1.

Ликови младића у фарси Новела од Станца

Фарса почиње приказом карневалске ноћи у којој наилазимо на групу младића

(Михо, Влахо и Џиво). Ова група дубровачких младића је репрезент младости тога
доба али и репрезент градског живота ондашњег Дубровника. Влахо долази из
борбе са супарничком групом младића, Михо се искрао из куће без знања свога оца,
спустивши се низ прозор, а Џиво који им се касније придружује, такође се сукобио
са тројицом младића. Из њиховог дијалога може се назрети став ондашње омладине
према старијима: „Богме имам смијешног оца“ „Смијешни су оци ови!...“, „Таки је
свет“, и то тако да се прво говори о појединцу (Михином оцу), те се онда уопштава
на друге очеве, да би се на крају апстраковало на свет (не само очеви, већ и други
старији људи). Ове младиће свакако затичемо наоружане, спремне за борбу и шалу,
али и у сталном страху од стражара – њихова супериорност је заправо привидна,
па чак и комична. То се најбоље уочава у сусрету Миха и Влаха са Џивом, у
тренутку када још не долази до препознавања. Џивова реплика „Није ме од вас перо
страх“ има комичан ефекат, јер заправо говори супротно. Будући да је супериорност
ове групе младића посве привидна и лажна, они наилазе на прилику (односно
околности) у којој могу бар донекле да се потврде – шала са старим наивним
измореним сељаком Станцом из дубровачког залеђа. Реч је о старом смешном
Влаху који је дошао да прода робу – козе, масла и сира, и немајући где да преноћи,
остао је крај градске фонтане на тргу. Важна је Михова констатација да је старац
уморан, и да му глава од сна пада („ма му глава пада ода сна, љуљан је“), што
представља још једну срећну околност по ове младиће, лакше ће успети да
спроведу своју шалу. Уочава се доминација једног од тројице младића, Џива, који
већ има искуства (називају га Радетом, алузија на претходну улогу у Тирени) и који
ступа у дијалог са Станцом, док Михо и Влахо гледају. У његовом наступу и односу
према Станцу уочава се промишљеност, лукавост, предвидивост. Џиво је успео да
прозре читаву психологију Станчеве личности и да на основу тога изгради своју,
лажну, справљену по принципу сличности или разлика према Станчевој. На овај
начин Џиво успева да старца заплете у шалу. Џиво такође успева и да оцени у ком
тренутку шта треба да каже, уме да процени колико је заправо старац уверен у
читаву ту причу, и сходно томе пронађе тренутак кад да се повуче и остави старца у
дубокој заблуди. Када наиђе група маскираних младића, Џиво је тај који одлучује
да настави са шалом. Маскирани младићи, обучени као виле, настављају
поигравање са Станцом, а онда младићи маскирани у Влахе до краја уверавају
Станца у читаву причу (иако је он, по свему судећи, већ у потпуности био уверен у
њу). Они свежу старца, обрију му браду, узму козе, масло и сир и побегну,
остављајући му новац у вредности те робе. Овај последњи гест – остављање новца,
говори о моралности самих младића. Они јесу шаљивџије, јесу бунтовни, али
лопови нису. Није им била циљ крађа, већ поигравање са оним са којим могу да се
поиграју, односно потврђивање сопствене „супериорности“ онде где околности то
дозвољавају.
2. Лик Станца у фарси Новела од Станца

У овој фарси која говори о антагонизму село : град, старост : младост – Станац је
репрезент сеоске средине и старости. Он је сељак из дубровачког залеђа, стари
трговац који је дошао да прода робу (козе, масло и сир), а који немајући где да
преноћи, остаје крај градске фонтане на тргу. Из Михине реплике сазнајемо да је
уморан и да му глава од сна пада. А контекст у који се све ово поставља јесте
карневалска ноћ. Будући запажен од стране групе младића (Михо, Влахо, Џиво),
који одлучују да се нашале са старцем, Станац полако али сигурно запада у превару
једног од тројице младића, Џива. Станац се уводи у комедију дијалогом са Џивом.
Џиво га ословљава „јунаком“ што са једне стране Станца још више приволи самом
разговору, а са друге стране код публике изазива смех јер већ описана ситуација у
којој се Станац налази и у којој га дубровачки младићи постављају није нимало
„јуначка“. Након Станчеве исповести у којој говори о томе зашто је дошао у
Дубровник и о околностима које су га ту задесиле, следи Џивово представљање,
прилагођено Станчевој психологији. Џиво се представља као трговац из Гацка, који
говедима тргује по сухом (море избегава), доброг је имовинског статуса итд. Овако
идеалан портрет који Џиво сам себи приписује треба да изазове у Станцу моменат
дивљења и поштовања према Џиву, али и идентификације (обоје су из залеђа, обоје
су трговци по сувом итд.). Моменат када долази до потпуне идентификације јесте
онај када Џиво каже да је био стар, па су га виле, нашавши се на тргу, у
Ивањданској ноћи, крај фонтане, подмладиле. У овоме тренутку у Станцу се
активира оно што постоји дубоко у њему, једна фрустрација, једна жеља, један
нагон – да се подмлади како би могао да парира својој младој жени Миони.
Моменат када тај нагон побеђује и последњу ноту разума јесте онај када Станац
почиње да лаже (да лаже наивно и лукаво). Из Станчеве перспективе, лаж да је
играо коло са вилама мотивисана је жељом да се што више приближи Џиву који је
већ имао то искуство, и тако га мотивише да што дуже прича о самом чину
подмлађивања. Из Џивове перспективе, будући да је он сам измислио целу причу о
вилама и подмлађивању, та лаж је израз Станчеве наивности, и његовог наивног
упадања у целу ту превару. Станац се, из првобитног инфериорног положаја, када
сам седи на фонтани, уморан, неиспаван, сада поставља у положај супериорности
(ишчекује моменат подмлађивања). Овом положају доприноси и Џивова реплика
где описује своју жену („дебља је нег виша, има нос од педи / а губицу од миша, а
од осла леђи...), која Станцу омогућава да чак и пружи савет дотад супериорнијем
од њега, Џиву. Када на сцену наступа група младића маскираних у виле, оне му се
такође обраћају речју „јуначе“, што има исти ефекат као и Џивово обраћање на
почетку. Виле говоре у шта би га могле претворити, што у њему буди страх, а
уједно и још јаче уверење да је подмлађивање могуће, те стога и још јачу жељу за
њим. Тренутак надметања са младићима прерушеним у Влахе представља Станчев
потпун пад, кулминацију његове жеље за подмлађивањем, његовог нагона да се
ишчупа из изнемогле старости и успе да одговори захтевима младости своје жене.
Када маскирани младићи одлазе, Станац остаје сам на тргу, као и на почетку
комедије, без робе али са новцем (дакле на губитку није), али без достојанства,
поражен својим сопственим нагонима и жељама.
3. Механизми преваре у драмском делу Марина Држића (Новела од
Станца)

Механизам сличности Механизам различитости

(идентификације)
Џивов портрет: из дубровачког залеђа, Добро имовинско стање Џивово: „ври
тргује говедима и то по сухом (клања се ми ритио новац, дужан се не чујем“; не
морских путева). позајмљује новац, нема посла са
јамцима: „у вјеру не давам, јамац се не китам“;
олако се не упушта у послове и обавља
их сам: „наврат не продавам, моје после чиним
сам“.

Џивова старост: био је млад па су га Мудрост Џивова: „не мјерим ја гори небеске
виле подмладиле (на Ивањдан је дошао висине, / ни памет ма нори теј морске дубине, / у
у град, био је брадат и сед старац, и уз сриједу ударам, блажени гди иду, сам себе не
варам ходе у невиду.“ : „Хвали море, држ се
помоћ вила, баш крај градске фонтане на
краја!“ Изреке стилизује, те их Станац не
тргу где је заспао немајући где да
прихвата као изворне већ као, већ му у
преноћи, подмладио се).
Џивовој интерпретацији звуче као учене
(обрнут поступак идентификације) Џивова жена : Станчева жена
Станчева лаж да је и он с вилама танце „дебља је нег виша, а има нос од педи / а губицу
изводио: Станац покушава да се, од миша, а од осла леђи“ : „хубава младица“. У
лажући, учини Џиву приснијим и овом моменту Станац предњачи, па чак
придобије његово поверење и даје савет Џиву „Кобила објесна без узда
(повлађујући му да је тобоже и сам имао пруца се. / а жена несвјесна без страха осјеца
се.“
искуства са вилама), како би му овај без
*Овде, иако се указује на супериорнију
задршке говорио о подмлађивању. позицију Станца као човека са лепшом
женом , Џиво се открива као човек са
маном, губи на својој идеализованости, те се
тако приближава свакодневном животу
какав је живот старца Станца. Те се ово
може сматрати и механизмом
идентификације.

Други механизми:

- обраћање Станцу са „јуначе“ – тон поштовања који би требало да придобије

пажњу и поверење Станчево, и да га приволи на даљи разговор.
- сцена на улици са маскиранима у виле: прво му виле говоре у шта би га
могле претовити да би у њему пробудиле што јаче уверење да је и
подмлађивање могуће.