УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Факултет спорта и физичког васпитања

ПЛАНИРАЊЕ И ПРОГРАМИРАЊЕ РАДА

ШКОЛЕ РУКОМЕТА
- ДИПЛОМСКИ РАД -

Студент: Ментор:
Драгана Вераја Зоран Валдевит

Београд, 2015.
Дипломски рад Драгана Вераја

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Факултет спорта и физичког васпитања

ПЛАНИРАЊЕ И ПРОГРАМИРАЊЕ РАДА

ШКОЛЕ РУКОМЕТА
- ДИПЛОМСКИ РАД -

Студент: Комисија:

Драгана Вераја 1. Доц. др Зоран Валдевит

___________________________

2. Ван. проф. др Горан Нешић

___________________________

3. Ас. Радивој Мандић

___________________________

Београд, 2015.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 1

Дипломски рад Драгана Вераја

Сажетак рада

Рукомет данас представља врло модеран, популаран и атрактиван спорт. Први корак у
обезбеђивању будућих рукометних успеха је организација рада са млађим узрастима у
школи рукомета. Школа рукомета треба да буде посвећена педагошком раду са децом,
али уједно и стремљењу ка остварењу врхунских спортских домета. Управо из тих разлога
предмет овог рада је планирање и програмирање школе рукомета.

Обавеза програма школе рукомета је спровођење обуке и усавршавања основних

елемената технике рукомета. Ту се првенствено мисли на следеће елементе технике:
вођење лопте, хватање и додавање, шутирање и финтирање.

Кључне речи: школа рукомета, планирање, програмирање

Планирање и програмирање рада школе рукомета 2

Дипломски рад Драгана Вераја

САДРЖАЈ:

1. УВОД ......................................................................................................................................... 4

2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА......................................................................................................... 5

2.1. Дефиниције основних појмова ....................................................................................... 5
2.2. Приступна разматрања.................................................................................................... 7

3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И МЕТОД РАДА ............................................................................................. 8

4. ПРЕДЛОГ ПЛАНА И ПРОГРАМА РАДА ШКОЛЕ РУКОМЕТА ................................................... 9

4.1. Селекција за школу рукомета ......................................................................................... 9
4.2. План рада школе рукомета ........................................................................................... 10
4.3. Систематизација елемената технике рукометa .......................................................... 11
4.4. Методски поступак и принципи обучавања................................................................ 13
4.5. Анализа и методске вежбе за обучавање технике рукомета .................................... 14
4.5.1. Основне вежбе у обучавању елемената технике игре без лопте у нападу ...... 14
4.5.2. Вежбе за обучавање технике игре без лопте у одбрани .................................... 17
4.5.3. Вежбе за обучавање елемената технике игре са лоптом ................................... 20
4.5.4. Основне вежбе у обучавању технике голмана .................................................... 28
4.6. Организација рада и руковођење школом рукомета ................................................ 31
4.7. Тренер, родитељ, дете .................................................................................................. 31
4.7.1. Тренер - Играч ......................................................................................................... 32
4.7.2. Тренер - Родитељ ................................................................................................... 32
4.7.3. Родитељ - Дете ........................................................................................................ 33

5. ЗАКЉУЧАК .............................................................................................................................. 34

6. ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ......................................................................................................... 36

Планирање и програмирање рада школе рукомета 3

Дипломски рад Драгана Вераја

1. УВОД

Дански учитељ Холгер Нилсен (Holger Nielsen) је 1898. године у Олдрупу увео у школски
програм игру сличну данашњем рукомету. Из Данске се игра проширила 1912. године у
Шведску и Немачку. Године 1919. Карл Шеленц (Karl Shelenz), професор Више школе за
физичко васпитање у Берлину, увео је рукомет на великом игралишту, а у Шведској се због
климатских услова развијао мали рукомет у дворани.

У Амстердаму је 1928. године основана Међународна аматерска рукометна федерација-

IAHF (International Amateur Handball Federation). У Берлину 1936. је велики рукомет први и
једини пут уврштен у програм Олимпијских игара док су у Немачкој 1938. године одржана
светска првенства у великом и малом рукомету. Уместо IAHF-а, који је престао са радом
1939. године, у Копенхагену је 1946. године основана Међународна рукометна федерација
IHF (International Handball Federation).

Рукомет je данас савремена и врло популарна игра у свету и код нас, која обилује брзим
кретањима играча и лопте, широким спектром шутева, великим бројем дуела,
неизвесношћу и честом променом резултата. Осим физичких способности у овој игри се
испољава вољни моменат, храброст, одлучност, мудрост као и остале карактеристике
личности које позитивно утичу на позитивне успехе у спорту.

Образовни значај рукомета огледа се даље у изграђивању схватања да се индивидуалне

способности морају уклопити у заједничко деловање целе екипе, јер је то једини пут до
успеха. Тиме се утиче и на осећај одговорности, колективног духа, међусобног помагања и
другарства, поштовање саиграча и противника, правилан однос према успеху и неуспеху и
развија се борбеност и упорност.

Од свих играча захтева се висок ниво физичких, техничко-тактичких и вољних

карактеристика. Посебна пажња се обраћа на техничку припремљеност играча која
представља основу игре и само квалитетно и добро наученом техником, играч може
напредовати у каснијим фазама развоја.

Ова игра остварује целовит утицај на играча и омогућава равномерно унапређивање

укупног антрополошког потенцијала играча, нарочито у погледу морфолошких
карактеристика јер подједнако ангажује и горње и доње екстремитете, чиме омогућава
равномерни развој свих мишићних група.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 4

Дипломски рад Драгана Вераја

2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА

Теорија спортског тренинга је научна, наставна, методолошка и практична дисциплина,

која проучава кинезиолошке, антрополошке, методолошке и методичке законости
планирања, програмирања и контроле спортског тренинга.

У оквиру овог дела рада објаснићемо битне појмове који се односе на технику рукомета,
усавршавање, приступу и методи планирања и програмирања школе рукомета.

2.1. Дефиниције основних појмова

Планирање је врло сложен и деликатан поступак. Код планирања и програмирања у

рукомету неопходно је водити рачуна о следећим елементима: узрасним
карактеристикама, полу, циљевима и задацима.

Планирање и програмирање тренинга један је од најважнијих задатака у такмичарском

спорту.

Планирање тренинга је сложена управљачка акција, која подразумева одређивање

циљева и задатака тренажног процеса, термина постизања спортских резултата,
контролних мерних инструментата и норматива, временских циклуса и потребних
техничких, материјалних и кадровских услова.

Програмирање тренинга представља сложену управљачку акцију у којој се на основу

утврђених циљева и задатака, временских и материјално - финансијских услова одређују
средства, методе и оптерећења ради оптималног утицаја на трансформационе и
адаптационе процесе у организму спортисте у појединим циклусима спортске припреме.

Техника у спорту се дефинише као рационално и ефикасно извођење кретања ради

решавања моторичких задатака у процесу тренинга и такмичења (Копривица, 2002).

Основни елементи рукометне технике

Под техником подразумевамо начине испуњавања конкретних и најрационалнијих

покрета у једном одређеном низу.

Техника рукометне игре може се поделити на кретање без лопте и кретање са лоптом.

Елементи рукометне технике без лопте:

У нападу:
1. основни став и кретање у њему

Планирање и програмирање рада школе рукомета 5

Дипломски рад Драгана Вераја

2. трчање
3. заустављање
4. скокови
5. падови

У одбрани:
1. основни став и кретање у њему
2. излазак на играча
3. избијање лопте при вођењу
4. пресецање путање лопте
5. блокирање лопте

Елементи рукометне технике са лоптом:

1. држање лопте
2. вођење лопте
3. хватање и додавање лопте
4. шут
5. финте

Осим доброг познавања свих елемената технике рукометаши морају бити добро физички
припремљени (општа и специфична снага руку, трупа и ногу, снага шута у свим
ситуацијама, скочност, издржљивост, итд.). Такође, психолошка припрема, која је
подједнако важна за остваривање добрих резултата, мора да обухвата рад на развоју
вољног момента и залагања, жеље за позитивним истицањем и примерног понашања
(победа и пораз). Уз све то дисциплина и истрајност мора да прате сваког спортисту.

Процес учења спортске технике се састоји из усвајања (обучавања) и усавршавања. Ниво

усвајања спортске технике јесте усвајање моторичког стереотипа, тј. изграђивање његовог
основног облика. Са друге стране, ниво усавршавања спортске технике има своје сегменте,
етапе и нивое, а односи се на процес изграђивања технике на вишем нивоу. Као резултат
понављања једне те исте вежбе долази до стварања условно - рефлексних веза, тј.
аутоматизације покрета (Стефановић, Јаковљевић и Јанковић, 2010).

Планирање и програмирање рада школе рукомета 6

Дипломски рад Драгана Вераја

2.2. Приступна разматрања

Модел савременог рукометаша

Основна констатација је да рукометаш мора да буде у физичкој и психичкој кондицији, са

свим факторима које подразумевају врлине играча. Рукомет је погодан спорт за развој
свих антропомоторичких и интелектуалних особина човека јер се задовољавају, у већој
или мањој мери, сви аспекти човекове мотивације, од биолошких до социјалних мотива.

Систематским тренирањем може се утицати на све постојеће аспекте које поседује један
рукометаш. Да би један рукометаш достигао врхунски ниво игре мора да има детаљан
план и програм усавршавања који подразумева психолошку припремљеност, теоријску
поткованост и морално вољне особине уз максималну подршку тренера.

Све концепције спортског тренинга у рукомету, независно од периода тренинга, увек

садрже елементе физичке способности.

Поред физичке припреме где подразумевамо: издржљивост, снагу, брзину, координацију,

покретљивост, равнотежу, спретност и прецизност, рукометаша краси и сналажљивост,
маштовитост, храброст, истрајност и одлучност.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 7

Дипломски рад Драгана Вераја

3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И МЕТОД РАДА

Предмет рада је планирање и програмирање рада школе рукомета.

Циљ рада је приказ и анализа планирања и програмирања рада школе рукомета.

Метод рада је дескриптиван и за израду рада је коришћена доступна литература, лично

искуство и знање стечено на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 8

Дипломски рад Драгана Вераја

4. ПРЕДЛОГ ПЛАНА И ПРОГРАМА РАДА ШКОЛЕ РУКОМЕТА

4.1. Селекција за школу рукомета

Одабир полазника за школу рукомета врши се најчешће у школама спорта међу децом
која су имала прилике да се сусретну са рукометном игром. Наравно, не треба занемарити
децу која се нису бавила рукометом. У школу рукомета се могу уписати сва деца која су
заинтересована за бављење овим спортом под условом да су здравствено способна. Бољу
полазну основу имају деца која су раније почела да тренирају рукомет (мини рукомет) што
не значи да су спремна за улазак у "праву" рукометну школу за узраст од 9 година.
Приликом одабира будућих потенцијалних рукометаша највећа пажња се обраћа на
морфолошке карактеристике (које у знатној мери утичу на спортску успешност на
индиректан и директан начин) и моторичке карактеристике који су значајни показатељи
код почетне селекције за школу рукомета (снага, брзина, издржљивост, координација,
равнотежа и прецизност).
Данас је све присутнија тенденција раног укључивања деце у тренажни и такмичарски
процес за који она нису довољно зрела нити на прави начин припремљена.

О томе сведоче подаци до којих је Rainer Martens (1990) дошао.

Табела 1. Узрасти у којима америчка деца улазе у спорт (Rainer Martens, Robin S. Vealey
and Damon Burton, 1990). ; табела је допуњена подацима за два наша спорта (Бачанац,
1994).

Као што се види у приложеној табели, деца у спорт улазе врло рано, а најранији узраст
забележен је у гимнастици и пливању.
Планирање и програмирање рада школе рукомета 9
Дипломски рад Драгана Вераја

4.2. План рада школе рукомета

Систем категоризације:

 3. и 4. разред основне школе, узрасна категорија: опредељивање за рукомет (мини

рукомет)
 5. и 6. разред основне школе, узрасна категорија: примарна селекција (мини лига)
 7. и 8. разред основне школе, узрасна категорија: пионирска селекција

Облици рада преко којих ће се остварити програм рада у школи рукомета су:
 спровођење практичног рада - тренинга
 теоријска предавања
 летње и зимске припреме
 провера физичких и функционалних способности – тестирање
 такмичења

Методе, путем којих се остварују задаци тренинга су:

 методе обуке
 методе усавршавања

Потребне мере и акције

На самом почетку потребно је направити идејни пројекат планирања и програмирања

школе рукомета који ћемо спроводити кроз разговоре са учитељима, наставницима и
професорима о њиховом ангажовању и раду са ученицима.

За прикупљање и усмеравање деце у школу рукомета, потребно је имати адекватно

осмишљено анимирање и упознавање деце са свим врлинама које овај спорт може да им
донесе. Након евидентирања деце потребно је приступити мерењу морфолошких
карактеристика (тежина, висина), као и провери моторичких способности ученика (брзина,
експлозивна снага, координација, агилност) кроз тестове за процену базичних, моторичких
и функционалних способности. Такође потребно је извршити тестирање специфичних
антрополошких каркатеристика кроз упознавање са техником и методиком рукомета.
Моторичка едукативност једна је од битних одредница процеса одабира деце која се
односи на лакоћу и брзину усвајања извођења елемената технике рукомета ту се мисли на
правилност, усклађеност, рационалност и прецизност покрета.

Такође, значајно је укључивање у такмичење млађих категорија јер на тај начин је могуће
вршити проверу достигнутог нивоа утренираности (достигнути технички ниво). За такву
проверу могу нам послужити такмичарске као и „тренинг“ утакмице.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 10

Дипломски рад Драгана Вераја

План рада након усвојености основних елемената

Након усвојених основних техничких елемената прелазимо на усвајање неких техничко - та

ктичких елемената значајних за игру на два гола. Такође, ради се и на унапређењу технике
голмана.

У току године, спроводимо планове за организовање летњих и зимских припрема.

Крај године је резервисан за проверу усвојености техничко - тактичких елемената у

ситуационим условима (на утакмицама).

4.3. Систематизација елемената технике рукометa

Графикон 1. Систематизација елемената технике рукомета

(Томљановић, З., Малић, Љ., (1982).)

Планирање и програмирање рада школе рукомета 11

Дипломски рад Драгана Вераја

Графикон 2. Систематизација елемената технике рукомета у односу на фазу игре

(одбрана и напад)

(Томљановић, З., Малић, Љ., (1982).)

Планирање и програмирање рада школе рукомета 12

Дипломски рад Драгана Вераја

4.4. Методски поступак и принципи обучавања

Методе обуке (методе усвајања технике)

По Копривици (2002) методе обуке у спортском тренингу су начини и поступци који се

примењују са циљем усвајања и усавршавања знања, умећа и навика кретања. У учењу и
усавршавању технике рукомета најчешће се користе три методе:

1. синтетичка

2. аналитичка

3. комбинована (комплексна)

Синтетички метод – карактеристичан је по целовитости, тј. покрети или кретање који се

уче, као целина, онако како је најприродније. Kретање се прво објасни, како би
рукометаши добили што више информација о покрету и уз демонстрацију (која мора бити
што савршенија и у реалним условима) створити им комплетну визуелну слику.

Овај метод се користи:

 при усвајању једноставних покрета и кретања

 у раду са почетницима
 при усвајању сложеног кретања које се може поделити на фазе
 при усавршавању већ усвојеног кретања

Највећа погодност ове методе јесте стицање целовите слике о кретању.

Аналитички метод – супротно целовитом кретању, овај метод карактерише кретање

подељено на мање целине. Изузетно је важно да подела кретања буде логична, да сваки
део може бити засебна целина. Као и код синтетичког метода, при учењу неког кретања
аналитичким методом, важно је приказати га у целости, а затим исто учинити са оним
делом који се учи и тако са осталим деловима, који се касније спајају у целину.

Овај метод се користи:

 при обучавању сложених кретања када није погодан синтетички метод

 када је потребно увежбати само један део целине, тј. кретања
 када је у претходној обуци усвојена грешка, те се иста мора исправити

Предност ове методе је да се и најсложенија кретања постепено и правилно могу

савладати.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 13

Дипломски рад Драгана Вераја

Комбиновани (комплексни) метод – сам назив нам говори да је реч о комбинацији

синтетичког и аналитичког метода. Управо у тој чињеници лежи његова предност, јер се
могу искористити добре стране и једног и другог метода.

Овај метод се користи:

 када је синтетички метод неефикасан, те се морао применити аналитички, где се на

крају сви делови поново склапају у целину, тј. синтетички метод
 увек након аналитичког метода када делове треба повезати у целину

Основно правило у раду са децом је да се не користе тренажне методе и оптерећења која

се користе у раду са одраслима. Веома је битно да тренинзи буду разноврсни и
занимљиви уз пуно изазова и јако је битно да најмање једна трећина тренинга буде
конципирана на игри.

У раду са децом у школи рукомета требало би следити следеће принципе:

 принцип научности
 принцип здравља
 принцип свесне активности
 принцип одмерености према деци
 принцип систематичности и поступности
 принцип свестраности
 принцип забаве и разоноде
 принцип очигледности
 принцип индивидуализације

4.5. Анализа и методске вежбе за обучавање технике рукомета

4.5.1. Основне вежбе у обучавању елемената технике игре без лопте у нападу

Обучавање основног става и кретања у њему

Основни став и кретање у њему представљају положај играча у којем се за време утакмице
оствари највећи број кретања. Из основног става играч обезбеђује најлакши полаз и
стартну брзину. Основни став у рукомету може бити паралелни, као и леви и десни
дијагонални. Колена су благо повијена напред као и труп у зглобу кука, руке су у одручењу
погрчене, а шаке окренуте према напред.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 14

Дипломски рад Драгана Вераја

Вежбе за обучавање основног става и кретања у њему:

 упознавање са основним ставом. Тренер објасни играчима основни став и прикаже

га. После тога играчи заузму основни став и при томе тренер обраћа пажњу на
положај тела, руку, ногу и главе
 играчи су у основном ставу. На знак тренера лагано изводе ниски скип. Тренер даје
знак, а играчи поново заузимају основни став
 кретање из основног става. На знак тренера играчи у месту заузимају основни став
и на други знак крећу у одређену страну
 заузимање става у ходању. Играчи ходају и на знак тренера зауставе се и заузму
став. На други знак наставе ходање, а на следећи опет заузму став
 заузимање става у паровима: играче поставимо у две врсте које су окренуте једна
према другој. У једној врсти играчи су нападачи, а у другој су играчи одбране.
Нападачи се крећу у разним правцима, а одбрамбени играчи реагују на њихово
кретање одговарајућим кретањем из основног става

Обучавање трчања

Рукометна игра обилује богатством разноврсних природних облика кретања. Трчања као
један од основних облика премештања тела у простору заузимају значајно место у игри.
Обзиром да је рукомет игра са специфичним кретањем, значи да је и трчање адаптирано
према специфичним условима игре. Техника трчања мора бити рационална и економична
јер ће она директно утицати на правилно извођење свих покрета без и са лоптом.

Вежбе за обучавање трчања:

 приказ и објашњење правилног трчања од стране тренера

 играчи лагано трче са погледом усмереним у удаљену тачку
 лагано трчање са опуштеним раменима и махањем поред тела савијених руку у
лакту
 на знак тренера повећавање темпа и брзине кретања
 ходање са испадима у страну
 скокови са ноге на ногу
 скокови са ноге на ногу у страну
 у лаганом трчању промена правца кретања на знак у једну и другу страну
 кретање уназад променом правца кретања у једну и другу страну
 комбиновање промене правца кретања и трчања у напред и назад

Планирање и програмирање рада школе рукомета 15

Дипломски рад Драгана Вераја

Обучавање заустављања

Заустављање као технички елемент у савременом рукомету заузима значајно место.

Наиме, оно се најчешће примењује у комбинацији са променом правца кретања.
Заустављање може да се изведе са доскоком на једну или обе ноге, паралелно или
дијагонално. У односу на противничког играча оно може бити чеоно или бочно.

Вежбе за обучавање заустављања:

 из ходања доскок на обе ноге и заустављање

 из лаганог трчања заустављање на исти начин
 мењати брзину кретања и зауставити се на одређеној линији доскоком
 више кратких полазака и заустављања нагињањем назад и продужавањем корака
 из највеће брзине истим начином зауставити се до одређене линије

Обучавање скокова

Скокови као технички елемент могу се изводити у вис и у даљ, једном или са обе ноге.
Набројани скокови могу да се изведу из места и из залета. Сви скокови садрже следеће
фазе извођења: залет или припремну фазу, одскок, лет и доскок. У овој целини једно од
значајнијих места заузим доскок. Важно је да се напомене да он може бити на одскочну,
замајну или на обе ноге (суножно).

Вежбе за обучавање скокова:

 приказ и објашњење скока од стране тренера. Играчи покушавају да изведу задату

технику скока и тренер одмах исправља грешке
 из лаганог кретања скочити са једне и доскочити на другу ногу
 скок у даљ са неколико корака залета доскоком на обе ноге
 скок у даљ са неколико корака залета доскоком на одразну ногу
 из залета, на исти начин, извести скок у даљ доскоком на одскочну ногу
 извођење исте вежбе додавањем покрета рукама
 са неколико корака залета наскочити на узвишење (наслагане струњаче, клупу,
шведски сандук) одскоком ноге супротне руци којом се шутира и доскочити на обе
ноге
 залетом од неколико корака скочити у вис и прескочити препреку (клупу, конопац
или летвицу) доскоком на одскочну ногу

Обучавање падова

Са обзиром да рукометна игра обилује великим бројем скокова који се примењују

приликом шутирања на гол, као и приликом додавања, а узевши у обзир да је рукомет

Планирање и програмирање рада школе рукомета 16

Дипломски рад Драгана Вераја

игра са великим бројем контаката који могу да проузрокују падове и повреде играча,
обука правилног „падања“ заузима значајно место у обуци сваког играча. Иако су падови
карактеристични за позицију пивотмена, модеран рукомет подразумева учешће играча на
свим позицијама у игри. Падови након шутирања у великој мери омогућавају играчима да
продужетком фазе лета повећају угао шутирања и на тај начин себи олакшају реализацију.
Нарочито је то карактеристично код играча на крилним позицијама. Такође, играчи на
бековским позицијама који су стално изложени агресивној одбрани, значајно су изложени
контактима који се могу завршити падом. Знање правилног приземљавања („падања“) у
ситуација након контаката значајно могу да утичу на спречавање нежељених повреда.

Вежбе за обучавање падова:

 приказ и објашњење од стране тренера

 из лежања на грудима са рукама иза леђа, наизменичним подизањем од подлоге
ногу и главе изводити поваљку напред-назад
 из клечећег става на струњачи извести поваљку на грудима напред и назад са
рукама савијеним поред тела и длановима окренутим напред
 из усправног става спустити се на руке
 из става о шакама спустити се на прса и прећи у поваљку назад
 одбојкашка поваљка („упијач“)
 из чучња извести колут напред преко рамена руке којом се шутира
 залетом од неколико корака извести колут напред преко рамена руке којом се
шутира
 из упора лежећег ротација за шутерском руком по уздужној основи и поново до
упора
 из чучња колут у назад
 из усправног става колут у назад
 снажним и изненадним потискивањем партнера у груди изазвати пад назад на
струњачу уз правилно постављање руку и ротацију тела.

4.5.2. Вежбе за обучавање технике игре без лопте у одбрани

Обучавање основног става у одбрани и кретања у њему

Основни став у одбрани може бити паралелни и дијагонални. У одбрамбеном ставу

колена су погрчена, стопала размакнута, труп је нагнут према напред, а глава уздигнута.
Руке су у одручењу са раширеним шакама. Из овог става играч може брзо да реагује
приликом спречавања нападача.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 17

Дипломски рад Драгана Вераја

Вежбе за обучавање основног става у одбрани и кретања у њему:

 играчи су постављени у две врсте, довољно широко да сваки од њих има простора
око себе, стоје у основном ставу и на знак тренера руком померају се докорачном
техником лево и десно
 иста вежба само се после неког времена убацује излазак напред и повратак назад
или бочно лево и бочно десно
 играчи су у колони на позицији левог или десног крила, започињу бочно кретање
по линији 6 метара и на знак тренера врше излазак на 9 метара и повратак на
линију 6 метара
 играчи су у тројкама, одбрамбени играч стоји на линији 6 метара, а играчи који су у
нападу стоје на линији 9 метара и додају се лоптом, играч који је у одбрани,
докорачном техником помера се у правцу додавања лопте

Обучавање изласка на нападача

Излазак на нападача изводи се у тренутку када је нападач испред или са стране,

истрчавањем или бочним кретањем. Искорачна нога усмерава се у правцу кретања
нападача, рука је у предручењу горе и усмерена на руку нападача у којој се налази лопта.
Одбрамбени играч настоји да спречи шутирање остваривањем контакта са руком
нападача. Друга рука је усмерена на тело нападача тј. на кук супротно од руке у којој је
лопта. Након успостављеног контакта важно је даље кретање одбрамбеног играча, у циљу
праћења и спречавања активности нападача.

Вежбе за обучавање изласка на нападача:

 зузимање дијагоналног одбрамбеног става у месту

 промена дијагоналног одбрамбеног става поскоком
 заузимање дијагоналног одбрамбеног става након кретања
 долазак до пасивног нападача ходањем, заузимање одговарајућег дијагоналног
одбрамбеног става (у зависности од шутерске руке нападача) и остваривање
контакта са нападачем (једна рука на руку нападача, а друга на тело)
 директан излазак на пасивног нападача, заузимање одговарајућег дијагоналног
става (у зависности од шутерске руке нападача) и остваривање контакта са
нападачем
 излазак на полуактивног нападача који је у лаганом кретању без намере
реализације
 излазак и остваривање контакта са активним нападачем који симулира покушај
реализације
 заустављање активног нападача у игри један на један

Планирање и програмирање рада школе рукомета 18

Дипломски рад Драгана Вераја

Обучавање избијања лопте при вођењу

Приликом избијања лопте током вођења, одбрамбени играч се труди да „неприметно“

приђе нападачу, најбоље од позади или у трчању поред њега, са стране руке којом води
лопту. Брзим завршним искораком ближе ноге у односу на лопту долази се у ниски
дијагонални став, из ког се лопта одузима нападачу истом руком у односу на искорачну
ногу и то у тренутку када се лопта одбија од тла. Лопта се одузима испруженом руком и
отвореним дланом у супротну страну, тако да се може прихватити другом руком и ставити
под контролу.

Вежбе за обучавање избијања лопте при вођењу:

 играчи су у паровима, држе се за исте руке, један играч води лопту, а други
покушава да је избије слободном руком, без превеликог кретања
 играчи су у паровима, држе се за супротне руке, један играч води лопту, а други
покушава да је избије слободном руком, после неког времена промена улога
 играчи су у паровима један преко пута другог, један играч води лопту, са обе руке,
наизменично, док други играч покушава да му је избије
 исти поступак као у претходној вежби само се играчи крећу на половини терена по
слободном избору док противник покушава да им избије лопту
 свако има своју лопту, играчи се крећу на половини терена и имају задатак да
неком од играча избију лопту, а да притом сачувају своју

Обучавање пресецања путање лопте

Овим елементом се долази у посед лопте тако што се извршава пресецање путање лопте
коју нападач упућује свом саиграчу. Из припремног, дијагоналног става се брзим и
изненадним кретањем улази у путању лопте, након чега се лопта зауставља дланом и
прстима испружене руке и тако ставља под контролу.

Вежбе за обучавање пресецања путање лопте:

 формира се круг од више играча који се додају лоптом у месту, а играч који је у
средини покушава да је пресече, када дође у посед лопте, играч мења место са
оним играчем који је направио грешку
 у тројкама, лагана кретња, додавање два играча док трећи покушава да одузме
лопту, после неког времена замена играча
 у трчању, додавање два играча на већој раздаљини, док трећи покушава да одузме
лопту

Планирање и програмирање рада школе рукомета 19

Дипломски рад Драгана Вераја

Обучавање блокирања лопте

Блокирање лопте је елемент којим одбрамбени играч зауставља шут нападача не

остварујући контакт са њим. Зависно од висине шутирања, разликујемо ниски, полувисоки
и високи блок. Успешност блока зависи од правовременог постављања одбрамбене
површине (руке и тело) на смер шутирања, правилности положаја тела и кретања играча у
блоку. У односу на висину упућивања шута, блок се може извршити једном или обема
рукама.

Вежбе за обучавање блокирања лопте

 упознавање играча са блокирањем лопте које се примењује у рукомету

 играчи изводе блокирање без лопте, при чему се обраћа пажња на искорак,
положај руку и положај тела
 одбрамбени играчи стоје испред нападача, који изводе шут и у моменту када се
избаци лопта заузимају став за блокирање. Цела вежба се изводи спорим
покретима
 играчи се налазе у паровима, један је нападач, а други одбрамбени играч. Нападач
шутира у подигнуте руке саиграча, како би се привикао на блокирање и јачину
удараца. Шутеви су у почетку слабији, а након тога све јачи

4.5.3. Вежбе за обучавање елемената технике игре са лоптом

Обучавање држања лопте

Држање лопте је један од основних елемената рукометне технике са лоптом и она зависи
од величине шаке. Лопта се може држати једном руком, са две руке и једном уз помоћ
друге руке. Држање лопте може бити натхватом, што представља држање лопте са горње
стране равномерно раширеним прстима који су целом својом дужином положени на
лопту. Битно је да се лопта чврсто држи прстима, док длан належе на њу чинећи простор
између лопте и шаке што мањим. Такође, држање лопте може бити и потхватом и оно
представља држање лопте са доње стране („одоздо“), тако да лопта својим обимом и
тежином належе на длан и раширене прсте једне руке.

Вежбе за обучавање држања лопте:

 играч самостално поставља лопту у руку

 преузимање лопте из једне у другу руку

Планирање и програмирање рада школе рукомета 20

Дипломски рад Драгана Вераја

 спуштање и подизање лопте са земље једном руком

 испуштање и хватање лопте истом руком док се још увек налази у ваздуху
 испуштање једном, а хватање лопте другом руком док је још у ваздуху
 замаси руком са лоптом у руци у свим правцима
 одбијање лопте од пода и хватање истом руком
 комбинације бацања лопте испод руке, иза леђа, преко главе, након окрета и
хватање лопте на различите начине
 један играч чврсто држи лопту једном руком, док други покушава да му је извуче 
иста вежба са две лопте

Обучавање вођења лопте

Вођење лопте је технички елемент који представља одбијање лопте од тла и може се
изводити у месту или кретању. Вођење лопте се изводи контролисано, равномерно
раширеним прстима који су опуштени, а сам конктакт са лоптом врши се искључиво
горњим деловима прстију, покретима у зглобу шаке, а затим и зглобу лакта и рамена.
Ангажованост више зглобова зависиће од висине вођења лопте, односно што је вођење
лопте на већој висини, то се и више зглобова руке укључује у покрет.

Вежбе вођења лопте у месту:

 вођење лопте у месту једном руком у висини кука (лева и десна)

 вођење лопте у месту јачом и слабијом руком
 вођење лопте у месту наизменичном променом руке (лева – десна)
 вођење лопте у месту променом висине вођења (ниско – високо) на знак тренера;
промена висине вођења се врши почучњем
 вођење лопте са променом висине вођења без гледања лопте
 вођење лопте у месту са променом руку уз наглашен рад ногу скипом
 вођење лопте са променом руке (кроз ноге, иза леђа)

Вежбе вођења лопте у кретању:

 вођење лопте у праволинијском кретању јачом и слабијом руком

 вођење лопте у праволинијском кретању наизменичном променом руку вођења
 вођење лопте променом начина кретања (кораци, скип, трчање, високо подигнута
колена, поскоци, итд.)
 вођење лопте у “слалому“ између равномерно распоређених сталака (или било
каквих маркера, столица, лопти, осталих рукометаша)
 вођење лопте у “слалому“ између неравномерно постављених сталака
 вођење лопте са наглом променом правца кретања

Планирање и програмирање рада школе рукомета 21

Дипломски рад Драгана Вераја

 тренер одређеним знаком (нпр. покретом руке) одређује правац кретања играча и
висину вођења лопте; погред играча право испред

Вежбе вођења лопте у паровима:

 вођење лопте “са противником“ (паром) који га прати и омета вођење

 вођење лопте “са противником“ који покушава да одузме лопту
 вођење лопте са циљем проласка одбрамбеног играча
 вођење лопте у означеном простору (9 метара, кошаркашки терен, половина
терена...) уз ометање од стране свог паратнера

Вежбе за усавршавање вођења лопте:

 вођење две лопте

 одбијање две лопте суручно и разноручно
 вођење једне лопте ниско, друге високо; промена висине вођењем

Обучавање додавања и хватања лопте

Додавање лопте је технички елемент рукометне игре који је константно заступљен. У

зависности од растојања између играча додавање може бити кратким и дугим замахом.
Додавање представља сарадњу лоптом између два играча. Свако додавање се може
извести у месту, кретању, скоку, а начин додавања може бити једном или са обе руке. У
зависности од путање лопте која се додаје, оно може бити праволинијско, параболично
или са одбијањем од тла. Битан предуслов у методици учења додавања је искорачни став
и он представља припремни положај. Труп је у благом засуку супротно од искорачне ноге
која је савијена у зглобу колена, а такав положај трупа доприноси лакшем довођењу лопте
у положај за избачај. У том положају лакат је савијен под углом од 90° и налази се у висини
рамена или мало изнад те тачке, док се шака са лоптом налази изнад висине главе. Друга
рука се налази у предручењу, у висини груди или браде, савијена у зглобу лакта под углом
од 90°.

Хватање лопте представља технички елемент којим играч долази у посед лопте и из њега
се даље могу вршити остали технички елементи као што су додавање, шутирање,
финтирање. Лопта се може хватати обема рукама, једном руком уз помоћ друге или само
једном руком. Постоје два начина хватања лопте са обе руке, а то су хватање натхватом и
потхватом.

Приликом хватања лопте натхватом, најважније је амортизовати упућену лопту, тачније

силу којом она делује на руке и управо због тога оне морају бити у предручењу, опуштене
и благо савијене у лактовима. Прсти су равномерно раширени, окренути на горе, док се

Планирање и програмирање рада школе рукомета 22

Дипломски рад Драгана Вераја

палчеви додирују и постављени су под углом од 45-90°, те се тако формира положај шака
који даје сигурност при хватању лопте.

Други начин хватања лопте са две руке је хватање лопте потхватом. У овом случају руке се
постављају тако да приликом хватања буду испод лопте. Опуштене су, благо савијене у
лактовима, са равномерно раширеним прстима усмереним на доле. Мали прсти обе руке
се међусобно додирују и постављени су под углом од 45-90°. Након што лопта дође у
контакт са шакама, долази до покрета амортизације лопте тако што се руке повлаче ка
телу, а лопта подиже до висине груди. Овај начин хватања лопте је карактеристичан за
лопте које су упућене у висини или испод колена.

Вежбе за обучавање додавања и хватања лопте:

 додавање са две руке (изнад главе, са груди, између ногу које су у широком
раскорачном ставу)
 додавање са две руке изнад главе отклоном трупа у леву и десну страну
 додавања вршити у различитим висинама, тако да се могу комбиновати и начини
хватања лопте (хватање једном руком, једном уз помоћ друге, ниско, полувисоко,
високо)
 у паровима - додавање лопте једном руком из паралелног става и хватање са две
руке у висини груди
 иста вежба, али се уводи скип
 иста вежба, али је при додавању став искорачни
 додавање и хватање у скипу уз смањење и повећање растојања
 додавање дугим замахом у паровима на растојању половине терена
 додавање дугим замахом у виду контранапада
 вежбе у тројкама и четворкама, може се мењати редослед додавања како се не би
увек додавало у исту страну
 додавање, а затим и трчање на место саиграча коме је додата лопта
 рукометна игра на два гола са посебно посвећеном пажњом додавањима и
хватањима

Обучавање шутирања

Шутирање подразумева упућивање лопте на гол са намером да се постигне погодак, а

њиме се завршава већина напада. Шутирање се обично реализује једном руком, а у
изузетни ситуацијама са обема рукама. Сваки шут се може извести из места, кретања,
окрета, скока или пада. Према месту извођења имамо шутеве са позиције спољног
нападача, са позиције кружног нападача (пивотмена) и са позиције крилног нападача.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 23

Дипломски рад Драгана Вераја

Шутирање се дели на:

 шутирање са тла (бочни и чеони шут)

 шутирање из скока (скок шут у даљ и вис)

Обучавање шутева са тла

Чеони шут је једна од варијанти основног шута са тла, али се изводи најчешће у пуном трку
са исте ноге у односу на руку којом се шутира (десна нога – десна рука). Као што је већ
истакнуто, изводи се из претходног кретања, а обично одбрамбени играчи и голман не
очекују да ће противник упутити шут без претходне припреме. Управо то је предност
оваквог начина шутирања.

Колено искорачне ноге је скоро испружено, док су раме и лакат руке у којој се налази
лопта у благом заручењу под углом од око 90°, као код додавања кратким замахом. Лакат
је у висини рамена. Из већ објашњеног положаја, избачај започиње наглим и енергичним
покретом трупа ка напред, наставља га раме, а завршавају лакат и шака у смеру бацања, а
све се изводи у истом ритму, без ремећења кретања (Форетић, 2007).

Бочни шут се изводи из претходног кретања које се може извести на више начина, а
називе су добили према начину на које је тело постављено у односу на правац кретања и
усмерености ка голу. Постоји 5 начина залета који рукометаши користе као припрему за
бочни шут: доножни, заножни, преножни, чеони са окретањем стопала и чеони без
окретања стопала.

Избачај се може извести на више начина. Један од њих је класичан приликом кога је рука
са лоптом у заручењу, у висини или изнад висине главе. Осим овог, лопта се ка голу може
упутити у висини бока, тако да је рука у тренутку избачаја паралелна са тлом. Шутеви са
тла су карактеристични за играче бековских позиција и користе се пре свега у позиционом
нападу.

Вежбе за обучавање чеоног шута:

 у паровима чеоно додавање (десна нога, десна рука) на 6 – 9 метара удаљености

 повећава се удаљеност и након додавања се наставља кретање
 ширина додавања је повећана до ширине терена – једно вођење, два или три
корака, додавање, наставак кретања
 иста вежба, додају се 2 до 3 вођења

Планирање и програмирање рада школе рукомета 24

Дипломски рад Драгана Вераја

 колона на 15 метара од гола, “трчкарање“ са вођењем и извођење чеоног шута на

гол уз прекид вођења на растојању од 10 метара од гола
 иста вежба, али се врши дупли пас са саиграчем који стоји на 9 метара од гола
 истрчавање контранапада са вођењем лопте и извођењем чеоног шута на гол
 након дугог додавања голмана, играч истрчава контранапад и изводи чеони шут на
гол

Вежбе за обучавање бочног шута:

 у паровима, по ширини терена, указати на сличност додавања дугим замахом;

додавање из места
 из искорака, а потом и сва три корака додавање у паровима
 додавање након доножног залета
 додавање након заножног залет
 додавање након преножног залета
 додавање након чеоног залета са окретањем стопала
 додавање након чеоног залета без окретања стопала
 колона, након најмање једног вођења шут на гол са удаљености од 9 метара (залет
доножни, заножни, преножни, чеони са и без окретања стопала)
 иста вежба, бочни шут након дуплог паса
 неколико “забадања“ и бочни шут на гол
 колона по средини гола, неометано извођење сваке врсте бочног шута на гол
 истој вежби се додаје у почетку пасиван, а потом и активан играч одбране који
играче омета блокирањем шута
 разне комбинације додавања (крило – бек, бек – средњи бек, итд.) и бочни шут на
гол

Обучавање скок шута

Шут из скока је најчешће примењиван начин шутирања у рукомету. Њега примењују

играчи на свим позицијама у игри. У рукометној игри се примењују скок шут у вис и скок
шут у даљ. Оба начина извођења скок шута одликује више фаза: залет, одскок, лет у коме
се изводи шут и доскок. У већини случајева скок се врши са ноге супротне од руке којом се
шутира (школска варијанта извођења), али се то може учинити и са исте ноге, као и
суножним одскоком.

Сврха скок шута у даљ је долазак ближе голу, односно стварање што боље позиције и
већег угла из кога би се угрозио противнички голман. Залет је веома битан, јер без доброг

Планирање и програмирање рада школе рукомета 25

Дипломски рад Драгана Вераја

залета, играч не може остварити добар и правовремени скок. Након два или три корака
залета од којих је претпоследњи нешто дужи, а последњи краћи, следи одскок који се
врши максимално у вис, а управо претходни залет највише утиче на даљину скока.
Одскочна нога је опружена, тело у засуку, а замајна нога испред тела. Лопта се доводи у
позицију за шут најчешће полукружно са стране (може и полукружно доле и горе). Лакат је
савијен под углом већим од 90°, док се слободна рука поставља испред тела ради
одржавања равнотеже у фази лета. У највишој тачки лета долази до опружања замајне
ноге, контракције трбушних мишића, а замахом руке и флексијом шаке следи избачај
лопте након чега следи доскок.

Скок шут у вис најчешће користе играчи на бековским позицијама, јер се њиме постиже
највиша тачка из које се може шутирати. Задатак играча на бековским позицијама је често
упућивање шута преко постављене одбрамбене зоне или блока противника. Одскок се
врши са ноге супротне од руке којом се шутира. Он мора бити брз и снажан, а у њему
активно учествује целокупна мускулатура играча. Претпоследњи корак залета је дужи, а
последњи нешто краћи. Одскочна нога је благо савијена у зглобу колена. Њено опружање
почиње у скочном зглобу, затим преко зглоба колена долази до зглоба кука. За то време
се замајна нога доводи напред и у страну, колено се подиже на горе чиме се поспешује
скок који следи. Истовремено, уз одвајање од тла, лопта која је била испред груди се
кружно доводи високо изнад главе. Труп је усправан, а испред њега се налази слободна
рука која даје додатну сигурност скок шуту (Форетић, 2007). Раме и рука са лоптом се
налазе у крајњем заручењу, слободна рука испред тела, труп бочно окренут ка голу,
замајна нога је високо подигнута и савијена у зглобу колена. На почетку избачаја лопте
долази до снажног ротирања трупа ка напред који прате раме, лакат, а затим и шака руке у
којој се налази лопта. У овом замаху активно учествују мишићи трбушног зида и леђа.
Истовремено са замахом руке, замајна нога врши снажан “трзај“ (опружање) на доле,
испод тела (Форетић, 2007). Последњу фазу чини доскок и први контакт са подлогом се по
правилу врши одскочном ногом, али се може доскочити и на обе ноге, у зависности од
ситуације. Доскок би требало да се догоди отприлике на истом месту одакле се вршио и
одскок.

Вежбе за обучавање скок шута у даљ:

 у паровима по ширини терена; довођење лопте у положај за избачај, пропињање

на прсте, замах замајном ногом, опружање и избачај
 иста вежба са скоком из места
 уводе се један, два или три корака пре скока и избачаја лопте
 након једног вођења, три корака и скок шут у даљ
 колона; након вођења са центра, скок шут у даљ са једног и другог крила

Планирање и програмирање рада школе рукомета 26

Дипломски рад Драгана Вераја

 скок шут у даљ након истрчаног контранапада и бачене лопте од стране голмана
 скок шут у даљ након финтирања
 укрштање са саиграчем, пролаз на 6 метара и скок шут у даљ

Вежбе за обучавање скок шута у вис:

 парови, растојање 7-8 метара, пропињање на прсте, трзај и опружање замајне ноге
и додавање
 додаје се скок у вис из места
 искорачни став, двокорак (дужи, па краћи корак), скок шут у вис и додавање
 иста вежба након једног вођења
 колона, иста вежба са скок шутом у вис са 9 метара
 вежбу поновити са позиција левог и десног бека
 скок шут у вис након неколико додавања (“забадања“) између бекова
 скок шут у вис након укрштања
 скок шут у вис преко постављеног блока
 шутирање на гол скок шутом у вис преко постављене препреке (нпр. усправно
постављена струњача)

Обучавање финтирања

Финта или варка је технички елемент који нападач примењује ради стицања временске
или просторне предности у односу на одбрамбеног играча који га чува. Свака финта
састоји из два дела:

 лажни (привидни) део који је максимално уверљив и наглашен како би противник

на њега реаговао
 стварни (извршни) део који је максимално брз и енергичан како би се створена
предност искористила

Обучавање једноструке финте у јачу страну

Финта се у почетку учи са почетним положајем у месту, а након савладавања технике и у

кретању. Код извођења првог корака потребно је да буде задовољено 5 параметара:

 растојање од противника је 1 – 1,2 метра

 дужина корака мора бити оптимална
 тежина тела пренета на искорачну ногу која је благо савијена у колену
 стопало је постављено равно напред
 положај трупа је усправан

Планирање и програмирање рада школе рукомета 27

Дипломски рад Драгана Вераја

Извршни део финте започиње снажним опружањем искорачне ноге и паралелним

одскоком са леве на десну ногу (за десноруке), чиме се тежина тела пребацује на другу
ногу. Потом следи искорак левом ногом равно напред чиме се врши пролаз у слободан
простор, а финта се завршава скок шутом.

Вежбе за обучавање једноструке финте:

 први део финте (контролисати 5 параметара)

 други део финте - одскок у страну и трећи корак (код финте у слабију страну,
вођење између другог и трећег корака)
 цела једнострука финта (у јачу и слабију страну)
 играч корача и на један метар удаљености прима лопту и ради финту (у обе стране)
 иста вежба са дуплим пасом
 иста вежба; након финте и скока, лопта се враћа пару, тј. одбрамбеном играчу
 дупли пас са трећим играчем, финте у обе стране и враћање лопте играчу од кога је
добијен пас
 колона играча на позицији бека; након дуплог паса са другим беком или крилом,
финта у јачу или слабију страну се ради на непомичном одбрамбеном играчу
 иста вежба, али је одбрамбени играч активан (својим постављањем и кретањем
омета нападача)

Обучавање једноструке финте у слабију страну

Једнострука финта у слабију страну започиње искораком десне ноге за десноруке и такође
се морају задовољити поменутих 5 параметара као и код првог корака једноструке финте у
јачу страну. Извршни део финте започиње снажним опружањем искорачне ноге и
паралелним одскоком са десне на леву ногу, са истовременим једним вођењем лопте
левом руком (даљом руком од противника). Након тога следе два корака (десном па
левом ногом) равно напред чиме се врши пролаз у слободан простор, а финта се завршава
скок шутом.

4.5.4. Основне вежбе у обучавању технике голмана

Обучавање основног става и кретања у њему

Основни став голмана је онај у коме голман проведе највећи део времена за време
тренинга и утакмице. То је оптималан положај тела, руку и ногу из кога голман може
најефикасније да изведе покрете у смислу одбране гола. Наведени став је раскорачни, а
ноге и стопала су у ширини кукова. Скочни, колени и карлични зглоб су благо повијени

Планирање и програмирање рада школе рукомета 28

Дипломски рад Драгана Вераја

тако да је тежиште тела на предњем делу стопала. Труп је усправан, а руке у одручењу
погрченом са шакама окренутим напред. Поглед је усмерен ка лопти.

 постављање у основни став, кретање на "празно" на голу докорачном техником од

једне до друге стативе по замишљеном полукругу 1-1,5 метара
 из основног става кретање на голу докорачном техником од једне до друге стативе
по замишљеном полукругу, заустављање на средини гола, провера става,
заустављање код једне и друге стативе и провера става
 кретање од једне до друге стативе, бржим темпом, докорачном техником, све
време обраћање пажње на став, положај руку и тела
 кретање голмана на голу у основном ставу у односу на додавање играча који су
постављени на 9 метара (играчи се прво додају по реду, а након неког времена без
редоследа)

Обучавање одбране гола од ниских лопти

Одбрана гола од ниских лопти подразумева да је лопта упућена на гол у доњи угао
ударајући у под или десетак сантиметара изнад. Одбрана гола од таквих лопти састоји се у
томе што голман из основног става најкраћим путем изведе искорак у страну тако да је
тежина тела на искорачној нози. Нога је тако постављена да је унутрашња страна стопала
окренута у правцу доласка лопте. Натколеница и потколеница затварају угао од 90° или
нешто већи. Труп је отклоном нагнут према искорачној нози, а рука на страни искорака
спуштене доле, испред ноге, тако да је лакат ослоњен на зглоб колена, а шака је мало
изнад стопала. Слободна рука је активна и налази се у одручењу.

 из основног става искораком заузети положај у коме је нога постављена тако да јој
је унутрашња страна стопала окренута у поље. Натколеница и потколеница
затварајау угао од 90°. Труп је нагнут према искорачној нози, а рука спуштена доле
испред ноге тако да је лакат ослоњен на зглоб колена, а шака мало изнад стопала
 понављати спуштање из основног става у описани положај, на "празно", више пута у
једну и другу страну
 са удаљености 4-5 метара шутирати у доњи угао, голман искораком и постављањем
руке заузима описани положај
 из чучња одбрана гола са искораком и постављањем руке, лопта се баца са
удаљине 4-5 метара
 из клека искораком и постављањем руке одбрана гола од ниских лопти са
удаљености 4-5 метара
 из поваљке, искораком и постављањем руке одбрана гола од ниских лопти
упућених са 6-7 метара
 одбрана гола шутирањем у серијама у даље углове наизменично

Планирање и програмирање рада школе рукомета 29

Дипломски рад Драгана Вераја

Обучавање одбране гола од полувисоких лопти

Одбрана гола од полувисоких лопти може да се изведе на два начина. Први је

постављањем руке полувисоко, испред лопте, а други је постављањем руке и исте ноге, с
тим што може бити да је одбрана изведена у скоку или да је једна нога на тлу. Техника
одбране гола од полувисоких лопти изводи се тако што голман из основног става
довођењем руке у одручење изводи испад у страну са које долази лопта тако да је тежина
тела на нози којом је изведен искорак. Шака је окренута у правцу доласка лопте. Други
начин, сигурнији и бољи је одбрана руком и ногом у страну. На овај начин голман
обезбеђује већу површину којом штити гол.

 постављање у основни став на средини гола и истовремено подизање једне ноге и

постављање руке у страну
 извођење описаног покрета из чучња
 извођење описаног покрета из седа, поваљке и клека
 одбрана полувисоких лопти из реалне ситуације, шутирања на гол

Обучавање одбране гола од високих лопти

Техника одбране високих лопти састоји се у томе да голман постави руке са окренутим
шакама у правцу доласка лопте. Ако је лопта упућена у угао тада голман прибегава
одскоку, али са супротне ноге од стране на коју је упућена лопта.

 хватање високих лопти са две руке, у једну па у другу страну

 скоком у једну и у другу страну хватање лопте са две руке
 одбијање лопти са две руке
 одбијање лопте са једном руком прво у једну па у другу страну
 из чучња, клека и поваљке, устајање, скок у једну и у другу страну и одбрана
високих лопти са једном и са две руке

Обучавање одбране гола са крилне позиције

Одбрана са крилне позиције разликује се по томе што је голман више ослоњен на ногу
која је ближа стативи, док је друга само спуштена на тле, мало повијена у зглобу колена,
спремна да брзо реагује. Труп је усправан и у малом засуку. Рука поред стативе је у
узручењу погрчено са шаком окренутом напред за брањење простора изнад главе, док је
друга рука у одручењу поред тела за одбрану полувисоких и високих лопти. Основна
карактеристика одбране са крилних позиција је праћење фазе лета играча од стране
голмана, његова корекција поставке и тек након тога одбрана упућеног шута.

 одбрана ниских лопти ногом са једне и друге стране

Планирање и програмирање рада школе рукомета 30

Дипломски рад Драгана Вераја

 одбрана полувисоких лопти ногом и руком са једне и друге стране

 одбрана високих лопти рукама
 одбрана лопти из шутирања у серијама

4.6. Организација рада и руковођење школом рукомета

Школа рукомета се организује у оквиру редовних активности клуба. Средства за рад школе
рукомета, обезбеђује се из следећих извора:

 чланарина
 добровољни прилози чланова и пријатеља клуба
 прилози и донације друштвених и приватних органа и организација
 прилози донатора
 прилози спонзора
 други приходи

За несметани тренажни процес, тј. извођење тренинга осим реквизита за тренирање,

потребно је обезбедити адекватан број термина у оквиру спортске сале, као и
алтернативну могућност коришћења отворених терена у летњем периоду. Такође била би
пожељна употреба базена, трим стазе, конференцијске сале за теоријска предавања,
видео анализу и разне састанке.

За све активности у оквиру школе рукомета, директно је одговоран директор школе

рукомета. Он брине о кадровским решењима, едукацији тренера, врши корекције у раду и
активно учествује у праћењу и развоју талената.

Актив тренера је скуп тренера чији је задатак да спроводи план и програм школе
рукомета, кроз тренажни процес. Тренер, у сарадњи са родитељима, има задатак да
квалитетно утиче у спортском развоју својих играча.

4.7. Тренер, родитељ, дете

“Спортски троугао” чине родитељ, тренер и дете. Он представља природни аспект

омладинског спорта. Односи између ова три елемента троугла не могу се избећи и зато је
улога тренера у контакту са родитељима веома важна за успех његовог спортског
програма. Сасвим је природно што су родитељи незаобилазни чинилац дечијег спорта, а
њихов допринос спортском развоју и позитивном спортском искуству детета огроман.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 31

Дипломски рад Драгана Вераја

Родитељи и тренери спадају међу најзначајније одрасле особе у животу сваког младог
спортисте. Њихова улога и одговорност у спортском и психолошком развоју младих
спортиста је огроман. He треба посебно напомињати да је циљ школе рукомета одрастање
у спортском духу, а не стварање великих резултата, који у овом периду одрастања стварају
превелик притисак на децу и родитеље.

4.7.1. Тренер - Играч

Тренирање младих спортиста представља веома сложену, изазовну и значајну стручну и

педагошку активност. Комуникација и међусобно разумевање од велике су важности како
за тренера, тако и за играча, шта више оне су темељ успешног рада. Управо из овог
разлога њихова комуникација не сме бити једносмерна. Тренер је важна особа у животу
младог спортисте и увек би требао да има позитиван утицај на његов лични и социјални
развој. Треба бити толерантан и благонаклон према специфичностима сваког појединца,
посебно према играчима са смањеним техничким и физичким могућностима. Због великог
утицаја тренера, деца се поистовећују са њима и донекле траже у њима „идола“. Зато
тренер треба да буде пажљив, срдачан, стрпљив, који верује у заједнички успех и рад и да
увек зрачи позитивном енергијом и оптимизмом.

4.7.2. Тренер - Родитељ

Родитељи и тренери спадају међу најзначајније одрасле особе у животу сваког младог
спортисте. Њихова улога и одговорност у спортском и психолошком развоју младих
спортиста је огроман из тих разлога морају да успоставе добру комуникацију која би била
усмерена на њихов развој и образовање а не на рукометну струку. Битна је усаглашеност
између тренера и родитеља ради успеха детета тј. екипе. Родитељ треба да се бави само
својим дететом и максималном мотивацијом без мешања у тренеров посао. Сваки тренер
треба да има чврст став кад су у питању родитељи и деца, без привилеговања деце, а
најмање због услуга родитеља тренеру, што често и представља основну препреку за
објективно сагледавање ситуације на терену.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 32

Дипломски рад Драгана Вераја

4.7.3. Родитељ - Дете

Да би дете на прави начин закорачило у свет спорта, пресудну улогу морају одиграти
родитељи. Њихова је мисија указати деци на правилан развојни пут и онда када то она још
нису сама способна учинити. Први корак је најважнији, поставе ли се родитељи према
спорту исправно, деца ће бити на најбољем путу да заволе спорт. Сваки родитељ је главни
ослонац свом детету и главна емоционална подршка. Њихов став према деци увек треба
да буде позитиван и да без обзира на резултат охрабрују дете. Однос родитеља према
спорту у периоду сазревања је најбитнији јер они својој деци представљају огледало њих
самих па тако деца покушавају да ископирају њихово понашање и ставове. Уколико им
родитељи наметну обавезу победе по сваку цену, па чак и фер плеја, онда спорт губи своју
васпитну улогу прихватања успеха и неуспеха као саставног дела живота.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 33

Дипломски рад Драгана Вераја

5. ЗАКЉУЧАК

Као што смо већ напоменули, спорт у савременом значењу је, организовани облик или
део физичке културе, чија се суштина састоји у специјалним такмичењима која треба да
обезбеде победника са циљем. Да би се циљ остварио мора се адекватно вежбати –
тренирати, при чему, нико не може за сада тачно одредити границе корисног или штетног
вежбања. Разноврсношћу тренинга и метода које се користе доприноси се не само
напретку на рукометном плану, већ и на различитим другим подручјима – развоју
личности, моторичких способности, навика итд. Победа је опет, неопходна ради
задовољења супер ега, славе, често материјалне користи а између осталих је и основни
мотив за даље упорно, напорно и систематско вежбање уз велика одрицања.

Из свега што смо навели у овом раду можемо истаћи следеће закључке:

Школа рукомета као васпитно образовна установа има задатак да на основу

званичних програма рада, адекватним методама и средствима, реализује постављене
циљеве и задатке. У школи рукомета деца се не уче само рукомету, већ се у њој образују и
остварују у ширем смислу.

У најмлађем узрасту највећи ефекат се постиже употребом игара, у почетку би

требало да се тренинзи организују тако да буду највише налик штафетним и другим
играма које деца најрађе прихватају. Потом се деца могу обучавати и другим елементима
игре.

Вежбање треба спроводити водећи рачуна о основним методским принципима; од

лакшег ка тежем, од познатог до непознатог, од простијег ка сложенијем. У обучавању
рукометне технике примењују се следећи методи: аналитички метод, синтетички метод ,
комплексни метод као и метод игре.

Очигледна је различитост циљева спорта у клубу, и спорта у школи рукомета. Спорт

води рачуна о резултату и негује оне појединце за које претпоставља да такав резултат
могу постићи. Школа рукомета је напротив, задужена да води рачуна о сваком играчу за
његов правилан психички и физички развој. Зато тренер - васпитач, има веома значајну
улогу у васпитању и образовању, спортиста, тј. целокупне омладине и спорта младих.
Дужност тренера је да што боље упозна сваког појединца, да на основу његових
способности и карактеристика за одређену спортску игру процени потенцијал детета и
укључи га у рад. Током рада тренер треба да води рачуна о карактеристикама узраста и да
примени адекватне тренажне утицаје, увек имајући на првом месту интересе својих
играча. Ако се спортске активности спроводе правилно, млади спортисти имају лепу шансу

Планирање и програмирање рада школе рукомета 34

Дипломски рад Драгана Вераја

да постану, ако не професионални спортисти, онда сигурно физички и психички здраве

особе спремне за будућа искушења.

Улога и одговорности родитеља и тренера младих спортиста су бројне, а њихов

утицај на спортски и лични развој младих спортиста је огроман. Потребно је бити добар
спортски родитељ и детету пружити оно најбоље из спорта, а тренери који их, осим што
обучавају спортску технику и тактику истовремено и васпитавају, мотивишу, инспиришу и
служе као узор за индетификацију.

Планирање и програмирање рада школе рукомета 35

Дипломски рад Драгана Вераја

6. ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

1. Бачанац, Љ., Лазаревић, Љ., Аруновић, Д. (1994). Карактеристике мотивације младих

југословенских спортиста за бављење спортом. Физичка култура

2. Бачанац, Љ. (2000). Психолошки аспекти рада са младим спортистима. Семинар

ватерполо тренера Војводине, Бечеј

3. Вишњић, Д., Јовановић, А., Милетић, К. (2004). Теорија и методика физичког

васпитања. Београд: СИА

4. Стефановић, Ђ., Јаковљевић, С., Јанковић, Н. (2010). Технологија припреме спортиста.

Београд: Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду

5. Доленец, И. и Звонарек, Н. (1999). Техника рукометне игре .Анатомија технике и

тактике рукометне игре. Национална и свеучилишна књижница, Загреб

6. Копривица, В. (2002). Основе спортског тренинга. Београд: Факултет физичке културе

7. Лазаревић, Љ. (1994). Психолошка припрема спортиста. Београд. Факултет физичке

културе

8. Rainer Martens, Robin S. Vealey and Damon Burton (1990). Competitive Anxiety in Sport.
Human Kinetics Europe

9. Попмихајлов, Д. (1984). Рукомет техника. Завод за Физичку културу Војводине, Нови

Сад

10. Покрајац, Б. (1998). Предавања са више тренерске школе. Београд. Факултет физичке
културе

11. Рогуљ, Н., Форетић, Н. (2007). Школа рукомета. Сплит: Знанствено – спортско друштво
Грифон

12. Томљановић, В., Малић, З. (1982). Рукомет: Теорија и пракса, Загреб: Спортска трибина

13. www.wikipedia.org

14. www.rkpartizan.rs

15. www.google.rs

Планирање и програмирање рада школе рукомета 36