ENDOKRINOLOGIJA

Regulacija funkcija u covecijem telu, ostvaruje se putem koordinirane aktivnosti dva

sistema:nervnog i endokrinog.
Oba ova sistema transmituju signale - glasnike. U nervnom sistemu glasnici su elektricne
prirode i kondukuju se putem nerava, dok su u endokrinom sistemu glasnici hormoni koji
se transmituju preko krvi.
Uskladjenom aktivnoscu ta dva sistema ostvaruje se regulacija ishrane, metabolizma,
ocuvanje homeostaze, regulacija psihickog i fizickog razvoja, maturacije, reproduktivnih
mehanizama.

U covecijem telu postoje sledece endokrine zlezde: hipofiza, stitasta zlezda (tireoidea),
parastitasta zlezde (paratireoidne zlezde), gusteraca (pankreas), testisi (kod muskarca),
jajnici (kod zene), placenta (za vreme graviditeta).

U celijama svake od tih endokrinih zlezda stvaraju se odredjene hemijske supstance -

hormoni, luce se direktno u krv putem koje se prenose do celija koje regulisu. U zavisnosti
od toga da li hormon regulise aktivnost celija koje pripadaju nekoj drugoj endokrinoj zlezdi
ili rad celija koje ne pripadaju endokrinom sistemu govori se o dejstvu hormona na ciljne
organe i ciljne celije, posebno.

U odnosu na hemijsku strukturu razlikuju se 3 vrste hormona: peptidni,steroidni i derivati

amino kiseline tirozina.

Svaki od hormona reaguje sa specificnim receptorima ciljnih celija. Tako da je

specificnost pojedinog hormona obezbedjena delovanjem na receptorne celije.
U krvi se nalazi veliki broj hormona, ali odredjeni hormon deluje samo na odredjene celije
zahvaljujuci njegovom reagovanju sa receptorima te celije. Afinitet receptora za hormone je
jako veliki cime se omogucuje da i ako su koncentracije hormona veoma niske (za neke
hormone su manje od bilionitog dela njihove molarne tezine u litri krvi) oni reaguju sa
receptorima.
Receptori za neke hormone locirani su na spoljnoj strani celijske membrane ciljne celije, za
druge hormone su u citoplazmi, a za trece su u jedru.
Za jedan isti hormon celija moze posedovati razlicite receptore ali isto tako moze
posedovati receptore za razne hormone.
Reagovanjem sa receptorom hormon pokrece u celiji lanac hemijskih procesa koji imaju za
posledicu izmenu funkcionisanja celije.
Broj receptora ciljne celije nije konstantan. On se neprekidno menja. Dok se jedni receptori
razgradjuju drugi se stvaraju procesima sinteze proteina. Kada se broj receptora povecava
pod uticajem hormona to znaci da ciljne celije postaju osetljivije na delovanje hormona.
Obrnuto, ako se pod delovanjem hormona broj receptora smanjuje nastaje i smanjenje
osetljivosti ciljnih celija na hormon i to smanjenje se odrzava u vremensskom intervalu u
kom je broj receptora smanjen.
Lucenje se regulise veoma precizno. Kontrola se odvija preko povratne veze - povratnog
sistema. To je takav sistem u kom se stimulus koji uzrokuje odgovor modifikuje tim
odgovorom. Ukoliko odgovor smanjuje intenzitet stimulusa radi se o negativnoj povratnoj
vezi, a ukoliko nastaje pojacanje stimulusa u pitanju je pozitivna povratna veza. U
endokrinom sistemu cesce se koriste mehanizmi negativne povratne veze.
Svaka endokrina zlezda tezi ka hipersekreciji hormona. Lucenjem sve vece kolicine
hormona on vrsi intenzivniji uticaj na ciljne celije, pa u vezi sa tim ciljne celije obavljaju

1
intenzivnije svoju aktivnost. Kada ta aktivnost postane prejaka mehanizmima povratne veze
ostvaruje se uticaj na endokrinu zlezdu da smanji produkciju Tim putem u mehanizmima
povratne veze odlucujuca je aktivnost ciljnog organa, a kolicina izlucenog hormona je u
funkciji nivoa aktivnosti organa. U fizioloskim uslovima uvek kada aktivnost ciljnog organa
premasi odredjenu granicu pokrecu se na vec izneti nacin mehanizmi negativne povratne
veze. Medjutim, ukoliko ciljni organ odgovara slabo na hormon ukljucenjem mehanizama
pozitivne povratne veze, endokrina zlezda ce produkovati sve vise hormona. To povecanje
produkcije ostvarivace se sve dok ciljni organ ne ostvari za organizam potreban nivo
aktivnosti.
HORMONSKA HIJERARHIJA

U covecijem organizmu inicijalna stimulacija za lucenje hormona uglavnom pocinje u

centralnom nervnom sistemu. Od visih nervnih centara, preko hipotalamusa ostvaruje se
dejstvo na hipofizu i dalje preko ove na podredjene periferne endokrine zlezde koje
produkuju krajnji hormon.

HIPOFIZA - HIPOTALAMO HIPOFIZNI SISTEM

Hipofiza ili pituitarna zlezda je zlezda sa masom od 0.3 do 1

grama. Smestena je u takozvanom turskom sedlu na bazi mozga. Ventralno je od
hipotalamusa sa kojim je povezana svojom peteljkom. U svom sastavu ima dva dela
zlezdani (glandularni) i neurogeni.
Glandularni deo pripada prednjem delu hipofize i obicno se naziva adenohipofiza.
Neurogeni deo pripada zadnjem delu hipofize i poznat je kao neurohipofiza. Izmedju
prednjeg i zadnjeg dela hipifize nalazi se malo podrucje koje se naziva ars intermedija koje
kod coveka ima mali funkcionalani znacaj. Navedeni delovi hipofize medjusobno se
razlikuju kako po poreklu tako i po funkciji.

ADENOHIPOFIZA

Adenohipofiza ima nekoliko razlicitih vrsta sekretornih celija. One sekretuju 6 razlicitih
hormona: hormon rasta, adrenokortikotropni hormon, tireotropni, prolaktin, hormon
koji stimulise folikule (FSH), hormon luteinizacije (LH).

Hormoni adenohipofize u velikoj meri sudeluju u kontroli metabolickih funkcija u

organizmu.

Hormon rasta podstice rast organizma, delujuci na metabolicke funkcije i to prvenstveno

na stvaranje belancevina. Funkciju ostvaruje uz ucesce faktora rasta iz jetre
(somatomedina). Uzrokuje rast svih celija organizma koje su sposobne da rastu. To
ostvaruje povecavajuci zapreminu celije i podsticici deobu celija. Hormon rasta stvara se
tokom celog zivota. Medjutim, do porasta tela u visinu dolaza samo dok se epifize kostiju
ne spoje sa dijafizama, zbog cega kost vise ne moze rasti u duzinu.

Adrenokortikotropni (ACTH) hormon kontrolise sekreciju hormona kore nadbubrezne

zlezde kojima se dalje regulise metabolizam secera, belancevina i masti.

Tireotropni hormon vrsi kontrolu sekrecije hormona stitaste zlezde tiroksina, koji dalje
kontrolise jacinu hemijskih reakcija u organizmu.

2
Prolaktin deluje na razvoj mlecne zlezde i na stvaranje mleka

FSH i LH deluju na polne zlezde i putem njih na reproduktivnu delatnost.

ACTH, TSH, FSH i LH deluju da podredjene endokrine zlezde pa se nazivaju i

glandotropni hormoni.
Funkcionisanje hipofize kontrolise hipotalamus hormonskim i nervnim putem.
Hormonskim putem regulise adenohipofizu, a nervnim putem neurohipofizu.

REGULACIJA AKTIVNOSTI ADENOHIPOFIZE

U neurosekretornim neuronima hipotalamusa se stvaraju i sekretuju hipotalamusni

hormoni (relising hormoni). Oni preko sitnih sudova - hipotalamo hipofiznog portalnog
sistema dospevaju do adenohipofize.
Postoje dve vrste hipotalamusnih hormona hormoni oslobadjanja (RH) i hormoni
inhibicije (IH). Funkcija tih hormona sastoji se u tome da kontrolisu, nadziru, sekreciju
hormona iz adenohipofize. Za sve hormone adenohipofize postoji odgovarajuci
hipotalamusni hormon koji ga oslobadja, a za neke postoji odgovarajuci inhibitorni hormon.
Za sve hormone adenohipofize, sa izuzetkom za prolaktin, kontrola se odvija prvenstveno
putem RH.

NEUROHIPOFIZA

Neurohipofiza je izgradjena od celija koje su slicne glijalnim i nazivaju se pituiciti. U tim

celijama se ne stvaraju i ne luce hormoni vec sluze kao oslonac nervnim vlaknima koja
dolaze iz supraoptickih i paraventrikularnih jedara hipotalamusa. U tim delovima
hipotalamusa neurosekretorne celije produkuju dva hormona: antidiuretski hormon
(ADH) - (koji se naziva i vazopresin) i oksitocin. Ovi hormoni aksoplazmatskim tokom se
transportuju do neurohipofize i pod dejstvom akcionih potencijala otpustaju direktno u
sistemsku cirkulaciju.

OKSITOCIN ima uticaj na gravidnu matericu - izaziva njene kontrakcije na kraju trudnoce
i time ucestvuje u porodjaju. Isto tako ima vaznu ulogu u procesu laktacije uzrokujuci
ejekciju mleka.

ADH ucestvuje u odrzanju kolicine vode u organizmu. Tu funkciju ostvaruje preko uticaja
na odredjene delove bubrega.

STITASTA ZLEZDA

Stitasta zlezda (tireoidea) nalazi se nesto ispod grkljana sa obe strane i ispred dusnika. U
gradji zlezde ucestvuje veliki broj meskova (folikula). Svaki mesak je oblozen kubicnim
celijama koje sekretuju u unutrasnjost meska koji ispunjava supstanca zvana koloid.
Glavni sastojak koloida je tireoglobulin u kom su hormoni stitasta zlezde:tiroksin (T4) i
trijod-tironin (T3). Sem ova dva hormona u stitastoj zlezdi se u njenim svetlim celijama
stvara hormon kalcitonin (videti parastitaste zlezde).
Za stvaranje tiroksina i trijod-tironina neophodan je jod. U toku nedelje dana potrebno je, za
normalno funkcionisanje stitaste zlezde, uneti oko 1 mg joda.
Trijod-tironin je nekoliko puta potentniji od tiroksina i efekat mu nastaje promptnije, ali
krace traje od efekta tiroksina. Tiroksin se najvecim delom dejodira u trijod-tironin zbog
cega se ovaj poslednji smatra aktivnim oblikom hormona stitaste zlezde.

3
Hormoni stitaste zlezde deluju u organizmu na dva glavna nacina: povecavaju celokupni
metabolizam i potspesuju rast kod dece.
Delovanje na rast se zasniva na sposobnosti tih hormona da potspese sintezu belancevina.
Ova uloga je osobito vazna u fetusnom periodu i u prvim godinama zivota kada oni podsticu
rast i razvoj mozga.

Regulaciju lucenja hormona stitaste zlezde vrsi TSH Sekrecija TSH je u vezi prisustva
TRH U uslovima, npr., povecanja koncentracije hormona stiataste zlezde stvara se manje
TRH, pa u vezi sa tim manje i TSH zbog cega se smanjuje produkcija hormona stitaste
zlezde i koncentracija istih se smanjuje (negativna povratna veza).

Poremecaji funkcionisanja stitaste zlezde su gusavost, hipertireoidizam i

hipotireoidizam.

Gusavost je povecanje stitaste zlezde. Jedan od uzroka nastanka je nedostatak joda u vodi za
pice.

Kod hipertireoidizma stvara se mnogo hormona obicno nezavisno od uticaja TSH.

Hipotireoidizam je smanjenje lucenja hormona ukoliko poremecaj nastane u fetusnom

periodu radi se o kretenizmu.

NADBUBREZNA ZLEZDA

Nadbubrezne zlezde leze na gornjim polovima bubrega. Svaka je teska oko 4 grama. U
gradji zlezde razlikuje se srz i kora. Oko 20% zlezde cini srz, a ostatak je kora.

Hormoni koje produkuje srz su: adrenalin i noradrenalin. Sekrecija ovih hormona je u
vezi sa simpatikusom (videti ranije). Deluju na ceo organizam, na nacin karakteristican za
simpatikusni deo vegetativnog nervnog sistema.

Kora nadbubrezne zlezde luci razlicite hormone koji se zajednicki nazivaju

kortikosteroidi. Nastaju iz holesterola. U ovoj grupi razlikuju se: mineralokortikoidi,
glukokortikoidi i androgeni hormoni.

Mineralokortikoidi deluju uglavnom na elektrolite, posebno na na natrijum. Svoj efekat

ostvaruju prvenstveno na nivou bubrega.
U grupi mineralokortikoida nalazi se vise hormona: aldosteron (ostvaruje 95%, aktivnosti
mineralokortikoida), kortikosteron, deoksikortikosteron.
Androgeni hormoni su polni hormoni i deluju na organizam na isti nacin kao i muski polni
hormon testosteron. Medjutim, u fizioloskim uslovima oni imaju neznatan uticaj.

Glikokortikoidi deluju na promet secera (povecavaju koncentraciju glukoze u krvi) i u

manjoj meri na metabolizam belancevina i masti.
Glikokortikoidi obuhvataju vise hormona: kortizol, kortikosteron, kortizon.

Koncentracija glikokortikoida se povecava u stresu bez obzira da li je on uzrokovan

neurogeno ili fizickim agensima. Tako se npr. kolicina glikokortikoida povecava pri

4
delovanju najrazlicitijih trauma na organizam, u toku infekcije, delovanja velike toplote ili
hladnoce, pri hiruskim zahvatima, pri imobilizaciji itd. U tom slucaju glikokortikoidi vrse
mobilizaciju energetskog metabolizma, jacaju aktivnost srca, deluju antizapaljenski,
antialergijski itd.

Hormoni odgovorni za regulaciju lucenja hormona kore nadbubrezne zlezde su HR i

ACTH. Sekrecija ACTH je regulisana negativnom povratnom vezom. U fizioloskim
uslovima kolicina HR, ACTH i sa tim uslovljena koncentracija glikokortikoida je najvisa u
jutarnjim satima, snizava se tokom dana i najnizu vrednost dostize u kasnim vecernjim
satima. Ove oscilacije se remete ukoliko su prisutni odredjeni poremecaji spavanja posebno
u toku nekih psihickih poremecaja. Ovo se koristi u svakodnevnoj klinickoj dijagnostickoj
praksi.

GUSTERACA

Gusteracu (pankreas) grade dve vrste tkiva. Jedna vrsta tkiva je funkcionalno u vezi sa
varenjem, a druga je deo endokrinog sistema. Taj drugi deo cine Langerhansenova ostrva.

U okviru ostrva razlikuju se tri vrste celija: Alfa, beta i delta.

Alfa celije produkuju hormon glukagon. Beta celije produkuju hormon insulin. Delta celije
produkuju somatostatin.

Hormoni gusterace deluju na koncentracije glikoze u krvi.

Glikoza je najveci izvor metabolicke energije kod ljudi. Obzirom da je mozak gotovo u
potpunosti zavisan od ove energije koncentracija glukoze u krvi ima centralnu ulogu u
energetskom metabolizmu. Koncentracija glikoze u krvi se odredjuje iskoriscavanjem
glikoze na jednoj strani i unosenjem i sintezom na drugoj.

U fizioloskim uslovima koncentracija glikoze u krvi iznosi oko 4 - 5 mmol/l.

Kada je kolicina glikoze u krvi u rasponu od 1-3 mmol/l nastaje promena razdrazljivosti,
grcevi, pospanost, preznojavanje, bledilo i nesvestica sve do kome.

Insulin regulise uzimanje, skladistenje i iskoriscavanje glikoze gotovo u svim tkivima, a

posebno u jetri, misicima i masnom tkivu.
Neposredno posle obroka veliki deo glikoze koja se apsorbuje pod uticajem insulina
odlaze se u celijama jetre u vidu glikogena. Na taj nacin se koncentracija glikoze pod
delovanjem insulina u krvi smanjuje. U periodu izmedji obroka kada kolicina glikoze u krvi
pada glikogen se razgradjuje i glikoza odlazi natrag u krv.
Deponovanje glikoze posle obroka u obliku glikogena odvija se pod uticajem insulina i u
misicnim celijama. Za razliku od glikogena u jetri glikogen se iz misica ne moze naknadno
razgraditi do glikoze koja bi presla u telesnu tecnost vec se iskljucivo koristi kao energetski
izvor u misicima.

Insulin deluje i na promet masti i to na taj nacin sto ih stedi

povecanjem iskoriscavanja glikoze i sto podstice sintezu masnih kiselina koje se odlazu u
masno tkivo.
Insulin je neophodan i za promet belancevina. On potspesuje stvaranje belancevina i
sprecava njihovu razgradnju. Samim tim insulin je neophodan za rast organizma

5
Regulacija lucenja insulina zavisna je prvenstveno od koncentracije glikoze u krvi. Kada je
ona iznad 5.5 mmol/l sekrecija insulina se promptno poveca te se omogucuje brzo transport
glikoze u celije. Kada se koncentracije glikoze na taj nacin dovede u fizioloske granice
sekrecija insulina se smanjuje.

Glukagon utice na promet secera na nacin koji je obrnut dejstvu insulina. Izluceni
glukagon potspesuje razgradnju glikogena u jetri i stvaranje glikoze iz nesecernih materija,
povecavajuci na oba nacina koncentraciju glikoze u krvi.

Regulacija lucenja glukagona ostvaruje se u vezi sa koncentracijom glikoze u krvi. Najveci

stimulus za lucenje glukagona je glad - smanjenje koncentracije glikoze u krvi.

Somatostatin iz gusterace je hemijski identican hormonu hipotalamusa koji inhibira

lucenje hormona rasta (IH).
On lokalno u pankreasnim ostrvima smanjuje sekreciju i insulina i glukagona, snizava
aktivnost pribora za varenje u smislu smanjenja apsorbcije u njemu i snizenja motiliteta.

PARASTITASTE ZLEZDE

Covek ima cetiri parastitaste zlezde (paratireoidee). Lokalizovane su iza stitaste zlezde i to
tako da se dve nalaze iza gornjeg, a dve iza njenog donjeg pola.
Svaka zlezda ima izgled tamne masti sa duzinom od 6 mm sirinom od 3 mm i debljinom od
2 mm. Glavne celije zlezde produkuju paratireoidni hormon.

Paratireoidni hormon zajedno sa vitaminom D i kalcitoninom (iz stitaste zlezde) regulise

koncentraciju kalcijuma u plazmi.

U fizioloskim uslovima koncentracija kalcijuma u plazmi iznosi oko 2.4 mmol/l. Najveci
deo (oko 50%) je u jonskom obliku - oko 1.2 mmol/l. Upravo koncentracija tog, jonskog,
kalcijuma je od vaznosti za funkcionisanje nervnog sistema, srca, izgradnju kostanog tkiva.

Pod uticajem parathormona povecava se reapsorpcija kalcijuma i fosfata iz kostiju,

apsorpcija istih u crevima, dok se na nivou bubrega pojacano reapsorbuje kalcijum a
smanjeno fosfati.

U slucaju snizenja koncentracije jonskog kalcijuma - hipokalcemiji povecava se

razdrazljivost nervnog sistema zbog destabilizacije potencijala mirovanja odnosno
povecane propustljivosti za jone natrijuma. Nervna vlakna se depolarizuju i upucuju salve
impulsa ka perifernim misicima.

Obrnuto u uslovima povecanja koncentracije jonskogkalcijuma nastaje depresija nervnog

sistema - smanjena razdrazljivost.

Na koncentraciju kalcijuma utice i kalcitonin iz stitaste zlezde. Suprotno paratireoidnom

hormonu kalcitonin snizava koncentraciju jonskog kalcijuma u plazmi. To je posledica
delovanja kalcitonina prvenstveno na kosti.

Vitamin D povecava apsorpciju kalcijuma u crevima i deluje na mineralizaciju skeleta.

6
Regulacija kolicine kalcijuma u krvi odvija se po mehanizmima povratne veze: snizenje
koncentracije uzrokuje povecano lucenje hormona parastitastih zlezdi, dok sva stanja koja
povecavaju koncentraciju jonskog kalcijuma snizavaju aktivnost parastitastih zlezdi.
Drugim hormonskim mehanizmom povratne veze povecava se sekrecija kalcitonina, kada je
koncentracija jona kalcijuma u krvi povecana i obrnuto.

JAJNICI

Jajnici (ovarijumi) su zenski polni organi, svaki ima oblik i velicinu badema. Lokalizovani
su u peritoneumskim jamicama neposredno uz zid male karlice.
U toku reproduktivnog zivota zene jajnici funkcionisu kao endokrini organi. Ova aktivnost
je regulisana nadredjenim hormonima: hormonom hipotalamusa (RH i IH), hormonima
prednjeg reznja hipofize FSH i LH (gonadotropina).
Sekrecija ovih hormona je ciklicnog karaktera (frekvenca oko 28 dana). Zbog cega je
zenska seksualnost zavisna od ciklicne hormonske kontrole.

Pod uticajem RH iz hipotalamusa povecava se sekrecija gonadotropina iz prednjeg reznja

hipofize (prvenstveno FSH).
Gonadotropini vrse uticaj na jajnike, u smislu podsticanja rasta jednog meska (folikula) i
sazrevanja jajne celije u mesku. Iz meska se istovremeno sekretuje zenski polni hormon
estrogen. Period visoke produkcije estrogena iz meska oznacava se kao folikularna ili
proliferativna faza. Trajanje te faze zavisno je od vremena neophodnog za maturaciju
jajne celije i obicno iznosi oko 14 dana mada duzina moze varirati, prvenstveno zbog
dejstava preko hipotalamusa (strah, strepnja, psihicka napetost). U toj fazi u sluzokozi
materice se odvijaju promene (proliferacija) kojima se priprema materica za, eventualnu,
buducu trudnocu.

Neposredno pre prskanja zrelog meska i oslobodjenja zrele jajne celije naglo raste kolicina
LH.

Prsknje meska i oslobadjanje jajne celije ovulacija desava se

obicno 14 dana ciklusa. Jajna celija je tada spremna za oplodnju. Od preostalog dela meska
formira se tzv. zuto telo.. Zuto telo luci velike kolicine zenskog polnog hormona
progesterona uz lucenje i estrogena. Period u toku kog se luci progesteron i estrogen iz
zutog tela oznacava se kao sekretorna ili progesteronska faza. Ova faza traje 14 dana. U
njenom toku odvijaju se sekretorne promene na sluzokozi materice u cilju pripreme za
trudnocu.

22 - gog dana ciklusa sluzokoza materice je u potpunosti pripremljena za nidaciju

(prihvatanje oplodjenog jajeta).

Ukoliko do oplodnje ne dodje zuto telo propada, pretvara se u

belo telo i kasnije u vezivo. Tim putem prestaje i sekrecija lucenja progesterona i estrogena.
U samoj materici ako se oplodnja ne izvrsi dolazi do stezanja krvnih sudova i odbacivanja
povrsnog sloja sluzokoze - menstrualnog krvarenja.

Za vreme lucenja progesterona na visem nivou (sekretorna faza) kod vecine zena prisutna je
u psihickoj sferi emocionalno afektivna uskladjenost, optimisticka orjentisanost, povecanje
kapaciteta intelektualnog i fizickog rada. Iz tih razloga se progesteron smatra protektorom
psihicke aktivnosti. Izrazit pad nivoa progesterona pred menstruacionim krvarenjem menja,

7
kod vecine zena, psihicko stanje u pravcu nastanka, teskobe, napetosti, neraspolozenja,
placljivosti.

U sekretornoj fazi prisutne visoke kolicine progesterona u krvi mehanizmima povratne veze
deluju inhibitorno na lucenje RH i s time u vezi FSH i LH, cime se prevenira i sazrevanje
nekog drugog meska. Medjutim ukoliko do oplodnje jajeta ne dodje padaju kolicine
progesterona u krvi sto mehanizmima povratne veze utice na povecanje sekrecije RH. Tim
putem se pocinje naredni ciklus.

TESTISI

Testisi su muski polni organi lokalizovani su u mosnicama i svaki je ovoidnog oblika sa

tezinom od oko 20 do 25 g. Svaki testis ima oko 900 semenih kanalica u kojima se preko
niza stupnjeva formiraju spermatozoidi. Izmedju semenih kanaliza nalaze se intersticijalne
Lajdigove celije koje produkuju muske polne hormone androgene. U toj grupi nalaze se
testosteron, dihidrotestosteron i androstendion.

Lajdigove celije gotovo da ne funkcionisu u detinjstvu, a punu aktivnost uspostavljaju u

periodu puberteta uz ocuvanje te aktivnosti kod odraslog coveka.

Androgeni hormoni stvaraju se i drugde u telu (nadbubrezna zlezda) ali se radi o malim
kolicinama (u fizioloskim uslovima) koje nemaju znacaja.

Testosteron je zajedno sa hormnima LH, FSH, estrogenima iz

Sartolinijevih celija testisa i hormonom rasta neophodan za odvijanje spermatogeneze.
Pored toga testosteron je neophodan za uspostavljanje sekundarnih polnih karakteristika,
libida itd (videti dalje).

Regulaciju lucenja testosterina vrse hormoni adenohipofize. LH hipofize stimulise testise na

sekreciju testostrerona, cija je kolicina proporcionalna kolicini LH, a kolicina testosterona
biva jos veca ukoliko se luci i prolaktin. Aktivnost hipofize zavisna je od hormonskih
uticaja koji preko portalnog krvotoka dospevaju do nje od hipotalamusa (HR).
Kao i u drugim delovima endokrinog sistema i kod lucenja testosterona, on kao krajnji
hormon mehanizmima povratne veze utice na kolicinu hormona koji je izazvao njegovu
sekreciju.

POL- POLNOST-POLNI IDENTITET

Pol podrazumeva biolosko odredjenje osobe. Razvoj specificnih polnih zlezdi kod embriona
uslovljen je tom bioloskom odredjenoscu odnosno prisustvom specificnih - polnih
hromozoma.

Polnost oznacava psiholosku odredjenost licnosti i ne mora biti u direktnoj zavisnosti od

pola.

Polni identitet podrazumeva stupanj prihvatanja svog sopstvenog pola.

8
Dok pol postoji u momentu rodjenja, polnost i polni identitet nastaju kao katerogorije u toku
zivota. U njihovom nastanku od ne male vaznosti je funkcionisanje polno-hormonske sfere
odredjene individue.
U toku zivota svakog coveka on postoje odredjeni zivotni periodi: detinjstvo, adolescencija
(rani i kasni pubertet), odraslo doba, starost.
Do ubrzanog bioloskog razvoja u toku zivota dolazi u periodu
puberteta (kod decaka pocinje oko 11, 12 godine i traje do 18, 19 godine, a kod devojcica
pocinje nesto ranije oko 10 godine i ranije se i zavrsava oko 17 godine).

U tom periodu dolazi do izrazitog fizickog rasta: rast u visinu, povecanje telesne mase i
polnog zrenja.
Polno zrenje je povezano sa funkcionisanje polnih hormona koji
pocinju da se luce u vecim kolicinama negoli u detinjstvu. Pretpostavlja se da je ovo lucenje
uzrokovano "sazrevanjem" hipotalamusa i lucenjem HR hormona koji preko hipofize
deluje na podredjene zlezde.

Kod devojcica promene u organizmu odvijaju se kako zbog prisustva vecih kolicina
estrogena tako i zbog prisustva progesterona.

Efekti estrogena i progesterona:

Polni organi poprimaju oblik kao u odrasle zene, povecavaju se jajovodi, materica i rodnica,
a uz to i njihova gradivna struktura poprima karakteristike odrasle zene. U dojkama se
odlaze masno tkivo i razvija tkivo neophodno za formiranje mleka.
Uspostavljaju se prvi menstruacioni ciklisi.
Uz prisustvo hormona rasta ubrzava se rast u visinu i oblikuju proporcije zenskog skeleta
(karlica postaje sira).
Rast u visinu zavrsava seu vecini slucajeva oko 15, 16 godine zivota zbog srastanja epifiza
sa dijafizama kostiju.
Odlazu se vece kolicine masti u potkozno tkivo, najvise u predelu grudi, straznjice i butina.
Javlja se karakteristican raspored dlakavosti - u pubicnom predelu i u pazusnim jamama.
Koza postaje nesto deblja nego u deteta, topla je i snaznije krvari pri povredi od koze
muskarca. Seksualno i socijalno ponasanje i psihicke reakcije se modelisu.

Efekti testosterona
Bioloski razvoj i decaka kao i devojcica zavisan je kako od naslednih osobina tako i od
bioloskih potencijala svakog pojedinca. Pod uticajem pojacanog lucenja testosterona po
"sazrevanju" hipotalamusa u organizmu decaka se desava niz promena.
Dolazi do rasta mosnica, testisa, polnog uda. Uz prisustvo hormona rasta javlja se ubrzan
rast (pocinje oko 11 godine a zavrsava se oko 17), menjaju se proporcije glave (razvija se
donji deo lica i nos pa celo izgleda manje).
Javljaju se sekundarne polne karakteristike: karakteristicna pubicna kosmatost, rast brade,
malje na grudima i trbuhu, povlaci se linija kose, uvecava se misicna masa,glas postaje
tipican muski, koza postaje gruba, deblja, prisutne su akne, povecava se broj eritrocita.
Javljaju se prve erekcije i ejakulacije.
Razvija se normalan libido, fertilitet i potencija.

KLIMAKS

9
Vremenski interval koji se javlja u zivotu svake zene posle cetrdesete godine, a u kom
dolazi do smanjenja i potpunog gasenje endokrine aktivnosti jajnika oznacava se kao
klimaks.
U pubertetu u svakom jajniku je prisutno oko 400000 meskova od cega u toku
reproduktivne faze "sazri' oko 400 dok ostali degenerisu. U periodu klimaksa gubi se
hormonska aktivnost jajnika te se kod zene odvijaju promene u genitalnoj sferi i sire u
celom organizmu. Ove promene se razvijaju postepeno: koza postaje manje elasticna, gubi
turgor, postaje naborana, potkozno masno tkivo je drugacijeg rasporeda, misici postaju
mlitavi, menja se menstrualni ciklus u smislu neredovnosti sve do potpunog prestanka
menstruacionog krvarenja. Smanjuju se jajnici i materica dojke postaju mlohave. Uz sve to
prisutni su cesto subjektivni znaci kao sto su talasi toplote i crvenjenja, nesanica,
glavobolja, razdrazljivost, malaksalost, placljivost.

Kod muskarca klimaks nastaje desetak godina kasnije nego kod zene. Kod vecine
muskaraca polne funkcije se smanjuju krajem pedesetih godina. Sto je uzrokovano
smanjenom produkcijim testosterona, mada hipofiza kod muskarca produkuje gonadotropne
hormone sve do kraja zivota, a spermatogeneza se odvija sve do smrti. U nekim
slucajevima javljaju se promene u psihickom funkcionisanju identicne onim koje se susrecu
kod zena u klimaksu.

POLOM USLOVLJENE RAZLIKE U FUNKCIONISANJU MOZGA

U okviru psohickog funkcionisanja zapazene su odredjene varijacije izmedju osoba zenskog

(Z) i muskog (M) pola.
Varijacije su uslovljene razlicitim hormonalnim uticajima koji se ispoljavaju od samog
pocetka razvoja mozga. Naime, polni hormoni imaju udela u organizovanju ponasanja, a ne
samo u transformavciji genitalija.
U prosecnom nivou inteligencije ne postoje razlike izmedju polova nego su one uslovljene
nacinom na koji oni resavaju intelektualne probleme.
Muskarci bolje npr. resavaju izvesne zadatke vezane sa snalazenjem u prostoru, testove
matematickog rezonovanja, sigurniji su u testovima pogadjanja cilja motorikom, vodjenju i
hvatanju projektila.
ene su su bolje u vestini zvanoj brzina percepcije, tecnije govore, vestije su u zadatku
nalazenja reci koje pocinju zadatim slovom, odlicne su u aritmetickom racunanju, brze su u
obavljanju preciznih radova rukama, pokazuju ideacionu fluentnost bolju od muskaraca.
Ispoljavanja nevedenih osobina moze se zapaziti vec kod trogodisnje dece, a znatno je
izrazenije posle puberteta.
Anatomske studije pokazale su odredjene razlike mozdanih struktura kod osoba muskog i
zenskog pola.
Tako je intersticijalno jedro prehipotalamusa vece kod M nego kod Z. Navedeno jedro je
manje kod homoseksualaca nego kod heteroseksulaca, sto ukazuje da je davanje seksualne
prednosti u odnosu na partnera verovatno bioloski uslovljeno.
Kod M su delovi dve hemisfere odgovorni za govor vise asimetricni nego kod Z. To je
uslovljeno vecim corpus calosumom kod Z (posebno splenium). Stoga kod Z hemisfere
bolje medjusobno komuniciraju. Jos kod M fetusa je nadjeno da je desni deo korteksa deblji
od levog. U prilog navedenom idu i nalazi da je afazija veca kod M nego kod Z nakon
povrede leve hemisfere. Naime, govor je kod Z verovatno vise bilateralno organizovan.
Ogledi na zivotinjama su dali takodje odredjene podatke. Uoceno je da je su neki delovi
hipotalamusa razvijeniji - veci, kod M pacova i da je hipokamp kao deo mozga odgovoran

10
za orijentaciju u prostoru i kod ptica i kod sisara veci kod M. Pokazano je i da hormoni
testisa delovanjem na neke oblasti limbickog mozga uzrokuju agresivno ponasanje muzjaka
pacova. Dok se uspesnost Z na nekim testovima menja prolaskom kroz faze
menstruacionog ciklusa sto je u vezi sa fluktuacijom zenskih polnih hormona.
Adaptivno znacenje uocenih razlika, posebno u kognitivnoj sferi kod M i Z nastalo je
verovatno daleko u proslosti, a odrzalo se preko mnogih generacija prirodnom selekcijom.

POTENCIJALNI ENDOKRINI ORGANI

Epifiza verovatno luci hormon melatonin. On se transportuje do adenohipofize u kojoj

deluje na lucenje gonadotropina. Pretpostavlja se da on inhibise lucenje gonadotropina cime
snizava aktivnost polnih zlezda i time se ukljucuje u kontrolu libida i reprodukcije.
Kolicina izlucenog melatonina zavisi od kolicine svetla (nocu je sekrecija veca).
Timus luci timopoetin koji povecava aktivnost limfocits odgovornih za celularni imunitet.

11