Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за историју

Приказ књиге

Стеван К. Павловић
Хитлеров нови антипоредак
Други светски рат у Југославији

Студент: Професор:
Александар Ушљебрка

Нови Сад, фебруар 2018.

О аутору
 Крај Краљевине Југославије август 1939 – април 1941.

Прво поглавље, уводи нас у догађаје који су претходили уговору Цветковић –

Мачек, дакле прича о Милану Стојадиновићу и његовом про-западњачком опредељењу
које је заговарао током већег дела 1938. Године. Говори нам о немогућности прихватања
такве политике и о „култу Русије“ који је развијен у Југославији, представља Русију
уствари не као државу, већ као један од два појма- Православно хришћанство и комунизам.
Ово поглавље иде строго хронолошки, дакле после фебруара 1939. Године, прича о
Југословенској идеји и њеном слабљењу. Спомиње релативно политичко затишје након
споразума Цветковић – Мачек, које је уствари одлично послужило опозицији да утемељи
средства отпора. ХСС се залагала за изборе што пре, међутим како то није било могуће,
издејствовали су само сеоске општинске изборе, јер је главно питање странака било
територијално питање. Што се тиче хрватске бановине која је тада прихваћена, Мачек је
прихватио кандидата кнеза Павла – Ивана Шубашића, политичара из редова ХСС.
Након овога, упознаје нас са политичком сценом, тј. Факторима који утичу на
унутрашњост државе. Спомиње Павелићеве усташе и њихову изразито антијугословенску
идеологију. Говори о хапшењу током 1940. великог броја усташких активиста и њиховог
бацања у илегалу.
Такође као једног од фактора спомиње и Љотића и његов Збор, као човека под утицајем
француских десничарских националистичких идеја, заговарача антисемитизма, а свој
извор присталица је имао у интелектуалној омладини и црквеним круговима. Такође
говори и о „Титовој“ КПЈ и њиховој послушности наређења која стижу из Москве, која су
гласила да је још рано за било какве веће акције.
Код Срба у Југославији, након 20 година, јавља се, како каже Павловић, преиспитивање
ставова, да ли би они требали да траже уједињење, тј. да га прихвате, или би требали,
попут Хрвата и Словенаца да се боре за индивидуалност? Једни од покретача су били
интелектуалци из Српског културног клуба (СКК) под вођством Слободана Јовановића.
Затим, провлачи се прича о индустријској зависности Југославије од Немачке и 100000
Југословена који раде тамо, по подацима из пролећа 1941. године. По трговинском
споразуму који је склопљен, Југославија је требала да испоручује Немачкој своју готово
читаву производњу бакра, цинка и олова, као и остале привредне сировине, у замену за
неодређене немачке испоруке оружја које је та земља користила као средство притиска.
Накратко се спомиње војни министар Милан Недић, који је, наводно под немачким
наговором, хтео да предухитри Мусолинија у освајању Солуна, наводно да би спречио
Британце да га заузму, као и о пакту о трајном миру и вечитом пријатељству са Мађарском
1940.
Хитлер појачава притиске о приступању Југославије Тројном пакту до 25. марта, кнез
Павле ишао је у посету Хитлеру где му је овај пет сати држао лекцију о томе како
Југославија треба да приђе пакту, а није као да има избора да уради супротно. Павловић
цитира Немачког војног изасланика у Београду који је једном италијанском новинару
рекао „Ако се Срби не придруже Пакту, од Београда неће остати ништа.“
Цитира и Хитлерову опаску након 25. марта 1941. и приступа Југославије пакту, у којој је
рекао да су се „Југословени понашали као да су на сахрани“.
Спомиње општепознате демонстрације свуда на улицама и пуч под Душаном Симовићем,
командантом ваздухопловства. По његовим мемоарима, он је упозорио Вајтхол али кнеза
Павла, на могућност пуча.
Пуч описује као последицу нагомиланог незадовољства, тако да је то више била спонтана
реакција него припремана завера, коју су извели официри како би „спасили част“ не само
Србије већ и Југославије, како су је они доживљавали.
Износи податке о тајним преговорима, вођеним са британским војним представницима
који су подстицали Југословене о заједничкој акцији са Грцима, против Италијана у
Албанији.
Како је сада Југославија постала, још једном, дестабилизатор ситуације на Балкану,
Хитлер је побеснео и одлучио да потпуно сравни са земљом Југославију, тачније Србију и
Србе. Отпочео је пропаганду, представљање Срба као ратних хушкача против Рајха, као и
припреме за напад. Југославија је припремала одбрану, тако што би утврдила све границе
осим оне са Албанијом, како би ту могла упасти и повезати се са Грчким снагама.
Међутим, то је било прецењивање ратне снаге, која је била прилично недовољна.
6. априла отпочиње напад, већ 10. Хрватска, у којој су усташе преузеле власт, је
отцепљена. Последњи састанак владе, на Палама источно од Сарајева, Симовић је дао
оставку на командни положај и проследио га Данилу Калафатовићу.
Отишли су у Београд на преговоре, где су морали 17. априла да потпишу капитулацију
Југословенске војске, опуномоћеници Врховне команде- Цинцар – Марковић међу њима.
Што се тиче жртава, спомиње између 200.000 и 300.000 ратних заробљеника које је узела
Немачка, 12.000 официра и више од 200 генерала, углавном Срба, који су одведени у
Логоре у Немачкој и Италији. А са Немачке стране изгубљено је 558 војника,
Италијанских 3500.
 Распарчана Југославија: Хитлеров нови антипоредак 1941.
Независна Држава Хрватска и три италијанске зоне

У овом поглављу, Павловић започиње тему означену у наслову дела. Представља

Хитлеров циљ који гласи „уништити версајску творевину под именом Југославија“.
Потврђено је да Хрватска припада италијанском простору. Немачка је желела „само“
економске предности и привилегован положај за фолксдојчере. Пошто је Мачек одбио
Немачку понуду да буде на челу државе, морали су да се задовоље Павелићем и његовим
усташама. Мачек је сведен на само посматрача са свог пољског имања, а ХСС подељена је
на фракције, од проусташке деснице до радикалне левице.
Врло брзо, на сабору у Карловцу, спомиње се тензија око Хрватске између Италије и
Немачке. Након што је Павелић 15. априла дошао у државу на чије је чело стављен, НДХ,
а новодошлим немачким званичницима објашњено је да су Хрвати Источни Готи а не
Јужни Словени. Павелић је у државу увео измењену верзију свог усташког програма из
1933. Према њој, хрватска државност непрекидно постоји од времена доласка Хрвата на
њихову садашњу постојбину. Инспирисана је екстремним хрватским национализмом,
италијанским фашизмом и немачким националсоцијализмом и сељаштвом ХСС-а.
Дужности су могли да обављају само Хрвати по пореклу и крви. Појаву комуниста међу
омладином и страним становништвом, решавали су убиствима и прогонима, убијани су на
стотине.
Што се тиче италијанских зона, у овој књизи прво се спомињу две зоне:
Зона 1- обухвата анектиране територије око луке Сплит, Задар плус три раздвојене области
Зара, Спалато и Катаро
Зона 2- обухватала је оно што је од обале остало под влашћу Загреба. Хрватској влади није
било дозвољено да у њему има оружане снаге, војна утврђења, војне базе и фабрике
оружја, док је Италија имала право прелаза за своје трупе.
Иако је изгледало као да је НДХ под плановима Мусолинија, Немци су је исто тако
сматрали „јужном покрајином“ и проширењем Рајха. Немачка је имала, по уговору, право
на неограничену експлоатацију идустријских сировина, а Хрватска је сносила све
трошкове присуства немачких трупа.
Што се тиче националности, образован је систем репресија према Србима, Јеврејима и
Циганима. Основана је регрутована војска под називом Хрватско домобранство, била је
под командом бившег аустроугарског пуковника, Кватерника. Чинили су их копнени
војници као основа снаге, јер им је све остало било испод просека, од морнарице, преко
ваздухопловства.
Павловић наглашава да се за НДХ тешко може рећи да је уопште права држава, оспорава
њену независност, упркос њиховом искључиво Хрватском репресивном режиму.
Што се тиче Јевреја, који нису били омиљени у Немачкој, та пракса наставила се и у
Хрватској. Наводи се пример усташког листа под именом Нови лист који је 31. јула
објавио чланак у коме је с поносом истицано да је Вараждин први град који је „очишћен“
од Јевреја. На почетку их је било око 40.000 а након 1943. остало их је 4000.
Прави проблем Хрватима, представљало је 1,9 милиона Срба – готово трећина
становништва – они су прозивани уљезима који су морали отићи онако како су и дошли.
Популаран натпис био је „Забрањено за Србе, Цигане, Јевреје и псе“. Они су масовно
протеривани, једни силом, једни су једноставно побегли, спомиње се бројка од 200.000
душа. Ништа од овога, није подржавала католичка црква у НДХ, на челу са Алојзијем
Степинцем.
Све ово, довело је до српске националне пропаганде и образовања такозваних „четничких“
група, за које Павловић каже да су били само наоружане групе које су из самоодбране од
усташа, прешли на нападање муслиманских села. А услед напада Немаца на СССР,
комунисти се образују око тузланских рудника у партизанске одреде.
Немци су за дестабилизацију НДХ кривили усташки режим, а Павелић је морао да нареди
строго кажњавање свих оних који су непрописно спроводили закон.
Након свих ових малих устанака, први контакт устаника са италијанском војском десио се
на тромеђи Далмације, Босне и Хрватске. Договор је био да Италијани анектирају те
области како би се сви смирили. Тако је Италија одлучила да се окупира демилитаризована
зона НДХ, како би се зауставили устанци у залеђу нове италијанске обале. Преузели су
војну и цивилну власт у тој области. Спомиње и сада бес Срба и тражење помоћи Хрвата и
муслимана, али Италијани су брзо утишали „србофилне тенденције“. Ово је сада спадало
у зону 3.
У политичким водама, у ХСС-у је владало мишљење како је све ово узалуд, јер ће на крају
свеједно Енглези победити и одлучити, а комунисти су и даље веровали да је Совјетски
Савез непобедив.
Спомиње се три личности који се појављују у српским антикомунистичким круговима:
Радмило Грђић, Доброслав Јевђевић и Момчило Ђујић.
Крајем 1941. положај НДХ је био веома лош. Привреда им је пропадала, злодела су се
дешавала на све стране, почевши од хрватског „тероризма“ како га назива аутор, до
реакција потлачених народа и њихових злочина.
„Преостала српска држава“ под немачким надзором