Проф.

др Ема Миљковић
Филозофски факултет, Ниш

ПОСЕБНОСТИ ТУРСКОГ ЈЕЗИКА У ПРВИМ ПОПИСНИМ

ДЕФТЕРИМА СМЕДЕРЕВСКОГ САНЏАКА

Дефтери, турске пописне књиге, доста давно су привукли пажњу

истраживача, и постали незаобилазни историјски извори за проучавање
демографских и привредних прилика и друштвених односа у појединим
областима које су улазиле у састав Османског царства. 1 Њима су се, као
прворазредним историјским изворима, бавили многи оријенталисти, како код
нас, тако и у свету. Међутим, лингвистичка компонента дефтера била је скоро
потпуно запостављена, премда за то, није било научног оправдања. Постоји
велики број аргумената који се могу навести у прилог потребе да се дефтери
проуче са становишта лингвистике, или што представља најбољи приступ,
компаративно, и са становишта историографије и са становишта
лингвистике. Најважнији, и уједно најопштији аргумент који би се могао
навести у прилог компаративног приступа је чињеница да сваки језик, па
тако и језик на коме су сачињени дефтери, трпи протоком времена одређене
промене, које нису последица само унутрашњих законитости у његовом
развоју, већ и последица мењања историјских прилика.
Језичке промене изазване мењањем историјских околности
најизраженије су, или се пак најлакше уочавају, у сфери лексике. У случају
1
О дипломатичким својствима дефтера: Љ. Чолић, Османска дипломатика са
палеографијом, Београд 2005, 131-132; о дефтерима као изворима за националну
историју српског народа детаљније видети: Е. Миљковић-Бојанић, O значају
османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера
смедеревског санџака, Историјски часопис 49(2002), 2003, 123 – 138.
Османског царства, свако ново освајање обогаћивало је језик новим речима,
преузетим из језика народа чија је територија освојена. Нове речи најлакше
су продирале у језик администрације, која и да је хтела, није могла да нађе
одговарајуће термине у османском језику за све правне установе и предмете
материјалне културе у новоосвојеним крајевима. Усвајању нових речи
погодовала је и околност што је државна власт, поштујући једну од темељних
поставки феудалног друштва, да нешто што је постојало од давнина
заслужује да и даље постоји, задржавала у новноосвојеним областима многе
затечене правне установе и обичаје. Захваљујући томе, да се поиграмо
речима, баштинио је османски језик из српског реч баштина. Међутим,
усвајајући ову, и поред ње многе друге речи, административни језик
Османског царства, користио их је само у крајевима у којима су оне од
давнина биле познате и веома ретко из преносио у крајеве у којима раније
нису биле у употреби. Када се ово има у виду, као и чињеница да је Османско
царство у неким периодима свог постојања обухватало територије које су се
налазиле на три континента и биле насељене десецима различитих народа,
залагања за интердисциплинарни приступ постаје залагање за једини могући
приступ проучавању дефтера.
У овом раду биће учињен покушај да се са становништа лингвистике
проуче Браничевски дефтер из 14672. и Опширни дефтер Смедеревског
санџака из 1476. године3.

1. Правопис
Турски језик нема сопствено карактеристично писмо, као што је то случај
са неким другим језицима (арапски, кинески, руски). Османски турски је
користио арапско писмо, које није најпримереније његовим фонетским
особинама. Тако за неки фонем има више графема, док за неке друге фонеме
2
M. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987.
3
Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı
Arşivi (= ВВА). Tapu tahrir defterleri (= TTD), 16 (1476).
графеме недостају. Та непримереност се највише огледа у томе што турски
језик има осам вокала, а арапски познаје само три. Такође, у арапском писму
се кратки вокали уопште не бележе, већ се бележе само дуги, док у турском
језику таква подела вокала не постоји, тј. не постоје дуги вокали. Арапско
писмо не познаје велика и мала слова. 4 Ипак, због своје естетске вредности,
арапско писмо је у многоме допринело развоју османске уметности, јер је
уметност калиграфије доведена до савршенства.
Турски језик друге половине 15. века, који ће бити анализиран на
поменутим примерима, по периодизацији Ф. Тимурташа спада у период
староосманског језика.5 Међутим, како ови документи потичу са самог краја
15. века, језик на коме су настали носи у себи и неке одлике класичног
периода у развоју османског језика. То се највише огледа у коришћењу
арапских и персијских речи, које улазе у језик у 15. веку, када почиње
експанзија Османског царства.
Најпре ће бити приказане основне одлике правописа поменутог
периода на основу ова два пописа.6
а) У претходном излагању указано је на проблем бележења, односно
небележења вокала. У арапском језику постоје графичке ознаке за кратке
вокале, али се оне ретке бележе, углавном само у Курану да би се избегле
могуће различите интерпретације текста, и у новије време, у уџбеницима и
граматикама арапског језика. Како турски има осам вокала, њихово бележење
је неизбежно. Тако се вокали на почетку бележе као и у арапском уз помоћ
alifa који носи вокалску ознаку, а често се и за обележавање турских кратких
вокала користе арапска упутна слова за обележавање дужина. Вокали су у
првом слогу не бележе;
4
О својствима арапског писма детаљније: D. Tanasković, A. Mitrović, Gramatika
arapskog jezika, Beograd 2005, 15-20.
5
F. Timurtaş, Osmanli Türкçesine giriş, Istanbul 1983, 2.
6
Наведена правописна правила уочавају се у целини анализираних докумената,
тако да неће бити посебно навођене стране на којима се могу уочити поједини
примери.
 б) долази до продужавања вокала е;
в) имала случајева када се финитно слово jeto не бележи на крају оних
речи турског порекла које се завршавају на вокал и;
г) долази до продужавања вокала и;
д) има случајева да се не бележи арапско финитно женско t ‫ﺍﻟﺘﺄﺀ ﺍﻟﻤﺮﺑﻮﻄﺔ‬
које обележава вокале а или е на крају речи;
ђ) има случајева када се уместо финитног ‫ ﮫ‬нпр. бележи ‫( ﺄ‬нпр. уместо
‫ ﺳﮫ‬бележи се ‫) ﺳﺄ‬. Та појава се најчешће огледа у трећем лицу сингулара
кондиционала, мада има и других примера;
е) у неким персијским речима јавља ка графија vav која се не чита;
ж) у османском језику постојали је и слова које се назива kafi vavi, па
се тако у неким речима у старом језику јавља k, а у савременом v;
з) арапска едро слова се не понашају тако, већ се везују за наредни
графем, што даје одређене карактеристичне лигатуре.
Ниједно од наведених правила, због постојања мањег или већег броја
изузетака, нема апсолутну вредност. Честа је и појава да се једна реч пише на
два различита начина.
Основне правописне карактеристике које се јављају код славизама у
анализираном материјалу су следеће:
 уметање протетичког и;
 финитно о се пише најчешће са ‫ ﮫ‬, а ређе са ‫; ﺍو‬
 карактеристични завршеци словенских топонима овац, евац, овце,
по правилу се пишу –(y)ofçe, –(y)efçe.
Ове појаве су граничне, могу се сврстати и у правопис и у фонетику,
јер су последица небодобности труског фонетског система да прецизно
забележи карактеристичне словенске консонантске склопове.

2. Фонетика
 Фонетске особине староосманског језика су темељно истражене у
модерној османистици7, те ће у овом раду предмет наше анализе бити
углавном оне фонетске особине које су карактеристичне за анализиране
дефтере.8
а) У османском турском, као и у савременом језику, важио је закон
вокалне хармоније. Тај закон односио се само на речи турског порекла, а није
примењиван код речи страног порекла.
Овај закон се у потпуности примењује само у савременом језку, док су
у османском језику 15. и 16. века постојале одређене разлике од наведених
правила. Закон вокалне хармоније у погледу равних и округлих вокала није
увек био поштован, односно у неким речима затворени вокал следи иза
отвореног, па се, као што се види из ниже наведених примера, може говорити
о тенденцији „заокругљивања“ вокала9.
 Artuk уместо artik
 Içeru уместо içeri
 Kendu уместо kendi
 Giru уместо geri
Ова појава се уочава код следећих суфикса, који у језику поменутог
периода немају, као у савременом језику, четири, већ само две варијанте:
 Суфикс ip за грађење герундива јавља се само у варијантама up,
üp;
 Копула dir среће се само у варијантама dur, dür;
 Основа аориста ur, ür јавља се само у те две варијанте (без
варијанте ır, ir).

7
F. Timurtaş, nav. delo, 326-330.
8
Као и за правописна правила, неће бити посбено навођене стране извора где се
могу уочити наведени примери, јер су описана фонетска правила коезистентно
спроведена кроз целину анализираних докумената.
9
О овој појави детаљније: F. Timurtaş, nav. delo, 326.
  У османском језику у 3. лицу множине императива срећу се
само варијанта sun и sün;
 Каузативни суфикс среће се само у варијантама dur, dür;
 Суфикс за грађење пропартиципа јавља се само у варијанти duk,
dük;
 Посесивни суфикси за прво и друго лице једнине појављују се
само у варијантама um, üm, un, ün;
 Наставак за генетив јавља се само у варијантама un, ün;
 Наставци за грађење придева срећу се само у варијантама lu, lü,
suz, süz;
 Наставци за прошло време за прво и друго лице једнине и прво
лице множине јављају се у варијантама dum, düm, dun, dün, duk,
dük.
б) Неки наставци су имали равне вокале. То су наставци:
 Наставак ı, i;
 Посесив 3. лица једнине ı, i, sı, si;
 Упитна заменица mı, mi;
 Наставак за треће лице једнине прошлог времена dı, di;
 Наставак за прављење именица cı, ci;
 Наставак за наратив mış, miş;
 Наставак за друго лице једнине аориста sın, sin;
 Наставак за друго лице множине аориста sız, siz;
 Герундив на ınca, ince.
в) Релативно честа је појава да се у речима у којима се у савременом
језику јавља вокал e, у османском језику овог периода јавља вокал i.
г) Често се мешају гласови d и t.
д) У неким речима које су у османском почињале са k, данас се јавља
иницијално h.
 ђ) Нема појаве једначења по звучности:10
 Код наставка за локатив јављају се само варијанте da, de;
 Код наставка за аблатив јављају се само варијанте dan, den;
 Код наставка за прошло време јављају се варијанте dum, düm,
dun, dün, di, dı;
 Код суфикса за грађење пропартиципа јављају се варијанте duk,
dük;
 Код фактитивног суфикса за треће лице једнине јављају се
варијанте dur, dür.

3. Морфологија
Арапски елементи
Заступљеност арапских елемената у језику османске администрације 15. века
није велика, као што је то било у каснијим епохама. У овом периоду, наиме,
арапски елементи су тек почели да продиру у османски језик, те он њима
није преоптерећен. Арапски елементи се јављају искључиво у домену
лексике, док арапске конструкције уопште нису преузете. Речи се углавном
преузимају у истом значењу које имају у арапском језику. У анализираним
текстовима скоро да уопште нема померања значења арапске лексике, што је,
вероватно, последица чињенице да арапске речи тек улазе у османски језик и
још увек задржавају своја основна значења. У каснијим епохама, померања,
па чак и потпуне промене значења су честа појава. Графија такође у
потпуноси одговара графији у арапском, сем у случају речи које се
завршавају на „женско te“‫ ﺍﻟﺘﺄﺀ ﺍﻟﻤﺮﺑﻮﻄﺔ‬11. Наиме те речи су у османско пишу са
отвореним т на крају. Уз сваки помен султана, а врло често и уз помињање

10
Питање консонантске асимилације актуелно је и у модерном језику. Неки
савремени турски књижевници, као Сабахатин Али, нпр. никада је нису
примењивали. И данас међу турским лингвистима има оних који сматрају да
консонантску асимилацију треба изоставити.
11
Реч imet се у арапском пише  а у османском језику  .
великодостојника Царства, формуле благосиљања ( ар. du‛a, лат. salutatio) по
правилу су на арапском језику.
Такође је честа појава да је читав увод у дефтер написан на арапском
језику, што је случај и са Браничевским дефтером из 1467. године. То се
најпре може објаснити чињеницом да писар који је вршио попис на терену
није добро владао арапским језиком, међутим, увод у дефтер је вероватно
настајао касније, у Царској канцеларији при Високој Порти, при чему га је
писао неко ко је имао изврсно образовање и добро знање арапског језика. 12
Сви арапски елементи који се срећу у анализираним текстовима имају
једнака морфолошка својства као и у савременом арапском језику, па ће они
овде бити само таксативно наведени: масдар, партиципи, арапски бројеви,
предлози, односни придеви.

Персијски елементи
Најјачи утицај персијског на османски језик осећа се у домену лексике.
Из овог индоеврописког језика ушле су у османски језик бројне лексеме,
највећим делом именице и придеви. Али, тај утицај се пред крај 15. века још
није осећао тако снажно. Као што је случај и са арапским елементима,
персијски елементи у овом периоду развоја османског језика тек су почели да
продиру. У анализираним текстовима нема много персијских лексема, као ни
морфолошких и синтаксичких елемената. Срећу се само, и то ретко,
персијски предлози, као и партицип активни и пасивни. Доста ретко се
употребљавају персијски глаголски облици. Ретко се јављају и персијске
сложенице, као што је ẖarâcgüzâr, нпр. Има случајева када персијска реч
добије турски наставак за грађење речи, затим персијски плурал.
Најзначајнија и најраспрострањенија конструкција из персијског
језика која је ушла у османски свакако је персијски изафет, који има изузетно

12
Како је Смедеревски дефтер из 1476. године оштећен, недостају његове уводне
стране, а тиме и подаци о писару.
важну улогу у османском језичком систему. У анализираним текстовима
јављају се следећи персијски елементи: предлози, партиципи, персијски
изафет, персијска множина, свеза ki.

Турски елементи
Турски језик чини основу, костур османског језичког система и могло би
се рећи да су све основне граматичке категорије у овом језику управо турске.
Ретки су случајеви да је нека граматичка категорија у целини преузета из
арапског или персијског језика, а да се уопште не јавља њој подударна турска
категорија. Чак и када се говори о изафету – генитивној вези, не може се
искључиво тврдити да се у османском језику 15. века, у анализираном
корпусу, јавља само персијски облик изафета. Турски је заиста ређи, али је
ипак у употреби. У овом прегледу ће бити наведени само они турски
елементи који се јављају у анализираним текстовима. Сама природа ових
тестова сужава преглед на основне категорије, јер је ту реч о канцеларијском
језику, једноставног стила, и у већини случајева, кратких реченица. У
анализираним текстовима јављају се следеће турске граматичке категорије:
партиципи, пропартиципи, герундици, глаголска времена, именице,
заменице, кондиционал, инфинитив, императив, оптатив, пасив, аналитичке
глаголске форме, број, падежи, постпозиције. Све побројане форме имају
исте морфолошке карактеристике као и у савременом турском језику, а о
синтаксичким посебностима биће речи у наредном одељку.

4. Синтакса
Природа анализираних текстова утицала је на специфичности синтаксе,
која се разликује од синтаксе других османских текстова исте епохе, а
нарочито од синтаксе савременог турског језика. Наиме, канцеларијски
карактер анализираних текстова наметнуо је нека синтаксичка правила која
се не могу применити на друге врсте текстова. Дефтере су састављали
писари, којима често ни турски, а ни персијки и арапски језик нису били
матерњи, јер су обично били пореклом са оног подручја које је пописивано.
Синтаксичка својства партиципа, пропартиципа, герундива и глаголских
времена иста су као и у савременом турском језику, па ће у овом раду пажња
бити посвећена оним синтаксичким карактеристикама које су својствене
само дефтерима.

Карактеристични реченични склопови

Језик османске администрације имао је неке своје карактеристике
несвојствене другим језичким жанровима. По својој природи, он није трпео
китњасте, дуге конструкције, већ је настојао да искаже суштину са што мање
речи. Такође, у језику администрације се јављају неки реченични склопови,
који буквално преведини скоро да немају значење, али као део језика
администрације, то су врло јасне формуле. За разумевање тих формула
неопходно је познавати суштину документа који се проучава, његов начин
настајања и намену. У белешкама са стране дефтера, које су настале
накнадно, јављају се ниже наведени реченични склопови.

а) ẖâric ez defter
Конструкција се састоји од арапског партиципа презента ẖâric који значи
онај који излази, персијског предлога ez, који има аблативно значење и
речи defter. Буквалан превод је изван дефтера, а белешка има значење да
село или мезра на коју се односи није била уписана у претходном попису.
б) timâra emr oldu
Конструкција се састоји од сложеног глагола emr olmak у коме је први део
арапски масдар, а други турски помоћни глагол olmak и речи timâr у
дативу. Њено значење казује да субјекат на који се односи бива подведен
под тимар, тј. да су му одузете раније повластице које је уживао и да
постаје рајетин.
 в) defter ‛arż olunacak
Конструкција се састоји од сложеног глагола ‛arż, olmak, у коме је први
део такође арапски масдар, а други турски помоћни глагол olmak и речи
defter у номинативу. Ова конструкција се преводи са када дефтер буде
поднет на Високу Порту, иако у османској реченици нема индиректног
објекта Висока Порта, већ само наводи „када дефтер буде поднет“. Овај
индиректан објекат се мора додати због правилнијег разумевања текста, а
о тачности тог превода сведоче документа у којима се наводи како је
настајао дефтер.13
г) her yil eşer
Ова конструкција се преводе сваке године иде у поход. Око тачности
превода нема спора, али би реченица свакако била јаснија када би писало
her yil sefere eşer, јер глагол eşmek значи јахати, ићи, тако да буквалан
превод опет није могућ. Исто значење има и конструкција nöbetçe eşerler
– иду на смену у поход.
д) aṣîldaki yerde
Најтачнији превод ове синтагме је место на коме је записана (воденица) у
претходном попису. Придев aṣîl у значењу прошли, претходни
употребљен је у именичкој функцији као скраћена форма синтагме aṣîl
defter – претходни попис.
ђ) ẖâli üzere, ẖâli yatûr
И ова синтагме мора да се развије при превођењу, па иако не дослован,
њен најтачнији превод гласи: остале су празне, као што су и биле (односи
се на три мезре).
е) ‛ulûfe yerler

13
Опширније о прописима за спровођење пописа видети: D. Bojanić, Turski zakoni i
zakonski propisi iz XV i XVI veka za Smederevsku, Kruševački i Vidinsku oblast,
Beograd 1974, 77; I. Beldiceanu-Steinherr, N. Beldiceanu, Réglement ottoman
concernant le recensement (première moitié du Xvème siècle), Südostforshungen
XXXVII, München 1978, 1-40.
 Синтагма се састоји од арапске речи ‛ulûfe (плата) и турског глагола
yemek чије је основно значење јести. Синтагма се преводи са примају
плате.
ж) Küçük Seydi timâr erine bâ berât taṣarruf etmediği mevḳûftan mezkûre
verildi.14
Да би ова реченица, која се иначе односи на село Бановце у Пеку, била
јаснија и могућа за превод, неопходне су неке допуне. Да су написани сви
елементи неопходни за превођење једне овакве реченице, она би гласила:
Küçük Seydi timâr erine [yazıldı idi] bâ berât taṣarruf etmediği [için mevḳûfa
verildi] mevḳûftan mezkûre verildi.
Дакле, ова реченица у преводу гласи:
Било је уписано тимарнику Кучук Сејдији, пошто он није поседовао
берат, дато је у мевкуфат [секвестар], а затим је из мевкуфата дао
поменутом.
з) ḳarye-i Dolna Kamaniçe tabi‛- i Sivrice Ḥiṣār timâr-i mezkûr Tatâr Murâd
nâm timâr erile mezkûre müşterek virilmiş mezbûr Murād nesne ḥâṣil olmaz
deyu yazdırmamışdı ba‛de mezkûr çeri bāşi Aḥmed üç yüz akçe olur üzerine
ḳayd edun demeğile ḳayd oldu.15
Ова реченица у преводу гласи:
Село Доња Каменица, била је додељена заједнички тимарнику по имену
Татар Мурат и поменутом [черибаши] заједнички. Споменути Мурат
није дао да се на њега запише [у дефтеру] рекавши да [то село] неће
дати никакав приход, а затим је поменути черибаша Ахмед рекао:
„Приход ће бити 300 акчи и уведите у дефтер на мене.“ Тако је и
уписано.

14
BBA, TTD 16 (1476), 323.
15
Исто, 276.
 Изостављање глагола на крају реченице
Изостављање глагола на крају реченице последица је канцаларијске
природе анализираних текстова. Глагол је изостављен на крају оних
реченица, где се из претходног излагања могло наслутити којим би глаголом
та реченица требало да се заврши. Типичан пример је следећа реченица:
ḳariye-i Kostāyniçe derbend köy dir. Derbend ‛adet üzere neferden nefere
onār akçe ve evden eve lukna buğdāy verirdir Edirne kilesiyle altı kile olurmuş
bâğdan büçük medre şîre.16
Из контекста је могуће уочити да би на крају ове реченице требало да
стоји глагол vermek, па је и без финитног глагола њен тачан превод могућ.
Исто случај је и са белешком: Bir değirmen vârmış ẖarâb.
По синтаксичким правилима турског језика, овде недостаје копула dir,
али је као и у претходном примеру, и без ње тачан превод могућ.
Поставља се питање у којој је мери то одлика османског језика овог
периода, а у којој, пак, утицај словенских језика, којима је овакво изражавање
јако блиско.

Синтакстички облици неких арапских елемената

а) Маздар ta‛lluḳ се јавља у придевској функцији, са истим значењем које
има и партицип активни истог глагола müte‛aliḳ. Конструкцију типа
Braniçevoya ta‛lluḳ köy – село које припада Браничеву, могуће је изразити и
као Braniçevoya müte‛aliḳ köy. Иако су у питању два различита морфолошка
облика, превод се не разликује.
б) Најтачнији превод глагола taṣarrafa, yataṣarrafu је имати на
располагању, уживати право на. Иако се он најчешће преводи са
поседовати, то није прави превод јер тимарници нису у пуном смислу
поседовали земљишна добра, већ су са њима само располагали. Масдар
16
Исто, 257.
taṣarruf се јавља у конструкцији taṣarrufunda, дакле у локативу и са
посвојним суфиксом 3. лица сингулара и значи да одређена особа има право
располагања објектом на који се конструкција односи.

***

У овом раду обрађене су основне лингвистичке карактеристике

анализираних извора. Анализом Браничевског дефтера из 1467. године и
Опширног дефтера Смедеревског санџака из 1476. године, уочене су следеће
главне карактеристике ових првих сачуваних пописа за смедеревску област:
- правописне норме нису чврсто утврђене;
- арапски и персијску елементи су слабо заступљени;
- за правилно разумевање специфичних реченичних склопова
неопходно је познавати шире историјске околности и начин настајања
дефтера.
У овој фази истраживања, свака генерализација била би претенциозна
и научно немогућа. Тек када буде обрађен читав низ сачуваних дефтра за
Смедервску област, моћи ће да се стекне јаснија слика и да се изведу општији
закључци о посебностима турског језика у пописним дефтерима.
 Ема Миљковић

ПОСЕБНОСТИ ТУРСКОГ ЈЕЗИКА У ПРВИМ ПОПИСНИМ

ДЕФТЕРИМА СМЕДЕРЕВСКОГ САНЏАКА
(Резиме)

У овом раду обрађене су основне лингвистичке карактеристике

анализираних извора. Анализом Браничевског дефтера из 1467. године и
Опширног дефтера Смедеревског санџака из 1476. године, уочене су следеће
главне карактеристике ових првих сачуваних пописа за смедеревску област:
- правописне норме нису чврсто утврђене;
- арапски и персијску елементи су слабо заступљени;
- за правилно разумевање специфичних реченичних склопова
неопходно је познавати шире историјске околности и начин настајања
дефтера.
У овој фази истраживања, свака генерализација била би претенциозна
и научно немогућа. Тек када буде обрађен читав низ сачуваних дефтра за
Смедервску област, моћи ће да се стекне јаснија слика и да се изведу општији
закључци о посебностима турског језика у пописним дефтерима.