S.DŽ.

PERIS

IZDAJA
Prevela Jasmina Ðorđević
Izdaja

Naziv originala:
S. J. Parris HERESY

3
 S.Dž. Peris

Prolog

Manastir San Domeniko Mađore, Napulj 1576.

Spoljna vrata se širom otvoriše uz tresak koji je nastavio da odjekuje

hodnikom, a pod se zatrese od odlučnog marša nekoliko pari stopala.
Unutar malog odeljenja, u kojem sam sedeo na ivici daske, pazeći da
se previše ne približim otvoru nužničke jame ispod mene, moja mala
sveća zatreperi od naglog strujanja vazduha koje je izazvao njihov
ulazak, a ustreptale senke su rasle i smanjivale se na kamenim
zidovima. Allora1, pomislio sam i podigao pogled. Najzad su došli po
mene.
Koraci se zaustaviše s druge strane vrata klozeta, a zameni ih je
razjareno lupanje pesnicom i opatov grleni glas, napregnut preko
njegovih uobičajenih tihih diplomatskih tonova.
„Fra Ðordano! Naređujem ti da smesta izađeš na otvoreno, sa
onim što imaš u rukama!“
Čuo sam kikot jednog od monaha koji su ga pratili, a odmah
zatim strogi prekor opata, fra Domenika Vite, i nisam mogao da se,
uprkos situaciji, ne nasmejem u sebi. Fra Vita je bio čovek koji je, u
uobičajenim okolnostima, ostavljao utisak da mu se sve telesne
funkcije izuzetno gade. Za njega je sigurno bila nečuvena neprijatnost
što je morao da hapsi jednog svog monaha na tako sramotnom mestu
kao što je ovo.
„Samo tren, oče, ako smem“, doviknuo sam, odvezujući
mantiju kako bi izgledalo kao da sam klozet koristio za ono za šta je i
služio. Pogledao sam knjigu u mojoj ruci. Na trenutak sam se
zabavljao idejom da je sakrijem negde pod mantiju, ali to bi bilo
uzaludno, odmah će me pretresti.
„Ni tren više, brate“, rekao je fra Vita kroz vrata, a tiha pretnja
ušunjala se u njegov glas. „Proveo si više od dva sata u klozetu
večeras, mislim da je to dovoljno dugo.“
„Zbog nečega što sam pojeo, oče“, rekao sam i, uz duboko

4
Izdaja

žaljenje bacio knjigu u rupu, glasno se nakašljavši da bih prikrio

pljusak koji je ona izazvala upavši u otpad ispod mene. Bilo je to tako
fino izdanje.
Otključao sam vrata i otvorio ih, a s druge strane, zureći u
mene, dočekao me je opat, zaprepašćen i fasciniran, namrštenih crta
lica koje su gotovo vibrirale od zadržavanja gneva, naglašene na
naletima svetlosti baklji koje su nosila četiri monaha iza njega.
„Ne mrdaj, fra Ðordano“, rekao je Vita stegnutim glasom,
preteći mi nabivši ispružen prst u lice. „Prekasno je da se kriješ.“
Ušao je u klozet, nosa namrštenog zbog smrada, podigavši
svoju lampu da bi proverio sve uglove. Pošto ništa nije pronašao,
okrenu se ljudima koji su stajali iza njega.
„Pretresite ga“, zarežao je.
Moja braća su se preneraženo zgledala, a onda je onaj
prepredeni toskanski fratar Agostino da Montalcino iskoračio, sa
zluradim osmehom na licu. Nikada mu se nisam dopadao, ali njegova
netrpeljivost se pretvorila u otvoreno neprijateljstvo nakon što sam
ga, nekoliko meseci ranije, javno nadmašio u jednoj raspravi o
arijanskom sporu, nakon čega je počeo da potura glasine da sam
poricao Hristovo božanstvo. Bez sumnje, on me je i izdao fra Viti.
„Oprosti, fra Ðordano“, rekao je uz podrugljiv osmeh pre nego
što je počeo da me opipava uzduž i popreko, vršljajući dlanovima
prvo oko mog struka, a onda i niže, niz butine.
„Pokušaj da ne uživaš previše“, promrmljao sam.
„Samo slušam nadređenog“, odgovorio je. Kada je završio
opipavanje, podigao se i okrenuo prema fra Viti, vidno razočaran.
„Nema ništa sakriveno u mantiji, oče.“
Fra Vita je prišao bliže i ne progovarajući zurio u mene
nekoliko trenutaka, lica toliko blizu mog da sam mogao da izbrojim
dlačice u njegovim nozdrvama i namirišem smrad luka u njegovom
dahu.
„Greh našeg praoca bila je želja za zabranjenim znanjem.“
Svaku reč je pažljivo izgovarao, vlažeći usne svojim jezikom. „Mislio
je da može postati poput Boga. A to je i tvoj greh, fra Ðordano Bruno.
Ti si jedan od najnadarenijih mladića koje sam upoznao otkako sam
stigao u San Domeniko Mađore, ali tvoja znatiželja i tvoj ponos zbog
5
 S.Dž. Peris

sopstvene pameti sprečavaju te da svoj dar iskoristiš u slavu crkve.

Vreme je da otac inkvizitor preduzme mere protiv tebe.“
„Ne, oče, molim te, ništa nisam uradio...“, bunio sam se dok se
on okretao i odlazio, ali upravo tada je Montalcino pozvao iza mene.
„Fra Vita! Ovo treba da vidiš!“
Svojom lampom je obasjavao rupu u klozetu, sa izrazom
zlobnog zadovoljstva koji se širio preko njegovog tankog lica.
Vita je prebledeo, ali se nagnuo da vidi šta je Toskanac otkrio.
Očigledno zadovoljan, okrenu se ka meni.
„Fra Ðordano, vrati se u svoju ćeliju i ne izlazi dok ti ne
pošaljem dalje instrukcije. Ovo zahteva hitnu pažnju oca inkvizitora.
Fra Montalcino, izvadi tu knjigu. Saznaćemo kakve jeresi i
nekromantije naš brat ovde proučava s predanošću kakvu nikada
nisam video da posvećuje Svetom pismu.“
Montalcino je užasnuto naizmenično gledao opata i mene. Ja
sam u klozetu proveo toliko dugo da sam se navikao na smrad, ali
pomisao da ruku zaronim u gomilu ispod daske izazivala je mučninu.
Iskezio sam se Montalcinu.
„Ja, moj gospodaru opate?“, pitao je podižući glas.
„Ti, brate - i uradi to brzo.“ Fra Vita je namakao svoj ogrtač
bliže oko sebe da bi se zaštitio od hladnog noćnog vazduha.
„Mogu te poštedeti muka“, rekao sam. „To su samo Erazmovi
Komentari - u njima nema mračne magije.“
„Erazmovi radovi su na inkvizicijskom spisku zabranjenih
knjiga, kao što odlično znaš, brate Ðordano“, rekao je Vita strogo.
Ponovo me je netremice posmatrao onim svojim bezizražajnim
očima. „Ali, uverićemo se sami. Predugo si od nas pravio budale.
Vreme je da se proveri čistota tvoje vere. Fra Batista!“, pozvao je
drugog monaha i on se nagnu pažljivo ga slušajući. „Pošalji po oca
inkvizitora.“
Mogao sam tada da padnem na kolena i molim za milost, ali u
preklinjanju nije bilo dostojanstva, a fra Vita je bio čovek koji je voleo
sudske procese. Ukoliko je rešio da budem suočen sa ocem
inkvizitorom, možda da bih bio primer mojoj braći, onda sa tog puta
neće skrenuti sve dok se potpuno ne završi - a plašio sam se da znam
šta je to značilo. Navukao sam kukuljaču preko glave i krenuo za
6
Izdaja

opatom i njegovim pratiocima napolje, zastavši samo da bacim

poslednji pogled na Montalcina dok je zavrtao rukav svoje mantije i
pripremao se da izbunari mog izgubljenog Erazma.
„Nije sve tako crno, brate, imaš sreće“, rekao sam namignuvši
mu na rastanku. „Moje govno zaista miriše slađe nego tuđa.“
Podigao je pogled, usta izvrnutih ili od gorčine ili od gađenja.
„Videćemo da li će tvoja dovitljivost opstati kada u dupetu
budeš imao vreo žarač, Bruno“, rekao je s primetnim nedostatkom
hrišćanskog milosrđa.
Izvan manastira, na oštrom noćnom napuljskom vazduhu,
gledao sam u oblak koji se stvorio od mog daha, zahvalan što sam
izašao iz teskobe klozeta. Oko mene su se sa svih strana uzdizali
ogromni kameni zidovi manastirskih zgrada, a njihove senke su
gutale manastir. Velika fasada bazilike nazirala se levo od mene dok
sam kao olovo teškim koracima hodao ka monaškoj spavaonici i
izvijao glavu naviše da bih video zvezde rasute iznad nje. Crkva je
učila, nakon Aristotela, da su zvezde fiksirane u osmoj sferi oko
zemlje, da su sve na jednakom rastojanju i da se kreću zajedno u
orbiti oko Zemlje, kao što se Sunce i sedam planeta kreću u svojim
sferama. Bilo je i onih, kao što je Poljak Kopernik, koji su se usudili da
zamisle univerzum u drugačijem obliku, u kojem je Sunce u
njegovom središtu, a Zemlja se kreće po sopstvenoj orbiti. Dalje od
toga niko se nije usuđivao, čak ni u mašti, to jest, niko osim mene,
Ðordana Bruna Nolanskog, a ta tajna teorija, odvažnija nego ijedna
do sada formulisana, poznata je samo meni: da univerzum nema
nepokretan centar, već da je beskonačan, a da je svaka od tih zvezda
koje posmatram kako pulsiraju u baršunastoj tami iznad mene sama
po sebi sunce, okruženo sopstvenim bezbrojnim svetovima u kojima,
čak i sad, bića poput mene možda gledaju nebesa i pitaju se da li
postoji išta izvan granica njihovog znanja.
Jednog dana ću sve to napisati u knjizi koja će biti moje životno
delo, knjizi koja će uskomešati hrišćanstvo kao što je učinio
Kopernikov De Revolutionibus Orbium Coelestium, ali i više od toga,
u knjizi koja će poništiti sve činjenice ne samo rimske crkve već i
čitave hrišćanske religije. Ipak, bilo je još mnogo toga što je trebalo da
razumem, previše knjiga koje je tek trebalo da pročitam, knjiga o
7
 S.Dž. Peris

astrologiji i drevnoj magiji, a sve je zabranio dominikanski red i

nikada ne bih mogao da ih nabavim u biblioteci manastira San
Domeniko Mađore. Znao sam da će, ukoliko sada stanem pred svetu
rimsku inkviziciju, sve to biti iščačkano iz mene gvožđem u belom
usijanju, spravama za mučenje, sve dok ne ispovraćam svoju dopola
kuvanu hipotezu, a nakon toga ću biti spaljen zbog jeresi. Bilo mi je
dvadeset osam godina, nisam želeo još da umrem. Nisam imao
izbora, osim da bežim.
Povečerje samo što je prošlo. Monasi San Domenika pripremali
su se za počinak. Uletevši u ćeliju koju sam delio sa fra Paolom od
Riminija, dovlačeći za sobom hladnoću noći na kosi i mantiji,
izbezumljeno sam počeo da trčim po sićušnoj prostoriji i prikupljam
ono malo mojih stvari u nepromočivu torbu. Paolo je ležao na svojoj
slamarici i razmišljao kada sam širom otvorio vrata; sada se pridigao
na jedan lakat i zabrinuto posmatrao moju pomamu. On i ja smo kao
iskušenici zajedno stigli u manastir kada nam je bilo po petnaest
godina. Sada, trinaest godina kasnije, on je bio jedini kojeg sam
smatrao bratom u pravom smislu reči.
„Poslali su po oca inkvizitora“, objasnio sam boreći se za
vazduh. „Nema vremena za gubljenje.“
„Ponovo si propustio povečerje. Rekao sam ti, Bruno“, rekao je
Paolo odmahujući glavom. „Ako toliko vremena svako veče provodiš
u klozetu, ljudi će postati sumnjičavi. Fra Tomaso je svima pričao da
imaš neku tešku bolest creva, rekao sam da Montalcinu neće trebati
mnogo da zaključi čime se stvarno baviš i uzbuni opata.“
„Bio je to samo Erazmo, za ime božje“, rekao sam iznervirano.
„Moram da odem noćas, Paolo, pre nego što me ispitaju. Jesi li video
negde moj zimski ogrtač?“
Paolovo lice odjednom se uozbiljilo.
„Bruno, znaš da dominikanac ne sme da napusti svoj red inače
će biti ekskomuniciran. Ako sad pobegneš, to će smatrati priznanjem,
izdaće poternicu za tobom. Bićeš proglašen jeretikom.“
„A i ako ostanem biću proglašen jeretikom“, rekao sam. „Manje
će boleti in absentia2.“
„Ali, gde ćeš da ideš? Kako ćeš živeti?“ Činilo se da je moj

8
Izdaja

prijatelj zabrinut. Prekinuo sam svoju pretragu i spustio ruku na

njegovo rame.
„Putovaću noću, igraću i pevaću, ili ću moliti za hleb ako
budem morao, a kada dovoljno odmaknem od Napulja, zarađivaću
podučavajući ljude. Prošle godine sam postao doktor teologije - u
Italiji ima mnogo univerziteta.“ Trudio sam se da zvučim radosno, ali
u stvari, srce mi je lupalo, a stomak mi se pretvorio u vodu. Bilo je
donekle ironično što sada nisam mogao ni da priđem klozetu.
„Nikada nećeš biti bezbedan u Italiji ako te inkvizicija proglasi
jeretikom“, rekao je Paolo tužno. „Neće imati mira dok te ne vide
spaljenog.“
„Onda moram da odem pre nego što im se za to pruži prilika.
Možda ću otići u Francusku.“
Okrenuo sam se da potražim svoj ogrtač. Kroz sećanje mi je
sevnula, jasna kao onog dana kada se urezala, slika čoveka kojeg
proždire vatra, njegove glave okrenute unazad u agoniji dok je
uzaludno pokušavao da okrene lice od vreline plamenova koji su
gladno kidali njegovu odeću. Upravo taj ljudski, beskorisni gest
zapamtio sam u godinama koje su sledile, taj pokret kojim je hteo da
zaštiti lice od vatre, iako mu je glava bila vezana za kolac - i od tada
sam namerno izbegavao spektakl spaljivanja. Tada mi je bilo dvanaest
godina, a moj otac, profesionalni vojnik i čovek ortodoksnih i iskrenih
verovanja, odveo me je u Rim da gledam javno pogubljenje radi mog
obrazovanja i obučavanja. Obezbedili smo za sebe dobar pogled u
Kampo dei Fiori, u zadnjem delu gomile koja se gurkala, a ja sam bio
zadivljen brojem ljudi koji su se skupili da bi se okoristili od tog
događaja, kao da je u pitanju borba pasa i medveda ili vašar: prodavci
pamfleta, monasi koji su prikupljali priloge, muškarci i žene koji su
prodavali hleb i kolačiće ili prženu ribu sa poslužavnika okačenih o
vrat. Nisam očekivao ni okrutnost rulje koja je zatvorenika ismevala
uvredama, pljuvala ga i gađala kamenjem dok je bez reči išao ka
kocu, pognute glave. Pitao sam se da li je njegovo ćutanje bilo predaja
ili dostojanstvo, ali moj otac mi je objasnio da mu je kroz jezik
proboden gvozdeni šiljak da ne bi pokušao da preobrati posmatrače
ponavljajući svoje jeresi sa lomače.
Bio je vezan za kolac, a grane na lomači su bile toliko
9
 S.Dž. Peris

nagomilane oko njega da se skoro nije video. Kada je baklja stavljena

uz drva, začulo se glasno pucketanje i drvca su se odmah rasplamsala
goreći žestokim sjajem. Moj otac je klimnuo glavom sa odobravanjem.
Ponekad, objasnio je, vlasti su milosrdne, pa dozvole da se za lomaču
koristi sirovo granje, tako da se zatvorenik često uguši od dima pre
nego što zaista oseti žaoku plamenova. Ali, za najgore jeretike -
veštice, vračeve, bogohulnike, luterovce, benandante - pobrinu se da
drvo bude suvo kao padine Monte Sikala u leto, pa vrelina vatre kida
prekršioca sve dok u poslednjem dahu, sa iskrenim pokajanjem, ne
počne vrišteći da priziva boga.
Hteo sam da skrenem pogled dok su plamenovi proždirali lice
tog čoveka, ali moj otac se smestio pored mene, gledao je netremice,
kao da je posmatranje agonije tog bednika sastavni deo njegove
obaveze ka bogu, a ja nisam želeo da delujem manje muževno ili
manje posvećeno od njega. Čuo sam unakažene krike koji su se
otkidali sa osuđenikovih pokidanih usta dok su mu jabučice iskakale,
čuo sam šištanje i pucketanje dok se njegova koža sušila i ljuštila, a
krvava pulpa ispod nje topila na vatri, osetio sam miris nagorelog
mesa koji me je užasavajuće podsećao na vepra koji je pečen na
ražnju na uličnim feštama u Noli. Zapravo, povici odobravanja i
likovanje gomile kada je jeretik najzad izdahnuo nisu se mnogo
razlikovali od slavljenja sveca ili nekog javnog praznika. Na putu do
kuće, pitao sam oca zašto je taj čovek morao da umre tako užasnom
smrću. Da li je ubio nekoga? Otac mi je rekao da je bio jeretik. Pošto
sam navaljivao da mi objasni šta je to jeretik, rekao je da je taj čovek
prkosio autoritetu pape poričući postojanje čistilišta. Tako sam naučio
da se u Italiji reči i ideje smatraju jednako opasnim kao mačevi i
strele, a da je filozofu ili naučniku potrebna vojnička hrabrost da bi
izrekao svoje mišljenje.
Negde u spavaonici čuo sam kako se vrata besno zatvaraju.
„Dolaze“, prošaputao sam unezvereno Paolu. „Gde je, do
đavola, moj ogrtač?“
„Evo.“ Pružio mi je svoj, zastavši na trenutak da ga ušuška oko
mojih ramena. „Uzmi i ovo.“ U ruku mi je ugurao mali bodež sa
drškom od kosti u kožnim koricama. Iznenađeno sam ga pogledao.
„To je bio poklon od mog oca“, prošaputao je. „Tebi će trebati više
10
Izdaja

nego meni, tamo gde ideš. A sada, sbrigati. Požuri.“

Uzani prozor naše ćelije bio je tek toliko veliki da se izvučem na
njegovu ivicu, nogu po nogu. Bili smo na prvom spratu zgrade, ali
oko dva metra ispod prozora kosi krov nužnika za laike štrčao je
taman dovoljno da, ako pažljivo procenim skok, skočim tačno na
njega. Odatle sam mogao da se spustim niz podupirač i da se, pod
pretpostavkom da neprimećen pređem vrt, popnem preko spoljnog
manastirskog zida i skriven tamom nestanem na ulicama Napulja.
Uvukao sam bodež u mantiju, prebacio svoju nepromočivu
torbu preko jednog ramena i popeo se na ivicu prozora, uzjahao je i
zastao da osmotrim okolinu. Nabrekli bledi mesec visio je iznad
grada, a preko njegovog lica plovili su pramenovi oblaka. Napolju je
vladala tišina. Na trenutak sam se osećao kao da visim između dva
života. Monah sam bio trinaest godina; kada levu nogu provučem
kroz prozor i padnem na krov, tom životu ću zauvek okrenuti leđa.
Paolo je bio u pravu. Biću ekskomuniciran jer sam napustio red, uz
druge optužbe koje budu svaljene na mene. Pogledao je u mene, lica
prepunog neme tuge i posegnuo za mojom rukom. Nagnuo sam se i
poljubio njegove prste, a onda ponovo začuo nedvosmislene korake
mnogih stopala kako tutnje hodnikom.
„Dio sia con te“3, prošaputao je Paolo dok sam se provlačio kroz
mali prozor i izvijao telo, te sam visio držeći se vrhovima prstiju i pri
tom pocepao mantiju. Potom sam se pustio, uzdajući se u Boga i
sreću. Dok sam nespretno padao na krov ispod sebe, čuo sam kako se
mali prozor zatvara i nadao se da Paolo nije zakasnio.
Mesečina je bila i blagoslov i prokletstvo. Držao sam se senki
zidina dok sam iza monaških odaja prelazio dvorište i uspeo sam da
se, uz pomoć divljih puzavica, prebacim preko zida, granice
manastira, a onda sam pao na zemlju i otkotrljao se niz kratku padinu
na put. Morao sam hitro da se bacim u senku kapije, nadajući se da će
me tama sakriti, jer je uzanom ulicom u pravcu manastira užurbano
progalopirao jahač na crnom konju dok je njegov ogrtač lepršao za
njim. Tek kada sam podigao glavu osetio sam kako krv pulsira u mom
grlu jer sam prepoznao okrugli obod njegovog šešira dok je nestajao
uz brdo ka glavnoj kapiji. Znao sam da je osoba koja je upravo prošla

11
 S.Dž. Peris

bio lokalni otac inkvizitor, pozvan meni u čast.

Te noći sam, kada više nisam mogao da hodam, spavao u jarku
u predgrađu Napulja, a Paolov ogrtač je bio slaba zaštita od mrazne
noći. Drugog dana sam, radeći u štalama drumske krčme, zaradio
prenoćište i pola vekne hleba. Iste noći, napao me je neki čovek dok
sam spavao, pa sam se probudio naprslih rebara, krvavog lica i bez
hleba. Ipak, bar je koristio pesnice, a ne nož, uobičajen među
skitnicama i putnicima koji su često posećivali krčme i taverne na
putu do Rima. U toku trećeg dana već sam naučio da budem na
oprezu i prešao sam preko pola puta do Rima. Već su mi nedostajale
poznate rutine monaškog života koje su tako dugo upravljale mojim
danima, i bio sam uzbuđen na pomisao o slobodi. Više nisam imao
drugog gospodara osim sopstvene mašte. U Rimu ću ući u lavlje
ždrelo, ali dopadala mi se hrabrost kockanja sa proviđenjem: ili ću
ponovo početi život kao slobodan čovek, ili će me inkvizicija pronaći i
mnome nahraniti vatru. Ipak, učiniću sve što mogu da ne bude ono
drugo - nisam se plašio da umrem za moja verovanja, ali tek kada
odredim za koja verovanja vredi umreti.

12
Izdaja

PRVO POGLAVLJE

London, maj 1583.

Na konju pozajmljenom od francuskog ambasadora pri dvoru

engleske kraljice Elizabete, prejahao sam Londonski most jutra
dvadesetog maja, 1583. Sunce je već bilo jako, iako još nije bilo podne.
Dijamanti svetlosti rasipali su se po uzmreškanoj površini široke
Temze, a topli povetarac podizao mi je kosu sa lica, noseći sa sobom
rečni smrad fekalija ka Vinčesterskoj palati, gde je trebalo da se
sastanem sa kraljevskom grupom i krenem na put u renomirani
Oksfordski univerzitet.
Palata vinčesterskih biskupa izgrađena je od crvene cigle u
engleskom stilu oko unutrašnjeg dvorišta, a krov sa dekorisanim
dimnjacima pokrivao je veliku dvoranu sa redovima visokih prozora
okrenutih ka reci. Ispred nje se travnjak spuštao sve do velikog doka i
pristaništa na kojem sam, dok sam prilazio, video šarenoliki spektakl
okupljenih ljudi. Delići melodije pronosili su se vazduhom dok su
muzičari probali, a pola londonskog visokog društva pojavilo se, u
svojoj najboljoj odeći, da gleda promenadu na prolećnom suncu.
Pored stepeništa, sluge su spremale veliki brod, ukrašen bogatim
svilenim zavesama i jastucima sa crvenozlatnim tapiserijama. Na
prednjem kraju bila su sedišta za osam veslača, a na zadnjem je
bogato izvezeno platno zaklanjalo sedišta. Zastave u bojama dragog
kamenja lepršale su, obasjane suncem, na laganom vetru.
Sjahao sam, a sluga pritrča da pridrži konja dok sam polazio ka
palati, praćen sumnjičavim pogledima razne fino odevene gospode.
Iznenada osetih kako se pesnica spušta među moje lopatice, gotovo
me oborivši na tlo.
„Ðordano Bruno, ti matoro pseto! Zar te još nisu spalili?“
Povrativši ravnotežu, okrenuo sam se i ugledao Filipa Sidnija
koji je stajao raskoračen i kezio se od uva do uva, široko raširenih
ruku, sa svojom starom čudnom frizurom nameštenom tako da mu

13
 S.Dž. Peris

lokna štrči napred kao školarcu kojeg su upravo podigli iz kreveta.

Sidnija, aristokratskog vojnika-poetu upoznao sam u Padovi dok sam
bežao kroz Italiju.
„Prvo moraju da me uhvate, Filipe“, rekao sam široko se
nasmešivši kada sam ga ugledao.
„Za tebe ser Filip, seljačino, proglašen sam za viteza ove godine,
znaš.“ „Odlično! Da li to znači da ćeš steći i neke manire?“
Obavio je svoje ruke oko mene ponovo me srdačno tapšući po
leđima. Naše prijateljstvo je bilo čudno, prisećao sam se, boreći se za
vazduh i uzvraćajući mu zagrljaj. Naša porekla nisu se mogla više
razlikovati. Sidni je rođen u jednoj od prvih porodica engleskog
dvora, na šta me je neumorno podsećao, ali u Padovi smo odmah
otkrili dar da jedan drugog nasmejemo, što je bila retka i dobrodošla
stvar na ozbiljnom i često tužnom mestu. Čak i sada, nakon šest
godina, nije mi bilo neprijatno u njegovom društvu; odmah smo se
vratili našem starom običaju drugarskog zadirkivanja.
„Hajde, Bruno“, rekao je Sidni, prebacivši ruku preko mojih
ramena vodeći me niz travnjak ka reci. „Boga mi, baš je lepo videti te
opet. Ova kraljevska poseta Oksfordu bila bi nepodnošljiva bez tvog
društva. Jesi li čuo za onog poljskog princa?“
Odmahnuo sam glavom. Sidni je prevrnuo očima.
„Pa, uskoro ćeš ga upoznati. Palatin Albert Laski, poljski
velikodostojnik s previše novca i premalo obaveza, koji zbog toga
provodi vreme dosađujući ljudima po evropskim dvorovima. Trebalo
je da odavde otputuje u Pariz, ali kralj Anri od Francuske odbio je da
ga primi u zemlju, pa se njeno veličanstvo malo duže zaglavila s
teretom da ga zabavlja. Otud i ova pompezna svečanost, da bi ga
makli s dvora.“ Mahnuo je ka deregliji, a onda bacio kratak pogled
oko sebe da proveri da li nas neko prisluškuje. „Ne krivim ja
francuskog kralja što je odbio njegovu posetu, to je vanredno
nepodnošljiv čovek. Ipak, priznajem, to je poprilično postignuće, ja
mogu da se setim samo jedne ili dve taverne u koje mi je zabranjen
pristup. Da bi ti zabranili da uđeš u čitavu jednu zemlju potreban je
naročit talenat da sebe učiniš nepoželjnim. A tog talenta Laski ima na
gomile, što ćeš i sam videti. Međutim, ti i ja ćemo se svejedno veselo
provesti u Oksfordu - ti ćeš zabavljati glupane svojim idejama, a ja ću
14
Izdaja

uživati u tvojoj slavi i pokazivati ti moja stara svratišta“, rekao je,

srdačno me ponovo zveknuvši u ruku. „Mada, kao što znaš, to nije
naš jedini cilj“, dodao je spustivši glas.
Stajali smo jedan pored drugog i posmatrali reku, uzavrelu od
malih plovila: čamci i mali jedrenjaci s belim jedrima špartali su
preko svetlucave vode na prolećnom suncu koje je osvetljavalo fasade
lepih zgrada od cigle i drveta na suprotnoj obali. Bila je to
veličanstvena panorama sa velikim tornjem crkve svetog Pavla koji
se, daleko na severu, izdizao iznad krovova. Pomislio sam koliko je
grad London bio veličanstven za to doba i koliko sam bio srećan što
sam uopšte ovde, i to u ovakvom društvu. Sačekao sam Sidnija da mi
pojasni.
„Imam za tebe nešto od mog budućeg tasta, ser Frensisa
Volsingema“, prošaputao je, očiju fiksiranih za reku. „Vidiš li šta mi je
donela plemićka titula, Bruno, da radim kao tvoj posilni.“ Uspravio se
i pogledao oko sebe, štiteći oči dlanom dok je škiljio ka sidrištu našeg
plovila, pre nego što je iz svoje torbe izvukao nabreklu kožnu kesu.
„Volsingem ti je ovo poslao. Mogao bi imati izvesne troškove tokom
svoje istrage. Nazovi to akontacijom uz platu.“
Ser Frensis Volsingem. Glavni državni sekretar kraljice
Elizabete, čovek koji je stajao iza mog neverovatnog prisustva u ovoj
kraljevskoj poseti Oksfordu. I samo njegovo ime izazivalo je žmarce
duž moje kičme.
Još smo se malo odmakli od okupljene gomile ljudi koja se
divila dok je barža pred polazak ukrašavana cvećem. Pored nje, grupa
muzičara je počela da svira melodiju za ples i posmatrali smo kako se
masa gura oko njih.
„Ali, reci mi, Bruno, nisi se zaputio u Oksford samo zarad
debate o Koperniku sa gomilom dosadnih akademika“ nastavio je
Sidni tihim glasom. „Čim sam čuo da si došao u Englesku, znao sam
da si sigurno nanjušio nešto važno.“
Brzo sam bacio pogled oko nas da proverim može li neko da nas
čuje.
„Došao sam da pronađem jednu knjigu“, rekao sam. „Tražim je
već neko vreme i sada verujem da je doneta u Englesku.“
„Znao sam!“, Sidni je zgrabio moju ruku i privukao me bliže.
15
 S.Dž. Peris

„A šta ima u toj knjizi? Neka drevna veština za otključavanje moći

univerzuma? Bavio si se takvim stvarima u Padovi, koliko se sećam.“
Nisam mogao da razlučim da li me je još uvek ismevao, ali
odlučio sam da verujem u naše prijateljstvo iz Italije.
„Šta bi mi rekao, Filipe, ako bih ti kazao da je univerzum
beskrajan?“
Izgledao je sumnjičavo.
„Rekao bih da to prevazilazi čak i Kopernikov jeres i da bi
trebalo da govoriš tiše.“
„Pa, ja u to verujem“, rekao sam tiho. „Kopernik je rekao samo
pola istine. Artistotelova slika kosmosa, sa nepokretnim zvezdama i
sedam planeta koje kruže oko Zemlje, čista je neistina. Kopernik je
Zemlju zamenio Suncem u centru kosmosa, ali ja idem dalje, kažem
da ima mnogo sunaca, mnogo centara - onoliko koliko ima zvezda na
nebu. Univerzum je beskonačan, a ako je tako, zašto ne bi bio pun
drugih zemalja, drugih svetova i drugih bića poput nas? Rešio sam da
moje životno delo bude dokazivanje te tvrdnje.“
„Kako se ona može dokazati?“
„Videću ih“, rekao sam gledajući u reku, ne usuđujući se da
posmatram njegovu reakciju. „Prodreću do dalekih prostora
univerzuma, izvan sfera.“
„A kako ćeš to uraditi? Naučićeš da letiš?“ Njegov glas je sada
bio skeptičan i nisam mogao da ga krivim.
„Pomoću tajnog znanja koje sadrži izgubljena knjiga egipatskog
mudraca Hermesa Trismegista, koji je prvi shvatio te misterije. Ako
uspem da je pronađem, saznaću tajne neophodne da bih se, svetlošću
božanskog razumevanja podigao kroz sfere i ušao u božanski um.“
„Da uđeš u um Boga, Bruno?“
„Ne, slušaj. Od našeg poslednjeg susreta temeljno sam
proučavao drevnu magiju hermetičkih spisa i hebrejsku Kabalu i
počeo sam da shvatam stvari za koje ne bi verovao da su moguće.“
Oklevao sam. „Ako uspem da naučim kako da se popnem po
Hermesovim opisima, baciću pogled u ono što leži izvan poznatog
kosmosa - u univerzum bez kraja, i u univerzalnu dušu čiji smo svi mi
deo.“
Pomislio sam da će početi da se smeje, ali umesto toga, on je
16
Izdaja

izgledao zamišljeno.
„Meni to zvuči kao opasno vraćanje, Bruno. I šta ćeš dokazati?
Da nema Boga?“
„Da smo svi mi Bog“, rekao sam tiho. „Božansko je u svima
nama, i u supstanci univerzuma. Sa pravim znanjem možemo da
crpimo sve moći kosmosa. Kada to shvatimo, možemo postati jednaki
Bogu.“
Sidni me je gledao u neverici.
„Isuse bože, Bruno! Ne možeš ići unaokolo i tvrditi da si jednak
Bogu. Možda ovde nema inkvizicije, ali nijedna hrišćanska crkva neće
to mirno slušati, otići ćeš pravo u vatru.“
„Ovo želim da saopštim baš zbog toga što je hrišćanska crkva
korumpirana, svaka njena frakcija. To je samo slabašna senka,
razređena verzija drevne istine koja je postojala mnogo pre nego što
je Hrist išao zemljom. Kada bi to bilo shvaćeno, bila bi moguća prava
reforma religije. Ljudi bi mogli da se izdignu izvan podela zbog kojih
je proliveno toliko krvi, i zbog kojih se ona još uvek proliva, i shvatiti
svoje suštinsko jedinstvo.“
Sidnijevo lice se uozbiljilo.
„Čuo sam da moj stari učitelj doktor Di tako govori. Ali, moraš
biti oprezan, prijatelju moj, on je prikupio mnogo tih rukopisa i
drevne magije tokom uništenja monaških biblioteka, a nazivaju ga i
vešcem i još mnogo gorim imenima, i to ne samo obični ljudi. A on je
rođeni Englez i kraljičin lični astrolog. Nemoj na sebe navlačiti
reputaciju čarobnjaka, već si sumnjiv kao katolik i stranac.“ Odmakao
se i radoznalo me pogledao. „Znači, veruješ da se ta knjiga može naći
u Oksfordu?“
„Kada sam živeo u Parizu, saznao sam da je odneta iz Firence
krajem prošlog veka i, ako je moj izvestilac govorio istinu, jedan
engleski sakupljač ju je odneo u jednu od ovdašnjih velikih biblioteka,
u kojoj leži neopažena jer niko ko ju je imao u rukama nije shvatao
njen značaj. Mnogi Englezi koji su putovali po Italiji bili su ljudi sa
univerziteta i zaveštavali su svoje knjige, pa je Oksford jednako dobro
mesto za početak traganja kao i bilo koje drugo.“
„Trebalo bi da počneš tako što ćeš pitati Džona Dija“, rekao je
Sidni. „On ima najveću biblioteku u zemlji.“
17
 S.Dž. Peris

Odmahnuo sam glavom.

„Kada bi tvoj doktor Di imao tu knjigu, on bi znao šta drži u
rukama i nekako bi objavio to otkriće. Ona tek treba da bude
otkrivena, siguran sam u to.“
„Dobro, onda. Ali, nemoj zapostaviti Volsingemov posao u
Oksfordu.“ Ponovo me je pljesnuo po leđima. „I za ime božje, nemoj
da zapostaviš mene, Bruno, da bi vršljao po bibliotekama, očekivaću
malo razbibrige od tebe dok smo tamo. Dovoljno je loše što moram da
budem dadilja onom nadmenom Poljaku Laskom - ne planiram da
provedem svako veče zarobljen među plesnjivim matorim teolozima,
hvala. Ti i ja ćemo ići da lumpujemo po gradu, ostavljajući za sobom
oksfordske žene raširenih nogu!“
„Mislio sam da se ženiš Volsingemovom kćerkom?“, izvio sam
obrvu, glumeći zaprepašćenje.
Sidni je prevrnuo očima.
„Kada kraljica izvoli dati svoj pristanak. U međuvremenu, ne
smatram se vezanim nikakvim bračnim zavetima. U svakom slučaju,
šta je s tobom, Bruno? Jesi li nadoknadio godine u manastiru dok si
putova kroz Evropu?“ Značajno me je munuo laktom pod rebra.
Nasmešio sam se i protrljao bok.
„Pre tri godine, u Tuluzu, bila je jedna žena. Morgana, kćerka
hugenotskog plemića. Njenom bratu sam davao privatne časove
metafizike, ali kada njen otac nije bio kod kuće, ona bi me molila da
ostanem i čitam s njom. Bila je gladna znanja što je, otkrio sam, retka
osobina žena rođenih u bogatstvu.“
„I lepa“, pitao je Sidni, iskričavih očiju.
„Izuzetno“, ujeo sam se za usnu, prisetivši se Morganinih
plavih očiju, načina na koji me je zadirkivala sve do smeha uvek kada
bi smatrala da sam postao previše melanholičan. „Potajno sam joj se
udvarao, ali mislim da sam uvek znao da je to samo privremeno.
Njen otac je hteo da se ona uda za hugenotskog aristokratu, a ne za
italijanskog katoličkog begunca. Čak i kada sam postao profesor
filozofije na univerzitetu u Tuluzu i najzad imao sredstva da se
izdržavam, on nije pristao, i pretio je da će upotrebiti sav svoj uticaj u
gradu da mi uništi ime.“
„I, šta se desilo?“, pitao je Sidni zainteresovano.
18
Izdaja

„Preklinjala me je da pobegnem s njom.“ Uzdahnuo sam.

„Gotovo da sam dozvolio sebi da me ubedi, ali u srcu sam znao da to
ne bi bila budućnost koju smo želeli ni ona ni ja. I tako sam jedne noći
otišao u Pariz, gde sam uložio svu svoju energiju u pisanje i
napredovanje na dvoru. Ipak, često razmišljam o životu kojem sam
okrenuo leđa i o tome gde bih bio sada.“ Glas mi se izgubio dok sam
ponovo obarao pogled, prisećajući se.
„Onda ne bi bio ovde, prijatelju moj. Osim toga, ona se do sad
verovatno udala za nekog omatorelog vojvodu“, rekao je Sidni
srdačno.
„Verovatno bi“, složio sam se, „da nije umrla. Njen otac je
dogovorio brak sa jednim od svojih prijatelja, ali ona je imala nesreću
nedugo nakon venčanja. Udavila se. Njen brat mi je javio u pismu.“
„Misliš da je oduzela sebi život?“, pitao je Sidni, dramatično
iskolačivši oči. „Izgleda da nikada neću saznati.“
Tada sam zaćutao i zagledao se preko vode.
„Pa, žao mi je zbog toga“, rekao je Sidni nakon nekoliko
trenutaka, tapšući me po leđima prozaično, kao što Englezi rade, „ali
ipak, žene s dvora kralja Anrija sigurno su ti obezbedile obilje
razonode, a?“
Kratko sam ga posmatrao, pitajući se da li je englesko plemstvo
zaista imalo tako malo finih osećaja koliko se pretvaralo, ili su takvo
držanje razvili da bi izbegli bolne emocije.
„Oh, da, tamošnje žene su svakako bile prelepe, i ispočetka su
rado nudile svoju pažnju, ali otkrio sam da se s njima ne može voditi
pristojan razgovor“, rekao sam, nateravši se na osmeh. „A one su
otkrile da ja nemam bogatstva niti titule za ikakvo ozbiljnije
udruživanje.“
„Eto, vidiš, Bruno, suđeno ti je razočaranje ukoliko žene biraš
na osnovu njihove konverzacije“ Sidni je kratko odmahivao glavom,
kao da je ta ideja bila apsurd. „Daću ti jedan savet - oštri um u
društvu muškaraca, a žene traži samo zarad životnih ugodnosti.“
Namignuo je i iskezio se.
„Sad moram da nadgledam pripreme inače nikada nećemo
krenuti, a treba da večeramo u Vindzorskoj palati, pa moramo brzo
da napredujemo. Kažu da će večeras biti oluja. Kraljica, naravno, neće
19
 S.Dž. Peris

biti prisutna“, rekao je, primetivši da izvijam obrve. „Plašim se da je

odgovornost zabavljanja palatina samo na nama, Bruno, sve dok ne
dođemo do Oksforda. Očeliči se i moli se toj tvojoj univerzalnoj duši
za hrabrost.“ „Ne želim da se hvalim, ali moji prijatelji me smatraju
poetom, ser Filipe“, govorio je palatin Laski svojim piskavim glasom
koji je uvek zvučao kao da se žali, dok je naš brod prilazio
hamptonskom dvoru. „Palo mi je na pamet da, ako se umorimo od
disputacija na univerzitetu“ tu je bacio značajan pogled ka meni, „vi i
ja posvetimo deo našeg boravka u Oksfordu čitajući jedan drugom
poeziju i razgovarajući o njoj, kao jedan pesnik s drugim, šta mislite?“
„Onda moramo uključiti i Bruna u naš razgovor“, rekao je
Sidni, blesnuvši svojim zavereničkim osmehom, „jer pored svojih
učenjačkih knjiga, on je za pozornicu napisao komičnu dramu u
stihu, zar ne, Bruno? Kako se ono zvala?“
„Lučonoše“, promrmljao sam i vratio se uživanju u pogledu.
Dramu sam posvetio Morgani i ona je uvek izazivala sećanja na nju.
„Nisam čuo za nju“, rekao je palatin ne pridajući tome značaja.
Pre nego što je naša grupa došla do Ričmonda, otkrio sam da se
potpuno slažem sa mojim patronom, kraljem Anrijem III od
Francuske: palatin Laski je bio nepodnošljiv. Debeo i crvenog lica,
imao je potpuno neodgovarajuće stanovište o sopstvenom značaju i
veliku ljubav prema zvuku sopstvenog glasa. Uprkos finoj odeći i
držanju, očigledno nije bio dobro upoznat s kupatilom, a pod toplim
suncem iz njegovog pravca je dopirao žestok smrad koji me je,
pomešan sa isparenjima smeđe Temze u neposrednoj blizini, ometao
u onome što je trebalo da bude zabavno putovanje.
Isplovili smo sa pristaništa vinčesterske palate uz velike fanfare
truba; brod pun muzičara bio je zadužen da nas prati, pa je palatinov
beskrajni monolog bio praćen cvrkutanjem i piskutanjem flautista s
desne strane. Da bi doprineli neprijatnosti, cvetovi kojima je barža
tako obilato okićena terali su me na kijanje. Zavalio sam se u svilene
jastuke, pokušavajući da se koncentrišem na ritmično pljuskanje
vesala dok smo klizili impresivnim tempom kroz grad. Manji brodovi
su nam se sklanjali s puta, a njihovi putnici, prepoznavši kraljevsku
baržu, s poštovanjem su skidali svoje kape i zurili dok smo prolazili.
Što se mene tiče, ja sam gotovo uspeo da svedem palatinovo brbljanje
20
Izdaja

na pozadinsko zujanje dok sam se koncentrisao na prizore i bio bih

zadovoljan uživanjem u nežnozelenom i pošumljenom pejzažu na
obalama dok smo za sobom ostavljali grad, ali Sidni je rešio da se
zabavi zadirkivanjem Poljaka i želeo je moju saradnju.
„Pogledajte, velika palata Hampton koja je nekada pripadala
favoritu oca naše kraljice, kardinalu Vulsiju“, rekao je, pokazujući
grandiozno ka obali dok smo se približavali impozantnim zidovima
od crvene cigle. „Nije da je dugo uživao u njoj - takvi su kaprici
prinčeva. Ali, čini se da vas, Laski, kraljica veoma poštuje, sudeći po
brizi koju je posvetila vašoj poseti.“
Palatin se nasmešio usiljenim ružnim osmehom.
„Pa, nije na meni da to govorim, naravno, ali mislim da je na
engleskom dvoru sada već dobro znano da je palatinu Laskom
odobreno najveće gostoprimstvo njenog veličanstva.“
„A sada, kada nema vojvodu Anžujskog, pitam se da li mi, njeni
podanici, možemo početi da spekulišemo o savezništvu sa
Poljskom?“, nastavio je Sidni đavolasto.
Palatin je spojio vrhove svojih zdepastih prstiju kao da se moli,
a onda napućio svoja vlažna usta, dok su njegove sitne praseće oči
sijale od samozadovoljstva.
„Nije na meni da govorim takve stvari, ali primetio sam u toku
mog boravka na dvoru da mi kraljica jeste posvetila izvesnu posebnu
pažnju, da tako kažemo. Prirodno, ona je skromna, ali mislim da
svetski ljudi, kao što smo vi i ja, ser Filipe, koji nisu bili zatvoreni u
manastiru, uvek mogu znati kada ih žena gleda sa ženskim željama,
zar ne?“
Zasmejao sam se s nevericom i morao sam to da prikrijem još
jednim napadom kijanja. Svirači su završili još jednu nepodnošljivo
živahnu narodnu pesmu i prešli na melanholičniju melodiju,
omogućivši mi da padnem u zamišljenu tišinu dok su polja i šume
klizili pored nas, a reka postajala uža i manje bučna. Oblaci su se
gomilali iznad nas, ogledajući se u vodi pred nama, a toplota je
počela gusto da deluje u nozdrvama. Činilo se da je Sidni bio u pravu
u vezi sa dolazećom olujom.
„U svakom slučaju, ser Filipe, dao sam sebi slobodu da
komponujem sonet hvale za kraljičinu lepotu“, objavio je palatin
21
 S.Dž. Peris

nakon nekog vremena, „i pitam se da li bih mogao da ga izrecitujem

pred vama pre nego što ga prenesem njenim nežnim ušima? Dobro bi
mi došao savet kolege pesnika.“
„Mnogo bi bilo bolje da zamolite Bruna“, rekao je Sidni
nehajno, provlačeći dlan kroz vodu, „njegovi zemljaci su izmislili tu
formu. Zar nije tako, Bruno?“
Uputio sam mu ubilački pogled i dopustio da moje misli
otplove ka horizontu dok je palatin počinjao svoj monotoni recital.
Da je iko predvideo, tokom onih dana kada sam prosio od grada
do grada duž italijanskog poluostrva, grabeći poneki posao
podučavanja kada bih to mogao, a inače živeći u drumskim krčmama
i jeftinim smeštajima za putnike, glumce i torbare, da ću završiti kao
poverenik kraljeva i dvorana, svet bi ga smatrao ludim. Ali, ne i ja -
uvek sam verovao u svoju sposobnost ne samo da preživim već i da se
uzdignem sopstvenim naporima. Cenio sam dovitljivost više nego
privilegije stečene rođenjem, radoznao um i glad za znanjem više
nego status ili položaj, i nepokolebljivo sam verovao da će drugi na
kraju shvatiti da sam u pravu. To mi je dalo volje da pređem prepreke
koje bi obeshrabrile poštovanije ljude. I tako sam se, od putnika-
učitelja i begunca-jeretika, do svoje trideset pete uzdigao visoko
gotovo onoliko koliko bi filozof mogao sanjati: bio sam omiljen na
dvoru kralja Anrija III u Parizu, njegov lični učitelj veštine pamćenja i
vanredni profesor filozofije na velikom univerzitetu Sorboni. Ali, i
Francuska je, kao i mnoga druga mesta kroz koja sam prošao tokom
mog sedmogodišnjeg azila iz Napulja, tada bila pocepana religijskim
ratovima, a katolička frakcija u Parizu, vođena porodicom Giz, sticala
je sve veću prednost nad hugenotima, toliko da se šuškalo kako je
inkvizicija na putu za Francusku. U isto vreme, moje prijateljstvo s
kraljem i popularnost mojih predavanja doneli su mi neprijatelje
među učenim doktorima na Sorboni, a tajne glasine počele su da
dopiru iz mračnih uličica do ušiju dvorana: da je moj jedinstveni
sistem pamćenja neka vrsta crne magije koju sam koristio da bih
razgovarao sa demonima. To sam shvatio kao znak da treba da
krenem dalje, kao što sam učinio u Veneciji, Padovi, Ðenovi, Lionu,
Tuluzu i Ženevi kad god bi prošlost zapretila da me pristigne. Kao i
mnogi religijski begunci pre mene, potražio sam utočište pod
22
Izdaja

tolerantnijim nebom elizabetanskog Londona, gde Kongregacija za

nauk vere nije imala nadležnost, i gde sam se nadao da ću pronaći i
izgubljenu knjigu Hermesa Trismegista, egipatskog visokog
sveštenika.
Kraljevska barža se usidrila kasno po podne kod Vindzora, a
tamo su nas dočekale sluge u livrejama i odvele u naše sobe u
kraljevskom zamku da večeramo i prenoćimo pre nego što rano
sledećeg jutra nastavimo ka Oksfordu. Večera je protekla u mirnoj
atmosferi, možda i zbog toga što se nebo veoma smračilo baš u vreme
kada smo stigli u svečane apartmane, pa su sveće morale biti rano
upaljene, a poče i da pada jaka kiša. Do kraja obroka voda je već u
slapovima tekla preko visokih prozora trpezarije.
„Ako se ovako nastavi, sutra neće biti broda“, primetio je Sidni
dok su sluge sklanjale posuđe. „Moraćemo ostatak puta da prevalimo
drumom, ako se budu mogli naći konji.“
Palatin je delovao mrzovoljno, njemu je odgovaralo miljenje
barže.
„Ја nisam jahač“, žalio se, „trebaće nam bar kočija. Ili možemo
da sačekamo ovde dok se vreme ne popravi“, predložio je veselijim
tonom, zavalivši se u svoju stolicu i razgledajući oko sebe u bogato
opremljenu trpezariju u palati.
„Nemamo vremena“, odgovorio je Sidni, „disputacija je
prekosutra, a mi moramo našem govorniku omogućiti dovoljno
slobodnog vremena da pripremi svoje neoborive argumente, a,
Bruno?“
Skrenuo sam pažnju sa prozora i uputio mu osmeh.
„Zapravo, upravo sam hteo da vas napustim baš pod tim
izgovorom“, rekao sam.
Sidnijevo lice se snuždilo.
„О... zar nećeš da posediš i malo igraš s nama karte?“, pitao je, a
u glasu mu se osećala uzbuna jer mu sledi veče nasamo s palatinom.
„Plašim se da ću večeras morati da se izgubim u mojim
knjigama“, rekao sam, odgurnuvši stolicu, „ili to neće biti disputacija
vredna slušanja.“
„Presedeo sam na nekoliko koje jesu bile“, primetio je palatin.
„Nema veze, ser Filipe, vi i ja ćemo sedeti dugo u noć. Možda bismo
23
 S.Dž. Peris

mogli čitati jedan drugom? Zatražiću da donesu još vina.“

Sidni mi, dok sam prolazio pored njega uputi molećiv pogled
davljenika, ali ja sam mu samo namignuo i zatvorio vrata za sobom.
On je ovde bio profesionalni diplomata, on je učen kako da izlazi na
kraj sa ovakvim ljudima. Veliki pucanj groma odjeknuo je oko krova
dok sam prolazio do moje sobe kitnjasto oslikanim stepeništem.
Dugo nisam prelistavao svoje papire niti pokušavao da sredim
misli, već sam samo ležao na krevetu, misli nemirnih kao uzburkano
nebo koje je poprimilo jezivu nijansu zelene boje dok su gromovi i
munje bivali sve bliži i češći. Kiša je udarala o staklo i crep na krovu, a
ja sam razmišljao o osećaju nemira koji je nadjačavao jutarnje
uzbuđenje očekivanja. Moja budućnost u Engleskoj, da ne pričam o
budućnosti mog dela, uveliko je zavisila od rezultata ovog putovanja
u Oksford, a ipak bio sam ispunjen čudnim slutnjama. Tokom svih
ovih godina bez puštanja korena i pripadanja ikamo, bez zavisnosti
od ikoga osim od sopstvenog nagona za održanjem, naučio sam da
slušam peckanje sopstvenih raspoloženja. Kad god sam imao
nagoveštaje opasnosti, događaji su obično pokazivali da sam bio u
pravu. A možda sam se samo, još jednom, pripremao da preuzmem
drugi oblik, da postanem neko ko nisam bio.
U Londonu sam bio manje od nedelju dana, kao gost
francuskog ambasadora na zahtev mog patrona, kralja Anrija, koji je
nerado pristao da mi da odsustvo iz Pariza na neodređeno vreme,
kada sam dobio poziv od ser Fransisa Volsingema, državnog
sekretara kraljice Elizabete. To nije bila vrsta poziva koji se mogao
odbiti, pa ipak, način na koji je on stigao nije mi dao nikakvu ideju o
tome kako je zvaničnik te važnosti znao za moj dolazak niti šta je
hteo od mene. Sledećeg dana sam odjahao do njegove velike kuće u
bogataškoj ulici Siting lejn, blizu Tauera u istočnom delu londonskog
Sitija, i stjuard uznemirenog izgleda proveo me je kroz kuću do
urednog vrta u kojem su šimširi u geometrijskom rasporedu ustupali
prostor divljim travama. Iza njih se nalazilo više niskih voćaka u
punom cvetu, veličanstvenih krošnji bele i ružičaste boje, a između
njih, zureći u njihove izuvijane grane, stajao je visok čovek obučen u
crno.
Nakon što mi je stjuard dao znak glavom, krenuo sam ka
24
Izdaja

čoveku pod stablima koji se okrenuo ka meni, ili se meni tako učinilo,
jer se kasno popodnevno sunce spustilo tačno iza njega, pa je on bio
samo silueta, tanani crni oblik naspram zlatne svetlosti. Nisam
mogao da procenim izraz njegovog lica, pa sam zastao nekoliko
metara od njega i naklonio se duboko na način koji mi je delovao
odgovarajuće.
„Ðordano Bruno od Nole, vama na usluzi.“
„Buonasera, Signor Bruno, e benvenuto, benvenuto4“, rekao je
toplo i prišao mi ispruživši svoju desnu ruku da bi stegao moju na
engleski način. Njegov italijanski je bio samo bledo obojen skraćenim
tonovima njegovog maternjeg jezika, a dok je prilazio, mogao sam
prvi put jasno da vidim njegovo lice. Bilo je izduženo, a efekat je bio
još izraženiji zbog uzane crne kape koju je nosio preko proređene
kose. Procenjivao sam da ima oko pedeset godina, a njegove oči su
bile obasjane oštroumnošću zbog koje je i bez reči bilo jasno da on
neće trpeti budale. Ipak, njegovo liceje otkrivalo i tragove umora;
izgledao je kao čovek koji je nosio težak teret i malo spavao.
„Рге dve sedmice, doktore Bruno, dobio sam pismo od našeg
ambasadora u Parizu u kojem me obaveštava o vašem dolasku u
London“, počeo je bez uvoda. „Vi ste dobro poznati na francuskom
dvoru. Naš ambasador kaže da ne može da pohvali vašu religiju. Šta
mislite da je time hteo da kaže?“
„Možda misli na činjenicu da sam nekada bio zaređen, ili na
činjenicu da to više nisam“, rekao sam mirno.
„Ili je možda mislio na nešto potpuno drugo“, rekao je
Volsingem pažljivo me posmatrajući. „Ali, doći ćemo do toga. Prvo
mi recite - šta znate o meni, Filipo Bruno?“
Naglo sam okrenuo glavu i zagledao se u njega, uhvaćen u
raskoraku, a to mu je očigledno i bila namera. Kada sam ušao u
manastir San Domeniko Mađore odrekao sam se mog krštenog imena
i uzeo monaško ime Ðordano, mada sam ga na kratko koristio dok
sam bio u bekstvu. To što me je Volsingem tako oslovio bio je
očigledno samo mali trik kojim je hteo da mi pokaže bogatstvo svog
znanja, i očigledno je bio zadovoljan rezultatom. Međutim, ja sam se
povratio i rekao:

25
 S.Dž. Peris

„Dovoljno znam da vidim da bi samo budala pokušala da išta

sakrije od čoveka koji me nikada ranije nije sreo, ali me zove imenom
koje su mi roditelji dali, imenom koje nisam koristio proteklih
dvadeset godina.“
Volsingem se nasmešio.
„Onda znate sve što je sada bitno. A ja znam da vi niste nikakva
budala. Nemaran, možda, ali budala ne. A sada, da vam kažem šta još
znam o vama, doktore Ðordano Bruno od Nole?“
„Izvolite, sve dok meni bude dozvoljeno da vašoj milosti
razdvojim poražavajuću istinu od skaradnih kleveta.“
„Dobro, onda.“ Nasmešio se popustljivo. „Rođeni ste u Noli,
blizu Napulja, kao sin vojnika, i otišli ste u manastir San Domeniko
Mađore kao momčić. Napustili ste red nekih trinaest godina kasnije i
preko Italije bežali tri godine, gonjeni inkvizicijom koja vas je
sumnjičila za jeres. Kasnije ste predavali u Ženevi i u Francuskoj, pre
nego što ste dobili zaštitu kralja Anrija III u Parizu. Predajete veštinu
pamćenja koju mnogi smatraju vrstom magije, i strasno podržavate
Kopernikovu teoriju da Zemlja kruži oko Sunca, mada su tu ideju i
rimokatolička i luteranska crkva proglasile jeretičkom.“
Pogledao me je očekujući potvrdu i ja sam klimnuo glavom,
zbunjen.
„Vaša milost mnogo zna.“
Nasmešio se.
„Ovde nema misterije, Bruno, kada ste nakratko zastali u
Padovi, sprijateljili ste se sa engleskim dvoraninom po imenu Filip
Sidni, zar ne? Pa, on će se uskoro oženiti mojom kćerkom, Frensis.“
„Vaša milost nije mogla naći dostojnijeg zeta, siguran sam.
Jedva čekam da ga vidim“, rekao sam, a to sam i mislio.
Volsingem je klimnuo.
„Iz radoznalosti - zašto ste zapravo napustili manastir?“
„Uhvaćen sam kako čitam Erazma u klozetu“
Zurio je u mene trenutak, a onda je zabacio glavu i grohotom se
nasmejao, dubokim, bogatim glasom kakav bi ispuštao medved kada
bi mogao da se smeje.
„А imao sam i druge knjige sa spiska zabranjenih koji je sačinila
Kongregacija za nauk vere. Poslali bi me pred inkvizitora, ali ja sam
26
Izdaja

pobegao. Zbog toga sam ekskomuniciran.“ Sklopio sam dlanove iza

leđa dok sam koračao, razmišljajući koliko je čudno što ponovo
proživljavam te dane u ovom zelenom engleskom vrtu.
Posmatrao me je zagonetnog izraza lica, a onda je odmahnuo
glavom, kao da je zbunjen.
„Intrigirate me silno, Bruno. Pobegli ste iz Italije gonjeni
rimskom inkvizicijom jer ste osumnjičeni za jeres, a uhapsili su vas i
sudili vam i kalvinisti u Ženevi zbog vaših verovanja, zar ne?“
Iskosio sam glavu, dopola se složivši s njim.
,,U Ženevi je bilo nesporazuma. Otkrio sam da su kalvinisti
samo jedan skup slepih dogmi zamenili drugim.“
Ponovo me je pogledao skoro zadivljeno i nasmejao se,
odmahujući glavom.
„Nikada nisam sreo nijednog čoveka koji je uspeo da ga za jeres
optuže i papa i kalvinisti. To je jedinstveno postignuće, doktore
Bruno! Tera me da se zapitam - koja je vaša religija?“
Zastao je i iščekivao odgovor ohrabrujući me pogledom.
„Vaša milost zna da nisam prijatelj Rima. Uveravam vas da sam
u svemu veran njenom veličanstvu i da ću joj rado ponuditi svaku
uslugu koju mogu dok sam pod njenom vlašću.“
„Da, da, Bruno, zahvaljujem, ali to nije odgovor na moje pitanje.
Pitao sam koja je vaša prava religija? U srcu, da li ste papista ili
protestant?“
Oklevao sam.
„Vaša milost je već ukazala da me obe strane smatraju
nedostojnim.“
„Da li kažete da niste nijedno? Da li ste onda ateista?“
„Рге nego što odgovorim, mogu li znati kakve bi mogle biti
posledice mog odgovora?“
Tada se nasmešio. „Ovo nije ispitivanje, Bruno. Samo želim da
shvatim vašu filozofiju. Govorite iskreno sa mnom, a ja ću govoriti
iskreno s vama. Zbog toga šetamo ovde među drvećem, gde nas niko
neće čuti.“
„Onda uveravam vašu milost da nisam ono što se obično misli
kada se kaže ateista“, rekao sam, usrdno se nadajući da nisam osudio
sebe. ,,U Francuskoj i ovde, u njenoj ambasadi, sebe nazivam
27
 S.Dž. Peris

katolikom jer je jednostavnije ne praviti nevolje. Ali stvarno, ne

smatram sebe ni katolikom ni protestantom, ti pojmovi su preuski.
Verujem u veću istinu.“
Izvio je obrvu.
„Veću istinu od hrišćanske vere?“
,,U drevnu istinu čija kasnija interpretacija je hrišćanska vera. U
istinu koja bi, ako bi bila ispravno shvaćena u naše mračno doba,
mogla prosvetliti ljude umesto da ovekovečuje ove proklete podele.“
Nastala je napregnuta tišina. Sunce je sada bilo nisko na nebu i
vazduh je postajao hladan u senci stabala. Dok je sumrak polako
padao, pesma ptica postala je sve upornija. Volsingem je nastavio da
korača kroz travu, a naramenice njegovog crnog kaputa bile su
prošarane belim laticama cvetova koji su dolepršali sa grana iznad
nas.
„Vera i politika su danas jedno te isto“, nastavio je. „Možda je
uvek bilo tako, ali čini se da je to dostiglo nove ekstreme u našem
nemirnom veku, zar ne mislite tako? Čovekova vera govori mi čemu
je veran u politici, mnogo više nego njegovo mesto rođenja ili njegov
jezik. Ima mnogo smelih Engleza u ovom kraljevstvu koji više ljube
Rim nego vi, Bruno, ili sopstvenu kraljicu. Pa ipak, na kraju, vera nije
samo politika. Pre svega drugog, ona je stvar čovekove savesti i toga
kako on stoji pred bogom. U božje ime sam radio stvari koje ću
morati da pravdam pred Njim kada dođe sudnji dan.“ Okrenuo se i
netremice me posmatrao sa izrazom žalosti. Kada je ponovo
progovorio, glas mu je bio tih i bezizražajan. „Stajao sam i posmatrao
kako je mojom naredbom pulsirajuće srce iščupano iz živog tela
čoveka. Hladno sam ispitivao ljude dok su njihovi udovi čupani iz
zglobova na spravi za mučenje, a sama buka koju to pravi dovoljna je
da vam stomak izađe na usta. Čak sam i sam okretao točak, kada su
tajne koje bi mogle poteći sa čovekovih usana dok bude rastezan, bile
previše osetljive za uši profesionalnih mučilaca. Video sam kako se
ljudsko telo, stvoreno po ugledu na boga, dovodi do krajnjih granica
bola. I kažnjavao sam svim tim i mnogim drugim užasima bića poput
mene zato što sam verovao da na taj način sprečavam veće
krvoproliće“
Prešao je rukom preko čela i nastavio da korača.
28
Izdaja

„Naša nacija je u novoj religiji još mlada, a u Francuskoj i

Španiji ima mnogo onih koji, uz podršku Rima, traže da njeno
veličanstvo bude ubijeno i zamenjeno onom đavoljom kurvom, Meri
od Škotske.“ Odmahnuo je glavom. „Ја nisam okrutan čovek, Bruno.
Nije mi zadovoljstvo da nanosim patnju, za razliku od nekih mojih
dželata.“ Stresao se i ja sam mu poverovao. „Nisam ni inkvizicija, ne
smatram sebe odgovornim za besmrtne ljudske duše. To ostavljam
onima koji su rukopoloženi za taj zadatak. Ono što radim, radim
isključivo zato da bih osigurao bezbednost ovog kraljevstva i naše
kraljice. Bolje da jedan sveštenik bude rasporen pred gomilom u
Tajburnu nego da slobodno seta unaokolo i preobrati dvadesetoro
ljudi koji bi se s vremenom mogli udružiti s drugima i podići protiv
nje.“
Naklonio sam glavu u znak razumevanja, nije izgledalo kao da
on oče kuje neku debatu o tome. Oko stabla najvećeg i najstarijeg
drveta u voćnjaku bila je napravljena kružna klupa. Tamo mi je
Volsingem dao znak da sednem pored njega.
„Vi ste čovek koji je iz prve ruke upoznao progon kojim Rim
kažnjava svoje neprijatelje. Ulice Engleske bile bi poplavljene krvlju
ako bi Meri od Škotske pronašla put do trona. Razumete li me,
Bruno? Ali, te zavere da se ona dovede ovamo liče na glave Hidre -
odsečemo jednu, a deset novih nikne umesto nje. Pogubili smo onog
podrivačkog jezuitu Edmunda Kampiona osamdeset prve, a sada na
desetine misionarskih sveštenika doplovljava u Englesku, inspirisani
njegovim primerom mučeništva.“ Odmahnuo je glavom.
„Ne zavidim vam na vašem zadatku, milosti.“
„Taj zadatak sam dobio od Boga, i moram tražiti one koji će mi
pomoći u njemu“, rekao je prosto. „Recite mi, Bruno, da li vam
francuski kralj obezbeđuje još nešto, osim smeštaja u ambasadi?“
„On me više podržava svojim dobrim mišljenjem nego svojom
kesom“, rekao sam. „Nadao sam se da ću svoju malu platu dopuniti
predavanjima. Zbog toga sam planirao da posetim čuveni univerzitet
u Oksfordu, da vidim da li bi tamo imali neke koristi od mene.“
„Oksford? Zaista?“, rekao je, a iskra interesovanja zapalila se u
njegovim očima. „Е, to je mesto koje se zaglibilo u rimokatolicizmu.
Univerzitetske vlasti se pretvaraju da iskorenjuju one koji još uvek
29
 S.Dž. Peris

praktikuju staru veru, ali zapravo je tamo polovina starijih ljudi

papista u tajnosti. Grof od Lestera, njegov rektor, pravi beskrajne
inspekcije i naređuje istrage, ali oni se razbeže poput paukova pod
kamenje čim ih obasja svetlost. A onda, kada okrenemo leđa, svojom
idolatrijom pune glave mladih Engleza, veoma mladih ljudi koji će
nastaviti dalje u prava i crkvu, i u javni život. Naša buduća vlast i
sveštenstvo, u najmanju ruku, u tajnosti se, pod našim nosom,
preobraća u rimokatolicizam. Njeno veličanstvo je besno i ja sam
rekao Lesteru da se time mora pozabaviti s više energije.“ Stisnuo je
usne, kao da pokušava da kaže da stvari ne bi bile tako labave da smo
mi zaduženi za njih. „То mesto postaje svetilište za one koji
razmenjuju podrivačke knjige, a većina tih misionarskih sveštenika
koji dolaze iz francuskih bogoslovija jesu ljudi sa Oksforda, znate.“
Onda je na trenutak razmislio i umirio svoj ton. „Da, trebalo bi da
odete u Oksford. Zapravo, biće mi drago da vas preporučim ukoliko
želite da odete u posetu. Tamo ima mnogo toga što će vas zanimati.“
Zastao je kao da razmišlja o nekoj ideji, a onda se učinilo kao da
su njegove misli sletele na drugo mesto.
„Kada ste mi rekli da želite da služite njenom veličanstvu na
bilo koji način koji bi joj odgovarao - da li je ta ponuda bila iskrena?“
„Ne bih ponudio takvu uslugu u šali, vaša milosti.“
„Njeno veličanstvo ima novca u svojoj blagajni za one koji žele
da budu zaposleni pod mojom zapovesti, kako bi pomogli da se od
neprijatelja zaštiti njena ličnost i njeno kraljevstvo. A iskazala bi svoju
zahvalnost i na druge načine, znam koliko je vama piscima bitan
patronat i napredovanje. Ovo bi bila najveća usluga koju biste mogli
učiniti za nju, Bruno. Pošto živite u francuskoj ambasadi, moći ćete da
čujete mnoge tajne razgovore, a sve što čujete, a tiče se zavera protiv
njenog veličanstva ili njene vlade, sve što se tiče škotske kraljice i
njenih francuskih konspiratora“, široko je raširio ruke, „ pisma na
koja biste mogli baciti pogled, bilo šta što vam se učini zanimljivim,
bez obzira na to koliko sitno, nama bi imalo veliku vrednost.“
Pogledao me je tada, upitno izvijenih obrva.
Oklevao sam.
„Laska mi što vaša milost pokazuje toliko vere u mene...“
„Imate skrupule, naravno“, upao je, nestrpljivo. „А ja ne bih
30
Izdaja

cenio čoveka koji ih nema. Tražim od vas da se pretvarate pred vašim

domaćinima, a jedan častan čovek i treba da zastane pre nego što
prihvati takvu ulogu. Ali zapamtite, Bruno, kada se god osetite
rastrzanim između savesti i dužnosti, svoju pažnju uvek treba da
posvetite širem dobru. Nedužni među njima neće imati čega da se
plaše.“
„Nije baš sasvim tako, vaša milosti.“
„Kako onda?“ Izgledao je zbunjeno. „Filip Sidni mi je rekao da
ste toliki neprijatelj Rima da ćete se rado pridružiti borbi protiv onih
koji bi voleli da dovedu inkviziciju na ove obale.“
„Ја jesam neprijatelj Rima, vaša milosti i ja se protivim svima
koji hoće da govore ljudima u šta da veruju i potom ih ubijaju kada se
usude da i najmanji deo toga dovedu u pitanje.“
Ćutao sam tren dok me je on posmatrao škiljeći očima.
„Mi ovde ne kažnjavamo ljude zbog njihovih verovanja, Bruno.
Njeno veličanstvo je jednom jasno i glasno objavilo da nema želju da
pravi prozore ka ljudskim dušama, a ni ja to više ne želim. U ovoj
zemlji, do vešala ne vodi ono u šta čovek veruje, već ono što bi mogao
učiniti u ime tih verovanja.“
„Ono što bi mogao učiniti, ili ono što je dokazano da je učinio?“
pitao sam zajedljivo.
„Namera je izdaja, Bruno“, odgovorio je nestrpljivo.
„Propaganda je izdaja. U ovim vremenima, čak i širenje zabranjenih
knjiga je izdaja, jer svako ko to čini čini s namerom da preobrati one u
čije ruke spusti te knjige. A pre obraćanje kraljičinih podanika znači
zavođenje njenih privrženika da budu verni papi, tako da se, ako
katolička sila upadne, oni udruže sa agresorom.“
Sedeli smo u tišini kratko vreme, a onda on spusti dlan na moju
ruku.
„Ovde u Engleskoj, čovek progresivnih ideja kao što su vaše,
Bruno, može slobodno da živi i piše, ne plašeći se kazne. Zbog toga
ste, pretpostavljam, došli ovamo. Da li biste dopustili da se inkvizicija
vrati i ugrozi te slobode?“
„Ne, vaša milosti, ne bih.“
„Onda ćete pristati da služite njenom veličanstvu na ovaj
način?“
31
 S.Dž. Peris

Oklevao sam i pitao se na koji će način moj odgovor promeniti

moju sudbinu.
„Služiću joj najbolje što mogu“, odgovorio sam.
Volsingem se tada široko nasmeši, primetio sam svetlucanje
njegovih zuba u sumraku, i sklopi svoje suve dlanove papirnate kože
oko moje šake.
„Izuzetno mi je drago Bruno. Njeno veličanstvo će nagraditi
vašu lojalnost, kada ona bude dokazana.“ Oči su mu sijale. Vrt oko
nas gotovo da je utonuo u tamu, mada je još nekoliko pramenova
zlatne svetlosti još uvek oivičavalo oblake iza stabala. Vazduh je
postao hladan, a biljke su oslobađale slatke mirise na večernjem
povetarcu. „Dođite, hajdemo unutra. Baš sam loš domaćin, niste
popili ni piće.“
Ustao je, sa očiglednom ukočenošću leđa i kukova, i krenuo
preko trave.
Sluga je upalio niz malih fenjera duž obe strane staze kroz lepo
osmišljeni vrt, tako da nam je put, dok smo prilazili kući, bio
osvetljen sa dva reda treperavih sveca. Efekat je bio očaravajući, i dok
sam duboko udisao večernji vazduh, ponovo sam osetio nagoveštaj
novih mogućnosti, budućnosti koja mi je bila na dohvatu. Dugi dani
putovanja preko planina severne Italije, spavanje u prljavim
drumskim krčmama preplavljenim pacovima, gde sam primoravao
sebe da ostanem budan po ćelu noć držeći jednu ruku na bodežu,
plašeći se da ću biti ubijen zbog nekoliko novčića koje sam no sio,
činili su se kao davna prošlost. Pridruživao sam se obaveštajnoj službi
engleske kraljice. Još jedan od neočekivanih obrta u mom životu, ali
deo velikog plana mog čudnog putovanja kroz svet, pomislio sam.
Volsingem se zaustavio ispred fenjera i nagnuo se ka meni.
„Organizovaću da se sastanete sa mojim pomoćnikom,
Tomasom Felipesom“, rekao je. „On organizuje logistiku - smišlja
šifre, mesta za isporuku prepiske, tu stranu posla. On je najveštiji
čovek za dešifrovanje u Engleskoj. Ne moram ni reći da nikome osim
Sidniju ne smete izustiti ni reč o našem sastanku“, dodao je, tišim
glasom.
„Vaša milosti, nekada sam bio sveštenik - umem da lažem kao i
bilo koji drugi čovek.“
32
Izdaja

Nasmešio se.
„Uzdaću se u to. Ne biste mogli da nadmudrujete inkviziciju
ovako dugo bez bar nekog talenta za pretvaranje.“
Tako sam postao deo nečega za šta sam kasnije utvrdio da je
ogromna i složena mreža obaveštajaca koja se protezala od kolonija u
Novom svetu na zapadu do turske zemlje na istoku, a svi smo dolazili
kući kod Volsingema donoseći male ponude tajnog znanja kao što se
golubica vratila Noi noseći svoju maslinovu grančicu.
Iznenadan prasak munje prenuo me je iz sećanja i vratio u sobu
u kojoj sam sedeo priljubljen uz prozor kraljevske palate obliven
kišom i posmatrao dvorište osvetljeno trakama svetlosti. Nadao sam
se da ću u Engleskoj živeti mirno i pisati knjige za koje sam verovao
da će uzdrmati Evropu do temelja, ali bio sam ambiciozan i to je bilo
moje prokletstvo. Biti ambiciozan kada nemaš ni sredstava ni statusa
čini te zavisnim od patronata istaknutih ljudi - u ovom slučaju, žena.
Sutra ću videti veliki univerzitetski grad Oksford u kojem moram da
iščeprkam dva grumena zlata: tajne oksfordskih katolika koje je tražio
Volsingem, i knjigu za koju sam verovao da je zakopana u jednoj od
njegovih biblioteka.

33
 S.Dž. Peris

DRUGO POGLAVLJE

Oksford, Engleska, Maj 1583.

Ka Oksfordu smo krenuli sledećeg jutra s prvim zracima sunca, jašući

konje koje je Sidni uspeo da dobije od stjuarda u Vindzoru. Bile su to
izvrsne životinje sa detaljno ukrašenim amovima od tamocrvenog i
zlatnog baršuna, s mesinganim umecima koji su veselo zveckali dok
smo jahali, a mi smo, bez ikakve sumnje, bili ozbiljnija grupa od one
koja je dan ranije, okružena muzikom i zastavicama veselih boja,
krenula na put rekom. Oluja je prestala, ali je kiša odlučno nastavila
da pada, toplota je isparila iz vazduha, a nebo, sivo i sumorno, kao da
je visilo nad nama. Bilo bi nemoguće putovati rekom, a ne udaviti se.
Palatin je bio mnogo tiši za doručkom i sedeo je pritiskajući prstima
slepoočnice, povremeno stenjući. Sidni mi je prošaputao da je to
kazna za sedenje do duboko u noć i ogromne količine porta, a moje
raspoloženje se zbog toga znatno popravilo. Sidni je bio veseo jer su
njegovi dobici na kartama rasli direktno proporcionalno sa Palatino
vim pićem, ali loše vreme je prigušilo vedro raspoloženje, tako da
smo prvi deo puta proveli u tišini koju su tek tu i tamo prekidale
Sidnijeve primedbe o stanju puteva ili palatinovo besramno
podrigivanje.
Sa obe strane puta promicao je, natopljen kišom, nepromenjen
gust zeleni pejzaž, a jedini zvuk bio je prigušeni topot kopita po
vlažnoj travi. Sidni je dovodio na čelo grupe svog konja pored mog
ostavljajući palatina, glave otromboljene ka grudima, da zaostaje
praćen dvojicom sluga koji su se brinuli o njemu i čiji su konji nosili
ogromne sepete sa finom odećom Laskog i Sidnija. Ja sam imao samo
jednu kožnu torbu s nekoliko knjiga i nešto presvlake, koju sam držao
uz sebe, privezanu za moje sedlo. Do sredine popodneva već smo
stigli do kraljevske šume Šotover na periferiji Oksforda. Put je bio
slabo održavan u delu koji je prolazio kroz šumu, pa smo morali da
usporimo kako se konji ne bi spoticali preko lokvi i rupa.

34
Izdaja

„Ра, Bruno“, rekao je Sidni, pazeći da ne podigne glas, kada

smo odmakli toliko da nas palatin i njegove sluge ne mogu čuti,
„pričaj mi o toj tvojoj knjizi koja te je čak iz Pariza dovela ovamo.“
„Ceo vek se mislilo da je izgubljena“, odgovorio sam tiho, „ali ja
nikada nisam poverovao u to, i svuda sam po Evropi sretao
sakupljače i trgovce knjigama koji su šaputali glasine i dopola
upamćene priče o mogućim mestima gde se ona nalazi. Ali, tek kada
sam počeo da živim u Parizu, otkrio sam pravi dokaz da se ta knjiga
može naći.“
U Parizu, ispričao sam mu, u krugu italijanskih iseljenika koji su
se okupljali oko dvora kralja Anrija, upoznao sam ostarelog
firentinskog džentlmena Pjetra koji se neprekidno hvalisao
poznanicima da je bio čukunnećak čuvenog prodavca knjiga i
biografa Vespazijana da Bističija, izrađivača knjiga za Kozima de
Medičija i popisivača vatikanske biblioteke. Taj Pjetro, znajući da se
zanimam za retka i ezoterična dela, prepričao mi je priču koju je
njemu preneo njegov deda, Vespazijanov nećak i šegrt u trgovini
rukopisima tokom šezdesetih godina petnaestog veka, poslednjih
godina Kozimovog života. Vespazijan je pomagao Kozimu u
sakupljanju njegove veličanstvene biblioteke, napravivši preko dve
hiljade knjiga na njegovu narudžbinu i obezbedivši klasične tekstove
prepisivačima, pa je prodavač knjiga postao intiman saradnik
Medičijevog kruga, a naročito prijatelj Marsilia Fisina, velikog
humanističkog filozofa i astrologa kojeg je Kozimo imenovao za
glavešinu njegove firentinske akademije i zvaničnog prevodioca
Platona za Medičijevu biblioteku. Kako je ispričao Pjetrov deda, koji
je tada bio mladi šegrt, jednog jutra 1463., godinu dana pre Kozimove
smrti, Fičino je, očigledno uznemiren, stežući u rukama zamotuljak,
posetio Vespazijana u njegovoj prodavnici. On, Fisiano, već je počeo
da radi na Platonovim rukopisima kada je od svog patrona čuo da ih
mora ostaviti i hitno posvetiti pažnju Hermesovim spisima koje je iz
Makedonije, neke tri godine ranije, doneo jedan od sveštenika što ih
je Kozimo zaposlio da krenu preko mora u potrazi za knjigama iz
vizantijskih biblioteka, a koje je tek trebalo ispitati. Možda je Kozimo
znao da umire i više je želeo da u poslednjim danima života čita
Hermesa nego Platona, ali to je samo nagađanje. U svakom slučaju,
35
 S.Dž. Peris

priča kaže da je Fičino, bled kao krpa i drhteći, rekao Vespazijanu da

je pročitao petnaest knjiga Hermesovog rukopisa i da zna da ne može
ispuniti njegovu narudžbinu. Prevešće Kozimu prvih četrnaest, ali
poslednji rukopis, rekao je, bio je previše neobičan, previše
monumentalan u svojoj važnosti, da bi se preneo na jezik ljudi
gladnih moći, jer je otkrivao najveće tajne Hermesa Trismegista,
izgubljenu mudrost Egipćana, tajnu koja bi mogla uništiti autoritet
hrišćanske crkve. Ta knjiga će naučiti ljude, ni manje ni više, već tajnu
poznavanja božanskog uma. Naučiće ljude kako da postanu kao bog.
Fičino je sa sobom u prodavnicu poneo taj poražavajući grčki
rukopis, pažljivo umotan u kože i predao ga Vespazijanu, rekavši mu
da ga čuva na sigurnom dok obojica ne odluče šta će s njim, a on,
Fičino, reći će Kozimu da petnaesta knjiga nikada nije ni doneta iz
Vizantije sa originalnim rukopisima. Takav je bio plan i ostale knjige
su bile valjano prevedene. Kada je Kozimo umro naredne godine,
Fičino i Vespazijan su se sastali da odluče o sudbini petnaeste knjige.
Vespazijan je video mogućnost zarade i želeo je da je prodaju nekoj
od bogatih manastirskih biblioteka, gde bi iskusni učenjaci znali kako
da je čuvaju daleko od očiju onih koji bi mogli da je pogrešno
protumače ili da zloupotrebe znanje koje je sadržavala. Fičino je, s
druge strane, počeo da žali zbog svoje ranije slabosti i pitao se da ne
bi možda ipak bilo bolje prevesti tu knjigu i tako na svetlost dana
izneti njene tajne otkrivajući ih prvo eminentnim misliocima
Firentinske akademije, da bi oni bolje proučili uticaj onoga što je
zapravo bila najbogohulnija jeretička filozofija koja je ikada izrečena
u Italiji.
„I, ko je pobedio?“, pitao je Sidni, zaboravivši da šapuće, dok su
mu oči sijale kroz potok kišnice koja se slivala sa vrha njegove kape.
,,Nijedan“, odgovorio sam otvoreno. „Kada su otišli da uzmu
rukopis iz arhive, došli su do užasavajućeg otkrića. Knjiga je greškom
prodata nekoliko meseci ranije, sa zavežljajem drugih grčkih rukopisa
koje je naručio izvesni engleski kolekcionar.“
,,Koji?“, nestrpljivo je pitao Sidni.
„Ne znam. Nije znao ni Vespazijan.“ Oborio sam pogled i
nastavili smo da jašemo razmišljajući u tišini.
Tu se Pjetrova priča završila. Njegov deda, rekao je, nije znao
36
Izdaja

druge detalje, samo da je engleski kolekcionar na prolazu kroz

Firencu uzeo rukopis
1 da Vespazijan nikada nije uspeo da mu uđe u trag, mada je,
do kraja svog dugog života, na kraju prošlog veka, pokušavao preko
svih svojih kontakta u Evropi. To nije bilo dovoljno da se nastavi,
znao sam. Brojni engleski sakupljači antikviteta i retkih knjiga
putovali su kroz Italiju u prošlom veku, a nije bilo nikakvih znanja o
tome da li je slučajni kupac te knjige posle prodao knjigu ili je ostavio
da skuplja prašinu u nekom ćošku biblioteke, ne shvatajući kakvo mu
je blago dopalo šaka.
„Zašto onda veruješ da je u Oksfordu?“, pitao je Sidni nakon
nekog vremena.
„Proces eliminacije. Engleski kolekcionari, koji su putovali kroz
Evropu u prethodnom veku, bili su obrazovani ljudi, verovatno
bogati, a kako sam saznao, običaj je engleske gospode da knjige
zaveštaju svojim univerzitetima jer malo je onih koji mogu priuštiti
održavanje ličnih kolekcija, kao tvoj doktor Di. Ukoliko je Hermesova
knjiga završila u Engleskoj, lako je mogla naći put do Oksforda ili
Kembridža. Sad samo treba da je potražim.“
„А, ako je nađeš?“, Sidni je počeo, ali je zaćutao kada je njegov
konj iznenada zastao postrance uz oštro njištanje. Dve osobe su se bez
upozorenja pojavile nasred puta. Žustro smo zaustavili konje, pa su
palatin i njegove sluge gotovo naleteli na nas dok smo s konja
posmatrali dvoje bosonoge odrpane dece u blatu, devojčicu od oko
deset godina i manjeg dečaka. Devojčicin desni obraz bio je modar.
Ispružila je svoju malu šaku, dlanom naviše i obratila se Sidniju
molećivim glasom, mada je njen pogled odražavao čistu drskost.
„Milostinja, gospodine, za dvoje siromašne siročadi?“
Sidni je u tišini odmahnuo glavom, kao da tuguje zbog stanja u
kojem se svet nalazi, ali je u isto vreme posegnuo za kesom o svom
pojasu i izvukao novčić za dete, kada smo iza sebe začuli oštar jauk.
Okrenuo sam se taman na vreme da vidim kako jednog palatinovog
slugu s konja svlači krupan muškarac koji se, zajedno sa još dvojicom,
tiho pojavio iz senki stabala sa obe strane puta. Palatin je vrisnuo, ali
je zadivljujuće brzo povratio prisebnost i poterao konja u galop,
proguravši se između Sidnija i mene i gotovo izgazivši dvoje dece
37
 S.Dž. Peris

koja su zaronila u žbunje taman na vreme da ga pogledom isprate

dok je nestajao iza krivine. Ja sam skočio s konja, izvukavši Paolov
nož iz pojasa i bacio se na leđa jednog napadača koji je zamahivao
debelim drvenim štapom ka drugom slugi da bi ga izbacio iz sedla.
Sidniju je trebao tren da reaguje, a onda je sjahao i izvukao svoj mač,
zaputivši se ka ljudima koji su sada pokušavali da preseku kaiševe
kojima su svežnjevi bili vezani za konje.
Čovek kojeg sam ja napao, sada je urliknuo i napao mene, a ja
sam mu uhvatio ruku i skrenuo njegov udarac, pa je sluga mogao da
potera konja, van domašaja. Drugi je jurnuo na mene prostim nožem
i zakačio me po nozi dok sam pokušavao da ga odgurnem. Razjaren,
spustio sam se na zemlju i krenuo ka njemu mojim nožem, ali me je
omeo pokret koji sam uhvatio krajičkom oka. Okrenuo sam se taman
na vreme da vidim kako krupniji čovek podiže svoj štap i cilja ka
meni. Zario sam nož u mesnati donji deo njegove nadlaktice, a on je
ispustio bolan urlik, ruka mu se spustila uz bok dok je drugom rukom
stezao ranu. Njegovo zastajanje iskoristio sam da ponovo uputim moj
nož, ovaj put ka ruci koja je držala štap.
Štap je pao na zemlju uz tup udarac, a ja sam se okrenuo ka
njegovom prijatelju koji je još uvek držao svoj zarđali nož uperen u
mene, mada manje samouvereno. Uzvikujući psovke na italijanskom,
jurnuo sam na njega kao da ću ga napasti, a on se, uhvaćen na krivoj
nozi, okliznuo u ulegnuće na putu i pao na zemlju, još uvek mlateći
nožem ka meni. Jako sam ga šutnuo u stomak, a onda ga opkoračio
dok je ležao, savio se iznad njega i zarežao, prislonivši nož na njegov
obraz.
„Spusti nož i gubi se odakle si došao“, prošištao sam, „рге nego
što se predomislim.“ Bez reći, on se teturavo podiže na noge, u žurbi
se ponovo okliznuvši, i odjuri među stabla dok je jezivi vrisak parao
vazduh. Podigao sam pogled i video jednog od ljudi s kojima se Sidni
borio kako polako pada na kolena dok je pesnik izvlačio svoj mač iz
dubine čovekovog boka. Preostali napadač je na tren užasnuto gledao
kako se telo njegovog prijatelj stropoštava u blato, a onda i on odjuri
u šiblje što je brže mogao. Sidni je obrisao mač o mokru travu pored
puta i vratio ga u korice, isprekidano dišući.
„Је li mrtav?“
38
Izdaja

Sidni je nehajno bacio pogled preko ramena.

„Preživeće“, rekao je, stegnuvši usne. „Mada će razmisliti
dvaput pre nego što ponovo pokuša taj trik. Ovaj put je ozloglašen po
zločincima, trebalo je bolje da se pripremimo. Dobro si se pokazao,
Bruno“, dodao je, okrenuvši se ka meni s divljenjem. „Nije loše za
božjeg čoveka.“
„Nisam siguran da me Bog još uvek smatra takvim. Ali, nisam
proveo tri godine u begu kroz Italiju, a da nisam naučio da se
branim.“ Obrisao sam Paolov nož o mokru travu, bez reći se
zahvalivši prijatelju za njegovo razmišljanje unapred. To nije bio prvi
put da me je to sečivo spasilo opasnosti.
Sidni je zamišljeno klimnuo glavom.
„Kad bolje razmislim, kada smo bili u Padovi, pomenuo si da si
u Rimu imao nevolja zbog neke tuče.“ Pogledao me je sa
iščekivanjem, a poluosmeh je lebdeo na njegovim usnama.
Nisam mu odmah odgovorio, okretao sam nož u šakama dok je
kiša tekla niz moj vrat i ulazila mi pod okovratnik. To j e bio jedan od
mračnijih trenutaka moje prošlosti begunca koji bih radije zakopao u
zaborav. Želeo sam da me u Engleskoj znaju kao značajnog filozofa sa
pariškog dvora, ne kao čoveka koji je živeo u podzemlju, gonjen
preko Italije, osumnjičen za jeres i ubistvo.
,,U Rimu me je neko za novac potkazao inkviziciji. Ali, ja sam
već pobegao iz grada kada je njegovo telo pronađeno kako pluta po
Tibru“, rekao sam tiho.
Sidni se lukavo nasmešio.
„I, jesi li ga ti ubio?“
„Čovek je bio notorna svađalica, koliko sam čuo. Ja sam filozof,
Filipe, ne ubica“, odgovorio sam, zatisnuvši nož za pojas.
„Ti nisi tipičan filozof Bruno, to je sigurno. Pa, kasnije ćeš mi
više pričati o tome. Pretpostavljam da je bolje da pronađemo
Poljaka“, rekao je zadržavajući uzdah.
Sluga kojeg sam spasio još je bio na konju, nešto ispred nas, s
teškoćom držeći uzde naša dva konja koji su topotali nogama i frktali,
očiju prevrnutih od uznemirenosti. Drugi sluga je primio jak udarac u
glavu kada su nas pljačkaši napali i morali smo da mu pomognemo
da se vrati u sedlo, a on se onda sroza unapred držeći se, mutnog
39
 S.Dž. Peris

pogleda, za vrat konja. Srećom, oterali smo ih pre nego što su uspeli
da preseku kaiševe koji su držali sepete, ali jedan je nesigurno visio
na sedlu i morali smo ponovo da ga privežemo pre nego što
nastavimo. Pronašli smo palatina iza sledeće krivine, šćućurenog
ispod drveta. Sidni je promrmljao izvinjenje zbog brutalnog napada,
mada ja nisam mogao da se oduprem mislima da bi Poljak trebalo da
se izvini zbog svog kukavičluka.
Nastavili smo da jašemo, izubijani i pokisli. Mada je posekotina
na mojoj butini bila plitka, pekla je svaki put kada bi se mokra
tkanina mojih pantalona naslonila na nju. Bio sam potreseniji
napadom nego što sam dopuštao Sidniju da primeti. Iako je bilo tačno
da me je uzbudljivi život u begu naučio kako da sačuvam prisebnost
u tuči, prethodnu godinu sam proveo lagodno živeći na dvoru kralja
Anrija, pa su mi moje reakcije delovale usporeno i neuvežbano. Voda
je nemilosrdno tekla niz moj vrat i u moje oči, a kada smo stigli do
vrha brda Šotover, sa kojeg se po Sidnijevim rečima pružao
veličanstven pogled na grad Oksford, nismo ga videli zbog kišne
zavese koja ga je potpuno zaklanjala.
Spustili smo se ka mostu koji je prelazio reku pored Koledža
svete Marije Magdalene i videli da se tamo okupila mala grupa ljudi.
Dok smo prilazili, Sidni je objavio da je to delegacija univerzitetskih
dostojanstvenika i većnika koji su čekali da nas pozdrave. Tog jutra je
jahač krenuo iz Vindzora da obavesti one koji su se spremali za
palatinov dolazak da nećemo stići rekom, ali mi smo sporo
napredovali jer je put bio toliko natopljen vodom. Činilo se da nas je
jadni odbor za doček čekao već neko vreme na kiši koja je sada kapala
s njihovih baršunskih kapa i rukava njihovih crnih i skerletnih odora.
Prorektor je iskoračio i predstavio se, duboko se poklonivši i
prvo poljubivši palatinovu nakićenu ruku, a potom Sidnijevu. Video
sam kako u čudu širi oči primetivši naš izubijani i izgužvani izgled,
ali ljubazno ništa nije pomenuo. Objasnio je da će oni biti gosti u
koledžu Hristove crkve, najveličanstvenijem od svih oksfordskih
koledža, onom za koji je bila zadužena sama kraljica. Sidni je i sam tu
bio redovni student, pa je bilo prirodno da se vrati tamo. Trebalo je
da ja budem smešten na posebnom mestu i tada proćelavi čovek
okruglog lica iskorači i pruži mi ruku po engleskim manirima, dok se
40
Izdaja

stoički trudio da zanemari vodu koja je u potoku tekla s vrha

njegovog šešira.
„Doktore Bruno, ja sam Džon Anderhil, rektor koledža Linkoln.
Dobro došli u Oksford, nadam se da ćete nam učiniti čast i prihvatiti
naše gostoprimstvo na koledžu.“
„Hvala vam, veoma sam zahvalan.“
„Vi i ja ćemo biti protivnici u sutrašnjoj disputaciji i suočićemo
se u Bogosloviji, ali nadam se da jedan drugog do tada možemo
smatrati prijateljem.“ Nasmešio se kada je to rekao, ali osmeh je vrlo
brzo zamro na njegovim usnama.
Znači, to je bio moj aristotelovski protivnik. Imao je sitničarsko
držanje i bilo je nečeg hladnog u njegovim izrazima dobrodošlice, ali
ja sam resio da ostavim dobar utisak u Oksfordu, pa sam se široko
nasmešio i prihvatio njegovu pruženu ruku.
„I ja se nadam da je tako, doktore Anderhil.“
Ušli smo u grad kroz istočnu kapiju, malu barbikanu sa visokim
zidovima koji su okruživali glavni kompleks grada, a dok smo
prolazili ispod njenih grudobrana počeo je koncert muzičara čiji su
instrumenti kuražno odjekivali kroz šum kiše i vetra. Palatin se
trgnuo iz svog durenja taman toliko da entuzijastično mahne dok je
naša grupa prolazila Haj stritom pored redova malih kuća drvenog
kostura, koje su, kako smo se bližili centru, ustupale mesto kitnjastim
fasadama od bledog kamena ovog ili onog koledža. Ispred njih su
stajale grupe studenata svih uzrasta, doteranih u svoju formalnu
odeću, drhteći i gurajući se pod nadstrešnice da nas pozdrave dok
smo prolazili, praćeni doktorima i gradskim većnicima. Najzad smo
stali pored uzane ulice koja je skretala ka severu, gde su mene
obavestili da ću krenuti sa rektorom. Pošto sam sjahao i predao brigu
o konju mladom konjušaru, da ga odvede u rektorove privatne štale,
prišao sam Sidniju, koji je s konja stegao moju ruku.
„Videću te sutra u tvom trenutku slave, Bruno“, rekao je
smešeći se. „Ne dopusti da te išta skrene s puta, ali budi milostiv, pa
me se seti za večerom.“ Klimnuo je u pravcu palatina koji se glasno
žalio jednom univerzitetskom zvaničniku zbog napredovanja
njegovih bolova od sedla. Nije mi bilo žao što sam se rešio njegovog
društva, mada sam bio razočaran što sam odvojen od Sidnija. Ipak, te
41
 S.Dž. Peris

večeri sam samo želeo da se rano povučem i pripremim za javnu

debatu i znao sam da neću biti raspoložen za društvo. Kada se
disputacija završi i ja se pokažem najbolje što mogu, moći ću da se
opustim i uživam u druželjubivoj atmosferi trpezarije, i da posvetim
pažnju mojim drugim misijama.
Rektor je natopljene odeće, ali uporno se smešeći, stajao na
početku uske staze. Navukao sam okovratnik mog ogrtača dok smo
prolazili tih nekoliko jardi između zgrada, sve dok se zid sa naše leve
strane nije uzdigao u zdepasti pravougaoni toranj od istog
buterastožutog kamena. Rektor je otvorio manja drvena vrata visine
čoveka, napravljena od drveta i opremljena teškim gvozdenim
šiljcima, koja su vodila kroz visoki zasvođeni ulaz i pridržao ih dok
nisam prošao, a nakon mene i sluga koji je nosio moju torbu.
„Plašim se da vam ovde moram uzeti bodež, doktore Bruno“,
rekao je, izvinjavajući se i obarajući pogled ka koricama na mom
boku. „Jedan od prvih zakona Oksforda jeste da nijedan muškarac ne
sme nositi oružje u krugu univerziteta. Moramo brinuti o telima
naših mladih ljudi kao i o njihovim umovima i dušama. Ne brinite,
pažljivo ćemo vam ga čuvati.“ Zbunjeno se nasmejao dok sam nerado
skidao nož i predavao ga.
Prošao sam pored njega kroz zasvođeni ulaz koji je vodio ispod
kule u uredno unutrašnje pravougaono dvorište popločano
kamenom. Pretpostavio sam da je, na osnovu visokih prozora s
pregradama i dimnjaka nasred krova, poduprta građevina naspram
kapije trpezarije. Bršljan je rastao po kamenim zidovima, mada ne i
na građevinama desno i levo od mene. U uglu svake zgrade koje su
činile dvorište vodio je po jedan zasvođeni izlaz do uzanog prolaza.
Rektor se pojavio pored mene i skinuo svoj natopljeni šešir, prešavši
dlanom preko svoje sjajne ćele.
„Oprostite zbog mog izgleda, doktore Bruno, ovaj nagli
povratak u zimu sve nas je iznenadio, i to baš sada kada smo mislili
da dolazi leto. Ali to, plašim se, morate očekivati u Engleskoj. Sigurno
vam nedostaju plava neba vaše domovine.“
„Povremeno, mada moram reći da vreme severne Evrope
odgovara mom temperamentu“, odgovorio sam.
„Ah. Vi ste, znači, melanholičnog raspoloženja.“
42
Izdaja

„Kao i svi mi, doktore Anderhil, ja sam mešavina

kontradiktornih elemenata. Jednakih delova zemlje i vatre,
melanholije i gneva. Ali, toplota i plavo nebo više uzburkavaju krv,
zar ne mislite tako? Lakše mi je da pišem kada me ne mame druga
interesovanja.“
Anderhil je sumnjičavo klimnuo glavom. Njegov izraz lica
odavao je čoveka čija se krv nije uzburkala mnogo godina unazad.
„U pravu ste, teško je naterati studente na učenje tokom letnjih
meseci. E, sada, odredio sam sobu za vas u južnom krilu, gde ćete biti
odmah do mojeg boravišta/1 Rukom je pokazao izbačene prozore
pored trpezarije. „ A tačno naspram nje, preko dvorišta, pronaći ćete
našu izuzetnu biblioteku, koju možete slobodno koristiti kad god
poželite/”
„Imate li mnogo knjiga?“, pitao sam, stresajući vodu sa ogrtača.
„Neke od najboljih među koledžima“, rekao je, nadimajući se
od ponosa koji mu nisam uzeo za zlo, jer je bio u korist njegovih
rukopisa. „Uglavnom radove skolastičke teologije, ali nećak našeg
osnivača, dekan Fleming, zaveštao je koledžu izvanrednu kolekciju
književnih i klasičnih tekstova, a mnoge od njih je i sam prepisao.
Studirao je u Italiji, znate, i doneo mnoge rukopise iz svih krajeva
Evrope krajem prošlog veka“, dodao je.
„Zaista? Vrlo bih voleo da vidim vašu kolekciju“, rekao sam, a
puls mi se ubrzao. „Znate li da li je dekan Fleming posetio Firencu
tokom svojih putovanja? Oko 1460?“
Rektor se blago šepurio svojim ramenima. „Naravno da jeste -
više knjiga iz naše kolekcije imaju posvetu velikog firentinskog
trgovca knjigama, Vespazijana da Bastičija, dobavljača Kozima de
Medičija, što sigurno i sami znate. Da li vas taj period naročito
zanima?“
Duboko sam udahnuo, trudeći se da zadržim ravnodušan izraz
lica, a ruke sam sklopio da njihovo drhtanje ne bi odalo moje
uzbuđenje.
„Znate, svaki italijanski učenjak mora biti fasciniran
Kozimovom bibliotekom. U to vreme on je slao izaslanike po celoj
Evropi i Vizantijskom carstvu u potragu za neotkrivenim tekstovima

43
 S.Dž. Peris

kojima će uvećati svoju kolekciju. Svojevremeno sam upoznao jednog

Vespazijanovog potomka, u Parizu“, dodao sam uzgred. „Vrlo rado
bih video koja je retka blaga dekan Fleming poneo sa sobom u
Oksford, ako mogu.“
Da li sam samo umislio, ili je rektor delovao blago nelagodno?
„Ра, morate zamoliti gospodina Godvina, našeg bibliotekara, da
vam pokaže kolekciju. On će biti oduševljen da podeli s vama svoje
znanje, si guran sam. Ali, sada sigurno čeznete da se presvučete i
večerate. A ukoliko želite prvo da se obrijete“, bacio je kritički pogled
na moju kosu i bradu, „ imamo berberina na koledžu. Vratar će vam
reći gde da ga nađete. Stariji članovi i ja obično večeramo u velikoj
trpezariji sa redovnim studentima, ali to je bučan događaj, pa sam
pomislio da biste za svoje prvo veče u Oksfordu možda želeli nešto
mirnije. Stoga bih želeo da vas pozovem da se pridružite mojoj
porodici i nekolicini odabranih gostiju i večerate u mojim odajama,
koje se nalaze tamo, uz trpezariju, odmah uz južno krilo.“
„Sa vašom porodicom?“, rekao sam iznenađeno. „Znači, vi niste
neženja?“
„Ovde, u Oksfordu, više nismo zajednica sveštenika, doktore
Bruno“, rekao je uz umeren smeh. „Sveštenici anglikanske crkve
mogu se ženiti zapravo, njeno veličanstvo ih ohrabruje da to čine, da
bi se dodatno odvojili od onih rimokatoličke vere. Isto važi i za
čelnike koledža, mada priznajem da smo još uvek u priličnoj manjini.
Pretpostavljam da to nije život koji privlači mnogo žena.
Univerzitetsko društvo je donekle ograničeno za žene, ali moja draga
Margaret je žena kakva se ne sreće često i kaže da je ovde bila srećna
tokom proteklih šest godina, osim...“ Tu je prekinuo i izgledalo je kao
da je oblak prešao preko njegovog lica, pre nego što je nastavio,
vedrijim tonom. „Ona ne večera s nama u trpezariji, prema
pravilima, pa joj je uvek drago kada može da primi goste u našim
sobama. Idem sada da joj kažem da ste stigli i pozovem slugu da vas
isprati u sobu. Možda biste za sat želeli da pređete kod nas, samo
prođite kroz desni ulaz pored trpezarije i videćete drvena vrata s
druge strane prolaza.“
Samo što smo izašli ispod zaklona kule i krenuli kroz kišu preko
dvorišta, prekinulo nas je uzrujano dozivanje.
44
Izdaja

„Rektore! Doktore Anderhil, čekajte, molim vas!“

Sa severne strane dvorišta ka nama je trčao momak, dronjava
crna toga lepršala je za njim, a u rukama je držao papir kojim je
mahao kao da je nešto izuzetno hitno. Primetio sam kako se
rektorovo lice na trenutak iznervirano steglo. Mladić je doklizio do
nas po vlažnim kamenim pločama i video sam da je star dvadesetak
godina i veoma ofucano obučen, u zakrpljenoj košulji i pantalonama i
u cipelama tankim i izlizanim na palcu. Naizmenično je posmatrao
mene i rektora sa izrazom velike zebnje i zadihano rekao:
„Doktore Anderhil, je li ovo vaš cenjeni posetilac sa dvora?
Molim vas, dopustite da razgovaram s njim.“
„Tomase“, rektor je izgledao izuzetno iznervirano, „ovo nije ni
vreme ni mesto. Budi ljubazan i pokaži malo manira pred našim
gostom.“
Na moje iznenađenje, dečak se onda okrenuo ka meni, pao na
kolena na mokro tlo i jednom rukom zgrabio rub mog ogrtača,
gurajući drugom rukom papir u moju šaku.
„Moj gospodaru, preklinjem vas, sažalite se na onoga kog je Bog
zaboravio. Dajte ovo pismo vašem ujaku, molim vas, i zamolite ga da
pomiluje mog jadnog oca i dopusti mu da se vrati. Molim vas,
gospodaru, ako imate imalo hrišćanske samilosti, učinite mi tu uslugu
i odnesite ovu molbu grofu i recite mu da se Edmund Alen pokajao
zbog svojih grehova.“
U njegovim očima videlo se ludilo, a njegov očigledan jad me je
ganuo. Shvativši s kim me je zamenio, nežno sam spustio dlan na
njegovu glavu.
„Sinko, rado bih ti pomogao, ali moj ujak je bio kamenorezac u
Napulju, ne verujem da bi ti bio od velike koristi. Dođi“, uzeo sam
njegovu ruku i pomogao mu da ustane.
„ Ali...“, zurio je čuvši moj akcenat, a onda je njegovo lice divlje
pocrvenelo i pogledao me je s mučnom zbunjenošću kada je shvatio
svoju grešku. ,,Oh, molim vas da mi oprostite, gospodaru. Vi niste ser
Filip Sidni?“
„Avaj, ne“, rekao sam, „mada mi laska što si nas zamenio - on je
dobrih pola stope viši od mene, a i šest godina mlađi. Ali, videću ga
sutra, najverovatnije. Imaš li neku poruku koju bih mu mogao
45
 S.Dž. Peris

preneti?“
„Hvala vam, doktore Bruno, to je ljubazno, ali neće biti
potrebno, ovo nije ništa drugo do drsko nametanje“, prekinuo nas je
rektor oštro. Onda se okrenuo momku jedva obuzdavajući gnev.
„Tomase Alene, povedi malo računa o svojim manirima. Neću
dozvoliti da napadaš goste koledža. Zar ponovo treba da te
disciplinujem? Ne zaboravi koliko je nesiguran tvoj položaj ovde.
Vrati se svom učenju, gospodine Alen - inače, siguran sam da imaš
nekih poslužiteljskih obaveza koje treba da obaviš. Više nećeš
dosađivati doktoru Brunu tokom njegovog boravka ovde, da li
razumeš šta hoću da kažem?“
Momak je ojađeno klimnuo glavom, podigavši na brzinu oči da
vidi da li se slažem sa rektorovim oštrim rečima. Trudio sam se da mu
izrazom lica otkrijem moje saosećanje.
„I postaraj se za svoju odeću, momče“, doviknuo je rektor za
njim dok je on šljapkao udaljavajući se, poražen. „Sramotiš koledž
svojim prosjačkim izgledom.“
Momak se tada okrenuo, prikupio ono malo dostojanstva koje
mu je preostalo i rekao, visoko podignute glave:
„Ne mogu da priuštim novu odeću, rektore Anderhil, a vi
dobro znate zašto, zato nemojte od mene tražiti da se izvinjavam za
ono što nije moja greška.“ Onda je nestao na jednom od stepeništa
zapadnog krila.
Rektor je stajao i gledao za njim neko vreme, možda postiđen
sopstvenom strogošću.
„Taj jadni dečak“, rekao je, najzad, odmahujući glavom.
„Zašto jadan?“ pitao sam, radoznao. „Ко je on?“
„Hajde da uđemo ovde na vaše stepenište, nema svrhe da još
jednom iskisnete“, rekao je, pokazujući najdalji ulaz južnog krila.
Zašli smo pod njegovu senku i sklonili se od kiše. „То je tužna priča,
taj momak je mnogo propatio za nekoga tako mladog. Žao mi je što
vas je ometao.“
Odmahnuo sam glavom. Zainteresovale su me dečakove reči.
„Ime mu je Tomas Alen. Njegov otac, doktor Edmund Alen, bio
je doktor bogoslovije ovde u Oksfordu i moj zamenik na koledžu
prošle godine.“
46
Izdaja

„Da li je svim članovima dozvoljeno da žive sa svojim

porodicama?“ pitao sam iznenađeno.
„Ne svim, samo glavešinama koledža. Edmund se odselio i,
kada se oženio, počeo je da živi u jednoj londonskoj crkvi. Vratio se u
Oksford tek kada mu je žena umrla, a Tomas, pošto je tada bio
previše mlad da se upiše, živeo je sa familijom u gradu.“ Ponovo je
odmahnuo glavom pokazujući pobožnu tugu. „Edmund Alen je bio
dobar čovek - znate, imenovao ga je, kao i mene, lično grof od
Lestera.“
„Zar izborima kolegijum ne postavlja ljude na više položaje?“
pitao sam, glumeći naivnost.
,,U normalnim okolnostima, da“, odgovorio je, delujući pomalo
postiđeno. „Ali, bilo je mnogo ukorenjenih papista na visokim
položajima - neke je imenovala sama kraljica Meri i još se nisu
pokajali - pa, da bi ih iskorenio, grof je počeo da postavlja svoje ljude
da bi obezbedio lojalnost anglikanskoj crkvi, sve dok se čir papstva ne
bude mogao sasvim iseći. Ja sam bio njegov lični kapelan pre nego što
sam ovde postavljen.“ Nasmešio se i osetio sam da nije mogao odoleti
neznatnom šepurenju.
„I to je bio odobren način među glavešinama univerziteta?“
„Ne, kad već pitate. Ali, svi se moramo uzdati u svoje patrone,
ovako ili onako“, odgovorio je, pomalo uznemireno. „I Edmunda
Alena je postavio grof na moju preporuku, zajedno smo ovde
studirali. Možete samo zamisliti našu uznemirenost kada je prošle
godine otkriveno da je i on u tajnosti praktikovao staru religiju - i ne
baš tako tajno, jer je otkriveno da ima zabranjene knjige i da je neko
vreme vodio prepisku sa katoličkim bogoslovskim učilištima u
Francuskoj.“
„Је li to zločin?“
„Da je dokazano da je znao ili pomagao tajni dolazak
misionarskih sveštenika iz Francuske, završio bi na vešalima. Ali, nije
bilo dokaza protiv njega po toj optužnici, već samo za jeres, a
ispitivanjem od njega nije dobijeno priznanje.“
„Da li je kažnjen?“
„Ispitivanje je bilo teško, ali njegova kazna blaga, s obzirom na
okolnosti“, rekao je rektor, napućivši usne. „Grof je bio besan, kao što
47
 S.Dž. Peris

možete i pretpostaviti. Alen je odmah lišen položaja, ali grof je bio

milostiv, pa mu je ponuđen bezbedan prolaz da napusti zemlju i da
se više ne vrati, inače će biti zatvoren. Otišao je u Francusku i
nastanio se u engleskom koledžu u Remsu.“
„Remsu? Čuo sam za njega. Osnovao ga je Vilijam Alen, zar
ne?“
„Njegov rođak, da. Oni su jedna od starih katoličkih porodica.
Sin Edmunda Alena, Tomas, kojeg ste nažalost maločas upoznali,
tada je bio na prvoj godini studija ovde. On nije pratio svog oca u
egzil. Tomas je želeo da završi studije, ali je na koledžu bilo mnogo
onih koji su smatrali da on treba da bude izbačen samo zbog veze sa
sramotom njegovog oca.“
„Deluje surovo kazniti sina zbog verovanja njegovog oca. Da li
ih on deli s njim?“
„Nikad se ne zna. Svi studenti moraju položiti zakletvu najvišoj
vlasti kojom njeno veličanstvo priznaju za glavešinu čitave religijske
vlasti u kraljevstvu, ali znate jednako dobro kao i ja da čovek može
potpisati papir svojom rukom, a nositi nešto drugo u srcu. Tomas
Alen je strogo ispitivan o svojoj doktrini, u to možete biti sigurni.“
Rektor je značajno klimnuo glavom.
„Bio je mučen?“, rekao sam zapanjeno.
Rektor me je užasnuto pogledao.
„Blagi bože, ne smatrate li nas varvarima, doktore Bruno? To je
bilo samo ispitivanje, mada način na koji je sprovedeno nije bio
prijatan, priznajem. Temeljno je ispitan o pitanjima teologije na koja
bi i doktor bogoslovije teško odgovorio, i svaki aspekt njegovih
odgovora izdržao je ispitivanje. Međutim, izbacivanje njegovog oca
bilo je tako javno da su vlasti koledža razumljivo bile krajnje
skrupulozne prema sinu, nismo smeli dozvoliti da nas optuže da
žmurimo na jedno oko kada je u pitanju potvrđeni papista među
nama.“
„Na osnovu toga što je i dalje ovde, pretpostavljam da je
položio test?“
„Na kraju je odlučeno da može da ostane, ali o sopstvenom
trošku njegova školarina je povučena.“
„Da li je porodica imala sredstava?“
48
Izdaja

Rektor je odmahnuo glavom.

„Gotovo nikakvih nakon što je Edmund platio kazne za
religijsku neposlušnost. Mladi Tomas radi ono što mnogi siromašni
studenti Univerziteta moraju da rade - plaća smeštaj tako što radi kao
sluga nekom od bogatijih studenata, sinova gospode i plemića koji
plaćaju da bi ovde studirali.“ Prezrivo savijanje usne pokazalo je
kakvo je njegovo mišljenje o tim studentima.
„Znači, u jednom trenutku taj Tomas je bio student sa
stipendijom, sin zamenika rektora, a u sledećem živi na mrvicama,
sluga je nekom od svojih prijatelja? Težak preokret sreće za bilo kog
čoveka, a naročito nekog tako mladog“, rekao sam osećajno.
„Takav je život“, rekao je rektor pompezno. „Ali, to jeste tužno,
on je bistar momak i uvek je bio vedrog raspoloženja. Možda bi dobro
prošao u svetu. A sada je ovakav kakvog ste ga videli. Piše beskrajne
peticije Lesteru da pomiluje njegovog oca, gura ih ispod vrata mojih
odaja i moje privatne kancelarije. Rekao sam mu da sam učinio sve
što sam mogao kod grofa, ali on samo postaje sve odlučniji. To mu je
postala opsesija i plašim se da će zbog toga izgubiti i razum. I žao mi
ga je, doktore Bruno, ne smete me smatrati čovekom kamenog srca.
Neko vreme sam smatrao da bi on mogao biti i odgovarajuća prilika
za moju kćerku. Njegov otac je želeo da on uči pravo i činilo se da će
imati finu budućnost. Naše porodice su bile prijatelji, a Tomasu se
Sofija veoma dopadala.“
Pitao sam se da li je činjenica da njegova kćerka zrela za brak
živi u ovom samostanu za mlade muškarce, razlog za blago zabrinuti
izraz koji se uvek video na rektorovom licu.
„Da li je vaša kćerka bila zainteresovana?“
Rektorov nos se namrštio.
,,Oh, ona je uvek pravila probleme po pitanju braka. Devojke
imaju glupave ideje o ljubavi, nije trebalo da joj dozvolim da tako
slobodno čita poeziju.“
„Znači, ona je obrazovana?“
Klimnuo je odsutno glavom, kao da su mu misli negde drugde.
„Oboje moje dece su sličnih godina, tek nešto više od godinu
razlike i mislio sam da nije pošteno da moj sin ima časove, a moja
kćerka bude ostavljena da šije. Osim toga, mladi Džon je uvek imao
49
 S.Dž. Peris

problema da se usredsredi na knjige, pa sam mislio da će mu dobro

doći da se takmiči sa svojom sestrom, jer ona je uvek bila bistrija, a on
nije mogao podneti da ga ona nadmaši. U tome sam bio u pravu.
Međutim, sada se čini da sam je upropastio za brak, ništa ne voli više
od dangubljenja u biblioteci i beskrajnog raspravljanja sa studentima
kada za to ima priliku, i preterano je smela u izražavanju svojih
mišljenja, a to nije baš prikladno za dame i nijedan gospodin to ne
traži kod žene. Znači, sve je bilo nizašta.“
Okrenuo je lice i, uz dubok uzdah, pogledao ka nekoj tački
preko dvorišta.
„Zašto nizašta? Zar vaš sin nije nastavio studije?“
Njegovo lice se zgrčilo, kao da je osetio iznenadan telesni bol, i
uz napor je odgovorio:
„Moj jadni Džon je umro pre neke četiri godine, Bog nek mu
dušu prosti - zbačen je s konja. Ovog leta bi napunio dvadeset jednu,
bio je vršnjak Tomasa Alena.“
„Žao mi je zbog vašeg gubitka.“
„ A što se Sofije tiče“, nastavio je oštro, „Tomas joj je bio drag i
smatrala ga je prijateljem, ali sada ne smatram da je prikladno da se
oni druže, s obzirom na reputaciju njegove porodice. Naravno,
njegovi izgledi za budućnost su sada mnogo lošiji.“
„I to je još jedan gubitak za dečaka, neposredno nakon toliko
ostalih.“
„Da, to je šteta“, rekao je rektor, bez mnogo saosećanja. „Ali
pođimo, ne smemo stajati ovde i tračariti kao dve domaćice, sluga će
vas odvesti u vašu sobu. Verujem da tamo već gori fina vatra da
osušite odeću. Bogami, taj vetar je postao hladan, više liči na
novembar nego na maj. Radujem se našem ponovnom susretu za
večerom.“ Rukovali smo se i ja sam krenuo za slugom uz mračno
drveno stepenište do moje sobe.
„Doktore Bruno“, pozvao je rektor kada sam mu već skoro
nestao sa očiju. Nagnuo sam se unazad i video njegovo lice kako me
posmatra sa zebnjom. „Molim vas, milosrđa radi, nemojte za večerom
pominjati Tomasa Alena niti ono što sam vam ispričao o mom
jadnom Džonu, ta tema mnogo uznemiruje i moju suprugu i moju
kćerku.“
50
Izdaja

„Nemojte brinuti o tome“, odgovorio sam, zainteresovan za

skori susret sa tom kćerkom koja hrabro iskazuje mišljenje.
Mogućnost društva jedne inteligentne mlade žene učinila je večeru sa
rektorom prilično primamljivijom nego što je bila ranije.

51
 S.Dž. Peris

TREĆE POGLAVLJE

Za večeru sam obukao čistu košulju, običan crni kaput i pantalone i

na trenutak sam zastao da se pogledam u prošaranom ogledalu koje
je stajalo na kaminu. Kosa i brada su mi bili predugi, to je bilo tačno, a
vremenski uslovi su ih učinili neurednijim nego obično, mada sam
odavno na pariškom dvoru shvatio da nemam ni vremena ni taštine
da se, po pitanju odevanja, takmičim s pomodnom gospodom.
Međutim, sa trideset pet, pomislio sam, još uvek bih mogao sebe da
učinim prijatnim za oko. Odraz me je velikim tamnim očima gledao
iz senke. Naša tuča s puta ostavila je ogrebotinu na mom obrazu, ali
možda će mladoj ženi zatvorenoj u koledžu to biti intrigantno. Znao
sam da su žene u mom izgledu primećivale dovoljno toga da im on
prija, iako nisam bio nikakva prilika za ozbiljnu vezu, jer nisam imao
ni imanje ni titulu, već samo sumnjivu slavu koja je pratila moje ime.
Što se mene tiče, iskoristio sam većinu takvih prilika u Parizu, ali od
Morganine smrti nisam upoznao nijednu ženu takvog uma i duha
koja bi privukla i moje srce i moje oko. Međutim, rektorova kćerka je
delovala zanimljivo, i moram priznati da je upoznavanje sa njom
podsticalo moje interesovanje, iako sam znao da u Oksfordu sebi ne
mogu dozvoliti distrakcije s obzirom na to šta je sve na tapetu i
kratko vreme koje ću tamo provesti.
Nasmešio sam se svom odrazu u ogledalu, provukao dlanove
kroz kosu i protresao glavu zbog svoje budalastosti, pre nego što sam
krenuo niza stepenište ka ulazu u istočno krilo gde su se nalazile
rektorove odaje. Dok sam zalazio u njegovu senku, primetio sam
traku zelenila na suprotnom kraju prolaza koja se pružala ćelom
širinom zgrade. Prošavši ćelu njegovu dužinu izbio sam, kroz
otvorenu kapiju od gvozdenih šipki, u vrt ograđen zidom sa zadnje
strane koledža. Nije bio preterano negovan, već ostavljen poput
voćnjaka, sa visokom i gustom travom i divljim cvećem pod stablima
jabuka i drvenim klupama postavljenim duž staze koja se pružala oko
vrta, duž zidova. Po boljem vremenu, to je verovatno prijatno mesto

52
Izdaja

za đake da sede i čitaju, pomislio sam, mada je sada, dok je kiša

dobovala po Ušću, bilo prazno. Vratio sam se u prolaz i pronašao
vrata na kojima je stajala pločica sa rektorovim imenom, popravio
sam odeću i pripremio se da prvi put okusim oksfordsko
gostoprimstvo.
Prvo što sam primetio dok sam čekao da budem primljen, bio je
živ, preglasan razgovor koji se čuo iza vrata, kao kada se muškarci u
grupi nad meću kako bi impresionirali ženu. Stari sluga sa stegnutim
licem otvorio je vrata i odveo me pravo u finu prostoriju visoke
tavanice i visokih prozora s polukružnim vrhom na dva suprotna
zida i preostalih zidova obloženih tamnim drvetom, portretima i
tapiserijama. Odmah sam shvatio razlog tog razmetanja.BT Na
suprotnoj strani dugačkog stola, na kojem su bih po stavljeni veliki
svećnjaci, sedela je mlada žena od oko devetnaest godina, puštene
duge tamne kose, odevena u jednostavnu golubijeplavu haljinu sa
ravnim, izvezenim gornjim delom. Kao i ostali gosti koji su već sedeli,
prekinula je razgovor i okrenula se meni dok sam prilazio,
osmatrajući me uzduž i popreko s mešavinom radoznalosti i
razonode. To je, znači, bila Sofija Anderhil, i bila mi je jasna žurba
njenog oca da je uda. Imala je upadljivo, mačkasto lice sa prelepim
svetlobraon očima i njeno prisustvo u koledžu sigurno je bilo mučno
ometanje za mlade ljude koji su pokušavah da usredsrede svoje misli
na knjige. Rektor je sa užurbanom važnošću ustao sa svoje stolice na
čelu stola i pružio ruku da se rukujemo.
„Dobro došli, doktore Bruno, dobro došli za moj sto. Molim vas,
sedite, predstaviću vas nekima od starijih članova koledža i mojoj
porodici.“
Pokazao je mesto levo od njega, koje je, na moje zadovoljstvo,
bilo gotovo tačno naspram njegove kćerke. Učtivo sam joj klimnuo u
znak pozdrava, pre nego što sam pogledao ostale goste okupljene za
stolom. Bilo nas je deset, sve muškarci odeveni u akademsku odeću,
osim devojke i sredovečne žene umornog izgleda koja je sedela
naspram rektora, na suprotnom kraju stola.
„Dozvolite mi da predstavim moju suprugu, gospođu Margaret
Anderhil“ počeo je, pokazavši ka njoj.

53
 S.Dž. Peris

„Piacere di conoscerla5“, rekao sam, naklonivši glavu. Žena se

slabašno nasmešila. Uprkos ranijim rečima njenog muža, nije
izgledala naročito oduševljena primanjem gostiju.
„I moja kćerka Sofija“, nastavio je rektor, ne mogavši da spreči
ponosni ton u svom glasu. „Primećujete da sam joj nadenuo grčko
ime za mudrost.“
„Onda njeni udvarači sebe mogu iskreno zvati ’filosofima“
odgovorio sam, nasmešivši joj se. „Ljubiteljima Sofije.“
Njena majka je oštro uzdahnula sa suprotnog kraja stola, a
muškarci za stolom prigušeno su se nasmejali. Međutim, devojka mi
je uzvratila osmeh i prijatno porumenela pre nego što je oborila
pogled. Rektor se naterao na osmeh.
„Ah, da, upozorili su me da su ljudi iz vaše zemlje stručnjaci u
umetnosti laskanja damama“, rekao je stegnuto.
„Naročito monasi“, zaroktao je stariji muškarac koji je sedeo
desno od Sofije i svi gosti su se nasmejali.
„Bivši monasi“, naglasio sam, ne ispuštajući devojčin pogled.
Ovaj put ona nije oborila oči, a nešto u njenoj iskrenosti podsetilo me
je na Morganu i morao sam da zadržim dah, zatečen, nespreman za
tu sličnost.
„Moram se pobuniti u odbranu mojih zemljaka“, objavio je
mladi čovek koji je sedeo levo od mene i koji je zaista izgledao kao
Italijan, mada je engleski govorio bez truna stranog naglaska.
„Zemljacima mog oca, bolje da kažem. Ne znam kako smo među
Englezima stekli reputaciju velikih zavodnika - avaj, ja svakako nisam
nasledio nikakav sličan talenat.“ Podigao je dlanove pokazujući
poraženost i društvo se ponovo nasmejalo. Pretpostavljao sam da je to
samo lažna skromnost - mladić je bio blagosloven lepim crtama lica i
očigledno se pažljivo odevao, a brada i brkovi su mu bili uredno
doterani. Okrenuo se meni i pružio ruku. „Džon Florio, sin
Mikelanđela Floria od Toskane - drago mi je, doktore Bruno od Nole.
Vaša reputacija putuje brže od vas.“
„Koja?“, rekao sam, što je izazvalo još smeha.
„Gospodin Florio je veoma poštovan učenjak i profesor jezika,
kao što je i njegov otac bio“, rekao je rektor, ,,i angažovan je na

54
Izdaja

sastavljanju knjige poslovica iz raznih zemalja. Siguran sam da neće

oklevati da nas kasnije uveseli nekima.“
„Ženska je moda, i uvek je bila, da ljube svađu i svađaju se od
ljubavi“, Florio je odmah izašao u susret.
„Istinu govori“, rekla je Sofija, glumeći poraženost, a Florio joj
se veselo nasmeši.
„Hvala vam“, rekao je rektor, sa sve napetijim osmehom.
„Moram priznati, doktore Bruno, nisam znao da ćete tako lako
razgovarati na engleskom, pa sam pomislio da ćete se osećati
prijatnije ukoliko pored sebe budete imali nekoga ko govori
italijanski.“
„То je ljubazno od vas“, rekao sam. „Engleski sam godinama
učio od putnika i učenjaka, ali plašim se da nije baš prefinjen.“
„I moj otac je pobegao iz Italije plašeći se inkvizicije kada je
prešao u reformistički judaizam“, rekao je Florio entuzijastično,
primičući se. „Otišao je u London, završio u domaćinstvu lorda
Barglija, a kasnije je bio učitelj italijanskog ledi Džejn Grej i princeze
Elizabete.“
„Znači, to nije bio tako proklet egzil“, rekao sam.
„Egzil je uvek prokletstvo“, dobacio je stariji čovek koji je sedeo
do Sofije, iznenađujuće vatreno. „Okrutna je to sudbina za bilo kog
čoveka, slažeš li se sa mnom, Rodžere?“ Nagnuo se da bi pogledao
čoveka koji je sedeo Sofiji s druge strane, tačno naspram mene i koji je
nelagodno okrenuo lice. Bio je to veliki čovek širokog lica u kasnim
četrdesetim, sa rumenim licem i gustom bradom koja je tek počela da
sedi. „Naročito za nečije prijatelje“, dodao je starac. Napeta tišina
svalila se na skup.
„Moj otac je zaista bio srećne ruke sa svojim zaštitnicima“,
nastavio je Florio žurno, pokušavajući da pokrije prekid, „mada smo
ponovo proterani iz Engleske kada sam bio beba, a kada je Krvava
Meri došla na presto.“
„Bog nek joj dušu prosti“, ubacio je stariji čovek, pun
poštovanja.
„Molim vas, doktore Bernard.“
„Šta molite, rektore?“ Doktor Bernard je pokazao ka meni, a
njegova divlja bela kosa raširila se oko njegove glave poput ptičje
55
 S.Dž. Peris

kreste. „Moram li da pazim šta pričam zbog ovog monaha otpadnika?

Zašto, hoće li me potkazati grofu od Lestera?“ Okrenuo se ka meni i
shvatio sam, mada mu je u ustima ostalo samo još par zuba i sigurno
je imao bar sedamdeset godina, njegove vodnjikave oči su još uvek
odlično videle. Duplje na njegovom licu delovale su naglašenije pod
treperavim senkama koje je pravila svetlost sveća. Bilo je to lice kojim
biste plašili decu. „Imenovala me je kraljica Meri lično, pre trideset
godina, kada su oni nove vere bili gotovo potpuno očišćeni sa
Univerziteta, i evo me ovde, pregrmeo sam sve oluje, mada su svi
moji prijatelji odavno mrtvi ili im je ukinuta služba, a ja sam se pre
mnogo godina odrekao starog puta.“ Tada se nasmejao, kao da se
ruga sam sebi, a onda je pokazao na mene, odjednom smrtno
ozbiljan. „АН, verujem da ste vi katoličke vere, zar ne, doktore
Bruno?“
„Ја sam Italijan“, odgovorio sam mirno, „odgajan u rimskoj
crkvi.“
„Ра, plašim se da ovde nećete naći nikoga ko će s vama služiti
rimsku misu, gospodine. U Oksfordu više nema katolika, a ne.
Nijedan čovek ovde više se ne drži stare vere.“ Svečano je odmahnuo
glavom, ali glas mu je bio pun gorkog sarkazma. „Ovde smo svi
potpisali deklaraciju o veri da bismo spasili svoje kože, i zakleli smo
se na anglicizam kako nam je zapoveđeno, jer svi smo mi poslušni
podanici, zar ne, gospodo?“
Začulo se čudno saglasno mrmljanje. Video sam da rektor
postaje uzrujan.
„Vilijame, preklinjem vas.“
„Bar se tako čini. Ali, nijedan čovek u Oksfordu nije onakav
kakvim se čini, doktore Bruno, imajte to na umu. Čak ni vi,
pretpostavljam.“
Pogledao sam doktora Vilijama Bernarda pravo u oči. Taj šiljati
izobličeni starac ostavljao je upečatljiv i uznemirujući utisak da može
da čita tajne misli drugih i bio je bliže istini nego što mi se dopadalo,
pa sam samo iskosio glavu i potražio neku distrakciju dok su njegove
bledosive oči nastavile da prodiru u mene. Srećom, spas su donele
sluge sa poslužavnicima punim prvog jela, kuvanih pevaca sa
trnošljivama i pihtijama od telećih nogu praćenim dobrim crvenim
56
Izdaja

vinom.
Dok su žurili oko stola, puneći naše tanjire hranom sa svakog
poslužavnika, nagnuo sam se napred s namerom da započnem
razgovor sa Sofijom Anderhil, ali u istom trenutku, bradati čovek
preko puta obrati se meni i ja sam video kako Florio koristi priliku da
prigrabi devojčinu pažnju.
„Rodžer Merser, doktor bogoslovije i zamenik rektora na
Koledžu“, rekao je bradati čovek bogatim baritonom, sa akcentom za
koji sam verovao da potiče iz zapadnih delova Engleske. Pružio je
ruku preko stola. „Zaista mi je drago da sam se upoznao s vama,
doktore Bruno, a ovde se žarko iščekuje vaša disputacija sa rektorom,
sutra uveče.“
,,De, de, Rodžere“, rekao je rektor užurbano, „za stolom
nećemo voditi nikakve priče koje se tiču disputacije. Moj cenjeni gost
i ja moramo sačuvati naše argumente za debatnu dvoranu, zar nije
tako, doktore Bruno? Moramo, da tako kažem, sačuvati suv barut.“
Klimnuo sam u znak slaganja. Rodžer Merser je podigao ruku u
znak protesta.
„Ne plašite se, rektore, to je bio samo uvod da bih doktoru
Brunu rekao da sam želeo naše upoznavanje otkako sam pročitao
njegovu knjigu, O senci ideja, koja je prošle godine objavljena u
Parizu.“
„Zar nije čarobnjak Čeko dAskoli, koji je spaljen zbog vraćanja,
pominjao knjigu istog takvog naziva, knjigu zabranjene magije koju je
pripisivao Solomonu?“ Doktor Bernard se još jednom, da bi se
umešao, nagnuo pored Sofije, a njegov drhtavi ispruženi prst gotovo
da se zabio u njeno lice, mada je ciljao na mene. Pomerila je stolicu
unazad da mu ostavi prostora, zabacivši kosu preko jednog ramena i
nastavljajući razgovor sa nezadrživim entuzijastom Floriom. Po
čudnoj frazi koju sam uspeo da uhvatim, činilo se da ju je častio s još
rimovanih aforizama. Nevoljno sam vratio svoju pažnju Bernardu.
„Knjiga koju Čeko pominje nikada nije pronađena“, rekao sam,
podigavši glas tako da starac može jasno da me čuje. „Činilo mi se da
je šteta protraćiti tako dobar naslov, pa sam ga pozajmio. Međutim,
moja knjiga je studija o veštini pamćenja, zasnovana na sistemima
pamćenja starih Grka - ne vradžbinama, gospodo“, nasmejao sam se,
57
 S.Dž. Peris

možda prejako.
Rodžer Merser me je zamišljeno posmatrao.
„Ра ipak, doktore Bruno, vaš sistem memorije koristi slike koje,
čini se, savršeno odgovaraju talismanima koje je Agripa opisao u
svojoj okultnoj filozofiji, De Occulta Philosophia, za koje tvrdi da se
mogu prizvati u ritualima nebeske magije kako bi se privukle moći
anđela i demona.“
„Ali, te slike koje odgovaraju zodijačkim znacima i kućama
meseca, slične su mnogim mnemoničkim sistemima“, rekao sam,
nadajući se da neću otkriti svoju nelagodu. „Popularni su jer su
zasnovani na pravilnim numeričkim podelama, što pomaže prilikom
prisećanja, ali na kraju, oni su samo slike.“
„Ništa nije samo slika jednom čarobnjaku“, prasnuo je Bernard.
„Sve su to znaci koji ukazuju na skrivene realnosti, kao što vaš naslov
implicira. A to naročito važi za slike izvedene iz drevne egipatske
astrologije, što je Agripa dobro znao, jer je citirao svog učitelja,
Hermesa Trismegista, kojeg je sveti Avgustin osudio zbog prizivanja
demona!“
Na poslednjoj reči je podigao glas. Hladna šaka zgrabila je dno
moje kičme. Uspravio sam se da odgovorim, ali pre nego što sam išta
izustio, Sofija Anderhil privukla je stolicu bliže stolu, pogledala pravo
u mene i pitala, prekinuvši Floria usred rečenice:
„Ко je Hermes Trismegist?“
Društvo je zaćutalo, sve oči su se okrenule ka meni.
„Njegovo ime se površno pominjalo u filozofskim delima koja
sam čitala“, nastavila je, s nevinošću u koju nisam sasvim verovao,
„ali u našoj biblioteci ne mogu da pronađem nijednu njegovu knjigu,
a nemam dozvolu da uđem u univerzitetske biblioteke.“
„I ne treba, jer nisi učenik“, izgrdio ju je otac, osvrnuvši se po
stolu kao da je postiđen njenom hrabrošću. „Dopuštam ti da
poboljšavaš svoju pamet čitajući u našoj biblioteci sve dok se držiš
onoga što pristaje shvatanju jedne dame.“
Osećao sam da je to rekao zbog društva. Sofija je izgledala kao
da će se pobuniti, ali onda je progutala svoje reči sa mrzovoljnim
izrazom lica. Njena majka je glasno zacoktala.
,,U Oksfordu sada nećeš naći nijedno delo Hermesa triput
58
Izdaja

najvećeg1', rekao je Bernard impresivnim glasom, odmahujući

glavom. „Ranije, imali smo ih, pre velike čistke biblioteka šezdeset
devete. S grčkog ga je preveo Firentinac Fičino pre jednog veka, po
samrtnoj želji Kozima de Medičija. Znate Fičinovu verziju, doktore
Bruno?1'
„Čitao sam Fičinov prevod“, rekao sam. „Ali, pročitao sam i
originalne grčke rukopise, mada kolekcija nije bila potpuna.
Petnaesta knjiga je bila izgubljena. Čitate li grčki, doktore Bernard?1'
Bernard me je netremice gledao svojim sjajnim, optužujućim
očima.
„Da, čitam grčki, mladiću, mi severno od Tibra nismo svi
varvari. Ali, knjiga koja nedostaje je mit, nikada nije postojala“, rekao
je oštro. Onda je nastavio, blažim tonom, „i ja sam čitao Fičina, kada
sam bio mlad, i Agripu. Tada nije postojao toliki strah od drevnih
pisaca. Međutim, toliko knjiga smo od tada izgubili, odnele su ih
plime reforme. Vekovi učenja spaljeni su u pepeo.“ Glas mu je bio sve
tiši i činilo se kao da je otputovao duboko u sećanje.
„Doktore Bernard“, rekao je rektor, ponovo sa upozoravajućim
tonom u glasu, „dobro znate da je kraljevska komisija iz šezdeset
devete poslana da pronađe jeretičke knjige kupljene u stara monaška
vremena, kako ne bi uticale na umove naših mladića svojim
bezbožničkim idejama - to je opasnost od koje mi, stariji članovi, još
uvek moramo da se čuvamo. Siguran sam da se ne protivite takvoj
zabrani.“
Bernard se kratko, promuklo nasmejao. „Knjige zabranjene
učenjacima? Kako će onda učeni ljudi izoštriti svoj intelekt, ili naučiti
da razlikuju istinu i jeres? Zar oni koji zabranjuju nemaju toliko
domišljatosti da shvate kako zabranjene knjige mame ljude jače nego
najrazvratnija zavodnica?“ Tu je iskosa bacio pogled ka Sofiji. ,,Oh, da
- ali zabranjena knjiga će uvek pronaći svoj put kroz pukotine i mišje
rupe, zar ne znate to, rektore? Samo je potrebno znati gde da se
traži.“ Zakikotao se sam za sebe kao da je sve ovo bila samo velika
šala, a ja sam primetio kako se njegove kolege učenjaci s nelagodom
migolje na svojim mestima.
„Šta se desilo sa knjigama koje su tada izbačene iz biblioteka?“,

59
 S.Dž. Peris

pitao sam, možda previše zainteresovano, jer se učinilo da je moje

pitanje izazvalo iznenadno Bernardovo neprijateljstvo. Njegove oči
su se suzile i on se ukočeno pridigao.
„Bilo je to pre mnogo vremena“, rekao je osorno. „Spaljene su
ili su ih odnele vlasti, ko zna? Ja sam sada star, i zaboravio sam te
dane.“
Nije me pogledao u oči, ali znao sam da laže. Čovek koji je tako
strastveno govorio o knjigama, sigurno bi zapamtio javnu logorsku
vatru napravljenu od njih, čak i ako se desila pre tako mnogo godina.
Međutim, ako zabranjene knjige nisu spaljene, sigurno su prešle u
nečije ruke i pitao sam se da li je starac znao u čije.
„Doktore Bruno, još niste odgovorili na moje pitanje“, ubacila
se Sofija, nagnuvši se da bi potapšala moju ruku, netremice me
gledajući svojim razmaknutim, mrkim očima. Nagoveštaj osmeha
igrao je oko njenih punih usana, kao da je i ona znala odličnu šalu i
razmišljala o tome da nam je ispriča. „Ко je on bio?“
Duboko sam udahnuo i uzvratio joj na nestrpljiv pogled što sam
mirnije mogao, svestan da je čitav sto zaćutao, čekajući moj odgovor, i
da postoji velika verovatnoća da bi se moje reči koje će uslediti mogle
smatrati blasfemijom.
„Hermes Trismegist, zvani Triput najveći, bio je egipatski visoki
sveštenik iz velikih davnina“, počeo sam, okrećući komad hleba u
rukama. „Živeo je nakon Mojsija, mnogo pre Platona ili Hrista. Neki
kažu da je on bio egipatski bog Tot, božanstvo mudrosti. U svakom
slučaju, bio je čovek neobične pronicljivosti koji je, dubokim
razmišljanjem o kosmosu i eksperimentima sa svojstvima prirodnog
sveta, stekao mudrost da otključa tajne zapisane u knjizi prirode i
neba. Tvrdio je da je ušao u božanski um i da ga je razumeo.“ Zastao
sam. „Tvrdio je da može da bude jednak bogu.“
Svuda za stolom začulo se zajedničko udisanje. Ti ljudi su znali
da zalazim na opasno tlo, pa sam brzo dodao:
„Naziva se prvim filozofom, prvim teologom, a bio je i prorok -
Laktantius mu pripisuje proricanje dolaska hrišćanske vere, istim
rečima kao u j evanđelju.“
„А Avgustin je rekao da je to predskazanje dobio od đavola“,
rekao je Rodžer Merser nestrpljivo, a lice mu se još više zarumenelo
60
Izdaja

jer mu je dopola sažvakani komad mesa ispao iz usta i smestio se na

njegovoj bradi, mada se činilo da on to ne primećuje. „Jer, zar ne piše
Hermes o tome kako su Egipćani oživljavali idole svojih bogova u
magičnim obredima prizivajući moći demona?“
„Nikada nisam verovao u priče o demonima i statuama“, rekao
sam veselo. „Ljudi su uvek pravili mehaničke igračke i automatone i
tvrdili da su im podarili dar života, kao što je bila mesingana glava
koju je imao Rodžer Bejkon i za koju se pričalo da proriče budućnost.
Međutim, to su samo trikovi i vešte ruke.“
„Hermes Trismegist, znači, nije bio čarobnjak?“, rekla je Sofija
tiho, još uvek gledajući u mene. Delovala je razočarano.
„Naširoko je pisao o tajnim svojstvima biljaka i kamenja i o
kosmičkom redu“, odgovorio sam. „Ima nekih koji to nazivaju
alhemijom ili prirodnom magijom, i drugih koji to nazivaju naučnim
istraživanjem“
„Kada se to radi sa svrhom traženja zabranjenih moći, onda se
to naziva vradžbinama“, dodao je rektor strogo.
„Ali, da li je on otkrio ikakvu magiju koja je radila?“, ona je
nastavila, ne obraćajući pažnju na oca.
„Kako to mislite, radila?“, pitao sam.
„Mislim, da li je mogao da upotrebi prirodnu magiju da bi
uticao na svet - da promeni ljudske misli ili dela, na primer, i da li je
napisao kako se to radi?“ Njene oči su postale svetle i nestrpljive dok
se naginjala bliže.
„Mislite, recepte za čini?“, nasmejao sam se. „Plašim se da ne.
Hermetička magija, ako hoćete da je tako nazovemo, tiče se
podučavanja veštih kako da prodru u misterije univerzuma iz aspekta
intelekta. On vas ne može naučiti kako da naterate dragana da se
zaljubi u vas ili da vam bude veran - za to bi bolje bilo da se
posavetujete sa nekom seoskom gatarom.“
Te reci su zabavile goste za našim krajem stola, ali devojka je
divlje porumenela i pretpostavio sam da je moja šala slučajno
pogodila pravo u metu, pa da bih prikrio njenu postiđenost, brzo sam
nastavio:
„Međutim, nemački alhemičar Henri Kornelius Agripa u svojoj
studiji okultnih nauka, koje je doktor Merser ranije pomenuo, zaista
61
 S.Dž. Peris

govori o takvim stvarima. On piše da, pored nebeskih slika koje se

koriste u magiji, možemo napraviti sopstvene koje će odgovarati
našim potrebama. Na primer, on kaže da možemo napraviti sliku
ljudi koji se grle kako bismo nekoga naveli na ljubav.“
„Ali, kako...?“, počela je Sofija, baš u trenutku kada se rektor
glasno nakašljao, a sluge ušle da odnesu predjelo.
„Ра, ovo je bila veoma prosvetljujuća diskusija, doktore Bruno,
znao sam da će vaš razgovor i vaše neobične ideje uneti živost u naše
malo društvo na koledžu“, rekao je rektor, potapšavši me po ramenu
sa primetnom neiskrenošću. „Međutim, za ovaj susret sam smislio da
svi treba da zamenimo mesta nakon svakog jela da biste se upoznali i
sa drugim važnim zvaničnicima koledža... iako bih voleo da
nastavimo našu temu“, dodao je.
Tada je ustao sa svoje stolice i užurbano krenuo oko stola,
nametljivo preraspoređujući goste, pa sam se ja našao na suprotnom
kraju, okružen trojicom muškaraca s kojima još nisam razgovarao.
Sluge su donele srebrne poslužavnike koji su se pušili od aromatične
govedine i dinstanog povrća, a tokom svega toga, rektorova supruga,
koja jedva da je progovarala, iskoristila je priliku da se opravda
glavoboljom, izvinjavajući mi se na sva usta jer je tako loša domaćica.
Delovala je melanholično i bolešljivo, ali prisetio sam se šta mi je
rektor ispričao o njihovom sinu. I ranije sam video takve simptome
kod žena koje su izgubile dete, često godinama nakon smrti, kao da
im je sam um oboleo od neke pogubne bolesti od koje se nikada ne
može oporaviti, i bilo mi je duboko žao te žene. Bilo je teško tako
usamljenom biću pripisati donošenje na svet živahne devojke na
drugom kraju stola.
Drugi deo obroka prošao je s daleko manje zanimljivosti nego
prvi, pošto sam udaljen iz Sofijinog društva. Moji novi sagovornici su
se predstavili: naspram mene je sedeo gospodin Volter Slitharst,
blagajnik, moj vršnjak, koščati čovek tankih usana sa uskim,
sumnjičavim očima i tankom ravnom kosom koja je poput zavese
padala oko njegovog lica. Pored njega je bio doktor Džejms Koverdejl,
zdepast čovek od četrdesetak godina sa brdom tamne kose, kratko
podrezanom bradom i samozadovoljnim držanjem, koji mi je
objasnio da je bio prokurator, zvaničnik zadužen za disciplinu
62
Izdaja

studenata. Desno od mene bio je gospodin Ričard Godvin,

bibliotekar, koji je delovao starije, možda mu je bilo pedesetak, i čije
su me krupne, oklembešene crte lica podsetile na psa tragača kao da
je koža bila prevelika za njegovo lice, mada se njegovo mračno
držanje promenilo kada je dopustio da mu lice osvetli kratak osmeh
dok smo se rukovali. Svi su bili sasvim učtivi, ali nisam mogao da se
oduprem žaljenju što mi nije dopušteno da nastavim razgovor sa
Sofijom. Bilo je jasno da je tema našeg razgovora naljutila njenog oca.
Ona je sada sedela pored njega, na istoj strani stola na kojoj i ja, pa
nisam mogao da je vidim, a da se ne naginjem nepristojno oko mog
suseda Godvina i privlačim pažnju na sebe.
„Plašim se da ste tamo morali da trpite oštar kraj jezika Vilijama
Bernarda, doktore Bruno“, rekao je Džejms Koverdejl, nagnuvši se
preko stola.
„Čini se da je razočaran svojim viđenjem sveta“, primetio sam,
proveravajući da li je Bernard premešten dovoljno daleko da ne može
da me čuje.
„Tako često biva sa starijim ljudima“, rekao je Godvin, ozbiljno
klimnuvši glavom. „Prebrodio je mnoge promene u svojih
sedamdeset zima, a to nipošto nije lako.“
„Ako i pred studentima, kao među svojim kolegama, nastavi
tako otvoreno da iskazuje svoje mišljenje ubrzo će krenuti putem
svog prijatelja“, rekao je Slitharst, odsečnim glasom koji je
nagoveštavao da ne bi bio razočaran takvim ishodom. Ne volim da
sudim o ljudima na osnovu izgleda i tako kratkog poznanstva, ali kod
blagajnika je bilo nečega što nije budilo poštovanje. Zurio je u mene
netremice od trenutka kada sam seo, i osetio sam da taj pogled nije
prijateljski.
„Njegov prijatelj?“ pitao sam.
Koverdejl je uzdahnuo.
„Tužna je to rabota, doktore Bruno, i sramota za koledž, bivši
zamenik rektora, doktor Alen, prošle godine je razrešen službe pošto
je otkriveno da je“, oklevao je, tražeći diplomatski izraz, „ prekršio
zakletvu vrhovnoj vlasti. Činilo se da je još uvek bio veran pričesnik
rimokatoličke crkve.“
„Zaista? Kako je otkriven?“
63
 S.Dž. Peris

„Potkazao ga je nepoznat izvor“, rekao je Koverdejl, kao da se

naslađuje intrigom. „Međutim, kada je njegova soba pretražena,
otkriveno je da poseduje brojnu zabranjenu papističku literaturu.
Naravno, zamenik rektora je drugi najviši službenik na koledžu i on
je glavni kada je rektor odsutan, pa možete zamisliti koliki je to bio
skandal. Više nas je moralo da svedoči protiv njega na rektorskom
sudu.“
„Univerzitet organizuje svoja suđenja kako bi obezbedio
disciplinu“, objasnio je bibliotekar Godvin tugaljivim tonom. „Mada,
u tako važnoj stvari, državni savet je takođe aktivno učestvovao. Grof
od Lestera, naš rektor univerziteta, znate, neprekidno je zaduživao
glavešine koledža da se oslobode svih sumnji na papstvo, pa je rektor
morao brzo i oštro da deluje protiv Alena.“
„Doktor Anderhil je ranije bio lični kapelan grofa od Lestera,
čime vam se, bez sumnje, već pohvalio“, dodao je Slitharst. „Ne bi
mogao da oslobodi Alena, a da sačuva sopstveni položaj.“
„Ра ipak, Alen se nadao pomilovanju“, ubacio se Koverdejl. „I
većoj odanosti svojih prijatelja. U tome se gorko razočarao.“
„Mislim da je rektor teška srca obavio svoju dužnost, Džejmse“,
rekao je Godvin, značajno gledajući Koverdejla. „Zaista, sve nas je
rastužilo što smo bili svedoci njegovih grešaka.“
„Rodžer Merser je, međutim, brzo posvedočio“, rekao je
Koverdejl, bacivši pogled s jedva prikrivenim gnevom niz sto gde se
Rodžer veselo smejao sa Floriom. Video sam kako Slitharst prevrće
očima, kao da je mnogo puta ranije čuo to negodovanje. „ A, navodno
je bio Alenov najbliži prijatelj. Ipak, dobio je svojih trideset
srebrnjaka, zar ne?“
„Srebrnjaka?“, pitao sam.
„Njegovo svedočenje bilo je ključno za Alenovu osudu, i zbog
toga je dobio Alenov položaj kada je on smenjen“, rekao je gorko
Koverdejl.
„Možda bi doktoru Brunu trebalo da pojasnim da,
tradicionalno, prokurator nasleđuje zamenika rektora, kao što
zamenik rektora postaje rektor“, objasnio je Godvin. „Tako je oduvek
bilo, postoji kongregacija članova, naravno, ali glasanje je zapravo
samo formalno odobravanje već ustanovljenog nasleđivanja.“
64
Izdaja

„Međutim, pošto je tekućeg rektora na položaj postavio grof od

Lestera, da izvršava njegove naredbe“, prošištao je Koverdejl,
povijajući se u svojoj stolici da ga niko ne bi čuo, „on slabo poštuje
tradiciju i imenuje one koji mu deluju najsavitljivije. A svi znamo
zašto je Lester insistirao na biranju Anderhila“, dodao je značajno.
„Džejmse“, rekao je Slitharst, sa upozoravajućim tonom.
„Meni je rečeno da je to bilo kako bi se sprovela religijska
prikladnost“, rekao sam. „Da se ukloni čir papstva.“
„О, to je zvaničan razlog“, Koverdejl je odmahnuo rukom. „Ali,
koledž poseduje pozamašna imanja i isplative obradive parcele u
Oksfordširu, razumete, a mnoge su sada date u zakup Lesterovim
prijateljima po veoma povoljnim cenama, zar ne, gospodine
blagajniče?“
„Zaboravljate se, Džejmse“, glatko je odgovorio Slitharst. „Naš
doktor Bruno je prijatelj grofa od Lestera.“
„Zapravo, nikada ga nisam upoznao“, rekao sam brzo. „Samo
putujem s njegovim nećakom.“
„U svakom slučaju“, nastavio je Koverdejl, zagrevajući se za
temu, „koledž gubi dragocenu zaradu i mora da spaja kraj s krajem
primajući legije ove takozvane gospode studenata koji plaćaju
školovanje, a nemaju ni sklonosti ni talenta da budu učenjaci, već
samo lunjaju gradom, ganjaju devojke, kockaju se i iznose Univerzitet
na loš glas.“
„То nije podesna tema razgovora za stolom gde se obeduje“,
rekao je Slitharst, glasom nabreklim od hladnog gneva, spuštajući
dlan ravno na sto, tek toliko jako da pokaže svoje nezadovoljstvo. ,,U
tim zakupima nema nikakvih nepravilnosti, ali raspoređivanje
fondova koledža nimalo ne zanima našeg gosta, u to sam siguran. Da
li biste izvoleli biti malo diskretniji, gospodo?“
Članovi su oborili pogled, postiđeni, prikrala se neprijatna
tišina.
„Doktore Koverdejl“, rekao sam, okrenuvši se prokuratoru sa
diplomatskim osmehom, „pričali ste mi o suđenju Edmundu Alenu,
molim vas, nastavite.“
Koverdejl je sa Slitharstom razmenio poglede koje nisam
mogao da protumačim, a onda sklopio dlanove.
65
 S.Dž. Peris

„Pričao sam samo da je Merserovo svedočenje protiv Alena

imalo veliku težinu na suđenju, ponajviše jer je on bio Alenov najbliži
poverenik. Rek toru je trebala Merserova saradnja, a on je zauzvrat
dobio Alenovo mesto.“
„Koje je trebalo da bude vaše?“, pitao sam.
Koverdejl je svoju debeljuškastu ruku spustio na grudi, a na lice
navukao neuverljiv izraz skromnosti.
„Ne govorim zbog sopstvene koristi da je učinjena nepravda,
gospodine Bruno“, rekao je, „već zbog kršenja tradicije. Ovaj
Univerzitet je zasnovan na tradiciji, i ako pojedinci smatraju da nisu
obavezni da je poštuju jer njihova lična patronaža ima veću težinu,
samo tkanje naše zajednice će se otrčati.“
„Edmund je bio prijatelj mnogih među nama“, rekao je Godvin,
s prizvukom žaljenja. Mračno raspoloženje ponovo je palo na našu
grupu, a ja sam ponovo čuo erupciju smeha Sofije, Floria i Rodžera. „I
studenti su ga mnogo voleli, velika je šteta što nije mogao u svom
srcu da se odrekne grešaka svojih starih verovanja.“
„Egzil deluje kao oštra kazna za posedovanje nekoliko knjiga“,
usudio sam se da kažem, uzimajući još govedine i luka.
„Imao je sreće da je napustio Englesku s crevima još uvek u
svom stomaku“, rekao je Slitharst hladno. „Manje omiljeni ljudi
dobili bi težu kaznu za manju krivicu. Bar vi, doktore Bruno, znate da
je inoverje najozbiljniji greh, protiv Boga i ustanovljenog reda.“
Pogledao me je zajedljivo.
„Nisu bile u pitanju samo knjige“, prekinuo je Godvin,
poverljivim tonom. „Osumnjičen je da je bio kurir svog rođaka,
Vilijama Alena, u engleskoj bogosloviji u Remsu. Odveli su ga u
London i ispitivali pod mučenjem, ali nije rekao ni reč i na kraju su ga
poslali u inostranstvo. Jadni Edmund.“ Odmahnuo je tužno glavom i
ispio svoju solju.
„Danas sam upoznao njegovog sina“, ubacio sam, otkinuvši još
jedan komad hleba.
Koverdejl je prevrnuo očima.
„Onda vas žalim“, rekao je. „Bez sumnje vas je preklinjao da
odnesete apel za pomilovanje njegovog oca na dvor?“ Ne čekavši
odgovor, ljutito je kliknuo jezikom. „Tom momku nije trebalo
66
Izdaja

dozvoliti da ostane nakon sramote njegovog oca. Tomas Alen ima

opasna verovanja, pazite šta vam kažem. Iako nisam mogao da
ubedim rektora da postupi po mom savetu - ima previše meko srce
prema tom dečaku.“
Nisam mogao da se oduprem jednoj misli: ako je rektorov
tretman Tomasa Alena bio znak mekog srca, onda je život tog momka
zasigurno bio surov.
„Moram reći još jednom, ne smatram da je naš uvaženi gost
doputovao čak ovamo da bi slušao kako se raspravljamo o poslovima
koledža“, prekinuo nas je Slitharst glasom glatkim kao led. Sklonio je
pramen ravne kose iza uha i okrenuo se ka meni, široko se smešeći.
„Recite nam, doktore Bruno, nešto o svojim putovanjima po Evropi.
Koliko znam, predavali ste na mnogim poznatim akademijama na
kontinentu. Kakav je Oksford u poređenju s njima?“
Uzvrativši mu osmeh s jednakom neiskrenošću, dok smo
završavali to jelo i puding od badema sa voćem u želeu koji je
usledio, pričao sam im, dok su sveće dogorevale, o mojim godinama
lutanja, izostavljajući ono što sam smatrao politikom i blago laskajući
mojim novim drugovima onim što su želeli da čuju - da nijedan
evropski univerzitet ne može da se poredi sa učenošću i mudrošću
ljudi sa Oksforda.
„Koliko ostajete u Oksfordu, doktore Bruno?“, pitao je
Koverdejl, zavalivši se u svojoj stolici i brišući usne dok su sluge
odnosile poslednje tanjire i šolje.
„Verujem da palatin, u čijem društvu putujem, planira da
ostane jednu sedmicu“, rekao sam.
„Onda se nadam da ćete prisustvovati božjoj službi sa nama
ovde na koledžu. Rektor drži najučeniji niz propovedi o Knjizi
mučenika Džona Foksa. Da li ste upoznati s njom?“
„Knjiga mučenika? Naravno“, odgovorio sam, pretpostavljajući
da je to neka vrsta testa. „Mnogi je smatraju izuzetno inspirativnim
delom.“
„Plašim se da doktor Bruno nije iskren u svom divljenju“, rekao
je Slitharst, bacajući pogled na mene i svoje kolege. „Nikada nisam
upoznao katolika koji se divi Foksovim užasnim opisima onoga što je
činjeno protestantskim mučenicima.“
67
 S.Dž. Peris

„Zar on ne da je i mnoge primere hrišćanskih mučenika iz

najranijih vekova vere, kada su hrišćani patili pod rukama pagana i
nevernika, pre nego što smo pčeli da proganjamo jedni druge?“,
odgovorio sam. „I zar nisu ti mučenici među onima koje mogu
poštovati svi hrišćani, i čije stradanje nas može podsetiti na vreme
kada smo živeli u jedinstvu?“
„То nije bila Foksova namera“, počeo je Slitharst, ali Koverdejl
ga je prekinuo.
„Odlično rečeno, Bruno. Vernici obeju strana patili su zbog
Hrista, i samo On zna ko će stati s Njim kada dođe sudnji dan.“
„То je prvi put da tebe, Džejmse, čujem kako zastupaš
toleranciju“, rekao je Slitharst, a oči su mu se još više suzile. Koverdejl
nije obraćao pažnju na tu provokaciju.
„Hej, daj ovamo još vina!“, viknuo je slugi, pljesnuvši rukama.
Ja sam odbio još jednu čašu jer sam želeo da razmislim o mojim
beleškama za disputaciju pre nego što krenem u krevet i trebala mi je
bistra glava.
Kada je obrok bio gotov, napolju je već bio potpuni mrak i svi
gosti su ustali, odlazeći uz mnogo rukovanja i komplimenata za
hranu koja je, kako sam shvatio, bila daleko bolja od uobičajene hrane
u trpezariji koledža. Svi članovi su se toplo rukovali sa mnom,
ponavljajući svoju dobrodošlicu na Oksford i želeći mi dobar odmor
uoči velike disputacije narednog dana koju su svi, govorili su, s
nestrpljenjem iščekivali. Ričard Godvin me je pozvao da koristim
biblioteku kad god poželim, za šta sam mu se zahvalio, Džon Florio je
na savršenom italijanskom izrazio svoje velike nade da ćemo provesti
neko vreme zajedno pre nego što odem, a čak je i doktor Bernard
nesigurno ustao i stegao moje prste među svoje koščate šake.
„Sutra uveče, vraču“, prošištao je uz bezubi osmeh,
„protivrečićeš njihovim pobožnim činjenicama, a ja ću biti u prvom
redu i aplaudiraću ti. Ne zato što podržavam tvoje jeretičke poglede,
već zato što se divim ljudima koji se ne plaše. Malo ih je ostalo na
ovom mestu.“
Tada je bacio zajedljiv pogled ka rektoru koji je glumio da ne
primećuje. Samo se Slitharst nije deranžirao izražavajući
dobrodošlicu. Pozdravio me je samo odsečnim klimanjem glavom
68
Izdaja

dok je nestajao kroz vrata i to samo zbog toga što sam ga uhvatio
kako me gleda onim svojim hladnim očima. Ponovo sam osetio koliko
mu se ne dopadam, mada sam se trudio da to ne posmatram kao
omalovažavanje. Primetio sam da je otišao ne poželevši laku noć ni
svojim kolegama i pretpostavio da je on spadao u ljude koji su bili
dosta česti među akademicima, koji prosto nisu bili blagosloveni
lakoćom društvenog ponašanja.
Kada sam poželeo laku noć Sofiji, ona je stidljivo pružila ruku i
ja sam je s poštovanjem poljubio pod budnim okom njenog oca.
Međutim, kada je doktor Bernard skrenuo njegovu pažnju glasno se
uzrujavajući zbog toga gde je ostavio svoj kaput, i dok ga je rektor
uveravao da nije ni poneo kaput, Sofija se nagnula bliže meni
spustivši dlan na moju ruku.
„Doktore Bruno, veoma bih volela da nastavimo naš raniji
razgovor, sećate se? O Agripinoj knjizi? Možda ćete kada se vaša
disputacija završi imati više slobodnog vremena za razgovor. Često
me možete naći u biblioteci koledža“, dodala je. „Otac mi dozvoljava
da tamo čitam ujutro i rano uveče, kada je većina studenata na
predavanjima i disputacijama.“
„Da im ne biste skretali pažnju sa knjiga?“, prošaputao sam u
odgovor. Porumenela je i uputila mi promišljen osmeh.
„Ali, vi ćete doći? Ima toliko toga što bih da vas pitam.“
Pogledala me je sa iznenađujućim nestrpljenjem u očima, ne
skidajući dlan s moje ruke. Kratko sam klimnuo jer se njen otac
pojavio uz njeno rame i upitno me pogledao. Rukovao sam se s njim,
zahvalio mu se na večeri i poželeo društvu laku noć.
Bilo mi je drago kada sam izašao na hladnoću u prolazu. Kiša je
prestala da pada i noćni vazduh je mirisao sveže i privlačno nakon
teške toplote rektorovih odaja. Pomislio sam da bih mogao prošetati
kroz voćnjak da razbistrim glavu i svarim hranu pre nego što se
povučem u sobu, ali pre nego što sam stigao do kraja prolaza, shvatio
sam da je gvozdena kapija zatvorena. Povukao sam alku koja je
služila kao ručica, i otkrio da je kapija zaključana.
„Doktore Bruno!“, pozvao je glas iza mene i kada sam se
okrenuo video sam Rodžera Mersera kako stoji na drugom kraju
prolaza, pored rektorovih vrata. Napravio je nekoliko koraka ka
69
 S.Dž. Peris

meni. „Želeli ste da prošetate po Gaju?“ Pokazao je ka zatvorenoj

kapiji.
„То nije dozvoljeno?“
„Gaj je na usluzi samo članovima“, rekao je, ,,i samo mi i rektor
imamo ključeve. Zaključan je noću jer se plašimo da bi ga studenti
koristili za sve vrste nedoličnih sastanaka. Bez sumnje oni pronalaze
druga mesta, ako uspeju da se provuku kroz glavnu kapiju“, dodao je
uz popustljiv osmeh.
„Nije im dozvoljeno da noću napuštaju koledž?“ pitao sam. „То
deluje kao teško zatočeništvo za momke u cvetu mladosti.“
„То bi trebalo da ih nauči samodisciplini“, rekao je Merser.
„Ipak, većina njih pronađe način da zaobiđe pravila, znam da sam ja
uspevao kada sam bio njihovih godina.“ Zasmejao se. „Portir Kobet je
dobar starac, ovde je godinama, ali pristaje da pogleda na drugu
stranu za nekoliko novčića ukoliko se mladići vrate iz grada nakon
zaključavanja kapija. Voli i da popije, taj Kobet - ponekad mislim da
tobože slučajno sasvim zaboravlja da zaključa kapiju.“
„Zar ga rektor ne kažnjava?“
„Rektor je strog u nekim stvarima, a u drugim lukavo ume na
najbolji način da upravlja zajednicom mladića. Gvozdena šipka nije
uvek najmudriji izbor, ponekad je dobro vodstvo stvar znanja kada
treba zažmuriti na jedno oko. Mladi ljudi će ići u taverne i bordele
dopadalo se to nama ili ne, a što se jača sila koristi za zabranu, to je
primamljivost veća.“
„Kao što je doktor Bernard rekao za zabranjene knjige“, rekao
sam zamišljeno.
Merser me je postrance pogledao dok smo na drugom kraju
prolaza izlazili u otvoreno dvorište u kojem je sat na severnom krilu
objavio da je skoro devet.
„Morate oprostiti doktoru Bernardu deo njegove oštrine“, rekao
je izvinjavajući se. „Morao je tri puta da promeni veru pod četiri
različita kralja. U mladosti je, znate, pre nego što je kraljičin otac
raskinuo s Rimom, bio zaređeni sveštenik. Ali, pod stare dane govori
sve otvorenije i počinjem da sumnjam da pati od one staračke bolesti
od koje se ponekad izgubi u sećanju i nije načisto s kim razgovara.“
„Meni je delovao sasvim lucidno. Ali, ljutito.“
70
Izdaja

„Da.“ Merser je uzdahnuo. „Ljut je - na svet, univerzitet, na ono

što je od njega zahtevano i na sebe zbog onoga što je učinio. I sigurno
se pitate o njegovoj ljutnji na mene.“ Ponovo je bacio pogled ka meni,
gotovo stidljiv.
„Ogorčeno govori o egzilu.“
„Mislio je na prošlogodišnje nevolje zbog našeg zamenika
rektora, Edmunda Alena... pretpostavljam da ste čuli za to. Vilijam
mu je bio blizak, kao i ja, ali ja sam morao da svedočim protiv njega
na rektorskom sudu u vezi sa izvesnim stvarima koje se tiču njegovih
religijskih običaja. Vilijam to smatra neoprostivom izdajom.“
„А vi?“, pitao sam tiho.
Merser se tiho, gorko nasmejao.
„Ah, ja sam postupao prema mojoj dužnosti i da bih spasio
svoju kožu, a sada imam odoru zamenika rektora i njegovu dobro
opremljenu sobu u kuli. Vilijam je u pravu. Izdao sam prijatelja. Ali,
nisam imao izbora, a nije ni on. Vidite kakav je naš život ovde,
Bruno?“ Pokazao je prozore rektorovih odaja, još uvek osvetljene
ćilibarskom svetlošću sveća. „То je dobar život, udoban život za
učenjaka - na mnoge načine zaštićeni smo od sveta. A ja - ja nisam
vičan nijednom poslu osim životu knjiga i učenja, nedostaje mi
svetovna ambicija da guram sebe napred. Da nisam javno osudio mog
prijatelja zbog njegove religijske perfidije, imao bih istu sudbinu kao i
on i sve bih izgubio. A u tom trenutku njegova sudbina se nije znala -
državni savet je dozvolio univerzitetu da vodi njegovo suđenje, ali
postojale su velike šanse da stvar bude predata njima i da Edmund
bude suočen s kaznom gorom od egzila.“ Slegao je ramenima.
„Dakle, ne ponosim se svojim delima, ne, ali Vilijam Bernard nema
pravo da me grdi. Kada je njeno veličanstvo preuzelo tron i završilo
kratkotrajno pomirenje s Rimom za vreme njene sestre Meri, na
univerzitetu je došlo do velike čistke - svi katolički članovi i glavešine
koledža koje je Meri imenovala razrešeni su dužnosti osim ako su se
odrekli papinog autoriteta i položili zakletvu vernosti vrhovnoj vlasti.
Vilijam se vrlo brzo zakleo, a ta zakletva mu je donela dvadeset pet
mirnih godina na ovom mestu, dok su njegovi postojaniji prijatelji bili
razvejani na sve četiri strane sveta.“
„Ра ipak, u sumrak njegovog života, svakome ko ga sluša
71
 S.Dž. Peris

sasvim je jasno da se njegovo srce vraća staroj veri.“

„Mislim, kako se bliži smrti, on sve manje brine za sudbinu
svog tela, a sve se više plaši za svoju dušu“, rekao je Merser. „Možda
bismo svi, kada bismo gledali smrti u oči, odabrali drugi put, ali avaj,
sve dok dišemo naši jedini strahovi tiču se našeg jadnog, slabog tela i
svetovnog statusa.“
„Možda i jeste tako. Međutim, čini se da sin najviše pati“,
primetio sam.
„Upoznali ste Tomasa? Jadni momak. On je veoma sposoban
student, znate. Ili je bar bio“, Merser je oba dlana prevukao preko lica
kao da se umiva, kao znak bespomoćnosti. „Poznajem ga otkako je
stigao u Oksford kada mu je bilo petnaest. Pre nego što je njegov otac
otišao za Rems, zadužio me je da brinem o Tomasu kao otac dok je on
odsutan. Edmund je razumeo zašto sam morao da postupim onako
kako sam postupio, oprostio mi je. Ali, Tomas nije hteo da mi oprosti
učešće u Edmundovom suđenju. Pokušao sam da mu pomognem,
poklanjao sam mu novac koliko sam mogao - ali, on bi se radije
ponižavao robujući mladom paunu Norisu nego prihvatio makar
jedan peni. Kada prođem pored njega u dvorištu, on me i ne pogleda,
ali osećam da mržnja gori u njemu kao u furuni.“
„То je teško“, rekao sam. „Ali on je mlad, a strasti mladosti
često su kratke jednako koliko i silovite. Možda će vam oprostiti s
vremenom.“
Tada sam mu se naklonio i krenuo ka mom stepeništu, želeći da
se bacim na posao pre nego što bude prekasno. Merser je zakoračio ka
meni i uhvatio me za ruku.
„Nadam se da ćemo imati prilike da još razgovaramo, doktore
Bruno“, rekao je. Zaista mi je drago što sam vas upoznao, i nadam se
da nisam zvučao previše licemerno zbog neodobravanja kada smo
razgovarali o Agripi i hermetičkim studijama.“
,,Oh, sasvim sam navikao na neodobravanje“, rekao sam,
odmahnuvši sa osmehom na njegovo izvinjenje.
„Niste me razumeli. Rektor je pobožan čovek i, kao što sam
rekao, ume da bude strog kada to želi - smotreno je da oni čiji položaj
zavisi od njegovog dobrog mišljenja, izražavaju viđenja koja se slažu s
njegovim kada sede za njegovim stolom. Ali, ja se već dugo izuzetno
72
Izdaja

zanimam za ta dela - kao učenjak, mislim, jer verujem da osoba može

objektivno proučavati okultne filozofije, a ipak ostati dobar hrišćanin.
Zar nije tako, Bruno?“
„Fičino je mislio da je tako“, odgovorio sam. „I nadam se da je
bio u pravu, doktore Merser, inače sam proklet.“
„Molim vas, zovite me Rodžer“, rekao je toplo. „Ра, nestrpljivo
očekujem naš sledeći razgovor o tim stvarima.“
Uz te reči on se nakloni i odšeta preko dvorišta. Krenuo sam ka
mojoj sobi baš kada su sa teškog neba ponovo počele da padaju
krupne kapi kiše.

73
 S.Dž. Peris

ČETVRTO POGLAVLJE

Čitao sam i ispravljao svoje beleške za disputaciju sve dok mi fenjer

nije dogoreo, a nakon toga sam spavao drhteći. Soba je bila hladna, a
kiša je šibala po oknima dok su grede škripale. Upravo zbog toga,
kada me je tokom kratkog dremeža probudila velika buka, isprva
nisam bio siguran da li je već jutro ili prosto haluciniram u svojim
zbrkanim snovima. Ipak, buka je postepeno postajala sve upornija, i
kad sam se razbudio i video da još nije svanulo, shvatio sam da je
paklena pobuna pod mojim prozorima bila pomamni lavež psa.
Privukao sam pokrivač oko sebe, psujući rektora ili onoga ko je
smislio da takvu divlju životinju drži na imanju koledža i sklupčao se
nadajući se da ću povratiti uništeni san, kada se drugi zvuk pridružio
životinjskom jutarnjem horu, onaj koji nikada nisam zaboravio i koji
još uvek, ponekad, čujem u snovima. Bio je to vrisak čoveka u bolu i
smrtnom užasu od kojeg se ledi krv u žilama, a postajao je sve jači i
mučniji kako je lajanje stvora postajalo sve divlje i okrutnije.
Kada je užas pomešanih zvukova raspršio poslednja isparenja
sna, shvatio sam da neko, ne daleko od mojih prozora, strepi za
sopstveni život. Pretpostavio sam da je u pitanju neki uljez kojeg je,
možda, iznenadio pas čuvar, ali nisam mogao to da zanemarim, pa
sam užurbano navukao pantalone i košulju i izašao napolje da
otkrijem izvor te zbrke i proverim mogu li nekako pomoći.
Sa stepeništa sam izronio u senovito dvorište. Teške oblake
cepale su vene od blede svetlosti, a kiša je na trenutak utihnula,
ostavivši za sobom srebrnu izmaglicu koja je gusto obavijala jutarnji
vazduh, pa sam jedva uspevao da razaberem sat na severnom krilu i
morao sam da iskoračim da bih pročitao šta govore njegove kazaljke:
skoro pet. Užasna pseća buka se nastavila, a sa drugih stepeništa oko
glavnog dvorišta kroz vlagu su se pojavljivali likovi mladića.
Sa pantalonama navučenim ispod spavaćih košulja,
razbarušenih kosa, stidljivo su se grupisali, šaputali jedan drugom,
nesigurni da li da prilaze bliže. Larma je bez sumnje dopirala iz

74
Izdaja

prolaza u istočnom krilu koji je vodio do rektorovih odaja i Gaja, vrta

namenjenog članovima koji sam ispitivao prethodne večeri.
Povrativši prisebnost, otrčao sam kroz prolaz do gvozdene kapije gde
sam zatekao dva mladića kako cimaju ručku, uzalud, i vire u
maglovite dubine vrta. Čuvši moje korake, okrenuli su se prebledelih
lica.
„Neko je tamo, gospodine, sa divljom zveri!“, povikao je viši.
„Samo što sam ustao da se umijem kada sam začuo njegove krike, ali
odavde ništa ne možemo da vidimo.“
„Nemamo ključ!“, rekao je drugi unezvereno. „Samo starešine
imaju, a vrata su čvrsto zabravljena.“
„Onda moramo probuditi nekog od starešina“, rekao sam
pitajući se kako je rektor, čiji su prozori sigurno gledali na vrt, uopšte
mogao da spava usred ovog meteža. „Sigurno znate gde su njihove
sobe - brzo, pođite i probudite bilo koga ko može da otvori kapiju.
Postoji li još neki ulaz?“
„Još dva, gospodine“, rekao je viši student prestravljeno, dok je
njegov prijatelj odjurio kroz prolaz da potraži pomoć. „Još jedna
kapija poput ove vodi iz prolaza na drugom kraju trpezarije, pored
kuhinje, i jedna vrata u baštenskom zidu iz ulice Brasnouz lejn, ali
noću su svi zaključani.“
„Ра, čovek koji se tamo nalazi sigurno je nekako ušao“, rekao
sam izbezumljeno, dok je prigušeni glas jasno ječao: „Isuse, spasi me!
Sveta Bogorodice, spasi me!“ Još jedan vrisak je zaparao vazduh, a
nakon njega usledili su isprekidani vapaji, a potom svirepo režanje i
pravi neljudski glas, prigušeno grgotanje koje je, činilo se, trajalo
minutima. Mala grupa radoznalih i uzrujanih studenata okupila se
iza nas, kada sam čuo rektorov glas kako viče: „Pustite me da
prođem, kažem!“
Lice mu je bilo naduto i krmeljivo od sna, kaput prebačen preko
spavaćice, a u ruci je nosio svežanj ključeva. Iznenadio se kada me je
ugledao.
,,Oh, doktore Bruno, kakav je ovo užasni metež? Ko je unutra,
možete li išta da vidite? Pokušao sam da vidim s mojih prozora, ali
magla i drveće skrivaju sve od pogleda.“
„Ništa ne mogu da vidim, ali čini se da divlja životinja napada
75
 S.Dž. Peris

nekoga u vrtu. Mora mu se pomoći, i to brzo!“

Rektor je zurio u mene kao da sam mu upravo rekao da je krdo
krava nadletelo koledž. Onda se pribrao i zakoračio ka kapiji sa
svojim ključevima, ali odjednom je naglo stao i okrenuo se ka meni,
lica stegnutog od straha. Užasno režanje i lajanje se nastavilo iz vrta,
ali ljudski glas je utihnuo. Uplašio sam se najgoreg.
„Ali... ali, bilo bi glupo ući bez oružja ukoliko je tamo divlji
pas!“, rektor je promucao. „On mora biti ubijen, neko mora pozvati
policajca ili oružanog pratioca koji može poneti samostrel. Jedan od
vas, brzo!“, brecnuo se na gomilu poluodevenih dečaka koji su stajali
na kraju prolaza, zureći otvorenih usta. „Idite po policajca, smesta!“
Svi su se zgledali pre nego što je par njih otrčao ka dvorištu.
„Zar ne možemo da pronađemo neki štap ili žarač, bilo šta?
Moramo ući unutra, rektore, plašim se da smo već zakasnili za
jadnika koji je tamo zarobljen', rekao sam, nestrpljivo pružajući ruku i
tražeći ključeve.
Rektor se uspaničeno osvrnuo.
„Ali, kako je moguće da pas uđe u vrt?“, pitao je, kao za sebe,
zbunjeno mršteći obrve.
„Zar to nije pas čuvar koji čuva vrt od uljeza?“, pitao sam, sada i
sam zbunjen. „Da se nije možda neki lopov popeo uza zid?“
„Ali, tamo nema psa čuvara“, rekao je rektor, glasa stegnutog
od panike. „Portir ima psa, ali to je staro, slepo stvorenje koje koristi
samo tri noge i spava u njegovim odajama uz glavnu kapiju. Nikom
drugom na koledžu nije dozvoljeno da drži životinje.“ Odmahnuo je
glavom, nesposoban da shvati ono što su mu rođene uši govorile.
Zver u vrtu je nastavila sa svojom paklenom bukom.
„Odmaknite se tamo“, rekao je smireni glas iza nas, a stado
studenata okupljenih u prolazu razmaklo se i otkrilo visokog mladog
čoveka s plavom kosom do ramena, odevenog sasvim drugačije, u fini
kaput i pantalone, a prorezi u crnoj svili otkrivali su bogatu
tamnocrvenu postavu i uz sve to gusto nabrani okovratnik. Izgledao
je baš kao da je krenuo na ples ili u pozorište u Londonu, a ne da je,
kao i mi, naglo dignut iz kreveta usred zbrke. U jednoj ruci je nosio
dugačak engleski luk, viši od njega samog, kitnjasto izrezbaren sa
pozlaćenim umecima i zelenim i skerletnim prepletenim šarama,
76
Izdaja

onakav kakav su plemići koristili u lovu. U drugoj ruci je držao kožni

tobolac sa strelama dekorisan istim crtežom izuvijanih loza i
pozlaćenih listova.
„Gabrijele Norise!“, uzviknuo je rektor, zureći u luk. „Šta je
ovo?“
„Morate otvoriti kapiju, doktore Anderhil“, naredio je mladić,
„nemamo vremena za gubljenje, čovekov život je u opasnosti.“
Govorio je odmerenim tonom, uprkos hitnosti situacije, kao da
je on, a ne rektor, bio autoritet. Poluzaprepašćen, rektor je otključao
kapiju i mladić je prošao kroz nju, ubacujući strelu u luk. Krenuo sam
za njim sa oklevanjem, a rektor me je pratio, držeći se blizu zida.
Gusta magla je obavijala izuvijana stabla jabuka, a njeni
promenljivi oblici poigravali su se sa mojim očima. Zakoračivši
pažljivo kroz plave senke, iznenada sam uz krajnji severoistočni ugao
nazreo kretanje velikog, dugonogog psa - po njegovom obliku, rekao
bih neke vrste vučjaka, mada nisam mogao jasno da vidim. Držao
sam se blizu zida dok je taj Gabrijel, upadljiv u svojoj nakinđurenoj
odeći, napredovao postojanim koracima ka životinji, koja je još uvek
režala i u zubima mlatarala otromboljenim crnim predmetom uz
njene noge. Kako sam se približavao, magla se stanjivala i mogao sam
jasno da vidim životinju. Vilice su joj bile krvave i umazane
komadima pokidanog mesa. Srce mi je tada potonulo, a stomak se
zgrčio jer sam znao da smo zakasnili. Mladić je zastao nekoliko
koraka dalje. Pas, osetivši naš miris ili čuvši naše korake, prestao je da
sakati svoj plen i podigao glavu. Na jedan tren, prestao je da reži i
krenuo ka mladiću, a ovaj je u tom trenutku ispalio strelu. Bio je
dobar strelac, uprkos slaboj vidljivosti, i životinja se stropoštala na
zemlju kada joj je strela pocepala vrat.
Čim je pala, Gabrijel je bacio luk i obojica smo pojurili do crne
gomile koja je ležala uza zid, pored tela životinje. Bilo je to telo
čoveka, okrenuto licem nadole, a njegova crna akademska odora širila
se oko njega, dok je trava bila pokidana i natopljena krvlju oko tela.
Pomogao sam Gabrijelu da ga okrene i jauknuo od zaprepašćenja. Bio
je to Rodžer Merser, glave savijene pod groznim uglom, očiju koje su
zurile ka nebu, rascepanog grla -preklop mesa visio je otvoren, a
sirovo tkivo štrcalo je iz rane. Instinktivno sam posegnuo da
77
 S.Dž. Peris

zaustavim isticanje krvi koja mu je još uvek curila niz vrat i grudi, ali
bilo je kasno - oči su bile nepokretne, zauvek zaustavljene u
užasnutom zurenju. Gabrijel Noris je odskočio od krvavog leša,
zabrinuto proveravajući da nije umazao svoju odeću, kao da je to bila
jedina njegova briga. „Doterani paun“, pomislio sam zgađeno, a onda
sam se setio kada sam čuo njegovo ime. Lično ga je Merser pominjao
prethodne noći koristeći upravo iste pojmove. Kleknuo sam u
neverici pored tela, uzevši njegove osakaćene ruke - dva prsta su bila
skoro odgrizena dok je pokušavao da se odbrani od životinje -
komadi mesa pokidani su sa nogu i gležnjeva kada ga je pas vukao ka
zemlji, i ona užasno unakažena guša.
Rektor nam je pažljivo prišao, stežući maramicu preko usta.
„Da li je...?“
„Stigli smo prekasno. Bože, smiluj nam se“, rekao sam više iz
navike, nego zbog pobožnosti. Rektor je prišao dovoljno blizu da
prepozna unakaženo telo čoveka koji je prethodne noći sedeo desno
od njega za stolom i odmah mu je pozlilo. Mladić po imenu Gabrijel
izgledao je kao da se povratio, i nogom je gurkao telo psa.
„Džinovska zver“, rekao je, gotovo s primesom ponosa, kao da
prikazuje svoj trofej iz lova. Kada sam pažljivije pogled, sinulo mi je:
lov je bio odgovarajuća slika.
„Ovo je lovački pas“, rekao sam, kleknuvši pored njega. „I
vidite, ovde...“ pokazao sam mesto na kojem su njegova rebra bolno
štrčala ispod gustog sivog krzna. „Vidite kako je mršav, izgleda kao
da je gladovao. I vidite mu nogu.“ Prsten izranavljenog mesa
protezao se oko zadnje leve noge psa, kao da je koža brutalno odrana
nekom vrstom konopca. Krzno oko rane bilo je iskrzano i pocepano,
kao da je pas neprekidno pokušavao da pokida zubima svoj okov.
„Bio je vezan lancem, mislim, vidite? Nije ni čudo što je tako
pomahnitao.“
„Ali, šta je radio u vrtu?“, pitao je mladić, gledajući me sa
očekivanjem. „I zašto je doktor Merser bio tamo s psom?“
„Možda je šetao svog psa i on je iznenada nasrnuo na njega - psi
su ponekad nepredvidivi“, nagađao sam, ne verujući u sopstvenu
hipotezu.
„АН, Rodžer nije imao psa“, rekao je rektor slabašnim glasom,
78
Izdaja

brišući usta maramicom. „Rekao sam vam, nikome na koledžu, osim

portiru, nije dozvoljeno da ima životinju. Ne... ne, gospodo, ovde
nema ničeg za videti!“, viknuo je iznenada jer su se školarci gurali
kroz uzanu kapiju ka vrtu, s namerom da vide spektakl. „Vratite se u
svoje sobe, svi vi! Služba je u šest kao i obično, vratite se u svoje sobe i
spremite se, kažem!“
Studenti su se nerado okrenuli i nagurali nazad kroz kapiju,
bacajući poglede preko ramena i mrmljajući međusobno živim
glasovima. Rektor se tada okrenu prema mladiću, koji je stajao i
razgledao leševe, sa tobolcem još uvek prebačenim preko ramena.
Izraz neverice prešao je preko rektorovog lica, kao da je tek sada po
prvi put jasno video mladića.
„Gabrijele Norise!“, eksplodirao je, izbezumljeno pljesnuvši
rukom. „Šta to, za ime božje, nosiš?“
Noris je pogledao nadole u svoj raskalašni kaput i pantalone, a
onda zavrteo stopalom kao da se stidi.
„Mislim da sada nije pravi trenutak, doktore Anderhil“, počeo
je, ali ga je rektor prekinuo.
„Savršeno dobro ti je poznat edikt grofa od Lestera o pravilima
odevanja za studente! A ja sam zadužen da ga sprovodim - hoćeš li da
nas na rektorskom sudu obojicu kazne nakon svega što se desilo?“
Lice mu je poprimilo boju cvekle, a glas se utanjio. Nisam mogao da
se oduprem pomisli da je ovo preterana reakcija, s obzirom na
okolnosti. „Bez nabora, bez svile, bez baršuna, bez proreza na kaputu
ili pantalonama!“, nastavio je, a njegov glas se podizao sa svakom
novom stavkom. „I bez oružja! Namerno si prekršio svako pravilo
koje se tiče odeće! Ovo je zajednica učenjaka, gospodine Norise, a ne
neki bal na dvoru na kojem ćete se razmetati svojim bogatstvom!“
Mladić je stegao usne i izgledao nabusito. Čak i u tom
mrzovoljnom stavu, video sam da je izuzetno lep i bilo je jasno da je
navikao da bude po njegovom.
„Ova zajednica učenjaka ne bi mogla bez mog bogatstva, kao
što od lično znate, rektore. A i vi nas previše opterećujete, moram da
jedem kao siromah, moram li i da se oblačim kao siromah?“
Rektor, umiren, spustio je svoj glas.
„Moraš se oblačiti onako kako grof od Lestera smatra da pristaje
79
 S.Dž. Peris

čoveku sa Oksforda“, rekao je. „А sada, molim, požuri i presvući se.

Ako te prijave, obojica ćemo biti u nevolji i kako ću objasniti...?“ Tu je
zastao, gledajući beznadežno dva tela i video sam da mu ruke jako
drhte. Pomislio sam da je u šoku.
Gabrijel Noris me je gledao trenutak, kao da okleva da napusti
scenu svog herojskog čina, a onda je verovatno pomislio da je bolje da
ode, te je užurbano podigao svoj luk i okrenuo se.
„Gospodine Norise!“, doviknuo je rektor za njim.
Mladić se prkosno okrenuo.
„Da, rektore?“
„Luk? Zašto, za boga miloga, imaš luk i strele na koledžu.“
Noris je slegnuo ramenima.
„Moj otac mi ih je ostavio. To je uspomena. Osim toga, lov radi
sporta je dopušten studentima bez stipendije koji imaju dozvolu.“
„Nije dozvoljeno držati luk u sobama koledža“, rekao je rektor
slabašno.
„Da ga nisam imao na koledžu, morali biste sa onim psom da se
rvete golim rukama, rektore“, odgovorio je Noris drsko. „Ali, ne
očekujem da mi se zahvalite.“
„Svejedno, gospodine Norise, zahtevam da ga odneseš u trezor
u kuli gde ga mogu čuvati. Zamoli gospodina Slitharsta ili doktora
Koverdejla da ga zaključaju. I to danas, molim!“, dodao je, dok je
Noris nestajao kroz otvorenu kapiju.
Rektor je duboko udahnuo, i tada se učinilo kao da noge klecaju
pod njim. Ponudio sam mu ruku i on se zahvalno oslonio na mene.
„Doktore Anderhil“, rekao sam pažljivo, pokazujući Rodžerovo
telo, „čovek je umro u užasnoj nesreći i moramo se postarati da
shvatimo kako je ovo moglo da se desi. Ukoliko je zaista nesreća u
pitanju“, dodao sam, jer su me okolnosti, što sam više tražio
objašnjenje, sve više mučile.
Rektor je tada poklekao, gotovo pao na mene, a lice mu je
prebledelo.
„Dragi bože, u pravu ste, Bruno. Vesti će se proširiti kao šumski
požar među studentima. Ali, kako se ona može objasniti? Osim...“ Na
licu mu se ogledao užas i bilo mi ga je žao. Njegovo mirno, uređeno
malo kraljevstvo srušeno je za samo nekoliko minuta.
80
Izdaja

„Ра, hajde da prvo potražimo najverovatnije uzroke“, rekao

sam. „Ukoliko nema pasa na koledžu, osim vratarevog starog psa,
ovaj se sigurno zavukao spolja, najverovatnije kroz ovu kapiju.“
„Da... da, tako je, neka divlja lutalica, provukla se kroz kapiju.“
Rektor se uhvatio za tu ideju sa zahvalnošću.
Merser je pao i bio raskomadan samo nekoliko metara od
drvene kapije koja je vodila ka stazi iza koledža, ali kada sam uhvatio
ručku, video sam da je ona bila zaključana. Rektor je stajao kao
hipnotisan telima lovca i njegovog plena. Na zidu iza njih primetio
sam komad crnog materijala naboden na ivicu cigle. Ispod tog mesta,
trava je otiscima čizama i šapa bila ugažena u blato i obilno isprskana
Merserovom krvlju.
„Izgleda kao da je pokušao da se popne na zid, jadni čovek“,
rekao sam, skoro za sebe. „То objašnjava unakažene noge. Ali, zid je
dvaput viši od čoveka, zašto prosto nije potrčao ka kapiji da pobegne?
Osim ukoliko se pas nalazio između njega i kapije, što znači da je
sigurno stigao spolja. Međutim, kako to da je kapija zaključana?“
Bacio sam pogled ka rektoru, koji je ostao nepokretan, a onda
sam požurio da isprobam drugu kapiju ka koledžu, onu iz prolaza
koji se pružao između trpezarije i kuhinje. I ona je bila zaključana.
Kako je onda, razmišljao sam, pas ušao u vrt? A kako je, kad smo kod
toga, ušao i Rodžer Merser?
Vratio sam se na mesto gde su ležala tela.
„Da li je moguće“, usudio sam se da pitam, dok se stvarnost
onoga što sam video učvršćivala u mom umu, „da je neko namerno
pustio psa unutra?“
Rektor se okrenuo i pogledao me s nevericom.
„Mislite iz šale?“
„Teško da je iz šale. Ko god da je oslobodio pregladnelog
lovačkog psa sigurno je znao da on može da ubije.“ Klekao sam pored
Rodžerovog unakaženog tela i potapšao mu džepove.
„Doktore Bruno!“, uzviknuo je rektor. „Šta to radite? Jadni
čovek se još nije ni ohladio, za ime sveta.“
Rodžer Merser je bio potpuno obučen, uprkos ranim satima. U
jednom džepu, ušivenom u pantalone, pronašao sam ono što sam
tražio.
81
 S.Dž. Peris

„Evo“, rekao sam, podigavši dva gvozdena ključa okačena o

jednu alku, jedan mnogo veći od drugog. „Da li neki od ovih ključeva
otključava vrt?“
Rektor je uzeo alku iz moje ruke i pogledao ključeve na
svetlosti.
„Da, veći otvara sve tri kapije.“
„Onda je ili ušao i zaključao kapiju za sobom, ili je neko drugi
za njim zaključao kapiju kroz koju je prošao“, zaključio sam. ,,U
svakom slučaju, bio je zarobljen ovde sa okrutnim psom.“
„Ali, još ne znamo kako je pas dospeo unutra“, rekao je rektor,
ne shvatajući.
„Ра, znamo da nije preskočio zid i da nije sam sebi otvorio
kapiju i posle je zaključao za sobom.“ Dok sam govorio, gledao sam
ga pravo u oči, čekajući da sam shvati.
Rektor mi je stegao ruku, a lice mu se panično izobličilo. U
njegovom dahu sam mogao da namirišem žuč.
„Šta to govorite, Bruno? Da je neko pustio psa unutra, a onda
zatvorio svaki izlaz?“
„Ne vidim nijedno drugo objašnjenje“, rekao sam, ponovo
pogledavši zastrašujuće zube psa preko kojih je sada otromboljeno
ležao jezik, a bale u nitima visile sa čeljusti. Norisova strela još je
štrcala naviše iz njegovog vrata. „Neko ko je znao da će Rodžer biti
ovde u ovo doba. A ovaj sigurno nije očekivao da će mu se nešto loše
desiti, inače bi se naoružao.“
Tada sam se prisetio Rodžerove čudne primedbe od prethodne
večeri, o tome kako bismo svi živeli drugačije da smo videli kako nam
se smrt približava. Nisam obraćao pažnju na nju, ali da li je njom
možda otkrio da se plašio za svoj život? Pretpostavljao sam da je sve
samo nesrećna podudarnost. Osim toga, uvereno je pričao o tome
kako će prisustvovati disputaciji
1 kasnije razgovarati sa mnom. Osetio sam iznenadnu
užasavajuću tugu. Iako sam jedva poznavao tog čoveka, delovao mi je
toplo i iskreno, a pre samo nekoliko minuta stajao sam i slušao kako
umire. Pomislio sam da bi možda bio spasen da sam brže reagovao,
da je neko imao ključ, da je Noris stigao ranije sa svojim lukom. Jedan
trenutak neodlučnosti odlučuje o sudbini čoveka, razmišljao sam i
82
Izdaja

shvatio da sam i ja drhtao.

„Možda je redovno šetao tako rano po vrtu?“, pitao sam.
„Mislim, da li je neko znao da ga ovde može očekivati?“
„Članovi vole da čitaju u miru Gaja“, rekao je rektor. „Mada
obično ne u ovo doba, to vam garantujem, previše je mračno.
Studenti obično ustaju u pola šest da se spreme za službu u šest,
jutarnja služba je obavezna. Retko iko iz koledža ustaje ranije, čak i
sluge iz kuhinje. Priznajem da nikada nisam šetao vrtom u to vreme,
pa ne mogu reći da li je neko od mojih kolega imao takav običaj.“
Ponovo sam se sagnuo do Rodžerovog tela i rasklopio
okrvavljenu i pocepanu odeću da vidim da li bi još nešto što je imao
uz sebe moglo objasniti zašto je tako rano bio u Gaju, kada se prisetih
njegove šale o tome da je vrt bio popularan kao ljubavno sastajalište.
Da li je možda očekivao nekoga ko nije došao, ili nekoga ko je došao i
sa sobom doneo smrt? Uz sebe nije imao knjigu, ali nabreklina u
njegovim pantalonama otkrivala je skriveni džep. Posegavši u njega,
izvukao sam debelu kožnu kesu koja je zveckala od novčića.
„Da je nameravao da u miru, pre svitanja, šeta i razmišlja,
sigurno ne bi poneo ovo“, rekao sam, razvezavši kesu s novcem i
pokazavši rektoru njen sadržaj. Engleske kovanice mi ništa nisu
značile, mada ih je očigledno bilo mnogo, ali od tog prizora rektoru
samo što nisu iskočile očne jabučice.
„Blagi bože, ovde ima bar deset funti!“ uzviknuo je. „Zašto bi
nosio toliku sumu?“
„Možda je očekivao da će se naći s nekim kome je dugovao
novac.“
„ A oni su, znajući da će on biti ovde, napujdali psa na njega!“,
uzviknuo je širom otvorenih očiju. „Osveta zbog velikog duga,
sigurno je to.“
Odmahnuo sam glavom.
„Ра, zašto je onda novac još uvek u njegovom džepu? Da je
neko želeo da mu naškodi, možda zato što nije isplatio dug, sigurno
bi se pobrinuo da prvo uzme novac.“
„Ali, ko bi mogao želeti na naudi Rodžeru?“ pitao je rektor u
očajanju.
„Ne mogu reći. Međutim, divlji pas ne ulazi slučajno u
83
 S.Dž. Peris

ograđeni vrt kroz zaključane kapije.“ Prevukao sam dlanovima preko

svoje odeće shvativši da je sada umazana Rodžerovom krvlju.
„Pretpostavljam da ćete sada, pošto se ova užasna stvar desila,
rektore, otkazati večerašnju disputaciju?“
Rektorovo lice je ponovo ispunio strah.
,,Ne!“, rekao je žustro, zgrabivši me za ramena. „Disputacija
mora da se održi. Ne smemo dozvoliti da ovaj incident omete
kraljevsku posetu -možete li zamisliti posledice, doktore Bruno?
Naročito ukoliko se prošire glasine da je on“, bacio je pogled oko sebe
pre nego što je prošaputao reč, „nameran. Koledž bi bio ukaljan i
moja reputacija s njim, a ovde smo u poslednje vreme već imali toliko
nevolja, plašim se Lesterovog nezadovoljstva više nego što vam mogu
iskazati.“
„Ali, čovek je brutalno nastradao, možda je čak i ubijen“,
pobunio sam se. „Ne možemo otići za svojim poslom kao da se ništa
nije desilo.“
„Ššš! Za ime Isusa Hrista, ne ponavljajte tu užasnu reč ubistvo,
Bruno.“ Rektor se raspomamljeno osvrtao po vrtu i spustio glas, iako
smo još uvek bili sami. „Objavićemo da je ovo bila tragična nezgoda -
reći ćemo...“, zastao je na kraju da smisli priču, „... da, reći ćemo da je
kapija vrta ostala otvorena i da je pas lutalica ušao i napao Rodžera
koji je rano ustao da se moli i meditira u Gaju.“
„Hoće li nam poverovati?“
„Hoće ako ja kažem da se tako desilo, ja sam rektor kojeg je grof
imenovao“, rekao je Anderhil, a primesa njegove ranije pompeznosti
se vratila. „Osim toga, bilo je mračno i maglovito i niko nije jasno
video.“ Njegovo lice je sada izgledalo izmučeno i očajno. Mogao sam
videti njegovu odlučnost da dobro ime koledža sačuva po bilo koju
cenu i pomislio da je ista okrutnost upravljala njime i tokom suđenja
nesrećnom Edmundu Alenu.
„Ali, zaključane kapije...“, pobunio sam se.
„Samo vi i ja znamo za zaključane kapije, Bruno. Ne vidim da
se išta može dobiti ukoliko ih sada pomenemo, ako nemate ništa
protiv.“
„А šta je s portirom? Zar se neće setiti da je uveče proverio
kapije?“
84
Izdaja

Rektor se suvo nasmejao.

„Vidim da ne poznajete našeg vratara. Bistra glava i oštar um
nisu njegove jače strane. Ako kažem da je kapija ostala otvorena, on
neće moći sa sigurnošću da tvrdi suprotno. Ne, mislim da je ovo
najbezbedniji put.“
Videvši moj zabrinuti pogled, stegao mi je rame i dodao,
opuštenijim glasom. „Ukoliko se sve sumnje utišaju, biće lakše da
istražimo šta se ovde zaista desilo jutros. Međutim, ako se napravi
velika zbrka, i čitav Oksford počne da bruji da je Linkoln mesto
okrutnog ubistva, počinilac, ukoliko zaista postoji počinilac, sigurno
će nestati u metežu. Ukoliko treba zadovoljiti pravdu, najbolje je da
ne zvonimo na sva zvona o ovoj tragediji. Biću vam veoma zahvalan
za pomoć u toj stvari, doktore Bruno.“
Nisam bio siguran da li je mislio na stvar pričanja o istini ili
otkrivanja istine, ali izuzetno me je mučila pomisao da sam poslednja
osoba koja je videla Rodžera živog i da je osoba koja je isplanirala
njegov zao kraj u tom trenutku bila slobodna negde u Oksfordu,
možda skakala od sreće zbog svog uspeha. I rektorova hladna
energičnost me je zaprepastila. Kao da je, plašeći se gubitka položaja,
progutao svoju ljudsku reakciju na uža snu smrt kolege.
Nebo je postajalo sve svetlije i magla se stanjivala, zadržavajući
se samo u iscepkanim pramenovima među stablima. Dva tela u
vlažnoj travi postala su kruta na sivoj svetlosti. Rektor je sa zebnjom
bacio pogled naviše.
„Blagi bože, uskoro će vreme za službu! Moram da budem tamo
i govorim, da umirim zajednicu. Priča se sigurno već naduvala.“
Uvrtao je prste dok im zglobovi nisu pobeleli, govoreći više za sebe.
„Prvo moram da naredim kuhinjskim poslužiteljima da donesu vreću
za tu lešinu, ne može da ostane ovde.“
Zurio sam u njega, zapanjen, sve dok nije primetio moj izraz
lica.
„Za psa, Bruno! Ali, u pravu ste, moramo poslati po
mrtvozornika pre nego što pomerimo telo. Oh, ima tako mnogo
posla! Moraću da zamolim Rodžera...“ Tada je pljesnuo dlanovima
preko svojih usta i okrenuo se da pogleda telo, kao da je tek tada
shvatio da je izgubio svog zamenika.
85
 S.Dž. Peris

„О, bože“, prošaputao je. „Rodžer je mrtav!“

„Tako je“, rekao sam, posmatrajući ga kako upija istinu.
„Ali, onda... to znači da će se održati još jedna kongregacija, još
jedan izbor zamenika rektora i da nema vremena za okupljanje - ali u
međuvremenu moram imati nekoga ko će delati pod mojom
komandom, a to će proizvesti sve uobičajene patetične ljubomore i
mrzovolje, baš kada nam nisu potrebne. Oh, kako je ovo moglo da se
desi?“ Pokušavajući da obuzda svoje sve veće strahove, okrenu se
prema meni sa najiskrenijim izrazom lica, dlanova bespomoćno
obešenih pored tela. „Doktore Bruno, grozno je tražiti ovo od gosta,
znam, ali da li biste ostali pored tela jadnog Rodžera dok ne
dovedemo mrtvozornika? Moram tužnu vest o jutrošnjim
događajima saopštiti tokom službe tako da govorkanja o njemu budu
utišana, ukoliko je to moguće. Ne dozvoljavajte pristup studentima,
ne želimo da se gomilaju ovde i zadovoljavaju svoju vampirsku
radoznalost kao da gledaju borbe pasa i medveda.“
„Naravno da ću ostati“, rekao sam, nadajući se da moja straža
neće dugo trajati. Mada nisam sujeveran kada su mrtvi u pitanju,
prazno zurenje slepih očiju Rodžera Mersera kao da me je optuživalo
jer mu nisam pomogao. „Naši strahovi se tiču našeg jadnog, slabog
tela“, rekao je prethodne večeri. Sada se sreo sa tim strahom oči u oči.
Još sam se sećao njegovog isprekidanog glasa koji doziva Isusa i
Mariju da ga spasu.
Rektor je oteturao preko trave u pravcu unutrašnjeg dvorišta, a
ja sam ostao sam sa telima i sopstvenim uskovitlanim mislima. Dok
sam čekao da se one slože u nešto nalik redu, ponovo sam se sagnuo
do Rodžerovog tela i podigao ono što je ostalo od njegovog iscepanog
ogrtača da bih pokrio njegovo unakaženo lice. Praznoverje kaže da se
u očima žrtve ubistva zadržava slika njenog ubice, ali dok sam
poslednji put gledao Rodžerovo prestravljeno zurenje, pomislio sam:
da su takve budalaštine tačne, da li bih video sliku velikog psa? Ipak,
misao o zaključanim kapijama tvrdoglavo je odbijala da mi izađe iz
glave. Pas nije bio Rodžerov pravi ubica, već samo njegov izvršitelj.
Ponovo sam se odmakao od Rodžerovog tela i prišao psu da ga
pregledam. Bila je to ogromna zver, visoka do struka odraslog čoveka,
sa dugačkom, uzanom glavom. Ponovo sam primetio koliko je bio
86
Izdaja

mršav, mada nije delovao mučeno na drugi način. Onaj ko je

oslobodio ovog psa ovde, sigurno je pažljivo planirao ovaj događaj i
sudeći po njegovom izgledu, pojačavajući silinu napada izgladnjujući
psa više dana pre toga. A Rodžerova teška kesa s novcem, koju je
rektor uzeo, nagoveštavala je da je očekivao da će se naći s nekim
kako bi izvršili neku vrstu transakcije. Međutim, ukoliko je novac bio
uzrok razmirice u kojoj se Rodžer toliko posvađao s nekim da je ovaj
poželeo da ga ubije, nisam mogao da dokučim zašto je kesa
ostavljena. Tako se činilo da je novac bio manje bitan od Rodžerove
smrti, mada je sigurno bio ključ sastanka koji je on očekivao.
Ponovo sam razmislio o izgledu vrta. Na severnoj strani se
oslanjao na kuhinjski deo prolaza, mada nisam mogao da vidim vrata
koja bi vodila iz kuhinje u vrt. Sa tri strane je bio ograđen zidom
visokim bar dvanaest stopa, a treća je bila spojena sa istočnim krilom
koledža, onom stranom bloka u kojoj su se nalazile trpezarija i
rektorove odaje. Pretpostavljao sam da je Rodžer ušao u vrt kroz
jedan od dva prolaza sa obe strane trpezarije, otključavši svojim
ključem. Potom je zaključao kapiju za sobom da ga niko ne bi
uznemiravao, ili je neko čekao da on uđe, a potom zaključao vrata sa
suprotne strane, ostavivši ga nesvesnog da je zaključan? Da li je to
mogla biti ista osoba koja je otvorila kapiju iz uličice kroz koju je
pušten pas. Pretpostavljam da je nosio brnjicu sve do poslednjeg
trenutka, a zatim je zaključala za životinjom? Međutim, trebalo bi joj
dobrih nekoliko minuta da istrči kroz glavnu kapiju i zaobiđe zgradu,
a vratar bi video svakog ko bi to radio, pod pretpostavkom da je bio
budan.
Iz dvorišta se začula zlokobna zvonjava zvona koje je pozivalo
studente u kapelu, gde će rektor objaviti svoje dobroćudno
umirivanje i rasuti grozne slike kod mladih ljudi. Dok sam se pridizao
na noge, u dosadi sam se pitao da li će Džejms Koverdejl najzad
postići svoju ambiciju da postane zamenik rektora i jedna misao me je
pogodila kao hladna oštrica. Rektor je pitao, retorički, ko bi želeo da
naškodi Rodžeru, a ja sam odgovorio da nemam pojma. Međutim,
kada sam razmislio o tom pitanju shvatio sam da sam čak i ja, stranac
koji na koledžu nije bio ni pun dan, upoznao već dvojicu ljudi koji su
ga očigledno mrzeli. Možda ih ima i više? Možda je neki od njih
87
 S.Dž. Peris

pokušao da mu izvuče novac i umesto toga odlučio da ga ubije. Meni

je izgledao kao sasvim genijalan čovek, ali čini se da je njegova uloga
u suđenju nesrećnom Edmundu Alenu probudila prezir. Ko bi mogao
znati koliko je još neprijatelja imao? Međutim, taj prezir se sigurno
dugo krčkao, pa zašto su onda čekali nedelju kraljevske posete da
nešto učine povodom njega? Osim ako...
U praćenju tog novog traga prekinuo me je lik koji je iz pravca
koledža kroz stabla trčao ka meni. Zakoračio sam unapred nadajući se
da je stigao mrtvozornik koji će me osloboditi dužnosti, ali sam se
iznenadio prepoznavši Sofiju Anderhil, obučenu u tanku plavu
haljinu, sa šalom prebačenim preko ramena, kose koja je lepršala za
njom. Stala je nekoliko metara dalje, jednako iznenađena što vidi
mene.
„Doktore Bruno! Šta... šta vi radite ovde?“
„Ја sam... čekam tvog oca“, rekao sam i zakoračio prema njoj u
nadi da ću uspeti da joj skrenem pogled sa dva tela.
„Rekli su da je Gabrijel Noris ubio uljeza“, rekla je, a lice joj je
na trenutak preplavilo uzbuđenje. „Da li je on još uvek ovde?“ Oči su
joj svetlele od željnog iščekivanja dok se unezvereno osvrtala, ali ja
sam primetio da je iznervirano uvrtala šake na isti način kao i njen
otac.
„Ne baš“, skoro da sam se nasmešio. Uprkos svim rektorovim
naporima, činilo se da je priča već rasla. „Niste razgovarali sa svojim
ocem?“
„On je u kapeli na jutarnjoj molitvi, čula sam novosti od dva
studenta koji su kasnili na službu“, rekla je, zureći pored mene u
mesto na kojem su dva oblika ležala u gustoj travi. „Naravno, čuli
smo svu onu buku s našeg prozora, ali nisam mogla ni da zamislim -
da li je to tamo telo lopova?“ Delovalo je kao da je želela da pogleda.
Čvrsto sam joj stao na put.
„Molim vas, gospođice Anderhil, morate se držati dalje. To nije
prizor koji treba da vidite.“
Iskosila je glavu i prkosno me gledala.
„I ranije sam videla smrt, doktore Bruno. Videla sam
sopstvenog brata sa slomljenim vratom, ne tretirajte me kao neku od
onih maženih dama koje nikada nisu izašle iz salona.“
88
Izdaja

„Ne bih ni pomislio na to, ali ovo je gore“, rekao sam, šireći
besmisleno ruke kao da njima mogu da joj zaklonim pogled. „Ра, nije
gore od nečijeg brata, ne mislim... samo hoću da kažem, veoma je
krvavo, nije nešto što jedna žena treba da vidi. Molim vas, verujte mi,
gospođice Anderhil.“
Na te reči ona je otpuhnula i spustila dlanove na kukove.
„Zbog čega muškarci misle da su žene previše krhke da bi
gledale krv? Zar zaboravljate da mi krvarimo svakog meseca?
Izbacujemo bebe u velikim lokvama poluzgrušane krvi, zamišljate li
da pokrivamo oči dok to radimo, da nam prizor ne bi povredio
osetljiva čula? Kunem vam se, doktore Bruno, svaka žena može
gledati krv s više snage nego vojnik, iako muškarci misle da s nama
moraju postupati kao sa venecijanskim staklom. Nemojte biti još
jedan od onih koji hoće da me uviju u platno i čuvaju u kutijici.“
Bio sam iznenađen brutalnošću njenih argumenata i priznao da
je bila u pravu. Pa ipak, zadužen sam da štitim Rodžera od
znatiželjnih očiju, pa sam ponovo zakoračio sve dok nisam stao tačno
ispred nje, na samo nekoliko centimetara udaljenosti. Zbunilo me je
otkriće da je visoka skoro koliko i ja.
„Ne bih ni pomišljao na to. Pa ipak, gospođice Anderhil, molim
vas da ne prilazite bliže - ovo telo je strašno unakaženo. Plašim se da
bi vas to uznemirilo, bez obzira na vašu snažnu konstituciju.“
Stajala je u mestu još trenutak, a onda je njen instinkt naložio
da se, za ono što je dolično, pomeri unazad. Prkosan izraz zamenila je
željna radoznalost.
„Onda, šta se desilo?“
„Čoveka je rastrgao divlji pas. Noris je ubio psa, ne čoveka.“
Čelo joj se naboralo.
„Pas? U vrtu? Čekajte...“, odmahnula je glavom, uznemireno,
kao da su joj se sva pitanja pomešala. „Kog čoveka?“
„Rodžera Mersera.“
„О, ne. Ne!“, ponavljala je, jedne ruke spuštene na usta, druge
na grudi. ,,Ne!“ Oči su joj divlje lutale unaokolo, nigde se ne
zaustavljajući, a onda je lagano potonula na zemlju, ne spuštajući
ruku sa usta, a haljina se oko nje podizala poput talasa. Nisam bio
siguran da li će zaplakati ili se onesvestiti, ali sva boja je nestala sa
89
 S.Dž. Peris

njenog lica. „О, bože, to ne može biti.“

Čučnuo sam pored nje i sa oklevanjem spustio dlan na njeno
rame.
„Žao mi je. Bio vam je drag?“
Pogledala me je sa kratkim izrazom zbunjenosti, a onda
saosećajno klimnula glavom.
„Da... da, naravno... ovo je moj dom, stariji članovi su mi tokom
proteklih šest godina bili poput porodice“, rekla je drhtavim glasom.
„Ne mogu verovati da se nešto tako užasno desilo ovde na koledžu, i
to pod samim našim prozorima. Jadni, jadni Rodžer.“ Bacila je pogled
pored mene na gomilu u travi i zadrhtala. „Da je samo...“ zaćutala je i
ivicu palca ponovo pritisnula uz usne.
„Da je samo?“, pitao sam.
Ali, ona je samo odmahnula glavom i ponovo počela
izbezumljeno da tumara pogledom. „А gde je gospodin Noris?“
„Vaš otac ga je poslao da se presvuče. Njegova odeća navodno
nije bila odgovarajuća.“
Tiho, popustljivo se nasmejala i tada sam osetio nagao,
neočekivan nalet ljubomore. Da li joj je bio drag taj razmetljivi mladi
strelac?
„Ali, pas?“, progovorila je, provlačeći šake kroz kosu kao da
naglas razmišlja, ponovo uznemirenog izraza lica. „Otkud se on
stvorio?“
„Kapija do puteljka bila je sigurno ostavljena otvorena tokom
noći. Čini se kao da je neki pas lutalica prošao tuda, a bio je toliko
gladan da bi se bacio na bilo šta“, rekao sam, što sam mirnije mogao.
Sofijine oči su se suzile.
„Ne. Ta kapija nikada nije otključana. Otac je paranoičan da će
lutalice i prolaznici ući preko noći, ili da će se studenti u vrtu sastajati
s devojkama iz kuhinje - proverava je svake večeri u deset, pre nego
što legne. Ne bi zaboravio kapiju kao ni molitvu ili svoj posao. To ne
može biti.“
„Možda je taj posao prepustio portiru sinoć, jer je morao da
prisustvuje našoj večeri“, nagovestio sam, razmišljajući koliko je
apsurdno što ja branim tu neverovatnu izmišljotinu, a želeo sam da
uporedim njene sumnje sa mojima. „Čujem da je portir nepouzdani,
90
Izdaja

stari pijanac.“
Pogledala me je kao da je razočarana.
„Kobet jeste starac, da, i voli da popije tu i tamo, ali na koledžu
je od dečačkih dana i ako mu je moj otac poverio takav zadatak, on bi
radije umro nego izneverio rektora. Možda on vama, doktore Bruno,
izgleda kao običan sluga, ali on je mio starac i ne zaslužuje da se o
njemu govori s prezirom.“
„Iskreno mi je žao, gospođice Anderhil“, rekao sam pokorno.
„Nisam mislio da...“
„Bolje da me zovete Sofija. Kad god čujem da neko zove
gospođicu Anderhil, osvrćem se da vidim gde mi je majka.“
„Vaša majka jutros nije čula komešanje?“
„Ne znam, u krevetu je.“ Sofija je uzdahnula. „Najveći deo
vremena je u krevetu, to je njena glavna preokupacija.“
„Mislim da je pritiska veliki teret tuge od smrti vašeg brata“,
rekao sam nežno.
„Svi nosimo veliki teret tuge, doktore Bruno“, prasnula je, a oči
su joj sevnule. „Ali, ako bismo se svi sakrili ispod prekrivača i pravili
se da sunce više ne izlazi i ne zalazi, porodica bi se raspala. I uopšte,
šta vi znate o smrti mog brata?“
„Vaš otac mi je sinoć ukratko ispričao o tome. To je sigurno bilo
nepodnošljivo za vas.“
„Bilo bi nepodnošljivo izgubiti brata u bilo kom slučaju“, rekla
je blažim tonom. „Ali, dok je Džon bio živ, ja sam dobijala neobične
slobode jer se on zalagao za mene, insistirao je na tome da ga pratim
u svim njegovim interesovanjima i da me tretiraju kao njemu ravnu.
Bez njega, primorana sam da se ponašam kao dama i moram priznati
da mi se to nimalo ne dopada.“
Tada se neočekivano nasmeja i meni je silno laknulo, ali njen
smeh se polako utiša do tišine i rasejano poče da čupka vlati trave.
„Pretpostavljam da će vaša današnja disputacija biti odložena
zbog ovoga?“, pitala je, nejasno pokazavši ka Rodžerovom telu, kao
da je više nije bilo toliko briga.
„Zapravo, neće, vaš otac je rešio da ne razočara kraljevskog
gosta. Na stavićemo kako je planirano, rekao je.“
Njeno lice je ponovo obasjao gnev - narav joj se, tako se činilo,
91
 S.Dž. Peris

menjala kao vreme iznad planine Vezuv. Ustala je na noge i otresla

haljinu brzim, ljutitim potezima.
„Naravno da jeste. Nema veze što je neko umro užasnom
smrću, ništa ne sme ometati život na koledžu. Svi se mi moramo
pretvarati da je sve u redu.“ Oči su joj gorele od besa. „Znate li,
nikada nisam videla da je moj otac prolio i jednu suzu kada je moj
brat Džon umro, ni jednu jedinu. Kada su mu javili vesti, samo je
klimnuo glavom, a onda rekao da će biti u svojoj radnoj sobi i da ga
niko ne ometa. Ostatak dana nije izašao iz sobe - proveo ga je radeći.“
Poslednju reč je ispljunula.
„Čuo sam“, rekao sam sa oklevanjem, „da je Englezima ta
maska neophodna da sakriju šta zaista osećaju, možda zato što ih to
plaši.“
Napravila je sitan prezrivi pokret rukom.
„Moja majka se krije u svojoj postelji, moj otac se krije u svojoj
radnoj sobi. Kad se to sabere, sigurna sam da su skoro uspeli i da
zaborave da su imali sina. Kad samo ne bi bilo mog neprijatnog
prisustva da ih podseća na to.“
„Siguran sam da to nije slučaj...“, počeo sam, ali ona se okrenula
i skupila usne u kratku crtu. „Kakav je to posao u koji se vaš otac
zakopava?“, pitao sam da prekinem tišinu.
„Piše komentar na Acts and Monuments of These Latter and
Perillous Days gospodina Foksa“, rekla je s primesom prezira.
„ A, da - Knjiga mučenika“, rekao sam setivši se da je neko za
večerom pomenuo da će rektor držati propoved na tu temu. „Zar joj
je potreban komentar? Foks je, ako se dobro sećam, i sam sasvim
opširan.“
„Moj otac misli da je tako. Zapravo, moj otac misli da je njena
potreba za komentarom hitnija od bilo kog drugog posla na svetu -
osim možda od njegovih beskrajnih sastanaka uprave koledža, koji
nisu ništa drugo do izgovor za tračarenje i blaćenje.“ Dok je to
govorila počupala je, sa naročitom silinom, punu šaku lišća sa grane
iznad glave, a onda je podigla glavu i pogledala me. „То bi trebalo da
su najpametniji ljudi u Engleskoj, doktore Bruno, ali kažem vam, gori
su od pralja po zadovoljstvu koje im pružaju ti zlobni razgovori.“
„О, boravio sam na sasvim dovoljno univerziteta da znam sve o
92
Izdaja

tome“, nasmešio sam se.

Učinilo se kao da će reći još nešto, ali iz pravca dvorišta se
začula buka dva krupna muškarca sa kuhinjskim keceljama koji su
prilazili.
„Bolje da odem“, rekla je Sofija, bacivši još jedan pogled, sa
uplašenim izrazom lica, na ugao u kojem su ležala tela. „Žao mi je što
neću moći da prisustvujem disputaciji, doktore Bruno. Nije mi
dozvoljeno, ali volela bih da vidim kako nadmašujete mog oca u
debati.“
Izvio sam obrvu glumeći iznenađenost, a ona se tužno
nasmešila.
„Bez sumnje to smatrate nelojalnošću. Možda i jeste, ali moj
otac ima tako krute ideje o svetu i njegovom propisanom redu, i o
svačijem mestu u tom redu, da ponekad mislim da veruje u te stvari
samo zato što je uvek verovao u njih i zato što je najjednostavnije
nastaviti istim putem.“ Nervozno je ugrizla članak svog palca. „Samo
bih žarko želela da vidim kako neko uspeva da uzdrma njegove
sigurnosti, da ga natera da sebi postavi neka pitanja. Možda, ako
može da prihvati mogućnost da postoji drugačiji raspored u svemiru,
može i naučiti da uvidi kako ne mora sve u tom univerzumu ostati
onakvo kakvo je uvek bilo. Zbog toga želim da pobedite, doktore
Bruno.“ Uz te poslednje reči zgrabila me je za košulju i blago me
prodrmala. Klimnuo sam, smešeći se.
„Mislite, ako ga neko ubedi da se Zemlja okreće oko Sunca,
možda će moći biti ubeđen da i kćerki, kao i sinu, dozvoli da studira, i
možda joj dopusti da sama sebi odabere muža?“
Pocrvenela je i uzvratila mi osmeh.
„Tako nekako. Čini se da ste zaista pametni kao što pričaju,
doktore Bruno.“
„Molim vas, zovite me Ðordano“, dodao sam.
Ćutke je pomerala usne, a onda odmahnu glavom. „Ne mogu
da izgovorim tačno, jezik mi se sav upetlja. Moraću da vas zovem
Bruno. Pobedite u debati za mene, Bruno. Bićete moj vitez u borbi
umova.“ Onda preko mog ramena baci pogled na travu umazanu
krvlju i njen osmeh brzo izblede. „Jadni doktor Merser. Ne mogu da
verujem.“
93
 S.Dž. Peris

Dugo je, nedokučivog izraza lica, držala pogled na telima ispod

stabala, a onda se okrenu i lagano otrčali preko trave ka koledžu,
bacivši mi poslednji pogled preko ramena dok je krupni čovek koji je
već stajao pored mene podizao poveliku vreću i govorio:
„Dobro, druže - de ćemo da sahranimo ovog psa?“

94
Izdaja

PETO POGLAVLJE

Oslobođen dužnosti da se brinem o jadnom Rodžeru Merseru zbog

dolaska mrtvozornika, koji je stigao u pratnji razmetljivog lika
doktora Džejmsa Koverdejla, a ovaj jedva da se trudio da prikrije
svoju sujetu jer je zamoljen da nadgleda uklanjanje svog nekadašnjeg
rivala, napustio sam zahvalno Gaj i požurio kroz prolaz u glavno
dvorište. Služba je bila gotova i grupe studenata u svojim talasastim
togama stajale su i živo razgovarale. Čak i dok su prislanjali dlanove
na svoja usta i užasnuto bečili oči, mnogi od njih bili su očigledno
uzbuđeni što su toliko blizu takvoj nesreći.
Bilo je tek sedam sati, ali osećao sam se kao da sam najveći deo
noći bio budan. Nisam želeo ništa sem da se vratim u moju sobu,
presvučem se i pokušam da nadoknadim malo sna koji mi je
nedostajao, pre nego što pokušam da dovedem svoj um u red na
vreme za večernju disputaciju -događaj koji je sada za mene nosio
malo draži. Košulja i pantalone su mi bile umazane Rodžerovom
krvlju, na šta mi je Koverdejl sa zadovoljstvom skrenuo pažnju dok
sam odlazio od njega i mrtvozornika. „Bolje nađite neku čistu odeću,
doktore Bruno“, rekao je, s lakoćom koja je delovala sa svim
neprikladno, „inače će ljudi misliti da ste vi ubica!“
Pretpostavio sam da je bio nezadovoljan jer me je zatekao na
licu mesta, pa je napravio praznu šalu kako bi uklonio svaku iluziju o
mojoj korisnosti. Međutim, dok sam bacao pogled po dvorištu na
scenu uzbuđene preneraženosti, zapitao sam se zašto je, čak i u šali,
upotrebio reč ,,ubica“, ukoliko je zvanično objavljeno da je Rodžerova
smrt bila tragična nesreća? Možda sam pridavao preteran značaj
nepromišljeno izgovorenim rečima. U svakom slučaju, bio je u pravu
u vezi sa mojom odećom, pomislio sam, gledajući svoje pantalone i
šireći tkaninu da vidim kolike su mrlje. Dok sam to radio, osetio sam
nešto u džepu i shvatio da sam još uvek imao ključeve koje sam uzeo
sa Rodžerovog tela. Sigurno sam ih, ne razmišljajući, ubacio u svoje
pantalone.

95
 S.Dž. Peris

Okrenuo sam privezak na dlanu. Manji ključ, pretpostavljao

sam, sigurno otvara vrata Rodžerove sobe, pošto je bio slične veličine
kao ključ koji sam dobio za moju gostinsku sobu. Ponovo sam bacio
pogled po dvorištu. Studenti su počeli da se razilaze, s knjigama u
rukama, neki ka stepeništu koje je vodilo do biblioteke u severnom
krilu, drugi ka glavnoj kapiji. Niko nije obraćao pažnju na mene.
Pogledao sam Rodžerov ključ. Da li možda njegova soba krije neke
znakove o tome koga je očekivao u vrtu, pitao sam se, i zašto je poneo
toliko mnogo novca? Mogao bih sada, dok su studenti bili zauzeti, na
brzinu da pogledam i da kasnije vratim ključeve rektoru, tvrdeći (što
je i bilo tačno) da sam ih slučajno ubacio u džep.
Rodžer je pomenuo da je živeo u sobi u kuli iznad glavnog
ulaza. Bacio sam pogled na visoke uspravne lukove prozora na prvom
spratu, pretpostavljajući da je to sigurno pravo mesto, a onda sam
samouverenim koracima zašao u senku prvog stepeništa u zapadnom
krilu za koje se činilo da vodi u kulu.
Popevši se na prvo odmorište, stigao sam do niskih drvenih
vrata na kojima je bio oslikan znak sa natpisom dr R. Merser, zamenik
rektora. Bacivši pogled na obe strane, isprobao sam ključ. Lako se
okrenuo i tiho sam skliznuo u sobu koju je Rodžer napustio samo dva
sata ranije, ne pomislivši da se neće vratiti. Na trenutak sam pomislio
da odozgo čujem lagane korake koji su žurno odlazili. Umirio sam se,
napregao uši, ali nisam čuo da se vrata otvaraju niti zatvaraju, niti
ikakav drugi zvuk.
Nisam očekivao prizor koji me je dočekao kada sam pažljivo
zatvorio vrata za sobom. Soba je bila prevrnuta naglavačke: knjige,
papiri i mape bili su svučeni s polica i razbacani u svim pravcima, bez
brige o njihovoj sadržini, a odevni predmeti izvučeni iz ormara i
rasuti po podu. Debeli či lim, koji je sigurno prekrivao pod, bio je
zgužvan i povučen u jednu stranu, a tragovi u prašini nagoveštavali
su da je neko pokušao da izvuče jednu podnu dasku. Ili je Rodžer
otišao u velikoj žurbi nakon preturanja po svojoj sobi u potrazi za
nekim izgubljenim predmetom, ili je neko drugi takođe tražio nešto
vezano za njegovu smrt i stigao ovde pre mene.
Soba je bila dugačka, sa visokom tavanicom, i pružala se ćelom
širinom krila, a uzani olovni prozori gledali su s jedne strane na
96
Izdaja

pravougaono dvorište, a sa druge strane na ulicu. Na strani do ulice

bio je široki zidani kamin, a naspram njega, veliki hrastov sto sa
delikatno izrezbarenim nogama. Na najudaljenijem kraju, okrenuti
ka vratima, bila su tri stepenika koja su vodila u drugi hodnik, a on je
bio otvoren. Graške znoja su mi izbile po dlanovima istog trena dok
sam zaustavljao disanje i osluškivao čuje li se još nešto osim
raspomamljenog strujanja moje krvi prisećajući se koraka koje sam
čuo. Možda i nisu dopirali sa gornjeg sprata i možda je neko još uvek
bio u sobi. Koračajući pažljivo kao mačka, zgrabio sam najbližu stvar
iz radne sobe koja je mogla poslužiti kao oružje - gvozdeni žarač - i
stegao ga obema rukama zajedno sa svojom hrabrošću dok sam terao
sebe da priđem otvorenim vratima. Zakoračio sam kroz njih,
podigavši žarač, ali mala soba, u samoj kuli, sadržala je samo običan
nizak krevet, umivaonik i težak ormar od orahovine sa izrezbarenim
panelima na vratima.
Ni mala spavaća soba nije bila pošteđena pažnje pretraživača:
posteljina je bila grubo svučena s kreveta, keramički bokal prevrnut
sa umivaonika i slomljen na parčiće, a za njim je ostala mokra fleka
na podu pokrivenom trskom. Dok sam prilazio bliže, video sam da je
čak i slamarica rasečena nožem, a njeno punjenje prosuto po krevetu.
U uglu te kvadratne sobe nalazila su se mala drvena vrata umetnuta
u zid. Uhvatio sam kvaku, ali bila su zaključana, mada je prazan zvuk
odjeknuo kada sam kucnuo u drvo. Tu se, pretpostavljao sam na
osnovu eha i promaje koja je zviždala kroz pukotine, nalazilo
stepenište do gornjeg sprata kule. Stežući žarač, proverio sam iza
teških zavesa i ispod kreveta, ali nisam pronašao nikoga. Zadovoljan
jer sam bio sam, vratio sam se u glavnu sobu i tiho zaključao vrata za
sobom, da bih na miru mogao da ispitam prostor.
Od čega početi u takvom haosu? Soba je bila nakrcana
nameštajem raznih veličina i oblika, a sav je bio napravljen od dobre
hrastovine. Stolice su bile prevrnute, kovčeg vučen preko poda i na
silu otvoren kako bi otkrio knjige koje su se u njemu nalazile.
Očigledno očajanje osobe koja je pretresala sobu bez sumnje je
dokazivalo da je ona verovala da se među Rodžerovim stvarima
moglo naći nešto značajno. Pitanje je bilo da li je to već pronađeno i
da li bih ja to prepoznao kada bih ga video.
97
 S.Dž. Peris

Okrenuo sam se zgodnom stolu za pisanje, sada prekrivenom

papirima i perima. Mali mesingani astrolab besno je prevrnut na pod.
Sagnuo sam se da ga podignem i spustio ga na njegovo postolje, ali
mu je alidada bila slomljena. Kada sam čučnuo, primetio sam taman
uvijeni objekat pod stolom. Njegov oblik je bio neobičan, ali kada sam
ga podigao i izneo na svetlost, video sam da je to samo traka
pomorandžine kore, odavno sasušena, pa sam je bacio nazad na pod.
Podigavši jedan ili dva papira sa vrha, pregledao sam dokumenta na
stolu. Bilo bi veoma naporno pregledati masu nagomilanih papira u
potrazi za pismom ili beleškom koja bi bacila više svetlosti na smrt
nekadašnjeg stanara. Sve fioke stola bile su izvučene. Gurnuo sam
ruku u jednu i opipao dno tražeći bilo kakvu kukicu koja bi otvorila
tajni pregradak, ali ništa nisam našao. Izvukao sam sadržinu fioka
koja je već bila razbacana, ali me je i to odmah obeshrabrilo. Nisam
imao pojma šta je trebalo da tražim.
Iz gornje leve fioke izvukao sam finu kožnu fasciklu za pisma i
kada sam je otvorio, ispala je tanka knjiga sa platnenim povezom.
Podigao sam je, nasumice otvorio i video da je to štampani godišnjak
za godinu 1583, čije su stranice bile podeljene na dane u nedelji, a
mesec bio naznačen na vrhu svake strane uz bitna astrološka
predviđanja. Puls mi je jurio kroz grlo, prelistao sam brzo tražeći
stranu s današnjim datumom, pitajući se da li postoji i najmanja šansa
da je na njoj zapisano s kim će se naći ovog jutra.
Dok sam tražio stranicu sa oznakom 22. maj, primetio sam
nešto čudno u tom kalendaru: svaki odeljak bio je označen sa dva
datuma, jednim odštampanim crnom bojom, i drugim dopisanim
rukom, crvenim mastilom. Crveni datum je bio deset dana ispred
crnog. Odmah sam znao šta je to značilo, jer je moj domaćin,
francuski ambasador, koristio takve kalendare u ambasadi: crveni
broj je pokazivao datum po novom kalendaru koji je prethodnog
oktobra uveo papa Grgur, a koji je sada bio obavezan u katoličkim
zemljama po naredbi papske bule Inter gravissimas. U Engleskoj i
drugim protestantskim zemljama u Evropi nije bio prihvaćen, kao čin
suprotstavljanja papskom autoritetu, ali ja sam često mogao čuti
ambasadora kako se žali da je zbog njega prepiska između zvaničnika
u različitim zemljama izuzetno zbunjujuća, jer niko nije sasvim
98
Izdaja

siguran na koji se datum misli. Obično je koristio oba, da bi bio

siguran. Ali zašto bi, pitao sam se, jednom engleskom protestantu
poput Rodžera Mersera trebao kalendar sa gregorijanskim
datumima?
Pronašao sam stranicu koja mi je trebala i ganulo me je kada
sam video da je za 22. maj (1. jun) zapisao vreme i mesto moje
disputacije svojim elegantnim, iskošenim rukopisom. ,,Ð. Bruno
protiv Anderhila, Bogoslovija, 5“ pisalo je. Tada sam, približivši
knjigu, primetio još jednu oznaku za današnji datum. U gornjem
levom uglu odeljka za taj datum, stajalo je slovo Dž. Trepnuo sam u
neverici. Da li je Dž mogao biti inicijal osobe s kojom je dogovorio
sastanak? To bi svakako suzilo spisak. Pregledao sam novije datume
tražeći druge tragove. Prethodni dan, 21. (31.) bio je označen samo
čudnim simbolom, krugom sa žbicama sličnim kolskom točku.
Prelistavši knjigu unazad, primetio sam da se taj simbol u jednakim
intervalima javljao i na ostalim stranama; manjeviše jednom na
svakih deset dana, mada nikada istog dana u nedelji. Možda je to bila
neka šifra, ali nisam imao način da je otkrijem. Slovo Dž, s druge
strane, delovalo je bar kao čvrst trag.
Međutim, dok sam držao knjigu uz nos, primetio sam još nešto:
bledi miris pomorandži. Prvo sam pomislio da dopire s mojih prstiju,
pošto sam podigao koru sa poda, ali kada sam pomirisao, shvatio sam
da dopire od samog godišnjaka. Možda to i nije bilo neobično. Ako je
Rodžer Merser voleo da jede pomorandže, verovatno je poprskao sok
po stranicama svoje knjige. Nije bio preterano probirljiv što se hrane
tiče, što sam primetio prethodno veče. Međutim, nešto mi nije dalo
mira, i kada sam ponovo pomirisao knjigu, opsovao sam samog sebe
jer sam bio tako glup.
U tom trenutku, vrata ormara su se odškrinula na svojim
izlizanim šar kama, pa samo što nisam iskočio iz sopstvenih čizama.
Instinktivno sam sakrio knjigu u svoju košulju, zatisnuo je za pojas
pantalona i okrenuo se, ali činilo se da su se vrata pomerila zbog
sopstvene težine. Otvorivši ih do kraja, prvo sam primetio gomilu
odeće koju je do pola izvukao užurbani tragač, a onda sam razaznao
zdepasti tamni oblik naguran uz zadnji zid ormara, pokriven starim
ćebetom. Kada sam ga svukao, otkrio sam mali drveni kovčeg ojačan
99
 S.Dž. Peris

gvozdenim trakama i zaključan jakim katancem. Posegnuvši u ormar,

izvukao sam taj predmet, ali on se iskosio i pao između ivice ormara i
poda uz odzvanjajući tresak. Zastao sam, zadržavši dah u grlu, da
vidim da li je buka nekoga upozorila na moje prisustvo u sobi, ali sve
je bilo tiho. Kada je kovčeg pao, čuo sam prepoznatljivo metalno
zveckanje novčića. Znači, to je bio sef Rodžera Mersera, njegova
riznica, očito puna zlata. Nije se preterano trudio da ga sakrije, ali
svejedno ga osoba koja je protutnjala kroz sobu nije ni pipnula.
To se slagalo sa punom kesom pronađenom kod Rodžera. Bilo
je jasno da osobu koja ga je ubila novac nije zanimao. Ali zbog čega
drugog ljudi ubijaju, ako ne zbog novca? Ili zbog osvete, razmišljao
sam, ili iz straha da bi žrtva mogla da im naškodi. Rešio sam da
posetim portira, Kobeta, i vidim da li mi on može reći nešto više o
sistemu kapija i brava na koledžu. Osoba koja je isprevrtala ovu sobu
očigledno je ušla koristeći ključ i ponovo je zaključala sobu za sobom.
Dok sam čučao pored kovčega razmišljajući o ključevima, iza
sebe sam čuo prepoznatljivo kliktanje brave u vratima, njeno glatko
otvaranje i srce mi se skoro zaledilo u grudima. Nije bilo vremena za
sakrivanje. Mogao sam samo bespomoćno da posmatram kako se
vrata otvaraju dovoljno da propuste mršavu figuru Voltera Slitharsta,
blagajnika. Gledao sam kako njegov pogled s nevericom lagano klizi
preko džumbusa u sobi pre nego što je najzad stigao do mene. Mogao
sam primetiti i kratku pauzu dok je njegov mozak obrađivao podatke
koje su mu slale njegove temeljne oči, pre nego što je tiho kriknuo i
izbečio se u mene kao da sam utvara.
„Svemoćni bože!“, uzviknuo je. „Vi! Šta do vraga...?“
Biće pravi poduhvat objasniti zbog čega sam se zaključao u
nedavno ispremetanu sobu tek umrlog čoveka i držao njegov sef u
svom krvlju natopljenom krilu. Duboko sam udahnuo i glumio
nonšalantnost.
„Buongiorno“, gospodine Slitharst.“
Slitharstovo lice, svo u ravnima i uglovima, bilo je stvoreno za
podrugljivi cinizam, a ne za crveni gnev, međutim, u ovom trenutku
delovalo je kao da se nadima do tačke kada jedva može da formuliše
rečenicu na sopstvenom jeziku.
,,Šta...“, počeo je, pre nego što mu se prikupljeni dah oteo u
100
Izdaja

vidu pištavog šištanja, pa je udahnuo kako bi pokušao opet, „... šta je

ovo?“
„Pomažem rektoru“, objasnio sam, preterujući u svom akcentu,
što mi je u prošlosti pomagalo da prikrijem očigledno ekscentrično
ponašanje. Ljudi strancima pripisuju čudno ponašanje. „Bio sam
jutros sa njim, prvi smo stigli na mesto užasne nesreće, i odeća, vidite,
sasvim je uništena, pa sam došao da pronađem neku drugu u koju
ćemo obući jadno telo doktora Mersera za njegov večni počinak.“
Napravio sam pobožan izraz lica. Nikada nisam izgovorio tako
neuverljivu laž. Na njegovom mestu, ne bih mi poverovao ni na tren.
Slitharst je suzio oči toliko da su postale samo prorezi ispod
njegovih tankih obrva.
„Shvatam. I jeste li imali poteškoća da je pronađete?“ Pokret
rukom podrugljivo je obuhvatio uništenje koje se videlo u sobi.
Od njegovog tona bi uvelo prolećno lišće na drveću. Na prezrivi
pogled sam uzvratio što sam mogao smirenije.
„Soba je onakva kakvu sam zatekao.“
„Zašto ste onda zaključali vrata?“
„Moć navike.“ Nasmejao sam se zbunjeno. „Blesavo, znam, ali u
Italiji sam mnogo godina proživeo plašeći se za sopstveni život. Na
mestima na koja sam odlazio nikada niste ostavljali otvorena vrata za
sobom. Čak i sada, to je nešto što radim iz čistog instinkta, čak i ne
primećujem da to radim.“
Izgledalo je kao da razmišlja o verovatnosti moje izjave, a onda
je prekrstio ruke kao da hoće da naglasi da mi ne veruje.
„Odakle vam ključ?“
„То je komplet koji je bio kod doktora Mersera. Kada je
mrtvozornik stigao, došao sam ovamo da vidim kako mogu da
pomognem.“
Slitharst je zakoračio i površno procenio papire razbacane po
stolu. ,Ja sam ovde, uzgred, da napravim popis lične imovine koja će
biti vraćena porodici“ dodao je, ne gledavši me.
Bilo je jasno da laže, naročito zbog toga što, kao zvaničnik na
koledžu, nije morao da mi objašnjava svoje poslove. Podigao sam se i
okrenuo ka njemu, vodeći računa da mi knjiga ne isklizne ispod
košulje. On se okrenuo, još uvek prekrštenih ruku i pomirili smo se,
101
 S.Dž. Peris

obojica znajući da onaj drugi ima neizrečenu nameru, ali da se ne

usuđuje da se direktno suprotstavi. Nakratko sam se zapitao da li
obojica tražimo istu stvar, pre nego što sam se setio da ja i ne znam
šta tražim, da je to samo nešto što bi moglo da objasni Rodžerov
odlazak u vrt. Međutim, da li je Slitharst, i osoba koja je isprevrtala
sobu pre nego što sam stigao, tražila tu istu stvar? Proučavao sam
njegovo bledo, ćosavo lice s nenaklonošću, a on je zurio u mene s
jednakim prezirom. Možda je on bio osoba koja je istumbala sobu,
ometen u prvom pokušaju, pa se sada vratio da nastavi gde je stao?
Sumnjao sam u to. Video sam njegov izraz kada je otvorio vrata i haos
ga je zaprepastio jednako koliko i mene, u to sam bio siguran. Znači,
više osoba je verovalo da je nešto što su želele bilo skriveno u
Rodžerovoj sobi.
„Šta je to?“ Slitharst je najzad prekinuo tišinu pokazavši kovčeg
pored .mojih nogu.
„Verujem da je to sef doktora Mersera.“
„А šta ste radili s njim?“ Reči su mu bile oštre kao da ih je
isekao od stakla.
„Bio je u ormaru. Mislio sam da u njemu ima odeće, pa sam ga
izvadio ga pogledam.“
Ponovo me je pogledao ispod obrva kao što biste pogledali
nevaljalca koji na pijaci pokušava da vam ukrade hleb.
„Pokriveni ste krvlju, doktore Bruno“, primetio je, a oči su mu
ponovo odletele ka stolu.
„Da, pokušao sam da pomognem čoveku koji je krvario na
smrt“, odgovorio sam tiho.
„Prosto ne možete biti od veće pomoći, je li tako?“ Odšetao je
do vrata male spavaće sobe i pogledao pored mene. „Da li ste izlazili
na stepenište?“ pitao je, pokazavši odsečno mala unutrašnja vrata.
„Та vrata su zaključana“, rekao sam.
„Zaključana?“ Delovao je zbunjeno. „Čudno.“
Prišao je vratima i sam pokušao da ih otvori, kao da je hteo da
dokaže kako mi ništa ne veruje. Nastupila je još jedna neprijatna
tišina. Znao sam da čeka da odem, a ja nisam želeo da napustim sobu
u slučaju da ono što su on i drugi pretraživao želeli još uvek nije
pronađeno. Međutim, nisam nikako mogao produžiti svoje prisustvo,
102
Izdaja

pa sam se kratko naklonio.

„Ра, ostaviću vas vašem tužnom zadatku, gospodine Slitharst.“
Samo je klimnuo, ali kada sam stigao do vrata, pozvao me je.
„Doktore Bruno, da niste zaboravili nešto?“
Na trenutak sam pomislio da misli na ključeve i da očekuje da
mu ih predam. Pogledao sam ga zbunjeno, dok se zadovoljan osmeh
širio njegovim licem.
„Odeću? Da presvučete telo?“
„Naravno.“ Brzo sam se vratio do ormara i prikupio naramak
odevnih predmeta ne zastajkujući da ih pogledam, svestan da se moja
jadna laž sada potpuno raspala.
„Siguran sam da će rektor biti veoma zahvalan za vašu pomoć“,
rekao je Slitharst ljubazno, pridržavši mi vrata dok sam se provlačio
sa neželjenom odećom. Dok sam prolazio, prošištao je: „Motriću na
vas, Bruno.“
Uputio sam mu svoj najšarmantniji osmeh za uzvrat dok sam
prolazio. Nekoliko trenutaka kasnije čuo sam kako se ključ okreće u
bravi.
Vrativši se u dvorište, primetio sam Gabrijela Norisa, sada
ozbiljnije odevenog u crno odelo i jednostavan ogrtač, što je još više
isticalo njegov lep izgled. Stajao je na ulazu stepeništa zapadnog
krila, s druge strane kule, i izgledao kao da razgaljuje grupu kolega
studenata pričama o svom heroizmu. Jednu ruku je ispružio u visini
grudi, poprilično preterujući u opisu veličine psa i nisam mogao da se
uzdržim, a da se u sebi ne nasmešim bravadu tog mladića. Primetio
me je i prekinuo usred rečenice, gledajući sumnjičavo u gomilu
Rodžerove odeće u mojim rukama, a zatim u ulaz iz kojeg sam
upravo izronio.
„Šta, pustošenje je već počelo, doktore Bruno?“, doviknuo je,
možda i previše veselo.
„Pomažem rektoru“, ponovio sam, pošto mi se učinilo da se toj
odbrani ne može protivrečiti.
„А.“ Klimnuo je i, napustivši svoje drugove, došetao do mene.
Licem u lice primetio sam da je delovao starije od mladića koji su
sada stajali i čekali ga. Njegovu starost bih procenio na dvadeset pet
ili više. „Baš smo doživeli uzbuđenje jutros, zar ne?“
103
 S.Dž. Peris

„Siguran sam da ne bih upotrebio tu reč.“

„Ne... ne, naravno.“ Napravio je ozbiljan izraz lica. „Samo sam
mislio da je život na Oksfordu obično bez ikakvih dešavanja, a sada
odjednom imamo i kraljevsku posetu i tragediju, pa ne znamo o čemu
bismo pre pričali.“
„Da li si ga dobro poznavao?“, pitao sam.
„Jutros si bio vrlo pribran“, rekao sam. „Mislim da ja ne bih
imao tako mirnu ruku u žaru trenutka. Sreća da si tako dobar
strelac.“
Noris je iskosio glavu, zahvaljujući se za kompliment.
„Moj otac me je naučio da lovim još dok sam bio dečak“, rekao
je. „Žao mi je samo što nisam stigao dovoljno brzo da spasim doktora
Mersera.“ Obrisao je nadlanicom čelo. Pretpostavljao sam da ga je,
ispod svog hvalisanja, to iskustvo duboko potreslo.

„Bio mi je tutor otkako je doktor Alen uklonjen prošle godine.“

Čudan izraz prešao mu je preko lica, kao da se trudi da savlada neku
emociju. „Bili smo bliski, valjda. U svakom slučaju, poštovao sam ga.“
„Onaj pas što ga je ubio, bio je lovački, zar ne?“, pitao sam.
„Irski vučjak. Vrlo efikasni lovci, uvek uleću pravo da slome
vrat, znate“, rekao je živahnijim tonom, zadovoljan što može da
prikaže svoje znanje. Onda se namrštio. „Ali, obično je to i nežan pas,
ljudi ih drže kao ljubimce. Nisu tako nepredvidljivog temperamenta
kao, na primer, mastifi - retko napadaju osim ako su dresirani da to
rade.“
„Ali, gladovao je, jesi li video kako je bio mršav?“
Polako je klimnuo glavom.
„Sigurno je bio lutalica, pretpostavljam da bi, ako očajnički želi
meso, napao prvog živog stvora na kojeg bi naišao.“
„Zar nije neobično da vučjak lutalica tumara ulicama Oksforda
noću?“, pitao sam.
Pogledao me je radoznalo, kao da mu je moje pitanje bilo
čudno, ali je slegnuo ramenima.
„Lovi se u kraljevskoj šumi Šotover, istočno od grada - možete
iznajmiti pse od čuvara za jednodnevni lov. Neki studenti koji plaćaju

104
Izdaja

školarinu s vremena na vreme odlaze u lov kada dobiju dozvolu.

Možda se neki od njihovih pasa oslobodio i odlutao u grad.“ Zvučao
je kao da ga ta tema više ne zanima, i osvrtao se da proveri da li ga
grupa obožavalaca još uvek čeka. „Ра, doktore Bruno, moram da
odem po knjige i nastavim na predavanja. Nadam se da vam ova
jutrošnja avantura neće previše pokvariti boravak u Oksfordu.“
Kratko se naklonio i krenuo ka stepeništu.
„Tu imaš sobu?“ pitao sam pokazavši palcem.
„Tako je“, rekao je bezbrižno. „Jednu od najboljih na koledžu.
Delim je sa svojim slugom, Tomasom.“
„Onda“, bacio sam pogled preko dvorišta na prolaze koji su
vodili sa obe strane trpezarije u vrt, računajući rastojanje, „ sigurno
imaš izuzetan sluh te je komešanje u Gaju probudilo, jer ove sobe su
najdalje od njega.
Na trenutak me je proučavao bezizražajnog lica, a onda mi je
prišao, uhvatio me za lakat i nagnuo se poverljivo šapućući.
„Uhvatili ste me, doktore Bruno, priznajem da nisam bio u
krevetu kada sam čuo buku, ali molim vas neka to ostane u poverenju
između nas.“
Izvio sam obrvu, a on me je poverenički munuo u rebra, iz čega
je verovatno trebalo da izvedem zaključak da je bio u nekoj muškoj
noćnoj poteri. Na tako intimnom rastojanju bilo je jasno da nije
mirisao na alkohol, a čovek koji je bančio čitavu noć ne bi mogao
imati tako mirnu ruku sa lukom i strelom kakvu sam video.
Pretpostavio sam, stoga, da je bio u krevetu s nekom ženom i da je
potajno bio zadovoljan što može da podeli s nekim taj trijumf. Ako
ništa drugo, to bi opravdalo njegovu smešnu odeću u to doba jutra,
pomislio sam.
„Proveo sam noć izvan koledža, razumete šta hoću da kažem,
siguran sam“, rekao je, namignuvši, „а u povratku sam išao ulicom
Sent Mildreds lejn, pored Isusovog koledža, kada sam čuo
raspomamljeni lavež tog psa i one užasne krike. Shvatio sam da
dopiru iz Gaja, pa sam odmah otrčao po luk i potom do kapije, gde
sam našao vas okupljene, kako gledate.“
Taj prekor me je opekao, pa sam na njega odgovorio svojim.
„Zašto nisi pokušao da uđeš na kapiju iz Brasnouz lejna? Pre bi
105
 S.Dž. Peris

stigao.“
„Ali nemam ključ za tu kapiju“, rekao je zbunjeno. „Imaju ga
samo stariji članovi. Nisam znao da li je otključana, članovi tretiraju
taj vrt kao da je svetilište. Delao sam što sam brže mogao, doktore
Bruno.“
„I jesi li video ikoga drugog blizu zidina koledža dok si
prilazio?“ pitao sam, nehajno koliko sam mogao.
Noris je nakrivio glavu, razmišljajući.
„Sad kada ste to pomenuli, u jednom trenutku sam pomislio da
čujem korake ispred sebe, kako trče, ali zvuk se izgubio u graji iz vrta,
a u svemu što je usledilo zaboravio sam na to. Zašto pitate?“
„Samo sam se pitao da li je mnogo ljudi bilo napolju u to doba
dana“, rekao sam, okrećući se da krenem. „Treba da odnesem ovo
rektoru.“
Radoznalo me je posmatrao neko vreme, pre nego što me je
pljesnuo po ramenu.
„Svi jedva čekamo vašu večerašnju disputaciju. Mene nije
mnogo briga za teologiju, ali aplaudiraću vam ako napravite rektora
budalom. Mada, pretpostavljam da će to i sam prilično efikasno
učiniti.“ Iskezio se i okrenuo kao da će otići, a onda me je ponovo
pogledao ozbiljnog izraza lica. „Pretpostavljam da ćemo biti pozvani
da svedočimo ako bude istrage. Imaću nevolja zbog luka i strela, bez
sumnje, nikome nije dozvoljeno da drži oružje na posedu
Univerziteta. Možda biste mogli pomenuti da pas ne bi mogao biti
savladan bez moje intervencije, doktore Bruno?“
„Svakako ću tačno prepričati događaje najbolje što mogu,
ukoliko to neko bude tražio“, odgovorio sam, naklonivši mu se
zauzvrat.
„Hvala vam. Arividerci, il mio doctore6!“, doviknuo je,
okrenuvši se na potpetici i krenuvši brzo ka glavnoj kapiji.
Zainteresovano sam ga posmatrao kako odlazi. Gabrijel Noris se
možda jeste nepodnošljivo šepurio, ali bilo bi pogrešno potceniti
njegovu bistrinu.
Stajao sam u dvorištu, ruku punih odeće Rodžera Mersera,
pitajući se šta da uradim sledeće. Sunce su zaklanjali redovi

106
Izdaja

kalaisanih oblaka koji su se pružali u talasima iznad krovova, poput

izvrnutog okeana. Zadrhtao sam u svojoj tankoj košulji. Slitharst će
sigurno ispričati rektoru da me je zatekao kako preturam po
pokojnikovoj sobi i da sam čak izvukao njegov kovčeg s novcem iz
skrovišta. Jedini način na koji sam mogao da zaštitim svoju ne vinost
bio je da ponovim smešnu laž o tome da sam želeo da pomognem sa
odećom. Pogledao sam zavežljaj u mojim rukama, odeću koja je još
nosila mošusni miris tela njenog vlasnika, i odlučio da je moram
odneti rektoru što pre budem mogao, pre nego što Slitharst uspe da
mu insinuira na uvo bilo šta neprijatno. Reći ću mu da je stari
nolanski običaj da se umrlima ukaže poštovanje. Možda će to smatrati
besmislenim, ali nadao sam se da neće posumnjati da sam lopov.
Zapitaće se i zašto sam uzeo pokojnikove ključeve. I njih moram da
vratim što je pre moguće, mada bih \mleo da ih zadržim u slučaju da
mi se ukaže prilika da dodatno pretražim sobu u kuli. Ipak, Slitharst
je do sada sigurno pronašao ono po šta je došao, ukoliko prethodni
tragač nije.
Glava mi je lebdela. Samo sam želeo da se vratim u krevet i
legnem, ali sam se ponovo okrenuo ka kuli stražari, i pronašao vrata
uvučena u zasvođeni prolaz, desno od ogromne drvene kapije, sa
naslikanim znakom koji je obeležavao portirove odaje.
Provirio sam kroz vrata. Debeli stari čovek sa žbunom
kovrdžave sive kose sedeo je za drvenim stolom, glave otromboljene
na grudi, teško dišući. Na prsluku je imao fleke od piva. Crni pas
umornog izgleda, njuške osute sivom bojom, ležao je uz njegove
noge. Dopola je podigao glavu čuvši moje korake, pogledao me
svojim mutnim očima, a onda se vratio u svoj pospani položaj kao da
je to malo napora sve što je mogao da ponudi. Pročistio sam grlo i
istovremeno pokucao. Starac se trgnu i zbunjeno uspravi, a bale su
zablistale na njegovoj osedeloj bradi.
„Oprostite, gospodine, sigurno sam zadremao na trenutak“,
promrmljao je.
„Gospon Kobet? Moje ime je Ðordano Bruno...“
„Znam vas, gospodine, vi ste naš uvaženi gost koji je došao da
ukrsti mačeve sa rektorom večeras - mislim na oštrice reči, naravno,
jer vaš pravi mač ne možete nositi po koledžu, gospodine. A kakav
107
 S.Dž. Peris

užasan dan za vas da se zateknete ovde, jer takva nesreća kakvu smo
imali jutros, jedva da se može i zamisliti.“ Odmahnuo je teatralno
glavom, a njegov podvaljak se zaljuljao sa strane na stranu.
„Da, iskreno mi je žao“, rekao sam, vadeći ključeve iz džepa.
„Bio sam u Gaju i pomagao rektoru, zamolio me je da se postaram da
ključevi doktora Mersera budu bezbedno vraćeni, pretpostavio sam
da misli na vas?“
Lice starog portira zasjalo je sa olakšanjem kada je ugledao alku
s ključevima.
,,Oh, hvala nebesima.“ Bar je jedan komplet vraćen. Počeo sam
da mislim kako ključevi imaju noge u ovim krajevima.“
„Zar nemate rezervne?“, pitao sam, lagano zatvarajući vrata za
sobom.
„Imamo, gospodine, ali rezervni su nestali iz mog ormarića za
ključeve pre nekoliko dana, što mi je tada delovalo čudno, jer mi ih
doktor Merser nije tražio, a ja retko izlazim odavde. Pomislio sam da
su možda bili potrebni blagajniku da hitno ode u trezor. Morate proći
kroz sobu zamenika rektora da biste došli do kule, znate, ali on kaže
da ne zna ništa o tome.“ Ponovo je odmahnuo glavom. „Članovi su
gori od studenata, ako mene pitate, večito gube ključeve. Čini se da
ne shvataju da novi ključevi nisu besplatni.“
„Imate li rezervne ključeve svih soba na koledžu?“
„Svakako, gospodine, pokazaću vam.“ Starac se podigao na
noge, uznemirujuće šišteći, i teškim koracima otišao do plitkog
drvenog ormara okačenog na zadnji zid, iza njegovog stola. Ponosno
je otvorio oba krila pokazavši redove gvozdenih ključeva raznih
oblika i veličina okačene na kukice, obeležene kombinacijama slova i
brojeva.
„Kako znate koji je koji?“, pitao sam naivno.
,,Ah“, rekao je Kobet, tapšući sa strane svoj loptasti skerletni
nos. „Imam sistem osmišljen kako bi se sprečilo da oni padnu u
pogrešne ruke, vidite? Ako bih samo stavio oznake kao što su „soba u
kuli“, „biblioteka“ i tako dalje, mladićima bi bilo previše lako da se
uvuku i posluže se dok ja spavam ili kad odem da se olakšam ili šta
god. Zato sam smislio šifru, oh, pre mnogo godina. Ako neko izgubi
ključ, dođe kod mene i ja mu nađem rezervni, ali ne mogu ga ukrasti
108
Izdaja

da bi ulazili gđe im nije mesto i zbijali šale ili šta već.“

„Znači, imate kompletan skup ključeva za sva vrata i kapije na
koledžu?“
„То je tačno, gospodine, osim kada i’ ljudi izgube“, rekao je
mrko. „Је dino nemam ključeve za trezor koledža. U trezor možete
doći samo kroz sobu zamenika rektora, kao što sam rekao, uza
stepenište u kuli, i samo rektor i blagajnik imaju ključ. Tako je
smišljeno da niko ne bi mogao da uđe u trezor, a da bar još jedna
osoba nije prisutna“, dodao je.
„I samo vi imate ključeve ostalih soba?“
„Ne, gospodine, i rektor ima kompletan skup za sve sobe u
svojim odajama, ali on ne izdaje te ključeve. Studenti i članovi moraju
da dođu kod mene, i samo kod mene.“ Oteturao je nazad do svoje
stolice i znatiželjno me pogledao.
„Da li blagajnik ima ključ za sobu zamenika rektora?“
„Blagajnik?“, Kobet je delovao iznenađeno. „Ne, gospodine, on
ima ključ trezora, ali blagajnik mora biti prisutan da ga pusti u kulu.
To bi trebalo da spreči krađu, znate.“
„Ali, ako je zamenik rektora odsutan, a blagajnik mora u
trezor?“
„Ра, onda, on mora da dođe kod mene ili da zamoli rektora da
ga pusti gore. Zašto vas, uopšte, toliko zanimaju ključevi?“
,,Oh, samo sam se pitao kako je pas lutalica mogao dospeti u
Gaj“, odgovorio sam, mada sam se sada pitao i kako je Slitharst došao
do ključa privatnih odaja Rodžera Mersera. Da li se nekako dovijao i
ukrao rezervni ključ iz Kobetovog ormara? A ako je to slučaj, kako je
osoba koja je ispreturala Rodžerovu sobu ušla u nju? Ko je imao treći
ključ, osim rektora?
,,Ah.“ Stari portir je protrljao svoju strnjikavu bradu. „Ра, ovaj,
moram reći da je to moja krivica, gospodine, sigurno nisam dovoljno
pažljivo proverio kapiju iz ulice Brasnouz lejn prošle noći.“
Usledila je tišina. Bilo je jasno da je starcu neprijatno da priča
laž koja je loše govorila o njegovoj kompetenciji i da je to radio iz
dužnosti, ali nerado.
„Teško mi je da poverujem u to“, rekao sam ohrabrujućim
glasom. „Jer svi mi kažu da služite u koledžu od detinjstva i da
109
 S.Dž. Peris

nikada niste zapostavili svoje dužnosti.“

Zahvalnost se proširila portirovim licem. Pozvao me je da
priđem bliže. Nagnuo sam se. Njegov zadah bio je težak od bajatog
piva.
„Hvala vam, gospodine, rekao sam rektoru, rekao sam:
Gospodine, vi znate da ću uraditi kako želite, ah nadam se da niko
nikada neće poverovati da je stari Kobet ostavio ijedan ćošak ovog
koledža neproveren u svom obilasku. Ljudi ovde znaju da dobro
obavljam svoj posao, gospodine.“
Naglo je izdahnuo vazduh iz svojih ogromnih oblih grudi i
obuzeo ga je napad kašlja.
„Ра, nadam se da nećete biti kažnjeni za nešto što nije vaša
krivica', rekao sam.
„Hvala vam, gospodine, vrlo ste ljubazni.“
„Kažite mi, gospon Kobet“, rekao sam opušteno, okrenuvši se
da krenem, „ako bi čovek poželeo da ode u grad i vrati se nakon što
zaključate glavnu kapiju, da li bi to bilo moguće?“
Portirovo lice se naboralo u široki, gumeni osmeh.
„Sve je moguće, doktore Bruno“, rekao je i namignuo. „Možda
ste čuli da ponekad pravim određene dogovore sa studentima u vezi
sa zaključavanjem kapija. Ali, vama takvi dogovori neće trebati -
članovi i gosti mogu dobiti ključ glavne kapije.“
„Zaista?“, pitao sam iznenađeno. „Znači, članovi mogu da
napuste koledž kroz glavnu kapiju i uđu kad god im je volja?“
„Nije da se takvo ponašanje ohrabruje“, rekao je Kobet
oprezno, „ali da, mogu. Ipak, ne rade to mnogi među njima, svi su
previše ozbiljni da bi cunjali gradom. Studenti obično žele da izađu, a
ta sloboda im je uskraćena. Ali, i ja sam nekada bio mladić, i kažem
da je veća šteta nego korist uskratiti mladim muškarcima njihova
zadovoljstva. Samo rad, bez zabave, učini čoveka dosadnim,
gospodine.“
Blago sam se sagnuo i provirio kroz mali prozor koji je gledao
ka zasvođenom ulazu ispod stražare. Dva studenta u crnim odorama
su prolazila, stežući uz grudi kožne torbe.
„Možete li, onda, odavde videti svakoga ko noću ulazi i izlazi?“,
pitao sam.
110
Izdaja

„Sve dok sam budan“, rekao je Kobet uz promukao smeli koji se

ubrzo pretvorio u još jednu turu kašlja.
Hteo sam da ga pitam još mnogo toga, ali osetio sam da od
mojih pitanja postaje sumnjičav, pa sam se okrenuo ka vratima.
„Hvala za pomoć, Kobet, moram da krenem.“
„Doktore Bruno“, pozvao me je kada sam otvorio vrata. Vratio
sam se. „Molim vas, nemojte pričati ono što sam rekao o Gaju. Koliko
god da me to muči, moram da radim kako mi je rektor naredio i
kažem da je krivica moja.“
Uverio sam ga da neću pominjati naš razgovor. Njegovo lice se
opustilo sa olakšanjem.
„Rado ću vam pričati još o bravama i ključevima drugi put kada
vas to bude zanimalo“, dodao je, opušteno vrteći Rodžerove ključeve
svojim bucmastim prstima. Onda je posegnuo ispod stola i izvukao
zemljanu bocu, mahnuvši njom značajno ka meni. „Ali, žedan je
posao to brbljanje. Razgovor bolje teče uz malo osveženja, ako znate
na šta mislim.“
Nasmešio sam se.
„Videću kakvo osveženje mogu pronaći za naš sledeći razgovor,
Kobet“, rekao sam. „Unapred mu se radujem.“
„I ja, doktore Bruno, i ja. Budite ljubazni, ostavite vrata
otvorena.“
Posegnuo je rukom i razbarušio psu krzno između ušiju. Mogao
sam ga čuti kako se smeje sam za sebe dok sam izlazio iz prostorije i
zamišljen stajao ispred glavne kapije.
Vratio sam se u svoju sobu, srećan što ću se resiti košulje i
pantalona sada već krutih od krvi Rodžera Mersera, i izvući knjigu iz
pantalona jer su se njeni uglovi neprijatno zarivali u moj stomak.
Odeven samo u dugačke gaće, nesvestan hladnoće u sobi, uzeo sam
kutiju za trud s kamina i upalio jednu od jeftinih lojanica koje su bile
u sobi. Sobu je brzo ispunio njen oštar dim, a ja sam uzeo Merserov
godišnjak i otvorio ga, ovaj put otpozadi. Nekoliko praznih stranica
bilo je uvezano u korice, a jedna od njih je bila čudno kruta, njen
papir bio je blago izobličen kao da je skvašen, a potom osušen.
Pomirisao sam je. Na njoj je miris pomorandže bio najjači. Pažljivo, da
je ne bih spalio, postavio sam stranicu iznad plamena sveće i
111
 S.Dž. Peris

posmatrao kako niz tamnobraon znakova, lagano postaje vidljiv.

Pomerajući papir uz i niz plamen, postepeno sam otkrio tajni zapis:
niz slova i simbola, bez logičnog obrasca koji bih mogao primetiti.
Ispod toga je bio kraći niz istih simbola, ali u drugom redosledu:
grupisani u dve grupe od po tri različita simbola, a zatim grupa sa pet
simbola. To je očigledno bila neka vrsta šifre, mada sam ja malo znao
o kriptografiji i nisam imao pojma kako da počnem da je dešifrujem.
Pitao sam se da li bi Sidni imao bolju ideju, s obzirom da je imao više
kontakta sa takvim poslom nego ja, pa sam potražio parče papira i
pero i prepisao simbole tačno onako kakvi su bili na stranici,
pomislivši da mu ih dam da radi na njima. Međutim, kada sam
prepisao prva tri reda, postalo mi je jasno da su simboli raspoređeni u
nizove od po dvadeset četiri i da se ta sekvenca ponavljala tri puta.
Zastao sam. U engleskoj abecedi bila su dvadeset četiri slova, ali
šifra sigurno nije bila tako očigledna? Svejedno, pomislio sam da bi
vredelo pokušati, pa sam na kopiji ispisao abecedu ispod prvog niza
od dvadeset četiri simbola. Ukoliko je to bila obična šifra sa
zamenom, onda su grupe slova mogle nešto značiti. Prepisao sam
prvu grupu od tri simbola zamenjujući ih slovima abecede i, kada
sam video rezultat, ORA, osetio sam kako mi se puls ubrzava. Brzo
sam preveo ostala slova kratke fraze i duboko udahnuo. Ispisao sam
reći Ora Pro Nobis.
Presavivši pažljivo kopiju i sakrivši je pod svoj jastuk, spustio
sam zahvalno glavu i pokušao da zamislim zašto bi Rodžer Merser
napisao te reci - refren iz katoličke litanije svetaca - nevidljivim
slovima na zadnjoj strani svog godišnjaka. Ipak, morao sam da
izbacim tu zagonetku iz svojih misli. Svoju pažnju morao sam da
posvetim hitnijim stvarima. Nameravao sam da sklopim oči samo na
nekoliko trenutaka pre nego što prikupim misli i usredsredim ih na
večerašnju disputaciju, koja bi trebalo da bude kruna moje prve
posete Oksfordu, međutim, iznenada me je probudilo besno lupanje
po vratima, te sam seo, zbunjen i krmeljiv.
„Otvori, za ime božje! „, urlao je muški glas i u tom trenutku
utroba mi se stegla: zar se desila još jedna nasilna smrt? Kvaka je
zvečala dok sam se izvlačio iz posteljine i oblačio čistu košulju. Kada
sam najzad otvorio vrata, pred njima je stajao Sidni, razbarušene kose
112
Izdaja

i nestrpljiv, od glave do pete odeven u zeleni pliš, sa nabranim

okovratnikom zbog kojeg mu je glava izgledala kao da je spuštena na
poslužavnik.
„Blagi bože, Bruno, stigao sam čim sam čuo!“ Prošao je pored
mene u sobu i ozbiljnog držanja skinuo rukavice. „Tek što sam
doručkovao jutros, kad šta čujem od sluga, da čitav manastir Hristove
crkve gori od glasina da divlja zver luta koledžom Linkoln i nedužne
ljude odvlači u smrt.“ Gledao me je od glave do pete, šireći oči i
glumeći užasnutost. „Ра, bar ti još uvek imaš sve udove, bogu hvala. „
„Filipe, čovek je jutros umro preda mnom“, rekao sam umorno.
„Znam, hoću da čujem sve o tome“, rekao je. „Hajde, obuci se,
čoveče, došao sam da te izvedem na večeru.“
„Koliko je sati?“, rekao sam, iznenada osetivši paniku.
Očigledno sam spavao mnogo duže nego što sam planirao i stomak
mi je zavijao od gladi, a još nisam počeo da se pripremam za
disputaciju u pet.
„Tek je prošlo jedan.“ Sidni je švrljao po sobi, uzimao knjige i
zaludno ih posmatrao dok sam ja preturao tražeći čiste pantalone i
običan kaput. „Jedan momak iz Hristove crkve rekao je da je vuk
ušao u koledž - mislio sam da je to malo verovatno. Jesi li ti video šta
se desilo?“
„Do sutra će pričati da je bio lav“, rekao sam. „Čini se da ovi
studenti gladuju za incidentima, napraviće legendu od bilo čega. Ali,
rado ću ti sve ispričati, jer ima mnogo toga što me brine, a imam i
nešto da ti pokažem. Hajde, ipak, da prvo pronađemo neku hranu.“
Uzeo sam godišnjak ispod jastuka i zatisnuo ga u kaput pre nego što
sam zakopčao dugmad, a Sidni me je radoznalo posmatrao dok sam
to radio.
Vazduh je još bio vlažan mada je nebo bilo svetlije dok smo
prolazili ispod kapije u kuli stražari i ulazili u uličicu Sent Mildreds
lejn, a zatim odlazili ka jugu pored visokog tornja crkve Svih svetih.
U Haj stritu, zastali smo da propustimo dva jahača na konjima, a
onda prešli između gomila izmeta i slame kojima je bio pokriven
blatnjavi put, ustalasan nakon kiše. Bilo mi je drago što sam obuo
jahaće čizme. Mladići u kratkim crnim ogrtačima žurili su pored nas
u grupama, nadglasavajući jedan drugog. Na uglu uzane staze
113
 S.Dž. Peris

oivičene niskim drvenim kućama, Sidni je skrenuo i poveo me ka

dvospratnoj građevini sa zabatom na kojem je škripao oslikan znak:
krčma Pekvoter.
Dok smo prolazili kroz kapiju, dvorište pokriveno kaldrmom
bilo je puno. Muškarci su vodili konje preko dvorišta ka odeljku sa
štalama u zadnjem delu, a ostali su istovarivali naizgled tešku burad
sa visokih kola. Građevina je zauzimala tri strane pravougaonog
dvorišta, a po dva reda balkona sa obe strane gledalo je ka dvorištu.
Unutra, točionica je bila mračna, a najednom kraju, u kamenom
ognjištu, gorela je vatra. Dugi, grubo obrađeni stolovi i klupe,
postavljeni su duž ivica prostorije, a za mnogima su već sedeli gosti
koji su istovremeno i pričali i jeli. Otvor za serviranje bio je ugrađen u
zid naspram kamina, a žena s keceljom, crvenog lica, jurcala je
između njega i stolova noseći drvene poslužavnike i kalajne krigle,
zastajući povremeno da nadlanicom skloni pramen vlažne kose sa
lica. Kada nas je primetila, njen užurbani izraz zamenio je izraz
oduševljena i požurila je ka nama, brišući ruke o kecelju.
„Ser Filipe! Kakvo zadovoljstvo, čuli smo da ste se vratili u
grad“, rekla je i namignula mu. „Rekli su da je napravljena velika
procesija u vašu čast.“
„Bila je to vrlo mokra procesija, a čast nije bila moja, Lizi“,
rekao je Sidni, skinuvši šešir i ozbiljno se naklonivši. „Dozvoli da ti
predstavim mog dragog prijatelja iz Italije, doktora Ðordana Bruna.“
„Buongiorno, signorina7“, rekao sam, još više naglašavajući
Sidnijevu preteranu učtivost.
„Zadovoljstvo mi je, sigurno“, zakikotala se gazdarica u taverni,
a njene pozamašne grudi su se zatalasale.
„Е sad, Lizi, želimo miran sto, bokal piva kada budeš imala
vremena, najbolju pitu od divljači koju imaš i malo svežeg hleba, ako
može.“
Radosno mu se nasmejala.
„Najbolje da uzmete sto u uglu, tamo vas niko neće ometati“,
rekla je i požurila ka kuhinji.
„Stalno sam dolazio ovamo“, objasnio je Sidni, „krčma je blizu
koledža Hristove crkve, a društvo je ovde bilo raznovrsnije nego na

114
Izdaja

koledžu kada sam bio student, ako znaš na šta mislim. U svakom
slučaju, valjano će nas uslužiti, znaju da dajem dobre napojnice. A
sad, Bruno, pričaj svoju priču.“
Zavalio se i prekrstio ruke s držanjem nekoga ko očekuje da
bude zabavljen. Nisam mogao da se oduprem osećaju da je smrt
čoveka uzimao prilično olako, razmišljajući o njoj kao o materijalu za
uzbudljivu anegdotu. Po tome me je podsećao na Gabrijela Norisa.
Možda je to crta bogatih dečaka, pomislio sam: da žude za
avanturama u životu koji je postao dosadan usled nedostatka
svakodnevnih briga. Taman sam hteo da se upustim u prepričavanje
kada je Lizi stigla s bokalom piva, dve krigle i veknom hleba koju je
Sidni odmah pokidao, pruživši meni prvi komad.
Ispričao sam mu, polupunim ustima, sve što se desilo otkako
me je u zoru probudio zastrašujući pseći lavež. Kada sam došao do
dela sa zaključanim kapijama, njegov bezbrižni izraz lica je nestao i
znatiželjno se nagnuo unapred, širom otvorenih očiju.
„Sumnjaš da je to bilo ubistvo?“, pitao je kada gazdarica
taverne stiže sa poslužavnikom debele pite od divljači.
Kada je otišla, ispričao sam o mojoj poseti sobi Rodžera
Mersera, o tome kako me je Slitharst prekinuo i o mom kasnijem
razgovoru sa starim portirom. Kada sam završio, Sidni je zazviždao
kroz zube.
„Neobična posla“, rekao je, odmahujući glavom u neverici.
„Znači, misliš da je neko namerno nahuškao psa na njega, a onda mu
istumbao sobu tražeći nešto vredno?“
„То je misterija“, rekao sam. „То nije nešto vredno u
uobičajenom smislu reči, jer ko god da je to uradio, nije se obazirao na
deset funti koje je on nosio, niti na kovčeg pun zlata u njegovoj sobi.
Ali, to ne mogu da shvatim, neko ga je, tobože radi sastanka
namamio u vrt, očigledno neko kome je ovaj dugovao novac. Pa,
zašto nisu uzeli novac, a onda ga ubili?“
„Ne mora to biti dug“, rekao je Sidni punih usta. „Zar nije
mogao biti neko ko je imao nešto za prodaju?“
Namrštio sam se.
„Ali, šta bi kupovao u to doba, i to u Gaju? Nešto zabranjeno,
misliš?“
115
 S.Dž. Peris

Sidni me je veselo posmatrao, a znalački osmeh igrao mu je na

usnama.
„Razmisli, Bruno, šta bi muškarac želeo da kupi pod okriljem
noći?“
Prazno sam ga pogledao, a onda shvatio na šta je mislio.
„Kurve, misliš? Ali, u tom slučaju, koliko bi bilo jednostavnije, i
toplije, prosto otići u bordel u gradu.“ Odmahnuo sam glavom. „Čak
i ako se jeste kurvao, neko drugi je znao da će ga u to vreme naći
tamo, neko ko je imao ključ za Gaj. A to još uvek ne objašnjava ko mu
je ispreturao sobu, i zašto. Šta god da su tražili, sigurno je bilo vredno
za osobu koja je to želela - čitavo mesto je razbacano, kao da su ga
pretraživali sa krajnjom žurbom.“
„Ali, kažeš da su bar dve osobe želele to nešto - blagajnik i taj
drugi čovek koji je stigao pre tebe.“ Sidnijevo čelo se naboralo na
trenutak i ispio je dugačak gutljaj piva. „Međutim, jedna stvar je
čudna. To je veoma kukavički, a i neprecizan način da se ubije čovek.
Ako želiš da čovek umre, zašto ga prosto ne probodeš mačem,
naročito ako znaš gde ćeš ga naći samog i nenaoružanog. Pas je tako
nepredvidiv.“
„Razumeš se u lov“, rekao sam, odsekavši sebi još jedan komad
pite. „Da li bi takav pas mogao biti obučen da napadne određenu
osobu, da prati njen miris?“
Sidni se zamislio.
„Pretpostavljam da bi, ako može biti obučen da prati miris
vepra ili vuka, zašto ne bi pratio miris čoveka? Možda, ako mu daju
neki komad njegove odeće. Irci su ih nekada koristili u bitkama,
navodno su mogli da svuku naoružanog viteza sa konja. A kažeš da je
bio izgladnjivan, pa bi mu instinkti bili još izoštreniji.“ Naslonio je
laktove na sto i spustio bradu na pesnice. „Čini se kao da je pas bio
deo neke vrste predstave, kao da je to urađeno da bi se napravio
spektakl. I kakva je to smrt - zaključan sa krvoločnom životinjom.
Pomislio sam“, rekao je ubacivši još jedan zalogaj hleba u usta, „na to
kako su Rimljani ubijali prve svece, tako što bi ih bacili u arenu sa
divljim zverima. Tako je Džon Foks to opisao u onoj je živoj Knjizi
mučenika.“
Zaustavio sam se, s komadom mesa na pola puta do usta, i
116
Izdaja

zagledao se u njega, oklembešene vilice.

„Šta?“ Sidni je prestao da žvaće.
„Foksova knjiga mučenika. Rektor Linkolna se za njega veoma
interesovao - držao je propovedi o tome u kapeli.“
Sidni se namrštio.
„Misliš da je neko želeo da se reši Mersera i da se inspirisao
Foksom kada je smišljao način?“
Njegov izraz lica je odavao skepticizam.
„То mi se čini previše fantastičnim. Možda tome pridajem
preveliki značaj.“ Spustio sam dlanove na lice. „U pravu si, verovatno
je to samo neki dug ili nevolje zbog kurve. Nije ni čudo što rektor
hoće da prikrije sve dok je kraljevska poseta u gradu.“
Sidni je zaćutao. A onda je tresnuo dlanom o sto.
„Ne, Bruno, mislim da si u pravu što si sumnjičav. Psa je u vrt
pustio neko ko je imao ključ, što ukazuje na nekog od članova ili bar
na nekoga ko je imao pristup ključevima koledža. A, bar dvoje ljudi je
želelo nešto iz njegove sobe, a to nije bio novac. Možda nešto što je
bilo opasno po njih. A ukoliko su svi na koledžu nedavno čuli priče o
grozomornim smrtima svetaca iz Foksove knjige, zahvaljujući
rektoru, možda je to namerno bilo organizovano da ih podražava.
Pitanje je - zašto? Ti nisi ništa našao u njegovoj sobi?“
„Samo ovo. Pogledaj“, rekao sam izvukavši tanak godišnjak.
„Staje prvo što primećuješ?“
Sidni je okrenuo par stranica, a onda me pogledao ozbiljnog
lica.
„Gregorijanski kalendar. Da li je naš čovek bio pritajeni papista,
kao i njegov prijatelj Alen?“
„I ja sam se zapitao. Čuo sam da doziva Mariju pre nego što je
umro.“
„I ja bih dozivao Mariju da me je toliki pas uhvatio za dupe“,
rekao je Sidni bezosećajno, okrećući knjigu u svojim rukama. „То
ništa ne govori. Međutim, ovaj kalendar - trebao bi ti samo ako vodiš
prepisku s nekim u katoličkim zemljama. Naročito ako treba da
usklađuješ akcije. Edmund Alen je otišao u Rems, zar ne? Zar nije on
u nekoj vezi sa Vilijamom Alenom, koji je tamo osnovao engleski
koledž?“
117
 S.Dž. Peris

„Rođaci su, tako kažu. Merser je mogao ostati u vezi s njim,

misliš?“
Sidni se osvrnuo oko sebe i utišao glas.
„Sećaš se zašto smo ovde, Bruno. Te bogoslovske škole u Remsu
i Rimu su trenutno Volsingemova najveća glavobolja - dobijaju
ogromne sume od Vatikana i obučavaju desetine sveštenika za
englesku misiju, a mnogi od njih su bili na Oksfordu.“ Povlačio je
svoju bradu dok je razmišljao, a onda ponovo uzeo knjigu. „Staje ovaj
mali krug?“, pitao je, pokazavši kružni simbol kojim je bio označen
prethodni dan u Merserovom kalendaru.
„Ne znam. Često se javlja. Pitam se da nije u pitanju neka šifra.“
Sidni se zagledao, a onda odmahnuo glavom.
„Prepoznajem ga, ali ne mogu da se setim odakle. Izgleda kao
jedan od tvojih magijskih simbola, Bruno.“
Nisam želeo to da kažem, ali ta misao mi je pala na pamet.
Rodžer mi je poverio da ga zanima magija. Pa ipak, taj simbol nisam
prepoznao, i zbog toga me je intrigirao.
„Nije astrološki simbol, to je sigurno“, rekao sam. „Ali, to nije
najvažnija stvar. Pomiriši knjigu.“
Sidni se blago namrštio, ali je prineo knjigu svom licu.
„Pomorandže?“
„Da. Pogledaj zadnju stranu.“
Prelistao je stranice, a onda me pogledao, klimnuvši sa vrstom
divljenja.
„Odlično, Bruno. To je stari trik, nevidljivo mastilo od
narandžinog soka. Jesi li pronašao neku tajnu poruku?“
„Šifru. Prepisao sam je... evo.“ Gurnuo sam mu komad papira
preko stola. „Vidiš šta je napisano na dnu?“
„Оrа pro nobis. Vidi, vidi.“ Sidni je pažljivo presavio papir i
vratio mi ga. ,,’Moli se za nas.’ To bi mogla biti neka lozinka ili tajni
znak.“
„То sam i ja pomislio. Treba li da obavestimo Volsingema?“
Sidni je neko vreme razmišljao, a onda odmahnuo glavom.
„Još nemamo šta da mu kažemo, osim da sumnjamo da je jedan
mrtav čovek bio pristalica katolicizma. Ne bi nam se zahvalio što mu
traćimo vreme, a ja ne mogu da priuštim slanje kurira u London dok
118
Izdaja

ne budemo imali nešto bolje. Ne, mislim da ovo treba da istražiš što je
moguće diskretnije“, nastavio je, zatvorivši knjigu i vrativši mi je.
„Naročito ako je tačno da rektor Anderhil želi da se sve zataška,
možda zna više nego što priznaje. Samo zato što ga je imenovao moj
ujak ne znači da mu se može verovati, grof je i ranije pravio greške u
svojim procenama.“ Stegao je usne u tanku liniju. „I ko je taj Dž -
imaš li neke ideje?“
„Upoznao sam samo dvojicu ljudi čija imena počinju sa Dž“,
rekao sam . „Džejms Koverdejl i Džon Anderhil, rektor. Ali, moglo bi
označavati bilo koje ime. Možda je i to neki šifrovani znak.“
Sidni je klimnuo sumorno.
„Možda. Ima previše toga što se mora uzeti u obzir. Ali za sad,
moj dragi Bruno“, rekao je, iznenada se nasmešivši, „moraš da misliš
samo o večerašnjoj disputaciji. Moraš da zadiviš čitav Oksford novom
kosmologijom, i da ove stvari smetneš s uma. Lizi, daj da izravnamo
račun!“, doviknuo je, a žena je bacila pogled ka nama. „ A ja ću za
poneti najveću bocu vašeg najjačeg piva“, dodao je srdačno brojeći
novčiće iz svog novčanika. Kada je otišla po bocu, nagnuo se ka meni
i namignuo. „Mali poklon za tebe da odneseš svom novom prijatelju,
portiru. O Oksfordu ti mogu reći ovo - vratari čuvaju više tajni nego
bilo ko drugi u Univerzitetu. Sprijatelji se s tvojim portirom i on će ti
bukvalno otvoriti sva vrata. A sada, Bruno“, rekao je, pljesnuvši me
po leđima, „moraš da kreneš i razrešiš problemčić da li se Zemlja
okreće oko Sunca ili ne.“
Taman sam krenuo kada se iza nas začuo gromoglasan smeh i
brbljanje. Vrata točionice su se otvorila i kroz njih je ušla četvoročlana
grupa visokih mladića, odevenih u skupe prsluke od meke kože,
svilene uske kapute i kratke pantalone s prorezima koje su otkrivale
njihove noge u finim svilenim čarapama, svi sa jarkim uštirkanim
nabranim okovratnicima iznad kragni i kratkim plišanim ogrtačima
prebačenim preko ramena. Nosili su se sa istim razmetanjem, govorili
glasno kultivisanim glasovima, zbijali proste šale sa služavkom, a
kada su se okrenuli, shvatio sam da je najviši među njima bio Gabrijel
Noris. Prepoznao me je i podigao ruku u znak pozdrava.
„Ah, il gentil doctore!“, doviknuo je, pokazujući prijateljima
glavom ka našem stolu. „Dođite momci, upoznajte mog novog
119
 S.Dž. Peris

prijatelja, čuvenog italijanskog filozofa, doktora Ðordana Bruna i...“

Iznenada je zastao ugledavši Sidnija i elegantno se poklonivši, okrenu
se potom prema meni sa očekivanjem i tada sam shvatio da bi trebalo
da ih upoznam.
„Ovo je gospodin Gabrijel Noris“, objavio sam, a Noris se
ponovo nakloni, „koji je jutros tako stručno pogubio poludelog psa iz
vrta. Ovo je moj prijatelj ser Filip Sidni.“
„Znači, ti si hrabri lovac?“, rekao je Sidni, izvijajući veselo
obrvu.
„Ne mogu se mnogo hvaliti zbog tog poduhvata, gospodine -
pas je bio tek nekoliko metara udaljen. Kada potežem luk, volim veći
izazov“, odgovorio je Noris, nasmejavši se sam sebi. ,,U šumi Šotover
se može dobro loviti, ser Filipe, ako biste voleli da odete u lov tokom
svog boravka ovde.“
„Rado bih probao, ukoliko se vreme popravi“, rekao je Sidni.
„Noris, kažeš? Ko ti je otac?“
„Džordž Haris, džentlmen, od Bakingemšira“, rekao je Noris,
još jednom se naklonivši. „Ali, u poslednje vreme najviše je živeo u
Francuskoj i Flandriji.“
Sidni je izgledao kao da pretražuje neki registar u svojim
mislima da vidi da li mu to ime nešto znači. Na kraju je učtivo
odmahnuo glavom.
„Ne znam ga. Francuska, a? U egzilu, je li?“
„О, ne, ser Filipe.“ Noris se ponovo nasmejao. „Bio je trgovac.
Tkanina i luksuzna roba. Bio je izuzetno dobar u svom poslu.“
Upadljivo je namignuo Sidniju i protrljao prstima kako bi pokazao da
misli na novac. Njegovo držanje je počelo da me iritira.
„Hoćete li ostati i piti s nama?“, nastavio je živo, već
posegnuvši u svoju kesu s novcem. „Hej, devojko... ovamo!“, pozvao
je, zapovedno pokazujući Lizi. „Moji prijatelji hoće da pokušaju da mi
otmu malo novca u nekoliko rundi karata, ali u ovom semestru sam
još nepobeđen. Da li se vi kockate, ser Filipe? A vi, doktore Bruno?“
Podigao sam ruke u znak izvinjenja, ali video sam da je u
Sidnijevim očima zasijala iskra avanturizma, i on je protrljao dlanove,
pomerajući se na klupi da napravi mesta Norisu.
„Filozofi su notorno loši u kartama“, rekao je Sidni, mahnuvši
120
Izdaja

mi rukom da se pomerim i pored sebe napravim mesta Norisovim

prijateljima.
„Tim pre doktor Bruno treba da ostane i pridruži se igri“ rekao
je Noris široko mi se smešeći. Posegnuo je u svoj kaput i izvukao špil
karata, a onda ih stručno promešao sa lakoćom stečenom dugom
vežbom. Shvatio sam, uz žaoku neprijatnosti, zašto mi je on toliko
smetao: nije mi toliko smetala preterano srdačna dobrodušnost
engleske gospode iz više klase, jer sasvim sam je lako podnosio kada
sam bio nasamo sa Sidnijem. Bio je to način na koji se Sidni tako lako
uklopio u ovu razmetljivu grupu mladića, a ja nisam mogao, i strah
da bi mu se njihovo društvo moglo dopasti više od mog. Ponovo sam
osetio ono osobeno probadanje usamljenosti koje zaista poznaju samo
izgnanici: osećaj da nigde nisam pripadao, i da nikada ponovo neću.
Noris je pljesnuo špil dlanom i počeo brzo da deli po tri karte
svakom igraču, dve licem okrenute nadole, jednu licem nagore.
„Da svi uložimo po šiling za početak? Ukoliko želiš da zadržiš
išta od svog novca, Tobi“, obratio se tamnokosom mladiću naspram
sebe, „bolje počni da se moliš svetom Bernardinu Sijenskom,
zaštitniku kockara, jer danas se osećam srećnim.“
„Da se molim svecima, Gabrijele?“, rekao je mladić Tobi uz
lukavi osmeh, podižući svoje karte i razgledajući ih. „Nemoj da te
neko čuje da to ohrabruješ, jer će misliti da si se okrenuo Rimu.“
Noris je otpuhnuo.
„Govorim u šali, tupavče. Džentlmeni nikada ne smeju
razgovarati o teologiji za kockarskim stolom. Zar nisam u pravu,
doktore Bruno - pričaju da se vaš zemljak zalaže za kockare? Oni koji
veruju u tu vrstu ludorija“, rekao je, bacivši šaku novčića na sredinu
stola.
„Zapravo, u Italiji je on najpoznatiji po svojim govorima protiv
sodomita“, odgovorio sam, ustajući od stola. Noris me je pronicljivo
pogledao preko svojih karata i zainteresovano me posmatrao.
„Је li tako?“
„Jadikovao je da su u poslednjem veku Italijani u Evropi bili
čuveni kao najveća nacija sodomita.“
„I jeste li?“, pitao je, a osmeh mu je izvijao ivicu usana.
„Mi smo najveća nacija u svemu, prijatelju“, rekao sam,
121
 S.Dž. Peris

uzvrativši mu poluosmeh.
„Bruno je najveći deo svog života proveo u manastiru“, rekao je
Sidni, nagnuvši se da gurne Norisa u rebra. „On najbolje zna.“
Grupa je počela glasno da se smeje dok je Lizi spuštala dva
velika bokala piva na sto. Bilo je vreme da krenem.
»Pa, ostaviću vas da robite jedan drugog s blagoslovom svetog
Bernardina“, rekao sam, pokušavajući da zvučim bezbrižno. „Ја imam
hitnijeg posla.“ „Bruno mora da preuredi kosmos pre pet sati“, rekao
je Sidni, mada je pažljivo posmatrao karte u svojim rukama.
„Svi željno iščekujemo da to čujemo“, rekao je Noris, glave još
uvek savijene prema njegovim kartama, a onda je, uz glasan
trijumfalni poklič, izbacio keca karo i, dok su ostali prasnuli navalom
psovki, zgrnuo sve novčiće sa stola. Niko nije podigao pogled dok
sam odlazio.

122
Izdaja

ŠESTO POGLAVLJE

Bogoslovski fakultet bio je najdivnija zgrada koju sam do tada video u

Oksfordu. Iza njegovih visokih drvenih vrata, veličanstvena tavanica
sa lepezastim svodom od bledog kamena izvijala se iznad oskudno
opremljene prostorije dugačke desetak metara, okupane prirodnom
svetlošću sa deset velikih prozora polukružnog vrha koji su se
protezali od poda do tavanice čitavom dužinom prostorije, pa se
činilo kao da su severni i južni zid potpuno od stakla. Iznad prozora
se nalazio elegantan vitraž, a okna su, prema običaju, bila dekorisana
štitovima i grbovima mecena i univerzitetskih dostojanstvenika. Od
potpornih lukova na vrhu prozora, rebra svoda širila su se simetrično
preko tavanice pre nego što bi se ponovo spojila u tačkama
dekorisanim detaljno izrezbarenim ispupčenim ukrasima i visuljcima
sa umetnutim statuama, neprekidno vukući pogled naviše i ka
centru. Osećao se oštar miris toplog voska sa obilja sveca, fenjera i
baklji koje su gorele duž zidova, a njihova svetlost bila je dobrodošla
uprkos ogromnim prozorima, jer je nebo još uvek bilo oblačno, a dan
je već bledeo. Na zapadnom kraju hale podignuta je pozornica, a
stolice sa visokim naslonom opremljene debelim plišanim jastucima
postavljene su za najeminentnije osobe - palatin je sedeo u centru,
Sidni mu je sedeo sleva, a prorektor u svojoj odori oivičenoj krznom
hermelina zdesna. Njihove stolice bile su okružene ostalim
dostojanstvenicima univerziteta u njihovim grimiznim i crnim
odorama i sa baršunskim profesorskim kapama, raspoređenim po
svom akademskom stepenu. Ispod pozornice su nanizani redovi
stolica okrenuti ka istočnom ulazu, a sada su ih popunjavali stariji
muškarci u odorama članova, dok su u drugom od pet velikih
odeljaka između stubova, gledano sa zapadnog kraja, jedan naspram
drugog, na severnom i južnom zidu, bile postavljene dve izrezbarene
drvene propovedaonice, za kojima smo se doktor Anderhil i ja
spremali da sukobimo mišljenja.
Dalje ka istočnom kraju, postavljeni su redovi niskih klupa za

123
 S.Dž. Peris

studente koji su čak i sada navirali u salu, gurajući se da bi zauzeli

svoja mesta u velikom žamoru i živom razgovoru. Stomak mi se
stegao dok sam se peo uza stepenice do pulta koji će biti moja
platforma tokom sledećeg sata, ali kada sam bacio pogled preko
redova nestrpljivih lica, ponovo me je ohrabrilo dobro poznato
uzbuđenje javnog obraćanja, mog prvog u Engleskoj, i otkrio sam da
željno iščekujem predstojeću debatu baš kao što sportista žudi za
izazovom dobre mačevalačke utakmice.
Bacio sam pogled na pozornicu levo od mene i uhvatio Sidnijev
pogled, namignuo mi je u znak ohrabrenja. Palatin se otromboljio
pored njega, savijenih nogu, čačkajući zube noktom na palcu i
proučavajući ono što je iščeprkao s većim zanimanjem od onog koje je
bio spreman da posveti predstojećoj raspravi. Video sam Koverdejla,
Slitharsta i Vilijama Bernarda u sredini drugog reda. Koverdejl me je
samo nakratko pogledao sasvim pribrano, dok je Slitharst dopustio
svom hladnom pogledu da klizi preko mene pre nego što ga je oštro
skrenuo u stranu. Bernard je pucketao svojim koščatim rukama i
klimnuo mi jednom, što sam rešio da protumačim kao ohrabrenje.
Doktor Anderhil se popeo na svoj podijum naspram mene i nagnuo
se nad svoj pult, fiksirajući me borbenim zurenjem. Mir je prekrio
okupljenu masu. Pročistio sam grlo.
Ranije tog popodneva, u četvrt do pet, jedan student je došao
do moje sobe da me otprati do bogoslovske škole. Bio je to zdepast,
naoko razuman momak tamne kose koji se predstavio kao Lorens
Veston, i objasnio da ga je rektor poslao da mi pokaže put do mesta
gde će se održati disputacija jer je on, rektor, već krenuo. To je
delovalo kao učtiv gest, pa sam pratio mladog Vestona preko
pravougaonog unutrašnjeg dvorišta do kule stražare. Kada smo se
približili, primetio sam dvojicu sluga kako silaze sa stepeništa sobe u
kuli noseći veliki drveni kovčeg, a iza njih je išao još jedan, ruku
natovarenih knjigama.
„Već iznose stvari doktora Mersera?“, pitao sam Vestona,
pokušavajući da glasom ne otkrijem svoju uznemirenost. Momak je
slegnuo ramenima, kao da to pitanje ne treba postavljati njemu.
Napolju, u ulici Sent Mildreds lejn, naišli smo na portira Kobeta
koji je stajao i gledao kako njegov stari pas obilno zapišava zid
124
Izdaja

koledža.
„Dobar dan, doktore Bruno!“ pozvao je veselo, podigavši ruku
u znak pozdrava. „Gde ste da ukrstite reci s rektorom?“
„Buonasera8, Kobet.“ Opušteno sam mahnuo ka stražari iza
nas. „Vidim da prazne sobu u kuli.“
Kobet se prigušeno nasmejao.
„Sa tim stvarima ne otežu, sobe starijih članova su ovde na
visokoj ceni. Doktor Koverdejl želi da se useli što je pre moguće.“
„Znači, on će preuzeti posao zamenika rektora?“
„Još nije zvanično, ali to ga neće sprečiti. Hajde, sad, Besi,
idemo kući.“ Stara kuja je završila svoj posao i bolno je othramala ka
kapiji, a Kobet ju je nežno terao. „О, uzgred, doktore Bruno, imam još
jednu misteriju za vas.“ Iskezio se pokazujući propale desni.
„Kakvu?“ okrenuo sam se, željan da čujem informaciju.
„Onaj rezervni ključ za sobu doktora Mersera za koji sam rekao
da je uzet iz moje sobe - pa, gospodin Slitharst mi ga je doneo jutros.
Našao ga je na severozapadnom stepeništu, baš ispred sobe, kaže. Ko
god da ga je uzeo, sigurno ga je tamo ispustio dan ranije i nije
primetio - mračno je na tim stepenicama i kad je najlepše vreme. Pa,
bar ponovo imam ceo komplet spreman za našeg novog zamenika
rektora.“
„Na stepeništu? Ali, kako ih je blagajnik tamo našao?“, pitao
sam, radoznao da saznam kako je Slitharst prikrio tu laž.
„Pretpostavljam da je krenuo u trezor.“ Oteturao je do kapije i
otvorio je, a onda se opet okrenuo ka meni. „Srećno na disputaciji,
gospodine“ dodao je. „I neka najbolji pobedi.“
„Hvala vam“, rekao sam, ali me je ta nova informacija omela.
Sada je delovalo gotovo sigurno da je Slitharst uzeo nestali ključ i
upotrebio ga da uđe u Merserovu sobu: ako je zaista tamo bio
zvaničnim poslom, ne bi morao da smišlja takvu priču za portira.
„Gospodine, mi... oh... treba da požurimo, očekuju vas u pet“,
rekao je Veston trapavo. Klimnuo sam i provukao prste kroz kosu,
kao da ću tako razmrsiti misli. Neće biti dobro ako mi mozak bude
razmišljao o bravama i ključevima dok treba da raspravljam o
kosmičkim zakonima pred celim Oksfordom.

125
 S.Dž. Peris

„Da, žao mi je. Hajde da požurimo, ti me vodi“, rekao sam.

„Pričaju da ste bili tamo jutros, gospodine, kada je Gabrijel
Noris ustrelio psa. Jeste li videli čitavu stvar?“
Veston je govorio s dečačkim uzbuđenjem, željno me
posmatrajući dok me je vodio u Brasnouz lejn, uzanu aleju koja se
pružala severnim zidom koledža. Tu je zemlja bila blatnjava i aleja je
mirisala kao da je to omiljeno mesto za mokrenje. Duboko sam
udahnuo i krenuo za njim.
„Bio sam tamo, da. Ali, stigli smo prekasno, to je nešto što sebi
ne mogu da oprostim. Mladi Noris je pravi strelac, da smo stigli samo
nekoliko trenutaka ranije, jadni doktor Merser bi možda imao neku
šansu.“
Veston je napućio usne.
„Da, pa - ljudi poput Gabrijela Norisa nemaju šta drugo da rade
sa svojim vremenom osim da vežbaju svoje sportove. Nije ga ni
najmanje briga da li će dobiti diplomu - Oksford je samo još jedna
razbibriga za njegovu sortu... i šepurenje u njegovoj londonskoj odeći.
Avaj, nama jadnim učenicima koji moramo da idemo u crkvu nije
tako.“ Gorko se nasmejao.
„Ne dopada ti se, zaključujem?“, rekao sam smešeći se.
Veston je izgledao kao da popušta.
„Ма, u redu je on. U principu ne volim studente koji plaćaju
školarinu - u zajednici učenjaka, osoba bi trebalo da se oseća kao da je
među sebi ravnima, a njihovo prisustvo pojačava utisak slojevitosti. A
način na koji većina njih uopšte ne mari za studije prava je drskost.
Međutim, Gabrijel Noris nije čak ni najgori - prilično je darežljiv sa
svojim bogatstvom i nije tako glup kao neki. Znate li, gospodine, on
ima svog konja?“ Veston je zastao, odmahujući glavom sa mladićkom
zavišću. „Čilaš, najfiniji stvor kog ste ikada videli. Drži ga u štali
izvan gradskih zidina jer studenti ne bi trebalo da imaju svoje konje.
Ali, on radi šta hoće, jer ko bi njega kaznio?“
„Zaista deluje vrlo samouvereno“, složio sam se.
„Pretpostavljam da je imao i podosta žena, sa onakvim licem.“
Veston je okrenuo glavu samo da bi bacio pogled ka meni, a
lukavi osmeh izvio je uglove njegovih usana.
„Možete zamisliti, da“, rekao je, a neobično naglašena reč,
126
Izdaja

zajedno sa vragolastim osmehom, privukla mi je pažnju.

,,Ah“, rekao sam, nagađajući na šta je mislio. „Hoćeš da kažeš
da žene nisu glavno interesovanje gospodina Norisa?“
„Nikada ga ne bih klevetao, gospodine. Nemam pojma šta on
radi u privatnosti, već samo ono što se priča.“
,,U zavisti se mnogo toga kaže“, primetio sam dok smo koračali.
„Znaš li zašto se tako priča o njemu?“
Veston je oborio pogled, postiđen.
„Ра, prvo, ne voli da posećuje bordele, gospodine.“
„Ne mora značiti da je zbog toga sodomit.“ Ipak, lično, ne bi me
iznenadilo da saznam da je to istina, kad se setim Norisovog kicoškog
držanja. Prisetio sam se čudnog pogleda koji mi je uputio kada sam
pomenuo govore svetog Bernardina protiv sodomita. „А, trebalo bi i
da budeš oprezan sa takvim tračevima - sodomija se u ovoj zemlji
kažnjava vešanjem, zar ne?“
„Da, gospodine. U pravu ste, naravno.“ Veston je delovao kao
da se obuzdava. „Ali, svi smo to primetili. Ako vas prelepa devojka
nedužno pogleda, a vi se ponašate potpuno ravnodušno, sigurno u
vama nema muške krvi, zar se ne biste složili, gospodine?“, obrazi su
mu bili tamnocrveni, i iz njegovog izliva emocija naslutio sam da
govori o stvarima koje su mu bliske. Pošto je u neposrednoj blizini
mladih studenata bila samo jedna ženska osoba, nije bilo teško
shvatiti na koga je mislio.
„Govoriš o rektorovoj kćerki?“ To nije trebalo da me iznenadi.
Kao jedina mlada žena na koledžu, zašto se ne bi zagledala u
najlepšeg od najbogatijih mladića ovde? Ipak, to otkriće me je
donekle razočaralo, jer bih od devojke sa Sofijinim brzim umom
očekivao da ne bude zaslepljena takvim površnim osobinama. „Da li
ti se poverila?“
,,Oh ne, gospodine, a i previše sam već rekao.“
Pokušao je da promeni temu, ali u tom trenutku sam naglo stao,
shvativši da smo stigli do kraja uličice Brasnouz lejn i da je zid koji se
protezao desno od nas bio zid Linkolnovog Gaja. Debela drvena vrata
u zidu bila su čvrsto zatvorena. Sigurno je kroz njih pas pušten u vrt.
„Čekaj malo“, rekao sam čučnuvši da pregledam blato ispred
vrata. Bilo je ugaženo, ali stopala koja su prolazila vlažnom zemljom
127
 S.Dž. Peris

od jutros izbrisala su svaki jasan otisak, pa sam prokleo sam sebe što
se nisam dosetio da odmah potražim dokaze. Uspravio sam se i
povukao ručicu na vratima. Bila su zaključana. Taman sam hteo da se
okrenem kada mi je među busenovima trave koja je rasla ispred
kapije nešto privuklo pažnju. Ponovo sam čučnuo i izvukao tanak
kožni kaiš, pokidan na jednom kraju - kaiš kakvim bi se mogla
privezati brnjica psa. Nisam znao za šta je on služio, ali za svaki slučaj
sam ga gurnuo u džep.
„Gospodine, zakasnićemo.“ Veston je delovao iznervirano, ali
primetio sam da me radoznalo posmatra dok sam stavljao kaiš u
džep. „Do kraja staze i skoro smo stigli.“
Prešli smo na široki kvadratni trg oivičen crkvom svete Marije
na desnoj strani, a na levoj, jedva vidljivim iznad zida dvorišta
koledža Egzeter - šiljatim kulama bogoslovije. Ispred sam mogao
videti masivne gradske zidine čiji se grudobran ocrtavao naspram
neba. Kada smo zaobišli ugao, dočekala nas je spektakularna fasada
bogoslovije, pa sam zastao da joj se divim, izvijajući vrat naviše do
kula iznad velikih zasvođenih prozora. Obično su samo crkvene
zgrade pravljene u takvoj raskoši, ali ovde je svetovna građevina bila
izgrađena poput katedrale, posvećena potragom za znanjem, sasvim
jednaka velikoj crkvi San Domeniko Mađore u Napulju u kojoj sam
naučio umetnost disputacije. Osećao sam se gotovo ponizno jer će se
moje ideje pridružiti odjecima u njenim veličanstvenim svodovima, i
taman sam hteo da poverim taj efekat mom vodiču, kada me je
bocnuo neprijatan osećaj da me neko posmatra. Okrenuo sam se i
video, naslonjenog na potamneli kamen gradskih zidina, visokog
muškarca prekrštenih ruku, kako zuri u mene prilično upadljivo. Bio
je obučen u stari kožni prsluk i pantalone od iznošene braon tkanine,
kosa mu je bila opasno proređena na vrhu glave, ali dugačka pozadi,
pa je njegovo veliko čelo bilo golo, a lice mu je bilo jamičasto od
boginjavih ožiljaka. Možda je bio mojih godina, a možda mu je bilo i
pedeset, ali najupadljivija stvar u njegovom izgledu bilo je to da nije
imao uši. Ružni rubovi ožiljčanog tkiva okruživali su rupe na mestu
gde su uši nekada bile, odajući činjenicu da je nekada priveden
pravdi kao sitni kriminalac. Nastavio je da me posmatra hladnim,
ravnodušnim pogledom u kojem nisam mogao da primetim
128
Izdaja

zlonamernost, već neku vrstu podrugljive radoznalosti. Pitao sam se

da li je zurio baš u mene, ili je bio neki oportunista džeparoš ili slično,
neko koje tražio svoju priliku u gomili koja se okupljala zbog
disputacije. Na svojim putovanjima kroz Evropu primetio sam da su
sitni lopovi uvek pretpostavljali da su obrazovani ljudi i imućni. Na
osnovu mog iskustva, te dve osobine su se retko sretali u jednoj osobi.
Ukoliko sam ga dobro procenio, taj je čovek bio baš bestidan. Još
jedno hapšenje zbog krađe i suočio bi se sa vešanjem.
Nekom drugom prilikom bih se suprotstavio njegovom drskom
zurenju, ali sada nisam imao vremena za to, pa sam se okrenuo ka
velikom tremu bogoslovije i samo što nisam krenuo uza stepenice
kada sam video doktora Džejmsa Koverdejla kako juri niz njih,
probijajući se kroz plimu mladih ljudi u crnim togama koji su se
gurali da uđu. Primetio me je i stao, sa izrazom olakšanja na licu.
Krajičkom oka, video sam da se čovek u braon odeći pored zida
pomerio i krenuo napred. I Koverdejl je to primetio. Zaledio se na
trenutak i zagledao u čoveka bez ušiju koji je gledao pravo u njega i
činilo se kao da mu je klimnuo. Bilo je jasno da su se prepoznali.
Koverdejl ga je na kratko besno gledao, a njegov izraz lica mi je
delovao podeljeno između iritiranosti i zabrinutosti, a onda je zalepio
osmeh namenjen meni i poveo me nežno za lakat desno od ulaza,
dalje od radoznalog pogleda onog čoveka.
„Hvala ti, Vestone, što si bezbedno doveo našeg gosta, možeš se
pridružiti svojim prijateljima unutra“, rekao je prijatno Koverdejl
mom mladom vodiču, mada mi se činilo da mu je lice prebledelo.
Veston mi se naklonio pre nego što je ustrčao uza stepenice i izgubio
se u gužvi. no
„Doktore Bruno, pitao sam se možemo li nakratko popričati pre
nego što uđemo?“, promrmljao je Koverdejl. „Ne brinite, imamo
vremena, naš kraljevski posetilac još nije stigao, a ne možemo početi
bez njega.“
Klimnuo sam glavom. Ne bi bilo ništa čudno da se palatin ne
potrudi da stigne na vreme zbog mene. Zauzeo sam stav učtive
pažnje. Činilo se da je Koverdejlu neprijatno zbog onoga što je morao
da kaže.
„Biće sprovedena istraga zbog smrti jadnog doktora Mersera,
129
 S.Dž. Peris

znate, a oni koji su prvi stigli na lice mesta moraće da daju izjave“,
počeo je, rukom još uvek stežući moj lakat. Nisam mogao da
procenim da li je to trebalo da me umiri ili je bilo pretnja. „Koliko
znam, vi ste tamo stigli rano, zajedno sa rektorom i gospodinom
Norisom.“
„Da, i rado ću prepričati šta sam video tokom istrage, mada se
nadam da će se to desiti pre nego što moja grupa bude morala da se
vrati u London“, rekao sam, sa očekivanjem, jer sam bio siguran da će
uslediti još toga.
„Stvar je u tome... ah...“ Tu je poklekao i nervozno se nasmejao.
„Rektor je pomenuo da ste verovali da je kapija vrta ka ulici Brasnouz
lejn bila zaključana kada ste pronašli jadnog Rodžera.“
„Da, probao sam da je otvorim i bila je zaključana. Kao i druge
dve kapije.“ „Ра, kada sam to čuo, palo mi je na pamet da vi, naravno,
ne poznajete naš koledž, pa niste mogli znati da kapija do uličice ima
veoma krutu ručku sa unutrašnje strane.“
Izvio sam obrvu kako bih naglasio moju sumnjičavosti.
,,Da“, nastavio je, ne gledajući me u oči, „zaista se veoma teško
okreće i mora se na poseban način okrenuti udesno, samo tako. To
pominjem samo zato što, ako u istrazi kažete da je kapija bila
zaključana - pa, vidite, to će dodati razne komplikacije nečemu što
zapravo ima veoma jednostavno i tragično objašnjenje. Portir je
zaboravio da zaključa kapiju, divlja lutalica je ušla, jadni Rodžer je
platio cenu zbog tuđeg nemara. Bilo je to strašno, baš strašno“,
spustio je dlan na svoje grudi, a na svoje debelo lice navukao masku
ožalošćenosti, „ ali, sva ta priča o zaključanim kapijama, plašim se,
samo će stvoriti uzbunu zbog konspiracije koja zapravo ne postoji.“
Nisam mogao da verujem šta slušam. Izvukao sam svoju ruku iz
njegove šake i okrenuo se ka njemu. Studenti su se još uvek gurali uza
stepenice oko nas, pa sam utišao glas.
„Doktore Koverdejl, kapija je bila zaključana, u tu činjenicu
nemam nikakve sumnje. Sam sam je isprobao. A čak i da je bila samo
zatvorena, pas je nije zatvorio za sobom. „
„Vetar je mogao da je zalupi“, rekao je Koverdejl odbacujući
moju tvrdnju.
Na trenutak sam stajao u neverici. Zar je zaista zamišljao da me
130
Izdaja

tako lako može ubediti da posumnjam u ono što sam rođenim očima
video?
„Teška drvena kapija poput one? Bio sam tamo, doktore
Koverdejl -prošao sam sve mogućnosti sa rektorom1, pobunio sam se,
sotto voce.
„Rektor je imao vremena da razmisli o jutrošnjim događajima
bistre glave“, rekao je Koverdejl glatko, ,,i zaključio je da je u magli i
panici bilo teško išta sa sigurnošću primetiti. On se prisetio koliko je
ta ručka kruta iznutra i da bi to moglo zbuniti stranca. Svaki islednik
koji bi sprovodio istragu sigurno bi uzeo u obzir da se od vas ne može
očekivati da se dobro snalazite po koledžu. To pominjem zato što bi
vaše insistiranje da je u pitanju neka misterija samo produžilo i
zakomplikovalo proces koji će i ovako biti veoma uznemirujući
prijateljima i kolegama doktora Mersera. Ništa se ne može dobiti
dodavanjem lažnih fantazija i sumnji tragičnoj nesreći.“
Posmatrao sam ga jedan trenutak. Znači, odlučili su da ponovo
napišu okolnosti Rodžerove smrti tako da izbegnu svaki skandal za
koledž, a ubica će se izvući. Da li su štitili nekog određenog, ili je to
za njih prosto bila stvar kolektivnog čuvanja obraza? Pitao sam se da
li će rektor održati svoje obećanje i privatno istražiti stvar, ali
sumnjao sam u to. On je bio daleko najzabrinutiji za javni ugled
koledža.
„Mišljenja sam da u istrazi moram prijaviti ono što mislim da
sam video tog jutra“, rekao sam. „Ukoliko grešim, u pravu ste -
ispašću budala, ali moraću da rizikujem. Ne bih mogao da spavam
znajući da nisam dao sve dokaze.“
Koverdejl je suzio oči, a onda se činilo kao da prihvata moju
izjavu.
„Ра dobro, doktore Bruno, morate postupati u skladu sa svojom
savešću. Da uđemo?“ Pokazao je stepenice ka tremu bogoslovije na
kojem je gužva počela da se stanjuje. Većina publike već je bila
unutra. ,,Oh, ali -ima tu i jedna krajnje čudna stvar“, dodao je uzgred
preko ramena, dok se peo uz prvi stepenik. „Gospodin Slitharst mi je
rekao da je krenuo jutros u trezor i da je čuo buku iz sobe doktora
Mersera - a kada je pogledao unutra, pronašao je sobu ispreturanu

131
 S.Dž. Peris

naglavačke i ko je bio tamo i preturao po Merserovim stvarima - naš

cenjeni italijanski gost? Pokušavao da otvori njegov sef, ni manje ni
više. A portir kaže da ste vratili ključeve koje ste pronašli uz telo.“
Prokleo sam svoju glupost jer sam tog jutra zaspao. Zaboravio
sam da odnesem odeću rektoru sa mojim jadnim izgovorom i sada je,
kao što sam se i plašio, Slitharst prikrio sopstvene tragove
nagovestivši da sam ja samo običan lopov. Primetio sam da je u
njegovoj verziji nedostajao detalj da je on imao ključ Merserove sobe.
„Za to postoji objašnjenje“, počeo sam, ali Koverdejl je podigao
ruku da me zaustavi.
,,Oh, bez sumnje, doktore Bruno, bez sumnje. Ali, moglo bi se
desiti da sudiji takvo ponašanje deluje krajnje čudno, da ne kažem
sumnjivo, a među varošanima postoji takva netrpeljivost prema
strancima, znate, naročito od rimokatoličke sorte“, rekao je, glumeći
žaljenje, „da je rasuđivanje često zamućeno slepim predrasudama. A
ukoliko se istraga zakomplikuje više nego što je potrebno, takve
otežavajuće pojedinosti mogle bi izaći na svetlost dana.“
Već smo bili na pragu bogoslovije. Bacio sam pogled unutra i
video da je puna publike i da su studenti pronalazili mesta pokraj
prozora ili stajali iza klupa. Koverdejl mi se sa očekivanjem nasmešio
nakon što je uputio tu direktnu pretnju. Nakratko sam proučavao
njegovo lice, a onda klimnuo.
„Shvatam šta hoćete da kažete, doktore Koverdejl, i sigurno ću
razmisliti o toj stvari.“
„Dobar ste čovek“, rekao je Koverdejl sa odobravanjem.
„Siguran sam da ćete videti da to ima smisla. Da uđemo?“
Zastao sam na vratima i bacio pogled preko ramena u pravcu
gradskih zidina. Čovek bez ušiju još uvek se naslanjao na zid, još uvek
nas opušteno posmatrajući. Dodirnuo sam Koverdejlov lakat.
„Ко je onaj čovek?“, pokazao sam glavom u njegovom pravcu.
Koverdejl je pogledao, trepnuo, a onda odmahnuo glavom.
„Niko bitan“, rekao je naglo i pridržao mi vrata da uđem.
Trudio sam se da taj razgovor smetnem s uma dok sam se
pripremao za govor. Potpuni mir se spustio na salu, prekidan samo
uobičajenim meškoljenjem, kašljanjem i šuštanjem odora iz publike.
Pročistio sam grlo, nagnuo se nad pult i počeo svoje obraćanje.
132
Izdaja

,Ja, Ðordano Bruno od Nole, doktor sofisticiranije teologije,

profesor čistije i nevinije mudrosti, znan najboljim evropskim
akademijama, do kazan i poštovan filozof, stranac samo među
varvarima i nitkovima, onaj koji budi uspavane duhove, ukrotilac
arogantnog i upornog neznanja, onaj koji propoveda opštu ljubav
prema čovečanstvu u svim svojim delima, koji u svom društvu ne
ističe ni Britanca ni Italijana, muško niti žensko, biskupa niti kralja,
odoru niti oklop, monaha niti laika, već samo onoga čiji je razgovor
miroljubiviji, civilizovaniji, verniji i vredniji, onaj koji ne poštuje
miropomazanu glavu, kršteno čelo, oprane ruke ili obrezan penis, već
duh i kulturu uma koji se mogu pročitati na licu stvarne osobe, onaj
koga se propagatori gluposti i drugorazredni licemeri gnušaju, a koga
trezveni i studiozni vole, i koga pozdravljaju najplemenitiji umovi -
izvrsnom i slavnom prorektoru Oksfordskog univerziteta upućujem
veliki pozdrav.“
Naklonio sam se ka pozornici za kojom je sedeo prorektor
univerziteta, očekujući buran aplauz kakav bi takav uvod izazvao u
evropskim akademijama, ali sam se zapanjio kada sam shvatio da je
žamor koji je dopirao do mojih ušiju zapravo bio podrugljivi smeh.
Krajičkom oka video sam Sidnija. Iskrivio je lice i rukom prešao preko
grla kao da ga seče, pokazujući da sam preterao u svom govoru.
Nisam to mogao da shvatim. U Parizu bi disputacija jedva bila vredna
tog imena ukoliko retorika ne bi dostigla apsurdne visine
grandioznosti, ali činilo se da su i u tome, kao i u mnogim drugim
stvarima, Englezi više voleli da se kriju iza jednostavnog i
uzdržljivijeg stila. Mogao sam ih čuti kako se sada prilično otvoreno
kikoću - i tu mislim na članove, ne na studente, mada su oni sada već
počeli da prihvataju primer svojih starešina. Čuo sam kako više njih,
poput školaraca, imitira moj akcenat. Na suprotnoj strani dvorane,
doktor Anderhil se naslanjao na svoj podijum sa osmehom koji je
govorio da uživa u spektaklu. Očigledno je mislio da je već pobedio.
Palatin je glasno i napadno zevnuo.
„Potpuno odbacujem“, viknuo sam, lupivši šakom o pult, a
zatim podigavši dlan radi još jačeg naglaska, dok je smeh zamirao i
ustupao mesto začuđenoj tišini, „ideju da su zvezde fiksirane na
nebeskoj tapiseriji! Zvezde nisu više niti drugačije fiksirane u
133
 S.Dž. Peris

univerzumu nego što je zvezda Sunce, a oblast Medvedovog repa ne

zaslužuje da bude nazivana osmom sferom više nego što to zavređuje
Zemlja, na kojoj živimo. Oni koji imaju dovoljno mudrosti shvatiće da
je očigledno kretanje univerzuma rezultat rotacije Zemlje, jer ima
mnogo manje razloga da se Sunce i čitav univerzum bezbrojnih
zvezda vrte oko ove kugle, nego da se, nasuprot tome, ona vrti u
odnosu na univerzum. Ne dozvolimo da naš razum bude sputan
bukagijama zamišljenih osam ili devet sfera, jer postoji samo jedno
nebo, neizmerno i beskrajno, sa beskrajnim kapacitetom za bezbrojne
svetove slične ovom, koji kruže po sopstvenim orbitama kao što
Zemlja kruži po svojoj.“
Zastao sam da udahnem, zadovoljniji ovom uvodnom salvom, a
Anderhil je iskoristio priliku da se ubaci.
„Tako kažete, gospodine?“, usprotivio se, a samozadovoljni
osmeh igrao mu je na usnama. „Meni se čini da zapravo, umesto
Sunca koje stoji mirno i Zemlje koja se okreće oko njega, vaša glava
jurca unaokolo, a vaš mozak ne stoji s mirom!“
Okrenuo se publici članova radi čestitanja i nije ostao
razočaran. Eksplodirao je grohotan horski smeh i prošlo je neko
vreme pre nego što sam uspeo da ga nadjačam svojim odgovorom.
Disputacija, žalim što to moram reći, nije bila uspešna, i neću
više mučiti čitaoca njenim sadržajem. Nastavila se uglavnom na isti
način. Doktor Anderhil je samo produžavao stare, izlizane argumente
u prilog Aristotelu - izričući ne naučne dokaze, već teret skolastičkog
autoriteta za postavljanje Zemlje u nepokretni centar univerzuma,
kao da autoritet nikada nije grešio, a u jednom trenutku je nagovestio
da Kopernik nikada nije ni mislio da se njegova teorija uzima
bukvalno već ju je samo razvio kao metaforu za pomoć
matematičkim izračunavanjima. Sve te argumente sam čuo i pobio
mnogo puta ranije, u boljim okruženjima od ovog, ali jedva da sam
dobio priliku tog popodneva. Činilo se da je Anderhilova jedina briga
bila, ne da sopstvenom veštinom diskutovanja ubedi publiku (njen
najveći deo već je bio potpuno istog stanovišta i nije imao dovoljno
uljudnosti čak ni da sasluša moje argumente), već da me ismeje i što
je češće moguće izloži podsmehu svojih kompanjona. Tako su, činilo
se, oni zamišljali zabavu, a maniri gomile bili su tako jadni da su oni
134
Izdaja

uglavnom ćaskali i komentarisali i tokom mog i tokom njegovog

govora. Bio sam napola strasne rasprave o složenim matematičkim
teoremama kada me je prekinula uznemirujuća buka koja je zvučala
kao duboko režanje psa. Preterano osetljiv na takve zvuke nakon
jutrošnjih događaja, vidno sam se uplašio i okrenuo, samo da bih
otkrio da je to palatinovo bučno hrkanje, ali tada sam već izgubio tok
misli. Nekoliko trenutaka kasnije, omela nas je velika gužva jer se
jedan student gurao kroz redove članova koji su sedeli da bi privukao
pažnju jednog od njih. Ispostavilo se da je tražio doktora Koverdejla
koji je, očigledno reagujući na poziv, odmah napustio svoje mesto
usred reda, izvinjavajući se teatralnim šapatom svima koji su se našli
između njega i vrata i koji su morali da ustanu kako bi ga propustili
da prođe. Ne bih očekivao od Koverdejla da pokaže ikakvo
uzdržavanje zbog mene, ali bio sam iznenađen što se s tako malo
učtivosti ponašao prema sopstvenom rektoru odlazeći usred debate.
Nastavili smo mučno ka kraju koji nije bio nikakav zaključak. Ja
sam izneo svoje složene proračune relativnog obima Meseca, Zemlje i
Sunca u obliku koji bi i idiot mogao razumeti, a Anderhil je kao
odgovor samo ponovio stara skolastička pogrešna shvatanja,
zajednička svima koji mešaju nauku i teologiju i veruju da je Sveto
pismo poslednja reč naučnog istraživanja. Često je u prilog navodio i
moj status stranca, implicirajući da to mora značiti i slabiju
inteligenciju, i više nego jednom naveo je da je i Kopernik bio stranac,
pa da se ne može očekivati da ima snažno rezonovanje Engleza -
očigledno zaboravivši da je ovaj jadni izgovor za debatu zapravo bio
održan u čast Kopernikovog kraljevskog zemljaka. Bilo mi je drago
kada je sve bilo gotovo. Kratko sam se naklonio površnosti
neiskrenog aplauza i sišao s govornice osećajući se izubijano i
omalovaženo.
Nakon toga, dok se sala praznila, niko od odlazećih članova nije
me pogledao u oči. Ostao sam da sedim mrzovoljno ispod prozora,
pomišljajući da sačekam da svi izađu kako bih izbegao ikakvo dalje
ismevanje - ili, što bi bilo još gore, sažaljenje - kada sam ugledao kako
se Sidni probija sa podijuma. Progurao se do mene, odmahujući
glavom.
„Ove večeri sam se stideo mog univerziteta, Bruno“, prasnuo je,
135
 S.Dž. Peris

a dve tamnocrvene tačke ogorčeno su plamtele na njegovim

obrazima. „Anderhil je lasica, nijednom se nije uključio s čvrstinom
tvojih argumenata! Ja to nazivam sramotnim - bio je to prikaz čiste,
slepe arogancije.“ Odmahnuo je glavnom, usana stegnutih kao da
prekoreva sam sebe. „То je najneprivlačnija osobina naše nacije, to
verovanje u sopstvenu superiornost.“
„Imao sam mnogo sreće da tebe i Volsingema ubrojim među
moje poznanike“, rekao sam, odmahujući glavom. „Zamišljao sam da
su svi Englezi tako slobodnog uma i radoznali za otkrivanje sveta.
Vidim da sam mnogo pogrešio.“
„Pazi“, rekao je, filozofski, „ne pomažeš sam sebi, Bruno, kakav
je ono bio uvodni govor?“
„Dobro je radio u Parizu.“
„Bez sumnje. Ali, mi ovde ne radimo tako. Obično se ne
zagrevamo za one koji se preterano hvale, mislim da si tada izgubio
svoju publiku. I možda da izostaviš obrezane penise sledeći put?“
„Imaću to na umu“, rekao sam kruto. „Mada sumnjam da će
biti sledećeg puta.“
„Ovo do sad i nije bila baš neka poseta za tebe, stari prijatelju,
zar ne?“, rekao je, privrženo me pljesnuvši po ramenu. „Prvo društvo
onog poljskog tikvana, potom je čovek brutalno ubijen pod tvojim
prozorom, a sada si pretrpeo ove uvrede budala koje ne mogu ni
početi da shvataju tvoju viziju. Žao mi je zbog toga, iskreno. Ali,
možda se sada možemo usredsrediti na naš pravi zadatak“, dodao je,
spustivši glas. ,,U svakom slučaju, svi smo pozvani da večeramo na
koledžu Hristove crkve večeras, pa zato hajde da im ispraznimo
vinske podrume, zaboravimo na ovaj turobni posao i tako provedemo
noć, šta kažeš?“
Pogledao sam ga, zahvalan za njegov trud, ali pomislio sam da
je njegovo veselo društvo poslednje što bi mi trebalo te večeri.
„Hvala ti, Filipe, ali plašim se da ne bih bio baš neki dodatak za
stolom večeras. Pusti me da se povučem i ližem rane, a ja ti obećavam
da ću sutra biti spreman za svaku avanturu koju predložiš.“
Delovao je razočarano, ali je klimnuo sa razumevanjem.
„Držim te za reč. Zapravo, palatin bi voleo da ode u lov ili
sokolarenje u šumi Šotover, ako kiša prestane, a ja se, naravno,
136
Izdaja

moram povinovati njegovim hirovima. Ali, mislim da to neću

podneti ako ti ne budeš s nama.“
„Videću kako se osećam. Zašto ne povedeš svog novog
prijatelja, Gabrijela Norisa?“
,,Oh, pozvao sam ga, ali sutra ima druge obaveze“, rekao je
Sidni nonšalantno, ne primetivši žaoku u mom tonu. „Nije da mi je
baš žao, taj mali hvalisavac je otišao kući s pola mog novčanika.
Podseti me da nikada više ne igram karte s njim.“
„Ра, pridružiću vam se ako budem odmoran“, rekao sam.
Noris je pomenuo da je lovački pas mogao zalutati iz šume
Šotover. Nisam bio lovac, ali to bi bila prilika da vidim postoji li neka
veza. Sidni se rukovao sa mnom, još jednom me utešno munuo među
lopatice, što je bio engleski način da se prikaže muško prijateljstvo, i
ostavio me da sam pređem kratko rastojanje do koledža.
„Dio fulmini questi inglesi!“, prasnuo sam kada sam iza ugla
skrenuo u Brasnouz lejn, besno šutnuvši kamen koji mi se našao na
putu. „Si comportano come cani di strada9 - ne, gori su od pasa! Da li
je ikada postojala tako arogantna, sitničava i samoživa rasa kao što su
ljudi sa ovog jadnog ostrva? Ne bi mogli razmišljati o novim
filozofijama ili nauci više nego što mogu zamisliti da jedu hranu sa
ukusom! Sigurno je ova beskrajna kiša pretvorila njihove mozgove u
kašu. Rugati se čoveku, ne zbog onoga što govori, već zato što je imao
toliko sreće da se rodi izvan ovih sumornih obala! I kako se usuđuju
da se smeju mom izgovoru - odakle, za ime božje, zamišljaju da je
latinski jezik potekao? Asini pedanti10!“ Psovao sam tako slobodno,
na italijanskom, sve do kule stražare Linkolna gde je moj gnev
delimično ispario. Srećom, niko nije naišao da se uplaši.
Teška srca sam otvorio glavnu kapiju i svratio do portirove sobe
da zamolim Kobeta da mi pozajmi fenjer za sobu. Stari portir je
mirno spavao u svojoj stolici, na stolu je stajao bokal piva, a kuja je
spustila glavu na njegovo koleno. Nakašljao sam se i on je skočio,
otresajući odeću.
,,Oh, oprostite, doktore Bruno, nisam čuo da ste ušli. Duboko
sam se zamislio.“ Namignuo mi je i ja sam se usiljeno nasmešio.
„Dobro veče, Kobet. Mogu li vas zamoliti za fenjer ako imate

137
 S.Dž. Peris

viška?“
„Naravno, gospodine.“ Kobet je s velikim naporom podigao
svoju masu i odgegao se ka jednom od drvenih ormara poređanih uz
zidove. „Rano ste se vratili, gospodine, ako smem da primetim -
mislio sam da će večeras biti velika zabava u koledžu Hristove crkve
povodom kraljevske posete?“
„Bio sam umoran“, rekao sam, nadajući se da ću izbeći pitanja o
disputaciji.
Kobet je saosećajno klimnuo glavom.
„Nije ni čudo, nakon svih jutrošnjih dešavanja. Nadajmo se da
ćemo noćas svi moći mirno da spavamo u našim krevetima, a?
Čudno“, primetio je, otvorivši staklenu kutiju fenjera da upali sveću
svojom svećom, „doktor Koverdejl se isto rano vratio. Bio je u velikoj
žurbi, video sam ga kako juri kroz kapiju i rekao sam sebi, sigurno su
večeras retko brzo završili protokol. Obično se u tim debatama ne
zaustavljaju sve dok se ne zasite zvuka sopstvenog glasa - uz dužno
poštovanje, gospodine. Ali, pošto niko drugi nije došao za njim,
zaključio sam da je sigurno imao neka svoja posla.“ Završio je
promuklim smehom.
„Plašim se da je doktor Koverdejl imao važnije poslove od
prisustvovanja mom jadnom govoru“, rekao sam, ne uspevši da
prikrijem ozlojeđenost u glasu.
„Ра, nadam se da će vam bog poslati dobar odmor noćas,
gospodine“, rekao je Kobet, predavši mi fenjer dok se njegov plamen
bacakao od drmusanja. „Pretpostavljam da ćete ostati kod nas do
kraja istrage? Ubrzo ćete se ovde osećati kao kod kuće.“
„Siguran sam da hoću“, odgovorio sam ravnodušno i poželeo
Kobetu laku noć, shvativši šta njegove reći znače. Koliko ću dugo biti
zadržan ovde, pitao sam se, i da li sam po zakonu obavezan da
ostanem i svedočim čak i ako Sidni i palatin krenu nazad po planu?
Svuda oko malog pravougaonog dvorišta, mrka svetlost sveća
sijala je kroz razne prozore, odajući prijateljsku svetlost, ali nisam se
mogao otresti nelagodnog osećaja koji me je pratio iz Londona. Ovde
je nešto okrutno bilo na delu, a ja sam imao užasan predosećaj da još
nije bilo gotovo. Kada sam zastao da se osvrnem ka praznim
prozorima, spopao me je osećaj da me neko posmatra.
138
Izdaja

Moje stepenište je bilo tiho i tako mračno da bih bez Kobetovog

fenjera morao pipanjem da tražim put kao šlep čovek, toliko mračno
da ne bih primetio papir koji je gurnut ispod mojih vrata, da ga nisam
nagazio i zbog toga čuo neočekivano šuškanje kada sam ušao u sobu.
Sagnuo sam se da ga podignem. Jedan list, uredno presavijen na pola,
a kada sam ga otvorio, drugi manji list papira, ne širi od vrpce,
zalepršao je i pao na pod. Pod prigušenim svetlom fenjera, razaznao
sam niz koncentričnih krugova na većem listu papira. Zainteresovan,
nestrpljivo sam popalio svece u zidnim svećnjacima po sobi da bih
imao više svetla za proučavanje te čudne poruke. Kada sam je jasno
video, moja zbunjenost samo je porasla: sadržina dijagrama bila je
sasvim jasna, ali ne i njeno značenje. To je bez sumnje bio crtež
Kopernikovog univerzuma, sačinjen veštom rukom, sa sedam planeta
koje prate svoje orbite oko Sunca. Bar je tako delovalo na prvi pogled.
Međutim, u središtu, gde je trebalo da stoji ilustracija Sunca, nalazio
se mali krug sa žbicama, isti onaj znak koji sam pronašao u
godišnjaku Rodžera Mersera.
Krajnje zbunjen, posegnuo sam za drugim komadom papira
koji se gotovo izgubio među podnicama i video da se na njemu nalazi
štampani tekst. Kada sam pažljivije pogledao, bilo je jasno da je papir
pedantno isečen iz knjige, a pogled na rečenicu, koja je tako pažljivo
izrezana, naterao me je da glasno uzdahnem:
Ja sam žito Hristovo, mleće me zubi divljih zveri, kako bi
postao naj čistiji hleb.

139
 S.Dž. Peris

SEDMO POGLAVLJE

Moje lupanje na vrata rektorovih odaja bilo je tako raspomamljeno da

je sluga dotrčao da ih otvori sa izrazom očekivanja onog najgoreg,
kao što bi bile vesti o još jednoj tragediji.
„Moram da razgovaram sa rektorom, odmah,,, izgovorio sam
boreći se za vazduh i mašući svojim papirima ispred njegovog lica.
„On večera u Hristovoj crkvi večeras, gospodine, sa svim
seniorima“ Pogledao me je nervozno, a ruka mu je blago drhtala dok
je podizao sveću da mi vidi lice, rasipajući senke po zidovima. „Da li
se nešto desilo?“
Naravno, zaboravio sam koliko je rano bilo. Anderhil će večeras
slaviti svoj trijumf i možda se neće vratiti još nekoliko sati.
„Stvar je izuzetno hitna“, rekao sam, pokušavajući da dođem
do daha, „mogu da ga sačekam, ali moram večeras da govorim s
njim.“
Sluga, ozbiljan čovek u kasnim pedesetim, sumnjičavo me je
posmatrao.
„Možete svratiti kasnije, gospodine, ali ne bi bilo umesno da vas
pustim da čekate u rektorovim odajama dok su dame same
unutra.“BT
„Neću im nauditi, samo hoću da budem siguran da se nećemo
mimoići.“
„Ко je to, Adame?“, pozvao je Sofijin glas iznutra, a onda se
pojavila iza sluge, vitke figure osvetljene svećama, s knjigom u ruci.
„Strani gospodin, gospođice Sofija, došao je da vidi vašeg oca.
Rekao sam mu da dođe ponovo kasnije.“
„Gluposti, pusti ga da čeka u toplom, sigurna sam da otac neće
dugo ostati napolju. Druželjubivost mu nije jača strana“, rekla je,
smešeći mi se preko sluginog ramena. „Doktore Bruno, dobro veče,
molim vas, uđite.“
Sluga je preneraženo naizmenično gledao mene i nju.
„Ne verujem da bi se vaš otac složio s tim, gospođice...“ počeo

140
Izdaja

je, ali Sofija je mahnula rukom da ga prekine.

„Doktor Bruno je gost mog oca, Adame, i filozof najprestižnije
reputacije - sigurna sam da bi otac bio zapanjen ako mu ne bih
ukazala gostoprimstvo kakvo mu priliči. Možda bi bio ljubazan da
uzmeš ogrtač doktora Bruna i doneseš malo vina?“
Činilo se da je Adam bio izuzetno ljut, ali je dozvolio sebi da
mu bude zapoveđeno, učtivo mi se naklonivši i sklonivši se u stranu
da me pusti da uđem sa još većom nenaklonošću u pogledu. Sofija se
ponovo nasmešila i pokazala mi da krenem za njom kroz visoku
trpezariju u kojoj smo sedeli prethodne večeri do vrata na suprotnoj
strani. Nosila je običnu zelenu haljinu, a tamna kosa padala je u
talasima niz njena leđa dok je hodala, sa samouverenošću kakva
potiče od prirodne lepote. Moje raspoloženje se uveliko popravilo
neočekivanom mogućnošću da budem u njenom društvu, pa sam je
pratio u sobu obloženu tamnim drvetom, zagrejanu niskom vatrom,
sa dominirajućim velikim stolom od hrastovine smeštenim pod
prozor, zatrpanim visokim gomilama knjiga i papira.
„Ovo je očeva radna soba, možete ga ovde sačekati“, rekla je
učtivo, pokazujući mi jednu prekrivenu stolicu pored ognjišta.
Posmatrala me je na trenutak. „Znači, niste želeli da slavite sa
članovima u Hristovoj crkvi večeras, Bruno?“
„Nisam bio raspoložen za gozbu. Bojim se da je vaš otac večeras
odneo publiku sa sobom.“ Spustio sam se na stolicu i nagnuo bliže
plamenovim koji su se uvijali. „Bar se po tome može smatrati
pobednikom.“
„Da li je bezobrazno gazio svaki vaš argument i ne pokušavajući
da vas stvarno sluša?“, pitala je, smešeći mi se sa gorkim saosećanjem.
„Moj otac nema veštinu diskutovanja, Bruno“, nastavila je, ne
čekajući da joj odgovorim, „ima samo neuništivu veru u sopstvenu
ispravnost, pa ipak, iznenađuje koliko ona može biti efikasna u
pobijanju argumenata. Nekada sam mislila da je to znak arogancije,
ali kada sam odrasla, počela sam da sumnjam da je u pitanju strah.“
Upitno sam izdigao obrvu, razmišljajući o tome koliko je bila
promućurna za tako mladu ženu.
„Čitav svoj život je toliko zavisio od naklonosti velikaša poput
grofa od Lestera, što je uobičajeno za akademike i sveštenike“,
141
 S.Dž. Peris

nastavila je, sa tragom sažaljenja u glasu, „i dobro zna koliko ona

može biti nepredvidiva. Zbog toga živi u neprekidnom strahu da će
izgubiti svoj položaj - a u poslednjih nekoliko godina na univerzitetu
je bilo toliko frakcija, toliko je ljudi potkazano jer su viđeni u
pogrešnom društvu, čitali pogrešne knjige, slučajno izgovorili
primedbe koje se mogu tumačiti zlonamerno.“ Uzdahnula je. „Pad
jadnog Edmunda Alena teško ga je potresao.“
„Zašto, da li i on u potaji poštuje Rim?“
„А, ne! Bože, ne, on bi ponajmanje...“ žestoko je odmahivala
glavom, kao da želi da naglasi koliko je ta pomisao bila besmislena.
„Ali, video je kako su se članovi brže bolje ujedinili protiv Alena,
nasuprot svim prijateljskim vezama, kako ih ne bi ukaljala veza s
njim. Znate, u ono vreme je optužba morala biti istinita da bi se
održala. Moj otac ceni stabilnost više nego išta drugo, i veruje da su
sve promene - promene nagore. On nije loš čovek, ali neprekidno se
osvrće preko ramena i zbog toga brani svoja ubeđenja kao što mečka
brani svoje mladunče. Zbog toga mislim da deluje tako pompezno.“
Razvukla je osmeh i nagnula se da prodžara vatru. Na vratima
se začulo tiho kucanje i sluga Adam je ušao sa bokalom vina i dve
šolje koje je spustio na nisku drvenu hoklicu pored vatre.
„Hvala ti, Adame. Da li bi poslao u kuhinju po malo hleba i sira
i hladne pite ako je imaju - čini mi se da je naš gost gladan.“
Klimnuo sam zahvalno u znak prihvatanja, tek sada shvativši
da je moje uvređeno odustajanje od večere u Hristovoj crkvi značilo
da ću propustiti večeru, a moj stomak je počeo da se žali.
Adam se naklonio, prostrelio me još jednim pogledom da
pokaže svoje neodobravanje, i zajedljivo za sobom ostavio otvorena
vrata. Sofija je ustala da ih zatvori, ispravljajući svoju haljinu. Ja sam
nam sipao vino.
„Lupali ste na vrata kao da hoćete da probudite mrtve, Bruno“,
rekla je, smestivši se ponovo u stolicu naspram mene, zatisnuvši
uredno stopala pod nju poput mačke, „а lice vam je prebledelo kao
smrt. Uplašila sam se da ste nam doneli vesti o još užasa.“
„Nije ništa tako strašno, uveravam vas“, rekao sam, ispivši
dugačak gutljaj.
„Šta vas onda tako hitno dovodi ovamo? Da li ste se setili nekog
142
Izdaja

briljantnog protivudarca koji ste zaboravili da iznesete tokom

disputacije, pa ste ga doneli ovamo kako bi ga moj otac čuo bolje ikad
nego nikad?“ Vragolasto se smešila pokazujući papir koji sam još
uvek stezao.
„Ne, to će mi doći tokom noći“, rekao sam, samo dopola u šali,
predajući joj papir. „Šta mislite o ovome?“
Preletela je pogledom preko papira i zbunjeno me pogledala.
„Ра, ovo je mapa nebesa prema vašem Koperniku, zar ne?“
Klimnuo sam.
„Ali, zašto mu je donosite u takvoj žurbi, nakon debate?“
„Ništa vam na njoj ne deluje čudno?“
Namrštila se na papir, a onda su joj se oči proširile, samo na
tren, pre nego što je ponovo podigla glavu.
„Ovo je čudan način da se prikaže Sunce“, rekla je bezbrižno.
,,Da.“
„Kao točak. Ali, veoma je elegantno nacrtano“, dodala je,
vraćajući mi papir.
„Jeste, ali ja ne mogu preuzeti zasluge za to, ovo nije moje
delo.“
„Čije je onda?“ Glas joj je blago uzdrhtao. „Gde ste ga našli?“
„Poslalo mi je. Ko je to uradio, ne znam, ali moglo bi imati
skriveno značenje. Pomislio sam da bi trebalo da pitam vašeg oca za
savet.“
Oteo joj se čudan smeh, kao da je osetila olakšanje.
„Dojurili ste ovamo, lupali na vrata kao da je smak sveta, samo
da biste mu ovo pokazali? Ako hoćete moj savet, Bruno, ja bih
pretpostavila da se neko šali na vaš račun ismevajući Kopernika.
Mom ocu se možda neće dopasti da mu traćite vreme takvim
sitnicama.“
„Možda ste u pravu“, rekao sam ravnodušno, presavijajući
papir i ravnajući ga između dlanova. „Svejedno, sačekaću ga, ako je
moguće?“
Kratko je klimnula. Pitao sam se kakav je ono bio izraz koji je
tako kratko preleteo preko njenog lica kada je drugi put pogledala
dijagram? Da li je nešto prepoznala, ili se čak uplašila nečega? Činilo
mi se neverovatnim da bi ona mogla znati bilo šta o skrivenom
143
 S.Dž. Peris

značenju malog simbola, ali onda, prisetio sam se, život svih u
koledžu bio je tako tesno povezan da u njemu možda i nije bilo tajni.
Ako je simbol nešto značio Rodžeru Merseru i mom neznanom
korespondentu, zašto ne bi bio poznat i drugima, a među njima i
Sofiji?
„Recite mi...“ zavalio sam se u svoju stolicu pokazujući velike
ormare duž zida, „da li vaš otac ima izdanje Foksa?“
Sofija je prevrnula očima.
„То je, moj dragi Bruno, kao da ste pitali papu ima li raspeće.
Moj otac ima kopije sva tri izdanja gospodina Deja, od kojih poslednja
dva imaju po dvanaest knjiga, a verujem da će novo izdanje biti
odštampano ove godine, pa sam sigurna da će ga uskoro dodati svojoj
kolekciji. Foks je stvar koja nam ne nedostaje u ovoj kući. Koje izdanje
vam treba?“
„Ne znam.“ Zastao sam, prešavši očima preko knjiga na stolu
pre nego što sam se ponovo okrenuo ka njoj. ,,’Ja sam žito Hristovo,
mleće me zubi divljih zveri, kako bi postao najčistiji hleb.“
Pogledala me je sa izrazom učtive zbunjenosti.
„Oprostite?“
„Da li je to Foks, znate li?“
„А. Citirate. Iskreno, ne znam, moj otac je stručnjak za
mučenike, ne ja. Da vam pravo kažem, Bruno, samo sam prelistala
knjigu gospodina Foksa i smučilo mi se ono što sam tamo našla -
kakav to čovek posvećuje svoj život beleženju beskrajnih lista
mučenja i brutalnosti počinjenih drugim ljudskim bićima? I sa takvim
obiljem detalja? Imala sam utisak da je iskreno uživao u sopstvenim
opisima. Od nekih duboreza sam imala noćne more.“ Stresla se i
stegnula lice.
„Hteo je da ohrabri vernike, valjda, pa je tražio najupečatljivije
slike kojima će to postići.“
„То nije ništa drugo do propaganda, bez ikakve druge svrhe
osim da inspiriše mržnju prema katolicima!“, Sofija je prasnula, a ja
sam bio zadivljen vatrenošću njenog glasa. Primetivši moje
iznenađenje, porumenela je i dodala, umerenijim tonom, „kao da već
nema dovoljno nesloge i podele među hrišćanima, i bez knjiga poput
ove kojima se rasplamsava mržnja.“
144
Izdaja

Posmatrao sam je sa novom radoznalošću dok je, možda

postiđena svojom eksplozijom, ponovo skretala pažnju na vatru. Bila
je tako neobično otvorena i nepredvidiva u svojim mišljenjima da me
nije čudilo što je njen otac očajnički želeo da je dobro uda. Takav
nezavisan um bio je suprotan svemu onome što se očekivalo od
skromne supruge ali, najviše sam se divio tom njenom vatrenom
odbijanju da se drži svog mesta. Šta li je mislila tim svojim poslednjim
protestom, na primer? Dok sam razmišljao o tome da je još pritisnem
u vezi sa Foksom, vrata su se ponovo otvorila i sluga Adam je spustio
pored bokala sa vinom, namerno sporo, poslužavnik sa hlebom i
hladnim odrescima.
„Mislim da vaš otac ne bi voleo da se jede u njegovoj radnoj
sobi“, počeo je uštogljeno, ali Sofija je već kidala hleb.
„On uvek ovde večera“, rekla je. „Hvala ti, Adame, to bi bilo
sve.“
Oklevao je.
„Gospođice Sofija, pitam se da li vaša majka...“
„Moja majka je otišla u krevet juče uveče za vreme večere i od
tada se nije pomerila iz njega. Kada joj živci nisu u redu, ona želi da je
ostavimo na miru. Hvala ti, Adame.“ Nasmešila se prijatno, ali glas
joj je bio čelično čvrst.
Adam je, očigledno verujući da je on zadužen za odbranu
Sofijine časti, izgledao kao da traži neku drugu primedbu za nastavak
našeg zajedničkog boravka u rektorovoj radnoj sobi, ali nakon kratke
pauze, oborio je glavu i povukao se, ovaj put meko zatvorivši vrata za
sobom.
„Poslužite se“, rekla je Sofija, pokazujući hranu. „Možemo
posle pretražiti Foksa, ako želite.“
Zauzeo sam mesto na stolici pored vatre i zahvalno otkinuo
komad hleba od krupno mlevenog zrna.
„Dakle, Bruno“, počela je, spustivši glas i nagnuvši se unapred
rešeno, kao da me je ona pozvala da dođem, „obećali ste mi da ćete
me naučiti više o Agripinoj knjizi magije i evo nas, sa neočekivanom
prilikom za čas.“
„Tako je“, odgovorio sam, punih usta, „ali mi prvo morate reći
zašto tako žarko želite da upoznate čini i ljubavne talismane? Te
145
 S.Dž. Peris

knjige su ovde zabranjene i samo posedovanje takvog znanja smatra

se opasnim.“
„Nikada nisam rekla da želim da naučim ljubavne čini“, rekla
je, glumeći oholost, „to ste vi pretpostavili.“ Međutim, naglo
rasplamsavanje boje na njenim obrazima otkrilo je da je njen protest
lažan.
„Samo sam se pitao zašto bi se lepo vaspitana mlada dama
bavila idejom praktične magije.“
„Fascinira me ideja da bi jedna osoba mogla ovladati silama
izvan našeg shvatanja i koristiti ih za svoje potrebe. Zar nismo svi
takvi? Uvek sam mislila da magija mora biti neizmerno moćna, zar ne
- mislim, ona sigurno radi, inače crkva ne bi toliko žudela da je drži
podalje od šaka običnih ljudi?“
Oklevao sam.
„Bez sumnje, u univerzumu postoje sile velikih moći, ali da bi
se one crpele, neophodno je dugo i duboko proučavanje. Hermetička
magija o kojoj piše Agripa nije stvar mešanja nekoliko biljaka i bajanja
kao što čine seoske vračare. Ona zahteva poznavanje astronomije,
matematike, muzike, metafizike, filozofije, optike, geometrije -
mogao bih još nabrajati. Da bi postao stručnjak, čovek mora raditi
čitav život.“
„Shvatam.“ Usta su joj bila stegnuta, a ruke su joj bile sklopljene
na kolenima. „А vi hoćete da kažete da ja nemam pameti za to, pošto
sam samo žena?“
„Nisam mislio ništa slično.“ Podigao sam ruku u znak protesta.
Koliko se samo brzo vređala kada je to bilo u pitanju! Onda sam se
setio bespomoćnog gneva koji sam osetio u bogosloviji zbog
neprekidnih insinuacija njenog oca da je moja nacionalnost sinonim
za glupost. Ja sam bar mogao naći delove Evrope u kojima takve
predrasude nisu bile aktuelne, ali koliko je meni bilo poznato, nigde
u hrišćanstvu nije bilo mesta na kojem bi ženi poput Sofije bilo
dozvoljeno da uči ili razgovara s muškarcima kao sebi jednakima, bez
obzira na to koliko joj je um oštar ili koliko je načitana bila. Samo je
kod kraljice bila tolerisana takva inteligencija. „Samo sam hteo da
kažem da posvećivanje života proučavanju hermetičke magije
zahteva ogromnu žrtvu, i ne bih to olako preporučio. Za početak,
146
Izdaja

zbog toga biste verovatno bili spaljeni kao veštica.“

Činilo se kao da razmišlja o tome, a onda je iznenada podigla
glavu i pogledala me, očiju koje su gorele od jasnih muka.
„Znači, nema načina da naučim ikakvu magiju koja bi radila?“,
prasnula je.
„Radila šta?“, rekao sam, zapanjen snagom njenog izraza. „Čini
se da imate nešto sasvim specifično na umu, ali ako mi ne kažete šta,
ne mogu vas posavetovati.“
Okrenula je ponovo lice vatri i neko vreme sedela ne
progovarajući. Odsekao sam komad sira i čekao da vidim da li je
resila da mi veruje.
„Zar nikada niste voleli nekoga ko nije mogao da vam uzvrati
ljubav?“
,,Ne“, rekao sam iskreno. „Ali, voleo sam nekoga koga nisam
smeo, pa vas možda donekle razumem.“
Klimnula je glavom, još uvek zureći u plamenove koji su se
preplitali, a onda je podigla glavu i netremice me gledala svojim
bistrim, mrkim očima.
„Ко je bila ona?“
„Francuska plemkinja, kada sam živeo u Tuluzu. I ona je
prezirala damske zanimacije i bila je gladna knjiga. Zapravo, po duhu
i lepoti dosta je ličila na vas“, dodao sam tiho.
Stidljivo se nasmešila.
„Da li ste želeli da se oženite njom?“
Oklevao sam.
„Želeo sam da nastavim da je volim, naravno. Želeo sam da
mogu da razgovaram s njom i da je držim. Ali brak, to je bilo daleko
od mogućeg. Njen otac je nameravao da joj nađe par koji će
odgovarati njegovim ambicijama, ne njenim. Ja to nisam bio.“
„Kao i moj otac“, rekla je, ponovo klimnuvši, a kosa joj je pala
oko lica dok je spuštala bradu na ruku i neprekidno me gledala.
„Znači, morali ste da se rastanete?“
„Njen otac je želeo da nas rastavi. Povrh toga, Tuluz je tada bio
usred religijskog sukoba između katolika i hugenotskih protestanata,
pa je za mene bilo bezbednije da odem. Plašim se da je moj život bio
takav u proteklih nekoliko godina. Morao sam toliko da se selim i
147
 S.Dž. Peris

sam se probijam, da me je to učinilo nepodesnim za miran život sa

ženom i porodicom.“
„То je tužno. Ali, sigurna sam da ovde nećete biti bez
obožavateljici, Bruno. Nijedan Englez nema oči poput vaših.“
Taj kompliment me je toliko iznenadio da nisam mogao da se
setim kako bih reagovao na njega. Sofija je izgledala postiđeno, pa je
bržebolje svoju pažnju ponovo okrenula vatri.
„Toliko ste putovali, ne možete zamisliti koliko vam zavidim.
Sigurno ste imali tako mnogo avantura. Ja šest godina nisam
napustila Oksford.
Ponekad se osećam tako nemirno“ energično je prodžarala
vatru, „ plašim se da nikada neću videti nimalo sveta, osim ako ne
učinim da se desi neka dramatična promena. Oh, ponekad samo
želim da ovaj moj život razbijem u paramparčad! Da li se vi ikada
tako osećate?“ Pogledala me je ozbiljno, očiju punih osećanja.
„Svakako. Trinaest godina moje mladosti proveo sam u
manastiru - o nemiru i želji za novim horizontima znam više nego iko
drugi. Ali, pazite šta želite, Sofija. Naučio sam i da avantura nije uvek
nešto što treba tražiti zbog nje same. Ne shvatate vrednost doma sve
dok ga ne izgubite“, dodao sam tiho.
„Moj otac je rekao da ste živeli na dvoru kralja Anrija u Parizu,
sigurno ste upoznali mnogo prelepih i modernih dama?“
„Bilo je prelepih lica, to je sigurno, i mnogo lepih kostima, ali
na dvoru nikada nisam pronašao mnogo lepote uma.“
„Ра ipak, verujem da ste ih sve zaslepeli svojim idejama“, rekla
je Sofija dok su se u njenim očima ogledali pucketavi plamenovi.
„Nije mi poznato da su se dame sa dvora baš mnogo zanimale
za moje ideje“, uputio sam joj žalostan osmeh. „Malo je žena tamo
želelo da čita ili se muči idejama. Većina nije shvatala ni politiku
sopstvenog grada, a plašim se da ja nikada nisam mogao glumiti
zanimanje za žene čiji su razgovori ograničeni na dvorske tračeve i
modu. Previše slabo tolerišem glupost.“
Tada se uspravila i radoznalo me pogledala.
„Znači, kod žene cenite sposobnost da stvara sopstveno
mišljenje i izrazi ga?“
„Naravno, ako je dobro obaveštena. Inače, nije ništa drugo do
148
Izdaja

ukras, bez obzira koliko lep. Bolje je kupiti sliku ako samo hoćete
nešto lepo u uglu salona. Osim toga, vrednost slike raste sa
godinama.“
Sofija se nasmešila i odmahnula glavom.
„Razlikujete se od većine Engleza, Bruno. Ali, to sam videla čim
sam vas upoznala. Otac me uverava da nijedan muškarac ne ceni jak
um kod žene, i da bi mi bilo pametno, ako hoću muža, da se lepo
smešim i zadržim svoje misli za sebe.“
„Onda je njegovo poznavanje svojih zemljaka pogrešno koliko i
njegova kosmologija.“
Tada se nasmejala, ali njene oči su govorile drugo.
„А vaš inamorato?“, pitao sam. „Šta on ceni?“ Pošto nije
odgovorila, nastavio sam: „Jer, ne mogu verovati da bi mlada žena
kojoj je priroda bila tako naklonjena uopšte morala da razmišlja o
magijskim veštinama da bi obezbedila ljubav ijednog muškarca. S
najvećim poštovanjem, mogu pomisliti samo da je vaš inamorato ili
šlep ili idiot.“
„Nema nikakvog inamorata“, prasnula je, prekrstivši ruke na
grudima i okrenuvši se oštro od mene. „Ne ismevajte me, Bruno.
Mislila sam da ste drugačiji.“
„Oprostite mi.“ Sipao sam još jednu čašu vina i zavalio se,
gušeći osmeh. Ako bude želela da mi se poveri, razmišljao sam,
uradiće to kada sama reši. Sedeli smo neko vreme u tišini, a društvo
su nam pravile samo rasplamsale cepanice i uspavljujući ritam
plamenova.
„Da bih odgovorio na vaše pitanje, Agripa je svoja znanja
praktične magije stekao iz jednog drevnog rukopisa koji je u Evropi
poznat pod imenom Picatrix“, počeo sam da bih prekinuo tišinu kada
mi se učinilo da ona neće progovoriti. „Njeno pravo ime je Ghayat al
Hakim, Cilj mudrih, a Arapi iz Harana su je prepisali pre oko četiristo
godina. Zapravo, ona je prevod mnogo starijeg dela, još od pre
uništenja Egipta, za koje je inspiraciju dao sam Hermes Trismegist.“
Zastao sam da srknem vino, uveren da sam ponovo pridobio njenu
pažnju. Zurila je u mene ushićeno, brade oslonjene na dlanove. „Tu je
knjigu rimska crkva zabranila i nikada nije štampana - bilo bi previše
opasno učiniti to - ali, prevedena je na španski po naređenju kralja
149
 S.Dž. Peris

Alfonsa Mudrog, a potom na latinski, pa je tokom nekoliko godina

kružio mali broj pisanih kopija. Jednu od njih je u tajnosti kralj Anri
uneo u Pariz pre deset godina. On voli da sakuplja mračne ezoterične
knjige, ali kada dođe do njih, ne zna kako da ih koristi.“
„А vi ste je pročitali?“, pitala je, takođe šapatom, naginjući se
nestrpljivo.
„Njegovo veličanstvo mi je na kraju dozvolilo da vidim rukopis,
nakon što sam se svečano zakleo da neću prepisati nijedan njen deo.
Očigledno je zaboravio da sam ja jedan od najistaknutijih umetnika
pamćenja u celoj Evropi.“ Skromno sam se nasmešio, ali Sofija je to
ignorisala.
„Ра, šta je u tom Picatrixu?“, pitala je.
„То je uputstvo za astralnu magiju, studija umetnosti
privlačenja sila koje oživljavaju zvezde i planete pomoću talismana i
slika.“ Još sam više utišao glas i osvrnuo se da proverim da li su vrata
zatvorena. „Zasniva se na principu da je sva beskrajna raznolikost
materije u univerzumu međusobno povezana, da je deo jednog
jedinstva, koje je bog oživeo, pa oni koji su tome vični, sa potrebnim
znanjem, mogu stvarati veze između elemenata prirodnog sveta i
nebeskih moći kojima oni odgovaraju.“
Sofija se namrštila.
„Ali, da li to radi?“, pitala je.
„Baš ste resili da znate“, rekao sam uz osmeh. „Ра, na primer,
pretpostavimo da biste želeli, diskusije radi, da obezbedite ljubav
druge osobe.“ Posmatrao sam njenu reakciju. Obrazi su joj se
zarumeneli, a usne se blago razdvojile u iščekivanju, ali moj pogled je
izdržala gotovo prkosno. „Onda biste morali da zadobijete moć
planete Venere, pa biste morali znati koje biljke, kamenovi i metali
pripadaju uticaju Venere. Morali biste naučiti i najmoćnije slike
Venere, i urezati ih u talisman napravljen od odgovarajućeg
materijala, onog dana i sata koji su najpodesniji za astrološki uticaj
Venere, sa tačnim prizivanjem, imenima i brojevima - vidite da je to
beskrajno složeno.“
„Možete li me naučiti?“, prošaputala je.
„Znate li šta tražite?“, odgovorio sam, utišavši se još više. „Da
vas naučim onome što mnogi smatraju đavoljim vradžbinama - znate
150
Izdaja

li koliki bi rizik to predstavljalo? Osim toga, moram priznati da

nikada nisam pokušao da iskoristim praktičnu magiju - moje
interesovanje uvek se odnosilo na sveštenički, intelektualni element.
Ali, Sofija...“ široko sam razdvojio dlanove, zastupajući zdrav razum,
„ako objekat vaše privrženosti ne uz vraća istim osećanjima, zar ne bi
bilo jednostavnije prosto se okrenuti nekom drugom?“
Pružila je ruku i spustila svoj dlan na moj, a osmeh je lebdeo na
njenim usnama.
„Da, bilo bi jednostavnije“, složila se tihim glasom. „Ali, srce ne
sluša uvek razum, zar ne? Bar vi to znate, Bruno.“
Dugo sam je posmatrao jer je moje srce iznenada poskočilo i
shvatio sam da sam u ozbiljnoj opasnosti da se vežem za tu pažljivu,
smelu mladu ženu vatrenih očiju. Nisam znao da li i ja nju privlačim
ili je u meni videla samo nekoga ko će je slušati i uzimati za ozbiljno.
U istom trenutku, osetio sam nerazumnu ljubomoru jer će možda sva
ta njena duboka osećanja biti protraćena na hvalisavca poput
Gabrijela Norisa.
Pitao sam se da li da je pitam o tim glasinama i kako da načnem
tu temu, kada se prepoznatljiv udarac začuo s druge strane vrata
radne sobe, kao da je neko tamo izgubio oslonac i lupio u dovratak.
Sofija je trgla ruku, odgurnula svoju stolicu unazad i skočila na noge,
sevajući pogledom ka vratima, ali kada je zakoračila unapred, noge su
joj iznenada klecnule i ona je tiho kriknula, uhvativši se za stolicu da
ne bi pala. Uznemireno sam skočio i pružio joj ruku da je zadržim.
Zahvalno je zgrabila moje rame i na trenutak se oslonila na mene,
teško dišući.
„Da li vam je dobro?“, pitao sam potpuno nepotrebno, jer joj je
lice bilo bledo kao kreč.
„Ја... ne znam šta se desilo, žao mi je“, posrtala je. „Sigurno sam
previše brzo ustala, odjednom sam se osetila vrlo slabo. Možda je ovo
vino jače nego što sam mislila. Proklet nek je onaj Adam što svuda
gura svoj nos. Trebalo je da znam da će da prisluškuje uz
ključaonicu.“
„Govorili smo veoma tiho, možda nije čuo o čemu smo
razgovarali“, prošaputao sam, mada nisam mogao da prigušim strah
koji mi se podizao uz kičmu.
151
 S.Dž. Peris

„Sigurna sam da je čuo dovoljno da ispriča mom ocu“,

promrmljala je kroz stegnute zube.
Nijedno od nas se nije pomeralo, činilo se veoma dugo.
Nastavila je da steže tkaninu mog kaputa svojom levom rukom, a ja
sam pažljivo držao njenu desnu ruku. Njena kosa je gotovo dodirivala
moj obraz i mirisala je toplo na dim drveta i kamilicu. Mogao sam da
čujem pulsiranje krvi u ušima i grlu, jedva se usuđujući da dišem, sve
dok najzad nije podigla glavu uz veliki uzdah.
„Oprostite mi, Bruno... moram da sednem.“ Glas joj je bio tih,
još uvek je bila vrlo bleda.
Pomogao sam joj da se vrati na njenu stolicu, a iz hodnika s
druge strane začuo se zvuk zalupljivanja vrata i razgovor dva muška
glasa.
Sofija je podigla glavu.
„Moj otac se vratio. Bolje bi bilo da odem i objasnim mu vaše
prisustvo, pre nego što mu Adam napuni glavu sumnjama.“ Duboko
je udahnula i ponovo se pridigla, zastavši da se stabilizuje na nogama.
„Da li vam je još uvek loše?“, pitao sam, pruživši ruku. Prošla je
pored mene ne prihvativši je i okrenula se tek pored vrata.
„Biću dobro. Laku noć, Bruno, i hvala vam što ste slušali moje
budalaštine. Razgovaraćemo ubrzo opet.“ Nasmešila se i iskliznula u
prolaz, zatvorivši vrata za sobom.
Podigao sam Kopernikovu mapu i ponovo je pogledao. Sofija je
videla nešto u tom misterioznom simbolu, u to sam bio siguran, pa
sam instinktivno presavio i sklonio papir. Možda bi bilo pametnije da
ne uzbunjujem njenog oca dok ne pridobijem njeno poverenje do te
mere da mogu iz nje izvući ono što je znala. Iz hodnika s druge strane
začuo sam glasove, Sofijin i rektorov, glasne u žučnoj raspravi, mada
sam mogao da razaznam tek svaku drugu reč: „nedolično,, i „papista,,
s njegove strane, „apsurdno,, i „gostoprimstvo,, s njene. Onda je
Sofija eksplodirala u tonu žestokog ogorčenja:
„А kako da se ne ponašam kao gospodarica ove kuće kada ti
nikada nisi ovde, a prava gospodarica neće da izađe iz svoje spavaće
sobe? Ko će drugi voditi brigu o domaćinstvu?“
„Kreni u svoju sobu, kćeri, i razmisli o svom mestu i
dužnostima - ili bi volela da te pošaljem tvojoj tetki u Kent? Ili možda
152
Izdaja

da angažujem drugu guvernantu da ti ispuni sate dosade i nauči te

ispravnoj ženskoj poslušnosti?“, nepovezano je govorio rektor, dok je
širom otvarao vrata radne sobe i ulazio unutra, okrećući lice
ljubičasto od besa (i, pretpostavljam, dobrog vina iz trpezarije
Hristove crkve) ka meni. Njegovo držanje se odmah promenilo.
Sklopio je dlanove i naklonio se, ne gledajući me u oči.
„Ah, doktore Bruno, prilično ste me iznenadili u ovo doba.“ Svi
tragovi njegove ranije superiornosti kao da su isparili i sada nije hteo
da me pogleda u oči, što mi je pružilo izvesnu satisfakciju. Jedno je
rugati se čoveku pred pet stotina ljudi koji će sigurno stati na vašu
stranu, mislio sam, a sasvim drugo kada nasamo stojite na metar od
njega. Delovao je ranjivo, možda jer se plašio da sam došao da
ponovo načnem debatu. „Uveravam vas da je večeras...“
„Doktore Anderhil.“ Nisam znao odakle da počnem. „Moram
zatražiti savet o sasvim drugoj stvari, smrti Rodžera Mersera.“
S njegovog lica je istog trena nestala sva boja, a oči su postale
obazrive. Obrisao je čelo rukavom.
„Da. U Hristovoj crkvi jedva da se razgovaralo o nečemu
drugom, ali siguran sam da su sve zlobne glasine ućutkane.“ Zamislio
se. „Možda bi sutrašnja jutarnja služba trebalo da bude pomen,
naročito pošto će sahrana morati da sačeka kraj istrage. Na večeri sam
saznao da se to neće desiti nekoliko dana, jer je islednik odsutan.
Pretpostavljam da ćete moći da ostanete u Oksfordu i svedočite,
doktore Bruno?“
Nisam odgovorio. Umesto toga predao sam mu komadić papira
sa citatom isečenim iz knjige.
„Prepoznajete li ovo?“
Izbliza je zagledao sitna slova, a onda lagano podigao glavu i
netremice me posmatrao sa izrazom neshvatljivog straha.
„Žito Hristovo“, rekao je tiho. „Ignjatije. Staje ovo?“
„То je Foksovo, znači?“
Klimnuo je polako glavom.
„Mučeništvo svetog Ignjatija - ili, trebalo bi da ga zovemo
biskup Ignjatije Antiohijski, mučen pod carem Trojanom. Foks to
citira kao njegove poslednje reči kada je bačen divljim zverima.“
Vratio mi je papir sa izrazom koji bi gotovo mogao biti gnev, mada
153
 S.Dž. Peris

mu je ruka drhtala.
„Ovaj papir je gurnut pod moja vrata dok sam bio na
disputaciji. Čini se da je neko hteo da mi skrene pažnju na način na
koji je umro doktor Merser.“
„Tako što je isekao knjigu? Ko bi uradio takvo nešto? Plašim se
da ne razumem vašu logiku, doktore Bruno.“
„То nije prvi put danas“, promrmljao sam, ali sam se prisilio da
budem učtiv. „Vi i ja smo jutros videli da je Rodžer Merser zaključan
u onaj vrt sa divljim psom. Pitao sam se, doktore Anderhil, da li je tu
smrt namerno izazvao neko ko ga je namamio tamo tobože radi
sastanka, a onda pustio zver na njega kao neku vrstu perverzne
parodije mučeništva. I čini se da mi je ova poruka poslata kao jasna
indikacija da neko ovde zna zašto je on ubijen, a možda i ko ga je
ubio.“
Anderhil je raspomamljeno mahao da stišam glas, bacajući
uplašen pogled ka vratima radne sobe. Bez sumnje je bio
zaprepašćen, ali nakon jednog trenutka pribrao se i ispustio
prigušeni, nervozni smeh.
„Dragi bože, kakvu grozničavu maštu imate vi Italijani, Bruno!“
Odmahnuo je glavom opušteno. „Plašim se da smo u zbrci i užasu
jutrošnje tragedije dozvolili sebi da ishitreno donesemo donekle
histerične zaključke. Ne smemo dozvoliti da naše prirodno
zaprepašćenje i žalost stvore neverovatne maštarije iz užasne nesreće.
Što se ovog papira tiče, on mi izgleda kao da se neko poigrava s
vama, pothranjujući tu vašu divlju maštu s namerom da vas napravi
budalom. Bolje da im ne pružite zadovoljstvo tako što ćete zagristi taj
mamac.“
Krenuo sam da odem, besno pokušavajući da primirim svoju
proključalu krv. Kada sam progovorio, bilo je to sa svom
samokontrolom koju sam uspeo da skupim, zarivenih noktiju u
dlanove.
„Bio sam svedok, doktore Anderhil. Pregledao sam telo
Rodžera Mersera i scenu njegove nasilne smrti dok ste vi povraćali na
svoje cipele poput neke žene. Moje svedočenje će u bilo kojoj istrazi
biti vrednije od vašeg.“
Na te reči on se nakostrešio, a njegov ton je bio otvoreno
154
Izdaja

neprijateljski.
,,Oh, tako mislite? Reč jednog stranca? Katolika? Čoveka za
kojeg se priča da praktikuje magiju, koji otvoreno veruje da se Zemlja
okreće oko Sunca?“
Duboko sam udahnuo i sačekao da me prođe želja da ga
udarim, pre nego što sam otvorio vrata radne sobe i izašao u
trpezariju.
„Hvala vam na vašem vremenu, rektore. Neću vam se više
nametati.“
„Još jedna stvar, Bruno. Ne znam kakvi su vaši običaji u Italiji,
ali u Engleskoj se ne smatra doličnim da neudata žena na dobrom
glasu razgovara nasamo sa muškarcem, čak ni sa džentlmenom. Zbog
toga vam zabranjujem ikakve dalje privatne razgovore s mojom
kćerkom.“ Pompezno je prekrstio ruke. Zastao sam na pragu.
„Uz dužno poštovanje, rektore, nemojte uzimati slobodu da mi
naređujete kao da sam jedan od vaših studenata. Međutim, ako želite,
možete mi poslati guvernantu da me nauči poslušnosti. Mogao bih
imati koristi od toga“, dodao sam i namignuo, a potom zatvorio vrata
za sobom dok mi je srce lupalo od ogorčenja. Sluga, Adam, predao mi
je ogrtač i poželeo mi laku noć sa podrugljivim osmehom. Zgrabio
sam ga brzo ne zahvalivši se i požurio ka vratima, razmišljajući da bi,
da sam još jedan tren ostao među tim nepodnošljivim ljudima, tog
dana bilo počinjeno još jedno ubistvo.

155
 S.Dž. Peris

OSMO POGLAVLJE

U nedelju ujutro probudio sam se pre zore, ležeći na uzanom

drvenom krevetu gledao sam kako se šare blede svetlosti postepeno
šire preko tavanice od proreza u zavesama. Spavao sam u grčevima,
upetljan u gnev zbog načina na koji su se prema meni odnosili
Anderhil i njegove kolege. Tokom mnogo budnih sati, rešio sam da je
besmisleno da ostajem u Oksfordu, bez obzira na istragu ili kraljevsku
posetu. S prvom svetlošću tražiću mog konja iz rektorovih štala i
vratiću se u London kako god budem mogao. Bio sam svestan
činjenice da sam otkrio malo korisnog za Volsingema i da sigurno
neće imati razumevanja za objašnjenje da sam otišao u napadu
uvređenosti jer sam javno ponižen, ali ovde sam bio toliko otvoreno
nepoželjan da je delovalo malo verovatno da bih ikada mogao
ispuniti njegov plan da pridobijem poverenje članova i tako saznam
nešto korisno. Uzdahnuo sam i okrenuo se na bok, čvrsto se umotavši
u pokrivač da bih se zaštitio od promaje, i dozvolio mislima da
ponovo odlutaju do Sofije. Ležao sam budan prethodne noći, misli
punih nje. Bila je dovoljno ubedljiv razlog da ostanem u Oksfordu i
jednako ubedljiv razlog da odem. Shvatio sam da je prošlo neko
vreme otkako sam bio blizu žene kao što sam bio prethodne večeri
kada se ona gotovo onesvestila i pala u moje naručje, a udarac čežnje
koji me je tada pretresao ostavio me je krajnje zbunjenog. Pitao sam
se da li je i ona to osetila. Bilo je trenutaka tokom našeg razgovora
kada je njen otvoreni pogled bio zaključan za moj i činilo se da je
želela da u njemu nešto pročitam, ali znao sam da kao gost njenog
oca moram voditi veliku brigu o tome kako ću joj se obraćati. Osim
toga, podsetio sam sebe, zar nije sa nekom vrstom žaljenja govorila o
načinu na koji je njen otac svoj život proveo zaviseći od zaštite
velikaša, a zar nisam i ja bio u istom položaju? Nisam imao sredstava
da se oženim, ni svog novca ni svog imanja, ničega što bih ponudio
mladoj plemenitoj ženi osim svoje naklonosti, a iz iskustva sam znao
da jedan otac to neće mnogo ceniti kod prosaca za svoju kćerku.

156
Izdaja

Znači, nisam mogao da joj se dostojno udvaram i, mada je onaj

prolazni dodir prethodne noći snažno probudio moju želju, već sam
znao da mi se ona previše dopadala da bih razmišljao o neobaveznom
zavođenju. Žarko sam želeo da je ponovo vidim, ali nisam imao
nikakvu ideju šta sam očekivao da će se među nama desiti. Moje misli
su se vraćale izrazu njenog lica kada sam joj pokazao Kopernikov
dijagram. Prolazni sjaj prepoznavanja simbola točka u njenim očima.
Šta je Sofija znala, i kako bih je mogao ubediti da mi se poveri?
Ptičji hor je postao uporniji. Zgrnuo sam čaršav i prišao prozoru
da sklonim zavese i pogledam preko dvorišta Linkolna dok je rana
ružičasta svetlost kroz nazubljene oblake šarala nebo prugama. Kiša
je Oksfordu dala privremeno pomilovanje, mada nije bilo
zagarantovano da će put do Londona biti prohodan nakon vremena
kakvo je bilo prethodna dva dana. Kamene ploče u dvorištu sijale su
od sinoćne kiše, a u baricama se ogledali otkriveni delovi
bledoružičastog neba. Sa mog prozora nisam mogao da vidim
kazaljke sata, ali pomislio sam da bih svejedno mogao da se obučem.
Čim se koledž razbudi i živne, mogao bih pitati Kobeta kako da
dobijem nazad svog konja. Pitao sam se da li bi trebalo zvanično da se
pozdravim sa rektorom i kažem da imam hitan posao kojem moram
da se vratim, ali tada bih mogao doznati da sam zakonski obavezan
da ostanem i svedočim u istrazi. Bolje je da prvo odem, a posle
glumim neznanje, pomislio sam, a nisam želeo ni da pružim
Anderhilu zadovoljstvo da vidi kako me je oterao. Možda bih mogao
da ostavim poruku za Sidnija kada krenem iz grada. Baš kada sam
hteo da se okrenem od prozora, iznenadno kretanje u dvorištu
privuklo mi je pažnju. Osoba u crnom ogrtaču s kapuljačom žurno je
išla od jugozapadnog ugla kvadratnog dvorišta i nestala u prolazu
kroz kulu. Odmah sam osetio kako mi se mišići zatežu. Nisam mogao
da razaznam ko je to bio, ali ako brzo krenem za njim, mogao bih
videti ko je tako tajno jurcao unaokolo u ovo doba. Zgrabio sam
košulju, a onda zastao, grdeći sam sebe. Zar nisam već odlučio da me
se ne tiču skrivena dešavanja na ovom mestu? Otići ću danas, a ako se
na koledžu desilo ubistvo, tim će morati sami da se bave. Moji
pokušaji da otkrijem istinu dočekani su prezirom i pretnjama i više
nisam želeo ništa da imam s tim.
157
 S.Dž. Peris

Dok sam navlačio košulju i pantalone, jedno zvono je počelo

tužni poziv na jutarnju službu, a ja sam se razočarano prisetio da je
nedelja. Sluge verovatno imaju slobodan dan. Mala je verovatnoća da
ću pronaći bilo koga da mi pomogne u pronalaženju konja, a u
svakom slučaju, morao bih da ga vratim u štale u Vindzoru, a nemam
pojma kako bih uspeo u nedelju da se sam probijem odavde do
Londona. Moj planirani beg počeo je na nemilosrdnoj dnevnoj
svetlosti da deluje jednako loše procenjen koliko i kukavički. Sipao
sam malo vode iz bokala ostavljenog na malom stolu i polako oprao
lice. Ako ću morati da ostanem još jedan dan, mogao bih bar pokušati
da ga korisno provedem, a počeću tako što ću prisustvovati službi.
Nisam imao želju da slušam englesku službu radi nje same. Mada
nisam pronalazio duhovnu hranu u rimokatoličkoj misi, bar se
ulagalo truda u njenu teatralnost, dok mi je engleski molitvenik bio
jednako dosadan koliko i nepečeno testo pored njega, ali biće to
korisna prilika da posmatram čitavu zajednicu koledža okupljenu
najednom mestu. Ukoliko mi je neko od njih poslao čudnu poruku
prošle noći, što je delovalo verovatno, moguće je da će se odati
pogledom ili gestom. Sada sam o njemu, dok sam umivao lice,
razmišljao iznervirano. Ako je imao neke korisne informacije da mi
saopšti, zašto nije bio jasniji?
Džejms Koverdejl je za vreme večere prve noći pomenuo da je
rektor držao niz propovedi zasnovanih na Foksovoj knjizi. Ukoliko je
ubistvo Rodžera Mersera bila neka uvrnuta parodija na mučeništvo, a
neko je očigledno želeo da poverujem da jeste, sasvim je moguće da je
ubica inspiraciju pronašao u rektorovim propovedima. Čak je bilo
moguće da će ovog jutra biti u kongregaciji. Zadrhtao sam, obuo
čizme i, dok je zvono nastavilo svoju ozbiljnu jeku, požurio sam da se
pridružim prilikama u crnim odorama koje su se zaputile ka
centralnom luku u severnom krilu, ispod sata koji je pokazivao da je
skoro šest sati.
Kapela je zauzimala najveći deo prvog sprata severnog krila,
desno od lučnog prolaza, a ja sam se pridružio koloni studenata i
članova koja je išla uz mračne stepenice osvetljene samo jednim
lusterom sa svećama okačenim iznad odmorišta. Pored vrata sam
primetio škropionicu za svetu vodicu, odavno presušenu, dok smo
158
Izdaja

prelazili u skromnu, okrečenu pro storiju sa tavanicom postavljenom

na drvene grede i podom prekrivenim rogozinom. Mali oltar stajao je
na suprotnom kraju, naspram vrata, sa propovedaonicom desno od
njega. Sveće su gorele sa obe strane kapele i u oltaru, a muškarci su se
raspoređivali duž redova tvrdih klupa od orahovine, očigledno
osmišljenih tako da budu maksimalno neudobne, kako bi se sprečilo
da iko zadrema tokom propovedi. Uzani prozori s polukružnim
vrhom i običnim staklima sa obe strane male kapele, ispunjavali su je
ranim jutarnjim svetlom. Ono se odbijalo o bele zidove i dugu tamnu
kosu Sofije Anderhil koja je sedela na prednjoj klupi pored
propovedaonice gde je mogla biti pod budnim okom njenog oca.
Začudilo me je što joj je dozvolio da prisustvuje službi sa studentima.
Činilo se da će njeno prisustvo sigurno ometati mlade muškarce u
pobožnoj molitvi. Onda sam primetio da njena majka sedi pored nje,
mršavih ramena povijenih ispod kapuljače pod koju joj je bila
skupljena kosa. Oko nje su se članovi redali po rangu duž prednjih
klupa, pa su stariji studenti, oni koji su produžavali ka magistarskim i
doktorskim studijama, sedeli u redovima iza njih, a redovni studenti
u zadnjim redovima. Dok sam stajao pored vrata, pitajući se gde bi
trebalo da sednem, imao sam priliku da vidim koliko je zajednica na
koledžu bila mala. U njoj nije moglo biti više od trideset ljudi,
uključujući starije članove. Pošto su živote provodili tako blizu jedni
drugima, sigurno je neko među njima znao šta se zaista desilo u Gaju
prethodnog jutra. Osmotrivši na brzinu prostoriju, primetio sam
Tomasa Alena i Lorensa Vestona među studentima, ali nije bilo ni
znaka Norisu niti glasnim prijateljima koji su plaćali studije, a koji su
bili s njim u taverni. Pretpostavio sam da je jutarnja služba bila samo
još jedno pravilo od kojeg su mogli da se izvuku novcem. Vilijam
Bernard i Ričard Godvin, bibliotekar, sedeli su na prednjoj klupi, a
primetio sam i Džona Floria u sredini, kako veselo šapuće nešto svom
susedu. Samo sam njih lično upoznao, ali sasvim je bilo moguće da je
moj misteriozni korespondent bio neko koga ću tek upoznati. Ipak,
sigurno je bio član koledža kada je znao gde će pronaći moju sobu.
Ponovo sam pogledao mlade ljude koji su sedeli iza mene, a oni koje
sam mogao da vidim uzvratili su mi pogled sa blagom radoznalošću.
Ti engleski dečaci su svi izgledali isto - bledi, pothranjeni i zabrinuti.
159
 S.Dž. Peris

Jedan među njima znao je nešto što je želeo da mi saopšti, a plašio se

da to kaže otvoreno, ali koji od njih?
Nameravao sam da pronađem mesto koje bi mi omogućilo
pogled na sve okupljene, ali Godvin, videvši da oklevam pored vrata,
nasmešio se i pokazao mi mesto pored sebe na prednjoj klupi. Nisam
mogao da odbijem. Svestan svih pogleda, uključujući i Sofijin, prošao
sam kratkim srednjim prolazom i seo pored Godvina koji mi je
šapatom poželeo dobrodošlicu dok smo obarali glave da bismo se
pomolili. Nisam mogao da ne primetim da su i Valter Slitharst i
Džejms Koverdejl bili odsutni. Kada su svi ljudi seli, ponovo su
istovremeno ustali dok je rektor prolazio kratko rastojanje od vrata
do oltara praćen mladim muškarcima u belim horskim stiharima.
Podigavši glavu, uhvatio sam rektorov pogled. Ako je i bio
iznenađen što me vidi među svojim vernicima ili se kajao zbog teških
reči od prethodne noći, njegovo lice tome nije odavalo nikakvog
znaka. Umesto samo je pognuo glavu i intonirao Očenaš.
„Gospode, otvori usne moje“, počeo je, a kongregacija se
predano odazvala: „I usta moja kazivače hvalu tvoju.“
Nisam dovoljno dobro poznavao redosled odgovora da bih ih
tečno pratio, pa sam glas držao na nivou šapata kako ne bih privlačio
neželjenu pažnju na svoje greške. Gudvin je ustao da pročita prvu
pouku iz Jevanđelja po Mateju, a kada je ponovo seo, mali hor je
zapevao četiri stiha Te Deum Laudamus na engleskom, što je bilo
zadivljujuće milo uprkos jednostavnosti.
„Juče, gospodo“, nastavio je rektor, zureći odlučno u glave svoje
zajednice, očigledno isključujući svoju suprugu i kćerku iz obraćanja,
„iznenadna nasilna smrt uznemirila je na najgori način našu malu
zajednicu. Znam da je tragičan napad na našeg dragog prijatelja
Rodžera Mersera, dok je u molitvi šetao Gajom, potresla sve nas do
srži, i znam da, kada se tako užasna nesreća dogodi, svi možemo lako
dozvoliti našim umovima da se uzbude od zaprepašćenja i prepuste
se svim vrstama neobuzdanih spekulacija.“ Tada je prodorno
pogledao mene, toliko kratko da je gotovo bilo neprimetno. Doktor
Bernard je zapucketao svojim zglobovima, a oštar zvuk je iznenadio
sve u tihoj prostoriji.
„Bilo bi mnogo korisnije“, nastavio je rektor preglasno, kao da
160
Izdaja

je govorio mnogo većem skupu, „ako bismo, umesto beskorisnog

govorkanja, dozvolili da nešto dobro proizađe iz ove tragedije tako
što ćemo svoje umove usredsrediti na kratkotrajnost naših života
naspram ogromne večnosti, i na naš položaj pred Bogom. Ožalimo
Rodžera, kao što je red i običaj, ali hajde da i učimo iz njegove smrti i
da se zapitamo, da li bismo se sa smrti suočili sigurni u sopstveno
spasenje, ili bi nas ona zatekla iznenada?“
„Ovo skoro zvuči kao da očekuje još jednu tragediju“,
prošaputao sam Godvinu. Anderhil je podigao pogled i ljutito se
namrštio iza svoje propovedaonice, mada nije mogao da čuje moje
reči.
„Vratimo se stoga, kao što smo i prethodnih nedelja, Foksovom
opisu proganjanja ranih vernika, naših očeva po veri u danima kada
je crkva bila čista. Ne samo da bismo im pokazali idolopokloničko
poštovanje kao svecima, kao što čini rimska crkva, jer oni su bili
muškarci i žene kao i mi sami, već da bismo imitirali njihovu veru i
bolje shvatili dugu i dostojanstvenu istoriju stradanja za Hrista i
nepokolebljivost, kakvu su ti mučenici reforme pokazivali tokom
ovog našeg teškog veka. Zapitajmo se, dok danas budemo razmatrali
priču o Albanu, prvom engleskom mučeniku, da li zaista verujemo da
je čuvanje vere vrhunsko dobro. Jer, ovo su burni dani, prijatelji
moji“, nastavio je, a glas mu se polako podizao dok se naginjao nad
propovedaonicom i netremice nas gledao svojim strogim okom.
„Naša anglikanska crkva je opsednuta sa svih strana onima koji bi da
nas odvuku nazad Rimu. Vi, mladi ljudi, koji danas sedite preda
mnom buduće ste vođe crkve i države i ne znate kako biste mogli biti
pozvani u borbu za jedno i drugo u godinama koje će doći. Hoćete li
biti odlučni čak i kada se suočite sa smrću? Hoćete li braniti naše
slobode od idolopoklonika i tirana koji hoće da nam ih otmu? Molim
se da bude tako.“
Iz klupa iza mene, moglo se čuti opšte pomeranje. Zvuk
nekoliko redova mladih ljudi koji se ponosno uspravljaju kao odgovor
na ovaj mitingaški poklič. Nešto u Anderhilovom tonu bilo je
uznemirujuće. U njemu je postojao jedva prigušeni fanatizam, ali
njegove reći su me podsećale na Volsingemove.
Rektorova homilija bila je više predavanje nego služba, mada je
161
 S.Dž. Peris

bilo olakšanje otkriti da je njegov talenat za razjašnjavanje teksta bio

veći od njegovog talenta za diskusiju o idejama. Međutim, dok je
govorio, toliko sam se izgubio u sopstvenim spekulacijama da sam
jedva primetio kada je izgovorio poslednju molitvu i iz mojih
sanjarenja trgnulo me je tek Godvinovo gurkanje kada su svi ljudi oko
mene već ustali. Rektor i njegov hor su u koloni izašli, a kongregacija
se meškoljila i protezala pripremajući se da krene. Jedan mladić, s
divlje riđom kosom i licem poprskanim pegama, koji je delovao jedva
dovoljno staro da bude odvojen od majke, užurbano se motao po
prednjem delu kapele, pospremajući pribor za službu, zatvarajući
veliku Bibliju na propovedaonici i gaseći sveće oko nas. Dok mi je
prilazila bliže, Sofija se nasmešila i izgledalo je kao da će progovoriti,
ali njena majka, primetivši poglede koje smo razmenili, uhvatila je
svoju kćerku čvrsto za lakat i povela je ka vratima. Sofija me još
jednom pogleda preko ramena i učinilo se da u izrazu njenog lica ima
nečeg molećivog, ali moguće je da sam to samo zamišljao.
„Oprostite što sam vas tako neformalno munuo, doktore
Bruno“, prošaputao je Godvin dok nam je riđokosi dečko koji je čistio
kapelu prilazio i pružao Godvinu poslednju zapaljenu sveću, „ali,
plašio sam se da vam je teško da pratite našu knjigu molitvi - način
izvođenja naše službe sigurno vam je veoma čudan.“
„Nije toliko čudan“, odgovorio sam, posmatrajući Sofiju kako
mi nestaje iz vida pre nego što sam se okrenuo ka njemu sa osmehom,
„na kraju, dobar deo ste pozajmili od nas.“
Tiho se učtivo nasmejao.
„Ali. recite mi, zar ne mislite da naš mali hor dobro peva?“,
pitao je veselo dok smo išli ka vratima, dlanom štiteći sveću od
promaje koja ga je napadala sa stepeništa.
„Čuo sam horove s dvostruko više članova kako lošije pevaju
psalam“, rekao sam iskreno.
„Aranžman je delo gospodina Berda, ličnog kompozitora
njenog veličanstva“, rekao je zadovoljan pohvalom.
„On je katolik, zar ne?“
Godvin je izgledao zaprepašćeno.
„Ра... da, jeste, ali ne divim mu se zbog toga“, rekao je brzo.
„Ako kraljica može da toleriše njegovu veru zarad njegove muzike,
162
Izdaja

ne vidim zašto mi ne bismo učinili isto.“

„Sasvim. I naravno, vaše čitanje jevanđelja imalo je pravi
poetski izraz“, dodao sam, pobožnim tonom.
„Hvala vam. Ta je dužnost trebalo da pripadne zameniku
rektora, ali doktor Koverdejl nije stigao na jutarnju službu, pa me je
rektor u poslednjem trenutku zamolio da uskočim.“
Umesto da prati tisku studenata niza stepenice, on je prešao
odmorište do malih drvenih vrata naspram ulaza u kapelu, jednom
rukom još uvek štiteći svecu, i pokazao mi da ga pratim.
„Sećam se da ste se zanimali za našu biblioteku, doktore Bruno
- da li biste želeli da pogledate, kad ste već ovde? Osim ukoliko ste
nestrpljivi da doručkujete, naravno“, dodao je. „Da li bi vam smetalo
da ovo pridržite na trenutak?“
Pružio mi je svecu i skinuo svežanj ključeva sa svog pojasa,
birajući najveći.
„Biće mi drago“, rekao sam, prateći ga, mada su me više
zanimale njegove vesti o Koverdejlu. „Znači, doktor Koverdejl nije
tu?“
„Ра, ako jeste, nikoga o tome nije obavestio“, rekao je Godvin,
zvučeći uvređeno dok je kruto obrtao ključ u bravi i otvarao teška
vrata koja su zaječala kao da se žale što ih neko uznemirava.
Prisetio sam se dečaka koji je došao po Koverdejla usred
disputacije prethodne večeri i Kobetovog izveštaja da se Koverdejl
vratio u koledž u ogromnoj žurbi. Bilo je zanimljivo, dakle, da Kobet
nije pomenuo njegov ponovni odlazak, osim ukoliko se nekako iskrao
noću, ili rano ujutro. Pitao sam se da li je njegov nestanak imao
ikakve veze sa istragom smrti Rodžera Mersera i pretnjama koje mi je
uputio povodom svedočenja.
„Čudno. Primetio sam da je i blagajnik, gospodin Slitharst,
takođe bio odsutan“, dodao sam uzgred.
Gudvin je odmahnuo rukom zatvarajući za mnom vrata.
„Slitharst često nije tu, to je deo njegovih obaveza, mora
redovno da proverava imanja koledža, a ona su rasuta svud po zemlji,
neka i na više dana jahanja. Verujem da je otišao u Bakingemšir ovog
jutra jer tamo ima nekog posla, ali očekujemo da će se vratiti sutra. E,
sad, evo nas.“ Raširio je ruke koliko je mogao da gestom obuhvati svoj
163
 S.Dž. Peris

domen i uputio mi ohrabrujući osmeh, kao da me podstiče da mu se

divim koliko i on.
Biblioteka je zauzimala prvi sprat severnog krila na zapadnoj
strani centralnog stepeništa, tačno naspram kapele, ali je bila nešto
manja. Kao i kapela, imala je pod prekriven rogozinom i drvene
krovne grede, a bila je opremljena u stilu prošlog veka, sa dugim
drvenim pultovima uz koje su čitaoci stajali i proučavali velike
rukopise pričvršćene mesinganim lancima za mesinganu šipku koja
se protezala ispod stolova. Četiri takva pulta stajala su na obe strane
kapele, pričvršćena za zid između prozora s lukovima. Na svakom
kraju prostorije uza zid su bile poređane drvene klupe, a na suprotnoj
strani, ispod poslednjeg prozora koji je gledao na dvorište, bio je
postavljen mali pisaći sto. Godvin je odšetao ka njemu i pažljivo
spustio ključeve pored mastionice pre nego što se okrenuo meni da
uzme svoju sveću.
„Koje vas knjige najviše zanimaju, doktore Bruno, ili da prosto
počnem tako što ću vam pokazati naše najvrednije rukopise?“, pitao
je preko ramena, prolazeći metodično duž prostorije, paleći sveće u
stalcima na svim pultovima i u zidnim nišama između prozora.
„Ovo sigurno nije ćela vaša kolekcija?“, pitao sam, pokazavši
knjige koje su ležale zavezane lancima za stolove za čitanje.
„О, gospode, ne - samo starije knjige moraju biti vezane, žalim
što to moram reći, iz straha da ih neko ne ukrade, kao i one koje
studenti najviše koriste. To su uglavnom dela skolastičke teologije i
izuzetno su vredna, mnoga su deo originalnog poklona našeg
darodavca.“
„Dekana Fleminga, sa njegovih putovanja po Italiji“, rekao sam
zamišljeno, klimnuvši glavom. „А gde držite zabranjene knjige?“
Godvin je prebledeo i zurio u mene, zbunjeno borajući svoje
visoko čelo. Izgledao je gotovo uplašeno.
„Ali, ovde ne držimo zabranjene knjige, doktore Bruno. Na šta
mislite?“
„Ма hajte, gospodine Godvin“, rekao sam, okrenuvši dlanove
da mu pokažem da nisam hteo da ga uvredim. „Sve univerzitetske
biblioteke koje sam posetio drže neke knjige podalje od radoznalih
očiju studenata. Knjige za koje se smatra da ih mogu razumeti samo
164
Izdaja

stariji članovi?“
Godvinovo olakšanje je bilo vidljivo.
,,Oh! Da, naravno, imamo brojne knjige koje su dostupne samo
mlađim i starijim članovima, koje mogu pozajmiti i poneti da čitaju u
svojim sobama. Držimo ih u ormarima u ovoj sobi.“ Prišao je vratima
u zidu iza njegovog stola i otvorio ih, otkrivši malu odaju dodatu
biblioteci. Mada je unutra bilo mračno, pod bledom svetlošću njegove
sveće mogao sam razaznati nekoliko velikih ormara postavljenih uza
zidove. „Na trenutak sam pomislio da mislite na jeretičke knjige1',
dodao je sa stidljivim smehom.
„Ne, ne, koliko znam, njih su iskorenili kraljičini predstavnici
pre nekog vremena.
Klimnuo je glavom, pomalo tužno.
„Bilo je veliko čišćenje univerzitetskih biblioteka šezdeset
devete. Sve što je preživelo prethodnu čistku pod ocem njenog
veličanstva, a zatim i njenog brata i sestre, odneto je. Knjige koje,
među nama, doktore Bruno, nisu bile veći jeres od ikoje druge knjige,
ah velika je sumnja pala na univerzitet nakon oživljavanja
katoličanstva tokom vremena Krvave Meri i koledži su morah da
izbace sve u čemu je bila makar i trunka neortodoksnosti. Plašim se
da je ova kolekcija ozbiljno umanjena.“
„Shvatanje jeresi menja se pouzdano učestalo u skladu sa tim
ko je na vlasti“, složio sam se. „Ali, šta se desilo sa knjigama koje su
smatrane opasnim?“
Pogledao me je belo, kao da ranije nije razmišljao o tom pitanju.
„Pretpostavljam da su bile spaljene mada, ako jesu, to nije
učinjeno javno. Sumnjam da su otvoreno prodate nakon što su se
našle na spisku zabranjenih knjiga. Tada sam bio student, pa sam
samo nejasno bio svestan izvršenja, previše zauzet preznojavanjem
zbog grčkog i pokušaja da ne mislim na devojke - ah, setio bih se da je
bilo spaljivanja knjiga.“ Nežno se osmehnuo prisetivši se sebe kad je
bio mlad. „Morali biste da pitate Vilijama Bernarda, on je tada bio
bibliotekar.“
„Zaista?“ To je zaista bila vredna informacija i bilo mi je čudno
da je Bernard nije pomenuo tokom naše rasprave o knjigama za

165
 S.Dž. Peris

rektorovim stolom, moje prve noći ovde. Puls mi se ubrzao. Da li je

taj naprasiti starac mogao sakriti negde knjige koje su ocenjene kao
previše opasne za umove mladih ljudi čija je sudbina da oblikuju
budućnost Engleske? I da li je postojala ikakva šansa da se među
knjigama koje je dekan Fleming nabavio od izvesnog firentinskog
prodavca pre više od stotinu godina, nalazio i rukopis čiju vrednost
on nije prepoznao, a čije je postojanje Vilijam Bernard tako neobično
željno hteo da porekne?
Duboko sam udahnuo, pokušavajući da prikrijem svoju
uzbuđenost. Gotovo sigurno bi bilo previše nadati se da je rukopis
koji sam tražio bio ovde, ah ne bi bilo izvan granica mogućeg.
Ukoliko je iko znao da li je nekatalogizirana knjiga na grčkom bila
deo originalne dekanove zaostavštine, onda je to bio Vilijam Bernard,
koji je na koledžu bio duže nego iko drugi, koji je čitao grčki i tačno
znao šta je imao u svojim rukama, ako bi to obelodanio. Izazov bi bio
ubediti ga da se poveri strancu. Starac je bio lukav kao lasica i već
sam mu bio sumnjiv zbog očiglednog nepoštovanja nijedne religije.
Godvin je završio paljenje svojih sveca i okrenuo se meni,
pljesnuvši dlanovima kao nestrpljiv domaćin.
„Možda biste voleli da vidite našu kopiju Ciceronovog De
Officiis, koju je dekan Fleming prepisao svojom rukom?“, krenuo je,
pokazavši jedan pult na suprotnom kraju. „Palim sveće jer, iako je
nedelja, mnogi učenici vole da je provode ovde učeći na miru.
Studenti ne mogu odnositi knjige u svoje sobe, znate.“
„ A da li, kojim slučajem, imate kopiju Foksove knjige u svojoj
kolekciji za izdavanje?“, pitao sam uzgred, prateći ga.
„ Acts and Monuments?“ Delovao je iznenađeno. „Da, imam
izdanje iz 1570, drugo izdanje, mada je možda kod nekoga trenutno -
da li ste želeli da je vidite?“
„Mogu li? Rektorova jutrošnja služba me je zainteresovala pa
bih pročitao još.“
„Slobodno je pročitajte“, rekao je, sumnjičavo, „mada, plašim se
da Foks nije naročito darežljiv prema ljudima vaše vere. Jedino ću
morati da vas zamolim da je pogledate ovde, u biblioteci. Samo
članovi smeju da iznose knjige, znate. Tako imamo bar izvesne
garancije ako se vrate u gorem stanju.“
166
Izdaja

„Knjige, ili članovi?“ pitao sam.

Godvin se učtivo nasmejao i poveo me do jednog velikog
drvenog ormara u maloj zadnjoj prostoriji. Kada je čučnuo da
podigne gomilu knjiga, primetio sam manji ormar, zatisnut u ugao i
zaključan katancem. Godvin je pažljivo poređao knjige po podu, a
zatim ponovo posegnuo u ormar i dao mi debelu knjigu, sa običnim
platnenim koricama.
„Video sam kopiju u biblioteci u Parizu“, rekao sam okrećući
knjigu u rukama, „ali je nisam detaljno čitao. Rektorova propoved mi
je probudila apetit. A priča o Ignjatiju - i ona je među pričama o
ranim mučenicima?“
„Da, jeste, deset progona pod Rimljanima“, rekao je, blago
iskosivši glavu, kao da mu je moje pitanje čudno. „Sva u prvoj knjizi.“
Upravo tada, vrata su se otvorila i sve sveće kod pultova
zatreperiše kada riđokosi mladić, koji je ranije pospremao kapelu,
proviri i nervozno se nakašlja.
„Gospodine Godvin? Rektor Anderhil želi da razgovara sa
vama o privatnoj stvari, ako imate vremena.“
Godvin je zabrinuto pogledao mene, a potom dečaka.
„Neće vam smetati da izađem na tren, doktore Bruno? Siguran
sam da vam mogu verovati da nećete ukrasti knjige.“ Nasmejao se
zbunjeno.
Odmahnuo sam rukom, željan da proučim Foksa.
„Vaše knjige će biti bezbedne sa mnom, gospodine Godvin.“
„Mogu li vas zamoliti da me sačekate da se vratim, onda?
Biblioteka ne sme ostati otvorena i nečuvana, znate.“ Delovao je
uplašeno. Uverio sam ga da ću svojim životom čuvati biblioteku i on
je krenuo za crvenokosim dečakom napolje, zabrinuto se osvrnuvši.
Smestio sam se za Godvinov veliki sto i otvorio Prvu knjigu u
Foksovom delu, ali kada sam to uradio, shvatih da je bibliotekar
ostavio za sobom svoj svežanj ključeva. Jedna misao mi je pala na
pamet. Bacivši brzo pogled na zatvorena vrata, zgrabio sam ključeve i
među njima pronašao mali gvozdeni ključ čija je veličina odgovarala
ključevima za katance. U zadnjoj sobi, kleknuo sam pored
zaključanog ormara i gurnuo ga u katanac. Na moje iznenađenje, on
se glatko otvori i otkri gomilu crne tkanine. Dok sam je podizao,
167
 S.Dž. Peris

video sam da je to akademska toga, postavljena tamo da sakrije

knjige. Podigao sam knjigu s vrha. Bila je uvezana u ostarelu teleću
kožu i na dodir je delovala krto, uglovi su joj bili iskrzani, ali sam
zbog naslovne strane uzdahnuo i instinktivno proverio da li sam sam.
Bila je to kopija knjige Ten Reasons, pogubljenog jezuite
Edmunda Kampiona, a štamparska oznaka govorila je da je knjiga iz
Remsa. Nije bilo nikakve sumnje da je ova knjiga, Kampionova odana
odbrana katoličke vere, bila zabranjena u Engleskoj, a garantovano i u
Oksfordu. Ispod nje sam pronašao druge tekstove i pamflete jednako
odvratne engleskim vlastima, dela Roberta Personsa, Vilijama Alena i
drugih katoličkih pisaca iz Evrope. Kratko sam ih prelistavao,
ubrzanog pulsa, sve dok me nije iznenadilo škripanje drveta iz
biblioteke iza mene i dok se nisam setio da će se Godvin uskoro
vratiti. Brzo sam pregledao knjige do dna ormara, ali nisam našao
nijednu na grčkom. Bile su to zabranjene knjige raznih vrsta. Brzo
sam ih vratio i pokrio odorom, zaključao ormar i vratio ključeve, a
onda se smestio za Godvinov sto za slučaj da se on vrati.
Pažnju sam usredsredio na Foksa, brzo prelistavajući stranice u
potrazi za pričom o Ignjatiju. Zadatak nije bio težak. Na četrdeset
šestoj strani otkrio sam ono što sam i očekivao - prosečenu stranu u
širini dva reda štampe, isečenu tako uredno da je okolni tekst ostao
nedirnut. Nedostajao je samo tekst koji je gurnut pod moja vrata, a
tako precizan rez mogao je napraviti samo knjigovezački nož ili neki
sličan alat. Ili perorez, pomislio sam iznenada, ugledavši ispred sebe
Godvinovo pero i mastionicu. Međutim, to ne sužava potragu. Svaki
student na koledžu sigurno ima po jedan.
Kvaka je meko kliknula i Godvin se pojavio, zatvorivši vrata za
sobom i odmahujući glavom sam za sebe.
„Oprostite što sam vas ostavio, doktore Bruno. Rektor Anderhil
je hteo da razgovara o tome koje će knjige jadnog Rodžera Mersera
biti poklonjene biblioteci. Da li ste pronašli šta ste hteli?“, pitao je
prijatno.
„Plašim se da su pacovi bili među vašim knjigama, gospodine
Godvine“, prošaputao sam, pozivajući ga bliže i okrećući isečenu
četrdeset šestu stranu i otvarajući je ispred njega. Naizmenično je
gledao mene i knjigu, na trenutak ne shvatajući, pre nego što se preko
168
Izdaja

njegovih mlitavih crta lica proširio nalet gneva.

„Ali, ko bi uradio takvo nešto?“, uzviknuo je, a onda se osvrnuo
preko ramena, kao da je neko mogao da ga čuje. „Kako ste znali?“
„Redovi koji nedostaju sinoć su gurnuti pod moja vrata.“
„Ali... zašto?“ Godvin je nastavio da zuri u mene kao da se
plašio da sam izgubio razum.
„Pogledajte pasus“, prošaputao sam.
Podigao je knjigu bliže svom licu i pretrčao preko teksta. Kada
me je ponovo pogledao, njegov izraz odražavao je čisto
zaprepašćenje.
,,Ignjatije“, prošaputao je. „Ја sam žito Hristovo - zaboravio sam
kako tačno ide, ali to je deo koji nedostaje, zar ne? Nešto o zubima
divljih zveri.“
Klimnuo sam. Ponovo je pogledao knjigu i pažljivo izdahnuo,
kao da pokušava da kontroliše svoju reakciju.
„А. Vi mislite da to upućuje na Rodžerovu smrt?“
„Mislim da je onaj koji mi je ovo poslao hteo da to zaključim,
da.“
Zatvorio je knjigu i namrštio se, pa su linije na njegovom čelu
formirale duboke proreze.
„Zašto vi, doktore Bruno, ne bih da budem bezobrazan?“
Ponovo sam oklevao, ne znajući koliko smem da otkrijem.
„Bio sam među prvima koji su juče ujutro stigli u Gaj nakon što
je doktora Mersera napao pas.“ Još sam više utišao glas tako da se
jedva mogao čuti. „Na osnovu dokaza koje sam video, nagovestio
sam da njegova smrt možda i nije bila nesreća.“
Godvinove oči su se raširile toliko da se činilo kao da će mu
obrve nestati
„Ali... rekli su da je kapija bila otključana... lutalica je zalutao...“
„Moja teorija nije široko prihvaćena među vašim kolegama. Ali,
čini se da neko drugi hoće da ojača moje uverenje da je njegova smrt
bila smišljena.“ Pokazao sam knjigu u njegovim rukama. Godvin je
proučavao njene korice s jednakom nevericom kao da ju je čuo da
glasno govori, a onda je svoje oštre oči okrenuo ka meni.
„Mislite da neko implicira da je Rodžer umro kao mučenik?“
„Ne znam“, rekao sam. „Neko sigurno želi da primetim sličnost
169
 S.Dž. Peris

u načinu na koji je umro, ali zašto bi se doktor Merser smatrao

mučenikom?“
Godvin me je dugo gledao u tišini dok je moje prošaputano
pitanje visilo u vazduhu.
Oštro je odmahnuo glavom. „Ne mogu da se dosetim.“
„Ко ima pristup knjigama u zadnjoj prostoriji?“ pitao sam.
„Ра, svi članovi imaju ključ biblioteke, ali ne bi trebalo da
uzimaju knjige, a da pozajmljivanje ne prijave meni i ne potpišu
knjigu. Studenti mogu da koriste biblioteku samo dok sam ja prisutan
da motrim na njih, ali - pa, ja nisam uvek tako skrupulozan što se
toga tiče.“ Na trenutak je delovao kao da ga grize savest. „Ako treba
da trknem napolje, a nekoliko studenata je unutra zadubljeno u rad,
čini mi se da je preterano da ih zaključavam na tako kratko. Nije baš
da lako mogu ukrasti knjigu, a i imam poverenja u njih da vode
računa o biblioteci.“
„Ра, čini se da je neko izneverio vaše poverenje“, rekao sam.
Godvinovo lice se smračilo, kao da je tek sad shvatio ozbiljnost
prekršaja u prostoru biblioteke.
„Ali, juče po podne sam bio u biblioteci sve do oko četvrt do
pet, a onda sam zaključao i otišao na disputaciju, zajedno sa
studentima koji su bili ovde.“
„I niste ostavljali biblioteku bez nadzora pre četvrt do pet?“
„Ljudi bi pomislili da ste sudija za prekršaje, doktore Bruno, sa
svim tim pitanjima“, rekao je, nateravši osmeh na usne, ali njegove
oči su bile oprezne. „Možda sam morao da odem u klozet tokom tog
vremena, zaista ne mogu da se setim, ali siguran sam da nisam
izbivao dovoljno dugo da nekome ovo pođe za rukom.“ Pljesnuo je
korice Foksove knjige dlanom. „Ovo je veoma pažljivo urađeno, ne
verujem da je učinjeno na brzinu dok se osoba sve vreme osvrtala
preko ramena.“
,,Ne“, složio sam se. „I niko nije mogao da uđe dok ste vi bili na
disputaciji?“
„Ра, kao što sam rekao, svi članovi imaju ključ, ali i oni su bili
na disputaciji“, rekao je, ali pogled mu je skrenuo sa mene dok je to
govorio.
Svi osim Džejmsa Koverdejla, pomislio sam, ali njega sam već
170
Izdaja

odbacio kao osumnjičenog jer je žarko želeo da me odgovori od

teorije ubistva.
„Baš niko drugi nema ključ?“
„Samo rektor. Oh... i, naravno...“ Oklevao je, a njegovo
ponašanje je postalo čudno.
„Ко?“, navaljivao sam.
„Gospođica Sofija ponekad koristi očev ključ“, rekao je
prislonivši skupljenu šaku uz usne, kao da će kašljati. „Ona mašta da
može biti dobar učenik kao i bilo ko drugi, a on joj u tome
udovoljava. Pretpostavljam da je razlog za to gubitak sina - mada,
naravno, to je njegova stvar.“ Odmahnuo je glavnom. „Vidite, ja ne
bih dozvolio mojoj kćeri toliku slobodu, kada bih je imao, jer ženski
umovi nisu stvoreni za učenje i priznajem da se plašim za njeno
zdravlje - ali moram biti zahvalan što joj dozvoljava da dolazi samo
kada ovde nema studenata. Inače ih sve natera da dahću za njom kao
psi u vreme teranja, doktore Bruno, a ja ne želim da se moja
biblioteka koristi za takve stvari - kada ima svoj ključ bar može da
dođe kada su mladići na predavanjima.“
„Da li koristi biblioteku kada vi niste ovde da je nadgledate?“
,,Oh, pretpostavljam da jeste tako“, rekao je Godvin, kao da je ta
stvar bila izvan njegovih ruku. „Ako ima očevu dozvolu, ja ne mogu
da mu protivrečim, osim toga, ona neće krasti knjige, zar ne?“
Ne, pomislio sam, ali da li je mogla da upotrebi svoj ključ da
uđe sinoć, znajući da će čitav koledž biti u Bogosloviji duže od sata?
Nije odala da je prepoznala citat koji sam pomenuo sinoć, ali to samo
po sebi nije dokaz neznanja. Međutim, zašto bi mi Sofija, za ime
sveta, pisala anonimno, a onda glumila neznanje kada je mogla
nasamo da razgovara o toj stvari? Osoba koja mi je pisala očigledno se
plašila da ne bude otkrivena kao izvor informacije, koliko god ona
bila oskudna. Da li je onda Sofija znala nešto o nekome sa koledža, ali
nije videla ništa otvoreno da bi ga potkazala? Da li bi taj neko mogao
biti lično njen otac?
„Hvala vam, gospodine Godvine“, rekao sam, ustavši sa
njegove stolice da krenem.
,,Oh, ali još vam nisam pokazao naš ilustrovani rukopis pisama
svetog Kiprijana koji je dekan Fleming takođe doneo iz Firence“,
171
 S.Dž. Peris

počeo je, očiju zažarenih od razočarenja. Proučavao sam njegovo lice

dok sam se izvinjavao što odlazim, razmišljajući kako te krupne,
melanholične oči daju njegovom licu izgled razoružavajuće
iskrenosti. Ali, sada sam znao da je Godvin bio i čovek koji je imao
sopstvene tajne i podsetio sam sebe da ne smem verovati licu koje iko
od njih prikazuje preda mnom ili pred svetom. Kao što mi je Vilijam
Bernard tako zajedljivo rekao one prve noći, nijedan čovek u
Oksfordu nije onakav kakvim se čini.

172
Izdaja

DEVETO POGLAVLJE

Pokušavajući da dovedem svoje misli u red, izbio sam u kvadratno

dvorište, sada osvetljeno prvim kolebljivim zracima sunca koje sam
video otkako sam napustio London. Tragovi oblaka još uvek su se
zadržavali iznad glave, ali uporna kiša od protekla tri dana kao da se
privremeno stišala. Sat iznad luka ka stepeništu do kapele i biblioteke
pokazivao je da je tek prošlo pola osam. Koledž je delovao zlokobno
tiho.
Zastao sam da pogledam u prozore rektorovih odaja, pitajući se
koja bi soba mogla biti Sofijina i kako bih mogao pronaći načina da je
ponovo vidim danas, uprkos izričitoj zabrani njenog oca, kada sam se
setio i iznenada zažalio što sam dopola obećao Sidniju da ću s njim i
Palatinom Laskim ići u šumu Šotover. Odlučio sam da odšetam do
Hristove crkve i lično se izvinim kod Sidnija. On će biti ljut, znao
sam, i saosećao sam sa njim, pošto ga je Poljak jahao od zore do noći,
ali teško da bih bio vredan dodatak bilo kojem lovačkom društvu, čak
i kada mi pažnja nije bila tako ometena pokušajima da uhvatim
ubicu. Nisam imao talenta za džentlmenske sportove niti prilike da
ih učim u mladosti, kao on. Sidni bi mogao da se raspita o lovačkim
psima dok bude tamo. Smatrao sam da bih veći napredak postigao
ako ostanem u gradu. Dvoje ljudi čije sam poverenje najviše želeo da
osvojim bili su Tomas Alen i doktor Vilijam Bernard. Obojica su,
sumnjao sam, mogla znati bar nešto o prikrivenoj katoličkoj mreži
koja bi, s druge strane, mogla imati veze s Merserovom smrću, mada
sam odlično znao da mi oni neće tek tako priznati takve kontakte,
ukoliko su ih imali.
Nerado sam se vratio u svoju sobu gde sam se temeljno oprao
hladnom vodom, jer se činilo da oksfordski učenjaci nisu imali ništa
tako civilizovano kao što bi bilo kupatilo, razmišljajući da moram
zamoliti Kobeta za posetu berberinu kako bi mi podsekao bradu i
pralji da mi opere košulje, jer mi je delovalo kao da nam je suđeno da
ostanemo bar još tri dana. Stomak mi je glasno krčao dok sam se

173
 S.Dž. Peris

oblačio. Glad mi se prikrala dok sam se umivao, pa sam iz svoje

putničke torbe izvukao Volsingenovu kesu i okačio je o pojas,
odlučivši da izađem u grad i vidim mogu li pronaći neko mesto na
kojem će mi u ovo doba nedeljnog dana prodati nešto za jelo.
Dvorište je još bilo prazno i činilo se neprirodno tihim kada sam
zakoračio sa stepeništa. Izgleda da su se studenti nedeljom povlačili u
osamu. Taman sam krenuo ka stražari kada sa svog stepeništa u
zapadnom krilu izroni Gabrijel Noris noseći kožnu torbu okačenu na
jedno rame. Instinktivno sam ustuknuo jedan korak i vratio se u
senku, želeći da izbegnem dalje spekulacije o tome šta bi se moglo ili
ne reći u istrazi. Bio je obučen u crno, ali čak i sa rastojanja je bilo
jasno da su njegovi kaput i pantalone bili od satena i skupog kroja, a
preko ramena je nosio kratak ogrtač koji se presijavao baršunskim
sjajem. Kratko se osvrnuo po dvorištu, ali je izgledalo kao da me ne
primećuje, još uvek dopola skrivenog, pre nego što je krenuo brzim
korakom ka kapiji. Nešto mi je u njegovoj žurbi delovalo čudno.
Prisetio sam se da je odbio poziv da danas ide sa Sidnijem u lov i
pitao sam se kakve bi ranije zakazane obaveze jednom mladiću mogle
biti atraktivnije od toga. Pomislio sam da bi moglo biti zabavno
pratiti ga, pošto sam svejedno planirao da idem u grad. Nakon
njegovog ličnog priznanja o noćnim ekspedicijama, i glasina o
njegovim afinitetima koje mi je preneo Lorens Veston, pomalo sam se
nadao da bih ga mogao uloviti u nekom nezakonitom randevuu i
potvrditi Vestonovu teoriju. Onda, ukoliko za to dođe trenutak,
mogao bih iskoristiti takav dokaz da zauvek odvratim Sofiju od njega,
ukoliko je on zaista bio ravnodušni objekat njene ljubavi.
Sačekao sam da se malo odmakne kako ne bi primetio da idem
za njim. Mahnuvši Kobetu kroz njegov mali prozor, kolebljivo sam
skrenuo iz glavne kapije u Sent Mildreds lejn i video da je Noris već
dosta odmakao, hodajući brzim korakom ka severu u pravcu Isusovog
koledža. Morao sam skoro da poskakujem da bih pratio njegove
dugačke korake, držeći se blizu zida koledža Egziter dok smo
prolazili pored njega, ali ne toliko upadljivo kako bih izgledao da ne
radim ništa drugo osim što opušteno šetam ukoliko se on okrene i
primeti me.
Uličica je, nakon višednevne kiše, bila zakrčena blatom i Noris
174
Izdaja

je izbirljivo zaobilazio najgore kanale i bare, zastavši u jednom

trenutku da iznerviranim pokretom obriše blato koje je poprskalo
njegove fine kožne čizme. Na raskrsnici ulica Sent Mildreds lejn i
Samer lejn, skrenuo je desno bez oklevanja, a nakon kratke pauze i ja
sam krenuo za njim, držeći se senke starog gradskog zida koji se
solidno, poput tvrđave, uzdizao levo od mene. Na ulici je bilo tek
nekoliko duša, samo jedan ili dva para u svojoj najboljoj odeći, koji su
bez sumnje krenuli ka nekoj od brojnih parohijskih crkava. Zvona su
zvonila negde od napred, najavljujući službu.
Moj plen je išao odlučno, kao da je imao zakazan sastanak, ali u
njegovom ponašanju nije bilo ničeg prepredenog, ničeg što bi
nagoveštavalo da je njegovo odredište iole neobično ili da bi više
voleo da ga niko ne vidi, a nije hodao ni kao da je torba koju je nosio
teška, premda je bila velika. Prigušio sam jezu dok smo prolazili
pored zida bogoslovije s desne strane, a pravo napred, naspram ulaza
u ulicu na čijem je znaku pisalo Kat strit, krenuo je ka malom
zadnjem ulazu uvučenom u gradski bedem, pored male kapele.
Zadržavši se u senci kuća preko puta, počeo sam da se osećam
pomalo budalasto zbog šunjanja.
Izvan gradskih zidina pružala se široka avenija s nekoliko kuća,
onih koje su stajale pored puta, niskih i ofucanih, okruženih velikim
zaraslim komadima zemlje i voćnjacima koji su se protezali unazad
dalje nego što sam mogao da vidim. Tlo je bilo izbrazdano točkovima
kola i konjskim kopitama, a ja sam posmatrao Norisa kako prelazi
uličicu i skreće desno, dok mu se torba ljuljala na ramenu, pored reda
izbi jadnog stanja, ka otvorenom polju. Tu je bilo teže naći ikakav
zaklon, pa sam zaostao još malo da bi se među nama napravilo veće
rastojanje, držeći se čvrsto senke gradskih zidina. Čak i tako, da se
okrenuo ne bih mogao da se sakrijem. Nakon desetak minuta Noris je
ponovo skrenuo levo, niz široki put sa obe strane oivičen voćnjacima i
poljima i tada sam se skoro okrenuo, pošto sam morao da napustim
zaklon zida, međutim, moja radoznalost se probudila. Uz put gotovo
da nije bilo nikakvih građevina. Ispred se video samo zdepasti toranj
male crkve koja je, kako sam video kada sam prišao malo bliže, bila
veoma stara. Noris je obišao bok crkve i iza nje bledi kameni zid
impresivne farmerske kuće, visoke tri sprata, sa krovnim prozorima
175
 S.Dž. Peris

pod zabatima i imanja ograđenog visokim zidom od istog zlatnog

kamena. Sa ugla male crkve, gledao sam Norisa kako prilazi kapiji u
zidu na boku kuće, a nakon kraćeg vremena neko ga je pustio unutra,
ali nisam video ko.
Nisam imao izbora osim da se okrenem i vratim istim putem u
grad, prekorevajući sebe zbog uzaludnog puta. Priznajem da bih bio
oduševljen da sam video Norisa kako se sastaje sa nekim mladim
ljubavnikom, ali u putu koji je prevalio nije bilo ničeg zanimljivog.
Moglo se i očekivati da bogati mladić ima poznanike među
uglednijim oksfordskim porodicama, a farmerska kuća je izgledala
kao da je pripadala bogatim ljudima. Nisam saznao ništa korisno, i
tek kada sam se polako vraćao pored polja, uživajući u mirisu vlažne
zemlje i svežeg lišća koji je na vetru dolazio do mene iz voćnjaka,
prisetio sam se šta je Lorens Veston rekao o tome kako Noris svog
konja čuva izvan gradskih zidina. Bez sumnje je krenuo da jaše i
osećao sam veliku zahvalnost što nisam uhvaćen kako se prikradam
za njim i što nisam morao da objasnim sopstvenu benavost.
Međutim, uživao sam u vazduhu nakon kiše i osećaju slobode
koji je budila priroda izvan grada nakon tlačiteljske teskobe koledža
Linkoln, sa svim njegovim intrigama i prikrivenim strujama
zlonamernosti koje su nekako dovele do smrti jadnog Rodžera
Mersera. Nisam žudeo da se što pre vratim u taj ograđeni
pravougaonik, sa prozorima nalik neprijateljskim očima koje
posmatraju svaki moj korak, pa sam odlučio da se vratim drugim
putem, oko velikog gradskog zida i vidim šta još od okoline mogu
otkriti dok budem tražio neku krčmu u kojoj bih mogao dobiti nešto
kuvano za jelo.
Gotovo sam stigao do nivoa stare crkve Svete Marije
Magdalene, pokraj krive zgrade koja je izgledala kao da je nekada bila
taverna ali je sada zapala u očaj, kada je iznenadan nalet vetra jurnuo
ulicom, rasuvši poslednje komadiće cvetova sa obližnjih stabala.
Iznenadilo me je glasno škripanje odozgo, pa sam podigao pogled i
ugledao stari oslikani znak koji se divlje ljuljao na svojim zarđalim
šarkama, ječeći kao da će se svakog trena otkačiti. I tada sam poskočio
unazad sa krikom zaprepašćenja, jer znak iznad moje glave, mada je
njegova boja izbledela i toliko se oljuštila da je slika bila jedva
176
Izdaja

vidljiva, prikazivao je točak sa žbicama, potpuno isti kao simbol u

kalendaru Rodžera Mersera i na astronomskom dijagramu koji mi je
proturen ispod vrata.
Nisam očekivao ni da će se vrata otvoriti, pošto je kuća spolja
izgledala tako napušteno, ali kada sam uhvatio kvaku, ona su zaječala
i dopustila mi da vidim prostoriju niske tavanice koja je mirisala na
buđ i vlagu, sa nekoliko rasklimanih stolova i klupa. Prožimajuća
hladnoća visila je u vazduhu. Ognjište koje je zauzimalo jedan zid
bilo je prepuno hladnog pepela, a šačica gostiju razgovarala je
prigušenim glasom, nagnuta nad krigle piva, kao da se stide što su
zatečeni na takvom mestu. To nije bila krčma u kojoj su prolaznici bili
dobrodošli. Dok mi je krv bubnjala u grudima, zatvorio sam pažljivo
vrata za sobom i zauzeo mesto za stolom u prljavom uglu, pored
otvora za posluživanje, svestan da je moj ulazak privukao pažnju
drugih gostiju. U grupi četvorice muškaraca na suprotnom kraju
prostorije koji su zurili i šaputali prikrivajući dlanovima usta, sa
zaprepašćenjem sam prepoznao čoveka rošavog lica bez ušiju kojeg
sam video ispred bogoslovske škole pre disputacije - čoveka za kojeg
sam bio siguran da ga je i Džejms Koverdejl prepoznao. „Niko bitan“,
rekao je Koverdejl. Bezuhi čovek nije se pridružio šušorenju njegovih
drugara već me je samo, iznad njihovih glava, netremice posmatrao,
istim hladnim, drskim pogledom, kao da me je poznavao. Pogledi su
nam se na tren susreli, ali sam ja brzo skrenuo pogled primetivši da
su mu oči bile jednako upečatljive koliko i lice. Toliko bledoplave i
providne da su delovale gotovo kao da su osvetljene iznutra, kao što
sunce šija kroz vode zaliva u Napulju.
Njegov pogled je bio toliko uznemirujući da sam oborio oči,
plašeći se da bih mogao izazvati neki sukob, ali bilo je jasno da ovo
nije mesto gde bi stranac mogao na miru nešto popiti, a da njegovo
prisustvo ne izazove nečujnu, ali opipljivu reakciju. Kada sam
ponovo podigao pogled, žena čvrste građe do četrdesetak godina sa
isflekanom keceljom stajala je ispred mene, prekrštenih ruku. Imala je
tršavu prosedu kosu začešljanu od lica sa četvrtastom vilicom i
skeptične braon oči.
„Šta biste vi, gospodine?“
„Kriglu piva?“
177
 S.Dž. Peris

Učtivo je klimnula glavom, ali je nastavila da me procenjuje.

„Niste mi poznati, gospodine, šta vas dovodi u Katrinin točak?“
„Bio sam gladan, video sam vaš znak i pomislio da svratim na
večeru.“
Još je više suzila oči.
„Niste odavde, rekla bih.“
„Rođen sam u Italiji“, rekao sam, pogledavši je što sam iskrenije
mogao. Napućila je usne i klimnula.
„Papin prijatelj?“
„Ne lično“, rekao sam, a njeno lice se najzad malo smekšalo i
gotovo da se nasmešila.
„Znate na šta mislim, gospodine.“
„Hoće li od mog odgovora zavisiti da li ćete mi doneti pivo?“
„Samo volim da budem sigurna da ovde dolazi prava vrsta
ljudi, gospodine.“
Osvrnuo sam se po pivnici. Teško bi bilo zamisliti manje zdravu
gomilu. Setio sam se drumskih krčmi koje sam morao da posećujem
tokom bega iz San Domenika.
„Odgajan sam u rimokatoličkoj crkvi“, rekao sam, ravnodušno.
„Ne znam da li me to čini pravom vrstom, ali kunem se da to neće
uticati na novčiće u mom novčaniku.“
Činilo se da je to prihvatila, pa se dopola okrenula kao da će
poći.
„Kako se zovete?“, pitala je, kao da se tek tada dosetila.
„Filipo“, rekao sam, iznenađen lakoćom s kojom mi je to ime
izletelo, skoro kao refleksno. Možda zbog sećanja na godine bežanja,
kada sam putovao pod imenom koje sam dobio na rođenju, znajući
da bi mi sopstveni identitet mogao biti fatalan. Ovde, u ovoj mračnoj
taverni među pogledima popreko i šapatima, instinkt je zahtevao isti
oprez. „Filipo il Nolano.“
Gazdarica je delovala zadovoljno. Klimnula je glavom, spustila
ruke i malko se spustila što je možda čak bio i naklon.
„Džoan Keni, udovica, vama na usluzi. Hoćete li jesti,
gospodine?“
„Šta imate?“
„Potaž“, rekla je čvrsto.
178
Izdaja

Do tada sam u Engleskoj već bio dovoljno dugo da znam da je

potaž bio muljasto jelo napravljeno mešanjem ovsene kaše sa sokom
preostalim od dinstanja mesa, nešto što bi se slobodno moglo dati
stoci, ali što su Englezi izgleda smatrali nezamenjivim dodatkom
svakom stolu.
„Nema mesa?“, pitao sam glasom punim nade. „Nedelja je.“
„Imamo potaž, gospodine. Uzmite ili ostavite.“
Nerado sam rekao da ću uzeti.
„Hamfri!“, povikala je i vrata pored otvora za posluživanje su
se otvorila propuštajući mladića sa svetlom kovrdžavom kosom koji
je u rukama držao prljavu krpu. Mada je bio visok bar dva metra i
verovatno u svojim dvadesetim, prvo je pogledao gazdaricu, a potom
mene, tupog, iskrenog lica deteta željnog da zadovolji, pa sam
pretpostavio da je malouman.
„Donesi gospodinu Nerlarnu potaž i kriglu piva što brže možeš
i nemoj ni da pomišljaš da mu se namećeš svojim praznim
brbljanjem“, prasnula je i Hamfri je ljutito klimnuo, preterano
mlateći glavom kao što bi dete radilo, uvrćući krpu u rukama dok ju
je gledao. „On je Velšanin“, dodala je gazdarica smrknuto, kao da je
to sve objašnjavalo.
Dok je dečak nestajao u kuhinji, žena je prešla prostoriju i
naslonila se nad sto da bi nešto prošaputala bezuhom čoveku koji je
iskosio glavu i tromo klimnuo ne skidajući pogled s mene.
Dečak, Hamfri, brzo se vratio s činijom mlakog sivog mulja
polovinu prosuvši po stolu, i drvenom šoljom piva prekrivenog
masnim slojem, a onda stade pored stola energično mi se smešeći.
„Hvala ti“, rekao sam, najzad, a pošto i dalje nije odlazio,
zapitao sam se da li bi trebalo da mu dam napojnicu.
„Jeste li iz Italije?“, pitao je, ritmičnim glasom, čučnuvši tako da
bude na nivou mojih očiju i posmatrajući me iskošene glave.
„Tako je“, rekao sam, čeprkajući komadom hleba po sadržaju
činije. Činilo se da se već stvrdnuo.
„Kažite onda nešto na italijanskom“, rekao je Hamfri, kao da
me izaziva da ga zadivim, baš kao što bi dete začikavalo uličnog
žonglera. Razmislio sam malo.
„Non darei questo cibo nemmeno al mio cane“, rekao sam,
179
 S.Dž. Peris

prijatno se smešeći, ali govoreći tiho, za svaki slučaj. Oči su mu

zasijale od čuđenja kao da sam ni iz čega stvorio novčić, a njegovo
široko lice razvuklo se u osmeh.
„Šta to znači?“
,,Oh, teško je prevesti. Bio je to kompliment za vašu ukusnu
hranu.“
Nagnuo se vrlo blizu, tako da je njegov dah golicao moje uvo.
Neodoljivo je mirisao na luk.
„Ја ne govorim italijanski“, prošaputao je, „ali znam latinski.“
„Odlično“, rekao sam popustljivo, očekujući niz besmislica, jer
bilo je nemoguće da priglupi sluga zaista govori latinski. Odlučno je
klimnuo, ozbiljnog lica.
„Оrа pro nobis“, prošištao mi je na uvo, a onda se odmakao
gledajući me s očekivanjem, ponosan na sebe, čekajući moje
odobravanje.
Osetio sam kako mi se oči šire, i borio sam se da mi lice ostane
mirno. Bleda svetlost razumevanja počela je da se širi preko pitanja
koja su mi se koprcala u mislima.
„То je veoma dobro, Hamfri, znaš li još nešto?“, prošaputao
sam. Zasijao je i ponovo se nagnuo ka meni, ali u tom trenutku se
prolomio gazdaričin kreštavi glas.
„Hamfri Pričard! Zar ti nisam rekla da ostaviš jadnog gospodina
na miru? Jel nemaš nikakvog posla? On ne želi da sluša tvoje
budalaštine, pusti ga da na miru uživa u svom obroku.“ Sa tim
neprikladnim optimizmom, pojavila se iznenada pored Hamfrijevog
ramena, ćuškajući ga lagano po temenu i pokazujući mu ka kuhinji.
Mada je bio dvaput viši od nje, njegovo lice se snuždilo od osećaja
krivice i on je odjurio, tužno povijajući svoje veliko telo.
Gazdarica je obrisala ruke o kecelju i usiljeno se osmehnula.
„Nije rekao ništa, ahm... uvredljivo, nadam se?“, pitala je, ali
učinilo mi se da u njenom glasu osećam trag zebnje.
„Ni slučajno“, rekao sam. „Samo je pitao da li je hrana u redu.“
Suzila je oči.
»I. je li?“
„Mm. Hvala vam.“
Gledala me je trenutak kao da je htela još nešto da doda, a onda
180
Izdaja

učtivo klimnula glavom i nestala u kuhinji, odakle sam čuo prigušene

glasove, njen koji grdi jadnog Hamfrija i njegov koji se bunio.
Večera je bila neprijatan događaj. Naterao sam sebe da kroz
stegnute zube pojedem što je moguće manje groznog paprikaša, sve
vreme svestan netremičnog pogleda bezuhog čoveka i njegovih
pajtaša iz ugla. Skoro da sam se nadao da će mi najzad prići i suočiti
se sa mnom, možda mi objasniti zašto me je posmatrao s toliko
zanimanja ili prisnosti, ali on je ostao na svom mestu, samo se
povremeno pomerajući da bi se nagnuo i nešto došapnuo drugarima.
Nisam skidao oči sa svog tanjira, u mislima premećući delove
razgovora. Ora pro nobis. Moli se za nas. Reći napisane šifrom na
kraju godišnjaka Rodžera Mersera. Molitva za zalaganje, deo Ave
Marije ili litanije svetaca, jer gde bi neobrazovani čovek poput
Hamfrija naučio latinski osim iz odgovora na misi? Znači, mladi
Hamfri Pričard je ili slučajno čuo katoličke liturgije ili je u njima
učestvovao. Da li je te reči čuo družeći se sa ljudima koje je znao iz
taverne? To bi objasnilo zbog čega se njegova poslodavka toliko
trudila da ga spreči da razgovara sa strancima. I zašto je Rodžer na
pisao istu frazu šifrom? Možda je to bila lozinka, ili znak kojim su se
konspiratori legitimisali. Da li je Katrinin točak bio neka vrsta
sastajališta ili sigurne kuće za pritajene katolike, da li je na to moj
tajanstveni dopisnik sa koledža Linkoln pokušavao da mi skrene
pažnju?
Shvatio sam da sam zurio u bezuhog čoveka dok sam razmišljao
o tome. Gotovo kao da su ga moje misli oživele, u tom trenutku on se
podigao na noge, ispravio svoj kaput i pozvao gazdaricu da izmiri
račun.
„Avaj, udovice Keni, moram vas napustiti za sad - mada je
sabat, posao ne čeka, kao i uvek“, objavio je, a ja sam se iznenadio
čuvši da ima obrazovan akcenat. On je bio zbunjujuće suprotan svom
izgledu zbog kojeg je delovao kao običan kriminalac. Ponovo sam
morao da prekorim sebe jer sam doneo ishitren sud na osnovu
čovekovog držanja ili izgleda. Sačekao sam da se vrata zatvore za
njim pre nego što sam i ja krenuo. Ako je udovica Keni i videla nešto
sumnjivo u mojoj žurbi da krenem, to se nije moglo razaznati u
njenom uobičajenom izrazu lica, i zahvalila mi se beživotno dok sam
181
 S.Dž. Peris

bacao novčiće na sto i žurio kroz vrata, savijajući vrat u oba smera
duž ulice i nadajući se da mi je bezuhi čovek još uvek u vidokrugu.
Imao sam sreće. Gotovo da je stigao do vrha ulice pored crkve.
Ponovo se držeći senke kuća sa leve strane, rekao sam sebi da ovakva
potera više priliči nekom od Volsingemovih agenata i primetio da
uživam u dramatičnosti trenutka i naletu adrenalina u mojim
venama.
Bezuhi čovek je prešao široku ulicu i prošao kroz severnu
kapiju, pored crkve svetog Mihaila i zatvora Bokardo. Pratio sam ga
na bezbednom rastojanju duž Samer lejna, pored prednje strane
koledža Egzeter i zadnjeg zida bogoslovske škole. U jednom
trenutku, imao sam osećaj da neko prati mene, pa sam se oštro
osvrnuo, ali na ulici je bila tek šačica ljudi i svi su išli za svojim
poslom, naizgled me ne primećujući, pa sam to pripisao osetljivim
živcima i nisam više skidao pogled sa bezuhog čoveka.
Na uglu univerzitetskih škola skrenuo je pravo u uzanu uličicu
Kat, gde su kuće bile zbijenije, a gornji spratovi sa ramom od drvenih
greda visili iznad puta tako da je on bio u senci, zbog čega je tlo pod
nogama još uvek bilo mokro. Na osnovu obilja oslikanih znakova koji
su štrcali sa kuća, ječeći tiho na vetru, bilo je jasno da je ovo trgovačka
ulica. Kada sam pažljivije pogledao, otkrio sam da su se radnje
brinule o potrebama akademske zajednice: štamparije, pribor za
pisanje, krojači toga i specijalne odeće i brojni prodavci knjiga i
knjigovesci, svi zaključani, sa zatvorenim kapcima na prozorima.
Bezuhi čovek je usporio korak, pa sam i ja učinio isto, baš kada
sam primetio osobu koja je išla ka nama iz suprotnog smera, obučenu
u crnu akademsku odoru sa baršunastom kapom. Držanje mu je bilo
ukočeno, kao u starca, a koraci su mu bili kolebljivi, kao da mu je
hodanje bilo naporno. Bezuhi čovek je stao ispred uzanog izloga
jedne prodavnice sa musavim prozorima i podigao ruku u znak
pozdrava. Čovek sa kapom je u znak odgovora napravio mali gest.
Skrenuo sam u jedan ulaz baš kada je on stao pored prodavnice i
skinuo svoju kapu, proveravajući ulicu kao da ne želi da bude viđen, i
tada sam shvatio da je to bio doktor Vilijam Bernard. Bez reči, bezuhi
čovek je skinuo svežanj ključeva sa svog pojasa i otključao prljavu
prodavnicu. Povukao sam se još dalje van vidokruga, a on je,
182
Izdaja

pogledavši poslednji put uz i niz ulicu, pridržao vrata doktoru

Bernardu i krenuo za njim kroz niska vrata. Vrata su se zatvorila i čuo
sam kako se za njima zaključava brava. Prodavnica nije imala znak,
ali kada sam izašao iz ulaza i prišao joj što sam smeo bliže, mada je
bila mala verovatnoća da se mnogo ulice videlo kroz gusti sloj
prljavštine na prozorskim oknima u obliku romba, video sam da je
iznad ulaza, sitnim, ali pažljivo izuvijanim slovima, stajalo R. Dženks,
knjigovezac i prodavač pribora za pisanje.
Okrenuvši se od prodavnice, naleteo sam pravo na visokog
čoveka sa šeširom navučenim preko lica, gotovo ga preturivši.
,,Scusi“, rekao sam instinktivno, a i on je promrmljao izvinjenje
i požurio uz ulicu. Pogled na njegova leđa koja se udaljavaju ostavio
me je neobično uznemirenog. Pitao sam se zar ga nisam primetio
ranije na ulici. Da li je možda iskoračio iz neke prodavnice? To je bilo
malo verovatno. Sve su bile zatvorene, a setio sam se da sam, pre
nego što sam skrenuo u Kat strit, imao osećaj da me neko prati. Taj
čovek je skrenuo u bočnu uličicu ne osvrćući se. Nisam primetio
gotovo ništa na njegovom licu, osim da je imao tamnu bradu. Nisam
mogao da se setim da li je neko od drugova bezuhog čoveka iz
Katrininog točka imao tamnu bradu, ali nisam ih pažljivije
posmatrao, a i sedeli su leđima okrenuti meni. Zašto bi me neko
pratio iz taverne, pitao sam se, osim ako ne zato što sam tamo bio
sam i probudio njihovu sumnjičavost, ili zato što je bilo tako
očigledno da želim da pratim bezuhog čoveka?
Vratio sam se niz Kat strit ka gradskim zidinama, uskovitlanih
misli. Ko je bio taj bezuhi čovek koji je imao prijatelje i među prostim
svetom i među doktorima koledža Linkoln? Ako je on bio Dženks
knjigovezac, to bi objasnilo njegovu vezu sa akademicima, ali bilo je
čudno zašto je Bernard odlučio da nedeljom obavlja te poslove.
Zaista, stari doktor je izgledao kao da se nadao da neće biti primećen.
Ako bih tražio najočiglednije objašnjenje, mogao bih pomisliti da je
Katrinin točak poznato sastajalište rimokatolika, a Bernard, kao što
sam video, bio je simpatizer stare vere. Pošto se čovek koji je
povezivao to dvoje bavio knjigama, zar nije sasvim verovatno da sam
nabasao na neku vezu sa gradskom podzemnom trgovinom
zabranjenim knjigama o kojoj je Volsingem tako besno govorio? Je
183
 S.Dž. Peris

dino što nisam baš nabasao na nju, razmišljao sam; neko me je

namerno, u šifri, usmerio na to otkriće, neko ko se postarao i da to
povežem sa smrću Rodžera Mersera. Morao sam pronaći izvor te
informacije i otkriti čega se plašio, pa je krio svoj identitet.
Vratio sam se pored Bogoslovske škole i skrenuo levo u Sent
Mildreds lejn. Kula iznad ulazne kapije koledža Linkoln nazirala se s
moje leve strane, zdepasta i bleda naspram neba. Dok sam prolazio
kroz glavnu kapiju ispod kule stražare, čuo sam kuckanje s prozora
portirovih odaja, pa sam se osvrnuo i video Kobeta kako mi maše da
uđem.
„Jedan momak vas je upravo tražio, doktore Bruno“, rekao je,
divlje brekćući, kao da prenosi hitnu poruku. „Sluga iz koledža
Hristove crkve, hteo je da zna da li ćete po podne loviti u Šotoveru.“
Tiho sam opsovao. U svom uzbuđenju zbog otkrića Ketrininog
točka, potpuno sam zaboravio svoje obećanje Sidniju i nameru da se
lično izvinim. Ako ništa drugo, uz malo sreće, bar će biti kasno da im
se pridružim.
„Ne mogu“, rekao sam, više za sebe. „Pretpostavljam da bi bilo
bolje da ostavim poruku mom prijatelju.“
,,Ne“, rekao je Kobet, saosećajno. „Niste mi izgledali kao osoba
od lovačke vrste. Premali ste za luk, ako ne zamerate što kažem.“
Samo sam klimnuo i okrenuo se da odem. Tada sam se
iznenada setio Sidnijevog saveta o portirima na koledžu i njihovom
skladištu informacija, kao i boce piva koju smo poneli da ohrabrimo
Kobeta u priči, a koja je još uvek stajala u mojoj sobi.
„Da li ste za piće, Kobet?“, pitao sam.
„Ра stvarno, kao da ste mi pročitali misli, doktore Bruno.“
Blesnuo je svojim znalačkim, širokim osmehom. „Baš sam razmišljao
kako sam na smrt presušio. To je prava magija.“
„Nije nikakva magija, uveravam vas. Mogu da prepoznam
žednog čoveka kad ga vidim. Sačekajte me ovde tren“, rekao sam,
smešeći se, a on se teško spustio na svoju stolicu.
,,Oh, neću ja nigde, ne brinite. Možda ću čak pogledati imam li
čistih šolja. Nismo navikli na goste, je li, Bes?“, rekao je, nežno
češkajući staru kuju iza ušiju. Ona je iz dubine grla ispustila tihi
klokotavi zvuk.
184
Izdaja

Kada sam se vratio s flašom, Kobet je žudno izvukao zapušač i

darežljivo nasuo dve drvene šolje postavljene za tu priliku na njegov
sto. Trudio sam se da ne proučavam preterano pažljivo stanje šolje
koju mi je dodao, a njegovo oblo lice naboralo se u zadovoljan osmeh
dok mi je pokazivao da izvučem nisku stolicu zatisnutu u ugao
njegove male sobe.
„Dobro pivo i dobro društvo“, rekao je, kada je povukao veliki
gutljaj iz svoje šolje i promućkao ga po ustima pre nego što je bučno
progutao. „Е, sad. Osećam da imate pitanje. I ja mogu da čitam misli,
znate.“ Namignuo je.
Shvatio sam da je najbolje da budem jednako iskren kao i
Kobet. Mogao je da prozre svako pretvaranje.
„Da li ste ikada upoznali knjigovesca iz Kat strita koji se zove
Dženks?“, pitao sam.
Kobet je zabacio glavu i zapao u jedan od onih napada
grohotnog smeha zbog kojih sam se plašio za njegovo zdravlje. Kada
se povratio od brektanja, s nevericom me je pogledao i obrisao usta
nadlanicom.
„Gospode bože i svi sveci, doktore Bruno, šta smo to napravili
od vas?“ Odmahivao je glavom, smejući se i dalje. „Stigli ste u
Oksford u društvu najuglednijih ljudi u zemlji, a za samo nekoliko
dana udružujete se s najozloglašenijom bitangom u gradu! Držite se
podalje od Rolanda Dženksa, to je sve što imam da vam kažem.“
„Kako to ozloglašen? Običan knjigovezac?“
„Nije ništa obično taj Roland Dženks. Papista i čarobnjak.“
„Stvarno?“ To mi je probudilo zanimanje. Kobet je mogao da
prepozna željnu publiku kada bi je video.
„Zar nikada niste čuli za Crnu uredbu?“, pitao je zloslutnim
glasom.
Odmahnuo sam glavom.
Kobet se nagnuo unapred uživajući kao deda koji smišlja priču
za plašenje male dece.
„Ра, sad“, rekao je, a zatim napravio podužu pauzu dok nije
iskapio svoju šolju i sipao drugu do vrha. „Рге šest godina, bese leto
1577, i prokleto toplo, Roland Dženks je uhapšen zbog agitovanja i
zatvoren u oksfordsku kulu, gde drže zatvorenike do lokalnog
185
 S.Dž. Peris

zasedanja porotnog suda.“

„Zbog koje vrste agitovanja?“
„Idem ka tome, strpljenja malo“, gunđao je Kobet. „Ра, tom
prilikom, otkriveno je da je širio agitatorske knjige, znate - papističke
knjige, one koje se ovde ne smeju štampati. Nelegalno ih je uvozio
brodom iz Francuske i Holandije - kažu da ima flamanske krvi, ali to
je možda samo trač, a ja nikada ne obraćam pažnju na tračeve.“
„Naravno“, rekao sam, iskreno klimajući glavom.
„Naravno. Pa, bio je uhapšen zbog knjiga i iskočili su neki
svedoci koji su rekli da su ga čuli kako izdajnički govori protiv
kraljice. Ali, tokom suđenja se desilo nešto užasno. Odveden je u
oblasni dom, odmah pored zatvora, sa svim ostalim zatvorenicima
kojima će se suditi pred glavnim šerifom i glavnim baronom.
Prirodno, proglasili su ga krivim i baš kada je njegova presuda
izrečena, sudnicu je ispunio najužasniji smrad koji biste mogli
zamisliti, takav da su svi u prostoriji mislili da će se ugušiti ili
onesvestiti od njega.“
Ponovo je zastao da se okrepi, a ja sam nestrpljivo cupkao na
ivici moje stolice.
„I onda?“
„Ра, sad, znam da ćete teško poverovati u to, ali poznajem ljude
koji su to videli svojim očima, doktore Bruno“, prošaputao je Kobet,
šireći oči u žaru svoje priče. „Svaki čovek iz te porote umro je u roku
od nekoliko dana. I ne samo oni, već i svaki žandar iz sudnice, svi,
mrtvi pre isteka sedmice. Šerif, baron, policajci - svi. Tri stotine ljudi
umrlo je u Oksfordu tokom mesec dana. A onda se sve završilo brzo
kao što je i počelo. Ali, to nije sve.“ Nagnuo se još bliže, pa mu je
brada gotovo bila u pivu. „Nijedan zatvorenik koji je tada bio na sudu
nije umro, kao što nije niti jedna žena ili dete. E sad, ne možete mi
reći da je to bila ikakva prirodna nesreća.“
„Kletva, onda?“
„Kletva Rolanda Dženksa“, rekao je Kobet, pun poštovanja.
„Dok je bio zaključan i čekao suđenje, bilo mu je dopušteno da izlazi
sa čuvarom, shvatate. Pa, priča kaže da je Dženks posetio apotekara
sa spiskom sastojaka. Apotekar je primetio da su svi vrlo otrovni i
pitao je za šta mu trebaju - Dženks je odgovorio da je to bilo zbog
186
Izdaja

pacova koji mu glođu knjige u radnji dok je on utamničen, vidite? U

svakom slučaju, nabavio je te sastojke i misli se da je napravio fitilj
pokriven tim nečistim napitkom, i da ga je zapalio u trenutku kada je
osuđen.“
„Kako je osuđeni zatvorenik na sebi mogao sakriti trud i
kremen u sudnici?“, pitao sam. „Zar nije verovatnije da je u pitanju
neka zatvorska groznica koju su doneli zatvorenici?“
Kobet je delovao razočarano što se nisam uživeo u duh legende.
„Ра, ne znam za to, gospodine. Sve što znam jeste da dobri
hrišćani pređu na drugu stranu ulice kada u ovom gradu vide
Rolanda Dženksa, i ako znate šta je dobro za vas, uradićete to isto.“
„А šta je sa agitatorskim knjigama? Da li se još uvek time bavi?“
„Ко zna šta on radi, gospodine, rekao sam vam, svi ga sada
ostavljaju na miru. Usudio bih se reći da radi sve i svašta, ali koja bi se
porota sada usudila da ga izvede pred sud?“
Ponovo je napunio šolju i gestom me pitao da li da sipa i meni,
ali bio je očito zadovoljan kada sam odbio.
„Kakva je bila njegova kazna?“, pitao sam.
„Da se ušima zakuca za sramni stub“, rekao je Kobet sa
uživanjem. „А znate šta je on uradio?“
Već sam mogao da pretpostavim, ali nisam hteo da mu
uskratim taj deo priče, pa sam odmahnuo glavom i napravio
znatiželjan izraz lica.
„Ostao je tamo jedan sat. Onda mu je jedan od njegovih
poznanika doneo nož i mirno, kao što se samo zamisliti može,
odsekao je sebi uši pred svim okupljenim varošanima i oslobodio se.
Kažu da nije ni suzu pustio. Ostavio je uši da vise na stubu, ako
možete da zamislite.“
Trgnuo sam se. Kobet je otegnuto klimnuo.
„Takav je čovek Roland Dženks. Ne mešajte se s tom gomilom,
doktore Bruno.“
„Kojom gomilom? Mislite na tavernu Katrinin točak?“
Kobet je zurio u mene kao da sam mu u lice opsovao čitavu
porodicu. „Isuse Hriste, čime ste se to bavili, doktore Bruno?
Ozbiljno, gospodine, čak i pominjanje imena tog mesta dovešće vas u
nevolju.“
187
 S.Dž. Peris

„Kako to mislite?“, rekao sam, pomislivši da bi mi izigravanje

neukog stranca ovde najbolje poslužilo.
„Čujte.“ Kobet je spustio glas do šapata i pozvao me da priđem
bliže. „Narod koji ide u Katrinin točak ne ide tamo zbog hrane ili
piva, ako znate na šta mislim.“
„Toliko sam saznao i sam“, rekao sam uverljivo. „Ali, znate li
da li iko od članova ili studenata Linkolna ikada ide tamo?“
Kobet je suzio oči, uvukao svoje debele obraze i posmatrao me
jedan trenutak, kao da vaga koliko bi toga trebalo da otkrije ovom
čudnom, preterano radoznalom došljaku. Činilo se da će mi
odgovoriti, ali tada su se vrata sobe širom otvorila i rektor Anderhil je
ušetao, dok je odora lepršala oko njega. Iznenađenje je kratko
zatitralo na njegovom licu kada je ugledao svog gosta kako pije pivo
sa portirom, ali brzo se sabrao i nasmešio.
„Dobar dan, doktore Bruno“, rekao je, oprezno učtivo. „Kobet,
pitao sam se da li ste danas videli doktora Koverdejla? Izgleda da se
on nigde ne može naći, ali meni nije najavio da će biti odsutan.“
„Nisam video ni traga od njega, gospodine, ne od sinoć“, rekao
je Kobet, premestivši flašu i šolje na pod ispod svoje stolice, sasvim
prekasno da ih sakrije od rektorovog pogleda.
Anderhilu su se nozdrve raširile od gneva.
„Ра, čim ga vidite da prolazi kroz tu kapiju, hoćete li mu,
molim vas, reći da dođe pravo u moju sobu, moram hitno da
razgovaram s njim.“
„Učiniću tako, gospodine“, rekao je Kobet predano.
„Mogu li na kratko porazgovarati s vama napolju, doktore
Bruno?“, rekao je Anderhil, okrenuvši se ka meni sa oštrim
pogledom.
„Naravno.“ Ustao sam sa klimave stolice s malo poteškoća,
klimnuo Kobetu, koji mi je zauzvrat upadljivo namignuo, i krenuo za
rektorom u prolaz ispod stražare.
„Bio bih vam zahvalan ako ne biste ohrabrivali sluge da piju
dok su na dužnosti. Konkretno, ovome nije potrebna nikakva pomoć
u tome.“ Napućio je usne. Otvorio sam usta da se pobunim, ali on je
podigao ruku da me prekine. „Nadam se da ćete nam se pridružiti na
večeri u trpezariji večeras? Svi smo krajnje poraženi nakon smrti
188
Izdaja

jadnog Rodžera i vaše prisustvo će sigurno uneti malo živosti za

visokim stolom.“
„Hvala vam, biće mi drago“, odgovorio sam, uskladivši svoj ton
sa njegovom učtivom neiskrenošću.
„Dobro. Večeramo u šest i trideset, ali čućete zvono, siguran
sam.“
Pre nego što je nestao u zasvođenom prolazu pored trpezarije
koji je vodio do njegovih odaja, pozvao sam ga da se vrati.
„Doktore Anderhil? Nešto sam se pitao - jutros sam, nakon
službe, išao u šetnju da udahnem malo vazduha i divim se vašem
prelepom gradu.“
Sklopio je ruke i oprezno me posmatrao.
„Nadam se da ste zadovoljni tim iskustvom?“
,,Oh, da. Ali izašao sam izvan gradskih zidova i plašim se da
sam malo zalutao. Prošao sam kroz kapiju pored Lady Chapel i
skrenuo desno, i nakon kraćeg puta pored polja i voćnjaka, put je
skrenuo ulevo i video sam veoma finu plemićku kuću, pored male
crkve koja deluje veoma staro. Samo sam se pitao koje bi to mesto
moglo biti?“
Rektor je razmišljao na trenutak, a onda procenjivao da li je to
pitanje dovoljno naivno da zavređuje iskren odgovor.
„Pored Smitgejta? Verujem da mislite na crkvu Svetog krsta,
koja je zaista izuzetno stara. Kuća je sigurno Holiver manor, to je
jedina iole veća kuća na tu stranu. Za bunar se misli da je saksonski.
Nekada je bio mesto hodočašća, ali taj papistički običaj je očigledno
prekinut.“
„Ah. Pa, hvala vam što ste zadovoljili moju turističku
radoznalost. Sad je to, pretpostavljam, sedište lokalne gospode?“
Anderhil je napućio usne.
„Ра, valjda jesu neka vrsta gospode, ali u oksfordskom društvu
nisu baš cenjeni. Vlasnik je porodica Naper - otac je nekada bio član
koledža Ol Souls, ali on je odavno umro, a mlađi sin, Džordž, leži u
zatvoru u Vud strit kaunteru u Čipsajdu.“
„Zaista? Zbog kojeg zločina?“
Namrštio se, verovatno sumnjičav zbog moje radoznalosti.
„Jer je odbio da dolazi u crkvu, verujem. Ali zaista, ne mogu
189
 S.Dž. Peris

ovde da tračarim kao pralja, moram da se pripremim za večernju

molitvu na koledžu Ol Seints. Ah, da, doktore Bruno? Večeras ću u
crkvi videti sudiju Barnsa, pa se nadam da ćemo do sutra znati kada
možemo očekivati istragu nesreće jadnog doktora Mersera. Molimo
se da je to uskoro“, dodao je, smešeći se slabašno. „Ne želim da vas
zadržavam u Oksfordu duže nego što je potrebno.“
„Ni ja ne želim da opterećujem vašu gostoljubivost“, rekao sam,
jednako hladno. „I molim vas, prenesite moje pozdrave gospođi
Anderhil i vašoj kćeri.“
„Bez sumnje“, rekao je, dodirujući kratko vrhove svojih prstiju
kao da je razmišljao da li da nešto odgovori na to, ali umesto toga,
okrenu se u mestu i nestade u senci prolaza.

190
Izdaja

DESETO POGLAVLJE

Zvono je zvonilo za večeru jednako žalosno kao i za jutarnju molitvu,

trgnuvši me iz rastrojenih misli, naškrabanih na papiriće rasute preko
stola u mojoj sobi. Nakon razgovora sa rektorom, otišao sam do
koledža Hristove crkve i sa olakšanjem otkrio da sam zaista propustio
Sidnijevu lovačku zabavu. Ostavivši mu poruku u kojoj sam se izvinio
i objasnio da sam bio zadržan drugim hitnim poslom, povukao sam se
u svoju sobu gde sam oko sat vremena proveo ležeći na krevetu i
pokušavajući da uglavim nove delove u slagalicu. Ukoliko su
neoprezne reći Hamfrija Pričarda i Kobetovo mračno upozorenje
nagoveštavali da je Ketrinin točak žarište oksfordskog tajnog
katoličkog bratstva, očigledan zaključak bio bi da je Rodžer Merser
nešto znao o toj grupi - dani koji su u godišnjaku označeni točkom
mogli bi označavati sastanke u krčmi. Da li je Merser planirao da ih
razotkrije, kao što je svedočio protiv svog nekadašnjeg prijatelja i
kolege Edmunda Alena, što je značilo da mora biti ućutkan? Ako je to
bio slučaj, ko god da je ispreturao njegovu sobu tražio je dokaze da su
znali njegove namere. Bio je tu i Ričard Godvin, blagonakloni
bibliotekar. Očigledno je učestvovao u primanju krijumčarenih
katoličkih knjiga, ali da li ga je to povezivalo sa Rolandom Dženksom,
a time i sa Katrininim točkom? Da li je Merser njega otkrio?
Rešen da za večerom posmatram studente i članove pažljivije
od jastreba, navukao sam kaput i taman krenuo da otvorim vrata,
kada me razjareno kucanje s druge strane natera da skoro iskočim iz
svoje kože. Oprezno sam ih odškrinuo i kroz prorez video zabrinuto
lice Sofije Anderhil kako uplašeno gleda preko svog ramena.
„Pustite me unutra, Bruno, brzo, pre nego što me neko vidi,
moram da razgovaram s vama!“, prošištala je, ponovo gledajući niza
stepenište.
„Naravno“, rekao sam popustljivo i šire otvorio vrata da je
pustim unutra. Ona ih je brzo zalupila za sobom i čvrsto se naslonila
na njih, a obrazi su joj goreli. Zabrinuto sam primetio da je njeno

191
 S.Dž. Peris

uobičajeno držanje bilo sasvim rastrzano. Umesto prigušenog

ciničnog osmeha, usne su joj drhtale, mada se snažno borila da ih
kontroliše, a oči su joj sijale kao da bi svakog trena mogla briznuti u
plač.
„Oprostite mi, Bruno“, počela je glasom jedva glasnim kao
šapat. „Moj otac mi je zabranio da razgovaram s vama, ali moram to
prekršiti, nema nikoga drugog kome bih rekla.“ Zaćutala je, disanje
joj je bilo u isprekidanim uzdasima, kao da je trčala ili jecala.
„Oprostite mi...“ ponovila je, a onda se saplela unapred, kao da će se
onesvestiti, kao prethodne večeri. Ovaj put sam na vreme zakoračio
da je uhvatim dok se zahvalno oslanjala na moje rame, a iznenadan
jecaj zatresao se kroz njen tanušni grudni koš. Zagrlio sam je i
milovao joj kosu dok je pokušavala da savlada taj izliv emocija. Nisam
mogao ni naslutiti šta je htela da mi kaže, ali Sofija mi nije delovala
kao žena koja bi podlegla tolikoj uznemirenosti zbog beznačajnih
razloga. Mogao sam samo pretpostaviti da je ono što je želela da kaže
bilo ozbiljna stvar.
Kada se dovoljno povratila da podigne svoju glavu s mog
ramena, odmakla se unazad i pogledala me pravo u lice sa izrazom
tako zastrašujuće intenzivnim da sam se osećao kao da pretražuje
moju dušu kroz moje oči i, pre nego što sam postao svestan odluke da
se pokrenem, gotovo instinktivno sam se nagnuo unapred i poljubio
je. Vrlo kratko sam osetio kako mi odgovara, kako se njeno toplo telo
umekšava i oblikuje prema mom u mom zagrljaju, dlanova spuštenih
na moje grudi, ali jednako naglo ona se trže, odgurnuvši moje ruke i
zureći u mene pogledom zbunjene užasnutosti.
„Ne... oh, ne, ne mogu... ne razumete“, promrmljala je, mlateći
bespomoćno rukama uz bokove, dok se njena ojađenost
ustostručavala.
„Žao mi je...“ počeo sam, ali ona je raspomamljeno odmahivala
glavom.
„Ne, meni je žao, Bruno... nije trebalo da... ali nisam znala kome
drugom da se obratim.“ Uvijala je ruke jednu oko druge i gledala me
molećivim očima. „Mislim da sam u opasnosti.“
Srce mi se zaledilo. Nesigurno sam ispružio ruku i pokazao
stolicu pored stola, brzo sklonivši ispod knjige kalendar Rodžera
192
Izdaja

Mersera i moje beleške o njegovoj smrti.

„Morate mi sve ispričati“, rekao sam. „U kakvoj opasnosti? Da li
ima veze sa doktorom Merserom?“
Oklevala je, duboko udahnula i samo što nije progovorila kada
se na vratima začulo još jedno hitno kucanje. Sofija se osvrnula i
uplašeno zurila u vrata, dlana prislonjenog na usta. Sačekao sam,
uplašen da ju je možda otac video kako se penje uz moje stepenice i
krenuo za njom. Nakon trenutka, kucanje se ponovo začulo.
„Doktore Bruno? Da li ste tu?“
Bio je to glas mladog muškarca, ne rektorov. Svejedno, ne bi
bilo smotreno da iko vidi Sofiju u mojoj sobi, a ne bih mogao da se
pretvaram da nisam tu, jer bih u narednih nekoliko minuta morao da
krenem na večeru u trpezariji.
„Samo trenutak, molim, oblačim se“, doviknuo sam, odvodeći
Sofiju iza jedne od zavesa koje su se spuštale do poda. Situacija je bila
toliko apsurdna da je na njenom licu proizvela osmeh. Stegnuo sam
joj ruku, a kada je bila dobro sakrivena, otvorio sam vrata i ugledao
Džona Floria na pragu, lica budnog od radoznalosti.
„Gospodine Florio!“, rekao sam, nateravši veselost u svoj glas.
„Šta vas dovodi ovamo?“
„Da li vas ometam, doktore Bruno?“, pitao je, zureći oko mene i
istražujući šta ima u sobi. „Mogu da dođem neki drugi put ako imate
društvo, učinilo mi se da čujem glasove.“
„То je nesrećna navika koju imam, govorim sam sa sobom“,
rekao sam. „Jedino tako mogu biti siguran da ću dobiti u disputaciji.“
Nasmejao se toplo i odmahnuo glavom.
„Što se toga tiče, nije vam omogućena fer borba, Bruno, to znaju
i oni među nama koji nisu zaslepljeni predrasudama. Došao sam da
vidim da li ćete večerati za visokim stolom večeras? Jedva da smo
imali vremena da razgovaramo, a voleo bih da rezervišem vaše
društvo za večerom.“
,,Oh, da, naravno.“ Pogled mi je sevao ka zavesi, pa sam se
trudio da ga vratim na Floria. „Međutim, pitam se da li bi vam
smetalo, moram upotrebiti... ahm... posudu pre nego što krenem.“
,,Oh, naravno. Sačekaću vas dole.“
Dok sam zatvarao vrata, mogao sam čuti kako se njegova
193
 S.Dž. Peris

stopala meškolje na odmorištu nekoliko trenutaka pre nego što su

krenula dole. Kada sam bio siguran da je stigao do podnožja
stepeništa, povukao sam zavesu i Sofija je iskoračila na svetlost,
smešeći se uprkos svom stanju.
„Uplašila sam se da ću ovde biti zarobljena ćelu noć“, nasmešila
se.
„Mogao bih smisliti i gore sudbine“, rekao sam i smesta zažalio
zbog toga jer je reagovala tužnim, postiđenim osmehom.
„Oprostite“, rekao sam usplahireno, „mislio sam da ni za vašu
ni za moju reputaciju neće biti dobro da vas ovde zateknu. Ali, prvo
mi morate ispričati o toj opasnosti. Da li vam je neko pretio? Da li je
to zato što znate nešto?“
Oči su joj blesnule naviše od zaprepašćenja.
„О čemu? Šta znate?“
„Samo sam pomislio... pošto se desila nasilna smrt u Koledžu...“
„То nema nikakve veze sa mnom“, rekla je iznenađujuće oštro.
Onda je uzdahnula i sklonila slobodni pramen kose sa lica. „Sve je to
previše komplikovano, Bruno, ne mogu vam reći sada ako morate da
požurite. Sačekaću i objasniti vam drugi put.“
„Ali“ uhvatio sam je nežno za ramena i pogledao je pravo u oči,
„mislite li da će vas neko povrediti?“
Ugrizla se za usnu i izmigoljila.
„Sećate se da sam sanjala o nekoj velikoj avanturi koja će sve
promeniti? Rekli ste mi da pazim šta želim.“ Zaćutala je. „Kako znate
možete li nekome verovati, Bruno? Mislim, ako mu morate poveriti
svoj život?“
„Odgovor je da ne možete znati sve dok se ne dokaže. Ali, šta
vam se desilo, Sofija? Kome se plašite da verujete?“
„Sve je to samo glupavost.“ Ispreplela je prste i pogledala me
kao da se stidi. „Žao mi je, Bruno, nije trebalo da vam smetam?“
„Ne smetate mi...“ okrenuo sam se oštro začuvši škripanje sa
odmorišta, mada nisam čuo korake kako se penju uza stepenice.
„Idite sad“, rekla je, gurnuvši me ka vratima. „Ја ću otići kada
budem sigurna da je bezbedno. Navikla sam da se šunjam po
koledžu.“ Nasmešila se na silu. „I, Bruno... žao mi je zbog... znate.“
„Meni treba da bude žao. Nisam želeo da vam se nametnem.“
194
Izdaja

Zaćutao sam, nespretno trljajući palcem donju usnu, ne znajući šta bi

bilo najbolje da kažem.
„I niste“, prošaputala je stidljivo. „Krivica je moja. Privlačite me
od početka, ali ne mogu ništa učiniti povodom toga. Ali, vi ne možete
da razumete, Bruno. Možda ću imati priliku da vam sve objasnim, ali
bolje bi bilo da krenete ili će moj otac poslati nekoga da vas pronađe.“
Nežno sam joj još jednom stegnuo rame, ne znajući šta bih
drugo, a ona je prišla i nežno me poljubila u obraz.
„Sigurni ste da ćete biti u redu?“, pitao sam, zastavši kod vrata.
Klimnula je glavom.
„Sačekaću neko vreme i iskrasti se. Svi će tada biti u trpezariji.“
„Mislio sam... opasnost o kojoj ste govorili?“
Spustila je prst na usne i klimnula glavom, pokazavši mi da
krenem. Zatvarajući vrata za sobom, još sam je jednom pogledao,
gnevan što nas je Florio prekinuo u lošem trenutku.
Napolju je zvono prestalo da zvoni i dvorište je bilo prazno.
Žamor razgovora dopirao je sa visokih prozora velike trpezarije,
osvetljene sjajem mnogih sveca dok sam, misleći na Sofiju, nerado
pratio Floria ka vratima.
Nakon obroka, vratio sam se u sobu da razmislim kako bih
mogao pronaći priliku da ponovo razgovaram sa Sofijom. Njen raniji
izliv me je silno mučio. Ako je, kao što sam sumnjao, znala više nego
što je želela da poveri o okolnostima smrti Rodžera Mersera, onda je
bilo previše verovatno da je u ozbiljnoj opasnosti, naročito ako je
Rodžer ubijen da bi bio ućutkan. Ali, ko je bila ta tajanstvena osoba
kojoj je morala da poveri svoj život? A bio je tu i poljubac. Stajao sam
ispred kamina i zurio u čoveka u ogledalu, njegovu neobrijanu bradu
i razbarušenu kosu i namrštio sam mu se s neodobravanjem. Ponašao
sam se kao gedža, rekao sam sebi. Došla je meni u nevolji jer je
verovala da ću je saslušati, a ja sam se, umesto toga, bacio na nju
poput životinje. Odraz me je gledao krupnim, tamnim očima koje kao
da su se usuđivale da mi se usprotive: želela je da je držim, na
početku je odgovorila na moj poljubac, pre nego što ju je udar savesti
ili časti naglo naterao da se odmakne. Privlačio sam je, rekla je to, ali
nije htela da objasni iznenadnu promenu tog stava. Da li je ta
prepreka koju nisam mogao da razumem neka privrženost drugoj
195
 S.Dž. Peris

osobi od ranije? Da li je to imalo veze sa njenim strahovima? Prokleti

Florio, pomislio sam ogorčeno, mada sam bio zahvalan mladom
angloitalijanu za njegovo prijateljsko ponašanje i nonšalantan
razgovor, jer su ostali članovi izgledali kao da su utonuli u
introspekciju i najveći deo obroka proveli su bacajući osetljive
poglede ka Merserovoj praznoj stolici. Još sam neraspoloženo zurio u
ogledalo kada su se vrata moje sobe teatralno širom otvorila, a kada
sam se iznenađen okrenuo, ugledao sam Sidnija čija je visoka figura
popunjavala vrata, a njegov kratki zeleni ogrtač visio preko jednog
ramena, kako maše bocom vina u desnoj ruci.
„Pobegao sam od Poljaka samo na jedno veče!“, objavio je
trijumfalno, zalupivši za sobom vrata, iščupavši zubima pampur iz
boce dok je izviđao prostoriju tražeći posude za piće.
Ne našavši ni jednu, na kraju je seo na stolicu pored radnog
stola ispod prozora i dobro potegao iz flaše.
„Kao da smo ponovo studenti, Bruno“, nasmešio se i podigao
flašu ka meni glumeći zdravicu. ,,Znači.“ Uperio je ozbiljno prst ka
meni. „Prepustio si me Laskom čitav dan, pa bi bolje bilo da za mene
imaš neke važne novosti, Bruno, ili ću takvo ponašanje smatrati
lošim. Šta si, kog đavola, radio?“
Pružio mi je bocu i ja sam zahvalno popio, pre nego što sam mu
ukratko prepričao sve što se dešavalo od prethodne noći. Pokazao
sam mu papire koje sam pronašao ispod mojih vrata, a onda mu
ispričao o mom otkriću u biblioteci, neočekivanom nailasku na krčmu
Katrinin točak, Kobetovoj priči o kletvi Rolanda Dženksa,
Koverdejlovim pretnjama i kasnijem nestanku i, najzad, o Sofijinom
strahu da je možda u opasnosti. To poslednje sam pokušao da
prepričam neutralnim tonom, ne rekavši ništa o svojim
interesovanjima za nju niti mom loše procenjenom pokušaju da je
poljubim, ali se preko Sidnijevog lica ipak izvio osmeh, a njegove oči
poprimile onaj stari lascivni sjaj.
„Nije ni čudo da si izbegao moje društvo, Bruno, lukava lijo“,
rekao je, tapšući me po ramenu dok je ustajao da uzme bocu. „Znači,
rektor ima kćerku, a? Ja nemam takvu sreću u Hristovoj crkvi - sve
što ja mogu da gledam su starci sa podvaljcima i pegavi dečaci. Jesi li
na njoj isprobao staru italijansku magiju?“
196
Izdaja

Nasmešio sam se i skrenuo pogled.

„Činjenica da misli da je u opasnosti jedina je moja briga“,
rekao sam ignorišući njegovo podsmešljivo frktanje. „Nije htela da
kaže, ali sumnjam da to ima veze sa ubistvom Rodžera Mersera, a ako
je ono povezano sa tim gnezdom katoličkih zaverenika u Katrininom
točku...“
„Onda moraš prvom prilikom istražiti Katrinin točak“, rekao je
Sidni, pruživši mi nazad bocu, poprilično lakšu. „То je posao koji ja
ne mogu da uradim, moje lice je previše dobro poznato. Zbog toga je
Volsingem hteo tebe, Bruno, možeš se pretvarati da si jedan od njih.
Stekni njihovo poverenje, uvuci se među njih. Moram reći da imaš
neke odlične tragove. Knjige, tog dečaka što ponavlja litaniju svetaca.
Možda se samo okupljaju da bi čitali misu, ali možda i kuju zaveru
protiv vlade s podrškom Francuske ili Španije. Saznaj šta možeš.“
Klimnuo sam glavom, mada nisam olako prihvatio pokušaj da
prevarim Dženksa i njegove drske kompanjone.
„А sada“, nastavio je Sidni ustavši i protegavši svoje duge ruke
iznad glave, „ја imam vesti za tebe. Čuvaru šume Šotover zaista
nedostaje lovački pas. Jedan od pet irskih vučjaka iznajmljen za lov
pre nedelju dana, dotični gospodin je prijavio da je psa uplašila buka i
da je pobegao. Navodno su pretražili šumu, ali uzalud.“
„Da li ti je rekao ime gospodina?“, pitao sam nestrpljivo.
„Naravno da jeste“, rekao je Sidni, naslonivši se opušteno na
kamin, ponosan na svoju informaciju. „Bio je to gospodin Vilijam
Naper od vlastelinstva Holivel, Oksford. Ali, svaki lovac će ti reći da
treniran vučjak ne bi tek tako pobegao, oni imaju bolju disciplinu
nego većina kraljičinih vojnika.“
„Naper?“ zabacio sam glavu naviše, iznenađeno. „То je čudno.“
„Zbog čega?“
„Tvoj novi prijatelj, gospodin Noris, mislim da je smestio svog
konja u štalu na imanju Holivel. Jutros sam ga video kako ide tamo.“
Sidni je iskosio glavu razmišljajući o tome, a ja sam u istom
trenutku primetio nešto zbog čega mi je srce potonulo poput kamena.
„То je slučajnost. Ta porodica je veoma poznata, naravno“,
nastavio je lagano koračajući nazad ka prozoru da bi bacio pogled
preko dvorišta, „ali, Vilijam Naper je uvek bio ono što bismo nazvali
197
 S.Dž. Peris

crkveni papista -pokorava se, pohađa službe kao dobar građanin, iako
svi znaju da u srcu nosi drugu veru. Zapravo je mlađi brat, Džordž,
tražio nevolje. Studirao je u Remsu, a trenutno je zatočen u Vud strit
kaunteru u Čipsajdu. Čudno je da se mladi Noris povezao s njima.
Pretpostavljam da moramo motriti i na njega.“ Okrenuo se ka meni.
„Bruno, da li ti mene uopšte slušaš?“
„Samo trenutak, Filipe.“ Nisam bio najuredniji čovek, ali bio
sam siguran da knjige i papire na stolu nisam ostavio u neredu koji
sam sada primetio. Ustavši brzo sa kreveta, podigao sam nekoliko
listova da potvrdim svoju sumnju, a onda počeo raspomamljeno da
prelistavam papire koji su preostali. Neko je već pretražio moj sto.
Godišnjak Rodžera Mersera i sve teorije koje sam naškrabao o
njegovoj smrti nestali su.
„Sofija“, prošaputao sam u neverici.

198
Izdaja

JEDANAESTO POGLAVLJE

Rano u ponedeljak probudio me je ravnomerni ritam kiše koja je

udarala o prozorska okna, čak pre nego što je zvono na kapeli
pozvalo ljude iz Linkolna na jutarnju službu. Gust pokrov od oblaka
vratio se tokom noći i nebo je bilo boje škriljca, a unutrašnje dvorište
klizavo od barica. Ponovo sam bio previše zaokupljen da bih spavao
dobro. Sidni i ja smo sedeli do kasno u noć razmenjujući teorije, ali
imali smo samo zakukuljeni niz spekulacija i ništa ubedljivo što bi
pomoglo da raspetljamo niti. Morao sam pronaći način da ponovo
razgovaram sa Sofijom Anderhil pre nego što dan odmakne. Ili je ona
uzela Rodžerov godišnjak i beleške sa mog stola, ili je neko video
kako odlazi iz moje sobe, pa je iskoristio priliku, pretpostavljajući da
će vrata biti otključana.
Dok sam prebacivao noge preko ivice kreveta, na podu ispod
njih primetio sam nešto belo, pa sam pružio ruku i dohvatio komad
papira. Okrenuvši ga, video sam da je rukopis bio moj. Bila je to
kopija čudne šifre s kraja Rodžerovog kalendara, i mog napora da
pomoću nje napišem neke obične rečenice, zadatak koji sam sebi
zadao pre nego što sam zaspao pretprošle noći. Papir je sigurno
skliznuo ispod kreveta i pobegao je pažnji onog nekoga, a ja sam još
odbijao da poverujem da je to bila Sofija, ko je odneo sve moje
beleške sa stola dok sam prethodne noći bio napolju sa Tomasom. Bar
sam imao kopiju šifre, ali nisam bio nimalo bliže pismima koja je
Rodžer Merser pomoću nje napisao ili dešifrovao. Ipak, bio sam
siguran da su osoba koja je pretražila Rodžerovu sobu pre mene, a
verovatno i Slitharst koji je stigao nakon mene, tražili baš takva pisma
ili dokumente. Ono što još uvek nisam znao bilo je da li su ih
pronašli.
Sidni je još bio opterećen zabavljanjem Palatina, ali obećao je da
će istražiti povezanost Gabrijela Norisa sa porodicom Naper i videti
šta može da otkrije o lovu Vilijama Napera kada je pas nestao. Moj
zadatak bio je da posetim Dženksovu radnju u Kat stritu, navodno da

199
 S.Dž. Peris

bih kupio knjige, da vidim šta mogu saznati o njegovim nezakonitim

poslovima, a onda da se pripremim za još jedan obrok u Katrininom
točku u nadi da ću uspeti još da popričam sa Hamfrijem Pričardom.
Priznajem da me je blago pekla savest od pomisli da ću izneveriti
poverenje prostodušnog konobara, ali morao sam da obavim posao, i
trudio sam se da se usredsredim na širu sliku, kao što je Volsingem
naložio. Međutim, za razliku od mog poslodavca, ja nisam bio rođeni
političar, a ideja žrtvovanja pojedinaca zarad nejasnog koncepta
opšteg dobra nije mi lako padala. Ipak, pre nego što sam mogao da
posvetim pažnju bilo čemu, morao sam pronaći način da razgovaram
sa Sofijom.
Odlučio sam da ne prisustvujem jutarnjoj službi, bilo je
dovoljno jedno pokazivanje moje pobožnosti, pa sam rano jutro
proveo čitajući uz prozor u nadi da ću videti Sofiju ako pređe
dvorište i krene u biblioteku. Znao sam da me rektor nikada ne bi
primio ako bih tražio da razgovaram s njom, pa sam mogao samo da
se uzdam da ću je videti ako krene napolje dok su ostali studenti na
predavanjima, pod pretpostavkom da joj je otac još uvek dozvoljavao
tu privilegiju. Stomak mi je ječao jer nisam doručkovao, ali nisam se
usuđivao da krenem po hranu da mi Sofija ne bi promakla.
Nedugo nakon devet, video sam je kako izlazi iz rektorovih
odaja. Srce mi je nevoljno poskočilo i brzo sam zgrabio ogrtač da je
stignem, ali ona nije prešla dvorište ka biblioteci. Bila je formalnije
obučena nego obično, u haljinu boje slonovače sa izvezenim
rukavima, štiteći glavu od kiše kapuljačom ogrtača, i odlučnim
koracima išla je ka ulaznoj kuli. Za svaki slučaj, brzo sam zaključao
vrata sobe, mada u njoj nije ostalo više ništa vredno, i presavijeni
papir sa šifrom zatisnuo u svoj kaput. Volsingemova kesa teško je
visila sa mog pojasa. Ako me neko napadne na ulici, izgubiću sve,
pomislio sam smrknuto, ali bar neće biti bitno ako mi neko, u mom
odsustvu, bude preturao po sobi. Sjurio sam se niza stepenište i
potrčao ka izlazu kroz kulu, klizeći po mokrim pločama, ali kada sam
stigao do glavne kapije i iskoračio u Sent Mildreds lejn, njoj nije bilo
traga ni na koju stranu. Nije mogla da ide dovoljno brzo da nestane sa
ulice, razmišljao sam. Zaključivši da sam sigurno pogrešno
protumačio njeno odredište, vratio sam se na koledž, zatvorio kapiju
200
Izdaja

za sobom i tada čuo tihi ženski glas koji je dopirao iz portirove sobe.
Tiho pokucavši, otvorio sam vrata i ugledao Sofiju kako u svojoj
finoj odeći kleči na vlažnom podu, držeći u krilu glavu starog psa.
Dok sam ulazio, podigla je glavu i učtivo mi se nasmešila, kao da se
znamo iz viđenja, pre nego što je svu svoju pažnju posvetila nežno
češkajući kerušine uši. Duboko zadovoljno režanje dopiralo je iz
Besinog vrata dok je zagnjurivala glavu u Sofijine suknje. Eh, da mi je
da sam pas, pomislio sam, i odmah prekorio sam sebe.
,,’bro jutro, doktore Bruno“, rekao je Kobet ljubazno sa svog
upravničkog mesta za stolom. „Čini ste da ste danas u žurbi.“
,,Oh.. ne, ja... dobro jutro, gospođice Anderhil“, rekao sam,
blago se naklonivši.
Sofija je kratko podigla oči, ali ovaj put joj je izraz lica bio
zaokupljen i nije se nasmešila.
„Doktore Bruno. Mislim da jadna Bes slepi, Kobet“, rekla je,
jedva me i pogledavši. Pretpostavljao sam da se sigurno stidi zbog
onoga što se desilo prethodne noći.
„Ah, da, nije više za ovaj svet“, složio se Kobet, kao da se
odavno pomirio sa time. „Sofija voli tog psa“, dodao je zbog mene.
Trepnuo sam, iznenađen familijarnošću s kojom je on, kao sluga,
govorio o rektorovoj kćeri u njenom prisustvu. Sofija je primetila moj
pogled i nasmejala se.
„Zaprepašćeni ste jer me Kobet ne zove gospođicom, doktore
Bruno? Kada sam stigla u koledž Linkoln, bilo mi je trinaest godina, a
mom bratu četrnaest. Nismo imali vršnjaka, a članovi koledža nisu
navikli da se deca motaju unaokolo, pa su nam jasno stavili do znanja
da im se naše prisustvo ne dopada. Kobet i njegova žena jedini su bili
ljubazni prema nama. Pola vremena smo provodili ovde, ćaskajući i
igrajući se sa Bes, zar ne, Kobet?“
„Da, ometali me u mom poslu“, rekao je stari portir nabusito, sa
očiglednom naklonošću.
„Nisam znao da imate ženu, Kobet“, rekao sam.
„Više nemam, gospodine. Dobri gospod je smatrao da treba da
je uzme pre pet godina. Godinama je bila pralja na koledžu, i to
prokleto dobra. Ali, tako svet funkcioniše. A uskoro će i moja stara
Bes otići.“ Šmrcnuo je iskreno i okrenuo lice ka prozoru.
201
 S.Dž. Peris

„Ne govori to, Kobet, čuće te“, rekla je Sofija, pretvarajući se da

pokriva psu uši.
„Vrlo ste se lepo obukli jutros, gospođice Anderhil“, usudio
sam se da primetim.
Iskrivila je lice.
„Majka je ustala na toliko da odemo u vizitu“, rekla je tonom
koji je tačno otkrivao šta je mislila o toj ideji. „Posetićemo njenu
poznanicu u gradu, čija se kćerka, mada je dve godine mlađa od
mene, nedavno zaručila. To znači da ćemo ona i ja bez sumnje
zabavljati jedna drugu svirajući lutnju i spinet, dok će naše majke
veličati silnu sreću i vrline braka i svi ćemo uživati u njenom uspehu.
Kao što možete i zamisliti, jedva mogu da uzdržim svoje uzbuđenje.“
To je rekla savršeno bezizražajnim licem, mada je Kobet pogrešno
protumačio njen sarkazam.
„Ali, Sofija, nema potrebe da te to poražava, znaš da možeš
imati kakvog god muža poželiš ako se samo rešiš na to“, rekao je.
Hteo je da je uteši, ali meni nije promakla senka koja je preletela
njenim licem, kao da su joj njegove reći zadale neki skriveni bol.
Međutim, nisam imao priliku da dalje razmišljam o tome jer se
po pločama začu silan topot koraka i vrata portirovih odaja otvoriše
se tolikom silinom da su lupila u zid i toliko se jako zatresla da sam se
uplašio da će se pocepati na iverje. Na vratima je stajao Volter
Slitharst, blagajnik, tresući se kao list jasike, lica tako smrtno bledog, a
očiju iskolačenih od takvog užasa da biste pomislili da mu je u leđa
zaboden nož. Bio je natopljen do gole kože i razbarušen, a njegov
debeli ogrtač i jahaće čizme bili su isprskani blatom. Prisetio sam se
da preko noći nije bio tu i pitao sam se da li su ga napali na putu.
„Idi po...“ reč mu je zastala u grlu, a od napora priče vene na
njegovom vratu su iskočile poput gajtana uvezanih u čvor ispod
žućkaste kože. „Idi po rektora. Trezor... mora ovo videti... užas...“
Iznenada se nagnuo unapred i povratio na kameni pod, jednom
rukom se pridržavajući za zid kako bi ostao na nogama.
Kobet i ja smo razmenili poglede, a onda je stari portir počeo
nespretno da se pridiže iz stolice. Iskoračio sam. Bilo je jasno da
situacija zahteva veću brzinu od one koju je Kobet mogao da pruži.
„Idem ja po rektora“, rekao sam, „ali, šta da mu kažem da se
202
Izdaja

desilo?“
Slitharst je unezvereno odmahivao glavom, usana stegnutih u
belu liniju kao da se plašio kako će mu se utroba ponovo izvrnuti.
Glavom je mahnuo ka Sofiji.
„Monstruozan zločin... o kakvom ne mogu govoriti pred
damom. Rektor Anderhil mora da vidi...“ ponovo je zaćutao, a
disanje mu je bilo iskidano u dahtaje dok su kolena klecnula ispod
njega i on je počeo nekontrolisano da drhti, kao da je ciča zima. Takvo
dejstvo ozbiljnog šoka video sam i ranije i znao sam da ga moramo
smiriti.
„Posednite ga, dajte mu nešto jako da popije“, rekao sam
Kobetu. „Ја ću pronaći rektora.“
„Mogu ja da odem po njega, ako hoćete, on jutros radi u svojoj
radnoj sobi“, ponudila se Sofija, ustavši brzo na noge. Kada je ustala,
pljesnu se dlanom po čelu i zatetura kao što joj se ranije desilo.
Uhvatio sam njenu ruku, a ona je zahvalno stegla moje rame, a potom
brzo povukla ruku jer nas je pogled koji smo razmenili podsetio na
intimni trenutak koji se desilo prethodne noći. Naslonila se na zid, a
lice joj je postalo bledo gotovo kao Slitharstovo. Odvratni smrad
njegove bljuvotine izdizao se u maloj prostoriji i, možda naterana
smradom, Sofija je pokušala da se dokopa vrata, ali samo ih je delom
otvorila pre nego što se i ona nagnula unapred i povratila na pragu.
Kobet je blago zakolutao očima, kao da je sve to deo njegovog
posla.
„Hoćete li i vi da odradite posao, doktore Bruno, pre nego što
odem po vedro s vodom?“, rekao je umorno.
Istini za volju, mogao sam osetiti kao se i meni podiže kiselina
od smrada i bilo mi je drago kada sam izašao.
„Ne mrdajte, brzo se vraćam s rektorom“, rekao sam s ulaza.
„Niko ne sme ni blizu kuli“, zakreštao je Slitharst. Njegovo
divlje drhtanje počelo je da se smiruje. Kobet je izvadio jednu bocu
piva i darežljivo napunio drvenu solju za blagajnika.
Moje raspomamljeno lupanje na rektorova vrata nateralo je
Adama, starog slugu, da dotrči i otvori ih. Kada je video mene, lice
mu se izvilo u podrugljiv osmeh neprikrivene nenaklonosti.
„Ponovo ste došli, doktore Bruno?“
203
 S.Dž. Peris

„Moram hitno da vidim rektora“, dahtao sam, ignorišući njegov

ton.
„Rektor Anderhil ne može ovog jutra da vas primi, izuzetno je
zauzet. A dame nisu tu“, dodao je, nagoveštavajući da tačno zna zbog
čega sam došao.
„Isuse Hriste, čoveče, zar me nisi čuo? Stvar je hitna, otići ću
sam po njega, ako budem morao.“ Progurao sam se pored njega, kroz
trpezariju i zalupao na vrata radne sobe.
„Šta sve ovo znači?“, pretećim glasom je viknuo rektor,
otvorivši ih. „Doktore Bruno?“
„Na silu je ušao, gospodine“, zakukao je Adam, mašući rukama
uzaludno iza mene.
„Morate odmah doći“, rekao sam. „Gospodin Slitharst je otkrio
nešto u trezoru, nazvao je to monstruoznim zločinom. Bio je previše
pogođen onim što je video... mene su poslali da vas hitno dovedem.“
Od straha, rektorove oči su se iskolačile, a vilica zadrhtala.
„Krađa, mislite?“
„Ne verujem“, rekao sam tiho. „Krađa obično ne natera
odraslog čoveka da povrati svoj doručak. Pretpostavljam da je
Slitharst video nešto više... uznemirujuće... ako mu se utroba tako
izvrnula.“
Rektor je zurio u mene.
„Nije valjda još jedno..
„Nećemo znati, gospodine, dok ne dođete da istražite.“
Anderhil je ćutke klimnuo glavom, a onda mi pokazao da ga
povedem.
Kada smo stigli do zapadnog krila, Slitharst je već čekao pored
vrata ka stepeništu zamenika rektora. Nešto boje vratilo se u njegove
obraze, ali još se nije pribrao.
„Morate se očeličiti, rektore“, rekao je promuklim glasom.
„Jutros sam se vratio nakon posla u Bakingemširu, krenuo sam s
prvim svetlom i tek sad sam stigao na koledž. Pomislio sam da
prihode koje sam doneo sa imanja odmah odnesem u trezor, pre nego
što se presvučem. Pokucao sam Džejmsu, ali niko nije odgovarao, pa
sam otišao kod Kobeta po rezervni ključ njegove sobe. Unutrašnja
vrata do trezora bila su, kao i uvek, zaključana, ali kada sam ih otkrio,
204
Izdaja

našao sam...“ oči su mu se ponovo iskolačile i odmahnuo je glavom,

čvrsto stegnutih zuba.
„Šta ste pronašli?“, pitao je rektor kao da nije želeo da čuje
odgovor.
Slitharst je samo odmahivao glavom i pokazivao stepenište.
Rektor se nespretno okrenuo ka meni.
„Doktore Bruno, da li biste vi...? Već ste pokazali da ste bistre
glave u takvim situacijama.“
Klimnuo sam glavom. Rektor je u srcu bio kukavica, zadovoljan
da upravlja svojim malim knjiškim carstvom, gde ljudi gađaju svoje
neprijatelje retorikom, ali bio je kao riba na suvom kada bi nasilje
postalo stvarno. Jasno se plašio onoga čemu će uskoro biti svedok.
Iznenada, smešnom malom Italijanu nije se više mogao tako lako
smejati i želeo me je pored sebe. Slitharst me je pogledao postrance
kroz svoje sužene oči. Činilo se da, uprkos šoku, nije zaboravio da mu
se ne dopadam i da bi više voleo da ne budem uključen u ovo, ali nije
bio u stanju da se raspravlja sa rektorom.
Stepenice su neočekivano zaškripale pod mojim stopalima,
zbog čega je rektor poskočio. Mada je na stepeništu bilo malo svetla,
mogao sam da razaznam tragove na pragu sobe doktora Koverdejla
dok sam ulazio kroz vrata koja je Slitharst ostavio otvorena. Pruživši
ruku iza sebe, sagnuo sam se da bolje pogledam i video da su fleke
razmazani otisci stopala koji su vodili iz sobe u kuli. Prstom sam
dotakao jedan trag, a kada sam ga podigao, on je bio umazan
lepljivom masom boje rđe čiji je miris govorio da ona može biti samo
krv, mada ne sveža. Okrenuo sam se i pogledao svoje kompanjone sa
smrknutim izrazom lica. Ispod mene, rektorovo okruglo, belo lice,
bledo kao mesec na mračnom stepeništu, trglo se, ali mi je klimnuo
da nastavim dalje.
Mala vrata u zadnjem delu sobe u kuli takođe su bila širom
otvorena. Iza njih sam naišao na uzano spiralno stepenište, jedva
dovoljno široko da njime prođe čovek, koje se uvijalo naviše do vrha
kule. Na pola puta nalazio se mali lučni prolaz čija je ojačana
hrastova vrata Slitharst ostavio odškrinuta bežeći od prizora iza njih.
Miris smrti sada je bio nepogrešiv, žareći mi nozdrve dok sam
prilazio pragu. Rektor je tiho uplašeno kriknuo šćućurivši se iza
205
 S.Dž. Peris

mene. Duboko udahnuvši, odgurnuo sam vrata i zakoračio u trezor

koledža. Odmah sam počeo da se gušim i zaječao sam od onoga što
sam video, a rektorova ruka je zgrabila moj prsluk dok se gurao kroz
vrata da vidi. Tu je, znači, bio odgovor na misteriju šta se desilo
doktoru Džejmsu Koverdejlu.
Trezor je delovao čak i više klaustrofobičan od subrektorove
sobe ispod njega, mada se dosta tog utiska moglo pripisati mirisu.
Dimenzije zidova su bile gotovo iste, ali je tavanica sa drvenim
gredama bila niža, a dva prozora, jedan okrenut ka unutrašnjem
dvorištu, a drugi ka Sent Mildreds lejnu, bila su manja i uža i samo je
jedan upravni luk propuštao malo svetlosti na ovom oblačnom danu.
Uz svaki zid stajalo je više teških drvenih kovčega, raznih veličina, svi
oslikani grbovima, opasani gvozdenim trakama i zaključani teškim
katancima - riznica prihoda koledža. Levo od zida okrenutog ka
koledžu nalazio se Džejms Koverdejl. Ručni zglobovi su mu bili
vezani jedan za drugi i zavezani iznad glave za gvozdeni držač svece
u zidu. Bio je go osim lanene potkošulje, a glava mu je bila
otromboljena unapred, pa mu se brada oslanjala na grudi natopljene
krvlju, sada skorene i sasušene, činilo se da nije umro u proteklih
nekoliko sati. Ali, najneobičnija stvar, prizor zbog kojeg sam
zaprepašćeno kriknuo, bila je da je bio izbliza prostreljen sa više
strela. Devet ili deset njih štrčalo je iz njegovog torza na raznim
mestima, pa je izgledao kao jastuče za igle, ili ikona. Odmah sam
znao čega sam bio svedok. Činilo se da je znao i rektor koji je čvršće
stegao moj rukav, pa sam mogao da osetim da mu ruka drhti.
Pogledao sam ga postrance dok je netremice, izbezumljeno zurio u
telo drugog kolege za dva dana. Usne su mu brzo titrale i prvo sam
pomislio da mrmlja molitvu, sve dok nisam shvatio da pokušava da
progovori, ali glas nije hteo da ga sluša. Kada je najzad uspeo da
izgovori reč, bila je to ona koja je i meni prva pala na pamet:
,,Sevastijan.“
„Koje Sevastijan?“, rekao je Slitharst nestrpljivo. Još uvek je
stajao iza nas na stepeništu, skrećući pogled, kao da nije želeo još
jednom da uđe u prostoriju.
„Sveti Sevastijan“, rekao sam tiho.
Rektor je odsutno klimnuo, kao da je u transu.
206
Izdaja

,,’Naređeno je da bude uhapšen i doveden na otvoreno polje

gde su mu njegovi vojnici prostrelili telo brojnim strelama“, recitovao
je promuklo. Nisam sumnjao da su te reci pripadale Foksu. „I vidite.“
Podigao je uzdrhtalu ruku i pokazao. Na zidu pored prozora,
nepravilnim linijama, prstom umočenim u pokojnikovu krv, bio je
nacrtan znak točka sa žbicama.
„А evo i oružja“, rekao je Slitharst odlučno, ušavši u sobu i
pokazavši zid ispod prozora, gde je lep izrezbareni engleski luk, sa
umetnutim zelenim i skerletnim šarama, ostavljen naslonjen pored
praznog tobolca ukrašenog na sličan način, kao da ih je ubica tu
mirno i pažljivo postavio kada je završio svoj posao.
„Ali, to je luk Gabrijela Norisa“, zakreštao je rektor u neverici.
„Rekao sam mu da ga zaključa ovde onog jutra, nakon što je ustrelio
psa.“
„Onda imamo našeg ubicu“, izjavio je Slitharst, klimnuvši
glavom kao da stavlja tačku.
Napravio sam nekoliko koraka ka telu i čučnuo da mu odozdo
pogledam lice.
„Ove strele ga nisu ubile“, rekao sam.
„О? Mislite, umro je od groznice?“ Činilo se da je Slitharst
povratio svoje staro ponašanje zadivljujuće brzo. Osetio sam njegovo
nestrpljenje zbog mog prisustva na mestu koje je smatrao svojim
carstvom.
„Tiho, Voltere“, rekao je Anderhil oštro i po prvi put sam mu
bio zahvalan. „Nastavite, doktore Bruno.“
„Vrat mu je prerezan“, rekao sam i, stegnuvši zube, zgrabio sam
Koverdejlovu gustu kosu i podigao glavu tako da se užasno lice može
videti. Rektor je tiho ciknuo u svoju maramicu. Slitharst se trgnuo i
skrenuo pogled. Pokojnikove oči su bile poluzatvorene, usta su mu
bila zapušena krpom, a grkljan presečen popreko. Rana se otvorila
dok sam podizao glavu, a po njenim lepljivim ivicama mogao sam
videti da je rez bio pun grešaka, ali je, na kraju, odradio posao. Vrat je
bio pun ožiljaka od zareza i ogrebotina započetih i prekinutih rezova,
kao da je ubici trebalo neko liko pokušaja da mirno postavi nož na
pravo mesto, što nagoveštava da nije bio iskusan asasin.
„Ко bi imao takvo oružje?“, pitao je rektor drhtavim glasom.
207
 S.Dž. Peris

„Ljudima na univerzitetu zabranjeno je da nose bodeže na posedu

koledža...“
„То je moglo da se uradi britvom“, rekao sam smrknuto. „Ili
malim nožem, ako je dovoljno oštar.“
„А zašto da ga posle ustreli kao vepra?“, pitao je Slitharst,
usudivši da priđe malo bliže. „I slika, je li to neka poruka?“
„Rektor vam je već rekao“, kazao sam. „Radi predstave. Ovo je
parodija mučeništva svetog Sevastijana, kao što je smrt Rodžera
Mersera trebalo da imitira mučeništvo svetog Ignjatija. Ne mislim da
ćete ovo moći da predstavite kao nesreću, rektore“, dodao sam,
okrenuvši se Anderhilu koji se teško spustio na jedan od čvrstih
kovčega, spustivši lice u šake.
„Kakva bezočna glupost!“, uzviknuo je Slitharst, izgleda
potpuno pobedivši svoj početni šok. „Rodžera je napao pas, a vi to
tumačite kao imitiranje mučeništva? Koji ubica bi išao tako daleko?
Mislim da vaš mozak pati od groznice, doktore Bruno. Ovo je,
priznajem“ pokazao je izbušeno telo Džejmsa Koverdejla okačeno o
nosač za sveću „jasno neko užasno nasilje nad jadnim Džejmsom od
strane nekog luđaka, ali te izmišljotine nam neće pomoći da
uhvatimo opasnog uljeza! Mogu samo pretpostaviti da je neko
pokušao da provali u trezor, Džejms je pokušao da ga zaustavi, a ovo
je rezultat.“
Zastao je, bez daha, ruku spuštenih na kukove, kao da me
izaziva da se suprotstavim njegovoj hipotezi.
„Lovac koji je zastao da naslika crteže krvlju umirućeg
čoveka?“, rekao sam, uzvrativši mu drski pogled. „I nijedna vrata
nisu obijena, niti su ovi kovčezi otvarani. Sami ste rekli da su i trezor i
vrata ka sobi bila zaključana kada ste se jutros vratili“, podsetio sam
Slitharsta. „Ко je mogao da ima ključ trezora?“
„Nas trojica“, rekao je Slitharst, pokazavši rektora i krvavo telo
u uglu prostorije. „Svi imamo ključ da otvorimo vrata trezora, ali
glavni kovčezi imaju po tri katanca, pa i rektor i blagajnik i subrektor
moraju biti prisutni da bi ih otvorili. Zovemo ih kovčezi s tri ključa.
Najveći deo fonda se čuva u njima. Kovčege u kojima stoje računi i
tapije mogu sam da otvorim.“
„Bezbednosna mera protiv pronevere“, dodao je rektor.
208
Izdaja

„Znači, doktor Koverdejl je sam otključao vrata i pustio ubicu

da uđe“, razmišljao sam, „а njegov ubica je kasnije mogao da zaključa
Koverdejlovim ključem.“
„Sigurno je bio primoran da otvori nakon što je pljačkaš u njega
uperio nož“, spekulisao je Slitharst.
„Ali, to bi bilo uzalud ako ne bi mogao sam da otvori kovčege“,
rekao sam.
„Pljačkaš to nije mogao da zna. Možda je zbog toga on ubijen“,
rekao je Slitharst. „Lopov se razgnevio jer nije verovao da Džejms ne
može da otvori kovčeg. Sigurno je to!“
Delovao je izuzetno zainteresovano da opovrgne moju teoriju
da je Koverdejlova smrt povezana sa smrću Rodžera Mersera, mislio
sam, i pitao se da li je to samo zato što nije mogao podneti da prizna
da sam u pravu u vezi sa bilo čim, ili zato što mu je odgovaralo da nas
navodi na pogrešan trag. Na kraju, on je bio jedan od dvojice koji su
imali ključ trezora.
„Kada ste vas dvojica poslednji put bili ovde?“, pitao sam.
Slitharst je bacio pogled pun zebnje ka rektoru koji je izgledao
izgubljeno u sopstvenim mislima i trudio se svim silama da mu
pogled ne skrene ka telu.
„Uz dužno poštovanje, doktore Bruno, da li ste imenovani da
istražujete ovaj zločin, pa nas ispitujete kao da ste sudija?“
,,Oh, samo mu odgovori, Voltere, pokušava da nam pomogne“,
rekao je rektor umorno, na moje iznenađenje. „Što se mene tiče,
nisam bio ovde od prošlog utorka, kada smo uzeli novac i papire za
pravozastupnika koledža. Je li tako, Voltere, to je bio utorak?“
„То je bilo poslednji put da smo svi bili ovde“, složio se
Slitharst, streljajući me nenaklonim pogledom. „Ја sam ovde bio u
subotu uveče, neposredno pre disputacije, kada me je Džejms pustio
da uđem i uzmem papire za upravljanje našim imanjima u Alsbariju,
kao i novac za put i razne troškove kada tamo stignem. Otišao sam za
Bakingemšir rano ujutro u nedelju i nisam ni prišao trezoru sve dok
se sada nisam vratio, što ste i sami videli. Eto, jesam li čist?“ dodao je,
a iz očiju mu je sevao sarkazam.
„Nije na meni da to kažem.“ Slegnuo sam ramenima. ,,U koje
vreme u subotu uveče ste uzeli papire?“
209
 S.Dž. Peris

„Neposredno pre disputacije, rekao sam vam, pa

pretpostavljam da je bilo oko pola pet. Hteo sam da sve bude
spremno za moj put sutradan jer sam znao da će se večera u Hristovoj
crkvi kasno završiti, a nisam hteo da uznemiravam Džejmsa kada se
budem vratio.“ Tada je bacio kratak pogled ka Koverdejlovom
bizarnom lešu i oborio glavu.
Vratio sam se do tela iz kojeg su štrcale strele i ponovo ga
osmotrio iz raznih uglova, dodirujući prstom krvave mrlje na košulji
koje su ostavile gust talog.
„Ovo telo je moglo biti ovde od subote uveče“, rekao sam. „Krv
je suva, a ukočenost koja nastaje nakon smrti već je prošla, počeo je da
truli. Da je vreme bilo toplije propao bi brže i ne bismo mogli da
dišemo u ovoj sobi. Ah, nečega sam se setio - doktora Koverdejla su
pozvali rano sa disputacije, jedan student mu je doneo neku hitnu
poruku. Pitam se da li je namamljen u smrt.“
„Sećam se da nije prisustvovao večeri za palatina te noći“,
promrmljao je rektor, ,,i pomislio sam da je to čudno jer joj se
radovao, voli da ostavi utisak na državnike. Voleo je.“ Brzo se
ispravio, odmahujući glavom. ,,Oh, bože na nebesima!“ Bio je to krik
iskrene patnje mada, osećao sam, ne zbog žalosti za kolegom, a
njegov glas se podigao do izbezumljenih visina. „U pravu ste, doktore
Bruno, nećemo moći da sakrijemo način na koji je ovaj čovek umro.
Biće obavljena puna istraga, pozvaćemo islednika i sudiju, koledž će
biti uništen! Mogu se setiti nekoliko darodavaca koji neće hteti da se
njihova imena povezuju sa tako grešnim mestom, povući će sredstva i
dati ih drugim fondacijama, manje upropašćenim zlim delima. Ovo je
zaista delo samog đavola! Ismevati hrišćanske mučenike na tako
monstruozan način.“ Zaronio je lice u šake i na trenutak sam
pomislio da jeca, ali on je samo pokušavao da ovlada svojim disanjem.
„Ра, to je delo nekoga ko ume da koristi luk“, rekao sam
pragmatično. „Mada, mislim da bih sa ovog rastojanja i ja mogao da
pogodim metu koja je tako privezana za zid i već mrtva, pa ne
moramo obavezno tražiti nekoga ko je vešt u streličarstvu. Ko god da
je, inscenirao je ovo ubistvo veoma pažljivo da bismo pomislili da je
neko drugi to uradio.“
„Da biste vi to povezali“, rekao je rektor. „Foks, lažni mučenici -
210
Izdaja

to je vaša teorija, doktore Bruno.“

„То mi je nagovestio neko nepoznat?“, podsetio sam ga.
„Da, zar ne vidite? Papir koji ste mi pokazali, isečak iz Foksa.
Ovo“ divljački je pokazivao ka lešu u uglu „urađeno je zbog vas, jer
su znali da ćete vi shvatiti referencu.“ Zurio je u mene s nevericom,
kao da je moja teorija dovela Koverdejla do njegove kobi.
„Ali, ubica nije mogao znati da ću ja biti ovde da otkrijem telo“,
usprotivio sam se. „Ра ipak... čini se da je želeo da bude siguran da vi
nećete propustiti referenciranje mučeništva ovaj put i da to nećete
povezati sa Rodžerovom smrću.“
„Onda to mora biti ista osoba?“ Rektor me je pogledao, očiju
punih straha.
„Noris ima britvu, znate“, progovorio je iznenada Slitharst.
„Sam se brije svakog dana, ako je po volji.“
Razmislio sam, trljajući svoju bradu.
„Britvu i luk. Neko želi da dokazi ukazu na Norisa, to je jasno.“
„Vi mislite da to nije mogao biti on?“, pitao je rektor, još uvek
me gledajući kao dete koje žudi za utehom.
„Na osnovu ono malo što poznajem Norisa, ne mogu verovati
da bi mogao počiniti tako razmetljivo ubistvo, a onda ostaviti oružje
koje ukazuje baš na njega. Osim toga, koji bi bio njegov motiv?“
„Džejms je mrzeo studente koji su sami plaćali školarinu, uvek
je hulio protiv njih. I sami ste ga čuli na rektorovoj večeri“, rekao je
Slitharst.
„То teško da je razlog da ga ijedan od njih ubije“, odgovorio
sam. ,,S druge strane, neko koga je gorko vređalo prisustvo tih
studenata mogao bi rešiti da ubije dve muve jednim udarcem, kako
biste ovde rekli - da se reši doktora Koverdejla zbog nekog razloga
koji nam je još nepoznat, i da ostavi dokaze koji bi istovremeno
okrivili Norisa. Na stepeništu je bilo tragova, otisaka stopala, ako
bismo imali više svetlosti mogao bih da ih istražim, ali plašim se da je
do sad kiša sprala trag napolju.“
„Voltere, možete li sići i zatražiti fenjer od Kobeta? Doktor
Bruno je u pravu, moramo pažljivo pregledati sobu pre nego što išta
zaključimo, a ovde je previše mračno. I lavor vode“, dodao je rektor.
„Moramo oprati taj znak sa zida pre nego što pozovemo islednika.“
211
 S.Dž. Peris

Slitharstove oči su se proširile.

„Ali, rektore, taj znak je deo dokaza? Možda ima neki značaj, ne
bi trebalo da petljamo...“
„То su moje instrukcije, Voltere. Sad, molim vas, uradite šta
sam tražio.“
Slitharst je naizmenično gledao rektora i mene uvređen jer mu
se naređuje kao slugi, ali nije mogao da smisli nijedan razlog da to
odbije, pa se okrenuo u mestu i trenutak kasnije čuli smo njegove
korake kako grme niza stepenište.
„Doktore Bruno?“ Rektor Anderhil se, s velikim trudom,
pridigao na stopala i uhvatio me za obe ruke. Njegova uobraženost se
izduvala i izgledao je staro i uplašeno. Shvatio sam da ga žalim zbog
skandala koji će izbiti nakon ove druge smrti. „Vi ste videli ovo, a ja
nisam. Odbacio sam vašu teoriju o Foksu, delovala mi je apsurdno i
odgovaralo mi je da izbegnem nanošenje štete koledžu tako što ću
sebi dozvoliti da me vode drugi, Džejms pre svih, i predstaviti
Rodžerovu smrt kao nesreću. Ali, moram se poniziti i priznati da ste
bili u pravu, čini se da neki luđak cilja na članove u ovim užasnim
travestijama hrišćanskog mučeništva. Možda, da se Džejms i ja nismo
rugali vašoj ideji, on ne bi bio mrtav.“
„Ako vam je ikakva uteha, rektore“, rekao sam, tapšući mu
pažljivo ruku, „mislim da je doktor Koverdejl već bio mrtav kada ste
ismevali moju teoriju u subotu uveče. Ali, ponovo ću reći, neko na
koledžu Linkoln zna ko je ovo uradio. A on je verovatno jedan od
vaših članova.“
„Tvrdite da je ubica isti?“ Još se držao za moj rukav.
„Deluje tako.“
„Onda će možda biti još žrtava, osim ako ga zaustavimo?“
„Ne znam, rektore. Sve dok ne saznamo zašto su ova dvojica
učinjena mučenicima, ne možemo nagađati ko je ubica, ili šta hoće da
dobije time što se tako razmeće svojim delom.“
„Doktore Bruno...“ Rektorov glas je pukao i oklevao je,
pokušavajući da ravnomerno diše. „Znam da se koledž ne može
nadati da ovo ostane skriveno od sveta. Ali ova ubistva će biti kraj
mog rektorstva, možda i koledža. Nismo tako bogati kao neki, a ako
prilozi presuše, bogati studenti će otići na druga mesta. A ja se ne
212
Izdaja

plašim samo za sebe, doktore Bruno, kakvi su izgledi za moju kćerku

ako više ne budem imao Lesterovu naklonost? Hm?“
Jako je drmusao moju ruku, kao da će time brže dobiti odgovor.
„Vaša kćerka ima svoje kvalitete koji će je preporučiti, sa
grofovim patronatom ili bez njega.“
Anderhil je odmahnuo glavom.
„То ne ide tako u društvu, ako već morate znati. Među dobrim
porodicama Oksforda o njoj se govori kao o neobuzdanoj. Samo joj
moj odnos sa grofom da je nekakve izglede, bez toga, nijedan uvažen
čovek neće je uzeti za ženu. Ona ne bi trebalo da bude na ovakvom
mestu bez pratnje majke, ali ja sam blesav, popustljiv otac i ne bih
podneo da je pošaljem odavde. Ali, svaki dan koji provede na ovom
koledžu dodatno joj ruši reputaciju.“ Duboko je udahnuo i video sam
da je taj šok isterao sve emocije na površinu. Skoro sam očekivao da
će se slomiti i zajecati, ali on se pribrao i nastavio. „Grof od Lestera
mora čuti ove užasne vesti, naravno, ali bilo bi mnogo bolje za nas
ako to ne čuje sve dok ne budemo mogli da mu predamo i uhvaćenog
ubicu. Shvatate li?“
„Onda se morate nadati da će vaš islednik i sudija brzo raditi“,
rekao sam, pretvarajući se da ne naslućujem na šta misli.
,,U tome je stvar, oni neće. A nemaju ni veštine da shvate zločin
ovakve prirode. Plašim se da će zalutati u ćoškove univerzitetskog
života koji svima deluju čudno osim učenim ljudima, kao što smo mi.
S druge strane, vi...“ Pustio je da ono što nagoveštava visi u vazduhu,
posmatrajući me sa izrazom oprezne nade.
„Ја, gospodine?“ Izvio sam obrve sa preteranim iznenađenjem.
„Stranac? Katolik? Čovek za koga se priča da praktikuje magiju, koji
otvoreno veruje da se zemlja okreće oko sunca?“
Anderhil je oborio pogled i pustio mi ruke.
„Molim da mi oprostite za moje prenagljene reći, doktore
Bruno. Strah pothranjuje takve predrasude, a mi smo plašljiva nacija
u ovo vreme. A sada nas taj strah posećuje čak i u ovom svetom
mestu učenja...“ Glas mu je utihnuo i on je bespomoćno gledao ka
udaljenom prozoru, dalje od Koverdejlovog tela.
„Da li tražite moju pomoć u pronalaženju ovog ubice?“ pitao
sam oštro.
213
 S.Dž. Peris

Okrenuo se ka meni, sa bledom nadom u njegovim sitnim

vodnjikavim očima.
„U običnim okolnostima, ne bih ni pomišljao da se namećem
gostu - ali čini se da ovaj ubica želi da vi budete umešani. Papiri koje
ste mi pokazali, mislio sam da neko zbija šale s vama, ali nakon
ovoga“ ponovo je podigao ruku iza sebe ka telu, „možda ga možete
isterati pre nego što bude proliveno još krvi.“
„Znači, verujete da će pronaći još žrtava?“ rekao sam, možda
preterano oštro.
Okrenuo se ka meni brzo trepćući i odmahujući glavom.
„Samo sam mislio... pošto deluje jasno da imamo posla sa
manijakom koji je ili posednut ili lud...“
Baš u tom trenutku, iza nas se začu škripanje i tup udarac.
Krajičkom oka sam primetio nagao pokret i brzo sam se okrenuo da
bi video Koverdejla kako se trgnuo i pomerio. Rektor je zakreštao i
ponovo mi zgrabio ruku. Čuo sam sebe kako glasno udišem i u
jednom užasnom trenutku hladni užas protutnja kroz mene kada sam
se zapitao da li on nije mrtav već sve ovo vreme visi tamo u samrtnoj
agoniji. Ali, kada sam primirio svoje disanje i kolebljivo zakoračio ka
njemu, shvatio sam da je čvor na užetu kojim je okačen o zidni
svećnjak počeo da klizi.
,,U redu je, rektore Anderhil“, rekao sam pažljivo. Po vibriranju
njegovih dlanova sklopljenih oko moje ruke znao sam da je i on
doživeo odloženi šok i da bi mu dobro došlo malo Kobetovog jakog
piva. „То je samo uže. Ali, moramo spustiti telo.“
„Zašto je došao ovamo samo u vešu?“, zapitao se tiho rektor, još
uvek odmahujući glavom dok sam mu pomagao da ponovo sedne na
najveći kovčeg.
„Ра, deluje da je ovamo došao pod prinudom, možda ga je
ubica iznenadio dok se presvlačio“, nagađao sam kada mi nešto kraj
prozora privuče pažnju. Pored luka, gomilica crnog materijala uredno
je ispresavijana i spuštena na pod. Prišao sam i podigao je. Bila je to
dugačka akademska odora, njen kroj i ukrasi govorili su da je
pripadala doktoru bogoslovije i bila je kruta od sasušene krvi,
naročito na prednjem delu i rukavima.
„То je Džejmsova odora“, rekao je Anderhil, okrenuvši se na
214
Izdaja

drugu stranu.
„Mislim da je vaš ubica sigurno ovo prebacio preko svoje odeće
tokom čina“, razmišljao sam. „Pitao sam se kako je neko mogao da
odšeta kroz koledž u odeći poprskanoj tolikom količinom krvi kakvu
je ovakvo ubistvo sigurno proizvelo.“
Na stepeništu ispod odjekivali su koraci i, trenutak kasnije
pojavi se Slitharst noseći fenjer. Sevnuo je pogledom ka meni pre
nego što ga je dodao rektoru koji je još uvek drhtao i uvijao ruke.
Uzeo sam fenjer pre nego što ga je on ispustio, a kratak osmeh zatitra
na njegovim suvim usnama. Blagajnik je Anderhilovu inerciju
protumačio kao poziv da preuzme odgovornost za situaciju.
„Moramo, prvo, poslati po islednika i skloniti ovo telo tako da se
trezor može očistiti i vratiti svojoj nameni, i da se obavi istraga kako
bi jadni Džejms bio sahranjen kao hrišćanin. Njegova porodica mora
biti obaveštena, verujem da ima brata negde u Fensu, zar ne,
rektore?“ Pošto nije dobio nikakav odgovor, nastavio je kao da ga nije
ni očekivao, ,,i mislim da bi bilo pametno, kada budemo objavljivali
smrt, da kažemo da ga je napao nepoznati lopov koji je pokušavao da
provali u trezor, ne želimo da se studenti prepuštaju zaludnim
spekulacijama.“ Prostrelio me je upozoravajućim pogledom.
„То jeste mudro, Voltere“, rekao je rektor, ponovo posvetivši
pažnju Slitharstu, sa hladnim, zbunjenim izrazom, kao da ga je jedva
prepoznao. „Tako ćete vi dobiti malo više vremena, zar ne, Bruno?“
Okrenuo se meni sa istim pogledom nejasne zebnje.
Slitharst je brzo okrenuo glavu.
„Vremena za šta?“
„Rektor Anderhil me je zamolio da istražim okolnosti dve smrti
i vidim mogu li da pronađem neku vezu“, rekao sam, uzvrativši na
njegovo zurenje ravnodušnim pogledom.
Slitharstovo lice je prebledelo od besa, a usne skoro da su mu
nestale.
„Uz najveće poštovanje, rektore“, promucao je, gušeći se
ogorčenjem, „da li je to mudro? Doktor Bruno možda ima živu maštu,
ali teško da je razumno uključiti jednog došljaka“ naglasio je tu reč
ledenim prezirom, „u stvar koja tako prisno utiče na život koledža.
Šta bi moglo izaći na svetio...“ zastao je, posmatrajući me dok mu se
215
 S.Dž. Peris

mišić u obrazu grčio, a onda promeni pristup. „Osim toga, on će otići

za nekoliko dana.“
„On je već uključen, Voltere“, rekao je rektor žalosno. „Doktor
Bruno je primio poruku koja se tiče smrti Rodžera Mersera od nekoga
ko izgleda da nešto zna, možda čak i od ubice lično.“
„Sigurno studenti prave šale“, prasnuo je Slitharst, sevajući
očima naizmenično ka rektoru i meni s neprikrivenim gnevom.
„Voleo bih da porazgovaram sa vama o mudrosti te odluke, rektore...
nasamo.“
Anderhil je umorno klimnuo.
„I pričaćemo, Voltere, ali pre toga moramo mnogo da uradimo i
moramo raditi zajedno. Donesi vodu, ja ću sam očistiti zid. Ne želim
da ostane ni trag od onoga, a nadam se da nijedan od vas to neće
pominjati? Možda biste mogli pronaći odgovarajućeg kurira koji će
odneti pismo isledniku“, rekao je Slitharstu. „Ја ću sada otići u moju
biblioteku da ga napišem. Doktore Bruno, kako vi želite da
nastavite?“
Poželeo sam da rektor nije pomenuo moje tajanstveno pismo.
Još uvek nisam verovao Slitharstu. Imali smo samo njegovu reč da je
uzeo papire iz trezora u subotu uveče pre disputacije, a ja nisam bio
siguran koliko njegova reč vredi, nakon njegovih namernih laži o
pretraživanju sobe Rodžera Mersera. Ukoliko je neko imao lak
pristup subrektorovoj sobi i trezoru, to je bio blagajnik. Bez obzira na
to šta je moj korespondent znao i želeo da podeli sa mnom, što je
manje ljudi znalo za njega - ili nju, to bolje. A sada je ubica lično želeo
da ovo ubistvo bude povezano sa Katrininim točkom - i rektor je
želeo da ta veza bude oprana. Počeo sam da se osećam nad vladano.
Jedini element koji je delovao jasno bio je da je Koverdejlov rani
odlazak sa disputacije bio ključ njegovog ubistva.
„Voleo bih da pronađem studenta koji je doktoru Koverdejlu
predao poruku tokom disputacije, da bih saznao šta ga je tako hitno
vratilo na koledž.“
Anderhil je klimnuo.
„Raspitaću se. Ali, molim vas obojicu, ne govorite studentima
ništa o ovome dok ne budem imao priliku da im to objavim za vreme
večere. Do tada ću pokušati da pronađem način da im objasnim ovo
216
Izdaja

sa što manje uzbune, ukoliko je to moguće.“

„Рге toga, rektore Anderhil“, dodao sam, „mislim da bi trebalo
da posetim Gabrijela Norisa. Ukoliko je on doneo luk i strelu u trezor,
kao što ste naredili, moramo saznati kada je to bilo i da li ga je doktor
Koverdejl pustio unutra. I mislim da bi trebalo da odete u vašu radnu
sobu, uzmete veliku čašu vašeg najjačeg pića i priberete misli na
trenutak pre nego što odlučite šta ćete sledeće.“
„Silan je ovo dan kada rektoru jednog oksfordskog koledža
jedan italijanski papista govori kako i šta da radi“, promrmljao je
Slitharst, ali rektor se zakašljao i istovremeno izgledao i postiđeno i
zahvalno.
Sišli smo oprezno niza stepenice, ja sam vodio napred sa
fenjerom i zastajao da ispitam tragove krvavih otisaka stopala koji su
se još videli na kamenim stepenicima. Još su se nazirali na podu
Koverdejlove sobe ali, inače, glavna i susedna spavaća soba bile su
uredne. Otišao sam i ispitao vrata koja su vodila ka stepeništu za
dvorište.
„Soba je bila zaključana jutros kada ste stigli?“, ponovo sam
pitao Slitharsta.
Nestrpljivo je frknuo.
„Već sam vam to rekao tri puta. Pretpostavio sam da je Džejms
izašao, a želeo sam da ostavim novac i tapije koje sam doneo iz
Alzberija, pa sam pozajmio rezervni ključ od Kobeta i ušao sam. Šta
pokušavate da implicirate, doktore Bruno?“
„Samo da nema znakova da su vrata ka stepeništu ili ova
glavna vrata do sobe doktora Koverdejla silom otvorena“, rekao sam.
„Znači, on je svojevoljno pustio svog ubicu - ili ga je ubio neko ko je
već imao ključ.“
Slitharst je ka meni uputio pogled s toliko otrova da sam lako
mogao poverovati da je sposoban da ubije. Okrenuo sam se
Anderhilu čije je lice bilo obojeno jezivim senkama ustreptalog
fenjera.
„Kula mora biti zapečaćena sve dok se telo ne iznese, u svakom
slučaju“, rekao sam. „Ako postavite jednog slugu u podnožje
stepeništa, on će brzo otkriti da li je iko pokušao da mu priđe. Ubica
bi mogao pokušati da se vrati, možda da potraži nešto u sobi. Ali,
217
 S.Dž. Peris

voleo bih da sam pogledam unaokolo, da vidim da li je ubica ostavio

za sobom ikakve tragove.“
„Da. Da, to zvuči razumno.“ Rektorovo lice bilo je izmučeno i
usplahireno. „Moram poslati po islednika. Voltere, ti si sada, posle
mene, najstariji zvaničnik, trebaće mi tvoja pomoć da odlučimo šta
ćemo reći zajednici. Možda bi mogao da pođeš sa mnom u moje
odaje? I reci Kobetu da postavi jednog čoveka iz kuhinje pokraj
stepeništa kule.“
Slitharst je klimnuo i požurio niza stepenice ka portirovim
odajama. Anderhil se vratio i ja sam osetio nešto neizgovoreno u
dugom pogledu koji mi je uputio.
„Strele su ispaljene nakon što je umro, kažete?“
„Teško je reći, ali mislim da je krv uglavnom potekla iz rane na
vratu. Ako još nije bio mrtav, bio je blizu toga, mislim da ne bi osetio
šta se dešavalo, ako ste to hteli da pitate.“
„Znači, desilo se brzo?“ pitao je rektor, gotovo se nadajući da je
tako.
Oklevao sam, ali sam shvatio da je bolje da ne dužim o seckanju
koje sam video na Koverdejlovom vratu. Islednik će to vrlo brzo
otkriti.
„Bila je to užasna smrt, neću se pretvarati da je drugačije. Ali,
ranije sam već video ljude presečenog vrata, ne ostaju dugo na ovom
svetu.“
Anderhil me je posmatrao iskošene glave. Sveća u fenjeru je
zamirala i prostoriju su ponovo obavijale senke, uprkos ranim satima.
Činilo mi se da se miris raspadanja širio sa stepeništa kule iza nas.
„Živeli ste čudnim životom za jednog filozofa, doktore Bruno“,
rekao je tiho. „Naši životi vam sigurno deluju lako i zaštićeno. Ja sam
mislio da je tako, do ove sedmice. Krio sam se ovde od sveta,
smatrajući oksfordski koledž svetim mestom. Predugo sam zatvarao
oči pred nekim stvarima, i to će doneti uništenje i za mene i za moju
porodicu.“
„Rektore Anderhil“, rekao sam, nagnuvši se ka njemu, „ako ima
ičega što znate ili u šta sumnjate, bilo šta što bi imalo veze sa ovim
smrtima, nemojte to kriti. Pred čime ste zatvarali oči?“
Nervozno je bacio pogled preko ramena, ka vratima, brzim
218
Izdaja

pacovskim pokretom, a onda se nagnuo bliže, oblog lica osvetljenog

odozdo.
„Vaš prijatelj, ser Filip..
„Šta s njim?“
„On ne srne saznati za ovo. Obećajte mi, doktore Bruno, da
nećete razgovarati s njim šta se desilo unutar ovih zidova? On je
Lesterov nećak, smatraće da mora sve da mu ispriča.“
U tom trenutku odjeknuli su koraci ispod nas i Slitharst se
ponovo pojavio. Anderhil je kratko odmahnuo glavom ka meni da
me upozori da više ništa ne kažem, a onda pogledao blagajnika kao
da pokušava da ga prepozna, pre nego što se okrenuo vratima.
„Voltere?“
„Palo mi je na pamet, rektore“, počeo je Slitharst, sklopivši
samozadovoljno ruke, „ako će doktor Bruno istraživati ovu sobu,
možda bi bilo najbolje da mu pomognem. Ako ništa drugo, dva para
očiju vide bolje nego jedan.“
„Dobro. Ali, potreban si mi, Voltere, posle toga dođi u moju
sobu što pre budeš mogao.“
Uputio mi je poslednji, preklinjući pogled, pre nego što je za
sobom zatvorio vrata. Njegovi koraci su odjekivali na stepeništu dok
se teškim koracima spuštao u dvorište.
Slitharst je izvio vrat unazad i na brzinu pregledao sobu.
„Onda, šta mislite da ćemo ovde naći?“
„Mislio sam, gospodine Slitharst, da ćete vi imati bolju
predstavu o tome šta bi se čovek mogao nadati da će ovde naći“,
rekao sam glatko.
Tada se okrenu ka meni, usana izvijenih sa neprikrivenim
prezirom.
„А ja bih mogao pitati šta ste vi uzeli iz ove sobe, Bruno,
poslednji put kada smo se ovde zatekli među pokojnikovim stvarima?
Kakav suvenir ste tada poneli?“
„Ništa nisam uzeo“, rekao sam blago, ali sam svejedno okrenuo
lice i zakoračio ka prozoru. Kiša je jako udarala o okno, tekući niz
staklo u potočićima, zamućujući pogled.
„Је li tako?“ Sada je govorio kroz zube i čuo sam ga pored mog
ramena. „Možda ste prevarili rektora da vam ukaže poverenje,
219
 S.Dž. Peris

Bruno, ali ja vidim šta ste vi.“

„А šta je to?“, pitao sam, prekrstivši ruke na grudima, kao da
me nimalo nije briga.
„Vi ste jedan od onih koji za sebe misle da su dovoljno nadareni
da žive od šarma i domišljatosti, umesto od napornog rada. Hoćete da
se dodvorite ljudima na visokom položaju da biste mogli da živite u
pozlaćenoj senci njihove milosti. Došli ste ovde razmećući se svojom
slavom i svojom zaštitom dvorova i kraljeva, ali ovo je Oksfordski
univerzitet, gospodine, nas ne impresioniraju takve tričarije. I ovde
nećete dobiti mesto, bez obzira na to koliko tražili da se uključite u
stvari koje vas se ne tiču.“ Pena se nakupila u uglovima njegovih
usana na kraju ovog obraćanja i zastao je da se sabere, očiju još uvek
upaljenih mržnjom čija me je silina iznenadila.
„Mislite da ja ovde pecam mesto?“, ponovio sam s nevericom.
„Ne vidim zašto biste se inače trudili da budete nezamenjivi za
rektora petljajući se u ove smrti“, brecnuo se.
„Ne, i ne možete da vidite, jer ne možete ni pomisliti da se
napregnete zbog ičega osim onoga što će vama nešto doneti.“
Spustivši ruke, zakoračio sam ka njemu tako da sam stajao samo
nekoliko centimetara od njegovog lica, začikavajući ga da me pogleda
pravo u oči. „Da vam ja nešto kažem, gospodine blagajniče. Tri
godine sam bio begunac u sopstvenoj zemlji. Video sam kako ljude
ubijaju opušteno kao što dečaci gađaju ptice kamenjem, kako im seku
vratove zbog cipela koje su nosili ili zbog nekoliko novčića koje su
imali, i video sam kako se zakon okreće na drugu stranu jer je
potrebno previše truda da se iko privede pravdi - jer je za zakon,
mrtav čovek jednako bezvredan kao i oni koji su ga ubili, a koji će i
sami sutradan verovatno biti ubijeni. A ja verujem da nijedan ljudski
život ne vredi tako malo da, ako se završi nasilno, na zločin treba
slegnuti ramenima, a ubica biti ostavljen nekažnjen. Zbog toga se
mešam, gospodine Slitharst, to se zove pravda.“ Vatrenost mog
odgovora bila je bar jednaka njegovoj, ali, mada je zakoračio unazad,
pogled kojim me je prikovao bio je blago podsmešljiv i ja sam prvi
skrenuo pogled, svestan da su sve moje velikodušne reči samo prazna
priča. Za otkrivanje ovog ubice zanimao sam se pre svega da bih se
dokazao Volsingemu i grofu od Lestera, jer je to bila moja prva misija,
220
Izdaja

a ako budem uspešan, uslediće nagrada i počast. „Hajde da se

vratimo tekućem problemu“, rekao sam odsečno. „Trebalo bi da
smatramo jedan drugog odgovornim, ako ništa drugo.“
Mada je soba bila urednija nego poslednji put kada sam bio u
njoj, ostavljena je u prelaznom stanju i odjednom mi je bilo žao
Džejmsa Koverdejla koji je uživao jedva jedan dan kao subrektor pre
nego što se susreo sa jednako groznom sudbom kao i njegov
prethodnik. Kod njega nije bilo mnogo toga što bi mi se dopalo, ali
užasna je smrt koja mu je pokucala na vrata sobe za kojom je toliko
dugo žudeo, baš dok je raspakivao svoje stvari. Slitharst se odmah
bacio na gomile papira na Koverdejlovom stolu. To mi se nije
dopadalo jer sam pretpostavljao da se ključ za ono što se desilo
Koverdejlu u subotu uveče, ako ga je bilo, sigurno nalazi među
njegovim dokumentima. Taman kada sam hteo da predložim da
podelimo posao pregledanja stola, primetio sam razmazanu krvavu
fleku gotovo u ognjištu kamina.
Čučnuvši da pogledam izbliže, video sam da jedna cigla
kamina, desno od ognjišta, nije poravnata sa ostalima, štrcala je iz
zida kao da je malter nije držao. Uspeo sam vrhovima prstiju da
uhvatim njene strane, ali nisam imao dovoljno veliko hvatište da je
izvučem sa mesta, i kada su mi prsti skliznuli, ogrebao sam zglobove i
tiho jauknuo.
„Šta imate tamo?“ Slitharst je trgnuo glavu naviše, spustivši
knjigu koju je pregledao i dojuri da čučne pored mene. Olizao sam
krv sa ogrebanih prstiju i ponovo pokušao. Uz malo strpljenja, lagano
sam pomerao ciglu s jedne strane na drugu, osećajući da po malo
popušta svaki put kada bi se priljubila uz cigle sa strane.
„Haj’te, čoveče!“, Slitharst je promrmljao. „Da probam ja?“
„Mogu sam“, prasnuo sam i za nekoliko trenutaka cigla je bila
slobodna, otkrivajući mračnu šupljinu napravljenu u boku kamina.
Gurnuo sam ruku i opipao što sam dalje mogao, ali sve što sam osetio
bile su cigle na zadnjem kraju rupe. „Ništa“, rekao sam gorko,
spustivši se unazad na pete.
„Sklonite se“, zarežao je Slitharst, grubo me gurnuvši laktom u
stranu. Njegova mršava ruka kao da je nestala dublje u otvor, ali
mada je delovao rešeno da dokaže kako grešim, i on je izvukao
221
 S.Dž. Peris

praznu ruku. „Ðavo neka ga nosi, kurvin sin!“, opsovao je, trljajući
prste.
„Ра, ko god da je ovaj put došao, znao je gde da traži“, rekao
sam smrknuto, a kolena su mi pucketala dok sam ustajao. „I izgleda
da je našao ono po šta je došao.“
„Do đavola s tim!“, Slitharst je izlanuo. Činilo se kao da
otkrivanje praznog skrovišta doživljava kao ličnu uvredu. Pitao sam
se da li je šupljina u kaminu sadržala ono što je Slitharst tražio nakon
smrti Rodžera Mersera, Nije bila velika, ali mogla je lako da sakrije
zavežljaj pisama ili dokumenata - i da li je njegov gnev zapravo
upućen njemu samom jer je nije otkrio prilikom prethodne pretrage.
Međutim, ovaj put nije bilo znaka raspomamljene pretrage po
Koverdejlovim stvarima. Onaj ko je ubio Koverdejla očigledno je
znao za labavu ciglu, pa je otišao pravo da uzme ono što je u njoj bilo
sakriveno, odmah nakon što je oprao Koverdejlovu krv sa ruku. Ali,
to je samo značilo da osoba koja je pretražila sobu pre nego što sam ja
stigao u subotu ujutro, dok je Rodžer još bio u vrtu i dok ga je pas
kidao, nije znala za skrovište, te da to nije bila ista osoba koja je ubila
Koverdejla. Po toj logici, to nije bio ni Slitharst, osim ako je bio
izuzetno dobar glumac. Na kraju, on je bio jedina osoba koja je s
pravom mogla da traži ključ subrektorove sobe i niko ne bi mogao ni
da potvrdi ni da porekne tačno vreme kada je krenuo za Bakingemšir,
niti kada se vratio.
Slitharst je delovao nestrpljivo da ode, očigledno je zaključio da
se ovde ne može pronaći više ništa korisno.
„Ne vidim kakav bismo još cilj ovde mogli da ostvarimo“,
promrmljao je krenuvši ka vratima i zveckajući ključevima kao da je
to bio signal da je i moje vreme isteklo. „Potreban sam rektoru i
moram da zaključam ovu sobu, pa ako ste završili...“
„Recite mi, gospodine Slitharst“, rekao sam, „verujete li da je
naš ubica pronašao ono što ste se i vi sami nadali da ćete naći nakon
smrti Rodžera Mersera?“
Pogled koji mi je uputio bio je natopljen prezirom.
„Ne znam o čemu govorite. Nisam ja uzeo ključ iz džepa
čoveku dok je ispuštao samrtni ropac, poput nekih“, rekao je
Slitharst, lica vrlo blizu mog, pa sam u njegovom dahu mogao da
222
Izdaja

osetim miris ozlojeđenosti.

„Pitam samo zato što se čini da su dva čoveka umrla zbog
onoga što je bilo sakriveno u toj rupi, a pretpostavljam da vi znate šta
je to bilo“, rekao sam.
„Čovek bi mogao pomisliti da je to dovoljno upozorenje za
preterano radoznale“, odgovorio je sa osmehom koji se poput žice
usekao preko njegovog lica. „Moram kod rektora. Vi biste mogli
otkriti vlasnika oružja kojim je počinjeno ubistvo. To mi se čini kao
korisno mesto za početak istrage, doktore Bruno, pošto ste bili
dovoljno dobri da ponudite koledžu svoje usluge.“
Dok sam s poslednjim prezrivim pogledom prolazio pored
njega kroz vrata, otkrio sam da žarko želim da se pokaže kako je
Slitharst ubica da bih mogao da doživim ogromno uživanje gledajući
kako se taj sarkastični podsmeh briše s njegovog žućkastog lica, i
odmah pokušao da se oslobodim takve opasne predrasude.
U podnožju stepeništa, krupan zdepasti muškarac, gotovo bez
vrata, stajao je zagrađujući luk koji je vodio ka dvorištu. Iznenadio se
kada je iza sebe čuo korake i njegova ruka je brzo krenula ka
njegovom pojasu. Nisam uspeo da zadržim osmeh kada sam video da
je tamo imao neku vrstu kuhinjske viljuške kao priručnog oružja. To
je, znači, bio čuvar određen da čuva kulu.
„Mirno, Dik“, rekao je Slitharst, hvatajući ga za ruku. Čovek je
poslušno spustio ruku i pustio nas da izađemo na kišu koja je još uvek
lila u ravnomernim talasima, prskajući iz lokvica između ploča
dvorišta. Navukao sam okovratnik na uši i zakoračio u poplavu kada
su tri studenta dotrčala sa susednog stepeništa smejući se, držeći
svoje kožne torbe iznad glava da bi se zaštitili od vremena. U jednom
od njih sam prepoznao Lorensa Vestona, dečaka koji me je otpratio
na disputaciju u subotu uveče, pa sam ga uhvatio rukom i obratio mu
se.
„Gospodine Veston, pitam se mogu li vas zamoliti za pomoć?“,
počeo sam užurbano. Delovao je pomalo iznenađeno i shvatio sam da
sam ga u žurbi čvrsto zgrabio za rukav odore.
„Pomoći ću ako mogu, doktore Bruno“, rekao je, nesigurno, jer
mu je očigledno delovalo kao da sam neraspoložen. „Hajde, ipak, da
se sklonimo s kiše.“ Dao mi je znak da se zaklonimo na stepeništu niz
223
 S.Dž. Peris

koje je upravo sišao. Primetio sam da Slitharst sumnjičavo posmatra

naš razgovor. Kada su nam se pogledi sreli, brzo je navukao odoru
oko sebe i odjurio ka rektorovim odajama na suprotnoj strani.
„Bio je jedan dečak, student“, rekao sam Vestonu, kada smo se
sklonili, „koji je doktoru Koverdejlu doneo poruku tokom disputacije
u subotu uveče, te je ovaj otišao čim ju je pročitao. Znaš li ko je taj
dečak bio?“
„Otkud ja to znam, gospodine?“, odgovorio je, zvučeći možda
nepristojnije nego što je planirao, jer je dodao: „Mislim, mogu da se
raspitam, ako je važno.“
„Hvala ti“, rekao sam, okrenuvši se da krenem. „Dobićeš šiling
ako otkriješ ko je to bio.“
Veston je na trenutak delovao zadivljeno i klimnuo je glavom
pre nego što se pridružio prijateljima. Spremio sam se za trk preko
dvorišta.

224
Izdaja

DVANAESTO POGLAVLJE

Soba Gabrijela Norisa bila je u parteru zapadnog krila, zatisnuta iza

stepeništa, a vrata su bila označena oslikanim imenom. Pokucao sam
jako i bio sam siguran da sam iz sobe čuo nekakvo kretanje, ali prošlo
je nekoliko trenutaka i niko nije odgovarao. Ponovo sam pokucao i
pozvao Norisovo ime. Čulo se užurbano šuštanje stopala i vrata su se
otvorila otkrivajući Tomasa Alena. Očigledno se bavio nekim
obavezama posilnog, jer su mu rukavi bili zavrnuti do lakata, a
šakama je stezao prljavu krpu.
,,Oh, doktore Bruno“, uzviknuo je, a lice mu je divlje
pocrvenelo dok je usplahireno gomilao krpu u loptu.
„Oprosti što te uznemiravam, Tomase... vidim da si u poslu.
Tražio sam gospodina Norisa?“
„Nije ovde“, rekao je Tomas, još uvek zbunjen, a onda bacio
pogled preko ramena kao da proverava da li je ono što je rekao zaista
tačno. Kroz otvorena vrata video sam udobnu sobu, opremljenu
poput salona sa drvenom klupom s visokim naslonom ispred kamina.
U poređenju sa skromnošću soba većine studenata, ova soba je nudila
jasan osećaj luksuza. Prozori sa dve strane otvarali su se ka uličici i ka
unutrašnjem dvorištu i ispunjavali su sobu svetlošću čak i po ovom
sumornom danu. Ispod spoljnog prozora nalazio se težak kovčeg,
ojačan gvožđem i osiguran čvrstim katancem.
„On je na javnom predavanju, mislim. Upravo sam mu čistio
cipele“, dodao je Tomas u svoju odbranu.
„Zar ti ne ideš na javna predavanja?“
„Ne kada imam posla“, prasnuo je. Bio sam zaprepašćen
njegovim ponašanjem, ali znajući koliko je umeo da bude osetljiv na
svoju ulogu sluge, pretpostavio sam da mu se nije dopadalo što je
zatečen tokom svog robovskog zadatka.
„Znači, njegove cipele su morale danas hitno da budu
očišćene?“, pitao sam, jer mi jedna misao pade na pamet. Tomas je
sigurno nešto primetio u mom tonu jer se namršti, a njegova ramena

225
 S.Dž. Peris

kao da se zategoše.
„Čistim mu cipele svaki dan“, rekao je nesigurnim glasom.
„Zašto ste želeli da vidite Gabrijela?“
„Hteo sam da ga pitam kada je odneo svoj luk u trezor.“
Tomas je izgledao blago iznenađeno tim pitanjem, ali je
nemarno slegnuo ramenima pre nego što je obrisao dlanove o svoju
košulju.
„Ја sam ga odneo, u subotu ujutro. Gabrijel je bio besan, rekao
je da mu je rektor naredio da ga preda, i to nakon što mu je učinio
uslugu ustrelivši onog besnog psa.“
„Znači, ti si ga lično odneo?“
Zaškiljio je na moj ton, a onda odmahnuo glavom.
„Krenuo sam da to uradim, ali kada sam prelazio unutrašnje
dvorište videli su me doktor Koverdejl i doktor Bernard, koji su stajali
pored stepeništa kapele. Zaustavili su me i pitali šta radim s tim
oružjem na koledžu. Kada sam objasnio, doktor Koverdejl mi je rekao
da ga mogu ostaviti pred njegovim vratima na odmorištu i da će se
on postarati da bude zaključano.“
„Da li je doktor Bernard čuo taj razgovor?“
„Stajao je baš pored doktora Koverdejla, pa pretpostavljam da
jeste.“ Tomas je izgledao zbunjeno.
„Da li je još neko mogao da vas čuje?“
„Ne znam. Dvorištem je prolazilo još ljudi, ali ne sećam se da je
iko stao pored nas. U čemu je problem, doktore Bruno, ako smem da
pitam?“ Uvrtao je prljavu krpu između ruku i pažljivo proučavao
moje lice.
,,Oh, nema problema“, rekao sam veselo. Gledali smo jedan
drugog u čudnoj tišini.
„Doktore Bruno“, rekao je Tomas, prišavši bliže i spustivši glas,
„nadam se da ovo neće zvučati drsko, ali hitno bih morao da
razgovaram sa vama o nečemu. Stvar je važna, a ja ne znam kome bih
se drugom ovde mogao poveriti.“
Dlačice na vratu su mi se nakostrešile. Da li je Tomas znao nešto
o ubistvu?
„Molim te, slobodno kaži.“
„Mislio sam - na nekom privatnijem mestu.“
226
Izdaja

„Zar ovde nismo sami?“, pitao sam, pogledavši po praznoj sobi.

Odmahnuo je glavom i skupio usne u tanku liniju, uvrćući
rakama krpu.
„Dalje od koledža, gospodine. Ne bih želeo da nas neko čuje.“
Oklevao sam. Zaista nisam imao slobodnog vremena, prioritet
mi je bilo pronalaženje dečaka koji je pozvao Koverdejla sa
disputacije, ali Tomasov izraz bolne hitnosti ubedio me je da je to
nešto što je hteo da skine sa srca sigurno bilo ozbiljno.
„Ра dobro, onda. Jesi li već doručkovao? Možda bismo mogli da
nađemo krčmu u kojoj možemo jesti i opuštenije razgovarati.“
Shvatio sam da ni ja nisam jeo u čitavom zaprepašćenju zbog
Koverdejlovog ubistva i stomak mi je žestoko krčao.
Lice mu se opustilo.
„Gospodine, plašim se da ja nemam sredstava za posete
krčmama.“
„Ali ja imam“, rekao sam, „а ti sigurno smeš jesti sa mnom ako
te pozovem?“
„Plašim se da vašem položaju u Oksfordu neće činiti dobro da
budete viđeni sa mnom, gospodine“, rekao je tužno.
„Da budem iskren, gospodine Alen, moj položaj u Oksfordu
trenutno nije vredan ni koliko konjska balega“, rekao sam. „Ali do
đavola s njima, hajde da uživamo u dobrom doručku, ako možemo da
pronađemo neki, i da podnosimo posledice kasnije, a ti mi možeš reći
šta ti je na pameti.“
„Ljubazni ste, gospodine“, rekao je, prateći me kroz vrata i
zastavši da ih zaključa za sobom.
Kada smo se približili prolazu ispod kule, izvio sam se da vidim
prazan prozor Džejmsa Koverdejla, mada je bio previsoko da bi se
išta videlo.
„Da li vam je dobro, doktore Bruno?“ pitao je Tomas, prateći
moj pogled svojim učtivo brižnim licem. „Jutros delujete
uznemireno. Da li se nešto desilo?“
Pogledao sam ga, prikupljajući rasute misli. Tomas još nije čuo
vesti o Koverdejlovom ubistvu, ali kada se vratimo koledž će već
brujati od glasina i spekulacija. Ako je znao išta vredno, moraću da
iskoristim prednost ovih nekoliko trenutaka dok nije na oprezu.
227
 S.Dž. Peris

„Da. Da, dobro sam. Hajdemo.“

U tišini smo išli Sent Mildreds lejnom ka Haj stritu. Mada je
Tomas bio dobrih deset-petnaest centimetara viši od mene, išao je
tako pogrbljeno, kao da se nada da će time sebe učiniti manje
primetnim, da je izgledalo kao da smo skoro iste visine. Umorno,
poraženo držanje tog momka činilo je nemogućim da ga ne
sažaljevate. Kao da mi je čitao misli, kratko je okrenuo svoje lice ka
meni, šaka duboko upetljanih u rukave svoje otrcane odore.
„Lepo je od vas što ste odvojili vreme da me saslušate,
gospodine. Mislim, s obzirom na razliku u našim položajima.“
„Ako ćemo o položajima, Tomase, ne zaboravimo da si ti sin
jednog oksfordskog člana, a ja sam sin vojnika. Međutim, takve
razlike me nimalo ne zanimaju - i dalje se nadam danu kada će se o
osobi suditi na osnovu njenog karaktera i postignuća, a ne na osnovu
očevog imena.“
„То je hrabra nada“, složio se. „Ali, za većinu ljudi u ovom
gradu, gospodine, ja ću uvek biti sin jednog proteranog jeretika.“
„Ра, ja jesam proterani jeretik, tako da ja pobeđujem.“
Tada me je pogledao u oči i ljudski se nasmešio po prvi put
otkako sam ga upoznao, pre nego što mu se lice ponovo uozbiljilo.
„Svejedno, vi ste prijatelj kraljeva i dvorana, gospodine“,
podsetio me.
„Ра, to je zbog mode, Tomase. Ako misliš na kralja Anrija od
Francuske, on je voleo da se okružuje filozofima, to je laskalo
njegovoj intelektualnoj taštini. Kraljevi nemaju prijatelje na isti način
kao ti ili ja.“
„Ја uopšte nemam prijatelje, gospodine“, odgovorio je
poraženim glasom. Usledila je duga pauza tokom koje smo obojica
smišljali šta bismo rekli. ,,U svakom slučaju, vi ste prijatelj ser Filipa
Sidnija, a to je nešto.“
,,Da“, složio sam se, „imam sreće da Sidnija ubrajam u prijatelje.
Da li si zbog toga želeo da razgovaraš sa mnom, da bih ga zamolio da
se založi za tvog oca?“
Tomas je trenutak ćutao, a onda je stao i netremice me gledao
ozbiljnog izraza lica.
„Ne za mog oca, gospodine. Za mene. Postoji nešto što vam
228
Izdaja

moram reći, ako mi obećate svoju diskreciju?“

Klimnuo sam glavom, zainteresovan. Na mestu gde se Sent
Mildreds lejn spaja sa Haj stritom, zastali smo i pogledali levo i desno
duž redova neujednačenih kuća s drvenom konstrukcijom i bledih
kamenih fasada univerzitetskih zgrada. U ovo vreme ulica je bila
gotovo pusta, a večernje nebo neometano se ogledalo u mirnoj vodi
nakupljenoj u kanalima od kola.
„Flor de lis je niz ulicu“, rekao je Tomas pokazavši ulevo, „ali
skup je, gospodine.“ Nervozno je povukao rub svoje odore.
„Ра, nema veze“, rekao sam veselo, posegavši za pojas i
obuhvativši šakom umirujuću težinu Volsingemovog novčanika dok
smo hodali u pravcu koji je pokazao. „Ali, ja ne poznajem taverne u
Oksfordu. Reci mi, znaš li išta o krčmi koja se zove Katrinin točak?“
Naivno sam bacio pogled ka Tomasu dok sam to govorio. Strah
koji je zatitrao preko njegovog lica bio je očigledan, ali brzo je vratio
neutralno držanje.
„Verujem da je to loša vrsta mesta, gospodine. U svakom
slučaju, nama studentima nije dozvoljeno da izlazimo izvan gradskih
zidina. Bili bismo strogo kažnjeni ako bi nas uhvatili.“
„Zaista? Ali, to je čudno, juče sam šetao i bio sam siguran da
sam video mladog čoveka u studentskoj togi kako prolazi kroz jednu
od kapija.“
Tomas je slegnuo ramenima.
„Verovatno je to bio neki od studenata koji plaćaju školarinu.“
Glas mu nije bio ogorčen, samo rezigniran, kao da je odavno
prihvatio činjenicu da su bogati živeli po drugim zakonima i da je
uzaludno nadati se promeni.
„Kao što je tvoj gospodar Gabrijel Noris?“, pitao sam.
„Voleo bih da ga ne zovete mojim gospodarom, gospodine.
Mislim, on to jeste, valjda, ali ponižavajuće je biti podsećan na to.“
Stao je ispred okrečene, dvospratne kuće koja je gledala na Haj
strit i za čiji se spoljni izgled očigledno brinulo. Unutra, točionica je
bila jednako uredna i vesela, sve što Katrinin točak nije bio, a oštar
pikantni miris pečenog mesa zagolicao nam je nozdrve čim smo
zatvorili vrata za sobom. Nasmešeni gazda, kecelje čvrsto zategnute
preko stomaka toliko velikog da je izgledao kao da će se uskoro
229
 S.Dž. Peris

poroditi, užurbano nam je prišao i odveo nas do stola, istovremeno

recitujući spisak jela toliko raznovrstan da sam, dok je završio, već
zaboravio šta je prvo rekao. Na kraju smo naručili malo sira i
ječmenog hleba i po kriglu piva. Tomas se osvrtao s nevericom i
uživanjem kao da je odjednom dobio slobodu da vršlja po gradu.
„Ра, onda, Tomase“, rekao sam pažljivo, „šta si to hteo da mi
poveriš?“
Najzad je podigao glavu i pogledao me sa iznurenim izrazom
lica.
„Рге tri noći, onog dana kada sam vam onako bestidno prišao u
unutrašnjem dvorištu, kada ste stigli, gospodine, saznao sam nešto o
mom ocu.“ Prekinuo je uz težak uzdah kada se mladi konobar
pojavio sa pivom i hlebom. Pomislio sam na Hamfrija Pričarda i
njegove odlomke na latinskom i rešio da pronađem način da opet
razgovaram s njim. Tomas je zagnjurio lice u svoju solju s pivom kao
da danima nije pio. Sačekao sam da je spusti pre nego što sam,
opušteno koliko sam mogao, nastavio s pitanjima.
„Znači, održavaš vezu sa svojim ocem?“
„Pišemo jedan drugom“, rekao je Tomas, „mada, naravno,
možete i pretpostaviti da se naša prepiska prati, na grofov zahtev.
Moj otac boravi u Engleskom koledžu u Remsu, gde se u bogosloviji
svi sveštenici obučavaju za englesku misiju, pa su sva pisma koja
dospeju sa tog mesta od velikog značaja. A, pošto se pretpostavlja da
ja delim njegova shvatanja, svi samo čekaju da se izdam u nekom od
mojih pisama ocu. Posmatraju me na svakom koraku, svi koje
sretnem ili s kojima razgovaram. Verovatno će me ispitivati i o
ovome“ pokazao je sto između nas, „kada saznaju.“
„Ко su oni’?“, pitao sam zastavši da popijem iz moje šolje. „Ко
presreće tvoja pisma?“
„Rektor. I doktor Koverdejl. Hteo je da budem oteran s koledža
nakon što je moj otac proteran, vatreno je tvrdio da će dozvola da
ostanem značiti da koledž toleriše papiste.“
Ton mu je bio ozlojeđen, ali pažljivo sam posmatrao njegovo
lice i nisam mogao otkriti nikakvog znaka da je znao da je čovek o
kojem govori mrtav.
„Ali, ti nisi papista?“, pitao sam.
230
Izdaja

„Ја sam sin papiste, pa oni pretpostavljaju da je moja vernost

engleskoj ugrožena. Na kraju je rektor odlučio da mogu da zadržim
mesto, ali Koverdejl je zahtevao da ne nastavim o trošku koledža, pa
sam izgubio stipendiju. Ne zavaravam se mislima da je rektoru bilo
žao, pretpostavljam da je sigurno pomislio kako će moja
korespondencija sa ocem biti korisna.“ Gorko se i tiho nasmešio.
„Sigurno ih je užasno razočarala, on mi samo piše o vremenu i svom
zdravlju, a ja pišem o mojim studijama. Ne usuđujemo se da kažemo
ništa preko toga. Kruže i glasine da je grof od Lestera već postavio
špijuna na koledž, toliko se plaše tajnog uticaja papista.“
„Špijuna? Ima li istine u tome?“ pitao sam, nagnuvši se bliže.
„Ne znam, gospodine. Ali onda, ako je to iole dobar špijun, ja i
ne bi trebalo da znam za njega, zar ne?“
„Znači, ti ne deliš veru svog oca?“
Tomas me je pogledao u oči kao da me izaziva da mu se
usprotivim.
„Ne, gospodine, ne delim. Pljujem na papu i rimsku crkvu. Ali,
kleo sam se u to sve dok nisam promukao, i još uvek sam
suspendovan, pa čemu onda to?“
Sačekao sam trenutak da završi žvakanje i posmatrao ga laktova
oslonjenih na sto i brade spuštene na sklopljene dlanove.
„Šta si to saznao o svom ocu pre tri dana?“ pitao sam. „Da li je
bolestan?“
Tomas je odmahnuo glavom, punih usta.
„Gore od toga“, rekao je gorko kada je ponovo mogao da
govori. „On je...“ Zaćutao je, s komadom hleba na pola puta do usta,
gledajući me kao da je upravo shvatio ko sam ja. Njegove zabrinute
oči preletale su oštro preko mog lica dok je sračunavao može li mi se
verovati. „Kunete li se da ovo nećete reći nikom živom?“
„Kunem se“, rekao sam, iskreno klimnuvši i držeći njegov
pogled što sam mirnije mogao.
Razmišljao je trenutak, još uvek proučavajući moje oči, a onda
odsečno klimnu glavom.
„Moj otac se neće vratiti u Englesku ni sad niti ikad, makar mu
kraljica Bes lično garantovala pomilovanje.“
„Ali, zašto ne?“
231
 S.Dž. Peris

„Zato što je srećan“, rekao je Tomas naglasivši poslednju reč s

neprikrivenim gnevom. „Srećan je, doktore Bruno, jer je pronašao
svoj poziv. Ponekad mislim da je rešio da ga otkriju na Linkolnu kako
bi najzad mogao otvoreno da prizna svoju veru. Kada mi piše, mora
da diktira pisma pisaru, znate li zašto?“
Odmahnuo sam glavom i on je nastavio, ne čekajući moj
odgovor.
„Zato što ga je ispitivao državni savet. Kačili su ga o oklopne
rukavice tako da mu stopala ne dodiruju tlo po osam sati, sve dok se
ne bi onesvestio, a on im ipak ništa nije rekao. Gotovo je potpuno
izgubio desnu šaku. Ali, mislim da bi u to vreme rado i umro,
verujući za sebe da je mučenik. Pre tri dana, saznao sam da će moj
otac položiti zakletvu kao jezuitski sveštenik“, rekao je tonom koji je
zvučao gotovo kao suvi humor. „Crkva će ga dobiti celog i on će
zaboraviti da je ikada imao ženu ili sina.“
„Siguran sam da nijedan otac to ne bi mogao da uradi“, rekao
sam.
„Vi ga ne poznajete“, rekao je, napravivši od usana strogu
liniju. „Naša porodica je stara katolička porodica, gospodine. Ali,
pitam vas, kako religija koja govori o ljubavi može u isto vreme tako
okrutno naterati čoveka da odbaci prirodne veze ljubavi i
prijateljstva? Da se pretvore u mučenike zarad obećanja nekog
neviđenog sveta i ostave svoje porodice u žalosti! Ne želim deo
nijednog boga koji zahteva takve žrtve.“
Dok je govorio, svojim uzrujanim rukama rasparčao je ostatak
svog leba na sitne komade. Posegnuo je da uzme još jedan komad
hleba i kada je to učinio, otrcani rukav odore se povukao unazad
otkrivajući prljavi improvizovani zavoj oko njegovog zgloba i donjeg
dela desne ruke, isflekan braonkastim flekama preko kojih je skorije
procvetalo nekoliko svežijih, crvenih tačaka.
„Šta se desilo s tvojom rukom?“, pitao sam.
Odmah je cimnuo rukav preko zavoja i stidljivo protrljao zglob.
„Nije ništa.“
„Ne izgleda kao ništa, ozbiljno je krvarila. Ako želiš, mogu ja da
pogledam?“
„Jeste li vi doktor?“ prasnuo je, povlačeći ruku užurbano kao da
232
Izdaja

se plašio da bih mu mogao strgati zavoj bez njegovog pristanka.

„Samo teologije“, priznao sam, „ali, naučio sam ponešto o
pravljenju melema dok sam bio monah. Neće mi biti teško da je
pregledam.“
„Hvala vam, ali nema potrebe. Bila je to samo blesava nezgoda.
Oštrio sam Gabrijelovu britvu i ruka mi je skliznula.“ Oborio je
pogled i čitavu pažnju posvetio hlebu kao da je ta tema bila završena.
Osećao sam napetost, ali sam se trudio da ne odam da su mi njegove
reči bile važne.
„Znači, tvoj prijatelj, gospodin Noris, ne koristi usluge berbera
na koledžu?“ pitao sam, neutralnim glasom.
Tomas se usudio da se osmehne.
„On ga zove varvarinom koledža. Ne, više voli da se sam brije.“
„Kada te je zamolio da mu naoštriš britvu?“
Tomas je neko vreme razmišljao.
„Mislim da je bila subota, jer je hteo da se obrije pre
disputacije.“
„А, da li je ona od tada bila na svom uobičajenom mestu?“
„Ја... ne znam, gospodine. Nisam gledao. Zašto ne bi bila?“
Gledao me je, čela naboranog radoznalošću, a ja sam pomislio
da je najbolje da mu ne pojačavam sumnjičavost.
„Samo sam se pitao da li je gospodin Noris ikada pozajmljivao
svoju britvu prijateljima.“
„Nikada, gospodine. Pažljivo vodi računa o svom vlasništvu.
Mnoge stvari su vredne, ili mu ih je dao otac.“
Nije više ništa pitao, ali je nastavio radoznalo da me posmatra.
Pošto smo neko vreme sedeli u tišini, spustio sam svoj hleb i obrisao
prste.
„АН, te novosti o tvom ocu, nisi ih saznao direktno od njega,
ako se njegova pisma presreću? Sigurno ti ne bi pisao o svojim
planovima da se zaredi.“
„Ne, imao je još jednog korespondenta“, rekao je Tomas punih
usta.
„Imao je?“
Zastao je i oči su mu pokajnički blesnule ka meni kada je
shvatio da mu se to omaklo.
233
 S.Dž. Peris

„Misliš na doktora Mersera?“, nastavio sam. Ako je vesti saznao

pre tri dana, samo je o jednoj osobi mogao da priča u prošlom
vremenu.
Tomas je klimnuo.
„Nastavili su da pišu jedan drugom. Moj otac se uvek
poveravao Rodžeru Merseru, bili su najbliži prijatelji.“
„Ali, Merser ga je potkazao.“
„Ne verujem. Moj otac nikada nije saznao ko ga je potkazao, ali
je bio siguran da to nije bio Merser. Merser je samo svedočio protiv
njega na suđenju.“
„Sigurno bi to bilo dovoljno da okonča prijateljstvo. Tvoj otac
sigurno ima izuzetan kapacitet za praštanje.“
Tomas je spustio svoj nož i nestrpljivo me posmatrao.
„Ne razumete, zar ne? Upravo sam to govorio o veri - cilj je
uvek važniji. Prirodni zakoni prijateljstva moraju se žrtvovati. Moj
otac ne bi ni očekivao da Rodžer Merser uradi drugačije, i on bi
svedočio protiv Rodžera da su im mesta bila zamenjena. Obojica
imaju višu lojalnost. Da je Rodžer govorio u njegovu odbranu,
verovatno bi obojica bili zatvoreni ili proterani, a ko bi onda ostao da
nastavi bitku?“
Zurio sam u njega.
„Hoćeš da kažeš da je i Rodžer Merser bio katolik?“, prošaputao
sam.
Tomas se povio niže preko stola.
„Pretpostavljam da mu sada neće škoditi ako vam kažem“,
rekao je, „ali, molim vas, ne govorite to nikome, preklinjem vas. To bi
samo naškodilo njegovoj porodici.“
„Ne, ne, naravno. Ali, ako je Rodžer bio katolik“, razmišljao
sam, dok je moj um jurio da sve pohvata, „а tvoj otac mu je pisao iz
Remsa, da li bi on imao poverljive detalje o engleskoj misiji? Da li je
možda Rodžer imao i neku ulogu u njoj?“
„Ne znam sadržinu njihovih pisama, gospodine“, rekao je
Tomas, uvijajući se nelagodno na svojoj stolici. „Doktor Merser mi je
samo rekao novosti za koje je mislio da bi mogle uticati neposredno
na mene.“
„ Ali, zar njihovu prepisku nisu presretale vlasti koledža? Zar
234
Izdaja

im nije bilo sumnjivo što se Merser i dalje dopisuje s čovekom čijem je

osuđivanju pomogao?“
„Doktor Merser nije slao svoja pisma univerzitetskom poštom,
gospodine.“ Tomasov glas sada se jedva čuo. „Plaćao je da bude
privatno poslata, preko nekoga iz grada ko je imao načina da prenese
pisma u druge zemlje.“
„Ah. Možda neki prodavač knjiga?“
„Možda. Nisam pitao, to je bila njegova stvar“, rekao je Tomas
ravnodušno, ali njegove oči su mi bile sumnjive. Onda se iznenada
nagnuo napred tako da je skoro ležao preko stola i zgrabio mi rukav.
„Ја nisam odgovoran za mog oca, gospodine, niti za bilo kakvu
prepisku koju on jeste ili nije slao, kao što sam se trudio da svima
kažem tokom protekle godine. Ja samo želim da živim tiho, da odem
iz Oksforda i studiram prava u advokatskoj komori ili Londonskom
sudu, ali plašim se da mi nikada neće biti dozvoljena karijera
advokata, niti žena iz dobre porodice, sve dok me drže sinom mog
oca. Naročito kada se pridruži jezuitima“, dodao je, sa dodatnom
dozom samosažaljenja. „Jer državni savet ima špijune čak i u
bogoslovijama i brzo će saznati za to. Osim ukoliko neko sa uticajem
ne progovori u moju korist.“
Pogledao me je molećivim pogledom, ali ja sam gledao ne
gledajući, moje misli su odlutale na drugo mesto. Ako se Edmund
Alen zaređivao u Remsu, on sigurno mora na neki način biti povezan
sa misijom za Englesku. To bi sigurno objasnilo preturanje Merserove
sobe. Alenova pisma upućena njemu, ako su sadržala takve stvari,
mogla bi biti dokaz da se osudi bilo ko povezan s njima. Ali, to još
uvek nije objašnjavalo zašto je Rodžer ubijen. Da li je pretio da izda
ciljeve? Da li je nekoga naljutio? Da li su u pismima koja su
razmenjivali Rodžer Merser i Edmund Alen pominjani drugi koji su
želeli da se zaštite po svaku cenu? Slovo Dž u njegovom kalendaru na
dan ubistva lako je moglo predstavljati Dženksa, razmišljao sam.
Svako ko je mogao odseći sopstvene uši ne trepnuvši sigurno ne bi
oklevao da ukloni čoveka koji je ugrožavao njegove poslove, osim ako
sam postao žrtva Kobetovih legendi. Bilo je previše pitanja, a svi
mogući odgovori bili su frustrirajuće nejasni. Spustio sam glavu na
šake i zurio u sto.
235
 S.Dž. Peris

„Da li ste dobro, doktore Bruno?“

„Pitao sam se da li je Mersera ubio katolik“, promrmljao sam
jedva svestan da sam naglas razmišljao i tek sam prekasno podigao
pogled i video Tomasa kako me posmatra sa čudnim izrazom lica.
„Doktora Mersera je ubio pas“, podsetio me je.
„Оh, hajde, Tomase, zar veruješ u to? Koliko si puta do sada čuo
da su divlji psi napadali ljude po ulicama Oksforda, da ne pričamo o
zaključanom vrtu?“
„Ne znam, gospodine“, rekao je izbegavajući moj pogled.
„Samo znam ono što nam je rektor rekao. Vrata su ostala otvorena,
pas je zalutao unutra.“
Napravio je predstavu gledajući u svoju praznu kriglu kao da se
nada da će se još piva pojaviti ukoliko bude dovoljno uporno buljio.
„Još jedno piće, Tomase?“
Klimnuo je željno i ja sam pozvao služavku da nam donese još
dve krigle piva. Kada je otišla, nagnuo sam se preko stola i čekao da
me pogleda.
„Da li je to ono što si želeo da mi poveriš, ono što nisi nikome
drugome mogao da kažeš, ta vest o tvom ocu?“
Tomas je nastavio da grebe daske stola.
„Onog prvog dana, kada sam mislio da ste vi ser Filip“, rekao je
tiho, „bili ste ljubazni kada je rektor Anderhil pokušao da me
posrami. Pomislio sam, možda je to bilo glupo, ali pomislio sam da
ako vas slušaju ljudi poput ser Filipa, vi biste sigurno mogli da se
založite za mene.“
„Šta želiš da kažem?“
Duboko je udahnuo i polako izdahnuo, ne skidajući oči sa svojih
šaka.
„Želim da napustim Oksford, gospodine. Plašim se. Kada je moj
otac lišen službe, državni savet me je dvaput ispitivao. Nisu hteli da
poveruju da nisam znao ništa o njegovom tajnom životu, a ispitivanje
je bilo teško. Nisu hteli da prihvate ni reč onoga što sam rekao,
nastavili su da me pritiskaju i pritiskaju o istim pitanjima sve dok
nisam počeo da protivrečim sam sebi.“
Primetio sam da su mu ruke drhtale, a da mu se disanje
ubrzalo. To sećanje mu je očigledno teško palo.
236
Izdaja

„Da li su upotrebili silu?“

„Ne, gospodine. Ali, raspravljali su se kao što advokati čine,
izvrtali su svaki odgovor koji bih im dao sve dok nije zvučao sasvim
suprotno, a ja sam postao tako zbunjen i uplašen da sam počeo da se
slažem sa izjavama za koje sam znao da nisu istina. Čudan je način na
koji vas neko ko želi da vas proglasi krivim može naterati da i sami
počnete da verujete u svoju krivicu, čak i ako znate da ste nedužni.
Plašio sam se da bih greškom mogao osuditi sam sebe, gospodine.
Bilo je to užasno iskustvo.“
„Mogu zamisliti“, rekao sam saosećajno, prisetivši se straha koji
je meni stegao stomak kada mi je opat rekao da će me inkvizicija
ispitivati pre svih onih godina. „I plašiš se da će te ponovo ispitivati
ako se sazna da će tvoj otac postati jezuitski sveštenik.“
Klimnuo je glavom, najzad gledajući pravo u mene.
„Ako ranije nisu hteli da mi poveruju, koliko će gore biti kada
saznaju da je on deo jezuitske misije? Šta ako me odvedu u London
na ispitivanje? Čuo sam priče o onome što tamo rade da bi izvukli
informacije koje žele. Mogu vas naterati da kažete bilo šta.“
Prisetio sam se mog razgovora sa Volsingemom u njegovom
vrtu i nevoljno se stresao. Tomasovo uzano, šiljato lice bilo je
razvučeno od straha, njegova koža tako bleda da su mu plave vene na
slepoočnicama štrčale poput delte reke nacrtane na mapi. Nije bilo
sumnje da je taj strah bio stvaran i snažan.
„Vlasti će smatrati da znaš dovoljno da bi im se isplatilo teško
ispitivanje?“, pitao sam.
„Ја ništa ne znam, gospodine!“, pobunio se, a obrazi su mu se
ponovo upalili od emocija. „Ali, ja nisam hrabar, ne znam šta bih
mogao reći ako me povrede!“
„Reci mi istinu, Tomase“, rekao sam čvrsto. ,,U suprotnom ti ne
mogu pomoći. Da li se plašiš da ćeš odati očeve tajne, i tajne njegovih
saučesnika ukoliko ti zaprete mučenjem?“
„Nikada nisam tražio to znanje, gospodine“, prošaputao je, a
glas mu je pucao dok je treptanjem zadržavao suze. „Rekao sam to
mom ocu, ali on je želeo da me uključi. Resio je da me uvede u
rimsku veru, želeo je da pođem s njim u Francusku, kako ne bi morao
da bira između sina i crkve. Pretpostavljam da je mislio da ću, ako mi
237
 S.Dž. Peris

ispriča o svojim sastancima, osetiti neko saučesništvo, neku lojalnost

prema njegovim prijateljima. Umesto toga ja sam zarobljen svim tim
tajnama za koje nikada nisam tražio da mi budu otkrivene. Patim
zbog vere koju čak i ne poštujem!“, viknuo je lupivši pesnicom o sto.
„Nikada nisi pomislio da te tajne dobrovoljno saopštiš?“ usudio
sam se da pitam. „Sigurno znaš da bi grof od Lestera nagradio svakog
ko bi mu o katoličkom otporu na Oksfordu mogao dati informacije
kakve ti imaš.“
Tomas je zurio u mene kao da mu treba vremena da obradi
značenje mojih reči.
„Naravno da sam razmišljao o tome. Zar nikada niste videli
pogubljenje katolika u Engleskoj, doktore Bruno?“
Priznao sam da nisam.
„Ја jesam. Otac me je odveo u London da vidim smrt Edmunda
Kampiona i njegovih kolega jezuita, u decembru 1581. Mislim da je
želeo da shvatim kakav je ulog.“ Prešao je dlanom preko čela i čvrsto
zatvorio oči, kao da će time izbrisati scene kojima je prisustvovao.
„Bili su rasporeni kao svinje u klanici, a utroba čupana iz njihovih
živih tela, umotavana na vreteno da bi sporije izlazila. Još ih možete
čuti kako dozivaju boga dok im podižu drob uvis kako bi zadovoljili
rulju, a srca im bacaju u mangal. Nisam mogao podneti da gledam,
doktore Bruno, ali gledao sam lice mog oca i on je bio ushićen, kao da
je to bio najveličanstveniji spektakl koji je ikada video. Ali, ja ne bih
mogao nikoga svojevoljno dovesti do te sudbe. Nisam želeo ničiju krv
na mojim rukama, gospodine, samo sam želeo da me ostave na
miru!“ Glas mu se podigao do izbezumljene visine i ponovo je stezao
svoj zavijeni zglob.
,,Tomase“, počeo sam i zaćutao kada je služavka stigla sa
svežim kriglama piva. Kada ih je spustila, nagnuo sam se, pažljivo
spuštajući glas. „Ima li drugih katolika u Oksfordu koji znaju da ti je
otac rekao za njih? Mislim, ljudi koji znaju da ne deliš njihovu veru i
koji bi se mogli uplašiti da ćeš ih izdati ako te budu ispitivali?“
Smesta je skrenuo pogled.
„Da li se plašiš i da bi ti ljudi pokušali da te ućutkaju pre nego
što ti uspeš da naškodiš njima? Kao što su uradili sa Rodžerom
Merserom?“
238
Izdaja

„Ne mogu vam reći ništa više, doktore Bruno.“ Glas mu je sada
drhtao. „Kunem se, ni vi ne želite to znanje. Samo sam hteo da vas
zamolim da, ako nađete vremena, kažete ser Filipu neku reč za mene,
da ga molite za njegovu zaštitu i uverite ga da sam ja iskreni Englez,
lojalan kraljici i anglikanskoj crkvi.“
„Mislio sam da si prestao da veruješ u boga?“ pitao sam sa
osmehom.
„Kakve veze crkva ima s bogom?“, usprotivio se, gotovo mi
odgovarajući osmehom. Negde iza prozora, iz daljine, zazvonilo je
crkveno zvono. Tomas je skočio kao oparen. „Doktore Bruno, nadam
se da ovo neće delovati nezahvalno, ali moram da se vratim na
koledž. Gabrijel će se uskoro vratiti sa predavanja, a ja još imam
posla.“
Činilo mi se kao da je iznenada žudeo da završi razgovor.
Možda nije očekivao toliko pitanja za uslugu koju je želeo. Iskapio
sam ostatak piva i platio gazdi, osećajući krivicu kada sam video
neprikrivenu zavist s kojom je Tomas posmatrao kako vadim novčiće
iz Volsingemovog nabreklog novčanika. Kada bi znao da sam taj
novac dobio od ljudi čije se pažnje plašio, baš da bih izmamio onakve
tajne kakve je čuvao njegov otac, poštovanje koje mi je ukazivao
nestalo bi poput jučerašnje magle.
Kada smo izašli iz guste topline taverne, prohladni vetar nam je
naneo kišu na lica. Tomas je čvršće privukao togu oko sebe dok smo u
tišini hodali Haj stritom štiteći se pod nadstrešnicama s kojih je
kapala voda, duboko uronjen u svoje misli dok sam ja pokušavao da
ono što sam upravo saznao uklopim u pitanje Merserove i
Koverdejlove smrti. Skoro smo stigli do skretanja u Sent Mildreds
lejn kada se prisetih da sam želeo da ga pitam još nešto.
„Rekao si da ovde nemaš prijatelja, Tomase, ali zar ne računaš
gospođicu Sofiju Anderhil?“, rekao sam, usporivši korak tako da ne
bismo stigli do kapije koledža pre nego što mi odgovori.
Pogledao me je pomalo iznenađeno.
„Nekada davno sam je smatrao prijateljem. Ali, mislim da me
ona vidi kao jednu od svojih lutaka, kao nešto što ju je zabavljalo u
detinjstvu, ali što je prerasla i odložila u stranu.“
„Zbog sramote tvog oca?“
239
 S.Dž. Peris

,,Ne.“ Tomas je zaobišao lokvicu koja se napravila u izrovanoj

uličici, a đon jedne njegove cipele klepetao je otvoren sa svakim
njegovim korakom. „Prerasla me je mnogo pre toga. Kada mi je
majka umrla, a otac odlučio da se vrati na Oksford na grofov zahtev,
bio sam smešten sa porodicom u gradu. Znate da samo rektor može
živeti sa ženom i porodicom u koledžu, ostali članovi bi trebalo da
budu neženje. Ali, rektorova porodica se sažalila na mene i mog oca i
često su nas pozivali da večeramo za njihovim stolom. Trebalo je da
budem društvo za mladog Džona, sina koji je umro, ali naravno, ja
sam primetio Sofiju.“ Uzdahnuo je i činilo se da se pognuo još više,
kao da je sećanje na te dane bilo fizički teret na njegovim ramenima.
„Onda je Džon ubijen, a Sofijin otac je odlučio da je zauzda. Imao je
ambicije da je uda u otmenu porodicu, a njena majka je trebalo da je
pripremi tako što će je uvesti u društvo. Međutim, gospođa Anderhil
je obolela od živaca nakon Džonove smrti, a Sofija je prepuštena sama
sebi, bez drugog društva osim muškaraca s koledža. Imala je
guvernante ali nisu dugo ostajale.“ Žalosno se nasmejao. „Ne krivim
ih, ni meni se ne bi dopalo da moram da učim Sofiju išta protiv njene
volje.“
Klimnuo sam glavom, prisetivši se načina na koji se izborila sa
Adamom, kritičnim slugom.
„Zaista je tako. Još vam je stalo do nje, mislim?“
Bacio je pogled ka meni, odjednom opreznog lica.
„Kakve to ima veze? Ona me sada neće.“
„Ima li nekog drugog?“
Lice mu se steglo i nešto slično gnevu blesnulo mu je u očima.
„Šta god da ste čuli, to je laž! Ona je srdačne prirode, ali ju je
lako prevariti...“ Naglo je prekinuo, glasa ogrubelog od emocija, i na
tren sam pomislio da bi mogao zaplakati, ali on je duboko udahnuo i
sabrao se. „Ali, ako hoćete da znate, onda da - uvek ću mariti za nju i
učiniću sve da bih je zaštitio. Baš sve.“
Naglo sam se zaustavio zbog oštrine njegovih poslednjih reči i
okrenuo se ka njemu.
„Da je zaštitiš od čega? Da li je ona u opasnosti?“
Tomas je zakoračio unazad, očigledno zbunjen intenzitetom
mog izraza.
240
Izdaja

„Nisam mislio... to jest, samo sam mislio ako joj zatreba, ona
zna da se uvek može osloniti na mene.“
Zgrabio sam ga za zglob i on je jauknuo. Zaboravio sam na
njegovu povredu. Pustio sam ga i zgrabio njegovu togu, naginjući se
sve dok mi lice nije bilo samo dvadesetak centimetara od njegovog.
„Tomase, ako znaš za ikakvu opasnost po Sofiju, moraš mi
reći!“
Oči su mu se suzile i video sam kako mu se vilica steže. Ponovo
je zakoračio unazad, ali ovaj put pribranije, a glas mu je zvučao
udaljenije.
„Moram li, doktore Bruno? Šta biste joj vi ponudili - vašu
zaštitu? Ili nešto drugo? A kada se za nekoliko dana vratite u London
sa svojim društvom, šta će njoj ostati?“
„Samo sam hteo da kažem da je tvoja obaveza da prijaviš
opasnost onima koji bi mogli da joj pomognu“, rekao sam,
pokušavajući da zvučim nezainteresovano i puštajući njegovu togu,
ali znao sam da je prekasno. Odao sam svoju privrženost Sofiji i
otkrio se kao rival.
Tomas je popravio odeću, a onda se okrenuo i pošao niz Sent
Mildreds lejn ka kuli stražari koledža Linkoln, ruku obavljenih oko
svog tankog torza.
„Nemate pojma o čemu govorite“, rekao je najzad, gledajući
pravo ispred sebe, kao da i ne govori meni, već razmišlja naglas.
Onda je pokajnički oborio pogled i obema rukama obuhvatio
moju šaku. „Hvala vam što ste me saslušali, doktore Bruno. I
oprostite što sam s vremena na vreme govorio kako nije red, još uvek
se plašim da ne kažem nešto pogrešno. Hoćete li se setiti moje molbe,
ako vam nije teško?“
„Hoću, Tomase. Drago mi je da smo razgovarali.“
„Moram da napustim Oksford“, rekao je stežući mi ruku
užurbano. „Ako bih mogao da odem u London i tamo započnem
život... hoćete li reći to ser Filipu? Njegova preporuka bi mi olakšala
put, a ja bih se njemu i grofu zakleo na doživotnu lojalnost.“
„Učiniću za tebe sve što mogu“, obećao sam, i to sam mislio,
mada sam još uvek bio siguran da mi nije rekao sve što zna. „I vodi
računa o toj rani na ruci.“
241
 S.Dž. Peris

Blago se naklonio, a onda odjurio kroz kapiju za svojim

obavezama.
Kiša je nastavila da li je preko dvorišta u beskrajnim
dijagonalnim redovima, a nebo je bilo tamnije nego kada sam izašao.
Bacio sam pogled ka malom prozoru na vrhu kule i zadrhtao
pomislivši na Koverdejlovo telo natopljeno krvlju koje je još uvek
visilo sa svećnjaka, i one strele koje su podrugljivo štrcale iz njegovih
grudi i stomaka. Jednom sam video baziliku San Sebastiano Fuori le
Mura u Rimu, u čijim su katakombama zakopani ostaci svetaca.
Velika ikona, sa njegovim licem u pobožnoj agoniji i strelama koje su
štrcale poput bodlji bodljikavog praseta, tada mi je delovala kao
preteran i nerealan prikaz njegovog mučenja, kao neka scena iz
predstave, drečavo obojena, i shvatio sam da sam na isti način
reagovao i videvši telo Džejmsa Koverdejla. Jeziva živa slika izgledala
je gotovo kao šala. Jedva sam mogao da poverujem da je mrtav sve
dok nisam video veliku ranu na njegovom grlu. Dok sam navlačio
okovratnik na lice i pripremao se da ponovo izbacim glavu na kišu,
iznenada sam se prisetio fraze iz rektorovog citata Džona Foksa.
„Njegovi vojnici.“ Sevastijana, kapetana pretorijanske garde, pogubili
su, po naređenju cara Dioklecijana, njegovi ljudi. Da li je ubica imao
taj detalj na umu? Da li je i Džejmsa Koverdejla ubio neko ko bi
trebalo da je na njegovoj strani? I koja bi to strana bila na ovom mestu
isprepletenih lojalnosti?
Jedva da sam iskoračio u dvorište ispod kule kada sam ugledao
rektora kako se pojavljuje iz prolaza na suprotnoj strani, a odmah za
njim i Slitharsta. Obojica su navukli kapuljače svojih odora oko lica i
žurili su ka meni. Kada me je rektor ugledao, užurbano mi je dao
znak da im se pridružim. Zaklonjen u prolazu ispod kule, šćućurio se
bliže, tako da nas ne bi čula manja grupa studenata koja se zaklonila
od kiše.
„Videli ste moju kćerku jutros u portirovim odajama, zar ne,
Bruno?“, pitao je Anderhil strogo.
»Da, čekala je majku da izađu“, rekao sam zatečen tragovima
uzrujanosti u njegovom glasu.
»Da li ste je videli kako odlazi?“
„Ne, gospodin Slitharst je stigao sa svojim užasnim vestima i ja
242
Izdaja

sam otišao po vas.“

„Onda je sigurno...“ Anderhil je odmahnuo glavom sa izrazom
blage zbunjenosti. „Nije bitno. Uvek je prkosna. Vratiće se.“
„Šta se desilo?“ nisam ga ostavio na miru.
„Kada je moja žena stigla do kule, Sofija više nije bila tu“, rekao
je, osvrćući se po dvorištu kao da se nada da bi mogla svakog trena da
se pojavi.“ Margaret je pomislila da je već krenula ka kući njene
poznanice, pa je i ona pošla tamo, ali kada je stigla, ni oni nisu videli
Sofiju. Margaret se sekira, po svom običaju, ali ja pre verujem da je
Sofija odlučila da ode u šetnju, a da nikome ne kaže, često se buni da
je ovde kao u zatvoru. Misli da bi trebalo da ima slobodu da najveći
deo dana luta ulicama i poljima izvan grada, kao što je nekada radila
sa svojim bratom. Pa, tada je bilo drugačije. Naučiće ona dolično
ponašanje mlade dame, čak i ako ih ne bude učila dobrovoljno.“ Lice
mu se smračilo. Onda je ponovo bacio pogled unaokolo, rastrojen,
kao da se nada da su se događaji kojima je dan započeo sami od sebe
razrešili.
„Sigurno ne bi odabrala ovakav dan da ide u šetnju?“, rekao
sam pokazujući neumoljivo nebo i pokušavajući da govorim mirnim
glasom. Prethodne noći mi je Sofija lično rekla da veruje da je u
opasnosti, a Tomas Alen je maločas nagovestio nešto slično. Sada je
nestala. Žarko sam se nadao da je rektor u pravu, ali osećao sam da je
tu priču ispričao samo da bi u nju ubedio sebe samog jer nije mogao
podneti još briga povrh Koverdejlovog ubistva i svega što je ono
značilo za koledž.
„Da, da... siguran sam da će stići na ručak pre nego što i
primetimo“, rekao je odmahnuvši rukom. „А sada, gospodin Slitharst
će odneti moje pismo za islednika, a ja moram da smislim šta ću reći
zajednici u trpezariji. Vreme nas pretiče.“
Pogledao me je i uzdahnuo. Činilo se kao da je u proteklih sat
vremena ostario deset godina.
„Biću u mojoj radnoj sobi, doktore Bruno. Razgovaraćemo
kasnije. Zamolio bih vas da budete u trpezariji u podne na ručku,
kada ću objaviti ovu tragediju koledžu. Bilo bi pametno da znate kako
sam tačno obavestio zajednicu o događajima da ne biste pominjali
ništa osim toga. Voleo bih da ograničim tračeve koliko je to moguće.“
243
 S.Dž. Peris

Naklonio sam se u znak pristanka.

„Bilo bi pametno, rektore, i da nikome drugome ne govorite da
ste od mene tražili da istražim ovu stvar“, rekao sam tihim glasom.
„Neki ljudi bi možda zadržali informacije, za sebe ako bi pomislili da
ih tražim u vaše ime.“
„Shvatam. Idite gde želite, doktore Bruno, a ja neću pominjati
vaše učešće. Ali, otkrijte ko je ovo uradio, sve ovo“, ispravio se, ,,i
možete tražiti od koledža bilo koju nagradu koju možemo ponuditi.
Naravno, pod uslovom da ostanem u poziciji da je odobrim“, dodao
je smrknuto, pre nego što se vratio u svoje odaje.

244
Izdaja

TRINAESTO POGLAVLJE

Zvono koje je u podne pozivalo koledž na ručak nastavilo je da zvoni

i kada su članovi i studenti u koloni krenuli u veliku trpezariju, dajući
ritam žamoru koji je odisao napetošću - ona je pucketala u atmosferi
poput sevanja pre oluje. Napolju, kiša je udarala o prozore tako jako
da smo morali da podižemo glasove kako bi nas čuli naši susedi.
Uznemirio sam se kada sam video da je za mene sačuvano
mesto za visokim stolom, među starijim članovima. Smešten između
Ričarda Gudvina, bibliotekara, i Slitharsta, koji se nije ni trudio da
prikrije svoju zgađenost zbog mog prisustva među njegovim
kolegama, nisam mogao da ne primetim kako je mesto koje sam
zauzimao sigurno pripadalo jednom od dvojice umrlih.
Visoki sto je bio podignut na niski podijum, pa sam imao
pogled na ostatak trpezarije. Bila je to lepa prostorija, okrečenih
zidova, sa očigledno skupim tapiserijama u francuskom stilu iz
prethodnog veka, mada su sada već pomalo izbledele od starosti.
Trpezarijom je dominiralo otvoreno ognjište koje je stajalo na sredini
poda ispod osmougaonog otvora za dim u visokom krovu od drveta
čije su grede pocrnele od čađi. Oko ognjišta je bila drvena ograda,
dovoljno široka da nekoliko ljudi može da sedne i ugreje se. Sa obe
strane ognjišta, ispod prozora, bio je postavljen po jedan dugačak sto.
Studenti i mlađi članovi sada su se gurali na klupe često bacajući
pogled ka podijumu, mrmljajući između sebe o rektorovom
snuždenom licu i drugom praznom mestu za visokim stolom.
Mršavi dečak sa razbarušenom kosom, odeven u togu nekoliko
brojeva veću, popeo se za govornicu koja je stajala pored visokog
stola i glasom iznenađujuće prodornim za njegovu laku građu,
pripremio se da izgovori molitvu. Prepoznao sam u njemu dečaka
koji je prethodnog dana rasklanjao opremu za jutarnju molitvu u
kapeli. Svečana zvonjava prestala je baš kada je otvorio usta.
„Benedic, Domine, nos et dona tua“, počeo je. Rektor je s
poštovanjem pognuo glavu i sklopio dlanove, a ostatak starijih

245
 S.Dž. Peris

članova sledio je njegov primer. Ispod spuštenih kapaka, primetio

sam da je većina studenata još uvek gledala visoki sto s mešavinom
radoznalosti i iščekivanja. ,,Quae de largitate tua sumus sumpturi“,
intonirao je dečak, a ja sam sa iznenadnim olakšanjem primetio da je
Gabrijel Noris sedeo u čelu jednog stola, u grupi drugih mladića koji
su se izdvajali od ostalih studenata po kvalitetu i kroju odeće. Nisam
ozbiljno shvatio Slitharstov nagoveštaj da su oruža kojima je izvršeno
ubistvo ukazivala na Norisa kao ubicu. Činilo mi se da je korišćenje
njegovog luka značilo da je on nedužan, ali sada sam bar imao šansu
da razgovaram sa njim nakon obroka. Nastavio je da odlučno zuri
ispred sebe, kao da je pognuta glava u molitvi ispod njegove časti i
palo mi je na pamet da je u njegovom izgledu nešto drugačije, mada
nisam mogao reći šta tačno. Na suprotnom kraju drugog stola,
primetio sam Tomasa Alena, glave pognute tako duboko da mu je
nos gotovo dodirivao sto, šaka tako čvrsto sklopljenih ispred lica da
su mu zglobovi prstiju pobeleli.
„Реr Christum Dominum nostrum, Amen“, završio je riđokosi
momak, a prigušeno „Amin,, začulo se kao odgovor sa stolova.
Rektor se teško pridigao na noge i na trpezariju se spustila pažljiva
tišina.
„Gospodo“, počeo je rektor Anderhil, glasa oslobođenog svakog
traga uobičajene pompeznosti. ,,U životu svakog hrišćanskog čoveka
dese se vremena kada Bog, u svojoj božanskoj i beskrajnoj mudrosti,
smatra da treba da testira našu jadnu veru tegobama i tugama.
Upravo tako, u životu naše male hrišćanske zajednice, On je odabrao
ove dane da nam pošalje bolna iskušenja, kako bi što bolje učvrstio
našu veru u njegovo proviđenje.“ Duboko je udahnuo i sklopio
dlanove ispred sebe u stavu poniznosti. „Žalosti me što vas moram
obavestiti, gospodo, tako brzo nakon užasne nezgode koja je odnela
život našeg dragog subrektora doktora Mersera, da je druga tragedija
uznemirila naše jadno društvo. Doktor Džejms Koverdejl je smrtno
ranjen, čini se dok je branio trezor koledža od nasilnih pljačkaša.“
Spustio je glavu. Usledila je pauza pre nego što je tutnjava
prošaputanih spekulacija buknula iz tišine. Rektor nije pokušavao da
ih umiri. Umesto toga, sačekao je da prvi talas zaprepašćenja i
neverice splasne, a onda podigao ruku i držao je tako sve dok se
246
Izdaja

žamor nije prekinuo.

„Da se kladimo ko će biti dovoljno hrabar da bude sledeći
subrektor?“, prošaputao je Noris svom prijatelju, taman dovoljno
glasno da se njegove reci prenesu i talas napetog smeha proširio se
među studentima. Rektor je ozbiljno pročistio grlo.
„Ukoliko je neko tokom vikenda video nešto što ima značaja za
ovaj užasni čin ili što bi moglo dovesti do hvatanja tih zločinaca,
može mi to saopštiti u mojim odajama“, objavio je.
Noris se okrenuo ka rektoru i podigao ruku.
„Rektore Anderhil, možemo li znati koliko je odneto iz
trezora?“
Dobro odeveni mladići među kojima je sedeo brzo su klimnuli
glavom. Pitao sam se da li su studenti koji su plaćali školovanje tamo
čuvali svoje bogatstvo pod ključem.
Rektor je oklevao na trenutak.
„Ah... pa... čini se da zapravo ništa nije odneto, koliko znamo.
Sigurno je svađa sa doktorom Koverdejlom uplašila lopove, pa su
pobegli.“
„Čudna je to onda pljačka“, primetio je Noris pažljivo
odmeravajući reči. „Oduzeti čoveku život ni za šta.“
„Zaista, zaista“, rekao je rektor svečano. „Užasan gubitak.“
Obrok je protekao uglavnom u tišini među nama za visokim
stolom, premda među mlađim ljudima koji su sedeli ispod nas nije
nedostajalo grozničavih hipoteza. Desno od mene, gospodin Godvin
nije skidao pogled sa svog tanjira i nije govorio skoro ništa, ali kada je
podigao svoju kriglu, primetio sam da mu je ruka drhtala kao čoveku
s paralizom. Slitharst, levo od mene, povremeno bi spuštao svoj nož
kako bi, između dva zalogaja, komentarisao nedostatak bezbednosti
za koji je verovao da je uzrok smrti njegovih kolega, kao da nije
odlično znao da je u oba slučaja ubica ušao pomoću ključa.
„Koledž bi trebalo da ima pravog čuvara na kapiji“, glasno je
izražavao svoje mišljenje kroz usta puna hleba. „Kobet je previše star
i previše pijan da bi bio od ikakve koristi. Pobogu, čitava četa
naoružanih milicionera mogla bi umarširati pored njegovog prozora,
a on ne bi primetio. A što se tiče one njegove omatorele džukele,
koledžu treba pravi pas čuvar, obučen da odvraća uljeze. I glavna
247
 S.Dž. Peris

kapija bi trebalo uvek da bude zaključana tako da samo oni s ključem

mogu da uđu.“
„Ја mislim, Voltere, da svirep pas verovatno nije ono što
koledžu treba u ovom trenutku“, rekao je Godvin umorno, podigavši
glavu na trenutak. „Mi smo zajednica učenjaka, a ne zatvor. Ne
možemo zaključati svet s druge strane niti naše mladiće unutra. Osim
toga, pomisli na troškove obezbeđivanja ključeva glavne kapije za sve
studente.“ Odmahnuo je glavom i činilo se da se ponovo vraćao
sopstvenim mislima.
„Gospodine Slitharst, kao blagajnika sigurno vas često
opterećuju zadatkom izrade novih ključeva za razne brave po
koledžu?” rekao sam prijatnim glasom, pokušavajući da isečem
komad kuvane ovčetine.
Slitharst me je postrance prostrelio gnevnim pogledom, kao da
mi govori da zna na šta ciljam, ali pošto su nas drugi članovi mogli
čuti, veselo je rekao:
„Zaista. To je popriličan trošak, ljudi ih večito gube ili lome.”
„А da li taj tegobni posao uvek pada na vas, ili ponekad možete
da zadužite nekoga da poseti kovača?”, nastavio sam istim, naivnim
tonom.
„То je obaveza koju sam obavljam”, odgovorio je stegnutim
glasom. „Kada je bezbednost koledža u pitanju, čovek nikada ne
može biti previše oprezan.”
„Ponekad je, možda, neophodno napraviti dodatne kopije
ključeva za izvesna vrata, kako bi bili pri ruci u slučaju gubljenja?”
posegnuo sam za bokalom piva.
Slitharst je zaškripao stolicom i naglo ustao.
„Ako biste hteli nešto da me pitate, doktore Bruno”, rekao je
kroz zube, „budite učtivi, pa otvoreno kažite. Međutim, pokažite bar
malo diskrecije - ili verujete da ste proglašeni inkvizitorom?”
Okrenuo se ulevo i uključio i rektora u svoj gnevni pogled, a onda se
grubo provukao iza moje stolice i, ne osvrćući se, izmarširao iz
trpezarije veličanstveno uvređen, dok se toga vukla za njim.
Šaputanje za donjim stolovima je prestalo dok su zainteresovane oči
pratile Slitharstov odlazak do vrata, pre nego što se svež talas
ćućorenja nije zatalasao među njima.
248
Izdaja

„Šta ga je toliko žacnulo?” pitao je Ričard Godvin, podigavši

pogled sa svog mesa zbog Slitharstovog odsečnog odlaska.
„Možda je uznemiren zbog tragičnih vesti”, nagađao sam.
Godvin je trepnuo.
„Ко bi znao? Ljude je teže pročitati nego knjige. Možda Voltera
mori kajanje.”
„Kajanje?” pitao sam, usredsredivši se na moj tanjir da ne bih
odao koliko sam zainteresovan.
„On i Džejms su prezirali jedan drugog”, poverio mi je Godvin
spustivši glas. „Možda, sada kada je Džejms tako užasno umro, Volter
žali zbog reči koje nikada neće moći da povuče.”
„Zašto su se mrzeli?”
Godvin je uzdahnuo i tužno odmahnuo glavom.
„Nikada nisam otkrio. Imao sam utisak da su obojica znala
nešto što bi moglo naškoditi onom drugom, i da su zbog te tajne bili
nerado vezani jedan za drugog. Ali, naravno, uvek je opasno praviti
takve saveze sa neprijateljem.”
„Da li bi to moglo imati neke veze sa iznajmljivanjem zemlje?“,
pitao sam, iznenada se prisetivši prekinutog razgovora na večeri kod
rektora, one prve noći, kada je Koverdejl natuknuo da je blagajnik
upetljan u rektorove dogovore s Lesterom o davanju velikih prihoda.
„Možda je doktor Koverdejl znao za neku takvu zaveru?“
Godvin je samo polako okrenuo svoje krupne, tužne oči ka
meni.
„Pretpostavljam da je to moguće. Znam da je Džejms mislio da
ima razloga da ne veruje \7olteru, dovoljno da pokuša da ubedi
rektora kako ovaj ne bi trebalo da ostane na tom položaju.“
„Koverdejl je pokušao da se oslobodi Slitharsta?“, prošaputao
sam, nagnuvši se što sam mogao dalje od rektora.
„Rekao je rektoru da ne misli da se Volteru može verovati. To
znam samo zato što je rektor došao da pita za moje mišljenje o njemu.
Rekao sam da u tom čoveku nikada nisam primetio nimalo topline,
ali da nemam razloga da verujem da ne izvršava svoje obaveze.“
„I to je bila Koverdejlova sumnja, da mu se ne može verovati u
vezi sa fondovima koledža?“

249
 S.Dž. Peris

„Pretpostavljam da je tako“, rekao je Godvin nedužno. „Ne

mogu se setiti šta bi drugo moglo da bude.“
„Možda nešto što ima veze sa religijom?“
Godvin me je tada upozorio spustivši dlan na moju ruku. „Neka
pitanja je najbolje ostaviti neizgovorena, doktore Bruno. Nemam
razloga da ne verujem da je Volter Slitharst odan anglikanskoj crkvi.
U svakom slučaju, on je sada bezbedan, smrt je sa sobom odnela
njihove tajne.“ Podigao je glavu ka prozoru na trenutak, a onda se
okrenuo ka meni, spustivši svoj nož i utišavši se još više. „Međutim,
ta priča o pljačkašima u trezoru, veoma me brine.“
„Ne verujete u nju?“
„Da je bilo ko drugi u pitanju mogao bih da poverujem, ali
Džejms, vidite... ne želim da govorim loše o pokojnom kolegi, ali svi
koji su poznavali Džejmsa reći će vam da je on bio najgora kukavica.
On je poslednji čovek na zemlji koji bi na sebe uzeo savladavanje
naoružanih lopova. Zbog toga to deluje... čudno.“
„Koje je vaše objašnjenje?“, pitao sam, nagnuvši glavu bliže
njegovoj.
„Ne znam“, rekao je oprezno. „Ali, dvojica od nas su umrla u
dva dana. To je sasvim dovoljno da se čovek uplaši.“
Taman sam hteo da ga pitam šta je mislio kada je rekao „od
nas“, kada se Vilijam Bernard nagnu s Godvinove desne strane
netremice me gledajući svojim vodnjikavim očima.
„Postavljate previše pitanja, doktore Bruno.“
„Dve tragedije u dva dana, doktore Bernard, takve
podudarnosti bude mnoga pitanja, zar ne mislite tako?“, odgovorio
sam.
„Očigledno je. Bog kažnjava koledž zbog njegove religijske
nelojalnosti. On se ne da ismevati”, rekao je Bernard tonom koji nije
trpeo nikakvu raspravu.
„Hoćete da kažete da je doktor Koverdejl morao biti kažnjen?”
Bernardove oči su se zapalile od gneva.
„Nisam hteo da kažem ništa takvo, vraču. Samo da svi trpimo
božji gnev zbog naše neposlušnosti. Izrekao je svoj sud nad nama i ko
će znati gde će njegova pravda sledeći put biti zadovoljena?”
„Šta vi predviđate, doktore Bernard?”, pitao sam nagnuvši se
250
Izdaja

bliže.
„Dosta je pitanja!”, rekao je Bernard tresnuvši svojom koščatom
pesnicom o sto tako jako da je pivo pljusnulo preko ivice njegove
šolje.
„Vilijame”, rekao je Godvin umirujućim tonom spustivši ruku
preko Bernardove. Bernard ga je ljutito stresao i zaćuta kipteći
iznutra.
Rektor se nagnu s moje leve strane, naboranog čela.
„Sve je u diskreciji, Bruno.” Zabrinutim pogledom je obuhvatio
živi razgovor mladih ljudi za donjim stolovima. „Razgovarajte s
njima dalje od studenata. Nemojmo im pružati dodatne razloge za
tračarenje. Najgore od ovoga mora biti zadržano među nama što je
duže moguće.”
Mahnuo je rukom desno od sebe i riđokosi dečak se ponovo
pope za propovedaonicu kako bi pročitao pasus iz velikog primerka
Biskupske Biblije privezane mesinganim lancem. Pouka je bila iz
knjige Jezekilja, ali dečakovo deklamovanje nije utišalo razgovor
među studentima. Mada nisam mogao da razaberem pojedinačne
razgovore, na osnovu uzbuđenih glasova i sjaja u njihovim očima,
bilo je jasno da je druga nasilna smrt na koledžu izazvala više
uzbuđenja nego strepnje.
Nakon obroka, kada su studenti počeli u koloni da izlaze,
prekršivši etikeciju skočio sam na noge i progurao se da pristignem
Gabrijela Norisa koji je Tomasu Alenu dovikivao da ga sačeka
napolju. Noris je upravo prošao kroz vrata trpezarije u uzani prolaz
ka dvorištu kada sam pružio ruku i pljesnuo ga između lopatica.
Ispustio je oštar bolan jauk, prilično preteran, pomislio sam, pošto
sam ga udario dlanom, ali kada se okrenuo, video sam da mu je vilica
čvrsto stegnuta kao da je pokušavao da zadrži sledeći uzvik. Spustio
sam dlan na njegovu ruku.
„Oprostite, nisam hteo da vas iznenadim.”
„Doktore Bruno!” rekao je izdahnuvši i umirivši se usiljeno pre
nego što je sklonio svoju ruku i prezrivo protrljao svilu svog rukava
za slučaj da sam na njoj ostavio nekakav trag. „Šta li vi mislite o
našem koledžu, postao je prava mrtvačnica, zar ne? Bar vi i ja ne
možemo da se osećamo krivim što nismo uspeli da spasimo ovaj
251
 S.Dž. Peris

život, a? U svakom slučaju, meni su uzeli luk, pa ne bih ni mogao

ponovo da izigravam heroja. I kakvo vreme!“ dodao je u istom
raspoloženju, kao da su kiša i Koverdejlovo ubistvo ravnopravni
primeri svakodnevnih sekiracija. Tada sam shvatio zašto je izgledao
drugačije. Činilo se kao da pušta bradu. Njegovo lepo lice
nakostrešilo se bradom starom par dana. Bio je plavokos, ali brada mu
je bila tamnija i uskoro će biti gusta i puna.
„Puštate bradu, gospodine Norise?“ primetio sam.
„Ра, ne namerno“, rekao je iznervirano i rukom protrljao
čekinje na svojoj bradi. „Već dva dana ne mogu da pronađem svoju
britvu, a neću ponovo da poverim moju bradu berberinu na koledžu.
Ima veštinu da odseče ud na bojnom polju, a verujem da se upravo
tamo i obučavao, ali jednom sam mu dozvolio da me brije i zamalo da
ostanem bez nosa. Šta vi mislite, doktore Bruno, da li će mi brada
dobro stajati? Na vama izgleda sasvim dobro, ali vi ste tamniji...“
„Baš šteta što ste izgubili svoju britvu, gospodine Norise, baš
nakon što vam je Tomas naoštrio“, rekao sam hladno, prekinuvši
njegovo brbljanje. Odmah sam osetio kako se zategao. Kada je
progovorio, glas mu je bio krući, kao da je odustao od svog kicoškog
držanja.
,,Šta?“ Zar je to sada zločin? I šta se to vas tiče?“ Zakoračio je ka
meni, pa mu je lice sada bilo na samo nekoliko centimetara od mog, a
u glasu mu se čula tiha pretnja.
„Mir, gospodine Norise. Samo se raspitujem u rektorovo ime ko
bi mogao imati oružje na koledžu.“
„Britva nije oružje“, rekao je prezrivo, a onda dugo zurio u
mene, sve dok mu nije sinulo. Pustio je moju odeću, još uvek zureći,
ali sada kao da gleda iza mene, kao da je na zidu preko mog ramena
ispisano objašnjenje koje samo on može da pročita. „Hoćete da kažete
da je Koverdejl ubijen takvim oružjem?“
Pošto nisam odgovorio, klimnuo je, a njegovo liceje iznenada
postalo strogo.
„Shvatam. A vi ste ispitivali Tomasa o mojoj britvi“, rekao je,
škiljeći očima. „Ра, onda, moram da razgovaram sa Tomasom. Možete
me kasnije pronaći u mojoj sobi, Bruno, sada nemam vremena“, rekao
je ostavivši me uz odsečan naklon pre nego što je sagnuo glavu pod
252
Izdaja

kišom i krenuo preko dvorišta. Spremio sam se da pođem za njim

kada sam osetio ruku na mom rukavu. Nervozno sam se okrenuo i
ugledao Lorensa Vestona sa iskrom nestrpljenja u oku. Pored njega je
stajao riđokosi dečak koji je čitao pouku za vreme ručka.
„Rekao sam da ću vam ga naći, doktore Bruno, i našao sam ga“,
rekao je Veston pobedničkim glasom. „Bio je to Ned, crkvenjak.“
Munuo je mršavog dečaka laktom da iskorači. Tupo sam naizmenično
gledao Vestona i njegovog prijatelja.
„Šta je bio?“, pitao sam.
„Ned“, ponovio je Veston nestrpljivo. „On je odneo poruku
doktoru Koverdejlu tokom disputacije. Obećali ste mi šiling41, dodao
je optužujućim glasom, kao da sam već pokušao da ga prevarim.
„Jesam“, rekao sam posegnuvši ka kesi za mojim pojasom.
Nedovo pegavo lice ogorčeno se razvuklo.
„Zašto ti da dobiješ šiling, Vestone“, pobunio se, „kada ništa ne
znaš o tome?“
„I ti ćeš dobiti šiling“, rekao sam mu da ga umirim, žaleći što
nisam više naučio o vrednosti tih engleskih novčića pre nego što sam
počeo da ih delim široke ruke. Imao sam osećaj da sam odredio
previsoku cenu. „Ра, onda? Ko je od tebe tražio da odneseš poruku
doktoru Koverdejlu u subotu uveče, da ga rano izvuče sa
disputacije?“
Shvatio sam da sam u iščekivanju zgrabio dečakova ramena i
skoro počeo da ga drmusam. Posmatrao me je namrštivši se zbunjeno.
„Ра... on je, gospodine. Doktor Koverdejl, mislim.“
„Šta? To nema smisla.“
Ned je slegnuo ramenima.
„То je sve što znam, gospodine. Pre nego što smo u subotu
uveče krenuli sa koledža, pozvao me je u stranu i dao mi groš. On nije
tako darežljiv kao vi, gospodine, mislim, nije bio - da ga pozovem sa
disputacije kad prođe oko pola, tobože zbog hitne poruke.“
„Da li je rekao zašto?“
Ned je odmahnuo glavom.
„Samo da mora da se vrati ranije na koledž, ali mu treba
izgovor da ode.“

253
 S.Dž. Peris

„Nije rekao da li se nalazi s nekim?“

Ned se nestrpljivo migoljio pod mojim rukama.
„Ništa drugo nije rekao, gospodine. Ja sam uzeo moj groš i
uradio šta mi je naređeno, i to je sve što sam znao do sad.“ Iznenada
je iskolačio oči zbog drame dešavanja. „Mislite li da su ga tada sredili,
gospodine, kada se ranije vratio na koledž?“
„Nisi video da li se našao s nekim ispred bogoslovije nakon što
si mu predao poruku? Možda s čovekom bez ušiju?“
„Ne, gospodine, ali znam na kog čoveka mislite“, rekao je Ned,
a pegavo lice mu je zasijalo kao da je odgovorio na teško ispitno
pitanje.
„Ali, gospodin Godvin se našao sa njim ispred bogoslovije, a ne
doktor Koverdejl.“
,,Godvin?“, ponovio sam, ne shvatajući.
„Da, video sam ga kako se susreće sa čovekom na koga mislite,
knjižarom Dženksom, ispred bogoslovije, dok sam čekao da predam
lažnu poruku doktoru Koverdejlu. Ali, onda sam pratio doktora
Koverdejla sve do Koledža. Hteo sam da iskoristim priliku, pa da se i
sam izvučem ranije, bez uvrede, gospodine“, dodao je, odjednom
izgledajući kao da se kaje. Kratko sam odmahnuo glavom.
„Ništa nisi propustio, budi siguran. Ali, Koverdejl, video si ga
da odlazi pravo u svoju sobu?“
„Da, gospodine. To jest, video sam ga da odlazi na svoje
stepenište.“
„I nisi video ništa drugo neobično? Nikoga drugog na
koledžu?“
„Ne, gospodine. Jedino...“
,,Šta?“, pitao sam, a glas mi se podizao dok sam ga užurbano
drmusao.
„Ра... moja soba je iznad biblioteke, jer pomažem tamo i u
kapeli. Tako plaćam studije, gospodine“, objasnio je snebivajući se.
„Ра, dok sam se peo uza stepenice do moje sobe, čuo sam glasove iza
vrata.“
„U biblioteci? Čije glasove?“
„Ne znam, ali čuo sam kako se muški glas podiže kao da je ljut.
Međutim, nisam mogao da razaberem reči. Samo sam se provukao
254
Izdaja

preko odmorišta do mog potkrovlja što sam tiše mogao, ali sigurno su
čuli moje korake na stepenicama jer su na trenutak zaćutali. Kada
sam čuo da se vrata biblioteke nekoliko minuta kasnije zatvaraju,
pokušao sam da pogledam kroz moj prozor u dvorište da vidim ko je
to bio da bih mogao da ih prijavim gospodinu Godvinu.“
„Zar to nije mogao biti sam gospodin Godvin koji se ranije
vratio?“, pitao sam.
„Ne znam. Obojica su imala kapuljače, pa nisam video.“
Slegnuo je ramenima kao da to nije bilo mnogo zanimljivo.
„Hvala ti, Nede.“
Poražen, pustio sam njegova ramena i ponovo preturio po kesi
tražeći još jedan šiling. Sledeći put kada mi budu trebale informacije,
pomislio sam, zapamtiću da ponudim groš. Ned ga je radosno
zgrabio i iskezio se. Dok se njegova pesnica stezala oko šilinga, bacio
sam pogled preko dvorišta i video Slitharsta kako izranja sa
stepeništa koje je vodilo ka biblioteci i kapeli. Prostrelio me je
pogledom čistog gnušanja i požurio kroz slapove kiše u pravcu
rektorovih odaja. Znači, i Godvin je ranije napustio disputaciju da bi
se našao sa Dženksom. Možda su se zajedno vratili na Koledž
tražeći Koverdejla? Ili su imali druga posla u biblioteci, možda
u vezi sa onim zabranjenim knjigama?“
Ljudi su nastavili da se guraju oko nas vireći ka dvorištu i
pokušavajući da odluče da li da čekaju da kiša oslabi. Ja sam se
pripremio i odskakutao preko dvorišta na pljusak, zaobilazeći gomilu
studenata koji su se razilazili. U prolazu kroz stražaru okupila se
mala grupa i sa zanimanjem posmatrala dolazak trojice muškaraca u
dugim ogrtačima i šeširima s dignutim obodom koji su otresali vodu
sa svojih ramena. Jedan je nosio činovnički štap sa izrezbarenim,
mesinganim vrhom, pa sam pretpostavio da je to sigurno islednik i
policajci koji su došli po telo. Rektor Anderhil je stajao iza njih,
uvrćući zabrinuto šake dok je Slitharst pokušavao da drži studente na
odstojanju. Pitao sam se da li će rektor reći isledniku za mučeništvo
svetog Sevastijana ili će ga ostaviti da sam donosi zaključke.
„Dio buono, amico mio, kakav dan!“, uzviknuo je glas iza mene.
Okrenuo sam se i ugledao Džona Floria kako čvrsto zateže ogrtač

255
 S.Dž. Peris

preko ramena, kao da se priprema za bitku s vremenom. „Kladim se

da ovakvu kišu nikada niste videli u Napulju.“
„Čak ni Noje nije video ovakvu kišu“, odgovorio sam smrknuto
bacajući pogled ka nebu.
„Izlazite li?“, pitao je, uzevši me za ruku i posmatrajući me
čudnim pogledom punim iščekivanja dok sam ga pratio kroz kapiju
ka ulici Sent Mildreds lejn. „Možda bismo mogli da idemo zajedno“,
nastavio je željno, ne čekajući da odgovorim. „Ја sam krenuo u Kat
strit, da se raspitam o nekim francuskim knjigama koje sam naručio
od jednog prodavca, a moram priznati, biće mi drago, uprkos
vremenu, da odem s koledža makar na sat. Ovaj užasni napad nas je
sve poprilično uzdrmao. Zašto ne biste pošli sa mnom? Mislim da će
vam njegova prodavnica biti zanimljiva. Njegov pravi zanat je
knjigovezački, ali ima dobre veze sa štamparima u Francuskoj i
Holandiji, i tamo se često može naći zanimljiva uvozna roba,
nepoznati tekstovi koje nećete naći na drugim mestima, ako možete
da podnesete samog prodavca.“
Išli smo u korak prljavim ulicama. Florio je živo spekulisao na
italijanskom o napadu na Koverdejla, gestikulišući dok je govorio, a ja
sam klimao glavom i mrmljanjem mu potvrđivao da ga slušam u ono
malo pauza koje je pravio da bi disao. Na uglu ulica Sent Džon i Kat,
odjednom sam preko puta čuo galamu i zvonjavu promuklog smeha.
Obojica smo se okrenuli i videli grupu šegrta pored Smitgejta kako se
gurkaju i ushićeno pokazuju, rugajući se i uzvikujući uvrede. Florio
me je uhvatio za lakat i skrenuo od njih dok su vikali „Papistički
kurvini sinovi! Gubite se iz Engleske!“
„Ignorišite ih“, promrmljao je Florio, ubrzavši korak kada se
jedan od dečaka sagnuo da nas gađa kamenom, a drugi pljuvao u
našem pravcu. Pratili su nas nekoliko koraka ali, osim dreke, nisu
imali hrabrosti ni za šta drugo, pa im je to zadirkivanje najzad
dosadilo.
„Ovde ne vole naročito strance“, primetio sam dok smo
zahvalno zalazili pod oskudni zaklon ispuštenih gornjih spratova
kuća u Kat stritu. Florio me je žalosno pogledao.
„То je izgovor da prave nevolje. Neznalicama su svi stranci
katolici koji hoće da ih prekolju u krevetu. Sve vreme živim s tim, a
256
Izdaja

ovde sam rođen. Zaboravite to, amico mio. Vidite, samo što nismo
stigli.“
„Kako se zove taj prodavač?“, pitao sam, mada sam već mogao
da pretpostavim.
„Roland Dženks“, doviknuo je Florio preko ramena, pošto
nismo mogli uporedo da koračamo, a da obojica koristimo mršav
zaklon koji su pružale nadstrešnice. „Sigurno ćete uskoro čuti priče o
njemu. U gradu mu mnogo prigovaraju, nazivaju ga vračem - ali
znate kako ljudi tračaju. Međutim, Dženks će vam pronaći knjige koje
ne biste mogli da nađete, a da ne odete sami u Francusku, to je meni
naročito korisno. Ima onih koji ne bi zakoračili u njegovu prodavnicu
i koji šire zlobne glasine o svim članovima koji to rade, ali ja se
trudim da to ne čujem. Imam već dovoljno nevolja kao un inglese
italianato, kao što ste videli. Evo nas“, završio je pokazujući nisku
prodavnicu ispred koje sam video Vilijama Bernarda i Dženksa
prethodnog dana. Sada su žaluzine bile otvorene, ali prozori su
izgledali jednako mračno i preteče.
Florio je oklevao, a onda spustio dlan na moju ruku.
„Oprostite, ali pre nego što uđemo, moram vas pitati, doktore
Bruno, da li ste pročitali moju poruku?“ prošaputao je, očiju sjajnih
od iščekivanja i nestrpljenja.
Zurio sam u njega bez reči.
„Vašu poruku?“
„Da. Ostavio sam vam poruku. Zar je niste primili?“
„Ра... jesam, ali... nisam znao da je od vas.“ Još uvek sam ga
gledao s nevericom. Ako je tajanstveno pismo došlo od Floria, da li je
to značilo da je on imao važne informacije o ubistvima? Zašto, onda,
nije rekao nekome od zvaničnika šta je znao? Tada sam se setio priče
Tomasa Alena o vladinom špijunu na koledžu. Florio, sa svojim
poznavanjem jezika i vezama koje donosi plemićko poreklo, bio je baš
ona vrsta čoveka koju bi Volsingem mogao iskoristiti. Možda se, u
tom slučaju, plašio da se ne otkrije, pa je čekao dok ne bude mogao da
stupi u kontakt sa Sidnijem i sa mnom. Nastavio sam da zurim u
njega, čekajući dalje objašnjenje. Izgledao je blago zbunjeno.
,,Oh. Mislio sam da će biti jasna, iz očiglednih razloga. Žao mi je
ukoliko sam vas zbunio.“
257
 S.Dž. Peris

„Ali, Florio“, rekao sam, stegnuvši mu ruku i privukavši ga

bliže. Voda sa greda iznad glava lila je u slapovima na natopljeno tlo i
morao sam da podignem glas da bi me on čuo. „Zašto niste došli i
lično razgovarali sa mnom o tome?“
Oborio je pogled kao da se zbunio.
„Stvar je delikatna, doktore Bruno, mislio sam da je najbolje da
joj pristupim formalnije. Čovek mora voditi računa o pristojnosti u
takvim stvarima.“
„Do đavola pristojnost, Florio, dva čoveka su umrla, a možda će
ih biti još!“
Prvo je izgledao zaprepašćeno, a onda se njegov izraz lica
pretvorio u strah.
„Ali, Bruno, mislite da će biti još smrti? Zašto to kažete?“
„Nećemo znati sve dok ne otkrijemo šta povezuje ove dve žrtve
i motiv ubice, zar ne mislite tako? A čini mi se da vi možete reći nešto
što bi pojasnilo tu stvar, jesam li u pravu?“
Florio je zurio u mene sa izrazom krajnjeg neshvatanja, ali pre
nego što je uspeo da odgovori, vrata pored nas su se otvorila i Roland
Dženks je stajao na pragu svoje prodavnice, odmeravajući nas sa
svojim uobičajenim izrazom vesele ravnodušnosti.
„Buongiorno, signori“, rekao je svojim lukavim, obrazovanim
akcentom, potpuno neusklađenim sa njegovim izgledom, a njegov
blagi naklon izgledao je sarkastično. „Nije ovo vreme po kojem se
stoji napolju, gospodine Florio. Molim vas, uđite i povedite svog
prijatelja.“ Pomeri se unazad i grandiozno nam rukom dade znak da
uđemo. Florio me je gledao još jedan trenutak, a onda spusti svoj
natopljeni ogrtač i uđe.

258
Izdaja

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Prostorija u koju smo ušli bila je ispod nivoa ulice, pa smo morali da
siđemo niz tri kamena stepenika na ploče pokrivene rogozinom koja
je brzo upila kišnicu što se cedila s naše odeće. Niska tavanica,
ispresecana tamnim gredama, činila je prodavnicu tesnom i
intimnom. Florio i ja, niski rastom, mogli smo da stojimo uspravljeni,
ali Dženks je morao da povije ramena da ne bi udario glavu. U tom
položaju delovao je gotovo pokorno, kao da se trajno klanja. U
prostoriji je bilo malo svetlosti, prljavi prozori sa romboidnim oknima
sa obe strane vrata oskudno su propuštali dnevnu svetlost po ovako
sumornom vremenu, premda je par sveća gorelo u zidnim
svećnjacima iza stola sa vitrinom naspram vrata. Bile su od dobrog
voska, čim nisu ispuštale smrad jeftinih lojanih kao što su bile one u
mojoj sobi u Linkolnu. Zapravo, miris uzane prodavnice podsećao me
je na dom više nego ijedno mesto u kojem sam bio otkako sam stigao
u Oksford jer je mirisala na knjige. Topli miris nove kože i papira, i
vlažnije primese starog pergamenta i mastila, opojna mešavina koja je
izazvala naglo žiganje nostalgije za pisarnicom u manastiru San
Domeniko Mađore u kojoj sam proveo toliko mnogo sati moje
mladosti.
Izrezbareni drveni ormari za knjige stajali su uza sve zidove
prodavnice izlažući knjigoveščevu umetnost: svaka je od vrha do dna
bila ispunjena knjigama uvezanim u obojenu kožu i organizovanim
po veličini, postavljenim tako da im se vidi prednja strana, pa su
mesingane kopče svetlucale pod nemirnim plamenovima sveća. Na
stolu uz koji je Dženks sada stajao trljajući dlanove i gledajući
naizmenično mene i Floria sa izrazom pohlepnog iščekivanja, bili su
izloženi primerci raznih vrsta koričenja i veličina knjiga, od
staromodnih drvenih tabli obloženih telećom kožom koje bi sprečile
gužvanje rukopisa na pergamentu, do novijih pariških korica od
dvostrukog kartona za lakše knjige od papira kojima nisu potrebne
mesingane spone, već su uvezane kožnim uzicama ili vrpcama. Sve

259
 S.Dž. Peris

su, kao i knjige u biblioteci Linkolna, bile osigurane mesinganim

lancem zakačenim za šipku koja se pružala ispod stola. Iza stola,
naspram vrata ka ulici, nalazila su se još jedna vrata koja su vodila u
veću unutrašnju sobu, jednako loše osvetljenu kao i ova koja je, na
osnovu ono malo što sam mogao da vidim u njoj, bila radionica.
Učinilo mi se da sam spazio senku nekoga ko se kretao, sklanjao se od
pogleda i pretpostavio sam da Dženks sigurno ima šegrte.
„ A ovo je sinjor Filipo Nolano, zar ne?“, pozdravio me je
Dženks mačjim osmehom, pružajući iznenađujuće nežnu ruku, koju
sam prihvatio s malo oklevanja, osećajući Floriove radoznale oči na
mom licu. „Pitao sam se kada ćemo vas videti ovde nakon što ste me
pratili od Katrininog točka onog dana.“
„Ја... to je...“ nisam znao kako da reagujem na tu optužbu,
naročito sada kada me je Floriov radoznali pogled probadao.
Dženks je odmahnuo rukom kao da mi ne zamera taj mali
prekršaj.
„Nema veze. Ali, sinjor Nolano, ne mogu da ne primetim kako
je naš prijatelj, Sinjor Florio, iznenađen što sam vam se tako obratio.
Možda vas on zna pod drugim imenom?“ Teatralno je izvio jednu
obrvu spajajući vrhove prstiju. Imao je naviku da govori gotovo ne
pomerajući usne, pa je svaka rečenica nosila samopouzdanje koje i ne
bi moglo biti naglas izrečeno.
Pogledao sam ga u oči, osećajući da sam u nevolji. Ne samo da
sam bio u njegovoj prodavnici, natopljen do gole kože, već je on
očigledno odvojio vremena da se raspita o meni iako sam mislio da
sam ja njemu na tragu.
„Mnogo godina sam putovao po mestima na kojima nije bilo
bezbedno reći svoje ime“, rekao sam, zabacivši ramena unazad i
pokušavajući da se držim dostojanstveno. „То mi je postala navika
kada sam među strancima, to je sve.“
Dženks se nasmešio.
„Čovek bi uradio bilo šta da izbegne inkviziciju, u to sam
siguran, doktore Bruno.“
Klimnuo sam pažljivo, pokušavajući da ne otkrijem koliko sam
iznenađen. Florio je nastavio da se zbunjeno mršti.
„Nadam se da nas nećete još dugo smatrati strancima.
260
Izdaja

Međutim, postoje mesta, čak i u našem veličanstvenom slobodnom

carstvu, gde bi čovek trebalo da pazi šta govori. Šta vas je odvelo u
Katrinin točak, pitam se?“
Slegnuo sam ramenima.
„Bio sam gladan. Video sam znak i ušao da potražim nešto
toplo za jelo.“
Kada sam to rekao, Dženks je zabacio glavu i zacerekao se
otkrivajući svoje iskrivljene zube.
„Mislim da ste tamo brzo naučili lekciju. Mada je bilo baš
nestašno od vas što ste mladom Hamfriju rekli da onu hranu ne biste
dali ni svom psu.“ Prestao je da se smeje jednako naglo kao što je i
počeo, ostavivši neočekivanu tišinu u vazduhu.
„Govorite italijanski?“
„Govorim sedam jezika, doktore Bruno, mada to ne biste
pomislili kada me vidite, zar ne? Nemam izgled učenjaka, znam.
Međutim, vi ne biste sudili o čoveku na osnovu njegovog izgleda.
Čini mi se da ste i vi više nego što se na prvi pogled čini. Znate li šta
za mene pričaju u Oksfordu?“
„Ne znam“, rekao sam iskreno. Očigledno se ponosio svojom
ozloglašenošću, a ja nisam imao želju da dodatno laskam njegovoj
taštini. Bio sam zadovoljan videvši da ga je to pomalo razočaralo.
„Nazivaju me đavolovim učenikom, Bruno“, obavestio me, a na
njegovim tankim usnama je igrao poluosmeh. „О meni ispevaju
narodne pesme za plašenje dece. Kažu da sam ubio tri stotine ljudi
jednom jedinom kletvom. Šta kažete na to?“
„Kažem da se zatvorska groznica brzo širi u izvesnim
uslovima“, odgovorio sam mirno.
„U pravu ste, naravno. Ali kako, onda, ja nisam zaražen?“
„Očigledno imate građu jednog bika“, rekao sam, bacivši
pogled na vijuge i čvorove ožiljka na mestu gde su nekada bile
njegove uši. „Vi niste čarobnjak više nego ja, ili Florio.“
„Ne više nego vi?“ Dženks me je posmatrao trenutak, a onda
prasnuo u još jednu iznenadnu salvu smeha. „Dopada mi se vaš
prijatelj, sinjor Florio, pravi je komedijaš“, rekao je zadovoljno. Činilo
se da je jadnom Floriu prilično neprijatno zbog prikrivenog
neprijateljstva između mene i Dženksa, pa je nastavio da nas
261
 S.Dž. Peris

naizmenično nervozno gleda.

„Imate li mog Montenja, gospodine Dženks?“ pitao je blago.
„Nadam se da imate, jer sam zbog njega izašao na ovo opasno
vreme.“
„Zaista opasno“, rekao je Dženks i blesnuo ka meni svojim
tajanstvenim osmehom. „Dve knjige su stigle s tovarom krajem prošle
sedmice, dragi moj Florio, i uprkos ovom apokaliptičnom vremenu,
kola su se u subotu probila ovamo iz Plimuta. Da se ne kaže da sam
razočarao one koji su verovali u moje mogućnosti. Ako budete još
malo strpljivi, naći ću ih.“ Još jednom se kratko nakloni i, sagnuvši
glavu, prođe kroz vrata u radionicu iza sebe.
Florio se okrenu meni.
„Moram vas moliti da se zakunete da ćete čuvati tajnu, Bruno“,
prošaputao je, spustivši šaku na moju ruku, očiju širom otvorenih i
iskrenih.
Klimnuo sam bez daha, pomislivši da još uvek govorimo o
njegovoj poruci, jer smo bili prekinuti.
„Odlučio sam da na sebe preuzmem veliki i ozbiljan zadatak,
po kojem će potomci pamtiti moje ime, kao i ime velikog
humanističkog genija kojem služim. Mnogo veći zadatak, moram
reći, nego što bi moja blesava zbirka izreka ikada mogla biti.“ Stegao
je moj rukav čvršće, a oči su mu sijale. „Doneću engleskim čitaocima
Eseje Mišela de Montenja!“
„Da li on zna?“, pitao sam.
Oborio je pogled, kao da je poražen.
„Pisao sam tom velikom čoveku nudeći mu moje skromne
usluge prevodioca, ali još nisam dobio njegovo odobrenje za
štampanje, to je istina“, rekao je. „Zamolio sam gospodina Dženksa
da mi naruči francuska izdanja kako bih mesje de Montenju poslao
uzorak, u nadi da ću zadobiti njegovo odobrenje. Ali, siguran sam da
možete i sami zamisliti, sve dok ne bude gotov, to će biti rad iz
ljubavi koji će zahtevati i mnogo vremena i mnogo novca, pa shvatate
zašto sam morao da vam pišem onako kako sam...“
„Svaka knjiga koju poželite, iz bilo koje zemlje, samo zatražite
Rolandu Dženksu, i ako ja ne mogu da je pronađem, ona ne postoji“,
objavio je Dženks, izronivši iz senke kao zabavljač držeći po jednu
262
Izdaja

tanku knjigu u svakoj ruci, obe ukoričene u sivosmeđu teleću kožu i

uvezane kožnim vrpcama. Fiksirao me je zavereničkim pogledom.
„Bilo koju knjigu, doktore Bruno, za odgovarajuću cenu.“ Oči su mu
smišljeno odlutale do mog pojasa gde je, sakrivena ispod mog
prsluka, bila Volsingemova kesa. Nijednim gestom nisam odao da
sam shvatio taj pogled, ali odjednom sam se osećao razotkrivenim.
Činilo se da je već znao o meni više nego što sam bio spreman da
priznam, i pitao sam se da li je Bernard bio njegov izvor informacija.
Predao je knjige Floriu koji je smestio po jednu ispod svakog
pazuha i gledao ih s ljubavlju kao da su tek rođeni blizanci.
„Znači, donosite mnogo knjiga iz Holandije?“, pitao sam što
sam mogao opuštenije.
„Iz Francuske, Holandije... ponekad iz Španije i Italije, ako se
traže. Ima mnogo ljudi u Oksfordu koji vole određeni materijal koji se
može nabaviti samo u inostranstvu. A ponekad se javi potreba za
prenošenjem knjiga i u drugom smeru.“ Nastavio je da nišani u mene
istim poluznačajnim, polupodsmešljivim pogledom, kao da me
procenjuje za neki posao. „Međutim, verujem da ste to već čuli,
Bruno. Možda to objašnjava zašto ste me pratili?“
Nisam odgovorio. Florio je počeo uzbuđeno da cupka s noge na
nogu, lica stegnutog kao da će svakog trena briznuti u plač.
„Šta nije u redu, moj dragi Florio?“, pitao je Dženks.
,Ja... samo nisam očekivao dve knjige odjednom, gospodine
Dženks i plašim se da ne mogu... to jest, možda ću morati da ostavim
jednu da mi sačuvate mesec ili dva, ali molim vas da je ne prodate, jer
ću na kraju imati novac, ali...“
Dženks je na to izvinjenje samo odmahnuo.
„Nemam mesta za nepreuzete knjige, Florio, bolje uzmite obe
sada, a platite mi kada budete mogli.“
Floriovo lice je zasijalo od iznenađenja, kao detetu koje je
dobilo slatkiše.
„Hvala vam, gospodine Dženks, uveravam vas da nećete morati
dugo da čekate isplatu, naročito ukoliko se izvesni događaji odviju
kako se nadam.“ Tu je meni dobacio ohrabrujući pogled, kao da hoće
da kaže da znam na šta misli. Međutim, grešio je jer ja sam ostao u
mraku. Ako je time mislio na svoju tajanstvenu poruku, da li je onda
263
 S.Dž. Peris

hteo da kaže da se nadao da će zaraditi od smrti u Linkolnu?

Zauzvrat sam mogao samo da ga belo gledam dok je on petljao po
svom pojasu tražeći novčiće koje je poneo.
„Ра, onda, Bruno, naš posao je obavljen“, rekao je kada je platio
i kada mu je roba pažljivo umotana u nepromočivu tkaninu da ne
pokisne. „Da se ponovo otisnemo u poplavu?“
„Samo jedan trenutak, molim vas“, ubacio se Dženks, dok sam
se okretao da pogledam bujice koje su se još uvek slivale niz
prozorska okna. Činilo se da je nebo još tamnije. „Ne bih vas više
zadržavao, gospodine Florio, ali bih sa doktorom Brunom razgovarao
o nekim poslovnim stvarima, ako može da mi posveti malo svog
vremena?“ Opet je izvio vijugavu obrvu u znak da time misli na više
nego što želi da kaže pred Floriom, koji je kratko oklevao, a onda se
prisetio darežljive veresije koju mu je Dženks upravo pružio, pa je
odlučio da igra igru.
„Naravno, ja svakako moram da se vratim na koledž. Doktore
Bruno, ako se ne utopimo na povratku, hoćemo li još razgovarati
večeras?“
Klimnuo sam. Florio je čvrsto stegao svoj paket uz grudi,
navukao kapuljaču svog ogrtača i, s poslednjim značajnim pogledom
upućenim meni, iskoračio na pljusak.
Ostavši sam sa Dženksom u maloj prodavnici, nevoljno sam se
stresao kada su se vrata zalupila za Floriom. Promaja me je hladila
pošto mi je odeća bila mokra, ali ne toliko koliko intenzivno zurenje
knjigovesca koji se sada okrenuo ka meni na treperavim senkama
sveća.
„Hodite, dobićete groznicu stojeći tamo i svet će pričati da sam
vas ja prokleo“, rekao je uz suv osmeh, pokazujući mi da prođem
kroz vrata iza pulta. „Ovde možemo slobodno razgovarati, doktore
Bruno, i možete da se ugrejete. Podgrejaću malo slatkog vina.“ Otišao
je do vrata ka ulici, uzeo svežanj ključeva sa pojasa i zaključao ih.
Videvši da oklevam, okrenuo se držeći jednu ruku na dovratku.
„Možete sačekati da ga ja prvi probam, ako želite. Ali, mislio sam da
ne verujete u moje đavolske moći?“
Oprezan sjaj njegovog oka na tren je bio zamenjen
samopodsmešljivim. Uprkos sebi, uzvratio sam mu osmeh i krenuo za
264
Izdaja

njim dok je prolazio kroz vrata u zadnju prostoriju. Možda je trebalo

da budem uplašen, ali mada nisam verovao u praznoverne tračeve o
Crnoj uredbi, otkrio sam da kod Rolanda Dženksa ima nečeg
hipnotišućeg - toliko da sam pristao da ostanem zaključan nasamo sa
njim, u nadi da ću saznati više o njemu. Međutim, nismo bili sami.
Čim sam prešao prag, krajičkom oka sam uhvatio kretanje jedne
senke. Tamo, pored vatre koja je gorela u ognjištu uz levi zid, stajao je
doktor Vilijam Bernard, tankih ruku prekrštenih na grudima.
„Moja radionica, a doktora Bernarda, naravno, poznajete“,
rekao je Dženks, pokazujući rukom prostoriju i ne posvetivši
Bernardu više pažnje nego komadu nameštaja. Uz tri zida, dugački
radni stolovi bili su pokriveni tabacima papira i rukopisima u raznim
fazama oronulosti. Delovi kože i tkanine bili su rašireni sa označenim
šablonima za sečenje. Neke knjige su bile pripremljene za platneni
omotač kako bi kožni povez ostao čist, dok su drugima dopola
završeni mesingani ukrasi i štitnici za ćoškove pokrivali otrcane ili
oštećene ivice. Neki rukopisi koji su mi privukli pažnju izgledali su
veoma staro, a knjigovezac ih je svojom veštinom štitio i obnavljao,
kako bi nastavile svoj put kroz svet narednih generacija. U uglu
naspram ognjišta stajala su, jedan naspram drugog, dva kovčega
ojačana gvožđem, oba čvrsto zaključana katancima.
„Poslujete sa mnogo članova koledža Linkoln, vidim“, primetio
sam, klimnuvši Bernardu u znak pozdrava.
„Ја sam knjigovezac i prodajem opremu za pisanje, doktore
Bruno, naravno da poslujem sa doktorima univerziteta. Kako bih
drugačije zaradio za život?“
„Gospodin Godvin, bibliotekar u Linkolnu, i on je vaša
mušterija?“
„Naravno“, odgovorio je Dženks glatko, ne spuštajući svoje
čudne poluprovidne oči s mojih. „Često me zaduži za popravljanje
knjiga iz njegove kolekcije.“
„А Džejms Koverdejl?“
Dženks je razmenio pogled sa Bernardom.
„Ah, da. Jadni doktor Koverdejl. Vilijam mi je upravo pričao da
je bio žrtva napada. Ko bi pomislio da se takve stvari dešavaju u
Oksfordu.“ Spustio je dlan na grudi i žalosno odmahnuo glavom. U
265
 S.Dž. Peris

njegovom držanju bilo je nečega što je nagoveštavalo da mi se ruga.

Želeo sam još da ga ispitujem o vezi sa Godvinom i Koverdejlom, ali
sam oklevao zbog Bernardovog pogleda sokola.
„Od ovog prizora će vam srce prepući, doktore Bruno“, rekao je
Dženks okrenuvši se u stranu, podigavši malu knjigu sa jednog stola i
spustivši je u moje ruke. Bila je to mala bogoslužbena knjiga u
francuskom stilu s početka veka i očito je nekada bila skup komad.
Oprezno sam okrenuo nekoliko stranica otkrivajući bogate
iluminacije u kobaltnim, tamnocrvenim
1 zlatnim bojama, dok su margine svake strane sa tekstom bile
ukrašene detaljnim crtežima listova, cvetova i leptira na pozadini
boje jagorčevine.
„Evo.“ Dženks je uzeo knjigu iz mojih ruku i otvorio je na
stranici gde su i stranica sa tekstom i susedna slika bile oštećene
oštrim oruđem, možda nožem ili kamenom, u pokušaju da se izbrišu
sa finog pergamenta. Iluminacija je ostala gotovo nedirnuta i na njoj
je bio prikazan sveti Toma Beket kako kleči dok ga probadaju na
oltaru i samo mu je lice bilo izbrisano. Prateća molitva je sastrugana
do bledih tragova. „Zločin, zar ne?“, primetio je Dženks. „Ukaz je
izdao kralj Henri, pre skoro pedeset godina, ali ovakvi primerci mi
često dolaze u ruke, sa svim svecima i indulgencijama predano
isečenim ili obrisanim. Ako uspem da je popravim, za ovu knjigu ću
dobiti dobru cenu u Francuskoj. Dobra francuska izrada, vidite?
Bogami, mrzim kada je knjiga tako uništena, sve zbog kaprica
jeretičkog princa! Oca drugog jeretičkog kopileta.“ Usna mu se izvila
unazad dok je to govorio, otkrivajući braon zube, ali njegovi dugi beli
prsti milovali su stranicu kao da je teši. Ta osećajnost prema knjizi
nije učinila Dženksa nimalo privlačnijim.
„Hoćete li me sada prijaviti zbog podrivačkih reči, doktore
Bruno?“ Nasmešio se svojim tankim osmehom, ne spuštajući pogled s
mojih očiju „Vidite, nemam više ušiju koje bih mogao da izgubim.“
„Neću prijaviti nijednog čoveka zbog njegovih reči“, rekao sam
ravno, uzvrativši mu pogled kako bih pokazao da se ne plašim. ,,U
vašu zemlju sam došao da bih slobodno mislio, govorio i pisao,
pretpostavljam da svaki stanovnik to želi.“
„Ali, o čemu da pišete slobodno?“ Bernard se odlepio od zida
266
Izdaja

pored vatre, spustivši ruke i zureći u mene svojim izbledelim očima.

„О svemu o čemu želim“, odgovorio sam okrenuvši se ka
njemu. „То sloboda znači, zar ne?“
Dženks je veselo vraćao bogoslužbenu knjigu na radni sto pored
malih noževa i alatki koje će mu trebati za njenu restauraciju. Palo mi
je napamet, dok sam posmatrao uredan, gotovo opsesivan način na
koji je redao svoje alatke, da je knjigovezački nož sigurno dovoljno
oštar da preseče čoveku vrat.
„Šaljete li u Evropu mnogo knjiga na prodaju?“ pitao sam,
pokazujući bogoslužbenu knjigu i trudeći se da mi glas bude opušten.
Dženksu ništa nije promicalo. Oštro je podigao oči, a onda razmenio
pogled sa Bernardom.
„Ponekad se desi da mi šaka dopadnu knjige koje bi u ovoj
zemlji mogle oterati čoveka u zatvor ili goru sudbinu“, rekao je,
trljajući ivicom palca donju usnu. „Tada na kopnu imam spremno
tržište. Međutim, istini za volju, mušterija ne nedostaje ni u
Oksfordširu i Londonu. To su ljudi poput vas, koji ne prihvataju
zabranu knjiga, koji veruju da nam je bog podario razum i moć
rasuđivanja da procenjujemo ono što čitamo, i oni koji su spremni da
rizikuju zarad znanja.“ Tiho se nasmejao i ponovo podigao glavu da
bi pogledao Bernarda. „Bio si u pravu, Vilijame. Doktor Bernard mi je
rekao da se vi naročito zanimate za retke knjige. Naročito za one za
koje se veruje da su izgubljene.“
Bernard se vratio na svoje mesto pored vatre i ostao
nepokretan, pokazujući samo najkraće osmehe sa stegnutim usnama.
Naravno: Bernard je bio bibliotekar koledža Linkoln tokom velike
čistke oksfordskih biblioteka, kada su vlasti pokušale da iskorene sve
jeretičke tekstove iz blizine povodljivih mladih ljudi, kao što je moj
opat radio u San Domeniku.
„Osećam da želite nešto da pitate, doktore Bruno?“, rekao je
Dženks nakrivivši glavu.
„Knjige koje su uklonjene iz univerzitetskih biblioteka, da li su
prošle kroz vaše ruke?“
„Mnoge od njih, da.“ Dženks je bacio kratak pogled ka
Bernardu, a onda se naslonio na svoj radni sto i sklopio dlanove.
„Neki revnosniji bibliotekari spalili su uvredljivi materijal da bi
267
 S.Dž. Peris

zadovoljili inspektore, ali oni koji su više cenili vrednost knjiga

donosili su ih meni da ih razdelim.“
Pogledao sam Bernarda koji se i dalje nije mrdao.
„А knjige koje su u tom čišćenju odabrane u Linkolnu, da li su
one došle do vas?“
„Pamtim svaku knjigu koja mi je prošla kroz ruke, doktore
Bruno. Izgledate skeptično, ali uveravam vas da se ne hvalim u
prazno. Kada sam sinjor Floriu rekao da mogu da nabavim bilo koju
knjigu za odgovarajuću cenu, i to je bilo istina.“ Oči su mu ponovo
gladno streljale kesu za mojim pojasom, a ovaj put moja ruka se
instinktivno pomerila i pokrila je, kao da sam bio nag i prikrivao
svoje genitalije. „Recite mi, onda, da li na umu imate neku konkretnu
knjigu?“
Igrao se sa mnom, a njegove neprekidne aluzije na novac koji
sam nosio učinile su da se osećam neprijatno. Proklinjao sam sebe što
nisam bio diskretniji sa Volsingemovom kesom na koledžu. Pa,
dozvolio sam mu da me zaključa u njegovoj prodavnici i ako je
planirao da me opelješi, nije bilo mnogo toga što sam mogao da
učinim osim da se suprotstavim i borim. Pogledao sam radni sto
pored sebe da vidim koliko bih brzo mogao zgrabiti neki od noževa,
ukoliko se javi potreba. Kao da mi je čitao misli, Dženks je opušteno
posegnuo i podigao malo sečivo sa srebrnom drškom i počeo
njegovim vrhom da čeprka prljavštinu ispod svojih noktiju.
„Ovde se ne morate plašiti da govorite, Bruno, bez obzira na
naslov i na to koliko je civilne vlasti ili crkva, koja god crkva, smatraju
opasnom, ne možete me zaprepastiti.“
„Znači, ne verujete u ideju jeresi?“, pitao sam, ne skidajući
pogled sa noža u njegovoj ruci.
,,Oh, pogrešno ste me razumeli“, rekao je, zakoračivši ka meni
tako naglo da sam nevoljno ustuknuo, uplašen bleskom pretnje u
njegovim čudnim svetlećim očima. „Verujem u nju bez imalo sumnje.
Postoji apsolutna istina, a sve ostalo je jeres. Postoji prava crkva koju
je božji sin osnovao preko apostola Petra, a tu je i bogohulna grozota
koju je osnovao debeli, sakati bludnik koji nije mogao da drži svoju
kitu u pantalonama, a kojom sada vlada njegovo jeretičko kopile. Ne
verujem da ijedna knjiga treba da bude uskraćena čoveku koji ima
268
Izdaja

mudrost da je razume, Bruno, ali to ne znači da nisam siguran gde je

istina. Pitanje je, da li ste i vi?“
„Ne razumem na šta mislite“, rekao sam, ali ramena su mi se
zategla.
„Mislim da razumete“, rekao je, glasa lakog i prijatnog, ali
čeličnog pogleda, i polako se pomerio između mene i vrata
prodavnice. Znoj me je bockao pod pazuhom bez obzira na hladnu
odeću. Bacio sam pogled na Bernarda koji je još uvek nepristupačno
stajao pored vatre, kao da nije deo scene koja se odigrava pred njim.
Umotan u njegovu dugu, crnu odoru, tankog vrata i labave kože,
imao je držanje velike ptice grabljivice koja je čekala da vidi šta bi
mogla sakupiti kada se prašina slegne.
„Samo želim da znam na čijoj ste vi strani, Bruno“, nastavio je
Dženks.
„Nisam znao da ću morati da biram stranu“, odgovorio sam i
okrenuo se ka njemu. „Možda mi je čitava ta ideja previše
pojednostavljena.“
Lanuo je iznenadnim smehom, a njegov zvuk je odjekivao
između zidova.
„Da li ćete to reći anđelu zapisniku kada dođe sudnji dan? Kada
se ljudski sin vrati da podeli ovce i koze, hoćete li se buniti da vam
nije bilo bitno šta ste od toga, da vam je izbor bio previše
pojednostavljen?“ Naglo je bacio nož koji je uz zveku pao među
opremu poređanu na radnom stolu, a on je prišao bliže, spuštajući
pažljivo ruku na moje rame. Pripremio sam se, ali se nisam pomerio.
„Vi ste zagonetka, doktore Bruno, znate li to?“ Njegove bistre oči
švrljale su preko mog lica, kao da bi time mogao razrešiti zagonetku.
„Isključeni ste iz crkve, a ipak imate patronat katoličkog kralja.
Odbacujete vrhovnu vlast pape i propovedate jeretičke teorije Poljaka
Kopernika, a rečeno mi je da se javno izjašnjavate kao katolik. Koja je,
zapravo, vaša vera, Bruno?“
Pogledao sam ga u oči. „Ја sam sin rimske crkve, gospodine
Dženks. Vi ste verovatno jedini čovek u Oksfordu koji sumnja u moju
religiju, vaši sugrađani prelaze ulicu kako bi imali priliku da me
pljunu.“
„Da li idete na mise i ispovedate se?“
269
 S.Dž. Peris

„Jesam li ja ovde na suđenju? Da li ste vi moj inkvizitor?“

Samo je nastavio svoj kameni pogled, mada su mu se usne
blago uvile s prezirom. Uzdahnuo sam.
„Da, idem na misu.“
„А ipak putujete u društvu ser Filipa Sidnija, kučenceta
kopilanke Elizabete i agitatora protiv katoličke stvari.“
„То radi i palatin Laski. Da li sumnjate i u njegovu religiju?“
„Laski je princ“, rekao je Dženks nestrpljivo. „Vi ste odbegli
monah, filozof za najam, mada očigledno uspešan, s obzirom na
količinu novca kojom se, čujem, razmećete po gradu“, dodao je dok
mu je pogled ponovo lutao ka mojoj kesi. „Kako ste se našli u društvu
ljudi poput Sidnija? Da li su vas on ili njegovi prijatelji tražili?“
„Upoznao sam ga u Padovi. On je pisac kao i ja. Za šta me
optužujete, Dženkse?“ Postajao sam umoran od te igre. Samo me je
mogućnost da Dženks zna nešto o knjigama dekana Fleminga i da je
možda video izgubljenu studiju o grčkom hermetičkom rukopisu,
knjigu koju Fičino nije preveo, sprečavala da na silu ne izađem.
„Ni za šta vas ne optužujem“, rekao je, tapšući me utešno po
ramenu, odjednom drugačijeg ponašanja. „Ali sam mislio da biste vi
više nego iko drugi trebalo da znate da čovek mora znati s kim
razgovara pre nego što počne previše slobodno da govori. Moji
prijatelji i ja nismo navikli da viđamo strance u Katrininom točku,
naročito ne one koji putuju s kraljevskom posetom i predstavljaju se
lažnim imenima - prirodno, to nas čini radoznalima. Zato ću vas
ponovo pitati, šta vas dovodi ovamo?“
Oklevao sam. Ako bih uspeo da ubedim Dženksa u moju
iskrenost, bilo je moguće da bi mi otvorio tajni svet oksfordskih
katolika, a njihovi kontakti sa bogoslovskim školama u Evropi i
poznavanje engleske misije Volsingemu bi vredeli više od zlata. Pa
ipak, osećao sam da, ako bi Dženks makar i posumnjao da sam ga
prevario, rešio bi me se s mnogo manje umetnosti od one koju je
prikazivao ubica s koledža Linkoln.
„Rečeno mi je da je to mesto na kojem bi čovek mogao sresti...
ljude sličnih shvatanja“, rekao sam tiho.
Dženks me je ohrabrivao klimanjem.
„Ко vam je to rekao?“
270
Izdaja

„Veza.“
„Iz Londona ih Oksforda? Ih iz inostranstva?“
„Oksforda“, rekao sam bez zastajkivanja.
„Njegovo ime? Ih njeno“, dodao je, kao da se toga kasnije
dosetio.
„Radije ne bih rekao.“
„Kako ću onda znati da me ne lažete, Bruno?“ pitao je, lica na
samo nekoliko centimetara od moga, pa su njegovi ožiljci od boginja
izgledah kao uveličani.
„Brzo se sprijateljio sa mladim Alenom, kao što sam ti rekao,
jutros su viđeni zajedno u krčmi Flor de lis“, ubacio se Bernard s
drugog kraja prostorije. Dženks je zaškiljio očima. Skoro da sam
mogao videti kako proračunava i procenjuje tu novost.
„Znači, Tomas Alen vam se poveravao, je li? Plašim se da bi kod
vas mogao stvoriti lošu sliku o našoj maloj grupi, Bruno. Da li vas je
on uputio na nas?“
Shvativši da bi Tomas mogao biti u opasnosti ako bi Dženks
poverovao da mi je ispričao o tajnama Edmunda Alena, znao sam da
moram poreći njegovu umešanost, iako nisam imao pojma kakve će
posledice moje sledeće reči imati na dva muškarca koji su me gledali.
„Nije mi Tomas predložio da posetim Katrinin točak“, rekao
sam. „Bio je to Rodžer Merser.“
Dženks se namrštio, pustivši mi rame. Izgledao je kao da sam ga
uhvatio na pogrešnoj nozi.
„Merser?“
„Ја ga jesam video u razgovoru sa Merserom u dvorištu, noći
pre nego što je Rodžer umro“, potvrdio je Bernard. „Gledao sam sa
mog prozora.“
„Kako je Katrinin točak dospeo u vaš razgovor?“ pitao je
Dženks, upirući prst u moje lice.
Podigao sam ruku i pažljivo pomerio njegov prst pre nego što
sam progovorio.
„Pitao sam da li zna za neko mesto u Oksfordu gde bih mogao
čuti misu.“
„Prosto ste pitah? A on vas je poslao u Katrinin točak, tek
tako?“ Dženks je izgledao kao da ne može da odluči da li da mi ne
271
 S.Dž. Peris

veruje ih da bude besan. Uvrtao je šake sve dok mu zglobovi nisu

zapucketali.
„Nagovestio je da ću tamo pronaći prijatelje, ali da moram biti
diskretan“, rekao sam.
„Diskretan, kao da je on znao značenje te reći! Večito je bio
prokleta budala. Na kraju bismo svi nastradali zbog njegovog
dugačkog jezika. Da to kaže strancu, Vilijame, i to jednom koji putuje
s kraljevskom grupom, možeš li da poveruješ?“ Dženks je obrisao čelo
nadlanicom. „Mada mi je, naravno, bilo žao kad sam čuo za njegovu
okrutnu smrt.“
„То sada nije važno“, rekao je Bernard, pre nego što je
bogobojažljivo dodao, „Bože, smiluj se njegovoj duši.“
Dženks mi je uputio još jedan dugačak, oštar pogled, a onda je,
izgleda, odlučio da mi veruje.
„Ра, onda, doktore Bruno, da pokažemo da je jadni Merser bio u
pravu. Našli ste se među prijateljima. Dođite večeras, budite tamo
pola sata posle ponoći. Uđite na zadnja vrata, kroz dvorište krčme, ne
na vrata sa ulice. Hamfri će biti tamo, recite lozinku i on će vas pustiti
unutra. Obucite ogrtač s kapuljačom, navucite ga preko lica i pazite
da vas niko ne prati.“
„Zar neće biti čuvara na severnoj kapiji? Sigurno će hteti da
znaju šta radim u to doba.“
„Dajte im groš i neće ih biti briga šta radite“, rekao je, očima
ponovo blesnuvši ka mom pojasu. „Ali, pazite na svoju kesu dok
šetate ulicama tako kasno. Imate li oružje?“
Odgovorio sam da ga ne nosim. Sa radnog stola je podigao mali
nož srebrne drške i pružio mi ga.
„Ponesite ga večeras. Mali je, ali može da proseče kožu, siguran
sam da može da napravi štetu ako vas neko napadne. U svakom
slučaju, bolji je od praznih korica.“
„Hvala vam, ali svejedno mi neće trebati kesa za takav sastanak,
zar ne?“, odgovorio sam.
,,Oh, morate poneti večeras svoju kesu“, rekao je Dženks,
odjednom zabrinutog izraza. Primetivši moj sumnjičavi pogled,
nagnuo se uz lukavi smešak. „Jer ja ne dajem knjige za džabe,
gospodine Bruno, čak ni braći katolicima.“
272
Izdaja

Srce mi se ubrzalo.
„Knjige?“
„Zanima vas jedna knjiga, zar ne? Grčka knjiga koju je iz
Firence doneo dekan Fleming pre jednog veka i zaveštao biblioteci
koledža Linkoln, a koju je naš prijatelj doktor Bernard sklonio ovamo
tokom čistke kraljevske komisije iz šezdeset devete. Jesam li u
pravu?“
„Imate li tu knjigu?“ prošaputao sam, ne usuđujući se da dišem.
Odgovorio je istim usporenim, razgnevljujućim osmehom.
„Nemam je ovde. Ali, imao sam je u rukama i mogu vas
usmeriti ka njoj. Siguran sam da možemo postići dogovor koji će
odgovarati obojici, doktore Bruno. Obavezno ponesite svoju kesu.“
„Rekli ste da knjiga ne postoji“, rekao sam Bernardu s
pobedničkim prizvukom.
„Rekao sam to zarad onih budala okupljenih one noći za
rektorovim stolom“, rekao je prezrivo. „Izazvalo bi previše pitanja.
Anderhil je marioneta rektora univerziteta i državnog saveta. On ne
bi znao koliko takva knjiga vredi, a nisam želeo da mu budim stare
strahove. Da je bilo po njegovom, ispraznio bi biblioteku tako da na
pultovima ne ostane ništa osim Biskupske Biblije i Foksovih knjiga.“
Na trenutak sam pomislio da će Bernard pljunuti na pod, toliko je
gorak bio prezir u njegovom glasu dok je izgovarao to ime, ali
suzdržao se. Zapitao sam se na šta je Dženks mislio kada je rekao da
bi zbog Merserovog dugačkog jezika na kraju svi nastradali?
„Ne smemo vas više zadržavati, doktore Bruno“, rekao je
Dženks krenuvši ka prodavnici i dohvativši ključeve za svojim
pojasom. „Sigurno hoćete da stignete vašeg prijatelja Floria. Uzgred,
ne moram reći da nikome ne smete ni pisnuti o našem razgovoru. Ja
sam jedini koji vam može reći kome u ovom gradu da verujete kada
su religijske stvari u pitanju. Siguran sam da i sami shvatate koje su
opasnosti.“
Klimnuo sam glavom dok je otključavao vrata ka ulici i sa
olakšanjem sam primetio da je kiša najzad počela da slabi.
Okrenuo sam se i video ga kako stoji na pragu, ruku
prekrštenih preko grudi, zadovoljnog držanja.
„А knjiga?“
273
 S.Dž. Peris

„Reći ću vam sve o knjizi kada se sledeći put budemo sreli.“

„Zaboravili ste jednu stvar“, rekao sam, tihim glasom.
„Lozinka.“
Dženksovo rošavo lice se iskrivilo u nahereni osmeh.
„Kako, pa već vam je rečena, doktore Bruno“, prošaputao je,
pre nego što je izustio reči: „Оrа pro nobis.“

274
Izdaja

PETNAESTO POGLAVLJE

Hladni vetar je preko neba ganjao tamne nanose kišnih oblaka

otkrivajući bisernosivi oblak na višem sloju dok je kiša jenjavala i
najzad potpuno prestala da pada. Išao sam blatnjavim uličicama
nazad ka Linkolnu, tada već jedva svestan natopljene odeće koja se
trla o moju kožu, glave obuzete uskovitlanim mislima. Dok sam
prolazio ispod stražare čuo sam zvono koje je svojim melanholičnim
zvukom pozivalo na večernju molitvu, ali nisam bio spreman za
prizor koji me je dočekao dok sam izranjao u unutrašnje dvorište.
Oko ulaza na stepenište ka biblioteci i kapeli šćućureni u grupama
stajali su studenti i članovi, zureći u prozore, naizgled svi zapanjeni
zbog nečega. Jeziva tišina visila je nad dvorištem, okupljeni ljudi su
razmenjivali tek prigušene šaptaje i sleđene poglede. Vazduh je bio
nategnut od neizgovorenog straha. Usporio sam korak i prišao
najbližem grozdu studenata da bih saznao razlog za ovaj ozbiljni
skup, kada se Ričard Godvin probi da me dočeka bez osmeha,
olakšanja iscrtanog na licu.
„Doktore Bruno, rektor vas je tražio“, rekao je tihim glasom.
„Dođite.“
Uzevši me za lakat, povede me kroz gomilu koja je zurila do
ulaza ka biblioteci i kapeli. U podnožju stepeništa stajao je zdepasti
kuhinjski sluga koji je ranije čuvao stepenište ka Koverdejlovoj sobi.
Bacio je pogled na nas i odsečno klimnuo glavom. Godvin prvi pođe
ka kapeli i lagano kucnu na vrata. Slitharst ih odmah otvori, mrko me
pogleda, ali se odmače u stranu da bi me propustio. Odmah sam
prepoznao miris krvi. Rektor Anderhil ustade sa drvene klupe
najbliže vratima i obema rukama uhvati moj zglob, zureći očajno u
moje oči, dok su njegove bile oivičene crvenom vodom iznad
pokunjenih obraza.
„Bog nas kažnjava, Bruno“, prošaputa, isprekidanog glasa.
„Gomila užareno ugljevlje na moju glavu zbog mojih grehova i
propusta. Čak i ovde, u našoj osveštanoj kapeli.“ Sklonio se u stranu,

275
 S.Dž. Peris

još uvek me čvrsto stežući za zglob, i ja sam ugledao uzrok

rektorovog najnovijeg jada. Ispod malog oltara ležalo je srozano telo.
Lagano sam prišao. Krv je isprskala rogozinu na podu i belu tkaninu
na oltaru, a čak i sa drugog kraja kapele mogao sam videti da je telo
imalo čuperak crvene kose.
„Ništa nismo dirali“, zakreštao je rektor. „Hteo sam da vi
vidite. Došao sam u kapelu nešto pre pet da se pripremim za večernju
službu i pronašao...“ glas mu zadrhta i on se teško spusti na najbližu
klupu.
Klekao sam pored tela, čvrsto stežući zube. Ned, mladi crkveni
pomoćnik, ležao je na leđima u košulji i pantalonama, očiju
neprirodno iskolačenih i izbečenih ka tavanici u nepokretnom
užasnutom izrazu. Prošlo je malo vremena pre nego što sam shvatio
zašto je njegovo zurenje bilo tako gnusno: očni kapci su mu bili
odsečeni. Sagnuo sam se bliže, zadržavši dah u neverici. Nije samo
dečakovo lice bilo osakaćeno. Duboke zasekotine napravljene su niz
njegove obraze, toliko duboke da je izgledalo kao da mu je oštrica
prošla pravo kroz lice, a usta su mu bila natekla i krvava, dok su gusti
potoci krvi pokrivali njegovu paperjastu bradu. Dečak je tek bio
stasao za brijanje.
„Oltar“, prošaputao je Anderhil, klimnuvši glavom ka njemu.
Pogledao sam naviše i smesta ustuknuo. Taman crveni grumen
mesa stajao je usred oltara, a krv koja je iscurila sa njega napravila je
groznu fleku na beloj tkanini.
„О, bože“, uzdahnuo sam jer sam znao šta gledam. Oprezno
sam pritisnuo Nedovu donju vilicu nadole i ugledao patrljak
njegovog jezika. Taj pokret je oslobodio svež nalet krvi niz njegovu
bradu i instinktivno sam odskočio unazad, mada sam znao da on
nikako nije mogao biti živ.
„То se desilo nedavno“, primetio sam, okrenuvši se rektoru.
Klimnuo je prešavši dlanovima preko lica.
„Ned je dolazio svaki dan oko četiri da pripremi kapelu za
večernju službu u pet“, rekao je jedva čujnim glasom. „То je glavna
dužnost crkve njaka. Svako je mogao znati da će ga ovde naći. Kapela
se ne zaključava. Sigurno su se sakrili i čekali ga. Jadni dečko.“
Odmahnuo je glavom. „Ali, vidite šta su mu uradili, Bruno?“
276
Izdaja

Pogledao me je s iščekivanjem.
„Ponovo Foks?“
Kratko je klimnuo.
„Mislim da je to trebalo da bude Roman. Njegovo mučeništvo je
Foks opisao u prvoj knjizi, odmah nakon priče o svetom Albanu koju
sam pričao juče na službi. Romanovi mučitelji su ga unakazili kako bi
prestao da peva himne, ali kada su sekli rane na njegovom licu, on im
se zahvalio što su mu još više otvorili usta kojima će da hvali boga.“
„Uvek su imali spremnu doskočicu, ti sveci“, rekao sam
smrknuto.
„Zato su mu odsekli jezik. Na kraju su ga zadavili.“ Anderhil
ispusti čudan zvuk sličan štucanju i pokri usta dlanom.
Olabavio sam Nedovu košulju koja se nagomilala oko njegovog
vrata. Naravno, njegova bleda koža imala je tragove tamnih modrica
na mestima gde su mu prsti stezali vrat.
„Odsekli su mu jezik da bi ga sprečili da govori“, razmišljao
sam više za sebe. Samo nekoliko sati ranije, Ned mi je ispričao staje
video u subotu uveče. Da li je umro zbog toga? Vratio sam se u vreme
našeg susreta posle večere na putu ka velikoj trpezariji. Ko je mogao
da čuje naš razgovor? Lorens Veston? Ali, prolaz je bio napakovan
studentima i članovima koji su se štitili od kiše. Svako od njih je
mogao da vidi da Nedu dajem groš koji nije stigao da potroši.
Pomisao da sam možda nehotice prizvao ovu osvetu nad jadnim
dečakom izazvala je trenutnu užasnutost, ali misli mi je prekinulo
nestrpljivo nakašljavanje.
„Pošto je doktor Bruno bio toliko dobar da nam da svoju
stručnu presudu“, rekao je Slitharst, glasa hladnog od prezira,
„možda bi trebalo da obavestite policajce, rektore? Ko god da je ovo
uradio nije mogao otići predaleko za tako kratko vreme, ukoliko sada
pokrenu hajku...“
„On je verovatno još uvek ovde na koledžu“, rekao sam
okrenuvši se rektoru. „Ako jeste, jedva da je imao vremena da opere
krv sa svojih ruku, morate smesta okupiti čitavu zajednicu u velikoj
trpezariji. Neko je sigurno nešto video.“
Rektor je klimnuo i okrenuo se Slitharstom.
„Voltere, idite dole i pozovite sve studente i članove kao što je
277
 S.Dž. Peris

doktor Bruno predložio“, naredio je. „Postarajte se da svi budu

prisutni i da dođu onakvi kakvi su. Pokucajte na sva vrata, izvucite
ljude iz njihovih soba, ako morate.“
Slitharst mi uputi jedan od svojih gnevnih pogleda, ali se
okrenu u mestu i napusti kapelu.
„Šta ste uradili pošto ste našli telo?“, pitao sam.
„Ја... dozivao sam u pomoć... nisam mogao jasno da
razmišljam“, promucao je. „Ričard je bio u biblioteci, te je dotrčao.
Onda sam stajao pored tela, a on je otišao da pronađe Voltera.“
„Sve vreme ste bili u biblioteci?“, pitao sam, okrenuvši se
Godvinu koji je još stajao pored vrata, pomalo uznemiren.
„Ра, da“, rekao je kao da se brani, „radio sam tamo ćelo
popodne.“
S nevericom sam zurio u njega.
„I ništa niste čuli? Dok su dečaka ubijali naspram odmorišta?“
„Vrata od biblioteke i kapele su od čvrste hrastovine, doktore
Bruno“ rekao je Godvin podigavši glas u znak protesta. „Čuo sam
korake na stepeništu nešto ranije, ali mi to nije zvučalo neobično. Ali,
nisam čuo ni glasa dok rektor Anderhil nije otvorio vrata kapele i
povikao.“
Ponovo sam pogledao dečaka.
„Pretpostavljam, ako je neko ležao u zasedi i iznenadio ga,
mogli su da ga zadave pre nego što je uspeo da im uzvrati ili poviče.“
Ta misao je pružala izvesnu utehu, ali sam još uvek sumnjičavo
posmatrao Godvina. Da li je znao da ga je Ned video kako se sastaje
sa Dženksom ispred Bogoslovije?
„U tom slučaju on je bio mrtav pre nego što je sve ovo...“ Rektor
je pokazao dečakovo unakaženo lice.
„Nadajmo se da je tako“, promrmljao sam ustajući na noge.
„Ali, Ned“, rekao je Godvin, gledajući u izmrcvareno telo,
smežuranog čela kao da ta scena nije imala smisla. „Zašto Ned?“
Odmahnuo je glavom kao da će se time resiti zbunjenosti. Iznenada
sam se setio nečega što mi je Ned rekao u našem ranijem sudbinskom
razgovoru.
„Da li je Ned imao dužnosti i u biblioteci kao i u kapeli?“, pitao
sam.
278
Izdaja

Godvin se okrenu i oštro me pogleda.

„Ponekad mi je pomagao sa sitnijim zadacima“, rekao je,
opreznog po gleda. „Obično sređivanja i održavanja, nije se bavio
knjigama. Zašto pitate?“
„Gospodine Godvin“, rekao sam, „neko je bio u biblioteci u
subotu uveče, dok je većina ljudi s koledža bila na disputaciji, one
večeri kada je Džejms Koverdejl ubijen. Ned ih je čuo, ali nije znao ko
je to bio.“
Godvin je ugrizao zglob svog palca i uplašeno me pogledao.
„Ра, kao što sam rekao, svi članovi imaju svoje ključeve.
Pretpostavljam da je moguće da se neko ranije vratio, ali ne znam
ništa o tome. Inače...“ bacio je tajanstveni pogled ka rektoru i ostavio
rečenicu nedovršenu. Prisetio sam se šta mi je rekao o Sofiji koja je
očevim ključem ulazila u biblioteku. Ned je rekao da je čuo kako se
muški glas ljutito podiže, ali s kim je taj muškarac razgovarao?
Godvinovo držanje jasno se promenilo. Morao sam da se zapitam da
li je Ned, obavljajući dužnosti u biblioteci, natrčao na Godvinove
zalihe zabranjenih katoličkih knjiga.
„А vi?“, pitao sam gledajući ga pravo u oči. „Niste videli nikoga
kada ste se vratili ranije?“
„Ја?“ Godvin je skrenuo pogled, a njegove krupne malaksale oči
poprimile su uvređeni izraz. „}а sam bio na disputaciji, doktore
Bruno.“ Nelagodno se premeštao i prekrstio ruke preko grudi.
„Ali, koliko znam, otišli ste ranije da se nađete s nekim.“
Rektor je podigao pogled, a blago iznenađenje zamenilo je izraz
umornog očaja na njegovom licu. Godvin je divlje pocrveneo i nije
pokušao da brani svoju laž.
„Istina, iskrao sam se na početku zbog jednog ličnog posla“,
dodao je sve napetijim glasom. „Nema nikakve veze s koledžom. Ali,
vratio sam se tek nešto pre šest, a tada je biblioteka bila zaključana i
prazna, kao što sam je i ostavio. To je istina, kunem se bogom.“
Pogledao sam Godvinove šake dok ih je upetljavao, savijajući i
ispravljajući prste. Široke šake, vrhova prstiju umazanih mastilom, ali
ne i krvlju, koliko sam mogao videti. Rektor je naizmenično gledao
Godvina i mene, kao da više nije znao u šta da veruje.
„Čekajte... šta je ono?“ Pogled mi je privukla gomila nečeg
279
 S.Dž. Peris

tamnog u podnožju oltara. Sagnuo sam se da je ispitam. Kada sam

pažljivije pogledao, izgledala mi je kao zgužvana crna tkanina.
Uhvativši jedan ćošak palcem i kažiprstom, i podigavši je, video sam
da je to studentska toga, iskrzanih rukava i lepljiva od sveže krvi.
„Ponovo isti trik“, rekao sam, podigavši togu da je pokažem
rektoru. „Ovo je sigurno Nedova toga. Navlači toge svojih žrtava
preko svoje odeće da bi mogao da ode bez tragova krvi na sebi.“
Vrata se uz škripu otvoriše i nas trojica poskočismo, nervozni
zbog blizine ubistva. Slitharstovo pacovsko lice pojavilo se u procepu.
„Koledž je okupljen u trpezariji, rektore, pa kad budete
spremni, mada se plašim da nisu svi pronađeni.“ Bacio je pogled ka
meni. „Ne mogu da pronađem Vilijama Bernarda. Ni Gabrijel Noris i
Tomas Alen izgleda nisu u svojim sobama. A Džon Florio nije viđen
od popodneva.“
Rektor klimnu glavom i tromo se pridiže na noge.
„Idite, Voltere, i vi, Ričarde“, rekao je. „Pridružiću vam se za
nekoliko trenutaka. Pošto razgovaram s ljudima uvešću povečerje. Svi
će ostati u sobama večeras, sve dok ne pretražimo čitav koledž.“
„Pretpostavljam da se to odnosi i na goste?“, rekao je Slitharst,
obavijajući ruke oko svog tela.
„Na sve“, rekao je rektor odlučno. „Sada bih voleo da
porazgovaram nasamo sa doktorom Brunom.“
Slitharst je nerado krenuo za Godvinom kroz vrata. Anderhil se
polako okrenu ka meni, kao da mu je taj napor izuzetno teško padao.
U crtama njegovog lica video sam krajnju opustošenost.
„Moja kći se još nije vratila kući, Bruno.“
U njegovom glasu se osećala takva konačnost da sam i ja na
trenutak osetio kao da ću se saviti pod njegovim očajem, ali sam samo
odmahnuo glavom.
„Mora da je otišla u kuću neke prijateljice. Zar se nijedne ne
možete setiti?“
Vrlo sporo je prešao šakama preko lica, a onda podigao pogled
do mojih očiju.
„Sofija nije imala prijateljice kao što bi se očekivalo. Odbijala je
da prati druge mlade dame njenih godina. Da ste me pre nekoliko
dana pitali za njene prijatelje, odgovorio bih vam da ne mogu navesti
280
Izdaja

nijednog. Ali, sada...“ Zaćutao je i okrenuo se ka prozoru, kao da ga

nešto mami kroz staklo.
„Šta sada? Nešto ste otkrili?“
„Bio sam šlep kod očiju, Bruno. Izneverio sam oboje svoje dece,
kao što sam izneverio koledž.“
Mada nisam mogao da se oduprem osećaju da je to verovatno
tačno, pogled na nesreću tog čoveka naterao me je da mu priđem i
spustim dlan na njegovo rame.
„Ne možete kriviti sebe za ove smrti. A Sofija će biti pronađena
živa i zdrava, videćete, makar ja morao sam da odjašem u noć da je
tražim.“
Nisam nameravao da govorim s toliko strasti. Anderhil me je
pogledao blago radoznalo pre nego što se vratio njegov izraz
očajnika.
„Ljubazno od vas što to kažete“, rekao je, potapšavši moju ruku
na njegovom ramenu, kao da mi se zahvaljuje za taj gest. „Ali, grešite.
Kada se nije vratila ovog popodneva, pretražio sam njenu sobu.
Našao sam ovo, ušiveno u njen dušek.“
Zavukao je ruku u svoj kaput, izvukao knjižicu sa izlizanim
kožnim koricama i pružio mi je. Prelistao sam nekoliko stranica i
odmah video da je to bogoslužbena knjiga, slična onoj koju sam video
u Dženksovoj radionici, otprilike slične starosti i izrade, mada manja i
jednostavnija. Stranice su bile u dobrom stanju i nisam video da je
ijedna slika sveca ili indulgencije obrisana. Srce mi se steglo.
Činjenica da je Sofija imala jednu tako očigledno katoličku knjigu,
uprkos pažljivom motrenju njenih roditelja, mogla je značiti samo
jedno.
„Pogledajte praznu stranu na početku“, rekao je Anderhil
klimnuvši ka knjizi.
Okrenuo sam unutrašnju stranu prednje korice. Na praznom
listu bila je posveta sa stihom iz Biblije: ,Jer mudrost je dragocenija od
rubina i ništa za čim žudiš ne može se porediti s njom.“ Ispod toga, u
posveti ispisanoj složenim, izuvijanim rukopisom, stajalo je: „Оrа pro
nobis. Vaš po Hristu, Dž.“
Anderhil me je posmatrao s očekivanjem.
„Stih je iz Letopisa, zar ne?“, rekao sam.
281
 S.Dž. Peris

„Zar ne vidite?“ nestrpljivo je prasnuo. „Kako se mudrost kaže

na grčkom? Sofija! Papistički molitvenik, s posvetom napisanom za
nju. Preobratili su je, meni pred nosom, dok sam se ja zakopavao u
Foksa i trudio se da za Lestera ovde održavam mir!“ Ponovo je
odmahnuo glavom i pogledao u pod.
„Rektore Anderhil, ko ju je preobratio?“, pitao sam oštro. „Ко je
taj Dž - znate li? Koga štitite?“
„Nikoga osim sebe samog“, rekao je žalosno, glasom jedva
čujnim. „I moje porodice... ili sam bar tako mislio. Nikada nisam
mogao ni pomisliti da će doći do ovoga.“
Dženks, pomislio sam smrknuto. Samo je on mogao da se
dočepa tako lepe francuske bogoslužbene knjige, i odao se inicijalom.
Osećao sam kako mi se šake stežu oko knjige dok sam ponovo čitao
posvetu. Stih iz Biblije bio je sasvim naivan, ali u implikaciji je bilo
nečeg neprijatno lascivnog ako biste reč „mudrost,, zamenili
Sofijinim imenom. Pomisao na Dženksa, na njegovo rošavo lice i
bezuhu glavu s ožiljcima, kako Sofiji da je tako ličan, intiman poklon,
što je zaista značilo da su delili simpatije prema istoj veri, naterala me
je da stegnem zube. Onda mi je na pamet pala još jedna misao i na
trenutak mi sledila srce: šta ako je Dženks bio opasnost o kojoj je
govorila? Šta ako se na neki način spetljala s njim i on joj je pretio? I
da li je išta od toga imalo veze sa unakaženim telom koje je ležalo kraj
oltara? Ruka mi je zalutala do pojasa gde sam zatisnuo mali nož
srebrne drške koji mi je dao. Te noći, resio sam, izvući ću istinu iz
Dženksa, makar to značilo da će se on naći na pogrešnom kraju
sopstvenog oružja. Anderhil me je gledao tužnim očima punim
iščekivanja, kao da je čekao da ja odredim šta će raditi.
„Da li je Džejms Koverdejl bio katolik?“, pitao sam iznenada.
Anderhil je stegao šake i klimnuo.
„А vi ste znali? Da li zbog toga niste smeli da ostavite znak
Katrininog točka kako ga islednik ne bi video?“
Rektor se borio sa uzdahom toliko velikim da su rebra mogla da
mu se raspuknu, a onda me pogledao sa nekakvom rezignacijom.
„Uvek sam verovao da ukoliko čovek može da zadrži svoju
veru za sebe, tako da se ona ne mesa u njegovu politiku ili rad, to je
onda stvar između njega i boga. Plašim se da to mišljenje ne deli
282
Izdaja

mnogo ljudi iz državnog saveta, ali ja laskam sebi da je bliže onome

što njeno veličanstvo misli.“ Nagnuo se ka meni i spustio glas.
„Međutim, pravila se menjaju. Lord Bargli svakog dana uvodi nove
zakone u vezi sa katolicima, pa je sada uvreda zadržavati informacije
o znanim papistima. Čovek može izgubiti imanje ili se naći u zatvoru
samo zato što nije vlastima prijavio da zna za svoje komšije ili kolege
i svi žive u strahu od njegovih prijatelja.“ Zadrhtao je i sklopio
dlanove između kolena.
„Znači“, rekao sam lagano, pokušavajući da sažmem način na
koji je razmišljao, „ne želite da istina o ovim ubistvima izbije na
videlo jer se plašite da je neko uzeo na metu znane katolike u koledžu
Linkoln, i ako to bude otkriveno, Lester bi vas mogao pitati kako ih je
toliko ostalo ovde neuznemiravano pod vašim budnim okom?“,
rekao sam dok je moje saosećanje s njim brzo bledelo. „Više vam se
dopada da sudiju i islednika pošaljete za pričama o pljačkašima i
zalutalim psima kako bi pravi ubica bio slobodan da opet napadne.“
Pokazivao sam Nedovo telo. „Možda se potajno nadate da će on
završiti posao i osloboditi Linkoln tvrdoglavih katolika, a da vi ne
izgubite obraz?“
„Gospode, ne, Bruno, kako možete i pomisliti tako nešto?“,
uzviknuo je izgledajući iskreno zaprepašćeno. „Ne mislite valjda
sparno da bih poželeo ičiju smrt? Zašto mislite da nisam prosto
prijavio te katolike u koledžu mnogo ranije? Naravno da znam ko su
oni“, prošištao je, spuštajući glas, ,,i oni su uglavnom dobri ljudi koji
ovde obavljaju dobar posao i koji, koliko je meni poznato, ne
planiraju svrgavanje njenog veličanstva niti njene vlade, a znam šta
bih bio kada bih ih predao. Međutim, time što ništa nisam uradio
rizikovao sam da izgubim sve.“
„А sada ih neko ubija, jednog po jednog, prema mučeništvima
rane crkve koja je Foks opisao“, rekao sam, gotovo za sebe, odlazeći
do kamina. „Ali ko, neki njihov protivnik, ili jedan od njih? I zašto
tako razrađeno, osim da se pažnja skrene na koledž Linkoln i
kažnjavanje njegovih katolika koji se nisu pokajali? Ako bismo samo
shvatili koji su mu motivi, sve bi postalo jasnije.“
„Ispočetka nisam hteo da verujem u vašu teoriju u Foksu“,
rekao je Anderhil tiho, podigavši glavu. „Nisam mogao da verujem
283
 S.Dž. Peris

da bi neko mogao smisliti nešto tako varvarsko i bezbožničko, a

nisam želeo ni da priznam da bi moje propovedi o Foksu mogle na
bilo koji način inspirisati takva đavolska dela. Ali, u pravu ste, to se
više ne može ignorisati.“
„А ovaj jadni dečko?“ pogledao sam Nedovo iskasapljeno lice.
„Da li je on bio jedan od njih?“
„Koliko je meni poznato, nije“, zacvileo je Anderhil dozvolivši
sebi da samo letimično pogleda telo na podu. „Nije potekao iz
ugledne porodice, ali bio je najposvećeniji student. Ne mogu zamisliti
da bi iko požele , povredi Neda, to je zaista zlo.“ Ramena su mu se
stresla.
„Mislim da je Ned video ili čuo nešto što nije trebalo“, rekao
sam strogo. „Da li ste obavestili policajca ili kapetana straže da je
Sofija nestala?“
„Ne“, rekao je i ponovo obesio glavu. „Još nije pao mrak,
pretpostavljam da sam se nadao da će se vratiti pre večere, ili bar pre
mraka. Moja žena je otišla u krevet. Ona je, naravno, ubeđena da je
Sofija mrtva ili da negde umire. Još ne zna za Neda. Trudim se da
budem racionalniji, ali to nije lako.“ Udahnuo je duboko i
ravnomerno, kao da pokazuje koliko se bori da ovlada svojim
osećanjima.
„Ako se ne vrati kući do sutra ujutro, uradiću sve što mogu da
vam pomognem da je nađete, kunem se“, rekao sam ozbiljno. Rektor
je izgledao kao da će odgovoriti, ali ja sam podigao ruku dajući mu
znak da ćuti. Sa hodnika sam čuo zvuk toliko tih da je mogao biti
samo škripanje krovne grede, ali mojim zategnutim živcima on je
zvučao kao koraci po daščanom podu. Čekali smo nekoliko trenutaka,
zadržavajući dah, ali smo čuli samo prigušeno zujanje nekog insekta
uz prozor.
„Moram da idem u trpezariju i objavim zajednici poslednju
tragediju“, rekao je Anderhil uzevši molitvenik iz moje ruke i
vraćajući ga u svoj kaput. Otpratio me je kroz vrata i sagnuo se da ih
zaključa za nama. „Mislim da sada ne možemo izbeći pozivanje
policije, pošto se čini da je ubica zaista među nama. Ali, ako vas budu
ispitivali, doktore Bruno, možda bi bilo mudro da Foksa zadržimo za
sebe“, dodao je šapatom.
284
Izdaja

Klimnuo sam glavom i posmatrao ga kako silazi niza stepenice,

ramena povijenih pod teretom koji, verovao sam, nikada neće uspeti
da zbaci.
Kobet je ostavio otvorena vrata svoje sobe i stajao je leđa
okrenutih ka njima, raspoređujući ključeve u svom malom ormaru na
zidu. Soba je i dalje jako mirisala na povraćanje. Bacio je pogled preko
ramena dok sam ulazio.
„Još jedna smrt, kažete“, rekao je promuklo. „I to u samoj kapeli
ovaj put. Naređeno mi je da sada držim zaključane kapije. Bio je
dobar momak, taj Ned, prava vrednica. Ko bi uradio takvo nešto?
Počeo sam da se pitam da to nisu ipak neka đavolska posla, doktore
Bruno.“
„Sofija Anderhil“, rekao sam zatvorivši vrata za sobom, „da li
ste je videli kada je jutros otišla s koledža, Kobet?“
„Da“, rekao je Kobet bez razmišljanja, okrenuvši se ponovo
svom ormariću za ključeve. „Iskrala se u čitavoj zbrci, odmah nakon
što se gospodin Slitharst vratio u kulu. Kada je njena majka došla
nekoliko minuta kasnije, samo sam joj rekao da je gospođica Sofija
sigurno već krenula.“
„I niste je videli da se vratila?“
„Ne. Zar se nije vratila?“
„Nije viđena ceo dan“, rekao sam. „Da li vam je rekla gde ide?“
„Ne“, rekao je kratko. „Ali, sigurno nije daleko dospela.“
„Ne po ovakvom vremenu“, složio sam se.
„Ne u njenom stanju.“
S mukom se odvuče do svoje stolice za stolom i pogleda me s
očekivanjem. Zurio sam u njega u neverici, osećajući se kao da se
samo vreme usporilo i sada maltene stoji.
„Kakvom stanju? Hoćete da kažete da je bolesna?“
Kobet izvi obrvu pokazujući time šta misli o mojoj naivnosti.
„Haj’te, doktore Bruno, niste bili u manastiru tako dugo.“
„Mislite, ona...? Ne.“ Odmahnuo sam glavom. Sigurno je to bio
neki zlobni trač koji je stari portir pokupio od sluga. „Kako možete
biti sigurni?“
„Moja žena je rodila desetoro, gospodine, bog da joj dušu prosti,
a poslednji ju je odveo sa sobom na nebo. Mislite da ne mogu da
285
 S.Dž. Peris

primetim znake? Dobra tri meseca, rekao bih, jadna devojka.“

Glava mi se zavrtela od važnosti tog otkrića. Ako je Sofija zaista
bila noseća, strah koji mi je poverila delovao je još važnije. Ali, koga
se to plašila - svog oca ili detetovog oca? Da li je to opasnost koju je
pominjala?
„Ali, ko...? Da li vam je poverila čije je dete?“ Mogao sam čuti
kako prizvuk panike raste u mom glasu.
„Ništa mi nije poverila, doktore Bruno, ja samo koristim oči
koje mi je bog podario, za razliku od mnogih ovde. Video sam kako se
sastaje sa nekim u biblioteci u subotu uveče, dok je čitav koledž bio
na disputaciji. Ili sam bar video nju kako odlazi tamo i nekog momka
kako je sledi nedugo zatim.“
„Ali, koga?“, viknuo sam razdraženo.
Kobet je slegao ramenima, zamišljenog lica.
„Nosio je ogrtač i kapuljaču. Mogao bi biti bilo ko. Znam da ga
nisam video kako prolazi kroz kapiju, pa ko god da je, morao je već
biti na koledžu.“
Zastao sam, uštinuvši vrh nosa palcem i kažiprstom trudeći se
da uklopim te najnovije informacije. Znači, Sofija je bila jedna od
ljudi u biblioteci koje je Ned čuo. Ali, s kim se tamo sastajala dok je
skoro čitav koledž bio prazan?
„Da li njen otac zna?“, pitao sam Kobeta.
„Šalite se, zar ne? Njen otac bi jedva primetio da je rodila pred
njegovim očima, a ni gospođa Anderhil nije bolja. Ako mene pitate,
mogu samo sebe da krive, oboje se ponašaju kao da je nastao kraj
sveta otkako je mladi Džon umro, kao da im njegova sestra nimalo
nije važna. Čujte“, rekao je, nagnuvši se ka meni, „pitao sam se kako
će to sakriti od ostalih kada ne bude mogla da uveže svoj korset, a taj
dan nije tako daleko. Možda je zbog toga sada odlučila da pobegne.“
„Nisam znao da imate desetoro dece, Kobet“, rekao sam
zastavši kod vrata i gledajući starca sa većim poštovanjem.
„Ра, više ih nemam“, rekao je filozofski. „Dobri gospod je
smatrao da treba većinu da ih uzme nazad. Ostale su mi dve kćeri,
jedna je udata za farmera niz put Abingdon, a druga je pralja.“
„Žao mi je“, rekao sam izlišno.
„Nema zbog čega da vam bude žao, tako to ide. U svakom
286
Izdaja

slučaju, ja sam se razbrbljao i skoro da sam zaboravio, imam pismo za

vas.“ Otvorio je fioku svog stola i preturao po njoj sve dok nije
izvukao presavijeni komad papira i pružio mi ga.
Zainteresovan, okrenuo sam ga. Moje ime bilo je napisano
elegantnim, nepoznatim rukopisom, pa sam brzo otvorio pismo i
video da je napisano na besprekornom italijanskom.
„Ostavio mi ga je jutros“, rekao je Kobet, „а u čitavom rusvaju
zbog jadnog doktora Koverdejla i sad ovom najnovijem, sasvim sam
zaboravio da vam ga predam. Izvinjavam se.“
Srce mi je zastalo dok sam pregledao pismo. Veoma složenim
stilom, autor pisma me moli da mu pomognem tako što ću ga
francuskom ambasadoru preporučiti kao učitelja jezika za njegovu
decu, jer on uskoro želi da se oženi, a njegovo slabo univerzitetsko
mesto ne bi mu omogućilo da izdržava ženu.
„Ovo je od gospodina Floria?“, pitao sam sa uzdahom,
pogledavši kraj pisma gde je bio potpisan samo inicijal, toliko
izuvijan i ukrašen da bi mogao predstavljati bilo koje slovo.
„Naravno. Zar ne piše?“
Znači, to je bilo pismo koje je tako tajanstveno pominjao. Florio,
onda, nije bio misteriozni pošiljalac traga koji me je odveo do
Katrininog točka. Još jedan ćorsokak i nisam bio nimalo bliže
otkrivanju jedine osobe na koledžu koja je znala za vezu sa Foksom
pre bilo koga od nas.
„Proklet nek je“, promrmljao sam, gužvajući pismo u pesnici,
mada nisam bio siguran da li psujem Floria zbog njegove nedužnosti
ili anonimnog pošiljaoca poruke jer je bio tako tajanstven. „Kobet...
mogu li vas zamoliti za uslugu?“
„Učiniću sve što mogu da vam udovoljim, gospodine.“
„Noćas kasno moram da napustim koledž. Imam jedan...
zadatak za koji se moram pobrinuti. Da li biste mi ostavili otvorenu
kapiju, recimo pola sata pre ponoći?“
Čelo starog portira se naboralo od zaprepašćenja.
„Voleo bih da vam pomognem, gospodine, ali rektor mi je
izdao stroga uputstva da kapija ostane zaključana nakon ovih
poslednjih smrti i da nikome ne dopuštam ni da uđe ni da izađe
nakon što padne mrak. Ne usuđujem se da postupim drugačije.
287
 S.Dž. Peris

Ukoliko se desi još jedan napad, za uši će me izbaciti zbog nemara na

dužnosti.“
„Shvatam“, rekao sam brzo. „Možda bih vam, onda, mogao
pokucati, i vi biste me mogli pustiti napolje, a onda opet zaključati
vrata?“
Delovao je nesigurno.
„Ра, mogao bih, gospodine. A da li bih morao da ostanem
budan dok se ne vratite?“
„Ne znam koliko će mi vremena trebati ali, mogao bih vam
pokucati na prozor da me opet pustite unutra?“
„Možemo pokušati tako, ako hoćete, gospodine“, rekao je, još
uvek sumnjičav. „Ali, morate se zakleti da niko na Linkolnu neće čuti
za to, inače sam gotov.“
„Kunem se. Nestaću kao lopov u noći.“ Zahvalio sam mu se i
izašao u vlažno dvorište, još uvek zaklonjeno teškim sivim nebom,
dok me je glava bolela od ovih novih saznanja.

288
Izdaja

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Vlažna hladnoća prekrivala je dvorište kada sam dvadeset minuta pre

ponoći promolio glavu sa svog stepeništa, mada su se teški oblaci koji
su doneli neumoljivu kišu najzad razbili i propustili tek nešto
mesečevog sjaja da osvetli klizave ploče. Bio sam zahvalan za bledu
svetlost jer mi je omogućila da sa prozora vidim šta je pokazivao sat
na severnom krilu. Šetao sam po sobi u stanju prigušenog iščekivanja
otkako se večera završila, ali sada sam se plašio da ne završim
osvetljen poput spektakla dok sam pokušavao neopaženo da
napustim koledž. Držeći se senki, šunjao sam se uz zid južnog krila, a
zatim duž zapadnog ka kuli, moleći se da je Kobet budan. Dvaput me
je uplašio šum i mislio sam da sam čuo nešto kako skreće na
suprotnom uglu, pa sam se priljubio uz vlažni kamen, međutim, na
kraju sam ubedio sebe da su to samo noćne vratolomije lisice ili sove
izvan zidina, šum koji je sada bio prigušen šuštanjem krvi u mojim
ušima. Svi prozori okrenuti ka dvorištu bili su mračni, osim treperave
svetlosti na gornjem spratu rektorovih odaja. Ako se Sofija još nije
vratila, pomislio sam, nije ni čudo što jadni čovek nije mogao da
spava. Dok sam prolazio zapadno krilo, zapitao sam se da li su se
Gabrijel Noris i Tomas Alen vratili. Činilo se da nijedan nije bio tu za
vreme večere i bilo je čudno što su obojica nestala nakon otkrića
Nedovog tela. I Vilijam Bernard nije bio tu, a njegovo odsustvo bilo je
još više uočljivo jer ga nijedan od njegovih kolega nije pomenuo za
visokim stolom, uprkos čestim pogledima ka njegovoj praznoj stolici.
U prolazu kroz stražaru, lagano sam kucnuo na Kobetov mali
polukružni prozor. Bilo mi je drago da vidim kako unutra gori sveća,
a na moje iznenađenje, vrata su se otvorila gotovo odmah. Spustivši
prljavi prst na svoje usne, stari portir je bolno sporo otpuzio ka kapiji,
držeći mali fenjer u desnoj ruci, u strahu bacajući pogled ka
senovitom dvorištu. Dao mi je fenjer, a ja sam gledao kako njegovi
artritični prsti stručno premeću po ogromnom svežnju ključeva koji
su mu visili o pojasu, gotovo nečujno odvajajući jedan. Kapija je

289
 S.Dž. Peris

zaškripala nevoljno se otvarajući, zvukom ne jačim od škripe starog

stabla koje se savija na vetru, a mi smo se sledili na trenutak sve dok
se nismo uverili da se u zgradama iza nas ništa ne pomera.
Kobet mi je dao znak da zadržim fenjer.
„Pokucajte na prozor do ulice kada se vratite“, podsetio me je
promuklim. šapatom. „Ne bojte se, čuću vas. I čuvajte se na ulicama,
gospodine. Budite prisebni.“ Lice mu je na svetlosti sveće bilo
neobično ozbiljno, pa sam klimnuo s jednakom formalnošću dok sam
kroz kapiju izlazio u kaljugu ulice Sent Mildreds lejn. Šarke su
ponovo jako zarežale kada je Kobet povukao kapiju za mnom i
trenutak kasnije čuo sam kako se njegov ključ sa zlokobnom
konačnošću okreće u bravi.
Jedva da sam prošao zidine Isusovog koledža i gotovo da sam
stigao do mesta gde se Sent Mildreds lejn spaja sa Samer lejnom, kada
sam se oštro okrenuo u mestu, držeći ruku na nožu, uveren da sam
negde iza sebe čuo korake kako prolaze kroz baricu. Podigao sam
fenjer, izbezumljeno zureći u tamu uličice kojom sam upravo prošao,
ali on je osvetljavao krug koji jedva da je prelazio dužinu moje ruke, i
samo je činio tamu još neprobojnijom. Gotovo da sam pozvao osobu
koja je bila tamo da se pokaže, ali sam se zaustavio u poslednji čas
pomislivši da bi bilo bolje da ne privlačim pažnju na sebe.
Gacao sam blatnjavom ulicom, držeći se potpune tame gradskih
zidina s desne strane prateći njenu ivicu niz Samer lejn ka Severnoj
kapiji. Ponovo se iza mene začulo tiho pljuskanje, slično onome koje
su pravile moje čizme u prepunim brazdama napravljenim u putu
nakon celodnevne kiše. Opet sam se okrenuo, ovaj put potegavši nož,
i prošištao „Ко je tamo?“ tako tihim glasom da se jedva čuo. Ovaj put
sam bio siguran da sam primetio nešto u dubokoj senci. To nije bio
toliko pokret koliko komešanje vazduha, hladna izmaglica koja je
ponovo popunjavala prostor na kojem je trenutak ranije bio čovek.
Sada nisam sumnjao da me neko prati, ali samo nekoliko metara
napred video sam umirujuće obrise crkve Svetog Mihaila priljubljene
uz gradske zidine, a pored nje svetla stražarnice iznad kapije. Duboko
sam udahnuo i vrativši nož za pojas, posegnuo u džep pantalona da
izvučem nekoliko novčića koje sam ranije izvukao da bih podmitio
stražare, pomislivši da je najbolje da ne vide punu kesu koju sam
290
Izdaja

nosio.
Dva mladića oko kojih se širio miris piva, s kopljima u rukama
iskoračila su neodlučno dok sam se bližio kapiji.
„Kuda ste pošli“, rekao je viši kao da ga u stvari i nije bilo briga.
Razmetljivo je zagrizao groš koji sam mu pružio, a ja sam zabrinuto
gledao preko ramena ne bih li uočio ikakav trag mog progonitelja,
međutim, nisam mogao da vidim ništa izvan kruga koji je
osvetljavala lampa. Kada je moj mito procenjen kao pravi, sproveden
sam kroz kapiju i našao sam se sam izvan gradskih zidina.
Dvorište krčme bilo je obavljeno senkom, prekriveno
prigušenom tišinom koja se napinjala od neizvesnosti. Ni najednom
prozom nije se videlo svetio, a jedino osvetljenje pravio je moj mali
fenjer. Odnekud iz guste tame desno od mene začulo se tiho njištanje
konja, premeštanje težine u snu, vrlo blizu. Podigao sam fenjer da
vidim gde da idem.
„Gasi to, budalo. Hoćeš da nahuškaš stražu na nas?“, prošištao
je muški glas u moje uvo, a na obrazu sam osetio njegov topao dah.
Srce mi je poskočilo i samo što nisam ispustio fenjer od
zaprepašćenja, ali uspeo sam da gurnem ruku pod staklo i ugasim
svecu. Čovek koji je govorio obišao me je i bez oklevanja prešao
dvorište, dok mu je ogrtač šuštao oko nogu. Srebrna mesečina probila
je oblake i na tankom sjaju sam video kako i druge senke oživljavaju,
kako sve više osoba u tišini klizi kroz nepomični vazduh ka zadnjoj
strani krčme, sve u ogrtačima i sa kapuljačama. Na trenutak me je taj
pogled podsetio na ustajanje za jutarnju molitvu u San Domeniku, jer
su osobe s kapuljačama baš ličile na monahe među kojima sam
proveo mladost. Pratio sam oblike koje sam mogao da razaznam i
stigao do malih vrata koja su se zatvorila baš kada sam stigao do njih.
Mogao sam samo razabrati rešetku u visini glave, pa sam se nagnuo
ka njoj i prošaputao „Оrа pro nobis,,. Prvo nije bilo ničeg osim tišine,
ali onda su se vrata odškrinula i bleda ruka koja je provirila iz senki
pozvala me je unutra.
Skliznuo sam kroz otvor u uzani prolaz koji je, reklo bi se po
mirisu bajate hrane, prolazio duž kuhinje krčme. Na osnovu njegove
visine, pretpostavio sam da je osoba koja me je pustila unutra mladi
Hamfri Pričard, sluga u krčmi. Da li je on mene prepoznao, to nisam
291
 S.Dž. Peris

znao. Vodio me je prolazom koji se završavao kod klimavih stepenica

koje su se uvijale do sledećeg sprata. Jedna lojana sveca gorela je slabo
u zidnom svećnjaku na pola puta, ispunjavajući uzano stepenište
gorkim mirisom. Koraci su škripali na stepeništu iza mene, pa sam
krenuo brže izbijajući na odmorište neravnog poda, sa niskom
tavanicom s gredama. Primetio sam da je na mali prozor prebačena
crna tkanina kako se svetlost sveca ne bi videla spolja. Još uvek
nesiguran gde da krenem, pratio sam odmorište do kraja gde su niska
vrata bila odškrinuta. Sa oklevanjem sam ih otvorio i našao se u maloj
prostoriji prepunoj osoba s kapuljačama koje su stajale i čekale,
pognutih glava, sve okrenute ka priručnom oltaru na jednom kraju
gde su tri voštane sveće jasno gorele u visokim kovanim srebrnim
stalcima ispred tamnog drvenog raspeća na kojem se nalazila srebrna
figura razapetog Hrista.
Iz bezimenih dubina kapuljača, moje kolege vernici i ja krišom
smo se pozdravljali, mada su na prigušenoj svetlosti sveća sva lica
koja sam vi deo nosila istu masku sačinjenu od razigranih plamenova,
imala izdužene crte lica, a oči uronjene u jezera senke. Onda se
iznenada, visoka figura s druge strane prostorije okrenula ka meni,
svetio mu je na trenutak zahvatilo lice dok su njegove oči susretale
moje i ja sam se trgao prepoznavši gospodina Ričarda Godvina,
bibliotekara koledža Linkoln. Iznenađenje i strah videli su se na
njegovom licu u trenu pre nego što je pogledao u pod, sklopivši šake
u molitvi ispred sebe. Pitao sam se koliko je među ostalima, kada bih
mogao da ih vidim, ljudi koje već poznajem, koji se šunjaju kroz
usnuli grad pod velom tame kako bi živeli svoj tajni zabranjeni život.
Nisam mogao da se ne divim njihovoj kuražnosti, mada više nisam
delio njihovu veru. Na kraju, zar nisam i ja nekada rizikovao život
usprotivivši se verovanjima koje su vlasti meni propisale? Zar nisam,
na neki način, to još uvek radio? U tom trenutku, bacivši pogled
preko malog skupa od četrnaest vernika, obuzela me je grozota mog
zadatka ovde. Bio sam vuk u jagnjećoj koži, onaj koji je nosio istu
uniformu i davao iste odgovore, ali pod desnom rukom osećao sam
težinu kese ser Fransisa Volsingema - novac koji sam nosio da bih
izdao ove neposlušne vernike i oterao ih u zatvor, a možda i u smrt.
Volsingem je lako mogao apstraktno govoriti o pretnji kraljevstvu, ali
292
Izdaja

zar je ova mala misa zaista mogla biti smatrana izdajom? Bilo mi je
teško da poverujem da je iko od običnih ljudi koji su se ovde okupili
da u noći proslavi obred koji im je uskraćen pretnjama smrću tajno
planirao ubistvo kraljice ili davanje informacija francuskim snagama.
Zar je sama njihova vera dovoljan razlog da ih isporučim pravdi
državnog saveta, razmišljao sam, i nisam mogao to da opravdam
sopstvenoj savesti. Prisetio sam se opipljivog straha Tomasa Alena od
metoda ispitivanja koje su kraljičini ministri koristili protiv optuženih
za izdaju. Odjednom sam se osetio užasno izloženim, kao da ljudi oko
mene mogu videti moje izdajničke namere. U tom trenutku, šaka se
čvrsto zatvorila oko mog zgloba i ja sam podigao pogled otkrivši da
zurim u svetleće plave oči Rolanda Dženksa. Strogo me je pogledao, a
onda mi jednom klimnuo što sam protumačio kao odobravanje, jedan
skoro osmeh zatitrao je preko njegovih usana i on mi je pustio ruku,
okrenuvši se ka vratima kroz koja smo ušli.
Mir se spustio na nas, čujno udisanje dok su se vrata otvarala i u
toj maloj prostoriji osetio sam, nakon mnogo godina, tanano drhtanje
duž kičme zbog stare magije mise. Ljudi među kojima sam stajao,
prerušeni, zaista su verovali da prisustvuju svetoj misteriji. Verovali
su čistom verom koju sam ja odavno zaboravio i upravo to, pomislio
sam, ljudi poput Volsingema nikada neće moći da razumeju. To
verovanje u ovo čudo vraćaće ih ponovo, uprkos pretnjama smrću i
kaznama, da prkosno održavaju ovaj plamen, a iskrenost njihove vere
me je ponizila.
Sveštenik koji je ušao, nosio je belu odoru poput stihara koji je
dopirao do njegovih stopala, mada je imao navučenu kapuljaču koja
mu je zaklanjala lice. Zeleni epitrahilj visio mu je oko vrata. Prešao je
nekoliko koraka do oltara sa svečanom dostojanstvenošću, oborenog
pogleda, ali uspravnog držanja, noseći pred sobom prekriveni putir.
Kada je stigao do oltara, duboko se naklonio i ja sam po njegovom
držanju video da nije mlad i da mu je taj pokret bio naporan. Ali,
nisam uspeo da zadržim uzdah kada se ispravio i skinuo svoju
kapuljaču. Misnik je bio doktor Vilijam Bernard.
Spustio je putir s puno poštovanja na levu stranu oltara,
podigao zelenu baršunsku torbicu sa njegovog vrha i, palcem i
kažiprstom, izvukao oltarski čaršav iz nje, raširio ga i spustio beli
293
 S.Dž. Peris

platneni pravougaonik na sredinu oltara. Potom je pažljivo na njega

postavio prekriveni putir. Ðakon koji ga je pratio nervozno se
promeškoljio. Nije mu moglo biti više od devetnaest, pretpostavljao
sam da je student i nije mogao da se uzdrži od bacanja nervoznih
pogleda oko sebe dok je stajao, gologlav, pokraj Bernardovog ramena,
izložen u čitavom ovom društvu s kapuljačama, kao da je nag.
Okrenuvši se ka oltaru, Bernard je desnom rukom napravio
znak krsta od čela do grudne kosti i od levog ramena do desnog.
,,In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti. Amen.“
Vazduh u maloj prostoriji kao da je bio naelektrisan, svi smo
stajali tamo kao da održavamo ravnotežu na ivici noža, živaca
zategnutih od opasnosti koju je nosio obred što se odvijao pred nama,
a kojeg smo svi bili deo - čak i ja, koji sam stajao izvan njega, bio sam
umešan. Svaki iznenadni nepoznati šum - krik sove, škripanje starih
greda krčme - terao je kongregaciju da se ukoči, nevidljivi talas straha
koji bi nas držao na tren, pre nego što bi se oprezno oslobodilo meko
šuštanje izdaha.
„Introibo ad altare Dei“, objavio je Bernard s tihim autoritetom
u glasu.
Vetar je iznenada navalio kroz drvene žaluzine, zatalasavši crne
tkanine preko prozora i sabijajući svetlost sveca. Mladi đakon je
panično okrenuo glavu, kao da je neko ušao, ali Bernard je nastavio,
svečano i hladnokrvno, ceremoniju koju je obavljao kao da je svaka
njena reč ili gest ukorenjena u samu njegovu prirodu.
Nije bilo muzike i odgovori kongregacije bili su prigušeni, tek
prošaputani, kao da neko prisluškuje pored vrata. Klekli smo kao
jedan dok se misa nastavljala svojim propisanim ritmom i ponovo
sam se setio, s nostalgijom, kako su te reči i gestovi oblikovali moj
život toliko mnogo godina. Sada, dok sam ponavljao fraze, činilo mi
se kao da u njima više nema života. Bernard je uzeo hostiju sa male
mesingane darohranilnice i nakon što ju je podigao i ispio iz putira,
okrenuo se ka kongregaciji.
„Ессе Agnus Dei, ecce qui toliit peccata mundi“, intonirao je, a
ja sam podigao glavu i video kako njegove vodnjikave oči prodiru
pravo u moje. Dah mi je zastao u grlu. U tom trenutku mi se činilo
kao da je probio moju masku i video sve tajne moje duše. Za slučaj da
294
Izdaja

sam pogrešno procenio taj pogled, Dženks me je upozorio spustivši

dlan na moju ruku. Shvatio sam šta to znači. Mada sam primljen
među vernike te noći, Dženks i Bernard nisu zaboravili da sam
isključen iz crkve. Nisam smeo pomisliti da ću sa ostalima uzeti
hostiju. Nisu morali da se plaše. Nisam se pričestio otkako sam
napustio manastir, zbog ostataka poštovanja ili sujeverja, ili i jednog i
drugog. Kada je mala kongregacija krenula napred, padajući na
kolena i otvarajući gladno usta kao ptići u gnezdu, skupio sam se
nazad kraj zida, uplašen da će me moje neučestvovanje obeležiti kao
špijuna. To je, na kraju, bila srž obreda i uzdržavanje će odmah
pobuditi sumnju. Međutim, možda ih je Dženks unapred upozorio
jer, iako je moje povlačenje privuklo nekoliko znatiželjnih pogleda,
oni su bili samo prolazni i ja sam se stopio u grupu, mumlajući „Deo
gratias,, na Bernardovo „Benedicamus Domino,,.
Pošto je misa završena, atmosfera naelektrisanog iščekivanja
kao da se raspršila, a kongregacija je delovala željno da ode. Ostao
sam pored vrata dok su oni izlazili u koloni, vireći pažljivo u lica
sakrivena pod kapuljačom dok su prolazila pored mene, obarajući
pogled ako bi mi uzvratili svojim. Dženksovi dugi prsti sklopili su se
oko mog zgloba, dajući mi znak da ostanem još malo kada ostali odu.
Jedan od poslednjih koji je otišao, nizak čovek ruku zatisnutih pod
ogrtač u monaškom stavu, zastao je i pogledao direktno u mene. U
tom trenutku, plamen sveća je ponovo zatitrao i ja sam uzdahnuo
kada mi je iznenadni nalet svetlosti pokazao njegovo lice. Adam,
rektorov sluga, zurio je u mene, odražavajući moj izraz neverice.
Oklevao je jedan trenutak, kao da ne zna da li da progovori, ali
Dženks ga je strogo pogledao i on je požurio kroz vrata sa ostalima.
Najzad sam ostao sam sa Dženksom koji je skinuo svoju
kapuljaču, i visokom stamenom figurom Hamfrija Pričarda koji je
počeo da posprema prostoriju i sklanja opremu za ceremoniju.
Ostavio je sveće na oltaru koje su sada gorele slabijim plamenom.
Dženks me procenjivao pogledom.
„Dakle, na posao“, rekao je tiho. „Molim vas, skinite ogrtač.
Sada ste među prijateljima. Da li ste doneli svoju kesu, doktore
Bruno?“
Spustio sam kapuljaču i mirno podneo njegov pogled.
295
 S.Dž. Peris

„Da li ste vi doneli knjigu, gospodine Dženks?“

Njegovo upropašteno lice polako se iskrivilo u osmeh.
„Knjigu. Prvo mi recite koliko ste spremni da platite za taj
rukopis?“
„Prvo bih morao da ga vidim“, rekao sam hladno. „Koliko
tražite za njega?“
„То je teško pitanje, Bruno, jer vrednost jedne stvari, bilo koje
stvari, zavisi isključivo od želje nekoga da je ima, zar nije tako? Ta
knjiga, na primer. Upoznao sam samo jednog čoveka koji ju je želeo
jednako koliko i vi, a on je bio spreman da mi mnogo plati. Možda i
više nego što vi nosite u vašoj nabrekloj kesi.“ Posmatrao je moj kaput
s gladnim bleskom u oku.
„Ко?“, pitao sam, a hladan strah širio mi se po stomaku. „Niste
je prodali?“
U tom trenutku, vrata se otvoriše. Uplašio sam se, ali to je bio
samo Vilijam Bernard, sada bez svoje odežde već u ofucanoj
akademskoj togi i tankom ogrtaču, ruku sklopljenih iza leđa.
„Upravo sam pričao doktoru Brunu o čoveku koji je hteo da
kupi grčki rukopis iz kolekcije dekana Fleminga, onu koju ste spasili
tokom čišćenja šezdeset devete“, obavestio ga je Dženks. Bernard je
lagano klimnuo.
„Otkrio sam rukopis zakopan u jednom starom kovčegu kada
sam postao bibliotekar na Linkolnu“, objasnio je. „Moj prethodnik ili
nije umeo da je pročita ili nije shvatio šta je to, ali ja sam je odmah
prepoznao i shvatio sam da bi u pravim rukama mogla biti izuzetno
vredna - i izuzetno opasna.“
„Ра ste je ukrali?“, pitao sam.
Bernard se namrštio.
„Ni slučajno. Koledž je pravio godišnji inventar biblioteke, sve
što bi nestalo bilo bi primećeno. Međutim, gospod se stara za one koji
veruju. Kraljevski inspektori su, kao što znate, 1569. čistili biblioteke
koledža, a u svojoj žurbi da uklone uvredljiva dela, bilo je lako
smotati neke neželjene rukopise. Već sam rekao Rolandu da sam
pronašao izgubljene radove Hermesa Trismegista, knjigu koju Fičino
nije hteo da prevede jer nije želeo da bude odgovoran za posledice po
hrišćanstvo. Ipak, nisam siguran da li mi je verovao sve dok mu je
296
Izdaja

nisam spustio u ruke.“

Dženks je podigao ruku kao da priznaje krivicu.
„Čim sam pročitao knjigu, nisam sumnjao da je original“, rekao
je. „То je bila knjiga za koju je Kozimo di Mediči platio bogatstvo da
se donese iz vizantijskih ruševina, ali nikada nije uspeo da je pročita.
Znao sam da postoji čovek koji bi mi dao šta god zatražim da bi tu
knjigu imao u svojoj biblioteci.“
„Možda ga znate“, rekao je Bernard lukavo, „jer on je bio tutor
vašeg velikog prijatelja Filipa Sidnija. Govorim o čarobnjaku Džonu
Diju, astrologu onog jeretičkog kopileta, Elizabete.“
„Znači“ gledao sam ih naizmenično, a nade su mi se rušile dok
sam govorio, „znači knjiga je kod Džona Dija? Prodali ste mu je?“
„I ne i da“, rekao je Dženks, zakoračivši unapred široko
raširenih dlanova pokazujući bespomoćnost. „Prodao sam mu knjigu
za veoma veliku sumu, razmenili smo pisma i Di je lično doputovao u
Oksford da obavi transakciju. Međutim, desila se jedna nesrećna
intervencija, proviđenje ili neka druga sila.“
„Na šta mislite?“ Sada sam već bio nestrpljiv i umoran od ove
igre mačke i miša. Krajičkom oka mogao sam da vidim Hamfrija
Pričarda kako leskari uza zid, pored zamračenog prozora, čačkajući
ostatke hostije iz zuba. Pitao sam se, sa zebnjom, šta će on još uvek
ovde, posmatrajući nas s ravnodušnom znatiželjom, i zašto se Dženks
i Bernard nisu usprotivili njegovom prisustvu.
„Na putu za London, Dija su presreli drumski razbojnici i
brutalno na pali. Imao je sreće da sačuva živu glavu, ali sve što je
imao bilo je ukradeno, uključujući i rukopis koji je nosio.“
Dženks je to prepričao sa savršenom ravnodušnošću.
Istovremeno je gotovo neprimetno pucnuo prstima i Hamfri se
pomerio od prozora i prišao nam.
„ A to je bilo vaše delo?“, pitao sam, okrenuvši se tako da mogu
da vidim Hamfrija. „Da li ste vratili rukopis?“
,Ja?“, Dženks je glumio uvređenost. „Mislite da bih mogao da
uradim takvo podmuklo delo, Bruno? Uveravam vas, ja sam potpuno
iskren u mojim poslovima, i nisam budala da stičem neprijatelje
među ljudima koji su tako bliski kraljičinim ljubimcima.“ Dok je to
govorio, čudno me je pogledao, a onda razmenio pogled s
297
 S.Dž. Peris

Bernardom. „Ne, čini se da nije samo doktor Di bio zainteresovan za

tu temu i spreman da dođe do rukopisa po bilo koju cenu.“
„Ра gde je on sada?“, pitao sam okrenuvši se ka njemu. „Ako ga
nemate, čemu ova šarada oko donošenja moje kese?“ Ipak, čak i dok
sam to govorio, znanje onoga što će uslediti širilo mi se kroz vene
poput ledene vode. Okrenuo sam se ka Hamfriju, ali nisam bio
dovoljno brz i obe njegove ruke bile su obavljene oko mene pre nego
što sam uspeo da izmaknem njegovom stisku. U istom trenutku,
činilo se, Dženks se bacio i zgrabio nož srebrne drške iz mog pojasa.
Prislonivši njegov vrh uz moj vrat, posegnuo je u moj kaput, prvo s
jedne strane, a zatim sa druge, sve dok nije pronašao Volsingemovu
kesu. Izvukavši je, bacio ju je opušteno u vazduh i ponovo je uhvatio
slobodnom rukom, procenjujući koliko je teška. Bernard je,
neosetljivog lica, samo stajao i gledao ruku sakrivenih iza leđa.
„Viči i rasporiću ti utrobu kao svinji pre nego što glas napusti
tvoje grlo“, prošištao je Dženks, pritiskajući me nožem.
„Znači, sve je bila laž?“, pitao sam kroz stegnute zube, dok sam
se uzaludno batrgao u čeličnom zagrljaju Hamfrija Pričarda. „Priča o
knjizi?“
„А, ne“, Dženks je izgledao gotovo uvređeno. „Priča je istina do
poslednjeg detalja, Bruno. Knjigu je Diju ukrao neko ko je sigurno
znao da je on nosi - ali ko god da ga je napao nije moj zaposleni, a ne
verujem da je Di ikada otkrio gde je ona odneta, i zašto. To više nije
moja briga. Ne, ja te nisam slagao, doktore Bruno. Ali, ne mislim da i
ti možeš reći isto.“
„Ne znam na šta misliš“, rekao sam, a panika mi je rasla u glasu
dok je vrh Dženksovog noža bockao moju kožu. „Za šta misliš da sam
lagao?“
„Odakle ti ovaj novac?“, prošištao je, podigao kesu i pretresao
je, a svi tragovi njegove ulizičke učtivosti nestali su. „Kako to da
jedan proterani, putujući pisac dolazi u Oksford s tako punom kesom,
pitam se ja? Ko te plaća?“
„Imam platu kralja Anrija od Francuske“, ispljunuo sam, još
uvek pokušavajući da oslobodim ruke. Hamfri ih je samo još čvršće
povukao iza mojih leđa i shvatio sam da ću batrganjem samo uspeti
da iščašim sopstvena ramena. Prestao sam da se mrdam i srozao se
298
Izdaja

unapred, još uvek ne ispuštajući Dženksov pogled. „Putujem pod

njegovom zaštitom, to će ti svako reći.“
„Putuješ sa ser Filipom Sidnijem koji ima zaštitu svog ujaka,
Roberta Dadlija, grofa od Lestera, ljubavnika kurve Elizabete. A
Dadlijevo jedino interesovanje, kao i čitavom državnom savetu, jeste
da se Oksford oslobodi onih koji su ostali verni papi, a ti si zadužen
da ih iskopaš umesto njega kao svinja koja traži tartufe. Zar nije
tako?“ Prišao mi je bliže i podigao lakat, pa sam sada morao da
pomerim glavu koliko sam god mogao unazad da mi nož ne bi probio
grlo.
„Ne znam ništa o grofovim interesovanjima, nikada ga nisam
video!“, zakreštao sam, a oštar bol prostreli mi vrat od naprezanja.
„Dobro se pretvaraš, Bruno, to sam i očekivao. Sigurno je
izuzetan čovek onaj koji uspeva da beži inkviziciji sedam godina. Ali,
mene nisi prevario. Ti si raskolnik i jeretik i hoćeš da napreduješ i
osvetiš se katoličkoj crkvi tako što ćeš izdati one što su zadržali veru
koju si ti omrzao.“
„Nemaš razloga da tako misliš“, bunio sam se, sada već iskreno
uplašen svirepim sjajem u Dženksovim očima. „Na osnovu čega me
optužuješ?“
„Na osnovu čega?“ Suvo se nasmejao i odmakao jedan korak,
spustivši ruku, mada nije spustio i nož sa mog grla. „Ра - osim tvoje
prisnosti sa Sidnijem i novca kojim si podmićivao svoje obaveštajce?
Objasni mi, onda, kakvo je tvoje interesovanje za smrti u koledžu
Linkoln. Zbog koga se toliko predano brineš da ubica bude nađen?“
„Kakve obaveštajce?“ Nehotice sam se ponovo nagnuo napred i
osetio oštro povlačenje u ramenu jer mi je Hamfri zavrnuo ruku još
čvršće, „Samo nisam bio uveren u objašnjenje smrti doktora Mersera,
to je sve. Mislio sam, ako ubica ne bude pronađen, i drugi bi mogli
biti u opasnosti. Što se pokazalo kao tačno“, dodao sam zajedljivo.
„Kakav dirljiv dobrotvor“, rekao je Dženks, gotovo ne
otvarajući usne. „Ра, onda, hajde da probamo sa drugim pitanjem,
zašto si pozvao Tomasa Alena da jede s tobom?“
Moje lice je sigurno odavalo iznenađenost jer se tanko nasmešio
i iskosio glavu u stranu.

299
 S.Dž. Peris

„Zar nikada nisi primetio, Bruno, kako šlep čovek može da

razvije sluh poput psa, kako bi nadomestio svoje izgubljeno čulo? Baš
tako ja, koji nemam uši, nadoknađujem svoj gubitak time što imam
mnogo očiju, koje vide svaki budžak.“ Nasmejao se suvo, kao da je to
ranije vežbao i bio zadovoljan efektom. Pošto nisam shvatio, ponovo
je navalio, primičući vrh noža još bliže. „Šta si pitao Alena? Šta ti je
rekao?“
„Nije mi rekao ništa bitno“, dahtao sam pokušavajući da
izvijem vrat dalje od vrha sečiva. „Govorio je o svojim studijama,
brigama zbog devojaka, trivijalnostima koje zaokupljaju misli mladog
čoveka.“
„Ne laži me ponovo, Bruno“, rekao je Dženks kroz zube,
mirnog i hladnog glasa. „Namerno si pozvao jedinog čoveka u
Oksfordu koji bi voleo da svi budemo uništeni.“ Roda je brzo trgnuo
nož u stranu i prošao je tren pre nego što je vreo bol prostrujao kroz
moj vrat, a onda je oštricu sa tamnocrvenom mrljom podigao do
mojih očiju. „Gle kako drhtiš jer vidiš svoju krv. A to je samo
posekotina“, rekao je prezrivo, „sam si pravio gore brijući se. Ali, vidi
kako krvariš, čak i iz male posekotine. Pomisli kako će tvoja krv
umazati zemlju kada ti prerežem vrat popreko.“
Zatvorio sam oči, a misli su mi se divlje kovitlale dok sam
pokušavao da smislim način da pobegnem. Nijedan mi nije padao na
pamet
„Ako bi Tomas Alen želeo da uništi vašu grupu, zašto prosto ne
bi prijavio ono što zna?“
„ Ah.“ Dženks me je proučavao. „Vidim da ima još mnogo toga
što ne znaš, Bruno. Nije to tako prosto. On to ne može sam da uradi.
Ali, ja ne mogu dopustiti da preneseš ono što ti je on rekao o nama.“
„Ako nameravaš da me ubiješ „, rekao sam, trudeći se da mi
glas bude što je moguće ravniji, „bar mi reci zašto si ubio one ljude u
Linkolnu. Zadovolji moju znatiželju.“
Dženks se namrštio, a onda pogledao Bernarda kao da traži
odobrenje.
„Kakva čudna poslednja želja, Bruno. I baš nju ne mogu da ti
ispunim, jer ja nisam ubio Mersera i Koverdejla, a ni dečaka, i ne

300
Izdaja

znam zasigurno ko je to uradio. I ja sam radoznao koliko i ti da to

otkrijem.“
„Zbog čega se onda trudiš da to niko ne otkrije? Oni su dolazili
ovamo na misu, zar ne? Koverdejl i Merser, bili su deo vaše grupe.
Zar te nije briga što su divljački ubijeni i što su još mnogi od vas u
opasnosti?“, pitao sam, gledajući zbunjeno jednog i drugog, dok me je
posekotina na vratu već opasno pekla.
„Njihove smrti su pokrenule previše pitanja“, rekao je Bernard
istim jasnim, svečanim tonom kojim je izgovarao misu. „Ljudi sa
Oksforda dobro znaju da ta pitanja treba da ostave bez odgovora, ali
vi niste sa Oksforda i vaše insistiranje da iščeprkate istinu na kraju će
nas sve razotkriti. Žao mi je što moram reći da vas je upropastila vaša
radoznalost.“
Zvučao je iskreno žalosno dok je to govorio. Na trenutak sam
osetio kako se soba vrti. Činilo se kao da je srce prestalo da mi kuca i
ja sam izgubio sav osećaj u rukama i nogama shvativši bez sumnje da
će me zaista ubiti i da je sasvim moguće da neću uspeti da se izvučem
pričom. Utroba mi se zgrčila, ali ja sam stegao svaki mišić i uspeo da
je kontrolišem. Bar se neću tako osramotiti.
,,Ali...“, jedva sam izgovorio boreći se da smirim isprekidano
disanje, „taj ubica je vaš neprijatelj, zbog njega se postavljaju ta
pitanja! Koverdejlovom krvlju je naškrabao znak Katrininog točka na
zidu, kao da hoće da upre prstom u vas i vašu grupu dok ubija vaše
ljude! U tom slučaju će vam sigurno koristiti ako pokušate da ga
pronađete?“
Njih dvojica su se oštro pogledali kada sam pomenuo znak.
Bernardovo lice se steglo u znalački gnev, a Dženks je, po prvi put
otkako me je napao, izgledao uzdrmano.
„Reci to ponovo“, prošištao je, gurajući nož u osetljivu kožu
posekotine koju je napravio, pa sam zaječao od bola i ujeo se za usnu
kako ne bih viknuo. Bernard je prišao bliže i odmahnuo glavom
gotovo neprimetno. Dženks je vrlo malo povukao nož. „Na zidu,
kažeš? Koliko je ljudi to videlo?“
„Osim mene, samo rektor Anderhil i blagajnik, Slitharst“, rekao
sam gotovo šapatom. „Rektor je naredio da se obriše pre nego što
stigne islednik.“
301
 S.Dž. Peris

„Dobro je.“ Bernard je klimnuo gotovo za sebe. „Ра, onda,

Rolande, hajde da ovo skinemo s vrata, ili bi nas neko mogao videti.“
„Ne, čekajte!“, pobunio sam se što sam tiše mogao. „Mogu vam
pomoći da ga nađete ako me pustite nazad u koledž da nastavim
potragu. Hajde, na istoj smo strani.“
Dženks se naglo nasmejao.
„Nismo mi na istoj strani, Bruno“, odgovorio je. „Zar ne vidiš?
Ti misliš da ti loviš tog ubicu, ali on sve vreme koristi tebe da bi nas
izdao. Hoće da te dovede do nas, da te natera da sa nama povežeš
smrti i da istražiš tajne naše mreže, kako bi to znanje mogao da
prijaviš Sidniju i tvojim prijateljima u Londonu misleći da si sve sam
shvatio.“
„Govoriš kao da znaš koje on“, rekao sam, osećajući da, ako ga
nateram da govori, možda mogu da ga odvratim od dela na koje se
rešio. Ipak, činilo se da je Dženks umoran od priče. Klimnuo je ka
Bernardu koji je najzad premestio ruke napred i pokazao tanak
gajtan.
„Previše si video i čuo, Bruno“, rekao je Dženks hladnokrvno,
još uvek drhtavo držeći nož uz moje grlo, dok je Bernard nestajao iza
mene, a moji zglobovi bili grubo privučeni i vezani jedan za drugi.
„Ali, ja ću otkriti šta ti je rekao Tomas Alen, i da li si to preneo dalje,
pre nego što te pošaljem đavolu. Možeš mi reći milom ili silom, od
tebe zavisi.“
„Zašto ne pitaš Tomasa Alena?“
„Jer nije ovde. Ali, ne brini, mala je verovatnoća da će i Tomas
Alen dočekati zoru.“
„Ubićeš i njega?“, izustio sam
„Ne ja, Bruno.“ Dženks je odmahnuo glavom i tajanstveno se
nasmešio. „Ne ja. Ja nisam dirao Tomasa Alena zbog njegovog oca
koji nam je ostao veran čak i pod mučenjem. Ali, Tomas nije trebalo
da razgovara s tobom. Sada ostali možda neće imati toliko skrupula.“
„Ја sam gost sa kraljevskom posetom“, mumlao sam, hvatajući
se za slamku, „moje ubistvo će biti skandal, dovešće sudiju pravo na
ovo mesto.“
Dženks je polako odmahnuo glavom.
„Gadno si potcenio moju inteligenciju, Bruno, to gotovo da me
302
Izdaja

vređa. Čak i član kraljevske grupe može poželeti da poseti bordel u

gluvo doba noći - na kraju, ništa drugo se ne bi ni očekivalo od jednog
stranca i papiste. A pošto ne poznaje ulice u ovom delu grada, lako bi
mogao postati žrtva pljačkaša, naročito ako je izašao napolje noseći
tako punu kesu. Bez sumnje, to će biti sramota za kraljevsku posetu,
ali oni će se brzo ograditi od tebe. Šta ti misliš, Vilijame?“, pitao je
podigavši glavu ka Bernardu koji mi je još uvek vezivao ruke dok ih je
Hamfri držao u mestu, „Da ostavimo njegovo telo tako da ga nađu
ispred neke od dečačkih kuća, ili je to preterano poniženje?“
Kada Bernard nije odgovorio, samo je slegnuo ramenima i
nastavio:
„Vratiću se pre prvih zraka, kada sve uredim. Ostaviću te
Hamfriju na staranje da razmišljaš šta ćeš mi reći o svom razgovoru sa
Tomasom Alenom.“
„Ubićeš me da zaštitiš sebe?“, pitao sam, zamahnuviši dok me
je Hamfri iznenađujuće nežno spustio na zemlju, a Bernard obišao s
druge strane da bi mi vezao skočne zglobove drugim gajtanom.
Dženks me je ljutito posmatrao.
„Da bih zaštitio veru, Bruno“, odgovorio je najzad, s prekorom
u glasu. „Sve što radim radim da bih zaštitio i sačuvao našu
proganjanu veru, pa to nije greh u božjim očima.“
„А šta je sa šestom zapovesti?“ Glas mi je zvučao stegnuto i
neobično visoko. „Ne ubij?“
„Ја počinjem od prve zapovesti. Ja sam Gospod, Bog tvoj, nemoj
imati drugih bogova uz mene. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda,
Boga svojega.“ Oči su mu se suzile i on je uneo lice u moje, pa sam
gotovo mogao da prebrojim pocrnele pore na njegovom nosu. „Ovo
je moja zemlja, moja zemlja, Bruno, jer ja sam rođen kao Englez i
ostao sam to, moja idolopoklonička zemlja, dakle, prekršila je taj
zavet. Jeretičko kopile kurve Ane Bolen postavilo je sebe za rivala
samom svetom ocu i duše njenih ljudi su u smrtnoj opasnosti. Borba s
takvom jeresi je sveti rat, a ne ubistvo. Ali, da bih pokazao da nisam
varvarin, Bruno, otac Vilijam će čuti vašu ispovest pre nego što
umrete, ako odaberete da se pomirite sa svetom majkom crkvom.“
„Neću se vama ispovedati“, rekao sam kroz zube.
Dženksa to nije izbacilo iz takta.
303
 S.Dž. Peris

„Nema veze, to je između tvoje savesti i tvog boga“, slegnuo je

ramenima, odmotavajući sa svog vrata prljavu platnenu maramu.
Zgrabivši mi čvrsto nos, stegao ga je između prstiju sve dok nisam
morao da zinem da bih udahnuo. Čim sam to uradio, nagurao je
maramicu u moja usta sve dok mi vilica nije bila bolno razvučena i
dok nisam počeo da se gušim tkaninom, ne mogavši da ispustim
ikakav zvuk. U jednom groznom, uspaničenom trenutku, pomislio
sam da je želeo da me uguši i počeo sam divljački da se otimam, ali
on mi je pustio nos i dugo me prezrivo posmatrao.
„Bolje pretraži njegovu sobu na koledžu“, rekao je odsečno
Bernardu koji je klimnuo. Dženks je još jednom opipao moj kaput da
bi pronašao ključ okačen o moj pojas. Brzo ga je pokidao i dobacio ga
Bernardu. Sada je to bila mala uteha, ali bar sam papir sa kopijom
šifre iz Merserovog godišnjaka zatisnuo u košulju i u sobi na Linkolnu
nije ostalo ničega što bi me povezalo sa Volsingemom. Kleo sam svoju
glupost što nisam dojavio Sidniju kakvi su mi planovi. Samo je Kobet
znao da sam izašao, ali čak ni on ne bi imao pojma gde da me traži,
pa čak ni da sam u opasnosti, sve dok moje telo sutradan ujutro ne
bude pronađeno u uličici ispred bordela. Stresao sam se, bol u vilici se
pogoršavao dok sam pokušavao da progutam sopstvenu pljuvačku, a
da se ne ugušim maramom.
Dženks mi je uputio poslednji proučavajući pogled, sagnuo se
da proveri da li sam čvrsto vezan, a onda dao znak Bernardu.
„Vidimo se uskoro, Bruno. Pažljivo razmisli o onome što želiš
da mi kažeš. Moje lice će ti izgledati kao lice anđela u poređenju sa
onim kako ćeš ti izgledati ako budem na silu morao da čupam
informacije od tebe. Nadam se da to neće biti neophodno.“
Bernard je zurio u mene odozgo, a njegovo izborano lice bilo je
čelično hladno, ali ipak osenčeno žaljenjem. Onda je navukao
kapuljaču ogrtača oko ušiju i izašao iz sobe, ostavivši me samog sa
Hamfrijem Pričardom.

304
Izdaja

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Sobu je obuzeo zategnuti mir. Negde odozdo dopirao je zvuk vrata

koja se zatvaraju. Svece na oltaru su sada gorele nisko, a visoki
pramenovi crnog dima izdizali su se sa fitilja, plamičci su se
izduživali i drhtali, pa se Hamfrijeva ogromna senka pojavila na zidu
iza njega. Nije se pomerao da zameni svece. Zapravo, delovao je
nelagodno zbog svoje nove obaveze, teško se spustio na pod ispod
zida, leđa okrenutih zidu. Tu je neprijatno čekao, posmatrajući me
naboranog čela u mešavini brige i izvinjenja. Jedini zvuk bilo je moje
brzo, plitko disanje kroz nos, dok sam se trudio da dišem ravnomerno
i da ne paničim zbog gomile tkanine nagurane u usta. Video sam da
je Hamfri za pojasom nosio nož. Njegovi prsti bi svakih nekoliko
trenutaka zalutali do njega, mada sam bio siguran da je, uprkos svom
ogromnom stasu, mladić bio nežne prirode i da je nerado prihvatio
ulogu Dženksovog grmalja. Pitao sam se da li bi imao petlju da
upotrebi nož protiv mene ako bih pokušao da pobegnem i shvatio da
verovatno ne bi. Njegova prirodna saosećajnost bi savladala njegov
strah od Dženksa.
Oštar vetar zatresao je žaluzine. Hamfri se uplašio, brzo
okrenuo glavu, a onda se stidljivo nasmejao sopstvenoj nervozi.
Preklinjao sam ga pogledom, za slučaj da uspem da apelujem na
njegovu dobru prirodu pre nego što se Dženks vrati, mada nije bilo
mnogo nade da će se on sažaliti. Hamfri je više nego iko drugi znao
šta je Dženks radio onima koji bi ugrozili njegovu stvar.
Ramena su počela da me bole od neprirodnog položaja ruku.
Umorio sam se od pomeranja zglobova, ali užad je bila previše čvrsto
vezana da bih se izmigoljio i usecala su mi se u meso dok sam to
radio. Ponovo sam pomislio na lica koja sam prepoznao na misi. Bio
je tu Ričard Godvin, koji je širio Dženksove tajne knjige, i oštrooki
stari sluga rektora Anderhila,
Adam, a obojica su bila povezana sa Katrininim točkom i
koledžom Linkoln. Bilo koji od njih mogao je imati razlog da ućutka

305
 S.Dž. Peris

članove koji su umrli, ako ni zbog čega drugog, onda da bi zaštitili

sebe. Naročito je Adam, kao što sam ranije pomislio, imao dovoljno
prilika da ukrade ključeve iz rektorove sobe. Ali, ako su ovde verno
prisustvovali misi, ne vidim razlog da bi želeli da privlače pažnju na
grupu iz Katrininog točka. Zatvorio sam oči i naslonio glavu na zid.
Morao sam da se koncentrišem na pronalaženje načina za beg. Sve
ove spekulacije biće bezvredne ako mi vrat bude presečen u nekoj
uličici pre svitanja. Ta pomisao izazvala je sveže grčeve straha jer sam
počeo potpuno da poimam svoju situaciju. I ranije sam se plašio za
svoj život, ali nikada se nisam osećao ovako bespomoćnim da se za
njega borim.
Protegnuo sam vrat da bih smanjio bol u villici, zbog čega se
posekotina na mom vratu otvorila i žestoko zabolela. Od bola sam
iznenada udahnuo i usisao komad tkanine koji mi se zaglavio u grlu.
Daveći se, bacao sam glavu sa strane na stranu pokušavajući da je
nekako izguram, ispuštajući tih zvuk gušenja i osećajući da mi se oči
ozbiljno iskolačuju. Tek kada sam uz tresak pao na bok i počeo da se
migoljim na podu, Hamfri je, shvativši šta se dešava, skočio do mene i
počeo da izvlači zapušač iz mojih usta. Kada je najzad izvukao ćelu
maramu, otromboljio sam se na njegovo rame, udišući vazduh, lijući
suze.
„Ostaviću je za sad, doktore Bruno, ali bolje da ne dozivate
pomoć jer ću morati da vas udarim“, prošaputao je Hamfri
izvinjavajući se i podigao me uza zid kao da sam lutka i zabrinuto me
gledao.
„Da li on stvarno planira da me ubije?“, pitao sam kreštavim
glasom kada sam najzad mogao da govorim.
Hamfri me je sumnjičavo gledao, a njegovo veliko dobroćudno
lice se mučilo, kao da se bori između dužnosti i saosećanja.
„Kaže da ćete na naše glave dovući grofa od Lestera i sve
kraljičine vojnike“, prošaputao je dok su mu se oči širile, ,,i da ćemo
biti odvedeni u Tauer i razapeti, čak i žene. Čak i udovica Keni, a ja
vam neću dopustiti da to uradite“, dodao je sa iznenadnim rešenim
tonom.
„Znači, udovica Keni ti je draga?“, pitao sam tiho.
Hamfri je naglašeno klimnuo.
306
Izdaja

„Uzela me je kada sam stigao u Oksford“, rekao je iskreno,

svojim pevušećim glasom. „Рге šest godina. Nisam imao ni penija.
Sada imam dom i dobar posao i osećam se kao da imam porodicu.“
„Siguran sam da joj mnogo značiš. Da li su tvoji bili katolici?“
pitao sam između dva bolna kašlja.
Odmahnuo je glavom, ponovo sa preteranim pokretima kakve
bi pravilo dete, a usne su mu bile čvrsto stegnute.
„Udovica Keni i gospodin Dženks su me naučili svemu što
znam o pravoj veri. Zbog toga znam da se moramo boriti da bismo je
zaštitili od jeretika.“
„Rekao si 'žene rekao sam nakon nekog vremena. „Dolazi li
mnogo žena na ove sastanke?“
Hamfri me je gledao i oklevao.
„Ма hajde, biću mrtav za nekoliko sati, Hamfri, može li biti
neke štete ako vreme provedemo u razgovoru?“, nagovarao sam ga.
„Učinićeš mi dobro delo.“
Činilo se da ga je to uverilo jer se dovukao bliže na boku i počeo
da govori zavereničkim glasom.
„Ima nekih žena iz grada. Ali nisu plemkinje, one slušaju misu
u jednoj plemićkoj kući u selu zajedno sa svojom sortom, uglavnom.
Osim jedne.“ Neka vrsta nežnosti proširila se njegovim licem i osetio
sam da sam blizu moje mete.
„Sofija?“
Trepnuo je iznenađeno.
„Znate Sofiju?“ Kada sam klimnuo, lice mu je zasijalo. „Ona ne
dolazi više tako često, ali uvek je prepoznam, čak i kad ima kapuljaču.
Hoda nekako... kao stablo na povetarcu, znate na šta mislim? Kao
vrbe pored reke.“
„Znam. A reci mi, da li Sofija ima prijatelja u ovoj grupi?
Mislim, prijatelja kod kojih bi mogla otići ako je u nevolji?“
„Zašto, zar je ona u nevolji, gospodine?“, pitao je naivno i
gotovo da me je ganulo što me još uvek oslovljava sa „gospodine,,
iako sam bio vezanih ruku i nogu, a on me je čuvao nožem. Pošto
nisam odgovorio, samo se namrštio i odmahnuo glavom. „Ne znam
njene prijatelje. Jedini koji joj je blizak bio je otac Džerom, ali svi vole
oca Džeroma. On ju je ovde doveo prvi put.“
307
 S.Dž. Peris

„Ко je otac Džerom?“, pitao sam, uspravivši se pobuđenog

interesovanja. „Mislio sam da je otac Vilijam Bernard vaš sveštenik?“
„О, ne“, rekao je Hamfri, ponosan na svoje znanje. „Otac
Vilijam skoro nikada ne govori misu otkako je otac Džerom došao,
samo ukoliko otac Džerom mora da ode iz grada. On često ide u
Hejzeli palatu u Grejt Hejzeliju, na London roudu, gde velikaške
katoličke porodice dolaze na misu. Pretpostavljam da je noćas tamo.“
Mozak mi je furiozno radio, ali trudio sam se da mi izraz lica i
glas budu ravni kako ne bih otkrio svoje misli.
„А taj otac Džerom, da li je on sa Oksforda?“
Ponovo je prenaglašeno odmahivao glavom.
„Došao je s koledža u Francuskoj.“ Delovao je nesrećno. „Mada,
to je velika tajna i nije trebalo da vam je kažem. Molim vas, nemojte
reći gospodinu Dženksu da sam vam rekao, nećete li?“
„Naravno da neću. A kakav je on, taj otac Džerom?“
Hamfrijevim licem prošla je sanjiva senka.
„Kao... kao što zamišljam da bi naš gospod Isus izgledao kada
biste ga sreli. Pored njega se osećate... ne mogu da objasnim... kao da
misli da ste najposebnija osoba koju je ikada upoznao, znate na šta
mislim? Mada ne razumem mnogo misu, nikada nisam imao knjigu
da učim, znate, volim da slušam kada je on govori. Više mi se sviđa
nego kada dođe otac Vilijam“, dodao je i napućio se. „Kada otac
Džerom govori, to zvuči kao muzika.“ Srećno je uzdahnuo, jednom
rukom se igrajući nožem za pojasom.
„Da li je mlad?“, rekao sam nagnuvši se unapred i premestivši
na kolena da ublažim ukočenost u nogama. Taj pokret je trgao
Hamfrija iz sanjarenja. On je skočio na noge, ali kada se uverio da
ništa ne pokušavam, ponovo se opustio pokraj zida.
„Otac Džerom ima lice anđela“, rekao je zamišljeno. „Video
sam jednog na slici“, dodao je, verovatno da ne bih pomislio kako to
poređenje nema osnova.
„Lice anđela“, ponovio sam sporo, pokušavajući da budem što
sam mogao mirniji. Otkrio sam da gajtan kojim su mi vezani skočni
zglobovi nije bio tako čvrsto uvezan kao onaj oko ruku. Sedeći na
petama, mogao sam da zavučem jedan prst u čvor koji ga je držao.
Ako Hamfri bude pričao, možda neće primetiti moje skrivene
308
Izdaja

pokrete. „Pričaj mi onda o palati Hejzeli“, rekao sam veselo. „Zvuči

kao grandiozno mesto.“
,,Oh, ja je nikada nisam video, ali verujem da je vrlo fina.
Vlasnik, ser Fransis Toling sada je u zatvoru Bradvel u Londonu jer je
održavao privatne mise, a njegova žena koristi kuću da zaštiti one
kojima je to potrebno, to je sve što znam.“
„Misionarske sveštenike, misliš?“
„Svakoga ko radi u engleskom vinogradu i treba mu bezbedno
mesto, daleko od pogleda.“ Nervozno je prebacio težinu. „Jedan od
naših članova, gospodin Nikolas Oven, majstor je za stolariju, štaviše,
bio je večeras ovde, mada ga ne biste prepoznali pod kapuljačom. On
je zaposlen u svim velikaškim kućama vernih, tako kažu, i pravi tajne
prostorije.“ Nagnuo se bliže, pažljivo gledajući sa strane na stranu pre
nego što je još malo spustio glas. „Na tavanima, u dimnjacima,
odvodnim kanalima, stepeništima, čak i unutar zidova, pa božji
radnici mogu da se sakriju od potrage. Zar to nije lukavo?“ Protrljao
je dlanove jedan o drugi i zadovoljno zasijao.
„Mada ni to nije trebalo da kažem, nećete reći Dženksu, zar ne?
Da li vam je dobro, gospodine?“
„Šta? Oh, jeste, nije ništa. Malo me boli rame, to je sve.“ Shvatio
sam da sam uvrtao lice i stegao vilicu koncentrišući se da iščačkam
jedan kraj čvora samo jednim prstom. Tako je malo nedostajalo da ga
razvežem i ne bi mi koristilo ako bi Hamfri sad nešto posumnjao.
Klimnuo je saosećajno, i krišom bacio pogled ka vratima.
„Pitam se da li bih mogao malo da vam olabavim uže“, rekao je,
ponovo bacivši pogled na vrata kao da bi Dženks mogao svakog časa
uleteti kroz njih. „Ne sasvim mislim, tek toliko da vas ne boli. Na
kraju, ne biste odmakli baš daleko, kad ste tako mali, a ja imam nož i
tako to?“ Nasmejao se, mada sam primetio prizvuk straha, a i ja sam
mu se pridružio pomislivši na apsurdnu ideju da bih mogao da ga
nadjačam. Zapravo, nisam imao pojma šta bih mogao dalje da
uradim, čak i ako bih uspeo da oslobodim noge. Bez ruku ne bih
mogao ništa, a čak i kada bi one bile slobodne nisam baš visoko cenio
svoje šanse u tuči s Hamfrijem, sa nožem ili bez njega. Dok je on
razmišljao da li da mi olabavi uže, a ja nastavio svoj pokušaj
oslobađanja što sam bolje mogao, iz hodnika se začula prepoznatljiva
309
 S.Dž. Peris

škripa koraka i obojica smo se zaledili. Grlo mi se steglo. Nisam

očekivao da će se Dženks tako brzo vratiti i moj plan bega propao je
pre nego što je bio i osmišljen do kraja. Duboko sam udahnuo,
onoliko koliko sam mogao sa srcem koje mi je lupalo u grlu. To je,
znači, to, mislio sam. U Italiji, u San Domeniku Mađore, prizvao sam
smrtnu kaznu zbog knjige. Sada, nakon svih ovih godina bežanja od
nje, ponovo sam se suočio sa smrću, i to samo zato što sam bio previše
blesavo željan jedne knjige. Pa, mislio sam, pokušaću šta god budem
mogao da se odbranim, a ako moram da umrem, bar neću umreti kao
kukavica pod podsmešljivim pogledom Rolanda Dženksa.
Hamfri se pribrao dok su se koraci bližili, zgrabivši Dženksovu
maramu i naguravši je ponovo u moja usta, mada mnogo labavije
nego što je ranije stajala, baš kada sam osetio kako se jedan kraj užeta
izvlači, a čvor oko zglobova neznatno olabavljuje pod mojim prstima.
Koraci su zastali ispred vrata i začulo se nesigurno kucanje, a potom
ženski glas.
„Hamfri? Jesi li to ti?“
Hamfri je odahnuo s vidnim olakšanjem i podigao se na noge
da otvori vrata. Udovica Keni je stajala u spavaćici, držeći sveću, sa
vunenim šalom prebačenim preko ramena. Prvo je pogledala
Hamfrija, zatim mene u mom jadnom stanju, sklupčanog u uglu na
podu i razdraženo izdahnula.
„Taj Dženks“, rekla je, još uvek me gledajući prekorno se
napućivši, kao da je Dženks nevaljali mačak, a ja mrtav miš kojeg je
spustio na čist pod. „Šta te je sad naterao da uradiš, Hamfri?“
Dečak je oborio glavu, a udovica Keni ga pozva do vrata.
„Da popričamo nakratko.“ Proučavala me je jedan trenutak kao
da procenjuje koliko je opasno ostaviti me bez straže, a onda je
procenila da sam bezopasan. „Rekla sam mu da neću da mi se u
krčmi proliva krv“, prošištala je na Hamfrija dok ga je izvodila u
hodnik, ,,i trebalo je da budeš pametniji, Hamfri Pričarde.“ Nisam
čuo njegov protest, ali zamor njihovog žustrog razgovora čuo se i
kroz zatvorena vrata.
Morao sam brzo da delam. Pošto nisam morao da krijem svoje
pokrete od Henrija, cimnuo sam oslobođeni kraj čvora kojim su mi
bile vezane noge i on se odvezao, oslobodivši noge od kanapa što sam
310
Izdaja

brže mogao, bolno sam se pridigao na noge i odšepao do malog

priručnog oltara gde su sveće gotovo izgorele do kraja. Okrenuvši
leđa oltaru, pokušao sam da na plamen postavim čvor kojim su mi
bili vezani zglobovi, nadajući se da će ga on progoreti, ali uže je bilo
jače nego što mi se učinilo, a plamen je bio slab. Mada sam mogao
namirisati da je počeo da gori, sumnjao sam da će čvor pući pre nego
što se Hamfri vrati i uhvati me.
Na hodniku su glasovi postali glasniji u žučnoj raspravi. Pošto
nisam mogao da vidim šta sam radio, neprekidno sam pekao ruke na
plamen i ovaj put mi je bilo drago što mi je krpa u ustima, pa mi
prigušuje krike. Moj najveći strah bio je da ću oboriti sveću i zapaliti
se. Bilo bi više nego ironično pobeći od spaljivanja kojim mi je pretila
inkvizicija, a potom sam sebe spaliti, razmišljao sam dok sam iznad
plamena uvrtao uže na jednu stranu, a potom na drugu, pokušavajući
da izvijem ruke što sam mogao dalje od tela. Uže je iznenada puklo i
ja sam osetio žestoku toplinu na desnoj ruci. Čvor se zapalio i ja sam
vrisnuo u maramu dok mi je plamen pržio ruku i rukav, ali čvor se
dovoljno oslobodio da izvučem ruke. Zapaljeni namotaji užeta pali su
na pod i ja sam raspomamljeno počeo da ih gazim, stežući opečenu
ruku uz grudi i osećajući miris nagorelog mesa. Glasovi ispred vrata
naglo su se utišali i znao sam da ću imati samo jednu šansu da
prođem pored njih. Zanemarivši bol, rastegnute kože prekrivene
plikovima, zgrabio sam teški srebrni svećnjak sa oltara, ugasio sveću
koja se topila preko njegovih ivica i podigao ga upravo kada je
Hamrfi širom otvorio vrata i na delić sekunde zastao, zjapeći u prizor
pred njim.
Njegovo oklevanje je bilo dovoljno dugo. Pre nego što je uspeo
da podigne ruke, zavalio sam teško postolje svećnjaka u njegovu
slepoočnicu. Dobro sam ciljao. Začulo se mučno krckanje i on je pao
unazad, a krv je jurnula iz rane, lepeći njegovu svetlu kosu. Njegovo
veliko telo se stropoštalo na pod. Činilo se da se onesvestio. Udovica
je uplašeno podigla ruke u vis i izbezumljeno odmahivala glavom,
mrdajući usta u prestravljenom nečujnom protestu. Ponovo podigavši
svećnjak da bih je saterao u ugao, izvukao sam nož iz Hamfrijevog
pojasa, bacio svećnjak uz njena stopala s poslednjim pogledom
upozorenja i jurnuo kroz vrata u hodnik. Čitavim putem niz
311
 S.Dž. Peris

nakrivljeno stepenište i preko dvorišta krčme očekivao sam da vidim

Dženksa, pa sam držao nož ispred sebe za slučaj da se pojavi, a
istovremeno gledao preko ramena da vidim da li se Hamfri povratio i
krenuo za mnom. Ipak, činilo se da je sreća najzad na mojoj strani.
Izašao sam kroz kapiju krčme na ulicu ne videvši nikog živog. Nebo
je još bilo mračno, išarano zracima mesečine koji su se probili kroz
oblake. Zastao sam na trenutak pored zida kuće da povratim dah
shvativši da sam u pomami zaboravio da izvučem maramu kojom su
mi usta bila zapušena. Izvukao sam je i držeći jedan kraj u zubima,
obmotao sam je pažljivo oko opečene ruke. Od bola sam nakratko
osetio nesvesticu, pa sam se uplašio da će mi noge popustiti, a kada je
privremeno oduševljenje begom splasnulo, razočarano sam shvatio
da mi je kesa uhvaćena i da nema načina da prođem pored čuvara na
severnoj kapiji. Što je još gore, pomislio sam, šta ako su oni poznavali
Dženksa, pa im je on dojavio da motre hoću li naići? U ovom gradu
bilo je nemoguće znati ko ti je prijatelj.
Četvrtasta kula crkve svetog Mihaila pokraj severne kapije
izdizala se iznad grudobrana gradskih zidina, a njena kontura bila mi
je orijentir dok sam se šunjao ispod nadstrešnica kuća sve dok nisam
morao da izađem iz zaklona i pretrčim preko široke ulice koja se
pružala paralelno sa gradskim zidinama. Izbezumljeno sam gledao
levo i desno dok sam je pretrčavao, svakog časa očekujući da ću
ugledati Dženksa, ali ulica je bila mirna i prazna. Na kapiji sam
zastao, ali nisam mogao da smislim drugi način da ponovo uđem u
grad. Zid je bio previše visok i strm da bih se uz njega popeo, a u ovo
doba i druge kapije su pod stražom. Jedino što sam mogao bilo je da
sačekam prvu svetlost kada kapije budu otvorene za trgovce, a u to
vreme će me Dženks ili Hamfri verovatno sustići, ili da pokušam da
ubedim čuvare kojima sam već platio da me puste nazad unutra.
Dlanom zdrave ruke sam zalupao na mala vrata u visokoj hrastovoj
kapiji, ali nije bilo odgovora. Zalupao sam jače i pozvao i konačno se
iza male gvozdene rešetke pojavilo krmeljivo lice. Najzad sam čuo
kako se reza pomera i mala vrata su se otvorila.
Promrmljao sam hvala, bacivši pogled iza sebe da vidim ima li
ikakvog kretanja na mračnim ulicama, a čim sam se sklonio, ubrzao
sam korak i pretrčao kratko rastojanje do Sent Mildreds lejna, držeći
312
Izdaja

čvrsto dršku Hamfrijevog noža. Nikada mi nije bilo draže što vidim
kulu koledža Linkoln kako se nazire iznad mene. Tiho sam pokucao
na uzani prozor Kobetove sobe. Nakon pauze, ponovo sam pokucao.
,,Kobet!“, prošištao sam koliko sam glasno smeo. „То sam ja,
Bruno, otvorite kapiju!“
Dočekala me je samo tišina. Pridigavši se do simsa, provirio sam
i video starog portira kako leži u svojoj stolici, brade oborene na grudi
i otvorenih usta, dok je nit bale visila sa njegove donje usne.
,,Kobet!“, ponovo sam pozvao, jače pokucavši na vrata, ali on se
nije pomerio. Psujući u sebi, odmakao sam se i pogledao zidine
koledža. Svi prozori su bili mračni i pitao sam se da li ću rizikovati da
se neko drugi probudi ako pozovem glasnije. Nisam želeo da
ostanem na ulici izvan koledža. To bi bilo prvo mesto na kojem bi me
Dženks tražio. Tada, dok su se oblaci pomerali i kroz njih se probijao
tanak zrak biserne mesečine, setio sam se još jedne mogućnosti i
nadao se da je moja pretpostavka tačna. Najudaljeniji prozor na
zapadnom krilu bio je Norisov. Mada je delovao zatvoreno, uspeo
sam da zavučem prste zdrave ruke u okvir i otkrio da je zaista
ostavljen otvoren. Koliko sam mogao da vidim u tami, uličica je bila
prazna u oba smera. Podigao sam se i zavukao postrance kroz uzani
otvor, trgnuvši se jer sam ogrebao opečenu ruku o okvir, moleći se da
se nijedan stanar te sobe nije vratio tokom večeri.
Stropoštao sam se kroz prozor, nezgodno završivši na velikom
drvenom kovčegu ispod njega. Na trenutak sam se sledio osluškujući
čuje li se disanje ili neki pokret iz spavaće sobe, ali mir koji je vladao
značio je da je soba prazna, u to sam bio siguran. Bleda svetlost s
prozora ka unutrašnjem dvorištu pravila je konture nameštaja. Pod je
izgledao kao da je prekriven đubretom i nakon saplitanja i pipkanja
površina komoda i stolova, uspeo sam da pronađem kutiju za trud
ostavljenu na ukrasnom stočiću ispod prozora. Upalio sam svecu na
stolu i ugledao sobu u potpunom haosu, baš kao što je soba Rodžera
Mersera izgledala onog jutra kada je ubijen. Odeća je izbačena iz
ormara, knjige i papiri rasuti, a sve fioke Norisovog finog radnog
stola izvučene i ispražnjene. Svalio sam se na klupu pokraj odavno
ugašenog kamina, njeni jastuci bili su razbacani svuda oko ognjišta, i
pokušao da nateram sebe da dišem mirno, činilo mi se, prvi put u više
313
 S.Dž. Peris

sati i da prikupim svoje iskrzane misli. Ramena su me uporno bolela,

opečena ruka je pulsirala, a posekotina na vratu je pekla, mada nije
bila duboka. Ipak, sada kada sam bio van neposredne opasnosti,
mogao sam oštrije i jasnije da razmišljam. Naravno, opasnost nije
potpuno prošla. Dženks je već odlučio da znam previše da bi me
ostavio na miru i čim otkrije da sam pobegao gotovo sigurno će
pokušati da me pronađe pre nego što uspem i sa kim da razgovaram.
U slučaju da uspe, moraću da prenesem Sidniju sve što znam što je
pre moguće. Na osnovu razgovora sa Hamfrijem, jedna teorija o
ubistvima počela je da se oblikuje u uglovima mog uma, mada
nejasna, poput oblika viđenih kroz maglu. Ukoliko su moja
nagađanja bila tačna, onda sam znao gde bih mogao pronaći
odgovore. A ako se Dženksu moglo verovati, morao sam tamo stići
pre zore, pre nego što Tomas Alen bude zauvek ućutkan.
Ipak, prvo sam morao poslati poruku Sidniju da bi bar znao gde
sam otišao i sumnje koje su me tamo odvele. Nadao sam se da će tada
moći da nastavi ukoliko se ja ne vratim, mada sam znao da bi do tada
već bilo prekasno.
Ne gubeći više vreme, počeo sam da preturam gomile papira i
knjiga na Norisovom radnom stolu tražeći pero kako bih Sidniju
napisao moje ideje što sam sažetije mogao pre nego što krenem u
svoju poteru, ali nisam mogao da pronađem mastilo. U prvoj
otvorenoj fioci, otkrio sam štap cinober voska za pečatiranje i
nekoliko listova kvalitetnog papira za pisanje. Sveća koju sam upalio
slabo je gorela. Dok sam se osvrtao po sobi da vidim ima li još neke
pri ruci, za oko mi je zapeo kovčeg ispod prozora. Katanac koji ga je
obezbeđivao sada je visio otvoren, očigledno na silu. Zgrabivši sveću
koja je dogorevala, otvorio sam teški poklopac, ali činilo se da se u
kovčegu nalaze samo lanene potkošulje. To me nije omelo. Preturao
sam kroz gomile tkanine sve dok moji prsti nisu zagrebali drveno
dno, a onda sam opipao sva četiri ugla i ništa nisam pronašao.
Opsovao sam u sebi. Izgleda da je iz kovčega već uzeto ono što je
vredelo. Prineo sam sveću bliže i izbacio sve stvari, razbacujući ih
svuda po podu sve dok nisam mogao da unesem sveću u kovčeg i
potvrdim da je zaista bio prazan.
,,Merda!“ Taman sam hteo da spustim poklopac kada sam
314
Izdaja

primetio da je u dnu kovčega mali ugao isečen, tek toliko da se može

zavući nokat. Spustivši sveću, izvukao sam Hamfrijev kuhinjski nož
iz pojasa, nagnuo sam se u kovčeg i uspeo u procep da zavučem samo
njegov vrh i povučem ga naviše, dok mi je srce lupalo. Čulo se tiho
škljocanje i osetio sam kako se drvo pomera. Gurnuo sam ga nadole i
lažno dno se lako podiglo. Gurnuo sam ruku u pregradak ispod njega
i prstima napipao svežanj papira pre nego što sam dotakao nešto
oštro što me je ubolo i nateralo me da brzo cimnem ruku za slučaj da
je u pitanju neka klopka. Ponovo sam zavukao ruku unutra, ovaj put
opreznije i izvukao na prigušenu svetlost predmet koji me je
povredio, a kada sam ugledao šta je to bilo, tiho sam zazviždao.
Bio je to bič kratke drške, sa četrdeset ili pedeset niti vezanih za
jedan kraj, a svaka je bila dugačka oko pola metra i sa više čvrstih
čvorova. Kroz svaki čvor bio je provučen kratak komad savijene žice
poput udice, a na više tih udica videli su se tragovi sasušene krvi i
pokidanog mesa. Stresao sam se zbog okrutnosti tog oružja, a u isto
vreme, kao da mi je mrena spala sa očiju i sumnje koje su ranije
plutale kao u gustoj magli, odjednom su izronile gotovo potpuno
jasne.
Ponovo sam posegnuo u tajni pregradak i izvukao svežanj
papira koji sam ranije napipao. Bio je to zavežljaj pisama sa savijenim
ćoškovima, prljavih i uvezanih otrcanom vrpcom. Na papiru na vrhu
jasno se video otisak krvavog palca. Jedan pogled na izbledelo
mastilo pisma na vrhu potvrdio je da su napisana kombinacijom
simbola i brojeva, ali nisam morao da ih dešifrujem da bih znao da su
to bila pisma zbog kojih je pretražena soba Rodžera Mersera i
Džejmsa Koverdejla. Sa gomilom pisama bio je uvezan još jedan
dokument, na starijem pergamentu i zapečaćen voskom. Pečat je još
bio netaknut, a na bledoj svetlosti nisam mogao da razaznam njegovu
oznaku, ali oklevao sam samo tren pre nego što sam polomio pečat i
raširio dokument uz fitilj sveće. Plamen je već bio toliko slab da je
jedva osvetljavao kitnjasti uvijeni rukopis, ali prvi red je bio dovoljan
da mi dah smesta zastane u grlu.
Pije, biskup, sluga božjih sluga, za večno sećanje: Regnans in
excelsis, počinjao je, a ja sam ga skoro ispustio, toliko su mi se ruke
tresle. Odmah sam znao šta sam imao u rukama. Bio je to možda
315
 S.Dž. Peris

najprokletiji papir koji bi jedan Englez mogao posedovati: kopija

papske bule koju je izdao papa Pije V pre nekih trinaest godina,
proglašavajući kraljicu Elizabetu od Engleske jeretikom i osudivši je
na isključivanje iz katoličke crkve. Završavao se zabranom kraljevim
podanicima da je priznaju ili joj se povinuju kao monarhu. Tim
rečima je Pije gotovo pozvao na njeno zbacivanje. Tu bulu su neki
ekstremniji katolici u evropskim manastirima smatrali dozvolom za
ubistvo kraljice u božje ime. I unošenje kopije bule u ovu zemlju
smatrano je izdajom i osobi koja bi je nosila donela bi izdajničku smrt.
Polako sam izdahnuo, a onda se sledio jer sam čuo šuškanje ispred
prozora. Da li sam ušao pravo u još jednu klopku? Ko god da je
preturio ovu sobu, bez sumnje je tražio ove papire, kao što ih je tražio
u Merserovoj sobi, ali nije pronašao tajni pregradak u kovčegu.
Možda još uvek motri na sobu, te je video moju sveću. Zaustavio sam
disanje i primetio još jedan jasan pokret spolja. Potom je visok,
nezemaljski vrisak ispunio vazduh, usledio je još jedan, zvuk vrlo
sličan kriku deteta koje nešto boli i ja sam pao na pod, drhteći i
smejući se sopstvenoj nervozi. Bio je to samo par lisica koje su se tukle
na uličici.
Međutim, taj prekid mi je vratio razum i podsetio me da
nemam vre mena za gubljenje. Uvezao sam pakovanje pisama u
jednu platnenu košulju iz kovčega gde sam pronašao i ogrtač za
putovanje, koje sam brzo prebacio preko svojih ramena jer je moj
ostao u Katrininom točku. Nakon malo preturanja pronašao sam
mastionicu ispod đubreta na Norisovom stolu i naškrabao kratku
poruku za Sidnija u kojoj sam objasnio gde sam pronašao stvari i gde
sam krenuo. Kada sam to završio, iz košulje sam izvukao komad
papira sa kodom iz Merserovog almanaha. Ubacio sam ga u poruku
za Sidnija i zapečatio je što sam bolje mogao voskom koji sam
pronašao u fioci, mada nisam imao prsten koji bih utisnuo. Onda sam
zgrabio paket, ugasio istopljenu sveću, podigao rezu na vratima ka
stepeništu i otkrio da su ona čvrsto zaključana. Onaj ko je ispreturao
sobu u Norisovom i Alenovom odsustvu sigurno je ušao svojim
ključem, osim ako se i on nije popeo kroz prozor. Ponovo opsovavši,
otvorio sam prozor iznad stola koji je gledao na dvorište, popeo se na
sims, sada opterećen zavijenom rukom i paketom koji sam držao
316
Izdaja

ispod druge ruke, i provukao se kroz prozor, ali sam nažalost zakačio
ogrtač o prozorsku rezu i ispao postrance uz tresak i prigušen krik.
Ležao sam tiho trenutak nadajući se da moje kretanje niko nije
čuo, gledajući naviše u mermerno nebo iznad krovova, koje se već iz
plišanocrnog pretvaralo u tamnoindigo iza tragova oblaka. Ako je
nebo već postajalo svetlije, morao sam da završim posao i požurim iz
grada pre zore. Bilo je previše mračno da bi se kazaljke sata razaznale.
Unutrašnje dvorište bilo je umotano u mir gluvog doba. Ništa se nije
pomeralo. Negde u daljini lisica je ponovo kriknula i taman sam
krenuo da se podignem kada sam ugledao fenjer. Prilazio mi je brzim
korakom od zgrada na suprotnoj strani, a nosila ga je osoba s
kapuljačom, zastala je, nagnula se iznad mene i spustila lampu do
mog lica.
„Vidi, vidi, doktor Bruno. Ponovo se poslužujete? Ovo vam
postaje navika. Kakvo je sada vaše objašnjenje, pitam se. Jedva čekam
da saznam.“
Nisam mogao da vidim lice Voltera Slitharsta, ali njegovo
zlobno smeškanje osećalo se u svakoj ledenoj reči.

317
 S.Dž. Peris

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Slitharst je pokušao da me grubo povuče naviše za ruku, ali ja sam je

uvrnuo i iščupao, savijajući telo oko paketa za slučaj da pokuša da mi
ga otme.
„Ovaj put ćete morati da se objasnite, Bruno“, rekao je, a gnev
je zamenio njegov uobičajeni hladni sarkazam dok sam se borio da
me ne uhvati, a on je pokušavao da dohvati paket. Bila je to prevelika
podudarnost da je budan i obučen u ovo doba noći. Sigurno je motrio
na Norisovu sobu. „Šta ste uzeli iz te sobe? Moram da vidim.
Zahtevam da mi to predate.“ U njegovom glasu se primećivala
grozničava žurba i u očima sam mu primetio da je iskreno uznemiren
dok je gledao zavežljaj u mojoj ruci. Da li je možda znao kolika je
važnost onoga što sam imao?
„Zahtevajte koliko hoćete“, izustio sam, zamahujući svojom
zavijenom rukom, „ali ne mogu ovo da vam dam.“
„Ја sam stariji član ovog koledža“, nerazgovetno je govorio
Slitharst, trudeći se da očuva svoje dostojanstvo, ,,i ovde morate
priznati moj autoritet. Ako ste uzeli nešto vredno iz sobe studenta, to
mora biti pokazano rektoru.“ Glas mu je bio kreštav od panike.
Ponovo je pokušao da uzme zavežljaj i ja sam ga odmakao. Video sam
da je resio da ga dobije, a znao sam da ne sme pasti rektorovih šaka. I
Slitharst i Anderhil, mislio sam, bili su sposobni da unište svaki dokaz
koji bi otežao položaj koledža, a moje otkriće u Norisovoj sobi bilo bi
Anderhilov kraj ako bi bilo objavljeno. Slitharst me je proučavao, usta
stegnutih u strogu liniju, a onda je spustio fenjer na zemlju i jurnuo
na mene obema rukama. Bio je iznenađujuće jak za mršavog čoveka i
skoro da me je preturio kada se bacio na paket, ali ja sam se trgnuo
unatrag pokrivajući zavežljaj obema rukama, a moja noga je završila
u njegovom stomaku. Presavio se boreći se za vazduh, a pre nego što
se pripremio za sledeći napad, udario sam ga mojom uvijenom
desnom rukom, pogodivši ga u bradu i izazvavši nalet bola u mojoj
ruci. On se zateturao unazad, a onda se neočekivano oporavio i bacio

318
Izdaja

na moje noge, oborivši me na zemlju. Čuo sam kako mi leđa puckaju

dok sam padao na kamene ploče i pokušavao da sakrijem zavežljaj
ispod sebe, ali on je bio u prednosti zbog svoje težine pa me je
opkoračio i prikovao za zemlju. Lice mu je bilo gotovo nabijeno u
moje dok je hvatao papire. Plašio sam se da će ih pocepati dok je
pokušavao da ih iščačka iz mojih ruku i iznenadan nalet besa
udvostručio je moj napor da ih zaštitim.
„Predajte mi to, Bruno, petljate se u stvari koje ne razumete“,
šištao je kroz zube. Mogao sam da osetim njegov kiseo miris u mojim
nozdrvama.
„Vi čak i ne znate šta imam ovde“, ispljunuo sam stežući papire
uz grudi.
„Šta god da ste uklonili iz sobe studenta vlasništvo je koledža u
studentovom odsustvu“, prošaputao je ostajući pompezan čak i dok je
grebao moje ruke.
„Zašto ih toliko želite?“, prošištao sam. „Zato što niste mogli da
ih pronađete kada ste sami naglavce prevrnuli sobu? Da li uvek sami
uzimate ključeve dok Kobet spava?“
„Sada je pitanje, Bruno“, rekao je dok su mu se nozdrve širile,
„kako ste vi znali šta da tražite i gde to da nađete. Jedino je moguće
da ste deo papističke zavere. Ali, ko bi i očekivao išta drugo od
jednog Italijana? Rektor je lakoverna budala, ali ja sam vas odmah
prozreo.“
„То ste vi ostali izvan moći“, zabrundao sam, ritajući leđima
pokušavajući da ga zbacim, „ali ja nisam papista i oni koji su važni to
znaju.“
„Daćete mi te papire, Bruno“, dahtao je, premeštajući težinu i
savijajući se preko mene, nosom gotovo dodirujući moj nos, „ili ću
podići na noge čitav koledž. S troje mrtvih članova, bićete zaključani
u zatvoru Kasi pre nego što uspete da smislite najnoviju neverovatnu
priču.“
Znači, Slitharst je bio protiv papista, mislio sam, dok se njegovo
koleno zarivalo u moje grudi. Zašto je onda tako žarko želeo da
prikrije dokaze ubistava? Šta je želeo sa papirima koje sada nisam
dozvoljavao da uzme, te je prevrnuo prvo Merserovu, a sada i
Norisovu sobu tražeći ih? Šta god bio njegov cilj, znao sam da niko
319
 S.Dž. Peris

osim Volsingema ne sme dobiti te papire i da ih moram lično

isporučiti Sidniju. Osećajući da zavežljaj počinje da mi izmiče iz
povređene ruke, prikupio sam sve zalihe snage koje su mi ostale.
Stegnuvši vilicu, ustao sam što sam više mogao, lica toliko blizu
Slitharstovog da mu je sigurno izgledalo kao da ću ga poljubiti, a
onda blago nagnuo glavu unazad i zamahnuo njom naviše, tako da
sam ga čelom pogodio pravo u nos i začulo se bolno krckanje.
Jauknuo je, obema rukama stežući nos, a ja sam iskoristio priliku da
ga zbacim i izmigoljim se. Glavu mi je preplavio tup bol i vid mi se zamutio, ali
činilo se da je on gore prošao. Kada je sklonio ruku, video sam da mu nos obilno
krvari Iznad moje glave približavalo se još jedno svetlo, njišući se, praćeno sporim
vučenjem nogu.
„Šta za ime božje...?“, počeo je Kobet, podigavši fenjer i zaprepašćeno se
namrštivši kada je video mene i Slitharsta kako se tučemo kao pijandure nasred
dvorišta. Primetio sam da je u drugoj ruci nosio čvrst štap „Doktore Bruno? Gospode, u
pravom ste neredu. U šta ste se upetljali?“
„Duga priča, Kobet“ rekao sam tetura pridižući na noge. „Treba mi vaša
pomoć.“
„Drži ga, Kobet!“ povikao je Slitharst, a reci mu je prigušivala ruka kojom je
još uvek stezao svoj slomljeni nos. „Ukrao je vlasništvo... kao član ovog koledža,
naređujem ti da ga uhapsiš!“
Kobet je zabrinuto gledao naizmenično Slitharsta i mene. Zgrabio sam
njegov rukav i okrenuo ga tako da me Slitharst ne može čuti.
„Morate mi verovati, Kobet, ovo je izuzetno hitna stvar Mislim da znam gde
ću pronaći ubicu, a ako ne učinim nešto i drugi bi mogli umre ti večeras.“ Videći
da još uvek izgleda nesigurno, šapatom sam dodao: „Sofija je u opasnosti. Moram
da krenem ovog trena, recite mi, gde ću naći mog konja? Koliko znam, on je u
rektorovoj štali'
„Kobet, ne otvaraj kapiju! Taj čovek ne srne napustiti zgradu koledža sa
tim zavežljajem, razumeš li?“ Slitharst je sada zvučao očajno. Bacio se na noge i
odmah ponovo jurnuo na mene i mada sam još bio ošamućen od poslednjeg
udarca, bacio sam se ka njemu stegnutih zuba.
„Ne vuoi di рiu’? Fatti sotto“, zarežao sam izvlačeći kuhinjski nož koji
sam uzeo Hamfriju Pričardu i ispruživši ga pri sebe. „Hajde onda, ako hoćeš
još.“
Slitharst možda nije razumeo moje reci, ali nije mogao pogrešno shvatiti

320
Izdaja

nož. Ustuknuo je, zureći kratko u mene s prkosom, a onda je podigao glavu i
zaurlao „Ubica!“ iz sveg grla pravougaonog dvori šta više prozora se otvorilo
i senke ljudskih figura su se naginjale napolje, uznemirene metežom.
„Moram da krenem ovog trena“, šapnuo sam Kobetu, još uvek držeći nož
okrenut ka Slitharstu koji je očigledno shvatio da je najbolje da pro budi ceo
koledž i nahuška ih da me uhvate.
„Poslaće stražu na tebe“, promrmljao je Kobet, dok je Slitharst po novo
uzvikivao „Ubica!“ „Moraćete brzo da jašete ako se nadate da ćete napustiti
grad. Rektorova štala je skoro na suprotnoj strani, u Čeni lejnu.
Hajdemo.“ Stari portir me je poveo ka glavnoj kapiji, krećući se
brzinom kakvu kod njega do tada nikada nisam video.
„Moram odneti ove papire u Hristovu crkvu“, prošištao sam,
dok je otključavao kapiju. Slitharst nas je gledao, ali ovaj put nije
kretao ka nama, činilo se da je odlučio da sačeka pojačanje. „Kojim
putem je najbolje da krenem?“
Kobet je odmahnuo glavom.
„Ako sada odjašete do Hristove crkve, uhvatiće vas pre nego što
napustite grad“, prošaputao je, jedva čujno. „Dajte papire meni, ja ću
poslati kurira kojem verujem.“
Bacio sam pogled ka Slitharstu koji je sada dozivao nekoga ko
se naginjao kroz prozor na prvom spratu. Kobet se pomerio tako da
njegova široka leđa zaklanjaju Slitharstu pogled na mene i dao mi
znak da mu predam papire.
„Moraju bez odlaganja otići ser Filipu Sidniju“, izustio sam.
„Niko drugi ne sme da ih vidi. Ljudi su umrli zbog tih papira, Kobet.
Možete li se zakleti da je vaš kurir pouzdan?“
„Svojim životom“, rekao je promuklo. „А sada se gubite
odavde, Bruno, i nek vam bog da brzinu. Vratite Sofiju.“ Po kamenim
pločama odjekivali su zvuci koraka. Kobet je odškrinuo mala vrata, a
ja sam mu brzo predao zavežljaj umotan u Norisovu košulju, koji je
brzo nestao u Kobetovom prostranom starom kaputu.
„Da li se gospodin Godvin vratio?“, pitao sam, dok sam prelazio
prag. Namrštio se.
„Nisam video da je večeras iko napustio koledž osim vas.
Kapija je bila zaključana sve vreme.“
„Onda je sigurno izašao drugim putem, možda kroz Gaj.“
321
 S.Dž. Peris

Znači, i Godvin je možda još bio u begu, a ja sam imao dobru ideju
gde bih ga mogao naći.
Kobet je klimnuo, a onda me žurno izgurao u uličicu i čuo sam
kako se kapija brzo zaključava iza mene.
Nisam se usuđivao da pogledam preko ramena dok sam trčao
što sam brže mogao u Čeni lejn, uzanu ulicu koja se pružala pored
Isusovog koledža, skoro na suprotnoj strani. Srećom, kuća je bilo
malo, a blok štala od cigala nije bilo teško naći, čak i u tami, po mirisu
i tihim šumovima usnulih konja. Zalupao sam na kapiju plašeći se da
bi Slitharst i družina iz Linkolna mogli stići svakog trena i uhapsiti
me zbog krađe, a sa druge strane sam još uvek očekivao Dženksa ili
nekog od njegovih pajtaša, rešenih da me ubiju. Nakon nekoliko
trenutaka, konjušar razbarušene kose sa svećom u ruci, odškrinuo je
kapiju, očiju pospanih, ali uplašenih.
„Gospodine?“, promrmljao je, ali ja sam se progurao pored
njega u dvorište.
„Treba mi moj konj, sinko, ovog trena. Onaj koji je doveden ovog petka, sivi, ja
sam doktor Bruno, iz kraljevske grupe.“
Dečakove oči su se još više raširile i ugrizao se za usnu.
„ Ne bi trebalo nikome da dajem konje kada gospodin Klejton nije ovde,
gospodine. A to je vrlo fin konj.“
„Jeste. Iz kraljičine štale. Ali kunem se da ga ne kradem. Hoćeš li ga sada
dovesti?“
„Dobiću batine, gospodine“, rekao je molećivo. Nisam mogao da ga krivim
zbog njegovog opreza. Osim vremena u koje sam došao, sigurno nisam ni
izgledao kao kraljevski gost sa izranavljenim licem i iskrvavljenim grlom. Nije mi se
dopalo što moram ponovo da pribegnem tome, ali ponovo sam podigao
nož iz pojasa i pustio dečaka da ga pogleda. Jadno dete se osvrtalo kao da
čeka da mu neko pomogne.
„Molim te“ dodao sam, blažim tonom, kao da bi to moglo popraviti
situaciju.
Oklevao je trenutak, a onda odlučio da su batine bolja opcija.
„Trebaće mi nekoliko minuta da ga osedlam.
„Onda nemoj. Samo amove - ali, molim te požuri. Nemam vremena za
gubljenje.“
Okrenuo sam se ponovo ka vratima, pomislivši da sam čuo korake,

322
Izdaja

ali to su bila samo kopita konja koji su se pomerali u štalama. Moj strah je
dečaku bio dovoljno rečit. U tišini mi je klimnuo i požurio da konju
namesti ular. Stajao sam, premeštajući se sa noge na nogu i grižući
usnu dok sam posmatrao kapiju ka dvorištu, ne mareći za bol u ruci, ramenima,
grlu, sada i leđima nakon tuče sa Slitharstom. Sada je samo bilo bitno da se ne
zadržavam. Nadao sam se da sam uradio pravu stvar što sam verovao Kobetu, ali
znao sam da je imao pravo. Čak i da sam odjahao u Hristovu crkvu, ne bih
mogao da vidim Sidnija, u to doba noći i samo bih mogao da ostavim dragoceni
paket kod portira, a za to vreme bi Slitharst uzbunio policajce i stražu da je lopov
pobegao sa Linkolna i nikad ne bih prošao kroz gradske kapije. Samo sam mogao da
se molim da Slitharst nije pronašao papire pre nego što je Kobetov kurir uspeo da ih
odnese.
Dečak se pojavio, uplašeno vodeći mog konja za njegov ukrašeni plišani am,
a mesingana oprema je glasno zveckala kroz tihi vazduh. Konj je delovao
sporo i nezadovoljno što ga uznemiravamo po mraku. Poveo sam ga do kamena
za uzjahivanje na sredini dvorišta i uzverao se na njegova leđa. Iznenađeno je
zaigrao i zafrktao u znak protesta, ali ja sam mu čvrsto držao uzde i on se
pokori. Dečak je pridržao otvorenu kapiju, a ja sam podbo petama slabine konja
i okrenuo ga, skrenuvši ulevo, suprotno od koledža Linkoln.
Na drugom kraju, ulica Čeni lejn se otvarala u Nort strit, a
bledilo koje je postepeno bojilo nebo levo od mene, vodilo me je ka
istoku. Sada sam mogao da vidim tek toliko da razaznam pokrivene
tezge Kornmarketa ispred mene, pa sam poterao konja u kas, mada je
delovalo da mu se ne ubrzava korak po blatnjavoj klizavoj zemlji. Na
raskrsnici Karfaks, poterao sam ga ulevo u Haj strit i video pred
sobom istočnu kapiju kroz koju smo pre samo pet dana ušli sa
velikom pompom, i njenu malu barbakanu koja je čuvala put ka
Londonu. Svetlost fenjera zasijala je na bedemu kule i znao sam da je
sve zavisilo od toga hoću li proći stražu bez zadržavanja. Slitharst je
do sada već uzbunio sluge na koledžu i ko god da je poslat u poteru
neće mnogo zaostati.
Dok sam zaustavljao konja, iz stražare je izašao čovek u
gradskoj uniformi mašući kopljem.
„Ко ide?“, zarežao je, uperivši ga u mene i zakoračivši unapred.
Konj uznemireno zanjišta.
„Kraljevski kurir“, zadahtao sam. „Nosim hitnu poruku od ser
323
 S.Dž. Peris

Filipa Sidnija.“
„Šiling da prođeš pre prvog svetla.“
„Nemam šiling. Naređenje mi je da bez odlaganja odnesem
poruku državnom savetu u Londonu.“ Pridigao sam se na konju,
nadajući se da će autoritativno držanje skrenuti pažnju sa mog
izgleda. „A ako ova poruka ne prođe, grof od Lestera će ti za nauk
prikucati jaja za ovu kapiju. Kunem se.“
Ponovo sam se osvrnuo, siguran da mogu da čujem buku iz Haj
strita. Čuvar je oklevao trenutak, a onda s mukom počeo da
otključava i otvara čvrstu drvenu kapiju, dok sam ja čvrsto držao
uzde konja. Mogao je da oseti moje nestrpljenje i napetost i postajao
je uznemiren.
Dok sam prolazio gradsku granicu, iza sebe sam začuo jasan
uzvik: „Hej! Zaustavi tog jahača!“
Zabio sam pete u sapi konja i poterao ga u galop. Tlo je još uvek
bilo meko ispod njegovih kopita, ali je bar put bio širi jer je to bio
glavni put do Londona, a tama se stanjivala i zvezde su postajale sve
bleđe dok je osvit zore oivičavao istočni horizont ka kojem sam jahao.
Vetar se igrao grivom konja, on je poslušno grmeo kroz tragove kola i
rupe, a mene su oči i nozdrve pekle dok sam se spuštao nisko na
njegov vrat, trudeći se da se održim na njemu bez sedla, povremeno
se osvrćući da vidim da li me neko prati. Bio je to brz konj i uskoro se
činilo da smo prevalili previše veliko rastojanje da bi nas iko sustigao.
Pošto sam ponovo mogao da dišem, počeo sam da sumnjam u
razumnost mog plana. Dok sam razgovarao sa Hamfrijem, delovalo
mi je očigledno da ću delove slagalice koji su mi nedostajali pronaći u
palati Hejzeli, ali sada, kada sam izašao iz grada nemajući pravu ideju
kako da pronađem tu palatu, pitao sam se da li je sve to bilo samo
nagađanje od kojeg ništa neće biti na kraju, dok se drama odvijala
sasvim drugim putem.
Jahao sam možda pola sata, nebo je postajalo sve svetlije, a sa
njim su i ptice glasnije pevale, dok se vlažna izmaglica podizala sa
živica, zaklanjajući udaljena polja. Miris vlažne zemlje podizao se do
mojih nozdrva. Nije bilo znaka nikakvoj naseobini i počeo sam da se
plašim da sam napravio užasnu grešku. Ne samo da bih mogao
pronaći Tomasa i Sofiju kada bude već prekasno, već se sada nisam
324
Izdaja

mogao ni vratiti. Ukoliko me Dženks ili Slitharst pojure iz grada i

sustignu me na ovom zabačenom putu, niko mi neće priteći u pomoć.
Skrenuo sam prateći put između živica i sada smo išli skoro
mirnim kasom, kada konj nalete na stado ovaca koje je u pravcu
Oksforda terao starac sa krivim pastirskim štapom u ruci.
„Gospodine, možete li mi reći gde bih mogao naći palatu
Hejzeli? Jesam li na pravom putu?“, pozvao sam ga.
Pastir me je sumnjičavo pogledao.
„Šta rekoste?“
Duboko sam udahnuo i ponovio pitanje, na najjasnijem
engleskom koji sam uspeo da izgovorim.
Pokazao mi je u smeru iz kojeg je on došao.
„Još oko pola milje, videćete dva velika hrasta s leve strane i
između njih kolski trag. Pratite ga do imanja. Kakvog posla imate
tamo?“ pitao je radoznalo me posmatrajući.
„Zvaničnog“, rekao sam jer mi je to i ranije dobro poslužilo.
„Tamo su svi papisti, znate“, promrmljao je dok je moj konj
birao put između ovaca. Zahvalio sam mu se na upozorenju i čim
smo se oslobodili iz stada, podbo sam konja da krene brže. Leđa i
noge su me svirepo bolele, a uzde su mi trle opečenu ruku, ali
osokolio sam se čuvši da je kuća blizu. Možda ću tamo naći odgovore
koje sam tražio.

325
 S.Dž. Peris

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Kolski put se lagano spuštao i na kraju se proširivao u dugačak put

kojim se prilazilo velikoj plemićkoj kući. Sa grebena brda, kroz tanku
izmaglicu koja je visila iznad stabala, senovitih na sivoj svetlosti,
nazirao sam visoke dimnjake od crvene cigle, kupole i grudobrane.
Kuća je bila okružena šumom sa tri strane, a iza nje se podizala strma
gusto pošumljena kosina. Zaklonjen drvećem, čovek bi mogao prići
vrlo blizu samoj palati, ali ulazak u nju bio bi sasvim druga stvar. Ja
sam, za sad, mogao samo ići napred. Gurnuo sam konja, protiv
njegove volje, da siđe s puta i zađe u šumu, gde sam sjahao na čistini i
privezao njegove uzde za jednu nisku granu, da bi mogao bar da
spusti glavu do trave ispod sebe. Potapšavši ga čvrsto i utešivši ga da
ću se brzo vratiti, odšunjao sam se što sam tiše mogao niz padinu ka
imanju palate Hejzeli.
Na ivici šume, gde se ona otvarala u travnjak, čučnuo sam u
senku dr veća i gledao u zgradu naspram mene. Magla je tu bila tanja
i imao sam jasan pogled na kuću u praskozorje. Očigledno je
izgrađena tako da može da izdrži napad, mada su njena utvrđenja
bila usklađena s njenim karakterom, elegantna pre nego preteča.
Napravljena je u kvadratnom obliku oko središnjeg dvorišta, a ulaz je
čuvala veličanstvena kula stražara sa dva osmougaona tornja visoka
bar trideset metara, dvaput viša od zidova, završena grudobranima.
Sva ta divno dekorisana utvrđenja nisu spasila njenog vlasnika
zatvora, razmišljao sam. Ukoliko je kruni nedostajalo prihoda, onda je
konfiskovanje kuća i imanja katoličkih porodica koje su se opirale
religijskim ediktima delovalo kao lak izvor zarade. Ukoliko bi
misionarski sveštenici bili pronađeni unutar ovih zidina, čitavo
imanje bi bilo izgubljeno, a ova prelepa kuća pripala bi nekom
kraljičinom miljeniku za kojeg bi se tog dana smatralo da je najviše
zaslužuje. Bogatstva su otimana i deljena drugima čija je lojalnost
morala biti kupljena, pod izgovorom odbrane vere. Zadrhtao sam i
čvršće se umotao u ogrtač. Znao sam da ovde rizikujem svoj život, a

326
Izdaja

ko bi imao koristi od toga, ako bi se pokazalo da sam u pravu? Ja?

Volsingem? Neki drugi dvoranin čije je napredovanje zavisilo od
propasti ljudi unutar ovih lepih zidova? Međutim, sada sam bio
uveren da je Sofija unutra, a da su ljudi za koje je verovala da će joj
pomoći bili zapravo ljudi koji će joj najviše naškoditi.
Sa zorom je stigla hladnoća i shvatio sam da mi noge još uvek
drhte od jahanja bez sedla. Polako sam se uspravio, protegao bolne
udove i ponovo čučnuo pokraj debelog stabla jednog starog hrasta.
Fasada kuće je bila ukrašena detaljno izrezbarenim izbočenim
prozorima, mada su prozori sa strane koje sam mogao videti bili
obavljeni tamom. Kroz kulu stražaru neće biti prolaza. Palata ove
veličine sigurno ima mnogo sluga, čak i ako je gazda u zatvoru, a
prednji deo kuće bio je previše izložen. Resio sam da su mi najbolje
šanse da se držim ivice šume i prođem sa zadnje strane gde bih
mogao naći zadnji ulaz ili ulaz za sluge kroz koji bih se lakše probio.
Opipao sam Hamfrijev stari kuhinjski nož za mojim pojasom,
razmišljajući da bi mi njegova razumna upotreba mogla biti najbolji
način da ubedim sluge da mi odgovore na pitanja.
Još uvek pognut, počeo sam da hodam duž ivice šume,
posmatrajući pažljivo kuću da bih primetio znake kretanja ili svetio
na prozorima, kada sam iznenada čuo kako se iza mene lomi
grančica. Brzo sam se okrenuo, povukavši nož, ali nisam mogao da
vidim da se išta pomera u dubini šume. Stabla i šiblje još su bili
obavljeni plavičastom izmaglicom. Disanje mi se ubrzalo, a dah mi se
zadržavao u malim oblacima oko lica dok sam išao postrance, trudeći
se da glavu držim okrenutu ka pravcu odakle sam začuo buku.
Potreba da moje kretanje bude što je moguće tiše delovala mi je
manje bitnom od potrebe da se krećem brzo. Naprezao sam se da
čujem druge zvuke osim krckanja grančica i lišća pod mojim
stopalima, ali mada ništa nisam čuo, imao sam jasan osećaj da nisam
sam u šumi.
U tom trenutku čulo se tiho krckanje konjskih kopita na šljunku
i zastao sam u senci lisnatog hrasta da provirim. Ispod mene, mala
kola visokih stranica koja je vukao zdepasti poni prolazila su putem
ka kuli stražari, s čovekom savijenim nad uzde. Posmatrao sam dok
su obilazila bok kuće, kada iza stabala iznenada iskoči osoba s
327
 S.Dž. Peris

kapuljačom, jureći niz kosi travnjak ka kolima, koja samo što nisu
nestala oko zadnje strane kuće. Krenuo sam što sam brže mogao
između stabala, pokušavajući da držim na oku i kola i čoveka, ne
mareći za sopstveni zaklon. Kada čovek u ogrtaču stiže do kola, baci
se na vozača koji ništa nije sumnjao, svuče ga sa sedišta i obori ga na
zemlju. Poni, koji je izgledao kao da će nastaviti do kraja puta, jedva
da je primetio šta se dešava, glave oborene ka travi. Jurnuo sam iz
drveća i potrčao ka njima nogama koje su se još bunile. Stigao sam
tamo upravo u trenutku kada je čovek sa ogrtačem, koji je jednom
rukom pokrio usta onog drugog i klečao na jednoj njegovoj ruci,
izvukao nož.
Bacio sam se na njega, oborivši ga na bok i zgrabivši ruku u
kojoj je držao nož. Uz besni krik, čovek s kapuljačom se okrenu ka
meni i video sam, uz udar zaprepašćenja, da je to bio Tomas Alen. I
njegovo lice se sledilo u zbunjenom izrazu.
,,Vi?“, rekao je. ,,Ali...“
Oboreni vozač je pokušao da se odmakne od gužve. Bilo mu je
možda pedeset, imao je debeljuškasto lice i bio je očigledno
prestravljen, odmahivao je glavom i cvilio preklinjući me svojim
iskolačenim očima.
„Ко je to?“, prošaputao sam brzo Tomasu. „Zašto si se zaleteo
na njega nožem?“
Namrštio se. Bacio sam pogled ka njegovoj ruci koju sam još
uvek čvrsto držao za zglob i shvatio da on nije držao nož već
otvorenu britvu.
„Došao je po Sofiju“, rekao je Tomas kroz stegnute zube.
„Zadužen je da joj pomogne da pobegne. Ali, ona ne sme poći s njim,
to je zamka.“
„Znači, ona je ovde?“ Naizmenično sam gledao Tomasa i
vozača, osećajući talas pomešanog olakšanja i straha. Ako sam to
tačno pogodio, opasnost nije prošla.
Vozač je klimnuo, gledajući nas naizmenično, užasnutih očiju.
„Čekaj, znam ovog čoveka“, rekao je Tomas, zgrabivši ponovo
svoju britvu i zureći pažljivo u uplašenog vozača. „On je sluga kod
Napravih. Ne smemo mu dozvoliti da se vrati, dići će uzbunu.“
Čovek je mumlao i izbezumljeno odmahivao glavom. Izvukao
328
Izdaja

sam stari kuhinjski nož Hamfrija Pričarda iz pojasa i uperio mu ga u

lice.
„Tvoje usluge ovde više nisu potrebne, prijatelju“, rekao sam.
„Gubi se kući i reci da su te presreli drumski razbojnici. Sad!“, dodao
sam, gurnuvši ga dok je ležao, pretrnuo od straha. To ga je trgnulo,
sabrao se i podigao na noge, a onda otrča među drveće, bacajući
nervozne poglede preko ramena dok je bežao. Tomas se okrenu ka
meni sevajući očima.
„Nije trebalo to da uradite, Bruno. On će se sada vratiti u
Oksford i po slaće još ljudi za nama.“
„Mir, Tomase, trebaće mu bar jedan sat da se peške vrati u grad,
a mene već goni i više nego dovoljno ljudi. Reci mi šta se dešava.“
Tomas duboko udahnu, a onda klimnu glavom, podiže se na
noge i cimnu naviše glavu mirnog ponija.
„Došao sam da spasim Sofiju“, rekao je, a njegovo koščato lice
bilo je zategnuto od odlučnosti. Video sam čudan, grozničav sjaj u
njegovim očima, a njegove ruke su se neprestano uznemireno kretale.
„Od koga?“
„Od onih čiju bezbednost ona ugrožava.“
„Zbog deteta koje nosi?“
Brzo se okrenu i izbeči u mene.
„Znači, znate za to? Otkud da ste vi došli ovamo, doktore
Bruno?“
„Nagađao sam“, rekao sam, stegnuvši vilicu. „Mislim da si i ti u
opasnosti, Tomase.“
Kratko se i gorko nasmejao,
„Zar vam to nisam već rekao?“
„Mislim, u neposrednoj opasnosti. Ove noći.“
Otvorio je usta da odgovori, ali u tom trenutku su se otvorila
vrata u zadnjem krilu kuće i glas je tiho pozvao:
„Ко je tamo?“
„Navucite kapuljaču i sklonite oružje“, prošištao je Tomas,
navukavši ogrtač preko svoje glave. „Ne govorite ako ne morate, sve
dok ne uđemo.“
Nisam imao druge, nego da ga pratim dok je uzimao uzde
ponija i poveo kola ka onome što je izgledalo kao uzlaz za sluge.
329
 S.Dž. Peris

Vrata su bila samo odškrinuta i visoki, pognuti čovek s retkom kosom

posmatrao nas je sumnjičavo kroz otvor.
„Dođoh da odvezem putnika do obale, na zahtev ledi Elenor“,
rekao je Tomas, tihim glasom, navučene kapuljače preko očiju.
Usledila je duga pauza, kao da su obojica očekivala da onaj drugi
progovori.
„Ima jedan znak“, rekao je na kraju čovek iza vrata, postiđeno
se nakašljavši.
,,Oh. Ora pro nobis.“ Tomas se ujeo za usnu.
„Nisam znao da će vas biti dvojica“, rekao je sluga, još uvek nas
gledajući s otvorenom sumnjom. „Ра, onda, uđite.“ Otvorio je vrata
još nekoliko centimetara i uveo nas u uzani prolaz.
„Čekajte ovde, reći ću ledi Elenor da ste stigli.“ Brzo se okrenu i
ode uz prolaz, ponevši sa sobom sveću i ostavivši nas da stojimo u
polumraku. Bacio sam pogled ka Tomasu, koji se nervozno premeštao
s noge na nogu i izbegavao da me pogleda. Pitao sam se u šta smo se
uvalili i opipavao Hamfrijev nož pod ogrtačem.
Uskoro se visoki sluga vratio, još uvek opreznog pogleda, kao
da ga Tomasov nastup nije ubedio.
„Pratite me“, rekao je odsečno, pokazujući ka prolazu ispred.
„Hoće da vas vide na tren, da se dogovorite oko putovanja.“
Ja sam, s druge strane, pomislio da je ta ledi Elenor čula da nas
ima dvojica, te je posumnjala. S nelagodom sam pogledao Tomasa.
Kada se nađemo u ovom lavirintu prolaza, u klopci smo. Držeći svecu
visoko, sluga nas povede duž prolaza pokrivenih kamenim pločama,
uz uzani krak stepenica i u mnogo otmeniji hodnik obložen drvetom,
dasaka pokrivenih mirišljavom rogozinom i obasjanog jutarnjom
svetlošću koja se probijala kroz niske prozore. Išli smo tako dugo da
sam siguran da je hodnik išao duž čitave kuće i zaista, na kraju smo
skrenuli oštro desno i sigli do kratkog stepeništa koje se završavalo
ispred impozantnih drvenih vrata. Čovek pokuca, a nakon kratkog
žamora iznutra, otvori vrata i pokaza nam da krenemo napred.
Našao sam se u prostoriji visoke tavanice koja se pružala kroz
obe kule stražare. Pokraj jednog prozora stajala je žena u svojim
četrdesetim, visoka i elegantna u tamnocrvenoj satenskoj haljini, sa
izvezenim gornjim delom i širokom suknjom, kose skupljene pod
330
Izdaja

kapu. Iza nje su bila zatvorena vrata uvučena u zid desne

osmougaone kule, dok su ista takva vrata na levoj kuli otkrivala
spiralno stepenište koje je vodilo naviše. Sluga pređe na drugu stranu
prostorije, lupkajući cipelama po tvrdom podu od cigle i prošaputa joj
nešto na uvo. Klimnula je kratko i nagnula se pored njega da nas
pogleda sa izrazom zagonetnog mira.
„Dolazite od Vilijama Napera?“, pitala je tiho. Tomas
samouvereno klimnu, mada sam ja stajao dovoljno blizu da osetim
kako mu ruka drhti pod ogrtačem.
„Gde je Sajmon?“ Oštro je gledala naizmenično Tomasa i mene.
„Razboleo se, moja gospo“, rekao je Tomas jedva otvarajući
usta.
„Zatvorite onda vrata za sobom“, rekla je zakoračivši ka nama.
„Hoćemo da budemo sigurni da su vam jasna uputstva. Bartone,
ostani“, dodala je, klimnuvši pognutom slugi koji se strateški postavio
između nas.
„Moja gospo“, promrmljao je.
Osvrnuo sam se, svestan da nas ledi Elenor netremice proučava.
„Bila bih zahvalna, prijatelji, ako biste unutra skinuli svoje
kapuljače“, rekla je tiho. „Znam da svi moramo biti oprezni kad treba
da se pokažemo, ali u ovoj kući možemo verovati jedni drugima.
Sofija!“ Napravila je poluokret da bi pozvala preko svog ramena.
Mala vrata u istočnoj kuli se otvoriše i iskorači Sofija Anderhil,
baš u trenutku kada je Tomas bacio pogled ka meni i zamahnuo da
skine svoju kapuljaču. Sofija tiho vrisnu, podižući ruke ka ustima,
gledajući čas Tomasa, čas mene. Sa oklevanjem sam spustio svoju
kapuljaču i ona zinu u neverici.
„Bruno?“ prošaputala je najzad, a njene oči su odavale krajnju
zbunjenost. „Otkud vi ovde? I Tomas?“ Trgla je glavu ka Tomasu.
Primetio sam da je visoka dama zakoračila ka nama, dajući znak slugi
Bartonu da stane pored nje, lica mirnog, ali očigledno na uzbuni zbog
napete situacije.
Pre nego što sam stigao da odgovorim Sofiji, ona se okrenu ka
Tomasu, molećivog izraza lica.
„Tomase, znam šta misliš, ali grešiš. Ako ti je imalo stalo do
mene, pustićeš me da idem. Molim te“, dodala je, ugledavši njegovo
331
 S.Dž. Peris

neumoljivo lice, dok joj je glas pucao.

„Ко su ovi ljudi, Sofija?“, pitala je starija žena s primesom
oštrine. „Poznaješ li ih? Da li su oni ovde da te ometaju?“
Tomas se okrenu ka njoj i nakloni se kratko i neiskreno.
„Ledi Toling, mi smo došli samo da Sofiju bezbedno vratimo
njenoj porodici koja pati zbog njenog odsustva. Ukoliko sada mirno
pođe s nama, o ovome se više ništa neće reći.“
„Istoj onoj porodici koja joj je pretila smrću zbog njene vere?“
odgovorila je ledi Toling hladno, odmeravajući Tomasa od glave do
pete. „Nas nije tako lako prevariti, mladiću.“
„Ali, plašim se da se to desilo, ledi Toling“, rekao je Tomas,
besprekorno učtivo, sa opasnim sjajem u oku. „Plašim se da vam
gospođica Anderhil nije rekla ćelu istinu o svojoj želji da hitno
napusti Englesku.“
„Tomase, ne!“, viknula je Sofija, jurnuvši ka njemu ispruženih
ruku. „Ne znaš šta radiš! Nemoj nam sada stajati na putu, nema
vajde. Nećeš dobiti ono što želiš i sve će biti izgubljeno.“
Visoki sluga Barton zakoračio je ka Tomasu koji ga pogleda na
tren pre nego što se ponovo okrenu Sofiji i nasmeja, zabačene glave,
sa divljim, psihotičnim zvukom koji je odzvanjao od drvenih greda
tavanice.
„Sofija, Sofija“, rekao je, nežno je grdeći, kao da govori s
7
ne\ aljalim dete tom. „Koje si laži govorila ovim dobrim ljudima?
Jesi li ubedila ledi Toling da ti pomogne da pobegneš kako bi otišla u
francuski samostan, jer će te tvoja porodica proganjati zbog
promenjene vere?“
Sofija preblede. Lice joj se ukočilo i video sam iskreni strah u
njenim očima. Izbezumljeno je gledala ledi Toling kada sam video
kako joj noge klecaju i kako se spotiče. Instinktivno sam krenuo da joj
pomognem, ali sluga Barton je u trenu bio između nas, zureći u mene
i tada sam video da je za pojasom nosio oruđe nalik na žarač.
„Pođi s nama“, rekao je Tomas mekšim glasom. „Ovo se neće
završiti kako se nadaš, Sofija, u duši znaš da neće. On namerava da te
ubije.“
Sofija je raspomamljeno odmahivala glavom, čvrsto stegnutih

332
Izdaja

usana.
„Ti si šlep i tvrdoglav, Tomase, i uvek si bio takav! viknula je
zakoračivši ka njemu. „Uvek si postupao plahovito, uvek uveren da si
u pravu! Ali, ovaj put gadno grešiš, kao što sam već pokušala da ti
kažem.“
Ledi Toling je nestrpljivo prekrstila ruke, njen pogled je leteo sa
Sofije na Tomasa, ali glas joj je ostao miran.
„Šta je sve ovo? Ko su ovi ljudi, Sofija? Ko hoće da je ubije?“
„On se vara, moja gospo, njegov um je poremećen, on ne zna
šta priča“, Sofija je brzo upala, grla stegnutog od osećanja.
Tomas se prkosnog pogleda okrenu ka ledi Toling, očigledno
nezastrašen njenim rangom, a plašljivo držanje koje sam video u
Oksfordu potpuno je nestalo.
„Vaš gost sveštenik“, rekao je, precizno izgovarajući reći. „Otac
Džerom Gilbert.“
Ako je ledi Toling i bila zbunjena optužbom da je štitila nekog
sveštenika ili da je taj isti sveštenik namerio nekoga da ubije, nije to
odala nikakvim znakom, osim malim grčem usta.
„Ра, onda, da pitamo njega“, rekla je, glasa mirnog kao i uvek.
Prešla je sobu šušteći satenom i ušla u malo predsoblje sa desne
strane, iz kojeg je ušla Sofija. Čuli smo kratak razgovor iz njega i ona
se gotovo odmah vratila, a za njom je išao mladić kojeg sam znao kao
Gabrijela Norisa.
Bio je obučen kao i uvek u dobro iskrojen kaput i pantalone
sumorne crne boje, ali očito od skupe tkanine, u dobrim kožnim
čizmama sa srebrnom kopčom, plave kose začešljane od njegovog
lica. Lep i pribran, izgledao je baš kao gospodski sin. Niko ko bi pored
njega prošao u gradu ili na koledžu ne bi pomislio da je prikriveni
misionar. Pogledao je Tomasa, Sofiju i mene mirnim, pažljivim
pogledom, a onda polako klimnuo.
„Onda, dakle“, rekao je, šireći ruke, dlanova okrenutih naviše.
„Da kažemo šta se reći mora. Ledi Elenor, s najvećim poštovanjem,
zamolio bih vas da nas napustite. Postoje stvari koje moraju biti
razrešene među starim prijateljima, pre nego što iko od nas može
nastaviti dalje.“
Ledi Toling je izgledala kao da ne želi da se odrekne kontrole
333
 S.Dž. Peris

nad dramom koja se odigrava pod njenim krovom.

„Vaša bezbednost, oče“, promrmljala je, bacivši pogled na mene
i Tomasa. „Ovi ljudi nisu pretraženi.“
„Poznajem ih“, rekao je Noris da je umiri. „Sve će biti u redu.“
Kada su se vrata za njom zatvorila, Noris - ili Džerom, kako je
valjda trebalo da ga zovem, okrenuo se i netremice me gledao svojim
bistrim, zelenim očima.
„Doktore Bruno“, rekao je, zbunjeno mršteći čelo između obrva.
„Mislio sam da...“
„Mislili ste da će me Roland Dženks večeras ubiti?“, rekao sam
umesto njega.
„Ра... da. Mada nisam nimalo iznenađen da ste mu umaki,
rekao sam mu da vas ne srne potceniti. Vi ste, na kraju, čovek koji je
pobegao inkviziciji.“ Usta su mu se iskrivila u nagoveštaj osmeha,
pokazujući njegove bele zube. „Da li ste vi i Tomas oformili
sopstvenu antikatoličku ligu?“ Zastao je da bi se nasmejao svojoj šali.
Ponašanje mu je, s obzirom na okolnosti, bilo čudno opušteno i
veselo, a sada, kada nije glumio svoj nakinđureni lažni lik, govorio je
odmerenijim, zrelijim glasom. Kada se okrenuo da me pogleda pravo
u oči, podsetio me je na reči Hamfrija Pričarda: da ste se sa ocem
Džeromom osećali kao da ste jedina bitna osoba na svetu. „Ра, onda“,
nastavio je tiho, „znate istinu. Da li ste došli da me uhapsite?“
„Ја sam došao jer sam mislio da je Sofija u opasnosti“, rekao
sam, pokušavajući da mu mirno uzvratim pogled, mada je u
njegovom intenzivnom pogledu bilo nečeg uznemirujućeg. Resio sam
da ne skrenem prvi pogled.
„Od mene?“ pitao je, kao da je ta ideja bila besmislena. „Zašto
bih želeo da povredim Sofiju koja je preko moje svešteničke službe
nedavno primljena u jedinu pravu katoličku crkvu?“
„Tvoje svešteničke službe? Da li to tako zoveš?“, planuo je
Tomas.
„Jer nosi tvoje dete“, rekao sam jasno.
„Kleveta“, rekao je Džerom, odjednom gnevno sevajući očima
zakoračivši ka meni.
„Da li vam je Tomas to rekao?“, viknula je Sofija, upaljenih
obraza. „Znate li da je sve što on kaže laž?“
334
Izdaja

„Niko mi nije rekao“, rekao sam, lažući da bih poštedeo Kobeta.

„Možda sam bio monah, ali odrastao sam u malom selu, znam kako
da prepoznam takve stvari.“
Sofija ništa nije rekla, ali je spustila dlan na usta. Tomas se
zlobno smešio. Džerom je uvukao obraze i naizgled razmišljao.
„Mislim da ćete razumeti bolje nego iko, Bruno“, rekao je,
najzad ozbiljno, „koliko se čovek može osećati zarobljenim
ograničenjima svog reda. Da, zgrešio sam, ali neću počiniti još veći
greh da bih to prikrio. Sofija će bezbedno biti odvedena u Ruan, gde
će brinuti o njoj dok ne budem mogao da joj se pridružim.“ Oči su mu
preletele ka Sofiji dok je govorio i ona je zahvalno podigla pogled, ali
u tom pogledu je bilo nečeg dvosmislenog što me je uverilo da je
lagao.
„Iz iskustva znam, oče“, rekao sam, ,,i da religijski redovi ne
oslobađaju svoje lako. Naročito jezuiti.“
Džerom je klimnuo glavom kao da nerado priznaje da je
zadivljen.
„Vrlo dobro, Bruno, temeljno ste odradili svoj posao. Da,
zaredio sam se kao jezuita u Rimu i pridružio sam se engleskoj misiji
preko bogoslovije u Remsu. Tomasov otac me je doveo u Oksford,
njegova uloga je bila da usklađuje dolazak sveštenika u Oksfordšir,
pronađe nam bezbedne kuće, upravlja snabdevanjem i
prerušavanjem. Tu je ulogu preuzeo Rodžer Merser nakon
Edmundovog proterivanja. Ali, to već znate, pretpostavljam.“
„Tek sam nedavno počeo da shvatam veze“, priznao sam. „Vaše
prerušavanje je bilo veoma dobro.“
„Prerušavanje.“ Tomas je ispljunuo tu reč, hladnih očiju. „Nije
to bilo nikakvo prerušavanje. Nosio se kao i uvek, sin bogate porodice
koji je uvek očekivao da drugi igraju kako on svira. Za njega je
pridruživanje jezuitima bila samo još jedna avantura. Njegovo
prerušavanje, kako ste to nazvali, bilo je tako prirodan deo njegove
ličnosti da je na kraju previše lako zaboravio svoju misiju.“
Toma je značajno zurio u Sofiju. Džerom je bar imao
dostojanstvenosti da deluje postiđeno.
„I da padne u iskušenje“, razmišljao sam gledajući naizmenično
Džeroma i Sofiju i prisetivši se molitvenika koji je rektor pronašao
335
 S.Dž. Peris

zašiven u njen dušek, sa njegovom sugestivnom, intimnom

posvetom. ,,Dž.“ Ne Dženk;. znači, već Džerom. Onda je i Rodžer
Merser očekivao da će u subotu ujutro u vrtu naći Džeroma, a umesto
toga naišao je na svoju nasilnu smrt.
„Ali, Rodžer Merser vas je otkrio“, rekao sam, odgovorivši na
jezuitov miran pogled dok su mi se grudi iznenada stegle jer sam
pomislio kako sam stajao na samo metar od ubice. „А ja sam mislio
da je ubijen zbog onih papira.“
Džeromove oči su se smesta proširile i on je zakoračio, a
njegovo veselo samozadovoljno držanje je isparilo.
„Otkud znate za papire?“, pitao je, iskreno potresen po prvi put
otkako smo stigli.
„Video sam ih“, rekao sam, uspevši da zvučim mirnije nego što
sam se osećao.
,,U kovčegu u vašoj sobi. Gde ste ih sakrili.“
,,U mojoj...?“ Okrenuo se i u neverici izbečio u Tomasa. „Ali,
rekao si...“
„Rodžer Merser ih je jedne noći uhvatio u Gaju“, prekinuo ga je
Tomas sa prizvukom inata u glasu. Primetio sam da je desnu ruku
zavukao pod ogrtač. „Sofija bi noću ukrala ključ iz očeve radne sobe.
Merser je bio zaprepašćen, kao što možete i zamisliti. Sledećeg dana
je došao u našu sobu, pucajući od gneva. Podsetio je ovog ovde, oca
Džeroma, da mnogi katolici u Oksfordu rizikuju svoje živote zarad
njega, i kako on više neće uzimati pričest od sveštenika koji živi u
smrtnom grehu i kako ne može dozvoliti da i drugi iz njihovog kruga
to nesvesno čine. Rekao je da nema izbora osim da prijavi Džeroma
jezuitskom glavešini.“
„Čuo sam da se jezuiti nemilosrdno razračunavaju sa onima
koji stoje na putu njihovoj misiji“, rekao sam, ustuknuvši korak, ali
Džerom je svoje zelene oči okrenuo ka Tomasu. „Spremni su da ubiju
za svoju veru koliko i da umru za nju, kao što ste već pokazali.“
„Kao što sam ja pokazao?“ Džerom je opet na kratko pogledao
u mene, a onda počeo oštro da se smeje u neverici. „Shvatam,
odmerili ste svoje dokaze, Bruno, i zaključili da sam sigurno ja ubica
iz Linkolna, jer ja njima najviše dobijam. Jesam li u pravu?“
„Rodžer Merser je pretio da će otkriti vaše kršenje čednosti“,
336
Izdaja

rekao sam, hvatajući se za činjenice koje su mi pre trena izgledale

tako očigledne, ali su sada pretile da mi izmaknu. „Želeli ste da bude
ućutkan.“
„То ne poričem. Pomenuo sam Dženksu da je Rodžer dobio
rđave vesti o meni i da njegove sumnje ugrožavaju moju bezbednost,
očekivao sam da će Dženks tiho porazgovarati s njim na svoj
uobičajen način. Ali, pogrešio sam.“ Zastao je da skloni svoju glatku
kosu sa lica. „Možda znate priču o našem svetom Tomi Beketu,
Bruno, našem najvećem nadbiskupu od Kanterberija. Priča se da je
kralj Henri drugi, u trenutku frustracije, povikao u prisustvu svojih
plemića: ’Ko će me rešiti tog nemirnog sveštenika?’ To je bilo samo
retoričko pitanje, ali oni su odlučili da ga shvate kao naređenje. Zbog
toga je Beket, na kraljevo zaprepašćenje, bio proboden mačem dok se
molio. To je bila moja greška. Nešto slično sam izbrbljao o jadnom
Rodžeru Merseru i moj verni sluga ovde“, bacio je ka Tomasu pogled
prepun prezira koji se osećao i u njegovom glasu, „odlučio je da to
protumači na svoj način.“
„Nisam te čuo da se protiviš, oče“, odgovorio je Tomas tiho.
„Tada si bio zadovoljan što sam ti pomogao.“
Džerom je slegnuo ramenima, nezbunjen.
„Ne poričem da je pomisao da ću poštedeti sebe i Sofiju
sramote, kojom je Rodžer Merser pretio, bila privlačna.“ Okrenuo se
ponovo meni. „Ali, pošto izgleda da ste sebe imenovali za policajca i
sudiju u ovom slučaju, Bruno, trebalo bi da pažljivije pogledate svoje
dokaze. Tomas je jednako dobar igrač kao i ja, Bruno. U svakom
slučaju, čini se da vas je prevario. Možda deluje ćaknuto i nervozno
kao kunić, ali prepreden je kao sami đavo.“
Tomas jedva da je uzvratio njegov pogled, nedokučivog izraza
lica.
„Predložio je da on smisli rešenje za naše teškoće“, nastavio je
Džerom. „То su bile njegove reći. Prihvatio sam ponudu i rekao da ne
želim da znam ništa više sve dok ne bude gotovo. Tako nisam imao
pojma da je ubedio Napersa da mu pomogne da ukrade psa. Vratio
sam se te noći sa mise i čuo gungulu u Gaju i potrčao sam po moj luk.
Tek tada sam otkrio kakvu je složenu predstavu napravio,“ Uvrnuo je
prezrivo usta.
337
 S.Dž. Peris

„Ali, zašto?“, pitao sam okrenuvši se Tomasu dok sam pokušao

da ispravim sve zaključke koje sam ranije doneo. „Šta te je nateralo
da ubiješ čoveka na taj način, a nisi čak ni mogao biti siguran kako će
se to završiti?“ „Mučenici“, prezrivo je rekao Tomas, kao da mu se i
sama ta reč gadila. „То im je postalo opsesija. Svi su želeli da budu
mučenici za svoju veru, ili su bar tvrdili da to žele. Najveća čast.“ Glas
mu se podigao do maničnog vrhunca. Besno je odmahivao glavom.
„Čak i moj otac želi mučeničku krunu, čini se. Kakva je to religija,
doktore Bruno, zbog koje se muškarci zaljubljuju u smrt umesto u
život? Gde je onda ljubav? Gde je ljudska dobrota?“ Mogao sam
ukazati na to da čovek koji bi napujdao izgladnelog lovačkog psa na
najbližeg prijatelja svog oca možda i nije najpodesniji da govori o
ljudskoj dobroti, ali ćutao sam. Tomas je pokazao Sofiju. „Imati ljubav
žene poput Sofije, novi život u njenoj materici...“
„Tomase!“, povikala je Sofija, zakoračivši, ali Džerom je
ispružio ruku da je zaustavi.
„Ali, ovaj stvor“, Tomas je eksplodirao zabijajući prst u
Džeroma, „... sve to ostavlja po strani i svu svoju želju usmerava ka
dželatovoj oštrici!“ Njegov upereni prst zadrhtao je od zadržavane
strasti. „Ра onda, neka isprobaju mučeništvo, pomislio sam, da vidim
kako im se dopada. Rektor je tek održao propoved o smrti svetog
Ignjatija. Zubi divljih zveri. Činilo mi se da je to jednako dobar način
da se Rodžer pošalje svom bogu kao i bilo koji drugi“ Od njegovog
čudnog i piskavog smeha sledila mi se krv. „Nakon bola koji je moj
otac pretrpeo zbog njega, to je bilo najmanje što je zaslužio.“
Nakon tog izliva, dok je zamirao odjek njegovih reči, usledila je
rastrojena tišina. Sofija, Džerom i ja zurili smo užasnuto u Tomasa.
„А pošto je svaki član koledža bio pod sve budnijim nadzorom,
plašio sam se da će moja maska biti otkrivena. Što je sve vreme i bila
tvoja namera, zar ne, moj prijatelju?“, dodao je Džerom tiho,
podigavši glavu da pogleda Tomasa koji je samo uzvratio njegov
pogled, ne trepćući. Posmatrao sam obojicu, još uvele osećajući da su
mi živci napeti kao strune luka. Nisam znao da li je Tomas bio
strašniji kada je pucao od manične energije ili u ovom čudnom
novom miru, kao da je mačka koja se sprema za skok.
„I onda si otišao u Merserovu sobu da se dočepaš onih papira
338
Izdaja

pre Tomasa?“, pitao sam, ponovo se okrenuvši Džeromu. Nestrpljivo

je trgnuo glavu.
„Nisam imao pojma da je Tomas znao za njih. Nakon što je
Merser pretio da će me razotkriti, znao sam da ću uvek biti ranjiv sve
dok ta pisma, čitava prepiska Edmunda Alena sa Remsom o mojoj
misiji i buli Regnans in Excelsis, ne budu u mojim rukama. Ali, jedva
da sam imao vremena da mu pretražim sobu pre nego što sam vas
video kroz prozor, kako prelazite dvorište ka stepeništu kule. Morao
sam da se sakrijem na krovu kule pre nego što ste ušli. Tada sam
saznao kakav je vaš pravi posao u koledžu.“ Značajno je klimnuo
glavom, spustivši šake na kukove.
„Nisam ja imao nikakav posao“, rekao sam, a srce mi je udaralo
u rebra, „osim zanimanja da otkrijem kako je čovek mogao da doživi
tako užasnu smrt, zanimanje koje, činilo se, nije delio nijedan od
njegovih kolega. Samo sam želeo da pronađem neki trag koji bi mi
rekao s kim je planirao da se sastane i zašto je nosio punu kesu
novca.“
Džerom je oborio pogled, a lice mu je prvi put poprimilo izraz
krivca.
„Tomas je tražio samo da namamim Mersera u Gaj tog jutra.
Rekao sam mu da bi, s obzirom na okolnosti, bilo najbolje da se
vratim u Francusku. Tražio sam da se nađemo i da mi vrati nešto od
novca za misiju koji mi je čuvao kako bih mogao da otputujem.“
„A šta je s Koverdejlom?“ pitao sam, gledajući naizmenično
Džeroma i Tomasa. „Da li je i on otkrio šta je bilo sa Sofijom?“
„Za Koverdejla bolje da pitate Tomasa“, rekao je Džerom,
stežući vilicu.
„Та zmija“, prošaputao je Tomas, a taj tihi glas nakon dugog
ćutanja naterao me je da poskočim. „Koverdejl je tražio od rektora da
budem uklonjen s koledža. Plašio se da znam previše i da ću ih izdati
iz osvete. Rektor je bar imao saosećanja da me ostavi ovde, ali zbog
Koverdejla sam izgubio stipendiju i morao sam da zavisim od
njegovog dobročinstva.“ Cimnuo je glavom ka Džeromu. „Ра, Džejms
Koverdejl je saznao kako izgleda osveta. Uvek je bio kukavica, plakao
je kao curica kada sam mu pokazao britvu, i upisao se.“
„Ра si odlučio da i od njega napraviš mučenika, jer si prezirao
339
 S.Dž. Peris

njegovu veru?“
Tomas se nasmešio gledajući me krajičkom oka kao dete koje je
uhvaćeno u nekom nestašluku.
„Kada me je Džerom poslao da odnesem njegov luk i strele u
trezor, setio sam se svetog Sebastiana. Pomislio sam da će se oni
uplašiti još više ako ubistva budu imala neki obrazac. Pitao sam
doktora Koverdejla mogu li kasnije nasamo da razgovaram s njim i
on mi je rekao da će urediti da ranije napusti disputaciju. Plašio se da
sam došao da se cenkam s njim, ali nije očekivao šta će mu se desiti.“
Čvrsto se obgrlio rukama, blago se ljuljajući, široko iskeženih usta u
nečujnom smehu. „Bila su mi potrebna i ona pisma. Ta soba je nekada
pripadala mom ocu, sećate se? Znao sam da će s njim biti gotovo ako
ih dostavim u prave ruke.“ Ponovo je grandiozno pokazao Džeroma.
„Ali, ne razumem“, rekao sam. „Ako si želeo da razotkriješ
Džeroma, zašto prosto nisi rekao rektoru šta si znao, mnogo pre svega
toga? Mogao si da poštediš dva nedužna života.“
Tomas me je oštro pogledao.
„А da izgubim svoj? Mislio sam da ste pametan čovek, doktore
Bruno. Zavisio sam od njega, zar to ne shvatate? Nisam mogao da
uradim ništa dok mi ne bude zagarantovano neko drugo mesto. A
možda ne poznajete zakone naše zemlje. Pomagati, podržavati i kriti
jezuite je prekršaj koji se kažnjava smrću. Živeti kao njegov sluga,
primati njegov novac da bi on održavao svoj lažni identitet, šta je to
ako ne pomaganje? A ukoliko me zakon ne bi ubio, onaj kučkin sin
Dženks bi to prvi uradio ako bih izdao Gabrijela. Gabrijel - ha! Čak je
i uzeo ime jednog arhanđela, zar to nije oholo?“
„Lice anđela“, promrmljao sam, ponavljajući reći Hamfrija
Pričarda. „Ali, ukoliko bi ga neko drugi otkrio, ti ne bi bio umešan.
Samo je trebalo da ih usmerite u pravom pravcu, svojim citatima i
dijagramima.“ Pustio sam da se te reći zadrže u vazduhu. Tomas me
je samo gledao, nesvesno škripeći zubima. „ A jadni Ned? Da li je i on
izdao tvog oca?“
,,Ned?“ Sofija, koja je do sada slušala Tomasovu ispovest sa
izrazom sve veće užasnutosti, odjednom je posegnula i stegla
Džeromovu ruku. „Mali Ned Lejsi, đakon? Zar je i on mrtav?“
Smrknuto sam klimnuo, gledajući Tomasa. Sofija je pokrila lice
340
Izdaja

rukama.
„Video me je sa Sofijom u biblioteci dok su svi bili na
disputaciji, pre nego što sam otišao u Koverdejlovu sobu“, rekao je
Tomas sležući ramenima. „Hteo sam da je ubedim da ne pobegne sa
Džeromom.“ Čelo mu se naboralo i protrljao je oči. „Onda sam video
kako dajete Nedu novac i nisam znao šta da radim. Da se nije ranije
vratio, ne bi bio mrtav. Sam je kriv.“
„Ali, ni na njemu nisi mogao da odoliš mučeništvu?“, rekao
sam, a moja zgađenost je rasla dok sam posmatrao njegovu očiglednu
hladnoću. Tomas se sporo nasmešio.
„Bio je to način da kaznim rektora. Nisam li ti uvek govorio,
Sofija, da je tvoj otac više voleo Foksovu knjigu nego rođenu
porodicu? Zakleo sam se da ću ga naterati da omrzne tu knjigu. Zbog
tebe“, dodao je. „Sve je bilo zbog tebe. Jednog dana ćeš to shvatiti.“
„Dosta!“ viknula je Sofija, glasa nabreklog od emocija. „Dosta
priče, svi vi, skoro da je dan i sada me sigurno već stražari traže.
Moramo da krenemo, Džerome. Šta je učinjeno, učinjeno je, a sve će
biti uzalud ako ne odemo dok još možemo.“ Žurno je vukla njegov
rukav.
Tomas iznenada živnu kao da je pod njim potpaljena vatra.
„Nećeš otići u svoju smrt, Sofija“, rekao je u dahu, udarivši
nogom i netremice je besno gledajući, drhtave ruke još uvek
usmerene ka Džeromu. „Misliš da će te bezbedno odvesti u
Francusku? Pet godina obuke i najveći deo svog nasledstva dao je za
ovu misiju, zaista veruješ da će se odreći svega toga zarad tebe? Ne,
on žudi za slavom mučeništva kao i svi ostali. Planirao je da za tebe
upriliči nezgodu na moru.“
„Imaš pokvaren um, Tomase“, počeo je Džerom zakoračivši ka
njemu, i pruživši ruku u umirujućem gestu. Tomas odskoči.
„Ali, ja neću dozvoliti da se to desi“, vikao je, glasa stegnutog i
piskavog, „а ako ti nećeš da obraćaš pažnju na moje upozorenje...“
Ostavio je pretnju neizgovorenu i umesto toga izvuče britvu
ispod ogrtača, u istom pokretu jurnuvši na Džeroma. Izvukao sam
Hamfrijev nož iz pojasa, ali jezuita je bio dobro obučen. Pre nego što
sam stigao da se pomerim, odgurnu Sofiju iza sebe i šutnu Tomasovu
ispruženu ruku. Tomas na trenutak izgubi ravnotežu, mada nije
341
 S.Dž. Peris

ispustio britvu, ali to je Džeromu pružilo šansu da se sagne i izvuče

nož iz svoje čizme. Obojica su oprezno kružili, okrenuti jedan
drugom, sa izvučenim oružjem i ne trepćući, dok je Sofija prigušila
vrisak, a ja beskorisno kružio na ivici tog duela, pitajući se kako bih se
mogao umešati. Međutim, nisam imao priliku. U tom trenutku vrata
se širom otvoriše i sluga Barton utrča u sobu s podignutim žaračem.
Tomas se okrenu sevajući pogledom i, brže od treptaja oka, divlje
zamahnu britvom po čovekovoj ruci pre nego što je on uspeo da
udari. Barton zajauka i ispusti žarač, stegnuvši ranu, a Tomas, kako se
činilo, izgubivši razum, skoči na njega sekući mu vrat britvom iznova
i iznova. Bacio sam se na Tomasa, obavivši se oko njegovih leđa i
povlačeći mu ruku, ali on je bio iznenađujuće jak za tako mršavog
dečaka, a činilo se da mu je njegov gnev dao natprirodnu snagu.
Pokušao je da me otrese, ali uspeo sam da ga zadržim, a Bartonovi
poslednji grleni krici bili su nadjačani Sofijinim vrištanjem dok je
njegova krv liptala iz otvorene rane preko poda, a njegov samrtni
ropac bledeo dok je stezao Tomasov ogrtač i potom se srozavao na
tlo.
Pustio sam Tomasa i okrenuo se, očekujući da ću zateći Sofiju
histeričnu zbog scene kojoj je upravo prisustvovala, ali sam video da
ju je u toj zbrci Džerom zgrabio otpozadi i sada ju je držao jednom
rukom oko grudi, prislonivši nož na meku belu kožu njenog vrata.
„Spusti britvu, Tomase“, rekao je, sporo i jasno, ponovo zvučeći
mirno kao da je učitelj koji se obraća prostoriji punoj nevaljalih
dečaka. Tomas je samo zurio obešene vilice, njegovo lice, ruke i šake
bili su isprskani sluginom krvlju, onda zakorači, a Džerom cimnu nož
bliže Sofijinom vratu. Ona proguta krik i čvrsto zatvori oči,
odmahujući glavom sitnim pokretima.
„Pusti je“, rekao sam, pokušavajući da podražavam Džeromov
ton mirnog autoriteta.
„Da je pustim? Ili ćete vi, Bruno, uraditi šta? Držao je nož
iskošen uz njen vrat, gledajući me kao da sam dosadno smetalo. „Da
li ste poveli pojačanje?“
„Niko ne zna da sam ovde“, rekao sam, ne znajući da li
govorim istinu. Ako je Kobetov kurir uspeo da odnese svežanj papira
Sidniju, da li će on okupiti ljude i doći da me traži u palati Hejzeli?
342
Izdaja

Koliko dugo će im trebati da stignu, ako jesu krenuli? Međutim,

verovatnoća da je Slitharst dopustio ijednom kuriru da slobodno
napusti koledž bila je sićušna.
Kao da mi čita misli, Džerom nestrpljivo odmahnu glavom.
„Ра, nema veze. Zakasniće. Poslednji put kažem, spustite svoje
oružje na pod ili će vaš pohod biti uzalud.“ Podigao je lakat ruke koja
je držala nož, kao da će ga zariti. Tomas me brzo pogleda, a onda baci
britvu na pod ispred sebe, gde je zveckala u tišini sve dok se nije
umirila. Pogledao sam Sofiju koja je sada otvorila oči i gledala me sa
izrazom pomešanog očaja, straha i neverice, a onda sam i ja bacio
nož.
Džerom je klimnuo.
„Dobro. Sada ćete vi ostati ovde, mirni i tihi, pre nego što još
neko bude povređen.“ Poveo je Sofiju ka vratima koja su vodila na
stepenište zapadne kule, još uvek držeći nož na njenom vratu. Grubo
ju je povukao unapred, nogom zatvorivši vrata za sobom. Dok su se
zatvarala, Tomas besno kriknu i jurnu na vrata.
„Nećeš uspeti“, vikao je Tomas isprekidano dišući, potrčavši za
njima. Na moje iznenađenje, Džerom je Sofiju gurao uza stepenice, a
ne niz, a kada ih Tomas pristiže, Džerom šutnu nogom i potkači
njegovu vilicu, zbog čega ovaj pade na mene, raskrvavljenih usta.
Neometen, podiže se i jurnu uz uzano stepenište, pokušavajući
da dohvati Džeromove potpetice dok je ovaj pokušavao da ga šutne, a
ja sam išao odmah za njima, zastavši samo da podignem nož sa poda.
Negde iznad nas, odjednom smo čuli odjek Sofijinog vriska od
zaobljenog kamenja, kao da je nešto jako boli i ja pljesnuh Tomasov
zglob odozdo.
„Još joj drži nož uz leđa“, prošištao sam. „Za ime božje, ne radi
ništa naglo.“
Penjanje je bilo nemilosrdno. U jednom trenutku mi se učinilo
da čujem Sofiju da govori „Ne mogu“, i Džeromov odgovor „Veruj
mi“, ali glasovi su bili prigušeni odjecima. Moje izubijane noge su
počele da drhte dok smo se peli više, povremeno prolazeći pored
malih krstastih prozora koji su pružali pogled na travnjak i šumu,
Džerom je i dalje gurao Sofiju naviše, mi smo pratili, sve dok nisam
osetio dah hladnog vazduha na licu i shvatio da nas vodi do samog
343
 S.Dž. Peris

grudobrana kule. Stomak mi se zgrčio kada sam zamislio šta mu je na

umu i zapitao da li ćemo se svo četvoro vratiti živi.
Kroz niska vrata izbio sam iza Tomasa na platformu široku oko
dvanaest stopa, ograđenu sa osam zupčastih zidova do visine grudi.
Iza njih sam mogao videti kolski prilaz i put kojim sam prišao kući.
Šuma koja se graničila sa stazom širila se daleko ispod nas kao zeleni
baldahin, a iza nje su se nazirale konture udaljenih plavih brda, još
uvek zamagljenih na ranojutarnjem svetlu. Na ovoj visini, preko
stotinu stopa iznad tla, vetar mi je svirao u ušima, sekući preko krova
kule. Na suprotnoj strani, Džerom je ponovo poveo Sofiju preteći
svojim nožem, dok joj je kosa šibala preko lica. Očima je davao znak
Tomasu.
„Hajde, Tomase“, pozvao je, „hoćeš li da je spasiš?“
Tomas je oklevao jedan trenutak i video sam kako mu se telo
ukočilo dok je prikupljao svoju odlučnost, možda pokušavajući da
proceni koliko brzo može da se kreće u poređenju sa Džeromom.
Sofija je tiho cvilela, a pogled joj je preletao preko Tomasa, mene i
čoveka čije su je ruke držale uz njega, ne prvi put, ali sada sa sasvim
drugačijom namerom. Po njenom zbunjenom i užasnutom izrazu lica
video sam da nije znala da li je Džerom ozbiljan ili glumi da bi
prevario Tomasa. Pružio sam ruku da zadržim Tomasa, ali u tom
trenutku on se reši i baci se ponovo na svog nekadašnjeg gospodara,
sagnuvši se da bi čitavu svoju težinu bacio u Džeromov stomak.
Gurnuvši grubo Sofiju na zemlju, sveštenik pokuša da ubode Tomasa
nožem, ali on se u pravom trenutku izvi u stranu, zgrabivši u
vazduhu Džeromovu podignutu ruku. Jedan tren njihove ruke su bile
podignute u obliku luka, zaključane jedna za drugu i uzdrhtale od
njihovih suprotstavljenih snaga, a nož je bleskao srebrnom svetlošću
dok se uvrtao u vazduhu. Onda Tomas oštro trgnu koleno naviše u
Džeromove prepone. Sveštenik jauknu i presavi se, napetost njegove
ruke istog trena popusti i u tom drugom padu Tomas ga jako ujede za
zglob da bi pustio nož. Međutim, pre nego što je Tomas uspeo da ga
podigne, Džerom ga zgrabi za kosu, cimnu mu glavu unazad i jako ga
udari u lice. Tomas pokuša da uzvrati udarac dok mu je krv tekla niz
nos, ali Džerom ga ponovo dokači pesnicom u vilicu i Tomas se
zatetura unazad, opasno blizu parapetu.
344
Izdaja

Sofija se izmigoljila i sakrila iza zida. Ja sam klekao pored nje i

pokazao joj stepenište, ali ona je odmahnula glavom, očiju staklastih
od straha i još uvek prikovanih za borbu na život ili smrt koja se
odvijala pred nama. Lagano, da ne bih privukao pažnju, pružio sam
ruku i dočeprkao Džeromov nož ka mojoj ruci, ne skidajući pogled sa
para koji se sve vreme borio. Tomas, sada ozbiljno izubijan i
raskrvavljen, prikupi poslednji nalet energije i zamahnu rukom da bi
zgrabio Džeroma za vrat. Džerom, lica iskrivljenog od besa, pusti
Tomasovu kosu i obema šakama zgrabi dečakov vrat. Njihali su se u
tom čudno intimnom plesu, usklađenih koraka, čas je vodio jedan, čas
drugi, obojica se gušeći i boreći za vazduh kroz stegnute zube dok
nije izgledalo kao da će obojica izdahnuti u istom trenutku, toliko su
okrutna i rešena bila njihova crvena lica. Tada je Džerom, koji je bio u
prednosti po težini i snazi, uspeo da natera Tomasa da napravi
nekoliko koraka dalje unazad, do praznog prozora između dva stuba
grudobrana. Tomas je osetio zid uz svoja leđa i činilo se kao da je
čvršće uhvatio Džeromov vrat. Džerom je ćelu svoju težinu prebacio
unapred, gurajući Tomasa tako da je ovaj sada visio unazad kroz
prazan prostor i na trenutak sam pomislio da će obojica zajedno pasti
u smrt, kada Sofija iznenada skoči na noge, zgrabi Džeromov nož iz
moje ruke pre nego što sam shvatio šta radi i otrča do para koji se
tukao zarivši nož, samo jednom, u Tomasovu desnu ruku, još uvek
stegnutu oko Džeromovog grla.
Tomas kriknu i nevoljno olabavi svoj stisak. U istom trenutku,
Džerom pusti Tomasovo grlo i uhvativši se za zidani parapet, snažno
gurnu Tomasa u grudi. Uz mučan vrisak, dečak je jedan trenutak
mlatio, grabeći šakama vazduh, pre nego što se preturi unatraške i
nestade iz vidokruga, a njegov poslednji užasni krik odjekivao je sve
tiše dok je padao sedam nivoa do tla koje ga je čekalo. Udarac je bio
tako tup da smo ga jedva čuli s krova. Želeo sam da se nagnem i
pogledam, ali sam se držao dalje od parapeta, plašeći se da okrenem
leđa Džeromu. Sofija pade u njegovo naručje, jecajući i divlje drhteći.
On nežno izvuče nož iz njenih prstiju i spusti svoju bradu na njenu
glavu, isprekidano dahćući. Pogledao je u mene. Sav gnev je nestao sa
njegovog lica i umesto njega videla se samo potpuna iscrpljenost.
Trljao je svoj vrat i uvrtao ga sa strane u stranu kao da se oslobađa
345
 S.Dž. Peris

bola.
„Moralo je da se desi pre ili kasnije“, graknuo je, jedva čujnim
glasom. „Na kraju bi bio otkriven i poveo bi i mene u propast sa
sobom.“
„Ubili smo ga“, jecala je Sofija, podižući svoje lice išarano
suzama sa Džeromovog ramena. „О, bože, ubili smo ga! Jadni Tomas,
nekada mi je bio jedini prijatelj. Hoće li nam bog ikada oprostiti
njegovu krv?“ Pogledala je u nebo, sada prošarano plavim trakama
dok su najgori kišni oblaci jurili ka horizontu.
„Ubio je dva čoveka, Sofija“, rekao je Džerom promuklo, još
uvek trljajući grlo. „Ubio bi mene. Ne zaboravi da vodimo sveti rat.
Ubiti one koji se protive božjem carstvu nije ubistvo.“
„Da li su vas tome učili u Remsu?“, pitao sam povrativši se i
krenuvši ka stepeništu. Sad kada je Džerom ponovo imao nož,
shvatio sam koliko sam bio ranjiv. Nisam želeo da pratim Tomasa
preko parapeta, ali je bilo jasno da se od Sofije ne može očekivati da
dela protiv Džeroma, a ja nisam video da postoji ikakva šansa da me
on pusti.
„А šta je sa Sofijom?“ dodao sam. „Da li bi bilo ubistvo da ona
bude ubijena pre nego što stigne u Francusku? Da li je ona na putu
božjem carstvu?“
Džerom se naglo nasmeja, trzajući se od napora koji je to
predstavljalo za njegov povređeni vrat.
„I sami ste videli koliko je um tog dečaka bio poremećen,
doktore Bruno. Kada je uprljao ruke ubistvom, počeo je da veruje da
je i ostatak sveta sklon ubistvima. Bio je u zabludi do samog kraja.“
Krenuo je ka meni, ali pre nego što sam uspeo da dođem do
njih, sudario sam se sa nečijim telom. Okrenuvši se, video sam da su
vrata blokirala dvojica krupnih sluga u uniformama. Jedan od njih,
krupan čovek koji je bio za dobru stopu viši od mene, zgrabio mi je
ruku i savio mi je iza leđa, odaslavši praskove užarenog bola kroz
moje rame. Ovaj put se nisam opirao. Iz ovoga se neću izvući tučom,
shvatio sam. Ako jezuita ne pokaže volju da mi se smiluje, činilo se da
je za mene bilo vrlo malo nade.

346
Izdaja

DVADESETO POGLAVLJE

„Ponovo ću vas pitati, Bruno, ko još zna da ste ovde?“ Džerom je

kružio oko mene, očiju beskrajno strpljivih.
„Niko“, rekao sam kroz stegnute zube.
„Gde su papiri koje ste uzeli iz moje sobe? Oni koje vam je
Tomas ostavio?“
Odmahnuo sam glavom.
„Sakrio sam ih u mojoj sobi. Niko ne zna da su tamo.“
Namrštio se.
,,Laže“, rekao je, nakon pauze, obrativši se slugama. „Slušajte,
nemamo mnogo vremena. Ti“, pokazao je drugom čoveku, „idi sad,
reci ledi Elenor da očekuje posetu progonitelja u skoroj budućnosti i
zahtevaj da pošalje brzog jahača Rolandu Dženksu u ulici Kat u
Oksfordu, da ga dovede ovamo što je pre moguće. Ja moram
bezbedno odvesti Sofiju na put, njen otac je do sad već poslao ljude
da je traže. Onda se moram vratiti u Oksford. Ovaj čovek“, klimnuo
je ka meni, „mora ostati živ sve dok Dženks ne stigne. On putuje s
kraljevskom posetom, u njegovoj smrti ne srne biti ničega što bi
ukazalo na nas. Ni na koga od nas. Ona mora izgledati kao da je
pljačka ili tako nešto. Ali, Dženks prvo mora da razgovara s njim. Biće
mu drago da se ponovo vidi s vama, zar ne, doktore Bruno?“
„Sofija, on namerava da te ubije“, prasnuo sam, dok je Džerom
davao znak slugama da me spuste niza stepenice. „Možda veruješ da
mu je stalo do tebe“, vikao sam u očajanju, „ali čula si svojim ušima,
on veruje da ima oprost od samog boga da poseče svakoga ko mu
stane na put! Ne idi sa njim, nikada nećeš videti Francusku. Vrati se
svojoj porodici, oni će te razumeti, siguran sam.“
Sluga me je ponovo cimnuo za ruku kao upozorenje i povukao
me niza stepenice.
„Ne mogu, Bruno!“, viknula je Sofija isprekidanim glasom, dok
me je sluga grubo vodio kroz vrata i na stepenište. „Nikada neću
moći da se vratim, više ne. Osim deteta, ja sam sada prešla u rimsku

347
 S.Dž. Peris

veru, samo bi me mučili u nekom prljavom zatvoru da izdam moje

prijatelje, a dete bi verovatno umrlo i ja bih završila želeći da sam
mrtva.“
„То se neće desiti“, doviknuo sam uza stepenice, a glas je
odjekivao iznad mene dok mi je sluga gurao potiljak. „Ја ću ti
pomoći... imam prijatelje...“
„Vi, Bruno?“ Džeromov podrugljivi glas doplovio je niza
stepenište. ,,Oh da, vi imate uticajne prijatelje, ne sumnjam u to. Ali
oni nisu ovde, a vi nećete moći da dođete do njih, bez obzira na ono
šta ste im već rekli.“
Kada smo stigli do nivoa na kojem se stepenište otvaralo u
veliku sobu u stražari, čovek koji me je držao izvukao me je sa
stepeništa i sačekao Džeroma da se pojavi. Sofija ga je sledila,
zgužvane haljine i bledog i naduvenog lica. Kratak pogled koji mi je
dobacila bio je napet od jada.
„Mora biti vezan“, rekao je Džerom odsečno. Ispružio je nož ka
meni. „Donesi užad i krpu da mu zapušimo usta, možete ga ostaviti
ovde sa mnom. Ako pokuša da pobegne neće stići daleko.“
Sluga je zabrundao i pustio mi ruku, mada od bola jedva da sam
mogao da je ispravim. Dok je nestajao kroz vrata, Džerom je krenuo
ka meni pružajući nož.
„Hajde, Bruno, hoću da vam pokažem nešto“, rekao je, gotovo
se smešeći. „Molim vas, ne pogoršavajte stvari tako što ćete sada
pokušati da pobegnete, morao bih da vas povredim, a ne želim to da
učinim.“
Dao mi je znak da krenem ka suprotnim vratima u istočnu kulu,
gde su se on i Sofija krili kada smo stigli.
Umesto stepeništa, ta vrata su vodila u sobu osvetljenu preko
visokih prozora na svakom od šest zidova. Pored vrata koja su vodila
u veliku sobu, tamo su bila još jedna vrata, u unutrašnjem zidu, još
uža, koja su vodila u malu sobu niske tavanice, ugrađenu u zid na
mestu gde se kula spajala sa istočnim krilom kuće, a ja sam
pretpostavljao da je to neko vreme bila garderoba ili klozet. Sada je
bila sasvim prazna, zidova od mekog kamena i poda pokrivenih
zemljanim pločicama. U zadnjem zidu te sićušne sobe bila je
napravljena niša visoka otprilike kao vrata, a njena veličina je
348
Izdaja

ukazivala na to da je u njoj možda nekad bio mali oltar. Naslonivši se

na unutrašnji zid niše, Džerom je petom jako pritisnuo najdublju
pločicu i zakoračio unazad dok su se podna vrata sakrivena ispod
pločica bešumno podigla naviše, savršeno oslonjena na drveni stožer.
Poklopac je bio napravljen od dva debela komada orahovine
prikucana jedan za drugi, debela oko jednu stopu. Kada je bio
zatvoren, nije se video pod pločicama i nijedan lovac na sveštenike,
kuckajući na površinu, ne bi čuo šupalj zvuk ispod nje.
„Dobro došli u moju kuću daleko od kuće.“ Džerom je pokazao
nožem. „Manje od pet sluga iz kuće zna da je sklonište ovde.
Uklesano je u same zidove i ne može se otkriti ni sa jedne strane.
Videćete da je iznenađujuće udobno.“
„Delo ruku gospodina Ovena?“, pitao sam.
Džerom me je pogledao postrance.
„Vrlo dobro. Vidim da ste mnogo toga saznali. Pitanje je, koliko
ste toga preneli dalje?“
„Ne razumem“, rekao sam. Džerom je nestrpljivo coknuo, ali
pre nego što je progovorio čuli smo odjek užurbanih koraka na
stepeništu i glomazni sluga se vratio noseći uže. Stomak mi se
okrenuo.
„Veži mu ruke napred“, zarežao je Džerom, držeći nož pred
mojim licem. „Neka bude čvrsto. Ovaj može da se provuče kroz mišju
rupu. Vama bi bilo bolje da se ne opirete, Bruno.“
Nisam se opirao. Nakon noćašnjih događaja nije mi ostalo
nimalo snage za otpor. Levo rame mi je bilo tako iskidano
ljubaznošću onog čoveka da sam ga jedva osećao kao svoj deo tela.
Ispružio sam ruke, a kada su mi zglobovi po drugi put bili vezani, taj
položaj mi je gotovo delovao poznato.
„Daj mi uže i kreni, pomozi posluzi da sakrije sve znake našeg
prisustva i pripremi se za poteru“, rekao je Džerom slugi, pokazavši
mu da požuri. „Ја ću dovršiti ovde. Sofija, idi kod ledi Elenor, reci joj
da nam pripreme konje. Odjahaću s tobom do Abingdona, imam
tamo kontakte koji će možda moći da te otprate do broda. Vi...“,
rekao je okrenuvši se ka meni i gurnuvši me jako među lopatice ka
prolazu u niši. „Unutra.“
Sofija se kolebala, kao da ne želi da me prepusti njegovoj
349
 S.Dž. Peris

milosti.
„Džerome, nemoj da ga povrediš. Bio je dobar prema meni.“
„Siguran sam da jeste“, odgovorio je Džerom kamenog lica.
Spustio sam se nespretno na ivicu otvora u podu jer nisam
mogao da održavam ravnotežu bez ruku i poslednji put bacio pogled
na Sofijino bledo lice, pre nego što sam, najbolje što sam mogao,
opipao ispruženim rukama ne bih li se uhvatio za žlebove u drvenoj
gredi iznad ulaza. Provukao sam telo kroz otvor i ispod zida. Džerom
mi je pomogao gurnuvši me tako da sam tresnuo na ciglani pod
podzemne odaje dočekavši se na povređeno rame. Potom je i on
provukao svoje telo, gibak kao mačka, čuvajući desnom rukom
plamen sveće. Preko ramena je obavio uže i prebacio parče tkanine.
Na treperavoj svetlosti sveće, video sam da smo sišli u
iznenađujuće prostranu duplju koja je, činilo se, bila ugrađena u ugao
zida na mestu gde se istočno krilo kuće spajalo sa istočnom kulom
stražarom. Bila je dovoljno visoka da se čovek uspravi, s drvenom
klupom postavljenom u niši na suprotnom kraju ispod koje se nalazio
mali kovčeg od orahovine ojačan gvozdenim trakama. S naporom
sam prislonio leđa uza zid i pridigao se na noge. Džerom je spustio
svecu na pod i pokazao klupu. Odšepao sam do nje i seo, zahvalan za
kratak odmor, ali već sam počeo da osećam zebnju jer sam zatvoren u
malom prostoru. Disanje mi se ubrzalo i postalo je pliće, i znao sam
da ću potpuno zaboraviti kako da normalno dišem ako zatvori
poklopac i ostavi me ovde samog. Pogledao me je pogledom za koji
sam se nadao da je sažaljenje, premeštajući uže po rukama kao da
razmišlja šta će dalje.
„Ne dopada vam se ovde“, rekao je, primetivši kako mi se
nozdrve šire dok sam pokušavao da ostanem miran. „Ni ja ne volim
da budem ovde zatvoren, ali sam to morao da savladam. Jednom sam
ovde proveo četiri sata tokom prepada.“ Stresao se na to sećanje.
„Pretpostavljam da čovek nauči da trpi ukoliko je alternativa da
mu raspore stomak.“
Džerom je potvrdio istinitost moje rečenice bledim osmehom, a
onda je čučnuo ispred mene ozbiljno me gledajući u oči.
„Šta ste uradili s pismima, Bruno? Moram da znam. Kome ste
još rekli za mene?“
350
Izdaja

„Rekao sam vam, pisma su u mojoj sobi. Što se vas tiče, tek sam
večeras pretpostavio koji je vaš pravi identitet, a od tada nikoga
nisam video.“
„А ja kažem da lažete“, rekao je nestrpljivo ustajući. „Ра, nije
bitno. Dženks će iščupati istinu iz vas. U tom groznom poslu vest je
koliko i neki kraljičini ljudi. Da li ste znali da je u mladosti bio
plaćenik? Nema mnogo toga što on ne zna o bolu - i o nanošenju i o
podnošenju.“ Prostrelio me je značajnim pogledom i okrenuo se.
„Ljudi su morali da umru da bi zaštitili moju tajnu, Bruno. Ukoliko
ste poslali ikoga da me goni, moji prijatelji i ja moramo bar znati gde
da budemo na oprezu.“
„Tri čoveka su mi ubijena pred nosom u Oksfordu, moje jedino
interesovanje bilo je da otkrijem šta se desilo. Nisam došao da tražim
prikrivene sveštenike.“
,,Ne?“ Dugo me je gledao, a sveća je odozdo osvetljavala
njegove visoke jagodične kosti tako da mu je lice izgledalo kao maska
čije su se konture pomerale na treperavom plamenu. „Katolička
crkva vam je pretila smrću, zar ne želite osvetu? Zar niste prodali
svoju mržnju prema protestantskom pitanju da biste radili protiv
crkve koja vas je gonila?“
,,Ne“, rekao sam kratko. ,Ja nikoga ne mrzim. Samo hoću da me
ostave na miru kako bih shvatio misterije univerzuma na moj način.“
„Bog nam je već izložio misterije univerzuma, bar onoliko
koliko nam dozvoljava da shvatimo. Mislite da je vaš način bolji?“
„Bolji je nego ratovi zbog dogmi koji su naterali ljude da se
međusobno spaljuju i kasape tokom pedeset godina? Da, mislim.“
,,U šta, onda, vi verujete?“
Pogledao sam ga.
„Verujem da će na kraju čak i đavoli dobiti oprost.“
„Ah. Tolerancija.“ Džerom je izgovorio tu reč kao da je upravo
pojeo pokvarenu maslinku. „Kompromis. Da, u bogoslovskim
učilištima ima ih mnogo koji zastupaju isto, ne shvataju da je ta
tolerancija isto što i reći da nema pravog ili krivog, da nema istine ili
jeresi. Hvala bogu, moj red se oštro suprotstavlja svim takvim
razblaživanjima vere. Zar ne znate, Bruno, da što je oštrije
proganjanje katolika i sveštenika u Engleskoj, to više naše članstvo
351
 S.Dž. Peris

cveta? Vaša tolerancija bi u dvadeset dana uništila ono što je jačano

kroz dvadeset godina patnje.“
„I tako se sveto krvoproliće nastavlja“, rekao sam. „Muškarci i
žene strmoglavce jure u zagrljaj dželata. Da li je to mučeništvo ili
samoubistvo?“
Džerom se samo blago nasmešio.
„Znate li kako u misiji zovemo Englesku?“ Zastao je da bi
efekat bio jači. ,,’Predsoblje smrti.’ Nikada nisam ni sumnjao kako će
se to za mene završiti, ali prvo se mora prikupiti berba duša. Među
njima je možda i vaša, Bruno.“
Zavukao je ruku u svoju košulju i izvukao srebrni lanac sa
malim ključem. Potom je ponovo kleknuo pored mojih nogu i ispod
klupe izvukao drveni kovčeg. Otključao je katanac, izvukao dve male
boce svetog ulja i spustio se na svoje pete, netremice me gledajući.
„Ovo moram da pojednostavim“, rekao je, držeći bocu tako da
je mogu videti. „Umrećete. Šta god da jeste ili niste rekli, zbog svega
što ste videli protekle noći vi ste opasni za božji posao ovde. Ali, neću
vas ostaviti u poslednjim trenucima bez utehe, Bruno.“ Pružio mi je
ruku. „Ispovedite se, pokajte se zbog svoje jeresi, pomirite se sa
crkvom u svom poslednjem satu i ja vam kao jezuita mogu dati
oprost.“
Na njegovom licu očitavala se iskrenost, ali sam se uprkos svom
položaju nasmejao.
„Vi, oče Džerom, vi biste meni dali oprost? Vi koji ste začeli
dete i ubili biste njegovu majku i još dvoje ljudi da biste zaštitili
svetost svoje reputacije, usuđujete se da mene oslobađate greha? Moj
jeres je bilo čitanje nekoliko astronomskih i filozofskih knjiga. Ako ste
u pravu, i ako će Bog će vagati naše grehe na kantaru kada dođe
sudnji dan, šta mislite, čiji će biti teži?“
Džerom je oborio oči na trenutak pre nego što mi je prkosno
uzvratio pogled.
„Kada je Lucifer iskušavao Hrista u divljini, da li ga je iskušavao
ženama, telesnim grehovima? Ne. Iskušavao ga je grehom ponosa.
Izazvao je Hrista da se izjednači s bogom. Ja jesam zgrešio, ali moji su
gresi bili telesni i zbog njih telo teško ispašta. S druge strane, vi, u
aroganciji vašeg intelekta, usuđujete se da prepravljate tkanje
352
Izdaja

univerzuma, da otcepljujete zemlju iz centra božje kreacije gde ju je

njegova reč i učenje očeva postavilo! Vi ste pravi naslednik buntovnih
anđela, Bruno.“
„Više volim takvu lozu nego Kainovu“, odgovorio sam. „Čak i
ako bih poželeo da se pomirim s crkvom, ne bih uzeo oprost od
čoveka kakav ste vi.“
„Kako hoćete“, slegnuo je ramenima i vratio sveto ulje u
kovčeg. Kada ga je zaključao, zatisnuo je ključ u svoju košulju i stao
okrenut ka meni, ruku spuštenih na kukove. „Čudno je jer vam se
divim, Bruno, ali osećam neobično srodstvo. U drugačijim
vremenima uživao bih u prilici da diskutujem s vama. Prvo sam i pre
svega obrazovan za naučnu diskusiju, a vi biste bili dostojan
suparnik.“ Nasmešio se tužno. „Vi i ja smo slični ljudi, mislim, mada
stojimo na različitim stranama velike podele. Uprkos vašoj priči o
toleranciji, ne biste činili veće kompromise od mene. Istrpeli ste
velike teškoće zbog svojih verovanja, kao što sam i ja, i otići ćete
prkosno u smrt, kao što ću i ja kada dođe moje vreme. Zbog toga ne
mogu da vas ne poštujem i voleo bih da ste jedan od nas.“
„Onda u duhu srodnosti, dopustite da vas zamolim za jednu
stvar, oče, umesto oprosta greha“, rekao sam brzo. Upitno me je
pogledao, a ja sam nastavio: „Pustite Sofiju da se vrati kući. Ne
nastavljajte putem kojim ste krenuli. Spasite bar jedan nedužan
život.“
Džerom je uzdahnuo, kao da mu je drhtavica obuzela čitavo
telo.
„Još niste shvatili, Bruno? Ona nema kuću. U Oksfordu više
nema ničega za nju. Porodica će je se odreći jer je primila staru veru, a
katolici će je se odreći jer je poklekla.“
„Ona je katolkinja i obeščašćena zbog vas“, rekao sam kroz
stegnute zube, pridižući se na noge, mada nisam mogao da učinim
išta osim da mlatim vezanim rukama. „Da li je pravedno da je se
rešite kako biste vi bili slobodni? Njeni gresi su vaši gresi, oče.“
„Mislite da ja to ne znam?“ Iznenada mi je zgrabio zglobove i
uneo mi se u lice i prvi put sam video buru emocija ispod njegove
profesionalne smirenosti.
„Ne deluje mi kao da se preterano kajete“, primetio sam.
353
 S.Dž. Peris

„Kajanje?“ Zurio je u mene, a onda mi pustio ruke uz čudan,

očajnički smeh. „О, mogu vam pokazati kajanje, Bruno.“ Počeo je da
razvezuje svoj kaput, a ja sam se ponovo spustio na klupu,
posmatrajući kako raskopčava finu svilenu košulju i otkriva grubo
sukno od crne životinjske dlake. Razvezao je kragnu i povukao
košulju od kostreti preko ramena, trgnuvši se bez glasa.
„Evo mog kajanja“, rekao je, okrenuvši mi leđa.
Pogledao sam njegova široka gola leđa, talase pokidane,
raskrvavljene kože, neke rane još uvek otvorene na mestima gde su
metalne kuke biča odrale velike komade mesa, druge sa krastama
napravljenim preko starijih krasta. Mnogo puta sam video pokajnike
na putovanjima kroz Italiju, i svaki put bih bio zaprepašćen kako
ijedan živ stvor može biti tako okrutan prema svom telu u ime
pokajanja. Oštro sam uzdahnuo i okrenuo se, ali on se ponovo
okrenuo ka meni. U njemu se nešto slomilo. Oči su mu sijale od
gneva i suza.
„Da li vam je to dovoljno pokajanje? Mislite li da je nisam
voleo? Znate li kako mi se duša pocepala na dvoje kada sam morao da
biram između zaveta koji sam dao i onoga što sam osećao prema
njoj?“
„Ako je volite, onda je nemojte žrtvovati“, rekao sam tiho.
„Za ime božje, Bruno, neću je žrtvovati!“ viknuo je provlačeći
obe šake kroz kosu. „Biće bezbedna u Francuskoj.“
„Mislim da lažete“, rekao sam.
Duboko je udahnuo, obuzdao svoje uzburkane emocije, a onda
me strogo pogledao.
„Ро tome smo jednaki.“ Navukao je košulju od kostreti,
stegnuvši vilicu kada mu je ona dotakla izranavljenu kožu, a onda
zakopčao košulju i sapeo kaput, ne skidajući pogled sa mene. Onda se
sagnuo da dohvati uže sa poda i njime mi vezao nožne zglobove,
bezbolno ali čvrsto. „Zbogom, Bruno“, rekao je stojeći i tužno me
posmatrajući pre nego što je žustrim pokretom obrisao sve tragove
suza sa svojih obraza. „Iskreno mi je žao što se ovako završilo. Molim
se da se bog obrati vašoj duši u ovim poslednjim trenucima.“
Uzeo je komad tkanine koji je poneo i krenuo da je veže oko
mojih usta.
354
Izdaja

„Vrata se ne otvaraju iznutra“, dodao je dok je to činio. „А

zidovi su tako debeli da vas niko neće čuti kako vičete, ali za svaki
slučaj.“
„Džerome... čekajte“, rekao sam, podigavši ruku dok je
nameštao krpu.
,,Da?“ Oči su mu se proširile, gotovo dirljivo žudne, možda se
nadajući da sam se predomislio u vezi sa pokajanjem.
„Ostavite mi svetio“, prošaputao sam i sam primetivši da mi
glas drhti.
Klimnuo je jednom pre nego što mi je vezao krupu preko usta,
a onda se okrenuo i pošao ka otvoru koji je vodio u malu garderobu.
Gledao sam kako njegove fine kožne čizme nestaju u kvadratu
svetlosti, pre nego što je poklopac skliznuo na svoje mesto, uz jedva
čujno škljocanje i ostao sam sam, zazidan u zidu kuće, nesposoban da
se pomerim ili govorim, osećajući se kao da sam živ sahranjen.
Poslednje čega se sećam jeste da sam pomislio kako ću osetiti
olakšanje kada ugledam Dženksa, dok sam se borio protiv osećaja da
mi se grudi nadimaju do pucanja, a da mi je dah zarobljen ispod
rebara dok sam bio zarobljen u svešteničkoj rupi, s malo mutne
treperave svetlosti sveće. Dok sam gubio osećaj u rukama i nogama,
čudna, dobrodošla vrtoglavica, gotovo kao da sam bio pod vodom,
odnela me je kroz treperavu svetlost u tamu.

355
 S.Dž. Peris

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Naglo sam povratio svest kada sam postrance pao na pod od cigala.
Sveca je odavno izgorela, ali bledi kvadrat svetlosti dopirao je kroz
otvorena vrata. Brzo sam treptao ali sam u tami mogao da raspoznam
samo senke. Par jakih ruku nezgrapno me je vukao ka otvorenom
poklopcu, dok su me druge ruke hvatale ispod miške i podizale
naviše ka garderobi. Ošamućen i polusvestan, škiljio sam i pokušavao
da otvorim oči, očekujući da ugledam pobedničke oči Rolanda
Dženksa, ali čovek koji me je izvukao iz skrovišta bio je obučen u
vojničku uniformu koju nisam prepoznao. Grubo me je gurnuo niza
stepenice u sobu jarko osvetljenu suncem koje je bilo visoko na nebu.
Sapleo sam se i pao na kolena pokraj nogu niskog, sivokosog
muškarca lisičijeg lica, sa urednom, zašiljenom bradom i širokim
brkovima, obučenog u zeleni kaput. Gladio je svoju bradu, gledao me
zadovoljno neko vreme, a onda klimnuo. Čovek u vojničkoj uniformi
potegao je svoj bodež i prineo ga mom licu. Pokušao sam da izvijem
glavu, uzaludno vrišteći kroz krpu u mojim ustima, ali vojnik je
uredno provukao vrh bodeža iza krpe i presekao je, pokidavši njene
delove iz mojih usta.
„То je on, gospodine“, rekao je drugi glas. Pogledao sam naviše
i video čoveka koji me je propustio kroz istočnu kapiju Oksforda, još
uvek u njegovoj stražarskoj uniformi.
,,Sad“, rekao je čovek lisičijeg lica. „Gde ti je saučesnik?“
Zurio sam u njega ne shvatajući šta me pita.
„Odgovori mi, ti papističko pseto“, rekao je, jako me šutnuvši u
stomak.
„Ne razumem“, izustio sam, a ono malo daha što sam povratio
ponovo je izletelo iz mene.
„Šta si rekao?“ Čovek lisičijeg lica zakoračio je odjednom
zainteresovan, čučnuvši tako da mu je lice bilo blizu mog. „Govori
opet na kraljičinom engleskom, govno jedno štrokavo.“
„Nemam nikakvog saučesnika“, uspeo sam da graknem.

356
Izdaja

„Kakav to akcenat imaš?“

„Ја sam Italijan. Ali, ja...“
„Kao što sam i mislio. Bez sumnje, šalju te jezuiti iz Rima. Pa,
otkrili smo tvoje skrovište, padre. Plašim se da nisu sve sluge ledi
Toling lojalne kao što je mislila. Znaš li ko sam ja?“
„Ne, ali ja nisam nikakav jezuita...“ počeo sam, ali čovek je
podigao ruku i ošamario me po licu.
„Tišina! Imaćeš dovoljno vremena da se braniš kasnije, kada
nam kažeš gde da nađemo tvog prijatelja. Ja sam gospodin Džon
Njuvel, poklisar okruga Oksfordšir. Kaži svoje ime, i ne gubi vreme
lažnim imenima. Doznaćemo istinu pre ili kasnije.“
Oblilo me je olakšanje, uprkos bolnom licu. Taj čovek je bio
odvratan, ali u tom trenutku mogao sam da ga zagrlim i poljubim.
Njegovo prisustvo sa naoružanim ljudima moglo je samo značiti da je
moja poruka stigla do Sidnija i da je on uzbunio vlasti, mada su mi
poklisarove reči zvučale kao da su stigli prekasno da zaustave
Džeroma i Sofiju.
„Ја sam doktor Ðordano Bruno od Nole“, rekao sam,
pokušavajući da sednem i povratim dostojanstvo, „gost Oksfordskog
univerziteta koji putuje s kraljevskom posetom.“
„Lažeš“, rekao je hladno. „Ti si jedan od sveštenika Ledi Toling.
Ali, gde je drugi? Sluga kojeg smo nagovorili da priča rekao je da je
bio i jedan Englez, visok i svetlokos. Gde se krije?“
„Pobegao je“, rekao sam, u žurbi saplićući jezikom o reči, „on
putuje s mladom ženom, Sofijom Anderhil, ka obali. Ukrcaće se na
brod za Francusku gde će nju ubiti. Požurite, morate ih zaustaviti!“
Poklisar se neprijatno nasmejao.
„Ne treba ti mnogo da propevaš, je li, jezuito?“ rugao se. „Bićeš
lak posao za moje ljude. Takva vam je papistička lojalnost“, dodao je,
podigavši pogled, a ljudi oko njega ulizivački su se nasmejali.
„Nisam ja jezuita“, tvrdio sam. „Gde je Sidni? On će vam reći
ko sam, pustite me da vidim Sidnija.“
„Ко je Sidni?“ pitao je poklisar.
„Ser Filip Sidni, nećak grofa od Lestera“, rekao sam, a moja
samopouzdanost je slabila. „Zar vas nije on poslao ovamo, po mojim
uputstvima? Zar on nije s vama?“
357
 S.Dž. Peris

„Ser Filip Sidni?“ Činilo se da poklisara to vrlo zabavlja, ,,O-ho!

A da li treba da očekujemo i njeno veličanstvo lično da svakog časa
stigne i založi se za vas? Ne, moj rimski prijatelju, mene nije pozvao
ser Filip Sidni, niti iko tako ugledan, već gospodin Volter Slitharst iz
koledža Linkoln, koji je imao razlog da veruje da je notorni papista i
ubica pobegao iz grada Oksforda u pravcu Grejt Hejzelija,
najverovatnije tražeći sklonište.“
„О, bože, Slitharst“, zaječao sam, žarivši lice u moje još uvek
vezane ruke. „Sve je pogrešno shvatio, morate mi verovati, ja nisam
ni ubica ni papista. Živim kod francuskog ambasadora u Londonu, za
ime božje! Pokušavao sam da spasim Sofiju kada me je pravi
sveštenik bacio u to skrovište.“
„On jeste vezan, gospodine“, ukazao je, pomalo nervozno,
mladi vojnik koji me je izvukao iz skrovišta.
,,Šta?“ Njuvel se mrzovoljno okrenuo.
„Tamo su mu bile vezane i ruke i noge, a usta zapušena“, rekao
je mladić, sada već drhtavim glasom. „Samo... zašto bi to uradio
sebi?“
„Znaju svakakva lukavstva kakvih se ni u snu ne bi dosetio“,
rekao je Njuvel, čvrsto stegnutih usana. Okrenuo se ponovo meni.
„Možeš se braniti pred porotnim sudom kada za to dođe vreme. Malo
vremena u zatvoru Kasi trebalo bi da ti razbistri glavu. U
međuvremenu, možeš mi reći šta znaš o Sofiji Anderhil. Njen otac je
juče obavestio stražu da je ona oteta. Da li je papista to uradio?“
„Oni su na putu za Dorset“, rekao sam, „mada su prvo otišli u
Abingdon po konje. Svaki tren koji gubite ovde za njih je poklon,
morate poslati ljude za njima.“
„Ne govori mi kako da raspolažem mojim ljudima, nitkove“,
lanuo mi je u lice. Dao je znak vojniku. „Uhapsi ovog čoveka za
ubistvo dva ugledna člana i jednog studenta u koledžu Linkoln, i
osumnjičenog da je ubio mladića bačenog sa kule.“ Kada sam otvorio
usta da se pobunim, dodao je, „i osumnjičenog da je ušao u ovu
zemlju sa izdajničkom namerom da zavede kraljičine podanike u
rimokatoličku crkvu i za mešanje u državne poslove.“
„Ne! Molim vas, pošaljite po ser Filipa Sidnija u koledžu
Hristove crkve, on će vam reći da sam nedužan“, povikao sam dok mi
358
Izdaja

je mladi vojnik odvezivao zglobove, hvatao me za lakat i podizao me

na noge.
„О, da, i za krađu konja“, dodao je Njuvel, sa zlobnim
zadovoljstvom. „Pronašli smo plemenitu životinju, sa amom
kraljevskih boja, vezanu u šumi pored kolskog puta.“
„Taj konj je moj, pozajmljen mi je iz kraljevskih štala u
Vindzoru.“
„Је li tako?“ Brkovi su mu se trzali od okrutne razonode. „Čudi
me da vam njeno veličanstvo nije pozajmila i svoju najbolju kočiju.
Dosta gluposti.“
Odšetao je kroz veliku prostoriju iznad stražare. Na stepeništu
u zapadnom tornju zastao je i okrenuo se.
„Neka ser Filip Sidni dođe i plati vam za oslobađanje iz zatvora
Kasi ako je zaista vaš prijatelj“, rekao je, kao da ga to nimalo ne
zanima, pre nego što se obratio vojniku. „Dovedi ovog čoveka u
dvorište, vratićemo ga sa sobom u Oksford. Neka neko od vaših ljudi
ostane ovde i razvrsta sluge u one koji hoće da pričaju i one koji
neće.“
Vojnik je klimnuo i gurnuo me ka spiralnom stepeništu. Dok
sam se borio da na uskom stepeništu ne izgubim tlo pod nogama,
silazeći ovaj put ka dvorištu, trudio sam se da osmotrim svoju
situaciju u najboljem mogućem slučaju. Izgledalo je turobno, ali
sigurno bi Sidni ili rektor Anderhil mogli biti pozvani da garantuju
za mene. Onda sam se prisetio spakovanih pisama i Bernardovog
upozorenja po dolasku u Oksford, da nijedan čovek nije onakav
kakvim se čini. Verovao sam Kobetu, ali šta ako je on samo još jedan
katolički simpatizer? Ako je uništio prepisku između Edmunda
Alena i Džeroma Gilberta, neće biti čvrstih dokaza da Džerom bude
osuđen osim moje reci protiv njegove. Moja nacionalnost i moja bivša
religija biće dovoljni da me osude na mnogo godina, kao što sam
često upozoravan otkako sam stigao u Oksford. A Anderhilu bi
moglo biti zgodno da dopusti da na mene bude svaljena krivica,
umesto da prizna da su jezuiti tu, pod njegovim nosom, više od
godinu? Sidni mi je sada bio jedina nada, ali ako nije primio moju
poruku, neće imati pojma gde da me traži sve dok ne provedem dugo
u smrdljivom zatvoru. Sa vedrije strane, rekao sam sebi, dok su me
359
 S.Dž. Peris

požurivali napolje kroz kapiju u bleštavo dvorište, da je Dženks stigao

do mene pre poklisara, sigurno bih sada ležao u jarku pokraj puta,
presečenog grla, pa je još uvek postojala neka nada.
Sunce je sada bilo visoko iznad glava, povremeno zaklonjeno
nanesenim oblacima. Oko dvorišta, u malim grupama, sluge su se
nervozno zbijale, šapućući međusobno dok su posmatrali šta se
dešava, a svaku grupu čuvala su dvojica ili više naoružanih ljudi.
Osvrnuo sam se unaokolo i prepoznao zdepastog muškarca koji me je
spustio sa kule, ali on je brzo skrenuo pogled. Pitao sam se da li je on
rekao poklisaru gde je skrovište. Ukoliko je iko od posluge znao da je
poklisar uhapsio pogrešnog čoveka, to nisu želeli da kažu. Verovatno
su bili verni ocu Džeromu i zadovoljni jer sam ja uhapšen umesto
njega.
Donet mi je balvan za uzjahivanje i pomogli su mi da se
popnem na sivosmeđeg konja, ruku još uvek vezanih ispred mene.
Nedostatak sna i hrane i razne povrede počeli su opasno da utiču na
mene. Glava mi je bila olovno teška i jedva sam uspevao da sedim
uspravno. Džon Njuvel je primetio koliko sam se otromboljio
unapred, pa me je udario u stomak drškom svog mača.
„Da li da napišem znak da ti ga okačimo oko vrata, italijanski
kučkin sine?“, pitao je, škiljeći zbog sunca. „Da na njemu piše
podrivački jezuita, kao onaj koji je Edmund Kampion nosio kada je
odveden u London? Pazi da sedi uspravno“, zarežao je na vojnika koji
je držao uzde konja. „Ili će pasti pre nego što stignemo do puta i
nikada ga nećemo odvesti do Oksforda.“
„Možda treba nešto da popije da bi ostao budan, gospodine,
deluje sa · sušeno“, usudio se da primeti vojnik, a ja sam mu zahvalno
klimnuo. Taj čovek je jasno imao više saosećanja od većine.
„Da popije?“ Njuvel ga je pogledao kao da je upravo predložio
da mi se obezbede muzičari i kurtizane. „Shvatam, da pošaljem po
najbolje vino iz podruma u Hejzeliju za našeg dragog gosta? I možda
da mu ispečemo gusku? Mari za svoj posao, vojniče, i ne govori mi
kako da radim moj.“
Vojnik je oborio pogled, pokorno, usudivši se samo da me
pogleda u znak izvinjenja. Ispucalim usnama sam mu rekao „hvala,,
kada se Njuvel okrenuo da se popne na svog konja. Samo što ga je
360
Izdaja

zaobišao da povede grupu koja je očigledno trebalo da trijumfalno

uparadira u Oksford, kada tišinu naruši pomaman bat kopita.
Podigao sam pogled i u daljini, na vrhu kolskog puta, video sam dva
jahača koji su vodili grupu od možda trideset naoružanih ljudi,
drugačijih boja od onih koji su već bili okupljeni u dvorištu.
Priznajem da sam bio zaprepašćen jer su mislili da im treba toliko
ojačanje da savladaju par sveštenika, ali onda sam video okružnog
poklisara kako se, sa preneraženim pogledom, okreće kapetanu te
grupe ljudi. Očigledno nije očekivao te pridošlice.
Tek kada je glavni jahač galopom stigao do Njuvela i zauzdao
ga uz silno njištanje i prštanje kamenja, shvatio sam šta se dešavalo i
srce mi poskoči.
„Šta si, za ime božje, uradio mom prijatelju, seljačino jedna?“,
dreknuo je Sidni, skočivši sa svog konja i dotrčavši do mene,
izvučenog mača. „Kunem se bogom, lično ću išibati čoveka koji je ovo
uradio! Odveži ga, vojniče“, viknuo je na čoveka koji je držao mog
konja i on ga smesta posluša. Pomislio sam da će se Njuvel pobuniti,
ali kada sam bacio pogled ka njemu, video sam da je posmatrao ostale
jahače, Sidnijevu pratnju, s mešavinom prezira i poštovanja.
„Moj gospodaru, šerife“, mumlao je Njuvel, skidajući šešir.
„Zarobio sam opasnog jezuitu iz Italije koji je namerio da širi čir
papstva i kvari verne podanike njenog veličanstva.“
„Plašim se da niste, gospodine Njuvel“, rekao je drugi čovek
mirno. Nosio je široki šešir sa perom, a brada mu je sedela. Na
njegovom tamnocrvenom kaputu bio je izvezen upadljivi grb. Imao je
ljubazan pogled i držanje koje je iziskivalo poštovanje. „Ovaj čovek je
slavni filozof i prijatelj ser Filipa Sidnija. Pustili ste pravog sveštenika
da pobegne.“
„Milostivi gospodaru...“, Njuvel je zakmečao, ali šerif je
odmahnuo rukom.
„Nema veze... moji ljudi ga već gone, zahvaljujući ser Filipu i
našem italijanskom prijatelju. Neće daleko odmaći.“
Sidni pruži ruku pomažući mi da sjašem. Protrljao sam
zglobove, jedva pomerajući ruke. Sidni prebaci jednu moju ruku
preko svog ramena i povede me do svog kompanjona, pridržavajući
me rukom obavljenom oko mog struka.
361
 S.Dž. Peris

„Ser Henri Lajvsi, glavni šerif od Oksfordšira“, objavio je Sidni,

pokazujući ka čoveku na konju. „Dozvolite da predstavim doktora
Ðordana Bruna od Nole, nažalost, ne baš u najboljem izdanju.“
Pokušao sam da se naklonim, još uvek se držeći za Sidnijev vrat,
a čovek na konju se nasmeši.
„Ја... imao sam razloga da verujem da ledi Toling štiti
jezuitskog sveštenika“, mucao je Njuvel, uplašeno gledajući svoje
pretpostavljene. „Našao sam njega u svešteničkom skloništu... a on je
Italijan“, dodao je braneći se.
„Sveta stolica mrzi ovog čoveka gotovo jednako koliko mrzi i
njeno veličanstvo“, rekao je Sidni, bacivši porazan pogled ka Njuvelu.
„Zar ne, Bruno?“ Ćušnuo me je srdačno u povređeno rame i ja sam
vrisnuo od bola.
„Izvini“, rekao je, trljajući to mesto jednako srdačno, ali na
način koji je valjda trebalo da mi olakša bol. „Za ime božje, Bruno,
prava si ruševina. Moramo pozvati nekoga da to pogleda.“ Poveo me
je ka svom konju i podigao me u sedlo, a onda je i on skočio ispred
mene i zgrabio uzde,
„Ostaviću moje ljude ovde da vam pomognu, Njuvele“, naredi
šerif, sjaha i dade znak kapetanu svojih ljudi da mu priđe. „Hoću da
sve sluge budu ispitane. Ja ću razgovarati sa ledi Toling, molim,
odvedite me kod nje. Ser Filipe“, rekao je okrenuvši se ka nama uz
kratak naklon, „petorica mojih ljudi će ispratiti vas i doktora Bruna u
Oksford. Veoma mi je žao, gospodine“, dodao je, obrativši se meni,
„što ste tako loše tretirani u rukama okružnog poklisara. Molim vas,
prihvatite moje izvinjenje i budite uvereni da će on biti kažnjen.“
Njuvel je prebledeo. Uspeo sam da se trgnem i jedva da
klimnem šerifu u znak zahvalnosti. Sidni okrenu konja, a ja sam se
čvrsto držao za njegova leđa dok smo jahali uz kolski put, praćeni
petoricom naoružanih jahača glavnog šerifa, na diskretnom
rastojanju.
„Dobro si se pokazao, Bruno“, rekao je Sidni tiho preko svog
ramena. „Rizikovao si život da uđeš u trag ubici i svešteniku ne
otkrivši se. Šerif će preuzeti zaslugu za hapšenje, ali Volsingemu će
biti rečeno da je za to zaslužna tvoja istrajnost.“
„Već me je napustila nada da ću te ikada ponovo videti“,
362
Izdaja

promrmljao sam u njegova leđa dok je terao konja u žustar kas, a talas
iscrpljenosti preplavi me odjednom. „Mislio sam da moja poruka nije
stigla do tebe.“
„Momak iz kuhinje u Linkolnu doneo je tvoj paket sat pre
zore“, odgovorio je preko ramena, a glas mu je nosio vetar, „kucao je
na kapiju Hristove crkve kao da su kapije pakla, kako su mi rekli.
Rekao je portiru da je hitno, svim silama se trudio da dođe do mene,
ali portir nije hteo da probudi dekana pre svitanja, a dekan nije hteo
da probudi mene dok nije prošla jutarnja služba, dvojica budala, otud
kašnjenje. Dečak, što mu je na čast, nije hteo da se odvoji od paketa
osim da ga preda u moje ruke, ma koliko ga dekan nagovarao. Čim
sam video šta je unutra, znao sam da si u ozbiljnoj opasnosti, pa sam
rekao dekanu da pozove glavnog šerifa. Nismo imali pojma da će nas
poklisarovi ljudi preteći.“
„Slitharst ih je poslao za mnom“, rekao sam, ne mogavši da
prikrijem gorčinu u mom glasu. „Baš je rešio da dođe do tih pisama.“
„Pretpostavljam da je on nižerazredni obaveštajac koji
pokušava da se dokaže“, rekao je Sidni. „Volsingem ih je postavio
svuda po Univerzitetu, ali obično ne obaveštava svoje ljude o
ostalima. Misli da će tako biti na oprezu.“
„Gde su pisma sada?“, pitao sam tihim glasom.
„Bezbedna na putu za London u rukama dekanovog
najpouzdanijeg kurira“, rekao je Sidni. „Tamo će biti dešifrovana i
upotrebljena kao dokaz na suđenju. Ali, na osnovu ono malo što sam
pročitao, biće dovoljna da Džerom Gilbert bude obešen kao izdajnik.“
Zastao je skrenuvši konja sa kolskog puta i vrativši ga na uličicu koja
je vodila ka gradu. „Vrhovni tužilac će verovatno to okrenuti u našu
korist tako što će dodati četiri optužnice za ubistvo. Biće to koristan
podsetnik populaciji na jezuitsku nemilosrdnost.“
„Ali, Tomas Alen je ubio trojicu ljudi s Linkolna“, pobunio sam
se. „Priznao je to.“
„Ра, sada ne može da prizna, zar ne, a ta verzija bi imala daleko
manji uticaj na javnost nego krivica katoličkog sveštenika“, rekao je
Sidni. „Džerom Gilbert. On je mlađi sin iz bogate safolške porodice, a
njegov brat, Džordž, obezbedio je sva sredstva za misiju Edmunda
Kampiona. Pobegao je u Francusku kada je Kampion pogubljen,
363
 S.Dž. Peris

njegov brat je verovatno otišao s njim.“ Ljutito je odmahnuo glavom.

„Trebalo je da ih pažljivije prate.“
„Hoće li uhvatiti Džeroma, šta misliš?“
„Šerif ima hajke za njima na svim putevima koji vode iz
Oksforda. Neće odmaći daleko.“
„А Sofija?“, prošaputao sam uplašeno.
„Biće uhapšena s njim“, dobacio je Sidni ravnodušno preko
ramena. „Ostalo će zavisiti od nje. Ukoliko objavi svoju vernost
njemu, verovatno će biti odvedena na ispitivanje.“
„Mučena?“ uspravio sam se i primakao njegovom uvetu. „Ali,
ona je noseća.“
Osetio sam kako sleže ramenima.
„Onda bi se mogla pravdati svojim stomakom, ako njena
porodica pri stane da otkupi njeno oslobađanje iz zatvora dok se dete
ne rodi. Tako će imati vremena da odluči da li će njena vernost
Gilbertu nadživeti njegovo pogubljenje. On će biti odveden u London
da bi se iz njega izvuklo šta još zna. A gde si ti pronašao pisma?“
pitao je opušteno nagnuvši se unazad ka meni.
Oklevao sam, znajući da bi ono što nameravam moglo ugroziti
moj kredibilitet u Volsingemovoj službi, ukoliko Sofija bude
insistirala na istini. Ipak, zbog pomisli na nju kako trpi mučenja koja
mi je Volsingem opisao nisam imao izbora.
„Sofija mi ih je dala“, rekao sam, čuvši prazno odzvanjanje laži
u sopstvenom glasu. Zapitao sam se da li će je i Sidni primetiti, jer
sam osetio kako se njegova ramena koče ispod mojih ruku.
„Sofija? Stvarno? Znači, svojevoljno ga je izdala?“
„Da. Otkrila je da on planira da ona doživi nesreću na putu za
Francusku. Tražila je da joj pomognem.“
Nekoliko trenutaka jedini zvuk bilo je meko mljackanje kopita
po blatnjavoj travi i zveckanje naoružanih jahača iza nas. Činilo se
kao da Sidni vaga ono što sam upravo rekao. Nakon nekog vremena,
okrenuo je glavu ka meni.
„Је li to istina, Bruno?“
„Apsolutno.“
„Onda se možda spasila tim činom. Mada će biti krajnje čudno
ako se njena priča bude razlikovala od tvoje. Možda bi trebalo da
364
Izdaja

razmisliš o tome pre nego što je ponoviš još nekome.“ Pustio je da ta

rečenica lebdi u vazduhu. Nije mi promakao njegov upozoravajući
ton.
„Šta će se desiti sa ledi Toling?“ pitao sam želeći da promenim
temu pre nego što me bude još ispitivao o tome.
„Njeno imanje će biti oduzeto. Ona i katolici iz njenog
domaćinstva biće zatvoreni. Ukoliko bude voljna da govori, mogla bi
spasiti svoj život.“
Pomislio sam na visoku, elegantnu ženu, koja nas je tako mirno
primila u svoju veliku odaju u stražari, sobu koja neće još dugo biti
njena, zbog mene. Od šestoro ljudi koji su bili prisutni u toj sobi,
možda ću samo ja preživeti kada ledi Toling, Džerom i Sofija budu
uhapšeni i osuđeni. Mogao sam samo da se nadam da će Sofija imati
razuma, kada Džerom bude uhapšen, da ne pokušava da dokaže
svoju posvećenost tako što će ga pratiti u mučeništvo jer bi to značilo
da sam je, pokušavajući da je spasim, poslao u još goru smrt, a Sidni i
Volsingem bi znali da sam bio previše sažaljiv i da je moje
istinoljublje podložno kompromisima sa mojim srcem.
„ A šta će biti s nama?“, pitao sam, dok je put postajao tvrđi, a
Sidni mamuzao konja u laki galop, nateravši me da skliznem u stranu
i izbezumljeno stegnem njegova ramena kako ne bih pao.BT
„Vratićemo se u London rekom, kada se odmoriš“, rekao je.
„Palatin se umorio Oksforda, ali ubedio sam ga da ostane još jedan
dan da bi se vratio brodom. Kada Gilbert bude uhapšen, nećeš morati
da svedočiš u sutrašnjoj istrazi ubistva Rodžera Mersera. Bolje da se
pritajiš, što si manje u javnosti povezan sa okolnostima Gilbertovog
otkrivanja i hapšenja, to je bolje za tvoj tajni zadatak. Ali budi uveren,
moj prijatelju, bićeš dobro nagrađen“, dodao je, kao da je to moja
glavna briga.
Dobro nagrađen, pomislio sam, dok su kućice na rubu Oksforda
postajale vidljive u daljini. Ja sam jedva izvukao živu glavu, ali drugi
neće biti te sreće, a pre nego što stignem u London, moraću da
odlučim koliko ću toga reći Volsingemu o onome što sam znao. Još
uvek sam verovao da je Džerom Gilbert nameravao da ukloni Sofiju
kao prepreku njegovoj misiji, uprkos njegovom žestokom poricanju i

365
 S.Dž. Peris

njenoj tvrdoglavoj veri u njega, ali bilo mi je teško da poverujem da je

on opasnost za englesku državu, koliko nisam verovao ni da je ledi
Elenor Toling, sa svojom prilježnom brigom za misionarske
sveštenike, izdajnik svoje zemlje. A mada mi neće biti žao da vidim
Dženksa uhvaćenog, da li bih predao i dobroćudnog, glupavog
Hamfrija Pričarda mučiteljima, ili iskrenog gospodina Ričarda
Godvina, bibliotekara? Volsingem me je upozorio da je ta vrsta izbora
deo njegove službe, a ja sam morao da se odužim za njegovu veru u
mene ako želim ikakvu nadu da dobijem kraljičinu zaštitu. Igranje
politike sa životima drugih bilo je deo putanje do napredovanja, ali to
je, kao što sam počeo da shvatam, bila prava jeres. Jedina nagrada
koju sam sada želeo bila je da vidim Sofiju kako koristi priliku za beg
koju će joj moja laž pružiti, i da ne razmišlja o mučeništvu kao
zameni za ljubav.

366
Izdaja

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Sledećeg dana probudilo me je treskanje vrata moje sobe kada ih je

Sidni, obučen u tamnoljubičasti baršunski kaput i kratke pantalone sa
belim svilenim čarapama, otvorio bez kucanja, široko se smešeći dok
je prilazio prozorima i grandiozno povlačio zavese puštajući u sobu
svu silinu podnevnog prolećnog sunca. Na njegovo insistiranje, vratio
sam se s njim i sada sam bio smešten u koledžu Hristove crkve, u sobi
do njegove, obloženoj hrastovim panelima, nekoliko koraka
luksuznijoj od sobe na koju sam se navikao u Linkolnu. Ovde sam
imao mek krevet, vunenu ćebad, svežu vodu za umivanje i bokal
slabog piva pored kreveta, mada sam jedva imao priliku da uživam u
toj udobnosti jer nisam radio ništa osim spavanja otkako smo se
prethodnog dana vratili iz palate Hejzeli.
„А kakvog te zatičem ovog finog popodneva, moj avanturistički
prijatelju?“ pitao je Sidni, sipajući sebi solju piva. Primetio sam da je
sada sasvim otvoreno nosio ukrasni mač za pojasom, uprkos
apsolutnoj zabrani oružja u Univerzitetu. Očigledno je odlučio da su
mu okolnosti dozvoljavale kršenje etikete.
S mukom sam se uspravio, osećajući kako me rame oštro žiga
dok sam se oslanjao na ruku.
„Zar je već popodne? Ovo rame je još loše, ali sam se odmorio,
čini mi se.“
„I trebalo bi da je tako, spavao si skoro ceo dan. Propustio si sva
uzbuđenja.“
„Zašto, šta se desilo?“ pitao sam nervozno, ponovo se žacnuvši
kada sam pokušao da se odgurnem povređenom rukom.
„Gilbert i Sofija su uhvaćeni nedugo nakon što smo našli tebe, u
kući u Abingdonu“, rekao je, uzevši pomorandžu iz džepa i žarivši
palac u njenu koru, „а Dženks je pobegao. Njegova prodavnica je
prošle noći pretražena, ali nije nađeno ništa okrivljujuće, ako možeš
verovati. Njegov šegrt je odveden na ispitivanje, ali on samo kaže da
je njegov gospodar otišao poslom na put. Ta zmija nam se ovaj put

367
 S.Dž. Peris

provukla kroz prste, ali bar te više neće mučiti u Oksfordu.“ Pokidao
je uvijenu traku kore sa pomorandže i pustio je da padne na stočić
pored mog kreveta. Miris mi je vratio oštro sećanje na ono prvo jutro
u sobi Rodžera Mersera, kore ispod stola, bledog mirisa na stranicama
godišnjaka. Da li bi bilo mnogo bolje da sam sve to batalio, da nikada
nisam primetio miris pomorandžinog soka na njegovim koricama?
„Sofija i Džerom, gde su oni?“, pitao sam.
„Otac Džerom je na putu za London radi neprijatnog
ispitivanja', rekao je naizgled više zainteresovan za pažljivo odvajanje
komada pomorandže koji je meni pružio. Bilo mi je neprijatno zbog
njegove nezainteresovanosti. „Sofija“, nastavio je Sidni, ubacivši
komad voća u svoja usta, „trenutno je pod nadzorom svog oca. Čini
se da su joj dozvolili da bude puštena uz jemstvo.“ Dugo me je
gledao, izvijajući jednu obrvu što mi je izgledalo kao neodobravajuće
saučesništvo, pre nego što je značajno olizao svoje prste i okrenuo se
ka prozoru. „U svakom slučaju, došao sam da ti kažem da je kod
portira upravo stigao kurir od rektora Anderhila lično, koji te poziva
da ga posetiš u njegovim odajama pre nego što napustiš Oksford.“
„Poći ću odmah“, rekao sam, pažljivo se podigavši iz kreveta,
žudeći da razgovaram sa Sofijom makar da se uverim da je odlučila
da potvrdi moju priču o pismima. Činjenica da je oslobođena i data
na starateljstvo ocu nagoveštavala je da nije vatreno insistirala na
svojoj lojalnosti Džeromu, ali možda se prosto izvukla na stomak.
Koliko li me je samo mrzela, razmišljao sam, dok je posmatrala kako
ga potera odvodi u okovima. Više nego išta želeo sam priliku da
zatražim njen oproštaj, da je uverim da sam postupao zarad njenog
dobra. Male su šanse da će mi poverovati, ali nisam želeo da
napustim Oksford, a da joj to ne kažem.
„Poći ću s tobom“, rekao je Sidni dok sam navlačio pantalone i
zakopčavao košulju s takvom žurbom da sam to uradio pogrešno, pa
sam morao ispočetka. „Dženks možda nije u begu, ali ima prijatelje
koji su možda dobili uputstva da se postaraju da se ne vratiš u
London i pričaš. Sve dok ne napustimo grad, nigde ne ideš bez
pratnje ili nenaoružan.“
Stao sam, dopola navukavši čizmu.
„Voleo bih ipak da vidim rektora nasamo.“
368
Izdaja

„Ne brini, neću se mešati u vaše nežno opraštanje. Ćaskaću

neobavezno sa portirom dok te čekam.“
„Kobet!“ uzviknuo sam, prisetivši se da bez njegove odvažne
neposlušnosti u moju korist Sidni nikada ne bi primio moju poruku i
ja bih sigurno bio ili ubijen ili uhapšen, zavisno od toga koji bi me
progonitelj prvi našao. Okrenuo sam se ka Sidniju sa izvinjenjem.
„Plašim se da ću morati da te zamolim da mi pozajmiš deo one
obećane nagrade od tvog tasta. Dženks mi je ukrao kesu, a voleo bih
da se zahvalim Kobetu. On je poslao momka i poslao te da me spasiš,
što je njega koštalo.“
„Ра, onda, videćemo šta vinski podrum na koledžu može da
ponudi čoveku tako odvažnog srca“, rekao je Sidni sa osmehom,
otvarajući mi vrata. „Nikada nisam pomislio da ću ovo reći, Bruno, ali
ovaj put mi neće biti žao da za sobom ostavim ove kule.“
„Ni meni“, odgovorio sam iskreno, melanholično se prisećajući
kako sam nekada sanjao o tome da steknem ime na Oksfordu.
Kada smo stigli do stražare Linkolna, noseći bocu španskog
vina koju je Sidni kupio od vinara u Hristovoj crkvi, od Kobeta nije
bilo ni traga u maloj sobi ispod zasvođenog prolaza. Umesto njega,
tamo je bio čovek uskog lica, sa razbarušenom braon kosom koji nas
je sumnjičavo pogledao, a onda oborio pogled primetivši kvalitet
Sidnijeve odeće.
„Gde je Kobet?“, pitao sam, oštrije nego što je moralo.
Čovek je slegnuo ramenima, očigledno nezadovoljan mojim
tonom.
„Samo znam da je suspendovan s dužnosti. Kažu da će se
penzionisati. Koga hoćete da vidite?“
„Rektora Anderhila. Očekuje me. Doktor Bruno.“
Sidni me je klepio po ramenu neobično blago.
„Mislim da ću popiti nešto u krčmi Miter na uglu Haj strita.
Potraži me tamo kada završiš, ne pomišljaj da odeš dalje bez mene“,
dodao je uz upozoravajući pogled. Novi portir je zurio u mene, a
onda mi pokazao ka dvorištu.
„Naći ćete ga u njegovim odajama“, zabrundao je posmatrajući
bocu vina. Zatisnuo sam je čvrsto pod ruku i krenuo preko dvorišta,
okrenuvši se na sredini i sa jezom pogledavši prozor sobe u kuli i
369
 S.Dž. Peris

prolaz ka nekadašnjoj sobi Gabrijela Norisa i Tomasa Alena.

Rektorov stari sluga, Adam, otvorio je vrata na moje kucanje i
gotovo pao unazad kada me je video, a njegovo uobičajeno nabusito
držanje zamenio je iskolačeni izraz čiste užasnutosti. Zatvorio je vrata
za sobom tako da mu se glas ne čuje i iskoračio u hodnik.
„Mogu vam platiti, gospodine“, šištao je, hvatajući se za moj
kaput. „Sa čuvao sam novac za stare dane, nije bogatstvo, ali mogao
bi vam koristiti. Znate, samo je loša sreća što ste me videli one noći,
jer jedva da i idem na to mesto, samo sam hteo da udovoljim
prijatelju, ali ako morate da predate izveštaj ili spisak imena,
preklinjem vas, uzmite novac koji imam u blagajni, samo da se moje
ime ne pojavi...“
„Mirno, Adame“, odgovorio sam šapatom, sklanjajući njegove
drhtave šake sa moje odeće i osećajući se čudno uvređenim. „Nemam
ja ništa od tvog novca, niti mi je iko tražio imena. Ali, ako ćeš
ispovedati zabranjenu veru, bar imaj hrabrosti da joj budeš veran -
inače, u čemu je smisao?“
Mlitavo se nasmešio u znak zahvalnosti i otvorio mi vrata.
„Moj gospodar je unutra“, promrmljao je, naklonivši se glavom.
U prostranoj sobi za prijem, gde smo u tako finom društvu
večerali moje prve večeri u Oksfordu, rektor je stajao okrenut ka
prozoru koji je gledao na Gaj, ruku sklopljenih iza leđa. Osvrnuo sam
se ka praznom trpezarijskom stolu, prisećajući se gde su one večeri
sedeli Rodžer Merser i Džejms Koverdejl, i dubokog brundavog
Merserovog smeha. Možda se i rektor prisećao dok je gledao u vrt u
kojem je Mersera sustigla njegova užasna smrt tek nekoliko sati
kasnije. Adam je za mnom zatvorio vrata uz tiho škljocanje i
diskretno prošao kroz vrata u unutrašnju sobu. Anderhil se još uvek
nije pomerio od prozora. Kada je progovorio, ostao je leđima okrenut
ka meni, a glas mu je bio ravan i neprirodan.
„Moja kćerka će razgovarati s vama u susednoj sobi, doktore
Bruno.“
Sačekao sam, ali ništa nije usledilo, pa sam krenuo za Adamom
kroz vrata u rektorovu sobu, u kojoj smo Sofija i ja jednom
razgovarali o magiji, što je sada delovalo kao sasvim drugo doba.
Sada je stajala sama pored kamina, ruku spuštenih na visoki
370
Izdaja

naslon drvene stolice. Njena duga kosa bila je skromno vezana

pozadi, mada je nekoliko uvijenih pramenova pobeglo i visilo oko
njenog lica. Još uvek ništa na njenoj figuri, vitkoj u tamnosivoj haljini
ravnog gornjeg dela, nije odavalo njeno stanje, osim možda punije
biste, ali lice joj je delovalo tanje, usko i sasušeno, a oči su joj bile
naduvene od iscrpljenosti i suza.
„Potera nas je uhvatila u kući u Abingdonu“, rekla je, bez
uvoda, a mada je njeno lice izgledalo tako krhko, njen glas je bio jasan
i čvrst kao i uvek. „Pitali su Džeroma šta je on. Odgovorio je da je
džentlmen i hrišćanin. Onda su mu pocepali košulju i videli košulju
od kostreti.“ Oklevala je trenutak, progutala suze, a onda duboko
udahnula i nastavila ne gledajući me, ponovo mirnog glasa. „Uhapsili
su ga kao izdajnika, okovali ga i odveli. Preklinjala sam da i mene
povedu s njim, ali mene su vratili u Oksford.“
„I vas su okovali?“ pitao sam užasnuto.
„Ne. Bili su iznenađujuće pažljivi. Ali i ja se nisam opirala.
Odveli su me u zatvor Kasi“, rekla je, najzad podigavši glavu i
pogledavši me u oči, gotovo prkosno. Onda je odmahnula glavom i
činilo se kao da se skupila. „Ne možete to ni zamisliti, Bruno, ako
niste videli. Ili namirisali. Ljudi ne bi držali ni životinje u takvim
uslovima. Jednu nisku sobu su odvojili za jadne žene, s prljavom
slamom po podu koja smrdi na mokraću i izmet, a zidovi su tako
vlažni da gljive rastu po njima, a hladnoća vam prodire do samih
kostiju. Mislim da ću tu hladnoću osećati do kraja života.“
„Stavili su vas na takvo mesto? Ali, zar im niste rekli za...?“
Zamucao sam i pokazao moj stomak. Gorko se nasmejala.
„Da, rekla sam im, uprkos šteti koju to nanosi mojoj časti.
Džerom je rekao da ne smem da govorim ako budemo uhapšeni, osim
da kažem moje ime. Ipak, pomislila sam da će sa mnom biti pažljiviji
nego inače. Međutim, čini se da je sve to bilo osmišljeno da me
zastraši. Ostavili su me u toj rupi dva sata, među ludim i siromašnim
ženama koje su se gurale oko mene, čupale mi odeću i kosu. Žene
pokrivene vaškama i ožiljcima, koje su smrdele na trulo meso i
ljudsku prljavštinu, bile su svuda oko mene...“ Njen glas je najzad
pukao i ja sam instinktivno zakoračio ka njoj, želeći da je zagrlim, ali
ona se odmah uspravila i prodorno me pogledala. Shvatio sam, uz
371
 S.Dž. Peris

udarac krivice, da joj ja ne mogu pružiti nikakvu utehu: ja sam bio

neprijatelj.
„Šta se onda desilo?“, pitao sam, pokušavajući da prikrijem moj
loše procenjeni izliv emocija.
„Moj otac je stigao“, rekla je, trzajem zabacivši kosu unazad.
„Poslali su po njega. Izgleda da mu je rečeno da sam uhapšena u
društvu notornog jezuite, ali da sam potajno predala izvesna
okrivljujuća dokumenta vlastima, što je govorilo o tome da je moja
lojalnost ipak bila na strani zakona njenog veličanstva. Pošto je to bio
slučaj, i s obzirom na moje delikatno stanje“, tada je pomilovala svoj
stomak sa sarkastičnim osmehom, „mogao je da pruži jemstvo za
moje oslobađanje.“
„Znači, nisi im protivrečila?“
„Pretpostavila sam da ste im vi ispričali tu priču o pismima“,
rekla je tiho, a njen glas nije otkrivao ni zahvalnost ni gnev. „Pružili
ste mi priliku da se izvučem, čak i u poslednjem trenutku. A šerif mi
je učinio uslugu, rekla bih, insistirajući da budem prvo bačena u
zatvor. Da to nisam videla, možda bih bila dovoljno tvrdoglava da
insistiram na istini, za Džeromovo dobro. Međutim, dva sata u toj
rupi...“, prekinula je i stresla se, a njena ruka je nehotice zalutala na
njen stomak u zaštitničkom gestu. „Uplašila sam se da ću čak i za to
kratko vreme dobiti zatvorsku groznicu, vazduh je bio tako vlažan i
pun otrova. I plašila sam se za dete“, dodala je, tako tiho da sam jedva
čuo reči. „Ukoliko njegov otac mora umreti, bar ono treba da ima
šansu za život.“
„Drago mi je“, rekao sam saosećajno.
„Sigurna sam da jeste“, odgovorila je. „Vašim gospodarima ne
bi bilo po volji ako bi otkrili da ste lagali kako biste spasli katoličku
kurvu, zar ne? Odlično ste odigrali svoju ulogu, Bruno, nikada nisam
posumnjala na vas. A opet, ni vi niste sumnjali na mene, zar ne? Pa,
možda i niste toliko pametni kao što verujete.“
„Ne očekujem da mi se zahvalite“, prošaputao sam. „Imate sve
razloge da me mrzite. Ali, tako sam postupao samo iz brige zbog vas.
On bi vas ubio, Sofija, prilikom prelaska u Francusku, znam to.“
„То kažete sam zato što vam je Tomas to usadio u glavu.
Džerom mi nikada ne bi naudio. On me voli.“ Jecaj se zaustavio u
372
Izdaja

njenom grlu i ona je okrenula lice da ga proguta, rešena da ne vidim

slabost suza.
„Svoju misiju je voleo više“, rekao sam. „Ра, srećom naše
suprotne teorije nikada nisu stavljene na probu, i vi ste još uvek živi.“
„Srećom? Oh, da, stvarno imam sreće“, rekla je, glasa stegnutog
od ogorčenja. „Porodica će me se odreći, čovek kog volim će umreti u
okrutnom bolu i nikada ga više neću videti, dete koje nosim biće mi
oduzeto pre nego što mu budem dala ime, a nakon toga će me vlasti
ispitivati. Ukoliko im bude po volji da me ne zatvore, biću vraćena da
živim sa tetkom, možda na vreme da se udam za nekog grubog
nepismenog farmera ili krčmara, ukoliko uspeju da pronađu nekoga
ko će preći preko mojih greha. A ko je autor sve te dobre sreće?
Čekajte, pa to ste vi, Bruno.“ Gnev je na trenutak blesnuo u njenim
prelepim očima boje ćilibara, ali ona je bila previše poražena da bi ga
održala i surova vatra brzo je zamrla.
„Možda ćete me, kada budete držali dete u svom naručju,
makar na tren, mrzeti manje“, rekao sam, netremice je gledajući.
Sklonila je pramen kose sa lica i uzvratila mi pogled.
„Ne mrzim vas, Bruno“, rekla je umorno. „Mrzim svet. Mrzim
boga. Mrzim religiju i način na koji ona tera ljude da veruju da su
samo oni u pravu.“
„Zvučite kao Tomas Alen“, rekao sam, i odmah zažalio jer je to
zvučalo kao pokušaj da je razgalim. Na moje iznenađenje, ona se
slabašno nasmešila.
„А videli smo gde to vodi. Jadni, jadni Tomas. Ne, život je
prekratak za mržnju.“
„Znači, vaša vera neće preživeti ispitivanje?“
Gotovo da se nasmejala na te reči, a lice joj se na kratko ozarilo.
„Moja vera, kako je nazivate, bila je samo način da mu
udovoljim. Obožavala bih mesec i sunce i žrtvovala pevca đavolu u
ponoć, ako bi me zbog toga on više voleo.“
„Dobro se sećam, jednom ste od mene tražili savet o tome“,
rekao sam. „Ali, savetovao bih vam da ne govorite toliko kada vas
budu ispitivali.“
„Ne, Bruno.“ Odmahnula je glavom. „Ne plašite se za mene što
se toga tiče. Nakon što sam danas videla taj zatvor, bez sumnje znam
373
 S.Dž. Peris

da nikada ne bih izdržala godine na takvom mestu zarad ljubavi

prema papi. Zbog Džeroma, da, ali on neće biti tu da to ceni, zar ne?
A dete mora da preživi. Samo je to sada važno.“ Zaćutala je i dugo
zurila u svoje sklopljene ruke. Nisam se usuđivao da se pomerim. Na
kraju je gurnula ruku u džep u haljini i izvukla presavijeni komad
papira. Prišavši mi, uzela je moju zavijenu desnu ruku i gurnula u nju
papir, držeći kratko moju šaku između njenih i gledajući me pravo u
oči. Uprkos svemu, moje srce je blesavo poskočilo i obuzela me je
želja da je zagrlim. Okrutnost sudbine koju je opisala podsetila me je
bolno još jednom na Morganu. Mladu ženu s mnogo duha i lepote
osudio sam da bude smrvljena pod točkovima prikladnosti i ta
nepravda mi je stegla srce. Još sam se hvatao za verovanje da sam joj
spasio život, ali uvek ću živeti sa sićušnim zrnom sumnje: šta ako je
Džerom Gilbert zaista nameravao da je otprati u sigurnost u
Francuskoj? Nikada neću moći biti potpuno siguran, a neće ni ona. Ta
nesigurnost nas je vezivala i preplavio me je osećaj odgovornosti za
nju. Ukoliko je postojalo bilo šta što sam mogao da učinim kako bih
joj pomogao, rešio sam da je neću ponovo izneveriti.
„Pišite mi“, prošaputala je, bacivši nervozan pogled ka vratima
za slučaj da nas njen otac čuje. „Ispričajte mi kako je umro, šta je
rekao na gubilištu. To je sve što želim. Ovo je adresa moje tetke u
Kentu. Sutra će me odvesti tamo i mislim da se nikada više neću
vratiti u Oksford.“
„Sigurno vas otac neće oterati zauvek?“
Odmahnula je glavom, stegnutih usana.
„Ne znate vi mog oca. Ako biste mogli da učinite tu jednu
stvar...“ Pustila je da se ta rečenica nečujno završi i nežno mi stegla
ruku. Trudio sam se da se ne trgnem.
„Hoću.“
„Hvala vam, Bruno.“ Njene krupne oči lutale su po mojima kao
da traže nešto. „Da ste došli u Oksford pre dve godine, koliko bi sve
bilo drugačije. Možda bismo... Ali, nema ničega od razmišljanja o
onome što je moglo biti. Sada je prekasno za mene.“ Nagnula se
unapred i poljubila me meko u obraz, toliko nežno da sam možda i
samo zamislio da su njene usne okrznule moju kožu. Stegla mi je
ruku još jednom i onda me pustila.
374
Izdaja

Dok sam se okretao ka vratima, srca tako teškog da sam osećao

kako se pod njim povijam, ona je prošaputala: „Pišite!“ Osvrnuo sam
se i video je kako pokazuje pisanje na dlanu ruke, lica razvučenog u
hrabrom pokušaju da se osmehne. Klimnuo sam glavom i okrenuo joj
leđa poslednji put.
Kada sam za sobom zatvorio vrata, rektor je još uvek stajao na
istom mestu, silueta naspram prozora, ali okrenuo se ka sobi i
prekrstio ruke preko grudi, netremice me gledajući svojim sitnim,
zrnastim očima.
„Onda, doktore Bruno, moram da vam se zahvalim što ste
oslobodili koledž brutalnog ubice i podrivačkog jezuite.“ Glas mu je
još uvek bio čudno hladan, kao da je ostao bez mogućnosti da osećaj.
Nisam mogao da procenim da li je bio zadovoljan ili ne, pa sam
zastao zbog dvosmislenosti njegovih reči.
„Znate, rektore, da to dvoje nije bio ista osoba?“
„Znam da će Gabrijel Noris, ne mogu o njemu misliti drugačije,
biti optužen za ubistvo Rodžera Mersera, Džejmsa Koverdejla, Neda
Lejsija i Tomasa Alena, i za izdajničke namere prema njenom
veličanstvu. Saznao sam i da su protiv njega podignute druge
optužnice, možda manje zanimljive za državni savet, ali i pored toga
prilično značajne za moju porodicu.“
Tada je duboko udahnuo uz drhtaj koji je izgledao kao da će mu
razrušiti samu dušu. Pogledi su nam se na tren susreli i u njegovim
očima sam video težinu tuge koja će ga opterećivati do kraja
prirodnog života. U tom trenutku sam shvatio i da je Sofija rekla
istinu. U rektoru je postojao nekakav stepen hladnoće koji bi mu
dozvolio da je se zauvek odrekne, ako to bude smatrao potrebnim. U
njegovim očima sam video tugu čoveka koji je već izgubio oba deteta.
Želeo sam da utičem na njega, da ga molim u njeno ime, ali odlučio
sam da držim jezik za zubima. Mog mešanja u poslove ovog koledža,
a naročito ove porodice, bilo je dovoljno.
„Ne verujem da ćemo vas ponovo videti u Oksfordu, doktore
Bruno“, rekao je kruto, pruživši mi ruku da se rukujemo dok je hodao
ka glavnim vratima, a daske škripale pod njegovim stopalima. ,,U
svetlu skorašnjih događaja, žalim što vam se ranije nisam poverio, ali
ovde u Oksfordu nismo navikli da smatramo strance... pa, znate na
375
 S.Dž. Peris

šta mislim.“ Odlučnije je pružio ruku i ja sam je prihvatio, a on je tada

sklopio svoje dlanove oko moje šake i gledao me preklinjućim
pogledom. Sofija je imala sreće, pomislio sam dok smo se gledali, jer
je sav svoj izgled nasledila od majke. A možda i nije bila toliko srećna.
Da je bila manje lepa, njena situacija bi sada bila sasvim drugačija.
,,U mnoge postupke zbog kojih žalim, doktore Bruno“, nastavio
je, kao da se blago skupio dok je stezao moju ruku, „pada i to što sam
vam mogao biti ljubazniji domaćin i prijatelj. Da sam znao za vaše
veze... ali, ima mnogo toga zbog čega prekorevam sebe, kao što
možete i zamisliti. Međutim, ako biste imali priliku da prenesete
grofu od Lestera da sam uvek samo pokušavao da služim njemu i
Univerzitetu najbolje što sam mogao, da li bih tražio previše od vas?
Očekujem da će mi se on javiti u vezi sa ovim događajima, a ja nisam
siguran kako će prihvatiti te vesti.“
Oči su mu se proširile od straha dok je uzbuđeno cedio moju
ruku, sasvim nesvestan da to čini.
„Pomogao bih vam da mogu, ali plašim se da ste pogrešno
shvatili moj odnos sa grofom, nikada ga nisam video u životu.“
Primetivši njegovo razočaranje, brzo sam dodao, „ali siguran sam da
će ser Filip, ako sa njim budem razgovarao o tome, imati na umu vašu
lojalnost.“
Rektor je ozbiljno klimnuo i pustio mi ruku.
„Hvala vam. To je više nego što sam zaslužio. Bih ste dostojan
suparnik u debati, doktore Bruno. Želeo bih da imamo ponovo takvu
priliku.“
Imaš kratko pamćenje, pomislio sam, dok sam se učtivo smešio.
Ja sam te nadmašio i u sadržaju i po držanju, mada je tebi bilo
dovoljno da me ismevaš pred čitavim univerzitetskim skupom. Ali, to
poniženje je sada izgledalo kao beznačajna stvar.
„Za uzvrat bih zatražio od vas jednu uslugu“, rekao sam, dok
smo prilazili vratima. Pogledao me je blago iznenađeno. „Saznao sam
da je Kobet suspendovan sa dužnosti.“
„То je tačno“, rekao je rektor. „Gospodin Slitharst se
najozbiljnije žalio da se on namerno nije obazirao na naređenje da
preda osetljiva dokumenta i da je dozvolio da iz koledža pobegne
lopov koji bi inače mogao biti uhvaćen.“
376
Izdaja

Zurio sam u njega s nevericom.

„Ali, sigurno znate, rektore, da sam ja taj lopov kojeg on
opisuje? A da se Kobet nije suprotstavio Slitharstu i da nije poslao
hitnu poruku ser Filipu, ja bih sada bio mrtav, a i vaša kćerka!“
„Svejedno“, rekao je rektor, istim ravnim gasom, glumeći da je
zaokupljen rasparanim končićem na svojoj odori, „gospodin Slitharst
je stariji član ovog koledža, a kao sluga, Kobetova dužnost je da se
povinuje njegovim naredbama, a ne naredbama posetioca koji je
zatečen kako iznosi stvari iz studentske sobe. Zbog tog zanemarivanja
dužnosti on je kažnjen.“
„Ti papiri, u ser Filipovim rukama, spasili su život vašoj kćeri“,
rekao sam, spustivši glas. „U Slitharstovim rukama to ne bi učinili na
vreme. Kobet je postupio prema svojoj savesti i zbog toga bi trebalo
da bude nagrađen.“
Anderhil je prestao da čačka svoju odoru i netremice me
gledao.
„То vi mislite“, odgovorio je, naglašavajući svaku reč pažljivo i
precizno.
Nisam mogao da verujem šta sam čuo.
„Njegova dela su spasila Sofiju od ubistva“, ponovio sam,
sporije za slučaj da me prvi put nije razumeo. „Kao i vaše unuče“,
dodao sam namerno, pošto se činilo da ovo nije izazvalo nikakvu
reakciju. „Ne mislite da je to vredno nagrade?“
Nije mi odmah odgovorio, ali je nastavio da me gleda s nečim
što je ličilo na sažaljenje.
„Nikada vam nije palo na pamet da bih možda radije nagradio
čoveka koji bi mogao da poštedi moju porodicu svega ovoga?“
U otkucaju srca sam shvatio šta je govorio. Potom nisam mogao
da poverujem u to.
„Priželjkujete da se nisam umešao?“ Odmahivao sam glavom u
neverici. „Shvatate da je on nameravao da je ubije? Džerom Gilbert -
Gabrijel Noris, kako god hoćete da ga zovete? Nameravao je da je
ostavi da se udavi na putu do Francuske kako bi se spasio sramote. Vi
i vaša žena biste s vremenom primili pismo u kojem bi pisalo da je
pobegla kako bi se pridružila nekom religijskom redu i ništa ne biste
znali.“
377
 S.Dž. Peris

„А vi ne mislite da bi njena majka to lakše podnela?“ zakoračio

je ka meni i video sam da mu je staloženost na ivici pucanja. Ruke su
mu divlje drhtale i stegao ih je sve dok mu zglobovi na prstima nisu
pobeleli. „Bar bismo mogli da ostarimo u zabludi. Umesto toga, moja
kćerka je uhapšena u društvu jezuitskog misionara i u Oksford su je
vratili šerifovi ljudi. Morao sam lično da odem u zatvor Kasi da
platim za njeno oslobađanje, a tamo sam je zatekao u društvu lopova
i kurvi. Onda sam morao da je ispratim nazad u koledž pred celim
gradom, morao sam da trpim njihov podsmeh i došaptavanje dok
smo prolazili, kao što će ih moja žena trpeti ako se ikada ponovo
usudi da izađe iz sobe, u šta sumnjam. Bio bih budala ako bih mislio
da se glasine nisu već pretvorile u bujicu. Od sada ću biti poznat kao
otac jezuitske kurve, deda papističkog kopileta. Moja reputacija u
univerzitetu je završena, a plašim se da nervi njene majke neće
podneti taj novi napad.“
Prezrivo sam ga gledao.
„Bolje da je tiho ubijena, a vaša reputacija ostala neukaljana?“,
rekao sam kroz zube.
„Sigurno me smatrate čudovištem jer sam to rekao“, odgovorio
je bez truna žaljenja. „Ali, vi nemate dece, pa ne možete znati koliki
je bol kada ih izgubite. Moja kćerka je u svakom slučaju za mene
mrtva, Bruno. Bolje bi bilo da je izgubljena na moru i da je njena
majka pošteđena ove sramote. Da, to mislim. Bolje bi bilo i za Sofiju.
Nakon ovoga neće imati nikakav život.“
„А vi biste radije čuvali jezuitu na koledžu i živeli dobro od
njegove školarine, ukoliko bi vam život tako bio lakši? Ili ste možda
sve vreme znali za Norisa?“
„Ne, to je laž!“, viknuo je, skočivši ka meni. „Nisam imao pojma
o Norisu. Možda je to samo po sebi tužan propust, ali nikada ne bih
tolerisao aktivnog misionara u koledžu da sam za njega znao,
besmisleno je i pomisliti na to. Molim vas, ne ponavljajte to pred
vašim prijateljem ser Filipom. Noris je platio za upis i nije dobio ni
više ni manje sloboda od drugih studenata koji plaćaju školarinu.“
„Norisa je za mesto ovde predložio Edmund Alen“, rekao sam,
„čovek za kog ste već znali da je potajno katolik. I Noris nikada nije
prisustvovao službi - zar vam to nije delovalo sumnjivo?“
378
Izdaja

„Sinovi džentlmena nisu navikli da rano ustaju. Jedna od

njihovih privilegija je da se to od njih i ne očekuje.“
„Svaki oprost se ovde može kupiti“, rekao sam gledajući ga s
prezirom. „То me tako mnogo podseća na Rim. Ali, znali ste i za
ostale, zar ne?“
Uzdahnuo je.
„Znao sam za Vilijama Bernarda. Ali, znali su svi u Oksfordu,
nije bila tajna da se držao starog, mada je dao zakletvu. Ali, on je bio
neposlušni starac i procenjeno je da je bezopasan. Uzgred, pobegao je,
ali mislim da njega neće mnogo goniti. Strpati takvog sedokosog
starca u zatvor ili ga podići na gubilište nema baš dobar odjek u
javnosti, što državni savet zna. A ostali - Rodžer Merser, znao sam, ali
on je bio dobar čovek. Koverdejl je iznenađenje. Ima i drugih,
pretpostavljam kada me budu ispitivali o Norisu moram da otkrijem
njihova imena.“
„Mislim da to neće biti potrebno“, rekao sam, još uvek u
mislima vrteći njegove neosetljive reči o Sofiji. „Imena najgorih
prekršilaca već su poznata.“
Proučavao me je dok je pružao ruku ka kvaki.
„Imate previše sažaljenja, doktore Bruno, da biste bili upetljani
u taj posao. Znam da ste lagali kako biste poštedeli moju kćerku
javnog suđenja. Kao što sam ja mogao da predam ovdašnje katolike,
sve njih, pre mnogo godina, ali mislio sam da možemo da živimo
zajedno. Sada vidim da čovek mora biti nemilosrdan, a ljudima kao
što smo mi to nije u ličnosti. Po tome smo vi i ja slični“, dodao je sa
nagoveštajem samozadovoljstva.
„Ne, gospodine“, rekao sam tiho, dok mi je otvarao vrata da
izađem. „Ја nimalo nisam kao vi. Da ja imam kćerku, nadam se da ne
bih priželjkivao njenu smrt umesto sopstvene sramote.“ Otvorio je
usta kao da će se pobuniti, ali ja sam ga prekinuo. „Ona nije kurva.
Ona je odvažna žena i zaslužuje vašu brigu i zaštitu, a ne vaš prezir.“
Ostavio sam ga na pragu, usta koja su zjapila bez reći kao u ribe,
i od lučno poslednji put prešao unutrašnje dvorište koledža Linkoln.
Na kapiji sam se poslednji put okrenuo i ugledao Sofijinu konturu na
prozoru na prvom spratu rektorovih odaja, izobličenu šarenim
staklom, ruke podignute u znak pozdrava.
379
 S.Dž. Peris

EPILOG

London, jul 1583.

Pod nebom jedva dodirnutom prvim zracima zore, kroz sipeću kišu
koja je vlažila moju kosu i konjsku grivu, jahao sam ka zapadu od
ambasadorove rezidencije u vili Salzburi, ulicom Flit, dalje od
londonskog Sitija, zatisnutog ogrtača da bi me štitio od vlage i grudi
stegnutih kao da su vezane gvozdenim obručima. Sam se ne bih
odlučio na ovaj put, ali primio sam poruku od Volsingema da očekuje
moje prisustvo i pomislio sam da je bolje da se ne raspravljam. Dah iz
konjskih nozdrva maglio se na jutarnjem vazduhu dok sam skretao ka
zapadu pored velikog spomenika Čering kros, na sporedni put koji je
vodio iz Londona ka provinciji na severozapadu. Put je tu postajao
prometniji. Male grupe ljudi išle su peške u istom smeru, živo
ćaskajući i deleći pića iz kožnih čutura, dok su se po red njih brzo
kretali prodavci pita, izvikujući svoje proizvode nestrpljivoj gomili
koja je išla na jutarnji spektakl. Bliže našem odredištu, ljudi su se
postrojili na ulicama, a deca podignuta na očeva ramena kako bi
videla prolazak procesije.
U mestu koje nazivaju Tajburn, drvena platforma je podignuta
u visini ljudske glave kako bi svi iz gomile imali dobar pogled. Na to
gubilište bio je postavljen dželatov sto, jedan prevelik kasapski panj
čitav prekriven raznim noževima i instrumentima, a pored njega je
upaljena vatra da greje vodu u velikom kotlu. Oni u prednjim
redovima su se gurali bliže, izvijajući glave ka toplini plamenova.
Mada je bio jul, vlaga je ostavljala hladnoću u ranom jutarnjem
vazduhu, i ljudi su, dok su čekali, skakutali i nestrpljivo trljali
dlanove. Pored gubilišta, su podignuta drvena vešala, a ispod njih su
stajala prazna kola. Okrenuo sam konja i pošao oko zadnjeg dela
gužve. Na suprotnoj strani, najbliže vešalima, mogao sam videti više
gospode na konjima koji su se odvojili od gomile koja se gurala i
pretpostavljao sam da ću među njima naći Sidnija. Dok sam vodio
konja okolo, gradski zvaničnici sa kopljima prošli su kroz gomilu u

380
Izdaja

prednjem delu, krčeći prolaz ispred gubilišta.

Pronašao sam Sidnija pored vešala u grupi dvorana na konjima.
Mada su njegovi drugari izgledali kao da su dobro raspoloženi i
glasno međusobno razgovarali, on je držao konja čvrsto zauzdanog,
zbog čega je životinja nestrpljivo gazila u jednom mestu dok je on
osmatrao gomilu, usta stegnutih u strogu liniju. Primetivši me,
klimnuo je bez osmeha.
„Hajde da se sklonimo u stranu, Bruno“, rekao je tiho. „Nisam
naklonjen da budem među onima koji ovo tretiraju kao seoski vašar.“
,Ja radije uopšte ne bih bio ovde“, priznao sam, dok smo
zauzimali mesto nešto dalje od grupe mladića.
„Volsingem je nepopustljivo tražio da prisustvuješ. Misli da je
važno da njegovi ljudi do kraja shvate svaki aspekt svog rada. Oni
koji vode ratove nisu pošteđeni krvavih prizora, a mi nismo dečaci
koji se igraju vojnika. Naša borba je stvarna, a njene posledice su
krvave.“ Okrenuo se i netremice me gledao ozbiljnog izraza lica.
„Ovo pogubljenje je tvoja pobeda, Bruno. Volsingem je veoma
zadovoljan tobom.“
„Moja pobeda“, ponovio sam tiho, dok su se glasni povici
prolomili gomilom, a svi se podizali na vrhove prstiju da bi videli
dolazak.
Gotovo se potpuno razdanilo kada su se dva crna konja pojavila
između gubilišta i prednjeg reda gomile, dok je grupa žena potrčala
napred da baci ruže i ljiljane, cveće mučeništva, na put konja, a
zvaničnici bockali kopljima one koji bi se previše primakli i
ugrožavali prolazak. Kao po dogovoru, gomila se svečano povukla
nazad, žamor razgovora je prestao i mogla su se čuti kopita konja
kako tupo udaraju po travi dok su kola sa pletenom ogradom koja su
vukli usecala brazde u vlažnoj zemlji. Ustao sam u uzengije i nagnuo
se unapred, dok mi se stomak stezao od prizora.
Džerom Gilbert je bio vezan za kola stopalima naviše, ruku
prekrštenih preko grudi, glave gotovo u nivou tla, pa su mu lice i
kosa bili isprskani blatom. Kada su kola stigla do vešala, dva čoveka
su prišla da ga odvežu i njegovo telo se srozalo na zemlju kao krpena
lutka. Dvojica muškaraca su ga uhvatila ispod ramena i podigla ga
između sebe na kola ispod vešala. Bio je u potkošulji i pantalonama,
381
 S.Dž. Peris

ali kada su ga podigli uz nestrpljivi žamor gomile, gurnuo je ruku u

košulju i izvukao maramicu da obriše najgore blato sa lica. Trgnuo
sam se kada sam video da mu je levo oko bilo tako modro i natečeno
da nije mogao da ga otvori, ali dobrim okom je izbezumljeno
pregledao gomilu pre nego što je bacio maramicu u vazduh, pa ju je
vešto uhvatio sedokosi čovek sa žalosnim licem.
„Motri onog momka“, prošaputao je Sidni. „On je
najverovatnije još jedan jezuita, ili njihov pristalica koji je došao da
mu pruži utehu u poslednjim satima. Gilbert ga je izdvojio da uhvati
maramicu.“
„Da li treba da ga pratimo?“, pitao sam sa zebnjom. Sidni je
odmahnuo glavom.
„Volsingem sigurno ima ljude u gomili koji će pratiti one koji
kasnije budu grabili ostatke njegove odeće i radili slične stvari.“
Iznenada je zaćutao. Džerom je podignut, a dželat je prešao na kola i
stavio mu omču oko vrata pre nego što ju je pričvrstio za poprečnu
gredu i proverio da li je čvrsta. Shvatio sam da su dva čoveka još uvek
stajala pored njega jer on više nije mogao sam da stoji i vilica mi se
čvrsto stegla. Sigurno je toliko mučen da su mu noge bile
neupotrebljive.
„Šta su mu uradili s rukama?“, šapatom sam pitao Sidnija,
pokazujući grumenove zgrušane krvi kada je Džerom slabašno
podigao ruku pokušavajući da skloni umazanu kosu sa lica.
„Počupali su mu nokte“, rekao je Sidni stegnutim glasom, a ja
nisam mogao da pročitam ništa ispod njegove spoljašnjosti.
Gojazan čovek obučen u kraljevske boje popeo se na gubilište i
razmotao svitak pergamenta.
„Džerome Gilberte, jezuito“, deklamovao je jasnim glasom koji
se pre nosio preko utihnule gomile, „Proglašen si krivim po četiri
optužbe za ubistvo i za zavođenje ljudi protiv vernosti Kraljici, za
kovanje zavere sa drugima u Remsu i Romu za ubistvo Kraljice i za
učestvovanje u planovima strane invazije. Kako se izjašnjavaš?“
Sa ogromnim naporom, omče još uvek labave oko njegovog
vrata, Džerom je prikupio ono malo snage što je ostalo u njegovom
izmrcvarenom telu, podigao je glavu i odgovorio, iznenađujuće jakim
glasom:
382
Izdaja

„Kriv sam samo za pokušaj da se zalutale duše vrate svom

tvorcu. Molim se bogu da oprosti svima koji su bili pomagači u mojoj
smrti. Neka bog čuva kraljicu.“ Tada je njegov pogled ponovo lutao
gomilom i zaustavio se na meni. Na trenutak smo se gledali, a on je
dodao svečanim glasom koji se prenosio preko čistine:
„Jednog dana ćete vi stajati gde ja sada stojim.“
„Tišina!“ viknuo je zvaničnik, pomislivši da je to pretnja
engleskim protestantima, ali mene je obuzela užasavajuća jeza.
Nisam mogao da se otresem hladnog osećaja da se obraćao baš meni.
Prisetio sam se njegovih reci u skloništu u palati Hejzeli: „Vi i ja
smo slični ljudi... i otići ćete prkosno u smrt, kao što ću i ja kada dođe
moje vreme.“ Bar je za sebe bio u pravu, pomislio sam. Mada su
mučitelji uništili njegovo prelepo lice i nije mogao da stoji bez
pomoći, u tim poslednjim trenucima bio je veličanstveno, žestoko
prkosan.
Zvaničnik ga je prezrivo pogledao dok je okupljena masa
zaustavljala dah.
„Kao osuđenom izdajniku, tvoja kazna je jasna. Bićeš obešen za
vrat i spušten živ, tvoje genitalije biće odsečene jer nisi podoban da za
sobom ostaviš potomstvo, tvoja utroba će biti izvađena i spaljena
pred tvojim očima, tvoja glava, koja je smišljala zlo biće odsečena, a
tvoje telo isečeno na četiri dela i bačeno kako njeno veličanstvo
poželi. Neka se bog smiluje tvojoj duši.“
Džerom je zabacio glavu, pa mu je letnja kiša, koja je sada
postojano padala, punila oči i usta dok je on izvikivao ka nebesima:
,,In manus tuas, Domine, commendo spiritum meum!“
Konje su udarili bičem, kola su krenula, a on je ostao da se
koprca na kraju užeta.
Bio je jedva svestan kada su ga isekli, a dva snažna muškarca ga
odvukla uza stepenice na gubilište. Bar je to neka milost, pomislio
sam, sve dok mu dželat nije sasuo vedro hladne vode u lice, a on uz
grcanje povratio znake života, pljujući i divlje mlateći dok su ga
podizali na dželatov sto, a njegova odeća svlačena sa njega. Kao što je
Sidni predvideo, više ljudi iz gomile bacilo se da pokuša da zgrabi
komad mučenikove odeće, a ljudi sa kopljima su ih silom odgurivali
od gubilišta.
383
 S.Dž. Peris

Kao i mnogi ljudi u gomili, morao sam da se okrenem dok je

dželat podizao svoj nož da odseče Džeromove genitalije, ali urlik koji
je rasparao tišinu naterao mi je suze na oči, a od pucketanja njegovog
odsečenog mesa ubačenog u kotao izvrnuo mi se stomak. Ipak, u tom
trenutku, tokom verovatno najužasnijeg spektakla koji sam video u
svom životu, razmišljao sam o Sofiji. „Nisi podoban da za sobom
ostaviš potomstvo“, a negde u Kentu, njegovo dete je raslo ka
svetlosti dana, dete koje nikada neće saznati istinu o svom ocu, ali će
preneti njegovu lepotu u budućnost. Ponovo sam se zapitao, po
hiljaditi put otkako sam se vratio iz Oksforda, da li sam bio u pravu
što sam slušao raspomamljene optužbe Tomasa Alena. Da li bi
Džerom zaista sredio da Sofija bude ubijena, ili bi možda sada oboje
bili živi i zdravi u Francuskoj da se ja nisam umešao?
„On bi te ubio, Bruno, ne zaboravi na to“, rekao mi je Sidni u
uvo, kao da mi je pročitao misli. „Ali, bio je prokleto dobar kartaroš“,
dodao je, jedva čujno, i shvatio sam da je, ispod njegovog držanja
profesionalnog vojnika, i njega duboko pogodila ova smrt. Teško sam
klimnuo, i podigavši glavu, primetio sam s druge strane gomile
Volsingema, na crnom konju, smrknutog lica, kako posmatra
kasapljenje na gubilištu. Kada je dželat zario svoj nož u Džeromovu
grudnu kost da ga raspori, i dok su njegovi samrtni krici odjekivali po
praznom belom nebu, Volsingam se okrenuo i uhvatio moj pogled
preko glava ljudi koji su stajali u užasnu toj, pretećoj tišini. Klimnuo
je, jednom, kao u znak pohvale, a onda se ponovo okrenuo gubilištu
dok je Džeromova glava podignuta uvis bez ijednog drugog zvuka
osim mekog provlačenja vetra kroz lišće i upornog rominjanja tople
kiše.
„Popijte još jedno piće, Bruno, izgledate kao da vam treba.“
Volsingem je pružio ruku i sipao mi čašu vina, ali moje grlo se
zatvorilo kada sam je podigao do lica. Nisam mogao da sperem miris
krvi i spaljenog mesa iz nozdrva i mada nam je Volsingemova žena
ponudila hranu, nisam mogao ništa da jedem.
Sada smo sedeli u radnoj sobi u njegovoj seoskoj kući u Barn
Elmsu, nekoliko milja zapadno od Londona. Nebo je još uvek bilo
oblačno, a soba tesna i tmurna sa svojim tamnim drvenim oblogama i
uzanim prozorima. Sidni je stajao i gledao u vrt, ruku sklopljenih iza
384
Izdaja

leđa. Bio je neobično pokunjen od pogubljenja i u Mortlejk smo

dojahali gotovo u potpunoj tišini, svaki zaokupljen svojim mislima.
Sada je Volsingem sedeo naspram mene, brade spuštene na šake i
pažljivo me proučavao.
„Dobro ste postupili, Bruno“, rekao je najzad, protežući noge
ispred sebe. „Kraljici je rečeno o vašoj ulozi u zaustavljanju još jednog
budućeg ubice. Možda će nekad u budućnosti smatrati da bi trebalo
lično da vam izrazi svoju zahvalnost.“
„Bila bi mi čast“, rekao sam, prevukavši jezikom po suvim
usnama.
„Nešto vas muči“, rekao je pažljivo. Pogledao sam Sidnija, ali
njegova leđa su i dalje bila okrenuta nama. „Ovde možete slobodno
da govorite, Bruno“, podsticao me je Volsingem pošto nisam
odgovarao.
„Da li ste zaista poverovali da je on kovao zaveru za ubistvo
kraljice?“, pitao sam.
Dugo me je gledao teškim pogledom i bez reci, a ja sam se
prisetio kako je govorio na našem prvom sastanku o težini svoje
odgovornosti prema kraljevstvu.
„Ne, nisam“, rekao je najzad. Video sam da je Sidni okrenuo
glavu i spustio se na klupu uz prozor, posmatrajući nas
zainteresovano.
„Primerak bule Regnans in Excelsis bio je star, ne verujem da ga
je Džerom Gilbert doneo sa sobom. Osim toga, misionari ne nose
ništa što bi ih ugrozilo, po naredbi svog pretpostavljenog - Gilbert ne
bi bio tako nemaran. Možda je pripadao Edmundu Alenu ili nekom
drugom članu. To sad nije nimalo bitno.“
„I znate da nije ubio dva katolička člana i dečaka u koledžu
Linkoln?“
„Znam i to.“
,,Onda...“, pogledao sam ga tražeći uveravanje. „On je
pogubljen zbog zločina koji nije počinio.“
„Vlada njenog veličanstva ne goni nikoga samo zbog njihove
vere“, rekao je Volsingem, s prizvukom nestrpljenja. „То je zvanično
stanovište i važno je da ljudi na to budu često podsećani, inače ćemo
samo stvarati nove mučenike. Ukoliko veruju da su ti jezuiti bili
385
 S.Dž. Peris

spremni da ubiju za svoju veru, to beskrajno pomaže u našoj stvari.“

„Onda je sve to propaganda“, rekao sam iznureno.
„То je uglavnom rat lojalnosti. Moramo ubediti ljude da je
najbolje da svoju vernost pruže nama, svim sredstvima koje možemo
da smislimo. Danas ste videli njihovu reakciju, zar ne? Obično kada
glava bude odsečena, odjekuju silni povici 'Izdajnik! Izdajnik!’ jer su
dobili svoju zabavu. Ali, sa ovim Gilbertom su to posmatrali u
potpunoj tišini, a to je ozbiljan razlog za zabrinutost državnog saveta.
To znači da gomila nije odobravala ono što je danas učinjeno, bilo im
je previše varvarski. Još jedan takav događaj i okrenuće se protiv
nas.“ Odmahnuo je glavom. „Više puta sam predložio da ih obese
tako da umru, ali su me ućutkali. Možda će se savet sada urazumiti.“
„То je brutalan način da se umre“, složio sam se.
Volsingem me je napao, iznerviranog lica. „Gori od spaljivanja i
masakra koji oni sprovode nad protestantima? U svakom slučaju, vi
ste mi rekli da ste ga videli kako ubija dečaka, Tomasa Alena,
hladnokrvno, i bili ste sigurni da je nameravao da ubije i devojku,
mada je trudna. A Filip kaže da bi ubio i vas. Znači, on nije bio
nedužan čovek, Bruno. Nemojte ga zbog toga sažaljevati.“
„Nije bio.“ Priznao sam oborivši pogled.
„То je teško posmatrati“, rekao je Volsingem blaže, spustivši
kratko dlan na moju ruku. „Bez sumnje me smatrate varvarinom jer
sam insistirao da gledate. Ali, upozorio sam vas da služba njenom
veličanstvu neće biti lak put. Morali ste da vidite to i sami.“
„Dobro je umro“, ubacio se Sidni naglo, kao da je razmišljao o
tome sve vreme. ,,S dostojanstvom.“
„Hrabro se držao i u Kuli“, složio se Volsingem s primesom
poštovanja u glasu. „Dobro su ga obučili u Remsu da trpi bol. Nismo
iz njega izvukli ni jedno ime, uprkos višečasovnom radu.“
Stresao sam se prisetivši se Džeromovih krvavih prstiju i
pokušao da ne razmišljam o ostalim „poslovima,, koji su obavljeni na
njemu.
„Šta će biti sa Sofijom?“, pitao sam sa oklevanjem, pokušavajući
da popijem gutljaj iz čaše.
„Anderhilovom kćerkom? Na kraju trudnoće, kada ponovo
ojača, biće ispitana.“ Primetivši moj izraz lica, dodao je: „Verujem da
386
Izdaja

će dobrovoljno govoriti, kao što je predala i ona pisma. Ali, možda

zna druga imena koja bismo mogli dodati onima koja smo dobili od
vas i Voltera Slitharsta.“
Netremice me je gledao i ja sam oborio pogled ka podu. Pitao
sam se da li mu je Sidni ispričao da sam zaštitio Sofiju pričom o
pismima, i da li je znao da sam prećutao neka imena kada me je
ispitivao nakon povratka iz Oksforda. Možda bi ista imena - Ričarda
Godvina, Hamfrija Pričarda, udovice Keni - doznao od Slitharsta ili
Anderhila kada bi ih ispitao, ali sumnjao sam u to.
„О, ma dajte, taj Slitharst je beskoristan“, rekao je Sidni oštro,
podigavši se sa svog mesta i prešavši sobu da sipa čašu vina.
„Promakao mu je sveštenik ispod samog nosa i pokušao je da preda
Bruna poklisaru. Ja mislim da ne treba da mu date više ni penija.“
Volsingem je uzdahnuo.
„Nije bio najefikasniji od mojih obaveštajaca u Oksfordu“,
priznao je. „Ponudio je svoje usluge pre par godina kako bi skinuo
sumnju sa sebe. Razotkrio je Edmunda Alena na veoma prost način,
ali ostali papisti sa koledža Linkoln su od toga samo postali još
tajnovitiji. Kolege ga previše ne vole da bi stekao njihovo poverenje,
pa su sva njegova obaveštenja uglavnom bila nagađanja zasnovana na
kafanskim tračevima. Zapravo, upozorio sam ga, baš pre nego što ste
vi stigli, da ne može da nastavi rad u mojoj službi bez nekih
značajnijih vesti. Možda je zbog toga bio toliko željan da se dokaže
pokazujući prstom na bilo kog osumnjičenog.“
„Možda bi pomoglo da sam znao da je on vaš čovek“, rekao sam
trudeći se da izbacim prekor iz mog glasa. „Prvo sam mislio da je on
ubica.“
Volsingem se nasmešio, ali učinilo mi se da sam primetio
upozorenje u njegovom tonu.
„Bolje je da svi čuvamo svoje tajne, Bruno. Na kraju je moglo
ispasti da on i jeste ubica. Nisam želeo da vaše rasuđivanje bude
pogrešno obojeno naklonošću.“
„То se neće desiti, visosti“, promrmljao sam, ne gledajući ga u
oči.
„Verujem da neće“, rekao je veselo. „Za sada, Bruno, želim da
se vratite u francusku ambasadu. Čuo sam zabrinjavajuće izveštaje iz
387
 S.Dž. Peris

Pariza da je Gizova frakcija ponovo ojačala i da kuje zaveru protiv

našeg kraljevstva. Budite blizu ambasadora i vidite možete li nešto
otkriti. „
„Hoću, visosti, najbolje što mogu“, uverio sam ga.
„ A sada“, rekao je, ustavši lagano na noge, „Filip ima neke
vesti koje će vas, nadam se, obradovati.“
Pogledao je sa očekivanjem Sidnija, koji je prebacio ruku preko
mojih ramena.
„Moj stari učitelj, Džon Di, izrazio je veliko interesovanje da te
upozna, Bruno, i da ti pokaže blaga svoje biblioteke. Njegova kuća u
Mortlejku nije ni milju odavde, a ja ću te tamo odvesti po podne, ako
ti je volja.“
„Ako mi je volja?“ Prvi put nakon dugog vremena osetio sam
kako se vraćam u život. Mada je Sidni nazvao pogubljenje Džeroma
Gilberta mojom pobedom, od povratka iz Oksforda nisam imao
nikakav osećaj postignuća. Zapravo, osećao sam samo jaku
melanholiju razmišljajući o tome koliko je života protraćeno zarad
sitnice, pa me čak ni moje knjige nisu zabavljale. Često sam
razmišljao o Sofiji i o tome kako se njen život odvija i počeo sam da se
plašim da više neću moći da nađem zadovoljstvo ni u čemu. Sada je
prilika da posetim biblioteku doktora Dija i mala šansa da on ima
neku ideju o tome ko mu je pre svih onih godina oteo knjigu
Hermesa Trismegista ponovo zagolicala radoznalost.
Sidni je uzeo svoj ogrtač dok je Volsingem prilazio meni,
stežući mi ruku i ispitujući moje oči svojim nedokučivim pogledom.
„Dokazali ste svoju kuražnost, Bruno“, rekao je, s očinskim
ponosom u glasu. „Filip mi je rekao da ste rizikovali svoj život da
biste tog sveštenika priveli pravdi i državni savet je zahvalan. Nadam
se da će naša saradnja biti dugotrajna i srećna.“
Mislio sam da je mudro da mu ne kažem da sam svoj život
zapravo rizikovao zbog knjige i devojke. Pošto se nisam vratio ni sa
jednom ni sa drugom, pomislio sam, mogao bih i tvrditi da je sve to
bilo radi engleske države, pa sam prihvatio njegovu hvalu trezveno
klimnuvši glavom dok mi je Sidni otvarao vrata.
Ukoliko je išta dobro proizašlo iz krvavih događaja kojima sam
prisustvovao u Oksfordu, bila je to moja ubeđenost, sada jača nego
388
Izdaja

ikad pre, da hrišćanstvu očajnički treba nova filozofija - neka koja će

nas zbližiti dok iz senki religijskih ratova izlazimo na svetio naše
zajedničke čovečnosti i božanstvenosti. Na meni, Ðordanu Brunu od
Nole, biće da napišem knjige koje će zapaliti tu vatru u Evropi, a uz
Volsingemovu pomoć, planirao sam da ih dam u ruke vladaru sa
umom koji ih može razumeti. Kada budem pisao Sofiji da joj ispričam
o Džeromovoj hrabrosti, preneću joj i da nije prekasno da se nada
boljem svetu.

Scan: otherbds
eBook: BozaToza

389
 S.Dž. Peris

O AUTORKI

Stefani Merit, novinar i pisac, rođena 1974. godine, piše pod

imenom S. Dž. Peris. Diplomirala je na Kvins koledžu u Oksfordu
1996. godine. Radila je na televiziji i radiju, i kao kritičar i vodeći
pisac za brojne novine i magazine, uključujući Tajms i Dejli telegraf.
Trenutno piše za Obzerver i ponosna je majka jednog dečaka.

390
Izdaja

1 Onda (Ital.)
2 U odsustvu (Lat.)
3 Bog je s tobom (Ital.)
4 Dobro veće, gospodine Bruno, i dobro došli, dobro došli (Ital.)
5 Milo mi je (Ital.)
6 Do viđenja, moj doktore. (Ital.)
7 Dobar dan, gospođice. (Ital.)
8 Dobro veče.(Ital)
9 Bože, zgromi ove Engleze... ponašaju se kao ulični psi. (Ital.)
10 Pedantni magarci. (Ital.)

391