TODOR DODE RAJIĆ

Trandžament
Ovo pisanje posvećeno je uspomeni na moga oca,
Čedu Rajića
ISTINITA PRIČA O PREKRŠENOJ
ZAKLETVI
 ***
,,Poručniče da li spavaš? Nisam ti rekao, da je juče bio onaj izbezumljeni nabeđeni pisac i šetao gore po
Trandžamentu. Tražio je tvoj spomenik više od deset minuta. Čovek je stvarno slep. Na kraju ga je našao i
onda triput obišao oko njega. Ponašao se kao da je ovde prvi put. Natpis na spomeniku se lepo vidi, odlično
su ga očistili oni radnici. Spomenik je sada čak i lep. Patina čini svoje, ali očistili su taman onoliko koliko
treba. Bio je taj matori prvi put ovde veoma davno. On ima veoma markantnu facu. Sigurno ga prepoznaju
drugari iz prvog razreda osnovne škole. Takav nos se ne zaboravlja. Tada je bio sa Čedom. Bilo je to pedeset
osme godine. Bog te mazo, čitav vek.“
,,Da, znam. Tada je Čeda došao ovamo prvi put. Čekao sam ga trideset dve godine. Bio je tužan.“
,,Da poručniče, bio je tužan i zbunjen. Gledao je u čudu natpis na spomeniku-Sava Rajić, vazduhoplovni
poručnik Kraljevine Jugoslavije, rođen 1901. godine u Baji. To ga je dotuklo. On je tu Kraljevinu bio
apsolutno otpisao. Više se nikada nije pojavio na Trandžamentu. Komunista, a ima brata vazduhoplovnog
poručnika Kraljevine. Rekao je ,,Podigli su mu lep spomenik.“ Ovaj nosati klinac, što se sada šeta gore po
Trandžamentu, je tada pitao ,,Tata ko mu je podigao spomenik?“. Čeda je ćutao. Obišao je oko spomenika
i rekao ,,Ne znam sine. Neko je dao dosta novca za ovo. Ja sam sine, tada bio u sirotištu u Beloj Crkvi.
Sećam se da me je pozvao upravnik u svoju kancelariju. Bilo je posle ručka. Rekao mi je: ,,Čedo nemoj da
plačeš. Obećaj mi!“ Klimnuo sam glavom, ali nisam održao obećanje. Sava je bio moja jedina nada. Bio je
te godine za Uskrs da me poseti. Rekao je ,,Uzeću i tebe i Lazu. Živećemo u Petrovaradinu kao porodica.“
Nisam održao obećanje dato upravniku. Mnogo sam plakao tih dana.“ Poročniče stvarno si uprskao stvar.
Razočarao si dete.
Dolazio je ovaj nabeđeni pisac ovde i pre godinu dana. Tada je natpis bio totalno nečitak. Lutao je dva sata
po Trandžamentu. Odlazio i vraćao se dva puta. Na kraju je otišao.“
,,Da, bio je to Čedin sin.“
,,Posle je došla ona plava, prsata, iz uprave groblja. Ona je imala nacrt u rukama i nije lutala. Radnici su
došli odmah posle. Šmirglom su očistili višegodišnju patinu. Pojavio se natpis.
Agneš je bila samo jednom“
,,Ćuti, neću da te slušam. Zao si!“
,,Došla je da vidi šta je napravio klesar kome je dala pare. Uvek sam se pitao odakle joj toliki novac. Otac
joj sigurno nije dao.“
,,Ne znam i ne interesuje me!“
,,Još se ljutiš. Stvarno te boli. Poručniče, pa ti si onaj pravi. Ja ti skidam kapu. Ubio si se zbog nje, a ne daš
ni ružnu reč da kažem.“
,,Ti si me nagovorio. Ti si povukao oroz.“
,,Čini ti se poručniče, ali nije tako bilo. Nego hajde moj poručniče da pričamo o onom matorom što se šeta
gore po zelenoj travi Trandžamenta, ispod plavog nebeskog svoda. Znaš li kako se on zove? Ne znaš tugo
moja. On je Todor. To je ime njegovog dede, oca njegove majke. Deda je bio Rumun iz grada Mareš. Da
dobro si čuo, grada gde si ti dve godine išao u vojnu školu od devetsto dvanaeste do devetsto četrnaeste.
Znaš li poručniče da si ti jedne nedelje pre podne tamo u tom gradu pričao sa tim Todorom u parku? Pričali
ste na mađarskom. Pričali ste o kaljenju čelika. Taj Todor je bio kovač. Moj poručniče život čine krugovi i
to zatvoreni krugovi. Ovo je zatvoren krug. Taj Todor će svoju kćer dati za ženu tvome Čedi. To je bilo tada
određeno, a desilo se četrdeset šeste godine u Novom Sadu.Nego, znaš li da onog dana pedeset osme
godine, kada je došao Čeda da vidi ovo mesto, nije bio samo sa Todorom. Bio je sa njima Čedin stariji sin.
Zove se Dušan. Dao mu je Čeda ime vašeg oca.“
,,Da, znam. Dolazio je i on ovamo na Trandžament.“
,,Znaš li da je sa njima onda bio i jedan čovek iz Petrovaradina. On ih je vodio. On je znao put. Taj čovek je
veoma bitan. Onoga dana kada je taj čovek umro došli su Todor i Dušan na Trandžament na sahranu. Taj
čovek im je bio ujak. Tada na toj sahrani su prepoznali mesto. Krug je ponovo zatvoren. Mislio si da te je
Agneš volela. Priznaj. Voleo si ti nju.“
,,Bože, kako si dosadan. To je prošlo. Izbrisano. Nestalo.“
,,Moraš da mi priznaš kakva je bila? Mora da je bilo ludo kada si se zbog te ljubavi ubio. Ostavila te je.
Surovo. Pljunula te i otišla. Nisi mogao da je zaboraviš. Kakva je bila? Sigurno vatra“
,,Ćuti. Umukni!“
,,Ovi gore pričaju. Hajde da ih malo slušamo!“

***

,,Meni se sviđaju takvi hoteli. Taj hotel ,,Leopold“ je nekada bio vojna kasarna u okviru tvrđave
Petrovaradin. Baš je interesantno da praviš venčanje na Petrovaradinu, a niko nije iz Novog Sada. Svi i
mlada i mladoženja su iz Beograda. Ali hotel je baš skup. One vaze u apartmanu su skupi originali. Slika
Karla IV je replika, ali baš je sve na visokom nivou.“
,,Ma daj, nisi normalan. Sve su to kopije i to jeftine.“
,,Ne slažem se. To su originali i zato je sve skupo. Stvarno si smešna. Meni je hotel super. Milo mi je da
sam obišao i spomenik i sada možemo da idemo.“

,,Poručniče to je nabeđeni pisac sa ženom. Taj će te još obilaziti. On je noćas bio u tvojoj kasarni na tvrđavi.
Krug je zatvoren. Poručniče, kod tvog tutora Maširevića, ostao je na kraju tvoje priče tvoj kofer sa stvarima
i tvoja vojnička sablja. Kada ti ispričam sada priču o toj sablji bićeš veoma iznenađen moj poručniče. Znaš
onaj Dušan, sin Čedin i imenjak tvoga oca, tvoj bratanac, završio je Medicinski fakultet u Beogradu. On
radi u dečijoj bolnici u Zrenjaninu, u Bečkereku. Da, u Bečkereku. Tamo u bolnici sreo je on sina Maširevića,
tvog tutora i kroz priču su sklopili kockice mozaika vaše priče. Odveo ga je kući i dao mu je tvoju sablju.
Da, da tvoju sablju. Umotao ju je u neko platno i rekao: ,,Nosi doktore, ali pazi da ne vidi moj unuk. Bio bi
veoma ljut kada bi video da ti dajem ovo blago. Ono pripada vama Rajićima.“ Krug se ovde ponovo zatvorio
moj poručniče. Krugovi se zatvaraju svaki dan. Život je simfonija krugova.
Čeda je imao čudan život moj poručniče. Onaj žgoljavi, mali, nezgrapni, dronjavi domac. Čeda je u domu
završio bravarski zanat. Jeo je kolače samo za Božić i Uskrs. Bio je uvek gladan i bos. Na kraju šesdesetih
godina bio je diplomirani građevinski inženjer, direktor, pravi gospodin. Radio je u Institutu za ispitivanje
materijala na Senjaku sa Brankom Žeželjem. Sa onim Žeželjem koji je projektovao most na Dunavu, tu u
Novom Sadu.
Moj Savo da li te je Agneš volela? Nemoj da ludiš, samo te pitam.
Tvoja sestra Ljubica je bila tri puta tu gore. Ona je jedina sve znala i uvek pričala sa tobom dok je sedela
na hladnoj kamenoj klupi. Vi ste bili isti, zar ne? I ti i ona ste se gadno ogrešili o Lazu i Čedu. Ostavili ste ih
na cedilu, tamo u tim sirotištima po Banatu i Bačkoj. Ljubica nije nikada obišla Čedu. Bila je ledena
kapetanica. Mislim da je ona uzela i sav novac vašeg oca. Morala je da ima 1000 dinara da bi se udala za
kapetana bojnog broda. To je bio tada uslov. Taj Turina za koga se udala je bio iz Kraljevice. Poginuo je 6
aprila kod kapetanije u Zemunu. Ostao je na komandnom mostu i otišao u mutne vode Dunava. Dosta
hrabro. Mogao je to da izbegne. Ali, Ljubica je uzela sve. Čak je posle rata prodala i preostali deo imanja.
Došla su dva pisma iz Mađarske. Negde pedeset osme godine. Jedno za nju. a drugo za Čedu. Mađarska
država ih je obaveštavala da imaju nasleđe. Čeda joj je tada poslao pismo sa izjavom da se odriče svega u
njenu korist. Odrekao se svog dela. Hteo je da joj kaže da je pohlepna. Ona je samo uzela sve. Nije rekla
ni hvala. Zadnji put kad je bila tu na toj klupi plakanje je bilo grozno. Plakala je zbog Čede. Čeda je ostao
Čeda do kraja. Da, ona je tada imala skoro osamdeset godina. Došla je da vidi Čedu. Našla je idealnu vezu.
Možda slučajno. Čedina lična sekretarica u Institutu je bila ćerka njene najbolje prijateljice i komšinice u
Zemunu, gde je nekada živela. Život režira dramu. Kada je ta mlada žena rekla Čedi da je njegova sestra u
Zemunu i da želi da se vide, Čeda je rekao: ,,Izvinite to je greška ja nemam sestru“.
Poručniče, da li me slušaš?
Savo, da li te Agneš volela?!
***
Poručniče, ti si Srbin iz preka. Da li znaš da su Mađari preorali srpsko groblje u Baji? Ne znaš. Ja sam čuo
da jesu. Davno, pre dvadeset godina. Nema tamo, moj Savo, više Srba ni gore, ni dole.
Poručniče, onaj mali nosati je napisao knjigu. Ima sada neki internet, tako se zove. Napisao on i stavio sve
to na taj internet i sada čitaju svi. Boli ga uvo, neće da se bakće sa knjigama. Kome se čita uzme kompjuter,
tako se zove ta mašina i čita. Ima neki američki sajt, zove se scribd. Ukuca ime knjige i iskoči knjiga na
ekranu. Čitaju ljudi i smeju se. Pročitao sam i ja. Nije loše za Čedinog sina. Kad je bio student, jednog leta,
hteo je da poseti Ljubicu tamo u Kraljevici. Odlazio je na more tamo blizu, u neko malo mesto koje se zvalo
Selce. Znaš oni sada idu masovno na more svakog leta. Kupaju se i leže tako na suncu na obali. To je
turizam. Nije se usudio da ode bez pitanja, pa je pitao Čedu šta misli o tome. Sačekao je pravu priliku.,,Znaš
tata mogao bi da svratim do tvoje sestre Ljubice, baš smo blizu tamo u Selcu, samo na kafu?” Mislio je da
se možda malo ogrebe kod tetke. Čeda je dobio nervni napad. Prosto je pozeleneo. Mali više nikad nije
spomenuo tetku. Bio mu je jasno da tu nešto ozbiljno nije u redu. Bilo mu je jasno da od tog posla nema
ništa. Sa čežnjom je gledao lepe vile u Kraljevici. Tu negde se baškari njegova tetka. Sve to je ostala samo
čežnja. Sećaš li se poručniče da je tvoj tata pokušao da izvozi vino u Ameriku?”
,,Da, sećam se”
,,To je bila baš rodna godina. Kako je tata bio naivan. Otišao je celogodišnji rod. Poslao je vino brodom.
Da, verovao je ljudima. Dobio je posle dva meseca, depešu: ,,Vino se pokvarilo!” Kako su ga samo
preveslali.”
,,Te godine se jedva izvukao iz bule.”
,,Moj poručniče, kako je to bio elegantan način da ga opelješe. Čeda je povukao na njega. Naivan je bio.
To je sigurno. Kako se samo izvukao živ iz nemačkog ropstva? Pravo čudo.Terale su ga Švabe da prepešači
pola Evrope. Znaš li šta je doneo kad se vratio četrdeset šeste godine? Pun džak knjiga. Vukao je knjige od
Pomeranije do Nirnberga. Napravio je male sanke i vukao ih po snegu. Putovali su peške u sred zime. Čeda
je bio čudo. Oslobodili su ga Englezi. Čekao je na povratak u Jugoslaviju godinu dana. Švabe su ga zarobile
kod kafane ,,Mostar.” Pešačio je tog aprila od Niša do Beograda i skoro je stigao do kuće Petkovića. Đorđe
Petković mu je mnogo pomogao u životu. Uvek je govorio da mu je to drugi otac. ,,Halt” kod kafane
,,Mostar” bio je početak njegove velike avanture.

***

“Poručniče, da li spavaš?”
,,Ne spavam. Setio sam se dana kada sam prvi put video Agneš. Bila je nedelja. Izašao sam u grad nešto
ranije i video Petrovića kako sedi u bašti hotela ,,Evropa“ sa verenicom. Bila je tu i njena drugarica. Imala
je haljinu na cvetiće. Prišao sam i on me upoznao. To je bila Agneš. Sedim i gledam je. Priča mi nešto, ali
nisam je čuo. Crno. Bila je to crna kosa i crne oči. Ona je govorila, a ja sam slušao i ćutao. Petrović se nešto
smejao. Njegova verenica me vukla za rever i nešto objašnjavala. Ja sam samo gledao u te crne oči. Kelner
me nešto pitao i ja sam odgovarao. I onda je otišla. Ja sam samo sedeo i ćutao.”
,,Poručniče, da li te je Agneš volela?”
,,Ne znam. Priča se nastavila sutradan. Našao sam Petrovića na poligonu. Nisam mu dozvolio da nešto
kaže. “Petroviću moram sa tobom ozbiljno da razgovaram?”kažem ja. ,,Ti da ozbiljno razgovaraš. Da li sam
ja pijan? Pre podne je. Moj Bože, on hoće ozbiljno da razgovara. Ti ozbiljno razgovaraš samo tamo na
poligonu, kad mučiš one tvoje jadne vojnike. Ozbiljno razgovaraš samo sa onom kurvom Stelom, kad odeš
jednom nedeljno u burdelj da se razonodiš. Kad smo kod Stele, mogli bi da napravimo neki dogovor.Bilo
bi dobro.”
,,Petroviću, molim te slušaj, interesuje me ona mala Agneš. Ne izlazi mi iz glave od juče. Petroviću sve ću
da učinim, sve apsolutno sve, ako mi pomogneš oko te male. Petroviću sve. Vodiću te kod Stele. Biće
nezaboravno.”
,,Moj brajko, zaboravi. Jednostavno zaboravi da si je video. Nemaš ni trunke šanse. Ona je drugi svet.
Nemoj da sanjaš. Savo, devojka je anđeo. Bogata je. Njeni sa njom imaju druge planove. Nije za tebe.”
,,Petroviću, samo još jedan susret. Ništa više. Molim te Petroviću, ako mi to središ tvoj sam dužnik do
smrti. Petroviću ja ne jedem od juče. Shvati da ne mogu da dišem. Uhvatilo me je kao nikad do sada.”
,,Ne znam da li ja govorim španski? Mogu da nagovorim ovu moju da ponovo pijemo kafu u bašti hotela
,,Evrope”. To mogu da učinim. Agneš je čudna. Mislim da gubiš vreme. Možda joj je ova moja već ispričala
tvoju priču. Imala je šta da joj priča. Ako nije, reči ču joj da ćuti. Ti si, moj druže, običan razvratnik. Svi smo
isti, ali ti si vrh. Šta si samo radio sa onom Stelom. Ceo grad priča o tome.”
,,Petroviću, popraviću se. Biću dobar. Biću anđeo.”
Doveo ju je sledeće nedelje. Imala je istu haljinu i odmah sam shvatio da zna. Verovatno je Petrović pričao
tri dana svojoj dragoj priču o mojoj bolesti. Sigurno je umirao od smeha. Razvratnik u mreži. Šoljice za kafu
su bile sa crvenim cvetićima. Dozna za šećer, posuda za mleko svuda cvetići. Gledam u te cvetiće i ćutim.
Petrović se smeje. Ona me gleda i ćuti. Počeo sam glupu priču o vremenu. Pričam sam sa sobom. Ona se
na kraju nasmejala. Milo me pogledala. Posle pola sata Petrović je izmislio razlog da ode sa Dragom. Ostali
smo sami. Znao sam da imam deset minuta. Biću ili živ ili mrtav. To mi je prošlo kroz glavu. Počeo sam da
joj pričam. Sve. Gledala me u čudu. Nije očekivala. Znala je, ali nije očekivala tako nešto od razvratnika.
Rekao sam istinu, da ne mogu da živim bez njenih očiju. Baš tako. Gledala me i onda se nasmejala, ustala
i otišla. Nije rekla ništa. Samo se ljubazno zahvalila na divnom društvu. Rekla je divnom društvu. Ostao
sam da sedim sam. Osećao sam neki mir u duši. Uradio sam sve što sam mogao. Petrović me našao na
poligonu sutradan u podne. Očekivao sam njegovu posetu, ali ne baš na poligonu. Verovatno je došao da
se smeje. Gledao me čudno.
,,Šta si joj uradio? Ti si stvarno razvratnik.“Gledao sam ga bez reči. ,,Ona se zaljubila u tebe do ušiju. Ne
mogu da verujem. Vidimo se sutra u bašti hotela ,,Evropa“. Ona ti je zakazala sastanak.“
Ljubavna priča je počela. Njeni me nisu voleli. Ona mi se predala. Bilo je leto. Bila je tako topla kad sam je
ljubio. Došla je jesen. Jednog dana nije došla u moj stan. Čekao sam je celo veče. Sutradan sam sreo
Petrovića. Bio je totalno čudan. Pitao sam ga da li zna šta je razlog. Samo je rekao ,,Ona je otputovala u
Beč. Mislim da roditelji hoće da je udaju.“ Nisu me voleli .To sam znao. Kako je mogla tako da ode. ,,Morala
je“ kaže Petrović. ,,Mislim da se udaje u oktobru. Tako mi je rekla Draga. To je gotova stvar.“ Nisam išao u
kasarnu dve nedelje. Kada sam se pojavio. Raport. Zatvor. Sve se srušilo. Tada si nastupio ti.“

,,Da izronio sam iz okeana tvoje psihe. Ja sam tvoje drugo Ja. Ja sam zlo.
Poručniče, da li te je Agneš volela?”
***

,,Došlo je vreme slava. Naša slava je Sveti Nikola. Kupio sam sveću. Niko nije došao ceo dan. U sumrak se
pojavio Petrović. Sam. Čini mi se da mi je on, posle svega što mi se desilo, jedini ostao veran prijatelj. Svi
su mi okrenuli leđa. Svi su smatrali da sam lud. Rekao mi je da ako ovako nastavim sigurno gubim službu.
Bio je vidno zabrinut. ,,Savo osećam grižu savest. Nisam smeo da popustim onda kad si me molio da te
upoznam sa Agneš. Savo, ti više nisi isti čovek. Moram da ti kažem. Ona se udala. Živi u Pešti. Gotovo je.
Savo, gotovo je!”Još malo smo pričali i onda je otišao. Kada smo se pozdravljali, čini mi se da je to bilo
pozdravljanje dva čoveka od kojih jedan ide negde daleko, mnogo daleko. On je znao. Video je sve.
Tog dana sam posle poligona otišao u službenu sobu. Seo sam za sto i zatvorio oči. Video sam tada sliku
praskozorja, u nekoj velikoj ravnici pored velike reke. Videle su se dugačke kolone naroda, konjskih
zaprega, volovskih zaprega, mnogo stoke, koji nekuda idu. Napred na čelu te kolone bio je čovek u mantiji
sa malim drvenim krstom u desnoj ruci. On je gledao preko reke u daljinu. Zatim sam video majku kako
grli Lazu i Čedu, dok ih tata gleda sa strane. Ljubica sedi u terpezariji sa dve drugarice i smeje se. Pojavila
se slika bašte hotela ,,Evropa”. Prazan sto i na njemu dve bele šoljice za kafu sa crvenim cvetićima. Dozna
za šećer je bila prevrnuta i šećer se prosuo. Odmah posle pojavila se Agneš i gleda me. Ozbiljna. Pištolj je
bio hladan i čudno težak.”
***
,,Poručniče, onaj ludak, nabeđeni pisac, piše knjigu o nama. Prenerazio sam se kad sam to shvatio. Bio je
u Vojnom arhivu u Beogradu. Prvo ih je zvao telefonom. Dao im je tvoje podatke i oni su našli materijal u
vezi sa tobom. Zakazali su mu termin i on je išao tamo na Bele Vode gde se nalazi ogroman vojni kompleks.
Ostavio je ličnu kartu na ulazu i pešačio skoro petnaest minuta do zgrade arhiva. Kad vidiš tu širinu, taj
park sa raznim objektima onda shvatiš koliko je ustvari bila jaka ta Titova armija koju su rasturili. Neka
ljubazna službenica mu je pripremila sto sa materijalom. Savo, to je ustvari tvoj vojnički karton sa
karakteristikama.“
,,Bože, kako bi voleo da znam šta piše u tom kartonu o meni. To me strašno interesuje.“
,,Moj poručniče, pa zato sam tu ja. Sve sam čitao zajedno sa nabeđenim piscem. Savo mogu ti reči da on
uopšte nije naivan. Počinjem da menjam mišljenje o njemu. Taj vojni karton si ti sam popunjavao. On se
zove Karton ličnih i službenih odnosa oficira. U zaglavlju piše Ministarstvo vojno i mornarice Kraljevine
Srba Hrvata i Slovenaca. Ispod toga grb Kraljevine Jugoslavije. Karton je u jadnom stanju. Požuteo i ofucan.
Ispod piše čin i Vazduhoplovni poručnik. Onda dolazi ime, Sava Dušan Rajić i broj K1495/67. Na samom
vrhu kartona neko je upisao lepim rukopisom-Izvršio samoubistvo 5. februara 1927 godine. Savo imaš lep
rukopis. Mesto rođenja je Baja. Srez je Bajski. Pa onda piše Bačka. Datum tvog rođenja si upisao čitko - 10
novembar 1901. godina, od majke Dragice devojačko prezime Plavšić i oca Dušana. Mama je umrla mlada
Savo. Španska groznica ju je odnela za tri dana. To je bilo usred Velikog rata. Tata je otišao na front u
Galiciju. Nije se nikad vratio. Veropispovest je pravoslavna. U vojku si stupio 1 decembra 1919 godine. Pre
ulaska u vojsku si bio vojni Cenzor. Nabeđeni pisac očigledno ne zna šta je to vojni Cenzor. Dva sata se
vrteo na stolici. Nije mu pomogao ni internet. Zamisli oni idu na taj internet preko mobilnog telefona koji
nose sa sobom. Savo, čudo neviđeno. Čita tvoja unapređenja. Za kaplara si unapređen 21. maja 1920.
godine. Za podnarednika 11. oktobra 1920. godine. Za narednika 1. jula 1920 godine. Za potporučnika 1.
oktobra 1921 godine. Gleda u čudu koje si škole završio i gde. Mnogo se čudi. Ko lud na brašno. Stvarno
je smešan. Čita da si završio osnovnu školu u Baji. Četiri razreda niže vojne realke u Mareš Vašarhelju u
Erdelju. Tu je stao i dugo nešto razmišljao. Dva razreda više vojne realke u Eizentatu. I na kraju preneražen
kad je pročitao da si Nižu Vojnu Akademiju završio u Beogradu. To nije znao. Nije znao ni da si perfektno
govorio i pisao mađarski i nemački jezik. Upisivane su, različitim rukopisima, dužnosti koje si obavljao. Prvo
dužnost Cenzora od 15. januara 1919. do 1. novembra 1919. Od 5. aprila 1924. si na službi u Prvoj
vazduhoplovnoj komandi. Od 12. decembra 1926. si na dužnosti u štabu Drugog vazduhoplovnog puka.
Gleda tvoje ocene. Prvo za 1924. godinu. Ime Sava Rajić. Čin poručnik. Duševne i moralne osobine su
karakteran, postojan, iskren, pošten, preterano osetljiv. Sposoban za službu u miru i ratu. Službu vrši
revnosno i veoma je ambiciozan. Interesuje se za predavanja, biće dobar vazduholovni oficir. Radi na svom
usavršavanju. Zaslužuje preporuku u sadašnjem svom zvanju. Zaslužuje preporuku za viši čin.
Gleda ocene za 1926. godinu. Zvanje je vodnik prve čete vazduhoplovnog tehničkog zavoda. Preko celog
kartona ukoso napisano. Rešenjem gospodina ministra vojske i mornarice 9. 12. tekuće godine stavljen
pod vojni sud i da se po pritvoru brani za delo iz && 38 i 40 vojnog kaznenog zakona. Ne zaslužuje
preporuku za čin i položaj. Savo, to je ono što piše u ocenama.“
,,To sam i očekivao.“
***
,,Poručniče, Agneš te volela. Ja sam znao. Nisam hteo da ti kažem. Došla je tri dana posle sahrane ovde na
Trandžament. Došla je sa Petrovićem i Dragom. Bio je mrkli mrak. Došli su fijakerom. Na kapiji su bili tvoj
poslini i njegov drug sa fenjerima. Ona je mnogo plakala. Svi su plakali. Plakali su i vojnici. Plakao je i Krsta
ciganin koji živi tu na kapiji groblja. Govorio je ženi koja ga je gledala u čudu ,,Ženo oni su došli kod
poručnika, što se ubio za ljubav. Onog na čiju sahranu je bila cela vojska sa tvrđavu.”