УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ ПАЛЕ

ДИПЛОМСКИ РАД
MЕЂУНАРОДНО ПРЕДУЗЕТНИШТВО

Ментор: Студент:
проф.др Тихомир Спремо Марко Пиљевић

Пале, октобар 2018.

 Међународно предузетништво 2017.
Садржај

1. УВОД ......................................................................................................................................... 3

2. ПОЈАМ ПРЕДУЗЕТНИШТВА ............................................................................................. 5

2.1 Историјски развој предузетништва .................................................................................... 5

2.2 Појам предузетника.............................................................................................................. 6

2.3 Врсте предузетништва ......................................................................................................... 7

3. МАЛИ БИЗНИС – ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ .................................................... 10

3.1 Приступ дефинисању малог бизниса ............................................................................... 10

3.2 Дефинисање малог бизниса у Западној Европи, Јапану и земљама у транзицији ...... 12

4. МЕЂУНАРОДНО ПРЕДУЗЕТНИШТВО ........................................................................ 14

4.1 Глобална тржишта и процес интернационализације ...................................................... 14

4.1.1 Традиционални фазни модел интернационализације .............................................. 15

4.1.2 Мрежни модел ............................................................................................................. 16

4.1.3 Модел новог међународног бизниса ......................................................................... 17

4.2 Различите предузетничке културе у свијету.................................................................... 17

4.2.1 Развијене привреде ...................................................................................................... 17

4.2.1.1 Значај развијених привреда ................................................................................. 20

4.2.2 Привреде у транзицији................................................................................................ 21

4.2.3 Привреде у развоју ...................................................................................................... 23

4.2.3.1 Предузетништво у земљама у развоју и опоравак од природних катастрофа 23

4.2.3.2 Предузетништво у Кини ...................................................................................... 25

4.3 Стратегијске опције у међународном предузетништву – значај и врсте извоза и увоза

.................................................................................................................................................... 26

5. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................... 35

6. ЛИТЕРАТУРА ....................................................................................................................... 36
Марко Пиљевић 2
 Међународно предузетништво 2017.

1. УВОД

Предузетништво је процес дизајнирања, лансирања и покретања новог посла који је

у суштини мали бизнис који нуди производ, процес или услугу за продају или
запошљавање. Предузетништво је описано као способност и спремност да се развија,
организује и управља пословним подухватом заједно са свим ризицима које он носи, како
би се остварио профит.

Док се дефиниције предузетништва обично фокусирају на лансирање и вођење

предузећа, због високих ризика укључених у покретање почетка пословања, значајан дио
предузећа мора да се затвори, због недостатка средстава, лоших пословних одлука,
економске кризе, недостатка потражње на тржишту - или комбинације свих ових ". Током
2000-их, дефиниција предузетништва је проширена како би објаснила како и зашто неки
појединци (или тимови) идентификују могућности, оцјењују их као одрживе и онда одлуче
да их експлоатишу, док други не, и заузврат, како предузетници користе ове могућности да
развијају нове производе или услуге, покрећу нове фирме или чак нове индустрије и
стварају богатство. 1

Предузетник је дефинисан као особа која започиње, организује и управља било

којим предузећем, нарочито пословањем, обично са значајном иницијативом и ризиком, и
рукује малим бизнисом са свим ризиком и надградњом било ког датог пословног процеса.
Предузетници имају тенденцију да буду добри у перцепцији нових пословних прилика и
често показују позитивне пристрасност према новим идејама (тј. Пристрасности у
проналажењу нових могућности и уочавања незадовољених потреба тржишта) и позитиван
став према ризику, те самим тиме се налазе у ситуацији да искористе велики број прилика.

1
Hawken P., “Growing a business cassette”, USA, 1987., стр. 21.

Марко Пиљевић 3
 Међународно предузетништво 2017.
Предузетник може имати контролу над комерцијалним предузећем, усмеравајући
факторе производње - људске, финансијске и материјалне ресурсе - који су потребни да
искористе пословну могућност. Предузетници дјелују као менаџери и надзиру лансирање и
раст предузећа.2

Предузетништво је процес којим појединац или тим идентификује пословну

прилику и стиче и распоређује потребна средства за експлоатацију те прилике.
Искоришћавање предузетничких могућности може укључивати:
 Израду пословног плана;
 Запошљавање нових радника;
 Стицање финансијским и материјалних ресурса;
 Пружање лидерства;
 Одговорност за успјех или неуспјех након улагања средстава и
 Аверзију према ризику.

Главни циљ предузетништва је стварање нове вриједности у којем предузетник

прикупља средства за реализацију бизнис идеје.

2
www.wikipedia.org/Preduzetništvo

Марко Пиљевић 4
 Међународно предузетништво 2017.

2. ПОЈАМ ПРЕДУЗЕТНИШТВА

2.1 Историјски развој предузетништва

Оригинални предузетници су, наравно, били трговци и продавци. Први познати

случај трговања долази из Новог Гвинеје око 17.000 година прије нове ере, гдје су
мјештани размијењивали обсидиан, црно вулканско стакло које се користи за прављење
стрелица за лов на друга потребна добра. Ови рани предузетници су размјењивали једну
врсте робе за другу.

Појам предузетник први пут је искориштен 1723. године, а тај израз данас обухвата
квалитете лидерства, иницијативе и иновације те дизајнирање нових пројеката.
Економиста Роберт Рajx позвао је основне способности за изградњу тима, вођство и
менаџмент за предузетника. Историјски гледано, студија предузетништва се јавља у
радовима Ричарда Кантилона, крајем 17. и почетком 18. Вијека, који је био оснивач
класичне економије.3

У 20. вијеку, предузетништво је проучавао Џозеф Шумпетер 1930-их, као и

поједини аустријски економисти као што су Карл Менгер, Лудвиг вон Мисес и Фридрих
вон Хајк. Термин предузетништво се први пут појављује 1920-их година, док коријен
француске ријечи предузетник датира из 1850. годинe. Према Шумпетеру, предузетник је
спреман и способан да цијелу једну идеју или иновацију преобликује у пословну
иницијативу те на крају у пословни успјех. Предузетништво активира, односно покреће,
оно што је Шумпетер називао “бајком креативног разарања“ , да би се дјелимично или у
потпуности замјениле дјелимичне понуде на тржиштима и индустријама, упоредо
креирајући нове производе и нове пословне моделе. Према томе, „креативно разарање“
обично погодује дугорочном економском расту. Претпоставка да предузетнички подухват

3
www.wikipedia.org/Preduzetništvo

Марко Пиљевић 5
 Међународно предузетништво 2017.
води економском расту је уствари интерпретација резидуала теорије о ендогеном расту, те
се о њему као таквом даље расправља у академској економији. 4

Током двадесетих година прошлог вијека, предузетништво се проширило и на

профитна предузећа како би се у пословање укључило социјално предузетништво, у коме
се пословни циљеви остварују заједно уз социјалне, еколоске или хуманитарне циљеве.

Предузетници су лидеру који желе преузети ризик и покренути иницијативу,

користећи могућности тржишта планирањем, организовањем те распоређивањем ресурса,
а све то најчешће иновацијама ради стварања нових или побољшања постојећих произовда
или услуга. У 2000-им, термин предузетништво је проширен тако да укључује
специфичан начин размишљања што резултира предузетничким иницијативама, нпр. у
облику социјалног предузетништва, политичког предузетништва или предузетништва
знања.

2.2 Појам предузетника

Предузетник је правна форма организовања привредног друштва од стране

једног физичког лица, ради обављања делатности у циљу стицања добити. Предузетник је
пословно способно физичко лице, никако правно лице, које за обавезе предузећа одговара
целокупном сопственом имовином. Једно физичко лице може бити предузетник у више
организованих индивидуалних предузеће.

Предузетник је појединац који, уместо да ради као запосленик, заснива и води мали
бизнис, прухватајући све ризике и награде тог подухвата. Предузетник се обично сматра
иноватором, извором нових идеја, роба, услуга и пословних процедура.5

4
Kiddel S. D., “The startup playbook: Secrets of the fastest-growing startups”, USA, 2012., стр. 123.
5
www.investopedia.com

Марко Пиљевић 6
 Међународно предузетништво 2017.
Предузетници играју кључну улогу у било којој економији. То су људи који имају
вјештине и иницијативу неопходне да предвиде тренутне и будуће потребе и донесу нове
идеје на тржиште.

Предузетници који су се показали успешним у ризику од покретањ „start up-a“

награђени су профитом, славом и сталним могућностима раста. Они који не успјевају трпе
губитке и постану мање распрострањени на тржиштима.6

На језику економиста, предузетник дјелује као координатор у капиталистичкој

економији. Ова координација се даље преусмјерава на нове потенцијалне могућности за
остварењем профита. Предузетник прикупља и користи разне ресурсе, опипљиве и
нематеријалне, формирајући на тај начин капитал предузећа.

На тржишту које је пуно неизвјесности, предузетник је онај који уствари може да

разјасни све неизвјесности, јер он доноси или претпоставља ризик. У капитализму који је
уствари динамичан профитни систем, предузетници су они који воде дијалоге, прикупљају
знања, нове идеје и распоређују и улажу ресурсе зарад остварења финалног циља.

2.3 Врсте предузетништва

На основу одређених теоријских опсервација, предузетништво се може подијелити

на шест основних подгрупа предузетништва:
1. Индивидуално;
2. Групно;
3. Корпоративно;
4. Породично;
5. Женско и
6. Социјално предузетништво.

6
www.investopedia.com

Марко Пиљевић 7
 Међународно предузетништво 2017.
Индивидуално предузетништво се односи на мала предузећа у којима је
предузетник истовремено и власник, управљач и носилац ризика у пословању. Овде се
ради о покретању бизниса од нуле кроз такозване микро „start up“ бизнисе. Појединачни
предузетник је особа која има право да самостално спроводи активности у своје име и на
свој ризик, без формирања правног лица, чија је главна намјена да стекне профит (приход)
од коришћења имовине, продаје робе, извођења радова или пружања услуга.

Групно предузетништво - упоредо са развојем унутрашњег предузетништва, те са

имплементацијом тимског рада, долази до појаве феномена групног предузетништва.
Значајан број појединаца није склон предузетништву на индивидуалном нивоу у обиму у
којем је склон прихватању ризика од неуспјеха када је члан тима, што је слично групним
техникама доношења пословних одлука. Тимски напор појединцима омогућава да
превазиђу страх од неуспјеха, повећају самопоуздање и појачају жељу за постигнућем,
као и да граде своје идеје на приједлозима и идејама чланова тима.

Корпоративно или унутрашње предузетништво се појављује средином

осамдесетих година прошлог вијека. То је предузетништво унутар корпорације одакле и
синоним корпоративно. У пракси постоје три основна облика корпоративног
предузетништва:
1. Први се односи на стварање нове пословне могућности унутар постојеће
организације.
2. Други означава трансформацију или подмлађивање организације у смислу
иновативног процеса, укључујући и прихватање нових рјешења за старе проблеме.
3. Трећи се односи на мијењање правила по којима послује конкуренција на
посматраном тржишту.

Корпоративно предузетништво се заснива на потицању нових идеја, на великој

доступности ресурса те на томе да се различите идеје не ограничавају прописним
параметрима. Оно развија мултидисциплинарни тимски начин рада. Два кључна елемента
корпоративног предузетништва су:
 Иновативност и

Марко Пиљевић 8
 Међународно предузетништво 2017.
 Аутномоност дјеловања

Породично предузетништво – у вези са међународним предузетништвом постоје

различите дефиниције, али суштина свих полази од породице као главног актера
предузетничког процеса и мјеста одвијања бизниса. Све те дефиниције заједно укључују
неколико димензија:
 Власништво;
 Учествовање чланова породице;
 Транзицију међу генерацијама;
 Наглашену бригу за чланове породице;
 Једнакост чланова породице;
 Доживотно чланство.

Дејвис дефинише породични бизнис као интеракцију између двије организације –

породице и фирме, која одређује основне карактеристике породичне фирме и дефинише
њену изузетност. Данас се у свијету у власништву породица налази између 70 и 90% свих
приватних фирми, које запошљавају преко 85% свих запослених и стварају три четвртине
друштвеног бруто производа.

Женско предузетништво – поред свих начелних институционалних једнакости које

формално постоје код предузетништва за различите полове, може се рећи да женско
предузетништво у пракси наилази на препреке. Највеће препреке су у вези са приступом
финансијским средствима, информацијама и тржишту. У случају кризе или неког другог
догађаја, жене су најчешће те које прве остају без посла.

Сам појам женског предузетништва постоји у економском рјечнику више од 30

година, а осамдесете године прошлог вијека су чак назване „деценијом женског
предузетништва“. Појам се проширио из САД-а у друге развијене земље, па онда у све
остале земље. Интересантно је навести да жене чине 52,5% запослених у свијету, а

Марко Пиљевић 9
 Међународно предузетништво 2017.
Шведска је отишла најдаље међу развијеним земљама, гдје жене зарађују 87% од зараде
мушкараца.7

Социјално предузетништво – Социјално предузетништво се дефинише као

предузеће које је првенствено оријентисано на рјешавање социјалних проблема и које
вишак вриједности реинвестира првенствено у те сврхе, било у своју дјелатности, било у
заједницу.
Социјално предузеће је:
 Профитабилно, иако профит није најважнији циљ.
 Има друштвено корисне циљеве.
 Остварени профит користи за рјешавање друштвених проблема, и проблема у вези
са животном средином.

Социјални предузетници су појединци који нуде иновативна рјешења за горуће

друштвене проблеме. Социјална компонента је веома важан елемент њиховог пословања.
Социјално предузеће подстиче позитивне друштвене промјене. Социјална предузећа могу
и да уздигну ниво етичких стандарда пословања те друштвену одговорност корпорација.
Социјални предузетници су доказ да финансијски успјех не искључује одговорно
понашање према друштвеној заједници и животној средини.

3. МАЛИ БИЗНИС – ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ

3.1 Приступ дефинисању малог бизниса

Појам малих послова још није до краја јасно одређен. Економисти приликом
дефинисања малог бизниса најчешће полазе од законом утврђених одредби о малом
бизнису у појединим земљама. А таквих дефиниција је безброј, почевши од оних које нуди
америчко законодавство, те законодавство европксих земаља. У тим дефиницијама постоје

7
www.wikipedia.org/Preduzetništvo

Марко Пиљевић 10
 Међународно предузетништво 2017.
сличности, али и разлике. Сличности су преовлађавајуће, а разлике долазе из
специфичности које поједине земље имају саме по себи или свјесно придодају нешто
посебно овом значајном сектору економије.8

У дефинисању малог бизниса, предност имају законодавци, њихове законске норме,

док теоретичарима остаје простор експлицирања тих законом утврђених дефиниција.
Постоји одређена сагласност да појам мали бизнис представља снажну везу између
предузетништва и приватног власништва у вођењу малих и средњих предузећа. Такође,
битно је изразити важност фактора који одређују величину фирми, али не и о димензијама
тих фактора.

Најчешће се као фактори мјерења величине узимају број запослених, остварени

обим промета, имовина (средства) фирме, дионички капитал и слично. Али постоје
разлике у њиховим величинама. Критерији величина се разликују према земљама и према
степену њихове развијености. У развијеним земљама (САД, Јапан и ЕУ) величина тих
фактора је изнад оних који се утврђују у малим и неразвијеним економијама. Релативно
мало преузеће у развијеној земљи може се сматрати средњим предузећем у неразвијеној
земљи или средње предузеће у развијеној земљи може се сматрати релативно великим
предузећем у неразвијеној земљи. 9
Предузеће сматрамо малим или великим на односу сљедећих мјерила:
 Годишњи укупни приход од продаје: сума новца која се за једну годину стекне
продајом роба, услуга или неке друге редовне активности фирме. Различит је од
бранше до бранше.
 Број запослених: оцјењује се према дјелатностима, јер су различити нивои
интензивности радне снаге и различити нивои ефеката који запослени у појединим
браншама остварују.
 Дионичка сума: уложени новац дионичара приликом оснивања заједничке фирме.

8
Достић М., „Менаџмент малих и средњих предузећа“, Економски факултет Универзитета у Сарајеву,
Сарајево, 2002. стр. 21.
9
Достић М.,ибидем,. стр. 22

Марко Пиљевић 11
 Међународно предузетништво 2017.
 Укупна вриједност фирме: то су земљиште, зграде, опрема, залихе и новац.10

3.2 Дефинисање малог бизниса у Западној Европи, Јапану и земљама у

транзицији

У Западној Европи такође нема одређене дефиниције малог бизниса којој се не би

могла наћи одређена мана. Извор дефинисања јесу саме владине институције, комисије и
асоцијације предузетништва и малог бизниса, а различитости међу дефиницијама се
јављају у зависности од земље и бранше. Дуго су се времена у Европској унији малим
предузећима сматрала она која су запошљавала до 100 радника. Уз све ово, малопривредом
су се могли сматрати они послови које воде независни и економски слободни власници.

Формални однос према малом бизнису у Великој Британији има дугу традицију.
Влада Велике Британије је још 1969. године озваничила значај малог бизниса за
националну економију и од тада се почело са одређеном подршком развоју овог, јако
битног, сектора. Тада је став владе Велике Британије био да је мала фирма свака она која
запошљава мање од 200 радника. Такође, те су фирме требале имати јако ниско тржишно
учешће, њима је управљао искључиво власник и биле су независне од великих фирми.
Квантитативни лимити за мале фирме су сљедећи:
 Производне фирме до 200 запослених;
 Трговина на мало до 50 000 фунти;
 Грађевинарство до 25 запослених.

Француски приступ дефинисању малог бизниса је почео од појма „petite et moyenne

enterprise“, што значи предузећа мале и средње величине. У ове појмове се укључивао
највећи број од укупног броја предузећа која су запошљавала мање од 10 радника.
Структура фирми према француском приступу је сљедећа:

10
Достић М., ибидем, стр. 23

Марко Пиљевић 12
 Међународно предузетништво 2017.
 Мање од десет запослених – умјетни занати и јако мала предузећа
(микропредузећа);
 10-40 запослених – Мала предузећа;
 50-500 запослених – Предузећа средње величине;
 Преко 50 запослених – велика предузећа.

Ипак, у Француској се ниво од 50 запослених унутар једне фирме сматра важним,

из разлога што се на том нивоу успостављају облигационе форме везане за запослене и
пословање.

Што се тиче Европске уније, мали бизнис је у посљедње вријеме добио пуно на
значају. С обзиром на еволуцију теорије и праксе верзије дефиниција су временом
допуњаване, а да би се повећала њихова универзалност не само с апсекта чланица ЕУ већ и
шире. Дефиниција о МСП11 која је адаптирана 1996. године гласи: „Бити мала фирма значи
запошљавати између 10 и 49 људи или имати промет не већи од 11 милиона њемачких
марака – сва предузећа изван тога су микро, већа или средња предузећа, а она са изнад 500
запослених сматрају се великим предузећима“. 12

Јапан и земље југоистичне Азије које су усвојиле његову филозофију развоја малог
бизниса чине трећу варијанту схватања малог бизниса. МСП су у Јапану први пут
дефинисани у владиним документима 1910. године. Дефиниција се касније мијењала с
обзиром на систем, циљеве и околности у којима су егзистирала мала и средња предузећа,
тако да је посљедњи пут дефиниција допуњена у јапанском основном закону о МСП 1963
године, на сљедећи начин:13

Тип предузећа Број запослених Капитал

1. Производња и рударство Мање од 300 100 милиона јена

11
www.wikipedia.org/Mala _i_srednja_preduzeća
12
Достић М., оп.цит. стр. 30
13
Достић М., ибидем, стр. 31

Марко Пиљевић 13
 Међународно предузетништво 2017.

2. Трговина на велико Мање од 100 30 милиона јена

3. Малопродаја и услуге Мање од 50 10 милиона јена

У САД-у су се мала и средња предузећа третирала као мали послови, мада је међу
њима било и врло снажних фирми, у Јапану су она увијек третирана као МСП предузећа,
под увијек истим називом и релативно конкретним кватитативним мјерама.

4. МЕЂУНАРОДНО ПРЕДУЗЕТНИШТВО

4.1 Глобална тржишта и процес интернационализације

Већина предузетника који воде мале фирме немају жељу за растом и самим тиме не
желе да извозе или да се шире у иностранство. Међутим, може се тврдити да на све
предузетнике утиче глобализација привреде. Више фактора узрокује повећану
глобализацију. Сви предузетници морају да послују у привреди на коју утичу трендови
или фактори који обликују глобалну привреду. Чак и ако је њено тржиште ограничено на
локалну географску област, фирма се може суочити са конкурентима који долазе из
иностранства и послују у датој области. Исто тако, фирма може да буде дио ланца
снабдијевања чија су крајња тржишта глобална.

Марко Пиљевић 14
 Међународно предузетништво 2017.

На примјер, регија Западни Мидленд у Великој Британији позната је по томе што су

у њој смјештене мале фирме које производе компоненте за аутомобиле и снабдијвају
локалне произвођаче аутомобила. Све фирме у ланцу снабдјевања биће дио глобалног
тржишта и неће моћи да занемаре трендове на том тржишту. На малу фирму која
производи аутомобилске компоненте у Ковентрију вјероватно више утичу догађаји у
Јапану него локални догађаји. Иако су мале фирме смјештене у локалним заједницама и
зависе од локалне инфраструктуре, оне такође зависе и од глобалних ланаца снабдјевању и
тржишта.14

Постоји огроман број могућих разлога због којих фирме почињу да послују
глобално, а они се само дјелимично могу објаснити глобализацијом. Такође се јасно може
уочити да неке фирме послују глобално одмах или убрзо по оснивању, док код других
процес интернационализације траје дужи временски период. У факторе којима би се могло
објаснити зашто фирме започињу глобално пословање спадају:
 Разлози који се тичу предузетничког раста, попут оних који су повезани са растом
фирме;
 Више тржишно оријентисани фактори повезани са интернационализацијом путем
учешћа на иностраним тржиштима, који се могу повезати са ефективнијом
примјеном ифнормационих и комуникационих технологија и електронског
пословања.

4.1.1 Традиционални фазни модел интернационализације

Први, фазни модел заснива се на хипотези да ће предузетник који води малу фирму
ширити посао у иностранству само како буде стицао нова знања о пословању на
иностраним тржиштима. Неизвјесност и недостатак знања дјелују као ограничење, због
чега се користи фазни приступ интернационализацији. У моделу се претпоставља да се
процес интернационализације спроводи кроз низ фаза, уз инкрементално одлучивање
власника малих фирми и предузетника. То је постепен процес који почиње од мале фирме
14
Дикинс Д., Фрил М., “Предузетништво и мале фирме“, DATASTATUS, Београд, 2012., стр. 201.

Марко Пиљевић 15
 Међународно предузетништво 2017.
са изграђеном позицијом на домаћем тржишту. Могуће фазе су су у приказане у графикону
из примјера 1. Традиционално, власник мале фирме – предузетник улази на инострана
тржишта уз посредовања агента, пошто је претходно изградио сигурну базу у својој
матичној земљи. Тек када се спроведе та фаза фирма стиче довољно знања да, пошто је
изградила позицију на иностраном тржишту, отвори своју филијалу, тако да више нема
потребе да послује уз посредовање агената и продају директно обављају њени запослени
који раде у иностранству. Како се знање о тржишту и праксама буде повећавало, посљедња
фаза ће обухватити производњу у иностранству. 15

График 1. Процес интернационализације; фазни модел 1

Фаза 1 Предузетник изграђује позицију на домаћем тржишту

Фаза 2 Предузетник продаје на страном тржишту посредством агента

Предузетник отвара филијалу на страном тржишту и послује са

Фаза 3
купцима

Фаза 4 Производња путем филијале на иностраном тржишту

Извор: www.wikipedia.org

4.1.2 Мрежни модел

Мрежни модел нуди алтернативно објашњење процеса интернационализације за

предузетнике који имају мале фирме. Принцип на коме се тај модел заснива тиче се значаја

15
Дикинс Д., Фрил М., ибидем, стр. 202.

Марко Пиљевић 16
 Међународно предузетништво 2017.
социјалног капитала за предузетнике. Предузетници, путем својих мрежа, примају упите
из иностранства; резултат тога је извоз, а затим се фирма интернационализује; за разлику
од фазног модела, нема засебних и одвојених фаза, већ је то континуиран процес. Мрежни
модел указује на то да ће пословна удружења као што су привредне коморе бити природни
канали за добијање упита и наруџбина које воде интернационализацији. 16

4.1.3 Модел новог међународног бизниса

У моделу новог међународног бизниса препознаје се значај развоја глобализације,

идентификовањем предузетника који су од почетка пословања присутни на иностраним
тржиштима. За те предузетнике се претпоставља да имају визију глобалног пословања и да
теже послују на међународним прије него на домаћим тржиштима, а у неким случајевима
продаја на домаћем тржишту је само резултат продаје на међународним тржиштима.
Карактеристике новог међународног бизниса довеле су до појаве израза „од оснивања
глобалне“, којим се означавају нови предузетнички подухвати који се од почетка спроводе
на глобалним тржиштима. Најчешће су то фирме засноване на новој технологији, које
имају интерес да заштите права интелектуалне својине, што могу да постигну подношењем
међународне пријаве патента. Карактеристике таквих фирми су:
 Предузетници који имају у виду глобална тржишта;
 Улазне стратегије чији је циљ да се изгради јака позиција на иностраним
тржиштима;
 Дефинисање насљедника производа у раној фази њиховој развоја.

4.2 Различите предузетничке културе у свијету

4.2.1 Развијене привреде

16
www.investopedia.com

Марко Пиљевић 17
 Међународно предузетништво 2017.
У овом поглављу треба се посветити испитивању два супротстављена начина да се
процијени ниво предузетничке културе и активности у различитим земљама. Први такав
приступ је Глобални мониторинг предузетништва (global Entrepreneurship Monitor – GEM).
Овај приступ полази од претпоставке да постоји каузални однос између предузетничке
активности у привреди и нивоа привредног раста. Треба рећи да је претпоставка о таквом
једносмјерном каузалном односу критикована, као и методологија која се примјењује у
истраживањима GEM.

Према овом приступу привреде ће се разликовати у нивоу предузетничке

активности, који ће директно да утиче на сам раст бруто домаћег производа. Овај приступ
такође подразумијева да се фактори који утичу на ниво предузетничке активности могу
представити путем модела. Овај модел се састоји од више мјерљивих фактора тражње и
понуде који су представљени у графику испод. Тражња је представљена предузетничким
класама, док понуду представља предузетничка способност.

График 2. Приступ GEM: мјерење предузетничке активности

Ниво предузетничке активности

Предузетничка Предузетничка
шанса способност

Демографија Образовање Привредна Култура

инфраструктура

Извор: www.wikipedia.org

Марко Пиљевић 18
 Међународно предузетништво 2017.
У извјештају GEM-a из 1999. године испитано је 10 земаља. У извјештају из 2001. године
број земаља проширен је са 10 на 29 земаља, укључујући и земље у развоју, у којима се
сваке године спроводе анкете с циљем да се измјери предузетничка активност. У 2002.
години број испитиваних земаља повећан је на 37, а извјештај из 2007. године обухватио
је 42 земље.

Касон је покушао да анализира и кфалификује предузетничке културе напредних

или развијених привреда. Направио је разлику између предузетничког понашања „високог
нивоа“, за које је тврдио да је повезано са Шумпетеровим концептом предузетништва, и
предузетничког понашања „ниског нивоа“, за које је тврдио да се веже за Кирезнеров
концепт предузетништва. Поредио је, у своје вријеме, седам развијених индустријских
привреда (САД, Јапан, Велику Британију, Француску, Канадау, Шведску и Италију).,
примјењујући систем бодовања одређених карактеристика повезаних са културолошким
ставовима и окружењем, које су размотрене у даљем тексту. Касон је истакао да постоје
двије групе карактеристика националних култура на основу којих су одређени рејтинзи
предузетничког понашања према Касону. Прву групу чине технички аспекти културе, који
обухватају ставове о значају мјерења у науци, усвајању системског приступа и , самим
тим, степену софистицираности у одлучивању. Другу групу чине моралне карактеристике
културе, у које спадају степен добровољног дјеловања, различити видови посвећености и
ставови према остварењима. Те групе карактеристика одређују у којој је мјери култура
повољна за предузетништво „високог нивоа“ наспрам предузетништва „ниског нивоа“.
Јапан је имао добар резултат када је ријеч о националној карактеристици научног приступа
проблемима и системског приступа планирању, што подразумијева спремност да се
прихвати логистичко планирање и свијест о међузависности. Та земља је имала слабији
резултат када је ријеч о добровољном дјеловању, области у којој су САД имале висок
резултат. Примјера ради, Касон је то објаснио на сљедећи начин: „Филозофија
добровољног дјеловања подржава политички оквир у коме су људи слободни да послују са
ким год желе. Добровољно дјеловање је супростављено концентрацији принудне силе у
институцијама као што је држава.17

17
Дикинс Д., Фрил М, оп.цит., стр. 208.-209.

Марко Пиљевић 19
 Међународно предузетништво 2017.
Хијерархијом националних предузетничких култура Касон је покушао да пружи
објективне мјере субјективних и нематеријалних вриједности различитих националних
култура. Као такве, те мјере могу да буду предмет сасвим различитих тумачења. На
примјер, изненађује то што међу земљама које је Касон изабрао за поређење нема
Њемачке, која би можда имала врло низак резултат према неким Касоновим
критеријумима, али коју би многи посматрачи прихватили као земљу која је у то вријеме
имала, у најмању руку, средњи ниво предузетничке активности. Касонов приступ је био
занимљив покушај да се анализирају различити нивои предузетничке активности у
различитим привредама. Овај приступ је пружио користан оквир за разматрање
карактеристика различитих националних култура и различитих нивоа предузетничке
активности. Међутим, било би погрешно посматрати одређене привреде као „моделе“ или
„прототипе“ предузетничке привреде. Сасвим различите културе са различитим
системима, ставовима и инфраструктурама могу да доведу до развијеног предузетништва
високог нивоа.

4.2.1.1 Значај развијених привреда

Заједничко обиљежје развијених предузетничких привреда односи се на степен

умрежавања. Истраживање агенције Scottish Enterprise показало је да у Baden - Virtembergu
постоје развијене мреже усмјерене на локалне привредне коморе. Масачусетс је имао
значајне мреже, захваљујући фондовима ризичног капитала и интеграцији са Институтом
за технологију у Масачусетсу, који дјелује као важан инкубатор за нове старт уп
технолошке фирме са високим потенцијалом. Кичинг и Блекбурн су истакли значај таквих
мрежа за подршку у Baden Virtembergu.

Користи које могу да остваре мале фирме укључене у партнерства, мреже или
кластере тичу се могућих предности по питању економије. Услуге и инпути, као што су
оглашавање, обука, приступ кредитима по повољним каматним стопама, конултантска
подржка, финансијске услуге – које појединачна фирма не може лако да приушти или
обезбједи када послује самостално – могу се обезбједити када фирма дјелује као дио веће

Марко Пиљевић 20
 Међународно предузетништво 2017.
групе. Такође је доказано да екстерне везе са другим фирмама подстичу иновацију.
Организациона структура фирми које полсују на неки кохезиван начин може да се означи
као умрежавање, али фирме које се баве производњом у било којој привреди попримају
нека обиљежја структуре умрежавања. На примјер, када се фирма бави производњом и
трговином, она послује са добављачима и купцима, што нужно изискује одрежен степен
сарадње и повјерења. Ти фактори се сматрају кључним обиљежјима успјешног
функционисања мреже. Такође у сваком пословном односу постоји елемент ризика и
неизвјесности. Повјерење се јавља као одговор на пријетњу ризика и неизвјесности. Када
повјерење постоји, оно своди на минимум потенцијални ризик и опортунизам. Томпсон
наглашава значај повјерења: „Сарадња је сигурнија и јача када учесници имају повјерење
због тога што они сами и други учесници у мрежи имају репутацију поштених и
досљедних партнера“.

Два обиљежја развијене привреде јесу повјерење и сарадња. Они се могу ојачати с
циљем ојачавања ефикасног функционисања мреже. То може да буде кључно за развој
напредних предузетничких привреда., као што је „Трећа Италија“. Да би се то остварило,
повјерење засновано на уговору мора да се развије у повјерењу у добру вољу. Користећи
оквир теорије игара, економисти су показали да, када фирме придају довољно значаја
будућим интеракцијама, стратегије кажњавања могу да се примјене да би се осигурала
сарадња. Акселрод сматра да сарадња може да се развије током времена, како фирме буду
постепено училе правила и норме понашања који воде сарадњи.

4.2.2 Привреде у транзицији

Након слома комунизма у Источној Европи и распада бившег Совјетског Савеза,

пажња је усмјерена на то да ли дате земље могу успјешно да се трансформишу у
предузетничке привреде (високог или ниског нивоа). Иако је општепознато, посебно
имајући у виду велику пажњу јавности коју привлачи руски предузетник Роман
Абрамович, да такве привреде заиста стварају и нуде шансе за успјешну предузетничку
активност, те земље се сматрају привредама у развоју, потенцијалним новим областима за

Марко Пиљевић 21
 Међународно предузетништво 2017.
предузетнике који траже нова тржишта. Ако оне могу да достигну карактеристике
развијених привреда, које су претходно описане, нове шансе постају доступне фирмама
које теже да расту. Такве привреде су обухваћене прилично оптимистичним термином
„привреде у транзицији“. Као и у западној Европи, овај терми прикрива велике разлике у
степену развоја: различите земље су у различитим фазама процеса транзиције. То
дјелимично одражава ситуацију прије распада старог Совјетског блока; када су неке земље
имале полутржишне привреде, док су друге биле у потпуности под државном контролом.
То дјелимично одражава и различита обиљежја и карактеристике тих земаља. С обзиром
на то да су привреде у транзицији новија појава, још увијек нема много литературе о
карактеристикама њихове културе и начину на који оне утичу на предузетничко
понашање у тим земљама. Међутим, Робертс и Толен пружају увид у неке разлике у тим
земљама. Њихово истраживање је указало на значајне разлике у Русији у односу на друге
бивше земље Совјетског блока, пошто је пословни развој у русији био више ад хок и
непланиран. Земље источне Европе имале су сљедеће заједничке карактеристике:18
 Нестабилни политички режими и , стога, потреба да предузећа брзо расту,
 Непостојање традиције посједовања сопственог бизниса и сразмјерно мало
породичних фирми,
 Непостојање услуга подршке.

Разлике су се углавном односиле на сљедеће:

 Извор нових предузетника (у Русији су нови предузетници били бивши радници,
док су у другим источним неевропским земаљама чешће долазили из редова
менаџмента);
 Веће амбиције у погледу раста у источној Европи у поређењу са Русијом;
 Мање жена међу предузетницима у Русији (у другим земљама, око 30% власника
нових фирми биле су жене);
 Могуће разлике у ставовима према „пословању“ (предузетници у Русији су чешће
тражили „велики посао“, док су у другим земљама, као што је Пољска, они усвајали
реалнији приступ оријентисан на постепени развој).

18
www.wikipedia.org/wiki/Entrepreneurship

Марко Пиљевић 22
 Међународно предузетништво 2017.

У транзиционим привредама источне Европе и Русије може се запазити широк

спектар различитих фаза у напредовању ка вишим нивоима предузетништва. Без сумње, ту
се великим дијелом ради о предузетништву ниског нивоа, које је Касон окарактерисао као
Кирзнерово, и неке регије се упорно боре да превазиђу ставове који ограничавају
креативност и иновативно понашање.

4.2.3 Привреде у развоју

Насупрот транзиционим привредама, међу привредама у развоју има земаља у

којима су предузетник и мала фирма увијек имали улогу у економском развоју. У Индији
сектор малих фирми је веома важан дио привреде у посљедњих 50 година. Друге земље у
развоју представљају примјер за много спорији развој предузетничког понашања. На
примјер, за Кенију се и даље сматра да има низак ниво предузетничке активности. У
новијими извјештајима GEM , привреде у развоју као што су Бразил, Мексико и Кореја
класификоване су у групу са високим нивоом предузетничке активности. Индија у групу
средњег нивоа, а неке развијене индустријске привреде у групу ниског нивоа.19

4.2.3.1 Предузетништво у земљама у развоју и опоравак од природних

катастрофа

Предузетништво има све већи значај у програмим опоравка од природних

катастрофа. Многе земље у развоју налазе се у дјеловима свијета који су чешће изложени
природним катастрофама, као што су земљотрси и ерупције вулкана, и другим попут
разорног цунамија, који је погодио многе људе 26. децембра 2004. године. У таквим
околностима „самодовољна привреда“ таквих области бива разорена услијед губитка
обрадивог земљишта на коме се оно заснива. Упркос таквим губицима, заједнице се

19
Дикинс Д., Фрил М., оп.цит., стр. 217.

Марко Пиљевић 23
 Међународно предузетништво 2017.
успјешно опорављају након што се обезбједе почетни ресурси који омогућавају успон
самозапошљавања и малих предузећа.20

Очигледно је да постоје огромне разлике у култури и одговарајућем нивоу

предузетничке активности између различитих земаља у развоју. У Индији је уочена велика
потреба за сарадњом с циљем да се превазиђу знатна ограничења кад је ријеч о ресурсима,
и чини се да је то карактеристика предузетничког понашања. Висок ниво повјерења и
сарадње пружа основ за микрокредитне уније, примјере финансирања микробизниса, који
представљају основ за моделе инвестиционих фондова и алтернативних извора
микрофинансирања у градским центрима развијених земаља. То су такође биле претече
микрокредитних програма које уводе креатори развојне политике у транзиционим
привредама.

У другим земљама у развоју често постоје сложени фактори који не могу да буду
посљедица њихове историје и наслијеђа које имају као бивше колонијалне државе, што
утиче на преовлађавајуће ставове према предузетништву у тим културама. На примјер,
према мишљењу једног аутора, Јужна Африка са својим бројним културама и динамичним
друштвено-политичким окружењем које се мијења, представља посебно проблематичан
случај када је ријеч о примјени аргумената.

Различитост привреда у развоју је толика да је тешко говорити о кохерентним

моделима фактора који утичу на ниво предузетништва. На примјер, фактори који су важни
и корисни за предузетничко понашање у једној култури, као што су сарадња и мреже у
Индији, могу да представљају ограничење у другим културама. Примјера ради,
истраживање предузетника који имају мале фирме у Турској показало је да се њихове
мреже ослањају на традиционалне вриједности, фракцијску припадност и породично
окружење.

20
Дикинс Д., Фрил М., ибидем, стр. 218.

Марко Пиљевић 24
 Међународно предузетништво 2017.

4.2.3.2 Предузетништво у Кини

У Кини, која би се прије могла окарактерисати као привреда у транзицији него

привреда у развоју, развој малих и средњих предузећа одвијао се у више фаза како је
кинеска влада смањивала регулаторну контролу и уводила регулаторне реформе с циљем
да је подстакне развој МСП и индивидуално предузетничка активност. У посљедњих 30
година, постојале су три фазе: период од 1978. до 1992. године био је период подстицања
самозапошљавања и развоја градских и сеоских предузећа. То су била предузећа заснована
на колективу, као што су сеоске кооперативе, које су постала важно дистинктивно
обиљежје предузетничке активности у Кини. У другој фази, од 1992. до 2002., смањено је
државно власништво да би се обезбједиле шансе за развој малих фирми и индивидуалне
предузетничке активности, а трећу фазу, од 2002. године, обиљежиле су подстицајне
политике оријентисане на мала и средња предузећа и подршка иновацијама.21

Градска и сеоска предузећа су још једно специфично обиљежје предузетничке

активности у Кини. Она представљају важно обиљежје великих руралних области Кине и
развила су се као резултат државне подршке која је донијела веће шансе за сеоске
кооперативе, али и за производњу у индустријским колективима у градским општинама.
Чен и сарадници напомињу: „Посебно градска и сеоска предузећа могу да се сагледају као
важни фактори који су допринијели новом успону савременог кинеског предузетништва“.
То је облик квазидржавне предузетничке активности која се описује као „локално државно
предузетништво“, или мини-државна предузећа. У том контексту, у западним привредама
не постоји ништа што би заиста било еквивалентно том моделу, мада таква предузећа
такође постоје у другим источноазијским земљама, као што је Индонезија. Према
кинеском моделу, представници локалних власти су децентрализацијом добили овлашћења
која су омогућила развој локалног предузетништва. Међутим, власници предузећа су

21
Дикинс Д., Фрил М., ибидем, стр. 220.

Марко Пиљевић 25
 Међународно предузетништво 2017.
независни, мада често, у замјену за ту концесију, плаћају накнаду локалном органу управе.
Зато се та предузећа понекад означавају као предузећа са „црвеним шеширом“.22

Као и у свакој другој земљи, у Кини постоје велике регионалне неједнакости у

предузетничкој активности. Међутим, те неједнакости су у Кини упадљивије него у
другим земљама, а повезане су и са великим разликама у главним облицима предузетничке
активности. Индивидуална предузетничка активност је највећа у провинцијама које су
оријентисане на велике градске центре као што је Шангај. Стога је важније утврдити
регионалне разлике у карактеристикама предузетништва у Кини него говорити о било
каквом моделу кинеског предузетништва.

4.3 Стратегијске опције у међународном предузетништву – значај и врсте

извоза и увоза

Значај извоза. Међународна трговина која се реализује у разним формама извозних

и увозних трансакција, још увијек представља најраспрострањенију стратегијску варијанту
међународног пословања. То поготово важи за оне земље које немају у својој привреди
значајније учешће компанија мултинационалне организационе структуре и конкурентске
снаге.

Страно тржиште је увек много веће од домаћег, тако да извоз представља значајну
прилику да се увећају приходи и профит компаније. Фирме које не извозе често губе
значајну прилику да остваре тржишну експанзију и да смање трошкове. Извозно - увозне
варијанте међународног пословања за многе фирме представљају најсигурнији начин да се
наступи на иностраним тржиштима. Предузеће није изложено дејству великих
међународних ризика. а финансијска средства која су неопходна за реализацију
трговинских аранжмана са иностранством су подношљива и прихватљива за већину
међународно оријентисаних предузећа. Обавезе које се преузимају према иностраним
тржистима и добављаћима нису велика препрека за оспособљена и конкурентна предузећа.

22
Дикинс Д., Фрил М., ибидем, стр 220.

Марко Пиљевић 26
 Међународно предузетништво 2017.
Лоцирајуци производњу и базични бизнис на једном месту гдје постоји најповољнија
структура трошкова производних и процесних инпута. предузеће је у стању да преко
извозно - увозних трансакција обезбиједи значајне ефекте од економије обима. Од укупног
броја извозника у САД, њих 69% представљају предузећа која имају мање од 100
запослених. Процењује се да предузећа са мање од 500 запослених представљају око 97%
од укупног броја извозника у САД.23

Реактиван и проактиван однос. Однос предузећа према извозу може да буде

проактиван и реактиван. Већина великих компанија настоје да се понашају проактивно,
трагајући за најпрофитабилнијим извозним могућностима. Средња и мала предузећа се
најчешће понашају реактивно. Нека од тих предузећа не размишљају о извозу све док
домаће тржиште не постане засићено и док се не појави вишак производних капацитета.
Један од разлога зашто многе фирме нису проактивне лежи у томе да оне нису упознате са
иностраним тржишним могућностима.

Са друге стране. многи мали и неискусни извозници страхују пред комплексношћу

извозних процедура и техника, као и пред хетерогеношћу међународног пословног
окружења. Новоформирана предузећа много брже постају извозници у свом животном
циклусу, примјењујући од самог почетка проактивни однос према извозу. Томе доприноси
и другачији профил савремених младих предузећа и новопокренутих бизниса. као и развој
информационе и комуникационе технологије. Могућност генерисања продаје у глобалним
размјерама преко интернета представља један од разлога зашто компаније брзе постају
извозници.24

Етапе развоја извоза. Успјешан извоз је сложенији процес од продаје на домаћем

тржишту. Најчешће се слиједи еволутивни приступ изласка на инострано тржиште, како
би се смањио ризик. Еволутивни пут стицања извозног искуства углавном се састоји од
три развојне етапе: етапа припреме за извозно пословање, етапа почетног извоза и етапа

23
Ракита Б., „Међународни бизнис и менаџмент“, Економски факултет у Београду, Београд, 2006., str. 160-
161.
24
Ракита Б., ибидем, стр. 161.

Марко Пиљевић 27
 Међународно предузетништво 2017.
континуираног извоза. Етапа припреме за извозно пословање се заснива на стицању
тржишног повјерења и доброг продајног искуства на домаћем тржишту. Етапа почетног
извоза обухвата период експерименталног и спорадичног извоза на иностраним
тржиштима на којима је компанија претходно идентификовала значајне потенцијале. У
овој етапи компанија тестира и профилише своје извозне способности. Етапа
континуираног извоза је карактеристична за регуларне извознике. којима извоз постаје
развојни приоритет и развојна неопходност.

Нивои извозног ангажовања. Ако под извозом подразумијевамо базичне

варијанте продаје на иностраним тржиштима производа који су произведени у матичној
земљи предузећа извозника, онда можемо рећи да је то доста широко подручје трговинског
пословања са иностранством, које може бити реализовано у више нивоа извозног
ангажовања предузећа. Први ниво се везује за извоз вишка домаће производње. Ради се о
условима када се предузеће ослобађа производа на залихама, повременим извозом на
инострана тржишта. Други ниво продајног ангажовања на иностраним тржиштима се може
означити као извозни маркетинг, када је предузеће оријентисано на континуирани извоз
својих производа, уз спремност да врши неопходне модификације и прилагођавања на
производима и маркетинг процедурама, како би се изашло у сусрет локалној тражњи.
Трећи ниво извозног ангажовања се обиљежава као развој иностраних тржишта, и
реализује се на подлози значајних модификација на извозним производима, као и
маркетинг процедурама, како би се освојила тражња и прилагодило захтјевима страних
купаца. Четврти ниво извозног ангажовања можемо означити као развој међународно
прихватљиве технологије, а реализује се кроз креирање и развој нових производа за
постојећа и нова тржишта. Многе компаније сасвим случајно почну да извозе, без икакве
претходне стратегије. Међутим, развијање добре стратегије извоза је од изузетног значаја.
Након идентификовања извозне понуде (производа и услуга), предузеће мора да
идентификује иностране тржишне могућности и атрактивност појединих циљних тржишта.
Потом мора да дефинише стратегију наступа за одабрана тржишта. да припреми производе
и услуге, пронађе најбољи канал продаје, дистрибуције и логистике, да обезбједи све
неопходне претпоставке и елементе за несметано одвијање извозно-увозних процедура,
као и да након реализоване продаје изврши коначну наплату. Сваки од наведених корака

Марко Пиљевић 28
 Међународно предузетништво 2017.
захтијева пажљиво планирање, припрему, организацију и контролу. Детаљан бизнис план
извоза представља поуздану подлогу и оквир за ефективну имплементацију усвојене
извозне стратегије. Предузеће мора јасно знати шта жели да постигне извозом. Неопходно
је да процијени компатибилност извозних циљева са осталим развојним циљевима. Мора
да процијени однос између очекиване добити од извоза и неопходних улагања. Свакако да
иза наведених стратегијских процијена мора да стоји објективна и јасна стратегијска
процјена расположивих извозних ресурса у технологији, капацитету. менаџменту,
људским ресурсима, финансијама и слично.25

Канали извоза. Извозне пословне операције се могу реализовати преко сопствених

представништава на иностраном тржишту, што је скупља варијанта, или проналажењем
одговарајућег дистрибутера који ће нас заступати на одабраном тржишту. У селекцији
одговарајућег дистрибутера неопходно је водити рачуна о следећим његовим
перформансама: пословна компетентност, финансијски бонитет и организациона
оспособљеност, логистичка инфраструктура, односи са царином и владиним
институцијама, отвореност према новим производима и тржишним методима, познавање
производног програма и локалног тржишта, пословни и комуникативни однос са
извозником. Кредибилитет дистрибутера се мозе провјерити код владиних агенција,
привредних комора, бизнис асоцијација, пословних партнера и банака. По проналажењу
најбољег кандидата, приступа се утврђивању и закључивању уговорних клаузула, које се
односе на: дефинисање извозне понуде, обима и динамике испорука, цијена, кредитних
услова, трошкова транспорта и осигурања, географских продајних права, могућности
продаје производа других фирми. ниво ексклузивних дистрибутивних права, обавезе
пружања неопходних тржишних информација и много тога још.

Финансирање извоза. Извозници и увозници морају водити рачуна о

финансијским условима размјене и флуктуацији девизног курса. Већи извозници имају
посебна одјељења која су задужена за праћење промјена на финансијским тржиштима, а
мањи извозници се ослањају на пословне савјете њихових пословних банака, или проблем
препуштају посредницима. Уколико је домаћа валута потцјењена или девалвира, то може

25
Ракита Б., ибидем, стр. 162-163.

Марко Пиљевић 29
 Међународно предузетништво 2017.
довести до повољнијих и стимулативнијих извозних цијена. Уколико је пак, домаћа валута
прецјењена. тада се смањује стимулативност и профитабилност извоза. Да би се избјегли
проблеми флуктуације девизног курса при управљању извозним пословним операцијама,
примјењују се одређене хеџинг технике минимизирања или превазилажења девизног
ризика. Међународна трговина захтјева значајна финансијска средства. Временски период,
од покретања производње за извоз до тренутка када се врши наплата из иностранства,
може бити веома дуг. Процес реализације извозног посла може трајати и по неколико
мјесеци. Зато се увијек отвара проблем финансирања и кредитирања извоза. Извозницима
су потребна финансијска средства како за производњу тако и за дистрибуцију и транспорт
извозних производа. На дугој страни, увозницима су потребна финансијска средства за
покривање трошкова залиха и складиштење производа до момента продаје крајњим
купцима.

Директан и индиректан извоз. Опредхељивање на директну или пак индиректну

варијанту извозног пословања представља значајну стратегијску одлуку која се везује за
подручје класичног извоза. Подјела на директан и индиректан извоз се разликује од
подјеле канала продаје на директне и индиректне у домаћем пословању и маркетингу.
Директне и индиректне канале продаје на домаћем тржишту разликујемо по томе да ли
произвођач самостално продаје своје производе крајњим купцима, или пак користи
одређене трговинске посреднике. Када се говори о директном или индиректном извозу као
значајним стратегијским алтернативама у међународном пословању, тада се мисли на
могућност произвођача да:
1. Директно успоставља контакте са иностраним тржиштем, врши његово праћење
и обраду те и избор посредника и канала продаје, или организује своју продајну снагу
(директан извоз), или
2. индиректно успоставља контакте са иностраним тржиштем преко трговинских,
производних и других пословних посредника који му стоје на располагању или сопственој
земљи (индиректан извоз).

Предности индиректног извоза. Основне предности индиректног извоза се налазе

Марко Пиљевић 30
 Међународно предузетништво 2017.
у мањим трошковима, мањем ризику за произвођача, као и могућим ефектима који
проистичу из већег међународног искуства одабраних посредника. Стручност и искуство
специјализованих извозних компанија могу да помогну извозницима без искуства и
неопходне величине да пронађу праве тржишне могућности као и да избјегну најчешће
грешке. Оне располажу вишеструким контактима са потенцијалним тржиштима, имају
запослене људе који говоре свјетске језике, добро познају пословне обичаје и локалну
културу, локално законодавство, као и све особености извозних и увозних процедура.

Недостаци индиректног извоза. С друге стране недостаци би били следећи1: губи

се могућност избораи селекције иностраних тржишта, изостаје директна веза с крајњим
купцима, отежава се могућност працења међународне конкуренције, а и контрола извозног
пословања се доводи у питање. Треба стално имати у виду да квалитет специјализованих
извозних компанија може много да варира. Предузећа која одлуче да индиректно извозе
преко ових специјализованих компанија морају да утврде које све постоје, као и да
провјере њихов професионални и фниансијски кредибилитет. Најважније је што
прецизније утврдити њихов реални и објективни допринос квалитетном извозном
пословању. Значајно је контактирати њихове постојеће и бивше клијенте. Претјерано и
дуготрајно ослањање на посредовање специјализованих извозних компанија може да утиче
на пасивизацију индиректних извозника или пак на недовољно развијање његових
стварних извозних могућности. Посматрајући из угла активног приступа међународном
пословању и менаџменту могуће је констатовати да индиректан извоз не дозвољава
производном предузећу да има своју сопствену стратегију за инострано тржиште. У нашим
условима таква констатација не би важила за оне варијанте индиректног извоза које се
заснивају на чврстим пословним везама кроз одређене облике партнерског и групног
извоза, или пак за оне ситуације где произвођач самостално образује инострано тржиште, а
посредника користи само због формалних услова обављања спољнотрговинских послова.26

Директан извоз и продаја у иностранству. Извозници се могу одлучити на

директну продају у иностранству. То се најчешће образлаже могућношћу остваривања
већег профита и обезбјеђивања веће и потпуније контроле над маркетинг функцијом.

26
Ракита Б., ибидем, стр. 167.

Марко Пиљевић 31
 Међународно предузетништво 2017.
Уколико извозник продаје директно преко својих дилера, дистрибутера или представника
продаје у иностранству на провизионој и комисионој основи, то му омогућује избјегавање
великих посредничких трошкова, као и смањивање ризика и одговорности.

Дилери, дистрибутери и представници продаје могу добити ексклузивна права за

продају извозникових производа на одређеном географском подручју или могу да
слободно конкуришу осталим представницима продаје који такође заступају извозника.
Електронска трговина постаје такође веома важан канал и начин могућег извоза производа
компаније до крајњих корисника. Неке процјене говоре да ће ускоро око 20% укупне
свјетске трговине бити обављано овим путем. То ће од посебног значаја бити за извознике
мале и средње величине. Електронска трговина се релативно лако покреће. Њоме се
обезбеђује брза и јефтина размјена информација. Она помаже да се успостави електронска
размјена података између извозника и купца. Електронска размјена података је јефтинија
од најкраћег телефонског позива. Као таква, може да буде значајан стратегијски покретач
за тестирање могућности наступа на новим тржиштима.

Канали директног извоза. При директном извозу. предузецу стоји на располагању

веци број алтемативних канала продаје или посредника. Заједницка карактеристика свим
тим посредницима јесте да су они лоцирани ван националних граница. Директни извоз се
мозе реализовати: директно фмалном купцу, преко франсизног партнера фмалном купцу,
преко продајне филијале у иностранству финалном купцу, преко продајне филијале и
дистрибутера финалном купцу, преко увозника и дистрибутера финалном купцу, преко
дистрибутера финалном купцу, преко агента финалном купцу, преко агента и
дистрибутера финалном купцу.

Као финални купац на иностраном тржишту се третира или конкретна организација

која је корисник производа, ако се ради о индустријском извозу (бусинесс то бусинесс),
или малопродаја на иностраном трзисту, ако се ради о извозу робе сироке потросње. У
организационом погледу они се могу разврстати на стране јединице у иностранству и
сопствене јединице у иностранству. Степен директности у извозном пословању се
повецава са отварањерн сопствених јединица у иностранству и то прогресивно. поцевси од

Марко Пиљевић 32
 Међународно предузетништво 2017.
представниства, преко филијале па до продајног предузеца у иностранству. Отварање
сопствених јединица у иностранству при директном извозном пословању се углавном
приписује великим и снажним извозницима, а најчешће се везује за велика и перспективна
тржишта. Сматра се да је много чешћа варијанта успостављања директног контакта са
иностраним тржиштем преко постојећих локалних канала дистрибуције.

Предности директног извоза. Произвођачи који желе активнији однос према

иностраном тржишту радије се опредјељују за алтернативу директног извоза. При
директном извозу, као стратегијској варијанти уласка и пословања на иностраном
тржишту, избегавају се посредници у сопственој земљи и произвођач сам успоставља
контакте са иностраним тржиштем. Произвођач је и носилац већине извозних пословних
активности. Полазећи од активног тржишног концепта, очите су предности директног
извоза: обезбјеђује се потпунија контрола над тржишним активностима, обезбјеђује се
непосреднији контакт са купцима, обезбеђују се потпуније информације о тржишним
условима и конкуренцији, води се самостална политика рентабилности и профита-
билности извозног пословања, маркетинг напор се концентрише само на сопствене
производе, стварају се услови за брзу пенетрацију тржишта и потпунију заштиту
сопствених интереса, обезбјеђује се међународна препознатљивост и извозна репутација.27

Недостаци директног извоза. С друге стране. предузећа која се опредјељују на

варијанту директног извоза морају рачунати са сљедећим проблемима или потенцијалним
недостацима: извозник мора рачунати са већим стартним трошковима, мора располагати са
више обртног капитала, мора рачунати са присуством већег међународног ризика у разним
облицима, а мора обезбједити и довољан број високостручног оспособљеног кадра за
извозно пословање. Уколико нису испуњени ти додатни захтјеви они могу бити и основни
недостаци и потешкоће директног у односу на индиректни извоз.

27
www. Investopedia.com

Марко Пиљевић 33
 Међународно предузетништво 2017.

Марко Пиљевић 34
 Међународно предузетништво 2017.

5. ЗАКЉУЧАК

У Кини се развој малих и средњих предузећа одвијао у више фаза како је кинеска
влада смањивала регулаторну контролу и уводила регулаторне реформе с циљем да
подстакне развој малих и средњих предузећа и индивидуална предузетничка активност. У
Индији је уочена велика потреба за сарадњом с циљем да се превазиђу знатна ограничења
кад је ријеч о ресурсима, и чини се да је то карактеристика предузетничког понашања.
Висок ниво повјерења и сарадње пружа основ за стварање миркоунија. У другим земљама
у развој често постоје сложени фактори који могу да буду посљедица њихове историје, и
наслијеђа које имају као бивше колонијалне државе, што утиче на преовлађавајуће ставове
према предузетништву у тим културама.

Предузетници који одлуче да интернационализују своју фирму тако што ће

пословати у више од једне земље, морају да буду упознати са различитим предузетничким
културама у различитим земљама. У раду је испитано како у развијеним привредама
различити региони могу да имају сасвим различиту културу а ипак да буду успјешни, те је
указано на то да развијене мреже представљају један од кључних фактора за успјешан
предузетнички развој у развијеним привредама. Што се тиче транзиционих привреда,
наслијеђе комунизма и државне контроле утиче на предузетнички развој на различите
начине у различитим земљама.28

28
Ries E. „The lean startup“, Crown Publishing Group, USA, 2011, стр. 201.

Марко Пиљевић 35
 Међународно предузетништво 2017.

6. ЛИТЕРАТУРА

1. Covey S., „The 7 Habits of Highly Effective People”, Free Press, USA, 1989.
2. Grant A., “Originals: How non-conformist move the world”, USA, 2016.
3. Hawken P., “Growing a business cassette”, USA, 1987.
4. Kiddel S. D., “The startup playbook: Secrets of the fastest-growing startups”, USA, 2012.
5. Ries E. „The lean startup“, Crown Publishing Group, USA, 2011.
6. Дикинс Д., Фрил М., “Предузетништво и мале фирме“, DATASTATUS, Београд,
2012.
7. Достић М., „Менаџмент малих и средњих предузећа“, Економски факултет
Универзитета у Сарајеву, Сарајево, 2002.
8. Ракита Б., „Међународни бизнис и менаџмент“, Економски факултет у Београду,
Београд, 2006.
ВЕБ извори:
1. www. Investopedia.com (Приступио 02.12.2017. године у 14:56 часова)
2. www.wikipedia.org/Mala _i_srednja_preduzeća (Приступио 05. 12.2017. године у
18:43 часова)
3. www.wikipedia.org/wiki/Entrepreneurship (Приступио 29.11.2017. године у 13:46
часова)

Марко Пиљевић 36