KAFU MI DRAGA ISPECI

Kad sam bio mali, stariji su mi govorili da će mi, ako pijem kafu, izrasti rep.

Zato sam kafu počeo da pijem tek u srednjoj školi. Rep mi nije izrastao ali se zato rodila neka vrsta
zavisnosti. Mogu da budem i gladan i žedan, ali ne mogu bez kafe. To sam otkrio u vojsci. Svakog
dana bi se snalazio na razne i ponekad nemoguće načine da sebi obezbedim šoljicu toplog crnog
napitka. Švercovali bi mi je stariji vojnici iz kantine, ili bih se ogrebao od ćate koji je imao pristup
oficirskoj kuhinji. U početku sam pio slatku, sa mlekom, onda sam počeo da volim gorču a sada pijem
tzv. "srednju", sa malo šećera.

Nije magija kafe samo u njenom ispijanju, ima tu dosta drugih stvari. Dan počinje prvom jutarnjom
kafom. Ja volim duplu dozu, u velikoj šolji od dva decilitra, jaka, "mrtvaka da probudi" kako kaže
jedan moj komšija. Gde god da sam putovao, donosio sam sa sobom velike šolje za kafu. Imam jednu
sa znakom Supermena, drugu sa Dilanom Dogom, treću sam kupio na koncertu Depeche Mode... i
tako redom. Imam nekoliko sa grbom Arsenala. U svakoj od njih, kafa ima drugačiji ukus.

"Ajmo negde na kafu", obično kažeš prijatelju kog nisi dugo video. Onda zaglavite negde gde pored
kafe popijete i gajbu piva. "Komšija, svrati na kafu", kaže zgodna komšika a tebi već svašta pada na
pamet. "To mi ne odvajaj", kaže redovna mušterija konobaru kad ga pita da li da mu uz rakiju i kiselu
vodu donese i kafu. "Ovde kuvaju odličnu kafu", kaže ortak za neugledni ćumez na uglu dve ulice.

Uz kafu se sklapaju prijateljstva, upoznaju prve ljubavi, dogovaraju poslovi, ogovara rodbina... Kafa
ima lekovito dejstvo, ubija dosadu, leči migrenu, jak je afrodizijak i idelan je znak gostima da je vreme
da idu kući.

U ona krizna vremena oskudice, u kući je moglo da nema ni mesa, ni ulja, ni struje, ali je uvek negde
postojao štek sa rezervama kafe. Pravo siromaštvo bilo je nemati ni za kafu. Bez hleba se nekako i
može.

I tako... I ovaj tekst pišem dok ispijam kafu, ujutru, dok se grad budi a dan je još mlad. Pokušavam da
se setim svih kafa koje sam popio u životu. Dušmanski slatke koju je kuvala moja baka, tanke, bez
šećera koju sam ispijao po studentskim klubovima, kratkog espresa na glavnom trgu u Riminiju, filter-
kafe u jednom teksaškom baru, kafe čudnog ukusa koju služe gratis uz doručak u Glazgovu...

Život teče i prolazi između dve popijene kafe. Samo mi to nekako ne primećujemo. Ostaje miris i trag
na usnama, gorki ukus prolaznosti i slatkoća trenutka.

To je ponekad sasvim dovoljno.