FINANSIJSKI MENADZMENT

SADRŽAJ
 GLAVA I

I UVODNA RAZMATRANJA

POLAZNE TEORIJSKE OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA...............................................4

1. DOPRINOS DRUGIH NAUKA AFIRMACIJI FINANSIJSKOG MENADŽMENTA..........................4

1.2 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU NA NIVOU PREDUZEĆA..............7

2. FINANSIJSKI MENADŽMENT............................................................................................................9

2.1 NASTANAK FINANSIJSKOG MENADŽMENTA...........................................................................13

2.1.1 ULOGA LJUDSKOG FAKTORA U NASTANKU FINANSIJSKOG MENADŽMENTA...........15

2.1.2 ZNAČAJ FINANSIJA I FINANSIJSKOG MENADŽMENTA U PROCESU POSLOVANJA

16

2.2.2 OSNOVE OSTVARIVANJA I FUNKCIONISANJA KONCEPTA FINANSIJSKOG

MENADŽMENTA............................................................................................................................................19

2.2.3 STRUKTURA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA....................................................................21

2.2.4 PLANIRANJE, MERENJE, ANALIZA I UNAPREĐENJE KVALITETA PROCESA

FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA...................................................................................................................23

GLAVA DRUGA........................................................................................................................................26
OSNOVNE FUNKCIJE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA................................................................26
1. MENADŽMENT PROCES I NJEGOVE FUNKCIJE..........................................................................26

1.1 FINANSIJSKO PLANIRANJE.........................................................................................................28

1.2 IZBOR KADROVA ZA FINANSIJE I ORGANIZOVANJE FINANSIJSKE SLUŽBE I

FUNKCIJA U NJOJ...........................................................................................................................................29

1.2.1 IZBOR I ORGANIZOVANJE KADROVA....................................................................................31

1.2.2 ZADACI FINANSIJSKE SLUŽBE................................................................................................32

2. FINANSIJSKA KONTROLA................................................................................................................32

1.3.1 SARADNJA KONTROLNE I RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE PREDUZEĆA..................33

1.4 FINANSIJSKO RUKOVOĐENJE.....................................................................................................34

1.4.1 SARADNJA FUNKCIJE RUKOVOĐENJA S FUNKCIJOM RAČUNOVODSTVA..................35

 1.4.2 ULOGA RAČUNOVODSTVA U PROCESU INVESTIRANJA...................................................37

1.5 FINANSIJSKO ODLUČIVANJE......................................................................................................38

1.6 FINANSIJSKI MARKETING...........................................................................................................40

1.7 FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM.......................................................................................42

2. ULOGE MENADŽERA U MENADŽMENT PROCESU...................................................................43

2.1 MENADŽERSKI I ORGANIZACIONI UČINAK............................................................................45

2.2 NIVOI I VEŠTINE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA...............................................................46

2.3 TEHNIKE FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA.................................................................................48

2.4 TIPOVI I STILOVI MENADŽERA..................................................................................................51

2.5 ŽIVOTNI CIKLUS PROFESIONALNIH MENADŽERA...............................................................52

1. VAŽNIJE TEORIJSKO METODOLOŠKE OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

PREDUZEĆA....................................................................................................................................................53

1.1 ZNAČAJ ORGANIZACIJE PREDUZEĆA.......................................................................................55

1.2 FUNKCIJE PREDUZEĆA.................................................................................................................57

1.3 ORGANIZACIJA FUNKCIJE FINANSIRANJA...............................................................................58

1.4 ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE.................................................................60

2. VAŽNIJI TEORIJSKI ASPEKTI FINANSIRANJA PREDUZEĆA...................................................68

2.1 ZNAČAJNIJI OPERATIVNI MODELI FINANSIRANJA PREDUZEĆA U PRAKSI...................69

2.2 MOGUĆNOSTI PRIMENE POJEDINIH OBLIKA FINANSIRANJA PREDUZEĆA ILI

SPECIFIČNI OBLICI OSIGURANJA SREDSTAVA ZA FINANSIRANJE POSLOVANJA
PREDUZEĆA....................................................................................................................................................72
GLAVA I

I UVODNA RAZMATRANJA
Ciljevi preduzeća ostvaruju se izvršavanjem niza zadataka u procesu rada preduzeća, a
zadatke izvršavaju ljudi. Upravo na osnovu izvršavanja zadataka ili uloge koju imaju prilikom
izvršavanja zadataka, možemo definisati tri glavne funkcije preduzeća: funkciju upravljanja,
funkciju rukovođenja i funkciju izvršavanja..

U savremenoj teoriji i praksi koriste se mnogobrojni termini, koji su ekvivalentni i

međusobno zamenjivi: poslovne finansije, finansijsko upravljanje, upravljačke finansije, finansijski
menadžment, korporativne finansije, menadžerske finansije, finansije preduzeća, mikro finansije,
finansijsko poslovanje, poslovna finansijska analiza, finansijska ekonomija firme itd. Ove termine
treba shvatiti kao sinonime, među kojima se ipak najviše koristi termin finansijski menadžment,
odnosno poslovne finansije. U tom sklopu, poslovne finansije se definišu kao:1
▪ upravljanje novčanim poslovima preduzeća
▪ funkcija obezbeđivanja novčanih sredstava u potrebnim iznosima
▪ funkcija prikupljanja i obezbeđivanja finansijskih sredstava radi
dugoročnih ulaganja.
Upravljanje novčanim resursima i dugoročnim ulaganjem preduzeća jeste srž
menadžerskih finansija, odnosno finansijskog menadžmenta, koje su se, najpre bavile problemima
osnivanja novih firmi, konsolidovanja i spajanja firmi, emitovanja vrednosnih papira korporacija i
finansijskog tržišta.
Menadžerske finansije su se, zatim, okrenule procesu proučavanja problema likvidnosti i
eksternog finansiranja, očuvanja zdrave finansijske strukture, cash flowa i budžetiranja kapitala.
Konačno, težište je pomereno u pravcu izučavanja mikrofinansijskog upravljanja, modela
vrednovanja firme, strukture kapitala i politike dividende, razvoja teorije portfelja (hartije od
vrednosti), rizika i trgovanja dugovima.
U savremenim tržišnim ekonomijama, upravljanje menadžerskim finansijama je složen i
atraktivan zadatak iz prostog razloga što oplodnja finansijskog kapitala po maksimalnoj stopi
rentabilnosti, odnosno po naviše mogućoj stopi dobiti, predstavlja centralni motiv preduzetništva.
Na kriterijumu rentabilnosti u finansijskom upravljanju preduzeća, zapravo se bazira celokupan
proces poslovnog, razvojnog i finansijskog menadžerstva. Stoga je finansijski menadžment jedan
od glavnih zadataka poslovodstva firme u kreiranju i ostvarivanju politike plasmana finansijskog
kapitala preduzeća i likvidnosti firme, naročito onda kada je kompetencija vlasnika kapitala
odvojena od odgovornosti profesionalnih upravljača (menadžera) u preduzeću.
U savremenim finansijama preduzeća, finansijski menadžment jeste važan segment zato što
istovremeno odgovara bar na tri osnovna pitanja:
- ▪ koja sredstva stoje na raspolaganju preduzeću, kako ih formira i kako
do njih dolazi,
- ▪ kakav je i koliki nivo fondova preduzeća i kakva je njihova struktura,
- ▪ kako se formiraju fondovi preduzeća?
- ▪ koja sredstva stoje na raspolaganju preduzeću, kako ih formira i kako
- do njih dolazi,
- ▪ kakav je i koliki nivo fondova preduzeća i kakva je njihova struktura,
1
Prof.dr Ž.Ristić, prof.dr S.Komazec, Globalni finansijski menadžment, Beograd, 1998, str.43.
 - ▪ kako se formiraju fondovi preduzeća?

1.1 NASTANAK FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Svaki pokušaj definisanja nastanka finansijskog menadžmenta vodi u svet finansija ili
pojavu novca. Sudeći po istraživanjima mnogih naučnih radnika i teoretičara, nastanak finansija, i
nauke o finansijama vezuje se za pojavu robne proizvodnje i pojavu novca.

Na određenom stepenu evolucije, razvoja ljudskog društva, razvoja materijalnih

proizvodnih snaga, javlja se robna proizvodnja i roba kao proizvod ljudskog rada namenjen prodaji,
odnosno tržištu. Još u doba prvobitne zajednice, ali i pre nje, nije bilo novca, ali život se odvijao.

Po nekim teoretičarima prvi oblici ljudskih zajednica bile su horde, kasnije plemena, itd.
Pre robne proizvodnje funkcionisala je naturalna razmena, neka roba menjala se za drugu robu.
Zbog problema razmene u naturalnoj privredi nastojalo se naći efikasno rešenje koje bi olakšalo
proces razmene. Nekada su se kao rešenje prilikom razmene uzimale retke robe kao sredstvo
razmene, odnosno roba za koju su se mogle menjati ostale robe, dok se nije pojavio NOVAC.

Roba kao proizvod ljudskog rada ima vrednost (što podrazumeva da je u nju uložen
određeni ljudski rad, tj. u njoj je opredmećen rad čoveka), upotrebnu vrednost (znači da se može
upotrebiti da zadovolji određenu ljudsku potrebu,) i prometnu vrednost (znači da se može menjati
za druge robe, tj. za količinu njene vrednosti može se doći do druge robe).2

U naturalnoj privredi dakle, pojedinac je proizvodeći određenu robu (jabuke) razmenom

dolazio do ostalih roba (luka, žita, jaja itd.). Ljudi su proizvodili koliko je bilo potrebno njihovoj
porodici, nije bilo novca ni tržišta. Pojavom novca u robnoj privredi ljudi lakše obavljaju proces
razmene. Ko ima novac može doći do bilo kakve robe koja mu je potrebna. Ljudi počinju
proizvoditi više nego što je potrebno njima i njihovoj porodici, jednostavno sve količine jabuka
koje proizvedu mogu prodati i doći do novca. Novac ne moraju odmah da ulažu dalje u neku robu
ili menjaju za drugu robu, već mogu da planiraju proizvodnju drugih roba, mogu da se organizuju
za obavljanje drugih delatnosti, moraju da vode računa kako da ulažu i u kakve nove poslove da
ulažu ili da ne ulažu uopšte već da čuvaju novac.

Novac je veoma staro pomagalo ljudi. Predpostavlja se (opet na osnovu istraživanja mnogi
bivših i sadašnjih teoretičara) da je otprilike oko pre četiri hiljade godina funkcionisao dogovor da
se kao sredstvo razmne upotrebljavaju tri metala: srebro, bakar i zlato, i njihove veštačke
kombinacije, s tim što su se srebro i zlato nekada upotrebljavali u svojoj prirodnoj kombinaciji koja
se zvala elektrum (Galbrajt, 1997).

Još se u narodu provlači uverenje da je i Juda prodao Isusa za 30 srebrenjaka. Interesantno

je istaći da su od starih vremena za novac vezane i razne manipulacije i prevare, kao npr.
smanjivanje težine, promena sadržine metala itd. Po predanju postoji saznanje po kome je Polikrat,
tiranin Samosa, već 540 g.p.n.e. varao Spartance ležnim novcem.

2
Ovde se samo u najkraćim crtama daju podsećanja i napomene u vezi pomenute materije jer se
smatra da su studenti iz drugih disciplina stekli šira i dublja znanja vezana za nastanak robne
proizvodnje i pojavu novca.
 Dakle, nastanak finansijskog menadžmenta možemo vezivati za nastanak i razvoj finansija.
Polazna tačka finasija, po tvrđenju mnogih istraživača, jeste novac. Gde god se pojavljuje
novac ili poslovi uz upotrebu novca, tu imamo i finansije, ali imamo i finansijski menadžment.

Nužna svakodnevna upotreba novca uslovila je pojavu i značaj finansijskog menažmenta

kako danas, tako i u mnogo ranijim periodima. Uvek u transakcijama sa novcem, neko daje, ulaže
ili plaća, gubi novac, dok neko dobija, zarađuje itd.

Finansije u savremenoj teoriji obuhvataju sve finansijske odnose subjekata u privredi ili
ekonomiji. U širokom području novčanih odnosa koje obuhvataju finansije, mogu se izdvojiti tri
uže celine:

 monetarne finansije (novac, krediti, banke, itd.) kao najveći i vrlo važan deo
finansija;
 javne finansije (svi finansijski odnosi javnog sektora) i
 međunarodne finansije (izučavanje međunarodnog finansiranja).

Nauka o finansijama proučava novčane odnose i aktivnosti vezane za prikupljanje, čuvanje,

raspoređivanje i trošenje novčanih sredstava za zadovoljenje brojnih potreba raznih subjekata u
raznim oblastima i na raznim nivoima u ekonomiji. Ukoliko se prate i izučavaju novčani odnosi i
problemi na nivou određenog preduzeća imamo, mikrofinansije, dok te iste odnose na nivou cele
jedne privrede ili celog društva izučavaju makrofinansije .

2.1.1 ULOGA LJUDSKOG FAKTORA U NASTANKU FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Uloga ljudskog faktora u nastanku menažmenta i nauke uopšte je temeljna. Bez ljudskog
faktora ne bi bilo ni finansijskog, ni bilo kog drugog menadžmenta, ne bi bilo nauke uopšte.

Već smo predhodno istakli da koreni nastanka nauke o finansijama i finansijskog

menadžmenta vode do pojave novca i robne privrede.

Svaka upotreba novca predpostavlja postojanje finansija, ali i postojanje nekakvih potreba i
ciljeva. Dok ima potreba, radi se i o njihovom zadovoljenju ili o težnji njihovog zadovoljenja, a
samim tim tu su i odluke. Nemoguća je bilo kakava upotreba novca bez odluke nekog.

No, da bi novac davali ili uzimali, ili njime nešto plaćali, predhodno taj novac treba imati,
stvoriti, ili zaraditi. Sve predhodno izneto, vezano za novac, zavisi od ljudskog faktora-čoveka, što
govori kakva je uloga ljudskog faktora u nastanku menadžmenta.

Finansijski menadžment je deo opšteg menadžmenta, učenje koje se bavi svim pitanjima
vezanim za probleme novca, njegovo stvaranja, tokove, ulaganje, trošenje, brojna i složena
delovanja u privredi, tokove profita uopšte, a pre svega za njegovu raspodelu, preraspodelu, oblike,
instrumente i subjekte njegovog trošenja, te brojna i složena delovanja u privredi. Korišćenje novca
u vrlo razvijenim odnosima u privredi i društvu, kako u rešavanju određenih odnosa, tako i u
procesu reprodukcije, samo potvrđuje istinu, da je novac polazna tačka u nauci o finansijama.
 Kod definisanja finansijskog menadžmenta, kao nezaobilazni faktor, pojam ili kategorija,
pojavljuju se finansije ili novac, i upravljanje finansijama, tako da pojašnjenje nastanka ili pojave
finansijskog menadžmenta, podrazumeva znanje o nastanku i pojavi novca. U vremenima dok nije
bilo novca nije bilo ni robne privrede, nije bilo trgovine ali je bilo razmene, gde su opet veštine
ljudi, učesnika u razmeni, igrale veliku ulogu. Dakle u svim etapama evolucije i revolucije, razvoja
društva, ljudski faktor ima prvorazrednu ulogu.

Pojava novca imala je veliki značaj za dalji razvoj ukupne društvene zajednice, donela je
čovečanstvu mnoga olakšanja, ali i mnoge obaveze (u smislu potrebe posedovanja novih znanja
vezanih za upotrebu novca, čuvanje itd.), kao važno pomagalo koje je čovek osmislio i stvorio radi
lakšeg privređivanja i opšteg funkcionisanja.

Prateći pojavu robne privrede i ulogu novca u procesu reprodukcije, možemo reći da se
finansijski menadžment javlja sa pojavom i razvojem robne proizvodnje i delovanja zakona
vrednosti, odnosno pojavom novca kao opšteg ekvivalenta (shodno poznatom obrascu N-R-Ni, ili
R-N-Ri) ili obrascu proširenog oblika odnosa procesa faktora reprodukcije: N-R-P-Ri-Ni

Početak i kraj procesa reprodukcije je novac, odnosno, novčani oblik vrednosti sredstava
reprodukcije. Svi oblici sredstava reprodukcije u određenom trenutku poprimaju novčani oblik, što
upućuje na veći značaj finansijskog menadžmenta, što znači da je upravljanje finansijama,
upravljanje celim procesom reprodukcije. Dakle, na početku procesa reprodukcije je čovek sa
novcem u rukama i menadžerskim znanjem u glavi, tj. »finansijski menadžer«.

ČOVEK – NOVAC – AKCIJA – ROBA – NOVAC – ČOVEK ili

ČOVEK – NOVAC – AKCIJA – NOVAC – ČOVEK

1.2. FINANSIJSKI MENADŽMENT

Finansijski menadžment, najkraće rečeno, jeste, upravljanje novčanim poslovima poslovnog

subjekta (preduzeća, organizacije, institucije, itd). Finansijski menadžment je od pojavljivanja
novca jedna od osnovnih ljudskih aktivnosti. Zato se finansijski menadžment obično definiše kao
proces kreiranja finansijskih uslova za efikasno postizanje odabranih finansijskih ciljeva
(opširnije, Merton, 1960).

1.2.1 Pojam finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment se razvio iz nauke o finansijama tokom prošlog veka. Ova

naučna disciplina je tesno povezana sa računovodstvom i ekonomijom.

Kao naučna disciplina bavi se metodologijom i teorijom upravljanja novčanim tokovima u

preduzeću.

Kao funkcija preduzeća obuhvata aktivnosti koje se odnose na sticanje, finansiranje i

upravljanje imovinom, imajući u vidu osnovni cilj poslovanja. Glavni zadatak finansijskog
menadžmenta kao funkcije preduzeća je obezbeđenje stabilnih izvora finansiranja.
 Specifičnost f.m. je u tome što se on temelji na nekoliko osnovnih kategorija: vrednost
novčanih resursa, novčani tokovi, preduzetnički i finansijski rizici, cena kapitala, efikasno
tržište, solventnost i dr.

Prema širem shvatanju finansijski odnosi obuhvataju proces reprodukcije u celini – fiziokratski
pristup. Prema užem shvatanju finansijski odnosi obuhvataju samo stadijum ras

2. Predmet finansijskog menadžmenta

Tradicionalni pristup – predmet interesovanja bili su problemi finansiranja tj. pribavljanja

kapitala iz različitih izvora, odnosno problemi pravnih i finansijskih odnosa preduzeća i
finansijskih institucija koje mu obezbeđuju kapital i finansijski instrumenti kojima se
kapital pribavlja. Predmet interesovanja bila je pasiva bilansa stanja a finansijska funkcija
preduzeća je samo sprovodila odluke o ulaganju kapitala.

Savremeni pristup pored pribavljanja kapitala razmatra i njegovu upotrebu tj. obuhvata i
aktivu i pasivu bilansa stanja. Ovaj pristup treba da odgovori na pitanja

o koju vrstu sredstava preduzeće treba da pribavi

o koliki ukupan obim sredstava preduzeće treba da ima
o kako potrebna sredstva treba da budu finansirana
o

3. Metod finansijskog menadžmenta

Analiza – metod raščlanjivanja – vrši se raščlanjivanje složenih novčanih tokova u preduzeću i

upoznaju elementi od kojih se ti tokovi sastoje i metod upoređivanja – omogućava da se saznaju
kvantitativni odnosi među ustanovljenim elementima. Da bi se koristio ovaj metod moraju postojati
najmanje dva rezultata ili jedinice da bi se mogle uporediti.

Sinteza – objedinjuje zapažanja dobijenih na osnovu raščlanjivanja, upoređivanja i ostalih metoda

analize. Ovim metodom vrši se ocenjivanje svega što se prethodno ispitalo tj. nadovezuje se na
prethodne postupke analize.

Ekonometrijski metod (specijalni metod) gde spada:

Bilansni metod se zasniva na činjenicama da se svi prihodi i rashodi primanja i davanja

međusobno usaglašavaju i bilansiraju.

Metod trenda na osnovu finansijskih promena i tokova u prethodnom periodu predviđaju se

buduća kretanja.

Metod korelacije predviđa očekivane finansijske tokove u narednom periodu.

Komparativni metod uporedno sagledava rezultate srodnih preduzeća dobijenih korišćenjem

prethodnih metoda.

4. Uloga finansija u procesu reprodukcije

 Proces društvene reprodukcije je moguće podeliti na četiri osnovne faze: proizvodnja,
razmena, raspodela i potrošnja.

Tri osnovna ciklusa delatnosti preduzeća su:

o investicioni ciklus sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje finansijskih

resursa) i deinvesticionih (izvlačenje dobiti) operacija preduzeća.
o ciklus tekućih operacija određuje se povratnom povezanošću opracija za
snabdevanje, proizvodnju i plasman. Sredstva i izvori koji su angažovani u ciklusu
tekućih operacija dovode do povećanja proizvodnih rezervi.
o novčani ciklus karakterišu aktivnosti povezane sa upravljanjem slobodnim
novčanim sredstvima preduzeća.

Ova podela nije precizna iz razloga što je u preduzećima sa dugim proizvodnim ciklusom
teško odvojiti tekuće od investicionih aktivnosti. Kako ciklus predstavlja uzastopnost
aktivnosti koje se obnavljaju odgovara opisu proizvodnih aktivnosti ali ne i opisu
investicionih i finansijskih operacija.

5. Finansijski sistem preduzeća i uticaj cijena na finansijski menadžment

Preduzeće predstavlja određeni finansijski sistem. Finansijska sredstva neophodna su za

osnivanje preduzeća, za njegovo tekuće poslovanje i njegov razvoj.

Da bi se preduzeće moglo osnovati potreban je početni novac kojim se obezbeđuju sredstva

za rad, radna snaga, predmeti rada i sl. Po osnivanju preduzeća potrebno je obezbediti
finansiranje tekućeg poslovanja, obrtna sredstva, solventnost (sposobnost plaanja svih
dospelih obaveza) i rentabilnost (sposobnost zarađivanja). Preduzeće treba da obezbedi svoj
neprestani razvoj (obezbeđuje se novim ulaganjima) kako bi opstalo na tržištu.

Cena putem veze «ponuda-potražnja» utiče na obim finansijskih izvora i tokova. Što je viša
cena to je manja potražnja.

Izuzetak je Gifenov efekat gde pri povećanju cena najneophodnije robe potražnja za njom
može da raste.

Cena je ekonomski instrument zahvaljujući kome vrednost proizvoda dobija novčani izraz i
postaje objekat raspodele. Ona predodređuje konkretan obim novčanih sredstava koji služi
preduzeću i jedan je od osnovnih faktora koji utiču na dalji proces raspodele.

Cena utiče na period obrta kapitala i kreditni rizik koji sa svoje strane utiču na efikasnost
finansijskog menadžmenta. Taj uticaj rezultira kroz:

o ubrzanje ili usporavanje perioda obrta kapitala pri određivanju cene određenog
nivoa, i
o uzimanje ili predaje rizika od kvarenja, gubitka robe ili finansijskog instrumenta
prilikom njihovog kretanja od proizvođača ka potrošaču.
 FINANSIJSKI CILJ PREDUZEĆA

6. Glavni finansijski cilj preduzeća

Glavni finansijski cilj preduzeća je maksimalizacija profita. Akcionari teže da za sebe obezbede
maksimalnu ekonomsku korist kroz poslovanje preduzeća. Tri glavne odluke su:

 odluka o investiranju u materijalnu, finansijsku ili drugu imovinu utiče na strukturu imovine
u aktivi, rizik i sigurnost ulaganja. Kada su ulaganja sigurna, niskorizična i rentabilna
realizacija takve odluke dovodi do povećanja tržišne vrednosti akcija, a time i preduzeća i
imovine akcionara.
 odluka o finansiranju definiše strukturu finansiranja preduzeća. Ovom odlukom definiše se
način pribavljanja sredstava za pokriće svih obaveza preduzeća.
 odluka o dividendi i zadržanom dobitku doprinosti povećanju ili smanjenju tržišne
vrednosti akcija i vrednosti preduzeća. Isplata većih dividendi povećava potražnju za
akcijama a time i do povećanja njihove cene. Zadržavanjem dobitka povećava se trajni
kapital akcionarskog društva i može se koristiti za finansiranje investicija.

Sporedni finansijski ciljevi preduzeća

a) maksimalizacija neto dobitka – neto dobitak je deo bruto dobitka umanjen za kamate i
poreze koji ostaje preduzeću na raspolaganje. Neto dobitak se deli na:

o dividendni dobitak kojim se isplaćuju dividende,

o zadržani dobitak kojim se povaćava trajni kapital preduzeća i koristi se za
finansiranje razvoja, pokrivanje gubitaka, isplatu dividendi u slučaju nedostatka i
o rezerve za pokriće poslovnog i finansijskog rizika.
 b) jačanje finansijske snage

o kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine gde se podrazumeva

usklađenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom i usklađenost osnovnih
sredstava sa obrtnim sredstvima.
Obrtna sredstva treba da se koriste za opsluživanje osnovnih sredstava ali u
minimalnoj količini i vrednosti koja će stvoriti najmanje troškove. U okvriu
kvantiteta finansijske snage treba težiti:
 usklađenosti kratkoročnog i dugoročnog finansiranja
 usklađenosti sopstvenog i tuđeg kapitala
 očuvanju finansijske ravnoteže
o kvalitet finansijske snage podrazumeva sposobnost plaćanja, finansiranja,
investiranja i sl.čini:
 trajna sposobnost plaćanja obaveza u roku – solventnost
 trajna sposobnost kratkoročnog finansiranja tekućeg poslovanja i
dugoročnog finansiranja razvoja
 trajna sposobnost ulaganja u materijalnu, finansijsku i drugu imovinu
 očuvanje imovine vlasnika
 povećanje imovine vlasnika ostvarejem neto dobitka i zadržavanjem dobitka
i
 trajna sposobnost zadovoljenja fin. potreba radnika i menadžera
o

Predpostavlja se da su ciljevi finansijskih menadžera pretežno isti: stvaranje profita, zato se

menadžerstvo i tiče efikasnosti i efektivnosti. U tom kontekstu, po tvrdnjama pojedinih teoretičara
(Ristić, 1994), svaki menadžer mora da poznaje pet “čuvenih” funkcija finansijskog menadžmenta,
i to:

 finansijsko planiranje;
 finansijska organizacija;
 izbor finansijskih kadrova;
 finanisjsko rukovođenje i
 finansijska kontrola.

Predhodno navedene funkcije, simultano determinišu proces finansijskog menadžmenta,

koji se grafički može prikazati na sledeći način, po navodima profesora Ristića, slika br. 1.(Ristić,
1994):
 Slika br.1.
PROCES FINANSIJSKOG
MENADŽMENTA

FINANSIJ FINANSIJSK IZBOR FINANSIJ FINANSIJA

SKO A FINAN. SKO KONTROL
PLANIRA ORGANIZA KADROVA RUKOVO A
NJE CIJA ĐENJE

FINANSIJSKA KOMUNIKACIJA

Međutim, svakodnevna praktična iskustva, ukazuju na nedostatak predhodne šeme, jer, bez
funkcije odlučivanja, nema pravilnog funkcionisanja nikakvih funkcija, nema očekivanih rezultata
poslovanja. Odlučivanje je prisutno u svakoj aktivnosti ili funkciji, npr. planiranje bez odlučivanja
bilo bi gubljenje vremana. Uspešno planiranje, ili donošenje dobrog plana podrazumeva alternative,
više opcija, zatim izbor najbolje od svih raspoloživih opcija ili alternativa, ali neko treba doneti
odluku koju opciju odabrati i primeniti.

Kod finansijske organizacije opet odluke i odlučivanje je nezaobilazno. Pri izboru

finansijskih kadrova odlučivanje ima poseban značaj, jer se radi o osetljivom poslu, u smislu da
pogrešan ili nestručan odabir kadrova može da ima nesagladive posledice. Takođe, u procesu
kontrole odlučivanje ima centralni značaj. Ukratko, odlučivanje je posao kojim se daje «pečat»
svim poslovima. Predhodna šema dopunjena izgleda kao na slici br.2.
 Slika br.2.
PROCES FINANSIJSKOG
MENADŽMENTA

Finansijsko Izbor Finansijska Finansijsko Finansijska

Finansijsko
planiranje finansijskih organizacij rukovođenj kontrola
odlučivanje
kadrova a e

Sudeći po dešavanjima u praksi, predhodno navedenim funkcijam trebalo bi dodati i

funkciju predviđanja kao polaznu funkciju. Svaki posao vezan za finansiranje zahteva predviđanje
pre bilo kakvog upuštanja u konkretnije radnje, tako da bi, pored predhodnih šest trebalo dodati i
sedmu -predviđanje.

Organizaciona struktura po, poznatim teoreticarima finansijskog menadžmenta James C. W.

H. i John M. W.3, izgleda kao na sledećoj slici:

UPRAVNI ODBOR

3
James C. Van Horne i John M. Wachowicz (2007), Osnovi finansijskog menadžmenta, Data Status,
Beograd.
 PRESEDNIK
(Glavni izvrsni direktor)

PODPRESEDNIK PODPRESEDNIK
Poslovanje Finansije (glavni finansijski
direktor)
PODPRESEDNIK
Marketing

RUKOVODILAC FINANSIJA RUKOVODILAC RAČUNOVODSTVA

Upravljanje gotovinom Računovodstvo troškova
Upravljanje kreditima Upravljanje troškovima
Odnosi s investitorima Obrada podataka
Planiranje poreza Glavna knjiga
Isplativost ulaganja i tsl. Priprema finansijskih izveštaja

Finansijski menadžment je deo zbivanja u savremenim finansijama. Po klasičnoj definiciji

(Solomon, 1963) finansijski menadžment odgovara na tri osnovna pitanja:

 koja sredstva ima preduzeće ili ih može imati;

 kakva je struktura i ukupan obim fondova preduzeća i
 kako će biti finansirani određeni fondovi preduzeća.

“Finansijske komunikacije su, kako se vidi iz grafikona, potrebne da se vide finansijski

ciljevi preduzeća, da se načine finansijski planovi, da se organizuju ljudski i finansijski resursi, da
se odaberu finansijski kadrovi za ostvarenje postavljenih finansijskih ciljeva i da se obavlja
finansijska kontrola u obavljanju finansijskih poslova (Asch, 1989).

Komunikacije su od izuzetne važnosti u svim fazama finansijskog menadžmenta, pošto

integrišu sve menadžerske funkcije, ili, jednostavnije rečeno, omogućavaju njihovo sinergetsko
funkcionisanje.

U teoriji finansijskog menadžmenta najveća šansa za povećanje produktivnosti je u znanju

iz oblasti finansijskog menadžmenta, finansijskog marketinga i finansijskog inženjeringa, pri čemu
se pod produktivnosti podrazumeva efikasnost i efektivnost u obavljanju finansijskog posla sa što
manjim obimom angažovanih sredstava.

Zato se, s pravom postavlja pitanje: da li je finansijski menadžment nauka ili umetnost? U
teoriji i praksi finansijsko menadžerstvo jeste umetnost, ali i organizovano znanje, tj. nauka.
 U nauci o finansijskom menadžmentu i znanje i umetnost su međusobno kompletirani, zato
je i zadatak finansijskog menadžera da obezbedi finansijska ulaganja u preduzeću i da ta ulaganja
transformiše kroz menadžersku funkciju u profit. Pri tome, finansijsko preduzetništvo teži stvaranju
vrednosti odgovarajućom biznis politikom, inicijativom i rizikom.

U savremenim tržišnim ekonomijama upravljanje poslovnim finansijama je složen i

atraktivan zadatak jer oplodnja finansijskog kapitala po maksimalnoj stopi rentabilnosti, odnosno
po najvećoj mogućoj stopi dobiti, pretstavlja centralni motiv preduzetništva. Na kriterijumu
rentabilnosti u finansijskom upravljanju preduzeća faktički se bazira celokupan proces poslovnog,
razvojnog i finansijskog menadžerstva (Schlosser, 1989). Zato je i finansijski menadžment jedan od
glavnih zadataka poslovodstva firme u kreiranju i ostvarivanju politike finansijskog plasmana
kapitala preduzeća i likvidnosti preduzeća. “Menadžerska revolucija je izvedena onoga trenutka
kada je svojina nad kapitalom odvojena od kompetencija vođenja preduzeća. A to znači da je
odvojena kompetencija vlasnika od kompetencije profesionalnih upravljača, odnosno menadžera
(Porter, 1990 i Filipo, 1984).

Vlasnik kapitala može biti svako (pismena i nepismana osoba, stara ili mlada, itd.) kao što
se i do kapitala može doći na razne načine, ali znati problemetiku finansija ili biti menadžer za
finansije ne može svako.

U dalekim vremenima, kada se pojavljuju subkontraktori, kao jedan od prvobitnih oblika

organizacije, koji se sastojao od poslodavca i radnika, sve poslove sa finansijama obavljao je
isključivo poslodavac. Suština subkontraktora ogleda se u tome da je vlasnik kao jedinka
(pojedinac) obavljao sve menadžerske, liderske i preduzetničke aktivnosti.

Način, oblici organizacije i orgnizovanja stalno se usavršavaju tako da danas u savremenim

(modernim) varijantama imamo nekadašnji sistem subkontraktora ali i korporaciju kao
najuniverzalniji oblik organizacije.

2.1.2 ZNAČAJ FINANSIJA I FINANSIJSKOG MENADŽMENTA U PROCESU

POSLOVANJA

Poznato je da su se prvi oblici proizvodnje odvijali na veoma arhaičan prost način, bez
ikakve tehnike, kamenicama se lovile životinje, prve alatke su bile jako primitivne, itd. Međutim,
predhodno smo pomenuli da je pojava novca značila veliki iskorak za čovečanstvo, nastanak robne
privrede. Zbog toga brojni teoritičari u prošlosti ali i danas, u organizacionim strukturama
menadžmenta, na prvom mestu ističu proizvodnju. Ako idemo logikom da je poenta svakog
procesa produkcije stvaranje nove vrednosti-robe, i da se nova vrednost stvara radom, tj. u
proizvodnji, onda se moramo složiti da je proizvodnja ta koja u procesu reprodukcije stoji na
prvom mestu.

Međutim, pojavom novca i nastankom robne privrede, počinje i proizvodnja većih razmera,
proizvodnja za tržište. Ljudi proizvodeći više robe nego što je potrebno za njihove potrebe, nastoje
robu prodavati, a da bi mogli ostvariti što bolju prodaju, potreban je marketing. Neki, baveći se
funkcionalnom organizacionom strukturom menadžmenta, sve aktivnosti grupišu na sledeći način:

 proizvodnja
 marketing i
 finansije

Dugo je prva i jedina funkcija bila proizvodnja. Kasnije, u robnoj privredi, uviđa se značaj
još dve osnovne funkcije: marketing i finansije. Interesantno je da dugo nije bilo funkcije ljudskih
resursa koja se obično dodavala kao četvrta osnovna funkcija u organizaciji.

Slika br. 3. (funkcionalna organizaciona struktura menadžmenta).

Slika br.3.
Generalni
direktor ili
Generalni
menadžer

Proizvodnja Marketing Finansije

Ljudski
resursi

Realnost svakodnevnog bavljenja biznisom (praksa) demantuje predhodnu tezu šematski

prikazanu, jer bez novca nema nikakvog biznisa, ni dobrog, ni lošeg, tako da finansije uvek moraju
imati poziciju broja jedan. Bez novca ne možete napraviti nikakav posao, što potvrđuje
prvorazrednu poziciju finansija i finansijskog menadžmenta (upravljanja finansijama). Uloga i
pozicija finansijskog menadžmenta u biznisu šematski prikazana izgleda kao na slici br.4.
 Slika br.4 Imajući
u vidu Generalni suštinu
iz direktor ili brojnih
generalni
radova menadžer
koji se
odnose na

Finansije Ljudski Proizvodna Marketing

resursi

finansijski menadžment i njegov značaj u procesu rada preduzeća, dolazimo do zaključka da bi, kao
najbolje rešenje, trebalo objediniti finanisje i ljudske resurse u jednu funkciju, što ćemo prikazati na
slici br. 5.

Slika br.5.
Generalni
direktor ili
generalni
menadžer

Finansijski Proizvodna Marketing

menadžment
ili (ljudski
resursi i
finansije i
upravljanje
njima)

Danas u uslovima privređivanja sredstva rada i predmeti rada kupuju se iz raspoloživih i

pribavljenih novčanih sredstava. U samom procesu proizvodnje dolazi do prenosa vrednosti
utrošenih sredstava na novi proizvod. Prodajom proizvoda na tržištu stiče se dohodak koji služi za
nadoknadu utrošenih sredstava, za formiranje akumulacije, za isplatu ličnih primanja, za poreze i
doprinose i ostale zakonske i ugovorene obaveze. Preduzeća su nosioci mikrofinansiranja, dohodka
i akumulacije, ali i čitavog spleta finansijskih odnosa u privredi. Zato je finansijski menadžemnt i
njegovo organizovanje u privredi veoma važno, budući da su finansijski poslovi novčani izraz svih
transakcija. U tom kontekstu, pribavljanje i trošenje finansijskih sredstava jesu centralne tačke
finansiranja privrede. Dakle, finansijski menadžment ima središnju poziciju kada je u pitanju
finansiranje privrede.

2.2.2 OSNOVE OSTVARIVANJA I FUNKCIONISANJA KONCEPTA FINANSIJSKOG

MENADŽMENTA

Finansijski menadžment može se analizrati i istraživati kako sa stanovišta obrazovnih

programa koji treba da obezbede stručni profil kadrova za poslove finansijskog menadžmenta, tako
i sa aspekta sadržaja osnovnih finansijskih i bankarskih poslova u finansijskoj sferi, koje stručni
kadrovi treba da obavljaju na visoko profesionalnom nivou.

Obrazovanje stručnih kadrova za poslove finansijskog menadžmenta, ima svoju etičku,

društvenu i pedagošku dimenziju. U tom kontekstu činjenica je da programi stručnih nivoa
obrazovanja nisu primereni ni prilagođeni realnim potrebama obrazovanja stručnih kadrova za
potrebe privrednih subjekata, koji treba da posluju u uslovima i na principima tržišne ekonomije.
Na takav zaključak upućuje i površna analiza programa srednjih, viših i visokih škola koje obrazuju
kadrove ekonomske struke.

“Finansijski menadžment jeste moderna, atraktivna esencijalna ljudska aktivnost biznis

sveta, koji preduzetnički misli i rizično dela. U teoriji i praksi finansijskog menadžmenta,
“spavaju”, najveće ljudske šanse za permanentno povećanje produktivnosti u znanju, koje implicira
efikasnost i efektivnost u realizaciji ciljeva finansijskih poslova sa što manjim obimom
angažovanih sredstava i sa što većim kvantumom profita.”(Ristić, 1994).

U finansijskom menadžmentu prvorazrednu ulogu imaju kadrovi-kvalifikovani formalno u

obrazovnim institucijama i stručno osposobljeni u praksi.

Određene nastavne discipline koje se direktnije bave pitanjima i psihologijom

menadžmenta, tek površno i delimično nalaze mesto u inoviranim obrazovnim programima.

Za očekivati je da će poslovni zahtevi privrednih subjekata usloviti da obrazovanje za oblast

finansijskog menadžmenta bude uže specijalizovano, obuhvatajući širi spektar stručnih znanja iz
disciplina: monetarnih i javnih finansija, bankarstva i bankarskih finansija, poslovnih finansija,
deviznog poslovanja (politika deviznog kursa, platnog bilansa, deviznog tržišta), inovativnih
finansijskih aranžmana; pragmatičnih finansijskih aktivnosti (knjigovodstva, računovodstva,
analiza bilansa poslovanja, poslova i instrumenata platnog prometa u zemlji i prema inostranstvu i
sl.)

Možemo predpostaviti da će se obrazovni programi relativno brzo inovirati i menjati, te je

neophodno ukazati na svu širinu pitanja i problema iz sadržaja koja aktuelno pripadaju sferi
finansija i finansijskog menadžmenta. Brojne probleme i pitanja treba sagledavati dinamički,
primereno zahtevima poslovanja na principima slobodne konkurencije (principima ekonomije
oslobođene bilo kakvih uticaja politike).

Detaljniji naučni analitički uvid u finansijsku strukturu i finansijske odnose, instrumente i

tokove ukazao bi na svu zavisnost ekonomske strukture (u društvenoj reprodukciji) od izgleda i
racionalnog funkcionisanja finansijske strukture kao i obrnuto. U takvom sklopu interakcije
pokazuje se neophodnim da se i finansijska sfera (u okviru ukupne ekonomske strukture)
determiniše na racionalan način, kako u pogledu institucionalnih rešenja, tako i u pogledu mera
ekonomske politike koje se primenjuju u toj oblasti. Otuda i potreba da se odrede i jasni principi
funkcionisanja tih podsistema, u okviru privrednog sistema kao celine, pri čemu bi ti principi
funkcionisanja finansijskog sistema i vođenja odgovarajuće finansijske politike bili iskazani u
određenom konceptu i principima finansijskog menadžmenta kako na makro, tako i na mikro
nivou. Takav pristup uređenju i funkcionisanju finansija, prevashodno na ekonomski jasnim i
racionalnim osnovama, ne može opstati samo na saglasnosti u pogledu načelnog opredeljenja, već
zahteva, pre svega, kompetentni stručni kadar koji može izvršiti implementaciju takvog koncepta.
Sa stanovišta takve potrebe, ulaganja u stručne kadrove u delu sticanja redovnih znanja ili inovacije
znanja, predstavlja stalnu ali sigurnu investiciju bez koje se ne može opstati u tržišnoj ekonomiji i
uslovima slobodne konkurencije.

Bez obzira što finansijski sistem kao podsistem u okviru ekonomskog sistema, zauzima
prvorazrednu ulogu, uslovljen je funkcionisanjem niza ostalih sistema, koji bi trebalo da
funkcionišu po principu sinergije zajedno sa finansijskim sistemom.

Menadžement u svim obalstima, a posebno finansijama jasno pretpostavlja racionalan

ekonomski odnos subjekata prema predmetu upravljanja. Takav odnos pretpostavlja, adekvatne
uslove, tržišnu situaciju u kojoj se privredni subjekti susreću u realnim ekonomskim odnosima
ponude i tražnje.

Druga važna činjenica koja treba da bude jasno determinisana, jesu imovinsko-pravni
odnosi, vlasništvo, kao najizrazitiji motivacioni podsticaj za stalno insistiranje na principima
efikasnosti i efektivnosti, što obezbeđuje privatno svojinski odnos, mada se i kod drugih oblika
svojine ne može zanemariti interes za racionalnim ponašanjem u poslovnom odlučivanju i
privređivanju. Od visokoobrazovanih i stručnih menadžera uvek se očekuje da profesionalnost i
etika budu na visokom nivou.

Menadžment u oblasti finansija, ili kako je to već naglašeno, potreba za utvrđivanjem

racinalnih metoda ponašanja i rada u odlučivanju, proističe iz samog ekonomskog značaja sfere
finansija. Taj značaj proizlazi iz činjenice da finansije, gledano i na makro i mikro nivou, ili po
pojedinim segmentima, predstavljaju naličje slike ekonomskih odnosa, ili, još direktnije, krvotok
(ili neophodnu energiju) za pokretanje i funkcionisanje celokupne privrede. Bez obzira sa kog
aspekta sagledavali finansije (sa makro, mezo ili mikro), ili po pojedinim oblastima, stoji zaključak
da uvek postoji interaktivan odnos između ekonomske i finansijske sfere.

Širina raznovrsnosti institucija, subjekata, aktivnosti, transakcija, instrumenata i mnoštva

raznovrsnih veza koje je neophodno pratiti u tim promenama zahtevaju u osnovi dava važna
argumenta:
  racionalno determinisan finansijski mehanizam, politiku, mere i instrumente za njegovo
funkcionisanje,
 kompetentne menadžere (i ostalo stručno osoblje-lica sa prethodno stečenim kvalitetnim
opštim znanjem, zatim na bazi te osnove naknadna specijalizovana znanja za
profesinalno obavljanje poslova u uskom segmentu određene specijalnosti).

Da bi na navedenim vrednostima sistem dao najbolje rezultate, neophodno je da ekonomsko

okruženje bude tržišno determinisano. Ukoliko to nije slučaj, utoliko će finansijski mehanizam biti
opterećen i sputavan negativnim elementima.

Otuda, da bi se mogao planirati i praviti model upravljanja finansijama na bazi racionalnih

vrednosti (praktično na idejama kvalitetnog menadžmenta) neophodno je spoznati šta čini globalnu
strukturu finansijskog mehanizama, a zatim definisati principe i načela njegovog racinalnog
funkcionisanja, kao i delova tog mehanizma.

3. Finansijski menadžment i druge finansijske discipline

Tabela br.1: Različite oblasti finansija

Odnos finansijskog menadžmenta i drugih oblasti finansija detaljnije objašnjava Hampton i

ta izlaganja sistematizuje u sledećem pregledu:

Javne finansije Hartije od vrednosti i investicione

analize
▪ Koriste se u federacijama, državama i lokalnim ▪ Koriste ih individualni i institucionalni
vladama investitori
▪ Proučavaju poreze i druge prihode ▪ Mere rizik u transakcijama sa hartijama od
vrednosti
▪ Teže neprofitnim ciljevima ▪ Mere očekivani prinos
Institucionalne finansije Međunarodne finansije
▪ Proučavaju banke, osiguravajuće kompanije i ▪ Studiraju ekonomske transakcije između država
penzione fondove i pojedinaca na međunarodnom planu
▪ Studiraju štednju i informacije o kapitalu ▪ Odnose se na tokove između država
Finansijski menadžment (poslovne finansije)
Studira finansijske ▪ Traži izvore jeftinih sredstava ▪ Traži rentabilne poslovne
probleme individualnih aktivnosti
firmi

Financijski sistem u privredi

Financijski sistem  čine platni sustav, financijska tržišta, financijske institucije te institucije koje
reguliraju   i   nadziru   njihov   rad.   Njegova   osnovna   funkcija   je   prenošenje   sredstava   iz   štedno
suficitnih u štedno deficitne sektore.
Financijski sustavi mogu biti orijentirani burzama (SAD, Velika Britanija) ili bankama (Njemačka,
Francuska, Japan). Potonjima se mogu pribrojiti financijski sustavi zemalja u razvoju i tranzicijskih
gospodarstava.

Funkcije financijskog sistema obavljaju

Trgovina rizikom,
Plasiranje Platni osigurannje,
sredstava promet terminske transakcije
Komercijalne banke + + +
Institucije bliske bankama:
• Štedionice + +
• Štedne i zajmovne institucije + +
• Kreditna udruženja + +
• Financijske kompanije +
• Hipotekarne banke +
Osiguravajuće kompanije + + +
Investicijski posrednici:
• Mirovinski fondovi +
• Uzajamni fondovi + +
Tvrtke za poslovanje vrijednosnicama + +
Nefinancijske kompanije + + +

Za efikasnost financijskog sustava u plasiranju sredstava moraju biti ispunjene sljedeće 
pretpostavke:

konkurentno utvrđivanje cijena,
minimalni troškovi transakcija 
integrirani financijski sustav.

Glavni razlozi neefikasnosti financijskog sustava je nedovoljna konkurencija, čiji uzroci mogu biti 
ekonomija obujma i prirodni monopoli.

Za napredak gospodarstva osim efikasnosti potrebna je i stabilnost financijskog sustava. Osnovne 
vrste nestabilnosti financijskih sustava uključuju:

paniku u bankarstvu 
burzovni krah 
nestabilnost cijena

Nestabilnosti nastaju zbog propusta financijskih sustava da osiguraju poticaj pojedincima da se
ponašaju na na čin koji će biti u općem interesu, te bankama da ne preuzimaju preveliki rizik pri
odobravanju zajmova.
 Poslovne finansije kao naučna disciplina pomažu preduzeću da lakše rešava probleme koji
se javljaju u vezi sa pribavljanjem i optimalnom alokacjom finansijskih sredstava. Razvijene su
mnoge metode, instrumenti i tehnike, kao pomoć menadžeru u donošenju odluka, koje će iziskivati
manje troškove kapitala i usloviti povećanje prinosa na uložena sredstva.
2.2.3 STRUKTURA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Mada se može izvesti različita formulacija globalne strukture finansijskog mehanizma, ona
se u suštini može odrediti sa nekoliko ključnih determinantni.
Finansijski mehanizam, u funkcionisnaju privrednog sistema, čini po svojim
institucionalnim determinantama jedinstvo:

 finansijskih institucija;
 finansijskih instrumenata;
 finansijskih tokova i
 odgovarajućih mera monetarno-kreditne i fiskalne politike.

Razvijen i efikasan finansijski mehanizam nameće se posebno kao nužnost razvoja

privrednog sistema, u kome se polazi od potrebe da tržište i racionalni ekonomski kriterijumi budu
u punoj meri prisutni i u finansijskoj sferi. Pri tome, za racionalno funkcionisanje finansijskog
mehanizma odlučujući značaj imaju finansijske institucije, finansijski instrumenti, finansijska
politika kao i razvijenost finansijskog tržišta u globalu i posebno pojedinih (posebnih) delova.
Pre analize pojedinih determinanti koje određuju izgled i strukturu određenog finansijskog
mehanizma, treba imati u vidu sva ona obeležja i karakteristike društveno-ekonomskog ambijenta
ili okruženja u kojima funkcioniše privredni sistem kao celina.
To se pre svega odnosi na sledeće odrednice:
 izgled i strukturu funkcionisanja društveno-ekonomskog sistema;
 društveno-politički sistem;
 oblike organizovanja i vlasničku strukturu privrednih subjekta;
 način finansiranja reprodukcije privrednih subjekata;
 ulogu i funkcije tržišta u svim njegovim segmentima;
 stepen razvijenosti sistema ekonomskih odnosa sa inostranstvom;
 stepen razvijenosti tržišne infrastrukture;
 politiku razvoja, mere ekonomske politike i dr.

Osnovna pretpostavka koja se odnosi na navedene elemente privrednog sistema jeste da su

oni racionalno određeni, te da doprinose na isti način uspešnosti ekonomije privrednih subjekata.
Pored ukazanih odrednica koje su bitne za ostvarivanje ciljne funkcije privrednog sistema, za
finansijsku sferu od značaja je i način formiranja i sektorski raspored novčane akumulacije i
finansijske štednje, jer formiranje i upotreba novčane akumulacije određuje materijalni položaj
privrednih subjekata u proizvodnji i reprodukciji.

Sa makro stanovišta novčana akumulacija predstavlja razliku između realizovanog

novčanog dohotka i izdataka za potršnju (ličnu i opštu).

Na mikro nivou, na nivou ekonomije privrednog subjekta, novčana akumulacija predstavlja

razliku između novčanih primanja za prodatu robu i usluge i novčanih izdavanja za troškove
poslovanja (izuzev za iznos sredstava amortizacije koja u novčanom izrazu ostaju za interno
finansiranje), doprinose, poreze i sl, kao i novčanih izdataka za isplate ličnih dohodaka.4

U odnosu na prethodno rečeno o novčanoj akumulaciji, finanisijska štednja predstavlja

razliku između novčane akumulacije i izdataka za investicije u osnovna i obrtna sredstva. U slučaju
većih izdataka za investicije od iznosa novčane akumulacije postoji manjak finansijske štednje, a
kada su izdaci za investicije manji od raspoložive novčane akumulacije tada se javlja višak
finansijske štednje, koji se može ponuditi potencijalnoj novčanoj tražnji koja se javlja na
finansijskom tržištu.

Imajući u vidu sektorski način formiranja novčane akumulacije i finansijske štednje

(finansijski i nefinansijski sektor) evidentno je da su sklonosti ka investicijama pojedinih sektora
različite i da će se zavisno od toga na finansijskom tržištu javljati kao tražioci ili poverioci
određenih iznosa novčanih sredstava.

Asimetrija između formiranja novčane akumulacije, po pojedinim sektorima i potreba za

investiranjem, odnosno korišćenjem novčanih sredstava, moguće je prevazilaziti direktnim
finansijskim odnosom privrednih subjekata ili posredništvom bankarskih organizacija, koje se
javljaju kao nezamenljiv i neizbežan subjekt na finansijskom tržištu. Imajući u vidu uslove u
kojima funkcioniše finansijski mehanizam, od značaja je istaći i osnovne karakteristike finansijskog
tržišta (u svim njegovim segmentima) jer opredeljuje mobilnost i cirkulaciju raspoloživih novčanih
sredstava i kapitala, a time ujedno i racinalnost njihove upotrebe.

U sagledavanju razvijenosti i strukture finansijskog tržišta određene privrede, treba imati u

vidu da je njegova manja ili veća afirmacija, kao specifičnog odnosa sučeljavanja ponude i tražnje
novčanih sredstava, uslovljena:

 širinom strukture finansijskih, u tome posebno bankarskih institucija;

 funkcijom i strukturom finansijskih instrumenata;
 vrstom finansijskih tokova u odvijanju finansijskih transakcija;
 izgledom strukture samog finansijskog tržišta.

I FINANSIJSKA ANALIZA I UPRAVLJAČKE FINANSIJE

Finansijsko upravljanje
. Finansijsko upravljanje osnovnim i obrtnim sredstvima preduzeća

Osnovna (stalna) sredstva: zemljište, građevinski ojekti, mašine i oprema, kupljeni

patenti, dugoročna potraživanja i dr. Osnovnim sredstvima se treba upravljati efikasno, a
racionalnim upravljanjem osnovnim sredstvima podrazumeva se njihovo što potpunije
korišćenje.

4
) Visina i sektorski raspored novčane akumulacije i finansijske štednje obavlja se prema posebnoj metodologiji koju
utvrđuje Narodna banka.
 Obrtna sredstva se u kraćim rokovima obrću i često se pretvaraju iz jednog oblika
(novčanog ili naturalnog) u drugi. To su onasredstva koja se stalno troše u procesu
proizvodnje ili su nabavljena radi prodaje. Samo kratkoročna potraživanja ulaze u obrtna
sredstva a to su ona potraživanja sa rokom dospeća do godinu dana.

Potraživanja i obaveze čiji je rok dospeća dui od godinu dana spadaju u srednjeročna i
dugoročna. Obrtna sredstva se transformišu u roku od jedne godine ili u toku kraćeg
vremena kroz kružno kretanje u procesu reprodukcije (stalno kruže i transformišu svoj
oblik). Trajna obrtna sredstva (gvozdene zalihe) su trajno ili na dug rok potrebna za
obavljanje redovnog poslovanja preduzeća.

Upravljanje obrtnim sredstvima pretposltavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna

obrtna sredstva ostvari što veći obim poslovne aktivnosti i time utiče na maksimiziranje
rentabilnosti preduzeća.

Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima ima za cilj da se što manjim ulaganje u

ukupne i pojedinačne oblke obrtnih sredstava ostvari što veći obim poslovne aktivnosti.

Upravljanje novcem preduzeća

Upravljanje novčanim sredstvima ili gotovinom je centar stalnog balansiranja između

solventnosti i rentabilnosti. To znači da se mora uspostaviti i održavati optimalni saldo
gotovine u svakom trenutku.

Cirkulisanje gotovine kroz poslovanje preduzeća može se meriti koeficijentom obrta

gotovine. Ovaj koeficijent pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi u toku jedne
poslovne godine.

Pri određivanju minimalno potrebnog salda gotovine treba imati u vidu troškove koji
nastaju u vezi sa gotovinom, to su:

o Troškovi držanja gotovine – to su oportunitetni troškovi koji odgovaraju

izgubljenom prinosu koji se mogao ostvariti da je raspoloživa gotovina bila uložena.
o Troškovi nedostatka gotovine – posledica su trenutnih kasa-skonta ili drugih
priliva da se sirovine i materijal nabave pod povoljnim uslovima.
o Troškovi transakcija gotovinom – čine administrativni i manipulativni troškovi i
provizije koji nastaju pri pribavljanju gotovine i njenom transferu u hartije od
vrednosti i depozite i obrnuto.

Za uspešno uravnoteženje solventnosti i rentabilnosti važno je predviđanje mogućih

odstupanja između priliva i odliva novčanih sredstava u budućem periodu. Ovo se
omogućava planom novčanih tokova. On pokazuje kada će i u kom iznosu da se javi neto
odliv gotovine i kada će postojati viškovi gotovine koji će biti raspoloživi za kratkoročna i
dugoročna ulaganja.

Optimalni saldo gotovine je saldo koji minimizira ukupne troškove gotovine. Za

određivanje ovog salda najčešće se koristi finansijski metod koji se zasniva na
informacijama tekuće finansijske analize i planiranja. Kod primene ovog metoda poslazi se
 od činjenice da minimalni saldo gotovine treba da bude jednak prosečom godišnjem saldu
koji je neophodan za obavljanje redovnih aktivnosti preduzeća.

Zadatak finansijskog menadžmenta preduzeća pri upravljanju gotovinom sastoji se u tome

da se prosečno trajanje njenog obrta skrati tj. da se koeficijent obrta srazmerno poveća. Cilj
preduzeća je da smanji saldo i ukupne troškove gotovine i to postiže strategijom upravljanja
gotovinom a njene karakteristike su:

o prolongiranje isplate kratkoročnih obaveza

o povećanje efikasnosti korišćenja zaliha i
o skraćenje perioda naplate potraživanja od kupaca

Bezgotovinske naplate stižu na poslovni (tekući) račun preduzeća i vrše se sa poslovnog

računa uplatioca.

Zadatak finansijskog menadžmenta je da blagovremeno predvidi prilive i odlive novca i

obezbedi likvidnost i solventnost. Pospešenjem naplate (kasa-skonto i sl.) ne može se uvek
postići uravnoteženje priliva i odliva tako da povremeno dolazi do suficita i deficita, u
ovakvim situacijama preduzeća mora očuvati likvidnost i solventnost.

Gotovinu predstavljaju banknote i kovani novac. Plaćanje gotovinom vrši se samo onda
kada se ne može izvršiti bezgotovinski (maloprodaja, pružanje usluga stanovništvu).
Gotovina se čuva u blagajni i tu se hronološki beleže svi prijemi novca i plaćanja u gotovini.
Najviši iznos koji preduzeće može držati u svojoj blagajni je blagajnički maksimum.
Kriterijum kojim se određuje visina blagajničkog maksimuma utvrđuje centralna banka.

Priliv novca se može podsticati i ubrzavati, a njegov odliv usporavati. Pri podsticanju priliva
stvaraju se određeni troškovi (odobravanje kasa-skonta i sl.) čime se umanjuju prihodi ali se
poboljšava likvidnost. Usporavanje odliva novca može se postići priznavanjem poveriocima
većih kamata pružanjem obezbeđenja plaćanja drugim povlasticama i tada se zbog
povećanih troškova umanjuje poslovni rezultat.

Upravljanje zalihama preduzeća i potraživanjima od kupaca

Zalihe su obrtna sredstva preduzeća i čine znatan deo njihovih uiupnih sredstava (aktive).
Preduzeće mora imati zalihe iz tri osnovna razloga:

o potrebno je vreme da ekonomska dobra prođu kroz proces proizvodnje i distribucije

o usled neusklađenosti pojedinih proces i tokova dolazi do diskontinuiteta
o uvek postoji neizvesnost tj. nesigurnost u privrednom životu

Optimalne zalihe predstavljanju prosečne zalihe određenog materijala, poluproizvoda ili

proizvoda tj. robe koje omogućuju uredno snabdevanje proizvodnje tj. prodaje uz najniži
trošak i rizik snabdevanja.

Troškovi upravljanja zalihama mogu se podeliti na:

 o 1. Troškove pribavljanja zaliha koji nastaju zamenom utrošenih zaliha, sirovina i
materijala za potrebe proizvodnje, i zamenom sopstvenih zaliha gotovih proizvoda
za potrebe prodaje. Tu spadaju:
 troškovi ispostavljanja porudžbine i pripreme proizvodnje,
 troškovi prijema, istovara, kontrole i smeštaja zaliha i
 troškovi komisionih popusta
o 2. Troškovi držanja zaliha predstavljaju troškove koji su prouzrokovani
postojanjem i držanjem zaliha u preduzeću. Tu spadaju:
 troškovi vezivanja kapitala
 troškovi uskladištenja
 troškovi osiguranja
 porez na imovinu i
 troškovi amortizacije
o 3. Troškovi nedostatka zaliha nastaju kada se pojavi nedostatak zaliha sirovina i
materijala neophodnih za proces proizvodnje, i kada se pojavi nedostatak zaliha
gotovih proizvoda da bi se zadovoljile porudžbine od kupaca. Tu spadaju:
 propušteni prihodi od prodaje
 gubitak reputacije (goodwill-a) od strane kupaca
 gubici zbog ineizvršenja planova proizvodnje

Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama. Prva se odnosi na problem koliko treba
pribaviti zaliha u jednoj porudžbini ili seriji druga na to ukojim intervalima pribavljanje
treba da se izvrši.

Upravljanje potraživanjima od kupaca predstavlja finansijsko upravljanje potraživanjima

koja nastaju kao posledica prodaje proizvoda i usluga kupcima na poček. Efikasno
upravljanje može preduzeću omogućiti da ostvari znatne ekonomske koristi. Finansijski
menadžment mora uzeti u obzir sve prihode i troškove koji su vezani za potraživanje od
kupaca, politiku kreditiranja kupaca, kreditne uslove i poitiku naplate potraživanja.

FINANSIJSKA ANALIZA

Cilj finansijske analize jeste ocenjivanje finansijske ravnoteže preduzeća 5 i ispitivanje

finansijskog položaja preduzeća zajedno sa rentabilnošću poslovanja i likvidnošću. Suštinski,
predmet finansijske analize se svodi na analizu finansijskog položaja preduzeća, likvidnosti i
finansijskog poslovanja, odnosno rentabilnosti poslovanja za potrebe bankara, akcionara i
zaposlenih, odnosno na analizu bilansa stanja, bilansa novčanih tokova i bilansa uspeha.
Za finansijsku analizu izvorne informacije dobijaju se iz računovodstvenih podataka:
 za analizu finansijskog položaja preduzeća bilans stanja predstavlja pouzdan izvor podataka,
 za analizu likvidnosti koristi se bilans novčanih tokova,
 za ocenu finansijskog rezultata to je bilans uspeha.
1. BILANS STANJA

5
Likvidnost firme je pokazatelj kratkoročne finansijske ravnoteže preduzeća, pošto reflektuje
sposobnost preduzeća da u određenom roku odgovori svojim obavezama plaćanja. Dugoročna finansijska
 Bilans stanja predstavlja izraz finansijskog položaja preduzeća na određeni dan. Uobičajeno je da
se on predstavlja u obliku dvostrane tabele, na čijoj levoj strani je prikazana aktiva (imovina), a na
desnoj pasiva (izvori finansiranja). Bilans stanja pruža statičku sliku vrednosti i strukture sredstava
koja preduzeće koristi u obavljanju svoje aktivnosti, kao i kompoziciju izvora finansiranja tih
sredstava u određenoj tački vremena, koja je konvencionalno usvojena kao dan bilansiranja.

S AKTIVA PASIVA
T 1. osnovna sredstva 1. kapital preduzeca
A • zemljiste • ulog osnivaca ili vlasnika
L • zgrade • nerasporedjeni profit
N
• oprema • rezerve koje se formiraju tokom poslovanja
A
• masine
2. nematerijalna ulaganja 2. dugorocne obaveze
I
M • patenti • iznos dobijenih dugorocnih kredita
O • licence • emisija obveznica
V • imidz firme (goodwill) • hipotekarni zajam
I • trgovacka marka
N • istrazivacko-razvojni radovi
A 3. dugorocni finansijski plasmani 3. kratkorocne obaveze
• dugorocni krediti • obaveze prema dobavljacima
P • ulaganja duza od 1 godine • obaveze prema kupcima
R
• vred • obaveze prema uvozniku
E
D
nost akcija drugih firmi • obaveze prema drzavnim organima i institucijama
U • pasivna vremenska razgranicenja
Z • obaveze prema zaposlenima
E • obaveze po osnovu emitovanih kratkorocnih hartija
C od vrednosti
A
O 4. zalihe
B • sirovine
R
• materijali
T
• nedovrsena proizvodnja
N
A • gotovi proizvodi
5. potrazivanja
S 5.1. potrazivanja iz poslovanja
R • potrazivanja od kupaca
E •potrazivanja za date avanse
D •aktivna vremenska razgranicenja
S • ostala potrazivanja
T
5.2. potrazivanja po osnovu kratkorocnih
V
finansijskih plasmana
A
• dati kratkorocni krediti
P • potrazivanja po osnovu kupljenih kratkorocnih
R hartija od vrednosti
E 6. novcana sredstva
D • gotov novac u blagajni
U • iznos novcanih sredstavana racunu u banci
Z
E
C
A

ravnoteža preduzeća predstavlja kvantitativnu izbalansiranost između dugoročno angažovanih

sredstava i dugoročnih izvora.
2. BILANS USPEHA

Bilans uspeha je izveštaj o svim prihodima i rashodima preduzeća nastalih u toku određenog
vremenskog perioda (najčešće 3, 6, 9 ili 12 meseci). Ovaj finansijski izveštaj omogućava procenu
poslovanja preduzeća u narednim periodima. Konačni rezultat je neto profit koji se dobija
oduzimanjem svih rashoda preduzeća od prihoda, ostvarenog po svim osnovama. Kada su rashodi
veći od prihoda, onda je ostvaren gubitak.

Tabela br.3: Bilans uspeha

PRIHODI
1. poslovni prihodi
• prihod od prodaje
• prihod od sredstava za rad
• povecanja/smanjenja vrednosti zaliha
ucinaka
2. finansijski prihodi
• prihodi na ime kamate
• pozitivne kursne razlike
• ostali finansijski prihodi
3. neposlovni i vanredni prihodi
• prihod od prodaje osnovnih
sredstava
• prihod od prodaje ucesca i
dugorocnih hartija od vrdnosti
• prihodi od prodaje materijala
• prihodi iz ranijih godina
• viskovi
• ostali prihodi
4. revalorizacioni prihodi
• efekti revalorizacije nematerijalnih
ulaganja
• efekti revalorizacije osnosnih
sredstava
• efekti revalorizacije ucesca u kapitalu
drugih preduzeca
• efekti revalorizacije potrazivanja
• efekti revalorizacije finansijskih
plasmana, kapitala, obaveza
RASHODI
1. poslovni rashodi
• nabavna vrednost prodate robe
• troskovi materijala za izradu
• troskovi goriva i energije
• troskovi zarada
• troskovi proizvodnih usluga
• troskovi amortizacije
• troskovi poreza i doprinosa
2. finansijski rashodi
• rashodi kamata
• negativne kursne razlike
• ostali finansijski rashodi
3. neposlovni i vanredni rashodi
• gubici od prodaje osnovnih rashoda
• gubici od prodaje ucesca i drugih hartija od
vrednosti
• gubici od prodaje materijala
• rashodi iz ranijih godina
• manjkovi
• ostali rashodi
4. revalorizacioni rashodi
• efekti revalorizacije nematerijalnih ulaganja
• efekti revalorizacije osnovnih sredstava
• efekti revalorizacije ucesca u kapitalu drugih
preduzeca
• efekti revalorizacije potrazivanja
• efekti revalorizacije finansijskih plasmana,
kapitala, obaveza

3. BILANS NOVČANIH TOKOVA

 Bilans novčanih tokova pokazuje glavne izvore novčanih priliva i uzroke novčanih odliva
preduzeća. Novčani prilivi i odlivi mogu biti rezultat:
 finansijske delatnosti,
 investicionih aktivnosti,
 proizvodne (osnovne) delatnosti preduzeća.

Sema br. 2: Bilans novčanih tokova

Za izradu bilansa novčanih tokova za određeni period, odnosno cash flow, potrebni su sledeći
podaci:
 bilans stanja sa početnim i krajnjim stanjem,
 bilans uspeha za tekući period.

Aktiva = Kapital+ObavezeIli A=K+O

Kada se prethodna jednacina zameni sa osnovnim sastavnim delovima aktive i pasive, dobija se
SI+OI=K+ND+DO+KO
SI – stalna imovina
OI – obrtna imovina
K – kapital
ND – nerasporedjena dobit
DO – dugorocne obaveze
KO – kratkorocne obaveze
Izdvajanjem gotovine iz obrtne imovine, dobija se novi oblik jednacine:
SI+DOI+G=K+ND+DO+KO
Posto bilans novcanih tokova objasnjava izvore povecanja i smanjenja gotovine, tada se iznos
promene gotovine moze prikazati kao
dG=Gp-Gk
Gp – pocetno stanje gotovine
Gk – krajnje stanje gotovine
SIp+DOIp+Gp=Kp+NDp+DOp+Kop
SIk+DOIk+Gk=Kk+NDk+DOk+Kok
Izdvajanjem Gp i Gk, dobija se
Gp=Kp+NDp+DOp+KOp-(SIp+DOIp)
Gk=Kk+NDk+DOk+KOk-(SIk+DOIp)
Smanjivanjem GP za Gk, dobija se:
Gp-Gk=(Kp-Kk)+(NDp-NDk)+(DOp-DOk)+(KOp-KOk)-(SIp+SIk)-(DOIp+DOIk)

Na ovaj način, dolazi se do formalizovanog prikaza promena svih pozicija bilansa stanja i
sada se može definisati procedura za kreiranje bilansa novčanih tokova:
1. izračunati promenu svih pozicija bilansa stanja, oduzimanjem početnog od krajnjeg stanja
svakog računa
2. identifikovati ukupne promene vrednosti pozicije gotovine i gotovinskih elemenata
3. razvrstati sve bilansne pozicije prema sadržini u tri grupe aktivnosti preduzeća:
 osnovna delatnost (obrtna imovina, kratkoročne obaveze i neraspoređena dobit
 finansijska aktivnost (kapital i dugoročne obaveze)
 investiciona aktivnost (stalna imovina)
4. kreiranje bilansa novčanih tokova na bazi podataka grupisanih u određene bilanse.

 cash flow iz osnovne delatnosti (CFOD = ND + KO – DOI)

 cash flow iz finansijskih aktivnosti (CFFA = DO + K)
 cash flow iz investicionih aktivnosti (CFIA = - NU – OS – DFP negativan
predznak ispred oznaka tumači se kao «oslobađanje» novčanih sredstava).

Na osnovu svih elemenata uzračunava se neto novčanog toka za svaki period:

NCF = CFOD + CFFA + CFIA

Pozitivan ili negativan novčani tok, ostvaren iz različitih aktivnosti preduzeća, ne znači da ta
delatnost preduzeća donosi pozitivne ili negativne rezultate. Ove promene označavaju samo pravce
prelivanja novčanih sredstava između pojedinih bilansnih pozicija.
Bilans novčanih tokova može se produbiti i uključivanjem podataka iz bilansa uspeha.

IZVEŠTAJI O TOKOVIMA UKUPNIH POSLOVNIH SREDSTAVA

Ako se dva bilansa stanja preduzeća uporede u dva različita trenutka, na početku i na kraju
godine, sve promene u vrednosti i strukturi pojedinih bilansnih pozicija mogu se protumačiti kao
posledica dejstva poslovnih operacija i transakcija koje su se dogodile u međuvremenu. Te promene
pojedinih pozicija aktive i pasive mogu rekonstruisati pravac i kvantitet kretanja ukupnih poslovnih
sredstava (osnovna + obrtna sredstva). U analizi finansijskih tokova, ova kretanja su usmerena u
dva suprotna pravca od kojih jedan pokazuje metod pribavljanja, odnosno izvore poslovnih
sredstava u posmatranom periodu (pasiva), a drugi način korišćenja, odnosno upotrebu tih sredstava
(aktiva).
 Razlike u vrednostima pojedinih pozicija u konačnom bilansu stanja u odnosu na početni
bilans, mogu biti pozitivne i negativne, u zavisnosti od toga da li označavaju povećanje ili
smanjenje vrednosti bilansnih pozicija. Pri tome, važno je zapaziti da:
 svako smanjenje aktivnih pozicija i
 svako povećanje pasivnih pozicija
se interpretira kao izvor poslovnih sredstava, dok se kao upotreba poslovnih sredstava tumači
 svako smanjenje pasivnih pozicija i
 svako povećanje aktivnih pozicija.

Tabela br.5: Izveštaj o tokovima ukupnih poslovnih sredstava

I Izvori ukupnih finansijskih sredstava

1. Smanjenje gotovine 500.000
2. Smanjenje zaliha materijala 500.000
3. Smanjenje potraživanja od kupaca 500.000
4. Smanjenje AV razgraničenja 200.000
5. Povećanje ukalkulisanih obaveza 500.000
6. Povećanje obaveza prema dobavljačima 500.000
7. Povećanje kratkoročnih kredita 500.000
8. Povećanje akumuliranog dobitka 300.000
Ukupno 3.500.00
II Upotreba ukupnih finansijskih sredstava
1. Povećanje nedovršene proizvodnje 1.000.000
2. Povećanje fiksnih sredstava, sadašnja vrednost 1.000.000
3. Smanjenje dugoročnih kredita 1.500.000
Ukupno 3.500.000

Analitička interpretacija datog finansijskog izveštaja pretpostavlja i određena finansijska

pravila. Naime, dugoročna ili permanentna ulaganja u poslovna sredstva treba da budu finansirana
iz dugoročnih izvora, bilo sopstvenih ili pozajmljenih, dok se samo kratkoročna ili povremena
ulaganja u poslovna sredstva mogu finansirati iz kratkoročnih izvora, bilo spontanih ili ugovorenih.
Dugoročna ulaganja odnose se na osnovna sredstva i stalno potrebna sredstva, koja se smatraju
stalno potrebnim za obavljanje poslovne aktivnosti preduzeća u dužem vremenskom periodu. S
druge strane, onaj deo obrtnih sredstava koji u dinamičkom smislu odražava promenjive potrebe za
tim sredstvima u toku godine, treba da bude finansiran iz kratkoročnih izvora.
U konkretnom slučaju, na strani izvora finansiranja, samo povećanje akumuliranog dobitka
predstavlja dugoročno raspoloživa finansijska sredstva, dok se na strani upotrebe (aktive)
dugoročni aspekt odnosi na povećanje sadašnje vrednosti osnovnih sredstava i smanjenje, odnosno
isplatu dela dugoročnog duga. Ovakva finansijska situacija u preduzeću implicira nepovoljne
odnose u tekućem finansiranju, što se može potvrditi i smanjenjem vrednosti gotovine, potraživanja
i zaliha materijala. Reklo bi se da se preduzeće upustilo u dosta rizičan način finansiranja, da iz
kratkoročnih izvora i na teret obrtnih sredstava finansira dugoročna ulaganja u poslovna sredstva,
što ga može dovesti do ozbiljnih finansijskih poteškoća.
Pošto informacije iz bilansa stanja odražavaju samo neto efekat na salda (vrednosti)
bilansnih pozicija, a ne i bruto vrednost poslovnih i finansijskih operacija i transakcija u
analiziranom periodu, odnosno njihov ukupan promet, zbog toga se ovaj izveštaj proširuje novim
informacijama o izvorima i upotrebi ukupnih finansijskih sredstava koji se mogu izvući iz:
 raspodele periodičnog neto dobitka
 objektiviranja amortizacije kao izvora finansijskih sredstava
 rekonstrukcije onih transakcija koje su dovele do promene salda na računima
osnovne imovine.
Periodični neto dobitak predstavlja za svako preduzeće jedan od najelementarnijih izvora
sopstvenih sredstava. Međutim, u izveštaju o tokovima ukupnih finansijskih sredstava on ne
figurira kao izvor finansijskih sredstava. Razlog leži u tome da se u bilansu stanja prenosi samo
onaj deo periodičnog neto dobitka koji je akumuliran, odnosno zadržan u poslu, a ne i onaj deo koji
je raspoređen za različite vidove neposlovne potrošnje. Smatra se da je ispravnije da se u izveštaju
o tokovima finansijskih sredstava ukupan neto dobitak prikaže kao izvor tih sredstava, a
raspoređeni deo kao njihova upotreba. Značaj takvog prikazivanja ukupnog neto dobitka nalazi se u
tome što preduzeće ima šansu da privuče kapital iz pozajmljenih izvora, jer stalno povećava svoja
sredstva prikazana kroz akumulirani dobitak, čime nudi veću garanciju poveriocima u pogledu
rizika kojem izlažu svoja ulaganja.
Amortizacija dugoročnih ulaganja u osnovna (stalna) sredstva obično se pominje i tretira
kao izvor samofinansiranja preduzeća, odnosno izvor finansiranja iz redovnog poslovanja.
Amortizacija predstavlja trošak poslovanja koji rezultira iz otpisivanja fiksnih sredstava na interne
obračunske periode unutar ukupnog veka trajanja tih sredstava. Ona se, dakle, tretira kao redovan
rashod u bilansu uspeha, koji je potrebno u celini nadoknaditi iz prihoda od realizacije proizvoda i
usluga pre utvrđivanja poslovnog i neto dobitka.
Prihodi od prodaje proizvoda i usluga predstavljaju izvore finansijskih sredstava iz
poslovanja, dok troškovi odnosno rashodi pretpostavljaju njihovu upotrebu. Neki od rashoda
zahtevaju simultane izdatke finansijskih sredstava odnosno efektivnu upotrebu gotovine, zbog
neophodnosti neposrednog reprodukovanja relevantnih faktora poslovanja iz kojih potiču iii se
odnose na nastale novčane obaveze. Drugi rashodi, pak, proističu iz knjigovodstvenih operacija
kojima se samo konstatuje smanjenje inicijalnih izdataka za ove pribavljene faktore, koji se
reprodukuju u relativno dugom roku, zbog čega ne prouzrokuju tekuće izdatke novčanog kapitala
odnosno efektivnu upotrebu finansijskih sredstava. Tipičan primer takvih rashoda predstavlja i
armortizacija fiksnih sredstava, ili drugim rečima, pošto alokacija amortizacije na pojedine periode
unutar ukupnog veka trajanja fiksnih sredstava ne zahteva istovremeno i neposredne izdatke
finansijskih sredstava, naknađena sredstva iz periodinih prihoda od prodaje proizvoda i usluga
ostaju preduzeću na raspolaganju u visini trokova amortizacije. To je razlog što se u analizi i
planiranju finansijskih tokova neto dobitak uvećan za amortizaciju tretira kao izvor finansijskih
sredstava koji spontano nastaje iz redovnog poslovanja. Time se međutim, još nita decidirano ne
kaže o načinu korišćenja tih sredstava. Sasvim je dozvoljeno pretpostaviti da zamena dotrajale
fiksne imovine, iii proširenje postojećih
kapaciteta preduzeća imaju prioritetno pravo na upotrebu finansijskih sredstava pribavljenih iz
amortizacije, ali to nikako ne isključuje mogućnost da se ta sredstva alternativno koriste i za druge
svrhe. Ukoliko je moguće i racionalno da se zamene i proširenja fiksne imovine finansiraju iz
drugih izvora, akumulacije ili dugova, finansijska sredstva dobijena amortizacijom mogu biti
upotrebljena i za isplatu dospelih obaveza ili finansiranje obrtnih sredstava.
Ako se pretpostavi da preduzeće u posmatranom periodu iz ostvarenih prihoda pokriva
samo nastale rashode, finansijski rezultat jednak je nuli, kao što pokazuje i bilans uspeha

Bilans uspeha kada je finansijski rezultat jednak nuli

 Prihodi od realizacije 2.400.000
Trokosvi realizovanih proizvoda (bez 2.100.000
amortizacije)
Trokosvi amortizacije 300.000
Dobitak 0

Pod daljom pretpostavkom da su prihodi od realizacije u celini naplaćeni, biIans stanja na

kraju perioda pokazuje, ukoliko se apstrahuju efekti ostalih transakcija, da su se novčana sredstva
povećala za isti iznos za koji je smanjena vrednost fiksne imovine usled amortizacije, što se može
konstatovati i na osnovu promene salda na računu ispravki vrednosti u bilansu stanja.

Efekat amortizacije na bilans stanja

Uprkos činjenici, naime, što preduzeće nije ostvarilo nikakav dobitak kao izvor finansijskih
sredstava iz poslovanja, saldo gotovine se povećao za 300.000, za koliko je upravo smanjena
nabavna vrednost fiksnih sredstava zbog indirektnog otpisa amortizacije na teret tekućih trokova
odnosno rashoda. Drugim rečima, poslovanje datog perioda dovelo je do razmene vrednosti: fiksna
imovina za gotovinu. Mada tom razmenom nije ostvareno nikakvo povećanje ukupnih poslovnih
sredstava, periodični priliv sredstava u finansijskom smislu je ipak nastao. To se objašnjava
činjenicom da su novčana primanja od realizacije proizvoda i usluga veća od tekućih novčanih
izdataka na ime rashoda. Periodični bilans uspeha ne može da objektivira taj priliv s obzirom da on
iskazuje ostvarene rezultate na obračunskoj, a ne gotovinskoj osnovi. Kada se ovaj finansijski
aspekt amortizacije uzme u obzir, izveštaj o tokovima ukupnih finansijskih sredstava iz napred
posmatranog primera mogao bi se korigovati na sledeći način:

Izvori finansijskih sredstava: Troškovi amortizacije 1.000.000

Upotreba finansijskih sredstava: Gotovina 1.000.000

Ukoliko je povećanje gotovine neposredno reinvestirano u fiksna sredstva, prednja korekcija

može se prikazati i kroz odnos:

Upotreba finansijskih sredstava: Fiksna sredstva 1.000.000

Izvori finansijskih sredstava: Troškovi amortizacije (Gotovina) 1.000.000

Rekonstrukcija transakcija, koje su dovele do promene salda na računima, fiksnih sredstava

u posmatranom periodu može da predstavlja znatno složeniji problem s obzirom da pretpostavlja
detaljniju analizu prometa na računima fiksne imovine. Finansijske aspekte ovih transakcija, naime,
nije moguće sagledati iz napred prikazanog izveštaja o tokovima ukupnih finansijskih sredstava
pošto se u njemu promene sadašnje vrednosti fiksnih sredstava ispoijavaju kao rezultanta, odnosno
kao neto efekt suprotnih transakcija, nabavki i prodaja, koje su mogle imati za posledicu bilo
povećanje ili smanjenje vrednosti tih sredstava. Smatra se, zbog toga, da bi na bazi
računovodstvene evidencije bilo neophodno rekapitulirati bruto efekte odnosnih transakcija u tom
smislu da izvšetaj o tokovima ukupnih finansijskih sredstava pokaže:
  kolika su bila ulaganja u fiksna sredstva po njihovim nabavnim vrednostirna
u toku posmatranog perioda, a kolika smanjenja tih sredstava usled prodaje,
 kako su se te nabavke odnosno prodaje odrazile na saldo vrednosti fiksnih
sredstava i
 kakav je uticaj odnosnih promena na izvore i upotrebu ukupnih finansijskih
sredstava.
Moglo bi se reći da prodaja fiksnih sredstava predstavlja izvor finansijskih sredstava dok
njihova nabavka zahteva upotrebu tih sredstava. Ako se, pak, radi uprošćenja ilustracije, pretpostavi
da u analiziranom slučaju nije bilo prodaje fiksnih sredstava, niti izvora finansijskih sredstava po
tom osnovu, rekapitulacija promena na računima fiksne imovine izgledala bi:
1. Racia likvidnosti

Racia likvidnosti su indikatori sposobnosti preduzeća da izvršava svoje obaveze o roku

dospeća. Razlikuju se tri racia likvidnosti i to:
 opšti racio likvidnosti,
 rigorozni racio likvidnosti,
 racio novčane likvidnosti.

Opšti racio likvidnosti dobija se podelom ukupnih obrtnih sredstava raspoloživih za plaćanje
prispelih obaveza, sa ukupnim kratkoročnim obavezama.

OBS
ORL 
KO

gdje je: ORL – opšti racio likvidnosti,

OBS - obrtna sredstva,
KO - kratkoročne obaveze.

Prema završnom bilansu u posmatranom slučaju, on bi se utvrdio na sledeći način:

Obrtna.sredstva 11.000.000
ORL    1,16 : 1
Kratkoročr e.obaveze 9.500.00

U bukvalnoj interpretaciji ovaj racio pokazuje sa koliko je obrtnih sredstava pokriven svaki
dinar kratkoročnih obaveza što se uzima kao prvi indikator sigurnosti kojim su zaštićeni interesi
kratkoročnih poverilaca preduzeća. Teško je naći neki standardni odnos između obtnih sredstava i
kratkoročnih obaveza koji bi važio pod svim okolnostima. Opšti racio od skoro 1:1 može da bude
zadovoljavajući sa stanovišta preduzeća koje obrtna sredstva ima pretežno u obliku gotovine ili
supstitutima novca. Međutim, u preduzeću u kome je veći iznos obrtnih sredstava vezan u
zalihama sa malim koeficijentom obrta, a kratkoročne obaveze dospevaju u bliskoj budućnosti, kao
što je slučaj sa konkretnim preduzećem, tada opšti racio likvidnosti i od 3:1 odražava stanje koje se
opasno približava stanju nelikvidnosti.
Ovaj koeficijenat je gruba indikacija sposobnosti preduzeća da servisira svoje tekuće
obaveze. Uopšteno, što je veći koeficijent tekuće likvidnosti, to je veća ''opreznost'' između tekućih
obaveza i sposobnosti preduzeća da ih plati. Jači koeficijent odražava numeričku superioronost
obrtnih sredstava nad tekućim obavezama. Ipak, sastav i kvalitet obrtnih sredstava je glavni faktor u
analizi likvidnosti neke kompanije.
 Znatno strožiji test tekuće likvidnosti predstavlja rigorozni racio likvidnosti. On se izražava
odnosom obrtnih sredstava umanjenih za zalihe, odnosno likvidnih sredstava (gotovina,
potraživanja od kupaca i kratkoročni plasmani u hartije od vrednosti) i kratkoročnih obaveza.
LS
RRL 
KO
gde je: RRL - rigurozni racio likvidnosti,
LS - likvidna sredstva bez zaliha,
KO – kratkoročne obaveze.
Odnosno,

Likvidna.sredstva 2.500.000
Rigorozni.racio.likvidnosti    0,26 : 1
Kratkoročr e.obaveze 9.500.000

Poznat takođe kao "Acid test", ovaj racio je rafiniraniji izraz za koeficijent tekuće
likvidnosti i on je konzervativna mera likvidnosti. Koeficijenat izražava stepen do kojeg su tekuće
obaveze kompanije pokrivene najlikvidnijim obrtnim sredstvima. Uopšteno govoreći, bilo koja
vrednost koeficijenta manja ili jednaka 1 ukazuje na jaku ''zavisnost'' od zaliha ili drugih obrtnih
sredstava kod podmirivanja kratkoročnog duga.

Novčani racio likvidnosti utvrđuje se stavljanjem u odnos novčanih sredstava (gotovine) i

tekučih obaveza.

G
RNL 
TO
RNL - racio novčane likvidnosti,
G - gotovina,
TO - tekuće obaveze.

Apsolutni racio likvidnosti pokazuje kakvo će stanje likvidnosti biti ukoliko preduzeće
preuzme nove kratkoročne dugove. Da li će preduzeće biti odobren kredit ili ne ne zavisi samo od
uticaja novog duga na opšti racio likvidnosti, nego i od procene odnosa kratkoročnih obaveza
prema neto obrtnim sredstvima, koja kao dugoročni izvori finansiranja obrtnih sredstava služe kao
izvesna garancija za zaštitu interesa kratkoročnih poverilaca.

netoobrtnifond
Apsolutni racio likvidnosti =
kratkoročr e.obaveze

Konkretno preduzeće je povećalo kratkoročni dug u iznosu od 500.000, što je

dovelo i do promena u opštem raciu likvidnosti i odnosima finansiranja ukupnih obtnih sredstava
preduzeća.

10.000.000
Opšti racio likvidnosti =  1,25 : 1
8.000.000

Nakon odobrenog kratkoročnog kredita od 500.000, opšti racio likvidnosti iznosi:

 10.500.000
Opšti racio likvidnosti =  1,23 : 1
8.500.000

Kao što se vidi, preuzimanje dodatnog duga dovelo je, ne samo do opadanja opšteg racia
likvidnosti preduzeća, već i do povećanog učešća kratkoročnih izvora u finansiranju ukupnih
obrtnih sredstava, odnosno relativnog opadanja neto obrtnih sredstava, što može biti opasno sa
stanovišta perspektivne likvidnosti preduzeća.

2. Racia aktivnosti

Racia aktivnosti (efikasnosti) si koeficijenti koji pokazuju efikasnost korišćenja raspoloživih

sredstava u ostvarivanju prihoda preduzeća. U ovu grupu pokazatelja spadaju:
 koeficijent obrta kupaca
 koeficijent obrta zaliha
 koeficijent obrta dobavljača
 koeficijent obrt ukupnih obrtnih sredstava
 koeficijent obrta neto obrtnih sredstava
 koeficijent obrta fiksnih sredstava
 koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava
 koeficijent obrta sopstvenih sredstava

Koeficijent obrta kupaca predstavlja odnos između neto prihoda od prodaje i prosečnog
salda kupca, a pokazuje koliko puta godišnje se prosečno naplaćuju potraživanja od kupaca.

NPP
KOK 
PSK

KOK - koeficijent obrta kupaca,

NPP - neto prihod od prodaje,
PSK - prosečni saldo kupaca.

netoprihododprodaje 8.000.000 8.000.000

Koeficijentobrtakupca     6,4
prosečroseldokupca 1 .500 . 000  1. 000.000 1.250.000
2

U konkretnom preduzeću koeficijent obrta kupaca iznosi 6,4 što znači da se potraživanja od
kupaca naplaćuju prosečno 6,4 puta godišnje, odnosno da na svakih 6,4 dinara ostvarenih prihoda
od realizacije u toku godine 1 dinar ostaje nenaplaćen u saldu potraživanja od kupaca na kraju
godine. Kada se broj dana u godini podeli sa KOK dobija se prosečno vreme trajanja jednog obrta,
odnosno prosečan period naplate potraživanja od kupaca:

360dana 360
Pr osečsečanpodnaplate    56,25
koeficijentobrtakupca 6,4

Prosečan period naplate potraživanja od kupaca treba posmatrati u kontekstu kreditnih

uslova. Ako uobičajeni kreditni period iznosi 30 dana, tada prosečan period naplate od 56 dana u
konkretnom preduzeću znači slabu efikasnost naplate nastalih potraživanja, odnosno kršenje
usvojenih kreditnih standarda. Da bi se procenilo vreme koje je potrebno da se konačan saldo
kupaca konvertuje u gotovinu, potrebno je posebno utvriti period njihove naplate koji pokazuje
prosečan iznos dnevnih prodaja u toku godine koje su ostale nenaplaćene u saldu potraživanja od
kupaca krajem godine.

Netoprihodiodprodaje 8.000.000
Pr osečsečanisdnevnihprodaja    22.222
360dana 360

Saldokupacakrajemgod ine 1.000.000

Periodnapl atepotraži vanja    45
Pr osečsečani sdnevnihpr odaja 22.222

Što u konkretnom slučaju znači da treba očekivati da će potraživanja od kupaca po

završnom bilansu biti naplaćena za 45 dana.
Koeficijent obrta kupaca je izuzetno važan za tok gotovine u preduzeću, jer veća kašnjenja u
potraživanjima od kupaca umanjuju saldo gotovine.

Koeficijent obrta zaliha dobija se podelom cene koštanja realizovanih proizvoda sa

prosečnom vrednošću zaliha u toku godine, koja se utvrđuje na sličan način kao i prosečan saldo
potraživanja od kupaca.
CKRP
KOZ 
PSZ
KOZ - koeficijent obrta zaliha,
CKRP - cijena koštanja realizovanih proizvoda,
PSZ - prosječan saldo zaliha.

3.200.000 3.200.000
Koeficijentobrtazaliha    1.6
2.000.000  2.200.000 2.000.000
2

Ovaj koeficijent služi za testiranje konvertibilnosti zaliha. Zalihe se u ovom primeru obrnu
(reprodukuju i realizuju) skoro 2 puta prosječno godišnje, odnosno rashodi realizovanih proizvoda i
usluga iznose 200 % u odnosu na prosečnu vriednost zaliha, što znači da na svakih 2 dinara
periodičnih rashoda na ime realizacije jedan dinar ostaje vezan u vrednosti zaliha.

360dana 360
Prosečno vrieme trajanja jednog obrta =   225
KOZ 1,6

Prosečno vreme trajanja jednog obrta (broj dana vezivanja zaliha) iznosi 225 dana, odnosno,
u konkretnom slučaju, prosečna starost zaliha iznosi 225 dana. To je vreme koje prosečno protekne
od nabavke materijala za proces proizvodnje do konačne prodaje gotovih proizvoda. Ono je
jednako periodu potrebnom za realizaciju zaliha po završnom bilansu samo u slučaju kada je saldo
zaliha po završnom bilansu jednak prosečnom saldu zaliha.
Da bi utvrdili period prodaje konačnih zaliha iskazanih po završnom bilansu moramo najpre
utvrditi prosečan iznos troškova dnevnih prodaja.
cenakoš tan jarealizovanihproizvoda 3.200.000
Pr osečsečnitkovidnevnihprodaja    8.888
360dana 360
 saldozalihapozavršnombilansu 2.000.000
Periodprod ajekonačje hzaliha    225
prosečroseoškovidnevnihprodaja 8.888

Ukoliko se u sledećem periodu očekuje isti tempo prodaje kao u posmatranom, preduzeće bi
prenete zalihe po završnom bilansu trebalo da realizuje za cca 225 dana.
Ovaj period (225 dana) ne označava vreme njihove definitivne konverzije u gotovinu, s
obzirom da troškovi realizovanih proizvoda zajedno sa dobitkom ostaju vezani privremeno u
potraživanjima od kupaca.
Period konverzije konačnih zaliha u gotovinu = period prodaje zaliha + period naplate
potraživanja = 225 dana + 45 dana = 270 dana
Prosečno vreme konverzije zaliha u gotovinu moglo bi se utvrditi kumulacijom prosečnog
perioda jednog obrta zaliha i prosečnog perioda naplate potraživanja od kupaca i iznosio bi 281,25
dana (225 +56,25).
Skraćivanje jednog i drugog perioda povoljno deluje na likvidnost preduzeća, jer ubrzava
cirkulaciju novca kroz poslovni ciklus i na njegovu rentabilnost, budući da pretpostavlja srazmerno
manje angažovanje sredstava za dati obim poslovne aktivnosti. Veliko povećanje koeficijenta obrta
zaliha može značiti namernu odluku menadžmenta predzeća da kupi veliku količinu materijala ili
sirovina u predviđanju mogućeg poremećaja u nabavci.

Koeficijent obrta dobavljača imlicira procenu prosečnog vremena u kojem obaveze

preduzeća prema dobavljačima dospevaju za plaćanje u toku godine.

CK  PZ
KOD 
PSD

KOD - koeficijent obrta dobavljača,

CK - cijena koštanja,
PZ - promena stanja zaliha(+povećanje zaliha, - smanjenje zaliha),
PSD - prosečan saldo dobavljača.

3.200.000  500.000 3.700.000

Koeficijentobrtadobavljačl    1,13 : 1
3.000.000  3.500.000 3.250.000
2

Ovaj koeficijent pokazuje da se obaveze prema dobavljačima izmiruju prosečno

1,13 puta godišnje, odnosno da prosečno vreme plaćanja ili starost dobavljača iznosi

360dana 360
Pr osečsečnov eplaćplać    318,5dana
koeficijen tobrtadoba vljačl 1,13

Ovaj koeficijenat meri broj jedinica vremena tokom kojih se obrnu dospele obaveze tokom
godine. Što je veći obrt obaveza, to je kraće vreme između kupovine i plaćanja. Ako se pokaže da
se obaveze preduzeća sporije kreću nego što je to slučaj u privrednoj delatnosti kojoj preduzeće
pripada, onda preduzeće možda ima nedostatak gotovine, sporne fakture dobavljača, uživajući
produžene rokove plaćanja ili namerno produžava svoj trgovački kredit. Poređenje koeficijenta
preduzeća i odnosne privredne delatnosti ukazuje na postojanje ovih mogućih uzroka ili nekih
drugih. Ako preduzeće kupi menice sa rokom dospeća od 30 dana, za očekivati je da je koeficijent
obrta približno 30 dana. Problem sa ovim koeficijentom je da on poredi dnevne obaveze sa
troškovima prodate robe i ne uzima u obzir sezonska kolebanja.
Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava izražava efikasnost korišćenja ukupnih obrtnih
sredstava. Izračunava se odnosom ukupnih rashoda u bilansu uspeha i prosečno angažovanim
obrtnim sredstvima u toku godine iz kojih su ti rashodi finansirani.
Relevantne informacije o obrtu ukupnih obrtnih sredstava
1. neto prihod od realizacije 8.000. 000
2. ukupni rashodi (cena koštanja + troškovi perioda) 7.500.000
3. neto dobitak 500. 000
4. prosečna obrtna sredstva 9.650. 000
5. koeficijent obrta prosečnih obrtnih sredstava (2:4) 0,78
6. stopa dobitka na prosečna obrtna sredstva (3:4) 9.32 %
7. stopa dobitka po jednom obrtu prosečnih obrtnih sredstava (6:5) 11,93%
Koeficijent obrta prosečnih obrtnih sredstava pokazuje da su obrtna sredstva prosečno
manje od 1 puta godišnje korišćena za plaćanje troškova odnosno rashoda.
Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava izražava međuzavisnost između obima poslovne
aktivnosti i dugoročno finansiranih obrtnih sredstava.

NPR
KONOS 
PNOS

KONOS - koeficijent obrta neto obrtnih sredstava,

NPR - neto prihod od realizacije,
PNOS - prosječna neto obrtna sredstva.

8.000.000
Koeficijentobr tan etoobrtnihsredstava   0,76
10.500.000

Ovaj koeficijent obrta pokazuje da se dugoročno finansirana obrtna sredstva obrnu prosečno
manje od 1 puta godišnje, što znači da se na svakih 0,76 dinara ostvarenih neto prihoda od
realizacije preduzeće angažovalo prosečno 1 dinar obrtnih sredstava koja nisu finansirana iz
kratkoročnih izvora.

Koeficijent obrta fiksnih sredstava se odbija kao količnik iz odnosa neto prihoda od
relizacije i prosečne nabvne vrednosti fiksnih sredstava koja predstavljaju dugoročna ulaganja u
kapacitet preduzeća kao potencijalnu snagu njegovog privređivanja. U konkretnom slučaju taj
koeficijent iznosi
NPR
KOFS 
PFS
KOFS -koeficijent obrta fiksnih sredstava,
 NPR - neto prihod od realizacije,
PFS - prosječna fiksna sredstva.
Netoprihodiodrealiza cije 8.000.000
Koeficijentobrtafiksnihsredtsava    0,533
Nabavnavre dnostfiksnihsredsava 15.000.000 Tako

izračunati koeficijent pokazuje da je preduzeće u posmatranom periodu na svaki dinar ulaganja u

fiksna sredstva ostvarilo prosečno 0,53 din. neto prihoda od realizacije. Nedovoljan koeficijent
obrta je indikator suvišnog ulaganja u fiksna sredstva, odnosno kao pokazatelj predimenzioniranosti
proizvodno-prodajnih kapaciteta u odnosu na mogućnost plasmana proizvoda. Isto tako manji
koeficijent obrta može biti i indikator nepovoljne strukture dugoročnih ulaganja u poslovnu
imovinu, kao što je ulaganje u skupe objekte umesto u mašine i uređaje, jer to po pravilu im aza
posledicu zaostajanje prihoda od realizacije u odnosu na nabavnu vrednost fiksnih sredstava.

Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava predstavlja relativni odnos neto prihoda od
realizacije i prosečne vrednosti ukupnih poslovnih sredstava.
NPR
KOPS 
UPS
KOPS - koeficijent obrta poslovnih sredstava,
NPR - neto prihod od realizacije,
UPS - prosečan saldo poslovnih sredstava.
Za posmatrano preduzeće koeficijent obrt ukupnih poslovnih sredstava utvrdio bi se na
sledeći način:
8.000.000
KOPS   0,40 : 1
20.000.000
U datom primeru preduzeće je na svaki dinar ulođen u poslovna sredstva ostvarilo u
posmatranom periodu 0,40 dinara neto prihoda od realizacije. Da li je to malo ili ne, teško je reći,
budući da ne postoji neki standardni odnos na bazi koga bi se moglo definitivno suditi da li
analizirani odnos u svakom konkretnom slučaju zadovoljava i u kom stepenu.

3. Pokazatelji finansijske strukture

Pokazatelji finansijske strukture predstavljaju odnos pozajmljenih i sopstvenih izvora

finansiranja. Među indikatore finansijske strukture ubrajaju se:
 relativni odnosi pozajmljenih prema ukupnim i sopstvenim izvorima finansiranja
 koeficijent pokrića fiksnih rashoda na ime kamate
Relativni odnos pozajmljenih prema ukupnim i sopstvenim izvorima finansiranja predstavlja
procenat koji pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih
sredstava. Razlika između tako dobijenog procenta i 100 pokazuje deo ukupnih poslovnih sredstava
koji je finansiran iz sopstvenih izvora. Prema završnom bilansu hipotetičkog preduzeća, ovi odnosi
finansiranja mogu se kvantificirati na sledeći način:

pozajmljeniizvori 13.000.000
Odnospozajmljeni / ukupniizvori    0,65 : 1
ukupniizvori 20.000.000
 Utvrđeni odnos znači da je preduzeće za svaki dinar ulaganja u poslovnu imovinu pribavljan
putem dugova, kratkoročnih ili dugoročnih u iznosu od 65%, dok je ostatak od 35% finansiran iz
sopstvenih izvora.
U finansijskoj strukturi kratkoročni i dugoročni dugovi nemaju istu specifičnu težinu.
Kratkoročni dugovi obično nastaju spontano i preduzeću ne izazivaju novčane izdatke na ime
kamate (obaveze prema dobavljačima i ukalkulisane obaveze). Dugoročni dugovi neminovno
pretpostavljaju fiksne novčane izdatke na ime kamate i otplate glavnice za relativno dugi period
vremena i predstavljaju za preduzeće daleko veće finansijsko opterećenje. U tom smislu, odnos
dugoročnog duga i sopstvenih izvora može se predstaviti kao:
Dugoročugougovi 5.000.000
Odnosdugoroččnogdugasopstvenih izvora    0,71 : 1
Sopstvenii zvori 7.000.000
Prednji odnos znači da u konkretnom preduzeću dugoročni dugovi učestvuju sa 71% u
odnosu na sopstveni kapital.
Ukoliko preduzeće promoviše ostvarivanje rentabilnosti, može riskantno ući u preterano
finansiranje iz dugoročnih dugova i time ugoziti svoju perspektivnu likvidnost. Sa druge strane,
ukoliko se više oslanja na sopstvene izvore finansiranja, bez upuštanja u rizik, može da sputava
porast rentabilnosti i da obezbeđuje likvidnost iznad stvarno realnih potreba. U tom kontekstu,
optimalna finansijska struktura može se komponovati jedino razumnom i umešnom kombinacijom
pomenutih faktora.
Koeficijent pokrića rashoda na ime kamate pokazuje stepen opterećenja poslovnog dobitka
za kamatu kada se sredstva finansiraju iz dugoročnih dugova.

Poslovnidobitak 1.600.000
KPK    26,67
Rashodinaimekamate 600.00

Ovaj koeficijent pokazuje da je svaki dinar rashoda na ime kamate pokriven sa 26,67 dinara
poslovnog dobitka.
Kamata se tretira kao trošak poslovanja koji se nadoknađuje iz dobitka pre oporezivanja,
dok otplata glavnice duga pada na teret dobitka posle poreza, odnosno neto dobitka koji preduzeću
ostvaje na slobodnom raspolaganju.
Koeficijent pokrića ukupnog duga dobija se kao

Poslovnidobitak
KPUD 
1
Kamata  otlataglavnicex
1 p
p – stopa poreza na dobitak
U načelu, što je koeficijent pokrića ukupnog duga niži, utoliko je stepen rizika preduzeća
veći sa stanovišta njegovih poverilaca, pa bi takvo preduzeće uživalo lošiji kreditni bonitet i teže bi
dolazilo do dodatnih sredstava iz pozajmljenih izvora finansiranja.

4. Pokazatelji rentabilnosti

Pokazatelji rentabilnosti odnosno, racia profitabilnosti reflektuju sposobnost preduzeća u

generisanju profita. U ovu grupu racia spadaju:
 Stopa marže bruto profita.
  Stopa marže prinosa (stopa neto dobiti)
 Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva
 Stopa prinosa na sopstvena sredstva
Stopa marže bruto profita ili stopa poslovnog dobitka dobija se stavljanjem u odnos prihoda
od prodaje proizvoda i troškova proizvodnje odnosno nabavke prodate robe.
Stopa marže prinosa ili stopa neto dobiti pokazuje odnos neto dobiti (profita) prema
vrednosti neto prodaje.
Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva dobija se stavljanjem u odnos poslovnog
dobitka i prosečnih poslovnih sredstava. Poslovni dobitak predstavlja efekat privređivanja sa
ukupnim poslovnim sredstvima. Cilj preduzeća jeste da se sa što manjim ulaganima u poslovna
sredstva ostvare što veći obim i prihodi od prodaje uz što manji tekući utrošak poslovnih sredstava,
odnosno što niže troškove poslovanja (maksimiranje stope dobitka), jer se samo na taj način može
uticati na stalno povećanje prinosa na poslovna sredstva kao najopštiji finansijski pokazatelj
rentabilnosti (maksimiranje stope prinosa).
Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Dobija se iz odnosa poslovne dobiti i neto
prihoda od prodaje. Neto dobitak pokazuje efekat ulaganja sopsvenih sredstava u preduzeće, s
obzirom da označava tekuće ostvareni prirast onog dela poslovnih sredstava koji je bribavljen iz
sopstvenih izvora finansiranja. Stopa prinosa na sopstvena sredstva zapravo je pokazatelj inteziteta
sa kojim preduzeće stvarno interno raste sa proticanjem vremena.
Du Pont sistem analize finansijski menadžeri koriste prilikom ocene finansijske situacije
preduzeća u prethodnom periodu i pri donošenju finansijskih odluka koje se odnose na budući
vremenski period. Ova analiza dovodi u vezu stopu neto dobitka sa koeficijentom obrta ukupnih
poslovnih sredstava i proizvod ove dve veličine daje stopu neto prinosa na ukupna sredstva. Stopa
neto prinosa na ukupna sredstva pokazuje do kog stepena se može snizavati stopa neto dobitka i
smanjivati efikasnost korišćenja ukupnih poslovnih sredstava da preduzeće ne bi došlo u zonu
gubitka. Preduzeće može povećavati stopu neto prinosa na ukupna sredstva, odnosno povećati
rentabilnost, povećanjem stope neto dobitka, odnosno snižavanjem troškova i putem povećanja
koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava, odnosno efikasnijim korišćenjem pojedinih i
ukupnih poslovnih sredstava. Karakteristično je da preduzeće koje ostvaruje nisku stopu neto
dobitka, po pravilu ima veliki koeficijent obrt, dok preduzeće koje ima visoku stopu neto dobitka
imaju mali koeficijent obrta.

U literaturi i praksi uobičajeno je da se da grafička ilustracija Du Pont analize.

 Kadrovi upravljanja (menadžeri finansijskog poslovanja) posebno oni na većim nivoima,
moraju da planiraju i sprovode proces praćanja, procena, analiza i unapređenja procesa upravljanja
(upravljačkih aktivnosti, poslova i zadataka), a što je potrebno da bi se:

 postigla usaglašenost aktivnosti;

 osigurala usaglašenost sistema menadžmenta kvalitetom i
 stalno unapređivala efektivnost sistema manadžmenta kvalitetom.
Upravljanje kvalitetom podrazumeva niz koordinisanih aktivnosti u cilju vođenja
preduzeća-organizacije ka kvalitetu i upravljanje njome u tom smislu (videti, Vulanović, i ostali
2001).
 Upravljanje kvalitetom u finansijskom menadžmentu podrazumeva koordinisanje i
usmeravanje svih aktivnosti ljudskih resursa koji rade u finansijama i sa finansijama, ka
kvalitetu.

Osnovu svih postupaka unapređenja procesa upravljanja čini posedovanje:

 tačnih i blagovremenih podataka i informacija;

 ljudskih resursa osposobljenih za obradu, analizu i čuvanje, podataka i informacija;
 efikasnih metoda i tehnika za analizu i donošenje odluka o načinu dejstva u cilju
unapređenja;
 opreme i softvera za analizu velikog broja podataka.

Aktivnosti unapređenja kvaliteta procesa rada u finansijskom menadžmentu moraju biti

projektovane, obezbeđene resursima i stalno sistemski izvođene.

Planiranje procesa unapređenja kvaliteta upravljanja finansijama treba da bude

zasnovano na elementima misije, postavljenim ciljevima i utvrđenim politikama, tako da procesi i
postupci unapređenja budu ugrađeni u osnovne planove i programe preduzeća kao sistema, a time i
u svim ostalim podsistemima.

Posebno je važno, sistemskim i planiranim aktivnostima obezbediti da u procesima

unapređenja kvaliteta upravljanja bude uključen potencijal svih zaposlenih, na principima Deming-
ovog točka (Deming, 1986), kao na sl. 6. [Kvalitet procesa rada svih funkcija, organizacionih
jedinica i svih radnih mesta. (Demingov točak)] Slika br. 6.

P P=planirati
I=izrvesti [uraditi]
K=kontrolisati
U=unaprediti
U
I

Kao glavne operativne zahvate planiranja za unapređenje procesa finansijskog

menadžmenta možemo navesti:

 proces preispitivanja planiranih aktivnosti rukovodstva;

 proces internih provera;
 proces analize podataka i
 proces izvođenja korektivnih mera.
U cilju stalnog unapređenja upravljanja finansijama, preduzeće konstantno mora da
poboljšava efektivnost sistema menadžmenta kvalitetom, korišćenjem politike kvaliteta, ciljeva
kvaliteta, zatim, rezultatem provera, analize podataka, korektivnih i preventivnih mera i
preispitivanjem od strane rukovodstva.

»Kvalitet je nivo do kojeg skup svojstvenih karakteristika ispunjava zahteve«. (Vulanović,

2001).

Korektivne mere menadžment najčešće preduzima u vidu otklanjanja neusaglašenosti, ali i

uzroka neusaglašenosti da bi se sprečilo njihovo ponavljanje. Potrebno je uspostaviti
dokumentovanu proceduru, kojom se definišu zahtevi za:

 preispitivanje neusaglašenosti;
 utvrđivanje uzroka neusaglašenosti;
 utvrđivanje potrebe da se neusaglašenosti ponove;
 definisanje i primenu nepotrebnih mera;
 zapisivanje rezultata preduzetih mera i
 preispitivanje preduzetih mera.

Preventivne mere menadžment preduzima za otklanjanje uzroka potencijalnih

neusaglašenosti kako bi se sprečilo njihovo pojavljivanje.
 GLAVA DRUGA

OSNOVNE FUNKCIJE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

1. Menadžment proces i njegove funkcije

Menadžment definišemo kao proces kreiranja i održavanja uslova u kojima pojedinci, radeći
u grupama, efikasno izvršavaju zadatke, realizuju planove i ostvaruju definisane ciljeve.

Proces menadžmenta je vrlo kompleksan i u njemu se međusobno prepliću brojni činioci.

Svi ti činioci moraju međusobno biti usklađeni kako bi sistem menadžmenta funkcionisao kao
celina.
Osnovni elementi ovog procesa su: ljudi, ideje, novac, vreme, stvari ili sredstva, ali temelj
svim faktorima menadžment procesa jesu ljudiski resursi, pa zatim, novac, vreme, itd.
 Polazeći od ideja, njihovom razradom i analizom, dolazimo do plana, na osnovu koga se
predviđa dalji tok aktivnosti i dalje utvrđuje poslovna politika, program, ciljevi, razvija poslovna
strategija (Strategijski menadžment).

Drugi činilac su stvari i sredstva. Pristupa se organizaciji onoga što je planirano. To

podrazumeva uspostavljanje organizacionih struktura, oblika i odnosa (Korporativni menadžment).

Treći činilac čine ljudi u organizaciji. Zajedno sa ljudskim faktorom, I treći činilac koji je
prisutan od početka do kraja, koji je uslov funkcionisanju svim ostalim činiocima jeste novac.

Aktivnosti menadžera u ovoj oblasti usmerene su u tri pravca:

 prvi pravac se odnosi na izbor stručnih i odgovornih saradnika i njihovo usmeravanje,

stručno usavršavanje i raspoređivanje;
 drugi pravac se odnosi na preduzimanje aktivnosti u domenu utvrđenih zadataka,
sprovođenje ili realizaciju planiranog i funkcionisanje organizacije (definisanje
zadataka, podela uloga, donošenje odluka, koordinacija i sl.).
 treći pravac odnosi se na kontorlu procesa rada, ocenu rezultata rada, sistem
nagrađivanja i kažnjavanja (Operativni menadžment).

U finansijskom menadžmentu (menadžment procesu), u praksi, ni jedna od funkcija se ne

može primenjivati nezavisno od ostalih. Menadžer može proći kroz svih pet-šest funkcija tokom
jednog dana i ponoviti sve sledećeg dana, ili pak, menadžer, može provesti mesece u planiranju pre
nego što se razvije organizacija i popuni osobljem.

Menadžment proces se može stalno ponavljati, a menadžeri stalno biti angažovani u

izvršavanju svojih funkcija, pa se zbog toga ovaj proces naziva menadžment proces.

Postoje teoretičari (Fajol) koji smatraju da je prva faza procesa upravljanja predviđanje i
planiranje ili predviđanje sa planiranjem. Kao autor ovog teksta lično smatram da je predviđanje
prva faza ne samo kada se radi o upravljanju već u svim ozbiljnim poslovima. Prvo treba posao
predvideti, da li uopšte nešto raditi ili ne, i to je posao logike, koji s finansijskog aspekta ili
materijalnog, ništa i ne košta, ali kada krenete u planiranje valja računati na određene izdatke.
Izrada plana, stavljanje na papir uvek ima svoju finansijsku stranu. Na osnovu predviđanja kreiraju
se planovi. Predviđanje je predhodnica planiranja.

Planiranje kao menadžment aktivnost podrazumeva definisanje ciljeva koji se žele ostvariti
i strategija ili puteva, metoda kako doći do njih ili ih ostvariti. Menadžer je odgovoran za uklapanje
svih ciljeva u jedinstven cilj organizacije. U procesu pozicioniranja ciljeva, menadžeri takođe
oblikuju planove koji će pomoći svima da se na vreme usmere ka ciljevima. Supervizor
ustanovljava kratkoročne ciljeve i planove, na primer: šta grupa treba danas da obavi. Menadžeri
srednjeg nivoa moraju mnogo više da razmišljaju o ciljevima i planovima za naredne mesece i
godine Izvršni menadžeri oblikuju ciljeve i panove za celu organizaciju i oni obično obuhvataju
period od 1 do 5 godina.
 Organizovanje podrazumeva poslove: definisanja zadataka; podelu uloga; utvrđivanje mera
i merenja rezultata; utvrđivanje pravila rada, uključujući komunikacije, odlučivanje i rešavanje
konflikata.

U svakoj organizaciji se postavlja pitanje šta ko radi. Kada menadžeri izvršavaju

organizacionu funkciju, tada oni donose odluke. Oni snose odgovornost za specifične zadatke i
dužnosti koje se izršavaju tako da organizacija može da ostvari svoje ciljeve. Organizovanje takođe
podrazumeva uspostavljanje odnosa između zadataka i pozicija. Ovi odnosi određuju koje će
pozicije biti prioritetne u odnosu na druge i koje će zavisiti od drugih.

Kadrovi su najjednostavnije rečeno, faktor od kojega sve zavisi u svakoj organizaciji.

Organizacija su ljudi (ljudski resursi). Pozicije u organizacionoj šemi imaju malo efekta sve dok ih
ne popune pojedinci koji su kvalifikovani da obavljaju dužnosti koje su sadržane tom pozicijom.
Kada menadžeri popune ove pozicije, tada može početi posao.

Rukovođenje - pošto su planovi definisani i usvojeni, organizovanje odrađeno, organizacija

je spremna za funkcionisanje (sprovođenje). Funkcionisanje (ili odgovornost za funkcionisanje) je
na menadžerima i ona se izvršava funkcijom rukovođenja. Menadžeri rukovode (komanduju ili daju
instrukcije) zaposlenima. Rukovođen je alokacija ponašanja pojedinaca i grupa u toku rada ka
definisanom cilju. Menadžeri ne samo da moraju biti eksperti u oblasti kojom rukovode već moraju
posedovati veštine komuniciranja, efikasno povezivati motivaciju i rukovođenje.

Jedna od veoma važnih aktivnosti organizacije koja ima za cilj kontrolisanje da li svi
članovi organizacije dobro rade svoj posao, da li se posao odvija po planu i ciljevi ostvaruju u
skladu sa planiranim jeste kontrola. Neko mora budno da prati i proverava da li se stvari odvijaju
po planu, da li ima odstupanja, ako ih ima da se informacije o činjeničnom stanju blagovremeno
dostavljaju menadžmentu kako bi se preduzele korektivne i druge akcije.

Odlučivanje podrazumeva izražavanje stava (stručnog, emotivnog, naučnog, prijateljskog, i

tsl.) pod uticajem emocija, znanja, mudrosti i veštine, o određenoj pojavi, poslu, rezultatima bilo
svojim ili tuđim, u verbalnom ili pismenom obliku.

1 FINANSIJSKO PROGNOZIRANJE I PLANIRANJE

U procesu upravljanja (menadžmenta) obuhvaćene su četiri uzajamno povezane funkcije:

planiranje,

Organizacija,

Motivacija i

kontrola
Prognoziranje je u tesnoj vezi sa odlučivanjem jer se odluka donosi na osnovu dobijenih
informacija koje se obrađuju, analiziraju i prikazuju u prikladnoj formi. Proces donošenja odluke
zahteva neki vremenski interval koji prođe od trenutka dobijanja informacija do donošenja odluke.

Ciklus upravljanja obuhvata shvatanje problema, određivanje cilja i kriterijuma ocene prognoze,
donošenje odluke, raspodelu resursa, motivaciju, kontrolu i ocenu rezultata.

Korišćenje progroziranja i planiranja podrazumeva:

o pravilan izbor metoda progroziranja ili planiranja u skladu sa ciljevima prognoze

o korišćenje naučno obrazloženih pravila rashoda resursa i
o verifikaciju rezultata prognoze
o Nepravilnim izborom metoda može se dovesti do grešaka i suvišnog rashoda.
o

Finansijsko prognoziranje je ispitivanje mogućeg stanja i mogućih puteva postizanja tog stanja
finansija u budućnosti.

Finansijsko prognoziranje je usmereno na to da se odredi mogući obim finansijskih resursa u

periodu za koji se vrši prognoziranje i da se odrede izvori finansiranja i pravci njihovog korišćenja.

U finansijskom prognoziranju primenjuju se ekonomski modeli sa određenom verovatnoćom i

statističkom verodostojnošćukoji pokazuju promene faktora koji utiču na finansijske procese.

Pri finansijskom prognoziranju koristi se metod postavljanja prognostičkog scenarija. Ovim

metodom utvrđuje se logični redosled događaja sa ciljem da se pokaže kako može, polazeći od
postojećih situacija korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća.

1.1 FINANSIJSKO PLANIRANJE

Finansijsko planiranje definišemo kao, posao kompetetnih pojedinaca, menadžera, timova

ili instrument poslovne politike kojim se vrednosno (najčešće u novcu ili drugim vrednosnim
parametrima) iskazuju (dakle na papiru brojkama i slovima) razne vrste planova. Obično svaki
posao koji se planira ima i svoju finansijsku stranu i valja je na vreme predvideti i planirati.

Ukratko, finansijsko planiranje je predviđanje i planiranje priliva i odliva novčanih

sredstava.

Finansijsko planiranje ima informativno-koordinirajući značaj, na bazi informacija o

finansijskom poslovanju organizacije/preduzeća, jer na njemu se koordiniraju sve finansijske
aktivnosti u procesu i donose mnoge finansijske odluke. Poslovi finansijskog planiranja obuhvataju
izradu mesečnih, kvartalnih, godišnjih, petogodišnjih (srednjoročnih) i dugoročnih finansijskih
planova, utvrđivanje planova materijalnih troškova i amortizacije, planova realizacije, planova
prihoda i rashoda, planova investicija, kreditnih planova, zatim, raznih predračuna (poreza i
doprinosa, cena, i ostalih zakonskih i ugovornih obaveza).
 S vremenskog aspekta finansijske planove u praksi delimo na:

 kratkoročne;
 srednjoročne i
 dugoročne finansijske planove.

Kratkoročni finansijski planovi donose se obično (planiraju se finansijske aktivnosti u

različitim vremenskim intervalima) na period do godinu dana, srednjoročni se donose na rokove
finansiranja do pet godina i dugoročni finansijski planovi se donose za finansiranja aktivnosti na
rokove duže od pet godina dana.

Sam proces izrade finansijskih planova (odnosno finansijski plan) obuhvata sve važne
ekonomske i finansijske pokazatelje, obim i strukturu finansijskih sredstava, troškove,
amortizaciju, cene, investicije, akumulaciju, finansijske tokove, udruživanje sredstava,
zajednička ulaganja, stepen likvidnosti, novčana primanja i novčane izdatke, izvore finansiranja,
itd.

Kao instrument poslovne politike, finansijsko planiranje podrazumeva planiranje

finansijskih tokova, usklađivanje potreba za finansijskim sredstvima, predviđanje nabavke
potrebnih sredstava, rasopređivanje i usmeravanje raspoloživih sredstava, predviđanje i planiranje
vraćanja sredstava, zatim, planiranje kadrova, vremena itd.

Kratkoročno planiranje najčešće se odnosi na finansiranje tekućih poslova i obaveza, dok se

dugoročno planiranje najčešće odnosi na veća investiciona ulaganja. Plan novčanih tokova
obuhvata stanje novčanih sredstava na početku godine, prilive i odlive sredstava tokom godine i
stanje novčanih sredstava na kraju godine.

Finansijsko planiranje predstavlja konkretizaciju finansijske politike preduzeća. Finansijska

politika kao politika finansijske funkcije ima svoj cilj i njegovo ostvarenje je zasnovano na
poštovanju načela i pravila finansiranja. Cilj finansijske politike je finansijska snaga preduzeća.
Finansijska snaga preduzeća znači trajnu sposobnost:

 plaćanja
 finansiranja
 investiranja
 uvećanja imovine vlasnika
 zadovoljenja inetresa svih učesnika (menadžera, radnika, fiskusa, kupaca i
dobavljača).

Finansijskim planiranjem se finansijska snaga preduzeća u vrednosnom izrazu stavlja u

vrieme i prostor. Vremenska dimenzija se izražava kroz sagledavanje vremenskog horizonta u kom
će se ovaj cilj ostvariti, dok se prostornom dimenzijom određuje mesto u kome će ovaj cilj biti
realizovan.
 U metodološkom smislu finansijsko planiranje ima zadatak da izradi i prezentira
sveobuhvatan i koordinantan plan aktivnosti pereduzeća i iskaže njegovu potrebu za poslovnim
sredstvima i izvorima finansiranja, za određeni period vremena u vrednosnoj formi.

Kada se kaže da finansijsko planiranje mora biti sveobuhvatno to znači da se mora odnositi
na preduzeće kao celinu, a ne samo na njegove organizacione delove. To pretpostavlja da se planovi
pojedinih segmenata i funkcija moraju donositi sporazumno i u međusobnoj harmoniji. Otuda i
potreba da aktivnosti na donošenju finansijskih planova budu koordinirane. Da bi finansijsko
planiranje bilo sveobuhvatno i koordinirano potrebno je da finansijki plan bude iskazan
monetranim merilom.

Finansijsko planiranje obuhvata:

 Planski bilans uspeha

 Planski bilans stanja
 Plan novčanih tokova
 Plan dugoročnih ulaganja.

Svaki od ovih segmenata finansijskog planiranja ima svoje težište aktivnosti.

U centru pažnje kod planskog bilansa uspeha je planirani neto dobitak. Neto dobitak
predstavlja kategoriju kojom se uvećava sopstveni kapital. Time se direktno utiče na finansijsku
strukturu pasive bilansa stanja, a istovremeno i na likvidnost preduzeća. S obzirom da je ostvarenje
neto finansijskog rezultata uslovljeno određenim stepenom rizika, to se u okviru planskog bilansa
uspeha anticipiraju rizici poslovanja i ispituje mogućnost njihovog smanjenja.

Planskim bilansom stanja projektuje se obim i struktura sredstava i izvora finansiranja, to

jest planira se vertikalna i horizontalna struktura bilansa stanja. Ovaj segment finansijskog
planiranja obuhvata i ispitivanje mogućnosti poboljšanja vertikalne i horizontalne strukture kroz
poboljšanje upravljanja sredstvima i izvorima finansiranja.

Planom novčanih tokova sagledava se mogućnost održavanja likvidnosti preduzeća u toku

planskog perioda, kao i mogućnosti njegovog finansiranja. Plan priliva i odliva gotovine pokazaće
momenat kada se javlja potreba za gotovinom. Ta informacija, zajedno sa informacijom o ročnoj
strukturi nedostajućih izvora finansiranja (iz planskog bilansa stanja) daje osnov za zaključivanje
koliko i kada treba obezbediti dodatnih kratkoročnih izvora, a koliko i kada dugoročnih izvora
finansiranja.

Plan dugoročnih ulaganja naziva se obično i planom kapitalnih ulaganja i izražava: obim,
strukturu i vreme trajanja ulaganja u fiksnu imovinu. Istovremeno sa planom dugoročnih ulaganja
vrše se ocene njihove efikasnosti i likvidnosti. Na taj način se dobijaju informacije o budućoj
rentabilnosti i likvidnosti investicionog projekta.

1. Planski bilans uspeha

Zbog svoje međusobne povezanosti planski bilans uspeha i planski bilans stanja se rade
paralelno. Sastavljanju planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja prethodi temeljno i
detaljno planiranje: proizvodnje, nabavke, prodaje, troškova, kadrovsko planiranje i planiranje
ulaganja u stalna sredstva. Svi ovi planovi se sažimaju, najpre u planski bilans uspeha iz kog se
kasnije izvodi planski bilans stanja.

Planski bilans uspeha i planski bilans stanja se rade po varijantama. Prva varijanta planskog
bilansa uspeha sačinjava se tako što se prvo utvrde:

▪ planski troškovi za predviđeni obim proizvodnje

▪ planski rashodi za predviđeni obim prodaje

Prva varijanta planskog bilansa uspeha najčešće ima sledeću strukturu:

U ovom slučaju, prva varijanta planskog bilansa uspeha, sastavljena je na bazi direct
kosting metoda. Ovakva struktura planskog bilansa uspeha iznuđena je primenom sistema obračuna
po varijabilnim troškovima u kome se varijabilni troškovi proizvodnje nadoknađuju srazmerno
realizaciji proizvoda i usluga, dok se fiksni troškovi u celini rashoduju na teret tekućih prihoda.

Svaki element planskog bilansa uspeha posebno se planira i to na sledeći način:

Planski bilans uspjeha

R.
Naziv pozicije Iznos
broj
1 Planirani prihodi od prodaje 400 000
2 Varijabilni troškovi 240 000
3 Marža pokrića (1-2) 160 000
4 Rashodi perioda bez kamata 100 000
5 Nato rashodi finansiranja 10 000
6 Porez iz rezultata 10 000
7 Poslovni dobitak (3-4) 60 000
8 Bruto dobitak (7-5) 50 000
9 Neto dobitak (8-6) 40 000
10 Stopa marže pokrića (3/1 *100) 40 %
Potreban obim prodaje za ostvarenje
250 000
11 neutralnog poslovnog rezultata (4/10 *100)
Potreban obim prodaje za ostvarenje
12
neutralnog bruto finansijskog rezultata 275 000
(4+5/10 *100)

▪ Prihodi od prodaje planiraju se tako što se planirani fizički obim proizvodnje množi sa
planiranom neto prodajnom cenom. Planirana neto prodajna cena jednaka je razlici između
prodajne cene i kondicija (rabat, kasa-skonto i sl.). Fizički obim proizvodnje, u hipotetičkom
primeru, planiran je u iznosu od 2 000 komada (gotovih proizvoda). Planirana neto prodajna cena
iznosi 200 dinara po jednom komadu. Prihod od prodaje planiran je u iznosu od 400.000 dinara (2
000 x 200).

▪ Varijabilni troškovi dobijaju se kao proizvod planiranog fizičkog obima proizvodnje i

planiranih varijabilnih troškova po jedinici proizvoda. U našem primeru planirani varijabilni
troškovi iznose 240.000 dinara (2 000 x 120).
 ▪ Rashodi perioda bez kamata jednaki su planiranim fiksnim i relativno fiksnim troškovima
koji su sadržani u prodatim proizvodima i troškovima prodaje. Planirani su u iznosu od 100.000
dinara.

▪ Neto rashodi finansiranja su jednaki razlici između planiranih kamata na obaveze i

planiranih kamata na potraživanja. Ovi rashodi su planirani u iznosu od 10.000dinara.

▪ Porez iz rezultata planira se tako što se poreska stopa koja je propisana pozitivnim
zakonskim propisima množi sa bruto dobitkom. U slučaju da se bruto dobitak razlikuje od poreske
osnovice (utvrđene propisima o sastavljanju poreskog bilansa) neophodno je izvršiti njegovu
korekciju. Korekcija se vrši na taj način što se bruto dobitak koriguje naviše za iznos troškova koje
poresko zakonodavstvo ne priznaje za rashode i naniže za iznos poreskih olakšica. Nakon izvršene
korekcije korigovani planirani bruto dobitak bi se množio sa poreskom stopom i dobijena veličina
bi predstavljala planirani porez iz rezultata. U našem slučaju pretpostavljamo da se bruto dobitak
poklapa sa osnovicom za oporezivanje i da je poreska stopa 20 %, te da je planirani porez iz
rezultata 10.000 dinara.

▪ Marža pokrića dobija se kao razlika između prihoda od prodaje i varijabilnih troškova i
iznosi 160.000 dinara

▪ Poslovni dobitak jednak je razlici između marže pokrića i rashoda perioda bez kamata i
iznosi 60.000 dinara.

▪ Bruto dobitak se dobija kao razlika između poslovnog dobitka i neto rashoda finansiranja i
iznosi 50 000 dinara

▪ Neto dobitak jednak je razlici između bruto dobitka i planiranog poreza iz rezultata i
iznosi 50 000 dinara.

Na bazi prve varijante planskog bilansa uspeha moguće je izračunati prag rentabilnosti za
ostvarenje poslovnog rezultata, kao i prag rentabilnosti ostvarenja bruto finansijskog rezultata.

Prag rentabilnosti ili donju tačku rentabilnosti I možemo izračunati kao:

FT
DTRI 
SMP

DTR I - donja tačka rentabilnosti

FT - ukupni fiksni troškovi

SMP - stopa marže pokrića (učešće marže pokrića u planiranim prihodima od prodaje).

Donja tačka rentabilnosti I predstavlja potreban obim prihoda od prodaje pri čemu je
poslovni dobitak jednak 0, odnosno ostvaruje se neutralan poslovni rezultat.

Donja tačka rentabilnosti II utvrđuje se kao :

 FT  NRF
DTRII 
SMP

DTRII - donja tačka rentabilnosti II

FT - ukupni fiksni troškovi

NRF - neto rashodi finansiranja

SMP - stopa marže pokrića.

Donja tačka rentabilnosti II predstavlja potreban obim prihoda od prodaje pri čemu je bruto
dobitak jednak 0, odnosno, pri kome se ostvaruje neutralan bruto finansijski rezultat.

U konkretnom primeru poterebano je ostvariti 250.000 dinara prihoda od prodaje radi

postizanja neutralnog poslovnog rezultata ili 62,5 % planiranih prihoda. Za ostvarivanje nultog
bruto finansijskog rezultata potrebno je 270.000 dinara prihoda od prodaje ili 67,5 % planiranih
prihoda.Grafički prikaz donje tačke rentabilnosti I i donje tačke rentabilnosti II dat je grafikom:

Grafikon: Donja granica rentabilnosti

Prihod od
prodaje

Rashodi i prihodi

Neto rashodi
finansiranja

Fiksni troškovi

250
000 275 000

Ukoliko želimo izračunati koji je to fizički obim proizvodnje pri kom je poslovni rezultat
neutralan (jednak nuli) koristićemo modifikovanu formulu:
 FT
DTR 
pv

DTR - donja tačka rentabilnosti (fizički obim proizvodnje potreban za ostvarenje nulte
poslovne dobiti),

p - prodajna cijena po jedinici proizvoda

v - varijabilni troškovi po jedinici proizvoda

Fizički obim proizvodnje pri kom se postiže prag rentabilnosti (u našem primeru) iznosi
1.250 komada, dok se neutralan bruto finansijski rezultat ostvaruje sa proizvedenih 1.375 komada.

2. Planski bilans stanja

Prva varijanta planskog bilansa uspeha realizuje se po delovima, i nju čine:

▪ Plan obrtnih sredstava

▪ Plan spontanih izvora i kratkoročnih obaveza
▪ Plan osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana
▪ Plan sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza
Obrtna sredstva se planiraju za godinu dana kod preduzeća koja imaju kontinuiranu
proizvodnju, dok se kod pereduzeća koja imaju naglašeni sezonski karakter obrtna sredstva
planiraju po periodima finansijskog naprezanja.

Plan obrtnih sredstava sastavljen na bazi koeficijenta obrta najčešće se sastavlja na sledeći
način:
 Tabela br.15: Plan obrtnih sredstava
Broj Planirana obrtna
Broj dana
r.b Naziv pozicije Učinci kalendarskih 3 4
vezivanja sredstva
dana 5
1 Gotovina u blagajni
Gotovina na depozitnim
2
računima
3 Hartije od vrijednosti
4 Potraživanja od kupaca
5 Potraživanja za avanse
6 Ostala potraživanja
7 Sirovine i repromaterijal
8 Sitan inventar na zalihi
9 Nezavršena proizvodnj
10 Poluproizvodi
11 Gotovi proizvodi
12 Trgovačka roba
13 Sitan inventar u upotrebi
14 AVR
15 Kratkoročni plasmani
Planirana obrtna
16
sredstva (1-15)

Postupak sastavljanja plana obrtnih sredstava je sledeći:

▪ Utvrditi učinke za svaku svaku poziciju obrtnih sredstava.
▪ Odrediti broj dana vezivanja za svaku poziciju obrtnih sredstva
▪ Broj kalendarskih dana u godini iznosi 365 ako se plan sastavlja za period od godinu dana.
▪ Planirana vrednost za svaku poziciju obrtnih sredstva dobija se množenjem njihovih
učinaka i broja dana vezivanja i deljenjem ovako dobijene veličine sa kalendarskim brojem
dana za koji se plan sastavlja.
▪ Ukupna planirana obrtna sredstva dobijaju se zbrajanjem planiranih vrednosti za svaku
bilansnu poziciju.
Učinci u planskom periodu su:
▪ Gotovina u blagajni – sve očekivane isplate u toku planskog perioda,
▪ Gotovina na depozitnim računima – sve očekivane isplate u planskom periodu
▪ HOV – očekivana unovčenja HOV u planskom periodu,
▪ Potraživanja od kupaca – očekivana naplata potraživanja od kupaca u planskom periodu,
▪ Ostala potraživanja – očekivana naplata ostalih potraživanja (po osnovu kamata, po
osnovu refundiranja zarada i po osnovu potraživanja od radnika),
▪ Sirovine i materijal – utrošak sirovina i materijala obračunat po nabavnoj ceni u planskom
periodu,
▪ Sitan inventar na zalihi – izdati sitan inventar u upotrebi u planskom periodu,
▪ Nedovršena proizvodnja – završena proizvodnja obračunata po ceni koštanja u planskom
periodu,
▪ Poluproizvodi – utrošeni poluproizvodi obračunati po ceni koštanja u planskom periodu,
▪ Trgovačka roba – prodata trgovačka roba obračunata po nabavnoj ceni u planskom
periodu,
Sitan inventar u upotrebi planira se:
 ▪ Neotpisana vrednost sitnog inventara
▪ Izdati sitan inventar u upotrebi u planskom pereiodu,
▪ Otpis sitnog inventar u toku planskog perioda,
▪ Planirani sitan inventar u upotrebi na kraju planskog perioda (1+2-3)
Slično kao i obrtna sredstva planiraju se i spontani izvori i kratkoročne obaveze. Dakle, kod
preduzeća sa kontinuiranom proizvodnjom spontani izvori i kratkoročne obaveze planiraju se za
period od jedne godine, dok se kod preduzeća sa sezonskim poslovanjem njihovo planiranje vrši po
periodima finansijskog naprezanja.
Spontani ili autonomni izvori su obaveze koje preduzeće nije isplatilo: državi, radnicima i
dobavljačima. Ovi izvori finansiranja raspoloživi su u kratkom i strogo utvrđenom roku i samo u
tom roku su besplatni.
Spontani izvori i kratkoročne obaveze planiraju se na isti način kao i obrtna sredstva, s tom
razlikom što kod njih umesto broja dana vezivanja imamo broj dana raspoloživosti izvora
finansiranja.
Plan kratkoročnih obaveza

Broj Planirani
Broj dana
Naziv pozicije Učinci kalendarskih spontani
raspoloživosti
dana 3 4
izvori
Obaveze prema 5
dobavljačima
Obaveze po datim
HOV
Obaveze za PDV
Obaveze za kamate,
dividende i naknade
uloga
Obaveze za porez na
dobit
Obaveze za ostale
dažbine
Obaveze za neto LD
Obaveze za poreze i
doprinose na LD
PVR
Kratkoročni krediti
Planirani spontani i
kretkoročni izvori
Tabela br.16: Plan kratkoročnih obaveza

Planiranje osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana vrši se za period od 1 godine za sva

preduzeća (bez obzira da li se radi o preduzećima sa kontinuiranim ili sezonskim poslovanjem) i to
po sledećem postupku:

Tabela br.17: Plan kratkoročnih obaveza osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana

Naziv pozicije Stanje na Povećanje u toku Smanjenje u toku Stanje na
početku planskog perioda planskog perioda kraju
 planske
planske
godine (3+4-
godine
5)
2 3 4 5 6
Osnovna sredstva
Dugoročni
plasmani
Gubitak u aktivi
stalna sredstva
(1 do 3)

Planiranje sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza, bez obzira da li se radi o preduzeću sa

kontinuiranom ili sezonskom proizvodnjom i prodajom, sastavlja se za čitavu godinu i to po
sledećem postupku:

Tabela br.18: Plan sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza

Stanje na
Stanje na
kraju
početku Povećanje u toku Smanjenje u toku
Naziv pozicije planske
planske planskog perioda planskog perioda
godine (3+4-
godine
5)
2 3 4 5 6
Sopstveni kapital
Nenominirani
kapital
Dugoročna
rezervisanja
Dugoročne obaveze
Sopstveni kapital i
dugoročne obaveze

Integrisanjem svih ovih planova dobija se prva varijanta planskog bilansa stanja, a nakon
toga pristupa se analizi dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća. Ukoliko je narušeno načelo
finansijske stabilnosti, odnosno ukoliko je dugoročna ravnoteža pomerena više u korist dugoročno
vezanih sredstava vrši se ispitivanje mogućnosti poboljšanja dugoročne finansijske ravnoteže u
oblasti planskog bilansa stanja putem:
 Smanjenja broja dana vezivanja pojedinih obrtnih sredstava
 Povećanja broja dana raspoloživosti spontanih izvora
 Smanjenja ulaganja u osnovna sredstva i dugoročne plasmane
 Ubrzanja naplate dugoročnih plasmana
 Reprogramiranja dugoročnih kredita
 Konverzije kratkoročnih kredita u dugoročne i sl.

Ako se zaključi da se dugoročna finansijska ravnoteža može povećati po bilo kom osnovu
pristupa se izradi druge varijante planskog bilansa stanja. Na osnovu druge varijante planskog
bilansa stanja utvrđuje se minimalno i maksimalno potrebna akumulacija i ispituje mogućnost
njihovog ostvarenja nakon čega se sastavlja konačna varijanta planskog bilansa uspeha i planskog
bilansa stanja.

Nakon sastavljanja konačne varijante planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja vrši
se kvantifikacija poslovnog, finansijskog i ukupnog rizika poslovanja i određuje tačka
indiferentnosti finansiranja.

3. Plan novčanih tokova

Plan novčanih tokova obuhvata:

 Plan tokova poslovnih sredstava

 Plan tokova obrtnog fonda
 Plan tokova gotovine (cash flow)
Ključni elementi plana novčanih tokova su.
▪ Pretpostavke na kojima počiva planiranje novčanih tokova
▪ Period za sastvaljanje novčanih tokova
▪ Grupisnje novčanih tokova
▪ Metode i sadržaj novčanih tokova
▪ Analiza plana novčanih tokova
Osnovu za donošenje plana novčanih tokova u preduzeću predstavlja plan prodaje iz kog
proističe: plan proizvodnje, troškova prodaje, plan troškova uprave prodaje i administracije.
Plan novčanih tokova sastavlja se za definisani period vremena koji je najčešće jedna
godina, a razrađuje se za kraće vremenske periode.
Prema svom karakteru novčani tokovi se mogu grupisati na prilive i odlive koji potiču iz:
▪ Poslovne aktivnosti preduzeća
▪ Investicione aktivnosti preduzeća
▪ Finansijske aktivnosti preduzeća.

Za planiranje novčanih tokova koristi se dinamička i bilansna metoda. Bilansna metoda

planiranja novčanih tokova može biti na bazi korigovanog bilansa uspeha ili na bazi planskog
bilansa stanja.

Analiza plana novčanih tokova vrši se sa stanovišta: platežne sposobnosti, finansijske

strukture i rentabilnosti .
Plan novčanih tokova ima ogroman zanačaj i nezamenjiv je kod: procene vrednosti firme,
investicionih projekata, za analizu likvidnosti i sl.

4. BILANSNI METOD PLANIRANJA GOTOVINE

DAT JE BILANS STANJA NA POČETKU PLANSKOG PERIODA:
 Tabela br.19: Bilans stanja na početku perioda
Aktiva
Iznos Pasiva Iznos
Gotovina 6.000.000 Ukalkulisane obaveze 6.000.000
Kupci 25.000.000 Dobavljači 14.000.000
Zalihe 20.000.000 Kratkoročni krediti 7.000.000
AVR-osiguranje 3.000.000 Kratkoročne obaveze 27.000.000
OBRTNA SREDSTVA 54.000.000 Dugoročni dugovi 23.000.000
Fiksna sredstva UKUPNI DUGOVI 50.000.000
- nabavna vrednost 100.000.000 Sopstveni izvori
- ispravka vrednosti 40.000.000 Početna ulaganja 20.000.000
- sadašnja vrednost 60.000.000 Akumulirani dobitak 44.000.000
UKUPNA AKTIVA 114.000.000 UKUPNA PASIVA 114.000.000

Ako se pretpostavi da su:

▪ planirani prihodi od prodaje u istom periodu iznose 120.000.000, u kojima cijena
koštanja realizovanih proizvoda, bez amortizacije učestvuje sa 60 % a rashodi perioda sa
20 %
▪ godišnji troškovi amortizacije 12.000.000
▪ osiguranje plaća na početku godine za 12 meseci
▪ stopa poreza na dobit 20 %
▪ akontacije na ime poreza na dobit plaća do 10-tog tekućeg meseca za prethodni
mesec
▪ planirani neto dobitak dijeli na akumulaciju i neposlovnu potrošnju u srazmjeri 50
% : 50 %
▪ 80 % ukupnih ukalkulisanih obaveza koje iznose 10.000.000 mora biti plaćeno u
planskom periodu
▪ rashodi kamata 2.400.000 godišnje
▪ dospele obaveze po kratkoročnim kreditima izbose 2.000.000
▪ koeficijent obrta kupaca 8, ukupnih zaliha 6, a dobavljača 10
▪ planirana nabavka fiksnih sredstava od 10.000.000
▪ planirano dugoročno zaduživanje u iznosu od 4.000.000
Napraviti plan tokova gotovine za planski polugodišnji period.

Tabela br.20: Planski bilans uspeha

1. Neto prihod od realizacije 120.000.000

2. Cena koštanja realizovanih proizvoda 72.000.000
3. Bruto dobitak 48.000.000
4. Rashodi perioda 24.000.000
5. Amortizacija 6.000.000
6. Poslovni dobitak 18.000.000
7. Rashodi na ime kamate 1.200.000
8. Dobitak prije oporezivanja 6.800.000
9. Porez na dobitak 3.360.000
 10. Neto dobitak 13.440.000
11. Neposlovna potrošnja 6.720.000
12. Akumulacija 6.720.000

Naziv pozicije Na početku Na kraju Razlika

Gotovina 6.000.000 2.180.000 - 3.820.000

Kupci 25.000.000 30.000.000 + 5.000.000
Zalihe 20.000.000 24.000.000 + 4.000.000
AVR –osiguranje 3.000.000 1.500.000 - 1.500.000
Obrtna sredstva 54.000.000 57.680.000 + 3.680.000
Fiksna sredstva nabavna vrijednost 100.000.000 110.000.000 +10.000.000
Fiksna sredstva sadašnja vrijednost 60.000.000 64.000.000 + 4.000.000

Tabela br.21: Projekcija bilansa stanja

NAZIV Na početku Na kraju Razlika

POZICIJE

Gotovina 6.000.000 2.180.000 - 3.820.000

Kupci 25.000.000 30.000.000 + 5.000.000
Zalihe 20.000.000 24.000.000 + 4.000.000
AVR -osiguranje 3.000.000 1.500.000 - 1.500.000
Obrtna sredstva 54.000.000 57.680.000 + 3.680.000
Fiksna sredstva
100.000.000 110.000.000 + 10.000.000
nabavna vrijednost
Ispravka vrijednosti
40.000.000 46.000.000 + 6.000.000
fiksnih sredstava
Fiksna sredstva
60.000.000 64.000.000 + 4.000.000
sadašnja vrijednost
AKTIVA 114.000.000 121.680.000 + 7.680.000
Ukalkulisane obaveze 6.000.000 2.000.000 - 4.000.000
Obaveze za porez - 560.000 + 560.000
Obaveze na ime
- 1.200.000 + 1.200.000
kamate
Dobavljači 14.000.000 15.200.000 + 1.200.000
Kratkoročni krediti 7.000.000 5.000.000 - 2.000.000
Kratkoročne obaveze 27.000.000 23.960.000 - 3.040.000
Dugoročni krediti 23.000.000 27.000.000 + 4.000.000
Ukupni dugovi 50.000.000 50.960.000 + 960.000
Početno ulaganje 20.000.000 20.000.000 -
Akumulirani dobitak 44.000.000 50.720.000 + 6.720.000
Sopstveni izvori 64.000.000 70.720.000 + 6.720.000
PASIVA 114.000.000 121.680.000 +7.680.000
 Tabela br.22: Plan novčanih tokova na bazi projektovanog bilansa stanja

I Planirana primanja gotovine

Saldo gotovine na početku planskog perioda 6.000.000
Smanjenje AVR 1.500.000
Povećanje poreskih obaveza 560.000
Povećanje obaveza na ime kamata 1.200.000
Povećanje obaveza prema dobavljačima 1.200.000

POVEĆANJE DUGOROČNIH KREDITA 4.000.000

Povećanje akumuliranog dobitka 6.720.000

UKUPNO 21.180.000
II Planirana izdavanja gotovine

POVEĆANJE POTRAŽIVANJA OD KUPACA 5.000.000

Povećanje ukupnih zaliha 4.000.000

Povećanje fiksnih sredstava – sadašnja vrijednost 4.000.000
Smanjenje ukalkulisanih obaveza 4.000.000
Smanjenje kratkoročnih kredita 2.000.000
UKUPNO 19.000.000

III Saldo gotovine na kraju planskog perioda 2.180.000

1.2 IZBOR KADROVA ZA FINANSIJE I ORGANIZOVANJE FINANSIJSKE

SLUŽBE I FUNKCIJA U NJOJ

Prema većini teoretičara finansija i finansijskog menadžmenta finansijska funkcija je

osnovna funkcija poslovanja. Finansijska funkcija obuhvata poslove pribavljanja, plasiranja, obrti,
uvećavanja i vraćanja finansijskih sredstava i međusobne odnose subjekata tokom ovih poslova.

Pod funkcijom se obično podrazumeva više povezanih poslova i postupaka predviđenih

(ili kojima se obavlja) za obavljanje određenih zadataka.
 U proteklim vremenima finansijska funkcija se tretirala zajedno sa računovodstvenom,
međutim, finansijska funkcija podrazumeva novčano poslovanje, dok je računovodstvena funkcija
knjigovodstveno evidentiranje finansijskog poslovanja. Računovodstvena funkcija je informativna
baza i podrška finansijskoj funkciji, jer shodno zakonu i zakonskim aktima knjigovodstveno
evidentira sve finansijske transakcije i putem pojedinačnih ili zbirnih izveštaja dostavlja
informacije organima upravljanja.

Praksa ukazuje na potrebu organizaovanja finansijske funkcije na nivou preduzeća, što je

praksa u mnogim privredama, dok je u dosta privreda finansijska funkcija objedinjena sa
računovodstvenom i tretira se kao služba za finansije i računovodstvo.

Informaciono-računovodstveni sistem trebalo bi da daje informacije, neophodne za

odlučivanje finansijskoj službi na svim nivoima preduzeća. Finansijska i računovodstvena
funkcija po prirodi svojih zadataka i sredstava upućene na intezivnu međusobnu saradnju.
Finansijska funkcija ne može nirmalno funkcionisati u koliko ne koristi informacije
računovodstvene funkcije. Ukoliko gledamo na njihovu povezanost sa aspekta raspolaganja
novčanim sredstvima, onda računovodstvena funkcija ima kontrolu nad finansijskom funkcijom.

Međusobna saradnja ove dve funkcije potrebna je posebno kada su u pitanju neka plaćanja
obaveza ili naplata potraživanja, zatim kontrola tokova finansijskih sredstava, donošenje
finansijskih planova i definisanje finansijske politike. Dakle, utvrđivati koja od ove dve funkcije
ima primat u procesu poslovanja preduzeća nije jednostavno, s obzirom na njihovu međusobnu
povezanost, ali ipak prednost treba dati finansijskoj funkciji. Saradnja između ove dve funkcije
najčešće se odvija cirkulacijom dokumentacije o kretanju novca, usklađivanje knjigovodstvene
evidencije i finansijskih zahteva i potreba.

Organizacija finansijske funkcije uslovljena je veličinom organizacije/preduzeća.

 U manjim

Glavni menadžer finansijskog sektora

koordiniranje rada finansijske funkcije sa drugim funkcijama i upravom preduzeća
koordinacija rada odeljenja finansijskog sektora
kreiranje finansijske politike
zastupanje preduzeća u finasijskim poslovima sa drugim subjektima (poveriocima i dužnicima)

Odeljenje za pribavljanje i upotrebu finasijskih Odeljenje planiranja i analize

sredstava finansijsko planiranje
pribavljanje finansijskih sredstava finansijska analiza
korištenje finansijskih sredstava finansijsko informisanje
uspostavljanje strukture kapitala
kontrola racionalne upotrebe sredstava
osiguranje imovine Odeljenje ličnih dohodaka
usklađivanje rokova obaveza i izvora obračuni ličnih dohodaka
analitička evidencija o ličnim dohodcima

Odeljenje likvidature
Odeljenje platnog prometa kontrola blagajne
plaćanje obaveza kontrola novčanih dokumenata
naplata potraživanja
vođenje evidencije platnog prometa
Odeljenje portfelja
evidencije hartija od vredn

Devizno odeljenje Odeljenje blagajne

devizni platni promet blagajnički poslovi

preduzećima poslove finansijske funkcije obavlja direktor/glavni menadžer, dok poslove vezane za
plaćanja, kontrolisanja kretanja dokumentacije, obračune kamata i sl. radi računovodstvo.
Blagajničke poslove takođe obavlja knjigovodstveno-računovodstvenaslužba s tim što
direktor/glavni rukovodilac ima direktan nadzor nad njima.

U srednjim preduzećima finansijske poslove obavlja posebna finansijska služba, dok u

velikim preduzećima zbog obima i složenosti poslova, finansijska funkcija se organizuje u obliku
sektora.
 Organizovanje

finansijske funkcije u velikim preduzećima na nivou sektora šematski prikazano izgleda kao
na slici br.7. (izvor, Ristić, 1994).

1.2.1 izbor i organizovanje kadrova

Izbor i organizovanje kadrova za svaku službu i u svakoj organizaciji ima primarni značaj.
Pravilan izbor i alokacija ljudskih resursa u finansijskom menadžmentu podrazumeva efikasnu
podelu rada od koje zavisi dalje poslovanje. Ukratko rečeno podela rada znači rastavljanje radnih
zadataka ili posla na manje operacije i njihova raspodela izvršiocima posla, onima koji trebju da
odrade posao. Umesto da pojedinac radi kompletan posao on se raspodeljuje na manje operacije
(manje zadatke) i obavlja ga više lica. Ako izbor i organizovanje ljudskih resursa posmatramo sa
aspekta efikasnosti i efektivnosti, lako je uočiti direktnu zavisnost visoke efikasnosti i efektivnosti
od podele rada. Posao izbora i organizovanja ljudskih resursa najčešće podrazumeva: planiranje
ljudskih resursa, regrutovanje, selekciju, socijalizaciju, obuku i usavršavanje, procenu učinka,
unapređenja, premeštaje, degradiranja, nagrađivanja i razrešenja.
 Za svaki posao, svako radno mesto, treba planirati adekvatan kadar. Predhodno se tačno
preciziraju uslovi potrebni za određeno radno mesto i prema njima se traži (putem oglasa, službi za
zapošljavanje, itd.) profil kadra. Posle usvajanja plana novih kadrova sledi regrutovanje novih ljudi.
Nakon provere (testiranjem i razgovorima) njihovih sposobnost radi se selekcija u smislu radnih
mesta. Posebno ponekad može biti problematična socijalizacija novih kadrova u novu sredinu, što
opet moraju rešavati menadžeri rukovodioci. Posle socijalizacije u novu radnu sredinu sledi faza
doobuke i usavršavanja, gde se novi ljudi upoznavaju sa novim poslovima i stiču nova praktična
znanja. Faza procene učinka, rada pojedinaca je veoma bitna, jer od nje zavisi ishod svih narednih
faza (nagrađivanja, kažnjavanja, degradiranja, premeštaja i razrešenja.

1.2.2 zadaci finansijske službe

Sudeći po pisanju brojnih teoretičara iz područja finansija podeljena su mišljenja da li je

finansijska služba (neki je poistovećuju sa finansijskom funkcijom) jedna od najznačajnijih ili je
najznačajnija, služba od koje zavisi funkcionisanje svih ostalih službi. Ipak se treba složiti sa
drugom konstatacijom, tj. da je finansijska služba najznačajnija u svakoj organizaciji, ili još jasnije
rečeno, zajedno sa službom upravljanja ljudskim resursima, ova služba čini temelj svake
organizacije/preduzeća.

U teorijskim pristupima pojavljuju se nedoumice oko toga da li ova služba treba da bude
potpuno odvojena od ostalih službi ili ne, dok praksa upućuje na samostalnost ove službe.

Zadaci finansijske službe (organizovane kao samostalne službe) u preduzeću jesu:

obezbeđivanje finansijskih sredstava za normalno poslovanje, istovremeno prateći obaveze prema
izvorima, vrši naplatu potraživanja, planira priliv i odliv novčanih sredstava, vodi brigu i evidenciju
o kreditiranju, brine o likvidnosti preduzeća, obavlja devizne poslove, poslove sa platnim
prometom, sprovodi internu kontrolu, informiše organe upravljanja itd. Potrebna sredstva
finansijska služba obezbeđuje zaduživanjem kod drugih preduzeća, banaka i ostalih finansijskih
organizacija.

2. Finansijska kontrola

Ciljevi kontrole

Prilikom kontrole proverava se poštovanje zakona, raspodela prihoda, raspodela budžetskih

sredstava (ukoliko ih organizacija koristi), finansijsko stanje, ispravnost obračunavanja i plaćanja
poreza... Izuzetno je važna i kontrola racionalne upotrebe novčanih sredstava, a posebna pažnja se
obraća na sledeće:

 da li se novčana sredstva koriste u skladu sa zakonom i aktima kojima se utvrđuje poslovna

politika preuzeća
 da li se novčana sredstva racionalno koriste

Kontrolni proces je kontrolisanja rada i rezultata rada, u smislu poređenja sa predhodno

definisanim parametrima, omerima ili standardima, i merenje odstupanja. Rezultati se ažurno
dostavljaju onome ko odlučuje po rezultatima. Prvo moramo definisati kontrolni proces da bi smo
lakše definisali kontrolu. Kontrolni proces sprovode kontrolori (osposobljeni pojedinci) ovlašteni
od strane (ili članovi) neke institucije, službe ili komisije. Dakle, kontrolu možemo posmatrati kao
instituciju, službu, sektor ili komisiju zakonski definisanu.

Na osnovu predhodnog opšteg pristupa kontroli, finansijska kontrola je plansko,

organizovano i stručno proveravanje/kontrolisanje finansijskog poslovanja, i istovremeno
utvrđivanje stanja. Finansijska kontrola je organizovana stručna delatnost usredsređena na
ispitivanje i ocenjivanje poslovanja firme, stanja i kretanja finansijskih sredstava i odstupanja u
procesu plasiranja/korištenja, tj. sagledavanje ne/pravilnosti u finansijskom poslovanju.

Finansijskom kontrolom se najjednostavnije sagledava uspeh rada određenog preduzeća.

Sva sredstva bilo kog privrednog subjekta ili preduzeća izražavaju svoju vrednost u novcu, pa se
finansijskom kontrolom efikasno sagledavaju rezultati poslovanja, pravilnosti u finansijskom
poslovanju i uspešnost poslovne politike preduzeća.

Zadaci finansijske kontrole najčešće su (mada po potrebi mogu biti i posebni i specijalni):
kontrola finansijskog poslovanja, kontrola materijalnog poslovanja, kontrola nabavki, kontrola
prodaje, kontrola osnovnih i obrtnih sredstava, kontrola sredstava posebnih namena, kontrola
sredstava zajedničke potrošnje. Da bi proverila ispravnost, tačnost i zakonitost predhodno
pomenutih poslova finansijska kontrola obavezno pregleda poslovne knjige, kontroliše završni
račun, periodične obračune, izveštaje sredstava i zvora sredstava, blagajničko poslovanje, izveštaje
o raspodeli ukupnog prihoda i dohodka, izveštaje i dokaze zakonskih i ugovornih obaveza, isplate
ličnih primanja i ostalu internu dokumantaciju po potrebi, koja može da utiče na rezultate rada.
Najčešće je usredsređena na finansijsko računovodstvo, knjigovodstvo i blagajničko poslovanje.

Postoje razni oblici i vrste finansijske kontrole, dok se najčešće deli na:

 internu i eksternu-gledano s aspekta nosioca same kontrole;

 kontrolu privrednih i vanprivrednih organizacija-gledano prema objektu;
 stalnu, periodičnu i povremenu-gledano sa vremenskog aspekta i
 predhodnu i naknadnu-prema fazama u kojima se sprovodi.

U odnosu na proces toka rada najkraće kontrolu možemo podeliti na: predkontrolu,
kontrolu u toku i kontrolu po završetku rada.

Predkontrola ima za cilj da utvrdi da li su svi pripremni radovi odrađeni, i da li posao može
početi na vreme, kontrola u toku kontroliše sam proces rada da ne bi došlo do odstupanja u samom
procesu rada i kontrola na kraju kontroliše rezultate procesa rada, ali i rezultate sprovođenja
prethodne dve kontrole.

Iz ugla efikasnosti i racionalnosti vođenja poslovnog sistema postoje dve osnovne vrste
finansijskih problema:

 situacije kada se ne ostvaruju postavljeni finansijski ciljevi

 situacije kada se ne koriste postojeće tržišne mogućnosti na najbolji mogući način
Interna i eksterna kontrola

Kontrola može imati interni i eksterni karakter. Internu kontrolu vrše sopstvene kontrolno-nadzorne
službe za potrebe menadžmenta preduzeća i vlasnika. Eksternu kontrolu vrše razne inspekcijske
službe i državni organi, banke i druge zainteresovane organizacije u cilju utvrđivanja zakonitosti
poslovanja.

Revizija

Revizija poslovanja predstavlja planirano i naknadno preispitivanje finansijskog stanja i

celokupnog materijalno-finansijskog poslovanja preduzeća ili ustanove. Revizijom se vrši kontrola,
ali ne i preduzimanje mera ili sankcija za uočene nepravilnosti.

Revizijom se vrši pregled celokupne knjigovodstvene i druge dokumentacije. Ona se po pravilu

sprovodi u velikim preduzećima za potrebe vlasnika i obaveštavanje javnosti o poslovanju ili onda
kada se sumnja u ispravnost iskazanog stanja ili da postoje veće nepravilnosti u poslovanju.

Vrste revizije

Revizija može biti sa stanovišta obuhvata delimična i opšta, može se tretirati prema dubini i svrsi
kao formalna i suštinska, može biti vanredna i redovna i na kraju prema tome da li se vrši od strane
osoba iz same organizacije ili subjekata izvan nje deli se na internu i eksternu.

Za sve aktivnosti pa i za kontrolu i reviziju neophodne su informacije. Najveći deo potrebnih

informacija nalazi se u knjigovodstvenim evidencijama. Važne informacije na primer čine podaci o
stanju na deviznim računima, stanje hartija od vrednosti, evidencije o odobrenim a neiskorišćenim
kreditima, evidencije o dugovanjima i potraživanjima i sl.

Rizik

Rizik predstavlja manju ili veću neizvesnost u vezi sa očekivanim ishodom poslovne aktivnosti.
Razlikuju se dve vrste rizika, poslovni i finansijski. Poslovni rizik označava neizvesnost u vezi sa
očekivanim poslovnim dobitkom. On je određen fiksnim troškovima. Finansijski rizik odnosi se na
rizik buduće neto dobiti i određen je fiksnim troškovima. Kada preduzeće ima fiksne poslovne i
finansijske rashode izlaže se poslovnom i finansijskom riziku. Kombinovano dejstvo ova dva rizika
naziva se ukupnim ili totalnim rizikom.

Leveridž

Leveridž predstavlja metod pomoću kog se mogu proceniti efekti poslovanja uz stavljanje
posebnog akcenta na fiksne troškovima. Postoji poslovni, finansijski i kombinovani leveridž.

Poslovnim leveridžom se procenjuju efekti privređivanja sa fiksnim troškovima poslovanja.

Finansijskim leveridžom meri se dodatni rizik zbog finansijskih rashoda.

Kombinovanim leveridžom kvantifikuju se efekti poslovnog i finansijskog leveridža na neto dobit i

stopu prinosa na sopstvena sredstva.
Poslovni leveridž

Poslovni leveridž se izračunava na osnovu seldeće formule:

gde je:

P – broj proizvoda na postojećem obimu prodaje

C – prodajna cena po jedinici proizvoda
Tv – prosečni varijabilni troškovi po jedinici proizvoda
Tf – ukupni fiksni troškovi za posmatrani period

Finasijski leveridž

Intenzitet dejstva finasijskog leveridža zavisi od toga koji je deo fiksnih rashoda na ime kamata
pokriven iz poslovne dobiti, tj. dobitka pre kamate i oporezivanja. Faktor finansijskog leveridža
predstavlja relativan odnos poslovne dobiti i dobiti pre oporezivanja i on se izračunava:

gde je: Pd – poslovni dobitak

1.3.1 SARADNJA KONTROLNE I RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE PREDUZEĆA

Saradnja kontrolne i računovodstvene funkcije preduzeća u procesu poslovanja je

neminovna i od nje zavisi funkcionisanje svih ostalih funkcija. Intezivna ili aktivna saradnja po
važnim pitanjima ove dve funkcije odvija se na razne načine:

 s obzirom da i računovodstvo obavlja kontrolnu funkciju saradnja ove dve

funkcije je jedinstvena;
 izveštaji o knjigovodstvenom stanju omogućavaju kontrolu i reviziju, tj.
omogućavaju provere podatka, i poređenje sa stvarnim stanjem;
 tačnost i ažurnost knjigovodstva olakšava rad kontroli;
 dokumentacija je objekt kontrole kao i knjiženja i druge evidencije;
 obračun i isplata ličnih dohodaka stalno su pod kontrolom;
 inventarizacija je u stvari kontrola i stvarnog i knjigovodstvenog stanja;
 periodični obračuni i zaključni računi kontrola su poslovanja, kako
pojedinačnih funkcija, tako i svih organizaoionih jedinica;
 informacije o finansijskoj situacijiobezbeđuju se putem kontrole i funkcija
koje doprinose datoj situaciji;
  knjigovadstvena analiza kontrola je poslovanja, što se vidi kroz
knjigovodstvene evidencije;
 računovodstvo daje sve podatke koje zatraži interna kontrola, pa čak i one
koje kontrola ne traži a koji su neophodni za njen dalji rad.
Pasivna saradnja između navedenih funkcija je važna u procesu poslovanja preduzeća i ona
se takođe odvija na više načina:

 dok računovodstvo daje niz pokazatelja, kantrolna funkcija otkriva i uzroke

tih pokazatelja, pa i odgovornosti ili zasluge pojedinaca koji su radili na
njima.
 kontrolišu se troškovi (u radnim nalozima, organizacionim jedinicama, po
funkcijama, u obračunima proizvodnje i realizacije, kalkulacijama,
periodičnim obračunima i zaključnom računu).
 kontrolišu se normativi (materijala, rada, fiksnih troškova, zaliha, korištenja
kapaciteta, izostanaka itd.).
 kontrolišu se i količine (proizvodnje, realizacije, zalihe, sati rada itd.).
 vrednosti (nabavki, proizvodnje, realizacije, ušteda, šteta, kala, rastura,
kvara, loma ,itd,).
 kontrolišu se cene (u nabavci, u prodaji, u proizvodnji, odstupanje od
planiranih cena, posledice promena u cenama itd.
 kotrolišu se rokovi (radnih naloga, isporuka, plaćanja itd.).

1.4 FINANSIJSKO RUKOVOĐENJE

Finansijsko rukovođenje je veoma važan deo finansijskog upravljanja, koji podrazumeva

niz aktivnosti kojima se utiče na pojedince ili grupe u cilju njihovog usmeravanja i podsticanja da
urade određene poslove. Finansijsko upravljanje kao širi pojam je proces planiranja, izbora i
organizovanja ljudskih resursa, kontrolisanja, rukovođenja i odlučivanja u procesu kreiranja
finansijskih uslova za efikasno postizanje odabranih finansijskih ciljeva.

Finansijsko rukovođenje podrazumeva usmeravanje svih zaposlenih koji rade na poslovima

sa novcem ili u finansijskim službama ka ostvarenju finansijskih ciljeva, ciljeva definisanih u
procesu finansijskog planiranja. Ako bismo pokušali apostrofirati i sažeti u tri grupacije veštine
finansijskog menadžmenta, to su:

 tehničke;
 konceptualne i
 humane.

Pod tehničkim veštinama finansijskog menadžmenta podrazumevaju se osnovna tehnička

znanja rada sa finansijama-novcem (finansijskim instrumentima, institucijama i subjektima).

Konceptualne veštine menadžmenta/menadžera odnose se na poznavanje organizacijskih

poslova, predviđanja i sl, dok humane veštine podrazumevaju rad sa ljudima i međuljudske
odnose. Svi zaposleni u finansijama, ne samo rukovodioci suočavaju se sa finansijama preduzeća i
trebalo bi da poseduju potrebna znanja. Menadžeri rukovodioci ne upravljaju finansijama,
finansijama najčešće upravlja poslovodni odbor, sastavljen od menadžera raznih sektora, a mnogi
od njih nemaju nužno formalno obrazovanje iz oblasti finansija. Svi menadžeri pojedinih sektora,
članovi poslovodnih odbora treba da znaju kako se upravlja finansijama kao jednim od ključnih
resursa preduzeća. Svi menadžeri bez obzira da li su na poziciji rukovodioca ili članovi
poslovodnih odbora trebalo bi da budu osposobljeni za sledeće poslove:

 kompletnu analizu finansijske funkcije preduzeća;

 izradu finansijskih projekata preduzeća uz procenu inflatornih i poreskih
efekata;
 analizu i procenu stanja na finansijskom tržištu, posebno odnos između
finasijskog tržišta i tržišta roba i usluga i
 razumevanje finansisjkih propisa i publikacija u cilju efikasnijeg
komuniciranja sa finansijskim institucijama i drugim subjektima na
finansijskom tržištu.

1.4.1 SARADNJA FUNKCIJE RUKOVOĐENJA S FUNKCIJOM RAČUNOVODSTVA

U predhodnim delovima knjige isticano je na više mesta da se sve odluke u finansijskom

menadžmentu donose na osnovu informacija. Jasno je da su odluke efikasnije i kvalitetnije, što su
informacije na kojima se baziraju kvalitetnije (kvalitat informacije podrazumeva-tačnost, ažurnost,
sigurnost itd.). Donošenje pravih odluka u finansijskom menadžmentu bez valjanih informacija iz
računovodstva nemoguće je.

Aktivna saradnja između pomenute dve funkcije odvija se konstantno, na različite načine i
zbog različitih ciljeva.

 odluke rukovodilaca se temelje na podacima knjigovodstva i računovodstva.

Znači od informacija dobijenih iz računovodstva zavisi posao rukovodilaca,
dok s druge strane pogrešne odluke rukovodilaca odražavaju se na rad
računovodstva.
 za potrebe rukovođenja svakodnevno se koriste podaci analitičkog
knjigovodstva (o materijalu, inventaru, gotovim proizvodima, troškovima
itd., a za duža vremenska razdoblja, mesec dana i duže, koriste se podaci i
informacije glavnog finansijskog knjigovodstva.
 dvosmernost saradnje izražena je preko dokumentacije (informacije u obliku
dokumenata ili pisanoj formi), rukovodioci potpisuju dokumentaciju i
odgovaraju za njenu ispravnost.
 obračun i isplatu ličnih dohodaka radi računovodstvo, dok je odgovornost za
ovaj posao na rukovodiocima kao i briga o kadrovima.
 odgovaraju i za inventarizaciju, zatim i za ustanovljene razlike kada prelaze
normative (kala, loma, kvara, rastura itd.);
 evidencija i praćenje troškova prvenstveno služi rukovodiocima, kako za
 operativno ocenjivanje normativa i planova, tako i za učinak ljudi i
organizacionih jedinica (količinom i kvalitetom).
 periodični obračuni i zaključni računi daju rukovodiocima pre upravljača
skicu poslovanja preduzeća;
 informacije o finansijskoj situaciji proučavaju rukovodioci i podnose ih
upravljačkim strukturama;
 finansijske planove rukovodioci podnose organima upravljanja na odobrenje;
 u sklopu opšte analize poslovanja, knjigovodstvena analiza ima posebno
važno mesto, zbog podataka kojima raspolaže i njihove tačnosti.

Pasivna saradnja između funkcije rukovođenja i računovodstva odvija se konstantno i na

različite načine:

 jasno je da u samom računovodstvu postoji rukovođenje, ali i iznad njega

(računovodstva); jer i na njega deluje inventivnost i predviđanje
rukovodioca, tačni proračuni i odabiranje racionalnih metoda.
 jedan od načina pasivne saradnje odvija se kroz pripreme i odabiranje
između više alternaltivnih rešenja.
 saradnja između ove dve funkcije odvije se i kroz organizatorske
sposobnosti: odabiranje saradnika, podela rada, odabiranje metoda i
alternativa, pripreme itd.
 sposobnost koordinacije; ljudi, organizacionih jedinicama, funkcija itd.
 organizovani nadzor i redovna kontrola deluje na kvalitet rada.
 redovna analiza svakog posla otklanja smetnje i loše uticaje.
 rukovodioci osposobljavaju kadrove, kako za tekuće poslove (za veću
proizvodnost rada), tako i za buduće rukovodioce (zamenu).

1.4.2 ULOGA RAČUNOVODSTVA U PROCESU INVESTIRANJA

Donošenje investicionih odluka u preduzeću je posao neizvodljiv bez učešća finansijskog
menadžmenta. Finansijski menadžment raspolaže ili mora da raspolaže svim informacijama
neophodnim za donošenje investicionih odluka. Već je govoreno da većina (ili sve ) važne
informacije vezane za finanisje preduzeća dolaze iz računovodstva.

Aktivna saradnja funkcije investiranja sa računovodstvom ispoljava se na više načina i s

različitim interesima:

 investiranje zavisi od stanja novčanih i materijalnih sredstava, te potraživanja

i obaveza.
 računovodstvo obavlja blagajničke poslove i podmiruje obaveze za
investicije (ako nije finansijska funkcija odvojena).
 vodi knjigovodstvenu evidenciju investicija (osnovnih sredstava, ličnih
dohodaka, troškova itd.).
 računovodstvo osigurava sigurnost, pregledom i kontrolom dokumenta,
knjiži ih i čuva, a evidencije sravnjuje.
 obračunava i isplaćuje lične dohotke.
 organizuje i sprovodi inventarizaciju materijala za investicije, investicije u
 gradnji, uključujući i obaveze i potraživanja.
 evidentira i prati troškove za investicije počev od radnih naloga i kalkulacija
do obračunske situacije i računa, odnosno izvršenja investicionog programa.
 periodični obračuni i zaključni račun obuhvataju i sva inventarisanja u toku
vremenskog razdoblja, kako po strukturi sredstava, tako i prema izvorima
ulaganja.
 od finansjske situacije zavise daljnja investiona ulaganja.
 u fnansijskom planu vidno mesto imaju investiciona ulaganja, rokovi porasta
kapaciteta, finansijski efekti ulaganja itd.
 knjigovodstvena analiza obuhvata i investicione programe, kako realizaciju
tih programa i zbog čega se odstupilo.

Pasivna saradnja funkcije investiranja i računovodstva takođe je višestruka i dosta značajna

u investicionim procesima:

 u samoj razvojnoj politici preduzeća, investicije su glavna briga, jer se o

njima ne može govoriti površno i na kratak rok.
 u dugoročnoj, srednjoročnoj i godišnjoj poslovnoj politici investicje su
značajan faktor, bilo da se radi o novim objektima, madernizaciji, proširenju
kapaciteta, ili o kadravima.
 interne rezerve su uvek moguće (najčešće se postižu uvođenjem više reda i
discipline u procesu rada: proširenjem uskih grla, povećanjem proizvodnosti
rada, smanjivanjem izostanaka, boljom stimulacijom itd.)
 racionalno izvođenje investicionog programa, direktno je uslovljeno
podacima i informacijama iz računovodstav itd.

1.5 FINANSIJSKO ODLUČIVANJE

Predhodno smo u delu finansijskog rukovođenja istakli da je finansijsko upravljanje širi i

značajniji pojam od rukovođenja. Finansijsko upravljanje podrazumeva upravljanje na osnovu
finansija direktno i celim poslovanjem indirektno, kroz razne odluke. Poseban značaj imaju
finansijske odluke kada se radi o raspodeli dobiti, zatim, kada su u pitanju finansijska načela:
racionalno finansiranje, likvidnost, sigurnost, rentabilnost, udruživanje sredstava i donošenje
odluka po pitanju njih.

Finansijsko upravljanje i odlučivanje su u uskoj međuzavisnosti i povezanosti. Pod

odlučivanjem se obično podrazumeva deo finansijske politike koji se bavi stručnim vođenjem
poslovne politike kroz proces donošenja odluka.

Ako načelo racionalnog finansiranja podrazumeva pribavljanje finansijskih sredstava tako

da se uspostavi najbolja kombinacija između sopstvenih i tuđih izvora, donošenje odluke koju
kombinaciju odabrati svakako ima veliku odgovornost.

Donositi odluke u koje poslove ulagati, tj. koji poslovi obezbeđuju najveću zaradu
(uvećanje uloženih sredstava) i ulagati u njih, što podrazumeva načelo rentabilnosti, svakako nije
jednostavno i to ne može svako raditi. Takođe donošenje odluke o tome koji su poslovi najsigurniji,
tj. obezbeđuju vraćanje uloženih sredstava i ostvarivanja profita uz najniži nivo rizika (što
podrazumeva princip sigurnosti) posao je menadžera profesionalaca.

Od odlučivanja o svim pitanjima vezanim za finansijsko poslovanje zavisi i likvidnost

preduzeća, tj. da raspoloživim finansijskim sredstvima, u svakom trenutku, isplati dospele obaveze
plaćanja. Uspešna finansijska i poslovna politika preduzeća počivaju na odlučivanju i finansijskoj
snazi preduzeća.

Finansijska snaga preduzeća podrazumeva sveukupnost finansijskih odnosa koji

proizlaze iz racionalnog pribavljanja, korištenja i vraćanja finansijskih sredstava, a koji se
upravo ostvaruju na načelima racionalnosti, rentabilnosti, sigurnosti i likvidnosti. Finansijska
snaga preduzeća je trajna sposobnost finansiranja i plaćanja, tj. očuvanja i uvećavanja imovine
(Ristić, 1994).
Kao osnovna, sudeći po pisanju poznatih teoretičara iz ove oblasti, izdvajaju se sledeća
područja finansijskog menadžmenta:

 Odlučivanje o investiranju;
 Odlučivanje o finansiranju i

 Odlučivanje o kapitalu (imovini).

 DEFINISANJE
PROBLEMA

MERENJE
REZULTATA
PRIKUPLJA
NJE
PODATAKA

PRIMENA
SOLUCIJE

RAZVOJ
ALTERNATI
VNIH
IZBOR SOLUCIJA
OPTIMALN
E SOLUCIJE

PREDVIĐA
NJE
POSLEDICA

SLIKA BR.8. OSNOVNI MODEL FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA

Finansijsko odlučivanje ima strateški značaj ako se radi o finansiranju projekata ili poslova
od strateškog značaja za preduzeće, jer u tim situacijam menadžment donosi odluku koji način
finansiranja odabrati, koji od svih mogućih izvora sredstava odabrati, odlučiti o izboru optimalnog.

Operativne finansijske odluke odnose se na manje finansijske izdatke, na finasiranje

operativnih poslova, na finansiranje aktivnosti koje su u funkciji realizacije strateških planova i
projekata. Operativne odluke vezuju se za finansiranje poslova po operativnim planovima.

S vremenskog aspekta gledano sve odluke finansijskog menadžmenta možemo podeliti na:

 dugoročne;
 srednjoročne i
 kratkoročne.
Dugoročne odluke su odluke koje se donose na duže vremenske periode (preko pet godina i
duže), odlučivanje o obezbeđivanju finasiranja na duge staze, vraćanje sredstava na duge rokove,
odnosno, odlučivanje po dugoročnim planovima.

Aspekt vreme i značaj koji dugoročne odluke imaju za poslovanje preduzeća, aspekti su koji
približavaju strateške i dugoročne odluke.

Srednjoročne odluke odnose se na periode poslovanja od godine do pet godina i

kratkoročno odlučivanje odnosi se na poslovne poduhvate do godinu dana.
 Kod odlučivanja u finanasijskom menadžmentu treba razlikovati poslovno odlučivanje
(donošenje poslovnih odluka) i upravljačke odluke (odlučivanje organa upravljanja ili donošenje
odluka od strane organa upravljanja).

Odluke tipa (usvajanje ili promena statuta preduzeća, zatim odlučivanje o razvojnoj politici,
poslovnoj politici, prodaja preduzeća, zajednička ulaganja, pripajanje preduzeća nekom drugom
većem preduzeću i sl.) donose vlasnik/ci preduzeća ili većinski vlasnici, u zavisnosti kako je
preduzeće organizovano, ali na osnovu predloga menadžmenta.

Upravljanje se služi podacima računovodstva, počev od samog donošenja

planova/planiranja, do analize njihove realizacije, npr. o stanju novčanih sredstava, materijalnih
sredstava, potraživanja i obaveza.

Menadžerske odluke i izveštaji tipa periodični obračuni i zaključni računi podnose se

organima upravljanja na usvajanje i odobrenje, zatim informacije o finansijskoj situaciji i položaju
preduzeća podnose se organima upravljanja na analizu i njihovo odlučivanje.

Finansijski planovi, posle svih propisanih procedura izrade podnose se organima upravljanja
na usvajanje.

Zaključak ovog dela jeste da sve odluke menadžmenta ipak podležu određenoj rezenziji,
reviziji ili “vetu” od strane vlasnika. Ni kod finansijskog menadžmenta ne smeju se zaboraviti
izvorni principi menadžerske revolucije “razdvajanja funkcije vlasništva od funkcije upravljanja ili
upravljačkih funkcija”.

1.6 FINANSIJSKI MARKETING

Finansijski marketing podrazumeva aktivnosti koje podstiču i obezbeđuju lakše

prikupljanje, distribuciju i alokaciju novčanih sredstava. Znajući da »market« znači tržište, a »ing«
aktivnosti, finansijski marketing možemo tretirati kao niz aktivnosti na finansijskom tržištu koje
doprinose efikasnijem i efektivnijem zadovoljavanju ciljeva subjekata.

Finansijski marketing kao aktivnost ili funkcija obično je organizovan i funkcioniše u

okviru finansijske funkcije preduzeća, mada u zavisnosti od organizacione strukture i veličine
preduzeća, kao i vlasničkih odnosa može biti organizovan kao posebna funkcija.

S obzirom da se delovanje finansijske funkcije ispoljava kroz pribavljanje finansijskih

sredstava za normalno funkcionisanje preduzeća, njihovo racionalno korištenje i kontrolu,
finansijski marketing je u direktnoj povezanosti sa finansijskom funkcijom u smislu logističke
podrške.

U širem kontekstu zadaci finansijskog marketinga odnose se na široko područje poslovanja,

počev od izrade planova potrebnih sredstava, preko definisanja rokova, vraćanja uloženih
sredstava, naplate dospelih potraživanja, praćenja priliva i odliva sredstava, ocenjivanja
investicionih projekata, procene rizika itd. do analize i ocene dobiti. (videti, Ristić i ostali).

Značaj i uloga finansijskog marketinga posebno dolazi do izražaja kada je u pitanju

obezbeđenje izvora finansiranja.

Izvori finansiranja mogu biti razni, dok kao glavna podala može se navesti podela na:

 sopstvene i
 tuđe izvore.

Od finansijskog marketinga očekuje se da doprinese jasnom definisanju i analizi odnosa

između politike finansiranja sopstvenim i politike finansiranja tuđim sredstvima, što se direktno
odražava na stabilnost finansijske politike preduzeća. Samofinansiranje odražava politiku jačanja
finansijske snage preduzeća.

Kod finansiranja tuđim sredstvima finansijski marketing ima posebnu odgovornost i

obaveze, s obzirom da je raspolaganje tuđim resursima vremenski i samim uslovima dobijanja,
strogo ogrničeno. U složenim uslovima poslovanja na finansijskom tržištu kada se rizici
povećavaju, raste kamatna stopa, stopa inflacije, povećava se rizik naplate potraživanja i sl., onda
se otvara problem neutralisanja, prebacivanja i pokrića rizika, i tada dolazi do izražaja finansijski
marketing.

Uloga i značaj finansijskog marketinaga u tim okolnostima ispoljavaju se kroz prikupljanje

informacija sa finansijskog tržišta i poslovnog okruženja, doprinoseći: stvaranju fondova za pokriće
rizika, prebacivanju rizika na osiguravajuće kuće plaćanjem premija, zatim, pretvaranju krtkoročnih
u dugoročne kredite i sl. Finansijski marketing treba da doprinese prikupljanju novčanih sredstava u
skladu s planiranim sredstvima.

Proces finansijskog marketinga odvija se kroz pet faza ili njegovo funkcionisanje možemo
podeliti na pet nivoa funkcionisanja.

U prvoj grupi poslova aktivnost finansijskog marketinga podrazumeva poslove oko

utvrđivanja količine raspoloživih novčanih sredstava i planiranje potrebnih novčanih sredstava.

U drugoj grupi poslova finansijski marketing radi na pribavljanju novčanih sredstava za

finansiranje tekućeg poslovanja i rešavanju stalnih problema finansiranja.

Kao treća faza delovanja finansijskog marketinga ističe se inkorporiranje problema

finansiranja, kao trajnog zadatka finansijske funkcije preduzeća u okviru koje finansijski marketing
insistira na iznalaženju optimuma sredstava potrebnih za tekuće poslovanje (po obimu, strukturi i
dinamici) i na istraživanju racionalnih izvora sredstava za investicije. U ovim poslovima zadatak
finansijskog marketinga je da analizira:

 izvore sredstava;
 tekuće obaveze;
 novčana sredstav i
  zalihe .

U četvrtoj grupi poslova razrešavaju se problemi zaliha robe i kupaca, i tako uspostavlja
koordinacija finansijske i komercijalne funkcije (prodaja roba na kredit itd.).

Petu grupu poslova finansijskog marketinga čine poslovi vezani za vraćanje tuđih sredstava
u cilju očuvanja likvidnosti i solventnosti. U ovom kontekstu finansijski plan treba da predvidi
izvore sredstava potrebnih da se vrate dugovi i izmire dospele finansijske obaveze u vidu kredita,
dok finansijska politika treba da sagleda racionalnost i opravdanost obnavljanja kratkoročnih
kredita, konvertovanja kratkoročnih kredita u dugoročne i sa fiksnim rokovima dospeća.

Veoma važna uloga finansijskog marketinga jeste analiza finasijskih ulaganja u obrtna
sredstva i efektivnost pojedinih izvora sredstava (sopstvena, kreditna i zajmovna) u odnosu na
ostvarene rezultate poslovanja. Takođe je važno ispitivanje izvora finansiranja i tako inicirajući
odgovor na pitanje kako se finasira povećana poslovna aktivnost preduzeća i kako se osiguravaju
veća investicijska ulaganja u budućnosti.(Detaljnije videti Ristić, 1994, 445).

1.7 FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM

Sa aspekta preduzeća kao sistema, finansijski informacioni sistem predstavlja podsistem,

zadužen za obezbeđivanje i dostavljanje informacija finansijskom menadžmentu i menadžmentu
preduzeća kao sistema.

»Finansijski informacioni sistem firme u kome se odvija finansijsko poslovanje i

raspolaganje sredstvima ima zadatak da snabdeva upravljački sistem informacijama iz novčanog i
kreditnog sistema, tržišta novca, mogućnosti udruživanja sredstava i sl. (Ristić, 1994, 417)«.

Od brojnih informacija važnih/interesantnih za finansijski informacioni sistem, kao važnije

možemo navesti informacije o:

 ukupnoj finansijskoj situaciji preduzeća;

 likvidnosti i solventnosti;
 finansijskim prihodima, rashodima, raspodeli i akumulaciji;
 transferu sredstava, zaliha i potraživanja;
 novčanim tokovima, prilivu, odlivu i stanju;
 tokovima finansiranja, interno i eksterno finansiranje;
 mogućnostima udruživanja sredstava;
 obimu i strukturi potraživanja i dugovanja preduzeća itd.

Finansijske informacije prvenstveno su potrebne onima koji donose finanisijske odluke, tj.
finansijskom menadžmentu. Finansijski informacioni sistem može se organizova kao posebna
finansijska služba u okviru preduzeća. Za finansijski menadžment od posebnog značaja su
informacije o finansijskoj situaciji firme, o likvidnosti, rentabilnosti poslovanja i ulaganja, o stanju
depozita i o novčanim tokovima, o stanju dugovanja i potraživanja, o finansiranju tekuće
reprodukcije i razvoja preduzeća. Posebno su važne informacije iz područja finansijske i
računovodstvene funkcije, toliko da se smatraju osnovom finansijskog odlučivanja. Sama činjenica
da se sve odluke temelje na informacijama, govori koliki i kakav značaj informacije imaju u
procesu odlučivanja. Kvalitet odluke direktno je zavisan od kvaliteta informacije/a na kojima se
odluka zasniva/donosi.

U procesu donošenja finansijskih odluka poseban značaj imaju informacije o odnosu

novčanih sredstava i potraživanja prema tekućim obavezama; o odnosu sopstvenih sredstava i
ukupnog duga, zatim, o odnosu dobiti prema ukupnoj realizaciji, odnosu dobiti prema sopstvenim
sredstvima i odnos dobiti prema ukupnim sredstvima.

Finansijsko informisanje ima zadatak da pruži blagovremene i precizne informacije iz

domena osnovnih aktivnosti finansijskog menadžmenta, tj. sa područja finansijskog planiranja,
finansijske organizacije, finansijske analize i finansijske kontrole.

»Finansijsko informisanje u skladu sa ciljevima finansijske funkcije i finansijske politike

ima za zadatak da pruži blagovremene i precizne informacije sa područja finansijskog planiranja,
finansijske analiza, isplate finansijskih obaveza i naplate potraživanja, kontrole finansijskih
dokumenata, korišćenja sredstava i izvora finasiranja, kamatnih stopa na tržištu novca i kapitala,
tržišne vrednosti hartija od vrednosti, deviznih kurseva, zajedničkih ulaganja, sanacije itd.« (Ristić,
1994, 419).

2. ULOGE MENADŽERA U MENADŽMENT PROCESU

Predhodne definicije opisuju menadžere kao glavne vođe, lidere, planere, organizatore i
kontrolore. Ukratko rečeno, svaki menadžer, od najnižeg nivoa, od poslovođe do generalnog
direktora ili topmenadžera, preuzima na sebe veći broj uloga i izvršava zadatke, kako bi usmerio
organizaciju ka njenim definisanim ciljevima.

Menadžer ne radi sam već u timu, uz pomoć drugih ljudi. Ovde se izraz “ljudi” ne odnosi
samo na podređene i supervizore, već i na sve ostale menadžere u organizaciji. Menadžeri rade i
sarađuju sa svakim, na svim nivoima, unutar ili van organizacije, koji mogu da doprinesu
ostvarenju ciljeva poslovne jedinice (sektora) ili celokupne organizacije. Uz rad usmeren ka
organizacionim ciljevima, menadžeri rade i na ostvarivanju ličnih ciljeva.

I najzad, u svkaoj organizaciji, menadžeri treba međusobno da sarađuju u cilju formulisanja

organizacionih dugoročnih ciljeva i planiranja njihovog ostvarenja. Oni takođe sarađuju međusobno
kako bi sebi obezbedili precizne informacije koje su im potrebne za izvršenje zadataka.

Menadžeri moraju biti pouzdani i odgovorni, jer su zaduženi da nadgledaju uspešno

izvršavanje zadataka. Obično su vrednovani na osnovu toga koliko kreiraju ostvarenje zadataka.
 Menadžeri su, takođe, odgovorni za akcije svojih podređenih. Uspeh ili promašaj
podređenih direktan je odraz uspeha ili neuspeha menadžera. Prirodno, svi članovi organizacije,
uključujući i one koji nisu menadžeri, odgovorni su za izvršavanje svojih zadataka. Menadžeri su,
međutim, odgovorni ne samo za sopstveni rad, već i za rad drugih.

Od menadžera se očekuje da ostvare veće rezultate od drugih članova organizacije;

odgovorni su za veću realizaciju i raspodelu resursa u toku realizacije. Menadžeri uspostavljaju
ravnotežu među konkurentnim ciljevima, odnosno rešavaju pitanje prioriteta različitih ciljeva i
potreba. Mnogi menadžeri, na primer, svakodnevne zadatke organizuju po principu prioriteta –
najvažnije stvari se odmah izršavaju, dok se manje važni zadaci ostavljaju za kasnije. Na ovaj način
vreme menadžera je mnogo efektivnije iskorišćeno.

Kako je organizacija sastavljena od ljudi koji se unutar organizacije često sukobljavaju oko
ciljeva i efikasnijeg načina njihovog realizovanja, menadžeri su posrednici u ublažavanju
konflikata. Rasprave unutar organizcije mogu negativno da utiču na moral i produktivnost i mogu
postati toliko neprijatne i uznemiravajuće da kompetentni radnici napuštaju organizaciju. Ovakva
događanja ometaju rad na sprovođenju ciljeva jedinice ili pak cele organizacije, te zbog toga
menadžeri povremeno treba da preuzmu ulogu posrednika kako bi razrešili nastale nesuglasice.
Ovo zahteva izuzetnu veštinu i puno snalažljivosti, a menadžeri koji olako shvataju ovakve sukobe
i nemarno se odnose prema njima, mogu biti zaprepašćeni činjenicom da su oni doprineli
pogoršanju situacije.

Menadžeri donose strateške odluke. Ni u jednoj organizaciji ne teče sve jednostavno i skoro
da ne postoji ograničenje u broju i vrstama problema koji mogu da nastanu: finansijske poteškoće,
problemi sa ljudima, različita mišljenja po pitanju organizacione politike, itd. Menadžeri su ti od
kojih se očekuje da iznađu rešenja za teške probleme i da sprovode svoje odluke čak i ako su
nepopularne.

Kratak opis ovih menadžerskih uloga pokazuje da menadžeri moraju često da menjaju
poslovne pozicije, da budu spremni za potrebnu ulogu u dato vreme. Menadžer na određenoj
poziciji u preduzeću prima naređenja od predpostavljenih ali ta ista naređenja po potrebi prenosi na
niže nivoe, tako da je istovremeno i nadređen i podređen. Upravo, sposobnost prepoznavanja
odovarajuće uloge koju treba odigrati i spremnost na promene uloga, jedan je od znakova uspešnog
menadžera.

2.1 MENADŽERSKI I ORGANIZACIONI UČINAK

Koliko uspešno jedna organizacija postiže svoje ciljeve, zadovoljava društvene obaveze, ili i
jedno i drugo, zavisi od toga koliko dobro menadžeri u toj organizaciji obavljaju svoj posao. Ako
menadžeri ne obavljaju svoj posao dobro, organizacija neće uspeti da ostvari svoje ciljeve. Kao što
menadžeri funkcionišu unutar organizacije, tako i organizacije funkcionišu unutar većih društava.
Učinak preduzeća je ključni faktor za učinak društva ili nacije (Stoner, 1989).
 Koliko dobro menadžeri obavljaju svoj posao iskazuje se kroz menadžerski učinak.
Menadžerski učinak je predmet mnogih diskusija, analiza u SAD i mnogim drugim državama.
Postoje i menadžerski i organizacioni učinak.

Menadžerski učinak je mera efikasnosti i efektivnosti menadžera i pokazuje koliko dobro

menadžer utvrđuje i postiže odgovarajuće ciljeve.

Organizacioni učinak pokazuje koliko dobro organizacije u društvu obavljaju svoje

poslove, i takođe postiče živu diskusiju.

Dva koncepta, koja mnogi podržavaju, formulisao je Peter Drucker, jedan od najcenjenijih
autora u oblasti menadžmenta. Po ovome Druckeru učinak menadžera se može meriti pomoću dva
kriterijuma: efikasnost i efektivnost. Po njemu, efikasnost znači “raditi sve stvari ispravno”, a
efektivnost znači “raditi pravu stvar”.

Efikasnost–odnosno, sposobnost da se stvari urade korektno–je koncept “ulaz-izlaz”.

Efikasan menadžer je onaj koji postiže rezultate (izlaz) koji odgovaraju ulaganjima (ulaz) (rad,
materijal i vreme). Menadžeri koji mogu da minimiziraju troškove resursa, koje koriste radi
ostvarivanja svojih ciljeva, su efikasni.

Efikanost je sposobnost da se odaberu odgovarajući ciljevi: efektivan menadžer je onaj koji

odabere prave stvari koje treba obaviti. Menadžer koji odabere neodgovarajući cilj – proizvodnju
samo velikih automobila, kada je tražnja za malim automobilima velika–je neefektivan čak i ako se
veliki automobili proizvode sa maksimumom efikasnosti. Nikakva efikasnost ne može
kompenzirati nedostatak efektivnosti.

Menadžerske sposobnosti zahtevaju učinak koji je podjednako efikasan i efektivan. Po

Druckeru efektivnost je ključ uspeha preduzeća.

2.2 NIVOI I VEŠTINE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

U praksi u organizacijama postoje različiti nivoi menadžmenta, ali kao optimalno rešenje
prihvataju se tri nivoa.

Menadžeri prve linije, srednji nivo menadžmenta i top menadžment. Top menadžment je vrh
upravljanja ili glavni rukovodioci, što znači top menadžment može predstavljati jedna ili više
osoba.

Nivoe menadžmenta prate odgovarajuće veštine i znanja. Ako pokušamo sve veštine
menadžmenta grupisati shodno aspektu sličnosti, funkcionalnosti i značaju, kao osnovne možemo
navesti sledeće veštine:

 tehničke veštine;
 humane i
 konceptualne veštine.
 Pod tehničkim veštinama podrazumevaju se veštine i sposobnosti korištenja propisanih
stručnih i zakonskih veština i normi. Dalje, tehničke veštine znače posedovanje osnovnih znanja o
poslu kojim treba upravljati (npr. posedovati osnovna znanja o monetarnim finansijam u koliko ste
na rukovodećeoj funkciji u nekoj centralnoj banci; ili posedovanje osnovnih znanja o javnim
finansijama se podrazumeva u koliko ste menadžer u javnim finansijama).

Humane veštine podrazumevaju sposobnosti rada sa ljudima, znati, spoznati međuljudske

odnose i upravljati njima. Bihejvioristički pristup procesu upravljanja upravo doprinosi spoznaji
humanih veština, a bihejvioristički pristup ukratko rečeno podrazumeva učenje svih nauka koje u
središtu svoga učenja imaju ljudsko biće.

Konceptualne veštine najjednostavnije rečeno su zbir tehničkih i humanih veština.

Konceptualne veštine su koordinacija aktivnosti na najvišem nivou preduzeća.

Kod upravljanja finansijama često puta presudnu ulogu ima moć onih koji donose odluke-
odlučuju. Moć je sposobnost uticati na druge, ili sposobnost nametanja svojih mišljenja drugima.
Vrlo blizak pojam moći jeste vlast. Vlast kao pravo na komandovanje i naređivanje, najvećim
delom zasniva se na funakcionalnoj moći.

Funkcionalana moć, kako joj sam naziv govori, stiče se ili dobija određenom funkcijom,
sastavljenom od niza zakonskih prava i ovlaštenja ali i obaveza. Npr. prava svakog direktora ili
rukovodioca u državnoj upravi strogo su definisana zakonom i drugim internim aktima, kojih se
pojedinac strogo treba pridržavati prilikom vršenja funkcije.
Autoritativna moć ili moć pojedinca, stiče se svakodnevno nepisanim pravilima. Biti
korekten, pomoći saradniku savetom, podučiti ga poslu, jednostavno, izdizanje znanjem,
korektnošću i kulturom iznad saradnika, znači stvaranje autoritativne moći.

Totalna moć podrazumeva »zbir« dve prethodne moći, ili dodavanjem autoritativne na
funkcionalnu gradi se totalna moć.

Danas u preduzećima, sa finansijama se susreću, ne samo finansijski direktori ili menadžeri

i službenici računovodstva, već i drugi članovi menadžmenta. Međutim, ostali članovi upravljačke
strukture preduzeća koji se susreću sa finansijama, u suštini predstavljaju onaj deo kadra preduzeća,
koji se profesionalno stara o svakodnevnoj finansijskoj situaciji preduzeća ali ne upravljaju
finansijama. Sama upravljačka struktura finansijama zavisi od ukupne organizacione strukture
menadžmenta preduzeća.

Finansijama preduzeća najčešće upravlja pslovodni odbor sastavljen od direktora raznih

sektora, koji nužno ne poseduju formalno obrazovanje iz finansija, ali zato obavezno završavaju
posebne programe o upravljanju finansijama. Posebnim programima polaznici se osposobljavaju za
sledeće funkcije:

 procene odnosa između finansijskog tržišta i tržišta roba i usluga;

 potpunu analizu finansijske situacije preduzeća;
 izradu finansijskih projekata preduzeća uz ocene inflatornih poreskih efekata
i
  razumevanje zvaničnih, zakonskih finansijskih publikacija kao i
komuniciranje sa finansijskim institucijama.

Učenje na ovim programima stiče se kroz predavanja (o teorijskim aspektima finansija i

upravljanja njima); izradu studija slučaja; zatim, kroz pripremu finansijskih analiza; lociranje i
definisanje problema i rešavanje konkretnih zadataka od strane kandidata.

Sadržaji ovih programa najčešće se odnose na materiju iz područja:

 finansijskog knjigovodstva i finansijske analize i
 finansija preduzeća.

U ovom prvom delu kandidati bi trebalo da stiču znanja u oblasti analize finansijskih
izveštaja, završnih računa i protoka novca u preduzeću. Takođe uče kako da koriste stečena znanja,
odnosno da pomoću njih identifikuju probleme, rešavaju ih a sve u cilju povećanja finansijskog
učinka preduzeća.

Posebni programi obrazovanja namenjeni su prevashodno poslovodnom i rukovodećem

kadru iz svih sektora kompanije, osim finansijskog. Ovi programi imaju za cilj osposobljavanje
kadrova za donošenje odluka od opšteg interesa preduzeća, pomoću finanisijskih informacija.

2.3 TEHNIKE FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA

Postoje razne tehnike odlučivanja koje se koriste u različitim okolnostima i menadžeri su ti

koji trebaju odabrati najbolju tehniku ili metod u cilju kvaliteta odluka. Da bi mogli odabrati
najbolju od više raspoloživih tehnika za donošenje odluka (operacionalna istraživanja, drvo
odlučivanja, breinstorming, SWOT-analiza, TOWS-matrica, BCG-matrica 6 i dr.), menadžeri moraju
poznavati prednosti i nedostatke svih raspoloživh tehnika.

U današnjim uslovima poslovanja odlučivanje se odvija uz veliku neizvesnost i rizik, zbog

čega se i koriste razne tehnike, koje bi smanjile rizik prilikom donošenja odluka.

Operacionalna istraživanja podrazumevaju izbor optimalne solucije i donošenje odluka

koristeći matematičke modele. Od već raspoloživih modela proverom se nastoji odabrati najbolji
model, ubaciti u njega raspoložive podatke i doneti odluku.

Drvo odlučivanja koristi se pretežno kada menadžment treba doneti niz odluka u
određenom roku, gde ishod svake naredne odluke, zavisi od predhodne (trenutne). Kod finasiranja
projekta na pet i više godina, jasno je da treba doneti mnoštvo kraćih, operativnih odluka od kojih
zavisi konačan ishod. Može se ispostaviti da plan finansiranja treba prekinuti nakon prve godine ili
izmeniti ili odustati od projekta itd.

Breinstorming tehnika podrazumeva učešće više kompetetnih menadžera u donošenju

odluke, i to ne samo iz sopstvene organizacije, već i izvan nje. U slučaju kada menadžment pomoću
breinstorming tehnike nastoji rešiti dilemu (treba doneti odluku) da li uopšte finansirati neki
64
BCG-Boston Consulting Group, poznata američka konsultantska korporacija.
projekat ili rešiti problem koji se pojavio u toku finansiranja, proces je sledeći: pozivaju se
menadžeri svih nivoa menadžmenta iz organizacije da prisustvuju zajedničkom donošenju odluke,
pozivaju se dokazani eksperti i izvan organizacije, dogovaraju se pravila rada u smislu da svako
ima pravo na pojedan predlog-ideju, ozbiljnost ideja, da nema diskusija između predlagača, zatim
od svih iznetih ideja sistemom eliminacije odabrati najbolji predlog.

Karakteristike i značaj SWOT-analize proizlaze dobrim delom iz značenja samih reči

spojenih u nazivu ove tehnike (S-strengths-snaga; W-weaknesses-slabost; O-opportunities-
mogućnost i T-threats-opasnost). SWOT analiza obično se koristi kada je u pitanju donošenje
strateških odluka, odluka na duže vremenske periode ili odluka o finansiranju strateških projekata.
Menadžeri koji donose odluke, u samom procesu odlučivanja, tj. pre donošenja odluke, trebaju
obratiti pažnju na snagu, slabosti, mogućnosti i opasnosti koje prete preduzeću trenutno i koje će
pratiti samu realizaciju projekta.

Menadžeri odlučuju na osnovu informacija, finansijskih izveštaja koji trebaju tačno

prikazivati poslovanje preduzeća, kako bi menadžment mogao na što sigurnijoj osnovi donositi
odluke. “Stanje i organizovanost računovodstva i finansija su redovno pouzdani pokazatelji
ukupnog stanja u preduzeću”(Mihić, 2004).

TOWS matrica, kao tehnika ili sredstvo odlučivanja akcenat stavlja na iste aspekte kao i
SWOT-analiza ali obrnutim redosledom. Menadžment kod korištenja ove tehnike nastoji prvo
pribaviti valjane informacije o opasnostima koje se mogu javiti prilikom finansiranja određenih
projekata. Posle analize i ocene svih opasnosti, menadžment na osnovu raspoloživih informacija
sagledava mogućnosti, zatim, opet na osnovu informacija analizira slabosti preduzeća da bi
adekvatno definisao snagu preduzeća i doneo odluku.

Pre donošenja konačne odluke menadžment uz pomoć matematike, statistike i kompjutera

pokušava, različitim kombinacijama predhodnih pokazatelja doneti što kvalitetniju odluku.

BCG-matrica kao sredstvo odlučivanja omogućava menadžmentu dolazak do važnih

informacija za donošenje odluka. Naime radi se o tome da menadžment preko ove matrice dolazi
do informacija o tržišnoj poziciji praduzeća, pokazatelja o povećanju tržišnog učešća, povećanju
obima proizvodnje i sl.. Posle prikupljenih valjanih informacija menadžment može donositi odluku
da li ući u proces finanisranja.

Ali pored svih prednosti predhodno pomenutih tehnika i sredstava, finansijski menadžment
preduzeća ne može kvalitetno odlučivati bez računovodstvenih informacija. Može se slobodno reći
da je računovodstvo preduzeća glavni izvor informacija za finansijsko odlučivanje. Jednostavno
upravljane finansijama, projektovanje informacionog sistema, organizovanje i upravljanje ukupnim
poslovanjem preduzeća nezamislivo je bez računovodstva.

U okviru računovodstva u zavisnosti od subjekata koji koriste računovodstvene informacije

razlikujemo finansijsko i upravljačko računovodstvo. Subjekti izvan preduzeća (javni i privatni
sektor, inostranstvo, itd.) koji imaju interesa prema određenom preduzeću (investitori, kreditori,
vlada i vladin sektor, its.) preferiraju informacije finansijskog računovodstva, dok menadžment
preduzeća koristi informacije i jednog i drugog.
 Pored navedenih postoje i druge metode provere poslovanja prikupljajući informacije, u
cilju efikasnog odlučivanja kao npr. revizija finansijskih izveštaja, metoda racio brojeva i sl.

INFORMACIJE

NEKVANTITATIV KVANTITATIVNE
NE INFORMACIJE INFORMACIJE

Računovod Neračunovodstvene
stvene informacije
informacije

Informcije
Informacije za
za spoljne unutrašnje
korisnike korisnike

Slika br. 9: podela informacija

U okviru računovodstva poseban značaj ima knjigovodstvo kao podfunkcija ili manja
funkcija u okviru računovodstva, zatim, računovodstveno planiranje, računovodstvena kontrola i
računovodstveno analiziranje. (videti, Petković, 2003).
 KNJIGOVODSTVO

FINANSIJSKO POGONSKO
KNJIGOVODSTV KNJIGOVODSTVO
O

OBRAČUN
BILANS BILANS TROŠKOVA I
STANJA USPEHA UČINAKA

AKTIVA PASIVA PRIHODI RASHODI

A>P
DOBITAK P>R
DOBITAK

A<P P<R
GUBITAK GUBITAK

Predhodna šema pokazuje da knjigovodstvo ažurno i tačno prati sve poslovne promene s
finansijskog aspekta u poslovnim knjigama i daje informacije menadžmentu odgovornom za
donošenje odluka. Od validnosti informacija dobijenih iz računovodstva direktno zavisi kvalitet
odluka.(videti, Petković,isto).

2.4 TIPOVI I STILOVI MENADŽERA

U zavisnosti od šireg eksternog okruženja, šire društvene zajednice, vrste delatnosti,

složenosti pojedinih poslova, mogu se profilisati i različiti tipovi menadžera i stilovi menadžmenta.
S bihejviorističkog aspekta procenjivano, možemo izdvojiti četiri tipa ili stila menadžera:

 diktator (autokratski stil);

 birokrata (dobroćudni autokrata);
 čovek iz viših slojeva (konsultativni stil) i
  izvršilac (demokratski stil),

Diktator (ili autokratski stil) kao menadžer istorijski posmatrano, bio je najčešći tip
rukovodioca u oblasti finansijskih usluga (prvenstveno u bezbednosti i osiguranju, a manje u
bankarstvu). S obzirom na to da su mnogi menadžeri prodaje i regionalni menadžeri birani iz
redova uspešnih finansijskih sektora, većinu ovih menadžera karakterisao je diktatorski stil.
Diktator smatra da postoje dva glavna načina motivacije zaposlenih, nagrada ili kazna. Kazna varira
od javnih kritičkih primedbi i ponižavanja do pretnji otpuštanjem s posla. Nagrada je obično
finansijsko nagrađivanje ili javno priznanje.

Ovakav menadžer treba da preduzme neke ozbiljne korake ako ne želi samo da uspe već i
da “uživa u tome” dok neki od njih su:

 treba da proceni svoje ponašanje i svoje stavove u odnosu na sebe i na svoje

podčinjene;
 da ustanovi ciljeve i uspostavi ponašanje koje će mu omogućiti da bude što
efikasniji rukovodilac;
 da sastavi plan kako ostvariti ciljeve, i da se istog pridržava.

Menadžera sa birokratskim stilom, osim izvan bankarstva, koje nagrađuje “izbegavanje

rizika” i tradicionalno ponašanje, vrlo malo je kao rukovodilaca. Razlog tome je što veoma mali
broj birokrata ima fleksibilnost i potrebnu hrabrost da učini ono što treba da se učini.

Ultra birokrata menadžer ili rukovodilac nastoji da bude krut i da uvek sledi pravila zato što
su stvorena iz dobrih razloga. On retko rizikuje i ne želi da se ističe iz gomile. On će najčešće biti u
oblasti operacija gde su i njegove veštine i njegovi stavovi odgovarajući i od pomoći. On ne želi da
bude vođa.

Menadžeri konsultativnog stila najčešće dolaze iz viših slojeva.Ovaj tip menadžera ima
bazično, ali ne i kompletno poverenje u svoje podređene saradnike, koristi njihove ideje i stavove,
dozvoljava njihovo učešće u odlučivanju i vodi široku poslovnu politiku.

Menadžeri demokrate- najčešće su izvršioci na rukovodećim pozicijama. Na mnogo načina

izvršilac – demokrata predstavlja idealnog rukovodioca. Menadžeri ovog tipa imaju maksimalno
poverenje u svoje saradnike, pa i podčinjene, prihvataju konstruktivne ideje i mišljenja svojih
podređenih i podstiču grupni, konsultativni način donošenja odluka. Ovaj stil se može nazvati
“sistem učešća u upravljanju i rukovođenju” (Stoner, 1989).

2.5 ŽIVOTNI CIKLUS PROFESIONALNIH MENADŽERA

Kod razvoja ličnosti za menadžment treba praviti razliku između životnog ciklusa i
profesionalne karijere. Životni ciklus profesionalnih menadžera počinje od samog rođenja, dakle,
nezaobilazan je i za profesionalnu životnu karijeru. U cilju što boljeg pojašnjenja ove teme
poslužićemo se grafičkim prikazom.
 Do tridesetih godina menadžeri odrastaju i obrazuju se, stiču razna formalna i neformalna
znanja, zapošljavaju se i dalje rade na stručnom usavršavanju, mnogi se žene ili udaju, počinju
svoja teoretska, predhodno stečena znanja, primenjivati u praksi. Već posle tridesete, zahvaljujući
svojim teoretskim i praktičnim znanjima, rešavaju svoja materijalna pitanja (kupuju kuće, stanove,
lokale, itd. unovčavaju znanja) negde do četrdesetpete. Posle četrdesetpete, do pedesetpete godine
(u svim ovim etapama individualizam je jako prisutan) dobro su došli u svaku korporaciju, jer se
predpostavlja da imaju i formalno teoretsko i praktično znanje i da su pritom rešili stambeno i
ostala slična pitanja. Posle pedesetpete biologija počinje da radi svoje, počinje menažerima
usporavati psihofizičke sposobnosti i u ovoj životnoj fazi menadžeri su dobrodošli kao savetnici do
kraja radne karijere.

U Japanu u manjim procentima, samo za pojedince koji su dali veliki doprinos korporaciji u
toku svoga rada, omogućen je i dalji angažman u svojstvu ambasadora korporacije. Ambasadori
korporacije su pojedinci profesionalci koji i posle radne životne karijere rade za korporaciju kao
njeni ambasadori u svetu.

1. VAŽNIJE TEORIJSKO METODOLOŠKE OSNOVE FINANSIJSKOG

MENADŽMENTA PREDUZEĆA

Aktivnost finansijskog menadžmenta preduzeća trebala bi biti usmerena ka usklađivanju

finansijskih poslova preduzeća (potreba, principa i uslova) i finansijskog tržišta i tržišta kapitala.
Na nivou preduzeća donose se osnovne odluke o transakciji realnih sredstava ili investicija i tekuće
likvidnosti ili dohodka, i alokaciji gotovine, dok je na nivou tržišta kapitala najveći problem s
vrednovanjem i komercijalizacijom akcija. Međutim, ako preduzeće kao akcionarsko društvo ima
za cilj maksimiranje sredstava akcionara onda i preduzeće mora maksimirati svoju tržišnu vrednost.
Tržišna vrednost zavisi od trenutnih prinosa i trenutne vrednosti očekivanih prinosa u budućnosti,
koji opet zavise između ostalog od faktora: kamatne stope i raspodele rizika budućih prinosa.

Finansijska teorija to jednostavno objašnjava korelcijom između finansijske strukture

akcionarskog društva i tržišne vrednosti, što znači da postoji određena finansijska struktura kod
koje je vrednost preduzeća najveća.

U savremnim uslovima poslovanja finansijski menadžment ima veliki značaj iz razloga što
stalno i istovremeno daje odgovor na važna pitanja:

 kojim sredstvima preduzeće raspolaže;

 kako ih preduzeće formira i kako do njih dolazi i
 kakav je i koliki nivo fondova preduzeća, kakva je njihova struktura i kako
se finansiraju ti fondovi.

Zadatak finansijskog menadžmenta, u predhodnom kontekstu ogleda se u usklađivanju

finansijskih operacija preduzeća, tekuće likvidnosti i investicija, potom i alokacije gotovine, zatim
transakcije realnih sredstava i tržišta kapitala (vrednovanje preduzeća i komercijalizacije akcija),
(videti, Kovač, 1980).

Ukoliko preduzeće kao akcionarsko društvo ima za cilj maksimizaciju sredstava akcionara,
onda mora preduzeće maksimirati svoju tržišnu vrednost. Zato je veoma važno pitanje povezivanja
profita, rizika i vremena, s aspekta finansijskog menadžmenta konkretno kod:

 finansiranja preduzeća u različitim fazama poslovanja;

 postizanja optimalne strukture kapitala firme;
 vrednovanja preduzeća;
 dividendi i cene akcija i prinosa;
 gotovinskih tokova i likvidnosti i
 finansijskog planiranja.

Finansijski menadžment mora poznavati čitavu paletu finansijskih instrumenata za

finansiranje novih privatnih, javnih i mešovitih preduzeća, (Samuels, 1988) kao što su: kapitalni
ulog (trajna nepovratna sredstva), subvencije, krediti, fondovi za razvoj, riziko-kapital, lizing,
zajednička ulaganja i akcije, koja bi na osnovu profita i rizika, povećala svoju imovinu (Samuels,
1988).

Finansijski menadžment mora dobro poznavati unutrašnje (računovodstvene, investicione) i

spoljne finansijske uslove.

Odluke finansijskog menadžmenta su dugoročnije povezane s velikim neizvesnostima

(rizikom), zbog čega je izuzetno važno kod finansijskog menadžmenta međusobno povezivati
prinose (profit), vreme (dugi, srednji i kratki rok) i neizvesnost (rizik).

Finansijski menadžment je široka oblast, tako da ćemo ukazati samo na neka područja koja
bi mogla biti od interesa, posebno za preduzeća u procesu prestrukturiranja i provere novih
strateških odluka poslovanja.

Značajna područja finansijskog menadžmenta su:

 finansiranje preduzeća u fazama osnivanja, razvoja i propadanja (problemi

finansiranja preduzeća u različitim fazama životnog ciklusa, novi izvori
finansiranja, nove finansijske inovacije, …);
 optimalna struktura kapitala preduzeća (razmer između investiranja i
finansijskih alternativa, optimaliazcija imovine, akcionara, uticaj
investicionih mogućnosti na zaduživanje…);
 vrednovanje preduzeća (opšti principi vrednovanja, različite metode
vrednovanja, na primer, knjigovodstvena vrednost, procenjena vrednost
prinosa, kombinovani metod srednjih vrednosti….);
 politika dividendi (uticaj politike dividendi na cenu akcija i prinosa, tržište
kapitala i uticaj na vrednost akcija, politika dividendi i investiranje;
 kratkoročna politika gotovinskih tokova i likvidnosti (potražnja za novcem,
kratkoročno planiranje finansija u preduzeću…);
 Menadžeri za finansije ili finansijski menadžeri treba da imaju opšta znanja iz područja
organizacije, funkcionisanja preduzeća, poslovnog komuniciranja i sl.

1.1 ZNAČAJ ORGANIZACIJE PREDUZEĆA

Ukratko rečeno, organizacija je proučen, isplaniran i na naučnoj osnovi postavljen rad, gde
su poslovi striktno podeljeni, uloge podeljene, radna mesta definisana i organizaovana,
dokumentacija propisana sa precizno određenim rokovima, kako za kretanje same dokumentacije
tako i ukupnog poslovanja.

Organizacija to su ljudi, preduzeće to su ljudi. Organizacija je dvoje i više ljudi, stitine,

hiljade itd., koji rade zajednički na ostvarivanju nekog cilja/ciljeva.

Početkom dvadesetog veka razvijaju se oblici organizacije, koji u nešto modifikovanim oblicima
egzistiraju i danas. Sve oblike organizacije preduzeća s institucionalanog aspekta možemo grupisati
u vise grupe.

OBLICI POSLOVNOG ORGANIZIRANJA

Osnovni oblici poslovnog organiziranja su:

· poduzeće u vlasništvu pojedinca 

· partnerstvo (ortakluk) 

· dioničko društvo (korporacija) 

Poduzeće u vlasništvu pojedinca je najstariji oblik poslovne organizacije. Jedna osoba je vlasnik
poduzeća, ima pravo na svu imovinu i osobno je odgovorna za sve dugove poduzeća. U razvijenim
tržišnim ekonomijama ovakav oblik organiziranja naj više je prisutan, me đutim njegov doprinos u
ukupnoj proizvodnji (društvenom bruto proizvodu) ug lavnom je skroman.

Prednosti
jednostavna i fleksibilna organizacija
jednostavno i jeftino osnivanje
vlasnik ima potpunu kontrolu nad
poslovanjem, sam raspolaže profitom
Nedostaci
neograničena odgovornost (poslovnom i osobnom
imovinom)
poteško će kod pribavljanja većih iznosa kapitala
ograničen vijek poslovnog subjekta (životni vijek
vlasnika)
teško će kod prenošenja vlasništva
Partnerstvo je oblik organiziranja kod kojeg se dvije ili više osoba udružuju s ciljem obavljanja
poslovanja (najčeš će se susreće kod malih poduzeća, pogodan je za organiziranje nekih profesija –
računovođe, revizori, odvjetnici, lječnici). Partnerstva se mogu biti:

opća ili generalna (partneri imaju neograničenu odgovornost)

ograničena (jedan partner ima neograničenu odgovornost, a ostali odgovornost ograničenu
iznosom uloženog kapitala)

Prednosti
jednostavna i fleksibilna 
organizacija
postojanje većeg vlasničkog kapitala
kontrola nad poslovanjem
Nedostaci
neograničena odgovornost (samo u komanditnom
društvu komplementari odgovaraju do iznosa uloga)
teško će u pribavljanju velikih iznosa kapitala
ograničena likvidnost vlasničkih udjela
moguće razilaženje partnera (upravljanje, podjela
profita, razvoj)
zakonski raskid u slučaju smrti ili povlačenja 
partnera
Dioničko društvo (korporacija, kompanija) je poslovni oblik organiziranja koji je pravno odvojen
od vlasnika (dioničara). Dioničari imaju ograničenu odgovornost (samo do visine svojih uloga). U
tržišnim gospodarstvima ovaj oblik organizacije ima najveći udio u proizvodnji, prihodima od
prodaje i imovini.

Dioničko društvo kontroliraju dioni čari koji su njeni rezidualni vlasnici (zadnji pri raspodjeli
dobiti   i   likvidacijske   mase).   U   praksi   kontrola   je   determinirana   disperzijom   vlasništva.   Zbog
različitosti interesa dioničara i menadžera prisutni su agencijski problemi.

Prednosti Nedostaci
dvostruko oporezivanje (korporacije 
ograničena odgovornost plaćaju
neograničen život poduze ća porez na dobit, a dioničari na dividendu)
jednostavan prijenos vlasništva složenija procedura i trošak osnivanja
sposobnost prikupljanja većih iznosa kapitala striktnija pravila izvješ ćivanja, osobito za
tvrtke čijim dionicama se trguje na burzi
(veća transparentnost poslovanja i 
razvojnih
planova)

S aspekta poslovanja danas u vreme XXI-og veka, savremene varijante organizacije su

(kompanije privatne i državne, partnerstva, multinacionalne kompanije, preduzeća, razni
organizacioni oblici državne uprave, i sl.).

S aspekta uključivanja na inostrana tržišta i sami proces globalizacije imamo sledeće

organizacione oblike (nacionalna, internacionalna, multinacionalna i transnacionalna preduzeća).

Organizacija nekog posla ili organizacija nekog preduzeća nije isto.

Posao treba i može da organizuje svaki rukovodilac, ali ne može svaki da postavlja
organizaciju preduzeća. Opis posla rukovodilaca podrazumeva organizuju posla, pa otuda i
shvatanja da rukovoditi znači uvoditi novu organizaciju. Treba praviti razliku između
organizaovanja i organizacije. Organizovanje je proces, dok je organizacija kategorija koja već
postoji i funkcioniše po unapred definisanim pravilima. Postavljanje organizacije predpostavlja
specijalizaciju, što znači da je postavljaju za to specijalizaovana lica. Dobra organizacija obično se
formira tako što specijalisti za saradnju postavljajući organizaciju zajedno s ljudima koji će raditi u
njoj, kombinujući tako iskustvo i kritike s polja, s poznavanjem stvari i razumevanjem specifičnosti
iznutra. Ne postoje tipske organizacije, jer kad bi one postojale, ne bi trebali specijalisti, dok s
druge strane postoje tipski poslovi, npr. knjigovodstvo, administracija, itd. Dobra organizacija
omogućava laku podelu rada, dok dobra podela rada opet omogućava specijalizaciju, a
specijalizacija ubrzava rad. Osim brzine specijalizacija omogućava i zapošljavanje nedovoljno
kvalifikovanih kadrova. Kada su poslovi specijalizovani, lakše se usavršavaju radni postupci, jer
svaki radnik ima više vremena za razmišljanje i uže područje za istraživanje, čineći tako poslove
manje složenim. Specijalizacija poslova u organizaciji (preduzeću) zavisi od veličine preduzeća. U
velikim preduzećima specijalizacija je nužna i neminovna, dok u malim preduzećima često
nepotrebna a neki put i nemoguća, jednostavno, jedan čovek obavlja više poslova u protivnom ne bi
bio dovoljno zaposlen.

a) USVAJANJE ORGANIZACIJE PREDUZEĆA

Pre uvođenja određene organizacije procesa poslovanja preduzeća kao sistema, i

organizacije finansijskog poslovanja, kao podsistema, veliki deo vremena zahtevaju pripreme.
Bolje pripreme garantuju i bolju organizaciju. Posle detaljnog proučavanja i analize određenog
modela organizacije u pismenoj formi, zatim posle prikupljanja primedbi, predložena organizacija
se redovnim putem prezentira organima upravljanja koji donose odluku o njoj. Posle usvajanja
određene organizacije ona postaje interni zakon, obavezan za sve članove organizacije i po njemu
moraju postupati svi sektori organizacije. Organizacija u principu bi morala biti stalana, jer
uhodavanja i navikavanje na organizaciju olakšava rad izvršiocima posla. Svaka promena u
organizaciji koja menja navike zaposlenih ima negativne posledice na zaposlene, stvarajući od
iskusnih radnika novajlije, od manje stručnih početnike.

b) DINAMIKA ORGANIZACIJE

Dinamičnost organizacije se ogleda u potrebi da ona prati razvoj preduzeća. Malo preduzeće
sa vrlo dobrom organizacijom posle izvesne tačke razvoja, prerastajući u srednje preduzeće mora da
menja postojeći koncept organizacije. U malom preduzeću zaposleni se međusobno poznaju,
posebno rukovodeće strukture, pa je i način poslovanja, rukovođenja i međusobne saradnje
zaposlenih drugačiji nego u velikim preduzećima gde bez dobre organizacije nema efikasnog
rukovođenja. Ako neko malo preduzeće zapošljava pedesetak radnika, npr. praćenje službenih
putovanja i isplata troškova po njima ne zahteva posebne napore a time i poseban referat ili sektor,
ali ako preduzeće zapošljava dvesto hiljada ljudi onda za praćenje službenih putovanja i
evidentiranja izdataka po njima zahteva poseban sektor sa određenim brojem zaposlenih koji će
raditi na navedenim poslovima. Ili ako preduzeće u roku od mesec dana prima oko desetak dopisa,
rukovodilac ih zna napamet, od kog stižu kome su tačno namenjena, kako su rešeni i gde su
odloženi. Ali ako preduzeće prima dnevno po tristo i više dopisa onda mora postojati posebna
organizaciona jedinica koja će raditi poslove prijema, evidencije, signiranja, raspodele, ekspedicije
i odlaganja pošte. Dinamika organizacije preduzeća odnosi se i na dinamiku organizacije pojedinih
funkcija i na njihovu međusobnu saradnju. U slučajevima kada se organizacija preduzeća menja,
funkcijama ostaje isti cilj, samo se prilagođavaju novim prilikama.
1.2 FUNKCIJE PREDUZEĆA

Kao što svaki sistem ima svoje podsisteme, ili živi organizam ima svoje delove koji
obavljaju različite funkcije, tako i preduzeće (kao veoma složen oblik organizacije) ima svoje
organizacione delove, u kojima ljudi sa određenim sredstvima obavljaju svoje funkcije.

Funkciju možemo posmatrati kao parcijalni zadatak vezan za neku ličnost ili organ, u
sklopu neke veće celine, zaviseći od nje.

Funkciju kao produkt podele rada možemo definisati kao: skup istovrsnih ili sličnih radnih
operacija u određenom području rada u preduzeću, i deo su ukupnog zadatka preduzeća.

Ako bismo podelu rada u preduzeću prikazali u dve dimenzije, onda bi horizontalna podela
bila po radnim mestima i organizacionim jedinicama, a vertikalna po funkcijama.

Od toga koliko menadžeri uspevaju da usklade rad svih funkcija u preduzeću, uz primenu
svih ekonomskih načela, zavise rezultati poslovanja celog preduzeća. Bez obzira na jednakost
uslova poslovanja, ono preduzeće koje ima bolje organizovane funkcije, moći će bolje iskoristiti
konkretne uslove poslovanja i naravno postići bolje rezultate.

Menadžment preduzeća treba prilagođavati funkcije preduzeća uslovima kako eksternim

tako i internim. Tako npr. funkcije (proizvodnja i kontrola) trebale bi unapređivati interne uslove,
dok npr. funkcije (prodaje i nabavke) trebaju se prilagođavati eksternim faktorima u cilju što boljeg
iskorištavanja.

U literaturi postoje različiti pristupi kada je u pitanju nabrajanje funkcija i njihovog

redosleda važnosti u određenom preduzeću. Sudeći po literaturi, npr. u proizvodnom preduzeću
(organizaciji) može se definisati više od dvadeset funkcija grupisanih u četiri grupe i to:

 osnovne;
 pomoćne;
 zajedničke i
 opšte.

Na primeru proizvodnog preduzeća u osnovne funkcije po litereturi spadaju: nabavna,

proizvodna i prodajna.

Kao pomoćne navode se: kadrovska, finansiranje, investiranje, transport i uskladištenje.

Za pomoćne funkcije karakteristično je da se rasprostiru po celom preduzeću (npr. finansiranje i
kadrovska funkcija) ali su i nerazdvojne od osnovnih (npr. investiranje, transport, i sl.) nerazdvojne
su od proizvodnje i kupoprodaje.

Pod zajedničkim funkcijama opet po literaturi podrazumevaju se: planiranje,

organizovanje, izvršenje, kontrola i analiza. Svaka funkcija na određeni način je povezana ili bolje
reći sadrži u sebi, jednostavno zavisna je od navedenih pet zajedničkih funkcija. Svaka funkcija
podrazumeva planiranje, organizaciju rada na izvršenju, izvršenje planova, kontrolu samog procesa
izvršenja i analizu svih postupaka i rezultata rada.

U opšte funkcije često se svrstava osam funkcija: upravljanje, rukovođenje, istraživanje i

razvoj, interna raspodela, evodentiranje, informisanje, računovodstvo i opšta funkcija.

U ovu poslednju, opštu funkciju grupišemo sve one funkcije koje nismo naveli u četiri
predhodne grupe a prisutne su u preduzeću, kao npr. pravni poslovi, sigurnost, ekonomsko-tehnički
poslovi, itd.

Postoje i oni naučni radnici koji navode mnogo manje funkcija, ističući samo najbitnije, ne
zato što ima manje ili više važnijih, već zbog toga što više funkcija povezuju u jednu (npr.
nabavnom funkcijom obuhvataju i transport i uskladištenje).

Opet, po literaturi, postoje i oni autori, koji s aspekta vertikalne klasifikacije, kao osnovne
funkcije preduzeća izdvajaju:

 upravljanje;
 rukovođenje i
 izvršavanje.
Nastojeći da izvuku zajednički imenilac, brojnih podela funkcija preduzeća, od više autora,
posebno u današnjim uslovima poslovanja, upravo se finansije pojavljuju (finansijska funkcija), kao
zajednički imenilac svih ostalih funkcija.

Teza, koja nabavnu, proizvodnu i prodajnu funkciju navodi kao osnovne, a kadrovsku i
finansijsku funkciju u pomoćne, nije dobra. Ljudski faktor i finansije osnovni su faktori svake
funkcije preduzeća.

1.3 ORGANIZACIJA FUNKCIJE FINANSIRANJA

Značaj finansijske funkcije u svakom preduzeću dolazi do izražaja, posebno u situacijama

kada se teže dolazi do kapitala i u tim sistuacijama njome se bave svi rukovodioci. Ova funkcija
ima svoje zakonitosti od kojih zavisi ukupno poslovanje preduzeća. Kao što se u praksi sredstva
mogu transformisati u novac, u robu, u potraživanja i tsl., tako se i izvori mogu transformisati u
obaveze prema dobavljačima, u bankarske kredite, u poslovni fond i tsl.

U svim pomenutim transakcijama postoje pravila i zakonitosti, svaka stavka ili sredstvo u
aktivi ima svoj izvor u pasivi. Pasiva već sama po sebi predstavlja obaveze, a obaveze imaju i svoje
rokove dospeća.

Ako se pazi na ročnost obaveza i izvora sredstva preduzeće će uvek biti solventno, moći će
na vrijeme da plati dospele obaveze. Sredstva se u aktivi vode kao osnavna i obrtna.

Obrtna mogu imati razne stepene likvidnosti (mogu se lako pretvoriti u novac), dok se u
osnovna sredstva ulaže novac (novčana sredstva), koji se (koja se) ne može i ne mora odmah
vraćati, a to su ili dugoročni krediti od banaka ili vlastita sredstva (ostvarena kroz dohodak) unijet u
poslovni fond za tu svrhu.

Kod ulaganja u obrtna sredstva, ne može se gledati formalno na postotak likvidnosti, nego
na procenu praktičnih mogućnosti.

Složenost funkcije finansiranja ogleda se u činjenici da je kapital skup i riskantan, budući da

se brzo i lako može transformisati u oblik koji se ne može naplatiti ili unovčiti u željenom ili
ugovorenom roku.

Složenost ove funkcije npr. povećava se stalnom inflacijom, bez revalorizacije obrtnih
sredstava.

Tako, npr. materijal kupljen pre godinu dana za 100 d, izađe iz magacina (izda se) u
proizvodnju po ceni od 100 dinara, dok novu količinu koju nabavljamo za skladište moramo platiti
120 dinara. Za razliku od 20 dinara treba obezbediti sredstva koja treba platiti dobavljaču. Poslovni
fond se ne povećava istim tempom, a cirkulacija obrtnih sredstava se ne može toliko ubrzati,
posebno ako postoji rizik vezan za naredne nabavke. Proces poslovanja mora da se odvija i dalje,
moraju se ostvarivati ciljevi: profit, rast i razvoj, a što je nemoguće bez finansija i finansijskog
menadžemnta.

Zadaci funkcije finansiranja u procesu poslovanja preduzeća su suštinski. U predhodnom

delu rada pojašnjena je razlika funkcije finansiranja i računovodstvene funkcije, bez obzira što obe
funkcije mogu biti u jednoj organizacionoj jedinici i pod jednim rukovodstvom, jer takva
organizacija zavisi, od veličine preduzeća i raspoloživih kadrova, odnosno od organizacije ljudskih
resursa i upravljanja njima.

Koliko finansijska funkcija koristi podatke računovodstva, a koliko računovodstvo koristi

podatke finansijske funkcije, jako je osetljivo pitanje.

Zadatke finansijske funkcije možemo grupisati u sledeće grupe: pribavljanje sredstava,

čuvanje i vraćanje, zatim transformaciju ili preobražavanje sredstava i izvora. (Turk, 1969).

Pribavljanje sredstava

 pvenstveno iz poslovnog fonda

 bankarskim kreditima, dugoročnim (za osnovna i za obrtna sredstva) i
kratkoročnim (samo za obrtna sredstva);
 pribavljanje sredstava iz drugih izvora: dugoročnih (za osnovna i za obrtna
sredstva) i kratkoročnih (za obrtna sredstva);
 čuvanje finansijskih sredstava;
 vraćanje financijskih sredstava bankama i ostalim poveriocima;
 transformisanje finansijskih sredstava, npr. u plaćen materijal, u nedovršenu
proizvodnju, gotovi proizvodi, zatim potraživanja u robu itd.

Transformaciju (ili preobražavanje) finansijskih sredstava imamo, npr. kad bankarskim

kreditom platimo dospele obaveze prema dobavljačima.
 Organizacija funkcije finansiranja podrazumeva izvršavanje svih zadataka ove funkcije kroz
tri etape, počev od finansijskog planiranja, izvršavanja i analize. Jednostavno svi poslovi
finansiranja moraju biti isplanirani, a što je planirano treba i izvršiti, dok analiza na kraju potvrđuje
da li je posao dobro odrađen.

Potrebe finasijskih sredstava planiraju se najčešće po organizacionim jedinicama ili

sektorima, po strukturi (npr. koliko je sredstava potrebno za osnovna, koliko za obrtna sredstva,
koliko za posebne namene itd.), zatim planiranje dinamike pojedinačno po vrstama.

Struktura izvora finansijskih sredstava najčešće u praksi izgleda:

 sopstveni;
 bankarski izvori;
 zajednička ulaganja;
 ostali izvori.

Planovi finansiranja izvršavaju se kroz plasmane finansijskih sredstava (ulaganja i trošenje

sredstava) i korištenje izvora sredstava (pribavljanje ili osiguranje).

Organizacija finansijske funkcije za obavljanje tih poslova služi se informacijama i

podacima raznih organizacionih jedinica, sektora ili službi, kao što su finansijska operativa,
blagajna s likvidaturom, devizna služba, služba finasijskog nadzora, finansijska analiza, itd. Ovaj
posao ne obavlja se bez uredne dokumentacije i slobodnih evidencija. Dokumentacija se odmah i
(prethodno) kontrolše. Sva se zapažanja evidentiraju, jer će se koristiti, kako za planiranje u
buduće, tako i za analizu.

Posebno se organizuje evidencija i operativa na prilivu i odlivu financijskih sredstava, na

plaćanju obaveza i naplati potržvanja.

1.4 ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE

U prošlim, ne tako davnim vremenima, u mnogim preduzećima, u okviru računovodstvene

funkcije funkcionisala je i finansijska funkcija i funkcija evidentiranja. Danas, kao glavne funkcije
u okviru računovodstva funkcionišu knjigovodstvo, finansijska analiza, obračuni, završni računi i
sl.

Računovodstvo prati i proučava sve osnovne funkcijske procese u preduzeću, dakle,

investicione, kadrovske, nabavne, proizvodne, prodajne i finansijske. Računovodstvo je posrednik
između osnovnih funkcijskih procesa i upravljanja.

Računovodstvo sa knjigovodstvenom evidencijom je centralno mjesto gde se sakupljaju svi

podaci o poslovnim procesima vrednosno izraženi.
 Kroz ažurnost knjigovodstva vidi se ukupno završeno poslovanje preduzeća, dok s druge
strane knjigovodstveni izveštaji o poslovanju preduzeća doprinose efikasnijem planiranju budućeg
poslovanja.

Knjigovodstvo vodi evidenciju sredstva i obaveza, daje informacije o finansijskom i

materijalnom položaju preduzeća, o rezultatima ukupnog poslovanja.

Zadatak knjigovodstva ima dvodimenzionalni karakter: analitičko knjigovodstvo

(materijalno-robno) prikazuje stanje pojedinačnih promena svakog dana, dok finansijsko iskazuje
stanje promena vrednosno po zaključenju knjiženja na kraju meseca ili tromesečja ili godine.

Postoje i evidencije neophodne za donošenje operativnih odluka, npr. podaci robnog

knjigovodstva, dok glavno knjigovodstvo pretežno obezbeđuje mesečne (ponekad i tromesečne i
godišnje) izveštaje, a može i kroz bilanse stanja i bilanse uspjeha. Važno je napomenuti da su
informacije dobijene iz računovodstva zasnovane na egzaktnim podacima, proknjiženim na osnovu
urednih dokumanata i proverene tačnosti.

Složenost funkcije računovodstva manje zavisi od složenosti poslovanja preduzeća a više od

nepoznavanja i nerazumevanja ostalih funkcija, pogotovo onih koje ne osećaju i ne vide
neposrednu korist od računovodstva u svom funkcionisanju, jer ne znaju da korist imaju posredno,
preko viših organa rukovođenja i upravljanja, u dužim vremenskim periodima i prilikom donošenja
krupnih pos1ovnih odluka. Dok sve druge evidencije služe operativi, i organima rukovođenja,
računovodstvo je predmet i eksternih kontrola i revizija, i zbog toga ima javnu funkciju.

Raščlanjivanjem knjigovodstva, analitika je detaljnija, operativnija i dolazi se do podataka

za manje vremenske intervale, čak svakog radnog dana, a što je sintetika uža, gubi se preciznost i
operativnost, a i podaci kasne, i obično se koriste u ređim vremenskim intervalima, tromesečno,
šestomesečno, defetomesečno i eventualno mesečno.

Složenost funkcije računovodstva ogleda se i u prikupljanju podataka, dok neke od prepreka

koje se pojavljuju ispoljavaju u:

 zakašnjenju dokumentacije baš onih funkcija koje se javljaju kao kritičari

računovodstva;
 prilikom kontrole podataka nalazi se isuviše grešaka što opet oduzima i
vreme i snagu računovodstvu, jer ostale funkcije nemaju tako podešenu (u
formularima i obrascima) automatsku kontrolu, kao princip ko duguje i
koliko, i ko potražuje i koliko, (da bi se dokument dao bez ijedne greške).
Kad se u računovodstvu naiđe na grešku, ona se mora odmah ispraviti, jer bez toga ne može
se dalje ići, bez obzira na vreme i rokove (tehnika storniranja je samo nužno zlo). Kad se isprave
sve greške u dokumentaciji koja dolazi u računovodstvo, mnogo se skraćuje vreme rada i rokova u
računovodstvu. Nova tehnika i tehnologija u svakom slučaju doprinela je bržem radu
računovodstva ali praksa potvrđuje da problem nije bio u tehnici, već u kašnjenju i netačnosti
dokumentacije (problem je u ljudskom faktoru). Danas i pored najsavremenijih računara
dokumentacija i informacije kasne, jednostavno nepotpune i netačne informacije pohranjuju se u
računare, što izaziva velike probleme. Vraćanje dokumenta na ispravku ili doradu zahteva određeno
vreme i rokovi se odmah ne mogu ispoštovati.
 Iz predhonog proizlazi da složenost rada u samom računovodstvu proizlazi s jedne strane iz
njegove funkcionalne tačnosti, a, s druge strane, od neodgovornosti onih koji rade na obradi
dokumantacije kao polazne osnove računovodstva.

Struktura zadataka računovodstvene funkcije, ukratko grupisanih, jeste sledeća:

 prikaz knjigovodstvenog stanja i kretanja;

 obavljanje blagajničkog poslovanja (i ako to ulazi u područje finansijske
funkcije);
 podmirivanje obaveza i naplaćivanje potraživanja (opet poslovi iz finansijske
funkcije);
 vođenje knjigovodstva (glavno i analitičko);
 priprema knjigovodstvene dokumentacije;
 obračun ličnih dohodaka i njihove isplate;
 organizovanje i sprovođenje inventarizacie;
 evidentiranje i praćenje troškova;
 sastavljanje periodičnih obračuna;
 sastavljanje zvršnih računa (bilans stanja, bilans uspeha, izveštaji o
poslovanju itd.);
 obezbeđivanje informacija o finansijskoj situaciji i položaju preduzeća);
 sastavljanje finasijskih planova i
 sprovođenje knjigovodstvene analize.

Računovodstvo, zajedno sa informacionim sistemom, daje informacije u toku poslovanja i

naknadne informacije neophodne za planiranje i donošenje odluka.

Pored pedhodne grupacije zadataka računovodstvene funkcije u literaturi se susreću i druge

grupacije (videti, Janošević, 1971):

 određivanje sistema i postupaka;.

 evidentiranje uopšte i evidentiranje troškova;
 revizija interna i ekstena;
 analiza i interpetacija izveštaja i
 sastavljanje predračuna i nadzor pomoću njih.

Organizacija rada računvodstvene funkcije uslovljena je promenama u sveri

zakonodavnopravne regulative i tehničko-tehnološkim promenama. U praksi postoje razlike
organizacije računovodstvene funkcije između preduzeća, jer ona (organizacija računovodstvene
funkcije) zavisi od kadrova koji su organizovani za rad u računovodstvu. Zahvaljujući opštem
tehničko-tehnološkom progresu preduzeće se povećava, uvodi savremenu opremu, itd., tako da i u
računovodstvo dolaze novi, školovaniji kadrovi, pa se mijenja i podjela rada.

U principu, osnovna tehnologija je ista: podaci (dokumentacija) se prikupljaju, obrađuju

(proveravaju, ispravljaju, vraćaju, dopunjuju), knjiže, iz knjigovodstva se pripremaju informacije
(organima rukovođenja i organima upravljanja) i prikupljaju podaci o oceni tih informacija.
 Na rad računovodstva odražavaju se svi organizacioni instrumenti onih funkcija čije se
delovanje reflektuje u računovodstvu. Drugim rečima, nema besprekornog funkcionisanja
organizacije računovodstva ako nisu i ostale funkcije dobro organizovane, ako nemaju dobro
odabrane instrumente i, što je najvažnije, ako funkcijama ne upravljaju sposobni ljudi.

Principe organizacije računovodstvene sfunkcije možemo svrstati u četiri grupe:

 racionalnost;
 pouzdanost;
 usklađenost i
 podjelu rada.

Računovodstvo mora biti racionalno, opremljeno-mehanizovano samo onoliko koliko je

racionalno s obzirom na obim i poslovanje preduzeća, koliko je neophodno zbog donošenja
optimalnih odluka. Iracionalno je i skupo tražiti pokazatelje na osnovu kojih se ne donosi nikakva
odluka.

U racionalnost spada i ekanomičnost računovadstvene funkcije. Računavodstvo prvenstveno

mora znati kalkulaciju i dobro proceniti svaki njen element, da visina ulaganja bude adekvatna
efektima, da vodi računa o iskorištenju kapaciteta, o troškovima održavanja i efektima koji će se
odrazati na dohodak preduzeća.

Ekspeditivnost je samo racionalno korištenje i vremena i sposobnosti, i raspoloživih snaga u

korist svih ostalih funkcija u preduzeću. Upravo po ekspeditivnosti računovodstva ostale funkcije
svakodnevno ocenjuju rad računovodstva.

Veoma važna odlika računovodstva jeste pouzdanost, koja proizlazi iz rada isključivo na
temelju dokumentacije. Budući da je računovodstvu kontrola specijalnost, dokumentacija mora biti
proverena i uredna, a poslovi ažurni. Pauzdanost i korisnost podataka rastu s ažurnošću, a opadaju s
neažurnošću, posebno u računovodstvu.

Računavodstvo mora biti usklađeno sa svim funkcijama, njegavi podaci usklađeni sa

završnim računom, a završni račun sa stvarnim stanjem imovine i obaveza, s ostvarenim
rezultatima, sa upravljačkim odlukama itd. Računovodstvo je povezano sa svim funkcijama u
preduzeću, preko dokumentacije, iz svih funkcija pristiže dokumentacija u računovodstvo.

Računovodstvo u svojim knjigama ima podatke o radu i učinku svih funkcija, jer su tu
evidentirani svi poslovni događaji koji se vrednosno izražavaju.

Podela rada u računovodstvu je mnogo bitna ali ona zavisi od podele rada u ostalim
organizacionim jedinicama, odnosno funkcijama, i to ne samo u formi dohotka, gdje se često
kompenzuju pozitivni i negativni rezultati, nego i u analitičkim evidencijama gde se svakog trena
mogu i moraju zapaziti postupci što će se negativno odraziti na dohodak, posredno ili neposredno,
odnosno na učinak preduzeća budući da svaki rad nemora biti propraćen dohodkom. U koliko bi se
zanemarila podela rada, što je preduzeće veće ili što je njegova delatnost složenija, u toliko se
neprimetno kompenzuju pozitivni i negativni efekti, što znatno umanjuje mogući učinak.
 Unapređenje računovodstvene funkcije obuhvata: ljudski faktor, uslove rada i opremu.

Računovodstvo je uvek akcenat stavljalo na tačnost, brzinu rada, na rokove i radnu

disciplinu. Nekada su u računovodstvu radili kadrovi sa nižim formalnim obrazovanjem, sticali
znanja na poslu i radili sa slabom opremom, dok danas novi kadrovi dolaze sa jako visokim
formalnim obrazovanjima, stalno se usavršavajući kroz razne kurseve i seminare. U praksi se uvek
traži više pedantnosti i snalažljivosti nego što to daju teoretska znanja. Kadrovi specijalizovani za
računovodstvene poslove stalno moraju pratiti promene zakonodavno-pravne-prirode, pratiti
tehničko-tehnološke i druge promene s obzirom da je ova funkcija oslonac celokupnog poslovanja
preduzeća.

Ipak, glavni nosilac unapređenja je ljudski faktor.

Uslovi rada u ovoj službi često se definišu Pravilnikom o organizaciji računovodstva, koji
postaje obaveza za sve zaposlene, tako da računovodstvo ne mora moliti za dokumentaciju ili
rokove, jednostavno oni koji treba da dostave dokumentaciju su u obavezi da to urade, u suprotnom
slede sankcije.

Oprema-mehanografija je veoma korisna, ali ne po svaku cenu. Za novu, savremenu

opremu, treba pripremiti kadrove u svim segmentima ove funkcije. Prednosti savremene opreme
su : brža obrada podataka, dostavljanje, pohranjivanje, čuvanje, itd. Važno je istaći da su oprema i
ljudi nerazdvojivi s tim što ljudski faktor ima prednost.

a) Saradnja računovodstva s kadrovskom funkcijom

Aktivna saradnja računovodstva i kadrovske službe je višestruka i odvija se kroz brojne

aktivnosti a zbog ostvarivanja različitih ciljeva:

 knjigovodstvo omogućava kadrovskoj službi uvid u stanje novčanih

sredstava, potraživanja i obaveza, daje uvid i u blagajničko poslovanje, uvid
u lična primanja radnika;
 informacije o izvršavanju obaveza zbog likvidnosti preduzeća;
 kadrovska služba (funkcija) direktno uslovljava rad računovodstva (kadrovi
su briga kadrovske službe u svim sektorima i funkcijama preduzeća, svi oni
pa i u računovodstvu u samom dolasku u preduzeće sretaju se sa kadrovskom
službom, primaju se u radni odnos, unapređuju, otpuštaju s posla itd.). Posao
koji se tretira kao zajednički posao kadrovske i računovodstvene funkcije
jeste računovodstvo ličnih dohodaka;
 dokumenta od uticaja na lična primanja radnika dostavljaju se iz kadrovske
funkcije, a kontrolišu se, knjiže i čuvaju u računovodstvu. Evidencije o
izostancimna, gubicima radnog veremena itd., moraju biti usklađene (dani,
sati i dnevnice);
 obračun i isplata ličnih dohodaka redovnih, zatim reklamacije itd;
  saradnja kroz inventarizaciju radi određivanja komisija i produžetaka radnog
vremena;
 saradnja kroz periodične obračune proizvodnje i obračune realizacije;
 u periodičnim obračunima u zaključnom računu veliki deo je posvećen
radnoj snazi, proizvodnosti rada, ličnim primanjima i standardu zaposlenih;
 finansijska situacija zanima, ne samo rukovodioce, nego i sve radnike jer od
toga zavisi i uspeh i isplata ličnih dohodaka.
 u finansijskom su planu lični dohoci važna stavka, kao i izostanci s posla,
gubici radnog vremena itd.
 knjigovodstvena analiza obuhvata i radnu snagu i lične dohotke.

Pasivna saradnja računovodstvene i kadrovske službe, takođe je višestruka, svakodnevna je

i nužna, u cilju efikasnog poslovanja:

 kadrovska služba pribavlja i računovodstvu kadrove, prvenstveno za

rukovodeće poslove i propisane profile (obrazovanje, radno iskustvo, itd.);
 obrazovanje (stalno i povremeno) rukovodilaca i radnika;
 fluktuacija radnika, uzroci i posledice;
 nagrađivanje prema radu, normativni akti, rukovodioci, stimulacija,
evidencije, isplata, reklamacije itd.
 proizvdnost rada, radna disciplina, fluktuacija, izostanci, gubici radnog
vremena, rneđuljudski odnosi, rukovodioci, organizatori, uslovi rada itd.
 životni i kulturni standard (stanovi, restorani, odmarališta, priredbe i s1.).
 unapređenje procesa upravljanja (informativni seminari, predavanja, radna
disciplina, izbori i td.).

b) Saradnja računovodstvene i finansijske funkcije

Aktivna saradnja računovodstva i finansija predstavlja jedan od glavnih izvora suštinskih

informacija za finansijski menadžment i najčešće se odvija kroz:

 razmenu informacija o stanju i kretanju novčanih i materijalnih sredstava, te

potraživanja i obaveza. Ove informacije osnova su za donošenje odluka u
finasijskoj funkciji-finansijama;
 blagajničko poslovanje (posao je finansijske funkcije) samo radi isplate
radnika u toj službi;
 podmirivanje obaveza takođe je posao finansijske funkcije a što se opet
evidentira u knjigovodstvu;
 sva knjigovodstva utiču na finansijsku funkciju, jer se tu vidi angažovanost
(struktura) sredstava i utvrđuje likvidnost preduzeća, pa i brzina obrtanja
sredstava;
 sva se dokumenta finansijske funkcije pregledaju, knjiže i čuvaju u
računovodstvu, a evidencije se redovno usklađuju;
  dok je obračun ličnih dohodaka čisto računovodstveni posao, sama isplata
istih odvija se u okviru finansijske funkcije, jer u njenoj nadležnosti je
obezbeđivanje novca, što je veoma težak posao;
 saradnja je neminovna i kroz inventarizaciju blagajne, deviza, sredstava,
potraživanja i obaveza;
 evidencija troškova od radnih naloga i kalkulacija do obračuna proizvodnje i
obračuna realizacije;
 izrada periodičnih obračuna i zaključnog računa, vrednosno iskazivanje i
njihovo poređenje s finansijskim planovima;
 informacje o finansijskoj situaciji preduzeća, finansijska funkcija preuzima iz
računovodstva.
 sastavljanje finansijskih planova podrazumeva dobru saradnju
računovodstvene i finansijske funkcije.
 sve knjigovodstvene analize vrednosno se iskazuju, tako da su opet deo
financijske funkcije.

Pasivna saradnja između računovodstvene i finansijske funkcije odvija se kroz

knjigovodstvenu evidenciju, jer svi zadaci finansijske funkcije evidentiraju se u knjigovodstvu kao
npr.:
 obezbeđivanje-pribavljanje sredstava (poslovni fond, banke i drugi izvori);
 čuvanje i vraćanje finansijskih sredstava;
 obrtanje sredstava u nabavku, razna plaćanja i podmirivanja sopstvenih
potreba;
 menjanje-preobražavanje izvora finansijskih sredstava;
 praćenje i evidentiranje priliva i odliva sredstava, itd.

Osnovni zadaci finansijske funkcije osim same evidencije utiču na funkcionisanje

računovodstvene funkcije i samim tim što obezbeđuju sredstva za njeno funkcionisanje (plate
zaposlenih, kupovina opreme, itd.).

c) Saradnja računovodstvene funkcije i funkcije organizovanja

Aktivna saradnja ili povezanost računovodstva i funkcije organizovanja odvija se na više

načina, u više smerova i zbog različitih ciljeva:

 organizacija poslovanja celokupnog preduzeća u velikoj meri zavisi od stanja

novčanih i materijalnih sredstava ;
 koncept organizacije i njegovo uspostavljanje zavisi direktno od podataka
knjigovodstva (njihove tačnosti, ažurnosti, preglednosti, itd.);
 sam koncept vođenja i čuvanja dokumentacije takođe je povezan s
organizacijom;
 evidencija troškova i kalkulacije takđe zavise od koncepta organizacije;
 periodični obračuni i zakljčini račun važan su oslonac za organizaciju, jer
otkrivaju i njene slabosti, odnosno dobre strane.
 Valja napomenuti da i pasivna saradnja navedene dve funkcije utiče na proces finansijskog
menadžmenta i upravljanje na nivou preduzeća:

 od organizacije zavisi u mnogome ekonomičnost poslovanja (biraju se

sredstva, obrasci, dokumentacija, postupci itd.);
 direktna saradnja ove dve funkcije odvija se i kroz podelu rada i
razgraničenje odgovornosti;
 saradnja se ostvaruje, takođe, kroz sinhronizaciju rada u funkcijama i
organizacionim jedinicama;
 otklanjanje neusklađenosti u okviru same organizacije rada.
FINANSIJSKA TRŽIŠTA

Financijska tržišta  su tržišta na kojima se trguje financijskim instru mentima. Ona predstavlju
centar   financijskog   sustava   jer   utvrđuju   obujam   raspoloživih   sredstava,   mobiliziraju   ušt   ede,
uspostavljaju cijene vrijednosnica i razinu kamatnih stopa.

Financijski instrument je isprava koja za imaoca inkorporira potraživanje prema zaradi ili imovini
izdatnika, a za izdatnika predstavlja obvezu.

Na financijskim tržištima kratkoro čnih i dugoročnih instrumenata osnovni sudionici su:

TRŽIŠTE NOVCA TRŽIŠTE KAPITALA

Ponudioci Tražioci Ponudioci Tražioci

Komercijalne banke Državna riznica Mirovinski  fondovi Poduzeća

Nefinancijske 
institucije Komercijalne banke Osiguravajuća društva Kućanstva
Uzajamni fondovi Nefinancijske korporacije Kućanstva Država
Država Financijske korporacije Komercijalne banke
Središnja banka Brokeri vrijednosnicama

Financijski posrednici i država javljaju se u dvos trukoj ulozi (pribavljaju sredstva za svoje
potrebe ili radi daljnjeg plasiranja). Nefinancijske tvrtke su najveći korisnici sredstava na tržištu
kapitala. Sektor kućanstva najveći je neto ponuditelj sredstava.

Vrste financijskih tržišta

Složena međuzavisnost ponude i tražnje finansijskih sredstava, finansijskih posrednika i tržišta

može se prikazati na sledeći način:
 Sema br.1: Finansijski posrednici i tržišta

Financijska tržišta mogu se klasificirati prema:

formalnosti strukture

trgovini novim ili postojećim instrumentima
načinu prodaje instrumenata

dospijeću instrumenata

obliku u kojem su sredstva pribavljena
metodi trgovine.

Prema formalnosti strukture razlikuju se:

• burze (karakterizira ih fiksno mjesto trgovanja, formalna struktura definira restriktivno 
sudjelovanje i strogo specificirana pravila trgovanja)
  izvanburzovna   tržišta   –   OTC  (Over   the   counter   market).   Ona   ne   uključuju   fiksno   mjesto
trgovanja, imaju labaviju organizaciju, informacijsku strukturu i pravila trgovanja.

Osnovne vrijednosnice prema tržištima emisije/trgov anja

Vrsta vrijednosnice Vrsta tržišta na kojima se
trguje vrijednosnicama
Dionice, obveznice poduzeća, municipalne obveznice Burze i OTC
Instrumenti kratkoročnog duga na tržištu novca OTC
Državni kreditni instrumenti OTC
Sekuritizirane stambene hipoteke OTC
Futuresi, opcije i drugi ugovori za zaštitu od rizi ka 
(financijske Burze
izvedenice)

Prema trgovini novim ili postojećim instrumentima razlikuju se:

•  primarna   tržišta  su   tržišta   za   prodaju   novih   vrijednosnica.   Osnovna   funkcija   im   je:

prikupljanje   novih   ušteda   i   alokacija   sredstava   izm   eđu   konkurentnih   sektora/poduzeća.
Ovlaštene tvrtke na ovim tržištima nude usluge veza ne za emisiju novih vrijednosnica uz
supotpisivanje emisije (otkup cijele emisije i kasniju prodaju investitorima).

• sekundarna tržišta predstavljaju transakcije niza brokera na burzi ili OTC tržištu kojima se
preprodaju ranije izdane vrijednosnice. (preraspodjela postojeće štednje pa se ne odražava na
nov čane tokove emitenata)

Sekundarno 
tržište

Tržište na 
veliko Tržište na malo

Trgovina na OTC Trgovina na OTC

burzi trgovina burzi trgovina
Trgovina na veliko
Tržište za blok na drugom i trećem Trgovina na Transakcije na
trgovin
e tržištu «parketu» burze malo na drugom i
(upstairs market) trećem tržištu
Blok trgovina na
četvrtom
tržištu
Prema predmetu trgovine i tržištu na kojem se trgo vina obavlja razlikuju se:

• prvo tržište ­ sekundarno burzovno tržište (trgovina dionicama  koje kotiraju na burzi)
• drugo tržište ­ sekundarno OTC tržište (trgovina dionicama koje kotiraju na OTC tržištu)
• treće tržište ­ sekundarno OTC tržište (trgovina dionicama koje kotiraju na burzi)

• četvrto tržište ­ elektronski trgovinski sustavi za blok trgovine dionicama koje kotiraju na
vodećoj   burzi   (trgovine   10.000   i   više   dionica   izme  đu   institucionalnih   investitora   koju
omogućuju sustavi kao što su Instinet i Posit).

Prema  načinu prodaje instrumenata razlikuju se:

• otvoreno tržište  ­ tržište na kojem se dionice i obveznice prodaju javnosti (primarno
tržište)   te  često   postaju   predmetom   višestrukih   prodaja   i   kupnji   do   roka   dospijeća
(sekundarno tržište) 

• dogovorno   (sporazumno)   tržište  gdje   se   vrijednosnice   prodaju   jednom   ili

nekolicinivelikih financijskih institucija (mirovinski fondovi, osiguravajuće kompanije) ili
bogatim pojedincima koji ih drže u svom portfeju do roka do spijeća. 

Inovacija   na   financijskom   tržištu   je   proces   sekuri   tizacije   ­   objedinjavanje   niza   istovrsnih

kredita   dogovornog   tržišta,   npr.   stambenih   ili   auto   zajmova   ,   od   strane   zajmodavca   (banke)   i
njihova prodaja investitorima na otvorenom tržištu.
Prema dospijeću financijskih instrumenata razlikuju se:

• tržište novca 
• tržište kapitala 

omogućuje poduzećima i financijskim institucijama pribavljanje kratkoročnih sredstava. 
Financijski instrumenti kojima se trguje na ovom tržištu su visoko utrživi (likvidni) s malim 
stupnjem rizika.

Razvijeno tržište novca može se promatrati kao skup (sub)tržišta za trgovinu kratkoro čnim 
instrumentima poduzeća, države i financijskih posrednika:

▪ tržište kratkoro čnih vrijednosnica riznice (trezorskih zapisa) 

▪ tržište komercijalnih zapisa (emitiraju ih poduze  ća i financijske institucije ­ brokerske
tvrtke, osiguravajuće kompanije, financijske kompanije) 

▪ tržište velikih bankarskih depozita (utrživi certi fikati o depozitima ­ negotiable certificate
of deposits ­ NCD, depozitne note ­ depository notes) 
 ▪ tržište  bankarskih akcepata  (bankarskih kredita  po duzećima  na temelju  komercijalnih
mjenica) 

▪ REPO   tržište   (tržište   na   kojem   brokeri   ili   banke   d   ogovaraju   simultanu   prodaju
vrijednosnica  i  njihovu  kupnju  na  neki  budući  datum  po  unaprijed  ugovorenoj
cijeni) 

▪ tržište srednjoro  čnih nota (medium term notes  ­ MTN) – instrumenata koje emitiraju

industrijska   poduzeća   i   financijske   institucije   kad   je   preostalo   razdoblje   do
dospijaća ispod godine dana. 

Tržište kapitala je tržište na kojem se trguje financijskim instrume ntima s rokom dospijeća preko
godinu dana. Na njemu se pribavljaju sredstva za financiranje dugoročnih ulaganja. Ono uključuje:
bankarsko tržište i tržište vrijednosnica.

Tržište kapitala može se promatrati kao skup tržišt  a. Razlikuju se:

▪ tržište državnih obeznica (na kojima država pribav lja sredstva za odobravanje zajmova
drugima preko svojih agencija/banaka, naprimjer izvoznicima, malim poduzećima,
poljoprivrednicima, studentima i sl.) 

▪ hipotekarno tržište (tržište ispravama o zajmu odo brenom na temelju pokrića poslovnih i
stambenih nekretnina) 

▪ tržište korporacijskih dionica (burze i OTC tržišt  a)
▪ tržište korporacijskih nota i obveznica (OTC tržiš  te)
▪ tržište municipalnih obveznica (obveznice koje emi tiraju lokalni organi uprave).

Glavni korisnik sredstava na tržištu kapitala je po slovni sektor. Ovo tržište izuzetno je osjetljivo n 
a problem agencijskih troškova (informacijski problem ).

Prema obliku u kojem su sredstva pribavljena razlikuju se:

• tržišta vlastitog kapitala (tržišta dionica) na kojima korporacije i financijske institucije
emisijom dionica pribavljaju ili povećavaju svoj kapital. Ova tržišta omogu ćuju emitentu
podjelu rizika, a nedostaci su što se emisija dioni ca tumači kao signal da je cijena dionica
precijenjena i kod disperziranog vlasništva dionica vlasnici (manjinski dioničari) nemaju
efektivnu kontrolu nad aktivnostima menadžmenta. 

• zajmovna   (kreditna)   tržišta  su   tržišta   za   kratkoro  čno,   srednjoročno   i   dugoročno

zaduživanje. Tržište kratkoro čnog zaduživanja je tržište kratkoro čnih bankarskih kredita, a

10
 tržište dugoro čnog zaduživanja obuhva ća tržište obveznica i bankarsko tržište dugoro čnih
kredita.

Prema računovodstvenom pristupu dugoročno zaduživanje predstavlja zaduživanje s rokom
preko   godinu   dana.   U   financijskom   pogledu   razlikuju   se:   srednjoročno   zaduživanje   (rok   1­5
godina) i dugoročno zaduživanje (rok duži od 5 godina, obi čno 15­30 godina).

Prema metodi trgovine razlikujemo

• dražbovna tržišta  na kojima se nalozi trgovaca direktno sučeljavaju  čime se postižu

ravnotežne cijene. Europske burze (izuzev Londonske koja je brokersko tržište) te Tokyo
Stock Exchange predstavljaju dražbovna tržišta. 

• dilerska tržišta  čine dileri  koji kotiraju  cijene po kojima  su spremni kupiti i prodati

vrijednosnicu, 

• hibridna tržišta imaju elemente prethodnih, npr. New York Stock Exchange čiji ovlašteni
trgovci djeluju kao brokeri (sučeljavanje naloga za trgovinu) ili kao dileri (kotiranje cijena
po kojima su spremni trgovati). 

Trendovi u bankarstvu i na tržištima vrijednosnih papira

Kraj   prošlog   stolje  ća   obilježili   su   na   financijskom   planu   deregulacija,   institucionalizacija,

internacionalizacija, integracija, te brz napredak telekomunikacija i procesiranja podataka.

Deregulacija  je   obuhvatila   sva   financijska   tržišta   najrazvijenih   zemalja.   Banke   su   reagirale
ulaskom   u   druge   djelatnosti,   inoviranjem   proizvoda   i   povećanom  internacionalizacijom
poslovanja.  Povećana konkurentska borba nametnula  je brokerskoj industriji kontrolu troškova,
diferencijaciju usluga i kreiranje novih proizvoda, naprimjer:

▪ obveznica s velikim diskontom (deep discount bonds) 
▪ obveznica bez kupona (zero coupon bonds) 
▪ obveznica s odvojenom prodajom glavnice i kupona 
▪ obveznica s opcijom ponude emitentu. 

Deregulacija   je   omogućila   veću  integriranost  financijskih   tržišta   i   ulaz   drugih   institucija   u

brokersku   industriju   (npr.   komercijalne   banke,   mirovinski   fondovi,   osiguravajuće   kompanije   i
uzajamni   fondovi   ušli   su   u   poslovanje   s   vrijednosni   cama   obavljajući   brokerske   i   poslove
investicijskog   bankarstva,   a   brokerske   kuće   za   poslovanje   vrijednosnicama   na   malo   ušle   su   u
poslove   osiguranja,   leasinga,   kreditnih   kartica   te   upravljanja   zajedničkim   i   mirovinskim
fondovima).

Druga   važna   promjena   odnosi   se   na  institucionalizaciju  to   jest   dominaciju   institucionalnih

investitora  u  posjedovanju  i  trgovini  dionicama,   št o  je  dovelo  do smanjivanja   razlika   između
direktnog i indirektnog plasiranja sredstava.

Napredak telekomunikacijske tehnologije smanjio je razlike između burzi i OTC tržišta, omogu ćio
enormni porast obujma trgovanja uz povećanje broja usluga, ali je tražio i velika kapitalna ulaganja
brokerskih tvrtki što je dovelo do rasta zaduženost i i povećanja rizika.
•

2. VAŽNIJI TEORIJSKI ASPEKTI FINANSIRANJA PREDUZEĆA

U uvodu knjige istaknuto je da bez novca nema poslovanja, jednostavno poslovanje

preduzeća kao savremenog oblika organizovanja proizvodnje, ili konverzije resursa (inputa) u
proizvode (output) nezamislivo je bez novca.

Preduzeća novcem pribavljaju-kupuju sve elemente neophodne za poslovanje (predmete

rada, sredstva za rad i radnu snagu), ali novac treba imati, obezbediti ga predhodno, što je mnogo
teže od same potrošnje, odnosno kupovine sredstava potrebnih za proces rada.

Sve poslove i postupke koje menadžment sprovodi u vezi nabavke/obezbeđenja sredstava

(novca) neophodnih za rad možemo nazvati finansiranjem.

Sredstva za finansiranje poslovanja mogu se obzbediti iz sopstvenih i tuđih izvora.

U zavisnosti da li preduzeće finansijska sredstva angažuje za finansiranje tekućeg

poslovanja ili ih ulaže u proširivanje postojećeg obima poslovanja razlikujemo finansiranje u
širem i finansiranje u užem smislu.

Finansiranje u užem smislu podrazumeva nova finansijska ulaganja u proces rada, dok
finansiranje u širem smislu podrazumeva promene u strukturi sredstava. (Ristić, 1994, 425).

U zavisnosti da li preduzeće sredstva koristi za finansiranje trajnih ili povremenih potreba

razlikujemo trajno i povremeno finansiranje. Da bi preduzeće moglo bes problema finansirati
svakodnevno poslovanje, izvršavati svakodnevne obaveze, mora imati na raspolaganju trajne izvore
sredstava, tj. imati sredstva koja može trajno koristiti. Sredstva za finansiranje ovakvih potreba
preduzeća obezbeđuju iz vlastitih fondova, koji se formiraju izdvajanjem sredstava iz dohodka.

U procesu poslovanja preduzeća povremeno se javljaju potrebe za dodatnim sredstvima, u

cilju finansiranja nekih vanrednih ili dodatnih obaveza, koje se finansiraju iz alternativnih ili
povremenih izvora.

Kod finanansiranja u vidu kredita, pozajmljena sredstva vlasniku-poveriocu sredstava

donose zaradu u vidu kamate. Kamata je aktivna i reguliše se unapred ugovorom, te se ovakav
oblik finansiranja može nazivati aktivnim finansiranjem. Preduzeća koja koriste sredstva na
ovakav način, plaćaju kamatu za korištenje sredstava, i s njihovog aspekta ovo finansiranje je
pasivno finansiranje.

Kada preduzeće proces poslovanja finansira sopstvenim sredstvima radi se o internom

finansiranju, dok finansiranje procesa poslovanja tuđim sredstvima nazivamo eksternim
finansiranjem. (Ristić, 1994, 426). 

2.1 Znacajniji operativni modeli finansiranja preduzeca u praksi

U zavisnosti od brojnih faktora (izvora finansiranja, cilja upotrebe sredstava, uslova pod
kojim se finansiranje odvija, niza zakonodavno-pravnih normi i sl.) u praksi postoje brojni oblici
finansiranja:

 samofinansiranje;
 finansiranje udruženim sredstvima;
 neposredno finansiranje;
 finansiranje učešćem;
 finansiranje obvezicama;
 finansiranje avansom i pretplatom;
 finansiranje iz obaveza;
 kompezaciono finansiranje;
 finansiranje iz sanacije;
 finansiranje putem cesije;
 finansiranje lizingom;
 finansiranje iz fondova za kreditiranje;
 finansiranje vrednosnim papirima i
 finansiranje kreditiranjem.

Finansiranje sopstvenim sredstvima nazivamo i unutrašnjim finansiranjem, dok finansiranje

tuđim sredstvima nazivamo spoljnim finansiranjem.

Samofinansiranje, kao osnovni oblik finansiranja, podrazumeva finansiranje iz sopstvenih

sredstava. Sopstvena sredstva preduzeća obezbeđuju iz: dohodka, amortizacije i sopstvenih
fondova. Stopa samofinansiranja preduzeća predstavlja odnos sopstvene novčane akumulacije i
ukupnih ulaganja u investicije, ili stopa samofinansiranja predstavlja stepen pokrivenosti ukupnih
ulaganja u investicije, sopstvenom akumulacijom, s tim što investiciona ulaganja mogu biti u
osnovna i obrtna sredstva. (Ristić, 1994,430).

Finansiranje udruženim sredstvima podrazumeva da više preduzeća ili privrednih

subjekata, udružuje sopstvena sredstva radi zajedničkog finansiranja nekog posla ili projekta, tj.
ostvarivanja cilja (profit, rast i razvoj, i sl.). Finansiranje udruživanjem sredstava je relativno noviji
oblik finansiranja, koji podrazumeva sporazumno, u formi ugovora, dogovaranje o udruživanju
sredstava.
 Neposredno kreditiranje, kao oblik finansiranja podrazumeva postojanje poslovne saradnje
između subjekata ili poslovnih partnera. Mora postojati veza, u smislu preduzeće daje kredit svom
radniku za gradnju kuće ili kupovinu stana.

Znači neposredno kreditiranje pretežno se odvija između poslovnih partnera u cilju

finansiranja predmeta poslovanja. Jednom od partnera potrebna su sredstva/kredit za finansiranje
povećanja proizvodnje. (Videti, Ristić, 1994, 434).

Finansiranje učešćem, kao noviji oblik finansiranja, podrazumeva proces finansiranja, gde
jedno preduzeće ili privredni subjekt raspolaže trenutno slobodnim novčanim sredstvima i ta
sredstva ustupi poslovnom partneru kome su sredstva/novac potrebna za trenutno fnansiranje.
Tačno je i da se ova sredstva daju u nepovrat, ali važno je navesti da se nadaju besplatno (i nema
besplatnih sredstava ili kreditiranja bez obaveze vraćanja sredstava). Cena ovih sredstava je učešće
preduzeća ili subjekta koje je dalo sredstva u raspodeli rezultata poslovanja poslovnog partnera, u
visini datih ili odobrebih sredstava. Jednostavnije rečeno finansiranje učešćem je finansiranje
ulogom ili ulozima, gde subjekti koji imaju slobodna sredstva, ista ulažu u proces rada drugog
subjekta, ali onog subjekta sa kojim imaju nekakvo iskustvo, imaju relaciju poslovnih partnera,
kojem su sredstva preko potrebna a oni ipak da ostvare neku zaradu preko profita poslovnog
partnera u čiji su posao uložili novac.

Finansiranje obveznicama podrazumeva proces dolaska do sredstava neophodnih za

finansiranje, emisijom obveznica, kako i sam naziv govori. Naime preduzeće da bi došlo do
potrebnih sredstava, odlučuje se za izdavanje obveznica. Preduzeća koja izdaju obveznice trebala bi
imati u svojim fondovima propisane sume sredstava, pokriće ili mogu pribaviti garanciju od drugog
preduzeća ili banke.

Finansiranje avansom je takovo finansiranje, gde se unapred daje novac, za neku robu ili
usluge. Subjekti kojima treba određena roba ili usluge, mogu budućem dobavljaču ili proizvođaču
te robe ili usluge, kao budući kupci ili korisnici, ili možda dužnici, uplatiti unapred određena
sredstva, kojim proizvođač finansira proizvodnju. Avansna sredstva su samo deo sredstava koje
budući korisnik određene robe u napred uplaćuje proizvođaču.

Finansiranje pretplatom i nema neke bitnije razlike od avansa, jer ovde se radi o predplati
u napred za određene robe ili usluge. Pretplata u napred može biti u celosti ili delimična.

Finansiranje iz obaveza kako mu sam naziv govori, podrazumeva finansiranje posla iz

obaveza prema dobavljačima/u ili poveriocu. Znači određeni subjekti ciljano ne izmiruju obaveze
prema dobavljačima kako bi ta sredstva (tuđa sredstva na sopstvenom računu) uložili u sopstveni
posao. Ovakav oblik finansiranja dovodi do pojave nelikvidnosti u privredi, zbog čega i nije
poželjan.

Kompenzaciono (ili kompenzatorsko) finansiranje je najčešće finansiranje gde se u

pojedinim slučajevima (ostvarivanje nekog strateškog cilja, ili ubrzati proces proizvodnje, ili doći
do jako deficitarnih i skupih sirovina neophodnih za proizvodnju) od šireg interesa, nekom
privrednom subjektu, proizvođaču nadoknađuje deo troškova procesa poslovanja.

U okviru kompenzacionog finansiranja treba apostrofirati i dotacije, subvencije, premije

regrese i sl., jer sve ove mogućnosti finansiranja, kao pomoćni oblici finansiranja, definišu se i
odvijaju u okviru određenih zakonskih regulativa. Obezbeđivanje finansiranja nekim od ovih
načina, primenjuje se u slučajevima kada određeni privredni subjekt/preduzeće, nije u mogućnosti
da samo obezbedi finansiranje poslovanja, a njegovo poslovanje ima širi privredni ili državni
značaj.

Dotacija je oblik pomoći, gde bi trebalo da se sredstva dodeljuju bespovratno (besplatno, ali
to ne postoji u praksi) uvek iza dotacija stoji određeni cilj ili interes. Dotacija može biti namenska
(daje se tačno za određene svrhe) ili bez precizno utvrđene namene, i u tim slučajevima ona ulazi u
ukupan prihod preduzeća. I ostali oblici predhodno pomenuti imaju ista svojstva. (videti, Ristić,
436).

Sanaciono finansiranje (ili finansiranje sanacije)-kako sam naziv govori ovde se radi o
finansiranju preduzeća kada dođe u tešku situaciju, situaciju nelikvidnosti, zahvaljujući gubicima
tokom poslovanja. Zadatak menadžmenta u ovim situacijama jeste da obezbedi, pronađe sredstva
neophodna za rešavanje problema nelikvidnosti. Upravo pronalaženje sredstava za finasiranje
gubitaka preduzeća i njegovog ozdravljenja, naziva se sanaciono finasiranje. Njačešće se u praksi
sredstva za sanaciju obezbeđuju tzv. sanacionim kreditom, koji je u suštini investicioni kredit.

Finansiranje cesijom podrazumeva obezbeđivanje finansijskih sredstava prodajom

potraživanja, u skladu sa zakonskom regulativom. U suštini cesija je ugovor kojim određeni
subjekt, poverilac, tj. ustupilac ili cedent, prenosi ili bolje reći prodaje svoje potraživanje prema
nekom licu/subjektu (cesusu), trećem licu (cesionaru), licu koje kupuje potraživanje. Sva prava u
vezi određenog potraživanja koje je predmet ugovora, potpisivanjem ugovora o cesiji, prelaze sa
lica nosioca potraživanja (cedenta) na lice koje je kupilo potraživanje (cesionara).

Finansiranje lizingom u suštini znači da određeno preduzeće, kome su potrebna novčana

sredstva, do njih dolazi davanjem u zakup ili iznajmljivanjem, opreme, mašina, automobila, aviona,
kamiona, brodova, itd. Zakupac putem lizinga dolazi do potrebne opreme, za koju po ugovoru
plaća naknadu davaocu/vlasniku iste.

Pojedini teoretičari (Ristić, 1994, 438) finansiranje lizingom, kao jedan od savremenih
oblika finansiranja, tretiraju kao nadopunu mehanizama samofinansiranja i finasiranja preko tržišta.

Finansiranje emitovanjem vrednosnih papira podrazumeva, da privredni

subjekti/preduzeća u nameri da dođu do finansijskih sredstava emituju vredniosne papire, najčešće
u formi certifikata i obveznica. “Certifikati su vrednosni papiri o udruženim sredstvima između
firmi, koji nastaju na bazi zajedničkih ulaganja i po osnovu kojih se učestvuje u dohodku preduzeća
koja su izdala certifikate” (Ristić, 1994,441). O vrednosnim papirima detaljnije je pisano u
poglavlju ove knjige »Finansijski instrumenti«.

Kreditno finansiranje u današnjim uslovima finansiranja predstavlja jedan od značajnijih

oblika finansiranja. Kreditno finansiranje u suštini podrazumeva dužničko poverilački odnos, gde
jedan subjekt, daje drugom subjektu, sredstva po strogo ugovorom definisanim uslovima, uz
obavezu vraćanja i plaćanja kamate (cene pozajmljenih sredstava) na određeni rok ili period.
»Kredit je imovinsko pravni odnos između dva lica-kreditora i dužnika, pri čemu kreditor
(poverilac) ustupa dužniku svoj novac ili robu za određeno vreme i pod određenim uslovima, dok
je dužnik obavezan da ugovorom predviđene obaveze reguliše po isteku roka, tj. da vrati
pozajmljeni novac ili robu, uz plaćanje ugovorene kamate« (Ristić, 1994, 441).
 Bitna dva aspekta kod kreditiranja su obaveza vraćanja u ugovorenom roku i obavezno
plaćanje kamate/cene u toku kreditiranja.

Krediti se mogu pojavljivati u različitim oblicima u praksi, tako da imamo i različite

aspekta podele kredita.

Najčešći aspekti podele i vidovi kredita su:

 podela prema obliku u kojem se daje kredit (novčani i naturalni);

 prema ekonomskoj nameni (proizvođački i potrošački);
 prema upotrebi sredstava (krediti za obrtna sredstva i osnovna sredstva) i
 podela prema roku vraćanja (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni).

2.2 Mogucnosti primene pojedinih oblika finansiranja preduzeca ili specificni

oblici osiguranja sredstava za finansiranje poslovanja preduzeca

Mogućnosti primene pojedinih oblika finansiranja poslovanja preduzeća zahtevaju

menadžment koji zna da upravlja razvojnim projektima i koji će istovremeno omogućiti pristup
tržištu kapitala. U vreme kada se u svetu sve veći broj zemalja uključuje u svetske finansijske
tokove i kada je konkurencija na međunarodnom finansijskomtržištu sve veća, pristup
međunarodnom tržištu kapitala je otežan.

Razmatrajući mogućnosti primene pojedinih oblika direktnog investiranja i ugovornih

aranžmana u finansiranju preduzeća u budućnosti, interesantne su zakonske odredbe o stranim
ulaganjima, koje definišu načine ulaganja stranog kapitala. Od svih oblika ulaganja stranog
kapitala, kao oblika finansiranja preduzeća, u perspektivi mogli bi biti posebno interesantni
svojinski oblici zajedničkih ulaganja.

Svojinski oblici zajedničkih ulaganja. Strani ulagač može sa domicilnim partnerom, bilo
fizičkim, bilo pravnim licem, ulagati kapital u skladu sa zakonom. Suština kod ovakvog ulaganja je
da strani ulagač gubi pravo vlasništva nad sredstvima koja uloži u mešovito preduzeće, ali dobija
pravo suvlasništva nad tim preduzećem. Ono što je uložio postaje vlasništvo preduzeća. Za vreme
trajanja ugovora, stranom ulagaču pripadaju tzv.članska prava (pravo na dobit, upravljanje,
rukovođenje itd.), a po prestanku rada preduzeća, pripada mu pravo da učestvuje u raspodeli neto
vrednosti imovine preduzeća.

Sledeći način osiguranja sredstava u perspektivi za finansiranje preduzeća je tajmšering.

Tajmšering podrazumeva kupoprodaju vremena, jednu ili više nedelja na određeni broj godina,
odnosno kupoprodaju vremenskih deonica, sticanje vlasništva ili vlasništvo nad određenim
smeštajnim objektom u određenom vremenu.

Tajmšering je, moglo bi se reći, kombinacija akcijskog i zajmovnog kapitala, što se smatra
najrasprostranjenijim načinom finansiranja hotelskih projekata. Zajmom se uspostavlja kreditni
odnos koji kod tajmšeringa proizlazi iz obaveze investitora da kupcu vremenske deonice u
narednom periodu ugovorom vraća uložena sredstva upravo kroz vreme korišćenja smeštaja, za
koje je kupac dao novac. Akcionarstvo-deoničarstvo podrazumeva vlasnički odnos. Kod
tajmšeringa isti vlasnički odnos sadržan je u pravu kupca vremenske deonice da je može prodavati.
Da bi sistem tajmšeringa mogao pravilno da funkcioniše, mora se prethodno, kroz zakonske
institucije na nivou države, definisati sistem svojinskih odnosa.

Time-share delatnost postepeno postaje značajan izvor prihoda i kasnije za mnogobrojne

davaoce usluga (arhitekte, gradjevinare, proizvodjače nameštaja i opreme, odsiguravajuća društva,
banke), bilo da su u pitanju sasvim novi time-share projekti bilo pretvaranja, prilagođavanja
postojećih hotelskih i drugih objekata za smeštaj u time-share objekte ili komplekse.

U Velikoj Britaniji često dolazi do pretvaranja starih poznatih objekata (dvoraca i sl.) u
time-share objekte. "Broom Paik", kuća Lorda Kitchenaera, danas je "Country Club" sa 19
apartmana, restoranom, dvoranom za igru, sobama za bilijar i karte, salonom za prikazivanje
filmova i sl. Izdaje se kao time-share objekat na 30 goading (Vujović, 2000). Time-share daje
turističkoj privredi Srbije mogućnost da se određena društvena sredstva i sredstva građana, kao i
sredstva stranih fizičkih i pravnih lica, pribave, odnosno obezbede i prenosom prava korišćenja
turističkih objekata (prodajom namenskih deonica). Kada su u pitanju strana lica kao ugovorni
partneri, povoljnosti time-share bile bi:

 unapred pribavljanje deviznih sredstava;

 konverzijom u dinare obezbeđuju se sredstva za ulaganje u turističku privredu (sredstva
koja nisu kreditna-opterećena kamatom i sl.).
 Kolika bi se sredstva na ovaj način pribavila, teško je proceniti, posebno kad su u
pitanju devizna sredstva, jer to zavisi od niza faktora:
 uspešnog poslovanja;
 valorizacije na tržištu pravih time-share projekata i
 dokazivanja ekonomskog i društvenog doprinosa tog novog koncepta odmora kao
sastavnog dela turizma

U Srbiji je radi pribavljanja dodatnih kvalitetnih sredstava za izgradnju smeštajnih objekata

kroz time-share u turizmu i njihovog racionalnog (namenskog) trošenja, svojevremno donesen
Zakon o pravu vremenskog korišćenja turističkog objekta (Vujović, isto), kojim je određena
namena sredstava dobijenih davanjem turističkog objekta na vremensko korišćenje. Po istom
zakonu sredstva dobijena kroz time-share imaju karakter investicionih sredstava preduzeća u
turizmu i mogu se koristiti samo za ulaganje u izgradnju, rekonstrukciju i adaptaciju turističkih
objekata.

Vezani poslovi su sledeći mogući način osiguranja sredstava za finansiranje projekata

preduzeća. Preduzeća u okviru turističke privrede Srbije bi mogla u skladu sa zakonskim
odredbama, preko nadležnih državnih organa-preko vezanih poslova sa inostranstvom, finansirati
izgradnju i renoviranje smeštajnih objekata.

"Vezani posao je, dakle, takva konstrukcija razmene roba i usluga, pri kojoj se kupovina u
jednom pravcu povezuje sa kupovinama u drugom pravcu (uvoz i izvoz). Na osnovu ovako
fiksirane obaveze, poslovi u jednom i drugom pravcu mogu se obavljati vremenski i finansijski
potpuno nezavisno" (Vujović, 2000).

Struktura vezanih poslova u praksi najčešće obuhvata sledeće aktivnosti:

 kontrakupovine,
 offset razmenu,
 barter poslove,
 buy-bach posao i
 switch poslove.

Kontrakupovina podrazumeva tri ugovorna odnosa, i to: ugovor o izvozu, ugovor o uvozu i
ugovor o kontrakupovini. Dobar primer kontrakupovine kod nas predstavlja robna razmena sa
Libijom, gde se uvoz nafte plaćao radom građana Srbije u Libiji. (Vujović, isto).

Primer za to kako bi se kontrakupovinom moglo osigurati finansiranje izgradnje smeštajnih

objekata u turizmu Srbije, izgledao bi ovako (uz pretpostavku da se opet radi o poslovima uvoza
libijske nafte):

 prvi ugovorni odnos bio bi izme|u ministarstava gradjevinarstva i energetike, sa

jedne strane i Ministarstva za turizam, sa druge strane, a ugovaralo bi se plaćanje
nafte uvezene iz Libije uslugama smeštaja u određenoj turističkoj destinaciji, u
objektima odgovarajuće kategorije;
 drugi ugovorni odnos jeste odnos libijskog turoperatora i naših preduzeća u turizmu,
kojim se osigurava dinamika korišćenja turističkih usluga (u Srbiji) i isporuka nafte
iz Libije;
 treći ugovorni odnos jeste odnos zaključen između uvoznika i izvoznika nafte.

U ovom primeru naša ministarstva za energetiku i gradjevinarstvo bi za vrednost dobijene

nafte gradila i renovirala smeštajne objekte i osiguravali isporuku električne energije i grejanje
(stvar dogovora) preduzećima u turizmu, dok bi naša preduzeća u turizmu za vrednost uvezene
nafte osigurala libijskom turoperatoru boravak u određenoj destinaciji u trajanju od, naprimer, dva
meseca godišnje u sezoni u periodu od (x) godina.

Offset razmena predstavlja svojevrsnu varijantu kontrakupovine. Obično se javlja kod

kupovine aviona za potrebe civilnog vazduhoplovstva. Celokupna nabavka se ostvaruje uz pomoć
kreditnog aranžmana, s tim što se avans plaća u gotovom. Ostali kreditni deo (po odbitku avansa)
otplaćuje se domaćim isporukama, i to (Vujović, isto):

 isporukom komponenata opreme domaćih proizvođača za ugradnju u proizvod koji

se kupuje za domaće potrebe,
 isporukom komponenata za taj proizvod namenjen izvozu u druge zemlje van
zemlje kupca i
 isporukom dugačke liste domaće robe i usluga stranom prodavcu ili njegovim
kooperantima.
 Od vezanih poslova za preduzeća u turizmu (za finansiranje izgradnje smeštajnih objekata i
renoviranje) veoma su interesantni barter poslovi. Reč je o izuzetno složenim kompenzacionim
poslovima, sa više učesnika i više roba i usluga u praksi u svetu. Ovi poslovi se pretežno zaključuju
na nivou vlada (država) kao generalni sporazum o razmeni roba i usluga. Dakle, kod barter
poslova, pravi se konkretan ugovor sa spiskom učesnika i velikom listom roba i usluga, i uz
odgovarajući bankarski aranžman. Konkretan ugovor između vlada kasnije prati više ugovora o
konkretnim poslovima uvoza i izvoza. Na primeru Kina-Srbija to bi izgledalo ovako: kinesko
ministarstvo naftne industrije sklapa ugovor kojim se ugovara plaćanje investicionih radova srpskih
firmi u Kini, isporukom razne robe iz Kine. Konkretno preduzeće u turizmu može sa liste roba
repromaterijala potrebnog za gradnju smeštajnog objekta, uzeti ono što je za njega interesantno i
platiti uslugama ili zatvoriti dug (na primer, dug građevinskog preduzeća "Rad" Beograd Kinezima,
s tim da preduzeće "Rad" renovira komplet smeštajne objekte određene turističke destinacije).

Sledeći od vezanih poslova koji je interesantan za preduzeća u turizmu jeste buy-bach

posao. Reč je o složenom poslovnom aranžmanu. Ovaj posao traje dosta dugo, zahteva dosta
dokumenata. Najčešće predmet ovakvih trgovinskih aranžmana i ugovornih odnosa su prenos
tehnologije i opreme, praćen odgovarajućim bankarskim i finansijskim aranžmanima. Izvoz
opreme, po pravilima ovoga posla, obavlja se uz pomoć dugoročnog kredita, od 10-15 godina, a
kupac po ugovoru plaća ugovorni avans. Kreditirani deo za uvezenu opremu, kupac otplaćuje
proizvodima. Konkretno, moguć primer izgledao bi ovako: preduzeće iz Beograda uveze opremu
za prodaju, plati avans po ugovoru sklopljenom sa uvoznikom, a kreditirani deo plaća proizvodima.
Strani prodavac uvezene opreme traži za to kvalitet adekvatan prodatoj opremi koji naša preduzeća
recimo nemogu obezbediti. Ali, da bi se posao obavio, tu su usluge naših hotelijera u raznim
destinacijama. U vrednosti kojoj npr. hotelijer sa Brezovice uslugama otplati opremu koju je strani
dobavljač isporučio našem preduzeću "X" iz Beograda, preduzeće gradi nov smeštajni objekat
hotelijeru. Rizik u vremenu kod ovih poslova obično se rešava bankarskim garancijama i
osiguranjem.

Sledeći od vezanih poslova bili bi swit poslovi i oni u spoljnotrgovinskim poslovima

najčešće obuhvataju robnu i valutnu arbirtražu, s poentom na kursu valuta i razne robe. Kursne
razlike između čvrstih i mekih valuta omogućuju zaradu na disažiji kod mekih valuta. Primera radi,
ako neki izvođač investicionih radova iz Srbije, na kraju završetka radova npr. u Rumuniji ostvari
zaradu od 2 miliona dolara, naplativu u lejima, a proda je "Inexu" preduzeću u Srbiji za 25%
disažija i 2% provizije, "Inex" plaća razliku u dinarima izvođaču radova i za potraživanje kupuje
opremu u Rumuniji koja je potrebna za renoviranje smeštajnih objekata. Ili "Inex" može za zaradu
na razlici iznosa valuta da kupi bilo koju robu, proda je u zemlji ostvari zaradu koju koristi za
gradnju novih smeštajnih objekata ili renoviranje postojećih. Govoreći o mogućnostima
investiranja i ugovornim aranžmanima u finansiranju perspektivne izgradnje i modernizacije
smeštajnih objekata u turizmu Srbije, neophodno je u kraćim crtama pojasniti pravila finansiranja.
Najčešće, pravila finansiranja se dele na vertikalna i horizontalna pravila finansiranja. Preduzeća u
turizmu treba da se pridržavju, ovih pravila i da ih koriste.

Kao moguće oblike osiguranja sredstava za finansiranje, hotelijeri ili preduzeća u turizmu
mogu da koriste faktoring i forfeting.

Ovde je reč o kupoprodaji potraživanja. Kod forfetinga se forfetiraju samo srednjoročna i

dugoročna potraživanja, što im daje prednost za finansiranje investicija, dok se faktoring isključivo
upotrebljava za kratkoročna kreditiranja, najčešće obrtnih sredstava. Kod faktoringa je reč o
kupoprodaji potraživanja sa rokom do 90 dana, a najduže do 120 dana. Za finansiranje preduzeća
ili hotelijera u turizmu, ovi oblici su interesantni zato što za naplatu otkupljenog potraživanja
hotelijer može uvek prodati svoj atraktivan proizvod, a to je smeštaj u određenoj destinaciji sa
izuzetnim prirodnim lepotama.

KONCEPT VREMENSKE VRIJEDNOSTI NOVCA
DISKONTIRANJE I UKAMAĆIVANJE

Koncept vremenske vrijednosti novca ili analize diskontiranih novčanih tokova je temeljni koncept
financija. On govori da novac koji se ima primiti ili platiti u različitim vremenskim točkama ima
različitu vrijednost. Naprimjer jedna kuna (ili jedinica druge valute) vrijednija je danas nego u
budućnosti zbog cijene  čekanja (uzdržavanje od potrošnje) i zbog rizika (ne povoljnog događaja,
inflacije i sl.).

Usporedivost kune u različitim vremenskim točkama moguće je svođenjem novčanih iznosa na isti
vremenski trenutak. Izračun se svodi na dva procesa:

• diskontiranje    svođenje   novčanog   iznosa   koji   dospijava   u   budućnosti   na   sadašnji

datum (izračun sadašnje vrijednosti) 
• ukamaćivanje    svođenje novčanog iznosa ili novčanog toka na neki budući datum
(izračun buduće vrijednosti) 

Diskontiranje i ukamaćivanje su dvije strane iste medalje, koje su matematički povezane kamatnim
stopama (k) i brojem razdoblja (n). Ovi procesi grafički se prikazuju vremenskom linijom na kojoj
nula označava sadašnjost, a svi iznosi odnose se na kraj razd oblja.
 UKAMAĆIVANJE BV (buduća 
1000 kn vrijednost)

k = 10%     
0 1 2 3 4

SV(sadašnja vrijednost) DISKONTIRANJE 1000 kn

Iznalaženje sadašnje i budu će vrijednosti moguće je upotrebom:

jednadžbi za izra čun sadašnje i budu će vrijednosti 
financijskih tablica – tablica sadašnje i budu će 
vrijednosti kalkulatora (financijskih)
računala s financijskim software­om.

IZNALAŽENJE BUDU ĆE VRIJEDNOSTI

Buduća   vrijednost   je   pozitivno   korelirana   s   kamatnom   stopom   i   brojem   razdoblja   na   koje   se

ukamaćivanje vrši. Primjerice viša kamatna stopa ili ve ći broj razdoblja ukamaćivanja daje veću
buduću vrijednost, i obrnuto.

Izračun buduće vrijednosti pomoću jednadžbe

Kamate se mogu računati kao jednostavne i složene. Jednostavne kamate uvijek se obračunavaju
samo na originalni iznos (glavnicu) pa je buduća vrijednost za n razdoblja:

BVn = SV + SV  k + SV  k + + SV  k
BVn = SV + (SV  k)  n
BVn = SV (1+ k  n )

Složene kamate su kamate izračunate na glavnicu i na kamate zarađene u prethodnim razdobljima.
Ako imamo n razdoblja, tada na kraju svakog razdoblja imamo

BV1 = SV + SV  k = SV (1 + k )
2
BV2 = BV1 + BV1  k = BV1 (1 + k) = SV (1+k) (1+k) = SV (1 + k)
2 3
BV3 = BV2 + BV2  k = BV2 (1 + k) = SV (1+k)  (1+k) = SV (1 + k)

n­1
BVn = BVn­1 + BVn­1  k = BVn­1 (1 + k) = SV (1+k)  (1+k)

prema tome, jednadžba za izra čun buduće vrijednosti uz primjenu složenih kamata je:

BVn   SV (1 k)n

Primjer 3.1

Štediša je uložio 1000 kn uz kamatnu stopu 8% uz ob račun složenih kamata. Koliki iznos štediša 
može podi ći za dvije godine?
 2 2
BV2 = SV (1 + k)  = 1000 (1 + 0.08)  = 1166.4 kn

Isti iznos dobio bi se računanjem: BV1 = SV (1 + k) = 1000 (1 + 0.08) = 1080 kn

BV2 = BV1 + BV1  k = 1080 (1+0.08) = 1166.4 kn

Izračun buduće vrijednosti pomoću financijskih tablica
Izračun buduće vrijednosti olakšan je upotrebom financijskih tab lica. U tablici 1 ( , Dodatak 1)
dana   je   vrijednost   kamatnog   faktora   (KFBVk,n)   uz  k­tu   kamatnu   stopu   i  n  razdoblja   (godine,
kvartali, mjeseci, itd.). KFBVk,n određan je izrazom:

KFBVk ,n   1  k n

Jednadžba za izra čun buduće vrijednosti uz primjenu financijskih tablica glasi:

BVn   SV  KFBVk,n

Primjer 3.2

Na osnovi podataka iz Primjera 3.1 izračunajte pomoću financijskih tablica koliki je iznos 
štediša mogao podići na kraju druge godine?

BV2 = 1000  1.1664 = 1166.4 kn

Iz financijske tablice za buduću vrijednost očitava se traženi kamatni faktor

n 1% 2% 3% 4% 5% 6% 7% 8%
1 1.0100 1.0200 1.0300 1.0400 1.0500 1.0600 1.0700 1.0800
2 1.1664
3 1.0303 1.0612 1.0927 1.1249 1.1576 1.1910 1.2250 1.2597

Ispodgodišnje ukama ćivanje

Kod ispodgodišnjeg ukama  ćivanja osnovna jednadžba  za izra  čun buduće vrijednosti  mora se

korigirati na način da se kamatna stopa podijeli s brojem razdoblja ispodgodišnjeg ukama ćivanja
(m), a dobiveni izraz digne se na potenciju  m    n. Prema tome jednadžba za izra  čun buduće
vrijednosti kod ispodgodišnjeg ukama ćivanja je:

k  mn
BVn  SV  1 
m
Primjer 3.3

Štediša je uložio 1000 kn uz kamatnu stopu od 8% uz polugodišnje ukama ćivanje Koji iznos će
štediša mo ći podignuti za dvije godine ?

0.08 4

BV2  1000  1   1000  1.1699 = 1169.9 kn

2
 Financijski menadžment 1

Budući da različita ukamaćivanja onemogućuju financijskom menadžeru usporedbu investicijskih
alternativa   koja   nose   različitu   nominalnu   (kotiranu)   kamatu   potrebno   je   izračunati  efektivnu
kamatnu stopu, a računa se jednadžbom:

km
(1  k eg )  1 
m

m
k
k
 eg  1  1
m

gdje je: keg = efektivna godišnja kamatna stopa k
= nominalna, kotirana kamatna stopa m
= broj godišnjeg ukama ćivanja

IZRAČUN SADAŠNJE VRIJEDNOSTI

Izračunom sadašnje vrijednosti (diskontiranjem) iznos ko ji se treba naplatiti ili se duguje na neki
budući datum svodi se na sadašnju vrijednost. Kamatna st opa u ovom procesu naziva se diskontna
stopa (ili stopa kapitalizacije). Što je budu ća vrijednost udaljenija u budućnost ili što je diskontna
stopa veća, sadašnja vrijednost je niža.

Izračun sadašnje vrijednosti pomo ću jednadžbe

Jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti glasi:

BVn 
SV =
 (1 + k)n

Primjer 3.4

Koliko štediša mora danas uložiti u banku uz kamatn u stopu od 8% da bi za dvije godine imao 
1166.4 kuna ?

1166.4
SV = (1 + 0.08) 2 = 1000 kn

Da bi za dvije godine imao iznos od 1166.4 kn uz 8% kamatu štediša mora uložiti 1000 kn, dakle
jednak iznos kao i u  Primjeru 3.1  ( diskontiranje i ukamaćivanje su dva inverzna procesa).
Izračun sadašnje vrijednosti pomo ću tablica

Dok su kamatni faktori iz tablica buduće vrijednosti uvijek veći od 1, diskontni faktori su uvijek 
manji od 1 ( , Dodatak1). Diskontni faktor definiran je izrazom:

1
KFSVk ,n 
(1  k)n

i predstavlja vrijednost jedne kune iz razdoblja n koja se diskontira kamatnom stopom k.

Jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti uz pomo ć tablica glasi:

SV = BVn × KFSVk,n

Primjer 3.5

Na osnovi podataka iz Primjera 3.4 izračunajte pomoću financijskih tablica koliko štediša danas 
mora uložiti u banku ?

SV = 1166.4  0.8574 = 1000.07  1000 kn

financijske tablice sadašnje vrijednosti vrijednost i (   , tablica 2)

n 1% 2% 3% 4% 5% 6% 7% 8%
1 0.9901 0.9804 0.9709 0.9615 0.9524 0.9434 0.9346 0.9259
2 0.9803 0.9612 0.9425 0.9246 0.9070 0.8900 0.8734 0.8573
3 0.9706 0.9423 0.9151 0.8890 0.8638 0.8396 0.8163 0.7938

Ispodgodišnje diskontiranje

Jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti kod ispodgodišnjeg diskonti ranja glasi:

BV n
SV  
k mn
1 
m

gdje je: m = broj razdoblja ispodgodišnjeg diskonti ranja.
 Vježbe

1. Štedni ulog od 3000 kn položen je na banku uz kamat nu stopu od 6%. Kolika  će biti
njegova vrijednost za četiri godine? 

2. Planirate za dvije godine kupiti muzičku liniju. Koliko novca morate položiti danas na 
štedni ra čun koji nudi 7% kamatnu stopu da biste kupili muzičku liniju koja košta 4000 
kuna uz pretpostavku da se cijena linije neće mijenjati?

3. Ujak vam je obećao kao nagradu za izvrstan uspjeh u studiranju pokloniti 2000 kuna za
godinu dana. Koliko taj poklon vrijedi danas ako je oportunitetni trošak 6%? 

4. Izračunajte efektivnu kamatnu stopu ako je poznat broj razdoblja ukamaćivanja i nominalna
kamatna stopa: 
Nominalna kamatna stopa Ukamaćivanje
14 % polugodišnje
12 % kvartalno
8 % godišnje
8 % mjesečno

5. Trebate dobiti 10 000 kuna na neki budući datum. Kolika je današnja vrijednost tog iznosa
uz sljedeće diskontne stope i broj razdoblja za koji ćete dobiti taj iznos: 
Diskontna stopa Broj razdoblja
12 % 6
6 % 2
10 % 10

6. Tvrtka planira oročiti 140.000 kn na rok od tri godine. Kolika bi trebala biti kamatna stopa
da bi oročeni depozit porastao na 180.000 kuna? 

7. Koliko godina treba držati na bankovnom ra čunu da bi sa 30.888 kn narasla na 40.000
kn, ako je kamatna stopa 9%? 

Želite li udvostru čiti vaš novac? “Pravilo 72” re  ći će vam kako.

Uporaba “Pravila 72” predstavlja brz na čin rješavanja problema sa složenim kamatama koje
se odnose na udvostručenje vašeg novca. To pravilo kaže da ako broj 72 po dijelimo brojem
godina (n) na koje je investicija uložena, dobit  ćemo približnu kamatnu stopu (  k) koja je
potrebna da bi se udvostručila vrijednost investicije.
72
k = n
Alternativno, ako je poznata kamatna stopa (k) možemo izra čunati broj godina (n) potrebnih 
da se inicijalna investicija udvostruči.
 4. VREDNOVANJE NOVČANIH TOKOVA 

Novčani tok (cash flow) predstavlja niz novčanih isplata ili primitaka tijekom određenog razdoblja.
Novčani tokovi mogu biti jednoliki ili nejednoliki (mješoviti). Neki od njih mogu biti beskona čni,
pa isplate ili primitci nikad ne prestaju (vječni povrat).

Nejednoliki novčani tok

Nejednoliki   novčani   tok   obuhvaća   niz   plaćanja   različitih   novčanih   iznosa   (primjerice   kod
investicijskih   projekata).   Izračun   sadašnje   /   buduće   vrijednosti   svodi   se   na   višestruke   procese
diskontiranja / ukamaćivanja jednokratnih novčanih iznosa.

Sadašnja vrijednost ovog novčanog toka dobiva se zbrajanjem pojedinačnih diskontiranih iznosa.
Jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti nejednolikog nov čanog toka glasi:

n 1t
SV  ∑ I t
t 0 1  k

gdje je: It = novčani primitak/isplata u godini t

Pomoću financijskih tablica za sadašnju vrijednost jedno kratnog iznosa ( , tablica 2) sadašnja
vrijednost nejednolikog novčanog toka dobiva se zbrajanjem sadašnjih vrijednost i pojedinačnih
iznosa. Jednadžba za izra čun pomoću tablica glasi:

SV   ∑ I   KFSV  
n
t k,t

t 0

Primjer 4.1

Štediša je odlu čio polagati na svoj štedni ra čun sljedeće iznose: na kraju prve godine 700 kn, na
kraju druge godine 800 kn i na kraju treće godine 1000 kn. Kolika je vrijednost njegove ušte de u
današnjim kunama ako je kamatna stopa koju banka nu di 7%?

t
3 1
SV  ∑ I t
t 1 1  0.07
1 2 3
1 1 1
 700  800  1000
1.07 1.07 1.07
 654.21  698.75  816.30  2169.2 kn
Izračun pomoću financijskih tablica ( ) provodi se zbrajanjem sadašnjih vrijednosti pojed inačnih
iznosa,

t It KFSV (7%) SV(= It KFSV)
1 700 0.9346 654.2
2 800 0.8734 698.7
3 1000 0.8163 816.3
2169.
 2

Diskontiranje novčanog toka na vremenskoj osi:

0 1 2 3
   
k = 7% 700 kn 800 kn 1000 kn
654.2 kn

698.9 kn

816.3 kn
SV = 2169.2 kn

Buduća vrijednost nejednolikog novčanog toka izračunava se pomoću jednadžbe:

BVn   ∑I t 1  k n t
t 0

Primjer 4.2

Štediša je danas uložio 500 kn, za godinu dana 800,  a za dvije 1100 kuna. Kolika je vrijednost 
višekratnih iznosa koje štediša polagao na bankovni  račun uz kamatnu stopu od 7% na kraju treće
godine?

3 2 1
BV3 = 500  (1.07)  + 800  (1.07)  + 1100  (1.07)
= 612.5 + 915.92 + 1177.0 
= 2 705.4 kn 

Ukamaćivanje prikazano na vremenskoj osi:
0 1 2 3
k = 7%      
500 kn 800 kn 1100 kn
1177.0 kn

915.9 kn

612.2 kn
BV3 = 2705.4 kn
Izračun buduće vrijednosti pomoću financijskih tablica ( , tablica 1) za n = 3

t n ­ t It KFBV (7%) BV (= It KFBV)

0 3 500 1.2250 612.5
1 2 800 1.1449 915.9
2 1 1100 1.0700 1177.0
2705.
 4

Periodična renta (anuitet)

Plaćanje  jednakih iznosa novca u jednakim  vremenskim intervalima  (npr. mjesečno, kvartalno,

godišnje) tijekom specificiranog razdoblja predstav lja periodičnu rentu (anuitet).

Buduća vrijednost  periodične rente izračunava se zbrajanjem budućih vrijednosti pojedinačnih
iznosa. Jednadžba za izra čun glasi:
n­1 n­2 n­3 1 0
BV = R (1 + k)  + R (1 + k)  + R (1 + k)  + …+ R (1 + k)    + R (1 + k)

BVn   R ∑1  k n t
t 1

gdje je:  R = periodična renta (anuitet)
t = vremensko razdoblje, t = 1 do n
BVn = buduća vrijednost n jednakih 
uplata/isplata k = kamatna stopa
n = broj razdoblja

Primjer 4.3

Štediša je odlu čio polagati na svoj račun u banci iznos od 1000 kn počev s prvim depozitom za
godinu dana dok će zadnji položiti na kraju četvrte godine. Koliko će imati na kraju četvrte godine
ako je kamatna stopa 8%?

3 2 1
BV4 = 1000 (1.08)  + 1000 (1.08)  + 1000 (1.08)  + 1000 
0
(1.08)  BV4 = 4510 kn

Ukamaćivanje prikazano na vremenskoj osi:

0 1 2 3 4
k = 7%       
1000 kn 1000 kn 1000 kn 1000 kn
10001.081
1080 kn
10001.082
1170 kn
10001.083
1260 kn
 BV4 =  4510 kn
Financijske tablice za izračun buduće vrijednosti periodične rente ( , tablica 3) sadrže kamatne
faktore (KFBVRk,n) za različite kamatne stope (k) i razdoblja (n).

n n

KFBVR k,n   ∑1  k       n t 1  k  1


t 1 k

Jednadžba za izra čun buduće vrijednosti periodične rente uz pomoć financijskih tablica glasi:

BVn = R  KFBVR k,n

Primjer 4.4

Na osnovi podataka iz Primjera 4.3  izračunajte buduću vrijednost pomoću financijskih tablica.

BV4 = R  KFBVR 8,4

Iz financijske tablice za buduću vrijednost periodične rente (   ) očitava se traženi kamatni faktor

n 1% 2% 3% 4% 5% 6% 7% 8%
1.000
1 1.0000 1.0000 1.0000 1.0000 1.0000 1.0000 1.0000 0
2.080
2 2.0100 2.0200 2.0300 2.0400 2.0500 2.0500 2.0700 0
3.246
3 3.0301 3.0604 3.0909 3.1216 3.1216 3.1525 3.2124 4
4.506
4 1

BV4 = 1000  4.5061 = 4506,1 kn

Sadašnja vrijednost periodične rente dobiva se zbrajanjem diskontiranih vrijednosti pojedinačnih
iznosa. Izračun se vrši jednadžbom:

1 2 3 n
1 1 1 1
SV  R  R  R  ...  R
1  k 1  k 1  k 1  k
1 1 1 1
SV  R 1  2  

3  ...  n

1  k 1  k  1  k  1  k 

n 1 t

SV  R ∑

t 1 1  k

Primjer 4.5
Kupac treba platiti uslugu montaže. Montažer mu je  ponudio mogućnost izbora:
a) plaćanje odmah 4000 kn 
b) plaćanje iznosa od 2500 kn za godinu dana i 2500 za dvije godine 

Koju alternati
1 1
Sadašnja vrijednost druge alternative: SV  2500 1  2  4116.7 kn
1.14 1.14
Prikazano na vremenskoj osi:
0 1 2
   k = 14%
2500 kn 2500 kn
n = 1
2192.98 kn 
n = 2
1923.67 kn
SV = 4116.65 kn

Kupcu se više isplati platiti uslugu odmah (4000 kn  4116.7 kn).

Jednadžba  za  izra  čun sadašnje  vrijednosti   periodi  čne  rente  uz  pomoć  financijskih  tablica   ( ,
tablica 4) glasi:

SV = R  KFSVR k,n

Za izračun kamatnih faktora sadašnje vrijednosti periodi čne rente (KFSVRk,n) koristi se sljedeća
jednadžba:

1
n 1 1  1  k n
KFSVR k, n   ∑ t 
t 1 1  k  k

Primjer 4.6

Ujak je ponudio svom nećaku studentu financijsku pomoć i to :
a) isplatu iznosa od 8000 kn odmah po upisu prve godine studija 
b) isplatu   2450   kn   na   kraju   svake   godine   njegovog  četverogodišnjeg
studija Kakvu odluku bi trebao donijeti nećak, ako je kamatna stopa 8%? 

SV = R  KFSVR 8,4

Iz financijske tablice za sadašnju vrijednost perio dične rente ( ) očitava se traženi kamatni faktor
n 1% 2% 3% 4% 5% 6% 7% 8%
1 0.9901 0.9804 0.9709 0.9615 0.9524 0.9434 0.9346 0.9259
2 1.9704 1.9416 1.9135 1.8861 1.8594 1.8334 1.8080 1.7833
3 2.9410 2.8839 2.8286 2.7751 2.7232 2.6730 2.6243 2.5771
3.312
4 2.9410 3.8077 3.7171 3.6299 3.5460 3.4651 3.3872 1
 SV = 2450  3.3121 = 8114.6 kn
Isplata anuiteta je povoljnija (ima veću sadašnju vrijednost) pa uz pretpostavku da ujak u vijek 
ispuni svoja obećanja, nećak bi mogao odabrati tu ponudu.

Vječna renta

Beskonačni jednoliki novčani tok (vječna renta) predstavlja niz jednakih novčanih iznosa koji se 
javljaju unedogled u jednakim vremenskim intervalima.

Jednadžba za izra čun sadašnja vrijednosti vje čne rente glasi:

R
SV    k

gdje je: R = iznos koji se javlja u jednakim vremenskim intervalima k
= diskontna stopa

Rastuća vječna renta

Rastuća vječna renta predstavlja beskonačni novčani tok čije isplate rastu po konstantnoj stopi (g). 
Sadašnja vrijednost cjelokupnog toka dobiva se zbra janjem pojedinačnih diskontiranih iznosa
 I1 I2 I3 In
1 2 3 + . .. + +K
SV = (1 + k) + (1 + k) + (1 + k)  (1 + k)n    

gdje je: In = iznos godišnje isplate u razdoblju n
k = diskontna stopa
Budući da iznos godišnje isplate raste po stopi g navedena jednadžba može se pisati u obliku:

I1 I1 1  g1 I1 1  g2
SV  1  k 1  1 k2  1 k 3  ...
Njenim pojednostavljenjem (uz pretpostavku da je k  g) dobiva se jednadžba za izra čun rastuće
vječne rente:

I1
SV  k  g

Primjer 4.7

Bogata nasljednica želi osigurati sponzorstva za 9 bolesnika dječje bolnice, svakom po 1000 kuna
godišnje. Da bi se održala ista realna vrijednost s ponzoriranih iznosa potrebno ih je svake godine
povećavati  po  stopi   od  7%.  Koliko  sredstava   treba  uplatiti  u  fond  ako   je  kamatna   stopa  10%
godišnje ?
 9000
SV   300 000 kn
0.10 ­ 0.07

Vježbe
1. Poduzeće procjenjuje dvije investicijske alternative:

Novčani Godina
tok 1. 2. 3. 4. 5.
1 500 700 800 600 900
2 600 800 400 800 900
a)  Kolika je sadašnja vrijednost svake alternative ako je trošak kapitala 8%?
b)  Koja je alternativa bolja ako je trošak kapitala 0% ?

2. Kompanija je odlučila najveći dio svog ambicioznog investicijskog poduhvata financirati
zaduživanjem kod osiguravaju će kompanije koja je spremna dati joj zajam uz kamatnu
stopu od 15% godišnje. Ako kompanija može tijekom s ljedećih 10 godina izdvajati za
otplatu zajma 300 000 kuna godišnje, koliki je izno s zajma koji kompanija može sevisirati?

3. Kolika je sadašnja vrijednost vje čne rente od 500 kn godišnje ako je diskontna stopa 12%?
Kolika bi bila sadašnja vrijednost da je diskontna stopa dvostruko niža?

4. Tvrtka planira izvršiti zamjenu opreme suvremenijom opremom koju bi nabavila na kredit.
Koliki bi bio obrok zajma ako je kamatna stopa 8%, broj razdoblja na koji se kredit može
dobiti 4 godine, a cijena opreme 132 484 kn ?

5. Tvrtka planira tijekom šest godina polagati na šted nju iznose od 30 000 € godišnje uz
kamatnu stopu od 8%. Ako depozite bude polagala na početku godine koji će iznos imati na
kraju šeste godine:
a)  uz kvartalni obračun kamata?
b)  uz polugodišnji obra čun kamata?

6. Poduzeće planira igradnju  novog pogona.  Investicija je vrijedna 622 200 kn. Poslovni
partner voljan je financirati polovicu vrijednosti investicije zajmom koji se amortizira u šest
godina obrocima od 80 000 kuna. Koliku stopu povrata će ostvariti poslovni partner?

7. Trebate otplatiti kredit u iznosu od 120 000 kn u jednakim obrocima. Ako je kamatna stopa
10%  a obrok 37 870 kn, koliko će vam trebati da otplatite kredit?
 Preuređenjem temeljnih jednadžbi za vrednovanje dobiju se…

Jednadžba za izra čun broja razdoblja (n):
• kod jednokratnih pla ćanja: BVn   SV  1  k n
BVn
1  k  n 
SV
BVn
n  ln1  k   ln

SV

BVn
ln
SV
n  ln1  k

1
• kod periodi čne rente: 1  1  k n
SV  R 
k
R
k  SV  R  1  k 
n

R
1  kn  R  k  SV
R
 1  k n
R  k  SV
R
ln  n  ln1  k 

R  k  SV
R
ln
n  R  k  SV
ln1  k
Jednadžba za izra čun kamatne stope (k):

BVn
•   kod jednokratnih pla ćanja: 1  k n 
SV
1
BV n
k  1
SV
 5. PROCJENA VRIJENOSTI OBVEZNICA 

Obveznice  (bonds)   predstavljaju   osnovnu   vrstu   dugoročnih   dužni  čkih   vrijednosnica   kojim   se
emitent   (zajmoprimac)   obvezuje   na   isplatu   fiksnih   iznosa   kupcu   obveznice   (zajmodavcu)   na
unaprijed specificirani datum/datume. Rizik neplaćanja ovih iznosa ovisi o ekonomskoj održivosti
emitenta.

Nominalna vrijednost  (par value) je vrijednost utvrđena na obveznici a predstavlja iznos koji
emitent mora vratiti po dospijeću obveznice. Uvijek se utvrđuje u okruglim iznosima.

Kuponska kamatna stopa definira kuponska plaćanja koja emitent mora godišnje ili 
polugodišnje isplaćivati kupcu obveznice.

Datum dospijeća je datum na koji se nominalni iznos (par vrijednost) mora isplatiti investitoru.

Procjena   vrijednosti   obveznice   (kao   i   svake   druge   vrijednosnice)   temelji   se   na   općem   pravilu
vrednovanja.   Prema   ovom   pravilu   vrijednost   neke   obveznice   rezultat   je   očekivanih   novčanih
tokova   koje   generira   za   svog   životnog   vijeka.   Izra  čunava   se   diskontiranjem   novčanih   tokova
odgovarajućom stopom – zahtijevanom stopom prinosa od investit ora. Ta stopa uključuje naknadu
za čekanje (odraz vremenske vrijednosti novca) i procijenjeni rizik inherentan novčanim tokovima
koje obećava vrijednosnica.

Prema karakteru novčanog toka razlikuju se:

obveznice  s kuponima  (coupon bonds)    nude kuponske isplate  tijekom  određenog

broja  godina  te   isplatu  jednokratnog   iznosa  (otplatu  nominalne  vrijednosti  ili   glavnice)   o roku
dospijeća,

0 1 2 3 4 5

K K K K K+ N

jednokratno isplative ili obveznice bez kupona (zero­coupon bonds)  obećavaju 
isplatu jednokratnog iznosa na unaprijed utvrđen budući datum,

0 1 2 3 4 5

konzole (consol) ili obveznice koje daju vječnu rentu  nemaju rok dospijeća i nude 
fiksnu godišnju isplatu (kamate).

0 1 2 3 4 5 … 

K K K K K … K
Vrednovanje kuponskih obveznica

Jednadžba za procjenu vrijednosti kuponskih obvezni ca glasi:

K K K N
V  1  k d 1  1  k d 2  K  1  k d n  1  k d n

n
1 1
V  ∑K t  N n

t1 1  kd  1  kd 

V  K KFSVR kd ,n   N KFSVkd ,n 

gdje je: K = iznos kuponskih plaćanja kd 
= stopa prinosa na obveznicu
N = nominalna vrijednost obveznice 
n = broj godina do dospijeća.

Iznos   kuponskih   plaćanja   (K)   odgovara   umnošku   kuponske   kamatne   stope   (  kk)   i   nominalne
vrijednosti obveznice, tj.

K = kk  N

Primjer 5.1

Da bi prikupila 15 mil. $ za financiranje nove investicije kompanija je emitirala 15 000 obveznica
nominalne vrijednosti 1000 $ s kuponskom kamatnom stopom 12% i rokom dospije ća 20 godina.
Procijenite vrijednost obveznice ako je:
a) stopa prinosa 12% 
b) stopa prinosa 14% 
c) stopa prinosa 10% 

a) Iznos kuponskih plaćanja je:

K = 0.12  1000 = 120 $

Vrijednost obveznice po stopi prinosa od 12% (   , tablice 2 i 4) je:

V  120 KFSVR12%,20  1000 KFSV12%,20  120  7.4694 1000  0.1037
V  1000 $

Prikazano na vremenskoj osi:
 0 1 2 3 4 5 6 ... 19 20

12% 12% 12% 12% 12% 12% ... 12%

107.14 120
95.67 120
85.43 120
….
….

13.94 120
124.35 120 + 1000

Σ=1000 kn (= V)

b) Vrijednost obveznice po stopi prinosa od 14% je:

V  120 KFSVR14%,20  1000 KFSV14%,20  120  6.6231 1000  0.0728 
V  867.57 $ 

c) Vrijednost obveznice po stopi prinosa od 10% je: 

V  120  KFSVR10%,20  1000  KFSV10%,20  120  8.5136  1000  0.1486 
V  1170.23 $ 

Općenito, ako je stopa prinosa na obveznicu jednaka kuponskoj kamatnoj stopi (kd  = kk  = 12%)

vrijednost obveznice jednaka je njenoj nominalnoj vrijednosti (V = N). Kad je stopa prinosa veća
od   kuponske   kamatne   stope   (kd  >   kk),   vrijednost   obveznice   manja   je   od   njene   nominalne
vrijednosti (V < N). Vrijedi i obrnuto, kad je stopa prinosa manja od kuponske kamatne stope (k d <
kk),   vrijednost   obveznice   veća   je   od   njene   nominalne   vrijednosti   (V   >   N).   Za   kupnju   takve
obveznice investitori su voljni platiti premiju.

Vrednovanje obveznica bez kupona

Kod obveznica bez kupona nema periodičnih isplata kamata, već  one obećavaju isplatu fiksnog
iznosa (nominalne vrijednosti) na datum dospijeća. Za procjenu vrijednosti ovih obveznica koristi
jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti jednokratnog iznosa koja gl asi:

N
V  1  k d n  N  KFSVk d ,n

gdje je:   N = nominalna vrijednost
n = broj godina do dospijeća
kd = zahtijevana stopa prinosa
Primjer 5.2

Tvrtka je emitirala obveznice bez kupona nominalne vrijednosti 2 000 € s rokom dospije  ća 15
godina. Kolika je vrijednost obveznice, ako je zahtijevani prinos 12% ?

2 000
V  1  0.1215 365.39  €

Vrednovanje kuponskih obveznica bez dospijeća

Obveznice koje nemaju rok dospijeća (konzole) nude investitoru isplate fiksnih kamata koje idu u
nedogled,   pa   spadaju   u   instrument   vječne   rente.   Za   procjenu   njihove   vrijednosti   koristi   se
jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti vje čne rente:

K
V  
kd

gdje je: K = iznos kuponskih plaćanja 
kd = stopa prinosa

Primjer 5.3

Vlada je izdala obveznicu koja godišnje zauvijek is plaćuje 400 kn. Kolika je vrijednost obveznice 
ako je zahtijevana stopa prinosa 15%?

400
V     2666.67 kn 
0.15

Vrednovanje obveznica s polugodišnjim kuponskim pla ćanjima

U tržišnim gospodarstvima glavnina obveznica emitir a se s isplatom kamata dva puta godišnje. Za
izračun vrijednosti takve obveznice potrebno je korigirati temeljnu jednadžbu

2n K 1 1 K
V  ∑ 2 t   N 2n  KFSVR k d  N KFSVk d
kd kd 2 2 ,2n 2 ,2n
1 
t 1
1
2 2

gdje je: kd = zahtijevana godišnja stopa prinosa 
K/2 = polugodišnja isplata kupona
2n = broj polugodišnjih razdoblja do dospije ća
Dobitak do dospijeća na obveznice

Ako se u jednadžbama za procjenu vrijednosti vrijed nosnice stvarna vrijednost (V) zamijeni 
tržišnom cijenom vrijednosnice (P 0) može se izra čunati tržišna stopa prinosa ili (tržišni) prinos 
vrijednosnice.

Tržišna stopa prinosa na obveznicu često se naziva dobitak do dospijeća (yield to maturity, YTM).
Prema tome, dobitak do dospijeća je očekivana stopa prinosa na obveznicu ako je kupljena po
tekućoj tržišnoj cijeni i ako se drži do dospije ća.

Dobitak do dospijeća može se aproksimativno odrediti pomo ću jednadžbe:

N  P0  K
YTM a   n
N  P0
2

gdje je:   YTMa = dobitak do dospijeća
n = preostali broj godina do dospijeća 
N = nominalna vrijednost obveznice P0
= tržišna cijena obveznice.

Na osnovu temeljnog modela vrednovanja kuponskih obveznica i kamatnih faktora iz financijskih 
tablica može se preciznije odrediti dobitak do dosp ijeća.

Primjer 5.4

Poduzeće je izdalo kuponske obveznice nominalne vrijednosti 1000 $, rokom dospijeća od 20
godina uz kamatnu stopu od 12%. Nakon godinu dana investitor je kupio obveznicu za 765 $.
Koliki je dobitak do dospijeća?

Iznos kuponskih plaćanja: K = N  kk = 1000  0.12 = 120 $

1000  765 120
Dobitak do dospijeća: YTM a   19  0.1499925  15%
1000  765
2
Sadašnja vrijednost obveznice uz diskontnu kamatnu stopu od 15% iznosi:

   
V  120  KFSVR k d ,19   1000  KFSVk d ,19   764.7 $
k d   15%   ⇒ 120  6.1982 1000  0.0703  814.1$ 765 $
Kako je ona veća od tržišne cijene obveznice, treba pokušati s ve ćom diskontnom stopom koja će
primijenjena na buduće novčane tokove spustiti njihovu sadašnju vrijednost na 765 $
k d   16%   ⇒   120  5.8775 1000  0.0596  764.9$ 765 $
Stoga je YTM = 16%.
 Ponašanje cijena obveznica …

• Kad je YTM > kk tada je P0 < N  ⇒ obveznica se prodaje uz diskont (diskont = N – P0)
• Kad je YTM = kk tada je P0 = N  ⇒ obveznica se prodaje po nominalnoj vrijednosti 
• Kad je YTM < kk tada je P0 > N  ⇒ obveznica se prodaje uz premiju (premija = P0 – N) 

Vježbe

1. Tvrtka je izdala obveznice bez kupona nominalne vrijednosti 1000 € s rokom dospije ća 20
godina   i   stopom   prinosa   14%.   Procijenite   kakva   bi   bila   njihova   vrijednost   da   je   rok
dospijeća umjesto 20 godina bio 10 godina. 

2. Kolika je cijena kuponske obveznice koja dospijeva za 5 godina, ima nominalnu vrijednost
5000 kn, kuponsku kamatnu stopu 8% i stopu prinosa 7,5 %? 

3. Imate dvije obveznice, A i B, koje dospijevaju za 2 godine i imaju nominalnu vrijednost
3000  kn. Za  obveznicu   A  kuponska  stopa je  8%  i  YTM   10%, dok  je  za  obveznicu   B
kuponska stopa 10% i YTM 12%. Kolika bi trebala biti razlika u cijeni ovih obveznica? 

4. Kolika je vrijednost obveznice koja ima nominalnu vrijednost 1000 £, nosi polugodišnje
kupone od 50 £ i dospijeva za godinu dana, ako je YTM 10%? 

5. Obveznica   nominalne   vrijednosti   1000   kn   prodana   je   za   846,   3   kn.   Obveznica   ima   15

godina do dospijeća, a kuponi se isplaćuju polugodišnje. Ako je zahtijevana stopa prinosa
na obveznice iste klase 10%, kolika je kuponska stopa? 

6. Koliki je dobitak do dospijeća (YTM) na obveznice nominalne vrijednosti od 1000 $, koje
se isplaćuju godišnje u kuponima od 70 $ ako je: 
a) ostalo 20 godina do dospijeća a obveznice se prodaju po cijeni od 1100$? 
b) ostalo 10 godina do dospijeća a obveznice se prodaju po cijeni od 850$? 

7. Tvrtka je emitirala obveznice nominalne vrijednosti 5000 kn s rokom dospijeća 20 godina.
Kuponska stopa je 10%, kamate se isplaćuju polugodišnje. 
a) Kolika je vrijednost obveznice ako je stopa prinosa 12% 
b) Kolika će biti vrijednost te obveznice za 10 godina? 

8. Kompanija je odlučila pribaviti 3 milijuna kn za financiranje novog pogona emisijom 3000
kuponskih obveznica s rokom dospijeća od 25 godina. Tržišna stopa prinosa na obveznicu
je 12%. Kolika bi morala biti kuponska kamatna stopa da bi se te obveznice prodavale uz
diskont? 
 PROCJENA VRIJEDNOSTI DIONICA 

VREDNOVANJE PRIORITETNIH DIONICA

Prioritetne dionice  (preferred stock) su korporativne vrijednosnice koje daju fiksnu dividendu u
pravilnim   razmacima.   One   imaju   prvenstvo   nad   običnim   dionicama   u   isplati   dividendi   i   u
potraživanjima  na  imovinu.   Prioritetne   dionice  nema   ju  naznačen  datum  dospijeća,  te  uz  danu
karakteristiku fiksnih isplata slične su obveznicama koje daju vječnu rentu.

Prema tome, za procjenu vrijednosti prioritetnih dionica primjenjuje se isti pristup kao za procjenu
vrijednosti obveznica bez dospijeća. Jednadžba za izra čun sadašnje vrijednosti prioritetne dionice
glasi:
D
V   p k

gdje je: Dp = nominalna godišnja dividenda po prioritetnoj dio nici
kp = zahtijevana stopa prinosa na prioritetnu dionicu

Primjer 6.1

Tvrtka ima u prometu emisiju prioritetnih dionica nominalne vrijednosti 100 kn uz 9%. Ako je
zahtijevani prinos za takvu investiciju 12%, kolika je vrijednost te dionice?

Dividenda po prioritetnoj dionici: Dp = 100  0.09 = 9 kn
Vrijednost prioritetne dionice: V =  9 / 0.12 =  75 kn

Gotovo   sve   emisije   prioritetnih   dionica   imaju   mogućnost   opoziva   (klauzulu   koja   omogućuje
poduzeću da prijevremeno povuče dionice), pa se mnoge na kraju i povuku. Za procjenu vrijednosti
prioritetne dionice za koju se očekuje da će biti povućena može se primijeniti modificirana verzija
jednadžbe   za   procjenu   vrijednosti   obveznica   s   kona  čnim   dospijećem   (periodična   kuponska
plaćanja zamjenjuju se periodičnim prioritetnim dividendama, a vrijednost obveznice po dospijeću
mijenja s „cijenom opoziva“):

n
D p cijena opoziva
V  ∑ 
t 1 1  k p  t 1 k p n
 D p  KFSVR k p ,n   cijena opoziva KFSVk p ,n
Prinos na prioritetne dionice

Ako se u jednadžbu  za vrednovanje  prioritetne  dioni ce umjesto stvarne vrijednosti  (V) uvrsti

tekuća tržišna cijena (P 0) dobiva se
Dp
P0    k
p

gdje je: Dp = godišnja dividenda po prioritetnoj dionici 
kp = tržišni prinos na tu dionicu

Preuređivanjem gornjeg izraza moguće je izravno izračunati prinos na prioritetnu dionicu:
Dp
k p    
P0

Primjer 6.2

Tvrtka je emitirala prioritetne dionice nominalne vrijednosti 500 kn s fiksnom dividendom od 10%.
Ako se ove dionice prodaju po cijeni od 462.10 kn, koliki je tržišni prinos na tu dionicu?

Dividenda po dionici: Dp = 0.10  500 kn = 50 kn

Tržišni prinos na tu dionicu: k p = 50 kn / 462.10 kn = 0.10820 = 10.82 %

VREDNOVANJE OBIČNIH DIONICA

Obične dionice  (ordinary  stock) predstavljaju  vlasničku vrijednosnicu  koja  imaocu  (dioničaru)

daje pravo vlasništva nad tvrtkom emitenta, te prav o upravljanja njom na pro­rata bazi. Za razliku
od obveznica i prioritetnih dionica kod kojih su novčani tokovi ugovorno određeni, kod običnih
dionica postoji mnogo veća nesigurnost glede budućih tokova prinosa.

(   )   Procjena   vrijednosti   obveznica   i   prioritetnih   dionica   predstavlja   diskontiranu   vrijednost

sveukupne   gotovine   koju   poduzeće   distribuira   investitoru.   Na   sličan   se   način   može   promatrati
vrijednost   obične   dionice   kao   diskontirana   vrijednost   svih   očekivanih   novčanih   dividendi   koje
isplaćuje emitent uz pretpostavku neograničenog vremena poslovanja. Drugim riječima,

D1 D2 D3 Dn Dt
V  1  2  3  ...  n ∑ t

1  ke  1  ke  1  ke  1  ke  t 1 1  ke 

gdje je:   Dt = novčana dividenda na kraju razdoblja t
ke = zahtijevani prinos investitora ili stopa kapitalizacije za to ulaganje
Ako se dionica planira držati samo dvije godine, ta da model postaje:
D D P
1 2 2

V  1  ke   1  ke 2  1  ke 2

gdje je:  P2 = očekivana prodajna cijena dionice na kraju druge godine.

Investitori koji će biti voljni kupiti tu dionicu nakon dvije godine procjenjivati će njenu vrijednost
na osnovi očekivanih budućih dividendi i budućoj prodajnoj cijeni (ili konačnoj vrijednosti). Taj se
proces kontinuirano nastavlja. Prema tome, ono što daje vrijednost dionici jest očekivanje budućih
dividendi   i   buduća   prodajna   cijena,   koja   se   sama   po   sebi   temelji   na   o čekivanim   budućim
dividendama.

Zašto dionice poduze ća koja ne isplaćuju dividende imaju visoku vrijednost?

Investitori očekuju da će u budućnosti prodati dionice po većoj cijeni nego što su oni platili.
Umjesto prihoda od dividendi i konačne vrijednosti, oni ovise samo o konačnoj vrijednosti.
Konačna vrijednost ovisi o očekivanjima tržišta da će poduzeće na kraju isplatiti redovite ili
likvidacijske dividende, te će budući investitori od poduzeća dobiti novčani primitak.

Investitori su zadovoljni očekivanjem da će u dogledno vrijeme moći prodati svoje dionice, jer
će za njih postojati tržište. Obzirom da poduze će reinvestira zaradu svi se nadaju povećanju
buduće moći zarađivanja i konačne dividende.

Modeli diskontiranja dividendi

Modeli diskontiranja dividendi primjenjuju se za izračunavanje stvarne vrijednosti obične dionice
očekujući rast budućih dividendi uz primjenu odgovarajuće diskontne stope.

Model konstantnog rasta  (Gordonov model) zasniva se na pretpostavci da   će dividende rasti po

konstantnoj stopi  g, ta da  će njihove isplate ići  u beskonačno. Osnovna jednadžba za vrednovanje
dionica tada se može prikazati u sljede ćem obliku:
 D 1g
D 0 1  g D 0 1  g2 D 0 1  g3 ...    0      n 1
V  1  ke 1  1  ke 
2
 1  ke 
3
 ke n

gdje je: D0 = sadašnja dividenda po dionici 
ke = zahtijevana stopa prinosa
g = stopa rasta dividendi na dugi rok.
Dakle,   očekivana   dividenda   na   kraju   razdoblja  n  jednaka   je   umnošku   sadašnje   (posljednje
n
isplaćene)   dividende   i   kamatnog   faktora   (1+g) .   Pod   pretpostavkom   da   je  ke  veće   od  g  (u
suprotnom, stopa rasta dividende veća od stope kapitalizacije uključivala bi beskonačnu vrijednost
dionice), jednadžba se može skratiti na
 V  D1
k e  g

gdje je D1 = D0 (1+g), odnosno dividenda koja se očekuje na kraju sljedeće godine.

Sređivanjem, stopa prinosa za investitora može se izraz iti kao

D1
k e     g 
V

Kritična pretpostavka u ovom modelu je očekivanje da će dividende po dionici beskonačno rasti po
stopi g. Za mnoge tvrtke, osobito one u zreloj fazi svog ž ivotnog ciklusa, ta pretpostavka može biti
približna procjena stvarnosti.

Primjer 6.3

Očekuje se da će dividenda po dionici u t = 1 biti 6 kuna, te da će ona uvijek rasti po stopi od 11%
godišnje. Izra čunajte vrijednost jedne dionice pod pretpostavkom da je :
a) odgovarajuća diskontna stopa 16%? 
b) stopa rasta za 23% veća? 

a) P  6  120 kn
0.16  0.11
b) g = 0.11  1.23 = 0.1353  P  6  242.91 kn
0.16  0.1353

Model bez rasta  je posebni slučaj modela procjene vrijednosti dionica u kojem je o čekivana stopa

rasta (g) jednaka nuli. Prema tome dividende  će uvijek zadržati svoju teku  ću razinu. U tom slučaju
jednadžba iz modela konstantnog rasta skra ćuje se na:

D
V   1

k e

Za većinu dionica se ne može o čekivati da će uvijek imati konstantu dividendu. Međutim, ako se 
očekuje da će se stabilna dividenda zadržati dulje vrijeme, gor nja jednadžba može osigurati dobru 
procjenu vrijednosti.

Model neujednačenog rasta  temelji se na pretpostavci da poduzeća mogu imati natprosječan rast
tijekom određenog broja godina (tijekom te faze g čak može biti ve će od ke) a nakon toga se stopa rasta
usporava.   Kod   ovog   modela   koriste   se   modifikacije   osnovne   jednadžbe   za   vrednovanje   dionica.
Primjerice ako se očekuje da će dividende po dionici rasti po natprosječnoj stopi (g1) prvih m godina, a
nakon toga po stopi koja se smatra prosječnom (g2), tada jednadžba za izra čun vrijednosti dionice glasi:
 ]

t mm D
D0 1  g1  D m 1  g 2  D0 1  g1 
m t  t
1  m1
V  ∑ ∑ ∑  
t 1 1  k e t t  m1 1  k e t t 1 1  k e t 1  k e m k e   g 2

Primjer 6.4

Poduzeće trenutačno plaća dividendu od 20 kuna po dionici i očekuje rast dividende po godišnjoj
stopi od 10% u prvih pet godina i nakon toga rast dividende po stopi od 6%. Taj je model rasta
konzistentan s očekivanim trajanjem zarada. Investitor želi prinos o d 14% da bi investirao u te
dionice. Koliko bi trebao investirati u te dionice?

1. FAZA: Sadašnja vrijednost dividendi koje će se isplatiti tijekom prvih pet godina
Kraj Izračun sadašnje vrijednosti Sadašnje vrijednosti
godine (dividenda  KFSV14%,t) dividende
1
1. 20 kn (1.10)  = 22.00 kn  0.8772 = 19.30 kn
2
2. 20 kn (1.10) = 24.20 kn  0.7695 = 18.62 kn
3
3. 20 kn (1.10) = 26.62 kn  0.6750 = 17.97 kn
4
4. 20 kn (1.10) = 29.28 kn  0.5921 = 17.34 kn
5
5. 20 kn (1.10) = 32.21 kn  0.519 = 16.73 kn
5
20 1.10
t
ili ∑ = 89.96 kn
t 1 1.14 t

2. FAZA: Sadašnja vrijednost komponente koja raste konstantno m stopom
Dividenda na kraju 6. godine = 32.21 kn 1.06 = 34.14 kn

D6 34.14
Vrijednost dionice na kraju 5. godine = k e   g  0.14  0.06  426.75 kn

Sadašnja vrijednost od 426.75 kn na kraju 5. godine = 426.75 kn   KFSV14%,5 
= 426.75 kn  0.5194
= 221.65 kn

SADAŠNJA VRIJEDNOST DIONICE

V = 89.96 kn + 221.65 kn = 311.61 kn

Prinos na obične dionice

Prinos   na   običnu   dionicu   je   stopa   prinosa   koja   daje   procijenjenu   vrijednost   obi čne   dionice
identičnu njenoj tekućoj tržišnoj cijeni. Primjerice ako je model procjen e vrijednosti dionica, uz
konstantni rast dividendi, prigodan za dionice određene tvrtke tada bi tekuća tržišna cijena (P 0)
mogla biti
 D1
P0 
ke  g

Rješavaju ći ke, koji je u ovom slučaju tržišno odre đeni prinos na običnu dionicu tvrtke, dobiva se:

D1
k e     
g P0

Iz ovog je izraza očito da prinos na običnu dionicu proizlazi iz dva izvora. Prvi je izvor očekivani
prinos   po   dividendi  (D1/P0),   dok  je   drugi   izvor  g,   očekivani  prinos   od   kapitalnog   dobitka.
Dakle, g ima nekoliko značenja. To je očekivana složena godišnja stopa rasta dividendi, ali u ovom
modelu to je i očekivani godišnji postotak promjene u cijeni dionice (to jest, g = P1/P0 1) i kao
takav tumači se kao prinos od kapitalnog dobitka.

Vježbe

1. Poduzeće je isplatilo dividendu za proteklu godinu u iznosu od 30 kn po dionici. Očekuje se
da će zarade i dividende rasti na dugi rok po stopi od 7%. Kolika je vrijednost dionice ako je
stopa prinosa 14% ? 

9. Poduzeće ima u prometu obične dionice, prioritetne dionice i obveznice. Tržišn a cijena
njegove obične dionice je 60 kn, zadnja isplaćena dividenda iznosila je 10 kn a očekuje se 
da će ubuduće rasti po stopi od 8% godišnje. Prioritetne dionic e imaju godišnju dividendu
od 12 kn i prodaju se po cijeni od 150 kn. Obveznice imaju nominalnu vrijednost od 1000
kn i rok dospijeća 20 godina. Kuponska kamatna stopa je 8% a tržišna cijena im je 1236 kn.
Izračunajte stopu prinosa za svaku od ovih vrijednosnica.

10. Očekuje se da će obične dionice tvrtke dugoročno nositi dividendu od 5 $, zahtijevana stopa
prinosa iznosi 12%. Izračunajte cijenu ove dionice i koliko će se ona promijeniti ako: 
a) ako dividenda poraste za 2 $ 
b) ako se dividenda i zahtijevana stopa prinosa povećaju za 50%. 

11. Poduzeće ima u prometu prioritetne dionice s kvartalnom isplatom dividendi od 20 £. Stopa
prinosa je 12%. Kolika je cijena tih dionica ako će za 10 godina biti opozvane po cijeni od
500 £? 

12. Poduzeće je isplatilo zadnju dividendu u iznosu 1 €. O čekuje se da će dividende rasti po
stopi od 12% sljedeće 4 godine, nakon čega će rasti 10% zauvijek. Ako je zahtijevana stopa
prinosa 16% kolika je vrijednost dionice? 

13. Poduzeće   je   na   kraju   godine   isplatilo   dividendu   od  8   kn  po   dionici.   Očekuje   sa  da  će
dividende nastaviti rasti po stopi od 7% godišnje. Stopa prinosa na ove dionice iznosi 14%. 
a) Kolika je vrijednost dionice? 
b) Kolika će biti njena vrijednost za 5 godina? 
 Ključne jednadžbe za procjenu vrijednosti …

Obveznice

1.  Koja daje vječnu rentu
K
V 
k d

2.  S kuponom (konačni rok dospijeća)
1 1
 K KFSVR k d ,n   N KFSVk d ,n 
n

V  ∑K t  N n
t 1 1  k d  1  k d 

3.  Bez kupona
N
 KFSV
V  1  k d   N
n   kd ,n

Prioritetne dionice

1.  Bez očekivanja opoziva

Dp Dp
V  
∑t1 1  k p t  k p

2.  Uz očekivanje opoziva u n razdoblju
n
Dp cijena opoziva

V  
∑t1 1  k p  t 1  k p  n  Dp  KFSVR k p ,n   cijena opoziva KFSVk p ,n

 Obi čne dionice

Konstantan rast
 D 0 1  g t
V  ∑  D1
t 1 1  k e t k e   g