Александар Ђурђев

Бела Црква

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ИЗДАЈЕ

ПОКРОВИТЕЉ Технологије, Црквена општина Бела Црква
издаваштво и агенција поводом 100-годишњице цркве
Јанус УРЕДНИК
Београд, јул 2001 Велимир Димитрић
РЕЦЕНЗЕНТИ
Стеван Кнежевић, Љубомир
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ Ранковић
УРЕДНИК ПРЕВОД
Зоран Стефановић Стевенсон Љиљана, Стевенсон
ЛИКОВНО И ТЕХНИЧКО Андреј
УРЕЂИВАЊЕ И ОБЛИКОВАЊЕ ТИРАЖ
Маринко Лугоња 2.000 примерака
ВЕБМАСТЕРИНГ ШТАМПА
Милан Стојић Штампарија Српске патријаршије,
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ Београд, 7. јула број 5
И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

Source: http://www.rastko.org.yu/svecovek/ustrojstvo/namesnistva/radjevina/adjurdjev-
bela_crkva.html

Made in PDF by: Daki_yu

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-

ваљевског Господина Лаврентија
 Садржај:

• I Географски положај Беле Цркве

• II Праисторија
• III Античко доба
• IV Средњи век
• V Прошлост Беле Цркве од XVI до XVIII века
• VI Бела Црква са околином за време Првог и Другог српског устанка 1804-1815
• VII Прошлост Беле Цркве до краја XIX века
• VIII Бела Црква у Првом светском рату
• IX Црква Св. Великомученика Георгија у Белој Цркви
• Х Из летописа цркве Св. Георгија
• Марко Павловић: XI Свештенослужитељи
• XII Школа у Белој Цркви
• XIII Порекло становништва села Беле Цркве
• Извори и литература

RESUME
In north-west of Serbia in area named Radjevina, there is a place called Bela Crkva (White
Church). It is located 12 km. from east of Krupanj, on the bank of the small river also called
Bela Crkva, which is a tributary of a larger Likodra.

Bela Crkva is 8 km from the main road Loznica to Valjevo, and from the town Sabac it is 52
km, and from Loznica 34 km.

For the first time in 1422 year Bela Crkva was mention in historical documents in Dubrovnik.

By traditional story's passed on orally from generation to generation that the church in Dobri
Potok near Krupanj was build by one of son's of Nemanja, and the church in Bela Crkva was
build by another son of Nemanja.

In another version of this story during the Turkish occupation of this part of Serbia, the Turks
looking from Sokol to Radjevina fields could only see one building - which was a church
made of wood and painted white.
I Географски положај Беле Цркве

У северозападној Србији, у области Рађевини, налази се село Бела Црква.

Село Бела Црква, лежи 12 км источно од Крупња, у сливу Белоцркванске реке, десне
притоке доњег тока Ликодре и близу долине Јадра. Од пута Лозница-Ваљево удаљена је
8 км, од града Шапца око 52 км, а од Лознице 34 км.

Сеоске куће простиру се у долинама Белоцркванске реке, Рудног потока, Врањешевице,

Дола и Церова потока. По задњем попису из 1981. године у 219 домаћинстава живи 888
становника што је популационо мање него 1921. године, када је у 220 домаћинстава
имала 1382 становника.

У селу живи неколико староседелачких породица, а досељено становништво чине

углавном Срби приспели у 17,18. и 19. веку из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Прве писане помене Беле Цркве налазимо у дубровачким изворима где се с почетка
1422. године помиње место са истим данашњим називом Бела Црква. [1]

Име села настало је по цркви која је постојала на место данашње цркве о чему говоре и
многа народна предања.

По једном предању цркву у Добром потоку код Крупња зидао је један од Немањиних
синова, док је други подизао Белу Цркву. Кад су обадве биле сазидане браћа су се
питала:

- Како је твоја црква?

- Склонита је, у Добром потоку! А твоја?

- Моја је црква у равници, бела као снег, тако да се из велике даљине може видети![2]

По другом предању кад погледају Турци са Сокола по Рађевом пољу само су једну
грађевину могли опазити. Та грађевина је била Црква-брвнара која је кречена белим
кречом. Тако су Турци кад је са планине опазе говорили: "Ено бели се црква!", а по
томе и данашње село Бела Црква доби име.[3]
II Праисторија

На основу археолошких истраживања Подриња која су вршена још од почетка друге

половине XIX века па до данашњих дана, од стране многих историчара и археолога (Ф.
Каница, М. Валтровића, С. Тројановића, Д. Гарашанина, М. Гарашанина и др.)
долазимо до сазнања да је подручје Беле Цркве још у праисторијско доба било
насељено.

Ископавањем великог броја археолошких локалитета - на основу материјалних остатака

појединих култура и културних група, приметно је, да је Бела Црква односно Рађевина,
својим природним условима, пружила једно трајно станиште примитивном човеку у
којем је он даље еволуирао.

Археолошки локалитети Беле Цркве

а) Локалитет "Варош" лоцирано са обе стране пута за Пецку, на њивама браће Душана,
Драгомира и Живка Поповића. Откривено је веће неолитско насеље винчанско-
плочничке фазе. У Народном музеју Шабац чува се збирка камених секира сакупљених
на овом налазишту од стране Милана Крстића, учитеља из Беле Цркве.[4]

б) Локалитет "Бандера" је према Белотићу. У овој некрополи налази се шест тумула од

којих је истражено пет.[5] Године 1954. ископан је један тумул који је подигнут на
здравици од насуте земље. По периферији хумке протезао се камени венац. У оквиру
хумке ископана су 24 гроба од којих три припадају раном бронзаном добу, два
халштатском периоду и 19 гробова Словенима из пуног средњег века.[6]

в) Локалитет "Церик", на путу за Мађарско гробље у Мојковићу, више кућа породице

Гојковић. Године 1954. вршено је ископавање четири тумуле, од пет колико их овде
има. Конструкција тумула је слична тумулу са локалитета "Бандера". Гробови у
хумкама припадају раном бронзаном добу (скелети у згрченом положају) и средњем
бронзаном добу (скелети у опруженом положају).[7]

г) Локалитети на путу за село Бастав. На овој хумци, копањем јарка откривени су

трагови пепела, гар, а нађен је и један суд који је уништен. У суду су пронађени
украсни бронзани предмети.[8]

Посебно треба нагласити групу Белотић-Бела Црква (локалитет "Шумар" у Белотићу и

поменуте локалитете "Церик" и "Бандера" у Белој Цркви) која представља независну
појаву у праисторији наше земље. а била је раширена у целом планинском подручју
западне Србије, јужно од Посавине, где се концентрише у неколико зона с мањим
регионалним одступањима. Најважнија је област између Ваљева и Дрине, с
Подгорином и Рађевином, где леже некрополе "Бандера" и "Церик".

Ради се о једном великом комплексу културе последње етапе прелазног периода, доба
прве дефинитивне стабилизације на почетку бронзаног периода, у чијем настанку и
развитку имају степски елементи несумњиво велику улогу.
Група Белотић-Бела Црква је значајна у још једном погледу. Њеном појавом први пут
се на Балкану фиксирају извесне одређене појаве погребног ритуала, сахрана у
хумкама, згрчено сахрањивање у ковчегу, делом и упореда појава спаљивања, које ће
касније кроз векове све до римске доминације бити карактеристика овог подручја.[9]

III Античко доба

Од краја III века пре наше ере на Балканско полуострво почињу продирати Римљани. У
време овог првог продирања Рим се није задовољио само држањем Јадранске обале, већ
схвативши богатство унутрашњости Балкана, почео је продирати све дубље у
унутрашњост. Великим ратним походима и вештом дипломатијом Рим је изазвао
распад јединства Илирских племена и подвргао их под своју власт.

Следећи корак у Римском освајању био је наметање свог начина живота, веровања,
језика, а то се нарочито спроводило кроз војну службу. Тако већ на почетку римске
власти почињу процес романизације илирских племена и уместо старих веровања
налазимо у Рађевини, као и у целом Подрињу, нова божанства, надгробне споменике,
жртвенике као и бројне натписе на латинском језику.

Ради лакшег организовања власти Римљани спроводе своју административну

организацију у освојеним областима. Рађевина је припала Римској провинцији
Далмацији. Седиште ове провинције налазило се у Салони (данашњи Солин код
Сплита).

У последњим деценијама I века наше ере римски намесник Долабела почео је да

изграђује систем путева у провинцији Далмацији и као један од првих био је изграђен
пут од Салоне до Сирмиума.[10] Поред главних путева постојало је и мање важних
путева: један од њих ишао је долином Лешничке реке од Генсиса до данашњег
Текериша, где се спајао са путем који је водио од Шапца до Крупња.

Оно што је највише привлачило Римљане у Подрињу јесу рудна налазишта, што је
допринело формирању рудника и мањих рударских насеља. У Рађевини, а и у Белој
Цркви постоји више трагова римског Рударства.

Са подручја Рађевине познато је неколико археолошких налазе из овог периода. Поред

жртвеника у Крупњу,[11] надгробног споменика из Кржаве, достаје интересантан
споменик из суседног Белоцркванског села Врбића. Наиме у олтару цркве у Врбићу св.
Константина и Јелене налази се камени вотивни рељеф на коме је приказана сцена
жртвовања. Споменик је одломак са доње стране равно одсечен, а са горње стране
изломљен. Бочне стране су такође украшене рељефом. По начину израде и стилским
одликама припада IV веку. Споменик су открили и М. Васиљевић и Мирослава
Марковић, асистенти Историјског факултета у Београду 1962. године.[12]

Почев од III века на Римску империју наваљују разна варварска племена. Врхунац
варварских напада Римљани доживљавају у IV и V веку када губе провинције и области
преко Дунава. Римска држава је немоћна пред варварима и ради лакшег управљања
земљом извршена је 395. године подела на царства - Источно и Западно. Подриње са
Рађевином у овој подели припало је источном царству, касније названом Византија.
IV Средњи век

Током велике сеобе народа, од друге половине IV века, почела су пустошења римске
територије. Хуни, Готи, Гепиди и Лангобарди и други народи харали су са обе стране
Дунава и Саве, а у том харању сигурно ни Рађевина није била поштеђена. Византијска
власт, да би спречила те нападе, била је приморана да обнови и изгради велики број
утврђења. Обнова старих и изградња нових утврђења којих је у то време по писању
Прокопија изграђено 60, започиње за време царева Анастазија и Јустина I.[13]

На планинама Церу и Гучеву, византијци су изградили тврђаве Коњушу, Видојевицу и

Градац, а у унутрашњости су подигли Јеринин град у Толисавцу (суседно село Беле
Цркве) и Костајник изнад Зајаче. Ова утврђења су имала за циљ да поред контроле,
спречавају даља варварска продирања на југ. Међутим, напори Византинаца нису
могли да зауставе продор варвара. Авари су 582. године заузели Сирмиум, а 602.
сломљен је цео царски одбрамбени систем дуж Саве и Дунава. Током VI и VII века
Словени су населили јужне крајеве, у које спада и Рађевина.

Почетком IX века Бугари су заузели Београд и Сирмиум те је Подриње пало под

њихову власт. Они ће у Подрињу бити све до смрти цара Симеуна 927. године.
Подриње од Бугара узима македонски цар Самуило, а од овога, после битке на
Беласици, византијски цар Василије.

Византијска власт током ХI и ХII века све више су угрожавали Угри. Борбе су вођене са
обе стране Саве. Коначно, после смрти цара Манојла I Комнина 1180. године,
Византијци су заувек изгубили власт у Подрињу, а данашња Мачва и Посавина постале
су саставни део Угарске и сачињавале су са земљиштем између Саве и Дунава
покрајину Срем. После татарске најезде, Угарски краљ Бела IV у оквиру своје реформе
основао је око 1247. године Мачванску бановину, у коју су улазиле области
северозападне Србије, па и Рађевина.

Више пута се покушавало да се истисну Мађари из Подриња, али без успеха. Краљ
Урош I упао је с војском у Мачву 1268. године, али је био потучен и заробљен. Крајем
1284. године, Мачванску бановину добија на управу краљ Драгутин, поставши зет
угарског краља Стефана V-ог. После смрти Драгутинове, његов брат краљ Милутин,
посео је цело Подриње, али је изазвао тиме рат са Угарском, теје 1319. године Карло
Роберт упао с војском у Мачву и заузео је. Цар Душан је покушавао да присаједини
Мачву своме царству, али није успео.

После битке код Ангоре 1402. године, деспот Стефан Лазаревић се приближио Угарској
и постао њен вазал, те је добио на управу Мачву с Београдом и градом Соколом. У
време владавине деспота Стефана Лазаревића за северозападну Србију наступио је
период мира. Било је то време кад су створени услови за мирнодопска занимања, као
што су трговина, занатство и рударство - производња која је с обе стране Дрине имала
дугу традицију.

Посебно је Рађевина богата рудним благом, тако да су се за њу брзо заинтересовали

Дубровчани, који су већ имали бројне колоније у рударским местима Србије и Босне.
Зато није ни чудо што се први помени Рађевине и Беле Цркве налазе у дубровачким
документима. Сачуван је докуменат да је Дубровачки Сенат почетком 1422. наложио
Николи Пуцићу своме посланику код Деспота Стефана Лазаревића да се не враћа у
Дубровник "ако буде у повратку дошао до Беле Цркве или Ваљева" већ да се врати само
ако је превалио пут до Сребренице или Крушевца. Без сумње у питању је добро позната
рађевска Бела Црква.[14]

Бела Црква као и цела Рађевина обилују богатством средњевековних споменика, који
до сада нису детаљно истражени.

У порти парохијалне цркве у Белој Цркви налази се велики неорнаментисани

богумилски стећак.[15] Споменик је у облику плоче с подножјем и сматра се да
представља богумилски жртвеник. Карактеристично је да су вертикалне стране на
плочи косо нагнуте. Око цркве постоји још око тридесет орнаментисаних стећака који
су откривени приликом копања водовода, а који се сада налазе покривени земљом. У
Белој Цркви на имању попа Љубе Поповића, налазе се остаци старе вароши. Земљу
зову "Варош" и у њој налазе: циглу, цреп и друге ствари, које казују да је ту било
насеље.[16]

На тромеђи атара Беле Цркве, Мојковића и Равнаје, налази се надгробни споменик

познат под именом Рађев камен (по коме је и цела Рађевина добила име). Он је окречен
тако да је тешко видети шта се на њему налази. Споменик има облик хоризонталне,
мада мало накривљене, плоче која се од врха према земљи сужава. На источној страни
има два крста један изнад другог, који су прилично оштећени, а са северне стране плоча
је доста разбијена.[17]
V Прошлост Беле Цркве од XVI до XVIII века

Коначним падом Деспотовине 1459. године потпала је под турску власт и Рађевина. По
освајању, у току турске административне поделе Рађевине, заједно са суседним Јадром,
припала је зворничком санџаку.

Зворнички санџак био је најпре у саставу Румелијског ејалета. После 1541. године
Будимског, а од 1580. године па све до краја османске власти у саставу Босанског
ејалета.[18]

У периоду влашке колонизације у зворничком санџаку постојале су тзв. влашке нахије

као основне војно-управне јединице. Године 1528. помиње се крупањска нахија која је
истовремено била кнежина. У оквиру ове нахије налазило се 39 села између којих и
село Бела Црква којом је управљао примићур Милић Степан.

Године 1530. Власи су подхарачени. Бела Црква се налази под директном управом
Мехмед-аге, диздара тврђаве Сребренице.[19]

За време турске владавине живот сељака-раје био је врло тежак. Поред великих
дажбина које су Турци узимали, за народ у Белој Цркви опасност је представљала и
непосредна близина Сокола - турског утврђења на Соколској планини.

Почетком друге половине XVII века у току "Бечког рата", Турци трпе пораз за поразом.
Овоје довело до тога да су се аустријске трупе нашле на граници Србије, и 1688. године
заузела Земун, а потом и Београд. У лето 1689. године под заповедништвом Лудвига
Баденског аустријске трупе продиру дубоко у унутрашњост Србије, где уживају пуну
подршку српског живља које им прилази иони од Срба организују посебне
добровољачке чете. У Мачви је народ протерао Турке из мањих градова и утврђења, а
устаници су заузели утврђено место Ваљево и град Соко.[20] Овај рат се завршио миром
у Карловцу 1699. године, по коме су Турци, осим Србије добили део Срема и Баната.

Године 1716. Аустрија покреће нови рат против Турске и то врло успешно, јер је већ
наредне године, поред Београда, заузела и већи део Србије. Сукоб се завршио миром у
Пожаревцу 1718. године, по коме предели источне и северозападне Србије потпадају
под власт Аустрије.

Под аустријском влашћу Србија је била административно подељена на осамнаест

дикстрита - округа. По Најмберговом попису из 1718. године постојао је Крупањски
дикстрит (Kruppanier District) у оквиру кога је било село Бела Црква (Bellia Zerkva).[21]

Године 1735. у Подрињу била су само два дистрикта - шабачки и јадарски, и оба су се
граничила са Турцима. С обзиром да су се граничили с Турцима уведена је једна врста
војне обавезе у којој су сви одрасли мушкарци морали служити у "народној милицији",
састављеној од тзв. "хајдука" (хајдучка милиција).

Хајдуци у Подрињу били су распоређени у четири чете под командом оберкапетана

Вука Исаковића са седиштем у Црној Бари и имали су задужење да чувају границу
према Турцима. Били су постављени у растојању од једног часа хода - чардаци - у
којима је даноноћно боравила стража.

Чета капетана Јована Микатовића имала је 42 хајдука са седиштем у Белој Цркви.

Чардаци су били Ликодра, Бела Црква (више села Ставе) и Братачић изнад реке Пецке,
која је била граница дистрикта шабачког са ваљевским.[22]

Године 1788. Аустрија је објавила рат Турској и том приликом позвала српски живаљ
да помогне аустријској војсци. Многи Срби приступају добровољачким одредима -
фрајкорима. Од Рађеваца се посебно као добровољац истакао Ђурица Солдат из села
Бастава по коме је и чувена фамилија Солдатовић добила презиме.[23]

Поред Ђурице Солдата у овом покрету за ослобођење од Турака учествује и

Белоцрквански прота Матија Мијатовић (Кнежевић) који са другим свештеницима и
калуђерима моли карловачког митрополита Мојсеја Путника да се заузме код
аустријске владе да се Србија не враћа Турцима.[24]

За време овог рата, у народу познатом као Кочина крајина, одмах после пада Београда
од стране принца Лаудона, Турци беже надирањем све више аустријске војске у
унутрашњост. Крупањ напушта Мехмед-ага Видајић, а октобра 1789. године у њега
улази генерал Чернел и поседа га са 50 фрајкораца оберлајтанта Вујадиновића.[25]

И поред мукотрпне борбе Рађеваца на страни монархије да би се ослободили од турског

јарма, великог залагања белоцркванског проте Матије Мијатовића, који 1790. године
шаље молбу и Темишварском сабору да се заузму за Србе[26] - закључењем мира у
Свиштову 1791. године Рађевина и даље остаје под Турском влашћу.

VI Бела Црква са околином за време Првог и Другог српског устанка

1804-1815

Свиштовским миром јаничарима због великог угњетавања народа забрањен је повратак

у Београдски пашалук. Међутим, јаничари су одмах започели борбу за свој повратак и
1799. године - Портиним попуштањем се опет поврате у пашалук.

У овој трци за влашћу дахије - београдске аге: Мула Јусуф, Кучук Алија, Аганлија и
Мехмед Фочић у договору направише заверу те убише Мустафа-пашу, великог
противника јаничара и завладаше пашалуком.

Дошавши на власт, дахије су протерале спахије са њихових имања, одузимали

кнезовима право, а села претварали у њихове читлуке. Због дахијског насиља и
самовоље људи су се све више одметали у хајдуке, а истовремено припремали да
оружјем збаце дахије с власти.

До краја 1803. године, дахије су добиле неколико вести о припремању Срба на устанак.
Да би спречиле избијање, одлучиле су да убију све виђеније Србе и да поставе своје
старешине.

Почетком 1804. године извршена је сеча кнезова и других виђенијих Срба, што је
послужило као повод за "буну на дахије", односно први српски устанак, који отпоче
фебруара 1804. под вођством Карађорђа Петровића.
Већ у лето 1804. године букнуо је устанак и у Рађевини. Устанак подиже хајдучки
харамбаша Ђорђе Обрадовић звани Ћурчија, родом из Босута (Срем), а који је дуже
време пре хајдуковања живео у Крупњу као мајстор-ћурчија.[27] Наиме по писању Вука
Караџића, савременика ових догађаја "Устанак у Јадру и Рађевини подиже Ђорђе
Ћурчија, хајдучки харамбаша, који после другог сукоба с Јаковом Ненадовићем
напусти борбе на Врачару, те вративши се, побуни Рађевину и Јадар и Турке отера
преко Дрине."[28]

Резултат ових борби у Подрињу које су вођене 1804. године био је да су шабачка
нахија, Рађевина и Јадар били ослобођени дахија и њихових присталица, али упади
Турака нису престајали.

О даљим догађајима у Рађевини и на Дрини, износим "Показивање" Петра Димитрића

из Беле Цркве, савременика даљих догађаја, који је по налогу Попечитељства просвете,
1841. године, био испитан ради потребе Руске академије наука у Петрограду.[29]

Казивање Петра Димитрића из Беле Цркве, среза рађевског, окружја подринског,

који је очевидац у овом боју био.

Године 1807. Али-паша из Зворника у Босну скупи 1.500 Турака и преко Дрине у
Србију, паланку Крупањ срез рађевски окружја подринског смести се, који прелазак
Турака дочује одма војвода Крста из Ликодре овог среза и Милић Кедић из Суводања,
окружја ваљевског, пак ступе равно число војске србске те уочи св. Игњатија сиреч 20.
декембра 1807. године ударе на Крупањ, гди су се Турци станили, које исту ноћ до
исхожденија сунца надбију и принуде Али пашу преко Дрине у Босну с војском утећи.
У сраженију овому само три војника србска погинула су; Турака пак колико је не зна се
јербо су Турци своје погинувше са собом однели.

У пролеће, задушне недеље 1808. године, речени војвода Крста скупи 7 до 8 стотина
војника и с њима три турска, око Сокола турског града у срезу рађевском села, а имено
Крупину, Пећи и Постење попали из који су села Турци, чувши за њега и војску му гди
на њи иде, неки у Босну, а неки у град Соко одбегли, а по овому, вративши се натраг,
подигне на једном високому и чистому брду Јагодњи близу града Сокола шарампов, у
коме стражу, стојећи се из 5 до 600 људи постави.

Исте године по воскресенију Христову водене недеље, војводе: Јаков и Матија

Ненадовић, Марко Катић, Петар Молер, Радован Грбовић, Милић Кедић, Миливој,
Крста и кнез Сима скупе војске до 20.000 и обседну град Соко, у кому је до 1.000
Турака било; који су цело лето до саме јесени обседнуте, затворене држали и тукли, у
којим сраженијама велико је число са обе стране војника погинуло (известно не зна се
колико). Одавде Милић Кедић и кнез Сима узевши до 5.000 војника пређу преко Дрине
у Босну и на Прибићевцу више Сребренице шарампов, који је без топова био од Турака
освоје, гди је у среженију овому Милић иначе Кедић погинуо и до 15 војника србскиј, а
Турака је већ число мртви а тако и жива било.

По освојенију шарампова овог кнез Сима с војском, попаливши турскиј неколико села,
врати се у Србију натраг и са собом више фамилија србскиј од Турака отевши преведе,
и прочим војводама у обсаду града Сокола дође, гди два шарампова подигну, у којима
Јаков с неколико војске на зимишту остане, а прочи се кућама својим разиђу.

1809. године о св. Петру у лето пређе из Босне Сулејман паша и Аџи бег Сребренице с
25.000 војске у Србију, те у град Соко рану Турцима донесу, а Јакова с војском у
шарампову, проче попаливши затворе, обседну и Рађевину попале, који прелазак
Сулејманов дочувши војвода Матија Ненадовић и Максим Крстић скупе до 800
коњаника и пешака те на Турке по Рађевини нападну и натраг иј избију, одсекавши
турски 20 глава. Турци пак како ови тако и у обсади око шарампова Јаковљева бивши у
град Соко побегну и затворе се, одакле Сулејман с војском уз Дрину к граду Баурићу
отиде те га обседне у коме је Молер са мало число војске био; за којим Јаков и проче
војводе одма сву своју од обседа града Сокола војску крену и к Баурићу поите, којима
јошт у помоћ војводе: Милош Обреновић, Милош Поцерац, Анта Богићевић и прочи са
20.000 војске дођу, те с њима сви скупа на Турке нападну и преко Дрине у Босну
претерају, који су имајући са собом 2 мала топа своја са собом однели, а град Баурић на
коме су такође 4 мала топа од обсаде и свободе; у сраженију свому много је Срба а
више Турака изгинуло.

Године 1810. везир Деренделија с Али пашом Кукавицом, скупивши 50.000 војника,
пређе из Босне у Србију те војводу Анту Богићевића Бакал Милосава и Милоша
Поцерца с 1.500 војске и с 5 мали топова у шарампову Лозница обседне. Ово стање
србске у Лоници војске дочује војвода Лука у Шабцу и Јаков у Ваљеву, пак онда с јошт
мањим војводама скупе знатно число војске и Лозници поите, који када дођу сви
сложно на Турке, ови с леђа а они изнутра (шарампова), ватру оборе и јуриш учине,
који до 3 сата надвладавши у бегство обрате и сву џебану и 2 топа отму. При овому
сраженију до 50 Срба погинуло је, а Турака, које погубљени које у бегству у Дрини
удављени, знатно је число нестало.

Исти везир Деренделија, с јошт већом силом нежељ пређе, у 1811. години пред в.
Госпојину пређе у Србију и опет шарампов Лозницу опседне, у кому је предречени
војвода Анта с 1.500 војника био и 13 дана обседнут стајао, којима сам господар Ђорђе
Черни с војводама и с знатном војском у помоћ и на избавленије дође, те ипак Турци
побијени и у Босну претерани буду. У овом сраженију било је, на мало число руске
војске, од које су само три погинула, а Срба како и Турака велико је число мртви
остало.

Опет по трећи пут речени везиру 1812. години с равном силом окол Илиндана на
Лозницу удари и у њој Молера и Боју војводе с војском затвори, који су по истеченију
један месец дана затвореним бивши шарампов оставили и испод обсаде одбегли.

Недостатци у описанију овому јесу сбог причајућег што је он позаборављао с бивша се

сва јасно показати.

К. № 2418. 4. октомбар 1841. у Лозници

Начелник окр. подринског, мајор, Теодор Солдатовић

Писар, Јован Штитарчевић

Средином 1813. године Турска је решила силом да поврати своју власт у Србији.
У лето 1813. године почела је непријатељска офанзива. Из једног писма Максима
Крстића, војводе рађевског, од 29. јула (по старом), види се да су Турци из Зворника и
Сокола напали Крупањ, цео дан се тукли са устаницима по околним планинама, а увече
се повукли у Соко-град.[30] Док су Турци вршили само демонстративне операције код
Крупња да би на том сектору задржали што више устаничких снага, главнина њихових
јединица прешла је Дрину, продрла у Јадар, на превару заузела Лешницу, затим у
Лозницу, коју су устаници морали напустити када су их Турци опколили и пресекли
довод воде. Тиме је Турцима био отворен пут за надирање у Србију.

Заједно са падом Јадра пала је и Рађевина под турску власт. Народ је остао изложен
турском насиљу, пљачкању и малтретирању јер ране од првог устанка Турцима још
нису зацелиле.

Крајње тешко стање приморало је Србе на устанак који је дигнут на Цвети 11/23. IV
1815. године у Такову, под вођством кнеза Милоша Обреновића.

За време другог српског устанка Рађевина је остала по страни, мада су зворнички

Турци плашећи се да се устанак не прошири и на Босански пашалук, запосели сва
стратешка места по Рађевини, стварајући одбрамбени зид. Тако се у Рађевини, на
Рађевом пољу у близини Беле Цркве Али паша Видајић улогорио и ушанчио с војском,
чекајући исход Милошевог устанка.[31]

Септембра 1815. године долази до примирења у Београдском пашалуку. Између

Милоша Обреновића и Марашли Али-паше дошло је до преговора, који су окончани
склапањем мира и стварања једне врсте заједничке српско-турске управе.

VII Прошлост Беле Цркве до краја XIX века

По завршетку другог српског устанка Рађевина и Јадар и даље су у оквиру зворничког

санџака. Народ ових области остао је на милост и немилост турском насиљу и
пљачкању. "У име царске дације, дупло и трипло повише се порези под различитим
именима. Отпочне се сваке године по неколико пута по народу купити иштира у свим
струкама ране, готову новцу за војску, спахије и читлукџије повисе своје десетке преко
сваке мере, а кулуци се тако умноже, да је свака кућа овим господарима својим до 200
посланика давати морала.

Овакви прекомерни терети и глобе доведу народ до најљуће сиротиње, па кад му живот
несносан почне постајати онда се главни људи почну потајно састајати и договарати,
како би се ово несносно зло отклонити могло."[32]

"Први састанак учине код Беле Цркве: Илија Чворић из Бастава, Матија Мијатовић
свештеник из Беле Цркве, Степан Симеуновић из Толисавца, који је био кнез Рађевски,
Цветин Солдат из Бастава, Ђурађ Јаковљевић и Петар Васић кнезови срески, и ту се
договоре и закључе послати дванаест људи везиру босанском у Травник, да му поднесу
тужбу против ага и спахија због прекомерне глобе и кулука, а изаберу за посланике:
Димитрија и Топал Мића из Бастава, Симо Миличић из Красаве, Секула X. из
Шљивове, Теовило из Цветуље, Тома из Равнаје, Бојо Марић из Мојковића, Јевто из
Кржаве, Јован Јусак из Беле Цркве, Игњат из Врбића, Никола Марковић из Белотића и
Пантелија X. из Толисавца."[33]
После месец дана боравка у Травнику, па онда у Зворнику уз много натезања, претњи и
убеђивања дошло је до нагодбе да се кулук укине, а да све аграрне обавезе из
натуралног давања сакупљају рађевски кнез и сеоски кметови.[34]

Милош Обреновић је био добро упознат са стањем у Рађевини и Јадру, па је народ

преко својих људи често потајно охрабривао и саветовао да трпе и буду спремни на
устанак кад овај своју руку пружи.[35]

Године 1828. Започео је Руско-турски рат који се завршио Једренским миром 14.
септембра 1829. године. У једној од тачака мировног уговора који је тада донет Порта
је била дужна да врати Србији шест отргнутих нахија. Уз подршку Русије и
сналажљивости кнеза Милоша Обреновића у преговорима с Портом, Порта је издала
Србима први хатишериф 18/30. септембра 1829. године.

По хатишерифу, који је 1830. године свечано објављен, Јадар и Рађевина управо су

били враћени Србији и у њима је требало одмах да се уведе српска управа, међутим,
султанови противници покушали су да избегну извршење Портиних одлука из чега се
изродила прилично тешка ситуација.

Да би принудио Порту на уступање Србији шест нахија обећаних султановим

хатишерифом кнез Милош је изазвао устанак у три нахије у Тимочкој крајини. На то је
Порта хатишерифом од 1833. године признала присаједињење ових нахија Кнежевини
Србији. Тако да се Јадар и Рађевина поново нађоше у заједници са Србијом. Овим
хатишерифом наређено је да се и турски становници иселе у Босну, а да гарнизони и
даље остану по утврђеним градовима.

Турске војничке посаде по српским градовима, остављене да се саме издржавају, биле

су у врло тешком материјалном стању. Војници ових посада били су принуђени да
пљачкањем околних села преживе, а то је довело до великог огорчења народа, па чак и
мањих сукоба с пљачкашима.

Народ Рађевине и Азбуковице бивао је све незадовољнији због сталних пљачки

соколских турака. У Београду је дошло до сукоба између српских грађана и београдске
градске посаде, за чим је уследило бомбардовање Београда. Све ово искористила је
српска влада да затражи исељење Турака из утврђених градова Србије. Порта је била
принуђена на попуштање, јер је кнез Михајло био потпомогнут подршком
представника великих сила, те је пристала да Турци напусте градове Ужице и Соко.

Коначно 1862. године Соко-град је исељен, а потом га је рађевски капетан Петар

Радојловић дигао у ваздух.[36] Дизање Соко-града у ваздух одјекнуло је Подрињем.
Народном весељу није било краја. Уз свирку свирала, по рушевинама и пепелу Сокола
вило се коло, а гусле су певале:

Књигу пише хаџи-Алијница

Из Сокола, граду Сребреници
Својој сеји Мехмед-беговици:
Сејо моја, Мехмед-беговице,
Ил' не чујеш, ил' не хајеш, сејо!
Београд је барут под орозом
Од-дан до-дан залиће га крвца.
У Шапцу ти ваља добро није;
А Соко су власи опкољели.
Хоће наше куће да попале.
Казуј, сејо, што ћу са Наијлом
Ђе ћу ћерку удомити младу.
Траж' ми зета тамо на те стране.
Или ћу је… Влаху поклонити…
Сеја сеји овако поручује:
Моја сејо, хаџи-Алијнице,
Слушај мене, кајати се нећеш
Старија сам, више пропатила
И више сам што шта запамтила
Коџа-Ана кад нам говораше
Да с власима дослук не кидамо:
Немој, сејо, да те ује гуја
Овамо ти ђувеглије нејма:
Све је дужно, све је узуђурно
Вас дан пуши и све се рогуши
А у кеси ни асприце нејма…
Сву ће земљу власи преузети:
Њино било, њино и остаје:
Хоће влашко да настане царство…
Пуштај Најлу нека бежи Павлу.[37]

Одласком муслимана из Подриња и турске војне посаде из Сокола почиње нова етапа у
друштвено-економском развоју и културном развоју Рађевине, брже се развија робно-
новчана привреда и трговачки капитал, а у вези с тим повећава се број становништва
досељавањем и природним прираштајем.

По попису становништва извршеном 1866. године село Бела Црква у срезу рађевском
бројала је 60 кућа у којима је живело 519 становника.[38] Међутим, све веће досељавање,
као и учестало сељење становника по рађевским селима, створило је посебне тешкоће у
административно-управној организацији, тако да су вршене нове поделе на општине у
смислу укрупњавање сеоских општина.

По попису из 1890. године у рађевском срезу, Белоцркванска општина броји 314 кућа у
којима живи 2534 становника.[39]
VIII Бела Црква у Првом светском рату

После балканских ратова Србија се суочила са новом опасношћу. Аустрија се

припремала да Србији објави рат, а то је и убрзо спровела у дело. Убиство
престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву послужило је као повод
Аустријској влади да Србији објави рат. Званично 28. јула 1914. године упућена је
депеша којом је Краљевини Србији објављен рат.

Подриње је било прво на удару. Његова територија се граничила с непријатељском

царевином од Љубовије до ушћа Дрине у Саву и одатле Савом до посавског села Ушћа.
То је линија која је износила око две стотине километара.

Рађевина постаје поприште врло значајних војних операција српске и аустроугарске

војске. Прешавши Дрину 12. августа 1914. године, Пета аустријска армија надирала је у
Србију долином Јадра. Друга српска армија, помогнута од Треће армије, зауставила је
ту офанзиву и после крвавих тродневних борби на планини Церу одбацила Аустријанце
преко Дрине, на њихове полазне положаје.

У новој офанзиви, у месецу септембру, реорганизована аустроугарска војска успела је

да овлада планинама Гучево, Борања, Јагодња и Соколским планинама. Али пред
отпором и налетом јединица Прве српске армије, 16. аустроугарски корпус морао се
повући. Огорчене борбе вођене су тада на Мачковом камену: на овом заравњеном вису,
који је само у току једног дана по неколико пута прелазио из руке у руку, погинуло је
на страни српске војске 263 војника и 140 официра и подофицира.[40]

Новом налету аустроугарске војске, почетом у ноћи између 6. и 7. новембра, српска

војска са овог дела фронта није се могла одупрети па се повлачила ка Ваљеву и
Колубари, праћена, по великом невремену и раскаљаним друмовима, колонама стараца,
жена и деце, заплашених ранијим зверствима непријатељских војника. Са њима су били
и многи рањеници. Попуњена новом живом снагом и муницијом, три српске армије су
предузеле, почетком месеца децембра противофанзиву на целом фронту и после победе
на Колубари, 14. децембра, протерале поново непријатеља из Србије.

У овим тешким борбама против страног завојевача 1914. године, у повлачењу Дринске
дивизије на Крф и у борбама на Кајмакчалану учествовало је и неколико стотина
Рађеваца. Тројица међу њима - Лука Стевић из Мојковића, Добросав Живановић-Трнџо
из Врбића и Цветин Бојанић из Белотића - одликовани су и највишим ретким
одликовањем за показану храброст и умешност, Карађорђевом звездом са мачевима.

У току првог светског рата, Рађевина је претрпела велики терор непријатељских

војника. Путујући кроз Рађевину, велики пријатељ српског народа, доктор Арчибалд
Рајс, у току првог светског рата је свуда "на свим висовима, у свим долинама", чуо
"болни лелек мајки које плачу на гробовима своје поклане деце".[41]

Поред крволочних зверстава над недужним становништвом, непријатељ се није заситио

него је палио и рушио све пред собом.

Ево како је страдање школе у Белој Цркви доживела Јелисавета Поповић, њен први
послератни управитељ: "Ја сам мојим очима гледала кад се једна чета непријатељске
војске уселила у школу. Секирама су излупали сва школска врата и ограду и запалили.
Зар сам ја нешто смела рећи? У октобру и новембру 1914. године, кад смо по други пут
бежали и кад се непријатељ задржао месец дана код школе уништио је све. Нисам
нашла ни једну књигу, орман од књижнице и многе скамије исечене су биле, а кад је
дошла трећа бежанија - довршено је са осталим скамијама".[42]

Непријатељ није презао ни од чега, па ни парохијалну цркву у Белој Цркви није

поштедео, већ је скинуо бакарни кров и звоно са звонаре и све то уништио.[43]

О овом великом и тешком рату који је прогутао многе животе, за Белу Цркву остају као
сведочанства камени белези - споменици изгинулих ратника поређани у порти
Белоцркванске цркве. Међу овим споменицима, усправљених изнад утонулих хумки,
налази се и споменик Дарка Рибникара, уредника "Политике" из Београда који је овде у
Белој Цркви преминуо од задобијених рана на Дрини 1914. године.[44]

IX Црква Св. Великомученика Георгија у Белој Цркви

У центру села Беле Цркве доминира својом лепотом и архитектуром црква посвећена
Св. Великомученику Георгију. Црква је саграђена 1889. године на месту где је дуги низ
година постојала стара црква, а која је порушена ради изградње нове.

Не зна се тачно када је у селу Белој Цркви подигнута прва црква, али с обзиром да се
први помени села, са истим данашњим називом Бела Црква, јављају с почетка XV века
онда са сигурношћу можемо тврдити да је у то време већ постојала црква у овом
селу.[45]

На основу народних предања која су до данас остала у сећању народа Рађевине, прву
цркву у Белој Цркви саградио је један од Немањиних синова, али у прилог
веродостојности ове тврдње, до сада нисмо пронашли ни један доказ.

Оно што је карактеристично за цркву Св. Георгија јесу богумилски стећци, којих око
саме цркве има око тридесет затрпаних, а само један стећак (богумилски жртвеник) је
на површини земље поред улазних врата цркве. Ово нас упућује на претпоставку да је
на месту данашње цркве, постојала црква, коју су подигли богумили, а који су у овим
крајевима живели до краја XII века када их је велики жупан Стефан Немања протерао
из Србије у Босну.

У XVI и XVII веку не јављају се никакви писани помени цркве у Белој Цркви, мада се
село јавља са истим данашњим именом у многим турским дефтерима. Али и ако нема
никаквих писаних помена из овог периода, познато је да у XVI веку овдашње
становништво није плаћало Дажбине турској држави за сеоске цркве и црквено
земљиште, те стога можемо претпоставити да је у Белој Цркви постојала црква-брвнара
без сопственог земљишта.

Најпотпунији и најверодостојнији извори о цркви у Белој Цркви јављају се с почетка

XVIII века. Захваљујући Димитрију Руварцу, данас имамо потпун опис цркве у Белој
Цркви с целокупним њеним инвентаром из 1735. године.

"У шанцу Бела Црква храм св. Георгија, црква, од камена подзидана, дужином кловтера
9 и са олтаром и с папертом женским, ширином кловтера 5, висином кловтера 2 и шука
2. Покривена шиндром растовом, свод доста обично сачињен. Олтар преграђен даскама
буковим, и на олтару врата 2, и на њима завесе од чита шарена. У олтару света трпеза
од камена на столу подзиданом каменом, дужином педља 4 и ширином 4. На трпези
плаштанице 2, једна од платна дебела неопрана, а друга од свиле црвене половна, а
трећа што се покривају њом књиге и остало на престолу. Антиминс низображен руком
подписан да је освећен неким митрополитом новопазарским именом Силвестер,
поцепан, црн и свакако неприличан за служење, и на њему стоји тестамент и литургија
московска и кутија дрвена, у њој стоји причешће, чирак од туча 1. Проскомидиа од
камена на столу каменом, покривена парчетом платна и шареном марамом; путир и
дискос од лима, звезда сребрна, кашика светогорска, аер и дарци попови, копље од
гвожђа у дрво усађено. Сандук у коме стоје црквене потребе. Двери нове и на њима
изображено Благовештење Богородице. На десном иконостасу икона спаситељева на
средње коло, и до ње икона различити на мало коло 6, испод иконе завесе 4 от чита
шарена; на левој страни икона богородична на средње коло, и до ње мањих икона
различити 5, и испод њих завесе од чита. Кандила 2, икона више двери различити на
мало коло 13, крст дрвени неизображен. Коло где полилеј стоји од дрвета, чирака
дрвена 2 и у њима по једна свећа, чирак гвоздени 1. Налоњ где се правило чита од дасак
различити сачињен, покривен читом шареним. Књига црквених нема. Столова нема. На
цркви пенџера 3, врата 2 од запада. Звонара на 4 дирека и на њој звоно од 25 фунти, на
звонари крст од лима, а на цркви од дрвета један, а један од лима; кадионица од
туча."[46]

Ова црква св. Георгија вероватно је се одржала до краја XIX века а о томе нам говоре
иконе које су још увек сачуване и налазе се у збирци А. Ђурђева.

То су две доста оштећене иконе исте величине 80 х 60 цм. На једној је представљена

Богородица Одигитрија која држи у наручју Исуса Христа. На икони у десном углу
пише "Пресветлој Богородици Смоленској" (Смоленск - град у Русији). На другој је
представљена композиција распећа где је у централном делу представљен Исус Христ
Разапет на крсту. Десни крак крста је у потпуности оштећен. Налевом краку је попрсје
Јована Богослова, а на горњем краку крста је попрсје Саваота-Бога.

У четири угла иза крста су представљене четири композиције. У левом углу је

представљен "Силазак Христа у Ад", а у десном је представљена "Богородица
исцељитељица". У левом доњем углу је велико оштећење, али ипак се назире лик
коњаника. У десном доњем углу је представљено попрсје св. Николе, с тим што се
глава и лева страна попрсја због оштећења не виде.

Обадве иконе су рађене с краја ХVII века, а матица им је Русија, јер у ХVII и XVIII веку
много је руских икона и књига продрло у Србију.

Врло је значајно и старо јеванђеље, очигледно руска штампа, а које је такође као и горе
поменуте иконе из инвентара старе цркве св. Георгија. На неколико листова пером је
исписан запис "Ова књига света божанствена зове се нови завет или јеванђеље ми је
припало од јереа попа Симеуна Перића из села Беле Цркве дела зворничке нахије 1798.
месеца јула 29."

Данашња црква св. Великомученика Георгија саграђена је 1889. године. То је

крстообразна црква, псеудо рашке школе бело кречених фасада. Молба за њену градњу
упућена је Високославном попечитељству просвете давне 1857. године, а по добијању
дозволе уз неколико одлагања градње, с градњом се започело тек 1879. године.

Иконостас у њој је рађен 1889. године, а радио гаје Лазар Крџалић, руски васпитаник са
супругом Олгом. Лазар је провео 8 година у Уметничкој академији у Петрограду, а
заједно са супругом радили су заједнички иконостасе у Стублинама, Грабовцу, Врелу,
Каменици и Лешници.[47] Распоред икона на иконостасу је следећи:

I зона: архиђакон Стефан, Богородица Одигитрија, Благовести, Христос Пантократор и

арханђео Михајло.

II зона: св. Тројице и четири светитељска медаљона.

III зона: апостол Петар, апостол Павле и Тајна вечера.

IV зона: Распеће Христово.

Иконе се одликују знатним уметничким вредностима. Цртеж је веома добар, колорит

префињен, а моделација нежна и веома допадљива. Иконостас представља солидно
занатско дело, прожето извесним посебним духом, који су наши сликари прихватили
крајем ХIХ века из руског црквеног сликарства.

Х Из летописа цркве Св. Георгија

На месту у Белој Цркви, где постоји данас велелепан храм - црква до 1889. године
постојао је једно доба манастир по типу свих ондашњих богомоља, наиме: мала, ниска,
дрветом покривена, около у вези балвана и у свему осталом саграђена од дрвета.
Оваква богомоља је од прилике подигнута у XVI веку.

У доба када је овај храм грађен насеље није постојало, већ тада ово место беше котлина
непроходна која је обрасла густом шумом јер баш и то доказује да су се наши стари
што већма крили од турске најезде и зато су бирали овако неприступачна места. Још и
данас постоји старих људи, који су примили од својих старијих и казују, докле су биле
границе манастирских добара. Тек доцније временом он је претворен у храм у виду
цркве и при њему би набављено звоно, за дозив верника, које је имало необично добар
звук, да се чуло на све стране.

У близини овог храма, на три сата пешачког хода постојао је турски чувени"Соко"(који
данас постоји у рушевинама). Те предање вели да су Турци на храм пристали да
постоји, али што је њихове осећаје верске највећма бунило јесте то звоно на
хришћанској цркви, па се вели: "Да када су звона на хришћанској цркви одјекивала да
су се у утробама турских була чељад окретала". Ово Турци нису могли сносити већ су
једнога дана под вођством једног паше одредили пратњу људи са дванаест коња. Они
су дошли до цркве, а приступили су њој на овај начин: Поведених дванаест коња
поређали су једног до другог у размаку од по два метра, на њих метали греде и тако су
дошли до храма, са њега скинули звоно и вукли га по оној греди, преко коња до града
"Сокола" где су га негде затрпали. Да је ово тачно сведочи и овај факат: стари
свештеник при овој цркви почивши Аксентије Поповић по предаји "Сокола" од стране
Турака у српске руке, а по предању које је примио од својих старих, а и по летопису
који је тада постојао, скупио је известан људи старих, својих парохијана и он лично
ишао на "Соко" и прекопавао поједина места не би ли нашао звоно. Али како су терен и
рушевине на "Соколу" посве незгодне због великих амбиса и провалија те у овом
испитивању није успео. Доцнијим временом тај исти покушај вршио је његов син
наследник у парохији почивши Љубомир Поповић свештеник, али ни он није успео
пронаћи звоно. Остаје за данас да нам народ својом иницијативом то оствари и у том
погледу врше се покушаји.

Прво насељавање које је било, предање вели, да је ту у близини храма населила из

Херцеговине једна жена такозвана "Винија" са својим мужем и даје се од њих почело
множити, одакле изгледа даје постала и традиционална породица "Поповић". Поред те
породице која је већ постојала доцније је дошла опет из Херцеговине породица "Радић"
која и данас постоји.

Стари храм поправљен и чуван одржао је се све до 1879, године када је дефинитивно
порушен и почело се са зидањем овог данашњег велелепног храма. За све време свог
постанка па до доба рушења он је служио чему је био намењен, јер бејаше центар за
целу источну Рађевину, наиме за села: Белу Цркву, Толисавац, Белотић, Врбић,
Брезовице, Красаву, Ликодру, Шљивову, Равнају, Комирић, Гуњаке, Бастав, Ставе и
Мојковић.

Око цркве постојале су многе знаменитости, од којих и данас постоји једна на западној
страни цркве у порти један огроман велики камен, изрезан примитивно, који је по
причању стручњака жртвеник богумила који су се приликом прогнанства од стране
жупана Немање од југа ка западу туда задржавали и себи стварали богомоље, а на овом
месту јер оно за тај циљ беше погодно због ненасељености и великих шума. Народ
данашњег доба пита се, на који су начин могли овај камен ту донети.

Предање ништа не вели о монасима, док је храм служио као манастир, а за пак
последња два века XVIII и XIX било је при цркви много свештеника, јер је иста црква
била за више парохија,

Како је стари храм био подигнут за ондашње прилике и она насеља, како је према свом
материјалу већ био дотрајао, а за нова насеља био премален, то иницијативом
тадашњих свештеника, старог попа Аксе, Ивана и младог агилног свештеника Љубе
(сви из куће Поповића) приступило се подизању овог данашњег храма. Услед
материјалних незгода он је грађен пуних десет година, а довршен је тачно 1889. године
када је блаженопочивши Патријарх српски а тада Владика шабачки Господин
Димитрије на дан мале Госпојине извршио освећење овог храма уз огромно учешће
свег народа среза рађевског. Поред храма подигнуте су исте године и звонара са
осталим потребним просторијама за канцеларије свештеника.

До овог светског рата у њој су служили свештеници сви из куће Поповића, овим редом:
поп Тома, Филип, Лука, Живко, Иван, Јован, Аксентије, Љубо и Милан.

Како је храм Беле Цркве у време светског рата био на домаку најљућих битака, то је и
на њега наишо зао удес. Непријатељ је са крова црквеног скинуо кров јер она беше
покривена бакром, а са звонаре су однели звоно и потпуно је уништили. У години 1915.
У самом селу Бела Црква једно време је била цела Моравска дивизија и на молбу
тадашњег свештеника Милана Поповића, командант дивизије господин Љубомир
Мићић дозволио је да војници почну вршити оправку цркве и по могућству звонару
оправе… Цркву су тада покрили на једном делу са црепом да би се могла свршавати
служба Божија, па је та поправка доцнијим покретом српске војске прекинута све до
1925/26. године. У доба оправке цркве 1915. године вршено је богослужење на
Петровдан и на тој служби беше присутан са целим штабом почивши војвода Живојин
Мишић.

Марко Павловић
XI Свештенослужитељи

Бела Црква је до исељавања Турака из Београдског пашалука 1834. године припадала

Зворничком санџаку и Зворничкој епархији. Насеље Бела Црква помиње се 1530.
године.[48] Неоспорно је да је име добило по некој цркви која се ту налазила, али о
служитељима ове цркве ништа не знамо, све до 1708. године. Године 1727. у парохији
попа Арсена (Арсеније) помињу се ова села: Бадања, 22 куће, Бастав 17 кућа, Бела
Црква 40 кућа (?), Братачић 30 кућа, Брезовица 18 кућа, Вукомирић 25 кућа, Јаребице
10 кућа, Колаја 4 куће, Красава 7 кућа, Миоковић (Мојковић) 8 кућа, Помиоча 8 кућа,
Варош Цикоте 21 кућа и село Цикоте 10 кућа.[49] Када је после 1730. а пре 1735. године
у Цикотама саграђена црква и добила свога свештеника 1735. године нека села су
припојена тој парохији. Године 1844. постојале су четири парохије: врбићка,
белоцркванска, баставска и мојковачка.[50] Године 1874. при овој цркви су биле три
парохије: белоцрквањска из села: Беле Цркве са 57 домова, Белотића са 62, Врбића са
64 и Толисавца са 67 - свега 250 домова; баставска из села: Бастава са 53, Ставе са 43,
Мојковића са 88 и Равнаје са 40 - свега 224 домова; и ликодранска из Ликодре са 93,
Красаве са 87 и Брезовице са 125 - свега 265 домова, а укупно 749 домова.[51] И 1895.
године при цркви су три парохије, само се број домова повећао. Белоцрквањску
парохију сачињавају и даље села: Бела Црква са 72 дома, Белотић 91, Врбић 80 и
Толисавац са 96 домова - свега 339 домова. Баставска парохија је састављена од Бастава
са 68, Мојковића 98, Става са 60 и Равнаје са 50 домова - свега 276 домова.
Ликодранску парохију сачињавају села: Брезовица са 138, Красава са 98 и Ликодра са
67 домова - свега 303 дома.[52]

Познати су нам ови свештеници:

Јереј Арсеније Михаиловић. Рођен је у Срему око 1696. године од родитеља Михаила и
Манде, али је одрастао у соколској нахији. Шест година је учио у манастиру Рачи код
калуђера Кипријана, а онда 3 године у Оровици код попа Максима. Године 1703. се
оженио ћерком истога попа и исте године га је сарајевски владика Висарион
рукоположио у чин ђакона и свештеника. Затим је три године служио са тастом у
Оровици, па једну годину у Осечини, а онда 1708. године на захтев кметова прелази у
Белу Цркву, за коју му је парохију ваљевски епископ Григорије дао синђелију. Знао је
помало читати и писати, а певати није знао. Имао је три сина и две кћери, а старији син
му је учио школу у Ваљеву. Од одежди је имао два свилена епитрахиља и крст, а од
књига: требик, 2 псалтира, 2 октоиха, службеник, часослов и устав московског издања и
цветни триод, 2 служебника и зборник српског издања. Даље од одежди је имао стихар
и фелон од беза (памука), наруквице од свиле црвене боје, појас "тканица", дарци са
воздухом од мусула. Био је прилично имућан. Имао је ливада толико да би се могло
накосити 100 пластова сена. Обрадиве земље је имао толико колико се може узорати за
5 дана, а винограда колико се може обрадити за 6 дана. Од стоке је имао 2 коња, 4 вола,
6 крава, 10 јунади, 6 телаца, 5 оваца и 80 кошница. Имао је и казан бакарни за печење
ракије. Али у стручној спреми је био слаб јер није знао формуле седам светих тајни, а
како примећује пописивач, не може их ни научити јер не види добро. Духовника је
имао Саватија из Пиве, последњи пут се исповедио 1734. године, али потврду о томе
није имао.[53]

Прота Матија Мијатовић (Кнежевић). Поповао је за време Кочине Крајине у оба

устанка за ослобођење од Турака и учествовао у свим овим догађајима. Учествовао је у
протеривању Турака из Јадра и Рађевине за време Кочине крајине. А онда када је
Аустрија уступала Турској ове крајеве са другим свештеницима и калуђерима овога
краја моли карловачког митрополита Мојсија Путника да се заузме код аустријске
владе да се Србија не враћа Турцима.[54] Са истима је слао молбу и Темишварском
сабору 1790. Године да се и његови учесници заузму за Србе.[55] У другом српском
устанку 1815. године био је заробљен од Турака и одведен у Травник, али су га
откупили његови парохијани.[56] Заједно са попом Филипом се борио да се Јадар и
Рађевина одвоје од Зворничког санџака и припоје ослобођеној Србији.[57] Умро је 1826.
године.[58]

Прота Филип Максимовић. Заједно са протом Матијом учествовао је у устанку и радио

на припајању Јадра и Рађевине ослобођеној Србији.[59] Помиње се и у списку
свештеника Јадра и Рађевине 1833. године.[60] Исте године је водио неки спор са
Николом Тимотићем из Царине због дуга,[61] и претплатио се на књигу Саве Поповића:
Сад изображених умова. Последњи пут се помиње 1834. године, када се претплатио на
Забавник Димитрија Давидовића.[62]

Јереј Гаврило Живановић. Дана 25. марта 1822. године рукоположио гаје зворнички
епископ Гаврил у манастиру Троноши, а шабачки епископ Герасим му је својом
синђелијом од 8. марта 1836. Године дао у парохију (или само потврдио) села: Врбић,
Бањевац и Кржаву.[63] Помиње се и 1833. године у списку свештеника Јадра и
Рађевине[64] и 1834. и 1835. гoдине, када се претплаћивао на Забавник Димитрија
Давидовића.[65]

Јереј Тома Марковић (Поповић). Рукоположио га је 8. септембра 1824. године

зворнички епископ Гаврил, у манастиру Троноши, а шабачки епископ Герасим му је
синђелијом од 8. марта 1836. године дао (или само потврдио) у парохију села: Белу
Цркву, Толисавац и Шљивову.[66] Године 1832. преко шабачког суда тражио је наплату
дугова од неких својих дужника.[67] Помиње се и 1833. године у списку свештеника,[68]
као и 1834. и 1835. године када се претплаћивао на Забавник и 1846. године када се
претплатио на Историју народа српског од Димитрија Давидовића.[69] Године 1843.
Водио је спор са селским кметом.[70] Године 1852. имао је у парохији 182 дома, а на
парохији се налазио до 1859. године.[71]

Јереј Веселин Милинковић (Милићевић). Рукоположио га је 10. децембра 1828. године

зворнички епископ Гаврил у Зворнику и истога дана му је синђелијом дао у парохију
села: Мојковић и Брезовицу.[72] Помиње се и у списку свештеника 1833. Године[73] и
1834. и 1835. године, када се претплаћивао на Забавник Димитрија Давидовића.[74]

Јереј Петар Протић, син проте Матије.[75] Рукоположио га је 12. децембра 1828. године
зворнички епископ Герасим у Зворнику и истога дана својом синђелијом дао му у
парохију села: Ликодру и Белотић.[76] Помиње се 1833. године у списку свештеника[77] и
као претплатник на Забавник Димитрија Давидовића 1834. и 1835. године и Историју
1846. године.[78]
Јереј Лука Поповић, син проте Филипа.[79] Рукоположио га је 4. марта 1836. године
епископ шабачки Герасим, а 25. марта исте године дао му синђелијом у парохију села:
Равнају, Ставе и Бастав.[80] Умро је врло млад 1840. године.[81]

Јереј Живко Поповић, други син попа Филипа.[82] Био је од 1852. године, а можда и од
раније, па до 1870. године парох баставски.[83] Доста се помиње 1859. године, када је
одговарао што није 1. јануара служио благодарење за повратак на престо Србије кнеза
Милоша Обреновића.[84] Године 1852. имао је у парохији 171 дом.[85]

Јереј Петар Милићевић, од 1852. до 1856. године био је парох мојковачки.

Јереј Аксентије Поповић. Од 1857. до 1860. године био је капелан белоцрквањски, а од

1860. до 1895. године парох белоцрквањски. И он је са попом Живком одговарао због
непомињања кнеза Милоша.

Јереј Авакум Поповић. Од 1852. до 1854. године био је парох дворачки, а од 1854. до
1856. године парох ликодрански. Године 1852. имао је у парохији 182 дома.

Јереј Иван Поповић. Од 1872. до 1895. године био је парох баставски.

Јереј Богосав Поповић. Од 1854. до 1857. године био је капелан ликодрански, а од 1857.
до 1875. године парох ликодрански.

Јереј Стеван Драјић био је капелан ликодрански 1867. године.

Јереј Лазар Поповић био је капелан ликодрански од 1870. до 1872. године.

Јереј Гаврило Протић био је капелан ликодрански 1873. године.

Јереј Јован Поповић био је парох ликодрански од 1875. године.

Јереј Љубомир Поповић био је од 1892. до 1893. године капелан белоцрквањски,[86]

1894. године парох накучански,[87] па се поново вратио у Белу Цркву.
XII Школа у Белој Цркви

По Милићевићу, школа у Белој Цркви је отворена 1836. године.[88] Међутим, у списку

службеника 1833. године помиње се Никола Илић, учитељ у Белој Цркви.[89] Исти се
1834. године претплатио на Забавник Димитрија Давидовића,[90] што значи да је школа
отворена раније.

Колико је овај први учитељ службовао не зна се, али претпостављамо да је рад у школи
прекинут до 1843. године када на молбу окружног начелника мајора Илије Чворића,
тражи се "да се у школи новој учитељ добије". Те године за учитеља постављен је
Димитрије Николајевић, стар 50 година, рођен у Земуну, који је завршио нормалну
српску школу и пре доласка у Белу Цркву службовао три године у Земуну и десет
година у Србији.[91]

Актом од 10. децембра 1857. године записано је да општина Беле Цркве "жели своју
стару зграду која је 1830. године од слабог материјала сазидана, и у којој су уједно и
школа и примиритељски суд смештени, у меану, почем за школу никако не одговара,
преобратити, а за школу и примиритељни суд има два нова зданија постројити."[92]

Ова молба изазвала је веома оштру реакцију представника цркве јер се уопште није
тражила црквена сагласност и одобрење. У писму министру и црквених дела
председник конзисторије Љубинко Поповић, оштро је напао и такво понашање, што се
види из првих реченица: "Од неког времена ушло је у обичај да се школе граде на
црквеној земљи и то што ближе к цркви. Грађевину обично извршују окружне власти,
па нити се ту јављало духовној власти да ће се школа дизати на црквеном земљишту,
нити се тражило одобрење за уступање нужног парчета црквене земље."[93]

Да је школа у Белој Цркви сасвим у лошем стању и даје оправдана молба општине да се
подигне нова потврђује и лична посета школи у Белој Цркви 1862. године од стране
Милана Милићевића који је записао: "Приспевши око подне у Белу Цркву ја сам одма
свршио испит у школи, у којој се уче 23 ученика. Школа је у једној згради, која никако
није за школу и зато ће скоро бити нужно ради здравља и безбедности саме деце
затворити је и ако се још друга зграда не начини."[94]

Године 1865. ударени су темељи новој школи у Белој Цркви без сагласности црквених
власти. Школа је завршена до 1871. године, за коју 1876. године Милан Милићевић
каже да је "нова и красна".[95]

Године 1888. од школе у Белој Цркви која је била надлежна за 16 села (Бела Црква,
Толисавац, Мојковић, Ликодра, Красава, Равнаја, Бастав, Ставе, Врбић, Шљивова,
Брезовице, Завлака, Цветуља, Коњуша, Комирић и Белотић) почињу се одвајати
поједина села са молбом Министарству просвете за подизање школа у својим местима
јер школа у Белој Цркви не може све ђаке да прими. Најпре се одвојио Комирић, затим
Завлака, Коњуша, Цветуља и др.[96]

Од јесени 1894. године у Белој Цркви четврти разред је "одвојен за се" иако није било
одговарајуће учионице. На крају школске године крајем маја 1895. Испит је положило
138 ученика; 39 први, 30 други, 26 трећи и 43 ученика четврти разред.[97]

+
Период од 1900. године до 1914. за школу у Белој Цркви а и за све остале школе у
Рађевини је био веома тежак. Године 1903. завладале су разне епидемије. То су најпре
биле велике богиње; 1905. године тифус; 1906. године шарлах итд. Све ово је
прекидало у дужим интервалима школовање деце. Године 1912. Школовање је било
прекинуто због јаке зиме од 18° С испод нуле, а 1914. године школа је престала са
радом јер су непријатељски војници немилосрдно све у њој уништили.

Учитељи школе у Белој Цркви

• Никола Илић 1833-1834. године [98]

• Димитрије Николајевић 1843-?[99]
• Симеон Илић, син попа Павла из Златарића. око 1848. године [100]
• Радисав Пантелић 1853-1855. године.
• Радован Пантелић 1855-1856. године.
• Маринко Поповић 1856-1859. године.
• Срећко Поповић 1859-1862. године.
• Сима Милојевић 1862-1865. године.
• Станко Поповић 1865-1870. године.
• Иван Поповић 1870-1871. године.
• Коста Фрушић 1871-1873. године.
• Сима Милојевић 1873-1877. године.
• Јанко Гладовић 1877-1888. године.
• Сима Поповић 1888-1890. године.
• Владимир Поповић 1890-1892. године.
• Стана Ђурђевић 1891-1892. године.
• Лепосава Стефановић 1892-1894. године.
• Драга Шкорић 1892-1894. године.
• Владимир Поповић 1890-1892. године.
• Константин Славић 1894-1895. године.
• Милан Ђурић 1894. године.
• Мирко Митровић 1894-1895. године.
• Милосав Радишић 1895. године.
• Лепосава Радишић 1895. године.[101]
• Милосав Б. Радишић 1900-1902. године.
• Зорка Антонић 1900-1902. године.
• Лепосава Радишић 1900-1904. године.
• Лука Милатовић 1902-1903. године.
• Сава Ђурић 1903-1907. године.
• Милосав Радишић 1903-1904. године.
• Милан Љ. Поповић 1904-1906. године.
• Даринка Славковић 1904-1905. године.
• Крста Војиновић 1905-1907. године.
• Живојин Јаковљевић 1906-1907. године.
• Петар Ст. Грујичић 1907-1908. године.
• Јелисавета Тадић 1907-1908. године.
• Олга Петровић 1907-1908. године.
• Михаило Јовановић 1908-1913. године.
• Јелисавета Тадић 1908-1911. године.
• Косара Глишић 1908-1910. године.
• Јелисавета Ђаковић 1910-1911. године.
 • Јелисавета Поповић 1911-1913. године.
• Катарина В. Јовановић 1911-1913. године.
• Добрија Петровић 1913. године.[102]
• Смиља Новаковић 1919. године.
• Јелисавета Поповић 1919. године.[103]

XIII Порекло становништва села Беле Цркве

Староседеоци су:

Стајчићи (св. Јован).

Досељени су:

Станићи и Ракићи (старо презиме Даничићи) из Станине Ријеке (из Црне Горе дођоше у
Подгорину, а одатле у Рађевину), почетком 18. века. Од њих има одсељених у Галовићу
(Тијанићи);

Радићи, Живановићи, Новаковићи (старо презиме Цветиновићи), Јокићи, Лазаревићи,

Јовановићи (старо презиме Цветиновићи), Ивановићи и Петровићи (заједничка стара
презимена су Трифковићи и Кнежевићи) из Бакаља (у Босни у првој половини 18. века.
Њихов предак Трифко привенчао се. (св. Ђорђе). Од Ивановића има одсељених у
Липолисту;

Димитрићи, Шујићи (су данас Марковићи), Лукићи, Петровићи, Јеремићи, Јефтићи

(данас их нема) и Крстићи (заједничко старо презиме Станојевићи) из Херцеговине у
првој половини 18. века. Доселио се њихов предак Станоје, чији је један брат отишао у
Драгијевицу. (св. Никола);

Поповићи и Винићи из Херцеговине у првој половини 18. века. (св. Никола);

Ракићи, Ковачевићи (данас их нема), Савићи, Стевановићи и Лазићи из Херцеговине у

првој половини 18. века. Доселили су два брата Рако (од кога су Ракићи) и Ђуко (од
кога су остали). (св. Никола);

Милосављевићи из Рујевца у првој половини XIX века. Доселио је њихов дед.

(Арханђел Михајло);

Васиљевићи из Толисавца у првој половини 19. века. Доселила су три њихова деда од
Ђуричића. (Ђурђиц);

Протић из Толисавца у првој половини 19. века. Доселио је његов дед. (Алимпије). Од
њега има одсељених у Каменици (Протић).

Марковићи и Гојковићи (старо презиме Нешковићи) из Бастава у другој половини 19.

века. (Арханђел Михајло); и Ракић из Шљивове крајем 19. века. (св. Пантелија).[104]

Напомене

1 Хисторијски архив у Дубровнику, Acta Consilli Rogatorum III, 66.

2 Летопис Цркве у Белој Цркви, Библиотека црквене општине.

3 Александар Ђурђев, Рађевина - обичаји, веровања и народно стваралаштво, Крупањ

1988, стр. 148.

4 Археолошки споменици и налазишта у Србији, I. Београд 1953. стр. 8.

5 Милица Косарић, Културни, етички и хронолошки проблеми илирских некропола

Подриња, Тузла 1976, стр. 70

6 Миливоје Васиљевић, Топографија археолошких налазишта и споменика у Подрињу,

ГИА V, Шабац 1967, стр. 124.-

7 Наведено дело.

8 Милица Косарић, Наведено дело.

9 Милутин Гарашанин, Крупањ и Рађевина у праисторијско и римско доба, Рађевина у

прошлости, Београд 1986. стр. 74-81.

10. Иво Бојанић, Долабелин систем цеста у Римској провинцији Далмацији АНУБиХ,
Дјела XVII, књига 2, Сарајево 1974.

11 Рађевац, календар за 1912, Шабац 1912. стр. 17.

12 Миливоје Васиљевић, Наведено дело, стр. 136.

13 Византијски извори за историју народа Југославије, 1, Београд 1955. стр. 53-72.

14 Момчило Спремић, Рађевина у прошлости, Београд, 1986, стр. 128.

15 Оставштина богумила које је велики жупан Стефан Немања крајем XII века
протерао из Србије у Босну.

16 Рађевац, календар за 1902. годину, Београд 1902, стр. 18.

17. Археолошки споменици, Наведено дело, стр. 191.

18 Хазим Шабановић, Босански пашалук, Сарајево 1959, стр. 53-54.

19 Два прва пописа зворничког санџака, АНУБиХ и САНУ, књига XXVII Сарајево
1986. стр. 181.

20 Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата, Београд 1976, стр. 100-105.

21 Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик VCVI, II

разред - 75, Београд 1948, стр. 28.

22 Срета Пецињачки, Распоред домаће милиције аустријске краљевине Србије у 1725.

години. ЗНМ VIII, Чачак 1977. стр. 34.
23 Рађевац, Наведено дело, стр. 37.

24 Душан Пантелић, Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован Јовановић

1788-1790, Глас СКА VIII, други разред 73, Београд 1930.

25 Тричковић Радмила, Шабац и његова нахија од 1740. до 1804. године. Шабац у

прошлости, 1, Шабац 1970, стр. 378.

26 Душан Пантелић, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791-1794, СКА,

посебна издања књ. XIV, друштвено-историјски списи књ. 25, Београд 1927.

27 Вук Караџић, Даница за 1828. годину, Београд 1969, стр. 338.

28 Нав. дело, стр. 342.

29 Велибор Берко Савић, Прота Матеја Ненадовић, акта и писма, Београд 1984, стр.
239.

31 Михајло Гавриловић, Милош Обреновић, I, Београд 1907. стр. 163.

32 Стојан Обрадовић, Грађа за историју народа округа Подринског, Гласник Српског

ученог друштва. XXXVI, Београд 1872, стр. 130.

33 Наведено дело, стр. 131-134.

34 Наведено дело.

35 Наведено дело, стр. 134-135.

36 Рађевац, календар за 1902, Београд 1902, стр. 30-31.

37 Милан Ђ. Милићевић, Путничка писма с разних страна Србије, Београд 1868, стр.
46.

38 Милан Јефтић, Статистички подаци о становништву и стоци у Подрињу, Годишњак

историјског архива, V, Шабац 1967, стр. 162.

39 Нав. дело, стр. 171.

40 Едиб Хасанагић, Овде је Србија рекла слобода. Београд 1982, стр. 67.

41 Рајс, др Арчибалд, Шта сам видео и преживео у великим данима, Београд 1928.

42 Архив Југославије, фонд Министарство просвете Краљевине Југославије (Одељење

за основну наставу), фасцикл 8.

43 -

44 -
45 Момчило Спремић, Крупањ и Рађевина у средњем веку, Рађевина у прошлости,
Београд 1986, стр. 128

46 Димитрије Руварац, Митрополија Београдска око 1735. године. Београд 1906,

Споменик Српске Краљевске Академије, XLII, стр. 161-162.

47 Зора Симић-Миловановић, Сликарке у српској историји уметности Београд 1938,

стр. 28.

48 Милан Васић, Кнежине и кнезови тимарлије у Зворничком санџаку у XVI вијеку,

Годишњак историјског друштва Босне и Херцеговине, Година X, Сарајево 1959.

48 Срета Пецињачки, Катастиг јеромонаха Висариона, Годишњак историјског архива

VIII Шабац 1970, стр. 281,282,284, 285,289,290,293,296,299,300.

50 Милан Јевтић, Статистички подаци о Подрињу из 1844. године, Годишњак ИА VIII

Шабац 1970. стр. 378.

51 Митрополит Михаило, Православна српска црква у књажеству Србији, Београд

1874.

52 Митрополит Михаило, Православна српска црква у краљевини Србији, Београд

1895.

53 Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735. године, САН Споменик XLII,
Београд 1905, стр. 173-4.

54 Др Душан Пантелић, Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован

Јовановић 1788-1790. Глас СКА CXXXIII. други разред 73, Београд 1930.

55 Др Душан Пантелић, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791-1794, СКА,

посебна издања књ. LXIV, друштвени и историјски списи књ. 25, Београд 1927.

56 Љубомир Павловић, Соколска нахија, САН СЕЗ књ. XLVI, Насеља и порекло
становништва, књ. 26, Београд 1930, стр. 612.

57 Стојан Обрадовић, Грађа за историју народа округа Подринског, Гласник СУД књ.
XXXVI, Београд 1872.

58 Глас Цркве, Шабац 1928, 1932.

59 Обрадовић, Грађа...

60 Међуопштински историјски архив Шабац, архива суда Но 1009, 23. новембра 1833.

61 МОИАШ, архива суда, Но 507, 7. јуна 1833; Но 521, 10. Јуна 1833; Но 997, 16.
новембра 1833.

62 Спискови претплатника на наведеним књигама.

63 АС, Митрополија Но 442/1836.

64 МОИАШ, архива суда, Но 1009, 23. новембра 1833.

65 Спискови претплатника на књигама; МОИАШ, архива суда Но 1027, 3. фебруара

1834.

66 АС, Митрополија Но 442/1836.

67 МОИАШ, архива суда Но 724 31. октобра 1832.

68 МОИАШ, архива суда Но 1009, 23. новембра 1833.

69 Спискови претплатника на књигама; МОИАШ, архива суда Но 1027,3. фебруара

1834.

70 АС МП Но 863, 15. августа 1843, Ф Vр 362/1843.

71 Државни календар Шематизам за године 1852-1859.

72 АС, Митрополија Но 4421836.

73 МОИАШ, архива суда, Но 1009, 23. новембра 1833.

74 Спискови претплатника; МОИАШ, архива суда Но 1027, 3. фебруара 1834.

75 Глас Цркве Шабац 1928, 1932.

76 АС, Митрополија Но 4421836.

77 МОИАШ, архива суда, Но 1009, 23. новембра 1833.

78 Спискови претплатника на књигама; МОИАШ, архива суда, Но 1027, 3. фебруара

1834.

79 Глас Цркве Шабац 1928.

80 АС, Митрополија Но 4421836.

81 Глас Цркве Шабац 1928.

82 Исто.

83 Шематизам за наведене године.

84 АС. МП Но 294, 14. фебруара 1859; Но 72, 19. јануара 1859; Но 638, 19. маја 1859;
Конзисторија епархије шабачке КНо 66,10. фебруара 1859; Начелничество окружија
подринског Но 45, 8. јануара 1859; Но 494, 27. марта 1859 Ф III р 471859.

85 Шематизам за наведене године.

86. Исто.

87 Митрополит Михаило, Православна српска црква у краљевини Србији, Београд

1895, стр. 38.

88 Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. I, стр. 564.

89 Међуопштински Историјски архив Шабац, архива суда, Но 1009, 23. новембра 1833.

90 МОИАШ, архива суда, Но 1027, 1834.

91 Станоје Р. Филиповић,, Развој школства у Рађевини у XIX веку и почетком XX века,

Рађевина у прошлости, Београд 1986, стр. 388.

92 Наведено дело, стр. 392.

93 Наведено дело.

94 Милан Ђ. Милићевић, Белешке уз пут крoз 5 окружја у Србији, Босанска вила, за

1862. годину.

95 Милан Милићевић, Кнежевина Србија, Наведено дело.

96 Станоје Р. Филиповић, Наведено дело, стр. 400.

97 Наведено дело, стр. 403.

98 МОИАШ, архива суда, Но 1009, 23. новембар 1833.

99 Станоје Р. Филиповић, Наведено дело, стр. 388.

100 Глас Цркве Шабац 1928.

101 Станоје Филиповић, Прилог проучавању школства у Подрињу, II, Шабац 1963, стр.
168.

102 Олга Антонић, Прилог проучавања школства у Подрињу, ГИА VIII, Шабац 1970,
стр. 387-8.

103 Момчило Исић, Страдање подрињских основних школа у Првом светском рату,
ЗИМС 22, Београд 1985, стр. 174.

104 Боривоје Милојевић, Рађевина и Јадар, Српски Етнолошки зборник. 20, Београд
1913, стр. 726-727.
Извори и литература

• Бојанић Иво, Долабелин систем цеста у Римској провинцији, АНУБиХ, XLVII,

Сарајево 1974.
• Васић Милан, Кнежине и кнезови тимарлије у Зворничком санџаку у XVI
вијеку, Годишњак историјског друштва Босне и Херцеговине, Година X,
Сарајево 1959.
• Васиљевић Миливоје, Топографија археолошких налазишта и споменика у
Подрињу, Гласник историјског архива, V, Шабац 1967.
• Гавриловић Михајло, Милош Обреновић, I, Београд 1907.
• Ђурђев Александар, Рађевина - обичаји, веровања и народно стваралаштво,
Београд, 1988.
• Исић Момчило, Страдање подринских основних школа у Првом светском рату,
Зборник историјског музеја Србије, 22, Београд 1985.
• Јефтић Милан, Статистички подаци о становништву и стоци у Подрињу,
Гласник историјског архива, V. Шабац 1967.
• Јефтић Милан, Статистички подаци о Подрињу из 1844. године, Годишњак
историјског архива, VIII, Шабац 1970.
• Караџић Вук, Даница за 1828. годину, Београд 1969.
• Косарић Милица, Културни, етнички и хронолошки проблеми илирских
некропола Подриња, Тузла 1976.
• Милићевић Ђ. Милан, Кнежевина Србија, I, Београд 1876.
• Милићевић Ђ. Милан, Путничка писма са разних страна Србије, Београд 1968.
• Милићевић Ђ. Милан, Белешке уз пут кроз 5 окружја у Србији, Вила за 1862.
годину.
• Милојевић Боривоје, Рађевина и Јадар, Српски етнографски зборник, 20,
Београд 1913.
• Митрополит Михајло, Православна србска црква у књажевству Србији, Београд,
1874.
• Митрополит Михајло, Православна српска црква у краљевини Србији, Београд
1695.
• Обрадовић Стојан, Грађа за историју народа округа подринског, Гласник
српског ученог друштва. XXXVI, Београд 1872.
• Павловић Љубомир, Соколска нахија, Српски етнографски зборник, књ. XI. VI,
Насеља и порекло становништва, књ. 26, Београд 1930.
• Пантелић Душан. Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован
Јовановић 1788-1790, Глас српске Краљевске Академије, други разред 73,
Београд 1930.
• Пантелић Душан, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791-1794,
Српска Краљевска Академија, посебно издање књ. XVI, друштвено-историјски
списи књ. 25, Београд 1927.
• Пецињачки Срета, Распоред домаће милиције аустријске краљевине Србије у
1725. години, Зборник народног музеја, VIII, Чачак 1977.
• Пецињачки Среша, Катастиг јеромонаха Висариона, Годишњак историјског
архива, VIII, Шабац 1970.
• Рајс Арчибалд, Шта сам видео и преживео у великим данима, Београд, 1928.
• Руварац Димитрије, Митрополија београдска око 1735. године, Српска
краљевска академија, XLII, Београд 1906.
• Савић Велибор Берко, Прота Матеја Ненадовић - акта и писма, Београд 1984.
• Симић-Миловановић Зора, Сликарке у српској историји уметности, Београд
1938.
• Филиповић Станоје, Прилог проучавању школства у Подрињу, Гласник
историјског архива, II, Шабац 1963.
• Станојевић Глигор. Србија у време Бечког рата, Београд 1976.
• Хасанагић Едиб, Овде је Србија рекла слобода, Београд 1982.
• Шабановић Хазим, Босански пашалук, Сарајево 1979.