UŽICE NEKAD I SAD

Užice u obnovljenoj Srbiji

Oslobođenje grada 1862.

Oslobođenje grada 1862.

dr Vladimir Macura

Do 1862. godine u Užicu je živelo muslimansko stanovništvo, čiji je oslonac bio

užički grad na visokom stenovitom grebenu iznad reke Đetinje. Broj muslimama se kretao od
3.000 sa 689 kuća do 3.695 stanovnika sa 723 doma. Međutim, turska, varoš, ekonomski
izolovana od zaleđa, sa slabim i stalno sužavanim vezama sa Bosnom, bila je osuđena na
privrednu propast. Srpske vlasti kontrolišu granične prelaze u Mokroj Gori, Bajinoj Bašti, na
Javoru i Uvcu, pooštravaju karantinski režim. Savremeni putopisci uočili su ekonomsko
propadanje muslimanskog stanovništva. Tako Felidž Kanitz, pored ostalog, piše: “Žalosno je
bilo stanje u kome su se nalazile turske građevine sa halama i stubovima od lepog peščara. U
pukotinama zgrada bujala je čitava flora povijuša.” Englez A.A. Paton govori o raspoloženju
muslimanskog stanovništva, zapaža da se u Užicu ne čuje turska pesma i da se sve ređe udara
u dugačke šarkije i tambure. Dopisnik Srpskih novina dopunjava ova zapažanja: “Užice je
nečisto, zaudara miris katrana i štavljenih koža. Turske zgrade su mahom u ruševinama,
čekaju najmanji vetar da polete majci zemlji”.
Mlada građanska klasa nije mogla da razvije poslovnu delatnosti, da stvori
jedinstveno privredno područje u gradu, da “ubrza iseljenje muslimana iz varoši. Još na
Svetoandrijskoj skupštini 1858. godine užički poslanici vrše pritisak na vladu da hitno reši
pitanje daljeg opstanka Turaka u Užicu. I pripreme za Preobražensku skupštinu 1861. godine
teku u intenzivnoj nacionalnoj propagandi. U toku zasedanja narodnog predstavništva
pročitana je beseda užičkih “deputaraca”, koje predvodi poslanik Užica Ilija Narandžić. U
dokumentu stoji :
“U zemlji, skupocenom krvlju očeva naši natopljenoj, svuda sloboda niče, procveta,
samo to za nas, po nesreći, kazati ne možemo. Gnusni upljuvak varvarskog dušmana,
hrišćansko srce okružio našeg bezakonjima svojim razdire. Iljadama najprezriteljniji
zločinstava, od koji bi se i ljudožderi grozili, navesti se mogu, pa da se broj nanešeni nam zla
jošt i ne načne. Divlji fanatizam, otimanja i nasilja, ubijanja, životom zadanuto smestište
najpaklenijeg nepoštenja, to je Turčin Užičanin, Sokoljanin. Život i imanje gotovi smo
žrtvovati, da dušu od pravedne dečje kletve spasemo, što joj imovinu dedovsku krvlju
kupljenu ne sačuvasmo...”
Na predlog kneza Mihaila, a u vezi s problemom opstanka turskih garnizona u
srpskim gradovima, Preobraženska skupština je donela odluku o osnivanju narodne vojske,
što je predstavljalo značajan događaj za izgradnju srpske države i njeno osamostaljenje od
Turske. Užičani su oduševljeno prihvatili ovu skupštinsku rezoluciju, što su i potvrdili
prilikom posete kneza Mihaila gradu na Đetinji krajem avgusta 1861. godine.
Početkom 1862. godine zaoštravaju se politički odnosi između Srbije i Turske,
javljaju se sukobi između srpskog i muslimanskog stanovništva. Događaji dobijaju
neočekivane tokove i zabrinjavajuće ishode.
Prisustvo muslimana i turskog garnizona u Užicu unosi sve veći nemir i strah među
srpsko stanovništvo. Naoružani Turci “zalaze” u srpski doe čaršije, “tumaraju i razna
zloupotreblenija i zamešateljstva čine, skaradne pesme pevaju”, iz pušaka “biju nišane”.
Posenbo koriste pazarne dane da izazivaju incidente i napadaju na “mirne i dobre žitelje”, a i
“same vlasti izazivaju”. Prvi veći sukobi počeli su 9.maja. Grupa muslimana na čelu sa
braćom Kapetanovićima “napastovali” su na Dovarju dva srpska deteta koja su išla u školu,
Milosava i Marka Popića. Zatim su “teško isprebijali” Vasilija Drobnjakovića, koji je išao iz

multisoft.rs 1
 UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Oslobođenje grada 1862.

Kruščice u Užice. Posle ovoga teškog incidenta, “Turci su se razišli po brdima, pucaju iz
pušaka, naše ljude draže i izazivaju na odgovor i osvetu”. “Varoš je bila kao na kremenu.
Svakoga časa očekivalo se da bukene požar, ili da zagrmi pucanj.”
Sutradan, 10. maja, na Pašinovcu kod varoškog groblja, Avdo Rčinović je bez
ikakvog razloga tukao grupu srpske dece. Tom prilikom teže je povređen sedmogodišnji
Rista, sin Ilije Dragićevića.
Kada je izgledalo da se stanje u Užicu popravilo, sredinom maja počeli su novi
muslimanski ispadi. Na ulazu u čaršiju, na Lipi kod mosta, “četri Turčina” napala su nekoliko
seljaka iz Severova: Đorđa i Milana Aleksića, Jovana Draškovića, Jovana Radovića i
Gligorija Avakumovića; počeli su ih “ispitivati, zadirkivati, pa najposle napastovati i
zadržavati od daljeg puta”.
Posle bombardovanja Beograda, 5. juna, učestala su trvenja u Užicu. U zvaničnom
izveštaju okružnog načelnika Petra StojkoviĆa 7. juna stoji: “Turci ovdašnji skloniše se u
grad i oko grada i minuvše noći zauzeše glavni drum za Bosnu i u Bajinu Baštu, te presekoše
slobodan saobraćaj, što naše žitelje odveć obespokojava.” Sadržina telegrama od 10. juna još
više je zabrinula srpsku vladu: “Saliju Lazovića, Turčina ovdašnjeg, ubiše juče kod Požege
Arsa Nedeljković, Vasa Lučić i Nikola Maksimović iz Požege”. O nestabilnom stalju govori i
novinarski reporter Vidovdana. Njega zabrinjavaju česti požari u varoši: “U poslednje vreme
počeše /Turci/ skoro svaku noć paliti po neku kuću i zgradu po brdima oko Užica.”
Sem toga, iz Užica su u Beograd stizali izveštaji o koncentrisanju turske vojske na
granici pored Drine, u Višegradu, Sjenici, Novoj Varoši i Tuzli. Turska neredovna vojska
/bašibozuk/ potpaljivala je svakodnevnim ispadima izazivačku strast užičkih muslimana.
Načelnik sreza zlatiborskog javljao je Okružnom načelstvu u Užicu: “Turci su prešli preko
granice i napali Jablanicu, Sjeništa i Dobroselicu.” Duž suvozemne granice, od karaule Štule
u Jagoštici, preko Dikave do Zapoljine karaule u Zaovinama, Turci su palili šume, izazivali
požare, “da ne bi srpske čete u njima kriti se mogle, ako bi prešle u Bosnu.”
Srpsko Užice se spremalo za poslednju borbu s Turcima. U toku leta 1862. godine u
celom okrugu izvršena je mobilizacija, počelo je uvežbavanje u celom okrugu izvršena je
mobilizacija, počelo je uvežbavanje narodne vojske. Okružni načelnik Petar Stojković uputio
je 2. jula poverljiv akt načelniku sreza požeškog Iliji Štuloviću; u njemu zahteva da se u
Užice pošalje izvestan broj “momaka ni mlađi od 20 godina, ni stariji od 32 godine,
najizdržljiviji i iz najzadružniji kuća.” Očigledno je da je srpska lokalna vlast postavljala
hitne zahteve sreskim starešinama zbog naglog pogoršanja odnosa s Turcima. Seoski kmetovi
su svakodnevno kontrolisali vojne vežbe naoružanog naroda i obezbeđenje narodnih vojnika
barutom i kremenjem. Kapetani artiljerije Tihomir Nikolić i Petar Resimić obilazili su sreska
mesta, davali uputstva za obuku narodne vojske i rukovanje oružjem. U jednoj naredbi
poslatoj iz Užica 11. jula kategorički se zahteva od lokalnih starešina “da oružje što je u
narodu, tako održavaju da bi se po potrebi upotrebiti moglo”.
Dramatični događaji u Srbiji zabrinuli su velike sile i poremetili političku ravnotežu
na Balkanu. Desetog jula počela je u Kanlidži međunarodna konferencija na kojoj su glavnu
reč imali diplomati Engleske, Francuske, Rusije i Austrije. Rusija i Francuska vršile su
pritisak na Portu da iseli svoje garnizone iz srpskih gradova, a Engleska i Austrija su davale
podršku turskoj vladi. Kolebljiv stav konferencije u početku rada zabrinuo je srpsku vladu.
Na sednici Ministarskog saveta 9. avgusta konstatovano je: “Po dosadašnjim izgledima od
delanja konferencije carigradske ne može se očekivati da se na miran način više od Porte
dobiti može, osim da se shodno hatišerifima, svi muslimani iz unutrašnjosti Srbije isele, i da
oni, koji tu ostanu pod jurisdikiju srpsku podpadnu, da se dalje gradovi Užice i Soko, a može
biti i Šabac sruše.”

multisoft.rs 2
 UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Oslobođenje grada 1862.

Dok su političari za zelenim stolom u Kanlidži od jula do septembra rešavali pitanje

odnosa između Srbije i Turske, a vojnici bili u stalnoj pripravnosti, Užice je sve više davalo
sliku vojnog logora. Njegove sokake zatvorili su šančevi i rovovi. Patrole su se pojačavale,
straže udvajale. Ujutru 15. jula naoružani Turci zauzeli su borbene položaje u privatnim i
javnim zgradama, pa i “u polju su uzeli neka mesta”. U jednom aktu Okružnog načelstva
stoji: “Srbi su na oprezu da ne udare Turci na nji. Preobrtili su svoje stanove, kafane i kapije
u vojničke stražare, danju i noću stoje pod oružjem.”
Pošto je vojna i politička situacija na granici prema Bosni i Hercegovini i
Novopazarskom sandžaku bila sve gora, srpska vlada jula 1862. postavlja za graničnog
komandanta na tom području jednog od svojih najboljih oficira Ranka Alimpića. Pod
njegovom komandom nalazio se i okrug užički. Njemu su podnosili izveštaje i davali vojna
obaveštenja Milojko Lešjanin i Kosta Protić. Za relativno kratko vreme granica prema Užicu
obezbeđena je mnogim karaulama: od Zaovina do Jagoštice bilo je 5 karaula, u srezu
zlatiborskom 13, i u srezu ariljskom 9 utvrđenja.
Sve mere predostrožnosti i krajnje uzdržljiv stav Srba nisu obuzdali muslimane u
Užicu. Alija Čaušević i Memed Asan sa isukanim noževima “trčeći i vrišteći sokakom pored
Đetinje” pregazili su konjima kod Careve ćuprije, “na sred druma” Martu, ženu Filipa
Dedovića, i povredili nekoliko srpske dece, 20. avgusta. Najzad, uveče između 24. i 25.
avgusta, naoružani nizami pripucali su na srpsku stražu kod Kasapčića mosta. Povodom toga
predstavnici srpske vlasti nastojali su da razgovaraju sa turskim komandantom, ali im to nije
pošlo za rukom. Umesto odgovora, rečeno je sa nadležne strane da turska vlast nije u stanju
“bezuzdanost svoji ljudi savladati.”

Užice, oko 1862

Srpska narodna vojska juriša pored Kasapčića mosta.
(Istorijski arhiv - Užice)

Stanovništvo Užica živelo je u strahu, pritisnuto iščekivanjem. Dućani i ćepenci na

magazama bili su zatvoreni. i Srbi i muslimani osećali su opasnost od požara i sukoba širih
razmera. Zaista, oko 9 sati uveče 25. avgusta, prvo na Terazijama, zatim ispod grada,
blesnule su lučeve buktinje. Odmah zatim plamen je obuzeo jednu muslimansku kuću, brzo
se proširio oko brvnara, počeo da “guta” sokake i plotove. Dim, varnice i vatra ubrzo su
zahvatili i srpski deo varoši do Lipe i Dovarja. “Za kratko vreme iznad Užica se valjala reka
od plamena, proždirući sve kuda dopre.” Narod je bespomoćno vikao i bežao. Dopisnik
multisoft.rs 3
 UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Oslobođenje grada 1862.

Vidovdana javio je redakciji da je palmen prvo izbio iz muslimanskih kuća, koje su bile
vlasništvo fočanskih nožara i u kući Mustaj-bega Škiljića.
Savremenik Miladin Radović kaže: “Gledao sam onaj palmen iz Tatinca, slušao sam
onaj prasak i padanje kuća. Vatra je bila, čini mi se, u nebo udarila, najmanju iglu mogao bi
naći u svoj okolini Užica. Kad se zapali dućan đe ima baruta, a bilo ig je mlogo, prosto je
strašno slušati onu prasku, samo se lomi, samo puca”. “Vatra bešnjaše tako užasno,
potpomognuta još i jakim vetrom, da proguta svu varoš od pijace počevši na sve četiri strane.
A prvo je počela na sredini onoga sokaka, gde se sva trgovina smeštena nalazi. Nije ovaj
požar ni turska imanja mimoišao, jer i njiovi je kuća i dućana sa espapom pogorelo.”
Događaji u Beogradu i odluke konferencije u Kanlidži bili su neposredan povod
sukobima u Užicu. Jovan Ristić kaže da se požar u Užicu pojavio četiri dana posle
potpisivanja protokola u Kanlidži o iseljenju muslimana iz Užica i Sokola. On piše:
“Podozrenje je palo na Turke da su bili izazivači, jer oni su i svoje kuće palili, a Srbima
smetali da požar rage, po svoj prilici u nameri da, kao što sam ja Ali-paši objašnjavao, žrtvuju
varoš, koju im je prestojalo napustiti.” U istom smislu govori i Nil Popov ističući da su Turci
“uzrujani glasovima o njihovom iseljenju”, posle bombardovanja Beograda zapalili Užice.
Međutim, po svoj prilici, Užice su zapalili Srbi. To potvrđuju svedočanstva
savremenika: Miladina Radovića, kafedžije, Sretena Petrovića, kujundžije, Vukadina
Kajmačića, duvandžije, Miloša Lojanice, trgovca, i Danila Karadžića, kovača. Najuverljiviji
je Vukadin Kajmačić: “Bio je to požar kakav u svome životu nikad nisam video. Poznavao
sam i čoveka, koji je Užice zapalio. Zvao se Jakov Dragović. Tamo gde je sada Tkačka
radionica, bio je onda sokačić. U tom sokaku ondašnje čibukdžije držale su radnje
čibukdžinice. Strugotina i ostali drveni predmeti bacani su iza tih radionica. Dvadeset sedmog
avgusta /Treba 25.avgusta - pr. SI/ 1862. godine, Jakov Dragović baci žišku u jednu od tih
strugotina. Ubrzo su sve radnje bile u plamenu. Usled jakog vetra požar se brzo preneo na
ostalu varoš. Dragović je zapalio varoš, tako se bar priča, ne po svom ćefu, već po naređenju
odozgo. Inače po zanimanju bio je pandur.”
Ljuba Stojanović izričito navodi da su požar “stvorili sami Srbi boreći se sa Turcima”.
Njegovo mišljenje dopunjuje Mirko Popović, koji veli da je “1862. godine inscenirana
pobuna sa požarom u srpskom kraju, koji je obuhvatio i turski kraj, te je gotovo cela čaršija
izgorela.”
Ako se imaju u vidu političke teškoće na koje je nailazila carigradska konferencija i
neizvesnost srpskog naroda o tome kakve će biti njene konačne odluke, očigledno je da su
srpskim diplomatima bili potrebni razlozi kojima bi ubedili upornog Fuad-pašu i njegovog
zamenika Ali-pašu, kao i predstavnike garantnih sila, da je nužno iseliti Turke iz srpskih
gradova. Zato je verovatno da su požar u Užicu izazvali sami Srbi i bacili svu krivicu na
muslimane. Niko nije očekivao da će požar u tako velikim razmerama zahvatiti, pored
turskog dela, i srpski deo varoši., Naravno, i sami muslimani su iz obesti i inata palili srpske
kuće u varoši i oko grada, te nije bilo tešo okružnoj vlasti iskonstruisati netačan izveštaj (bar
onaj zvanični za koji se zna) Ministarstvu unutrašnjih dela da su veliki požar od 25. avgusta
1862. godine izazvali užički muslimani.
Požar je besneo cele noći, između 25. i 26. avgusta. Stao je tek pred zoru, kada su
izgorele tri četvrtine staroga Užica. Novinski reporter je zapisao: “Naša varoš od pijace ka
severoistoku, koja nije izgorela, pretvorena je u vojni stan, a ostali prostor, gde bejahu krasne
kuće i dućani, gde ležaše silan espap, sagoreo je i izgleda kao groblje. Toliki trgovci i
zanatlije ostadoše prosijaci, a mnoga sirotinja bez krova nad glavom.” Miladin Radović daje
dopunu ove dramatične panorame grada: “Najveći deo varoši pokrio je pepeo požara,
obgorele glavanje i ruševine kuća. Zatrpane su i pogažene stare drvene česme na lule, nestalo

multisoft.rs 4
 UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Oslobođenje grada 1862.

je vrtova i cvetnjaka, platane i jablanove opalio je požar. Pusta i otvorena zjapi velelepa
Šeherova džamija, i niko ne misli na turbeta, nišane i svetinje, niti se više kupi svet u Musali
punoj nekada zelenila, najlepšem kraju starog Užica”.
Odmah posle požara, 26. avgusta pale su prve srpske žrtve u neposrednoj okolini
varoši. Na putu iz Stapara, u okuci kod Dubokog potoka, naoružani muslimani su iz zasede
napali četvoricu Srba. Dvojicu su ubili, a drugu dvojicu teško ranili. To je bio signal za
oružanu borbu širih razmera. Izveštač Vidovdana je javljao: “Mi čujasmo puške, ali ne
znadosmo da oni našu braću ubijaju”.
Bez poziva i mobilizacionih spiskova grupisala se narodna vojska od Drine do
Dragačeva, četovođe su je odvodile u Užice da uđe u borbene redove vojske, oficira i
topova.”Do jedan sat po ponoći, sva se vojska sviju rodova skupila. Bilo je oko 1.500 vojnika
pod oružijem kod crkve”. Imali su puške tančice s kremenom. Na čelu narodne vojske bili su
Glišo Veselinović iz Bele Crkve, Jovan Đapović sa Tatinca i Obren Petrović iz Gostinice.
Dok se vatra stišavala na zgarištu, Turci iz grada zasuli su “naše stražare olovom iz
pušaka”. Dvesta vojnika prvog poziva postavilo se u bojni red. Počeli su napadati na
neprijateljske položaje. Turci su, najzad, “nabijeni” u tvrđavu. Tek kada im je položaj postao
beznadežan, bili su spremni na pregovore o prekidu vatre. Srbi su imali sedam lakše ranjenih
boraca, a Turci se “kleli i uveravali pregovarače” da imaju 32 mrtva vojnika. Međutim, Nil P
pov podvlači da su Srbi u avgustovskim borbama u Užicu imali dvojicu mrtvih i 27 renjenih
boraca.
Ubrzo je iz Kragujevca došla u Užice regularna vojska pod zapovedništvom Teše
Nikolića. Sa sobom je dovukla šest brdskih topova, koji su odmah postavnjeni na visobe oko
grada: na Zabučije, Tatinjac i Kruščicu. Ovim snagama uskoro je priključem Prvi konjički
eskadron, kojim je komandovao Stojko Pavlović. Konjica je stigla u Užice iz Beograda. Tako
su u varoši krajem avgusta koncentrisane znatne vojne snage.

Užice, 19 vek
Čuturica od prečišćene gline i konjički karabin sa sistemom opruga spolja.
Pripadali su Stojku Pavloviću, konjičkom potpukovniku.
(Narodni muzej)
Tek što je veliki požar u Užicu prošao, 3. septenbra muslimani “udariše mučki na
stražu, postavljenuu dogovoru sa turskim komesarom i pobiju stražare”. Zatim, na dati signal,
s tvrđave pripucaju na drugu srpsku stražu. To je bilo povod da 4. septenbra, u zoru, počne
prava borba, koja je trajala do deset sati pre podne. U zvaničnim izveštaju o ovom krvavom
događaju stoji da su “Turcima mnogo naudili naši strelci sa Zabučija, a to je bido iznad grada,
multisoft.rs 5
 UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Oslobođenje grada 1862.

pa ga bije u teme... Duhovi su bili uznemireni glasovima da se srpskoj granici primiče turska
vojska iz Bosne, kako bi pružila pomoć užičkim Turcima”. Oko podne, istog dana, Turci su
istakli belu zastavu na najvišoj kuli grada. Trubač je dao znak za prestanak borbe. Iz tvrđave
je izašao jedan oficir da se dogovori sa Dragutinom Žabarcem o uslovima primirija. Vojska
se povukla na stare položaje. Štaviše, muslimanima je dozvoljeno da dolaze do Kotlajića
potoka radi nabavke hrane, a data im je i jedna vodenica na Đetinji za mlevenje žita. Bilans
septenbarskih borbi bio je krvav: 7 poginulih i 27 ranjenih srpskih vojnika.
Trinaestog septenbra 1862. godine stigla je u Užice komisija za iseljavanje
muslimana. Sa srpske strane u njoj su bili: Gavrilo Jeremić, član Zemljskog saveta, i Aleksa
Pačić, sekretar turskog jezika pri Ministarstva inostranih poslova. Tursku vlast je zastupao
Ali-beg sa više oficira. Po dolasku u Užice komisija je proširena, u nju ulaze Dragutin Žabac
i Ahmed - efendija. Užički muslimani su veoma hladno primili Ali-bega. Osamnaestog
septenbra skupili su se ispred grada. Pročitna im je “volja sultanova” za iseljavanje u Bosnu.
“U prvi mah mučno su čuli zapovest, za loju nikada ni sanjali nisu da će doživeti, ali na
posletku pokoriše se”. Novinski izveštač Vidovdana piše: “Od kako im /Turcima/ dođe
zapovest da se sele, promeniše se sasvim. Nisu to više oni Turci, što nekada zasukivahu gole
ruke pa ponošljivo hodajući po čaršiji, govorahu:- Valah bilah /taki mi boga/, svi Turci teraće
dvadeset Vlaha s golim nožem!”
Utvrđen je detaljan plan odlaska muslimana preko Bajne Našte u Bosnu. Da bi
iseljavanje teklo organizovano, Dragutin Žabarac je naredio da u Užice dođu, pored redovne
vojske, i nekoliko odreda narodne vojske. On lično otišao je na Drinu da kontroliše pripreme.
Iz Zvornika su dovučene velike skele za prevoz stoke i ljudi. Prelaz je određen na Krivom
viru kod Petriče, niže Bajne Bašte.
U vezi sa pripremama za seobu muslimana, iz okolnih sela doterana je stotina konja
sa samarima, i volovske zaprege za transport turske pokretne imovine. “Nije dugo bilo,
dođoše naše rabadžije iz beogradskog, valjevskog i kragujevačkog okruga, njih oko sedam do
osam stotina, te Turci potovariše pokretnost pa uz pratnju naših vojnika odoše u nedođin”,
kaže Miladin Radović. Iz užičkog grada odneli su sve: topove, vojnu opremu, burad s
barutom idt., a kade iz kuća “željno pabirče trulu drvenariju, drvene kašike i sudove, pa šta
više ni jednu bundevu u bašti neće da ostave”
Evakuacija muslimana iz Užica organizovana je po grupama. Prvi transport od 400
iseljenika krenuo je na put 19. septenbra. Druga grupa bila je veća. U drugoj koloni preko
Volujca i Stapara prema Ponikvama i Prijedoru kretalo se oko 600 ljudi, žena i dece.
Poslednji transport otišao je iz Užica 28. septenbra 1862. godine.
Užički i sokolski muslimani su najvećim delom prevedeni u Bosansku krajinu, gde su
formirali naselje Bosansku Kostajnicu. Oni su takođe naseljeni u granična područja prema
Savi i Drini, u Bosansku Posavinu, istočnu Bosnu, u mesta: Bijeljinu, Tuzlu, Janju, Šamac,
Brezovačko polje kod Orašja, u Kladanj, Vlasenicu i u Srebrenicu. Prema najnovijim
istraživaljima iz grada na Đetinji je iseljeno 2.917 odraslih muslimana i 917 dece; iza njih je
ostalo 550 kuća. Poznate su muslimanske porodice iz Užica u pojedinim mestima: u Tuzli -
Saračevići, Prcići, Mandžići, Berbići, Mukići, Šekovići, Čuturovići i dr., u Bijeljini - Berbići,
Ibrahimovići, Čosići, u Janji - Toskići, Ređići, u Gornjoj Aziziji /Bosanskom Šamcu/ -
Fejzovići, Đukići, Hasanovići, Begići, Pašići, u Srebrenici - Selimovići, Drljačići itd.
Povodom odlaska muslimana iz Užica, Ilija Garašanin obavestio je 1. oktobra 1862.
godine Karla Paceka : “Užice je već očišćeno od Turaka i grad ovdašnji razrušen”. U ito
vreme Državni savet je 10. oktobra usvojio izveštaj ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića
o događajima u Užicu u kome, pored ostalog, stoji : “Među mestima koja su prošle godine, pa
i ove godine vrlo mnogo patila od Turaka, na prvom mestu se nalazi Užice, gde su Turci bili

multisoft.rs 6
 UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Oslobođenje grada 1862.

jači po broju od tamošnji varoški žitelja Srba ... Ove godine učestaše tamo turska zločinstva,
sukobi između Srba i Turaka .... U tečaju meseca avgusta ove godine počeše se u Užicu
pojavljivati požari po različitim turskim opalim zgradama. Naše su vlasti udvojile svoju
pažljivost. Ali svu revnost i bodrost naši vlasti osudili su Turci, jer 25. avgusta uveče, kada je
veliki vetar duvao, zapale Turci neku svoju kuću u sred čaršije i time proizvedu požar, koji je
od varoši Užica načinio gomilu ruševina, tamošnje žitelje lišio krova i imanja ....”
Početkom 1863. godine dođoše iz Beograda u Užice engleski i ruski vojnici komesari
da, pored ostalog, prisustvuju rušenju užičke tvrđave, kasnije i Sokola. General Ranko
Alimpić dobio je zadatak od srpske vlade da ih prati na putu po Srbiji. Pavle Đelmaš, vršilac
dužnosti okružnog načelnika, dočekao je ovu stranu vojnu misiju. U prisustvu ruskog
generala Tidebala, engleskog majora Gordona i turskog pukovnika Mehmed Ali - bega,
užička tvrđava je minama porušena i potpuno onesposobljena kao vojni objekt. U
skupštinskoj besedi, 17. avgusta 1864. godine knez Mihailo Obrenović zvanično je izjavio:
“Turci koji su živeli u Užicu i Sokolu iseljeni su, a gradovi užički i sokolski porušeni su.”

multisoft.rs 7