НАУЧНО ОБЈАШЊЕЊЕ, ПРЕДВИЂАЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ

1.1. Научно објашњење

Сврха научног објашњења је стицање одговарајучих објашњења појва и правилности у
проучаваној стварсности јесте од основних циљева науке.
Значај научног објашњења је ојашњење неке појаве заснива се на изналажењу
правилности, што је суштински интерес науке и што омогућава њеј развој и напредак.
Начин налажења одговарајућих, успешних објашњења у науци јесте једно од кључних
питања филозофије науке и методологије науке.
Филозофско истраживање усресређено је на проблем знања и смисла. Нешто има
смисла ако се може верификовати (показати истинитим):
- Емпиријски (путем опажања)
- Аналитички (као логика или математичка анализа)

1.1.1. Подвођење под научне законе

Основе схватања научног објашњења као подвођења под научне законе поставио је
Пропер, а целовиту концепцију развили су Хемпел и Опенхајм.
Компоненте „супсумтивног“ модела научног објашњења:
1) Научни закон (исказ о општим правилностима) ЕКСПЛАНАНС

2) Скуп исказа о почетиним условима

3) Исказ о појави коју би требало објаснити ЕКСПЛАНАНДУМ

1.1.2. Логички услови прихватљивости

Закони који улазе у састав експлананса говоре о битним, општим и непроменљивим

односима између појава.
Логички услови прихватљивог објашњења су:
1) искази у експланасу не смеју логички да следе из исказа у експланандуму
2) искази у експланансу морају бити проверљиви
3) не сме постојати снажан разлог за сумњу у истинитост исказа који сачињавају
експланас
4) сведочанство које подржава исказе у експланансу мора да буду независно од
исказа у експанандуму.

1
 1.1.3. Врсте супсумтивних објашњења

С обзиром на природу логичког аргумента и односа између експлананса и

експланандума, могућа су различита разврставања научног објашњења:
1) дедутктивно – номолошка објашњења
- искази којима се описује појава која треба да буде објашњења (експланандум)
са дедуктивном извесношћу следи из коњугације исказа о законима и исказа о
почетним условима на којима се заснива објашњење те појаве.
- експланандум је логичка последица експлананса.

2) објашњења по вероватноћи
- премисе логичког аргумента не заснивају се на универзалним законима, него на
исказима о статистичкој правилности.
- експланандум следи из експлананса са великом вероватноћом.

1.1.4. Салманов модел статистичке релеванције

Објашњење је скуп исказа (а не логички аргумент) повезаних односом статистичке

релеванције.

1.1.5. Бродијев модел научног објашњења

1) узрочни модел – премиса узрочног модела мора да садржи опис догађаја који
је узрок догађаја у експланандуму.
2) модел суштинског својства – експлананс мора да садржи исказ којим се
одређеној класи објеката приписује својство суштинско за ту класу објекта, а
најмање један објекат укључен у догађај описан у експландуму јесте члан те
класе објекта.

1.1.6. Функционална објашњења

Једна појава објашњава се на основу њене могуће функције функционалним

објашњавањима се најчешће користи билогија.

1.1.7. Теолошка објашњења

Користи се за објашњење човековог понашања, које није само:

а) реактивно (одређено искуством и датом ситуацијом)
б) проактивно (руковођено циљем, тежњом, намером, очекивањем)
1.1.8. Генетичка објашњења

2
 Догађаји или стање који су наступили објашњавају се тако што се показују да су
резултат претходних догађаја.

1.1.9. Критика постојећих модела објашњења

При оцењивању модела научног објашњења важна су три питања:

1) Шта је акт објашњавања?
2) Шта је производ акта објашњавања?
3) Шта се производи акта објашњавања оцењују?

1.2. Научно предвиђање

Једна од основних функција научног занања јесте предвиђање појава у одређеној

области стварности.
Антиципативна функција научног знања је нужан услов рационалног, целисходног
преображавања света.
Веза научног знања и научног предвиђања је да је за научно знање неопходно научно
предвиђање, а научно предвиђање има значајну улогу у стицању, проверавању и развоју
научног знања.
Научним предвиђањем се могу на основу расположивих информација, стећи
информације о независним, и кадтад, дотле непознатим чињеницама, такође се могу
извршити строго искуствене провере научних теорија и хипотеза.
За разлику од објашњавања, при научном предвиђању процес тече од примиса ка
закључку.

1.2.1. Логичка структура научног предвиђања

У емпиријским наукама предвиђачки исказ се посатавља на основу расположивог

сведочанства, посредством аргумената. Што значи да је предвиђање аргумент, а не
исказ.
Научно предвиђање може да се рашчлани на два основна дела:
а) праедицендум – исказ о појави која се изводи предицендум
б) праедиценс – скуп исказа на основу којих се изводи предицендум

Праедиценс се може рашчланити на два дела:

1) исказ о општим правилима

3
 2) исказ о почетним условима (саопштава информације о неком коначном скупу
услова који одређује стање објекта предвиђања у тренутку од којег отпочиње
разматрање у предвиђању)

1.2.2. Предвиђање и хипотеза

Научно предвиђање је логички и психолошки процес извођења синтетичких исказа о

могућем, али још неизвесном стању ствари, из коњугације исказа о почетним и
граничним условима.
Хипотеза је информатички и синтетички исказ којим се даје замишљени, могући,
добро образложен, значајан и променљив пробни одговор на питање којим је изражен
научни проблем.
Разлика хипотеза и предвиђања: хипотеза има улогу и у објашњавању а не само у
предвиђању појава.

1.2.3. Предикција, ретодикција, постдикција и циркумдикција

Предикција је предвиђање од садашњости ка будућности на основу податка

добијених у прошлости.
Ретродикција је предвиђање од садашњости ка прошлости, односно од ближе ка
даљој прошлости.
Постдикција је предвиђање од даље ка ближој прошлости.
Циркумдикција је предвиђање од прошлости ка садашњости.

1.2.4. Критеријуми разврствања предвиђања и видови научног

предвиђања

Главни критеријуми за разликовање видова предвиђања:

1) врста предвидног аргумента
2) садржај предиценса
3) садржај предицендума

1.2.5. Рефлексивност предвиђања

Ова особина предвиђања важи само у области друштвених наука. Предвиђање се

сматра рефлексивним ако свест о предвиђеном утичу тако да повећава или смањује
вероватносћу да се оно што је предвиђено обистини.

1.3. Научно разумевање

4
Могуће је разликовати четири врсте разумевања:
а) дедуктивно објашњавање (чињеница се дедукује из скупа општих исказа)
б) интерпретативна доследност (конзистентно поимање искуства)
в) поимање подсредством откривање чинилаца (којима се констролише нека појава)
г) интуитивно разумевање (чисто лично искуство)

5
НАУЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ, НАУЧНИ ЗАКОНИ И ТЕОРИЈЕ
2.1. Научне чињенице
Међу основе фукције науке спадају објашњавање знаних и извесних и предвиђање
неизвесних и нових, до тада непознатих чињеница. Научен теорије које се односе на
исту област стварности упоређују се према успешности објашњавања и предвиђања
чињеница у тој области стварности.
Израз чињеница се употребљава двојако:
- да означи синтетички исказ којим се тврди неко стварно стање ствари (постојање
објекта, својства, односа, појаве, стања. и сл.)
- да означи само то стање ствари
Чињенице се деле на:
а) сирове
б) институционе
в) здраворазумске
г) научне

Чињенице се такође деле на:

а) емпиријске чињенице (искуствене) су синтетички исказ о конкретном објективном
догађају, процесу, објекту, стању, односу и претежно искуствених појмова
б) теоријске чињенице су такви елементи знања који се тумаче у неком систему
претежно тероријских израза, односно појмова.

2.2. Научни закони

Научни закони се називају синтетички, номолошки универзалан, теоријски заснован и

истинит исказ који се односи, на неку природно постојећу правилност у одређеној области
стварности.
Основне функције научног закона су:
1) да сажима многе искуствене чињенице
2) да омогући давање научних објашњења
3) да омогући научна предвиђања

6
Врсте научних закона изражавају постојан однос између појмова:
а) узрочни и развојни закони – изражавају непроменљиви поредак у зависности
између догађаја или својстава
б) статистички закони – изражавају непроменљиве статистичке односе или односе
вероватноће
в) закони који изражавају постојање односа функционалне зависности

2.3. Научне теорије и модели

Научна теорија је основна јединица научног знања. Под системом научног знања
подразумева се уређен, повезан, ревизибилан скуп научних теорија, научног закона и
научних чињеница који се заснива на одређеним принципима.
Израз теорија се употребљава са различитим значењима:
- неко гледиште (ретко)
- нека концепција (понекад)
- једна или више хипотеза (чешће)
- јединствени систем закона и хипотеза са објашњавачком моћи (најчешће)

Теорија је уређени скуп закључака (чији сви елементи стоје у експлицитно утврђеним
релацијама), који се обично састоји из једне или више теза и из аргументације, којим се
те везе потврђују.

2.3.1. О структури научне теорије

Теорије нису само средство и циљ науке, али су и саме предмет проучавања.
Најприхваћеније гледиште држи да је теорија састваљена од:
1) „хипотеза“ теорије
2) „речника“ за хипотезе
3) модела

2.3.2. Хипотезе, речници и модели

Хипотезе су теоријске тврдње о односима између одређених ентитета. Оне се
састоје из две равни:
o акциома
o теореме

Речници у емпиријским наукама хипотезе и теоријским изразима морају да буду

повезани са искуственом основом.

7
Модели олакшавају сематичко тумачење теоријских израза и разумевање теорије.
Модел је свака појава која је по дефиницији слична један другом ако и само ако
између њих постоји однос изоморфизма (истообличија).
Класификација модела:
1) материјални
2) теоријски

2.3.3. Функције научних теорија

Теорија није само циљ и него средство науке: она није само систем знања, него и
као средство стицања нових знања, али и томе заснованог успешног делења.
Основним циљевима науке се сматрају: постизања прихватљивих објашњења,
разумевање, предвиђање и хотимично преображавање у складу са хуманим
потребама, појава које наука проучава, а те циљеве наука постиче подсредством
теорија.

8
НАУЧНО ИСТРАЖИВАЊЕ: ПРИРОДА, ОСНОВНЕ ВРСТЕ, ФУНКЦИЈА И
СТРУКТУРА
3.1. О значењу израза „научно истраживање“
Истраживање је потребно схватити као систематски, критички, контролисани и
поновљиви процес стицања нових знања, неопходних за индетификовање, одређивање
и решавање научних (теоријских и емпиријских) проблема.
а) систематичност: добра уређеност истраживања, те обезбеђивање природног и
логичког следа његовог процеса
б) контролисаност: спровођење у што је могуће боље надзираним условима како би
се искључиле алтернативне могућности
в) критичност: сва важна тврђења о појавама, процесима, односима својствима, у
облати која се проучава морају озбиљно, искрено и строго процењивати и образлагати
одговор сведочанством

3.2. Основне врсте научних истраживања

Поделе истраживања:
а) теоријска и емпиријска – ако су проблем који се истраживањем решава и
сведочанство теоријске природе или ако су оба емпиријске природе, онда нема ничега
спорног, али ако су они различитих „сфера“ онда је разврставање по припадности
теоријском или емпиријском типу немогуће.
б) фундаментална и примењена – фундаменталана истраживања се предузимају
ради стицања нових знања и проширивања граница постојећег система знања о некој
предметној области. Примењена истраживања се предузимају ради стицања нових
знања и информација неопхдних за решавање одређених практичних проблема у некој
области.
в) експлоративна и усмерена проверавању хипотеза – експлоративна истраживања
се подразумевају у почетним проучавањима неке области која садржи веома много
непознатог. Основни проблем који се овде испоставља је индетификација и одређење
проблема истраживања.

3.3. Структура емпиријског истраживања

9
Типичне фазе процеса истраживања предузетог ради проверавања хипотеза. Сама
анализа, као и схематизовано представљање тога процеса, неизбежно води
умртвљавању, огрубљивању и упрошћавању слике о проблему.
Фазе процеса истраживања предузетог ради проверавања хипотезе:
1) индетификовање и одређивање проблема - научно истраживање отпочиње
запажањем, постављањем и дефинисањем проблема. „Проблем“, свест о незнању,
питање на које, у систему расположивног научног знања, нема одговора.
- проблеми могу бити:

 претежно емпиријски
 претежно теоријски

Први корак у истраживању чини постовање, дефинисање и образлагање проблема.

Питање је израз настојања да се:
а) отклони или умањи: непотпуност, неодређеност, нетачност, неизвесност у
знању
б) добије ново, потпуније, одређеније, тачније, дубље знање.
Проблем мора бити образложен одговарајућим теоријским знањем, јер сваки научни
проблем припада неком теоријском контексту. Исправно постављање и образлагање
проблема истраживања подразумева проучавање одговарајуће литературе.
2) одређивање циљева истраживања - циљеви истраживања се изражавају јасним
нормативним исказима. Јасно одређивање циља истраживања неопходно је за његову
сврсисходљивост.
3) постављање хипотезе - када се одабере и постави проблем истраживања, трага
се за његовим решењем. Хипотеза је замишљано, значајно, пробно, логички и искуствено
допустиво и проверљиво решење проблема.
4) дефинисање кључних израза - важан услов ваљаности налаза истраживања јесте
изричито одређивање значења свих употребљених значајних израза (одређивање
проблема, циљева истраживања и хипотезе)
5) извођење логичких последица хипотезе - хипотеза се искуствено проверава тако
што се:
- дедикује логичка последица (чињенички исказ из ње и помоћних искаа)
- потављање циљева (да ли је та логичка последица истинита или лажна)
- утврђује се истинитосна вредност (емпиријским истраживањем)
- закључује о истинитосној вредности (саме хипотезе)

6) Избор истрживачке стратегије и нацрта истраживања - избор истраживачке

стратерије зависи од:
- природе постављеног проблема истраживања

10
 - изабраних циљева истраживања
- онтолошки и епистемлошких

Истраживачке стратегије разликују се међусобном по степену контролисања услова у

страживањима.
7) развијање мерних и других средства истраживања - искуствена истраживања су
тешко замислива без неких средстава којима се истраживачки користе у обављању
емпиријских операција у процесу истраживања. Ваљаност налаза истраживања у веома
великој мери зависи од својстава којима се истраживач у истраживању користи.
Конструисање, развијање у усавршавању средстава која ће бити употребљена у неким
истраживањима често захтевају истраживање.
8) одређивање основног скупа и одабирање узрока истраживања - пошто се свако
емпиријско истраживање спроводи на неком узорку, неопходно је одредити основни скуп
на који би требало да буду уопштени налази добијени датим истраживањем. Тачно
одређење основног скупа је потребно за тумачење и уопштавање налаза добивених
истраживањем. Потом је потребн одредити начин узимања узорка тог основног скупа који
би омогућио уопштавање налаза добијеног на узорку, на оснибни скуп.
9) спровођење истраживања и прикупљање значајних података - истраживање се
према исзабраном истраживачком приступу и нацтру, као и према замишљеној
истраживачкој процедури, спроводи на изабраним узорцима уз потребну одговарајућег
средства истраживања.
Опис истраживачке процедуре би требало потанко да разјасни како ће општи план
истраживања да буде примњен, шта ће, када, којим редоследом, како и чиме буде
учињено током истраживања, почев од избора и развијања нацрта истраживања, преко
прикупљања података све до обраде и анализе прикупљених података.
10) обрађивање и анализирање података добијених истраживањем - из података
прикупљених истраживањем потребно је одговорити поступцима обраде издвојити
информације ради којих је истраживање предузето. У истраживањима која се предузимају
ради проверавања хипотезе план обраде и анализе података је унапред одређен и
представља саставни део општег плана истраживања.
11) тумачење резултата истраживанја и извођење закључака - резултате добијене
истраживањем потребно је протумачити на сематичком и теоријском нивоу. У
истраживањима која се предузимају са циљем проверавања хипотезе, истинитости и
лажности логичке последице се утврђују на основу поређења предвиђеног стања са
истраживањем нађеним стањем ствари.
12) писање извештаја у обављеном истраживању - истраживач има моралну обавезу
да научну јавност или друге могуће кориснике резултата истраживања обавести о:
- проблему истраживања
- постављеним циљевима истраживања
- хипотези
- начину истраживања
- резултатима истраживања

11
- закључцима изведеним из њих

12
ТРАДИЦИОНАЛНА И НОВА ПАРАДИГМА

„Наивно истраживање“ је врста нашег свакидашњег мишљења које је субјективно, и

веома подложно грешкама које могу постицати услед пристрасности, предрасуда,
стрепњи и сл.
Традиционална истраживачка парадигма је развила:
а) целокупни апарат експерименталне методе
б) квази – експериментална истраживања
в) статистички апарат проверавања хипотеза
г) мерне иструменте и др.

Нова истраживачка парадигма је замишљена као синтеза наивног истраживања и

ортодоксног истраживања (систематско и строго трагање стреми ка истини), многа су
својства ортодоксне парадигме неприхватљива или бар спорна. Нова парадигма
преузима нека стаништва и захтеве традиционалне прадигме и пооштрава их, проширује
захтеве за претраживање литературе значајне за проблем истраживања, са научних
текстова. Нова парадигма се може назвати објективно-субјективном.

4.1. Ваљаност у традиционалној парадигми

Ваљаност означава најбољу расположиву приближност истинитост исказа, укључујући
исказе о узрочним односима. Постоје четири кључна питања која се постављају о
експерименту предузетом са циљем утврђивања истинитосне вредности логичке
последице теорије (хипотезе), те четири врсте ваљаности која са тим питањем
кореспондирају:
- ваљаност статистичког закључивања
- „унутрашња“ ваљаност
- „конструктна“ ваљаност
- „спољна“ ваљаност

4.1.1. Ваљаност статистичког закључивања

Ваљаност статистичког закњучивања има два основна аспекта и величину ефекта:
а) статистичку снагу (да ли је истраживање довољно осетљиво да омогућује
постављање исказа о коваријацији променљивих)
б) величину ефекта (у ком степену променљиве коварирају)
При планирању експеримената значајно је анализирати колико је снаге потребно да би се
открио ефекат одређене величине уз дату варијабилност и величине узорака на којем се
спроводи истраживање. Обично се аналаза снаге при планирању истраживања састоји у

13
одређивању величине узорака захтевне за откирвање ефетка жељене величине, ако су
дате очекиване варијабилности.

4.1.2. Унутрашња ваљаност

Унутрашња ваљаност тиче се односа између истраживачких операција без обзира на то
шта оне теоријски репрезентују, она се не тиче апстрактног именовања узорака и
последице. Проблем унутрашње ваљаности није ограничен само на истраживања у којима
се манипулише независним променљивама.

4.1.3. Конструктна ваљаност

Конструктивна ваљаност се тиче тумачења налаза истраживања, које укључује теоријску
конструкцију процеса у основи нађеног односа између променљивих. Она се односи на
измешаност, побрканост на могућност да операције за које се мислило да представљају
посебан конструкт узорка или последица могу да представљају не један већ више
конструката од којих је сваки на истом нивоу редукције.

4.1.4. Спољашња ваљаност

Разликовање:
а) уопштавање на посебне циљане популације особа, услова и времена
б) уопштавање кроз популације или потпулације особа, услова и времена

4.2. Ваљаност у новој истраживачкој парадигми

Важан критеријум истинитости неког скупа исакза је његова кохерентност са нашим
искуством „реалност“. Напушта се идеја да постоји само једна истина и сматра се да је
истинитност ствар степена. Требало би научимо да мислимо дијалектички како бисмо
стварност видели као:
- процес
- увек настајући
- кроз самопротивречни развој
- стално постајући
- као нешто што није ни субјект ни објект

Питање о ваљаности података је троструко и оно укључује:

1) описивање (слично појму ваљаности мерења у традиционалној истраживачкој
парадигми)
2) одређивање циљева (слично појму унутрашње ваљаности у експерименталним
и квази-експерименталним истраживањима)
3) тумачење разумевање (једини критеријум ваљаности тумачења је
интерсубјектини)

14
ПРИРОДА И ВРСТЕ ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Научно истраживање започиње увиђањем, постављањем и формулисањем проблема.

Значење израза научни проблем често се одређује као „знање о незнању“. Одређивању
значења израза „научни проблем“ приступа се са становништва:
а) психолошког садржаја проблема
б) структуре језичког изражавања проблема

Научни проблем је таква врста знања чији предмет није непосредна предметна
стварност, него стање нашнег знања о тој стварности.
Научни проблеми се обично деле у две велике класе:
- емпиријске
- теоријске проблеме

Емпиријски проблеми су „проблеми првог реда“ они су озбиљна питања о предметима

који сачињавају домен једне науке. Разликујемо следеће врсте проблема:
а) нерешене проблеме
б) решене проблеме
в) проблеме аномалија

Теоријски „појмови“ проблеми су питања вишег реда о каквоћи заснованости појмовних

структура.
Знање о томе да ли неки скуп исказа има искуствено проверљиве логичке последоце
зависи од решавања овога тима проблема. Предмет неке науке сачињавају заправо
постављени проблеми. Развој науке се одвија кроз решавање научних проблема.
Налажење вредног научног проблема сматра подједнако значајим као и његово
одговарајуће решење.

5.1. Језички облик изражавања проблема

Под научним проблемом подразумава се питање из области науке на које се у постојећем
научном знању не налазе одговор. Основна водиља у истраживачком подухвату јесте
управо питање којим је изражен проблем који се тим истраживањем решава.

Постоје више врста питања:

15
 - елементарна питања
- питања сложена из елеметарних питања
- хипотетичка питања
- условна питања и др.

Елеметарно питање има два дела:

а) предмет – јесте скуп алтернатива између којих онај ко одговара обавља избор
б) тражење – одређује колико је истинитих алтернатива пожељно у одговору и
врсту захвета о потпуности и јасноћи у одговору.

5.2. Постављање и оцењивање проблема

Увиђање вредног научног проблема је пресудно за развој научног знања. Нема оштре
границе између увиђаја, јасног индетификовања постављања и решавања научног
проблема, него је реч о деловима истог процеса.
Велики број критеријума према којима се може проценити вредност проблема. Природа
језички облик изражавања научног проблема јесте упитна реченица. Питање није суд, већ
је суд тек одговор на питање. Исправност питања је научни, али не и довољни услов
долажења до истинитог одговора. У основи сваког питања лежи његова претпоставка,
тј.суд. постоји ограничена могућност да се на основу истинитости претпоставке питања
посредно логички оцењује правилност постављања проблема. Ако је претпоставка питања
истинит исказ, питање се сматра исправним или правилно постављеним.
За истинитост претпоставке питања којим се изражава проблем одговор је истраживач који
је срочио питање, да би питање било спречено у том смислу било јасно и недвосмислмено,
неопходно је да значење свих израза употребњених у постављању питања буду што је
могуће јасније и истанчаније одређена. Правилно постављено питање, такође, укључује и
навођење захтева у погледу научне заснованости очекиваних одговора.
Основни захтеви који се постављају неком пробном одговору на питање којим је изражен
научни проблем:
- проверљивост одговора
- заснованост проблема
- количина независности
- практични значај решавања проблема

Проверљивост одговора је веома значајан методолошки критеријум, јер омогућава

разликовање решивих од нерешивих проблема. За постављање проблема није довоњно
постављање питања, него је неопходно и образложење заснованости проблема.

За оцењивање вредности проблема су битна и едпигемолошка мерила:

а) значај који проблем има за развој научног знања
б) количина неизвестноти садржина у проблему

16
в) практични значај проблема

17
ХИПОТЕЗА ИСТРАЖИВАЊА

Када је постављен и јасно одрешен научни проблем, у потрези за његовим коначним

решењем, полази се од неког пробног решења.
Проблем се изражава питањем којим се траже информације и знање која су:
1) недостајућа
2) употпуњујућа
3) утачњавајућа

Хипотеза је решавање научног проблема које је:

- замишљено
- јасно формулисано у исказ
- пробно
- значајно
- логички и искуствено допустиво
- теоријски добро образложено расположивим научним знањем
- искуствено проверљиво

Проналажење хипотезе може бити:

а) интуитивно
б) индуктивно
в) аналошко
г) дедуктивно
д) ретродуктивно

Функције:
- пружање пробног објашњења
- предвиђање
- вођење у процесу истраживања

6.1. Промељиве и односи између променљивих

Многи истраживачки проблеми у области друштевних наука формуслисани су тако да се
тичу (непознатог) односа између двеју или већег броја променљивих, а одговарајуће
хипотезе тако да говоре о претостављеном односу између тих променљивих.

Критеријијуми за разврставање променљивих:

18
 1) зависне и независне – независно променљива, истраживач њоме манипулише;
зависно променљива, истраживач је непосредно или посредно посматра и мери
би одредио природу њеног односа са независном променљивом
2) манипулисању подложне и неподложне
3) променљиве модератори – промељива којом истраживач манипулише
4) „интервенишуће променљиве“ – променљива чији се ефекат закључује на основу
„спољашних“ независних променљивих и зависних променљивих
5) „хипотетички констукти“ – закључени или претпостављени појмови

Да би хипотеза била јасна, недвосмислена и искуствено проверљива, потребно је поред

осталог да променљиве о чијем претпостављеном односу говори буду дефинисање, тј. да
њихово значење буде изричито одређено.

6.2. Формулисање и оцењивање прихватљивости хипотезе

Научне хипотезе могу се формулисати у виду: импликација, егзистенцијланих, релационих
и универзалних исказа.
Хипотеза се може образлагати:
а) доказивањем
б) подсредством скупа исказа мање општости

За оцењивање претходне прихватљивости хипотеза користе се исти критеријуми који се

користе за оцењивање научних теорија:
- искуствена проверљивост
- претходна вероватноћа
- смелост
- објашњавалачка и предвиђачка моћ
- сагласношћу са већ усвојеним научним знањима и принципима теоретисања
Прихватљивост хипотеза зависи од њене:
- претходне прихватљивости
- исхода искуствених проверавања
- процену прихватљивости њој супарничких хипотеза

19
ТИПОВИ И НАЦРТ ИСТРАЖИВАЊА

7.1. Шта је експеримент и експериментални нацрт

Експеримент је систематски процес стицања искуственог сведочанства које показује
ефекат неке променљиве на другу при чему истраживач:
- плански манипулише
- надзире
- опажа, мери и бележи

Елементи експеримената су:

а) независна променљива
б) стране променљиве
в) експерименталана грешка
г) резултати мерења

7.2. Врсте и извори варијансе у експерименту

Варијација: резултат ефекта који независна променљива остварује на зависну
променљиву.
Варијанса: мера у којој се резултати мерења, зависе од променљиве у експерименту,
разликују.
Постоје систематски и случајни извори варијација, који дају варијансе са истим називом, а
њихов збир се назива укупном варијансом.

7.3. Основне фукције експерименталног нацрта

Експериментални нацрт је план према којем се субјекту излажу нивоима третмана и према
којем се анализирају подаци. Експериментални нацрти су веома подесни за проверавање
хипотезе о узрочном односу између променљивих.

Увећање експерименталне варијансе

Експериментални нацрт треба да омогући јасно испољавање варијансе које потиче од
деловања експерименталне променљиве, иначе је мала вероватноћа да ће се испољити
њен утицај на зависну променљиву и тај утицај бити издвојив из укупне варијансе.

20
 Умањене случајне варијансе
Утиче на испољавање значаја експериментлане варијансе. Случајна варијанса може
потицати од разнородних чинилаца.

Надзирање стране варијансе

Сврха надзирања стране варијансе је одстрањивање алтернативних објашњења анализа
у односу на независне и зависне променљиве добивеног експериментом.

Поступци надзирања стране варијансе који су укључени у нацрт

истраживања
1) одстрањење страних променљивих
2) одржавање страних променљивих неизмењених истраживања
3) уравнотежавање истраживања
4) примена случајоног одабира и распореда истраживања
5) систематско варирање страних променљивих истраживања
Ови поступци се међусобно не искључују и могуће их је комбиновати.

7.4. Типови и нацрти истраживања

- Преглед експерименталних нацрта:

1) Нацрт претест – посттест са контроном групом – предмети се одабирају и

распоређују у групе случајно, као што се случајним процесом одрешује
која ће група бити изложена експерименталном предмету.
2) Нацрт само посттест са контролном групом – једна експериментална
група се излаже третману, а друга се том третману не излаже, при чему
се групе образују и излажу различитим условима случајним процесом
3) Соломанов нацрт са четири групе – комбинација 1. и 2. нацрта, чиме се
обједињује њихова добра, а умањују лоша својства.

А. ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ НАЦРТИ ВИШЕСТРУКИХ ТРЕТМАНА

Ови нацрти укључују најмање три нивоа једне независне променљиве или најмање две
независне променљиве.
a. нацрти потпуних блокова
b. нацрти непотпуних блокова
c. факторски експерименти
d. експериментни анализе коваријансе

Б. КВАЗИ - ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ НАЦРТИ

У квази - експерименаталним нацртима (као и у првом експерименталним нацртима):

21
 - манипулише се најмање једном независном променљивом
- али нема могућности, да се групе образују случајним процесом
- него се за сврхе истраживања узимају већ образовне групе

В. НАЦРТ ВРЕМЕНИСКИХ НИЗОВА

Нацрти временских низова подразумевају вишекратна мерења зависне променљиве у
одређеним временских размацима на истој групи предмета, са једнократним или
вишекратном уметањем експерименаталног третмана у тај врменски низ.

Г. НАЦРТИ СА НЕЈЕДНАКОМ КОНТРОЛНОМ ГРУПОМ

4) нацрт претест-посттестом са неједнаком контролном групом
5) нацрти са противуравнотежавањем
6) симулирани претест - посттест нацрт
7) симулирани претест-посттест нацрт са контролном групом

Д. ЕХ-ПОСТ-ФАКТО ИСТРАЖИВАЊА
Истраживања којим се испитују ефекти на зависној променљивој неког третмана који је већ
деловао, иако није уведен од стране истраживача.

Ђ. НАЦРТИ КОРЕЛАЦИОНИХ СТУДИЈА

Обавља се мерењем двеју или већег броја променљивих у некој групи испитиваних
предмета са циљем да се стекну информације о:
- приступности, смеру и степену повезаности између двеју променљивих
- повезаност између више независних и више зависних променљивих

Е. РАЗВОЈНЕ СТУДИЈЕ
Развојне студије служе за проучавање развојних промена током времена. Сваки развој је
промена, али није свака промена развој. Врло значајан елемент развојних промена су:
стабилност и трајност. Дисконтинуитет је квалитетна промена која је уједно велика и брза.
Ж. ”SURVEY”
Предузима се са циљем да се испитивањем узорака дознају својства дистрибуција и
односа између променљивих у основном скупу.

З. АКЦИОНА ИСТРАЖИВАЊА
Проучавалац може да проучава неки предмет мењајући га и мотрећи последице промене,
баш као што успех мењања зависи од претходног проучавања.

22
Ако акцију схватамо као:
- прагматичку
- конституисану сопственим скупом нормативних рационалних идеала и
интерпретираних процедура
- подложну истраживању
Истраживање схватамо као:
- теорисјко
- конституисано својом смештеношћу у процедурална правила рационалности
- нужно непотпуно, чиме је његов наставак зависна од акције
Закључујемо да је акцију могуће (понекад и неопходно) повезати са истраживањем.

И. ЕВАЛУЦИОНЕ СТУДИЈЕ
Сваки програм, пројекат или човекова акција подложна је оцењивању, које ће као резултат
имати доношење рационалних одлука у вези са њиховим прихватањем, изграђивањем,
напуштањем, а систематско спровођење оцењивања назива се евалуационом студијом.
Евалуционе студије деле се на:
- предодређене (усресређене су на: постављање циљева, употребу објективних
тестова, стандарде програма и извештај о истраживању)
- одзивне (усмерене су на: активности програма, пружање захтевних одгвора,
узимање у обзир разне вредности прерспектива наручилаца истраживања)

Ј. СТУДИЈА СЛУЧАЈА
Интезивно, продубљено проучавање једног јединог случаја (појаве, друштвене групе,
система, и др.) Студије случаја се често користе у пружању помоћи некој ораганизацији да
реши своје производне, организационе развојне или др. проблеме.

23
МЕРЕЊЕ У ИСТРАЖИВАЊУ

Мерењем се повезује:
а) теоријски изрази употребљени у формулисању хипотезе
б) емпиријска основа

Мерењем се одређује значење теоријских израза путем операција мерења, хипотезе и

теорије састављају се на искуствену проверу.
Мерење представља основ многоврсних емпиријских истраживања и услов развоја науке
какву познајемо.

8.1. Значење израза ”мерење”

Предмет мерења нису предмети него својства предмета. Мерење је процес добијања мера
одређеног својства неког предмета. Мера је број који означава обим у коме предмет
поседује дато својство. Сходно разликовању две основне врсте својства:
а) екстензивна (могуће додавати својства)
б) интезивна (немогуће додавати својства)

Мерење се схвата:
- у ужем смислу, као приписивање бројева својствима предмета, догађаја и др. у
складу са одређеним правилима.
- у ширем смислу, као било каква класификација предмета с обзиром на својство
Мерење се састоји из:
- математичких модела
- физичких и емпиријских манипулација

Експеримент је систематски процес стицања искуственог сведочанства које показује

ефекат неке променљиве на другу при чему истраживач:
- плански манипулише
- надзире

8.2. Посредно мерење

24
Постоји разлика између две врсте мерења:
- непосредно (скала мерења се непосредно примењује на својство које се мери)
- посредно (скала мерења се примењује на својство које је у познатој функционалној
зависности са својством које се мери)

Многа својства, нарочито у области друштвених и хуманистичких наука, неподложна су

непосредном мерењу па се њихово мерење обавља посредством индикатора.
Индикатор (показатељ) је својство (променљива) које је доступно непосредном
посматрању, непосредно мерљиво, чије вредности указују на вредности неког другог
својства.

8.3. Нивои мерења и њихова математичка својства

Свака бинарна релација из сваке од наведених група својства узима по једно својство тако
да релације могу имати различите комбинације својстава. Све релације које имају својства
да су рефлексивне, симетричне, транзитивне називају се релацијама еквиваленције. Све
релације које имају својства да су рефлективне, симетричне, транзитивне називају се
релацијама еквиваленције. Све релације које имају својства да су ирефлексивне,
асиметричне и транзитивне називају се релацијама редоследа.
Тежња ка изоморфизму система бројева са својством стварности које желимо да меримо
упућују на разликовања најмање четири нивоа (скеле) мерење која се међусобно разликују
према математичким својствима:
а) номинални ниво
б) ординарни ниво
в) интервални ниво
г) ниво количника

А. НОМИНАЛНИ НИВО МЕРЕЊА

Је најпримативнији (најмање информативан), представља класификацију објеката према
мерном својству. Бројеви који се приписују објектима не изражавају количине, већ само
служе за означавање, тј. разликовање објеката и класа објеката.

Б. ОРДИНАРНИ НИВО МЕРЕЊА

је виши (информативнији) ниво, примењује се када се у објектима могу открити различити
системи мерног својства. Објекти имају редослед према обиму у којем поседујемо мерно
својство. Бројеви означавају различите квантитативне вредности, само као редни бројеви.

В. ИНТЕРВАЛНИ НИВО МЕРЕЊА

основна математичка својства су:

25
 1) релација еквиваленције
2) ”веће него”

Између интервала скеле мора да постоји једнакост разлика (растојање између две тачке
на скали се може одредити квантитативно, па операције сабирања и одузимања пружању
додатне информације о мерном својству). Нема природне нулте тачке, него је она
произвољна.
Г. НИВО КОЛИЧНИКА ИЛИ РАЗМЕРА
је највиши (најинформативнији) ниво. Има све особине интервалне скале. Захтева
одређивање природне нулте тачке. Бројеви на скали количника представљају количнике
мерног својства.
Избор одговарајућег нивоа мерења зависи од природе својства које се мери, утиче на
информабилност добијених мерењем, утиче на избор статичких поступака обраде и
анализа података добијених мерењем.

8.4. Грешке мерења

Основни избори грешака мерења су:
а) мерни инструменти
б) процедура мерења
в) особа која мери
г) услови у којима се обавља мерење
д) објекат чије се својство мери

Две основне врсте грешака мерења:

1) систематске (чија аритметичка средина, при повећању броја мерења ка
бесконачности, тежи некој граничној вредности различитој од нуле)
2) случајне (чија аритметичка средина при повечању броја мерења ка бесконачном,
тежи граничној вредности која је једнака нули)

8.5. Ваљаност мерења

Ваљаност мерења је пропорција праве варијансе значајне за сврху са којом је мерење
обављено. Основни приступи оцењивању неког мерног инструмента:
1) анализом садржаја инструмента
2) повезивањем резултата мерења добијених тим инструментом са постигнућима у
неком значајном емпиријском критеријуму
3) испитивањем обима у којем се мери неки конструкт

Саобразно томе, разликују се три основне врсте ваљаности:

1) садржајна

26
 2) емпиријска
3) конструктна

1) Садржајна ваљаност је степен у којем је укупна варијанска узорка (мерног

инструмента) повезана са укупном варијансом могућег основног скупа ставки (које би тај
инструмент могао да укључи)
2) Емпиријска ваљаност је повезаност која постоји између резултата мерења неког
својства добивених мерним инструментима са неком ”критеријумском променљивом”
3) Конструктивна ваљаност подразумева:
- постављање исказа да неки мерни инструмент мери одређено својство
- укључивање тог исказа у теорији о својству
- извођење предвиђања из коњугације тог исказа са одговарајућим исказима из те
теорије
- прикупљање искуственог сведочанства потребног за потврђивање или побијање
предвиђања.

27
УЗРОКОВАЊЕ У ИСТРАЖИВАЊУ

9.1. Одређивање основног скупа и узимање узорака

Из различитих разлога у огромној већини случајева истраживањем не може да буде
обухваћен целокупни основни скуп испитиваних предмета, него само део основног скупа
(узорак), па истраживач на основу налаза добијеног испитивањем узорка настоји да изведе
закњучак о целокупном основном скупу. На основу налаза добијеног истраживањем,
истраживач настоји да предвиди случајеве који нису обухваћени истраживањем. Да бисмо
могли да оправдамо да уопштавамо налаз добијен испитивањем узорка на основни скуп,
неопходно је да буду испуњени неки услови.
9.1.1. Основни скуп
Свака коначна збирка чланова која има нека заједничка својствене основни скуп. Основни
скупови се разликују према величини:
- затворени или коначни
- отворени или бесконачни

Основни скуп да би се јасно одредио, дефинише се:

- садржајем
- обимом
- временом
Збирка резултата целокупног основног скупа која се може описати параматрима као што су
аритметичка средина, пропрација и др. и назива се дистрибуцијом основног скупа.
9.1.2. Узорак
Подскуп основног скупа, добијен неким процентом избора са циљем испитивања својства
основног скупа којем припада. Квантитативна величина која представља збирно описно
обележје узорка назива се статистиком. За разлику од параметара, статистика је случајна
променљива (величина која узима различите вредности са различитим вероватноћом.
9.1.3. Узроковање
За оцењивање непознате вредности параметара често се користи статистика.
Узроковање је извалчење (или низ извачења) појединачног члана основог скупа, при чему
онон може да буде:
- вероватносно (сваки метод одабирања узорака заснован је на теорији
вероватноће, при чему у свакој етапи одабирања вероватноћа ма ког скупа одабраних
јединица, мора бити позната)

28
 - невероватносно (није засновано на теорији вероватноће, па при извачењу тих
узорака није позната вероватноћа с којом неки члан основног скупа улази у узорак)
9.1.4. Случајни узорак
Постоје два плана за узимање случајних узорака:
- план узроковања са понављањем (укључује враћање извученог члана у основни
скуп)
- план узроковања без понављања (не укључује извученог члана у основни скуп)

9.2. Закључивање о основном скупу на основу узорака

Пошто у многим приликама немамо могућност да непосредно одредимо параметре
основног скупа, о њиховој вредности закључујемо на основу вредности и на основу
вредности статистика израчунатих на узорку - генерализација.
Један од најважнијих облика индуктивног статистичког закључивања. Међутим, закључак
може да буде лажан мада је премиса истинита а закључивање исправно. Ако основни скуп
има особине узорка (узорак је типичан) дедуктивно закључивање.

9.3. Теореме на којима се заснива теорија узроковања

Закључивање на основу узорка може да да само приближне резултате. Теорија узроковања
омогућава одређивање случајних грешака у генерализовању од узорака ка основном скупу,
односно закључивање величине и вероватноће разлике параматара и статистике.

9.4. Критеријуми за избор начина узимања узорка

Основна својства оцена која се добија помоћу узорка:
- непристраснот
- прецизност
- тачност

Нацрт узимања узорка је скуп правила и поступака одређеног начина извлачења узорака
из основног скупа. Постоје две групе нацрта узимања узорка:
а) нацрт вероватносног узороковања
б) нацрт невероватносног узороковања

А. НАЦРТИ ВЕРОВАТНОСНОГ УЗРОКОВАЊА

Засновани су на теорији вероватносће, због чега су оцене параматара основног скупа на
основу статистике непристрасне, постоје могућности одређивања грешке узорка.
а) прост случајни узорак

29
 б) системски узорак
в) стратификовани узорак
г) скупински узорак

Б. НАЦРТИ НЕВЕРОВАТНОСНОГ УЗРОКОВАЊА

Узроковање не омогућава одређивање прецизности узорка (а тиме ни тачност оцењивања).
Ефикасно се употребљавају у експерименталном истраживању (чији циљ није прецизно
оцењивање параметара основног скупа на основу репрезентативног узорка).
а) квотни узорак
б) пригодни узорак
в) намерни узорак
г) узорак ”снежних грудви”

30
ОБРАДА И АНАЛИЗА ПОДАТАКА

10.1. О значењу израза”податак”

Сврха обраде и анализе података је црпљење информација неопходних за стицање
одговора на питање због којег се истрживање предузима.
„Податак“ употребљава се веома често у разним контекстима – мноштво дефиниција.
Најчешће се дефинише подсретством израза „информација“, „чињеница“ или „показатељ“
„Чињеница“ означава релативно истинит исказ о неком стварном стању ствари, само стање
чињеница.
„податак“ означава неки исказ (неопходно истинит), неки знак природног или вештачког
језика о стању, али не и само стање ствари (податак  чињеница)
„информација“ означава врсту података, неке врсте података, а неки подаци неке врсте
информациј, употребљиви, обрађени облик сирове грађе подтака.
„показатељ“ је својство, променљива која може да узима различите вредности из неког
одређеног скупа вредности.
Податак је исказ или неки знак неког језика, о неком стању ствари, којем се:
- тврди или пориче постојање или присутност неког објекта, догађаја
- приписује или одриче неко својство објекту или нека релација објекта са другим
објектима
- тврде или поричу или упоређују вредности тих свјстава

Критеријуми за разврставање података:

- извор
- природа
- форма
Најзначајнија својства података: поузданост, веродостојност, тачност и значајност. Подаци:
- не настају из ничега, него су они плод интерације (креирају)
- не могу да буду сасвим непристрасни, неутрални и независини од временског,
културног, теоријског, методолошког контекста.

31
10.2. Одaрбирање критеријума за избор процедуре анализе
података
Значајан избор за одговарајући критеријум процедуре анализе података:
- број променљивих које се истовремено анализирају
- сврха анализе
- врста претпоставки о распореду основног скупа којем узорак припада

Теорије статистичког закључивања се процењују на основу следећих својстава:

- врсте информација
- врсте теорије вероватноће и врсте основних начела статистичког закључивања
- природе решавања задатака

Теорије статистичког закључивања:

- класична
- бејзијанска (која филозофску основу има у усмерној теорији оправдања)

10.2.1. Класична теорија статистичког закључивања

а) информације су исцрпне из података добијених на узорку основног скупа
(претходне информације) о параметру и информације о вредности последица могућих
одлука о прихватању хипотезе. Информације се предствављају преко статистике или преко
вредности.
б) усвојено тумачење вероватноће и основно начело статистичког закључивања се
заснива искључиво на тумачењу вероватноће као релативне учесталости у другом низу.
в) видови статистичког закључивања
- статистичко оцењивање хипотеза
- статистичко проверавање хипотеза

Статистичко оцењивање хипотеза

Закључује се на основу података добивених на узорку, а да се не полази ни од какве
претпоставке о правној вредности параметра. Кључно питање је шта се о неповратној
вредности параметара може закључити на основу података добијених на узорку, при чему
је циљ оценити праву вредност параметара.
Оцењивање се односи на:
- бројчане вредности параметара
- интервал
Да би се на основу података добивених на узорку оценила бројчана вредност параметара,
потребно је неко правила које би се за сваки исход у узрочном простору казивало коју би
вредност требало узети као приближну правној вредности параметара-оцењитељ. Постоје

32
различите методе конструисања оцењитеља (метод најмањаг квадрата, метод највеће
вероватсноти, и др.)
Статистичко проверавање хипотеза
Полази се од претпоставке о правој вредности параметара. Нулта и алтернативна хипотеза
деле параметарски простор на два комплементарна подскупа:
- нулта хипотеза – казује да је права вредност параметара припада неком
одређеном подскупу параметарског простора
- алтернативна хипотеза – казује да је права вредност параметара припада остатку
параметарског простора.

10.2.2. Бејзијанска теорија

а) информације које се користе у закључивању и њиховом изражавању (осим
информације добијеним на узорку, користе се и расположиве претходне информације о
вредностима параметара, које могу да се изразе распоредом вероватноће на
параметарском простору)
б) теорија вероватноће на којој се закључивање заснива и основна начела тог
закључивања (пошто претходне информације веома ретко постоје у виду учесталости у
другом низу, претходни распоред вероватноће ретко може да буде изражен подсредством
вероватноже као релативне учесталости, па се он изражава тзв. „субјективном
веровтноћом“ тј. Степеним уверености у наступању неког догађаја или у истинитост неког
исказа)
в) видови статистичког закључивања
- статистичко оцењивање хипотеза
- статистичко проверавање хипотеза

Статистичко оцењивање хипотеза

Закључује се на основу података добивених на узорку, а да се не полази ни од какве
претпоставке о правим вредностима параметара. Користе се и претходне информације.
Ако је одабран одговарајући вероватносни модел, накнадни распоред вероватноће садржи
све што се о правој вредности параметара може дознати из података добивених са узорка
и расположивих претходних информација.
Пошто функција вероватности преноси све информације садржане у подацима добијеним
на узорку, нема потребе за разматрањем узрочне расподеле, нити за увођењем мерила
непристрасности.

Статистичко правњање хипотезе

Полази се од претпоставке о правој вредности параметара. После прикупљања података
са узорка помоћу којих се на основу тих нових информација преиначује претходни распоред

33
вероватноће у накнади распоред вероватноће (ревидира се претходна вероватноћа
хипотезе)

34
ПИСАЊЕ ИЗВЕШТАЈА О ОБАВЉЕНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

11.1. Сврха и пожељне особине извештаја

Сврха извештаја је обавештавање чланова научне заједнице о:
- проблему истраживања
- начину истраживања
- резултатима истраживања
- закључцима изведеним на основу тих резултата

Извештај мора да садржи опис спроведеног истраживања који је:

- веродостојан
- довољно исцрпан
- систематичан
- једноставан
- поновљив

11.2. Структура писаног извештаја

Најчешћа је основна структура извештаја о истраживању подудара са структуром самог
истраживања:
- наслов
- општа структура извештаја
а) сажетак
б) кључне речи
в) увод
г) начин истраживања
д) резултати
ђ) расправа о резултатима
е) библиографске информације
ж) прилози

САЖЕТАК (апстракт, резиме)

Сврха сажетка је тачно и веома језгровито истраживање сврхе и суштине садржаја
извештаја, односно саопштавање, а не тумачење, разјашњавање, оцењивање извештаја
или убеђивање.
Особине: складност, језгровитост, информативност, јасност и разумљивост.

35
Сасатав и садржај сажетка су одређени саставом и садржајем извештаја о истраживању.
У писању сажетка користе се кључни изрази из извештаја, а суштински делови садржаја
извештаја сажето се препричавају.
Библиографски информациони системи по правилу излажу сажетке објављених радова.
Разлика сажетка извештаја о емпиријском истраживању и оног о теоријској студији.
КЉУЧНЕ РЕЧИ
После сажетка би требало да буду наведене кључне речи употребљене у писању
извештаја, како би претраживање у библиографском информационом систему могло да се
обавља не само према насловима радова и именима писаца, већ и према кључним
изразима.
УВОД
Општа сврха увода у извештају о емпиријском истраживању је:
1) навођење проблема истраживања
2) излагање сажетог прегледа најзначајнијих покушаја решавања тог или врло
сродних проблема
3) излагање теоријске или методолошке критике тих покушаја
4) постављање и образлагање хипотезе истраживања
5) постављање циљева истраживања
6) дефинисање кључних израза употребљених у формулисању проблема и хипотезе
истраживања
НАЧИН ИСТРАЖИВАЊА
Потанко се описује шта, како, када, где , чиме и како се у истраживању чини, којим следом
је истраживање обављено и ко су били учесници у том истраживању, како би се могло
исправно да се разуме како је истраживање обављено и да се оцене вредности начина
истраживања и добијених резултата.
1) врста и нацрт истраживања
2) основни скуп, начин узроковања, величина узорка
3) средства истраживања
4) процедура истраживања
5) пробна истраживања
6) анализа података

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

36
Укратко се саопштавају главни резултати, а потом излажу довољно подробно да би се
могло јасно разазнати како су тим резултатима образложени закључци истраживања.
При одабирању главног резултата, треба се руководити постављеним проблемом
истраживања, хипотезом и постављањем циљева. На основу тих резултата се закључује о
пробном одговору на питање којим је изражен проблем истраживања, а ради којег је
истраживање и спроведено.
Подаци и резултати се излажу довољно подробно (обично у облику табела и графичких
приказа), али да овај одељак не би био сразмерно велики у односу на сотале и претрпан
појединостима, пожељно је у њега укључити само најинформативније табеле и графиконе,
а све остало евентуално приказати у посебном прилогу. Резултати истраживања се овде
само излажу и описују, али се не тумаче.

РАСПРАВА О РЕЗУЛТАТИМА
- Наводе се главна питања на која се, кроз расправу о резултатима добијеним
истраживањем и закључке, даје одговор.
- Тумаче се резултати.
- Изводе се језгровити и јасни закључци.
- Процењује се ваљаност закључивања и изричито се казује и показује да ли се
стеченим резултатима постижу постављени циљеви.
- Разматрају се ограничења, пропусти и слабости обављеног истраживања.
- Излажу се основне импликације налаза.

БИБЛИОГРАФСКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
За навођење коришћене литературе чији се делови цитирају, препричају или на други
начин указују, усвојене су одговарајуће конвенције.
Ако се наводи чланак или поглавље неког писца у књизи једног или већег броја
приређивача, онда је редослед података: презиме и почетно слово имена писаца, назив
чланака или поглавља, име или презиме приређивача, назив књиге, место издавања,
издавач и година издања.
Редослед библиографских података о чланку у часопису је био: презиме и почетно слово
имена писца, наслов чланка, назив часописа, волумен, број, година публиковања, странице
у часопису.
Приликом навођења из часописа редослед података је: презиме и почетно слово имена
писца, година објављивања, наслов чланка, назив часописа, волумен, број странице.

ПРИЛОЗИ

37
У прилозима (додатку), када су неопходни, садржани материјали (описи иструмената,
табеле, графички прилози, нови рачунарски програми изграђени за потребе тог
истраживања и др.) непрекидни за укључивање у текст извештаја.
Препоручљиво је у њих укључити само оно што помаже разумевање, оцењивање и
репликовање истраживања.
Табеле и графички прикази могу да буду непосредно преузети и укључени у текст извештаја
из меморије рачунара у коју су уложени коришћењем одговарајућег програма за обраду и
анализу података.
Треба имати у виду да циљ извештаја није убеђивање него обавештавање, што значи да
би извештај требало да буде писан мирним, непристраним, безосећанјним тоном и
једноставним, некитњастим стилом.

11.3. Стил писања извештаја

11.3.1 Уређеност и непрекидност излагања
Речи у реченици, реченице у пасусима, пасуси у одељцима и одељци у већим целинама
текста требало би да буду уређени у јасан, природан, след и ток. Дужина реченице и пасуса
одређена је мисаоним садржајем који је писац наумио да саопшти. У сваком пасусу ваљало
би одржати континуитет мисли од почетне до закључне реченице. Пасуси би требало да
поседују уређеност, складност, непрекидност и целовитост, али и смисаону повезаност са
претходећим и следећим пасусом у неком већем одељку текста.
11.3.2 Тачност и равномерност излагања
Ретки прекиди у излагању могу да буду произведени и изненадном променом глаголског
времена унутар пасуса или што је још горе, унутар исте реченице. У приказивању
релативне литературе често је умесно писати о пређашњем свршеном или пређашњем
несвршеном времену. Опис процедуре истраживања и опис резултата добивених
истраживањем пише се у прошлом времену. Расправа о резултатима, тумачењу резучтата,
закључци изведени из резултата истраживања пишу се у садашњем времену.
11.3.3 Економичност изражавања и прецизност и јасноћа у избору речи
Извештај о истраживању би требало да одликује једноставност и неизлишност
истраживања. У њему не би требало написати нешта што је сувишно, а то значи да треба
упоредити само онолико речи колико је неопходно за јасно изражавање изабраног
мисаоног садржаја који би требало саопштити читаоцима.

38
КРИТЕРИЈУМ ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ ИСТРАЖИВАЧКИХ ПРОЈЕКАТА И РЕЗУЛТАТИ
ИСТАЖИВАЊА

12.1. Приступна разјашњења

Некад: увереност у могућност вредносне неутралности науке
Данас: уверење да су вредности битни чиниоци развоја науке и да су пребивали у њој самој.
Последица те измене је да све се чешће постаљају питања о:
- циљевима развоја науке
- избору правца њеног развоја
- њеним вредносим оријентацијама
Процес и резултати научног истраживања би требало да буду оцењивани и надзирани са
становништва истог система вредности. Истраживање је неизвестан процес решавања
научних проблема и стицања нових знања. Одабирање научних проблема за истраживање,
као и решавање методолошких проблема стицања, проверавања, повезивања и развоја
научног знања, незамисливи су без аксиолошких основе.
Да би се разлучило истраживачко понашање које са више изгледа води неопходно је
оцењивање истаживачких подухвата.
Сврхе оцењивања истраживачких пројеката:
- стицање информација нужних за доношење одлука у одабирању научних
истраживачких пројеката (основна сврха)
- сазнање да ли су и у којој мери постигнути постављени циљеви истраживања
- процењивање мере у којој истраживање води напретку у развоју научног знања
- предвиђање и оцењивање могућих последица
- стицање инфорамација неопходних за одговорно одлучовање о примени.
Погрешивост оцењивања научних подухвата о којој убедљиво сведочи обиље података
историје науке, налаже повремене евалуационе студије самог система оцењивања
истраживачких пројеката и резултата истраживања.

12.2. Основни елементи структуре истраживачког пројекта

8) Одређивање и образложење проблема истраживања

39
 9) Преглед анализа досадашњих студија
10) Опис циљева истраживања
11) Формулација хипотезе
12) Дефинисање основних израза
13) Логичке пооследице хипотезе
14) Опис начина истраживања
- план (дизајн) истраживања
- одређивање основног скупа и план узроковања
- попис и опис средства истраживања
- опис поступка (процедуре) истраживања
- план обраде и анализе података
8) Опис пробних истраживања
9) Планирани садржај извештаја о истраживању
10) Временски план истраживања
11) Прорачун потребне количине новца
12) Приказ састава истраживачког тима

1) Критеријуми за оцењивање
a) јасноћа проблема истраживања (нужност поштовања синтаксичких и шематских
правила и постизања прецизности формулације проблема)
б) правилност постављања проблема
в) теоријска образложеност проблема (зависност на неким претходним научним
знањима чини неопходним разграничење правог од привидног проблема)
г) актуелна решивост проблема (постојање потребних услова и техничких
средстава)
д) количина непознатог садржаја у проблему истраживања (пожељност
неизвесности пробелма)
ђ) теоријска значајност проблема (могућност прецизнијег одређивања или
решавања одређеног броја научних пробелема)
е) практична значајност проблема (могућност прецизнијег одређивања или
решавања одређеног броја научних проблема)

40
 ж) приликом оцењивања проблема истраживања ваља узети у обзир и друге
критеријуме:
- хумани значај проблема
- општост проблема
- старост проблема
2) циљеви истраживања
а) јасноћа, одреженост циљева
б) усклађеност са проблемом истраживања
в) достижност циљева истраживања (у одређеном степену са расположивим
условима и средствима)
г) сазнаја вредности циљева истраживања (степен напретка у развоју научног
сазнања о некој области)
д) хумане и етичке вредности циљева истраживања (могућа несразмерност сазнаје
вредности и моралне прихватљивости)
ђ) практична вредност циљева (импликације на човекову праксу)

3) хипотезе
а) јасноћа хипотезе
б) информативност хипотезе
в) смелост хипотезе:
- количина неочекиване новине коју хипотеза уноси у постојеће научно
знање
- величина промена које хипотеза у том знању изазива
- изненађујуће обједињавање дотле неповезаних делова научног знања
г) образложеност хипотезе (ослањање на систем научног знања како би се извео
исказ)
- мањег степена опширености - дедукцијом (логичким изођењем)
- већег степена опширености - индукцијом (висок степен вероватноће)
д) искуствена проверљивост хипотезе
ђ) сагласност хипотезе са принципима теоретисања
е) претходна вероватноћа хипотезе
ж) објашњавалачка моћ хипотезе

41
 з) предиктивна моћ хипотезе
и) једноставност хипотезе:
- синтаксична (што мање исказа)
- сематичка (лакоћа систематске емперијске провере)
- епистемолошка (лакоћа извођења логичких последица искуствене….
- прагматичка (лакоћа примена у пракси)

4) дефиниција основних израза

а) адекватност емпиријских и стимулативних дефиниција
дефинисање кључних израза употребљености у формулацији хипотезе с обзиром на
теоријски наступ
операционалне дефиниције, помоћу којих се одређује занчење неког израза навођењем
операција мерења или експерименталних операција
5) логичке последице хипотезе
а) исправност извођења консеквенци хипотезе - из коњугације хипотезе која се
проверава и исказа о почетним условима консеквенца мора да буде логички беспрекорно
изведена, јер је то нужан услов целисходности искуственог проверавања хипотезе.
б) значајност консеквенци хипотезе за њено проверавање
- круцијалност консеквенце (да би били значајни за проверавање и
оцењивање хипотезе, искуствени подаци стечени истраживањем би требало да подржавају
једну а при том искључену другу алтернативну хипотезу)
- хеуристичка улога која у постављању хипотезе имала искуствена чињеница
која се тврди логичком последицом изведеном из хипотезе
- вероватноће логичке последице с обзиром на претходно знање.
6) начин истраживања
начин истраживања би требало да буде усклађен са онтолошким и епистемолошким
претпоставкама о предмету истраживања
6.1) нацрт истраживања
- адекватност нацрта истраживања
- унутрашња ваљаност закључивања
- спољна ваљаност закључивања
- конструктивна ваљаност закључивања
- могућа ефективност нацрта истраживања

42
 - могућа ефикасност нацрта истраживања
6.2) план узроковања
- адекватност одређења основног скупа
- адекватност одабраног типа узорка
- адекватност величине узорка
- економичност узорка
6.3) средства истраживања
- усклађеност са циљевима и планом истраживања
- усклађеност са операционалним дефиницијама
- поузданост мерних иструмената
- ваљаност мерних иструмената
- осетљивност мерних иструмената
6.4) поступак истраживања
- јасноћа описа поступка истраживања
- усклађеност са етичким начелима
- сврсисходност поступака истраживања
6.5) план обраде и анализе података
- усклађеност са проблемима, циљевима и хипотезом истраживања, стицање
информација које су неопходне за решавање постављеног проблема, проверавање
хипотезе и постизање постављених циљева истраживања
- усклађеност са нацртом истраживања
- адекватност с обзиром на ниво мерења
- адекватност с обзиром на одабир тип и величину узорка
7) пробна истраживања
- адекватност пробног истраживања
- ваљаност пробног истраживања

8) планирани садржај извештаја о истраживању

- предложени садржај студије се оцењује с обзиром на:

 целовитост

 систематичност

43
  складност

 језгровитост и сл.
9) времениски план истраживања
а) адекватност временског плана
б) економичност временског плана
10) састав истраживачког тима
- општа адекватност састава истраживачког тима, сложени критеријум који укључује:
а) број чланова тима
б) колективност чланова тима
в) потпуност тима с обзиром на природу пробелам и начина истраживања и
сл.
11) потенцијалне успешности пројекта у целини
а) вредност сврхе истраживања представљеног истраживачким пројектом
(одређеност вредношћу постављеног проблема и циља истраживања)
б) потенцијална ефективност истраживачког пројекта (мера у којој се успешно
решава проблем и постиже постављени циљ истраживања)
в) потенцијална ефективност пројекта истраживања (количник очекиване вредности
резултата који би се добио истраживањем према предложеном пројекту и времена, труда
и новца чије се улагање у истраживање тим пројектом захтева)

12.3. Оцењивање резултата истраживања

Резултате неког истраживања потребно је оцењивати пре и после понављања тога
истраживања, односно пре и после његове примене у пракси. Неки критеријијуми за
оцењивање резултата истраживања се примењују и у ”претходном” и у ”накнадном”
оцењивању.
Већина критеријума који ће бити наведени заједничка је за фундаментална и примењена
истраживања.

12.4. Критеријуми за претходно оцењивање резултата истраживања

а) адекватност извршене области и анализе података добивених истраживањем
б) адекватност тумачења резултата добивених истраживањем
в) ваљаност налаза истраживања
г) исправност извођења закључака на основу резултата добивених истраживањем

44
 д) новина садржана у резултатима истраживања
ђ) информационална вредност налаза истраживања
е) вредност пробелма истраживања и мера у којој је постављени пробелм решен
ж) улога налаза истраживања у постављању новог значајног научног проблема
з) дубина проницања у суштини предмета истраживања
и) хумани, друштевени и морални значај резултата истраживања
ј) практична применљивост резултата истраживања

12.5. Критеријуми за накнадно оцењивање резултата истраживања

а) поузданост резултата истраживања (мера у којој су резултати добијени
понављањем првобитног истраживања сагласни са његовим резултатима)
б) подржаност резултата добијених истраживањем
- резултатима теоријских провера
- резултатима емпиријских провера
в) величина оствареног циља на развој научног знања (од његовог утицаја на
увођење неке празнине (проблема) у систему претходног знања од појаве до општег
погледа на свет)
г) ефикасност резултата истраживања у практичној примени
д) економска ефикасност пректичене примене
ђ) хумана и етичка вредност испољених последица примене резултата
истраживања.

45