Table of Contents

PREDGOVOR
SABRANA POETSKA DELA
PESME
NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA
PREDOSEĆAJ
SUNCE I PUT17
OFELIJA
BAL OBEŠENIH
TARTIFOVA KAZNA
KOVAČ
UZ MUZIKU
VENUS ANADYOMENE
PRVO VEČE
ŠTA SPREČAVA NINU
ZATEČENI
ROMAN
ZLO
ĆESARSKI BES31
SAN ZA ZIMU
SPAVAČ U DOLU
U ZELENOJ KRČMI, u pet popodne
ZLOĆA
BLISTAVA POBEDA KOD SARBRIKENA
IZVOJEVANA S POKLICIMA ŽIVEO CAR!33
ORMAN
MOJE BOEMSTVO
GAVRANI
ZASELI35
FAUNOVA GLAVA
CARINICI36
VEČERNJA MOLITVA
PARISKA RATNA PESMA37
MOJE MALE DRAGANE
ČUČANIJA42
SEDMOGODIŠNJI PESNICI43
SIROMASI U CRKVI
OTETO SRCE44
PARISKA ORGIJA ili PARIZ SE PONOVO
NASELJAVA
RUKE ŽANE-MARIJE
MILOSRDNE SESTRE
SAMOGLASNICI51
*
PRAVEDNIK53
Gospodinu Teodoru de Banvilu54 PESNIKU
POVODOM CVEĆA
PRVE PRIČESTI
BIŠTENJA
 PIJANI BROD
POSLEDNJI STIHOVI
SUZA
REKA OD KASISA77
KOMEDIJA ŽEĐI
DOBRA JUTARNJA MISAO
MLADI PAR82
SVETKOVINE GLADI
MIHAILO I HRISTINA83
SRAM
SEĆANJE
PUSTINJE LJUBAVI86
UVOD
JEVANĐELSKE PROZE87
BORAVAK U PAKLU
ZLA KRV
NOĆ U PAKLU
BUNILA
NEMOGUĆE
BLESAK
JUTRO
ZBOGOM112
ILUMINACIJE114
POSLE POTOPA
DETINJSTVO
PRIČA116
PARADA
ANTIČKA
BEING BEAUTEOUS117
ŽIVOTI
ODLAZAK
KRALJEVANJE
JEDNOM RAZLOGU120
PREPODNE PIJANSTVA
IZREKE
RADNICI
MOSTOVI
GRAD
KOLOTEČINE
GRADOVI
SKITNICE
GRADOVI
BDENJA
MISTIČNA
ZORA
CVETOVI
OBIČNI NOKTURNO
MARINA
ZIMSKA SVEČANOST
TESKOBA
METROPOLSKA135
VARVARSKA
 RASPRODAJA
FAIRY139
RAT
MLADOST
RT
POZORNICE
ISTORIJSKO VEČE
BOTTOM144
H
KRETANJE
PREDANOST
DEMOKRATIJA
GENIJ
DODATAK
ZEZAČKI ALBUM153
STARI KOPEI157
DVA PISMA
ŽORŽU IZAMBARU
POLU DEMENIJU167
Notes
Sadržaj
PREDGOVOR
SABRANA POETSKA DELA
PESME
NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA
PREDOSEĆAJ
SUNCE I PUT17
OFELIJA
BAL OBEŠENIH
TARTIFOVA KAZNA
KOVAČ
UZ MUZIKU
VENUS ANADYOMENE
PRVO VEČE
ŠTA SPREČAVA NINU
ZATEČENI
ROMAN
ZLO
ĆESARSKI BES31
SAN ZA ZIMU
SPAVAČ U DOLU
U ZELENOJ KRČMI, u pet popodne
ZLOĆA
BLISTAVA POBEDA KOD SARBRIKENA IZVOJEVANA S
POKLICIMA ŽIVEO CAR!33
ORMAN
MOJE BOEMSTVO
GAVRANI
ZASELI35
FAUNOVA GLAVA
CARINICI36
VEČERNJA MOLITVA
PARISKA RATNA PESMA37
MOJE MALE DRAGANE
ČUČANIJA42
SEDMOGODIŠNJI PESNICI43
SIROMASI U CRKVI
OTETO SRCE44
PARISKA ORGIJA ili PARIZ SE PONOVO NASELJAVA
RUKE ŽANE-MARIJE
MILOSRDNE SESTRE
SAMOGLASNICI51
*
PRAVEDNIK53
Gospodinu Teodoru de Banvilu54 PESNIKU
POVODOM CVEĆA
PRVE PRIČESTI
BIŠTENJA
PIJANI BROD
POSLEDNJI STIHOVI
SUZA
REKA OD KASISA77
KOMEDIJA ŽEĐI
DOBRA JUTARNJA MISAO
MLADI PAR82
SVETKOVINE GLADI
MIHAILO I HRISTINA83
SRAM
SEĆANJE
PUSTINJE LJUBAVI86
UVOD
JEVANĐELSKE PROZE87
BORAVAK U PAKLU
ZLA KRV
NOĆ U PAKLU
BUNILA
NEMOGUĆE
BLESAK
JUTRO
ZBOGOM112
ILUMINACIJE114
POSLE POTOPA
DETINJSTVO
PRIČA116
PARADA
ANTIČKA
BEING BEAUTEOUS117
ŽIVOTI
ODLAZAK
KRALJEVANJE
JEDNOM RAZLOGU120
PREPODNE PIJANSTVA
IZREKE
RADNICI
MOSTOVI
GRAD
KOLOTEČINE
GRADOVI
SKITNICE
GRADOVI
BDENJA
MISTIČNA
ZORA
CVETOVI
OBIČNI NOKTURNO
MARINA
ZIMSKA SVEČANOST
TESKOBA
METROPOLSKA135
VARVARSKA
RASPRODAJA
FAIRY139
RAT
MLADOST
RT
POZORNICE
ISTORIJSKO VEČE
BOTTOM144
H
KRETANJE
PREDANOST
DEMOKRATIJA
GENIJ
DODATAK
ZEZAČKI ALBUM153
STARI KOPEI157
DVA PISMA
ŽORŽU IZAMBARU
POLU DEMENIJU167
Notes
 Naslov izvornika
Arthur Rimbaud
Euvres Garnier,
Paris, 1981

Izdavač
PAIDEIA, Beograd

Generalni direktor
PETAR ŽIVADINOVIĆ

Glavni i odgovorni urednik

VESNA JANJIĆ

© 2004, PAIDEIA, za ovo izdanje

 ARTUR REMBO

SABRANA
POETSKA
DELA

PREVOD, PREDGOVOR I NAPOMENE

NIKOLA BERTOLINO

PAIDEIA
BEOGRAD, 2004.
 PREDGOVOR

ARTUR REMBO

Jedina poezija dostojna tog imena danas je

eshatološka, to jest takva koja negira današnji neljudski
svet u ime velike promene.
Česlav Miloš

Između 1850. i 1880. u istoriji francuske poezije

događaju se presudne stvari. Na književnoj sceni javljaju
se pesnici sa novim, prefinjenijim, uz to i “tamnijim”,
pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i osetljivijim
moralnim čulom, s novom, univerzalnijom i
sintetičnijom vizijom. Ta pojava je izraz promenjenog
senzibiliteta savremenog, prvenstveno urbanog čoveka i
intelektualne elite. Prvi i najizrazitiji predstavnik ovog
novog, modernog pesničkog plemena je Bodler. Druga
tendencija tiče se odnosa poezije i društva. Pesnička reč,
u delu književnog “kralja stoleća” Viktora Igoa, prvi put
se izričito i smišljeno proglašava sredstvom društvene
akcije, odnosno delovanja usmerenog ka promeni,
poboljšanju života. Treća tendencija javlja se samo
delimično kao reakcija na ovu drugu, a više je izraz
postignutog stepena svesti o osvojenim autonomnim
izražajnim mogućnostima poetskog iskaza. U delima
pesnika ove tendencije, čiji je najizrazitiji predstavnik
Malarme, poezija se okreće sebi, tražeći svoj smisao
isključivo u bogatstvu i mogućnostima sopstvenih
izražajnih sredstava.
Moglo bi izgledati, i izgledalo je, da su ovako
različite ili čak divergentne tendencije morale izazvati
neku vrstu raskola u francuskoj poeziji tog perioda, a
samim tim i u kasnijem razvoju francuskog, pa i svetskog
pesništva, budući da im se u osnovi nalaze tri nezavisna,
ponekad naizgled nespojiva, čak i protivrečna poetska
fenomena. Međutim, da li neobičnom igrom slučaja ili
dubljom istorijskom logikom, problemi postavljeni skoro
istovremenom pojavom ovih triju disparatnih tokova
razrešeni su takoreći u trenutku kad su nastali, pojavom
pesnika koji je bio savremenik Bodlera, Igoa i Malarmea,
i koji je “spojio nespojivo”, pokazavši da je reč o
tendencijama koje se uzajamno ne negiraju, već se
dopunjuju nalazeći se u nekoj vrsti paradoksalnog
saglasja. Taj pesnik je “genijalni deran iz Šarlevila” Žan
Artur Rembo.
Pogledajmo, letimično, na koji su način kod
Remboa usaglašena, a u isti mah produbljena i proširena
poetska saznanja njegovih velikih savremenika Bodlera,
Igoa, i Malarmea.
U odnosu na Bodlera, Koji je u njegovim očima
“kralj pesnika”, “najvidovitiji”, “pravi Bog”, Rembo je
osetio da se problem postavlja na planu forme. On za
Bodlerovu formu kaže da je “često kržljava”, dajući da se
nasluti da to smatra posledicom “življenja u suviše
umetničkoj sredini”. Kasnije ćemo videti koliko je ovaj
zaključak značajan za Remboa. Trenutno zaslužuje
pažnju nešto drugo: da konstatacija o “kržljavoj formi”
znači, u stvari, ocenu o poetski nepotpuno ispoljenom
senzibilitetu, o “vidovitosti” koja je bar delimično ostala
u latentnom stanju, pošto nije do kraja izražena kroz
uobličenje dela. Jer senzibilitet je u pesništvu pojačana
osetljivost i izuzetna delotvornost naročitog čula koje
zovemo poetskim, a u kojemu imaju udela mogućnosti
svih čula, preobraženih u složeni instrument duha, kako
bi se saznato moglo na odgovarajući način izraziti. Tu
sposobnost kreativnog aktiviranja istančanog
senzibiliteta Rembo naziva “vidovitošću”. Ako je Bodler,
dakle, prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog
čoveka, Rembo je za tu novu poetsku tekovinu prvi
našao potpuno odgovarajuću formu. Ali u Remboovoj
poeziji to nije, kao u Bodlerovom slučaju, samo
senzibilitet gradskog čoveka i moderne intelektualne
elite. Za razliku od Bodlerovog, remboovski poetski
subjekt je univerzalan, kako po svom duhovnom poreklu
tako i po svojim osnovnim preokupacijama.
Viktor Igo je uspostavio nov odnos pesništva i
društvene akcije, stavljajući poetsku reč - kao što je više
puta na različite načine sam istakao - “u službu
progresa”. Ali on je to učinio ne uviđajući da se za
dosledno ostvarivanje jednog takvog načela mora
promeniti i sama priroda poetskog izraza. Promena
društva je u Igoovoj viziji jedna od misija poezije; muzi
je u ruci čas mač, a čas cvet; ona menja uloge i sredstva,
ali pri tom i dalje ostaje nešto odvojeno i nezavisno od
njih: tradicionalna muza pesništva. Promena koju Rembo
donosi na ovom planu znatno je radikalnija. Za njega
poetski čin nije nešto što može, između ostalog, služiti
revoluciji; on je revolucija sam po sebi. Remboova
deviza promeniti život zahteva preobražaj samog bića
poezije. Poezija nije pokretač nekakvog procesa
menjanja života, već nešto mnogo više od toga: ona je
sama ta promena.
Što se tiče malarmeovskog doprinosa
promenjenom odnosu prema suštini i načinu poetskog
iskaza, može se, na prvi pogled, učiniti paradoksalnom
ocena da je Rembo “proširio i produbio” iskustvo koje je,
sudeći po svim spoljašnjim znacima, doseglo krajnje
granice svojih mogućnosti i htenja. To bi uostalom
značilo i neku vrstu anahronizma: izgledalo bi, naime, da
je Rembo ostvario neke tipično “malarmeovske”
ambicije - u okvirima težnje ka “čistoj poeziji” -
istovremeno sa autorom Irodijade i Bačenih kocaka, ili
čak i posle njega. Rembo je, međutim, taj koji se ukazuje
Malarmeu kao lik iz prošlosti, kao stečeno iskustvo, a ne
obrnuto. Pa ipak, anahronizam je samo prividan:
1

pesnička traženja ove dvojice najvećih novatora iz

razdoblja rađanja modernog poetskog izraza teku
paralelno i nezavisno jedan od drugog. Rembo se i u
Malarmeovoj svesti ukazuje kao fenomen van vremena i
prostora (što znači: van vremena i prostora literature, van
postojećih književnih koordinata): “meteor, upaljen bez
drugog motiva sem sopstvenog prisustva, koji se gubi
sam i gasi se” . Ništa nas, dakle, ne sprečava da iz
2

istorijske perspektive uporedno ocenjujemo domete

ostvarene na Remboovom i Malarmeovom pravcu, kao
na glavnim tokovima razvoja poetske misli, ne obazirući
se na hronološki redosled dela i ličnosti. A u toj
perspektivi i Rembo i Malarme prikazuju se kao tvorci
dela koja se mogu podvesti pod koncept “čiste poezije”,
ukoliko pod takvom poezijom podrazumevamo onu koja,
svodeći se u potpunosti na sopstveni iskaz, ništa ne
duguje okolnostima iz kojih je proistekla, ne uzima
smisao iz bilo kakvog sebi stranog konteksta, već,
naprotiv, zrači sopstvenom egzistencijom, stvarajući oko
sebe i iz sebe svoj svet. Treba, međutim, ukazati na nešto
što može izgledati neobično, i na šta se u krajnjoj liniji
svodi Remboovo proširenje malarmeovskog specifičnog
iskustva u elaboraciji koncepta “čiste poezije”: to je
činjenica da su do pomenutih rezultata oba ova pesnika
došla na sasvim različite, pa i protivrečne načine, iz čega
se ponekad stvara utisak da su njihova dela poetski
antipodi. Malarme se, sudeći ne samo po njegovim
izričitim izjavama nego i po načinu življenja, trudio da
svoje poetsko mišljenje i sam čin pesničkog stvaranja
potpuno odvoji od svog krajnje neuzbudljivog i sivog
profesorskog života. On je samim tim pristajao na
podvojenost egzistencije, deleći je na sferu “vulgarnog”,
koja je svet materijalnih uslovljenosti, i sferu
“apsolutnog”, koja je svet Ideja. Takvu podvojenost
smatrao je čak i neophodnim uslovom prave pesničke
kreativnosti. Rembou je takvo podvajanje bilo sasvim
neprihvatljivo. Za njega je egzistencija jedna i
jedinstvena: život i poezija se poistovećuju. Stoga
njegova najbolja pesnička ostvarenja, zadržavajući
samosvojnost celovitih poetskih organizama, tih
potpunih i nezavisnih svetova, predstavljaju i neku vrstu
životnih činova, kao što i njegov život, ne samo u očima
ljubitelja legendi, dobija izgled poetskog čina. A u tome
se s razlogom može videti obogaćenje malarmeovskog
poetskog iskustva.
Remboovo je delo, dakle, u raznolikim i složenim
razvojnim tokovima modernog pesništva od samog
njihovog početka neka vrsta čvorne tačke, pa i putokaza
koji usmerava maticu; ono sažima i objedinjava i danas
aktuelne različite i protivrečne tendencije; ono u svojim
krajnjim dometima ostaje živo i neprevaziđeno. Izvršivši
sintezu preovlađujućih poetskih tendencija svog doba,
Rembo je i nehotice dao lekciju svim kasnijim
isključivim predstavnicima i zagovornicima bilo koje od
njih, ali ta lekcija ni do danas nije dovoljno naučena,
možda upravo zato što ovaj pesnik uvek biva tretiran kao
“poseban slučaj”, ili, po rečima Malarmea, “značajni
prolaznik”, neko ko je bio i ostao po strani, ko ne igra
ulogu, pa ga samim tim nema ni na sceni. Neko, najzad,
čije prisustvo, u najboljem slučaju, samo “sve dovodi u
pitanje”.
Pogledajmo, dakle, pobliže kako je u stvarnosti
izgledao taj “posebni slučaj” i na koji je način svojim
delom dovodio i doveo u pitanje zatečenu poeziju i svet
koji mu je bio dosuđen.
Najpre nabrojmo životne činjenice:
Detinjstvo u poslednjim godinama francuskog
Drugog carstva, u zagušljivoj i ustajaloj društvenoj
atmosferi i u uslovima provincijskog života, u Šarlevilu,
gradiću na severu Francuske, u porodici bez oca, pod
tutorstvom bigotne, prestroge i neosetljive majke. -
Izuzetna, skoro “neprirodna” darovitost i prerana
duhovna zrelost. - Emotivni i moralni konflikt i revolt
izuzetno senzualnog biča zbog osuđenosti na život bez
prave ljubavi, kao i zbog suprotstavljenosti želja i
subjektivnih mogućnosti duhovnom sivilu i moralnoj
skučenosti sredine. -Bekstva iz roditeljskog doma, u
Pariz ili u Belgiju; radosna skitničenja cestama Ardena ili
ulicama prestonice. - Vraćanja, ali ne i mirenja. -Pariska
komuna: ushićenje, ogromna nada u promenu života kroz
socijalnu revoluciju. - Poraz Komune: ogromno
razočarenje. - Stupanje u kontakt sa trenutno
najistaknutijim pesnikom u Parizu, Polom Verlenom;
ulazak u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih
ambicija u profesionalnom smislu. - Pokušaj prenošenja
nade u promenu života na plan najuže zajednice dvojice
“izabranih” (drugi “izabranik” je Verlen), kako bi se,
povratkom tih “saputnika u paklu” u stanje “prvobitne
čistote”, ostvarila mogućnost stvarnog opštenja duša u
kontekstu onoga što se uobičajeno zove “poduhvat sa
vidovnjaštvom”, ili rastrojavanje svih čula, a što se u
standardnom viđenju društvene sredine ispoljava kao
skandali. - Boravci sa Verlenom, otrgnutim od žene i
porodice, u Briselu i Londonu; nemiran, neuredan,
“sablažnjiv” život. - Razlaz sa Verlenom, “briselska
drama”: pucanj iz pištolja zbog kojega Verlen dospeva u
zatvor a Rembo u bolnicu. -Povratak u roditeljsku kuću,
pod majčin skut; gorko osećanje poraza; pisanje
ispovednog dela Boravak u paklu. - Teskoba zbog
neizvesne budućnosti; trenutna iluzija da se štampanjem
Boravka u paklu može početi život profesionalnog
književnika. - Otrežnjenje. - Početak lutanja Evropom. -
U stanju opuštenosti zbog rešenih duhovnih dilema,
povremeno beleženje doživljenih utisaka, slika, vizija čiji
su ključevi “izgubljeni”: nastajanje lluminacija, tih
literarnih tragova prenošenja nade u promenu života na
plan individualne egzistencije i zapisa koji uskoro, kao
takvi, i sami postaju nepotrebni. - Postepeni prestanak
pisanja, “odustajanje od pesništva” (“živ se operisao od
poezije”, reći će o tome, sa prizvukom krajnjeg čuđenja i
neverice, Malarme). - Mukotrpni skitnički život u potrazi
za novcem kao jedinim realnim sredstvom kojim se u
ovom svetu može ostvariti konkretna sloboda; Kipar,
Aden, Etiopija; bavljenje trgovinom i istraživanje
netaknutih krajeva daleko od evropske civilizacije. -
Bolest (rak), povratak u Francusku, amputacija noge;
mučenje, smrt, sa navršenih samo trideset sedam godina
života (1891).
Tako je proteklo ono što je nazivano
“pustolovinom jedinstvenom u istoriji umetnosti” , pa
3

čak i “zemaljskim životom Glasnika koji je zaboravio

sadržinu svoje misije..., ‘duha’ višeg reda koji je pao u
telo jednog poročnog i strašnog deteta” . Kao što je
4

ljudska sklonost za stvaranje mitova pretvorila Remboov

život u legendu, tako je od njegovog dela, prvenstveno
od Boravka u paklu i većine pesama iz Iluminacija,
načinila neku vrstu modernog Jevanđelja. Potvrdila se
prastara istina da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu
racionalno da objasne. Remboova vera da će se pomoću
5

poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i

ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku
vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku
njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku
gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i
mesija u očima velikog dela književnog potomstva. Mit o
Rembou nije samo naslov obimnog “arhivskog” dela 6

profesora Etijambla nego i jedan od najparadoksalnijih

fenomena u istoriji modeme književnosti.
Ovakvo viđenje ove neobične životne sudbine
neizbežno se moralo odraziti i na tumačenje Remboovog
dela. Mitskim interpretacijama najviše su podvrgavana
dva fenomena: prerano ispoljena genijalnost i
besprimerni kraj pesničke “karijere”, to jest odustajanje
od književnosti i književne slave. Videli smo već
Rivijerovo mistično tumačenje Remboove rane duhovne
zrelosti: ono je samo jedno u čitavom nizu sličnih. Kao i
sva kasnija sujeverna oduševljenja “detetom-genijem”,
ono verovatno proističe iz Verlenove formule o
“izgnanom anđelu” i “mladom Satani”. Međutim, ako
pratimo Remboovo pesničko sazrevanje od samih
njegovih početaka, videćemo nešto nimalo mistično,
jedan normalan razvoj, doduše veoma ubrzan, ali u
kojemu ipak nema ničeg natprirodnog. Izuzetnu
darovitost već u dečaštvu i ranoj mladosti pokazivali su,
uostalom, i drugi veliki pesnici. Rembo ne ovladava
odmah onim izrazom koji će značiti revoluciju u istoriji
poezije: njegovi prvi sastavi su samo vežbe, pisane na
latinskom i francuskom; on uči od Igoa, tada najvećeg
majstora stiha, čiji će se uticaj osećati u nekim njegovim
ranim delima; zatim od Bodlera, “najvidovitijeg”, kao i
na delima najboljih pesnika iz tada vladajuće
parnasovske škole. Od samog početka ispoljava se
njegova sposobnost da uoči ono što je u datom trenutku
najznačajnije i što ima budućnost. On, dakle, ispunjava
jedan od bitnih uslova za brz i uspešan pesnički razvoj:
poseduje aktivan i plodonosan kritički odnos prema
književnoj tradiciji.
U početku Rembo pokazuje samo svest o
sopstvenim izuzetnim sposobnostima i želju za
pesničkom vokacijom kojoj još nije pronašao pravi
smisao i usmerenost. Nepodudarnost onoga što mu je u
duhu sa onim što mu je pred očima, to jest nesaglasnost
te vokacije - makar još maglovite - sa “hrapavom
stvarnošću”, odnosno realnom sudbinom koja mu je u
objektivnom poretku stvari dodeljena, delovaće kao
podsticaj da vrlo brzo nađe taj smisao i tu usmerenost.
Ne treba zaboraviti ni vaspitanje, patrijarhalno i
katoličko, i sve one moralne stege s kojima se jedan
izrazito bujan i sasvim nekonformistički senzibilitet kao
što je njegov ubrzo našao u sukobu. Što su dublji bili
koreni koje je to vaspitanje pustilo u njegovom duhu, to
jača je bila njegova pobuna. Uostalom, i “obična” deca,
ako se nađu na emotivnom bespuću i na udaru
nerazumljivih moralnih i drugih pravila i zabrana, često
požele smrt sebi - ili onima koji ih u taj položaj dovode.
Rembo, lucidniji i dalekovidniji, želeo je propast društva.
Sa radosnim nestrpljenjem osluškivao je prve znake
nailazećeg društvenog potresa.
U trenutku kad u takozvanom Pismu vidovitog (od
15. maja 1871) izlaže svoj pesnički program,
sedamnaestogodišnjem pesniku izgleda da se - uporedo
sa neviđenim i zadivljujućim razvojem kroz koji prolazi
njegov duhovni život - na presudan način menjaju i
spoljašnji okviri života. U prestonici je na vrhuncu prva
socijalistička revolucija, Pariska komuna. Dva dana
ranije, u pismu koje je poslao svom bivšem profesoru
Žoržu Izambaru, mladi pesnik je saopštio: “Ja ću biti
radnik: to je ideja koja me zadržava kad me ludi gnev
goni u parisku bitku - u kojoj, međutim, toliki radnici
ginu dok vam ja ovo pišem!”
“Ja ću biti radnik...” Kakav on to radnik želi da
bude otkriva nam Pismo vidovitog. Njegov će “materijal”
biti sopstveni duh, i on će, budući da je pesnik, raditi na
preobražaju svog bića kako bi sebe učinio “vidovitim”, a
to se postiže “dugim, ogromnim i smišljenim
rastrojavanjem svih čula”. On za to mora da upozna “sve
oblike ljubavi, patnje, ludila”; mora da “istražuje samog
sebe”, da postane “više nego iko veliki bolesnik, veliki
zločinac, veliki prokletnik - i vrhovni Učenjak!” - kako
bi na kraju stigao do neznanog.
To je, kao što vidimo, istovremeno životni i
pesnički program. Neznano, još neupoznato, novo , kao7

cilj postoji već i kod Bodlera, ali se njegovi obrisi kod

Remboa jasnije naziru, a i putevi kojima se do njega stiže
određeniji su. Ni “rastrojavanje čula” nije isključivo
Remboov izum: Bodler takođe predlaže opijenost,
proisteklu bilo iz grubih, neposrednih, bilo iz
sublimisanih čulnih nadražaja, kao sredstvo za
pronalaženje skrivenijih, poetskih dimenzija života, te je
stoga “naučnički”, u doslovnijem smislu te reči nego što
je onaj koji je podrazumevao Rembo, proučavao
delovanje droga i alkohola. Rembo je konkretizovao još
8

jedno Bodlerovo otkriće koje se tiče čula. Reč je o

sinestezijama čiji je značaj Bodler naslutio , dok za
9

Remboa one već predstavljaju područje konkretnog

eksperimentisanja: u sonetu ( Samoglasnici on zvuku
svakog vokala pripisuje povezanost sa određenom
bojom. Ali ono u čemu Remboov pesnički poduhvat
prevazilazi dostignuća svih njegovih prethodnika tiče se
posledica koje nov način primene čulnih doživljaja ima
za promenu uloge i osnovnih karakteristika jezika
poezije. Nov način poetskog funkcionisanja čula kao da
briše dotad postojeće granice ličnosti, definisane njenom
socijalnom, psihološkom, moralnom, intelektualnom i
emotivnom fasadom: prodiranjem pesničkog saznanja u
dublje slojeve, gde prebiva iskonsko i nesvesno, ja
postaje neko drugi . Iz toga je Rembo izvukao
10

dalekosežan zaključak: da poetski jezik može da postane

sredstvo suštinskog komuniciranja među ljudima,
sredstvo za ukidanje sudbinske usamljenosti pojedinca i
za stvaranje “bratskog čovečanstva”.
Tom ambicijom nadahnuta su njegova dela nastala
otprilike u vreme Pariske komune. Propast Komune neće
za njega značiti odustajanje od takve jedne prometejske
misije, ali će usloviti izvesno prilagođavanje, promenu
metode.
U trenutku kad stupa u kontakt sa Polom Verlenom
šaljući mu nekoliko svojih pesama, i kad ga ovaj poziva
u Pariz jer je u tim delima prepoznao pesnika izuzetne
snage i vizije, Rembo još nije napustio neku vrstu
tradicionalne komunikativnosti prilagođene njegovoj
viziji društvenog bratstva. O tome svedoči i pesma Pijani
brod, čiji rukopis Rembo nosi u Pariz, svestan da je to
delo “kakvo još nije napisano”, ali kojim će ipak osvojiti
književni Pariz: delo čije će vrednosti, dakle, biti
prepoznate. I zaista, Pijani brod je remek-delo, ali
remek-delo kakvo su mogli priželjkivati najbolji
parnasovski pesnici. U njemu remboovska revolucija
izražajnih sredstava još nije izvršena. Njime je došljak iz
Šarlevila postigao postavljeni neposredni cilj:
zahvaljujući tim stihovima, pariski pesnici smesta su ga
proglasili genijem. Ali ta slava se proširila samo u uskom
krugu, jer Rembou nije ni najmanje bilo stalo da objavi
Pijani brod i druge svoje stihove.
Tada ga je već zaokupljalo ono što će Iv Bonfoa
nazvati “poduhvatom sa milosrđem”. Ako se “bratsko
čovečanstvo” ne može ostvariti revolucijom ili bilo
kakvom društvenom akcijom, može li se istinska
komunikacija među ljudima, ona koja bi ukinula
usamljenost jedinke i ostvarila “razgovor duša”, postići
među odabranim pojedincima? U takvoj se ambiciji
nalazi Remboov početni i nesumnjivo glavni motiv za
uspostavljanje zajednice sa Verlenom. (Ovde nije mesto
da se govori o nekim drugim, za Remboa zacelo
sporednim motivima, koji bi danas predstavljali
poslasticu u ružičastim ili crnim hronikama žute štampe.)
Ali to menjanje, ili, tačnije, prilagođenje egzistencijalnog
cilja, značilo je smanjenje komunikativnosti Remboovog
poetskog izraza. Komunikacija među “izabranima”
najčešće podrazumeva njihov vlastiti međusobni jezik
koji samo oni razumeju. Pada u oči da Rembo u to vreme
trpi uticaj Verlenove poetike, njegovog muzikalnog,
lakog, lelujavog stiha. Tako su nastale “popevke
Ništavila” koje je sam Rembo tako krstio (u Boravku u
paklu nazvao ih je “priglupim refrenima” i
“prostodušnim ritmovima”), i o kojima će Verlen,
kasnije, u knjizi Ukleti pesnici, reći da su to “čudesa
istančanosti i istinske lakoće, ljupkosti koja je gotovo
neprocenjiva zato što je krhka i nežna”. A upravo ta
“čudesa istančanosti i istinske lakoće” Rembo će, takođe
u Boravku u paklu, proglasiti “najbudalastijim,
najćaknutijim mogućim izrazom”, “nekakvim
romansama” koje su ga svojom maglovitošću, svojim
“blaženim stanjem” zbog kojega mu reč “beži i leti”,
dovodile na ivicu ludila i učinile da on “više ne ume da
govori”.
Eksperiment sa Verlenom, njihov zajednički život,
odveo je Remboa u krizu i na životnom i na pesničkom
planu. Saopštavajući da više ne ume da govori, on je u
stvari otkrivao da je za njega iščezla svaka mogućnost
komunikacije sa drugim. Stoga će se ubuduće služiti
poetskim jezikom čiji će ključ posedovati on sam i niko
više. Ispovedno delo Boravak u paklu - neka vrsta
izveštaja o proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju i
konačnom zaključku, odluci do koje sve to dovodi -
završava se rečima koje izražavaju želju da ubuduće
poseduje “istinu u jednoj duši i jednom telu”. Njegov
budući skitnički život proteći će u znaku potpune
duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi, koje će
posle “briselske drame” beležiti pre nego što kao pesnik
definitivno ne umukne, biće prvi poetski tekstovi u
istoriji poezije pisani bez namere da se njima ostvari bilo
kakva komunikacija. Stoga je potpuno razumljiva
Remboova nezainteresovanost za njihovo objavljivanje. 11

Razumljivo je, takođe, da je želji za pravljenjem takvih

zapisa “za sopstvenu upotrebu” postepeno moralo sve
više ponestajati motiva. A iz toga je proizašao
“jedinstven slučaj u istoriji poezije”: pesnik sa već
ostvarenim delom od epohalnog značaja, u godinama kad
drugi tek počinju književnu karijeru (najverovatnije
1875; dakle, u svojoj dvadeset i prvoj godini), zauvek je
ućutao iako je sa mnogo razloga mogao na svom
pesničkom putu očekivati uspeh i slavu.
Međutim, prozne pesme pod naslovom
Iluminacije , ti zapisi nastali na granici tišine, smatraju
12

se danas, po opštoj oceni, vrhuncem Remboovog

poetskog dela, ostvarenjem potpune pesničke zrelosti,
najsnažnijim i najbogatijim izvorom onoga što danas
zovemo modernim poetskim izrazom.
Šta su, u stvari, Iluminacije?
Bezbrojne su knjige, studije, doktorske disertacije,
eseji, članci i drugi napisi u kojima se ovi neobični
tekstovi pokušavaju protumačiti pojedinačno ili u celosti.
Pa ipak, svi ti egzegetski pokušaji kao da samo potvrđuju
utisak da smisao ovih pesama u prozi ostaje neuhvatljiv
svakoj “racionalnoj” interpretaciji koja pretenduje na
konačnost svojih zaključaka. Reč je često o tumačenjima
koja zbog najveće moguće uprošćenosti izgledaju kao da
se mogu odnositi na svako hermetično delo, a još češće o
onima koja otklanjaju teškoće tako što ih zaobilaze: sve
takve interpretacije ostavljaju mučan utisak o nemoći
kritičke misli. Ti pokušaji obično su u znaku krajnosti: s
jedne strane zalaze u mistiku, a s druge u
zdravorazumsko presecanje Gordijevog čvora, u stilu
zaključka: teškoću ne treba videti, pa je onda i nema.
Prvu od tih krajnosti ilustruje ocena Žaka Rivijera, po
kojoj su Iluminacije “nasumični znaci kakve ostavlja
Glasnik” (vesnik s nekog drugog sveta, prim. N. B.)
“koji je zaboravio poverenu mu poruku”. Drugu
nalazimo, na primer, u rečima Etijambla i Goklera (iz
njihove zajedničke studije o Rembou) napisanim
povodom pesme Being Beauteous: “taj se tekst”, kažu
oni, “ne može objasniti ni na koji od naših analitičkih
načina, stranih Rembou. Uvek neka slika ostane van
objašnjenja. To je jednostavno vizija koju treba primiti
kao takvu.” Doduše, ima i analitičkih pokušaja koji
koherentnošću i sistematičnošću pristupa, pronicljivošću,
a mestimično i efektnim rezultatima u interpretaciji
pojedinih pesama, zaslužuju veću pažnju. Takve su
analize Iluminacija iz pera Iva Bonfoa, Marsela Rifa,
Sizane Bemar, Žan-Pjera Rišara, Žorža Pulea, a u novije
vreme Žan-Pjera Đusta, Serđa Sakija, Olivjea Bivora,
Pjera Brinela, Žan-Lika Stenmeca, kao i mnogih drugih,
među kojima posebno valja ukazati na predstavnike
novije “filološke” metode u analizi Remboovih dela, a
među ovima, opet, naročitu pažnju zaslužuju Alber Anri i
Andre Gijo: ovog poslednjeg danas smatraju
najeminentnijim “rembologom”. No i u najboljim
kritičkim delima koja su do dana današnjeg posvećena
Iluminacijama samo je, u krajnjoj liniji, vešto iskorišćena
mogućnost koju one pružaju za efektne kritičko-teorijske
konstrukcije. Moramo se čuvati pomisli da smo s njima
došli do egzaktnih, konačnih i nepobitnih zaključaka.
Ako upravo količinu tajne koja izmiče svim kritičkim i;
interpretacijama smatramo jednim od bitnih činilaca za
definisanje " poetskog dela, onda moramo biti zadovoljni
zaključkom da Iluminacije nikad neće biti dovoljno
protumačene. To govori samo njima u prilog; one se
uzdižu iznad ogromne mase duhovnih proizvoda koji su
kao “rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbrojnih
idiotskih generacija” bili predmet proučavanja, uzduž i
13

popreko mereni bezbrojnim aršinima skupljača “plodova

mozga” .
14

Sve ovo nipošto ne znači da lluminacije ne pružaju

nikakav doživljaj, ili da je doživljaj koji pružaju mutan i
neodređen. Naprotiv, utisak koji one ostavljaju veoma je
jasan i snažan, ali se ne može tačno opisati ili izraziti
racionalnim sredstvima. Takav utisak ostavlja sve što je
krajnje konkretno, a pri tom sadrži ogroman naboj neke
nepoznate energije. Konkretnost je glavna odlika
Remboovih poetskih vizija, posebno u Iluminacijama\
sve su te vizije građene od određenih materijala, oblika,
boja, sa sasvim preciznim “scenskim” aranžmanom u
kojemu su tačno naznačeni kretnje, odnosi, kao i efekti
koje sve te gradnje i mizansceni ostavljaju u raznim
čulnim područjima - jer se pri tom ne angažuje samo čulo
vida nego i sluh, opip, njuh. Posmatrač vidi, ali nije u
stanju da prevede viziju u jezik kojim se uobičajeno
služi; stalno ima utisak da ono što se nudi njegovoj
percepciji prevazilazi njegove čulne registre. A to je
ujedno i utisak o udvostručenosti stvarnosti i njenim
produžecima van našeg svakodnevnog i oveštalog
iskustva: dakle, upravo ono što je krajnji i najviši cilj
poezije. Tumači Iluminacija likuju kad im se učini da su
uspeli da otkriju šta je bilo početni podsticaj ili izvor
vizije, na primer sjaj na mokroj stazi u šumi
preplavljenoj suncem; odraz neba u barici na kolotečini
puta; lepršanje snega; noćni pejzaž u parku i starinski
kip, viđen na mesečini; cirkuski defile; impresionistička
vizija mostova na reci; itd. Međutim, banalnost i
beznačajnost takvih početnih motiva ukazuju na to da se
bilo šta može naći u toj funkciji: bitno je da se svaki
prizor koji nudi stvarnost sveta može remboovskom
alhemijom pretvoriti u pozornicu mnogostrukih vizija i
značenja, za čiju percepciju treba imati “podešen”
senzibilitet i odgovarajuću duhovnu prijemčivost.
Ali valja nešto reći o jednoj mogućoj, a ponekad i
izricanoj zamerki koja se odnosi na hermetičnost
Remboovog poetskog iskaza. Oni što prigovaraju ističu
da je i dečje mucanje apsolutno konkretno, da je takav i
svaki neartikulisani govor. Zaista, bilo je meritornih
mišljenja po kojima su Iluminacije mucanje, kao logična
etapa između koherentnog pesničkog govora i završnog
ćutanja. Racionalna zakerala nisu u stanju da zamisle
15

konkretno bez apstraktnog: neki apstraktni smisao mora

da bude ili suština, ili zaštitni omotač konkretnih
elemenata; bez njega konkretno po njihovom mišljenju
postaje nesuvislo. Ali u lluminacijama uzalud traže bilo
šta što bi ličilo na takav apstraktni smisao, na bilo kakvu
apstrakciju, osim one koju u svom egzegetskom žaru tu i
tamo pronađu revnosni tumači, ali za čiju su nikakvu ili
labavu vezu sa Remboovim tekstom zaslužni oni sami, a
ne pesnik. Konkretni elementi od kojih je izgrađena
poetska vizija u ovim pesmama samo evociraju neku još
širu, još sveobuhvatniju, ali opet konkretnu stvarnost. A
ta evocirana stvarnost sugeriše i sama neku drugu, i tako
dalje, kao da se oko nekog sasvim slučajno uzetog jezgra
- šume u osvitu, cveta, brazde na njivi, pozornice - šire,
poput talasa, koncentrični krugovi stalno novih
stvarnosti, koje svojom konkretnošću istovremeno
fasciniraju i “izluđuju” imaginaciju posmatrača jer
isključuju uhodani i podmazani mehanizam apstraktnog
umovanja, razvrstavanja i skladištenja slika i pojmova, i
na taj način, skidajući takoreći mrenu sa očiju, otkrivaju
Svet.
A to otkriveno bogatstvo je takvo da su nadrealisti,
opčinjeni njime, nekoliko decenija posle nastanka
Iluminacija pokušali da primene recept nađen u ovim
tekstovima, razradivši ga u formuli takozvanog
“automatskog pisanja”. Bretonova definicija nadrealizma
kao “čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek
pokušava da izrazi, bilo usmeno bilo pismeno, ili na ma
kakav drugi način, stvarno funkcionisanje misli”, i kao
“diktata misli u odsustvu svake kontrole od strane
razuma, van svake estetske ili moralne preokupacije”,
izgleda kao da je uzeta upravo iz Remboovog najdubljeg
i najizvornijeg pesničkog iskustva, a prvenstveno onog iz
Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane
nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija
nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj
način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije
podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i
čovekovog duha, a nipošto da se dođe do zaista
proizvoljnih, “apsolutno konkretnih” rezultata koje će
Aragon, razočaran na kraju tog eksperimentisanja,
nazvati “žalosnim glupostima”. Reč je o tome da
nadrealistički automatski tekstovi nisu uspeli da postignu
onaj viši stepen konkretnosti koji je u Iluminacijama
postignut upravo zato što Remboov postupak nije bio ni
proizvoljan niti je njegov rezultat bio estetski neuobličen,
pri čemu treba imati u vidu da “estetsko” kod Remboa
spontano proizlazi iz snage genija, a ne iz nekakve
estetske “preokupacije”. To dokazuje da njegov rezultat
nije proizvod “formule” nego isključivo moći pesničkog
subjekta koji ga je ostvario.
A kad je već reč o nadrealistima, ne bi trebalo
smetnuti s uma da oni ni na životnom planu nisu
dosledno primenili Remboovu lekciju, jer su taj plan na
kraju odvojili od literarnog i umetničkog, uprkos svom
početnom snažno izraženom “antiliterarnom” i
“antiumetničkom” opredeljenju. Rembo bi verovatno
rekao i za formu njihove “vidovitosti”, kao što je rekao
za Bodlerovu, da je “zakržljala” zbog “življenja u suviše
umetničkoj sredini”. Avangardni umetnički pokreti iz
prvih decenija ovog veka, nikli kao neposredna posledica
kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire
svesti o civilizacijskom bespuću, ponavljali su, svesno ili
nesvesno, Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt, u
nadi da će ih on dovesti do umetničkih rezultata sličnih
njegovom. Ali čistota pobuda se u ovom slučaju ne može
ničim nadoknaditi. Forma o kojoj je govorio Rembo
postiže se potpunim poistovećenjem života i poezije. Ona
prirodno nastaje samo onda kad se za nju i svesno i
sudbinski plaća ona visoka cena koja je izneta u Pismu
vidovitog. A u tom slučaju, nema kompromisa, nema
spasonosnog povratka u okrilje literature, koje je, na
kraju njihove pobune, čekalo dadaiste, nadrealiste i
ostale avangardiste. Stoga, do danas, niko kao Rembo
nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija
kvintesencija života i da je autentični život ujedno
najviša i najuzbudljivija poezija.
Nikola BERTOLINO
SABRANA POETSKA DELA
PESME
NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA

Soba puna tame; tu, nerazgovetno,

Čuju se deteta dva što šapću setno.
Na njih padajući, zavesa im bela
Dira još od snova otežala čela.
- Vani zimogrozno zbijaju se ptice;
Krila im se koče ispod vejavice;
A Nova godina, sa maglenom svitom,
Vuče skute snežne haljine, i pri tom
S pesmom praporaca smeje se i jeca...

II

Pod zavesom zanjihanom šapću deca

Kao da još vlada noć, i, zamišljeni,
Slušaju nekakav žagor udaljeni...
I drhtaj ih prožme kada zvuk od zlata
Iz staklene kugle jutarnjega sata
Metalnim refrenom započne da tuče...
- Soba je ledena... Po podu se vuče
Odeća koja se u koroti nosi.
Surovi severac što pred pragom kosi
Uvlači unutra dah što širi studen.
No tu nečeg nema što treba da bude...
- Gde je mati dece? Zar ne bdi nad njima
Ponosnim osmehom, brižnim pogledima?
Nije stigla, sinoć, da vatru što trne
Otme od pepela; da perine zgrne
Da bi mališani ušuškani bili;
Da vikne, krećući: Oprostite, mili?
Nije predvidela da će studen jutra
Ispod vrata s burom dahnuti unutra?...
- Materinski san je ćilim pun topline,
Meko gnezdo koje decu nežno zbrine,
Pa sniju k’o ptići koje njišu grane,
A bele vizije u snu im se stane!...
- No ovo je gnezdo prepuno hladnoće,
Besano, gde mladi od straha se koče;
Gnezdo koje ledi taj severac ljuti...

III

Deca su bez majke, to vam srce sluti.

Siročad! A otac? Nemaju ga više. 16

Sluškinji ih nekoj staroj poveriše.

Sami u toj kući koju bure biju,
Četvorogodišnji siročići sniju,
Budni, prebirući krunicu sećanja
Kao u molitvi... O lepih li sanja!
Ah! jutro poklona, dan Godine nove!
Svakom prošle noći došli su u snove
Igračke, bomboni, zlatom odeveni,
Nakiti, u ludi ples zavrtloženi,
- Načas se sakriju pod zastor, u tminu,
Pa opet iskrsnu, i još lepše sinu!
Divnog li buđenja, kad se srcu žuri,
Trljaš oči, voda na usta ti curi,
Blistavog pogleda, raskuštrane kose,
Letiš - tlo ti jedva taknu noge bose –
Kao u prazniku iz najlepših želja,
Da kucneš na vrata svojih roditelja...
Uđeš, u pižami!... kažeš sve što želiš,
Ljube te, svemu se slobodno veseliš!

IV

Ah! toplih li reči koje uvek ganu!

- Kako je drukčije sad sve u tom stanu:
Tada pucketaše vatra u kaminu,
Obasjavši sobu, oteravši tminu,
I plamnih odraza veselo bi kolo
Sjajnim nameštajem teklo uokolo...
- A veliki orman bez ključa je bio!
Koliko je tajni on u sebi krio!
Bez ključa!... O čuda!... Koliko se snilo
O svemu neznanom što se tamo krilo,
Kad čekahu da im iz čarobne brave
Daleki se zvuci i šapati jave!...
- A danas je prazna soba roditelja,
Svetlost ispod vrata tek je pusta želja,
Otišli su, kamin hladan je, bez sjaja;
Nema slatkih tajni, nema zagrljaja!
Tužnog li praznika za njih! –
Oči plave Vlaži gorka suza; klonule im glave
Pod mislima koje u tišini prati
Šapat: “Kad će naša majka da se vrati?”
………………………………………………..

A sada dečicu u snu tuga muči,

Čini se kao da plaču spavajući.
Oči im podbule, prsa zadihana!
Nežna su, ranjiva srca mališana!
- No anđeo čuvar briše suze njine,
Radosnim snom tera taj san pun gorčine,
Tako da njihova usta što se smeše
Kao da šapuću reči koje teše...
- Sanjaju prekrasni nekakav trenutak
Buđenja, čas kada na poznati kutak
Još mutnim očima sneno pogledaju
I pomisle da su u rumenom raju...
Vatra u kaminu plamsa treperavo...
Kroz prozor se vidi lepo nebo plavo;
Priroda se budi i opija sjajem...
Sunce budi zemlju, a ona, s drhtajem,
Polugola, cvate od novog života...
U starom je stanu sve sjaj i toplota:
Korotnoj odeći nema niti traga
I zaćutala je bura ispred praga...
Je li to vilinskim čudom učinjeno?
- Deca od radosti kliknuše... jer eno,
Kraj kreveta majke, na ćilimu starom,
Nešto se u suncu sjaji čudnim žarom...
Medaljoni beli, medaljoni crni,
Tu je tamni jantar, sedef se srebrni,
Iz stakla, iz crnih rama, u toj bajci
Blistaju se slova zlatna: “NAŠOJ MAJCI!”
…………………………………………….
 PREDOSEĆAJ

U plav letnji suton, krenuću na staze,

Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,

S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz prirodu - srećan kao s nekom ženom.
Mart 1870.
 SUNCE I PUT17

Sunce, vrelo životno, nežnosti baklja živa,

Na zemlju ushićenu ljubavni oganj sliva,
Pa, ležeći u dolu, vi znate da je telo
Zemljino puno krvi i za venčanje zrelo;
Da su joj silne grudi, gde duša je skrivena,
Kao bog - od ljubavi, od puti - kao žena;
Da je ona bujanje i blesak; da je ona
Prepuna neizmernog vrvljenja embriona!

Sve raste i penje se!

Venero, o vladarko,
Ja žalim mladost drevnu, antičko doba žarko,
Poludivlje faune, pohotljive satire,
Bogove koji grizu stabljike da strast smire
I s nimfama se ljube sred rascvalih lokvanja!
Ja žalim ono vreme kad sav rast, sva klijanja,
Rujna krv svih stabala, svih rečnih voda nemir,
U žilama se Pana pretvarahu u svemir!
Kad mu pod kozjom nogom treperile su trave,
Kada se iz njegove frule u dalji plave
Rasprostiraše svuda ljubavna moćna himna,
Kad, uspravan u dolu, slušaše huk daljina,
Prirode žive odziv, kad njihanje stabala
Sred čijih nemih krošnji ptica se raspevala,
Kret zemlje s rodom ljudskim, i talas plavih mora,
Behu iskaz ljubavi vascelog božjeg stvora.
Ja žalim za dobima kad moćna bi Kibela 18

Minula, u lepoti svog džinovskoga tela,

Kroz blistave gradove na kolima od tuči,
Iz obe svoje sise u svet izlivajući
Prečisti mlaz života, svedostižan i večan.
Čovek sisaše njenu blaženu dojku, srećan,
Kao detence neko, majčinom krilu predan.
- Jer beše snažan, Čovek bejaše blag i čedan.

Jade! On danas kaže: Nema tajni za mene,

I luta, a oči mu i uši zatvorene.
Nema bogova više! nema ih! Čovek vlada!
On je bog... No ljubavi klanja se on i sada!
Oh! što i danas čovek ne sisa tvoje grudi,
Kibelo, moćna majko bogova svih i ljudi;
Zašto je u zaborav večna Astarta pala,
19

Ona koja se rodi u blesku plavih vala

I otkri rumen pupak na kom se hvata inje
Morskih pena, cvet puti s mirisom dalji sinje,
Probudiv, crnooka boginja-pobednica,
Ljubavni zov svih srca, slavujev pev iz tmica!
II

U tebe ja verujem, Venero, večno mlada

Majko, ti daru mora! - Oh! gorak je put sada
Za krstom novog Boga! Zato sam tvoj, Venero,
Mramore, cvete, puti, jedina moja vero!
Da, žalostan i ružan ispod prostranstva neba,
Čovek sad nije čedan, pa mu odelo treba,
Ukaljao je lik svoj što k’o božanstvo zrači,
A olimpsko mu telo, k’o idol na lomači,
Skvrčilo se u ružnim i ropskim poslovima.
On bi i posle smrti, u sivim kosturima,
Da živi, vređajući sjaj iskonske lepote!
- A idol kom toliko ti dala si čistote,
U kome naša duša posta božanstvo, Žena,
Biće kojim je duša Čoveka prosvetljena,
Da bi mogao, ponet ljubavlju beskonačnom,
U danji sjaj umaći zemnome ropstvu mračnom,
Ta Žena više ne zna - o kakva lakrdija! –
Da bude ljubavnica! I svako šale zbija
Na samo Venerino presveto ime milo!

III

O da se vrati vreme, to vreme što se zbilo!

- Jer Čovek je sve ljudske uloge odigrao!
Umoran od idola, kad bude vaskrsao
Oslobođen bogova, k’o jutro što mrak stresa,
On, nebesko stvorenje, istražiće nebesa!
Misao što je kadra da svlada večnost celu,
Ideal, bog što živi u zemnome mu telu,
Pod čelom će mu rasti k’o oganj koji žeže!
I kad ga vidiš kako do svih vidika seže,
Kad prezre svaki jaram i svaki strah kad svlada,
Sveto ćeš Iskupljenje doneti njemu tada!
- Sjajna, veličanstvena, nikla iz morske pene,
Iskrsnućeš, šireći u beskraj Vaseljene
Moćni blesak Ljubavi, svoj osmeh bezgranični.
Prostori će treptati, ogromnoj liri slični,
Pod poljupcem što znak je da si ti tu, da voliš!

- Svet je žedan ljubavi: ti ćeš mu žeđ da toliš.

…………………………………………………

Oh! Čovek je uzdigao slobodnu, gordu glavu!

Zrak iskonske lepote otkriva treperavu
Spodobu jednog boga u tom oltaru puti!
Bled zbog zala minulih i dobra koje sluti,
Čovek bi sve da sazna, sve ispita! Iz čela
Njegovog će Misao da šikne, snažna, smela,
Znajući kud će, ropstvu predugom prkoseći!
Kad se vine, slobodna, Čovek će Veru steći.
- Jer čemu bezdan sveta i nem nebeski blesak?
Čemu te zlatne zvezde što vrve kao pesak?
Kakvom prizoru da se pogled u beskraj nada?
Da li postoji Pastir tog neizmernog stada
Svetova što se kreću kroz stravu prostranstava?
Da li bezbroj svetova što eter ispunjava
Drhti osluškujući glas večne neke Reči?
- A Čovek, da li vidi? može li Veru steći?
Zar je glas misli samo munjeviti san sivi?
Ako se čovek rađa rano, a kratko živi,
Otkud je on? U kakav dubok Okean tone,
Među kakve Zametke, Klice i Embrione,
U rovu neizmernom, gde će ga moćna mati
Priroda da vaskrsne, u novi život vrati,
Da voli u ružama i da u žitu raste?...
Mi ne možemo znati! - Pritiskaju nas tmaste
Magluštine neznanja, tlapnji, nedoumica!
Nama, majmunolikim čedima materica,
Beskraje silne skriva razum, koprena bleda!
Sumnja je kazna duhu što hteo bi da gleda!
Sumnja, ptica sumorna, svojim nas krilom bije...
A vidik se i dalje u mračnu večnost krije!...
…………………………………………………….

Nebo je raskriljeno! i umrle su tajne

Pred Čovekom, uspravnim sred prirode, te sjajne
Riznice bogatstava! I njegov pev se ori,
I sa njim peva šuma, i reka s njim žubori
Pesmu prepunu sreće što se u svetlost penje!...
- Da, to je ljubav! ljubav! jedino Iskupljenje!
……………………………………………….

IV

O divni blesku puti! blistanje idealno!

O obnovo ljubavi, svitanje trijumfalno
U kom de mali Eros i Kalipiga bela
20

Žene i cveće brati, ispred sagnutih čela

Bogova i Heroja koji ničice leže
Pred nogama im lepim, sred ruža koje sneže!
- O lepa Arijadno što gledaš, jecajući,
S obale, jedro što se belasa, nestajući
S Tezejom, na pučini! Ti dete s dušom čednom
Koje u jednoj noći skrhano je odjednom!
Ne plači! Zlatna kola u vencima od loze
Frigijskim ti poljima tvog Dionisa voze.
On, kroz gaj što crveni, duž plavih reka, tera
Zapregu od pohotnih tigrova i pantera.
- Zevs, Bik, na svome vratu ljuljuška kao dete
Nago telo Evrope; njoj bele ruke lete
Na drhtavi vrat boga usplamtelog sred vala;
On skreće mutni pogled prema njoj; uzdrhtala,
Pripija bledo lice ona na božje čelo;
Oči su joj sklopljene i zamire joj telo
Od poljupca božanskog, a rasute joj vlasi
Svojom penom zlaćanom šaptavi talas krasi.
- Kraj brbljivih lotosa i žbunja lovorova
Zaljubljen Labud sleće ka cilju svojih snova,
Obujmljujući Ledu krilima što se bele.
- I dok Kiprida , puna krasote nikad svele,
21

Promiče, s oblim bokom što strast i želju budi,

Otkrivajući zlato prebujnih svojih grudi
I snežnobeli trbuh nad mahovinom tavnom
- Krotitelj se Herakle, kao u nimbu slavnom,
Zaogrnuvši telo svemoćno kožom lava,
Strašnog i blagog lika, s vidika približava!

Nejasno obasjana mesecom letnje noći,

Stojeći, naga, tiha u zlatastoj bledoći
Pod plavim valom dugih vitica, na čistini
Gde se odblesak zvezda ljeska na mahovini,
Drijada , sanjareći, u tiho nebo gleda...
22

- Svoje lake velove pušta Selena , bleda,

23

Da noge prekrivaju Endimionu krasnom

24

I poljubac mu šalje u jednom zraku jasnom...

- Daleki izvor plače u beskrajnoj ekstazi...
To je Nimfa što mašta, s laktom na svojoj vazi,
O lepome mladiću što s njenim valom minu.
- Ljubavni lahor prože vascelu noćnu tminu,
I pod strašnim stablima, u svetih šuma seni,
Bogovi, ti kipovi tamni i uzvišeni
Kojima se senice gnezde sred čela zračnog,
Slušaju glas Čoveka i Sveta beskonačnog!

29. aprila 1870.

 OFELIJA

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,

Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi...
- Rog trubi smrt sme iz šumskih dubina.

Tisućleće celo tužna Ofelija,

Sablast bela, bludi crnom rekom dugom,
Tisućleće njena krotka ludost nija
Romanse u vetru nad večernjim lugom.

Lahor joj celiva nedra i od vela

Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom;
Trske se klanjaju snima bledog čela,
Tužne vrbe plaču na ramenu njenom.

Lokvanji uzdišu oko nje; sred gnezda,

Probuđenog kraj nje u usnuloj jovi,
Tiho trepte krila. - Pesma zlatnih zvezda
Tamnim prostorima tajanstveno plovi.
II

Ofelijo bleda, o kao sneg lepa!

Da, ti si umrla na toj silnoj vodi!
- Jer su ti vihori iz ledenih stepa
Tihano pričali o gorkoj slobodi;

I jer svaki lahor, splićući ti kose,

U duh ti sanjarski čudne zvuke toči;
Jer ti glas Prirode srcu otkrio se
U tužaljci stabla, u uzdahu noći;

Jer glas ludih mora, hropac neizmerni,

Smrsk’o je detinje blage tvoje grudi;
Jer jednoga jutra bledi vitez verni,
Nem, gledaše tebe pogledom što ludi!

Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi,

Ljubavi! A sneg si na ognju tog sna:
Reč ti u nepovrat sjaj vizija vodi,
Plave su ti oči ponori bez dna.

III
A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, k’o ljiljan, promičeš kroz svet.
15. maja 1870.
 BAL OBEŠENIH

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,

Plešu, plešu paladinl,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini .25

Gospodar Velzevul za kravatu vuče

Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.

A pajaci na to spliću ruke tanke:

Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.

Ura, o igrači lišeni stomaka!

Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimov’o!

O tvrdih li peta kada se bos ide!

Kad košulje kože sa tela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Sneg im na lubanje stavio šešire.

Pod gavranom - kapom za naprsle glave

S mršave se ćupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.

Na balu skeleta zviždi bura ljuta!

Ura! - k’o orgulje gubilište riče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče...

Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove

Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!

Oh! evo gde usred mrtvačkoga plesa

Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanet, kao konj se propinje i stresa,
I, jer mu je uže šiju steglo jače,

Grči pest na kuku što krcka od stiska,

Pa se, k’o cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,

Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
 TARTIFOVA KAZNA

Jednom kad je kretao, podžarkujući žar

U strastvenom srcu pod čednošću crnine,
Žut, s bezubim ustima koja veru sline,
Grozno krotak, noseći rukavica par,

Jednom kad je kretao, “Oremus”, - jedan Zli

Za blažene ga uši dograbi, i tad, Bože!
Strašne mu stvari reče, pa mu sa vlažne kože
Odeždu crnu strže, da gledaju ga svi!

Kažnjen beše!... Raskopčan, kad gresi oprošteni

Kao duga krunica behu mu svi sliveni
U srce, sveti Tartif beše k’o samrt bled!

S hropcem poče moliti i reče ispoved!

A čovek je odneo odeždu... Samo to!...
- Pih! k’o od majke rođen Tartif je bio go!
 KOVAČ

Dvorac Tiljerije, oko 10. avgusta 1792. 26

Strahovit od snage i od pijanstva svog,

S rukom na držalju čekića ogromnog,
Obuzet smejanjem gromkijim od fanfara,
Pogledom satirući debelog vladara,
Kovač je Luju kralju zborio u dan
Kad se narod sjatio, bunom zanjihan,
U dvor, da bi dronjke vuk’o međ’ pozlatama.
Pupavi kralj stajaše, bled k’o samrt sama,
K’o poražen borac kad čeka zadnji čas
Ne dajući otpor, pokoran kao pas,
Jer je hulja kovač, k’o odvaljen od stene,
Pričao čudne stvari, već zaboravljene,
Pa ga je u čelo zgromila priča ta!

“Ti znaš, kralju, mi smo pevali tra-la-la

I gonili volove preko tuđih brazda:
Kanonik što moljaše očenaše vazda
S krunicom zlatnom, da ga bolje čuje Bog,
I plemić što jašući duvaše u rog
Došli bi da nas bičem ili štapom lupe.
Naše su oči bile poput kravljih tupe,
Pa prestaše s plačem. Išli smo, išli mi,
I kad bi naša muka počela da zri,
U toj crnoj zemlji kad bismo ostavili
Krv svoju, mi bismo lepo plaćeni bili:
Naš je ćumez noću palio vlastelin
I od naše dece pekao kolač fin.

“...O, ne žalim se ja. Kitnjaste ne znam reči.

Ta svoji smo, kralju. Slobodno protivreči.
Nije li divan prizor, kada dođe jun,
I vidiš, stižu kola, i sena je pun
Sav senik? Kad osećaš, rastinje miriše,
Mirišu trave, voćnjak posle blage kiše?
I gledaš žita, žita, zrnja prepun klas,
I misliš da će hleba biti za sve nas?
O, zar radosnije ne bismo zapevali,
Od svega što Bog pruža kada bi nam dali
Da uzmemo deo, pošto smo ljudi već!
Snažno bi tuk’o čekić uz plamenu peć!
- No eto, to je opet ista priča stara!

“Sad znam! Niko ne može da me vara

Da uz moj čekić, um i dobre ruke dve
Moram da ga slušam zbog puške njegove,
Da mu sejem zemlju, orem kad kaže: ori,
A kada stigne rat i treba da se bori,
On da mi dolazi po sina u moj dom!
Ja čovek da budem, ti kralj - i ćefu tvom
Da pokoran budem!... To je baš glupo, shvati.
Šta imam od toga što tvoj se konak zlati,
Što svaki lupež tvoj u raskoši se sja,
Što svaki posran gad šepuriti se zna:
Oni ti pune dvor mirisom naših kćeri,
S njihovih se spisa Bastilja nama ceri,
Pa zar da svoju bedu odobrimo još!
Da kitimo tvoj Luvr davši zadnji groš!
A ti da proživiš u pjanim proslavama
- I tvoj rod, smejući se, da jaše na nama!

“Ne! Dosta nam je ćalce morio taj bes!

Puk više nije kurva! Dok si rek’o tres,
Tvoja Bastilja već je u prah pretvorena.
Svaka stena na njoj beše okrvavljena!
O, gnusni zidovi krvave zveri te,
Gubavi bedemi što rekoše nam sve!
Tu robovasmo mi sred tmina koje guše!
Čuj, o građanine! Vek mraka je tu srušen
U hropcu, kad se kule dočepasmo mi!
Znali smo da ljubav u srcima nam vri,
I uzdignutog čela, najzad kao ljudi,
Išli smo, privinuvši dečicu na grudi,
Dahćući k’o pastuvi, u suncu, kroz grad!
A srca su nam tukla! i radosno tad
Pred ove dronjke naše svi su pohrlili!
Otkrismo da smo Ljudi! A bledi smo bili,
Kralju, strašne su nade opijale nas –
I pred kulama crnim, kad je stig’o čas
Da mašemo lišćem hrastovim, u znak slavlja,
Videsmo da se mržnja u nama ne javlja,
- Želeli smo blagost, znajući svoju moć!
……………………………………………
……………………………………………

“A ipak nas otad pomamna vitla noć!

Radnička masa grada što sve veća biva
Pred vrata bogataša preteći se sliva
I mračnih aveti sve više je u njoj.
Uz njih je dostavljače tuk’o čekić moj:
Kroz Pariz idem s njim, lika mračna i ljuta,
Počistim neku hulju sa svakoga kuta,
Pa teško i tebi, kad ideš mi uz nos!
Provešćeš se, počuj me, k’o na trnju bos,
Zbog naših molbi koje jedan drugom daju
Te tvoje crne sluge, da se zabavljaju,
Pa šapuću, lisci, kako smo glupi mi!
Čorbu svojih zakona kuhaju nam svi,
Zaprženu ljupkim nekakvim uredbama,
I još uživaju kad porez srežu nama,
A kraj nas stisnu nos, jer za taj slatki soj
Dragih nam predstavnika - mi smo kal i gnoj!
Ništa ih ne plaši, jedino bajonete...
Pa dobro! Dovraga smicalice im klete!
Dembela i zvekana dosta nam je sad!
Njima, građanine, utolićeš nam glad
Kada podivljamo i zaželimo krvi,
Kad žezla i kundake naša buna smrvi!...”
………………………………………….

Za ruku ga on uze i otkri mu puk,

Strgnuv plišani zastor... Ču se silni huk
Gomile što se kreće kroz dvore, što vrvi,
Strašne gomile koja k’o more sve mrvi,
Sto urla kao čopor, šumi kao slap,
I čije su oružje vile ili štap,
Glas rupa, trgova, s kojim se doboš stapa,
Splet prnja što krvari od crvenih kapa –
Sve Čovek pokaza, sve do u nedogled,
Kralju, što, sav u znoju, posrtaše, bled,
Razboljen videći taj prizor!

“To je šljam,
Kralju. To džiklja, vrvi, to je nakot sam.
- Zovu ih, jer su gladni, bagrom, lupežima!
Ja sam kovač, kralju: moja je žena s njima,
Pomamna! Ona ide po hleb u tvoj dvor!
- Pekar ga za nas nema: to je prastar spor.
Imam troje dece: ja sam šljam. - Znam za žene
Što vek proplakaše zbog dece, odvedene
U Bastilju - da mladost tu izgube svu.
To je šljam! Jedan čovek tamnov’o je tu,
Drugi na galiji, a bili su pošteni
Ljudi. Na slobodi besne, razulareni,
Jer povređeni behu! Znači, neko zlo
Postoji, i muči ih! Užasno je to
Što znaju da su žrtve, znaju svoju muku,
Pa urlikom vas svojim sad u lice tuku!
Šljam! - Gomila dole od sramnih žena vri,
Jer žensku ste slabost upoznali i vi,
Gospodo dvorani, a one, krotke, žele;
Zato im ispljuvaste duše nevesele!
Lepojke su vaše sad ovde. - To je šljam.
………………………………………….

“O, svi ti nesrećnici, koje muči plam

Ljutog sunca, što vrve, što gamižu svud,
I čiju glavu mori ta muka, taj trud...
Gospodo, dole kape! Jer oni su Ljudi!
Radnici smo, kralju! Radnici! Duh nam žudi
Za dobom kad će znanje prigrliti svak,
Kada će, kujući od zore do u mrak,
Čovek, lovac blistavih i ogromnih meta,
Polako da savlada sve otpore sveta
I kao besnog konja da zauzda Sve!
Sjaju kovačnica! Zla neće biti, ne!
Jer samo nepoznato plaši nas i smeta,
A mi ćemo da znamo! Neka kroz rešeta
Sva znanja nam prođu, pa, Braćo, u nov dan!
Uzbudi nas često veliki onaj san
O životu spokojnom, a punome pri tom,
Bez zlih reči, s ljubavlju jednom plemenitom
Za ženu čiji osmeh ukrašava dom,
O danu što teče u radu ponosnom,
O glasu dužnosti što kao truba zvuči...
O kamo sreće te! I niko da nas muči,
Nikom da se klanjati ne moramo mi!
A pušku nad ognjištem imali bi svi...
………………………………………….

“Oh! ali u zraku osećaš miris boja.

Šta sam ti rekao! Ja sam od prostog soja!
Još ima dostavljača, zelenaš je živ...
A mi smo slobodni, i svak je od nas div
Kad užas zavlada! Ja u pričanju svome
Spomenuh tihi rad u stanu spokojnome...
Al’ gledaj u nebo! Tesno je to za nas,
Tu treba da kleknemo, molimo za spas!
Gledaj u nebo, kralju! - Ja se vraćam puku,
Ološu, lupežima koji sada vuku
Top tvoj stari preko pločnika nečistih:
- Oh! kada izginemo - opraćemo njih!
- Pa ako pred osvetom našom i pred bunom
Šape starih kraljeva puste sad u punom
Gala-sjaju na nas pukove kićene,
U redu, neka žderu govna psi, zar ne?”

- I on opet stavi na rame čekić

Masa
Pored tog se čoveka pjana ustalasa,
I kroz odaje sjajne, kroz ogromne dvore,
Gde Pariz dahtaše i urlaše k’o more,
Ogromni jedan drhtaj prostrujao je pukom.
Tada, svojom snažnom, gordo nečistom rukom,
Kovač, strašan, mada kralj se kup’o u znoju,
Baci mu u lice crvenu kapu svoju!
*

“...Francuzi iz sedamdesete,
bonapartisti, republikanci,
setite se svojih očeva iz 92, itd... ”
POL DE KASANJAK 27

(Zemlja)

Vi koji poljupcem slobode opiste se

Ginući za doba kad jaram morit’ neće
Dušu čovečanstva, vi koje val odnese
Devedeset druge i devedeset treće;

Vi kojima srce pod dronjke ljubav krije,

O zanesenjaci, u buri moćni vazda,
Deco smrti, te divne Ljubavnice, čije
Seme vas obnavlja iz svih starih brazda;

Vi što krvlju opraste slave uprljane,

Mrtvi iz Valmija, Flerija, Italije,
28

Hristosi tamnooki, duše zasanjane,

Ni Republiku ni vas probudio nije

Naraštaj koga danas još kraljevi more –
Gospoda Kasanjaci o vama nam zbore!
Napisano u Mazasu, 3. septembra 1870.
 UZ MUZIKU

Trgom isečenim u leje sirote,

Skverom gde red mori drveće i cveće,
Sipljiv se građanin, pod maljem toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.

- Tu vojni orkestar usred parka svira

I Valcer svirala ritmom šapke hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira,
Na privesku svoga sata visi ćata;

Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;

Tu činovnik, nadut, vuče krupnu damu,
A s njom ide revni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom nalik na reklamu.

Tu umirovljeni bakalin na klupi

Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O svetskome stanju; zatim burmut kupi
U srebru, pa, važan, ugovore kori...

Tu katkad Flamanac na klupi raširi

Burag, gdeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane...

Tu se parkom keze probisveti divni;

Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav k’o ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okreću k meni,
A drske im tajne iz očiju sjaju.

Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata

Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.

Čizmice im svučem i čarape brže...

- Dočaravši telo u zanosu plovim...
One tiho šapću, spadalom me drže.
- A ja im žestokom željom usne lovim...
 VENUS ANADYOMENE

Kao iz kovčega mrtvačkoga, glava

Smeđokose žene, sva napomađena,
Glupavo iz stare kade iskrsava;
Mnoga šteta na njoj slabo je skrivena;

Pa vrat, tust i sivkast; lopatice leže

Izbočene; leđa kratka, izvijena;
Pa obli bokovi što kao da beže;
Koža, slojevitom mašću podložena;

Po kičmi pečati rujni; sve to širi

Čudnovato grozan vonj; s lupom na oku
Svašta bi video ko malo zaviri...

Reči “Clara Venus” pišu joj na boku;

-I celo se telo miče, pruža sapi
Ružno lepe - s čirom što na čmaru zjapi.

27. jula 1870

 PRVO VEČE

Ona se bila vrlo svukla

A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla
Da vide nju, da vide nju.

Golišava je u fotelju
Sela i blistala je sva.
Treptahu na tlu u veselju
Nožice divne, čuda dva.

Pogledom hvatah zrak što bludi

- Iz krošnje leptirasti let –
U njezin smešak i na grudi,
K’o mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dime.

I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.

Pod košulju je raširenu

Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!

Drhtuljke jadne, oči njene,

Dodirnuh usnom lagano.
Zabaciv glavu, nežno mene
Prekori tad: “Oh! još i to!...

Moram vam, gospo’n, reći zato...”

Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da...

Ona se bila vrlo svukla,

A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla
Da vide nju, da vide nju.
 ŠTA SPREČAVA NINU

…………………………………
ON. - Mi ćemo ići, zar ne? skupa,
K’o zagrljeni par,
Da vino zore nas okupa,
Jutarnjeg neba dar,

I da nam nozdrve poplavi

Sveži i modri zrak,
Dok šumu, nemu od ljubavi,
Prožima drhtaj lak.

Tu granje zelen-kapi sluti,

Pupoljke štono zru,
I sve treperi - drhtaj puti
Tu skriva se u dnu.

Prostrećeš plašt po mladoj travi

I tvoj će kolut plav,
Oko očiju što se javi,
Postati rumen sav!

U tu dolinu zaljubljena,
 Smeh ćeš da seješ svoj
I kao od šampanjca pena
Teći će on po njoj.

Smejaćeš se k’o napasniku

Meni, kad kao sad
Ščepam te za tu lepu kiku...
Oh! ispio bih, rad,

Jagodin miris što ti rubi

Tu rascvetanu put!
Nasmej se kad te kradom ljubi
Lahorov blagi skut;

Kada te rumen šipak draži,

Nasmej se šali toj,
A meni, ludice, pokaži
Najlepši smešak svoj.
……………………………….

Sedamn’est leta! Bićeš srećna!

Livade oko nas,
I zaljubljena polja večna,
Ti sa mnom, divni čas...

Zagrljeni, slićemo reči

 U jedan lepi sklad,
Pa ćemo gorski brzak preći,
Zaći u šumski hlad...

Kad srce nesvest obuzme ti,

Kad, obamrla sva,
Zatvoriš oči, ti ćeš hteti
Da te ponesem ja...

Ustreptalu ću te duž puta

Nositi; ptičji poj
Andante će da procvrkuta
Na grani leskovoj...

Šaptaću ja na usne tvoje,

Stiskaću telo to,
Kao da nosim dete, što je
Klonulo, pospano.

Ta plava krv, sjaj kože bele,

Biće nam vino, zanos naš;
Šaputaću ti reči smele,
Gle - reči koje znaš!

Bujaće životni sok tiho

Kroz šume; sunčan dan
 Zasuće finim zlatom njihov
Zelenorumen san.
…………………………………..

Uveče? Šetnja nastavlja se,

Krivudavi naš put,
Nalik na stado koje pase,
Stiže u svaki kut

Voćnjaka, gde se trava plavi;

O kako snažno tu
Već se na milju miris javi
Jabuka koje zru!

U selo ćemo natrag stići

Kad padne polumrak,
I miris mleka će se dići
U sveži tamni zrak;

I miris đubra, miris staja

Gde teče život tih,
Pun ritma sporih udisaja,
Pun leđa velikih

Čiju belinu obasjava

 Svetiljke tračak žut,
I vonj balege mirnih krava,
Posvuda razasut...

- Očale bake koja skriva

Dugački nos u svom
Molitveniku, i vrč piva
Sa drškom olovnom,

Pun pene, - usta koja važno

Iz lule šire dim
I, pušeći, još grabe snažno
Usnama mesnatim

S viljuške šunku, pa je melju,

Dok zari svaku stvar,
Kovčege stare i postelju,
S ognjišta sjajni žar.

I dečja stražnjica debela

Kroz polumrak se sja, -
Detence kleči, njuška bela
U šolji mu je sva.

A do nje druga njuška stiže

Režeći prekor blag
I mališanu lice liže,
Jer joj je ipak drag...

Pred vatrom što treperi, jarka,

I ponad veza svog,
Pokazuje nam jedna starka
Svoj profil crn i strog.

- Sve ćemo znati što se zbiva

U ćumezima tim
Kad plam zapljusne okna živa
Što zasjaju se njim!...

- A zatim, tamo gde crn leži

Jorgovan, rascvetan,
Maleni prozor kroz mrak sveži
Sjaće nam, nasmejan...

Doći ćeš, doći! jer te volim.

U lepoj šetnji toj,
O, budi sa mnom! Ja te molim.
ONA. - A šta će pisar moj!

15. avgusta 1870.

 ZATEČENI

Tamni u snegu i u magli,

Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,

S guzama uvis, i - o jade! –

Oči im divni prizor slade
Dok Pekar hlebac mesi.

Motre ga kako testo sivo

Obrće, pa ga gume živo
U rupu što se žari,

I čuju - dobri hleb se peče,

Sa Pekarovih usta teče
Nekakav napev stari.

Tu šćućureni, ne miču se,

Dah sa okna udišu u se,
K’o miris toplih grudi,

Dok se zbog nekog noćnog slavlja

Pletenica od hleba spravlja
 Pred pogledom što žudi,

Dok pod gredama što se dime

Mirisna kora cvrči rime
S popcima raspevanim,

Pred rupom tom gde život diše

Ne vide svoje rite više
Očima začaranim.

O, svaki sneva kako jede,

Isusi jadni što se lede, -
Pa ipak se tu kupe

Da stisnu ružičaste njuške

Uz rešetke, i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,

Otupeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bedne hlače
I košulje im se izvlače
U zimskom vetru ljutom.

(20. sept 70.)

 ROMAN

Sedamn’est je leta neozbiljna dob.

- Veče: k vragu metež i luster kafane
Pod kojim kriglama punili smo drob!
- Išetamo tad pod lipe rascvetane.

U sumraku junskom dah lipe je drag,

A vazduh je tako blag, da sklapa oči.
Vetar, pun žagora - jer blizu je grad –
Miris vinograda i piva svud toči...

II

- No gle tamni azur, krpa sićušna

U ram male grane što je zabasala,
Bocnut od zle zvezde što se topi sva
S blagim drhtajima, blistava i mala...

Sedamn’est godina! Noć junska! - Ti, pjan,

Osećaš, krv ti se k’o šampanjac kreće
Kroz žile; na usne, kroz bunilo, san,
Kao sitna buba poljubac ti sleće.

III

Srce robinzoni kroz priče i sne

- Kad neki gospodin, ukrućen od štirka,
Vodi kćer, na kojoj dražesno je sve,
U sjaju fenjera koji bledo žmirka...

I jer joj se čini da si mnogo mlad

I naivan, ona, kad kraj tebe mine,
Živahna i laka, okrene se tad...
- Na usnama tvojim ginu kavatine ...29

IV

Zaćoren. Otkačen do avgusta. Još

I sonete pišeš: ona im se smeje.
Prijatelji odu. Kažu: “Ukus loš!”
Najzad stiže pismo: smilovala se je.

Te iste večeri opet puniš drob

Kriglama u buci blistave kafane.
Sedamn’est je leta neozbiljna dob
Kad gradom mirišu lipe rascvetane.
23. septembra 70.
 ZLO

Dok zvižde crveni ispljuvci karteča

Kroz modrinu neba, dok čitave čete,
Skerletne, zelene , kosi ratna seča,
30

Kraj Kralja čijih su rugalica mete,

Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,

Stvarajući hrpe krvave... - O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!

Postoji Bog što se smeje sa oltara

U cveću, tamjanu, kaležu od zlata,
Kog hosane njišu pa ga dremež hvata,

A bude ga majke koje bol obara

Kada, suzne, u svom crnom ubrađaju,
Zamotan u rupčić, krupan groš mu daju!
 ĆESARSKI BES31

Preko rascvetanih travnjaka korača

S cigarom, odeven u crno, i bled.
Mišlju se u cvetne Tiljerije vraća,
- U mutnim očima žari mu se jed...

Opi ga orgija od dva desetleća!

Jednom je rekao sebi: “Moj je dah
Dovoljan da zgasne sloboda k’o sveća!”
Sloboda ožive, pa ga mori strah!

U klopci je... Čije ime nemo zbori,

Drhtav? Kakvo ljuto kajanje ga mori?
Ko to zna! Carske mu oči skriva mrak...

Kratkovidi kum mu možda mira ne da...

32

-I kao u veče Sen-Klua, on gleda

Oblak, što s cigare lebdi, plav i lak.
 SAN ZA ZIMU

Njoj

U ružičasti vagon sa plavim jastucima

Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam lepo. Gnezdo s pomamnim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.

Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor

Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.

I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, k’o pauk lud...

Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni,

I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će da skita svud...

U vagonu, 7. oktobra 70.

 SPAVAČ U DOLU

To je zelen-rupa s raspevanom rekom

Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.

Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.

S nogama u cveću, on se u snu smeška,

Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.

Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Oktobra 1870.
 U ZELENOJ KRČMI,
u pet popodne

U skitnji mi čizme stradale od šljunka

S ceste. U Šarleroa uđoh osmog dana.
U Zelenoj krčmi - ručak: mlaka šunka
I još kriška hleba, maslom namazana.

Protegavši noge pod zeleni sto,

Blažen, zagledah se u naivne šare
Sa tapeta. - Ali beše divno to
Kad cura, sisata, očiju što žare,

- O, ta ne zna šta je strah od poljubaca!

S osmehom, dade mi hleba i maslaca
I šareni tanjir, pa kad mi ukrasi

Rujno-belu šunku glavicom češnjaka,

Te mi nasu kriglu čija pena laka
Beše pozlaćena suncem što se gasi.
 ZLOĆA

U trpezariji smeđoj, što miriše

Na firnajz i voće, dočepavši neku
Belgijansku klopu - koju, ne znam više –
Komotno se svalih u fotelju meku.

Slušao sam uru, srećna i spokojna

Duha... Kuhinjska se rastvoriše vrata
I uđe sluškinja - zašto, nemam pojma –
S lukavom frizurom, raskopčanog vrata.

Još detinja usta napućivši, poče

Da miluje prstom svoj obraz, to voće,
Tu rumenu breskvu, od somota svu,

I da mi ugodi, primače mi jelo,

Te da bi dobila poljubac zacelo,
Šapnu: “Vidi - obraz nazeb’o mi tu!”

Šarleroa, oktobra 1870.

 BLISTAVA POBEDA KOD SARBRIKENA
IZVOJEVANA S POKLICIMA ŽIVEO CAR!33

Belgijska gravura u veličanstvenim bojama,

prodaje se u Šarleroa, 35 santima

Apoteoza, plava i žuta, u sredini

Grli cara što jaše na ognjenom đi-đi,
Presrećan, pošto mu se sve ružičastim čini,
A blag je kao ćalac, kao Zevs gnevom vri.

U dnu, poneki redov, što malo je odrem’o

Kraj bubnja što se zlati i topa crvenog,
Sad se uljudno diže. Navlači jaknu Remo,
Smantan Imenom sjajnim kad vide Vođu svog!

A Vojin, nakostrešen, zdesna i nešto bliže,

Na kundak ostraguše naslonjen, k nebu diže
Ručerde: “Živeo Car!!!” - Sused mu mrtav ’ladan...

K’o crno sunce niče koporan iznenadan,

Prostodušni se Soldo, crven i plav, iz njega
Pomalja, i stražnjicu pokazuje: - “Zbog čega?...”

Oktobra 1870.
 ORMAN

Taj rezbaren orman, sav u hrastovini,

Naliči na stare, dobroćudne ljude,
A kad je otvoren, prosipa u tmini
Mirise što zanos poput vina bude.

U njega se mnoštvo starudija strpa,

Mirišljavog rublja il’ marama baka
S likom čudovišta, zatim starih krpa
Ženskih ili dečjih, uvelih čipaka.

- Tu i medaljona ima, i portreta,

Traka kose; tu je miris suvog cveta
Sa kojim kao da miriše i voće.

- O drevni ormane, tebi je poznata

Mnoga priča koju ispričati hoćeš
Kad škripeći širiš svoja crna vrata.

Oktobra 70.
 MOJE BOEMSTVO

Fantazija

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;

Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.

- Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
- A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeći u jesenje veče,

Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa - sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,

Ja sam prebirao, k’o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji - stopu pored srca!
 GAVRANI

Gospode, kad se livada sledi,

Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cveće bledi,
Sruši s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.

Armijo čudna okrutnog krika,

Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzduž reka koje se žute,
Kraj kalvarija mučenika,
Na jarku, grani što se trese,
Raspršite se, skupite se!

Nad Francuskom, nad svakim poljem

S prekjučerašnjom žetvom smrti,
34

Nek vam se zimsko kolo vrti

Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dužnost u svako doba,
O crna ptico, vesniče groba!

Ali, Gospode, na jarbolima

Hrašća u opčinjenoj noći
Nek majska ptica pesmu toči
Za svakog ko u šumskim dnima
Bez budućnosti prikovan leži
U travi iz koje niko ne beži.
 ZASELI35

Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka,

Na butnjači grče kratke prste grube;
Namćorstvo im curi preko potiljaka
Kao kad zid stari procveta od gube;

Njihov čudni skelet na kostur stolica

Nakalemila je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!

Ti starci, spleteni sa tim sedištima,

Osećaju kad im sunce kožu glača,
A kada opaze sneg na prozorima
Zadrhture bolno k’o žaba krastača.

Mnoga ih udobnost za Sedište veže,

Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.

I ovi pijanisti što bubnjati vole

Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole.
Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja...
Dignu se i frču k’o ošamarene
Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja,
Čakšire im prete s boka, naduvene.

A vi ih slušate, i na zid im tamni

Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči k’o zenice žive! .

Nevidljivom rukom ubijaju mučki:

Kad se smire, liju otrov zena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.

Opet sednu, ruke sred masnih manžeta

Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.

A kad strogi san im obori vizire,

Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplođene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,
Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zareza, njiše ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvećem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.
 FAUNOVA GLAVA

U zelenom lisju, škrinji s mrljom zlata,

U lisju kroz koje plovi treptaj blag,
Gde u divnom cveću san poljupce hvata,
Rasparavši živo taj prekrasni sag,

Unezveren faun širi svetle oči

I belim zubima grize crven cvet,
A s krvavosmeđe usne mu se toči,
Kao staro vino, smeh u šumski splet.

I kad je pobeg’o, poput veverice,

Smeh mu još treperi sa listova svih,
A zlatni Poljubac šume, što od ptice
Bio se prepao, opet biva tih.
 CARINICI36

Oni što kažu: šlus, i što su psovci vični,

Vojnici, talog Carstva, bivši junaci mora,
Svi nisu ništa naspram Vojnika Ugovora
Što sekirama seku sam azur pogranični.

Sa nožem i sa lulom, ozbiljni, neumorni,

Kad k’o gubica kravlja mrak u šumama slini,
Vodeći svoje doge povodcem, u tišini,
Oni polaze u noć, za strašnu obest orni!

Modemi zakon s njima noćne Faunke traži,

Fauste i Dijavole hvataju ti junaci:
“Dosta je, bivši ljudi! Denjkove te odbaci!”

A kad njegova svetlost dođe do mladih draži,

Carinik onda revno sve pregleda, svud vime!
Pakao Prestupniku kojega rukom dirne!
 VEČERNJA MOLITVA

Ja živim zaseo, anđeo sred ruku

Berberina, s kriglom, u dimu cigara;
A vrat moj i trbuh nalikuju luku
Pod vazduhom punim nestvarnih jedara.

Kao vreli izmet iz golubinjaka,

Hiljada me Snova tako slatko peče
Da mi srce, nežna kora u biljaka,
Prokrvari zlatnim polenom što teče.

Potom, pošto brižno sa snovima svršim,

Nakon tridesetak krigli, kruta java
Tera me da hitno, sabran, nuždu vršim.

Pitom kao Gospod kedara i trava,

Ja premokrim nebo, dok svi suncokreti
Šalju pozdrav mlazu što visoko leti.
 PARISKA RATNA PESMA37

Prolećni dani očevidno stižu,

Jer iz srca zelenih Imanja
Tjer i Pikar uspeše da dižu,
38 39

Da otkriju sva svoja blistanja!

Maju! kakvi ludi gologuzi!

Vi u Sevru, Medonu, Banjeu,
Čujte kako dobrodošli druzi
Premaletne stvarčice nam seju!

On tam-tam i mačeve vole

A ne stare kutije za sveće;
Dobri došljak ne igra se jole,
Već crvenim jezerom se kreće!

Kad se one žute ćupe sjate

I na naša legla se obore,
Mi bančimo baš u takve sate
U svetlosti naročite zore!

Tjer i Pikar - te sile sunule

S petrolejem da prave Koroe:
Suncokrete s naših polja gule,
K’o gundelji evo nam se roje...

Njihov rod je sultan Tata-Mata!...

U šeboju Favr leži eno,
40

Žmirkanje ga akvaduktno hvata,

Šmrče bogme baš zabibereno!

I kraj vašeg petrolejskog tuša

Vruć je pločnik velikoga grada,
Pa sad zbilja treba da se kuša
Vašoj roli udar da se zada...

A Seljani što se sada bane

I šepure u čučanju svome
Čuće dobro kada male grane
Pod crvenim gnječenjem se slome!
 MOJE MALE DRAGANE

Suzni hidrolat polja mije

41

Nebeskog kupusišta:
Pod sisavcem što slinu lije,
Kao dva obla prišta,

Čudne se lune bele vama,

Od buganaca obe,
Dok zveckate kolenicama,
O ljubljene rugobe!

I tako smo se zavoleli,

Moja rugobo plava!
Rovita jaja mi smo jeli
I otrov ludih trava!

Pesničku si mi krunu dala,

Moja rugobo smeđa!
Dođi mi sad u krilo, mala,
Da bičujem ti leđa!

Izbljuvah tvoje briljantine,

Odurna moja crnko,
I trbuh moje mandoline
Od tebe bi već crk’o.

Pih! moja slina osušena,

Ti moje groblje riđe,
Sa tvojih grudi, usmrđena,
Još nikako da siđe!

O moje male ljubavnice,

Mrzim vas iz dna duše!
Neka se vaše ružne sise
Od bolnog drpa guše!

Čuvstvitelnosti moje fine

U zemlju utapkajte;
- Hopa! - o moje balerine,
Malo mi zaigrajte!

Vaše su lopatice tropa,

Ljubavi moje male!
Sa zvezdom s boka štono ćopa
U igru ste se dale!

I za ta ovčja čela čvrsta

Svoje sam rime sklad’o!
Slomio bih vam zato krsta
 Što ljubav vama dadoh!

Bljutave zvezde promašene,

Pokuljajte u rupe!
Vi ćete crći, samarene,
Kad ružne brige hrupe.

Uz čudne lune dve na vama,

Od buganaca obe,
Zazvečite kolenicama,
O voljene rugobe!
 ČUČANIJA42

Kada oseti, pozno, gađenje svog stomaka,

Fra Milotus, gledajući zamagljenom zenom
U prozor sa kojega strelama svojih zraka
Sjajni ga čanak sunca obasipa migrenom,
Svoj trbuh pope počne krevetom da bacaka.

I dugo se koprca preko postelje, s koje

Kad spusti se, uz trbuh koleno mu se trese,
Preplašen kao starac što burmut progut’o je,
Jer sad će beli lonac morati da donese
I zadići do krsta skute košulje svoje!

Kad čučne, zimogrožljiv, na nozi mu se grče

Prsti; dok sunce lije na okna od papira
Boju peciva, njemu drhtaji kožom trče,
A čičin nos, lakiran, dok sjajni zrak ga dira,
Nalik mesnatoj grani korala nekog, šmrče.
……………………………………………..

I čiča se tu krčka, but mu u vatru tone,

Sedi svijenih ruku, otromboljene usne,
A lula mu se gasi, smude se pantalone,
U vedrom mu želucu hrpa škembića pljusne
I stane da se miče k’o ptice što se gone!

Usnuli darmar svuda prljave prnje širi,

Zaspale su uokrug poživinčene stvari;
Klupice, čudne žabe, tmina u ćošku smiri,
K’o užasni pevači, zinuli su ormari,
Pun groznih apetita, iz ždrela san im viri.

Celu tu tesnu sobu gadna toplina prože;

Gužvom je od dronjaka napunjen mozak čiče.
On čuje gde mu dlake rastu iz vlažne kože
I, štucajući važno i smešno, on ističe...
Ćopava klupa i on nikako da se slože.
………………………………………………..

A u večernjem času, kad mu na mesečini

Na obrisu stražnjice cure svetlosne sline,
Tad jedna sena čučne na snežnoj pozadini
Rumenoj k’o trandafil... - Ćudljiv, po nebu mine
Nos, goneći Veneru u nebeskoj dubini.
 SEDMOGODIŠNJI PESNICI43

I Majka, sklopivši svesku zadataka,

Gordo bi otišla, ne videć’ dečaka
Čije krupno čelo i oči mu plave
Kažu da mu dušu sva gađenja dave.

Čitav dan je bio razuman i vešto

Pokoran, pa ipak, bockaše ga nešto,
Dvoličnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboči,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, ječ’o bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuće, zimi, mesečina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oči zvao priviđenja,
Sluš’o kako gmiže šugavo rastinje.
Sućut! Prisan beše s decom sirotinje
Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na sraćkalicu
- I zbore s ljupkošću kretena na licu!
Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenađenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled - što laže!

Sa sedam godina pis’o je romane

O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otkrio bi u novinskoj slici
Smejanje Španjolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - žustru, crnooku
Kćer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leđa mu pala, tresuć’ pletenicu;
On joj je u ćošku grizao zadnjicu,
Jer gaćice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je dis’o miris kože njene.

Boj’o se nedelje zimske, natuštene,

Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim će Bibliju da čita;
Noću bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrađa stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanj’o je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzleće, što se miče, valja!

A što je sladio svoje tajne drage,

Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Čitao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma
I dok on, ležeći na čaršavu belom,
Predoseća jedro svojom dušom celom!

26. maja 1871.

 SIROMASI U CRKVI

Smradni im dah mlači vazduh božjeg dvora,

U hrastove klupe dok zbijaju tela
Podižući oči k pozlatama hora
Gde pobožnu himnu dograbiše ždrela;

Srećni i ponizni k’o psi koje tuku,

Voska udišući vonj, k’o miris hleba,
Uporne i smešne molitve u muku
Siromasi šalju put dalekog Neba.

Iako je Bog ih mučio šest dana,

Svaka od tih žena rado klupe glača!
U krilu im čudna deca, umotana
U nazovi krzna, guše se od plača.

Vadeć’ ružne dojke, pijaćice supe

Ne mole; molitva iz očiju viri;
Pogled im privlače razmetljive grupe
Ženskinja, njihovi nastrani šeširi.

Napolju - glad, zima, muž što terevenči:

Još sat, pa će opet u zla svakojaka!
A oko njih stenje, unjka, šapće, ječi
Zbirka starih žena teških podgušnjaka.

Tu su umobolni i padavičari
Od kojih bežaše svet s raskršća juče:
Tu njupaju nosom neki misal stari
Slepci koje džukac kroz dvorišta vuče.

I taj puk prosjački glupu veru slini,

Beskrajna mu žalba ka Isusu kulja,
Dok on, žut od sunca, sanja u visini,
Iznad zlih trbonja i mršavih hulja,

Iznad lakrdije klečećega sveta,

Iznad smrada mesa i krpa u plesni
- A molitva rečju odabranom cveta,
Mistika, već sasvim nasrtljiva, besni,

Kad, kroz crkvu gdeno sunce gine, kroče

Sa smeškom, u svili, bolje Dame, koje
Boluju od jetre i - Isuse! - moče
U škropionici žute prste svoje.
 OTETO SRCE44

Tužno mi srce na krmi bali,

Srce, što krdža prekri ga svud.
Tu njega njihov žvakanac zali,
Tužno mi srce na krmi bali:
Kad smeh se čete na njega svali
I gromkog vica surovi sud,
Tužno mi srce na krmi bali,
Srce, što krdža prekri ga svud.

Itifalična, redovska, reska,

Iskvarila ga sprdanja ta!
Za kormilom se prostrla freska
Itifalična, redovska, reska.
O valu gde se mađija ljeska,
Umij mi srce, nek čisto sja!
Itifalična, redovska, reska,
Iskvarila ga sprdanja ta!

Kada svu krdžu družina stuca,

Oteto srce, šta li ćeš tad?
Sto će bahovski tu da se štuca
Kada svu krdžu družina stuca!
A moj će stomak da vri i puca
Ako mi srce preplavi gad:
Kada svu krdžu družina stuca,
Oteto srce, šta li ćeš tad?

Maja 1871.
PARISKA ORGIJA ili PARIZ SE PONOVO
NASELJAVA

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!

45

Sunce žarkim dahom bulevare briše

Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!

Hajdete! Nove će požare da spreče.

Evo vam kejova, kuća, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno veče
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara! 46

Skrijte mrtve dvore u daščane niše!

Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo riđeg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!

Krik kuća od zlata, o pohotne kuje,

Žderačice kataplazmi , on vas traži!
47

Hitajte! Noć grča, noć radosti truje

Ulice! Pijanci, nek vam piće blaži

Očaj! Zar nećete - kad sjaj razuzdani,

Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći –
Sliniti u čaše, mrtvi, savladani,
Motreći kroz bele daljine, bez reči?

Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!

Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Čujte kako skaču usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!

O gnusovna srca, o užasna ždrela,

O ralje, smrdite još jače pred nama!
Vino za prostačka obamrla tela...
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!

Širite nozdrve za ohole muke,

Močite otrovom žice svojih šija!
Na dečjem potiljku Pesnik će vam ruke
Skrstiti, zboreći: “Nek vas ludost vija,

Hulje, jer kopate po utrobi Žene,

Bojeći se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!

Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,

Sifilitičari, kraljevi, luđaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutke
- O gnjileži! - on će sa sebe da zbaci!

I kad se, ištući svoj novac, bez svesti

Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskaće daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!

Kad si se naples’o u gnevu, o grade,

Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si trak prolećni dobrote i nade
U zeni, klonuvši, sačuvati znao,

O moj bolni grade koga smrt već hvata,

Pružen u Budućnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,

Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,

Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crvi žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!

I to nije loše. Jer sve to ne kida

Krila tvom Napretku, k’o što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
48
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije.”

I mada si oku užasan i jadan,

Mada u Prirodi nijedan grad živi
Još nije postao čir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!

Moćni pokret sila štiti te, a dani

Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo ključa, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!

Pesnik će uzeti plač Osramoćenih,

Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuće ljubavlju k’o bičem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!

Sređeno si, Društvo! - jer orgija rida

Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crvenećeg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!
 RUKE ŽANE-MARIJE

Snažne su ruke Žane-Marije

I plamnim letom osunčane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne k’o ruke u Huane . 49

Močvara slasti da li toči

Po njima preliv smeđe boje?
Ili ih mesečina moči
U jezeru vedrine svoje?

Na kolenima divnim mime,

Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?

Pred žarkim nogama Madone

Zar ožuti ih zlatno cveće?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih teče.

Ruke što teraju dvokrilce

Kad bumbare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrove cede?

U kakav san to one tonu

U teglenjima kad se šire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?

Ne, limun nisu prodavale,

Ni tamnile kraj nogu Boga,
Ni pelene još nisu prale
Deteta nekog plačljivoga.

To nisu ruke rođake male,

Ni radnica, širokih čela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilištu sunca vrela.

To su ruke što kičmu tlače,

Ruke što nikad zlo ne čine,
Ruke, od konjske snage jače,
Ruke kobnije no mašine!

Porazivši sve svoje jeze

I vinuvši se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne božjeg hrama!

One vas mogu i na muke

Da udare, o fine žene,
Da zdrobe vaše gadne ruke,
Narumenjene, nabeljene!

Kad njihova se ljubav javlja,

Svakoj se ovci smuti ćupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im što nastupa!

Od svetine im smeđi beleg

K’o u jučerašnjih nedara;
50

Buntovnici im dati žele

Poljupcem dokaz svoga žara!

Izbledele su kao breze

Na suncu koje ljubav kruni,
Noseći teške mitraljeze
Preko Pariza što se buni!

Ah! katkada, o Ruke svete,

Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne drži, lete
Krici blistavih beočuga!
A katkad, anđeoske ruke,
Biće se naše čudno smuti
Kad krv iz prstiju vam puste
Da zbrišu sunce s vaše puti!
 MILOSRDNE SESTRE

Mladić sjajnog oka, smeđe kože, tela

Kom lepotu krpe ne bi smele kriti,
Što bi od Genija nekog, ispod vela
Noćnog, u Persiji, mog’o voljen biti,

Devičanski mio u obesnoj zloći,

Gord zbog svojih prvih tvrdoglavih htenja,
Sličan mladom moru, plaču letnjih noći
Nemirnom na logu od draguljnog stenja,

Mladić, pred ružnoćom sveta punog jada,

Kada talas besa u srce mu grune,
Pun večne, duboke boli svoje, tada
Uželi se sestre milosrđa pune.

Ali Ženo, hrpo utrobe, sućuti,

Ti nisi ta sestra nikad bolu ljudi,
Ni tvoj pogled, trbuh gde riđi mrak ćuti,
Ni laki ti prsti, ni silne ti grudi.

Usnula slepice ogromnih zenica,

Naši zagrljaji pitanja su samo;
Mi tebe nosimo, o ti nosačice
Dojki; tebe, Strasti, uljuljkati znamo.

Svoju obamrlost, i mržnje, nemoći,

I surovost koju odvajkada piješ,
Sve nam vraćaš, ipak nezlobiva Noći,
Kroz krv koju štedro svih meseci liješ.

- Kad, nošena časak, užasne ga Žena,

Ljubav, zov života, pesma delovanja,
Tad plamena Pravda i Muza zelena
Muče ga lepotom svoga nastojanja.

Čas mir, a čas blesak u duh mu se penje;

Napušten od dveju okrutnih Sestara,
Zbog nauke plodne dok s nežnošću stenje,
Krvava se rana na čelu mu stvara.

Al’ mrak Alhemije i učenje sveto

Prezire ranjenik, gord učenjak, koji
Zna da mu je srce samoćom sapeto.
I on, lep još uvek, neka se ne boji

Smrti, nek veruje u krajnji cilj, Snove

U noći istine, let kroz carstva njena,
Nek u bolno telo i duh tebe zove,
Milosrdna sestro, Smrti tajanstvena.

Juna 1871.
 SAMOGLASNICI51

A crno, E belo, I rujno, O plavo,

U zeleno: tajna rođenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,

Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,

Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,

Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!
52
 *

Zvezda ti prosuzi rujna u školjke čujne,

Beskraj ti razvi beo niz slabine svoj tok;
More ti zabiseri riđe na dojke bujne,
A Čovek iskrvari cm uz tvoj carski bok.
 PRAVEDNIK53

Fragmenti

Tu stajaše Pravednik, k’o odvaljen od zida.

Zrak mu zlatio rame. A s mene znoj je tek’o:
“Ti bi hteo da vidiš svetlucanje bolida?
I da uspravan slušaš ono zvezdano mleko
Što zuji u rastenju, i roj asteroida?

Lakrdije su noćne ustremile se na te,

O Pravedniče! Zato pod krovom skriven budi!
Nek usne ti u platnu molitvom slatkom pate!
I kad ti kucne neko na oltar, u zabludi,
Reci mu: Ja sam sakat, idi od mene, brate!”

I Pravednik stajaše sred straha i groženja

Trava što poplaviše kad mrtvo sunce pade:
“Da li prodaješ jastuk tih svojih poklonjenja,
Starče, hadžijo sveti! O armorički barde!
Plačljivče s Maslinjaka, poplavo sažaljenja!

Ti, brado porodice, pesnico ovog grada,

Verniče blagi; srce što iz kaleža niče,
Vrlino i ljubavi koju slepoća svlada,
Više no kučka glup si i gadan, Pravedniče!
Jer ja sam taj što pati i što se buni sada!

Zato nad svojim mesom ja plačem sad, o glupi,

I smejem se toj nadi u oprost koji znamo!
Proklet sam, dobro! pijan, svu ludost i smrt upih,
Kako god hodeš... Ali počini, lezi samo,
Ja ne diram tvoj mozak izlapeli i tupi!

Ti si Pravednik, najzad! Pravednik! To je dosta!

Istinska je ta nežnost, ta vedra pamet, koja
Poput kita u noći šmrče! Sebe k’o gosta
Iz sveta si prognao, i naricaljka tvoja
Zbog skrhane ti kuke već grozomorna posta!

I ti si božje oko, o bedniče bez stida!

Pa nek božanske pete pređu mi preko vrata,
Bednik si! Tvoje čelo vrvi od silnih gnjida!
Gnušam se svetaca, Isusa i Sokrata!
Poštujte Prokletnika što u noć srce kida!”

Uzviknuh to na zemlji u grozničavom kriku,

Ispod nebesa što se mimom belinom kriju;
Preda mnom nesta traga tom sablasnome liku
Koji odnese moju okrutnu ironiju...
- O vetre noćni, dođi i zbori Prokletniku,

Dok u ćutanju ispod tih stubova plaveti,

Razbacavši komete i čvorišta beskraja,
U moćnome kretanju kojemu krah ne preti,
Poredak, večno budan, kroz nebo puno sjaja
Vesla, a s plamnih kola bezbroj mu zvezda leti!

Ah! stidom okovraćen, nek ode on od mene!

I večno moju patnju nek preživa i žvaće
Slatku k’o šećer slepljen na zube pokvarene!
Poput kučke na koju čopor žućova skače,
Pa krv na boku liže utrobe raznesene.

Nek truća milosrđa, napretke usmrđene...

- Gnušam se tih očiju kineskih usred sala.
Nek buji-paji, nalik na dečicu-kretene
Što pred smrt su se, blaga, nenadno raspevala.
O Pravedni, pogan vam u trbuhe od stene!
Gospodinu Teodoru de Banvilu54 PESNIKU
POVODOM CVEĆA

Tako će uvek, spram azura

Crnog, ka mom od topaza,
U tvoje veče da se gura
Ljiljan, taj klistir svih ekstaza!

Danas, kad tapioka pravi,

K’o mnoge biljke, proizvod svoj,
Ispiće krin bljuvanjak plavi
U tvojoj prozi pobožnoj!

- Ljiljan gospodina Kerdrela , 55

Sonet iz tridesetih leta,

Krin što za slavu menestrela
S krasuljkom i klinčacom cveta! 56

Ljiljani! reci, gde se vide?

A u tvom stihu, k’o rukavi
Grešnica što se mazno stide,
Uvek se njihov drhtaj javi!
Uvek kada se kupaš, Dragi,
Košulji ti pazuha plava
Nadme jutarnji vetar blagi
Što na spomenku ružnom spava!

Jorgovan tek - o klackalice!

Ljubav je tvoja dozvolila!
I one šumske ljubičice,
Ispljuvke slatke crnih Vila!

II

O vi Poete, blago vama

Kad naduvate svoje Ruže
Na lovorovim stabljikama,
Kad se kroz sve oktave pruže!

Kad BANVIL može da ih sliva

Crveno-snežne u krkljancu,
Kad zlobno blagohotna štiva
Tresnu u ludo oko strancu!

O vi Fotografi, baš vrsni,

Vaši šumarci, polja vaša
Florom su svojim raznovrsni
K’o zapušači s raznih flaša!

O uvek biljni svet, Francuzi,

Svadljivi, smešni, sušičavi,
Gde jazavčarev trbuh puzi
Ploveć’ kroz mir u suton plavi,

Gde crtaju se nemilice

Lotosi plavi, suncokreti,
Kraseć’, za mlade pričesnice,
Roza-bakrorez, uz lik sveti!

Strofa, taj prozor sekadaše,

Odi s asokom lepo pada:
57

Leptir što sjajnim krilom maše

Pogani preko Belih Rada.

Širiti stari, travuljine!

O zvrčke cvetne što su dobre
Da čast Salonu starom čine!
- Za gundelje su, ne za kobre

Te vegetalne plačne lutke

Koje kod Granvila se šire,
58

Nadojiše ih bojom ćutke

Zle zvezde što kroz vizir vire!
Kad balava vam frula svira
Glikoze nam se divne cede!
- Jaja pržena sred šešira,
Ljiljani, ruže i rezede!

III

Pašnjakom panskim bos se šećeš,

O beli Lovče, pa bar malo
Botaniku zar znati nećeš?
Ne možeš il’ ti nije stalo?

Bojim se, ti bi udesio

Da s Popcem španska Muha ide,
I s plavom Rajnom zlatni Rio,
Ukratko, Švedska uz Floride:

No Umetnost, moj Dragi, uze

Pravilo što nam drugo zbori:
Eukaliptusom ne puze Heksametarski konstriktori.

U dužnost Mahagona spada,

Čak i sred pesničkih Gvajana,
Slivanje majmunskih kaskada
I teško bunilo lijana!
- Najzad, zar cveće ruzmarina,
Živog il’ mrtvog, ili Krina,
Vredi k’o suze voštanica
Ili k’o izmet morskih ptica?

-I eto, to sam reći hteo!

Čak da si, zamišljen duboko,
U bambusovu izbu seo
- Smeđ zastor, zatvoreno okno

Smandrljao bi ipak cvatnje

Dostojne nastranih Oaza !59

Pesniče, to ti je do patnje
Smešno, i tašto kao fraza!

IV

Ne reci pampe rascvetane

Gde crna buna žrtve traži,
Nego pamuke i duvane!
Berbe egzotične iskaži!

Dok Feb ti belo čelo štavi,

Pričaj koliko daje renta
Velaskes Pedm u Havani;
Pokaki pučinu Sorenta

Gde lete labudi nad morem;

Nek ti je stih reklama živa
Iverju mangla koje tvore
60

Aždaje ljute i sečiva!

Stih ti u krvavu gre šumu

I otud drugu temu neće
Doneti Ljudima sem gumu,
Srčani lek i beli šećer!

Kaži da 1’ veo plavog sjaja,

Kraj Povratnika, uz vrh snežni,
Čine bube što legu jaja
Il’ mikroskopski lišaj nežni?

Lovče, potraži broća nama

61

Iz kog se miris isparava

Dok Priroda u čakširama
Za Armiju ga rascvetava!

Nađi, kraj šume koja sniva,

Cveće što liči njušci, puno
Pomade zlatne koju sliva
Na Bivolovo zlatno runo!
Nađi sred livada što snatre,
Gde srebrn-malje plavet zare,
Kaleže pune jaja vatre
Što se u sokovima vare!

Pronađi čičak od vunice

Kojemu deset magaraca,
S okom od žara, predu žice!
Klupu od cvetnih konopaca!

Iz crnih rudnika izbavi

Cvetove skoro skamenjene
Koji uz tvrdi jajnik plavi
Imaju žlezde spupoljene!

Na zlatnom pladnju, svakog dana,

Služi nam, lukavoga lica,
Svoj gusti gulaš od ljiljana
Što grize metal naših žlica!

Silnu će ljubav reći neko

Kojom se oprost mračni stiče.
Ali ni Renan ne bi rek’o
62
Da vide plavi Tirs kad niče!
63

Razigraj zato pomamnosti,

Neka se barom miris prospe;
I uzdigni nas k nevinosti
Nevinijoj od svake Gospe...

Trguj! putuj! medijum budi!

I procvašće i tvoja rima
Kao natrijum kad poludi,
K’o kaučuka bujna plima!

Opsenaru! - iz pesme tvoje

Gde neobično cveće cveta,
Dioptrijske nek navru boje
S leptirom elektriciteta!

I eto paklenoga veka!

Stižu i telegrafske žice
- Čelična lira, divna zveka –
Na tvoje krasne lopatice!

Pa nek o bolesti krompira

Zapeva tvoja poezija!
- A da se lakše struna dira
Pesama punih misterija
Što se čitaju od Tregijea
64

Do najdaljega kutka sveta,

Ti kupi knjige od Figijea 65

Ilustrovane - kod Ašeta !

66

14. jula 1871.

Alsid Bava
A.R.
 PRVE PRIČESTI

Te seoske crkve zaista su glupe

S kipčićima ružnim što stubove pljuju
I slušaju popu što unjka na klupe
O Bogu, dok vazduh cipele mu truju:
Ali zraci sunca u krošnji se kupe
Da vitražu stare boje oživljuju.

Taj kamen oseća drhtaj zemlje rodne.

Gledajte te hrpe stenja, kad se pruže
Sred sjajne ravnice, pohotne i rodne,
A kraj njih, u žitu, žute staze kruže,
Pod stablom gde zena poplavi u podne,
Kraj grbavog duda i sraćkave ruže.

To se svakog veka gruševinom mala

Da bolje poštuju taj čardak i popa;
U slamnatom svecu, Gospi iz misala
Neka svoj groteskni rov mistika kopa –
Muhe, pronoseći vonj krčme i štala,
Kljukaju se voskom sred sunčanog stropa.
Deca se duguju porodici, kući,
Gde rad ih otupi, gde briga se zgrne –
Odu od božjega sluge, ne znajući
Da, gde on ih dime, njima koža trne.
Pop će senovit krov k’o platu izvući
Da prepusti suncu ta čela što crne.

Dan prvog odela i voćni kolači,

Lik Napoleona, slika sačuvana
Sa svecima koji plaze se, što znači
Da ih obuzima ljubav preterana,
Dve karte što će ih dan učenja naći –
67

To su uspomene iz velikog dana.

Devojkama prija da ih zovu “drolje”

U crkvi mladići, koji posle mise
Uvek nos podignu. Oni što bez volje
Krasiće garnizon, sad u krčmi vise
Gdeno ismevaju porodice bolje,
I grozna im pesma otud zaori se.

Tad sveštenik bira za stvorenja mlada

Crteže... Kod kuće, za večernjem, kada
Zrak je pun dalekog unjkanja igara,
I uprkos grehu, prste mu očara
I ushiti neki srs...
- A noć se plava
K’o gusar na zlatno nebo iskrcava.

II

Od dece u Centru i u Predgrađima

Sveštenikov izbor na tu malu pade.
Ona - bledog čela, s tugom u očima –
Kći je bila prostih ljudi, koji rade.
“Velikoga dana, Bog će među svima
Nju označit’ znakom milosti i nade.”

III

Dete, dan pred praznik, od bolesti klone

I - jer krevet nije grob taman i nem -
Dublje no u mračni mir crkveni, tone
U nadljudski drhtaj što ponavlja: “Mrem...”

I kao da ljubav od glupih sestara

Krade, prekrštenih ruku, sva se topi,
Brojeći Isuse, Djeve pune žara,
Te spokojno svoga pobednika popi.

Adonaj!... - S latinskim svojim nastavcima

Zelena nebesa rujna Čela miju,
I velike krpe snežne, po kojima
Krvare nebeske grudi, sunca kriju!

- Da sad, i zauvek, živi tako čedno,

Svežinu Milosti tvoje grize ona,
Ali ni sleđeno voće nije ledno
Poput tvog oprosta, Kraljice Siona! 68

IV

Zatim je Devica tek slika u knjizi.

Tajanstveni polet ponekad se skrši,
Te u siromaštvu sličica - i brizi
Zbog šara, kipova groznih - sve se svrši.

Znatiželja s kojom besramnost se meša

Užasne joj maštu, što čistotu sniva,
A zatekne sebe kraj nebeskog veša
Kojim Isus svoju golotinju skriva.

Ona hoće, ipak, dok je očaj stresa,

S čelom u jastuku koji krikom dubi,
Da produži blesak nežnosti nebesa,
I slini... - A tmina tihu kuću ljubi.
I dete malakše. Okreće se, trza,
I sa sebe rukom diže posteljinu
Da na trbuh i na usplamtela prsa
Pusti pod čaršave iz sobe svežinu...

U ponoć se trže. Okna behu bela.

San zavesa plavih žut mesec ozari.
Naglo je nevinost Praznika prožela;
San joj beše crven. Nos joj prokrvari,

I osetivši se čistom i bez moći

Za ljubav sa kojom k Bogu stići treba,
Klonulo joj srce posta žedno noći
Kada se nazire tiha blagost neba;

Noći, Bogomajke maglene, što mije

Mlada nespokojstva svojom ćutnjom sivom,
Noći, kada srce što krv svoju lije
U samoći plane prvom bunom živom.

Tad, k’o mlada koja žrtvu je prinela,

Uzevši svetiljku u ruke detinje
U dvorište siđe, i k’o sablast bela
Na krovu uzbudi crne avetinje.
VI

I u nužniku je svetu noć provela.

Na sveću je lio krov kroz pukotinu
Beli zrak, a loza, koja se isplela
Na komšijskom zidu, purpurnu crninu.

Prozorče je bilo srce živog zlata

Kojim nisko nebo sva okna okova;
Ceđ pločnika, vonjem svog sumpornog blata
Prožimaše senu zida punog snova.
………………………………………………

VII

O prljave lude koje svet trujete

Božanstvom, znate li tu samilost ružnu,
Te malaksalosti, te mržnje što prete
Iz tela što klonu u ovu smrt kužnu?
……………………………………………….

VIII

I kad, pritulivši petlje histerija,

Žalosno ugleda svog dragog u sreći
Kako sanja beli milion Marija,
Iza strasne noći, ona će mu reći:

“Znaš li da te ubih? Sve što u čoveka

Postoji - uzeh ti: usta, srce, oči!...
A ja sam bolesna: oh! neka mrem, neka
Legnem među mrtve koji piju Noći!

Bila sam još dete, a gađenja puno,

Dah prljav od Hrista poneh na usnama...
Ti si poljubio moje kose runo
Tamno, i ja padoh... Ah! to treba vama,

Ljudi! a ne znate da ona što voli,

Puna sramne strave od onog što znamo,
Najrazvratnija je, ali puna boli,
A žar naš za vama da je varka samo!

Jer moja je Pričest prošla. I ne može

Tvoj celov da zbriše to prisustvo njeno.
Isusov poljubac smradni vrškom prože
To srce, to telo, s tvojim zagrljeno!”

IX

Tad po truloj duši, duši neutešnoj

Tvoga će prokletstva kap otrovna pasti.
- Spavače na tvojoj Omrazi bezgrešnoj
Kad u smrt umaknu od pravedne strasti,

Hriste, o večiti otmičaru snaga,

Bože koji liješ već dva tisućleća
Bledilo na ova bolna čela blaga,
Pognuta bremenom stida i nesreća! Jula 1871.
 BIŠTENJA

Kad nemirno čelo dečakovo čezne

Da se mutni snovi k’o roj beli vinu,
Uz krevet mu stanu dve čarobne sestre
I srebrni nokti s prstiju im sinu.

Stavivši dečaka uz prozor, pod kojim

Plavi vazduh teče po bujnome cveću,
U njegovoj kosi, punoj rose, svojim
Prstima se strašnim i čarobnim šeću.

On sluša šta peva dah im što miriše

Na med ružičasti; pesma koju blaži
Tihi šum pljuvačke na usni, gde diše
Jedan tihi uzdah što poljubac traži.

Sluša kako trepću trepavice njine

U mirisnom miru, i kako ga draška
Električni dodir prstiju, kad gine
Pod kraljevskim noktom neka sitna vaška.

I vinom Lenosti omamljen, on sanja

Uzdah harmonike, ludovanju sklone,
I oseća kako usred milovanja
Želja za plakanjem javi se, pa klone.
 PIJANI BROD

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,

Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime ,

69

Dok me zapljuskivala plima rasrđena,

Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.

Od čepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,

Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi

Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan , 70

Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi

Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje

I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,

I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,

Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći

I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana

Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu! 71

O Floride udarah što se ni ne slute,

Gde oči ljudokožih pantera se jave
U cveću; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,

Trščake u kojima Levijatan trune!
72

I bonace prepune vodenih rušenja,

I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,

Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale

Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...

Skoro otok, njišući bokovima svađe

I izmete brbljavih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,

Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,

Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,

73

Zasuta električnim zračenjem iskara

Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
74 75

Večni tkalac spokojnih i plavih širina,

Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan

Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Ptica zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je

Lokva crna, prohladna, gde, kad suton sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,

Jer vaša malaksalost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađa-robijašnica strahovite oči.
76
POSLEDNJI STIHOVI
 SUZA

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,

Pio sam, klečeći usred nekog vresa
Među nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlačenog popodneva... Osim nemog bresta,

I ledine bez cveta, i neba punog tmice,

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.

Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.

No nebo se do večeri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.

U devičanski pesak voda je šumska tekla,

Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo!

Maja 1872.
 REKA OD KASISA77

Reka od kasisa doline čudne plavi,

Neznana za nas:
Gavrani grakću prateći je - pravi
Anđeoski glas:
Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi
Vetar u šumski jaz.

To polje valja buntovnih tajni sene

I drevnog boja zanos sav
I parkove sjajne, kule napučene:
Tu nije svlad’o zaborav
Viteza lutalica strasti ugašene;
Ali je zato vetar zdrav!

Nek pogled kroz plotove ozari pešaka,

Jer to će hrabrost da mu da.
Vojnici šumski, gavrani, četo laka
Koju sam Gospod otposla,
Gonite odavde lukavog seljaka
Koji patrljkom nazdravlja.
 KOMEDIJA ŽEĐI

1. RODBINA

Dedovi tvoji mi smo, sine,

Istinski velikani,
Ledenim znojem okupani
Zelenila i mesečine.
Vina nam znahu vrla biti!
Jer u tom suncu bez prevara
Šta čoveku još treba? piti.

JA. - Mreti na rekama varvara.

Dedovi tvoji mi smo, sine,

Sa njiva iz doline.
Voda se pod vrbike lije:
Pogledaj onog jarka tok
Što bedem vlažnog zamka mije.
Hajd’mo u podrum: voćni sok
I mleko zatim nek se pije.

JA. - Otići gdeno piju krave.

 Dedovi tvoji mi smo, sine.
Nek te žeđ tvoja mine
Od pića iz naših ormara.
Čaj i kafa, ta pića prava,
Proključaše sred samovara.
- Pogledaj cveće, vidi slike:
Mi ispratismo pokojnike. 78

JA. - Ah! neka presuše sve urne!

2. DUH

O večite Ondine,
Odvojte vode fine.
Venero, sestro azura,
Uzbudi val kao bura.

Skitniče, pričaj mi nežno

Norveško nebo snežno.
Prognanici omiljeni,
Pričajte more meni.

JA. - Ne, dosta je tih čistih pića,

Tog cveća što čaše krasi,
Od slika i od priča
Žeđ mi se slabo gasi;
 Pevaču, kumče tvoje
Žar je što u meni gori,
Čudovište prisno, koje
Bez čeljusti me mori.

3. PRIJATELJI

Hitaj, jer vino k obali žuri,

Val se za valom niže!
Gledaj gde divlji Biter juri,
S visina gorskih stiže!

Mudrom je hadžiji draži

Apsent, to piće - stub zeleni..

JA. - Do đavola svi ti pejzaži!

Šta je to pjanost, prijatelji?

Jer ja sam jačom željom gonjen

Da trunem sred bare ove,
Pod kajmakom strašnim sklonjen,
Kraj šuma koje plove.

4. SIROMAH SANJA 79
 Možda ide veče, kada
Moći ću u miru piti
Usred starinskoga Grada,
I, pošto ću strpljiv biti,
Život srećan ostaviti!

Ako zlo se moje skrati,

Ako steknem zlata, tada
Da 1’ ću Sever izabrati
Ili Zemlju Vinograda?
- Ah! sramno je to sanjati,

Tu se čist gubitak piše!

Jer čak i da opet krenem
Na put što ga vreme briše,
Zelen-krčma se za mene
Ne otvori nikad više!

5. ZAKLJUČAK

Golube što drhture na vetru u gori,

I divljač što beži dok se noć ne rodi,
I domaću marvu, i bića u vodi,
I leptire poslednje!... žeđ takođe mori.

Al’ tonuti s oblakom u prostore ptica,

Oh, ljubljen od svega što puno je svežine!
Izdisati usred vlažnih ljubičica
Koje zore bacaju u šumske dubine!

Maja 1872.
 DOBRA JUTARNJA MISAO

U četiri jutrom, leti,

San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.

Na grdnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
80

S rukavima zasukanim
Komešaju Drvoseče.

Za Radnike - podanike
Jednog vavilonskog kralja –
Venero, pusti Ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.

O Kraljice Pastira!
Daj Radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mima
Do kupanja u podnevnom moru.

Maja 1872.
SVETKOVINE STRPLJENJA

1. MAJSKI BARJACI
2. PESMA S NAJVIŠE KULE
3. VEČNOST
4. ZLATNO DOBA

MAJSKI BARJACI

Na blistavim granama lipe

Bolešljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Zalepršava svuda ribizle.
Nek nam sred žila smeje se krv,
Evo se zapliću vinogradi.
Lepotom anđela nebo sja
Dok se pričešćuju azur i val.
Izlazim. Umreću na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.

Strpljiv biti, dosadu znati,

Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto veže
U svojih srećnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan - mrem.
Umesto što Pastire skoro
Smešnom smrću dariva svet.

Nek me iscrpu godišnja doba.

Tebi se, Prirodo, vraćam ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju žeđ,
Pa, ako želiš, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje baš ništa mene,
Smeškanje suncu postaje smešak
Za roditelje, no do smeška mi nije,
I neka je slobodna nevolja ta.

Maja 1872.

PESMA S NAJVIŠE KULE

O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj čas
Što zanosom prožme nas!

Rekao sam sebi: mani

I nevidljiv budi ti,
Obećanja se okani
Svake više radosti.
Nek ne spreči tebi ništa
Slavni uzmak sa bojišta.

Toliko sam strpljiv bio

Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

I Livada tako šalje,

Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Udovištva, ah! tolika

Tako jadne duše te
Kojoj je sve blago slika
Naše Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve naše lete?
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj čas
Što zanosom prožme nas
Maja 1872.

VEČNOST

Nađosmo opet. - Kog?

Pa Večnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom sunčevom.

Stražarska moja dušo,

Promrmljajmo priznanje
O ništavilu noći
I o tom ognju danjem.

Sad spona ljudskih mnjenja

I opštih oduševljenja
Na tebi više nema,
I ti letiš prema.

Jer, satenska žeravice,

Nestrpljivost nam smiri
Jedino ona Dužnost
Što se iz tebe širi.

Tu orietur pada,
81

Tu više nade nema.

Strpljenje, nauk vlada,
Muka se samo sprema.

Nađosmo opet. - Kog?

Pa Večnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom sunčevom.

Maja 1872.

ZLATNO DOBA

Ponekad jedan glas,

No uvek anđeoski
- U pitanju sam ja –
Poruku jasnu nosi:

Iz kruga pitanja silnih

Koji se stalno širi
Pijanstvo u suštini
Ili ludilo viri;

Prepoznaj pesmu tu,

Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!

O veselje i milje
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom...
- Ja se raspevam s njom, -

Prepoznaj pesmu tu,

Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!... itd…

A zatim jedan glas

- Zar nije anđeoski! –
U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:

Čuješ li? Pesma ona,

K’o sestra moćnog daha,
U nemačkome tonu,
Al’ puna žara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se čudiš tome?
Živi, nek nosi plam
Mračne nesreće tvoje.

O lepa kulo naša,

Vedrom življenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodo začarana
Velikog našeg brata? itd...

I moj glas uz njih poje:

O sestre stostruke moje!
Nipošto javni glasi!
Vaš hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi... itd...

Juna 1872.
 MLADI PAR82

U bledoplavo nebo posmatra prozor tih;

U sobi nema mesta: svud škrinje, kutijice!
Spolja na celom zidu biljke puzavice
Kriju treptave desni đavolaka zlih.

Cela ta ostava i pusti nered svud,

Spletke duhova zaista to su!
Afrička vila donosi dud
I, u ćošku, mrežice za kosu.

Mnoštvo se kuma u ormane sliva

U skutima sjaja - pohod mrk i ljut, -
Zatim tu ostane! - Ništa se ne zbiva,
Mladi par počinje neozbiljni put.

Muž ima vihor što ga uvek, ovde,

Kada je odsutan, pokrade i vara;
Čak i po ložnici dođe da tumara
Roj pakosni duhova iz vode.

Noću će prijatelj osmehe im brati,

Mesec medeni, i nebesa sva
Vrpcama bakarnim on će zasejati.
- Pa će zlobni pacov posla da im da.

- Ako lutajuća svetlost ne doleti,

Za večernjim zvonom, k’o pucanj tišinom,
- Duhovi betlehemski, beli i sveti,
Začarajte plavet na prozom njinom!

27. juna 1872.

Brisel
Bulevar Namesnika
Jul

Crvene leje koje vode

K prijatnom dvorcu Jupitera.
- Znam, to si Ti što unosiš ovde
Skoro pravu Plavet Sahare!

Pa sunčane jele, ruže, lijane,

Kakve su zatvorene igre to
U kavezu udove male!...
Kakve
Skupine ptica, o ja jo, ja jo!
- Spokojne kuće, strasti zakopane!
Kiosk Luđakinje, ljubavlju otrovane!
Iza trtave ružine grane
Senovit i nizak balkon Đulijete.

- Đulijeta, to zvuči k’o Anrijeta,

Ta ljupka stanica gde stiže vlak,
U srcu brega, k’o usred voćnjaka,
Gde đavoli plavi lete kroz zrak!

Zelena klupa, gde usred burnog raja

Uz gitaru peva Irlanđanka bela.
Iz trpezarija, zatim, posle jela,
Brbljanje dece, iz kaveza graja.

Vojvodin prozor misli mi uputi

Na otrov šimšira i puževa, koje
San hvata na suncu.
Zatim, to je
Mnogo lepo! mnogo! Bolje da se ćuti.

Ulico nepokretna i bez trgovanja,

Sva si drama i sva komedija!
Beskrajni skupe prizora i sanja,
Ćutke ti se divim i poznam te i ja.
*

Je li almeja ona?... da li se raspasti neće

U prvi plavi čas k’o pokojno cveće...
Pred sjajnim prostranstvom, gde u osvit ran
Veliki grad diše, silno rascvetan!

Prelepo! prelepo! ali potrebno je

Ribarki, i Gusaru, da peva pesme svoje,
I jer se poslednjim maskama još čine
Na pučini čistoj noćne svetkovine!

Jula 1872.
 SVETKOVINE GLADI

Moja gladi, Ano, Ano,

Na magarcu beži svom.

Ako je išta ukusno za me,

To je tek zemlja, to je tek kamen.
Din, din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvožđe guta svak!

Menjaj, gladi! Travu zvuka

Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi
Šljunak od koga siromah živi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava širi,
Hleb koji leži na sivoj njivi!

Moja glad, to je rub crnog zraka,

Plavet što zvoni;
To je muka moga stomaka,
 Jad što me goni.

Gle, lišće lista zemljom tom!

I voće gnjilo čeka mene.
Ljubice ću i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!
Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.

Avgusta 1872.
*

Vuk urlaše ispod krošnje

I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće.

Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva

Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kjedronom smešu stvara!
*

Šta su za nas, srce, ti slapovi krvi,

Žar, i sva zločinstva, kad krike diže bes,
I jecaj celog pakla, što svaki poredak smrvi,
I vetra sa severa nad ruševinom ples,

I osveta sva? Baš ništa... ali ako nju

Želimo, smrt vam tada, kneževi, senatori,
Srušimo moć i pravdu, i istoriju svu!
Hoćemo krv da teče! Da zlatni požar gori!

Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi,

Duše moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta!
Republike sveta, neka vas udar smlavi!
Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta!

Jer ko će dići vihor da razjareno pali,

Ako ne mi i naša takozvana braća?
Vatreni druzi, divno će da nam plaća
Večnost nerada, o ognjeni vali!

Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga!

Naša osveta stiže svuda na vodi i kopnu!
A nas će same smrviti strašna snaga
Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu...

O prijatelji moji! - Da, srce, to su braća.

Napred, neznanci cmi, iz zraka što nas guši.
O nesrećo! osećam, potres u meni jača,
I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se ruši.

Ništa zato; tu sam; još sam tu.

*

Čuj, kraj akacija,

gde se rika plaha
u april izvija
s grane zelen-graha!

U čistoj mu pari,
kada Feba sine,
glava se ozari
svetaca davnine.

Rtova, lepih krovova

plašće svetlo čili,
pa to mračno piće
žele Preci mili.

No praznična nije
ni zvezdana za oči
tmuša što je lije
taj ugođaj noćni.

Pa ipak još oni

- Nemačka, Sicilija,
kroz mrak bledi tonu
i žalostan, zbilja!
 MIHAILO I HRISTINA83

Do vraga, šta kad sunce napusti ovaj kraj!

Beži, potope sjajni! Gle tmine iznad cesta.
U vrbe, u stara dvorišta počasna
Široke će kapi oluja stresti smesta.

O sto jaganjaca, idile plave vojnici,

Kanali, mršavo vresište, marš!
Pustinju, livadu, dol, sve što daju vidici
Već ukrašava burin crveni plašt!

Crni psu, pastiru smeđi s kabanicom što tone,

Kad jači blesak sine, bežite u taj čas;
Dok plivaju sumpor i sene - stada plava –
Nek bolja pribežišta tada zaklone vas.

Međutim, Gospode, gle duh moj kako lebdi

Nebom što se sledi kad crveno sine,
Pod oblakom koji hita, koji leti
Svrh močvara dugih k’o železničke šine.

Gle čopori crni, gle ta divlja zrna

Koja nosi - ipak u cveće zaljubljen –
Taj pobožni sumrak, ta oluja crna,
Na staru Evropu, budućih hordi plen!

Zatim, mesečina! Pustara kojom gone

Ratnici atove blede, čiji je korak lak!
Crvena čela dižu u nebeski mrak.
Pod ponosnom četom kameni obluci zvone.

Svetli dol kad ću da vidim, i žut gaj, zemljo Gala,

Ženu plavooku, čoveka s crvenim čelom,
I kraj dragih im nogu belo jagnje Paskala,
- Mihaila i Hristinu - i Hrista! - kraj Idile.
 SRAM

Tek kad se rez u mozak spusti

Da ga preseče - u taj tren
Taj svežanj zeleni, beli, tusti,
Nikada zraku otvoren,

(Ah! On, treba da odseče

Svoj nos, i uši, usne skota,
Svoj trbuh! i da odaleči
Svoje noge! kakva divota!)

Ali, ne; ja mislim: dok

Rez ne pomogne glavi,
I ne lupi šljunak u bok,
I plamen creva ne preplavi,

To smetajuće dete,
Poput životinje lude,
Neće prestati da plete
Varke, i izdajnik bude,

K’o mačak u gori Rošavoj , 84

Kroz sve sfere smrad da digne!

Nek ipak na smrt mu, Bože moj,
Molitva koja stigne!
 SEĆANJE

Bistra voda; k’o suze što mute dečji vid,

ženska put što juriša k suncu, sva od belina;
svila, za steg kraljevski, sušta čistota krina,
steg s kojim je devica branila gradski zid;

igra anđela; - Ne... sveže ruke od trave,

ruke crne i teške pokreće zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
k’o baldahin nad logom nebesa joj se plave.

II

Ah! vlažna okna bistre mehure šire!

Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina dečja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda neće da se smire.

Žuti kapak oka, čistiji od cekina,

neven vodeni - Suprugo, vernost tvoja! –
u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.

III

Mnogo uspravna gospa na livadi bdi

gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i čitaju svi

knjigu od marokena crvenog! A On, jao,

k’o hiljadu anđela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, hita! čovek je otišao!85

IV

Žal što prože čistu i mladu travu gustu!

Zlato aprilskih luna što greju krevet svet!
Slavlje smetlišta rečnih gde buja divlji splet
kada klijati počne trulež u avgustu!

Sada, pod bedemima u proticanju plači!

Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mučno mulj izvlači.
V

O prekratka ruko! o nepokretni brode!

Igračka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti - do žutog što mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.

Oh, prah sa vrba! Krilo što ih ljulja!

Davno su progutane sve trskine ruže!
Moj čamac, nepomičan - a njegovo uže
na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?
*

O zamkovi, o doba prešna,

Koja je duša nepogrešna?

O zamkovi, o doba prešna!

Prođoh magijski nauk sreće

Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav klikne

Kad galski pevac kukurikne.

Ali ja nemam ni želja više:

Meni se samo sreća piše.

Taj urok! napore mi ruši,

Vlada u telu mom, i duši...

Jer kako reč mi razumeti?

Zbog sreće ona beži, leti!

O zamkovi, o doba prešna!

[Stigne li nesreća, sumnje nema,

Nemilost njena mi se sprema.

Jao! prezir osude njene

Treba smrti da preda mene.

O zamkovi, o doba prešna!]

PUSTINJE LJUBAVI86
 UVOD

Ovi spisi potiču od jednog mladog, sasvim mladog

muškarca, čiji se život odvijao nije vazno gde; bez majke,
bez rodnog kraja, ne brinući brigu ni o čemu poznatom,
bežeći od svakog moralnog pritiska, nalik na život već
mnogih kukavnih mladića. Ali on, toliko mrcvaren i
toliko smućen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne
strašne i kobne nevinosti. Pošto nije voleo žene - iako
pun krvi! - bio je vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu
svoju snagu, u čudnim i žalosnim zabludama. Iz snova
što slede - njegovih ljubavi! - koji su ga obuzimali u
njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i
njihovog svršetka, proističu pitoma religiozna
razmišljanja. Možda će se neko setiti stalnog sna
legendarnih muslimana, - koji su ipak srčani i obrezani!
Ali pošto ova čudnovata patnja poseduje izvesnu
onespokojavajuću moć, treba iskreno zaželeti da ova
Duša, koja je zabludela između svih nas, i koja, kao što
izgleda, želi smrt, nađe u onom trenutku ozbiljnu utehu i
da bude dostojna!

To je zbilja isto polje. Ista seoska kuća mojih

roditelja: čak i prostorija sa nadvratnikom od osmuđenih
pastorala, sa grbovima i lavovi-ma. Za vreme večere, ima
jedan salon sa svećama i vinima i seoskom oplatom po
zidovima. Sto za ručavanje je veoma velik. Sluškinje!
koliko se sećam, bilo ih je više. - Bio je tamo jedan od
mojih nekadašnjih mladih prijatelja, sveštenik i odeven
kao sveštenik, tada: tako se moglo biti slobodniji. Sećam
se njegove purpurne sobe, sa prozorima od žutog papira,
i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamočene u
okean!
Ja sam bio napušten u toj kući usred beskrajnog
polja: čitajući u kuhinji, sušeći svoje blatnjavo odelo
pred domaćinima, za vreme ćaskanja u salonu; samrtno
uzbuđen žuborenjem jutarnjeg mleka i noću prošlog
stoleća.
Bio sam u jednoj veoma mračnoj sobi; šta sam
radio? Jedna sluškinja dođe k meni; mogu da kažem da je
to bilo jedno kuče: iako je bila lepa i imala materinsku
plemenitost koja mi je neizreciva: čista, poznata,
savršeno ljupka! Ona me uštinu za ruku.
Čak se ne sećam dobro njenog lica: ne zato da bih
se setio njene ruke, čiju sam kožu uhvatio među dva
prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki
mali zdvojni talas koji uvek nešto potkopava. Oborih je u
jednu korpu s jastucima i brodskim jedrima, u jednom
crnom uglu. Sećam se samo njenih gaćica s belom
čipkom.
Zatim, o očajanje, zid neodređeno postade sena
drveća, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noći.
 II

Ovog sam puta u Gradu sreo Ženu, i govorio sam

joj i ona mi govori.
Bio sam u nekoj sobi, bez svetlosti. Dođoše da mi
kažu da je ona došla k meni, i ja je videh u mom krevetu,
sasvim moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuđen, a
osobito jer je to bio porodični dom: stoga me obuze
teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona - svetska dama
koja se podaje: trebalo je da ode! Teskoba bez imena:
dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola,
i, u svojoj neopisivoj slabosti padoh na nju i počeh se s
njom vući po ćilimima, bez svetlosti. Porodična svetiljka
obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada
žena iščeze. Isplakah više suza nego što ih je Bog ikad
mogao da zatraži.
Izađoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u
gluhu noć i u bekstvo sreće. To je ličilo na zimsku noć, s
nekim snegom koji će zacelo ugušiti svet. Prijatelji
kojima sam vikao: gde boravi ona, odgovarali su mi
lažima. Nađoh se pred prozorima njenog svakovečernjeg
boravišta; otrčah u jednu baštu prostrtu pod mrtvačkim
pokrovom. Izbaciše me. Silno sam plakao zbog svega
toga. Najzad, sišao sam na neko mesto utonulo u prašinu,
i sedeći na balvanima, pustio sam da s tom noći iz mene
isteku sve suze.
Razumeh da Ona pripada svome svakodnevnom
životu, i da će se nastup dobrote sporije obnoviti nego
neka zvezda. Ona se nije vratila i nikad se neće vratiti,
Voljena koja je došla k meni, što nikada ne bih bio
pretpostavio. Tada sam se zaista više naplakao nego sva
deca sveta.
 JEVANĐELSKE PROZE87

U Samariji, mnogi su ispoljili svoju veru u njega. 88

On ih nije video. Samarija (se uzoholila), skorojevićka,

(verolomna,) sebična, strožija izvršiteljka svoga
protestantskog zakona nego Juda svojih starinskih ploča.
Ovde opšte bogatstvo zaista nije dopuštalo mnogo
prosvećenog raspravljanja. Sofizam, taj rob i vojnik
navike, ovde je već poklao mnoge proroke, pošto im je
najpre laskao.
Zlokobne su bile reči žene kod kladenca : “Vi ste
89

proroci, vi znate šta sam učinila.”

Žene i muškarci su verovali prorocima. Sada se
veruje državniku.
Na dva koraka od stranoga grada, nesposoban da
mu stvarno zapreti, šta bi on učinio da su ga shvatili kao
proroka, pošto se tamo pokazao tako čudan?
Isus nije mogao ništa da kaže Samariji.

Lagani i ljupki vazduh Galileje ; stanovnici ga tu

90

primiše s radoznalom radošću: oni ga behu videli u

hramu kako u groznici svete srdžbe bičuje menjače
novca i prodavce divljači. Čudo blede i besomučne
mladosti, verovahu oni.
 On oseti svoju ruku u rukama teškim od prstenja i
na ustima nekog činovnika. Činovnik je klečao u prašini,
a glava mu beše prilično zabavna, iako napola ćelava.
Kola su promicala kroz uske ulice (grada); bilo je
to prilično veliko kretanje za tu varoš; činilo se da su te
večeri svi morali biti prezadovoljni.
Isus povuče ruku u trenutku detinjastog i ženskog
ponosa. “Ako ne vidite čuda, vi ni ne verujete.”
Isus još nije napravio čuda. Na jednoj svadbi, u
zelenoj i ružičastoj trpezariji, on se malčice oholo obratio
svetoj Devici. I niko u Kafarnaumu nije govorio o vinu iz
Kane, ni na trgu, ni na obalama. Možda građani.
Isus reče: “Idite, vašem sinu je dobro.” Činovnik
pođe, kao da izlazi iz apoteke, a Isus produži put po
pustijim ulicama. U kaldrmi su se (narandžasti) ladoleži i
boražine javljali čarobnim svetlucanjem. Najzad on vide
u daljini prašljivu livadu i ljutiće i bele rade kako mole
dan za milost.

Bet-Saida , banja s pet tremova, bila je stecište

91

čame. Izgledaše kao kobno ispiralište, uvek pritisnuto

kišom i plesnivo; a prosjaci su se komešali po
unutrašnjim stepenicama pobledelim od svetlucanja
oluje, te prethodnice paklenih munja, i rugali se svojim
plavim svetlim očima, svom belom ili plavom rublju u
koje su bili umotani patrljci njihovih udova. O vojnička
perionice, o narodno kupatilo! Voda je bila stalno crna, i
nijedan nemoćnik nije padao u nju čak ni u snu.
To beše mesto gde je Isus izvršio prvo ozbiljno
delo, sa gadnim bogaljima. Bio je neki dan u februaru,
martu ili aprilu, kad sunce od dva popodne širi veliku
kosu svetlosti po sahranjenoj vodi; i kako bih ja, daleko
iza nemoćnika, mogao da vidim sve one pupoljke i
kristale i svice probuđene tim jedinim zrakom, u tom su
se odrazu, sličnom belom anđelu što leži na boku, micali
svi beskrajno bledi odsjaji.
Tada se svi gresi, laki i žilavi sinovi demona, koji
su, za malo osetljivija srca, činili te ljude groznijima od
čudovišta, htedoše baciti u tu vodu. Nemoćnici silažahu,
ne rugajući se više, nego sa željom.
Govorilo se da oni koji su prvi ušli izlaze isceljeni.
Ne. Gresi su ih bacili natrag na stepenice i prisiljavali ih
da traže druga mesta, jer njihov Demon može da ostane
jedino tamo gde je milostinja sigurna.
Isus uđe odmah posle podnevnog časa. Niko nije
dovodio ni prao životinje. Svetlost u banji bila je žuta
kao poslednje lišće u vinogradima. Božanski učitelj
stajao je pored jednog stuba; posmatrao je sinove Greha;
u njihovom jeziku demon je plazio svoj jezik; i smejao se
ili poricao.
Diže se Uzeti, koji je bio ostao da leži na boku, i
oni, Osuđenici, videše ga kako neobično sigurnim
korakom prolazi ispod tremova i iščezava u gradu.
 BORAVAK U PAKLU

Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je

gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla
sva vina.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena. - I
našao sam da je gorka. I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je
moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka
ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na
svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake
njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u
pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen
u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam
izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kada sam gotovo skiknuo, dokonah da
opet potražim ključ nekadašnje svetkovine koja bi mi
možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. - Ovo nadahnuće dokazuje da
sam sanjao!
“I dalje ćeš biti hijena, itd...” uzvikuje zloduh koji
me počastio tako ljupkim tlapnjama. “Zaslužuješ smrt sa
svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim
smrtnim gresima.”
Ah! dosta mi je svega. - Ali, dragi Sotono,
preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! u
očekivanju nekih malih zadocnelih podlosti , vama, koji
92

volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili

poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih
nekoliko ružnih listića.
 ZLA KRV

Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko,

skučen mozak i nespretnost u borbi. Smatram da je moja
odeća varvarska koliko i njihova. Ali ja ne mažem kosu.
Gali behu živoderi i u svoje vreme najnespretniji
palitelji trava.
Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za
svetogrđe: - oh! svi poroci, jarost, bludnost -
veličanstvena bludnost; - naročito laž i lenost.
Užasavam se svih poslova. Gazde i radnici, sve je
to sam seljak, prostak. Ruka s perom vredi koliko i ruka s
plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad neću imati
ruku. A uz to, služenje vodi predaleko. Čestitost
prosjaštva para mi srce. Zločinci su odvratni poput
uškopljenika: ja sam čist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik učinio tako podmuklim, te je
sve do sada vodio i štitio moju lenost? Nisam se služio ni
svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od žabe, a ipak
sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne
poznajem. - Mislim na porodice poput moje, porodice
koje sve duguju Deklaraciji o pravima čoveka. -
Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica!

Da sam barem imao neki raniji život bilo kad u

istoriji Francuske!
 Ali ne, ništa.
Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu
da shvatim pobunu. Grabež je bio svrha svih ustanaka
moje rase: kao vuci na životinju koju nisu oni ubili.
Sećam se istorije Francuske, najstarije kćeri Crkve.
Mora da sam, kao geak, hodočastio u svetu zemlju; u
glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici Vizanta,
bedemi Jerusalima; obožavanje Marije, razneženost nad
raspetim u meni se bude zajedno sa hiljadama
ovosvetovnih čarolija. - Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog
suncem. - Docnije, kao najamnik, mora da sam
logorovao pod noćima Nemačke.
Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom
crvenom proplanku, sa staricama i decom.
Sećanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i
hrišćanstva. Nikad mi ne bi dosadilo da se ogledam u toj
prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na
Hristovim savetima, pa ni na savetima Vlastele -
Hristovih predstavnika.
Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo
danas. Više nema skitnica, nema nejasnih ratova. Sve je
prekrila niža rasa - ili narod, kako kažu, razum; nacija i
nauka.
Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za
dušu – poputninu - imamo medicinu i filosofiju - bablje
lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju,
mehaniku, hemiju!...
 Nauka, novo plemstvo! Napredak. Svet se kreće.
Pa zašto da se i ne okreće?
To je priviđenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je
sasvim sigurno, to je proročanstvo, ovo što govorim. Ja
shvatam, a pošto ne znam da se izrazim bez paganskih
reči, voleo bih da ćutim.

Paganska krv se vraća! Duh je već blizu; zašto mi

Hrist ne pomogne dajući mi duši plemenitost i slobodu.
Avaj! Jevanđelje je prošlo. Jevanđelje! Jevanđelje.
93

Oblaporno čekam Boga. Pripadam najnižoj rasi od

94

pamtiveka.
Evo me na armoričkome žalu. Neka gradovi uveče
pale svoja svetla. Moj dan se svršio; ja napuštam Evropu.
Morski vazduh će sažeći moja pluća; u izgubljenim
podnebljima koža će mi potamneti. Plivati, mrviti travu,
loviti, a nadasve pušiti; piti pića jaka poput kipućeg
metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara.
Vratiću se sa udovima od železa, mrke kože,
besomučna pogleda: zbog moje maske misliće da
pripadam snažnoj rasi. Imaću zlata: biću dokon i surov.
Žene neguju ove divlje nemoćnike što se vraćaju iz
žarkih krajeva. Biću umešan u političke poslove. Biću
95

spasen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine.
Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.
 Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdašnjim
putevima, pod teretom mog poroka, poroka koji je kraj
mene pustio svoje korenje patnje, počev još od doba
saznanja - koji se penje do neba, i tuče me, obara me,
vuče me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno
je. Ne pokazivati svetu svoje odvratnosti i svoja
izdajstva.
Napred! Kretanje, breme, pustinja, čama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju životinju treba
obožavati? Koju svetačku ikonu svi napadaju? Koja ću
srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj
krvi hodati?
Radije čuvati se pravde. - Mučni život, jednostavno
poživotinjenje - podignuti isušenom pesnicom poklopac
mrtvačkog sanduka, sesti, gušiti se. Na taj način nema ni
starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
- Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj
božanskoj slici nudim zanos ka savršenstvu!
O moje samoodricanje, o moje čudesno milosrđe!
Međutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, baš sam glup!

Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na

koga uvek zjapi robija; posećivao sam krčme i svratišta
koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim očima
sam gledao plavo nebo i cvetni rad polja; njegovu sam
kob njušio u gradovima. On je imao više snage nego neki
svetac, više razboritosti nego neki putnik - i sebe, samo
sebe! za svedoka svoje slave i svoje razložnosti.
Na putevima, u zimskim noćima, kad sam bio bez
ležaja, bez odeće, bez hleba, jedan je glas stezao moje
sleđeno srce: “Slabost ili snaga: ti si tu, i to je snaga. Ne
znaš ni kud ideš ni zašto ideš, uđi svuda, odgovori na
sve. Kao ni neku lešinu, niko te ne može ubiti.” Ujutro
bih imao tako izgubljen pogled i tako mrtvo držanje da
me oni koje sam sreo možda nisu ni videli.
Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo
crvenim i crnim, kao ogledalo kad se lampa kreće kroz
susednu sobu, kao neko blago u šumi! S dobrom srećom!
vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i
sleva, zdesna, sva bogatstva kako plamte poput milijarde
munja.
Ali orgijanja i drugovanja sa ženama bila su mi
zabranjena. Nisam imao čak ni druga. Video bih sebe
pred razdraženom gomilom, nasuprot četi koja će da me
strelja, kako plačem zbog nesreće koju oni nisu mogli
razumeti, i kako opraštam! - Kao Jovanka Orleanka! -
“Sveštenici, profesori, gospodari, vi se varate predajući
me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad
nisam bio hrišćanin; pri-padam rasi koja je pevala u
mukama; ne razumem zakone; nemam osećanja za
moral, ja sam životinja: vi se varate...”
Da, moje oči su zatvorene za vašu svetlost. Ja sam
životinja, crnac. Ali zato mogu da budem spasen. Vi ste
lažni crnci, vi ste nastrani, svirepi, škrti. Trgovče, ti si
crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari
svrabe, ti si crnac; pio si neocarinjeno piće iz Satanine
fabrike. - Nadahnuće ovog naroda jesu groznica i rak.
Nemoćnici i starci toliko su dostojni poštovanja da traže
da budu skuhani. - Najpromućurnije je napustiti taj
kontinent, kojim tumara ludilo da bi tim bednicima
pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove 96

dece.
Da li još poznajem prirodu? Poznajem li sebe? - Ni
reči više. Ja sahranjujem mrtvace u svom trbuhu. Uzvici,
doboš, ples, ples, ples, ples! Ne vidim čak ni onaj čas kad
će se belci iskrcati, i kad ću pasti u ništavilo.
Glad, žeđ, krici, ples, ples, ples, ples!

Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potčiniti

krštenju, odevati se, raditi.
Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio
predvideo!
Ja nisam činio zla. Dani će mi biti laki, kajanje
prišteđeno. Duša će mi sigurno biti lišena muka, duša
koja je gotovo umrla za dobro, koju će ispuniti svetlost
stroga kao sa pogrebnih voštanica. Udes sina iz dobre
porodice, preuranjeni mrtvački sanduk posut prozirnim
suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup, treba
odbaciti trulež. Ali časovnik valjda neće doći dotle da
otkucava samo čas čistoga bola! Valjda neću kao neko
dete biti podignut u raj da se igram u zaboravu svih
nesreća?
 - Brzo! Postoje li drugi životi? - Usnuti u bogatstvu
nemoguće je. Bogatstvo je uvek bilo opšte dobro. Samo
božanska ljubav dodeljuje ključeve nauke. Vidim da je
priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali,
zablude!
Razumna pesma anđela dopire sa spasiteljske lađe:
to je božanska ljubav. - Dve ljubavi! Ja mogu umreti od
zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom sam
ostavio duše čija će se muka povećati zbog mog odlaska.
Vi birate mene između brodolomnika, a zar oni koji su
ostali nisu moji prijatelji?
Spasite ih!
Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja ću
blagosiljati život. Voleću svoju braću. To više nisu
detinjasta obećanja. Niti je to nada da ću izmaći starosti i
smrti. Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.

Čama više nije moja ljubav. Jarost, razvrat, ludilo,

čije zanose i slomove ja poznajem - čitavo to moje breme
je odloženo. Procenimo bez vrtoglavice kolika je moja
nevinost.
Više neću biti sposoban da zatražim batine kao
okrepu. Ne verujem da sam se ukrcao na neku svadbu, sa
Isusom Hristom kao tastom.
Nisam zarobljenik svog razuma. Rekao sam: Bog.
Ja hoću slobodu u spasenju: kako da je postignem?
Napustile su me ništavne sklonosti. Više mi nije potrebna
predanost ni božanska ljubav. Nije mi žao veka osetljivih
srdaca. Svako ima svoj razum, svoj prezir i svoju
milosrdnost: ja zadržavam svoje mesto na vrhu te
anđeoske lestvice zdravog razuma.
Što se pak tiče utemeljene sreće, bilo domaće ili
ne... ne, ja ne mogu. Mnogo sam rastrojen, mnogo slab.
Život cveta u radu, to je stara istina; a moj život nije
dovoljno težak, on uzleće i leprša daleko iznad akcije,
tog dragog stanja sveta.
Kako postajem usedelica, kad mi ponestaje
hrabrost da volim smrt!
Kad bi mi Bog obećao nebeski, vazdušni mir,
molitvu - kakve imaju starinski sveci. - Sveci! snažne
duše! Pustinjaci, umetnici kakvi više nisu potrebni!
Neprekidna lakrdija! Gotovo bih zaplakao zbog
svoje nevinosti. Život je lakrdija u kojoj treba svi da
učestvuju.

Dosta! Evo kazne! - Napred!

Ah! pluća gore, slepoočnice tutnje! noć se valja u
mojim očima, u toj sunčanoj jari! srce... udovi...
Kud idemo? u borbu? Ja sam slab! drugi napreduju.
Oruđe, oružje... vreme!...
Pucaj! pucaj u mene! Ovde! ili ću da se predam. -
Kukavice! - Ja se ubijam! Bacam se konjima pred noge!
Ah!...
- Naviknuću se na to.
To bi trebalo da bude francuski život, put časti!
 NOĆ U PAKLU

Progutao sam golem gutljaj otrova. - Neka je triput

blažen savet na koji sam nadošao! - Utroba mi gori.
Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me.
Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je
pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja!
Gorim baš propisno. Požuri, đavole!
Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar
mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne
podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan
ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i
šta sve ne?
Plemenite ambicije!
I to je još život! - Ako je osuda večita! Čovek koji
želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da
sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje
veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste
izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto
nevinašce! - Pakao ne može da napadne pagane. - To je
još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje.
Hoću zločin, brzo, neka pad-nem u ništavilo, na osnovu
ljudskog zakona.
Ćuti, ali ćuti!... Sramno je to prebacivanje ovde:
Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes
užasno glup. Dosta!... Dosta s tim zabludama što mi ih
šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom
muzikom. - Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim
pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman
sam za savršenstvo... Oholost. - Koža na mojoj glavi
sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako
žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama,
mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest... Đavo je tada
na zvoniku. Marijo! Sveta device!... Užasava me moja
glupost.
A tamo dole, zar nisu sve to čestite duše, koje mi
žele dobro... Dođite... Imam nekakav jastuk na ustima,
one me ne čuju, to su aveti.
Uz to, niko nikad ni ne misli na drugoga. Neka se
ne približuju. Ja mirišem na izgoretinu, bez sumnje.
Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam
uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam
načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da
budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od
najbogatijih, budimo škrti kao more.
Ah! gle! časovnik života upravo se zaustavio. Ja
više nisam na svetu. - Bogoslovlje je zaista ozbiljno,
pakao je sigurno dole - a nebo gore. Zanos, mora,
spavanje u plamenom gnezdu.
Koliko u pažnji polja ima zluradosti... Satana,
Nečastivi , trči sa divljim semenkama... Isus ide preko
97

purpurnih kupina, ne savijajući ih... Isus je hodao po

razljućenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako
98

stoji, beo i smeđih vitica, uz bok smaragdnog vala...

Ja ću skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti
verskih ili prirodnih, sa smrti, rođenja, budućnosti,
prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u
fantazmagorijama.
 Slušajte!...
Ja posedujem sve darovitosti! - Ovde nema nikoga
i nekog ima: ne bih hteo da rasipam svoje blago. - Da li
neko želi crnačke pesme, ili plesove hurija? Želi li neko
da iščeznem, da uronim u potragu za prstenom? Želi li
99

neko? Praviću zlato, lekove.

Poverite se, dakle, meni; vera daje olakšanje, vodi,
isceljuje. Dođite svi - čak i mala deca - da vas utešim, da
se za vas raspe naše srce - čudesno srce! - Siromasi,
radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše
poverenje da bih bio srećan.
- I mislimo na sebe. Ja zbog ovoga ne žalim mnogo
za svetom. Imam sreću da ne patim više. Moj život je bio
samo slatka ludost, to treba žaliti.
Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo.
Zaista, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog
zvuka. Moje čulo opipa je iščezlo. Ah! moja kulo, moja
Saksonijo, moja vrbova šumo! Večeri, jutra, noći, dani...
što sam umoran!
Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao
za oholost - i pakao milovanja; koncert paklova.
Umirem od umora. To je grob, ja odlazim k
crvima, o užase nad užasima! Satano, lakrdijašu, ti hoćeš
da me rastopiš svojim čarolijama. Ja tražim. Ja tražim!
udarac vila, kaplju plamena.
Ah! opet se popeti u život! Ošinuti očima naše
nakaznosti. I onaj otrov, taj hiljadu puta prokleti
poljubac! Moja slabost, okrutnost sveta! Bože moj,
smiluj se, sakrij me, držim se suviše loše! - Ja i jesam i
nisam sakriven.
To je plamen koji se propinje sa svojim
osuđenikom.
 BUNILA

I
LUDA DEVICA
PAKLENSKI SUPRUG

Saslušajmo ispovest jednog saputnika u paklu:

100

“O božanski Supruže, moj Gospode, ne odbijte

ispovest najtužnije od vaših službenica. Ja sam
izgubljena. Ja sam opijena. Ja sam nečista. Kakav je ovo
život!
Oprostite, božanski Gospode, oprostite! Ah!
oprostite. Koliko suza! I koliko će suza biti još docnije,
nadam se!
Docnije ću upoznati božanskog Supruga! Rodila
sam se pokorna Njemu. Drugi sad može da me bije!
Sada sam na dnu sveta! O moje prijateljice!... ne,
ne moje prijateljice... Nikada buncanja ni slične muke...
Baš je to glupo!
Ah, ja patim, vičem. Zaista patim. Međutim, sve mi
je dopušteno, sad kad sam pod teretom prezira čak i onih
duša koje su najdostojnije prezrenja.
Iznesimo, najzad, tu ispovest, iako ću je ponoviti
još dvadeset puta - ne manje sumornu, ne manje
beznačajnu!
 Ja sam robinja paklenog supruga, onoga koji je
zaveo lude device. To je zaista taj zloduh. To nije
101

avetinja, to nije sablast. Ali mene, mene lišenu mudrosti,

osuđenu, mrtvu za svet - mene neće ubiti! - Kako da vam
ga opišem! Ja čak više ne znam ni da govorim. U žalosti
sam, plačem, bojim se. Malo svežine, Gospode,
preklinjem vas, zaista vas preklinjem!
Udovica sam... - Bila sam udovica... - zaista, nekad
sam bila vrlo ozbiljna, i nisam se rodila da bih postala
kostur!... - On je bio skoro dete... Zavela me njegova
tajanstvena tankoćutnost. Da bih njega pratila, zaboravila
sam sve svoje ljudske dužnosti. Kakav je ovo život!
Pravi život je odsutan. Mi nismo na svetu. Ja idem kuda
ide on, tako se mora. A on često plane na mene, na mene,
ubogu dušu. Demon! - to je Demon, znate, to nije čovek.
On kaže: ‘Ja ne volim žene. Ljubav treba ponovo
pronaći, to se zna. One su sposobne samo da žele
osiguran položaj. A kad ga osiguraju, odstrane srce i
lepotu: ostane samo hladni prezir, hrana današnjeg braka.
Ili pak vidim neke naizgled srećne žene od kojih bih ja
mogao napraviti dobre drugarice, ali njih najpre
progutaju prostaci osetljivi poput lomača...’
Slušam ga kako pretvara bestidnost u slavu,
okrutnost u čaroliju. ‘Ja sam od daleke rase; moji očevi
su bili Skandinavci: bušili su sebi bedra, pili svoju krv. -
Izbošću čitavo svoje telo, tetoviraću se, hoću da
postanem ružan kao Mongol: videćeš, urlikaću po
ulicama. Hoću da pomahnitam od jarosti. Nikada mi ne
pokazuj nakit, puzio bih i uvijao se na ćilimu. Hoću da
svekoliko moje bogatstvo bude poprskano krvlju. Nikada
neću raditi...’ Mnogih noći, kad bi me njegov zloduh
ščepao, mi bismo se valjali, ja sam se borila s njim! -
Često u noći on bi se pijan smestio na ulici ili u nekoj
kući, da me smrtonosno prestravi. - ‘Zaista će mi odrubiti
glavu; to će biti ogavno.’ Oh ti dani kad on želi da hoda
sa izgledom zločinca!
Ponekad bi nekom vrstom razneženog žargona
govorio o smrti koja pobuđuje kajanje, o nesrećnicima
koji zacelo postoje, o mučnom dirindženju, o odlascima
koji razdiru srca. U ćumezima, gde smo se opijali, on bi
plakao posmatrajući one što su nas okružavali, stoku
bede. Pridizao je pijance po crnim ulicama. Za malu decu
imao je sažaljenje zle majke. - Odlazio bi, umiljat kao
devojčica na času veronauke. - Pravio se da se razume u
sve, u trgovinu, umetnost, medicinu. Ja sam ga pratila,
jer tako se mora!
Videla bih ceo dekor kojim bi se on u duhu
okružio; odela, sukna, nameštaj: ja sam mu pružala
oruđe, jedan drugi lik. Sve što ga se ticalo videla sam
upravo onako kako je on to za sebe smišljao. Kad bi mi
se činilo da mu se duh olenio, pratila sam ga daleko u
čudnim i zamršenim poduhvatima, dobrim ili lošim: bila
sam sigurna da neću nikada ući u njegov svet. Pored
njegovog dragog zaspalog tela probdela sam mnogo
noćnih sati nastojeći da shvatim zašto toliko želi da se
izvuče iz stvarnosti. Nikad nijedan čovek nije imao
sličnu želju. Shvatila sam - ne bojeći se za njega - da je
mogao postati ozbiljna opasnost u društvu. - On možda
zna neke tajne kako da se promeni život? Ne, on to samo
traži, odgovarala sam sama sebi. Ukratko, njegova je
milosrdnost začarana, a ja sam njena zarobljenica.
Nijedna druga duša ne bi imala toliko snage - snage
očaja! - da nju podnosi -zato da bi je on štitio i voleo.
Uostalom, ja ga nisam zamišljala s nekom drugom
dušom; vidimo svog anđela, nikada tuđeg - verujem. Bila
sam u njegovoj duši kao u nekom dvorcu koji su
ispraznili da ne vide neku osobu tako malo plemenitu
kao što ste vi: to je sve. Avaj, zaista sam zavisila od
njega. Ali šta je on hteo s mojim mutnim i kukavnim
opstankom? Čak i da me nije ubijao, nije me činio ni
boljom. Žalosno ogorčena, rekla bih mu ponekad:
‘Razumem te.’ On bi slegnuo ramenima.
I tako, pošto se moj jad neprestano obnavljao i
pošto sam i u sopstvenim očima sve više bila zabludela -
kao i u svim očima koje bi htele na meni da se zadrže, da
nisam bila zauvek osuđena na zaborav svih! - postajala
sam sve gladnija njegove dobrote. S njegovim
poljupcima i s njegovim prijateljskim zagrljajima to je
zaista bilo nebo, mračno nebo u koje sam ulazila i u
kojemu sam želela da budem ostavljena, jadna, gluha,
nema, slepa. Počela sam već da se navikavam na to.
Videla sam nas dvoje kao dva dobra deteta kojima je
dozvoljeno da se šeću kroz Raj tuge. Mi smo se slagali.
Veoma ganuti, radili smo zajedno. Ali posle prodirnog
milovanja, on bi rekao: ‘Kad ja više ne budem tu, kako
će ti izgledati smešno to što si doživela. Kad se tvoj vrat
ne bude više oslanjao na moju ruku, kad ne budeš imala
moje srce da se na njemu odmoriš, ni moje usne na
svojim očima. Jer jednog će dana biti potrebno da odem,
veoma daleko. A treba da u tome pomognem i drugima;
to je moja dužnost. Makar to i ne bilo naročito prijatno...
draga dušo...’ Istoga trenutka predosetila bih kako ću
postati plen vrtoglavice, kad on ode, kako ću se srušiti u
najužasniju tamu: u smrt. Izmamila bih mu obećanje da
me neće napustiti. Dvadeset puta mi je dao to
ljubavničko obećanje. Bilo je to isprazno kao i kad sam
ja njemu govorila: ‘Razumem te.’
Ah! Nikad nisam bila ljubomorna na njega. Ja
verujem da me on neće napustiti. Šta će biti s nama? On
nije od onih što znaju neko znanje i nikad neće raditi.
102

Hoće da živi kao mesečar. Zar će mu samo njegova

dobrota i milosrdnost dati pravo u stvarnome svetu?
Ponekad zaboravim na žalosno stanje u koje sam
dospela; on će me učiniti snažnom, mi ćemo putovati,
lovićemo u pustinjama, spavaćemo na pločnicima
nepoznatih gradova, bez briga, bez nevolja. Ili ću se
probuditi pošto se - zahvaljujući njegovoj čarobnoj moći
- promene zakoni i običaji, a svet, ostajući isti, prepustiće
me mojim željama, radostima, bezbrižnostima. Oh!
hoćeš li mi dati pustolovni život iz dečjih knjiga kao
nagradu za sve što sam pretrpela? On to ne može. Ja ne
znam njegov ideal. On mi je rekao da zna za žaljenja i
nade: to ne mora mene da se tiče. Govori li on s Bogom?
Možda bi trebalo da se obratim Bogu. Nalazim se u
najdubljem ponoru i ne znam više ni da se molim.
Kada bi mi on objasnio svoje žalosti, da li bih bila
kadra da ih razumem bolje nego njegova ismevanja? On
me napada, provodi čitave sate nastojeći da me posrami
zbog svega što me je moglo ganuti na svetu, i razljuti se
ako plačem.
 - Vidiš li onog otmenog mladića što ulazi u lepu i
spokojnu kuću: on se zove Dival, Difur, Arman, Moris,
ko zna kako! Jedna se žena žrtvovala da voli tog zlog
103

glupaka: umrla je, i sad je sigurno svetica na nebu. Ti ćeš

skriviti moju smrt kao što je on skrivio njenu. To je udes
nas milosrdnih duša... - Avaj! bilo je dana kad su mu se
svi delatni ljudi pričinjavali igračkama grotesknih bunila:
on bi se dugo, jezivo smejao. - Zatim bi opet počeo da se
ponaša kao mlada majka, kao voljena sestra. Kad bi bio
manje divalj, mi bismo bili spaseni! Ali i sama njegova
blagost je smrtonosna. Ja sam mu pokorna. - Ah! ja sam
luda!
Možda će on jednog dana čudesno iščeznuti: ali ja
treba da doznam hoće li se popeti na neko nebo, da bar
malo vidim vaznesenje svog dragog prijatelja!”
Smešne li zajednice!
 BUNILA

II
ALHEMIJA REČI 104

Sebi. Istorija jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve
moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine
slikarstva i modeme poezije.
Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore,
pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu
književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez
pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje
knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.
Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim
putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez
istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama
običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve
čarolije.
Pronašao sam boju samoglasnika! - A crno, E belo,
I crveno, O plavo, U zeleno. - Odredio sam oblik i
gibanje svakog suglasnika i - putem nesvesnih ritmova -
polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će
kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao
za sebe.
To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam
tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.
Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,

- Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba! –
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.

- Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć’, videh zlato - i ne mogoh piti.

U četiri zorom, leti,

San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
 Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno

Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike - podanike
Vavilonskog kralja - sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,

Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj

alhemiji reči.
Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam
sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku
školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim
cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov
nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.
 Zatim objasnih svoje čarobne sofizme
halucinacijom reči!
Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto
sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice:
zavideo sam blaženstvu životinja - gusenice, koja
predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog
zaspalog devičanstva!
Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se
od sveta nekakvim romansama:

PESMA S NAJVIŠE KULE

Nek nam stigne, nek nas skoli

Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio

Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli

Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,

Prepuštena zaboravu,
 Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli

Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele

dućane, razmlačena pića. Vukao sam se po smradnim
uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu
plamena.
“Generale, ako na svojim srušenim bedemima još
imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe
zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po
salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke.
Napuni budoare gorućim prahom rubina...”
Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme,
zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku
svetlosti!

GLAD

Kad bih nešto jesti hteo,

Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,

Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

Vuk urlaše ispod krošnje

I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće

Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva

Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
 Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih

plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti
prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji,
najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Moja večna dušo,

Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja

I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

- Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.
 Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića

imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije
život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral
je slabost mozga.
Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo
drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je
anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima
glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih
života. - Tako sam voleo jednu svinju.
Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila - ludila
zbog kojeg se biva zatvaran - mogao bih sve da ih
ponovim, znam ceo njihov sistem.
Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava.
Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši,
nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za
smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do
granica sveta i Himerije , domovine mraka i vihora.
105
 Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih
u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me
ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže
krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina,
moje grizodušje, moj crv; moj je život suviše ogroman da
bi bio posvećen snazi i lepoti.
Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me
pri pevanju petla - ad matutinum, pri Christus venit, - u
106

najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,

Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće

Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče

Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:

Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,

Caruje u mom telu, duši...

O zamkovi, o doba prešna!

 Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim

lepotu.
107
 NEMOGUĆE

Ah! taj život moga detinjstva, velika cesta kroz sva

vremena, natprirodno trezven, nesebičniji nego najbolji
od prosjaka, ponosan što nema ni zavičaja, ni prijatelja,
kakva je glupost on bio. -1 ja to tek sad opažam!
- Imao sam razloga da prezirem te dobričine koji ne
propuštaju priliku za milovanje, nametnike čistote i
zdravlja naših žena, danas kad se one tako malo slažu s
nama.
Sva moja prezrenja imala su razloga: jer ja sam u
bekstvu!
Ja sam u bekstvu!
Objasniću to.
Još juče, ja sam uzdisao: “Nebo! zar nas nema
dovoljno osuđenih na ovom svetu! Toliko sam već
vremena proveo u njihovoj družini! Sve ih poznajem. Mi
smo se uvek prepoznavali; postali smo odvratni jedan
drugom. Milosrđe nam je nepoznato. Ali mi smo učtivi,
naši odnosi sa svetom sasvim su kako treba.” Je li to
čudno? Svet! trgovci, naivčine! - Mi nismo obeščašćeni.
- Ali kako bi nas primili izabrani-ci? Međutim, ima
čangrizavaca i likovalaca, lažnih izabranika, budući da su
nama potrebne smelost i poniznost da bismo im prišli. To
su jedini izabranici. Takvi ne blagosiljaju!
Pošto sam opet našao dve pare razuma - to je tako
prolazno! -vidim da moje neprilike potiču otuda što
nisam na vreme shvatio da se nalazimo na Zapadu.
Baruštine Zapada! Ne, ja ne smatram svetlost
izopačenom, oblik iznemoglim, pokret zabludelim... Pa u
redu! Eto kako moj duh hoće da po svaku cenu prođe
kroz sav onaj okrutni razvoj kroz koji je duh prolazio od
konca Istočnog sveta... Moj duh to želi!
...Moje dve pare razuma su dokrajčene! - Duh
vlada, i on hoće da ja budem na Zapadu. Trebalo bi ga
ućutkati, da bih mogao zaključiti kako sam hteo.
Poslao sam dođavola palme mučenika, zračenje
umetnosti, ponos pronalazača, revnost kradljivaca;
vračao sam se Istoku, iskonskoj i večnoj mudrosti. - Čini
se da je to san grube lenosti!
Međutim, nisam pomišljao na zadovoljstvo od
bekstva iz modernih patnji. Nisam imao u vidu
polutansku mudrost Kurana. Ali, zar nije istinsko
mučenje to što počev od hrišćanstva, te obznane nauke,
čovek igra sebe, dokazuje očevidnosti, nadima se od
zadovoljstva ponavljajući te dokaze, i samo kroz to živi?
Prefinjeno, glupo mučenje; izvor mojih duhovnih
zastranjivanja. Priroda bi možda mogla da se dosađuje!
Gosp. Ćifta rodio se kad i Hrist.
Zar to nije zato što gajimo maglu! Mi jedemo
groznicu s našim vodnjikavim povrćem. A pijančenje! A
duvan! A neznanje! A pobožnosti! - Je li to sve dovoljno
daleko od mudre misli Istoka, prvo-bitne domovine?
Čemu modemi svet, ako ljudi pronalaze takve otrove!
Crkveni ljudi će reći: Razumemo. Ali vi govorite o
Zemaljskom raju. U istoriji istočnjačkih naroda nema
ničega za vas. - Tako je; mislio sam na Zemaljski raj!
Kao da za moj san nešto znači ta čistota starodrevnih
rasa!
A filosofi: svet nema starosti. Čovečanstvo se
jednostavno seli. Vi ste na Zapadu, ali slobodno vam je
da živite na vašem Istoku, pa neka bude i star koliko vam
je potrebno - i da tu lepo živite. Ne dopustite da budete
poraženi. - Filosofi, vi pripadate vašem Zapadu.
Moj duše, budi oprezan. Ne rešavaj se na
prenagljena ozdravljenja. Vežbaj se. - Ah! nauka ne ide
dovoljno brzo za nas!
- Ali ja opažam da moj duh spava.
Kad bi od ovog trenutka on bio uvek budan, mi
bismo uskoro došli do istine, koja nas možda okružuje sa
svojim anđelima što plaču!... Da je on bio budan do ovog
časa, ja ne bih popustio ubistvenim nagoni-ma, u nekom
prastarom dobu!... - Da je on uvek bio budan, sada bih
plovio u mudrosti!...
O čistoto! čistoto!
Ovaj trenutak budnosti predočio mi je viziju
čistote! - Duhom se stiže k Bogu!
Nesreća što srce para!
 BLESAK

Ljudski rad! To je eksplozija koja s vremena na

vreme obasja moj ponor.
“Ništa nije taština ; prihvatite se nauke i napred!”
108

viče modemi Propovednik, to jest Svako. A međutim,

leševi hulja i lenština padaju na tuđa srca... Ah! brzo,
malo brže; tamo dole, s druge strane noći, one buduće,
večne nagrade... da li ćemo im izmaći?...
- Šta ja tu mogu? Rad poznajem, a nauka je
prespora. Da molitva galopira i da svetlost grmi... to ja
dobro vidim. To je suviše jednostavno, a previše je
vruće; moći će se i bez mene. Ja imam svoju dužnost,
ponosiću se njome kao i mnogi drugi, ostavljajući je na
stranu.
Moj život je istrošen. Napred! pretvarajmo se,
dangubimo, o žalosti! I postojaćemo zabavljajući se,
sanjajući čudovišne ljubavi i neverovatne svetove, žaleći
se i prepirući se s prividnostima sveta, lakrdijaš, prosjak,
umetnik, lopov - sveštenik! Na mom bolničkom krevetu 109

zapahnuo me tako silan miris tamjana; čuvar svetih

mirisa, ispovednik, mučenik...
Prepoznajem tu prljavo vaspitanje mog detinjstva.
Pa šta! Preći svojih dvadeset godina, kad i drugi prelaze
svojih dvadeset godina...
Ne! ne! ja se sad bunim protiv smrti! Rad izgleda
previše lak mom ponosu: za svet bi moja izdaja bila
prekratko mučenje. U poslednjem trenutku napao bih
nalevo, nadesno...
Tada - oh! - draga jadna dušo, zar ne bi večnost
bila izgubljena za nas!
 JUTRO

Nisam li jednom imao jednu ljupku, junačku,

basnoslovnu mladost, koju bi trebalo ispisati po zlatnim
listovima - previše bi to bilo sreće! Kojim sam zločinom,
kojom greškom zaslužio svoju današnju slabost? Vi koji
tvrdite da životinje jecaju od žalosti, da bolesnici
očajavaju, da mrtvi ružno sanjaju, potrudite se da
ispričate moj pad i moje spavanje. Ja ne mogu da se
izrazim bolje nego što to čini prosjak svojim
neprekidnim Očenašima i Zdravomarijama. Ja više ne
znam da govorim! 110

Međutim, danas verujem da sam završio izveštaj o

mom paklu. To je zaista bio pakao; starinski, onaj čija je
vrata otvorio sin čovečji .
111

Dižući se iz iste pustinje, u istoj noći, uvek se

pogled mojih umornih očiju budi na srebrnoj zvezdi,
uvek, a da se pri tom ne ganu Kraljevi života, tri
mudraca, srce, duša, duh. Kad ćemo poći s onu stranu
žala i planina, da pozdravimo rođenje novog rada, novu
mudrost, bekstvo tirana i demona, kraj praznoverja, i da
se poklonimo - prvi! - Božiću na zemlji!
Pesma nebesa, pokret naroda! Robovi, ne
proklinjimo život.
 ZBOGOM112

Već jesen! - Ali zašto žaliti za večnim suncem, kad

smo zauzeti otkrivanjem božanske svetlosti - daleko od
ljudi koji umiru po godišnjim dobima.
Jesen. Naš čamac, uzdignut u nepomične magle,
skreće ka luci bede, ka ogromnom gradu čije je nebo
umrljano ognjem i blatom. Ah! gnjili dronjci, hleb
namočen kišom, pijanstvo, hiljade ljubavi koje su me
raspele! Ono, dakle, neće da prestane, to ždrelo što vlada
hiljadama duša i mrtvih tela kojima će biti suđeno! Ja
opet vidim sebe s kožom izjedenom od blata i kuge,
kako, s kosom i pazusima punim crva i s još krupnijim
crvima u srcu, ležim ispružen među neznancima bez
dobi, bez osećaja... Tu sam mogao umreti... Užasno
priviđenje! Ja se gnušam bede.
I bojim se zime, jer je to doba udobnosti!
- Ponekad vidim na nebu beskrajna žala prekrivena
belim narodima koji se raduju. Velika zlatna lađa maše
iznad mene šarenim zastavama na jutarnjem povetarcu.
Ja sam stvorio sve svetkovine, sva slavlja, sve drame.
Pokušao sam da pronađem nove cvetove, nove zvezde,
nove puti, nove jezike. Verovao sam da stičem
natprirodnu moć. I eto, moram da sahranim svoju maštu i
svoje uspomene! Divna jedna slava umetnika i
pripovedača uništena je!
Ja! ja koji sam se proglasio žrecom ili anđelom,
oslobođenim svakog morala, ja sam vraćen na zemlju da
tražim neku dužnost, da prigrlim hrapavu stvarnost!
Seljak!
Da li sam obmanut? Da li je milosrdnost, za mene,
sestra smrti?
Ali nigde nijedne prijateljske ruke! A gde ću crpsti
pomoć?

Da, novi čas je u najmanju ruku veoma strog.

Jer ja mogu reći da mi je pobeda obezbeđena;
škrgut zuba, zviždanje plamena, kužni uzdasi postaju
umereni. Iščezavaju sve prljave uspomene. Gube se moja
poslednja žaljenja - ljubomore zbog prosjaka, razbojnika,
prijatelja smrti, zaostalih ljudi svake vrste. -Osuđenici,
kad bih se ja osvetio!
Treba biti apsolutno moderan.
Samo bez himni; treba držati korak. Okrutna noći!
Osušena krv isparava se na mom licu, a ja iza sebe
nemam ništa osim ovog užasnog stabalca !... Duhovna
113

borba isto je tako surova kao bitka ljudi; ali zadovoljstvo

viđenja pravde pripada samo Bogu.
Međutim, to je bdenje. Primimo u sebe sve pritoke
snage i stvarne nežnosti. I u zoru, naoružani žarkim
strpljenjem, ući ćemo u sjajne gradove.
Šta sam govorio o prijateljskoj ruci! Lepa je to
prednost što mogu da se smejem starim lažnim ljubavima
i da kaznim sramotom te lažljive parove. - Video sam
pakao žena tamo dole; - pa će mi biti na volju da
posedujem istinu u jednoj duši i u jednom telu.
Aprila-avgusta 1873.
ILUMINACIJE114
 POSLE POTOPA

Tek što se ideja o Potopu staložila,

Jedan zec se zaustavi u grahorici i među
zanjihanim zvončićima i kroz paučinu izreče svoju
molitvu dugi.
Oh! drago kamenje što se krilo, - cveće što je već
gledalo.
Na dugoj prljavoj ulici digoše se mesarske tezge, a
čamci behu povučeni ka moru što se u visini slojevito
prostiralo kao na bakrorezima.
Krv poteče, kod Plavobradog, - u klanicama, - u
cirkusima, gde prozori pobledeše od božjeg pečata. Krv i
mleko potekoše.
Dabrovi stadoše zidati. Iz “džezvi”, u kafanama,
podiže se para.
U velikoj staklenoj kući, još uvek mokroj, deca u
crnini pogledaše čudesne slike.
Jedna vrata lupnuše, - i, na trgu seoceta, dete
napravi okret rukama, shvaćeno od vetrokaza i od
petlova sa svih zvonika, pod blistavom sugradicom.
Gospođa *** namesti klavir na Alpama. Misa i
prve pričesti behu svetkovane na sto hiljada oltara
katedrale.
Krenuše karavani. I Splendid-Hotel bi podignut u
haosu leda i polarne noći.
Nakon toga, mesec je čuo šakale kako cvile po
pustinjama majčine dušice, - i ekloge u nanulama kako
grokću kroz voćnjake. Zatim, u staroj šumi, ljubičastoj i
raspupeloj, Euharis mi reče da je to proleće.
115

Izviri, jezerce, - Peno, valjaj se po mostu i iznad

šuma, - crna sukna i orgulje, - munje i grmljavine, -
penjite se i valjajte se; Vode i tuge, rastite i opet dižite
Potope.
Jer otkad su oni presahli, - o zakopani dragulji, o
rastvoreno cveće! - zavladala je čama! a Kraljica, ta
Veštica što pali svoju žeravicu u zemljanom loncu, nikad
neće hteti da nam ispriča ono što ona zna, a što mi ne
znamo.
 DETINJSTVO

Taj idol, crnook i plavokos, bez predaka i dvora,

plemenitiji nego basna, porekla je meksikanskog i
flamanskog; njegov posed, obesno plavetnilo i zelenilo,
prostire se po žalima koja su od talasa bez lađa nazvana
imenima što su divlje grčka, slovenska, keltska.
Na ivici šume - snovidno cveće zvoni, pršti, sjaji, -
devojka s usnom od narandže, kolena prekrštenih u
bistrom potopu što izvire iz livada, nagota koju
zasenjuju, opasuju i oblače duga, bilnstvo, more.
Dame što se vrte po terasama kraj mora, devojčice
i ispolinke, ponosite crnkinje u bakarnozelenoj mahovini,
nakiti što stoje uspravno na tlu gojaznom od gajeva i
okopnelih vrtića, - mlade majke i velike sestre s
pogledima punim hodočašća, sultanije, kneginje
tiranskog držanja i tiranske nošnje, male strankinje i
ljupko nesrećne osobe.
Kakva čama, trenutak “dragog tela” i “dragog
srca”.

II

To je ona, mala pokojnica, iza ružičnjaka. - Mlada

preminula mama silazi niza stepenice. - Rođakove karuce
viču na pesku. - Mali brat (on je u Indiji!) tamo, ispred
sunčevog zalaska, na livadi karanfila. - Starci koje su
uspravne zakopali u zidinu od šeboja.
Roj zlatnih listova okružuje kuću generala. Oni su
na jugu. - Ide se crvenim putem da bi se stiglo u praznu
krčmu. Zamak je na prodaju: prozorski kapci su skinuti. -
Župnik mora da je odneo ključ crkve.
- Kućice stražara oko parka su nenastanjene.
Plotovi su tako visoki da se vide samo šumni vrhovi.
Uostalom, unutra nema ništa da se vidi.
Livade se opet penju u zaseoke bez petlova, bez
nakovanja.
Ustava je dignuta. O križni putevi i pustinjski
mlinovi, ostrvlje i plašće!
Čarobno cveće je zujalo. Padine su ga njihale.
Basnoslovno otmene životinje išle su tamo-amo.
Oblačine su se gomilale na pučini stvorenoj od večnosti
toplih suza.

III

U šumi ima jedna ptica, njena pesma vas zaustavlja

i čini da crvenite.
Ima jedan časovnik koji ne otkucava.
Ima jedna jama sa gnezdom belih životinja.
Ima jedna katedrala što se spušta i jedno jezero što
se penje.
 Ima jedan šumarak gde su napuštene male kočije,
koje ponekad jureći silaze niza stazu, okićene trakama.
Ima jedna družina malih prerušenih glumaca,
opažena na putu kroz ivicu šume.
Ima najzad, kada ste gladni ili žedni, neko ko vas
tera.

IV

Ja sam svetac, u molitvi na terasi, - kao što

bezazlene životinje pasu sve do mora Palestine.
Ja sam učenjak u tamnom naslonjaču. Granje i kiša
bacaju se na prozor biblioteke.
Ja sam pešak na velikom drumu kroz patuljaste
šume; huka brana pokriva moje korake. Dugo mi je pred
očima melanholična zlatna ceđ smiraja.
Bio bih zaista dete ostavljeno na molu koji se
otisnuo na debelo more, mali sluga što ide duž drvoreda
dotičući nebo čelom.
Staze su hrapave. Brežuljci se pokrivaju grmljem
žutilovke.. Vazduh je nepomičan. Kako su daleko ptice i
izvori! Do čega dopreti, ako ne do kraja sveta, ovim
napredovanjem?

V
 Neka mi najzad iznajme taj grob, izbeljen krečom,
sa linijama od cementa u reljefu - veoma daleko pod
zemljom.
Nalakćujem se na sto, lampa vrlo živo obasjava te
novine koje ja poput idiota opet pročitavam, te sasvim
beskorisne knjige.
U ogromnoj visini iznad moje podzemne dvorane -
kuće se usađuju, tmine se skupljaju. Glib je crven ili cm.
Čudovišni grade, beskonačna noći!
Manje visoko su kanali s nečistoćom. Sa strana -
ništa osim gustine globusa. Možda ponori plavetnila,
zdenci plamena. To su možda one površine gde se
susreću meseci i komete, mora i bajke.
U časovima gorčine dočaravam sebi safirne i
metalne kugle. Ja sam gospodar tišine. Zašto bi
priviđenje podrumskog okna izbledelo u uglu svoda?
 PRIČA116

Nekom Knezu beše grdno dojadilo da se uvek bavi

samo usavršavanjem otrcane plemenitosti. Predviđao je
začuđujuće prevrate u ljubavi, i sumnjičio svoje žene da
mogu dati i više od one podatnosti ukrašene podnebljem
i raskošju. Hteo je da upozna istinu i trenutak bitne želje i
bitnog zadovoljenja. Bilo to zastranjenje od pobožnosti
ili ne, on je tako hteo. Barem je imao dosta veliku
ljudsku moć.
Sve žene koje ga poznavahu behu umorene. Kakvo
je to bilo haranje u vrtu lepote! Pod sabljom, one ga
blagosloviše. On ne zatraži nove. - Žene se ponovo
pojaviše.
Posle lova ili pijanke, on pobi sve koji su ga pratili.
- Svi su ga pratili.
On nađe zabavu u klanju ukrasnih životinja.
Dvorce predade požaru. Obarao se na ljude i sekao ih na
komade. - Gomila, zlatni krovovi, lepe životinje, sve je
to i dalje postojalo.
Može li se do ekstaze doći uništavanjem,
podmladiti se okrutnošću! Narod nije roptao. Niko nije
pokušao da mu protivreči.
Jedne večeri on je ponosno jahao. Pojavi se jedan
Genij, neopisive, čak zazorne lepote. Iz njegovog izraza i
iz njegovog držanja proizlazilo je obećanje ljubavi
mnogostruke i složene! sreće neizrecive, čak
nepodnošljive! Knez i Genij verovatno uništiše sebe u
suštinskom zdravlju. A kako bi i mogli da ne umru od
njega? Umrli su, dakle, zajedno.
Ali taj Knez je preminuo u svome dvorcu, u
godinama uobičajenim za to. Knez je bio Genij. Genij je
bio Knez.
Znalačka muzika nedostaje našoj želji.
 PARADA

Vrlo postojana spadala. Više njih je iskorišćavalo

vaše svetove. Oslobođeni potreba, i ne mnogo primorani
da stave u pokret svoje sjajne sposobnosti i svoje
poznavanje vaših savesti. Kako su to zreli ljudi! Njihove
oči, tupe kao letnja noć, crvene i crne, trobojne, od čelika
su posutog zlatnim zvezdama; izraz im je izobličen,
olovan, izbledeo, spečen, glas im je vragolasto
promukao! Imaju svirepo držanje onih što se kinđure
krpama! - Među njima je nekoliko mladih - kako bi oni
gledali Heruvima? - koji raspolažu strašnim glasovima i
nekim opasnim sredstvima. Šalju ih da s leđa hvataju u
gradu, napirlitani s odvratnom raskošju.
O najžešći raju pomamnog kreveljenja! Nema
poređenja s vašim Fakirima i sa ostalim scenskim
lakrdijama. U kostimima na brzinu sklepanim s ukusom
ružnog sna, oni izvode žalopojke i glume tragedije o
razbojnicima, ili o duhovitim polubogovima, kakvi nikad
ne behu istorija ni religije. Kinezi, Hotentoti, Cigani,
bedaci, hijene, Molosi, stari maloumnici, kobni zlodusi,
oni mešaju narodske, materinske postupke sa bestijalnim
stavovima i nežnostima. Oni bi da prikazuju nove
komade i da pevaju pesme “valjanih devojaka”. Majstori
opsenari, oni preobražavaju mesto i osobe i pribegavaju
magnetskom dejstvu igrokaza. Oči plamte, krv peva,
kosti se šire, teku suze i tanke crvene pruge. Njihovo
ruganje ili užas koji oni šire traju minutu, ili cele mesece.
Jedino ja imam ključ te divlje parade.
 ANTIČKA

Ljupki sine Pana! Uokrug tvoga čela, ovenčanog

cvetićima i bobicama, miču se dragocene kugle, tvoje
oči. Umrljani smeđim talogom, tvoji obrazi postaju
šuplji. Očnjaci ti blistaju. Prsa ti liče na citru, zvon
odjekuje u tim plavo omaljavelim rukama. Tvoje srce
kuca u toj utrobi gde spava dvostruki pol. Šetaj se u noći,
blago pokrećući to bedro, to drugo bedro i tu nogu sleva.
 BEING BEAUTEOUS117

Pred nekim snegom jedno Biće Lepote, visoka

stasa. Smrtonosno fijukanje i krugovi gluhe muzike čine
da se to obožavano telo širi, raste i drhti poput aveti; na
divnoj puti rastvaraju se skerletne i crne rane. Čiste boje
života igraju, tamne i oslobađaju se oko Priviđenja, na
radilištu. I drhtaji se dižu i tutnje, i dok pomamnu slast
tih dojmova opterećuju promukla muzika i smrtonosno
fijukanje koje svet, daleko iza nas, upravlja na našu
prelepu majku, - ona uzmiče, ona se uspravlja. Oh! naše
su kosti odevene u novo zaljubljeno telo.

***

O pepeljavo lice, kosmati štite, kristalne ruke!

Tope, na koji moram da se sunovratim kroz metež drveća
i lakog vazduha!
 ŽIVOTI

O nedogledni putevi svete zemlje, terase hrama!

Šta su učinili sa bramanom koji mi je objasnio
Poslovice? Ja čak još vidim i starice od tada, iz onih
118

strana! Sećam se srebrnih i sunčanih časova oko reka,

ruke polja na mome ramenu i naših milovanja kad smo
119

stajali u ravnicama začinjenim biberom. - Uzlet

grimiznih golubova grmi oko moje misli. - Prognan
ovamo, imao sam pozornicu za igranje dramskih remek-
dela iz svih književnosti. Mogao bih vam pokazati
neviđena bogatstva. Razmatram istoriju riznica koje ste
vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena
kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću koja
čeka vas?

II

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije

nego svih onih što su mi prethodili; štaviše, ja sam
muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada,
kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom,
pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog
detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika,
pet ili šest udovištava, i nekoliko svadbi na kojima me
moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon
drugova. Ne žalim zbog moga starog udela u božanskoj
veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma
delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj
skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i
kako sam ja uostalom odan novom nemim, - očekujem
da ću postati veoma zao luđak.

III

U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam

imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku
komediju. U jednom podrumu naučio sam istoriju. Na
nekoj noćnoj svečanosti u jednom severnom gradu sreo
sam sve žene nekadašnjih slikara. U nekom starom
pariskom pasažu poučili su me iz klasičnih nauka. U
nekom veličanstvenom stanu okruženom celim Istokom
ostvario sam ogromno delo i izveo svoje slavno
povlačenje. Promućkao sam svoju krv. Razrešen svoje
dužnosti. Više ne treba čak ni misliti na to. Nalazim se
stvarno s one strane groba, i okanite se punomoćja.
 ODLAZAK

Dosta viđenog. Vizija se susretala u svim

napevima. Dosta imanog. Žagor gradova, uveče, i u
suncu, i uvek. Dosta spoznatog. Prekretnice života. - O
Žagori i Vizije! Odlazak u novo čuvstvo i u nov šum!
 KRALJEVANJE

Jednog lepog jutra, kod nekog veoma blagorodnog

naroda, par gordih ljudi - muškarac i žena - vikali su na
javnom trgu: “Prijatelji moji, ja hoću da ona bude
kraljica!” “Ja hoću da budem kraljica!” Ona je treptala i
smejala se. On je govorio prijateljima o otkrovenju, o
dokrajčenom iskušenju. Njih dvoje su gubili svest jedno
pored drugog.
Doista, oni kraljevahu celog jednog prepodneva,
kad su se karminski zastori uzdigli preko kuća, i celog
poslepodneva, kad se zaputiše ka palmovim vrtovima.
 JEDNOM RAZLOGU120

Udarac tvog prsta po bubnju oslobađa sve zvuke i

započinje novu harmoniju.
Tvoj korak je uzdizanje novih ljudi i njihovo
Pokret.
121

Okreneš glavu: nova ljubav! Okreneš je nazad:

nova ljubav!
“Izmeni nam udele, prorešetaj nam nevolje, a pre
svega vreme”, pevaju ti ova deca. Molbe ti se upućuju:
“Uzdigni bilo kuda srž naših sudbina i naših želja.”
Ti što si došao iz uvek i što ćeš poći u svuda.
 PREPODNE PIJANSTVA

O moje Dobro! O moje Lepo! Svirepa svirko od

koje ne posrćem! Vilinsko mučilo! Hura za nečuveno
delo i za čudesno telo, prvi put! To je započelo u
detinjem smehu, to će i svršiti s njim. Taj će otrov ostati
u našim žilama čak i onda kad se svirka izopači i mi
budemo vraćeni nekadašnjem neskladu. Sada, mi koji
smo tako dostojni ovih mučenja, usrdno pribirajmo to
natčovečansko obećanje dato našem stvorenom telu i
duši: to obećanje, to bezumlje! Otmenost, učenost,
silovitost! Obećano nam je da će stablo dobra i zla biti
zakopano u mraku, da će tiranske čestitosti biti prognane,
kako bismo mogli dovesti našu prečistu ljubav. To je
počelo s malo odvratnosti i to se svršava, - pošto nas nije
moglo smesta obuzeti tom večnošću, - to se svršava
metežom mirisa. 122

Detinji smehu, suzdržljivosti robova, strogosti

devica, užase ovdašnjih likova i predmeta, blagosloveni
budite zbog uspomene na ovo bdenje. Počelo se
potpunim prostaštvom, a evo gde se svršava s anđelima
plamena i leda.
Malo bdenje puno opijenosti, sveto si! makar samo
i zbog maske kojom si nas podarilo. Mi te potvrđujemo,
metodo! Ne zaboravljamo da si ti juče proslavilo svako
od naših doba. Imamo vere u otrov. Mi znamo da
žrtvujemo svoj život, - sav, svakog dana.
Evo stiže doba Asasina .
123
 IZREKE

Kada svet bude sveden na jednu jedinu crnu šumu

za naša četiri začuđena oka, - na jedno žalo za dva verna
deteta, - na jednu muzičku kuću za našu vedru naklonost,
- ja ću vas pronaći.
Bude li na ovom svetu jedan jedini starac, spokojan
i lep, okružen “nečuvenom raskoši”, - evo me kraj Vaših
nogu.
Ostvarim li sva vaša sećanja, - budem li ona što zna
da vas veže, - ja ću vas ugušiti.

Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? vrlo veseli, -

ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli, - šta da se čini
s nama?
Kitite se, igrajte, smejte se. Ja nikad neću moći da
izbacim Ljubav kroz prozor.

-Drugarice moja, prosjakinjo, čudovišno dete! Kako ti je

svejedno, te nesrećnice i te smicalice, i moje zabune.
Drži se uz nas svojim nemogućim glasom, tim glasom!
Jedinim utešiteljem ovog niskog očajanja.
 ***

Julsko popodne zastro oblacima. Ukus pepela lebdi u

vazduhu, - miris drveta što znoji na ognjištu, - namočeno
cveće, - pustoš po šetalištima, - ledeno roskanje kanala
po poljima – zašto se već ne počinje sa igračkama i
tamjanom?

***

Užad sam razapeo od zvonika do zvonika; vence

od prozora do prozora; zlatne lance od zvezde do zvezde,
i plešem.

***

Visoko jezerce stalno isparava. Kakva to veštica

nad belim zapadom iskrsava? Kakvo de ljubičasto lišće
da se spusti?

***

Dok javna dobra otiču u proslavama bratstva, u

oblacima zvoni zvono od ružičastog plamena.

***
 Oživljujući prijatni miris tuša, cmi prah tiho kiši po
mome bdenju. - Smanjujem plamen svećnjaka, bacam se
na krevet i - okrenut prema senci - vidim vas, kćeri moje!
kraljice moje!
 RADNICI

O to toplo februarsko jutro. Nesnosno Jugo stiže da

oživi besmislene uspomene nas ubogih, našu mladu
bedu.
Henrika je imala pamučnu, smeđebelu kariranu
124

suknju, koja mora da je bila nošena u prošlom veku,

zatim kapu s trakama i svilenu maramu. To je zaista bilo
žalosnije nego crnina. Prošetali smo malo po predgrađu.
Vreme je bilo oblačno, a vetar s juga podsticao je sve
ružne zadahe iz opustošenih vrtova i sa sparušenih
livada.
Moju ženu to kao da nije zamaralo koliko mene. U
jednoj lokvi, koju je poplava od prošlog meseca ostavila
na prilično visokom putu, ona mi pokaza majušne ribice.
Grad, sa dimom i bukom svojih poslova, pratio nas
je vrlo izdaleka po putevima. O drugi svete, naselje
blagosloveno od neba i hladovine! Južni me vetar
podsećao na žalosne događaje iz mog detinjstva, na moje
letnje očajavanje, na užasnu količinu snage i znanja koju
je sudbina uvek udaljavala od mene. Ne! mi nećemo
provesti leto u toj škrtoj zemlji, gde ćemo uvek biti samo
verena siročad. Ja hoću da ova očvrsla ruka više ne nosi
dragu sliku.
 MOSTOVI

Nebo sivo, kristalno. Čudna šara mostova, ovih

ovde ravnih, onih tamo izvijenih, nekih što se spuštaju na
one prve ili sklapaju uglove sa njima. Ti se oblici
ponavljaju i na drugim rasvetljenim zavijucima kanala,
ali su tako dugi i lagani, da se obale, opterećene
kubetima, snižavaju i smanjuju. Neki od tih mostova još
su pritisnuti udžericama. Drugi podupiru jarbole, signale,
krhke ograde. Molski akordi ukrštaju se i teku, užad se
penje na obale. Razabire se jedan crveni prsluk, a uz
njega možda i drugi kostimi i muzički instrumenti. Da li
su to narodne pesme, delovi vlasteoskih koncerata, ostaci
javnih himni? Voda je siva i plava, razlivena kao morski
rukavac. - Jedan beli zrak, padajući iz nebeske visine,
uništava tu komediju.
 GRAD

Ja sam privremeni i ne baš previše nezadovoljni

građanin jedne metropole koju smatraju modernom, jer je
svekoliki poznati ukus bio izbegnut u nameštaju i u
spoljašnjem izgledu kuća, kao i u nacrtu grada. Ovde
nećete moći da ukažete na trag bilo kakvog spomenika
praznoverja. Moral i jezik svedeni su - najzad! - na svoj
najjednostavniji izraz. Ti milioni ljudi, koji nemaju
potrebe da se poznaju, toliko naliče jedni drugima po
obrazovanju, poslu koji obavljaju i starosti, da taj životni
tok mora da je višestruko kraći nego što to nekakva luda
statistika nalazi za narode kontinenta. Isto tako ja, sa
svoga prozora, vidim nove sablasti kako se miču u
gustom i večnom dimu uglja, - u našoj šumskoj
hladovini, našoj letnjoj noći! - nove Erinije , ispred moje
125

poljske kućice koja je moja domovina i sve moje srce jer

tu sve liči na ovo, - vidim Smrt bez suza, našu marljivu
kćer i sluškinju, jednu očajnu Ljubav, i lepi Zločin kako
pišti u blatu ulice.
 KOLOTEČINE

Zdesna letnja zora budi lišće i isparenja i šumove

ovog ugla parka, a padine sleva skrivaju u svojoj
ljubičastoj senci hiljade hitrih kolose-ka vlažnoga druma.
Mimohod čarolija. U stvari: kola natovarena životinjama
od pozlaćenog drveta, jarbolima i išaranim jedrima, iza
dvadeset pegavih cirkuskih konja u brzom galopu, i deca
i ljudi na svojim najčudnovatijim životinjama; dvadeset
kola s razvijenim zastavama i ispupčenim ukrasima,
kitnjastih poput kočija iz starine ili iz priča, krcatih
decom nagizdanom za pastoralu predgrađa. - Čak, pod
svojim baldahinom noći, i mrtvački sanduci što uzdižu
perjanice od abonosa i jure kasom velikih plavih i crnih
kobila.
 GRADOVI

To su gradovi! To je narod za koji su se izdigli ovi

snoviđeni Alegeni i Libani! Kućice od kristala i drveta
koje se kreću po nevidljivim šinama i vitlovima. Stari
krateri, opkoljeni kolosima i bakarnim palmama,
milozvučno riču u ognjevima. Svirka dopire s ljubavnih
svetkovina po kanalima povešanim iza planinskih kućica.
Hajka skladnih zvona kliče u klisurama. Pritrčavaju
udruženja divovskih pevača čija odela i kraljevske
zastavice blešte poput svetlosti vrhunaca. Na
platformama usred ponora Rolandi trube svoju
neustrašivost. Po brvnima povrh provalija i po
krovovima krčama barjaci od nebeskog žara kače se na
katarke. Apoteoze, rušeći se, dospevaju na visoravni gde
se anđeoske kentaurke komešaju među lavinama. Iznad
razine najviših slemena širi se more uzburkano večitim
rađanjem Venere, prekriveno zvečanjem bisera i
dragocenih školjki, posuto orfeonskim brodovljem, -
126

more koje se ponekad smrači uz smrtonosni blesak. Na

obroncima muču žetve cveća velikog poput naših grbova
i naših pehara. Iz jaruga se u povorkama penju vile Mab
u haljinama mrke i opalne boje. Tamo gore, s nogama u
slapovima i u kupinama, jeleni sisaju Dijanu . 127

Bahantkinje iz predgrađa jecaju, a mesec zavija,

izgarajući. Venera ulazi u špilje kovača i pustinjaka.
Skupovi kula pevaju ideje naroda. Iz zamkova izgrađenih
od kostiju dopire neznana muzika. Razvijaju se sve
legende, a u varošima nasrću zanosi. Survava se olujni
raj. Divljaci neprekidno plešu svoje svetkovanje noći. I
tako siđoh da provedem jedan sat u živosti bagdadskog
bulevara, gde su družine pod gustim lahorom opevale
radost novog rada, i kretale se ne mogavši da izbegnu
basnoslovne utvare planina na kojima se moralo opet
doći k sebi.
Koje će mi to dobre ruke, koji lepi čas vratiti taj
predeo iz kojega dolaze svaka moja usnulost i svaka
moja i najmanja ponesenost?
 SKITNICE

Kukavni brat! Koliko svirepih bdenja mu dugujem!

“Nisam se baš gorljivo upuštao u taj pothvat. Poigravao
sam se s njegovom nemoći. Ja ću biti kriv ako se vratimo
u izgnanstvo, u ropstvo.” Pripisivao mi je neobičan
baksuzluk i veoma čudnu nevinost, dodavao
onespokojavajuće razloge.
Odgovarao sam cereći se tom đavolskom
učenjaku , te bih se na kraju dočepao prozora. S one
128

strane polja kojim su promicale družine svirača retke

muzike stvarao sam sablasti buduće noćne raskoši.
Posle te zabave koja teško da je higijenska, prostro
bih se po slamarici. I skoro svake noći, tek što bih
zaspao, jadni brat se dizao, istrulelih usta, iščupanih
očiju, - onakav kakvim je sebe sanjao! - i vukao me u
dvoranu urličući svoj san pun idiotske tuge.
Ja sam zaista, s potpunom duhovnom iskrenošću,
bio uzeo obavezu da ga vratim u njegovo prvobitno
stanje sina Sunca, - i mi smo lutali, hraneći se vinom iz
pećina i biskvitom sa drumova, dok je mene gonilo
nestrpljenje da nađem mesto i formulu.
 GRADOVI

Zvanična akropola što nadmašuje najkolosalnije

zamisli modernog varvarstva. Nemoguće je izraziti
zagasitu svetlost koju stvara to nepromenljivo sivo nebo,
kao ni carski sjaj zdanja i večni sneg tla. S jedinstvenim
smislom za ogromnost obnovljena su sva klasična čuda
arhitekture. Prisustvujem slikarskim izložbama u
prostorijama dvadeset puta većim nego što je Hampton-
Court . Kakvo slikarstvo! Neki norveški Nabukodonosor
129

dao je da se izgrade stepeništa u ministarstvima; oni

potčinjeni koje sam ja mogao da vidim i sami su
ponosniji nego Brame , a ja sam drhtao pred kolosima
130

od čuvara i građevinskim službenicima.

Raspoređivanjem zgrada oko skverova, dvorišta i
zatvorenih terasa istisnuti su kočijaši. Parkovi
predstavljaju prastaru prirodu obrađenu divnom
umetnošću. Gornja četvrt ima nerazjašnjivih delova:
jedan morski rukavac bez brodova odmotava svoju površ
od plave sugradice između kejova pritisnutih divovskim
kandelabrima. Jedan kratki most vodi do tajnih vrata
neposredno ispod kubeta Svete Kapele. To kube je
gradnja od umetnički obrađenog čelika sa otprilike
petnaest hiljada stopa u prečniku.
Na ponekim mestima sa bakarnih mostića, sa
ravnih krovova, sa stepeništa što se uvijaju oko tremova i
stubova, mislio sam da mogu proceniti dubinu grada! To
je čudo koje nisam mogao da shvatim: gde su razine
ostalih četvrti iznad ili ispod akropole? Za stranca iz
našeg vremena prepoznavanje je nemoguće. Trgovačka
četvrt je nekakav cirk u jednom jedinom stilu, sa
zasvođenim galerijama. Ne vide se radnje, ali sneg na
kolniku je razgažen; nekoliko nababa, retkih kao što su
šetači u nedeljno londonsko jutro, idu ka kočijama od
dijamanata. Nekoliko divana od crvene kadife: služe se
polama pića čija se cena kreće od osam stotina do osam
hiljada rupija. Na pomisao da u tom cirku potražim
pozorišta odgovaram sebi da radnje mora da kriju
dovoljno mračne drame. Mislim da tu postoji policija.
Ali zakon mora da je toliko čudan, da i ne pokušavam
stvoriti neku predstavu o ovdašnjim pustolovima.
Predgrađe, otmeno poput neke lepe pariske ulice,
povlašćeno je izvesnim svetlim izgledom. Demokratski
sastojak sadrži nekoliko stotina duša. Ovde se kuće još
ne svrstavaju u niz; predgrađe se ćudljivo gubi u polju, u
“Grofoviji” koja puni večni Zapad šumama i bujnim
plantažama, gde divlji plemići love svoje letopise pod
svetlošću koju je neko stvorio.
 BDENJA

To je odmor, prosvetljen, ni groznica ni klonuće,

na krevetu ili ledini.
To je prijatelj ni vatren ni slab. Prijatelj.
To je voljena, ni mučiteljka ni mučenica. Voljena.
Netraženi kraj i svet. Život.
- To dakle beše to?
-I san se rasveži.

II

Osvetljenje se vraća stablu zdanja. Sa oba kraja

dvorane, bilo kakvi dekori, skladna ispupčenja, hitaju da
se spoje. Zidina nasuprot bdeocu predstavlja psihološko
nizanje preseka frizova, atmosferskih traka i geoloških
slučajnosti. - Žestok i munjevit san o čuvstvenim
skupinama sa bićima svih karaktera među svim
prividima.

III

Svetiljke i ćilimi bdenja stvaraju šum talasa, noću,

uzduž trupa lađe i oko steeragea .
131
 More bdenja, slično grudima Amelije.
Tapeti, sve do poluvisine, smaragdno obojeni
čipkani šumarci gde proleću grlice bdenja.
……………………………………………………

Pločica crnog ognjišta, stvarna sunca sa žala: ah!

zdenac mađija; jedini pogled u zoru, ovog puta.
 MISTIČNA

Na strmini obronka anđeli obrću svoje vunene

haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na
levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim
bitkama, a svi zlosrećni šumovi ispredaju svoju krivulju.
Iza desne ivice pruža se linija istoka i napretka.
I dok se šum morskih školjki i ljudskih noći vrti i
propinje sačinjavajući pojas u gornjem delu slike,
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog spušta
se prema padini, kao kotarica, - ka našem licu, i tamo
dole stvara mirisavi i plavi ponor.
 ZORA

Poljubio sam letnju zoru.

Ništa se još nije micalo na pročelju dvorca. Voda je
bila mrtva. Senovita polja nisu napuštala šumsku stazu.
Ja sam budio svakim korakom po jedan živi i mlaki dah,
i dragulji pogledaše, i krila se bešumno podigoše.
Prva čarka, na stazi već punoj svežeg i bledog
iverja, beše jedan cvet što mi reče svoje ime.
Nasmejah se zlatokosom slapu koji se raščupavio
132

među jelama: na posrebrenom vrhu ja prepoznah

boginju.
Tada digoh velove, jedan za drugim. U drvoredu,
mašući rukama. Po ravnici, gde sam je potkazao petlu.
Kroz velegrad ona je bežala između zvonika i kubeta, a
ja sam je gonio trčeći kao prosjak po mramornom keju.
Iznad puta, pored lovorove šume, opasao sam je
njenim zgrnutim velovima i osetio malčice njeno
ogromno telo. Zora i dete padoše na dno šume.
U času buđenja bilo je podne.
 CVETOVI

Sa zlatnog stepenika, - između svilenih uzica, sivih

koprena, zelenih kadifa i kristalnih koturova što se crne
kao tuč na suncu, - ja vidim cvet pustikare kako se otvara
na filigranskom ćilimu od srebra, očiju i kose.
Žuti dukati rasuti po ahatu, mahagonski stubovi što
podupiru smaragdno kube, buketi belog satena i tananih
prutova od rubina okružuju vodenu ružu.
Poput boga s ogromnim plavim očima i snežnim
oblicima, more i nebo privlače na mramorne terase
mnoštvo mladih i opojnih ruža.
 OBIČNI NOKTURNO

Jedan dah otvara operske procepe u pregradama, -

ometa obrtanje izjedenih krovova, - rastura međe
ognjišta, - pomračuje prozore.
Niz vinovu lozu, oslonivši se nogom na oluk, sišao
sam u tu kočiju čije je doba dovoljno naznačeno
konveksnim ogledalima, ispupčenim panoima i
zaobljenim sofama. Ta usamljena kola, mrtvačka kočija
moga sna, pastirska kućica moje gluposti, vrludaju po
133

travi velikog zbrisanoga puta; a u jednoj falinki u

gornjem delu desnog ogledala vrte se mutna mesečeva
lica, listovi, dojke; - zagasita zelen i tamna modri-na
preplavljuju sliku. Zatim ispregnuće u okolinu
šljunkovite mrlje. -Hoće li sad ovde zviznuti za oluju i za
Sodome i Solime i divlje zveri i vojske, - (da li će
134

kočijaš i životinje iz sna produžiti kroz najzagušljivije

guštike. da me do očiju urone u svileni izvor).
-1 poslati nas, šibane preko zapljuskujućih voda i
razlivenih pića, da se kotrljamo po lavežu doga...
- Jedan dah rasturi međe ognjišta.
 MARINA

Kola od srebra i od bakra –

Pramci od čelika i srebra –
Bijući penu
Uzburkaše korenje kupina.
Struje pustare
I neizmerne brazde oseke
Teku kružno ka istoku,
Prema stubovima šume,
Prema deblima sa mola
Što se sudara s vrtlogom svetlosti.
 ZIMSKA SVEČANOST

Slap odjekuje iza operetnih koliba. U voćnjacima i

drvoredima u susedstvu Meandra, - buketima vatrometa
nastavljaju se zelenilo i rumen sunčevog zalaska.
Horacijeve nimfe očešljane u stilu Prvog Carstva -
Sibirske izvidnice, Kineskinje od Bušea.
 TESKOBA

Je li mogućno da zbog Nje opraštam stalne

slomove slavoljublja, - da udobni svršetak briše doba
nevolje, - da nas dan uspeha uspavljuje nad sramotom
naše kobne nespretnosti?
(O palmino granje! Dijamante! - Ljubavi, snago! -
visoko, još više, iznad svih radosti i slavodobića! - na sve
načine, svuda, -demone, bože, - Mladosti ovog bića koje
sam ja!)
Zar da slučajnosti naučnih čarolija i pokreti
društvenog bratstva budu omiljeni kao postepena obnova
prvobitne nesputanosti?
Ali Vampirka koja nas čini dobrima naređuje da se
zabavljamo onim što nam ona ostavlja, ili, drugim
rečima, da budemo još smešniji.
Odlutati u povrede, kroz zamorni vazduh i kroz
more; u ispaštanja kroz tišinu smrtonosnih voda,
ubilačkog vazduha; u mučenja što se smeju u svom
svirepo uzburkanom muku.
 METROPOLSKA135

Od indigovog tesnaca do Osijanovih mora, po

ružičastom i narandžastom pesku koji je ispralo
vinorodno nebo, protegli su se i ukrstili kristalni bulevari
neumereno nastanjeni mladim, siromašnim porodicama
koje se hrane kod prodavaca voća. Nikakvo bogatstvo. -
Grad!
Iz asfaltne pustinje, sa pojasevima od magluština
koje su postrojene u grozne čete po nebu što se uvija,
uzmiče i silazi, stvoreno od najzlokobnijeg crnog dima
kakav može da bude delo Okeana u crnini, beže u rasulu
točkovi, šlemovi, čamci, konjske sapi. - Bitka!
Podigni glavu: taj drveni most, izvijen; poslednji
povrtnjaci Samarije; one obojene maske pod fenjerom
koji bičuje hladna noć; glupa vodena vila u haljini što
šušti, na dnu rečice; one svetle lubanje i ravnice gde raste
grašak - i druge pričine - polje.
Ceste obrubljene rešetkama i zidovima koji jedva
zadržavaju svoje gajeve, i grozni cvetovi kojima bi da
nadenu ime srca što grca, Damask koga čama slama , - 136

vlasništva vilinskih aristokratija, - prekorajskih,

japanskih, gvaranskih , još uvek kadrih da usvoje
137

muziku starih, - a ima i svratišta što su već zatvorena za

sva vremena - ima kneginja, i, ako nisi suviše iznuren,
proučavanje zvezda - nebo.
Jutro kada se, ti i Ona, dohvatiste ukoštac u
snežnom iskrenju, onim zelenim usnama, santama, crnim
zastavama i plavim zracima, i onim purpurnim mirisima
polarnog sunca, - tvoja snaga.
 VARVARSKA

Mnogo posle dana i godišnjih doba, i bića i

zemalja,
Barjak od mesa što krvari na svili mora i severnih
cvetova; (oni ne postoje.)
Oporavljeni od davnih junačkih svirki - koje nam
još napadaju srce i glavu - daleko od starinskih asasina -
Oh! Barjak od mesa što krvari na svili mora i
severnih cvetova; (oni ne postoje.)
Slasti!
Žeravice što pljušte plotunima inja, - slasti! -
ognjevi na kiši dijamantskog vetra koju lije zemno srce
što se večito ugljeniše za nas. - O svete!
(Daleko od starih pribežišta, i od starih plamenova,
koje čujemo, koje osećamo,)
Žeravice i pene. Muzika, obrtanje ponora, i sudar
santi sa zvezdama.
O slasti, o svete, o muziko! A tamo, oblici, znojevi,
kose i oči, sve u lelujanju. I bele, kipuće suze, - o slasti! -
i ženski glas što je stigao na dno vulkana i arktičkih
špilja.
Barjak...
 RASPRODAJA

Prodaje se ono što Jevreji nisu prodali, što

plemstvo ni zločin nisu uživali, ono što ukleta ljubav i
paklensko poštenje masa ne znaju; ono što vreme i nauka
ne treba da priznaju;
Obnovljeni Glasovi; bratsko buđenje svih horskih i
orkestarskih snaga i njihova trenutna primena; prilika,
jedinstvena, da oslobodimo svoja čula!
Prodaju se Tela bez cene, nepripadajuća nikakvoj
rasi ni polu, nijednom svetu, nikakvom poreklu!
Bogatstva što kuljaju pri svakom poduhvatu! Rasprodaja
dijamanata bez žiga!
Prodaje se anarhija za mase; nesavladljivo
zadovoljstvo za bolje amatere; okrutna smrt za vernike i
ljubavnike!
Prodaju se naselja i seobe, sportovi, čarolije i
savršeni komfori, i buka, metež i budućnost što ih oni
donose!
Prodaju se primene računa i nečuveni harmonijski
skokovi. Srećni pronalasci i neslućeni izrazi, neposredno
posedovanje,
Bezumni i beskrajni polet u nevidljiva blistanja, u
neosetne miline, - i njegove izluđujuće tajne za svaki
porok - i njegova zastrašujuća veselost za gomilu.
Prodaju se Tela, glasovi, i ogromno, neosporno 138

bogatstvo; ono što se nikada neće prodati. Prodavci još

nisu na kraju rasprodaje! Putnici ne moraju žuriti sa
vraćanjem svojih punomoći!
 FAIRY139

Za Jelenu se zaveriše ukrasni sokovi u devičanskim

tminama i neosetljive svetlosti u zvezdanoj tišini. Letnji
žar beše poveren nemim pticama, a nehajnost zatražena
od bescene korotne barke kroz zatone mrtvih ljubavi i
oslabelih mirisa.
- Nakon trenutka kad zapevahu žene-drvoseče uz
huku bujice pod ruševinom šume, kad je zatrubila marva
uz odjek dolina i poklike stepe.
Za detinjstvo Jelene zadrhtaše krzna i tmine - i
grudi siromaha, i legende neba.
A njene oči i njena igra nadmoćniji su od
kaćipernog blistanja, hladnih uticaja i od uživanja u
jedinstvenom dekom i času.
 RAT

Dok sam bio dete, izvesna nebesa istančaše moju

optiku: svi karakteri iznijansiraše mi fizionomiju.
Pokrenuše se fenomeni. - Sada, večita infleksija
trenutaka i beskonačnost matematike gone me po tom
svetu gde podnosim sve građanske uspehe, poštovan od
čudnog detinjstva i bezmernih naklonosti. - Maštam o
Ratu, zasnovanom na pravu ili na snazi, o Ratu sa zaista
neočekivanom logikom.
To je jednostavno poput muzičke fraze.
 MLADOST

I
NEDELJA

Kad se odlože proračuni, neizbežno silaženje neba

i poseta uspomena i seansa ritmova zauzmu stan, glavu i
svet duha.
- Neki konj umače utrinom u predgrađu, pa
uzduž obrađenih i pošumljenih krajeva, boden
ugljeničnom kugom. Neka dramska umetnica uzdiše
negde u svetu posle neverovatnog napuštanja.
Desperadosi čame, željni bure, opijenosti i ozleda. Mala
deca guše kletve duž reka.
Vratimo se proučavanju u buci nezasitog dela koje
se ponovo prikuplja i raste u masama.

II
SONET

Čoveče običnoga sklopa, nije li

put bila plod obešen u voćnjaku, - o
detinji dani! telo riznica za rasipanje; -
o ti, voljenje, pogibli ili snago Psihe? Zemlja je
imala padine koje bogato rađahu kneževe i umetnike,
a poreklo i rasa gurahu vas u zločine i žalosti: svet vaše
bogatstvo i vaša pogibao. Ali sad, kada je taj trud
okončan, - ti, tvoji proračuni, - ti, tvoje nestrpljivosti -
postaju samo vaša igra i vaš glas, nefiksirani i
neiznuđeni, mada i za dvostruki događaj pronalaska i
uspeha razlog,
- u bratskom čovečanstvu koje je razlučeno svetom
bez slika; - snaga i pravo odražavaju
igru i glas koji su sad samo cenjeni.

III
DVADESET GODINA

Prognani poučni glasovi... Čemerno nataložena

telesna bezazlenost... Adagio. Ah! beskonačna sebičnost
mladićstva, marljivi optimizam: kako je tog leta svet bio
pun cveća! Napevi i oblici što umiru... Hor, da ublaži
nemoć i odsustvo! Hor čaša, izvor noćnih melodija... U
stvari, živci će ubrzo u lov.

IV

Još uvek si u Antunovom iskušenju. Nestašluk

140

potkušene revnosti, grčenje detinjastog ponosa, klonulost

i užas. Ali ti ćeš se baciti na taj posao: sve harmonijske i
arhitekturalne mogućnosti pokrenuće se oko tvog sedišta.
Tvoji će ogledi otkriti savršena, nepredviđena bića. U
tvoju će okolinu sanjalački priticati radoznalost za drevne
gomile i za dokone raskoši. Tvoje sećanje i tvoja čula
biće samo hrana stvaralačkog poriva. A svet, kakav će on
biti kada izađeš? U svakom slučaju, ni nalik sadašnjim
prividima.
 RT

Zlatna zora i drhtavo veče zatiču naš brod na

pučini, nasuprot tom letnjikovcu i svemu što je uz njega
izgrađeno, a što sačinjava jedan rt koji se rasprostire kao
Epir ili Peloponez, ili kao veliko Japansko ostrvo, ili kao
Arabija! Svetilišta obasjana povratkom litija, ogromni
izgledi odbrane savremenih obala; dine ukrašene vrućim
cvećem i bahanalijama; veliki kanali Kartagine i nasipi
mutnih Mletaka; mlitave erupcije Etna i raspukline od
cveća i od glečerskih voda; perionice okružene
nemačkim jablanima; padine neobičnih parkova što
saginju glave Japanskog Stabla; i kružna pročelja
“Roajala”, “Granda” iz Skarboroa ili Bruklina; a
141

njihove železnice opasuju, dube, nadvisuju oblike te

Palate, koji su izabrani u istoriji najotmenijih i
najgorostasnijih građevina Italije, Amerike i Azije, i čiji
su prozori i terase sada puni svetlosti, pića i bogatog
lahora i otvoreni duhu putnika i plemića - koji dopuštaju
časovima dana, svim tarantelama s obala, i čak
ritornelima slavnih dolina umetnosti, da čudesno ukrase
pročelje Palate-Rta.
 POZORNICE

Starinska Komedija teži ka svojim sazvučjima i

deli svoje Idile:
Bulevari vašarskih pozornica.
Dug drveni molo od jednog do drugog kraja
šljunkovitog polja gde se varvarska gomila komeša pod
ogolelim drvećem.
U hodnicima od crne gaze, prateći korak šetača sa
svećnjacima i sa lišćem.
Ptice iz misterija sleću na sazidanu robijašku lađu
koja se kreće kroz otočje prekriveno čamcima punim
gledalaca.
Lirski prizori, praćeni flautom i dobošem, sklanjaju
se u skrovišta koja su uređena pod tavanicama oko
salona modernih klubova ili dvorana drevnog Istoka.
Čarolija manevriše na vrhu amfiteatra okrunjenog
šumarkom, - ili se komeša i izvija pesme za Beoćane, u
mraku pokretnih šuma, na bridu kultura.
Na našoj pozornici, komična opera se deli na bridu
gde se seku deset pregrada pruženih od galerije do
svetlosti pozornice.
 ISTORIJSKO VEČE

U bilo kojem sumraku, na primer, da se nađe

naivni turist, izbavljen iz naših privrednih grozota, ruka
jednog gospodara oživljava glasovir livada: igra se u
karte na dnu jezerca, tog ogledala što dočarava kraljice i
miljenice; nađu se i svetice, koprene, vlakna harmonije,
basnoslovne obojenosti, na sunčevom zalasku.
On drhti dok promiču lovovi i horde. Komedija
kaplje na bine ledine. A smetenost siromaha i nemoćnika
na tim glupim površinama!
U njegovoj ropskoj viziji, Nemačka se gradi ka
lunama; tatarske se pustinje obasjavaju; drevne pobune
vrve u središtu Nebeskog Carstva; po stepenicama i
naslonjačima hridina biće izgrađeni Afrika i Zapad,
142

jedan mali i bledi, pljosnati svet. Zatim balet poznatih

mora i noći, hemija bez vrednosti, i nemoguće melodije.
Iste građanske mađije svuda gde nas kočija ostavi!
Čak i fizičar-početnik oseća da više nije moguće potčiniti
se toj ličnoj atmosferi, magli fizičkog grizodušja, što nas
ucveli već kad se samo ustanovi.
Ne! Trenutak isušenja, dignutih mora, podzemnih
užarenosti, odnesene planete i proizlazećeg istrebljenja
jeste izvesnost koju su s tako malo zlobnosti naznačile
Biblija i Norne , a biće predat nadzoru ozbiljnog bića.
143

Međutim, to neće biti učinak legende!

 BOTTOM144

Pošto je stvarnost previše trnovita za moj snažni

karakter, - nađoh se ipak kod svoje gospođe, u obliku
velike sivoplave ptice što se zaleće na vence na tavanici i
vuče krila u večernjoj tmini.
Bio sam u podnožju baldahina što nosi njen
omiljeni nakit i njena fizička remek-dela, veliki medved
ljubičastih desni i dlake osedele od tuge, očiju punih
kristala i srebra sa konsola.
Sve postade senka i žarki akvarijum. Ujutro - beše
prgava junska zora - ja potrčah na polja, magarac, trubeći
i mašući svojom žalbom, sve dok Sabinjanke iz 145

predgrađa ne dođoše da mi se bace na rutava prsa.

 H

Sve grozote siluju svirepe pokrete Hortenzije.

Njena samoća je putena mehanika , njen umor ljubavna
146

dinamika. Pod nadzorom detinjstva, ona je u mnogim

dobima bila žarka higijena rasa. Njena vrata su otvorena
bedi. Tu, u njenoj strasti i u njenom dejstvu, moralnost
savremenih bića postaje bestelesna. - O strašni drhtaju
neiskusnih ljubavi na krvavom tlu i u treptanju
hidrogena! nađite Hortenziju.
 KRETANJE

Vrpčano micanje na obali slapova rečnih ,147

Ponor pod statvom ,

148

Hitrina ograda,
Ogromni protoci struje
Provode kroz svetlosti nečuvene
I hemijsku novost
Putnike okružene vodenim trubama dola
I stromom .
149

To su osvajači sveta
Što traže lično hemijsko dobro;
Sport i komfor putuju sa njima;
Oni dovode obrazovanje
Rasa, klasa i životinja, na ovom brodu
Odmora i vrtoglavice
U potopskoj svetlosti,
U groznim noćima učenja.

Jer iz ćaskanja kraj aparata, krvi, sveća, ognja,

nakita,
Iz računa uznemirenih na toj jurećoj palubi,
Vidi se, prostrta kao nasip iza pogonske ceste
hidraulične,
 Strahovita, obasjavajući se beskrajno, - njihova
zaliha učenja;
A oni odagnani u skladno ushićenje
I junaštvo otkrivanja.

U najiznenadnijim atmosferskim udesima

Jedan se mladi par na kovčegu usamljuje
- Je li to drevno divljaštvo koje se oprašta? –
I smešta se i peva.
 PREDANOST

Mojoj sestri Lujzi Vanen od Voringema: - Njen

150

plavi preves okrenut Severnom moru. - Za utopljenike.

Mojoj sestri Leoni Oboa od Ešbija. Bau - letnja
151

trava što bruji i smrdi. - Za groznicu majki i dece.

Lili, - demonu - koja je sačuvala sklonost za
oratorijume iz doba Prijateljica i svog nepotpunog
vaspitanja. Za muškarce! – Gospođi ***.
Mladiću koji sam bio. Onom svetom starcu,
pustinjaštvo ili misionarstvo.
Duhu siromašnih. I jednom veoma visokom
sveštenstvu.
Isto tako, svakom kultu u toj tvrđavi kulta
uspomene, i usred takvih događaja da bi trebalo
ustuknuti, prateći težnje trenutka ili pak naš sopstveni
ozbiljni porok.
Ove večeri, Kirketi visokih ledaca, debeloj kao
152

riba i išaranoj kao deset meseci crvene noći - (njeno srce

ambra i sutlija) - nemoj na moju jedinu molitvu poput
onih noćnih predela, i prethodnici junaštava žešćih od
ovog polarnog haosa.
Po svaku cenu i sa svakim napevom, čak i u
metafizičkim putovanjima. Ali ne više tada.
 DEMOKRATIJA

“Zastava kreće u gnusan predeo, i naš žargon guši

jeku doboša.
U središtima mi ćemo hraniti najbezočniju
prostituciju. Istrebićemo logične pobune.
U zemlje zabiberene i raskvašene! - u službi
najčudovišnijeg industrijskog i vojnog iskorišćavanja.
Doviđenja ovde, bilo gde. Regruti dobre volje, mi
ćemo imati zversku filosofiju; za nauku neznalice, za
komfor razvratnici; crkavanje za svet koji ide. To je pravi
marš. Napred, put!”
 GENIJ

On je privrženost i sadašnjost jer je kuću otvorio

penušavoj zimi i žamoru leta, on koji je pročistio pića i
jela, on koji je draž jurećih mesta i natčovečanska slast
postaja. On je privrženost i budućnost, snaga i ljubav
koju mi, uspravni u jarostima i nevoljama, vidimo kako
promiče olujnim nebom, sa zastavama ekstaze.
On je ljubav, savršeno i opet otkriveno merilo,
čudesni i nepredviđeni razlog, i večnost: voljeni stroj
kobnih osobina. Mi smo svi osetili užas njegove i naše
povlastice: o uživanje našeg zdravlja, poletu naših
sposobnosti, sebična naklonosti i strasti za njega, njega
koji nas voli zbog svog večnog života...
I mi ga opet zovemo k sebi, i on putuje... I ako
nestane Obožavanje, neka odjekuje, neka zvoni njegovo
obećanje: “Natrag s tim praznoverjima, s tim zastarelim
telima, sa domaćim ognjištima, sa dobima. Ovo je epoha
što je propala!”
On neće otići, neće ponovo sići s nekog neba, neće
iskupiti ženske srditosti i muške veselosti i čitav ovaj
greh: jer to je učinjeno, budući da on postoji, budući da
je voljen.
O njegovi dahovi, njegove glave, njegova hitanja;
strašna brzino savršenstva oblika i akcije.
O plodnosti duha i ogromnosti sveta!
Njegovo telo! sanjano oslobođenje, slom milosti
ukrštene s novim nasiljem!
 Njegov pogled, njegov pogled! Sva bivša kleknuća
i muke uzvišene u njegovu pratnju.
Njegova svetlost! Ukinuće svih zvonkih i pokretnih
patnji u još moćnijoj muzici.
Njegov korak! Seobe ogromnije od drevnih
najezda.
O On i mi! Ponos blagonakloniji nego izgubljena
milosrđa.
O svete! i svetla pesmo novih nesreća!
On nas je sve poznavao i sve voleo. Znajmo, u ovoj
zimskoj noći, od rta do rta, od burnog pola do zamka, od
gomile do žala, od pogleda do pogleda, da ga dozivamo i
da ga vidimo, umorni snagom i osećanjima, i da ga
vraćamo, da pod plimama i u visini snežnih pustinja
sledimo njegove poglede, njegove dahove, njegovo telo,
njegovu svetlost.
DODATAK
 ZEZAČKI ALBUM153

BURGIJE

PIJANI KOČIJAŠ

Lola
Loče:
Bolan,
Toče!

Smola
Poče:
Kola
Koče!

Mune
Cajku.
Kune

Majku!
Ječi!
Dreči!
MLADI PROŽDRLJIVAC

Ni stare,
Ni tračka.
Šta mare
Čast đačka

I škare
I mačka.
Ormare
Pol pljačka.

Na krušku
Trbušku
Računa.

Proguta.
I vuna
Zbog pruta.

A. R.

PARIZ 154

Al. Godijo i Gambje,

Galopo i Volf-Plejel,
- O Slavine! - pa Menije,
- O Isusi! - Leperdrijel!

Kenk i Žakob, Bonbonel!

I Ožje i Tropman još!
Žil, Mandes i Maniel,
Gvido Gonen, Vejo! – Koš
155

Ljupkosti! šeširi “Jež”!

I hlebovi oni fini
Alkoholni! - Imalini!

Slepci! Zatim, možda, - bež’! –

Angijen kućni, narednici!
- O budimo katolici!

A. R.

STARI IZ STARE 156

Seljacima imperatora!
Imperatoru seljaka!
Marsovom sinu,
Slavnome 18. martu!
Kad je nebo Evgeniji blagoslovilo utrobu!

SKLOPLJENE USNE
Viđeno u Rimu

U Sikstini, usred Rima,

Pod hrišćanskim znamenjima,
Jedna mala škrinja ima
S drevnim suvim nosevima.

S nosevima svih asketa

I Gralovih kanonika,
Gde zgrušala noć se kleta
I pojanje sveštenika.

U mističnu tu suvoću
Stalno sipaju bez straha
Jeretičku nečistoću
U obliku finog praha.
Leon Dijerks
A. R.

GALANTNASVEČANOST
Skapen, sanjar,
Češe miša
Ispod pliša.

Kolombina
- Đoki fina! -
- Do, mi, - dirka

Tog nemirka
Kom pre prija
Da bekrija.

Pol Verlen
A. R.

UKLETI ANĐELAK

Kapije bele, krovovi plavi,

Noćna nedelja sada se slavi.

I sve je tiho na rubu grada,

Sokak je beo i noć svud vlada.

Ove su kuće sve neobične,

Zavese su im anđelu slične,
No ovog časa dotrča jedan
Crni anđelak, zao i bedan;

K nekom međašu posrće, pipka,

Pošto se mnogo najeo šipka.

On se pokaki: zatim u tmini

Nestade, ali na mesečini

Izgleda ovo prokleto kaka

K’o crne krvi kaljuža mlaka.

Luj Ratisbon
A. R.

KRIN

O klatna! Krinovi! Klistiri od srebra!

Vi glad prezirete, kao i rad sebra!
Ljubavlju što čisti zora vas sve puni!
Nebeska milina prašnike vam truni!

Arman Silvestr
A. R.
***

Čovečanstvo obu silnog klinju Progres.

Luj-Ksavije de Rikar
A. R.

RASKREČENJA KRETENASTOG STARKELJE

Oprosti mi, oče!

Na sajmu, k’o dete,
Ja ne tražih sebi pouzdane mete,
Nego bučna mesta gde magarci njaču
I s onom krvavom dugom cevi skaču,
Što još ne razumem!...
Zatim moja mati

Koju u pižami gorak miris prati,

Smežurana dole, žuta k’o pečenje,
Kad se s nekim zvukom u postelju penje
- To dođe od rada - s rubljem što debele
Kukove miluje, s butom žene zrele,
Dade mi toplinu o kojoj se ćuti.
Još slađe, sramnije bilo mi je čuti
Sestricu, kad stigne iz škole, pa gleda,
Dok piški - jer su joj nanule od leda
Sasvim promočene - kako s donje usne,
Jedre i rumene, nit mokraće pljusne!...
O, oprosti!
Katkad tu beše i ćale:
S komšijom, uz karte i uz masne šale,
Kad me sklone, a ja ipak mogoh čuti
(O! ćalac zbunjuje!), mogoh proniknuti...
Koleno mu beše mazno; pantalone
Mamile bi prst moj u proreze one
- Oh! ne! - da mu tvrdo, krupno parče takne,
Dok me njih’o rukom obraslom u dlake!...

Da prećutim lonce, zdele iz ambara,

Koš krpa, crvene šare kalendara,
Sluškinju, skrovitost, Bibliju sa slikom
Gospe, i raspeće...
Oh, zar ikad ikom
Bila je u duhu takva pomrčina!
Ja dajem priznanje detinjih zločina:
Jer sam žrtva svojih kužnih čula post’o,
Ja se ispovedam!... Nek mi bude prosto!

…………………………………………….

Zatim - smem li reći i Gospodu Bogu! –

Čemu taj pubertet, i između nogu
 Taj žilavi belaj, mnogo mučen?
Čemu Taj mrak ispod pupka? I taj strah u svemu
Što kao kamenac crni radost kvari?

Uvek bejah zgranut! Gde je smis’o stvari?

…………………………………………………

Oprošteno?
Noge u papuče stavi,
Oče.
O detinjstvo!............
.……………………………………
………………………i dalje ga gnjavi!

Fransoa Kope.
A.R.
 STARI KOPEI157

Dok izloga gori plam, u letnje veče,

Dok sok, što pod mračnim rešetkama teče,
Zrači pod kestenjem krhkim, izvan grupa
Bučnih ili kućnih, izvan crnog skupa
Što ljubi cigare ili sisa lule,
Ja tad protumaram do kioska, te kule
Gde rujnu reklamu svoju Ibled. ima –
Mislim kako ljudske vale stiša zima
Koja čistom, šumnom vodom Tibet ledi,
I kako severac žile nam ne štedi.

Fransoa Kope
A. R.

Zbirci mojih milih priča i romana,

“Nalonja”, Žanlisa ili Obermana,158

Novotarijama već zasićen glupim,

Dodaću, nadam se, u starost kad stupim,
I tvoju raspravu, doktore Veneti .
159

Prkoseći glupom svetu, ja ću smeti

Da uživam slike onih drevnih čari,
Opis i crteže seksualnih stvari.
I zar ne, to vraća snagu i toplotu:
DR VENETI: Knjiga o bračnom životu.

Fransoa Kope
A. R.

Bio sam u trećoj klasi, pored pope

Što izvadi lulu i na prozor prope
Izbledelo čelo, da ga lahor blaži,
Pa hrišćanski smelo od mene zatraži,
Prezirući šale koje ga magarče,
(Glas mu beše tužan!) - jedno malo parče
Duvana, da žvače, - kao ispovednik
Princa što je dvaput osuđen , o bednik! –
160

Da ga ne ugnjavi mračna čama ona

U jednom tunelu blizu Soasona.

U proleće, kada po kestenju stanu

Pupiti prutići, ja sam za mehanu
Pre no za livadu opštinsku i tesnu,
U maju, kad štene, kad ga besno tresnu,
K Ispičuturama ide, da se truje
Zubulom iz leja. I tada se čuje
Na stolu od škriljca, gde su slova neka
(Nadimak đakona nekog) već dva veka,
K’o proza, s prozora crkvenih što zija,
Mršav kašalj flaša koji ne opija.
Fransoa Kope
A. R.
B.

OPSADNO STANJE?

Poštar jadni, ispod čelik-baldahina,

Dok duva u prste pune ozeblina,
Prateći duž Sene svoj omnibus tromi,
Sklanja torbu što mu vrela krsta lomi.
I dok, slatka tmina gdeno žandar vreba,
Ta časna nutrina gleda kroz muk neba
Lunu, zanjihanu niz zelenu vatu,
Uprkos naredbi i škakljivom satu,
Iako omnibus k Odeonu brekće,
Na mračnom raskršću taj razvratnik štekće!

Fransoa Kope
A. R.

SEĆANJE
Iz godine kada carević se rodi
Imam uspomenu što mi jako godi
O sivom Parizu, s N-ima od zlata
Što s praga maneža, s rešetke palata
Sjaju, ukrašeni trakom u tri boje.
Gužvom, gde uveli šeširi se roje
I prsluci mlaki, redengoti stari,
Gde pesma radnika bivših krčmu žari,
Krpama, zasutim cvećem, Car se šeće,
Crn i čist, sa Svetom Španjolkom , kroz veče.
161

Fransoa Kope

Kad Pubertetlija koji đulad kupi ,

162

S krvlju slavnog oca i izgnanstva, stupi

U doba kad čuje rast životne klice
S nadom lika, stasa - želi zavesice
Drukčije no one s Jasala i Trona.
Stremljenja poprsja carskog nisu sklona
Rupama Budućeg! - Baca zvečke stare.
O lepi Angijen* njegov! Sni što zare!
163

A oči mu zjape samoćom u dnima.

“O taj jadni mladić, on Naviku ima!”
 Fransoa Kope

* Jer je “Angijen kod kuće”!

METLA

To je skromna metla, i previše tvrda

Da po sobi ili zidnoj slici mrda.
Svrha joj je i za sprdnju prežalosna.
Vlakna što ledina porodi ih posna
Već su sasušena, držalje joj bledi
K’o ostrvska šuma kad je jara sredi.
Kanapče joj sliči na smrznutu kiku.
Volim slast te stvari slične očajniku
I njom bih isprao tvoje mlečno runo,
Gde duh nam Sestara mrtvih cveta, Luno.

F. K.

„SAN” 164

U toj sobi gladna četa spava –

Istina je prava...
Eksplodira, isparava,
Genije će: Ja sam pita!
A Lefevr: Ja salama!
A Genije: Sirac beli!
Četa njhov hlebac deli –
To je život, ko te pita!
Genije će: - Ja sam šunka!
- Pripašće nam smrtna muka!
- Ja sam pita
I salama... itd.

Valcer

Srpaše nas skupa, Lefevra i mene, itd.

DVA PISMA
 ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, (13) maja 1871.

Dragi gospodine,
Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe
duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na
dobrom ste koloseku. - I ja se držim principa: cinički
dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale,
drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti,
prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u
rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater
dolorosa, dum pendet filius. -I ja sebe dugujem
165

Društvu, to je tačno, - a u pravu sam. -I vi ste u pravu,

bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo
subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da
ponovo dođete na univerzitetske jasle - izvinite! - Ali na
kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije
učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajući to da
će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava.
Jednog dana, nadam se, -mnogi drugi se isto nadaju, - ja
ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je
iskrenije nego što biste vi mogli! - Ja ću biti radnik: to je
misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku
bitku, -u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja
pišem vama! A da sada radim, - nikad, nikad; ja
štrajkujem.
Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da
budem pesnik, i radim na tome da budem vidovit : vi to
166
nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih ni umeo da
vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba
dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali
treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da
sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći:
mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru
reči.
JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se
smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se
preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma.
Vi za mene niste nastavnik. Dajem vam ovo: da li
je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezija? U
svakom slučaju, to je fantazija. - Ali preklinjem vas,
nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše.

Namučeno srce

Tužno mi srce na krmi bali,

……………………………

Nije da to ništa ne znači.

ODGOVORITE MI: kod g. Deverijera, za A. R.
Srdačno vas pozdravlja
ART. REMBO
 POLU DEMENIJU167

Šarlevil, 15. maja 1871.

Odlučio sam da vam priredim sat nove literature.

Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:

Pariska ratna pesma

………………………….

- Evo proze o budućnosti poezije. -

Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj
skladni Život.
- Od Grčke do romantičarskog pokreta, - u srednjem
veku, - ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do
Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je
rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbrojnih
idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. - Da
su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove,
Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji
pisac Porekla. - Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je
dve hiljade godina!
Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što
tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo
da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske.
Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka:
kod svoje smo kuće i imamo vremena.
Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi
ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar
dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i
shvaćena misao pevača?
Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao
truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to
očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam
ga, slušam ga: dodirnem žicu gudalom: simfonija se
pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.
Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog
značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da
pometemo te milione kostura koji već celu večnost
gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da
su stvaraoci!
U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće
ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra,
odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce:
mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: - to baš i
jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na
sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih
plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se
pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe
obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u
potpunosti velikoga sna. Bilo je funkcionera, pisaca, ali
autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao!
Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre
svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i
potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire,
iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je
neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu
izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti
proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj
duhovni napredak! - Ali, stvar je u tome da svoju dušu
treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego
šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje
bradavice.
Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.
Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom,
ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim
oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on
kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo
kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna
sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje
više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki
prokletnik, - i vrhovni Učenjak! - Jer on stiže do
neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako
bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak
i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vizija, on ih je
ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz
nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti
radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on
srušio!
- Nastavljam posle šest minuta. -
Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga
s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. - Gudalo mi je
u ruci, počinjem:

Moje male dragane

 ………………………..

Eto. Kad se ne bih bojao da ću vas koštati još 60

centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam
meseci nije videla marijaša! - znajte da bih vam poslao
svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i
svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara!
- Nastavljam:
Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.
On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje',
on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti,
opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo imaju oblik,
on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. -
Pronaći neki jezik; - Uostalom, pošto je svaka reč ideja,
doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, -
mrtviji nego fosil, - pa napraviti rečnik, bilo kog jezika.
Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu
abecede brzo bi svršili u ludnici!
To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve,
mirise, zvuke, boje, kojim _će misao kačiti i povlačiti
misao. Pesnik će određivati količinu neznanog koje se u
njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više
od formule svoje misli, od tumačenja svog puta k
Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od
svih, on će zaista biti umnožitelj napretka!
Kao što vidite, ta će budućnost biti materijalistička.
– Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije biće stvorena
da ostane. - U suštini to će opet biti pomalo grčka
poezija.
 Kao što su pesnici građani. tako će i večna
umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati
akciju: ona će prednjačiti.
Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene
bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad
joj muškarac, - dosad tako gnusan, - pusti na volju, ona
će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li
će se svet njenih predstava razlikovati od naših? - Ona će
pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi
ćemo ih primiti, mi ćemo ih shvatiti.
A dotle, tražimo od pesnika novo, - nove ideje i
forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će
poverovati da su udovoljili ovom zahtevu.
- Ali nije reč o tome!
Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to
previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno:
napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme
drže šina. - Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan
starom formom. - Igo, previše tvrdoglav, ima dosta
viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava
poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo
onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea,
Jehova i stubova, starih crknutih strahota.
Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi
bolne generacije obuzete vizijama, - pogođene njegovom
anđeoskom lenošću! O! bljutave priče i poslovice! o
noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što
će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto
još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo
Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g.
Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove
ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije!
Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali
u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali
jednu tiradu kao iz Role, svaki bogoslov nosi pet stotina
takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj
godini ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u
šesnaestoj oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz
srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki
gimnazijalac koji za to ima mogućnosti - pravi svog
Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise
nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je
zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme
dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav,
i odsada prišteđujmo sebi trud da ga budimo svojim
gnušanjem!
Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje,
Lek. De Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje
nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničega zajedničkog
sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je
najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je
živeo u suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju
toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog
zahteva nove forme.
Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A.
Renoom, - koji je napravio svog Rolu; - L. Grandeom, -
koji je napravio svog Rolu; - Galima i Miseima, Ž.
Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L.
Salom, među učenicima, Markom, Ekarom, Terjeom;
među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L.
Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među
novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de
Rikarom; među zanesenjacima, K. Mandesom; među
boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-
Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana pamasovskom,
ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena,
jednog istinskog pesni-ka. - Eto. - Tako ja radim na tome
da postanem vidovit. - I završimo jednom pobožnom
pesmom.

Čučanja
…………………….

Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite:

brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu.
Do viđenja,

A. REMBO
 Štampa BIGZ, Beograd
Kompjuterska priprema
i grafička produkcija
PAIDEIA

Sabrana poetska dela / Artur Rembo ; prevod,

predgovor i napomene Nikola Bertolino. - 1. izd. -
Beograd : Paideia, 2004 (Beograd : BIGZ). - (Biblioteka
Poezija / Paideia, Beograd)
 Notes

1 Ovo ipak treba primiti sa izvesnom ogradom. Malarme

je već šezdesetih godina XIX veka objavljivao pesme
koje je Rembo verovatno čitao. Iv Bonfoa, na primer,
misli da je Remboova programska kratka poema Pesniku
povodom cveća napisana kao neka vrsta “kritike”
Malarmeove pesme Cveće (koju je Rembo mogao
pročitati u zborniku Parnasse contemporian iz 1866).

2 Ovo je citat iz Malarmeovog pisma Harisonu Roudzu,

napisanog sofisticiranim jezikom svojstvenim ovom
pesniku i veoma interesantnog po načinu na koji
“Učitelj” simbolista vidi i ocenjuje pojavu pesnika koga
naziva “značajnim prolaznikom”. Taj tekst zasluživao bi
poseban osvrt za koji ovde, nažalost, nema mesta.

3 U pomenutom Malarmeovom pismu.

4 Citat iz jednog teksta Žaka Rivijera iz 1913. Tu čitamo

i da je “prolazak Remboa kroz ovaj svet jedna od
najneobičnijih pustolovina koje su zadesile
čovečanstvo”.

5 Marsel Kulon, jedan od Remboovih boljih biografa,

inače ozbiljan autor, pisao je: “Pojava i nes- tanak
Remboa su jedinstven slučaj koji nikakva poznata
činjenica ne može da objasni i čija se tajna ne može
rasvetliti bilo čim sličnim, problem čije rešenje ne
omogućava nikakva prirodna hipoteza.”

6 Ovu Etijamblovu doktorsku disertaciju ovako je

okvaliflkovao pesnik Rene Šar.

7 V. završetak pesme Putovanje iz Cveća zla: “Smrti,

stari pomorče, diži sidro! Kreći! /Ta zemlja je dosadna!
Sada je trenutak! / Nebesa i pučinu mračnu će proseći /
Oganj naših srdaca k’o blistavi vrutak! // Daj da tvojim
otrovom krepimo se žedno! / Ronićemo - tako nas žeže
htenje ovo - / U ponore, Pakao ili Raj, svejedno, / U
neznano, da bismo upoznali novo!"

8 V. studiju Veštački rajevi.

9 V. sonet Saglasja (Correspondances).

10 Rembo nije prvi izrekao bezbroj puta citiranu misao

iz Pisma vidovitog: Ja, to je neko drugi. Istu misao
izrekao je pre njega Žerar de Nerval. Svaki od dvojice
velikih pesnika samostalno je, dakle, naslutio jednu od
velikih istina svoje epohe.

11 Istina, on je u jednom trenutku razmišljao o njihovom

štampanju, verovatno podstican od drugih, prvenstveno
od svog novog prijatelja, pesnika Žermena Nuvoa, koji je
tekstove iz Iluminacija čak i prepisivao, zajedno sa
Remboom, radi eventualnog objavljivanja. No Remboov
motiv je tom prilikom verovatno bio sasvim prozaičan:
novac.
12 Ne zna se sasvim pouzdano ni da li je autor zaista dao
ovoj zbirci pesama u prozi (medu kojima se nalaze i dve
pesme u slobodnom stihu) naslov Iluminacije, ili je
“kum” možda bio Verlen.

13 V. Pismo vidovitog.

14 V. isto.

15 Čak je i Malarme u Pismu Harisonu Roudzu govorio

o “mucanju u poslednjim Remboovim pesmama”,
očigledno misleći na Iluminacije.

16 Dečak Rembo je u izvesnom smislu živeo “bez

majke”: bigotna, stroga, patrijarhalno vaspitana Vitalija
Rembo nije bila u stanju da svojoj deci pruži ljubav. Uz
to nije imao ni oca: kapetan Frederik Rembo živeo je
odvojen od svoje porodice.

17 Ovu pesmu, zajedno sa pesmama Predosećaj i

Ofelija, Rembo je poslao Teodoru de Banvilu, pesniku i
uredniku zbomika Pamasse contemporain, u nameri da
budu objavljene u toj pamasovskoj publikaciji. Pesma je
pisana pod očiglednim uticajem Viktora Igoa i, u manjoj
meri, Lekonta de Lila.

18 Kibela, frigijska boginja zvana majkom svih bogova

ili “velikom majkom”, u grčkoj mitologiji ponekad
smatrana inkarnacijom Zevsove majke Reje.
19 Astarta, feničko-sirijska boginja zemlje i neba,
ponekad poistovećivana sa Afroditom (Venerom).
Rembo nju ovde brka sa Venus Anadyomene (“Venerom
rođenom iz morske pene”).

20 Kalipiga, jedno od Venerinih imena (“lepoguza”).

21 Kiprida, takode jedno od imena Afrodite ili Venere,

čiji je kult naročito bio poštovan na Kritu.

22 Drijada, nimfa zaštitnica šuma.

23 Selena, boginja meseca.

24 Endimion, lepi pastir koji je vodio ljubav sa Selenom.

25 Saladin ili Salah-ad-din (1138-1193), egipatski sultan

koji je osvojio Jerusalim i izazvao III krstaški rat.

26 Remboovo datiranje opisanog događaja nije tačno:

događaj se zbio 20. juna 1792. Tog dana je Luj XVI, da
bi zadovoljio narod okupljen na Tiljerijama, stavio na
glavu crvenu “frigijsku” kapu, simbol revolucije.

27 Članak novinara Pola de Kasanjaka koji je izazvao

Remboovo negodovanje objavljen je u bonapartističkom
listu Le Pays (“Zemlja”) 16. jula 1870.

28 Bitka kod Valmija, 20. septembra 1792, donela je

“goljama” (vojsci revolucije pod komandom Dimuijea i
Kelermana) pobedu nad elitnim pruskim trupama. Kod
Flerija su 1794. pod komandom generala Žurdana
potučeni Austrijanci. Bonapartina italijanska kampanja
1796-1797. omogućila je stvaranje republike u Italiji pod
francuskom kontrolom.

29 Kavatina, kratka vokalna kompozicija izrazito lirske

inspiracije.

30 Skerletno je bila boja francuske, a zeleno pruske

vojničke uniforme.

31 Posle poraza francuske vojske kod Sedana, Napoleon

III je pao u nemačko zarobljeništvo. Rembo je bio čitalac
Igoovih Kazni i politički istomišljenik izgnanog pesnika,
ali njegova antipatija prema “Napoleonu malom”, za
razliku od Igoove suviše lične netrpeljivosti, ovde
prerasta u osudu same institucije carstva.

32 Rembo misli na Emila Olivjea, predsednika

Ministarskog veća, koji je 19. jula 1870. objavio rat
Nemačkoj.

33 Epinalska gravira “u veličanstvenim bojama”

prikazivala je navodnu francusku pobedu nad pruskom
vojskom kod Sarbrikena. Ta tobožnja bitka - u stvari,
malo veća čarka - bila je povod za silno i komično
razmetanje “Napoleona malog” koji se narodu Francuske
obratio trijumfalnom porukom o prestolonaslednikovom
“vatrenom krštenju”, hvaleći se da je i sam prisustvovao
tom velikom događaju.
34 Zašto “prekjučerašnjoj”? Data su tri tumačenja: po
prvom, to bi značilo “iz pretprošle godine”, iz čega bi
proisticalo da je pesma napisana 1872, te da je reč o
mrtvima iz rata 1870. koji su “prekjučerašnji” u odnosu
na one (”jučerašnje”) koji su pali u vreme Pariske
komune 1871; po drugom, teško prihvatljivom, tu reč su
prosto-naprosto diktirali zahtevi versifikacije; i po
trećem, reč je o mrtvima iz devedeset druge (v. pesmu Vi
koji poljupcem slobode opiste se...).

35 Po svedočenju Verlena, Rembo je ovu pesmu napisao

da bi se narugao bibliotekaru iz biblioteke u Šarlevilu,
čiju je ljutnju izazivao zahtevajući od njega mnoštvo
knjiga, među kojima i mnoge “stare i retke naučne
knjižurine”, primoravajući ga na taj način da se stalno
diže sa stolice na kojoj je “zaseo”.

36 Remboov drug Ernest Delae ispričao je kako je sa

Remboom prelazio obližnju belgijsku granicu zbog
kupovine duvana za vlastitu potrebu. Pri povratku
carinici su ih pitali nose li duvan, kafu, cigare, barut za
lovačku pušku. Njih dvojica bi pokazali svoja dva
dozvoljena paketića duvana. Carinici, čija je dužnost bila
da budu nepoverljivi, ipak bi ih ispipali, što je Remboa
ljutilo.

37 Ova pesma nastala je pre “krvave sedmice” (21-28.

maja 1871) tokom koje je Pariska komuna surovo
ugušena. Ton prkosa i likovanja svedoči da je Rembo
daleko od pomisli na poraz Komune, što se jasno vidi iz
poslednje strofe. Ovo je Remboov poetski obračun sa
snagama poretka, vladom u Versaju čija vojska
bombarduje pariska predgrađa zasipajući ih petrolejskim
granatama: ona je ta koja slika petrolejem svoje prolećne
pejzaže (ili “Koroe”, po imenu poznatog slikara) i zasipa
“petrolejskim tušem” pločnike velegrada, iako će
komunari biti optuženi kao palikuće (“petroleri”).

38 Adolf Tjer, francuski političar i istoričar, odigrao je

kao predsednik vlade presudnu ulogu u gušenju Pariske
komune.

39 Ernest Pikar bio je Tjerov najbliži saradnik i član

njegovog kabineta.

40 Žil Favr je bio ministar spoljnih poslova i veoma

nepopularna ličnost, jer je sa Bizmarkom pregovarao o
kapitulaciji Francuske i potpisao Frankfurtski ugovor 10.
maja 1871.

41 "Hidrolat” je jedan od učenih termina kakve Rembo

voli. To je tečnost koja se u farmaciji dobija
destilovanjem vode nad cvećem ili drugim mirisnim
materijama.

42 Simboliku ljudske otuđenosti Rembo nalazi i u nekim

stavovima tela, kao što su sedenje (v. Zaseli) ili čučanje.
Glagol čučati i njegove izvedenice česti su u Remboovim
delima. Mogu biti upotrebljeni u lirskom kontekstu, kao
u Pijanom brodu, gde jedan dečak čuči puštajući papirne
čamce na “evropsku” lokvu, a mogu se nalaziti u jetko
persiflažnoj funkciji, kao ovde ili u Pariskoj ratnoj
pesmi: A Seljani što se sada bane /I šepure u čučanju
svome...

43 Ova autobiografska pesma omogućuje da se naslute

motivi Remboovog dečačkog revolta, “sistem terorizma
koji je vladao u porodici” i o kome je mladi pesnik
pričao Ernestu Delaeu, uloga majke o kojoj je Rembo u
jednom pismu rekao da je “neumoljiva kao i sedamdeset
tri administracije sa gvozdenim šlemovima”, i čija je
kruta strogost izazivala u njemu bunt, ali i nastupe
dvoličnosti.

44 Povodom ove pesme postavlja se pitanje Remboovog

učešća u Pariskoj komuni. Po mišljenju Delaea, ovde je
opisan Remboov mučni doživljaj u pariskoj kasarni
“Babilon”, za vreme Komune. Priču su ponavljali mnogi
Remboovi biografi, od kojih su neki, kao Patem Berišon,
izostavljali šokantne detalje, dok su drugi, kao Pjer Amu,
naturalistički verno “rekonstruisali” najsitnije pojedinosti
jednog neobičnog vatrenog krštenja, sasvim drukčijeg od
onog kome se Rembo navodno nadao. Prema toj verziji,
mladi pesnik je izazvao simpatije komunara iz kasarne,
grubih vojničina od kojih je većina dezertirala iz redova
Versajaca, pa su oni organizovali skupljanje
dobrovoljnih priloga u njegovu korist. On se odrekao tog
novca da bi ih sve počastio pićem, a onda su njegove
dečačke draži u veselosti koja je nastala dovele u
iskušenje neke od prisutnih, i oni su ga uz njegovo
očajničko opiranje silovali. Pesma Oteto srce bila bi,
dakle, izraz mučnine koju je ovaj doživljaj izazvao u
mladom pesniku. - Međutim, Remboov profesor Žorž
Izambar i mnogi drugi kritičari porekli su mogućnost
Remboovog boravka u Parizu u vreme Komune. Prema
Izambaru, Rembo se inspirisao knjigom u kojoj je našao
opis obreda uobičajenog prilikom prelaska brodova
preko Ekvatora, kad mornari prisiljavaju brodskog
“malog” da pije, puši i žvaće duvan. Krma, kormilo, val
kazuju da pozornica te neobične drame nije kasarna nego
brod.

45 Rembo se obraća “pobednicima”, nosiocima starog

omraženog poretka, koji su posle poraza Komune
nagrnuli u pokoreni grad da se ponovo parazitski hrane i
uživaju na njegovom telu. “Varvari” iz trećeg stiha su po
svoj prilici Nemci.

46 Aluzija na bombardovanje Pariza od strane Versajaca.

47 Kataplazma je, po Leksikonu M. Yiyaklije, “gusta

kaša od raznih vrsta brašna ili od ukuvanih trava
(upotrebljava se u obliku zavoja).

48 Striks je naziv za grabljive noćne ptice i, u

legendama, za jednu vrstu vampira: polu-ženu, polu-psa.

49 Ime Huana bilo je pesniku po svoj prilici potrebno

samo da bi dočarao neku tamnoputu španjolku. U ovoj
strofi, kao i u nekoliko sledećih, naizmenično se ređaju
aluzije na prozračno bledu i na mrku, suncem opaljenu
put.
50 “Jučerašnje” (majčinske) grudi imaju smeđu mrlju - to
je bradavica koja je za ljude izvor života. Svetina na
njima ostavlja (udarcima, ili izražavanjem prostačke
želje) mrlje koje postaju svete kao materinske dojke,
budući da su simbol patnje i požrtvovanja.

51 U teorijskim razmatranjima o sinestezijama ovaj sonet

se dovodi u vezu sa Bodlerovim sonetom
Correspondances i smatra se da se i jedan i drugi, s
obzirom na svoju “programsku” vrednost, nalaze u
temeljima simbolističke škole. Postoje i mnogobrojne
studije o fenomenu “slušanja u bojama”, o kome su
mnogi pesnici i teoretičari književnosti mislili da može
da bude baza za poetske eksperimente i estetičku analizu.
To je nailazilo na osudu od strane autora Mita o Rembou,
profesora Etijambla, koji je zbog toga potcenjivao i ovaj
sonet, inače, pored Pijanog broda, najpoznatiju i najčešće
objavljivanu Remboovu pesmu. U tom omalovažavanju
Etijambl je u stvari na istoj poziciji kao i Fransoa Kope,
“uspeli” pesnik i oličenje poetske banalnosti, koji je svoj
podrugljiv odnos prema ovoj pesmi pokušao “duhovito”
izraziti stihovima: Rembo, opsenar kog znamo svi, / U
pesmi slaboj do mučnine, / Tvrdi da slova O, E, I /
Francusku trobojnicu čine.

52 U originalu: O l’Omega, rayon violet de Ses Yeux! U

ovom se stihu javlja problem koji je posebno težak za
prevodioca, s obzirom na to da je zamenični oblik Ses u
francuskom zajednički za oba roda, pa prevod nameće i
opredeljenje koje predstavlja i određeno tumačenje. O
čijim očima je reč? Mnogi kritičari smatraju da su to oči
Verlena, dok drugi tu vide neku devojku. U svom
prevodu prvobitno sam se opredelio za ženski rod, ne
misleći time da je Rembo imao u vidu neko žensko biće,
nego isključivo u želji da izbegnem svaku pomisao na
Verlena. Na kraju sam se opredelio za neutralno rešenje
koje upućuje na neko apstraktno, irealno biće, možda na
Genija iz Iluminacija - pri čemu ne treba misliti da je to
biće Bog (tumačenje koje katolički egzegeti nisu
propustili, pozivajući se i na velika slova u Ses Yeux.)

53 Neki današnji kritičari vide Viktora Igoa u ovom

“pravedniku” kome se Rembo ruga u ovoj žestokoj
invektivi. No pre će biti da se u ovoj pesmi pravi
Pravednik (Rembo, ili Čovek uopšte) obara na lažnog
koji je u stvari Hrist. Rembo najverovatnije ismeva
Hristovu patnju na Maslinskoj gori (uoči Judine izdaje),
smatrajući je beznačajnom pored patnje istinskog
buntovnika, onoga koji sebe s pravom naziva
Prokletnikom. Ali to ne mora da znači da Hrist ovde nije
figura iza koje se kriju svi lažni pravednici, među njima
možda i Viktor Igo.

54 “Banvil, taj prevashodno subjektivni pesnik” - kaže

pesnik Iv Bonfoa - “opevao je cveće do iznemoglosti. Od
ljiljana, karanfila ili tratora on je načinio uspavljujući
ukras svoje krotke misli. Neka, međutim, sazna kako ti
klistiri ekstaza mogu u Šarlevilu biti predmet okrutnog
sprdanja.”

55 Ovde se ljiljan javlja kao simbol kraljevstva. De

Kerdrel je bio poznati rojalist.
56 Krin, krasuljak (trator) i klinčac (karanfil) bili su
glavne nagrade na poetskim “Cvetnim igrama” u Tuluzi.
Dobitnici su nazivani “menestrelima” (tako su se u
Srednjem veku zvali putujući svirači i pevači).

57 Asoka je biljka iz Indije (možda tako nazvana po

jednom od najvećih indijskih vladara, iz III veka pre n.
e.).

58 Žan-Injas-Isidor-Žerar Granvil (1803-1847), crtač,

akvarelist, drvorezac i litograf. Rembo verovatno aludira
na Granvilovo delo Oiivljeno cveće. Rembo je 25.
avgusta 1870. pisao Izambaru: “Recite da li je ikad bilo
ičega idiotskijeg od Granvilovih crteža?”

59 Oaza je rečica iz okoline Šarlevila.

60 Mangl - korenjak, biljka iz tropskih predela Amerike i

Azije.

61 Iz broća se dobija alizarin kojim se tkanine boje u

crveno. Pantalone francuske vojničke uniforme bile su
crvene.

62 Ernest Renan (1823-1892), francuski pisac, autor

poznatog dela Isusov livot. Verovatno znajući za tu
knjigu, Rembo asocijacijom dolazi na pomisao o
Renanu: silna ljubav (mistika, religija) - Oprost - Isusov
život – Renan.
63 Tirs je štap ili koplje boga Dionisa, sa vrškom u
obliku šišarke, vinove loze ili bršljana.

64 Tregije, rodno mesto Ernesta Renana.

65 Figije je autor Istorije čudesnog u modernim

vremenima (1866). Figuier, međutim, na francuskom
znači i “stablo smokve”.

66 Ašet (Hachette) je poznata francuska izdavačka kuća.

67 Te dve karte su najverovatnije geografske karte koje

među ostalim slikama i gravirama vise na zidu, na šta
upućuju i reči “dan učenja”.

68 Kraljica Siona, jedan od uobičajenih naziva

Bogorodice u litanijama.

69 Bilo je pretpostavki da ovo prošle zime sasvim

precizno ukazuje na Remboov odlazak u Pariz februara
1871. Čak bi se i deset noći iz sledeće strofe moglo
odnositi na taj pesnikov boravak u prestonici, koji je
trajao samo nešto malo više (od 25. februara do 10.
marta).

70 Brod, koji se kupa u moru, obliven sjajem zvezda

odraženih na vodi, “mlečan” je od svetlosti Mlečnog
puta, a možda je ovo i reminiscencija na “mlečno more”
koje spominje Žil Vern u Dvadeset hiljada milja pod
morem.
71 U pripovetci Silazak u Malstrom E. A. Po upoređuje
huk oluje sa topotom i rikom stada divljih bivola. Možda
je to kod Remboa izazvalo asocijaciju na stada koja su u
Kamargi, blizu mesta Sent-Mari de la Mer, uzgajana za
borbu. Marije su tri Marije o kojima legenda priča da su
se na tom mestu iskrcale prebrodivši oluju.

72 Levijatan je čudovište iz feničanske mitologije,

opisano i u Bibliji.

73 Hipokamp je morski konjic.

74 Behemot je čudovišna životinja slična nilskom konju,

opisana u Bibliji.

75 Malstrom je podmorski jaz u blizini Lofotskih ostrva

u Norveškoj, poznat po snažnim i veoma opasnim
strujama.

76 Lađe-robijašnice su u originalu pontons, to su usidreni

stari brodovi, pretvoreni u tamnice (najčešće dotrajali
ratni brodovi bez oružja). Francusko pontons ne može se
prevesti kao pontoni, jer u našem jeziku ta reč označava
drvene ili gumene čamce koji služe za konstrukciju
privremenih (“pontonskih”) mostova.

77 Prema Emestu Delaeu, “reka od kasisa” je rečica

Samoa koja se severno od Šarlevila uliva u Mezu. Njene
bistre vode - tamo gde je dno dublje - izgledaju
ljubičastocrne, tako da liče na “kasis”, liker od crne
ribizle. Predeo koji opisuje Rembo pokriven je
legendarnom ardenskom šumom i pun srednjovekovnih
uspomena: tu je i kula u gradiću Bujonu, odakle je u
krstaški rat krenuo budući jerusalimski kralj Godfroa
Bujonski.

78 “Dedovi” su se vratili sa groblja gde su ispratili

pokojnike: “cveće” i “slike” su simboli još jednog lažnog
“pića”, onog koje gasi žeđ za tradicijama - porodičnim i
drugim. Želeći, u sledećem stihu, da “presuše sve urne”,
pesnik odbija i tu mogućnost.

79 Naslov u originalu (LE PAUVRE SONGEI) može se

prevesti ovako, ali može i kao Siromašni san, ukoliko se
prva reč shvati kao pridev, a ne kao imenica, a druga kao
imenica, a ne kao glagol. Razlika između dvaju značenja
je velika: san siromaha nije isto što i siromašni san. Iako
se oba ova značenja mogu potkrepiti ozbiljnim
argumentima, prevodilac se opredelio za ono po kojemu
je reč o siromahu koji “sanja” jer mu ne ostaje ništa
drugo, budući da je siromašan pošto je lišen i novca i
iluzija.

80 Hesperide su ostrva koja se po legendi nalaze u

Atlantskom okeanu (možda Kanarska ostrva). Tako su se
zvale i nimfe, vlasnice vrta gde su stabla rađala zlatne
jabuke koje su davale besmrtnost.

81 Orietur (lat.), od glagola orior koji znači dizati se ili

izlaziti kad je reč o suncu, odnosno nastati, početi.
82 Podeljena su mišljenja o tome ko sačinjava ovaj
“mladi par”. Po nekima, to su Verlen i njegova žena
Matilda, dok bi Rembo bio “zlobni pacov” koji im kvari
bračnu sreću. Po drugima, to su Verlen i Rembo, dok je
Matilda ta koja smeta (uostalom, Verlen joj je u jednom
pismu prišio posprdnu titulu “princeza miš”) - U svakom
slučaju, ovde imamo, kao što je sasvim uobičajeno kod
Remboa, poetsku sublimaciju neposrednog povoda koji
se više ne razaznaje. Tema se može smatrati uopštenom,
tako da prvenstveno dolazi do izražaja atmosfera
“medenog meseca” ili zajedničkog življenja bilo kog
para - lični doživljaj dobija univerzalno značenje.

83 Etijambl i Gokler govore povodom ove pesme o

vodvilju (zajedničkom delu Skriba i Dipena čiji je naslov
bio Mihailo i Hristina), Pjer-Žan Žuv o tragediji -
večitom ratu između Francuske (Hristine) i Nemačke
(Mihaila), a Ernest Delae govori o - pastorali: “Najzad on
(Rembo) stavlja tačku rekavši kraj idile, jer mu je azur,
koji se ponovo pojavio, vratio njegov smisao za humor, i
jer je po sredi bila jedna bukolička scena.”

84 Monts-Rocheux iz originala pesme predstavlja teško

prevodljivu igru rečima: ukazuje na Stenovite planine, ali
i na selo Roš u kome je Rembo često boravio jer se tu
nalazilo imanje njegove porodice.

85 Na osnovu ove strofe često se pretpostavljalo da je u

osnovi inspiracije za ovu pesmu neki određeni događaj:
bilo Remboovo bekstvo od majke, bilo rastanak njegovih
roditelja. Mnogo je uverljivije, međutim, tumačenje
Etijambla i Goklera, po kojemu pesma “pokazuje tok
reke i sve moguće asocijacije, sve igre mašte koje je on,
sa slikama okoline odraženim na njemu, izazvao u
Remboovom duhu. To je najpre bleštavi odraz, belina,
zatim zlatno prelivanje, radost koju lije sunce. Nebo je
baldahin, senke mosta i brežuljka su zastori, obale
pružaju ruke od trave. On, to je sunce koje (rasipajući se
kao hiljadu anđela) nestaje za gorom. Ona, to je reka
koja, postavši hladna i bez sjaja, hita za njim. Posle svih
nejasnih prizora koji su odrazi okoline, ostaje ‘siva
voda’, i Rembo u čamcu čije je sidro u neznanom blatu”.

86 Ernest Delae piše o nastanku ovih poetskih proza:

“Treba spomenuti jednu vrstu književnog rada koji
Rembo započinje tog istog proleća [1871], a u kome će
daleko stići. Čitanje Bodlera navelo ga je da se okuša u
pesmama u prozi. Napisao je početak jedne serije pesama
čiji je naslov Pustinje ljubavi.” Ne može se sa potpunom
sigurnošću reći da li je ta serija ostala nedovršena ili su
preostali tekstovi izgubljeni.

87 I o ovoj, “jevanđelskoj” seriji Remboovih proznih

tekstova svedoči Remboov drug Ernest Delae, tvrdeći da
je njen naslov trebalo da glasi Fotografija minulih
vremena. Kritičar Marsel Rif, međutim, misli da bi ti
tekstovi mogli da budu delovi Remboovog izgubljenog
dela koje se zvalo Duhovni lov.

88 U Jevanđelju po Jovanu (4, 16-19) opisuje se susret

Hrista i žene Samaritanke, kod izvora. “Reče joj Isus: idi
zovni muža svojega, i dođi ovamo. - Odgovori žena i
reče mu: nemam muža. - Reče joj Isus: dobro si kazala -
nemam muža; Jer si pet muževa imala, i sad koga imaš
nije ti muž; to si pravo kazala. - Reče mu žena: Gospode!
vidim da si ti prorok.”

89 Ženine reči su zlokobne jer su Samaritanci klali

proroke.

90 V. Jevanđelje po Jovanu, 4, 46-54. Aluzija u prvom

pasusu (bičevanje trgovaca i menjača u hramu) odnosi se
na 2. glavu istog jevanđelja, 13-17.

91 Evo, radi poređenja, odgovarajućeg mesta iz

Jovanovog jevanđelja (5, 2-9): “U Jerusalimu pak kod
Ovčijeh vrata ima banja, koja se zove jevrejski Vitezda, i
oko nje pet pokrivenijeh trijemova - U kojima ležaše
mnoštvo bolesnika, slijepijeh, hromijeh, suhijeh, koji
čekahu da se zaljulja voda; - Jer anđeo Gospodnji
silažaše u određeno vrijeme u banju i mućaše vodu; i koji
najprije ulažaše pošto se zamuti voda, ozdravljaše, makar
kakva bolest da je na njemu. - A onde bijaše jedan čovjek
koji trisedet i osam godina bješe bolestan. - Kad viđe
Isus ovoga gdje leži, i razumje da je već odavno bolestan,
reče mu: hoćeš li da budeš zdrav? - Odgovori mu
bolesni: da, Gospode; ali nemam čovjeka da me spusti u
banju kad se zamuti voda; a dok ja dođem drugi siđe
prije mene. - Reče mu Isus: ustani, uzmi odar svoj i hodi.
-I odmah ozdravi čovjek, i uzevši odar svoj hodaše. A taj
dan bješe subota.”
92 Po mišljenju većine kritičara, ove “male zadocnele
podlosti” su tekstovi Iluminacija: Rembo još uvek ne
može da odoli “Antunovom iskušenju”, svom pesničkom
poroku.

93 ”Doba Jevanđelja je za nas prošlo”, tumači ovo mesto

Etijambl. “Suviše je kasno za hrišćanskog Boga.”

94 U rečenici Oblaporno čekam Boga katolički

interpretatori nalaze dokaz Remboovog povratka
hrišćanstvu. Zanemaruju, međutim, sledeću rečenicu,
kojom Rembo osuđuje samu tu pomisao, videći upravo u
njoj znak pripadanja najnižoj rasi.

95 Ove “proročanske” reči izazivale su mnogo čuđenja i

divljenja. Osamnaest godina kasnije Rembo će se vratiti
u Evropu sa zarađenim zlatom, ali ne i sa “udovima od
železa”, već sa bolesnom nogom koja će u marseljskoj
bolnici biti amputirana i zamenjena drvenom protezom.
“Divljeg nemoćnika” zaista će negovati žene: majka i
sestra Izabela. To su svakako koincidencije, gotovo
neizbežne u jednoj željenoj, i u znatnoj meri unapred
zamišljenoj skitničkoj sudbini. Slutnje o budućim
mukama i tragičnom kraju česte su kod Remboa.

96 Ham je, po Bibliji, Nojev sin i praotac crne rase.

97 U originalu: Satan, Ferdinand... Ernest Delae je

objasnio da seljaci u okolini Vuzjea (u Ardenima) zovu
đavola Ferdinandom.
98 V. Jevanđelje po Jovanu, 6, 16-21.

99 Verovatno je reč o prstenu koji je osnova zapleta

Pesme o Nibelunzima. U Vagnerovoj Tetralogiji jedan
od junaka te epske priče, Hagen, skače u Rajnu
pokušavajući da pronađe taj prsten.

100 “Taj saputnik bila je jedna saputnica”, pisao je E.

Delae povodom saputnika u paklu. I dodao: “Ako bismo
više voleli da vidimo muškarca, lišili bismo se uživanja u
jednom od Remboovih najneospornijih remek-dela. Reč
je o ženi, i to čudesno dirljivoj ženi... Ako umesto nje
vidimo Verlena, znači da Remboa nismo upoznali
nimalo, nimalo, nimalo!” Ovo tvrđenje, izneto tako
kategoričkim tonom i, reklo bi se, sa strašću, ponovio je
još jedan Remboov poznanik iz Šarlevila, Luj Pjerken.
Po njemu, “luda devica” je postojala: bila je to neka
nepoznata devojka koja je 1871. pošla sa Remboom u
Pariz. Drugi “rimbaldisti”, kao što su Remon Klozel i
Andre Fonten, a u novije vreme Jošikazu Nakaži,
smatraju da paklenski suprug i luda devica predstavljaju
dva dela Remboove ličnosti. Suzana Bernar, međutim,
ističe kako “danas više niko ne sumnja da je ‘luda
devica’ Verlen, a da ‘paklenski suprug’ nije niko drugi
do Rembo, koji je na taj način prikazao sebe onakvog
kakav je izgledao Verlenu”.

101 Parabola o ludim devicama nalazi se u Jevanđelju po

Matiji (25, 1-13).
102 Rečenica u originalu je dvosmislena zbog složenog
značenja reči connaissance. Može da znači: “On nikoga
ne poznaje”, ali i “On nema nikakvih znanja”.

103 Ovo je možda aluzija na Damu s kamelijama od

Dime sina; junakinja tog romana, Margarita, “žrtvovala
se” da voli čoveka koji će je napustiti (i koji se zove
Arman Dival), dok će ona umreti od sušice.
Dramatizacija tog romana prikazana je u Londonu juna
1873, u vreme Remboovog boravka u britanskoj
prestonici.

104 U ocenjivanju značaja i značenja ovog teksta nema

bitnijih razilaženja; svi se slažu da je on od neprocenjive
vrednosti za praćenje Remboove pesničke evolucije i da
je u njemu reč o neuspehu eksperimenta sa
“vidovitošću”. Razlike postoje samo u ocenjivanju
prirode “bolesti” o kojoj govori Rembo. Neki s pravom
protestuju protiv pois-tovećivanja vidovitosti i
toksikomanije, od kojih su takoreći napravljeni sinonimi.
Osim toga, dugo se mislilo da je Remboova osuda
vidovitosti u stvari osuda Iluminacija, iako on citira samo
stihove iz 1872. Rasprava o tačnom datiranju lluminacija
rasvetlila je i ovo pitanje.

105 Himerija je, u legendama starog veka zemlja na

kraju sveta, uvek oblačna i maglovita, u susedstvu
boravišta mrtvih.

106 U jutarnjem času, pri Dolasku Hrista. Rembo

verovatno misli na reči iz jutarnje mise, a možda i na
odricanje svetog Petra (koji je na dan Isusovih muka, u
zoru, pri javljanju prvih petlova, porekao da poznaje
Hrista).

107 U skicama za Boravak u paklu na ovom se mestu

nalaze značajne rečenice koje je Rembo verovatno zbog
prevelike eksplicitnosti i jednoznačnosti izostavio iz
definitivne verzije: “Ja sada mrzim mistične zanose i
stilske bizarnosti. Sad mogu reći da je umetnost glupost.”

108 Aluzija na poznato mesto iz Starog zavjeta: “Taština

nad taštinama, veli propovjednik, taština nad taštinama,
sve je taština.” (Knjiga Propovjednikova, I, 2.)

109 Većina komentatora slaže se da Rembo misli na

bolnicu Sen-Žan u Briselu, gde se lečio nakon što ga je
Verlen ranio.

110 U vreme dok se Boravak u paklu smatrao poslednjim

delom Remboa i njegovim poetskim testamentom, ove
rečenice su shvatane kao izraz svesti o završetku
njegovog pesničkog puta.

111 Sin čovečji je Hrist, koji je sa ljudi skinuo

prokletstvo istočnog greha i tako ih oslobodio dotad
neminovnog pakla.

112 Ovaj tekst, s obzirom i na ovakav naslov, dugo je

tumačen kao konačno “zbogom” književnosti.

113 Reč je najverovatnije o “stablu dobra i zla”.

114 Pesme u prozi pod možda apokrifnim naslovom
Iluminacije tumačene su na bezbroj različitih načina i
dobijale razne nazive, među kojima ću ovde, kao
najsimptomatičnije, navesti dva: kriptogrami, kako ih je
nazvao Pol Valeri, i ipseizjmi (reč izvedena od latinskog
ipse, sam), kako ih je nazvao Viktor Segalen. To su,
dakle, zapisi za samog sebe, i nastajali su u vreme kad je
Rembo već bio definitivno odlučio da poseduje istinu u
jednoj duši i u jednom telu, odričući se svakog vida
komunikacije sa drugim izvan sebe, to jest sa bilo kojim
drugim članom bilo koje vrste društvene zajednice.
Prema njegovim vlastitim rečima, samo je on posedovao
ključ tih vizija, ali zato su se u tim tekstovima, uvek
otvorenim za nova i sve raznovrsnija tumačenja, pred
novim generacijama otvarale bezbrojne perspektive, pri
čijem su se otkrivanju nalazila izvanredna pesnička
bogatstva i doživljavala neslućena iznenađenja. Stoga u
ovim Napomenama neću da navodim nijedno od zaista
mnogobrojnih, ponekad veoma opširnih, često pogrešnih
i proizvoljnih, ali neretko i zanimljivih, studioznih,
inspirativnih tumačenja Iluminacija. Izostaviću, dakle, i
vlastito, objavljeno 1991. u knjizi Fenomen Rembo15. U
predgovoru za ova Remboova Sabrana poetska dela već
sam izrazio mišljenje da nijedno od tih tumačenja ne
može u celosti da obuhvati biće bilo koje pesme iz
Iluminacija, kao što se nikakvim racionalno-analitičkim
postupkom ne može da rekonstruiše ni bilo koji živi
organizam. To ne znači da ta tumačenja ne mogu biti
izvrstan uvod u doživljaj koji pružaju Iluminacije, ili da
ne mogu biti korisna staza - ali samo jedna od mogućih
staza - kroz jedan izuzetno bogati, raznovrsni, i što je
najvažnije, promenljivi poetski svet. Neka čitalac, dakle,
sam traži svoje staze: ako poseduje otvoren duh, istančan
senzibilitet i istraživačke sklonosti, nema sumnje da će
mu Rembo, bez obzira na svoju težnju ka zatvaranju u
sebe, pomoći da ih otkrije. U ovim Napomenama, dakle,
čitaocu će biti pružena samo najneophodnija objašnjenja
nekih reči, uz poneki podatak koji može da mu posluži
kao koristan orijentir.

115 Euharis je ime jedne nimfe iz romana Telemahove

pustolovine čiji je autor Fransoa Fenelon.

116 Među Remboovim pesmama u prozi ovo je jedina

koja je ostvarena u obliku apologa (priče sa poukom).

117 Divno biće (engl.).

118 Po nekim mišljenjima, ovo je aluzija na Vede,

indijske svete knjige.

119 U rukopisu stoji jasno: la main de la campagne.

Međutim, već prilikom prvog objavljivanja u časopisu
Vogue, kao i u sledećim izdanjima, priređivači su
“ispravljali”: campagne (polje) pretvarali su u compagne
(drugarica). Na taj način “postaju shvatljivi” i ruka na
ramenu i milovanje o kome je reč u nastavku rečenice.
Ova pojedinost ilustruje upornu težnju da se Remboov
iskaz nekako uvuče u zonu shvatljivosti, iako bi
pomenuta zamena (ruka drugarice na mome ramenu
umesto ruka polja...) značila, očevidno, osiromašenje i
banalizovanje.

120 Naslov ove pesme prvobitno sam preveo kao

Jednom razumu. Izvršenoj izmeni doprinelo je tumačenje
Etijambla i Goklera, koji uzimaju reč raison u oba njena
značenja (razum i razlog). “Čovek za sve svoje promene
i pokrete traži viši razlog”, kažu oni, “za svaki svoj
pokret po jedan (podv. N. B.) razlog, bez koga ne bi znao
da deluje. Čovek moli jedan viši razlog, personifikovan i
jedinstven, da uzdigne bilo kuda suštinu njegovog bića...
Nigde, ni u prošlosti ni u budućnosti, čovek ne bi znao da
deluje a da ne prizove nekakav razlog da motiviše njegov
postupak.” U većini tumačenja, ipak, reč raison uzima se
u značenju razum. Ali i u našem jeziku reč razlog ima i
značenje razbor, razum, pamet (v. Rečnik
srpskohrvatskog književnog jezika, izd. Matice srpske,
knj. V, str. 375).

121 Reč pokret ovde ima značenje naređenja: novi ljudi

su vode koje će povesti čovečanstvo.

122 Bodler je u Veštačkim rajevima (Poema o hašišu,

III) opisao mnoge simptome delovanja hašiša koje ovde
navodi Rembo (početna veselost, osećanje svežine u
ekstremitetima, kratkotrajno gađenje, itd.).

123 Francuska reč assassin (koja znači i ubica) postala je

od reči hašiš. Asasini su u XI veku u Persiji bili članovi
jedne razbojničke sekte koji su morali da ubijaju putnike;
njihov vođa, zvan “Starac sa planine”, opijao ih je
hašišom da bi ih učinio hrabrima i podstakao u njima
želju za ubijanjem.

124 Henrika je germansko ili skandinavsko ime.

125 Erinije (ili Eumenide), čudovišne boginje osvete i

kazne, zaštitnice poretka, kod Rimljana nazvane
Furijama.

126 Orfeonima se u Francuskoj, počev od tridesetih

godina XIX veka, nazivaju amaterska pevačka udruženja.

127 Dijana je boginja lova. Stoga “kazati da jeleni sisaju

Dijanu”, zapaža Suzana Bemar, “znači evocirati neku
vrstu zlatnog doba”.

128 Verlen se u pismu Šarlu de Sivriju iz 1878. godine

prepoznao u “đavolskom učenjaku” (premestivši ga,
doduše, u Boravak u paklu).

129 Dvorac engleskih kraljeva u blizini Londona (XVI

vek).

130 U rukopisu originala ovde je nečitka reč u kojoj su

jasnije vidljiva samo prva tri slova: Bra... Andre Gijo je
dešifrovao tu reč kao Brame (Brahmas).

131 Steerage (engl.) - međupaluba, prostor za putnike

treće klase.
132 U originalu je ovde nemačka reč wasserfall. Nekim
komentatorima je služila kao dokaz da je pesma pisana
1875, dok je Rembo boravio u Štutgartu. Pri prevođenju
iščezava eufonijski efekat koji je zacelo naveo Remboa
da upotrebi nemačku reč (uz wasserfall srećno ide pridev
blond koji bi se sa francuskim chute d’eau - s obzirom i
na promenu roda - slabo slagao). Stoga u prevodu
nemački izraz nije zadržan.

133 Ovo je po svoj prilici aluzija na istoimenu pesmu

Alfreda de Vinjija. (Pastirska kućica je inače koliba na
točkovima.)

134 Solim je biblijsko ime Jerusalima.

135 Podzemna železnica se u Parizu zove Metropolitain.

U Remboovo vreme, međutim, metro je postojao samo u
Londonu, gde su ga zvali Tube, i jedino je njegov
spoljašnji deo, onaj pod vedrim nebom, nosio naziv
Metropolitain Railway. Zato su neosnovane pretpostavke
da Remboova inspiracija za ovu pesmu ima nekakve
veze sa podzemnom železnicom. To je jedna
“metropolska” vizija, gde se reč metropola može shvatiti
u oba njena značenja, ali pri tom oba ukazuju na zapadnu
civilizaciju, bilo da Rembo misli na evropski velegrad,
bilo na zapadnoevropsku zemlju koja je “metropola” u
odnosu na kolonije (ili na zemlje zabiberene i
raskvašene, kako su nazvane u pesmi Demokratija).

136 U originalu: Damas damnant de langueur. U ovom

delu pesme vidljivo je Remboovo pribegavanje
aliteracijama. Reč langueur (čama) mogla bi da se čita i
kao longueur (dužina); rukopis je tu nejasan. Mada se
većina priređivača opredeljuje za reč longueur,
prevodilac se ovde privoleo manjini i izabrao reč
langueur koja u kontekstu ima mnogo više smisla, a uz to
se i reč čama neuporedivo bolje uklapa u ono što je ovde
od suštinskog značaja: u igru aliteracijama.

137 Gvarani su indijansko pleme iz Južne Amerike.

138U originalu inquestionable. Rembo je po svoj prilici

hteo da napiše na engleskom unguestionable
(neosporan).

139Fairy na engleskom znači vila, nimfa.

140Ukoliko je tačno da je ovo aluzija na Floberovo

Kušanje svetog Antuna koje se pojavilo 1874, onda je to
podatak više za datiranje ove pesme (prvi podatak je
naslov prethodne pesme ciklusa, budući da je Rembo
rođen 1854, pa je u godini kad je objavljeno Floberovo
delo imao dvadeset godina). Treba imati u vidu i to da je
Verlen, pod uticajem Floberovog dela, hteo da napiše
svoje Kušanje svetog Antuna. Ova rečenica, dakle,
mogla bi se odnositi i na tu Verlenovu nameru (od koje
je, kako tvrde neki komentatori, Rembo odvraćao svog
druga).

141Engleski lučki grad Skarboro (Scarborough)

delimično se prostire na prostranom rtu.
142P. Hartman, jedini koji je video rukopis ove pesme,
pročitao je na ovom mestu rois (kraljevi) a ne rocs
(hridine). Videći u ovoj slici jedan mikro-pejzaž u
kojemu se naziru konture kontinenata, čitav “jedan mali i
bledi, pljosnati svet”, prevodilac se ipak opredelio za
drugo značenje.

143Norne su u skandinavskoj mitologiji tri device koje

predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost.

144Remboov prvobitni naslov ove pesme bio je

Metamorfoze. Taj naslov je u rukopisu precrtan i umesto
njega stavljeno je Bottom. To je, u Šekspirovom Snu
letnje noći, ime komičnog junaka kome vilenjak Puk
pretvara glavu u magareću i u koga se, dok je u takvom
stanju, zaljubljuje kraljica vila Titanija, takođe pod
dejstvom čarolije. Preobražaj na koji je ukazivao
prvobitni naslov vidljiv je u trećem pasusu pesme.

145Sabinjanke, junakinje iz starorimske legende, bile su

čest motiv u književnosti i slikarstvu. One su telima
preprečile put razjarenim, međusobno zavađenim
očevima i braći koji su sa isukanim mačevima jurnuli
jedni na druge.

146Putena mehanika je nesumnjivo neki “veštački” vid

erotskog života, bez obzira na to o kojoj je varijanti reč.
Andre Gijo je po svoj prilici definitivno utvrdio da je
habitude (navika, odnosno masturbacija) reč koja
predstavlja rešenje zagonetke.
147Putovanje od Antverpena do Londona (koje su
Verlen i Rembo obavili zajedno 1873) značilo je i
plovidbu rekama: Šeldom i Temzom. “Slapovi” se ipak
teško mogu objasniti: obe ove reke su ravničarske i
mirne.

148Statva je oštri deo kljuna ili krme na brodu.

149Strom, reč germanskog porekla, označava snažnu

morsku struju.

150Prva dva pasusa pesme počinju rečima Mojoj sestri.

Po nekim pretpostavkama, pesnik bi ovde mogao biti
shvaćen najbukvalnije, pa bi Lujza Vanen od Voringema
i Leoni Oboa od Ešbija mogle biti Remboove sestre
Vitalija i Izabela. Zbog “prevesa”, međutim, pre bi se
reklo da reč sestra označava duvnu, kaluđericu. Pa ipak,
taj prevesi asocijacije na utopljenika mogli bi imati neke
veze sa Vitalijinom smrću (18. decembra 1875). Ime
Leoni prisutno je u Remboovoj biografiji: tako se zvala
sestra Žila Dezesara, Remboovog druga kod koga je
mladi pesnik boravio u vreme svog skitničenja po
Belgiji; a Leoni je bilo i ime broda kojim se Rembo
1876. vratio sa Dalekog istoka u Liverpul. Ali posle
1875. Rembo se verovatno više nije bavio poezijom.

151Šta je to “bau” (baou)? Neka vrsta onomatopeje?

Većina tumačenja zasniva se na Remboovom boravku na
Dalekom istoku: ta reč, na malajskom jeziku, navodno
znači “smrdeti”; ili pak označava “jedinicu površine”, ali
ne vidi se kakvog bi to smisla moglo imati u kontekstu
pesme. Na stranu okolnost da Rembo posle 1875.
najverovatnije više nije pisao pesme. “Bau” je “uzvik
iznenađenja i odvratnosti”, tvrdi jedan komentator,
izvlačeći to značenje iz produžetka rečenice.

152Reč Cireeto, kaže Rober Forison, jedan od “erotskih”

tumača Remboa čija su objašnjenja najčešće nategnuta i
neuverljiva, “ne nalazi se ni u jednom francuskom,
latinskom, italijanskom ili engleskom rečniku, kao ni u
jednom istorijskom ili geografskom leksikonu”.
Međutim, u ovom slučaju Forison je pružio objašnjenje
koje je po mišljenju A. Bretona ubedljivo i pruža veoma
lep erotski ključ pesme, a prema kojemu je reč nastala
spajanjem imena Circe (Kirka) i Ceto (Keto, ime
morskog božanstva iz grčko-rimske mitologije). Grčko
ketos ili latinsko cetus (caetaceus) označava veliku
morsku ribu. U oba dela ove komponovane reči (CIRCE
+ CETO = CIRCETO) Forison nalazi očevidne erotske
simbole.

153Godine 1871. i 1872, za vreme Remboovog boravka

u Parizu, u jednom lokalu na Bulevaru Sen-Mišel
okupljalo se društvo sastavljeno od pisaca, slikara i
drugih umetnika koji su naginjali nekonformističkom
načinu mišljenja i delanja. Oni su sebe nazvali “Grupom
pakosnih dobričina”. Neki od njih osnovali su “Zajednicu
zezača” koja je francusku književnost obdarila jednim
interesantnim kolektivnim delom pod naslovom Zezački
album. U njemu su svoje parodijske stihove zapisivali,
pored Remboa i Verlena, i Š. Kro, Ž. Nuvo, L. Valad, E.
Blemon, A. Mera, Ž. Rišpen, R. Ponšon i drugi.
Parodirani su stihovi članova društva, ali su “žrtve” često
bili i drugi poznati pesnici, kao što su F. Kope, L.
Dijerks, L. Ratisbon i drugi. Album je pronađen 1935,
kad ga je otkupio jedan kolekcionar, a prvi put ga je
1943. objavio Paskal Pia.

154Naturalistički doživljaj “šetnje” pariskim ulicama

čiju atmosferu pesnik dočarava firmama radnji,
izloženom robom, u magnovenju opaženim likovima
prolaznika.

155Treba li u ovom imenu (Gvido) videti lapsus ili

pogrešno čitanje? Pjer Ptifis, naime, misli da je reč o
“vodiču Gonen” (Guide Gonin) koji je u ono vreme bio
poznat kao što je danas poznat vodič “Mišlen”.

156Parodija proklamacije povodom rođenja

prestolonaslednika.

157Ne treba se čuditi što je Fransoa Kope najviše

parodiran od svih pesnika čija se imena nalaze u
Albumu. Zbog svoje idilično “realističke” vizije i
didaktičkog tona morao je među nosiocima avangardnih
stremljenja postati predmet podsmeha, tim pre što su u to
vreme svi prolazni vidovi uspeha - publicitet, ugled,
društveni položaj - bili na njegovoj strani. Kope je
smatrao Remboa “mistifikatorom” (v. napomenu uz
pesmu SamoglasnicL) Danas je književna istorija
definitivno svrstala Kopea među minorne pesnike.
158Ovo su sve dela koja “mirišu na naftalin”: Nalonja od
Boaloa, romani gđe De Žanlis i Senankurov roman
Oberman.

159U stvari, Nikola Venet (Nicolas Venette), pisac

knjige O nastanku čoveka ili Slika bračne ljubavi.

160Rembo verovatno misli na Napoleona III, koji je prvi

put osuđen na zatočeništvo godine 1840, a drugi put - od
strane Nemaca – posle francuskog sloma 1870.

161Španska princeza Eugenija de Montiho postala je

supruga Napoleona III i francuska carica.

162Rembo je u pesmi Blistava pobeda kod Sarbrikena,

napisanoj 1870, već ismejao prestolonaslednikov
“junački čin”. Princ je uzeo jedno đule koje je palo blizu
njega, što je car, njegov otac, odmah proglasio podvigom
i poslao o tome trijumfalni telegrafski izveštaj u Pariz.

163Angijen je mesto po kome je dobila ime poznata

lekovita mineralna voda. U Svesci br. 6 Kulturnog centra
“Artur Rembo” u Šarlevilu, od novembra 1978, objavljen
je faksimil novinskog oglasa koji objašnjava Remboovu
napomenu da je “Angijen kod kuče” (Enghien chez soi):
pod ovim naslovom pojavljivala se u novinama, proleća
1870, reklama za boce mineralne vode sa
pulverizatorom, koje su omogućavale kućnu terapiju
lekovitom vodom iz Angijena.
164Ova pesma predstavlja deo pisma koje je Rembo
uputio 14. oktobra 1875. Ernestu Delaeu, u trenutku kad
se činilo da će morati da stupi u - kako on kaže - 2. “deo”
“kontingenta” “klase 74”. (Izvukao se, ipak, tako što je
umesto njega pod zastavu otišao njegov stariji brat
Frederik.) Zato on zamišlja vojničku “spavaonicu u
noći”. Verovatno videći u pesmi simboličnu i sumornu
sliku ljudske sudbine, Andre Breton je proglašava
“najdivnijom od svih”, “Remboovim pesničkim i
duhovnim testamentom”. Takva ocena je zacelo
preterana, ali ipak, ne treba gubiti iz vida činjenicu da su
ovo poslednji poznati stihovi koje je Rembo napisao.

165“Stoji ožalošćena majka, dok visi sin.”

Upotrebljavajući čest latinski izraz koji se odnosi na
Bogorodicu (mater dolorosa), Rembo sarkastično aludira
na svoju majku.

166Rembo ovde prvi put govori o vidovitosti. O

vidovitosti I vidovnjaštvu mogao je da čita kod Mišlea,
Balanša i drugih.

167Ovo “programsko” pismo nazvano je Pismom

vidovitog. Ima komentatora koji misle da je ono “splet
naivnosti”, ali većina ga ipak ne shvata samo kao lični
manifest, značajan isključivo za pesnikovu evoluciju,
nego i kao čitav “misaoni sistem”. Istina je negde na
sredini između ta dva ekstremna shvatanja. Ipak, ne bi
trebalo pridavati preveliki značaj činjenici da Rembo nije
mogao izbeći izvesnu naivnost koja je, na kraju krajeva,
prirodna u njegovim godinama. Kao ni mnogi drugi
njegovi tekstovi, ni ovaj dokument, i pored svoje naivne
iskrenosti, još nije otkrio sve svoje tajne. U njemu se
naziru neki ključevi za razumevanje pesnikovog dela, ali
i sam sadržaj ovog pisma može biti shvaćen samo uz
pomoć dela kojima je ono poslužilo kao teorijska
podloga. Taj svojevrsni dijalog pesničkog programa i
njegove realizacije ne može se smatrati okončanim; on
stalno angažuje, pored komentatora i proučavalaca
Remboovog dela i života, i pesnike novih generacija, koji
nastavljaju tamo gde se strahoviti radnik srušio. To je
najbolji dokaz da “Pismo vidovitog” nije jedna od
mrtvorođenih pesničkih proklamacija koje zajedno sa
svojim trenutkom nepovratno tonu u zaborav. Ono je
sudbonosan putokaz za jednu pesničku evoluciju koja je
u mnogome opredelila i samu sudbinu modernog
poetskog izraza. To pismo se s pravom može smatrati
prvim autentičnim manifestom modeme poezije.
Značajno je i to da je napisano u trenutku kad je mladom
pesniku izgledalo da će socijalna revolucija u Parizu
trijumfovati. Daleko od toga da predstavlja suvoparni
traktat, ono je životni dokument, proizvod jednog
izuzetnog istorijskog trenutka i ogromne nade koju
Rembo izražava definišući funkciju pesnika u društvu.