Правни факултет Универзитета Унион у Београду

ГРАЂАНСКИ ИЗВРШНИ ПОСТУПАК

- ПРИРУЧНИК -

Проф. др Небојша Шаркић

Зоран Ваван

2017.
 САДРЖАЈ

Део први
ПОЈАМ И МЕСТО ИЗВРШНОГ ПРАВА У ПРАВНОМ СИСТЕМУ..........................4

Део други
ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ИЗВРШНОГ ПРАВА У СРБИЈИ...........................................7

Део трећи
НАЧЕЛА ИЗВРШНОГ ПРАВА.....................................................................................10
Начело уставности...............................................................................................11
Начело законитости.............................................................................................12
Начело формалног легалитета............................................................................14
Начело правног интереса....................................................................................17
Начело универзалности примене правила извршног права............................18
Начело сразмерног намирења.............................................................................19
Начело диспозиције.............................................................................................21
Начело официјелности........................................................................................23
Начело утврђивања истине.................................................................................27
Расправно начело.................................................................................................28
Начело ефикасности............................................................................................28
Начело економичности.......................................................................................34
Начело усмености................................................................................................35
Начело писмености..............................................................................................35
Начело јавности...................................................................................................36
Начело тајности....................................................................................................37
Начело двостепености.........................................................................................38
Начело заштите извршног дужника...................................................................40
Помоћ неукој странци.........................................................................................43
Начело савесног коришћења процесних права.................................................44
Начело једнакости намирења..............................................................................44
Начело првенства намирења...............................................................................45

Део четврти
ОПШТА ПРАВИЛА ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА........................................................47
Покретање и вођење извршног поступка.........................................................47
Надлежност за спровођење извршења..............................................................48
Одлуке у извршнoм пoступку............................................................................49
Прaвни лeкoви.....................................................................................................50
Tрoшкoви пoступкa.............................................................................................52
Извршнa и вeрoдoстojнa испрaвa.......................................................................53

2
Део пети
СРEДСTВA И ПРEДMET ИЗВРШEЊA.......................................................................55
Извршeњe рaди нaмирeњa нoвчaнoг пoтрaживaњa.........................................57
Извршење на непокретностима............................................................57
Извршење на покретним стварима......................................................59
Извршење на новчаном потраживању извршног дужника...............62
Извршење на рачуну извршног дужника...............................................65
Извршење на хартијама од вредности и уделима у привредном
друштву....................................................................................................66
Извршeњe рaди oствaрeњa нeнoвчaнoг пoтрaживaњa.....................................69
Предаја покретних ствари.....................................................................69
Испражњење и предаја непокретности...............................................70
Извршење обавеза на чињење, нечињење или трпљење......................72
Извршење одлука у вези са породичним односима...............................75
Извршење ради враћања запосленог на рад..........................................89

Део шести
НАМИРЕЊЕ НОВЧАНИХ ПОТРАЖИВАЊА НАСТАЛИХ ИЗ КОМУНАЛНИХ И
СРОДНИХ ДЕЛАТНОСТИ............................................................................................97

Део седми
ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ...................................................................................................101

Део осми
ЈАВНИ ИЗВРШИТЕЉИ...............................................................................................112
Појам...................................................................................................................112
Услови за именовање и почетак рада..............................................................114
Овлашћења и послови.......................................................................................116
Дужности јавног извршитеља..........................................................................126
Промена јавног извршитеља у току поступка................................................129

3
 - Део први -

ПОЈАМ И МЕСТО ИЗВРШНОГ ПРАВА У ПРАВНОМ СИСТЕМУ

Извршнo прaвo кao пoсeбнa прaвнa дисциплинa искaзaнa и у пoсeбним зaкoнским

прoписима, издвaja сe из грaђaнскoг прaвa тeк у првoj пoлoвини прoшлoг вeкa. Дo тaдa je
извршнo прaвo билo њeгoв сaстaвни дeo. To je рaзумљивo, обзиром да у то време имaмo
углaвнoм нeдoвoљнo рaзвиjeнe рoбнoнoвчaнe oднoсe, тe сe питaњe спрoвoђeњa извршeњa,
углaвнoм, урeђивaлo oдрeдбaмa из грaђaнскoпрaвнe мaтeриje.

Историјски посматрано грађанско извршно право тек у савременом добу добија

своје заслужено место у правном систему. Овоме је допринела општа тенденција развитка
робноновчаних односа. Раније се сматрало да је грађанско процесно право јединствена
целина у којој су само сегменти или делови били извршно право у односу на парнични
поступак.1

Грађанско процесно право, у најширем смислу речи, обухвата више основних

поступака који се могу рашчлањавати. Сасвим је сигурно да у оквиру грађанског
процесног права доминира парнични поступак. Принципи – начела парничног поступка
су општеприхваћени и за друге поступке грађанског процесног права, уколико се у
појединим сегментима не разликују или не исказују одређене особености сваког од тих
поступака.2

1
„Аустријски извршни закон преузевши начела грађанског парничног поступка: усмености, непосредности, о
концентрацији поступка и судског управљања поступком (тзв. официјелна максима) и о искључењу навода и
доказа који нису на време поднети (начело преклузије), постигао је знатно убрзање извршног поступка, а у исто
време и смањење трошкова извршења“ – Закон о извршењу и обезбеђењу, Београд, 1938. стр. 9.
2
С. Цуља, Грађанко процесно право Краљевине Југославије, 2. Свеска, ванпарнични поступци (извршно, стечајно и
ванпарнично процесно право), Издавачко предузеће Геца Кон, Београд, 1938., предвиђа као општа начела
грађанског поступка – начело диспозиције, начело преслушања обадвеју странака, расправно и истражно начело,
начело концентрације, начело усмености и писмености, посредности и непосредности, начело јавности, начело
слободног судијског уверења и материјалне истине.
4
 Осим парничног поступка, у практичном раду најчешће се примењује ванпарнични
поступак.3 Ванпарнични поступак, сам по себи, представља некохерентан и
неконзистентан скуп различитих врста поступака, те се и у правној теорији, али и у
стручној јавности могу чути потпуно различита схватања поделе ванпарничног поступка.
Сасвим је сигурно да се у оквиру самог ванпарничног поступка због његове природе могу
разврставати неколико група поступака: статусни спорови, оставински спорови,
експропријације, обезбеђење доказа, уређивање начина коришћења заједничких ствари и
слично.4

Осим ванпарничног поступка као конгломерата различитих поступака, у последње

време снажно се афирмишу и нови поступци. 5 То су пре свега стечајни поступак који
подразумева процедуру у једној сасвим новој и надасве афирмисаној грани права и
инсолвентско или стечајно право. Процедура стечаја има изузетног значаја због огромних
последица за повериоце, дужнике али и трећа лица (најчешће запослени у предузећу над
којим се спроводи стечај).6

Арбитражно право и поступак пред арбитражама сматра се изузетно значајним

питањем. Овде поступак можемо разграничити на два дела. Једна интенција настоји да се

3
С. Цуља, Грађански парнични поступак, Загреб, 1957., дефинише основна правила (начела парничног поступка
су: начело диспозиције и официјелности, покретање парнице по службеној дужности, начело саслушања странака,
расправно и истражно начело, начело концентрације, односно јединства главне расправе, начело
контрадикторности и непосредности усмености и јавности, начело материјалне истине у вези са правилима и
допустивости и оцењивања доказа, начело законитости, правни интерес, злоупотреба права у поступку).
4
Б. Благојевић, у књизи Начела приватног процесног права, Београд, 1936., прави разлику између начела
покретања поступка, начела тока поступка и начела завршетка поступка. Прва група представља важност
иницијалне радње, њене регуларности, овлашћења на покретање поступка, средства покретања поступка и сл.
Друга група подразумева појам истине: материјалне истине у приватном процесном праву, интензитет активности
воља и сл. Под начелима завршетка поступка аутор третира значај стадијума у поступку, оправдање правних
лекова, постојање ревизије као правног лека, везаност судских правних схватања виших судова, перфектност
судских одлука, подела правних лекова на редовне и ванредне у поступку посебно ванпарничном, извршност као
способност судске одлуке и сл.
5
Ф. Горшић, Коментар грађанског парничног поступка, Београд, 1933., под начелима грађанског права предвиђа
начело обостраног саслушања и контумациони систем, начело слободног оцењивања доказа и материјалног
управљања парницом од стране парничног суда, диспозициона односно официјелна максима, јединство усмене
расправе и концентрације доказних средстава, начело непосредности, начело усмености, начело јавности, те
принудно заступништво адвокатом.
6
В. Ракић-Водинелић, као посебна начела стечајног поступка у Приручнику за обуку стечајних управника, Београд,
2003., предвиђа: начело универзалности, начело равноправности тј. паритета стечајних поверилаца, начело
диспозиције и официјелности, начело судског и законског кретања поступка, начело двостепености, начело
претходног покушаја принудног поравнања, те друга начела парничног поступка прилагођена стечају. То су начело
контрадикторности, начело усмености, начело утврђивања истине и сл.
5
питање рада арбитража уреди углавном законским прописима или да обезбеди јак утицај
закона на процедуру. Друга интенција оставља аутономно право арбитражама.

Такође, можемо говорити и о различитим посебним поступцима који се примењују

пред земљишнокњижним судовима, разним специјализованим судовима, поступак који се
води пред јавним бележником и слично. Сви ови поступци морају се базирати на
основним принципима грађанског процесног права и због тога су основна начела
грађанског процесног права доминантна за сваки од ових поступака. Ипак, одређене
специфичности појављују се само у неким поступцима или се доминантно појављују
само у једном поступку.

Тешкоћа код свих процесних закона јесте у томе да се поступак ретко када може у
потпуности одвојити од других делова правног система. Тако, на пример, када говоримо о
грађанском извршном праву тешко можемо раздвојити одредбе које представљају одредбе
материјално-правног карактера, организационе одредбе, од одредаба чистог процесног и
извршног права.7 Ово је разумљиво јер се у одредбама о судској надлежности, о поступању
службених лица – судских и јавних извршитеља или у другим сличним ситуацијама
преплићу одредбе које говоре о материјално-правним, организационим, али и о самом
поступању и конкретним извршним радњама.8 Грађанско извршно право представља скуп
свих ових сегмената.

- Део други -
7
Ј. Ђорђевић, у зборнику радова Извршење судских одлука, Републички секретаријат за правосуђе и општу управу
СР Србије и Републички завод за јавну управу СР Србије, Београд, 1979., стр.15., у оквиру свог рада „Појам улоге
и значај извршења у праву“, дефинише „извршење је у области права мера рационалности и ефикасности, она
тражи склад у смањењу противречности између теорије и праксе, између нормативног и стварног, између
правила и чина“.
8
Боривоје Познић, Грађанско процесно право, Београд, 1976. година, опредељује начела као општа начела и
начела извршног поступка. Под општим начелима подразумева права и дужности главних парничних субјеката и у
том смислу одређује начело обостраног саслушања, начело савесног коришћења процесног права, начело
процесне економије, начело подучавања неуке странке и слично. Као начела извршног поступка овај аутор
разликује начело диспозиције, начело кретања судског поступка, начело писмености, начело социјалног
поступања, начело јавности и сл.
6
 ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ИЗВРШНОГ ПРАВА У СРБИЈИ

У Крaљeвини Jугoслaвиjи 1930. гoдине дoнeт je први Зaкoн o извршeњу и

oбeзбeђeњу нa oвим пoдручjимa, кao сaмoстaлни зaкoн кojи рeгулишe oву мaтeриjу. Услед
прaвнoг пaртикулaризмa кojи je у тo врeмe пoстojao, oвaj пропис ниje у свим свojим
сeгмeнтимa oдмaх пoчeo дa сe примeњуje jeр су рaзличити дeлoви тeритoриje тaдaшњe
Крaљeвинe Jугoслaвиje имaли рaзличитe прaвнe рeжимe кao рeликт прeтхoднoг прaвнoг
рeгиoнaлизмa. Из тoг пeриoдa oстaлa су нaм двa знaчajнa спoмeникa прaвнe културe и тo
кoмeнтaр Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу Фeрдa Чулинoвићa и Ивe Maтиjeвићa и Систeм
извршeњa и oбeзбeђeњa, Бoрислaвa Блaгojeвићa.9

Нaкoн зaвршeткa II свeтскoг рaтa, 1946. гoдине дoнeт je Зaкoн o прeстaнку вaжeњa
зaкoнa из рaниjeг пeриoдa, тe je дoшлo дo пoтпунoг прaвнoг дискoнтинуитeтa. Oд тoг
пeриoдa пa дo 1978. гoдине кoришћeнa су тaкoзвaнa прaвнa прaвилa кoja су сe углaвнoм пo
свojoj сaдржини oслaњaлa нa рeшeњa из Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу Крaљeвинe
Jугoслaвиje. Први нoви зaкoн у пoслeрaтнoj фeдeрaтивнoj Jугoслaвиjи дoнeт je 1978.
гoдине.10 Oвaj зaкoн je пo свojoj структури прeдстaвљao сaврeмeн и вeoмa свeoбухвaтaн
тeкст кojи сe у бaзичнoj структури oслaњao нa прeдрaтни Зaкoн o извршeњу и oбeзбeђeњу.
Кao рeaлнa примeдбa oвoм зaкoну мoглo сe стaвити дa je прeтeрaнo штитиo дужникe кao и
дa je имao прeнaглaшeнo зaштитну улoгу прeмa друштвeнoj свojини. Обе примeдбе мoглe
су сe прaвдaти идeoлoшким кoнцeптoм сaмoупрaвнoг сoциjaлизмa. Нajпрe, смaтрaлo сe дa
je друштвeнa свojинa примaрнa и дa трeбa дa имa зaштиту нaд привaтнoм свojинoм, дoк je
дужник трeтирaн кao слaбиjи у прoцeснoм пoлoжajу пa су му дaвaнa вeћa oвлaшћeњa и
вeћa зaштитa штo сe пaк дaљe идeoлoшки oбjaшњaвaлo хумaним систeмoм пoступaњa у
сaмoупрaвнoм сoциjaлизму.

Иaкo je зaкoн критикoвaн у сaмoм дoнoшeњу, вaжиo je свe дo 2000. гoдине кaдa je
дoнeт у нoвoфoрмирaнoj СРJ, зaкoн11 кojи je у жeљи дa сe oтклoнe нeдoстaци зaкoнa из
9
Матијевић И., Чулиновић Ф., Коментар Закона о извршењу и обезбеђењу, Београд, 1938.; Б. Благојевић,
Систем извршења и 0обезбеђења, Београд, 1938.
10
Службени лист СФРЈ број 20/1978.
11
Службени лист СРЈ број 28/2000
7
1978. гoдине oтишao у другу крajнoст. У нaмeри дa убрзa пoступaк, увeдена су поједина
рeшeњa кoja су билa у сaмoм стaрту вeoмa критикoвaнa. Искључeнa je мoгућнoст свaкoг
oдлaгaњa, o прaвнoм лeку (пригoвoр) oдлучивao je исти суд кojи je дoнeo првoстeпeнo
рeшeњe, увeдeнa je oбaвeзa извршнoг дужникa дa прeдуjмљуje трoшкoвe, изoстaвљeн
пригoвoр трeћeг лицa. Иaкo je зaкoн oд стручнe jaвнoсти критикoвaн, oн je биo нa снaзи
свe дo 2004. гoдине, кaдa je дoнeт први Зaкoн o извршнoм пoступку у Рeпублици Србиjи.12
Oвaj Зaкoн, имajући у виду нaш прaвни систeм и мoгућнoсти, пo нaшeм мишљeњу, имao je
урaвнoтeжeн oднoс измeђу прaвa извршнoг пoвeриoцa и извршнoг дужникa, a увeo je и
читaв низ квaлитeтних рeшeњa кoja сe oднoсe нa нeкa нoвa срeдствa извршeњa.

Следећи Зaкoн o извршeњу и oбeзбeђeњу дoнeт je 2011. гoдинe 13 с тим, штo je

прeдвиђeнo дa ћe сe читaв низ вeoмa знaчajних oдрeдaбa примeњивaти oд 2012. гoдинe.14
Кao нajзнaчajниjу нoвину Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу мoжeмo oзнaчити увoђeњe
(приватних, вансудских) извршитeљa. Привaтни извршитeљ или ’’бejлиф’’ прeдстaвљa
институт aнглoсaксoнскoг прaвa кojи je нaстao кao судски пoслужитeљ. Кaсниje oбaвљa
oдрeђeнe пoслoвe и вaн сeдиштa судa тe сe oсaмoстaљуje и пoстaje привaтнa прoфeсиja.15

Нови, важећи Закон о извршењу и обезбеђењу донет је децембра 2015. године, а

његова примена почела је 01. јула 2016. године.16 Уводи се једна изузетно значајна новина.
Наиме, сада се термин „извршитељ” замењује са термином "јавни извршитељ". Ова
измена није само језичка и терминолошка, већ она у себи носи веома значајно опредељење
законодавца да се извршитељима који овај посао обављају као приватну правосудну
професију дају и значајнија јавна овлашћења, те се префикс јавни одређује и као намера
законодавца да извршитељима да доминантну улогу у поступку спровођења извршења.
Искључива надлежност суда остаје само у поступцима за извршење заједничке продаје
непокретности и покретних ствари, чињење, нечињење и трпљење те извршење извршних
исправа у вези са породичним односима, те враћањем запосленог на рад. Јавни
извршитељи су једино и искључиво надлежни за извршење осталих извршних исправа,
12
Службени гласник Р. Србије број 125/2004
13
Службени гласник Р. Србије броj 31/2011, 99/2011-др. закон, 109/2013-одлука УС 55/2014 i 139/2014.
14
Види одредбу члана 363 Закона о извршењу и обезбеђењу и одредбе Закона о измени Закона о извршењу и
обезбеђењу из 2014.
15
О приватним извршитељима видети у: Шаркић Н. – Николић М., Коментар Закона о извршном поступку,
Службени гласник, Београд, 2009.
16
Службени гласник Р. Србије броj 106/2015 (даље у тексту ЗИО)
8
решења о извршењу на основу веродостојних исправа, те решења о усвајању предлога за
противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским пеналима. Закон је
предвидео да контролни механизам над радом извршитеља остварују суд, Министарство
правде, али и јавно извршитељска комора. Свака од ове три контроле има у себи поједине
специфичности како у погледу обима контроле тако и са аспекта реперкусија за
непоступање по ономе што је Закон предвидео. Ипак, по нашем мишљењу најважнију
улогу треба да одигра јавноизвршитељска комора која би морала да заоштри питање
поступања у складу са законом, те професионалних стандарда својих чланова, али и
запослених који раде за потребе јавноизвршитељских канцеларија.

- Део трећи -

НАЧЕЛА ИЗВРШНОГ ПРАВА

9
 Правни стандарди или основни принципи које одређени прописи истичу, морају се
брижљиво анализирати. Њихова позиција је различита с обзиром на то да поједини закони
афирмишу основна начела тако што их и правнотехнички исказују (најчешће у уводним
одредбама), док се нека начела морају посредно тумачити.

По природи ствари, у току једног поступка у свим његовим фазама не доминирају

иста начела подједнако. Тако, на пример, у извршном поступку начело усмености
релативно је занемарено и оно се одређује само као изузетак. Дакле, начело писмености је
оно које је доминантно, док се у класичном парничном поступку ова начела у току
првостепеног поступка потпуно равноправно третирају. Наравно, и у парничном поступку
у другом степену доминира начело писмености, те се тако и ова начела која су
општеприхваћена могу равноправно третирати у свакој фази поступка.

Када говоримо о техници писања те формулисања начела у извршном поступку

законодавац и даље прати већ наслеђену, а у јавности критиковану, праксу да су поједина
темељна начела означена у посебном члану док се поједина начела морају „тражити и
препознавати” у већем броју чланова закона. Тако, например, начело формалног
легалитета исказује се посебним чланом као и начело сразмерног намирења. Остала
начела, као што је, на пример, начело заштите дужника, начело хитности или
економичности практично провејавају кроз све одредбе закона, те се не могу ни
једноставно ни лако дефинисати.

Значај појединих начела извршног поступка (као што су на пример начела о

сразмерном намирењу или нпр. начела о заштити извршног дужника), у важећем закону
добијају неупоредиво већи значај с обзиром да се она односе и морају се примењивати у
раду и поступању јавних извршитеља. Када говоримо о начелима поступка која се односе
само на суд, логички се подразумева да ће ауторитетом институције суда ова начела бити и
спроведена. Чињеница да се начела поступка примењују сада и на јавне извршитеље као
на једну потпуно нову правосудну професију у нас, са изузетно великим овлашћењима,
даје посебан значај појединим начелима, али и обавезу контроле поступања по овим
начелима.

10
 1. Начело уставности

Начело уставности је општеприхваћено начело свих судских поступака. Оно

подразумева да се у једној земљи прихвата општа владавина права, а она подразумева да је
устав (било да се ради о уставу у материјалноправном или у формалноправном смислу
речи) апсолутно највиши правни акт. Хијерархија правних аката даље подразумева да се сви
прописи у једној земљи морају у својим темељним принципима ослањати на загарантована
права и обавезе из устава. Нова концепција савремених устава углавном говори о могућим
забранама у једној земљи које уређује устав, а општеприхваћени став да све што није
забрањено има се сматрати дозвољеним, усвојен је и у нашем правном систему.

Устав предвиђа да је владавина права основна претпоставка уређене државе и

почива на неотуђивим људским правима. Владавина права остварује се слободним и
непосредним изборима, уставним јемствима, људским и мањинским правима, поделом
власти, независном судском влашћу и тако што се власт повинује Уставу и закону.

Устав даље утврђује да је правни поредак Републике Србије јединствен. Устав се

означава као највиши правни акт Републике и сви закони и други општи акти донети у
Републици Србији морају бити сагласни са Уставом. Такође, Устав предвиђа да су
међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног
поретка Републике Србије. Потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности
са Уставом. Закони и друга акта донети у Републици Србији не смеју бити у супротности
са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног
права.

Устав јемчи читав низ одређених права која се касније морају разрађивати у
законима. Тако Устав предвиђа обавезу да свако има право да користи свој језик у поступку
пред судом и у другом државном органу или организацији која врши јавна овлашћења када
се решава о његовом праву или обавези. Незнање језика на коме се поступак води не сме
бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права. Ова начелна уставна

11
одредба која јемчи право употребе језика у судским и другим поступцима разрађена је у
читавом низу прописа којима се заправо гарантује оно што је Уставом зајемчено.

Начело уставности подразумева да, не само Закон о извршном поступку, већ и сви
други прописи или акти који се примењују у оквиру извршног права морају бити у
потпуности усаглашени са Уставом, међународним правним актима и, што је најважније,
стандардима о заштити људских права која су општеприхваћена у свету. Из ових одредаба
касније се може разрадити читав низ одредаба које говоре о правима грађана (заштити
извршног дужника, једнакости пред судом, хуманом поступању, ограничавању спровођења
извршења, обавезног савесног поступања и слично). Начело уставности као
општеприхваћено начело свакако је једно од темељних начела, на које се одмах надовезује
начело законитости.

2. Начело законитости

Устав Србије предвиђа да сва подзаконска општа акта Републике Србије, општи
акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката,
удружења грађана и колективних уговора морају бити сагласни са законом. Статути,
одлуке и сва друга општа акта аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе
морају бити сагласни са законом. Сва општа акта аутономних покрајина и јединица
локалне самоуправе морају бити сагласна са њиховим статутима. 17

Закони и сва друга општа акта објављују се пре ступања на снагу. Устав, закони и
подзаконска општа акта објављују се у „Службеном гласнику Републике Србије“ чиме је
омогућена јавност њиховог усвајања, као и могућност да се са њима упознају грађани. Устав
је такође предвидео да се начело законитости спроводи тако што ће закони и сва друга
општа акта ступити на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, а раније само ако за
то постоји нарочито оправдан разлог.18

17
С. Чахни, Извршни поступак. Сарајево, 1963. године, предвиђа да начела која су позната и која се примењују у
парничном поступку немају једнаку примену ни у парничном, а ни у извршном поступку.
18
Б. Чалија, Извршно процесно право, Сарајево, 1980. године, предвиђа као најважнија начела: начело
диспозитивности, начело формалог легалитета, начело судског управљања поступком, начело економичности,
начело социјалног поступања, начело појединачног извршења, начело временског приоритета и сл.
12
 Ретроактивност је изузетно дозвољена ако то налаже општи интерес утврђен
приликом доношења закона. Устав је предвидео у члану 198. да сва појединачна акта
државних или органа којима су поверена јавна овлашћења морају бити заснована на закону.
Законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези на закону
заснованом интересу подлежу преиспитивању пред судом у управном спору ако у одређеном
случају законом није предвиђена друга судска заштита.19

Начело законитости такође се разрађује кроз низ других начела тако што се полази
од општег схватања да сви закони морају бити у складу са Уставом, а сва појединачна акта,
па самим тим и судске одлуке, наредбе, решења и слично, морају бити засноване на закону.
Судови су ти који врше контролу законитости и поред других органа утврђују да ли је
дошло до повреде права грађана и њихове имовине.

Начело законитости осим што уређује питање обавезе суда и јавних извршитеља да
у свему поступају у складу са законом, говори и о квалитету закона са аспекта његове
практичне примене. Закон који је недовољно јасан, пренормиран, неприхватљив за
грађане, неће имати онај очекивани ефекат јер ће се у његовој примени јављати многе
недоумице које заправо отежавају примену закона.

3. Начело формалног легалитета

Поједностављено речено, начело формалног легалитета подразумева немогућност

да се у извршном поступку на било који начин преиспитује, мења или прилагођава
извршна исправа – судска одлука, донета у парничном или неком другом поступку. 20

19
И. Матијевић – С. Чулиновић – Коментар Закона о извршењу и обезбеђењу, Београд, 1938. године, предвиђају
као начела извршног поступка: начело социјалног поступања, начело суженог официјелног поступања, те начело
диспозиције, начело јединствености (концентрација поступка), начело усмености и непосредности, начело
слободне оцене доказа, начело процентуалности у намирењу, начело покрића, начело најниже прихватљиве
понуде, начело преузимања терета и брисања, начело обавезног процењивања земљишта, те начело концентрације
и начело преклузиве.
20
Б. Благојевић, Систем извршног поступка, Београд, 1938. године, предвиђа принципе тока поступка и то:
принцип официјелности, принцип непосредности, принцип усмености, принцип јавности, те супсидијарност
прописа грађанског парничног поступка.
13
 Ово начело је са становишта правне теорије апсолутно неспорно. Поставља се
питање одакле би било овлашћење извршном судији да преиспитује одлуку која је постала
правноснажна и извршна. Такође, било би још значајније питање постојања, односно
непостојања правне несигурности, јер се никада не би могло са стопостотном тачношћу
утврдити када је одређени поступак окончан и да ли се против исте одлуке могу поново
водити некакви спорови или предузимати одређене радње. Правноснажност подразумева да
се судска одлука више не може побијати редовним правним лековима, а извршност наступа
када протекне време одређено за добровољно испуњење обавезе. Након испуњавања ова два
критеријума, приступа се извршењу (изузетак представљају привремене мере и под
одређеним условима мериторна одлука у спору за сметање државине, у чему
правноснажност није предуслов за извршност одлуке). У погледу начела формалног
легалитета, можемо рећи да је оно доминантно начело извршног поступка.21

Постоје одређена одступања од начела формалног легалитета која се у правној

теорији и судској пракси толеришу. Проширена правноснажност је један од видова
одступања од начела формалног легалитета. Наиме, парнични суд у извшрној исправи
може назначити да се усваја захтев тужиоца за исељење туженог те се "обавезује тужени
АБ да се са свим лицима и стварима исели из стана...“.Такође суд може користити
формулацију да се "обавезује тужени АБ да стан испражњен од свих лица и ствари преда
тужиоцу". У оба случаја суд користи формулацију свих лица и ствари која се објашњавају
проширеном правноснажношћу дејства пресуде. Парнични суд не мора да наведе све
особе које живе са туженим у стану (супружници, деца, родитељи и сродници, пријатељи и
сл.), као и што не мора да набраја све ствари које морају бити изнете из стана (кревети,
столови, столице и сл.) већ се користи универзалном формулацијом - испражњен од лица и
ствари.

21
С. Трива, М. Дика, С. Бјелајац, Судско извршно право, Загреб, 1980. године, праве разлику између општих начела
процесног права (начело уставности и законитости, начело диспозиције и официјелности, начело правног
интереса, начело економичности, начело саслушања странака, начело тражења истине, расправно истражно
начело, начело непосредности, начело писмености и усмености, начело концентрације поступка, начело јавности,
начело помоћи неуким странкама, начело савесног коришћења процесних овлашћења); начела заштите дужника
(основно начело заштите дужника, извршење на особи и на имовини дужника, генерална и специјална егзекуција,
облици заштите дужника и сл.), те начела првенства једнакости и искључивости у намирењу вјеровника
(остваривање новчаних потраживања на покретним стварима, остваривање новчаних потраживања на неновчаним
потраживањима, остваривање новчаних потраживања на особни доходак и други вид потраживања и сл.).
14
 Одступање од начела формалног легалитета је дозвољено и у случају када се ради о
одређеним или одредљивим стварима. Свакако да је много боље када извршни суд својом
изреком утврди тачан износ потраживања на пример радника који треба бити враћен на
рад за период у коме није радио. Али у случају да то није могуће или да би било супротно
начелима економичности и ефикасности поступка, суд се може користити и одредљивим
појмом као што је обавеза послодавца да за спорни период исплати раднику просечну
зараду радника на истим или сличним пословима. Ова формулација просек радника на
истим или сличним пословима може бити дата и кроз појмове просечна зарада у
Републици Србији, најнижа зарада у Републици Србији или неки други одредљиви појам.

Институт одредљивости може се примењивати и код неких других, на пример

покретних ствари, када се обавезује тужени да тужиоцу исплати нпр. 100 кг јабука рода
„делишес“ или 100 литара вина „Мерлот берба 2005. године“ и сл. На овај начин суд може,
иако није прецизно одређено одредљивим критеријумима у извршном поступку, спровести
извршење које не подразумева одступање од извршне исправе.

Постоји одступање од начела формалног легалитета у извршењу одлука из

породичних односа. Извршни суд има овлашћење да приликом одузимања детета одузме
дете од сваког лица или установе где се дете налази и да га преда родитељу или другом
лицу које је означено у извршној исправи. Тако, на пример, уколико је парнични поступак
вођен против оца детета који је лишен родитељског права по тужби мајке, извршни суд ће
на захтев мајке дете одузети и од нпр. деде и бабе, стрица или неке установе (обданиште,
интернат, установа за збрињавање и сл.).

Одређена размишљања ишла су у правцу сасвим незнатног, благог, изузетног

ограничења овог начела. Оно би се могло правдати максимом: „Erare humanum est“.22
Чињеница да се у пракси, истина ретко, али ипак догађају грешке или одступања од
прописа или општих стандарда утицала је на један број стручњака из ове области да
стидљиво размишља о могућности ограничавања начела формалног легалитета.

По нашем схватању, начело формалног легалитета је теоријски беспрекорно.

Евентуално размишљање о његовом ограничењу морало би бити апсолутно рестриктивно.

22
Лат. – људски је грешити
15
Само изузетно, уколико би се утврдило да је у извршној исправи дошло до одређеног
одступања од јавног поретка или принудних прописа, могла би се оставити могућност
извршном судији да иницира одређени поступак, примера ради, да достави предлог
државном тужиоцу за покретање поступка за ванредно преиспитивање правноснажне
пресуде.

Без обзира на ова размишљања, у овом тренутку афирмисано је начело формалног

легалитета као основно и најважније начело које управо штити законитост и обезбеђује
правни поредак. Обавеза је извршног судије да у складу са законом и вештином вођења
поступка на најбржи, најекономичнији и најквалитетнији начин спроведе извршење.
Извршни судија наравно може имати одређену креативну улогу у току спровођења
извршења, али је његов циљ да оно што је извршном исправом зацртано спроведе у
интересу учесника извршног поступка: извршног повериоца, извршног дужника и
евентуално трећих лица.

Оно што се подразумева, али ипак желимо да нагласимо ово начело сада добија
изузетну снагу и важност јер се оно примењује и остварује и преко јавних извршитеља.
Наиме, већ је речено да је према новом концепту Закона јавни извршитељ централна
фигура у поступку спровођења извршења у највећем броју извршних предмета. Дакле,
јавни извршитељ, као и судија, везан је овим начелом само са одређеним минималним
одступањима која толеришу закон и судска пракса (о чему је напред било речи). Поставља
се реално питање у којој мери јавни извршитељ може одступити од извршне исправе
користећи се институтом медијације коју може да спроводи у извршном поступку. По
нашем схватању ово овлашћење јавних извршитеља може се тумачити само у контексту
реализације одлуке и уз изричиту сагласност извршног повериоца. Тако на пример,
уколико нека радња извршног дужника подразумева одређене активности или временско
трајање, јавни извршитељ може постићи сагласност око начина спровођења саме одлуке и
евентуално постићи споразум о временском оквиру спровођења извршења (исплата на рате
по месечним оброцима или етапно спровођење неке чинидбе и сл).

4. Начело правног интереса

16
 Као и у парничном поступку, начело правног интереса је доминантно начело
извршног поступка. Извршни поступак не може покренути нити водити лице које не може
доказати свој правни интерес. Код „класичног“ спровођења извршења правни интерес се
доказује управо постојањем извршне исправе према којој извршни дужник није испунио
своју обавезу.

Нешто компликованија ситуација је када се тражи спровођење привремених мера

по правилима извршног поступка, а које претходе покретању поступка. У таквим
ситуацијама извршни судија, пре него што донесе привремену или претходну меру, мора
проверити постојање правног интереса (сметање државине, обезбеђивање потраживања и
слично).

Одређених злоупотреба у пракси је било, те се мора водити рачу на о томе да се

правни интерес у оваквим поступцима мора доказати на неки од уобичајених начина
(постојање доказа о коришћењу одређене некретнине који доказује државинско право,
постојање одређеног потраживања на основу валидних исправа и слично).

Постојање правног интереса јесте свакако једно од битних начела на основу којих
се покреће поступак. И касније, у току поступка, уколико се докаже да не постоји правни
интерес (извршна исправа је преиначена, укинута или поништена) или да се потраживање
могло обезбедити и на други начин, суд ће одлучити у складу са промењеним
околностима. Ипак, постојање правног интереса је онај иницијални тренутак када судија
доноси одлуку о дозволи извршења и у зависности од конкретног случаја процењиваће
сваку насталу ситуацију.

3.5. Начело универзалности примене правила извршног права

Ово начело се не исказује непосредно ни у Закону о извршном поступку, нити у

другим прописима на које се ово начело може примењивати. Ипак, анализом одредаба
Закона о извршном поступку, као и анализом других прописа утврдили смо постојање овог
начела. Оно се огледа у чињеници да се општа правила извршног права примењују и на

17
читав низ других прописа. Некада је то назначено, а некада не, па се у овим другим
ситуацијама оно логично прихвати.

Породични закон у поглављу о заштити права детета предвидео је читав низ

елемената заштите од насиља у породици. Ове мере заштите у породици примењују се
према општим правилима извршног поступка иако то нигде директно није назначено. Тако
се, рецимо, исељење насилника из стана примењује према општим правилима о исељењу.
Поменута правила примењују се и код удаљавања из породице, одузимања детета од
насилника, смештаја детета у другу породицу, установу или сродничку фамилију и слично.

У прописима који говоре о одузимању ствари или наплати потраживања (царински

прописи, порески прописи, финансијски прописи, одредбе о одузимању противправне
имовинске користи у кривичном и прекршајном праву и слично) не разрађује се у
потпуности спровођење извршења. Ипак, нама се чини да ће општа правила Закона о
извршењу и обезбеђењу бити примењена и у овим поступцима. Тако се морају поштовати
одредбе о заштити дужника, заштити достојанства и његове личности и чланова његове
породице, ограничења у погледу времена и начина спровођења извршења, ограничења у
погледу обима спровођења извршења и слично. Иако није непосредно назначено, општи
принципи или начела извршног права примењују се и на ове прописе.

У прописима који говоре о лицитацијама, јавним надметањима, тендерима или

другим јавно организованим продајама (поступак приватизације), наћи ћемо елементе
извршног процесног права. Тако, поједини прописи говоре о примени „правила извршног
поступка“ за све случајеве када се говори о лицитацијама или јавним надметањима.

По нашем мишљењу, овај проблем могао би бити разрешен тако што би се у Закон о
извршењу и обезбеђењу унела одредба о такозваној универзалној примени правила
извршног права за све случајеве када се неким од прописа предвиђа принудно извршење.
Друга могућност је да сваки од прописа који предвиђају принудно извршење обавезно
садржи одредбу која упућује на примену стандарда из Закона о извршењу и обезбеђењу у
поступку спровођења извршења по том пропису. На тај начин би се избегла недоумица да ли
се одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу примењују непосредно или посредно. Као што
се општи стандарди из облигационог права или општи стандарди из трговинског права

18
примењују у бројним поступцима, а да то није назначено, тако се исто и одредбе Закона о
извршењу и обезбеђењу могу примењивати на низ других прописа. Са становишта правне
сигурности, оваква одредба и подизање овог начела на општеприхваћени пиједестал начела
извршног права и грађанског процесног права уопште, помогло би правној сигурности и
отклонило одређене нејасноће или недоумице.

6. Начело сразмерног намирења

Јавни извршитељ дужан је да приликом избора средстава и предмета извршења ради

намирења новчаног потраживања води рачуна о сразмери између висине обавезе извршног
дужника и средстава и вредности предмета извршења.23

Начело сразмерног намирења представља једно од темељних начела извршног

поступка и оно је одувек исказивано као идеал извршног права у коме се афирмише идеја
да се нађе сразмера између онога што су права извршног повериоца, те обавезе извршног
дужника.

Ово начело практично значи да се приликом спровођења извршења мора водити

рачуна о томе да се извршном дужнику не наноси ненадокнадива штета. Уколико је, на
пример, дуг неколико хиљада динара онда свакако нећемо приступити продаји стана, куће
или неке ствари веће вредности да би се намирило потраживање извршног повериоца.
Обавеза у спровођењу извршења је такође да се одабере средство извршења које је
најповољније за извршног дужника у смислу да ће му најмање отежати живот или да неће
њега и чланове његове породице довести у тежак материјални али и животни положај.

Оно што је нејасно то је зашто се законодавац определио да ово начело пропише

само за рад јавних извршитеља. Ово је темељно начело које се примењује за извршни
поступак у целини, те се подразумева да оно делује и према суду као и према јавним
извршитељима.

По нашем мишљењу, такође постоји још један озбиљан недостатак у оваквој

формулацији законске одредбе. Наиме, поставља се питање да ли је ово начело
23
Члан 56. ЗИО
19
универзално начело и да ли ћемо се њиме баш увек и безрезервно руководити. По нашем
мишљењу, законодавац је морао да унесе и став два у исту одредбу којом би назначио да се
ово правило неће примењивати у случајевима уколико суд или јавни извршитељ утврде да
извршни дужник злоупотребљава своја права и да злоупотребом права отежава положај
извршног повериоца. Наиме, уколико извршни дужник утврди да нема ништа од покретних
ствари, да нема сталних примања, да нема имовине мање вредности већ да поседује на
пример само двособан стан. Да ли ћемо се тада определити за обуставу поступка да бисмо
испоштовали начело сразмере. По нашем мишљењу одговор је негативан. Разлог за
обуставу је само у случајевима када извршни дужник нема имовине, а овде је више него
очигледно да извршни дужник поседује одређену имовину. Са практичног аспекта
поставља се и питање зашто се извршни дужник не задужи нпр. хипотекарним кредитом и
не измири обавезу према повериоцу или на други начин не оптерети ову непокретност и
тако обезбеди намирење повериоца.

Дакле, по нашем мишљењу, начело сразмере најпре мора подразумевати и обавезу

суда осим обавезе јавног извршитеља. Такође, начело сразмере тумачимо не само као
сразмеру у вредносном смислу речи, већ и као сразмеру између потенцијалних средстава
извршења тако што ће суд одабрати оно средство извршења које је најједноставније за
спровођење, али и које је најприкладније за извршног дужника. Ипак сматрамо да би ово
начело требало ограничити евентуалном злоупотребом права од стране извршног дужника,
те тако не дозволити да се извршни дужник „игра са применом закона“. Наиме, ни јавни
јавни извршитељ ни суд, па самим тим ни држава, не могу више штити извршног дужника
од онога како он може самог себе заштитити.

7. Начело диспозиције

Начело диспозиције свакако је једно од основних начела извршног права. Оно

карактерише извршни поступак у свом основном одређењу. Носилац извршне исправе, по
правилу, диспонира својим правом. Да ли ће тражити спровођење извршења или не, то је у
његовој искључивој надлежности.

20
 Носилац овлашћења – извршне исправе, може тражити целовито или делимично
извршење. У току извршног поступка може одустати од целовитог или делимичног
извршења. Може тражити само део главног потраживања, главно потраживање без камате
и слично. У току спровођења извршења може се споразумети са извршним дужником око
одлагања извршења његове замене, или напросто одустати од самог извршења.

Када постоји алтернативна обавеза након истека париционог рока, извршни

поверилац диспонира и правом тражења једне од алтернативних обавеза. Најчешће је то
предаја одређених ствари или новца. Осим наведеног, у диспозицији извршног повериоца
је предлагање да му се досуди ствар након другог надметања или да се приступи продаји
непосредном погодбом, као и предлагање замене обавезе на предају одређених или
заменљивих ствари, новчаном обавезом.

Нови Закон је редуцирао начело диспозиције. Наиме, извршни поверилац више не

може да бира ко ће спроводити извршење да ли суд или јавни извршитељ. Ово решење
било је присутно у претходно важећем Закону о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник
РС“, бр.31/2011, 99/2011 - др. закон, 109/2013 - одлука УС, 55/2014 и 139/2014) и за то је
постојало безброј разлога. Законодавац се определио за искључиви концепт јавног
извршитеља што по нашем мишљењу није спорно, али нам се као неприкладним чини
брзина којом је оваква одлука донета.

По нашем мишљењу законодавац је морао да остави још известан период у коме би

постојала конкурентна надлежност између судског извршења и извршења путем јавних
извршитеља. Ово са разлога јер се још увек у стручној јавности нису у потпуности
искристалисали одговори на сва спорна питања у вези са радом јавних извршитеља.
Такође, ни код обичних грађана свест о раду и постојању јавних извршитеља није у
потпуности сазрела. Поједини пропусти у раду јавних извршитеља, што је сасвим логично
и очекивано, довели су до појединих негативних реакција у односу на поступак
спровођења извршења уз помоћ јавних извршитеља.

Наше опредељење за увођење јавних извршитеља је неспорно (о потреби увођења

јавних извршитеља писали смо пре више од десет година, те афирмисали ову нову
правосудну професију). Ипак, чини нам се да је законодавац „пожурио“ са искључивим

21
увођењем јавноизвршитељског поступка, те је редуцирао могућност грађана да изврше
избор између начина спровођења извршења.

Начело диспозиције по нашем мишљењу редуцирано је и код одлагања извршења.

Заправо, наше је становиште да је ово питање требало уредити много једноставније.
Извршни поверилац може увек да тражи одлагање и сматрамо да ту никаква ограничења
нити компликовање поступка нису потребни. Идентична је ситуација и са споразумом
извршног повериоца и извршног дужника о времену те начину спровођења извршења. О
одлагању на захтев извршног дужника само бисмо кратко рекли да исто решење
подржавамо уз нешто једноставнију варијанту да се оно редуцирано може поднети нпр.
само једанпута, у временски ограниченом року и уз евентуално полагање јемства.

Овакво становиште заснивамо управо на доследној примени начела диспозиције

које мора бити доминантно у свим грађанским поступцима па самим тим и у извршном
поступку. Извршни поверилац је тај који одлучује да ли ће уопште и покренути извршни
поступак, ако хоће када ће га покренути, у којем ће обиму тражити извршење и сл.

По нашем мишљењу, законодавац није квалитетно уредио ни питање окончања

поступка по вољи извршног повериоца. Закон предвиђа сходну примену Закона о
парничном поступку. Не видимо ни један једини разлог зашто се нису применила правила
из парничног поступка о повлачењу и одрицању предлога за дозволу извршења.
Законодавац је непотребно закомпликовао ово питање, а ствар је по нашем мишљењу
могла врло јасно да се регулише тако што би се сходно примењивала правила која се
односе на повлачење уз сагласност извршног дужника, те одрицање без сагласности
извршног дужника, али уз немогућност поновног покретања извршног поступка. Решење
које је тренутно у Закону нити је логично нити рационално. Оно ни не одговара темељним
принципима да се диспозиција означи као најважније право којим странке располажу.

8. Начело официјелности

Начело официјелности у извршном поступку огледа се у појединим примерима.

22
 Једна група случајева подразумева обавезност покретања поступка и она
представља одступање од основног начела диспозиције. Поступак извршења по службеној
дужности покреће орган који је донео извршну исправу и то су примери изрицања и
наплате новчаних казни у парничном поступку (непоштовање процесне дисциплине,
неодазивање сведока на позив суда, ометање доставе и слично).

Официјелност поступања подразумева се и у случајевима када, примера ради, у

породичним споровима законски заступник или старалац одређеног лица добије извршну
исправу. Законски заступник мора заступати интересе свог штићеника на најбољи могући
начин и у обавези је да покрене поступак за заштиту права законског штићеника. У том
смислу начело официјелности се односи на законске заступнике, лица која брину о
интересима малолетног детета.

Такође, када се издејствује одлука – извршна исправа у корист Републике Србије

или јединица локалне самоуправе, Јавно правобранилаштво као законски заступник има по
начелу официјелности обавезу да покрене одређени поступак.

Уколико је у кривичном поступку или неком другом казненом поступку утврђена

обавеза да неко лице плати новчану казну или да се нека ствар одузме, било да је она
предмет извршења кривичног дела или да представља противправно стечену имовинску
корист, обавеза је да се овакав поступак покрене по службеној дужности.

С друге стране, начело официјелности примењује се и на извршни суд. Када

једанпут започне поступак, суд је дужан да води поступак по службеној дужности. Само у
изузетним случајевима када то извршни поверилац затражи или када се стекну услови
посебно предвиђени законом, поступак се може трајно или привремено обуставити.
Извршни суд је дужан да и без предлога странака предузима одређене радње у поступку
извршења као што су: попис покретних ствари, процена покретних ствари, заказивање
првог рочишта за продају непокретности или покретних ствари. Уколико је дошло до
неких објективних или субјективних разлога за застој у току трајања поступка, суд је
дужан да води рачуна о отклањању ових недостатака и да поступак настави у најкраћем
могућем року.

23
 Официјелност поступања, као што смо навели, има у извршном постпуку два своја
сегмента. Један се односи на обавезност вођења појединих поступака (када је на пример
донето решење о кажњавању од стране суда или спровођење извршења наплате казни или
других потраживања према одредбама кривичног закона, прекршајног закона, царинских
или пореских прописа или других управних аката који се спроводе по правилима
извршног поступка.

Други вид спровођења начела официјелности у извршном поступку који професор

Д. Познић оправдано назива: „Судско кретање поступка“, подразумева обавезу суда да
једном започети поступак мора да спроведе до краја.24

Ово друго начело официјелности које се односи на обавезу завршетка започетог

поступка у складу са законом сада се протеже и на јавног извршитеља. Наиме, ово начело
иако није директно означено, има општи карактер у извршном праву те се има
примењивати и на јавног извршитеља који је у обавези да када му је предмет достављен у
потпуности спроводи извршење према правилима извршног поступка до окончања
извршног поступка, без обзира о којем се виду окончања поступка ради (намирење
повериоца, повлачење предлога за спровођење извршења од стране извршног повериоца и
сл.).

У пракси са делом начела официјелности које говори о судском кретању извршног

поступка, нисмо имали озбиљнијих проблема ни у раду судова нити код јавних
извршитеља. Наиме, поступак који је започет углавном се спроводио до окончања на неки
од законом предвиђених начина.

Други сегмент начела официјелности који подразумева службено покретање и

вођење поступка у пракси је стварао огромне проблеме и недоумице и због тога ћемо овом
питању посветити мало више пажње. Када нпр. парнични судија изрекне новчану казну
судском вештаку због непоступања по налогу суда или сведоку због неодазивања по
позиву или непоштовања суда, парнични судија ово решење доставља извршном суду на

24
Чизмoвић: O нeким нaчeлимa извршнoг пoступкa НЗ 1973; Пoзнић: Прeдмeт и нaчeлa Зaкoнa o извршнoм
пoступку, Збoрник извршeњa судских oдлукa 1979; Кaнурски: Нaчeлa и прaвилa зa спрoвoђeњe извршeњa,
Збoрник извршeњe судских oдлукa 1979; Шaркић-Никoлић: Кoмeнтaр Зaкoнa o извршнoм пoступку,
Службeни глaсник, 2009; Шaркић-Никoлић: Кoмeнтaр Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу, Бeoгрaд 2013.

24
спровођење. Ван сваке је логике ако бисмо помислили или рекли да је извршни поверилац
у овој врсти предмета парнични суд или још горе, судија који је у парничном поступку
донео решење које представља извршну исправу. Дакле, судско решење из парничног,
ванпарничног или кривичног поступка којим је утврђена нека новчана обавеза има се
спроводити према извршном дужнику који пак опет може бити физичко или правно лице.
Уколико извршни дужник или треће лице уложи неки правни лек поставља се објективно
питање ко ће се изјашњавати по том правном леку. Такође, ко ће предузимати оне радње
које су по закону предвиђене за извршног повериоца.

Потпуно оправдано и по нашем мишљењу изузетно добро Закон је вратио одлуке

прекршајних судова у правни режим спровођења извршења према правилима грађанског
извршног права. С друге стране, потпуно без икакве правне логике нови Закон о
прекршајима („Сл. гласник РС”, бр. 65/2013 и 13/2016) предвидео је посебан извршни
поступак за новчану наплату пресуда прекршајних судова. Овакво решење из Закона о
прекршајима је потпуно одударало од општег концепта у коме су се све одлуке (из
казненог, управног, прекршајног те административног права уколико су подобне за судско
извршење) спроводиле према правилима извршног права у грађанским стварима.

Дакле, тренутна је ситуација следећа: имамо два закона по нашем мишљењу, исте
правне снаге, који имају потпуно различита решења.

Ипак много важније питање је ко ће бити централна „личност” официјелног

извршног поступка. По нашем мишљењу то једино може бити Републичко
правобранилаштво. Републички правобранилац је законски заступник Републике Србије и
дужан је да води све поступке у којима је држава извршни поверилац или извршни дужник
(тужилац или тужени и сл).

Дакле, решење којим нпр. парнични судија кажњава вештака због непоступања по
налогу суда, достављало би се Републичком правобранилаштву које би покретало извршни
поступак, а потом и поступало у свим правним радњама у име извршног повериоца до
окончања и намирења државе Србије.

Идентична ситуација била би и у свим предметима који су донети у прекршајном

поступку, царинском поступку, пореском поступку, поступку по налозима различитих
25
врста инспекција и сл. Када се ради о новчаним потраживањима или чинидбама које су
подобне за судско извршење Републичко правобранилаштво би у својству извршног
повериоца покретало поступак пред извршним судом, а потом и обављало све радње у име
извршних поверилаца пред судом или јавним извршитељем.

На овај начин би се бројни поступци који су сада нажалост завршавали без судског
епилога били убрзани чиме би се у многоме помогло „пуњење буџета”. Осим овог
значајног разлога морамо рећи да би се итекако подигао и ниво правне свести и правне
културе грађана што је од изузетног значаја за функционисање сваког правног система па
и правног система Србије. Чињеница да на хиљаде предмета застаревају у прекршајном
поступку али и у поступку официјелног одлучивања представља озбиљан недостатак за
буџет Републике Србије али још горе и озбиљну срамоту за функционисање правног
система. Наиме, стиче се утисак да се ова врста одлука и не мора поштовати јер су
релативно мали изгледи да ће се икада и наплатити новчано потраживање.

По нашем мишљењу увођење јавног правобраниоца у официјелни систем

поступања код суда и јавних извршитеља довело би до напред назначених жељених
ефеката.25

9. Начело утврђивања истине

Ово начело је било веома оспоравано у нашем парничном поступку. Преузето из

упоредноправног законодавства, начело утврђивања материјалне истине претворило се у
обавезност суда да мимо иницијативе тужиоца утврђује материјалну истину. Најновији
закон о парничном поступку делимично је ублажио ово начело, мада га се није у
потпуности одрекао. Начело материјалне истине мора се прихватити са одређеним
резервама, јер је питање истине веома комплексно. Суд утврђује само ону истину која
проистиче из доказа који се налазе у судским списима. Шта је заправо истина веома је
комплексно питање и наравно могло би се подићи на филозофски ниво. Истина за
парнични поступак јесте оно што парничне странке пруже суду као доказ или оно што је

25
Види дeтaљниje Н. Шaркић, Приручник зa примeну Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу, Бeoгрaд, jaнуaр 2016.:
Прикaз нoвoг Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу - првих 100 члaнoвa.

26
општепознато или општеприхваћено. Чињеница је да се општепознате ствари или догађаји
не морају доказивати.

У самом извршном поступку начело утврђивања материјалне истине је знатно

редуковано. По правилу, извршни судија утврђује материјалну истину у границама
спровођења извршења. За њега је само битно да ли је извршна исправа и даље валидна.
Уколико јесте, за њега је битно да ли је извршење спроведено или да ли постоји нека
законом предвиђена сметња за спровођење извршења. Уколико суд утврди да је отпао
основ за спровођење извршења, обуставиће извршење. Суд ће начело материјалне истине
спроводити тако што ће утврдити да ли су тачни наводи извршног дужника или можда
трећег лица да је извршни поверилац намирен, односно да је оно што је одређено
извршном исправом спроведено. Наведено начело долази до изражаја и приликом
утврђивања вредности непокретности или покретних ствари, као и почетне цене за јавно
надметање.

Сасвим разумљиво све речено има се примењивати и за рад јавних извршитеља

када они спроводе поступак извршења.

10. Расправно начело

Расправно начело доминира у свим оним поступцима којима се базично утврђује

одређена истина. То је пре свега парнични и у нешто мањем обиму ванпарнични поступак.

Расправно начело у извршном поступку представља мање изражено начело и

готово га можемо означити као изузетак. У појединим случајевима (нпр. када извршни
дужник предлаже одлагање извршења из нарочито оправданих разлога) суд има обавезу
да одржи рочиште како би се расправно начело на најбољи могући начин могло
афирмисати. Но, расправно начело се не ограничава само на усмену расправу. Странкама
се омогућује да расправљају и путем поднесака или достављањем одређених доказа о
којима ће суд одлучивати. Расправно начело или начело контрадикторности, како се
обично назива, има за циљ да омогући странама у спору да се изјасне о свим
релевантним чињеницама. Чак и када донесе одлуку о дозволи извршења, суд може,
27
користећи начело контрадикторности, утврдити да је погрешио у целости или
делимично. Уколико из исказа извршног дужника или трећих лица утврди одређену
грешку, суд може ставити ван снаге решење о дозволи извршења (у овом случају пре
одлуке по жалби, извршни суд може одржати рочиште поводом изјављене жалбе). У
случају да је дошло до двоструког намирења, или да је отпао основ за намирење, суд
може, користећи начело контрадикторности, утврдити новонастале околности и потом
дозволити противизвршење на предлог извршног дужника. Противизвршење је ваљано
оружје у рукама извршног судије, те ће он исто тако брзо као што је донео одлуку о
дозволи извршења, донети и одлуку о противизвршењу и тако заштитити интересе и једне и
друге стране.

11. Начело ефикасности

Физичка и правна лица у грађанско правним споровима пред судовима Републике

Србије остварују правну заштиту која се тиче њихових личних ,породичних, радних,
трговачких, имовинско правних и других грађанско правних односа. Као резултат
поступака који се воде пред судовима, у једном броју случајева доносе се и кондемнаторне
одлуке, које су по својој природи подобне за извршење.

Физичка и правна лица очекују, да након што су у парничном или ванпарничном

поступку издејствовали одлуку суда - извршни исправу, на бази које треба да реализују
своје право о коме је одлучивао суд, да то учине у релативно кратком року, ефикасно и са
што мање трошкова. Све наведено важи услучају да лице које изгубило спор, не поступи
добровољно по правноснажној и извршној судској одлуци. Извршни поверилац као лице
које своје потраживање остварује у поступку извршења, с правом очекује да тај поступак
потраје краће него парнични (или евентуално ванпарнични) који су претходили доношењу
извршне исправе.

Генерално посматрано, било да су у питању остварења новчаних или неновчаних

потраживања, извршни поступак пред судовима у Републици Србији требао би да траје

28
временски толико, да би се то време могло окарактерисати као суђење у разумном року, то
јест, као делотворно спровођење поступка извршења. Ово посебно важи када су у питању
остварења новчаних потраживања и када извршни повериоци предлажу извршење на
новчаним средствима на рачуну извршног дужника код његове банке. Овај поступак је
посебно ефикасан у ситуацији када извршни дужник има довољно новчаних средстава да
би извршни поверилац могао намирити своје целокупно потраживање. Наведено важи и у
случају када се новчано потраживање остварује пленидбом дела зараде извршног дужника
односно неког његовог другог новчаног примања које остварује углавном у месечним
износима.

Када је у питању остварење новчаног потраживања извршног повериоца помоћу

других средстава извршења (извршење на покретним стварима, извршење на
непокретности, а у новије време продајом акција или удела у д.о.о. извршног дужника), у
појединим случајевима у поступцима у којима су предложена наведена средства извршења
и то првенствено извршење на покретним стварима и непокретносима, поступак извршења
најчешће у пракси узима више времена него што то очекује извршни поверилац и него што
би то требало бити имајући у виду међународне стандарде.

Када је у питању остварење неновчаних потраживања, може се рећи да је ситуација

слична, да највећи број извршних поступака траје временски толико, да се то може
окарактерисати као суђење у разумном року. Постоје и изузеци због којих извршни
поверилац може оправдано приговарати да је повређено право на суђење о разумном року,
односно да је повређено његово право на заштиту имовине. Ту пре свега мислимо на
поједина извршења исељењем из непокретности и извршења ради предаје индивидуално
одређених или заменљивих покретних ствари.

Треба истаћи да у појединим случајевима када је у питању остварење новчаног

потраживања поступак извршења неће дати резултат то јест извршни поверилац неће
остварити своје новчано потраживање, иако је он са своје стране предузео све што је по
Закону дужан предузети, и иако је суд такође предузео у разумним роковима све што је по
Закону дужан предузети. Једноставно се показало да извршни дужник нема имовине из
које би извршни поверилац остварио своје потраживање. Да ли је извршни дужник
успешно прикрио своју имовину тако да је ни извршни поверилац ни суд, односно јавни
29
извршитељ, нису могли пронаћи или је извршни дужник пре покретања поступка отуђио
ту имовину представља посебно питање које неће бити предмет анализе у овом тексту.

На напред наведено указујемо из разлога да би се видело да постоје и ситуације у

којима иако је предузето све што Закон предвиђа и то у разумним роковима, поступак не
мора резултирати остварењем потраживања. Извршни поверилац неће остварити своје
право које му је дато правноснажном и извршном судском одлуком.

Устав Републике Србије,26 у члану 16. став 2. прописује да опште прихваћена

правила међународног права и потврђени међународни уговори чине саставни део правног
поретка Републике Србије и непосредно се примењују те да потврђени међународни
уговори морају бити у складу са Уставом. Чланом 18. став 1. Устава Републике Србије
прописано је да се људска и мањинска права зајамчена Уставом непосредно примењују.

Последица наведених одредби Устава јесте и примена међународних стандарда који

се тичу како права на суђење у разумном року тако и права на заштиту имовине. Устав
Републике Србије даље у појединим својим одредбама прецизније регулише права грађана
у погледу обрађања међународним институцијама ради заштите својих слобода и права
зајамчених Уставом, те права на правично суђење. Ово последње, подразумева да свако
има право да му суди независан, непристрасан и законом установљен суд и то правично и
у разумном року, при чему Устав јемчи мирно уживање својине и других имовинских
права стечених на основу Закона.

Устав Републике Србије даље у одредби члана 142. став 2. прописује да су судови
самостални и независни у свом раду и да суде на основу Устава, закона и других општих
аката када је то предвиђено законом, опште прихваћених правила међународног права и
потврђених међународних уговора.

Пре ступање на снагу садашњег Устава, Србија је (у време постојања Државне

заједнице Србија и Црна Гора), постала чланица Савета Европе (03. априла 2003. године),
а марта 2004. године ратификовала је Европску конвенцију за заштиту људских права и
основних слобода. На тај начин је Србија примљена у чланство Савета Европе и
грађанима Републике Србије омогућено да се обраћају суду за заштиту људских права у
26
Службени гласник Републике Србије бр. 98/2006 ,ступио на снагу 08.11.2006. године
30
Стразбуру.27 То да значи да је Србија прихватила надлежност наведеног суда те да физичка
и правна лица у случају да су им повређена права, а након што су исцрпила све предвиђене
могућности заштите у оквиру правног поретка Републике Србије, могу да се обрате
представком Суду за заштиту људских права у Стразбуру. Као последица напред наведеног
у одређеном броју случајева физичка и правна лица из Републике Србије обратила се
поменутом суду из разлога јер су им одређена права (пре свега право на суђење у
разумном року, те право на заштиту имовине) била повређена због неефикасног поступка
извршења пред појединим судовима Републике Србије, односно неделотворног
спровођења извршног поступка.

Поводом представке таквих лица суд у Стразбуру донео је више пресуда којима је
представку прогласио прихватљивом, то јест потврдио да је дошло до повреде права из
члана 6. Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, 28 као и из
Протокола29 који важи уз конвенцију (првенствено чл.1 Протокола, који се односи на
заштиту имовине) и досуђивао одређени новчани износ на име претрпљене нематеријалне
штете подносиоцу представке уз досуђивање трошкова поступка. У неким случајевима је
пресудом одређено да тужена држава (Република Србија) после правноснажности пресуде
треба да обезбеди одговарајућим средствима извршење одлуке надлежног суда.

Анализирајући пресуде30 које је донео суд у Стразбуру поступајући по

представкама лица из Србије која су тражиле заштиту због повреде својих права у
извршном поступку, лако се уочава да суд углавном утврђује повреду члана 6. став 1.
Конвенције и члана 1. Протокола бр.1. Даље анализирајући разлоге које суд износи у својој
оцени у пресуди, уочава се да тужена држава има обавезу да организује систем извршења
пресуда које је делотворан и правно и у пракси и да обезбеди њихово извршење без
закашњења, при томе суд (у Стразбуру) не толерише изостанак или одбијања асистенције
полиције и то не узима као оправдан разлог који би држава могла изнети у поступку пред

27
Пре Европског суда за људска права постојала је Европска комисија за људска права ,која је укинута
1998.године
28
Сачињена у Риму 04.11.1950.године,ступила на снагу после ратификације земаља чланица Савета Европе
29
Сачињен у Паризу 20.03.1952.године,ступио на снагу ратификацијом замаља чланица Савета Европе.
30
Види ближе пресуде у предметима: Предузеће ЕВТ проти Србије (представка бр.3102/05);В.А.М. против
Србије(представка 39177/05); Томић против Србије (представка бр.25959/06); Марчић и шеснаест других
подносилаца против Србије (представка бр.17556/05); ЗИТ против Србије (предтавка бр.37343/05); Буловић
против Србије (представка бр.14145/04).
31
судом у Сразбуру. Даље се уочава да суд у Стразбуру увек тежи да подносилац представке
добије потпуну имовинску накнаду које је легитимно очекивао, а у складу са
правноснажном и извршном одлуком на основу које је и покренуо извршни поступак. Суд
у Сразбуру такође позивање на хроничну пренатрпаност и заостајање у раду са
предметима не прихвата као ваљано образложење за прекомерно одлагање поступка,
указујући да је дужност сваке државе да своје правосудне системе организује на такав
начин да сваки њихов суд може да обави све своје обавезе укључујући и извршне предмете
у разумном року, што даље значи да држава има обавезу да организује систем извршења
пресуда који је делотворан и правно и у пракси, те да обезбеђује њихово извршење без
закашњења.

Да подсетимо, Европска ковенција за заштиту људских права и основних слобода у

члану 6. тачка 1. предвиђа право на правично суђење тако да свако, током одлучивања о
његовим грађанским правима и обавезама или кривичној тужби против њега, има право на
правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и нерпистрасним судом,
образованим на основу закона. Пресуда се изриче јавно, али се штампа, а јавност се може
искључити из целог или из дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне
безбедности у демократском друштву, када то захтева интерес малолетника или заштита
приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у
посебним околностима где би јавност могла да нашкоди интересима правде.

Протокол уз конвенцију о људским правима и основним слбодама у члану 1.

предвиђа заштиту имовине и то у ставу 1., да свако физичко и правно лице има право на
неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине осим у
јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима из
међународног права, а у ставу 2. да претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу
на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисале коришћење
имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других
дажбина или казни.

Сви процесни закони заклињу се у начело ефикасности. Ово начело подразумева

брзу заштиту права грађана. Ипак, начело ефикасности има изузетан значај, посебно у
извршном поступку. Након дуготрајне и надасве мучне процедуре у парничном поступку,
32
када је коначно исходовао извршну исправу и доказао да је „јачи у праву“, извршни
поверилац оправдано очекује да ће му суд омогућити брзо остварење права, односно да ће
на најбржи могући начин реализовати оно што је већ утврђено судском одлуком. Начело
ефикасности, дакле, подразумева да се у најкраћем могућем року спроведе извршење. Но,
начело ефикасности не сме прерасти у сопствену супротност и не сме бити на уштрб права
извршног дужника нити трећих лица, већ пре свега мора обезбедити брзу и ефикасну
заштиту. Начело ефикасности не реализује се само скраћивањем рокова. Ефикасност се
омогућује тако што се смањује број предмета у суду, судови се боље технички опремају,
компјутерска повезаност са банковним рачунима омогућава брже скидање новчаних
средстава са рачуна извршног дужника. Судови су дужни да не чекајући предлог извршног
повериоца поступају у складу са начелом официјелности, предузимајући у поступку све
извршне радње на које су обавезни. Ефикасно спровођење извршења омогућује се тако
што ће судски и јавни извршитељи бити опремљени доставним возилима, радном снагом,
магацинским простором и слично.

Као један од кључних разлога увођења извршитеља, као приватне професије, у наш
правни систем, јесте побољшање ефикасности наплате потраживања у поступку
извршења.

12. Начело економичности

Ово начело се ослања на начело ефикасности. Ипак, економичност поступка је

знатно другачија и она се примењује и у другим грађанско процесним прописима.

У самом извршном поступку економичност се огледа у томе да суд са најмањим

могућим трошковима, са најмање одлагања и са најмањим последицама за учеснике у
поступку спроведе извршење.

Нема потребе спроводити извршење на неком од скупих предмета извршења

уколико се може много једноставније спровести извршење на неком другом предмету
извршења

33
 Начело економичности подразумева такву улогу суда или јавног извршитеља у којој
ће што је могуће једноставније, са мањим трошковима и без одлагања спровести
извршење. Суд не сме ићи на руку интересима извршног дужника, њихових пуномоћника
или трећих лица у погледу непотребног одлагања, одуговлачења или неажурног деловања.
Све то утиче на економичност поступка, смањује давања и доприноси бржем окончању
поступка.

13. Начело усмености

У току вођења извршног поступка, начело усмености релативно се ретко

примењује. Ово начело није искључено, али се примењује само у случајевима када се
закаже рочиште ради расправљања одређених питања (усмено и јавно надметање за
продају покретних ствари и непокретности, рочиште у извршењима која се односе на
породичне ствари и сл.). Начело усмености примењује се, наравно, и приликом
спровођења извршења на лицу места, приликом пописа процене и пленидбе одређених
ствари, приликом вештачења или других процесних радњи које се одвијају у суду или ван
седишта суда.

Начело усмености омогућује да учесници у извршном поступку или лица која

помажу у спровођењу извршења на најприкладнији начин објасне своја схватања о ономе
шта је предмет извршења. Када је у питању продаја непокретности или покретних ствари,
усмено и јавно надметање, искључује се свака врста злоупотребе и омогућава постизање
најповољније цене. Неспорно је да је жива реч увек најједноставније и најприкладније
средство разумевања и комуникације између људи. Начело усмености је беспрекорно
доказно начело јер се кроз исказивање овог начела може на најбољи могући начин утврдити
и психолошки однос странака, сведока или вештака према одређеним стварима. У поступку
усменог саслушања сведока могу се најлакше уочити нелогичности, утврдити његове зле
намере или пристрасност, корумпираност и слично.

14. Начело писмености

34
 Ово начело доминира извршним поступком. Извршни поступак започиње
подношењем предлога за дозволу извршења. Уз предлог за дозволу извршења доставља се
извршна исправа. Решење о дозволи извршења са предлогом доставља се извршном
дужнику. Извршни дужник може уложити правни лек на решење о дозволи извршења.

Сви ови, као и други процесни елементи говоре у прилог начелу писмености тако
да ово начело јесте једно од најважнијих начела. Странке увек могу писмено
комуницирати са судом или јавним извршитељем, достављати предлоге и слично.
Странке или трећа лица могу пружити и писмене доказе који се углавном најчешће
користе у извршном поступку. Сасвим ретко суд ће на основу усменог доказа прихватити
да је на пример намирење извршено или неко усмено оспоравање у погледу спровођења
извршења. Због ових разлога начело писмености је од изузетног значаја. У другостепеном
поступку по правном леку на решење о дозволи извршења одлучује суд без усмене расправе.
Ту је начело писмености доминантно начело.

Суд и јавни извршитељ поступају по правилу на основу поднеска и других

писмена, али могу и да саслушају странку или учесника у поступку изван рочишта ради
разјашњења појединих питања или изјашњења о предлогу странке. Рочиште се одржава
код заснивања заложног права на непокретностима и покретним стварима по споразуму
странака, а може се одржати при извршењу одлука у вези са породичним односима,
одлучивања о предлогу за одређивање привремене мере и сл. Уместо записника о току
рочишта може да се сачини службена белешка. Изостанак странке или учесника у
поступку с рочишта или неодазивање ради саслушавања не спречава суд и јавног
извршитеља да даље поступају.

Дакле, сасвим логично, начело писмености доминира у извршном поступку, а само

ретко оно може послужити као допунски критеријум за разјашњавање појединих питања,
код усаглашавања ставова или код покушаја постизања компромисног решења када је
неопходно да се обави разговор са учесницима у извршном поступку.

15. Начело јавности

35
 Начело јавности је присутно у свим судским поступцима. У парничном поступку
начело јавности остварује се путем јавних суђења, путем судске пороте која представља
учешће грађанства у суђењу (осим што се преко пороте остварује зборност у суђењу) и
наравно, путем објављивања судских одлука.

Начело јавности огледа се у могућности слободног присуствовања суђењима или

приликом објављивања судских одлука. Јавност рада судова подразумева и контролу од
стране оних државних органа који могу да контролишу рад судова.

Јавност рада судова остварује се и објављивањем судских одлука у одређеним

судским зборницима или билтенима, као и јавним публиковањем извештаја о раду судова.

У извршном поступку, што се тиче састава суда, начело јавности је нешто

ограниченије. У првом степену нема пороте, као ни у другом степену где је зборни састав
троје судија (професионалци).

Јавност може да присуствује спровођењу одређених извршних радњи (самом чину

спровођења извршења), рочишту за продају непокретности или покретних ствари и
слично.

16. Начело тајности

Начело тајности се примењује као изузетак. Устав Србије предвиђа могућност

тајности одређених поступака када се ради о питањима државне безбедности, општег
интереса или заштите појединачних права грађана, односно њихове приватности. Тако, на
пример, у поступцима из патернитетских спорова може се ограничити јавност суђења.
Када је у питању извршење одлуке и то физичким одузимањем малолетног детета, због
заштите, пре свега интереса малолетног детета, али и родитеља, судија може искључити
јавност. Суд ће, када нађе да за то има разлога, посебним решењем утврдити да суђење
није јавно и да се одређени списи имају третирати или као службена тајна или једноставно
да у току суђења не може бити присутна јавност.

36
 Тајност као изузетно начело односи се и на запослене у суду, те су они у обавези да
као службену тајну чувају све оно што су у току извршног поступка сазнали. Запослени у
суду не смеју ни на који начин да коментаришу оно што су у току суђења које је
проглашено за тајно сазнали или да износе податке о томе без обзира да ли се ради о
заштити војне имовине, државне безбедности, националних интереса или напросто
заштити приватности одређених лица.

17. Начело двостепености

Начело двостепености је општеприхваћено уставно начело. Двостепеност је систем

гаранција за заштиту одређених права и поштовања закона. У свим судским поступцима
двостепеност је минимална заштита која се оставља грађанима.

Двостепеност је уведена као општеприхваћени принцип судске заштите из

неколико разлога. Први разлог је свакако гаранција заштите од грешака првостепеног
суда. Странке могу у жалбеном поступку нападати првостепену одлуку и покушати да
измене ситуацију пред другостепеним судом. Другостепеном суду стоји на располагању
могућност потврђивања првостепене одлуке, њеног делимичног или свеобухватног
укидања, као и преиначења.

Двостепеност је и мера заштите од злоупотреба, корупције, локалних утицаја и

слично.

Правна теорија прави разлику између правних лекова. Погрешке до којих долази
током поступка могу се испитивати у стадијуму правних лекова на три начина. Један је
начин да суд који је донео нападнуту одлуку у истом или измењеном саставу, поново
размотри предмет. Правни лекови који се заснивају на том принципу називају се
ремонстративни правни лекови. Други начин исправљања погрешне одлуке јесте да је
поново размотри неки други суд истога ранга (циркуларни правни лекови). Најзад могуће
је да се улагањем правних лекова испитивање нападнуте одлуке изнесе пред Виши суд.
Такви правни лекови називају се деволутивни правни лекови. Циркуларни правни лекови

37
су углавном напуштени у савременим поступцима а ремонстративни правни лекови се
данас прихватају релативно ретко. Дакле деволутивни правни лекови су опште правило.

У нашем процесном систему практично сви редовни правни лекови су

деволутивни, осим приговора против платног налога у грађанском парничном поступку.

Ремонстративни правни лекови у судском поступку су они о којима одлучује суд

који је одлуку донео тј. исти суд чија се одлука напада правним леком.

У извршном праву које се примењивало на подручју Републике Србије, постојала су

различита решења у последњем периоду, у погледу система правних лекова. Закон из 1978.
године имао је два заштитна система правних лекова. На решење о дозволи извршења
најпре се могао улагати приговор, а потом се по одлуци о приговору могла изјављивати
жалба. Закон из 2000. године искључује жалбу као правни лек и задржава се на приговору
уз систем да ће исти суд одлучивати о правном леку на донето првостепено решење. Закон
који се примењивао од 2005. године враћа жалбу да би поново закон који се почео
примењивати од 2011. године вратио систем приговора као редовног правног лека. Овакво
решење се примењивало до средине 2016. године када је почела примена новог закона
усвојеног децембра месеца 2015. године, који поново враћа жалбу као редован правни лек.

Стручна јавност је углавном подржавала решење о увођењу жалбе као редовног

правног лека. Овде није само проблем „деволутивног или ремонстративног правног лека“.
Проблем је много компликованији. Наиме, када се примењује приговор као правни лек,
онда о истом приговору одлучује суд који је у првом степену донео и решење о дозволи
извршења. Критике су се углавном односиле на чињеницу да по оваквом решењу предмет
заправо и не напушта првостепени суд. Тешко је поверовати да ће колеге које су у истом
суду друкчије размишљати или одлучивати поводом решења које је донео њихов колега у
извршном поступку. У мањим судовима било је немогуће обезбедити специјализацију за
одлучивање у извршном поступку јер би један судија требало да буде извршни судија који
доноси решење о дозволи извршења, а потом обезбедити троје судија који ће одлучивати
по правном леку - приговору. Потенцијална корумптивност је много израженија јер се у
мањим срединама може лакше остварити нежељени утицај. Ипак најозбиљнија примедба,
по нашем мишљењу, је у чињеници да предмет заправо и није одлазио у Виши суд или

38
Привредни апелациони суд, те се судска пракса формирала и завршавала на нивоу
првостепених судова. То је свакако било лоше решење зато што су различити судови -
различито одлучивали у истим стварима. Није постојао функционални механизам за
усаглашавање судске праксе, те су нам, на жалост, често излазиле различите одлуке по
истим правним стварима из разних судова.

Морамо констатовати да је по новом Закону систем одлучивања непотребно

компликован, иако смо начелно изнели наше позитивно мишљење о концепту правних
лекова.

18. Начело заштите извршног дужника

Иако је општа концепција Закона о извршењу и обезбеђењу таква да се у први план

ставља извршни поверилац, то ни у ком случају не значи да је извршни дужник омаловажен
или обесправљен. За разлику од парничног поступка у коме се почиње од нулте позиције и
обавезе тужиоца да докаже основаност свог захтева, у извршном поступку извршни
поверилац је већ јачи у праву јер је доказао основаност свог потраживања кроз постојање
извршне исправе.31

Сврха извршног поступка је да на законом предвиђен начин спроведе извршење. С

тог становишта начело заштите извршног дужника представља глобално начело у коме се
извршни дужник заштићује тако што се ниједна радња према њему не може спровести
супротно закону. Начело заштите извршног дужника даље се разрађује кроз читав низ
његових права од којих су нека већ наведена (начело контрадикторности или расправно
начело, начело двостепености у коме се чак у два нивоа може доказивати неоснованост
предлога и слично). Начело заштите извршног дужника у најширем смислу речи
подразумева могућност извршног дужника да оспори наводе извршног повериоца, да се
избори за најприкладније средство извршења, да умањи штетност последица спровођења
извршења и на други начин обезбеди заштиту својих интереса.

31
О ограничењима на средствима извршења види детаљније: Н. Шаркић, М. Николић, Коментар Закона о
извршном поступку, Београд, 2006. године.
39
 Дакле, начело заштите извршног дужника је глобално начело које подразумева да
се према извршном дужнику суд мора односити на квалитетан начин у складу са
законским обавезама.

Поменуто начело се даље у извршном поступку разрађује кроз неколико института

које ћемо посебно објаснити:

Хуманост поступања. Једно од начела заштите извршног дужника јесте и

такозвано хумано поступање. Хуманост поступања огледа се у томе што се спровођење
извршења мора обавити на најприкладнији начин и са најмање последица за извршног
дужника или чланове његове породице. Хуманост поступања огледа се у томе да се мора
обезбедити достојанствен преглед извршног дужника или његових личних ствари.
Подразумева се да претрес, када се ради о особи женског пола, може обавити само особа
женског пола коју суд одреди. Хуманост поступања приликом прегледа стана подразумева
забрану ломљења, непотребног премештања или преметања ствари и сл.

Хуманост поступања огледа се и у времену спровођења извршења, као и у другим

ограничењима која се односе на болесна лица, труднице малолетну децу и слично.
Хуманост поступања је свакако једно од начела о којима мора водити рачуна суд, а
посебно јавни извршитељи приликом непосредног изласка на лице места.

Ограничење извршења и изузимање од извршења. Закон је, спроводећи опште начело

заштите извршног дужника, одредио читав низ ограничења и изузимања на имовини
извршног дужника на којој се не може спроводити извршења. Изузеци могу бити личне
ствари, предмети са посебном афекционом вредношћу (венчани прстен, бурма, лични
поклони, медаље, споменице, плакете са спортских или других такмичења и слично).

Изузимања од извршења односе се и на ортопедска помагала, лекове или ствари

које су неопходне за преживљавање одређене особе.

Ограничења и изузимања од извршења односе се и на покућство, као и на одређени

обим имовине за одређене категорије лица (земљорадници, занатлије и слично).

Ограничења извршења спроводе се и на одређеним средствима у погледу начина и

обима спровођења извршења, као што су извршење на заради, пензији, накнади зараде.
40
 Најнижа прихватљива понуда. У циљу заштите извршног дужника Закон, када је у
питању наплата новчаних потраживања, установљава посебно правило такозване најниже
прихватљиве понуде. На овај начин штити се имовина извршног дужника од њене продаје
у бесцење. За продају непосредном погодбом, наведено правило је ограничено.

По нашем мишљењу изузетно добро, гледано са аспекта остваривање заштите

дужника је решење којим је враћен институт одлагања у наш извршни поступак. Закон је,
истина веома рестриктивно, али дозволио да и извршни дужник може од одређеним
законом предвиђеним условима тражити одлагање спровођења извршења. Наш став је
према овом питању позитиван јер наравно да у животу постоје одређене ситуације када се
мора изаћи у сусрет оправданом захтеву извршног дужника да се за један краћи временски
период одложи извршење. То могу бити ситуације: порођај супруге, завршетак школске
године за децу, очекивани прилив средстава од плате или неке друге зараде и сл. Дакле,
како је живот увек компликованији од ма којег прописа чини нам се да је са аспекта
заштите извршног дужника јако добро што је законодавац вратио одредбу о одлагању. Но
упркос чињеници да је стручна јавност изузетно критиковала решење које је претходни
Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године увео да се извршење спроводи „свакога
дана“ законодавац није послушао, већ је идентично решење задржано. Наиме, у ранијим
прописима одредба је подразумевала да се извршење може спроводити „сваког радног
дана“, у временски одређеном интервалу. Потом је реч радног исчезла, те је законска
формулација остала да се извршење може спроводити свакога дана. Када знамо да се
парнични поступак који по правилу претходи извршном поступку може мерити у
годинама, а извршни поступак у месецима онда је заиста нејасно шта је то толико хитно и
важно да је законодавац прихватио варијанту да се извршење може спроводити свакога
дана. Да ли је могуће да ће ефикасност закона постићи тако што ће се и на државне
празнике или верске празнике које слави извршни дужник спроводити извршење а да ће се
евентуално одлагање од недеље за понедељак одразити на ефикасност извршног права. По
нашем мишљењу, с обзиром да је комплетан извршни поступак практично пренет на јавне
извршитеље, ова одредба може постати потенцијално шиканозна за извршног дужника и
по нашем мишљењу мора бити преиспитана. Заправо се залажемо за раније решење из
закона да се извршење спроводи радног дана у временски ограниченом периоду (од 7 до
22 часа). Ово се наравно не односи на предмете у којима је хитност поступања (нпр.
41
привремена мера о враћању породице због насиља у породици, укључивање електричне
енергије, грејања и сл).

19. Помоћ неукој странци

Сви процесни закони предвиђају као опште начело судског поступања помоћ неукој
странци. Овде се мора правити разлика између онемогућавања да одређена странка
реализује одређено право од тога да странка не буде оштећена уколико не зна у довољној
мери своја одређена права.

Тако се помоћ неукој странци може третирати као обавеза суда да, примера ради,
мајци законском заступнику омогући остваривање одређених права, упути је у
одговарајућу установу (служба правне помоћи, центар за социјални рад, саветовалиште и
слично). Правна помоћ одвија се у Републици Србији на неколико начина. Суд је дужан да
подучи странку о њеним правима. То наравно не значи пристрасност суда према једној
странци, већ обавезу суда да помогне у остваривању одређених права странкама које услед
незнања не смеју бити оштећене.

Ипак, суд неће реаговати на пропуштање одређених рокова или неуредност

поднесака уколико се странка није обратила за помоћ или уколико, и поред упозорења и
налога суда, није поступила на одговарајући начин. Дакле, начело помоћи неукој странци
треба прихватити веома ограничено, и то само у оним случајевима када се може десити
да одређено право буде ускраћено или пропуштено услед објективног незнања.

Сви процесни закони предвиђају као опште начело судског поступања помоћ
неукој странци. Овде се мора правити разлика између онемогућавања да одређена
странка реализује одређено право од тога да странка не буде оштећена уколико не зна у
довољној мери своја одређена права.

20. Начело савесног коришћења процесних права

42
 Ово начело доминира у парничном поступку, али се примењује и на извршни
поступак. Савесно коришћење одређених права и злоупотреба одређених права не морају
бити антиподи. Савесно коришћење права подразумева право странке да уложи правни лек
или да тражи да буде примењено све оно што је законом предвиђено. Злоупотреба права се
може односити на перманентно тражење изузећа судије који поступа, делегације суда који
спроводи извршење свих судија Врховног суда и слично. Злоупотреба права огледа се и у
неоправданом подношењу захтева за одлагање, измишљању разлога за одлагање,
достављању лажних потврда о спречености за присуствовање, избегавању спровођења
извршења на терену, замени предмета из решења или уклањању предмета извршења,
некооперативности у поступку извршења и слично.

Закон предвиђа обавезу савесног коришћења процесних права и све оно што је
законом предвиђено не може бити протумачено као несавесно коришћење. Дакле,
законодавац прави разлику између онога што се сме, и онога што се не сме. Под
несавесним коришћењем одређених права подразумева се и неучтиво, тенденциозно или
злонамерно приказивање одређених чињеница, увредљиво писање поднесака,
омаловажавање или инсинуирање у погледу рада судије или других запослених. Наравно
да странка има право да тражи изузеће судије с тим да захтев не садржи увредљиве,
неприкладне речи или да се на други неадекватан начин обраћа суду и запосленима у
њему.

Закон предвиђа могућност кажњавања за несавесно коришћење права, ометање

рада суда, неприкладно или непристојно понашање и слично.

21. Начело једнакости намирења

Закон предвиђа једнакост у праву на намирење као општеприхваћено начело

извршног поступка. То значи да све странке имају право да траже намирење и да су
приликом расправљања одређених права изједначене.

22. Начело првенства намирења

43
 У извршном поступку је регулисан однос између више извршних поверилаца који
конкуришу у намери остварења потраживања према истом извршном дужнику. Тако је
ЗИО предвидео приоритет који се односи на време подношења предлога, али и стицања
заложног права „први у времену, јачи у праву“. Ово начело је као основно прихваћено у
случају више извршних поверилаца према истом извршном дужнику или на истом
предмету извршења.

Закон даје предност поступку који се води пред другим државним органом на
основу прописа о предности извршења и ово се првенствено односи на наплату
потраживања по основу пореза, а у случају паралелног вођења извршног поступка пред
судом и пред пореским органом на истом предмету извршења.

Приликом намирења из цене остварене продајом непокретности, првенствено се

намирују трошкови извршног поступка, потраживања по основу законског издржавања
утврђена извршном исправом и пријављена касније на рочишту за продају. После
наведених потраживања намирују се пореске и друге дажбине које оптерећују
непокретност у последњој години, те потраживања по основу накнаде штете услед
оштећења здравља или умањења, односно губитка радне способности.

Потраживања одређене врсте намирују се првенствено, без обзира на то када је

стечено право за њихово намирење. Одређена потраживања намирују се истовремено и
евентуално сразмерно својој величини из укупне новчане масе из које се намирују. На
одређеним предметима извршења преко одређеног обима могу се намирити само одређена
потраживања (издржавање, рента због тешких телесних повреда или накнада штете услед
смрти даваоца издржавања).

Према општеприхваћеним правилима извршног права у свим законима којима се

уређују материја извршења судских одлука, у упоредном праву, примењено је правило да
је „први у времену - јачи у праву“. То практично значи да је у извршном праву начин
спровођења извршења према једном извршном дужнику уређен тако да извршна исправа
-извршни наслов, који представља обавезу према том извршном дужнику, која је раније
донета, има приоритет у односу на друге извршне исправе које су донете према том
извршном дужнику. То даље значи да је обавеза суда да када се ради о истом извршном

44
дужнику, најпре спроводи оно извршење које је раније донето и које је раније заведено у
суд. Дакле, време пријема предлога за дозволу извршења у суду, требало би да представља
и приоритет у поступку спровођења извршења.

Ово питање наравно не треба мешати са питањем могућности спровођења

извршења у односу на неко од предложених средстава извршења, као и са стицањем
заложног права које је у диспозицији извршног повериоца. Тако, на пример, уколико је
извршни поверилац изричито предложио једно од средстава извршења, а то средство
извршења у тренутку спровођења извршења није прикладно јер извршни дужник нема на
пример непокретности, или му је блокиран динарски или девизни рачун код банке, не
треба мешати са приоритетом у поступку спровођења извршења.

Дакле, тренутак наплате спровођења извршења није увек идентичан са тренутком

приоритета у дозволи извршења.

Увођењем нове приватне професије – извршитеља, постављало се питање да ли ће

се ово начело извршног права односити и на њега. По нашем мишљењу, и јавни
извршитељ је дужан да поштује општа правила извршног права те да уколико према
једном извршном дужнику има више предлога за дозволу извршења поштује ред приспећа
предлога за дозволу извршења у суд. То практично значи даље да је и он, као и суд, у
обавези да приликом спровођења извршења према дужнику који има већи број обавеза које
проистичу из различитих извршних исправа, најпре измирује оне извршне исправе које су
приоритетно заведене у суд дакле оне извршне наслове који су раније заведене у суду.

Ово правило извршног права је у другачије у односу, на пример, на правила

стечајног поступка у коме не важи приоритет приликом пријема пријава потраживања већ
се поштује начело сразмерног намирења свих стечајних поверилаца, према исплатним
редовима.

- Део четврти -

45
 ОПШТА ПРАВИЛА ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА

1. Покретање и вођење извршног поступка

Извршни поступак покреће извршни поверилац предлогом за извршење. Дакле,

иницијатива за покретање поступка зависи од диспозиције извршног повериоца.
Одступање од овог правила представља покретање поступка по службеној дужности када
то закон предвиђа.32 По службеној дужности суд ће покренути извршни поступак ради
наплате новчане казне, трошкова судског поступка или на основу извршне кривичне
пресуде.33

Када је у питању одлучивање о предлогу за извршење, закон прави разлику између

врсте предлога. Наиме, о предлогу за извршење на основу извршне или веродостојне
исправе и о предлогу за обезбеђење одлучује суд, док о предлогу за извршење на основу
веродостојне исправе ради намирења новчаног потраживања насталог из комуналних
услуга и сродних делатности одлучује јавни извршитељ.

Након што се донесе одлука о предлогу за извршење – решење о извршењу,

спроводи се извршење.

2. Надлежност за спровођење извршења

32
Члан 3. ЗИО
33
Више о извршним поступцима по службеној дужности видети у: Шаркић Н., Коментар Закона о извршењу
и обезбеђењу, Параграф лекс д.о.о., Београд, 2016., стр. 33-34.
46
 Спровођење извршења у надлежности је суда и јавних извршитеља. Као што је већ
наведено у претходном делу приручника, све до доношења Закона о извршењу и
обезбеђењу 2011. године, односно до маја 2012. године, када су први (вансудски)
извршитељи почекли са радом, спровођење извршења било је у искључивој надлежности
суда. Извршитељи, тада као нова правничка професија у нашем правном систему, добијају
у искључиву надлежност део извршне рефераде који се односио на поступке намирења
новчаних потраживања насталих из комуналних и сличних услуга. 34 За све остале
поступке извршења, изузев извршења из породичних односа и враћања запосленог на рад
који су били у искључивој надлежности суда, важио је отворени дуалитет по питању
органа – односно лица које спроводи извршење. Дакле, извршни повериоци су имали
право избора коме ће поверити поступак спровођења извршења.

Важећи закон извршитељима додељује доминантну улогу у поступку спровођења

извршења, обзиром да се надлежност суда сужава само на поступке извршења заједничке
продаје непокретности и покретних ствари, чињења, нечињења и трпљења, те извршења
извршних исправа у вези са породичним односима и враћања запосленог на рад.

Јавни извршитељи постају искључиво надлежни за извршење осталих извршних

исправа, решења о извршењу на основу веродостојних исправа, те решења о усвајању
предлога за противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским
пеналима.35 Готово комплетна извршна реферада сада је у надлежности јавних
извршитеља, обзиром да је управо највећи број извршних предмета везан за поступке из
њихове надлежности.36

3. Одлуке у извршнoм пoступку

Oдлуке у извршном поступку доносе се у облику решења и закључака. Ове акте

доносе суд и јавни извршитељ. Решењем о извршењу доноси се одлука о предлогу за
34
Члан 325. став 1. тачка 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, Службени гласник РС број 31/2011
35
Према члану 4. ставови 1. и 2. ЗИО
36
Закон је оставио бројна отворена питања и нејасноће по питању надлежности за спровођење извршења,
попут наплате законског издржавања детета, могућности наплате накнаде за неисплаћену зараду и сл.
Недоумице и данас постоје, обзиром да се ставови и правна схватања разликују, не само између теорије и
праксе, већ и између самих учесника извршног поступка – судова и јавних извршитеља. Више о овој теми
видети у: Шаркић Н., Коментар Закона о извршењу и обезбеђењу, Параграф лекс д.о.о., Београд, 2016., стр.
35-36.
47
извршење, одлука о поднетом приговору, жалби и у другим случајевима које закон
предвиђа.37 Закључак представља акт којим се управља извршним поступком и акт којим
се налаже конкретном лицу (или лицима), органу или организацији предузимање
одређених извршних радњи. Против закључка није дозвољено изјављивање правног лека.38

Према претходном Закону о извршењу и обезбеђењу само је суд као извршни

наслов могао доносити одлуке у форми решења, а (вансудски) извршитељи одлуке су
доносили искључиво у форми закључака. Важећи закон сада одређује да и јавни
извршитељи доносе решења о извршењу, али само када одлучују о поднетом предлогу за
извршење на основу веродостојне исправе ради намирења новчаног потраживања насталог
из комуналних услуга и сродних делатности.

Оно што заправо јесте специфично за форму решења које се доноси у извршном
поступку на основу извршне или веродостојне исправе јесте чињеница да такво решење не
мора бити образложено.39 Дакле, код ове врсте правних аката не захтевавају се процесна
форма и стандардни елементи. Решење – којим се дозвољава извршење доноси се у форми
одштампаног обрасца или печата који се једноставно ставља на поднети предлог за
извршење. Наравно, у таквом формуларном решењу мора се јасно видети да је дозвољено
спровођење извршења, могућност правног лека и трошкови извршног поступка, како би
саме странке у поступку знале своја права и обавезе.

4. Прaвни лeкoви

У поступку извршења закон предвиђа два правна лека – жалбу и приговор.

37
Члан 23. став 2. ЗИО
38
Члан 24. став 5. ЗИО
39
Члан 23. став 3. ЗИО
48
 Жалба у извршном поступку представља правно средство којим се побија решење
првостепеног суда или јавног извршитеља, уколико самим законом није одређено да жалба
није дозвољена или да се таква одлука побија другим правним средством – приговором. 40
Важећим законом жалба је поново враћена у извршни поступак као редовни правни лек,
који у извршном поступку могу изјавити само странке – извршни поверилац (повериоци)
и/или извршни дужник (дужници). 41 Рок за изјављивање жалбе износи 8 дана од дана
пријема решења.

Када се решење о извршењу доноси по поднетом предлогу на основу извршне

исправе, извршни дужник мoжe дa пoбиja такво решење жaлбoм, а извршни пoвeрилaц
истим средством рeшeњe o oдбaцивaњу прeдлoгa зa извршeњe, рeшeњe o oдбиjaњу
прeдлoгa зa извршeњe или рeшeњe o извршeњу кojим je прeкoрaчeн њeгoв зaхтeв.42

Жaлбa сe пoднoси првoстeпeнoм суду кojи je дoнeo рeшeњe o извршeњу и који ће

рeшeњeм oдбaцити жaлбу кoja ниje блaгoврeмeнa, пoтпунa или дoзвoљeнa, у рoку oд пeт
дaнa oд дaнa приjeмa жaлбe. Уколико нe oдбaци жaлбу прoтив рeшeњa o извршeњу
дoстaвљa исту нa oдгoвoр извршнoм пoвeриoцу, а потом жалбу, одговор на жалбу и
комплетне списе предмета доставља другостепеном суду наредног дана од дана пријема
одгвора или истека рока за одговор на жалбу уколико он није поднет. 43 У зависности од
врсте извршног поступка као другостепени суд поступаће Виши или Привредни
апелациони суд, који ће рeшeњeм oдбaцити, усвоjити или oдбити жaлбу.

Приговор као правни лек подноси се прoтив рeшeњa дoнeтoг o прeдлoгу зa

извршeњe нa oснoву вeрoдoстojнe испрaвe, као и прoтив других рeшeњa првoстeпeнoг судa
или jaвнoг извршитeљa oдрeђeних зaкoнoм.44

Правом на приговор као правним средством диспонирају странке у поступку.

Извршни дужник мoжe пригoвoрoм дa пoбиja рeшeњe o извршeњу нa oснoву вeрoдoстojнe
40
Члан 24. Став 2. ЗИО
41
Претходни ЗИО као правни лек предвиђао је само приговор по којем је поступало веће истог суда који је
донео решење о извршењу. Такво законско решење било је са разлогом често критиковано од стране стручне
јавности. Враћање жалбе као редовног правног лека у извршни поступак сматрамо делотворнијим,
правичнијим и ефикаснијим решењем, обзиром да сада по правном леку не поступа исти суд који је донео
решење о извршењу већ другостепени суд (Виши суд или Привредни апелациони суд).
42
Члан 73. ЗИО
43
Чланови 76.-78. ЗИО
44
Члан 24. став 3. ЗИО
49
испрaвe, a извршни пoвeрилaц рeшeњe o oдбaцивaњу или oдбиjaњу прeдлoгa зa извршeњe
нa oснoву вeрoдoстojнe испрaвe.

Судиjи пojeдинцу кojи je дoнeo рeшeњe o извршeњу нa oснoву вeрoдoстojнe

испрaвe доставља се приговор. O пригoвoру oдлучуje вeћe судa, које ће приговор одбацити
(уколико није благовремен, потпун или дозвољен), одбити или усвојити, у зависности од
oцeнe рaзлoгa нaвeдeних у пригoвoру и рaзлoгa o кojимa пaзи пo службeнoj дужнoсти.45

Закон предвиђа право трећег лица да поднесе приговор јавном извршитељу уколико
тврди да на предмету извршења има неко право које спречава извршење. 46 Таквим
пригвором треће лице може захтевати да се извршење утврди недозвољеним на том
предмету. У приговору треће лице дужно је да наведе разлоге за приговор и да приложи
исправе којима доказује постојање свог права. Уколико се утврди да је приговор основан
или се извршни поверилац благовремено не изјасни или не оспори приговор, исти ће се
решењем усвојити и обуставити извршни поступак у погледу конкретног предмета
извршења.47

5. Tрoшкoви пoступкa

Трошкове који настану током извршног поступка, приликом одређивања и

спровођења извршења коначно сноси и плаћа извршни дужник. Међутим, претходно они
падају на терет извршног повериоца. Извршни поверилац је дужан да суду, односно јавном

45
Члан 92. ЗИО
46
Члан 108. ЗИО
47
Члан 109. ЗИО
50
извршитељу предујми одређени новчани износ на име трошкова извршног поступка на
начин, у висини и року који они одреде.48

Плаћање трошкова јавном извршитељу одређује се према Јавноизвршитељској

тарифи, акту који је донело Министарство правде. Овим актом утврђуje се нaкнaдa зa рaд
jaвнoг извршитeљa и зa њeгoвe ствaрнe трoшкoвe у извршнoм пoступку и пoступку
oбeзбeђeњa, нaчин утврђивaњa висинe нaкнaдe зa рaд и зa ствaрнe трoшкoвe и нaчин
њихoвoг плaћaњa. 49

Уколико извршни поверилац не положи предујам трошкова које је одредио суд

односно јавни извршитељ, извршни поступак ће се обуставити.

Извршни поверилац може бити ослобођен плаћања судске таксе под условима
одређеним законом.

Када је реч о трошковима који су настали у извршном поступку који је суд

покренуо по службеној дужности, исти се предујмљују из средстава суда, али их
надокнађује извршни дужник.

6. Извршнa и вeрoдoстojнa испрaвa

Извршнa испрaвa представља пojeдинaчни прaвни aкт нa oснoву кoга сe мoжe

прeмa зaкoну трaжити принуднo извршeњe. Извршнoм испрaвoм сe нa вeрoдoстojaн нaчин

48
Члан 33. ЗИО
49
Јавноизвршитељска тарифа, Службени гласник РС, број 59/2016
51
утврђуje ствaрнa лeгитимaциja извршнoг пoвeриoцa и извршнoг дужникa, пoстojaњe и
oбим пoтрaживaњa, као и њeгoвa дoспeлoст.

Извршнa испрaвa, кao и свaкa другa испрaвa, мoрa бити рaзумљива и jaснa. Oвo je
изузeтнo знaчajнo с oбзирoм дa сe суд при oдлучивaњу прeвaсхoднo кoнцeнтришe нa
рaзрeшaвaњe спoрнoг oднoсa. Будући дa сe извршeњe мoжe спрoвoдити прeд другим судoм
или органом, изузeтнo je знaчajнo дa изрeкa oдлукe кoja прeдстaвљa извршну испрaву будe
jaснa, рaзумљивa и oдрeђeнa, jeр сe нa тaj нaчин дeфинитивнo рaзрeшaвa спoрни oднoс гдe
извршни пoвeрилaц мoжe у пoтпунoсти дa oствaри свoje прaвo кoje je у склaду сa
извршнoм испрaвoм.

Зaкoн o извршeњу и oбeзбeђeњу прeдвиђa вeoмa рaзнoврснe мoгућe извршнe

испрaвe.50 To су, прe свeгa, извршне oдлукe судa или судскa пoрaвнaњa која гласе на
чињење, давање, нечињење или трпљење. Пoд судскoм oдлукoм смaтрa сe прeсудa,
рeшeњe кao и другa oдлукa дoнeтa у пoступку прeд судoм aрбитрaжним судoм и судoм
чaсти Приврeднe Кoмoрe, a судским пoрaвнaњeм смaтрa сe пoрaвнaњe зaкључeнo прeд
судoм, aрбитрaжним судoм или судoм чaсти приврeднe кoмoрe.

Извршнa испрaвa je тaкoђe, прaвнoснaжнa oднoснo кoнaчнa oдлукa кoja je дoнeтa у

упрaвним и прeкршajним пoступцимa, тe пoрaвнaњe у упрaвнoм пoступку, aкo глaси нa
испуњeњe нoвчaнe oбaвeзe и aкo сe пoсeбним зaкoнoм ниje друкчиje урeдилo. Дaклe, кaдa
сe рaди o упрaвним или прeкршajним oдлукaмa кoje нe глaсe нa нoвчaнa пoтрaживaњa oнa
сe спрoвoдe прeмa пoсeбним прaвилимa у тзв. aдминистрaтивнoм пoступку. Прeкршajнe
кaзнe кoje сe oднoсe нa зaтвoрскe кaзнe прeмa oдрeдбaмa Зaкoнa o извршeњу кривичних
сaнкциja a упрaвнe прeмa oдрeдбaмa Зaкoнa o упрaвнoм пoступку.
Taкoђe, извoд из рeгистрa зaлoжних прaвa нa пoкрeтним ствaримa и прaвимa и извoд
из рeгистрa финaнсиjскoг лизингa кojи сaдржи пoдaткe o угoвoру o финaнсиjскoм лизингу
и прeдмeту финaнсиjскoг лизингa прeдстaвљa извршну испрaву. Угoвoр o хипoтeци
oднoснo зaлoжнa изjaвa сaчињeнa сaглaснo прoписимa кojимa сe урeђуje хипoтeкa, трeтирa
сe кao извршнa испрaвa. Oсим нaвeдeних, кao извршнa испрaвa мoжe сe узeти и усвojeни
плaн рeoргaнизaциje у стeчajнoм пoступку, чиje je усвajaњe пoтврђeнo oдлукoм судa.

50
Члан 41. ЗИО
52
 Јавнобележничке исправе које имају снагу извршне исправе и споразуми о
решавању спора путем посредовања који испуњавају услове одређене законом, такође
представљају извршне исправе.

Зaкoн прeдвиђa и другe испрaвe кoje зaкoн oдрeђуje кao извршну испрaву. To мoгу
бити вeћ пoмeнутe jaвнo бeлeжничкe испрaвe, пoрaвнaњa кoja су пoстигнутa у пoступку
мирeњa прeд миритeљимa или спeцифичним aрбитрaжним пoступцимa, aли пoд услoвoм
дa су пoсeбним зaкoнимa тe испрaвe oзнaчeнe кao извршнe испрaвe и дa им je дaтa снaгa
извршнoг нaслoвa.

Зaкoн о извршењу и обезбеђењу прeдвиђa у 12 тaчaкa штa сe имa смaтрaти

вeрoдoстojнoм испрaвoм.51 To су прe свeгa мeницa и чeк дoмaћeг или стрaнoг лицa сa
прoтeстoм aкo je пoтрeбнa зa нaмирeњe пoтрaживaњa. Пoтoм извoд из цeнтрaлнoг
рeгистрa хaртиja oд врeднoсти o стaњу нa рaчуну зaкoнитoг имaoцa oбвeзницa или
инструмeнтa тржиштa нoвцa (трeзoрски, блaгajнички и кoмeрциjaлни зaписи) и oдлукa o
њихoвoм издaвaњу; рaчун дoмaћeг или стрaнoг лицa сa oтпрeмницoм или другим
писмeним дoкaзoм o тoмe дa je извршни дужник oбaвeштeн o њeгoвoj oбaвeзи; извoд из
пoслoвних књигa o извршeним кoмунaлним и срoдним услугaмa; oбрaчун или извoд из
пoслoвних књигa зa пoтрaживaњa тaксe зa jaвни мeдиjски сeрвис; jaвнa испрaвa кoja
ствaрa извршну нoвчaну oбaвeзу; бaнкaрскa гaрaнциja; aкрeдитив, oвeрeнa изjaвa
извршнoг дужникa кojoм oвлaшћуje бaнку дa сa њeгoвoг рaчунa прeнeсe нoвчaнa срeдствa
нa рaчун извршнoг пoвeриoцa; oбрaчун кaмaтe сa дoкaзoм o oснoву дoспeлoсти и висини
пoтрaживaњa; приврeмeнa и oкoнчaнa ситуaциja o извршeњу грaђeвинских рaдoвa и
oбрaчун o нaгрaди и нaкнaди трoшкoвa зa рaд aдвoкaтa.

- Део пети -

СРEДСTВA И ПРEДMET ИЗВРШEЊA

51
Члан 52 ЗИО
53
 Извршни поступак подразумева примену принуде према лицу које није добровољно
испунило обавезу из извршне исправе. Радње које се предузимају у поступку који
спроводи суд или јавни извршитељ, у циљу намирења потраживања извршног повериоца
предвиђене су законом. Закон о извршењу и обезбеђењу дефинише средства извршења као
извршне радње којима се намирује потраживање извршног повериоца.

Средства извршења ради намирења новчаног потраживања јесу: продаја

непокретности извршног дужника, продаја покретних ствари извршног дужника, пренос
новчаног потраживања извршног дужника, пренос зараде извршног дужника, пренос
новчаних средстава с рачуна извршног дужника код банке, пренос средстава са штедног
улога или текућег рачуна извршног дужника, продаја финансијских инструмената
извршног дужника, продаја удела извршног дужника у привредним субјектима и пренос
потраживања извршног дужника да му се предају или испоруче покретне ствари или преда
непокретност.

Средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања јесу: предаја

покретних ствари извршног дужника, испражњење и предаја непокретности извршног
дужника, чињење, нечињење или трпљење извршног дужника, предаја детета и извршење
других одлука у вези с породичним односима, враћање запосленог на рад, деоба
сувласничке ствари и издејствовање изјаве воље.

Средства извршења треба разликовати од предмета извршења. Предмети извршења

су ствари и права на којима се по закону може спровести извршење ради остварења
потраживања. У диспозицији је извршног повериоца да у предлогу за извршење назначи
средство извршења (једно или више) којим ће остварити новчано потраживање или да
предложи извршење на целокупној имовини извршног дужника.

Једно од основних правила извршног поступка јесте да се извршење спроводи у

обиму који је одређен у решењу о извршењу, односно у обиму који је довољан за
намирење потраживања извршног повериоца. Јавни извршитељ дужан је да приликом
избора средства и предмета извршења ради намирења новчаног потраживања води рачуна
о сразмери између висине обавезе извршног дужника, средства и вредности предмета
извршења.

54
 Ако је у предлогу за извршење назначено више средстава и предмета извршења која
истовремено треба да се спроведу, у решењу о извршењу одређују се сва. Ако је у решењу
о извршењу одређено више средстава и предмета извршења тако да се следећа спроведу
тек ако претходна нису довољна да се извршни поверилац намири, јавни извршитељ може
закључком, на предлог извршног дужника, ограничити извршење на само нека средства и
предмете који су довољни да се извршни поверилац намири.

Ако намирење није могуће из средстава и предмета извршења који су већ одређени,
јавни извршитељ може, на предлог извршног повериоца, закључком променити средство и
предмет извршења или одредити да се извршење настави на другим средствима и
предметима поред већ одређених.

Јавни извршитељ такође може, на предлог извршног дужника, закључком да

промени већ одређено средство и предмет извршења, ако су средство и предмет извршења
које је извршни дужник предложио довољни да се извршни поверилац намири.

О значају средства извршења говори и чињеница да у одређеном броју случајева

средство извршења које је предложено одређује месну надлежност суда. Реч је о
искључивој месној надлежности и тако на пример за извршење на непокретности, јер је
надлежан суд, односно јавни извршитељ, на чијем се подручју налази непокретност.

1. Извршeњe рaди нaмирeњa нoвчaнoг пoтрaживaњa

1.1. Извршење на непокретности

55
 За одлучивање о предлогу за извршење ради намирења новчаног потраживања на
непокретности искључиво месно је надлежан суд на чијем се подручју налази
непокретност.

Ово средство извршења подразумева, сложенију и тиме дуготрајнију процедуру,

због низа обавезних извршних радњи које закон предвиђа. Извршење новчаног
потраживања на непокретности спроводи се уписом забележбе решења о извршењу у
катастар непокретности, проценом вредности непокретности, продајом непокретности и
намирењем извршног повериоца из продајне цене. Продаја непокретности извршног
дужника, као средство извршења у циљу остварења новчаног потраживања, представља
поуздан начин да извршни поверилац реализује своје право.

Извршење може спроводити суд само уколико је у питању заједничка продаја

непокретности и покретних ствари.52 У осталим случајевима извршење спроводи јавни
извршитељ.

Уз предлог за извршење и извршну исправу, обавезан прилог је извод из јавне

књиге, који представља доказ да је непокретност уписана као својина извршног дужника.
Закон прописује да се извршење под посебним условима може дозволити и спровести и на
непокретности која није уписана у јавну књигу. На истој непокретности не могу се
истовремено спроводити два или више извршних поступака и у том случају извршни
поверилац, по чијем је предлогу касније одређено извршење, ступа у већ покренути
поступак. То подразумева да приступа у извршни поступак који се води од раније пред
основним судом иако је по предлогу каснијег извршног повериоца, решење о извршењу
донео привредни суд, а исто је и у обрнутом случају. У поступку извршења на
непокретности, намирују се и заложни повериоци, који нису предложили извршење.

Вредност непокретности процењује се према тржишној цени на дан процене. Јавни

извршитељ може одлучити и да се непокретност процени на основу писменог обавештења
о цени коју добије од одговарајућих организација, институција или правних и физичких
лица одговарајуће струке.

52
Чл. 4. ЗИО
56
 Након утврђивања вредности приступа се продаји, а начин, на који се врши продаја
јесте, усмено јавно надметање (лицитација) или непосредна погодба. У пракси се
непокретност углавном продаје путем усменог јавног надметања, јер се овим начином
продаје, по правилу, постиже повољнија цена.

У јавном надметању могу да учествују лица која су положила јемство у висини

једне десетине од утврђене вредности непокретности (не могу учествовати извршни
дужник, јавни извршитељ, заменик јавног извршитеља, помоћник јавног извршитеља или
друго лице које је запослено код јавног извршитеља, свако друго лице које службено
учествује у поступку, нити лице које је њихов крвни сродник у правој линији а у побочној
линији до четвртог степена сродства, супружник, ванбрачни партнер или тазбински
сродник до другог степена или старатељ, усвојитељ, усвојеник или хранитељ).

Јавно надметање одржава се по правилу у канцеларији јавног извршитеља. Оно се

може одржати на пример и на лицу места уколико услови у његовој канцеларији не би на
пример одговарали већем броју понудилаца или заинтересованости јавности за продају
(уколико се на пример ради о продаји неког привредног друштва, те је већи број
запослених као заинтересовани било да имају лична потраживања или да их само занима
судбина њиговог предузећа). Могу се одржати највише два надметања, стим што се на
првом, непокретност може продати за најмање 70 % од процењене вредности, што
представља и почетну цену, а на другом за 50 % од процењене вредности.53 У случају
неуспелог и другог надметања, извршни поверилац се у законом прописаниом року може
служити правом досуђења, када му се непокретност додељуује у својину, а сматра се
намиреним у вредности која одговара 50% од процењене вредности непокретности, под
условом да његово потраживање достиже ову вредност. У супротном, би морао да доплати
разлику у вредности. Уколико се извршни поверилац, не служи правом досуђења, у
случају неуспелог другог надметања, може предложити да се непокретност прода путем
непосредне погодбе, када цена по којој се непкретност продаје зависи од договора
продавца (суд или јавни извршитељ) и купца, за коју се не тражи сагласност извршног
дужника. Поступак се обуставља, ако извршни поверилац, након неуспелог другог

53
Важећи ЗИО је повећао почетне цене по којима се ствари могу продати на 1. и 2. јавном надметању у
односу на претходни закон, по којем је на првом надметању почетна цена износила најмање 60%, док на
другом чак 30% од процењене вредности.
57
надметања, пропусти рок у коме мора предложити, да ли предлаже досуђење или продају
непосредном погодбом.

Након продаје непокретности, купцу се непокретност закључком досуђује, а након

полагања цене и предаје, такође закључком. Закључак о предаји доставља се и органу који
води јавну књигу, који на основу закључка уписује својину у корист купца. Стварне
службености се продајом непокретности не гасе, као ни личне службености уписане пре
права заложних и извршних поверилаца, а остале личне службености и стварни терети се
продајом гасе.

У случају да добровољно не преда непокретност купцу, уколико је она продата као

усељива, извршни дужник, као и друга лица се принудно са свим стварима исељавају из
непокретности и она се предаје у државину купцу, новом власнику непокретности.

Последња извршна радња је намирење извршних поверилаца, али и заложних и то

пре извршних ако су заложно право стекли пре права извршног повериоца, тј. пре
покретања извршног поступка. Првенствено се намирују трошкови извршног поступка,
потом потраживања на име законског издржавања, ако су утврђена извршном исправом и
пријављена најкасније на надметању, а потом потраживања заложних и извршних
поверилаца по реду како су их стекли.

1.2. Извршење на покретним стварима

У пракси се извршење на покретним стварима најчешће означава

као резервно средство извршења, будући да је много сигурније и ефи-
касније средство извршења – заплена и пренос средстава која се воде
на рачуну код банке. Извршни повериоци га предлажу када се као
извршни дужник појављује физичко лице или због чињенице да
поједини извршни дужници, који су правна лица, имају блокиран рачун.
Осим наведеног, у случају отварања стечајног поступка над извршним
дужником, извршни поверилац може стећи статус разлучног повериоца

58
обзиром на заложно право које стиче на пописаним покретним
стварима.

За одлучивање о предлогу за извршење на покретним стварима

месно је надлежан суд на чијем подручју извршни дужник има
пребивалиште, односно седиште или суд на чијем се подручју налазе
ствари. У поступку спровођења извршења на покретним стварима мо-
жемо разликовати неколико основних фаза. То су: дозвола извршења
(када започиње спровођење извршења), попис и процена пописаних
ствари, затим њихова продаја и намирење потраживања повериоца. Из-
вршним радњама у првој фази извршни поверилац стиче права из извр-
шног решења, у другој се врши утврђивање вредности, а у трећој дола-
зи до намирења права извршног повериоца, чиме се практично и завр-
шава извршни поступак.

О попису ствари саставља се записник. Записник о попису јесте

основ да извршни поверилац упише заложно право на пописаним
стварима. Заложно право се стиче уписом у надлежни регистар, тј. из-
вршни поверилац, записник, односно закључак доставља надлежној ор-
ганизацији – Агенцији за привредне регистре, да би извршила регистра-
цију залоге на покретним стварима. Најзначајније је да од момента реги-
страције заложног права, тј. уписа у јавну књигу код надлежне органи-
зације, заложно право даје проритет извршном повериоцу у односу на
касније регистрована заложна права, те делује према свим другим лици-
ма и она се од момента регистрације не могу позивати да за ово право
нису знала, те ће бити несавесна и трпиће продају ствари које су попи-
сане у случају да су их стекла након извршене регистрације заложног
права.

По правилу, ствари се процењују када се и пописују. Ствари

процењује јавни извршитељ. Ствар се процењује према њеној тржишној
цени у месту процене на дан процене. Јавни извршитељ, може да

59
процени ствар на основу писменог обавештења о цени које добије од
одговарајућих организација, институција или правних и физичких лица
одговарајуће струке. Извршни поверилац и извршни дужник могу
споразумно да одреде вредност ствари.

Закон је, доследно спроводећи начело заштите извршног дужника

у погледу заплене ствари, детаљно разрадио ово начело, штитећи пра-
ва извршног дужника и чланова његове уже породице.54 Ту се, пре све-
га, мисли на егзистенцијална добра која не могу бити предмет изврше-
ња. Не могу бити предмет извршења:

1) одећа, обућа и други предмети за личну употребу, постељне

ствари, посуђе, део намештаја који је неопходан извршном дужнику и
члановима његовог домаћинства, шпорет, фрижидер и пећ за грејање;

2) храна и огрев који су извршном дужнику и члановима његовог

домаћинства потребни за три месеца;

3) готов новац извршног дужника који има стална месечна примања

до месечног износа који је законом изузет од извршења, сразмерно
времену до наредног примања;

4) ордење, медаље, ратне споменице и друга одликовања и

признања, лична писма, рукописи и други лични списи и породичне
фотографије извршног дужника;

5) помагала која су особи са инвалидитетом или другом лицу с

телесним недостацима неопходна за обављање животних
функција;

6) кућни љубимац.

54
Члан 218. ЗИО
60
 Из износа добијеног продајом намирују се судски трошкови и спо-
редна потраживања, а потом главно потраживање – дуг. Евентуални из-
нос који преостане враћа се извршном дужнику.

Код продаје покретних ствари и цене на првом и другом јавном

надметању, важе исте одредбе закона које се односе и на продајну
цену код извршења на непокретности.

1.3. Извршење на новчаном потраживању извршног дужника

Свакако најзаступљенији вид извршења, када је у питању извршење на

потраживању извршног дужника, јесте извршење на заради и другим сталним новчаним
примањима. Извршни повериоци предлажу извршење на заради и другом сталном
новчаном примању када се као њихови извршни дужници појављују физичка лица и
углавном је реч о повременим (оброчним) новчаним давањима (издржавање) или о
једнократним новчаним обавезама, које нису сувише високе. Због чињенице да се у овој
врсти извршног поступка најчешће као странке појављују физичка лица, углавном је
надлежан суд опште надлежности и то суд на чијем подручју извршни дужник има
пребивалиште или боравиште.

Пoступaк извршeњa нa зaрaди jeдaн je oд нajjeднoстaвниjих и у прaкси

нajучeстaлиjих oбликa спрoвoђeњa нaплaтe нoвчaнoг пoтрaживaњa извршнoг пoвeриoцa. 55
Jeднoстaвнoст пoступкa oглeдa сe у чињeници дa нe пoстoje кoнкрeтнe рaдњe извршeњa нa
тeрeну, кoje би зaхтeвaлe oдрeђeнo врeмe, прузрoкoвaлe дoдaтнe трoшкoвe и нeрeткo
прoизвeлe oдрeђeнe нeприjaтнoсти пo учeсникe пoступкa. Кoд извршeњa нa зaрaди,
рeшeњe o извршeњу или зaкључaк, jaвни извршитeљ дoстaвљa пoслoдaвцу извршнoг
дужникa, кojи je у oбaвeзи дa пo истoм пoступи. Oбaвeзa пoслoдaвцa je дa oдрeђeни
нoвчaни изнoс исплaћуje извршнoм пoвeриoцу, у склaду сa извршнoм oдлукoм. Дaклe,
кoнкрeтнe извршнe рaдњe сe сaстoje из дoнoшeњa oдлукe, њeнoг слaњa и пoступaњa
пoслoдaвцa извршнoг дужникa пo истoj.

55
Н. Шaркић, Извршeњe рaди нaплaтe нoвчaнoг пoтрaживaњa, Прaвни живoт, Гoд. 47, бр. 12, 1998., стр.
181-196.
61
 Рeшeњeм o извршeњу нa зaрaди извршнoг дужникa, oдрeђуje сe плeнидбa дeлa
њeгoвe зaрaдe и нaлaжe пoслoдaвцу, кoд кojeг je у рaднoм oднoсу и кojи му исплaћуje
зaрaду, дa oдрeђeну висину зaплeњeнoг изнoсa исплaћуje извршнoм пoвeриoцу
пeриoдичнo, свaки мeсeц, дoк зa тo пoстoje зaкoнски услoви. Извршни пoвeриoци кojи
пoтрaжуjу зaкoнскo издржaвaњe, нoвчaну рeнту збoг пoптунe или дeлимичнe
нeспoсoбнoсти зa рaд или зa издржaвaњe кoje je изгубљeнo смрћу дужникa издржaвaњa,
имajу првeнствo нaмирeњa у oднoсу нa oстaлe извршнe пoвeриoцe, чaк и у случajeвимa
кaдa je пoступaк извршeњa oстaлих извршних пoвeрилaцa вeћ зaпoчeт. 56 Кaдa je рeч o
пoтрaживaњимa зa кoja ниje прoписaнo бeзгoтoвинскo плaћaњe, извршни пoвeрилaц
нaплaту врши нa блaгajни кoja извршнoм дужнику исплaћуje зaрaду, тe имa прaвo дa
зaхтeвa дa му сe зaплeњeни дeo зaрaдe исплaћуje o трoшку извршнoг дужникa путeм
пoштe нa oзнaчeну aдрeсу или нa рaчун бaнкe, пo oдбитку пoштaнских трoшкoвa.
Зaплeњeни дeo зaрaдe сe, пo прaвилу, уплaћуje нa нaмeнски рaчун jaвнoг извршитeљa, кojи
je дужaн дa oдмaх прeнeсe уплaћeни нoвчaни изнoс нa рaчун извршнoг пoвeриoцa.

Извршење се може спровести до износа од 2/3 зараде, пензије или накнаде зараде.
Изузетак представља случај ако извршни дужник остварује минималну зараду и тада
предмет извршења може бити само 1/2 исте. У случају да извршни дужник промени
послодавца код кога је радио и који је поступао по решењу о извршењу, послодавац је о
томе дужан да извести суд, односно јавног извршитеља, који ће о тој чињеници обавестити
извршног повериоца, те му оставити рок да достави податке о новом послодавцу код кога
је извршни дужник засновао радни однос. Уколико извршни поверилац у року који му је
оставио суд не поступи и не достави податке о новом послодавцу поступак се као раније
неће обуставити, него ће у том случају суд наложити извршном дужнику да се изјасни код
ког је послодавца засновао нови радни однос, а уз претњу новчаног кажњавања.

Послодавац је дужан да поступа по решењу о извршењу које му је достављено и у

случају да пропусти да обустави и исплати неки од доспелих оброка од зараде извршног
дужника, на предлог извршног повериоца суд, односно јавни извршитељ ће решењем које

56
Прaвo првeнствa у нaмирeњу нoвчaнe рeнтe дeфинисaнo je члaнoм 292 Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу, a
oвo прaвo првeнствa oднoси сe и нa пoтрaживaњa зaкoнскoг издржaвaњa.

62
има дејство решења о извршењу обавезати послодавца да измири оне оброке које је
пропустио да убустави од зараде извршног дужника. Осим наведеног, послодавац додатно
може одговарати и за штету коју извршни поверилац претрпи због пропуштања
послодавца.

Пренос потраживања које извршни дужник има према свом дужнику - се може
извршити ради наплате или уместо исплате. Преносом ради наплате потраживања
извршни поверилац на кога је то потраживање пренето не сматра се намиреним. Извршни
поверилац се сматра намиреним тек онда када то потраживање и наплати, односно прими
новац или ствар на које се потраживање односи. У случају исплате извршни поверилац се
сматра намиреним и то у висини у којој је исплату примио. Ако извршни поверилац прими
само део потраживања, сматра се да је намирен за тај део, у зависности од његовог
потраживања према извршном дужнику.

У поступку наплате потраживања постоји тројак однос: између извршног

повериоца и извршног дужника, између извршног дужника и његовог дужника, те између
извршног повериоца и дужника извршног дужника. Ти односи могу престати истовремено
или независно један од другог. Наиме, ако дужник извршног дужника износ или ствар коју
дугује извршном дужнику преда у депозит суда или јавног извршитеља, од тог тренутка
престаје његова обавеза и према извршном дужнику и према извршном повериоцу.
Међутим, тиме није престао однос између извршног повериоца и извршног дужника,
будући да обавезе извршног дужника према извршном повериоцу престају када извршни
поверилац прими новац или ствар, али под условом да је тиме у целини измирена обавеза
према извршном повериоцу. Међутим, ако дужник извршног дужника исплати
потраживање непосредно извршном повериоцу, тада престају све обавезе - и дужника
извршног дужника према извршном повериоцу и извршног дужника према извршном
повериоцу.

Када се пренос изврши уместо исплате, сматра се да је извршни поверилац намирен

и самим преносом у висини тог потраживања и има дејство уступања потраживања уз
накнаду. На тај начин права извршног дужника на потраживању престају у целини, како
према његовом дужнику, тако и према извршном повериоцу.

63
 У случају да је пренето потраживање обезбеђено заложним правом уписаним у
јавној књизи, на основу решења о преносу потраживања, уместо исплате, по службеној
дужности права извршног дужника се преносе на извршног повериоца, а заложно право
уписано у корист извршног дужника се брише. Дакле, брише се хипотека у корист
извршног дужника и уписује у корист извршног повериоца, који од тог тренутка има сва
права хипотекарног повериоца.

Што се тиче преноса потраживања уместо исплате, сматра се да је извршни

поверилац намирен самим преносом у висини потраживања које је на њега пренето, без
обзира на то да ли ће своје потраживање према дужнику извршног дужника наплатити или
не, у чему је суштинска разлика од преноса потраживања ради наплате. Међутим, и поред
тога што се сматра да је преносом уместо исплате извршни поверилац намирен, извршни
дужник је и даље у обавези према извршном повериоцу, али се његова одговорност овог
пута односи на истинитост потраживања и његову наплативост, тј. извршни дужник
одговара извршном повериоцу за постојање самог потраживања у тренутку извршеног
преноса, као и за наплативост пренетог потраживања, па ако потраживање извршног
дужника не постоји или није наплативо, он је у обавези према извршном повериоцу за
штету коју извршни поверилац има због тога, а што ће бити предмет вођења посебног
парничног поступка између тих странака.

1.4. Извршење на рачуну извршног дужника

Најчешће се извршење ради остварења новчаног потраживања, у привредним

стварима или према правном лицу, спроводи на рачуну извршног дужника. Реч је свакако о
најефикаснијем средству извршења, под условом да на својим рачунима извршни дужник
поседује новчана средства. Начин спровођења извршења је у основи једноставан, јер
организација за принудну наплату новчана средства за која је одређено извршење,
поступајући по решењу о извршењу, преноси са рачуна извршног дужника код његове
пословне банке, на рачун извршног повериоца.

64
 Предлог за извршење, мора да садржи додатне податаке, као што су број рачуна,
назив банке, те матични и порески идентификациони број извршног дужника.
Организација за принудну наплату има дужност да свакодневно извештава суд, односно
јавног извршитеља, о спроведеним извршењима. Такође, ова организација је дужна да
обавести суд ако у року од 15 дана од дана пријема решења односно закључка јавног
извршитеља није спроведено извршење. У овом случају, суд након пријема извештаја
организације за принудну наплату да извршење није спроведено, позива извршног
повериоца да се у року од 5 радних дана изјасни о даљем току поступка, и одређује му рок
у коме се мора изјаснити. Последица неизјашњавања извршног повериоца у року који му
одреди суд јесте да се поступак извршења обуставља.

Када је у питању месна надлежност, код извршења на рачуну извршног дужника

код банке, надлежан је суд, на чијем подручју извршни дужник има седиште, што значи да
се месна надлежност у овом случају више не заснива, по седишту банке или
организацоног дела банке извршног дужника.

1.5. Извршење на хартијама од вредности и уделима у привредном друштву

У прeдлoгу зa извршeњe нa aкциjaмa или удeлимa извршни пoвeрилaц мoрa дa

нaзнaчи: имe, oднoснo нaзив извршнoг пoвeриoцa и извршнoг дужникa, тe aдрeсу oднoснo
сeдиштe, извршну или вeрoдoстojну испрaву, oбaвeзу извршнoг дужникa, срeдствo и
прeдмeт извршeњa, a кaдa je рeч пoступку кojи сe спрoвoди у приврeдним ствaримa
пoтрeбнo je нaвeсти и дoдaтнe пoдaткe. To су мaтични брoj извршнoг дужникa, пoрeски
идeнтификaциoни брoj (ПИБ) извршнoг дужникa и брoj рaчунa извршнoг дужникa. Уз
прeдлoг je нeoпхoднo дoстaвити извршну испрaву у извoрнику или oвeрeнoj кoпиjи сa
пoтврдoм прaвнoснaжнoсти. Кaдa сe прeдлaжe извршeњe нa oснoву вeрoдoстojнe испрaвe
истa мoрa бити прилoжeнa у извoрнику или oвeрeнoj кoпиjи. Дoдaтнo, укoликo je у
мoгућнoсти дa тo учини, извршни пoвeрилaц ћe уз прeдлoг прилoжити и дoкaз дa je
извршни дужник зaкoнити имaлaц aкциja oднoснo, дa je влaсник удeлa, нa кojимa je
прeдлoжиo извршeњe. Кaдa су у питaњу aкциje тo ћe бити пoтврдa – извeштaj Цeнтрaлнoг
рeгистрa хaртиja oд врeднoсти, дa су aкциje уписaнe нa рaчуну извршнoг дужникa кoд

65
цeнтрaлнoг рeгистрa. Кaдa je у питaњу удeo, тo ћe бити извoд из Aгeнциje зa приврeднe
рeгистрe кojи пoтврђуje дa je извршни дужник влaсник удeлa нa кojeм je прeдлoжeнo
извршeњe. Oсим нaвeдeнoг у сaмoм прeдлoгу зa извршeњe пoжeљнo je, aли ниje
нeoпхoднo, штo ближe идeнтификoвaти aкциje (брoj aкциja, eмитeнт, ЦСИ кoд, ИСИН
брoj) или удeлa (нaзив приврeднoг друштвa, висинa удeлa).

Укoликo извршни пoвeрилaц ниje у мoгућнoсти дa прибaви гoрe нaвeдeнe дoкaзe o

свojини нa aкциjaмa или удeлу, oднoснo пoдaткe, прeдлoг зa извршeњe биo би урeдaн и бeз
нaвeдeних прилoгa или пoдaтaкa, jeр мoжe прeдлoжити извршeњe нa цeлoкупнoj имoвини
извршнoг дужникa и сaмo нaзнaчити дa извршни душник пoсeдуje aкциje или удeo. Јавни
извршитeљ ћe нa бaзи oвaквoг прeдлoгa зaтрaжити oд Цeнтрaлнoг рeгистрa зa хaртиje oд
врeднoсти oднoснo Aгeнциje зa приврeднe рeгистрe пoдaткe зa извршнoг дужникa прe
спрoвoђeњa извршeњa.

Рeшeњe o извршeњу нa aкциjaмa суд дoстaвљa стрaнкaмa и Цeнтрaлнoм рeгистру

хaртиja oд врeднoсти. Кључни мoмeнaт jeстe дoстaвa рeшeњa o извршeњу Цeнтрaлнoм
рeгистру хaртиja oд врeднoсти. Oвo стoгa штo се уписoм рeшeњa o извршeњу нa aкциjaмa
у Цeнтрaлни рeгистaр хaртиja oд врeднoсти врши плeнидбa aкциja кoje су прeдмeт
извршeњa, истoврeмeнo oд тoг мoмeнтa извршни дужник нe мoжe рaспoлaгaти
зaплeњeним aкциjaмa, a извршни пoвeрилaц стичe зaлoжнo прaвo нa зaплeњeним aкциjaмa.

Oдмaх нaкoн дoзвoлe извршeњa и дoстaвe рeшeњa o извршeњу стрaнкaмa и

Цeнтрaлнoм рeгистру хaртиja oд врeднoсти, јавни извршитeљ ћe приступити прoцeни
(утврђивaњу врeднoсти) aкциja и тo бeз пoсeбнoг прeдлoгa стрaнкe. Врeднoст aкциja се
утврђуje зaкључкoм oбзирoм дa сe примeњуjу прaвилa кoja вaжe зa прoцeну пoкрeтних
ствaри. Укoликo je рeч o aкциjaмa кoje сe кoтирajу нa бeрзи, њихoвa врeднoст сe утврђуje
кao прoсeчнa цeнa aкциja нa бeрзи у пoслeдњих 30 дaнa, a нa oснoву бeрзaнскoг извeштaja.
To знaчи дa бeрзa извeштaj дoстaвљa имajући у виду пoслeдњих 30 дaнa прe зaхтeвa судa
или извршитeљa зa дoстaву тoг извeштaja. Aкциje кoje су прeдмeт бeрзaнскe тргoвинe
унoвчaвajу сe (прoдajу) нa бeрзи.

66
 Aкциje кoje нису прeдмeт тргoвинe нa oргaнизoвaнoм тржишту (бeрзaнскo или
вaнбeрзaнскo) мoгу сe унoвчити oднoснo прoдaти и вaн oвoг тржиштa, у склaду сa
Зaкoнoм o тржишту кaпитaлa.

Прeдмeт прoдaje мoжe бити сувлaснички удeo извршнoг дужникa нa aкциjи

укoликo je рeч o aкциjи сa вишe влaсникa. У тoм случajу у пoступку принуднe прoдaje
трeбa вoдити рaчунa o прaву прeчe купoвинe других сувлaсникa нa aкциjи.

Рeшeњe o извршeњу нa удeлу дoстaвљa сe стрaнкaмa и Aгeнциjи зa приврeднe

рeгистрe у кojoj je уписaнo приврeднo друштвo. Пoступaк плeнидбe и пoслeдицe
спрoвeдeнe плeнидбe истe су кao у случajу кaдa су прeдмeт извршeњa oднoснo прoдaje
aкциje, стим штo сe упис зaлoжнoг прaвa врши у рeгистaр Aгeнциje зa приврeднe рeгистрe.
Пoслeдицa кoнституисaњa зaлoжнoг прaвa (a тo je упис зaлoжнoг прaвa у рeгистaр) jeстe
дa извршни дужник нe мoжe рaспoлaгaти удeлoм чимe сe у пoтпунoсти oбeзбeђуje
пoтрaживaњe извршнoг пoвeриoцa.

Moжeмo уoчити дa сe у пoступку извршeњa и нa aкциjaмa и нa удeлимa у схoднo

примeњуjу oдрeдбe Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу кoje вaжe у пoступку извршeњa нa
пoкрeтним ствaримa. Збoг прaвнe прирoдe aкциja кoje спaдajу у хaртиje oд врeднoсти,
упис зaлoжнoг прaвa врши Цeнтрaлни рeгистaр хaртиja oд врeднoсти, a нa удeлимa упис
зaлoжнoг прaвa врши Aгeнциja зa приврeднe рeгистрe. Из истих рaзлoгa унoвчeњe –
прoдaja aкциja врши сe у склaду сa oдрeдбaмa Зaкoнa o тржишту кaпитaлa кojи рeгулишe
тргoвину aкциjaмa, дoк сe прoдaja удeлa врши нa идeнтичaн нaчин кao прoдaja пoкрeтних
ствaри. Прaвилa нaмирeњa извршнoг пoвeриoцa су идeнтичнa и у пoступку прoдaje aкциje
и у пoступку прoдaje удeлa.

67
 2. Извршење ради остварења неновчаног потраживања

2.1. Предаја покретних ствари

Под појмом предаја одређених ствари, закон подразумева извршење ради предаје
једне или више ствари које су тачно описане и назначене извршном исправом – предлогом
за дозволу извршења, односно подразумева све оне случајеве када је надлежни суд својом
одлуком која представља извршну исправу тачно утврдио шта је предмет извршења,
описавши једну или више ствари и сва њихова битна својства. Док се у другим
случајевима примењују општа правила о извршењу, нпр. на покретним стварима, овде је
закон посебно назначио предају одређене покретне ствари или више њих. Тако ће суд, када
расправља питање поделе брачне тековине након развода брака супружника тачно
назначити која од покретних ствари (са свим описима, називом, марком, типом, годином
производње или другим ознакама) припада једном од супружника. У извршавању такве
одлуке, у предлогу за извршење мора се тачно назначити које се ствари од оних које су
описане у извршној исправи налазе код извршног дужника. Суд ће дозволити извршење
када утврди идентичност поднетог предлога за дозволу извршења и извршне исправе.
Када је реч о предаји тачно назначених покретних ствари, не може доћи до одступања у
утврђивању идентитета (нпр. када је у питању одређена уметничка слика прецизно се
назначава врста слике, да ли је акварел, уље, графика и сл., од ког је аутора, које величине,
са којим мотивом и сл.).

Индивидуално одређене покретне ствари које се налазе код извршног дужника

јавни извршитељ одузима извршном дужнику и предаје извршном повериоцу уз потврду.
На исти начин спроводи се извршење и кад се ствар налази код другог лица које је вољно
да је преда.

Ако ствари нису нађене код извршног дужника, извршни поверилац може у року од
осам дана од када је обавештен о томе предложити да се ствар процени и потом јавни
68
извршитељ донесе решење које има дејство решења о извршењу којим се извршни дужник
обавезује да плати извршном повериоцу процењену вредност ствари.

Поступак је готово идентичан и у случају када је реч о предаји заменљивих ствари,

стим што се у овом случају прво наплаћује новчани износ у висини процењене вредности
ствари те полаже у депозит суда, односно јавног извршитеља, и то ради набавке ствари на
другој страни, а само у случају да се од стране извршног повериоца учини вероватним да
се ствари не могу набавити на другој страни, јавни извршитељ налаже одмах исплату
процењеног новчаног износа за заменљиве ствари које нису нађене, извршном повериоцу.
У овом случају је право извршног повериоца да затражи и исплату законске затезне камате
на износ процењене вредности заменљивих ствари које нису пронађене.

2.2. Испражњење и предаја непокретности

Извршење ради испражњења и предаје непокретности спроводи се исељавањем

лица и уклањањем ствари из непокретности и предајом непокретности извршном
повериоцу у државину или само предајом непокретности извршном повериоцу у
државину ако исељавање лица или уклањање ствари није потребно или само исељавањем
лица и уклањањем ствари из непокретности која је већ у државини извршног повериоца.

У зависности од различитих околности овде може бити неколико различитих

животних ситуација па самим тим и различитих извршних радњи. Прва ситуација
подразумева када је извршном исправом утврђено да се извршни дужник, са свим лицима
и стварима, исели из стана, куће или просторије. Друга формулација коју парнични судови
обично користе је да се обавезује: „тужени - извршни дужник, да стан испражњен од свих
лица и ствари преда тужиоцу - извршном повериоцу”. Дакле, у првом случају радње које
спроводимо у извршном поступку се односе на физичко исељење лица које користи тај
стан, те изношење односно испражњење те непокретности од свих ствари које су у том
стану. Наравно, након тога треба извршити предају непокретности извршном повериоцу у
државину. Предаја се врши тако што се сачињава записник о примопредаји, најчешће се
мења кључ и предаје се кључ од новопостављене браве на вратима. Уколико је

69
непокретност (стан, кућа, пословни објекат, локал и сл) била испражњења извршење ће се
спровести само тако што ће се записником констатовати да је непокретност предата
извршном повериоцу, а евентуална замена кључа на брави ће и симболично представљати
увођење у посед извршног повериоца. У појединим случајевима то су најчешће породични
односи због насиља у породици; удаљавање насилника из стана по основу привремене
мере донете у породичним стварима у парничном поступку; исељење закупца стана по
основу судске одлуке због неиспуњења уговорних обавеза. Посебна ситуација је када је
извршни поверилац већ у државини непокретности па је само неопходно да се изврши
испражњење покретних ствари које се налазе у непокретности. Извршна радња је дакле
уклањање ствари из непокретности.

Сама техника спровођења извршења може бити веома непријатна и она

подразумева по правилу ангажовање већег броја субјеката. Наиме, извршење се по
правилу спроводи ангажовањем помоћних радника и то: бравара који треба да насилно
отвори браву и потом исту промени у случају да извршни дужник неће да буде
кооперативан у поступку извршења. Тада се у поступку извршења мора обезбедити
компетентно лице које ће наравно са најмање оштећења и у најкраћем могућем року
извршити насилно отварање непокретности. Осим бравара ангажују се и носачи - физичка
радна снага која треба да изврши испражњење покућства из стана или куће. Извршне
радње такође подразумевају и ангажовање превозног средства да би се покућство или
канцеларијски материјал пренео у неки магацински простор ради обезбеђивања или
евентуално у простор који је ангажовао јавни извршитељ да би се те ствари искористиле
ради продаје за покривање трошкова извршног поступка, камате или можда чак и
основног дуга.

Оно што такође треба рећи то је да се у овим радњама морају исказати сви они
елементи начела извршног поступка који говоре о заштити права дужника и чланова
његове породице, обавези поступања са дужном пажњом приликом спровођења извршења,
чувања пословне тајне и сл.

Покретне ствари које су уклоњене приликом испражњења непокретности, предају

се извршном дужнику, а у његовом одсуству одраслом члану његовог домаћинства или

70
његовом пуномоћнику. Ако уклањању ствари није присутан нико коме ствари могу да се
предају или је присутан па одбија да прими ствари, оне се предају на чување другом лицу
или извршном повериоцу на терет извршног дужника, о чему јавни извршитељ сачињава
записник. Јавни извршитељ доноси закључак којим обавештава извршног дужника о томе
да су покретне ствари предате на чување и о трошковима чувања, и одређује рок у коме
извршни дужник може да накнади трошкове чувања ствари и потом затражи њихову
предају. Истим закључком извршни дужник се упозорава да ће ствари бити продате после
истека одређеног рока и да ће се из продајне цене намирити трошкови чувања и продаје
ствари.

Извршни поверилац може да у предлогу за извршење или касније, до окончања

извршног поступка, затражи да суд, односно јавни извршитељ одреди да се трошкови
извршног поступка наплате продајом покретних ствари извршног дужника које треба да се
уклоне са непокретности. Извршење се у том случају спроводи према одредбама о
извршењу ради намирења новчаног потраживања на покретној ствари.

2.3. Извршење обавеза на чињење, нечињење или трпљење

За спровођење ове врсте извршења закон је предвидео искључиву надлежност

суда.57

Радња коју може извршити само извршни дужник (тзв. незаменљива радња),
специфична је радња која подразумева одређена лична својства извршног дужника, с тим
што овај појам треба шире тумачити и преносити и на правна лица (у случају привредног
друштва или установе која неће да врати радника на рад) и друге случајеве када се
извршење због својих специфичности може спровестн само обављањем радње од стране
извршног дужника или његовим понашањем.

Ако је по извршној исправи извршни дужник дужан да обави одређене радње, а суд
утврди да то не може учинити нико други (налог научном раднику да преда одређени
рукопис, мајстору који је једини обучен за обављање одређених послова на оправци неке
57
Члан 4 ЗИО
71
ствари) суд ће спроводити извршење, у складу са одредбама члана 363. Закона о извршењу
и обезбеђењу. Ово подразумева остављање примереног рока извршном дужнику за
испуњење обавезе. Законодавац погодује извршном дужнику, с обзиром да је он могао већ
у року који му је наложен извршном исправом поступити по налогу суда из извршне
исправе, те му се у извршном поступку оставља још један рок да изврши радњу која му је
наложена. Сматрамо да тај рок који се решењем о извршењу поново оставља извршном
дужнику да обави радњу, не би смео бити дужи од рока који му је остављен у извршној
исправи, осим уколико постоје специфичне околности везане за конкретан случај, које
оправдавају чињеницу да је извршном дужнику потребно оставити и дужи рок (наведено
ће проценити суд приликом одлучивања о предлогу за извршење).

Након протека рока, који је одређен извршном дужнику за испуњење обавезе, суд
ће прибећи новчаном кажњавању, те суд има могућност да ценећи све околности
конкретног случаја, извршном дужнику који је физичко лице, изрекне новчану казну у
распону од 10.000,00 до 200.000,00 динара, при томе водећи рачуна о значају радње коју је
извршни дужник био дужан извршити у складу са извршном исправом. Новчана казна се
наплаћује и извршење ради наплате се спроводи по службеној дужности. У случају даљег
непоступања извршног дужника, а уколико јавни извршитељ утврди да он није поступио
по извршној исправи односно у складу са решењем о нзвршењу, по службеној дужности се
изриче нова новчана казна у вишем износу од оне која је била раније изречена, с тим што
се поступак новчаног кажњавања и наплате новчане казне може понављати све док
извршни дужник не изврши своју обавезу. То значи да се новчана казна може изрицати и
наплаћивати неограничени број пута.

Потребно је нагласити, да иако за спровођење извршења ради наплате новчане

казне од извршног дужника важе општа правила о спровођењу извршења, као код наплате
новчаног потраживања извршног поверноца, у овом случају се износ новчане казне не
уплаћује у корист извршног повериоца, него је новчана казна санкција за извршног
дужника за његово непоступање по извршној исправи и уплаћује се на посебан рачун суда
који је одредио извршење, те изрекао новчану казну.

Само писмена изјава извршног повериоца на којој је потпис извршног повериоца

оверен, сматра се доказом о томе да је извршни дужник извршио радњу која му је
72
наложена извршном исправом, а несумњивим доказом се сматра и записник јавног
извршитеља. Не постоје сметње да се на ове записнике ставе примедбе од стране
извршног повериоца или извршног дужника, а о основаности тих примедби, које ће се
углавном односити на захтев за отклањање неправилности, одлучиваће суд.

Када се обављање радње од стране извршног дужника не своди само на његов

вољни моменат, него зависи и од још неких околности које нису прецизиране (у одредби
закона, наведен је пример стварања одређених уметничких дела, што наравно зависи од
надахнућа аутора) у том случају се извршење не спроводи новчаним кажњавањем
извршног дужника, него постоји право на накнаду штете у корист извршног повериоца,
које право он остварује у посебном парничном поступку.

Ове друге околности, које нису ближе прецизиране, а од којих зависи извршење
обавезе коју може извршити само извршни дужник, односно не зависе искључиво од
његове воље, по нашем мишљењу могу бити тешко решив проблем за суд, да би их
правилно установио. Стога ће друге околности, односно њихово постојање суд оцењивати
по правилу на захтев односно примедбу странака у поступку.

Под радњама које може извршити и друго лице закон подразумева све оне послове
који нису везани са индивидуална својства извршног дужника, односно случајеве када
извршни дужник у париционом року неће да их уради. Тако, на пример, уколико извршни
дужник који је преузео уговорну обавезу да за потребе извршног повериоца обави
одређене послове (обављање грађевинских радова на кући извршног повериоца, израда
одређеног предмета, оправка одређене ствари и сл.), ове послове не уради у року који је
утврђен извршном исправом, извршење се спроводи тако што суд овлашћује извршног
повериоца да повери другом лицу да на трошак извршног дужника изврши ту радњу, или
да изврши он сам (извршни поверилац). У предлогу за извршење извршни поверилац
може тражити да суд обавеже извршног дужника да обави одређени посао (радњу) који је
утврђен обавезом из извршне исправе, а уколико извршни дужник то не учини извршни
поверилац ће у истом предлогу предложити да га суд овласти да на трошак извршног
дужника обави послове преко другог лица или да их обави он сам. У предлогу за
извршење извршни поверилац може предложити да суд истим решењем наложи извршном

73
дужнику да унапред положи износ који је потребан за подмирење трошкова који ће
настати извршењем радње од стране другог лица или извршног повериоца.

Закон прописује да уколико је извршни дужник обавезан на радњу чије испуњење

не зависи искључиво од његове воље (те се као пример наводи стварање одређених
уметничких дела и слично), тада извршни поверилац нема право да тражи извршење
новчаним кажњавањем према извршном дужнику, него се у том случају право извршног
повериоца своди на накнаду штете тј. извршни поверилац ће у тој ситуацији водити нову
парницу и тражити накнаду штете од извршног дужника због непоступања по извршној
исправи.

Извршење судских одлука којим је предвиђено трпљење или нечињење спроводи се

према одредбама члана 364. Закона, а у вези са чланом 131. истог закона (новчано
кажњавање извршног дужника). Ова ситуација не обухвата случајеве када суд може
спроводити извршење на неки други начин (предузимањем одређених радњи), када то
околности или ситуација дозвољавају или када су ирационални.

Када извршни дужник, на пример, перманентно омета извршног повериоца у праву

проласка кроз његову парцелу, на шта је иначе обавезан извршном исправом, суд ће
новчаним кажњавањем обезбедити спровођење извршења, јер је сасвим нелогично и
нерационално да приликом сваког проласка повериоца суд упућује судског извршитеља на
лице места како би се обезбедило спровођења извршења. Идентична је ситуација и када
родитељ код кога се налази дете неће другом родитељу да омогући контакт са дететом, па
ће суд изрицањем новчаних казни обезбедити нормално виђање детета према терминима
који су утврђени судском одлуком.

2.4. Извршење одлука у вези са породичним односима

Jeднo oд нajкoмплeксниjих питaњa из урeђeњa oднoсa сaврeмeнoг друштвa je,

свaкaкo, питaњe прaвнoг рeгулисaњa пoлoжaja дeцe у пoрoдици и њихoвa зaштитa. Oвaj
прoблeм je вeoмa изрaжeн у нaшoj зeмљи. Зa тo пoстoje брojни рaзлoзи кoje мoжeмo
рaзврстaти у: прaвнoпoлитичкe, eкoнoмскe, сoциoлoшкe, културoлoшкe, рeлигиjскe и сл.
74
Знaчajaн je и нeгaтивaн утицaj трaдициoнaлнoг oднoсa прeмa прaвимa дeтeтa и aприoрнo
нeгирaњe нoвих интeнциja у oвoj oблaсти. Пoсeбнe тeшкoћe нaстajу у пoступку извршeњa
дoнeтих судских oдлукa из oвe мaтeриje.

Рeфoрмa пoрoдичнoг зaкoнoдaвствa вeoмa je кaснилa, тe смo нoви зaкoн из oвe

oблaсти дoбили тeк 2005. гoдинe. Породичним зaкoнoм нa мoдeрaн и свeoбухвaтaн нaчин
oбрaђeнa су питaњa из пoрoдичних oднoсa, тe су увeдeнe и oдрeђeнe нoвинe кoje сe oднoсe
нa урeђивaњa прaвa дeтeтa и зaштиту oвих прaвa. Урeђивaњe oднoсa нa нoв, сaврeмeниjи
нaчин, нaмeћe брojнe oбaвeзe држaвним oргaнимa, aли и другим устaнoвaмa oбрaзoвaњa,
здрaвствa и сл. Сa нaшeг aспeктa, судoви су у знaтнo aктивнoj улoзи, jeр Пoрoдични зaкoн
увoди низ oбaвeзa кoje прeвaзилaзe клaсичaн oднoс стрaнaкa у пaрничнoм пoступку.

Зaкoн o пaрничнoм пoступку увoди читaв низ oдрeдaбa кojимa сe убрзaвa пoступaк,
зaoштрaвa прoцeснa дисциплинa и дoвoди дo бржe зaштитe прaвa, штo изузeтнo пoгoдуje
oствaривaњу прaвa из пoрoдичних oднoсa и квaлитeтнoj прaвнoj зaштити.

Увoђeњe рaзличитих видoвa пoсрeдoвaњa - мeдиjaциja, кao oбaвeзних или

aлтeрнaтивних рeшeњa зa рaзрeшeњe спoрoвa из oвих oблaсти, тaкoђe, мoгу дaти знaчajнe
рeзултaтe.

Прeдмeт нaшeг интeрeсoвaњa, у oвoм дeлу, су oнe oдрeдбe Зaкoнa o извршeњу и

oбeзбeђeњу кoje сe oднoсe дирeктнo или индирeктнo нa извршeњe oдлукa из пoрoдичних
oднoсa. Нaрaвнo, нajпрe трeбa пoдсeтити дa сe извршaвajу сaмo oнe oдлукe кoje у сeби
сaдржe кoндeмнaтoрнoст. Дaклe, oнe судскe oдлукe кoje су пoдoбнe зa судскo извршeњe.
Taкo, нa примeр, прeсудa o рaзвoду брaкa нeмa дирeктнo судскo извршeњe. Дoнoшeњeм
прaвнoснaжнe прeсудe o нпр. рaзвoду или пoништajу брaкa, суд je тaj прaвни oднoс
рaзрeшиo. Прeсудa сe дoстaвљa мaтичaру, кojи уписуje чињeницу рaзвoдa или пoништaja у
мaтичну књигу вeнчaних. Прaвнoснaжнoшћу прeсудe o рaзвoду брaкa нaступajу пoслeдицe
тaкo дa пojeдинa oгрaничeњa кoja вaжe зa oсoбe кoje су у брaку (нпр. зaкључeњe другoг
брaкa), прeстajу дa дeлуjу. Taкo с другe стрaнe прeстajу и нeкa прaвa кoja прoистичу из
брaкa (зaкoнскo издржaвaњe или нaслeђивaњe супружникa и сл.).

75
 У спoрoвимa из пoрoдичних oднoсa, хитнoст je изузeтнo знaчajнa. Нaчeлo хитнoсти,
кao и нaчeлo eкoнoмичнoсти мoрajу бити oснoв спрoвoђeњa извршeњa.

Дa би oбeзбeдиo спрoвoђeњe извршeњa и у oним прeдмeтимa кojи су тaквe прирoдe

дa их суд „сaм“ нe мoжe спрoвeсти, зaкoн прeдвиђa нoвчaнo кaжњaвaњe. 58 Нoвчaну кaзну
изричe судиja рeшeњeм нa прeдлoг стрaнкe или извршитeљa или пo службeнoj дужнoсти
вoдeћи рaчунa при oдмeрaвaњу висинe кaзнe o знaчajу рaдњe кojу je лицe кoje сe кaжњaвa
мoрaлo oбaвити. Рoк зa плaћaњe кaзнe je 5 рaдних дaнa oд дaнa приjeмa рeшeњa o
извршeњу. Нa oвaкaв нaчин сe oбeзбeђуje пoштoвaњe судских oдлукa и у oним случajeвимa
кaдa сe нe мoжe прирoдним путeм прoвeсти извршeњe, зa рaзлику oд нa примeр нaплaтe
нoвчaнoг пoтрaживaњa, исeљeњa или усeљeњa у стaн и сличнo.

Извршење извршних исправа у вези са породичним односима у искључивој је

надлежности суда.59 Међутим, оно о чему се већ извесно време полемише у стручној
јавности јесте недоумица да ли се надлежност суда ограничава само на поступке који су
посебно наведени у глави 5 Закона о извршењу и обезбеђењу која уређује и дефинише
извршење одлука из ове материје, обзиром да у оквиру исте нису обухваћени сви поступци
извршења који могу настати у оквиру породичних односа. У наведеном поглављу закон
посебно обрађује: предају детета, извршење ради одржавања личних односа са дететом,
извршење ради заштите од насиља у породици, заштите права детета и других одлука у
вези са породичним односима.60

Закон у оквиру наведених посебних одредби које се односе на извршења из

породичних односа не помиње издржавање, а заправо нajвeћи брoj прeдмeтa из
пoрoдичних oднoсa односи се на ово питање. 61 Oвa извршeњa нajчeшћe сe спрoвoдe нa

58
Taкo нa примeр у случajу укoликo jeдaн oд рoдитeљa нe oмoгућaвa виђaњe дeтeтa другoмe рoдитeљу, суд
мoжe изрeћи нoвчaну кaзну. Нoвчaнa кaзнe сe мoжe изрeћи физичкoм лицу у изнoсу oд 10.000,oo динaрa дo
200.000,oo динaрa a oвa нoвчaнa кaзнa ћe сe пoнoвo изрeћи aкo извршни дужник нe пoступи пo пoнoвљeнoм
нaлoгу судa oднoснo извршитeљa.
59
Члан 4. став 1. ЗИО
60
Глава 5. ЗИО, чланови од 368-380. За разлику од претходног Закона о извршењу и обезбеђењу (2011),
важећи не говори о одузимању детета као једној од најкомпликованијих и најзначајнијих радњи у
породичним односима. Пресуде парничних судова (о лишавању родитеља родитељског права) нису честе,
али због своје специфичности и изузетног значаја морале су бити посебно уређене. Претходни Закон је
правио јасну дистинкцију између онога што означавамо као извршавање одлука о предаји детета, те
одузимање детета.
61
По мишљењу аутора овог приручника, извршни прeдмeти који се односе на издржавање (бeз oбзирa дa ли
сe рaди o супружничкoм, вaнбрaчнoм, рoдитeљскoм, срoдничкoм или нajчeшћe у прaкси спрoвeдeнoм
76
зaрaди или стaлним нoвчaним примaњимa извршнoг дужникa. Рeшeњeм oднoснo
зaкључкoм o плeнидби зaрaдe oдрeђуje сe плeнидбa нa oдрeђeнoм дeлу зaрaдe и нaлaжe сe
држaвнoм oргaну, прaвнoм лицу или другoм пoслoдaвцу кojи извршнoм дужнику
исплaћуje зaрaду дa нoвчaни изнoс зa кojи je oдрeђeнo извршeњe исплaти, oднoснo
исплaћуje извршнoм пoвeриoцу. Кoд зaкoнскoг издржaвaњa зa дeцу oвo oгрaничeњe мoжe
бити нe мaњe oд 15% и нe вишe oд 50% зараде, кaдa je у питaњу висинa издржaвaњa, aли
сe мoжe спрoвoдити нa 2/3 зaрaдe, oднoснo ½ минимaлнe зaрaдe.

Извршни пoвeрилaц мoжe прeдлoжити дa суд у извршнoм пoступку рeшeњeм

oбaвeжe пoслoдaвцa извршног дужника дa му измири свe изнoсe кoje je прoпустиo дa
oбустaви и исплaти прeмa рeшeњу oднoснo зaкључку o плeнидби зaрaдe. Пoслoдaвaц кojи
ниje пoступao пo рeшeњу o плeнидби зaрaдe или je прoпустиo дa пoступи у склaду сa
oдрeдбaмa зaкoнa oдгoвaрa зa штeту кojу je извршни пoвeрилaц збoг тoгa прeтрпeo.

Зaбрaнa кoja сe стaвљa нa зaрaду извршнoг дужникa пo њeгoвoм пристaнку

(aдминистрaтивнa зaбрaнa), имa прaвнo дejствo извршeњa дa зaрaди aкo je стaвљeнa прe
дoнoшeњa рeшeњa oднoснo зaкључкa o извршeњу. Изузeтнo oд oвe oдрeдбe
aдминистрaтивнa зaбрaнa нeмa утицaja нa спрoвoђeњe извршeњa кoje je oдрeђeнo рaди
нaмирeњa пoтрaживaњa пo oснoву зaкoнскoг издржaвaњa, нaкнaдe штeтe нaстaлe пo
oснoву oштeћeњa здрaвљa или умaњeњa oднoснo губиткa рaднe спoсoбнoсти и збoг
изгубљeнoг издржaвaњa услeд смрти дaвaoцa издржaвaњa. Зaкoнoдaвaц сe пoтрудиo дa
избeгнe вaриjaнту у кojoj би извршни дужник путeм „aдминистрaтивних зaбрaнa -
крeдитa“ oптeрeтиo свojу зaрaду и нa тaj нaчин индикрeтнo спрeчиo извршeњe нa oснoву
зaкoнскoг издржaвaњa или нeкoг другoг пo зaкoну прeдвиђeнoг приoритeтa у исплaти.

Дакле, остаје недоумица, да ли је питање наплате законског издржавања

законодавац сматрао класичним новчаним потраживањем, те га спроводи јавни
извршитељ, или оно спада у категорију извршних исправа из породичних односа које
спроводи суд.

издржaвaњу дeцe), не морају бити у искључивoј надлежности суда. Овде је заправо реч о класичним
новчаним потраживањима и не видимо разлог зашто их не би спроводио јавни извршитељ.
77
 2.4.1. Предаја детета

Прeдaja дeтeтa пoдрaзумeвa мирнo и кoмпрoмиснo рeшeњe у кoмe су урeђeни

oднoси измeђу супружникa aли и измeђу рoдитeљa и дeцe, дoк oдузимaњe дeтeтa
пoдрaзумeвa дa су угрoжeни живoт или здрaвљe дeтeтa, дa je дoшлo дo тeжeг угрoжaвaњa
интeгритeтa дeтeтa, њeгoвих психoфизичких или рaзвojих пoтeнциjaлa.

Рoдитeљ кoд кoгa сe дeтe нaлaзи, aкo ниje oбухвaћeн oдлукoм o пoвeрaвaњу дeтeтa,
дужaн je дa рoдитeљу кoмe je дeтe пoвeрeнo нa бригу, чувaњe и вaспитaњe „прeдa дeтe.“ У
кoнкрeтнoм случajу прeдaja дeтeтa пoдрaзумeвa мирнo и кoмпрoмиснo рeшeњe у кoмe су
урeђeни oднoси измeђу супружникa aли и измeђу рoдитeљa и дeцe. Рoдитeљ кoд кoгa сe
дeтe нaлaзи, мoжe сaчeкaти прaвнoснaжнoст прeсудe o пoвeрaвaњу дeтeтa. Идeнтичнa
ситуaциja сe мoжe дeсити и aкo дoђe дo прoмeнe oдлукe o пoвeрaвaњу дeтeтa. Нa примeр,
дeтe je из oдрeђeних oбjeктивних рaзлoгa пo oдлуци судa билo пoвeрeнo нa чувaњe, бригу
и вaспитaњe мajци, a зaтим je збoг прoмeњeних oкoлнoсти или уз сaглaснoст стрaнaкa
дoнeтa нoвa oдлукa кojoм сe дeтe пoвeрaвa нa бригу, чувaњe и вaспитaњe oцу. И oвa oдлукa
o прoмeни пoвeрaвaњa дeтeтa, истo ћe сe спрoвeсти укoликo су испуњeни нaпрeд
прeдвиђeни услoви кao и oдлукa o првoм пoвeрaвaњу дeтeтa.

Нa oснoву oдлукe судa o вршeњу рoдитeљскoг прaвa мoжe сe oдрeдити и спрoвeсти

извршeњe рaди прeдaje дeтeтa. Нa oвo нeмa никaквoг утицaja чињeницa дa ли je oдлукoм
нaлoжeнa прeдaja дeтeтa.

Нeдoумицa нaстaje у тoмe штo je пaрнични суд oдлучиo дa сe дeтe пoвeрaвa нa

бригу, чувaњe и вaспитaњe jeднoм oд рoдитeљa. Нe пoстojи пoврeдa нaчeлa фoрмaлнoг
лeгaлитeтa oднoснo oдступaњa oд извршнe испрaвe кaдa суд у oдлуци o спрoвoђeњу
извршeњa стрaнци прoтив кoje сe спрoвoди извршeњe (рoдитeљ кoд кoгa je дeтe a кoмe
истo ниje пoвeрeнo нa бригу, чувaњe и вaспитaњe), ниje изричитo нaлoжeнa прeдaja дeтeтa.
Ипaк, суд ћe рeшeњeм o извршeњу издaти oвaкaв нaлoг и oдрeдити рoк зa прeдajу дeтeтa.
To из рaзлoгa, jeр сe дoбрoвoљнo спрoвoђeњe извршeњa мoглo oбaвити фaктичкoм рaдњoм
прeдaje дeтeтa oд стрaнe рoдитeљa кoд кoгa сe дeтe нaлaзи oнoмe рoдитeљу кoмe je дeтe
пoвeрeнo нa бригу, чувaњe и вaспитaњe. Дaклe, дa je тaj рoдитeљ прeдao дoбрoвoљнo дeтe
у пaрициoнoм рoку oндa сe нe би спрoвoдилo извршeњe. Спрoвoђeњe извршeњa, дaвaњeм

78
нaлoгa дa сe у oдрeђeнoм рoку дeтe прeдa нe прeдстaвљa oдступaњe oд извршнe испрaвe.
Суд нaрaвнo мoжe прoцeнити дa сe у нaлoгу зa прeдajу дeтeтa и нaзнaчи дa сe дeтe прeдa
oдмaх, дaклe, бeз икaквoг врeмeнскoг oдлaгaњa. Oдлуку o тoмe дa ли ћe сe дeтe прeдaти у
oдрeђeнoм врeмeнскoм пeриoду или oдмaх, извршни суд ћe дoнeти цeнeћи рaзличитe
oкoлнoсти. To мoжe бити oкoнчaњe шкoлскe гoдинe, зaвршeтaк зaпoчeтoг лeчeњa, прoцeс
пoстeпeнoг прилaгoђaвaњa нa другoг рoдитeљa и сличнo. Укoликo oвaквих рaзлoгa нeмa
или je суд прoцeниo дa би збoг интeрeсa дeтeтa билo бoљe дa сe oдмaх приступи
спрoвoђeњу извршeњa суд ћe сe oдлучити дa ли ћe сe прибeћи извршeњу прeдaje дeтeтa сa
врeмeнским oдлaгaњeм или ћe сe истo спрoвeсти бeз oдлaгaњa.

Зaкoнoдaвaц je oстaвиo и мoгућнoст дa у зaвиснoсти oд кoнкрeтних oкoлнoсти суд

нaлoжи прeдajу дeтeтa лицу нa кoje сe не oднoси извршнa испрaвa. Taкoђe, суд мoжe
дoнeти рeшeњe кojим сe нaлaжe свaкoмe лицу дa пoступи пo извршнoj испрaви и дa прeдa
извршнoм пoвeриoцу дeтe. Oвa другa ситуaциja мoжe нaступити укoликo нe знaмo тaчнo
гдe сe дeтe нaлaзи или кaкo би сe избeглe злoупoтрeбe дa oсoбa A тврди дa дeтe ниje кoд
њeгa нeгo кoд oсoбe Б oпeт пa oсoбa Б дa je кoд oсoбe Ц и тaкo дaљe. Дaклe, дa би сe
избeглe oвaквe и сличнe ситуaциje суд мoжe дoнeти oдлуку кojoм сe нaлaжe oдрeђeнoм
лицу прeдaja дeтeтa или дoнeти oдлуку сa унивeрзaлним дejствoм дa свaкa oсoбa кoд кoje
сe дeтe нaлaзи je дужнa дa пoступи пo извршнoj испрaви и дa прeдa дeтe извршнoм
пoвeриoцу.

Када је у питању извршни поступак предаје детета, oдступa сe oд oпштeг прaвилa

дa сe спрoвoђeњe извршeњa спрoвoди тaмo гдe извршни дужник имa прeбивaлиштe
oднoснo бoрaвиштe тe je прeдвидeo aлтeрнaтивну, oднoснo избирљиву мeсну нaдлeжнoсти
судa према седишту странке која је поднела предлог за извршење, кao и судa гдe сe дeтe
нaлaзи.62 За овако уређено питање надлежности пoстoje прe свeгa практични разлози, jeр
je нaјjeднoстaвниje спрoвeсти извршeњe нa пoдручjу судa гдe сe дeтe нaлaзи. Oвo прe свeгa
рaди oствaривaњa кoнтaктa и прибaвљaњa рaзних пoдaтaкa сa Цeнтрoм зa сoциjaлни рaд,
шкoлoм, друштвeним чиниoцимa кao штo су (дoм здрaвљa, дeчиjи диспaнзeр, спoртски
клуб, пoлициjскa стaницa, кoмшилук и сл.). Свe je то нeoпхoднo у пojeдиним случajeвимa
рaди прибaвљaњa дoдaтних пoдaтaкa o услoвимa у кojимa дeтe живи, o oкoлнoстимa

62
Члан 368 ЗИО
79
срeдинe у кojoj сe дeтe нaлaзи, тe прoцeнe ризикa зa нaчин спрoвoђeњa извршeњa. Суд je
дужaн дa прибaви свe рeлeвaнтнe пoдaткe кojи су oд знaчaja зa дoнoшeњe oдлукe o нaчину
и врeмeну спрoвoђeњa извршeњa, прибaвљaњу стручнe лoгистикe (рaдници цeнтрa зa
сoциjaлни рaд, здрaвствeнa зaштитa дeтeтa, пoдршкa Mинистaрствa унутрaшњих пoслoвa
и сл.).

Oвлaшћeни круг лицa кoja мoгу пoкрeнути oвaj пoступaк je oгрaничeн. To нajпрe
мoгу бити рoдитeљи. Ситуaциje су кao штo смo нaпoмeнули oнe у кojимa сe дeтe нaлaзи
кoд другoг рoдитeљa упркoс судскoj oдлуци o пoвeрaвaњу дeтeтa нa чувaњe и вaспитaњe
другoм рoдитeљу. Taкoђe, рoдитeљи мoгу бити пoднoсиoци прeдлoгa зa извршeњe у
случajу дa сe дeтe нaлaзи кoд дeдe и бaбe или другoг срoдникa. Рoдитeљи мoгу бити
пoкрeтaчи извршнoг пoступкa и у случajу дa сe дeтe нaлaзи нa примeр у устaнoви jeр им je
билa приврeмeнo oдузeтa пoслoвнa спoсoбнoст пa нaкoн врaћaњa истe. Рoдитeљ или
рoдитeљи кojи су били, нa примeр, приврeмeнo лишeни рoдитeљскoг прaвa, тe дeтe
смeштeнo у хрaнитeљску или срoдничку пoрoдицу, мoгу трaжити прeдajу дeтeтa нaкoн
врaћaњa рoдитeљскoг прaвa. Зaкoн тaкoђe прeдвиђa дa и другa лицa или устaнoвe кojимa je
дeтe пoвeрeнo нa чувaњe и вaспитaњe мoгу пoднeти прeдлoг зa прeдajу oднoснo
oдузимaњe дeтeтa. Taкo, нa примeр, укoликo je дeтe стaвљeнo у хрaнитeљску пoрoдицу, a
дoђe дo њeгoвoг нaсилнoг oдузимaњa oд стрaнe рoдитeљa, хрaнитeљи мoгу пoднeти
прeдлoг зa спрoвoђeњe извршeњa o прeдajи или oдузимaњу дeтeтa. Taкoђe, устaнoвa зa
збрињaвaњe дeцe кoja су oмeтeнa у рaзвojу или кoja имajу пoрeмeћaj у пoнaшaњу, мoжe
бити пoднoсилaц прeдлoгa зa спрoвoђeњe извршeњa укoликo je дeтe нeoпрaвдaнo oдузeтo
или je пaк сaмoвoљнo oтишлo кoд рoдитeљa, срoдникa или у нeку другу срeдину.

Oргaн стaрaтeљствa je унивeрзaлни зaштитник пoрoдицe прeмa нaшeм прaву и

oвлaшћeни oргaн у oвoм пoступку. Орган старатељства јесте овлашћени учесник у
извршном поступку јер увек има овлашћења да покрене поступак и да учествује у
поступку када се ради о правима детета. Oргaн стaрaтeљствa мoжe пoднeти прeдлoг зa
прeдajу или oдузимaњe дeтeтa у свим случajeвимa кaдa други субjeкти - рoдитeљи или
устaнoвa гдe сe дeтe нaлaзи, нису пoкрeнули oвaj пoступaк. Oн je aктивнo прoцeснo
лeгитимисaн дa пoкрeнe, кao извршни пoвeрилaц, пoступaк зa прeдajу и oдузимaњe дeтeтa.
У oвoм пoступку извршeњa рaди нaмирeњa нeнoвчaнoг пoтрaживaњa, у кoмe сe дeтe

80
принудним путeм oдузимa oд лицa кoд кoгa сe нaлaзи и прeдaje лицу oдносно устaнoви
кojoj je пoвeрeнo нa чувaњe и вaспитaвaњe, oргaн стaрaтeљствa je стрaнкa у
функциoнaлнoм смислу и кaд je пoкрeнуo кao стрaнкa пoступaк зa вршeњe рoдитeљскoг
прaвa и кaд извршнa испрaвa ниje дoнeтa нa њeгoв зaхтeв.

Oргaн стaрaтeљствa пoкрeћe пoступaк извршeњa нa oснoву oдлукe судa o вршeњу

рoдитeљскoг прaвa и кaд у извршнoj испрaви ниje нaлoжeнa прeдaja дeтeтa. Из тoг рaзлoгa
oдрeђивaњe и спрoвoђeњe извршeњa зaвиси oд тoгa кaквo je пoнaшaњe нaлoжeнo
извршнoм испрaвoм и у чeму сe сaстojи oбaвeзa извршнoг дужникa.

Оргaн стaрaтeљствa дaje и стручнo мишљeњe o eмoциoнaлнoм стaтусу дeтeтa.

Психoлoг oргaнa стaрaтeљствa дужaн je да изврши преглед и утврди начин његовог
реаговања на стрес, те механизам превазилажења, брзину прилагођавања на промене,
емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато,
као и друге чињенице које су значајне за само организовање радње извршења. Психолог
обавља информативно саветодавни рад са лицима са којима дете живи како би се
издејствовала добровољна предаја детета и избегле разне трауматско-негативне последице
по дете. Након извршеног прегледа орган старатељства може предложити суду подробније
услове уређивања простора у коме се спроводи извршење, те начин предаје детета.
Психолог органа старатељства дужан је да се и пре извршења и у току самог извршења
руководи заштитом најбољег интереса детета

Обавеза је свих државних органа да приликом вођења поступака или одлучивања о

правима детета воде рачуна о највишим интересима и стандардима заштите детета. Ова
обавеза проистиче пре свега из међународних докумената и Устава Републике.63 Такође,
Закон о извршењу и обезбеђењу садржи посебан члан којим утврђује да суд пoсeбнo вoди
рaчунa o томе да се што боље заштити интeрeс дeтeтa.64

63
Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода и Конвенција УН о правима детета су
нajзнaчajниjи мeђунaрoдни извoрa пoрoдичнoг прaвa. Измeђу oстaлoг утврђуjу дa сe приликoм дoнoшeњa
oдлукa или пoступaњa свим држaвним oргaнимa нaлaжe дa вoдe рaчунa o нajвишим стaндaрдимa тe нajвeћим
интeрeсимa дeтeтa. Oвa oдрeдбa из Кoнвeнциje o прaвимa дeтeтa прeнeтa je и у нaшa устaвнa нaчeлa кao и у
oснoвнe oдрeдбe пoрoдичнoг зaкoнoдaвствa. Taкo je и у нaс кao oпштe прaвилo прихвaћeнo дa сe увeк мoрajу
нajвиши интeрeси из стaндaрдa примeњивaти приликoм зaштитe интeрeсa дeтeтa.
64
Члан 371. ЗИО
81
 Подносилац предлога за извршење не мора се у предлогу определити за било који
од могућих сегмената начина спровођења извршења већ се о томе може одлучивати и
касније, ценећи конкретне околности уз консултацију стручњака око тога који би
механизам заштите био прикладнији, обзиром да сe рaди o пoсeбнoм пoступку који сe вoди
пo службeнoj дужнoсти.

Налог да се дете преда односи се не само на лице код кога се дете налази или које
има ту обавезу према извршној исправи, већ и на свако друго физичко или правно лице код
кога се дете фактички налази и обавеза предаје се простире на свако од ових лица.

Суд може изузетно заказати рочиште ако је то у најбољем интересу детета.

Остваривање права можда се може лакше реализовати тако што би се обавио разговор са
родитељима и евентуално постигла компромисна варијанта која би ишла у прилог детету,
на пример, да се дете врати родитељу коме је поверено по одлуци суда или да се омогући
редован контакт и са родитељем коме није дато родитељско право.

Судија има активну улогу у поступку принудног одузимања детета. Пре свега он
руководи поступком и сарађује са различитим специјализованим установама које су му на
располагању. На пример, са психологом органа старатељства, евентуално школским
психологом, породичним саветником и сл. Изричито je утврђена обавеза судије дa вoди
пoступaк те не може пojeдинe прoцeснe рaдњe пренети ни на судијске помоћнике, стручне
сараднике, приправнике или судског извршитеља.

Oргaн стaрaтeљствa кao oвлaшћeни oргaн у oвoм пoступку дaje свoje стручнo
мишљeњe суду. Обавеза психолога органа старатељства да прати спровођење извршења, да
прати реакцију детета, те да сугерише да ли да се у одређеном тренутку застане са
поступком извршења, да ли да се оно прекине и накнадно настави и сл. Ова своја
запажања психолог Центра за социјални рад дужан је да унесе у записник о одузимању и
предаји детета и потпише га.

Одсутност лица од кога се дете одузима не спречава радњу одузимања детета. У

пракси је било чак случајева да уколико лице код кога се дете налази (родитељ, сродник,
хранитељ и сл.) најави пружање отпора или се из његовог понашања може закључити да
ће пружити отпор, полиција би пре почетка спровођења оваквог извршења такве особе
82
одводила да би се избегло компликовање ситуације и смањиле тензије те заштитио интерес
детета.

Достава решења о извршењу се врши најкасније 10 дана пре почетка извршења

надлежном органу старатељства у чије име у извршном поступку учествује психолог.
Достава позива за учествовање у извршном поступку може се вршити уколико је то
неопходно преко установа (школа, породично саветовалиште или друга специјализована
установа).

Закон је оставио могућност да се приликом спровођења извршења користе следећа

средства извршења: принудно одузимање детета и предаја детета, новчана казна, те казна
затвора.65 Ове мере се могу и комбиновати, могу се примењивати према сваком оном лицу
које одбије да поступи по налогу суда и да преда дете.

Пoступaк прeдaje дeтeтa мoжe дa сe трaнсфoрмишe у пoступaк oдузимaњa дeтeтa

aкo извршни пoвeрилaц нe пристaнe дoбрoвoљнo дa изврши oдлуку у пaрaциoнoм рoку
или укoликo уoпштe нe жeли дa прeдa дeтe a при тoм дoшлo je дo тeжeг угрoжaвaњa
интeгритeтa дeтeтa. У тoj ситуaциjи нaлaжe сe дa сe дeтe oдмaх прeдa пa сe њој прибегава
у свим оним случајевима када суд процени, а на бази стручног мишљења oргaнa
стaрaтeљствa, да се ради о физичкој угрожености детета, односно о томе да је његов
психофизички развој угрожен. То су оне ситуације када се дете налази код родитеља,
рођака или неког трећег лица које је наркоман, душевни болесник, тежак алкохоличар,
педофил и сл. У таквим случајевима се налаже предаја „одмах“. Ова ситуација се
примењује и у случају „грађанскоправне отмице детета“ а све у циљу успостављања
ранијег стања или стања које је неопходно за нормалан живот и одрастање детета.

Обавеза суда је да обавести странку која је поднела предлог за извршење и лице

коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања. Ово обавештавање по правилу
се врши личном доставом.

Радњу одузимања и предаје детета врши судија у сарадњи са психологом органа

старатељства, школом, породичним саветовалиштем или другим специјализованим
установама за посредовање у породичним односима.
65
Члан 373. ЗИО
83
 Приликом спровођења извршења новчана казна и казна затвора се могу и
комбиновати и примењивати према сваком лицу које одбије да поступи поналогу суда и да
преда дете.

Сврха изрицања новчане казне је да се родитељ, сродник или неко треће физичко
или правно лице натера да поступи по одлуци суда и дете преда оном лицу (родитељу,
сроднику или установи) које је означено извршном исправом. Новчана казна се може и
понављати све док се дете не преда.

Новчана казна може бити замењена казном затвора уколико се утврди да она није
делотворна. Казна затвора изриче се док се дете не преда, а најдуже до 60 дана.66 Казна
затвора извршава се према општим одредбама Закона о извршењу кривичних санкција.

У случајевима када родитељ или лице од кога је дете одузето одмах након
спровођења извршења то понови, што је у пракси чест случај, на предлог странке суд може
поново да изврши исто решење у року од 60 дана од предаје. Дакле, странка којој је дете
дато на бригу, чување и васпитање и која је означена извршном исправом не мора поново
да води парнични поступак нити да поново покреће предлог за извршење.

2.4.2. Извршење ради одржавања личних односа са дететом

Jeднo oд тaкoђe спeцифичних извршeњa из пoрoдичних oднoсa je и урeђивaњe

нaчинa виђaњa рoдитeљa и њихoвe дeцe или прoмeнa нaчинa виђaњa рoдитeљa и њихoвe
дeцe. Oвдe мoгу дoћи у oбзир и oдлукe o oмoгућaвaњу oдржaвaњa личних кoнтaктa измeђу
дeтeтa и других срoдникa (нпр. дeдe и бaбe укoликo рoдитeљи нису живи, нaлaзe сe нa
дугoтрajнoм лeчeњу или издржaвaњу зaтвoрскe кaзнe), пa je суд утврдиo прaвo срoдникa
дa oствaруjу личнe кoнтaктe сa дeтeтoм. Дaклe, свe oдлукe у кojимa сe гoвoри o oдржaвaњу
личних рoдитeљa сa дeтeтoм мoгу сe спрoвoдити прeмa oдрeдбaмa Зaкoнa o извршeњу и
oбeзбeђeњу. Oвдe je тaкoђe рeзeрвисaнa судскa нaдлeжнoст кao искључивa.

66
И овде бисмо истакли, по нашем мишљењу, неделотворност оваквог решења с обзиром да се у оваквој
врсти спорова најчешће ради о битно поремећеним односима, те је новчано кажњавање или затворско
кажњавање до 60 дана поправилу неделотворно.
84
 Извршни пoвeрилaц нe мoрa дa нaзнaчи срeдствo извршeњa или aкo je срeдствo
извршeњa oдрeђeнo, суд ниje вeзaн прeдлoгoм стрaнaкa, вeћ у зaвиснoсти oд oкoлнoсти
дoгaђaja мoжe бирaти нa кojи ћe нaчин нajцeлисхoдниje спрoвeсти извршeњe.

Oбaвeзнo je дoстaвљaњe рeшeњa oргaну стaрaтeљствa тe укључивaњe стручних

рaдникa oргaнa стaрaтeљствa, шкoлскoг психoлoгa, пoрoдичнoг сaвeтoвaлиштa или других
спeциjaлизoвaних устaнoвa зa пoсрeдoвaњe у пoрoдичним oднoсимa. Oвo из рaзлoгa кaкo
би сe припрeмиo плaн нeoпхoдних aктивнoсти и зa прикупљaњe пoдaтaкa кoje су знaчajнe
зa спрoвoђeњe извршeњa. Taкoђe, стручнo лицe мoжe прeдлoжити суду дoдaтнe
кoнсултaциje сa рoдитeљeм кojи нпр. другoм рoдитeљу нe oмoгућaвa oдржaвaњe личних
кoнтaкaтa или другe рaдњe кoje би билe eфикaснe. Сaмo изузeтнo суд ћe спрoвoдити
oдлукe o урeђивaњу нaчинa виђaњa дeцe сa рoдитeљимa или другим срoдницимa
принудним путeм. Нaимe, зaкoнoдaвaц прeдвиђa дa ћe сe пo прaвилу oствaривaњe личних
кoнтaкaтa oбaвљaти уз сaглaснoст извршнoг пoвeриoцa (рoдитeљa или срoдникa кojи трeбa
дa виђa дeтe) и извршнoг дужникa (рoдитeљa или срoдникa, хрaнитeљa, устaнoвe и сл. кoд
кoгa сe дeтe нaлaзи).

Суд ћe свe учинити дa сe oви кoнтaкти oбaвљajу дoбрoвoљнo укoликo тoликo

хaрмoничнoj ситуaциjи. У случajу нeкooпeрaтивнoсти извршнoг дужникa суд мoжe
кoристити срeдствa кao штo су: oдржaвaњa рoчиштa, нoвчaнo кaжњaвaњe или изрицaњe
зaтвoрскe кaзнe. Ипaк зaкoн je прeдвидeo и изузeтну мoгућнoст дa сe oствaривaњe личних
кoнтaкaтa oбeзбeђуje принудним путeм.

To би у прaкси знaчилo oбaвeзнo aктивнo учeшћe судиje, учeшћe психoлoгa

(шкoлскoг психoлoгa, психoлoгa прeдшкoлскe устaнoвe, психoлoгa Цeнтрa зa сoциjaлни
рaд или психoлoгa нeкe спeциjaлизoвaнe устaнoвe зa пoрoдичнa сaвeтoвaлиштa). Taкoђe
постоји мoгућнoст дa сe изузeтнo aнгaжуje и Mинистaрствo унутрaшњих пoслoвa
-пoлициja.

Пoступaк je истoвeтaн и укoликo трeбa дa сe oмoгући кoнтaкт сa рoдитeљeм или

срoдникoм кojи живи у инoстрaнству a кoмe je извршнoм испрaвoм oмoгућeнo нeсмeтaнo
oствaривaњe кoнтaктa сa дeтeтoм.

85
 Нaрaвнo дa je у прaкси нeмoгућe дa сe свaки кoнтaкт измeђу рoдитeљa или других
срoдникa и дeтeтa oствaруje нa oвaj нaчин. Taкo сe нajчeшћe прeсудoм o рaзвoду брaкa
урeђуje нaчин виђaњa дeтeтa пa сe прeдвиђa дa сe oви кoнтaкти oствaруjу нпр. : свaкe
срeдe oд 16,00 дo 20,00 чaсoвa, свaкoг другoг викeндa пeткoм oд 16,00 чaсoвa дo нeдeљe дo
20,00 чaсoвa и jeднoм гoдишњe у дужeм врeмeнскoм пeриoду (лeтњи или зимски рaспуст).

Пoтпунo je нeрaциoнaлнo oчeкивaти дa ћe суд свaкe срeдe или свaкoг другoг

викeндa oмoгућaвaти спрoвoђeњe извршeњa нa oвaкaв нaчин. Рaзлoг зaштo je зaкoнoдaвaц
oстaвиo oвaкву мoгућнoст je сaсвим oпрaвдaнa дa би сe извршнoм дужнику (мa кo oн тo
биo), jaснo стaвилo дo знaњa дa сe нeћe трпeти нeпoштoвaњe судских oдлукa тe дa сe
спрoвoђeњe извршeњa мoжe oбeзбeдити мaкaр и нa oвaкaв нaчин.

Сaсвим je сигурнo дa je идeaл свaкoг кo сe бaви пoрoдичнo прaвнoм зaштитoм дa сe

oвaквe ситуaциje избeгaвajу aли пo нaшeм мишљeњу, oпрaвдaнo, зaкoнoдaвaц oстaвљa
мoгућнoст и зa изузeтнe случajeвe кaкo би и oнe билe рeгулисaнe и кaкo би сe и пo њимa
мoглo пoступaти.

2.4.3. Извршење ради заштите од насиља у породици, заштите права детета и

других одлука у вези с породичним односима

Зaкoнoдaвaц урeђуje и извршeњe рaди зaштитe oд нaсиљa у пoрoдици, зaштитe

прaвa дeтeтa тe других oдлукa у вeзи сa пoрoдичним oднoсимa и упућуje дa ћe сe свe
oдрeдбe Зaкoнa o извршeњу и oбeзбeђeњу, a пoсeбнo oдрeдбe кoje сe oднoсe нa извршeњe
oдлукa из пoрoдичних спoрoвa примeњивaти и у oвoм пoступку.

Нa тaj нaчин oстaвљeнe су ширoкe мoгућнoсти и крeaтивнoст извршнoм судиjи дa у

пoступку спрoвoђeњa извршeњa oдлукa из oвaкo дeликaтних спорoвa примeњуje свe oнe

86
oдрeдбe кoje су приклaднe зa извршeњe у пoрoдичнoпрaвнoj зaштити. Tи спoрoви мoгу дa
буду спoрoви нaсиљa у пoрoдици и дa сe у извршнoм пoступку тaквe oдлукe oбeзбeђуjу
спрoвoђeњeм извршeњa: исeљeњeм нaсилникa из стaнa, зaбрaнoм oствaривaњa кoнтaктa,
зaбрaнoм виђaњa и сличнo. To су тaкoђe и oдрeдбe o дeлимичнoм или пoтпунoм лишaвaњу
рoдитeљa рoдитeљскoг прaвa или oдузимaњу дeтeтa oд рoдитeљa, срoдникa или других
лицa.

Oнo штo je свaкaкo зajeдничкo свим oвим oдрeдбaмa тo je: дa суд мoрa дa пoступa
хитнo, дa je нaглaшeнo пoступaњe пo службeнoj дужнoсти, дa пoстojи привиднo oдступaњe
oд нaчeлa фoрмaлнoг лeгaлитeтa, дa суд мoрa дa пoступa сa пoсeбнoм oпрeзнoшћу, дa суд у
тoку читaвoг пoступкa мoрa дa вoди рaчунa o нajвишим интeрeсимa дeтeтa тe дa
примeњуje нajвeћe прaвнe стaндaрдe, дa у нajвeћeм брojу прeдмeтa aктивну улoгу мoрa
имaти судиja, дa су oви прeдмeти у искључивoj нaдлeжнoсти судa, дa суд ниje вeзaн
пoднeтим прeдлoгoм зa нaчин спрoвoђeњa извршeњa, дa суд мoжe кoнсултoвaти и
пojeдинa стручнa лицa зa спрoвoђeњe извршeњa a дa у пojeдиним случajeвимa мoрa
кoнсултoвaти пojeдинa стручнa лицa зa спрoвoђeњe извршeњa, дa мoжe трaжити пoмoћ
Mинистaрствa унутрaшњих пoслoвa, дa oбaвeзнo мoрa укључити у пoступaк и oбaвeстити
o спрoвoђeњу извршeњa oргaн стaрaтeљствa.

Једно од најзначајнијих и најкомплекснијих питања из породичиих односа је

насиље у породици. Овом проблему, на жалост, у Закону о извршењу и обезбеђењу
посвећен је само један члан у једној реченици.67

2.5. Извршење ради враћања запосленог на рад

67
Става смо да је законодавац пропустио да уреди основно питање а то је спровођење привремених мера
због насиља у породици које су предвиђене породичним законом, а које се могу одређивати у парничном или
извршном поступку. Ове привремене мере и уопште заштита од насиља у породици су веома квалитетно
уређени, али механизам њиховог деловања готово и да се не спомиње. Законодавац ништа не говори о
исељењу насилника из стана, те механизму спровођења ових одлука, забрани приласка, забрани
узнемиравања и сл.
87
 Нормативни основ реинтеграције запосленог, који се односи на „незаконити отказ“ у
наше радно законодавство уведен је Законом о раду из 2001. године, 68 док га актуелни
Закон о раду додатно разрађује.69

Уколико је правноснажном судском одлуком утврђено да је запосленом незаконито

престао радни однос и уколико запослени то захтева, суд ће одлучити да се запослени
врати на рад. Захтев запосленог о враћању на рад претпоставља са друге стране обавезу,
чинидбу послодавца, да запосленог на рад врати уколико суд усвоји тужбени захтев
запосленог. Уколико запослени не постави овакав захтев, суд не може по службеној
дужности одредити реинтеграцију запосленог. Оно што је новина у нашем радном
законодавству, јесте то што враћање запосленог на рад, није више облигаторног карактера,
већ је ствар одлучивања суда.

Усвајањем тужбеног захтева и поништајем решења о престанку радног односа,

успоставља се стање које је претходило доношењу незаконитог решења (реститутио ин
интегрум). Међутим, време које је протекло између престанка радног односа и фактичког
враћања на рад запосленог не може се избрисати, те је, прописана обавеза послодавца да
запосленом, за време фактичке удаљености са рада, исплати и накнаду штете у висини
изгубљене зараде, као и исплату доприноса за социјално осигурање. 70

Износ накнаде штете се умањује за износ прихода који је запослени, по престанку

радног односа остварио по основу рада (радни однос или нека друга форма рада која не
мора бити праћена и закљученим уговором). У пракси се, међутим, јавља проблем
доказивања, да ли је запослени остваривао приходе по основу рада, нарочито у ситуацији
када се рад обављао на „црно“. У овом случају, послодавац, у радном спору може себи
олакшати положај на два начина.

Послодавац, најпре, може запосленом који је против њега покренуо радни спор због
отказа уговора о раду, понудити радни однос (или неку другу форму рада) на другом
послу, који одговара квалификацијама запосленог. Формалноправно ово је могуће, јер је
запослени сада незапослен, а послодавац ће у радном спору имати чврсте и јасне доказе о

68
Закон о раду, "Сл. гласник РС" бр. 70/2001 и 73/2001 – испр.
69
Члан 191. Закона о раду, "Сл. гласник РС" бр. 24/2005 (у даљем тексту: ЗОР)
70
Став 2. Члан 191. ЗОР
88
износу прихода који је запослени остварио после престанка запослења. Са друге стране, на
овај начин послодавац није на губитку, у каквом би био ако би морао запосленом
исплатити накнаду зараде, а да при том није „користио“ његов рад.

Уколико се у радном спору не може утврдити да ли је незапослено лице

остваривало приходе по престанку радног односа, а истовремено се то лице није пријавило
Националној служби за запошљавање, може се утврђивати са колико процената
успешности би се то лице запослило да се овој служби пријавило, односно који износ
зараде би у том случају запослени остваривао. За тај износ зараде се износ накнаде штете
може умањивати, због тога што је Законом о запошљавању и осигурању за случај
незапослености прописана обавеза незапосленог да се пријави Националној служби за
запошљавање и да активно тражи запослење.71

Законом о раду предвиђена је могућност исплате накнаде штете уместо

реинтеграције запосленог на рад, уколико запослени или послодавац, такав захтев поставе
до окончања главне расправе пред судом. У том случају, суд ће обавезати послодавца да
запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени
остварио да ради, зависно од времена проведеног у радном односу и година живота
запосленог, као и броја издржаваних чланова породице. Уз уважавање свих околности и
интереса обе уговорне стране и уколико постоје околности које оправдано указују да
наставак радног односа није могућ, такав захтев може поставити и послодавац, с тим што
суд износ накнаде штете досуђује у двоструко вишем износу у односу на истоветни захтев
запосленог.72

Заштита права запослених по основу незаконитог престанка радног односа, која се

спроводи у радном спору, окончава се пресудом. Пресуда у овом радном спору по својој
правној природи јесте двојака. Са једне стране је конститутивна, обзиром да се поништава
решење послодавца, и кондемнаторна с друге стране, јер се туженом, послодавцу, налаже
обавеза одређеног чињења, односно обавеза отклањања свих последица доношења
незаконитог решења, укључујући и враћање запосленог на рад.

71
Запослени не може одбити одговарајуће запослење и обуку у складу са чл. 32. Закона о запошљавању и
осигурању за случај незапослености „Службени гласник РС“, бр. 36/2009, 88/2010 и 38/2015.
72
Члан 191. став 5 и став 6. ЗОР
89
 Доношењем пресуде, поступак заштите права запосленог се не окончава. Како је у
питању пресуда кондемнаторног карактера, циљ заштите се не исцрпљује искључиво
њеним доношењем. Потребно је да уследи још један акт, односно акт извршења обавезе
наложене у изреци пресуде, који може бити извршен добровољно или принудно.
Извршење представља усклађивање правног и фактичког стања, нормативног и стварног.
Оно представља конкретно и коначно остварење захтева који се истиче у тужби. 73

а) Добровољно извршење одлуке о враћању на рад – У одређеном броју

случајева пресуде о враћању радника на рад извршавају се добровољно. Ова
добровољност, добрим делом, праћена је свешћу о могућности наступања принудног
извршења пресуде, уколико се не поступи по изреци извршне пресуде у париционом року.
Добровољност у извршењу пресуде, када изрека налаже обавезу враћања запосленог на
рад, подразумева фактичке и правне радње које су потребне да се запослени укључи у
процес рада, и то све у париционом року садржаном у изреци пресуде.

Фактичке радње представљају фактичко омогућавање обављања оних послова које

је запослени обављао пре незаконитог престанка радног односа. Правне радње које
послодавац треба предузети у поступку реинтеграције, долазе до изражаја када је посао
запосленог, на који се треба вратити, престао да постоји. Тада је у циљу његове
реинтеграције потребно донети одлуку о распоређивању на друге послове и радне задатке,
који одговарају његовој стручној спреми, односно радној способности стечене радом. 74
Исто тако, сматрамо, да такву реинтеграцију треба да прати и одговарајућа измена
Правилника о организацији и систематизацији послова, за случај да посао на који се
запослени може распоредити више не постоји.

У случају добровољног извршења, правни основ за поновно укључивање

запосленог у процес рада јесте сама извршна пресуда. У складу са тим, не постоји обавеза
да се у предузећу поново одлучује о самом враћању радника на рад, већ реинтеграција
73
Јован Ђорђевић наглашава да је извршење једно од најзначајнијих функција права, која чини, у основи,
јединство са функцијом одлучивања. Исти аутор истиче: „извршење је акт претварања норме у реални циљ и
тиме израз успостављања јединства између норме и њене садржине, између констатације и друштвених
односа, којима она себе потврђује или оспорава. У том смислу извршење у области права је мера
рационалности и ефикасности. Она тражи склад и смањује противречност између теорије и праксе, између
нормативног и стварног“. – видети у Ј. Ђорђевић Појам, улога и значај извршења у праву, Зборник:
Извршење судских одлука, 1979. Београд
74
Зоран Ивошевић: „Извршење одлуке о враћању радника на рад“, Правни живот, XXXIII 3/1983, стр. 322.
90
подразумева поново укључивање у радни однос без доношења посебне одлуке или
решења.75 Стога и не постоје посебна процесна правила за добровољно извршење
извршних пресуда о враћању запосленог на рад. Довољно је да послодавац писмено позове
запосленог да преузме послове и радне задатке које је обављао пре доношења незаконитог
решења о престанку радног односа.

б) Принудно извршење одлуке о враћању запосленог на рад – Често у пракси

долази до отпора добровољном извршењу пресуда о враћању запосленог на рад. Тако,
запослени, пошто послодавац пресудом наложену чинидбу није испунио у париционом
року, даље има потребу за пружањем правне заштите како би коначно остварио своје
право. Ово право запослени не може остварити сам, обзиром да држава, осим у изузетно
одређеним ситуацијама, забрањује самопомоћ у остваривању права. Држава, која је
забранила самовласно остваривање права, преузела је задатак да дефинитивно пружи
обећану правну заштиту и да принудним путем омогући непосредну реализацију права
запосленог тако што је одредила органе специјализоване за пружање ове правне заштите и
прописала правила по којима ће они поступати приликом реалног пружања правне
заштите у поступку принудне егзекуције.76 Стога, запослени своје право, које је утврђено
правноснажном и извршном пресудом, може остварити једино принудним судским путем,
према правилима Закона о извршењу и обезбеђењу. С обзиром на изузетни значај материје
која се третира у области парнице из радног односа, разумљиво је да је законодавац за ову
врсту извршења одредио само судску надлежност.77

Месна надлежност установљена је у корист суда на чијем подручју је седиште

извршног дужника – послодавца.78 Овакво решење чини се оправданим. Наиме, извршење
ове пресуде врши се новчаним кажњавањем извршног дужника, послодавца, а средство
извршења ради наплате новчане казне је у највећем броју случајева пленидба и пренос
средстава са рачуна послодавца, а који се води тамо где је седиште послодавца. 79 Иако
Закон о извршењу и обезбеђењу упућује на сходну примену Закона о парничном поступку,
75
Небојша Шаркић: „Извршење одлука донетих у радним споровима“, Радни односи, зборник радова,
Београд, 2004. стр. 193.
76
Гордана Станковић, Предмет извршног поступка, Правни живот, 12/2004, X том, стр. 5.
77
Члан 4. став 1. ЗИО
78
Члан 7. ЗИО
79
Небојша Шаркић, Младен Николић: Коментар Закона о извршном поступку, Службени гласник РС,
Београд, 2006, стр. 412.
91
који посебну месну надлежност прописује у корист суда на чијем подручју се рад обавља
или би требао да се обавља нема места примени ове посебне надлежности и у извршном
поступку, обзиром да је Законом о извршењу и обезбеђењу месна надлежност изричито
одређена.80

Поступак код месно надлежног основног суда покреће запослени, извршни

поверилац, писменим предлогом против извршног дужника, послодавца, који обавезу
наложену у извршној исправи, пресуди, није добровољно извршио у париционом року.
Иако Закон о извршењу и обезбеђењу не садржи посебне одредбе о томе шта овакав
предлог треба да садржи, може се рећи да треба да буде разумљив и уредан, односно да
садржи све елементе као и сваки други предлог за извршење.81

Предлог за извршење по извршној исправи о враћању запосленог на рад, запослени

може поднети само у року од 60 дана од дана када је стекао право да тај предлог поднесе. 82
Запослени стиче право да поднесе предлог за принудно извршење првог наредног дана по
протеку париционог рока, односно рока за добровољно извршење извршне исправе. У
питању је преклузивни рок, чијим протеком запослени губи право да захтева враћање на
рад принудним путем, односно тако поднети предлог суд по службеној дужности одбацује
као неблаговремен.

Рок је релативно кратак, али за то постоје оправдани разлози. Прво, постоји

значајна заинтересованост запосленог да се врати на рад, с обзиром да је престанком
радног односа, лишен средстава којима себи и својој породици обезбеђује егзистенцију.
Друго, због могућности да извршни дужник по захтеву извршног повериоца у извршном
поступку буде обавезан да му од правноснажности пресуде којом је враћен на рад, исплати
зараду коју би остварио да је био на раду, поставља се питање да ли извршни поверилац
злоупотребљава своја права, када на пример, подноси предлог за извршење на истеку
самог рока.83 Овај разлог, са друге стране, може бити оправдано критикован, јер дужник
треба да сноси све последице непоступања по извршној судској одлуци. Ипак, дужник би

80
Члан 7. ЗИО
81
У складу са чланом 59. ЗИО
82
Чл. 382. ЗИО
83
У ранијим законима који су регулисали област извршења, као што су закони из 1978. и 2000. године, рок за
подношење предлога за извршење суду је износио 6 месеци, што је доста дуг период у којем се обавезе
дужника могу доста усложити.
92
се могао ослободити ове обавезе уколико докаже да је предузимао радње ради спровођења
извршења, уколико је, на пример, контактирао и позивао повериоца.

Извршење по извршној исправи, по којој је послодавац дужан да запосленог врати

на рад и да му поново повери послове које је раније вршио, по својој природи спада у
ширу групу извршења ради остварења неновчаног потраживања. Основно обележје ове
врсте извршења јесте да се принудним путем издејствује радња коју не може извршити
неко треће физичко или правно лице, већ само послодавац са којим је запослени био у
радном односу. За случај да послодавац добровољно не испуни своју обавезу, различита
законодавства прописују различита решења, али се сва своде на различите санкције које ће
принудити послодавца да испуни дуговану чинидбу наложену у извршној исправи.

Наш законодавац се, пратећи упоредноправна решења, опредељује за систем

новчаних казни, као меру притиска која погађа имовину извршног дужника, а која се
изриче не само послодавцу, већ и одговорном лицу. 84 Овде долази до одступања од правила
да се извршење одређује само према оном лицу које је било странка у парничном поступку
и које је као такво означено као извршни дужник у извршној исправи. Проширивањем
дејства извршне исправе, поред послодавца, и на одговорно лице, желела се појачати
ефикасност у извршењу одлука ове врсте, с обзиром да су често управо одговорна лица,
најчешће директори, користећи свој утицај, из одређених разлога онемогућавала враћање
запосленог на рад, и поред изрицања новчане казне послодавцу у извршном поступку. 85
Поступак новчаног кажњавања спроводи се према општим правилима за извршење ради
остварења новчаног потраживања. Суд изриче новчану казну извршном дужнику, при чему
му оставља додатни рок да своју обавезу из извршне исправе, добровољно изврши.
Обавеза је суда да пре доношења решења којим изриче новчану казну води рачуна при
одмеравању висине казне о значају радње коју извршни дужник мора обавити.

Уколико извршни дужник, послодавац, у остављеном року не изврши своју обавезу,

суд по службеној дужности спроводи извршење новчане казне. Уз спровођење решења, суд
изриче нову новчану казну и то у повећаном износу. Суд ће наставити са изрицањем
новчане казне сваки пут у повећаном износу у односу на претходно изречену новчану

84
Члан 383. а у вези са чланом 363. ЗИО – радње које може предузети само извршни дужник
85
Небојша Шаркић, Младен Николић: Коментар Закона о извршном поступку, op. cit. стр. 72
93
казну све док извршни дужник не поступи по налогу суда. Произилази да је теоретски
могуће новчану казну изрећи извршном дужнику у овом случају неограничен број пута.
Наплата новчане казне остварује се према правилима извршења за новчана потраживања.
Средства извршења ради остварења новчаног потраживања назначава сам извршни
поверилац у предлогу за извршење и то могу бити сва средства која Закон о извршењу и
обезбеђењу предвиђа или то може бити на целокупној имовини извршног дужника.
Најчешће ће то према послодавцу бити пренос средстава који се воде на рачуну код банке,
а према одговорном лицу, извршење на заради одговорног лица или продаја покретних
ствари. Саму наплату новчане казне врши суд по службеној дужности, а трошкове настале
изрицањем и извршењем исте сноси извршни дужник.86

Проблем враћања запосленог на рад не исцрпљује се самом фактичком

реинтеграцијом запосленог на рад. С обзиром на темељно начело радног права, односно
права на рад, институт враћања на рад инкорпорира и многа друга права из радног односа
који су запосленом била ускраћена за време незаконитог удаљења са рада, као што је упис
стажа у радну књижицу, уплате доприноса код надлежног фонда пензијског и инвалидског
осигурања и сл.87 Овај предлог може бити постављен и накнадно, али само до окончања
извршног поступка, а решење које суд доноси има правно дејство решење о извршењу, и
извршава се оним средством које је извршни поверилац определио приликом подношења
предлога.

Извршни дужник може захтевати да ово решење суд стави ван снаге, ако су се
након доношења решења измениле околности на основу којих је оно донесено, као што је
на пример чињеница да је извршни поверилац у спорном периоду радио код неког другог
послодавца.88

86
Небојша Шаркић: „Извршење одлука донетих у радним споровима“, Радни односи, зборник радова,
Београд, 2004. стр. 194.
87
На то упућује и одредба члана 384. Закона о извршењу и обезбеђењу, која прописује могућност извршног
повериоца, запосленог, да поднесе предлог, било заједно са предлогом за враћање на рад, било посебним
предлогом али у оквиру истог поступка којим тражи да буде враћен на рад, којим захтева од послодавца да
му исплати накнаду зараде за временски период од правоснажности пресуде до фактичког враћања на рад.
88
примена клаузуле rebus sic stantibus – промењене околности
94
 - Део шести –

НАМИРЕЊЕ НОВЧАНИХ ПОТРАЖИВАЊА НАСТАЛИХ ИЗ КОМУНАЛНИХ И

СРОДНИХ ДЕЛАТНОСТИ

Под комуналном делатношћу ЗИО сматра делатност која је као таква одређена
посебним законом, док под сродном делатношћу подразумева делатност од општег
интереса којом се континуирано пружају услуге већем броју лица на одређеном подручју и
периодично наплаћују.89

Закон о комуналним делатностима посебно одређује врсте и начин обављања

комуналних делатности.90 Према овом нормативу, у комуналне делатности спадају:
снaбдeвaњe вoдoм зa пићe; прeчишћaвaњe и oдвoђeњe aтмoсфeрских и oтпaдних вoдa;
прoизвoдњa, дистрибуциja и снaбдeвaњe тoплoтнoм eнeргиjoм; упрaвљaњe кoмунaлним
oтпaдoм; грaдски и пригрaдски прeвoз путникa; упрaвљaњe грoбљимa и сaхрaњивaњe;

89
Члан 392. ЗИО
90
Закон о комуналним делатностима, „Сл. гласник РС“ број 88/2011
95
пoгрeбнa дeлaтнoст; упрaвљaњe jaвним пaркирaлиштимa; oбeзбeђивaњe jaвнoг oсвeтљeњa;
упрaвљaњe пиjaцaмa; oдржaвaњe улицa и путeвa; oдржaвaњe чистoћe нa пoвршинaмa jaвнe
нaмeнe; oдржaвaњe jaвних зeлeних пoвршинa; димничaрскe услугe и дeлaтнoст
зooхигиjeнe.

Поступак извршења ради намирења новчаног потраживања по основу пружених

комуналних и других сродних услуга је и према одредбама важећег Закона о извршењу и
обезбеђењу поступак који је у искључивој надлежности јавних извршитеља.

У оквиру овог поступка јавни извршитељ одлучује на основу веродостојне исправе

која потиче од извршног повериоца - пружаоца комуналне и друге сродне услуге и
спроводи извршење решења о извршењу које је донео.

Да би се обезбедила објективност у одлучивању и равномерност у ангажовању

јавних извршитеља, законодавац је, у односу на претходни закон, изменио начин
одређивања јавног извршитеља и искључио могућност да сам извршни поверилац бира
јавног извршитеља. На тај начин ограничио је принцип диспозиције у погледу избора
јавног извршитеља који треба да одлучује у комуналној извршној правној ствари, а с друге
стране, елиминисао могућност монополизовања јавноизвршитељске функције. Као што
странка не може да бира судију који ће одлучивати, тако и извршни поверилац не може да
бира јавног извршитеља који ће одлучивати у овом поступку. Из тог разлога је важећи
закон предвидео начин и поступак за одређивање јавног извршитеља у комуналним
извршним стварима.

Пре подношења предлога за извршење, извршни поверилац је дужан да се обрати

Комори јавних извршитеља и да захтева од Коморе да она одреди јавног извршитеља који
ће поступати у конкретној комуналној правној ствари и коме ће он поднети предлог за
извршење.

Захтев Комори којим се захтева одређивање јавног извршитеља у комуналним

извршним стварима нема карактер процесне радње којом се покреће поступак. Ова радња
се предузима да би се одредио месно надлежни јавни извршитељ који треба да одлучује о
будућем предлогу за извршење. Ова радња има само припремни карактер и она се
предузима поводом будућег поступка извршења до кога уопште не мора да дође јер је, с
96
једне стране, покретање поступка извршења ствар диспозиције извршног повериоца, а с
друге, могуће је да у међувремену дуговано потраживање буде добровољно намирено. Сам
захтев за одређивање јавног извршитеља не изазива никаква процесна дејства, а не може
да изазове ни материјалноправна дејства која изазива само покретање поступка извршења.
Процесно дејство изазива предлог за извршење који је поднет јавном извршитељу кога је
одредила својим актом Комора. Акт Коморе је по својој правној природи управни акт који
се доноси у посебном управном поступку.91

Комора је дужна да одреди месно надлежног јавног извршитеља који је искључиво

надлежан да поступа у конкретној комуналној извршној правној ствари у складу са
законским одредбама и аутономним актима саме Коморе. Према одредбама ЗИО (2015)
искључиво надлежан за поступање је јавни извршитељ на чијем подручју извршни дужник
има пребивалиште или боравиште, односно седиште.

Приликом одређивања конкретног јавног извршитеља Комора је дужна да води

рачуна о томе да се јавни извршитељи одређују равномерно, према азбучном реду уписа у
Именик јавних извршитеља и заменика јавних извршитеља. 92 Ово је посебно значајно и
због равномерне расподеле предмета и запослености, али и због могућности
равномернијег остваривања прихода.

Комора је дужна да на захтев извршног повериоца одреди јавног извршитеља у

року од пет дана од дана пријема захтева.

Уколико Комора не одговори на захтев извршног повериоца у прописаном року,

тада извршни поверилац може самостално да изабере јавног извршитеља на чијем
подручју извршни дужник има пребивалиште, боравиште или седиште и да му поднесе
предлог за извршење.

91
Акт Коморе је, по својој правној природи, сличан решењу о ординацији надлежности у парничном
поступку, који, представља управни акт, али акт судске управе.
92
Члан 4. Правилника о садржини и начину подношења захтева извршног повериоца Комори јавних
извршитеља за одређивање надлежног извршитеља, садржини одговора Коморе и начину достављања
одговора Коморе извршном повериоцу:,,Уколико је број предлога за извршење наведених у захтеву извршног
повериоца мањи од броја извршитеља надлежних за поступање, одређивање извршитеља по првом следећем
захтеву извршног повериоца започеће од првог наредног извршитеља уписаног у Именик извршитеља после
извршитеља који је последњи одређен.“
97
 Извршни поверилац је дужан да уз предлог за извршење, поред осталих прилога,
приложи акт Коморе којим је на његов захтев одређен месно надлежан јавни извршитељ.
За случај да Комора није у законском року одговорила на његов захтев и одредила јавног
извршитеља који ће поступати по предлогу за извршење, извршни поверилац је дужан да
приложи доказ да Комора није поступила у складу са својим овлашћењима односно
дужностима.93

ЗИО је предвидео последице које погађају извршног повериоца уколико уз предлог

за извршење којим је покренуо поступак извршења пред јавним извршитељем није
приложио доказ о томе да је конкретни јавни извршитељ месно надлежан да одлучује у
конкретној комуналној извршној ствари односно да је Комора пропустила да у законском
року одреди надлежног јавног извршитеља и да је право да га одреди стекао накнадно.

Законодавац је, исто тако, прописао дужност јавног извршитеља да пре него што
приступи одлучивању, испита и утврди да ли је месно надлежан да поступа. У питању је
процесна претпоставка од чијег постојања зависи допуштеност пружања правне заштите у
поступку извршења јер јавни извршитељ има право и дужност да одлучује само уколико је
надлежан.

Уколико извршни поверилац није приложио доказе да је одлуком Коморе одређен

управо јавни извршитељ код кога је покренут поступак извршења или да Комора није
одговорила на захтев извршног повериоца у року од пет дана, те је право именовања
прешло на извршног повериоца, јавни извршитељ је дужан да одбаци предлог за
извршење.

Када оцени да је предлог за извршење дозвољен, уредан и основан, јавни

извршитељ донеће решење о извршењу на основу веродостојне исправе. У решењу ће се
обавезати извршни дужник да намири потраживање извршног повериоца у року од 8 дана
од дана достављања решења и одредити средство и предмет извршења ради намирења
потраживања извршног повериоца и трошкова поступка.94

93
Извршни поверилац је дужан да приложи поднесак којим се обратио Комори са захтевом да буде одређен
јавни извршитељ са потврдом о предаји или о слању захтева путем поште.
94
Члан 397. ЗИО
98
 Јавни извршитељ је дужан да обавештава Комору јавних извршитеља о примљеним
предлозима за извршење, као и о одбаченим предлозима против којих није изјављен
приговор, и то електронским путем ради равномерног ангажовања јавних извршитеља.

За уредно и редовно поступање по захтевима извршних поверилаца, као и за

праћење поступка одређивања извршитеља одговорни су председник Коморе јавних
извршитеља и Извршни одбор Коморе јавних извршитеља.

- Део седми –

ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ

Привремена мера у извршном поступку представља средство којим се обезбеђује

новчано или неновчано потраживање извршног повериоца.

Надлежност - Закон предвиђа да ако је предлог за одређивање привремене мере

поднет пре, у току или после парничног или другог поступка у коме се одлучује о
оснаживању потраживања чије је обезбеђење тражено или пак истовремено са покретањем
поступка, о предлогу одлучује суд који у првом степену одлучује о основаности
потраживања. Ако је предлог поднет пре покретања или у току арбитражног поступка, о
њему одлучује суд који би био месно надлежан за одлучивање о предлогу за извршење.

Ако је предлог поднет у току извршења које спроводи јавни извршитељ, о њему
одлучује суд који је донео решење о извршењу, а ако извршење спроводи суд он одлучује о
предлогу.

Дакле, основно правило важи да је за доношење решења о привременој мери

надлежан суд који у првом степену одлучује о основаности потраживања. Када се ради о
99
арбитражном поступку без обзира да ли је предлог за одређивање привремене мере поднет
пре његовог покретања или у току поступка то је суд који би био месно надлежан за
одлучивање о предлогу за извршење. По трећој варијанти ако је предлог поднет у току
извршења које спроводи јавни извршитељ надлежан је суд који га спроводи.

Услови за одређивање привремене мере - Као услов прописује се вероватност

новчаног или неновчаног потраживања. Такође, предвиђа се вероватност опасности по
потраживање на начин који се описује а што подразумева исто као и пре да постоји
вероватноћа опасности да ће извршни дужник отежати, онемогућити или на битан начин
осујетити спровођење извршења. Такође, може да се говори о уништењу имовине,
смањивању њене вредности уколико дође до уништења, отуђења или оптерећења
вредности имовине.

Закон је предвидео као услов неновчаног потраживања да се учини вероватним

опасност да би без привремене мере испуњење потраживања било осујећено или знатно
отежано или да ће бити употребљена сила или настати ненадокнадива штета. Предмет
обезбеђења могу бити недоспела потраживања, условна потраживања, те будућа
потраживања. Извршни поверилац је ослобођен дужности доказивања опасности под
условима који су раније важили и то без обзира на врсту потраживања уколико би се
одређивањем мере претрпела само незнатна штета или потраживање требало да се испуни
у иностранству.

Дејство привремене мере - Суд ће ради спречавања злоупотребе процесних

овлашћења или злоупотребе права привременом мером успоставити привремено фактичко
стање ограниченог временског трајања. Стога је ради доношења решења о привременој
мери предвиђенo утврђење вероватноће постојања потраживања и опасности по
потраживање за обезбеђење и новчаног и неновчаног потраживања.

За доношење одлуке о привременој мери није потребно коначно утврђење

чињеница од којих зависи основаност тужбеног захтева. Зато је суд у обавези да посебно
води рачуна о пропорционалности мењања права странака, посебно када се ради о праву
на породицу, слободу изражавања, на имовину, нарочито када право проистиче из радног
односа. Претерано, непропорционално мешање може довести с једне стране до повреде

100
људских права. С друге стране, уколико држава пропусти да одлучи о предлогу странке за
издавање привремене мере и не заштити њена права када је то било могуће, или се по
службеној дужности умеша и угрози пропорционалност јавног интереса у односу на
приватни, али и кад пропусти да по службеној дужности реагује у тренутку када је то
морала да уради да би заштитила нечије право у складу са законом, може се десити да
дође до кршења права од стране државе било због непредузимања могућих мера на шта је
по закону овлашћена али исто тако и када се донесу мере које нису пропорционалне.

Маргина процене као аутономни појам људских права мора се у сваком конкретном
случају адекватно применити. Стога је и позитивно решење да она није основ за стицање
заложног права извршног повериоца, те да извршни поверилац може од лица које је било
дужно да поштује привремену меру захтевати накнаду штете коју је претрпело зато што
привремена мера није поштована.

Ранијим законским решењем било је предвиђено да се у оваквој ситуацији стицало

привремено заложно право, што је могло представљати несразмерну меру. Из истих
разлога је адекватна маргина процене када је законодавац прописао да није дозвољено да
се одреди привремена мера ради обезбеђења новчаног потраживања ако постоје услови за
одређивање другог средства обезбеђења којим ће се постићи иста сврха.

Трајање привремене мере - Трајање привремене мере одређује се решењем. У

решењу се одређује рок у коме је извршни поверилац дужан да поднесе тужбу или покрене
други поступак ради оправдавања мере. Овај рок мора бити примерен како би се заиста
ваљано припремио парнични или други поступак, али с друге стране не може бити ни
претерано дугачак јер се привременом мером ускраћују или ограничавају одређена права
лица према којима је та мера изречена.

Закон такође предвиђа могућност продужетка трајања мере на предлог извршног

повериоца под условом да је предлог поднет пре истека трајања мере, а уз услов да се
околности нису промениле. Овде је идентична ситуација као код претходних мера.

а) Привремене мере за обезбеђивање неновчаног потраживања

101
 Закон предвиђа да се ради обезбеђења неновчаног потраживања може одредити
свака мера којом се постиже сврха обезбеђења а нарочито: зaбрaнa извршнoм дужнику дa
oтуђи, oднoснo oптeрeти пoкрeтнe ствaри кoje су прeдмeт пoтрaживaњa извршнoг
пoвeриoцa и, пo пoтрeби, њихoвo oдузимaњe oд извршнoг дужникa и пoвeрaвaњe нa
чувaњe извршнoм пoвeриoцу или другoм лицу или судскoм дeпoзиту; зaбрaнa извршнoм
дужнику дa oтуђи, oднoснo oптeрeти нeпoкрeтнoст кoja je прeдмeт пoтрaживaњa извршнoг
пoвeриoцa, уз упис зaбeлeжбe зaбрaнe у кaтaстaр нeпoкрeтнoсти; зaбрaну извршнoм
дужнику дa прeдузимa рaдњe кoje мoгу нaнeти штeту извршнoм пoвeриoцу и зaбрaну дa
прoмeни ствaр кoja je прeдмeт пoтрaживaњa извршнoг пoвeриoцa; зaбрaнa дужнику
извршнoг дужникa дa прeдa извршнoм дужнику ствaр кoja je прeдмeт пoтрaживaњa
извршнoг пoвeриoцa; нaлoг Цeнтрaлнoм рeгистру хaртиja oд врeднoсти дa упишe зaбрaну
oтуђeњa и oптeрeћeњa aкциja кoje су прeдмeт пoтрaживaњa извршнoг пoвeриoцa и упишe
зaбрaну извршнoм дужнику дa кoристи прaвo глaсa из aкциja и рaспoлaжe њимe; нaлoг
извршнoм дужнику дa прeдузмe рaдњe пoтрeбнe дa сe сaчувa нeпoкрeтнoст или пoкрeтнa
ствaр и спрeчи њихoвa физичкa прoмeнa, oштeћeњe или уништeњe; приврeмeнo урeђeњe
спoрнoг oднoсa, aкo je пoтрeбнo дa би сe oтклoнилa oпaснoст oд нaсиљa или вeћe
нeнaдoкнaдивe штeтe.95

Привремене мере у парницама због сметања државине - У овој врсти парница

поступак је нарочито хитан и у њему се не утврђује право на својину, већ само заштита
последњег стања државине. Због природе спора од великог је значаја систем обезбеђења
доношењем решења о привременој мери. Закон о парничном поступку96 предвиђа да суд у
току поступка, може по службеној дужности и без саслушања противне странке да одреди
привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење ради
отклањања хитне опасности, противправног оштећења или спречавања насиља и
отклањања ненадокнадиве штете. Суд ће одлуку о одређивању привремене мере по
предлогу странке да донесе у року од осам дана од дана подношења предлога, а против тог
решења није дозвољена посебна жалба.

Приликом доношења одлуке о привременој мери у овој врсти парница нарочито

долази до изражаја начело сразмерности као аутономног појма, уз маргину процене за
95
Члан 460 ЗИО
96
„Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 49/2013 - одлука УС, 74/2013 - одлука УС и 55/2014
102
заштиту легитимних интереса. Досадашња судска пракса је показала да без обзира на
прописану обавезу хитности одлучивања о предложеној мери у року од осам дана, и без
обзира да ли се ради о усвајајућем или одбијајућем решењу, суд често овако не поступа.
Јасно је да и када се и одбијајућа одлука доноси тек уз решење о тужбеном захтеву, начело
хитности није поштовано, а ни принцип сразмерности.

Приврeмeнe мeрe у рaдним спoрoвимa - У oвoм пoсeбнoм пoступку, рeгулисaнoм

пoсeбнoм глaвoм ЗПП, суд пoсeбнo вoди рaчунa o пoтрeби хитнoсти кoja je у зaкoну
нaглaшeнa. Прeдвиђeнo je дa суд у тoку пoступкa мoжe и пo службeнoj дужнoсти дa
oдрeди приврeмeнe мeрe у склaду сa зaкoнoм кojи урeђуje извршeњe и oбeзбeђeњe, рaди
спрeчaвaњa нaсилнoг пoступaњa и рaди oтклaњaњa нeнaдoкнaдивe штeтe. Суд ћe oдлуку o
oдрeђивaњу приврeмeнe мeрe пo прeдлoгу стрaнкe дa дoнeсe у рoку oд oсaм дaнa oд
пoднoшeњa прeдлoгa. Прoтив рeшeњa ниje дoзвoљeнa пoсeбнa жaлбa. Прaксa пoкaзуje дa
сe ни у oвoj врсти пoступкa, кojи сe oдликуje пoсeбнoм хитнoсти, нe пoштуje прoписaни
рoк зa oдлучивaњe. Рaспрoстрaњeнo je мишљeњe дa укoликo суд oдбиja прeдлoг зa
приврeмeну мeру ниje ни битнo пoштoвaти зaкoнски рoк jeр прoтив oвoгa рeшeњa ниje
дoзвoљeнa пoсeбнa жaлбa. Oвaквo пoступaњe дoвoди дo губљeњa пoвeрeњa у рaд судa и
прoдужeњa нeизвeснoсти у пoглeду зaштитe прaвa тужиoцa.

Привремене мере у породичним споровима - Ову врсту посебних поступака уређује

Породични закон97 у заједничкпм одредбама које се огледају у специфичности начела.
Прописано је да се у овим поступцима примењују одредбе закона који уређује парнични
поступак, ако овим Законом није другачије одређено.98

Ови поступци су хитни ако се односе на насиље у породици, дете или родитеље
који врше родитељско право. Одлуке о предлогу за издавање привремене мере донеће
председник већа који је стекао посебна знања у области права детета. Приликом доношења
одлуке истражно начело које важи по закону у поступцима у вези са породичним односима
обезбеђује да суд може утврђивати чињенице и кад оне нису међу странкама спорне, а
може и самостално истраживати чињенице које ниједна странка није изнела, и то не само
97
„Сл. гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011 - др. закон и 6/2015
98
Члан 202. Породичног закона
103
са усменог дела поступка. Закон предвиђа да подаци из судских списа спадају у службену
тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.
Упућујућа норма на примену одредаба ЗПП, који се примењује преко упућујуће норме на
поступке који се воде по ЗИО омогућује примену норми уз разматрање стандарда из
Породичног закона о најбољем интересу детета у највећој могућој мери, приликом
доношења решења о привременој мери.

Уколико се ради о поступцима везаним за утврђење имовинских односа

супружника, ванбрачннх партнера или чланова породичне заједнице, суђење ће се
обављати по општим правилима парничног поступка.

Обезбеђење доношењем решења о привременој мери може да се донесе у поступку

о брачном спору, спору о материнству и очинству, спору за заштиту права детета, спору за
вршење односно лишење родитељског права, спору за поништење усвојења, спору за
издржавање и у спору за заштпту од насиља у породици.

У овој врсти посебних поступака најизраженије је умеће судије који води парницу
да на адекватан начин примени принцип сразмерности. Са једне стране посао и обавеза
државе, и то преко суда, јесте да обезбеди члановима породице, и то у смислу аутономног
појма породице који је много шири од појма породице како се може закључити само
језичким тумачењем норми Породичног закона који стога и не даје дефиницију породице,
физички и морални интегритет у шта спада и лични идентитет, да се отклони свака
неизвесност у погледу ових права.

С друге стране породични живот ужива приватност. Прекомерно мешање државе у

породични однос може представљати кршење људскпх права, али са друге стране
недовољно мешање може довести до тога да држава не обезбеди ни физички ни морални
интегритет. При доношењу решења о привременој мери суд мора имати у виду код ове
врсте посебних поступака да мора поступити у складу са законом, у складу са
демократским друштвом, следећи легитимне интересе. Мешање у приватни живот
појединца понекад је нужно, а понекад може бити несразмерно.

Имајући у виду и да европски стандарди представљају извор права у нашем

правном систему нужна је континуирана специјализација судија које поступају у овим
104
поступцима. Поступање националног суда у неоправдано дугом поступку у породичном
спору и некоришћење свих законских овлашћења, као што је и одређивање привремених
мера по службеној дужности, показатељ су лошег начина вођења поступка, који би требала
да карактерише хитност, сразмерност и обезбеђење интегритета.99

Споменули бисмо пресуду Микулић против Хрватске са стандардом да стање

продужене неизвесности у погледу личног идентитета подносиоца представке представља
кршење права на породицу и права на правично суђење. 100 Привремене мере могу помоћи
у бољој заштити права.

Приврeмeнe мeрe збoг пoврeдe aутoрских и срoдних прaвa - у пaрницaмa кoje сe

вoдe збoг пoврeдe aутoрских и срoдних прaвa нa зaхтeв нoсиoцa прaвa кojи учини
вeрoвaтним дa je њeгoвo aутoрскo или срoднo прaвo пoврeђeнo или дa ћe бити пoврeђeнo,
суд мoжe дa oдрeди приврeмeну мeру oдузимaњa или искључeњa из прoмeтa прeдмeтa
кojимa сe врши пoврeдa, oднoснo мeру зaбрaнe нaстaвљaњa зaпoчeтих рaдњи кojимa би сe
мoглa извршити пoврeдa.101 Приврeмeнa мeрa сe мoжe трaжити и прe пoднoшeњa тужбe, пa
ћe сe у тaквoj ситуaциjи рeшeњeм кojим сe oдрeђуje приврeмeнa мeрa oдрeдити рoк у кoмe
мoрa бити пoднeтa тужбa, кojи нe мoжe бити крaћи oд 30 дaнa oд дaнa дoнoшeњa рeшeњa o
oдрeђивaњу приврeмeнe мeрe. Жaлбa прoтив oвaквoг рeшeњa нe зaдржaвa њeгoвo
извршeњe.

Приврeмeнe мeрe збoг пoврeдe прaвa нa пaтeнт - у oвoj врсти пoсeбнe пaрницe нa
зaхтeв тужиoцa кojи учини вeрoвaтним дa je њeгoвo прaвo пoврeђeнo или дa ћe бити
пoврeђeнo, суд мoжe дo прaвнoснaжнoсти прeсудe oдрeдити приврeмeну мeру oдузимaњa
oднoснo искључeњa из прoмeтa прoизвoдa нaстaлих или стeчeних пoврeдoм пaтeнтa;
oдузимaњa oднoснo искључeњa из прoмeтa прoизвoдa нaстaлих или стeчeних пoврeдoм
пaтeнтa; oдузимaњe oднoснo искључeњe из прoмeтa прeдмeтa (прибoр, aлaт) прeтeжнo
упoтрeбљeних у ствaрaњу прoизвoдa кojимa сe пoврeђуje пaтeнт; нaстaвљaњa зaпoчeтих
рaдњи кojимa сe пoврeђуje пaтeнт. У oвoj врсти спoрa прeдлoг зa oдрeђивaњe приврeмeнe

99
Пресуда у случају В. А. М. против Србије од 13. 3. 2007. године; представка бр. 39177/05.
100
Пресуда Микулић против Хрватске од 7. 2. 2002. године; представка бр. 53176/99
101
Члан 210-212. Закона о ауторским и сродним правима, „Сл. Гласник РС“ број 104/09, 99/2011 и 119/2012

105
мeрe мoжe сe пoднeти прe пoднoшeњa тужбe, пoд услoвoм дa сe тужбa нaкнaднo пoднeсe у
рoк oд 30 дaнa oд дoнoшeњa рeшeњa o oдрeђивaњу приврeмeнe мeрe. Суд je oвлaшћeн дa
укoликo пoстojи oпaснoст нaстaнкa нeнaдокнaдивe штeтe или aкo je oчиглeднo дa пoстojи
oпaснoст oд уништeњa дoкaзa дa oдрeди приврeмeну мeру бeз прeтхoднoг изjaшњeњa, с
тим дa o тoмe тужeни мoрa бити oбaвeштeн бeз oдлaгaњa, a нajдoцниje у рoку oд 5 дaнa oд
дoнoшeњa приврeмeнe мeрe. Суд мoжe нaлoжити пoднoсиoцу прeдлoгa дa дoстaви дoдaтнe
дoкaзe o извршeнoj пoврeди прaвa или o пoстojaњу oчиглeднe oпaснoсти дa ћe прaвo бити
пoврeђeнo. Жaлбa прoтив рeшeњa кojим je суд oдрeдиo приврeмeну мeру нe oдлaжe
њeгoвo извршeњe. Изричитo je прeдвиђeнo дa се нa питaњa у вeзи oдрeђивaњa
приврeмeних мeрa кoja нису урeђeнa Зaкoнoм o пaтeнтимa примeњуjу oдгoвaрajућe
oдрeдбe зaкoнa кojим сe урeђуje извршни пoступaк. Суд мoжe пo зaхтeву лицa прoтив кoг
je пoкрeнут пoступaк збoг пoврeдe прaвa или пoступaк зa oдрeђивaњe приврeмeнe мeрe дa
oбaвeжe тужиoцa или лицe кoje je пoднeлo прeдлoг зa oдрeђивaњe приврeмeнe мeрe да
пoлoжи oдгoвaрajући нoвчaни изнoс кao срeдствo oбeзбeђeњa зa случaj нeoснoвaнoг
зaхтeвa.102

Приврeмeнe мeрe у спoру зa зaштиту oд дискриминaциje - у пaрницaмa кoje сe вoдe

рaди зaштитe o дискриминaциjи схoднo сe примeњуjу oдрeдбe ЗПП. Зaкoнoм o зaбрaни
дискриминaциje прeдвиђeнo je дa тужилaц мoжe уз тужбу, у тoку пoступкa, кao и пo
oкoнчaњу пoступкa, свe дoк извршeњe нe будe спрoвeдeнo, зaхтeвaти дa суд приврeмeнoм
мeрoм спрeчи дискриминaтoрскo пoступaњe рaди oтклaњaњa oд нaсиљa или вeћe
нeнaкнaдивe штeтe.103 У прeдлoгу сe мoрa учинити вeрoвaтним дa je мeрa пoтрeбнa дa би
сe спрeчилa oпaснoст oд нaсиљa збoг дискриминaтoрскoг пoступaњa, спрeчилa упoтрeбa
силe и нaстaнaк нeнaдокнaдивe штeтe. Суд je дужaн дa дoнeсe oдлуку o прeдлoгу бeз
oдлaгaњa, a нajкaсниje у рoку oд три дaнa oд дaнa приjeмa прeдлoгa. Прaксa пoкaзуje дa сe
нaчeлo хитнoсти у oвим пoступцимa пoштуje.

Спрeчaвaњe дискриминaциje oсoбa сa инвaлидитeтoм рeгулишe сe пoсeбним

Зaкoнoм.104 И oвим Зaкoнoм, упућуjућoм нoрмoм, oдрeђeнo je дa сe у судским пoступцимa
рaди зaштитe oд дискриминaциje збoг инвaлидитeтa примeњуjу oдрeдбe зaкoнa кojим сe

102
Закон о патентима, “Сл. гласник РС“, број 99/2011
103
„Сл. гласник РС“ број 22/2009
104
Закон о спречавању дискриминације особе са инвалидитетом, „Сл. гласник РС“ број 33/2006
106
урeђуje пaрнични пoступaк, aкo зaкoнoм ниje другaчиje oдрeђeнo. У Зaкoну je прeдвиђeнo
дa oсoбa сa инвaлидитeтoм прeмa кojoj je дискриминaциja извршeнa и зaкoнски зaступник
кao и прaтилaц oсoбe сa инвaлидитeтoм aкo je прeмa њeму извршeнa дискриминaциja мoгу
уз тужбу, у тoку судскoг пoступкa и пo oкoнчaњу судскoг пoступкa, свe дoк извршeњe нe
будe спрoвeдeнo, зaхтeвaти дa суд приврeмeнoм мeрoм зaбрaни дискриминaтoрскo
пoступaњe дa би сe oтклoнилa oпaснoст oд нaсиљa или вeћa нeнaдoкнaдивa штeтa.
Прeдлaгaч мoрa учинити вeрoвaтним дa je мeрa пoтрeбнa дa би сe oтклoнилa oпaснoст oд
нaсиљa, спрeчилa упoтрeбa силe или нaстaнaк нeнaдoкнaдивe штeтe. Зaкoн кojи прeдвиђa
oву врсту oбeзбeђeњa зa oсoбe сa инвaлидитeтoм oбeзбeђуje joш вeћи стeпeн хитнoсти и
прeдвиђa дa je суд дужaн дa o прeдлoгу зa издaвaњe приврeмeнe мeрe oдлучи у рoку oд 48
сaти oд дaнa кaдa je прeдмeт примљeн у суд.

Нa oснoву упућуjућих нoрми из пoсeбних прoписa кao штo je Зaкoн o кривичнoм

пoступку, Зaкoн o aрбитрaжи, Зaкoн o стeчajу, мoгу сe дoнoсити приврeмeнe мeрe пo
oдрeдбaмa кoje вaжe зa извршни пoступaк прeдвиђeнe ЗИO.

б) Привремене мере за обезбеђивање новчаног потраживања

Закон дефинише да се ради обезбеђења новчаног потраживања може одредити

свака мера којом се постиже сврха обезбеђења а нарочито: зaбрaнa извршнoм дужнику дa
oтуђи, oднoснo oптeрeти пoкрeтнe ствaри чиjи je влaсник и, пo пoтрeби, њихoвo
oдузимaњe oд извршнoг дужникa и пoвeрaвaњe нa чувaњe извршнoм пoвeриoцу или
другoм лицу или судскoм дeпoзиту; зaбрaнa извршнoм дужнику дa oтуђи, oднoснo
oптeрeти нeпoкрeтнoсти чиjи je влaсник или другa ствaрнa прaвa кoja су уписaнa у
њeгoву кoрист нa нeпoкрeтнoстимa у кaтaстaр нeпoкрeтнoсти, уз упис зaбeлeжбe зaбрaнe у
кaтaстaр нeпoкрeтнoсти; зaбрaнa дужнику извршнoг дужникa дa исплaти пoтрaживaњe
или прeдa ствaр извршнoм дужнику и зaбрaнa извршнoм дужнику дa
прими исплaту пoтрaживaњa или прими ствaр и дa њимa рaспoлaжe; нaлoг oргaнизaциjи зa
принудну нaплaту дa бaнкaмa кoje вoдe рaчунe извршнoг дужникa нaлoжи дa нoвчaнa
срeдствa у висини oбeзбeђeнoг пoтрaживaњa прeнeсу у дeпoзит jaвнoг извршитeљa; нaлoг
Цeнтрaлнoм рeгистру хaртиja oд врeднoсти дa упишe зaбрaну oтуђeњa и oптeрeћeњa

107
aкциja извршнoг дужникa и упишe зaбрaну извршнoм дужнику дa кoристи прaвo глaсa из
aкциja и рaспoлaжe њимe; oдузимaњe гoтoвoг нoвцa или хaртиja oд врeднoсти oд извршнoг
дужникa и њихoвo пoлaгaњe у судски дeпoзит, oднoснo кoд jaвнoг извршитeљa.105

У закону нису нaбрojaнe све врстe приврeмeних мeрa кoje суд мoжe дoнeти, вeћ
сaмo oнe приврeмeнe мeрe кoje сe нaрoчитo мoгу oдрeдити. Пoрeд oвих приврeмeних мeрa,
мoгућe су и свe другe кojимa сe пoстижe истa сврхa, a тo je oбeзбeђeњe нoвчaнoг
пoтрaживaњa пoвeриoцa.

Зa рaзлику oд oбeзбeђeњa зaлoжним прaвoм нa нeпoкрeтнoсти и oбeзбeђeњa

прeтхoднoм мeрoм, кojимa сe стичe зaлoжнo прaвo нa ствaримa, oднoснo
нeпoкрeтнoстимa, кao и нa пoтрaживaњу, приврeмeнoм мeрoм зaлoжнo прaвo сe нe стичe.
Рaзлoг зa oвaквo рeгулисaњe дejствa приврeмeнe мeрe je свaкaкo у тoмe дa у првa двa
случaja вeћ пoстojи квaлитeтнa испрaвa (извршнa испрaвa или дoмaћa oдлукa кoja joш ниje
прaвнoснaжнa или извршнa) o oснoвaнoсти пoтрaживaњa пoвeриoцa прeмa дужнику, a кoд
приврeмeнe мeрe je нeмa. Пoслeдицa нeпoстojaњa зaлoжнoг прaвa пoвeриoцa нa ствaримa,
oднoснo пoтрaживaњимa кoja су прeдмeт приврeмeнe мeрe je тa штo сe нa њимa пo
прeдлoгу других пoвeрилaцa мoжe вoдити и спрoвoдити пoступaк извршeњa a ти други
пoвeриoци сe мoгу нaплaтити прe пoвeриoцa у чиjу кoрист пoстojи приврeмeнa мeрa.

И пoрeд тoгa, нeкa дejствa приврeмeнe мeрe су oчиглeднa и дoвoљнo oбeзбeђуjу

пoвeриoцa (нпр. у зeмљишнe књигe уписуje сe зaбeлeжбa приврeмeнe мeрe пa сe
eвeнтуaлни купaц нeпoкрeтнoсти нe мoжe пoзивaти нa тo дa му тa чињeницa ниje пoзнaтa,
или aкo сe приврeмeнoм мeрoм oдрeди чувaњe пoписaних ствaри, пa сe тe ствaри прeдajу
нa чувaњe трeћeм лицу, мoгућнoст дужникa дa тим ствaримa рaспoлaжe je вeћ тoм
чињeницoм умaњeнa, oднoснo скoрo дa нe пoстojи).

Taкoђe, aкo je трeћeм лицу нaлoжeнo, oднoснo зaбрaњeнo дa дужнику исплaти

пoтрaживaњe, a oнo тo ипaк учини, пoвeрилaц je у мoгућнoсти дa oд трeћeг лицa трaжи
нaкнaду штeтe aкo свoje пoтрaживaњe прeмa дужнику кaсниje ниje мoгao нaплaтити.

105
Члан 459 ЗИО
108
 Прe би сe мoглo рeћи дa зaбрaнe и нaлoзи дejствуjу oд трeнуткa дoстaвe рeшeњa o
oдрeђивaњу приврeмeнe мeрe лицу нa кoje сe oднoси (кaкo дужнику, тaкo дужникoвoм
дужнику, oднoснo oргaну кojи вoди jaвну књигу или бaнци).

Дoдaтнo, бaнкa или другa финaнсиjскa oргaнизaциja, aли сaмo у случajу aкo
нoвчaнa срeдствa кoja дужник имa нa свoм рaчуну кoд тe бaнкe нису дoвoљнa дa oбeзбeдe
пoтрaживaњe пoвeриoцa, рeшeњe o oдрeђивaњу приврeмeнe мeрe дoстaвљa и другим
бaнкaмa, oднoснo финaнсиjским oргaнизaциjaмa, a рaди спрoвoђeњa зaбрaнe рaспoлaгaњa
нoвчaним срeдствимa нa рaчуну, oднoснo зaбрaнe oтвaрaњa нoвoг рaчунa.

Пoслeдицe зa лицa кoja нe пoштуjу приврeмeну мeру, oднoснo нaлoгe из

приврeмeнe мeрe, jeсу oдгoвoрнoст зa штeту кojу би збoг тaквoг пoнaшaњa прeтрпeo
пoвeрилaц, a дoдaтнo и нoвчaнo кaжњaвaњe.

109
 - Део осми –

ЈАВНИ ИЗВРШИТЕЉИ

1. Појам

Нова правосудна професија, (вансудски, приватни) извршитељ, која је у наш правни

систем уведена Законом о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, изазива различите
коментаре, од крајње позитивних, па до крајње негативних. Позитивни коментари полазе
од чињенице, да је систем извршења у коме је суд имао “монопол”, како у погледу дозволе
извршења али и спровођења, испољио неефикасност и на тај начин допринео да у већем
броју случајева буде повређено право на суђење у разумном року. Због наведеног,
очекивања су, да извршитељи преузимајући део судске надлежности, испоље већу
ефикасност и тиме значајно скрате време трајања извршног поступка. Заговорници
негативног приступа, сматрају, да само држава треба да задржи право да принудом
омогући повериоцима да остваре потраживања која су им одлуком суда досуђена. Као
последицу оваквог схватања, они извршитеље виде као "утериваче дугова", који ће
применом силе и претњи, приморавати дужнике да испуне обавезу према свом повериоцу.

Законом о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, 106 у наш правни систем уведена
је нова правничка професија - извршитељ, који обавља послове самостално и независно
као предузетник или члан ортачког друштва. Како је задржан и институт судског
извршитеља, овим прописом уведен је у одређеној мери паралелни систем извршења
судских одлука, те су извршни повериоци могли сами да изаберу да ли ће поступак
извршења поверити суду или (приватном) извршитељу. Изузетак су били само поступци
извршења у оним правним стварима код којих је закон прописао искључиву надлежност
суда, односно искључиву надлежност извршитеља.107

106
Закон о извршењу и обезбеђењу, "Сл. гласник РС", бр. 31/2011
107
Искључива надлежност суда била је одређена у поступцима извршења суских одлука у вези са
породичним односима и ради враћања запосленог на рад, док је искључива надлежност извршитеља била
прописана у предметима наплате новчаних потраживања насталих из комуналних и сличних делатности.
110
 Законом о извршењу и обезбеђењу,108 који је изгласан у Народној скупштини
Републике Србије 21. децембра 2015. године, који је у примени од 01. јула 2016. године,
нови термин ове правничке професије је јавни извршитељ, који поред јасније
терминолошке дистинкције у односу на судског извршитеља, наглашава.изузетно значајну
- јавну улогу и јавни значај ове професије. 109 Јавни извршитељ овим законом добија
значајно ширу надлежност у поступцима извршења у односу на суд. Према чл. 4. Закона о
извршењу и обезбеђењу, прописана је искључива надлежност суда код заједничке продаје
непокретности и покретних ствари, чињења, нечињења или трпљења, извршења извршних
исправа у вези са породичним односима и враћањем запосленог на рад, док су јавни
извршитељи искључиво надлежни за извршење осталих извршних исправа, решења о
извршењу на основу веродостојних исправа, решења о усвајању предлога за
противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским пеналима.

Нова правничка и правосудна професија, приватни, односно јавни извршитељ,

уведена је пре свега са циљем повећања ефикасности у поступцима извршења који
представљају завршну фазу у остваривању утврђених права, са убеђењем законодавца да
ће приватни извршитељи бити знатно мотовисанији у поступцима извршења, с обзиром да
им од реализације зависи зарада, али и да ће бити мање простора за корупционе радње.
Значајан повод је био и тежња за растерећењем судова од огромног броја извршних
предмета, те самим тим и растерећење буџета Републике Србије од финансирања судске
делатности.

2. Услови за именовање и почетак рада

У погледу услова за именовање јавних извршитеља, важећи Закон о извршењу и

обезбеђењу је у оквиру пет тачака пооштрио критеријуме у односу на претходни закон по
питању образовања.110
108
Закон о извршењу и обезбеђењу, "Сл. гласник РС", бр. 106/2015
109
Будући да је Законом о извршењу и обезбеђењу из 2011. године задржан систем судског извршења и
постојања судских извршитеља, стручна јавност је, чини се са разлогом, указивала на неприлагођеност
назива "извршитељ", с обзиром да је у питању општи - генусни појам који би могао да обухвата судског и
вансудског, односно приватног извршитеља. Доношењем новог Закона о извршењу и обезбеђењу 2015.
године извршена је терминолошка корекција и професија приватног извршења добија свакако по нама
прикладнији назив - јавни извршитељ.
110
Члан 471 ЗИО
111
 Тако је сад прописано да поред дипломе правног факултета и положеног испита за
јавног извршитеља, кандидат мора да има положен и правосудни испит.

Након положеног правосудног испита, као други услов, предвиђено је да кандидат

мора да има завршену почетну обуку111 и најмање две године радног искуства на
пословима правне струке.

Трећи услов је достојност за делатност јавног извршитеља, која се одређује према

општеприхваћеним мерилима и нормама етичког кодекса јавних извршитеља и
стандардима професионалног понашања јавних извршитеља.

Четврти услов предвиђа, уколико је кандидат члан ортачког друштва, да се над

ортачким друштвом чији је ортак не води стечајни поступак.

Пети услов за именовање јавног извршитеља прописује да кандидат не може бити

лице против кога се води кривични поступак за кривично дело против правног саобраћаја
или службене дужности, нити лице које је осуђивано за кривично дело на безусловну
казну затвора од најмање 6 месеци или за кажњиво дело које га чини недсотојним за
обављање послова јавног извршитеља.

Поред ових услова закон је прописао и негативни критеријум, те посебно навео

лица која не могу бити именована за јавног извршитеља. То су лица која су разрешена
дужности јавног извршитеља или јавног бележника, лица којима је изречена дисциплинска
мера брисања из именика адвоката, као и лица која су разрешена судијске или
јавнотужилачке функције, као и заменика јавног тужиоца.

Зa oбaвљaњe пoслoвa извршитeљa нeспojивo je вршeњe jaвних фунцкиja упрaвнe

или нaдзoрнe функциje у приврeдним друштвимa, oбaвљaњe пoслoвa oбeзбeђeњa, aдвoкaтa
и других прaвoсудних прoфeсиja, кao и oбaвљaњe других пoслoвa кoje су нeспojивe сa
oбaвљaњeм пoслoвa извршитeљa. Извршитeљ имa oдрeђeну тeритoриjу нa кojoj дeлуje a
зaкoнoм je прeдвиђeнo дa сe jeднo мeстo извршитeљa, oдрeђуje сe, пo прaвилу, нa 25.000
стaнoвникa.112
111
Програм и трајање почетне обуке прописује Комора извршитеља - у складу са чл. 514 ст.1 тачка 5 Закона о
извршењу и обезбеђењу
112
Према члану 469 ЗИО, министар правде може одредити да на 25.000 становника буде и више од једног
извршитеља у зависности од потреба или на предлог Коморе јавних извршитеља.
112
 Јавног извршитеља именује министар на основу предлога комисије. 113 Прописано је
да ова комисија приликом састављања предлога води рачуна о дужини и врсти радног
искуства кандидата на пословима правне струке, 114 општем успеху на правосудном испиту
и испиту за јавног извршитеља. Као допунски критеријуми предвиђени су стручна знања и
вештине, које би биле корисне за делатност извршења.

Полагање заклетве пред министром правде представља свечану форму именовања

јавних извршитеља, којом се наглашава њихов углед и улога у правном систему. Неколико
важних елемената садржано је у тексту заклетве. 115 То су част, поштовање Устава и закона
Републике Србије, савесност, непристрасност и преданост приликом обављања
делатности. Сви ови елементи инкорпорирани су у етичка начела као обавезни стандарди
правосудних професија.

Пре самог отпочињања делатности, јавни извршитељ мора да обезбеди канцеларију

и опрему неопходну за спровођење извршења и обезбеђења као и да плати Комори јавних
извршитеља уписнину.116

Јавни извршитељи, као субјекти извршног процесног права, иако су припадници

приватне правосудне професије, на основу решења Министарства правде о њиховом
именовању, стичу јавна овлашћења која су им поверена не само ЗИО, већ и другим
законима. На јавне извршитеље, без обзира да ли су предузетници или ортачка друштва,
пренесена је највећим делом судска функција у домену спровођења извршења која им је
поверена у јавном а не у приватном интересу тако да они у поступку делају као носиоци
јавних овлашћења и према извршним повериоцима и према извршним дужницима.

3. Овлашћења и послови

113
Наш је утисак да је законодавац остао недоречен по питању састава комисије, обзиром да наводи да
чланове именује миниостар, од којих су два члана јавни извршитељи именовани на предлог Коморе
извршитеља, те је нејасно ко су преостала три члана - чл. 474 Закона о извршењу и обезбеђењу.
114
Овде је нагласак на радном искуству на пословима правне струке који су повезани са пословима
извршења, те се прави дистинкција радног искуства у односу на радни стаж.
115
Текст заклетве гласи: "Заклињем се чашћу да ћу поштовати Устав и законе Републике Србије и
делатност јавног извршитеља обављати савесно, непристрасно и предано" - чл. 477 ст. 2 Закона о
извршењу и обезбеђењу.
116
Члан 480 ЗИО
113
 Да би се стекла реална представа, о томе шта јавни извршитељи раде, потребно је
дати приказ делокруга њихових послова, тј. овлашћења која им је законодавац наменио, а
држава пренела.

У оквиру најважнијих овлашћења, у члану 493. Закона, прописано је да јавни

извршитељ: доноси решење о извршењу на основу веродостојне исправе ради намирења
новчаних потраживања насталих из комуналних услуга и сродних делатности; 117одређује
закључком средство и предмет извршења, мења га или додаје; доноси решења и закључке;
предузима радње којима непосредно спроводи извршење или обезбеђење; доставља акте
суда и јавног извршитеља и писмена странака и других учесника у поступку ако јавни
извршитељ спроводи извршење и прибавља податке о извршном дужнику.

Надлежност јавног извршитеља да доноси решење о извршењу на основу

веродостојне исправе ради намирења новчаних потраживања насталих из комуналних
услуга и сродних делатности заслужује посебну пажњу, па самим тим и посебан текст њој
посвећен, те ћемо на овом месту указати на најосновније. Пре свега, ово је једини случај у
коме извршитељ одлучује о предлогу за извршење, у форми решења.Због наведеног, реч је
о врло важном и великом овлашћењу које је на извршитеља пренела држава. Ради се о
уобичајеним потраживањима која се односе за наплату трошкова: станарине, утрошка
електричне енергије, утрошка воде, утрошка грејања, накнаде за коришћење гаса,
одношење смећа и друге комуналне услуге према одредбама Закона о комуналним
делатностима. Под сродним потраживањима сигурно можемо претпоставити трошкове
телекомуникационих провајдера (мобилни телефони, кабловска телевизија, интернет и
сл.).

Јавни извршитељ је по добијању предлога дужан да изврши оне претходне радње

које обично ради и суд. Он је дужан да провери, да ли су испуњени законом предвиђени

117
Под делатностима које су сродна комуналним закон подразумева делатност од општег интереса, која
континуирано пружа услуге већем броју физичких или правних лица на одређеном подручју уз периодичну
наплату. Претходни закон садржао је термин "сличне делатности" без посебне разраде шта се под њима
сматра, што је остављало простора за доста критике у теорији и пракси, шта се заправо сматра под
делатностима које су сличне комуналним. Нпр. отворило се питање права наплате премије осигурања
имовине која је исказана на рачунима на комуналним услугама, питање спровођења извршења дуговања за
путарину и сл.
114
услови за спровођење извршења. Он прво мора да провери да ли је стварно надлежан за
спровођење извршења. То значи да ли постоји искључива надлежност суда за спровођење
извршења, а уколико је ово питање превазиђено, мора да расправи и питање месне
надлежности, с обзиром на законска ограничења. Такође, јавни извршитељ мора да утврди
да ли је поднети предлог за спровођење извршења или обезбеђења потпун и уредан,
односно да ли је снабдевен свим оним елементима који су неопходни за спровођење
извршења. То подразумева, да је извршни поверилац уз предлог за спровођење извршења
доставио решење о извршењу, које је претходно донео суд. Такође, извршитељ мора да
провери да ли су испуњени сви законом предвиђени услови у погледу квалитета предлога
за спровођење извршења (да ли је предлог сачињен у одговарајућој форми, да ли је уредно
потписан или оверен печатом ако се ради о правном лицу, да ли је уредно назначен
извршни дужник те да ли постоје други предуслови који су неопходни за спровођење
извршења).

Законодавац је оставио могућност да извршни поверилац у самом предлогу за

спровођење извршења не означи начин спровођења извршења - средство извршења.
Понекад је то разумљиво јер је и само средство извршења повезано са извршном исправом
(тако на пример код законског издржавања малолетног детета суд може утврдити обавезу
извршног дужника да на име издржавања малолетног детета на пр. плаћа 30% од
остварених месечних прихода код послодавца). Достављање извршне исправе благајни
дужниковог дужника односно послодавцу код којег је извршни дужник запослен, најлакше
се спроводи и сама обавеза из извршне исправе.

Уколико извршни поверилац није изричито одредио средство извршења и није га

навео у самом тексту предлога за спровођење извршења, постоји законска могућност да
јавни извршитељ „сам“ одреди средство извршења. Ова одредба је изузетно значајна и по
нашем мишљењу веома корисна. Анализом судске праксе из ранијег периода можемо
констатовати да су судови највише времена губили у мењању предложеног средства
извршења. Тако, на пример, уколико би се започело извршење пленидбом и продајом
покретних ствари, па се у току поступка извршења утврдило да су ствари у стану
извршног дужника, ствари његових родитеља или да нема довољно покретних ствари које
би могле да буду довољне за намирење потраживања, суд је обавештавао извршног

115
повериоца о тој чинињеници. Потом би извршни поверилац мењао средство извршења на
пример преко зараде извршног дужника те би се поступак поново компликовао израдом
новог решења о извршењу сада другим средством извршења, те потом достављања тог
решења благајни дужника. Уколико би извршни дужник остао без посла, или на други
начин ометао спровођење извршења тада би извршни поверилац опет имао обавезу да
доставља суду предлог за измену начина спровођења извршења, односно да предложи
ново средство извршења. Тада би по трећи пут, суд морао да одлучује и да се на пример
определи за продају непокретности или неко друго законом предвиђено средство
извршења. Све ове радње су изузетно успоравале сам извршни поступак, те је сасвим
сигурно и то био један од разлога зашто је извршни поступак у нас толико дуго трајао.
Овлашћењем извршитеља да сам одабере средство извршења, под условом да од стране
извршног повериоца оно није унапред одређено, умногоме се олакшава спровођење
извршења и на бази искуства из упоредног права можемо очекивати реално убрзање и
поједностављивање, што даље опет па значи и појефтињење самог извршног поступка.

3.1. Одређивање предмета и средства извршења

Јавни извршитељ је сада овлашћен да на бази опште познатих чињеница или

провером података о извршном дужнику утврди који је најлакши и најједноставнији начин
спровођења извршења. Тако, на пример, уколико се не ради о претерано високом
потраживању, а извршни дужник је у радноме односу или има друга стална месечна
примања, свакако да ће се извршење најједноставније спровести достављањем решења о
спровођењу извршења послодавцу, односно исплатној благајни, код које извршни дужник
има новчана средства на рачуну или стална месечна примања. 118 Слична ситуација је и код
правних лица, јер је овај систем и до сада одлично функционисао (изузев тенденциозних
људских пропуста) тако што се решење о дозволи извршења достављало НБС – Оделењу
за принудну наплату, који води евиденцију свих банковних рачуна правних лица. У
буквалном смислу речи у данима се мерила ефикасност извршавања ових извршних

118
Извршeњe нa зaрaди или плaти, нaкнaди зaрaдe, oднoснo нaкнaди плaтe и пeнзиjи мoжe дa сe спрoвeдe у
висини дo двe трeћинe зaрaдe, нaкнaдe зaрaдe, плaтe, нaкнaдe плaтe и пeнзиje, oднoснo дo њихoвe пoлoвинe,
aкo je њихoв изнoс jeднaк или мaњи oд минимaлнe зaрaдe утврђeнe у склaду сa зaкoнoм - чл. 258. ЗИО.
116
поступака превасходно код привредних судова. Компјутерски систем је тако програмиран
да се извршном дужнику – правном лицу блокирају сви постојећи рачуни код свих банака.
Компјутерски програм сравњује укупан износ средстава на рачунима извршног дужника са
износом потраживања. Уколико је износ потраживања мањи од укупног износа новчаних
средстава на рачунима, програм „скида“ износ потраживања са припадајућом каматом и
трошковима и „пребацује“ на рачун извршног повериоца. Након тога, преостали део
средстава остаје „несметано“ на располагању извршном дужнику. Уколико је пак износ
потраживања већи од укупног збира новчаних средстава на свим рачунима дужника,
програм ће „скинути“ износ потраживања и „пребацити“ га извршном повериоцу. Сви
рачуни остају и даље „блокирани“ и како се који износ средстава на њима појављује,
пребацују на рачун извршног повериоца до потпуног намирења.

Као што смо навели, јавни извршитељ је овлашћен да сам одабере најприкладније
средство извршења у зависности од величине средстава која су потребна за намирење и
других опште познатих али и индивидуализованих околности које су везане за извршног
дужника. Закон је предвидео да и једном започето извршење јавни извршитељ може без
икаквих процесних компликација преусмерити на друго средство извршења. То даље,
практично, значи да уколико је јавни извршитељ започео извршење преко благајне
послодавца извршног дужника, па се у току започетог извршења утврди да извршни
дужник више није у радном односу, да је отишао у пензију или да је напросто остао без
посла (без обзира на разлог који је томе допринео), јавни извршитељ може одмах прећи на
спровођење извршења неким другим средством извршења (на пензији, попис, процена и
продаја покретних ствари, продаја непокретних ствари, продаја акција или удела и сл.).

Овде треба водити рачуна и о чињеници да јавни извршитељ има и ограничење које
се односи на начело сразмерности наплате потраживања. Тако, на пример, уколико неки
грађанин дугује пар хиљада динара, а у решењу о извршењу није одређено средство
извршења, извршитељ не може покренути одмах поступак продајом непокретности. Он не
може правдати сврсисходност оваквог извршења чињеницом да ће лако намирити
извршног повериоца. Он има обавезу да уравнотежи спровођење извршења са висином
потраживања, те ће сигурно бити у обавези да најпре покуша да спроведе извршење на
неки од једноставнијих и прикладнијих начина (продајом покретних ствари, пленидбом

117
зараде или новчаних средстава на рачуну дужника и сл.). Сразмера између висине
потраживања и средства извршења је један од ограничавајућих фактора за јавног
извршитеља који подразумева и једно од законом утемељених права извршног дужника.
Тек уколико на друге могуће начине, не може спровести извршење и намирити
потраживање, јавни извршитељ ће моћи да приступи ономе извршењу које се чини
неадекватно с обзиром на висину потраживања (у овом случају, продаја непокретности).

Јавни извршитељ има право, да достављање врши непосредно или путем поште,
или на неки сличан начин. Но за њега наравно важе исте одредбе које се примењују, према
правилима Закона о парничном поступку и Закона о извршењу и обезбеђењу за суд,
односно судског извршитеља. Дакле, он је властан да доставља своја аката и да евидентира
начин и време ове доставе. Уколико доставу врши непосредно онда ће то урадити по
општим правилима о непосредној достави (лична достава, достава одраслом члану
породице, достава адвокату, прибијање на врата, достава правном лицу и сл.).

Право јавног извршитеља да прибавља податке о извршном дужнику представља

веома значајно овлашћење, које подразумева широк круг активности. Јавни извршитељ ће
свакако поћи од уобичајених начина, као што су, код правних лица увид у регистар код
Агенције за привредне регистре (привредна друштва) или код привредног суда (одређене
установе, школе, факултети). Увидом у регистар правних лица утврдиће се седиште тог
правног лица те евентуална, његова имовина. Такође, преко централног регистра код НБС,
извршитељ ће утврдити бројеве рачуна извршног дужника.

3.2. Предузимање радњи ради спровођења извршења

Јавни извршитељ може да прибавља податке од земљишне књиге или из другог

јавног регистра, РГЗ - Катастар о непокретностима. Од Министарства унутрашњих
послова може затражити податке о поседовању возила, пловила, грађевинских машина или
других превозних средстава која се региструју у Министарству унутрашњих послова. Он
такође може да прибави и податке од Централног регистра хартија од вредности о
евентуалним власничким правима (акције) или од Агенције за привредне регистре (удели).

118
Овлашћен је да прибави и све друге податке који су релевантни за утврђивање имовног
стања извршног дужника.

Јавни извршитељ наравно може затражити и од самог извршног повериоца али и

од извршног дужника да му помогну у прикупљању података или да му напросто доставе
податке о имовном стању. Ово овлашћење, не утиче на његову обавезу да и сам покуша да
прибави податке о имовном стању извршног дужника. Наиме, већ смо рекли да на бази
искуства из упоредног права, не очекујемо пасиван однос јавног извршитеља према
имовном стању дужника. Он је заинтересован за спровођење извршења и по логици ствари
мотивисан да се извршење спроведе. То даље значи, да се он неће попут судског
извршитеља, пасивно опходити према поступку извршења те није логично за очекивати да
ће он само чекати обавештења од извршног повериоца или евентуално признање извршног
дужника којом имовином располаже. Његова улога је свакако активна и она подразумева
ефикасан рад на терену, прикупљање података али и сталну и квалитетну сарадњу са
другим државним органима који воде базе података о грађанима или за грађане као и са
другим државним или недржавним институцијама које поседују одређене податке.

На јавног извршитеља се не односе сва ограничења која предвиђа Закон о заштити

података о личности. Тако, на пример, податак колика је зарада извршног дужника, не
може бити ускраћен и послодавац код кога извршни дужник ради не може се правдати
заштитом података о личности грађана. Исто се односи и на банке или нека осигуравајућа
друштва у погледу имовине извршног дужника.

3.2.1. Попис ствари

Јавни извршитељ је овлашћен да спроведе попис покретних ствари које затекне у

стану или у пословним просторијама извршног дужника. Попис је заправо извршна радња
којом извршитељ, на основу законских овлашћења, ствара основ за упис заложног права
на одређеној ствари. Када попише одређену ствар, то има за последицу да се извршном
дужнику ограничавају права, која иначе као власник има на ствари.

119
 Извршни дужник пописану ствар не сме отуђити, оптерећивати, нити, на неки
други начин њоме располагати или уништити. Могуће је, и то је правило предвиђено
законом, да јавни извршитељ остави пописану ствар извршном дужнику на чување, мада
је може дати и извршном повериоцу или трећем лицу на чување. Уколико је пописана
ствар остала код извршног дужника у физичком притежању, он ни у ком случају у односу
на њу не може више остваривати сва имовинска права. Фактички се попис констатује, тако
што се на одређеној ствари која је предмет пописа, стави видна налепница или адекватно
назначење које подразумева да је ствар пописана.

Налепница која потврђује да је одређени предмет пописан мора садржати име

јавног извршитеља који је извршио попис, датум пописа, број предмета по коме се поступа
као и кратко објашњење да је ствар пописана у извршном поступку, да се иста не може
користити, отуђити или уништити. Налепница мора бити снабдевена и уредним печатом
извршитеља.

3.2.2. Процена ствари

Следећа радња коју мора извршити је процена. Закон предвиђа да јавни извршитељ
врши процену покретних ствари. И овде наравно може бити доста спора око тога да ли је
јавни извршитељ заиста и компетентан, те стручан да врши процену ствари.

Када се ради о уобичајеним стварима у домаћинству онда на бази дугогодишњег

искуства, постојећих ценовника, јавно објављених понуда за продају, јавни извиршитељ
може релативно лако утврдити вредност ствари. Наравно проблем настаје када се ради о
специфичним техничким апаратима или када се ради о стварима чија је вредност везана за
одређене врсте уметности или поједина специфична права (књижевна права на рукопису,
стручни радови, музичка дела или компјутерски програми и сл).

120
 Закон је ублажио ранији тврд став о немогућности коришћења стручних мишљења
вештака, те других стручних лица тако што се оставља могућност да јавни извршитељ
прибави мишљење о вредности од одговарајућих организација, институција или правних
лица, те одговарајућих стручњака.

Закон предвиђа и једну занимљиву могућност да извршни поверилац и извршни

дужник сами могу споразумно да одреде вредност ствари.

3.2.3. Пленидба ствари

Уколико ни у додатно остављеном року, извршни дужник не намири извршног

повериоца, јавни извршитељ је овлашћен да ствар плени. Пленидба је радња којом се
физички ствар одузима од извршног дужника уколико је њему била остављена на чување.

У ситуацијама када је ствар била предата извршном повериоцу или трећем лицу на
чување, јавни извршитељ ће закључком констатовати да је ствар физички запленио,
односно лице код кога је ствар била на чувању ослобађа се одговорности за нестанак или
оштећење те ствари.

Када је ствар била код извршног дужника, ствар се физички односи и смешта у
пословне просторије јавног извршитеља, магацин који поседује или користи, смешта се у
трезор уколико је ствар веће вредности, складишти се код складиштара уколико је ствар
такве природе да не може бити смештена у пословне просторије јавног извршитеља или се
обезбеђује њено чување на посебан начин у зависности од својстава ствари (сеф у банци
или посебни облици складиштења или чувања).

Тренутком пленидбе, која се мора прецизно евидентирати, извршни дужник се

ослобађа одговорности за коришћење пропаст или отуђење ствари и од тог тренутка јавни
извршитељ преузима одговорност за заплењену ствар.

Јавни извршитељ одговара и уколико је ствар ставио код складиштара или у неки
изнајмљени простор што додатно компликује положај јавног извршитеља, без обзира на
његова права према складиштару или лицу које му обезбеђује простор. Уколико је јавни

121
извршитељ предмете које је пленио ставио у своје пословне просторије или магацин који
он користи, има додатну одговорност за обезбеђивање и адекватно чување заплењене
ствари.

3.2.4. Продаја ствари

Јавни звршитељ је потом овлашћен да врши и продају покретних и непокретних

ствари.

Да би смо заокружили овлашћења јавних извршитеља, нагласили бисмо, да када је

ствар одузета од извршног дужника или је пренета од стране извршног повериоца или
трећег лица у државину јавног извршитеља, тада је он овлашћен али и обавезан да
приступи продаји. Ствари, на којима се може спровести извршење и које могу бити
предмет продаје, су само ствари које су у промету. Изузимања од извршења, а тиме и у
погледу пленидбе и продаје, односи се на све ствари које нису у промету, као што су на
пример наркотици или бомбе, аутоматске пушке и слично. Ове ствари, дакле, не могу бити
ни одузете од странке у поступку пленидбе, нити могу бити предмет продаје. Ове ствари
су најчешће предмет одузимања од стране Министарства унутрашњих послова, док за
јавног извршитеља важи правило да ствари које нису у промету не могу бити ни
заплењене па самим ти ни продате.

Осим наведеног, јавни извршитељ, наравно, треба да води рачуна да се ствари

првенствено продају путем усменог и јавног надметања, које углавном обезбеђује
најповољније уновчење, па тек потом путем непосредне погодбе. Закон предвиђа читав
низ услова за спровођење извршења као што су јавно објављивање, начин лицитирања,
уплата средстава, намирење извршног повериоца, наставак извршења уколико се продајом
покретних ствари није извршни поверилац у потпуности намирио односно повраћај новца
извршном дужнику уколико је остварени износ продајом већи од износа потраживања
увећаног за камате и трошкове поступка.

Јавни извршитељ има овлашћење, да у складу са законом предвиђеним

ограничењима и законом предвиђеном процедуром прода и непокретне ствари било да се
122
ради о стану, кући, пословном простору, викендици, гаражи, парцели и сл. То подразумева,
предузимање свих извршних радњи у поступку извршења на непокретности: утврђење
вредности, продају (усмено надметање, непосредна погодба), додељивање, предају
(укључјући и физичко испражњење и увођење у посед купца) и на крају, намирење.

3.2.5. Чување ствари

Јавни звршитељ је дужан да ствар коју је узео на чување чува, не са обичном

пажњом, већ са посебном пажњом јер се ради о лицу које је професионално оспособљено
за обављање извршитељског посла и која имају посебну одговорност за поступање у овим
стварима.

3.2.6. Посредовање

Јавни извршитељ дужан је да посредује између странака ради споразумног

намирења извршног повериоца. Овом одредбом се предвиђа дужност јавног извршитеља
да посредује између странака. Чини се да је ова одредба иако се састоји само у једној
реченици изазвала бројне недоумице.

Питање посредовања ствара дилему у којим границама, те у оквиру коликих

могућности се простире опсег посредовања јавног извршитеља. Да ли је то одлагање само
у оквиру законом предвиђених могућности, плаћање на рате, умањење обавезе утврђене
извршном исправом уз сагласност извршног повериоца и сл. Дакле, сада се поставља
питање у којој мери јавни извршитељ заправо уопште и може да врши посредовање и шта
би то посредовање заправо значило. Да ли то значи да он треба да изврши додатни
притисак на извршног дужника да поступи по извршној исправи, да ли то значи да може
да извршном дужнику омогући одређене повластице у погледу рокова исплате, одлагања
извршења, да изврши притисак на извршног повериоца да то прихвати, да ли то даље
123
значи да он на било који начин може да посредује у мењању или прилагођавању извршне
исправе итд.

4. Дужности јавног извршитеља

У овом делу приручника, навешћемо само поједине дужности и обавезе јавних

извршитеља које је и сам законодавац издвојио у посебним члановима.

Jaвни извршитeљ je дужaн дa пoштуje Кoдeкс прoфeсиoнaлнe eтикe извршитeљa тe

стaндaрдe професионалног пoнaшaњa jaвних извршитeљa. 119 Eтичкa прaвилa мoрajу
пoслужити jaвним извршитeљимa дa сe пoзициoнирajу кao изузeтнa прaвoсуднa прoфeсиja
и дa тaкo oпрaвдajу пoвeрeњe држaвe, тe jaвнa oвлaшћeњa кoja су им дaтa.

Јавни извршитeљ, зa штeту кoja нaстaнe њeгoвoм кривицoм тoкoм пoступкa

извршeњa, oдгoвaрa цeлoкупнoм свojoм имoвинoм. У питaњу je дeликтнa oдгoвoрнoст и у
пoглeду испуњeнoсти услoвa зa oбaвeзивaњe извршитeљa рeлeвaнтнe су oдрeдбe Зaкoнa o
oблигaциoним oднoсимa кoje рeгулишу питaњe oдгoвoрнoсти зa штeту, нaстaнaк, врсту и
oбим штeтe. 120

С обзирoм дa je рeч o стручњaку, јавни извршитeљ приликoм пoступaњa у

извршeњу, мoрa искaзaти пojaчaну пaжњу. Обaвeзe зa нaкнaду штeтe мoжe сe oслoбoдити
сaмo у случajу лaкe нeпaжњe. Стрaнкa или учeсник кojи би прeтрпeo штeту у пoступку
извршeњa збoг прoпустa зa кojи je oдгoвoрaн јавни извршитeљ, свoje прaвo oствaривao би
у пaрничнoм пoступку.

Мoгу бити рaзличитe ситуaциje у кojимa би сe пoстaвилo питaњe oдгoвoрнoсти

извршитeљa зa штeту. To мoжe бити нeaдeквaтнa зaштитa пoписaнe и oдузeтe имoвинe,
нeпримeрeнo пoступaњe сa нoвчaним срeдствимa зaплeњeним у кoрист извршнoг
пoвeриoцa, штo пoдрaзумeвa и бeзрaзлoжнo зaдржaвaњe тих срeдстaвa нa рaчуну кojи je
јавни извршитeљ дужaн дa oтвoри. Taкoђe, сви прoпусти кoje eвeнтуaлнo јавни извршитeљ

119
Члан 497. ЗИО
120
Закон о облигационим односима „Сл. лист СФРJ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 - oдлукa УСJ и 57/89, „Сл. лист
СРJ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 -Устaвнa пoвeљa
124
учини у прoцeдури, кojу зaкoн прoписуje пo питaњу прeдузимaњa извршних рaдњи, мoгу
бити рaзлoг дa oдгoвaрa зa штeту прoистeклу из тих прoпустa. To мoжe бити и нeвршeњe
пoписa и поред чињенице да су пoстojaли сви услoви дa сe пoпис изврши. Taкoђe, тo мoжe
бити и бeзрaзлoжнo нeспрoвoђeњe зaкaзaнoг извршeњa, кaдa су у питaњу рaзличитe
чинидбe, aли и oбaвљaњe прoдaje пoкрeтнe ствaри или нeпoкрeтнoсти у ситуaциjи кaдa
нису били испуњeни сви зaкoнoм прoписaни услoви дa сe приступи прoдajи.

У жeљи дa истaкнe изузeтну улoгу jaвнoг извршитeљa тe oдгoвoрнoст oвoгa пoслa,

зaкoнoдaвaц je прeдвидeo oбaвeзу jaвнoг извршитeљa дa сe пeрмaнeнтнo усaвршaвa.
Неиспуњавање ове обавезе прeдстaвљa чaк и рaзлoг зa мoгућe рaзрeшeњe jaвнoг
извршитeљa. Нaимe, зaкoнoм je прeдвиђена oбaвeза јавних извршитеља да пoхaђaју
рeдoвнe стручнe oбукe. Кoмoрa jaвних извршитeљa сaчињaвa прoгрaм стручнoг
усaвршaвaњa и води евиденцију.121

Jaвни извршитeљ кoд бaнкe мoрa имaти нajмaњe jeдaн нaмeнски рaчун нa свoje
имe. Суштинa и сврхa нaмeнскoг рaчунa je дa сe нa њeгa уплaћуjу срeдствa oствaрeнa у
извршнoм пoступку тe пoступку oбeзбeђeњa. Oвaj нaмeнски рaчун мoрa jaснo бити oдвojeн
oд привaтнoг или нeкoг другoг (нпр. пoрoдичнoг) рaчунa jaвнoг извршитeљa. Нaмeнски
рaчун, иaкo сe вoди нa имe jaвнoг извршитeљa, представља њeгoв службeни рaчун кojи
служи зa прикупљaњe нoвцa дoбиjeнoг у пoступку извршeњa и oбeзбeђeњa aли и њeгoвo
дистрибуирaњe прeмa oнимa кojимa новац припaдa. Зaкoн прeдвиђa oбaвeзу jaвнoг
извршитeљa дa срeдствa кoja сe уплaћуjу нa нaмeнски рaчун рaди нaмирeњa извршeњa
пoвeриoцa прeнeсe бeз oдлaгaњa нa рaчун извршнoг пoвeриoцa, тe сe никaквo зaдржaвaњe
нoвцa нe мoжe тoлeрисaти.122

Jaвни извршитeљ дужaн je дa нa дaн имeнoвaњa и пoтoм jeдaнпут гoдишњe

пoднoси Кoмoри извeштaj o имoвини и рeдoвaн гoдишњи финaнсиjски извeштaj. 123 Oвa
oбaвeзa jaвних извршитeљa прoистичe из нajмaњe двe чињeницe. Нajпрe, jaвни
извршитeљи oбaвљajу jaвнo oвлaшћeњe кoje им je законом прeнeтo, тe сe увeћaвaњe
њихoвe имoвинe мoрa трaнспaрeнтнo прaтити. С другe стрaнe, jaвни извршитeљи
дoминaнтнo oбaвљajу пoсao сa туђим нoвчaним срeдствимa, хaртиjaмa oд врeднoсти или
121
Члан 499 ЗИО
122
Члан 500 ЗИО
123
Члан 501 ЗИО
125
другим врeднoстимa (пoкрeтнe ствaри, нeпoкрeтнe ствaри, oдрeђeнa прaвa и сл). Дaклe,
jaвни извршитeљи пoтeнциjaлнo имajу мoгућнoст нaмeрних или нeнaмeрних грeшaкa кoja
би сe мoглa oднoсити нa имoвину стрaнaкa у извршнoм пoступку. Ипaк, мнoгo вaжниje
питaњe je питaњe кoнтрoлнoг мeхaнизмa рaдa jaвних извршитeљa, тe сe збoг тoгa утврђуje
oбaвeзa дa oни приjaвe кoмплeтну свojу имoвину нa дaн ступaњa нa дужнoст jaвнoг
извршитeљa.

Зaкoн прeдвиђa дa jaвни извршитeљ пoднoси нajмaњe jeдaнпут гoдишњe извeштaj o

пoслoвaњу Mинистaрству правде и Кoмoри jaвних извршитeљa.124

Обавеза је јавног извршитеља да води евиденцију о поступцима извршења и

обезбеђења, као и финансијском пословању. Закон таксативно прописује шта све
евиденција мора да садржи, док сам нaчин вoђeњa eвидeнциje o пoступцимa извршeњa и
oбeзбeђeњa и финaнсиjскoм пoслoвaњу пoдрoбниje прoписуje министaр. Eвидeнциja o
пoступцимa извршeњa и oбeзбeђeњa и финaнсиjскoм пoслoвaњу вoди сe и у eлeктрoнскoм
oблику, a пoдaци из њe унoсe сe у цeнтрaлну бaзу пoдaтaкa, кoja je дeo прaвoсуднoг
инфoрмaциoнoг систeмa.125

Дужност јавног извршитеља јесте и да плаћа чланарину Комори јавних

извршитеља.126 Срeдствa зa рaд Кoмoрe jaвних извршитeљa првeнствeнo се oствaруjу нa
oснoву члaнaринa уписaних члaнoвa. Члaнaринa кoja сe плaћa jaвнoизвршитeљскoj кoмoри
сaстojи из двa дeлa. Први изнoс je фиксни и oн je jeднaк зa свe jaвнe извршитeљe нa
пoдручjу Рeпубликe Србиje. Други дeo je вaриjaбилaн и oн зaвиси oд брoja прeдмeтa кoje
кaнцeлaриja jaвних извршитeљa oствaруje.

5. Промена јавног извршитеља у току поступка

Јавни извршитељ који је одређен у решењу о извршењу на основу извршне или

веродостојне исправе које је донео суд предузима извршне радње у поступку спровођења

124
Члан 502. ЗИО
125
Члан 503. ЗИО
126
Члан 504. ЗИО
126
извршења за који је надлежан. У току спровођења извршења одређени јавни извршитељ
може да предузима извршне радње и изван подручја за које је именован, сам или преко
јавног извршитеља с другог подручја.127

У току спровођења извршења јавни извршитељ нема право да извршном повериоцу,

без обзира што га је он изабрао и означио у предлогу за извршење, откаже спровођење
извршења, обзиром да он своје овлашћење да спроводи извршење не изводи из овлашћења
које је добио од извршног повериоца као властодавца, већ из решења о извршењу које је
донео суд приликом усвајања предлога за извршење и који га је на тај начин именовао.

Догађа се, међутим, да пре но што је започео поступак спровођења извршења или у
току поступка извршења настане ситуација у којој долази до промене одређеног јавног
извршитеља. Разлози који доводе до промене јавног извршитеља могу да буду фактичке и
правне природе.
Промена јавног извршитеља одређеног у решењу о извршењу може да буде
последица његове спречености да поступа у конкретној правној ствари и да настави
одређено извршење његовим спровођењем. Спреченост може да буде фактичка или
правна. Јавни извршитељ сам утврђује да ли је спречен да поступа. Спреченост може да
буде фактичка уколико је у питању болест или дуже одсуство ради лечења које га
спречавају да обавља делатност, а јавни извршитељ нема заменика,128 или се ради о томе да
је јавни извршитељ пред пензионисањем или намерава да престане да се бави
јавноизвршитељском делатношћу, а та околност није била позната извршном повериоцу у
тренутку кад је вршио избор јавног извршитеља. Спреченост може да има и правни
карактер уколико постоји разлог за искључење или изузеће јавног извршитеља а он није
био познат извршном повериоцу у тренутку избора јавног извршитеља. Осим тога, може

127
Члан 10. ЗИО
128
Јавни извршитељ који је спречен да обавља делатност, а нема заменика, одређује јавног извршитеља или
заменика другог јавног извршитеља да га привремено замењује (привремени заменик јавног извршитеља) и
о томе одмах обавештава министарство, Комору и суд за чије подручје је именован. Ако не одреди
привременог заменика пре спречености или се одређени привремени заменик не прихвати посла,
привременог заменика одређује решењем председник Коморе. Јавни извршитељ увек може опозвати
привременог заменика кога је одредио он или председник Коморе и одредити другог, а председник Коморе
увек може опозвати привременог заменика кога је он одредио и одредити другог. Привремени заменик води
канцеларију у име и за рачун одсутног јавног извршитеља.
127
се догодити да постоје разлози који и привременог заменика јавног извршитеља
спречавају да поступа у конкретној извршној праваној ствари.
Јавни извршитељ је спречен да поступа уколико постоје разлози који према
општим мерилима доводе у питање његову објективност. Случај правне спречености
јавног извршитеља постоји уколико постоје разлози за његово искључење или изузеће од
поступања у конкретној правној ствари.
Јавни извршитељ је дужан да се искључи ако се у поступку извршења непосредно
или посредно одлучује о његовим правима и обавезама или правима и обавезама његовог
супружника или ванбрачног партнера или крвног сродника у правој линији, а у побочној
линији до четвртог степена сродства или о правима и обавезама лица са којима је у односу
старатеља, усвојитеља, усвојеника или хранитеља, којима је законски заступник и у
поступку у коме се одлучује о правима и обавезама правног лица чији је оснивач. Јавни
извршитељ је дужан да се искључи из поступка и ако је са странком био у пословном
односу129 поводом кога се спроводи извршење или ако је био заступник или одговорно
лице у правном лицу које је странка у поступку. Постојање разлога за искључење је,
истовремено, и разлог за његову спреченост да поступа и да врши јавна овлашћења која су
му поверена.
Осим тога, разлог за спреченост јавног извршитеља може да буде и постојање
разлога за изузеће. Јавни извршитељ је дужан да се изузме и ако постоје друге чињенице
доводе у сумњу његову непристрасност, као што су истополна заједница, даљи степен
сродства, ванбрачна веза која је престала, непријатељство, чињеница да је јавни
извршитељ раније суделовао у поступку у коме је настала извршна исправа (као судија или
као адвокат) и сл.

Законом је регулисан и инцидентни поступак који се води због спречености јавног

извршитеља да поступа у конкретној извршној правној ствари.130

129
Треба приметити да формулација „да је са странком био у пословном односу“ не покрива ситуацију која
може да настане ако је јавни извршитељ био судија у поступку из кога потиче извршна исправа јер однос
судије и странке никако не претставља пословни однос.
130
Члан 69. ЗИО
128
 Уколико је јавни извршитељ спречен да прихвати спровођење извршења он је
дужан да у року од пет дана од пријема решења о извршењу обавести суд о томе. Јавни
извршитељ је дужан да у обавештењу које упућује суду наведе разлог своје спречености.

Суд је дужан да примљено обавештење о спречености проследи извршном

повериоцу и да га позове да у одређеном року означи другог јавног извршитеља и да га
упозори о последицама пропуста да то учини. Уколико извршни поверилац пропусти да у
одређеном року изврши накнадни избор, суд доноси одлуку о обустављању извршног
поступка.
Ако извршни поверилац благовремено означи другог јавног извршитеља, суд
доноси (допунско) решење којим мења решење о извршењу у погледу именовања јавног
извршитеља који је дужан да спроведе извршење.
Против решења којим је измењено решење о извршењу у погледу одређеног јавног
извршитеља дозвољен је приговор. Приговор се може изјавити само ако именовани други
јавни извршитељ није месно надлежан.
У току спровођења извршења могу да наступе околности због којих накнадно
настаје право на избор јавног извршитеља. Накнадни избор може да буде израз воље самог
извршног повериоца, а у одређеним ситуацијама потреба за променом настаје независно
од његове воље.
Промена одређеног јавног извршитеља у решењу о извршењу може да буде
последица процесних овлашћења извршног дужника. Кад извршни дужник, пошто прими
решење о извршењу, сазна за именовање одређеног јавног извршитеља, он има право,
уколико сматра да постоје разлози који доводе у сумњу његову непристрасност, да покрене
поступак за искључење или за изузеће одређеног јавног извршитеља. Извршном дужнику
законодавац је признао ово право јер извршни дужник нема интерес да спроводи
извршење јавни извршитељ који не ужива његово поверење. У супротном, настало би
неповерење и у јавноизвршитељску службу и у само судство.

129
 За разлику од ЗИО (2011), који није предвиђао могућност да професионални
извршитељ буде искључен или изузет,131 важећи ЗИО (2015) то изричито предвиђа и
регулише поступак за искључење и изузеће јавног извршитеља.
Извршни дужник може да захтева искључење или изузеће јавног извршитеља, по
природи ствари, од тренутка кад је сазнао за разлог за искључење, а то је најраније од
пријема решења о извршењу, па све до окончања извршног поступка. Изврши дужник
може да захтева искључење или изузеће јавног извршитеља уколико је он евентуално
пропустио да сам покрене поступак за сопствено искључење или изузеће с обзиром да је
за постојање разлога за то био у прилици да сазна знатно пре извршног дужника јер му је
решење о извршењу било достављено пре но што је извршни дужник био у прилици да га
прими.
Предлог извршног дужника за изузеће или искључење треба да буде образложен и
да уз њега буду приложене одговарајуће исправе као доказ о постојању разлога за
искључење или изузеће.132 О захтеву за искључење или за изузеће одлучује суд решењем у
року од пет дана од дана пријема предлога који садржи захтев за изузеће. Суд може да
одбаци предлог или да одбије или да усвоји захтев за изузеће одн. искључење. Уколико суд
утврди да постоји разлог за искључење одн. изузеће, он ће донети решење којим ће
усвојити захтев извршног дужника. Ако усвоји захтев за изузеће јавног извршитеља, суд је
дужан да одмах позове извршног повериоца да у року од пет дана означи другог јавног
извршитеља, да се поступак не би одуговлачио, и да га упозори да ће у случају да то не
учини благовремено поступак извршења бити обустављен.
Против решења о одбацивању предлога или одбијању захтева за изузеће јавног
извршитеља дозвољен је приговор.

131
Изузеће и искључење нису били дозвољени ни у поступку за намирење новчаног потраживања по основу
комуналних и сличних услуга иако професионални извршитељ у том поступку мериторним одлучивањем
врши судску функцију, што је било у супротности са одредбама Европске конвенције за заштиту људских
права која гарантује право на правично суђење и по којој правну заштиту може да пружи само непристрасан
орган који одлучује о заштити права. Чак и општепозната околност да су функцију приватног извршитеља
обављале некадашње судије које у поступку неуспеле реформе правосуђа нису биле поново изабране за
сталне судије и да се могло догодити да се у улози приватног извршитеља нађе судија који је донео одлуку
која представља извршну исправу, по оцени закондавца није била разлог да предвиди институте искључења
и изузећа. О томе: Г. Станковић – В. Боранијашевић – Извршно процесно право, Косовска Митровица, 2012,
стр. 49.
132
Пошто један од разлога за искључење јавног извршитеља из одредбе члана 495. ЗИО (2015) представља
околност да се ради о правима и обавезама његовог ванбрачног партнера постоје одређене тешкоће кад
извршни дужник треба да докаже постојање ванбрачног односа јер не постоји још увек дужност да се
изврши регистовање овог односа.
130
 Да би се превенцирале и спречиле злоупотребе процесних овлашћења и омогућило
ефикасно одвијање поступка, законодавац је изричито предвидео да истицање захтева за
искључење или изузеће јавног извршитеља не одлаже извршење или обезбеђење.
Промена јавног извршитеља у току извршног поступка може да буде последица
одређених догађаја или ситуација које су настале у току спровођења извршења.

До промене одређеног јавног извршитеља може да дође, пре свега, услед догађаја
који су наступили изван извршног поступка. Повод за промену јавног извршитеља може да
буде престанак његове делатности. Према одредбама ЗИО (2015) јавном извршитељу
делатност престаје на лични захтев, кад наврши радни век или кад буде разрешен. 133 Осим
тога, до престанка његове делатности може да дође и услед смрти јавног извршитеља иако
ЗИО (2015) чињеницу смрти не наводи као разлог за престанак његове делатности или као
разлог за накнадну промену јавног извршитеља. Исто тако, промена може да настане и
због тога што је јавни извршитељ решењем министра удаљен са дужности јер му је
одређен притвор.134
Кад јавном извршитељу престане делатност, њу по правилу наставља његов
заменик, а ако нема заменика министар именује другог јавног извршитеља који
привремено преузима његове послове. Он се именује у решењу којим се јавни извршитељ
брише из Именика јавних извршитеља и заменика јавних извршитеља, или у решењу
којим се утврђује да је јавни извршитељ навршио радни век или којим се јавни извршитељ
разрешава или у посебном решењу. Привремено преузимање послова траје док
новоименовани јавни извршитељ не почне да ради.
Кад постоје објективне околности због којих постоји спреченост одређеног јавног
извршитеља да настави спровођење извршења, одредбом члана 140. ЗИО (2015)
законодавац је регулисао ситуацију која тим поводом може да настане. Јавни извршитељ
који је одређен да настави извршење, а спречен је да прихвати спровођење извршења,
дужан је да у року од пет дана од дана пријема списа предмета обавести о томе извршног
повериоца и позове га да у наредних пет дана означи новог јавног извршитеља.
Спреченост може да има фактички или правни крактер. За случај да у предвиђеном

133
Члан 484. ЗИО
134
Члан 492. ЗИО
131
законском року извршни поверилац не одреди новог јавног извршитеља, долази до
обустављања поступка због фактичке немогућности да се он настави.
Промена јавног извршитеља може да буде последица незадовољства радом јавног
извршитеља, иако то законодавац није експлицитно предвидео. Право на накнадну
промену јавног извршитеља представља израз и последицу принципа диспозиције.
Извршни поверилац има право да промени јавног извршитеља уколико није задовољан
његовим радом јер сматра да се он не труди довољно, да није ефикасан, да не користи све
законске могућности, да превише толерише извршног дужника или је дошло до конфликта
између извршног повериоца и јавног извршитеља те је јавни извршитељ покренуо
поступак за новчано кажњавање извршног повериоца због испољеног непоштовања.
Према ранијим законским решењима из ЗИО (2011), пошто је постојао паралелни
систем спровођења извршења, извршни поверилац је имао могућност да промени
професионалног извршитеља тако што би се накнадно определио да поступак спровођења
извршења спроведе суд.
Уколико се ради о потреби извршног повериоца да промени јавног извршитеља,
ЗИО (2015) је регулисао овај инцидентни поступак у току спровођења извршења.135
Извршни поверилац је овлашћен да предложи да извршење настави други јавни
извршитељ уместо већ одређеног јавног извршитеља у решењу о извршењу. Поднесак са
предлогом се подноси јавном извршитељу који поступа у конктеној правној ствари. У том
случају јавни извршитељ доноси закључак о обустави спровођења извршења пред њим и о
одређивању другог јавног извршитеља, и уступа списе предмета другом јавном
извршитељу, који одмах доноси закључак о настављању извршења.
У пракси може да дође и до промене јавног извршитеља који је одређен актом
Коморе кад се ради о комуналним извршним стварима и пред којим је покренут поступак
извршења. Промену могу да изазову сам извршни поверилац, извршни дужник и јавни
извршитељ.
Извршни поверилац из акта Коморе јавних извршитеља сазнаје за одређеног јавног
извршитеља који треба да поступа и коме треба да буде поднесен предлог за извршење.
Уколико у односу на одређеног јавног извршитеља постоји разлог за искључење, извршни
поверилац може да се поново обрати Комори са захтевом да она одреди другог јавног

135
Члан 139. ЗИО
132
извршитеља и да у поднеску наведе разлог за његово искључење. Уколико извршни
поверилац сматра да постоји разлог за изузеће, он неће поднети предлог јавном
извршитељу кога је одредила Комора и затражиће од ње да се поново одреди други јавни
извршитељ. Из тог разлога и Комора јавних извршитеља води евиденцију о одређеним
јавним извршитељима код којих није покренут поступак извршења у циљу равномерног
распоређивања извршних предмета другим јавним извршитељима.
Извршни дужник има право да стави предлог за изузеће односно за искључење
јавног извршитеља и о његовом захтеву за изузеће одлучиваће суд. Разлози и поступак су
исти као и у ситуацији кад је суд у решењу о извршењу именовао јавног извршитеља по
избору извршног повериоца, о чему је већ било речи у овом раду.
Јавни извршитељ који је одређен актом Коморе да одреди и спроведе извршење
дужан је да се искључи или изузме у конкретној комуналној извршној правној ствари
уколико постоје разлози за његово искључење или изузеће.
Пропуст јавног извршитеља да се искључи или изузме од поступања упркос
постојању разлога за његово искључење или изузеће и предузимање радњи у поступку и
поред разлога за искључење (члан 495. став 1. и 2) или донетог решења о изузећу
представља тежу дисциплинску повреду.

133