О војводи Мишићу и његовом војевању доста се

писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској

бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у
офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега
неколико дана протера из земље и данас се проучава у
многим војним академијама у свету.
Међутим, мало је познато да је Мишић био и
добар – политичар.
Недавно су пронађене белешке војводиног
секретара г. Милорада Павловића, које – поготову за
све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо
се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и
далековидности.
После покушаја Хрватске да створи своју
независну државу, начелник Штаба српске Врховне
команде велики српски војсковођа – војвода Живојин
Мишић (1855 – 1921) је, на захтев Регента Александра,
обишао Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак,
Вараждин, Сушак, Огулин и друга места и крајеве
тадашње Хрватске … да би се лично уверио на делу
какво је тамо стварно расположење за заједничу
државу.
Након разговора са око две хиљаде људи из свих
слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци,
коалиционаши и радићевци, па и политички
неопредељени људи) славни војсковођа је, одмах по
повратку из Сплита, без длаке на језику и са мудром војничком интуицијом која га је красила,
рекао регенту Александру: „Југословенство није народност, већ идеологија. Југословенство не
може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него је то фиктивна идеја
за коју ваља припремити терен и нараштаје који су далеко од схватања једне целине...“
“Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога
обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… сви они једно мисле, то је свет за себе,
ма са каквим предлогом да се појавиш… ствар је пропала…
Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је
најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило”.
Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио: “Ја сам с тим
начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу,
независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи
заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско
подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову
државу”.
“А границе” - обрецну се Александар - “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их
повући ?”
Мишић се мало насмеја: “Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не
онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу: где нам
каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то
бити и право и Богу драго.”
Сад се Александар насмеја: “То би Талијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате
просто гурнули у наручје Талијанима”.
Мишић поскочи: “Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен
да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда прозирни као чаша, незајажљиви и у
толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца,
превараната и саможивих људи…
Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто
кајати” – рекао је на крају војвода Александру.