СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
ЈУ Службени гласник Републике Српске,
Бања Лука, Вељка Млађеновића бб Петак, 22. фебруар 2013. године
Телефон/факс: (051) 456-331, 456-341 БАЊА ЛУКА
E-mail: sgrs.redakcija@slglasnik.org Број 15
sgrs.oglasi@slglasnik.org
sgrs.finansije@slglasnik.org www.slglasnik.org
sgrs.online@slglasnik.org
306
На основу члана 43. став 2. Закона о Влади Републике
Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број
118/08), Влада Републике Српске, на сједници од 21.
фебруара 2013. године, д о н и ј е л а ј е
У Р Е Д БУ
О ИЗМЈЕНИ УРЕДБЕ О ОСНИВАЊУ УГОСТИТЕЉСКОГ
СЕРВИСА ЗА ПОТРЕБЕ РЕПУБЛИЧКИХ ОРГAНА
Члан 1.
У Уредби о оснивању Угоститељског сервиса за потре-
бе републичких органа (“Службени гласник Републике
Српске”, бр. 32/06, 57/06, 110/06 и 120/06) у члану 8. став
2. тачка 1. брише се.
Члан 2.
Ова уредба ступа на снагу наредног дана од дана обја-
вљивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 04/1-012-2-315/13 Предсједник
21. фебруара 2013. године Владе,
Бања Лука Александар Џомбић, с.р.
На основу члана 43. став 6. Закона о Влади Републике
Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број
118/08), члана 4. став 2. Закона о министарским, владиним
и другим именовањима Републике Српске (“Службени гла-
сник Републике Српске”, број 43/03), а у вези са чланом 18.
став 3. Закона о систему јавних служби (“Службени гла-
сник Републике Српске”, број 68/07), Влада Републике
Српске, на сједници од 21. фебруара 2013. године, д о н и -
јела је
РЈЕШЕЊЕ
О РАЗРЈЕШЕЊУ ВРШИОЦА ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА
ЈАВНЕ УСТАНОВЕ НОВИ УРБАНИСТИЧКИ ЗАВОД
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ БАЊА ЛУКА
1. Споменка Војновић Ковачевић, дипл. инж. архитек-
туре, разрјешава се вршиоца дужности директора Јавне
установе Нови урбанистички завод Републике Српске
Бања Лука.
2. Ово рјешење ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 04/1-012-2-320/13 Предсједник
21. фебруара 2013. године Владе,
Бања Лука Александар Џомбић, с.р.
Језик
српског народа
Жиро рачуни: Нова банка а.д. Бања Лука
555-007-00001332-44
НЛБ Развојна банка а.д.
Бања Лука 562-099-00004292-34
Sberbank a.д. Бања Лука
567-162-10000010-81
Год. XXII UniCredit Bank а.д. Бања Лука
551-001-00029639-61
Комерцијална банка a.д. Бања Лука
571-010-00001043-39
Hypo-Alpe-Adria Bank а.д. Бања Лука
552-030-00026976-18
На основу члана 43. став 6. Закона о Влади Републике
Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број
118/08), члана 4. став 2. Закона о министарским, владиним и
другим именовањима Републике Српске (“Службени гла-
сник Републике Српске”, број 43/03), а у вези са чланом 18.
став 3. Закона о систему јавних служби (“Службени гласник
Републике Српске”, број 68/07), Влада Републике Српске, на
сједници од 21. фебруара 2013. године, д о н и ј е л а ј е
РЈЕШЕЊЕ
О ИМЕНОВАЊУ ВРШИОЦА ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА
ЈАВНЕ УСТАНОВЕ НОВИ УРБАНИСТИЧКИ ЗАВОД
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ БАЊА ЛУКА
1. Мр Драгица Арнаутовић Аксић, дипл. инж. архитек-
туре, именује се за вршиоца дужности директора Јавне
установе Нови урбанистички завод Републике Српске,
Бања Лука, до окончања поступка јавне конкуренције.
2. Ово рјешење ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 04/1-012-2-319/13 Предсједник
21. фебруара 2013. године Владе,
Бања Лука Александар Џомбић, с.р.
Уставни суд Босне и Херцеговине
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у
предмету број АП 3603/09, рјешавајући апелацију Душана Гаги-
ћа и Младена Поповића, на основу члана VI/3.б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 59. став 2. алинеја 2. и члана 61. ст. 1. и 3. Пра-
вила Уставног суда Босне и Херцеговине (“Службени гласник
Босне и Херцеговине”, бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Мирсад Ћеман, судија и
- Златко М. Кнежевић, судија,
на сједници одржаној 6. децембра 2012. године, д о н и о ј е
ОД Л У КУ
О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Одбија се као неоснована апелација Душана Гагића и Младе-
на Поповића поднесена против Пресуде Врховног суда Републике
Српске број 118-0-Кж-09-000 149 од 23. септембра 2009. године и
Пресуде Окружног суда у Бањалуци број 011-0-Кж-08-000 039 од
3. јула 2009. године.
Одлуку објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине”,
2 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
“Службеном гласнику Републике Српске” и “Службеном гласнику
Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине”.
Образложење
I - Увод
1. Душан Гагић (у даљем тексту: првоапелант) и Младен
Поповић (у даљем тексту: другоапелант), оба из Приједора, које
заступа Симо Ј. Тошић, адвокат из Бањалуке, поднијели су 18.
новембра 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцего-
вине (у даљем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда
Републике Српске (у даљем тексту: Врховни суд) број 118-0-Кж-
09-000 149 од 23. септембра 2009. године и Пресуде Окружног
суда у Бањалуци (у даљем тексту: Окружни суд) број 011-0-Кж-08-
000 039 од 3. јула 2009. године.
II - Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22. ст. 1. и 2. Правила Уставног суда, од
Врховног суда, Окружног суда и Тужилаштва Републике Српске (у
даљем тексту: Тужилаштво) затражено је 28. маја 2010. године да
доставе одговоре на апелацију.
3. Врховни суд и Тужилаштво су одговоре доставили 6, одно-
сно 17. јуна 2010. године. Окружни суд није одговорио.
4. На основу члана 26. став 2. Правила Уставног суда, одгово-
ри на апелацију достављени су апелантима 20. августа 2010. годи-
не.
III - Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и
докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на
сљедећи начин.
6. Пресудом Окружног суда број 011-0-К-08-000 039 од 3. јула
2009. године апеланти су проглашени кривим због кривичног дје-
ла ратног злочина против цивилног становништва из члана 142.
став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона Републике Српске –
општи дио (у даљем тексту: КЗРС) и осуђени на казну затвора у
трајању од по 10 година, у коју је, на основу члана 50. став 1.
КЗРС, урачунато вријеме проведено у притвору. Истом пресудом
апеланти су обавезани да солидарно плате трошкове кривичног
поступка и паушал, док су оштећени са имовинскоправним захтје-
вом упућени на грађанску парницу.
7. У образложењу пресуде Окружни суд је навео да је, оцјењу-
јући све спроведене доказе, нашао чињенично утврђеним да су за
вријеме оружаног сукоба у Босни и Херцеговини апеланти зајед-
но и по претходном договору са другом двојицом оптужених,
поступајући противно члану 3. став 1. тачка 1. Четврте женевске
конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12. авгу-
ста 1949. године, а посебно противно члану 4. став 2. тачка а)
Допунског протокола уз Женевску конвенцију од 12. августа 1949.
године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Про-
токол II) усвојеног у Женеви 10. јула 1977. године, починили кри-
вично дјело које им се ставља на терет. Окружни суд је утврдио да
су у ноћи са 30. на 31. март 1994. године око 24.00 часа у Приједо-
ру апеланти и друга двојица оптужених наоружани ватреним
оружјем дошли до куће Рејхана Сикирића, претходно знајући да
ту станују Рејхан Сикирић и његова супруга и да су то лица
бошњачке националности, те да су се распоредили тако што је
оптужени Ђ. Д. остао да чува стражу, док су апеланти и оптужени
А. К. насилно отворили улазна врата и ушли у кућу. Том приликом
су првоапелант из аутоматске пушке, а другоапелант из пиштоља
испалили више хитаца у Рејхана Сикирића, а потом је првоапе-
лант испалио рафално више пројектила у правцу супруге Рејхана
Сикирића. Усљед нанесених прострелних рана Рејхан Сикирић и
његова супруга су тренутно преминули.
8. Окружни суд је у образложењу навео да је утврдио да су
апеланти починили предметно кривично дјело на начин, у мјесту
и у вријеме како је то наведено у изреци пресуде, јер се суд на
недвосмислен начин увјерио да изведени докази потврђују да су
апеланти починили кривично дјело које им је стављено на терет,
те да ниједан други закључак не може бити изведен из спроведе-
них доказа, јер у конкретном случају не постоји ниједан други
доказ који би водио ка другом закључку.
9. Окружни суд је у образложењу пресуде, између осталог,
навео да је оцијенио неоснованим и у супротности са спроведе-
ним доказима тврдње апеланата да су записник о испитивању у
истрази потписали након што га је истражни судија саставио и
након што им је обећао да ће бити пуштени из притвора. Наведе-
но је да Окружни суд наведене тврдње није могао прихватити тач-
ним имајући у виду да је апеланте саслушавао истражни судија
Мићо Креча који је у свом исказу детаљно описао начин испити-
вања апеланата и других осумњичених. У односу на тврдње апе-
ланата да иако се радило о обавезној одбрани адвокат Милорад
Томић није могао бити присутан испитивању свих осумњичених,
Окружни суд је истакао да је поклонио вјеру исказима свједока,
истражних судија (Миће Крече и Живка Драгосављевића), који су
15 22.02.2013.
15. априла 1994. године у КПЗ Туњице у Бањалуци саслушавали
више осумњичених због неколико убистава која су се у кратком
временском периоду десила у Приједору. Окружни суд је прихва-
тио исказе истражних судија да је приликом испитивања апелана-
та и других осумњичених био присутан бранилац јер се радило о
обавезној одбрани, те да је био утврђен распоред довођења осум-
њичених у оквиру затворске страже. Затворска стража је доводи-
ла једног осумњиченог истражном судији на испитивање, а оног
који је испитан одводила натраг у притворску јединицу. Тако је
заправо истражни судија испитивао једног по једног осумњиченог.
10. Окружни суд је, даље, образложио да је из спроведених
материјалних доказа утврдио да спорне чахуре нађене на лицу
мјеста при вршењу увиђаја потичу од метака испаљених из ауто-
матске пушке (прецизираних карактеристика) која је пронађена у
првоапелантовом стану приликом претреса. Наводе првоапелан-
товог браниоца да у предметном спису постоје докази да првоапе-
лант у војној јединици није био задужен предметном пушком, већ
је то било друго лице, Окружни суд није прихватио основаним.
Наведени списак људства, према оцјени Окружног суда, није се
могао прихватити као објективан и ваљан доказ јер се радило о
фотокопији, није означен издавалац, нити је овјерен печатом орга-
на који је вршио задужење оружјем, нити протоколисан, а задуже-
на лица нису потписивала пријем оружја. Окружни суд је навео да
је након извршеног балистичког вјештачења потврђено да су на
лицу мјеста пронађене чахуре које потичу од метака испаљених из
полуаутоматског пиштоља калибра 7,65 мм, који је носио другоа-
пелант, а који је и сам у свом исказу навео да је од наоружања
носио пиштољ наведеног калибра.
11. Против првостепене пресуде жалили су се Окружно тужи-
лаштво из Бањалуке и апеланти. Одлучујући о жалбама, Врховни
суд је донио Пресуду број 118-0-Кж-09-000 149 од 23. септембра
2009. године којом је жалбе одбио као неосноване и потврдио
првостепену пресуду.
12. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да су неосно-
вани приговори жалбе апеланата да је оспорена пресуда захваћена
битном повредом одредби кривичног поступка из члана 364. став 1.
тачка 8. Закона о кривичном поступку РС (у даљем тексту: ЗКПРС)
јер је заснована на доказу на ком се по одредбама наведеног закона
не може заснивати, а то су записници о испитивању апеланата из
истраге од 15. априла 1994. године. Наведено је да је одбрана апела-
ната оспоравала законитост таквих доказа тврдећи да су апеланти
испитивани у одсуству браниоца иако је у конкретном случају
одбрана била обавезна. Врховни суд је сматрао да су на главном
претресу пред првостепеним судом разјашњене и утврђене све
одлучне чињенице од значаја за правилну оцјену процесне вријед-
ности и прихватљивости тих записника, а дати разлози за такав
закључак су, према оцјени Врховног суда, ваљани. Врховни суд је
истакао да законитост у прибављању, како је закључио и првостепе-
ни суд, произилази из сагласних изјава свједока који су као истра-
жне судије у конкретном предмету испитивали апеланте и друге
осумњичене, а који су категорично искључили могућност условље-
них обећања за признање извршења дјела, истичући професионал-
ност и етичност у свом раду као и могућност уношења у записник
присуства лица, конкретно адвоката Милорада Томића, браниоца
апеланата, а да он није присуствовао тој процесној радњи. Даље,
предметни записници из истраге посматрани са аспекта обимности
са описом оних чињеница које су износили апеланти на околности
извршења дјела (у просјеку једна куцана страница формата А4 са
проредом) у повезаности са чињеницом да је као записничар при
испитивању свих оптужених (13) поступало исто лице (Савка Кон-
дић), што је и овјерено потписом записничара на записнику, не пру-
жају ваљан основ за прихватање аргумената жалбе апеланата да
управо због бројности оптужених приведених критичног дана сва-
ком њиховом појединачном испитивању објективно није могао
бити присутан исти бранилац, адвокат Милорад Томић. Коначно,
како је истакао Врховни суд, потписи на тим записницима, у смислу
одредби члана 82. став 1. Закона о кривичном поступку (“Службе-
ни лист СФРЈ”, бр. 26/86, 74/87, 57/89 и 3/90; у даљем тексту:
ЗКПСФРЈ), дакле потписи апеланата и других оптужених на сваком
листу записника, потписи истражних судија, те записничара, пред-
стављају не само потврду чињеница које је изнијело испитано лице
него и потврду вјеродостојности садржаја записника као цјелине,
дакле и присуства оних лица која су поименично наведена у том
записнику. Како је навео Врховни суд, све наведено указује на то да,
супротно тврдњама апеланата, није било нужно издвајање записни-
ка о испитивању апеланата у истрази, у смислу члана 83. став 1.
ЗКПСФРЈ, те се на тим записницима као законито прибављеним у
повезаности са другим доказима могла заснивати оспорена пресуда.
Имајући у виду неспорни садржај доказа објективне природе (запи-
сник о увиђају од 31. марта 1994. године, фото-документацију лица
мјеста, налазе вјештака медицинске и балистичке струке), Врховни
суд је сматрао да су без основа тврдње жалбе апеланата да је оспо-
рена пресуда искључиво заснована на записницима о испитивању
апеланата из истраге и њиховом изнуђеном признању као компро-
мису, те да нема других објективних доказа који потврђују оптужбу.
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
13. Врховни суд је, даље, утврдио да су без основа жалбене
тврдње апеланата с обзиром на неспорне резултате балистичког
вјештачења да пиштољ из ког је, према утврђењу првостепене
пресуде, пуцао другоапелант, никада није пронађен, јер је управо
другоапелант у истрази потврдио да је критичне прилике код себе
имао пиштољ калибра 7,65 мм. Такође је Врховни суд оцијенио
неоснованим аргументе првоапелантове жалбе да аутоматску
пушку која је пронађена у кући првоапеланта и из које је критич-
не вечери пуцано у кући настрадалих у војној јединици није заду-
жио првоапелант већ друго лице, те да управо чињеница да прво-
апелант пушку није уништио или сакрио потврђује да предметно
кривично дјело није почињено. Врховни суд је закључио да је
првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање и
правилно примијенио закон.
IV - Апелација
а) Наводи из апелације
14. Апеланти наводе повреду права на правично суђење зашти-
ћеног чланом II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6. став 1.
Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобо-
да (у даљем тексту: Европска конвенција), као и повреду права на
недискриминацију из члана II/4. Устава Босне и Херцеговине и чла-
на 14. Европске конвенције у вези са правом на правично суђење и
правом на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Европску кон-
венцију. Кршење наведених права апеланти виде у погрешно утвр-
ђеном чињеничном стању, погрешној оцјени доказа и погрешној
примјени процесног права. Апеланти су истакли да су редовни
судови користили само два доказа за кривицу апеланата и то њихо-
во признање у истражном поступку и ватрено оружје из ког је,
наводно, почињено кривично дјело. Што се тиче исказа апеланата
код истражног судије, такав доказ, како су истакли апеланти, не
може бити прихватљив јер је прибављен на незаконит начин. Оцје-
њујући запријећену казну у конкретном случају, апеланти су мора-
ли имати браниоца приликом сачињавања исказа а критичног дана
када су апеланти давали свој исказ у КПЗ Туњице Бањалука био је
присутан само један бранилац, адвокат Милорад Томић, а саслуша-
вано је и испитивано 13 лица, док је било присутно двоје истражних
судија, а у оквиру Тужилаштва двоје тужилаца. Имајући у виду кон-
традикторност исказа приликом испитивања осумњичених, један
адвокат није могао бити бранилац свим осумњиченим, те физички
није могао бити присутан испитивању свих осумњичених. Један
бранилац није могао бити истовремено присутан испитивањима код
двојице судија који су испитивање водили истовремено, али у
различитим просторијама. Стога, исказ апеланата не може бити
доказ у судском поступку јер је дат без присуства браниоца. У
погледу другог доказа за кривњу апеланата за предметно кривично
дјело, тј. оружја које није никада нађено код другоапеланта, оружје
које је користио првоапелант наводно у извршењу кривичног дјела
није оружје којим је био задужен првоапелант у својој војној једи-
ници него је то било оружје другог лица. Из наведеног, према
мишљењу апеланата, произилази да ни наведени доказ није прихва-
тљив да би се на њему могла заснивати одлука редовних судова у
погледу тога да су апеланти посједовали оружје.
б) Одговор на апелацију
15. Врховни суд је у одговору на апелацију навео да су наводи
апелације већ били изнесени у жалби на првостепену пресуду
Окружног суда и о тим наводима се Врховни суд изјаснио у својој
пресуди. Предложили су да Уставни суд одбије апелацију као нео-
сновану.
16. Тужилаштво је у одговору на апелацију предложило да се
апелација одбије као неоснована јер оспореним пресудама нису
почињене повреде људских права које су наведене у апелацији.
V - Релевантни прописи
17. У Женевској конвенцији о заштити грађанских лица за
вријеме рата од 12. августа 1949. године (Анекс I Устава Босне и
Херцеговине – Додатни споразуми о људским правима који ће се
примјењивати у Босни и Херцеговине) релевантне одредбе гласе:
Члан 3.
У случају оружаног сукоба који нема карактер међународног
сукоба и који избије на територији једне од Високих страна уго-
ворница, свака од Страна у сукобу биће дужна да примјењује бар
слиједеће одредбе:
(1) Према лицима која не учествују непосредно у непријатељ-
ствима, подразумијевајући ту и припаднике оружаних снага који су
положили оружје и лица онеспособљена за борбу услијед болести,
рана, лишења слободе, или из којег било другог узрока, поступат ће
се у свакој прилици, човјечно, без икакве неповољне дискримина-
ције засноване на раси, боји коже, вјери или увјерењу, полу, рођењу
или имовном стању, или било коме другом сличном мјерилу.
У том циљу, забрањени су и убудуће се забрањују, у свако
доба и на сваком мјесту, према горе наведеним лицима слиједећи
поступци:
15 3
(а) повреде које се наносе животу и тјелесном интегритету,
нарочито све врсте убистава, осакаћења, свирепости и мучења;
(б) узимање талаца;
(ц) повреде личног достојанства, нарочито увриједљиви и
понижавајући поступци;
(д) изрицање и извршавање казни без претходног суђења од
стране редовно установљеног суда и пропраћеног свим судским
гаранцијама које цивилизирани народи признају за пријеко
потребне.
[...]
18. У Допунском протоколу уз Женевску конвенцију од 12.
августа 1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних
сукоба (Протокол II) (Анекс I Устава Босне и Херцеговине –
Додатни споразуми о људским правима који ће се примјењивати у
Босни и Херцеговине) релевантне одредбе гласе:
Члан 4. Основне гаранције
(1) Све особе које не узимају директно учешће или које су
престале да учествују у непријатељствима, без обзира на то да ли
је њихова слобода била ограничена или не, имају право да њихо-
ва личност, част и увјерење и вјерско увјерење буду поштовани.
Оне ће у свим приликама бити хумано третиране, без икакве дис-
криминације. Забрањено је наређивати да не смије бити преживје-
лих.
(2) Не дирајући у начелни карактер напријед наведених одре-
даба, слиједећа дјела против особа поменутих у ставу 1. јесу и
остају забрањена у свако доба и на сваком мјесту:
(а) насиље над животом, здрављем и физичким или ментал-
ним благостањем људи, нарочито убиство и окрутно поступање
као што су мучење, сакаћење или било који облик тјелесне казне;
[...]
19. У Кривичном закону Републике Српске (“Службени лист
СФРЈ”, бр. 44/76, 34/84, 74/87, 57/89, 3/90 и 38/90, те “Службени
гласник Републике Српске”, број 12/93) релевантна одредба гласи:
Ратни злочин против цивилног становништва
Члан 142.
(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата,
оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на
цивилно становништво, насеље, поједине цивилне особе или особе
онеспособљене за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тје-
лесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без
избора циља којим се погађа цивилно становништво; да се према
цивилном становништву чине убојства, мучења, нечовјечна посту-
пања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узи-
мање ткива или органа ради трансплантације, наношење великих
патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља; расељавање
или пресељавање или присилно однарођивање или превођење на
другу вјеру; присиљавање на проституцију или силовања; примје-
њивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно
кажњавање, протузаконито одвођење у концентрационе логоре и
друга протузаконита затварања, лишавање права на правилно и
непристрано суђење; присиљавање на службу у оружаним снагама
непријатељске силе или у њеној обавјештајној служби или админи-
страцији; присиљавање на принудни рад, изгладњивање становни-
штва, конфискације имовине, пљачкање имовине становништва,
протузаконито и самовољно уништавање или присвајање у великим
размјерама имовине које није оправдано војним потребама, узима-
ње незаконите и несразмјерно велике контрибуције и реквизиције,
смањење вриједности домаћег новца или протузаконито издавање
новца или ко изврши неко од наведених дјела, казнит ће се затвором
најмање пет година или смртном казном.
20. У Закону о кривичном поступку – Пречишћени текст (“Слу-
жбени лист СФРЈ”, бр. 26/86, 74/87, 57/89 и 3/90, члан 12. Уставног
закона за спровођење Устава Републике Српске “Службени гласник
Републике Српске”, број 21/92) релевантне одредбе гласе:
Члан 82. став 1.
Испитано лице, лица која обавезно присуствују радњама у
поступку, као и странке, бранилац и оштећени ако су присутни,
имају право да прочитају записник или да захтијевају да им се
прочита. На то је дужно да их упозори лице које предузима радњу,
а у записнику ће се назначити да ли је упозорење учињено и да ли
је записник прочитан. Записник ће се увијек прочитати ако није
било записничара и то ће се назначити у записнику.
Члан 83. став 1.
Кад је у овом закону одређено да се на исказу окривљеног,
свједока или вјештака не може засновати судска одлука, истражни
судија ће по службеној дужности или на приједлог странака дони-
јети рјешење о издвајању записника о овим исказима из списа
одмах, а најкасније до завршетка истраге, односно давања сагла-
сности истражног судије да се оптужница може подићи без спро-
4 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
вођења истраге (члан 160. став 1.). Против овог рјешења дозвоље-
на је посебна жалба.
21. У Закону о кривичном поступку Републике Српске (“Слу-
жбени гласник Републике Српске”, бр. 50/03, 111/04, 115/04, 29/07,
68/07, 119/08, 55/09, 80/09, 88/09 и 92/09) релевантне одредбе гласе:
Члан 15.
Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривич-
ном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница
није везано ни ограничено посебним формалним доказним прави-
лима.
Члан 296.
[...]
(7) Суд ће одређено и потпуно изнијети које чињенице и из
којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући нарочито
оцјену вјеродостојности противрјечних доказа, из којих разлога
није уважио поједине приједлоге странака, из којих разлога је одлу-
чио да се не саслуша непосредно свједок или вјештак чији је исказ
прочитан, којим разлозима се руководио при рјешавању правних
питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дјело и
кривична одговорност оптуженог и при примјењивању одређених
одредаба кривичног закона на оптуженог и његово дјело.
[.....].
VI - Допустивост
22. У складу са чланом VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине,
Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која
су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због
пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.
23. У складу са чланом 16. став 1. Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пре-
суде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјело-
творни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у
року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио
одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је кори-
стио.
24. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је
Пресуда Врховног суда број 118-0-Кж-09-000 149 од 23. септембра
2009. године, против које нема других дјелотворних правних лије-
кова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су
примили 16. октобра 2009. године, а апелација је поднесена 18.
новембра 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано
чланом 16. став 1. Правила Уставног суда. Коначно, апелација
испуњава и услове из члана 16. ст. 2. и 4. Правила Уставног суда,
јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки
други формални разлог због ког апелација није допустива.
25. Имајући у виду одредбе члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине, члана 16. ст. 1, 2. и 4. Правила Уставног суда, Уставни
суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу
допустивости.
VII - Меритум
26. Апеланти су оспорили наведене пресуде тврдећи да су им
тим пресудама повријеђени право на правично суђење из члана
II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске
конвенције и право на недискриминацију из члана II/4. Устава
Босне и Херцеговине и члана 14. Европске конвенције у вези са
правом на правично суђење и правом на имовину из члана 1. Про-
токола број 1 уз Европску конвенцију.
27. Члан II/3.е) Устава Босне и Херцеговине гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска
права и основне слободе из става 2. овог члана, а она обухватају:
е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним
стварима и друга права у вези с кривичним поступком.
28. Члан 6. став 1. Европске конвенције у релевантном дијелу
гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или
основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има
право на правичну и јавну расправу у разумном року пред незави-
сним и непристрасним, законом установљеним судом.
29. У конкретном случају се ради о кривичном поступку у ком
су апеланти проглашени кривим за кривично дјело прописано зако-
ном, те су осуђени на казну затвора. Дакле, у поступку је утврђива-
на основаност кривичне оптужбе против апеланата, па је члан 6.
Европске конвенције примјенљив. Стога, Уставни суд мора испита-
ти да ли је оспореним пресудама повријеђено право апеланата на
правично суђење које је заштићено чланом 6. Европске конвенције.
30. Уставни суд, прије свега, подсјећа на то да је у својим
ранијим одлукама, ослањајући се на јуриспруденцију Европског
суда за људска права (у даљем тексту Европски суд), закључио да
се питање да ли је оптужени имао правичан поступак мора рије-
15 22.02.2013.
шити на основу цјелокупног поступка (види Европски суд, Mon-
nel and Morris, одлука од 2. марта 1987. године, серија А, број 115,
стр. 21, став 54).
31. У односу на дио апелације који садржи приговоре на утвр-
ђено чињенично стање због погрешне оцјене доказа, Уставни суд,
прије свега, указује на то да, према пракси Европског суда и Устав-
ног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редов-
них судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног
права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допу-
стивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наи-
ме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у
процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних
судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европ-
ски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10.
маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног
суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемаре-
на уставна права (право на правично суђење, право на приступ
суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примје-
на закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.
Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави
искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или пра-
ва из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па
ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у
цјелини био правичан у смислу члана 6. став 1. Европске конвен-
ције (види Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005.
године, објављена у “Службеном гласнику БиХ”, број 58/05).
32. У вези са приговором апеланата о томе како су редовни
судови оцијенили доказе и којим доказима су вјеровали, Уставни
суд увидом у оспорене пресуде запажа да је првостепени суд у
својој пресуди у потпуности описао процес појединачне оцјене
доказа, њиховог довођења у међусобну везу и извођење закључка
о доказаности да су апеланти починили кривично дјело које им је
стављено на терет. Из документације предочене Уставном суду
произилази да је у току поступка првостепени суд спровео веома
опсежан доказни поступак и у својству свједока саслушао свједо-
ке оптужбе и свједоке одбране, који су унакрсно и директно испи-
тивани, извршио увид у бројне материјалне доказе, као што је
налаз вјештака судске медицине и вјештака балистичке струке, те
фото-документација лица мјеста, те друге релевантне доказе.
Уставни суд запажа да је првостепени суд довољно јасно образло-
жио пресуду у дијелу који се односи на оцјену спроведених дока-
за, у вези са тврдњама апеланата да су погрешно оцијењени дока-
зи када је утврђено да су апеланти пуцали из спорног ватреног
оружја. Такође, првостепени суд је дао јасно и разложно образло-
жење зашто је прихватио исказе, односно зашто није поклонио
вјеру исказима саслушаних свједока. Закључке првостепеног суда
у погледу оцјене доказа у цијелости је прихватио другостепени
суд и у том смислу дао детаљна образложења. Уставни суд, тако-
ђе, запажа да су апеланти имали могућност да изнесу своју одбра-
ну лично и преко браниоца, те да оспоравају начин на који су судо-
ви оцијенили доказе. Стога, Уставни суд није пронашао елементе
који би указивали на повреду права на правично суђење, како су
то апеланти навели.
33. У вези са наводима апеланата да су осуђени на основу
незаконито прибављених доказа, Уставни суд подсјећа на то да је
у контексту права на правично суђење од изузетно велике важно-
сти и то да је сваки доказ прикупљен на законит начин. Европски
суд врло често закључује да његов задатак није да даје своју оцје-
ну о прихватљивости доказа умјесто домаћих судова, иако може
испитивати начин на који се с њима поступало као битан елемент
при одлучивању да ли је суђење било правично, јер је то, углав-
ном, питање за домаће судове у свакој од држава уговорница али
и да прихватање незаконито добијених доказа не представља само
по себи кршење члана 6. Европске конвенције већ зависи од чиње-
ница конкретног предмета (види Европски суд, Schenk против
Швајцарске, пресуда од 12. јула 1988. године, број представке
1086/84, серија А-140, став 49). Сем тога, Уставни суд подсјећа на
то да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључа-
ка судова у погледу процјене доказа уколико се ова процјена не
доима очигледно произвољном и да се неће мијешати у начин на
који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу јер је то
искључиво улога редовних судова чак и када су изјаве свједока на
јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види
Европски суд, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта
1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78).
34. Доводећи чињенице конкретног предмета у везу са наведе-
ним ставовима, Уставни суд запажа да су приговори апеланата веза-
ни за наводну незаконитост прибављених доказа, у смислу да су
њихове изјаве у истражном поступку од 15. априла 1994. године
узете без присуства браниоца иако се у конкретном случају радило
о обавезној одбрани, били предмет детаљне анализе и у првостепе-
ном поступку и у поступку поводом жалби апеланата пред Врхов-
ним судом. У том смислу, Уставни суд истиче да су редовни судови
у спроведеном доказном поступку утврдили да су критичног дана
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
апеланте и остале осумњичене испитивала двојица истражних
судија, да су користили једног записничара, те да је затворска стра-
жа доводила једног по једног осумњиченог из притворске јединице,
из чега су закључили, супротно наводима апеланата, да није било
могуће вршити истовремено испитивање. Уставни суд, даље, исти-
че да су редовни судови увидом у предметне записнике, те имајући
у виду одредбу члана 82. став 1. ЗКПСФРЈ, утврдили да потписи
апеланата и других осумњичених на сваком листу записника, те
потписи истражних судија и записничара представљају, како потвр-
ду чињеница које су изнијела испитана лица, тако и потврду вјеро-
достојности садржаја записника у ком је констатовано присуство
поименично наведених лица, па тако и браниоца апеланата. Сем
тога, Уставни суд запажа да су редовни судови поклонили вјеру
исказима истражних судија који су саслушани као свједоци и који
су категорички одбили могућност уношења у записник присуства
лица, конкретно браниоца апеланата, а да он није присуствовао
предметној процесној радњи. Редовни судови су указали и на
одредбу члана 83. став 1. ЗКПСФРЈ према којој истражни судија
има обавезу по службеној дужности или на приједлог странака да
донесе рјешење о издвајању записника о исказима на којима се не
може засновати одлука, а што у конкретном случају није било
нужно учинити. Уставни суд запажа да су редовни судови закони-
тост прибављања наведених записника оцијенили према релевант-
ним одредбама ЗКПСФРЈ који је важио у вријеме сачињавања запи-
сника из истраге, те испитали основаност навода апеланата да су
записници сачињени мимо тих одредби, односно уз кршење права
апеланата која су им припадала у тој фази поступка, те су редовни
судови утврдили да су предметни записници законито прибављени
и да су се у повезаности са другим доказима на њима могле засни-
вати предметне пресуде. Такође, Уставни суд запажа да су редовни
судови нагласили да наведени записници у конкретном случају
нису били докази од одлучујућег значаја за закључак судова о кри-
вичној одговорности апеланата, посебно имајући у виду неспорни
садржај доказа објективне природе. У контексту наведеног, Уставни
суд указује на већ поменуте ставове Европског суда да његов зада-
так није да даје своју оцјену о прихватљивости доказа умјесто дома-
ћих судова, затим да прихватање незаконито добијених доказа не
представља само по себи кршење члана 6. Европске конвенције већ
зависи од чињеница конкретног предмета, као и да је ван његове
надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу
процјене доказа уколико се ова процјена не доима очигледно произ-
вољном. Уставни суд закључује да су у конкретном случају редовни
судови утврдили да су прихватљиви предметни записници као дока-
зи у конкретном поступку, да су у вези с тим дали своје закључке и
образложење које, према оцјени Уставног суда, није произвољно.
Стога, Уставни суд сматра да су неосновани наводи апеланата да им
је повријеђено право на правично суђење јер при њиховом испити-
вању није био присутан бранилац иако је одбрана била обавезна.
35. Апеланти се жале да им је оспореним пресудама поврије-
ђено и право загарантовано чланом II/4. Устава Босне и Херцего-
вине и чланом 14. Европске конвенције у вези са правом на пра-
вично суђење и правом на имовину. С обзиром на закључак Устав-
ног суда у вези са наводима о повреди члана 6. став 1. Европске
конвенције, те да апеланти сем паушалног позивања нису навели
у чему се огледа повреда права на имовину из члана 1. Протокола
број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд сматра да су наводи
апеланата о дискриминацији паушални, а евентуална произвољ-
ност и дискриминаторска примјена закона није очигледна. Устав-
ни суд сматра да су наводи апеланата о кршењу права на неди-
скриминацију из члана II/4. Устава Босне и Херцеговине и члана
14. Европске конвенције у вези са правом из члана II/3.е) Устава
Босне и Херцеговине и чланом 6. став 1. Европске конвенције и
правом из члана II/3.к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1.
Протокола број 1 уз Европску конвенцију неосновани.
36. На основу наведеног, Уставни суд закључује да у конкрет-
ном случају нема кршења уставног права апеланата на правично
суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став
1. Европске конвенције и права на недискриминацију из члана
II/4. Устава Босне и Херцеговине и члана 14. Европске конвенци-
је у вези са правом из члана II/3.е) и к) Устава Босне и Херцегови-
не, односно члана 6. став 1. Европске конвенције и члана 1. Про-
токола број 1 уз Европску конвенцију.
VIII - Закључак
37. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично
суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став
1. Европске конвенције и права из члана II/4. Устава Босне и Хер-
цеговине и члана 14. Европске конвенције у вези са правом из чла-
на II/3.е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6. став
1. Европске конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Европску
конвенцију када су судови за своје одлуке дали детаљна и јасна
образложења, односно када је осуђујућа пресуда заснована на
доказима који су изведени на главном претресу и када апелантима
није било онемогућено да испитају све доказе тужилаштва или да
изведу своје доказе, при чему су судови дали исцрпне разлоге
15 5
зашто су неосновани наводи апеланата да поједини докази нису
законито прибављени, а при томе примјена закона није била про-
извољна и дискриминациона.
38. На основу члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда,
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
39. Према члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у
предмету број АП 3698/09, рјешавајући апелацију Данета Крнди-
је и Јелене Крндија, на основу члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине, члана 16. став 4. тачка 9. и члана 59. став 2. алинеје 1. и
2. и члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда Босне и Херцего-
вине (“Службени гласник Босне и Херцеговине”, бр. 60/05, 64/08
и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Мато Тадић, судија и
- Мирсад Ћеман, судија,
на сједници одржаној 20. децембра 2012. године, д о н и о ј е
ОД Л У КУ
О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Одбија се као неоснована апелација Данета Крндије и Јелене
Крндија поднесена против пресуда Врховног суда Републике Срп-
ске бр. 118-0-Увп-08-000 212 од 17. јула 2009. године и 118-0-Увп-
08-000 174 од 10. јула 2009. године.
Одбацује се као недозвољена апелација Данета Крндије и
Јелене Крндија поднесена против Рјешења Окружног суда у Бања-
луци број 11 0 У 000 193 08 У од 6. октобра 2009. године, због тога
што је ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херце-
говине.
Одлуку објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине”,
“Службеном гласнику Републике Српске” и у “Службеном гласни-
ку Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине”.
Образложење
I - Увод
1. Дане Крндија и Јелена Крндија (у даљем тексту: апеланти)
из Бањалуке, које заступа Јадранка Ивановић, адвокатица из Бања-
луке, поднијели су 27. новембра 2009. године апелацију Уставном
суду Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Уставни суд) против
пресуда Врховног суда Републике Српске (у даљем тексту: Врхов-
ни суд) бр. 118-0-Увп-08-000 212 од 17. јула 2009. године и 118-0-
Увп-08-000 174 од 10. јула 2009. године и Рјешења Окружног суда
у Бањалуци (у даљем тексту: Окружни суд) број 11 0 У 000 193 08
У од 6. октобра 2009. године.
II - Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22. став 1. Правила Уставног суда, од
Врховног суда, Окружног суда и Министарства за избјеглице и
расељена лица Републике Српске (у даљем тексту: Министарство)
затражено је 14. септембра 2010. године да доставе одговоре на
апелацију. Такође, Уставни суд је 20. октобра 2010. године од
Министарства за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине
затражио да достави свој одговор на апелацију.
3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио Уставном
суду 27. септембра 2010. године, Окружни суд 23. септембра 2010.
године, а Министарство 29. септембра 2010. године. Министар-
ство за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине није
доставило одговор на апелацију Уставном суду.
4. На основу члана 26. став 2. Правила Уставног суда, одговори
на апелацију достављени су апелантима 6. јануара 2011. године.
III - Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и
докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на
сљедећи начин.
6. Комисија за имовинске захтјеве расељених лица и избјегли-
ца (у даљем тексту: Комисија) је Одлуком број 602-269-1/1 од 2.
маја 2000. године потврдила да је 1. априла 1992. године носилац
станарског права (у даљем тексту: НСП) на стану у Бањалуци,
улица ЗАВНОБиХ-а број 33/4/12 (нова адреса стана Триве Амели-
це број 33), био Рамо Омановић, те да уз презентацију одлуке
6 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
може тражити увођење у посјед стана путем судских или управ-
них органа. Пријератни НСП је поднио захтјев за извршење одлу-
ке Комисије, о ком је одлучило Министарство, Одсјек Бањалука (у
даљем тексту: Одсјек), Закључком број И-08-875/02 од 13. јуна
2003. године, тако што је његов захтјев одбацило као неблаговре-
мен. У образложењу овог закључка је наведено да је, према члану
5. Закона о извршењу одлука Комисије за имовинске захтјеве расе-
љених лица и избјеглица (“Службени гласник Републике Српске”,
бр. 31/99 и 65/01; у даљем тексту: Закон о извршењу одлука Коми-
сије), утврђено да је пријератни НСП на предметном стану захтјев
за извршење одлуке Комисије поднио након протека рока пропи-
саног у члану 5. наведеног Закона (27. марта 2002. године), одно-
сно након истека 18 мјесеци од дана доношења одлуке Комисије.
7. Одлучујући о жалби пријератног НСП, Министарство је
донијело Рјешење број 05-050-01-530/03 од 18. јула 2003. године,
којим је жалба изјављена против закључка Одсјека од 13. јуна
2003. године одбијена као неоснована.
8. Врховни суд је, поступајући поводом тужбе пријератног
НСП, у управном спору против рјешења Министарства од 18. јула
2003. године, донио Пресуду број У-576/04 од 13. септембра 2006.
године, којом је тужбу уважио и оспорени акт поништио. Образла-
жући пресуду, Врховни суд је навео да се под појмом “доношење”
одлуке, у смислу члана 5. Закона о извршењу одлука Комисије,
треба схватити издавање одлуке и њено достављање странци у
поступку, јер, како је наведено, “по природи ствари, странка не
може да зна за постојање одлуке прије него јој је она уручена, а
самим тим не може ни да тече рок за подношење захтјева за њено
извршење”. Стога је, према мишљењу Врховног суда, првостепе-
ни орган управе, а и Министарство, био дужан да утврди тачан
датум пријема одлуке Комисије, јер обавеза достављања одлуке
произилази из саме одлуке (члан 9. Одлуке), у погледу чега се при-
мјењују одредбе Закона о општем управном поступку (“Службени
гласник Републике Српске”, бр. 13/02 и 87/07; у даљем тексту:
ЗОУП), чија супсидијарна примјена произилази из члана 14. Зако-
на о извршењу одлука Комисије.
9. Поступајући према упутствима Врховног суда из пресуде
тог суда од 13. септембра 2006. године, Министарство је донијело
Рјешење број 18.05/2-П773/06 од 29. септембра 2006. године којим
је жалбу пријератног НСП, изјављену против закључка Одсјека од
13. јуна 2003. године, уважило, те оспорени закључак поништило
и предмет вратило на поновни поступак првостепеном органу.
10. Даље, поступајући према рјешењу Министарства од 29. сеп-
тембра 2006. године, првостепени орган управе је у поновном
поступку донио Закључак о дозволи извршења број И-08-975/02 од
7. јуна 2007. године којим је потврђено да је одлука Комисије од 2.
маја 2000. године коначна, обавезујућа и извршна, те утврђен пре-
станак права коришћења предметног стана апелантима, њихово
исељење из стана предајом у посјед пријератном НСП. У образло-
жењу закључка тај орган је истакао да је, поступајући према упут-
ствима Врховног суда из пресуде од 13. септембра 2006. године,
утврдио да је одлука Комисије донесена 2. маја 2000. године, а да ју
је пријератни НСП преузео 12. марта 2002. године, како је потврђе-
но извјештајем Архива Босне и Херцеговине од 13. децембра 2006.
године. Будући да је пријератни НСП захтјев за извршење поднио
27. марта 2002. године, утврђено је да је захтјев поднесен благовре-
мено.
11. Одлучујући о жалби апеланата против закључка првосте-
пеног органа управе од 7. јуна 2007. године, Министарство је
донијело Рјешење број 18.05/2-П 486/07 од 31. јула 2007. године
којим је жалба одбијена као неоснована. Образлажући рјешење,
тај орган је навео да је закључак о дозволи извршења од 7. јуна
2007. године правилан и на закону заснован, јер обавеза првосте-
пеног органа управе постоји све док је одлука Комисије на снази,
дакле све док не добије званичну обавијест Комисије којом би се
посебно захтијевало обустављање извршења до доношења одлуке
о захтјеву за поновно разматрање. Из списа предмета, како наводи
тај орган, произилази да апеланти нису подносили такав захтјев, а
на другачије рјешење конкретне правне ствари не може да утиче
ни чињеница да су апеланти у међувремену откупили предметни
стан, јер ваљаност тог уговора доказују у другом поступку.
12. Апеланти су тужбом покренули управни спор против рјеше-
ња Министарства од 31. јула 2007. године, те поднијели апелацију
Уставном суду. Одлуком Уставног суда број АП 2635/07 од 18. окто-
бра 2007. године одбачена је као преурањена апелација апеланата
поднесена у овој правној ствари, јер је поступак пред Окружним
судом, поводом тужбе апеланата против рјешења Министарства од
31. јула 2007. године, био у току, односно није био окончан.
13. Пресудом Окружног суда број 011-0-У-07-000 800 од 13.
марта 2008. године уважена је тужба апеланата и оспорени акт
Министарства од 31. јула 2007. године поништен. У образложењу
пресуде је наведено да је правни став туженог у оспореном акту
погрешан. Наиме, суд је истакао да се, имајући у виду одлучива-
ње и закључке из Пресуде истог суда број 011-0-У-06-000 935 од
15 22.02.2013.
14. фебруара 2008. године, може закључити да је предметна управ-
на ствар ријешена. С тим у вези, Окружни суд је истакао да су у
образложењу наведене пресуде дате чињенице и разлози на осно-
ву којих је суд предметну управну ствар ријешио, те је суд оције-
нио да је првостепени орган туженог правилно поступио када је
донио закључак од 13. јуна 2003. године којим је захтјев заинтере-
сованог лица за извршење одлуке Комисије одбацио као неблаго-
времен. Према томе, Окружни суд је закључио да је предметна
управна ствар ријешена, па произилази да су остварени разлози из
члана 10. тачка 2. Закона о управним споровима (“Службени гла-
сник Републике Српске”, број 109/05; у даљем тексту: ЗУС) за
поништење оспореног акта, те је стога одлучено као у диспозити-
ву пресуде на основу овлашћења из члана 31. истог закона. На кра-
ју је наведено да је тужени, на основу одредбе члана 50 ЗУС-а, у
обавези да донесе нови акт умјесто поништеног.
14. Поступајући поводом захтјева туженог Министарства за
ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда од 13. марта
2008. године, Врховни суд је донио Пресуду број 118-0-Увп-08-000
174 од 10. јула 2009. године којом је захтјев уважио, те оспорену
пресуду Окружног суда преиначио тако што је тужба апеланата
одбијена као неоснована.
15. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је свој
правни став, у погледу примјене члана 5. Закона о извршењу одлу-
ка Комисије, исказао у својим пресудама бр. У-576/04 од 13. сеп-
тембра 2006. године и 118-0-Увп-06-000 128 од 26. фебруара 2008.
године. Истакнуто је да се рок од 18 мјесеци од дана доношења
одлуке, како је то прописано чланом 5. Закона о извршењу одлука
Комисије, рачуна од дана достављања одлуке странци у поступку,
јер по природи ствари странка не може да зна за постојање одлу-
ке прије него јој је она уручена, а самим тим не може да тече рок
за подношење захтјева за њено извршење. С обзиром на то да је
пријератни НСП истакао да је за одлуку Комисије сазнао тек кад
је опуномоћио адвокатицу Антонију Николић, која је у његово име
преузела ту одлуку, закључено је да је тужени орган био дужан да
утврди када је тужиоцу одлука Комисије уручена, јер се, сагласно
одредби члана 14. Закона о извршењу одлука Комисије, супсиди-
јарно примјењују одредбе ЗОУП-а, које регулишу поступак доста-
вљања писмена. У том смислу је наведено да се рачунање рока од
18 мјесеци од дана доношења одлуке Комисије поставља спорним
само у ситуацији постојања дилеме када је пријератни НСП при-
мио ту одлуку, а “да обавеза достављања те одлуке странци” про-
изилази и из члана 9. саме одлуке. У сваком случају, Врховни суд
је констатовао да одредба члана 206. ЗОУП-а, који се примјењује
на основу члана 14. став 2. Закона о извршењу одлука Комисије,
прописује да радња доношења рјешења укључује и његово доста-
вљање. Даље је наведено да је тужено Министарство, одлучујући
о жалби апеланата против Закључка Одсјека о дозволи извршења
број 108-875/02 од 7. јуна 2007. године, својим рјешењем од 31.
јула 2007. године оцијенило правилним и законитим одлуку као у
његовом диспозитиву, јер је у поступку који је претходио његовом
доношењу утврђено да је Одлука Комисије преузета 12. марта
2002. године, што је потврђено увјерењем Архива БиХ број 017-
49-8-1492/06 од 13. децембра 2006. године. С обзиром на то да је
пријератни НСП на предметном стану 27. марта 2002. године под-
нио захтјев за извршење одлуке Комисије, закључено је да је тај
захтјев поднесен благовремено. Тужено Министарство је истакну-
ло да су првостепени и оспорени акт донесени на основу одредбе
члана 50 ЗУС-а, јер су у смислу те одредбе обавезни на поступа-
ње по правном схватању и примједбама из пресуде Врховног суда.
Због наведеног, Врховни суд је закључио да је правилно тужени
орган доносећи оспорени акт поступио према правном схватању
Врховног суда од 13. септембра 2006. године, јер је на то био оба-
везан сагласно одредби члана 50 ЗУС-а. Насупрот томе, нижесте-
пени суд то схватање није прихватио, дајући при том разлоге да је
предметна управна ствар ријешена Пресудом Окружног суда број
011-0-У-06-000 935 од 14. фебруара 2008. године, којом, такође,
није прихваћен став овог суда у погледу примјене члана 5. став 2.
Закона о извршењу одлука Комисије. С обзиром на наведене раз-
логе, Врховни суд је становишта да нижестепени суд није донио
правилну и закониту одлуку, због чега су остварени разлози из
члана 35. став 2. ЗУС-а, па се отуда захтјев туженог уважава на
начин да се преиначењем оспорене пресуде тужба одбија као нео-
снована, јер нису остварени разлози из одредби члана 10. ЗУС-а за
поништење оспореног акта.
16. Рјешењем Окружног суда број 11 0 У 000 193 08 У (ранији
број 011-0-У-08-000-583) од 6. октобра 2009. године обустављен је
поступак поводом захтјева апеланата за извршење пресуде Окру-
жног суда од 13. марта 2008. године. У образложењу је наведено да
како је Врховни суд својом одлуком од 10. јула 2009. године захтјев
туженог за преиспитивање уважио и преиначио наведену пресуду
Окружног суда, то је аналогном примјеном одредбе члана 261. став
1. ЗОУП-а поступак извршења пресуде овог суда ваљало обустави-
ти јер је обавеза извршења наведене пресуде постала беспредметна
доношењем наведене пресуде Врховног суда.
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
Поступак поводом тужбе апеланта Данета Крндије
17. Уставни суд запажа да је апелант Дане Крндија упоредо у
току трајања предметног поступка тужбом пред Окружним судом
покренуо и управни спор против рјешења Министарства од 29.
септембра 2006. године (види став 9. Одлуке) којим је уважена
жалба пријератног НСП на предметном стану (поднесена против
закључка Одсјека од 13. јуна 2003. године) и предмет враћен прво-
степеном органу на поновни поступак.
18. Пресудом Окружног суда број 011-0-У-06-000 935 од 14.
фебруара 2008. године уважена је тужба апеланта Данета Крндије
поднесена против рјешења Министарства од 29. септембра 2006.
године и предметна управна ствар ријешена тако што је жалба
пријератног НСП, изјављена против Закључка Одсјека број И-08-
875/02 од 13. јуна 2003. године, одбијена као неоснована. Пресу-
дом је одлучено да она у свему замјењује оспорени акт. У образло-
жењу пресуде је закључено да је првостепени орган туженог пра-
вилно поступио када је донио закључак од 13. јуна 2003. године,
па се и наводи тужбе, који се односе на благовременост поднесе-
ног захтјева, указују основанима. Како су доношењем оспореног
акта остварени разлози из члана 10. ЗУС-а, Окружни суд је одлу-
чио као у диспозитиву пресуде примјеном одредбе члана 31. ст. 1.
и 5. истог закона.
19. Поступајући поводом захтјева Министарства за ванредно
преиспитивање пресуде Окружног суда од 14. фебруара 2008. годи-
не, Врховни суд је донио Пресуду број 118-0-Увп-08-000 212 од 17.
јула 2009. године којом је уважио захтјев и преиначио оспорену
пресуду тако што је тужбу апеланта Данета Крндије одбио као нео-
сновану. Разлози којим се руководио Врховни суд приликом доно-
шења ове пресуде истовјетни су разлозима који су наведени у обра-
зложењу пресуде Врховног суда од 10. јуна 2009. године.
IV - Апелација
а) Наводи из апелације
20. Апеланти су навели да им је оспореним одлукама првен-
ствено повријеђено право на правично суђење из члана II/3.е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенци-
је за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту:
Европска конвенција) због произвољне примјене члана 5. став 2.
Закона о извршењу одлука Комисије. Због наведених разлога, апе-
ланти сматрају да су им повријеђена и права из члана II/3.ф) и к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 8. Европске конвенције, те
члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Такође, апелан-
ти су навели и повреду права да не буду дискриминисани из чла-
на II/4. Устава Босне и Херцеговине и члана 14. Европске конвен-
ције. Након што су навели редослијед догађања у предметном
поступку пред органима управе и судовима, апеланти поново
наглашавају да је у конкретном случају погрешно примијењен
члан 5. став 2. Закона о извршењу одлука Комисије, тврдећи да је
Врховни суд наведену одредбу произвољно тумачио, односно да
није исправан правни став тог суда о благовремености подношења
захтјева за извршење одлуке Комисије, ког је поднио пријератни
НСП на предметном стану Рамо Омановић. Исто тако, апеланти су
констатовали да се у конкретном случају не може закључити да
наведена законска одредба не испуњава услов пропорционалности
јавног интереса и интереса лица које се налази у ситуацији у
каквој је био Рамо Омановић. Такође, апеланти су навели и
произвољност у тумачењу одредби којима се регулише питање
пуномоћи, јер је, према њиховом мишљењу, Врховни суд прихва-
тио неваљане пуномоћи и на основу њих донио мериторне одлу-
ке, чиме је повриједио право апеланата на правично суђење и пра-
во на имовину. Због свега наведеног, апеланти су предложили
Уставном суду да усвоји предметну апелацију, утврди повреду
наведених права и укине оспорене одлуке донесене након доно-
шења Закључка Одсјека број И-08-875/02 од 13. јуна 2003. године,
те да се жалба пријератног НСП, поднесена против овог закључ-
ка, одбије као да ју је поднијело неовлашћено лице или да се уки-
ну пресуде Врховног суда, те захтјеви за ванредно преиспитивање
одбију као неосновани, односно да се оспорено рјешење Окру-
жног суда укине и наложи наставак поступка извршења Пресуде
тог суда број 011-0-У-07-000 800 од 13. марта 2008. године.
б) Одговори на апелацију
21. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да пресу-
дама тог суда нису повријеђена права апеланата. Наиме, Врховни
суд је подсјетио на чињеницу да је свој став, поводом примјене
члана 5. став 2. Закона о извршењу одлука Комисије, исказао у
својим ранијим пресудама бр. У-576/04 од 13. септембра 2006.
године, 118-0-Увп-06-000 128 од 26. фебруара 2008. године и 118-
0-Увп-08 000 174 од 10. јула 2009. године, у којима је истакнуто да
се рок од 18 мјесеци од дана доношења одлуке Комисије рачуна од
дана достављања одлуке странци у поступку.
22. Окружни суд је у одговору на апелацију истакао да апелан-
ти, оспоравајући Рјешење Окружног суда број 11 0 У 000 193 08 У
од 6. октобра 2009. године, у суштини оспоравају пресуду Врхов-
ног суда од 10. јула 2009. године, па стога Окружни суд не сматра
15 7
потребним да даје изјашњење поводом предметне апелације јер је
у Пресуди Окружног суда број 011-0-У-07-000 800 од 13. марта
2008. године, која је преиначена наведеном пресудом Врховног
суда, изражен супротан став у погледу благовремености захтјева
за извршење одлука Комисије. С тим у вези, Окружни суд се
позвао на Одлуку Уставног суда број АП 3369/07 од 28. априла
2010. године, наводећи да је том одлуком подржан став судова у
Федерацији Босне и Херцеговине да се рок од 18 мјесеци рачуна
од дана доношења одлуке Комисије и да је то законски рок који се
не може продужавати.
23. У одговору на апелацију Министарство је истакнуло да је
поступало према правном схватању Врховног суда “да се рок од
18 мјесеци за подношење захтјева за извршење одлука Комисије
рачуна од дана достављања те одлуке странци, а не од дана доно-
шења”. Како је предмет ове управне ствари имплементација имо-
винских закона, Министарство је навело да су права подносилаца
захтјева за повраћај њихове предратне имовине (Раме Оманови-
ћа), као права на дом, јача у односу на права привремених кори-
сника, тј. апеланата у конкретном случају.
V - Релевантни прописи
24. Закон о извршењу одлука Комисије за имовинске захтјеве
расељених лица и избјеглица (“Службени гласник Републике Срп-
ске”, број 31/99):
Члан 5. став 2.
Захтев за извршење одлуке Комисије којом се потврђује ста-
нарско право мора се поднети у року од годину дана од дана доно-
шења одлуке Комисије, односно за одлуке које су донесене пре
ступања на снагу овог закона у року од годину дана од дана ступа-
ња на снагу овог закона.
25. Закон о измјенама и допунама Закона о извршењу одлука
Комисије за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица
(“Службени гласник Републике Српске”, број 65/01) у релевант-
ном дијелу гласи:
Члан 5. став 2.
Захтев за извршење одлуке Комисије којом се потврђује ста-
нарско права мора се поднети у року од осамнаест месеци од дана
доношења одлуке Комисије.
VI - Допустивост
26. У складу са чланом VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине,
Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која
су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због
пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.
27. У складу са чланом 16. став 1. Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресу-
де, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјело-
творни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у
року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлу-
ку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.
Допустивост у односу на Рјешење Окружног суда број 11 0 У
000 193 08 У од 6. октобра 2009. године
Члан 16. став 4. тачка 9. Правила Уставног суда гласи:
Апелација није допустива и ако постоји неки од сљедећих
случајева:
9. апелација је ratione materiae инкомпатибилна са Уставом;
28. Уставни суд запажа да апеланти оспоравају рјешење Окру-
жног суда од 6. октобра 2009. године којим је обустављен посту-
пак извршења поводом пресуде тог суда од 13. марта 2008. године
јер је обавеза извршења наведене пресуде постала беспредметна
доношењем пресуде Врховног суда од 10. јула 2009. године.
29. Прво питање на које Уставни суд треба да одговори је при-
мјенљивост гаранција права на правично суђење из члана II/3.е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенци-
је у конкретном случају, односно да ли се у предметном поступку
пред Окружним судом одлучивало о грађанским правима и обавеза-
ма апеланата. Уставни суд запажа да је оспореном одлуком Окру-
жни суд одлучивао о постојању законских, односно процедуралних
основа у контексту (не)могућности извршења пресуде тог суда од
13. марта 2008. године, с обзиром на то да је пресуда Окружног суда
(на основу које је тражено извршење) накнадно преиначена пресу-
дом Врховног суда од 10. јула 2009. године на начин да је тужба апе-
ланата одбијена као неоснована. Дакле, из наведеног произилази да
у предметном поступку административног извршења није одлучи-
вано о “грађанским правима и обавезама апеланата” у смислу зна-
чења права на правично суђење, имајући у виду да је преиначењем
пресуде Окружног суда од 13. марта 2008. године изостао правни
основ, односно извршни наслов за спровођење самог извршења,
као и да је о грађанским правима и обавезама апеланата одлучено у
другом поступку који је окончан наведеном пресудом Врховног
суда од 10. јула 2009. године. Стога, слиједи да је предметна апела-
8 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
ција у овом дијелу, у односу на наводне повреде члана II/3.е) Уста-
ва Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенције, rati-
one materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине.
Такође, Уставни суд сматра да у предметном поступку администра-
тивног извршења није одлучивано ни о праву апеланата на пошто-
вање права на дом или о праву на имовину из чл. II/3.ф) и к) Устава
Босне и Херцеговине и члана 8. Европске конвенције и члана 1.
Протокола број 1 уз Европску конвенцију, па произилази да је апе-
лација и у овом дијелу ratione materiae инкомпатибилна са Уставом
Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.
Допустивост у односу на пресуде Врховног суда бр. 118-0-
Увп-08-000 212 од 17. јула 2009. године и 118-0-Увп-08-000 174 од
10. јула 2009. године
30. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом су
пресуде Врховног суда бр. 118-0-Увп-08-000 212 од 17. јула 2009.
године и 118-0-Увп-08-000 174 од 10. јула 2009. године, против
којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према
закону. Затим, оспорене пресуде апеланти су примили 1. и 15.
октобра 2009. године, а апелација је поднесена 27. новембра 2009.
године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16. став 1.
Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из
члана 16. ст. 2. и 4. Правила Уставног суда, јер није очигледно (pri-
ma facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог
због ког апелација није допустива.
31. Имајући у виду одредбе члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине, члана 16. ст. 1, 2. и 4. Правила Уставног суда, Уставни
суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу
допустивости.
VII - Меритум
32. Апеланти оспоравају наведене пресуде Врховног суда твр-
дећи да су им тим пресудама повријеђена права из члана II/3.е), ф)
и к) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6. и 8. Европске конвенци-
је, те члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелан-
ти су, такође, навели и повреду права на недискриминацију из чла-
на II/4. Устава Босне и Херцеговине и члана 14. Европске конвен-
ције.
Право на правично суђење
33. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дије-
лу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска
права и основне слободе из става 2. овог члана, а она обухватају:
е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним
стварима и друга права у вези с кривичним поступком.
34. Члан 6. став 1. Европске конвенције у релевантном дијелу
гласи:
Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или осно-
ваности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има пра-
во на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним
и непристрасним, законом установљеним судом. […]
35. У конкретном случају, Уставни суд запажа да се суштина
апелационих навода тиче поступања органа управе (закључак
Одсјека од 7. јуна 2007. године и рјешење Министарства од 31.
јула 2007. године) и суда (пресуде Врховног суда од 10. и 17. јула
2009. године) у вези са тумачењем одредбе члана 5. став 2. Закона
о извршењу одлука Комисије, односно у вези са почетком рачуна-
ња рокова за подношење захтјева за извршење одлуке Комисије од
2. маја 2000. године, којом је Рами Омановићу потврђено станар-
ско право на предметном стану и дозвољено његово враћање у
посјед стана. С тим у вези, апеланти сматрају да су органи управе
и Врховни суд произвољно примијенили наведену одредбу Закона,
закључивши при том да је пријератни НСП благовремено поднио
захтјев за извршење наведене одлуке Комисије у смислу члана 5.
став 2. наведеног Закона. С тим у вези, они указују на то да је
одредбом члана 5. став 2. јасно прописано да је лице ком је одлу-
ком Комисије потврђено станарско право дужно захтјев за изврше-
ње наведене одлуке поднијети у року од 18 мјесеци од дана доно-
шења одлуке Комисије, а не од дана достављања одлуке.
36. Уставни суд из образложења оспорених одлука запажа да
је Врховни суд изразио јединствен став у вези са тумачењем наве-
дене одредбе закона, указујући на то да се под појмом доношења
одлуке за коју се везује почетак тока рока за захтијевање њеног
извршења треба схватити, како поступак издавања, тако и посту-
пак њене доставе странци, па су, с тим у вези, закључили да се у
конкретном случају захтјев за извршење наведене одлуке Комиси-
је треба сматрати благовременим, јер из образложења оспорених
пресуда неспорно произилази да је пријератни НСП одлуку Коми-
сије преузео 12. марта 2002. године, а захтјев за извршење је под-
нио 27. марта 2002. године. Сем тога, Уставни суд запажа да је
Врховни суд свој став додатно образложио ставом да се на питање
рачунања рока у ком се подноси захтјев за извршење одлуке Коми-
сије треба примијенити одредба члана 206. ЗОУП-а, тако да радња
15 22.02.2013.
доношења рјешења укључује и радњу његовог достављања, јер би
другачије тумачење и примјена те законске одредбе довела до тога
да странка не зна да је одлука донесена, а тиме ни за њен садржај,
у осамнаестомјесечном року предвиђеном за њено извршење, из
чега произилази да рок за подношење захтјева за извршење одлу-
ке Комисије почиње да тече њеним достављањем странци.
37. Уставни суд подсјећа на то да је слична правна питања као
у предметној апелацији разматрао у Одлуци број АП 1524/06
(види Уставни суд, одлука о допустивости и меритуму од 8. новем-
бра 2007. године, објављена у “Службеном гласнику Босне и Хер-
цеговине”, број 49/08), као водећој одлуци у конкретној правној
ствари, а затим и у одлукама бр. АП 3850/08 од 12. октобра 2011.
године и АП 4525/10 од 20. децембра 2011. године (види Уставни
суд, одлуке о допустивости и меритуму, доступне на web-stranici
Уставног суда www.ccbih.ba). Уставни суд истиче да је у наведе-
ним одлукама исказао став да је формулација одредбе члана 5.
став 2. Закона о извршењу одлука Комисије веома неуобичајена за
правни систем Босне и Херцеговине, због тога што дјеловање
појединачног акта “према вани”, којим се одређују извјесна права
или обавезе појединца, не може започети уколико није достављен
странци које се тиче (нпр., не тече рок за жалбу). Уколико се ради
о коначној одлуци, формална правоснажност тог акта не може
наступити ако се не изврши његово достављање. Према томе,
Уставни суд сматра да је оваква формулација одредбе противна
институту дјеловања правног акта према странкама, тј. институту
формалне правоснажности акта, зависно од тога да ли се ради о
коначном акту или не.
38. Дакле, имајући у виду утврђено чињенично стање и тума-
чење одредбе члана 5. став 2. Закона о извршењу одлука Комиси-
је у оквиру Врховног суда, те досадашњу праксу Уставног суда у
сличним правним питањима као у конкретном случају, Уставни
суд закључује да није дошло до произвољне примјене материјал-
ног права и то одредбе члана 5. став 2. Закона о извршењу одлука
Комисије, те да слиједом тога у предметној правној ствари није
повријеђено право апеланата на правично суђење.
39. Поред суштинског навода апеланата који се односио на
примјену одредбе члана 5. став 2. Закона о извршењу одлука
Комисије у оквиру Врховног суда у оспореним одлукама, Уставни
суд запажа да су апеланти навели и повреду права на правично
суђење због начина на који је тај суд тумачио одредбе којима се
регулише питање пуномоћи пријератног НСП на предметном ста-
ну. С тим у вези, Уставни суд запажа да из стања списа произила-
зи да су се захтјеви Министарства за ванредно преиспитивање
искључиво тицали повреде закона, односно начина на који је
Окружни суд у пресудама од 14. фебруара и 13. марта 2008. годи-
не примијенио одредбе члана 5. став 2. Закона о извршењу одлука
Комисије, док су се на другој страни одговори апеланата од 4. и 16.
јуна 2008. године на предметне захтјеве искључиво бавили тума-
чењем појмова “доношења” и “достављања” у контексту реле-
вантних одредби ЗОУП-а и Закона о извршењу одлука Комисије.
Дакле, Уставни суд констатује да се Врховни суд у својим одлука-
ма није ни бавио питањем ваљаности пуномоћи пријератног НСП
на предметном стану. Међутим, с обзиром на то да је питање
“ваљаности” предметне пуномоћи у контексту благовремености
захтјева за извршење одлуке Комисије расправљено претходно
пред управним органима (види ст. 8. и 10. Одлуке) на начин да је
Одсјек у вези с тим питањем, а поступајући према упутствима из
пресуде Врховног суда од 13. септембра 2006. године, утврдио да
је пријератни НСП 12. марта 2002. године преузео одлуку Комиси-
је, а да је захтјев за њено извршење поднио 27. марта 2002. годи-
не. Овакво утврђење првостепеног органа је накнадно потврђено
и у другостепеном поступку, као и у управном спору пред Окру-
жним судом. Имајући у виду наведено чињенично утврђење,
којим је уједно везан и Врховни суд у поступку поводом захтјева
за ванредно преиспитивање, те чињеницу да апеланти наведени
приговор у погледу “ваљаности” пуномоћи нису истакли, односно
проблематизовали пред Врховним судом, Уставни суд запажа да је
Врховни суд оспорене одлуке Окружног суда испитао само у гра-
ницама захтјева и повреда прописа (члан 39. ЗУС-а). Стога, Устав-
ни суд сматра да су такви приговори апеланата неосновани, те
неће улазити у њихово даљње испитивање.
40. Такође, Уставни суд истиче да позивање Окружног суда, у
свом одговору на апелацију, на Одлуку Уставног суда број АП
3369/07 од 28. априла 2010. године, у прилог својој аргументаци-
ји за доношење пресуда од 14. фебруара и 13. марта 2008. године,
није апликабилно у предметном случају, имајући у виду да су се
апелацијом у наведеном предмету оспоравале одлуке из управног
поступка и управног спора због пропуста надлежних управних и
судских органа да, између осталог, расправе правну нарав апелан-
тове пријаве за добровољни повратак Служби за рад, социјална
питања, здравство и избјегла и расељена лица из 1999. године у
смислу утврђивања постојања његове стварне воље да се врати у
свој предратни стан, те примјенљивости релевантних одредби
Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима.
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
41. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да није
дошло до кршења права апеланата на правично суђење из члана
II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске
конвенције.
Остали наводи
42. Уставни суд сматра да, с обзиром на закључке у вези са
наводном повредом права на правично суђење из члана II/3.е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенци-
је, није неопходно посебно разматрати наводе апеланата у односу
на повреду права на поштовање права на дом и права на имовину,
те права на недискриминацију из члана II/3.ф) и к), члана II/4.
Устава Босне и Херцеговине и члана 8. Европске конвенције, чла-
на 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 14. Европ-
ске конвенције, будући да се ради о суштински истим наводима
који су већ испитани у дијелу образложења који се односи на пра-
во на правично суђење.
VIII - Закључак
43. Уставни суд закључује да примјеном материјалног права у
оквиру Врховног суда у оспореним одлукама, конкретно члана 5.
став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о извршењу одлука
Комисије, није прекршено право апеланата на правично суђење из
члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европ-
ске конвенције. Наиме, не постоји повреда у ситуацији када је
Врховни суд у оспореним одлукама изразио став да се рок од 18 мје-
сеци од дана доношења одлуке, како је то прописано чланом 5.
Закона о извршењу одлука Комисије, рачуна од дана достављања
одлуке странци у поступку, јер по природи ствари странка не може
да зна за постојање одлуке прије него јој је она уручена, а самим
тим не може да тече рок за подношење захтјева за њено извршење.
44. На основу члана 16. став 4. тачка 9. и члана 61. ст. 1. и 3.
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву
ове одлуке.
45. Према члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у
предмету број АП 3933/09, рјешавајући апелацију Радета Софре-
нића, на основу члана VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине, члана
59. став 2. алинеја 2. и члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда
Босне и Херцеговине (“Службени гласник Босне и Херцеговине”,
бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Мато Тадић, судија и
- Мирсад Ћеман, судија,
на сједници одржаној 6. децембра 2012. године, д о н и о ј е
ОД Л У КУ
О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Одбија се као неоснована апелација Радета Софренића подне-
сена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 118-0-
Рев-08-000 257 од 22. септембра 2009. године, Пресуде Окружног
суда у Добоју број 031-0-Гж-06-000 674 од 26. децембра 2007.
године и Пресуде Основног суда у Добоју број П-111/05 од 13. јула
2006. године.
Одлуку објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине”,
“Службеном гласнику Републике Српске” и у “Службеном гласни-
ку Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине”.
Образложење
I - Увод
1. Раде Софренић (у даљем тексту: апелант) из Добоја, ког
заступа Рефика Јармаз, адвокатица из Добоја, поднио је 12. децем-
бра 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у
даљем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републи-
ке Српске (у даљем тексту: Врховни суд) број 118-0-Рев-08-000 257
од 22. септембра 2009. године, Пресуде Окружног суда у Добоју (у
даљем тексту: Окружни суд) број 031-0-Гж-06-000 674 од 26. децем-
бра 2007. године и Пресуде Основног суда у Добоју (у даљем тек-
сту: Основни суд) број П-111/05 од 13. јула 2007. године.
II - Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22. ст. 1. и 2. Правила Уставног суда, од
Врховног суда, Окружног суда, Основног суда и ЈПШ “Српске
15 9
шуме” Добој (у даљем тексту: тужилац) као учесника у поступку
затражено је 11. јануара 2010. године да доставе одговоре на апела-
цију.
3. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 11. фебруара
2010. године, Окружни суд и Основни суд 25. јануара 2010. годи-
не и тужилац 1. фебруара 2010. године.
4. На основу члана 26. став 2. Правила Уставног суда, одгово-
ри на апелацију достављени су апелантовом пуномоћнику 18.
фебруара 2010. године.
III - Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода
и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на
сљедећи начин.
6. Одлучујући у правној ствари тужиоца против апеланта,
ради раскида уговора и враћања стана, Основни суд је донио Пре-
суду број П-111/05 од 13. јула 2006. године, која је потврђена пре-
судама Окружног суда и Врховног суда, којом је дјелимично усво-
јен тужиочев тужбени захтјев на начин да је апелант обавезан да
тужиоцу на име цијене стана исплати износ од 65.118,42 КМ са
оброчним отплатама подијељеним у 240 једнаких рата које износе
по 271,32 КМ мјесечно, с тим да доспјеле оброке од септембра
2003. године (дан предаје стана) исплати одједном а доспијевајуће
до десетог у мјесецу за текући мјесец па до коначне исплате, уз
накнаду трошкова поступка у износу од 5.374,00 КМ.
7. У образложењу пресуде Основни суд је истакао да је тужи-
лац у тужби навео да је као инвеститор закључио уговор са д.о.о.
“Симпо” Добој као извођачем радова, уговор о доградњи и над-
градњи стамбено-пословног објекта у ул. Николе Пашића број 41
у Добоју. Мјесец дана након закључења тог уговора закључио је
уговор са апелантом о заједничком удруживању средстава ради
изградње стана у наведеном стамбено-пословном објекту, повр-
шине 97,33 м² (у даљем тексту: предметни стан). У тужби је наве-
дено и да је уговором о удруживању средстава закљученим са апе-
лантом договорена цијена по м² стана у износу од 780,00 КМ, а у
ставу II исте одредбе да цијена по м² стана није коначна и да инве-
ститор односно тужилац задржава право да након пријема објекта
сачини коначну цијену. Након изградње објекта и апелантовог усе-
љења у стан сачињен је коначни обрачун и апеланту понуђено да
закључи анекс уговора са утврђеном коначном цијеном од
1.065,45 КМ по м² стана. Апелант је одбио да потпише анекс уго-
вора уз образложење да је цијена превисоко обрачуната. Сем тога,
тужилац је у тужби истакао да је апелант авансно уплатио
22.500,00 КМ, што би по коначној цијени од 102.888,00 КМ изно-
сило око 20% укупне вриједности стана. У току поступка тужилац
је поред захтјева за раскид уговора и враћање стана поставио и
алтернативни захтјев којим је затражио испуњење уговора и
исплату вриједности стана.
8. Апелант је у одговору на тужбу потврдио неспорне чињени-
це које се тичу закључења уговора и уговорене цијене од 780,00
КМ по м². Међутим, апелант је оспорио основ тужбеног захтјева
који се односи на раскид уговора, будући да је уплатио аванс како
је и уговорено. Такође је оспорио цијену стана која му је понуђе-
на у анексу уговора, сматрајући да је превисоко обрачуната јер је
у цијену стана по 1 м² ушла, како је тврдио, вриједност пословног
простора као и измјене у величини зграде до којих је дошло у току
градње, те је истакао спремност да настави с плаћањем тек према
стварно утврђеној вриједности стана. Није оспорио налаз и
мишљење вјештака грађевинске струке и утврђену вриједност
стана према том налазу.
9. Током поступка су спроведени докази саслушањем парнич-
них странака, саслушањем свједока, читањем налаза и мишљења
вјештака грађевинске струке, те увидом у материјалне доказе. У
коначном мишљењу вјештака грађевинске струке је наведено да
цијена предметног стана по м² износи 900,022 КМ, будући да је
повећање објекта и повећање пословног простора у укупном изно-
су повећало и цијену предметног стана у односу на ону која је
била уговорена. Након оцјене свих спроведених доказа и резулта-
та цјелокупног расправљања, Основни суд је закључио да тужио-
чев тужбени захтјев у погледу раскида уговора није основан јер је
уговор у претежном дијелу испуњен уплатом аванса који према
налазу и мишљењу вјештака износи 33% од цијене укупне вријед-
ности стана. Суд је, такође, имао у виду апелантову спремност да
настави испуњење своје обавезе. У погледу алтернативно поста-
вљеног тужбеног захтјева, Основни суд је оцијенио да је дјели-
мично основан јер је неспорна чињеница да су тужилац и апелант
закључили уговор о удруживању средстава ради изградње стана.
Оцјењујући налаз и мишљење вјештака грађевинске струке, на
који апелант није имао примједби, суд сматра да је реално утврђе-
на цијена стана у укупном износу од 87.618,42 КМ односно
900,022 КМ по 1 м². Налаз и мишљење вјештака је прихваћен као
стручан и објективан јер је заснован на законским прописима и на
основу документације настале приликом изградње, при чему су у
погледу обрачуна цијене узета у обзир одређена одступања инве-
10 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
ститора. Стога је алтернативно постављени тужбени захтјев при-
хваћен у досуђеном износу, на основу спроведеног вјештачења
вјештака грађевинске струке, који је израчунао реалну вриједност
стана, а преко тог износа је одбијен као превисоко постављен.
10. Окружни суд је Пресудом број 031-0-Гж-06-000 674 од 26.
децембра 2007. године одбио апелантову жалбу и потврдио прво-
степену пресуду. Према оцјени Окружног суда, апелантовим жал-
беним наводима није доведена у сумњу правилност и законитост
првостепене пресуде јер је уговором који је апелант закључио са
тужиоцем уговорено да цијена стана по м² није коначна. У том
смислу је спроведен доказ вјештачењем вјештака грађевинске
струке, који је израчунао вриједност стана узимајући у обзир све
трошкове који су пратили изградњу стана. Сем тога, апелант у
поступку није тражио да се врши допуна налаза и мишљења вје-
штака, а вјештак је приликом саслушања на рочишту разјаснио
све евентуалне нејасноће, па приговори истакнути у жалби којима
се оспорава налаз и мишљење вјештака нису од утицаја на пра-
вилност и законитост оспорене првостепене пресуде. Основни суд
је, како је закључио Окружни суд, правилно обрачунао и трошко-
ве поступка, с обзиром на тужиочев успјех у парници, будући да
апелант није предузео ни једну радњу да измири своје обавезе, па
ни по цијени од 780,00 КМ, што би свакако утицало на смањење
висине тужбеног захтјева а тиме и на висину трошкова.
11. Пресудом Врховног суда број 118-0-Рев-08-000 257 од 22.
септембра 2009. године апелантова ревизија је одбијена. Врховни
суд је оцијенио да су одлуке другостепеног и првостепеног суда
правилне и законите. Наиме, како је даље наведено, одредбом чла-
на 124. Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО)
прописано је да када у двостраним уговорима једна страна не испу-
ни своју обавезу друга страна може, ако није што друго одређено,
захтијевати испуњење обавеза под условима предвиђеним у идућим
члановима, раскинути уговор простом изјавом а у сваком случају
има право на накнаду штете. При чињеници да су парничне стран-
ке закључиле уговор о изградњи стана, дефинисале цијену која није
коначна, да је цијена предметног стана према налазу и мишљењу
вјештака 900,022 КМ по м² и чињеници да је тужилац апеланту пре-
дао стан и да је апелант исплатио аванс у висини од 22.500,00 КМ
правилним се указује одлука нижестепених судова да је тужиочев
захтјев основан до износа од 65.118,42 КМ. Наиме, од укупне ције-
не стана коју је утврдио вјештак у износу од 87.618,42 КМ одузет је
износ који је уплаћен на име аванса, па је апелант обавезан да тужи-
оцу исплати износ од 65.118,42 КМ. Ако се има у виду, како је даље
наведено, да апелант у току поступка и у својој изјави коју је дао
приликом саслушања у својству парничне странке није спорио пра-
во тужиоцу да сходно одредби члана 2. закљученог уговора напла-
ти цијену стана према стварним трошковима произилази да су
нижестепени судови у свему одлучили правилно. Такође је правил-
ним оцијењена одлука о трошковима поступка.
IV - Апелација
а) Наводи из апелације
12. Апелант је у апелацији истакао да му је оспореним пресу-
дама повријеђено право на имовину из члана II/3.к) Устава Босне
и Херцеговине и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенци-
ју за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту:
Европска конвенција). Сматра да су оспорене пресуде резултат
погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне
примјене материјалног права. Истакао је да уговор који је закљу-
чио са тужиоцем није правилно протумачен, те да је, стога, погре-
шно обавезан на исплату цијене стана коју је утврдио вјештак,
умјесто да буде обавезан на исплату уговорене цијене по м² уз уве-
ћање које се односи на таксу и порез, коју никада није оспоравао.
Сем тога, апелант је навео да је оспореним одлукама погрешно
одлучено о трошковима поступка.
б) Одговор на апелацију
13. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да је апе-
лација неоснована и да оспореном пресудом Врховног суда није
дошло до повреде апелантовог права на имовину, будући да апе-
лант у току поступка и у свом исказу није спорио право тужиоцу
да наплати цијену према стварним трошковима, који су током
поступка пред судом заиста и утврђени.
14. Окружни суд је предложио да се апелација одбије јер су у
образложењу пресуде Окружног суда наведени јасни чињенични и
правни разлози из којих је видљиво да није дошло до повреде пра-
ва на коју се апелант позива.
15. Основни суд је истакао да је поступак спроведен у складу
са одредбама Закона о парничном поступку и пресуда донесена
примјеном важећег материјалног права при чему није прекршено
апелантово право на које се у апелацији позива.
16. Тужени је у одговору истакао да су неосновани наводи
апелације будући да закљученим уговором о изградњи није конач-
но дефинисана цијена стана по 1 м², а како се апелант сагласио са
спроведеним вјештачењем вјештака грађевинске струке, а то зна-
15 22.02.2013.
чи да је прихватио и цијену коју је тај вјештак утврдио, произила-
зи да ни наводи апелације нису основани.
V - Релевантни прописи
17. У Закону о облигационим односима (“Службени гласник
Републике Српске”, бр. 17/93, 3/96 и 39/03) релевантне одредбе
гласе:
Члан 99.
1. Одредбе уговора примјењују се онако како гласе.
2. При тумачењу спорних одредби не треба се држати дослов-
ног значења употријебљених израза, већ треба истраживати зајед-
ничку намјеру уговарача и одредбу тако разумјети како то одгова-
ра начелима облигационог права утврђеним овим законом.
Члан 124.
У двостраним уговорима, кад једна страна не испуни своју
обавезу, друга страна може, ако није што друго одређено, захтије-
вати испуњење обавеза или, под условима предвиђеним у идућим
члановима, раскинути уговор простом изјавом, ако раскид угово-
ра не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на
накнаду штете.
Члан 131.
Уговор се не може раскинути због неиспуњења незнатног
дијела обавезе.
Члан 135.
При одлучивању о раскидању уговора, односно о његовој
измјени, суд се руководи начелима поштеног промета, водећи рачу-
на нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора одно-
сне врсте, о општем интересу као и о интересима обију страна.
VI - Допустивост
18. У складу са чланом VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине,
Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која
су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због
пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.
19. У складу са чланом 16. став 1. Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пре-
суде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјело-
творни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у
року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио
одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је кори-
стио.
20. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је
Пресуда Врховног суда број 118-0-Рев-08-000 257 од 22. септем-
бра 2009. године, против које нема других дјелотворних правних
лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант
је примио 14. октобра 2009. године, а апелација је поднесена 12.
децембра 2009. године, дакле у року од 60 дана, како је прописано
чланом 16. став 1. Правила Уставног суда. Коначно, апелација
испуњава и услове из члана 16. ст. 2. и 4. Правила Уставног суда,
јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки
други формални разлог због ког апелација није допустива.
21. Имајући у виду одредбе члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине, члана 16. ст. 1, 2. и 4. Правила Уставног суда, Уставни
суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу
допустивости.
VII - Меритум
22. Апелант сматра да му је оспореним пресудама редовних
судова повријеђено право на имовину из члана II/3.к) Устава
Босне и Херцеговине, односно члана 1. Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
Право на имовину
Члан II/3.к) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дије-
лу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска
права и основне слободе из става 2. овог члана, а она обухватају:
[…]
к) Право на имовину;
Члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи:
Свако физичко или правно лице има право на неометано ужи-
вање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине,
осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и
општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на
право државе да примјењује такве законе које сматра потребним
да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интере-
сима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприно-
са или казни.
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
23. У вези с апелантовим наводима да му је оспореном пресу-
дом повријеђено право на имовину, Уставни суд прво мора утвр-
дити да ли је апелант имао имовину која је заштићена чланом 1.
Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни
суд указује на конзистентну праксу Европског суда и сопствену
јуриспруденцију, према којима “имовина” у смислу члана 1. Про-
токола број 1 уз Европску конвенцију може бити “постојећа имо-
вина” или “добра”, укључујући и потраживања у односу на која
лице има бар “легитимно очекивање” да ће их реализовати (види
Европски суд, Jantner против Словачке, пресуда од 4. марта 2003.
године, апликација број 39050/97, став 27). Уставни суд, такође,
подсјећа на то да право на имовину из члана 1. Протокола број 1
уз Европску конвенцију не гарантује право на стицање имовине
(види Европски суд, Van der Mussele против Белгије, пресуда од
23. новембра 1983. године, серија А, број 70, став 48), нити се
може тумачити као ограничење држави да законима уреди питање
услова под којима одређена лица могу да остваре одређена имо-
винска права. У конкретном случају, Уставни суд сматра да се апе-
лантова “имовина” која је заштићена чланом 1. Протокола број 1
уз Европску конвенцију састоји од његове обавезе да тужиоцу на
име цијене стана исплати одређени новчани износ. Дакле, у кон-
кретном случају, Уставни суд сматра да спорни стан и новчани
износ који апелант треба исплатити тужиоцу представља “имови-
ну” у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
24. Даље, Уставни суд треба утврдити да ли је дошло до мије-
шања у апелантову имовину, да ли је то мијешање било у складу
са законом и у јавном интересу и да ли је то мијешање било про-
порционално легитимном циљу, дакле, успоставља ли правичну
равнотежу између апелантовог права и општег интереса. Уставни
суд је утврдио да су оспорене пресуде донесене у поступку који је
тужилац покренуо против апеланта, захтијевајући раскид уговора
и повраћај стана уз алтернативни тужбени захтјев да му апелант
исплати цијену стана коју је у поступку утврдио вјештак грађе-
винске струке. Главни тужиочев тужбени захтјев је одбијен јер је
апелант неспорно уплатио аванс, односно 33% од цијене укупне
вриједности стана, а то даље значи да је уговор о удруживању
средстава испунио у претежном дијелу. Сем тога, неспорно је
утврђено да је апелант у посједу стана, а то значи да је тужилац
своју обавезу из уговора према апеланту испунио. С обзиром на то
да је већ констатовано да новчани износ који је апелант у обавези
да плати тужиоцу представља апелантову имовину, произилази да
је у конкретном случају оспореним пресудама дошло до мијеша-
ња у апелантову имовину.
25. Сљедеће питање на које Уставни суд треба да одговори
јесте да ли је мијешање у апелантово право на имовину било у
складу са законом. У вези с тим, Уставни суд запажа да су редов-
ни судови на конкретну ситуацију примијенили одредбу члана 99.
ЗОО-а којом је прописано да се одредбе уговора (у конкретном
случају одредбе уговора о заједничком удруживању средстава
ради изградње стана) прије свега примјењују онако како гласе, а
при тумачењу спорних одредби не треба се држати дословног зна-
чења употријебљених израза већ треба истраживати заједничку
намјеру уговарача и одредбу разумјети како одговара принципима
облигационог права. С тим у вези, утврђено је да су тужилац и
апелант договорили цијену стана по 1 м² (члан 2. став 1. уговора)
и да су уговорили да цијена није коначна односно да ће се цијена
по 1 м² дефинисати након изградње објекта (члан 2. став 2. угово-
ра). Будући да је апелант у поступку оспорио висину захтјева пре-
ко износа који је уговорен у одредби члана 2. став 1. уговора, вје-
штак грађевинске струке је спровео вјештачење и апелант није
оспорио његов налаз и мишљење, па дакле ни цијену стана. Сем
наведене одредбе, примијењена је и одредба члана 124. ЗОО-а
којом је прописано да када у двостраним уговорима једна страна
не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није што друго
одређено, захтијевати испуњење обавезе или под условима који су
прописани у сљедећим одредбама ЗОО-а раскинути уговор про-
стом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у
сваком случају има право на накнаду штете. Дакле, из наведеног
произилази јасна правна основа за мијешање у апелантову имови-
ну на основу закона (одредбе чл. 99. и 124. ЗОО-а) који испуњава
стандарде Европске конвенције у погледу јасноће и транспарент-
ности и чија је сврха да заштити уговорне стране за случај
неиспуњења двостраног уговора, што значи да мијешање слиједи
легитимне циљеве у јавном и општем интересу.
26. Мијешање је пропорционално, с обзиром на то да је апе-
лант обавезан да тужиоцу исплати одређени новчани износ који је
суд, имајући у виду неспорне чињенице и прихватање апеланта да
изврши своју обавезу али до одређене висине, утврдио на основу
налаза и мишљења вјештака грађевинске струке који у поступку
није оспорен. Тиме је поштован принцип правне сигурности,
будући да је мијешање извршено на основу закона и након спрове-
деног судског поступка. С тим у вези, Уставни суд запажа да при-
хватањем тужиочевог тужбеног захтјева у досуђеном износу,
којим је за апеланта створена обавеза да тужиоцу на име цијене
стана исплати одређени новчани износ (према налазу и мишљењу
15 11
вјештака), на апеланта није стављен претјеран терет, односно није
доведено у питање поштовање принципа “пропорционалности”,
јер релевантне одредбе ЗОО-а за случај неиспуњења обавезе у
двостраним уговорима прописују или захтјев за испуњење угово-
рене обавезе а у сваком случају накнаду штете.
27. Уставни суд сматра да је у конкретном случају успоста-
вљена правична равнотежа између заштите апелантовог права на
имовину и општег интереса, односно у овој ситуацији на апелан-
та није стављен претјеран терет, јер се досуђени новчани износ
односи на вриједност стана који користи и за чију је изградњу са
тужиоцем закључио двострани обавезујући уговор, прихватајући
обавезу да након изградње стана испуни своју обавезу у виду пла-
ћања цијене, која наведеним уговором није фиксно одређена.
28. Стога, Уставни суд је мишљења да у овом случају није
дошло до повреде права на имовину из члана II/3.к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
VIII - Закључак
29. Уставни суд сматра да нема кршења права на имовину из
члана II/3.к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1. Протокола
број 1 уз Европску конвенцију када су судови на све три инстанце
дали темељито образложење и одговоре на све апелантове наводе,
а пресуде су засноване на законским прописима који у погледу
јасноће и транспарентности задовољавају критеријуме Европске
конвенције, чиме је испуњен и принцип правне сигурности јер је
мијешање у имовину извршено на основу закона и након спрове-
деног судског поступка.
30. На основу члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда,
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
31. Према члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у
предмету број АП 2008/09, рјешавајући апелацију Милоша Пау-
новића, на основу члана VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине, чла-
на 59. став 2. алинеја 2 и члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног
суда Босне и Херцеговине (“Службени гласник Босне и Херцего-
вине”, бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Мато Тадић, судија и
- Мирсад Ћеман, судија,
на сједници одржаној 20. децембра 2012. године, д о н и о ј е
ОД Л У КУ
О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Одбија се као неоснована апелација Милоша Пауновића, под-
несена против Пресуде Окружног суда у Бијељини број 80 0 К
000777 09 Кж од 28. априла 2009. године и Пресуде Основног суда
у Бијељини број 80 0 К 0007777 08 К од 11. децембра 2008. године.
Одлуку објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине”,
“Службеном гласнику Републике Српске” и “Службеном гласнику
Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине”.
Образложење
I - Увод
1. Милош Пауновић (у даљем тексту: апелант) из Бијељине,
ког заступа Јездимир Спасојевић, адвокат из Бијељине, поднио је
26. јуна 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцегови-
не (у даљем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у
Бијељини (у даљем тексту: Окружни суд) број 80 0 К 000777 09
Кж од 28. априла 2009. године и Пресуде Основног суда у Бијељи-
ни (у даљем тексту: Основни суд) број 80 0 К 0007777 08 К од 11.
децембра 2008. године. Апелант је у апелацији тражио да Уставни
суд донесе привремену мјеру којом ће обуставити извршење пре-
суде које оспорава апелацијом, јер се у вријеме подношења апела-
ције већ налазио на издржавању казне затвора у Окружном затво-
ру у Бијељини.
II - Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22. став 1. Правила Уставног суда, од
Основног суда, Окружног суда и Окружног тужилаштва у Бијељи-
ни (у даљем тексту: Тужилаштво) затражено је 5. новембра 2009.
године да доставе одговор на апелацију.
12 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
3. Основни суд је доставио одговор 12. новембра 2009. годи-
не, Окружни суд 20. новембра 2009. године, а Тужилаштво 23.
новембра 2009. године.
4. На основу члана 26. став 2. Правила Уставног суда, одговор
на апелацију достављен је апеланту 9. децембра 2009. године.
III - Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода
и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумира-
ју на сљедећи начин.
6. Првостепеном Пресудом Основног суда број 80 0 К 0007777
08 К од 11. децембра 2008. године апелант је проглашен кривим
због кривичног дјела неовлашћене производње и промета опојних
дрога из члана 224. став 1. Кривичног закона Републике Српске (у
даљем тексту: КЗРС) које је починио на начин описан у тачки 1.
изреке пресуде, па је примјеном чл. 38 и 39. КЗРС осуђен на казну
затвора у трајању од седам мјесеци. Сходно члану 99. став 1. Зако-
на о кривичном поступку Републике Српске (у даљем тексту:
ЗКПРС) апелант је обавезан да плати судски паушал у износу од
150,00 КМ. Истом пресудом, на основу члана 289. став 1. тачка ц)
ЗКПРС одбијена је оптужба против апеланта да је, на начин
детаљније описан у тачки 2. изреке пресуде, учинио кривично дје-
ло недозвољене производње и промета оружја и експлозивних
материја из члана 399. став 1. КЗРС.
7. У образложењу пресуде је наведено да је против апеланта
поднесена и потврђена оптужница да је у временском периоду од
1. августа до 15. августа 2007. године у мјесту Патковача, општи-
на Бијељина, продавао дрогу Елвиру Делићу, Тодору Станићу и
Јови Милетићу (који је у то вријеме био малољетан), да је та дро-
га била упакована у кутије за шибице, а да је дрогу продавао по
цијени од 10,00 КМ по једној кутији. У образложењу пресуде је
даље наведено да су у доказном поступку проведени докази опту-
жбе, а да одбрана није имала својих приједлога.
8. Основни суд је даље навео да су свједоци Јово Милетић и
Елвир Делић у својим изјавама које су дали на главном претресу
порекли да су наведену дрогу куповали од апеланта. Свједок Јово
Милетић је тврдио да апеланта и не познаје, да никада није ишао
у парк у Патковачи, мада признаје да је набављао и конзумирао
дрогу - марихуану, али је тврдио да ју је набављао од једног лица
из Брчког. Свједок Елвир Делић је такође порекао да је дрогу
куповао од апеланта, али и он је тврдио да је конзумирао дрогу
коју је први пут купио у Клубу “Соба” у Бијељини. Међутим,
наведеним свједоцима су предочене њихове изјаве дате пред овла-
шћеним лицима ЦЈБ Бијељина, у којима су они признали да су
дрогу куповали од апеланта. Наиме, у наведеним изјавама свједок
Јово Милетић је навео да је он заједно с Елвиром Делићем и Тодо-
ром Станићем набављао дрогу - марихуану од лица познатог под
надимком Чобан из Патковаче, а ради се о апеланту који има овај
надимак. Свједок Јово Милетић је даље у писменој изјави навео
да су апеланта налазили у једном паркићу у Патковачи и да су дро-
гу набављали у августу 2007. године, да је посредник у куповини
био Тодор Станић који је позивао апеланта преко мобилног теле-
фона и с њим се договарао о количини и цијени дроге, те да су
први пут од апеланта купили четири кутијице дроге које су плати-
ли укупно 40,00 КМ, други пут 2 кутијице за 20,00 КМ и на крају
једну кутијицу по цијени од 10,00 КМ. Наведену дрогу су конзу-
мирали тако што су је пушили у кући Елвира Делића. Такође, свје-
док Елвир Делић је пред овлашћеним службеним лицима ЦЈБ
Бијељина дао писмену изјаву која се у потпуности подудара с
исказом свједока Јове Милетића. Признао је да су он, Јово Миле-
тић и још једно лице куповали опојну дрогу - марихуану од лица
под надимком Чобан који живи у Патковачи, а што значи да се
ради о апеланту, те да су дрогу куповали у једном паркићу у Пат-
ковачи. Даље је наведено да су од апеланта куповали дрогу три
пута по цијени од 10,00 КМ за једну шибицу, с тим што је овај
свједок навео да су укупно купили три кутијице, те да су након
тога наведену опојну дрогу пушили.
9. Основни суд је исказе свједока Јове Милетића и Елвира
Делића који су дати пред овлашћеним службеним лицима ЦЈБ
Бијељина прихватио као вјеродостојне, имајући у виду да свједо-
ци нису оспоравали да су они такве изјаве потписали. Основни
суд је навео да су ови свједоци тврдили да су они овакве изјаве
дали због тога што су их на то принудила службена лица која су
их саслушавала. Међутим, Основни суд је утврдио да је овај дио
њиховог исказа оповргнут исказима свједока Миле Стојановић,
Игора Капикуле и Радомира Милошевића. Наиме, свједок Мила
Стојановић је у свом исказу навела да је она као представник Цен-
тра за социјални рад Бијељина била присутна саслушању свједока
Јове Милетића, који је у то вријеме био малољетан, да приликом
саслушања према њему није примјењивана сила него да је на
записник издиктирано оно што је свједок изјављивао, а да му је
службено лице након сачињавања записника прочитало, односно
препричало, садржај записника, на шта свједок није имао при-
мједби, нити се жалио на поступак службених лица према њему.
15 22.02.2013.
Осим тога, свједоци Игор Капикула и Радомир Милошевић, који
су вршили саслушање свједока Јове Милетића и Елвира Делића,
такође су потврдили да према овим свједоцима није примјењива-
на никаква сила него да су у записник унесене њихове вјеродо-
стојне изјаве, при чему је свједок Милошевић споменуо да се сје-
ћа да је свједок Јово Милетић изјавио да је куповао дрогу у Пат-
ковачи од лица под надимком Чобан, након чега су они као
инспектори, вршећи идентификацију надимака, утврдили да се
ради о апеланту и да он има такав надимак.
10. Цијенећи све проведене доказе и доводећи их у међусобну
везу, Основни суд је нашао да је доказано да је апелант на начин
како је то описано у изреци пресуде продавао опојну дрогу - мари-
хуану Јови Милетићу, Елвиру Делићу и Тодору Станићу, да је про-
дао укупно седам шибица ове опојне дроге, како то произилази из
исказа свједока Јове Милетића, коју су затим ова лица конзумира-
ла. По оцјени Основног суда, из проведених доказа, а посебно из
исказа свједока Игора Капикуле, Радомира Милошевића и Миле
Стојановић, несумњиво произилази да се заиста радило о овој
врсти опојне дроге. Цијенећи наведене радње апеланта у кривич-
но-правном смислу, Основни суд је нашао да су се у таквим њего-
вим радњама стекла сва битна обиљежја кривичног дјела неовла-
шћене производње и промета опојних дрога из члана 224. став 1.
КЗРС. Апелант је био свјестан да се ради о опојној дроги, имају-
ћи у виду проведене доказе, али ју је он и поред тога продавао, из
чега произилази да је он кривично дјело извршио с директним
умишљајем. Одлучујући о казни, Основни суд је од олакшавају-
ћих околности апеланту нашао да до сада није осуђиван, да се
ради о младој особи и да је незапослен, док му није нашао посеб-
но отежавајуће околности. На основу тога, а цијенећи степен дру-
штвене опасности дјела, Основни суд је апеланту изрекао казну
затвора у трајању од седам мјесеци. Основни суд је сматрао да ће
се и с ублаженом казном постићи сврха кажњавања, па је, примје-
ном прописа о ублажавању казне, апеланту изрекао казну испод
границе прописане у закону за наведено кривично дјело.
11. Одлучујући о апелантовој жалби, Окружни суд је донио
Пресуду број 80 0 К 000777 09 Кж од 28. априла 2009. године
којом је апелантову жалбу одбио као неосновану и потврдио прво-
степену пресуду.
12. Окружни суд је у образложењу пресуде истакао да је прво-
степену пресуду испитао у оном дијелу у ком се она оспорава жал-
бом апелантовог браниоца, у складу с чланом 312. ЗКПРС. Окру-
жни суд је даље навео да, према његовом становишту, нису почи-
њене битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 303.
став 1. тачка з) ЗКПРС на које је жалба указала. С тим у вези,
Окружни је суд истакао да је правилан приступ жалбе с аспекта
оцјене прихватљивости изјава свједока које су изнудила употре-
бом силе или пријетње службена лица која су обављала саслуша-
ње тих свједока. Наиме, законитост у прибављању доказа предста-
вља нужан услов за њихову валидност без ког такви докази не
могу да буду основ на ком ће се пресуда заснивати, нити под прет-
поставком истинитости њиховог садржаја, јер је чланом 10. став 1.
ЗКПРС забрањено да од било ког лица које учествује у поступку
изнуђује било какву изјаву. Незаконито прибављена изјава, без
обзира на њен садржај, до које се дошло примјеном силе, пријет-
ње или других сличних средстава не може да буде доказ на ком се
заснива судска одлука. Међутим, Окружни суд је указао да је
током поступка који је претходио доношењу првостепене пресуде,
Основни суд питање законитости споменутог доказа разријешио
на правилан начин саслушањем свједока Игора Капикуле, Радоми-
ра Милошевића и Миле Стојановић, те отклонио сваку сумњу у
погледу примјене било ког облика принуде од овлашћених слу-
жбених лица приликом саслушања свједока Елвира Делића и Јове
Милетића и тиме упоредо отклонио сумњу у погледу законитости
њихових исказа.
13. На наведени начин је, по оцјени Окружног суда, првостепе-
ни суд разријешио и дилеме у вези с чињеничним основом оспора-
ване пресуде. Окружни суд је оцијенио да не могу да се прихвате
тврдње апелантовог браниоца да је чињенично стање у конкретном
случају погрешно утврђено због чињенице да је Основни суд као
увјерљиве и истините прихватио изјаве свједока Елвира Делића и
Јове Милетића које су они дали у истражном поступку, а не оне који
су дати на главном претресу. С тим у вези, Окружни суд је истакао
да је тачно да су наведени свједоци на главном претресу измијени-
ли своје исказе које су дали пред овлашћеним лицима ЦЈБ Бијељи-
на, правдајући измјене тиме да су те изјаве давали под притиском
који су на њих вршила овлашћена службена лица, али да је, цијене-
ћи овакве, различите исказе свједока, првостепени суд правилно
поступио када је као процесно вриједне, у сагласности с другим
изведеним доказима, прихватио њихове изјаве дате у просторијама
ЦЈБ Бијељина и које су свједоци својеручно потписали након кон-
статације да су исказе прочитали и да не стављају примједбе. Наи-
ме, да би отклонио сваку дилему у том правцу, првостепени суд је,
на околности под којима су изјаве даване, саслушао Игора Капику-
лу и Радомира Милошевића, овлашћена службена лица, који су
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
демантовали начин саслушања како су га описали свједоци на глав-
ном претресу. Тачније, Капикула и Милошевић су у потпуности
демантовали да је постојао било какав притисак на свједоке у
вријеме давања њиховог исказа или било какве друге околности
које би биле од утицаја на свједоке да лажно свједоче. Од посебне
је важности чињеница да је током главног претреса у својству свје-
дока саслушана Мила Стојановић, која је као представник Центра
за социјални рад Бијељина присуствовала саслушању свједока Јове
Милетића, с обзиром да је он у то вријеме био малољетан и која је,
као лице које је по природи посла задужено да води рачуна о инте-
ресима малољетних лица, потпуно потврдила наводе свједока
Капикуле и Милошевића да према Милетићу није примјењивана
никаква сила нити принуда било које врсте, него да је он потпуно
свјесно и добровољно свједочио, да му је овлашћено службено лице
чак предочило изјаву коју је дао након чега је свједок Милетић
потврдио вјеродостојност изјаве и потписао записник. Имајући у
виду наведене чињенице, а нарочито чињеницу да се свједок Миле-
тић није жалио представнику Центра за социјални рад да било ко на
њега врши притисак Окружни суд је закључио да, без икакве диле-
ме, може да се потврди вјеродостојност исказа који су дати током
истраге.
14. Окружни суд је такође истакао да је правилан став одбра-
не да суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су
изнесени на главном претресу. Међутим, то значи да суд не може
да заснива пресуду на доказима које на главном претресу није уоп-
ште извео, а не да је везан за исказ свједока дат на главном претре-
су, нарочито ако свједок, као што је то у конкретном случају ријеч,
не може да дâ увјерљиве разлоге за своје одступање од исказа који
је дао у истражном поступку. Пресуда може да се заснива на иска-
зу свједока које су дали у истрази, иако су они на главном претре-
су од њих одступили. Наиме, иако дати у истрази, њихови искази
су били предмет главног претреса тј. тужилац их је изнио на глав-
ном претресу као доказ. Тако изведене доказе првостепени суд је
цијенио појединачно и у вези с другим доказима и на основу такве
анализе потпуно и правилно утврдио чињенично стање, те о томе
дао ваљане разлоге с којима се сагласио и Окружни суд. Окружни
суд је закључио да су прихватљиви разлози којима је првостепени
суд образложио свој став о вјеродостојности исказа свједока
Делића и Милетића, а које су они дали у истражном поступку.
15. Окружни је суд је даље истакао да је прихватљиво стано-
виште изнесено у жалби да је за постојање конкретног кривичног
дјела неопходно да се изврши вјештачење материје о којој је ријеч
(увијек када за то постоји могућност) како би се на несумњив
начин утврдило да се ради о опојној дроги. Међутим, Окружни
суд је истакао да у околностима конкретног случаја треба да се
има у виду чињеницу да се ради о супстанци која према изјавама
свједока представља опојну дрогу коју су они након куповине кон-
зумирали тако да је, с обзиром да их том приликом нису затекла
овлашћена службена лица, отклоњена свака могућност да се вје-
штачи та материја, па је ова чињеница могла да се утврђује и дру-
гима доказима, а не искључиво вјештачењем.
16. На крају, испитујући одлуку о казни, Окружни суд је сма-
трао да је оспоравана пресуда и у том дијелу правилна и законита,
па је и у овом дијелу жалбу браниоца одбио.
IV - Апелација
а) Наводи из захтјева
17. Апелант је навео да му је оспореним пресудама повријеђе-
но право на личну слободу и сигурност из члана II/3д) Устава Босне
и Херцеговине и члана 5. Европске конвенције за заштиту људских
права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција),
затим право на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције. Апелант
сматра да је оспореним пресудама прекршено право на правично
суђење, што се огледа у томе да су редовни судови погрешно утвр-
дили да је он извршио кривично дјело које му се ставља на терет,
иако за такав закључак није било доказа. Истиче да се ради о заблу-
ди о личности, јер су свједоци у истрази изјавили да су дрогу купо-
вали од лица из Патковаче с надимком Чобан, а апелант никада није
имао тај надимак, што је суд пропустио да утврди сматрајући
довољним што су полицијски инспектори који су водили истрагу,
свједочећи на главном претресу, изјавили да су провјером на терену
утврдили да је то апелантов надимак, при чему нису именовали
лица од којих су добили тај податак. Такође, у истрази није вршено
препознавање, а свједоци Јово Милетић и Елвир Делић су на глав-
ном претресу изјавили да никада нису куповали дрогу од апеланта.
Стога, апелант сматра да је повријеђен принцип in dubio pro reo, јер
није неспорно утврђено да је он лице с надимком Чобан, па самим
тим није ван разумне сумње утврђено да је починио дјело због ког
је оптужен и осуђен. Повреду права на личну слободу и сигурност
апелант није посебно образлагао.
б) Одговор на апелацију
18. Основни суд је у одговору на апелацију истакао да су апе-
лантови наводи неосновани, те да је у доказном поступку на
15 13
несумњив начин утврдио да оптужени има надимак Чобан. Основ-
ни суд је затим поновио наводе из образложења првостепене пре-
суде, те закључио да је апелант на основу законито проведеног
поступка проглашен кривим за учињено кривично дјело и да није
било никаквих повреда поступка, па самим тим ни повреде Уста-
ва Босне и Херцеговине.
19. Окружни суд је у одговору на апелацију истакао да у
поступку који је претходио доношењу пресуде Окружног суда, као
и у самој пресуди, није повријеђен нити један сегмент права на
правично суђење. Окружни суд је истакао да апелант у својој апе-
лацији износи приговоре у погледу чињеничног основа оспорених
пресуда, те да се о свим тим приговорима Окружни суд већ изја-
шњавао у својој одлуци, па у потпуности остаје код свих навода из
те пресуде. С обзиром на наведено, Окружни суд сматра да је апе-
лација неоснована.
20. Тужилаштво је у одговору на апелацију истакло да из
садржаја апелације произилази да се апелантови наводи о повре-
ди права на правично суђење односе на то да је Основни суд
засновао своју одлуку на непотпуно утврђеном чињеничном ста-
њу, јер у току поступка није са сигурношћу утврдио идентитет
лица с надимком Чобан, при чему апелант у току првостепеног
поступка уопште није негирао да је то његов надимак.
V - Релевантни прописи
21. У Закону о кривичном поступку Републике Српске (“Слу-
жбени гласник Републике Српске”, бр. 50/03, 111/04, 115/04 и
29/07) релевантне одредбе гласе:
Члан 3.
Претпоставка невиности и начело in dubio pro reo
(1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се право-
снажном пресудом не утврди његова кривица.
(2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја
кривичног дјела или од којих зависи примјена неке одредбе кри-
вичног законодавства, суд рјешава одлуком на начин који је
повољнији за оптуженог.
Члан 10.
Правно неваљани докази
(2) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима прибавље-
ним повредама људских права и слобода прописаних Уставом и
међународним уговорима, које је ратификовала Босна и Херцегови-
на, нити на доказима који су прибављени повредама овог закона.
(3) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима који су
добијени на основу доказа из става 2. овог члана.
Члан 14.
Принцип истине
Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни
су истинито и потпуно утврдити како чињенице које терете осум-
њиченог, односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.
Члан 15.
Слободна оцјена доказа
Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривич-
ном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница
није везано ни ограничено посебним формалним доказним прави-
лима.
Члан 246.
Обавезе судије, односно предсједника вијећа
(2) Дужност судије, односно предсједника вијећа је да се ста-
ра за свестрано претресање предмета, утврђивање истине и откла-
њање свега што одуговлачи поступак, а не доприноси разјашњењу
ствари.
Члан 268.
Извођење доказа
(3) Приликом извођења доказа дозвољено је директно, унакр-
сно и додатно испитивање. Директно испитивање обавља страна
која позива свједока, али судија, односно вијеће може у сваком
тренутку поставити питање свједоку.
Члан 280.
Изузеци од непосредног провођења доказа
(1) Искази дати у истрази дозвољени су као доказ на главном
претресу и могу бити кориштени приликом директног или унакр-
сног испитивања или побијања изнесених навода или у одговору
на побијање или на додатно испитивање. У овом случају, лицу се
може дати могућност да објасни или побије свој претходни исказ.
Члан 303.
Битне повреде одредаба кривичног поступка
(1) Битна повреда одредаба кривичног поступка постоји:
14 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
з) ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама
овог закона не може заснивати пресуда;
22. У Кривичном закону Републике Српске (“Службени гла-
сник Републике Српске”, бр. 49/03 и 108/04) релевантне одредбе
гласе:
Неовлашћена производња и промет опојних дрога
Члан 224.
(1) Ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на
продају, или ко ради продаје купује, држи или преноси, или ко
посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашће-
но ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени
за опојне дроге, казниће се затвором од једне до десет година.
VI - Допустивост
23. У складу с чланом VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине,
Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која
су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због
пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.
24. У складу с чланом 16. став 1. Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пре-
суде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјело-
творни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у
року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио
одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку ког је кори-
стио.
25. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је
Пресуда Окружног суда број 80 0 К 000777 09 Кж од 28. априла
2009. године против које нема других дјелотворних правних лије-
кова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је
примио 27. маја 2009. године, а апелација је поднесена 26. јуна
2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16.
став 1. Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и
услове из члана 16. ст. 2. и 4. Правила Уставног суда, јер није очи-
гледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формал-
ни разлог због ког апелација није допустива.
26. Имајући у виду одредбе члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине, члана 16. ст. 1, 2. и 4. Правила Уставног суда, Уставни
суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу
допустивости.
VII - Меритум
27. Апелант оспорава наведене пресуде тврдећи да су му тим
пресудама повријеђена права из члана II/3д) и е) Устава Босне и
Херцеговине и чл. 5. и 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције.
Право на правично суђење
28. Члан II/3.е) Устава Босне и Херцеговине гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска
права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:
е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним
стварима и друга права у вези са кривичним поступком.
29. Члан 6. Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или
основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има
право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред
независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]
2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним
док се његова кривица по закону не докаже.
30. У погледу примјене члана 6. Европске конвенције у пред-
метном поступку, Уставни суд истиче да се у конкретном случају
ради о кривичном поступку у ком је апелант проглашен кривим за
кривично дјело неовлашћене производње и промета опојних дро-
га, које је прописано законом и за које је апелант осуђен на казну
затвора. Дакле, ради се о поступку у ком је утврђивана основаност
кривичне оптужбе, па је члан 6. Европске конвенције у конкрет-
ном случају примјенљив.
31. Апелант сматра да није имао правично суђење због тога
што су, по његовом мишљењу, редовни судови погрешно утврди-
ли чињенично стање, неправилно примијенили материјално пра-
во, погрешно оцијенили изведене доказе и нарушили принцип in
dubio pro reo.
32. У односу на ове апелантове наводе Уставни суд прије све-
га указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, зада-
так ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у
погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд,
Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005.
године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надле-
жан да супституише редовне судове у процјени чињеница и дока-
за, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице
и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједи-
њеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација
15 22.02.2013.
број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евенту-
ално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право
на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан
правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално,
произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе
надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне
повреде уставних права или права из Европске конвенције у
поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају
Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан на
начин на који то захтијева члан 6. став 1. Европске конвенције
(види Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године,
објављена у “Службеном гласнику БиХ”, број 58/05).
33. Даље, Уставни суд подсјећа да се неће мијешати у начин на
који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу. У вези
с тим, Уставни суд се неће мијешати ни у то којим доказима стра-
на у поступку редовни судови поклањају повјерење на основу сло-
бодне судијске процјене (види Уставни суд, Одлука број АП
612/04 од 30. новембра 2004. године, и Европски суд за људска
права, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. годи-
не, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78).
34. Такође, Уставни суд подсјећа да право на правично суђење
не прописује нити једно правило о прихватљивости доказа, већ је
превасходно задатак националног законодавстава да регулише ово
питање (види Европски суд, Schenk против Швајцарске, 12. јули
1988. године, ст. 45-46, серија А, број 140; и Teixeira de Castro про-
тив Португала, 9. јули 1998. године, став 34, Извјештаји 1998-IV).
Сходно становишту Европског суда, његов задатак није да утврђу-
је да ли је одређена врста доказа прихватљива или да утврђује да
ли је лице које је у питању криво или не, већ да одговори на пита-
ње да ли је поступак у цјелини био правичан, укључујући и начин
на који су докази прикупљени. То укључује испитивање незакони-
тости о којој је ријеч и у случају када је у питању повреда неког
другог права из Конвенције, природу утврђене повреде (види
Европски суд, Khan против Уједињеног Краљевства, апликација
број 35394/97, став 34, ECHR 2000-V; P. G. и J. H. против Уједиње-
ног Краљевства, апликација број 44787/98, став 76, ECHR 2001-
IX; Allan против Уједињеног Краљевства, апликација број
48539/99, став 42, ECHR 2001-IX).
35. На крају, Уставни суд подсјећа да право на правично суђење
претпоставља да сви докази морају да буду проведени на јавној
расправи у присуству оптуженог с могућношћу да буду преиспита-
ни у контрадикторном поступку. Коришћење доказа као што су
искази прибављени од полиције или у фази спровођења истраге
само по себи није у супротности с чланом 6. Европске конвенције
под условом да су обезбијеђена права оптуженог, између осталог, да
му буде дата адекватна и потпуна могућност да оспорава и испиту-
је свједоке оптужбе било у тренутку када су дали изјаву или у
каснијим фазама поступка (види Европски суд, Капенко против
Русије, пресуда од 13. марта 2012. године, ст. 61. и 62).
36. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је Основни
суд провео доказни поступак, да је у том смислу саслушао апелан-
та, саслушао свједоке, те извршио увид у изјаве свједока које су
дали у истрази. На основу тако проведеног доказног поступка
Основни суд је утврдио чињенично стање, те закључио да су се у
радњама апеланта стекла сва битна објективна и субјективна оби-
љежја кривичног дјела које му је стављено на терет. Уставни суд
запажа да је Основни суд детаљно и јасно образложио због чега је
прихватио изјаве свједока дате у истрази, а не њихове изјаве дате
на главном претресу. При томе, Основни суд је испитао апеланто-
ве приговоре којима је истицао да су изјаве свједока у истрази
незаконито прибављене, те је на основу исказа саслушаних свједо-
ка Игора Капикула, Радомира Милошевића и Миле Стојановић
утврдио да овлашћених службених лица приликом саслушања
свједока Елвира Делића и Јове Милетића нису вршила принуду и
тиме отклонио сумњу у погледу законитости њихових исказа. Ова-
кве закључке првостепеног суда потврдио је и другостепени суд,
разматрајући првостепену пресуду у границама разлога жалбе, а у
складу с чланом 312. ЗКПРС, дајући при томе детаљне и јасне раз-
логе за своје одлучење. Уставни суд такође запажа да је апелант
током првостепеног поступка имао прилику да испита све доказе
оптужбе и оспори их лично и посредством браниоца. С друге
стране, из образложења пресуде Основног суда произилази да апе-
лант у поступку није предложио извођење ниједног доказа. Тако-
ђе, апелант није истицао приговоре у погледу његовог идентитета,
односно није оспоравао да је он лице с надимком Чобан, као ни
приговоре због непровођења истражне радње препознавања. Ове
приговоре апелант је први пут изнио у апелацији.
37. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да у оспоре-
ним одлукама редовних судова није изостала брижљива и савјесна
оцјена доказа, како појединачно, тако и у узајамној вези, те да су
редовни судови дали јасне и детаљне разлоге за своје одлучење,
тако да правичност предметног поступка у цјелини, оваквим апе-
лантовим наводима, није доведена у питање.
22.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
38. У вези с апелантовим наводима да није доказано да је
извршио кривично дјело које му је стављено на терет, односно да
су повријеђени принципи пресумпције невиности и in dubio pro
reo из члана 6. став 2. Европске конвенције, Уставни суд указује да
је према пракси Европског суда и Уставног суда, као што је већ
наведено у овој одлуци, задатак редовних судова да оцијене дока-
зе који су пред њима, а да је задатак Уставног суда да оцијени да
ли је поступак, гледан у цјелини, био правичан, што у случају кри-
вичног поступка укључује и поштивање претпоставке невиности.
Сходно пракси Европског суда, пресумпција невиности значи да
оптужени није дужан да се брани, мада има право на одбрану,
односно није дужан да доказује своју невиност, а терет доказива-
ња је на тужиоцу. У складу с тим, суд мора да донесе ослобађају-
ћу пресуду не само кад је увјерен у невиност оптуженог него и
онда када није увјерен ни у његову кривњу, ни у његову невиност.
Дакле, када има сумњу, суд мора да примијени принцип in dubio
pro reo, што је и битан елеменат права на правично суђење из чла-
на 6. Европске конвенције (види Европски суд, Barbera, Messeque
и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године,
серија А број 146, став 77, и Одлука Уставног суда број АП 5/05 од
14. марта 2006. године, став 29, “Службени гласник Босне и Хер-
цеговине”, број 49/06). У том смислу, судови су дужни да оцијене
све доказе појединачно и у вези с осталим доказима, па да онда, на
основу такве, брижљиве оцјене, изведе закључак да ли је нека
чињеница доказана или не.
39. С обзиром да се наводи о кршењу принципа пресумпције
невиности и in dubio pro reo везују искључиво за судску оцјену
доказа, те да апелант, у вези с тим наводима, није понудио било
какву другу аргументацију којом би се поштовање ових принципа,
евентуално, могло да доведе у питање, осим што није задовољан
закључцима о његовој кривици до којих су судови дошли, Устав-
ни суд сматра да су и ови апелантови наводи неосновани.
40. На основу изложеног, узимајући у обзир предметни посту-
пак у цјелини, Уставни суд закључује да нема кршења апелантовог
уставног права на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције.
Право на личну слободу и сигурност
41. Члан II/3д) Устава Босне и Херцеговине у релевантном
дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска
права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:
д) Право на личну слободу и сигурност.
42. Члан 5. Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:
1. Свако има право на слободу и сигурност личности. Нико не
смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним случајевима
и у складу са законом прописаним поступком:
а. законитог лишења слободе по пресуди надлежног суда;
[...]
43. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђено
право на личну слободу и сигурност из члана II/3д) Устава Босне и
Херцеговине и члана 5. Европске конвенције. У вези с тим, Устав-
ни суд указује да је у више својих одлука нагласио да се право на
слободу личности убраја у једно од најзначајнијих људских права,
те да члан 5. Европске конвенције даје заштиту да нико не смије да
буде произвољно лишен слободе. Изузеци од забране лишавања
слободе дати су у члану 5. став 1. Европске конвенције, који садр-
жи побројане случајеве када је лишавање слободе дозвољено. То је
један исцрпан попис који мора уско да се тумачи (види Европски
суд за људска права, Ирска против Уједињеног Краљевства, пресу-
да од 18. јануара 1978. године, серија А-25). Само такав приступ је
конзистентан с циљем и сврхом члана 5. Европске конвенције, тј. да
обезбиједи да нико неће бити произвољно лишен слободе (види
пресуде Европског суда за људска права Quinn, од 22. марта 1995.
године, серија А-311, и Winterwerp, од 24. октобра 1979, серија А-
33). Произвољност лишавања слободе оцјењује се у првом реду у
односу на поштовање процедуралних захтјева ЗКП-а БиХ који је
примијењен у конкретном случају и који мора да буде усклађен и са
стандардима из Европске конвенције.
44. Уставни суд налази да је оспореним одлукама апелант пра-
воснажно осуђен на казну затвора, коју је почео да издржава, што
је у сагласности са захтјевом из члана 5. Европске конвенције “да
нико не смије да буде лишен слободе осим, по поступку прописа-
ном законом, у слиједећим случајевима: а) законитог лишења сло-
боде по пресуди надлежног суда”. Стога Уставни суд закључује да
се у конкретном случају неспорно ради о “законитом лишавању
слободе по пресуди надлежног суда” како то прописује члан 5.
став 1а. Европске конвенције.
VIII - Закључак
45. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично
суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. ст.
1. и 2. Европске конвенције у ситуацији када су оспорене пресуде
15 15
јасне и образложене и када начин на који је утврђено чињенично
стање и примијењено материјално право, односно начин на који
су прибављени и изведени докази не оставља утисак било какве
незаконитости, неправилности, нити произвољности, нити било
шта у вези с извођењем доказа доводи у сумњу правичност
поступка у цјелини и утврђење редовних судова да је апелант на
начин прецизиран у оспореним пресудама починио кривично дје-
ло за које је осуђен, а разлози дати у оспореним одлукама задово-
љавају стандард образложене пресуде.
46. Уставни суд је закључио да није повријеђено право на лич-
ну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцего-
вине и члана 5. став 1а. Европске конвенције, јер је апелант лишен
слободе на основу правоснажне судске пресуде којом му је изрече-
на казна затвора.
47. На основу члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда,
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
48. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није
неопходно да се посебно разматра апелантов захтјев за доношење
привремене мјере.
49. Сходно члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву у пред-
мету број АП 1199/06, на основу члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине, члана 59. став 3. и члана 74. став 6. Правила Уставног
суда Босне и Херцеговине (“Службени гласник Босне и Херцего-
вине”, бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Мато Тадић, судија,
- Мирсад Ћеман, судија и
- Златко М. Кнежевић, судија,
на сједници одржаној 16. јануара 2013. године, д о н и о ј е
РЈЕШЕЊЕ
Утврђује се да Основни суд у Бањој Луци није извршио Одлу-
ку Уставног суда Босне и Херцеговине број АП 1199/06 од 13. јуна
2006. године.
У складу са чланом 74. став 6. Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине, ово рјешење доставља се Тужилаштву Босне и Хер-
цеговине.
Рјешење објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине”,
“Службеном гласнику Републике Српске” и “Службеном гласнику
Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине”.
Образложење
1. Уставни суд Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Устав-
ни суд) је Одлуком број АП 1199/06 од 13. јуна 2006. године усво-
јио апелацију Јасминке Бојанић (у даљњем тексту: апеланткиња) и
утврдио повреду члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и чла-
на 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и
основних слобода у односу на право на приступ суду. Предметном
одлуком Уставни суд је наложио Основном суду у Бањој Луци (у
даљњем тексту: Основни суд) да без даљњег одлагања узме у рад
предмет број П-618/04, у складу са чланом II/3.е) Устава Босне и
Херцеговине и чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту
људских права и основних слобода. Такође, предметном одлуком
је наложено Основном суду да, у складу са чланом 74. став 5. Пра-
вила Уставног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове
одлуке обавијести Уставни суд о предузетим мјерама с циљем
извршења ове одлуке.
2. Основни суд је 26. јуна 2006. године примио Одлуку Устав-
ног суда број АП 1199/06 од 13. јуна 2006. године, што значи да је
26. септембра 2006. године истекао рок за достављање обавјеште-
ња о предузетим мјерама у складу са предметном одлуком.
3. Основни суд је 18. септембра 2006. године обавијестио
Уставни суд о предузетим мјерама за извршење предметне одлуке.
У допису је наведено да је тужба апеланткиње и осталих тужила-
ца достављена туженим на обавезан одговор у складу са одредба-
ма Закона о парничном поступку. Даље, у допису је наведено да
тужба није достављена туженом Д. С., који је био непознат на
наведеној адреси, те да је суд позвао пуномоћника апеланткиње и
осталих тужилаца да достави тачну адресу како би се тужба доста-
вила на одговор.
16 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
4. Апеланткиња се дописом од 29. октобра 2012. године обра-
тила Уставном суду наводећи да Основни суд одуговлачи и
опструише вођење поступка у предмету по којем је Уставни суд
усвојио њену апелацију. Апеланткиња наводи да, након усвајања
њене апелације (АП 1199/06), Основни суд за шест година “није
прешао ни праг припремног рочишта”, те да овакво вођење пред-
метног поступка од Основног суда сматра опструкцијом, јер пред-
метни поступак није окончан.
5. Уставни суд је дописом од 8. новембра 2012. године затра-
жио од Основног суда да достави обавјештење о извршењу Одлу-
ке број АП 1199/06 од 13. јуна 2006. године, те да уз обавјештење
достави одговарајуће доказе који потврђују спровођење предмет-
не одлуке Уставног суда.
6. Основни суд је у допису од 15. новембра 2012. године оба-
вијестио Уставни суд о предузетим мјерама с циљем извршења
предметне одлуке. Из дописа произилази да је суд након доста-
вљања тужбе на одговор одлучио о мјери обезбјеђења рјешењем
од 19. августа 2010. године. Након што су апеланткиња и остали
тужиоци изјавили жалбу против наведеног рјешења, спис је доста-
вљен Окружном суду који је након одлучивања по жалби спис вра-
тио Основном суду 1. априла 2011. године. Даље, из дописа про-
изилази да је суд заказао припремно рочиште за 13. септембар
2012. године на којем су пуномоћници друготуженог и трећетуже-
ног истакли захтјев за обезбјеђењем парничних трошкова од апе-
ланткиње и осталих тужилаца. Суд је припремно рочиште одло-
жио за 28. новембар 2012. године, док је рјешењем од 12. октобра
2012. године одбио захтјев за обезбјеђење парничних трошкова.
Суд је у допису истакао да је до одлагања рочишта и неуобичаје-
ног трајања поступка дошло због чињенице да се тужени који
немају пуномоћнике налазе у иностранству због чега достављање
изискује неуобичајено много времена с обзиром на то да је доста-
ва често неуредна.
7. Међутим, доводећи у везу диспозитив предметне одлуке
Уставног суда са дописима Основног суда, Уставни суд констатује
15 22.02.2013.
да Основни суд није поступио у складу са Одлуком Уставног суда
број АП 1199/06 од 13. јуна 2006. године. Наиме, иако су предузе-
те активности у складу са предметном одлуком (у предметном
поступку још није окончано припремно рочиште), Уставни суд
сматра да наведене активности нису у складу са налогом датим у
предметној одлуци да суд без даљњег одлагања узме у рад пред-
мет број П-618/04, у складу са чланом II/3.е) Устава Босне и Хер-
цеговине и чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људ-
ских права и основних слобода.
8. Уставни суд је у својој Одлуци број АП 1199/06 од 13. јуна
2006. године одредио начин и рок за извршење одлуке. Према чла-
ну VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су
коначне и обавезујуће. Такође, према члану 74. став 1. Правила
Уставног суда, коначне и обавезујуће одлуке Уставног суда дужно
је да поштује свако физичко и правно лице, а према ставу 2. истог
члана, сви органи власти су дужни у оквиру својих надлежности
утврђених Уставом и законом да спроводе одлуке Уставног суда.
9. Према члану 74. став 6. Правила Уставног суда, у случају
непоступања, односно кашњења у извршавању или обавјештава-
њу Уставног суда о предузетим мјерама, Уставни суд доноси рје-
шење којим се утврђује да одлука Уставног суда није извршена.
10. У складу са чланом 74. став 6. Правила Уставног суда, ово
рјешење се доставља надлежном Тужилаштву Босне и Херцегови-
не.
11. На основу члана 74. став 6. Правила Уставног суда, Устав-
ни суд је одлучио као у диспозитиву овог рјешења.
12. Према члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.

СА Д РЖ А Ј

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ УСТАВНИ СУД БиХ

306 Уредба о измјени Уредбе о оснивању Одлука о допустивости и меритуму,
Угоститељског сервиса за потребе број: АП 3603/09 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1
републичких оргaна . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1
Одлука о допустивости и меритуму,
Рјешење о разрјешењу вршиоца дужности број: АП 3698/09 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5
директора Јавне установе Нови урбанистички
завод Републике Српске Бања Лука, Одлука о допустивости и меритуму,
број: 04/1-012-2-320/13 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1 број: АП 3933/09 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9
Рјешење о именовању вршиоца дужности Одлука о допустивости и меритуму,
директора Јавне установе Нови урбанистички број: АП 2008/09 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11
завод Републике Српске Бања Лука,
број: 04/1-012-2-319/13 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1 Рјешење број: АП 1199/06 . . . . . . . . . . . . . . . . . . .15

Оснивач: Влада Републике Српске. Издавач: Јавна установа Службени гласник Републике Српске, Бања Лука, поштански фах 88. Жиро
рачуни: 555-007-00001332-44 код Нове банке а.д. Бања Лука, 562-099-00004292-34 код НЛБ Развојне банке а.д. Бања Лука, 567-162-
10000010-81 код Sberbank а.д. Бања Лука, 551-001-00029639-61 код UniCredit Bank а.д. Бања Лука, 571-010-00001043-39 код
Комерцијалне банке а.д. Бања Лука и 552-030-00026976-18 код Hypo-Alpe-Adria Bank а.д. Бања Лука. Директор и главни и одговорни
уредник Проко Драгосављевић. Уредник Вишња Бајић Прерадовић. Технички уредник Горан Зеленбаба. Телефон: (051) 456-330, факс
(051) 456-331, 456-341 и 456-349, редакција: (051) 456-357, рачуноводство: (051) 456-337, претплата: (051) 456-339. Интернет: (051) 456-
346, http://www.slglasnik.org, e-mail: sgrs.redakcija@slglasnik.org. Рјешењем Министарства информација Републике Српске, број: 01-
411/93 лист је уписан у Регистар јавних гласила под бројем 37. Штампа ЈУ Службени гласник Републике Српске, Бања Лука.