анализира-
ним примерима са истим зоонимом: рикнути као лав, односно brüllen
wie ein Löwe.
Интертекстуалног порекла, али са националним карактером су
и следећи примери: вришти као Дамјанов Зеленко7 и цичи као змија8,
који за разлику од претходних немају еквиваленте у немачком језику,
с обзиром на то да се ради о цитираним стиховима из српских народ-
них епских песама. Занимљиво је напоменути да се права конструкција,
вришти као Дамјанов зеленко, одржала у савременом језику и да је про-
нађено доста примера у оквиру онлине корпуса.
7 Смрт мајке Југовића: Кад је било ноћи у поноћи/ Ал’ завришта Дамјанов Зеленко
8 Марко Краљевић укида свадбарину: Цичи Арап као змија љута:/ Не шалим се, већ од збиље бијем
5. 7. Лењост
У семантичком пољу лењости асоцијативно су мотивисани нај-
чешће пас, претпоставља се да је то због тога што људи од њега немају
значајније користи, за разлику од других животиња које гаје, па је честа
слика пса који ,,беспослено” лежи могући разлог. Бертоша (1999: 68)
наводи да стереотипи о животињама настају из злоупотребе језика и
животињских категорија које су процењене на основу корисности/не-
корисности човеку. Поред примарне лењ као пас (faul wie ein Hund) у
српском језику постоји још неколико креативних народских варијанти
ове фраземе: извалити се као пас, лежати као пас код мртве кобиле,
пружити се као пас пред касапницом. Поред тога јавља се и трут као
пандан пчели радилици у лењ као трут, али и лењ као буба. Ови зоони-
ми нису пронађени у немачком језику у оквиру овог концепта, али је
са друге стране пронађен пример faul wie ein Schwein (лењ као свиња)
који не бележи српску варијанту.
5. 8. Лукавост, мудрост
Чињеницу да је лисица лукава научили смо још у нижим разреди-
ма основне школе, као и деца у другим културама која су читала Езопо-
ве басне: лукав као лисица, тј. listig wie ein Fuchs, али и klug wie ein Fuchs
(паметан као лисица).
У грчкој митологији се Атина, богиња мудрости јавља у пратњи
сове, па отуда и израз паметан као сова и немачки еквивалент weise wie
eine Eule. У Јеванђељу по Матеји се каже да будемо мудри као змије
и безазлени као голубови, одакле се змија, поред многих других зна-
чења, реализовала и у оквиру концепта мудрости у поредбеној фраземи
(Ladan: 172). Ми смо у речницима пронашли пример мудар као змија,
односно weise wie die Schlangen. Занимљиво је да се зооним пчела у овом
семантичком пољу јавља само у српском језику: паметан као пчела.
5. 9. Телесна грађа (мршав, витак, дебео)

У концепт мршавости и неухрањености у српском језику јављају
се слике пса луталице (мршав као пас) и ситних животиња (мршав као
глиста, мршав/сув као комарац), али и одређених врста рибе: сув kао
сарага, а у немсчком dünn wie Hering (=mršava kao haringa). Срна је кон-
цептуализована као витка у оба језика (витка као срна=schlank wie ein
Reh), а свиња/прасе и крава као дебеле:
дебео као свиња (прасе) fett wie ein Schwein (дебео/мастан као прасе)
дебела као крава dick wie eine Kuh
У немачком језику јавља се још и зооним видра у фраземи fett wie

ein Otter (=дебео као видра). Овде је поново посреди двострука метафо-
ризација, с обзиром на то да је маса наведених животиња у односу на

припаднике њихове врсте нормална.
5. 10. Нападност, наметљивост

Непријатна наметљивост приписује се углавном инсектима, пого-
тово паразитима, чија нас нападност директно угрожава. Ови фраземи
мотивисани су конкретним искуством људи са овим животињама.
досадан као мува lästig wie eine Fliege, Mosquito (досадан као мува, комарац)
досадан као ваш jm. eine Lause im Pelz sein (бити некоме бува у крзну)
досадан као крпељ kleben wie die Zecken данас више није у употреби9
5. 11. Бројност
Када је у питању исказивање бројности, најчешће се примењује
хиперболизација. Мотиви су јасни и конкретни и почивају на свако-
дневном искуству и запажањима људи. Немачки језик не познаје такву
врсту поређења која се тичу бројности и одређене животињске врсте,
осим у случају размножавања:
има их као кусих паса нема еквивалент

бројан као мрав нема еквивалент
намножили се као зечеви sich vermehren wie die Kaninchen (= као кунићи)
5. 12. Хигијена
Када је у питању чистоћа и непријатан мирис, српски и немач-
ки језик граде поредбене фраземе са зоонимом свиња, односно прасе:
прљав као свиња (schmutzig wie ein Schwein). Иронична фразема чист као
пачија нога нема еквивалент у немачком језику. Баш као ни конкретно
мотивисана фразема смрди као твор. Претпостављамо да је реализа-
ција овог зоонима у семантичком пољу непријатног мириса изостала
због плеонастичности, с обзиром на то да твор на немачком језику у
буквалном преводу значи ,,смрдљива животиња“ (Stinktier). Поред овог
неслагања пронашли смо још три примера са зоонимима који се јављају
само у немачком језику: stinkt wie ein nasser Fuchs (смрди као мокра
лисица), stinken wie ein Bock (смрди као јарац) и stinken wie ein Wiedehopf
(смрди као пупавац10).
9 Пронађени су докази о ранијој употреби овог фразема, ипак, данас се израз Zecke не употребља-
ва у пренесеном значењу јер се сматра политички некоректним. Екстремисти овим термином,
по узору на нацистичку терминологију која се базирала на животињским метафорама (крпељ
као државни паразит) означавају припаднике левице, хомосексуалце, бескућнике, азиланте и
друге мањине.
10 Врста птице која у време парења испушта карактеристичне мирисе, људима непријатне.
5. 13. Начин кретања

Неспретност и неодмереност приписује се углавном веома круп-
ним животињама попут слона или нилског коња, али и неким ситнијим
животињама због начина на који ходају. Можемо закључити да су ови
фраземи мотивисани асоцијативно.
понашати се као слон у радњи sich benehmen wie ein Elefant im Porzellanladen
порцулана trampeln wie ein Elefant (=корачати као слон)
wie ein Nilpferd sein (=бити као нилски коњ)
корачати као сита патка watscheln wie eine Ente (корачати као патка)
вући се као пребијена мачка зооним није реализован у овом семантичком пољу
шуњати се као мачка/пас зооним није реализован у овом семантичком пољу
wie ein Storch im Salat (=као рода по салати)
За описивање некога ко се креће хаотично, без икаквог циља у

српском језику користи се фразема ићи као мува без главе чији је не-
мачки еквивалент wie ein kopfloses/blindes Huhn herumlaufen (=ићи као
кокошка без главе/слепа кокошка). Уколико неког не држи место, од-
носно не може да седи мирно у немачком језику ћемо рећи да седи као
мајмун на тоцилу: wie der Affe auf dem Schleifstein sitzen.
У оквиру начина кретања пронашли смо и поредбене фраземе које
се односе на веома брзо или веома споро кретање. Зооними су конкрет-
но мотивисани и додељени на основу стварних особина животиња пос-
матрајући њихово кретање. У речницима смо у оба језика пронашли
брз као зец (schell wie ein Hase), спор као пуж (langsam wie eine Schnecke) и
спор као корњача (langsam wie eine Schildkröte), док смо остале наведене
примере нашли у веб корпусу:
брз као птица/ласта schnell wie ein Vogel/Falke/Radler (=птица, соко, орао)
брз као арапски коњ schnell wie ein Rennpferd/Pferd/Ackergaul (=тркачки
коњ, коњ)
У српском језику брз као гепард, срна, змија и мува, а у немач-

ком schnell wie ein Tiger, Straus, Wiesel, eine Katze, Gazelle, Maus (=ти-
гар, ној, ласица, мачка, газела, миш), али и lagngsam wie eine Raupe
(=спор као гусеница).
5. 14. Спавање
У семантичком пољу дубоког сна реализују се различити зооними
у немачком и српском језику:
спавати као хрчак schlafen wie ein Hamster/Murmeltier (као хрчак/мрмот)

eine Ratte (као пацов)
ein Bär (као медвед)
ein Dachs (као јазавац)
спавати као зец не реализује се зооним
5. 15. Тући неког

Занимљиво је да се у немачком језику у не реализује ниједна фра-
зема са зоонимом у овом семантичком пољу. У српском језику можемо
издвојити неки од следећих примера:
пребити неког као вола у купусу

убити некога као пса
пребити некога као мачку.
6. ЗАКЉУЧАК
У литератури се сличности углавном приписују универзализми-

ма у процесима стварања језичких јединица, док се разлике тумаче на
културолошком нивоу узимајући у обзир и различите перцепције и
метафоризације ванјезичке стварности. Анализирајући корпус дошли
смо до закључка, да највећи број разилажења није последица различи-
тог културно-историјског и националног наслеђа, већ чињенице да се
приликом образовања поредбених конструкција (углавном описујући
људске особине и понашања) реферише на различите објекте у реално-
сти, а који су у истој мери познати и на српском и на немачком говор-
ном подручју. Дакле, избор компаратума у српском и немачком јези-
ку се у многим случајевима не поклапа. Поред тога, уочили смо да су
ироничне конструкције са зоонимима продуктивније и фреквентније у
савременом корпусу у односу на српске које су углавном застареле и
немају новије варијанте. Све појаве нису нужно лексикализоване у оба
језика, или су у различитим језицима лексикализиране помоћу разли-
читих лексема или форми. Исти механизми примећени су у оба јези-
ка. Закључили смо да већи број зоонима чине домаће и људима блиске
животиње, са којима смо у непосредном контакту, што је и предуслов
разумевање њиховог функционисања и касније креирање аналогија из-
међу човековог и животињског света. Када смо њихову фреквентност
проверавали на веб корпусима, дошли смо до другачијих закључака:
Дивље животиње у поредбеним фраземима (иако још увек ниси ушле у
речник) далеко су фреквентније од домаћих, које доминирају у речни-
цима, у оба језика. Као заједничко обележје у оба језика јавља се доми-
нација мушких зоонимских облика у односу на женске. Када говоримо
о конструкцијама интертекстуалног порекла можемо рећи да уколико
се ради о културолошко блиским и националним текстовима пронала-
зимо цитате, те настају национални фраземи, док са друге стране, када
се ради о удаљенијој култури ментално преузимамо слике или прево-
димо готове формуле.
Оно што нисмо пронашли у немачком језику јесу поредбене кон-
струкције са зоонимима у семантичком пољу насиља (тући неког), те
се поставља питања зашто су они изостали? Да ли опхођење према жи-
вотињама указује на неку културолошку специфичност једног и другог

народа или је ова разлика настала због тога што су пронађени примери
и у српском језику доста архаични, па су се у немачком можда већ из-
губили? Остало је још и отворено питање како можемо знати да ли се
ради о изворној конструкцији уколико се јављају у оба језика и уколико
су мотиви јасни и конкретни или је то ипак интертекстуална фразема?
И зашто се у неким примерима зооними могу мењати, а да се притом
не промени позадинска слика, док у другим постоји само једна неза-
мењива одредница? На ова питања може се одговорити само на дијах-
ронијском нивоу, што ћемо оставити неким будућим истраживањима.
Бертоша 1999: М. Bertoša, Stereotipi o životinjama, u: L Badurina et al. (ured.),
Teorija i mogućnosti primjene pragmalingvistike, Zagreb-Rijeka: Hrvatsko društvo za
primijenjenu lingvistiku, 63–76.
Бремер 2009: B. Brehmer, Äquivalenzbeziehungen zwischen komparativen
Phraseologismen im Serbischen und Deutschen, in: Bunčić et al. (Hrsg.) Südslavistik
online, Heft 1, Tübingen, 141–164.
Бургер 2007: H. Burger, Phraseologie: ein internationales Handbuch zeitgenössischer
Forschung, Berlin: Walter de Gruyter.
Бургер и др. 1982: H. Burger et al, Handbuch der Phraseologie, Berlin: Walter de
Gruyter.
Бургер, Линке 1998: H. Burger, A. Linke, Historische Phraseologie, in: W. Besch et
al. (Hrsg.) Sprachgeschichte. Ein handbuch zur Geschichte der deutschen Sprache und
ihrer Erforschung, Teilbd. I, Berlin: Walter de Gruyter, 743-755.
Видовић Болт 2007: I. Vidović Bolt, Metaforika zoonima u hrvatskoj frazeologiji, u:
Marjanić & Kiš (ured.) Kulturni bestijarij, Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku,
403-424.
Видовић Болт 2014: I. Vidović Bolt, Životinja kao (ne)inteligentan čovjekov prijatelj,
u: I. Vidović Bolt (ured.), Životinje u frazeološkome ruhu, Zagreb: Filozofski fakultet,
1–12.
де Богранд, Дреслер 1981: R. de Beaugrande, W. U. Dressler, Einführung in die
Textlinguistik, Tübingen: Niemeyer.
Ладан 2006: T. Ladan, Etymologicon, Zagreb: Masmedia.
Палм 1997: C. Palm, Phraseologie: eine Einführung, Tübingen: Gunter Narr Verlag.
Стејер 1997: K. Steyer, Irgendwie hängt alles mit allem zusammen. Grenzen und
Möglichkeiten einer linguistischen Kategorie „Intertextualität “ in: Klein & Fix
(Hrsg.), Textbeziehungen. Linguistische und literaturwissenschaftliche Beiträge zur
Intertextualität. Tübingen, 83-106.
Фатер 1992: H. Vater, Einführung in die Textlinguistik: Struktur, Thema und Referenz
in Texten, Paderborn: W. Fink.
Финк Аровски 2002: Ž. Fink Arsovski, Poredbena frazeologija: pogled izvana i iznutra.
Zagreb: FF-press.
Флајшер 1997: W. Fleischer, Phraseologie der deutschen Gegenwartssprache, Tübingen:
Niemeyer.
Речници
Агрикола 1977: H. Agricola, Wörter und Wendungen: Wörterbuch zum deutschen
Sprachgebrauch. Leipzig: VEB Bibliographisches Institut.
Дуден 2002: R. Duden, Wörterbuch der deutschen Idiomatik, Mannheim: Dudenverlag.
Караџић 1933: В. С. Караџић, Српске народне пословице и друге различне као оне у
обичај узете ријечи, Београд: Српска краљевска државна стампарија.
Матешић 1982: Ј. Matešic, Frazeoloski rečnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb:
Školska Knjiga.
Матешић и др. 1988: Matešić et al, Hrvatsko-njemački frazeološki rječnik, Zagreb:
Nakladni zavod Matice hrvatske.
Мразовић, Приморац 1981: P. Mrazović & R. Primorac, Nemačko-srpskohrvatski
frazeološki rečnik, Beograd: Narodna knjiga.
Фридерих 1976: W. Friederich, Moderne deutsche Idiomatik, München: Hueber.
Оташевић 2012: Ђ. Оташевић, Фразеолошки речник српског језика, Београд:
Прометеј.
Петронијевић 2007: B. Petronijević, Srpsko-nemački prevodni frazeološki rečnik;
Beograd: Jasen.
Стевановић 1967: М. Стевановић, Речник српскохрватскога књизевног језика.,
Нови Сад, Загреб: Матица српска, Матица хрватска.
Шеман 2011: H. Schemann, Deutsche Idiomatik: Wörterbuch der deutschen
Redewendungen im Kontext, Berlin: Walter de Gruyter.
Вајнбергер 2012: H. Weinberger, Kroatisch/Serbisch - Deutsches phraseologisches
Wörterbuch, Wien: Facultas Wuv.
Дуден 2001: Duden Universalwörterbuch, Mannheim, Leipzig, Wien, Zürich:
Dudenverlag.
Електронски извори
German Web Corpus (DeWaC)
Serbian Web Corpus (SrWaC)
http://www.geo.de/geolino/redewendungen/812-rtkl-redewendung-saufen-wie-
ein-pferd 12. 02. 2017.
http://www.rp-online.de/leben/pets/mehr-tiere/der-esel-nicht-stur-nur-sehr-
vorsichtig-aid-1.5517870 12. 02. 2017.
Milena D. Matić / KONTRASTIVЕ ANALYSE PHRASEOLOGISCHER VERGLEICHE

MIT TIERBEZEICHNUNGEN IM SERBISCHEN UND DEUTSCHEN
Resümee / Die vorliegende Arbeit behandelt serbische und deutsche phraseologische

Vergleiche mit Tierbezeichnungen, deren Übereinstimmung und Unterschiede auf
verschiedenen Ebenen analysiert werden. Es handelt sich hier um eine interdisziplinäre
Analyee, die mehrere Faktoren in Berücksichtigung nimmt. Neben der traditionellen
quantitativen und qualitativen Äquivalenzbestimmung setzen wir uns auseinander
mit der konzeptuellen Analyse und stellen semantische Bilder dar, die am relevan-
testen waren. Anschließend suchen wir nach der Abstammung und Motivation der
Konstruktionen mit Hilfe von der Symbolik, Assoziationstheorie, Intertextualität
und Diskurstheorie der Textlinguistik.
Schlüsselwörter: Tierbezeichnung, phraseologische Vergleiche, semantische Felder,

kontrastive Analyse, Intertextualität.
Примљен: 15. јуна 2017.

Прегледни рад
811.134.2’367.625:811.163.41’367.625
Александар Т. Танасијевић1
ОШ Карађорђе, Топола
ГЛАГОЛИ SER И ESTAR У ШПАНСКОМ ЈЕЗИКУ И

ЊИХОВИ ЕКВИВАЛЕНТИ У СРПСКОМ
Предмет истраживања су употребе шпанских глагола SER и ESTAR, као и изналажење њихових
еквивалената у српском језику. Корпус овог рада заснива се на граматикама и граматичким
приручницима на шпанском и српском језику. У раду се посредством контрастивне анализе
пореде синтаксичко-семантички аспекти српског и шпанског језика, и указује на постојање
еквивалената поменутим шпанским глаголима у српском језику. Резултати показују да се
еквивалент глаголима SER и ESTAR може пронаћи у српском глаголу бити, који попут
поменутих шпанских глагола у реченици може сâм вршити функцију предиката или бити
део (копула) у оквиру именског предиката.
Кључне речи: SER и ESTAR, глагол бити, шпански језик, српски језик
1. УВОД
У савременој дидактици и методици наставе све више је речи о

факторима који могу утицати на процес учења и усвајања страног јези-
ка. При контакту ученика са страним језиком преноси се део културе
народа који говори датим страним језиком, али истовремено долази и
до контакта са другим (другачијим) морфосинтаксичким системом. По-
менуте разлике у морфосинтаксичким системима матерњег и страног
језика могу умногоме отежати процес учења и усвајања циљног језика и
довести до извесних забуна. Наиме, да би разумели функционисање не-
ких појава својствених граматици страног језика, ученици прибегавају
поистовећивању тих истих појава са граматиком матерњег језика, што
може довести до погрешних закључака, а затим и до грешака у учењу
(Морено 1994: 127). Важно је, у циљу што бољег усвајања страног јези-
ка, наставу организовати тако да поред одлика културе народа циљног
језика, пажња буде посвећена и граматичким недоумицама, њиховим
објашњењима, као и њиховој примени у основној комуникацији на
страном језику (Барало 1998: 297‒299).
Употреба глагола SER (’бити, постојати’) и ESTAR (’бити, налази-
ти се’) представља питање које изазива бројне полемике у граматикама
шпанског језика. Највише нејасноћа настаје када глаголи SER и ESTAR у
реченици функционишу као копулативни глаголи, односно када имају
1 aleksandar.tanasijevic21@gmail.com
функцију копуле (споне) измећу субјекта и именског дела предиката.

Постојање два копулативна глагола може изазвати бројне дилеме код
ученика шпанског као страног језика, посебно ако у матерњим језици-
ма ученика постоји само један копулативни глагол (бити). Иако за из-
ворне говорнике шпанског језика не постоји двоумљење када је реч о
употреби ова два глагола, односно одабиру једног или другог глагола
у непосредној комуникацији, за ученике шпанског као страног језика
њихова употреба представља једну од највећих потешкоћа са којом се
суочавају. Отуда се питамо на који начин разложити употребе помену-
тих глагола ради њиховог бољег разумевања?
Циљ овог рада је да се представе и објасне употребе глагола SER
и ESTAR, у циљу изналажења њихових еквивалената у српском језику.
Употребе поменутих шпанских глагола ће бити изложене поступно,
почевши од оних у којима је начин коришћења глагола SER и ESTAR
јасно дефинисан, до оних сложенијих које изазивају бројна неслагања
међу лингвистима, попут полемика да ли је пасивна конструкција са
глаголом SER у ствари копулативна реченица. Такође, у раду ће бити
упућивано и на еквиваленте глагола SER и ESTAR у српском језику и
на њихову синтаксичку функцију. Ипак, у раду неће бити речи о рече-
ничним конструкцијама (в. Марти Санћес и др. 2008: 587) и форму-
лама за наглашавање у чијем грађењу учествује глагол SER (в. Пороће
Баљестерос 1998: 94‒95, Гутјерес Араус 2007: 109), као ни о глаголским
перифразама са глаголом ESTAR (в. Иљера 1999: 3402, Мате Бон 2004:
155‒156), будући да би то превазишло оквире овог рада.
Анализи употреба шпанских глагола SER и ESTAR приступа се на
основу њиховог описа у граматикама шпанског језика. При анализи
употреба поменутих шпанских глагола коришћени су и радови на дру-
гим језицима који поменутој тематици приступају са контрастивно-
лингвистичког становишта. У раду се пореде синтаксичко-семантички
аспекти српског и шпанског језика, у циљу проналажења сличности и
разлика међу њима, и указује се на могућности изналажења еквива-
лената. При анализи, полазимо од става да говорници неког страног
језика уочавају разлике између датог страног језика и њиховог ма-
терњег језика. Поменуте разлике могу изазвати одређене потешкоће
у учењу страног језика, а може доћи и до настајања извесних грешака
у учењу. На основу уочених разлика између матерњег и страног јези-
ка може се предвидети појава грешака у процесу учења, а самим тим
олакшан је и процес превазилажења тешкоћа које се могу појавити
при учењу страног језика.
Корпус на коме је заснован рад базиран је на граматикама и гра-
матичким приручницима на шпанском и српском језику. Основу рада
представљају граматике шпанског језика међу којима постоји и зна-
чајан број граматика шпанског као страног језика. Одабране грамати-
ке послужиле су за прикупљање грађе потребне да би била извршена
анализа употреба шпанских глагола SER и ESTAR, на основу које је
ГЛАГОЛИ SER И ESTAR У ШПАНСКОМ ЈЕЗИКУ И ЊИХОВИ ЕКВИВАЛЕНТИ У СРПСКОМ
било могуће одређивање њихових еквивалената у српском језику. Је-

дан део корпуса представљају и граматике српског језика као и научни
и стручни радови објављени у домаћим научним часописима. Поред
граматика и граматичких приручника, у потрази за контекстуализова-
ним примерима коришћен је и електронски корпус савременог шпан-
ског језика Шпанске краљевске академије КРЕА (Corpus de referencia
del español actual)2. Контекстуализовани примери из српског језика,
због своје доступности, преузети су из периодике, односно електрон-
ских издања новина и часописа.
1.1. Истраженост теме и допринос ранијих

истраживања
На основу анализе до сада објављених радова на тему глагола SER
и ESTAR и њихових употреба, закључује се да је тема дуги низ година
побуђивала интересовање граматичара и теоретичара језика у Шпа-
нији. Највише полемика настаје око конструкција у којима се глаголи
SER и ESTAR комбинују са придевима. Сам одабир придева у неким
случајевима условљен је употребом одређеног глагола, мада у шпан-
ском језику постоји велики број придева који могу ићи уз оба глагола,
с тим да мењају значење у зависности од тога да ли се комбинују са SER
или са ESTAR.
У граматикама шпанског језика запажа се подела на три основне
функције глагола SER и ESTAR тј. када они фукнционишу као основни
глаголи, као копулативни или као помоћни. Таква подела на известан
начин помаже при бољој систематизацији њихове употребе и њиховом
разумевању.
Такође, приметан је известан број стручних радова објављених у
страним часописима у којима се приступа анализи употреба глагола
SER и ESTAR из перспективе могућих грешака у употреби ова два глаго-
ла код ученика шпанског као страног језика3. Шпански језик у Србији се
учи на свим нивоима образовања (основне и средње школе, универзите-
ти), тако да су слична истраживања спровођена и код ученика српског
као матерњег језика. Срећковић и Кастељо Пина (2016) приступају ана-
лизи грешака у употреби глагола SER и ESTAR уз придеве код студената
Хиспанистике на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Објашњења употреба глагола SER и ESTAR могу се пронаћи у гра-
матикама и приручницима за учење шпанског као страног језика на-
мењеним локалном тржишту. Може се рећи да су у њима поступно на-
ведене употребе поменутих глагола, са освртом на придеве који мењају
2 Корпус КРЕА обухвата писани и усмени језик, као и књижевну и некњижевну грађу са читавог
шпанског говорног подручја (Шпанија и Хиспанска Америка).
3 Гутјерес Араус (1991) бавила се анализом грешака у употреби ова два глагола код ученика
којима је матерњи језик енглески, док сличну анализу спроводи и Морено (1994) код ученика
којима је матерњи језик немачки. Мартинес Мартин (2007) истраживао је грешке у усвајању
употреба глагола SER и ESTAR код руских ученика.
значење у односу на то да ли иду уз SER или ESTAR. О глаголима SER и

ESTAR, њиховој употреби и копулативној функцији у реченици говоре
Рајић и Маркос Бланко (2009), који у српском глаголу бити проналазе
еквиваленте поменутим шпанским глаголима (Рајић и Маркос Бланко
2009: 137). Глаголима SER и ESTAR бави се и Бајић (2009) која износи
критички преглед постојећих метода у подучавању поменутих глагола
и указује на могућност промене приступа у подучавању.
2. УПОТРЕБА ГЛАГОЛА SER И ESTAR У ШПАНСКОМ ЈЕЗИКУ
Гутјерес Араус (2007), анализирајући употребе глагола SER и

ESTAR, истиче да се за ова два глагола може рећи да представљају нају-
честалије речи шпанског језика и да питање њихове употребе тј. ода-
бира једног или другог глагола, највише долази до изражаја при учењу
шпанског као страног језика. Ауторка истиче да је јако тешко дати јасну
дефиницију која би у себи садржала све формалне и семантичке аспек-
те употребе ова два глагола, тако да се мора поћи од њихове граматичке
(синтаксичке) и семантичке природе како би се њихове употребе што
боље схватиле (Гутјерес Араус 2007: 99). Објашњење зашто употреба
глагола SER и ESTAR изазива потешкоће при учењу шпанског као стра-
ног језика Гутјерес Араус (2007: 99) као и Хили Гаја (2002: 60) пронала-
зе у чињеници да у шпанском језику постоје два глагола који функцио-
нишу као копулативни, за разлику од других језика код којих углавном
постоји само један глагол са том функцијом. Истог става су и Фернан-
дес и др. (2005) и при том наводе да се потешкоће могу смањити ако се
у обзир узму и психолошки аспекти, а не само граматички (Фернандес
и др. 2005: 12). Регејро Родригес (2008: 1) сматра да покушаји да се
пронађу формуле које би помогле при диференцијацији употребе ова
два глагола још увек нису у потпуности дале одговор за њихове бројне
вредности (семантичке, граматичке и синтаксичке), посебно када они
функционишу као копулативни.
Хили Гаја (2002) истиче да граматике шпанског језика наводе да
SER описује трајне док ESTAR описује променљиве особине или стања.
По речима овог аутора та дефиниција је тачна, али не и довољна, јер
јасне разлике између трајног и променљивог нису увек уочљиве, тако
да се сама њихова интерпретација заснива на субјективном осећају.
Субјективни осећај је непогрешив унутар шпанског језичког система,
што није случај код ученика шпанског као страног језика (Хили Гаја
2002: 60).
Сличног става је и Пороће Баљестерос (1988), која основне проб-
леме у употреби глагола SER и ESTAR проналази у томе да избор једног
или другог глагола зависи од начина на који говорник перципира ре-
алност. Такође, у свом раду, ова ауторка истиче да званична граматика
још увек није понудила јасно дефинисане категорије при контрасти-
рању глагола SER и ESTAR (особина/стање, суштинско/случајно итд.),

али и да недостаје исцрпан и систематичан преглед употреба ова два
глагола (Пороће Баљестерос 1988: 16).
Посвећујући пажњу употребама глагола SER и ESTAR, Мате Бон
(2004), попут Хили Гаје (2002: 60), налази да се, гледано са становишта
традиционалне граматике, глаголом ESTAR изражава нешто тренутно,
за разлику од глагола SER, којим се изражава нешто стално и стабил-
но. Како сматра Мате Бон, у свим употребама SER има тенденцију да
ствари представи објективно, за разлику од ESTAR, који изражава јаку
укљученост (учествовање) говорника у радњи (Мате Бон 2004: 49‒53).
Класификацији различитих употреба глагола SER и ESTAR гра-
матичари су приступали на различите начине. Код неких аутора, попут
Борего Нијета и др. (2000: 211), употребе оба глагола су разложене по
тематским групама, тако да су у оквиру сваке тематске групе наведени
примери употреба једног или другог глагола. Неке од тематских група
су: идентитет, локација, описивање, особина, количина итд. Подела на
тематске групе, као што су: порекло, националност, описивање особа и
ствари и друге, може се приметити и код Мате Бона (2004: 49‒53). Ипак,
у већем броју анализираних граматика употребе глагола SER и ESTAR
изложене су на основу њихових синтаксичких функција и семантичких
карактеристика, односно на основу тога да ли у реченици функциони-
шу као основни, копулативни или помоћни глаголи. На исти такав на-
чин, на основу наведених карактеристика, у овом раду представићемо
основне видове употреба глагола SER и ESTAR, почевши од употреба
које су јасније ка онима које могу изазвати потешкоће.
2.1. SER и ESTAR као основни глаголи

Глаголи SER и ESTAR када у реченици функционишу као основни
глаголи имају пуно лексичко значење, представљају језгро глаголског
предиката, и као такви могу бити праћени допунама. Оба глагола служе
да субјекат лоцирају у времену и простору. У том случају глагол SER
има значење: ’постојати’ (existir), ’догодити се’ (ocurrir, suceder), ’одржа-
ти се’ (tener lugar):
La salida de Palma es a las 16:30 horas. [Полазак са Палма де Мајорке је у

16 часова и 30 минута.] (rae.es 14/11/2016)
La boda es en la catedral. [Венчање је/ се одржава у катедрали.] (Пороће

Баљестерос 1988: 18)4
Глагол ESTAR као основни глагол изражава физички положај,

позицију у простору тако да има значење – ’бити ’/ ’налазити се’.
4 У претходним поглављима (в. 1.1., 2.1.) глаголи SER и ESTAR су довођени у везу са српским
глаголом бити, што се може приметити из превода примера.
La señora del señor estaba en casa. [Господинова супруга је била у кући.]

(rae.es 14/11/2016)
Наведени примери потврђују наводе Пенадес Мартинес и Марти

Санћес (2009) да, глагол SER описује догађај који се дешава на одређе-
ном месту у одређено време, док се глагол ESTAR користи када неку
особу или неки предмет треба ситуирати на одређено место у одређено
време (Пенадес Мартинес, Марти Санћес 2009: 130).
Глагол SER се користи и да изрази време: дане у недељи, датуме,
часове, доба дана, годишња доба, празнике:
Hoy es lunes 2 de enero, día 2 del año. [Данас је понедељак, 2 јануар, други
дан у години.] (rae.es 14/11/2016)
Seguramente son las ocho de la mañana – se dijo- sorprendido porque todavía

no escuchaba ningún ruido. [Сигурно је осам ујутру – рекао је- изненађен
јер још увек није чуо никакву буку.] (rae.es 14/11/2016)
Глагол ESTAR такође може да изражава време. Када се односи на

дане у недељи, месеце или на неки посебан дан, попут празника, може
се употребити, али увек уз предлог a или en. Ако је датум исказан број-
чано могућа је једино употреба предлога a, док је код годишњих доба је-
дино могућа употреба предлога en. У таквим случајевима глагол ESTAR
је у првом лицу множине (Пороће Баљестерос 1988: 34):
¿Qué día es hoy? – No sé, Creo que estamos a 20. [Који је датум данас? Не
знам. Мислим да је 20.] (rae.es 14/11/2016)
Да би се исказала атмосферска температура користи се глагол

ESTAR праћен предлогом a. Уколико je субјекат реченице температура
као појам, у том случају користиће се глагол SER:
Aquí se sienten felices porque en Minnesota están a veinte grados bajo cero y
mientras tanto en Miami estamos a veintinueve sobre cero. [Овде су сви срећни
јер је у Минесоти (температура) 20 степени испод нуле, док је у Мајамију
(температура) 29 степени изнад нуле.] (rae.es 14/11/2016)
Si la temperatura es menor de – 10° C se forman nieblas heladas, compuestas

de pequeños cristales de hielo. [Ако је температура нижа од 10 ° C испод
нуле настаје ледена магла, сачињена од ситних кристала леда.] (rae.es
14/11/2016)
Изражавање цене одређених производа најчешће се врши по-

средством глагола SER, када се ради о укупној цени, укупном износу.
Глагол ESTAR, праћен предлогом a, користи се за изражавање цене у
датом тренутку, под претпоставком да та цена може да се промени тј.
да је променљива из дана у дан:
¿Cuánto cuesta este caramelo? – Es una peseta. [Колико кошта/ колико је ова
карамела? Кошта једну песету.] Las naranjas están hoy a 90 pesetas, ayer
estuvieron más baratas. [Поморанџе су данас/ коштају 90 песета, јуче су
биле јефтиније.] (Пороће Баљестерос 1988: 35)
Пороће Баљестерос (1988) наводи да се посредством глагола

SER изражава и количина. Иста својства могу се приписати и глаголу
ESTAR, с тим што се тада, поред количине, упућује на одређену лока-
цију одн. на одређено место (Пороће Баљестерос 1988: 34‒35):
Aquí estamos cinco, pero somos siete amigas. [Овде нас је/има нас пет, иначе
смо/ има нас седам другарица.] (Пороће Баљестерос 1988: 35)
Pero somos cinco profesionales que pagamos el precio de combatir a la delincuen-

cia. [Ми смо/ Има нас петоро професионалаца који плаћају цену борбе
против делинквенције.] (rae.es 15/11/2016)
Упркос становиштима традиционалне граматике, Фернандес Ле-

боранс (1995) поставља питање да ли се може разликовати основни гла-
гол ESTAR, као глагол са лексичким значењем, од копулативног глагола
ESTAR, глагола у улози копуле и без пуног лексичког значења. По њеним
речима, различите семантичке вредности, традиционално приписиване
глаголу ESTAR, а које су одређене његовим синтаксичким функцијама
(основни или копулативни) не произилазе из самог глагола, односно
његовог лексичког значења, већ његово значење одређују допуне које
следе иза глагола. Своје тврдње ова ауторка потврђује примерима Estar
en París/ ’Бити у Паризу’ и Estar triste/ ’Бити тужан’. По њеним речи-
ма, глагол ESTAR не поседује два различита лексичка значења, већ их
добија на основу допуна које следе. У примеру Estar en París/ ’Бити у
Паризу’ допуна након глагола одређује локацију тј. физичко присуство,
док у примеру Estar triste/ ’Бити тужан’ допуна упућује на психичко
стање (Фернандес Леборанс 1995: 253‒254).
2.2. SER и ESTAR као копулативни глаголи

Када се глаголи SER и ESTAR употребе као спона тј. копула (веза)
између субјекта и допуне, односно именског дела предиката која га
описује, тада за њих кажемо да су копулативни. Реч је о реченицама
са именским предикатом у којима је именски део предиката носилац
лексичког значења и којим се саопштава нека особина или активност
субјекта, који се на тај начин ближе одређује. У граматикама шпан-
ског језика заједнички термин за ове реченице је oración atributiva, али
постоји и термин oración copulativa који има свог еквивалента у срп-
ском језику у термину копулативне реченице, док Станојчић и Поповић
(1992: 216‒218) користе и израз именска копулативна конструкција.
Наша анализа је указала на то да у српским и шпанским грамати-
кама долази до разилажења када је у питању општи назив за именски
део предиката. Станојчић и Поповић (1992: 216) користе назив преди-

катив одн. именски копулативни предикатив. Назив предикатив може
се наћи и код Клајна (2005: 228). У шпанском језику користи се назив
atributo (атрибут) који је саставни део реченица са именским преди-
катом и његово изостављање би нарушило значење реченице (Гомес
Торего 2002: 274). Дословно превођење српског термина предикатив
на шпански језик (predicativo) довело би до забуна јер, како га описује
Гомес Торего (2002: 277), иако описује субјекат, предикатив се може
изоставити а да не наруши значење реченице. Не користи се за грађење
именског предиката и не стоји уз копулативне глаголе. Да бисмо избе-
гли могуће забуне одлучили смо се за термин који се појављује у срп-
ским граматикама, предикатив, узимајући у обзир то да је овај рад на-
писан на српском језику.
Функцију предикатива уз копулативне глаголе SER и ESTAR могу
вршити именице, придеви, придевске и именичке синтагме и заменице.
Оно што је карактеристично за предикативе у шпанском језику јесте то
да се они могу заменити заменицом lo:
Juan es el médico. [Хуан је лекар.] ¿Quién es el médico? [Ко је лекар?] Juan

lo es. [Хуан је/јесте (лекар).] (Аларкос Љорак 2000: 302)
Разлози за то што копулативна употреба глагола SER и ESTAR

може изазвати многе потешкоће при учењу шпанског као страног је-
зика могу се пронаћи у чињеници да на значење глагола SER и ESTAR
може утицати то која се врста речи налази у функцији предикатива.
Постоје случајеви када је могућа искључиво употреба глагола SER. С
друге стране, као што је то случај када се придеви нађу у функцији пре-
дикатива, употреба једног или другог глагола битно може утицати на
значење реченице, као што ћемо показати у наставку рада.
2.2.1. Глагол SER уз именице

Када се у функцији предикатива нађу именице, заменице, инфи-
нитив или зависне реченице којима се описује и карактерише субјекат,
користи се искључиво глагол SER. У таквим конструкцијама глагол SER
се користи за изражавање занимања, а уколико је праћен предлогом de
изражава порекло (место потицања), припадност или материјал од
чега је нешто направљено (Пороће Баљестерос 1988: 31‒33):
No somos de Madrid, pero llevamos aquí desde antes de que Usted naciera. [Нисмо
из Мадрида, али овде живимо још пре него што сте се ви родили.] (rae.
es 15/11/2016)
En España todo el mundo es abogado, mientras no se pruebe lo contario. [У

Шпанији сви су адвокати док се не докаже супротно.] (rae.es 15/11/2016)
El techo es de madera para darle mayor solidez. [Кров је од дрвета због веће
стабилности.] (rae.es 15/11/2016)
Када је реч о професијама, увек ће се користити глагол SER, изу-

зев када се ради о привременом послу. Тада се користи глагол ESTAR
праћен предлогом de. Пороће Баљестерос (1988: 79) илуструје ову упо-
требу следећим примерима:
Pedro es abogado, pero está de albañil en un pueblo. [Педро је адвокат, али

ради као зидар у једном селу.]
2.2.2. Глаголи SER и ESTAR уз придеве

На основу примера наведених у претходном потпоглављу, може
се закључити да је употреба глагола SER уз именице прилично јасна
и не изазива недоумице. Међутим, посматрано са становишта страног
говорника, употреба глагола SER и ESTAR уз придеве представља једну
од најсложенијих употреба ових глагола.
Традиционално, у покушају да се употребе ова два глагола уз
придеве што боље разјасне, тумачено је да се глаголом SER означава
нека карактеристика, особина која је стална, објективна и која није
подложна променама, односно стабилна је. Насупрот томе, глаголом
ESTAR означавају се стања (психичка и физичка), емоције, које су про-
менљиве и пролазне (Фернандес и др. 2005: 14). Потешкоће настају јер
постоји велики број придева који се могу комбиновати са оба глагола.
У том случају ће сâм контекст (перспектива) одредити употребу једног
или другог глагола. Наиме, проблем може настати када један придев, у
зависности од перспективе, може да означава објективну особину или
само стање, утисак тј. нешто субјективно (Фернандес и др. 2005: 15).
Ставове да глагол SER изражава особине, а глагол ESTAR стања,
Фернандес Леборанс (1999: 2366) сматра адекватним, јер у реченица-
ма са копулативним глаголом SER говорник приписује субјекту особи-
ну која није проузрокована неким догађајем, већ је њему својствена. С
друге стране, у реченицама са копулативним глаголом ESTAR изражава
се стање које је нужно одређено неком ситуацијом, последица је неког
догађаја, и као такво не може бити занемарено од стране говорника.
По речима Фернандес Леборанс, традиционална граматика, да би до-
пунила и на тај начин разграничила употребе глагола SER и ESTAR као
копулативних, указала је на разлике у виду трајних и непроменљивих
својстава (са SER) и случајних и пролазних (са ESTAR). Указујући на
употребу глагола SER и ESTAR, Рајић и Маркос Бланко (2009: 137) ис-
тичу да у српском језику не постоји тачно одређена форма за изража-
вање односа трајно/пролазно. У оба случаја користи се глагол бити.
Како би допринели коначном разрешењу недоумица у вези са
употребама глагола SER и ESTAR многи граматичари су полазили од
приписивања различитих особина самим глаголима. Хансен (1913)
нуди објашњење тако што указује на перфективну природу глагола

ESTAR и имперфективну природу глагола SER5. Наиме, аутор обја-
шњава да се глагол SER употребљава да субјекту припише особине које
су трајне, док се ESTAR употребљава када се ради о особинама које су
случајне и попримљене (Хансен 1913: 179). Према речима Хили Гаје
(2002) Хансеново објашњење у извесном смислу разјашњава употре-
бу поменутих глагола, али је потребно да се дато објашњење разјас-
ни и прецизира јер се глаголи SER и ESTAR користе у копулативним
реченицама тј. реченицама са именским предикатом у којима се не
изражавају радње већ особине субјекта. У таквим реченицама, пер-
фективни и имперфективни карактер SER и ESTAR не може бити исти
као у реченицама са глаголским предикатом. Хили Гаја сматра да сама
подела глагола на перфективне и имперфективне углавном зависи од
објективних услова, као и става говорника према радњи, тако да се сви
глаголи не могу сврстати у те две групе (Хили Гаја 2002: 61). У складу
са тим Хили Гаја истиче да:
„Нека особина може бити посматрана из две перспективе: може бити

исказана сама по себи (у свом пуном значењу) и приписана субјекту, без
обзира на то на који је начин настала и одакле потиче. Такође, можемо
је посматрати као последицу неке радње, промене или догађаја, о коме
имамо информацију да се догодио, да се догађа, и да ће се догодити (…)“
(Хили Гаја 2002: 62 превод А.Т.)6
Када је реч о трајној особини Хили Гаја (2002: 62) наводи пример
Este jarro es blanco [Овај ћуп је бео]. По речима овог аутора у примеру Este
jarro está roto [Овај ћуп је поломљен] описан је резултат неке промене.
Хили Гаја (2002) указује на то да се ESTAR користи када се говори
о особинама које настају (које су резултат настајања). Довољно је да,
при помену неке особине, у мислима настане претпоставка о томе да
ли је та особина нечим изазвана (неком радњом или променом) да би
се употребио глагол ESTAR. Да бисмо знали да ли се нека активност од-
носно промена десила ослањамо се на искуство. ESTAR се употребљава
за изношење судова који се заснивају на основу непосредног искуства.
Глагол SER се употребљава код општих ставова (судова) који се засни-
вају независно од непосредног искуства (Хили Гаја 2002: 62‒63).
Свакако, поставља се питање колико ученици на почетку учења
шпанског као страног језика могу да се ослоне на искуство, као и ко-
лико могу да осете дате нијансе у употреби? Извесне потешкоће могу
настати и због постојања придева који се комбинују или са глаголом
5 Перфективне радње су радње ограниченог трајања, односно радње које морају доћи до свог
краја. Имперфективне радње немају изражено трајање радње тј. трајање радње није одређено
(Хили Гаја 2002: 61).
6 “Una cualidad puede ser mirada desde dos puntos de vista: o podemos enunciarla en sí misma y atri-
buirla a un sujeto, sin atender al origen o procedencia de la cualidad, o podemos considerarla como
le resultado de una acción, transformación o cambio, que sabemos o suponemos que ha tenido, o
tiene o tendrá lugar(…)ˮ (Gili Gaya 2002: 62)
SER и са глаголом ESTAR, док постоје и они који се могу комбиновати

са оба глагола.
Придеви који исказују одређену особину (карактеристику) која је
својствена субјекту, која га смешта у оквир одређене групе, искључиво
се употребљавају са глаголом SER. У шпанском језику такви придеви
су они који означавају националност, место рођења, вероисповест,
политичко опредељење, друштвене класе, припадност одређеним
правцима у уметности (Пороће Баљестерос 1988: 39, Гутјерес Араус
2007: 103):
Ni un mexicano duda que es un mexicano, ni un brasileño, brasileño, ni un

argentino, argentino. [Ниједан Мексиканац не сумња у то да је Мексиканац7,
ниједан Бразилац да је Бразилац, нити Аргентинац да је Аргентинац.]
(rae.es 22/11/2016)
Mi padre era republicano de Azaña. [Мој отац је био Асањин републиканац.]
(rae.es 22/11/2016)
Поред постојања придева који захтевају употребу глагола SER, у

шпанском језику постоје и придеви који увек захтевају употребу глаго-
ла ESTAR. Реч је о придевима који указују на стање у коме се нека особа
или ствар налазе. Поменуто стање је резултат неке радње:
Alguien había llamado a primera hora de la mañana para avisar de que estaba
resfriado. [Неко је звао рано ујутру како би јавио да је прехлађен.] (rae.
es 23/11/2016)
Estaba descalzo y se enacaminó hacia él con las manos abiertas. [Био је бос и
ходао је према њему раширених руку.] (rae.es 23/11/2016)
Rusia está enfadada de verdad por la decisión del Gobierno de Francia de iniciar sus
pruebas nucleares en el Océano Pacífico y advierte que tal paso tendrá consecuencias
muy serias. [Русијa је одиста љута због одлуке француске Владе да започне
своје нуклеарне пробе у Пацифику, и упозорава да ће такав потез повући
за собом озбиљне последице.] (rae.es, 23/11/2016)
Пороће Баљестерос (1988: 57) указује на постојање великог броја

партиципа који функционишу као придеви, и који указују на стање у
коме се налази субјекат реченице у одређеном тренутку. Такви партици-
пи комбинују се са глаголом ESTAR и формирају пасивне конструкције.
Као што смо већ поменули, у шпанском језику постоје придеви
који се могу комбиновати или са глаголом SER или са глаголом ESTAR,
али постоје и придеви који се могу комбиновати са оба глагола (По-
роће Баљестерос 1988: 38). Сармијенто и Санћес (2002) сматрају да се
највећа разлика у употреби налази у концепту времена, тј. у особинама
перманентности (SER) и пролазности (ESTAR). По њиховим речима, ту
разлику није тешко уочити код појава или ствари које су по својој при-
7 Називи националности у шпанском језику функционишу и као придеви и као именице.
роди пролазне или непролазне, трајне или привремене. Потешкоће се

јављају код стања која се у стварности не појављују на такав начин већ
зависе од субјективног осећаја говорника. Аутори наводе да се у приме-
ру Este hombre está borracho [Овај човек је пијан] указује на привремено
стање, насупрот трајној особини која је исказана примером Este hombre
es un borracho8 [Овај човек је пијаница] (Сармијенто, Санћес 2002: 177).
Разрешењу проблема Пороће Баљестерос (1988: 40) приступа по-
лазећи од става да се глаголом SER означавају особине које једну особу
или појаву класификују тј. разликују од осталих из његове врсте. Аутор-
ка наводи пример:
Él es alegre [Он је весео] (субјекат припада групи веселих особа)
Са глаголом ESTAR придеви изражавају стање у коме се субјекат

реченице налази у одређеном тренутку, и то стање је променљиво. По-
роће Баљестерос објашњава:
„Када за неку собу кажемо да је мрачна (está oscura) подразумева се да у

било ком тренутку у соби може бити више светла (можемо, на пример,
подићи ролетне). Насупрот томе, ако је опишемо тако што ћемо рећи соба
је мрачна (La habitación es oscura), не подразумевамо да постоји могућност
да у неком тренутку дође до промене када је у питању недостатак светла
(може се десити, на пример, да се ради о соби са малим прозором).“
(Пороће Баљестерос 1988: 41 превод А.Т.)9
Код придева попут alegre (’весео’), viejo (’стар’), alto (’висок’),

delgado (’мршав’), који се могу комбиновати и са глаголом SER и са гла-
голом ESTAR, а да притом не дође до промене њиховог значења, одабир
једног или другог глагола зависиће од унутрашњег осећаја говорника и
начина на који он исказује реалност у одређеним ситуацијама тј. зави-
сиће од унутрашње структуре језика (Esbozo 1974: 366). Онијева Мора-
лес (1994) такође наводи да код таквих придева употреба глагола SER и
ESTAR зависи од унутрашње структуре језика односно од појединачне
визије света и стварности говорника. Онијева Моралес даље објашњава
да се често, посебно у граматикама намењеним за странце, истиче да
се SER користи за изражавање трајних особина, док се глаголом ESTAR
изражавају пролазна стања. По речима овог аутора, углавном је тако,
али има изузетака. Каже се estar muerto (’бити мртав’), што представља
трајну карактеристику, зато унутрашња структура језика одређује кон-
кретну употребу глагола SER и ESTAR (Онијева Моралес 1994: 212).
8 У наведеном примеру un borracho (‘пијаница’) је именица а не придев.

9 “Al decir de una habitación que está oscura, se sobreentiende que en cualquier otro momento la ha-
bitación puede tener más luz (podemos, p. ej., subir las persianas), mientras que, si la describimos
mediante la expresión la habitación es oscura, no consideramos la posibilidad de que la habitación
pueda sufrir un cambio en el tiempo en relación con la falta de luz que la caracteriza (puede tratar-
se, p. ej., de una habitación con una ventana muy pequeña).ˮ (Porroche Ballesteros 1988: 41)
Анализи конструкције estar muerto (’бити мртав’) приступа и Алета

Алкубјере (2003) који износи мишљење да придев muerto (’мртав’) при-
пада класи придева који се у шпанском језику називају перфективни
(adjetivos perfectivos). Поменути придеви означавају стање које настаје
као резултат неке радње која је завршена. Самим тим, они се у копу-
лативним реченицама не могу комбиновати са глаголом SER (чија је
функција да буде спона између предикатива, који описује неко особину
субјекта, и субјекта коме се та особина приписује), већ се комбинују са
глаголом ESTAR који и изражава стање.
Питање унутрашње структуре језика и одабира глагола SER или
глагола ESTAR Пороће Баљестерос (1988) објашњава увођењем терми-
на општа норма (norma general) насупрот термину индивидуална нор-
ма (norma individual). По њеним речима:
„Разлика између опште и индивидуалне норме служи нам да бисмо

објаснили разлику између ser/estar joven (’бити млад’). Када за једну
особу кажемо да је млада (es joven) класификујемо је у складу са њеним
годинама и у складу са концептом тј. нашим поимањем младих и ста-
рих особа. Објективна старост се не узима у обзир када се придев joven
(’млад’) комбинује са глаголом ESTAR. Реченица Изгледа врло младо за
своје године (Está muy joven para la edad que tiene) показује да се глаголом
ESTAR не исказује општа, већ индивидуална норма. Једна особа је млада
(está joven) ако, када се у обзир узму њене личне особине, показује изглед
бољи од изгледа који би био нормалан и очекиван.“ (Пороће Баљестерос
1988: 48 превод А.Т.)10
По речима Пороће Баљестерос (1988) поменуте разлике могу се

видети и у примерима ser/estar alto (’бити висок’). У примеру Juan es alto
[Хуан је висок] исказана је особина субјекта. Са друге стране, у рече-
ница Este niño está cada día más alto [Ово дете је сваким даном све више
и више] говорник опажа стање другачије од онога што је очекивао или
знао од раније (Пороће Баљестерос 1988: 54).
Алета Алкубјере (2008) разлику између SER и ESTAR налази у се-
мантичком садржају оба глагола. SER, у копулативној функцији, једини
је глагол без сопственог значења. Он носи информацију о времену и
начину реченице и пружа информацију о субјекту, а поменута инфор-
мација је изражена предикативом. Глагол ESTAR, са друге стране, има
своје значење и може бити замењен синонимним глаголима. Глагол SER
не може бити замењен, јер нема семантичку садржину и његова замена
би довела до промене значења. Уз глагол ESTAR субјекат има одређену
10 “La distinción entre norma general y norma individual nos sirve también para explicar diferencias
entre ser joven y estar joven. Cuando decimos de una persona que es joven, la clasificamos de acuerdo
con su edad y con el concepto que tenemos de persona joven y vieja. La edad objetiva no se tiene
en cuenta cuando el adjetivo joven se atribuye mediante estar. La frase está muy joven para la edad
que tiene muestra que con el verbo estar no se considera la norma general sino la individual. Una
persona está joven si, teniendo en cuenta sus circunstancias personales, ofrece un aspecto mejor de
lo que sería normal y esperable.” (Porroche Ballesteros 1988: 48)
семантичку функцију (нешто спроводи у дело). Из тог разлога, иако иду

са истим придевом, SER и ESTAR немају исто значење, што аутор пот-
крепљује примерима (Алета Алкубјере 2008: 6‒7):
María es alegre. [Марија је весела.] – идентификује субјекат (особина)
María está alegre. [Марија је весела] – субјекат спроводи нешто у дело,

нешто утиче на њега
Да бисмо поменути однос исказали на српском језику потребно је

мало проширити исказе тј. пружити додатне информације.
Марија је веселе природе. – особина (идентификује субјекат)
Марија је весела/ расположена (због добре оцене). – нешто утиче на субјекат
У одређеним контекстима може доћи до промене у значењу при-

дева у зависности од тога да ли стоје уз SER или ESTAR. Фернандес и др.
(2005: 15) и Сармијенто и Санћес (2002: 179) сматрају да је у таквим
случајевима реч само о двострукој перспективи тј. начину на који го-
ворник посматра стварност и да ли појавама које примећује приписује
пролазна или трајна својства:
Tiene 37 años y es ciego desde los 10. [Има 37 година и слеп је од своје 10.
године.] (rae.es 10/11/2016)
En pocas palabras, que estaba ciego por aquella muchacha que él consideraba la
reencarnación de su primer y único amor. [Укратко, био је слеп за/ заслепљен
том девојком коју је сматрао отелотворењем своје прве и једине љубави.]
(rae.es 10/11/2016)
2.2.3. Глаголи SER и ESTAR уз прилоге

Глаголи SER и ESTAR могу се комбиновати са прилозима. Имени-
це, придеви и предлошке синтагме које се комбинују са SER и ESTAR
да би изразиле особину или стање у већини случајева могу се заменити
прилогом así (’тако’). Тада прилог así има исто значење као и елемент
кога замењује. Уз SER изражава особине, уз ESTAR стања, што се може
закључити на основу примера (Пороће Баљестерос 1988: 87):
Me gustan los chicos altos y guapos. Andrés es así. [Допадају ми се високи и

згодни момци. Андрес је такав.]
Le gusta la salsa muy fuerte. Mi salsa está así. [Допада му се веома зачињен
сос. Сос који ја правим је баш такав.]
Када се упућује на пролазна стања, а посебно када је реч о здра-

вљу, глагол ESTAR се комбинује са прилозима bien (’добро’), mal (’лоше’),
mejor (’боље’), peor (’горе’), igual (’исто’). Поменути прилози користе се

уз глагол ESTAR и када говорник износи став (суд) тј. оцењује компо-
ненту која чини субјекат реченице (укус, величину, резултат) (Пороће
Баљестерос 1988: 88). Прилог cómo (’како’) такође може да се појави
уз глаголе SER и ESTAR. Најчешће се појављује у упитним и узвичним
реченицама, и тада уз глагол SER означава особину, док уз глагол изра-
жава ESTAR стање:
Me he enterado de que tu madre está muy enferma. ¿Cómo está hoy? – Está
mejor. [Чуо сам да је твоја мајка веома болесна. Како је сада? – Боље је. ]
(Пороће Баљестерос 1988: 88)
Hoy la paella está peor que otras veces. [Паеља је данас гора (горег укуса)
него иначе.] (Пороће Баљестерос 1988: 88)
2.3. SER и ESTAR као помоћни глаголи
Шпански глаголи SER и ESTAR поред могућности да функциони-

шу као основни и копулативни глаголи могу функционисати и као по-
моћни глаголи. Тада стоје уз неличне облике (партицип, герунд и инфи-
нитив). Помоћни глаголи делимично или потпуно губе своје лексичко
значење и учествују у грађењу сложених глаголских времена, као што
је то случај са шпанским глаголом HABER, док глаголи SER и ESTAR
учествују у грађењу пасивних конструкција. Глагол ESTAR учествује и у
грађењу глаголских перифраза. Маркос Марин и др. (2002) сматрају да
се помоћни глаголи комбинују са безличним облицима да би им додали
вредности које им недостају (Маркос Марин и др. 2002: 251).
2.3.1. Пасивне контрукције у шпанском језику

У зависности од тога да ли се радња коју означава глагол припи-
сује вршиоцу или трпиоцу разликујемо актив или пасив. Оно што би у
активној контрукцији био објекат, у пасивној постаје субјекат (Manual
2010: 774).
У латинском језику постојала је посебна конјугација, различита
од активне, која се користила када субјекат реченице није агенс (онај
који врши радњу), већ трпи радњу коју врши неко други. Еволуцијом
језика, сви ти облици су нестали, а за изражавање такве радње настала
је пасивна конструкција формирана од партиципа и помоћног глагола
SER. Ради се о јединој преосталој форми наслеђеној од пасивних кон-
струкција латинског језика (Хили Гаја 2002: 121).
У данашњем шпанском језику чешћа и препоручљивија је упо-
треба активних конструкција, које се сматрају за живље, динамичније,
насупрот пасивним конструкцијама. Ова карактеристика шпанског је-
зика посебно је важна при преводу страних текстова на шпански, на-
рочито текстова са енглеског и француског језика у којима је употреба
пасивних конструкција веома изражена. Важно је обратити пажњу да не

би дошло до стилских грешака, као и до могућих погрешних тумачења
(Esbozo 1974: 451).11
2.3.1.1. Пасивна конструкција са глаголима SER и

ESTAR
Пасивне конструкције у шпанском језику граде се од глагола
SER, који у њима функционише као помоћни глагол, и партиципа. Има
случајева када је могућа и употреба глагола ESTAR. Глагол SER упо-
требљава се када се упућује на неку акцију/процес (pasiva de acción),
док се глагол ESTAR употребљава када се упућује на резултат (pasiva
de resultado) (Коронадо Гонсалес и др. 2001: 175). У пасивној конструк-
цији са глаголом SER радња коју изражава партицип одиграва се у вре-
мену у коме се налази помоћни глагол. У пасивним конструкцијама
са глаголом ESTAR радња се посматра као завршена пре времена које
исказује помоћни глагол (Хили Гаја 2002: 64, Esbozo 1974: 369). Од-
носно, SER тежи да означи тачан/одређен тренутак у времену (када
се радња догађа), док ESTAR тежи да означи период у времену када је
радња већ имала свој резултат. Коронадо Гонсалес и др. (2001) своје
тврдње потрепљују примерима:
La casa está construida desde 1984. [Кућа је саграђена још 1984.] La casa
ha sido construida recientemente. [Кућа је саграђена недавно.] (Коронадо
Гонсалес и др. 2001: 173)
Запажамо да се обе конструкције преведо на српски реченицом

’Кућа је саграђена’, тако да се поменути однос се не може уочити.
Гутјерес Араус (2007: 110) указује на бројне дискусије у вези с
тим да ли је пасивна конструкција са глаголом SER заправо копулатив-
на реченица. Хили Гаја (2002) сматра да формалних разлика између
пасивних и копулативних реченица са SER заправо нема. У обема вр-
стама реченица постоји субјекат коме се приписују одређене особине
посредством помоћног глагола и предикатива. Природа предикатива
(у активним реченицама је то углавном придев, у пасивним партицип)
значајно модификује значење реченице. По речима Хили Гаје, у кон-
струкцији ser hermosa (’бити лепа’) изражена је особина субјекта, док
код ser admirada (’бити поштована/цењена’) није реч о особини, већ
радњу врши неко други (Хили Гаја 2002: 123).
Пороће Баљестерос (1988: 66‒67) ипак наглашава да постоје од-
ређене разлике између пасивних и копулативних реченица са SER. По
њеним речима, основна разлика је, свакако, у њиховом значењу, јер се
пасивном конструкцијом са SER изражава радња/процес, а копулатив-
ним особина. Такође, разлике постоје у структури пасивне реченице
11 Запажамо да је, попут шпанског, и у српском језику препоручљивија употреба актива, а запа-
жања у вези са преводом могу се односити и на превод страних текстова на српски језик.
у односу на копулативну. Реч је о томе да објекат активне реченице

постаје субјекат пасивне. Као још једну различитост, ауторка наводи да
у копулативним реченицама није присутан вршилац радње (агенс) као
што то може бити случај у пасивним реченицама.
Пасивна конструкција SER + партицип обично се не користи у
презенту и имперфекту да би се изразила тренутна радња која је изра-
жена партиципом перфективног глагола тј. глагола који означава радње
које имају свој крај и које се након тога не могу поновити. Уз имперфек-
тивне глаголе, чије трајање није ограничено, могућа је несметана упо-
треба конструкције SER + партицип (Пороће Баљестерос 1988: 69‒70).
У данашњем шпанском језику веома је изражена употреба пасив-
них конструкција са повратном заменицом se (pasiva refleja) која иде уз
глагол у трећем лицу једнине. У таквим конструкцијама вршилац радње
изражене глаголом није експлицитно изражен већ се исказује резултат
те радње као и то на кога је она утицала. Вршилац радње може се зане-
марити (Аларкос Љорак 2000: 207):
Esta casa fue construida en 1976. [Ова кућа је изграђена 1976.]
Esta casa se construyó en 1976. [Ова кућа се изградила 1976.] (Пороће

Баљестерос 1988: 68)
Клајн (2005) указује на постојање безличног се у српском јези-

ку, које употребљено са прелазним глаголима и уз навођење предмета
радње добија пасивну вредност. Најчешће се користи за исказивање са-
дашње радње (Клајн 2005: 137):
Данас се отвара школа за стране језике. [Hoy se abre la escuela de idiomas.]
3. УПОТРЕБА ГЛАГОЛА БИТИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Анализирајући употребе шпанских глагола SER и ESTAR указива-

ли смо на то да би њихов еквивалент у српском језику био глагол бити
(в. 1.1., 2.4.2.).
Посебну пажњу анализи употреба глагола бити у српском језику
посвећује Ковачевић за кога „наизглед изненађујуће дјелује чињеница
да ни у једноме србистичком и/или сербокроатистичком раду није дата
критеријално јасна синтаксичка репартиција његове пунозначне и не-
пунозначне употребе (Ковачевић 2005: 211)“. Разлика у пунозначној и
непунозначној функцији глагола бити налази се у синтаксичком плану,
тј. пунозначни глагол бити сâм може вршити функцију предиката, док
непунозначни глагол само учествује у вршењу функције предиката. Ко-
вачевић (2005: 212), када је реч о непунозначном бити, разликује две
његове функције: функцију копуле тј. граматичке споне између субје-
кта и предикатива, и функцију помоћног глагола.
Станојчић (2010: 180‒183) и Клајн (2005: 155) истичу да помоћни

глагол бити тј. енклитички облици глагола бити, учествују у грађењу
сложених глаголских облика. Глагол бити тада је у личном глаголском
облику и комбинује се са одговарајућим глаголским придевом односно
инфинитивом. Станојчић и Поповић (1992: 217) сматрају да копулатив-
ни глагол бити не треба мешати са помоћним глаголима тј. с глаголи-
ма употребљеним за образовање сложених облика од главног глагола.
Наиме, попут глагола SER и ESTAR, глагол бити врши функцију копу-
ле (споне) између субјекта и именског дела предиката у копулативним
реченицама тј. у реченицама са именским предикатом. По речима Ко-
вачевића (2005: 223), гледано синтаксички, глагол бити у оба случаја,
и када је копулативни и када је помоћни, представља само један део
предикатске синтаксеме.
У српском језику могућа је и контекстуална употреба глагола
бити при којој се други део предикатске синтаксеме изоставља. У тим
случајевима глагол бити, када је помоћни, „контекстуално једнознач-
но упућује имплицитно присуство елиптираног пунозначног глагола из
састава сложеног глаголског облика (Ковачевић 2005: 224)“:
Сви би [→ желели] у астронауте: НАСА добила више од 18.000 пријава за

посао. (kurir.rs 29/11/2016, наслов)
Иста контекстуална употреба могућа је и када глагол бити функ-

ционише као копулативни глагол. Тада се именски предикат своди на
копулативни глагол док се предикатив може наслутити из контекста:
Трибунал није посебно активан после коначне одлуке, али ће сигурно

бити [→ посебно активан] у будућности. (blic.rs 29/11/2016)
Попут шпанских глагола SER и ESTAR и српски глагол бити може

изгубити своје лексичко значење и у реченицама функционисати као
помоћни и копулативни глагол. Можемо, ипак, указати на једну раз-
лику између поменутих шпанских глагола и српског глагола. Реч је о
томе да у српском језику може доћи до изостављања предикатива или
пунозначног глагола, са којим глагол бити гради сложено време, на-
супрот шпанском језику у коме копулативни SER и ESTAR могу бити
изостављени у случају да није битан временски већ афективни аспект
(Хили Гаја 2002: 58, Онијева Моралес 1994: 211):
¡Hermoso día! [Дивног ли дана!]

Cual la madre, tal la hija. [Каква мајка, таква кћерка.]
¡Qué bien! [Баш добро!] (Esbozo 1974: 365)
У пасивним конструкцијама српског језика глагол бити се комби-

нује са трпним придевом (партицип пасивни). При том треба обратити
пажњу на то да презент пасива (сам, си, је…+ трпни придев) може имати
двојаку вредност. У примерима које наводи Клајн (2005) може се уочи-

ти да, када се описује стање или особина, реч је о правом презенту:
Стакло је премазано заштитним слојем. [El vidrio está cubierto por una
capa protectora] (Клајн 2005: 136)
Ако се исказује радња, иста структура значиће прошло време:
Школа је отворена 1932. године. [La escuela fue abierta en 1932.] (Клајн
2005: 136)
Говорећи о употребама шпанских глагола SER и ESTAR, посебно

када они функционишу као основни глаголи (в. 2.3.), са пуним лексич-
ким значењем, истакли смо да оба глагола служе да лоцирају субјекат у
времену и простору. Глагол SER када чини језгро глаголског предиката
има значење постојати, догодити се, док глагол ESTAR изражава фи-
зички положај тј. позицију у простору. Српски глагол бити, по речима
Ковачевића у својој пунозначној употреби најчешће се везује за зна-
чење (не)егзистенције, (не)постојања (Ковачевић 2005: 212).
Можемо закључити да се, попут глагола SER, глагол бити, у свом
пуном значењу, појављује у реченицама у којима изражава постојање
некога или нечега, односно у тзв. егзистенцијалним реченицама. Кова-
чевић (2005: 213) истиче да глагол бити у таквој употреби замењује низ
глагола са конкретним значењем: имати, постојати, догодити се, егзи-
стирати. Ковачевић такође објашњава да, када је реч о егзистенцијал-
ним имперсоналним реченицама, у којима је глагол у трећем лицу, гла-
гол бити је у њима, када је у питању његово значење, готово подударан
са глаголом имати:
А било је [→ Имало је] још вина да се попије и нека улога да се одигра.

(hellomagazin.rs 03/09/2016.)
У персоналним егзистенцијалним реченицама глагол бити поду-

даран је глаголу постојати, а у одређеним контекстима бити поприма
и конкретније значење: живети/ налазити се/ имати сврху:
Тело је [→ постоји/ служи] да би се кретало. (smek.rs 29/11/2016)
Подударност глагола бити и глагола имати може се приметити

и у преводу примера којима смо представљали употребу глагола SER и
ESTAR при изражавању количине (в. 2.3.):
Pero somos cinco profesionales que pagamos el precio de combatir a la delincuencia.

[Ми смо/ Има нас петоро професионалаца који плаћају цену борбе против
делинквенције.] (rae.es 15/11/2016)
Aquí estamos cinco, pero somos siete amigas. [Овде нас је/има нас пет, иначе
смо/ има нас седам другарица.] (Пороће Баљестерос 1988: 35)
Изузев глагола SER, подударност глагола бити и имати може се

приметити и у облику HAY, који има велику употребу у шпанском језику:
No sabemos cuántos hay dentro de la casa. Si son más de diez te bajarían antes de
alcanzar los mezquites de allá atrás. [Не знамо колико их је/ колико их има у
кући. Ако их је/ има више од десеторо обориће те пре него што стигнеш
до збуња тамо иза.] (rae.es 29/11/2016)
Поред употребе у имперсоналним и персоналним егзистенцијал-

ним конструкцијама, глагол бити у српском језику може се срести и у
модалним конструкцијама, када изражава став говорника о лицу или
ситуацији означеном глаголом бити, односно изражава се увереност
говорника у истинитост одређеног садржаја (Ковачевић 2005: 219). Гла-
гол бити у тим случајевима налази се у форми трећег лица једнине
презента (потврдног и одричног облика): јесте/ није:
Истина је [→Јесте/ Тачно је] да сам био у полицији, али није било
подношења пријава. (sport.blic.rs 20/12/2016) Није тачно [→Није/ Није
истина] да тунели нису по стандардима. (dnevnik.rs 29/11/2016)
4. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
На основу проучене литературе може се закључити да већина

аутора анализи употреба глагола SER и ESTAR приступа указујући на
њихове три основне функције тј. када они функционишу као основни,
копулативни или помоћни глаголи. Као основни глаголи, SER и ESTAR
имају пуно лексичко значење и представљају језгро глаголског преди-
ката. У тим случајевима, оба глагола служе да субјекат лоцирају у вре-
мену и простору. Глагол SER, као основни глагол, има значење бити,
постојати, догодити се, док глагол ESTAR изражава физички положај,
односно позицију у простору тј. бити, налазити се. Глагол SER, у свом
пуном лексичком значењу, користи се и да изрази време, количину, цену
као и температуру. Исте појмове може да изражава и глагол ESTAR, и
тада је праћен предлозима a или de.
Највише неодумица настаје при копулативним функцијама по-
менутих шпанских глагола тј. када они губе своје лексичко значење и
служе као спона између субјекта и предикатива. Реч је о реченицама
са именским предикатом у којима је именски део предиката носилац
лексичког значења и којим се саопштава нека особина субјекта, који се
на такав начин ближе одређује. Објашњење зашто употребе глагола SER
и ESTAR изазивају потешкоће при учењу шпанског као страног језика
могу се пронаћи у чињеници да у шпанском језику постоје два копула-
тивна глагола, за разлику од других језика у којима постоји само један

глагол са том функцијом. Такође, потешкоће у процесу учења могу нас-
тати и због тога што на значење глагола SER и ESTAR може утицати и
то која врста речи се налази у функцији предикатива, а што је посебно
изражено када се у функцији предикатива нађу придеви. Постоје при-
деви који се искључиво могу комбиновати или са глаголом SER или са
глаголом ESTAR. Традиционално, сматра се да се глаголом SER изра-
жавају особине и трајна својства, а глаголом ESTAR стања и пролазна
својства. Постоје и придеви који у зависности од тога са којим се глаго-
лом комбинују могу да мењају значење, што изазива многе нејасноће у
процесу учења страног језика. Одабир једног или другог глагола зависи
од унутрашње структуре језика тј. начина на који говорник посматра
стварност и да ли појавама које примећује приписује пролазна или
трајна својства.
Када се нађу уз неличне облике (партицип, герунд и инфинитив)
глаголи SER и ESTAR потпуно или делимично губе своје лексичко зна-
чење и учествују у грађењу пасивних конструкција (SER и ESTAR). Тада
се за њих каже да су помоћни глаголи. У пасивним конструкцијама гла-
гол SER упућује на неку акцију/процес, насупрот глаголу ESTAR који
упућује на резултат неке радње.
При аналази употреба наведених шпанских глагола дошло се до
закључка да би њихов еквивалент у српском језику био глагол бити, који
попут глагола SER и ESTAR може имати пунозначну и непунозначну
функцију тј. у реченици сâм може вршити функцију предиката или бити
део тј. копула у оквиру именског предиката. Анализа је указала и на то
да је глагол бити у егзистенцијалним реченицама подударан са другим
глаголима са конкретним значењем: имати, постојати, догодити се.
Извори
КРЕА: Real Academia Española: Banco de datos. Corpus de referencia del español
actual, <http://www.rae.es>. новембар 2016.
Електронски извори на српском језику

www.kurir.rs www.blic.rs
www.hellomagazin.rs www.smek.rs
www.sport.blic.rs www.dnevnik.rs
Аларкос Љорак 2000: Е. Alarcos Llorach, Gramática de la lengua española, Madrid:
Espasa Calpe S.A.
Алета Алкубјере 2003: E.Aletá Alcubierre, “Explicación laica y aconfesional“,
http://cvc.cervantes.es/foros/leer1.asp?vId=44412 [18/3/2014]
Алета Алкубјере 2008: E.Aletá Alcubierre,“Ser y estar con adjetivos. ¿Cualidades
y estados?“, http://www.nebrija.com/revista-linguistica/files/articulosPDF/
articulo_531f3465a4789.pdf [17/3/2014]
Бајић 2009: D. Bajić, “Ser ili Estar. Ima li konačnih odgovora?ˮ, у Вучо, Ј., А.
Игњачевић и М. Мирић (ур.), Језик струке. Теорија и пракса. Зборник радова,
Београд: Универзитет у Београду, стр. 86-97
Барало 1998: M. Baralo, “Ser y estar en los procesos de adquisición de lengua
materna (LM) y de lengua extranjera (LE)“, http://cvc.cervantes.es/ensenanza/
biblioteca_ele/asele/pdf/09/09_0294.pdf [7/7/2014]
Бељо 2012: A. Bello, Gramática de la lengua castellana destinada al uso de los
americanos, Barcelona: Red Ediciones.
Борего Нијето и др. 2000: J. Borrego Nieto et al., Aspectos de sintaxis del español,
Madrid: Grupo Santillana de Ediciones S.A.
Гомес Торего 2002: L. Gómez Torrego, Gramática didáctica del español, Madrid:
Ediciones SM.
Гутјерес Араус 1991: M. L. Gutiérrez Aráus, “Sobre Ser/Estar en español y su
enseñanza a anglohablantes“,http://cvc.cervantes.es/ensenanza/biblioteca_ele/
asele/pdf/03/03_0313.pdf [17/3/2014]
Гутјерес Араус 2007: M. L. Gutiérrez Aráus, Problemas fundamentales de la gramática
del español como 2/L, Madrid: Editorial Arco/Libros.
Иљера 1999: A. Yllera, ˮLas perífrasis verbales de gerundio y participioˮ, en Ignacio
Bosque, Violeta Demonte (dirs.), Gramática española descriptiva de la lengua española,
Madrid: Espasa Calpe, pp. 3391‒3443.
Клајн 2005: I. Klajn, Gramatika srpskog jezika, Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
Клајн 2006: И. Клајн, Граматика српског језика за странце, Београд: Завод за
уџбенике.
Ковачевић 2005: М. Ковачевић, „Пунозначна и копулативна употреба глагола
битиˮ, Српски језик, X/1‒2, Београд: Научно друштво за неговање и проучавање
српког језика.
Коронадо Гонсалес и др. 2001: M. L. Coronado González et al., Materia prima:
Gramática y ejercicios. Nivel medio y superior, Madrid: Sociedad General Española de
Librería S.A.
Маркос Марин и др. 2002: F. Marcos Marín et al., Gramática española, Madrid:
Editorial Síntesis.
Марти Санћес и др. 2008: M. Martí Sánchez, Gramática española por niveles, vol. II,
Madrid: Editorial Edinumen.
Мартинес Мартин 2007: H. Martínez Martín, “Dificultades de los estudiantes
rusos de ELE, los verbos ser y estar“, http://www.mecd.gob.es/dctm/
redele/Material-RedEle/Revista/2007_11/2007_redELE_11_05Martinez.
pdf?documentId=0901e72b80df333c [17/3/2014]
Мате Бон 2004: F. Matte Bon, Gramática comunicativa del español: de la lengua a la
idea, vol.I‒II, Madrid: Edelsa.
Морено 1994: C. Moreno, “La lingüística contrastiva y el análisis de errores en la

enseñanza del uso de los verbos Ser y Estar a alumnos de lengua materna alemana“,
http://cvc.cervantes.es/ensenanza/biblioteca_ele/asele/pdf/05/05_0125.pdf
[6/7/2014]
Онијева Моралес 1994: J. L. Onieva Morales, La gramática de la Real Academia
Española: resumida y aclarada, Madrid: Editorial Playor.
Пенадес Мартинес и Марти Санћес 2009: I. Penadés Martínez, M. Martí Sánchez,
Gramática española básica: aprender y utilizar, Madrid: Editorial Edinumen.
Пипер и Клајн 2013: П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика,
Нови Сад: Матица српска.
Пороће Баљестерос 1988: M. Poroche Ballesteros, Ser, estar y verbos de cambio,
Madrid: Arco/Libros S.A.
Рајић и Маркос Бланко 2009: J. Rajić, H. Marcos Blanco, Gramática de la lengua
española para serbiohablantes: con ejercicios, Beograd: Zavod za udžbenike.
Регејро Родригес 2008: M. L. Regueiro Rodríguez, “Algunas reflexiones sobre ser
y estar copulativos en la gramática española“, http://www.nebrija.com/revista-
linguistica/files/articulosPDF/articulo_531f362074814.pdf [18/3/2014]
Сармијенто и Санћес 2002: R. Sarmiento, A. Sánchez, Gramática básica del español:
norma y uso, Madrid: Sociedad General Española de Librería S.A.
Срећковић и Кастељо Пина 2016: А.Srećković, E. Castelló Pina, “ Ser y Estar +
adjetivo: análisis de errores y propuesta didácticaˮ, en Pejović (et.al.ed), Estudios
hispánicos en la cultura y ciencia serbia, Kragujevac: Facultad de Filología y Artes.
Станојчић и Поповић 1992: Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика,
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Нови Сад: Завод за издавање
уџбеника.
Станојчић 2010: Ж. С. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Београд:
Креативни центар.
Фернандес и др. 2005: J. Fernández Álvarez et al., Curso intensivo de español:
gramática, Madrid: Sociedad General Española de Librerías S.A.
Фернандес Леборанс 1995: M. J. Fernández Leborans, “Las construcciones
con el verbo ESTAR: aspectos sintácticos y semánticos“, http://dspace.usc.es/
bitstream/10347/3250/1/pg_255-286_verba22.pdf [18/3/2014]
Фернандес Леборанс 1999: M. J. Fernández Leborans, “La predicación: las
oraciones copulativas“, en Ignacio Bosque, Violeta Demonte (dirs.), Gramática
española descriptiva de la lengua española, Madrid: Espasa Calpe, pp. 2358‒246.
Хансен 1913: F. Hanssen, Gramática histórica de la lengua castellana, Halle: Niemeyer.
Хили Гаја 2002: S. Gili Gaya, Curso superior de sintaxis española, Barcelona: Spes
Editorial S.L.
ШКА 1974: Real Academia Española, Esbozo de una nueva gramática de la lengua
española, Madrid: Espasa Calpe.
ШКА 2010: Real Academia Española, Manual. Nueva gramática de la lengua española,
Madrid: Espasa Calpe.
Aleksandar Tanasijević / LOS VERBOS ESPAÑOLES SER Y ESTAR Y SUS EQUIVA-

LENTES SERBIOS
Resumen / Este estudio se ha realizado para investigar los usos de los verbos españoles
SER y ESTAR, y para encontrar sus equivalentes serbios. El corpus de este trabajo
se basa en las gramáticas y en los manuales gramaticales en español y serbio. En el
trabajo comparamos los aspectos sintáctico-semánticos de español y serbio mediante
el análisis contrastivo. El análisis que hemos llevado a cabo demuestra que sí existen
equivalentes entre los verbos SER y ESTAR y los verbos serbios. Los resultados de-
muestran que el equivalente de los verbos españoles mencionados se encuentra en
el verbo serbio biti, que, igual que los verbos SER y ESTAR, puede funcionar como
verbo predicativo o puede formar parte del predicado nominal.
Palabras clave: SER y ESTAR, verbo biti, lengua española, lengua serbia

Прихваћен за штампу августа 2017.
811.131.1’367.625
811.163.41’367.625
Tanja M. Petrović1
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet
Doktorske studije iz jezika
GRAMATIČKA I SEMANTIČKA TERMINOLOGIJA

U RADOVIMA O GLAGOLSKOM VREMENU NA
PRIMERU ITALIJANSKOG I SRPSKOG JEZIKA
Glavna tema ovog rada jesu termini u upotrebi za glagolska vremena u savremenom srpskom
i italijanskom jeziku. Osnovni cilj istraživanja jeste da se prouči i opiše kako gramatička tako i
semantička terminologija u kategoriji glagolskih vremena, kao i da se međusobnim poređenjem
ustanove sličnosti i razlike između ova dva jezika na datu temu. Primenjuje se metod dvosmerne
kontrastivne analize. Istraživanje je pokazalo da se glagolski sistemi italijanskog i srpskog jezika
veoma razlikuju i da se u srpskom jeziku od Vuka do danas terminologija o glagolskim vremenima
veoma izmenila, dok u italijanskom nikada nije bilo velikih odstupanja od uobičajenih termina.
Naposletku se zaključuje da u najvećem broju slučajeva glagolska vremena u italijanskom nose
semantičke termine, a u srpskom gramatičke.
Ključne reči: terminologija, glagolska vremena, kontrastivna analiza, italijanski, srpski
1. O pojmu terminologija
Naziv terminologija potiče od latinske reči terminus, što znači ’međa,

granica, cilj’ i grčke reči logos, što znači ’reč, govor’.
Na polisemičnost lekseme terminologija ukazao je Ranko Bugarski
u svojoj monografiji Lingvistika u primeni (Bugarski 2007: 75). Bugarski
navodi da se ovaj termin upotrebljava bar u pet značenja, od kojih prva
tri pokrivaju praktično-deskriptivne aspekte termina, a druga dva se od-
nose na teorijske vidove terminoloških istraživanja. U pitanju su sledeća
značenja: 1) skup termina koji reprezentuju sistem pojmova neke oblasti;
2) sistematski opis obrazovanja i upotrebe ovog skupa termina; 3) publi-
kacija u kojoj je sistem pojmova neke oblasti reprezentovan terminima; 4)
specijalna teorija terminologije za pojedine oblasti i jezike; 5) opšta teorija
terminologije (Bugarski 2007: 75).
Budući da terminologija predstavlja deo leksikona, mnogi leksikolozi
su zainteresovani za ovu oblast, tj. za istraživanje njenih specifičnosti u od-
nosu na druge delove leksikona (Dragićević 2007: 20). Tako se u literaturi
1 tanjapetrovic.it@gmail.com
Tanja M. Petrović
često ističe specifičan status termina u odnosu na lekseme koje pripadaju

opštem leksičkom fondu.
Termini su, dakle, reči koje označavaju sa najvećom tačnošću odre-
đene pojmove u nauci, tehnici, umetnosti i, uopšte, pojmove u raznim stru-
kama. U svakoj struci govornici raspolažu mnogim posebnim rečima za
predmete, materije, radnje, odnosno pojave kojima se oni, precizno, bez
nejasnoće, označavaju (Stanojčić i Popović 2008: 200).
Skup svih posebnih (specifičnih) leksema jedne struke naziva se ter-
minologijom dotične struke, a rečnik u kome se navode i tumače takve reči
– terminološki rečnik date struke. Terminologije pojedinih nauka i struka
sadrže i domaće, srpske nazive, i lekseme – internacionalizme, zasnovane
najčešće na osnovama grčkog i latinskog jezika: različitost – diverzitet, su-
glasnici – konsonanti, prilog – adverb, izvođenje – derivacija itd. Međutim,
vrlo veliki broj termina je odomaćeni internacionalizam: galaksija, atmosfe-
ra, atom, bibliografija, muzej, azot... (Stanojčić i Popović 2008: 200).
Karakteristika termina je pre svega jednoznačnost (monosemičnost),
što je rezultat težnje svake nauke. Drugim rečima, svaka struka teži da što
tačnije označi pojmove koje proučava. Uz to, svaka nauka teži da termi-
nologiju utvrdi u svojim okvirima. Ovo, naravno, ne znači da se različite
nauke neče služiti i zajedničkim terminima.
Termini su, dakle, nastali iz potrebe da se imenuje i definiše neki po-
jam u određenoj, uglavnom naučnoj oblasti, pa tako predstavljaju jedan od
indikatora naučnog funkcionalnog stila. Za razliku od leksema iz opšteg
leksičkog fonda, koje se u jeziku manifestuju svim vrstama reči, termini,
budući da im je osnovna funkcija nominacija, najčešće su reprezentovani
imenicom, a ređe pridevima, glagolima ili prilozima. Najveći broj termina
u svim jezicima je višečlan. U pitanju je skup leksema koje se formalno
realizuju kao sintagme, ali imaju jedinstveno značenje i funkciju (Dragi-
ćević 2007: 40).
2. Pregled glagolskih vremena u italijanskom i

srpskom jeziku
Opšte je poznato da je osnovna i najvažnija funkcija glagolskih vre-

mena da označe vreme vršenja radnje u odnosu na trenutak govora, poka-
zujući da li se ona zbiva u tom trenutku, pre ili posle njega. Prema tome,
kako u srpskom, tako i u italijanskom jeziku, ostvarenje određene radnje
iskazane glagolom događa se u sadašnjem, prošlom ili budućem vremenu.
Što se tiče definicije glagolskog vremena, u gramatikama srpskog je-
zika najčešće je formulisana ovako: Glagolsko vreme uspostavlja vremenski
odnos glagolskog sadržaja prema trenutku govora. S druge strane, u italijan-
skom jeziku, u mnogobrojnim gramatikama, nalazimo identičnu definici-
ju: Il tempo verbale è una categoria linguistica che serve a collocare nel tempo
un evento in rapporto al momento dell‘enunciazione. (= Glagolsko vreme jeste
GRAMATIČKA I SEMANTIČKA TERMINOLOGIJA U RADOVIMA O GLAGOLSKOM VREMENU...
jezička kategorija koja služi da smesti neki događaj u određeni vremenski

period u odnosu na trenutak govorenja).
Valja istaći da glagolska vremena ne spadaju u obaveznu gramatičku
kategoriju i da postoje jezici koji ih ne poseduju. U njima se vreme uglav-
nom obeležava leksički ili raznim vremenskim adverbijalima.
Napomenućemo, takođe, da se glagolski sistemi italijanskog i srp-
skog jezika umnogome razlikuju i da te razlike često stvaraju probleme pri
prevođenju sa italijanskog na srpski ili obrnuto. To se odnosi, pre svega, na
sistem prošlih vremena koji je u italijanskom jeziku vrlo razgranat za razli-
ku od srpskog jezika koji gotovo da je čitav sistem sveo na upotrebu jednog
jedinog prošlog vremena.
Srpski jezik čini sistem koji se sastoji od sedam glagolskih vremena i,
u poređenju sa italijanskim jezikom, to izgleda ovako:
SRPSKI JEZIK ITALIJANSKI JEZIK
Prezent Presente
Perfekat Passato prossimo
Imperfekat Imperfetto
Aorist Passato remoto
Pluskvamperfekat Trapassato prossimo/remoto
Futuro I Futuro semplice
Futuro II Futuro anteriore
U ovom delu rada kontrastivno ćemo dati pregled vremena iz nave-
dene tabele i opisaćemo njihovu upotrebu, pre nego što pažnju posvetimo
samoj terminologiji, koja će biti glavna tema sledećih poglavlja. Za takav
redosled izlaganja smo se opredelili jer smatramo da je neophodno objasni-
ti ne tako male razlike između sistema glagolskih oblika ovih dvaju jezika,
ukoliko se uzmu u obzir njihovo značenje, frekventnost u upotrebi, stilske
vrednosti itd.
PREZENT / PRESENTE INDICATIVO

U najobičnijoj funkciji svojoj prezent označava radnju koja se vrši u
vreme kada se o njoj govori. Termin sadašnje vreme ekvivalentan je opštem
terminu prezent samo onda kada se taj oblik upotrebljava u pravoj vremen-
skoj službi, tj. u indikativu (Stevanović 1986: 581). Međutim, savremenije
gramatike skreću pažnju na to da se svršeni glagol ne može upotrebiti u
sadašnjem vremenu u nezavisnoj rečenici jer radnja koju iskazujemo pre-
zentom jeste radnja u toku, pa zahteva nesvršeni glagol. Svršeni prezent je
moguć u zavisnoj rečenici i tu se odnosi na budućnost (relativni prezent)
(Klajn 2005: 106).
Možemo zaključiti, dakle, da termin sadašnje vreme ne odgovara u
potpunosti terminu prezent budući da prezent svršenih glagola nikada ne
označava sadašnjost.
Tanja M. Petrović
U italijanskom jeziku, prezent se prvobitno koristi za radnje ili stanja

koja su istovremena s trenutkom govorenja (Moderc 2006: 295). Ostale upo-
trebe prezenta nećemo nabrajati, budući da se one podudaraju sa srpskim je-
zikom i stoga ih ne smatramo relevantnim za samu temu rada. Bitno je, pak,
napomenuti da italijanski prezent nema izražena vidska obeležja, tako da se
prevodi ili prezentom srpskog svršenog glagola ili prezentom nesvršenog gla-
gola. Oba termina vode poreklo od latinske reči praesens, što znači sadašnji.
PERFEKAT / PASSATO PROSSIMO

Perfekat je glagolsko vreme koje sve više istiskuje iz upotrebe ostala
preteritalna vremena i on se skoro jedino danas upotrebljava za označava-
nje prošlih radnji. Iz latinskog jezika za njega preuzeti termin perfekat nije
najsrećniji. Domaći termin u srpskohrvatskom jeziku prošlo vreme mnogo
je bolji i vrlo tačan (Stevanović 1986: 605).
Međutim, mi se sa tim ne bismo složili pošto je prošlo vreme mnogo
širi pojam od perfekta. Naime, terminom perfekat se označava samo onaj
glagolski oblik koji nije aorist, imperfekat ili pluskvamperfekat.
Osim toga, budući da perfectus na latinskom jeziku znači svršen, au-
tor smatra da bi termin perfekat mogao navesti na pogrešno zaključivanje
da su glagoli upotrebljeni u ovom glagolskom vremenu nužno perfektivni,
odnosno svršeni glagoli.
Ostali autori srpskih gramatika (Klajn; Mrazović; Stanojčić, Popović)
slažu se sa Stevanovićem u vezi sa upotrebom perfekta. Naime, svi navode
da da je perfekat danas daleko najčešće prošlo vreme koje može dobrim
delom da zameni ostala prošla vremena. Međutim, što se same terminolo-
gije tiče, svi su usvojili termin perfekat, navodeći ga kao jedno od prošlih
vremena, pri čemu je prošlo vreme, kao termin, mnogo širi pojam.
Perfekat (passato prossimo) jedno je od najčešće korišćenih italijan-
skih prošlih vremena. Reč je o prošlom svršenom vremenu, a koristi se za
radnje koje pripadaju uglavnom bliskoj prošlosti, za razliku od prostog per-
fekta (passato remoto), koji upućuje na dalju prošlost. Perfekat u italijan-
skom jeziku, za razliku od imperfekta, pruža celovitu informaciju, odnosno
zaokruženu smisaonu celinu. Danas je perfekat u govornom jeziku gotovo
u potpunosti istisnuo iz upotrebe prost perfekat i preuzeo neke njegove
funkcije, tako da ovo vreme upućuje ne samo na nedavnu prošlost nego
i na dalju. Ipak, sam naziv passato prossimo semantički upućuje na blisku
prošlost, kako reč prossimo, od latinskog proximus, znači blizak. Važna od-
lika perfekta jeste da se on koristi za označavanje prošlih radnji koje se
osećaju kao psihološki ili emotivno značajne u trenutku govorenja, što nije
slučaj u srpskom jeziku (Moderc 2006: 305).
Primećujemo da Moderc (2006) passato prossimo naziva perfekat, a
passato remoto imenuje prost perfekat, dok Terić (2009) prvo vreme navodi
kao složeni perfekat, a drugo kao prost perfekat. Smatramo da je ova druga
podela adekvatnija i jasnija, budući da se perfekat može odnositi i na jedno
i na drugo vreme.
IMPERFEKAT/IMPERFETTO
Imperfekat je oblik koji se danas u više naših narodnih govora ne
upotrebljava. Najviše naših gramatičara o imperfektu je govorilo da je to
oblik ,,za označavanje trajanja radnje u prošlosti“ (Stevanović 1986: 652).
Budući da naš jezik poznaje glagolski vid, imperfekat se u srpskom
jeziku koristi mnogo manje nego u italijanskom i najčešće ga zamenjuje
perfekat nesvršenih glagola. Kako se i aorist u poslednje vreme smatra za
arhaičan oblik, i on sve više biva zamenjivan perfektom.
Zanimljivo je da u Gramatici srpskog jezika (Klajn 2005) autor ne
objašnjava jedino upotrebu imperfekta uz napomenu da se ovo vreme da-
nas krajnje retko koristi i, stoga, daje samo obrasce građenja na primeru
dva glagola.
U italijanskom jeziku, imperfekat je prošlo nesvršeno vreme i on
upućuje na radnju koja je bila u toku kada je počela neka druga radnja ili,
pak, upućuje na radnju koja se ponavljala u prošlosti. Kada govorimo o
slaganju vremena, njegova najbitnija funkcija u italijanskom jeziku jeste
upućivanje na istovremenost u prošlosti (Moderc 2006: 298).
Možemo primetiti da je imperfekat daleko zastupljeniji u italijan-
skom jeziku nego kod nas.
AORIST/ PASSATO REMOTO

Aorist je tipično narativno vreme kojim se iskazuju svršene radnje u
književnoj prozi. U običnom govoru upotrebljava se samo sa afektivnom
vrednošću, tj. za izražavanje nekog jačeg osećanja. Modalno upotrebljeni
aorist može neki put označavati i budućnost, kao u čestom izrazu Odoh ja
(=otići ću). Gnomski aorist je onaj upotrebljen u poslovicama i izrekama
(Klajn 2005: 121).
Prosti perfekat (passato remoto) je prošlo svršeno vreme i koristi se za
radnje koje pripadaju daljoj prošlosti. Koristi se najviše u jeziku književnosti
i u pripovedanju (Moderc 2006: 315).
Glagolskom vremenu passato remoto naš aorist je ekvivalent samo
delimično pošto se aorist može odnositi i na neposrednu prošlost, gde se
podudaraju njegova upotreba i upotreba italijanskog prošlog vremena
passato prossimo. U savremenom srpskom jeziku aorist se najviše koristi
da iskaže radnju koja se odigrala u bliskoj prošlosti, dok se za izražavanje
radnje iz dalje prošlosti koristi perfekat svršenih glagola kako se aorist
svrstava u arhaične oblike. Takođe postoji razlika u smislu zainteresovanosti
i subjektivnog stava govornika o onome o čemu govori. Ta osobina je
primarna kada govorimo o našem aoristu, dok se passato remoto koristi kada
se objektivno govori o radnjama koje su se desile u prošlosti. Izjednačavanje
srpskog aorista sa italijanskim prostim perfektom je, stoga, proizvoljno i
nije zasnovano na semantici.
Tanja M. Petrović
PLUSKVAMPERFEKAT/TRAPASSATO PROSSIMO, TRAPASSATO

REMOTO
Pluskvamperfekat je preteritalno vreme koje se relativno retko upo-
trebljava, opet znatno ređe u naše vreme nego ranije. To je glagolsko vreme
kojim se označava radnja koja se izvršila u prošlosti pre čega drugog (Ste-
vanović 1986: 664).
Klajn ističe da se pluskvamperfekat obično zamenjuje perfektom u
zavisnim rečenicama, kada su glagoli perfektivni, dok je pluskvamperfekat
imperfektivnih glagola gotovo iščezao iz upotrebe (Klajn 2005: 123). Nje-
govo mišljenje deli i autorka Pavica Mrazović (Mrazović 2009: 154).
Trapassato prossimo je prošlo svršeno vreme i upućuje na radnje i
stanja koja prethode nekoj drugoj prošloj radnji. On se veoma često koristi
u govornom jeziku (Moderc 2006: 315).
Trapassato remoto se koristi za prošle radnje čiji je kraj precizno odre-
đen i poznat. Javlja se isključivo u zavisno-vremenskim rečenicama. Glavna
odlika ovog vremena jeste odsustvo pauze između radnje zavisne i radnje
nezavisne rečenice. Po ovoj osobini se razlikuju trapassato remoto i trapassa-
to prossimo, budući da je ovo drugo vreme neodređeno u pogledu vremenske
pauze. Tu razliku nije uvek moguće preneti na srpski jezik. Na primer:
1) Dopo che ebbe finito i compiti, uscì= Kada je završio zadatke,
izašao je.
2) Dopo che aveva finito i compiti, uscì= Kada je završio zadatke,
izašao je (Moderc 2006: 321).
FUTUR I/ FUTURO SEMPLICE

Vremenski upotrebljen futur I u srpskom jeziku označava radnju
koja će se vršiti ili izvršiti u budućnosti, posle vremena govorenja. Futur
I se još upotrebljava za označavanje prošlosti u pripovedanju prošlih do-
gađaja, za izražavanje mogućnosti, neminovnosti, namere, pretpostavke
(tada ima modalno značenje), zatim u poslovicama i u značenju naredbe
(Mrazović 2009: 155).
Većina autora je usvojila termin futur I pošto se on može odnositi i
na neko drugo vreme, na prošlost na primer, tako da termin buduće vreme
ne bi bio u potpunosti odgovarajući.
Prosti futur se u italijanskom jeziku koristi za iskazivanje budućih
radnji, ali se umesto njega u govornom jeziku vrlo često upotrebljava pre-
zent. On se postepeno specijalizuje za posebnu upotrebu – za iskazivanje
sumnje ili pretpostavke vezane za trenutak govorenja. Na primer:
1) Chi sarà? = Ko li je to?
2) Avrà fame = Biće da je gladan (Moderc 2006: 308).
Iz priloženog vidimo da oba oblika predstavljaju izuzetno polise-

mična glagolska vremena koja pored vremenskih imaju i prave modalne
upotrebe. Kao zajedničku semantičku komponentu imaju referencu na bu-
dućnost, s tim što ih u savremenom italijanskom i srpskom jeziku, u tom
slučaju, sve više zamenjuje prezent.
FUTUR II/FUTURO ANTERIORE

U srpskom jeziku, kod gramatičara ima više različitih mišljenja o su-
štini značenja i funkcija ovog glagolskog oblika. U literaturi se za njega jav-
lja više različitih termina. Domaći termin je predbuduće vreme, a opšti futur
anterijer. Ovaj termin sugeriše definiciju da se takvim futurom označavaju
hipotetične radnje koje se vrše pre druge buduće radnje, mada to nije uvek
istina (Stevanović 1986: 678).
Stoga, autor predlaže termin futur II kao najprikladniji i napomi-
nje da ni termin futur egzaktni ne odgovara u potpunosti ovom glagol-
skom vremenu.
Stevanović smatra da je futur II prevashodno modalni glagolski
oblik, premda ga i on u svojoj gramatici obrađuje u odeljku sa ostalim gla-
golskim vremenima (Stevanović 1986).
Pošavši od Stevanovićevih stavova, i Stanojčić i Popović (2008) u
svojoj gramatici futur II uvršćuju u glagolski način i obrađuju u odeljku sa
imperativom i potencijalom.
Ivan Klajn ističe da je futur II jedino vreme koje se upotrebljava samo
u zavisnim rečenicama. Pošto predstavlja buduću radnju kao mogućnu i
neizvesnu, neki gramatičari ga svrstavaju u načine. Futur II nesvršenih
glagola izražava buduću radnju istovremenu s drugom budućom radnjom.
Futur II svršenih glagola označava buduću radnju pre druge buduće rad-
nje, a posle složenog veznika pre nego označava radnju posle druge buduće
radnje (Klajn 2005: 124).
U gramatikama srpskog jezika izašli su iz upotrebe termini predbu-
duće vreme, kao i futur anterijer. Ustalio se termin futur II i kod većine
autora on se svrstava u glagolska vremena, ne u načine.
Futuro anteriore se u italijanskom jeziku prilično retko koristi u svo-
joj osnovnoj funkciji, tj. za iskazivanje buduće svršene radnje koja prethodi
drugoj budućoj radnji. Javlja se u takvoj funkciji u zavisno-vremenskim
rečenicama. Kako se u govornom jeziku teži pojednostavljivanju struktura,
futuro anteriore biva zamenjen ili običnim futurom, ili prezentom, ili čak
perfektom (Moderc 2006: 313).
I kod jednog i kod drugog glagolskog oblika uočavamo vremensku,
ali i modalnu upotrebu. Iako se i u italijanskom jeziku futuro anteriore
sve manje koristi u vremenskom značenju, ovaj termin koji upućuje na
anteriornost je i dalje primaran za označavanje ovog vremena u savre-
menom jeziku, dok termin predbuduće vreme više nema podlogu u srp-
skoj terminologiji.
Tanja M. Petrović
2.1. Dijahronijski prikaz termina za glagolska

vremena u srpskom jeziku
U ovom delu rada, po ugledu na doktorsku disertaciju Ane Ranđe-
lović (Ranđelović: 2016), klasifikovaćemo neke gramatike srpskog jezika,
od Vuka do savremenih autora, sa osvrtom na terminologiju o glagolskim
vremenima u srpskom jeziku koju autori odabranih gramatika koriste. Iz
pomenute disertacije izdvojićemo, dakle, samo neke od mnogobrojnih gra-
matika koje smatramo značajnim za ovaj rad. Krenućemo od Vuka, budući
da su njegove termine i kasnije preuzimali mnogi gramatičari.
Dakle, u Vukovoj Pismenici iz 1814. glagolska vremena su podeljena
na sadašnje (ono se dalje deli na opšteobično i pripovedatjelno), zatim je
autor izdvojio polu prošavše, skoro prošavše, davno prošavše 1, davno pro-
šavše 2 i budušte.
Termin polu prošavše odnosi se na imperfekat, skoro prošav-
še na aorist, davno prošavše 1 označava perfekat, a davno prošavše 2
pluskvamperfekat.
U gramatici Đure Daničića iz 1850. podela vremena izvršena je na
sadašnje (praesens), pređašnje prvo (aoristum), pređašnje drugo (imper-
fectum), složeno pređašnje prvo (perfectum), složeno pređašnje drugo
(plusquamperfectum) i buduće (futurum). On, dakle, daje domaće nazive,
ali uz to i termine na latinskom jeziku.
Novaković, u Srpskoj sintaksi objavljenoj 1870. godine, celo poglavlje
posvećuje glagolskim oblicima. On, najpre, govori o glagolskim vremenima
– sadašnjem, prošlom i budućem, a u okviru prošlog vremena izdvojio je
sledeću podelu: 1) pređašnje trenutno (I pređašnje) – aorist 2) pređašnje
trajno (II pređašnje) – imperfekat 3) prošlo (prvo složeno pređašnje) – per-
fekat 4) davnoprošlo (drugo složeno pređašnje) – pluskvamperfekat.
U gramatici Ljube Stojanovića iz 1891. glagolskih vremena ima šest,
a to su:
1) sadašnje 2) buduće 3) pređašnje svršeno 4) pređašnje nesvršeno
5) prošlo 6) davnoprošlo
U Belićevoj gramatici iz 1933. prisutna je sledeća podela glagolskih
vremena:
1) prezent
2) preteritna ili prošasta vremena: aorist, perfekat (prošlo vreme),
imperfekat (pređašnje nesvršeno vreme) i pluskvamperfekat
3) buduća vremena: futur (buduće vreme) i futur egzaktni
(pređašnje buduće vreme)
Mihailo Stevanović je, pak, u Gramatici srpskohrvatskog jezika iz 1986.
dao glagolskim vremenima opšte nazive, bez navođenja srpske terminolo-
gije u zagradi. To su: prezent, perfekat, aorist, imperfekat, pluskvamperfe-
kat, futur I i futur II.
Primećujemo da se posle njega autori, uglavnom, drže ovakve po-

dele. Dodaćemo, stoga, još dve gramatike koje nisu navedene u pome-
nutoj disertaciji.
U Srpskoj gramatici Radoja Simića i Jelene Jovanović (Simić i Jo-
vanović: 2007), podela glagolskih vremena izvršena je ovako: prezent
(indikativni, relativni, apsolutivni, kvalifikativni, vremensko-načinski),
pluskvamperfekat, futur (indikativni, relativni, apsolutivni), futur II (vre-
menski, vremensko-načinski), aorist i imperfekat. Za poslednja dva glagol-
ska oblika navedena su samo osnovna značenja.
Naposletku, u gramatici Živojina Stanojčića i Ljubomira Popovića
(Stanojčić i Popović: 2008) izvršena je slična podela. Glagolskih vremena
ima šest. Naime, u glagolska vremena svrstani su: prezent, perfekat, futur
I, aorist, imperfekat i pluskvamperfekat. Dati su samo ovi gramatički ter-
mini, a jedina razlika u odnosu na prethodne gramatike ogleda se u tome
što je futur II (futur egzaktni, predbuduće vreme) kod ovih autora svrstan
u načine uz objašnjenje da označava nerealizovanu radnju za koju govor-
nik pretpostavlja da će se izvršiti.
2.2. Dijahronijski prikaz termina za glagolska

vremena u italijanskom jeziku
Za razliku od srpskog jezika, primećujemo da su u italijanskim gra-
matikama, školskim priručnicima i naučnim radovima autori uglavnom
usaglašeni pri navođenju termina o glagolskom vremenu.
Naime, uobičajeni nazivi za glagolska vremena koje možemo naći u
literaturi na italijanskom jeziku jesu: indicativo presente, imperfetto, passato
remoto, passato prossimo, trapassato prossimo, trapassato remoto, futuro sem-
plice i futuro anteriore (Sensini 1997, Dardano i Trifone 1997, Serianni 1989).
Autori koji, pak, navode nešto drugačije termine veoma su malobroj-
ni, a noviteti koje su uveli u terminologiju nisu zaživeli, odnosno general-
no nisu imali velikog uticaja na ostale gramatičare. Jedan od njih je, na
primer, Fernardo Palazzi, koji prošlo vreme grana na četiri dela i navodi:
passato imperfetto, passato prossimo, passato remoto, trapassato prossimo, tra-
passato remoto (Palazzi: 1962).
On je jedan od retkih autora koji imperfekat imenuje passato imper-
fetto, dodajući mu oznaku za prošlost, dok je kod svih ostalih autora prisu-
tan naziv indicativo imperfetto ili samo imperfetto, pri čemu se podrazumeva
da je reč o prošlom vremenu.
Zatim, velika odstupanja od uobičajenih termina nalazimo u Nuo-
va grammatica italiana (Salvi i Vanelli 2004) gde su nabrojana glagolska
vremena, pri čemu su svi nazivi gramatički, odnosno baziraju se na samoj
morfologiji datih glagolskih oblika: perfetto semplice, perfetto composto, piu-
ccheperfetto, trapassato i futuro composto umesto uobičajenih naziva: passato
remoto, passato prossimo, trapassato prossimo, trapassato remoto i futuro an-
teriore. Termini remoto, prossimo i anteriore koji upućuju na samu semanti-
ku ovih oblika nisu dati u zagradi.
Tanja M. Petrović
Pretpostavljamo da su se autori opredelili za ovakvu terminologiju

po ugledu na Bertineta (Bertinetto 1986). Naime, govoreći o terminolo-
giji glagolskih vremena u italijanskom jeziku, on izdvaja tri osnovna kri-
terijuma, a to su: deiktički (passato prossimo, passato remoto), aspektualni
(l’imperfetto) i morfološki (futuro semplice e composto) (Bertinetto 1986: 17).
Potom ističe da je neophodno uvesti nove termine za glagolska vremena
u italijanskom jeziku (passato remoto - perfetto semplice, passato prossimo
- perfetto composto, trapassato prossimo - piuccheperfetto, trapassato remoto
- trapassato (piuccheperfetto II), futuro anteriore - futuro composto) i za to
navodi više razloga.
Prvo navodi da se passato prossimo u italijanskom jeziku ne koristi
samo za blisku prošlost, kao što se ni passato remoto ne koristi samo za
davnašnje događaje, tako da sama terminologija često navodi na pogrešne i
ograničene zaključke o semantici ovih vremena. Isto tako, passato semplice
(prosto prošlo vreme) može da se odnosi i na imperfekat, prosto vreme
koje se koristi za iskazivanje prošlih radnji. Umesto termina passato ade-
kvatniji je termin perfetto jer on u sebi sadrži oznaku za temporalnost, ali
i za aspektualnost tj. glagolski vid (Bertinetto 1986: 18). Stoga, odbacuje i
ovaj termin. Autor naglašava da treba izbegavati termine tempi del passato
i tempi del futuro i iz razloga što perfetto composto, na primer, iako je prošlo
vreme, može izražavati i budućnost (Bertinetto 1986: 19).
Dakle, po njegovom mišljenju, najtačnija i najjasnija je morfološka
terminologija, budući da nije dvosmislena. Bitno je, ipak, napomenuti da
njegov primer sledi zanemarljiv broj autora gramatika i naučnih radova na
italijanskom jeziku. Tradicionalni nazivi su se utemeljili u jeziku i teško su
podložni promenama.
Autori gramatika italijanskog jezika koje su namenjene maternjim
govornicima srpskog (Moderc 2006, Terić 2009), koriste gorenavedene ter-
mine kao i većina gramatičara i daju sledeće prevode na srpski jezik: indi-
cativo presente (prezent), imperfetto (imperfekat), passato remoto (perfekat od-
nosno prosti perfekat), passato prossimo (složeni perfekat), trapassato prossimo
(pluskvamperfekat I), trapassato remoto (pluskvamperfekat II), futuro semplice
(futur I) i futuro anteriore (futur II).
Zapažamo da su termini prezent, imperfekat, futur I i futur II već
prisutni u srpskom jeziku, dok su nazive prosti perfekat, složeni perfekat,
pluskvamperfekat I i II autori „skovali“ na osnovu morfološkog aspekta, s
obzirom da postojeći termini: aorist, perfekat i pluskvamperfekat ne odgova-
raju u potpunosti terminima na italijanskom jeziku.
3.Kontrastiranje termina za glagolska vremena

na gramatičkom i semantičkom nivou u
italijanskom i srpskom jeziku
U svom radu Due sistemi a confronto, Moderc (2004) ističe da su se

dotadašnji radovi na italijanskom jeziku bavili upotrebom i vrednošću gla-
golskih vremena, posebno kada su u pitanju: passato prossimo, imperfetto i
passato remoto. Potom napominje da su se radovi koji se bave sintaksom i
semantikom ovih glagolskih oblika pojavili tek skorije u nauci o jeziku.
Što se tiče same forme, moguće je uočiti jasnu paralelu između srp-
skog i italijanskog jezika budući da, na prvi pogled, našem perfektu, aoristu
i imperfektu odgovaraju passato prossimo, passato remoto i imperfetto.
Upravo ovde nastaje veliki problem jer ova doslednost nije moguća u
svim slučajevima. Naime, perfekat se u našem jeziku koristi da izrazi kako
prošlost, tako i anterornost u odnosu na prošlost, a sam naziv perfectus
(=svršen) kazuje nam da pomenuti glagolski oblik označava radnju, stanje
ili zbivanje koji su se desili u prošlosti ili su započeti u prošlosti.
U italijanskom jeziku, međutim, situacija je nešto drugačija. Naime,
passato prossimo, iako donekle odgovara našem perfektu, sadrži u sebi reč
prossimo koja upuće na njegovu semantiku, odnosno upućuje na blisku
prošlost. Iz tog razloga, sam termin nam objašnjava činjenicu zašto se u
italijanskom jeziku passato prossimo ne koristi za radnju koja se desila u
prošlosti pre neke druge radnje, već se, u takvim slučajevima, ravnopravno
koristi drugo prošlo vreme u italijanskom jeziku (trapassato prossimo). Iz
svega pomenutog, zaključujemo da perfekat u srpskom jeziku i passato pro-
ssimo u italijanskom nikako nisu u potpunosti ekvivalenti, a to, na prvi po-
gled, možemo zaključiti i iz same razlike između gramatičkog obuhvatnijeg
termina perfekat i semantičkog termina, užeg značenja passato prossimo,
odnosno blisko prošlo vreme.
Kada je reč o aoristu u našem jeziku i passatu remotu u italijanskom,
u radu Le principali funzioni dell’aoristo serbocroato e del passato remoto ita-
liano, Savić (1980) ukazuje na postojanje triju termina, a to su: aorist, ao-
risto i passato remoto. Naime, on ovde govori o tome kako prevodioci sa
srpskohrvatskog jezika na italijanski i obrnuto nailaze na teškoće kada se
nađu pred aoristom, odnoso pređašnjim svršenim vremenom, kako ga grama-
tike srpskohrvatskog jezika imenuju. Teškoće su, delimično, izazvane i ter-
minom aoristo, koji stranci pripisuju italijanskom vremenu passato remoto.
Međutim, naziv passato remoto Italijani su sačuvali za imenovanje
istorijskog vremena koje se, uglavnom, bez subjektivnog stava govornika,
najčešće koristi za iskazivanje radnji koje su se desile u davnoj prošlosti.
Savić u ovom članku navodi da do zabune dolazi iz razloga što se neki gra-
matičari opredeljuju za termin aoristo, kako bi približili ovaj italijanski gla-
golski oblik glagolskom sistemu srpskohrvatskog jezika (aorist= aoristo) i,
na taj način, olakšali učenje stranog jezika studentima. Dalje navodi da
se aorist u srpskohrvatskom jeziku koristi da oživi datu radnju i približi je
Tanja M. Petrović
čitaocu ili slušaocu, tako da se, u suprotnom slučaju, u srpskohrvatskom

jeziku koristi preterito composto, odnosno složeno prošlo vreme ili perfekat. S
druge strane, italijanski passato remoto udaljava iskazanu radnju od čita-
oca ili slušaoca i, stoga, ukoliko je potrebno približiti je čitaocu, koristi se
preterito composto odnosno passato prossimo. On ukazuje na činjenicu da je
u doba renesanse passato remoto imao funkciju koju danas u našem jeziku
ima aorist, ali je nju u savremenom italijanskom jeziku preuzeo passato
prossimo ili perfetto analitico, kako ga autor još naziva.
Možemo zaključiti da su termini u našem jeziku aorist (grč. αοριστος,
aoristos = neodređen, neograničen) i perfekat (lat. perfectus = svršen) u su-
štini gramatički i značenjski nam ne kazuju mnogo toga, dok nazivi passato
prossimo i passato remoto, budući da su to tipično italijanska vremena, upu-
ćuju na njihovu semantiku. S obzirom na to da passato prossimo, na primer,
u savremenom jeziku ne označava samo blisku prošlu radnju, na šta sam
termin prossimo upućuje, otud Bertinetov predlog da se vremenima dâ na-
ziv po njihovom morfološkom obliku: passato composto i passato semplice,
odnosno složeno i prosto prošlo vreme. Međutim, takve nazive, kao što smo
već pomenuli, zaista retko možemo naći u gramatikama italijanskog jezika.
U Klajnovom italijansko-srpskom rečniku, odrednica remoto prevedena je
kao dalek, davnašnji i uz to je passato remoto preveden kao prosti perfekat.
Možemo, stoga, smatrati da je passato remoto semantički termin glagolskog
vremena, kako je u njemu sadržano šta zapravo glagol predstavljen njim,
označava. S druge strane, drugi termin passato semplice ili prost perfekat,
kako je preveden u Klajnovom rečniku, upućuje na samu morfologiju i zato
je to, nesumnjivo, gramatički termin.
Primetili smo da je u gramatikama i radovima na italijanskom jezi-
ku termin passato remoto daleko prisutniji od termina passato semplice. U
srpskom jeziku, pak, od Vuka pa sve do kraja devetnaestog veka, pređašnje
svršeno vreme je bio primaran naziv za aorist, dok se u savremenim grama-
tikama i radovima daje, uglavnom, samo termin aorist.
U jednom od svojih radova o glagolskom vremenu, Moderc (2004)
kontrastira funkcionalno, s jedne strane, passato remoto i perfekat, a sa dru-
ge passato prossimo i aorist. Naime, remoto i perfekat se koriste za naraciju
objektivnog karaktera, odnosno isključuju lični stav govornika, dok su pa-
ssato prossimo i aorist indikatori zainteresovanosti subjekta za datu rad-
nju. Dakle, možemo zaključiti da je na gramatičkom nivou pandan perfektu
passato prossimo, a na stilskom nivou je to passato remoto. Pandan aoristu,
gramatički gledano, jeste passato remoto, a stilski istu funkciju može vršiti
passato prossimo, s obzirom na činjenicu da i jedno i drugo vreme ukazuju
na visok stepen zainteresovanosti govornika za datu radnju.
Kada govorimo o imperfektu u italijanskom jeziku (imperfetto indica-
tivo), neophodno je istaći da je on tipično aspekatsko vreme i, kao što mu i
sam naziv kazuje (od lat. imperfectum), označava nesvršenu radnju, odno-
sno nedovršenu radnju u prošlosti. Dakle, sam naziv upućuje na glagolski
vid i iz njega ne možemo zaključiti ništa o semantici samog glagolskog vre-
mena. Ne znamo da li je u pitanju bliska ili dalja prošlost (imperfekat može

označavati i jedno i drugo) niti da li je radnja trajala ili ne (radnja iskazana
imperfektom nema svoj početak ni svoj kraj). Poznato nam je samo da se
označava tok nesvršene radnje.
Sam termin imperfekat, dakle, ne upućuje eksplicitno ni na jedno od
značenja datog glagolskog vremena.
Ovaj termin je strogo gramatičke prirode i poklapa se sa terminom
imperfekat u našem jeziku.
U srpskom jeziku, imperfekat označava trajnu prošlu radnju paralel-
nu s nekom drugom radnjom u prošlosti. Upotrebljava se samo od imper-
fektivnih glagola i obeležen je značenjem doživljenosti. Tačnije, označava
radnju koja se vršila u prošlosti lica koja su prisustvovala njenom vrše-
nju. Zbog svega pomenutog, imperfekat je samo relativno vreme i najviše
se upotrebljava u jeziku umetničke književnosti, kao narativni oblik kojim
pisac radnje vršene u prošlosti dočarava kao doživljene (Stanojčić i Po-
pović 2008: 395). To u italijanskom jeziku, međutim, nije slučaj. Takođe,
u italijanskom jeziku imperfekat, osim što izražava nedovršenu radnju u
prošlosti, označava i radnju ili stanje koji su bili u toku u trenutku kada je
počela neka druga radnja, a koristi se i za glagolski proces koji se ponavljao
u prošlosti (Terić 2009: 32). Primećujemo da ova dva poslednja značenja
nisu toliko specifična za imperfekat u srpskom jeziku. Još jedna bitna razli-
ka ogleda se u aktivnoj upotrebi imperfekta u italijanskom jeziku i sve ređoj
u našem jeziku, gde je on gotovo iščezao.
Dakle, ovi termini su u srpskom i italijanskom jeziku na gramatič-
kom nivou ekvivalentni, ali na semantičkom to, zasigurno, nisu.
4. Zaključak
Kao jedna od osnovnih pojmovnih kategorija, vreme ima i svoj jezički

izraz i predstavlja univerzalnu jezičku kategoriju. Naime, svi jezici sveta
poseduju određeni repertoar sredstava za iskazivanje vremenskih znače-
nja. Kategorija temporalnosti, po svom obimu i sadržaju, varira od jezika
do jezika, a u italijanskom i srpskom, kao i u ostalim indoevropskim jezi-
cima, osnovno sredstvo za iskazivanje vremenskih značenja jesu glagolska
vremena (Janićijević 2016).
Kao što smo već napomenuli, sistemi glagolskih vremena u italijan-
skom i srpskom jeziku veoma se razlikuju i kada govorimo o prošlim vre-
menima pravi ekvivalenti ne postoje.
Što se same terminologije o glagolskim vremenima tiče, zaključu-
jemo da je ona oduvek bila problematična u srpskom jeziku i, od Vuka do
danas, veoma se izmenila. U 19. veku dominirali su termini koji upućuju
na značenje glagolskih vremena (skoro prošavše, davno prošavše, pređašnje
prvo, buduće vreme itd.). Međutim, od 20. veka pa sve do danas najčešće
se navode opšti gramatički termini: prezent, perfekat, aorist, imperfekat,
pluskvamperfekat, futur I i futur II.
Tanja M. Petrović
Sledeći Stevanovića, autori se opredeljuju za gramatičke termine,

kako je pitanje semantike vremenā prilično složeno. Na primer, prošlo, sa-
dašnje i buduće vreme ekvivalentni su opštim terminima perfekat, prezent i
futur samo onda kada se govori o indikativnoj upotrebi ovih oblika.
U italijanskom jeziku, međutim, nema mnogo odstupanja od uobiča-
jene terminologije. Presente indicativo, imperfetto i futuro sempice svuda se
navode isto. Možemo reći da prezentu, futuru I i futuru II, tj. predbudućem
vremenu, odgovaraju indicativo presente, futuro semplice i futuro anteriore,
ako uzmemo u obzir stilske vrednosti, značenje i frekventnost u upotrebi. I
u jednom i u drugom jeziku termini su opšti, a kod futura II, koji gramati-
čari nazivaju i predbuduće vreme, uočavamo istovetnost sa terminom futuro
anteriore, zasnovanu na samoj semantici ovih vremena. Ipak, smatramo
da ovaj termin svakako nije adekvatan u srpskom jeziku pošto ovo vreme
ne označava samo predbuduću radnju, već i onu koja je istovremena sa
drugom budućom radnjom, kao i onu koja je posteriorna u odnosu na nju.
Jednakost termina imperfekat i imperfetto isključivo je gramatičke
prirode u smislu nesvršenog glagolskog vida, dok značenjski naš imperfekat
u mnogim slučajevima ne može da zameni imperfekat u italijanskom jeziku
i obrnuto.
Ostala vremena u italijanskom jeziku nose nazive po semantici (pa-
ssato remoto, passato prossimo, trapassato prossimo, trapassato remoto i futu-
ro anteriore) ili po morfološkom obliku (perfetto semplice, perfetto composto,
piuccheperfetto, trapassato i futuro composto).
Ipak, u najvećem broju gramatika, priručnika i naučnih radova, gla-
golska vremena u italijanskom jeziku nose semantičke termine, što u sa-
vremenom srpskom jeziku, kao što smo videli na mnogobrojnim primeri-
ma, nije slučaj.
Literatura
Bertinetto 1986: P. M. Bertinetto. Tempo, aspetto e azione nel verbo italiano. Il sistema
dell’indicativo. Firenze: Accademia della Crusca.
Bugarski 2007: R. Bugarski. Lingvistika u primeni. Sabrana dela, knj. 5, Beograd:
Čigoja štampa.
Dardano i Trifone 1997: M. Dardano & P. Trifone. La nuova grammatica della lingua
italiana. Bologna: Zanichelli Editore.
Dragićević 2007: R. Dragićević. Leksikologija srpskog jezika. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva.
Janićijević 2016: N. Janićijević. Iskazivanje budućnosti glagolskim oblicima i
konstrukcijama u italijanskom i srpskom jeziku. Doktorska disertacija. Univerzitet u
Beogradu: Filološki fakultet.
Klajn 2005: I. Klajn. Gramatika srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike.
Moderc 2004: S. Moderc. Due sistemi a confronto: Il PERFEKAT serbocroato ed
alcuni dei suoi equivalenti italiani. Italica belgradensia, 5, 1-31.
Moderc 2006: S. Moderc. Gramatika italijanskog jezika. Beograd: Luna crescens doo.
Mrazović 2009: P. Mrazović. Gramatika srpskog jezika za strance. Novi Sad: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića.
Palazzi 1962: F. Palazzi. Novissima grammatica italiana. Milano: Principiato Editore
Ranđelović 2016: A. Ranđelović. Jezikoslovna terminologija kod Srba u 19. veku.
Doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu: Filološki fakultet.
Salvi i Vanelli 2004: G. Salvi & L. Vanelli. Nuova grammatica italiana. Bologna: Il
Mulino.
Savić 1980: M. Savić. Le principali funzioni dell’aoristo serbocroato e del passato
remoto italiano. Studije iz kontrastivne analize italijanskog i srpskog jezika, 1, 62-82.
Serianni 1989: L. Serianni. Grammatica italiana. Italiano comune e lingua letteraria.
Torino: UTET.
Simić i Jovanović 2007: R. Simić & J. Jovanović. Srpska gramatika. Beograd: Jasen
Stanojčić i Popović (2008): Ž. Stanojčić & Lj. Popović. Gramatika srpskog jezika.
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Stevanović 1986: M. Stevanović. Savremeni srpskohrvatski jezik II. Beograd: Naučna
knjiga
Terić 2009: G. Terić. Sintaksa italijanskog jezika. Beograd: Filološki fakultet.
Tanja M. Petrović / GRAMATIC AND SEMANTIQUE TERMINOLOGY IN WORKS

ON THE TENSES IN ITALIAN AND SERBIAN LANGUAGE
Summary / The main topic of this paper is the terms used for tenses in contemporary
Serbian and Italian language. The aim of the research is to study and describe both
grammatical and semantic terminology in the category of verbal tenses, and to estab-
lish similarities and differences between these two languages on a given subject by
mutual comparison. We applied a two-way contrast analysis. The research has shown
that the verbal systems of the Italian and the Serbian language are
very different and
that the terminology of tenses has changed greatly in the Serbian language since the
period of Vuk Karadžić up to the present day, while in Italian there were never any
major deviations from the usual terms. Finally, it is concluded that, in most cases,
tenses in Italian carry semantic terms, while in Serbian they carry grammar terms.
Key words: terminology, tenses, contrastive analysis, Italian, Serbian.

371.3::811.131.1’243
371.3::811.134.2’243
Марија Н. Вујовић1
Агенција за подучавање страних језика Логос, Београд
НЕГАТИВНИ ТРАНСФЕР У ПИСАНОЈ ПРОДУКЦИЈИ

СРПСКИХ ГОВОРНИКА КОЈИ КАО Л22 УЧЕ
ИТАЛИЈАНСКИ А КАО Л3 ШПАНСКИ ЈЕЗИК3
Улога трансфера који се јавља током учења другог језика већ дуго је предмет студија о
међујезичком утицају које покушавају да објасне како постојеће језичко знање утиче на ток
учења другог језика. У последње две деценије фокус истраживања померен је на релативно
нову и недовољно истражену област: улогу трансфера током учења трећег језика. Овај рад
има за циљ да утврди појам трансфера и обради неке од најчешчих проблема везаних за
област учења трећег језика фокусирајући се на два значајна фактора међујезичког утицаја:
психотипологију и ново знања језика. У раду ће бити изнети резултати истраживања спро-
веденог над 39 писаних радова српских говорника који су као први страни језик (Л2) учили
италијански а као други страни језик (Л3) шпански у намери да се опише утицај италијанског
језика на шпански, а претходна лингвистичка искуства ученика искористе како би настава
трећег језика била ефикаснија. Испитаници су били студенти Филолошког факултета у
Београду чији је ниво знања италијанског био А1 или Б1 у тренутку када су почели да уче
шпански. Упркос ограниченом броју учесника резултати показују извесне тенденције. Они
не само да показују важну улогу психотипологије на почентом нивоу изложености шпан-
ском, већ и сугеришу да чак и минимално знање раније научених језика може бити извор
међујезичког утицаја различитих типова.
Кључне речи: анализа грешака, међујезички утицај, учење Л3, италијански језик, шпански
језик
Увод
Иако је деценијама истраживање међујезичког утицаја

(Crosslinguistic Influence – CLI) на учење страних језика било фокусира-
но првенствено на утицај матерњег језика (Л1) на учење другог језика
(Л2) и базирало се на систематском поређењу језика које је требало да
опише сличности и разлике између матерњег и циљног језика у циљу
побољшања методике наставе страног језика, у последње две деценије
јавља се све веће интересовање за начин на који претходно научени не-
матерњи језик или језици утичу на учење новог језика, јер су студије
1 marijavu@eunet.rs
2 Кроз читав рад под термином Л2 (други језик по редоследу учења) подразумева се први страни
језик који се учи после матерњег, под термином Л3 (трећи језик по редоследу учења) подразу-
мева се други страни језик који се учи после већ једног наученог страног језика.
3 Истраживање обављено на Филолошком факултету Универзитета у Београду
(Рингбом 2001; Сеноз 2001; Хамарберг 2001) показале да ученикови и

матерњи и претходно научени нематерњи језици јесу извор трансфера
приликом учења новог језика. Штавише, учење Л3 се показало зани-
мљивим за истраживање међујезичког утицаја јер, за разлику од учења
Л2 где је матерњи језик могао бити једини извор трансфера, мора да
узме у обзир два претходно научена језика и установи који ће и у којој
мери од та два језика бити извор трансфера 4.
Овај рад бави се вишејезичним говорницима који су на самом по-
четку учења новог језика. Конкретно, предмет интересовања ове сту-
дије су ученици чији је матерњи језик српски, а који су, хронолошки,
шпански језик учили после италијанског.
Рад је подељен на два дела. У првом је дат преглед основних пој-
мова која се тичу учења трећег језика (у наставку Л3) и трансфера, не-
опходних за разумевање проблема насталих међујезичким утицајем.
У другом делу рада издвојене су и анализиране грешке у писаној про-
дукцији српских говорника који су као Л2 учили италијански, а као Л3
шпански језик, с циљем да се спречи или редукује њихова појава у на-
ставку процеса учење шпанског језика и не допусти да се грешке фоси-
лизују. Овај рад истиче значај претходно наученог/их језика на учење
новог страног језика кроз анализу међујезичког утицаја у односу на
факторе психотипологије и ниво знања језика.
Методолошки оквир и циљ истраживања
У овом раду анализиране су грешке настале услед трансфера са

нематерњег језика на нематерњу продукцију са циљем да се иденти-
фикује међујезички утицај у писаној продукцији српских говорника
којима је италијански био Л2, а шпански Л3 и да се тај утицај испита,
имајући у виду фактор психотипологије и нивоа знања језика, док ос-
тали фактори: језичка типологија, изложеност Л2 или Л3, степен знања
Л2 и Л3, скорашњост коришћења итд. нису узети у обзир.
Полазна хипотеза била је да ће на трансфер, посебно негативни,
код језика који припадају истој језичкој групи, утицати фактор психо-
типологије, ослањајући се истовремено и на Свонову (Swan 1997) твр-
дњу да има више простора за грешке настале услед међујезичког ути-
цаја онда када су елементи у два језика слични, али не и идентични
по њиховом облику и употреби, док ће у случају оних језика који нису
сродни улога трансфера бити мања (1997:163).
4 Сеноз истиче да, иако се учење више језика често сматра варијацијом двојезичности и учења
Л2, у ствари се ради о сложенијем процесу, јер он не зависи само од фактора и процеса који су
укључени у учење Л2, већ и од интеракције између више језика који се уче. Штавише, „више
је разноврсности и комплексности у вишејезичком учењу ако узмемо у обзир и друге факторе
као што су године када се уче различити језици, окружење у којем се сваки од језика учи или
типолошка удаљеност међу датим језицима“ (Сеноз 1997: 278).
НЕГАТИВНИ ТРАНСФЕР У ПИСАНОЈ ПРОДУКЦИЈИ СРПСКИХ ГОВОРНИКА...
Током овог експлоративног истраживањa коришћена је анализа

грешака у циљу да се издвоје најчешће грешке ученика. Анализиран је
корпус састављен од 39 писаних састава на различите теме, а инфор-
манти су били подељени на две групе. Прва група била је састављена
од студената италијанског језика Филолошког факултета у Београду са
знањем А1 италијанског језика, који су похађали прву годину наставе
шпанског, а часове имали два пута недељно. Другу групу чинили су сту-
денти италијанског језика Филолошког факултета у Београду са знањем
Б1 италијанског језика који су похађали другу годину наставе шпан-
ског, а часове такође имали два пута недељно. Учесници су пажљиво
одабрани како би се осигурало да су, хронолошки, шпански учили по-
сле италијанског.
Теоријски оквир истраживања
Теорија учења Л3
Теорија учења Л3 (Third language acquisition – TLA) је релативно
млада област истраживања, настала у последњих двадесетак година. У
почетку, учење Л3 било је у сенци истраживања о учењу Л2 и већина
лингвиста, заснивајући своја истраживања о Л3 на студијама о Л2, твр-
дило је да не постоји разлика у учењу Л2 или Л3 или сваког наредног
страног језика и да се сви језици који се уче након матерњег језика могу
посматрати као Л25. Почетак новог миленијума донео је нови когнитив-
ни и психолингвистички поглед на питање учења Л3 и утицаја претход-
ног језичког знања. Наиме, будући да је већи број емпиријских студија
(Сеноз 2001; Хамарберг 2001; Де Анђелис 2007; Бардел и Фалк 2007)
доказао да се дотадашња знања о учењу Л2 не могу применити како би
се, због своје комплексности, објаснили механизми учења Л3 које пред-
ставља потпуно другачији процес од учења Л2, учење Л3 почело је да
се посматра као независна теоријска дисциплина, а не као продужетак
истраживања о учењу другог језика, односно „продужена билингвал-
ност“ (Mарфи 2003; Хуфајзн и Јеснер 2009: 111). Де Анђелис и Селин-
кер наводе да је вишејезични говорник „говорник три или више језика
са јединственом лингвистичком конфигурацијом која често зависи од
личне историје и зато усвајање трећег језика не може бити посматрано
као продужетак проучавања другог језика или билингвизма“ (Де Анђе-
лис и Селинкер 2001:45).
Лингвисти се до данас нису усагласили око дефиниције појма
Л3. Сеноз (2003:71) тврди да је учење Л3 „учење нематерњег језика од
стране ученика који су претходно научили или уче још два језика”, при
5 Third language (L3) acquisition was once subsumed under the field of second language acquisi-
tion (SLA) in which a ‘second’ language meant any nonnative language acquired beyond the first.
In recent years, a number of researchers have started to look seriously at the phenomenon of L3/
multilingualism as a separate domain of inquiry. (Лианг 2007: 95–96)
чему учење прва два језика може бити симултано (случај ране двојезич-
ности) или консекутивно. Де Анђелис (2007: 11) каже да се под терми-
ном Л3 подразумева „учење трећег или додатног језика које се односи
на све језике после Л2 без давања предности било ком језику”. Хамар-
берг (2001:22) сматра да се термини Л1, Л2, Л3, Лн често посматрају
као хронолошко, непрекинуто учење, што није најреалније, јер вишеје-
зично учење може бити симултано и са прекидима и да укључује разли-
чите језичке вештине и различите нивое знања језика. Стога дефинише
Л1 као први или матерњи језик који се учи током детињства, а Л2 или
други језик као било који језик научен после Л1. Л3 или трећи језик је
нематерњи језик који се тренутно користи или учи у ситуацији у којој
особа већ има знање једног или више Л2, поред једног или више Л1.
Дакле, Л3 није нужно трећи језик у линеарном редоследу учења језика.
Мањи број истраживача дефинише матерњи језик не као језик који је
једна особа научила по рођењу, већ као као језик који та особа најбоље
говори, те се стога, термини Л2 и Л3 односе на флуидност сваког од
научених језика, што би значило да Л3 представља онај језик где говор-
ник има најслабију језичку компетенцију у поређењу са другим језици-
ма које говори. Ми смо се, за потребе овог истраживања, определили
за прву дефиницију, где се Л3 посматра као трећи језик по редоследу
учења, како бисмо установили у којим случајевима ће доћи до трансфе-
ра из претходно наученог (Л2) језика у језик који се тренутно учи (Л3).
Трансфер или међујезички утицај
Феномен трансфера, од његове популаризације 40-тих и 50-тих го-

дина XX века, захваљујући превасходно америчким лингвистима Фризу
(Fries) и Ладу (Lado) па до данас, има значајну улогу у истраживањима
у области примењене лингвистике. Традиционално, лингвисти који су
се бавили истраживањем овог феномена (Одлин 1989: 22; Елис 1994:
29; Гас 2013: 87) сматрају да се први пут овај појам појавио у учењу
бихевиоризма и структурализма и односио се на психолошки процес у
ком се претходно учење преноси на нову ситуацију учења, тј. на утицај
који ће претходно учениково знање имати на оно што ће он касније
учити. Основна претпоставка у вези са трансфером је да ће учење за-
датка А да утиче на касније учење задатака Б (Гас 2013: 83). Шарвуд
Смит сматра да је трансфер утицај матерњег или било ког другог позна-
тог језика на ученикову перформансу у циљном језику и развој датог
циљног језика (Шарвуд Смит према Де Анђелис 2007: 19). Елис (1994:
28) тврди да се трансфер из Л1 обично односи на укључивање каракте-
ристика Л1 у систем знања Л2 које ученик покушава да изгради. Одлин
(1989: 27, 2003: 436) дефинишући сам трансфер говори да је то утицај
који произилази из сличности и разлика између циљног језика и било
ког другог језика који је раније (и можда несавршено) научен. Најваж-
нија подела је на позитивни и негативни трансфер. Први настаје када

језичка навика пренесена из матерњег или претходно наученог страног
језика помаже формирању граматички тачног исказа у циљном јези-
ку, док негативни настаје онда када пренесене навике из Л1 или раније
наученог страног језика доводе до стварања неграматичких реченица
у језику који се тренутно учи и то је разлог што је ову врсту трансфера
лако идентификовати.
Позитивни трансфер подразумева да знање једног језика олак-
шава разумевање и учење другог језика и то обично због сличности
која постоји између језика (Елис 1994; Гас 2013). Негативни трансфер
настаје онда када претходно стечено знање омета разумевање и исправ-
но коришћење нових информација на циљном језику и већина студија
о трансферу су традиционално фокусиране управо на ову врсту транс-
фера. Обе врсте трансфера могу се јавити у свим сферама лингвистике:
фонетици, морфологији, синтакси, прагматици, семантици, ортогра-
фији, како у формалном тако и у неформалном контексту, код одраслих
и код деце (Елис 1994; Одлин 2003; Гас 2013). Данас најчешће кориштен
термин „међујезички утицај“ (енгл. crosslinguistic influence) нарочито је
ушао у употребу захваљујући лингвистима Шарвуду Смиту и Келерма-
ну који су инсистирали на употреби овог термина с циљем да обједине
све појмове који су до тада кориштени а тичу се феномена језичког ути-
цаја: трансфер, интерференција, избегавање, позајмљивање итд. (Шар-
вуд Смит и Келерман према Де Анђелис 2007:19). Наиме, ученик који
учи Л2 може да има трансфер искључиво из свог Л1, док се ученик који
учи Л3 налази под утицајем и свог Л1, али и свог или својих Л2. Стога
се у студијама о мултилингвизму показало као прецизније говорити о
међујезичком утицају него о трансферу јер се овим термином обухвата
интеракција између свих језичких система током процеса учења Л3.
Контрастивна анализа
Од свог настанка 50-тих година XX века и у наредне две деценије

контрастивна анализа (КА) је важила за идеалан метод за решавање
проблема који се јављају током процеса учења Л2. Сам појам „транс-
фер“ био је тесно повезан са овом дидактичком тенденцијом која је по-
кушавала да објасни зашто је неке карактеристике циљног језика теже
научити од других, заснивајући се на поређењу учениковог матерњег и
циљног језика. Теоријски концепт КА дате су у Ладовој Linguistics across
Cultures (1957), где је овај метод дефинисан као систематско проуча-
вање два језика у циљу да се идентификују њихове структурне разли-
ке и сличности. Заговорници ове методе веровали су да се прављењем
међујезичких поређења могу предвидети, и евентуално спречити, про-
блеми у учењу. У својој књизи Ладо (Ладо према Свону 1997: 6) тврди
да ће „они елементи који су слични учениковом матерњем језику бити
једноставни за њега, док ће они елементи који се разликују бити тешки“

и фокусирајући се на ову тврдњу предложиће читав низ поступака за
контрастивно проучавање језика. Ладо је веровао да главни проблем то-
ком учења Л2 не проистиче из тежине самог циљног језика већ настаје
због интерференција са навикама из матерњег језика. Стога је трансфер
посматран као нешто негативно, а грешке као нешто што професор од-
мах треба да исправи. Основни циљ КА био је учинити наставу стра-
ног језика ефикаснијом и лакшом базирајући се на претпоставкама да
сличности олакшавају учење, а да разлике узрокују проблеме, односно
да ће степен тешкоће приликом учења Л2 бити директно везан за степен
језичке разлике између Л1 и Л2 и уверeњу да се захваљујући КА про-
блеми могу предвидети и узети у обзир у наставном плану и програму.
Међутим, каснија истраживања показала су да је овај концепт су-
више поједностављен јер нису све међујезичке разлике изазивале проб-
леме у учењу. С друге стране, КА није могла да објасни грешке које су се
јављале неочекивано у току процеса учења Л2 (Гас 2013: 99), тако да је
КА постала емпиријски неодржива. Недостатак ове методе био је и тај
што се извор грешака проналазио искључиво у матерњем језику учени-
ка (Л1), занемарујући притом остале важне психолошке и прагматичне
компоненте који утичу на процес учење језика као што су мотивација
полазника, узраст, други учени језици, итд. док су резултати до којих је
долазила били сувише апстрактни и тешко примењиви на учење стра-
ног језика (Сантос Гаргаљо према Галиндо Мерино 2004; Гас и Селинкер
2008). Тако је КА почела да 70-тих година XX века губи на значају и
уступила место новој дисциплини: анализи грешака.
Анализа грешака
Анализа грешака (АГ) представља истраживачку методу која се

развила 70-тих и 80-тих година прошлог века као грана примењене
лингвистике. Њен задатак био је да испита и анализира грешке које пра-
ве ученици страних језика, да проучи међујезик (језички систем који
ствара и користи ученик током процеса учења циљног језика), али и све
остале факторе који утичу на ток учења, а њен циљ да опише и анализи-
ра њихов узрок и открије стратегије и механизме које ученици користе
током процеса учења. Њеним оснивачем сматра се С. П. Кордер (Steven
Pit Corder) који је 1967. објавио чланак под називом The significance of
learner’s errors, чему је уследило велико интересовање његових савреме-
ника за ову тему и објављивање радова који су се бавили проучавањем
међујезика и усвајањем страног језика. У почетку, АГ представљала је
неку врсту алтернативе контрастивној анализи и настала је као после-
дица разочарања у КА, јер се у студијама о учењу Л2 испоставило да је
КА непоуздана будући да је давала нетачна предвиђања (Одлин 1989).
За разлику од КА која се бави систематским поређењем Л1 и Л2 ради
откривања сличности и разлика у њиховој структури и употреби, АГ по-

лази од анализе говорне и писане продукције страног језика ученика
и бави се прикупљањем узорка, идентификацијом, класификацијом и
описивањем грешака, објашњавањем њиховог порекла и узрока, потом
интерференцијом матерњег и страног језика, док је последњи корак у
овом процесу евалуација грешака.
Од тог тренутка промењен је начин посматрања грешке. Грешке и
њихова анализа почели су да се сматрају корисним фактором у процесу
учења и показатељем различитих стадијума кроз које ученик мора да
прође током процеса учења Л2, што је било у потпуној супротности са
дотадашњим приступима које су грешку посматрали као нешто нега-
тивно и ометајуће.
У наредним деценијама показало се де је недостатак АГ тај што се
искључиво ослања на грешку и не даје комплетну слику о потешкоћама
током процеса учења Л2, као и то што постоје проблеми у идентифико-
вању извора грешака.
Фактори који утичу на трансфер
Студије о међујезичком утицају откриле су бројне факторе који

утичу на учење Л3 и који могу да предвиде који ће од претходно науче-
них језика (Л1 или Л2) вероватније бити језик из кога потиче трансфер.
Већина лингвиста (нпр. Сеноз, Хуфајзн и Јеснер) као главне факторе
који узрокују трансфер наводе: типолошку сличност (језичка типоло-
гија, language distance) – објективна типолошка разлика између два или
више језика, тј. степен структуралних, лексичких и других сличности
или разлика која се међу њима јављају, статус Л2 (ефекат страног је-
зика, foreign language effect) – тенденција ученика Л3 да користе радије
свој Л2 као извор транфера уместо Л1, скорашњост коришћења (ути-
цај „најскоријег”, recency of use, last language effect) – претпоставка да је
већа вероватноћа да ће ученици као лингвистички ресурс употребља-
вати језик који тренутно користе, него други језик који су раније учи-
ли, али не користе, редослед учења језика, ученикову метајезичка
свест (metalinguistic awareness) – способност ученика да уочи језичке
карактеристике матерњег и циљног језика, међујезик (interlanguage)
– апроксимативни систем коју ствара ученик у току учења страног је-
зика, као и читав низ других лингвистичких или нелингвистичких ин-
дивидуалних фактора као што су: учесталост коришћења језика, ду-
жина боравка и изложеност нематерњем језичком окружењу, учени-
кова школска спрема и писменост, узраст ученика, став, мотивација,
интелигенција и различити когнитивни и афективни фактори (Де Бот
и др. 2005: 3). Врло често ови фактори су испреплетани и у процесу
трансфера суделује више њих. Треба напоменути да извор трансфера
такође може да варира у зависности од језика који се тестира, методо-
логије истраживања, језичког окружења информаната, области језичке

анализире и других фактора.
За потребе нашег истраживања најважније је објаснити факторе:
психотипологија (перцепција типолошке сличности, типолошка веза,
perceived typological similarity) и ниво знања језика – proficiency (прет-
ходно наученог језика, али и циљног).
Психотипологија је термин који је први увео Келерман (Де
Анђелис 2007: 22) и дефинисао га као говорникову перцепцију релатив-
не сличности између два језика, која може или не мора да се поклапа
са стварним типолошким везама између тих језика, односно реалном
структурном сличности или удаљености између два језика. Психотипо-
логија је оно како ученик доживљава језичку удаљеност између језика
који говори и језика који учи6. За трансфер перципирана блискост два
језика често је важнија од њихове стварне, типолошки потврђене блис-
кости. Келерман је веровао да „није преносиво све што изгледа прено-
сиво“ (Келерман према Отвиновска 2015: 93) тврдећи да је ученикова
јединствена перцепција језичке дистанце (психотипологија) кључни
фактор у одређивању преносивости елемената између језика. Уколико
ученик верује да су полазни језик и циљни језик у неком смислу исти,
доћи ће до трансфера. Што се тиче учења трећег језика, психотиполо-
гија је фактор који потенцијално може одредити извор међујезичког
утицаја код вишејезичних говорника. Де Анђелис и Селинкер (2001: 51)
у свом истраживању говоре о значају овог фактора и објашњавају да
ученици, како би пронашли неку врсту компензације за недостатак ин-
формација у Л3, несвесно теже да групишу стране речи или чак стране
језике. Ако ученик доживљава да је одређен Л2 типолошки ближи циљ-
ном језику, он ће тежити да пренесе форме и функције из овог језика на
циљни језик како би надокнадио недостатак компетенције на циљном је-
зику. За разлику од идентификације типолошких сличности где лингви-
сти на објективан начин анализирају саме језике, код психотипологије,
истраживачи и психолингвисти врше анализу људских перформанси,
односно испитују како ученици језик доживљавају, обрађују и произ-
воде. Ниво знања језика – када је у питању трансфер у процесу учења
Л2 утврђено је да ученици са нижим нивоом знања циљног језика имају
јачи трансфер из матерњег него ученици који имају виши ниво знања
циљног језика. У погледу процеса учења Л3, већина лингвиста тврди да
је вероватноћа да дође до трансфера већа у почетној фази учења, када
постоји јаз између недовољног знања ученика и потребе да попунити
празнине у знању у Л3, као и да се међујезички утицај смањује како
знање циљног језика расте (Вилијамс и Хамарберг 1998). Такође, верује
се да ниво знања Л2, односно учениково предзнање утиче на степен до
ког ће Л2 бити присутан током продукције Л3, тј. да мора да се достиг-
не одређени ниво знања Л2 да би он утицао на Л3 (Трамбле 2006) и да
6 “Research indicates that when everything else is equal, transfer will most likely occur from a learn-
er’s judgment”. (Одлин према Рингбому 2007:10)
је мање вероватно да ће извор међујезичког утицаја бити низак ниво

знања језика, а више вероватно да ће то бити висок ниво знања језика
(Одлин 1989; Рингбом 2001; Хамарберг 2001). Дакле, што је већи ниво
компетенције у Л2, тај језик ће лакше постати извор за трансфер у Л3
и обрнуто.
Резултати истраживања
У италијанском и шпанском језику постоји велики број речи које

су идентичне или скоро идентичне, али њихово значење у ова два је-
зика може знатно да се разликује. Ове сличности код ученика, обично
током инициjалне фазе учења језика, стварају лажан осећај да разуме
готово све, али ће управо оне проузроковати највећи број грешака, а
доказ за то су бројне фосилизоване грешке које се уочавају и у кас-
нијим фазама учења Л2.
Током овог експлоративног истраживања коришћена је метода
анализе грешака. Обављено је квалитативно истраживање, а као мерни
инструмент изабран је есеј. Задатак је био написати састав од 50 до 80
речи (за прву групу), односно од 120 до 140 речи (за другу групу) на
задате теме које се тичу породице, годишњег одомора, путовања, опи-
сивања куће, школе, празника, екологије, здравог живота и друштвених
мрежа. Најупечатљивије грешке истакнуте су у овом делу рада, с напо-
меном да наш фокус није био на једном типу грешке већ на препозна-
вању општих тенденција.
Правописне грешке
У најчешће правописне грешке, настале услед негативног транс-

фера из италијанског на шпански језик, спадају: 1. обележавање или
изостављање акцента, 2. писање удвојених сугласника, 3. грешке у упо-
тереби слова C и Q, 4. грешке у употереби слова H.
1. У анализи састава обе групе примећено је бележење графичког
акцента тамо где у шпанском језику није потребан (ит. però – шп. però
уместо исправног облика: pero) или чешће, изостављање графичког ак-
цента тамо где је он неопходан, будући да је у италијанском језику мо-
гуће написати графички акценат искључиво на последњем вокалу, за
разлику од шпанског, где је обележавање графичког акцента дозвољено
на наглашеном вокалу било ког од последња три слога речи. Ова поја-
ва примећена је и код истих или сличних речи (ит. – libreria, analisi,
quando, solo, come, giovani, moltissimo, mi, Maria, Sofia, salone, шп. –
libreria, analisis, cuando, solo, como, jovenes, muchisimo, mi, Maria, Sofia,
salon, уместо исправног облика: librería, análisis, cúando, sólo, cómo,
jóvenes, muchísimo, mí, María, Sofía, salón), али и код различитих речи
(deberia, muchisimo, dia, despues, comoda, mas, sillon, tambien, уместо

исправног облика: debería, día, después, cómoda, más, sillón, también).
2. У италијанском језику могућа је појава писања удвојених су-
гласника у речи (doppie), која није својствена шпанском језику (осим у
случају удвојеног „r“ и n“). Код обе групе примећена је појава писања
удвојених сугласника у шпанском језику, као последица негативног
трансфера из италијанског (ит. – possibile, differente, mappa, accordo,
шп. – possible, differente, mappa, accuerdo, уместо исправног облика:
posible, diferente, mapa, acuerdo)
3. QUA, QUE се у италијанском читају као /kwa/, /kwe/, док се ови
гласови у шпанском пишу као CUA, CUE (ит. – quando, quarto, questione,
quale, шп. – quando, quarto, questión, qual уместо исправног облика
cuando, cuarto, cuestión, cual). CHE, CHI у италијанском се читају као /
ke/,/ki/, док се ови гласови на шпанском пишу као QUE, QUI (ит. – che,
шп. che, уместо исправног облика: quе).
4. Ни у једном од ова два језика H се не изговара, али, док се у
италијанском језику слово H пише само у узвицима и појединим лици-
ма презента глагола avere, у шпанском се може писати на почетку речи,
тако да се услед негативног трансфера у саставима на шпанском језику
могу наћи неисправни облици: ombre, ambre, proibir, уместо исправ-
них: hombre, hambre, prohibir.
Предлози
Приликом анализе састава обе групе уочено је да употреба пред-

лога, у доленаведеним случајевима, представља једну од најчешћих
грешака насталих због негативног трансфера из италијанског на
шпански језик.
Предлог А – користи се у италијанском језику испред назива гра-
дова, никад испред назива држава, док се у шпанском језику користи
било испред имена градова било испред имена држава, иза глагола кре-
тања. У италијанском језику испред имена држава користи се предлог
IN, док се шпански предлог EN користи испред имена држава, али и
испред имена градова, после глагола ESTAR (ит. vado in Portogallo, шп.
voy en Portugal, уместо исправног облика: voy a Portugal; ит. procedere
in cocina, шп. proceder en la cocina, уместо исправног облика: proceder
a la cocina; ит. sono a Parigi, шп. estoy a París, уместо исправног облика:
estoy en París).
Разлика у рекцији глагола: ит. pensare А, шп. pensar ЕN, ит.
cambiare + директни објекат, шп. cambiar DE, ит. decidere di + инф., шп.
decidir + инф., или придева или именица: ит. contento di + именица –
шп. contento con + именица, ит. in questa maniera, шп. de esta manera.
Род именица
Грешке везане за род именица примећене су у саставима обе

групе, а у најчешће грешке изазване негативним међујезичким ути-
цајем спадају:
италијански погрешан облик на исправан облик на
шпанском шпанском
analisi – ж.р. analisi – ж.р. análisis – м.р
fine – ж.р. fin – ж.р. fine – м.р
mappa– ж.р. mapa – ж.р. mapa – м.р
costume–м.р. сostumbre – м.р costumbre – ж.р.
segnale– м.р. señal – м.р. señal – ж.р.
fiore – м.р. flor – м.р. flor – ж.р.
sangue– м.р sangre – м.р sangre – ж.р.
sale – m.r. sal – m.r. sale – ж.р.
Сличне речи
У овим грешкама најбоље се препознаје учеников међујезик.

Наиме, код сличних речи ученици задржавају вокале из италијанских
речи и у шпанском.
италијански неправилан шпански правилан шпански
облик облик
ricordo ricuerdo recuerdo
si si se
se se si
a me a me a mí
Уочено је да ученици имају тенденцију или да преносе италијан-
ске речи у шпански језик (табела 1) или да стварају нове речи у чему се
најбоље огледа стварање међујезика (табела 2):
Табела 1

saluto saluto saludo
festa festa fiesta
amico amico amigo
contro contro contra
io io yo
banca banca banco
sabato sabato sabado
tranquillo tranquillo tranquilo
mondo mondo mundo

serbo serbo serbio
trasporte trasporte transporte
probabilmente probabilmente probablemente
e e y
Табела 2

partita partita/partida partido
sicuro siguro seguro
almeno almenos / al meno al menos
comunicare comunicar comunicarse
mi ricordo me recuerdo recuerdo
alla fine a la fine al final
all’estero all extranjero al extranjero
accampamento acampamiento campamento
augurerà feliciterá felicitará
parlerò parlaré hablaré
meravigliosa meravillosa maravillosa
Број грешака у анализираном корпусу упућује на то да ово пи-
тање заслужује посебну методолошку пажњу и детаљнија истраживања.
Члан
Разумевање категорије члана и његова употреба иначе предста-

вљају огроман проблем словенским говорницима који уче неки роман-
ски језик, будући да ове категорије нема у њиховом матерњем језику.
Овде неће бити речи о проблемима везаним за употребу члана, већ
само о онима који су проузроковани негативним трансфером са ита-
лијанског на шпански језик.
У анализи састава обе групе као најчешће грешке уочене су
следеће:
1. Употреба одређеног члана испред присвојних придева која
је граматички исправна у италијанском, али не и у шпан-
ском језику:
Ит. – il mio amico / неправилно шп. – el mi amigo / правилно
шп. – mi amigo
2. Положај неодређеног члана чије је место испред присвојног

придева у италијанском, али иза именице у шпанском:
Ит. – un mio amico /неправилно шп. – un mi amigo / правилно
шп. – un amigo mío
3. Употреба одређеног члана испред назива државе, правилна је

у италијанском али неправилна у шпанском:
Ит. – L’Italia, La Spagna / неправилно шп. – La Italia, La España
/ правилно шп. – Italia, España
4. Изостављање члана или употреба погрешног члана испред

имена дана у недељи:
Ит. – sabato (у суботу) / неправилно шп. – sábado / правилно
шп. – el sábado
Ит. – il sabato (суботом) / неправилно шп. – el sábado / пра-
вилно шп. – los sábados
5. Погрешна употреба одређеног и неогређеног члана у поједи-

ним изразима:
Ит. – a dire il vero / неправилно шп. – a decir la verdad /
правилно шп. – a decir verdad
Ит. – sono le due e un quarto / неправилно шп. – son las dos y
un cuarto / правилно шп. – son las dos y cuarto
6. Употреба члана испред присвојно-релативне заменице:

Ит. – il cui figlio (чији син) / неправилно шп. – el cuyo hijo /
правилно шп. cuyo hijo
Употреба и грађење прошлих времена
Италијанско прошло време Passato Prossimo гради се на исти на-

чин као шпанско прошло време Pretérito Perfecto (од помоћног глаго-
ла у презенту и партиципа прошлог главног глагола), међутим њихова
употреба се не подудара, већ по употреби овом италијанском времену
више одговара шпански Pretérito Indefinido. Упркос томе, услед погреш-
не аналогије због сличности у грађењу, ученици често користе Pretérito
Perfecto уместо Pretérito Indefinido.
Ит. – Sono andato in Italia nel 2011/ неправилно шп. – me he
ido a Italia en 2011/ правилно шп. – me fui a Italia en 2011
Када је у питању грађење времена, овај тип грешке односи се
превасходно на грађење имперфекта. У италијанском језику ово вре-
ме има јединствене суфиксе за све три конјугације (-vo, -vi, -va, -vamo,
-vate, -vano), док у шпанском језику постоје облици : - aba, - abas, - aba,
- ábamos, - abais, - aban за прву, а: - ía, - ías, - ía, - íamos, - íais, -ían за
другу и трећу конјугацију.
Појављују се две врсте грешака: 1. Додавање италијанског суфик-
са – ava, сличног шпанском суфиксу – аbа, на шпанске глаголе: ит. –
parlava/ неправилно шп. – hablava/ правилно шп. – hablaba
2. С обзиром на то да се наставци за грађење овог времена у шпан-

ском разликују за другу и трећу коњугацију у односу на прву, док су у
италијанском језику ти суфикси идентични, уочена је неправилна упо-
треба наставака типичних за прву коњугацију приликом грађења им-
перфекта друге и треће којнугације:
Итал. – vendevo / неправилно шп. – vendeba/ правилно шп. –
vendía
Изражавање акузатива и датива
1. Акузатив у италијанском језику изражава се без предлога, док

се датив изражава употребом предлога А. У шпанском језику акузатив
се изражава уз помоћ предлога А уколико је реч о живим бићима, док
се за датив, као и у италијанском користи предлог А
Ieri ho visto Marco Ayer vi Marco Ayer vi a Marco
ama molto i bambini ama mucho los niños ama mucho a los niños
vedere una famiglia ver una familia ver a una familia
2. Уколико се, у италијанској реченици, акузатив (објекат) нађе
испред глагола неопходно је да се он понови у облику ненаглашене
објекатске заменице. Исто правило, осим за акузатив, у шпанском важи
и за датив, што у италијанском није случај.
Ит. – Do il libro al professore/ неправилно шп. – Doy el libro al
profesor / правилно шп. – Le doy el libro al profesor
Употреба конјунктива/субјунктива
Слично употреби члана, и ова категорија представља проблем

словенским говорницима. Овде ће бити истакнути само они проблеми
настали услед негативног трансфера из једног језика на други. При-
мећена су два проблема:
1. У италијанском језику конјунктив се користи после глагола
мишљења: pensare, credere, parere, sembrare итд. док се у истим
случајевима овај начин не користи у шпанском:
Ит. – Penso che sia possibile/ неправилно шп. – Pienso que sea
posible/ правилно шп. – Pienso que es posible
2. Употреба футура II типичног за италијанске зависне времен-
ске реченице, онда када би у шпанском требало употребити
субјунктив.
Ит. – Quando lo avrò fatto, uscirò/ неправилно шп. – Cuando lo

habré hecho, saldré/ правилно шп. – Cuando lo haga, saldré
Важно је напоменути да се ове грешке јављају на вишим нивоима
учења језика, јер се ове области и не обрађују у иницијалној фази учења.
Лажни пријатељи
У италијанском и шпанском језику постоји велики број речи

које су идентичне или скоро идентичне, али које упркос форми, имају
различито значење. Најфреквентнији су следећи случајеви:
италијански Лажни пријатељ правилан шпански облик
Guardare – гледати Guardar – чувати Mirar – гледати
Salire – попети се Salir – изаћи Subir – попети се
Largo – широк Largo – дугачак Ancho – широк
Chissà – ко зна Quizás – možda Quién sabe – ко зна
Avere – имати Haber – помоћни глагол Tener – имати
Aceto – сирће Aceite – уље Vinagre – сирће
Графикон 1.
У графикону 1. приказане су грешке ученика изазване негативним

трансфером из италијанског у шпански језик, имајући у виду други фак-
тор који је био узет у обзир у истраживању, а то је ниво знања језика.
Иако је врста грешака била иста код обе групе, њихов број се смањивао
(група 2 у односу на групу 1) како је ниво знања језика (и Л2 и Л3) растао.
Закључци и педагошке импликације
Резултати истраживања недвосмислено показују да Л2 предста-

вља одлучујући извор негативног трансфера приликом учења Л3, по-
себно онда када су два језика генетски сродна, или их тако доживљава
ученик (фактор психотипологије). Свонова тврдња да има више просто-
ра за грешке настале услед међујезичког утицаја онда када су елементи
у два језика слични, али не и идентични по њиховом облику и употреби,
која нам је послужила као хипотеза истраживања, доказана је делимич-
но јер нису сви слични елементи у Л2 и Л3 изазвали негативни транс-
фер. Наиме, ученици заиста греше при употреби оних структура где
постоји сличност али не и идентичност између два језика (нпр. употре-
ба конјунктива/субјунктива), али је такође уочено да не праве грешке
при употреби оних структура које у два језика јесу сличне, али су у Л2
(италијанском) компликованије него у Л3 (шпанском) као нпр: облик
одређеног члана (у италијанском постоје три облика одређеног члана
мушког рода, док у шпанском постоји само један) или грађење прошлог
времена Pretérito Perfecto (које се у шпанском увек гради од помоћног
глагола habere, док се италијански Passato Prossimo може градити од два
помоћна глагола: essere/avere, а облик партиципа се, у појединим слу-
чајевима слаже у роду и броју са субјектом, док партицип глагола који
се мења у шпанском језику увек остаје непромењен) .
Подаци приказани у раду такође пружају доказе о релевантности
друге претпоставке, тј. значају нивоа знања језика. Закључује се да што
је виши ниво знања Л2 али и Л3, број грешака насталих услед негати-
вног трансфера се смањује, о чему сведоче подаци приказанни у Гра-
фикону 1.
Захваљујући горенаведеним подацима долази се до закључка да
језичка типологија никако не може бити једини фактор који утиче на
негативни трансфер: ма колико да су Л2 и Л3 сродни, односно колико
год да је јака њихова генетска веза, она неће бити једина која ће ути-
цати на ученикову продукцију циљног језика, већ се негативни језички
утицај може објаснити узимајући у обзир и факторе психотипологије
(уочених сличности између одређених карактеристика између језика)
и нивоа знања језика, као што је описала Де Анђелис „већина истражи-
вача тврди да се међујезички утицај чешће јавља у раној фази учења,
када је учениково знање циљног језика и даље слабо и фрагментарно
и потреба да се попуне недостаци у знању у циљном језику је хитнија“.
Дакле, оно што ученици доживљавају као сличност између језика, без
обзира на то да ли су и у којој мери језици типолошки повезани, је оно
што ће употребити као ресурс у својој продукцији. Ово је посебно учес-
тало у раним фазама учења циљног језика.
Истраживање је такође показало да проучавање Л3, као посебног
поља истраживања, заслужује да се посматра не као наставак изучавања
Л2 већ као самостална област истраживања, с циљем да се створе нови
приступи који се могу применити у образовним системима. Анализи-

рани подаци могу да омогуће наставницима да разумеју које језичке
структуре су посебно тешке за српске ученике који уче италијански као
Л2 а шпански као Л3. Стога је наша препорука да се посебно поведе
рачуна о тим структурама будући да су наставници језика свесни да
се исте грешке понављају. Требало би да се те грешке истакну и што
раније укључе у наставни план и програм и ученицима обезбеди наја-
декватнији материјали који ће помоћи процес учења, а то је могуће је-
дино онда када је наставник унапред упознат са потенцијалним потеш-
коћама које су условљене негативним међујезичким утицајем. Како су
грешке уочене у свим пољима (фонетском, лексичком, морфосинтак-
сичком) задатак је наставника језика да те грешке благовремено испра-
ви, спречи, или бар редукује (водећи рачуна да константно исправљање
грешака може да дeлује демотивишуће), како би се избегло да се оне
фосилизују у каснијим фазама учења језика, нарочито у случајевима
када ученици осећају да грешке које праве не ометају комуникацију на
циљном језику. Стога методе контрастивне анализе и анализе грешака,
упркос свим својим ограничењима, могу бити корисне као средство за
побољшање методике наставе, посебно код изучавања сродних језика,
какви су италијански и шпански.
Италијански и шпански језик јесу слични због своје генетске
сродности, сличности у структурама и лексици и због граматичке осно-
ве која има заједничке корене (Калви 2004). Резултати нашег истражи-
вања потврдили су да постоје карактеристичне грешке које праве спр-
ски говорници јер током учења шпанског користе исту врсту стратегије
коју су претходно користили током учења италијанског.
Верујемо да смо у овој студији идентификовали најчешће грешке
ученика, као и да свест о њима наставницима може помоћи у припреми
посебних наставних материјала. Такође, надамо се да ће овај рад сти-
мулисати израду сличних компаративних студија које су потребне за
проучавање поља учења Л3 и вишејезичности.
Бардел и Фалк: C.Bardel & Y.Falk, The role of the second language in third
language acquisition: The case of Germanic syntax. Second Language Research,
SAGE Publications. October 2007. https://hal.archives-ouvertes.fr/hal-00570736/
document. 18.03.2017.
Калви 2004: M. V. Calvi, Apprendimento del lessico di lingue affini, Madrid:
Cuadernos de filología italiana, 11, 61-71.
Сеноз 1997: Ј. Cenoz. The influence of bilingualism on multilingual acquisition:
some data from the Basque Country. У: I Simposio Internacional sobre o Bilingüismo:
Comunidades e individuos bilingües, Vigo: Universidade de Vigo, 278-287.
Сеноз 2001: Ј. Cenoz. The effect of linguistic distance, L2 status and age on cross-
linguistic influence in third language acquisition. У: Cross-linguistic influence in third
language acquisition: Psycholinguistic perspectives, Neuchâtel: Institut de linguistique

Université de Neuchâtel, 8-20.
Сеноз, Хуфајзн и Јеснер 2001: J.Cenoz, B.Hufeisen, & U.Jessner. Cross-linguistic
influence in third language acquisition: Psycholinguistic perspectives. Clevedon:
Multilingual Matters.
Сеноз: Ј.Cenoz, The additive effect of bilingualism on third language acquisition.
Second Language Research, SAGE Publications. March 2003. http://journals.sagepub.
com/doi/abs/10.1177/13670069030070010501. 01.03.2017.
Кордер: S. P. Corder. The significance of learner’s errors. IRAL-International
Review of Applied Linguistics in Language Teaching. Јаnuary 1967. http://www.uky.
edu/~tmclay/Corder%201967.pdf. 11.02.2017.
Де Анђелис и Селинкер 2001: G. De Angelis, & L. Selinker. Interlanguage transfer
and competing linguistic systems in the multilingual mind, У: J. Cenoz, B. Hufeisen,
& U. Jessner (уред.), Bilingual Education and Bilingualism, Clevedon: Multilingual
Matters, 42-58.
Де Анђелис: G. De Angelis. Third or additional language acquisition. Multilingual
Matters. 2007. https://books.google.rs/books/about/ Third_Or_Additional_
Language_ Acquisition.html?id=OCTSJfLKh-4C&redir_esc=y. 22.01.2017.
Де Бот, Лои, Верспур 2005: К. De Bot, W. Lowie, & M.Verspoor. Second language
acquisition: An advanced resource book. New York and London: Routledge
Елис 1994: R. Ellis. The study of second language acquisition. Oxford: Oxford
University Press.
Галиндо Мерино: M. M. Galindo Merino. Principales modelos de análisis de
datos en la investigación sobre adquisición de segundas lenguas. Memoria de
investigación. Julio 2004. https://www.mecd.gob.es/dam/jcr:77c99bce-e985-471c-
a5b7-8a1e89d880e9/2007-bv-07-09galindo-pdf.pdf. 04.02.2017.
Гас и Селинкер 2008: S.M.Gass, & L.Selinker. Second language acquisition. An
introductory course. New York and London: Routledge
Гас 2013: S. M. Gass. Second language acquisition: An introductory course. New York:
Routledge.
Хамарберг 2001: В.Hammarberg. Roles of 1 and L2 in L3 production and
acquisition, У: J. Cenoz, B. Hufeisen, & U. Jessner (уред.), Cross-linguistic influence
in third language acquisition: Psycholinguistic perspectives, Clevedon: Multilingual
Matters, 21-41.
Хуфајзн и Јеснер 2009: В.Hufeisen, & U.Jessner. Learning and teaching multiple
languages, У: K. Knapp, B. Seidlhofer & H. G. Widdowson (уред.), Handbook of
foreign language communication and learning, Berlin: Mouton de Gruyter, 109-139.
Лианг: Y. K. I. Leung. Third language acquisition: why it is interesting to generative
linguists. Second Language Research. 2007. https://hal.archives-ouvertes.fr/hal-
00570723/document. 25.01.2017.
Марфи: S. Murphy. Second language transfer during third language acquisition.
Teachers College, Columbia University Working Papers in TESOL & Applied Linguistics.
2003.
https://journals.cdrs.columbia.edu/wp-content/uploads/sites/12/2015/05/3.-
Murphy-2003.pdf. 20.02.2017.
Одлин 1989: Т. Odlin. Language transfer: Cross-linguistic influence in language
learning. Cambridge: Cambridge University Press.
Одлин 2003: Т. Odlin. Cross-Linguistic Influence, У: C. Doughty & M. Long (уред.),
The handbook of second language acquisition, Oxford: Blackwell Publishing Ltd, 436
– 486.
Отвиновска 2015: А.Otwinowska. Cognate Vocabulary in Language Acquisition and

Use: Attitudes, Awareness, Activation. Bristol: Multilingual Matters.
Рингбом 2001: Н. Ringbom. Lexical transfer in L3 production, У: J. Cenoz, B.
Hufeisen, & U. Jessner Long (уред.), Bilingual Education and Bilingualism, Clevedon:
Multilingual Matters. 59-68.
Рингбом 2007: Н. Ringbom. Cross-linguistic similarity in foreign language learning.
Dublin: Multilingual Matters.
Свон: M. Swan. The influence of the mother tongue on second language vocabulary
acquisition and use. 1997. http://www.mikeswan.co.uk/elt-applied-linguistics/
influence-second-language.htm. 09.08.2016.
Трамбле: M. C. Tremblay. Cross-linguistic influence in third language acquisition:
The role of L2 proficiency and L2 exposure. Clo/opl, 2006. http://aix1.uottawa.
ca/~clo/Tremblay.pdf. 24.02.2017.
Вилијамс и Хамарберг: S. Williams, & B. Hammarberg. Language switches in L3
production: Implications for a polyglot speaking model. Applied linguistics, 1998.
https://academic.oup.com/applij/article-abstract/19/3/295/162251/Language-
Switches-in-L3-Production-Implications?redirectedFrom=PDF. 24.03.2017.
Marija Vujović/ NEGATIVE TRANSFER IN WRITTEN PRODUCTION OF SERBIAN

SPEAKERS THAT STUDY ITALIAN AS L2 AND SPANISH AS L3
Summary / The role of the transfer that occurs during second language learning
has been the subject of studies of crosslinguistic influence that try to explain how
the existing linguistic skills influence the course of second language learning. In the
last two decades, the focus of research shifted to a relatively new and insufficiently
researched area: the role of transfer in third language learning. This paper aims to
establish the concept of transfer and deal with some of the most common problems
related to the field of third language learning by focusing on two significant factors
of crosslinguistic influence: perceived typological similarity and proficiency. This
paper will present the results of research conducted over 39 written works of Serbian
speakers that study Italian as their first foreign language (L2) and Spanish as their
second foreign language (L3) in order to describe the influence of Italian to Spanish,
and use the previous linguistic experiences of students in order to make the study
of the third language more efficient. The participants were students of the Faculty
of Philology whose level of knowledge of Italian was A1 or B1 at the time when they
started learning Spanish. Despite the limited number of participants, the results
show certain tendencies. Not only do they show the important role of the perceived
typological similarity during the initial level of exposure to Spanish, but they also
suggest that even a minimal knowledge of a previously learned language can be a
source of different types of crosslinguistic influence.
Key words: error analysis, crosslinguistic influence, L3 learning, Italian language,

Spanish language
Примљен: 5. марта 2017.

Прихваћен за штампу јуна 2017.
Претходно саопштење
811.131.1’366’367
791.43(450):811.131.1
Тијана Н. Кукић1
Маурицио Н. Барби
КАРАКТЕРИСТИКЕ НЕОСТАНДАРДНОГ
ИТАЛИЈАНСКОГ ЈЕЗИКА У ФИЛМУ КАТЕРИНА
ОДЛАЗИ У ГРАД2
Неостандардни италијански језик представља веома битну и иновативну језичку реалност на

италијанском говорном подручју. Посматрајући савремени италијански језик у тој оптици,
желели смо да посветимо овај рад основним карактеристикама неостандардног италијанског
језика с обзиром на то да његова појава, према нашем мишљењу, представља линеаран и
природан процес еволуције језика, а ипак недовољно проучен и често стигматизован када је
реч о граматикама италијанског језика. На примеру филма Катерина одлази у град (Caterina
va in città) који на спонтан начин дочарава бројне нијансе и богатство италијанског језика
када су варијетети у питању, покушаћемо да сагледамо које су се језичке промене десиле
на морфосинтаксичком плану унутар италијанског стандардног језика, проузрокујући, на
тај начин, промене и померања које карактеришу италијански неостандард.
Kључне речи: неостандард, морфосинтакса италијанског језика, филм
1. Увод
Језик представља феномен који је у сталном развоју, који се стал-

но мења, богат најразноврснијим слојевима и нијансама, жив и аутен-
тичан. Посматрајући савремени италијански језик у тој оптици, желели
смо да посветимо овај рад основним карактеристикама неостандард-
ног италијанског језика с обзиром на то да његова појава, према нашем
мишљењу, представља линеаран и природан процес еволуције језика јер
језик неумитно мења своје одлике кроз време, а промена чини саставни
део језичке виталности. Захваљујући неостандардном италијанском је-
1 tijana.kukic@gmail.com
2 Рад је представљен на међународном скупу La capsula del tempo у Бањалуци, под називом
L’italiano contemporaneo e il suo insegnamento: l’esempio di un film, 19–20. јуна 2015. године у орга-
низацији Катедре за италијански језик Универзитета у Бањалуци и Удружења италијаниста на
Балкану (AIBA).
Тијана Н. Кукић и Маурицио Н. Барби
зику сведоци смо промена у оквиру стандардног италијанског језика

које све више узимају маха и, свакако, морамо признати да се одређени
језички елементи, о којима ће бити речи касније (поглавље 4) све више
укорењују како у говорном тако и у писаном језику, иако граматичка
норма већину тих промена не признаје као прихватљиву варијанту.
2. Филм у настави италијанског језика
Употреба филма у учионици отвара прозор како ка италијанској

језичкој реалности тако и ка италијанској култури и нуди ученицима
моћно и аутентично средство како би били у прилици да уоче начин
на који италијански језик варира дуж четири осе: дијамезију, дијафа-
зију, дијастратију и дијатопију и колико је италијански језик богат зах-
ваљујући својим варијететима као што су: регистри, дијалекти, жаргон,
језик младих, говорни језик, стандардни италијански као и неостан-
дардни италијански.
Гледање филмова у учионици развија како језичку тако и ванје-
зичку компетенцију, као на пример: упознавање са гестикулацијом ка-
рактеристичном за Италијане, са правилном дистанцом између учес-
ника разговора; поред тога, подстиче упознавање основних обележја
италијанске културе кроз разноврсне комуникативне ситуације и кроз
реализацију комуникативних чинова (попут начина захваљивања, из-
вињавања, тражења информација и сл.).
Д. Пунтил објашњава како се филм састоји из две врсте кода: „вер-
балног, који се тиче речи и дијалога, и иконичког, који се тиче слика”
(Puntil 2008: 149). Она сматра да „филм представља комплетно сред-
ство, с обзиром на то да захваљујући двоструком коду нуди истовреме-
но контекстуализовани текст (речи праћене сликама) и текстуализова-
ни контекст (слике праћене речима)” (Puntil 2008: 149).
Паоло Балбони, чувени италијански лингвиста и методичар
наставе, сматра да „посматрање секвенци филмова на италијанском
језику може бити корисно за социолингвистичко, књижевно и преводи-
лачко промишљање” (Balboni 2008: 128–129). Он истиче „да је већина
естетских искустава адолесцената и младих људи под утицајем филма
и музике” (Balboni 2008: 128–129).
Стога, можемо закључити да је употреба филма у настави неи-
зоставно и веома корисно средство како би се ученицима приближио
говорни италијански језик.
3. Италијанска језичка реалност – неостандард
У овом раду покушаћемо да издвојимо најважније одлике не-

остандардног италијанског језика на примеру филма Катерина одлази
КАРАКТЕРИСТИКЕ НЕОСТАНДАРДНОГ ИТАЛИЈАНСКОГ ЈЕЗИКА...
у град (Caterina va in città)3. Филм носи у себи велику аутентичност го-

вора, и та врста говора назива се parlando-recitando („глумити кроз раз-
говор”) према термину М. Дардана јер се у филму дијалози изговарају
спонтано, као да текст није претходно написан, репродукујући на тај
начин дијалог и монолог (Dardano 2005: 199).
Према мишљењу А. Мазинија говорни језик представља „варије-
тет који данас показује највећи експанзивни капацитет, до те мере да
се мора констатовати да је дошло до преокрета у италијанској језичкој
историји” (Masini et al. 2005, 37–38).
Основне одлике говорног језика јесу „линеарност и непосредност
у стварању и примању поруке; тренутност поруке; коришћење прозо-
дијских и паралингвистичких одлика; истовремено присуство говорни-
ка и саговорника у истом простору, интеракција између говорника и
слушаоца” (Masini et al. 2005: 38) Изнели бисмо овде две важне дефини-
ције неостандарда. Према М. Дардану неостандард представља „језички
варијетет који је поједностављен у морфологији и синтакси, спреман
да прихвати одлике говорног језика, отворен за утицаје секторских је-
зика, далек од модела традиционалног језика. Неостандард је релатив-
но „уједначен, будући да су његове карактеристике (изузев разлика у
изговору) заједничке свим регијама у Италији као и свим слојевима”
(Dardano 2005: 197).
Другу дефиницију износи Н. Фјорето, који сматра да је „неостан-
дард карактеристичан за неформалне регистре говорног језика који од-
сликавају комуникативне потребе средњег слоја говорника и да тежи
да прими одлике и иновације које су некада биле предмет негативних
санкција” (Fioretto 2011: 21). Н. Фјорето, у својој дефиницији, указује
на једну веома важну чињеницу, а то је да говорници, у данашњој новој
језичкој реалности, све више сматрају прихватљивим карактеристике
неостандардног језика, међутим, граматике и даље, у већини случајева,
санкционишу ове појаве, иако треба истаћи да неке од њих укључују
у опис одређених језичких сегмената и неостандардне облике који се
сматрају прихватљивим према мишљењу њених аутора (попут П. Три-
фонеа и М. Палерма и њихове граматике Grammatica italiana di base).
4. Неостандардни италијански језик у филму

Катерина одлази у град – морфолошки аспект
Филм који желимо да анализирамо, Катерина одлази у град

(Caterina va in città) приказан је у оквиру трећег Фестивала италијан-
ског филма у Београду у новембру 2004. године. У том периоду, је-
дан од аутора овог рада била је тек свршени студент италијанистике и
њено познавање италијанског језика базирало се, пре свега, на његовом
стандардном облику, због чега је имала поприлично потешкоћа при-
3 Режисер: Paolo Virzì. Година снимања: 2003.
ликом превођења филма на српски језик јер у њему се, наравно, није
чуо само стандардни језик, већ и неостандард, жаргон, језик младих,
римски дијалекат. И управо је тада схватила колико је важно познавати
неостандардни италијански језик и како је важно да ученици италијан-
ског језика, било да је реч о курсевима језика, било да је реч о факултет-
ском нивоу познавања језика, буду свесни његовог постојања и његових
основних одлика.
Филм Катерина одлази у град веома је занимљив с језичког ста-
новишта јер садржи основне одлике стандарда, неостандарда, жаргона,
говора младих као и дијалекта (римског, пре свега).
У овом раду фокусираћемо се, превасходно, на феномен неостан-
дарда и на његове главне карактеристике. Кроз језичку анализу филма
Катерина одлази у град представићемо прво основне одлике морфоло-
гије неостандарда, а потом и специфичности његове синтаксе.
Изоставићемо лексичку анализу, такође веома важну и индика-
тивну за језичке промене, и указаћемо на разлике и одступања у односу
на стандардни италијански језик.
Морфологија неостандардног језика базира се на поједностављи-
вању. Г. Беруто пише: „говорни језик показује тенденцију да организује
морфолошке парадигме и функције на поједностављен начин у односу
на писани језик” (Sobrero 1993: 49).
У наредном делу рада издвојићемо основне карактеристике не-
остандарда, наводећи за сваку од њих примере који ће појаснити про-
мене у односу на стандардни италијански језик.
I У неостандардном италијанском језику лична заменица gli, која
је у стандардном језику резервисана за мушки род и има дативну функ-
цију (значи му), проширује своју употребу на женски род и на множину
и значи, редом, јој и им:
(1) Mamma vuole preparà i… i cosi i cannelloni… io non penso che sia
il massimo dello chic, però, è l’unica cosa che gli viene decente.4
(1a) Мама хоће да спреми... оне канелоне... ја не мислим да је то баш
врхунац шика, али једино то уме пристојно да направи.
II Употреба личних заменица lui, lei, loro (он, она, они) у функцији
субјекта, уместо стандардних варијанти egli, ella, essa, essi, esse (он, она,
она, они, оне) које све више делују архаично и превасходно се јављају у
књижевности и писаном језику.
(2) E qualche volta con quel signore lì, lei piange e lui consola lei.
(2a) Понекад са оним господином, она плаче и он теши њу.
III Употреба речце ci испред глагола avere (имати). У овој функ-
цији речца ci је десемантизована:
4 Реченице из филма превела је Тијана Кукић .
(3) Mi sa che sei te che sei diventata un po’ stronza, come tutti quelli di
Roma. Che si credono ‘sta ceppa solo perché loro sono la capitale e
c’hanno due squadre in serie A.
(3a) Чини ми се да си ти постала помало кретен, као и сви у Риму.
Који мисле да су нешто само зато што живе у главном граду и
имају два тима у првој лиги.
(4) - Come sta?
– Mah… c’aveva un pochettino de mal di testa...
(4a) Како је? Мало га је болела глава...
(5) Che c’hai amore mio?
(5a) Љубави моја, шта ти је?
IV Употреба одређених редундантних одлика као што су: a me mi
piace5, ma però (али међутим):
(6) A me mi dice di dormire sul divano letto.
(6a) Мени каже да спавам на дивану.
V Проширена употреба акузативне личне заменице te (тебе), која
се јавља у функцији субјекта у неостандарду. Граматичка норма про-
писује употребу заменице tu (ти) у функцији субјекта, дозвољавајући
облик te само у оквиру напоредних реченица као што су: io e te, (ја и ти)
Maria e te (Марија и ти):
(7) Come ti chiami te?
(7a) А како се ти зовеш?
(8) Te co’ quella hai chiuso.
(8a) Ти си с њом завршила!
VI Поливалентно CHE (који, која) које поред тога што замењује об-
лике di cui, del quale, dei quali... (од ког, од којих), има и функцију везника.
Уводи зависне реченице у неостандарду, али није могуће направити јасну
разлику између узрочне, последичне, временске вредности и сл:
(9) Domani tieni acceso il telefonino che ti chiamo durante il viaggio!
(9a) Сутра држи укључен мобилни јер ћу те назвати током пута!
VII Реорганизација система показних заменица и придева questo-
quello (овај – онај). Раније је био актуелан систем базиран на тосканској
основи: questo/codesto/quello (овај, тај, онај).
5 Српски језик не користи овакве редунданте облике заменица. Сасвим је логично да се одли-
ке неостандарда не могу у потпуности пренети на српски. Губитак експресивности на једном
месту могуће је компензовати на другом, али одсуство паралелног регистра у српском ствара
велике потешкоће у преводима са језика који такве инструменте имају. Уп. С. Модерц (2016),
Нека запажања о српском преводу књиге Чефурји раус! Горана Војновића.
(10) Questo è il programma di quest’anno.

(10a) Ово је програм за ову годину.
VIII У неостандарду долази до поједностављивања глаголског
система који се редуковао на презент (presente), перфекат (passato
prossimo)/прости перфекат (passato remoto), имперфекат (imperfetto) и
на плусквамперфекат (trapassato prossimo). Презент је често праћен вре-
менским прилозима попут poi, domani, fra... (потом, сутра, за/кроз...) и
преузима функцију футура у неостандарду (в. пример бр. 11); с друге
стране, појачава се епистемичка вредност футура (в. пример бр. 12),
„којим се исказују радње у чије остварење сумњамо или о којима изно-
симо хипотезе” (Fioretto 2011: 23).
(11) Domani tieni acceso il telefonino che ti chiamo durante il viaggio!
(11a) Сутра држи укључен мобилни, зовем те током пута!
(12) Io non lo so lui sarà anche un genio quello che volete voi, ma non si
può andare avanti così.
(12a) Ја не знам, можда је он и геније, али не може се даље овако.
IX Прерасподела конјунктива: код жељних реченица може се уо-
чити стабилна употреба конјунктива у неостандарду. Уколико би се за-
менио индикативом створила би се нејасна реченица чији би недоста-
так смисла био уочљив и у најспонтанијем говору: Volesse il cielo! (Само
када би небо хтело!) има потпуно другачије значење у односу на Voleva
il cielo! (Хтело је небо!)” (Fioretto 2011: 23).
Г. Беруто истиче да се индикатив све више употребљава умес-
то конјунктива у неостандарду у реченицама које зависе од глаго-
ла мишљења (verba putandi) и од глагола перцепције (verba sentiendi)
(Berruto наведено у Sobrero 1993: 50).
(13) È meglio che non vado.
(13a) Боље је да не идем.
(14) È difficilissimo che mi prendono, pare.
(14a) Мислим да је тешко да ће ме примити.
(15) Va bè, meglio che non salgo.
(15a) Добро, боље да се не пењем.
(16) Non credevo che c’erano case così.
(16a) Нисам веровала да постоје такве куће.
(17) Mi sa che sono separati.
(17a) Мислим да су растављени.
X Поједностављивање употребе везника у неостандарду: јавља се

ограничен број везника који су у оптицају у неостандарду; на пример,
mentre (док, међутим) има више супротну вредност него временску; код
допусних реченица преовлађује anche se (који уводи индикатив и значи
иако) у односу на sebbene, benché, nonostante, који уводе конјунктив (та-
кође значе иако); што се узрочних реченица тиче преовлађују dato che,
dal momento che (будући да, пошто), међу упитним реченицама come mai
(како то) и com’è che (како то да) уместо perché (zašto). (Fioretto 2011: 23).
XII Употреба глаголских перифраза6 – веома честих у говорном
језику. (Sobrero 1993: 50):
(18) Stavamo… giusto prendendo il tè, ne vuoi una tazza?
(18a) Ми управо пијемо чај, хоћеш једну шољу?
(19) Chi, Daniela Germano? Che tipo, sta sempre a ridere sembra…
allegra.
(19a) Ко, Данијела Ђермано? Стално се смеје, делује... весело.
(20) Comunque, non sto qui a discutere.
(20a) У сваком случају, нећу да дискутујем о томе овде.
5. Неостандардни италијански језик у филму

Катерина одлази у град – синтаксички аспект
Синтакса неостандардног италијанског језика често је испре-

кидана, издељена, фрагментарна и реченични конституенти су чес-
то измештени. Н. Фјорето истиче да у синтакси неостандардног ита-
лијанског језика можемо посматрати маркирани редослед реченич-
них конституената. „На нивоу синтаксе, поготово у говорном језику,
могу се уочити модификације у редоследу реченичних конституената
који, у зависности од емфатичких потреба, могу бити премештени, од-
носно померени у маркирани положај7 у односу на типичан редослед
у реченици СПО: субјекат – предикат – објекат (Мартина чита књигу)
(Fioretto 2011: 24).
I Измештање у лево (dislocazione a sinistra) карактеристично је за
неостандард: I debiti bisogna pagarli (Дугове треба платити), с обавез-
ном употребом ненаглашених заменица (lo, li, ci, ne...). Измештање у
лево подразумева да се „неки реченични елемент, а да није субјекат,
нагласи на посебан начин тако што се стави испред других реченичних
конституената” (Fioretto 2011: 24).
6 Како С. Модерц наводи: „Реч је, углавном, о коришћеним перифразама које упућују на недо-
вршен процес, или најављују почетак радње, или истичу развијање самог процеса“ (Модерц
2004: 263).
7 Маркирани положај, према Н. Фјорету представља „конструкцију која је другачија од најједнос-
тавнијег облика или онога који се сматра природним“ (Fioretto 2011: 24).
Дакле, реченица I debiti bisogna pagarli у немаркираном облику гла-

сила би: Bisogna pagare i debiti. Измештањем објекта i debiti на почетак ре-
ченице он постаје маркиран и истакнут; такво измештање у италијанском
језику мора да се означи заменицама (lo, la, li, le...) како би се истакло да
је маркирани елемент у служби директног објекта – у овом случају – а не
субјекта, на шта би могао да упути његов положај испред предиката.
(21) Io i fasci non li reggo, te?
(21a) Ја фашисте не подносим, а ти?
II Такозвана расцепљена реченица (frase scissa) честа је у говор-
ном језику: формира се глаголом essere (бити) и односном реченицом,
или структуром a + инфинитив: È stato Giovanni che ha scritto la lettera/È
stato Giovanni a scrivere la lettera ; (Ђовани је био тај који је написао пис-
мо). (Sobrero 1993: 48; Dardano 2005: 28)
III Конструкција „c’è (има, постоји, налази се) + che” (Fioretto
2011: 25):
(22) Micia? Micia, c’è la tua amica! Apri! Ci sono… Silvia Daria e Lisa
che volevano salutarti, ti prego.
(22a) Душо, душо, дошла је твоја другарица! Отвори! Ту су Силвија,
Дарија и Лиза које хоће да те поздраве.
IV Ненаглашене личне заменице се чешће налазе у позицији
испред глагола у неостандарду: Me lo puoi prestare? (Да ли можеш да ми
га позајмиш?) у односу на позицију иза глагола: Puoi prestarmelo? (Мо-
жеш ли да ми га позајмиш?). (Fjoreto 2011: 25)8
V Ma (али) на почетку реченице: овај везник има емфатичку вред-
ност (у значењу ама, ма, па), другачије од супротне вредности коју овај
везник изворно има:
(23) Ma che fa?
(23a) Па шта то ради?
VI Везник e (и, а) на почетку реченице како би се постигла нагла-
шеност:
(24) E anch’io devo ammetterlo, non c’è male.
(24a) И ја сам, морам да признам, мање-више добро.
VII Слагања према смислу: La gente muoiono (Људи умиру). У ита-
лијанском језику именица људи (la gente) је у једнини, али по свом сми-
слу означава множину и стога често у неостандардном језику долази до
слагања с идејом множине на коју она упућује, мада би према граматич-
ким нормама требало применити слагање с једнином. (Fjoreto 2011: 2).
(25) Eh, registi… tutta gente che non hanno bisogno di lavorà.
8 У српском језику не постоји оваква појава.
(25a) Ах, режисери... сви они који не морају да раде.

VIII У говорном језику преовлађује паратакса (независно-сложе-
не реченице) у односу на хипотаксу (зависно-сложене реченице). До-
минантна је употреба напоредних реченица и повезивање реченица без
везника. (Sobrero 1993: 46):
(26) Mercoledì 21 settembre. Ieri sera il ragazzo della casa davanti mi
ha sorriso. Per il resto mi sembra che l’intera popolazione di Roma
manco mi guarda. Infatti è una città abitata da un sacco di gente che
si fa gli affari suoi.
(26a) Среда 21. септембар. Синоћ ми се дечак преко пута осмехнуо.
Иначе чини ми се да ме читава римска популација не при-
мећује. То је град у коме свако гледа своја посла.
IX У последњем примеру (бр. 27) можемо уочити фрагментар-
ност говорног језика, присуство аутокорекција и привидно неорганизо-
вану структуру реченице:
(27) No, senti Daniela, a me mi pare che quelli di destra, al limite pure io
ci sarei, sono quelli più… oddio… gente normale così che lavora. E…
e invece, invece i comunisti sono tutti… tutti così, tutti… tutti tipo
direttori, dottori… eh, registi… tutta gente che non hanno bisogno di
lavorà. No professò?
(27a) Слушај Данијела, мени се чини да су десничари, ту и ја спадам,
они који су... о боже, то је нормалан свет који ради. А комуни-
сти су сви... сви су тако... нешто као директори, доктори...
режисери... сви они који не морају да раде. Зар не, профо?
6. Закључак
Филм који смо анализирали завршава се реченицом главне јуна-

киње, Катерине, која каже: И пронашла сам објашњење за све ово у на-
учном документарцу који сам видела на тв-у. Рекли су да за разлику од
риба које гледају у страну, и од мува које гледају на све стране, ми, људи,
можемо да гледамо само напред. Можемо применити ову мисао и на је-
зик уопште, који захваљујући својим непрестаним променама, стал-
но се развија на начине и у правцима који су у мањој или већој мери
предвидљиви, мењајући временом норму и правила која се обично до-
живаљавају као фиксна и непроменљива. Овим радом желели смо да
истакнемо важност непристрасног посматрања језичких промена, које
су саставни део природе сваког језика и нужност њиховог постепеног
прихватања унутар норме.
Врло је вероватно да ће у будућности изворни говорници ита-
лијанског језика поимати садашње специфичности језика, које се сма-
трају новим и не у потпуности граматички прихватљивим, саставним

делом стандардног језика. Дакле, језик се неумитно мења, и то чини
саставни део његове виталности. На граматикама остаје да у неком бу-
дућем тренутку те промене званично и прихвате.
Балбони 2002: P. E. Balboni, Le sfide di Babele, Torino: UTET
Балбони 2008: P. E. Balboni, Fare educazione linguistica, Torino: UTET
Бономини et al 2005: I. Bonomini et al., Elementi di linguistica italiana, Roma:
Carocci
Дардано 2005: M. Dardano, Nuovo manualetto di linguistica italiana, Bologna:
Zanichelli
Леџвеј, Лепски 2008: Didattica della lingua italiana: testo e contesto, a cura di A.
Ledgeway - A. L. Lepschy, Guerra, Perugia, 2008
Модерц 2004: S. Moderc, Gramatika italijanskog jezika. Morfologija sa elementima
sintakse, Beograd: Udruženje nastavnika italijanskog jezika Srbije
Модерц 2016: S. Moderc, Neka zapažanja o srpskom prevodu knjige Čefurji raus!
Gorana Vojnovića. Slovenika. Časopis za kulturu, nauku i obrazovanje II (2016).
Nacionalni savet slovenačke nacionalne manjine. Beograd, str. 65-73
Собреро et al 1993: Introduzione all’italiano contemporaneo. La variazione e gli usi, a
cura di A. A. Sobrero, Bari: Laterza
Фјорето 2011: N. Fioretto, Italiano. Appunti e disappunti, Perugia: Graphe.it
Tijana N. Kukić, Mauricio N. Barbi / ITALIAN NEOSTANDARD CHARACTERIS-

TICS IN THE FILM CAТЕRINA IN THE BIG CITY
Summary / The teaching of the Italian language as a foreign language in Serbia is

focused primarily on the presentation of the standard Italian language which is un-
doubtedly a necessary and very important step in the process of learning the Italian
language grammatical rules in the classroom. Nevertheless, the students should be
aware of the many specific aspects of the contemporary Italian language such as: the
neostandard, various dialects, slang and numerous linguistic varieties. In our opinion,
film is one of the best and the most striking techniques in the teaching of a foreign
language that offers students a very authentic and immediate way of getting to know
the Italian language and cultural reality. In this work we will direct our attention
to the phenomenon of the neostandard Italian language through the analysis of the
basic characteristics of its morphology and syntax. For this purpose, we will use the
examples taken from the film Caterina in the Big City. In our opinion, the phenomenon
of the neostandard language represents a natural and linear process of the evolution
of a language, because the language inevitably changes its characteristics through
time, and the change is a crucial part of the language vitality.
Keywords: neostandard, morphosyntax of the Italian language, film
Примљен:5. јуна 2017.

371.3::811.112.2’243
Јелена Ђ. Гојић1
Филолошко-уметнички факултет (докторанд)
МЕТОДЕ ПОЗОРИШНЕ ПЕДАГОГИЈЕ У

ОБРАЗОВАЊУ НАСТАВНИКА
У раду се бавимо осветљавањем конкретне примене елемената позоришне педагогије, у

циљу да будући потенцијални наставници немачког језика стекну и унапреде неопходне
наставничке вештине и компетенције. Метода којом смо се користили у спроведеном
истраживању је квалитативна метода, док су инструменти за прикупљање података били
проблемски оријентисан интервју и техника посматрања. Добијени резултати показују да су
учесници у истраживању овладали компетенцијама које су испитиване, али и да позоришна
педагогија може имати широку примену, па услед тога постоји и потенцијал за настављањем
истраживања и спровођењем сличних.
Кључне речи: позоришна педагогија, методика, будући наставници, компетенције, немачки

као страни језик, квалитативна метода
1. УВОД
Педагошка литература новијег датума2 стално изналази нове за-

датке за наставнике, али не даје конкретна идејна решења која би по-
могла у остварењу тих задатака. Овим радом желимo да променимo то
стање, али уједно и да пружимo прилику будућим потенцијалним нас-
тавницимa, конкретно немачког језика, да већ у току свог формалног
образовања стекну вештине неопходне једном наставнику, а да притом
раде и на сопственом развоју, поспешују вештине социјализације, про-
ширују своја знања у области, овде конкретно немачког језика и књи-
жевности и стичу нова искуства.
Рад узима превасходно за циљ да научну јавност упозна и бли-
же јој представи потенцијал који позоришна педагогија има, а тиче се
стицања и побољшања вештина и компетенција које су неопходне јед-
ном наставнику. Сходно томе, основни проблем рада је да испита да ли
методе позоришне педагогије могу да допринесу стицању, тј. напретку
одређених компетенција и вештина неопходних за занимање једног
1 jelena.gojic.kg@gmail.com
2 У свом раду Наставник као узор, модел, идол, идеал, симбол, вредност, тј. мера, савршеног и
свестрано образовног човека, Мирчета Даниловић (2011) детаљно приказује и набраја какве све
задатке један наставник има испред себе, као и то које особине, вештине и способности треба
да поседује да би задовољио критеријум доброг или чак просечног наставника.
наставника. У ту сврху, спроведено је истраживање у виду позоришног

пројекта, које је за циљну групу имало студенте германистике од прве
до четврте године основних студија. Метода којом смо се користили у
истраживању је квалитативна метода, а од инструмената за прикупљање
података у оквиру ове методе, користили смо се проблемски оријенти-
саним интервјуом и посматрањем.
2. ПОЗОРИШНА ПЕДАГОГИЈА – МОГУЋНОСТ ЗА РАЗВОЈ

НАСТАВНИЧКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА
Позоришна педагогија је дисциплина која обједињује области

позоришта и педагогије, јер комбинацијом педагогије као научне дис-
циплине са организованим васпитним и образовним циљевима с једне
стране, и позориштем као уметничком формом, с друге стране, она
чини нераскидиву целину. Једна од одлика позоришне педагогије јесте
интердисциплинарност, па је због тога није лако дефинисати. Корис-
тећи позориште као медијум, она тежи остварењу естетско-филозоф-
ских, социјалних и психолошких циљева (Геман 2004: 55). Поред тих
димензија, она подстиче на развој и способности фантазије, саосећај-
ности и уживљавања, а коришћењем различитих уметничких медија и
техника јача се моћ перцепције и посматрања. Кроз технике позоришне
педагогије акценат се ставља и на концентрацију и опуштање, али и на
говорну и телесну артикулацију (Бидло 2006: 15). При томе учесници
имају прилику да кроз позоришно-педагошко делање користећи своја
искуства, експериментисањем и кроз рад у групи подстичу развој маш-
те и фантазије, што неминовно утиче на развој критичког размишљања.
У позоришно-педагошком процесу, учесници уче да свесно опажају
сопствено Ја, увиђају своје могућности и границе, али се уједно суоча-
вају и са осећањима, па тако уче да каналишу емоције. Кроз сопствене
стваралачке експресије суочавају се са својим телом и покретима, што
често прати и изучавање технике правилног говорења (Черни 2007: 152;
Черни 2010: 16). Интердисциплинарност позоришне педагогије пружа
учесницима прилику да боље упознају и вреднују своју културу и кул-
туру других народа, тако што ће у процесу позоришне игре повезивати
и објединити знања из различитих области.
Увиђајући широк спектар могућности које позоришна педагогија
може да пружи, покушали смо да одгонетнемо да ли процес кроз који
учесници пролазе у току позоришно-педагошког рада, може довести до
развијања наставничких компетенција. Да бисмо то проверили, пошли
смо од становишта Оливере Дурбабе (2011: 108‒120). Наиме, Дурбаба
(2011: 108‒109) наводи шест пожељних карактеристика и компетенција
које би требало да поседује наставник страног језика, а то су:
МЕТОДЕ ПОЗОРИШНЕ ПЕДАГОГИЈЕ У ОБРАЗОВАЊУ НАСТАВНИКА
a. Опште карактеристике личности – при чему се подразумева

изградња квалитета личности са хуманистичким карактерис-
тикама: отвореност, флексибилност, љубазност и пристојност,
духовитост, оригиналност, креативност, емотивност, одлуч-
ност, самокритичност, моћ уживљавања (емпатија), аутентич-
ност, оптимизам, радозналост, толерантност.
б. Језичка комуникативна компетенција – владање језиком
који предаје, што подразумева и основне језичке вештине –
разумевање читања, писања и говора.
в. Социјална компетенција – подразумева комуникативност,
као и сналажење у датим ситуацијама које често подразуме-
вају умеће савладавања конфликата и руковођење групом.
Такође се односи на присутност вештине сналажења у груп-
ном раду, као и способност преузимања иницијативе, вештине
постављања циљева, а самим тим и њихову реализацију.
г. Педагошке и дидактичко-методичке компетенције –
односе се на познавање и умеће примене одговарајућих нас-
тавних метода и средстава, али и на способност мотивисања.
д. Модерационе и медијацијске компетенције – такође се
односе на вештину комуницирања и вештог опхођења са кри-
тиком, али се инсистира на усмеравању ученика у стратегије
учења. Дурбаба овде такође мисли и на способност органи-
зације наставног процеса, при чему треба исказати умеће
постављања ученика у центар наставног процеса.
ђ. Интеркултурне компетенције – подразумевају поседовање
и умеће преноношења лингвистичких знања и позитивног
става према страним културама.
Пред наставника је несумњиво постављено много задатака које
треба да испуни. Међутим, без обзира на то, Дурбаба (2011: 109‒110)
наводи да је бити наставник више од обичног занимања и да је то:
[...] активност високог емотивног набоја, саздана од игре, експеримената,

трагања, уживања у звуку страних гласова, облику страних речи, одго-
нетања страних (мање или више егзотичних) културних датости. Стога
ова афективно-емоционална димензија мора бити неизоставна допуна
наведених базичних наставничких компетенција (Дурбаба 2011: 109‒110).
3. ПРОБЛЕМ, ЦИЉЕВИ И КОНТЕКСТ ИСТРАЖИВАЊА
До идентификације проблема дошли смо ишчитавањем методи-

чко-дидактичке и педагошке литературе, али такође вођени искуством
колега наставника и сопственим искуством. Спроведеним истражи-
вањем покушали смо да утврдимо да ли позоришна педагогија садр-

жи потенцијал за решавање предоченог проблема. Добијени подаци
су допринели разумевању и интерпретацији проблема, као и могуће
решење. У овом поглављу ћемо такође представити примену квалита-
тивне методе и њен значај у педагошким и методичко-дидактичким
истраживањима.
3.1. ЦИЉНА ГРУПА ИСТРАЖИВАЊА

Укупан број испитаника који су учествовали у овом истраживању
је тринаест студената германистике Филолошко-уметничког факултета
у Крагујевцу, од прве до четврте године основних студија. Они су уједно
и чланови Академског позоришта студената германистике3, одакле је
и потекла могућност за спровођењем оваквог истраживања. Како ови
студенти у оквиру основних студија похађају курсеве педагошко-пси-
холошко-методичког образовања, представљају добар узорак за истра-
живање, јер се очекује да ће се велики број њих по завршетку студија
запослити као наставници у државним, приватним или онлајн школама
у којима ће предавати немачки језик.
Одабир студената за учешће у АПСГ-у није унапред извршен због
потреба истраживања, већ се до идеје дошло у раду са њима. Учесници у
истраживању су са исте студијске групе, али различитог старосног доба,
долазе из различитих основних и средњих школа, што ће рећи и са раз-
личитим предзнањем не само немачког језика, већ и познавањем књи-
жевности, али и различитог социо-културног порекла. На овај начин је
обезбеђена разноврсност добијених података.
3.2. КВАЛИТАТИВНА МЕТОДА КАО ВИД ПРИКУПЉАЊА И

АНАЛИЗЕ ПОДАТАКА
Предмет овог истраживања је утицај техника позоришне педаго-
гије на студенте, који су проучавани као субјекти у једном друштвеном
контексту и за циљ смо имали да интерпретирамо и разумемо смисао и
значење онога што су доживели, али и њихових свакодневних искустава
и активности. Квалитативна метода, означена још и као интерпретатив-
на парадигма, усмерена је ка разумевању дате појаве, а уједно је про-
праћена и учествовањем у посматраној појави (Мајринг 2002: 10‒19).
Своје упориште налази у немачкој херменеутици, али значајан утицај
на ову методу имали су и правци попут феноменологије, егзистенција-
лизма, конструктивизма и симболичког интеракционизма (Мајринг
2002: 15‒18, 32). Субјекти у истраживању су активна, стваралачка и
независна бића. Како је метода усмерена ка разумевању и рефлексив-
ности које се заснивају на посматрању уз учествовање, узорци у овак-
вим истраживањима су мали, па се у квалитативним истраживањима
3 При сваком следећем помињању у раду, биће означено у виду акронима АПСГ.
увек полази од студије случаја. Дакле, проучава се појединачни случај

и на основу њега се постављају хипотезе, а затим долази до уопштавања
теорије предмета који се посматра. Кључни појам код ове методе је ин-
дукција, јер је она примарна метода сазнања код хуманистичких наука
(Мајринг 2002: 36). Мотив за одабир ове методе у нашем истраживању
подстакла је чињеница да квалитативна метода пружа прилику да се по-
даци посматраног предмета добију, такорећи „из прве руке”, што отва-
ра могућност за стицање увида у целокупни процес испитиване појаве.
Интерпретативна парадигма поставља другачији однос испитани-
ка и истраживача у односу на позитивистичка истраживања. Мајринг
(2002:31‒32) наводи да се у квалитативним истраживањима значајна
сазнања и подаци добијају кроз њихову интеракцију и процес комуни-
кације. Поље истраживања захтева сталну присутност истраживача, јер
он мора бити укључен, како у активности које прате истраживање, тако
и у свакодневни живот својих испитаника, јер се на тај начин истражи-
вачу указује прилика да боље разуме испитанике, са једне стране и да
у целости задовољи критеријуме ваљаности интерпретације, са друге
стране, што је један од главних принципа квалитативне методе. Кроз
читав процес квалитативног истраживања долази до промене и код ис-
питаника, али и код самог истраживача.
Један од инструмената којим смо се служили у прикупљању по-
датака у оквиру спроведеног истраживања јесте проблемски оријенти-
сан интервју. Ова техника за прикупљање података је конципирана у
облику полуструктурисаног разговора, при чему испитаници отворено,
слободно и појединачно без присуства осталих испитаника разговарају
са испитивачем који им поставља питања. Питања треба унапред при-
премити, али је неопходно прилагођавати их ситуацијама и темама
које се наметну у току самог интервјуа (Мајринг 2002: 67‒72; Банђур/
Поткоњак 2006: 55). У нашем истраживању су питања била унапред од-
ређена и тематски структурирана, али су се по слободи и природи отво-
реног дијалога између испитаника и истраживача, испитаници некада
и самоиницијативно дотицали тема које нису унапред биле предвиђе-
не, а које су, како се показало, биле од важности за само истраживање.
Кроз овакав вид интервјуа, испитивачу је пружена прилика да прати
како вербалну, тако и невербалну комуникацију, тако да је било врло
корисно посматрати испитанике како отворено причају, дају свој суд
и рефлектују о истраживању. Управо због стеченог поверења са испи-
тивачем, који је уједно био и вођа пројекта, испитаници дају тачније
и поузданије одговоре, него што је то случај код упитника или других
техника за прикупљање података (Мајринг 2002: 69).
Подаци добијени овим инструментом су детаљно тематски об-
рађени и то квалитативном анализом садржаја, али корак који је било
неопходно испунити пре тога јесте транскрипција интервјуа. Интер-
вјуи су у нашем истраживању снимани диктафоном, са ког су касније
аудио подаци транскрипцијом прекуцани у писани запис. При тран-
скрипцији је битно разговоре забележити „што аутентичније и једнос-

тавније, како би се могло прибећи њиховој детаљној анализи” (Петро-
вић Јилих 2013: 172).
Друга техника којом смо се користили у истраживању је једна
од најстаријих техника за прикупљање података у педагошким истра-
живањима, а то је посматрање (Банђур/Поткоњак 2006: 49‒53). Посма-
трање је било заступљено у истраживању од самог почетка и, да би било
научно релевантно, било је организовано и са одређеним циљем. Пред-
мет посматрања у истраживању је био најпре усмерен на понашање
испитаника, њихову мимику и гестику, држање тела, социјалну климу
унутар групе и међусобне односе, као и на однос са књижевним тек-
стом. Од великог значаја је било посматрати како испитаници реагују
у новим ситуацијама (они који су први пут учествовали у позоришном
раду), тј. већ познатим ситуацијама (они који су се већ сусретали са
оваквим начином рада), али са новом групом људи. За бележење посма-
тране појаве, користили смо разна техничка помагала попут мобилних
телефона, фотоапарата и камере, али и направљене и тзв. ручне белеш-
ке у виду дневника посматрања.
4. РЕЗУЛТАТИ
4.1. РЕФЛЕКСИЈА ПОЗОРИШНО-ПЕДАГОШКИХ РАДИОНИЦА

И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА ИСПИТАНИКЕ4: АНАЛИЗА И
РЕЗУЛТАТИ
Као што ће приложени исечци интервјуа испитаника у овом пог-
лављу показати, успели смо да покажемо да учешћем у позоришно-пе-
дагошком раду може доћи до тога да учесници стекну особине неоп-
ходне за развој наставничких компетенција. Истраживање је имало за
циљ да испита четири неопходне компетенције, а то су: опште каракте-
ристике личности, језичке комуникативне компетенције, социјал-
не комптенције и интеркултурне компетенције. Међутим, анализом
проблемски оријентисаних интервјуа дошли смо до закључка да је до-
шло до делимичног остварења код педагошке и дидактичко-методичке
комптенције и ту у виду способности мотивисања.
1. Опште карактеристике личности – овај сегмент обједињује
више домена у себи, а то су: оригиналност и аутентичност, креативност,
емотивност, (само)критичност, емпатија и толерантност.
а) Оригиналност и аутентичност – Како је анализа података
показала, напредак у овој категорији испољио се кроз рад на вежбама
импровизације. Испитаници су мишљења да је способност импровиза-
ције итекако неопходна вештина једног наставника, а да се она може
4 У циљу заштите личних података испитаника, у раду неће бити наведена њихова права, већ
измишљена имена.
вежбати и унапредити. У импровизацијама виде такође прилику за раз-

вој критичког размишљања, као и могућност да као будући наставници
унапреде своје стваралачко делање у учионици и учине наставни про-
цес квалитетнијим, при чему Брана наводи:
Б: Једноставно, дође такав тренутак кад ти у моменту мораш да смислиш

неко решење, просто мораш. И онда, у нашим радионицама научиш да ти
мозак функционише буквално тако да, да у сваком тренутку размишљаш
како би се тај тренутак унапредио и био занимљивији и квалитетнији.
Конкретно са ученицима баш због тога што, колико год ученика има,
сви су различитог карактера и са сваким мораш да имаш мало другачији
приступ. И никад не знаш шта ће тај ученик да ти да као одговор или да
ти постави питање.
б) Емотивност – У току вишемесечних радионица позоришне пе-

дагогије, испитаници су прошли кроз разне вежбе у оквиру којих су се
уживљавали и приказивали разне врсте емоција. Као резултат, дошло
је до уочавања и разумевања сопствених емотивних стања испитаника
који су на тај начин боље упознавали себе, али и друге кроз међусобну
интеракцију. Овим путем су препознавали одређене емоције и вежбали
како да их изразе, што је довело до тога да су сада у стању да боље кому-
ницирају са околином. Такође се показало да истичу значај суочавања
са емоцијама, јер их то припрема за будуће занимање наставника, по-
водом чега Златан наводи:
З: Речи које смо имали су медијум, али ми морамо да их искористимо да

пренесемо емоције. Ја јесам можда као особа екстровертан, али се по при-
роди доста стидим. Можда су ми радионице на неки начин помогле да то
превазиђем. [...] Битно је да никад не изгубимо из вида да су та деца људи
и да веома слично реагујемо на сличне ситуације.
в) Емпатија и толерантност – стављање у „туђе ципеле”. Као

кључна реч, појављује се разумевање. Сусретање са различитим ликови-
ма, уживљавање у њих, као и разне вежбе, испитанике су довеле до тога
да након сусрета са радионицама позоришне педагогије стекну способ-
ност да из различитих углова сагледају ситуације у којима се нађу, а
боље разумевање како ситуација, тако и људи доводи до способности
саосећања и повезивања са другима. Неки испитаници су мишљења да
су способност емпатије имали и пре радионица, али да су им оне не-
сумњиво развиле свест о значају повезивања са другим људима и да је
њима, као потенцијалним будућим наставницима ова компетенција по-
требна, не би ли на прави и најбољи начин остварили комуникацију са
својим ученицима. Брана зато истиче:
Б: Радионице ће ми помоћи да разумем боље друге. Баш због тога што је

то групни рад и што кроз тај групни рад научиш да радиш са собом, исто
онако као што радиш са другима. [...] Увек постоји неко, још неко поред
тебе и мораш да разумеш људе и да им дозволиш да разумеју тебе.
г) (Само)критичност – За разлику од осталих тема и подтема

које су испитиване и уочене тек у појединачним интервјуима, оно што
је било опажено од самог почетка, и то уз помоћ технике посматрања
истраживања, био је однос са критиком, како позитивном, тако и тзв.
негативном5. Када је критичност у питању, испитаници су пролазили
кроз успоне и падове у току истраживања. Суочавањем са позитивним
и тзв. негативним критикама, учили су како да их прихвате и схвате
као корисну ствар, али самим тим су овладавали техникама правилног
упућивања критике, што позитивне, то и тзв. негативне, што потврђује
исечак из појединачног интервјуа са Еном.
Е: Прихватање критике је једно, а упућивање је нешто сасвим друго. (на

питање да ли примећује помак када је критика у питању, одговорила је:)
Да, да, пазим како причам. Да се особа не би наљутила и да не би стекла
неки погрешан утисак, мораш да пазиш шта и како ћеш да кажеш. Много
боље прихватају критику ако си миран, сталожен и причаш полако, јасно.
[...] Овако, кад смо нешто радили на радионицима, мораш да пазиш буквално
на све, на сваки детаљ и на ширу слику, а у моменту када си у учионици,
ниси сконцентрисан само на тај један проблем, него на све мораш да пазиш.
(замишљено гледа и каже:) Видиш, нису лоше радионице, има утицаја,
има утицаја (смех).
д) Креативност – Анализа појединачних интервјуа је показала

да испитаници сматрају да се креативност у свом стваралачком проце-
су најбоље огледа и усавршава кроз импровизације, јер у тим вежбама
креативни допринос потиче од свакаког ученика понаособ. Слобода и
изазовност ситуација које су имали пред собом, условили су да код њих
дође до активације маште и да свој стваралачки потенцијал изразе кроз
креативност уобличавања импровизација. Кроз креативност у импро-
визацијама, свако од учесника добија прилику да се активира и да свој
допринос који онда креира и развија са осталим учесницима. Корис-
тећи своје креативне, тј. стваралачке могућности или потенцијале, они
су допуштали себи да изразе своје унутрашње биће и пружили му при-
лику да се слободно испољи. Допуштали су себи да греше и из тога су
учили. Кроз такву врсту креативности, имали су прилику да се оснаже у
приказивању аутентичног израза. Брана и Ена указују на следеће:
Б: [...] И, онда, у нашим радионицама научиш да ти мозак функционише

буквално тако да, да у сваком тренутку размишљаш како би се тренутак
када мораш брзо да реагујеш унапредио и занимљивије и квалитетније.
Е: Импровизације, то ми је било феноменално. Радимо импровизације и после

сваке импровизације иду коментари. Е, ти коментари су оно што је главно.
5 Ауторка рада је мишљења да тако нешто као негативна критика не постоји, из разлога што сваку
сугестију која нам је упућена можемо искористити да побољшамо оно што се критикује.
2. Језичка комуникативна компетенција – Према Хохштат (Хо-

хштат и др. 2013) комуникативне компетенције којима треба овлада-
ти у једном језику јесу изражавање писаним и усменим путем, читање
и разумевање, опхођење са различитим текстовима и медијима, али
и рефлектовање и употреба језика у комуникацији. Када је реч о овој
компетенцији, морамо нагласити да наше истраживање од почетка није
у потпуности усмерено, а самим тим ни организовано да провери да ли
је могуће доћи до побољшања језичких компетенција кроз рад на ради-
оницама позоришне педагогије. Међутим, с обзиром на то да се радило
на тексту који је на немачком језику и притом не постоји превод на срп-
ски језик, а представа је морала бити адаптирана касније и на немачком
језику, питали смо испитанике какав је њихов субјективни став по пи-
тању побољшања језичких компетенција уз помоћ примене техника по-
зоришне педагогије. Анализом појединачних интервјуа, али и техником
посматрања утврђено је да позоришна педагогија може имати утицаја
на побољшање језичких компетенција конкретно немачког језика, јер
смо дошли да закључка да су испитаници напредовали у изговору не-
мачког језика, а они чије су улоге захтевале учење дужег текста и чешћу
интеракцију са осталим глумцима на сцени проширили су вокабулар и
разбили баријеру да говоре на немачком језику и користе га у свако-
дневним активностима, али и међу својим друговима и другарицама из
групе. Страх од грешака при усменој комуникацији и даље постоји, али
је позитивна атмосфера у групи условила да дође до делимичног осло-
бађања од тог страха. Користимо прилику да уједно укажемо и на про-
блематику усвајања страног језика и потенцијал позоришне педагогије
као једне од метода помоћу које би то било могуће. Наравно, за то би
било потребно спровести истраживање са јасно одређеним циљевима и
методама, што није био наш примарни циљ у овом истраживању. Леони
је једна од испитаника код које је дошло до највећег напретка када је у
питању језичка комуникативна компетенција, па истиче:
Л: Може да се побољша (језик). Остали из групе који знају боље су ми пома-

гали. Они покушавају да ми пренесу своје знање, покушавају да ми помогну,
ако ја не умем да читам лепо умлауте, они ми кажу лепо: „Е, овако“ или „
онако“ и пренесу ми нешто што ја до тад нисам чула нешто о том језику.
[...] Није било довољно да скроз савладам изговор и језик, али сам у великој
мери савладала.
3. Социјална компетенција – Посматрајући групу с почетка и за-

вршетка истраживања, али и анализирајући појединачно оријентисане
интервјуе, закључујемо да је социјализација унутар ове хетерогене гру-
пе остварила велики напредак. Процес на изради завршног продукта
у виду представе, као и сам завршни продукт довели су до повећања
воље за комуницирањем међу испитаницима, група је такође развила
блискост идеја, али су се повезали и емотивно, па су сходно томе сте-
кли склоност ка заједничкој акцији. Међутим, повремено је долазило и
до нетолераниције унутар групе. Кључни моменти су били конфликти,

до којих је долазило у више наврата и то најчешће због мањка вештина
прихватања тзв. негативне критике. Ипак, конфликти су окарактериса-
ни као позитивни, јер су на тај начин испитаници пролазили кроз ситу-
ације са којима ће се као потенцијални будући наставници сусретати у
раду са ученицима, поводом чега Златан наводи:
З: Ако нема конфликта, значи да ту нешто не ваља. Значи да је људе баш

брига. Ако се људи свађају, значи да хоће нешто да ураде ту. [...] Ако успемо
да посматрамо ситуацију са стране и што објективније, а не да урадимо
оно на шта нас афект тера, то може да реши много проблема који настају у
школи и не само у школи, него генерално у животу. Радионице су ми помогле
у томе. Радионице су ми помогле да друге не посматрам из своје перспек-
тиве, него са стране. Онда видиш да твоји поступци, а и туђи могу бити
негативни и онда треба наћи неко решење.
4. Интеркултурална компетенција – Да би наставник био у ситу-

ацији да преноси сазнања из културе и језика којим подучава своје уче-
нике и тако учествовао у процесу њиховог целовитог формирања лич-
ности, неопходно је да их усвоји и он сам. У истраживању смо испитали
како рад на књижевном тексту и његова анализа са крајњим продуктом
у виду представе уз помоћ техника позоришне педагогије утичу на ус-
вајање знања, али и разумевање културно-политичке историје Немачке
након самог завршетка Другог светског рата6. Неки од испитаника су
већ читали драму Пред вратима у оквиру студија, док су се неки први
пут сусрели са овом тематиком и тек након завршеног истраживања
је обрадили на основним студијама германистике. Анализа проблем-
ски оријентисаних интервјуа показала је да су испитаници кроз рад на
представи у стању да боље разумеју, не само књижевни текст на немач-
ком језику, већ и саму епоху и културно-политички апспект Немачке
у овом добу. У прилог томе говори припрема костима, сценографије и
уживљавање у ликове. Испитаници су у том случају морали и сами бити
истраживачи, па су тако морали да се упознају са модом, музичким и
уметничким стваралаштвом тог доба. Круна истиче:
К: [...] Самим тим што смо глумили то дело, мене је привукло да прочитам
то дело. [...] Било које дело да изаберемо да га радимо на, на позоришту
или на сцени, ми првенствено као група морамо да разумемо то дело, да
разумемо историју у ком је то дело настало, каква је култура била тада,
какав је положај уметника био тада, да би ми то све могли да реализујемо.
И ми смо радили „Пред вратима”, а ја сад на предавању треба опет да чи-
там „Пред вратима“. То је опет добро, јер сам већ радила и већ знам шта
се све ту дешава и могу само да надоградим, ако сам нешто пропустила.
6 Драма Волфганга Борхерта Пред вратима (Wolfgang Borchert Draußen vor der Tür) је била под-
лога за целокупни процес позоришно-педагошког рада у току нашег истраживања. У драми се
ради о војнику немачке војске који се по завршетку Другог светског рата враћа у Немачку.
4.2. УТИЦАЈ ПОЗОРИШНО-ПЕДАГОШКИХ РАДИОНИЦА НА

ИСПИТАНИКЕ СА ИСКУСТВОМ У НАСТАВНОЈ ПРАКСИ:
АНАЛИЗА И ПРИМЕНА
Од укупно тринаест испитаникa, њих седморо је имало искуства
у наставној пракси у оквиру предмета Методика наставе немачког је-
зика, који слушају на четвртој години, када имају прилику да у оквиру
стручне праксе посматрају и држе часове ученицима средњих и основ-
них државних школа. Анализом појединачних интервјуа се долази до
закључка да ови испитаници самосвесно, често без навођења испити-
вача, говоре о темама из угла њих као наставника, као и да повезују
елементе са радионица позоришне педагогије са наставно-образовним
процесом, при чему планирају да те елементе инкорпорирају у своју
наставу или су то пак већ и урадили.
Златан истиче значај који невербална комуникација у виду гести-
ке и мимике може имати у настави немачког језика (1). Затим, ритуали-
зацију с почетка позоришно-педагошких радионица (фаза загревања и
опуштања, вежбе унутар позоришног круга) преноси на час са ученици-
ма и тако увиђа значај позоришно-педагошких елемената у наставном
процесу (2). Нарочито истиче јачање социјалне климе међу ученицима
уз помоћ седења у кругу (3). У позоришној педагогији види потенцијал
за изградњу емотивно стабилне личности, која нема страх од јавног
наступа и публике и способна је да рефлектује, како о другима, тако и
о себи. Самосвест која се постиже разним позоришно-педагошким веж-
бама, помаже будућим наставницима да успешније обављају свој посао
(4), поводом чега Златан наводи:
З: (1) Покушавао сам некако гестикулацијом да им објасним шта су они ту

прочитали, некако да им приближим, да им објасним шта их питам. (2) Сви
моји часови су почињали с оном музиком за опуштање, игрицом загревања.
Мало устану, мало ово, мало оно, није ни само седење и онда, покрене се и
циркулација и размишљање и све остало. (3) Прво, што су они једни друге
гледали све време. Чак и деца која се не друже су седела једна поред других,
мислим да се стварао јачи тимски дух. Да, деца која се иначе не друже су
седела заједно и борила се за награду, била је награда. (4) [...] мислим да
би било веома корисно да с времена на време раде било шта што захтева,
да кажем, неку врсту рефлексије. Да виде себе, да виде друге, да размене
искуства, да је то веома битно. Време се мења, морамо да знамо како да се
понашамо у тој новој учионици.
На основу искуства које је стекла на пракси као наставница и ње-

ног искуства као
ученице, Деса препознаје улоге које наставник треба да преузме
у учионици (1). Да би допустио својим ученицима да изразе емоције
и усмерио их на пут како да се носе са њима, наставник као педагог
најпре мора да спозна себе и научи да контролише себе и своје емо-
ције (2). Учешће на позоришно-педагошким радионицама имало је
утицај, како у когнитивном, тако и социо-емоционалном домену (3),

па Деса наводи:
Д: (1) Наставник је васпитач и узор и, он треба да има и ауторитет, да

се разумемо, али не хитлеровски. Значи, он је и пријатељ и савезник. Он
је и одрасла особа, али са друге стране он тебе разуме. Мислим, може да се
стави у твоју кожу, може да се спусти на твој ниво. (2) Наставник је узор
ученицима. И наставник мора да познаје себе да би могао да влада собом, да
би у неким тренуцима могао да контролише себе. Јер, њему његови људски,
анимални или какви год нагони налажу једно, а он зна да, као педагог, мора
да ради друго и он мора да буде у стању да уради оно друго, док је у учионици.
И онда радионица помаже много да би ти владао собом. (3) Прво, осећај да
припадаш једној групи, која има заједничка интересовања, заједнички циљ,
која, ето тако, функционише. Ми имамо исти циљ и исте жеље, али смо
различити, другачијег смо карактера. Свако прилази једној истој ситу-
ацији другачије и онда се ти учиш како да изађеш на крај са људима, ако
ништа друго (смех). Учи те интеракцији са другим људима, учи те да се
понашаш сам према себи, да контролишеш самог себе, како физички, тако
вербално, психички, како год.
Испитаница са највише искуства у наставничкој пракси, али и у

позоришно-педагошком раду је Вида. Испитаница је мишљења да би
позоришна педагогија требало да постоји као предмет на факултету,
јер је кроз практични и теоријски увид у ову дисциплину уочила да су
могућности које позоришна педагогија пружа велике (1). Вида уочава
да наставно-образовни процес треба бити разнолик, да методе које се
примењују у настави треба смењивати и то у корист знања ученика, као
и то да позоришна педагогија не нуди формулу идеалног часа, јер тако
нешто не постоји, већ да подстиче мотивацију, како код ученика, тако и
код наставника (2). Управо због опције адаптације и редукције ученици
могу учити по њеним техникама, али се и наставници могу усавршава-
ти путем њених метода. Као пример, наводи суочавање са конфликти-
ма унутар једне хетерогене групе и учење како их превазићи (3).
В: (1) Ја сам дефинитивно мишљења да предмет, као што је Theaterpädagogik7

треба да буде у настави, дефинитивно! Кад си средња школа, то и некако,
али ми на факултету, сматрам да треба да имамо то да бисмо ми могли
то да пренесемо и на основну и средњу школу. Јер, спектар тога шта све
може да се ради је огроман! Чак и они који нису толико у томе, могу да
учествују. И мислим да је то много ефикаснији и продуктивнији метод
учења. Јер, данас, у овом свету технологије, јако је тешко заинтересовати
децу, не само децу, ученике, да тако кажем, младе. И мислим да треба, то
што њих интересује, да то усмеримо ка знању. (2) Опет, мишљења сам да
неке традиционалне методе не треба да се истисну потпуно, али те нове
модерне методе би могле да буду подједнако валидне као и традиционалне
методе. Јер је спој тога, онда, најпродуктивнији начин учења. (3) Ти си
затворен у једном кругу људи и онда имаш конфликте. Замисли се сад у
7 Нем. позоришна педагогија
школи. Опет си у једном кругу људи, деце. Деца су људи. Како ћеш да решиш
ти то, како ћеш да изађеш ти из тога? Све те радионице, сваки контакт
са људима је битан. [...] Замисли двадесетпеторо младих људи који су сви
жељни нечега, неки знања, неко нечег другог и мора све то да се исканалише
на неки начин. А, ако имаш већ искуства да каналишеш и себе, не само
ђаке, и себе, како већ умеш, онда ти је лакше да то пренесеш на школу. Не
само на неки начин, јер ти си већ пробао више начина и онда можеш да се
снађеш и да смислиш нови начин у новом окружењу.
5. ЗАКЉУЧАК
Основни закључак овог истраживања указује на то да су, корис-

тећи различите технике позоришне педагогије, испитаници дозволили
себи да оснаже свој аутентични израз, да овладају техникама опхођења
са критиком, што повлачи и бољу комуникацију са другима, кроз ства-
ралачки процес су били креативни и тако развијали критичко мишљење.
Научили су да боље разумеју свет око себе, али и саме себе, тако што су
се стављали у различите емоције и ситуације, при чему су испробавали
различите начине реаговања. Утврђено је да су се кроз позоришну пе-
дагогију, изоштрили у изражавању својих ставова, идеја и емоција, при
чему је дошло до развоја емпатије и разумевања за друге људе и њихове
емоције. То је, свакако, постигнуто у оквиру делања унутар хетерогене
групе, какву чини Академско позориште студената германистике.
У истраживању смо кренули од тога да покушамо да докажемо да
је четири компетенције неопходне једном наставнику, од укупно шест
по Дурбаби (2011: 108‒109), могуће остварити преко метода позоришне
педагогије. Успешно смо доказали све четири тезе од којих смо кренули
и тако уочили потенцијал за даља истраживања, јер се у току проблем-
ски оријентисаних интервјуа показало да преко позоришно-педагош-
ког рада долази и до развоја способности мотивисања код испитаника,
али и до препознавања значаја, не једино самокритике, већ и правилног
умећа упућивања критике, како позитивне, тако и тзв. негативне. Како
бисмо доказали и преостале две компетенције, морали бисмо другачије
поставити истраживање од почетка, што остаје као препорука за нека
будућа истраживања.
Банђур/Поткоњак 2006: В. Банђур/Н. Поткоњак, Истраживачки рад у школи.
Акциона истраживања, 2. издање, Београд: Школска књига, Центар за образовну
технологију.
Бидло 2006: Т. Bidlo, Theaterpädagogik. Einführung, Essen: Oldib Verlag Oliver
Bidlo.
Геман 2004: L. Göhmann, Theatrale Wirklichkeiten. Möglichkeiten und Grenzen einer

systemisch-konstruktivistischen Theaterpädagogik im Kontext ästhetischer Bildung,
Aachen: Mainz-Verlag.
Даниловић 2011: M. Danilović, Nastavnik kao uzor, model, idol, ideal, simbol,
vrednost, tj. mera, savršenog i svestrano obrazovanog čoveka, 6. Međunarodni
simpozijum, Tehnički fakultet, Čačak: Tehnologija, informatika i obrazovanje za
društvo učenja i znanja.
<http://www.ftn.kg.ac.rs/konferencije/tio6/radovi/1)%20Uvodni%20referati/
PDF/101%20Danilovic%20-%20Nastavnik%20kao%20uzor.pdf> 2. 8. 2016.
Дурбаба 2011: О. Дурбаба,Теорија и пракса учења и наставе страних језика, 1.
издање, Београд: Завод за уџбенике, Службени гласник.
Мајринг 2002: P. Mayring, Einführung in die qualitative Sozialforschung. Eine
Anleitung zu gualitativem Denken, 5. Aufl., Weinheim und Basel: Beltz Verlag.
Петровић Јилих 2013: М. Петровић Јилих, Дидактика књижевности у
универзитетској настави приказана на истраживању модела преношења новије
књижевности немачког говорног подручја, Крагујевац: Филолошко-уметнички
факултет.
Хохштат 2013: C. Hochstadt/A.Krafft/R.Olsen, Deutschdidaktik. Konzeptionen für die
Praxis, Tübingen: A. Francke Verlag.
Черни 2007: G. Czerny, Theaterpädagogik: Ein Ausbildungskonzept im Horizont
personaler, ästhetischer und sozialer Dimension, 5. Aufl., Augsburg: Wißner-Verlag.
Черни 2010: G. Czerny, Theater-SAFARI. Praxismodelle für die Grundschule,
Braunschweig: Bildungshaus Schulbuchverlag, Westermann.
Jelena Đ. Gojić / THEATERPÄDAGOGISCHE ANSÄTZE IN DER AUSBILDUNG

DER LEHRER
Zusammenfassung / Die Arbeit befasst sich mit dem konkreten Anwendung der the-
aterpädagogischen Elemente und wobei das Ziel der Arbeit ist es aufzuzeigen, dass es
möglich ist, dass die (zuküftigen) DaF-Lehrer die benötigen Fähig- und Fertigkeiten
durch Theaterpädagogik erwerben und verbessern können.. Zu diesem Zweck wurde
eine qualitative Untersuchung an der Fakultät für Philologie und Künste in Kragujevac
durchgeführt. Die Daten wurden in Form eines problemzentrierten Interviews erho-
ben und anschließend ausgewertet. Die Ergebnisse zeigen, dass die Projektbeteiligten
verschiedene Kompetenzen erworben haben, die für den Lehrerberuf von der großer
Bedeutung sind. Darüber hinaus haben die Resultate gezeigt, dass Theaterpädagogik
ein bestimmtes Potenzial anbietet, die ähnliche Forschungen durchzuführen.
Schlüsselwörter: Theaterpädagogik, Methodik, zukünftige DaF-Lehrer, Kompeten-

zen, DaF, qualitative Forschung

821.163.42-14.09 Parun V.
Kornelija Kuvač-Levačić1
University of Zadar
Department of Croatian and Slavic Studies
Division of Croatian Language and Literature
Zadar, Croatia
THE THEME OF MOTHERHOOD IN THE

AUTOBIOGRAPHICAL DISCOURSE
OF VESNA PARUN
Since the 1970’s, the theme of motherhood has been a theme of investigation in various branches
of the humanities, replete with contradictions which are most evident in the cultural and literary
practices by which it is represented. Research into the literary representations of motherhood
has its place in the analysis of the constructs of national and cultural identities and stereotypes.
Although Croatian literature in the 20th and 21st Centuries provides many texts in which the real
practice of motherhood, outside the ideological and patriarchal models, is represented, giving
voice to a women’s real bodily, emotional and spiritual experience, academic investigations into
theme have been somewhat sporadic. The aim of this work is to disclose the representations of
motherhood in the autobiographical discourse of the greatest Croatian woman writer of the 20th
Century, Vesna Parun. The focus here will be on the theme of unfulfilled motherhood, as her
texts often mention this theme, and how it influenced the narrative construct of its author and
its author’s sense of identity. What will investigated here is how Vesna Parun took motherhood
in its entirety as a major theme, especially the theme of unfulfilled motherhood (a theme that
can be found in the works of Croatian literature preceding her own), as well as the procedures
by which she distanced herself from the traditional concepts in which a woman’s identity is
determined by her identity as a mother.
Keywords: motherhood, autobiographical discourse, cultural and literary practices, Croatian

literature, Vesna Parun
INTRODUCTION
For many decades the theme of the maternal has informed a great
deal of the investigations in many branches of the humanities. A major
work on this theme, Maternal Genealogies: the figure of the Mother in/and
literature (2006) by Gill Rye, evinces its importance. As focus of this in-
vestigation is a thematic analysis of the autobiographical discourse in the
work of Croatia’s most renowned 20th Century woman poet, Vesna Parun,2
1 klevac@unizd.hr
2 Parun, Vesna, Croatian writer (1922.–2010). From 1947 writing was her exclusive vocation. In
1962–67 she lived in Bulgaria. Her first book of poetry Zore i vihori (Dawns and Winds) (1947.),
was claimed as an apolitical book, artistically void and decadent by the then prevalent social-realist
criticism, as its themes were youthful vitality and love opposed to war, death and destruction. Her
scholarly works from the 1970’s onward are of great significance, espe-
cially those which focus on the biological and sociological theme of moth-
erhood through various concepts of identity formation.
Despite the fact that Vesna Parun accentuated her „unlived“ moth-
erhood in almost all her works in prose and verse, this is also multifari-
ously inscribed as an important element in the construction of the “history
of one’s own identity” (as Ph. Lejeune defines autobiography) (cf. Zlatar
Violić 2009: 37). This fact has close ties to statements made by Nancy Cho-
dorow (The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of
Gender, 1978.), who emphasises that motherhood is deeply rooted in our
concept of identity, in the construction of the individual subject and in
the social organisation of gender. Julia Kristeva, on the other hand, em-
phasises the role of mother in the formation of the psyche and identity of
the individual, yet does fail to apply her theory of motherhood from the
position of woman as mother (this differs greatly from the position Simone
de Beauvoir held in her book The Second Sex which is, despite its nega-
tive stance toward motherhood, the point of reference for the majority of
both prior and more recent research). Julia Kristeva in her book Heretic
love (1979., transl. in Croatian by V. Sabatin 1983.) questions the western
concept of femininity when it is reabsorbed in motherhood, and she terms
this is an idealised form of narcissism. According to Kristeva Christianity
is one of the most refined symbolic constructs as it suffocates femininity,
yet gives it such great prominence in motherhood (Kristeva 1983: 67), al-
though this phenomenon can also be found in other civilisations (Kristeva
1983: 68). A work by Luce Irigaray (“And the One Doesn’t Stir Without
the Other.” in: Signs. Vol. 7, 1981.), also emphasises the interconnection
between motherhood and feminine subjectivity. In her case the mother-
daughter relationship, within the confines of the patriarchy, is founded
on rivalry and matricide, for femininity is negated in motherhood for the
purpose of the function of motherhood. (cf. Rye: 2006)
In order to differentiate motherhood as social institution and cul-
tural construct from motherhood as a woman’s real experience, an impor-
tant study by the feminist Adrienne Rich (Of Woman Born: Motherhood as
Experience and Institution, 1976.) has provided us with a plausible method.
In this work, she differentiates between a) motherhood as an institution
renowned volume Crna maslina (Black Olive) (1955) as well as Ropstvo (Slavery) (1957), Pusti da
otpočinem (Let Me Rest) (1958) and Ti i nikad (You and Never) (1959) affirmed her as a love poet.
A tragic sense of life prevails in Ukleti dažd (The Cursed Rain) (1969.), as well as darker moods and
resignation. She also wrote drama (Maria i mornar) (Marija and the Sailor), (1960); (Magareći otok),
(Donkey Island) (1979). Her children’s books are replete with motifs from the plant and animal
world and humour She also published a book of sketches, fables and satire Pod muškim kišobranom
(Under a Male Umbrella) (1987), and a book of meditations on pain, love and poetry Krv svjedoka
(The Blood of a Witness) (1988.), autobiography Noć za pakost: moj život u 40 vreća (A Night for
Mischief: My Life in 40 sacks) (2001). She translated from Slovenian, Bulgarian, French and Ger-
man; especially esteemed are her translations of poems by J. W. Goethe, H. Heine i R. M. Rilke. She
is the most translated Croatian women poet and her work is one of the most important chapters
of Croatian poetry. (Hrvatska enciklopedija, http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=46830 ).
All quotes in the article have been translated by Krešimir Vunić.
THE THEME OF MOTHERHOOD IN THE AUTOBIOGRAPHICAL DISCOURSE OF VESNA PARUN
(which is determined by the dominant discourse) and b) motherhood as a

practice (which presents itself as the individual experience of every wom-
an). A. Rich, at the very beginning of this book emphasises that this based
on the real research of men and women, as well as on her own experience,
when motherhood itself is questioned (Rich 1995: 9 and 13).
From what has been mentioned prior it is evident that motherhood
is a phenomenon which can be analysed from the vantage point of an in-
tercultural literary theory which, according to Ortrud Gutjahr (2002, in:
Hofmann 2013:14) applies a procedural and dialogical concept of culture
which is based on the possibility that a society can itself be a topic and
that the contextual changes of meaning and people can be investigated.
Boundaries are relaxed and then set up anew here, as well as the rela-
tions of power, violence and gender. The concept of interculturality takes
the passage from one boundary into another into consideration: neither
the external nor the internal constitutes a boundary here, but that which
is in between, inter. Because of this, what we are dealing with here are
the means of the function of the determination of identity which support,
transform or reactivate the processes of culturation. (Hofmann 2013:14)
MOTHERHOOD – THE FRAMEWORK OF A “HYBRID”

IDENTITY
This work will investigate the thematic range of motherhood in auto-

biographical texts of V. Parun and the ways in which a denied motherhood
(as the result of trauma originating in a relationship with a man) became
one of the foundations in the construction of her identity. In opposition
to what was unlived, V. Parun also has the lived motherhood of her own
mother as a theme (in the real circumstances in a patriarchal community
on a Dalmatian island in the first decades of the 20th Century), yet re-
moves it from the culturally accepted myths of motherhood which, on the
one hand, idealise it, and, on the other, make it a taboo, yet also placing
it in the aforementioned construct of the self.3 By doing so, the author
develops a form of self-expression within the framework of a specifically
“hybrid” identity which challenges the possibilities of a single meaning
(Hofmann 2013:15), yet here, in the domain of the categories of gender
roles, the construction of one’s self as woman – (non)mother. The domi-
nant currents in cultural, psychoanalytical and philosophical studies all
insist that the construction of identity is achieved through difference, i.e.
through the process of differentiation and this can be found in the au-
tobiographical texts of Vesna Parun, especially when motherhood is her
theme. Identity is constructed only via the relationship to the Other, via
3 F. Eigler, having referred to James Olney’s Metaphors of Self (1972.), singled out its author’s conclu-
sion that all autobiographies focus on one subject and one motive behind all human endeavour in
any field. This is the experience of being a human being, in fact. (cit.: Eigler 2002)
that which the identity is lacking, that which is a constituent externality

(Hall 2001: 219, op. cit. Zlatar Violić 2009:38). What one is dealing with
here is an element which is often expressed as an autobiographical nar-
rator’s experience of difference, which is definitely connected to Vesna
Parun’s corpus of poetry, especially in her cycle Psalmi nerotkinje (Psalms
of a childless women),4 inter alia). Autobiography is taken here as an on-
tological genre, as its theme (an author’s own life) is a re-questioning of
personal truths which appear ambivalent: as essential truth and as the fic-
tion of an author-persona. (Oraić Tolić 1996: 113)
In the research work thus far into the representations of motherhood
and the practice of motherhood in the more recent Croatian literature5
the results have shown that there are four major models of the formation
of the identity of female characters: motherhood represent as a woman’s
mythic power, conflicting motherhood, motherhood as unfulfilled desire
and socially exploited motherhood.6 The concept behind such representa-
tions is connected to the representation which is not pictorial, merely vis-
ual, not an “icon”, but an idea, a symbol as well as a signal. It points toward
a defined system of values which exist before the representation itself. The
representation signifies the image but also its means and modes of mani-
festation. (Pageaux 2009:130) It is for this reason that research into the
literary representations of motherhood has its place in the analysis of the
constructs of national and cultural identities and stereotypes (cf. Leerssen
2009:100). The aspect of the privation of motherhood (physical infertility),
which was something which marked Vesna Parun’s real life experience,
is connected to her autobiographical texts, yet is not synonymous with
the cultural representations of marital infertility in which the blame is
put on the wife in a patriarchal society (which was a topic of earlier re-
searches7). Although it was an unlived experience, mother is multifariously
represented in both Vesna Parun’s poetry and prose. On its own, simply
because her choice of this theme is paradoxical, the subversive potential
of this is quite high: barriers can clearly be broken by this (man – woman,
reproductive potency-impotence, mother – non-mother, body – soul, and
numerous others).
The corpus of texts by Vesna Parun which will inform this work can
be generally characterised as autobiographical (the essays: Pod muškim
kišobranom (Under a Male Umbrella), 1986, Poljubac života (The Kiss of
Life), 1993.), and, first of all, those which are dominantly autobiography
4 Tin Lemac has researched the theme of motherhood in Vesna Parun’s poetry (2013), focusing on
her cycle „Psalmi nerotkinje” in the volume Ti i nikad. Lemac has concluded that Parun’s stance
toward motherhood here is an anti-feminist one and that the overall matrix which informs her
conceptual framework is ideologically related to that of the reproductive-heterosexual. (2013:41)
5 Cf. Kuvač-Levačić 2009, 2011, 2012, 2013, 2015.
6 A paper presented by K.K.L. at the 6th Croatian Congress of Slavistics (2014) titled Motherhood
and the Identities of the Modern Female Characters of Croatian Literature (from the end of the
19th to the first half of the 20th Century).
7 Cif. Kuvač-Levačić 2013.
(Noć za pakost. Moj život u 40 vreća), an autobiography written between

1999 and 2001). Both of these aforementioned texts were included in this
volume, published in 2001. When necessary, mention will be made of Pa-
run’s poems which she herself collected and published in her book Ja koja
imam nevinije ruke (I Who have the more Innocent Hands) (2009). Krv svje-
doka (1988.) is also autobiographical in nature, and in the epilogue to her
book Začarana čarobnica (The Enchanted Sorceress) (1993.) she included an
autobiographical text written in the third person “Vesna Parun o Vesni
Parun” (“Vesna Parun on Vesna Parun”). (Brešić 1997:1260).
As it is obvious that there are no set and singular formal character-
istics of autobiography, as A. Zlatar Violić stated, and that different means
of expression can be easily included (narrative and non-narrative means,
prose and verse, the literary and the non-literary), literary scholars have
long since ceased to uncover the basic characteristics by which autobiog-
raphy can be explicitly defined. Since post-structuralism, the concept of
autobiography has been used in a wider sense, so that different forms can
now be subsumed under the concept of autobiographical discourse. Rather
than referring to autobiography as a genre, contemporary scholars make
use of terms such as the autobiographical act (E. Bruss), the autobiographi-
cal figure (De Man), the autobiographical contract (Lejeune) and autobio-
graphical activity (A. Fleishmann) (Zlatar Violić 2009: 37). According to M.
Velčić as well, what characterises autobiographical discourse is that it can
be included in all genres of speech and that it can be made manifest in all
kinds of texts (Velčić 1991: 30). M. Medarić uses the term autobiographism,
claiming that this is found in works in which the literary procedure is repre-
sented by the reflection of the genre of autobiography and that such works
do not need to be perceived strictly as autobiographies. (1993: 46)
SUBVERSIVE POTENTIAL OF MOTHERHOOD IN

AUTOBIOGRAPHICAL TEXTS OF VESNA PARUN
In Noć za pakost (2001), two forms of describing motherhood are

dominant: motherhood as a personal concept, occasionally idealised, in-
scribed into the ethnoscape of a community and especially contrasted to
the socially verified concept. The second form is motherhood as the real
experience of an island woman, the mother of the narrator of this autobi-
ography, which is inseparable from the rules and customs of the patriar-
chal society in Dalmatia (the Croatian region along the Adriatic Sea) dur-
ing 20th century.
Motherhood as a personal concept, inscribed into

the ethnoscape of a community
Even on the first pages of the text Poljubac života (The Kiss of Life),
which focuses on the author’s experiences in the post-war period (World
War II) when she suffered from typhus while on work duty in Bosnia
(ordered by the communist authorities), which she herself chose to do as
she wanted to see the man she loved (although this love was not recipro-
cated) and which would mark the rest of her life (infertility being a result
of an abortion), the author expresses her own identity by using the motif
of motherhood. This personalised and idealised concept is made explicit
in the trope of a mother’s love as being the strongest possible feeling to-
ward a man, which links this to the iconic imagery of the Mother of God8:
“Možda je imao pravo zamrziti me, prezreti moje majčinsko tjelohraniteljstvo

i skrb.” (Parun 2001:19)
(Perhaps he had the right to hate me, to despise my motherly nurture and care).
In her essay Noć za pakost, the author describes motherhood in the

ethnos of the community at the moment of her birth in the year 1922 (by
way of imagery that is very much a part of the Dalmatian (and Croatian)
cultural landscape), while also using imagery suggestive of the profound
cultural changes which were occurring in Dalmatia at the time). The term
ethnoscape here is in accordance with Anthony Smith’s research (1999, in
Oraić-Tolić 2014): a poetic landscape informed by tradition and a sense of
the sacred, replete with memories of important moments and people from
the history of a community. This is the symbolic construct of the home-
land/community which, by its natural beauty and inscribed historical con-
tent, ensures the longevity and existence of a certain people. As a symbolic
construct, according to Anthony Smith landscape/ethnoscape originates in
two ways: by historicising nature and territorialising ethnic memory. This
informed D. Oraić-Tolić’s (2014. et al.) research of Croatian literature, in
which the focus was on landscape in the work of one of Croatia’s greatest
modernist and most influential writers A. G. Matoš (1873.–1914.).
Both procedures can be found in the work of V. Parun, but in the
following way: the backdrop to motherhood in the ethnoscape is included
in an allegory on the spread of communism and fascism in Europe. The
image of the homeland as suffering mother is an image one often finds in
the work of A. G. Matoš 9:
8 Joep Leerseen’s of the imageme will undergo a redefinition here, which he describes as the „im-
print“ which lies at the basis of various concrete, individual actualisations which one can find in
a text (Leerssen 2009: 110). This concept is related to the deep structure of natural stereotypes,
which is characteristic of like Janus-like ambivalence and contradiction in the very nature of the
imageme, and in this example it is applied to the stereotypical representation of motherhood in
the concept of Christianity (which is what Julia Kristeva took into account in the essay which was
quoted in this paper).
9 Cif. For eg. D. Oraić-Tolić, Što je Matoš rekao o ženama, Vijenac, 523, http://www.matica.hr/vi-
jenac/523/%C5%A0to%20je%20Mato%C5%A1%20rekao%20o%20%C5%BEenama%3F / (5. 11.
“Je li naslutila toliko zlo taktovima rumbe i charlestona zbunjena vila dalma-
tinska, koju su kroz stoljeća uzastopce i silovali i udarali, na glavu joj stavljali
krunu i skidali je, tjerali je da plače i da prosi, da rađa i da porod svoj golim
rukama pod trsove loze i pod grane maslina zakapa...” (Parun 2001: 63)
(Could she have sensed the extent of this evil, this fairy of Dalmatia perturbed
by the beats of the rumba and charleston, constantly raped and beaten through
the centuries. A crown was placed on her head and she was stripped bare,
forced to weep and beg, forced to give birth and bury her brood beneath the
reeds and the olive trees with her bare hands…)
Motherhood is also an important element of the selfhood of the au-

tobiographical narrator:
“Tko sam ja? (...) Žena nerodilja, ali ne i žena nemajka.” (Parun 2001:149)
(Who am I? (...) A barren women, but in no way a women and non-mother)
By separating the biological fact of motherhood and the idea of it,

the author takes on a position which subverts commonly understood social
and cultural concepts. This particularly comes to the fore in her text Pod
muškim kišobranom (Under a Male Umbrella), in which the institution
of motherhood is positioned among the sublime, openly proclaimed, yet
betrayed social values:
“Pjesnici koji se krivo zaklinju Poezijom, Rodoljubi Domovinom, ideolozi

Idejom, majke Materinstvom, religije Bogom!” (Parun 2001:41)
(Poets who falsely testify to poetry, false patriots who do the same to their
country, ideologues who betray the Idea, mothers who do such to mother-
hood, religions which have falsified God!)
In her own personal concept of motherhood the author also includes

elements of the animal imagery connected to the communal ethnoscape
we mentioned earlier:
“Taj hrbat otoka ovalan, ispupčen, nisu li to leđa goleme morske medvjedice,
isplivale na površinu zbog zraka i ondje se skamenile? (...) Morska medvjedica
nije me, doduše, rodila – ali bila mi je dadiljom možda.” (Parun 2001: 221)
(This island ridge oval and prominent, isn’t this the back of a giant mother
monk seal, lying on the beach for air in perfect quietude?)
Vesna Parun’s concept of motherhood, thus, not only negates the

biological connection to the fact of giving birth, but also the very concept
of the human, which only confirms the thesis that the traditional bounda-
ries of this construct have been overcome here; the infertile mother can be
a mother, the mother of man can be an animal and this includes no-living
nature, such as landscape.
2015.) In this context it is important to mention the most popular Matoš’s poem “1909.” which
depicts the homeland through the allegory of the suffering mother.
Motherhood as the real experience of an island

woman
The second actualisation of the concept of motherhood, also strongly

inscribed in the work of Vesna Parun, are the real experiences of her own
mother, which had emphatically helped to mould her identity as a writer.10
In her text Pod muškim kišobranom (Under a Male Umbrella), the writer
narrates the event of her own birth as if were a revolt against her father,
defining herself by her difference from her mother, whose submissiveness
and subservience is described by use of paradox and hyperbole:
“Otac, neraspoložen da se po oštru kamenju, u mraku uzvere čak do u selo

po babicu Voku, naredio je majci neka se strpi – za miloga Boga – bar do
svanuća. Majka, strpljiva i predana kakva je bila, zacijelo bi mu bila ispunila
i taj nemogući supružanski prohtjev. Ali ja sam bila bezobzirna. I to je bio
moj prvi nijemi sukob sa onim koji mi je još u majčinoj utrobi namijenio ime
SUVIŠNA.” (Parun 2001:37)
(Father, unwilling to traverse over sharp stones in the dark to seek aunty Voka,
ordered mother to be patient – for God’s sake – until dawn. Mother, patient
and dedicated as she was, certainly would have also fulfilled this impossible
spousal command. Yet I was reckless. And this was my first mute conflict
against him who had given me the name of the SUPERFLUOUS even while
I was in my mother’s womb)
An island woman’s experience of motherhood is an experience of

physical and emotional abuse without resistance:
“Majka, patnica i žrtva onih preostalih, upela se svom snagom da preživi u

njihovoj blizini da bi im pomagala, vjerujući da dobro na kraju ipak pobjeđuje.
Ali dobro nije pobijedilo. (...) Otrijeznili su je udarci, modrice, zlostavljanja
i sudske parnice u kojima sam bila svjedokinja na njezinoj manjinskoj i od
SUP-a nezaštićenoj strani.” (Parun 2001:74)
(Mother, a victim suffering for others, gathered all her strength so she could
survive living among them and help them, holding on to the belief that good
would prevail in the end. Yet good did prevail. (...) She was sobered by beat-
ings, bruises, abuse and those legal actions during which I was her witness,
in a minority and without the support of the authorities, on her behalf)
And yet, what connects the two different actualisations of moth-

erhood (the first is on the level of the idea, occasionally idealised, and
the second is on the level of a description of the experience of an island
woman), is the experience which definitely marked this narrator’s life and
which is inseparable from it and ambivalent. What this is actually allud-
ing to is the motif of the abortion of a child whose father was the man to
whom the author had dedicated the best known poem in her entire opus
10 She explored the theme of motherhood in her prose poem Hrvatska kraljica (The Croatian Queen)
from 1999.
of poetry – Ti koja imaš nevinije ruke. In the final pages of her book Noć za
pakost. Moj život u 40 vreća, the physical impossibility of the act of giving
birth is disclosed as a trauma which the protagonist of this autobiography
had been carrying inside her entire life: which illuminated not only the
models of how the model of motherhood were to be described here, but
also important portions of her poetry written in an intimate tone:
“U kobnoj – i po svijet i po mene – noći između 21-og i 22-og lipnja 1941.,

na trećem katu kuće u Ilici broj 100, u Zagrebu, u ordinaciji liječnika R.
H., Židova, uz dim lomača Inkvizicije endehazijske ja se zauvijek oprostih
s materinstvom. Boljanin P. B., čijom robinjom bijah od svoje šesnaeste pa
do trideset i treće godine, bio je otac. Pjesma „Ti koja imaš nevinije ruke“?
Najtragičnija istina mog života, s naslovom što neoprostiva je samooptužba.
Starokršćanska somnabulna žrtva.” (Parun 2001:339)
(During that perilous night – for the world and for me – between the 21st
and 22nd of June 1941, on the third floor of a house at 100 Ilica Street in
Zagreb, in the office of doctor R.H, a Jew, amid the smoke rising from the
pyres of the NDH inquisition, I gave my farewell to motherhood forever. P.B,
from Bol, to whom I had been a slave from my sixteenth until my thirtieth
year, was the father. The poem „Ti koja imaš nevinije ruke“? The most tragic
truth of my life, a title which is my most unforgivable self-accusation. An
ancient- Christian somnambulist victim.)
Bodily and emotional trauma is what links her to the experience of

her mother. In her commentary to the poem cited here, and in other sec-
tions of her work, the author states:
“Napisano potkraj ljeta 1953., po izlasku s pshihijatrije Rebro gdje sam pet
mjeseci liječena od pokušaja suicida. Nije teško odgonetnuti razlog.” (Parun
2009:49)
(Written toward the end of Summer 1953., after discharge from the Rebro
psychiatric hospital after five months of treatment for a suicide attempt. The
reason why is not difficult to uncover).
In the same volume of selected works, which the author chose her-
self and for which she wrote the commentary, under the title of the poem Ti
koja imaš nevinije ruke, in the commentary for her Ropstvo volume (1957),
the physical and emotional trauma of abortion is described in greater de-
tail. The author uses a procedure of citation and connects it to the story
of Abelard and Eloise, while constructing her gender identity as if it were
originally male:
“U srednjem vijeku bila sam ne Eloisa, nego Abelard. Svećenik. Redovnik.

Francuz. Zbog grijeha bludnoga kastriran. To jest, zbog grijeha s Eloisom, iz
kojega im se rodio sinak.” (Parun 2009:54)
(In the Middle-Ages I was not Eloise, but Abelard. A priest. A monk. A
Frenchman. I was castrated for my sin. In truth, for my sin with Eloise, from
which came our son.)
After this she describes herself as the reincarnation of Abelard in the

body of a woman poet:
“I Abelard, pjesnik, morao je stvoriti najgoru i najpoželjniju prigodu da bi

se rodio ponovo, ali ovaj put kao pjesnikinja, žena, na jednom barbarskom
mačo-arhipelagu Bogu iza leđa (...)” (Parun 2009:54)
(And Abelard, a poet, was compelled to create the worst and most desired
circumstance so that he be born again, but this time as a poetess, a woman,
on a barbaric macho-archipelago far from the eyes of God.)
She constructs the man, because of whom she suffered the physi-
cal and emotional trauma of abortion, as Pierre, the extra-marital son of
Eloise and Abelard, who seeks vengeance upon his father, who now inhab-
its a woman’s body, the body of a poetess:
“A sin ono dvoje ljubavnika (...) svoju je novu karmu odabrao nadomak mojoj
karmi, na susjednome otoku. Na nedragome meni, a od Tina preljubljenom
Braču. Ime očevo uzevši, Petar, dao je da ga odgoje majstori za mušku djecu,
dominikanci, pa da onda odjedri k meni, morskoj nimfi, jednoga ljeta (1938.)
na otok Vis (...) I kao što se Edip osvećivao ocu, i taj se mali Pierre osvećivao
svojemu. To jest, meni. I to krvavo. Čupana mi je ženska utroba, lomljeni
živci, šibana i bičevana psiha.“ (...) (Parun 2009:54-55)
(And the son of these two lovers (...) chose a karma close to my own, on a
neighbouring island. On an island I do not hold dear, the island of Brač which
Tin Ujević loved so dearly. Having taken the name of my father, Petar, he al-
lowed himself to be raised by those who were masters over the male children,
the Dominicans, and then to set sail to me, a sea nymph, during a Summer
(1938) on the island of Vis (...) and as Oedipus sought vengeance upon his
father, so would Pierre seek vengeance upon his own. His womb had been
plucked, his nerves wrecked and his psyche put to the whip.)
The author connects Abelard’s castration to the castration of her

own body, which was manifested by her infertility which was the result of
an abortion.
THE INTIMATE REALM OF THE PUBLIC (FEMAL WRITER)

AUTOBIOGRAPHY (CONCLUSIONS)
Vesna Parun’s autobiographical discourse, when researched via the

thematic complex of motherhood, displays definite ties to Ricoeur’s con-
cept of man as both subject of knowledge and subject of speech, but with
the theoretical experience of identity as the identity of the second agent
of the ethical subject, free of any pragmatic task, as stated by A. Zlatar
Violić (commenting on such works by Ricoeur as Soi-même comme un autre
(1990), La mémoire, l’histoire, l’oubli (2000) i Parcours de la reconnaissance
(2004)). Thus, seen from this perspective, autobiographical writing is an
applied practice by the ethical subject which is focused on self-analysis

and, simultaneously, by way of such writing, enters the net of – responsibly
set – social relations. (Zlatar Violić 2009: 42)
The way in which the theme of motherhood is inscribed into Vesna
Parun’s autobiographical discourse confirms a partial adherence to the
concept of so-called woman’s writing (as it was understood in Croatia in
the 1980’s, and which is the matrix from which the majority of texts un-
der analysis here have been selected) which is marked by a subversive ex-
pression against power and violence, a search for the authentic experience
of one’s own body and the voice of nature within oneself. Such expres-
sions evince a poetic intensity in its openness to the Other and to others
(Jakobović 1983: 5). In Vesna Parun’s work this primarily deals with her
relationship toward the otherness of her own mother, followed by the two
men inscribed into the construct of her selfhood, they being her father
and her lover respectively (P. B., Boljanin). It is important to note that the
author does not create a public autobiography through the construct of
the selfhood as one of the socially accepted poetic greats; rather it is the
intimate realm which is given space and the private sphere is placed before
the public one.
The representations of motherhood in Vesna Parun’s autobiographi-
cal discourse are characterised by a distancing from stereotypical repre-
sentations at all levels. On the one hand, one finds an idea of motherhood
which is not connected either to the biological act of giving birth or even
to the category of the human, and on the other, this idea is inscribed into
the real experience of motherhood as the result of emotional and physical
trauma which originated in a relationship with a man. Motherhood as an
element of gender imagery in a communal ethnoscape is connected to the
first concept, while the second (and the removal of its taboo) concerns
physical infertility as the result of an abortion. In conclusion, both themes
are characterised by an incredibly strong sense of engagement in both the
intimate and social realms.
References
Eigler 2002: F. Eigler, O statusu autobiografskog teksta, Zagreb: Kolo 12 (2),
173-190, Retrieved from http://www.matica.hr/kolo/289/O%20statusu%20
autobiografskog%20teksta/ (20. 11. 2017.)
Hofmann 2008: M. Hofmann, Interkulturalnost, stranost, različitost, Zagreb:
Jat, 1, 10-34. Retrieved from file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/jat_
prijelom_10_7_2013_10_34.pdf (20. 11. 2017.)
Jakobović 1983: S. Jakobović, S., Upit(a)nost ženskoga pisma, Zagreb: Republika
11/12, 4-6.
Kristeva 1983: J. Kristeva, Heretika ljubavi, Zagreb: Republika 11/12 :67-84.
Kuvač-Levačić 2015: K. Kuvač-Levačić, Tematika majčinstva unutar ženskog pisma
Ivane Brlić Mažuranić, in: B. Majhut, S. Narančić Kovač, S. Lovrić (Ed.), Šegrt Hlapić
Od čudnovatog do čudesnog, zbornik radova, Zagreb : Hrvatska udruga istraživača

dječje književnosti ; Slavonski Brod : Matica hrvatska, Ogranak, 709-720
Kuvač-Levačić 2013: K. Kuvač-Levačić, Reprezentacija ženske neplodnosti u
hrvatskoj tradicijskoj kulturi i književnosti od kraja 19. do početka 21. stoljeća,
Zagreb: Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, 50 (2), 188-
203.
Kuvač-Levačić 2012: K. Kuvač-Levačić, Motivi ranih majčinskih praksa unutar
konstrukcije književnih ideologema (J. E. Tomić, Melita, 1899. i Mara Švel-
Gamiršek, Mati, 1942.), in: S. Kodrić (Ed.) Bosanskohercegovački slavistički kongres,
Zbornik radova, knjiga 2. Sarajevo: Slavistički komitet, 303-318
Kuvač-Levačić 2011: K. Kuvač-Levačić, Porodni pečat – mitsko konstituiranje
glavnog ženskog lika u pričama Dragojle Jarnevićeve i Vesne Bige, Zagreb: Umjetnost
riječi, 55 (1-2), 15-31.
Kuvač-Levačić 2009: K. Kuvač-Levačić, Trudnoća i porođaj – subverzivni motivi
hrvatskog ženskog fantastičnog pisma, Zagreb: Treća, 11 (1), 35-52.
Lemac 2013: T. Lemac, Moguće čitanje simbola majčinstva u predmetnom sloju
ciklusa pjesama „Psalmi nerotkinje” Vesne Parun, Rijeka: Fluminensia 25 (2), 9-55
Retrieved from file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/10_fluminensia_2013_2_
lemac%20(1).pdf (21. 11. 2017.)
Leerssen 2009: J. Leerssen, Retorika nacionalnog karaktera: programatski pregled,
in: D. Dukić, Blažević, Z., Plejić Poje, L., Brković,I. (Ed.), Kako vidimo strane zemlje.
Uvod u imagologiju, Zagreb:Srednja Europa , 99-124
Pageaux 2009: D-H. Pageaux, Od kulturnog imaginarija do imaginarnog, in D.
Dukić, Blažević, Z., Plejić Poje, L., Brković,I. (Ed.), Kako vidimo strane zemlje. Uvod u
imagologiju, Zagreb:Srednja Europa, 125-150
Oraić-Tolić 2014: D. Oraić-Tolić, Matoševa ideja i umjetnička praksa krajolika, Zagreb:
Kolo, 24 (3), Retrieved from http://www.matica.hr/kolo/435/Mato%C5%A1eva%20
ideja%20i%20umjetni%C4%8Dka%20praksa%20krajolika%20/ (21. 11. 2017.)
Parun 2001: V. Parun, Noć za pakost. Moj život u 40 vreća. Zagreb: Matica hrvatska.
Parun 2009: V. Parun, Ja koja imam nevinije ruke. Asinkroni odabir. Zagreb-
Sarajevo:Zora
Parun, Vesna. Hrvatska enciklopedija. http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.
aspx?ID=46830. 16. 11. 2017.
Rich 1995: A. Rich, Of Woman Born. Motherhood as Experience and Institution.
London: W. W. Norton.
Rye 2006: G. Rye, Maternal Genealogies: the figure of the Mother in/and literature,
Liverpool: Journal of Romance Studies, 6 (3), 117-126
Velčić 1991: M. Velčić, Otisak priče. Zagreb:August Cesarec
Zlatar Violić, A. (2009). Autobiografija. Teorijski izazovi. Novi Sad: Polja. Časopis
za književnost i teoriju. 459, 36-43 Retrieved from http://polja.rs/wp-content/
uploads/2015/12/459-7.pdf (17. 11. 2017.)
Kornelija Kuvač-Levačić / TEMA MAJČINSTVA U AUTOBIOGRAFSKOM DIS-

KURSU VESNE PARUN
Sažetak / Još od sedamdesetih godina 20. stoljeća tema majčinstva istražuje se u

različitim područjima humanističkih znanosti. Unatoč tome što zapadna civilizacija
prikazuje majčinstvo uglavnom u idealizirajućem kontekstu koje je često u službi
društvenih ideologija, u novijoj hrvatskoj književnosti nalazimo obilje primjera koji
tematiziraju realno iskustvo majčinstva, tzv. majčinske prakse (ili njihov izostanak)
kao konstitutivni element karakterizacije modernih ženskih likova. Takva tematika

širi perspektive istraživanja književnih tekstova prema kulturnoantropološkom
okviru unutar kojega se razmatra problematika identiteta žene i čimbenika koji ga
biološki i društveno determiniraju. Istraživanja literarnih reprezentacija majčinstva
otkrivaju modele konstruiranja nacionalnih i kulturalnih identiteta i stereotipa. Iako
hrvatska književnost 20. i 21. stoljeća donosi mnoštvo tekstova u kojima se repre-
zentira stvarna praksa majčinstva, izvan ideoloških i patrijarhalnih modela, kojom
se daje glas stvarnom ženskom iskustvu, tjelesnom, emocionalnom i duhovnom,
koje je isprepleteno upravo u iskustvu majčinstva, znanstvena istraživanja ove teme
još uvijek su sporadična. Cilj ovoga rada je otkriti reprezentacije majčinstva u auto-
biografskom diskursu jedne od najvećih hrvatskih spisateljica 20. st., Vesne Parun.
Središte istraživanja je na temi neispunjenog majčinstva, budući da njezini tekstovi
(poetski i prozni podjednako), ovu temu često spominju i literarno obrađuju. Stoga
se postavlja pitanje kako je neispunjeno majčinstvo utjecalo na narativne konstrukte
autorice kao i na njezin konstrukt identiteta ispisan u autobiografskim tekstovima.
Istražuje se kako V. Parun majčinstvo u cjelini obrađuje kao jednu od svojih glavnih
tematskih preokupacija (pri čemu je važno napomenuti da se neispunjeno majčinstvo
može pronaći i u djelima drugih hrvatskih književnica (čak i književnika, npr. M. Be-
govića) koje su joj prethodile (npr. Mila Miholjević), a isto vrijedi i za one koje stvaraju
nakon nje (npr. J. Matanović), pa je dakle riječ o temi koja u Paruninu stvaralaštvu
ne predstavlja izuzetak, nego uključenost u prepoznatu (a nedovoljno istraženu)
tematsku paradigmu hrvatske književnosti. Ovo istraživanje pokazuje kako tematika
majčinstva u autobiografskim tekstovima Vesne Parun ostvaruje subverzivni potencijal
s obzirom na tradicionalne koncepte u kojima se identitet žene determinira isključivo
identitetom majke. Majčinstvo se kod V. Parun upisuje najprije kao osobni koncept
povezan s iskustvom neuzvraćene ljubavi i fizičke neplodnosti kao posljedice abortusa
(Poljubac života), zatim upisan u etnolik Dalmacije (u eseju Noć za pakost) između
dvaju svjetskih ratova, te majčinstvo kao stvarno iskustvo otočke žene, počevši od
njezine majke pa sve do nje same, u prvoj polovici 20. st. (Pod muškim kišobranom).
Ono što ih obje povezuje je tjelesna i emocionalna trauma u odnosu s muškarcem,
iz koje je kod autobiografskog subjekta V. Parun proistekla nemogućnost majčinstva
upisana u njezinu antologijsku pjesmu Ti koja imaš nevinije ruke.
Ključne riječi: majčinstvo, autobiografski diskurs, kulturalne i literarne prakse,

hrvatska književnost, Vesna Parun

Претходно саопштење
821.163.42(497.113 Srem)-14.09 Preprek S.
Stefan Pajović1
University of Novi Sad
Faculty of Philosophy Novi Sad (doctorand)
Pavle Leković
University of Kragujevac
Faculty of Philology and Arts Kragujevac
STANISLAV PREPREK AS AN UNREALIZED

AUTHOR OF SCIENCE FICTION2
The paper deals with the work of a fairly obscure Croatian poet from the Srem region of Serbia,
Stanislav Preprek, i.e. his interest in science fiction and the traces of the genre throughout his
life and work. Due to Preprek’s anonymity, especially as a writer (he is widely acknowledged as
a composer), a short biography is provided, followed by an introduction to the history of science
fiction, with special accent on the relevant works of the genre and its development in the Bal-
kans during the beginning of the 20th century. Preprek’s work is put into this timeframe firstly
by discussing the nature of his planned, but unfinished novels and his interest in the genre.
Secondly, the fantastic aspect of his poetry is examined as the paper concludes that Stanislav
Preprek deserves to be mentioned in the history of both Croatian and Serbian science fiction
studies for his pioneering ideas and interest shown early on in the genre’s history.
Key words: Stanislav Preprek, science fiction, unfinished, time travel
1. The Life and Work of Stanislav Preprek
More than three decades after the death of Stanislav Preprek, it is

still necessary to commence a text about him by a short overview of his life,
since “few people have even heard of him” (Ređep 2004: 8). He was born in
Šid, in 1900, but would spend the majority of his life in Petrovaradin, from
where his family originated. He did numerous jobs in his life and was truly
a Renaissance man, since he was a composer for 64 years, a teacher for
nearly 30 years, an organist for 11, choir leader for 29, and a librarian for
19 years (Rajković 2006: 19-20). He had to retire in 1948 from his teaching
post due to deteriorating eyesight, but could still work as a librarian in
Petrovaradin. His eyesight (he went blind at the age of 59) was not the
only calamity that struck him during his lifetime: he had lost his only son
Kazimir in World War II. Preprek’s poetic life started, paradoxically, after
1 stefan@capsred.com
2 The paper was presented by the authors at the International Student Conference “Pontes poeticae”
at the Faculty of Philosophy in Osijek, Republic of Croatia in May 2014.
Stefan Pajović i Pavle Leković
his death in 1982, as he had published only one poem, in 1922 in a literary
magazine from Zagreb, during his entire life time (Balenović 2012: 17). He
is perhaps most renowned for his translation of The Epic of Gilgamesh from
German into Serbo-Croatian.
Having been acquainted with “this sad and lonely man of Petrovara-
din,” (Ređep 2004: 7) we turn to his literary, both in poetry and in prose,
excursions into the field of science fiction and fantasy. But before anything
can be written of his pondering in the science fiction realm, first we must
get, very briefly, a clear understanding of the period he lived in, and how
the genre of science fiction developed worldwide and in Yugoslavia respec-
tively. Only by being aware of the exact timeline can we truly understand
Preprek’s innovative visions regarding this genre.
2. A Brief History of World and Yugoslav SF

literature
Science fiction (SF) genre is a branch of popular culture and it is

present in several media: literature, motion pictures, comic books, etc. In
theoretical books defining science fiction we can find more than a hundred
definitions of science fiction and for each and every one of them can be
said that it partially covers the terms that define this genre. For instance,
24 definitions from selected sources, in the doctoral dissertation of A. B.
Nedeljković, in Serbian language (Nedeljković 2013: 24-39). The fact that
can be taken for certain is that none of them can envelop all given proper-
ties. On the other hand, since it is obligatory to erect boundaries in which
literary and other works will be discussed, we can try and paraphrase the
definition given by a Croat theoretician Darko Suvin who said that the
specific “new” in the genre of science fiction is the existence of “novum”,
i.e. science fiction represents a world different from our world, properly
explained in a scientific or para-scientific manner. “Thus, it is not only the
basic human and humanizing curiosity that gives birth to SF. Beside an
undirected inquisitiveness, a semantic game without clear referent, this
genre has always been wedded to a hope of finding in the unknown the
ideal environment, tribe, state, intelligence or other aspect of the Supreme
Good …” (Suvin 1972: 374).
When it comes to concrete SF titles, it should be noted that the 19th
century saw the publication of Mary Shelley’s Frankenstein in 1818. In his
book Billion Year Spree, Brian Aldiss claims Frankenstein represents “the
first seminal work to which the label SF can be logically attached” (Aldiss
1983: 151). The European brand of science fiction proper began later in the
19th century with the scientific romances of Jules Verne and H. G. Wells.
Verne’s adventure stories, notably Journey to the Center of the Earth (1864),
Around the World in Eighty Days (1873) and Twenty Thousand Leagues Under
the Sea (1869) mixed daring romantic adventure with technology that was
STANISLAV PREPREK AS AN UNREALIZED AUTHOR OF SCIENCE FICTION
either up to the minute or logically extrapolated into the future. Wells’s

stories, on the other hand, use science fiction devices to make didactic
points about his society. In “The Time Machine” (1895), the technical de-
tails of the machine are glossed over quickly so that the Time Traveler can
tell a story that criticizes the stratification of English society. Reign of peo-
ple (or their descendants) over other people was used also in a novel titled
The Blue Peril (Le Péril Bleu), written in 1910 by Maurice Renard. The novel
We written by Yevgeny Zamyatin in 1924 also deals with reign over peo-
ple and constant espionage. The novel Brave New World by Aldous Huxley
basically depicts the same subject. In that society, everything is based on
science, even creating new life.
With all these novels taken into consideration, we may conclude
that science fiction literature left a great mark on the history board, since
many motifs present through ages turned out to be explained with sci-
ence, thus creating the new genre. We must also be reminded that the SF
fandom as a social group became self-aware with the pioneering magazine
Amazing Stories which was first published in 1926 by Hugo Gernsback.
Also key works are the novel 1984 (published in 1949) by George Or-
well; Solaris (1961) by Stanislav Lem in Poland; and Always Coming Home
(1985) by Ursula K. Le Guin.
Science fiction studies, including theory, history, and criticism,
are now academically respectable, a major field of scholarly effort, with
hundreds of books, a number of encyclopedias, and thousands of articles
already published, mostly in English. It is understood and accepted that
much of SF is indeed trivial, kitsch, but – not all. The key pioneering effort
in SF studies was The New Maps of Hell by Kingsley Amis (Amis 1961). Also
important are Adam Roberts (Roberts 2000); а modern Marxist, Patrick
Parrinder (Parrinder 1979); and, in French, Jacques Sadoul (Sadoul 1973).
By far the most important encyclopedia, with many theoretical articles too,
is the Science Fiction Encyclopedia by Peter Nicholls (Nicholls 1979) later,
much expanded, with co-author John Clute (Clute and Nicholls, 1999), and
recently available as separate articles on the Internet. Also by Prof. Dr.
James Gunn, and others; but there are also major encyclopedias of fantasy
(as a separate though similar genre), and there are books about the hor-
ror genre. Very important is The Cambridge Companion to Science Fiction
(James and Mendlesohn 2003). The most famous academic journal for the
SF field is called Science Fiction Studies, published since 1973, now at DeP-
auw University in Indiana, with many brilliant articles now probably avail-
able each separately on the Internet (see Science Fiction Studies).
Turning to science fiction out of Slavic countries, firstly we must
mention the Czech writer Karel Čapek whose play R.U.R in 1920 gave man-
kind the word robot. In Serbia there are seven persons with doctoral dis-
sertations about SF literature; we might informally say: seven doctors of
SF; of them, one is a woman; three have the surname Živković, but are
not relatives. The first to defend his dissertation was Zoran A. Živković, in
Beograd (Belgrade) in 1982; then, second, Aleksandar B. Nedeljković, also

in Belgrade, in 1994; third, Milica Lj. Živković, in Niš, 1997; fourth, Novica
I. Petrović in Belgrade, 2001; fifth, Milan D. Živković, in Novi Sad, 2011;
sixth, Mladen M. Jakovljević, in Novi Sad, 2007; and, seventh, Marko J.
Tasić, in Kragujevac, in 2015.
Most of them published their dissertations as books, perhaps with
some adaptations, updates, and somewhat different title (see: Živković Z,
1983; Nedeljković 2013; Petrović 2011; Živković Milan, 2014).
The best book so far about the history of Serbian SF is by Miodrag
B. Milovanović, titled Serbian Science Fiction (Srpska naučna fantastika)
published quite recently (Milovanović 2016). A much earlier attempt was
The History of the Serbian Science Fiction Literature (Istorija srpske naučno-
fantastične književnosti) by A. B. Nedeljković (Nedeljković 1985). Very im-
portant is the book by Bojan M. Jović about the beginnings of Serbian SF
(Jović 2006). Many articles about Serbian SF have been published in vari-
ous venues by Ilija Lj. Bakić, from Vršac, in Vojvodina; some, by Slobodan
V. Ivkov in the “Blic” newspaper, and elsewhere. Also, there have been
hundreds of discussions in the Serbian and ex-Yugoslav fandom, too, in
which many Croats, Montenegrins etc. have also participated strongly. One
major forum for such debates and news, for discussing in person, is the
club “Lazar Komarčić” established in 1981 which still meets almost every
Monday (but not in July, nor August) in Dom omladine Beograda cultural
center, in Belgrade (see: club “Lazar Komarčić”). Much information about
Yugoslav and Serbian, Croat etc. authors and works, up to the year 1990,
but very few theoretical articles, can be found in the Encyclopedia of Science
Fiction by Dr. Zoran A. Živković (Živković Z, 1990a, two volumes, with il-
lustrations; Živković Z, 2010b, one volume, no illustrations), from which
some of the articles might be found now separately, on the Internet.
Articles about SF can be found in several Serbian academic journals,
such as, in Kragujevac, “Nasleđe” (“Heritage”) in numbers (issues) 1 (pp.
105-113), 6 (pp. 133-146), 8 (pp. 47-50), 11 (pp. 169-172), 14 (pp. 23-31), 17
(pp. 151-163) and 36 (pp. 9-18), and, also in Kragujevac,“Lipar” in issue 47
(pp. 89-100); in Novi Sad, in “Zbornik Matice srpske za književnost i jezik”,
the first volume for the year 2017 (pp. 131-144); books of proceedings from
academic conferences (Zbornik) in Niš, as published in the years 2009 (pp.
577-593), 2012 (pp. 167-174), and 2017 (pp. 161-171); and elsewhere.
Non-academic but important are almanacs Monolit 1-5 with many
theoretical articles, and, magazine Znak sagite issues 1-23 often with some
articles, both edited by Boban Knežević; and, magazine Književna fantas-
tika issues 1-4, edited by Dragoljub-Draža Igrošanac.
As for the horror genre, in Serbia it is studied by a few authors, in-
cluding Dr. Dejan B. Ognjanović, from Niš, popularly known among some
horror fans as “Ghoul” (see: Ognjanović blog); his dissertation about hor-
ror has been published (Ognjanović 2014).
Even though in certain works published in Serbia before 1872 we
can find some elements of science fiction, the first real literary work that
possesses all the elements necessary is the novella “Put na zvezdu Dan-
icu” (“A Journey Towards Venus”) very freely shortened, reworked and
Serbianized, without respect for copyright, by an anonymous person with
initials “S.V.S”, from a French novel by Achille Eyraud, Voyage a Vénus
(1863). Main character goes into space with a primitive rocket, fueled by
electromagnets. On passing the Moon, he observes that the opposite side is
crawling with life. Upon his arrival on Venus, he finds it inhabited, learns
the language and finds out much information about the origin of Earth.
In 1873, Journey to the Center of the Earth was translated into Serbian,
and published in Belgrade, properly ascribed to the real author, Jules Verne.
The most significant literary work of Serbian science fiction in the
19th century is the drama “Posle milijon [sic.] godina” (“A Million Years
After”) by Dragutin Ј. Ilić, published in a magazine in 1889. A father and
his son, sole survivors after the demise of human civilization, are captured
by the creature of “spirit-world,” capable of traversing through space.
The drama ends tragically, the main character commits suicide since the
love between him and his female master proved impossible. Elements of
religiously and post-apocalyptically oriented text are also present in the
course of the drama, making it one of the first original science fiction dra-
mas in the world. Unfortunately, this literary work never came on stage
to his contemporaries because it was put on stage for the first time only
near the end of the 20th century. It was translated into English recently, in
2016, by eight students of the Philosophical Faculty at the University of
Novi Sad, with the help and supervision of their professor of English Lit-
erature, Prof. Dr. Zorica Djergović-Joksimović, and placed on-line for free
(Ilić 2016), but, as far as we know, it has not yet been performed on-stage
in any English-speaking country.
The first science fiction novel of a Serbian author dates from 1902.
The title is Jedna ugašena zvezda (One Extinguished Star) written by Lazar
Komarčić. The author was using previous experiences of French authors,
mainly Cammille Flammarion. In the novel, author presents us with con-
temporary cosmological theories of his time. The protagonist flies with
unimaginable velocity, exploring Earth, Sun and Moon, while his body re-
mains on the ground. The novel is swarming with exact data – magnitudes,
distances, cubic volume of the constellations, stellar bodies, descriptions
of evolution, chemical and physical processes. Disregarding obvious flaws,
this novel is magnificent due to picturesque descriptions of novas and new
civilizations. Moreover, this is the first novel with this theme to be written
in the Balkans, a marginal part of that day’s Europe.
In Serbo-Croatian almanac, published in Belgrade, which also had its
counterpart in Zagreb, Croat-Serbian almanac, Stojan Novaković published
the work “Nakon stotinu godina” (“A Hundred Years After”) in 1911 in a
form of tourist notes by a person from Zagreb who travels through some
Yugoslav cities (Sofija, Skoplje, Prizren, Dubrovnik, Sarajevo, Zagreb).
Then there was a break caused by The Great War and rough living
conditions in the after-war country. In 1921 Dragutin Ilić published his
novel A Second of Eternity (Sekunda večnosti), as some form of mystic novel,

with some elements of chronomotion. Stanislav Vinaver in that same year
published his collection of stories titled The Lightning Rod of the Universe
(Gromobran svemira). In both of these surrealistic works elements of sci-
ence fiction can be traced.
A world-famous scientist, who contributed to the explanation of ice
ages on Earth, Prof. Dr. Milutin Milanković, published in 1928 his work
titled Through the Universe and Centuries (Kroz vasionu i vekove) where he,
through the form of letters from a scientist to a young lady, presents infor-
mation about nature and universe; this is the most famous Serbian work
for popularizing science, but, also, it can be understood as a novel, with
strong elements of science fictional travels. It is still popular today.
Having briefly reviewed the world and regional history of science
fiction, we can now to turn to Preprek’s ideas, motifs and scarce writing
so as to establish his place and examine the degree of novelty he had pos-
sibly introduced.
3. The Unwritten Novels
It does come as a daunting fact that Stanislav Preprek had not pub-
lished a single novel, nor has he ever written one during his lifetime. But
the sheer amount of plots that he had envisioned renders it possible to
frame his work into the history of science fiction, if not world, than at
the very least Yugoslav, in this case Croatian, but in Serbia. The time is of
importance as well, since the majority of his novels were conceptualized
during the 1920s, a fairly early stage in the development of the genre.
The first novel Preprek intended to write was entitled Slaves, but ex-
cept two illustrations by his friend Rudolf Gornik the writing act never took
place, although he had thought it out in his head (Preprek 2012a: 364). The
plot was fairly futuristic at the time: machines and robots advance to the
point in which a war between them and the human race becomes immi-
nent. The battles scenes would take up the majority of the novel. The latter
part would justify the title since the surviving humans become slaves to the
nation of robots. The life of the oppressed humankind is dull to the point of
hopelessness, but not for a band of chosen scientists who go underground
and develop a chemical that can dissolve metal and use it in a new war
against the robots who are this time defeated. The aftermath however, is
not at all favorable for humankind since deprived of their machines they
fall back into caveman primitivism. High up in a remote mountain chain,
a group of robots survives and plots revenge. In Preprek’s own words, he
intended to end the novel there, but a friendship that develops between
a human and a robot disrupts the plans of both sides, as the pair realized
that only cooperation can save both races, but soon fall into hopelessness
as the novel ends. Preprek provides the inspiration for this kind of plot in
his study of Orientalism, or more precisely a book by Yogi Ramacharaka,

i.e. Wiliam Atkinson, an American pioneer of the New Thought movement.
The most striking oddity about this novel is the use of the word robot, which
Karel Čapek had introduced merely two years before Preprek’s intention of
writing this novel.
The second novel he writes about was entitled Looking Through a
Prism in which the prism serves as a metaphor for human thought and
the imperfection of reason. The real theme was the space time continuum
and the influence of Maurice Renard’s Blue Peril, a 1910 French science
fiction novel. Preprek writes that in the conclusion of Renard’s novel there
exist several parallel universes that could be connected through the third
dimension to our world and further corroborates these conclusions by re-
ferring to Maurice Maeterlinck’s concept of the fourth dimension and a
radio broadcast of Radio Beograd on eight dimensions and their interrela-
tionship. He extends the theory of relativity to the field of art, stating that
“a man creator, who has lived, let’s say, 30 years, has lived nothing less
than a man who lived for 90 years of a hollow and inactive life” (Preprek
2012a: 367).
Preprek writes that it was not H.G. Wells who started the time travel
subgenre of science fiction with his novella The Time Machine, but it was
a German writer Kurt Lasswitz, arguably the father of German science
fiction, and his work “Seifenblasen” (“Soap bubble”) published in 1890.
However, as Preprek admits, the plot includes use of drugs, which ren-
ders the story a fairy tale, rather than a scientifically explained journey
through time that the protagonists undertake in a soap bubble. The Croat
was quite familiar with the works of Lasswitz since he names several, es-
pecially pointing out the significance of Auf zwei Planeten (Two Planets) in
which a trip to Mars is explained.
Another journey takes place in his next imagined novel, Avesol–Ave-
lun, which is written in retrospect as a conversation to a female friend while
living in a pirate castle on the Atlantic coast. The central tower has a plaque
at the entrance which reads Avesol (“hail to the sun”) which becomes Ave-
lun (“hail to the moon”). The antithesis of light and dark takes central stage
as a Beethoven’s sonata gets discovered in a letter which sparks the arrival
of the composer’s spirit in the episode entitled “The Night Encounter.” In
his own words, the novel was left unfinished by Preprek since his vision
had started to deteriorate by that time, but it is more than obvious that
many of the science fiction and fantasy novels closely follow the course of
his own life, as he writes for another unfinished novel, Death in the Street:
“This novel, or better yet, this pondering, should contain numerous bio-
graphical traits, as well as all the others should.” (Preprek 2012a: 369). It
should not come as a surprise that he writes of unfinished memoirs: The
Life of an Unknown Musician.
Going back to his intended SF legacy, Preprek’s main novels which
had incessantly preoccupied his imagination would have been entitled:
The Encounter of the Century. In it, his grandfather, who had passed away
in 1874, returns to the present world to the square in front of The Saint
Rocco Church in Petrovaradin, where he meets another interesting fig-
ure, Preprek’s friend Stevan Pataki, an 80-year old with a strange hobby:
calculating how many of the labor force is actually working. As a result of
his pondering, he wrote a pamphlet “Life in the Year 2300,” but even he
would not understand who the old man (Preprek’s grandfather) was, and
has no other alternative but to believe that he was his cousin from Osijek.
The conversation that follows between the three is not as interesting as the
time travel paradox, as Preprek takes his grandfather to the graveyard to
show him the graves of his children and his own. As the author wonders
what to do with his time visitors, he disappears as suddenly as he had ap-
peared, leaving his grandson with a strange feeling of sorrow.
This novel Preprek had not even started to write, unlike the most
completed one, On Unknown Dark Roads, which saw the completion of an
entire chapter. The plot takes place after a horrible cataclysm that had
wiped out almost entire humanity, with only several remote oases left
standing, one of which is the protagonist’s dwelling. There exists a contrast
between the pastoral first chapter and the second which would borrow its
title from Dante’s Inferno: “Lasciate ogni speranza” (“Leave all hope”),
which would be in perfect accord with the harsh winter it would describe.
The entire novel was to be written in first person, emphasizing a strong
personal note. Needless to say, the entire plot was fueled by the Cold War
nuclear crisis which drives the novel’s hero to the unspoiled north where
he adopts a Robinsonian style of life. This is how the second chapter would
end, while the possible third was not even imagined by the author (Preprek
2012a: 373).
Perhaps the most intriguing unrealized SF novel about art was The
Crushed Laocoon, the story behind whose idea is retold by both Preprek’s
biographers:
“One day in 1949 I was at my friend’s office writing a memo. Once I com-
pleted it and handed it over to my friend, he asked me about the date I wrote.
When I took a look, I noticed that I added an extra nine, so the date read
19499. We both laughed, and I wrote a new memo which put an end to the
episode” (Rajković 2006: 96).
The incident make Preprek wonder what century would the year
19499 be, and since we were hotly debating about art those days, the idea
for the novel was born. Around the year 2000, the world does not get di-
vided to Wells’s Morlocks and Eloi, but the division is rather an artistic one
since minimalists and maximists take up arms against each other. The goal
of both groups is to destroy the works of art of the previous epochs, includ-
ing our own, and soon a young man entered the Vatican Museum with a
small nuclear detonator and destroyed the sculpture of Laocoon Group.
He immediately gets caught by the guards, but the most stunning thing
about this episode from the imagined novel is its clairvoyant verisimili-
tude, Namely, as Balenović informs us, “A young man in 2010 intended in a
similar way, using an explosive device, to destroy the statue of Laocoon and
His Sons in the Vatican Museum” (Balenović 2012: 373). The aftermath
of this terrible destruction in Preprek’s novel would be the closure of all
museums to public and the storage of all works of art into secured under-
ground depots. That way, the world loses not only its art of the past, but of
the future as well, since the minimalist and maximists turn to the extreme
as their artworks become uniformly dull. The entire story was narrated in
a short book from 2055 called “The Crushed Laocoon.” Preprek further
explains how he came to start writing this novel. An educated man from
his misspelled year of 19499 finds this book, but still cannot fully grasp its
meaning since he in a world ruled by technology (he has a machine read
the book for him) in which thought transfer had rendered the act of read-
ing obsolete. The interesting thing about the plot is that it takes place on
two time plains: in the year 2055 and 19499, a fact that confused Preprek
to such an extent that he had abandoned the writing of the novel, unable
to reconcile such contradictory realms.
3.1. The Vision of the Future

So as to end this review of the novels Preprek did not write, we shall
mention a novella he did write: “The Final Chapter”. As Balenović points
out, the novella is a futuristic one (2012: 319), set in the fall of 1984. The
novella was written in Petrovaradin during 1952 and 1953, and its six sec-
tions center around an old woman writing her memoirs which have a lot
to do, unsurprisingly when it comes to Preprek’s artistic leitmotif: music.
In her room, beside the piano and an advanced version of a radio “for am-
bient listening” there is a frame-like color TV hanging from the wall, the
description of which bears a striking resemblance to modern day TV sets.
However, the lifelike picture it projected was a stepping stone to a technol-
ogy which is still not existent the beginning of the 21st century:
“But that was not all. She pressed a button on the side cabinet and imme-
diately after that, a most strange miracle! Behind the frame a light breeze
permeated into the room, full with a foreign, but pleasant smell. It seemed
as if the TV had been replaced by an open window which instantly connected
the other world” (Preprek 2012b: 322).
This is the place where Preprek’s interest in science and an urge to

explain things scientifically pours onto the paper:
“A partial transfer of matter was established, but a complete transfer, as in

Renard’s Future, or Fargere’s The Secret of the Living, was still not possible,
and would perhaps never be” (Ibid.).
The three dimensional television is not the only novelty Preprek de-
scribes in The Final Chapter. While conversing with an old lady friend, there
is reference to the shape food would take, as more and more people eat
synthetic food, in the form of a flavored pill. The same scene gives a hint of
how travel would be like in the future as their mutual friend Slavko spends
his holiday in the Sahara: “By a large airplane without wing or an engine
he arrived in Africa to a new landing site Af 5, one of 10 major landing
sites on the coast of Africa” (Preprek 2012b: 329). Local transportation
is maintained by omnibuses. While describing the technologically ruled
would of tomorrow, Preprek does not miss to give his old heroine a voice,
as humanism still prevails:
“Not so long ago there were discussions of how Sahara could be turned by
irrigation into fertile soil and how the human diet would in future consist
of only the basics that the organism requires, i.e. some kind of pills. Today
it was all reality, but she was no longer excited by it” (Preprek 2012b: 303).
The old lady was impressed with another technical achievement, the
street lights. The rooftops and the poplars were crisscrossed by a silver
light wire which emanated a strong light which alit the street at dark even
better that the sunlight did during the day. This light would gradually turn
on and off, just like natural light, but its brightness made it impossible to
observe the star in the night sky. The same kind of mechanical light existed
indoors as well, but its use was the owner’s prerogative.
This novella offers not only the author’s vision of the future (to-
day our past) would look like, but he predicts that an era of alienation
would ensue:
“She suddenly felt as if all this was redundant: the television, the Sahara
with its rainforests of oranges and lemons, and Mal-pills, and similar stuff,
now that that they all lack a heart, as the old poets would say, and therefore
a point of life” (Preprek 2012b: 342).
We should end this overview of Preprek’s prose literary excur-

sion with a work which he himself does not mention, but his friend Đuro
Rajković does in his book, namely, he lists a dateless final chapter to Isaac
Asimov’s first novel Pebble in the Sky published in 1950, entitled “Still the
Second Step” (2006: 175). It is possible that Preprek wrote this chapter as
a stylistic exercise, trying to imitate Asimov’s writing style, or simply to
change the ending of the book in the way he felt was right. We can only
speculate about the possible reasons since the manuscript of the chapter
has been lost for the critics.
4. The Poetry
Preprek’s poetic journey had started in his early youth, under the in-
fluence of Vladimir Nazor and Petar Preradović. The fact that he had pub-
lished only one poem did not mean that he didn’t write poetry all his life,
writing in total some 350 poems which are sorted in ten collections. And
even from their titles it is obvious that Preprek’s visions were fantastic, on
the verge on science fiction: Portended Worlds (1956), A City in the Cloud
(1960-1967), Leviathan (1961-1964) etc. The title of the poem “Heliopolis”
resembles Tommaso Campanella’s Civitas Solis (The City of the Sun).
In addition to the intriguing titles of individual poetry collections
and poems, there are several poems that draw attention to them either
by their vocabulary or overall theme. In Portended Worlds there is a rather
short poem entitled “Circles,” written in 1956, which begins with a quo-
tation from the Norwegian Nobel laureate Knut Hamsun: “the circle en-
closes”. In it, Preprek writes of the perennial life cycles, but what is more
important, opts for a cosmological opening line: “Universes, galaxies, star
dusts” (Preprek 2004: 176). Such vocabulary is typical for any work of sci-
ence fiction, and the numerous lines of his poetry are packed with such
words that emanate the author’s interest and the knowledge of the world
of science fiction writing. In the same collection, the poem “Panta rhei”
the poet measures the flow of time in eons, an imaginary unit of perhaps
one million years, or more, fairly popular among the writers of science
fiction. In the poem “Sea” from 1955 there are several references to “the
measureless depths of universe” (Preprek 2004: 44).
In one of his first poems written in Petrovaradin in 1921, the narra-
tor writes how he anticipates at night a coming of a “vessel,” which eventu-
ally does not arrive, but “White Scarab” still possesses a trait of the arrival
of visitors from another world since “the vessel comes from another realm”
(Preprek 2004: 14).
We have already mentioned that Preprek extensively read science
fiction but one of the best examples of his mastery of the genre lies in
a poem he had dedicated to H.G. Wells, the father of science fiction as
deemed by many. “A Door in the Wall,” written in 1958, opens with the
words: “In memory to H.G. Wells.” The famous British author had died 12
years before Preprek wrote his song about walls and a door that conceals
the Garden of Eden, a reference to Wells’s futuristic utopias and the pos-
sibility of their existence:
“Where could this mysterious garden be?

And where is the wall with low antique door?
Is it even real?” (Preprek 2004: 213).
5. Conclusion
It has been over thirty years since the death of Stanislav Preprek but
his poetic work is still fairly unknown to general public. By the 1920s, the
young man living in Petrovaradin was reading extensively the works of sci-
ence fiction which had influenced not only his musical taste and talent, but
had shaped his poetry and more importantly brewed groundbreaking plots
in his mind. He never set them down, but had nevertheless written several
precious pages about his intentions and the concept of the fantastic that he
intended to root in science, a field of study which he was a voracious reader
of. The poetic opus in its entirety is abundant with such minor references
to fantasy and science fiction, and some poems are all about, or dedicated
to the human urge to explain the supernatural. Perhaps the same motifs
could be found in his musical opus which is more voluminous than the lit-
erary one, but since that is not the topic of this paper, hope remains that
a musicologist would discover these traits and expound on them. When it
comes to the novels, there looms a sense of regret that Preprek did not ac-
tually write any, but merely set down their plots. Since we have only three
commenced works in the prose mode, we cannot analyze them in the tradi-
tional sense, using present-day theories of literature. However, the author
did leave us with an account of his literary excursions, which nevertheless
buy him a place in the history of Yugoslav science fiction, since not many
authors have read, or let alone dared to write a piece in the genre during the
1920s which were more focused on the sphere of political and cultural life.
For the total amount of evidence provided, and the even greater
amount of SF elements in the Stanislav Preprek’s work in all fields of art, it
is the authors’ opinion that he deserves a mention in further Croatian and
Serbian science fiction studies which deal with the history of the genre.
References
Aldiss 1983: B. Aldiss, Billion Year Spree: The History of Science Fiction, New York:
Doubleday.
Amis 1961: K. Amis, New Maps of Hell. London: New English Library – NEL.
Balenović 2002: I. Balenović ur, Prognanik iz svijeta svjetlosti: Život i djelo Stanislava
Prepreka. Subotica: Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata.
club “Lazar Komarčić” <lazarkomarcic@yahoo.com>, valid in 2016.
Clute 1995: Clute, John and Peter Nicholls, eds, The Encyclopedia of Science Fiction.
New York: St. Martin’s Griffin.
Ilić 2016: Dragutin J. Ilić, A Million Years After <http://www.ikum.org.rs/files/
biblioteka/ilic_knjiga1.pdf> (14th October 2017)
James and Mendlesohn 2003: Edward James and Farah Mendlesohn, editors, The
Cambridge Companion to Science Fiction. Cambridge, Cambridge University Press.
Jović 2006: Bojan M. Jović, Rađanje žanra: počeci srpske naučno-fantastične

književnosti. (Birth of a Genre: The Beginnings of the Serbian Science Fiction Literature)
Beograd (Belgrade), Serbia: published by the Institute for Literature and Arts.
Milovanović 2016: Miodrag B. Milovanović, Srpska naučna fantastika. Urednik
Boban Knežević. Beograd, „Everest media“.
Nedeljković 1985: A. B. Nedeljković, Istorija srpske naučno-fantastične književnosti.
Belgrade, author’s self-published edition.
Nedeljkovic 2013: A. B. Nedeljković, Alternativne istorije 1950-1980 (Alternative
Histories 1950-1980). Doctoral dissertation, with changes. Kragujevac, “Lira”
publishers.
Nicholls 1979: P. Nicholls, ed, et al, The Encyclopedia of Science Fiction, an Illustrated
A to Z. London, Granada Publishing.
Ognjanović, blog: Dr. Dejan B. Ognjanović, his horror site, <http://cultofghoul.
blogspot.rs/>, seen 2017 10 10.
Ognjanović 2014: D. Ognjanović, Poetika horora (doctoral dissertation, with changes).
Novi Sad, Orfelin izdavaštvo.
Pajović 2013: S. Pajović, U svetu trava Stanislava Prepreka. Lipar: časopis za
književnost, jezik umetnost i kulturu, god. 15, br. 50: 199–210.
Parrinder 1979: Patrick Parrinder, editor, Science Fiction, A Critical Guide. London,
Longman Publishers.
Petrović 2011: Novica I. Petrović, Čovek i kosmos u delu Artura Klarka i Stanislava
Lema (doctoral dissertation, with changes). (Man and Cosmos in the Works of Arthur
C. Clarke and Stanislaw Lem). Beograd (Belgrade), “Konras” publishers.
Preprek 2004: С. Препрек, Пред тминама: сабрана поезија. Нови Сад: Градска
библиотека.
Preprek 2012a: S. Preprek, Nešto o mojim proznim radovima. U: Prognanik iz
svijeta svjetlosti: Život i djelo Stanislava Prepreka, Priredio Ivan Balenović, 364–374.
Subotica: Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata.
Preprek 2012b: S. Preprek, Poslednje poglavlje: novela. U: Prognanik iz svijeta
svjetlosti: Život i djelo Stanislava Prepreka, Priredio Ivan Balenović, 319–346.
Preprek 2012c: S. Preprek, Stanislav Preprek: Vlastiti životopis. U: Prognanik iz
svijeta svjetlosti: Život i djelo Stanislava Prepreka, Priredio Ivan Balenović, 441–496.
Rajković 2006: Đ. Rajković, Stanislav Preprek: Život i djelo. Zagreb: Hrvatsko društvo
crkvenih glazbenika.
Roberts 2000: A. Roberts, Science Fiction. London, Routledge Publishers.
Sadoul 1973: Jacques Sadoul, Histoire de la science fiction moderne. 1. domaine anglo-
saxon. Paris, Editions j’ai lu – Editions Albin Michel.
Science Fiction Studies <https://en.wikipedia.org/wiki/Science_Fiction_Studies>
(14th October 2017)
SFsite.com: Feeling Very Strange. <http://www.sfsite.com/10a/fs233.htm> (20
January 2014).
Suvin 1972: D. Suvin, On the Poetics of the Science Fiction Genre, <http://www.
jstor.org/stable/375141> (28 January 2014).
Živković Milan 2014: Milan D. Živković, Fenomen distopijskog jezika (The Phenomenon
of Dystopian Language). Based on doctoral dissertation, with changes. Novi Sad,
“Prometej” publishers.
Živković Z, 1983: Zoran A. Živković, Savremenici budućnosti (Contemporaries of the

Future). Doctoral dissertation, with changes, and with ten SF stories added. Beograd
(Belgrade), Serbia, “Narodna knjiga” publishers.
Živković Z, 1990: Zoran A. Živković, Enciklopedija naučne fantastike (Encyclopedia of
Science Fiction). Beograd, Prosveta.
Živković Z, 2010a: Zoran A. Živković, O žanru i pisanju. (About the Genre, and
Writing). Beograd: Zavod za udžbenike.
Živković Z, 2010b: Zoran A. Živković, Enciklopedija naučne fantastike (Encyclopedia
of Science Fiction). Smederevo: Heliks.
Стефан Пајовић, Павле Лековић / СТАНИСЛАВ ПРЕПРЕК КАО НЕОСТВАРЕНИ

ПИСАЦ научне ФАНТАСТИКЕ
Резиме / Рад се бави релативно непознатим сремским песником Станиславом

Препреком, односно његовим занимањем за научну фантастику и траговима
тога жанра у његовом животу и делу. Услед Препрекове књижевне анонимности,
посебно као писца (признат је више као композитор), даје се кратка биографија,
праћена уводом у историју научне фантастике, с посебним нагласком на дела
релевантна за Препреков рад, као и на развој жанра на просторима Балкана по-
четком 20. века. Препреково стваралаштво се смешта у овај временски оквир пре
свега дискутирајући о природи његових замишљених али не и написаних романа,
али и целокупног интересовања за тај жанр. Након тога се испитује фантастично у
његовој поезији, те се на основу свега предоченог, закључује да Станислав Препрек
заслужује помен у повести хрватске и српске научне фантастике због свежих идеја
и интересовања за жанр који је у то време био још у повоју.
Кључне речи: Станислав Препрек, научна фантастика, недовршеност, путовање

кроз време
Примљен: 22. априла 2017.

821.14‘02-21.09 Еурипид
Јелена М. Тодоровић1
СТРУКТУРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ ЕУРИПИДОВЕ

ТРАГЕДИЈЕ МЕДЕЈА
Еурипидова трагедија Медеја је већ у периоду у ком је настала и први пут изведена донела
значајне иновације у погледу структуре драме, лица, функције хора и појавности богова.
Радом настојимо указати на промене које драма доноси и доказати да поседује драмску
структуру карактеристичну за период у коме настаје. Подробном анализом самог текста
трагедије, издвајаћемо елементе који најбоље показују структуралне вредности Еурипидове
драме, настојећи да те вредности прикажемо и према релевантним радовима из области
теорије драме. Циљ рада је истицање аутентичних карактеристика Еурипидове трагедије и
доказивање да античка драма Медеја има драмску структуру. Еурипидова трагедија Медеја
не одступа од очекиваних структуралних вредности књижевне традиције којој припада, али
представља својеврсне новине у погледу форме и избора ликова у односу на дела осталих
античких трагичара.
Кључне речи: антика, драма, Еурипид, структура, лице
Античке трагедије су засноване на миту, што значи да трагичари

бирају примарни мит или једну од верзија мита, ако их има више. Сваки
трагичар има специфичан однос према миту који је основа трагедије,
неки себи допуштају одређене корекције или чак употребу мање позна-
те верзије мита, док се неки беспрекорно придржавају признате верзије
без уметничких дорада, или са минималним изменама. Књижевно дело
које за своју основу има мит, како Фрај наводи, бива схваћено као „сим-
бол духовног и телесног заједништва“ (Фрај 2007: 349). Трагедија из ау-
то-а (назив који Фрај користи због двосмислености мита) издваја сре-
дишњу херојску фигуру и што је трагедија ближа ауто-у јунак је ближи
божанству (Фрај 2007: 351). У Еуриподовој трагедији Медеја главни лик
је дат као смртница која је у сродству са божанством, због чега и не бива
праћена Еринијама, нити бива мртва, иако почини убиство деце. Пара-
доксално, на крају трагедије се уздиже на небо, тј. поступком deus ex
machina бива спасена. Античка трагедија се никада није у потпуности
одвојила од ауто-а и самим тим није могла развити друштвену форму,
мада „код Еурипида постоје такве тенденције“ (Фрај 2007: 352). Треба
нагласити да се трагедија Медеја у погледу структуре не разликује зна-
1 jelena.todorovic91@yahoo.com
чајније од мита из кога исходи, мада постоје одређени сегменти траге-

дије који одступају од мита. Навођење Иноне као једине чедоморке пре
Медеје истиче њихову сличност у чину убиства деце, али се у трагедији
занемарује да Инона2 скаче са млађим сином у море због лудила које
је проузроковала Хера (Речник грчке и римске митологије 1987: 233),
а не због своје осветољубиве природе као Медеја. Еурипид бира једну
од мање познатих верзија мита како би нагласио очекивани исход че-
доморства, мада поменуто одступање од мита не мења конкретну тра-
гедију. За Медејино чедоморство везане су две верзије мита, једна од
њих подразумева убиство деце зарад потпуне и најсуровије освете и она
је узета за основу трагедије, а друга је блажа и базира се на Медејиној
жељи да своју децу (четири сина у овој верзији) учини бесмртном због
чега их је остављала у Херином светилишту, али су они умирали (250).
Поред напомене да је Медеја по миту из жеље да их учини бесмртнима
погубила своју децу, постоји и верзија у којој децу убијају Коринћани (в.
Лески 1995: 189), али Еурипид занемарује ове верзије представљајући
срдиту и осветољубиву жену. Избори које Еурипид чини пишући Ме-
деју не руше традицију трагедије, мада представља зачетак идеје ос-
лобађања од тих традиционалних стега. Лески тврди да „код Еурипида
садржај трагедије тежи да превазиђе оквире задате формом, па отуда
његово дело није увек у стању да све елементе повеже у једну органску
целину“ (181), али до коначног одвајања од митске традиције не долази,
што значи да и Еурипид не одступа значајније од ауто-а.
Еурипидова трагедија Медеја је настала у 5. в. п. н. е. што под-
разумева да је писана по строгим правилима традиционалног позори-
шта. Одвијање радње у традиционалној трагедији засновано је на уз-
рочно-последичним односима (Жакар 1981: 473). Јасонова прељуба и
напуштање Медеје изазвали су њен бес и срџбу, који ће призвати освет-
ничке мисли, које резултирају убиствима Јасонове веренице, њеног оца
Креонта и деце. Античка трагедија тежи хармоничном поретку, тј. по-
вратку у пређашњи хармонични поредак (473). Више пута у трагедији
бива наведено из различитих перспектива како је дошло до актуелног
поретка, а затим је изражена и потреба за некаквим разрешењем про-
блемске ситуације:
ДАДИЉА: […] Ни Медеја, госпа моја, у куле Јолка допловила не би, у Ја-
сона заљубљена лудо […] А сад омраза све је, дубока жеже је рана! Издао
Јасон је децу и госпу моју, у ложницу краљевску хрли […] Познајем је
добро, страхујем зато. Страшна је! (Еурипид 2009: 17‒19)
2 Инона је Семелина сестра и након сестрине смрти наговара супруга да они воде бригу о Диони-
су због чега изазивају Херину срџбу и она их кажњава лудилом. Инонин супруг, Атамант, убија
старијег сина, а Инона скаче са млађим у море где их прихвата Посејдон који је спасава Хада
и начини је заштитницом бродоломника, ткз. Леукотејом (Речник грчке и римске митологије
1987: 233).
СТРУКТУРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ ЕУРИПИДОВЕ ТРАГЕДИЈЕ МЕДЕЈА
МЕДЕЈА: Ја сам те спасла […] Послат си био бикове да ујармиш што

дахћу огњем и убилачко да засејеш поље. […] Учиних да Пелија од руку
кћери својих, страшном сконча смрћу: сваки теби да одагна страх. За све
патње. Ти, гаде највећи, невером ми плаћаш, другу грабиш жену, а отац
си већ. […] (30‒31)
ЈАСОН: […] Ја, видиш, мислим да Кипарка једина, од богова свих и људи,
морски поход штитила је мој. Бистар имаш ум, ал‘ мрско ти је рећи да
Ерос тебе стрелом нагна непогрешном живот да спасеш мени. […] (32)
Дадиљин исказ је објективно изношење чињеница, са израженим

освртом на њен друштвени положај који је директно зависан од Медеје.
Употребом заменице моја дадиља не инсистира искључиво на својој
социјалној зависности од Медеје, већ истиче саосећање са судбином
преварене жене, што је опште питање. Медејини и Јасонови искази су
субјективно обојени и самим тим изразито контрастни, док Медеја за-
слуге за мужевљев успех приписује себи, Јасон их приписује боговима
и њиховој вољи.3 У Медејином излагању јасна је опозиција ја – ти, чиме
се упућује на поступке које је она чинила зарад Јасона и љубави према
њему, и захтеве које су Јасону други поставили, а она му помогла да их
оствари. При њеном говору јасна је Еурипидова тежња издизања чове-
ка изнад корелације бог – човек, јер Медеја проговара само о себи и
сопственим делима, богови немају удела у њима. За разлику од Медеји-
ног, Јасонов исказ остаје готово eсхиловски, он превласт у сопственој и
туђој судбини даје боговима, све приписује вољи богова. Мада, не мора
се то схватити искључиво као eсхиловска традиција, већ најједностав-
није као одрицање Медејиних заслуга у његовој личној судбини. Тим
поступком се изнова враћамо на одрицање превласти богова, јер Јасон
уздиже себе, обичног смртника, изнад Хелијeве унуке. Важно је да сва
лица виде само један расплет, а то је Медејина освета, од које многи
страхују, посебно Јасон и Креонт, а коју хор подржава:
ДАДИЉА: […] Познајем је добро, страхујем зато. Страшна је! (17‒19)
КРЕОНТ: Плашим се – зашто крити? […]
ХОРОВОЂА: Нек буде тако! Праведна је, Медејо, освета та. Није чудо што
удес оплакујеш свој. (25)
Трагедија која је традиционална има очекивану компози-

цију (увод, заплет и расплет) (Жакар 1981: 474), Медеја не одступа
од наведеног правила, што значи да се Еурипид придржава антич-
ких правила писања. „Постоји склад између форме и структуре“
(Исто), што значи да је ток радње рационалан и самим јунаком
3 Поменути контраст упућује и на разлику између Еурипидовог стваралаштва у коме је човек

централно биће, док је код Есхила или Софокла то увек бог.
управља разум, мада су код Медеје разум, бес и срџба обједиње-

ни. Она дела рационално, промисли о свему што планира да чини,
а затим спроводи у дело, мада је бес и срџба покрећу. Медејина
срџба је сродна срџби богова када се њихова воља не остварује,
зарад онога што је учинила да би Јасон постао то што јесте она не
може прихватити превару. Покретач на делање је сродан покре-
тачу при хибрису, Јасон може бити схваћен као онај који се оглу-
шио о вољу богова (ако Медеју схватимо као божанство) и самим
тим сваки његов поступак води у сигурну казну јер је и то воља
богова, мада казна не мора бити смрт онога ко је начинио хибрис
(што у Медеји и није). Срџба коју Медеја испољава не претходи Ја-
соновој издаји већ је издаја покреће, све што Медеја раније чини
није из срџбе већ из љубави. Дадиљине речи које упозоравају да
је Медеја страшна и да је она упозната са тим упућују не на људ-
ску природу у Медеји, већ на њену растрзаност између људске и
божанске природе. Она је биће границе, нити обична смртница,
нити апсолутно божанске природе. Медејине особине од којих
страхују су особине божанстава (осим у Есхиловим трагедијама,
јер он богове представља без мана), срџбом, бесом и гневом се у
антици одликују богови или њихови потомци са смртницама, хе-
роји. Ове карактеристике се не користе уз ликове смртника, осим
ако смртници нису деца богова. Карактеристично је да делању у
овој трагедији претходи планирање, Медеја пре свега добро про-
мисли, затим обезбеди себи спасење (боравак у Атини који јој Егеј
обећава), па тек дела. По Аристотелу, „најважнији од саставних
делова јесте склоп догађаја“ (Аристотел 1966: 16) и дели се на
почетак, средину и свршетак“ (18). Еурипидова трагедија Медеја
поштује у потпуности аристотеловски принцип, почетак је фор-
миран на објашњењу Медејиног стања и узрока истог, средина је
заснована на деловању беса и срџбе, да би крај био приказан у
виду њеног избављења, тј. уздизања на небо у златним кочијама.
Развој догађаја нужно постоји, мора да постоји (Жакар 1981: 475),
што је у Медеји приказано поступно и води разрешењу. Поступ-
ност подразумева да о Медејиној освети проговарају прво дадиља
и учитељ, као представници нижих друштвених слојева, затим
Медеја сама, па Јасон и Креонт4, да би након вишеструке потвр-
4 Структурално посматрано Креонт као лик у Медеји кореспондира Софокловом другом лику. Он
није представљен као слаба и плашљива Исмена, већ се појављује на сцени са захтевом да Ме-
деја напусти Коринт, његова сличност са Софокловим другим ликом је у тренутку допуштања
да Медеја остане још један дан у граду. Креонт зна да греши допуштајући јој да остане, а то ипак
чини, чиме манифестује плашљивост сродну Исмениној (Нокс 1999: 103).
де општег страха од Медејине освете иста почела да се спроводи

такође поступно.
Основе о структури и карактеристикама драме, а самим тим и
трагедије, дао је још Аристотел. Одређене норме које је он поставио
нису измењене ни у савременим проучавањима књижевности. Ари-
стотел је причу сматрао примарним елементом драме који се развија
у радњу, која за основни сегмент има призор или сцену (Лешић 2010:
427). „Причом, наиме, зовем састав догађаја, а карактерима оно по
чему лицима приписујемо овакве или онакве особине, а мислима, нај-
зад, оно чиме лица у својим говорима нешто доказују или неку општу
мисао исказују. Према томе свака трагедија мора имате шест саставних
делова по којима она има овакву или онакву особину. То су: прича, ка-
рактери, говор (дикција), мисли, сценски апарат и музичка компози-
ција“ (Аристотел 1966: 16). Овим правилима античка трагедија мора
одговарати, па у Медеји постоји след догађаја како пре саме трагедије
тако и у трагедији, карактери су поред Медеје сви ликови који прого-
варају и тиме испољавају одређене особине или они о којима извешта-
вају други ликови, а мислима можемо назвати све изречено. Сценски
апарат код Еурипида не подразумева само распоред лица или предмете
на сцени, већ и поступке који су карактеристични за њега, нпр. deus ex
machina, што у Медеји представља њено уздизање на небо у златним ко-
чијама. Музичке композиције представљају хорске песме, којима се у
Медеји окончава свака сцена, али такође музичким елементом се може
сматрати и њена тужбалица која има специфичан тон. Приче могу бити
просте или преплетене, „простом радњом зовемо такву радњу која се,
за време дешавања развија, као што је већ одређено, повезано и јед-
ноставно, без преокрета и препознавања, а преплетеном такву која се
развија у вези с препознавањем, или с преокретом, или и са једним и са
другим“ (23). Најлепшим трагедијама се сматрају оне које преокрет и
препознавање5 имају у истом драмском моменту. По Аристотелу, при-
марна обележја трагедије су: трагични јунак, трагични сукоб, трагичка
кривица и трагични крај. Свака античка трагедија морала је поштовати
наведена правила, или се сматрала лошијом или потпуно неуспелом. У
Еурипидовој Медеји, која је уистину иновативна у односу на Аристоте-
лове норме, структуралне норме су поштоване. Трагични јунак је оба-
везно средишњи лик трагедије и не пати због сопствене кривице већ
због судбине, што је Медеја вишеструко нагласила, мада су и остала
лица. Трагични сукоб је сукоб централног лица са другим лицима, у
Медеји постоје сукоби са Креонтом, Јасоном, хором, али и интрасубје-
катски сукоб унутар саме Медеје. Трагедија не мора нужно подразуме-
вати моралну погрешку главног јунака због које пати, већ његова патња
5 „Преокрет (перипетија) јесте окретање радње у противно од онога што се намерава, а то се, као
што кажемо, врши по вероватности или нужности. Препознавање је, као што и само име већ
каже, прелажење из непознавања у познавање, па затим у пријатељство или у непријатељство
са оним лицима која су одређена за срећу или за несрећу“ (Аристотел 1966: 23–24)
може бити судбински одређена. У примеру Медеје, јасно је да моралних

погрешака има, чак их је и сама свесна (издаја оца, убиство полубрата,
превара Пелијивих ћерки), али она не пати због њих. Еурипидова траге-
дија мења смисао трагичког краја, јер главни јунак на крају трагедије не
страда, Медеја се појављује на небу као победоносац, она која се освети-
ла. Њена патња је наведена при исказима о сахрани деце, што упућује
на чињеницу да један аспект њене драмске личности ипак страда.
Драмска ситуација је срж трагедије, она условљава и заплет и
расплет. Испитује се од главног јунака, чиме се утврђује и „тачка гле-
дања“ (Сурио 1981: 58), што нужно условљава ток радње. Главни јунак
Еурипидове трагедије је Медеја6, што значи да нас са радњом упознаје
жена која је преварена и остављена. „Структура и језик Медеје исти су
као у Софокловим трагедијама“, у драми доминира главни лик који
апсолутно има власт на позорници и без обзира на тешкоће, савете и
претње испуњава свој наум, „почиње и завршава радњу“ (Нокс 1999:
102). Такође, главни лик поменуте трагедије је жена која у себи мири
мушки и женски принцип антике. Медеја се свети као мушкарац, јер
мушкарци убијају потомство када осете да губе контролу над породи-
цом, они убијају из убеђења или да би напакостили жени због реалне
или измишљене преваре (Маричић, Шаховић Мишић 2009: 7). Уз фигу-
ру главног јунака неизоставна је функција Представника схваћена као
космичка сила, не мора да буде присутна у људском облику, а утиче на
драмску радњу, покреће је (Сурио 1981: 60). Покретачка сила у Медеји
су бес и срџба, то су силе делања које карактеришу античке хероје, а не
женске ликове. Мада, треба нагласити да Медеја није обична жена, она
је Хелијова унука и самим тим у њој постоји побуда сродна мушким хе-
ројским ликовима. „По својој структури Медеја одступа од Софоклове
херојске драме“, јер главни лик, Медеја сама, као херој своју намеру
мора да сакрије од осталих лица (осим од хора) (Нокс 1999: 103). Поме-
нути бес и срџба су „драмски покретачи“ (Сурио 1981: 60), као што јој
и омогућавају остварење намера. Остварење идеје чисте љубави које се
односи на прижељкивање добра другоме (Сурио 1981: 61‒62), Медејина
природа не дозвољава, она жели да убије и Јасона и његову вереницу,
чак и своју децу како би поништила начело љубави.7
Све драмске функције које Сурио (1981: 62) наводи присутне су
у Еурипидовој Медеји: жудња која је покретач радње је жеља за осве-
6 Медеја је ћерка Хелијевог сина Ејета и Океаниде Идије, касније се као њена мајка наводи и Хе-
ката, а Кирка као сестра. Њена домовина је Еја коју ће напустити након заљубљивања у Јасона
које су иницирале Атина и Хера, а спровела Афродита. Када су са златним руном напуштали Еју,
Медејин отац Ејет је послао потеру за њима, а да би зауставила потеру Медеја убија полубрата.
По повратку у Јолк, Медеја се свети краљу Пелији који је побио Јасонову породицу. Након десет
година живота у Коринту Јасон напушта Медеју због Креонтове кћерке, након чега се Медеја
свети њему, његовој невести и њеном оцу (Речник грчке и римске митологије 1987: 249‒250).
7 Постоји привид тј. лажно представљање Медеје као жене која се мири са судбином и жели
добро Јасону и његовој вереници, што је изречено у Медејином и Јасоновом другом дијалогу.
Помен њиховог другог дијалога и Медејиног претварања изнова доказује одступање од структу-
ре Софоклових драма (јер Медеја као херојска фигура крије своје праве намере).
том, покретачка сила је свакако бес, Арбитар је сама Медеја, Добитни-

ци „добра“ су они којима жели да се освети, Супарник или Противник
јој је хор у оним деловима када изражава намеру да убије децу, али јој
је уједно и Саучесник када открива намеру да хоће да убије Јасона и
нову вереницу:
ХОРОВОЂА: Да л’ дошла би к нама, савет да послуша? Тад можда силни

сустао би гнев, минуо пркос. Особи драгој ваља помоћи вазда. Пођи и
‘вамо доведи је, реци да на њеној страни смо ми. Хитај, пре но почини
зло: жалост јој кипи, бес покуљаће! (Еурипид 2009: 23)
ХОРОВОЂА: Нек буде тако! Праведна је, Медејо, освета та. Није чудо што
удес оплакујеш свој. […] (25)
ХОРОВОЂА: Лепо си, Јасоне, накитио говор. Ал’ мени се, макар противре-
чила теби, чини да то што жену остављаш нимало правично није. (34)
ХОРОВОЂА: Нек Мајин те син, водич и бог, до двери допрати и нека ти

се испуне жеље! Видех, Егеју, да честит си човек! (41)
ХОРОВОЂА: Зар дрзнућеш се, жено, пород да побијеш?
МЕДЕЈА: Најболније тако мужа ранићу.
ХОРОВОЂА: Али најнесрећнија бићеш жена!
[…]
ХОР (Строфа II) Како такав град са рекама светим, земља таква што за-
клон другу пружа, чедоморку да прими? Тебе, што остале прљаш самим
присуством својим? На децу, помисли, дићи ћеш руку, злочин сагледај о
којем снујеш! Колена ти твојих, ми кумимо ти све: пород не убијај! (43‒44)
ХОР: […] (Антистрофа II) Са тобом твоје ја болујем јаде, несрећна мајко
што убијаш децу због презрене постеље брачне! Мимо закона свих, муж
те ради друге остави жене. (47)
Хор се појављује и као закључак одређене радње или као коначно

признање одређене мисли. На крају дијалога са Егејем хор изјављује
да је Егеј честити човек, јер ће Медеји пружити уточиште. Посебно је
истакнуто саучесништво хора на крају другог дијалога са Јасоном, када
се наводи: Са тобом твоје ја болујем јаде (47), јер се инсистира на заје-
дничкој патњи, као и у исказу у коме се Медејина освета назива пра-
ведном и изриче се одобравање Нек буде тако! (25), при чему се пружа
апсолутна подршка Медејиној намери да убије Јасонову вереницу.
Кључне покретачке страсти у драмској радњи су жеља и страх (Су-
рио 1981: 65), мада у Еурипидовој трагедији постоји само жеља, страх
не може у антици бити карактеристика унуке божанства и чаробнице.
Страх се манифестује, али је то страх од Медејиних поступака, страх

свих других лица. Када се говори о Медејином страху, он постоји, мада
то није страх сродан већ објашњеном страху других лица, Медеја стра-
хује да ће јој се непријатељи ругати, смејати јој се. Такав страх може
бити схваћен као сила која омогућава, али и захтева од Медеја да ис-
траје у својим намерама.
Пол Жинестје у тексту Драмска геометрија дефинише различите
структуре драмске радње, међу којима и честу ситуацију у троуглу. Ова
форма подразумева да се две жене сукобљавају око једног мушкарца,
што је случај у Еурипидовој Медеји, или два мушкарца око једне жене
(Жинестје 1981: 131). У већини случајева једна страна троугла предста-
вља брачну заједницу, која се супротставља „слободи“ друге везе (131),
као што се тренутно актуелни брак Медеје и Јасона супротставља скла-
пању Јасоновог новог брака. У антици слобода избора новог партнера
када избор чини мушкарац је дозвољена, развод је спроведен склапањем
брака са другом женом, тако да термин „слободе“ не можемо користити
апсолутно доследно као Жинестје, слобода друге везе у антици условље-
на је једино жељом мушкарца да до ње дође. „Афективне стране троугла
чине мржња, љубав или равнодушност“, које могу бити и различитог
интензитета (Исто). Мржња која је као примарно осећање испољена у
Медеји је веома јака, то је рушилачка сила, посве рационална која иде
до крајње границе чедоморства. Медејина мржња је неоспорна и апсо-
лутно самостална, на све њене осветничке намере осим чедоморства
околина тј. хор Коринћанки нема приговор. Иако оспоравање од стране
хора постоји, када буде изречена намера убиства деце Медеја истрајава,
што је врхунац мржње, деструктивни ерос. Медејина мржња је више-
струко наглашена, најчешће проговара о Јасону, или је њему и упућена:
МЕДЕЈА: Кукавице! Погрда ова највећа је коју језиком изрећи могу. По-
ходиш ме ти, најгори душманине мој? […] (Еурипид 2009: 30)
МЕДЕЈА: […] Што више су се мучили они, то ћу више уживати ја! (51)
МЕДЕЈА: Мрзи! Огорчен тај презирем тон. (58)
Медеја мржњу испољава увредама, огорченошћу и уживањем у

туђој патњи. Поред чињенице да своју мржњу усмерава и да има не-
прекидну потребу да је отелотвори, жели да осети тон патње и да пр-
венствено чује вести од гласника, а касније и да види Јасонову патњу.
Тек у тренутку виђења патње другог њена мржња бива отелотворена у
Јасоновим сузама, тада Медеја може да перципира остварење сопстве-
них жеља, коначно их постаје свесна и то на специфичан начин који је
сродан чулном надражају.
Драмско дело нужно има форму која му омогућава да постоји као
текст за читање и као представа и постоји као готова и „структурисана
целина“ (Јансен 1981: 156‒157), што драма Медеја испуњава. Драму чине
одређени елементи који се сврставају у Реплику или Режију, у Репли-

ку се сврставају елементи који се „манифестују уз помоћ лингвистич-
ких феномена“ у тексту или представи, а у Режију они елементи који
се испољавају уз једнаку употребу „лингвистичких феномена у тексту
и сценских феномена у представи“ (160). Постоје елементи који су у
односу међузависности, нпр. Лице које припада Режији, али не може
да постоји без реплика и обратно (167). „Ако нема реплике, нема ни
лица“, јер пратећи ликови нпр. стражари, учитељи, дадиље припадају
декору (168). У Еурипидовој Медеји постоје Лица која имају одређене
реплике које их и чине лицима, а постоје и елементи Декора који нису
представљени кроз реплике међу којима је Јасонова вереница. О њој се
сазнаје кроз Јасонове и Креонтове реплике и гласников извештај, она
не проговара:
ГЛАСНИК: […] Госпа, што место тебе служимо је, пре но сина ти угледа
два, чежљив Јасону упути поглед. Потом очи склопи, бело окрену лице
јер одвратност обузе је кад уђоше деца. […] (Еурипид 2009: 52)
Деца су делимично примери Декора, јер не проговарају све до чина

убиства. Специфична је и чињеница да проговарањем постају Лица, али
се смрћу то укида, изнова су представљена као декор:
СИНОВИ: Јаој!
ХОРОВОЂА: Чујеш ли тај крик детињи? О јадна, о злосрећна жена!
ПРВИ СИН: Јаој мени, шта ћу? Куда од мајчине побећи руке?
ДРУГИ СИН: Не знам, брате најдражи. Готови смо. (55)
Најлакше је жртвовати оне који не проговарају, тј. оне који не могу

проговорити у своју одбрану и немају могућност да промене властиту
судбину (Пул 2011: 67). Такви „жртвени јарчеви“ (66) су и Медејини си-
нови, чују се крици, али се њихова судбина не мења јер не зависи од њих.
У корист наведеном говори и завршна слика трагедије на којој је пред-
стављена Медеја која беживотна тела своје деце носи са собом, не оста-
вља их Јасону како би их сахранио. Завршна слика је кулминација идеје
о деци као сегменту Декора, јер бивају доживљени као отелотворење ос-
вете, коначна слика Медејиног успеха и Јасонове патње. Елементи који
припадају Декору имају велику важност у драми (Јансен 1981: 168), Ја-
сонова вереница је примањем свадбеног дара покренула Медејину осве-
ту, а Креонт је покушавајући да спасе ћерку изгорео, што је симболично
смрт града кроз смрт владара. Веома често постоје сегменти трагедије
који указују да на сцени не треба да се налазе само и искључиво лица
која говоре. У појединим репликама бива јасно да су на сцени:
КРЕОНТ: Пратња ће моја избацити те силом! (26)
Робови који сачињавају пратњу су неми, подразумева се да владар

има пратњу, али су те особе такозване personae mutae (Маричић 2009:
26). Personaе mutae су неоспорно Декор, јер представљају делове сцене,
они не постају лица, јер им није дозвољено да делају или говоре.
Драмски текст или представа треба да буде раздељив на ситу-
ације, али тако да постоје јасне границе међу тим ситуацијама, да у са-
мом тексту или представи буду назначена места преласка из ситуације
у ситуацију (Јансен 1981: 178). У античкој драми постоје дидаскалије
у којима се наводи распоред лица, ко се појављује а ко уклања са сце-
не, мада нису опширне, већ сведене и прецизне. У Еурипидовој Медеји
нема детаљно наведених дидаскалија8 из којих бисмо сазнали распо-
ред лица или предмета, али јасне границе између драмских ситуација
постоје. Већ при самом помену новог лика или при повратку на сцену
онога који је већ говорио јасно је предочено да је наступила друга ситу-
ација. У Еурипидовој Медеји те смене ликова су драстичне, на почетку
говоре дадиља и учитељ, смењују их Медеја и дадиља, Медеја и Креонт,
Медеја и Јасон… Карактеристично је да смену лица наглашавају хор
или хоровођа:
ХОРОВОЂА: Нек буде тако! Праведна је, Медејо, освета та. Није чудо
што удес оплакујеш свој. Креонта видим, Коринту краља, нове ће одлуке
обзнанити лично. (Еурипид 2009: 25)
Хорске песме имају функцију раздвајања сцена, свакој смени

лица претходи хорска песма од строфа и антистрофа које представљају
својеврсни резиме, закључак онога што је претходно изречено. Нпр.
при смени Креонта и Јасона у дијалогу са Медејом:
ХОР (Строфа I): Свете реке назад, ка врелу теку свом; правде неста, изврну
се све. Мушке се речи у лажи извргоше. Ал’ живот ће мој на глас изаћи
и мњење промениће јавно. Женски ће се одсад штовати род, зауздани
биће језици зли.
(Антистрофа I) Умукнуће музе песника древних о невери што певају

женској. Да нам је Феб, песме вођ, таленат дао и лиру, против мушког ја
бих певала рода. Век дуги приче многе знаде о удесу и нашем и мушком.
(Строфа II) А ти очински оставила дом си, између две стене проклизала
валом, кад луда је љубав гонила тебе. У туђој сад си земљи, сама, јер из
постеље отер’о те муж. Лишену права сваког, тебе, јадну, одавде прогнаће.
(Антистрофа II) Гасе се заклетве свете, диљем Хеладе минуо стид, у небо
винуо се. А ти очињег немаш дома, од невоље да склониш се, бедна. По-
стељом друга влада, у дому твоме њезин је трон. (Еурипид 2009: 28‒29)
8 У Есхиловом и Софокловим трагедијама дидаскалије постоје, на почетку трагедије пре пролога
су веома прецизне, пружају информације где се ко налази на сцени и где се радња одвија. Често
садрже и информације о кретању лица или у Есхиловим трагедијама ћутању лица, које је једно
од примарних особина његовог стваралаштва.
У Есхиловим трагедијама хор9 има веома значајну улогу, јер је је-

дини који проговара о свему што се десило пре радње трагедије и самим
тим износи одређене узрочно-последичне везе. Може се рећи да „хор
често учествује у радњи“, мада никада не остаје сам већ „са дубоким са-
осећањем прати судбину оних који раде, трудећи се да сачува себи мир
и разборит суд“ (Ђурић 2003: 271). „Код Есхила и даље велику улогу
игра хор, који не само да је коментарисао радњу већ је и цијелим њеним
током утицао на реакције гледалаца, управљајући њиховом моралном
и религиозном мишљу.“ (Лешић 2010: 431). Софоклов хор „не утиче на
радњу“ нити активно учествује у њој, већ прати радњу трагедије и суми-
ра догађаје на крају сцена, па кажемо да је „пасивни посматрач радње“
(Ђурић 2003: 271). Значајна измена у односу на Есхилове трагедије је
у томе да се „тежиште драмске радња пренијело са хора на ликове и
односе међу њима“ (Лешић 2010: 431), чиме бива јасно да се улога хора
смањила, али је остала значајна. Код Есхила и Софокла хор увек чини
веће стараца, најчешће су то становници одређеног града, што упућује
на саживљавање са ликовима трагедије, познавање тематике и наравно
на мудрост и животно искуство. Еурипид је смањио хорске партиције,
„хорске песме изгубиле су сваку везу с радњом и постале голи умеци“
(Ђурић 2003: 272). Еурипидов хор у Медеји чине жене, Коринћанке, јер
му је неопходан матерински принцип као један од примарних консти-
туената драмске радње. Његов хор не само да прати радњу, већ може
да изриче слагање или апсолутно порицање одређених принципа. Ни
Еурипид није тај колективни лик развио до те мере да може активно
да учествује у радњи и да је мења, што се види на крају када нема мо-
гућност да прекорачи праг и спречи убиство деце. Хор код све тројице
трагичара остаје пасиван у већој или мањој мери.
Драма мора комуницирати, људи који долазе да виде драму нуж-
но траже доживљај кроз позориште (Стајан 1981: 215‒216). „Хладан ме-
дијум је онај у коме је публика охрабрена да учествује“ (Стајан 1981:
216), а у Еурипидовој Медеји је представник публике истовремено и ма-
теринског принципа хор Коринћанки. Драма не треба да поставља пи-
тања истинитости, не треба ниједног тренутка да се питамо да ли је Ја-
сон доиста варао Медеју, ни да ли је истинит разлог преваре који Јасон
наводи. Не постављају се питања зато што је и биће читалаца или гле-
далаца узрујано исто као и Медејино (Стајан 1981: 240). Хор је женски
јер треба да подржи Медејину освету и изнесе ставове о правима жена
(што је и наведено у претходном цитату), да поткрепи ставове преваре-
не жене, али не и чедоморке. Лески наводи да хор „саучеснички прати
Медејину судбину и приступа јој речима утехе“ (Лески 1995: 190) и то
прераста у опште проблемске ситуације. Из тог разлога хор као хла-
9 „Према глумцима стоји хор, из кога је трагедија и постала.“ Хор је у трагедији сачињен од
дванаест хореута, касније код Софокла од петнаест. Средњи међу њима је хоровођа, а око њега
су распоређени побочници (Ђурић 2003: 270‒271). Аристотел је велику пажњу посвећивао хору
и нагласио: „И хор треба схватити као једног од глумаца и да буде део целине и да учествује у
радњи, не онако као у Еурипида, него као код Софокла“ (272).
дан медијум делује онако како би и публика деловала, чиме се постиже

активно учешће публике, она завршава извођење трагедије доживља-
вајући и манифестујући иста осећања као и хор коринтских жена. Хор
је колективно лице и представља „структуралну непромењиву западне
драмске сцене, он коментарише, уопштава и изражава патос“, тако да
гледаоци бивају укључени у сам хор (Саразак 2009: 65).
Читалац или гледалац уноси у своје схватање трагедије свест о ми-
слима и осећањима јунака (Елис-Фермор 1981: 296). То није произашло
из повезаности говора јунака, већ и из исказа хора, што се сматра потпу-
но одвојеним од радње (Елис-Фермор 1981: 296). У Еурипидовој Медеји
хор Коринћанки има вишеструку функцију, првенствено подржава Ме-
деју у освети мужу, што је демонстрација моралног и социјалног начела
антике, али је истовремено и прекорава и сасвим се ограђује од идеје
чедоморства. Опомена Медеји је и навођење једине чедоморке пре ње
саме, што изнова има за циљ истицање моралних начела, тежњи ка прев-
ласти ероса над танатосом. Хор у античкој драми на тај начин успоста-
вља односе и омогућава увид у различите перспективе (Саразак 2009:
65). Кроз исказе хора види се објективни став према проблемској си-
туацији, који су уједно и реакције публике, чиме се постиже јединство.
У Еурипидовој Медеји дијалози имају превласт у односу на мо-
нологе, јер их има више и међусобно су различити, могу бити потпуно
међусобно контрадикторни иако су лица непромењена (нпр. дијалози
Медеје и Јасона). Специфични су дијалози између представника нижих
друштвених слојева (дадиље и учитеља) или дијалози Медеје са њима.
Еурипид је први међу трагичарима код кога нижи слојеви не само да
проговарају већ и уводе у трагедију. Дијалог се сматра основним еле-
ментом драме, тј. драма је искључиво „дијалошка форма“ (Лешић 2010:
422). Мукаржовски наводи да у дијалозима мора постојати „јасан од-
нос између ја и ти“, затим „однос међу учесницима разговора с једне
стране, и реалне, предметне ситуације која окружује учеснике у тре-
нутку разговора, с друге стране“ и „специфични карактер значењске
конструкције“ дијалога (Мукаржовски 1981: 268‒269). Дијалози у траге-
дији Медеја испуњавају наведене услове, нпр. први Медејин дијалог са
Јасоном, јасно је ко су лица између којих постоји конверзација. Поред
њиховог односа, постоји предметна ситуација која окружује учеснике
дијалога, а то је општа стрепња и страх. Последњи сегмент је значењски
контекст дијалога који је експлицитно заснован на збрињавању деце,
али имплицитно садржи бес и освету у Медејиним репликама и страх и
константно брањење у Јасоновим:
МЕДЕЈА: Ругај се само, ти заклон си нашô: самцита, из земље ја бежати

морам!
ЈАСОН: То избор је твој, другог не криви!
МЕДЕЈА: О, како то? Зар удајем се ја и напуштам тебе?
ЈАСОН: Опаком клетвом ти владаре прокле!
МЕДЕЈА: Проклетство и за твој постаћу дом! (Еурипид 2009: 35)
Не може се занемарити кључни сегмент трагедије, а то су Медеји-

ни монолози, који представљају одлучујуће моменте, последњу борбу
унутар жене и мајке и коначни одговор хору о убиству деце. Монолог
традиционално представља застој у дијалошком току радње и има функ-
цију обједињавања закључака дијалошких деоница и коментарисање
истих (Саразак 2009: 119). Први монолог је одраз Софоклове трагедије,
јер „садржи позивање на разум и предају, са којим се код Софокла сви
ликови морају суочити“, мада у Еурипидовој трагедији наводи немају
исто значење (Нокс 1999: 103). Медеја у овом монологу изговара оно
што Јасон жели да чује, како би отпочела своју освету:
МЕДЕЈА: За оно што рекох, Јасоне, опроштај молим. Праштај ми гнев

због љубави старе! Сама са собом разговор водих, прекор упутих: што,
несрећо, кудиш и бесниш на оне што добро ти желе? […] У твој је требало
да проникнем план, у свем те подржим, о брачној да постељи бринем и
невести да се веселим. Ал’ такве какве смо – женски нећу да кудим род. Не
враћај мени мило за драго – лудости немој лудост да подаш! Попуштам,
ево, признајем грешку, одлуку донех паметнију много. (Еурипид 2009: 44)
Сам тон изрицања првог Медејиног монолога је блажи, готово по-

низан, јер њена намера није да пркоси већ да се додвори. Уједно је одраз
Медејине моћи манипулације и вештине употребе речи и израза у свр-
ху ублажавања претходно изречених речи. Изречено поистовећивање
ње саме са читавим женским родом је засновано на убеђењу о слабости
и крхкости женског бића, које је подложно љубомори и зависти. Док је
у свом првом монологу Медеја привидна покајница која признаје своје
грешке, све са сврхом спровођења освете, у другом монологу је мајка
која посустаје пред истом осветом. Медеја више пута мења своју одлу-
ку, али се ипак сваки пут враћа почетној намери убиства деце:
МЕДЕЈА: […] О децо, децо, град стекосте и дом. Бићете ту вазда без мајке,
мом ћете ме пустити јаду. […] Невесте вам дочекала нисам, ни ложницу
окитила брачну, ни бакље палила. […] Јаој, јаој! Зашто ме, децо, гледате
тако? Зашто мени ваш последњи смеј? Кукавна, ах, шта ћу? Смелост неста,
жене, чим у очи детиње загледам се сјајне. Не могу, не. Збогом одлуке
старе! Децу са собом из Коринта водим. […] Ма шта је мени? Зар да смеју
ми се душмани моји? […] Јаој, вај! Не, срце моје, не чини то! Окани се
њих, бедо, децу поштеди! […] Не, тако ми осветника подземних, ја пустити
не смем да душмани децу ми муче. Одлука је пала, неизбежно то је. […]
Дајте, децо, дајте мајци руке да их љуби! О најдраже руке, о преслатке
главе, племенити стас и лице дечије. […] Не могу да гледам вас више, бол
је свладао мене. Видим већ каква недела чиним, али гнев је од разума
јачи. (Еурипид 2009: 48‒50)
Медејин други монолог представља унутрашњу борбу у мајци и

превареној жени, због чега долази до изрицања контрадикторних ста-
вова. Готово да су њене одлуке истовремено добиле потврду и одри-
цање. Може се сматрати средиштем драмске радње, јер представља од-
лучујући и коначни моменат освете. Драма у драми се одвија око две
Медеје, једна је мајка и вођена је љубављу према деци и потребом да их
збрине, а друга је Медеја преварена жена, која упорно тежи да потисне
ову прву, поништи матерински принцип и изведе освету до краја. Град
је мотив који одриче мајку, јер у исказу: О децо, децо, град стекосте и
дом, јасно је да у граду могу обитавати без мајке која им дочекује не-
весте и пали бакље. Егзистенција је омогућена или граду или Медеји
мајци, што је у коресподенцији са њеним сукобом са Креонтом као вла-
даром, његовом ћерком и потенцијалним наследницима престола. Њен
други монолог је попут тужбалице, али ће се у трећем тон променити.
Трећи монолог је кључан, може се схватити као да је закључак другог,
јер представља изрицање коначне одлуке:
МЕДЕЈА: Наум је јасан: децу што пре убити морам па из земље хитати да
оклевањем допустила не бих душманска да смакне ме рука. Они морају
умрети! Кад већ је тако, нек их убијем ја што живот им дадох. Па храбро,
срце! Нећкање чему? Језив ал’ нужан тај је чин. Хајд’, руко јадна, мач
граби, па крочи на почетак живота несрећног! Не буди кукавица! Не
мисли на децу, заборави да волиш, да мајка си њима! Заборави их макар
за кратак дан овај, па ридај после! Мада убићу их, мила ми беху – мени,
невољници! (54)
Монолог је који изриче Медеја пандан је познијем зазивању де-

монских сила Леди Магбет, обе се одричу мајчинства, мада на различите
начине.10 Медеја спутава сопствену љубав и сузбија осећај кривице који
очекује након испуњења намере, она је унапред свесна својих слабости
и могућности да поклекне, због чега сваку етапу унапред аргументује.
Бива јасно да у Еурипидовим трагедијама не постоји она опозиција,
„као код Есхила, бог и човек, него да се они налазе у самом човеку и
његовим грудима“, тј. да је све усмерено ка човеку (Лески 1995: 195).
Трећи монолог не одражава само тренутно стање драмске личности, већ
и сва потенцијална психолошка стања, све осећаје и мисли који се могу
манифестовати. Бива јасно да „постоји једна особа која може и заис-
та представља праву препреку Медејиним плановима, и која се заиста
може супротставити правим аргументима – а то је Медеја сама“ (в. Нокс
1999: 104), што упућује на чињеницу да је центар човек сам. Убиство
деце једино Медеја сматра нужним, јер тај чин види као последњи сег-
10 Леди Магбет захтева следеће: „Дођите, ви дуси,/Што убилачке мисли подстичете;/Обеспо-

лите ме, напун`те ме сву/Од главе до пете грозном свирепошћу;/Згусните крв ми, запушите
приступ/Савести, да ниједан покајнички/Знак природе не поколеба мој/Страхотни смер, ил` га
мирољубиво/Не сврати од дела! Приђите ми женским/Грудима, и замените ми млеко/Жучем
ву убилачки дуси, ма где/Да сад, у своме невидиљивом бићу,/Стварате потресе природе!“ (Ше-
кспир 1969: 22)
мент своје освете, она жели да повреди Јасона, макар тиме поништила
и себе. Такво размишљање није својствено човеку антике, већ боговима
који зарад повреде својих осећања или речи ниште људска бића. Свакако
да чедоморство није у људској природи, због чега је и наведен монолог у
којем се Медеја више пута премишља, али ако ситуацију посматрамо из
перспективе деце, за њих је смрт судбински одређена.
Трећи монолог представља исходиште свих страхова у трагедији
(страхова осталих лица од Медејине освете и Медејин страх да ће јој се
непријатељи смејати). Јасно је да у монологу као и у дијалогу „у језич-
кој манифестацији учествују две стране, али монолог не мора бити од
стране говорника посебно наглашено адресовање; такво адресовање моно-
лога (уз помоћ ословљавања, личне заменице друге особе и сл.), ако до
њега дође, чак дијалошки боји монолог“ (Мукаржовски 1981: 268). У Ме-
дејиним монолозима јасно је да се сама себи обраћа кроз заменице (ми,
мени…), али и метонимијски (руко моја) и њени монолози су дијалошки
обојени, што додатно поспешује присуство деце у другом монологу (као
елемената декора) и хорска песма након трећег монолога. Структурално
посматрано, дијалози и монолози су обавезни сегменти драме, у Медеји
предност имају монолози. Неоспорно их има мање него дијалога, али су
Медејини други и трећи монолог централни делови трагедије, одража-
вају интрасубјекатски конфликт око којег се развија радња јер су кључна
питања око којих и постоје несугласице у драми подробно испитана у
оквиру наведених монолога. Први монолог је структурално почетак рас-
плета, од изрицања тог монолога Јасон постаје попустљив, изнова верује
Медеји и освета почиње да се спроводи. Освета изазива страх у лицима,
али је мотив убиства деце предмет неодобравања и супротстављања оче-
киваном поретку, тако да је тај мотив примаран. Из дијалога и монолога
и позиција које заузимају у трагедији Медеја можемо закључити да су-
коб не постоји само између два или три лица, већ постоји међу лицима
(Медеја и Креонт, Медеја и Јасон, Медеја и хор, Јасон и хор…), може
бити интрасубјекатски (Медеја), али може постојати сукоб између лица
и елемената декора (Медеја и Креонтова пратња или Медеја и деца), чак
и ако се не појављују заједно на сцени (Медеја и Јасонова вереница).
Тиме примарно значење драмског сукоба са освртом на Софоклову тра-
гедију бива кориговано, тј. знатно проширено11.
Античка трагедија Медеја у потпуности прати књижевну тради-
цију трагедије периода у коме је настала, тј. аристотеловске принци-
пе структуре трагедије. Еурипид уноси новине у трагедију у односу на
своје претходнике Есхила и Софокла, али се те измене не односе зна-
чајније на структуру (осим у оскудним дидаскалијама и увођењу лица
која припадају нижим друштвеним слојевима), већ превсходно на кон-
фигурацију карактера и однос према миту. Еурипидова трагедија није
издељена на сцене, али одређена раздељеност ипак постоји и постиже
се хорским песмама које закључују претходну сцену и уводе у наредну.
11 Има помена о проширењу значења на примеру Софоклове Антигоне (в. Саразак 2009: 178).
У дијалозима је јасно представљена релација ја и ти, а у монолозима

је предочено психолошко стање јунака и превирања унутар саме лич-
ности. Поменуте новине представљају напредак и развој античке траге-
дије и не руше структуралну концепцију коју је Аристотел дефинисао.
Медеја има очекивану композицију, драмска личност је исходиште свих
дешавања и као таква у потпуности одговара принципима које Аристо-
тел износи као обавезне како би нека личност била предмет трагедије.
Очигледна је драстична промена у разумевање хамартије (трагичке
кривице) у смислу патње због убиства крвних сродника (деце) у односу
на Есхилову трагедију (нпр. Орест бива кажњен Еринијама док му суд
не опрости убиство мајке) или Софоклову трагедију (нпр. Едип себи из-
боде зенице, што се изнова повезује са Еринијама), што изнова указује
да центар драме није више релација бог‒човек, већ је центар човек сам.
Наведена промена се сматра једном од револуционарних Еурипидових
идеја и условљава структуру читаве трагедије, јер исходиште свих ситу-
ација постаје драмска личност.
Извори
Еурипид, Ануј, Лукић 2009: Еурипид, Ж. Ануј, В. Лукић, Три Медеје, Београд:
Paideia.
Аристотел 1966: Аристотел, О песничкој уметности, Београд: Завод за издавање
уџбеника Социјалистичке републике Србије.
Ђурић 2003: М. Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд: Дерета.
Елис-Фермор 1981: У. Елис-Фермор, Један технички проблем: откривање
неизречених мисли у драми, у: Модерна теорија драме, приредила Мирјана
Миочиновић, Београд: Нолит.
Жакар 1981: Е. Жакар, Композиција и њене технике (Јонеско, Адамов, Бекет), у:
Модерна теорија драме, приредила Мирјана Миочиновић, Београд: Нолит.
Жинестје 1981: П. Жинестје, Драмска геометрија, у: Модерна теорија драме,
приредила Мирјана Миочиновић, Београд: Нолит.
Јансен 1981: С. Јансен, Шта је драмска ситуација?, у: Модерна теорија драме,
Лешић 2010: З. Лешић, Теорија књижевности, Београд : Службени гласник.
Лески 1995: А. Лески, Грчка трагедија, Нови Сад: Светови.
Маричић 2009: Г. Маричић, Белешке, у: Три Медеје, Београд: Paideia.
Маричић, Шаховић Мишић 2009: Г. Маричић, С. Шаховић Мишић, Три митске
самотнице и три наше савременице, у: Три Медеје, Београд: Paideia.
Мукаржовски 1981: Ј. Мукаржовски, Две студије о драми, у: Модерна теорија
драме, приредила Мирјана Миочиновић, Београд: Нолит.
Нокс 1999: Б. Нокс, Еурипидова Медеја, у: Општа књижевност: изабрана

тумачења, приредио Зоран Милутиновић, Београд: Филолошки факултет;
Крагујевац: Нова светлост.
Пул 2011: Е. Пул, Трагедија: сасвим кратак увод, Београд: Службени гласник.
Саразак 2009: Ж.-П. Саразак, Лексика модерне и савремене драме, с француског
превела Мирјана Миочиновић, Вршац: Књижевна општина Вршац.
Сурио 1981: Е. Сурио, Драматуршке функције, у: Модерна теорија драме,
Срејовић, Цермановић Кузмановић 1987: Д. Срејовић и А. Цермановић
Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна
задруга.
Стајан 1981: Џ. Л. Стајан, Комуникација у драми, у: Модерна теорија драме,
Фрај 2007: Н. Фрај, Анатомија критике, Orpheus, Београд: Нолит.
Шекспир 1969: В. Шекспир, Магбет, Београд: Рад.
Jelena M. Todorović / THE STRUCTURAL QUALITIES OF EURIPIDES’ TRAGEDY

MEDEA
At the time when it was written and performed on stage for the first time, Euripides’
tragedy Medea had already brought forth significant innovations in terms of the
structure of the play, the character, the function of the chorus, and the appear-
ance of the gods. In the present paper we aim to identify the changes that the play
introduces, as well as to prove that it possesses a dramatic structure typical for the
period in which it was written. Basing our research on an in-depth analysis of the
text itself, we single out the elements which best demonstrate the structural quali-
ties of Euripides’ play and subsequently assess those qualities in light of the relevant
scholarly work on the theory of drama. Therefore, the paper aims at highlighting the
authentic characteristics of Euripides’ tragedy and proving that the Greek play has a
dramatic structure. Euripides’ Medea does not deviate from the structural qualities
of the literary tradition to which it belongs, but it does represent distinctive innova-
tions regarding the form of the play and the choice of the characters in relation to
the works of the other Greek tragedians.
Key words: Antiquity, drama, Euripides, structure, character
Примљен: 15. маја 2017.

Прихваћен за штампу маја 2017.
821.163.41-2.09 Михајловић-Михиз Б.
Владан Бајчета1
Институт за књижевност и уметност2
Београд
ПСИХОЛОШКА СТУДИЈА ФАНАТИЗМА

– ДРАМА КОМАНДАНТ САЈЛЕР
БОРИСЛАВА МИХАЈЛОВИЋА МИХИЗА
Рад се бави проблемом психолошке мотивације у драми Командант Сајлер Борислава

Михајловића Михиза. Крећући се путем пишчевог интересовања за феномен фанатизма,
испољеног у више наврата у различитим дискурзивним формама, издвојени су и анализирани
они елементи који су у непосредној вези са том врстом психолошке профилације. Будући
да је психологија као наука, а нарочито бечка психоанализа, тематизована у самој драми,
сазнања из те области двоструко су корисна да се сукоб у Михајловићевој драми сагледа
из вишедимензионалне перспективе (С. Фројд, К. Г. Јунг, А. Адлер). Намјера рада је да
превреднује досадашње критичке оцјене Команданта Сајлера, у великој мјери заслужне за
његову маргинализацију у контексту пишчевог опуса, као и српске драмске књижевности
двадесетог вијека.
Кључне ријечи: психолошка драма, фанатизам, осјећање/комплекс ниже вриједности,

трансцендентна функција, едипов комплекс, С. Фројд, К. Г. Јунг, А. Адлер
Једини Михајловићев комплетно оригиналан драмски сиже, без

ослонца на историјске, односно епске догађаје, смјештен је у прве мје-
сеце окупације Србије током Другог свјетског рата. Радња се одвија у
неименованом банатском градићу тринаестог на четрнаести септембар
1941. године. То је прича о њемачком команданту, национал-соција-
листи, фанатику који врши окупациону власт у свом родном мјесту.
Он стицајем околности сазнаје да његово поријекло није аријевско већ
јеврејско. У питању је психолошка драма реализована у оквирима псе-
удоисториографске фикције.
Прецизније говорећи, Командант Сајлер је драмска психолош-
ка студија о феномену фанатизма, изведена на примјеру нацисте оп-
седнутог идејом о властитој расној супериорности.3 Михајловић је у
1 bajcet@yahoo.com
2 Рад је настао у оквиру пројекта „Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика“
(178013), који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.
3 Опширно је писано о Сајлеровом ’фанатизму’: „Вили Сајлер је националиста само зато што
нешто мора да буде у појединачном смислу да би могао у објективном смислу да постане про-
тотип фанатика чија ће судбина послужити за драмски разговор о човековој природи, више
него о његовом политичком опредељењу. Осмотримо ли пажљивије све токове радње у Ко-
манданту Сајлеру, лако ћемо приметити да Михиз није пропустио да нам јасно назначи своје
Сајлеру дао лик провинцијалног неуротичара, који према типском пси-

холошком сценарију наткомпензује комплекс ниже вриједности, про-
узрокован првобитном социјалном маргинализацијом.4 Син сиромаш-
ног Фолксдојчера, војвођанског Нијемца, слуге код јеврејског богаташа,
упорношћу карактеристичном за припаднике своје социјалне врсте, од-
лази на студије права у Минхен, постаје члан национал-социјалистич-
ке партије и напредује у војсци до чина команданта. Првом његовом
појавом писац ефектно приказује Сајлерову фрустрацију поријеклом
са ’аријевске’ периферије, на којој се под негативним утицајем припа-
дника ’нижих народа’, Срба и Јевреја, разводњила расна чистота банат-
ског Нијемца. Сајлер објашњава ту историјску неправду свом помоћни-
ку, поручнику Крамеру:
Ви гледате овдашњег Немца, његов провинцијализам и примитивизам,

слушате његов немогући дијалект. Али ви не знате при том да је све то
продукт дугогодишње смишљене акције мађарске џентрије и српског
паорлука. Све је учињено да се мом народу одузме част, име, језик, чак
и лик. Да, чули сте ме добро: чак и лик. Овдашњи Немац је кривоног,
ниског раста, дебељушкаст, често црн, ружан. „Шваба-келераба“, тако
нам се ругају Срби. (Михајловић Михиз 1986: 215)
Типичан бијег од непријатне очигледности у теорију завјере нес-

таје скупа са Сајлеровим политичко-демографским опсервацијама већ
следећег тренутка када га Крамер извјести да су приликом конфискације
имовине Јевреја пљачкали искључиво припадници „помоћне полиције
домаћих Немаца“. Сајлер пада у хистеричну контрадикторност, злоупо-
синтетизујуће објективне намере. Наизглед неспојиви фанатизми Вилија, јеврејског рабина и

Драгише Ђурића, у драмској жижи у којој се стичу сви мисаони и акциони токови овог дела,
у пресеку неколико политичких различитих оданости откривају пишчеву жељу да објасни фа-
натизам, а не фанатизам једног националсоцијалисте“ (Селенић 2005: 147). Било је и сасвим
супротних мишљења: „Први неспоразум Михиза и Сајлера јесте у томе што Сајлер није фана-
тик. Све што он чини на сцени остаје у границама борбености за сопствена начела, у граница-
ма доследности искрености и поштења. Сајлер је одан и карактеран човек, а да у томе можда
претерује знају само он и његови сарадници. Вербално изнесени подаци о његовим злочинима
и антисемитској огрезлости допиру до нас од људи мање моралне вредности и побуђују сумњу.
Ми можемо да поверујемо на реч да је Сајлер фанатик, али и не морамо. Онакав какав нам
се представља са позорнице он изазива поштење и самилост“ (Илић 1967: 253) „Da je Mihiz
razvio tezu o naglom usponu fanatizma koji postaje mitologija našeg veka, i da je tu svoju tezu
izveo do kraja, sigurno je da bi drama ’Komandant Sajler’ donela nešto kvalitetno novо u našu
dramsku literaturu, i u literature uopšte. Ovako, ostalo se na pola puta: niti je Mihiz ostao dosledan
sebi u formalnom, niti u suštinskom pogledu. Ono što je on učinio od jedne lepe ideje svakako je
nedopustivo piscu Mihizovog formata” (Лакићевић 1967: 13).
4 Овде појам комплекса ниже вриједности не треба схватити у симплификацији колоквијалне
употребе, већ изворно адлеровски, у смислу у којем је тај термин резервисан за патолошки
степен осјећања ниже вриједности присутног, према Адлеру, у свакој индивидуи. Ријеч је, да-
кле, о психопатолошком поремећају осјећања ниже вриједности: „Valjalo bi strogo razlikovati i
između ’osećanja manje vrednosti’ i ’kompleksa manje vrednosti’. Osećanje manje vrednosti nikada
ne napušta čoveka. Kompleksom manje vrednosti postaje tek kada onaj koji je njime opterećen
pokaže svoju nemoć da reši neko životno pitanje socijalne strukture usled pomanjkanja osećanja za
zajednicu. Ono što tada dolazi do izraza uvek će biti jedan promašaj, bilo u vidu neuroze, bilo u vidu
zlodela” (Адлер 2007: 337–338).
ПСИХОЛОШКА СТУДИЈА ФАНАТИЗМА – ДРАМА КОМАНДАНТ САЈЛЕР...
требљавајући свој ранг у војничкој хијерархији: „Слушајте, Крамер! Ово

што ћу вам сада рећи формална је наредба. Никада више, апсолутно
никада да вас нисам чуо да супротстављате Немце Рајха Немцима из Ба-
ната, чак и у обичном разговору. Јесте ли разумели?“ (Михајловић Ми-
хиз 1986: 217) Његову упадљиву противречност у погледу односа према
„домаћим Немцима“ комично сјенчи фигура Сајлеровог брата Франца,
који се убрзо појављује као посредник у махинацијској понуди; као и лик
оца Карла, који му у другом чину прича срамну предисторију његовог
истинског поријекла. Чланови Сајлерове породице током цијеле драме
хуморно разобличују његову еугенетичку фиксацију.
Сајлерова унутрашња баријера да спозна праву мотивацију и не-
хуманост своје идеологије испољава се у његовим критичким опаскама
о психологији као науци. Негирање истине у најтјешњој је вези са њего-
вом дијагнозом, директно повезаном са односом према биолошком оцу.
Сајлер кроз расистичке стереотипе оспорава духовне домете јеврејских
научника, конкретно зачетника бечке психоанализе:
Рекао сам вам већ: ја немам комплекс Мелхиора Вајса. Ја немам ком-
плекса уопште. Сву ту психоанализу су уосталом смислили Јевреји, и то
они најгори – бечки. Не заборавите да је Фирер баш у Бечу научио ко су и
шта су Јевреји. А Фројд и Адлер су ту либидинозну гримасу псеудонауке
психоанализе измислили за друге да им збришу љубав, верност, оданост,
храброст, племенитост, саплићући све те дивне људске особине у замр-
шено и одвратно клупко инцеста и трауме (Михајловић Михиз 1986: 219).
Михајловић учинковито потенцира ту Сајлерову идиосинкразију

управо на оним мјестима која се непосредно тичу Мелхиора Вајса. Пред
крај првог чина, када адвокат Ђорђе Нешић долази са понудом полови-
не Вајсовог иметка у замјену за његову слободу, опомињући на лоше
здравље Сајлеровог некадашњег добротвора, командант бива одсјечан:
Сајлер
Поштедите ме сентименталности. И молим вас да вам то не понављам.
Чуо сам од Франца о вашим аранжманима. Узгред буди речено, лако је
поклањати оно што већ ионако више није твоје.
Нешић.
У праву сте, мада чак ни онда није лако, уверавам вас.
Сајлер
И психологије ме поштедите, такође (Михајловић Михиз 1986: 250).
Писац тиме сугерише да је Сајлеров фашизам у својој најдубљој

суштини бијег од спознаје пред којом се раније нашао доведен својим
психолошким студијама. У свом усменом трактату против психоана-
лизе Сајлер истиче да му је управо Вајс „први тутнуо под нос Фројда“
када је имао осамнаест година, да је био „његова слабост“ и да му је цио
салаш завидио што га „’господар’ издваја и воли“ (Михајловић Михиз

1986: 219). Његова нацистичка метаморфоза несумњиво је рефлексни
потез блокирања трансцендентне функције, доспјеле до ивице да преве-
де подсвјесно слућене породичне односе у зону свјесног.5 Страх од чиње-
нице коју је Сајлер у прошлости предосјетио прикривен је у коментару
Мелхиоровог опхођења: „Чак сам и сам онда поверовао да ми жели до-
бра“ (Михајловић Михиз 1986: 219). Мелхиор Вајс је, као Сајлеров би-
олошки отац, настојао да сина посредно приведе истини, образујући га
на литератури која се најнепосредније бави односом родитеља и дјеце.
Самог Сајлера је његова интуиција довела до психолошке раскрснице:
или да себи призна слућено, или да направи психолошки рез са реално-
шћу, гурајући између ње и себе деификовани идеал нације и отаџбине.
У том смислу умјетнички је увјерљив Сајлеров гест на самом крају пр-
вог чина, када му Нешић саопштава праву истину о поријеклу: он из-
говара „Не!“ – према пишчевим упутствима – „Са рукама испруженим
напред као да моли, предаје се и преклиње“ (Михајловић Михиз 1986:
255). У тако изненађујуће понизном признању сасвим прозирно се ука-
зује давна слутња, притиснута теретом Сајлерове идеологије.
Сајлерови противречни поступци засновани су на његовој унутра-
шњој подвојености. У њему се боре два свијета: дани младости у родном
мјесту и војничка каријера у служби Трећег рајха. Командант Сајлер
покушава да потпуно затре Вилија Сајлера – да свој првобитни живот
избрише у корист новог – и рат му је за то пружио прилику. Он се враћа
у банатски завичај са потајном мишљу да ће уништавајући припаднике
’нижих раса’, Србе и Јевреје међу којима је одрастао, успјети да неопо-
зиво раскрсти са својим прошлим животом. Та подвојеност испољава се
у препознатљивом психолошком парадоксу: осјећању супериорности
као наткомпензаторној маски хипертрофираног осјећања ниже вријед-
ности. Његова тежња ка затирању прошлог живота најочигледнија је у
тренутку када одлучује да брата Франца пошаље на Источни фронт, јер
се појавио у његовој канцеларији као Нешићева малверзацијска прет-
ходница; а комплекс инфериорности неувијено ће проговорити из њега
у разговору са Јеленом, када јој несмотрено призна истинску основу
своје некадашње љубави: „И тата Милан те више не бије што водиш љу-
бав са Швапчетом. Е, видиш, то сам волео на теби. То што си ти, го-
сподска девојчица, заволела мене, сиромашног салашког младића кога
школује туђа милостиња“ (Михајловић Михиз 1986: 234). Три Сајле-
рова дијалога са својим некадашњим ближњима – Францом, Јеленом
и Нешићем – изведени су у складу са пишчевом основном идејом, да
умјетнички проникне у природу фанатичног мишљења. Први дио дра-
ме (будући да је осмишљена као драма у два дела, а не у чиновима, чиме
се и структурно разграничава психолошки расцјеп протагонисте) успје-
ла је експозиција са ефектним финалним преокретом.
5 „Psihološka ’transcendentna funkcija’ proističe iz spajanja svesnih i nesvesnih sadržaja” (Јунг

2006: 282).
Једна можда одвећ строга оцјена да је Михајловић прерано обз-

нанио позадину догађаја свакако је указала на битну ставку формалног
устројства драме: други дио преноси акценат са спољашњих збивања
на унутрашњи потрес, настао у духу главног јунака.6 Међутим, сцени
Сајлеровог суочавања са властитим конфликтима Михајловић је дао
потребну увертиру откривањем његове дуго скриване предисторије.
Догађаје претходеће Сајлеровом рођењу и успостављене односе који су
позадински утицали на његово одрастање предочава му поочим Карл.
Михајловићева склоност ка жанровској хибридизацији, у виду интер-
полације већих приповједних пасажа у драмски текст и примјене на-
ративних поступака у сценским индикацијама, ту проналази свој нај-
потпунији израз.7
У првој сугестији режисеру, односно читаоцу, Михајловић назна-
чује да Сајлер шета по канцеларији „лижући рану као племенита звер“,
а да стари Сајлер учестало сипа себи ракију и испија је „дижући сва-
ки пут главу као пиле“. Истовремено, његов положај „усправних леђа
парадног кочијаша“ описан је „као да држи вођице и кочијаши неким
лакираним фијакером возећи целу ову просторију, четири телефона,
карту Источног фронта и усходаног официра у некој ноћној вожњи
испретураних успомена“ (Михајловић Михиз 1986: 259). Ова, сценски
не тако тешко остварива упутства, читаоцу су још јаснији знак подвла-
чења зооморфних кретњи саговорника. Њима се наглашава да је ријеч
о двојици људи двојако лишених властите воље: првог као рањене звије-
ри, а другог сличног домаћој животињи са његовог имања. Тај слико-
вити контрапункт истиче разлику Сајлерових свијетова, индицирајући
уједно немогућност да било којем од њих припадне. Све скупа дискрет-
но је уоквирено ониричким амбијентом, који адекватно сужава оптику
ка јунаковој подсвијести, гдје се и одиграва главни сукоб.
Приповјест Карла Сајлера не посједује онај степен дигресивности
у односу на драмски ток у мјери у којој ће то бити са другим чином Ми-
хајловићевог Краљевића Марка. Већа функционалност тог наративног
6 „Фатална реченица која садржи и открива све пала је изгледа прерано, већ крајем првог чина.
Само једно продужено разрешење загонетке, која, у ствари, више не постоји, бар не за гледаоца,
није могло дати садржину финалном чину драме и зато је Михајловић недостатак напето-
сти спољне радње настојао да надокнади продубљивањем унутрашње драме Вилхелма Сајле-
ра“ (Первић 1978: 72). Оновремена критика истицала је и вриједности другог дијела драме: „Са
неоспорним моћима да дирне и да на диркама модерне сензибилности у гледаоцу свира своје
мелодије он и у овој драми има неспорне тренутке живе, киптеће инвенције (разговор Вил-
хелма Сајлера и Карла Сајлера, са оним бројним развлачењима у говору последњег), зналачке
и вешто вођене дијалоге (Сајлер – Славко Нешић), тренутке згуснутих атмосфера којима је
морао светлети стварни драматичарски дар“ (Егерић 1966: 11).
7 „У драмама о јунацима из народне епике Михиз жанровско прожимање остварује првенствено
у помоћном тексту. За разлику од њих, у драми ’Командант Сајлер’ хибридизација жанровских
елемената одлика је, пре свега, главног драмског текста, односно реплика које ликови изгова-
рају, и огледа се у приповедном стилу којим су писани (углавном дуги) монолози. Дидаскалије
и напомене су, најчешће, техничка сценска упутства“ (Илишевић 2011: 66–67). Ова примједба
само је дјелимично тачна, јер већ уводна дидаскалија открива захват далекосежнији од неу-
тралне сценске индикације.
екскурса у композицији текста последица је више фактора: он је поста-

вљен у склопу цјелине другог дијела без сценског излета у прошлост, а
претходне догађаје не евоцира јунак кога се најнепосредније тичу. Та-
кође, сам приповједач не схвата консеквенце истине коју открива и ње-
гова фигура у својој хуморној наивности уноси корисну дозу свијетлог
валера у опскурни драмски штимунг.
Карлова прича у основи је мелодрамски заплет окончан врло брзо
након што се замрсио: богати јеврејски посједник нуди свом слуги руку
сопствене љубавнице, која је остала у другом стању, у замјену за слугин
виши ранг – посао ишпана умјесто до тада парадног кочијаша. Услов је
да дијете без ичијег знања буде рођено и одгајано као Карлов потомак.
Наивна перспектива старог Сајлера којом предочава своју некадашњу
дилему, затим непрестани излети ка ефемерним детаљима идиличног
салашког живота гдје се његова сторија одиграва, у потпуности су кон-
трастиране драматичном утиску који прича оставља у Вилијевом духу.
За припростог и у суштини честитог сељака Карла то је готово забо-
рављена и неважна истина, чије појављивање на површини нема више
шта да промијени. Њему је Вили син подједнако као и његов биолошки
потомак Ферика (Франц) и старац је искрен када га у то убјеђује. Вил-
хелм Сајлер, пак, предубоко је потиснуо своје поријекло иза фиксације
о расној чистоти, да би сада олако могао да прихвати тако драстичан
обрт. Потпуно индоктриниран фашистичком идеологијом, он у први
мах не спознаје крајње консеквенце откривених околности – његов
унутрашњи лом није последица сазнања да је био окренут против своје
најдубље суштине, већ ужас пред чињеницом да је Јеврејин.
Михајловић на трагу до тада психоаналитички темељно разрађе-
них односа међу ликовима срж Сајлеровог проблема смјешта у његову
релацију према мајци. Карлов кроки ћудљиве сељанке Катарине при-
казао је жену која је, супротно неписаним правилима, постојано изра-
жавала протест против наметнутог положаја: одлучила је да не дијели
постељу са Карлом док се дијете не роди; затим, уредно припремивши
имање за сваки Мелхиоров долазак, повлачила би се да избјегне су-
срет са њим; а одбијала је и да узгаја пернате животиње за господареву
кућу према тада устаљеном обичају. И у погледу Вилијевих контаката
са Мелхиором она је спроводила свој отпор, трудећи се да што више
одаљи сина од његовог биолошког оца. Карл издваја моменте када му
је мајка забранила да Мелхиору однесе лубеницу на шта је мали Вили
реаговао хистеричним плачем, као и батине које је од ње добио због не-
дозвољеног јахања Мелхиоровог омиљеног коња, а вјероватно још више
због газдине похвале за спретност у седлу. За Карла збуњујуће недо-
следна реакција, за коју ће, пак, Катарина од њега добити батине, био
је њен пристанак да Вилију допусти више школовање. У позадини тог
дијела Карлове приповјетке слути се женина нада да ће се Вилхелм уп-
раво једног дана, као школован и од свог сиромашног поријекла еман-
ципован Нијемац, моћи осветити Мелхиору за животну несрећу коју је
његовој мајци приредио. Свјесно и нехотично, прикривено и незграпно

отворено мајчино стављање до знања Сајлеру да његова релација са Вај-
сом посједује другачију суштину од номиналне, пресудно је одредилo
његов фатални животни избор.
Након што испрати оца, Сајлер улази у дијалог са сјенима прет-
ходних саговорника, тражећи могући излаз из настале ситуације. Ње-
гова унутрашња борба сценски је упризорена и он од сваког савјетника
понаособ слуша или оно што би му овај могао рећи, или оно што би Сај-
лер желио да чује. Нешић предлаже бијег у Швајцарску скупа са Мел-
хиором, Јелена му нуди искупљење преласком на страну комуниста, а
Франц ликвидацију свих свједока његове тајне. У најпродуктивнијем од
честих интертекстуалних алузија драме Командант Сајлер, у којој се у
више наврата реферише на Верлена, Достојевског, Толстоја, протаго-
ниста своју дилему самјерава са дилемом Шекспировог краљевића:
Видиш, кад ми је он рекао: „Ти си син Мелхиора Вајса“, прва мисао је

била, сад је крај, сад више ништа не преостаје него метак у главу. А онда
је дошао Хамлет. Само, лако је било Данском принцу. Његова се мајка
курвала после, а не пре његовог рођења. Његов је проблем био једноста-
ван: Бити или не бити. А ја се питам, чак када и овако принесем револвер
слепоочници, питам се: Не бити – али ко? Ко то да не будем, кога то да
убијем од два човека што у једној, овој мојој кожи не могу заједно ни бити
ни престати да буду. Кога да убијем, Јелена, ортскоманданта Вилхелма
Сајлера или јеврејског кријумчареног бастарда. Кога од њих двојице?
(Михајловић Михиз 1986: 277)
Вилхелм Сајлер представља одговарајући пандан Шекспировом

јунаку, фројдовски схваћеном као према родитељима патолошки на-
стројеном сину (в. Фројд 2005: 411–412). Поређење Катарине са Гертру-
дом потврђује пресудну улогу мајке у формирању Сајлеровог „компле-
кса Мелхиора Вајса“, што ће рећи Едиповог комплекса. Кључне појмове
Фројдове и Адлерове психологије – Едипов комплекс и комплекс ниже
вриједности – Михајловић доследно уграђује у главног јунака драме,
који управо одбацује двојицу научника, слутећи њихову потенцијалну
опасност у психолошком самораскринкавању. Стога је Командант Сај-
лер истински успјела драмско-психолошка студија, израђена са поузда-
ном упућеношћу у предмет, далеко изнад списатељске разметљивости
познавањем основних психоаналитичких постулата.
У том погледу и завршни обрт ефектна је поента Михајловићеве
драмске анализе фанатизма. Након фиктивног сусрета са Мелхиором
Вајсом, из којег Сајлер излази са поуком да је био заробљен у замку ра-
дикализоване „пусте варке сујете народа кратковидо извучене из замр-
шених шара историје“ (Михајловић Михиз 1986: 287), долази до конач-
ног слома његове илузије. Тада на сцену ступа Крамер, осујећујући
Сајлерово искупљење у виду одлуке да као Јеврејин буде послат у кон-
центрациони логор. Из бриге за репутацију своје чисте расе и вјерности
њеним идеалима Крамер убија Сајлера, предочивши му претходно сце-

нарио званичне приче која ће донијети још жртава – учеснике тобожње
конспирације против најбољег сина њемачке народности Баната – Је-
лену, Мелхиора, Нешића, Карла и Франца. Тиме предсмртни акорди
Сајлерове судбине одјекују трагичном немогућношћу главног јунака да
се и након покајања извуче из ланаца идеологије којој је фанатично
служио; а више од тога његову трагедију представљају смрти људи чије
је животе у њему ипак преостала клица хуманости намјеравала да по-
штеди. Михајловићева драма Командант Сајлер фанатизам приказује
као тежак облик неслободе, а његовог носиоца као Јануса са ликом зло-
чинца и жртве.
Извори
Михајловић Михиз 1986: Б. Михајловић Михиз, Издајице, Београд: БИГЗ .
Селенић 2005: С. Селенић, Драмско доба, Нови Сад: Стеријино позорје.
Илић 1967: М. Илић, „Домаћа драма у центру пажње“, Сцена, март–април, Нови
Сад.
Лакићевић 1967: О. Lakićević, „Od kvantiteta u kvalitet”, Polja, mart, Novi Sad.
Адлер 2007: А. Adler, „Religija i individualna psihologija”, Poznavanje čoveka,
Beograd: Prosveta.
Јунг 2006: К. G. Jung, „Transcendentna funkcija”, Arhetipovi i razvoj ličnosti,
Beograd: Prosveta.
Первић 1978: М. Первић, Премијера, Београд: Нолит.
Егерић 1966: М. Егерић, „Опасност једног неспоразума“, Борба, 6. XI, Београд.
Илишевић 2011: М. Илишевић, Жанровска преплитања, Београд: Институт за
књижевност и уметност у Београду.
Фројд 2005: S. Frojd, „Dostojevki i oceubistvo”, Antropološki ogledi, Beograd:
Prosveta.
Vladan Bajčeta / PSYCHOLOGICAL STUDY OF FANATICISM – KOMANDANT

SAJLER BY BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ
Summary / This study deals with the problem of psychological motivation in the
drama Komandant Sajler by Borislav Mihajlović Mihiz. Following the path of the
writer’s interest in the phenomenon of fanaticism, manifested more than once in
various discourse forms, we singled out and analysed the elements which are directly
connected to that type of psychological profiling. Since psychology as a science – es-
pecially the Vienna school of psychoanalysis – is a topic of this drama, knowledge in
this field is necessary in a dual sense in order to examine the conflict in Mihajlović’s
drama from a multi-dimensional perspective (S. Freud, C.G. Jung, A. Adler). The aim
of this work is also to re-evaluate the existing critical analyses of Komandant Sajler,
which play a significant role in the marginalisation of this piece in the context of the
writer’s oeuvre, as well as within Serbian 20th century drama.
Key words: psychological drama, fanaticism, inferiority complex, transcendental

function, Oedipus complex, S. Freud, C.G. Jung, A. Adler
Примљен: 24. јула 2017.

821.163.41-14.09 Лалић И. В.
821.163.41-14.09 Дучић Ј.
Жарко Миленковић1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
ПОЕТИЧКИ ОДРАЗИ ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА У

ПОЕЗИЈИ ИВАНА В. ЛАЛИЋА – МОТИВ МОРА
Циљ рада је да се истражи песничко наслеђе у поезији Ивана В. Лалића и укаже на однос
Ивана В. Лалића према Јовану Дучићу, који је најзаступљенији у Антологији новије српске
лирике Богдана Поповића, са чак 33 песме, у овом раду кроз анализу мотива мора. Овај
однос је у ствари и најзагонетнији, јер о њему, Лалић није написао есеј, а у својој поезији
се не користи цитатима и реминисценцијама из Дучићеве поезије, тек се на пар места у
аутопоетичким исказима Лалић позива на Дучића, уврштајући га у ред песника чију поетику
наслеђује. Оно што је Лалића фасцинирало код Дучића су пре свега форма, култ форме
коју је овај најважнији песник српске модерне гајио веома побожно, а што се види из про-
грамског есеја „Споменик Војиславу“ и тематско-мотивска лепеза, за коју сам се одлучио
анализирајући мотиве мора у поезији ове двојице песника. И код једног и код другог море
је повлашћени простор, с тим што је код Дучића море увек огледало неба и увек мирно,
док је код Лалића обрада мотива мора нешто сложенија, јер је море схваћено као тоталитет
људских судбина од антике до наших дана.
Кључне речи: Ј. Дучић, И. В. Лалић, Антологија, традиција, море, Дубровник, антика,

спасење, смрт, Бог
У Антологији новије српске лирике Богдана Поповића, Јован Дучић

заступљен је са 33 песме, што је неупоредиво више од осталих песника
заступљених у тој „збирци цвећа“ новије српске поезије. Стога ће Радо-
ван Вучковић нимало пренаглашено констатовати да је Дучићева пое-
зија „репрезентативни у српској књижевности естетизам који ће одлуч-
но подржати Богдан Поповић и своју Антологију новије српске лирике
подредити Дучићу.“ (Вучковић 2009: 217) Треба, свакако, напоменути
да Дучић тада није написао оно што је најрепрезентативније у његовом
стваралаштву, највише песама је из прве Дучићеве збирке Песме (1901)
које ће се песник одрећи (види: Вучковић 2009: 193–218), а према спис-
ку коришћених збирки поезије, које налазимо у регистру антологије,
осим ове Поповић је имао у виду и његову књигу песама из 1908. Песме
и Песме у прози такође објављене 1908. као и песме које је Дучић обја-
вљивао по часописима које је Поповић користио приликом састављања
своје антологије. Поповић ће Антологију новије српске лирике отворити
Дучићевом песмом „Хајдмо музо“ што је један од показатеља колико је
1 zarkomilenkovic@hotmail.rs
овај критичар био опчињен поезијом нашег песника, о коме је написао

чак два текста. Једном речју Јован Дучић је био песник по мери Богдана
Поповића. То што се касније Дучић одрицао неких својих песама, међу
којима су биле и оне које су се нашле у овој антологији, није имало
никаквих утицаја на Поповића, једноставно, Дучић је био песник који
је остварио све оно за шта се Поповић залагао у књижевности. Но како
је однос Богдана Поповића према Јовану Дучићу познат, јер нема тог
критичара који се бар једном реченицом није задржао на том односу ја
се овде нећу више задржавати на томе, већ ћу одмах прећи на предмет
ове анализе, а она се тиче односа који је Иван В. Лалић имао према
„најзначајнијем представнику српског модернизма“ (Палавестра 2013:
181) Јовану Дучићу.
Васпитавајући свој књижевни укус на Поповићевој Антологији
новије српске лирике Иван В. Лалић је по свој прилици, али и према ин-
тервјуима које је давао, а који се могу сматрати аутопоетичким иска-
зима, Лалић није крио колики је утицај на његову поезију извршила
ова значајна књига са почетка двадесетог века. Заправо ти искази су
и једино сведочанство о томе колики је значај за песниково бављење
поезијом и за његов целокупни развој имала ова антологија, а посебно
песници које је издвојио као своју традицију, а ту пре свих мислимо на:
Војислава Илића, Лазу Костића и Јована Дучића. О Војиславу Илићу,
Лалић је написао значајан есеј у којем се дотакао и Лазе Костића, али
о Дучићу, сем неколико помињања у својим интервјуима није оставио
другог трага. Чак ни његова поезија нема отворених цитата из Дучиће-
ве поезије, као што је, био случај са поезијом Војислава Илића и Лазе
Костића који су ушли и у Лалићеву поезију, експлицитно – отвореним
цитатима, парафразама или реминисценцијама.
У вези са својим преводилачким радом Иван В. Лалић ће рећи:
„Да нисам, као дечак, страсно читао Антологију Богдана Поповића, не
бих зацело могао касније да препевам Хелдерлина. Језик моје поезије
обликован је, дубински на искуству поезије Војислава Илића и Јована
Дучића; песници других језика које сам током година читао и преводио
(а то превођење је, у мом случају, један од почетака, паралелан колосек)
могу бити само елементи једне надградње, у којој се изражава и једна
тајна повратна спрега“ (Лалић IV: 276), основа је увек у традицији пое-
зије писање на сопственом језику. Нема никакве сумње да је Јован Ду-
чић, односно његова поезија, утицала на Ивана В. Лалића, баш у погле-
ду језика и стила, јер је Јован Дучић важио, а наравно и данас важи, за
изванредног стилисту, а своје херцеговачко осећање за језик и реторику
потпуно природно учинило је да он са лакоћом изражава своје мисли:
Мајстор форме Јован Дучић је поставио бриљантне стилске стандарде.

Његов језик, на коме се повремено могао препознати отисак француских
узора, има чврсте картезијанске темеље који обезбеђују јасноћу и разго-
ветност излагања, чак и кад је у питању нежна лирска магма или најтежи
метафизички проблем. Углађеност исказа и пробране лексике, песник
ПОЕТИЧКИ ОДРАЗИ ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА У ПОЕЗИЈИ ИВАНА В. ЛАЛИЋА – МОТИВ МОРА
систематски елиминише стилске огреботине попут брутизама, дијалекти-

зама, провинцијализама, архаизама, а поготово турцизама и свих трагова
Истока у српском језику и култури. Исто тако, Дучић је несклон свим
оним поступцима, попут звучних поигравања, игре речима, паранома-
зије, каламбура и других фигура које расипају смисао по семантичким
тривијалностима и акциденталијама. Дучић је конституисао класичан
стил српске модерне књижевности. (Негришорац 2009: 19)2
Те ће то Дучићево осећање за језик и стил постати једно од глав-

них обележја његове поезије, многи ће учити управо на примеру његове
поезије, један од оних који се на том језику и стилу васпитавао је Иван
В. Лалић, али и цела једна група нових модерниста, истовремено, реха-
билитујући га, јер је његова поезија за време након Другог светског рата
сматрана, а и само његово осећање за језик, елитистичком, снобовском
и аристократском, сувише грађанском, у времену победе комунизма,
што је довело до разрачунавања са свим што је било грађанско у нашој
култури. Управо стога ће неке Дучићеве песме остати непознате широј
читалачкој публици све до скора.
На другом месту, Лалић ће се позвати на Елиотову мисао да је
потпуно оригиналан песник јако лош песник, али и о провинцијалности
духа који одбија да се сећа и рећи да се не може почети писати „ако
немате свест о томе да су пре вас писали такви песници као што су
Лаза Костић, Јован Дучић или један Растко Петровић, на пример. Без
уважавања те чињенице, песник тешко може да оствари своју мисију.“
(Лалић IV: 288) Како се мисија песника, по Лалићу, огледа пре свега
у језику, а језик у ономе што је на њему написано, тиме се искуство
једног песника повезује са искуствима других песника како би се видео
раст језика. Стога ће Лалић оценити да је сваки песник који одбија да
се сећа, провинцијалан, јер трагање за идеалном формом и изразом,
могуће је само ако се оно тражи код песника који су писали истим јези-
ком, јер како ће неко разумети песнике туђег језика, ако нису разумели
песнике свог језика. Због свега горе реченог о језику Дучићевом, али
и разумном применом туђих поступака, а о чему се код Дучића може
дискутовати на основу изванредног текста посвећеног Војиславу Илићу
2 Упореди: „Најпре је јасно да између књижевности и културе посредује језик. То језичко посре-
довање нарочито је важно за поезију. И друго, пажљивом филологу готово да није могло про-
маћи да се српски језик на прелазу из деветнаестог у двадесети век толико мењао, усавршавао,
да смо после вуковскога добили нови – уистину модерни књижевни језик. А паралелно са тим
добили смо модеран стих – и са њим поезију – који се сасвим одвојио од усменога, уведеног по-
сле Вукове реформе.“ (Петковић 2007: 79) „Постављајући високе захтеве песничкој уметности
и српском књижевном језику – који је био довољно стасао у борби за преображај духовне кул-
туре и напуштање старих облика душевног живота народа ради прихватања европских, нових
и модерних културних тековина – Дучић је довршио и надмашио оно што је пре њега радио
Војислав Илић. За мање од педесет година, колико је било прошло од победе Вуковог начела
да народни говор буде основа књижевног језика, стил и реч српске књижевности добили су сјај
и лакоћу какви се у другим, већим и срећнијим културама постижу стотинама година.“ (Пала-
вестра 2013: 182)
– „Споменик Војиславу“3 Лалић је с правом Дучића сматрао својом тра-

дицијом у сваком смислу који та реч подразумева.
Оно што је посебно важно напоменути у оквиру испитивања одно-
са Ивана В. Лалића према Јовану Дучићу, а то је да када год у својим ин-
тервјуима помиње Дучића, Лалић помиње и Војислава Илића. А то би
морало значити управо указивање на традицијски ланац који из тих од-
носа проистиче. Већ смо указали на Дучићев текст „Споменик Војисла-
ву“, а све оно што је Дучић рекао за Илића, може се применити и на
њега самог, али и на поезију тога периода: „Указујући на значај појаве
Војислава Илића у српском песништву, Дучић је уочио неке суштинске
особености по којима се Војислав издваја на фону српске песничке тра-
диције.“ (Негришорац 2004: 546), а то су лепота и форма („Војислав је
волио љепоту изнад свега и она је била цигла његова инспирација.“, стр.
182 и „Војислав често у својој пјесми није казао ништа. Али једно ништа
када се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо!“ стр. 183), сан („Он је
пјевао оно што је снијевао, а не оно што је доживљавао. Зар то уосталом
смета да пјесма буде мање искрена? Јер најзад, зар оно што снивамо,
зар то не проживљујемо? Зар сан није доживљај?“ стр. 182), парнаси-
зам и симболизам („И као што је лирска поезија добила са досадањим
школама свој ријечник и своје облике, као што је, нарочито са парнаси-
змом, добила љепоту слике, тако је са декадентима добила љепоту му-
зике и слободе осјећаја, а са симболистима добила је своју философију,
лијепу философију симбола, чисту философију пјесништва.“ стр. 184),
а то су карактеристике којима се одликује и Дучићево песништво, али
самим тим и песника новог послератног модернизма и неосимболизма,
којима је и Лалић припадао.
На још једном месту ће се Лалић позвати на ову двојицу срп-
ских песника (Илића и Дучића), такође у контексту Антологије новије
српске лирике Богдана Поповића, а у светлу традицијског наслеђа, те
ће рећи: „Могао бих да кажем да је мој песнички буквар, почетак моје
традиције – Антологија новије српске лирике Богдана Поповића. Књи-
га мог дечаштва, из које сам научио све суштински битне ствари као
песник. Да бих можда касније постао свестан чињенице да сам у тој
баштини из те антологије, као своју традицију, очевидно, изабрао два
песника – Војислава Илића и Јована Дучића.“ (Лалић IV: 287) Лалић
је нагласивши да је изабрао своју традицију из Поповићеве антологије,
указао на повлашћен положај двојице песника у његовом бављењу по-
езијом. А у чему се огледао Лалићев однос према Јовану Дучићу, тј.
трагови утицаја старијег песника на млађег он ће истаћи: „Дучић са
својим култом форме, са једне стране и једном тематском лепезом са
друге.“ (Лалић IV: 287)
3 О овом тексту као програмском начелу Јована Дучића види рад Ивана Негришорца, „Видокруг
експлицитне поетике Јована Дучића: књижевни програм као жанр“, у: Зборник Матице српске
за књижевност и језик, књ. 52, св. 3, Нови Сад, 2004, стр. 539-559.
Питање форме је за Дучића од великог значаја. У програмском

тексту „Споменик Војиславу“ ће управо овом питању посветити доста
простора: „Али ако хоћете да видите како је умио Војислав и да лијепо
мисли и осјећа и имагинира, то тражите у његовој форми: ту је његова
идеја и његов осећај и његова жива имагинација.“ (Дучић 1966: 183)
Форми, дакле ономе како се пише, придавано је више пажње него оно-
ме о чему пише: „Војислав често у својој песми није казао ништа. Али
једно ништа кад се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо!“ (Дучић
1966: 183) Он ће даље нагласити како се од Војислава нова генерација
српских песника мора учити форми, јер му је досадило да чита збирке
у којима ће наићи на добре стихове, али рђаве форме, која квари цело-
купни утисак:
„Наша данашња поезија, преживевши епоху школе, ваља да у данас са-

вршену форму унесе мисаоност и осећајност модерне поезије, чиме ће
нарочито обиљежити своју индивидуалност и отићи даље од онога докле
се дошло. Но тај смисао за форму кога је Војислав унио први не само у
нашу поезију него уопће у нашу књижевност то је његово дјело које вриједи
можда више него његова књига. Дуго ће многи наш артиста носити срећан
утјецај овога ванреднога писца. Војислав се са тијем смислом јавио у једно
пресудно и блиједо доба. Он је то учинио у доба када је још увијек скоро
опћи укус за декламацијом.“ (Дучић 1966: 184-185)
И Дучић и Лалић видели су у Илићу реформатора српског стиха,

некога ко је учинио да се победи декламаторска, реторичко-романтич-
ка фраза и да се песништво врати својим токовима чистог надахнућа.
Те стога не треба да чуди што је након, како је то уочио Дучић „блиједог
доба“ наступило „златно доба“ српске поезије, а коме је управо Војислав
Илић поставио темеље.
Што се тиче тематско мотивске лепезе која ће бити и предмет ос-
татка рада, Дучићева поезија се може поделити на неколико целина док
највише песмама припада тематско-мотивским циклусима о љубави, о
Богу и о смрти, те су то најважније теме којима се Дучић бавио. Миод-
раг Павловић је Дучићеве песме поделио на историјске, љубавне, миса-
оне и песме о природи, а по његовом мишљењу најслабије су љубавне,
док су „Вечерње песме“ ремек-дела Дучићевог стваралаштва.4 Лалиће-
ва тематско-мотивска лепеза је нешто разуђенија, али опет се у најваж-
нијим песмама поклапа са Дучићевим, с тим што је Лалић експлицитно
нагласио шта су најважније теме његове поезије, три најважније теме
своје поезије, али и поезије уопште, посматрао је као једну: „Та тема
уписана је у сазвежђе речи љубав-смрт-време. На њу може да се све-
де све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија.
Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса
који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену,
о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи.“ (Лалић IV:
266) Ја сам се овде определио да тумачим песме које не припадају овом
4 Види: Миодраг Павловић, „Јован Дучић“, у: Осам песника, Просвета, Београд, 1964.
најважнијем Дучићевом нити Лалићевом тематском кругу, али итекако

значајним за њихово целокупно стваралаштво, а то су песме о мору.
Лалић је од стране књижевне критике проглашаван медитеран-
ским песником, што му наравно није сметало, већ импоновало, по-
готову што тој групи медитеранских песника припада и Јован Дучић:
„пошто је поезија нешто што се мора неговати, ја сам тражио своју тра-
дицију у поезији песника других језика, и немам ништа против када ме
неки критичари, поготово они у иностранству, сврставају у породицу
медитеранских песника где се налазе неки, и Вама и мени драги Грци
и Италијани. Најзад, и Дучић је медитерански песник.“ (Лалић IV: 287)
Међутим, певање о мору двојице песника је веома различито, зато што
старији песник који је рођен у близини мора те је он с морем једно, док
је Лалићево море другачије, зато што је море у његовој поезији тежња
и чежња, с обзиром на то да песник није рођен нити живео на мору, то
је утицало на сам доживљај мора. Дучићу је море било повод да пева
о нечем другом, док је Лалић у песмама о мору заиста певао о мору и
о његовом доживљају те бескрајне плаве морске пучине, све до песме
„Море“ и збирке Четири канона, где је море израз старозаветне казне
и награде, који је родио оне чувене стихове из песме „Море“: Море се
поти у својој лепоти/Којој је само ужас саобразан. Но вратићемо се кас-
није детаљније на ову песму и наведене стихове.
Дучићеве песме о мору везане су тематско-мотивски за песме о
природи. То су дескриптивне песме које кроз описе природе описују
стања људске душе или кроз природу рефлектују метафизичку слику
света која „тек у природи може да нађе довољно стабилне релације у
којима ће он пројектовати дубинска, скривена значења до којих му је
стало.“ (Негришорац 2009: 231) На крају крајева природа је место на
коме се човек сусреће са Богом, као у песми „Међа“ једној од најтума-
ченијих Дучићевих песмама5:
Када се јаве на црти,

На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира –
Ко чека на међи?
Или песме „Натпис“ која такође има метафизички сусрет приро-

де и човека са пролазношћу и њихово суочавање са Богом, чији почетни
стихови гласе:
5 О овој Дучићевој песми и теми међе видети радове српских најистакнутијих тумача књижев-
ности: Новица Петковић, „Песник ’страшне међе’“, у: Словенске пчеле у Грачаници, Драган Ха-
мовић (прир.), ЗУНС, Београд, 2016, стр. 78–85; Јован Делић, „На крсту срца и ума: о Дучићевој
’религиозној’ поезији“, у: Летопис Матице српске, књ. 481, св. 3, Нови Сад, 2008, стр. 321–332
и „Поглед с међе Тема смрти у пјесништву Јована Дучића“, у: Поезија и поетика Јована Дучића
зборник радова, Јован Делић (ур.), Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет,
Дучићеве вечери поезије, Београд, Требиње, 2009, стр. 415– 429.
С мора на чијој црној плочи

Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају –
Понор по понор где год сину

С небеске светле чистине...
У раду „Дучићев мит о средоземљу или ширење оквира српске

културне самосвести“ Драган Хамовић анализира песме о мору са Ду-
чићевим путописима изводећи закључак да су готово сви мотиви мора у
његовој поезији нашироко појашњени у његовим путописима или запи-
сима. Међутим, шта ми видимо из наведених стихова? То да су у овим
Дучићевим песмама различити доживљаји природе, тако у првој песми
планине су хладне и мрачне, уливају несигурност и мисао о смрти, а у
другој песми један повлашћен простор, простор мора који, такође, при-
зива помисли на смрт, али је она овде сва у знаку „небеске светле чисти-
не“, а небо је само огледало мора, те се стога у песми чини да се пада
у понор навише. Наравно, самим тим ни те две смрти нису више исте,
јер није исто мислити на смрт на једном суровом хладном месту, јер је
то помисао на ужасну смрт, и није исто сећати се смрти на једном топ-
лом, светлом, плавом мору. Смрт у таквим условима доживљава се као
умирање за лепотом, али свакако и смрт у једној сигурности, јер како
исправно примећује један од најисцрпнијих Дучићевих проучавала-
ца, професор Иван Негришорац (2009: 244): „Море је, по Дучићу, увек
веома блиско субјекту. Море представља бескрај који улива поверење и
мир; оно је рекло би се, бескрај обележен божанским смислом“, те сто-
га наћи смрт у таквим условима равно је пронађеном смислу постојања
у Богу, а с тим у вези позната је Дучићева реченица: Ја мислим и да се
мисао о Богу зачела пред великом пучином или усред пустиње, јер се
само тамо могла стећи идеја о неизмерном и вечном.“ (Дучић 1940:
117) Ту своју мисао Дучић потврђује и једним стихом из песме „Богу“
који гласи: „Твој громки глас сам чуо у морском ћутању...“ Ћутање мора
је стога знак Божје милости, громка реч Бога који, како рече Лалић у 3.
песми „Првог канона“: „убија и оживљује“.
Немогуће је наћи код Дучића опис немирног мора, можда зато
што му море никог није узело, као Лалићу, за кога море, након смр-
ти сина у бродолому близу Венеције, није оно исто, оно је свакако још
увек лепо, мирно, плаво, али му је открило и друго своје лице, видео је,
заправо шта је „смрт у води“. Дучић, пак море није посматрао као дуби-
ну, која је мрачна и која крије многе тајне, већ његову ширину и блиста-
ву и плаву површину која је огледало неба, као у песмама „ Далмација“:
... Све је мирно тако.

На водама лежи крв вечерњег сунца
и „Звезде“:
А море је пуно звезда, па их њише,

И по жалу немом, празном и без сене,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене...
Још једна мисао која говори у прилог томе да је Дучић море до-
живљавао, као „море трансцендентног смирења, море након свих бура
и свих путовања, то море у сигурном и спокојном уточишту луке. Реч
је о тихом мору нађеног смисла и досегнутог спокојства“ (Негришорац
2009: 242), јесте следећа: „Не знам може ли се бити песимист на мору
које се вечито креће и пева.“ (Дучић 1940: 110) Дучић песимиста, сва-
како није био.
Дучић је на обали мора или на брегу Леутару, са кога се када је
време ведро могла видети обала Италије, седео замишљен над морем
чезнуо и за љубављу:
Опет једно вече... И мени се чини

Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора –
Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Можда нам се може учинити да је ово песма у којој је Дучић пе-

симиста, јер би уколико сазна да такве жене нема на супротној обали
вечно плакао, али је то заправо само једна сета, која са песимизмом
нема никакве везе. Али, интересантна је чињеница да у Дучићевим пес-
мама о мору скоро да нема ниједне песме са мора, већ су то само песме
о мору са копна и безбедне удаљености, а Дучић је наравно путовао те
је морао познавати и како море тада изгледа.
Дучићеви циклуси у којима се највише осећа дух Медитерана јесу
„Јадрански сонети“ и „Дубровачке поеме“, та два циклуса су како је на-
писао Владимир Гвозден (2003: 111) поводом Дучићевих путописа, а
може се применити и на његову поезију: „део његове личне утопије и
наративног трагања за медитеранским идентитетом.“
У циклусу „Јадрански сонети“ у којима налазимо и једно конкре-
тизовано географско пространство, дакле Јадранско море и његове оба-
ле, које се још више конкретизује топографски јер се испод сваког на-
слова песама налази и податак о месту у коме је песма испевана, море
није предмет визуелног описа, већ је то опис једног стања у коме се
лирски јунак налази у датом тренутку, као у песми „Подне“ која не при-
пада овом циклусу:
Све је тако тихо. И у мојој души

Продужено видим ово мирно море
Ово су генијални стихови Дучићеви, оно што је песник визуелно

запазио, осећа продужено у својој души, јер оно што се види оком ако
није виђено и душом онда је заувек изгубљено, у томе се може наслу-
тити читава једна барокна перцепција Дучићевог посматрања ствари.
Поред боје, слика, звукова, Дучић у своје песме уводи и мирис:
Дубоко у шкољу чуо се је говор:

То збораху први пробуђени вали.
И осећам где се буди, тихим шумом,

Успавана душа ствари око мене.
И мирише море рибом; док за хумом
Свод се стакли, шири, мру и задње сене...
Дух медитерана се у овим Дучићевим песмама осећа, али није

примарни предмет песничког конкретизовања. То су пре свега лирске
цртице са Јадрана у којима се: „чулно обиље морског пејзажа обликује
на тај начин што су му у средишту мотиви мора и сунца, као одређујући
за медитерански доживљај света, и, наравно њихова присутност прева-
зилази само поменуте циклусе, већ се може читати као извесна кон-
станта Дучићевог медитеранског доживљаја света, али и његове лирске
метафизике.“ (Јаћимовић 2009: 374–375) А већ је наглашено како ове
песме осим дескриптивног имају и ону другу дубину симболистичку,
те тиме казују једну метафизичку причу човекове пролазности. Управо
такав метафизички потенцијал поседује једна на око безазлена и пома-
ло банална песма „Крај мора“ из циклуса „Јадрански сонети“, а која као
географску конкретизацију има „Из Боке“, а која гласи:
Лав камени један из млетачких дана

Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.
Стар и малаксао, и са гривом седом,

Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.
Дођу градска деца са веселим плеском,

Држе га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.
Док он мирно гледа на море, и чека

Да галије старе види издалека,
Што одоше некад пре много векова.
Оно што се одмах да приметити у овој песми јесте статичност

лава, јединог непролазног у свеопштој пролазности. Сонет је сачињен
од четири слика. Прва слика је опис статуе лава, крај мора, негде у
Боки, који је и после много векова и даље „озбиљан и мрачан“, који
седи непомичан и слуша звук Јадрана, сведок векова који су прошли и
који пролазе. Друга слика описује стање лава у коме се налази, а који је
одраз онога што су му учинили векови који су прошли, дакле ни он није
имун на пролазност, јер и на њему ипак оставља неке трагове, те је то
лав „стар и малаксао“ оседео, али упркос томе он је и даље страшан са
„студеним оком“ управљеним ка мору, те и даље траје зато што је своје
„тешке шапе зарио дубоко“. Трећа слика је мало живља, јер је присутно
контрастирање живо – неживо и пролазно – непролазно. Деца која до-
лазе и јашу га, као да је то неко неугледно кљусе, немоћно да се опире
шиби од зове, али се вешто указује да ће и та деца проћи а да ће он и
даље бити на истом месту. Четврта слика, је потпуна метафизика, каме-
ни лав гледа у море, чекајући да се врате „галије старе из далека“ што су
отпловиле давно. Песник је том сликом ухватио смену старог и новог,
те тај лав као да не припада новом времену и као да он то зна, те чека да
се врате старе галије да га покупе и одведу. Ова Дучићева химна векова
тавних, је свакако, једна од најзанимљивијих његових песама која кроз
низ слика говори о пролазности и траговима разорења.
У циклусу „Дубровачке поеме“ Дучић потпуно изоставља пејзаж
који је „тек назначен као подразумевани декор у оквиру којих се, еле-
гантном дучићевском наративизацијом лирског текста, уобличава дух
минулог доба и специфичне дубровачке културе.“ (Јаћимовић 2009:
367) Медитерански дух се осећа самим тим што знамо да су то песме
које певају о некој врсти, условно речено, историјској прошлости овог
древног града на Јадранском мору, мада је веома мало помињања мора
у самим песмама, тек по неки пут и то најчешће као контраст некој
разузданој сцени дубровачког живота. Песме овог циклуса нису вели-
ке Дучићеве песме, те је потпуно на месту примедба Јована Зивлака
(1998:317–318) да „Дубровачке поеме осим просева по којег духовитог
стиха и евокације амбијента Дубровника, његових судбина и прилика,
са контесама, госпама, карневалима и епитафима, осим лакоће и јед-
нослојне љупкости, не успевају да досегну снагу узбудљиве поезије.“
Море и само богатство овог полиса учинили су да актери ових
песама буду приказани у својој разузданости, путености, споју еротике
и смрти, а Дучић је у песмама овог циклуса дао једно хуморно виђење
живота у славном граду, те смо у „Дубровачким поемама добили најве-
селије песме што их је Дучић написао.“ (Негришорац 2009: 199) Погле-
дајмо песму „Дубровачко вино“, почетни стихови дати су као потпуна
опозиција онога што ће уследити у наставку песме:
Море непомично, мирно као срма,

Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана
Прска. Док из модрог ловоровог грма
Вири блудно лице мраморнога пана.
Мирно море наслућује немир на копну, а статуа пана чије блудно

лице, одаје у врт какве куће нас је песник одвео. Следећа строфа при-
казује наглу промену атмосфере, тишину мора, и звук прскања фонта-
на прекида свирка, а ми смо се нашли у вртлогу обесне гомиле у јед-
ном вртлогу хедонизма, у коме је све у складу с начелом carpe diem, уз
потпуно одсуство сећања на смрт:
Чу се страсна свирка. Затим друштво цело

Јави се у врту; сва су лица њина
Била раздрагана; све беше весело
После доброг ручка и перфидног вина.
Наредне строфе ће нам потврдити сваку могућу сумњу коју смо

имали читајући прве две строфе, јер ће се свирка претворити у прави
карневал у коме уживају сви од капетана до свештеника који су замени-
ли улоге, те капетан чита псалме а доминиканац свира мандолину, док
велика муза и женски идеал госпођица Ана де Доце окружена својим
девојкама приповеда „Једну плаву причу из Декамерона.“
Сличну разузданост уочавамо и у песми „Дубровачки карневал“
која такође почиње сликом мора, али је оно овога пута шумно, те као да
све то преноси на град и дешавање у граду:
Огроман карневал, као море шумно,

Просу се на Страдун; и ни трен не мине,
Сипљу већ у бици што поче безумно
Конфети пољупци, цвеће, серпентине.
Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.

И затим, наједном, једна тренут тиха:
То домино (песник) госпођама ласка
С две-три љупке строфе и фриволна стиха.
Жагор. Затим опет два домина млада

Казаше дијалог пун несташне шале.
Заигра јеђупка, нага... А мрак пада;
Свет с клицањем пали шарене форале.
Али кад глас стиже да умрије Ката,

Млада удовица, вест бејаше кобна:
Све улице беху пусте за по сата...
И све покри туга и тишина гробна...
Дучић се у овој песми креће од слике карневала као разуздане

еротике, у коме се све њише „као море шумно“ до потпуног контраста
који се огледа у миру проузрокованог смрћу. „Тај контраст је, међутим,
у функцији хуморног обрта којим се инсинуира лабавост моралних
норми у старом Дубровнику, па је мотив смрти, изгубивши на егзистен-
цијалној тежини, добио на функцији приказивања датог социјално-ис-
торијског амбијента.“ (Негришорац 2009: 199) У овој песми, уочавамо

то да Дучић није био песимиста, јер се овде смрт не уводи у песму као
mememnto mori који у свеопштој разузданости треба да подсети да је
таква разузданост неприлична хришћанину, нити је Ката из песме удо-
вица која је живела врлим хришћанским животом, већ је смрт предста-
вљена хуморно, тако што прекида једно опште оргијање у коме је Ката
представљала главну звезду, а узрок њене смрти се може само наслути-
ти у облику неке полно преносиве болести, а што доводи до страха код
свих учесника у том оргијању.
Дучићево море из неколико песама које смо навели, је море баро-
кне чулности, животне разузданости, море као међа између два света,
море као бескрајна плава морска пучина на чијим се обалама живи,
ишчекује, пати, радује, весели.
Лалић је, пак за разлику од Дучића, у сталном трагању за морем и
оним шта оно представља. У његовој ранијој поезији море је пронашло
свој израз кроз античке митове и у важности пловидбе и лутања као
трајања живота, али је исто тако и чежња за бескрајем оличеном у мору,
његовој ширини и дубини. У песми „Велика врата мора“ чежња за недо-
сегнутим идеалом огледа се у позиву да се отворе врата мора и открије
свет који се налази иза њих:
Разумите ме ви што сте сањали и мислили

Спљоштени без милости у слојевима година;
Застаните да отворимо велика врата мора
Пред којима ми се руке претварају мучно
У расечену ружу ветрова, која крвари,
А глас у птицу која има прободене очи
Да би истинитије певала.
Морско пространство је за песника велика непознаница, шта се

крије иза те велике, бескрајне површине, паралелни свет, можда неки
двојници који су такође у трагању за нечим, можда за нама:
Помозите ми, да отворим велика врата мора

Иза којих можда спава нестварна легија
Наших двојника, наоружаних јачим сном.
„Мотив мора се у Лалићевој поезији развија, мења, трансформи-

ше и прилагођава општем ширењу тематског, садржинског и формал-
ног аспекта његовог песничког опуса, доносећи са собом и разнолике
интертекстуалне и интермедијалне облике контекстуализације овог мо-
тива.“ (Шеатовић Димитријевић 2007: 138) Тако је море у песми „Кора-
ци према мору“ схваћено као повлашћени простор који треба досегну-
ти да би се преживеле све патње и несреће, те је море у овој троделној
песми и награда за проживљену патњу. Како ова песма као поднаслов
има и историјску конкретизацију „Албанија 1915“ онда увиђамо из које
визуре је Лалић певао о том мору, о коме се те године причало као о

месту спасења. Националне теме, откривају да је Лалић песник који на
прави начин доживљава националну историјску прошлост у којој се ог-
леда и извор националног опстанка кроз све трагедије и несреће. Лалић
у другом делу песме „Кораци према мору“ из визуре српског војника и
човека који се повлачи преко албанских гудура пева о мору које је негде
иза тих планина прекривених снегом, и у коме се огледа спас:
Негде је море, густо од сланог меда сунца

И паперјасто од плавих топлих ветрова
Што вековима уче смокву вештини зрелости.
Тамо негде је море, стопало неба, и питоми
Пламен лозе, и птице, дивне играчке светлости,
И тишина, дрхтава риба у мрежи цврчака.
О густо плавило у нежним собама вида,
О обало, највећа и најлепша границо.
Слободо звана море, отвараш бистре очи
И када видиш људе смешиш се: они се враћају.
(...)
Тамо негде је море, развијено без страха,
Отворено и старије од ове наше вечности.
Тамо се повлачимо, горко непобеђени.
У овој песми се Лалић можда највише приближава Дучићу, управо

кроз то поимање границе, међе која је негде на мору или на висинама
и слободи која се огледа у великом пространству. Море у овој песми је
море без страха, а Лалићева опсесивна тема убрзања и времена нашла
је израз кроз стих „Отворено и старије од ове наше вечности“ мора као
сведока људске пролазности и трагичности. У мору је слобода, а то је
Лалић изразио у поеми „Прологомена за јаву: обале“, а у којој такође
проналазимо дучићевско осећање међе: „Да море осети да јесте, / Да
море каже слобода / Требало је разбити му зубе, / Именовати га“, а како
ће се другачије именовати море, и како ће се именовати слобода, ако
не постоји нека граница преко које се мора прећи да би се нашао излаз,
а за то су како каже Лалић, „предвиђене обале“. За разлику од Дучића,
Лалић поред мора, потпуно равноправно уводи и мотив обале, морске
обале, такође као конкретизоване границе између мора и копна.
Море је у Лалићевој поезији и огледало времена. У њему се огле-
да цела човечанска историја и судбина појединца. Време као трајање
мора и пропасти човечанског Лалић је најбоље испевао у песмама:
„Acqua alta“; „Три снимка клипера cutty sark“ и „Ровињски квартет“.
У овим песмама Лалић убрзање времена и пропасти види у поређењу
са морем које је непролазно и велико. Тако ће у песми „Acqua alta“ ви-
дети пропаст овог града у мору као једини могући крај. Смрт славног
града у прљавој води је Лалићева визија пропасти као испуњења исто-
ријске правде:
Степеник по степеник, па на трг –

(Тако су улазили амбасадори царстава)
Прљава вода. Она из расклиманих темеља
Од скамењених стабала (Опрости, мајко света...)
Она ветром гоњена са плитке пучине Јадрана
На три збуњена улаза Лагуне, отроване
У Маргери. Тако болесно столеће врши правду
И кажњава дрскост лепоте, осовљене
У ништавилу, између два огледала.
Визија смрти Венеције у води није само песникова пројекција

пропасти разрачунавања садашњег и будућег времена са прошлим, већ
и неминовни крај нечега што је направљено на мору. Море је у овој
песми „море осветник, оно које је створило и уништава лепоту света“
(Шеатовић Димитријевић 2007: 153). Слично разрачунавање времена
налазимо у песми „Три снимка клипера cutty sark“, само што овде про-
паст наступа на сувом:
У сувом доку са остатком снасти,

Експонат из ког ветри мирис чаја;
Тимарен брижно, али лишен сјаја
Откад Земљотресац над њим нема власти.
Без воде је велики клипер брода сведен на експонат као израз по-
нижења, а да понижење буде још веће, Лалић тај исти клипер своди и на
модел, који се чак боји и воде:
И на комоди, умањен у модел,

Ко инсект крхак, у размери тачној,
О метаморфози збори многозначној:
Брод се боји мачке, прашине и воде.
Старење и пропаст човека као појединца у вртлогу времена Ла-

лић показује у првој песми „Ровињског квартета“, где јунак песме рад
година види кроз поглед који је оптерећен протеклим временом и ис-
куством, док море остаје исто непромењено радом времена:
Поглед пада на море четврт века тежи,

Море то не осећа. Ситан кристал соли
У новој бори која дубље отвара лице
Захвату светлости, занемарљив је утег
На теразијама бестрасно залебделим
У огромном простору тренутка, док море,
Опет у априлу, сравњује своју боју
Са глицинијом, када мирисе им ветар
У лабав увеже чвор, па одмах растури
Упоређење: преовлада јача плавет.
Па ипак, колико упорног рада година
У једном погледу
Видети рад година на једном таквом месту пред морем чије се

плаветнило не да упоредити ни са чим, морао је бити застрашујућ, по
човека наравно, јер је море остало непромењено и остаће непромење-
но, јер је оно синоним, тј. „школски облик судбине“ како гласи стих из
песме „Ахасвер у Дубровнику“.
Овај Лалићев заокрет у певању о мору настаје са последњим
збиркама, како каже Светлана Шеатовић Димитријевић: „Од чулног
или судбинског мора у збиркама Круг и Сметње на везама оно је било
све чешће семантички конотирано историјским реминисценцијама
градова и царстава, народа који нестају, а од песме ’Аврам у себи’ и
у контексту старозаветне лексике и тематике народа Израиљевог, који
се спасио прелазећи преко Црвеног мора.“ (Шеатовић Димитријевић
2007: 149–150)
Песма „Море“ је кључна песма Лалићевог певања о мору. Конач-
ни облик једног животног и песничког промишљања о мору, подстак-
нутог једним личним догађајем6 - смрћу сина у мору код Венеције. О
овом догађају, а који је везан за настанак песме Лалић у писму Чарлсу
Симићу пише: „после 19. августа прошле године море за мене не може
бити оно исто, као што сам га доживљавао још од детињства и младих
дана. Нисам престао да га волим и да се узбуђујем пред његовим лицем,
али тек сада схватам његову тоталност, која ме пуни страхотом. И у но-
вој светлости читам Рилкеов стих: ’Сваки је анђео страшан’.“ („Поглед
преко океана“ 2007: 197)
Ако море у Лалићевом поетском изражавању пре ове песме упоре-
димо са анђелом у циљу новог читања, тј. разумевања Рилкеовог стиха
онда би то значило да је Лалић пре ове песме имао изузетно позитиван
став према мору, међутим то баш и није случај, јер је море и у ранијим
Лалићевим песмама имало и ту другу своју страну, рецимо у песмама
о Елпенору, а у опусу нашег песника су чак две са тим називом. Ипак,
песма „Море“ је нешто сасвим другачије од тих песама, она сублимира
сва искуства и пева о мору као тоталитету свих тоталитета. Лалић је
волео да у једну класичну песму, класичне форме, уноси поједине нови-
тете, а то је пре свега језик, а он се огледа у изразима које употребљава
на местима где се не очекују, као у првој строфи песме „Море“, а то ће
наставити да чини и у збирци Четири канона:
То исцурело је уље из машине

Првога покретача; још се хлади,
Еон по еон, још изнутра ради
По такту прапочетка; из модрине
Куља врв ларви видљивога света
И све што садржано је у слутњи
Његовог озверења, колоплета
Молекула и ватре: море тутњи.
6 „Лалићево ,Море’ синтеза је песничких, поетичких и животних биографских искустава песни-

ка.“ (Шеатовић Димитријевић 2013: 475)
Ово су застрашујући стихови, Бог је машина која се покварила и

из које је исцурело уље. Машина се прегрејала и мора да се расхлади
да би поново прорадила. Прва строфа је апокалиптичка јер сумира сву
тоталност света од ларви које су се зачеле у мору, све до потпуног озве-
рења света који се огледа у тутњави мора које кључа, што означава да
се нешто страшно спрема. Оно што се дешава је крајња непознаница,
јер као што видимо у стиховима друге строфе море је несагледиво јер је
оно „целост што на збир несводива је“ јер је море велико тајанство огра-
ничено, али ипак бескрајно, када помислиш да си га упознао, оно се
промени: „После олује; и не можеш знати / Ни право, тајно име тој мод-
рини, // Па кажеш: море, а мислиш на свашта, / На летњи дан, на бродо-
вље, на луке – / Поступком уходаним, којим машта / Претвара слутњу у
слике и звуке“. У тој неизрецивој метаморфози, море је клепсидра која
се стално покреће и које се од питомог плаветнила претвара у звер која
у себе гута све што јој се нађе „да један бездан не остане празан“. Тек
се у стиховима: „Море се поти у својој лепоти / којој је само ужас саоб-
разан“ указује на двојаку улогу мора, море добро и море зло, обе стра-
не у својим крајностима: „Биполарност целе приче на делу је: море-
дволикост, двозначност, двоусмереност, двообличност. Сама суштина
мора-пријатеља, исијавача човекове радости и доброга духа, изазивача
срећне душе (море се поти у својој лепоти), али и отварање провалије
која открива бездан лепоте којој је само ужас саобразан, односно без-
дан друге стране која ту провалију оличава али и одређује, приближава
човеку ограничени бескрај.“ (Николић 1996: 23–24) Двоструку природу
мора појачавају, тј. конкретишу следећи стихови: „Растварач звезда и
растварач плоти, / језик анђела издробљен у цвеће / и прокључали кат-
ран, караказан, / Богу на служби за страшно умеће.“
Ова песма је најсложенија Лалићева песма, густо поетско ткање,
тешко проходно. Изливи сумње и потпуног поверења, слављења и по-
ништавања од пуног присуства божанског до потпуне онтолошке језе и
празнине, смењују се са сваким стихом у којима се огледа унутрашња
борба песника који се бори са сумњом:
И море расте ко нокти мртваца,

У непокрету; све се на тишину
Насушну сведе, у одјеку њеном
На шапутање у Гетсиманском врту.
Можда нам се ова песма може учинити као Лалићева сумња у

постојање Бога, израз хуљења које је негде на граници, међутим мото
песме који је Лалић означио без навођења стихова већ само извора „Је-
ремија 31, 3“ а то су следећи стихови: „Одавна ми се јављаше Господ.
Љубим те љубављу вјечном, за то ти једнако чиним милост“ указује на
Лалићево поверење у море и Бога, а што потврђују завршни стихови:
Но верност слутњи верност је поморца

Који до краја има поверења
У море.
Слушај море: море тутњи.
Лалићево измирење са морем које му је одузело сина огледа се у

помирењу са Богом, са прихватањем Божје промисли, као што морнар
има поверења у море које га може убити, тако Лалић проналази потпу-
ни смисао бивствовања управо у измирењу човековом са светом око
себе, са Богом који му чини милост и када га кажњава.
Однос Ивана В. Лалића према ЈовануДучићу, као и према Војисла-
ву Илићу, јавио се читањем Антологије новије српске лирике Богдана По-
повића. Овај однос је можда најмистичнији однос, ако имамо у виду
да Лалић Дучића помиње свега неколико пута у својим аутопоетич-
ким исказима, између осталог о низу медитеранских песника којима
је припадао и Јован Дучић, а што је донекле био мотив за писање овога
рада. Дучића, међутим, нема у Лалићевој поезији, у оном виду у коме
су присутни Војислав Илић и Лаза Костић, кроз отворене цитате и ре-
минисценције, али то не значи да је Дучић мање важан у овом тради-
цијском низу. Сетимо се да је Лалић говорио да је његов језик обликован
на искуству језика поезије Јована Дучића, што нам указује да се овде
ради о једном трајном односу који повезује ова два песника. Оно што
још повезује ова два песника јесте култ форме песме коју су оба пес-
ника неговала. Први део нашег рада има за циљ да укаже на тај однос
који је изграђен на Антологији Богдана Поповића и кроз аутопоетичке
текстове оба песника, да би се дошло до главног дела рада који се бави
мотивом мора у њиховој поезији. Иако су Дучићев и Лалићев поглед на
море различити (и могу се упоредити са оним ставом Милице Николић
о дволичности мора), њих повезује то што је и код једног и другог море
граница, међа (не страшна, јер је она страшна само на врховима висо-
ких планина) на коме се проналази милост и слобода. Море је за ову
двојицу песника још и мнемотоп, место сећања на прошлост у чему се
види рад година и убрзања, појма нарочито важног за песничку поетику
Ивана В. Лалића. Анализирајући овај традицијски ланац имали смо на
уму стихове Лалићеве песме „Гласови мртвих“ у којој се каже да „гла-
сови мртвих нису мртви гласови“, тако су Дучићев глас, као и Илићев и
Костићев проговорили кроз Лалићеву поезију јачином и сензибилите-
том модерности.
Вучковић 2009: Р. Вучковић, Прва Дучићева збирка, у: Ј. Делић (уред.) Поезија и
поетика Јована Дучића, Београд, Требиње: Институт за књижевност и уметност,
Учитељски факултет, Дучићеве вечери поезије, 193–218.
Гвозден 2003: В. Гвозден, Јован Дучић, путописац, Нови Сад: Светови.
Делић 2008: Ј. Делић, На крсту срца и ума О Дучићевој „религиозној“ поезији,

Нови Сад: Летопис Матице српске, књ. 481, св. 3, 321–332.
Делић 2009: Ј. Делић, Поглед с међе Тема смрти у пјесништву Јована Дучића, у:
Ј. Делић (уред.) Поезија и поетика Јована Дучића, Београд, Требиње: Институт за
књижевност и уметност, Учитељски факултет, Дучићеве вечери поезије, 415– 429.
Дучић 1940: Ј. Дучић, Градови и химере, Београд: СКЗ.
Дучић 1961: Ј. Дучић, Споменик Војиславу, у: М. Павић (уред.) Војислав Илић,
Београд: Завод за издавање уџбеника, 181–188.
Зивлак 1998: Ј. Зивлак, Дучић: тамни обриси порекла, у: Ј. Дучић, Песме, Сремски
Карловци: Каирос, 307–322.
Јаћимовић 2009: С. Јаћимовић, Медитерански мотиви у поезији Јована Дучића, у:
Ј. Делић (уред.) Поезија и поетика Јована Дучића, Београд, Требиње: Институт за
књижевност и уметност, Учитељски факултет, Дучићеве вечери поезије, 365–386.
Лалић 1997: И. В. Лалић, О поезији, Београд: ЗУНС.
Николић 1996: М. Николић, Mare Mediterraneum Ивана В. Лалића, Београд:
Независна издања Слободан Машић.
Негришорац 2004: И. Негришорац, Видокруг експлицитне поетике Јована
Дучића: књижевни програм као жанр, Нови Сад: Зборник Матице српске за
књижевност и језик, књ. 52, св. 3, 539–559.
Негришорац 2009: И. Негришорац, Поезија као унутарња светлост: поетичке
песме Јована Дучића („Поезија“, „Песма“, „Песма“), у: Ј. Делић (уред.) Поезија и
поетика Јована Дучића, Београд, Требиње: Институт за књижевност и уметност,
Учитељски факултет, Дучићеве вечери поезије, 15–38.
Негришорац 2009: И. Негришорац, Лирска аура Јована Дучића, Београд: Завод
за уџбенике.
Палавестра 2013: П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности, златно
доба 1892-1918, Београд: Службени гласник.
Павловић 1964: М. Павловић, Осам песника, Београд: Просвета.
Петковић 2007: Н. Петковић, Словенске пчеле у Грачаници, Београд: ЗУНС.
Хамовић 2013: Д. Хамовић, Дучићев мит о средоземљу или ширење оквира
српске културне самосвести, у: С. Шеатовић Димитријевић (уред.), Acqua alta,
Медитерански пејзажи у српској и италијанској књижевности, међународни
зборник радова, Београд: Институт за књижевност и уметност, 143–158.
Шеатовић Димитријевић 2007: С. Шеатовић Димитријевић: Лалићево море,
од медитеранске чулности до старозаветног страха, у: А. Јовановић (уред.),
Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, Београд: Институт за књижевност
и уметност, 133–160.
Шеатовић Димитријевић 2013: С. Шеатовић Димитријевић: Песници светлости
и мора, у: С. Шеатовић Димитријевић (уред.), Acqua alta, Медитерански пејзажи
у српској и италијанској књижевности, међународни зборник радова, Београд:
Институт за књижевност и уметност, 455–485.
Žarko Milenković / POETIC REFLECTIONS OF THE WORK OF JOVAN DUČIĆ IN

THE POETRY OF IVAN V. LALIĆ – THE SEA MOTIF
Summary / The aim of the paper is to explore the poetic legacy in the poetry of Ivan
V. Lalić and to point out Lalić’s attitude towards Jovan Dučić, who is the poet with the
highest number of poems present in the Anthology of Modern Serbian Lyric by Bogdan
Popović – astounding thirty-three. The mentioned attitude is explored in this paper
through the analysis of the sea motif, and it is a mysterious one as Lalić has never
written an essay on Dučić, nor does his poetry contain the quotations or reminiscences
from the poetry of Dučić. Instead, Lalić only alludes to Dučić on several occasions in
his statements, placing him in the group of poets whose poetics he inherited. What
Lalić was fascinated by with regards to Dučić was the form – the cult of form which
the most important poet of Serbian modernist movement piously cultivated, which
can be seen in the programmatic essay A Monument to Vojislav – as well as the array
of themes and motifs, which we have chosen by analysing the sea motifs in both
poets’ works. Both poets perceive the sea as a privileged space, with the difference
that Dučić represents the sea as the mirror of the sky and always calm, whereas Lalić
develops the sea motif in a more complex way since the sea is perceived as a totality
of human fates ranging from the Antiquity to the present day.
Key words: Anthology, Dučić, Lalić, tradition, sea, Dubrovnik, Antiquity, salvation,
death, God
Примљен: 20. марта 2017.

342.726-055.3:791.43
Наташа З. Антонијевић1
Одсек за филологију
Катедра за англистику
ДРУШТВЕНА НОРМА И ТРАНСРОДНОСТ У

ФИЛМОВИМА NORMAL И LAURENCE ANYWAYS
Трансродност означава несклад између физичког пола и рода са којим се особа идентификује.
Ово је шири појам којим је обухваћена и транссексуалност, која подразумева да се особа
упушта у процес транзиције, физичке промене пола путем хормонске терапије и хируршких
интервенција како би се пол ускладио са родним идентитетом. Филмови Normal Џејн Андерсон
и Laurence Anyways Гзавијеа Долана говоре о две трансродне особе које у зрелости одлучују
да се подвргну наведеној процедури. Циљ овог рада је да покажемо на који начин окружење
реагује на трансродност у наведеним филмовима. Главни фокус je стављен на однос транс
особа са партнером, члановима породице, колегама на радном месту, као и на реакцију
шире заједнице.
Кључне речи: трансродност, транссексуалност, промена пола, род, норма, Normal, Laurence
Anyways, Џудит Батлер.
Термин queer у најширем смислу означава све што се разликује од

конвенционалног на неки необичан начин, тако да се често употребља-
ва као синоним за чудно, ексцентрично, настрано. Етимолошки гледа-
но, придев је настао од протоиндоевропског корена *terkw- који значи
„окренути, изокренути, искривити“.2 Иако је у почетку носио негативну
конотацију, данас се овај термин све универзалније прихвата јер делује
субверзивно и разобличује постојеће моделе који су наводно фиксира-
ни и непроменљиви. Коришћењем термина queer одбацују се разлике,
тако да су сви ЛГБТ идентитети њиме обухваћени без прављења разлике
између њих, а одбацују се и идентитети, тако да ниједан од ЛГБТ иден-
титета у оквиру датог термина нема повлашћен положај. Queer теоре-
тичари се баве анализом текстова како би открили сложене културне
стратегије којима се регулише сексуално понашање, које углавном воде
1 antonijevic.090153@gmail.com
2 queer (adj.)
c. 1500, “strange, peculiar, eccentric, ” from Scottish, perhaps from Low German (Brunswick
dialect) queer “oblique, off-center,” related to German quer “oblique, perverse, odd,” from Old High
German twerh “oblique,” from Proto Indo-European root *terkw – “to turn, twist, wind”
Извор: Online Etymological Dictionary, ‹http://www.etymonline.com/index.php?allowed_in_
frame=0&search=queer›, 03.04.2017.
ка репресији и дискриминисању припадника ЛГБТ популације. Queer

теорије теже дестабилизовању културних идеја о нормалности и сексу-
алности (в. Фас 2003). Иако се најчешће повезује са лезбејском и геј по-
пулацијом, термин queer генерално подразумева неусаглашеност пола,
рода и жеље, па се зато односи и на трансродност, хермафродитизам,
родну неопредељеност, као и поступак транзиције или промене пола
хормонским и хируршким путем (Џагоуз 2007: 11). Главна одлика тер-
мина queer јесте његова неодређеност и еластичност: он се опире сва-
кој натурализацији и учвршћивању (9-10). Queer представља идентитет
који је увек у процесу настајања – несталан и никад фиксиран (139).
Уопштено говорећи, трансродност означава несклад између фи-
зичког пола и рода са којим се особа самоидентификује. Ово је шири
појам којим је обухваћена и транссексуалност, која подразумева да се
особа упушта у процес транзиције, физичке промене пола путем хор-
монске терапије и хируршких интервенција како би се пол ускладио са
родним идентитетом. Ако узмемо у обзир горенаведени опис терми-
на queer, трансродност се може посматрати као највише queer од свих
идентитета, што је нарочито уочљиво у периоду пре почетка транзи-
ције транссексуалаца. У претранзитивном периоду, трансродне особе
су и „тамо“ и „овде“, али и ни „тамо“ ни „овде“: они нису у потпуности
ни оног рода са којим их повезује друштво од рођења, ни оног рода
са којим се они самоидентификују и који доживљавају као „прави“ и
једини истинити. Тело припада једној страни, док они као личности
припадају супротној страни, па тако у претранзитивном периоду њи-
хов идентитет лута. Друштво не види идентитет транс особа као фикси-
ран, иако саме транс особе себе доживљавају као само један могући
идентитет – онај који је у складу са њиховом родном самоидентифика-
цијом. У Телима која нешто значе Џудит Батлер изјављује да идентифи-
кација с родом подразумева идентификацију са нормом, што значи да
појединац не може да изабере норму, већ норма бира њега. Међутим,
појединац има слободу да норму изнова означи „у мери у којој она не
успева потпуно да нас детерминише“ (Батлер 2003: 163). У Психичком
животу моћи, Батлер наводи да се род конституише путем инклузивних
и ексклузивних процеса, а све у односу на задати хетеронормативни
модел. Идеал рода је истовремено и инклузиван и ексклузиван, јер су
за његово формирање подједнако важни искључени и укључени поје-
динци и особине које сачињавају језгро идентитета. Пошто су особине
које не припадају идентитету подједнако важне као и оне особине које
одређују идентитет, искључене особине опседају као сабласт, а у слу-
чају трансродних особа, сабласт искључених елемената достиже ниво
родне меланхолије. Батлер дефинише родну меланхолију као разоча-
рање због немогућности да се икад у потпуности достигне идеал рода (в.
Батлер 1997: 132-150). Међутим, наведена тврдња може се оспорити,
пошто упркос немогућности достизања идеала рода (који се првенстве-
но тиче телесног изгледа) транссексуалци не одустају од промене пола
ДРУШТВЕНА НОРМА И ТРАНСРОДНОСТ У ФИЛМОВИМА NORMAL И LAURENCE ANYWAYS
и транзитивног процеса, трудећи се да се идеалу приближе колико год

могу, што се поклапа са тврдњом из студије Тела која нешто значе. У
њиховом случају, родну меланхолију увек надјачава родна дисфорија,
која означава незадовољство родно-полним идентитетом који је особи
додељен рођењем. Према данашњој класификацији, родна дисфорија
или поремећај родног идентитета служе као синоними који замењују
појам транссексуалности (Дуишин и др. 2008: 406).
Филмови Normal Џејн Андерсон и Laurence Anyways Гзавијеа До-
лана говоре о две трансродне особе: мушкарцима који у зрелости од-
лучују да се подвргну процедури промене пола. Циљ овог рада је да
покажемо на који начин окружење реагује на трансродност у наведе-
ним филмовима. Главни фокус стављамо на однос транс особа са парт-
нером, члановима породице, пријатељима, колегама на радном месту,
као и на реакцију шире заједнице.
1.
Филм Normal настао је 2003. године као адаптација драме Looking

for Normal Џејн Андерсон, која је истовремено и сценаристкиња и ре-
жисерка филма. Радња се одвија у градићу у америчкој држави Или-
ноис, а протагониста је Рој Еплвуд, трансжена која у позним годинама
и након двадесет пет година брака са супругом Ирмом одлучује да се
упусти у процес транзиције, током које мења и своје име у Рут. Кључни
однос који се испитује у филму јесте однос између Роја и Ирме. Они су
поштовани чланови своје заједнице због дуговечности њиховог брака и
квалитета њиховог односа. Заједница доживљава њихов однос као иди-
лу и узор за све остале бракове. До нарушавања односа долази након
Ројеве одлуке да се повери Ирми и призна јој да је трансродна особа и
да жели да промени пол.
Рој саопштава Ирми истину о себи неколико дана након њихове
двадесет пете годишњице, током које се Рој онесвестио. Иако он несвес-
тицу правда умором и стресом око посла, након признања схватамо да
је њен узрок стрес због родне дисфорије са којом се Рој бори још од де-
тињства. Ројево незадовољство због родно-полног несклада кулминира
несвестицом која истовремено наговештава да ће у односу са Ирмом
доћи до драматичних промена.
Ирма је шокирана и у почетку не може да се помири са Ројевом
жељом. Промена пола јој делује неразумно, јер током двадесет пет го-
дина брака никада није приметила да Рој показује знаке незадовољства
собом. Она такође почиње да се пита да ли је сама крива за Ројеву од-
луку: плаши се да је неким својим поступцима пробудила у Роју родну
дисфорију и жељу да физички постане жена. Осећање кривице је је-
дан од типичних ефеката које признање трансродне особе изазива код
ближњих. У Ројевом случају ради се о трансжени која је у позном добу
одлучила да се подвргне транзицији, особи која је увелико формирала

сопствену породицу, па кривицу првенствено осећа партнер. У случаје-
вима транс особа које поступак започну рано, у детињству или адолес-
ценцији, кривицу осећају родитељи, који се питају да ли су направили
грешку током васпитања детета која је изазвала жељу да се промени
пол. У оба случаја, кривица није ни на чијој страни: трансродност је
уткана у срж личности од рођења и њу не изазивају никакви спољашњи
фактори попут чланова породице и партнера. Ирма се такође осећа
превареном и изданом, јер схвата да не познаје особу са којом је прове-
ла пола живота у браку.
Ирма и Рој се раздвајају након Ројевог признања, а започињу и
процедуру развода, али њихов однос се благо побољшава након сусре-
та у црквеном хору. До потпуне промене Ирминог става долази током
прославе рођендана Ројевог оца, када Ирма сазнаје да је Рој често обла-
чио женску гардеробу током детињства и да га је једном приликом отац
ухватио тако обученог, истукао и натерао да наг проведе ноћ у штали.
Ирма схвата да није крива за Ројеву жељу, да је она постојала много пре
него што су се њих двоје упознали, и зато позива Роја да се врати кући.
Њихов однос временом постаје бољи, али није ослобођен повре-
мених трзавица, нарочито од тренутка када Рој започне хормонску тера-
пију. Ирма је и даље повремено бесна и фрустрирана што губи мушкарца
са којим је провела више од две деценије. Она потенцира чињеницу да
је Роју жртвовала све и да се добровољно одриче Ројеве мушкости која
је сексуално привлачи како би он могао да буде жена. Међутим, Ирма
такође схвата да се и Рој на исти начин жртвовао деценијским опирањем
свом родном идентитету. Упркос томе што Ирма све више прихвата и
разуме Роја, она почиње да флертује са Ројевим шефом Френком. Рој
је свестан да Ирми недостаје мушкарац у животу и зато јој дозвољава
да га превари. Ирма након ноћи проведене са Френком ипак схвата да
воли Роја без обзира на пол, па зато доноси коначну одлуку да се неће
развести. У периоду након Ирмине одлуке о останку у браку, Рој почиње
у јавности да користи новоизабрано име Рут, а пред двадесет шесту го-
дишњицу брака припрема се за операцију промене пола.
Џудит Батлер напомиње да род не подразумева маскирање, али
да истовремено остварење рода представља репетитивни процес који
она назива отеловљавањем. Да би родне норме функционисале, неоп-
ходно је да се отелове одређени идеали женскости и мушкости. Иако
цитирањем норме не може да се постигне идеал рода, перформативност
рода је неопходна да би субјект могао да постоји у свету (Батлер 2003:
282-284). Иако се род не поклапа искључиво са извођењем као површин-
ском појавом, његова перформативност се најбоље уочава у ситуацијама
трансвестије, када преоблачење доводи до карикирања (286-288). При-
мер наведеног запажања налазимо у тренутку када Ирма помаже Роју
да нађе одговарајућу гардеробу за себе, пошто Ројеви покушаји преоб-
лачења изгледају гротескно. Ирма уочава да Рој не уме да одабере одећу
чији крој одговара његовој грађи и која пристаје његовим годинама. Он

је цео живот провео цитирајући идеал мушког рода иако се са датим
родом не идентификује, тако да долази до потешкоћа када облачењем
и гестовима треба да отелотвори идеал женског рода. Иако је током де-
тињства облачио женску одећу, Рој није могао довољно пута и у одгова-
рајућим околностима да цитира норму женскости како би наведени ци-
тат могао да постане део његове природе. Ројево несналажење показује
да није довољно идентификовати се са женским родом како би се пре-
узео женски идентитет. Да би се родни идентитет успоставио, потребно
је стално цитирати родну норму како би се временом кроз праксу што
више приближили њој, иако се идеал рода никада не може достићи.
Филм наглашава и важност односа Роја са својом децом: млађом
ћерком Пети Ен и старијим сином Вејном. Пети Ен живи са Ројем и Ир-
мом, она је тинејџерка која у време Ројеве транзиције улази у пубертет.
Ирма је у почетку бранила Роју да прича са Пети Ен о себи, али након
Ројевог повратка у породични дом њих троје заједно разговарају. Пети
Ен реагује најзрелије на Ројево признање од свих: она у потпуности
прихвата трансродност и поставља разумна питања у вези са самим
процесом транзиције како би што боље разумела очев положај. Нају-
печатљивији део њене реакције јесте извесна врста олакшања поводом
сопственог начина облачења. Она се осећа нелагодно због промена које
њено тело доживљава у пубертету, и да би се лакше носила с тим про-
менама, пријатније јој је да носи широку, претежно мушку гардеробу
и не воли да носи брусхалтер. Ројево признање делује као подстрек и
охрабрење да и сама испита како сопствене тако и друштвено успоста-
вљене границе рода, због чега Ирма реагује негативно: Ирма жели да
се Пети Ен „утопи“ у околину, да не штрчи како не би себи направила
проблем. Због тога се она противи сваки пут када Пети Ен посегне за
Ројевим кошуљама и сакоима.
За разлику од Пети Ен, Вејн не живи са родитељима, већ путује са
бендом, а са оцем никада није био претерано близак. До њега вест о Роју
стиже поштом: убрзо након признања Ирми, Рој одлучује да напише
писмо Вејну у коме му објашњава да жели да промени пол. Вејн испрва
реагује смехом док чита наглас писмо осталим члановима бенда, али
како време пролази он постаје све несигурнији и уплашенији. Његов
страх кулминира у тренутку првог сусрета са родитељима од почетка
Ројеве хормонске терапије, током вечере за Дан захвалности. У то вре-
ме Рој већ користи име Рут.
Током Вејновог боравка сви чланови породице драматично
мењају понашање, и све се врти око питања ко је сада мушкарац у кући.
Рут облачи унисекс одећу и почиње да се понаша мужевније у жељи да
раскрави односе са сином: тражи лименку пива и седа да гледа фудбал-
ску утакмицу с њим, и притом су и покрети тела маскулини, што је
најуочљивије у ширењу рамена и начину седења. Вејн се осећа нелагод-
но и не жели да проводи превише времена у истој просторији са Рут, па
зато тражи изговоре да би се удаљио: жели да се понаша „као мушко“,

да поправља ствари по кући. Ово понашање додатно охрабрује Ирма,
која несвесно преноси улогу мушке главе породице на Вејна: од њега
очекује да поправи водоинсталације, отвори теглу и флашу вина, исече
ћурку за вечеру. Рут због тога осећа да је њен положај оца угрожен, па
скоро да почиње да се утркује са Вејном ко ће све те послове обавити.
По наводима из Лаканове теорије идентитета, постоје три главне
структуре које контролишу наше животе и утичу на формирање иден-
титета: реално, имагинарно и симболичко. Реално представља природ-
но стање коме смо блиски једино у најранијем детињству, пре него што
проговоримо. Наведени животни период је доба целовитости и испуње-
ности које се губе уласком у језик. Имагинарно представља следећу
фазу, у којој долази до идентификације у оквиру стадијума огледала:
захваљујући посматрању себе у огледалу, ми препознајемо да смо орга-
низам који је одвојен од окружења, и због одвојености од остатка света
почињемо да осећамо напетост. Да бисмо напетост ублажили, ми жели-
мо да друге уврстимо у себе тако да они постану део нас – замишљену
слику коју видимо у огледалу испуњавамо другима који нас окружују и
на које желимо да се угледамо. Последња фаза јесте симболичко, које
се јавља када почнемо да се служимо језиком и прихватимо друштвене
норме. Симболичко представља наш језички систем, у њега смо неми-
новно иницирани и морамо да га прихватимо. Наведени језички систем
је логоцентричан и фалоцентричан, што значи да њиме влада фалус
као врховни означитељ. Лакан наводи да достижемо симболичко зах-
ваљујући томе што прихватамо Име Оца – законе и ограничења која
управљају и нашом жељом и правилима комуникације (в. Сим 2001:
300-301; Фелуга 2011).
Узимајући фалус као врховни означитељ, Лакан прави разлику из-
међу имања фалуса и бивања фалусом. Имање фалуса јесте симболичка
позиција која означава мушки положај у оквиру хетеросексуалне нор-
ме, док бивање фалусом представља женски положај (Батлер 2001: 89).
Лакан тврди да симболичко обележава тело полом захваљујући претњи
од кастрације. У оквиру наведеног тумачења, жене се доживљавају као
већ кастриране, а мушкарци, који су обележени имањем фалуса у окви-
ру симболичког, прихватају мушки идентитет под претњом страха да би
и они могли доживети кастрацију и тако постати жена (134-135).
На основу Вејновог понашања можемо тврдити да у лакановском
смислу Ројева трансродност представља претњу за Закон Оца као му-
шки принцип. Вејн се осећа уздрмано и несигурно због тога што је уздр-
ман ослонац који подразумева фигуру Оца, што прети да разори и ње-
гов лични идентитет. Ројева трансродност и промена пола представљају
добровољну кастрацију и одбацивање имања фалуса. Наведени посту-
пак код Вејна изазива зебњу: ако отац није отац, тј. ако није мушкарац,
шта сам онда ја? Страх се јавља због доживљаја Ројеве идентификације
са женским као упозорења да и Вејну прети кастрација. Вејнов родно-
полни идентитет је уздрман и зато он испољава потребу да га перфор-

мативно изнова потврди.
Односи које Рој током живота успоставља са мајком и оцем се
разликују. Мајка је одувек била свесна Ројевог незадовољства и доне-
кле очекивала да ће до промене доћи, па се зато не изненађује када јој
Рој саопштава своју одлуку. Са друге стране, отац, Рој Старији, много
се теже носи са синовљевим „неуобичајеним“ понашањем, што и пока-
зује својим радикалним мерама преваспитавања. Рој је најмлађе дете у
породици, син којег су добили након четири ћерке, и отац је очекивао
да ће управо син преузети фарму када одрасте. Међутим, Рој изневе-
рава очекивања свог оца тиме што не показује никакво интересовање
за вођење фарме, коју преузима најстарија ћерка. Отац не може да се
помири са Ројевим благим темпераментом, па о њему увек говори по-
грдно и назива га „шоњом“, „цурицом“ (ориг. sissy) и сматра да је Рој
„изгубљен случај“. Истовремено, Роја погађа очево виђење женстве-
ности као лоше, због чега током прославе очевог рођендана покушава
да се убије сачмаром. Ирма успева да га спречи у тој намери, уздрмана
свешћу да би Рој радије изабрао смрт него наставио да живи исто као
дотад. Још једном се можемо позвати на лакановски концепт Закона
Оца, овога пута обазирући се на очинску фигуру Роја Старијег. Осим
што Ројева трансродност подрива фигуру Оца коју Рој заузима у односу
према Вејну, она подрива и одбацује језик и фигуру Оца коју заузима
Рој Старији, што се постиже не само чином транзиције, већ првенстве-
но Ројевом идентификацијом са женским. Захваљујући наведеној иден-
тификацији, Рој се оглушује о Закон Оца као ограничење полне нор-
ме: он се датој норми супротставља тиме што се добровољно кастрира,
превазилазећи страх који претња кастрацијом изазива код мушкарца
унутар хетеронормативног принципа.
Два елемента ширег окружења заступају норму хетеросексуалног
и родно фиксираног принципа: Ројеве колеге с посла и цела парохија.
Рој ради у фабрици пољопривредних машина, окружен мушкарцима.
Већ приликом првих испољавања женског идентитета Рој наилази на
негативне реакције. Када је први пут ставио женски парфем, много пре
него што је започео хормонску терапију, Рој се суочава са пошалицама
колега на рачун своје верности Ирми: они сматрају да женски парфем
припада Ројевој љубавници. Овде примећујемо изопаченост хетеро-
нормативног принципа, по којем је логичније и нормално да мушкарац
вара своју супругу него да мирише на женски парфем зато што га је сам
ставио. У критици филма објављеној 2003. године, Андреа Џејмс напо-
миње да Ројеви поступци у раној фази транзиције представљају пример
како не треба поступати приликом промене пола. Коришћење парфе-
ма и накита и облачење женске гардеробе пре иницијалних физичких
промена попут уклањања маља с лица и пуштања косе може да изазове
само негативне реакције околине јер алудира на трансвестију (в. Џејмс
2003). Негативна реакција која се дешава у филму јесте туча између
Роја и колеге који покушава да му отме минђуше.
Религија заузима важно место у свакодневном животу Елпвудо-

вих и представља елемент који их повезује са свим осталим мештани-
ма. Нажалост, религија истовремено представља и највећи камен спо-
тицања у Ројевом друштвеном животу. Заједница је породицу Еплвуд
доживљавала као узор успешног и срећног брака јер су двадесет пет
година живели заједно без трзавица. Међутим, однос заједнице се ра-
дикално мења након Ројевог декларисања као трансжене. Сматра се да
они више нису узор јер одступају од хетеросексуалне норме, упркос
чињеници да до развода није дошло. Заједница постепено одбацује Роја,
прво тако што га избацује из црквеног хора, а затим и тиме што одбија
новчани прилог и удаљава га из цркве након мисе на којој се Рој први
пут у јавности појављује са шминком и у женској гардероби. Наведена
епизода додатно је учврстила Ирмин позитиван став према Роју, па она
из револта и у знак солидарности такође напушта цркву.
Негативан став заједнице ојачава и поткрепљује свештеник, који
је сведок Ројевог поверавања Ирми у оквиру брачног саветовања. Свеш-
теник покушава да убеди Роја да промени своје мишљење наводећи
библијске цитате и изјављујући да он треба да воли своје тело јер га је
таквим Бог створио. Занимљиво је да Ројева вера није поколебана – ду-
бока религиозност се поклапа са родном дисфоријом: „Али ја мислим
да ме је Бог створио да будем нешто друго“ (Андерсон 2003: 9:03-9:07).
Свештеник се састаје и са Ирмом, и током разговора јој наговештава да
њена доминантност у браку може бити узрок Ројеве жеље за променом
пола. Он објашњава да је мушкарцу неопходна женска страна личности
да би био потпун, и да би остварио целовитост он треба да нађе себи
жену, а не да сам постане жена. Наведеном изјавом свештеник гото-
во дословце цитира запажање Џудит Батлер у Телима која нешто значе
(в. Батлер 2003: 293) и Психичком животу моћи (в. Батлер 1997: 137),
које представља једну од окосница логике хетеронормативног принци-
па: ако се идентификујемо као дати род, онда морамо желети супротан
род. Зато свештеник сматра да је Ројева жеља да промени пол изазвана
тиме што је Ирма преузела мушку улогу у њиховом браку.
Након бројних безуспешних покушаја да промени Ројево
мишљење, свештеник одустаје и прећутно одобрава Ројево удаљавање
из цркве. Кулминација се дешава када неколико месеци пре операције
свештеник саопштава Ирми да јој дозвољава да се разведе и дискретно
наговештава да заједница жели да се она опет придружи цркви и хору.
Ирма је револтирана јер се мештани опходе према њој као удовици и
потпуно заборављају да је Рој био много активнији у парохији од ње, а
понуду развода одбија речима: „Он је моје срце. Моје срце. Моје срце“
(Андерсон 2003: 1:19:35-1:19:55).
2.
Филм Laurence Anyways канадског редитеља Гзавијеа Долана

настао је 2012. године. Време дешавања радње је 1999. година, а про-
тагониста је Лоренс Алија, књижевница и некадашња наставница књи-
жевности. Она током филма даје интервју у оквиру којег говори о прет-
ходних десет година током којих је променила пол. Централни однос на
који се филм фокусира јесте однос између Лоренс и њене бивше парт-
нерке. Лоренсина прича почиње 1989. године: Лоренс Алија је мушка-
рац стар тридесет и пет година, предаје књижевност у средњој школи у
Монтреалу и у вези је са сниматељком Фредерик, од милоште званом
Фред. Као и у случају филма Normal, значајан догађај обележава пре-
кретницу у даљем животу, јер након прославе тридесет петог рођендана
Лоренс саопштава Фред да жели да промени пол. Фред реагује бурно,
оптужујући Лоренса да је заправо геј, и накратко га напушта. После од-
ређеног времена она одлучује да се врати у заједнички стан и да помог-
не Лоренсу током транзиције. На самом почетку транзитивног процеса,
Фред остаје трудна, али одлучује да абортира, због чега пада у депресију
и све теже се носи са Лоренсиним новим идентитетом.
Депресију појачава негативан став који Фредина породица има
према Лоренсиној одлуци да промени пол и Фрединој одлуци да буде
уз њу без обзира на све. Став мајке и сестре је негативан у толикој мери
да оне одбацују Фред. Фредин доминантан осећај је страх за Лоренсину
безбедност, који избија на површину попут експлозије у сцени заједнич-
ког доручка у кафићу, када власница прилази њиховом столу и почиње
да их запиткује о Лоренсином изгледу:
Шта ти јебено мислиш, ко си ти? Каква су ово глупа јебена питања? [...]
Не обраћај ми се. Не постављај питања. Задржи своје затуцано курвинско
мишљење за себе! Крај приче! Зар не можемо да постојимо изван огра-
да? Зар не можемо да дишемо овај проклети ваздух и будемо проклето
остављени на миру у овом шупачком граду? [...] Ја плашим муштерије?
Ја плашим муштерије? Од његовог лака за нокте си се сигурно усрала од
страха? Сви под столове!
Погледај ме, теби се обраћам. Јеси ли икад куповала свом мушкарцу
перику? (пауза) Нисам ни мислила да јеси. Јеси ли се икад плашила да
ће га пребити на улици и да се неће вратити кући у једном комаду? Да
ли ходаш у мојим ципелама? Да ли живиш мој живот? Не. Не мешајте
ми се у живот, ни ти ни твоја питања! Немаш права нада мном! Немаш
право да нам се обраћаш!
(Долан 2012: 1:15:20-1:16:53)
Последица притиска са којим је тешко носити се јесте бег: Фред

након инцидента у кафићу одлази на забаву и тамо среће Алберта, са
којим започиње везу. Њих двоје се селе у мање место, венчавају се и до-
бијају сина, и током четири година Лоренс и Фред не ступају у контакт.
Међутим, Лоренс се сели у исто место и целу годину проводи шпијуни-

рајући Фред и пишући збирку поезије. Иако у то време има нову девојку
Шарлот, Лоренс је и даље заинтересована само за Фред.
Лоренсина збирка поезије стиже на Фредину кућну адресу, а на-
кон поновног сусрета страст између њих се поново распламсава, па
одлучују да побегну на Црно острво, које су годинама планирали да
посете. Међутим, препреку за њихов заједнички живот представљају
и Фредина нова породица и Шарлот. Највећа препрека је ипак сама
Фред, која не прихвата да воли Лоренс искључиво као личност, без ос-
вртања на родно-полни идентитет. Промену њеног става не изазива ни
сусрет са брачним паром који живи на острву: у питању су жена и тран-
смушкарац. Иако се жена декларише као лезбејка, она сматра да јој пол
није битан јер свог супруга воли као личност, био он физички жена или
мушкарац. Фред не сматра њихов пример довољним да би размотрила
будућност са Лоренс, пошто пар живи маргинализовано, изоловано од
остатка света.
Између Фред и Лоренс настаје раздор, који се појачава Фрединим
признањем да је абортирала. Након растанка, Лоренс наставља да пише
под утицајем љубави коју осећа према Фред, али схвата да њихова веза
никада неће моћи да се оствари, што се додатно потврђује њиховим по-
следњим сусретом. Лоренс сматра да је њихова љубав од почетка била
осуђена на пропаст: и пре него што је Лоренс постала маргинализована
променом пола, њих две су биле маргинализоване завишћу коју су дру-
ги осећали због њихове љубави.
Шира заједница такође негативно реагује на Лоренс током тран-
зитивног процеса, што постаје најочигледније на радном месту, у
средњој школи. Неколико месеци након почетка транзиције, Лоренс до-
бија отказ. Међутим, узрок отказа није реакција ђака: напротив, када се
Лоренс први пут појавила у школи у женској гардероби и са шминком,
час је протекао уобичајено. Међутим, побунили су се родитељи. Иако
је школски одбор стао на Лоренсину страну и одбио жалбу родитеља,
један од њих је написао чланак објављен у дневним новинама. Чланак
је дошао до министра просвете, под чијим притиском је школски од-
бор на крају попустио. Окосницу родитељске нетрпељивости према Ло-
ренс представљао је податак да се транссексуалност класификује као
ментална болест, па су заступали став да умно поремећена особа не
сме да ради са децом. И дан-данас је транссексуализам на листи пси-
хијатријских дијагноза, где се води под шифром F64.0.3
Слично као у филму Normal, и у филму Laurence Anyways долази
до физичког напада, али су околности другачије. За разлику од Роја, Ло-
ренс иницира сукоб: у бар улази мушкарац који коментарише Лоренсин
3 Извор: Међународна статистичка класификација болести и сродних здравствених пробле-

ма, Десета ревизија, Књига 1, Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Ба-
тут“, Београд: 2010, 341. Доступно на интернет адреси: ‹http://www.batut.org.rs/download/
MKB102010Knjiga1.pdf›, 19.08.2017.
изглед и почиње да се приближава. Лоренс осећа опасност и предвиђа

неминовност сукоба, и тај страх рађа повратну одбрамбену реакцију:
уместо да чека напад, она прва напада и удара, као да жели да разбије
тензију коју осећа. Лоренс реагује одбрамбено јер се вербалне осуде и
физички напади на транссексуалне особе посматрају као извесна врста
норме понашања, што показује изопаченост система схватања. Реакција
човека из бара могла је бити неутрално означена као чиста радозналост,
али у оквиру хетеронормативног принципа ниједан поступак не може
бити неутрално обојен већ строго поларизован. Пошто су негативне ре-
акције чешће, оне се прихватају као правило, па се зато тежи ка обеле-
жавању неутралних реакција као наклоњених ка негативном.
Захваљујући наведеном обрачуну, Лоренс постаје део заједни-
це која је пријатељски настројена према њој: она након туче на ули-
ци среће Бејби Роуз, још једну трансжену. Бејби Роуз је позива у свој
стан, чисти јој ране и даје јој телефон да позове мајку. Неколико дана
касније, Лоренс бива позвана на окупљање Пет Роузових, групе од пет
жена и трансжена које једна другу третирају као чланове породице. Ло-
ренс постаје њихова придружена чланица и у наредним годинама се
развија присан и заштитнички однос између њих.
У Лоренсином случају су односи са мајком били подједнако нару-
шени као и односи са оцем. Пре признања, Лоренс није имао изграђен
присан однос са мајком, али се стање поправља након декларисања и
током саме транзиције. Лоренс је посматрао мајку само као „жену која
живи у кући“, а ни мајка се није трудила да оствари блискост јер га
није доживљавала као свог сина. Отуђеност почиње да се смањује од
тренутка признања и временом њих две успостављају здрав однос, који
симболизују мајчине речи: „Никада те нисам видела као свог сина. Али
могу да те видим као своју ћерку“ (Долан 2012: 1:53:27-1:53:40). Од
мајке сазнајемо да и Лоренс иза себе има историју преоблачења током
детињства и адолесценције, али је мајка то сматрала показатељем да је
Лоренс геј, а не транс особа.
Однос са оцем је сличан као у филму Normal, и трансродност у
сличној мери подрива лакановски Закон Оца. Oтац никада није одобра-
вао понашање свог сина, а није био присан ни са својом супругом. За-
кон Оца се у његовом случају подрива на следећи начин: пошто жена
представља отеловљење мушког страха од кастрације, Лоренсин отац
не може са својом супругом да оствари делотворну комуникацију. Њих
двоје припадају супротстављеним принципима и не деле заједнички је-
зик. Једини објекат на који отац усмерава своју целокупну пажњу јесте
телевизор као симбол језика и Закона Оца који му је једини разумљив.
Како се Лоренс све више удаљава од мушког принципа и коначно иден-
тификује са женским, комуникација између ње и оца све више се дезин-
тегрише и укида. Коначну победу женског принципа над мушким осли-
кава одлука Лоренсине мајке да стане на страну свог детета и напусти
мужа. Симболичан прекид односа са мужем представља тренутак када
она театрално баца телевизор на под и тиме укида сваку врсту комуни-
кације са мушким принципом.
3.
Случајеви Рут и Лоренс показују да хетеронормативни принцип

доминира у друштвеној средини без обзира на тип средине: рурални
или урбани. Ако нам Рутин случај потврђује устаљено веровање да је
у руралном окружењу уобичајено да се трансродне особе сусретну са
осудама и неприхватањем због традиционализма, Лоренсин случај нам
показује да ни урбане, наводно либералније средине нису ослобођене
трансфобије. Јединственост реакције може се протумачити чињеницом
да трансродност успева да уздрма постојеће нормиране категорије пола
и рода, које су једнако важеће у свим срединама.
Оно што је заједничко Рут и Лоренс јесте да обе почињу са транзи-
цијом у зрелом добу: Рут након двадесет и пет година брака, а Лоренс у
тридесет петој години живота. Тај податак представља највећу препре-
ку коју њих две треба да премосте – оне су пре тога деценијама живеле
у улози рода са којим се не идентификују, изградиле су каријере, а Рут
и сопствену породицу. Оне су се уклапале у друштвену норму мушкости
толико дуго да њихов отпор у виду промене пола заједница доживљава
као изненађење, неочекивану побуну која делује неразумно и изазива
револт. Међутим, из сведочења о њиховом детињству и адолесценцији
схватамо да трансродност никада не долази изненада, већ се испоља-
ва од раног узраста – једини елемент трансродности који варира јесте
дужина временског периода током којег субјект потискује свој родни
идентитет. У тренутку када у разговору са Фред први пут јавно признаје
трансродност, Лоренс напомиње да је она „на чекању“ цео живот: три-
десет и пет година она не може да живи пуним плућима јер чека трену-
так када ће моћи слободно да испољи свој родно-полни идентитет. Тих
тридесет и пет година она доживљава као губљење времена, па и његову
крађу: „Ја крадем живот оне жене која сам рођена да будем“ (Долан
2012: 23:15-23:21). Слично сматра и Рут, када свештенику и Ирми го-
вори да ју је Бог створио да буде нешто друго и објашњава да ни непре-
кидне молитве нису помогле да се отклони осећај родне дисфорије.
Објашњавајући идентитет као спој прихваћеног и одбаченог, Џу-
дит Батлер цитира Славоја Жижека, који напомиње да се идентитет фор-
мира у просецу форклузије, што значи да нас не дефинише само оно
што спада унутар датог идентитета, већ и оно што је из њега одбаче-
но (в. Батлер 2003: 236). Субјект може да доживи одбачене одлике као
претњу свом интегритету јер су оне за њега ненастањиво подручје (15).
У случајевима Рут и Лоренс, оно што је одбачено и ненастањиво јесте
скуп физичких полних одлика датих рођењем. Оне се доживљавају као
претња, и можда се у наведеној претњи крије разлог зашто велики број
трансродних особа размишља о самоубиству, покушава га (као Рут) или

га извршава. Најзанимљивији податак јесте да трансродне особе успе-
вају да обједине дехегемонизацију рода и цитирање родне норме. Као
што Батлер напомиње, род се остварује цитирањем норме која је за све
мушкарце и све жене иста. Трансродност је специфична појава због тога
што својим идентификацијом са родом који се не слаже са физичким
полом транс особе денатурализују пол, али истовремено њихова дена-
турализација пола не подразумева ослобођење од хегемонистичке при-
силе (в. Батлер 2003: 170). Као што можемо видети у случајевима Рут и
Лоренс, денатурализација рода и полности код трансродних особа дожи-
вљава свој врхунац у понављању хетеронормативног оквира. За обе ју-
накиње, циљ који желе да постигну није бити трансжена, већ бити жена.
С обзиром да оба анализирана филма говоре о трансженама у
зрелим годинама, у оквиру овог рада било је могуће испитати само
реакцију друштва на наведену групацију. Сматрамо да постоји неко-
лико аспеката са којих се истраживање о реакцији окружења на тран-
сродност може проширити, а у чију сврху могу бити анализирана дела
која се баве другачијим појавним облицима трансродности. Први ас-
пект означава варирање реакције у зависности од узраста у којем транс
особа започиње транзицију. Почетни став јесте да је реакција блажа
када се са транзицијом почне рано, у адолесценцији и младости, него
када се то чини у зрелом добу, највише због тога што физичка промена
под дејством хормона и хируршким захватима бива природнија, што
значи да се особа темељније изнова уклапа у норму. Осим тога, у слу-
чају трансжена у зрелим годинама, што се види на примерима Рут и
Лоренс, телесна грађа не може да се промени у оној мери како је то
случај са трансмушкарцима. Зато долази до опасности да их друштво
посматра као трансвестите, а не особе које су успешно промениле пол.
Њихов изглед се посматра као перформанс у смислу спектакла, а не
као идентитет. Због наведеног, други аспект представља варирање ре-
акције и у зависности од смера промене пола, јер се поставља питање
да ли друштво реагује другачије у случајевима трансмушкараца. Трећи
аспект се такође тиче трансмушкараца, а представљао би питање на
који начин и у којој мери они својим идентитетом преиспитују и руше
лакановски Закон Оца.
Трансродност је у својој сржи контрадикторна појава, јер коли-
ко она с једне стране денатурализује и потире хетеронормативне гра-
нице пола и рода, толико их и изнова чврсто успоставља. Кроз приме-
ре Рут и Лоренс можемо приметити да трансродне особе наведеним
поступцима успевају да уздрмају прихваћену друштвену норму, једна-
ко важећу како у урбаним, тако и у руралним срединама. Из наведе-
ног разлога често долази до негативних реакција околине, али такође
постоји и велики број позитивних примера. Реакцијом су обухваћени и
они најближи трансродним особама – партнер и чланови породице – и
шира друштвена заједница која обухвата радно место и парохију, али
и људе са којима трансродне особе ступају у контакт свакодневно на

јавним местима. Како је тематика оба анализирана филма ограничена
тиме што за јунакиње имају трансжене у зрелим годинама, извесни ас-
пекти реакције окружења на трансродност нису могли бити обухваћени
овим радом, чиме се отвара простор за даља будућа испитивања односа
друштвене норме и трансродности.
Батлер 1997: J. Butler, The Psychic Life of Power, Stanford: Stanford University Press.
Батлер 2001: Dž. Batler, Tela koja nešto znače: o diskurzivnim granicama „pola“,
Beograd: Samizdat B92.
Фелуга 2011: D. Felluga, Modules on Lacan: On the Structure of the Psyche.
Introductory Guide to Critical Theory.
‹http://www.purdue.edu/guidetotheory/psychoanalysis/lacanstructure.html›.
04.04.2017.
Џагоуз 2007: A. Džagouz, Queer teorija: uvod, Beograd: Centar za ženske studije.
Џејмс 2003: A. James, Film review: Jane Anderson’s Normal, ‹http://www.tsroadmap.
com/info/normal.html›. 24.03.2017.
Фас 2003: D. Fas, Unutra/Izvan: gej i lezbejska hrestomatija, Beograd: Centar za
ženske studije.
Nataša Antonijević / SOCIAL NORM AND TRANSGENDERISM IN FILMS NORMAL

AND LAURENCE ANYWAYS
Summary / Transgenderism represents disharmony between physical sex and the

gender which one identifies with. It is a broader term that includes transsexualism,
which revolves around one’s desire to initiate the process of transition, physical sex
change by means of hormone replacement therapy and surgery in order to make it
consistent with gender identity. Films Normal by Jane Anderson and Laurence Anyways
by Xavier Dolan deal with two transgernder persons who have decided to begin the
abovementioned procedure in maturity. The aim of this paper is to demonstrate how
society reacts to transgenderism in the listed films. The main focus shall be placed
on the relationship of trans people with their partner, family members, co-workers,
as well as on the reaction of broader community.
Key words: transgenderism, transsexualism, sex change, gender, norm, Normal,

Laurence Anyways, Judith Butler.
Примљен: 19. августа 2017.

Прихваћен за штампу септембра 2017.
821.134.2-31.09 Маријас Х.
821.134.2.02 РЕАЛИЗАМ
Исидора М. Каловић1
ПОСТМОДЕРНИ РЕАЛИЗАМ У ДЕЛИМА

ХАВИЈЕРА МАРИЈАСА
У овом раду представљене су основне теоријске поставке које су важне за дефинисање

постмодерног реализма. У уводном, теоријском делу разматрамо појмове реализма и пост-
модернизма, као и њихове манифестације у хиспанским књижевностима. Представљамо
теоријски преглед и опис карактеристика постмодерног реализма. Након тога дефинишемо
одабрани корпус, који се састоји од два романа Хавијера Маријаса (Javier Marías), Срце тако
бело (Corazón tan blanco) и Сутра у боју мисли на мене (Mañana en la batalla piensa en mí). Циљ
овог рада је да се уоче и размотре заједничке одлике постмодерног реализма у одабраном
корпусу, као што су фрагментарност, хибридност, интертекстуалност, референцијалност,
аутореференцијалност, да се пронађе заједничка тематика и карактеристике главних ликова,
да се анализира однос према фикцији Хавијера Маријаса. Анализа ових заједничких одлика
ослања се на примере из самих дела, како бисмо их у потпуности представили и објаснили.
Након анализе, закључујемо да су у делима Хавијера Маријаса присутне одлике постмодерног
реализма и да се он може сматрати представником ове тенденције у шпанској књижевности.
Кључне речи: Хавијер Маријас, постмодерни реализам, савремени шпански роман, фра-
гментарност, интертексуалност, хибридност, метафикција
Реализам у шпанској књижевности
Један од најзначајнијих савремених шпанских теоретичара књи-

жевности Дарио Виљануева (Darío Villanueva) појмом реализма бави се
у студији Теорије књижевног реализма (Teorías del realismo literario). Он
разликује три врсте реализма: генетички реализам (realismo genético),
формални реализам (realismo formal) и интенционални реализам (realismo
intencional). Први тип реализма се базира на принципу кореспонденције
између света који нас окружује и књижевног дела. Формални реализам,
односно друга врста реализма, заснива се на принципу кохерентности
књижевног дела. За само књижевно дело стварност изван текста није
важна, јер оно не подражава свет око нас, већ ствара свој аутономни
свет. Што су делови текста међусобно боље усклађени, то ће он чита-
оцу или гледаоцу деловати стварније. Интенционални реализам је тип
реализма који формулише Виљануева. Приликом формулисања овог
појма, ослања се на феноменолошке појмове, као што су интенцио-
1 isidorakusljevic@gmail.com
налност (intencionalidad), схематичност (esquematismo), слојевитост,

актуализација (actualización) и трансцендентална редукција, односно
epoché (epojé).2 Принцип интенционалности подразумева да не постоји
неинтенционална свест, па је свако дело интенционална творевина
којој је потребна актуализација. Конкретизација представља учитавање
у схематске структуре дела, које обавља сваки читалац различито и у
том процесу актуализује схематизована места. Схематичност је дакле,
у феноменологији, особина сваког дела да поседује недоречена, схе-
матизована места, која изискују актуализацију. Према феноменолош-
кој теорији књижевности Романа Ингардена (Roman Ingarden), свако
књижевно дело има четири слоја: звучни, значењски, схематски и ре-
ченични, у коме представљени схематски предмети добијају смисао.
Последњи појам важан за разумевање Виљануевиног интенционалног
реализма је epoché (epoјé). Он представља трансценденталну редук-
цију базирану на одбацивању емпиријског света и редуковању човека
на саму свест (Марковски 2009: 89–112). Када смо дефинисали кључне
појмове за разумевање интенционалног реализма, видимо да се он ба-
зира на намери аутора да читалац актуализује схематизована места на
реалистичан начин. Виљануева (2004: 159, 160) каже да све почиње од
трансценденталне редукције, када искључимо емпиријска знања, затим
нас свет представљен у делу заинтересује и почнемо да се идентифи-
кујемо са њим, да би га на крају сјединили са нашим, реалним светом.
На крају, интенционали реализам се заправо заснива на могућности ре-
алистичког читања дела (Виљануева 2004: 204).
Под утицајем англоамеричке књижевне критике у теорију књи-
жевности је ушао појам фикционалност, којим се раздваја стварност
књижевног дела од објективне стварности. Овај појам не утиче на миме-
тичко тумачење уметности, он нас опомиње да књижевно дело које чи-
тамо није истинито, ма колико стварно оно изгледало. Такође нас упозо-
рава да књижевно дело не можемо оцењивати са становишта чињеничне
стварности, јер оно ствара свој независни свет пре свега према законима
књижевности, а потом према ономе што аутор сазнаје из наука које се
баве људским животом у стварном свету (Лешић 2008: 28, 29).
Марселино Менендес и Пелајо (Marcelino Menéndez y Pelayo)
сматра да је шпанска књижевност у основи реалистичка, да је реализам
обележје шпанских класика, јер је у њима присутнији него у класицима
неких других књижевности (Бакеро Ескудеро 2007: 47, 49). На пример,
Спев о Сиду (Cantar de mio Cid), Селестина (Celestina), Књига о доброј љу-
бави (El libro de buen amor), Лазарчић са Тормеса (Lazarillo de Tormes),
само су неки од шпанских класика у којима преовладавају реалистични
елементи. Односно, на основу поделе коју је дао Виљануева (2004: 41),
ради се о реализму који се базира на кохерентности текста, где дела
имају своју аутономну стварност и без обзира што нису истинита, из-
2 Приликом превођења ових термина на српски језик служили смо се Књижевним теоријама XX
века Ане Бужињске и Михаила Павела Марковског, у преводу Иване Ђокић-Саундерсон.
ПОСТМОДЕРНИ РЕАЛИЗАМ У ДЕЛИМА ХАВИЈЕРА МАРИЈАСА
гледају стварно. Када погледамо шпанске класике, не чуди нас што је

књижевни правац реализам у шпанској књижевности наступио лако и
природно у другој половини 19. века.
Након Шпанског грађанског рата (1936–1939), чији утицај је ви-
дан у делима шпанских аутора, уследили су различити периоди шпан-
ског романа. Дела настала четрдесетих година 20. века припадају новом
реализму (neorrealismo о tremendismo). Ради се о реализму који наглаша-
ва насиље, злочине, борбу за егзистенцију, мрачне стране свакодневице
(Мартинес Каћеро 1997: 114, 115). Затим је уследио социјални реализам
(realismo social), чија је примарна карактеристика била критика друштва
(Мартинес Каћеро 1997: 174, 175). Након социјалног реализма и под
утицајем новог хиспаноамеричког романа у шпанској књижевности до-
лази до промена. Услед великог засићења социјалним романом, аутори
све више експериментишу у својим делима, одбацују традиционални ре-
ализам, али ипак остају у сенци својих хиспаноамеричких колега, који
освајају бројна признања и награде и који су у центру пажње утицајних
шпанских издавача (Мартинес Каћеро 1997: 274–281). Ипак, све ово
послератно време било је обележено репресивном влашћу Франсиска
Франка (Francisco Franco) и јаком цензуром, тако да тек после његове
смрти 1975. године, шпански роман добија ново лице. Тада се коначно
слободно обрађује ратна и послератна тематика, затим се развија ис-
торијски роман (novela histórica),еротски (novela erótica), детективски
(novela de intriga). Присутне су нове реалистичке тенденције, о ратном и
послератном стању пише се са аутобиографске и новинарске тачке гле-
диште. Осим тога, аутори који сматрају да је реализам у реалистичном
начину приповедања, а не у садржају, негују реалистичку форму рома-
на, а неки од њих и сентиментални роман (Ферерас 1995: 41–55).
Постмодернизам и шпански постмодерни

реализам
Постмодернизам је појам који је изазвао бројне, различите фор-

мулације, критике, полемике и дебате. Иако је постојао и раније, појам
је крајем шездесетих година 20. века почео да добија одређеније зна-
чење, првенствено односећи се на токове у послератној уметности и
књижевности, који су одбацили дотадашња уверења модернизма (Ле-
шић 2008: 415). Његово значење се временом мењало и појам постмо-
дернизма данас представља културну активност која се може запазити
у већини уметничких форми, а у основи је противречна, одлучно ис-
торијска и неизбежно политичка (Хачион 1996: 17, 18). Зденко Лешић
(2008: 416) истиче два различита тумачења постмодернизма у књижев-
ности и уметности у односу на модернизам. Па тако, постмодернизам
је с једне стране супротност модернизму, а с друге наставак модерни-
зма, заправо покрет који коришћењем модернистичких стваралачких
решења, превазилази традиционалне концепције уметности. Прили-

ком образложења става да је постмодернизам продужетак модернизма,
Лешић наводи неколико аргумената. Први је да и у модернизму и у
постмодернизму постоји поступак фрагментације, само што по њего-
вом мишљењу, у модернизму поступак фрагментације се користи да би
се очајавало над модерним светом, а постмодернисти га употребљавају
како би показали да човек може да се ослободи од тоталитарности, илу-
зије о јединству света и тиме величају различитост. Те илузије о једин-
ству, које воде ка тоталитарности Лиотар (Lyotard) (1988: 2, 3) у својој
књизи Постмодерно стање (La condition postmoderne) назива метанара-
цијама или великим наративима. Други аргуменат се односи на пове-
заност постмодернизма и модернистичких токова из прве половине 20.
века. Постмодернизам је развио авангардне тенденције из модернизма,
где се уместо стварности представља сам стваралачки поступак. Лешић
(2008: 416, 417) сматра да се само разликује реакција на развој техноло-
гије и комерцијализацију модерног живота. Наиме, док се модернисти
„елитном“ књижевношћу бране од комерцијализације, постмодернисти
бришу границе између „елитне“ и „популарне“ књижевности.
Као основне карактеристике постмодернистичке књижевности,
Лешић (2008: 419–424) наводи: нестанак реалног, који се огледа у томе
да се користећи наративне стратегије реалистичког романа конструи-
ше реалност, а не описује; аутореференцијалност, коментарисање ства-
ралачког процеса у самом делу; хибридност, која је присутна у стилској
неуједначености и у мешању жанрова; интертекстуалност, комуника-
ција са делима других писаца.
После Франкове смрти шпанска култура се упознаје са масовном
културом, масовним медијима (mass media), која су једно од обележја
постмодерне културе. Док неки критичари, попут Санса Виљануеве
(Sanz Villanueva) (2000: 260), наглашавају да је производ овакве култу-
ре комерцијални, light роман, који има за циљ да обара рекордe продаје,
писци попут Антонија Муњос Молине (Antonio Muñoz Molina) сматрају
да оваква култура даје и добре и лоше примере, за оне који знају да их
препознају (Спирес 1995: 320). Писци хиспаноамеричког бума се врло
често представљају као пример да масовност не мора увек да буде у
супротности са квалитетом. Од 1985. године у Шпанији се преводе дела
Лиотара и Ватима (Vattimo), па постмодернистичка мисао постаје све
присутнија у шпанској култури (Фуентес 1995: 333).
Јасно је да се због другачијих економских, политичких и друштве-
них околности у хиспанским земљама постмодернистичка култура раз-
вила касно и стидљиво, толико да постоје и они који постављају питање
да ли о нечему таквом уопште можемо говорити у хиспанским књижев-
ностима. Без обзира на све, постоје дела у којима су постмодернистич-
ке тенденције сасвим сигурно присутне, можда не на начин и у мери
у којој су јављају на говорном подручју енглеског језика, али баш те
разлике и појединости осликавају њихово хиспанско порекло.
Хоан Олеса (Joan Oleza)3 сматра да се прилике за постмодерни

реализам стварају управо у засићењу од модернизма и авангардних
праваца. Потреба да се по сваку цену буде модеран, да се пре свега
експериментише и да се константно уводе новитети у једном тренутку
престаје и јавља се нова тежња, да се реализам поново испитује, да се
његови облици и карактеристике наново формулишу. У шпанској књи-
жевности се, сматра Олеса, реалистичка поетика реафирмише осамде-
сетих година 20. века, да би до 1995. године достигла велики успех, како
у поезији, тако и у роману. Постмодерним реализмом он назива групу
стилски и тематски различитих дела, која поседују реалистичку пое-
тику као основу. Та поетика је отворена и има различита реалистичка
обележја, али можемо рећи да је заједничко обележје приближавање
романа животу, враћање мимези, и то једном субјективном, релатив-
ном, алегоријском приказивању стварности, при чему роман и даље
представља аутономни, фиктивни свет, ограничен језиком:
“Estas novelas, diferentes entre sí por el estilo y por la fórmula narrativa,

comparten una misma poética realista de base, poética abierta, plural, que
abarca desde el realismo arquetípico –en la frontera misma del simbolismo- de
Adelaida García Morales, hasta el realismo político de Vázquez Montalbán, en
los dos extremos del abanico, pasando por el realismo lúdico de Luís Mateo
Díez, por el tan “literario” de Luis Landero, por el épico- elegíaco de Muñoz
Molina, o por la poética de la experiencia de Almudena Grandes y del últi-
mo Eduardo Alonso, pero cuyo fundamento último radica en la voluntad de
representar la experiencia de lo real-otro desde el punto de vista, la situación
y la voz de un personaje implicado, la plena restitución de un designio de
mímesis (relativa, subjetiva, alegorizadora, emanada del imaginario personal...
pero mímesis, al fin y al cabo) así como la decisión de reconducir la novela
hacia la vida, obligándola a rectificar aquella otra dirección según la cual la
novela es un orbe autosuficiente y clausurado de lenguaje“.4 (Олеса 1996)
Референтна стварност је представљена на различите начине у

делима постмодерног реализма, као стилизована и архетипска, мате-
ријализована, историјска, рурална, провинцијска или чак урбана. При-
сутне су интертекстуалност и културолошке референце на које се дело
3 Хоан Олеса је професор на Универзитету у Валенсији и један од првих који пише радове на
тему постмодерног реализма у шпанској књижевности. Када је у питању ова тема, његови ра-
дови се највише цитирају у другим студијама, због тога се и наш уопштени, теоријски део о
постмодерном реализму заснива на његовим радовима.
4 „Ови романи, различитог стила и наративне формуле, имају заједничку реалистичку поети-
ку као основу, плуралну, отворену поетику која обухвата од архетипског реализма - на самој
граници са симболизмом – Аделаиде Гарсија Моралес, до политичког реализма Васкеса Мон-
таблана, на крајевима лепезе, преко разиграног реализма Луиса Матео Дијеса, „књижевног“
реализма Луиса Ландера, епско – елегичног Муњос Молине, поетике искустава Алмудене Гран-
дес и на крају Едуарда Алонса, чији се значај налази у тежњи да сe представи искуство друге
стварности из тачке гледишта, ситуације и гласа лика који учествује, у потпуном повратку
мимезе (реалтивне, субјективне, алегоризујуће, имагинарне, али мимезе на крају крајева), као
и у одлуци да се роман окрене животу, обавезујући га да прихвати правац на основу кога је
роман самодовољни свет, ограничен језиком. (Превод: ауторка)
ослања, као и хибридност, како жанровска, тако и тематкса. Структура

је довршена, често кружна, неретко представљена у виду истраге, где
главни јунак уводи нове јунаке, баш као што то чини и сам писац током
писања, па овакви романи имају за циљ да представе и метафору књи-
жевног стваралаштва (Олеса 2000: 266, 267).
У постмодерном реализму лежи још један аргумент става Менен-
дес и Пелаја да је реализам природна потреба шпанског аутора. Реали-
зам се у хиспанским књижевности тако лако уводи, чак и у периодима
који су изразито антиреалистички, као што је у основи постмодернизам.
У наставку ћемо проучавати два најпопуларнија, најпревођенија
и најнаграђиванија романа из опуса Хавијера Маријаса, Срце тако бело
из 1992. године и Сутра у боју мисли на мене из 1994. године. У оба ро-
мана се појављују слични елементи смрт, путовања, љубавне интриге,
фрагментарно приповедање, интертекстуалност, хибридност. Хибрид-
ност је једна од одлика лирских романа (novela líricа), где Пријето де
Паула и Ланга Писаро (2007: 191, 192) и сврставају романе Хавијера
Маријаса, тачније међу лирске, интроспективне романе спорог ритма.
Фрагментарност и постмодерни реализам
Када посматрамо дела која су предмет нашег рада, у самој струк-

тури присутан је утицај постмодернизма. Фрагментарна структура нам
с једне стране омогућава да дознајемо из различитих извора, са разли-
читих страна, информације о истим или различитим дешавањима у ро-
ману. Таква структура даје осећај објективности и реалистичности дела.
Савремени човек је свакодневно у контакту са медијима и врло често до
информација долази невољно. Управо сам почетак романа Срце тако
бело Хавијера Маријаса “No he querido saber, pero he sabido”5 (Маријас
2010: 11), између осталог савршено осликава начин информисања са-
временог човека. Поред тога што се појединцу данас „само јави“ и што
он не мора по природи да буде радознао да би сазнао шта се око њега
збива, савременог човека константно мучи скепса, неповерење, сумња.
Па чак и када сазна нешто, то је тек почетак правог сазнавања. Потреб-
но је информацију проверити, чути са више различитих страна исту
ствар, из различитих углова, па чак и документовати одређене податке.
Када размишљамо о савременом информисању, поставља се питање:
Није ли свако сазнавање данас фрагментарно? Приликом читања вести
или било ког текста преко интернета, пред нама се у једном тренутку
појави једна реч обојена у плаво, реч веза (link), спона са неким дру-
гим текстом, мање или више везаним за првобитни, веза која се уба-
цује у текст и отвара нам врата нових информација. Онда су пред нама
одлуке, да ли ћемо прво прочитати цео први текст или га прекинути,
5 „Нисам хтео да знам, али сам сазнао.“ (Маријас 2008а: 7) (Превод: Силвија Монрос-Стојако-
вић)
прочитати нови, па се вратити на стари или се чак изгубити у новим ве-

зама и даљим текстовима. Кортасарове Школице неодољиво подсећају
на савремену комуникацију приказану на папиру, јер пред нама управо
стављају овакве одлуке. Фрагментарност, заправо, представља нешто
што је савременом човеку много ближе од праволинијског припове-
дања. Поред тога, фрагментарност најчешће нуди неколико приповед-
них целина чији се делови преплићу. Које ће целине постојати и како
ће се преплитати, зависи од самог романа. Фрагментација је омиљени
поступак постмодерниста, сматра Лешић (2008: 416), јер представља
процес који ослобађа човека од потчињености великим системима и
универзалним вредностима
Оба романа Хавијера Маријаса поседују фрагментарну стурктуру,
која је поред тога затворена и кружна. Као што је већ речено, проме-
на сцена у Маријасовим романима је мање динамична, те се због тога
сврставају у романе спорог ритма. Не постоје различите целине чији се
фрагменти наизменично јављају, већ постоји једна приповедна целина
и она је исприповедана у првом лицу, главни јунак је и приповедач.
Извесно је да се не ради о праволинијском једносмерном приповедању
догађаја, јер се смењују сцене са различитим тачкама гледишта. Овде
не можемо говорити о поглављима, јер роман није тако структуиран,
постоје епизоде, сцене које су издвојене, али не и именоване или ну-
мерисане. Прва сцена говори о догађају када једна жена за време поро-
дичног ручка извршава самоубиство, да би већ у следећој главни јунак
приповедао о својој женидби и о необичном догађају за време меденог
месеца на Куби, да би се затим вратио на тренутак када је упознао своју
жену, Луису. Сцене се смењују све док на крају не сазнајемо све о само-
убиству са почетка романа. На основу тога оправдано закључујемо да
линије приповедања нису ишле право, већ су се обликовале тако да би
описале круг, односно да би се вратиле на почетак приповедања. У том
смислу, у роману је присутно и ретроспективно приповедање.
Слична кружна структура присутна је и роману Сутра у боју ми-
сли на мене, који исто тако почиње смрћу и завршава се препричавањем
догађаја са којим је почео. Ни овде нису присутна поглавља, већ из-
двојене сцене у којима се смењују два главна тока, ток приповедања
радње романа и ток приповедачевог размишљања и интроспекције.
Повезивање фрагмената и представљање радње из различитих уг-
лова захтева од читаоца да буде активан и да учествује у потрази за
смислом романа. Фрагментарност је, осим у структури, присутна и у
главним ликовима романа, у њиховим подељеним, противреченим
личностима које су одраз постмодерног појединца.
Интертекстуалност и постмодерни реализам
Џералд Принс (2011: 76) појам интертекстуалности дефинише

као „однос(е) какве имамо између неког текста и других текстова које
први цитира, наново исписује, апсорбује, продужава или, уопште узев,
трансформише и посредством којих постаје разумљив“. Текст са којим
првобитни текст успоставља однос интертекстуалности назива се ин-
тертекст. Марко Јуван (2013: 101) у студији Интертекстуалност об-
рађује питање зашто се интертекстуалност постмодернизма разликује
од интертекстуалности неких других праваца и наводи да је „интер-
текстуалност у постмодернизму „централно конструкцијско начело“,
испостављено и метафикционално рефлектовано“. Интертекстуалност
је „судбина постмодернизма“ који се окреће књижевности, уметности
и историји, а не објективној стварности (Јуван 2013: 100). Овакво разу-
мевање интертекстуалности у постмодернизму је у складу са Бартовом
тезом да текст не може да живи ван бесконачног текста, те је тако и ин-
тертекстуалност „услов саме текстуалности“ (Хачион 1996: 214). Према
Линди Хачион (1996: 199-200) постмодерна интертекстуалност је:
„Формални израз жеље да се попуни празнина између прошлости и са-

дашњости читаоца и жеље да се прошлост напише у новом контексту.
[...] То није покушај да се поништи или избегне историја, Уместо тога,
у питању је директно суочавање прошлости књижевности и прошлости
историографије, пошто је и она изведена из других текстова (докумената).
Она /постмодерна интертекстуалност/ употребљава и злоупотребљава
интертекстуалне одјеке, тако што уписује њихове моћне алузије и потом
ту моћ руши путем ироније.“
Важан термин који Линда Хачион везује за постмодернизам и

постмодерну интертекстуалност је пародија. Међутим, ту се крије још
једна противречност постмодернизма, јер пародирати „не значи само
уништити прошлост; у ствари, значи учинити прошлост светом, али и
оспорити је“ (Хачион 1996: 211).
Оба романа Хавијера Маријаса већ у самим насловима имају ин-
тертекстове, односно успостављају интертекстуални однос са другим
текстовима. Исто тако, у оба случаја ради се о Шекспировим делима.
„Срце тако бело“ наслов романа и синтагма која се понавља више
пута у роману представља део реплике леди Магбет (Lady Macbeth)
из трагедије Магбет (Macbeth). На самом почетку романа наилазимо
на ове наводе: “My hands are of your color; but I shame to wear a heart
so White”, односно на шпанском “Mis manos son de tu color; pero me
avergüenzo de llevar un corazón tan blanco”6, да бисмо касније у роману
сазнали о ком делу је реч. Хавијер Маријас признаје да је сумњао да ли
да употреби овај наслов, јер бело може бити симбол невиности, али и
6 „Руке су ми исте боје као твоје, алʾ бих се стидела да ми је и срце тако бело“. (Маријас 2008а: 5)
(Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
страха, кукавичлука. Оно штo је заједничко за леди Магбет и нарато-

ра Маријасовог романа, Хуана, јесте чињеница да су обоје невини, бу-
дући да нису учинили ништа лоше, али та чистоћа се прља, не оним што
раде, него што сазнају. Због оваквог разумевања реченице и њеног ви-
шезначја, овај наслов се писцу учинио најприкладнијим за осликавање
целокупног романа (Маријас 1992). Још једна реченица из ове Шекспи-
рове трагедије присутна је у роману “I have done the deed”, то су речи
којима Магбет обавештава своју жену, казује joj да је починио злочин:
„Quién no ha tenido sospechas, quién no ha dudado de su mejor amigo, quién

no se ha visto traicionado y delatado en su infancia, en el colegio se encuentra
ya uno cuanto le espera después en el codiciado mundo, los impedimentos
y las deslealtades, en silencio y la trampa, la emboscada; también hay algún
compañero que dice “He sido yo”, la primera forma de reconocimiento de las
responsabilidades, la primera vez en la vida en que uno se ve obligado a decir,
o escucha: “I have done the deed”, y luego, a medida que se va creciendo y el
mundo ya es menos mundo porque no está fuera de nuestro alcance, se dice
y escucha eso cada vez menos, al lenguaje de la niñez se lo da de baja, se lo
retira por demasiado esquemático y simple, pero esas frases descarnadas y
absurdas que entonces se sentían como heroicidades no nos abandonan del
todo, sino que perviven en las miradas, en las actitudes, en las señales, en
los gestos y en los sonidos [...]“7 (Маријас 2010: 257)
Управо у овој рефлексији наратора постаје јасно зашто га ова ре-

ченица толико прогања, па се појављује као лајтмотив у роману. Она
садржи кратко и јасно признање о нечему што је починио, њоме поје-
динац показује да је довољно одговоран и храбар да призна, да стане
иза свог поступка, да обелодани своју грешну, људску страну свима око
себе. Како нам овај одломак каже, све ово више поседују деца, јер су
још увек мала да свет утиче на њих да постану само део скупине пуне
неодговорних појединаца, који се плаше и да изрекну и да чују ове речи.
Све време главни јунак је у стрепњи да ће чути ове речи, да ли из страха
од тога што ове речи доносе признање о нечему лошем, или због страха
да ће му упрљати савест и учинити га саучесником. Заправо, страх да ће
чути овакве речи представља страх од „срца тако белог“, срца које није
грешно што дела, већ што слуша.
Ово није једини интертекст у роману, али је свакако најпознатији
и најупечатљивији. Поред тога у роману се неколико пута појављује на-
7 „Ко никад није имао сумњи, ко није посумњао у свог најбољег пријатеља, ко није био изневерен
и потказан у детињству, већ у школи наилази на оно што га касније чека у прижељкиваном све-
ту, на препреке и на неверства, на прећуткивање и превару, на замку; такође се јавља неки друг
који каже: ’То сам био ја’, први облик признавања одговорности, први пут у животу када човек
бива принуђен да каже, или да чује: I have done the deed, а потом, како расте па је свет мање свет,
јер нам више није тако недоступан, то се све ређе каже или чује, дечји говор бива прекинут,
бива одбачен због тога што је превише схематичан и поједностављен, али те огољене и бесми-
слене реченице које су тада звучале као јунаштва не напуштају нас сасвим, него опстајавају
у погледима, у држањима, у знаковима, у покретима и звуковима [...]“ (Маријас 2008а: 199)
(Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
родна песма преношена с колена на колено, коју је аутор романа чуо

од своје бака рођене у Хавани (Маријас 2008: 275) и коју је наратор
романа слушао у детињству када је бака хтела да га уплаши или да га
научи да се смеје страху. Ради се о песми у којој „[...] у току прве брачне
ноћи, млада невеста која се удала за богатог странца зове у помоћ мај-
ку, која бди поред брачне собе. ’Мила мати, јен-јен-јен’, певала је, ’змија
ме гута, јен-јен-јен’. Муж је кроз врата одговарао: ’Лаж, драга ташто,
јен-јен-јен, та ми смо већ у браку, јен-јен-јен, и ми се само играмо као
у мом крају, јен-јен-јен’. Сутрадан мајка и ташта на брачној постељи
затичу огромну змију, без иједног трага о младенцима.“ (Маријас 2008:
275) Присећање на ову песму коју наратор слуша у детињству и коју
повезује са женским светом је заправо замена за разговор о одраслом,
мушком периоду његовог живота, њоме мења ћутање о свом актуелном
животу (Месенер 2000).
Наведени текстови добијају ново значење у Маријасовом роману,
они су употребљени ради осликавања приповедачевог идентитета који
„зазире од помисли да истина мора увек да се сазна или да се обелода-
ни“ (Маријас 2008б: 275), који страхује од сазнавања, од одговорности,
од суочавања са својом прошлошћу и садашњошћу. Маријасов роман,
у складу са постмодернистичким поставкама корелира првенствено са
текстом и књижевношћу, а не са стварношћу која нас окружује, због
тога се кључеви за његово разумевање налазе управо у другим тексто-
вима, а не у објективној стварности.
Сутра у боју мисли на мене су речи из Шекспирове трагедије Ричард
III (Richard III) из петог чина, где се Ричарду у сну казује “Tomorrow in
the battle think on me, аnd fall thy еdgeless sword”. Маријас повезује Ри-
чарда и Виктора, главног јунака романа, на основу кривице коју осећају
један и други, Ричард с једне стране, осећа кривицу због онога што је ура-
дио у прошлости, док Виктор осећа кривицу због онога што није урадио
(Херцбергер 2001a: 165). У роману је присутна и филмска интертекс-
туалност кроз четири филма, од којих су прва два адаптације Шекспи-
рових дела: Ричард III (Richard III), Поноћна звона (Chames at midnight),
Спитфајр (Spitfire) и Двоструко осигурање (Double Indemnity). Сваки од
ових филмова има свој значај у роману, на пример Double Indemnity је
филм који се приказује на телевизији током кобне вечери када умире
Марта, сцене из овог филма се преплићу са сценама Мартиног умирања.
Након тога, Виктор у дневној соби оставља упаљен телевизор на каналу
на коме се приказује фим Поноћна звона, због Еухенија, дечака чија је
мајка умрла. Овај филм је најприкладнији за тренутак када једно дете
остаје само, напуштено, без једног родитеља, с обзиром да ту тематику
филм обрађује. Елизабет Скарлет (Elizabeth Scarlett) (2004: 406) се бави
филмском интертекстуалношћу у роману Сутра у боју мисли на мене
и сматра да је за дубљу интерпретацију јако важно то што аутор бира
филм и то баш филм који се приказује на телевизији, јер на тај начин
жели да истакне ограниченост људске перцепције, наиме, док појединац
гледа један канал, њему промиче сав садржај који је на другим канали-
ма. Овакво разумевање филмске интертекстуалности је уско повезано
са постмодернистичком потребом приповедања, односно приказивања
у фрагментима, о чему је било речи у претходном поглављу.
Као што Олеса тврди (2000: 266), ова дела се ослањају на одређене
референце стварности, али им се не подређују. У романима Хавијера
Маријаса су присутне културолошке референце кроз песме, филмове,
књиге, модне брендове и друге. Међутим, дело њих тек дотиче, оне су
важне само да би убедиле читаоца да приповест радње припада савре-
меном времену и тиме је учиниле реалистичнијом.
Хибридност на тематском и жанровском нивоу
Хибридност је одлика постмодернистичког романа, те је присутна

у оба романа која анализирамо. Она је најизраженија у разноврсности
књижевних врста у делима. Жанрови који су присутни у романима су
аутобиографија, детективски роман, пикарски роман, новински чла-
нак, љубавни роман и многи други. Оваква хибридност књижевних врс-
та повлачи за собом и тематску разноврсност књижевног дела.
У романима Хавијера Маријаса, који започињу смрћу женских
ликова, на први поглед изгледа да убиства чине средиште главног при-
поведног тока, али током даљег приповедања приповедни центар се
помера са убиства на самог јунака и на друге тематске целине. Мисте-
рија које убиство, односно самоубиство носи у роману Срце тако бело
обликује ток приповедања, разоткривајући део по део, да би на крају
сазнали ко је била жена која се убила и зашто је то урадила. Роман Су-
тра у боју мисли на мене почиње смрћу Марте Тељес, жене са којом је
главни лик требало да проведе ноћ. На почетку књиге читалац сазнаје
све о тој смрти, па се приповедни центар са смрти помера првенствено
на главног јунака, кога мучи савест због тога што није предузео никакву
одговорност током те ноћи, и на женину породицу за коју њена смрт
остаје мистерија. Роман се завршава када њена породица, односно муж,
сазнаје шта се те ноћи збило. Њена смрт више није мистерија за њих,
нити Викторов терет и преокупација.
Љубавна тематика је, такође, присутна у оба романa. У романима
Хавијера Маријаса постоји више љубавних веза, које можемо да поре-
димо. У роману Срце тако бело примарна љубавна веза је однос између
протагонисте и његове жене Луисе. Размишљање о њиховом односу от-
вара многа питања која оптерећују приповедача, попут питања брака.
Маријас каже да је одлучио да се позабави овим питањем, јер је желео
да као нежења замисли како би изгледао његов несуђени брак (Маријас
2008б: 275). Протагониста на почетку свог брака размишља овако:
“Desde que lo contraje (y es un verbo en desuso, pero muy gráfico y útil)

empecé a tener toda suerte de presentimientos de desastre, de forma pare-
cida a como cuando se contra una enfermedad, de las que jamás se sabe con
certidumbre cuándo uno podrá curarse. La frase hecha cambiar de estado, que
normalmente se emplea a la ligera y por ello quiere decir muy poco, es la que
me parece más adecuada y precisa en mi caso, y le confiero gravedad, en contra
de la costumbre. Del miso modo que una enfermedad cambia tanto nuestro
estado como para obligarnos a veces a interrumpirlo todo y guardar cama
durante días incalculables y a ver el mundo ya sólo desde nuestra almohada,
mi matrimonio vino a suspender mis hábitos y aun mis convicciones y, lo que
es más decisivo también mi apreciación del mundo.” (Маријас 2010: 20)8
“Ese cambio de estado, como la enfermedad, es incalculable y lo interrumpe

todo, o al menos no permite que nada siga como hasta entonces: no permite,
por ejemplo, que después de ir a cenar o al cine cada uno se vaya a su propia
casa y nos separamos, y yo deje con el coche o un taxi en su portal a Luisa y
luego, una vez dejada, yo hago un recorrido a solas por las calles semivacías y
siempre regadas, pensando en ella seguramente, y en el futuro, a solas hacia
mi casa”. (Маријас 2010: 21)9
У овим одломцима, а и целом роману, примећује се одсутност

главног јунака, његова окупираност размишљањем о браку, а неучество-
вање у њему. Убрзо након меденог месеца, он одлази на пословно путо-
вање у Њујорк, чиме одлаже прилагођавање на брак. Осећа да му брак
одузима слободу, односно да му представља терет прилагођавање неко-
ме с киме мора да дели свакодневицу. Његово прилагођавање на брак је
јако тешко, јер се у борби да не изгуби идентитет, удаљава од своје жене.
Њихов однос није пун интензивних љубавних осећања, већ је испуњен
бригом, барем га таквим видимо из перспективе приповедача.
Поред ове централне љубавне везе, постоји више других веза. Веза
између Ранца, оца главног јунака, који је три пута остао удовац. О њего-
вим браковима сазнајемо најчешће из разговора са Луисом. Када гово-
римо о Ранцовом љубавном животу морамо да се вратимо на убиство,
јер је прву жену он убио, како би се ослободио брака и био са Тере-
сом, која се убила, да би после био са њеном сестром Хуаном, која се
8 „Откад сам у њега ступио (глагол више и није у некој употреби, али је сликовит и врши посао),
почео сам да наслућујем свакојаке несреће, као када човек ступа у болницу јер је оболео од
неке од оних болести за које се никад са извесношћу не зна када ће бити излечена. Уобичајена
фраза промена брачног стања, која се обично олако употребљава па због тога мало значи, чини
ми се најпогоднијом и најпримеренијом мом случају, па јој стога, супротно обичају, придајем
значаја. Као што болест до те мере мења наше стање, да понекад морамо све да прекинемо јер
смо приковани за постељу током неколико немерљивих дана, за које свет видимо само с јасту-
ка, мој брак обустави моје навике, па чак и моја уверења, а што је још пресудније, обустави и
моју процену света“. (Маријас 2008а: 12, 13) (Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
9 „Та промена стања, попут болести, немерљива је и све прекида; ако ништа друго, не допушта да
се било шта настави као дотле; не допушта, на пример, да се после вечере или биоскопа свако
врати својој кући, и да се растанемо; да одбацим Луису колима или таксијем до њене капије а
да после пошто сам је одбацио, продужим сам полупразним а вазда мокрим улицама, мислећи
вероватно на њу, а и на будућност, насамо са собом до своје куће“. (Маријас 2008а: 14) (Превод:
Силвија Монрос-Стојаковић)
разболела. Љубавни односи присутни су и између Берте и неколицине

мушкараца са којим се састаје у покушају да оствари везу. У роману
се појављује још један пар који корелира са Ранцом и Тересом, а то су
Миријам и Гиљермо, чију свађу прислушкује наратор на свом меденом
месецу. И један и други пар су производ прељубе, јер су и Ранц и Гиљер-
мо већ ожењени, а Тереса, како сазнајемо пред крај романа, каже Ранцу
да је једини начин да буду заједно, да његова жена умре, што исто казује
и Миријам.
Сутра у боју мисли на мене, такође, нуди посебну палету љубавних
односа: брак између покојнице Марте Тељес и Едуарда Деана. Марта
умире у ноћи када се налази у свом стану са Виктором, протагонистом,
спремна да учини прељубу. У покушају да ступи у контакт са Мартином
породицом, Виктор упознаје њену сестру, према којој, почиње да гаји
извесна осећања. Иако љубавне интриге нису примарна тема, овог ро-
мана, представљају његов важан део.
Тематика убиства и љубави у одабраним романима може се лако
повезати са тематиком кризе идентитета, која је карактеристична за
постмодерни реализам. Несигурност у свој идентитет, у своју улогу у
животу, своје жеље, будућност, поступке, присутна је нарочито код Ма-
ријасових протагониста, који не познајући довољно ни себе ни друге
тумарају својим животом без јасног циља, воље и амбиције.
Још једна тема својствена постмодернизму и постмодерном реа-
лизму, јесте сама књижевност.
Постмодерни идентитет ликова
Хавијер Маријас посматра отуђеност, кризу идентитета, етичку

збуњеност, пасивност и равнодушност као најважније одлике савреме-
ног друштва. У роману Сутра у боју мисли на мене, главни јунак Виктор
пролази кроз психолошки развој, од човека који је побегао из стана у
коме је Марта умрла и оставио дете само, не обавестивши никога, тру-
дећи се да уклони све доказе који указују на његов боравак у стану. Бе-
жање од одговорности му доноси унутрашњи немир, те се у њему јавља
опсесија да упозна Мартину породицу. На крају признаје све Мартином
мужу и планира да будућност проведе са Мартином сестром, Луисом и
постане старатељ Мартином детету. Током овог психолошког путовања
главног јунака, од особе која није могла да прихвати одговорност, већ
је само побегла, до личности која признаје свој поступак и гради пла-
нове за будућност, видимо његову отуђеност, пасивност, усамљеност,
друштвену изолованост. Перегрина Переиро (2002: 60) уочава да се
процес психолошке трансформације дешава на више нивоа, индивиду-
алном, социјалном и наративном. Виктор се осећа запоседнутим духом
покојне Марте, haunted како се наглашава у роману, и његов живот се
у потпуности мења. Постаје свестан површности друштвених веза које
успоставља са другима. Занимљива је сцена када упада у току ноћи у

кућу своје бивше жене Селије, о којој већ дуго не зна ништа и за коју
сумња да се бави проституцијом. У њему видимо неодговорног мушкар-
ца, усамљеног, који успоставља испразне односе са другима, који заус-
тавља проститутку, како би са њом попричао, који је пре свега, изгубљен
у друштву, не познајући довољно ни себе ни друге. Виктор је до краја
романа, када разговара са Едуардом, у страху да се не разоткрије да је
он тај који је био са Мартом у тренутку њене смрти. О том стању паси-
вног, уплашеног човека, говори следеће:
“Es cansado moverse en la sombra y espiar sin ser visto o procurando no ser
descubierto, como es cansado guardar un secreto o tener un misterio, qué
fatiga la clandestinidad y la permanente conciencia de que no todos nuestro
allegados pueden saber lo mismo, a un amigo se le oculta una cosa y a otro
otra distinta de la que el primero está al tanto, se inventan para una mujer
historias complejas que luego hay que rememorar para siempre en detalle
como si se hubieran vivido, a riesgo de delatarse más tarde, y a otra mujer
más nueva se le cuenta la verdad de todo excepto aquellas cosas inocuas que
nos dan vergüenza de nosotros mismos [...]“10 (Маријас 2003: 257)
У наставку наратор осликава савременог, постмодернистичког

појединца, који тумара у заблудама свога ума. Стварајући лажну слику
о себи и својој прошлости, човек заборавља ко је и на крају, и сам верује
у сопствене лажне представе.
“Nos avergonzamos de demasiadas cosas, de nuestro aspecto y creencias

pasadas, de nuestra ingenuidad e ignorancia, de la sumisión o el orgullo que
una vez mostramos, de la transigencia y la intransigencia, de tantas cosas
propuestas o dichas sin convencimiento, de habernos enamorado de quien nos
enamoramos y haber sido amigo de quienes fuimos, las vidas son a menudo
traición y negación continuas de lo que hubo antes, se tergiversa y deforma
todo según va pasando el tiempo, sin embargo seguimos teniendo conciencia,
por mucho que nos engañemos, de que guardamos secretos y encerramos
misterios, aunque la mayoría sean triviales.“11 (Маријас 2003: 258)
10 „Заморно је кретати се у сенци и уходити, а да се не буде виђен или настојећи да се не буде от-
кривен, као што замара и чување неке тајне или држање какве загонетке, како ли само замарају
потаја и стална свест да наши најближи не могу све исто знати, од једног пријатеља скрива се
једно, а од дргог друго у вези с чиме је онај први пак у току, за једну жену се измишљају сложене
приче које после треба упамтити заувек до у танчине као да су преживљене, по цену да се човек
касније ода, а другој, новијој жени све ће бити испричано изузев оних безазлених ствари којих
нас је стид [...]“ (Маријас 2004: 257) (Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
11 „Срамимо се превише ствари, нашег изгледа и бивших уверења, наше чедности и незнања, по-
корности или надмености коју смо једном испољили, попустљивости и непопустљивости, толико
ствари предложених или изречених без уверења, тога што смо се заљубили у онога у кога смо се
заљубили, што смо били пријатељ с онима с којима смо били, животи су често непрекидна издаја
и порицање онога што је било пре, како време пролази тако се све искривљује и изобличава, па
ипак и даље имамо свест, ма колико се заваравали, о томе да чувамо тајне и држимо загонетке
иако их је већина сасвим тривијална. (Маријас 2004: 258) (Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
Сличне карактеристике одликују и протагонисту романа Срце

тако бело. Он је пасиван, отуђен и иако окружен људима, усамљен.
Контрадикторан је, не жели да сазна, али жели да слуша, не поступа,
него размишља. Његова активност је сведена на ниво свести и на кон-
тинуирани монолог (Торо 1992: 339). Опседнутост слушањем других
представља професионалну деформацију једног преводиоца која пре-
лази у патологију, па тако једне ноћи на Куби, за време свог меденог
месеца, прислушкује свађу двоје љубавника Миријам и Гиљерма, а на
крају прислушкује свог оца, док се исповеда Луиси. Ранц, Хуанов отац,
веома је важан лик у роману. Он не само да је починио убиство, јер је
то био једини начин да се растане од прве жене, него је утицао и на Те-
ресино самоубиство подсетивши је на речи које му је изрекла: “Nuestra
única posibilidad es que un día muriera ella”, me dijo, “y con eso no puede
contarse”12 (Mаријас 2010: 322). Ранц, такође, бежи од одговорности, не
сме никоме да каже шта се заиста збило, нарочито не сину, зато се испо-
веда Луиси и на њено питање да ли да каже истину Хуану, одговара: “Te
agradecería mucho”, dijo, “te agradecería mucho que me ahorraras tener
que pensar en eso, no sé qué es mejor. Piénsalo tú por mí, si te parece.”13
(Маријас 2010: 335).
Из страха да преузме одговорност, он не ради ништа, већ преба-
цује одговорност на Луису и намеће јој улогу посредника између њега
и Хуана.
Очигледно је да главни јунаци Маријасових романа поседују сли-
чне особине, као што су неодговорност, отуђеност, некомуникативност,
пасивност, усамљеност, али за разлику од романа Сутра у боју мисли
на мене, где протагониста пролази кроз психолошки развој, главни ју-
нак романа Срце тако бело остаје без тог развојног путовања. Док је у
роману Сутра у боју мисли на мене, убиство на почетку представљено
да бисмо видели његов утицај на протагонистин живот, у роману Срце
тако бело главни јунак разоткрива појединости убиства део по део, те
је у првом плану разоткривање тајне, а не његов психолошки развој.
У последњој епизоди романа Хуан приповеда о својим плановима за
будућност, али је његова личност иста. И даље се плаши брака, и даље
превише размишља, стално размишља о разговору Миријам и Гиљерма
и још увек не комуницира:
“Todavía no he hablado con Ranz de lo que escuché aquella noche, hace poco
en realidad, aunque esa noche se vaya alejando muy rápidamente en estos
tiempos, dan cabida siempre a lo mismo, una sola vida incompleta o quizá ya
mediada, la de cada uno, mi propia vida, o la de Luisa. Es probable que nunca
hablemos, Ranz tampoco debe saber si yo sé, ni siquiera le habrá preguntado
12 „Наша једина шанса била би кад би она једном умрла, али с тим се не може рачунати.“ (Маријас
2008а: 252) (Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
13 „Био бих ти захвалан“, рече, „био бих ти веома захвалан да ме поштедиш да о томе размислим,
не знам шта је боље. Размисли ти за мене, ако си сагласна.“ (Маријас 2008а: 262) (Превод: Сил-
вија Монрос-Стојаковић)
a Luisa si por fin me ha contado, siempre hay alguien que no sabe algo o no
quiere saberlo, y así nos eternizamos.”14 (Маријас 2010: 341).
Метафикција и постмодерни реализам
Код аутора шпанског постмодерног реализма присутна је потреба

да се постави јасна граница између романа и вантекстуалне стварности.
Роман не треба да описује стварност око себе, већ да ствара своју, а ре-
ференце стварности могу да буде присутне у роману, онако како их сам
аутор употреби и на тај начин постају део нове, фиктивне стварности.
Херцбергер (2001б: 29) издваја два важна проблема Маријасове
поетике. Први је однос између нарације и стварности која нас окружује,
при чему се инсистира на оштром одбацивању потребе да роман опи-
сује вантекстуалну стварност, он треба да буде само фикција, односно
да живи независно, сам за себе. Други проблем је улога читаоца, која
подразумева да он препозна однос између писца, текста и читаоца, као
и да разграничи стварност и фикцију. „Хавијер Маријас под термином
„роман“ подразумева једну дискурзивну конструкцију која, поред ко-
муникацијске улоге, има и задатак да проникне у живот читаоца, и то
тако да подстакне сећање на нешто што се није десило, или на нешто
могуће што заузима не-књижевне просторе и претвара их у текст“ (Ка-
рановић 2012: 132).
На основу овога, јасан нам је однос аутора и фикције, али поред
тога у делима постмодерног реализма и постмодернизма уопште, при-
сутна је и метафикција. Појам метафикција има неколико синонима,
један од њих је метанарација. Метанарацију Џералд Принс (2011: 102)
дефинише као „приповедање које упућује само на себе и на оне елемен-
те помоћу којих се конструише и комуницира, приповедање које само о
себи расправља“. У претходним поглављима навели смо неке примере
аутореференцијалног дискурса који се бави поступком приповедања.
Дела Хавијера Маријаса, нарочито Срце тако бело, пуна су метафора
нарације, приповедања о приповедању. Занимљива је и метафора чи-
тања која се јавља у роману. Заправо, док Хуан прислушкује Миријам и
Гиљерма у једном тренутку, док су они у соби, не може више да их чује
јасно, чује само понеку реч или тишину, његово прислањање уза зид му
и даље не помаже, али он сам почиње да гради потенцијални разговор
који се међу њима одвија. На исти начин и читалац актуализује она
места у тексту, која су недовршена или намерно препуштена учитавању.
14 „Још увек нисам поразговарао са Ранцом о ономе што сам чуо оне ноћи, у ствари недавно,
мада се та ноћ удаљавала веома брзо у овим збрзаним временима која опет, као и сва времена
остављају простора вазда истоме, једном једином непотпуном или већ допола проживљеном
животу, животу сваког од нас, мом сопственом, или Луисином животу. Могуће је да никад не
разговарамо, вероватно Ранц не зна да ја знам, вероватно није ни упитао Луису да ли ми је
коначно испричала; увек има некога који нешто не зна или не жели да зна, и тако се овекове-
чујемо.“ (Маријас 2008а: 267) (Превод: Силвија Монрос-Стојаковић)
Маријас у својим романима ствара метафору писања, поједина

места су у тој мери аутореференцијална, да читалац има утисак да пос-
матра сам процес писања. На пример, у роману Срце тако бело главни
јунак је симултани преводилац и он врло често оправдава избор неке
речи у току приповедањa или је појашњава раздвајајујући је на корен,
префиксе, суфиксе, што је одлично уклопљено у сам лик. Он је прево-
дилац и размишља о речима које употребљава. Међутим, ми знамо да
је писац целе приповести аутор, што значи да нам у исто време и он
објашњава зашто употребљава баш ту реч. Као у случају глагола који
приповедач користи за брак: “Desde que lo contraje (y es un verbo en
desuso, pero muy gráfico y útil)”.15 Аутор нам заправо представља сам
процес писања, зналачки га приписајући приповедачу. Исто тако када
каже „Ahora sé que la cita de Shakespeare procedía de Macbeth y que ese
símil está en boca de su mujer [...]“.16 Приповедач не каже да је ту рече-
ницу изрекла његова жена, иако је она лик, који говори ту реченицу, већ
нас уводи у процес писања, стављајући до знања да је то оно што раде
аутори, стављају својим ликовима реченице у уста.
Закључак
Постмодерни реализам представља освежење у шпанској књижев-

ности након дуго година цензуре и окупираности шпанског аутора ствар-
ношћу која га окружује. „Повратак реализму је начин да се анализира
савремена шпанска стварност из једне нове перспективе, превазилазећи
истовремено уске оквире естетицизма, непрестане захтеве за новим об-
лицима и раздвојеност уметности и живота“ (Карановић 2012: 129).
Поред тога што смо установили да је реалистичко приповедање
традиција у шпанској књижевности, важно је истаћи да Хавијер Ма-
ријас и други шпански писци постмодерног реализма устају против
традиције у том смислу што одбацују било које описивање стварности,
првенствено одбацују било коју врсту социјалног, критичког реализма
чија је примарна тема вантекстуална стварност. Они креирају романе
који су реалистичани због форме, због реалистичког начина припове-
дања, а не због садржаја. Ти романи граде независане универзуме и је-
дино што је стварно је њихово постајање, све остало је фикција.
Романи Срце тако бело и Сутра у боју мисла на мене омогућавају
приказивање различитих карактеристика постмодерног реализма. Ма-
ријасови романи представљају одбацивање шпанске традиције и окре-
тање постмодерном стваралаштву. Особине које карактеришу ове ро-
мане су пре свега фрагментарност, интертекстуалност, хибридност, ау-
15 „Откад сам у њега ступио (глагол више и није у некој употреби, али је сликовит и врши посао)“
(Маријас 2008а: 12) (Превод Силвије Монрос-Стојаковић)
16 „Сада знам да навод потиче из Магбета и да је та реченица стављена у уста његове жене [...]“
(Маријас 2008а: 69) (Превод Силвије Монрос-Стојаковић)
тореференцијалност и метафикционално приповедање. Због наведених

карактеристика, ова два романа представљају репрезентативна дела
постмодерног реализма.
Бакеро Ескудеро 2007: Baquero Escudero, А. L. Menéndez Pelayo, historiador de
la novela, у: R. Gutiérrez Sebastián y B. Rodríguez Gutiérrez (уред.), Orígenes de la
novela: estudios, Universidad de Cantabria, Biblioteca Virual Miguel de Cervantes,
45–70. http://www.cervantesvirtual.com/obra/menndez-pelayo-historiador-de-la-
novela-0/ 18.08.2017.
Виљануева 2004: D. Villanueva, Teorías del realismo literario, Madrid: Biblioteca
Nueva.
Јуван 2013: М. Јuvan, Intertekstualnost, Novi sad: Akademska knjiga
Карановић 2012: В. Карановић, Савремени шпански роман (роман транзиције и
демократије), Крагујевац: Липар, 47, Крагујевац, 9–21
Лешић 2008: Z. Lešić, Teorija književnosti, Beograd: Službeni glasnik.
Лиотар 1988: Ž. F. Liotar, Postmoderno stanje, Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo.
Маријас 1992: J. Marías, Entrevista realizada por María Luisa Blanco, у: Cambio
16, suplemento Letras, 1, Javier Marías, http://www.javiermarias.es/ESPECIALCTB/
EntrevistaCambio16.html 14.08.2017.
Маријас 2003: J. Marías, Mañana en la batalla piensa en mí, Madrid: Santillana.
Маријас 2004: Х. Маријас, Сутра у боју мисли на мене, превела Силвија Монрос-
Стојаковић, Београд: Библиотека Новости.
Маријас 2008а: H. Marijas, Srce tako belo, prevela Silvija Monros-Stojaković,
Beograd: Evro-Đunti.
Маријас 2008б: H. Marijas, Jedna tajna, jedna pesma, jedna svadba, у: Srce tako belo,
prevela Silvija Monros-Stojaković, Beograd: Evro-Đunti, 274–277.
Маријас 22010: J. Marías, Corazón tan blanco, Madrid: Alfaguara.
Марковски 2009: M. P. Markovski, Fenomenologija, у: A. Bužinjska, M .P.
Markovski, Književne teorije XX veka, Beograd: SLužbeni glasnik, 87–112.
Мартинес Каћеро 1997: J. M. Martinez Cachero, La novela espanola entre 1936 y el
fin de siglo, Historia de una aventura, Madrid: Editorial Castalia.
Месенер 2000: Maeseneer, R, Sobre la traducción en Corazón tan blanco de Javier
Marías, Madrid: Espéculo. Revista de estudios literarios, Universidad Complutense de
Madrid, https://pendientedemigracion.ucm.es/info/especulo/numero14/jmarias.
html 12. 08. 2017.
Олеса 1996: Oleza, Ј, Un realismo posmoderno, Insula, 589–590, http://www.uv.es/
entresiglos/oleza/pdfs/realpost.PDF 10. 08. 2017.
Олеса 2000: J. Oleza, “Poética posmoderna y novela”, у: García, J. (уред.), Historia y
crítica de la literatura española, vol. 9/1 (Los nuevos nombres: 1975–2000), Barcelona:
Editorial Crítica, 263–267.
Переиро 2002: P. Pereiro, La novela española de los noventa: alternativas éticas a la
postmodernidad, Madrid: Editorial pliegos.
Пријето де Паула, Ланга Писаро 2007: A. L. Prieto de Paula, M. Langa Pizarro,
Manual de Literatura Española actual, Madrid: Editorial Castalia, 159–216.
Принс 2011: Dž. Prins, Naratološki rečnik, Beograd: Službeni glasnik.
Санс Виљануева 2000: S.Villanueva, Poética posmoderna y novelа, у: García, J.

(уред.), Historia y crítica de la literatura española, vol. 9/1 (Los nuevos nombres:
1975–2000), Barcelona: Editorial Crítica, 259–263.
Скарлет 2004: Scarlett, Е, Victors, Villains, and Ghosts: Filmic Intertextuality in
Javier Marías’s Mañana en la batalla piensa en mí, Revista Canadiense de Estudios
Hispánicos, Vol. 28, No. 2, JSTOR, 391-410, 10. 08. 2017.
Спирес 1995: R. C. Spires, Del discurso franquista al posmodernista, у: J. B. Monleón
(уред.), Del franquismo a la posmodernidad, Madrid: Ediciones Akal, 315–325.
Торо 1992: A. de Toro, у: I. Echevarría et al., Javier Marías, у: García, J. (уред.),
Historia y crítica de la literatura española, vol. 9/1 (Los nuevos nombres: 1975–2000),
Barcelona: Editorial Crítica, 338–343.
Ферерас 1995: J. I. Ferreras, Tendencias de la novela en la transición española, у:
J. B. Monleón (уред.), Del franquismo a la posmodernidad, Madrid: Ediciones Akal,
41–57.
Фуентес 1995: V. Fuentes, La cuestión del posmodernismo en las letras españolas,
у: J. B. Monleón (уред.), Del franquismo a la posmodernidad, Madrid: Ediciones Akal,
325–335.
Хачион 1996: L. Hačion, Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija, Novi Sad:
Svetovi
Херцбергер 2001а: Herzberger, D. K, A companion to Javier Marías, Boydell &
Brewer, Google Books, 13. 08. 2017.
Херцбергер 2001б: D. K. Herzberger, Ficción, referencialidad y estilo en la teoría
de la novela de Javier Marías, Foro hispánico: Pensamiento literario de Javier Marías,
Amsterdam-New York: Editions Rodopi, 29–39, Google Books. 14. 8. 2017.
Isidora M. Kalović / POSTMODERN REALISM IN THE NOVELS OF JAVIER MARÍAS
Summary / This study presents the basic theoretical assumptions which are important
for defining postmodern realism. In the introductory, theoretical part we are consid-
ering the concepts of realism and postmodernity and their manifestations in Spanish
literature. We present the theoretical overview and description of the characteristics
of postmodern realism. Then we define the selected corpus, which consists of two
novels of Javier Marías, A Heart So White and Tomorrow in the Battle Think on Me.
The objective of this study is to observe and discuss common features of postmod-
ern realism in the selected corpus, such as fragmentation, hybridity, intertextuality,
referentiality, self-reference, and also to find common themes and characteristics of
the main characters so as to analyze the relationship between fiction and the author.
In order to make them fully presented and explained, the analysis of these common
features relies on examples from the works themselves. At the end, we can conclude
that there are characteristics of postmodern realism in the novels of Javier Marías and
that we shall consider him as a representative of this tendency in Spanish literature.
Кеy words: postmodern realism, contemporary Spanish novel, Javier Marías, frag-
mentarity, intertextuality, hybridity, metafiction

Стручни рад
821.163.41-14.09Петковић-Дис В.
371.3::821.163.41
Александра М. Петровић1
Факултет педагошких наука, Јагодина
ЧИТАЊЕ ДИСА У НАСТАВИ
У овом раду преиспитиваће се проблем сукоба вредносних мерила у читању Дисове пое-
зије у првој половини 20. века. С обзиром на то да према наставном плану трећег разреда
средње школе читању Дисовог песништва претходи изучавање поетике српске модерне, те
у оквиру ње и читање Предговора Антологији новије српске лирике Богдана Поповића, налази
се нужним да се ученици упознају са првотним тумачењима поезије српског песника као
и са вредносним мерилима на основу којих су дата тумачења изведена. Циљ овога рада
стога је да се компаративним методом преиспитају критеријуми разумевања и оцењивања
песништва Владислава Петковића Диса, што ученицима омогућава да јасније спознају ток у
којем се кретала српска критичка мисао – од позитивистичког приступа до деконструкције
– и адекватно позициoнирају песника и његово дело унутар српске књижевности.
Кључне речи: вредносна мерила, српска модерна, критичка мисао, часописи, поезија
Политички и друштвени живот Србије почетком 20. века јасно је

обележен историјским приликама тога доба. 1903. године догодио се
Мајски преврат којим је срушен апсолутизам династије Обреновић,
чиме је отпочело доба грађанске парламентарне демократије, док је Ср-
бија почела да се развија и модернизује. Превазилазе се раније несугла-
сице у српско-хрватској сарадњи, а тежи се усклађивању политичке ак-
ције и јединству. „Завршетак раздобља обележен је великим потресима:
Балканским ратовима – који доносе крај турске власти у нашим земља-
ма али и нова заоштравања међу балканским државама – и Првим свет-
ским ратом, из којег је, после великих страдања Србије и српског наро-
да, рођена Југославија.“ (Деретић 2002: 942) У књижевности, међутим,
нема организованог књижевног покрета, те је тешко јасно разграничити
ово раздобље од претходног. Прве промене налазе свој одјек у часопису
„Српски преглед“ Љубомира Недића, у којем је представљен целовит
програм европеизације српске књижевности и кораци ка модерниза-
цији. Сличне тенденције налазиле су своје место и у часопису „Зора“,
основаном 1896, али нису имале могућност да се реализују у датим ис-
торијским и књижевним приликама. „Прави, коренити заокрет према
новим тенденцијама донео је тек ‘Српски књижевни гласник’ (1901)“
(Деретић 2002: 942), који ће, у односу на европске узоре, основати Бо-
гдан Поповић. „Српски књижевни гласник“ ће од тада па све до прес-
1 aleksandraja.petrovic@gmail.com
танка свог излажења представљати главно књижевно гласило које ће у

нашу књижевност унети нова мерила и законе. Он ће постати израз ака-
демског живота у Београду, супротстављајући се свему што је заостало,
балканско и оријентално. Одбацивао је традицију и тежио ка модерном,
које је опет морало бити подвргнуто реду и дисциплини. Најутицајнији
критичари и људи универзитета Богдан Поповић и Јован Скерлић фор-
мираће књижевни круг око „Гласника“, који ће пропагирати идеологију
модерног, европског духа у књижевности и националној култури. Пре-
ма томе, „књижевност се помера од домаћих ка страним изворима, од
народне културе ка Европи, од вуковског ка доситејевском моделу“ (Де-
ретић 2002: 944). Идејној и уметничкој доминацији „Гласника“ супро-
тставиће се књижевни часопис Симе Пандуровића „Књижевна недеља“.
„По среди је гласило млађих снага у коме су проговориле тамне стране
модернизма: песимизам, трагика, осећање безизлаза, спутаности, утам-
ничености, а све су то ‘гласниковци’ осуђивали као књижевну ‘заразу’,
‘болест’, ‘лажни модернизам’.“ (Деретић 2002: 942) Стари часопис „Бо-
санска вила“, са друге стране, препознаће вредности такве поезије и
својом отвореношћу утреће пут својој доминацији међу српским књи-
жевним гласилима тога доба. Као главни носилац модерног духа у на-
шој књижевности, „Босанска вила“ отвориће врата како академском,
аристократском у песништву тако и декадентском и песимистичком.
Она ће, према томе, постати и погодно тле за различите расправе међу
критичарима и песницима две опонентске струје и тумач конфликта
између модерног поетског индивидуализма и колективних захтева које
је налагала историјска ситуација.
Најутицајнији критичар тога доба био је несумњиво Јован Скер-
лић, који је неговао позитивистички и импресионистички метод у
својим оценама тадашњих песника и писаца. Његова изражена крити-
чарска интуиција налазила је упориште у личним доживљајима дела,
али тако да притом није занемаривао значај традиционалне ангажова-
ности националне књижевности:
„Унутрашњи развој Скерлићева дела иде од појединачног приказа, крити-

ке у основном значењу у којој преовлађује импресионистички поступак,
преко огледа о појединим писцима у којима се импресионизам спаја с
биографском методом, до књижевноисторијских монографија и историје
књижевности, у којима се претходни методи надограђују методом исто-
ријске критике.“ (Деретић 2002: 954)
Као следбеник Светозара Марковића веровао је да књижевност

треба да буде тесно повезана са напредним идејама свога доба, да из-
ражава стварни живот који се тиче политичких прилика и да служи на-
роду. Није се одрекао естетског у књижевности, али је инсистирао на
демократизацији уметности која ће у себи носити чврстину оптимизма
и јасност идеја како би покренула најдубље и најнапредније тежње мо-
дерног доба. Интересовао се за књижевне струје и покрете, пратио је
борбе између противничких сила у књижевном свету, читао је новине,

часописе, сваки чланак у њима; и сам је улазио у борбу и увек стајао у
средини боја. „Он је ударао, добијао ударце, и одговарао на ударце, – не
водећи рачуна само о најнижим учесницима у том метежу.“ (Поповић
1977: 357) С обзиром на јасно истакнуте Скерлићеве захтеве које књи-
жевно дело треба да испуни, снажни ударац није могао да избегне ни
Владислав Петковић Дис, песник млађе генерације, око чије поезије су
се отворила нова питања модерне књижевности и повеле бројне поле-
мике. Скерлић Диса оцењује као песника који у својим стиховима пева
без духа, грубо и неуко имитирајући, са неоснованим мрачним песи-
мизмом и осећањем опште неминовне беде. Као и сви позитивисти Јо-
ван Скерлић полази од оцене карактера самог песника. Боемски живот,
који је наш песник водио обилазећи београдске кафане, и осећање све-
та, које га негира, били су трн у оку енергичном и снажном критичару.
„Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако Петковић,
са декадентима нашега времена, има лицемерство порока“ (1964: 70),
вели Скерлић. Поезију, која би се заснивала на таквом доживљају света,
Скерлић никако није одобравао: „Поезија Владислава Петковића Диса
има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код деге-
нерика: горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине.“
(Скерлић 1964: 70) Узимајући за пример његову „Разумљиву песму“ ка-
рактерише га као антисоцијалног естету, који „у висинама лебди над
оним ‘главама празним’ што су бринуле људске бриге, осећале људски
бол и служиле добру“ (Скерлић 1964: 73). Тиме Скерлић успоставља још
један важан критеријум у оцењивању књижевности – књижевност треба
да служи добру народа. Ако књижевност треба да служи добру народа,
она то не може чинити без осећања оптимизма и јасног израза, који би
одговарао читалачком укусу масе; те, према Скерлићу, „Петковић оста-
вља другима да буду ведри и јасни; он пева у стању буновна човека који
се није истрезнио“ (1964: 73). Стога наш критичар инсистира на томе
да, поред нејасних осећања и идеја, у Дисовој поезији нема места за
разум: јер, када Дис пева, то није нешто што је он видео или осетио, већ
је то оно што је сањао. По српском критичару, такав песник баца логику
под ноге, а његова је поезија рефлексија болести душевне. Осим што
критикује одсуство логике и наглашени песимизам у Дисовим стихови-
ма, Скерлић одлази корак даље и поставља питање искрености Дисове
поезије. Он, наиме, сумња у искреност песниковог певања, указујући
на (јалови) покушај његове оригиналности са циљем да пронађе своје
место у свету књижевности. Тако наводи: „Присталица теорије ‘ретко,
то је добро’, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један
обичан подражавалац“. (Скерлић 1964: 76) Скерлић сматра да је Дисо-
ва поезија афектација болова које он не осећа, подражавања песницима
које у ствари не схвата; и због тога му критичар чини највећи прекор,
наглашавајући да се у поезији модерног песништва захтева искреност
и спонтаност.
После жестоке осуде од стране Јована Скерлића, поетско дело

Владислава Петковића Диса постало је повод једне широке полемике и
општег поларизовања критике оног времена на два табора: на оне који
су га нападали и оне који су га бранили. У тој полемици видно место
заузимају и два есеја о Дису који су изашли у „Босанској вили’’, један из
пера Бранка Лазаревића, други из пера Димитрија Митриновића.
Бранко Лазаревић, критичар близак Скерлићу, био је нешто от-
воренији и блажи, па декадентност и симболизам у песниковој пое-
зији није нарочито оспоравао. Није, међутим, пренебрегао могућност
да постави питање искрености и спонтаности таквога певања: „Оно
што ме се нарочито тиче то је: колико су његов ‘симболизам’ и ‘де-
каденство’ интимни и искрени, колико су непосредни израз његовог
унутрашњег животa и схватања, колико је то само школа а колико ин-
тимно уверење?“ (Лазаревић 1975: 58) Песници нервозе, песници де-
монске и сатанистичке поезије, подсећао је Лазаревић, када су певали
искрено, били су исто тако велики као и Виктор Иго и други који су пе-
вали о великим хуманистичким идејама и осећањима. Дакле, Бранко
Лазаревић је мишљења да је сасвим споредно колико је поезија хвала
или покуда животу, да ли је, према томе, песник оптимиста или песи-
миста, али да је изузетно важно колико је таква поезија израз личног
песниковог уверења, колико је, дакле, песник искрен док пева. Према
Лазаревићу, Дису недостаје то што се он губи у вербализму, мистерији
и игри појмова, а да при томе није дошао ни до половине решења. У
том смислу критичар утврђује да, иако је песимизам нашег песника
темељит, он, заправо, уопште и није тако дубок, а према томе никако
не може бити ни искрен:
„Песимизам г. Дис-а није здрави и позитивни песимизам који се, рецимо,

налази у Шекспиру, Шопенхауеру или Ничеу; није онај чисто парнасов-
ски опортуни и здрави песимизам Милана Ракића или Јована Дучића
који, у пуној резигнацији, проповеда храбро борбу са утваром живота.“
(Лазаревић 1975: 60)
Песимизам Владислава Петковића Диса је, према Лазаревићу,

лажни, болесни и болеснички песимизам, који у себи не гаји нити
господства нити отмености. Тако у песмама попут „Тамнице“, „Куће
мрака“, „Умрлих дана“, „Тишине“ и других, у којима песник није био у
стању да ствари сагледа с лица и наличја, не препознаје се став вишег
песимисте који не плаче зато што зна природу ствари, већ оног који
„без много суза, прави опсервације које немају за циљ решење питања“
(Лазаревић 1975: 62). Критичар на овом месту истиче Дисову некри-
тичност у певању која за последицу има, поред бесмислених екстрава-
ганција, мешање појмова и нескладне фигуре у језику, при чему јасност
израза остаје у сенци несмислене мистичности и хотимичне двосмисле-
ности. Као и Скерлић и Лазаревић сматра да „то избегавање непосред-
ног и простог изражавања, изражавање које је било стил свих добрих
песника, показује оскудну машту која, претеривањима и бизарностима,

хоће да постигне поетске ефекте“ (Лазаревић 1975: 64). Упркос свему,
овај критичар, за разлику од Скерлића, ипак оставља простор за даље
проучавање и тумачење Дисове поезије: „Г. Петковић, баш стога што се
тако много дискутује његова поезија, остаје песник о коме треба водити
рачуна.“ (Лазаревић 1975: 64)
Са друге стране „Димитрије Митриновић је у својој критици на-
стојао да се дистанцира од гласина које су кружиле о песнику и да о
његовој поезији изрекне непристрасан суд, да истакне квалитете Дисове
поезије и значај њене појаве, али исто тако и да критичким односом
према њој распрши нимбус модернистичког савршенства, који су неки
око ње почели да стварају“ (Нав. према Ђуричковић 1975: 301). Митри-
новић Дису замера малу књижевну културу коју је песник поседовао,
што у његовом певању има за последицу велики број клишеа, банал-
них фраза и празних декорација речи које доводе до тога да понекад и
цела песма ништа не значи. Међутим, и поред таквог песничког изра-
за, Дис је, према Митриновићу, певао савршеним стихом. По његовој
оцени, песник је неговао култ версификације до граница које подразу-
мевају „бесмислено обожавање технике и замену естетичких ефеката
техничким, услед чега у њему виртуоз често престиже песника и брани
му да дође до речи“ (Нав. према Ђуричковић 1975: 301). Упркос овако
оштрим и, на први поглед, пресуђујућим замеркама Дисовој поезији,
критичар је указао и на огромни значај њене појаве у српској књижев-
ности, истичући га као версификатора који је српском стиху удахнуо
ненадмашну суптилност. Музику Дисовог стиха стога оцењује као му-
зикалнију од свих стихова српских песника, као истанчану и диферен-
цирану. И у погледу способности за развијањем метафоре Митриновић
га оцењује као песника који стоји изнад свих српскохрватских песника
до тада. Разматрајући песников песимизам, он у њему налази типичног
представника наших декадената, а његову поезију ставља у оквире по-
етског израза који је последица моралног мазохизма: „Дис је по њему
двоструки декадент: и по своме схватању живота и по своме култу пе-
сничке форме.“ (Нав. према Ђуричковић 1975: 302) Ипак, Митриновић
у основи не критикује морално посрнуће у Дисовој поезији. Он је био
дубоко свестан да песницима треба оставити слободу стварања, да је
поезија ствар унутрашњег осећања и да нема смисла песнике огранича-
вати правилима. Наш критичар, уствари, негативно оцењује песников
необразложен песимизам који за собом повлачи и нејасан однос према
животу, несређеност, несталност, несигурност. За разлику од Скерлића
и Лазаревића, Митриновић је у битној мери поверовао Дису и истичући
искреност његовог певања „покушао га је тумачити најужом песнико-
вом средином, схватајући његову несређеност и непотпуност као израз
нервозне и измучене колективне душе Београда“ (Нав. према Ђурич-
ковић 1975: 303). Ипак, дубоко прожет Скерлићевим идејама о буђењу
народне свести и енергије путем песништва, остаје доследан идеји о
моралној снази уметничке речи, те „напредовати, задубити се у Дисов

менталитет, значило би стићи у црну област изван разума и морала,
наставити пут Дисов било би што и путовати у злочин и безумље“ (Нав.
према Ђуричковић 1975: 303).
Изворе Дисовог мрачног песимизма и декаденције многи наши
критичари, попут Велимира Рајића, Скерлића, Лазаревића, објашњава-
ли су преко утицаја француских симболиста. Сима Пандуровић, Дисов
дугогодишњи интимни пријатељ, сведочи да Дис никако није могао своју
поезију стварати по угледу на стране песнике пошто европску поезију
није ни најповршније познавао. Без предања, образованости и додира са
Западом, Дис је, према Пандуровићу, снагом песничког генија створио
поезију суштог импресионизма и симболизма, израза блиског бодле-
ровском и верленовском. Разбијајући све шеме и шаблоне „академског“
доживљаја поезије придобио је подршку млађе песничке струје, на челу
са Симом Пандуровићем. Сима Пандуровић, песник који је и сам био
оспораван, борио се против било каквих ограда и подвајања у уметнос-
ти, а залагао се за вредновање поетских дела према ономе што она садр-
же као животно сазнање и лепоту. Сличне погледе у „Босанској вили“
исказала је и Исидора Секулић. „У сваком великом поетском стварању,
које оставља дела непролазне вредности, она је откривала инзваредно
значајну улогу имагинације и њене стваралачке комбинаторике, која,
на основи реалних елемената, ствара имагинарне, поетске светове, трај-
није од самог живота.“ (Нав. према Ђуричковић 1975: 328) У том смислу
Исидора Секулић на потпуно другачији начин у односу на Скерлића и
Лазаревића сагледава питање искрености песниковог певања. Истицала
је да је велики песник онај који не лаже, али да исто тако немамо пра-
во осуђивати песника који лаже, јер је веома тешко одвојити истину од
лажи у књижевности. „Истине се обарају и пљују и ногама газе, а лажи
и илузије живе и човека држе.“ (Нав. према Ђуричковић 1975: 329) О
улози имагинације у поетском стварању расправљао је и млади Драгу-
тин Мрас, истичући нарочито мисао о слободи уметничке имагинације:
„Редак је човек који говори о себи искрено, а песницима је занат да гово-
ре о себи, што лепше тим неискреније.“ (Нав. према Ђуричковић 1975:
329) Он је искреност у песниковом певању изједначавао са лудошћу и
наивношћу, сматрајући је сувишном и неважном.
Поезија Владислава Петковића Диса, оспоравана и грубо напада-
на са једне стране, нашла је са друге чврсти ослонац међу младим пи-
сцима и критичарима тога доба, отворенијим према модерном осећању
које се не може уклопити ни у каква правила и окове. У њиховом свету
владала је имагинација и интуиција, на чему, заправо, почива и читава
Дисова поезија. Они ће оспорити функцију књижевности која се меша
са функцијом политичких, грађанских и социјалних покрета, на каквој
је инсистирао сâм Скерлић, а критика ће попримити дух толеранције
и естетичког плурализма, дух превазиђених националних предрасуда
и искључивости. Према томе, Дисова поезија, дуго на међи ефермних
оптужби и еуфоричне славе, створила је тле за атмосферу контроверзе,

која живи и данас, будећи радозналост и жељу за новим тумачењима.
Деретић 2002: Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета.
Ђуричковић 1975: Д. Ђуричковић, Босанска вила 1885 – 1914, Сарајево: Свјетлост.
Лазаревић 1975: Б. Лазаревић, Владислав Петковић Дис, у: Српска књижевна
критика, књ. 13, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за књижевност и
уметност, 57 – 68.
Поповић 1977: Б. Поповић, Јован Скерлић као књижевни критичар, у: Српска
књижевна критика, књ. 8, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за
књижевност и уметност, 348 – 368.
Скерлић 1964: Ј. Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевности, у: Сабрана
дела, књ. 5, Београд: Просвета, 69 – 85.
Aleksandra M. Petrović / A READING OF DIS FOR THE CURRICULUM PURPOSES
Summary / This paper deals with a conflict of value criteria in the reading of Dis’
poetry in the first half of the twentieth century. Bearing in mind that, according to the
third grade curriculum in secondary schools, the reading of Dis’ poetry is preceded
by a study of the modernist Serbian poetics including the reading of “Preface to the
Anthology of the Recent Serbian Lyrical Poetry” by Bogdan Popović, it is necessary
for pupils to be introduced with the first interpretations of poetry of this Serbian poet
as well as with the values on which such interpretations were derived. Therefore, the
objective of this paper is to re-examine the criteria for understanding and evaluation
of the poetry of Vladislav Petković Dis through the use of a comparative method. This
will enable the pupils to get a clearer insight into the development of the Serbian
critical thought from the positivistic approach to deconstruction. As a result, they will
be able to adequately position this poet as well as his work within Serbian literature.
Key words: value criteria, modern Serbian literature, critical thought, magazines,
poetry

Приказ
821.163.41.09 Радуловић М. М.
Јелена Ђ. Марићевић1
ЦЕЛИНА ГОВОРИ
(Марко М. Радуловић, Српсковизантијско наслеђе у послератном мо-
дернизму (Васко Попа, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В.
Лалић), Београд: Институт за књижевност и уметност, 2017, 381. стр.)
Марко Радуловић определио се да циљ његових истраживања „ви-

зантијско-средњовековних поетичких образаца у модерној српској кул-
тури“ (15) буде долазак до могућих одговора на питање „колику и какву
улогу има српсковизантијско наслеђе у заснивању и остваривању њихо-
вих индивидуалних поетика, као и у изградњи најшире схваћене духо-
вности српске поезије друге половине 20. века и опште поетике српске
књижевности“ (55). С обзиром на то да је „свет остао без своје сакралне
основе“ (344), наши песници модернизма након Другог светског рата
„поетски рекреирају изгубљену целину васељене“ (307). Покушај да се
осмисли, имагинира и оствари целина карактеристичан је за већину
песника. Аутор студије позива да „књижевно наслеђе средњовековне
културне епохе схватимо као недељиву целину“ (16), затим, „љубав у
стваралаштву ових песника често [је] метафора за целину и нераздвојно
је повезана са појмовима традиције и сећања“ (92), „целовитост као по-
етичка жудња српске поезије друге половине двадесетог века у поезији
Ивана В. Лалића и Љубомира Симовића тематски се актуелизује као
симбиоза човечанског и божанског, односно сложеног односа светог и
профаног“ (227), „супротстављеност Византијске царевине и западног
света (у ’Четири канона’) разрешава се као синтеза“. И опредељење за
четворицу песника, чија поезија и поетика конституишу књигу Српско-
византијско наслеђе у српском послератном модернизму уклапа се у „на-
сушну“ потребу за стремљењем ка целовитости, како у духовном, тако
и поетичком смислу, које је посве разнолико са становишта индивиду-
алних поетика.
Примера ради, вреди поменути мотив летописца у стваралаштву
ових песника. Марко Радуловић испратио је важност ове фигуре, која
се манифестује и као зограф, дијак, резонатор, граматик, тј. тумач све-
та. Миодраг Павловић преко фигуре летописца изражава „однос песме
и историје“ (114), „Лалићев летописац посвећује свет златом у срцу, заг-
ледан у море као праматерију, док око њега владају силе деструкције
и разарања“ (271), али и „лик Јована Дамаскина сугерише нам важну
1 jelena.maricevic@ff.uns.ac.rs
аутопоетичку фигуру Лалићеве поезије – фигуру дијака, односно гра-

матика“ (283). Аутор закључује да „у ову фигуру такође спада и Попин
зограф“ (339), док се Симовић јавља „као велики песник-резонатор из
кога проговара целокупно историјско и духовно искуство српског на-
рода, стваралачки оваплоћено у његовој култури“ (205). Иако песници
битно функционализују фигуру летописца, сваки од њих се различито
односи према њој и другачије је рекреира.
Такође, књига отвара важно питање континуитета у токовима
српске књижевности и духовности, које је у чврстој вези са идејом
целовитости српске културе. Лаза Костић представљен је, наиме, као
несумњиво важан за „ток српске поезије који је текао преко Дучића,
Ракића и Настасијевића, да би у другој половини двадесетог века био
најпотпуније остварен у делима Попе, Павловића, Лалића и Симовића“
(20–21). Певање о „манастирима, фрескама и сакралним предметима“
заступљено је у Ракићевој „Симониди“ и „Јефимији“, а бива настављено
преко Винаверовог наслова текста о Попиној Кори – „Нова Јефимија“
(22). Поезија Милутина Бојића постаје начело „заветне заједнице“ од
Лалића до Нога, Бећковића, Тешића, Сладоја. Павловићева „Кнежева
вечера“ кореспондира са Попином „Вечером на Косову пољу“ (159), док
Симовићева „Шваља“ стоји на линији поетског осмишљавања са Пав-
ловићевом „Везиљом“ и Ракићевом „Јефимијом“ (210). Псалмом „Све
што дише нека слави Господа“ били су инспирисани: Павловић, Раич-
ковић, Симовић, Ного, Вукадинивић, Тешић (218) и, коначно, Лалиће-
ва „Фреска“ призива Попину песму „Каленић“ и Симовићеву „Десет об-
раћања Богородици Тројеручици“ (277).
Марко Радуловић открива нам и разлоге због којих шире није про-
говорено о „српсковизантијском наслеђу“ у нашој књижевности, али и
значају оваквих покушаја за научним осмишљавањем традиције. Раз-
лози углавном происходе из комунистичке идеологије која није благо-
наклоно гледала на оживљавање средњовековне културе, али, доцније,
проблем се састојао у „недовољно теоријски утемељеном говору о рели-
гиозним елементима књижевног стваралаштва који је због недостатнос-
ти појмовног апарата често изгледао методолошки наиван, а понекад
и псеудонаучан“ (51). Окретање песника ка континуитетима, ка кул-
тури сећања, ка „српсковизантијском наслеђу“ које не стоји случајно
као полусложеница, већ целовита реч, посебно добија на значају, када
се узме у обзир запажање да оно кореспондира „са Паундовим откри-
вањем трубадурске поезије Европе или његовим тражењем инспирације
у кинеској лирици; блиско је Елиотовом одабиру сопствене традиције у
делима енглеских метафизичких песника“ (44).
Студија је конципирана кроз шест целина: „Уводна разматрања:
српсковизантијско наслеђе и модерна српска књижевност“, „Васко
Попа – песник српске интегралне културе“, „Поетска космогонија Ми-
одрага Павловића“, „Љубомир Симовић – пастирски и мистични вид
песништва“, „Појање у погрешном простору (Поетика и теодицеја
ЦЕЛИНА ГОВОРИ
Ивана В. Лалића)“, „Закључна разматрања: видови српсковизантијског

наслеђа у српској модерној поезији“, уз списак литературе и регистар
именâ. Највише пажње посвећено је страницама о Миодрагу Павло-
вићу и Ивану В. Лалићу, будући да је њихово сваралаштво, есејистички,
приређивачки и антологијски рад најразуђенији, па и подоста сложен.
Радуловић се определио да поглавље о Лалићу буде на самом концу
књиге, будући да је песник „активирао најсложенију форму средњове-
ковног песништва – канона“.
Када је реч о односу Васка Попе према „српсковизантијском
наслеђу“, он се успоставља кроз приређивачки рад, а с тим у вези,
„најпотпунији и најексплицитнији писани траг Попиног односа према
средњовековљу представља пропратна белешка издању Доментијана“
(94). Поетски идентитет гради се посредством превасходно античке и
библијске књижевности (64). Значајно поглавље у целини о Попи чини
„Типологија ходочашћа“, као „један од топоса старе књижевности и ва-
жан елемент средњовековног погледа на свет“ (65). Позивајући се на
Мелетинског, према којем порекло замењује суштину, Радуловић кон-
статује да је ходочашће у овом случају потрага за пореклом и „својом
изгубљеном и отуђеном суштином“ (69; 345).
Као заједнички именитељ за поезију Попе и Павловића узета је
„евхаристија, поезија и љубав као мера човековог постојања у космосу,
односно као творачка сила културе“ (91), која је, самим тим, кадра да
постане „метафора за целину и нераздвојно је повезана са појмовима
традиције и сећања“ (92). За Павловића храмови, комуникација са Ап-
солутом, „богоносност“ културе постају стожерне тачке. Он се окреће
усменој епици, „борби за традицију“: „континуитет, стварање, мит, чине
стожерне тачке нове вере, вере у трајање [...] То је пре свега поетско
вјерују поражене и побуњене грађанске културе“. Он је свој однос пре-
ма средњовековљу изградио и кроз есејистику и кроз поезију (сонете,
октаве, молитве), а посебно Антологијом српског песништва.
Свет се код њега доживљава кроз време (митско и историјско), док
стварање провучено кроз призму идеје двојништва (као „онтолошке хи-
покризије“) декларише се као пародија (195). Када је, пак, о Симовићу
реч, запажа се да „пародија у поезији не деструише мит као што то чини
постмодернистичка, рационалистички разарајућа иронија“ (204). Исто-
рија га занима „тек уколико из ње проговара архетипско“ (214), док је
„митологизација стварности“ у вези са његовим „доживљајем светог и
начинима ступања у комуникацију са њим, а открива се превасходно у
песничком односу према природи“ (215).
Ако је за њега „ембрион културе, симболички исказан у слици пе-
пела“ (220) јер се може поново родити попут феникса (223), за Лалића
то постаје идеја праслике – праве слике која задржава и оно што је нес-
тало. Дакле, у сваком случају, апострофира се неуништивост културе и
могућност да се целина спасе. Његова Византија „присутна је у двостру-
кости свог лика – као културно-историјски феномен и као ’метафора
за свест о пореклу, свест о извесном насушном континуитету’“ (265).

Лалићева поетика сублимише „основне теме средњовековне књижев-
ности – иконичност слике, молитва као комуникација са сакралношћу,
отвореност времена, дијак као чувар културе, прослављање света упр-
кос искуству зла [...] склапају [се] у целовиту слику света исказану у
’Четири канона’“ (309).
Најпосле, „жеља да песма буде више од литературе, да одговара
на најдубља егзистенцијална питања, да буде нужна и спасоносна, до-
бија у песништву после Другог свеског рата своје поетско уобличење и
есејистичко-теоријско утемељење“ (333), своди аутор на крају. Присту-
пивши теми одговорно и храбро, Марко Радуловић својом студијом,
произашлом из докторске дисертације, начинио је један од првих
крупнијих корака ка научном осмишљавању Византије, тј. „српскови-
зантијског наслеђа“ наше културе у поезији и поетици одабраних ка-
нонских стваралаца друге половине 20. века: Попе, Павловића, Симо-
вића и Лалића.
Примљен: 3. септембра 2017.

Прихваћен за штампу септембра 2017.
Приказ
821.163.41.09 Поповић Ј. С.:792.2.02(497.113)(082)
Милена Ж. Кулић1
У СЛАВУ И СПОМЕН ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА

Стерија на позоришним сценама Новог Сада и Војводине (од оснивања
Стеријиног позорја до данас), Зборник радова, уредила Снежана Савкић,
Стеријино позорје – Позоришни музеј Војводине, Нови Сад 2016.
Од самог оснивања 1956. године, Стеријино позорје као институ-

ционализовани културни, књижевни и најпре позоришни покрет, пре-
кретнички искорак у позоришно-драмској уметности, окупља око себе
релевантна имена књижевности и позоришта.2 Стеријин јубилеј (1806–
1856) био је повод за одржавање Првих југословенских позоришних
игара, које су касније, под именом Стеријино позорје, постале „чароб-
ни брег нашег позоришта“ (Бора Драшковић) и „саборно место наше
позоришне културе“ (Коле Чашула). Поводом једног таквог Стеријиног
јубилеја (2016), издавачка делатност Стеријиног позорја објавила је
неколико зборника и монографија, указавши тиме да је фестивалски
део само „врх леденог брега“ ове институције и да се публикације тичу
не само театролога и драматурга, него и проучавалаца књижевности и
уметности уопште.
У сарадњи са Позоришним музејом Војводине, Стеријино позорје
је покренуло пројекат Стерија на позоришним сценама Новог Сада и
Војводине (од оснивања Стеријиног позорја до данас), показавши тиме
да је брига о културном наслеђу и традицији један од основних прин-
ципа, који је чврсто уграђен у саме темеље српске модерне позориш-
но-драмске културе. У том контесту треба читати и овај зборник ра-
дова, имајући у виду да Стеријино позорје „све више игра улогу“ (још
увек непостојећег) Института за позоришну уметност у Србији. Ба-
већи се позоришним инсценацијама Стеријиног дела, Снежана Савкић
(уредница зборника) и сарадници Стеријиног позорја указали су на оно
што је Миша Димитријевић (у часопису Позориште) одавно забележио:
„Увек ће се морати исповедати да без његових драмских производа теш-
ко да би што било од српског позоришта“.3 Истина, текстови објављени
1 milenakulic1@gmail.com
2 У кругу оснивача били су Иво Андрић, Милан Богдановић, Милан Дединац, Станоје Душано-
вић, Ели Финци, Милош Хаџић, Велибор Глигорић, Младен Лесковац, Душан Матић, Вељко
Петровић, Бојан Ступица, Миливоје Живановић. О томе више у: 60 година Стеријиног позорја
– документарна грађа, Приредила Александра Коларић, Стеријино позорје, Нови Сад, 2015.
3 Васо Милинчевић, „Стерија у светлу критике и историје књижевности“, Јован Стерија Поповић,
уредник Војислав Ђурић, Завод за идавање уџбеника, Београд, 1965, 17.
у овом зборнику баве се документацијом, разноврсном грађом и ли-

тературом на инспиративан начин, аутори су указали на нове увиде,
пружајући тиме дугорочан допринос истраживању дела Јована Стерије
Поповића, иако је о њему већ написана обимна литература. Пропраће-
но својеврсном уводном речју Саве Дамјанова, обимном литературом
и илустрацијама о Јовану Стерији Поповићу, овај зборник нашу књи-
жевно-позоришну прошлост тумачи кроз ново читање, непрестано у
дијалогу са актуелношћу, чиме отвара до сада неуочене читалачке и
истраживачке перспективе, ширећи границе очекивања далеко изван
граница Стеријиног текста.
Циљ зборника јесте да пружи општи пресек позоришних из-
вођења текстова Јована Стерије Поповића од оснивања Стеријиног по-
зорја (1956), што може деловати као захтеван и врло опсежан посао.
Таквим тематским опредељењем аутори текстова4 су указали на мо-
гуће путеве куда би требало да крене ова институција у будућности,
а то је „систематски научни рад у области позоришне уметности“. На
самом почетку, Сава Дамјанов је текстом Стеријино позорје као Сте-
ријин ПР начинио кратак резиме афирмације Стеријиног дела и имена,
подсећајући да је од самог оснивања Стеријиног позорја све деловало
под шифром ЈСП, тј. све је било обележено именом „оца српске дра-
ме.“ Године 1956. одређена је суштина Позорја, коју бисмо могли, по
речима аутора, описати овако: у славу и спомен Јована Стерије Попо-
вића (отуда и наслов овог текста). Почетни кораци Позорја (као и ње-
гови актуелни домети) промовишу поменуту интенцију – „данашњим
језиком могли бисмо рећи: савршено осмишљен ПР тек утемељене
институције“. Пратећи стеријански формиран појам ПР, који је про-
дукт новијег доба, аутор указује на промотивну улогу коју су одиграли
књижевници попут И. Андрића, М. Лесковца, Д. Матића, или „позо-
ришних величина“ Бојана Ступице или Миливоја Живановића. Успех
целокупног „ПР пројекта“ своју потврду изналази и у подршци „првог
човека – тј. апсолутног владара“ Јосипа Броза Тита који је, у више на-
врата, био стеријански гост. Уколико појам ПР схватимо онако како
је аутор желео – најпре метафорично („као једну врсту имплицитне
пропагандно-рекламне акције“), овакав приступ Стеријиним делима
можемо тумачити и као својеврсно упутство за читање целог зборни-
ка. Институција која „потписује СВЕ делатности“ (фестивал, часопис
Сцена, издаваштво, пратећи програми, симпозијуми, округли столо-
ви итд.) постаје „некакав нескривени пасворд једне огромне и тешко
сагледиве културолошке мреже, чији су линкови често били не мање
замршени него на ’сестринској’ јој мрежи – интернету“.
Текст Рецепција представа по текстовима Јована Стерије Попо-
вића на Стеријином позорју (1956–2016) Исидоре Поповић потврђује да
је темељност истраживаког поступка и изучавање архива (реконструк-
4 Сава Дамјанов, Исидора Поповић, Горан Ибрајтер, Марина Миливојевић Мађарев, Мирослав
Мики Радоњић, Снежана Савкић, Зоран Ђерић, Ивана Кочи.
ција прошлости позоришта) неопходна делатност, стога ћемо овом раду

посветити нешто више пажње, у намери да истовремено, користећи се
ауторкиним текстом, изнесемо нацрт представа по Стеријиним тексто-
вима. Хронолошким приказом рецепције позоришних остварења на
Позорју, Исидора Поповић је настојала да прикаже онтолошки статус
театра који је, познато је, садржан управо у односу глумаца и публике.
Иако изворни принцип Стеријиног позорја подразумева текстове „оца
новије српске драматургије“, уочљиво је (и истовремено зачуђујуће) да
представе по текстовима Ј. С. Поповића нису биле толико честе на Сте-
ријином позорју. Представе по његовим текстовима у селекцији фес-
тивала „налазиле су се толико ретко да је понекад између два појављи-
вања Стерије на Позорју пролазила и по читава деценија“, тачније, за
60 година трајања фестивала Стеријини текстови су играни укупно 20
пута. Разлоге оваквим одабирима селектора ауторка овог текста није
наводила (сем претпоставке да разлоге треба тражити у „слабијим умет-
ничким дометима представа по Стеријиним текстовима“), истакнувши
да су ове представе, без дилеме, уписане као „константне вредности у
историји домаћег театра, као неприкосновени примери студиозне, мо-
дерне и одговорне режије домаћих класика“. Исидора Поповић, даље,
табеларно наводи све представе по Стеријиним текстовима на Стерији-
ном позорју (Родољупци изведени 6 пута, Кир Јања 6 пута, Покондирена
тиква 3 пута, Скендербег једном, Женидба и удадба једном, Наход Симе-
он једном, Лажа и паралажа 2 пута, Зла жена једном), пружајући тиме
више од „лакшег оријентисања“ за даље изучавање у овом правцу.
Прве југословенске позоришне игре показале су велико интересо-
вање за Стеријин текст, те је прве године приказано чак седам предста-
ва по Стеријином тексту.5 Након првих Игара, Стерија је ређе извођен.
Исидора Поповић, приказујући рецепцијски статус свих представа до
2016. године, у свом тексту посебну пажњу посвећује представи Покон-
дирена тиква, у режији Дејана Мијача. Судећи по записима из крити-
ка које је забележила ауторка,6 као и по монографији Дејана Мијача
коју је уредила Даринка Николић,7 Мијачева редитељска концепција
и неконвенционално одступање од традиционалног тумачења овог те-
кста сврстава ову представу у један антологијски позоришни моменат,
5 Родољупци су изведени два пута (најпре у режији Јована Коњовића у извођењу Српског народног
позоришта, потом у режији Мате Милошевића у извођењу Југословенског драмског позоришта),
Кир Јања два пута (у режији Бранка Гавеле, у извођењу београдског Народног позоришта и Заг-
ребачког драмског казалишта), Покондирена тиква у режији Иштвана Варге, Кир Јања у режији
Боре Ханауске, а прво Позорје је затворено представом Скендербег у режији Јована Путника.
6 „Од премијере 16. 10. 1973, тачније од првог извођења седам дана раније у Лесковцу, одиграна
је 275 пута и видело ју је, не рачунајући вишекратно емитовање снимака на телевизији, близу
сто хиљада гледалаца“. Дејан Пенчић-Пољански, Преглед премијера Стеријиних комада на на-
шим професионалним сценама од 1838. до 2006, у: Стерија, феномен времена 1806–1856–2006,
Нови Сад 2006, 699–726. Наведено према: Исидора Поповић, Рецепција представа по тексто-
вима Јована Стерије Поповића на Стеријином позорју (1956–2016), 19.
7 Дејан Мијач – новосадске (и друге) године, приредила Даринка Николић, Српско народно позо-
риште, Нови Сад, 2017.
који у потпуности мења начин читања драмског стваралаштва Јована

Стерије Поповића; и као таква ова представа стоји „као нека врста ка-
мена међаша наше новије позоришне историје“. Стеријини комади у
режији Дејана Мијача (1974. Покондирена тиква, 1976. Женидба и удад-
ба, 1981. Наход Симеон, 1987. Родољупци) „обезбедили су високе домете
Стеријиног позорја“, те је оцењивачка комисија XXXII Југословенских
позоришних игара доделила награду за режију „за систематско сценско
истраживање драмског дела Јована Стерије Поповића“. Бавећи се на-
редним Мијачевим уметничким дометима (Наход Симеон и Родољупци)
Исидора Поповић заокружује фрагмент о Мијачевим режијама наво-
дећи Епиграм Дејану Мијачу, који је, поводом представе Родољупци (по-
следња Мијачева режија на Позорју) прочитао Буца Мирковић: „Нема
плача и нема смејача/Без Стерије Дејана Мијача/Ко Посејдон носећи
трозупце/За нос вуче све нас – родољупце“.
Након представа „протомајстора савременог тумачења Стерије“
Дејана Мијача, могло би се рећи да је деведесете године, по мишљењу
Исидоре Поповић, обележило учешће Егона Савина. Све поставке Егона
Савина прилично су заинтересовале публику и позоришне критичаре
(што показују динамичне полемике на Округлим столовима), а игране
су представе Лажа и паралажа (1992), Кир Јања (1993)8 и Покондирена
тиква (1998). Потом, десет дана по окончању бомбардовања одржано је
44. Стеријино позорје, када је одржана представа Родољупци, у режији
Горчина Стојановића, као и Зла жена у режији Љубослава Мајере – што
недвосмислено показује да публика „жели да Позорја буде“ и у таквим
„тмурним временима“. Стерије на Позорју није било све до 2006. годи-
не (двоструки јубилеј: 200 година од рођења и 150 година од Стеријине
смрти). Те исте године одиграна је само једна представа, Лажа и пара-
лажа у режији Горчина Стојановића, а у извођењу Народног позоришта
у Сомбору. Последње две представе на Позорју су Родољупци, једна у ре-
жији Lary Zappia (2009, ужичко Народно позориште), а друга у режији
Андраша Урбана (2016, Народно позориште Београд). Иако ауторка ис-
тиче да је рецепција представа по Стеријиним текстовима „тек овлашно
скицирана, као подстицај и ’мапа’ за потоња истраживања“, овај прилог
темељним и озбиљним приступом представља велики допринос проу-
чавању ове комплексне теме.
У тексту Стерија на фестивалима у Војводини Горана Ибрајтера
детаљно су предочени основни подаци о учешћу Стеријиних текстова на
три фестивала на подручју Војводине: Стеријино позорје, Фестивал про-
фесионалних позоришта Војводине и Фестивал класике „Вршачка позо-
ришна јесен“. Иако аутор на почетку текста истиче да „сачињавање пре-
гледа присуства Ј. С. Поповића на фестивалима није и не треба да буде
пука статистика“, текст је сачињен од статистички уређених фрагмената
који успело указују на учесталост одређених наслова, како би утврдили
„колико играмо Стерију и шта, ко му посвећује највише пажње, тј. ко
8 Исте године игран је и Кир Јања у режији Љубослава Мајере.
се у континуитету бави опусом овог ствараоца“. Бавећи се архивским

подацима о Фестивалу професионалних позоришта Војводине и Фести-
валу класике „Вршачка позоришна јесен“, Горан Ибрајтер јасно показује
да су Стеријини текстови на тим фестивалима извођени чешће него на
Стеријином позорју. На Фестивалу позоришних позоришта Војводина,
од 1947. године, Стеријини комади су играни чак 36 пута, док је Фести-
вал класике „Вршачка позоришна јесен“ (установљен 1993. године) на
сцени Стерију имао 26 пута (само весела позорја). Бавећи се Стеријом
на Позорју, Горан Ибрајтер указује на представу Наход Симеон Милене
Марковић, која је 2006. године изведена у Српском народном позори-
шту у режији Томија Јанежича, чиме се показује могуће интересовање
за „обнављање овог сегмента Стеријиног драмског опуса“.
У сличном проучавалачком маниру Марина Миливојевић Мађа-
рев пише о представама по Стеријиним текстовима у раду Извођење
дела Јована Стерије Поповића на Стеријином позорју у 21. веку. Аутор-
ка, најпре, користи податке из Годишњака позоришта Србије, наводећи
обимну и корисну литературу о Стеријином делу. Хронолошком анали-
зом извођених представа, уз навођење основних података и критичких
осврта, ауторка је овим текстом обухватила четири представе: Лажа и
паралажа (2006. година, режија Горчин Стојановић), Наход Симеон Ми-
лене Марковић (2007. године, режија Томи Јанежич), Родољупци (2009.
године, режија Лари Запија) и Родољупци (2016. године, режија Андраш
Урбан). Успостављајући паралелу између Стеријиних и Нушићевих тек-
стова, ауторка је показала на који начин су ова дела била прихваћена
на позоришним сценама, врло често подразумевајући реконтекстуали-
зацију и деконструкцију дела уз неретку промену жанра.
Рецепција Родољубаца, једног од најзначајнијих текстова у исто-
рији српске драмске књижевности, почев од 1904. године, када је први
пут комад изведен, до 2016. године, детаљно је промишљена у тексту
Родољупци на Стеријином позорју Мирослава Микија Радоњића. Напи-
сана „непосредно по завршетку револуционарних догађаја“, ова драма,
за разлику од ранијих комада, не ставља у први план „јунака-поједин-
ца“, него „колективитет као централни лик“; односно Смрдићима, Жу-
тиловићима, Зеленићкама супротстављен је лик Гаврликовића, који је,
читањем Мирослава Радоњића, окаректерисан као „усамљени глас раз-
ума“, а његове идеје родољупцима тј. „самопрокламаваној елити“ нису
значајне. Родољупци су на стеријанској сцени одиграни шест пута (Срп-
ско народно позориште, Југословенско драмско, Београдско драмско,
Народно позориште Ужице и Народно позориште Београд, у режијама
Јована Коњовића, Мате Милошевића, Дејана Мијача, Горчина Ларија
Запије и Андраша Урбана), што представља првобитни материјал за даље
изучавања остатака позоришне прошлости Мирослава Радоњића, комен-
таришући и вишеслојно изграђену психологију Стеријиних ликова.
Историјска драма на Стеријином позорју: секција (не)рецепција,
текст Снежане Савкић, уреднице зборника, поставља битно питање –
„Где су се ’скриле’ нове резонанце Стеријиног „историчног позоришта“ у

духу епохе 20. и 21. века?“, указујући на маргинализовање историјских
драма у позоришном животу нашег доба. Где су нестала „сва она позо-
ришна дела, жалосне и позоришне игре, трагедије и драме“, „јуначка и
иројическа“ позоришта, „драматическе“ повести и „драматическа со-
чињенија“ са предметом из националне словенске и опште историје?
Где су Светислав и Милева, Милош Обилић, Смрт Стефана Дечанског и
друге Стеријине историјске драме? Посвећујући највише пажње Скен-
дербегу и Наход Симеону (једино ова два жалосна позорја изведена на
СП), Снежана Савкић је, руководећи се савременом научном методоло-
гијом, указала на једно од значајнијих подручја Стеријиног књижевног
рада, тумачећи га као „(интер)културалну загонетку у оквирима појма
’актуелизујуће рецепције’ Х. Р. Јауса, јер нам се оно увек изнова јавља
и као ново и као старо“. Завршавајући текст речима Саве Дамјанова (из
предговора едиције Десет векова српске књижевности), Снежана Савкић
је наговестила ново истинско путовање кроз Стеријино дело, нудећи је-
дан могући правац у будућем проучавању Стерије: „У СВАКОМ СЛУ-
ЧАЈУ БИЋЕ УЗБУДЉИВИЈЕ НЕГО ШТО СЛУТИМО“.
Текст Зорана Ђерића 60 година без Помиренија/Помирења Јована
Стерије Поповића на Стеријином позорју бави се једночинком Помире-
није (1830) која је остала у рукопису све до 1932. године (када је обја-
вљена у часопису Венац). Иако је ова једночинка доживела своје праиз-
вођење 1956. године (чак четири позоришта су поставила овај текст),
она никада није изведена на Позорју, а овај текст има за циљ да увиди
разлоге за изостајање овог комада са фестивала. Ова „играчка у једном
дејствију Јоанна С. Поповича 1830. сочињена“ није објављена за живота
писца, што није јединствен случај. За разлику од Андрићеве једночинке
Конац комедије (открио је и објавио П. Палавестра) која је написана за
кратко време, Стерија је овај текст, судећи по исправкама у рукопису,
више пута мењао и поправљао. Рукопис је пронашао Ђорђе Живано-
вић, међу приватним Стеријиним хартијама свог покојног таста Васе
Живковића, код кога је, по наводу Зорана Ђерића, комад под називом
Адвокат, у једном акту, за позориште био на „прочитанију“ и тамо ос-
тао. Проучавајући структуралне одлике тематског опредељења (прва
комедија о адвокатури код нас), редитељско истраживање Помињенија
(Василије Поповић/Павле Угринов, Милутин Каришик, Здравко Вели-
мировић), као и двоструко објављивање непознате Стеријине комедије
(Венац и ЛМС), Зоран Ђерић је представио рецепцију и настанак ове
вишеструко значајне једночинке у којој су уткани „темељни елементи
будућег комичног театра“, постављајући платформу за нове изазове за-
дане овом једночинком.
Последњи текст у зборнику, уједно издвојен и обимом и илустра-
цијама, је текст Иване Кочи из Позоришног музеја Војводине. Текст
Музеалност позоришне културне баштине на тлу Војводине: сегменти
грађе као сведочанства о сценским извођењима по драмском делу Јована
Стерије Поповића – од оснивања Стеријиног позорја до данас, музеолош-

ким приступом истражује и раритетним илустрацијама презентује неке
сегменте позоришне баштине, фокусирајући се на она покретна добра
„која су у спрези са појединим позоришним остварењима новосадских
и војвођанских театара по делима великана српске драмске књижев-
ности Ј. С. Поповића“. Музејска грађа селектована је по врсти пред-
мета, према систематизацији која је извршена у Позоришном музеју
Војводине. Интерпретирани и илустровани су: плакати и програмске
књижице, фотографије, сценографске скице, костимографске скице,
редитељске књиге, позоришна одличја и признања, изложбена актив-
ност и публиковање. Ослањајући се на музеолошку методологију, „на
својеврстан начин отварајући збирке Позоришног музеја Војводине“,
ауторка је указала на значај музеалија, истовремено се користећи музе-
лошким и театролошким начелима селекције и анализе.
Публиковање оваквих зборника, када је о истраживањима Јована
Стерије Поповића реч, подсећа да се није могао „подићи лепши споме-
ник нити наћи квалитетнији начин популаризације, као и перманентног
(под)сећања на Стерију“ (С. Дамјанов), иако и поред многих озбиљних
анализа и запажања књижевних историчара и театролога, Стеријина
драматуршка техника није до краја и довољно проучена. Овај зборник је
подстицајан и са становишта будућих преиспитивања театралности Сте-
ријиних текстова што чини структуру његових дела и даље отвореном.

Приказ
821.163.41-4.09 Ненин М.
Милица В. Ћуковић1
Институт за књижевност и уметност
Београд
ПОСВЕЋЕНОСТ БАНАТУ МИЛИВОЈА НЕНИНА

(Миливој Ненин, Сви моји банатски писци: приказе и прикази, Ново
Милошево: Банатски културни центар, 2016, 446. стр.)
Приказујући књигу Зорице Хаџић Тиха пристаништа Милете

Јакшића (2012), у тексту насловљеном „Ка новом лику Милете Јак-
шића“, као кључне одлике књижевноисторијског приступа ове ауторке
Миливој Ненин издвојио је посвећеност проучавању стваралаштва Ми-
лете Јакшића и из те посвећености произашлу поузданост у тумачењу
и контекстуализацији Јакшићевог опуса. За књигу Сви моји банатски
писци: приказе и прикази (2016) Миливоја Ненина могу се употребити
идентична одређења: књига је резултат дугогодишње посвећености ли-
терарном Банату, посвећености која се огледа пре свега у чињеници да
је ова књига, како аутор сам у завршној напомени („О овој књизи, а по-
себно о наслову“) наводи, заправо петнаеста ауторска монографија Ми-
ливоја Ненина о Банату, али поменута посвећеност уочљива је и у ауто-
ровом доследном приређивању поезије, мемоарско-аутобиографских,
књижевнокритичких списа и преписке банатских писаца, те коначно,
у помном и савесном праћењу и вредновању појава и одлика банатског
књижевног и културног живота, књижевноисторијске и књижевноте-
оријске продукције о банатским писцима, као и у оцени приређених
издања или нових збирки песама банатских књижевника. Разумљива
је, отуда, дводелна структура књиге Сви моји банатски писци: прика-
зе и прикази, у којој је, у првом делу заступљен избор есеја, студија и
чланака Миливоја Ненина о банатским писцима (Јовану Стерији Попо-
вићу, Васи Живковићу, Илији Ивачковићу, Тихомиру Остојићу, Милану
Савићу, Милети Јакшићу, Васи Стајићу, Јовану Поповићу, Тодору Ма-
нојловићу и Милошу Црњанском), док су у другом делу књиге објављени
одабрани прикази монографија Жарка Војновића, Зорице Хаџић, Радо-
вана Поповића, Ференца Немета, Горане Раичевић и Недељка Јешића
о Каменку и Павлу Јовановићу, Милети Јакшићу, Тодору Манојловићу
и Милошу Црњанском, као и прикази књига Милана Ћурчина, Тодора
Манојловића и Милоша Црњанског које су приредили Васа Павковић,
Гојко Тешић и Радован Поповић, односно прикази песничких збирки
(Рез и Самса) Васка Попе и Душана Радака. Дакле, оваква, дводелна
структура књиге (први део носи наслов „Приказе“, други део насловљен
1 tiskicvet38@gmail.com
је „Прикази“), донекле налик на композицију Ситних књига, Светог

мириса памтивека и Славног Шајкаша (с тим што би „Гласна читања“
и „Грађа са коментарима“ из Ситних књига, односно „Огледи“, „Пре-
писка“ и „Додатак“ из Светог мириса памтивека и Славног Шајкаша
спадали у сегмент „Приказе“, док би сегменту „Прикази“ из књиге Сви
моји банатски писци Миливоја Ненина одговарао сегмент истог насло-
ва из претходних књига) упућује на два основна приступа књижевности
Миливоја Ненина: књижевноисторијски и књижевнокритички приступ,
или, другим речима, књига Сви моји банатски писци: приказе и прика-
зи отвара могућности за прецизирање портрета Миливоја Ненина као
књижевног историчара и књижевног критичара.
Стратегија читања Шарла Бодлера „који каже да треба тражити
реч коју песник најчешће користи како би се лакше ’прочитао’“ (стр.
155), коју је у тумачењу поезије Милете Јакшића употребио Младен
Лесковац („О Милети Јакшићу“, 1938), о чему Миливој Ненин пише
у обимној студији „Дубока збиља огромне тишине“, можда би могла
бити најподеснија интерпретативна стратегија и за читање како првог
сегмента књиге Сви моји банатски писци, тј. огледа, студија и члана-
ка објављених у периоду од три деценије – од 1985. године („Сумрак
критике или књижевна критика Јована Поповића између два рата“) до
2015. године („Јован Скерлић и Тихомир Остојић“) – тако и другог сег-
мента књиге Сви моји банатски писци Миливоја Ненина, тј. приказа
објављених у периоду од 1982. године („О лирици меког, нежног, шти-
мунга и још понечем“) до 2016. године („Рани Тодор Манојловић“). Јед-
на од речи коју књижевни историчар Миливој Ненин најчешће користи
у текстовима сакупљеним у књизи Сви моји банатски писци: приказе и
прикази, а претходно већ објављеним (о чему аутор извештава чита-
оце у библиографији припојеној завршној напомени „О овој књизи, а
посебно о наслову“) у периодици (Република, Књижевна реч, Поља, Ле-
топис Матице српске, Улазница, Синтезе, Philologia Mediana), у збор-
ницима радова (Сто година Српског књижевног гласника, Јован Скерлић
данас, Поезија и поетика Јована Дучића, Симо Матавуљ – дело у време-
ну, Зборник радова са научног скупа Васа Стајић – мисао и дело, Нова
Европа 1920–1941) или, пак, у виду предговора/поговора приређеним
издањима (Милош Црњански, Лирика Итаке и све друге песме, Београд,
2002. и Тодор Манојловић, Песме, Зрењанин, 2005) била би реч – прија-
тељство. Од топле и занимљиве посланице (обојене хумором и дозом
аутоироније) Васе Живковића пријатељу Илариону Руварцу, послате
10. фебруара 1889. године („Јубилеј Васе Живковића“), у којој се поред
података о времену, људима и организацији прославе седамдесетого-
дишњице живота Васе Живковића, може уочити уједно и степен блис-
кости и поштовања између Васе Живковића и Илариона Руварца, преко
пријатељског, покровитељског, готово очинског односа Јована Грчића
према Тихомиру Остојићу, али и повремене замене улога на релацији
учитељ-ученик („Преписка учитеља и ученика“), потом преко прија-
тељства између Лазе Костића и Милана Савића, које је у појединим

тренуцима, увек посредно (као повод) умео да пољуља Јован Јовановић
Змај („Савић Милан и Костић Лаза“), али и Милана Савића и Симе Ма-
тавуља – у питању је непомућено и једно од „најлепших пријатељстава
у српској књижевности.“, стр. 116 („Милан Савић и Симо Матавуљ“)
– те преко приказа пријатељске наклоности и везаности Васе Стајића
за Милету Јакшића „Наравно, то упознавање је после прерасло у прија-
тељство, а после и у кумство.“, стр. 191. („Васа Стајић о Милети Јак-
шићу“), односно, преко приказа пожртвованог залагања и труда Јована
Дучића око увођења Тодора Манојловића у српску књижевност („Пис-
ма Јована Дучића Тихомиру Остојићу“), све до 1929. године и описа
безрезервног поверења Милоша Црњанског у Марка Ристића, поверења
и пријатељства дугог осам година. „Пријатељство између њих двојице
трајало је осам година: почело је 1924. године заједничким уређивањем
часописа Путеви, а завршило се почетком 1932. године.“ (стр. 398), о
чему Миливој Ненин пише у приказу књиге – Милош Црњански, Пис-
ма љубави и мржње (2004) – приказу индикативног наслова „Књига о
прекинутом пријатељству“, пријатељство, евидентно, фигурира као јед-
на од константи у текстовима Миливоја Ненина о банатским писцима
(при чему не треба губити из вида ни чињеницу да је пријатељство по-
влашћена тема многих књига Миливоја Ненина, те да је у двема од њих,
у књигама Свети мирис памтивека и Славни Шајкаш, завршна напоме-
на насловљена „О овој књизи или о пријатељству“).
Исто тако, запажање Миливоја Ненина (из студије „Милан Савић
и Симо Матавуљ“) о томе шта подразумева посао књижевног истори-
чара „Али, посао књижевног историчара је, видели смо, пипав, наопак
и необичан – он се појављује тамо и где му врата нису отворена; тамо
где је пукотина улази понекад, као да су врата широм отворена.“ (стр.
134) може се повезати са тражењем тишине Милета Јакшића – у сту-
дији „Дубока збиља огромне тишине“ Миливој Ненин ће истаћи како
Милета Јакшић „тражи тишину не би ли чуо ’ствари које су прошле’,
’ствари којих више нема’, ’звук прошлих времена’“ (стр. 149), при чему
овај песник, нимало парадоксално, зазире од свеопште тишине. Могло
би се закључити (овај закључак Миливој Ненин ничим не сугерише, али
ипак треба имати на уму да наслов једне од књига Миливоја Ненина
гласи Ствари које су прошле) да и књижевни историчар, на неки начин,
трага за тишином не би ли чуо „ствари које су прошле“, не би ли разу-
мео људе „којих више нема“ и не би ли осетио дух прошлих времена, за-
зирући, исто тако, од свеопште тишине као тишине потпуног заборава.
Против ове свеопште тишине као тишине потпуног заборава Миливој
Ненин бори се увођењем скрајнутих, непознатих, заборављених писаца,
књижевних историчара и књижевних критичара у српску књижевност.
Један од аутора које је Миливој Ненин увео у српску књижевност био
би Илија Ивачковић, књижевни критичар и посредник између српске
и немачке књижевности, критичар са друге стране Српског књижевног
гласника, али један од оних чије је писање непрекидно било у видокругу

Српског књижевног гласника, часописа у којем ће, коначно, Ивачковић
објавити два текста, а један од њих – „Немачка збирка балканских при-
поведака“ – предмет анализе текста „Илија Ивачковић и Српски књи-
жевни гласник“, објављен је 1908. године, дакле две године пре него што
ће Ивачковић „потпуно престати да пише“. Поред Илије Ивачковића,
један од писаца чије је стваралаштво Миливој Ненин ревалоризовао и о
којем је, у новије време (у време након студија и монографија Драгише
Витошевића) Ненин писао и чију је преписку, у коауторству са Зори-
цом Хаџић, приредио (Судари Милете Јакшића: преписка, 2005) јесте
Милета Јакшић, поред Милоша Црњанског најзаступљенији у сегменту
„Приказе“ књиге Сви моји банатски писци (Милети Јакшићу и Милошу
Црњанском посвећена су четири текста, док су остали аутори „добили“
један, два, или ређе три текста). Поред студије „Дубока збиља огром-
не тишине“, у којој су подробно анализирана својства лирике Милетe
Јакшића и њена рецепција у српској књижевној критици, Миливој Не-
нин писао је (у студији „Над једним и по текстом Бошка Петровића“) и
о „тихој“ полемици између Бошка Петровића и Драгише Витошевића,
вођеној поводом једне песме Милете Јакшића („Време“, 1899) и њених
сличности са неколико година каснијом песмом Јована Дучића („Спа-
вање воде“, 1903), а исто тако Миливој Ненин писао је о Васи Стајићу
као преданом тумачу и искреном поштоваоцу поезије Милете Јакшића
(Ненин анализира, у студији „Васа Стајић о Милети Јакшићу“, Стајиће-
ве текстове „Наш песник“, „Један песник Војводине“, „Једна шездесето-
годишњица“, „Милета Јакшић“, као и неауторизован текст, тј. препри-
чан садржај Стајићевог предавања „О поезији Милете Јакшића“), као
што је писао и „О заборављеном преводу Вељка Петровића“, тј. о зајед-
ничком раду Милете Јакшића и Вељка Петровића, 1927. године, на пре-
воду, са немачког и мађарског језика, рекламе за „Одол“ пасту за зубе.
О уредницима Летописа Матице српске, данас у мањој или већој
мери скрајнутим, Милану Савићу, Тихомиру Остојићу и Васи Стајићу, у
сегменту „Приказе“, Миливој Ненин писао је истичући вредност њихо-
вих књижевнокритичких радова (Милан Савић о Сими Матавуљу и Васа
Стајић о Милети Јакшићу), али описујући, уједно, њихов однос према
савременицима (Милан Савић и Лаза Костић), као и њихову позицију
уредника/сарадника у књижевним часописима (тако, из текста „Писма
Јована Дучића Тихомиру Остојићу“ сазнајемо да је, у време Остојиће-
вог уређивања Летописа Матице српске, Јован Дучић био спољни члан
редакције, чији су вредносни судови о сарадницима Летописа Мати-
це српске били изузетно цењени, а сугестије више него умесне „Оштро
ће проговорити о присуству Војислава Илића Млађег у Летопису; рећи
ће да Прока Јовкић није за Летопис.....Али, поред тога што замера на
присуству неких писаца, он ће Остојића питати и због чега у Летопи-
су нема Вељка Петровића или пак Васе Стајића....Упутиће га да тражи
прилоге од Ћипика....“, стр. 83, док из текста „Сукоб Матице српске и
Нове Европе“ сазнајемо понешто о пријатељству Тихомира Остојића и
Милана Ћурчина, као и о тужби коју је Матица српска покренула про-

тив загребачког часописа Нова Европа, о држању Васе Стајића и посре-
дничкој улози Милутина Јакшића, брата Милете Јакшића, пријатеља и
члана редакције Покрета Тихомира Остојића). Детаљна и на обимном
истраживању периодике с краја XIX и почетка XX века заснована сту-
дија „Јован Скерлић и Тихомир Остојић“ прецизно је и поуздано сведо-
чанство о пријатељству и дугогодишњој сарадњи Тихомира Остојића и
Јована Скерлића – као што је Тихомир Остојић приказивао књиге Јова-
на Скерлића и сарађивао у Српском књижевном гласнику, тако је и Скер-
лић читао књиге Тихомира Остојића, приказивао их и многе резултате
Остојићевих истраживања уносио у властите књижевноисторијске син-
тезе; Скерлић је, уједно, пратио (посредством штампе) јавна предавања
Тихомира Остојића, пружао подршку групи књижевника окупљеној око
часописа Покрет који је уређивао Тихомир Остојић, здушно се залагао
за избор Остојића за секретара Матице српске и уредника Летописа
Матице српске (страховање Милана Савића да ће Матицом српском пу-
тем Остојића управљати Скерлић Миливој Ненин одбацио је као неуте-
мељено), дописивао се са Остојићем, ослањао се на Остојићеву помоћ у
проналажењу и(ли) преписивању неопходних података о омладинском
добу, сарађивао у Летопису Матице српске, а некрологом од Скерлића
„у име Матице српске и Срба из Аустрије“ (стр. 76) опростио се управо
Тихомир Остојић.
Са приказом књиге Ференца Немета У Адијевом кругу („Рани Тодор
Манојловић“) и описом нађварадског периода живота Тодора Манојло-
вића, његовог упознавања са Ендре Адијем у кафеу Емке и дружења са
холнаповцима (члановима „удружењ[а] нађварадских младих писаца
на чијем је челу био Ади“, стр. 375) повезани су текстови „Писма Јова-
на Дучића Тихомиру Остојићу“ (у којем је предочен начин првог уласка
Тодора Манојловића у српску књижевност), а понајвише студија „Тодор
Манојловић у крфском Забавнику“ (у којој је приказано национално са-
моосвешћење Тодора Манојловића на Крфу, контраст између поезије у
којој је „’Манојловић покушавао да тотално игнорише стварност’“, стр.
238. и ангажованих текстова, у којима Манојловић „постаје национали-
ста, у неким тренуцима и жестоки националиста“), док ће у студијама
„Далека јава Тодора Манојловића“ и „Тодор Манојловић између ста-
рих и нових“ Миливој Ненин анализирати одлике лирског израза То-
дора Манојловића и његову позицију у периоду након Првог светског
рата – у тексту „Тодор Манојловић између старих и нових“, у мноштву
негативних рецензија поезије Тодора Манојловића и напада (понекад
увредљивих и ниских) на самог писца, као можда најпотреснија, ука-
зује се полемика Милоша Црњанског и Тодора Манојловића, вођена
поводом текста Јосифа Берталана о „Мађарским утицајима у српској
књижевности“, који је објављен „у Божићном броју суботичког дневни-
ка Bačmeđei Naplo.)“ (стр. 283), полемика, у којој је, у одговору на напад
Црњанског (припадника „исте котерије“) Тодор Манојловић подсетио
Милоша Црњанског на лојалност „на лојалност према пријатељу и не-
пријатељу, па чак и према – колеги.“ (стр. 284). Са приказима аутор-

ских монографија о Милошу Црњанском и приређене књиге преписке
Милоша Црњанског (из сегмента „Прикази“) кореспондирају студије и
огледи „У тражењу прве реченице или увод у Црњанског“, „Понешто о
лирици Милоша Црњанског“, „О тону једне полемике и о још понечем“
и „Поглед с брега или једна сувишна расправа“ (из сегмента „Приказе“).
Док у студији „Понешто о лирици Милоша Црњанског“ Миливој Ненин
анализира одлике поезије Милоша Црњанског и детаљно прати процес
њене књижевнокритичке рецепције, издвајајући три елемента: пози-
цију Црњанског („Црњански жели да буде увек са друге стране.“, стр.
302), фатализам и повиновање судбини, али и сличности у карактеру и
поетици између Лазе Костића и Милоша Црњанског („Бити сам и бити
против свих – оно је што приближава Костића Црњанском.“, стр. 303),
дотле се као својства осталих Ненинових студија о Црњанском могу
издвојити: полемичност и тежња за исправљањем грешака. За разлику
од текста „О тону једне полемике и о још понечем“, у којем Миливој
Ненин открива „позадину“ (мотиве, узроке настанка) полемике коју
су Милош Црњански и Милан Богдановић водили 1932. године, тј. за
разлику од писања о конкретној полемици, текст „У тражењу прве ре-
ченице или увод у Црњанског“ конципиран је као иманентна полемика
са начином на који је „јавна свест“ вредновала књижевно дело Милоша
Црњанског, као што је присутна и жеља за исправком непрецизности
из увода Књиге о Црњанском Мила Ломпара (при чему Миливој Ненин
отворено проговара и о властитом превиду – наиме, грешку коју је Ми-
ливој Ненин уочио у тексту Мила Ломпара, Ломпар је већ исправио).
Коначно, у тексту „Поглед с брега или једна сувишна расправа“ Мили-
вој Ненин ће уочити непрецизност/штампарску погрешку у завршетку
Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског (где се међу местима Шајкашке,
као што су Вилово, Гардиновци, Мошорин, Надаљ и Тител нашао Илок
уместо Лока) и зналачки (уз консултовање монографије Нова Србија
и Славеносрбија Мите Костића, али и текста „Село на три реке“ Илије
Туцића) уочену грешку ће исправити, разоткривши, наново, две своје
велике теме – а то су Милош Црњански и Шајкашка – али остајући,
ипак, у оквирима поетике и погледа на свет Милоша Црњанског, тј. у
оквирима пишчевог поверења у судбинску предодређеност збивања у
људском животу „Црњански открива да му је отац из политичких разло-
га премештен из Титела. Дакле, да отац Милоша Црњанског није при-
купљао претплату за социјалистички лист Стражу, не би га протерали
у Чонград, и Црњански би се родио у...“ (стр. 329).
Полемичност и потреба за вршењем исправки уочљива је у изу-
зетно занимљивом, дијалошки устројеном слоју књиге Сви моји банат-
ски писци Миливоја Ненина – у фуснотама и кратким, језгровитим, ду-
ховитим коментарима исписаним у заградама. Тако ће Миливој Ненин
приметити (у студији „Дубока збиља огромне тишине“) да је на песму
„Бог тихи“ Милете Јакшића први скренуо пажњу Вељко Петровић, који,
у једном тексту, цитира ову песму у целости, док Славко Леовац, задр-
жавши се на истој песми и доневши је целу уопште не помиње Вељка

Петровића „(Макар оно: ето, ту песму је уочио и Вељко Петровић).“
(стр. 147). Ненин ће, исто тако, израчунати да Лирика Итаке има се-
дамдесет и осам песама и, не доносећи суд о Јовану Деретићу, само ће
исписати у загради „(Јован Деретић ће у својој Историји српске књижев-
ности поменути ’педесетак песама’.)“ (стр. 307), као што ће, у приказу
Сабраних песама Милана Ћурчина, указати на то да приређивач књиге,
Васа Павковић, који у „Коментару“ истиче Ћурчинову улогу у промени
„традиционалних, романтичарских схватања о смислу поезије и улози
песника“, као најуспелије бира оне песме у којима Ћурчин остаје у ок-
виру традиционалног, додавши „Богдан Поповић се, по нама, указује
као модернији дух!“ (стр. 345). Поред духовите (али и опоре) опаске о
„колонијализму Запада“ који је присутан у начину рецензирања срп-
ских научних пројеката „...па ваљда је природно да странци боље од нас
познају дело Илије Ивачковића, Светислава Стефановића, Милете Јак-
шића, Милана Савића, Данице Марковић.“ (стр. 297–298), из текста „У
тражењу прве реченице или увод у Црњанског“, приметна је и опорост
(али и објективност, овога пута без духовитости, која би била излишна)
у фусноти текста „Савић Милан и Костић Лаза“, у којој Миливој Ненин
примећује да Младен Лесковац није читао монографију Милана Савића
о Лази Костићу „Мени се чини да је Лесковац био одвећ ’лежеран’ пре-
ма ономе што му је било надохват руке! И да је то остављао за ’касније’
– по чему је непоновљив у српској култури. (Мислим на то ‘касније’ и
на недовршене послове!)“ (стр. 106). Поред инсистирања на поштењу
у научном раду (приметном у замерци коју је поводом Вељка Петро-
вића Миливој Ненин упутио Славку Леовцу), у књижевноисторијском
приступу Миливоја Ненина може се запазити страст за исправљањем
грешака, али и отворени говор о пропустима, како туђим (Миливој Не-
нин неколико пута ће указати на неадекватност и лош начин приређи-
вања прве књиге Изабраних дела Тодора Манојловића – у овој књизи
нису се нашле поједине Манојловићеве песме објављене у крфском
Забавнику, стр. 238. и „Узгред, од пет књига Изабраних дела Тодора Ма-
нојловића једина књига без елементарних података (на пример, где је
шта објављено) јесте прва књига, коју је приредио Драшко Ређеп.“, стр.
235), тако и својим (Миливој Ненин отворено говори о писму Милутина
Јакшића које су приређивачи Судара Милете Јакшића приписали Ми-
лети Јакшићу „Његово писмо Васи Стајићу, потписано са ’М. Јакшић’,
у Каталогу РОМС (инв. бр. 8.062) приписано је Милети Јакшићу. Отуда
смо, Зорица Хаџић и ја, грешку пренели у књигу Судари Милете Јак-
шића, Нови Сад, 2005. А сада је, коначно, исправљамо.“, стр. 211–212).
У складу са тим, није згорег указати на грешку у куцању која се поткра-
ла Миливоју Ненину – када помиње дописницу Јована Скерлића напи-
сану 28. септембра 1923. године (стр. 72), јасно је да је година смрти
Јована Скерлића (1914. година) више него позната чињеница чак и за
критичаре са мањим увидом у опус Јована Скерлића, а камоли за ау-
тора подробне, изванредне и вишеструко корисне студије „Јован Скер-

лић и Тихомир Остојић“. Дакле, као што је, приказујући књигу Млади
Црњански (2004) Недељка Јешића, Миливој Ненин издвојио фусноте,
у којима овај аутор исправља материјалне грешке, а неретко износи и
кључне аргументе (стр. 396), за фусноте Миливоја Ненина може се та-
кође приметити да је њихова функција често управо исправљање ма-
теријалних грешака или изношење аргумената против несавесности
приређивачâ или немарности књижевних историчара. Критички инто-
ниран коментар Миливој Ненин исписаће приликом разматрања стила
Милана Савића: након што је навео одлике Савићевог стила које Душан
Иванић види као негативне и застареле: „колоквијалност, фамилија-
ризме и натегнуту духовитост“, Миливој Ненин додаје „(Размишљам о
критици која је супротна Савићевој. Отишла је у свој ’научни’ колок-
вијализам; бежећи од фамилијарности побегла је од читаоца; а бежећи
од натегнуте духовитости отишла је у стармалу озбиљност)“ (стр. 128).
За стил Миливоја Ненина карактеристична је удаљеност од стармале
озбиљности, отвореност према читаоцу (Ненин уме да заинтригира чи-
таоца и да га „увуче“ у праћење фабуларне нити књижевноисторијске
нарације), истинска (а не натегнута) духовитост, али увек и једна врста
суптилности, одмерености и усклађености са предметом проучавања.
Објављена у едицији „Банат“ Банатског културног центра, књига
Сви моји банатски писци: приказе и прикази Миливоја Ненина резултат
је три деценије дуге посвећености Банату, посвећености која је уочљива
како у есејима, студијама и чланцима Миливоја Ненина у којима аутор
настоји да реафирмише стваралаштво скрајнутих банатских писаца,
књижевних историчара и књижевних критичара, тако и у приказима, у
којима се Ненин открива као неуморни оцењивач приређених издања
и ауторских монографија банатских књижевника, при чему се у свим
текстовима Миливоја Ненина могу издвојити, као кључна обележја –
јасни аксиолошки параметри – поред афирмативних ставова о књижев-
ном раду појединих банатских писаца, Миливој Ненин аргументовано
ће изнети и негативни вредносни суд, тј. отворено ће изрећи шта се не
може сматрати књижевнокритичком („Сумрак критике или књижевна
критика Јована Поповића између два рата“), односно књижевном („О
лирици меког, нежног, штимунга и још понечем“) чињеницом. За крај,
као најважнију одлику књижевноисторијског „писма“ Миливоја Нени-
на, заступљеног како у књизи Сви моји банатски писци: приказе и прика-
зи, тако и у осталим Нениновим монографијама, потребно је издвојити
чињеницу да Миливој Ненин књижевну историју пише готово по „упут-
ству“ Јована Скерлића, који је сматрао (што сазнајемо из студије „Јован
Скерлић и Тихомир Остојић“) да књижевну историју треба писати“... ’са
више књижевних претензија, живље, занимљивије, читкије’“ (стр. 53).
Примљен: 5. априла 2017.

Прихваћен за штампу априла 2017.
Приказ
821.163.41.09 Савић С.
274/278-057-055.2(497.113)(049.32)
Данијела Радовић1
Педагошки завод Војводине, Нови Сад
500 ГОДИНА РЕФОРМАЦИЈЕ У СВЕТУ:

ПРОТЕСТАНСТКЕ СВЕШТЕНИЦЕ У МИРУ ЗА МИР
(Свенка Савић(2017), Допринос изградњи мира свештеница из
протестантских цркава у Војводини, Женске студије и истраживања и
Футура публикације,Нови Сад, 128 стр. и мапа)
На интердисциплинарним Родним студијама Универзитета у Но-

вом Саду Свенка Савић се дуги низ година бави феминистичком теоло-
гијом и родном равноправношћу, посебно у оквиру језика. Њени радови
су о родној перспективи у представљању жена у верским часописима
(Савић, 1996), затим у уџбеницима веронауке у Србији (Савић, 2017),
и шире у разним аспектима феминистичке теологија (Савић, 2002), по-
себно када је у питању међурелигијски дијалог (Свенка Савић и с. Ребе-
ка Јадранка Анић, 2009). Тим радовима придружује нову књигу: Допри-
нос изградњи мира свештеница из протестантских цркава у Војводини
(2017) фокусирану на свештенство жена.
Структура књиге је организована у две целине, којима претходи
Предговор, за њим следи први део у којем су представљени основни
подаци о квалитативном истраживању свештенства у три протестантске
цркве у Војводини: основне карактеристике три протестантске цркве и
основни подаци о свештеницама; овоме следе резултати емпиријског
истраживања на основу разговора са свештеницама. На крају првог дела
ауторка табеларно представља основне податке о свим свештеницама у
узорку ове три цркве које су активне у 2017. години када је истраживање
обављено. У другом делу књиге ауторка представља биограме тринаест
свештеница хронолошким редоследом као и транскрипте разговора са
десет свештеница. На крају књиге је мапа са кратким биографијама и
фотографијама 13 свештеница за период од 60 година (1957– 2017) и
ознаком места службе на карти Војводине, што олакшава увид у тери-
торијалну распоређеност свештеница и претрагу података о њима. На
крају је списак објављених публикација које укључују приближно 200
животних прича жена у заједничком издавачком подухвату Удружења
„Женске студије и истраживања“ са Футура публикације током 20 годи-
на сарадње, и изводи из рецензија Ане Бу и Веронике Митро.
У Предговору (7–11) ауторка представља центре у југословенском
региону у којима се могу добити знања о односу рода и религије, наво-
1 dani.stanojevic@gmail.com
дећи само два у оквиру државних институција: један је АЦИМСИ Цен-

тар за родне студије Универзитета у Новом Саду, а други је Центар за
религијске студије Универзитета у Сарајеву, а у оквиру алтернативних
програма су ту Центар за женске студије у Загребу и Удружење „Женске
студије и истраживања“ у Новом Саду који се од свог оснивања (1997)
истраживачки бави питањем положаја жена у религијама, женским
свештенством посебно.
О основној теми, о свештеницама у протестантским црквама у
Војводини, Свенка Савић најпре одређује историјски и садашњи кон-
текст трију протестантских цркава које имају праксу женског свештен-
ства: Словачке Евангеличке Цркве а.в. (чији су верници и вернице углав-
ном из словачке националне заједнице), Реформатске Хришћанске Црк-
ве (чији су верници и вернице углавном из мађарске националне зајед-
нице) и Евангеличке Методистичке Цркве (у којој су верници и вернице
из различитих националних заједница, већином из словачке заједнице).
У Уводу (12– 45) ауторка контекстуира друштвено-историјско-
политички оквир Војводине током 20. и почетком 21. века, у коме
се помера верничко становништво под принудом политичког опре-
дељења (држава је одвојена од цркве) и прогоном губитника II свет-
ског рата (Немаца и Мађара) који се (насилно) исељавају из Војводи-
не, свих па и свештенства. Онда треба разумети рукополагање жена у
три наведене цркве као неопходну потребу за очување цркава и њи-
хових заједница у одсуству свештеника. Циљ истраживања ауторке је
био да покаже у којој мери је пракса рукоположења свештеница у три
протестантске цркве у Војводини допринела изграђивању мира и који
се практични закључци могу предложити на основу њиховог искуства
у црквеној служби у 2017. години.
Из рецензије књиге Веронике Митро дознајемо о теоријском
приступу миру којем ауторка „даје назив свакодневица мира, или мир
у свакодневици, у којем је нагласак на примени основних вредности
сваког дана: помоћ другима, изграђивање пута ка другима“.
У делу под називом Основне карактеристике три протестантске
цркве и основни подаци о свештеницама (15–27) ауторка даље уводи
читаоце у разнолику, а опет сличну религијску стварност на простори-
ма Војводине. Прво су дати подаци о Словачкој Евангеличкој Цркви а.в.
(15) која се ослања на изворно учење Мартина Лутера и која се први
пут помиње у писаним документима 1725. године. Број верника, нај-
чешће Словака, је до тридесетих година прошлог века растао до чак 80
хиљада, док их је данас 65 хиљада, са тенденцијом смањивања. Упркос
чињеничном стању, у постојећој литератури се постојање свештеница
ове цркве не помиње. Из биографских података шест свештеница ове
цркве сазнајемо да су оне високообразоване теолошкиње које се тре-
нутно суочавају са изазовима миграција словачког становништва па и
верничког, ка Европској унији.
У следећем одељку ауторка даје податке о Реформатској Хришћан-
ској Цркви (18) чији су први верници Мађари из Ердеља дошли на прос-
500 ГОДИНА РЕФОРМАЦИЈЕ У СВЕТУ: ПРОТЕСТАНСТКЕ СВЕШТЕНИЦЕ У МИРУ ЗА МИР
тор Војводине средином осамнаестог века. Званични подаци с почетка

двадесетог века говоре о 60 хиљада верника углавном мађарске и не-
мачке националности. Међутим, број верника ове цркве која се ослања
на учење Калвина, опада и данас их има мање од 16 хиљада. Трећи-
на свештенства су високообразоване и вишејезичне жене, које поред
својих свештеничких и породичних обавеза, активно раде у разним уд-
ружењима, али и пишу популарне и научне радове на теолошке теме
и тако у оквиру свакодневних потреба брину за различите групе своје
заједнице: децу, старе, самохране мајке, за болесне.
Евангеличка Методистичка Црква (23) није обухваћена Законом
о црквама и верским заједницама, али се налази у Регистру цркава и
верских заједница у Србији. Прве њене црквене заједнице основали су
Немци крајем 19. века, док су данас верници ове цркве припадници
словачке, српске, мађарске, ромске и других националних заједница.
Ослањајући се на учење Џона Веслија, Паула Мојзес, прва свештеница
саставила је основе учења на српском језику. У књизи су представљене
још 4 свештенице ове цркве које поред свакодневних обавеза у цркви,
активно раде и на образовању како деце и младих тако и одраслих.
Резултати емпиријског истраживања (27–39) показују да је, упр-
кос дугом континуитету постојања свештеница у Војводини и њиховом
посвећеном дијаконијском раду, њихова видљивост у широј јавности и
даље недовољна. Неодговарајући и недовољно одређени законски ок-
вир о верским заједницама, затим медијска запостављеност, нарочито
на језику већинског становништва, ауторка наводи као главне разлоге
за устаљену праксу. Осим тога, како ауторка тврди, изостају теолошки и
научни текстови који би на позитиван начин представили протестантске
заједнице и њихове свештенице код нас. Као још један од главних раз-
лога за непрепознавање значаја рада свештеница, ауторка наводи нес-
тандардизовану употребу језичких форми женског рода за свештенице,
тачније оспорава употребу такозване неутралне форме (у мушком роду)
која прикрива постојање жена у овој, као и у другим професијама.
У другом делу књиге (47–124) поред биограма (обједињени пода-
ци о приватном и јавном деловању) 13 свештеница које имају службу
у Војводини, представљени су и разговори са десет свештеница протес-
тантских цркава. Ауторка одабира феминистички приступ истраживању
у коме је разговор „…један од основних начина за сакупљање материја-
ла, којим се даје могућност жени да се чује њен глас. То подразумева да
су чињенице које сведоче жене на основу свога искуства једнако важан
материјал за закључивање о некој појави колико и оне чињенице по-
храњене у разним документима, писаним траговима сећања других“.
Транскрибоване и снимљене разговоре свештенице су ауторизовале
што им даје „сталну контролу над материјалом намењеном широј јав-
ности“, јер су свештенице како ауторка наводи „.. субјект, а не објекат
текста“ и да се истином сматра „…оно што жене кажу“. Иако свештени-
це сматрају да је њихов рад само једна велика служба Богу и не траже ни
похвалу ни признање, у разговорима се препознају успеси које постижу
у свом свакодневном раду кроз хуманитарни и образовни рад са свим

старосним групама, пропагирањем заједништва, организовањем међу-
религијских активности, или инсистирањем на екуменском дијалогу и
развијању интеркултуралности.
Рецензенткиња књиге Ана Бу ову књигу сматра признањем спо-
собности три генерације свештеница у Војводини да се прилагоде исто-
ријском и друштвеном контексту и да допринесу „изградњи мира и дија-
лога који је у Војводини и екуменски и међурелигијски и интерекулту-
рални“. Циљ рада прве генерације свештеница рођених пре II светског
рата рецензенткиња описује као „опстати, очувати, поново оживети“.
Друга генерација, рођена после рата, циљ усмерава ка „изградњи мира,
хуманитарном и дијаконијском раду и очувању националног, верског
и културног идентитета“. Трећа генерација високообразованих свеште-
ница пред собом има изазове као што су „одлазак значајног броја при-
падника мађарске и словачке заједнице (па и свештеника)….и очекива-
не промене у друштву и цркви“.
И док теоретичари сучељавају своје хипотезе о томе да ли су 20. и
21. век обележени секуларизацијом или ренесансом религије, већ три
генерације свештеница на територији Војводине проповедају своју веру
и мир, не само као одсуство рата већ као религијски заснован однос
према овоземаљском животу. Нажалост, њихов рад није довољно препо-
знат и хваљен ни у теолошкој, нити у академској, а ни у широј јавности.
Зато је важност ове књиге што скреће пажњу на феномен дуго присутан
код нас, што износи важне емпиријске податке не само у оквирима фе-
министичке теологије, већ свакодневне религијске и верске праксе, по-
себно у години обележавања 500 година Реформације у свету и код нас.
Ако књигу Свенке Савић: Допринос признању свештеница из про-
тестантских цркава у Војводини схватимо као вишегласје ауторке,
свештеница и рецензенткиња, можемо закључити да се ови женски гла-
сови надопуњују различитим перспективама, што читање књиге у знат-
ној мери олакшава и онима који немају претходно знање о историјским,
политичким и религијским основама данашњих протестантских цркава
у Војводини, са дугом традицијом постојања на том подручју. Надамо
се да ће ова књига допринети већој видљивости и препознатљивости
свештеница у широј јавности, препознавању потребе за даљим истра-
живањима женског свештенства код нас, као и препознавању потребе за
сталном изградњом мира са другима и са самим собом по узору на ове
свештенице. Стога би ова књига могла постати део обавезне литературе
у погледу изградње мира, а лична искуства свештеница подстрек оним
женама које још увек нису одлучиле да се посвете свештенству или ак-
тивизму у изградњи мира у свакодневном животу. У том погледу је од
посебне користи мапа са основним подацима о свештеницама која се
може користити на више начина и у разним контекстима.

Приказ
821.111-4.09 Батлер Х.
Стефан Пајовић1
Филозофски факултет (докторанд)
Објективни Ирац на субјективном Балкану

(Хјуберт Батлер. Балкански есеји. Превели са енглеског Хана Дворник и
Срђан Дворник. Запрешић (Хрватска): Фрактура, 2016, 512 стр.)
Прошле године у преводу Хане Дворник и Срђана Дворника за из-

давачку кућу из околине Загреба „Фрактура“, појавили су се Балкански
есеји Хјуберта Батлера. Коме нису познати живот и дело ирског есеји-
сте, онда му се чињеница да се од свих БХС језика, књига појавила уп-
раво на хрватском неће учинити нимало ироничном.
Културолошки посматрано, Србија је тик изван ирске интересне
сфере која се завршава хрватским приморјем, на које стиже све више
туриста са Смарагдног острва, Југославијом и другом Титом. Ретки су
Ирци који прекораче ову крајњу границу сазнања, али они који то учи-
не, приде настојећи да разумеју и размрсе клупко љубави и мржње зва-
но Балкан, могу се назвати истинским великанима свога рода. Такав је
био Хјуберт Маршал Батлер (1900–1991), рођен у угледној породици из
Килкенија, кога је животни пут након дипломирања на Оксфорду навео
у словенске земље, пре свега у Хрватску где је живео од 1934. до 1937.
године и научио да течно говори српскохрватски језик. Пажњу су му
нарочито привукла немила дешавања на Балкану током Другог светског
рата, тако да је велики део своје списатељске каријере посветио међу-
етничким односима и улози католичког клера у ратним злочинима на
територији Независне државе Хрватске. У својим огледима није заузи-
мао стране, већ је одувек тежио објективности која га је напослетку ко-
штала угледа у домовини, јер није било мудро педесетих година дваде-
сетог века писати о спрези усташког покрета и католичке цркве у време
када је та иста верска организација имала невероватно снажан утицај у
Ирској. Батлер се није устручавао ни да самоиницијативно истражује
злочинце, од којих су многи били припадници католичког свештенства,
на челу са Алојзијем Степинцем који је данас тема мешовите католич-
ко-православне комисије која одлучује о његовом проглашењу за свеца,
што чини сведочанства у Балканским есејима подједнако актуелним да-
нас као у доба када су писана. Есеј насловљен „Досије Артуковић“ пре-
дочава пишчеву личну истрагу како је Андрија Артуковић, министар
унутрашњих послова Анте Павелића, након рата живео у Даблину годи-
ну дана са лажним ирским папирима пре него што је пребегао у САД.
1 stefan@capsred.com
Стефан Пајовић
Батлеру је сметало што се нацистички бегунац скрива у истом оном

Даблину у коме је он у годинама пре рата јавно бранио Јевреје које су
његови сународници, потакнути Хитлеровим лудилом, јавно остраки-
зовали, и у истом оном граду у који је слао јеврејске избеглице из Беча
током Аншлуса.
Осим оваквих есеја, Батлер је писао и о убиству Франца Ферди-
нанда („Господин Фефер из Сарајева“), као и колаборацији током Дру-
гог светског рата у немачкој окупационој зони („Освајач је носио па-
пуче“). Жар с којим је гонио истину лежи у сржи његове неочекиване
непристрасности по питању српске историје, чија шира слика неретко
измиче и нама самима. Погледајмо само лакоћу са којом описује улогу
Срба у стварању прве Југославије по завршетку Великог рата:
„Краљевина Србија је највише заслужна за ослобођење [балканских]

народа. Генерацијама уназад, сва њена енергија била је усмерена овоме
циљу и након два Балканска рата и првог Немачког рата,2 коначно је то
остварила у нашем веку. За разлику од Словенаца и Хрвата, Срби нису
имали пуно ни времена ни прилике за културу и образовање, нити су
имали запажену дипломатију. Храброст и лукавство су била вреднија
оружја у борби против Турака“.
У истом есеју, „Југославија: културна позадина“, Батлер је успеш-

но прорекао опадање националног заноса, како у Србији, тако и у род-
ној Ирској, двема земљама подједнако поносним приврженошћу свом
националном бићу: „Упркос читавој причи о националној култури, Ед-
гар Волас и Гарбо са својим бечким панданима имају снажнији обра-
зовни утицај на просечног Србина и Ирца него Дечани или Кормакова
капела“.3Заменимо Беч данашњом западном културом, пре свега аме-
ричком, и добићемо српско-ирску шему пропадања националне култу-
ре коју је Батлер изложио пре безмало једног века.
Изворни ирски издавач, Ајриш пејџес прес, по први пут је у једном
издању сабрао свих тридесет и девет Батлерових есеја о Балкану који су
настали у периоду од 1937. до 1989. године и представио их ирском чи-
талаштву које данас полако поново открива свог „ирског Орвела“ како
су му критичари наденули надимак. Хрватско издање са предговором
уредника поменуте ирске издавачке куће, Криса Аџија, поговором Вука
Перишића и пригодним текстом Батлеровог савременика Јосифа Брод-
ског, може се пронаћи и на полицама књижара у Србији.

2 Аутор мисли на Први светски рат.

3 Едгар Волас је био енглески писац крими-прича са почетка двадесетог века који је радио у
Холивуду и идејни је творац сценарија за филм Кинг Конг (1933). Кормакова капела се налази у
Кашелу, у округу Типерери у Ирској, на месту које је вековима пре норманске инвазије служи-
ло као верско и световно средиште историјске провинције Манстер.
БИБЛИОГРАФИЈА
Библиографија
014.3:82 ЛИПАР”2016”
Александар Б. Дучић
Универзитетска библиотека у Крагујевцу
БИБЛИОГРАФИЈА ЧАСОПИСА ЛИПАР

ЗА 2016. ГОДИНУ
(ISSN 1450-8338, Год. 17, бр. 59, 60, 61)
Циљ ове аналитичке библиографије је да прикаже часопис Ли-

пар пратећи све бројеве у оквиру датог годишта часописа, да сведочи
о његовом тематском ширењу и све већем броју научника и критичара
који својим научним и стручним прилозима доприносе књижевно-тео-
ријском, естетском, књижевно-историјском и филозофском развоју на-
учне мисли. Поред уобичајеног распореда библиографских јединица по
азбучном редоследу презимена аутора, библиографија садржи именски
регистар (аутор, коаутор, преводилац), регистар наслова, регистар пре-
дметних одредница са кључним речима аутора прилога и УДК регистар
без редног броја библиографске јединице.
1. АЛЕКСИЋ, Јана М. 4. АНТОНИЈЕВИЋ, Наташа З.
Рајко Петров Ного: достојанство Persona dramatis у драми отело
побуне / Јана М. Алексић. Вилијема Шекспира / Наташа З.
-Напомене уз текст. - Антонијевић. - Библиографија: стр.
Библиографија: стр. 91–92. - 28–29. - [Резиме] ; Summary // Год.
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 17, бр. 61 (2016), стр. 9–29.
61(2016), стр. 83–92. 821.111-21.09 Шекспир В.
821.163.41-4.09 Ного Р. П.
821.163.41-14.09 Ного Р. П.. 5. АРСЕНИЈЕВИЋ Митрић, Јелена Н.
Дијалектика постколонијализма /
2. АЛЕКСОВ, Јелена В. Јелена Н. Арсенијевић Митрић.-
Лондон и Москва – судар Напомене уз текст. - Библиографија:
цивилизација / Јелена В. Алексов. стр. 60–62. - [Резиме] ; Summary //
- Библиографија: стр. 233–234. – Год. 17, бр. 60 (2016), стр. 41–62.
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 60 82:325.3(4)(082.24)
(2016), стр. 223–234.
821.163.41-31.09 Црњански М. 6. БАЛВАНОВИЋ, Роман
821.161.1-31.09 Булгаков М. А. Црначка фантазмагорија и антилска
иронија Луиса Палеса Матоса /
3. АНЂЕЛКОВИЋ, Наташа Б. Роман Балвановиић.- Напомене уз
Однос карневализације и текст // Год. 17, бр. 59 (2016), стр.
обликовања идентитета у Дневнику 339–343.
о Чарнојевићу Милоша Црњанског 821.134.2(729.5)-14.09 Матос Л. П.
/ Наташа Б. Анђелковић.-
Библиографија: стр. 103–104. - 7. БАНЧЕВИЋ Пејовић, Ивана Б.
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 61 Пауло Фреире и Аугусто Боал:
(2016), стр. 93–104. педагогија и позориште kao стожери
821.163.41-31.09 Црњански М. револуције / Ивана Б. Банчевић
Пејовић. - Напомене уз текст. 14. ВИДАКОВИЋ Петров, Кринка

- Библиографија: стр. 71–72. - Ернесто Карденал: поезија,
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 59 хришћанство, револуција / Кринка
(2016), стр. 57–73. Видаковић Петров. - Напомене уз
37.01:929 Фреире П. текст. - Библиографија: стр. 53–54. -
792.072.3:929 Боал А. [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 59
(2016), стр. 37–55.
8. БАРТ, Ролан 821.134(728.5)-14.09 Карденал Е.
Семиологија и урбанизам / Ролан
Барт ; превела са француског Марија 15. ВOЈИНОВИЋ Тмушић, Милица М.
Панић.- Напомене и библиографске “Into the water”: Tечна
референце уз текст // Год. 17, бр. 61 равница, драма Наоми Волас о
(2016), стр. 222–234. трансатлантској трговини робљем
821.133.1-5=163.41:711.4 и њен значају за боље разумевање
савремене историје Европе, Африке
9. БОГОЕВА-Седлар, Љиљана и двеју Америка / Милица М.
Латинска Америка и њени нобеловци Војиновић Тмушић. - Напомене уз
/ Љиљана Богоeва Седлар. - Илустр.- текст. - Библиографија: стр. 155–158.
Напоме уз текст. - Библиографија: - [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр.
стр. 232–234 // Год. 17, бр. 59 (2016), 59 (2016), стр. 127–158.
стр. 203–234. 821.111(73)-2.09 Волас Н.
821.134(7/8):06.068 НОБЕЛ
325.3(73) 16. ВОЈТ, Ивана
Представљање афро-бразилске и
10. БОГОЕВА-Седлар, Љиљана афро-карипске културе у Музеју
O тематском броју Латинска афричке уметности у Београду /
Америка: књижевност, култура и Ивана Војт. - Илустр. - Napomene uz
политика / Љиљана Богоeва Седлар. tekst. - Библиографија: стр. 338. //
- Напомене и библиографске Год. 17, бр. 59 (2016), стр. 327–338.
референце уз текст //Год. 17, бр. 59 7(81):069(497.11)
(2016), стр. 9–17.
821.134+008+32(7/8) 17. ВУЛОВИЋ, Ксенија М.
Читање између редова: 34. поглавље
11. БУРИО, Николас Школица Хулија Кортасара /
Oбјашњење алтермодерне: манифест Ксенија М. Вуловић. - Напомене уз
/ Николас Бурио ; превео и коментар текст. - Библиографија: стр. 265–267.
саставио Ђорђе М. Ђурђевић // Год. - [Резиме] ; Resumen // Год. 17, бр.
17, бр. 61 (2016), стр. 235–238. 59 (2016), стр. 255–267.
821.111-5=163.41:7 821.134.2(82)-31.09 Кортасар Х.
12. БУЛАТОВИЋ, Ивана 18. ВУЧИЋЕВИЋ, Душко Ђ.

Белешка о Марију Варгасу Љоси Јеванђеље по жедној као
/ Ивана Булатовић. - Напомене и антијеванђеље / Душко Ђ.
библиографске референце уз текст Вучићевић. - Напомене уз текст. -
// Год. 17,бр. 59 (2016), стр. 299–307. Библиографија: стр. 112. - [Резиме] ;
821.134.2(85):929 Љоса М. В. Resűmee // Год. 17, бр. 61 (2016), стр.
105–112.
13. ВЕСКОВИЋ, Јелена Ђ. 821.163.41-32.09 Новаковић М..
Структуралне вредности драме
Плава птица Мориса Метерлинка / 19. ВУЧКОВИЋ, Драгана М.
Јелена Ђ. Весковић.- Библиографија: Колокације у српском и француском
стр. 152. - [Резиме] ; Summary // Год. језику из области права / Драгана
17, бр. 61 (2016), стр. 137–152. М. Вучковић. - Напомене уз текст.
821.133.1(493)-2.09 Метерлинка M. - Библиографија: стр. 101–103. -
[Резиме] ; Résumé // Год. 17, бр. 60
(2016), стр. 89–103.
811.133.1’276.5:34=163.41
БИБЛИОГРАФИЈА ЧАСОПИСА ЛИПАР ЗА 2016. ГОДИНУ
20. ГАЛЕАНО, Едуардо 26. КНЕЖЕВИЋ, Ирена Р.

Исповест бомби / Едуардо Галеано Читање рекламног текста / глобална
; превела са енглеског Јелена Coca-Cola кампања “Kissed By” /
Арсенијевић Митрић // Год. 17, бр. Ирена Р. Кнежевић. - Напомене уз
59 (2016), стр. 377–379. текст. - Библиографија: стр. 171–172.
821.134.2(899)-92 - [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр.
60 (2016), стр. 165–172.
21. ЂУРЂЕВИЋ, Ђорђе М. 316.7:659.1
O појесису и празнини, док Маларме 81’42:659.1
наздравља / Ђорђе М. Ђурђевић. -
Напомене уз текст. - Библиографија: 27. КОВАЧЕВИЋ Петровић, Бојана
стр. 164–165. - [Резиме] ; Summary // Сајбер књижевност Хиспанске
Год. 17, бр. 61 (2016), стр. 153–165. Америке / Бојана Ковачевић
821.133.1-14.09 Маларме С. Петровић. - Напомене уз текст.
82-14.09 - Библиографија: стр. 293–294. -
[Резиме] ; Resumen // Год. 17, бр. 59
22. ЖИВКОВИЋ, Ана С. (2016), стр. 285–294.
Романтичарска мотивика у 821.134(7/8)-3.09:004.738.5
реалистичким приповеткама Лазе
Лазаревића : (“Ветар”, “Све ће то 28. КОВАЧЕВИЋ, Милош М.
народ позлатити”, “Први пут с оцем Текстолингвистичка анализа
на јутрење”) / Ана С. Живковић. - уџбеничког дискурса / Милош М.
Библиографија: стр. 205. - [Резиме] Ковачевић. - Приказ књиге: Славко
; Summary // Год. 17, бр. 60 (2016), Станојчић: Теоријско-аналитички
стр. 197–206. приступ уџбеничком дискурсу,
821.163.41-32.09 Лазаревић Л. Крагујевац, 2015 // Год. 17, бр. 60
(2016), стр. 299–301.
23. ЖИВКОВИЋ, Душан Р. 371.671:81’42(049.32)
Tопос лавиринта у Борхесовој
поезији / Душан Р. Живковић. - 29. ЛАЗИЋ, Борис
Напомене уз текст. - Библиографија: O поетици сажимања – лекција
стр. 281–282. - [Резиме] ; Summary // Хулија Рибејре / Борис Лазић // Год.
Год. 17, бр. 59 (2016), стр. 269–283. 17, бр. 59 (2016), стр. 309–314.
821.134.2(82)-32.09 Борхес Х. Л. 821.134.2(85)-32.09 Рибејро Х. Р.
24. ЗЛАТКОВИЋ, Биљана В. 30. ЛЕВИНС Моралес Аурора

Mанипулативни језик телевизијских Дете Америке / Аурора Левинс
реклама / Биљана В. Златковић. - Моралес; избор, превела са
Напомене уз текст. - Библиографија: енглеског и белешка Љиљана
стр. 162–163. - [Резиме] ; Summary // Богоева Седлар. - Илустр.- Напомене
Год. 17, бр. 60 (2016), стр. 149–163. уз текст // Год. 17, бр. 59 (2016), стр.
811.163.41:659.1 365–368.
81’42:316.774 821.134.2(729.5)-14
821.134.2(729.5)-14.09 Левинс М. А.
25. ЈОВАНОВИЋ, Ивана С.
No happily ever after – family in 31. ЛЕВИНС Моралес Аурора
Martin Amis`s London Fields and Канибали / Аурора Левинс
Salman Rushdie`s The Fround Моралес ; превела са енглеског
Beneath Her Feet / Ivana S. Jovanović. Љиљана Богоева Седлар. - Илустр. -
- Napomene uz tekst. - Bibliografija: Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59
str. 180–181. - [Summary] ; Резиме // (2016), стр. 361–364.
God. 17, br. 61 (2016), str. 167–181. 821.134.2(729.5)-4
821.111-31.09 Ејмис М.
821.111(73)-31.09 Ружди С. 32. ЛИПЈАНКИЋ, Дина
316.356.2:159.96 Кривица и дехуманизација као
егзистенцијалистички мотиви у
драми Рођендан Харолда Пинтера
/ Дина Липјанкић. - Напомене уз 39. МАТОС, Луис Палес

текст. - Библиографија: стр. 294–295. Весела песма за плакање / Луис
- [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. Палес Матос ; превео са шпанског
60 (2016), стр. 281–295. Роман Балвановић. - Зајед. ств.
821.111-2.09 Пинтер Х. насл.: Тамтам коврџе и црних
ствари. - Напомене уз текст // Год.
33. МАРИЋЕВИЋ, Јелена Ђ. 17, бр. 59 (2016), стр. 355–358.
Постидно? Није! (без ироније) /
Јелена Ђ. Марићевић. - Приказ 821.134.2-14(7/8)
књиге: Радослав Ераковић: Књига о 40. МАТОС, Луис Палес
Јакову, Нови Сад, 2016 // Год. 17, бр. Кандомбе / Луис Палес Матос
60 (2016), стр. 347–349. ; превео са шпанског Роман
821.163.41.09 Ераковић Р. Балвановић. - Зајед. ств. насл.:
Тамтам коврџе и црних ствари. -
34. МАРТИ, Хосе Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59
Наша Америка: (одломци) / Хосе (2016), стр. 350–351.
Марти ; превела [са енглеског]
Љиљана Богоева Седлар. - Напомене 821.134.2-14(7/8)
уз текст // Год. 17, бр. 59 (2016), стр. 41. МАТОС, Луис Палес
369–372. Мулаткиња Антилка / Луис Палес
821.134.2(729.1)-4(082.24) Матос ; превео са шпанског Роман
Балвановић. - Зајед. ств. насл.:
35. МАТИЋ, Александра Д. Тамтам коврџе и црних ствари. -
Преиначење старозаветног обрасца Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59
у усменој песми „Ђакон Стефан и (2016), стр. 355–358.
два анђела“ / Александра Д. Матић. -
Напомене уз текст. - Библиографија: 821.134.2-14(7/8)
стр. 195. - [Резиме] ; Summary // Год. 42. МАТОС, Луис Палес
17, бр. 60 (2016), стр. 185–195 Њам-њам / Луис Палес Матос
821.163.41-141.09:398 ; превео са шпанског Роман
Балвановић.- Зајед. ств. насл.:
36. МАТИЋ, Милена Д. Тамтам коврџе и црних ствари. -
Kontrastive analyse deutscher und Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59
serbischer somatismen mit dem (2016), стр. 349–350.
lexem hand/ruka / Milena D. Matić.
-Napomene uz tekst. - Bibliografija: 821.134.2-14(7/8)
str. 38–39. - [Zusammenfassung] ; 43. МАТОС, Луис Палес
Summary // God. 17, br. 60 (2016), Црначки плес / Луис Палес Матос
str. 23–39. ; превео са шпанског Роман
811.112.2ʼ373.7 Балвановић. - Зајед. ств. насл.:
811.163.41ʼ373.7 Тамтам коврџе и црних ствари. -
Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59
37. МАТОС, Луис Палес (2016), стр. 347–348.
Божанство / Луис Палес Матос
; превео са шпанског Роман 821.134.2-14(7/8)
Балвановић. - Зајед. ств. насл.: 44. МАТОС, Луис Палес
Тамтам коврџе и црних ствари. - Црначко село / Луис Палес Матос
Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59 ; превео са шпанског Роман
(2016), стр. 348–349. Балвановић. - Зајед. ств. насл.:
821.134.2-14(7/8) Тамтам коврџе и црних ствари. -
Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59
38. МАТОС, Луис Палес (2016), стр. 353–354.
Бомбо / Луис Палес Матос; превео са
шпанског Роман Балвановић.- Зајед. 821.134.2-14(7/8)
ств. насл.: Тамтам коврџе и црних 45. МАТОС, Луис Палес
ствари. - Напомене уз текст // Год. Црно височанство / Луис Палес
17, бр. 59 (2016), стр. 351–353. Матос ; превео са шпанског Роман
821.134.2-14(7/8)
Балвановић. - Зајед. ств. насл.: - Приказ књиге: Стана Ристић:

Тамтам коврџе и црних ствари. - Граматички и когнитивни аспекти
Напомене уз текст // Год. 17, бр. 59 лексичког значења, Београд, 2015 //
(2016), стр. 354–355. Год. 17, бр. 60 (2016), стр. 329–335.
821.134.2-14(7/8) 821.163.41.09 Ристић С.
811.163.41’3737(049.32)
46. МИЛАНКОВИЋ, Милијана
Успомене једне краљице / Милијана 52. ОБРАДОВИЋ, Мирјана Р.
Миланковић. - Приказ књиге: Новинске читуље као
Краљица Наталија: Ружа и трње: етнолингвистичке чињенице
успомене, приче, афоризми, писма, (на корпусу читуља објављених
Београд, 2015 // Год. 17, бр. 60 у крагујевачким штампаним
(2016), стр. 343–346. медијима) / Мирјана Р. Обрадовић.
821.163.41-94.09 Обреновић Н. - Табеле. - Напомене уз текст.
821.163.41-6.09 Обреновић Н. - Библиографија: стр. 131–132. -
821.163.41-32.09 Обреновић Н. [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 60
(2016), стр. 119–133.
47. МОНРОС Стојаковић, Силвија 393.7:070.46 (497.11 Крагујевац)
Фрида Кало не игра тенис: оглед о 811.163.41:39
жени у огледалу ликовне уметности
Латинске Америке / Силвија Монрос 53. ПАВЛОВИЋ, Јелена
Стојаковић // Наставак једне вредне традиције /
Год. 17, бр. 59 (2016), стр. 315–325. Јелена Павловић. - Приказ књиге:
Српски језик од Вука до данас,
73/76-055.2(7/8)
зборник радова са IX међународног
48. НАСТИЋ, Радмила научног скупа одржаног на
Мексико лажима не верује / Филолошко-уметничком факултету
Радмила Настић. - Напомене уз у Крагујевцу, Крагујевац, 2015 // Год.
текст. - Библиографија: стр. 243.244. 17, бр. 60 (2016), стр. 313–317.
- [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 811.163.41’366/.367(082)(049.32)
59 (2016), стр. 235–244.
54. ПАВЛОВИЋ, Јелена
821.133.1-2.09 Арто А. Хроника лингвистичког дела
821.111(73)-2.09 Шепард С. јубиларног научног скупа Српски
језик, књижевност, уметност X /
49. НЕКТАРИЈЕВИЋ, Јасмина
Јеленa Павловић // Год. 17, бр. 60
Перспективе проучавања романа
(2016), стр. 353–357.
Демијан Хермана Хесеа са
становишта Јунгове индивидуације 378.6(497.11 Крагујевац)”2015”
/ Јасмина Нектаријевић. -
Библиографија: стр. 125–126. - 55. ПАЈОВИЋ, Стефан П.
[Резиме] ; Schlüsselwörter // Год. 17, Проблем претпостављеног дéла
бр. 61 (2016), стр. 113–126. простора у теорији могућих
књижевних светова / Стефан П.
821.112.2.09 Хесе Х. Пајовић.- Напомене уз текст.
- Библиографија: стр. 135–136. -
50. НИКОЛИЋ, Сандра [Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 61
Време, сећање и савремени (2016), стр. 127–136.
амерички ратни филм у
филмозофији Жила Делеза / Сандра 821.111(417.71)-14.09
Николић. - Илустр. - Библиографија: 82-14.09
стр. 182. - [Резиме] ; Summary // Год.
17, бр. 60 (2016), стр. 173–183. 56. ПАНТОВИЋ, Мaрија С.
Persona dramatis у драми Маска
141.7 Делез Ж. Милоша Црњанског / Марија С.
791 Пантовић.- Напомене уз текст. -
Библиографија: стр. 85. - [Резиме]
51. ОБРАДОВИЋ, Мирјана Р. ; Summary // Год. 17, бр. 60 (2016),
Лексика у огледалу граматике и стр. 63–85.
сазнања / Мирјана Р. Обрадовић.
821.163.41-2.09 Црњански М.
57. ПЕРЕЗ Ескивел, Адолфо у младости Џејмса Џојса / Владимир

Писмо Переза Ескивела Бараку Станковић.- Библиографија: стр.
Обами поводом Обаминог доласка 280. - [Резиме] ; Summary // Год. 17,
у Аргентину 24. марта / Адолфо бр. 60 (2016), стр. 267–280.
Перез Ескивел ; превела са енглеског 821.111-31.09 Џојс Џ.
Ивана Банчевић Пејовић // Год. 17,
бр. 59 (2016), стр. 381–383. 64. СТЕВАНОВИЋ, Јулијана
821.134.2(82)-6 Нови прилози српској синтакси
/ Јулијана Стевановић. - Приказ
58. ПЕРИЋ, Саша књиге: Милош Ковачевић: О
Обриси нове политичке и економске реченици и њеним члановима,
филозофије у Латинској Америци / Београд, 2015 // Год. 17, бр. 60
Саша Перић.- Напомене уз текст. - (2016), стр. 303–312.
Библиографија: стр. 200. - [Резиме] 821.163.41.09 Ковачевић М.
; Summary // Год. 17, бр. 59 (2016), 811.163.41’367(049.32)
стр. 187–201.
316.42(7/8) 65. СТЕВАНОВИЋ, Јулијана
Приказ зборника радова са седмог
59. ПЕТРОВИЋ, Игор Д. научног скупа младих филолога
Чарлс Рајт Милс: Куба као уточиште (лингвистички деo) / Јулијана
и инспирација / Игор Д. Петровић. - Стевановић. - Приказ књиге:
Напомене уз текст. - Библиографија: Савремена проучавања језика и
стр. 36. - [Резиме] ; Summary // Год. књижевности, зборник радова сa
17, бр. 59 (2016), стр. 21–36. VII научног скупа младих филолога
316.7:929 Милс Ч. Р. Србије, одржаног на Филолошко-
уметничком факултету у Крагујевцу,
60. САВАНОВИЋ, Весна Крагујевац, 2015 // Год. 17, бр. 60
Aimé Césaire: od Martinika do (2016), стр. 319–327.
Martinske (Razgovor sa kazališnim, 811.163.41’1(082)(049.32)
filmskim i TV redateljem Lawrence
Kiiruom) / [razgovor vodila i belešku 66. СТЕВАНОВИЋ, Светлана
napisala] Vesna Savanović. - Ilustr. // Историја у роману Наранџа Карлоса
God. 17, br. 59 (2016), str. 397–404. Фуентеса / Светлана Стевановић. -
792.071.2.027:929 Киру Л. Напомене уз текст. - Библиографија:
стр. 254. - [Резиме] ; Summary // Год.
61. СЕКУЛИЋ, Бојана Д. 17, бр. 59 (2016), стр. 245–254.
Процес индивидуације у роману 821.134.2(72)-31.09 Фуентес К.
Дервиш и смрт Меше Селимовића
/ Секулић Д. Бојана.- Напомене уз 67. СТОЈАНОВИЋ, Јована З.
текст. - Библиографија: стр. 78–79. - Појава синестезије код глагола
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 61 олфакторне перцепције / Јована З.
(2016), стр. 31–79. Стојановић. - Напомене уз текст.
821.111-21.09 Шекспир В. - Библиографија: стр. 145–146. -
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 60
62. СПАСИЋ, Наташа А. (2016), стр. 135–147.
Творбено-семантичка анализа 811.163.41’367.625’373.612.2
назива обуће у српском језику
/ Наташа А. Спасић, Никола П. 68. СТОЈИЧИЋ, Марија И.
Благојевић . - Напомене уз текст. Christopher Haмpton and Eduardo
- Библиографија: стр. 117–118. - Galeano: european (neo)colonialism
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 60 in Latin America and its consequences
(2016), стр. 105–118. / Marija I. Stojičić. - Napomene uz
811.163.41’373.611 tekst. - Bibliografija: str. 96–98. -
Summary ; [Резиме] // God. 17, br. 59
63. СТАНКОВИЋ, Владимир (2016), str. 99–126.
Pелигијски дискурс и уметничка 821.111-2.09 Хамптон К.
пракса у роману Портрет уметника 821.134.2(899)-4.09 Галеано Е.
69. ТАШИЋ, Ивана С. изворима, Београд, 2015 // Год. 17,

Art and activism in the works of бр. 60 (2016), стр. 337–341.
Harold Pinter and Ariel Dorfman / 821.163.41.09 Хаџић З.
Ivana S. Tašić. - Napomene uz tekst. - 821.163.41.09”18/19”(049.32)
Bibliografija: str. 183–184. - Summary
; [Резиме] // God. 17, br. 59 (2016), 75. ЋУКОВИЋ, Милица В.
str. 159–185. Есејист и (ауто)портретист
821.111-2.09 Пинтер Х. Младен Лесковац / Милица В.
821.134.2(82)-2.09 Дорфман А. Ћуковић. - Приказ књиге: Наталија
Лудошки: Књижевна огледања
70. ТИЦА, Лена Љ. Младена Лесковца : над писцима
Хуманизам, цивилизација и савременицима, Сремска Каменица
колонизација у драмама Kраљевски - Нови Сад, 2015 // Год. 17, бр. 61
лов на сунце Питера Шафера и (2016), стр. 219–222.
Дивљаци Кристофера Хамптона 821.163.41.09 Лудошки М.
/ Лена Љ. Тица. - Напомене уз
текст. - Библиографија: стр. 96–98. - 76. ЋУКОВИЋ, Милица В.
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 59 Шалозбиљни новосадски хроничар:
(2016), стр. 75–98. Илија Огњановић Абуказем /
821.111-2.09 Шафер П. Милица В. Ћуковић. - Приказ књиге:
821.111-2.09 Хамптон К. Илија Огњановић Абуказем: Шетње
по Новом Саду, Део I, II, Нови Сад,
71. ТОДОРОВИЋ, Јелена М. 2015 // Год. 17, бр. 61 (2016), стр.
На границама империја: сукоб 213–218.
Истока и Запада у роману Травничка 821.163.41-92.09 Огњановић И.
хроника Иве Андрића / Јелена М.
Тодоровић. - Напомене уз текст. 77. ФАНОН, Франц
- Библиографија: стр. 220–221. - Презрени на свету : (закључно
[Резиме] ; Summary // Год. 17, бр. 60 поглавље) / Франц Фанон ; превела
(2016), стр. 207–221. са француског Јелена Арсенијевић
821.163.41-31.09 Андрић И. Митрић // Год. 17, бр. 59 (2016), стр.
373–376.
72. ТОДОРОВИЋ, Милан Д. 325.3(4)
Компоненцијална анализа групе 78. ХАСАНОВИЋ, Селма
синонима глагола свађати се
и њихови преводни енглески Сан и књижевност: зборник
еквиваленти / Милан Д. Тодоровић, песничких сновиђења Поноћно
Марија М. Јовић. -Напомене уз сунце Васка Попе / Селма
текст. - Библиографија: стр. 206–207. Хасановић. - Библиографија: стр.
- [Резиме] ; Summary //Год. 17, бр. 246–247. - [Резиме] ; Summary //
61 (2016), стр. 195–208. Год. 17, бр. 60 (2016), стр. 235–247.
811.163.41:811.111ʼ373.421 821.163.41-14.09 Попа В.(082)
(049.32)
73. ТОМИЋ, Божана М.
O prefiksu over- / Božana M. Tomić, 79. СЕЗЕР, Еме
Jelena V. Šajinović Novaković. - Дискурс о колонијализму : (одломак)
Bibliografija: str. 1911–92. - [Резиме] / Еме Сезер ; превела [са енглеског]
; Summary // God. 17, br. 61 (2016), Весна Савановић // Год. 17, бр. 59
str. 183–104. (2016), стр. 385–393.
811.111ʼ373.611 325.3(4)(082.24)
74. ЋУКОВИЋ, Милица В. 80. ЧОБАНОВ, Иван

Белешка о белешкама: унутрашње Проучване на езиковедската
везе и „спас од заборава“ / Милица компетентност на новопостъпилите
В. Ћуковић. - Приказ књиге: Зорица студенти от българистичните
Хаџић: Белешке на маргинама: о специалности / Иван Чобанов,
скрајнутим књижевноисторијским Борян Янев.- Напомене уз текст.
- Библиографија: стр. 20–21. –

Summary // Год. 17, бр. 60 (2016), • Колокације у српском и француском
стр. 11–21. језику из области права 19
811.163.2’36 • Компоненцијална анализа групе сино-
нима глагола свађати се и њихови пре-
81. ЏАНКОВИЋ, Бирсена водни енглески еквиваленти 72
Свет у Гвозденом саду Васка Попе / • Kontrastive analyse deutscher und
Бирсена Џанковић. - Библиографија: serbischer somatismen mit dem lexem
стр. 265–266. - [Резиме] ; Summary // hand/ruka 36
Год. 17, бр. 60 (2016), стр. 249–266.
• Кривица и дехуманизација као ег-
821.163.41-14.09 Попа В.
зистенцијалистички мотиви у драми
Рођендан Харолда Пинтера 32
• Латинска Америка и њени нобеловци 9
РЕГИСТАР НАСЛОВА • Лексика у огледалу граматике и саз-
нања 51
• Aimé Césaire: od Martinika do Martinske • Лондон и Москва – судар цивилизација 2
(Razgovor sa kazališnim, filmskim i TV • Mанипулативни језик телевизијских
redateljem Lawrence Kiiruom) 60 реклама 24
• Art and activism in the works of Harold • Мексико лажима не верује 48
Pinter and Ariel Dorfman 69
• Мулаткиња Антилка 41
• Белешка о белешкама: унутрашње везе
• На границама империја: сукоб Истока
и „спас од заборава“ 74
и Запада у роману Травничка хроника
• Белешка о Марију Варгасу Љоси 12 Иве Андрића 71
• Божанство 37 • Наставак једне вредне традиције 53
• Бомбо 38 • Наша Америка 34
• Весела песма за плакање 39 • No happily ever after – family in Martin
• Време, сећање и савремени амерички Amis`s London Fields and Salman
ратни филм у филмозофији Жила Де- Rushdie`s The Fround Beneath Her Feet
леза 50 25
• Дете Америке 30 • Нови прилози српској синтакси 64
• Дијалектика постколонијализма 5 • Новинске читуље као етнолингвистич-
• Дискурс о колонијализму 79 ке чињенице (на корпусу читуља обја-
вљених у крагујевачким штампаним
• Ернесто Карденал: поезија, хришћан- медијима) 52
ство, револуција 14
• Њам-њам 42
• Есејист и (ауто)портретист Младен
Лесковац 75 • O поетици сажимања – лекција Хулија
Рибејре 29
• “Into the water”: Tечна равница, драма
Наоми Волас о трансатлантској тргови- • O појесису и празнини, док Маларме
ни робљем и њен значају за боље раз- наздравља 21
умевање савремене историје Европе, • O prefiksu over- 73
Африке и двеју Америка 15 • O тематском броју Латинска Америка:
• Исповест бомби 20 књижевност, култура и политика 10
• Историја у роману Наранџа Карлоса • Oбјашњење алтермодерне: манифест
Фуентеса 66 11
• Јеванђеље по жедној као антијеванђеље • Обриси нове политичке и економске
18 филозофије у Латинској Америци 58
• Кандомбе 40 • Однос карневализације и обликовања
• Канибали 31 идентитета у Дневнику о Чарнојевићу
Милоша Црњанског 3
• Пауло Фреире и Аугусто Боал: педаго- • Структуралне вредности драме Плава

гија и позориште кao стожери револу- птица Мориса Метерлинка 13
ције 7 • Творбено-семантичка анализа назива
• Pелигијски дискурс и уметничка прак- обуће у српском језику 62
са у роману Портрет уметника у младо- • Текстолингвистичка анализа уџбенич-
сти Џејмса Џојса 63 ког дискурса 28
• Persona dramatis у драми Маска Мило- • Tопос лавиринта у Борхесовој поезији
ша Црњанског 56 23
• Persona dramatis у драми отело Вилије- • Успомене једне краљице 46
ма Шекспира 4
• Фрида Кало не игра тенис: оглед о жени
• Перспективе проучавања романа Де- у огледалу ликовне уметности Латин-
мијан Хермана Хесеа са становишта ске Америке 47
Јунгове индивидуације 49
• Хроника лингвистичког дела јубилар-
• Писмо Переза Ескивела Бараку Обами ног научног скупа Српски језик, књи-
поводом Обаминог доласка у Аргенти- жевност, уметност X 54
ну 24. марта 57
• Хуманизам, цивилизација и колониза-
• Појава синестезије код глагола олфак- ција у драмама Kраљевски лов на сунце
торне перцепције 67 Питера Шафера и Дивљаци Кристофе-
• Постидно? Није! (без ироније) 33 ра Хамптона 70
• Представљање афро-бразилске и аф- • Црначка фантазмагорија и антилска
ро-карипске културе у Музеју афричке иронија Луиса Палеса Матоса 6
уметности у Београду 16 • Црначки плес 43
• Презрени на свету 77 • Црначко село 44
• Преиначење старозаветног обрасца у • Црно височанство 45
усменој песми „Ђакон Стефан и два
• Christopher Hampton and Eduardo
анђела“ 35
Galeano: european (neo)colonialism in
• Приказ зборника радова са седмог на- Latin America and its consequences 68
учног скупа младих филолога (линг-
• Чарлс Рајт Милс: Куба као уточиште и
вистички деo) 65
инспирација 59
• Проблем претпостављеног дéла прос-
• Читање између редова: 34. поглавље
тора у теорији могућих књижевних све-
Школица Хулија Кортасара 17
това 55
• Читање рекламног текста / глобална
• Проучване на езиковедската компе-
Coca-Cola кампања “Kissed By” 26
тентност на новопостъпилите студенти
от българистичните специалности 80 • Шалозбиљни новосадски хроничар:
Илија Огњановић Абуказем 76
• Процес индивидуације у роману Дер-
виш и смрт Меше Селимовића 61
• Рајко Петров Ного: достојанство побу-
не 1 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР
• Романтичарска мотивика у реалистич-
ким приповеткама Лазе Лазаревића 22 • Алексић, Јана М. (1984–) 1
• Сајбер књижевност Хиспанске Амери- • Алексов, Јелена В. (1988–) 2
ке 27
• Анђелковић, Наташа Б. (1977–) 3
• Сан и књижевност: зборник песничких
сновиђења Поноћно сунце Васка Попе • Антонијевић, Наташа З. 4
78 • Арсенијевић Митрић, Јелена Н. (1983–,
• Свет у Гвозденом саду Васка Попе 81 преводилац) 20, 77
• Семиологија и урбанизам 8 • Арсенијевић Митрић, Јелена Н. (1983–) 5
• Балвановић, Роман 6
• Балвановић Роман (преводилац) 37, 38, • Марти, Хосе (1853–1895) види Martí,
39, 40, 41, 42, 43, 44, 45 José (1853–1895)
• Банчевић Пејовић, Ивана Б. (1982–, • Матић, Александра Д. (1990–) 35
преводилац) 57 • Матић, Милена Д. 36
• Банчевић Пејовић, Ивана Б. (1982–) 7 • Matos, Luis Palés (1898–1959) 37, 38,
• Барт, Ролан (1915–1980) види Barthes, 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45
Roland (1915–1980) • Матос, Луис Палес (1898–1959) види
• Barthes, Roland (1915–1980) 8 Matos, Luis Palés (1898–1959)
• Благојевић, Никола П. (аутор) 62 • Миланковић, Милијана 46
• Богоева Седлар, Љиљана (преводилац) • Митрић, Јелена Арсенијевић (1983–)
31, 34 види Арсенијевић Митрић Јелена
• Bogoeva Sedlar, Ljiljana (преводилац, (1983–)
аутор додатног текста) 30 • Монрос Стојаковић, Силвија (1949–) 47
• Богоева Седлар, Љиљана (1948–) 9, 10 • Моралес, Аурора Левинс (1954–) види
• Bourriaud, Nicolas (1965–) 11 Левинс Моралес, Аурора (1954–)
• Булатовић, Иван 12 • Настић, Радмила (1952–) 48
• Бурио Николас (1965–) види Bourriaud, • Нектаријевић, Јасмина (1965–) 49
Nicolas (1965–) • Николић, Сандра (1979–) 50
• Весковић, Јелена Ђ. 13 • Новаковић, Јелена В. Шајино-
• Видаковић Петров, Кринка (1949–) 14 вић(1980–) види Шајиновић Новако-
вић, Јелена В. (1980–)
• Војиновић Тмушић, Милица М. (1983–) 15
• Обрадовић, Мирјана Р. 51, 52
• Војт, Ивана (1982–) 16
• Павловић, Јелена 53, 54
• Вуловић, Ксенија М. 17
• Пајовић, Стефан П. (1989–) 55
• Вучићевић, Душко Ђ. 18
• Панић, Марија (1980–, преводилац) 8
• Вучковић, Драгана М. 19
• Пантовић, Марија С. 56
• Галеано, Едуардо (1940–) 20
• Пејовић, Ивана Б. Банчевић (1982–)
• Ђурђевић, Ђорђе М. 21
види Банчевић Пејовић, Ивана Б..
• Ђурђевић, Ђорђе М. (1994–, преводи- (1982–)
лац) 11
• Перез Ескивал, Адолфо (1931–) види
• Живковић, Ана С. (1985–) 22 Pérez Esquivel, Adolfo (1931–)
• Живковић, Душан Р.(1980–) 23 • Pérez Esquivel, Adolfo (1931–) 57
• Златковић, Биљана В. 24 • Перић, Саша 58
• Јанев, Борјан (аутор) 80 • Петров, Кринка Видаковић (1949–)
• Јовановић, Ивана С. 25 види Видаковић Петров, Кринка
• Јовић, Марија М. (аутор) 72 (1949–)
• Kiiru, Lawrence (интервјуисана особа) 60 • Петровић, Игор Д. (1981–) 59
• Киру, Лоренс види Kiiru, Lawrence • Савановић, Весна (1990–) 60
• Кнежевић, Ирена Р. (1979–) 26 • Савановић, Весна (1990–, преводилац) 79
• Ковачевић Петровић, Бојана 27 • Седлар, Љиљана Богоева види Богоева
Седлар, Љиљана (1948–)
• Ковачевић, Милош М. (1953–) 28
• Сезер, Еме (1913–2008) види Césaire,
• Лазић, Борис (1967–) 29 Aimé (1913–2008)
• Левинс Моралес, Аурора (1954–) 30, 31 • Секулић, Бојана Д. 61
• Липјанкић, Дина 32 • Спасић, Наташа А. (1990–) 62
• Марићевић, Јелена Ђ. (1988–) 33 • Станковић, Владимир 63
• Martí, José (1853–1895) 34 • Ставановић, Јулијана 64, 65
• Стевановић, Светлана 66 • Булгаков, Михаил Афанасьевич види

• Стојаковић, Силвија Монрос (1949–) Булгаков Михаил Афанасијевич
види Монрос Стојаковић Силвија • Булгаков, Михаил Афанасијевич –
(1949–) „Мајстор и Маргарита“ 2
• Стојановић, Јована З. 67 • васкрсење 35
• Стојчић, Марија И. 68 • виртуална проза 27
• Ташић, Ивана С. 69 • Волас, Наоми види Wallace, Noami
• Тица, Лена Љ.(1985–) 70 • Галеано, Едуардо види Galeano,
• Тмушић, Милица М. Војиновић (1983–) Eduardo
види Војиновић Тмушић, Милица М. • Galeano, Eduardo – Есеји 68
(1983–) • Делез, Жил види Deleuze, Gilles
• Тодоровић, Јелена М. 71 • Deleuze, Gilles 50
• Тодоровић, Милан Д. 72 • деривација 62
• Томић, Божана М. 73 • дехуманизација 81
• Ћуковић, Милица В. (1987–) 74, 75, 76 • Dorfman, Ariel – Drame 69
• Fanon, Frantz (1925–1961) 77 • Дорфман, Аријел види Dorfman, Ariel
• Фанон, Франц (1925–1961) види Fanon, • Ђакон Стефан и два анђела 35
Frantz (1925–1961)
• Ејмис, Мартин види Amis, Martin
• Хасановић, Селма (1982–) 78
• Енглески језик
• Césaire, Aimé (1913–2008) 79
• - Префикс овер- 73
• Чобавнов, Иван види Čobanov, Ivan
• - Синоними 72
• Чобанов, Иван 80
• Ераковић, Радослав – „Књига о Јакову“ 33
• Џанковић, Бирсена (1988–) 81
• естетика 63
• Шајиновић Новаковић, Јелена В.
• етимологија 62
(1980–, аутор) 73
• жртва 35
• Янев, Борян види Јанев, Борјан
• Запад 71
• Зборник 78
• златна јабука 35
ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР
• идеја града 2
• империјализам 71
• Аврам 35
• Ирска књижевност – Поезија – Даблин 55
• адвертајзинг 26
• исповест 63
• Амис, Мартин – „Лондонска поља” 25
• Исток 71
• Андрић, Иво – „Травничка хроника“ 71
• Језик 26
• Artaud, Antonin – Drame 48
• Joyce, James – „Портрет уметника у
• Арто, Антонен види Artaud, Antonin
младости“ 63
• Балкан 71
• Kiiru, Lawrence – Intervjui 60
• блог 27
• књижевност 78
• Боал, Аугусто 7
• Књижевност 10
• Бог 35
• - Поезија 55
• Borges, Jorge Luis – Poezija 23
• Ковачевић, Милош М. – „О реченици и
• Борхес, Хорхе Луис види Borges, Jorge њеним члановима“ 64
Luis
• Колонизација – Америка 9
• Босна и Херцеговина 71
• Колонијална политика – Европа 77, 79
• Бугарски језик – Граматика 80
• компоненцијална анализа 72
• комуникација 24
• Новаковић, Мирјана – „Јеванђеље по
• Кортасар, Хулио види Cortázar, Julio жедној“ 18
• култура 26 • Новине – Читуље – Крагујевац 52
• Лазаревић, Лаза – „Ветар“ 22 • Ного, Рајко Петро – Есеји 1
• Лазаревић, Лаза – „Први пут с оцем на • Ного, Рајко Петров – Поезија 1
јутрење“ 22
• обред 35
• Лазаревић, Лаза – „Све ће то народ поз-
латити“ 22 • Обреновић, Наталија – „Ружа и трње“ 46
• Латиноамеричка књижевност – Есеји • обућа 62
31, 34 • Огњановић, Илија – „Шетње по Новом
• Латиноамеричка књижевност види Саду“ 76
Хиспаноамеричка књижевност • песник 78
• Латинска Америка • Пинтер, Харолд – Драме 69
• - Друштвени развој 58 • Пинтер, Харолд – „Рођендан“ 32
• - Књижевност 10 • поезија 81
• - Нобеловци 9 • Попа, Васко – „Гвоздени сад“ 81
• - Култура 10 • Попа, Васко – „Поноћно сунце“ 78
• - Политика 10 • Постколонијализам – У књижевности 5
• Левинс Моралес, Аурора – Поезија 30 • Правна лексика 19
• лексика 24 • Правни језик 19
• Ликовна уметност – Жене – Латинска • превод 19
Америка 47 • ратни филм 50
• Llosa, Mario Vergas 12 • Рекламе 24, 26
• Лондон 2 • Ркламни текст 26
• Лудошки, Наталија – „Књижевна огле- • религија 63
дања Младена Лесковца“ 75
• Рибејро, Хулијо Рамон види Ribeyro,
• Љоса, Марио Вергас види Llosa, Mario Julio Ramón
Vergas
• Ribeyro, Julio Ramón 29
• Maeterlinck, Maurice – „Плава птица“ 13
• Ристић, Стана – „Граматички и когни-
• Маларме, Стефан види Mallarmé, тивни аспекти лексичког значења“ 51
Stéphane
• Ружди, Салман види Rushdie, Salman
• Mallarmé, Stéphane – Поезија 21
• Rushdie, Salman – „Тло под њеним но-
• манипулација 24 гама“ 25
• Matos, Luis Palés 6 • Савремена проучавања језика и књи-
• Матос, Луис Палес види Matos, Luis жевности 65
Palés • Сајбер књижевност 27
• Метерлинк, Морис види Maeterlinck, • сан 78
Maurice
• свет 81
• механизација 81
• Селимовић, Меша – „Дервиш и смрт“ –
• Mills, Charles Wright 59 Ликови – Ахмед Нерудин 61
• Москва 2 • семантика 62
• Музеј афричке уметности – Београд 16 • Семиологија 8
• наратив 50 • Синтакса 24
• наратив тријумфализма 50 • слика времена 50
• Немачки језик – Фразеологија 36 • слика покрета 50
• смртовнице види Новине • Црњански, Милош – „Маска“ – Линко-

• Српска народна поезија, епска 35 ви – Генералица Ана 56
• Српски језик 24 • Црњански, Милош – „Роман о Лондо-
ну“ 2
• - Глаголи 67
• Џојс, Џејмс види Joyce, James
• - Колокације 19
• Шафер, Питер види Shaffer, Peter
• - Синестезија 67
• Шекспир, Вилијам види Shakespeare,
• - Синоними 72
William
• - Творба речи 62
• Шекспир, Вилијем види Shakespeare,
• - Фразеологија 36 William
• Српски језик од Вука до данас 53 • Шекспир, Виљем види Shakespeare,
• Станојчић, Славко – „Теоријско-анали- William
тички приступ уџбеничком дискурсу“ 28 • Шепард, Сем види Shepard, Sam
• Субјекатска позиција 26 • Wallace, Noami – „Течна равница“ 15
• сукоб 71
• Shakespeare, William – „Отело“ – Лико-
ви 4
УДК РЕГИСТАР
• Shaffer, Peter – „Краљевски лов на Сун-
це“ 70
141.7 ПРЕМА ГЛЕДИШТУ НА ЉУДСКО
• Shepard, Sam – Drame 48
ДРУШТВО
• теофанија 35
316.42 СОЦИЈАЛНЕ ПРОМЕНЕ У
• територија 71 ГЛОБАЛНОМ ДРУШТВУ. ДРУШТВЕНИ
• уметност 63 РАЗВОЈ. СОЦИОЛОГИЈА РАЗВОЈА
• Урбанизам 8 316.7 СОЦИОЛОГИЈА КУЛТУРЕ.
• утицај 71 КУЛТУРНИ КОНТЕКСТ ДРУШТВЕНОГ
• Филм 50 ЖИВОТА
• Филолошко-уметнички факултет – 7 УМЕТНОСТ. АРХИТЕКТУРА.
2015 54 ФОТОГРАФИЈА. МУЗИКА. СПОРТ
• Француски језик - Колокације 19 73/76 ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
• Фреире, Пауло 7 792 ПОЗОРИШТЕ. ПОЗОРИШНА
• Фуентес, Карлос види Fuentes, Carlos УМЕТНОСТ
• Fuentes, Carlos – „Наранџа“ 66 811.112.2 НЕМАЧКИ ЈЕЗИК
• Хамптон, Кристофер види Hampton, 811.133.1 ФРАНЦУСКИ ЈЕЗИК
Christopher 811.163.2 БУГАРСКИ ЈЕЗИК
• Hampton, Christopher – „Дивљаци“ 68, 70 811.163.41 СРПСКИ ЈЕЗИК
• Хаџић, Зорица – „Белешке на маргина- 82 КЊИЖЕВНОСТ
ма“ 74
821.111 ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ
• Хесе, Херман види Hesse, Hermann
821.111(73) АМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ
• Hesse, Hermann – „Демијан“ 49
821.112.2 НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ
• Хиспаноамеричка књижевност – Проза
– Интернет 27 821.133.1 ФРАНЦУСКА КЊИЖЕВНОСТ
• Cardenal, Ernesto – Поезија 14 821.134.2 ШПАНСКА КЊИЖЕВНОСТ
• Cortázar, Julio – „Школице“ 17 821.134(7/8) ЛАТИНОАМЕРИЧКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ
• Coca-Cola 26
821.163.41 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
• Црњански, Милош - “Дневник о Чар-
нојевићу” 3 821.163.41.09 КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ И
СТУДИЈЕ
Листа рецензената
У рецензирању радова пристиглих за објављивање у Липару 64,
учествовали су
др Мирјана Мишковић Луковић, редовни професор

Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу
др Драган Бошковић, редовни професор
др Милош Ковачевић, редовни професор
др Никола Рамић, ванредни професор
др Александар Недељковић, ванредни професор
др Никола Бубања, ванредни професор
др Душан Живковић, ванредни професор
др Владимир Поломац, ванредни професор
др Михаило Шћепановић, ванредни професор
Филолошки факултет, Београд
др Ана Јовановић, ванредни професор
др Саша Модерц, ванредни професор
др Марина Петровић Јилих, ванредни професор
др Александра Шуваковић, доцент
др Даница Недељковић, доцент
др Мирјана Секулић, доцент
др Владимир Карановић, доцент
др Горана Зечевић Крнета, доцент
др Јасмина Теодоровић, доцент
др Тамара Стојановић Ђорђевић, доцент
др Анета Тривић, доцент
др Дејан Каравесовић, доцент
др Бојана Вељовић, доцент
др Јана Алексић, истраживач-сарадник
Институт за књижевност и уметност у Београду
др Часлав Николић, ванредни професор
др Јелена Арсенијевић Митрић, доцент
којима се искрено захваљујемо на професионалности и колегијалности.

Уредништво Липара
Липар
Часопис за књижевност, језик, Lipar / Journal for Literature,
уметност и културу Language, Art and Culture
Издавач Publisher
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac
За издавача Published by
Небојша Арсенијевић Nebojša Arsenijević
Ректор Rector
Лектор Proofreader
Јелена Тодоровић Jelena Todorović
Преводилац Translator
Наташа Антонијевић Nataša Antonijević
Ликовно-графичка опрема Artistic and graphic design

Лазар Димитријевић Lazar Dimitrijević
Технички уредник Technical editor

Стефан Секулић Stefan Sekulić
Адреса Adress
Јована Цвијића б.б, 34000 Крагујевац Jovana Cvijića b.b, 34000 Kragujevac
Тел: (+381) 034/370-270 Phone: (+381) 034/370-270
Факс: (+381) 034/370-168 Fax: (+381) 034/370-168
e-mail: casopislipar@gmail.com e-mail: casopislipar@gmail.com
www.lipar.kg.ac.rs www.lipar.kg.ac.rs
Аутор типографског писма Resavska Author of font Resavska

Оливера Стојадиновић Olivera Stojadinović
Штампа/Print Print
КГ ДИГИТАЛ ПРЕС, Крагујевац KG DIGITAL PRESS, Kragujevac
Тираж Impression
250 примерака 250 copies
Липар излази Lipar comes out

три пута годишње three times annually
Часопис се суфинансира средствима Министарства просвете, науке и технолошког развоја

Републике Србије / Publication of the Journal has been sponsored by the Ministry of Education,
Science and Technological Development of the Republic of Serbia
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82
ЛИПАР: часопис за књижевност, језик, уметности и културу,

одговорни уредник Часлав Николић. – Год. 1, бр. 1 (1999)- . – Крагујевац
(Јована Цвијића бб) : Универзитет у Крагујевцу,
1999- (Крагујевац : КГ ДИГИТАЛ ПРЕС). – 24 cm
Три пута годишње

ISSN 1450-8338 = Липар (Крагујевац)
COBISS.SR.ID 151188999

Lipar 64

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lipar 64

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Липар XVIII/ 64 / 2017.

Уредништво Editorial Board

година XVIII / број 64 / 2017

КОМУНИКАТИВНО СВОЈСТВО КОХЕРЕНЦИЈЕ

Друштвено условљена карактеристика писања и дијалошка форма коју писац остварује

Кључне речи: англистички реторички образац, писани дискурс, комуникативна компетен-

У сржи процеса писања јесте основна људска активност – давање

2. Дискурсна компетенција као поткатегорија

Комуникативно својство језика можемо сагледати кроз модел ко-

3 Док граматичка поткомпетенција обухвата структуру језика (механику писања, морфолошке,

12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

- интердисциплинарно поље које се односи на познавање

Дискурсна компетенција, која на макроплану и микроплану те-

2.2. Елементи дискурсне компетенције и

Значај поменутих когнитивних процеса за анализу вештине пи-

3. Кохерентност текста као предмет анализе

Како би се постигла кохерентност текста потребно је све исказе

14 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

ве у одређени контекст. Као што смо претходно рекли, кохеренцију је

Присуство кохезије у тексту представљено је потамњивањем те-

The process – it (референтна реч, одн. заменица )

Референтни идејни оквир представљен је подвученим деловима

та поменутог процеса (…but the final result… worthwhile.) Како је почет-

Међутим, Пример 2 представља текст који у себи садржи еле-

Такође, и у Примеру 2 можемо потврдити присуство унутаррече-

Romania – country (семантичка веза)

Међутим, поред бројних елемената кохезије, референтни идејни

We spent our holiday in Romania........ We do it every day...

Према томе, кохеренцију можемо дефинисати као упаривање

16 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

График 18. Визуелни приказ линеарног и рекурзивног деловања кохеренције на микро

У овом раду кохеренцију посматрамо у смислу сложености идеј-

За потребе овога рада одабрали смо експериментално истражи-

9 Према Заједничком европском референтном оквиру за живе језике одређени су дескриптори за

18 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

студента. Приликом одређивања подузорка руководили смо се крите-

4.1. Методологија истраживања

4.1.2. Кохеренција у модификованом наставном

представити модификовани наставни план, а потом и резултате анали-

4.1.2.1. Предавања и вежбе о кохеренцији

20 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

реченицу (concluding sentence) на нивоу пасуса, а на нивоу целокуп-

Најпре ћемо извршити анализу вежби која је представљала за сту-

5.1. Резултати вежбе о кохеренцији

У приложеним резултатима о заступљености кохеренције и рефе-

5.2. Резултати почетног и завршног есеја и употребе

КОНТРОЛНА ГРУПА (почетни есеј) – 87%; (завршни есеј) – 85%

Међутим, иако смо констатовали да постоји знатно виши степен

Степен ПОЧЕТНИ ЕСЕЈ ЗАВРШНИ ЕСЕЈ

6.1. Квантитативна анализа добијених података

24 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

овим резултатима можемо констатовати да Ц2 ниво у писаној продук-

Поред квантитативне анализе, веома је значајно и квалитативно

6.2. Квалитативна анализа добијених података

26 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

унутар истоветног пасуса како је очекивано у комуникативном

Након квантитативне и квалитативне анализе кохеренције у сту-

поткомпетенције. Из тог разлога можемо закључити да је у оквиру

28 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 64

Миленковић 2013а: Б. Миленковић, ТЕКСТ-ДИСКУРС: Комуникативне

Branka Milenković / COMMUNICATIVE TRAITS OF COHERENCE IN THE EN-

Summary / The importance of coherence, as the communicative element of writing,

Keywords: English rhetorical pattern, written discourse, communicative competence,

Примљен: 20. новембра 2017.