Pođem, klecnem, idem, zastajavam

AUTOR: JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

Jovan Jovanović Zmaj se uz Njegoša i Radičevića smatra jednom od

najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma, a pored Đure
Jakšića, smatra se drugim najvećim liričarem srpskog romantizma.
Romantičarske ideje koje je u srpskoj književnosti započeo Branko Radičević,
u pesništvu je nastavio Jovan Jovanović Zmaj, stvarajući jedne od najlepših i
najmoćnijih pesama romantizma.

Prva pesma koju je Zmaj objavio bila je “Proletnje jutro”, izdata 1849. godine u
Letopisu Matice Srpske. Već ta prva pesma odisala je toplinom koja će biti
karakteristična i za njegovo ostalo pesništvo. Čak i kada je pevao o narodnim,
patriotskim temama, njegove pesme nikada nisu bile hladne ili suviše oštre.
Njegove patriotske pesme su snažne i značajne, nisu samo prazno pozivanje
na ustanak ili tupo veličanje domovine i naroda.

Jednake takve su i njegove ljubavne pesme. Ljubav kao motiv za Zmaja bio je
idealan, i upravo ga takvim prikazuje u svojim pesmama. Zmajeve ljubavne
pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus
pesama “Đulići“. “Đulići” su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su
najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s
njom počeo da stvara porodicu.

Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo
je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon
ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom
“Đulići uveoci”. Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma
tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol
nakon gubitka porodice.

Ovom drugom, elegičnom ciklusu pripada i Zmajeva pesma “Pođem, klecnem,

idem, zastajavam”. Za nju kažu da je jedna od najkompleksnijih iz ovog
ciklusa baš zato što se u njoj oseća vrhunac bola zastupljen u ciklusu “Đulići
uveoci”. U ovoj pesmi tematika se kreće samo oko boli, već i oko smrti. U njoj
vidimo pesnikov očaj dok stoji pred smrti, ali ne onoj koja preti njemu, već
njegovim najbližima, zbog čega je ona još i gora.
Pođem, klecnem, idem, zastajavam – analiza pesme

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam” pesma je kojom je Zmaj predstavio

poslednje, očajničke trenutke pre smrti svoje supruge. Iako se u samo pesmi
ne ističe da se tu radi upravo o njoj, poznavajući pesnikovu životnu priču i
okolnosti pod kojima je pesma nastala, jasno nam je o kome se ovde govori.

Upravo je nemoć pred nadolazećom smrti tema ove pesme. Čitaoc može
posve da oseti tugu i očaj koji dominišu pesmom. Ova dva osećanja definisali
su atmosferu pesme i čitaoc može da suoseća s lirskim subjektom tj.
pesnikom. Gotovo na svojoj koži možemo da osetimo ono što pesnik oseća i
upravo po tome meri se neverovatna snaga ove pesma.

Nadolazeća smrt središnji je motiv pesme. Pesnik pokušava da se bori protiv

nje, da je nekako odgodi. Zato iznosi sva logična, istinita i verodostojna
opravdanja zašto smrt ne bi smela da uzme njegovu ljubav, ali ništa od toga
nije dovoljno da smrt promeni mišljenje i odustane od svog nauma.
Nezaustavljivo i smrtonosno vreme prikazano je na samom početku pesme,
kako bi čitaoc već u početku bio svestan ograničenosti vremena kojeg pesnik
ima sa svojom voljenom. Otkucaji sata su poput koraka kojima se smrt
približava. Auditivna predodžba proteka vremena kao da stvara
klaustrofobičnu atmosferu u kojoj se smrt zatvara oko nas i ne možemo da joj
umaknemo.

Pesma započinje istim stihovima koji stoje i u njenom naslovu. Nabrajanje

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam” ritmički nam predstavlja otkucaje sata.
Svaka reč jedan je otkucaj, a svaki otkucaj bliže je strašnom gubitku.
Ritmičnost uspostvaljena u prvom stihu održaće se do kraja pesme, baš kao i
strašan osećaj da bežimo pred nečim čemu ne možemo da umaknemo ili
osećaj da nam najdragocenije kliže iz ruku sa svakim otkucajem kazaljke koju
ne možemo da zaustavimo.

Već u drugom stihu pesnik iznosi motiv sata: “Šetalicu satu zadržavam”. Ova
slika jednako je metaforična i realna, jer možemo da zamislimo lirskog
subjekta kako čini sve, pa i zadržava sat, kako bi sprečio vreme da donese
ono čega se najviše boji. Pesma nastavlja nabrajanjem reči, koje ponovo
oponaša kicanje sata: “Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti”. Motiv očajnika
najverodostojinji je u pesmi, jer upravo je očaj ono što dominiše u atmosferi
cele pesme. On se posebno ističe u poslednja dva stiha prve storfe:
“Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne, ne sme umreti!” ”

Kraj prve strofe potvrđuje da se ovde radi o pesnikovoj supruzi. Očaj definisan
u prvoj strofi nastavlja se i u drugoj. Kroz ponavljanje pesnik iznosi sve
racionalne razloge zašto ona ne sme da umre: ona je mlada, ona se nada,
ona je bliska anđelima, ona još nije za zemlju… Ali svi ovi razlozi nisu
dovoljni. Ovo nabrajanje samo produbljuje očaj. Pesnik se obraća i Bogu i
pravdi, anđelima i zemlji, ali ni od koga nema odgovoa. Na kraju se obraća
sam sebi: “Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?”. Ovaj stih možda je najbolnijih u
ovoj strofi, jer u njemu nije samo molba, već i optužba. Pesnik sam sebe krivi
što ne može da pomogne svojoj voljenoj. Iako bi učinio bilo što, shvata da ne
može da učini ništa. Iako je to činjenica, on ne može sebi da oprosti što ne
može da spasi svoju voljenu.

U drugoj strofi ponavlja se dio stiha iz prve:

“Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,

Opet zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!” ”

Ponavljanje ovih stihova govori nam da je lirski subjekat učinio puni krug u
nastojanju da učini nešto, ali u svojoj nemoći opet se vratio istome – očaju i
nijekanju onoga što dolazi. Čini se da je to jedino što može, jedino u čemu
pronalazi bar neku utehu.

Poslednja strofa odražava vrhunac boli koju nam pesnik predstavlja. Ovo je
takođe vrhunac i straha i očaja, nabijen emocijama kao ni jedan drugi trenutak
u pesmi. Nakon ritmičnog ponavljanja u stihu “Idem, stanem, pa mi klone
glava” koji ima istu funkciju kao i u prijašnjim stihovima, pesnik uvodi motive
kolevke i čeda – koji posve produbljuju tragediju pesnikove situacije i do kraja
bude empatiju čitaoca:

“Nad kolevkom gde nam čedo spava.

Čedo se budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se pa zaplačemo”

Tragedija prerane smrti pesnikove supruge produbljena je činjenicom da iza

sebe ostavlja dojenče koje će da odrasta bez majke. Otac pokušava da
pronađe utehu u malom detetu, ali to dete budi još veću tugu i očaj u njemu.
Ovo dvoje će da ostane samo, s rupom u srcu gde bi trebala da bude majka i
supruga.

Poslednja strofa, a time i pesma, završavaju gotovo pa istim stihovima kao i

poslednje dve, tek malo izmenjenim:

“Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,

Zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!” ”

Ova pesma, kao i sve ostale Jovana Jovanovića Zmaja, nije nakićena
nikakvim stilskim figurama niti preterano ukrašenim pesničkim slikama. Sve
što želi da kaže, Zmaj govori odrešito i jasno, koristeći se rečima – njihovim
značenjem i ritmom – kako bi stvorio željenu atmosferu i izneo jasnu ideju.
Ipak, pesma zbog toga nije ni za što uskraćena. Pesnik je uspio da je učini
moćnom i osećajnom, toliko da ni jednog čitaoca ne može da ostavi
ravnodušnim. U pesmi su pesničke slike jasno predstavljene, a osećaji u
potpunosti izraženi.

Pesma se sastoji od tri strofe. Prva strofa ima pet stihova, druga deset, a
treća sedam. Stihovi su deseterci i u njima je rima uzastopna, što stvara
jasan, jednoličan ritam, baš poput sata koji otkucava. Ravnomerno i preteće.

Beleške o autoru

Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti.

Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao
jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u
Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više
razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao
studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.

Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog
podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio
verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na
radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.
S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima
buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje
prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje
će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku
(ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična
sreća i ljubav prema supruzi i deci.

1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik
Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je
pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po
kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj
– datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim
Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.

Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i
tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za
sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije
preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo
troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga
Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još
dve devojčice.

Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u
kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila –
s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti,
umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije
ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je
pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj
književnosti.

1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i

“Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao
dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.

Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.

Autor: V.B.