MPP

GAŠINA PREDAVANJA

Uzmimo da je u CG došlo do sudara 2 vozila srpske i italijanske registracije, došlo je do

ozbiljne štete na automobilu i na teretu koji je imao jedan od njih je takođe došlo do štete.
Onaj ko nije kriv za sudar, oštećeno lice, Italijan, može pretendovati na naknadu štete. U
takvoj situaciji to lice ima nekoliko dilema koje mora da reši. Prva dilema, gde da pokrene
postupak. Ima 3 državne teritorije (iako mi pričamo 2), 2 suvereniteta koje povezuje 1
događaj. Mora da izabere pravosuđe kome će se obratiti (Srpsko, CG ili Italijansko). Srpsko
može zato što vozilo sa srpskom registracijom ima vlasnika sa prebivalištem u Srbiji (Čačak),
CG zato što se desilo u CG, a mogao bi i italijanskom ako se Čačanin ne bi protivio (treba
prećutna ili izričita saglasnost tuženog). Odluka o tome kom sudu će podneti zavisi od više
stvari: od toga kakvo je materijalno pravno rešenje u kojoj zemlji, ako bi u Italiji morao da
dokazuje više stvari nego u CG, podneće u CG, sa druge strane, ako je naknada štete koju bi
dobio u Italiji veća nego naknada u SCG, podneće tamo. Ima i neke prirodne stvari koje ga
vuku tamo (jezik, nema troškove puta, tumača...).Njegova tužba italijanskom sudu zavisi od
ponašanja tuženog. On još ne zna pod koje će pravo da potpadne njegov slučaj. To će sud na
osnovu svog materijalnog prava, tj.kolizionih normi da odluči. Odluka o izboru suda je bitna
jer sa sobom nosi puno posledica, pa možda i rešenje spora.
Drugi primer: Holandija i Belgija, 2 zemlje u kojima su dozvoljeni istopolni brakovi.
Holanđanin se zaljubi u našu državljanku i hoće da se ovde venča, ali se ustanovi da je već sa
drugim muškarcem u braku u Holandiji. On prvo mora da razreši pitanje u Holandiji, pa da to
prezentuje našim organima. Od odluke naših organa zavisi da li će zaključiti brak sa našom
državljankom. Sud mora da vidi šta će sa rešenjem koje potvrđuje istopolni brak u Holandiji.
Ako ga prizna, prećutno će priznati istopolni brak, a neće dozvoliti novi brak, u suprotnom će
dozvoliti zaključenje braka. (Pr: Svilanović i strani diplomata koji hoće priznanje
diplomatskih privilegija za istopolnog supužnika). Rešenjem ovoga, država se određuje prema
određenim situacijama. Pr. Da li Philip Moris može da kupi našu duvansku industriju. Da li
stranac može na domaćoj teritoriji da uživa ista prava na našoj teritoriji kao naši građani ili se
traži još neki uslov.
Ceo MPP se deli na 4 celine:
1. Sukob jurisdikcija - koji je međunarodno nadležan sud, za raspravljanje jednog
međunarodno pravnog odnosa. Norme koje određuju koji je sud nadležan, tj.Deo
međunarodne nadležnosti kao deo MPP-a.
2. Norme o sukobu zakona (kolizione norme)-Ukoliko je jedan odnos vezan za
teritoriju minimum 2 zemlje, on je vezan i za prava tih zemalja, pa se postavlja pitanja,
koja od supstancijalnih prava će se primeniti da raspravi sporni životni odnos, tj. da
meritorno o njemu odluči.
3. Norme o pravima stranaca-odgovaraju na pitanje, da li stranac može uživati neko
konkretno pravo kod nas (zaključiti pravo, usvojiti naše dete, kupiti Knjaz Miloš) i
ako može da li je opterećen dodatnim uslovom.
4. Dejstva stranih odluka na domaćoj teritoriji, svodi se na pitanje, pod kojim
uslovima i u kojoj proceduri odluke stranih sudova i dr. odrgana mogu proizvoditi
dejstva na našoj teritoriji. Ta dejstva su: pravosnažnost i izvršnost. (da li može da se
koristi prigovor presuđene stvari - ne bis in idem, res iudicata). Odluka kojom se
Čačanin osuđuje u Italiji da plati je tamo parče papira jer Čačanin tamo nema imovinu,
dok tu odluku ne potvrdi naš sud.
1
 5. Implicitno, ovde spadaju posebni setovi normi o državljanstvu, prebivalištu,
nacionalna pripadnost pravnih lica

Ono što formira predmet MPP je strani elemenat. Ako su u pitanju 2 srpska državljanina i
događaj se desi ovde, nema spora sudi se ovde. Ako se desi odnos između Srbina i
Engleskinje, desio se strani element – strano državljanstvo. Diferencia specifica, ono što je
specifikum MPPa je pojava stranog elementa u jednom svakodnevnom životnom događaju.
Sudija mora da utvrdi činjenice i ako među njima postoji element koji prelazi granice SCG,
slučaj prestaje da bude slučaj domaćeg prava i postaje slučaj MPP. Da bi se konstatovalo da je
u pitanju strani element, teorija je utvdila da taj eklemenat može da se pojavi u subjektu,
objektu ili u obavezi.
U subjektu se javlja, ako bar jedan subjekt u odnosu ima (alternativno):
1. strano državljanstvo ili
2. pravno lice ima stranu nacionalnu pripadnost
3. ima domicil (prebivalište) u inostranstvu ili
4. samo boravi (boravište) u inostrantvu u određenom momentu ili
5. ima strano sedište
U objektu strani element nastaje ili tako što je predmet transakcije u inostranstvu ili osnovna
sredstva prevoza imaju stranu pripadnost. Ukoliko kupujete konja za trke iz Londona tada je
ta transakcija preko objekta vezana za inostranstvo. Ako se u Španiji kupi nepokretnost, ta
transakcija je preko objekta vezana za Španiju, pa imamo problem i suda i prava i da li će
Španija dozvoliti da strani državljanin bude vlasnik imovine na njihovoj teritoriji. Taj problem
je imala Slovenija i tek je 2000.godine dozvoljeno (imali su strah od Italijana i Hrvata).
U pravima i obavezama pojava stranog elementa se vezuje za
1. ili mesto zaključenja stranog posla (Ako se kupuje vikendica između dva Srbina na
Kosmaju, ali se ugovor zaključuje u Londonu) ili
2. mesto izvršenja (dva Srbina ugovore da prodaju jedan drugom kola, ali da je mesto
isporuke Italija-loci exzecutionis - mesto transakcije je elemenat inostranosti) ili
3. mesto delikta (srpska porodica ode u Mađasku i tamo se sudare sa drugim kolima
srpske registracije) Mada je sve srpsko (kola, državljanstvo) loci delicti comisii-mesto
gde se delikt odigrao, zapravo čini strani element

Termin MPP je loš. Međunarodno pravo implicira odnos između država (javno) i eventualno
vladinih ili nevladinih država-subjekata na višem organizacionom nivou od pojedinca, ali se
ovde radi o pravu koje je na nivou pojedinaca, ali jeste privatno jer se poštuje ona stara podela
na javno i privatno, a termin privatno je prevaziđen, a pod privatnim pravom se podrazumeva
građansko, obligaciono, nasledno, porodično, radno, trgovinsko i GPP. MPP je kruna koja se
stavlja na svaki onaj odnos koji u sebi sadrži strani element zbog čega je taj odnos vezan za
više od jednog suvereniteta.

«NACRTAO JE NEKU ŠEMU NA TABLI!!!»

Prvi put se nešto što liči na MPP vezuje za italijanske gradove 11veka. Do tada su ljudi živeli
u svojim rodnim mestima, a tek od 12.v počinje da se organizuje transport, trgovački sajmovi,
pa trgovci odlaze u druga mesta gde im se dešavaju razne stvari i život ih uvlači u neke priče
sa stranim elementima i to dovodi do stvaranje MPP-a. Zašto da se primeni pravo Verone, a
ne Rima, gde se događaj odigrao. Cela priča MPP-a je priča o saradnji, uvažavanje prava
stranog suvereniteta, odluka na drugoj teritoriji.
Komperativno posmatrajući unutrašnji izvori izvori MPP-a su:
1. Zakoni (propisi o MPP-u razbijeni po raznim zakonima-porodično, obligacije,
nasledno...) i Zakonici (kodifikacija MPP-a pojedinih država). Sve se više zemalja
opredeljuje za ovaj način. Čak i zemlje precedentnog prava.

2
 2. Ustav
3. Sudska praksa (precedent)-Engleska, US, Kanada, Australija, Novi Zeland
4. Međunarodni običaji - poslednji u hijerarjihi.
Međunarodni izvori MPP-a:
1. Konvencije-međunarodni ugovori (dvostrane i višestrane)-dvostrane zaključuju 2
zemlje-Mi imamo sa Francuskom o priznanju statusnih stvari. Višestrane mogu biti
Regionalne (na pr. Balkanske zemlje) i Univerzalne (bar da pokriju kontinent)
2. Model zakoni (primeri dobre prakse) koje donose vladine i nevladine organizacije i
cilj je da oni to nude državama kao primere dobre prakse. (U oblasti medijacije,
arbitražnog prava). Moguće je adaptiranje, jer je zakonodavac suveren, za razliku od
konvencija koje moraju da se prihvate takve kakve su. To su najčešće običaji na višem
stupnju razvoja.

Izvor MPP-a u SCG je Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u
određenim odnosima (ZMPP – Zakon o međunarodnom privatnom pravu). To je opšti
akt i ima tendenciju da bude kodifikacija, kodex. Sadrži norme o sukobu zakona i nadležnosti,
ali ne i o pravima stranaca. Osim ovog zakona, pojedine norme sadrže zakon o pomorskoj
unutrašnjoj plovidbi, zakon obligacionim i osnvnim....u vazdušnoj plovidbi, zakon o menici i
čeku. Pojedine norme nalaze se u zakonu o braku, nasleđivanju, ZPP, ZIP-u, Stečaju. Problem
je u primeni prava stranaca jer je to u nadležnosti SCG, ali po Povelji i dr. Aktima to spada u
nadležnost Srbije i nadležnost CG. Pa se može desiti da stranac bude različito tretiran u SR I
CG (PR: CG dozvoli da stranci budu staraoci Crnogoraca, a SR ne dozvoli). Takvih problema
još nema.
Običaj jeste izvor MPPa u našoj zemlji, kao i najveći broj konvencija koje smo mi
ratifikovali (Haške i dr.- građanskom sudskom postupku, legalizaciji isprava, ali su
najznačajnije o patentima, industrijske svojine i arbitražnog parava....)

HIJERARHIJA
1. Ukoliko za primenu konkuriše unutrašnji izvor i međunarodni izvor - pravilo pacta
sunt servanta - primenjuje se međunarodni izvor. Sve što je međunarodni izvor jače
je od unutrašnjeg zakona/ustava. Na ovom nivou ne postoji pravilo lex postior derogat
legi priori.
2. Na nivou sugoba između 2 međunarodna, ali dvostrani i višestrani - lex specijalis je
dvostrani, pa tek onda višestrani.
3. Ako postoji sukob više višestranih ugovora tada se primenjuje lex postior derogat legi
priori. (Ženevska i Bernska konvencija o autorskom pravu-regulišu istu materiju na
različit način, primenjujemo lex postior derogat legi priori, ali prvo pogledamo
prelazne i završne odredbe, pa kako se ona opredeljuje prema predhodniku, tako ćemo
i mi). Posle se primenjuje zakon, pa običaji, a sudska praksa kod nas još nije izvor
prava.

NAČINI REGULISANJA
U MPP-u postoje 2 načina regulisanja:
1. neposredni-kod njega se posle primene pravne norme, životni događaj na koji se
ta norma primenjuje automatski pretvara u pravni odnos. Pravna norma se sastoji
iz dispozitiva (opis činjenica: ko drugome nanese štetu...) i sankcije (dužan je
nadoknaditi štetu u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja). Ovaj
način regulisanja je prisutan u svim granama prava.
2. posredni (kolizioni) - specifičan za MPP - zbog stranog elementa primenjuju se
pravila MPP-a. Koliziono će se rešiti koje je pravo merodavno. Koliziona norma je
specifična norma čija je uloga da odredi: pravo koje zemlje, od više prava, se ima
primeniti. Sastavni delovi kolizione norme su: predmet (dispozitiv) - opisuje

3
 činjenično stanje i lokalizator (poveznica, odlučujuća činjenica) i cilj te norme je
da životni događaj između dve zemlje veže za pravo 1 zemlje. Zato posle primene
kolizione norme ne nastaje pravni odnos. Kolizona norma je samo usputna stanica,
a potom uzimo pravnu normu koju ćemo primeniti. MPP je tehnika rešavanja
sporova.

Po svojoj prirodi kolizione norme mogu biti:

1. jednostrane i višestrane - Jednostrana je ona koja životni događaj uvek vezuje samo
za domaću zemlju (za pravnu i poslovnu sposobnost jugoslovena merodavno je samo
jugoslovensko pravo. Ako je u pitanju Englez - analogijom zaključujemo, ali ta je
norma nesavršena). Dvostrana koliziona norma daje principijalni odgovor. Za pravnu
i poslovnu sposobnost bilo kog lica merodavno je pravo njegovog državljanstva.
Jednostrane norme su relikt prošlosti, sve ih je manje (ima ih u Francuskoj).
2. Promenjive i nepromenjive (fixne) - Fixne su vremenski i prostorno fixirane, a
promenjive nemaju vremensku dimenziju (PR: za naslednu sposobnost merodavno je
nasledno pravo testatora u momentu smrti - fixirano je za momenat smrti i nema
problema)

KVALIFIKACIJA (66.50)
Kvalifikacija je ocena, vrednosni sud ili traženje mesta nečega u nekom sistemu vrednosti. To
je mesto jedne podele u jednoj vredonosnoj hijerariji.
Pravna kvalifikacija je primena prava. Ko pravno misli on kvalifikuje. Zadatak svakog
sudije ili advokata je da na bazi činjenica koje mu prezentiraju stranke formuliše činjenično
stanje - donja premisa, premisa minor. Na bazi tih činjenica sudija mora da izabere pravnu
normu koju će da primeni na činjenično stanje. Pravna norma koju sudija bira je gornja
premisa, premisa major. Kada spusti gornju premisu na donju, on obavezuje ljude da se
ponašaju na određeni način i to je pravni silogizam. Sudja kvalifikuje život, bira pravnu
normu, primenjuje na određenu situaciju i primorava ljude da se po tome ponašaju. Ako smo
loše utvrdili činjenice sve pada u vodu, a ne valja ni pogrešna primena materijalnog prava. To
su dva razloga za žalbu. Šta je dodatni problem kvalifikacije u MPP-u. Činjenično stanje je
dobro, ali je životni događaj vezan za više zemalja. Svaka zemlja različito primenjuje pravo, a
činjenično stanje, suđenje je u redu u obe zemlje (Pr. Englez: ugovor o komisionu, Francuz:
ugovor o zastupništvu). Jedan šejk je pobegao iz Saudijske Arabije u Holandiju i onda je ABN
banci dao instrukciju: kada ja budem umro moj novac rasporedite tako da mojih 5 najstarijih
sinova dobiju po 5 miliona, da se banka saglasi i tih 5 sinova. Osim tih 5 sinova imao je jos 73
potomka. Banka je bila spremna da izvrši želju, ali ne i deca, koja su pokrenula postupak.
Postavilo se pitanje da li je to nasledno pravo (što su tvrdili njih 73) ili obligaciono pravo (što
su tvrdili 5 sinova).To je obligacioni odnos jer se tražila saglasnost, ali po arapskom pravu to
je možda testament. Za MPP je ovo pravno pitanje koje je prerano postavljeno, jer još ne
znamo koje je pravo merodavno. Ako je u pitanju nasledno, primenjuje se pravo SA jer je on
odatle, ali ako je obligaciono, onda je merodavno Holandsko, jer je želja i banka bila tamo.
Ovo pitanje su postavili Englez i Nemac, a ima više odgovora:
1. Kvalifikacija se vrši po pravu zemlje suda - lex fori (domaće pravo za sud)
2. Kvalifikacija se vrši po merodavnom pravu - lex causa (pravo koje je merodavno za
suštinu stvari)
3. Kvlaifikacija se prema pravu koje se primenjuje (čl.9 Zakona). Pravo strane države
primenjuje se po svom smislu i pojmovima koja sadrži. Iz toga sledi zaključak da se
pravo domaće države primenjuje po svojim pojmovima i smislu koje sadrži. Dok se
primenjuje domaće pravo, primenjujemo ga onako kako ih domaći zakonodavac
razume. Kada smo došli do merodavnog prava, onda ga primenjujemo, kvalifikujemo
prema sadržini koje ono sadrži. Ovo je najmodernija primena. To je stepenasta
kvalifikacija. Primenjuje se kod nas.

4
PREDHODNO (PREJUDICILANO) PITANJE
Malolenik, državljanin SCG, tuži oca Francuza za izdržavanje. Predmet spora je izdržavanje.
Otac kaže: exeptio multi cocubenci, prigovor više muškaraca (mnogosaloštva), tj. osporava da
je otac. I to postaje predhodno pitanje: utvrđivanje očinstva. Glavno pitanje: IZDRŽAVANJE.
Predhodno pitanje: UTVRĐIVANJE OČINSTVA.
Predhodno pitanje je:
1. Pravno pitanje (ne može biti činjenično stanje)
2. Može biti samostalna celina
3. Od rešenja predhodnog pitanja, zavisi rešenje glavne stvari

Ono što mi imamo čl.212 ZPPa: Sud pred kojim se otvorilo predhodno pitanje može odlučiti
da:
1. Sam o njemu da rešava - to onda ne ulazi u dispozitiv odluke o glavnoj stvari, nije
obuhvaćeno pravnosnažnošću, već samo ulazi u obrazloženje kao deo na osnovu kojeg
se odlučuje o glavnoj stvari (Odlučio sam jer smatram da detetu pripada izdržavanje,
jer na osnovu DNK analize otpada prigovor mnogosaloštva....), a zaintersovana lica
mogu nanovo u drugoj parnici da pokrenu, bez res judicate predhodno pitanje i ako
dobiju drugi odgovor, oni će tražiti izmenu prve odluke.
2. Zastane sa parnicom i sačeka da drugi sud o tome reši. Tada će dobiti pravnosnažno
rešeno pitanje, koje deluje erga omnes i obavezujuće je za sve.

Dodatni problem MPPa je osnovni zadatak da se iznađe merodavno pravo (Spor između
deteta i oca: prvo naći merodavno pravo za glavno pitanje: za izdržavanje je merodavno pravo
državljanstvo deteta. U tom pravu će naći detalje. Predhodno pitanje: odgovor u istom tom
pravu (lex causa) ili lex fori (pravo sopstvene države) Rešava se na dva načina:
 Zavisno povezivanje - lex causa
 Nezavisno povezivanje-lex fori
Kod nas se ne zna kako, nema rešenja, na sudiji je da odluči (uglavnom se odlučuju za lex fori
jer je lakše).

UZVRAĆANJE I PREUPUĆIVANJE (Rambua)

Osnovno pitanje je: Domaći sudija da bi odredio merodavno pravo polazi od lex fori, domaće
kolizione norme. Pitanje je da li ta norma upućuje na strano pravo u celini ili na
supstancijalno pravo. Supstancijalno upućivanje: kada domaća koliziona norma upućuje na
Francusko pravo, upućuje na Francusko materijalno pravo koje se primenjuje. Ako je
upućivanje koliziono, onda domaća norma upućuje na celokupno Francusko pravo. U tom
pravu se nalazi možda norma o istome koja uzvraća na naše ili drugo pravo. Forgo: Bavarac,
vanbtračno dete. U 5 godini iz Bavarske prelazi sa majkom u Francusku, gde živi do kraja
života. Oženio se sa bogatom ženom koja je umrla pre njega, ali kada je umro otvara se
pitanje njegovog nasleđa. Rešavao je Francuski sud: za nasleđvanje je po Francuskom pravu,
merodavno je Bavarsko pravo. Bavarsko supstincijalno pravo je priznavalo širi nasledni red
nego Francusko. Po Bavarskom pravu, naslednici su pobočni srodnici (nasmejano nasleđe).
Onda je francuski sud postavio pitanje da li francusko pravo upućuje na supstincijalno ili
koliziono pravo. Kolizionio bavarsko pravo sadrži normu koja kaže za raspravljanje
zaostavštine nadležno je pravo prebivališta. Ako je upućivanje sudeće zemlje koliziono, onda
stalno vodimo računa o stranim kolizioniom normama i dalja sudbina zavisi od stranih
kolizionih normi. Od ovog slučaja je uvedeno koliziono upućivanje, a do tada se koristilo
samo sustincijalno. Od tada: domaća koliziona norma me vodi do strane kolizione norme koja
je odlučujuća. Ili uzvrćanje ili upućivanje. Samo Italija i Španija to ne priznaju.
3 uslova za primenu:
1. pozitivan stav zakonodavca

5
 2. da postoji razlika u kolizionoj normi i to u odlučujućoj činjenici (razlika u poveznici
kolizione normre).
3. da činjenični sklop bude takav da izazove ovo pitanje i da izazovu ramboa
4.
Francusko koliziono pravo vodi do bavarskog kolizionog koje vraća na francusko materijalno,
ali tu nisu bili principijelni, jer pri uzvratu rešava matertijalno, a trebalo bi da strano upućuje
na koliziono francusko, ali tada ne bi imali kraja teniskom meču. Našli su rešenje kako da
prekinu začarani krug. To se rešava ovako:

 Prvo rešenje je Ramboa u jednom koraku, po toj teoriji, prvo upućivanje (od zemlje
suda do prvo upućene zemlje) je koliziono. Zemlja B, upućuje supstincijalno. Samo
prvi put je koliziono, ostalo je supstincijalno upućivanje. (FORGO)-CRTA NEŠTO
NA TABLI . Staje se na 3 stepenici.
 Dupli ramboa-svodi se na jednu konstataciju: sudija izgovara: sudiću kao da sudim u
zemlji na koju me uputi moja koliziona norma. On je sudija zemlje A, a sudi kao da je
sudija zemlje B. Primenjuje kolizionu normu zemlje B i sve ono dalje što ona kaže.
Bitan je odnos zemlje B prema ramboa. Ako imaju negativan odnos prema ranvua
onda će da primeni njihovu kolizionu normu i njihovo materijalno pravo. Ako imaju
pozitivan odnos, država B, upućuje na single Ramboa, onda prvo rešenje, a u 4
stepenu će da primeni single ranvua. Kako kaže zemlja B tako je.
Sve zemlje se prema odnosu koji imaju prema ramboa dele na one koje su:
1. negativan odnos
2. rambua u 1 koraku
3. dupli ramboa (džentlmenski)
4. samouzvraćanje (Albanija) - oni kažu moje upućivanje je koliziono, samo ako
mi strano pravo uputi na moje. Svako drugo upućivanje je supstincialno, sem
onoga koje upućuje na moje pravo (egoistično rešenje). Ako se Albanacu sa
srpskim državljanstvom se sudi u Albaniji, uputiće ga na srpsko koliziono
pravo. Ako ga srpsko pravo vrati na Albansko, prihvatiće ga, a ako ne,
primeniće se srpsko materijalno pravo.
Ravoa je usvojen jer pogoduje tendenciji primene domaćeg prava, jer je to najlakše za sudiju.

UNUTRAŠNJI SUKOB ZAKONA

Sukoba zakona može biti na 3 nivoa:
1. Prostorni (teritorijalni) - Sukob zakona između različitih država - spoljašnji, u
međunarodnom privatnom pravu. Svaka država ima svoj zakon i kada dođe do
sudara tih zakona, kada su za jedan odnos zainteresovani zakoni više zemalja dolazi
do kolizije zakona. Ona nastaje zbog koegzistencije zakona. Da li se primenjuje strani
ili domaći. Postoji još jedan nivo teritorijalnog sukoba zakona, a to je u složenim
državama (USA, Švajcarska) - unutrašnji. Švajcarski kantoni imaju veliku
zakonodavnu kompentenciju, donose propise o obrazovanju. Kanton Ženeva ne mora
da ima isti obrazovni sistem kao Bazel. U USA imaju uniformne trgovačke zakone (u
49 država), ali u drugim stvarima imaju u svakoj državi raličite zakone jer nisu
unifikovali. U SFRJ su isto bila različita rešenja oko nasleđivanja na pr. A i danas ima
unutrašnjeg sukoba između Srbije i Crne Gore. Imaš saobraćajku u Washingtonu, a
pitamo se koje pravo se primenjuje iz USA. Prvo rešenje je jednostepeno rešavanje:
domaća koliziona norma A vodi direktno do određenog mesta - Ženeve i primenjuje se
pravo tog mesta. Ovo izaziva problem samo ako gledamo državljanstvo, jer u
Švajcarskoj svi imaju švajcarsko državljanstvo, a ne kantonalno. Kod dvostepenog
rešenja naša koliziona norma nas vodi do države (USA) i dalja sudbina zavisi od
unutrašnjeg prava te države. Te norme su norme o unutrašnjem sukobu zakona i njihov

6
 zadatak je da reše taj sukob zakona u okviru države. Kod ovog dvostepenog rešenja
postoje 2 koraka: do Švajcarske i dalje u unutrašnje zakone. Problem kod ovog rešenja
je što nemaju sve zemlje rešenje oko unutrašnjeg sukoba zakona, a sve zemlje mogu
da imaju sukob zakona. Mi smo imali ta rešenja. Švajcarska nema ta rešenja. Ostaje
problem državljanstva. Šta ćemo ako nas državljanstvo vodi do države koja nema
rešenje unutrašnjeg zakona, onda primenjujemo zakonon onog dela zemlje gde je
domicil (gde lice živi), ako lice živi u 5 zemlji, onda utvrđujemo sa kojom zemljom je
lice najviše povezano (gde mu žive roditelji, gde mu je imovina, gde mu je žena, gde
je kupio grob....)
2. Vremenski - tranzicioni. Naleđivanje zakona i donošenje novih zakona. Ovaj sukob
nastaje zbog sukcesije zakona. Da li se primenjuje stari ili novi. Sukcesija zakona na
istoj teritoriji.
3. Personalni - relikt prošlosti, još ga ima u nekim zemljama. Nastaje kada ta zemlja ima
posebne propise za pojedine grupe ljudi (na pr. za pravoslavce). Kada se po
personalnoj vezi utvrđuje neko pravo, onda je to interpersonalni sukob zakona tj.
sukob između pripadnika različitih naroda.

POJAM DRŽAVLJANSTVA
Državljanstvo je veza javno pravnog karaktera (administrativna) jednog lica sa jednom
državom, na bazi koga to lice ima najširi mogući status, odnosno formalnopravno su mu
dostupna sva prava. Domaći državljanin ima domaće državljanstvo, a stranac državljanstvo
druge države ili nema državljanstvo (apatrid, apolid (polid=država)), ako ima više
državljanstva (bipatrid, bipolid). Nije dobro ni jedno ni drugo rešenje jer za prvog niko neće
da se zauzme, a za drugog više njih. Primer: Hrvatska - problem Srba jer Srbija može za njih
da interveniše). Apatridi i bipatridi nastaju zbog različitog načina sticanja i prestanka
državljanstva. Svaka pojedina država odlučuje ko je njen državljanin. Mi o tome odlučujemo
suvereno i niko drugi ne može u to da se meša, ali ni mi ne možemo u to da se mešamo drugoj
državi. Pitanje državljanstva je domen reserve (rezervisani domen svake države). Kazali smo
da apatridi i bipatridi nastaju zbog različitih načina sticanja.
Državljanstvo se može sticati :
1. Od rođenja
Ius sangvinis - je plemensko (Apači, Švajcarci, Indijanci, Srbi...) samim rođenjem preko krvi
roditelja. Srbin i Srpkinja, dete će biti srpskog državljanstva, ako je Srbija usvojila ius
sangvinis (a jeste). Problem nastaje kada je muž Srbin, žena Amerikanka. Naše rešenje je da
ako je dete ovde rođeno, dobija srpsko državljanstvo, a ako je dete rođeno u inostranstvu
uslov je da ga roditelji prijave u DKPu i samim tim će se smatrati da dete ima vezu sa
državom. Još jedna situacija sticanja srpskog državljanstva je da je jedan roditelj nepoznat ili
je apatrid, automatski dobija srpsko državljanstvo po drugom roditelju, da bi se izbegla pojava
apatrida.
Ius soli - stiče se na osnovu momenta rođenja na njihovoj teritoriji. (Brena je decu rađala u
Americi (zemlja poznata kao ius soli) i deca su automatski sticala i američko državljanstvo,
veza je bila porođaj. Dva Jugoslovena dobiju dete u Americi, po činu rođenja je amerikanac, a
kada ga prijave u DKP-u ili čak i ako ne, jer su oba roditelja Srbi postaje bipatreid (postavlja
se pitanje poreza (ako ima više od 180 dana i jednoj zemlji plaća tamo poreze, služenja
vojske).
Sticanje državljanstva posle rođenja, za lica koja nisu stekla državljanstvo po krvnoj vezi ili
po tlu već na bazi :
2. Naknadno posle rođenja
Obična naturalizacija (prirođenje) – najčešći način sticanja državljanstva (Brabender-
košarkaš Amer koji je dobio špansko državljanstvo) - na bazi zahteva lica koje hoće da stekne
državljanstvo, na bazi ispunjavanja određenih uslova - od države do države se razlikuje
(punoletstvo, poslovna sposobnost, lojalnost, neosuđivanje za određena krivična dela, radna

7
sposobnost, poznavanje jezika, kulture, tradicije i dužina boravka na domaćoj teritoriji od 3
god. do 10.god) ) i na bazi rešenja koje je konstitutivno ili Specijalna naturalizacija (za
sportiste i sl.) blaža je, ne moraju svi uslovi da budu ispunjeni. Neki od ovih uslova mogu biti
nezgodni (na primer jezik kao uslov). Slovenci imaju poznavanje jezika kao uslov za sticanje
slovenačkog državljanstva, ali jezik nije toliko težak, a ispit se polaže u mesnim zajednicama.

PRESTANAK DRŽAVLJANSTVA
Načini:
Odricanje - zavisi od volje lica, a ne države. Nastupa donošenjem ispunjenjem uslova, a
rešenje je deklarativno.
Oduzimanje - više ne postoji (bila je u SFRJ)
Otpust - zavisi od volje lica, a ne države i zato je demokratski. Nastupa donošenjem rešenja
koje je konstitutivno.
Propisi o državljanstvu su na nivou Ministarstva unutrašnjih poslova.

POJAM PREBVALIŠTA (domicil)

To je anglosaksonski pandan državljanstvu, ono što je kod nas državljanstvo, kod njih je
domicil. U Engleskoj i Americi dostupnost prava zavisi od prebivališta, ako se boravi kod njih
prava su dostupna. Prebivalište je centar životnih odnosa jednog lica, to je mesto u kome
pojedinac živi i ima nameru da u tom mestu trajno ostane. 2 elementa ima: faktiči element-
život na određenoj teritoriji i voljni element –namera trajnog življenja. Domicil se stiče kada
se steknu oba uslova. U pojedinim zemljama, namera trajnog života se shvata kao namera
života, bar određeno duže vreme, a u Engleskoj i sl. kao namera večnog života. Domicil
prestaje gubitkom oba elementa (gubitak jednog nije dovoljan). Osim pojma domicila, u
poslednje vreme je sve češća pojava uobičajenog ili češćeg boravišta (mesto gde jedno lice
živi, sa namerom da tu živi duže). Može se predpostaviti da će tu ostati duže vreme. Ovo se
sve češće koristi.
Boravište - 3 kategorija, kraćeg karaktera. Kada jedno lice boravi na Kopaoniku za vikend od
3 dana, to je njegovo boravište.

JAVNI POREDAK (IV 21.46)

Pod javnim poretkom podrazumevaju se osnovne vrednosti pravnog sistema jedne zemlje, oni
od kojih ni jedna zemlja ne može odustati, pa ni zbog međunarodnog prava (jednakost polova,
rasa, dvostepenost u postupku, kontradiktornost u postupku). Osim toga postoji i institut
javnog poretka i to je mehanizam putem koga svaka zemlja štiti sopstveni javni poredak.
Kada zakonodavac kaže: za pravnu i poslovnu sposobnost merodavno je državljanstvo lica i
država čije on državljanstvo ima će odlučivati o njegovoj pravnoj i poslovnoj sposobnosti.
Postavlja se pitanje šta ako to pravo ima nakaradno rešenje, a naša država to ne može da
dozvoli. (USA norma koja glasi - u slučaju udesa bračnih drugova, žena ne može tužiti muža
za naknadu štete, jer žena nema pravnu ličnost, a suština je bila da se ne fingiraju sporovi,
iako je u jednom momentu američke istorije i to bila istina, a norma je ostala, u praksi i žena
može da tuži muža ili PR. Br.2: dete od 10 godina ima pravnu sposobnost ili dete sa 11 godina
može da se uda). Razlog postojanja tog mehanizma je da se kolizione norme formulišu za
veliki broj slučaja i ne vodi se računa o svakom konkretnom slučaju. Formulacija svake
norme je skok u rupu, a mi ne znamo koliko je duboka rupa. Institut javnog poretka je takav
institut, pomoću koga domaći sudija odbija primenu stranog prava do koga je došao dejstvom
kolizione norme, jer je dejstvo stranog prava inkompatibilno sa institutima domaćeg pravnog
sistema. Institut javnog poredka se javlja i u sferi priznanja javnog poredka pa se neće priznati
strana sudska odluka, čije bi priznanje dovelo do dejstava koji su nespojivi sa domaćim
vrednostima. O javnom poredku u domaćem MPPu postoje samo 2 norme i jedna se odnosi na

8
koliziju zakona, a druga na priznanje stranih sudskih odluka. Šta ćemo ako neku normu ne
možemo primeniti, jer je suprotna našem javnom poretku: ako je nemoguće postojanje
odnosa, bez norme koju isključujemo, primenjujemo domaću normu, a ako je moguće, samo
ćemo je eleminisati i ponašaćemo se kao da ne postoji (PR. ako imamo normu koja zabranjuje
brak između bele i crne rase, odbićemo tu normu i zaključićemo brak, PR2. a ako imamo
tužbeni zahtev za naknadu štete, a po našem pravu obligacija zastareva, pa neko može da
istakne prigovor zastarelosti, ali u nekim pravima ne zastareva, ako bi morali da primenimo
normu da obligacija ne zastareva, onda primenjujemo našu normu, jer bi u suprotnom
pogrešno postupli). To su dejstva javnog poredka.
Javni poredak zavisi i od intenziteta veza. Ako je pravni događaj više vezan za domaću zemlju
onda će javni poredak biti osetljiviji, a ako je samo sporadično vezan za domaću zemlju onda
je javni poredak neosetljiviji. (PR. Kubanski razvod: u Španiji dugo nije bilo razvoda, iako je
bilo rastave od stola i postelje, a neki španski bračni par ode na Kubu i žena traži razvod i
tamo se razvedu i vrate se se u Španiju i on umre i ona podnese zahtev za nasleđivanje, ali se
robina pobuni , ali ona istakne prigovor da su se razveli na Kubi, a ne u Španiji, što je
protivno španskom javnom poretku, pa samim tim razvod ne važi, ali sud stane na stanovište
da iako u Španiji nema razvoda, i razvod jeste protivan španskom javnom poredku, pojedina
dejstva razvoda su u skladu sa rastavom od stola i postelje, a pošto je jedno od dejstva
razvoda prestanak naslednog prava, to je potpuno u skladu sa rastavom od stola i postelje, sud
prizna razvod braka i ne dozvoli ženi da nasledi. Ko zna šta bi bilo da se postavilo pitanje
izdržavanja zajedničke dece). To je taj nivo osetljivosti jedne zemlje na pojedina pitanja,
manje ili više.

NORME NEPOSREDNE (EKSKLUZIVNE ) PRIMENE - POLICIJSKE NORME

To su norme koje su po dejstvu jače od javnog poredka. To su samoograničavajuće norme

koje unapred definišu polje sopstvene primene i time isključuju kolizionu proceduru.
PR.nekada je postojala odredba zakona da u slučaju kupovine licence, žiga, domaći
proizvođač je morao da pored strane firme istakne i svoju na vidno mesto. Mogli ste da kupite
philips-a, ali ste morali da istaknete i našu firmu. U jednom slučaju, naši to nisu istakli, pa je
ova odredba bila primenjena i naš proizvođač je bio kažnjen, jer je pristao na ugovor bez te
odredbe. U osnovi je zaštita ekonomskog poredka jedne zemlje, zaštita proizvođača, novca.
Ovo se primenilo kao norma neposredne primene, iako je bilo merodavno strano pravo.
Iranska firma je kupila pivo od Nemaca i platili su ga delimično i uvezli. Došla je Iranska
revolucija i zabrana točenja alkohola i plaćanja u vezi sa alkoholom. Nemci su tražili da im se
isplati ostatak, ali Iranci nisu mogli, jer im je država zabranila, pa su Nemci tužili za
ispunjenje ugovora, a švajcarska arbitraža je našla da je nadležno nemačko pravo i primenjen
je nemački građanski zakonik koji ne zabranjuje točenje piva i postavilo se pitanje da li je
pravično da se Iranci obavežu na nešto što ne mogu da ispune i onda su direktno primenili
iransko pravo. Nađeno je kompromisno rešenje da je pola plaćeno, a drugi deo oprošteno.
Druga razlika od javnog poredka je da se javnim poredkom samo štiti poredak jedne zemlje, a
kod normi neposredne primene štite se norme neposredne primene zemlje suda, zemlje
merodavnog prava jer je ta zemlja u značajnoj vezi sa transakcijom u pitanju i štite se norme
neposredne primene svake treće zemlje koja je u vezi sa pravnim odnosom ili može da vrši
faktičku vlast nad licima u postupku. PR2. Posle I svetskog rata, Srbija je uzela zajam da
gradi železnicu, pa je posle II svetskog rata Srbija kao naslednik tužena za dug i mi smo
izgubili i naši brodovi uopšte nisu plovili da ih ne bi zaplenili pa naplatili dug.

IZIGRAVANJE ZAKONA (FRAUS LEGIS)

To je institut MPPa čija je suština u namernoj/svesnoj izmeni relevantnih činjenica, na bazi
koje postaje merodavno neko drugo pravo, a ne ono koje bi bilo merodavno da do izigravanja
nije došlo. Postojanje ovog instituta se bazira na činjenici da odlučujuće činjenice mogu biti

9
fixne ili varijabilne. Fiksna činjenica je ona koja je vremenski i prostorno ne može promeniti.
Fiksna činjenica je mesto nalaženja nepokretnosti. Ali se pokretna stvar može premestiti, pa
će se i nadležno pravo promeniti. Pa se tako jedna sztvar može premestiti iz Budimpešte u
Beograd, pa će biti nadležno srpsko pravo, a ne mađarsko.Voljom pojedinca menja se život.
Da bi postojalo izigravanje zakona, potrebno je da postoje određeni uslovi:
1. da dođe do izmene relevantne činjenica (promena mesta stari, domicila...)
2. namera da se izigra zakon
3. izigravanje imperativnih normi domaćeg pravnog sistema

PR.Ako pred švedskim sudom Srbin i Srpkinja izigravaju švedski zakon, to je razlog za
primenu ovog institiuta, a ako izigravaju srpski zakon to nije razlog. Ako dvoje ljudi promeni
prebivalište i pred našim sudom pokuša da postigne povoljno rešenje za sebe i pokušaju da
izbegnu primenu jugoslovenskog imperativnog propisa, to jeste razlog za primenu ovog
instituta, a ako švedski pokuša da izbegne, mi o tome ne vodimo računa. Sebično vodimo
računa samo o našem. Ako neko promeni državljanstvo da bi izigrao pravo, mi sudimo kao da
promene nije bilo. On ostaje Francuz, ali mi primenjujemo zakon kao da je Srbin (stric i
sinovica sklapaju brak jer su promenili državljanstvo, ali se mi ponšamo kao da nisu jer
znamo da im je cilj promene državljanstva bio da sklope brak, jer po švedskom to može.
Nećemo poništiti rešenje o državljanstvu, jer to se i ne može, ali ćemo se ponašati kao da nisu
promenili državljanstvo)
Ako se konstatuje da su ispunjeni uslovi, sankcija je da se primenjuje pravo kao da do
promene činjenice nije došlo.
Istovremeno ako do izigravanja zakona dođe pred stranim sudom, pa se izigra naše pravo, i na
osnovu toga se donese odluka, tome se švedski/strani sistem ne suprotstavlja. Izigravanje
zakona nije institut za priznavanje/ne priznavanje stranih odluka, nema mehanizma. Naš
zakon se može štititi samo ako se slučaj vodi ovde. Osim ako je u suprotnosti sa javnim
poredkom.

V deo......zakasnio si , sledi nastavak

....Postoje 3 sukoba zakona:
1. teritorijalni-međunarodni i unutrašnji sukob zakona
2. personalni-relikt prošlosti, postoji samo u pojedinim zemljama delimično
3. vremenski-sukcesija zakona na istoj teritoriji. U jednoj zemlji se menja promena
zakona tako da u potpunosti ili delimično važi drugi, a predhodni se isključuje. Pitanje
je šta ako u vremenu imamo stari i novi zakon? Koji primenjujemo?
 Promene mogu da budu na nivou kolizionih zakona - do njega dolazi kada
jedan životni događaj započne 2000. godine, a traje do 2005. godine, a u
međuvremenu je došlo do promene MPPa. Da li ga rešavamo po onom iz 2000 ili
2005? Odgovor je u prelaznim i završnim normama. Ako ih nema, onda važi zabrana
retroaktivnosti, tj. primenjujemo onaj zakon koji je važio u momentu nastanka odnosa.
OVO VAŽI SAMO ZA KOLIZIONE, A NE ZA PROCESNE NORME. Ako dođe do
promene procesnih normi, naš zakon kaže da se isto primenjuje onaj zakon koji je
važio u momentu nastanka događaja, ali to je pogrešno rešenje jer procesni zakon
deluje odmah (efecte imedie), tj. deluje čim je donet. Ako smo počeli postupak da
vodimo po starom ZPPu, kada skupština donese novi, postupak se po starom prekida i
počinje po novom. To uvek važi u procesnom pravu. To je razlika od kolizionih normi.
 Na nivou materijalnog prava (zakon o obligacionim odnosima) - ako utvdimo
da je merodavno pravo jedne zemlje, za životni događaj iz 2000.godine, a postupak
pokrenemo 2005.godine, ali da zemlja menja svoje pravo, pa se pitamo koje da
primenjujemo. U tom slučaju rešenje je u prelaznim i završnim odredbama novog
zakona, a ako ga nema, važi opšte načelo zabrane retroaktivnosti.

10
  Promene javnog poretka - 05.10.2000.godine je trebao da se promeni pravni
sistem. Došlo je do promene javnog poretka, više se skoro ne štiti društvena svojina,
postoje nove vrednosti....Pitanje je da li javni poredak štiti nove ili stare vrednosti?
Uvek se štiti poslednji javni poredak, jer je on suština sistema. Teško je da se to
promeni jer su ljudi navikli da žive u jednom sistemu, a sada nastaje drugi.

RECIPROCITET
On je suština MPPs, da ga nema ne bi bilo ni MPPa. Bazira se na do ut det (daj da bi
dobio), to je uvek odnos, fizičkog lica ili države u kome jedna država garantuje određeni
pravni položaj građanima druge države i određeni pravni tretman prema aktima druge
države (sudske odluke), pod uslovom da i ta druga država isto postupa prema
državljanima te prve države.
Funkcija reciprociteta je da omogući saradnju između država (USA bi mogla silom da
nametne da je slušaju, ali to nije popularno, pa se koristi reciprocitet. Deluje da smo
ravnopravni. Ranije je sve u MPP bilo uslovljeno reciprocitetom (čak i primena stranog
prava). Primenićemo nasledne engleske norme, samo ako oni primenjuju i moje. Danas se
taj reciprocitet više ne primenjuje. Niko više ne uslovljava primenu stranog prava
reciprocitetom, ali u svim drugim slučajevima je ostao. Neka prava su izuzeta iz ovog
korpusa uslova reciprociteta (pravo na brak). Sa aspekta uslovljavanja prava, sva prava
stranaca se dele na:
1. opšta - pravo koje nije uslovljeno ničim. Strancima su dostupna kao i domaćim
državljanima. Nema uslovljavanja, njih je jako malo.(pravo na sudsku zaštitu,
pravo na brak)
2. relativno rezervisana - ona koja su uslovljena nečim što ne važi za domaće
državljane (reciprocitet, prebivalište na domaćoj teritoriji, pravo na usvojenje,
poslovne transakcije - uložiti novac, otvoriti firmu)
3. apsolutno rezervisana - Strancima potpuno nedostupna - pravo biti staratelj, biti
sudija, zasnivanje određenih poslova (advokat, sudija, u vojsci)

Prema načinu nastanka:

1. Diplomatski reciprocitet - osnov je sporazum 2 države, ugovor, kojim te dve države
međusobno garantuju neki tretman državljanima druge države, recioprotno ponašanje.
Ovo ugrađivanje reciprociteta u međunarodni ugovor je moguće ili
- klauzulom najvećeg ovlašćenja (najpovlašćenije nacije) - je takav ugovor u
koji stupaju 2 države i koje identifikuju 3 iz ugovora se da sve ono što će biti
dato najpovlašćenijoj naciji, mora biti dato i zemlji ugovornici (najpovlašćenija
mora biti prijateljska zemlja, zemlja sa kojom imamo normalne odnose).
Pitanje je da li je ova klauzula jednostrana ili dvostrana. Ako je jednostrana,
ono što ugovornica da najpovlašćenijoj, dužna je da da i 2 ugovornici, ali 2
ugovornica ne mora njoj, ako je dvostrana mora kojoj uzvratiti. Ranije je
tretirano jednostrano, sada dvostrano obavezna, ili
- klauzulom nacionalnog tretmana - državljane saugovornice izjednačavamo sa
domaćim (građanska prava) ili
- klauzulom koliziono neposredne uzajamnosti - klauzula u kojoj se tačno
nabrajaju prava koja se međusobno priznaju drugoj zemlji.

Ako diplomatski reciproitet postoji između država, on se ne dokazuje. On postoji zato što
postoji diplomatski ugovor. Ako jedna od država krši taj ugovor, jedina reakcija je
diplomatska. Nema protiv mere (ako ga oni ne poštuju i mi da ga nepoštujemo), već se to
rešava na nivou diplomatije, a ako to ne ide, može se raskinuti ugovor.

11
 2. Zakonski reciprocitet nastaje donošenjem paralelnih zakonskih textova u kojima se
garantuje određeni tretman. Ovaj zakonski reciprocitet se dokazuje. Može se tvrditi
suprotno, oboriva pretpostavka postoji, ali se može obarati.

Vrste reciprociteta prema pravnoj sadržini:

1.Faktički recirocitet se uspostavlja u praksi, bez ikakvog drugog zakona. Mi

zapošljavamo Crnogorce i oni nas. Na prvi pogled je ovo pravično, ali u stvari nije jer su
države različite. Oni su liberalni pa su takvi i prema strancima, a mi rigidni, pa smo takvi i
prema strancima. To je bilo zagovarano od socijalističkih zemalja, jer su tada Česi u USA
bolje prolazili nego Ameri u Češkoj.Najteže je dokazati faktički diplomatski reciprocitet.
2.Materijalni reciprocitet je davanje strancu onih prava i statusa koji ima domaći
državljanin.
3.Efektivni reciprocitet je kvantifikovan materijalni reciprocitet, tj. strancu će se dati
prava ovde na onaj način i pod onim uslovima, kako naš ima tamo (Ako naš državljanin
tamo može nasleđivati samo in numerario (u novcu), jer se plaše da im stranci poseduju
zemlju, onda će i taj stranac isto tako ovde).

RETORZIJA
V 33.05
Usko je vezana i uvek se izlaže sa reciprocitetom. Znači odmazda, krajnje sredstvo odmazde.
To je mera kojom jedna država reaguje na akte i ponašanje druge u onim slučajevima kada je
to ponašanje pravno civilizacijski neprihvatljivo, pod uslovom da ne postoji ni jedan drugi
način da se uspostavi recipročno vaše ponašanje. To je odmazda u krajnjoj nuždi. Ako je neko
pravo stranaca uslovljeno, a taj uslov nije ispunjen, mi strancu nećemo dati to pravo, zbog
neispunjavanja tog uslova. Ne postoji mogućnost da koristimo retorziju. Retorziju
primenjijemo jedino ako nemamo drugo sredstvio odbrane, tj da je to opšte pravo. Albanija
Envera Hodže je zabranjivalo strancima da se venčavaju sa Albancima na Albanskoj teritoriji.
Naše pravo je znalo za brak kao opšte pravo. Mi smo mogli retorzijonom merom da odbijemo
to pravo Albancu koji ovde hoće da se venča, ali to se nikada nije radilo jer je to kod nas bilo
opšte pravo. Pr: 80tih godina imali smo probleme sa strujom. U Kneza Miloša je isključena
struja, pa samim tim u španskoj ambasadi, greškom. Za pola sata naša ambasada u Madridu je
izgubila struju, primenom retorzije. Retorzija se u MPPu javlja u dva domena:
1. Pravo stranaca-ta prava se brane/ukidaju na bazi retorzionih mera (dosadašnji primeri)
2. Sudska nadležnosti- forum retorsionis, sud koji stiče nadležnost na osnovu retorzije.
Do toga dolazi kada strana zemlja dozvoljava svojim sudovima da zasnivaju
nadležnost na nekim principima, koji su nepoznati u domaćem pravu. Ako strana
zemlja zasniva svoju nadležnost u građ i trgov stvarima na činjenicama koji su
nepoznati srp pravu, mi možemo reagovati retorzionu, pa ako je tužilac/tuženi iz te
zemlje, možemo zasnovati svoju nadležnost, samo na činjenici što bi oni to uradili,
bez obzira što nama osnova nadležnosti, ali ga ubacujemo u pravni sistem. Pr:
Francuski građanski zakonik ima odredbu da su francuski sudovi za sve sporove iz
ugovornih odnosa gde je tužilac francuski državljanin. Takav osnov nadležnosti svetu
nije poznat. To je suviše protekcionistički. Na tu nadležnost se reaguje sa forum
retorsionis.Tj. Srbin može našem sudu tužiri Francuza iz bilo kog ugovornog odnosa.
Svaka druga nadležnost suda bilo koje druge zemlje koja iskače iz uobičajne
nadležnosti jeste osnov za uvođenje retorzije.

12
PRAVNA POMOĆ

PP predstavlja mehanizam koji se aktivira u slučajevima kada sudovi ili drugi državni
organi jedne zemlje, moraju da saznaju za činjenice koje su se dogodile na teritoriji druge
zemlje ili da dođu do pravnih akata druge zemlje ili da dostave sudski ili adekvatan poziv
nekome ko živi na teritoriji druge zemlje. Pošto je sudska vlast teritorijalno ograničena,
normalno je da organi jedne zemlje takve radnje ne mogu da sprovode na teritoriji druge
zemlje. Ako bi ova zabrana bila apsolutna, ne bi bilo saradnje. Da bi bilo međ.procesne
saradnje, formiran je institut međ PP, putem koga se vrši izvođenje dozaza, dostavljanju
akta ili o saznanju stanja stranih akata. Regulan način je diplomatski put. To je
komplikovan mehanizam kojim se u igru uvode diplomatski organi. Postupak najčešće
započinje domaći sud, zamolnicom za izdavanje akata, saslušanje svedoka,
veštaka....Zamolnicu overava neposredno viši sud, a zatim se šalje u Ministarstvo pravde,
pa odatle u Ministarstvo spoljnih poslova, koje zatim aktivira strano ministarstvo spoljnih
poslova i onda se odatle spušta ka sudu naniže. Procedura traje 3-6 meseci. Ovaj način je
nepželjan jer krade vreme, zbog toga sem ovog postoji i drugi način, a to je UGOVORNI
način opštenja. On nastaje na bazi ugovora država, sa ciljem da eliminiše sve druge
organe sem sudova. Ako dostavljamo sudske ili vansudske akte u inostransvu, mora se ići
na vansudski način, sem ako sam je lice pristane, naš državljanin i znamo adresu, šaljemo
potom, kao da živi ovde. Ukoliko odbije da primi poziv, ide se na diplomatski način. Kada
se dostavlja strancima, mora diplomatskim putem, ako nam je adresa stranca nepoznata,
postavi se punomoćnik za prijem pismena, imenuje se advokat na teritoriji domaće zemlje
i kada se dostavlja njemu, kao da je dostavljano lično. Sva akta koja se dostavljaju u
inostranstvo, moraju da budu lično primljena. Ako nema dokaza o ličnom prijemu to je
povreda ZPP i razlog za žalbu. Sve češće se ide na express poštu, DHL. Smatra se da ako
odbije da primi od DHLa, to se smatra da je primljeno.
Osim ovog sistema, postoji francuski sistem atashiraju o parthe, koji je protiv našeg
pravnog poredka. Francuzi okače poziv na ročište na sudstku tablu, ukoliko dostavljanje
ne uspe i to se smatra dostavljenim u momentu kačenja na tablu. Dokazi u inostranstvu se
izvode po procesnom pravu zamoljene države. Ako veštak, svedok...treba da se saslušaju u
inostranstvu, to će tamošnji sudija uraditi po njihovom pravu i mi po našem. Može se u
zamolnici tražiti primena našeg procesnog prava. Kod nas na pr. može da se saslušava po
zamolnici engleskog suda po njihovoj proceduri.
Ostaje pitanje kako saznajemo i dozazujemo strano pravo. Ako smo primenom kolizionih
normi došli do toga da je merodavno francusko pravo, kako ćemo ga saznati da bi ga
primenili. Postoji maxima iura novis curia, sud zna pravo i to važi i za domaće i za strano
pravo, tj. Nema predpostavke da naš sud zna samo naše pravo i mora da ga sazna po
službenoj dužnosti kako zna (zaolnicom preko dipl.konz.puta od stranog organa tražiti
pravo, obično se dostave zakonske textove, 1 ili 2 člana i sudska praksa, može se dopusti
strankama da dobiju izveštaj o stranom pravu, ali ako ga ne dobiju, sud nije oslobođen od
toga). Ukoliko se dođe u situaciju da se ne može saznati strano pravo, onda se koristi
fikcija, da je strano pravo jednako domaćem pravu. Osim ovog sistema postoji i onaj gde
se strano pravo ne tretira kao pravo, već kao činjenica, to je elegantno rešenje. To je
jačanje raspravnog načela u odnosu na istražno. Tek kad se stranka pozove na strano pravo
i dokaže se njegov sadržaj, sud počinje da ga koristi. To je anglosaksonski sistem, ali su ga
prihvatili i francuzi. Može se pozvati i stručnjak za strano pravo da nam on iznese strano
pravo i smatraće se da je to tako. To se u inostranstvu često radi.

V 61.05
POJAM MEĐUNARODNE NADLEŽNOSTI
U unutrašnjem pravu postoje 3 nivoa nadležnosti: mesna, stvarna i funkcionalna. 4 nivo
nadležnosti je međunarodna nadležnost to je krug poslova jedne države da sudi u

13
građanskim i trgovačkim postupcima sa stranim elementom ili sa aspekta stranaka: pravo
stranaka da se obrate sudu u određenoj zemlji koji bi prihvatio njihovu tužbu. Načelno
posmatrajući ne postoji unapred data obaveza države da se ponaša na bilo koji načein
prilikom određivanja sopstene nadležnosti. Svaka država bi mogla da prihvati sve
sporove. Nema kriterijuma ili dr.pravnog osnova koji bi diktirao ponašanje države, već
samo uzus, standard, a na osnovu njega se formiraju uobičajni oblici krug poslova za
formiranje nadležnosti, koji se prihvataju od države do države. Čim neko iskoči iz onoga
što je standard, može se reagovati retorziono. Kada nema čvrstih pravila, svaka država
može različito zasnivati svoje nadležnosti. Ako živite u Austriji, udario vas nemac, imate 3
zemlje: Srbija, Austrija i Nemačka. Koriste se norme o nadležnosti koje važe za
međunarodni delikt. Domicil tuženoga (Nemačka), mesto delikta-forum delicti comisii
(Austrija). Forum imovine, ako Nemac ima imovinu u Francuskoj, može i na bazi imovine
(Franuska), a može i u Srbiji. Akoon ćuti, a ne istakne prigovor nenadležnosti, može i
Prećutna prerogacija. To su konkurentne nadležnosti. U većini sporova imamo
konkurentne nadležnosti. Tužilac može da bira. Ako znamo da će nemački sud više da
nam dosudi, tamo ćemo pokrenuti, samo da imamo više novca za pokretanje. Pr. Amer u
jugu (otkazale očnice) nastradao i tražio 100.000.000$. Probao je da ostvari tužbeni zahtev
ovde, ali na taj novac nijed mogao da računa, pa je zato pokrenuo u USA.
Osim konkurencije nadležnosti, postoji i vakum nadležnosti, kada se ni jedna zemlja ne
otima za nadležnost i to je dinej (odbijanje) nadležnosti. Ako dođe do pozitivnog sukoba
nadležnosti u Srbiji to razrešava viši sud. U međunarodnim odnosima nemamo viši sud,
pa se rešava na bazi 2 prigovora: litispendencije i presuđene stvari-res iudicata (kada je
spor okončan). Negativan sukob nadležnosti u domaćem pravurešava viši sud, a u
međunarodnom pravu se koristi Imergency iurisdiction: nadležnost za slučaj nužde: ako se
desi da se za jednu tužbu iz bilo kog razloga ni jedan sud ne oglašava nadležnim, može se
užiti kod mene. Odredi se zemlja. To je želja međ.zajednice da osigura pravdu. Mi
nemamo ovaj institut.
Unurašnja litispendencija predstavlja institut na bazi koga sud pred kojim je postupak
kasnije pokrenut, odbacuje tužbu ako sazna da je pred nekom drugim sudom pre ili
kasnije pokrenut postupak o istom između istih tranaka. Ovo je ex oficio. Obaveza je suda
da po službenoj dužnosti vodi računa da li se pred nekim drugim domaćim sudom vodi
postupak o istom, između istih stranaka. Lit spendent =parnica koja visi)
Međunarodna litispendencija – razlike od unutrašnje: sud o njoj ne vodi računa po
službenoj dužnosti, već samo po prigovoru stranke (tuženog i tužioca). Druga razlika od
domaće: posledica usvajanja prigovora litispendencije je prekid postupka, a ne
odbacivanje tužbe. Sud će prekinuti i sačekati rešenje drugog suda. Lice koje se poziva na
litispencenciju ,mora dokazati da je 1.pred stranim sudom već podneta tužba, 2. da se ne
radi o sporu o kome postji isključiva nadležnost srpskog suda i 3. da između srpskog i tog
suda postoji uzajamnost. Ukoliko su ova 3 uslova ispunjena prekida se postupak i dalja
sudbina zavisi od sadržine odluke. Procesna odluka nema ex teritorijalno dejstvo (samo
teritorijalno). Ako odbacujem tužbu, ja je odbacujem samo za ovu zemlju. Odluka može
biti meritorna i onda jemoguće da biude priznata (onda imamo prigovor prekinutog
postupka), ako ne bude priznata nastavlja se postupak. Ovo je sve efikasno protiv
konkurentne nadležnosti, da nas niko ne muči da vodimo postupak pred 3 suda.
Nadležnost domaćeg suda može biti različita:
Direktna – predstvaljaju pravila o nadležnosti jugoslovenskog suda da sudi o nekoj stvari
sa međunarodnim elementom
Norme o indirektnoj nadležnosti su norme po kojim u postupkupriznanja stranih odluka,
kao jedan od uslova za to priznanje utvrđujemo da li jed koji je doneo odluku bio nadležan
da sudi. To jedodatna kontrola stranih odluka.tj.kontrola nadlećnosti (ne može sud u Las
Vegasu da razvodi dva srp državljanina, koji žive u srbiji, a tamosu otišli turistički)
Posebni oblici međunarodne nadležnosti:

14
Dispozitivna – mogućnost stranaka da se u odtređenim vrstama sporova dogovore sud
koje zemlje će biti nadležan da te sporove reši (kao prorogacija nadležnosti u domaćem
pravu). Za nju postoje određena pravila: može se zaključiti samo ukoliko je jedna od
stranaka domaći državljanin (mešovit spor). Pod strancem se podrazumeva i strana firma.
Ne može se prorogirati u okviru isključive nadležnosti (sporovi povodom nepokretnosti ili
statusni sporovi, brak, porodica, očinstvo, starateljstvo...). Prorogacija uvek ima drugu
stranu medalje: nekog isključuješ, drugog uključuješ.
Dva vida prorogacije: izričita, mora biti pismeno ugovorena nadležnost drugog suda,
forma je ad solemitatem, ako nema pismene forme, nema ugovora, dokazuje se pismenim
ugovorima, a ne izjavama svedoka. Traži se ad solimitatem i ad probacionem forma.
Ugovor o prorogaciji može biti zaseban ugovor (prorogacioni ugovor) ili kao klauzula o
osnovnom poslu (proragaciona klauzula). Da bi klauzula bila važeća, mora se voditi
računa o zemlji čije smo sudstvo izabrali i o onom čije smo sudstvo isključili, jer će se kad
tad suprostaviti ako nam je potrebno da nam odluka dejstvuje van teritorije suda koji je
odluku doneo. Zato je pravilo u svetu; tuži se tamo gde je imovina. Primer: dizajner koji je
radio plakat za Otac na službenom putu, po Americi, tamo jeMGM poster promeno,
dizajner tražio autorsko pravo. Moglo se suditi u Americi, pa smo jurili firmu koja ovde
madug prema MGMu, da bi mogao da se naplati taj dug.
Prećutna prorogacija-do nje dolazi ako nas neko tuži međunarodnom nenadležnom
sudu, a mi se upustimo u spor, a ne istaknemo prigovor nenadležnosti, takav prigovor
možemo istaći na prvom ročištu za glavnu raspravu, ako pripremnog nijn neki sud, onda
svi drugie bilo. Ugovaranje nadležnosti ima dejstvo isključive nadležnosti. Ako
ugovorimo da je nadležan sud u Avganistanu onda je on isključivo nadležan, ali mi
moramo to da prigovorimo , ako to ne uradimo smatraće se da smo se prećutno složili.
Jača je snaga prećutne prorogacije od izričite. Uvek možemo izmeniti naš sporazum,
prećutno pristajući na nadležnost drugog.
Isključiva – postoji kod onih sporova gde je jači interes domaće države da ima
nadležnost. To su svi sporovi o nepokretnostima na domaćoj teritoriji, obligacije, ugovori
o nepokretnostima, zakup, renta....Sporovi o poništaju prava industrijske svojine u
domaćim registrima. Ukoliko postoji međunarodna registracija, on je registrovan u više
zemalja, pa poništaj može i u toj drugoj zemlji, jer registri industrijske svojine imaju
terotorijalno dejstvo, ne postoji međunarodni registar industrijske svojine, već samo za
žigove. Ako napadate registraciju, morate da napadate u konkretnoj zemlji. Timesharing
spada u isključivu nadležnost. Sporovi iz statusnih odnosa: spor u kome je tuženi Srbin sa
domicilom kod nas. Naš čovek živi sa našom ženom u Nemačkoj 30 godina. Razvodiće se
u Srbiji jer se naša konstrukcija prebivališta teško menja. Tako se vezuju za domaće
pravosuđe. Ako je žena Nemica, može i tamo. Vanparnični postupci koji se tiču
nepokretnosti kod nas, svi sporovi koji se tiču brodova i aviona.
Konkurentna nadležnost – postoji u svim drugim sporovima, ako nadležnost nije
isključiva ili dispozitivna, tj. Najveći broj sporova je pod konkurentnom naležnostima.
Postoji jedan osnov za isključivu, a 6 za konkurentnu nadležnost, tj. Ako nešto spada pod
isključivu, može još pod neku. Srbin sa ženom Srpkinjom iz Nemačke, može biti tužen za
razvod samo kod nas. To je naše pravbo, ali ako to nije slučaj, onda je nadležnost za
razvod konkurentna. To ne može za nekretnine.Ako nema osnova za isključivu ide u
konkurentnu. Konkurentna nadlćžnost najviše postoji kod obligacija, ugovora. Osnovi
ugovorne nadležnosti su sledeće:

1. opšti forum-po prebivalištu tuženog

2. forum predstavništva, zastupništva-uvek po tom osnovu može da se tuži red našim
sudom (pr.Philips koji ima predstavništvo kod nas, može u Beogradu, može u
Holandiji)
3. Forum contractis-mesto zaključenja ugovora-tužiti u zemlji gde je ugovor zaključen.

15
4. Forum exicutions-zemlja izvršenja ugovora
5. Forum imovine-važi kao za delikt, tamo gde se nalazi imovina tuženog
6. Forum delictii-ako pretrpimo bilo kakvu štetu, može da se tuži u zemlji prebivališta
tuženoga. Gde je do delikta došlo, gde je imovina tuženog i bilo gde gde tuženi pristane.
Problem je lokalizacija kod delikta učinjenih internetom ili televizijom...Postavlja se pitanje
šta je mesto delikta: tamo gde je nastupila posledica ili centrala CNN u USA ili Evropska
centrala CNNa? Španci su izvozili vino sa metil alkoholom i to je izazvalo trovanja, pa se
postavilo pitanje šta je mesto delikta.

VI 0.00h
FALI DEO
Statusna pitanja
1. Ako su oba bračna druga jugosloveni mogu se razvesti ovde,
2. ako je tužilac jugosloven sa prebivcalištem ovde,
3. ako je tužilac jugosloven, a poslednje zajedničko prebivalište bračnih drugova je bilo u
Jugoslaviji,
4. ako je prebivalište tuženog u Jugoslaviji i
5. ako po pravu zemlje na čijoj teritoriji bi mogli da se razvedu, ne postoji ustanova
razvoda
Vanparnica (ostavina)-treba praviti razliku između pokretnih i nepokretnih stvari.
Nepokretnosti:
1. Ako je nepokretnost u Jugoslaviji, naš sud je isključivo nadležan
2. Ako se nalazi u inostranstvu u principu jugoslovenski sud nije nadležan, ali može
biti ako se sud te zemlje ne smatra nadležnim
Pokretnosti
1. ako se nalaze stvari kod nas mi jesmo konkuretno nadležni (akcije, bankovni
račun...). Nadležnost je konkurentna.
2. ako se pokretna imovina nalazi napolju, nismo nadležni sem ako sud zemlje gde
se nalazi imovina sebe ne smtra nadležnim.
Kod starateljstva, organ starateljstva je isljučivo naš. Tutor u inostranstvu može biti
postavljen, samo ako to nije protivno našem pravu.

Legalizacija isprava (Haška konvencija o legalizaciji isprava)-da bi koristili domaću javnu

isravu van zemlje, ona mora biti overena. Overa je komplikovana jer je vrše 2 suda, prvo
prvostepeni, a potvrđuje Vrhovni, onda ide u diplomatsko konzularno predstavništvo koje
vrši nadoveru i onda je tek validna. Pod overom isprava podrazumeva se autentičnost
potpisa, pečata i svojstvo organa koji je ispravu izdao, ali ne i sadržina isprave. Da bi se
ova procedura, za koju je uočeno da je komplikovana uprostila, zaključlena je Haška
konvencija o oslobađanju zahteva za legalizacijom. Ta procedura se uproštava. U palati
pravde se stavlja pečat četvrtastog oblika APOSTIL, koji potvrđuje potpis i pečat i tu
ispravu možemo koristiti u međunarodnom saobrađaju.To je prvi uslov za priznavanje
isprave.
Osim overe, ako hočemo domaću ispravu da koristimo napolju ili stranu ovde, potrebno je
daa postoji reciprocitet, tj. da i oni priznaju našu ispravu i mi njihovu i da nije protivna
javnom poretku domaće zemlje. Javna isprava je oboriva predpostavka, čiju sadržinu
možemo dokazivati na razne načine.

Priznanje izvršenja
Ako stranac na domaćoj teritoriji stranac hoće da koristi stranu sudstku odluku. Ako smo
dobili spor u Beogradu, mi dejstvo možemo koristi samo u Srbiji. Zato je uveden institut
priznanja dejstava stranih odluka. Cilj je da se jedna sudska odluka ili odluka drugog
organa, koja je doneta u inostranstvu, ima dejstvo i na domaćoj teritoriji. Pod priznanjem

16
se podrzumeva postupak u kome se odluka snabdevena stranim autoritetom izjednačava u
dejstvima sa domaćom odlukom. Dejstva: izvšno,intervencijsko, činjenkično....
Odluke podobne za priznanje su: u građanskim i trgovačkim stvarima, administrativnim
stvarima koje su u zemlji odakle je odluka koja se izjednačuje. Ne mogu krivične odluke,
sem u delu za naknadnu štete.Ne može odluka ustavnog, konstintuciajlnog suda. Materija
koja se rešava odlukom mora biti iz sfere privatnog prava. Mogu se proznati samo
meritorne odluke, a ne i procesne. Može se priznati presuda na osnovu priznanja,
izostanka, među presuda, delimična presuda. (Srbin oženjenb Slovenkom, živi u Sloveniji,
razvedu se, pribvremena mera deca majci, Vrhovni sud je odlučivao da li da prizna tu
odluku slovenačkog suda.Pitanje je da li je ovde moguće povrtak u predhodno stanje, tj.
Da li bi videli Srbiju ponovo). Da bi se odluka ovde priznala, motraju biti ispunjeni uslovi
i postupak. Uslovi za priznanje strane sudske odluke:
1. Odluka stranog suda mpora biti pravnpossnažna, a dokazuje swe pečatomn kjoji
stavlja sud čija je odluka. Ako se isovrememo traži i izvršenje, mora biti i izvršna,
šrio se vidi isto iz pečata
2. Mora biti prevedena na domaći jezik od strane zvaničnog tumača sa pečatom
Svi uslovi priznanja su formulisani negativno, kao smetnje. (Neće se priznati sudska
odluka, ako ne postoji recipocitet). Ovo je bitno zbog tereta dokazivanj. Ako je
pozitivno određeno, teret dokazivanja je na onome ko traži, ako je negativna teret
dokazivanja je prebačen na protivnika predlagača i ako ne uspemo da dokažemo da
nešto ne postoji, onda postoji. Naši uslovi priznanja su liberalni, jer prebaciuju teret
dokazivanja na onoga ko se brani. Novi ZIP, malo bolje štiti poverioca.
Uslovi (Smetnje priznanja):
1. da prilikom donošenja odluke stranog suda nije povređeno pravilo o isključivoj
nadležnosti jugoslovenskog suda. Opšta direktna nadležnost je nadležnost
domaćeg suda da sudi, a opšta indirektna nadležnost govori kada se neće
priznati odluka stranog suda, zato što nije bio nadležan da sudi zbog isključive
nadležnosti jugoslovenskog suda.Nadležnost nije velika smetnja da jedna
strana odluka ima dejstvo na našoj teritoriji. Priznaće se čak i odluka kojom se
krši odredba o isključivoj nadležnosti našeg suda, ako se radi o brakorazvodnoj
parnici i ako priznanje te parnice traži sam tuženi ili tužilac, a tuženi se ne
protivi (slučajevi kada se naši gasterbajteri .razvode u Nemačkoj).
2. Da nije povređen javni poredaj Jugoslavije
3. Da nije povređeno pravo odbrane-ljudsko pravo zagarantovano mnogim
aktima. To je pravo stranke da bude obaveštena na vreme o pokretranju
postupka i da joj bude ostavljeno dosta vremena za pripremu odbrane. Ako
tuženi nije bio obavašten na dobar način, ali je okrivljeni obavešten na drugi
način, smatra se da je dostava ok. Vreme za priipremu je relativno i ceni se ad
hoc od slučaja do slučaja (kod nas 8 dana). Uskraćivanje načela
kontradiktornosti postupka ke povreda prava odbrane. Na povredu prava
odbrane sud reaguje samo po prigovoru stranke, a o javnom poredku i o
nadležnosti vodi računa ex oficio
4. Uslov reciprociteta-priznaće se strana odluka, samo ukoliko se i domaće
odluke priznaju u inostranstvu, pod uslovima koji nisu teži u velikoj meri u
odnosu na uslove u našoj zemlji, a ako su blaži onda nema priznaja, ako je
jedan od uslova stranog prava reciprocitet. (zato što onda oni naše neće
priznavati, jer su mnogo teži od njihovih). Reciprocitet nije uslov priznanja,
ako priznanje traži naš državljanin.
5. Da ne postoji pravosnažna sudska odluka o istom u Jugoslaviji ili strana
priznata ili ukoliko u Jugoslaviji nije ranije poktrenut postupak o istome
između istih stranaka.

17
POSTUPAK ZA PRIZNANJE STRANE SUDSKE ODLUKE

To je procedura po kojoj se odlučuje o sudbini strane sudske odluke. Samo sud može
doneti ovakvu odluku. O priznanju se može raspravljati kao o:
1. Glavnoj stvari-onda kada predlagač traži samo priznanje. Zahtev za priznanje je
deklarativan, pa se mora obrazložiti postojanje stranog interesa. Pošto se ljudima
ne isplati da traže samo ovo, traže i izvršenje. Kondemnatorne odluke idu na
izvršenje, a druge odluke idu u postupak priznanja (odluka o razvodu-kod njih
postoji samo priznanje, nema izvršenja, takve je prirode). Ovde je postupak
vanparnični, sudija pojedinac. U postupku utvrđuje da li su ispunjeni uslovi koje
ttraži naše pravo. Ako jesu, donosi rešenje o priznanju, na koje se može uložiti
žalba u roku od 15 dana. Od vanrednih pravnih lekova se može uložiti zajtev za
zaštitu zakonitosti, a za ostale u zakonu nije jasno.
2. Predhodnom pitanju- izvršni postupak. Strana sudska odluka se smatra izvršnom.
Izvršni postupak ima 2 faze:
a) započinje predlogom za izvšenje, nema kontradiktornosti, protivnik predlagača se
ne obaveštava do donošenja rešenja. U toj fazi sud samo vodi računa o onim uslovima
priznanja o kojima vodi računa ex oficio (nadležnost i javni poredak).
b) kada donese rešenje, navede «na bazi priznate strane odluke». Tada se dostavlja
drugoj strani i on ima mogućnost žalbe u roku od 8 dana (remonstrativna-odlučuje sud
koji je i doneo prvostepebno rešenje, dok je devolutivna-odlučučuje viši sud). Počinje
da vlada načelo kontradiktornosti. Sud donosi rešenje o izvršenju, na njega može opet
žalba u roku od 8 dana i zahtev za zaštitu zakonitosti. O priznanju se sve vreme
raspravlja samo prejudicijarno. Što znači da u izreku ne ulazi odluka o priznanju.

Aktorska kaucija je suma novca, koju na bazi odluke suda, polaže tužioc u jednom sporu
pokrenutim pred našim sudom, ukoliko bi to služilac pojavljuje stranac ili apatrid koji
nema prebivalište. Uslovi:
1. stranac ili apatrid
2. tuženi podnosi zahtev, nema ex oficio
3. mora postojati odluka suda

Aktorska kaucija se polaže jer se misli da kada neko ko je stranac, tuži u vašoj zemlji,
troškovi potupka mogu biti veliki, a mi treba da realizujemo te troškove, pa da se ne muči
neko samo zato što je tužen. Iz te deponovane sume novca će se naplatriti onaj ko dobije
parnicu. Ovaj predlog se može dati na pripremnom ili prvom ročištu za glavnu raspravu, a
i kasnije zbog okolnosti koje su se desile ili se za njih saznalo u toku postupka. Sud o
tome mora odlučiti hitno i do te odluke se ne preduzimaju nikakve radnje. Ukoliko sud
odobri, određuje visinu kaucije. Ako se u roku ne položi kaucija smtra se da je tužilac
povukao tužbu, tj. odustao od pravnog leka, u kasnijoj fazi. Kaucija se ne može zahtevati
od lica sa kojim postoji reciprocitet, a on postoji sa svim državama (oko 80 zemalja) koje
su potpisale Hašku konvenciju o građanskom sudskom postupku, a takođe ne može iz
radnih sporova, ne može u patarnitetskim i maternitetskim sporovima, meničnim i
čekovnim sporovima i bračnim.

ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA

Obligacije
Kod ugovornih odnosa svuda u svetu važi princip autonomije volje, tj. Ugovorenog prava.
To znači da se ugovoriti unapred koje pravo koje zemlje će biti merodavno. To trgovci
često rade. Ukoliko takva klauzula postoji, svi sudovi u svetu će to uvaćiti. Volja stranaka

18
predstavlja odlučujuću činjenicu kao i svaku drugu tj.izabrano pravo se primenjuje u
celosto (in toto), tj. i u svom dispozitivnom i u svom imperetivnom delu i to je razlika
između autonomije volje u obligacionom unutrašnjem pravu (u njemu se u dispozitivnom
delu radi šta se hoce:isproruka je po zakonu za 8 dana, ali mi to možemo menjati) i
međunarodnog prava (izabrano pravo se primenjuje i u dispozitivu i u imperativnom delu,
tj. Izabrano pravo je jedini gospodar). O izboru prava se može dogovoriti pre, u toku i
nakon spora. Saglasnost volja o tome može biti i usmena i pismena, a može biti i menjana,
a sve to zbog slobode ugovaranja. Ako dolazi do izmene merodavnog prava, tom
izmenom ne mogu biti povrređena prava trećih (teorija stečenih prava). Moguće je birati
pravo samo za pojedino pitanje, a za drugo pitanje drugo pravo (cepanje zakona).
Ako izbora nema, na sudu je da utvrdi merodavno pravo. Jugoslovenski sudija je dužan da
primeni zakon
1. najbliže veze (zakon prema kome ugovor gravitira). Taj zakon se određuje tako što
se mere kontakti ugovora sa određenom zemljom (plaća se u funtama, mesto
izvršenja Engleska, objekakt je u Engleskoj). Tu postoji i sloboda suda. Najčešće
se vodi računa o tome koja zemlja kontroliše. Izbor prava, izbor suda nije dovoljna
indicija, ali je značajna. Ni moneta nije relevantna, jer se danas EUR koristi u
dosta zemalja.
2. Ukoliko sudija ne može da nađe zakon najbliže veze, primenjuje se zakon nosioca
karakteristične prestavke. U svim ugovorima, to je nosilac NENOVČANOG dela
obligacije. To je zakon prebivališta, sedišta tog lica. Od ovog zakona se odustaje
kod ugovora o licenci (zato što što smo mi uglavnom kupci licence, pa bi uvek
bilo nadležno strano pravo), kod ugovora o radu (zakon zemlje gde se radi), kod
ugovora o berzi (zakon mesta berze).

Stvarno pravni odnosi

a) Nepokretne stvari – pravo zemlje nalaženja nepokretnosti. Problem može nastati sa
dobrima na granici.
b) Pokretne stvari-mesto nalaženja pokretne stvari. Izuzetci: 1. mobilni sukob zakona
(živim u Nemačkoj, dobijem u državinu stvar, preselim se u Srbiju posle 2 god., pa mi
traže da vratim stvar-vindicira, ali ja tvrdim da sam održajem stvar stekla, ako su različiti
rokovi održaja, nastaje problem). Mobilni sukob zakona nastaje kada je stvar pokretna i
kada je stvar menjala mesto tokom vremena. Pr.2 Dvoje su u braku 20 godina, menjaju
svoje boravište i državljanstvo, koji će režim važiti. Rešenje je: primeniće se zakon one
zemlje na čijoj teritoriji se stvar nalazila u momentu kada su se po pravu te zemlje stekli
svi uslovi za nastanak ili prestanak nekog stvarnog prava. 2. stvari u prevozu-to je roba
koju vlasnik stavlja u sredstvo prevoza i šalje je. Da bi nešto bila stvar u prevozu,
potrebno je da postoje najmanje 3 zemlje, uključene. Stvar je u prevozu samo dok se
nalazi na teritoriji treće zemlje, a ne u onoj odakle je pošla ili gde je došla. Ovo se
primenjuje samo na stvarnopravna pitanja iz ugovora.

Zaključenje braka
Merodavno je nacionalno pravo verenika. Brak se neće zaključiti, iako je moguć po tom
pravu, ako postoji:
1. bračnost
2. sposobnost za rasuđivanje
3. krvno srodstvo
Ova tri uslova uvek idu po domaćem pravu. Smetnje se cene po nacionalnim pravima, ali
za svako lice po svom nacionalnom pravu (distributivna kumulacija uslova). Pr. Ako
imamo starosnu granicu kao bračnu smetnju i u jednoj zemlji 18 god, a u drugoj 21 god.
Svakog verenika tretiramo po njegovom režimu. Za formu braka merodavno je pravo
zemlje gde se zaključuje. Za razvod braka merodavno je nacionalno pravo lica koja se

19
razvode. Izuzetak: ukoliko je po nacionalnom pravu tih lica brak nemogće razvesti,
moguće je ravesti brak po jugoslovenskom pravu ukoliko jedno od lica ima naše
državljanstvo ili jedno od lica ima prebivalište kod nas.

Uvojenje
Forma usvojenja je po formi zemlje zaključenja usvojenja. Sadržina: za nastanak i
prestanak usvojenja, merodavno je nacionalno pravo usvojioca i usvojenika, ali za razliku
od zaključenja braka, po principu obične kumulacije (strožije pravo). Ako se traži razlika
u godinama, uzima se stroža.
Kod dejstava usvojenja merodavno je pravo zajedničkog državljanstva uvojioca i
usvojenika. Ako ne to, onda zajedničkog prebivališta, a zatim domaće pravo ako je jedan
od njih dvoje jugoslovenski državljansin i na kraju pravo državljanstva deteta.

Pravna i poslovna sposobnost

Merodavno je pravo državljanstva lica o čijoj se sposobnosti radi. Kod poslovne
spoobnosti postoji izuzetak: ako je lice poslovno nesposobno po zakonu svog
državljanstva, ali je po zakonu zemlje gde je posao zaključen sposoban, za tu transakciju,
biće poslovno sposoban. Pr.Lizardi je bio Argentimac, došao je u Francusku, kupi je
dijamante, trebao je da plati, pa je rekao da ue poslovno nesposoban, imao je 20 god
(Argentina je tražila 21god), a oni su tražili više, pa su Francuzi (u Francuskoj 18 godina)
uveli ovaj izuzetak.

Utvrđivanje državne pripadnosti pravnih lica.

Za fizička lica: Državljanstvo je veza fizičkog lica i države koja je javnopravnog
karaktera. Za pravna lica: problem kod pravnih lica je što realno ne egzistiraju, već
postoje samo u pravnom svetu. Pravno lice postoji samo ako je ispunilo zahteve zakona i
ako je prošlo proceduru. Tada ga sistem priznaje da postoji, a ne samo od sebe. Mulen Ruž
je u Parizu, ali je osnovan po engleskim zakonima. Postavlja se pitanjre kome pripada?
1. Pravno lice ima pripadnost one države po čijim propisima je osnovano.
2. Gde je osnovano (teorija inkomporacije)
3. Tamo gde obavlja delatnost
4. Čije državljanstvo imaju članovi upravnog odbora
5. Ko kontroliše kapital
Kod nas je prihvaćeno drugo rešenje, po mestu gde je osnovano, uz dodatak da ako
pravno lice ima sedište van zemlje gde je osnovano i po pravu te zemlju ima i njihovu
pripadnost (smatraju ga za svoje) i mi ćemo ga smatrati da pripada toj zemlji. Mulen Ruž
je u Engleskoj, ali mu je sedište u Francuskoj, za nas je Francusko. Bitno je utvrditi
državljanstvo pravnog lica zbog statusnih pitanja.

Menica i ček
Samo misliti na formu. Postoji 7 uslova kojimoraju biti ispunjeni. Forma menice:
merodavan je zakon zemlje izdavanja. Izuzetci: 1. ukoliko su glavni ili sporedni dužnici
jugoslovenski državčljani, a menična obaveza nije punovažna po zemlji izdavanja, biće
punovažna po našem pravu. 2. ako ima više obaveza, svaka ta obaveza je samostalna i za
svaku pojedinačno se sudi po pravu mesta gde je ona nastala, ali su sve vezane za osnovnu
menicu. Ako ne valja prva obaveza, ne valja ni jedna, ako valja prva, menica važi. 3. ako
je preuzeta menična obaveza o kojoj sudimo nepunovažna po (locus regi tatum) mestu gde
je nastala, ali je punovažna po pravu gde je preuzeta, a po tom pravu je punovažna i ona
prva koja je nastala, i ta se ima smatrati punovažnom. (7 je nepunovažna po zemlji gde je
preuzeta, ali je preuzeta u formi koja je ok po našem pravu, a ok je i prva, smtraćemo i 7
ok).

20
Menična sposobnost-tu postoji pravilo lex nacionalis. Merodavno je pravo državljanstva.
Dva izuzetka: 1. Teorija najveće vrednosti menične obaveze (Lizardi). 2. Ranvoa-ako sam
menično nesposoban po zakonu mog državljanstva, ali sam menično sposoban po zakonu
na koje upućuje zakon mog domicila, ja sam mebično sposoban.
Menične obaveze: Za glavne dužnike merodavno je prvao zemlje izvršenja menične
obaveze, a za sporedne dužnike zakon mesta preuzimanja obaveze.
Sve isto važi i za ček.

VII
ARBITRAŽA
Arbitraža je pravni servis za pružanje pravnih usluga. Osim države koja sigurno može da
rešava sporove bilo koje vrste i sama država je shvatila da joj se ne isplati da sve sporove
sama reševa, pa dozvoljava konkurenciju, koja se svodi na alternativne oblike rešavanja
sporova:
 Arbitriraže-način koji predstavlja rešavanje sporova od strane trećeg lica čija se
nadležnost za rešavanje sporova bazira na volji stranaka u sporu. Osnov nadl. Je
volja stranaka, a čija se odluka po pravnim normama svih zemalja u dejstvima
izjednačava sa sudskom odlukom. Volja stranaka (za nadležnost) i volja države (za
dejstva). Arbitraža je telo koje se najčešće sastoji od neparnog broja arbitrara,
najčešće trojno vrće, a može biti i pojedinac.Prilikom izbora arbitraraža stranke
mogu izabrati neku od postojećih, arbitraža (institucionalne), već formiranih u
određenim zemljima, koje imaju svoje prostorije, poslovnik, akta, arbitre, a mogu i
ad hoc formirati arbitrarno telo, samo za taj spor. Ona se rađa sa sporom i umire sa
njenim okončanjem. Prednosti institucionalne arbitraže su što imamo proceduru
predviđenu pravilnikom arbitraže, imamo pomoćna tela (support system), imamo
organe koji će formirati to veće, podržavati ga, preko koga će ići dopisi. Kod ad
hoc arbitraže ništa od toga nema, ali imamo slobodu. Mora da se zakupi prostor,
telefoni, faxovi....Postoji nekoliko institucija svetski poznatih arbitraža: pariska,
stokholmska, hong kong, američka, kod nas skromna pri Privrednoj komori Srbije.
Arbitraža može biti otvorenog tipa (njoj može svako da se obrati i da tuži svakog) i
zatvorenog tipa (zahteva da tužilac i tuženi budu određenog profila na pr. Arbitraža
trgovaca kafom zahteva da i tužilac i tuženi budu trgovci kafom). Beogradska
arbitraža je otvorenog tipa. Mandat arbitraža izvlači iz arbitražnog
sporazuma/klauzule. To je ugovor kojim se stranke odlučuju za određenu arbitražu,
sastav, mandat...Njoj se može poveriti spor koji je podoban; svi ugovorni, van
ugovorni (delikti), radni, sportski. Postoji opšta formulacija koja kaže da su
arbitrarni sporovi oni u kojima se stranke mogu poravnati i to ukoliko ne spadaju u
isključivu nadležnost jugoslovenskog suda. Dva spora su arbitrarna iako spadaju u
isključivu nadležnost; spor o stranom odlaganju i koncesiji. Kada se formira
arbtražno veće, njegov prvi zadatak je da proceni da li je nadležan i da odredi koje
je pravo merodavno.Procena nadležnosti se vrši na osnovu arbitražnog sporazuma.
Ako postoji takav sporazum, često nije precizan, jer su stranke neuke (Arbitraža u
Beogradu- da li je to instituncionalna klauzula, pa se pdnosi na arbitražu u
Privrednoj komori ili neka ad hoc koja ce biti formirana u Beogradu). Ceni se po
volji stranaka. Mora da utvrdi arbitraža po kom procesnom i materijalnom pravu
će suditi. Što se procesniog prava rtiče-stranke su gospodari postupka, mogu
stranke utvrditi da bilo koja arb sudi po bilo kom postupku beogradska po
mađarskom postupku). Ovo se retko dešava. Najčešće se koristi pravo sedišta
arbitraže. Kod institucionalnih arbitraža koristi se procedura iz njihovih
pravilnika, koji je izvor procesnih normi u tom slučaju. Da bi bili arbitrar važna je
samo poslovna sposobnost, nije bitno da bude pravnik. Sve zavisi od vrste

21
 spora...Materijalno pravo se utvrđuje liberalno: arbitri koriste kolizione norme one
zemlje na koju se odnosi spor. Nemačka i Iran. Arbitrar se opredeljuje za kolizione
norme bilo koje zemlje od ove dve i one vode do merodavnog materijalnog prava.
Arbitraža može suditi i na osnovu pravičnosti, alo za to mora imati ovlašćenje
stranaka. Odluka arbitraže mora biti obrazložena, ali je toga mogu osloboditi
stranke i da ostane samo na izreci, bez obrazloženja. Što se tiče priznanja i
izvršenja arbitražnih odluka, postoji jedan međunarodni propis to je Njujorška
konvencija o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka, preko 100 zemalja je
potpisalo ovu Konvenciju. Mi smo članica te konvencije. Ta konvencija se
primenjuje bez obzira odakle je odluka. Konvencija se primenjuje bez uslova
reciprociteta. Sedište arbitraže određuje nacionalna pripadnost odluke. Po ovoj
konvenciji se primenjuju odluke iz građanske i trgovačke oblasti. Procenu da li se
radi o građanskoj ili trgovinskoj materiji daje sud priznanja. Uslovi za priznanje po
Njujorškoj konvenciji:
1. nadležnost arbitraže mora biti nesumljiva. To je ponovna kontrola arbitražnog ugovora.
Forma ugovora mora biti pismena. Sadržina - po pravu koje su tranke izabrale. Ako tog
prava nema, procenjuje se po domaćem pravu.
2. Spor mora biti arbitrabilan. Da je mogao uopšte biti poveren arbitraži. Procenjuje se po
domaćem pravu.
3. Arbiri moraju da se kreću u okviru mandata. Ako stranka traži 10.000€, arbitraža ne
množe dodeliti 12.000€. Nema načela oficijelnosti osim ako je razvod, pa se deca
dodeljuju. Ako se traži nematerijalna šteta, arbitraža ne može dodeljivati drugo. Terms of
reference-spisak pitanja koja se utvrđuju na početku, sve što je van tok spiska je arbitraža
prekoračila
4. Povreda pavra odluke (kao i u sudskim odlukama)
5. Reciprocitet (kao u sudskim odlukama, sem ako je isključen kao kod Njujorške
konvencije)
6. Javni poredak
7. Institut presuđene stvari
8. Litispendencija

Ako je odluka je kontradiktorna, protivurečna, nejasna, nije obrazložena bez ovlašćenja

tj.Ako su prekoračena ovašćenja odluka se ne može priznati, ali je olakšavajuća okolnost
da ako se deo odluke gde nisu prekoračena ovlašćenja, može odvojiti od dela odluke gde
su prekoračena ovlašćenja, odluka se može delimično priznati.
Poništaj arbitražnih odluka-kontrola arbitražnih odluka obuhvata: priznanje i ono se
odnosi na stranre odluke, da bi proizvodila dejstvo na domaćoj teritoriji. Kontrola
domaćih arbitražnih odluka je podvrgnuta postupku poništaja, domaća ne mora da prođe
kroz postupak priznanja izvršenja, ali može proći kroz poništaj. To se može pokrenuti u
roku od 30 dana od dana dostavljanja ili 1 god od dana donošenja (objektivan rok).
Sredstvo je dozvoljeno samo protiv domaće odluke. Nadležan je trgovački sud u prvom
stepenu, po žalbi-viši trgovinski sud, revizija-Vrhovni sud Srbije. Razlozi poništaja su
paralelni kao kod priznanja strane odluke i još plus ako postoji neki od razloga za
ponavljanje postupka iz ZPP (lažno svedočenje...)

 Medijacija- Medijacija u našem zakonu vuče na pravnu

medijaciju, a Gaša je vukao da mogu i ljudi druge struke da budu
bolji medijatori (psiholozi).
 Konsiliacija-mirnio rešavanje sporova

22