ETŠ Nikola Tesla

Beograd

Seminarski rad
Tema: „Multimedija“

Učenici: Profesor:
Nenad Lazarević Dragica Aranđelović
Filip Dukić
Petar Vein

Beograd 2017
 ETŠ Nikola Tesla
Beograd
Sadržaj
1.Multimedija .......................................................................................................................................... 1
1.1 Tekst.............................................................................................................................................. 1
1.2 Grafika .......................................................................................................................................... 2
1.3 Zvuk .............................................................................................................................................. 4
1.3.1 Digitalni audio ....................................................................................................................... 4
1.3.2 MIDI format ........................................................................................................................... 5
1.3.3 Mp3 Audio ............................................................................................................................. 5
1.4 Video ............................................................................................................................................. 6
1.5 Animacije ...................................................................................................................................... 7
1.6 Veb ................................................................................................................................................ 7
2.Televizija.............................................................................................................................................. 9
2.1 Nastanak televezije i njen razvoj .................................................................................................. 9
2.2 Analogna televizija ....................................................................................................................... 9
2.3 SDTV, DVB-S, DVB-C, DVB-T i HDTV ................................................................................. 12
2.3.1 Digitalna televizija ............................................................................................................... 12
3.Računari ............................................................................................................................................. 13
3.1 Funkcija....................................................................................................................................... 13
3.2 Istorijski razvoj ........................................................................................................................... 14
3.2.1 Mehanička era ...................................................................................................................... 15
3.2.2 Prva generacija ..................................................................................................................... 15
3.2.3 Druga generacija .................................................................................................................. 15
3.2.4 Treća generacija ................................................................................................................... 15
3.2.5 Četvrta generacija ................................................................................................................ 16
4.Telekomunikacije............................................................................................................................... 17
4.1 Nastanak telekomunikacija ......................................................................................................... 17
4.2 Mobilna telefonija ....................................................................................................................... 17
4.2.1 Istorijat mobilne telefonije ................................................................................................... 17
4.2.2 Digitalni prenos u mobilnoj telefoniji .................................................................................. 18
5.Karakteristike multimedija ................................................................................................................. 19
5.1 Softver ......................................................................................................................................... 19
5.2 Interakcija ................................................................................................................................... 20
5.3 Globalizacija ............................................................................................................................... 20
6.Konvergencija multimedija ................................................................................................................ 22
7.Sinergija multimedija ......................................................................................................................... 23

Beograd 2017
 1.Multimedija
Multimedija predstavlja integraciju razlicitih medijskih elemenata koji su u osnovi samostalni
sadrzaji.
Multimedija je informacija predstavljena ili memorisana u kombinaciji teksta, grafike, zvuka,
animacije i videa objedinjenih pomocu racunara.
Multimedija su aplikacije i dokumenti poboljsani dodavanjem zvuka,animacije ili videa; u najsirem
smislu programska podrska koja korisnicima omugucuje pristup ovim medijima.
Interaktivna multimedija – korisnicima je omogucena kontrola nad aplikacijom,ako je dodata
struktura hiperveza-hipermedija
Mediji se dele na:
 Tekst
 Grafika
 Animacije
 Video
 Zvuk
U suštini mulitimediju onakvu danas poznajemo nastala je konvergencijom tri industrije:
 Televizija
 Računari
 Telekomunikacija

1.1 Tekst
Tekst predstavlja zapis govornog jezika.Tekst u multimediji predstavlja vidljivu
reprezentaciju govornog jezika i istovremeno predstavlja grafički, dizajnerski i estetski
element.
Digitalni tekst - Ključni pojmovi:
 Tekst
 Hipertekst
 Navigator
 Jezici za opisivanje hiperteksta
 Vizuelizacija
U svakom tekstu se razlikuju dve osnovne formalne strukture:
 logička struktura ili logički izgled opisuje organizaciju sadržaja teksta. Tipični elementi
logičke strukture su jedinice kao što su naslovi ili, , pasusi.
 grafička struktura ili grafička izgled (engl. graphical layout) opisuje organizaciju teksta u
"štampanom" obliku. Tipični elementi grafičke strukture su jedinice kao što su strana ili red.
Koncept hiperteksta je da veže određeni deo teksta za neki pojam. U određenom delu teksta je na
neki način, (npr. drugom bojom), istaknut jedan pojam, za taj pojam je vezan određeni tekst
(objašnjenje pojma). Čitalac, čitajući tekst, nailazi na istaknuti pojam i klikom miša sa istaknutog
pojma “skače” na tekst u kome je taj pojam objašnjen. Takav način kretanja kroz tekst je neograničen.
Navigator ili razgledač je interpretator jezika za prikazivanje hipertekstuelnih dokumenata: on
omogućava njihov vizuelni prikaz na ekranu.
Jezici za opisivanje dokumenta su jezici koji omogućavaju da se precizno opiše izgled i sadržaj
jednog teksta. Od posebnog su značaja:
 SGML (skr. od Standard General Markup Language),
 TeX i LaTeX (za matematičke tekstove),
 PostScript (jezik laserskih štampača),
 RTF (skr. od Rich Text Format)

Jezici za opisivanje hiperteksta su jezici koji omogućavaju da se precizno opiše hipertekstuelna

struktura jednog teksta (uputnice na druge tekstove, itd). Ovi jezici dopuštaju da se eksplicitno opiše
logička struktura teksta i različiti tipovi veza u tekstu.

1
Veze mogu biti unutrašnje (kada veza upućuje na drugi deo istog teksta), spoljašnje (kada veza
upućuje na neki drugi teksta) i izvršne (kada se unutar teksta aktivira veza na neku izvršnu
proceduru).
Najznačajniji jezici ove vrste su:
 SGML,
 HTML (skr. od HyperText Markup Language), pojednostavljena verzija SGML-a,
 XHTML (skr. od Expandable HTML) i
 XML (skr. od Extensible Markup Language, "kompromis" između preterane složenosti
SGML-a i jednostavnosti HTML-a; njegova standardizacija je u toku).
Izvorne datoteke sa dokumentom opisanim u HTML-u imaju obično sufiks (ili ekstenziju).html ili , a
nalaze se u određenom direktorijumu servera vezanog na Internet, što ih čini dostupnim (vidljivim) na
web-u.
Unos i vizuelni prikaz (vizuelizacija) se vrši pomoću posebnog načina obrade teksta u uobičajenim
editorima teksta ili pomoću posebnog programa za obradu teksta (npr. kao Netscape Composer ili
DreamWeaver)
Prevodioci
 Tekst u HTML-u može se proizvesti i pomoću programa za konverziju teksta iz određenog
formata u HTML-format. Na primer,
 iz RTF-formata u HTML (rtf2html)
 iz LaTeX-formata u HTML (latex2html)
Ovakvi programi nas obično suočavaju sa pitanjem verzije HTML-a i sa problemima reprodukcje
mogućnosti jednog jezika u drugom
Jezik HTML se zasniva na eksplicitnom obeležavanju logičke strukture dokumenta. Obeležavanje se
vrši pomoću etiketa (engl. tag) koje opisuju elemente logičke strukture teksta. Tekst dobija svoj
grafički izgled u zavisnosti od navigatora koji je upotrebljen za njegovu vizuelizaciju. U zavisnosti od
svojstava navigatora i njegove konfiguracije, jedan dokument obeležen u HTML-u može imati
različite grafičke izglede.

1.2 Grafika
Programski alati za obradu tekstualnih sadržaja imaju mogućnost prihvatanja i ugradnje slike koja je
prethodno izrađena nekim od namenskih alata za izradu crteža, grafike, slike ili prihvatanje sadržaja
ekrana računara (capture).Za razliku od izrade slike na papiru ili platnu, slika u računaru mora imati
precizno utvrđenu strukturu zapisa, odnosno definiciju elemenata od kojih će se graditi slika.
Struktura zapisa podataka na ekranu računara određuje kvalitet prikaza slikovnog sadržaja koji se
prethodno mora definisati kao skup binarnih brojeva kojim se utvrđuje sadržaj podataka od kojih se
gradi slika.
Rasterska grafika je "crtanje" pomoću mozaika piksela pri čemu svaki piksel posebno nosi
informaciju o boji koju reprodukuje
 Broj piksela- kvalitet slike
 Svaki piksel osim informacije o trenutnoj boji nosi inf. o svim bojama koje može poprimiti
(memorijska težina)
U zavisnosti od broja boja prikazanih na rasterskoj slici razlikujemo:
 1 bit-ne bitmape (jednobojne, monohromatske).
 8 bit-ne bitmape (u sivoj skali ili u paleti - 256 boja)
 16 bit-ne bitmape (65 536 mogućih boja)
 24 bit-ne bitmape (True color ili 16 777 216 boja)
 32 bit-ne bitmape (slike u punoj CMYK boji, pri čemu se svakoj od CMYK boja dodaje po
8 bita 8x4=32)
Vektorska grafika ili geometijsko oblikovanje (eng. Vector graphics, geometric modeling) je način
prikazivanja slike pomoću geometrijskih oblika kao što su tačke, linije, krive i poligoni a koji su
temeljeni na matematičkim jednačinama.
Najkorišteniji formati vektorskih grafičkih datoteka:
 AI, -Adobe Ilustrator

2
  CDR- Corel Draw
 FH - Macromedia Freehand
 XAR - Xara-X
Postoje formati namenjeni za rastersku i vektorsku grafiku:

 WMF - vektorski format datoteke pogodan za prenos vektorske grafike jer je veoma
kompatibilan sa većinom programa koji imaju mogućnost izrade ili obrade računarske grafike

 EPS i .PDF su veoma snažni vektorski formati koji podržavaju memorisanje i rasterskih slika.
Gotovo svaki program za izradu ili obradu grafike, bilo da se radi o vektorskoj ili rasterskoj
može se smatrati profesionalnim ako ima mogućnost rada u barem jedan od tih formata.
Veoma su pogodni za ispis i pripremu za štampu jer podržavaju Post Script programski jezik
koji je zaslužan upravo za ubrzavanje i lakši rad pri prenošenju grafike sa ekrana računara na
željeni medij nekom od metoda reprodukcije grafike

Najkorišteniji formati grafičkih datoteka:

 CPT - Corel Photo-Paint datoteke podržavaju sve dubine boja, sve vrste slika, ne gubi se
sažimanje veličine datoteke, spremanje slika u slojevima, ali zauzimaju mnogo mesta na
medijima za čuvanje podataka.
 PSD - Adobe Photoshop datoteke podržavaju sve dubine boja, čitaju slike svih drugih
datoteka, takođe ne gube pri kompresiji, do 100 slojeva slika u jednoj datoteci.
Osim njih, postoje i datoteke koje su manjih mogućnosti, ali su univerzalne za sve programe koji
imaju mogućnosti rada sa rasterskom grafikom. Njihovi formati su:
 BMP - standardni format za rasterske slike na svim PC računarima. Bez mogućnosti su
spremanja u slojevima, ali grafika u tom formatu zauzima poprilično prostora na medijima za
čuvanje podataka
 TIFF - veoma prihvaćen format velikih mogućnosti raširen podjednako na PC i MAC
platformama. Podržava sve dubine boja i spremanje u slojevima. Optimiziran za štamparske
procese, od pripreme za štampu do ispisa na različitim štampačima jer podržava čuvanje slike
u punom CMYK modelu boja
Za razliku od prethodnih, nešto destruktivniji formati slika su:
 JPG - format koji sliku “siromaši” metodom kompresije. Svaka slika pohranjena u datoteku
.jpg formata gubi svoj prvobitni kvalitet, ali i svoju veličinu koju zauzima pri čuvanju na
određenom mediju. Stepenom kompresije možemo upravljati tako što većom kompresijom
slika postaje slabijeg kvaliteta, ali i manje veličine na mediju. Ovaj format podržava prikaz
svih dubina boja, ali nije prikladan za grafike namenjene štampi, već prikazu na ekranu.
 GIF - format datoteke koji sliku prikazuje sa samo 256 boja i namenjen je grafici za Internet.
Nije preporučljiv za slike sa puno tonova, već za crteže ili skice. Nipošto se ne koristi kao
format slike namenjene bilo kakvom obliku štampe.

3
 1.3 Zvuk
Kada proizvedeni zvučni talas dođe do uha i obradi ga mozak, čujemo zvuk. Zvuk, kao i svaki talas,
ima osobine koje uključuju refleksiju, refrakciju i difrakciju. Zvučni talas ima svoju frekvenciju,
amplitudu (glasnost) i anvelopu (talasni oblik). Audio sistemi su uneli mnogo specifičnih
karakterisitka koje su rezultat izuzetnih zahteva čula sluha kao krajnjeg korisnika zvučnih informacija.
Izvesne specifičnosti proizilaze kao posledica velikog informacionog polja koje je određeno rasponom
dinamičkog opsega reda veličine 100 dB i više, uz frekvencijski opseg širine od 20 Hz do 20 kHz.
Treba dodati i činjenicu da čulo sluha ima veliku osetljivost i detekciju različitih vrsta izobličenja
signala. Frekvencijski opseg zvuka može se podeliti u četiri kategorije:

 Infra zvuk: od 0 Hz do 20 Hz,

 Zvuk koji se čuje: od 20 Hz do 20 kHz (audio opseg),
 Ultrazvuk: od 20 kHz do 1 GHz,
 Hiperzvuk: od 1 GHz do 10 GHz.

Zvuk u multimediji koristi se u različite svrhe zavisno od vrste multimedijalnog proizvoda i

informacionog sadržaja koje zvuk nosi. U multimediji se koriste tri osnovna informaciona sadržaja
koje zvuk može da nosi: govor, muzika i zvučni efekti raznih zvučnih izvora. Drugo poglavlje ove
knjige Osnovi audija posvećeno je zvuku.
Govor u multimediji, kao osnov za jezičku komunikaciju, učenje i mišljenje može da ima primarnu
funkciju i bude važniji od slike i teksta. Već i bebe više zadržavaju pažnju na likovima koji govore,
nego na likovima koje ne prati zvuk. Percepcija praćena govorom otpornija je na smetnje i bolje se
pamti. Govor u mozgu izaziva i vizuelne asocijacije.
Muzika u multimediji može da bude primarna kada je slika prateća, kao u slučaju muzičkih
koncerata i spotova ili da prati sliku kada ima funkciju da poboljšava raspoloženje i osećanja koja
pobuđuje multimedijalna prezentacija.
Zvučni efekti u multimediji koriste se da pojačavaju određene funkcije, virtualnost i interaktivnost
multimedijalne prezentacije.

1.3.1 Digitalni audio

Zvuk se u racunaru proizvodi uz pomoc uredjaja koji nazivamo zvucna kartica.
Zvucna kartica proizvodi dve vrste zvuka :
MIDI audio - vestacki, sinteticki zvuk, koji racunar generise uz pomoc dela zvucne kartice koji se
naziva sintesajzer
Digitalni audio - to je zvuk mnogo blizi realnom zvuku koji se dobija digitalizacijom analognih
zvucnih signala tj procesom sempolvanja (uzorkovanja )

Za razliku od MIDI audija,digitalni audio predstavlja stvarni zvuk, Digitalni audio je dobijen
preradom realnog zvuka,ali tako da nase usi tesko mogu da primete razliku.
Digitalizacijom ( preradom ) zvuka se ne beleze parametri zvuka u svakom trenutku vremena, vec
samo u pojedinim diskretnim trenucima vremena. Mi uzimamo nekoliko hiljada uzoraka zvuka u
svakoj sekundi zbog cega se to naziva uzorkovanje ( samplovanje ). Broj tih trenutaka u sekundi ( broj
uzoraka ) nazivamo frekvencijom uzorkovanja.
Kvalitet zvuka kod digitalnog audia zavisi najvise od sledeca tri faktora :
1.frekvencije uzorkovanja
2.rezolucije tj velicine uzoraka ( to je broj bitova koji koristimo za opisivanje parametra zvuka
svakog od uzoraka . u upotrebi su rezolucije od osam i sest bitova).
3.izbora stereo ili mono audia
Bolji kvalitet daju vece frekvencije uzorkovanja i vece rezolucije,a stero zvuk je bolji od mono zvuka.

4
 1.3.2 MIDI format
To je standard razvijen za uspostavljanje komunikacije izmedju elektronskih muzickih instrumenata (
sintesajzera ) i racunara.
Ovaj standard je omogucio racunarskim programima da reprodukuju zvuk i muziku preko zvucne
kartice. Najpre je to bilo za potrebe racunarskih igrica,a kasnije se prosirilo i na ostala polja primene
racunara.MIDI fajl se moze shvatiti kao neka vrsta notnog zapisa koji zvucna kartica cita i na osnovu
njega reprodukuje muziku. MIDI fajl sadrzi instrukcije o instrumentu, noti, koliko dugo drzati notu,
koliko glasno je odsvirati i o drugim muzickim atributima .

Prednost MIDI fajlova

Mnogo su manji od fajlova za digitalni audio i to cak od 200 do 1000 puta, pa ne zauzimaju previse
RAM-a,prostora na disku, resursa procesora itd. Zbog toga sto su mal i MIDI fajlovi ugradjeni u Web
strane ucitavaju se i izvode mnogo brze nego fajlovi za digitalni audio.Ako se koristi MIDI uredjaj
visokog kvaliteta,MIDI fajl moze da zvuci i bolje nego digitalni audio.
MIDI podaci se mogu lako menjati,moze se menjati duzina i manipulisati delovima MIDI
kompozicije,sto se ne moze sa digitalnim audiom.

Nedostaci MIDI fajlova

Zvuk kod MIDI audia zavisi od kvaliteta zvucne kartice,i zvuk nekog instrumenta moze zvucati
mnogo drugacije sa razlicitim karticama.
MIDI se vrlo tesko moze upotrebiti za reprodukciju ljudskog glasa.
Mnogo je siri izbor softvera i sistemske podrske za digitalni nego za MIDI audio.
Pravljenje digitalnog audia ne zahteva poznavanje muzicke teorije dok rad sa MIDI audiom zahteva.

1.3.3 Mp3 Audio

To je tehnologija kompresije audio signala koja je u stanju da fajl za digitalni audio svede na oko 10
% svoje velicine,uz samo neznatan gubitak u kvalitetu zvuka. Prilikom kompresije, jedan od bitnih
parametara koji utice na brzinu i kvalitet reprodukcije MP3 fajlova je bitrate ( bitrejt ). Bitrate se meri
u kilobitima u sekundi-kbps. Sto je taj broj veci,to je kvalitet muzike bolji.
Vrednosti za bitrate :
 CD quality ( 192 kbps i vise )
 Near CD quality ( 96 kbps )
 FM radio quality ( 64 kbps )
Ove vrednosti predstavljaju konstantni bitrate (CBR), a danas se sve vise koristi variable bitrate
(VBR).

5
 1.4 Video
Video tehnika, odnosno video, predstavlja elektronsko snimanje, obradu i reprodukciju niza slika koje
se sukcesivno smenjuju. Kod reprodukcije niza slika sa različitim sadržajem, koje se smenjuju
dovoljno brzo da vizuelna percepcija ne uspeva da prati sadržaje svake slike pojedinačno, već da ih
povezuje u kontinuitet, stvara se doživljaj promena odnosno pokreta u sadržaju posmatrane video
slike.
Video tehnika omogućava da se optičke slike pomoću fotoelektričnog efekta transformišu u električne
slike, a zatim linijskom analizom se pikseli električne slike sukcesivno transformišu u video signal. Iz
video signala sukcesivnom linijskom sintezom reprodukuju se slike na ekranu monitora ili na
bioskopskom ekranu pomoću video projektora.
Jedna video slika se naziva frejm (eng. frame). U televizijskom sistemu jedan frejm sastavlja se
ispisivanjem linija dve poluslike koje se zovu fild (eng. field) sistemom učešljavanja sa proredom
(eng. interlaced), sa parnim i neparnim linijama. Kod računarskih video monitora, za razliku od
ispisivanja sa proredom, ispisivanje slike može da bude progresivno (eng. progressive) ispisivanje,
odnosno skeniranje (eng. scan), što znači linija za linijom. Prikazivanje pomoću poluslika, slično
dvostrukom prosvetljavanju svake pojedinačne slike kod filma, vrši se zbog smanjenja efekta
treptanja video slike.
U televizijskom PAL sistemu učestanost sukcesivnog smenjivanja slika je 25 frejma u sekundi (eng.
frames per second). Veličina jedne slike je 576 linija ×720 kolona.
U televizijskom sistemu NTSC učestanost je 30 frejma u sekundi. Veličina jedne slike je 480 linija ×
720 kolona.
U HDTV veličina jedne slike je u granicama od 720 linija × 1280 kolona do 1080 linija × 1920
kolona.
Obrada slike u video tehnici može biti prostorna, vremenska i prostorno – vremenska.
Prostorna obrada video slike vrši se pojedinačno unutar slike i sastoji se od otklanjanja šuma u slici,
izdvajanja ivica i poboljšanja kvaliteta slike.
Vremenska obrada video slike podrazumeva obradu piksela u slici u više uzastopnih vremenskih
trenutaka i vrši se u cilju detekcije i estimacije pokreta i vremenskog filtriranja.
Prostorno – vremenska obrada video slike omogućava transformaciju formata slike kao što je video
skaliranje 4:3 slike u 16:9 sliku.
U procesu snimanja vrši se opto – električna, a u procesu reprodukcije elektro – optička
transformacija slike. Konverzija površinske slike u video signal obavlja se postupkom prostorno
vremenske transformacije. Iz video signala se vremensko – prostornom koverzijom reprodukuje slika
na TV ekranima i monitorima.
Osnovne prednosti video tehnike koje joj obezbeđuju primat nad filmskom tehnikom, su mogućnosti
kontrole kvaliteta slike tokom snimanja i elektronska obrada video slike sa velikim mogućnostima za
različite transformacije, promenu sadržaja, kompresiju, dekompresiju i nelinearnu montažu u procesu
editovanja.
Klasičnom video tehnikeom ostvarivana je manja rezolucija slike u odnosu na film, a finansijska
ulaganja su velika zbog potreba za velikim memorijskim kapacitetom računara, širokim opseom
kanala za prenos video signala i veoma brzim video procesorima. Tokom razvoja, navedeni problemi
praktično su prevaziđeni.
Standardi u video tehnici usklađeni su sa televizijskim standardima:

NTSC 525 vidljivih linija, 30 slika/s, 60 poluslika/s;

PAL i SECAM (Francuski televizijski standard (fran. se quentiel couleur a me moire, eng.
sequential color with memory – SECAM)) vidljivih 575 linija, 25 slika/s, 50 poluslika/s;
HDTV 1125linija, 50 slika/s, ili 1250 linija 50 slika/s.
Računarski video sistemi nisu zavisni od TV standarda, broj kadrova se može podešavati.
Za internet broj kadrova za prenos smanjuje se na (12 do 15) kadrova u sekundi, jer se na prijemu
mogu interpolirati međukadrovi i povećati brzina osvežavanja ekrana.
Potrebni kapaciteti memorije i prenosnih kanala za tekst, sliku, zvuk i video znatno se razlikuju.
Tekst – jedna stranica sa 80 slova po liniji i 64 linije po stranici zahteva:
80 slova po liniji × 64 linije × 1 stranica × 8 bita po slovu = 40 960 bita = 41 kbit/stranici.

6
Slika – 24 bita po pikselu, 512 × 512 piksela, zahteva: 512 × 512 piksela × 24 bita po pikselu = 6
Mbit/slici.
Zvuk – CD kvalitet odabiranja 44.1 kHz i 16 bita po odmerku zahteva za mono: 44 100 odmeraka/s ×
16 bita/odmerku = 706 kbit/s, i za stereo 1412 kbit/s.
Videokadar – 360 × 240 piksela, kodovanih sa 24 bita po pikselu, 30 kadrova u sekundi zahteva: 360
× 240 piksela × 24 bita po pikselu × 30 kadrova u sekundi = 60 Mbit/s.
Zvuk i slika u originalnom obliku teško bi se memorisali i prenosili.
Za memorisanje i prenos audio i video signala neminovna je potreba za kompresijom signala zvuka i
slike.

1.5 Animacije
Animacija je postupak stvaranja iluzije o kretanju 2D i 3D objekata, slika, crteža i modela.
Tradicionalna ili klasična animacija, takođe poznata kao celuloidna – cel animacija, predstavlja
formiranje pokreta pomoću niza crteža, modela i objekata snimljenih na celuloidnu traku.
Animacija stani – kreni (eng. stop – motion) zasniva se na fizičkom manipulisanju objekata koji se
snimaju kadar po kadar da bi se kod prikazivanja dobila iluzija o kretanju. Sa tehnikom stani – kreni
razvijeno je više načina animacije, kao što su:

 Lutkarska animacija (eng. uppet animation)

 Glinena ili platična animacija (eng. clayanimation)
 Animacija od isečaka (eng. cutout animation)
 Animacija sa modelima (eng. model animation)
 Animacija sa grafičkim materijalom (eng. graphic animation)
 Animacija sa glumcima – pixilation

Kompjuterska animacija predstavlja proces generisanja animacije pomoću kompjuterske grafike.

Na sličnom logičkom i proceduralanom konceptu, kao tradicionalna cel animacija, kompjuterska
animacija omogućava da se niz slika generisanih u računaru sukcesivnim očitavanjem i
elektrooptičkom transformacijom prikaže na ekranu, stvarajući percepciju pokretnih i promenljivih
objekata.

1.6 Veb
Veb ili svetska mreža (engl. World Wide Web, W3, WWW) je sistem međusobno povezanih,
hipertekstualnih dokumenata koji se nalaze na internetu. Uz pomoć internet pregledača, korisnici
mogu da gledaju veb stranice koje obično sadrže tekst, slike, zvučni i video-zapis.[ Katkad se naziva
jednostavno mreža. World Wide Web je imao središnju ulogu u razvoju informacijskog doba i
primarni je alat koji milijarde ljudi upotrebljava za interakciju na internetu. Veb su stvorili Englez
Tim Berners-Li i Belgijanac Robert Kajo, 1990. godine, radeći u CERN-u u Ženevi. Ovaj pojam se
često pogrešno koristi kao sinonim za internet, a ustvari označava samo jednu od usluga koje
omogućava internet.
Sastavni delovi veba su server, klijent, HTML, URL i HTTP.
Veb je internacionalna mreža kompjuterskih baza podataka koje koriste internet i njegov poseban
sistem za povezivanje informacija. Odmah po nastajanju, a danas više nego tada, svetska mreža bila je
nepregledno more sa informacijama koje teku, koje se menjaju i po obliku i po sadržaju. Za svet
medija svetska mreža (WWW) bila je pravo otkrivenje, nešto sasvim novo u kompjuterskom i
medijskom svetu.
Termin WWW potiče od reči World Wide Web što u prevodu na naš jezik znači svetska mreža.
WWW je ogromna mreža linkova, tekstualnog sadržaja i multimedije koja predstavlja sadržaj web
sajtova povezanih na internet. WWW stranice su u stvari URL adrese pomoću kojih može na mreži da
se pronađe željeni skup informacija prezentovan u audiovizuelnim formatima.
Veb se sastoji od tri formata: URL (Uniform Resource Locator) – putem kojeg se određuje svakoj
stranici adresa na kojoj se nalazi, HTTP (Hypertext Transfer Protocol) – kojim se određuju načini na

7
koje server i brauzer međusobno komuniciraju, HTML (Hypertext Markup Language) – pomoću
kojeg se šifrira poruka tako da može da se prikaže na različitim medijima.[9]
Početkom 1988 godine je Tim Berners-Li odlučio na temelju razvoja programa ENQUIRE izraditi
noviji kompjuterski sistem s daleko većim mogućnostima prenosa podataka preko 'mreže'. Ideja za
WWW nastala je 1989. godine u ženevskom CERN – u, Centru za atomska istraživanja. CERN je
1991. godine prvi put upotrebio softver uz pomoć kojeg su se mogle dobiti informacije memorisane
na različitim mjestima. WWW je bila aplikacija koja je internetu pomogla da doživi ekspanziju i
izvan nauke.
Veb je zvanično predstavljena 6. avgusta 1991. godine od strane njenog izumitelja, Tim Berners-Lija.
Napravljena je da bude biblioteka ljudskog znanja, ljudske kulture, koja dozvoljava kreiranje
individualnih sopstvenih veb sajtova preko kojih ljudi mogu razmenjivati ideje i sve ostalo putem
ovog kanala.
Veb je ubrzo posle svog nastanka postao zanimljiva meta sajber kriminalcima. Pod sajber kriminal
spada krađa identiteta, prevare, špijuniranje kao i krađa novca sa bankovnih računa i raznih drugih
poverljivih stvari. Borba protiv sajber kriminala se vodi u čitavom svetu a cena te borbe se meri
milijardama dolara.
Nijedan servis interneta nije uspeo da preuzme i u potpunosti odredi novi medij kao što je to uspelo
mrežnom servisu interneta. Slobodna razmena ideja i informacija bila je osnovni postulat širenja
mreže, ali i njegova podsticajna formula razvoja. Ova globalna mreža uslov je i okvir, ali i pokretač
postojanja elektronskih, mrežnih publikacija,

8
 2.Televizija
Televizija je telekomunikacijski sistem za emitovanje i primanje pokretnih slika i zvuka sa velikih
daljina. Ovaj pojam se odnosi na sve aspekte televizijskog programa i transmisije, takođe. Televizija
je elektronski sistem, pomoću koga optičku sliku i zvuk pretvaramo u elektronske signale, koji se
prenose do prijemnika, gde se pretvaraju u optičku sliku i zvuk.
Princip rada televizije zasnovan je na ideji da se slike pretvore u električne signale koji se u obliku
radio talasa emituju u etar. Ti radio talasi stižu do TV antena ulaze u TV prijemnik gde se ponovo
pretvaraju u električne signale. Ovi električni signali se uz pomoć električnih sklopova i katodne cevi
pretvaraju u sliku uz koju ide i prateći ton.
Da bi se sve ovo dogodilo neophodna je televizijska kamera koja ili snima program na traku video
rekordera (za odloženo emitovanje) ili signal iz kamere ide direktno u etar (direktan prenos). Video
kamera funkcioniše na sledećem principu: svetlost ulazi u kameru kroz objektiv i pada na staklenu
ploču analizatorske cevi. Iza ploče nalaze se filteri koji svetlost razlažu na primarne boje – crvenu
plavu i zelenu. Zraci potom prolaze kroz elektrodu i udaraju u fotoosetljivu ploču koja emituje
elektorne. Elektroni ostavljaju iza sebe trag, pa veći broj elektrona znači osvetljeniji deo slike i
obrnuto.
Skeniranje svake scene vrši se 25 puta u sekundi čime se stvara kontinuirani elekrični odnosno video
signal. Kako evropski televizijski standard (PAL) radi na principu 625 linija to znači da da mlaz
elektrona u jednoj sekundi 25 puta ispiše 625 linija. Tako se stvara iluzija nprekidne slike.
Televizijski prijemnik radi obrnuto od televizijske kamere: signal stiže u katodnu cev televizora gde
ga sačekaju tri „topa“ za tri osnovne boje – crvenu, plavu i zelenu. Kolikom će jačinom top „ispaliti“
određenu boju zavisi od primljenih informacija o boji i osvetljenosti slike. Topovi takođe primaju
informaciju o sinhronizaciji slike i tona. Zraci udaraju u fosforne tačkice na ekranu koje su
organizovane u grupama po tri, svaka reaguje na jednu osnovnu boju. Kada ih pogodi mlaz iz topa
tačke zasetle. Jačina njihovog osvetljenja zavisi od inteziteta zraka koji ih je pogodio. Tako dobijamo
sliku veoma blisku originalnoj slici koja se emituje iz studija udaljenih nekoliko hiljada kilometara.

2.1 Nastanak televezije i njen razvoj

Počeci današnjih televizijskih sistema datiraju od vremena kada je Willoughby Smith godine 1873.
otkrio fotokonduktivitet hemijskog elementa selenijuma, te otkrića skenirajućeg diska od strane Paula
Nipkova 1884. godine. Svi praktični televizijski sistemi koriste fundamentalnu ideju da se prizor
skenira kako bi se kroz određeno vreme reprezentirao preko signala. Tu reprezentaciju prima uređaj
koji će obrnuti proces skeniranja. Konačni uređaj (televizor) koristi ljudsko oko koje će rezultat tog
procesa protumačiti kao koherentnu sliku. Dok su elektromehaničke tehnike televizijskog prenosa
slike bile razvijene pre drugog svetskog rata, uglavnom od Charlesa Francisa Jenkinsa i Johna Logie
Bairda, televizijski sistem koji se u potpunosti koristio elektronikom je razvijen od strane Philoa
Taylora Farnswortha, Vladimira Zworykina i drugih te je omogućio masovnu distribuciju televizijskih
programa. Nakon godina eksperimentalnog emitovanja koje su se mogli gledati samo u posebno
opremljenim kućama, komercijalna televizija je počela s radom u SAD i Velikoj Britaniji pre drugog
svetskog rata.
Prve televizijske emisije koje odgovaraju modernoj definiciji (više od 240 linija) su emitovane u
Velikoj Britaniji 1936. tzv. "Sistem A" je koristio 405 linija.

2.2 Analogna televizija

Tek oko sredine prošlog veka na tržistu se izdvajaju tri standarda za modulaciju analogne slike:
 PAL
 NTSC
 SECAM

National Television System Committie (skraćeno NTSC) je dobio zadatak da razvije jedinstven
standard za modulaciju kolor analogne televizije na teritoriji sevrne Amerike. Tako je 1953. svetlost
dana ugledao NTSC standard. Prema ovom standardu slika ima 525 horizontalnih linija (od čega je
480 vidljivo) koristi osvežavanje ekrana od 60Hz i isprepleteni (interlace) sistem iscrtavnja slike.

9
Ovaj standard korsti amplitudnu modulaciju (AM) za prenos slike i frekventnu modulaciju (FM) za
prenos zvuka.
Krajem pedesetih godina prošlog veka, zemlje zapadne Evrope su planirale prelazak na emitovanje
kolor televizijskog signala. Uočivši mane već postojećeg NTSC-a na ovim prostorima dolazi do
razvoja dva nova standarda PAL i SECAM.

SECAM (Séquentiel couleur à mémoire "Sequential Color with Memory) je razvio tim francuskih
inžinjera na čelu sa Henrijem de Franceom. SECAM projekat kasnije preuzima kompanija Thompson
koja potom otkupljuje i nemački Telefunken koji je razvio PAL standard. SECAM je bio prvi
evropski standard za modulaciju analogne kolor televizije. Prvi radovi na ovom standardu počinju
1956. godine, prema inicijalnim planovima ovaj standard je trebao da koristi 819 horizontalnih linija
za iscrtavanje slike. Ali ovaj verzija SECAM-a nikad nije bila zvančno upotrebljavna pošto je na
evropskom nivou bilo usvojeno 625 horizontalnih linija, pa tako i SECAM koristi 625 horizontalnih
linija (576 vidljivo) za iscrtavanje slike i osvežavanje od 50Hz. Ali za razliku od NTSC-a i PAL-a
koristi frekvetnu modulaciju za prenos slike i zvuka.
PAL (Phase Alternateing Line) je razvio Walter Bruch tadašnji zaposlenik nemačke firme
Telefunken. Ovaj format je zvanično predstavljen 1963. godine, a prvi put je pušten u upotrebu 1964.
godine od strane engleskog BBC-a. Za razliku od NTSC-a, PAL ima 625 horizontalnih linija (576
vidljivo) i koristi osvežavanje ekrana od 50Hz. Kao i NTSC koristi interlace za iscrtavnje slike i
oslanja se na AM za prenos slike i FM za prenos zvuka.

10
Standardan CRT televizor predviđen za PAL standard može da prikaže sliku rezolucije 768x576
piksela. Puštanjem video signala koji ima veću rezoluciju od navedene nećemo dobiti poboljšanje, ali
ako pustimo materijal koji ima manju rezoluciju od navedene (npr. 640x480) i dalje ćemo imati sliku
dobrog kvaliteta jer zbog fleksibilnosti katodne cevi CRT televizori su daleko tolerantniji po pitanju
kvaliteta izornog video mterijala.
S druge strane LCD ili Plazma televizori imaju fiksnu rezoluciju ekrana koja se naziva nativna
(prirodna) rezulucija. U toj rezolciji slika na LCD/Plazma telovizoru je najoštrija dok u bilo kojoj
manjoj rezoluciji dolazi do pretapanja slike između piksela i slika drastično gubi na oštrini.
Standardne rezolucije LCD/Plazma televizora:
 1024x768 (stariji modeli)
 1360x768 (HD Ready/720p)
 1920x1080 (Full HD/1080p)

Korišćnje analognog signala koji se emituje u etar ili putem kablovskog distribucionog sistema na
LCD ili Plazma televizorima obično rezultira lošijom slikom nego što smo imali na starom CRT
televizoru. Osnovni razlog je činjenica da obična analogna televizija koristi 576i rezoluciju koja ne
samo da je manja od nativne rezolucije LCD ili Plazma televizora već i koristi interlace način
iscrtavnja. Interlace funkcioniše tako što u prvom koraku iscrtava sve neparne redove slike, pa u
sledećem sve parne i tako 50 puta u sekundi. Što će reći da ni ujednom trenutku na TV nemamo
kompletnu sliku, ali pošto se to odvija dovoljno brzo ljudsko oko to ne može da isprati i ima utisak da
gleda potpunu tečnu sliku.
Flat panel telvizori kao što su LCD i Plazma koriste progresivno isctavanje slike. Kod ovog sistema
iscrtavanja na ekranu u svakom trenutku na ekranu imamo celu sliku. Zahvaljujući progresivnom
skeniranju slika u brzim scenama izgleda mnogo oštrije što nije slučaj kod interlace-a.

11
 2.3 SDTV, DVB-S, DVB-C, DVB-T i HDTV
Termin SDTV predstavlja analognu televiziju standardne definicije koja se distribuira bežičnim putem
kroz etar ili putem kablovske distribucije. SDTV u Evropi koristi PAL standard pa samim tim i
rezoluciju od 768x576 piksela. Ova rezolucija u kombinaciji sa interlace načinom iscrtavanja i
osvežavanjem slike od 50Hz davala je više nego pristojnu sliku na CRT televizorima. SDTV prvi put
upada u probleme omasovljavanjem flat panel televizora. Niska izvorna rezolucija u kombinaciji sa
interlace iscrtavanjem dovela je do toga da slika na LCD/Plazma televizorima izgleda lošije nego na
CRT-u. Prvi pokušaj da se novonastala situacija poboljša je pojava EDTV-a. EDTV (enhached
definition television) kao i SDTV se oslanja na rezoluciju slike od 768x576 piksela, ali za razliku od
svog prethodnika korisiti progresivno skenirane pri iscrtavanju slike. Uvođenje progresivnog
skeniranja se pokazalo punim pogotkom, iako je slika i dalje bila iste rezolucije oštrina i jasnoća slike
se znatno poboljšala kada se za prikaz koristi flat panel televizor. Uvođenjem progresivnog skeniranja
količina informacija koja se prenosi je udvostručena što oprema za emitovanje i primanje slike putem
televizijskih antena nije mogla da učini.

2.3.1 Digitalna televizija

Tu je na scenu stupio DVB (Digital Video Brodcasting). DVB se prvobitno oslanjao na satelitsku
opremu za prenos slike (DVB-S). Činjenica da se sada slika prenosi u digitalnom formatu od izvora
do gledaoca omogućila je prenos slike daleko višeg kvaliteta nego što je bilo moguće dok je korišćena
analogna tehnologija. Za ovo je prvenstveno zaslužan MPEG-2 codec, koji analognu sliku kompresuje
i u takvom kompresovanom formatu prenosi do aparata gledaoca. Druga generacija ovog televizijskog
standarda (DVB-S2) koristi MPEG-4 sistem kompresije i omogucuje upotrebu HD rezolucija.
Prilagođavanjem tehnologije koja je korišćena kod DVB-S sistema kablovski distributivni sistem
takođe prelazi na digitalno emitovanje signala. DVB-C standard koristi koaksijalne i optičke kablove
za prenos digitalnog signala do SetTop uređaja ili do televizora sa ugrađenim digitalnim tjunerom.
Isto kao i DVB-S, DVB-C koristi MPEG-2 kompresiju i rezoluciju od 768x576 pisela uz progresivno
skeniranje slike. DVB-C je nasledio DVB-C2 koji je omogucio emitovanje programa u HD
rezolucijama i korišćenje MPEG-4 kompresije. Takođe novi C2 standard je omogućio kablovskim
distributerima da na istom frekvencijskom opsegu emituju nekoliko kanala istovremeno bez bojazni
da će međusobno ometati jedni druge.
Klasičan prenos putem tleviziskih antena takođe prelazi na digitalnu transmisiju. DVB-T (Terrestrial)
je standard koji je omogućio prenos digitalne slike u SDTV formatu kroz etar. Kao i kod prethodna
dva standarda u upotrebi je MPEG-2 kompresija. Za prijem DVB-T signala potrebno je imati ili
poseban uređaj (SetTop Box) ili TV prijemnik koji u sebi ima DVB-T tjnuner. DVB-T2 je druga
generacija ovg standarda koja omogućuje prenos slike u HD Ready rezoluciji kroz etar takođe uz
upotrebu MPEG-4 kodeka.
Termin HDTV (High Definition Television) se odnosi na video signal koji ima znatno višu rezoluciju
od sdandardnogtelevizijskog sistema. Slika u HD formatu po frejmu ima jedan (u slučaju da je reč od
720p) ili čak dva miliona piksela (1080p). HDTV ugrubo prikazuje 5 puta kvalitetniju sliku od one
koju nam prikazuje SDTV. Prvi pokušaji emitovanja slike u rezolucijama većim od SDTV-a datiraju
josh od sredine proshlog veka. U Francuskoj je eksperimentalno upotrebljavan standard koji je
prikazivao sliku u 768i formatu. Glavna mana ovog standarda je je bila činjenica da je bilo moguće
emitovanje samo crno bele slike, a i ovaj format nije bio kompatibilan sa SD standradom pa je za
prenos i prijem ovog materijala bila potrebna posebna oprema. Bilo je još pokušaja tokom 1980. i
1990. da se standardizuje analogna HD televizija. Ali kako HD slika zahteva vrlo širok propusni
opseg koji je za analognu opremu predstavljao velik problem, analogna HD televizija nikad nije
zaživela. HD se sada okreće DVB-u. DVB-S je bio prvi koji je omogućio prenos HD slike.
Zahvaljujući MPEG kompresiji koju DVB koristi bilo je moguće analogni materijal kojem je bio
potreban veliki propusni opseg sabiti tako da zauzima mnogo manje prostora za vreme transmisije bez
gubitka na kvalitetu. Prelaskom na DVB-C standard i kablovskim distributerima je omogućen
prenosslike u HD rezoluciji. Bilo bi za očekivati da je i DVB-T omogućio transmisiju HD slike, ali
ovo nije bio slučaj. Prenos HD slike kroz etar se pokazao kompleksnijim nego prenos putem satelita
ili kablovskog sistema. Tek uvođenjem DVB-T2 standarda omogućena ja transmisija slike u 720p
formatu dok je 1080p još uvek u eksperimentalnoj fazi

12
 3.Računari
Glavni delovi računarskog sistema su procesor, glavna memorija, ulazno izlazni podsistemi, i
pojedina sredstva medjusobnog povezivanja navedenih delova. Procesor se sastoji od kontrolne
jedinice,aritmetičko-logičke jednice,registara i sredstava za međusobno povezivanje.
Prilikom opisivanja računarskog sistema često razlikujemo organizaciju računara i arhitekturu
računara. Iako je teško tačno definisati ova dva pojma postoji sporazum o područjima koja obuhvataju
svaki ponaosob :
Arhitektura računara se odnosi na one delove sistema vidljivih za programera, ili drugačije
rečeno onih delova koji imaju direktan uticaj na logičko izvršenje programa. (set instrukcija,
adresiranje, IO).
Organizacija računara se odnosi na operacione jedinice i njihove medjusobne veze koje
omogućavaju detaljan opis arhitekture.
Primeri arhitekturnih atributa uključuju set instrukcija, broj bita upotrebljen da bi se predstavila
određena vrsta tipa, ulazno izlazni mehanizmi i tehnike za adresiranje memorije. Organizacioni
atributi uključuju hardver vidljiv programeru, kao što su recimo kontrolni signali, interfejsi između
kompjutera i periferija, kao i tehnologija memorije koja se koristi.
Istorijski gledano, kao i danas razlika između arhitekture i organizacije je prilično bitna. Mnogi
proizvođači računara nude čitavu familiju računara sa istom arhitekturom, ali sa razlikom u
organizaciji. Samim tim različiti modeli iste familije imaju različitu cenu i različite karakteristike. Šta
više arhitektura računara može izdržati više godina, ali se njena organizacija menja sa promenom
tehnologije. Značajan primer za obe stvari je arhitektura IBM System/370. Ova arhitektura je prvi put
predstavljena 1970 i uključivala više modela. Kupac skromnijih zahteva može kupiti jeftiniji, sporiji
model, a ako se zahtevi u međuvremenu povećaju, kasnije nadograditi do skupljeg, bržeg modela bez
obaveze da napusti softver koji je u međuvremenu nadograđen. Tokom godina IBM je predstavio
mnoge nove modele sa poboljšanom tehnologijom koji bi zamenili starije nudeći veću brzinu, manje
troškova i sl. Novi modeli zadržavali su istu arhitekturu.
U klasi sistema zvanog mikrokompjuteri, veza između organizacije i arhitekture je veoma bliska.
Promene u tehnologiji ne samo da su uzrokovale organizaciju, već su koristile kao uvod u mnogo jače
i bogatije arhitekture. Uopšte posmatrano, generacijski, postojala je sve manja potreba za usklađenost
ovih manjih mašina.
Računar je složena mašina. Moderniji računari sadrže milione osnovnih elektronskih komponenti. Za
opisivanje ovako složenih sistema bitno je raspoznavanje hijerarhije istih. Hijerarhija je niz
međusobno povezanih podsistema od najvećih sve do najosnovnijih delova jednog sistema. Na
svakom nivou sistem se sastoji od niza komponenti i njihovih međusobnih veza. Ponašanje na svakom
od nivoa zavisi od pojednostavljene karakterizacije na sledećem nivou. Na svakom nivou kostruktor
mora da pazi na strukturu i funkciju:
- Struktura - način na koji su komponente povezane
- Funkcija - operacija svake komponente kao delu strukture
Kada govorimo o opisu imamo 2 izbora : od dole postepeno do potpunog opisa ili počev od samog
vrha deleći celinu na podoblasti. Iz iskustva poznato je da je pristup od gore ka dole najjasniji i
najefektniji, pa će taj način biti i objašnjen. Počnimo od glavnih komponenti kompjuterskog sistema
objasnjavajući njihovu strukturu i funkciju, nastavljajući do nižih slojeva hijerarhije.

3.1 Funkcija
Obe od navedenih i funkcija i struktura su u suštini jednostavne. U globalu postaje 4 osnovne
funkcije:
1. Obrada podataka
2. Skladište podataka
3. Kretanje podataka
4. Kontrola
Računari svakako moraju biti u mogućnosti da obrađuju podatke. Podaci mogu biti širokog spektra
kada je njihov oblik u pitanju, a takođe i zahtevi za obradu su veliki. Međutim, videćemo da postoji
samo par osnovnih metoda ili tipova obrade podataka. Takođe je bitno i skladištenje podataka. Čak i
pri direktnoj obradi podataka (podatak uđe, obradi se i dobijemo gotov rezultat na izlazu) računar

13
mora uskladištiti bar one podatke nad kojima se tog momenta vrši obrada. Dakle postoji bar
kratkotrajno skladištenje podataka. Podjednako bitna funkcija je i dugotrajno smeštanje podataka.
Podaci se smeštaju u računar za naknadno pozivanje ili izmenu.
Računar mora biti u mogućnosti da premešta podatke između sebe i spoljašnjeg sveta. Operativno
okruženje računara sastoji se od uređaja koji služe ili kao izvori podataka ili kao destinacija za
podatke. Proces primanja podataka ili njihove dostave do uređaja direktno povezanog sa računarom
poznat je kao Ulazno-izlazni (input-output), a uređaj kao periferni. Proces premeštanja podataka na
veće udaljenosti poznat je kao komunikacija podacima.
Konačno,mora postojati i određena kontrola ove tri funkcije. Kontrola je ustvari zasnovana na kontroli
programera koji snabdeva računar instrukcijama. Unutar računara kontrolna jedinica rukovodi i
ispituje performanse funkcionalnih delova na zahtev tih instrukcija. Na ovom uopštenom nivou
razmatranja postoji samo par operacija koje se mogu primeniti. Slika 1 opisuje četiri moguća tipa
operacija:
- računar može funkcionisati kao uređaj za premeštanje podataka prosto premeštajući podatke
od jedne periferije ili linije za komunikaciju do druge.
- može služiti i kao skladište za podatke , odnosno za čitanje i pisanje u zavisnosti od smera
kretanja podataka (od spoljašnjeg okruženja do skladišta ili obratno).
- može da služi za obradu podataka u skladištu
- ili na relaciji između skladišta i spoljašnjeg okruženja.
Računar je entitet koji na neki način komunicira sa svojim spoljašnjim okruženjem. U globalu sve
njegove veze sa tim okruženjem mogu se nazvati periferijalnim uređajima ili linijama za
komunikaciju (magistralama). O obe stvari će reči biti nešto kasnije, ali ono znatno bitnije je
unutrašnja struktura računara. Postoje četiri osnovne komponente:
1. Kontrolna procesorska jedinica (Control Proessing Unit) kontroliše operacije računara
i izvršava funkcije za obradu podataka. Poznatija je kao PROCESOR.
2. Glavna memorija - skladišti podatke.
3. I/O-Ulazno-izlazni - premešta podatke od računara do periferija i obratno.
4. Sistemsko međupovezivanje - pojedini mehanizmi koji omogućuju komunikaciju
između glavne memorije, procesora i I/O.
U računaru se mogu nalaziti jedna ili više od svih navedenih komponenti ponaosob. U prošlosti bilo je
ustaljeno da postoji samo jedan procesor, međutim u novije vreme neredak slučaj je i korišćenje više
porcesora u jednom sistemu. Osnovne jedinice procesora, za nas najinteresantnijeg dela, su :

- kontrolna jedinica - kontroliše operacije procesora, samim tim i računara

- aritmetičko logička jedinica(ALU) - izvršava funkcije za obradu podataka u računaru
- registri - služe za čuvanje podataka
- procesorsko međupovezivanje - mehanizmi za međusobno povezivanje navedenih delova.

3.2 Istorijski razvoj

Razvoj računara bio je karakterisan povećanjem brzine procesora, smanjenjem veličine komponenti,
povećanjem veličine memorije kao i povećanjem ulazno izlaznih kapaciteta i brzine. Faktor značajan
za povećanje brzine procesora je smanjenje komponenti mikroprocesora. Time se smanjivala
razdaljina između komponenti, a samim tim i povećavala brzina. Ipak najveća dobit na brzini
proteklih godina proizilazi iz organizacije procesora, uključujući korišćenje recimo tehnika paralelnog
izvršavanja i sl. Takve tehnike korišćene su prevashodno da bi održavale procesor zauzetim što duže.
Međutim, mora se voditi računa o određenoj ravnoteži u izvedbi pojedinih delova računarskog
sistema, tako da recimo dobitak u performansi jednog dela računara nije ugrožen nedostatcima u
drugim. Recimo brzina procesora se znatno češće povećavala od brzine memorije pristupa. Nekoliko
razilčitih tehnika se koristi da bi se napravila određena ravnoteža uključujući keš, šire putanje prenosa
podataka od memorije do procesora, korišćenje inteligentnijih čipova i sl.

14
 3.2.1 Mehanička era
-Wilhelm Schickhard (1623) - astronom i matematičar. Mašina koja je automatski sabirala,
oduzimala, množila i delila.
-Blaise Pascal (1642) - Prvo masovno distribuiranje mašine (50 kopija, mogla je da sabira i oduzima).
-Gotfried Leibnitz (1673) - Usavršio Pascal-ovu mašinu da može da množi i deli.
-Charles Babbage (1822) - tvorac "modernog računara". Želeo je više tačnosti u računanjima.
-Difference engine - računala matematičke tabele
-Analytic engine - Izvodila bilo koju matematičku operaciju. Sadržala modernu strukturu - ALU, IO,
skladište. Sabirala za jednu sekundu, množila za minut
Obe mašine nisu uspele iz mehaničkih razloga.
-Tu su još bili i Hollerith, Zuse (napravio prvi mehanički kompjuter Z1, binarna mašina), Aiken
(primenio Babbage-ovu mašinu)...
Dakle, mehanički kompjuteri su pravljeni da bi brže izračunali neku operaciju i povećali preciznost u
računanju.
Mane:
-Ograničenost brzine inercijom između pokretnih delova, kao i nepouzdanost i prilično visoka cena.

3.2.2 Prva generacija

ENIAC (Electronic Numerical Integrator And Computer)
Dizajniran i napravljen pod nadzorom Mauchly, Eckert na univerzitetu Pensilvanija predstavljao je
prvi elektronski digitalni kompjuter za opštu namenu. Projekat je predstavljao odgovor na ratne
zahteve SAD. Da bi napravili novo dalekometno oružje, BRL (Ballistics Research Laboratory) je
morao da korsiti 200 ljudi samo za proračune na običnim digitronima. Kako je to predstavljalo puno
vremena po jednom oružju Mauchly tada profesor na univerzitetu i Eckert jedan od njegovih
diplomaca predložili su da se konstruiše jedan uređaj koji bi funkcionisao koristeći vakuumske cevi.
1943. ovaj predlog je prihvaćen od strane vojske i izrada ENIAC-a je počela. Rezultat rada bila je
mašina teška preko 30 tona, zauzimala 15.000 kvadratnih metara, kao i više od 18.000 vakuumskih
cevi. Tokom rada koristila je 140 kilovata snage.
ENIAC je pre bio decimalna nego binarna mašina. To jest, brojevi su bili predstavljeni u decimalnom
zapisu, a operacije se izvodile u decimalnom sistemu. Njegova memorija sastojala se od 20
"akumulatora" sposobnih da sadrže decimalne brojeve sa 10 cifri. Svaka cifra bila je predstavljena kao
prsten od vakuumskih cevi. U proizvoljnom trenutku samo jedna od ovih cevi bila bi uključena, tako
predstavljajući jednu od 10 cifara. Najveći nedostatak ENIAC-a predstavljalo je samo programiranje
koje se svodilo na premeštanje kablova, uključivanje i isključivanje prekidača svaki put kada bi hteli
da odradimo nešto drugo. ENIAC je završen 1946., prekasno da bi bio upotrebljen u ratu. Umesto
toga prvi zadatak bio je izvođenje niza složenih proračuna korišćenih da bi se testirala vodonična
bomba (H-BOMB). Korišćen je sve do 1955., kada je razmontiran.

3.2.3 Druga generacija

Prva bitna promena bila je zamena vakuumske cevi tranzistorom, koji je manji, jeftiniji, rasipa manje
toplote od vakuumske cevi, a može u potpunosti da je zameni. Izumeo ga je Bell Labs 1947., a već
1950. njegov izum predstavljao je elektronsku revoluciju. Korišćenje ovih tranzistora definisalo je
drugu generaciju računara. Dakle, postalo je opšte prihvaćeno klasifikovanje računara u generacije na
osnovu njihovog osnovnog hardvera. Svaku narednu generaciju karakterisala je veća brzina, veći
kapacitet memorije i manja veličina u odnosu na prethodnika. Takođe ALU i kontrolne jedinice bile
su znatno kompleksnije, zatim korišćenje viših programskih jezika, kao i snabdevanje sistemskim
softverom zajedno sa računarom bile su samo neke od prednosti. (primer IBM 7094).

3.2.4 Treća generacija

60-tih i 70-tih godina za pravljenje računara korišćeni su diskretni elementi kao što su tranzistori,
otpornici, kondenzatori... Dakle, svaka od ovih komponenti pravljena je pojedinačno, a zatim su
povezivana na jednoj ploči. Ceo proces proizvodnje od tranzistora do kola bio je skup i naporan.
Primer - IBM System/360. Integrisana kola koriste činjenicu da komponente kao što su tranzistori,

15
otpornici, kondenzatori mogu biti pravljeni kao poluprovodnici, kao recimo silikon. Znatno bolje je
dakle praviti celo kolo u vidu malog parčeta silikona nego gomilati diskretne komponente odvojeno.
Tanka obloga od silikona podeljena je u matricu malih razmera (mm2). Obloga se razbija u čipove.
Svaki čip sastoji se od više I i ILI kola, kao i većeg broja ulaza i izlaza. Čip se zatim stavlja u zaštitnu
kutijicu iz koje vire iglice pomoću kojih bi se mogao zakačiti za ploču. SSI - Small Scale Integration.

3.2.5 Četvrta generacija

Možda i najbitnija generacija zbog toga što je donijela mikroprocesor, jedan od najvažnijih dijelova i
današnjih računara. Napokon računari su masovnije zaživjeli u domovima običnih računara jer je sada
procesor bio tako mali da je mogao stati u dlan ruke, tada je to bilo revolucionarno jer su prije
računari zauzimali ili čitavu sobu ili su bili krajnije neprihvatljivi u jednom prosječnom domu. Prvi
mikroprocesor je predstavljen 1971, a radilo se o Intel-ovom 4004 proceosru. Kasnije je i IBM
predstavio svoj računar (1981), te 1984 Apple je predstavio svoj legendarni Macintosh. Četvrta
generacija računara je ujedno i najrevolucionarnija jer je napravila uistinu velike pomake u kratkom
razvoju, imzeđu ostalog mogućnost umrežavanja tadašnjih računara je dovela do nastanka Interneta,
te po prvi put se koristi miš. Ovo razdoblje je obilježio i napredak programskih jezika, te
predstavljanje naprednih jezika kao što C, na osnovu kojeg je nastao operativni sistem UNIX iz kojeg
su se opet razvili mnogi drugi operativni sistemi (Linux itd.). Također koristi se grafički interfejs GUI
koji je prvi osmislio Apple na Macintosh računarima.

16
 4.Telekomunikacije
Telekomunikacije predstavljaju jednu od osnovnih potreba ljudskog društva na početku trećeg
milenijuma. Štaviše, razvijene telekomunikacije uslov su za razvoj savremenog, informacionog
društva današnjice.
Svet telekomunikacija se jako brzo menja, i ponuda telekomunikacionih servisa raste iz dana u dan,
postajući sve raznovrsnija, slobodnija, kompetitivna i složena.
Razvoj telekomunikacione oblasti u svetu, posebno u prethodne dve decenije, bio je veoma brz i
raznolik – kratki tehnološki ciklusi, brz obrt kapitala, veoma brz uspon ili pad kupovne moći
pojedinih svetskih korisničkih tržišta itd.

4.1 Nastanak telekomunikacija

Prve telekomunikacije su bile optičkog tipa: dimni signali i svetionici. One postoje od najstarijih
vremena. Mreža semafora koje je izumeo ClaudeChappe postojala je u Francuskoj od 1792. godine, a
ostala je u službi do 1846. Bila je od takvog značaja Napoleonu da je kopirana i primenjivana širom
Evrope i SAD.
Prvi elektromagnetni telegraf je napravio Baron Schilling 1832. godine. Prvi komercijalni električni
telegraf koji su napravili Sir CharlesWheatstone i Sir WilliamFothergillCooke ušao je u upotrebu na
Velikoj železnici zapada (GreatWesternRailway). Patentiran je u Ujedinjenom kraljevstvu 1837.
godine. Nezavisno od njih, električni telegraf je razvijen i patentiran i u SAD 1837.godine od strane
Samuel Morse-a. On je razvio i tkz. Morzeovu azbuku sa svojim asistentom Alfred Vail-om.
Prvi transatlanski telegrafski kabl je uspešno završen 27. jula 1866., omogućivši transatlansku
telegrafsku komunikaciju po prvi put.
Još od Faraday-a i Hertz-a ranih 1880tih, većini naučnika je bilo jasno da je i bežična komunikacija
moguća. 1832. godine JamesBowmanLindsay je izvršio prvu demonstraciju bežičnog telegrafa, u
učionici, pred svojim studentima. Patenti za uređaje bežičnog telegrafa su se počeli pojavljivati
1860tih, ali tek je Nikola Tesla 1893. godine izvršio prvu javnu demonstraciju takvog sistema. Kasniji
sistem (zasnovan na nekim Teslinim patentima), koji je imao široku upotrebu demonstrirao je
GuglielmoMarconi 1896. godine.
Kada je telefon u pitanju, njegova istorija je mnogo komplikovanija, barem kada se misli na datum
izuma i samog izumitelja. Treba napomenuti da verovatno ne postoji jedan izumitelj telefona.
Moderni telefon je rezultat rada mnogih ljudi, vrednih za njegovo puno zaživljenje i primenu.

4.2 Mobilna telefonija

Mobilni telefon je prenosni elektronički uređaj za komuniciranje na manje ili velike udaljenosti.
Glavna komunikacijska funkcija je prenos glasa (telefon), no u novije vreme dodate su funkcije kao:
kratke poruke (SMS), elektronička pošta, internet, te slike i video (MMS). Mobilni telefoni se
razlikuju od prijenosnih telefona, po tome što imaju veći domet i nisu vezani uz jednu baznu stanicu.

4.2.1 Istorijat mobilne telefonije

U pionirskoj fazi mobilne telefonije (1921 - 1945), dominirale su vojna i policijska primena. Najveća
teškoća bila je izgradnja radio-predajnika koji može da funkcioniše pod ograničenjima
karakterističnim za automobil u pokretu. U to vreme je mobilni telefon bio znatno većih dimenzija i
trošio je mnogo energije, pa se jedino mogao smestiti u automobil, dok je džepni mobilni telefon
(danas se, praktično, samo takvi i koriste) bio nezamisliv. Glavni tehnološki proboj u ovoj oblasti je
uvođenje frekvencijske modulacije (FM) 1935. godine. Prvi funkcionalni mobilni sistem instaliran je
za potrebe policije 1928. u Detroitu. Mada je bio jednosmeran, tj. prenos govora je bio moguć samo
od centrale ka telefonu (Calling all cars, poznata je fraza iz policijskih filmova iz tog perioda), znatno
je podigao efikasnost lokalne policije i ubrzo je počeo da se koristi i u ostalim velikim gradovima po
Americi. Edvin Armstrong je 1935. pronašao FM i izazvao pravu revoluciju u radio-industriji,
naročito u radio-difuznim sistemima. Posle toga, FM je ubrzo uveden i u mobilne komunikacije.
Mobilni radio-sistemi na bazi FM-a su do 1940. potpuno potisnuli prethodnu generaciju s
amplitudskom modulacijom (AM). Drugi svetski rat imao je presudan uticaj na razvoj industrijskih
potencijala za masovnu proizvodnju FM radio-uređaja. Veličina, cena i pouzdanost uređaja osetno su

17
popravljeni i od 1946. otvorili su vrata komercijalnoj fazi mobilne telefonije. Među osnovnim
karakteristikama svakog telekomunikacionog kanala koji koristi radio-prenos su “centralna
frekvencija” i “širina kanala” (širina frekvencijskog opsega). Kada na skali svog radio-prijemnika
birate željenu stanicu, vi zapravo birate određenu centralnu frekvenciju. Širina kanala je, uprošćeno
govoreći, razmak između frekvencija na kojima rade pojedine stanice.

Ćelijska struktura omogućava da se isti frekvencijski kanal istovremeno koristi u više ćelija, pod
uslovom da su one međusobno dovoljno udaljene (da ne bi dva bliska korisnika na istom
frekvencijskom kanalu ometali jedan drugog). U susednim ćelijama obavezno se koriste različiti
frekvencijski kanali. Na taj način je omogućeno višestruko iskorišćavanje frekvencijskih kanala, što je
od presudnog značaja da broj korisnika koje mreža može da opsluži bude dovoljno veliki da bi mreža
bila komercijalno isplativa. Celularnost mobilne mreže olakšava modifikacije mreže i poveđanje
kapaciteta mreže u slučaju potrebe (povećanje broja korisnika). Ćelijska struktura nameće i nove
tehničke probleme, npr. prelazak mobilnog telefona iz ćelije u ćeliju tokom razgovora mora biti
propraćen komandnom procedurom u mreži, koja taj prelazak mora da učini neosetnim za korisnika
(tzv. Handover). Prvi celularni sistem ušao je u komercijalnu upotrebu 1983. godine u Čikagu.

4.2.2 Digitalni prenos u mobilnoj telefoniji

Sledeća revolucionarna pojava je uvođenje “digitalnog” prenosa u mobilnu telefoniju, umesto
dotadašnjeg “analognog”. Digitalni prenos znači da se govor prvo pretvara u niz brojeva, zatim se ti
brojevi radio-signalima prenose između centrale i korisnika, da bi se na kraju ponovo iz brojeva
regenerisao govor. (Razliku između analognog i digitalnog pokušaćemo da objasnimo na primeru:
zamislite da promene svoje težine svakodnevno pratite i upisujete u svesku na jedan od dva načina: 1.
u obliku linije koja ide naviše kad vam težina raste i naniže kad vam težina opada ili 2. u obliku tabele
u koju brojčano unosite promene. Ako tu svesku pošaljete svom lekaru, on će na osnovu dobijene
linije ili na osnovu brojeva, steći predstavu o promenama vaše telesne težine. Prenos informacija koji
ste na prvi način ostvarili je analogan, a na drugi digitalan.) Digitalne mreže imaju niz prednosti u
odnosu na analogne: otpornost na šum (koji čujete svakodnevno i vi na svom radio-prijemniku, ako
izaberete stanicu koja je daleko), otpornost na preslušavanja, mogućnost korekcije greške i mogućnost
regeneracije signala (što je od izuzetnog značaja za savlađivanje velikih razdaljina). Takođe,
inteligencija digitalne mreže omogućava joj da se prilagođava izmenjenim uslovima rada (putem
naprednih postupaka, kao što su: ekvalizacija, kontrola eha, monitorisanje uslova u kanalu itd.);
fleksibilnost digitalne mreže često omogućava da se nove funkcije ili korekcije starih unesu
jednostavnom izmenom softvera. Osim toga, jedino se na digitalne sisteme mogu primeniti moderne,
efikasne i izuzetno bezbedne metode šifriranja, što je od neprocenjive važnosti za privatnost
komunikacija. Konačno, digitalna mreža je “generička”, ona prenosi binarne simbole - bite (brojeve 0
i 1), bez obzira šta oni predstavljaju. To je preduslov za vezu sa modernom žičnom digitalnom ISDN
mrežom (Integrated Service Digital Network), u kojoj se istim prenosnim putevima prenose
informacije, bez obzira na njihovu prirodu (govor, slika, podaci...) i ona će, možda, u dogledno vreme
zameniti tradicionalnu analognu telefoniju u našim domovima.

18
 5.Karakteristike multimedija
Glavne karakteristike multimedija su:
1. Softver
2. Interaktivnost
3. Globalizacija

5.1 Softver
Aplikativni softver za multimedije su racunarski program koji se koriste kao sredstvo, odnosno alat za
izradu multimedijalnih proizvoda.Postoje više klasifikacija aplikativnog softvera od kojih je dobro
znati onu koja se odnosi na njegovu dostupnost.
Vlasnički softver (eng. Proprietary software) su računarski programi koji su licencirani sa
ekskluzivnim legalnim autorskim pravima copyright. Licenca daje pravo korišćenja softvera pod
određenim uslovima. Nije dozvoljena modifikacija i distribuiranje.
Softver u javnom vlasništvu (eng. Public domain software) nekomercijalan je softver, nema
autorskih prava i može se slobodno preuzimati i koristiti.
GNUs je dizajn sličan Unix-u, ali se razlikuje od Unix-a jer je slobodan softver i ne sadrži Unix kod
(eng. Gnu’s Not Unix – GNU). GNU opšta javna licenca (eng. General Public License – GPL), GNU
GPL ili GPL, je slobodna softverska licenca – copyleft license koja omogućava da se izvedeni posao
može distribuirati pod uslovima koje definiše licenca.
Slobodan softver (eng. Free software) su programi licencirani od vlasnika sa tolerantnim uslovima.
Generalno je dostupan i besplatno, ili sa mnogo nižom cenom u odnosu na Vlasnički softver.
Dozvoljena je modifikacija softvera. Ovakvi softveri nemaju garanciju i ne dodeljuju zakonsku
odgovornost.
Slobodan softver i Softver otvorenog koda (eng. Free and Open source software) je softver koji je
slobodno licenciran da odobri pravo korisnicima da koriste, ili menjaju dizajn, sa dostupnim izvornim
kodom softvera. Reč slobodan (eng. free) odnosi se na slobodu da se softver kopira i ponovo koristi,
sloboda u filozofskom smislu reči koju softver daje korisniku. Reč Softver otvorenog koda fokusira na
percepciju jačine razvoja modela. Softver otvorenog koda može se instalirati na više računara
istovremeno, dozvoljen je pristup izvornom kodu za prepravke.
Slobodno robni softver (eng. Freeware software) su programi dostupni za upotrebu besplatno, ali
obično sa jednim ili više ograničenjem korisničkog prava.
Komercijalni softver (eng. Commercial software, payware software) proizveden je za prodaju, ili
služi u komercijalne svrhe. Komercijalni softver je najčešće Vlasnički – Proprietary softver ali može
biti i free software i free and open source software. Prilikom kupovine programa kupac dobija binarnu
verziju programa. Licencirani program isključuje pristup kodu, prepravke, promene tehničke prirode i
umnožavanje.
Intenzivan razvoj softvera za obradu slike i zvuka datira početkom devedesetih godina prošlog veka.
U tom razvoju prednjače američke kompanije AVID, Adobe i Apple koje i danas vode sa
najmoćnijim softverima za snimanje, obradu i editovanje zvuka, slike i videa.
Za razvoj multimedijalnih proizvoda postoji mnoštvo programskih alata za realizaciju projekata za
različite namene i nivoe složenosti. Osnovna podela po nameni su alati za izradu multimedijalnih
prezentacija, obradu slike i alati za obradu zvuka.
Profesionalno urađeni multimedijalni proizvodi odlikuju se visokim kvalitetom dizajna i ugrađenim
mogućnostima za interakciju sa korisnikom. Rade se pomoću moćnih softverskih alata, ili
programskih jezika, zbog čega je potrebno da dizajner ima neophodna stručna i programerska znanja.
Za multimedijalnu produkciju postoji više softverskih alata i programskih jezika različitih
mogućnosti, namena i cena. Izbor zavisi kako od vrste multimedijalnog proizvoda tako i od znanja i
afiniteta dizajnera.

19
 5.2 Interakcija
Interakcija u multimediji predstavlja međusobno delovanje između korisnika i multimedijalnog
sistema, a ostvaruje se tako što korisnik upravlja sofisticiranim sistemom na osnovu njegovog odziva.
Upravljanje (eng. control) se vrši na osnovu povratne sprege (eng. feedback). Sistem obrađuje ulazne
informacije, proizvodi odziv i prikazuje rezultat korisniku. Interakcija se ostvaruje preko interfejsa.
Interfejs je deo sistema u kome se sa jedne strane obavlja digitalizacija signala koji su fizički nosioci
informacija i uvodi ih u procesor, a sa druge strane vrši prevođenje memorisanih informacija u fizičke
nosioce za reprodukciju signala u prirodnom obliku.
Senzori (eng. sensors) su komponente koje pretvaraju signale iz spoljašnjeg sveta u električne signale
za ulaze multimedijalnog sistema koji proizvodi virtuelni domen. Ulazi senzora mogu biti: pokret koji
predstavlja kinetički signal, zatim svetlosni, zvučni i/ili elektromagnetni signal.
Pokretači (eng. actuators) su uređaji na izlazu multimedijalnog sistema koji na osnovu električnih
signala proizvode odgovarajuća dejstva perceptibilna od strane čoveka.
Odziv sistema (eng. system feedback) može biti aktivan I pasivan. Pasivni odziv je onaj koji nije
generisan od sistema.
Aktivni odziv je onaj koji generiše sistem i kontrolisan je od strane korisnika.
Kompjuter, kao jedan elektronski sistem, generiše odzive preko izlaznih uređaja u interfejsu, koju su
perceptibilni za čoveka. To su virtuelni odzivi jer oni nisu stvarno tu, ali mogu biti perceptovani.
Multimodalni interfejsi omogućavaju korisniku da čuje, vidi i oseća virtuelni svet.
Audio-vizuelni multimedijalni tipovi podataka mogu biti: diskretni ili statični podaci I kontinualni
ili dinamički podaci.
Diskretni podaci su oni koji ne zavise od vremenske ose: tekst, grafika i slike.
Kontinualni podaci audio i video zavise od vremenske ose, kompleksniji su od diskretnih podataka,
upotrebljavaju mnogo bolje kompresione i dekompresione algoritme i sofisticirane operacije za
njihovu interpretaciju i manipulaciju.
Generisani mediji su različite vrste kompjuterski generisanih prezentacija, kao što su animacija i
muzika. Kada su memorisani u audio i video fajlove, nema razlike u odnosu na audio i video podatke.
Ako su generisani u realnom vremenu koristeći specifične uređaje i instrumente, tretiraju se kao
posebni mediji. Generisani mediji zasnovani su na interakciji čovek – kompjuter zbog čega se
označavaju kao interaktivni mediji.

5.3 Globalizacija
Trend globalizacije medija pojačava to što raste ulaganje i (su) vlasništvo neameričkih konglomerata*
u vodeće medijske firme u SAD.
 SONI (Japan)
 SIGRAM (Kanada)
 -FILIPS (Holandija)
 -NEWS CORPOATION (Australija)
Domaći medijski sadrzaji (filmovi, tv serije) su najgledanije u svim evropskim zemljama, ali američka
medijska roba osvaja kvanititetom. Ona popunjava sve više vremenskih blokova, sve komercijalnijih
(deregulisanih) evropskih medija. U trgovinskoj razmeni medijskih sadrzaja sa Zapadnom Evropom,
SAD ostvaruje suficit od 10 milijardi dolara što je trostruko više nego desetak godina ranije.
Globalni medijske korporacije se prilagođavaju lokalnom trzištu i to tako što: 1. Usvajaju domaći
jezik (FOX, AXN) koji nije engleski. 2. Prihvataju lokalne kulturne standarde (kulturni MC Country)
3. Investiraju u lokalne medijske industrije, doprinoseći njihovoj amerikanizaciji.
Šest vodećih kompanija (Polygram, Time Warner, Sony, EMI, Bertelsmann i Universal) ostvaruju
blizu 90% prihoda na svetskom muzičkom trzištu. Najkoncentrisanije globalno medijsko trzište
pripada muzičkoj industriji koja u potpunosti prelazi na digitalni format. Pri tom obim poslova u
zemljama Trećeg sveta raste mnogo brze nego na matičnom trzištu SAD, Evrope i Japana.
Šest vodećih kompanija (Polygram, Time Warner, Sony, EMI, Bertelsmann i Universal) ostvaruju
blizu 90% prihoda na svetskom muzičkom trzištu. Najkoncentrisanije globalno medijsko trzište
pripada muzičkoj industriji koja u potpunosti prelazi na digitalni format. Pri tom obim poslova u
zemljama Trećeg sveta raste mnogo brze nego na matičnom trzištu SAD, Evrope i Japana.

20
Prikazivanje u mrezi premijernih bioskop Reprize u sistemu sine-multipleks sala Prikazivanje na
kablovskoj TV Prikazivanje na zemaljskoj TV mreze DVD izdanje filma za videoteke CD sa
muzikom iz filma.Komjputerska igrica zasnovana na radnji i junacima film Proizvodi inspirisani
filmom (odeća, hrana i sl.)

Dva zlatna pravila holivudske filmske producije:

1. Najveću zaradu donose najskuplji filmovi.
2. Najmanje rizikuju filmovi na temu nasilja (čuveno: Who bleeds, leads!)
Formula uspeha: skupo + nasilno
Kablovska i satelitska distribucija TV programa kao i digitalizacija signala dramatično povećava broj
dostupnih kanala. Komercijalni, profitno orijentisani TV sistemi potiskuju javne televizijske mreze:
broj gledalaca na prvima raste dok na drugima opada.
Digitalizacja povećava broj raspolozivih TV frekvencija za desetak puta ali to ne znači da broj kanala
raste istim tempom. Postoje dve granice tog (tehnološki) mogućeg rasta:
1. Većina gledalaca ne prati više od 7-10 TV kanala.
2. Ograničen je broj komercijalno isplativih TV sadrzaja (izrazen u broju gledalaca isporučenih
reklamnim agencijama) Problem: kablovski operateri emituju globalne / regionalne TV (Fox life,
Crime, Movie, Family...) i na njima reklame usmerene na domaći/srpski auditorijum. Time smanjuju
prihode nacionalnih TV (Pink, B-92, Happy...) a donose zaradu globalnim TV (Fox, National
Geography...) koje nemaju srpsku licencu za emitovanje programa...
Smanjeni su ili ukinuti regulatorni standardi koji su do polovine 1990-tih postojali. Evropska unija se
preusmerava od promotera javnih nacionalnih servisa ka komercijalnom evropskom medijskom
trzištu. Kako mediji dobijaju na značaju u svetskoj ekonomiji tako se naglasak premešta sa njihove
kulturne i obrazovne dimenzije na ekonomsku. Umesto UNESCO-a njima se sada bave MMF i STO.
Kultura sve više postaje izuzetak* , a ekonomija pravilo.
WTO-STO zabranjuje Kanadi da uvede kvote ili carinsku zaštitu u odnosu na američke magazine
koji ugrozavaju njeno nacionalno trzište. EU ukida zabranu reklama proizvoda za decu koja je dotle
postojala u skandinavskim zemljama.
© Copyright Medijske kompanije gube milijarde dolara zbog piraterije filmova, knjiga,
kompjuterskog softvera. Digitalizacija olakšava kopiranje multimedijalnih sadrzaja, a Internet ga
čini globalno dostupnim. Kina je zbog svog potencijalno ogromnog medijskog trzišta “trn uoku”
američkim i evropskim proizvođačima medijskih sadrzaja.
Kompanije sa sedištem u SAD dominiraju globalnim trzištem zato što koriste prednost domaćeg
trzišta koje osigurava dve povezane prednosti ekonomije obima – mnogo potrošača velike kupovne
moći. Tu je još i prednost engleskog jezika koji postaje lingua franca srednje i više klase u mnogim
zemljama.
Dostignuća informacionih tehnologija i digitalni razvoj kreiraju nova radna mesta, nove kadrove i
lidere za različite industrije, za one koje do sada nisu ni postojale. A od toga koliko će novi lideri
široko i daleko dosegnuti novi nivo pismenosti, zavise njihov uspeh u profesionalnom okruženju i
njihova poslovna budućnost. Zbog toga je došlo vrijeme za nove lidere za novu ekonomiju, lidere
budućnosti. Globalizacija je prisutna u celom sveetu uključujući i područje na kome mi živimo.
Jednostavno rečeno globalizacija i tranzicija su međusobno povezani, tim pre što se putem tranzicije
oživljava tržište i privatno vlasništvo kao preduslov demokratizacije društva. Strategija nastupa na
inostranim tržištima kao osnovu treba da ima sistem prikupljanja, obrade i distribucije informacija o
izvoznim tržištima, odnosno metode selekcije tržišta i proizvoda za data tržišta. Preduzeće treba da u
strategiju nastupa ugradi informacije o pojedinim tržištima i strukturi tražnje na njima. Mozemo
zakljuciti da su najveće promjene sasvim sigurno tek pred nama. Takodje, možemo biti sigurni da će
društvo svake naredne godine biti veoma različito od današnjeg, i da će veoma malo podsećati na
predvidjanja. Informaciona tehnologija će, naravno, biti značajna, ali ona će biti jedna od nekoliko
važnih novih tehnologija.Vazna osobina novog društva kao i njegovih prethodnika, biće nove
institucije i nove teorije, ideologije i novi problemi.

21
 6.Konvergencija multimedija
Nove tehnologije su pružile ogromne mogućnosti za distribuiranje informacija, što je predstavljalo
izazov i atrakciju za tri velike svjetske industrije: telekomunikacije i računarstvo tako i televiziju.
Neki su analitičari očekivali žestoku bitku za tržište koje bi, prema njihovim procjenama, završilo
nestankom nekih od gore navedenih područja. Tako su i veliki i priznati stručnjaci za nove
tehnologije, Negroponte i Gilder, polovinom devedesetih godina prošlog veka prognozirali, da će novi
mediji zameniti većinu tradicionalnih televizija, zaključno s 2000. godinom. Tvrdnje za predviđanje,
Forrester i Jupiter, javno su objavile da se ocene televizije pada zbog povećanja broja korisnika
interneta. Ovakva predviđanja su se naveliko objavljivala i naširoko prihvatala, bez obzira što su
televizijski istraživači u SAD i Europi znali da ne postoje dovoljno validni podaci koji bi mogli
dokazati radikalne promene u ponašanju TV gleadalaca. Ocene televizije u Europi i Sjedinjenim
Američkim Državama i dalje su vrlo velike, a nezavisni analitičari ne vide pad, bez obzira na
činjenicu da se uporaba interneta povećava. Na vesti o opadanju gledanosti televizije, mnogi su
brzopleto doneli zaključak da su računar i internet revolucionarna postignuća, koja će promeniti sve
aspekte života, da je "interaktivno" konzumiranje medija u prednosti nad "pasivnim" kao i da
korisnici željno iščekuju sve nove tehnologije. Međutim, vreme je pokazalo da televizija i internet
nisu konkurentni, već komplementarne tehnologije. World Wide Web, kao multimedijska dimenzija
Interneta, omogućio je pristup ne samo podatcima već i audio-video sadržaja. Poslednjih godina,
mnoge radio i televizijske postaje su, paralelno s digitalizacijom svog televizijskog lanca, prvo
kreirale svoje web stranice, a zatim, primenom web tehnologija, unele nove mogućnosti u produkciji i
distribuciji radio i televizijskih programa. Postoji mnogo načina da se audio i video sadržaje
distribuiraju preko interneta: - odložiti (offline) prenos raznovrsnih formata gde se sadršaji nalaze na
glavnom web serveru za upotrebu koji ih gledaju onda kad to žele - prenos može biti i uživo (online),
slično konvencionalni televizijski prijenos. THE DIGITAL FUTURE OF BROADCASTING, Philip
Laven, European Broadcasting Union DTV Forum, Oslo 12 October 2006 Internet već dokazao svoje
ogromne pogodnosti u elektroničkom bankarstvu, trgovini, slanju pošte iu drugim vidovima
komunikacija, na velika vrata je tu svet audio / video svet , iako se mora priznati da je još dugo
vremena kada će internet moći postići kvalitetu prilagođenih televizijskih stanica. Internet ima i dve
karakteristike koje ga, u odnosu na televiziju, čine izuzetno bogatim: suštinski je globalan sistem
stvarno je interaktivan Atribut "globalan" označava da su svi kompjuteri povezani tako da svaki
korisnik može komunicirati s bilo kojim računarom bilo gde u svetu.
Internet je mreža ko-ja obu--hvata ceo svet a na-cionalne granice ne predstavljaju nikakvu prepreku za
pristup mre­ži. Tako slušaoci mogu da se po­vežu, ne samo na desetak, već na hiljade novih radio
sta­nica širom sveta, tj. sa svim mogućim je­zičkim područjima. Atribut "interaktivan" znači da
korisnik može da menja, primi i pošalje info­rma­ciju bilo gde. Ovo osobina interneta otvara vrata
novim radiodifuznim aplikacijama i me­nja su­šti­nska svo­j­stva televizije. Tako bilo koja grupa ili
pojedinac mogu da postanu izda-vači ili internet "provajderi sadržaja". To briše granice između
velikih i malih, bogatih i si­­­­ro­ma­šnih, i dovodi sve radiodifuzne stanice u istu ravan. Irelevantnost
geografskih lo­ka­cija i činjenica, da je vreme pristupa manje va­žno, mogu da doprinesu mešavini
jezika i kultu-ra. Internet će imati ogroman uticaj na budućnost svih radiodifuznih stanica, a
te­le­vi­zije su to na vreme uvidele i spoznale sve tehnološke, zakonske, ekonomske, ku­ltu­ro­loške i
komercijalne po-sledice koje on donosi. Tako je Internet uneo potpuno nove modele za
ispo­ru­čivanje radio i televizijskih sa­drža­ja do gledalaca i za kratko vreme postao treći stub
ra­dio­difuznih (broadcast) sistema. Uvodi se nov termin "webcasting", koji označava pro­du­kciju,
prenos i isporučivanje hi­per­linkovanih do­ku­me­nata (tekst, audio i vizuelni sa­drža­ji), na način
koji će omogućiti da njihov prikaz bude sličan web prezentaciji. Nasuprot kla­sičnoj radiodifuziji
(broad-ca-st), ko--ja je uvek jednosmerna, "webca-sting" omogućuje i interaktivnost, tako da gledalac
mo­že sam da kreira formu sadržaja. Očigledno je, da nove tehnologije ne samo da nisu istisnule
televiziju, već su svo­ju punu sna­gu i zna­čaj dokazale, upravo, na televizijskim sistemima. Primena
novih te­hno­loških do-stignuća u postojećim TV sistemima je proširila mogućnosti i povećala
atra­ktivnost tele­vi­zije, što je uti­­calo na po­većanje gledanosti.

22
 7.Sinergija multimedija
Slična situacija je bila sa odnosom telekoma i televizije. Telekomunikacije su, tra-di-ci-o-na-lno, bile
zainteresovane za infrastrukturu i proširivanje sopstvene mreže, ali je nji­hov glavni servis je bio
govorna komunikacija. Međutim, razvoj tehnologija preu­sme­rio je pažnju telekoma na neke nove
se­rvise, među kojima su najatraktivniji i najprofi­tabi­lniji bi­li oni koji su se odnosili na mrežu
mo-bi-lnih komunikacija i servise vezane za prenos slike. Posebno fokusiranje i pre-u-smeravanje
pažnje na razvoj mobilnih multimedija je uslovilo pojavljivanje pote­nci­jalnog konflikta i
konkurencije između telekoma i televizijskih (radiodifuznih) si­ste­ma, jer su“drevni” vlasnici video
opsega na konkursu za nove učestanosti imali još jednog novog, ali veli­kog rivala. [Sliak, N. Laflin
and E. Puigrefagut , Ideas on migration from analogue to DVB-T – in the Europian Broadcastin area,
EBU TECHNICAL REVIEW – December 2000 5 / 30
Digitalni radiodifuzni sistemi omogućuju radio i televizijskim stanicama da pe-rmanentno uvo-de
nove servise i sadržaje. Konvergencija radiodifuznih i mobilnih ko­munikacija pruža nove iza­zove za
isporučivanje multimedijalnih aplikacija do pre­tpla­tnika mobilne telefonske mreže koja enormno
raste. Korisnici mobilne te-le-fo-nije mogu, u ovom trenutku, da se jave sa bilo kog mesta i u bilo koje
vreme. Međutim, oni žele ne samo da razgovaraju, već i da se "zakače" na svoj laptop da bi dobili iste
one usluge koje do-bi-ja-ju preko fiksnog te-le-fona. Osnovni cilj telekomunikacione industrije je da
mobilni pretplatnici budu potpuno ne­zavisni od fiksne telefonske mreže, zbog čega je neophodno da
proširi dijapazon svojih usluga nudeći pri-stup internetu i ostalim servisima podataka: televizijski
program, vesti, poštu, meteorološke podatke, podatke o berzi itd. Stoga radiodifuzne stanice pažljivo
osmatraju razvoj mobilnih teleko-muni-ka-cija, kako bi kreirali i uspostavili svoje sopstvene mobilne
servise i tako opstali na vrlo ko­nkurentnom multimedijalnom tržištu. Smatra se da će budućnost
mobilnih multimedija biti svojevrsna si­nergija RTV stanica i operatora mreža, sa bacanjem akcenta
na razvoj interoperativnih servisa i tehnologija. Mobilni multimediji i drugi servisi postaju vrlo važna
do­pu­nska delatnost te­le­vi­zijskih stanica, koje i dalje ostaju provajderi multimedijalnih sa­držaja.
Tako i fiksni i mobilni pretplatnici mogu da prime različite sadržaje "televizijskih web stranica" i to :
web stranice uo­pštenih informacija, interaktivnei i li­čne servise, ali mogu se kreirati i se­rvisi
specijalno na-me-njeni samo mobilnim korisnicima, kakve su npr. informacije o pu-tevima i
saobraćaju, itd.. Čelnici visokog biznisa su se poveli za stanovištem o poljuljanoj budućnosti
tele­vi­zije, što je do­velo do velikih investiranja u nove medije, a da se prethodno nije izvršila
pro­vera koliko po­tro­ša­či to stva­rno žele i mogu da prihvate. Pošto su se prognoze osla­nja­­le na
verovanju u tehnologiju a ne na racionalnom razmatranju stvarnih zahteva tržišta, oče­­­­kivan uspeh
je izostao. Da bi se ovakva nesmotrenost ispravila, nove analitičari u sre­dište novih analiza i
predviđanja sta­vlja­ju potrošače, nji­hove potrebe, interesovanja i nji­hova platežna moć. [Slika:
THE DIGITAL FUTURE OF BROADCASTING, Philip Laven, European Broadcasting Union DTV
Forum, Oslo 12 October 2006] Tako je, u praksi, konkurencija tehnologija prerasla u njihovu
konvergenciju, a potom u sinergiju, jer su sve tri indu-stri-je shva-tile da moraju svi zajedno da rade
na realizaciji istog cilja, a da će re­zu­ltat celokupnog ra­­zvoja biti sta­nda­rdi­za­cija digitalne mreže
(network) koja će kori-snicima isporučivati audio, video kao i raznovrsne poda-tke, a pripadaće kako
televi-zijskim stani-ca--ma, tako i kom-pju-te--rskim i teleko-mu--ni-kacionim sistemima.

23