ROTO BIBLIOTEKA

Preveo: Gustav Brili

Izvor:
allenn & sladjanue & folpi

OCR & Obrada:

Praetorious

http://praet.comyr.com/

Septembar, 2015.
 I.
CRNI MONOKL

Kada je Megre, s uzdahom olakšanja, odmaknuo od pisaćeg stola na-

slonjaču u kojoj je sedeo kao prikovan, bilo je upravo proteklo sedamnaest
časova otkako je neprekidno saslušavao Karla Andersena.
Kroz prozor bez zavesa videlo se, naizmence, kako prolaze radnici i
službenici, i oko podne ulaze u mlekaru na trgu Sen-Mišel; živost je zatim
jenjavala, a onda je oko šest časova naišla navala na metroe i na autobuske
stanice, i švrljanje po bifeima, na neku rakijicu pre večere...
Sena je bila sva obavijena parom. Poslednji remorker bio je prošao sa
svojim zelenim i crvenim svetlostima, vukući tri splava. Poslednji auto-
bus. Poslednji metro. Zatim su bioskopi zatvorili svoja vrata pošto su po-
služitelji prethodno uneli sa trotoara reklamne table i panoe...
Peć u Megreovoj kancelariji snažno je brektala. Na pisaćem stolu sta-
jale su prazne krigle i ostaci sendviča...
Negde je verovatno izbio požar, jer se čulo kako uz veliku tutnjavu
jure vatrogasna kola. Izvršena je i neka racija. »Marica« je izašla oko dva
časa izjutra iz prefekture i vratila se docnije kroz dvorište depoa da bi isto-
varila svoj plen.
Saslušavanje je još trajalo. U razmacima od jednog ili dva časa Megre
bi pritisnuo na dugme. Brigadir Lika, koji je dremuckao u susednoj kance-
lariji, pojavio bi se, bacio pogled na komesareve zabeleške i nastavljao sa-
slušavanje.
A Megre je za to vreme odlazio da se malo ispruži na poljskom kre-
vetu, da bi se ponovo vratio na posao s novom energijom.
Prefektura je bila opustela. Svega nekoliko puta dolazile su i odlazile
brigade za čuvanje morala. Oko četri časa izjutra jedan inspektor priveo je
nekog trgovca opojnim drogama i smesta počeo da ga preslišava.
Nad Senom se počeo pojavljivati oreol mlečne magle, koji je postajao
sve belji. Razdanjivalo se. Prazni kejovi bivali su sve svetliji Kroz hodnike
su odjeknuli koraci. Zvonjava telefona. Dozivanje kroz hodnike. Tresak
vrata. Šum metli čistačica...
Spustivši još toplu lulu na sto, Megre ustade, pogleda uhapšenika od
glave do pete, rđavo raspoložen ali ne bez divljenja.
Sedamnaest časova neprekidnog saslušavanja. Prethodno su čoveku
bili oduzeli vrpce sa cipela. okovratnik, kravatu, i ispraznili mu sve džepo-
ve.
Tokom prva četiri časa ostavili su ga da stoji usred kancelarije, a pita-
nja su padala učestalo kao zrna iz mitraljeza.
— Jesi li žedan?
Megre je ispijao četvrtu kriglu, i uhapšenik se neprimetno osmehnuo.
Pohlepno je popio pruženu vodu.
— Jesi li gladan?
Zamolili su ga da sedne, a zatim da se opet digne. Sedam časova nišla
nije okusio, a zatim su ga ponovo uznemiravali dok je jeo sendvič.
Dvojica su se smenjivala ispitujući ga. Između smena mogli su da
dremuckaju, da se protežu, da se malo odmore od dosade tog monotonog
saslušavanja.
A ipak su prvi počeli da popuštaju. Megre je slegao ramenima, tražio
po ormanu hladnu lulu, brisao maramicom oznojeno čelo.
Na njega, možda, nije toliko ostavila utisak fizička i moralna izdržlji-
vost čoveka, koliko ga je zbunjivala elegancija i otmenost koju je zadržao
još od početka.
Jedan svetski čovek koji izlazi iz isledničke sobe bez kreveta, koji za-
tim boravi čitav čas potpuno nag među stotinom zločinaca, u prostorijama
za utvrđivanje identiteta, koga vuku pred fotografski aparat i na stolici za
merenje, muvaju, guraju, usred žalosnih i neukusnih šala pojedinih zatvo-
renika — takav čovek retko uspeva da sačuva onakvo samopouzdanje i dr-
žanje koje je u privatnom životu deo njegove ličnosti.
A nakon saslušavanja od nekoliko časova. pravo js čudo ako,se u ne-
čem razlikuje od svih onih skitnica među kojima se našao.
 Kari Andersen se nije izmenio. Uprkos svom izgužvanom odelu,
ostao je tako elegantan kao što se retko dešava u policiji, upravo aristo-
kratski elegantan, pomalo skroman, pomalo ukočen i s izvesnom nadme-
nošću koja se obično susreće kod ljudi iz diplomatskih krugova.
Bio je viši od Megrea, širokih leđa, ali tanak u struku i nekako nežan,
uskih kukova. Njegovo izduženo lice bilo je bledo, usne pomalo bezbojne.
U levoj očnoj duplji nosio je crni monokl.
— Skinite monokl! — naredili su mu.
Poslušao je, sa senkom osmejka. Otkrio je stakleno oko, neprijatno
ukočeno.
— Nesrećan slučaj?...
— Da, u avijaciji...
— Učestvovali ste, dakle, u ratu?
— Ja sam Danac. Nisam učestvovao u ratu. Ali imao sam tamo turi-
stički avion.
To veštačko oko delovalo je tako neprijatno na mladom licu sa pravil-
nim crtama da Megre progunđa:
— Možete staviti monokl.
Za sve to vreme, bilo da je stajao na nogama, bilo da su zaboravili da
mu daju jelo ili piće, Andersen se uopšte nije žalio. Sa svoga mesta mogao
je da vidi ulicu — tramvaje i autobuse koji su prelazili preko mosta, rume-
nilo zalazećeg sunca, a sada i živost svetlog aprilskog jutra...
I dalje se držao uspravno, bez ikakvih poza. Jedini znak umora bio
mu je tanki i duboki tamni kolut ispod desnog oka.
— Ostajete li pri svojim izjavama?
— Ostajem.
— Vodite li računa o tome da one izgledaju neverovatne?
— Vodim o tome računa, ali ne mogu da lažem.
— Nadate li se da ćete biti pušteni na slobodu zbog nedostatka doka-
za?
— Ničemu se ne nadam.
Neprimetan strani naglasak, malo upadljiviji otkako je bio premoren.
—Smatrate li za potrebno da vam ponovo pročitam zapisnik sa saslu-
šanja pre nego što ga potpišete?
Usledio je neodređen pokret svetskog čoveka koji odbija šolju čaja.
— Izložiću vam ga u glavnim linijama. Dakle: došli ste u Francusku,
pre tri godine u pratnji vaše sestre Elze. Živeli ste mesec dana u Parizu.
Uzeli ste zatim pod kiriju neku kršću nema bifea... Ali biće i to! Arpažona,
na mestu zvanom »Raskršće triju udovica«.
Karl Andersen lako potvrdi glavom.
— Već tri godine živite tamo u najstrožoj usamljenosti, tako da svet iz
toga kraja nije video više od nekoliko puta vašu sestru. Nemate nikakvih
odnosa sa susedstvom. Kupih ste automobil starog tipa i služite se njime
radi nabavke životnih namirnica na arpažonskom tržištu. Svakoga meseca,
opet tim kolima, odlazite u Pariz.
— Da predam svoje radove firmi «Dima i sinovi«, u Ulica 4. septem-
bra. to je tačno!
— Ti radovi su u stvari nacrti za štofove za prekrivanje nameštaja.
Svaki nacrt plaćaju vam pet stotina franaka. Vi proizvodite prosečno četiri
mesečno, što znači dve hiljade franaka...
Opet znak odobravanja glavom.
— Nemate prijatelja. Ni vaša sestra ih nema. U subotu naveče legli ste
da spavate, kao i obično, oko deset časova. I, takođe kao i obično, zakiju-
čali ste sestru u njenoj sobi, odmah do vaše sobe. Vi to objašnjavate time
što je ona plašljiva... Neka prođe i taj voz! U nedelju, u sedam časova izju -
tra, g. Emil Mišone, agent, osiguravajućeg društva. koji stanuje u jednoj
kućici na sto metara od vas, ulazi u svoju garažu i primećuje da su nestala
njegova kola, automobil sa 6 cilindara, poznate svetske marke, i da se na-
mesto tih kola nalazi vaša šklopocija...
Andersen nije ni mrdnuo, jedino je mahinalno stavio ruku u džep u
kome su se obično nalazile cigarete.
— Gospodin Mišone, koji otada po čitavom kraju priča samo o svojim
novim kolima. poverovao je da se radi o rđavoj šali. On odlazi kod vas,
nalazi ogradu zatvorenu i uzalud zvoni. Pola časa kasnije on priča svoju
nevolju policajcima, a ovi dolaze vašoj kući. Tamo ne nalaze ni vas ni
vašu sestru... naprotiv, pronalaze kola g. Mišonea, i na prednjem sedištu
primećuju kako jedan mrtav čovek stoji nagnut nad volanom, ubijen vatre-
nim oružjem posred grudi... Njegovi papiri nisu ukradeni... To je neki Isak
Goldberg. trgovac dijamantima iz Antverpena.
Megre pročačka peć, govoreći dalje:
— Policija počinje sa ispitivanjem slučaja. Obraća se nameštenicima
stanice u Arpažonu, koji su videli da ste vi otputovali prvim vozom u Pa-
riz u pratnji svoje sestre... Hvataju vas oboje pri dolasku na stanicu d'Or-
sej... Vi sve poričete...
— Poričem da sam ubio bilo koga...
— Poričete i da ste poznavali Isaka Goldberga.
— Viđeo sam ga prvi put mrtvog, za volanom jednih kola koja mi ne
pripadaju, u mojoj sopstvenoj garaži...
— I umesto da telefonirate policiji, vi bežite s vašom sestrom?
— Uplašio sam se...
— Nemate više ništa da dodate?
— Ništa!
— I... tvrdite i dalje da ništa niste čuli u noći između subote i nedelje?
— Imam tvrd san.
Po pedeseti put on je ponavljao te iste fraze, i Megre zamoren dodirnu
električno dugme. Došao je brigadir Lika.
— Vraćam se za koji trenutak.
 *
Razgovor između Megrea i islednog sudije Komeljao, koji je bio za-
dužen za ovaj slučaj, trajao je petnaestak minuta. Sudija je u početku bio
napustio svaku nadu u rasvetljavanje slučaja.
— Videćete da je ovo jedan od onih slučajeva kakvi se, srećom, ja-
vljaju jednom u deset godina, i kojima se nikada ne vidi kraj... I, eto, tre-
balo je da to baš meni padne u zadatak!.... Sam nesklad, nepovezanost či-
njenica!... Čemu je služila ta zamena automobila? I zbog čega se Andersen
nije poslužio za svoje bekstvo kolima koja se nalaze u njegovoj garaži,
umesto što je peške otišao u Arpažon da bi odatle dalje krenuo vozom? Šta
je tražio onaj trgovac dijamantima na »Raskršću triju udovica«? Verujte
mi, Megre, za vas kao i za mene počinje serija nevolja i briga... Pustite ga
na slobodu, ako hoćete... Možda ste i u pravu kada verujete da iz njega ne-
ćemo više ništa izvući, nakon što je izdržao saslušavanje od preko sedam-
naest časova...
Komesarevi kapci bili su crveni, jer je vrlo malo spavao.
— Jeste li videli sestru?
— Nisam. Kad su doveli Andersena, devojku su policajci bili već od-
veli njenoj kući, jer su hteli da je ispitaju na licu mesta. Ona je tamo i osta-
la. Pod stražom, naravno.
Stegoše jedno drugome ruku. Megre se vratio u svoju kancelariju gde
je Lika držao pod prismotrom uhapšenika, koji je u nestrpljivom isčekiva-
nju bio naslonio svoje čelo na prozorsko staklo.
— Vi ste slobodni! — kazao je već s vrata.
Andersen nije ni uzdrhtao, samo je pogledom obuhvatio razvezane ci-
pele i rukom prošao oko vrata.
— Biće vam vraćene vaše stvari na izlazu. Samo da se razumemo,
ostajete na raspolaganju pravdi. Pri najmanjem pokušaju begstva, bićete
odvedeni u zatvor Sente.
— Moja sestra?...
— Naći ćete je kod kuće.
 Danac je, prelazeći preko praga sobe, skinuo svoj monokl i prešavši
rukom preko izgubljenog oka, rekao:
— Zahvaljujem vam, komesare.
— Nema na čemu.
— Dajem vam časnu reč da sam nevin...
— Ja vas ništa ne pitam niti od vas ma šta tražim!
Andersen se pokloni i zatim je sačekao Likasa da ga sprovede do izla-
za.
U predsoblju je neko ustao, neko ko je prisustvovao sa iznenađujućim
gnušanjem toj sceni, i pojurio je k Megreu.
— Kako?... Puštate ga?... Nemoguće, komesare...
To je bio gospodin Mišone, agent osiguravajućeg društva, vlasnik no-
vih kola sa šest cilindara. Autoritativno je ušao u kancelariju, položio svoj
šešir na jedan sto i rekao:
— Dolazim pre svega zbog kola.
Omalen, prosed čovek, nespretno odeven, koji je neprestano ispra-
vljao svoje briljantinom namazane brkove.
Govorio je izdužavajući usne, nastojeći da mu pokreti izgledaju kate-
gorični, i birajući izraze.
On se žalio! On je bio taj koga pravda treba da štiti. Zar on nije bio
neke vrste heroj?
Ne mogu njega tako lako obmanuti! Aha, koješta! Prefektura postoji
zbog toga da ga sasluša! Šta misle oni?!...
—Ove noći imao sam dug razgovor sa gospođom Mišone, koju ćete,
nadam se uskoro upoznati... Ona deli moje mišljenje... Ne zaboravite da je
njen otac bio profesor u liceju u Monpeljeu i da je njena majka davala ča-
sove klavira... Kad vam kažem... Ukratko...
To mu je bila omiljena uzrečica. I izgovarao je ujedno oštro i popus-
tljivo.
 — Ukratko, potrebno je da se donese odluka u najkraćem roku. Kao
svi, kao i oni najimućniji, kao na primer i grof od Vrenvila, i ja sam kupio
nova kola po svom ukusu... Potpisao sam osamnaest menica... Ne zabora-
vite da sam ih mogao platiti u gotovom, ali nema smisla umrtvljavati kapi-
tal. Grof od Vrenvila, koga sam pomenuo maločas, uradio je isto to za
svog Hispana... Ukratko...
Megre se nije ni pokrenuo i jedva je disao.
— Ne mogu da budem bez kola. Kola su mi neophodna za obavljanje
posla. Ukratko... Pomislite samo da se moj rejon proteže na trideset kilo-
metara od Arpažona... Dakle, gospođa Mišone deli moje mišljenje... Mi
nećemo više kola u kojima je ubijen čovek... Na pravdi je da uradi sve što
je nužno da nam omogući da dobijemo nova kola, istog tipa kao i prethod-
na, s tom razlikom što ću ja izabrati boju vinskog taloga, ali to ne menja
ništa u ceni... Ne zaboravite da su moja kola bila lakirana i da ću stoga biti
prinuđen da...
— Je li to sve što imate da mi kažete?
— Izvinite!...
Opet jedna omiljena reč.
— Izvinite, komesare! Samo se po sebi razume da sam spreman da
vam pomognem u svemu što znam, kao i svojim iskustvom u poznavanju
sveta iz moje okoline... Ali hitno je da jedna kola...
Megre je prešao rukom preko čela.
— Dobro. Uskoro ću vas posetiti...
— A što se tiče kola?...
— Kada sve bude utvrđeno, biće vam vraćena vaša kola...
— Ali kad vam kažem da gospođa Mišone i ja...
— Pozdravite mnogo gospođu Mišone!... Do viđenja, gospodine...
To je sve bilo tako brzo rečeno da agent osiguravajućeg društva nije
imao vremena da protestuje. Našao se odjednom na stepeništu, sa šeširom
koji su mu gurnuli u ruke i sa poslužiteljem koji mu je doviknuo:
 — Ovuda, moliću lepo! Prve stepenice levo... Vrata preko puta...
Megre se zatim dvaput zaključao, stavio na peć posudu sa vodom da
bi skuvao jaku kafu.
Njegovi drugovi smatrali su da on radi. Ali morali su da ga probude
kada je, sat kasnije, stigla iz Antverpena depeša koja je glasila:
»Isak Goldberg, star 45 godina, posrednik u trgovini dijamantima,
vrlo poznat na tržištu. Važnost osrednja. Dobre bankarske preporuke. Pu-
tovao je svako nedelje, vozom ili avionom, na tržišta u Amsterdamu, Lon-
donu i Parizu. Poseduje luksuznu vilu u Boržeruu, u ulici Kampen. Ože-
njen, dvoje dece koja imaju osam i dvanaest godina. Gospođa Goldberg
obaveštena, otputovala vozom za Pariz«.
*
* *
U jedanaest časova pre podne zazvonio je telefon. Bio je to Lika.
— Halo! nalazim se na »Raskršću triju udovica«. Telefoniram vam iz
garaže koja se nalazi na dve stotine metara od Andersenovo kuće... Danas
se vratio kući... Ograda zatvorena... Ništa naročito...
— Sestra?
— Svakako je tamo, ali nisam je video.
— Goldbergov leš?
— U mrtvačnici u Arpažonu...
*
* *
Megre se vratio kući, na bulevar Rišar-Lenoar.
— Umoran si! — rekla mu je jednostavno žena.
— Pripremi kofer s odelom, čarapama.
— Putuješ li na duže vreme?
 Na vatri se pržio gulaš. U spavaćoj sobi, pri otvorenim prozorima,
krevet je bio razmešten radi provetravanja. Gospođa Megre još nije bila
stigla da skine papilotne koje su joj kosu kovrdžale u sitne uvojke.
— Do viđenja...
Zagrlio ju je u trenutku kađ je ona primetila:
— Otvaraš vrata desnom rukom...
To je bilo protivno od uobičajenog, jer je vrata uvek otvarao levom
rukom. A gospođa Megre nije krila da je sujeverna.
— O čemu se radi? O nekoj bandi?...
— Ne znam ni sam.
— Putuješ li daleko?
— Ni to još ne znam...
— Bićeš oprezan, zar ne, kaži?
Ali on je već silazio niz stepenice i jedva se okrenuo da joj uputi po-
zdrav rukom. Na bulevaru je dozvao taksi.
— Na stanicu dOrsej... ili, još bolje... Koliko košta vožnja do Arpažo-
na?
— Tri stotine franaka... tamo i natrag?
U redu. Krećemo!
To mu se retko dešavalo. Bio je premoren. Jedva je uspevao da raste-
ra sanjivost koja mu je štipala kapke.
A onda, možda je bio pomalo i potresen? Ne toliko zbog one stvari sa
vratima koja je otvorio desnom rukom. Niti zbog one čudne priče o kolima
koja su ukradena Mišoneu i koja su pronađena u Andersenovoj garaži, sa
jednim mrtvacem za volanom.
Pre bi se moglo kazati da ga je jedna ličnost.
— Sedamnaest časova »presovanja«!
 Okušani banditi i gangsteri svih vrsta, koji su prošli kroz sve moguće
policijske stanice sveta, nisu mogli da izdrže ovakav opit.
Možda je Megre zbog toga i pustio Andersena na slobodu!
Samo, to mu nije smetalo da već od Burg-la-Ren duboko zaspi u dnu
taksija. Šofer ga je probudio u Arpažonu, pred starom tržnicom sa krovom
od strnjike i slame.
— U kome hotelu nameravate da odsednete?
— Vozite dalje do "Raskršća triju udovica!...
Mala uzbrdica. Kaldrma poprskana tu i tamo mašinskim uljem. Naci-
onalni drum sa reklamnim panoima s obe strane. Drum za Viši Dovil. Re-
klame velikih hotela ili raznih vrsta benzina.
Raskršće. Garaža sa pet benzinskih pumpi, obojenih u crveno. S leve
strane drum za Avrenvil, sa jednim direkom na kome je stajao putokaz.
Svuda unaokolo polje, livade, bez kraja.
— Tu smo! — reče šofer.
Samo tri kuće. Najpre kuća garažera, sa gipsanim kvadratima, izrađe-
na na brzinu, zbog poslova. Usred dvorišta stajala su velika sportska kola
sa karoserijom od aluminijuma. Mehaničari su opravljali jedan mali me-
sarski kamion.
Preko puta mala kuća od tesanog kamena, u stilu vile, sa malom ba-
štom, okružena ogradom od dva metra visine. Na ulazu je visila tabla od
mesinga sa natpisom; »Emil Mišone, agent osiguravajućeg društva«.
Treća zgrada nalazila se oko dve stotine metara dalje. Zid, koji je
opasivao park, nije dozvoljavao da se vidi niže od prvog sprata i krova
prekrivenog škriljcem, kao i nekoliko vrhova stabala.
Ova građevina bila je stara najmanje jedan vek. Bila je to dobra polj-
ska kuća iz starih vremena, sa manjom kućicom za baštovana i poslugu,
zatim štale, trem sa pet stepenika, oivičen cvećnjacima od pozelenele
bronze.
U maloj fontani građenoj od betona nije bilo vode. Iz odžaka na kući
dizao se tanak stub dima.
 To je bilo sve. S one strane oranica nalazila se jedna stena, krovovi
farmerskih kućica, napušten plug pored izorane brazde...
A po uglačanom drumu klizili su automobili, ukrštavali se, zaobilazili
i preticali.
Megre je izašao iz kola noseći kofer u ruci i isplatio šofera.
 II.
OTŠKRINUTE ZAVESE

Lika je izbio iza jedne krivine druma i približio se Megreu, koji je bio
odložio kofer pored nogu. U trenutku kad su hteli jedan drugome da steg-
nu ruku, začulo se neko zviždanje koje je sve više raslo. Jedna trkačka
kola projurila su punim gasom pored policajca, tako blizu da je Megreov
šofer bio odbačen tri metra daleko.
Drugo se ništa nije videlo. Kola sa turbo-kompresorom zaobišla se
neke taljige natovarene slamom i nestale na horizontu.
Megre se malo namrštio.
- Prolazi li mnogo ovakvih?...
— Ovo su prva... Reklo bi se kao da su nišanila na nas, zar i vama ne
izgleda tako?
Sivo popodne. Na jednom prozoru vile Mišone lepršala se zavesa.
— Gde ovde može da se prenoći?
— U Arpažonu ili Avrenvilu... Tri kilometra do Arpažona... Avrenvil
je nešto bliže, ali tamo možete naći samo seosko prenoćište.
— Odnesi kofer i zauzmi sobe... Ništa značajno?...
— Ništa... Posmatraju nas iz vile. To je gospođa Mišone koju sam
upravo ispitao... Vrlo lepa, punačka brineta, koja sigurno nema dobar ka-
rakter.
— Znaš li zašto se ovo mesto zove »Raskršće triju udovica«?
— Obavestio sam se. To je zbog Andersenove kuće... Ta zgrada poti-
če još iz vremena revolucije... Nekada je to bila jedina zgrada na ovom
raskršću. U poslednje vreme, pre nekih pedesetak godina, izgleda da su u
toj kući stanovale tri udovice, majka i dve ćerke. Majka je imala osamde-
set pet godina i bila je oduzeta, starija ćerka imala je šezdeset i sedam go-
dina, a mlađa šezdeset navršenih. Tri stare sulude žene, toliko škrte da u
ovom kraju ništa nisu kupovale, živele su od onoga što je rađalo u njiho-
voj bašti i dvorištu pozadi kuče. Kapci njihovih prozora nikada se nisu
otvarali. Nedeljama ih niko nije viđao. Starija ćerka slomila je nogu i za to
se saznalo tek kad je umrla... Čudna istorija!...
Kada je svet primetio da se već nekoliko dana ne čuje nikakav šum iz
kuće triju udovica, počele su da kolaju razne glasine... Predsednik opštine
Avrenvil rešio je da dođe i da vidi šta se u toj kući dešava... Našao ih je
sve tri mrtve. Bile su umrle još pre desetak dana!... Kazali su mi da su no-
vine u ono vreme dosta o tome pisale... Neki nastavnik iz toga kraja, koga
je ta tajna bila zainteresovala, napisao je čak jednu brošuru u kojoj je tvr-
dio da je ćerka sa slomljenom nogom, iz mržnje prema mlađoj a još drže-
ćoj sestri, otrovala tu sestru, a ujedno i majku... Ona je navodno odmah za-
tim i sama uzela otrov i umrla pored leševa majke i mlađe sestre!
Megre je posmatrao kuću od koie se video jedino prvi sprat, a zatim
je pogledao novu vilu Mišoneovih, i još noviju garažu, pa kola koja su
prolazila preko čitavog dana i noći nacionalnim drumom.
— Idi i zauzmi sobe... Zatim se vrati natrag...
— Šta ćete raditi za to vreme?
Komesar sleže ramenima i ode najpre do ograde kuće triju udovica.
Zgrada je bila prostrana, okružena parkom, koji je zauzimao površinu od
tri do četiri hektara i bio ukrašen divnim stablima.
Aleja, koja je vodila uz brdo, okruživala je travnjak i izbijala s jedne
strane na trem, a s druge na garažu smeštenu u staroj štali, čiji je krov još
uvek bio ukrašen visoko postavljenim čekrkom.
Ništa se nije micalo. Nikakav znak života nije se osećao iza spuštenih
zavesa stare zgrade. Veče se polako spuštalo, nekoliko konja galopiralo je
preko dalekih travnjaka da bi došlo do svoje štale.
Megre je ugledao jednog omanjeg čoveka koji se šetao po drumu, sa
rukama u džepovima flanelskih pantalona, sa lulom među zubima i kačke-
tom na glavi. Taj mu se čovek familijarno približio, kao što to biva u polju
među komšijama.
— Vi vodite istragu?
 Na nogama je imao papuče, a bio je obučen u kaput od dobrog engle-
skog štofa. Na ruci je imao veliki prsten.
— Ja sam garažer, ovde na raskršću... Primetio sam vas izdaleka.
Verovatno neki bivši bokser. Imao je slomljen nos. Lice mu je bilo iz-
ubijano udarcima pesnica. Njegov mlitavi glas bio je promukao, prost, ali
je zvučao ubedljivo.
— Šta kažete o ovoj priči o automobilima?...
Smejao se otkrivajući zlatne zube.
— Da u čitavoj stvari nema onog ucmekanog, bilo bi čak i zabavno...
Vi to ne možete da shvatite!... Ne poznajete dovoljno onog tipa, onog go-
spodina Mišonea, kako ga mi zovemo... Taj gospodin ne zna za familijar-
nost... nosi tako visoke okovratnike i lakovane cipele... A, tek gospođa
Mišone!... Niste je još videli? Hm!... Taj svet diže galamu gde treba i gde
ne treba, i to ni zbog čega. Traže intervenciju policije, jer automobili koji
prolaze prave mnogo buke, naročito kad se zaustavljaju ovde zbog snabde-
vanja benzinom sa pumpi...
Megre je posmatrao svog sagovornika, bez hrabrenja i bez obeshra-
brivanja. Jednostavno: posmatrao ga je. To je moglo zbuniti jednog obič-
nog brbljivca. ali nikako jednog... garažera...
Prošla su neka pekarska kola i čovek u papučama je doviknuo:
— O. zdravo, Klemente! Tvoja šklopocija je opravljena! Pitaj samo
Žožoa!...
Zatim se ponovo okrenuo Megreu. i nastavio, ponudivši mu cigaretu:
— Mesecima je pričao da namerava kupiti nova kola. Dosadio nam je
svima, i trgovcima automobila i meni! Tražio je popust, zalazio je u stoti-
nu sitnica... karoserija mu je bila čas pretamna, čas presvetla. Zahtevao je
da boja bude bordo, kao vino ali ne baš sasvim bordo, samo da opet bude
bordo... Ukratko, kupio je kola od jednog kolege u Arpažonu... Priznaćete
da je bilo da pukneš od jada, kad je nakon nekoliko dana našao svoja kola
u garaži „Triju udovica”!... Platio bih ne znam šta da sam onoga jutra mo-
gao da vidim našeg dobričinu kad je namesto svojih šest cilindara našao
one stare taljige!... Šteta, jedino, što je onaj mrtvac sve pokvario!... Jer,
konačno, mrtvac je mrtvac, i treba imati bar malo poštovanja prema tim
stvarima, je li tako? Kažite i sami!... Želite li da popijete nešto kod nas, u
prolazu?... Na ovom ras poljsku kuću, na tri kilometra od Ako nađem ne-
kog dobrog mladića, koji bi otvorio jedan bistro, ja bih ga finansirao.
Čovek je morao primetiti da njegove reči ne nailaze ni na kakav oda-
ziv, pa je pružio ruku Megreu.
— Do skorog viđenja...
Udaljio se istim korakom, zaustavio se da porazgovara s nekim selja-
kom koji je prolazio u čezama. Iza zavesa u vili Mišoneovoj još uvek se
nalazilo neko lice. Polja s obe strane druma izgledala su naveće monotona,
kao umrtvljena. Iz daljine se čulo rzanje konja, razni šumovi, zvona neke
crkve udaljene možda desetak kilometara.
Prošla su prva kola s upaljenim farovima, ali se njihova svetlost jedva
primećivala u onom poludanu, polu noći. Megre je povukao za kanap
zvonca, koji je visio s desne strane ulaza. Rezak i težak zvuk bronzanog
zvonca odjeknuo je u bašti, a posle toga je nastala tišina. Vrata iznad tre-
ma nisu se otvorila. Ali iza kuće je zaškripao pesak. Iskrsla je odnekuda
visoka silueta, jedno bledo lice sa crnim monoklom...
Bez vidljivog uzbuđenja, ogradi se približio Kari Andersen, koji je
poklonivši se otvorio vrata.
— Pretpostavljao sam da ćete doći. Verujem da želite da pregledate
garažu... Tamo su stavljeni sudski pečati, ali vi svakako imate odobrenje...
Bio je obučen u isto odelo kao i onda u komesarijatu; odelo sasvim
elegantno koje je počinjalo da se sjaji od upotrebe.
- Vaša sestra js ovde?
Sumrak je bio već prilično gust da bi se mogao primetiti trzaj na An-
dersenovbrm licu, ali on je to prikrio i učvršćivanjem monokla u očnoj du-
plji.
— Da.
— Hteo bih da je vidim...
Osetilo se lako kolebanje.
 — Izvolite sa mnom...
Obišli su oko kuće. Pozadi se prostirao veliki travnjak nad kojim je
dominirala jedna terasa. Sva odelenja kućice za poslugu gledala su na ovu
terasu.
Nijedna soba nije bilo osvetljena. U dnu parka magla je sakrivala de-
bela drveća.
— Dozvolite mi da vam pokažem put.
Andersen je odgurnuo jedna staklena vrata i Megre je za njim ušao u
veliki salon, sav obavijen polutamom. Vrata su ostala otvorena i kroz njih
je povremeno dopirao svež vazduh, miris trave i vlažnog lišća. Jedna jedi-
na cepanica bacila je malo varnica u kaminu.
— Idem da pozovem sestru...
Andersen nije upalio osvetljenje, čak je izgedalo da nije ni primetio
da se smrkava. Kad je Megre ostao sam, polako je očima ispitivao prosto-
riju, zatim je prišao jednoj stalaži na kojoj su se nalazili neki nacrti u vo-
denim bojama. Bili su to nacrti modernih tkanina, vrlo smelih boja i čud-
nih dezena. Ali manje čudnih od ambijenta u kome je Megre pronašao us-
pomenu na nekadašnje tri udovice.
Neki delovi nameštaja svakako su pripadali njima. Bila je tu fotelja u
ampir-stilu, s ispucanom bojom, otrcanom svilom i zavesa od ripsa koje
nisu bile povučene od pre pedeset godina.
Naprotiv, duž zidova bile su smeštene duge drvene police sa mno-
štvom nepovezanih knjiga na nemačkom, engleskom, francuskom, dan-
skom i drugim jezicima.
Beli, žuti ili šareni omoti knjiga odudarali su od okrnjenih vazni i jed-
nog tepiha, čija je sredina bila mnogo iskrzana.
Polumrak je postajao sve gušći. Negde u daljini mukala je krava. S
vremena na vreme zazujala bi kroz onu tišinu neka kola, ili se čuo zvuk
motora sa druma; prolazila su razna kola čiji je šum polako umirao u dalji-
ni.
U samoj kući — ništa! Jedva neko grebuckanje, šuškanje, prigušeno i
jedva čujno! Nejasni šumovi bili su jedino što je ukazivalo da u zgradi
ima živih bića.
Karl Andersen ušao je prvi. Njegove bele ruke odavale su izvesnu
nervozu. Nije rekao ništa i za trenutak je stajao kao ukoćen pored ulaznih
vrata.
Sa stepeništa se čulo nešto kao neko klizanje.
— Moja sestra Elza... — najavio je konačno.
Ona se približavala, njeni obrisi bili su nejasni u polumraku. Približa-
vala se kao neka filmska zvezda, ili bolje, kao idealna žena iz mladalačkih
snova.
Da li je njena haljina bila od crnog velura? U svakom slučaju bila je
tamnija od okolnih predmeta. Iz gledala je kao neka tamna mrlja usred
mračne pozadine. A ono malo svetlosti, što se još bilo zadržalo koncentri-
salo se na njenoj plavoj vazdušastoj kosi, i na tamnom licu.
— Rečeno mi je da želite razgovarati sa mnom, komesare... Ali, naj-
pre izvolite sesti.
Njen naglasak bio je izrazitiji nego kod Karla. Glas joj je pevao, spu-
štajući se pri poslednjem slogu reči.
A njen brat stajao je pored nje kao rob pored vladarke koju želi da ža-
štiti.
Učinila je nekoliko koraka i tek kad je došla blizu, Megre je primetio
da je visoka kao i Karl. Široki kukovi otkrivali su zanosnu siluetu.
— Cigaretu... — reče okrenuvši se bratu
Andersen se požurio, zbunjeno i nespretno. Upalila je upaljač koji je
uzela sa nekog stola i za trenutak je crvenilo plamena osvetlilo tamno pla-
vilo njenih očiju.
Mrak je zatim postao još dublji, toliko dubok da je komesar potražio
prekidač i kada ga nije našao rekao je:
— Mogu li vas zamoliti da upalite svetlo?
Trebalo je zaista imati smelosti, čitava ova scena bila je po njegovom
mišljenju, suviše teatralna. Teatralna? Suviše mračna, teška, opora kao i
parfem koji se osećao u čitavom salonu otkako je došla Elza.
Scena čudna. naročito u odnosu na svakodnevni život! Ukratko, suvi-
še čudna!
Onaj naglasak... držanje Karlovo... njegov crni monokl... Ona mešavi-
na raskoši i otrcanih starudija... sve do Elzine haljine, koja nije bila kao
one što ih vidimo na ulici.
Zbog čega je to bilo? Verovatno zbog načina na koji ju je nosila. Ina-
če, kroj je bio sasvim jednostavan. Tkanina se priljubljivala uz telo, zatva-
rala je čak i vrat tako da se videlo samo lice i ruke...
Andersen se nagnuo napred nad stolom. Privukao je sebi petrolejsku
lampu, staru bar tri veka, lampu sa visokim porcelanskim postoljem, ukra-
šenim lažnom pozlatom.
U promeru od dva metra prosula se svetlost po salonu. Abažur je bio
pomorandžine boje.
— Izvinite... Nisam primetio da su sve stolice zauzete.
Andersen je oslobodio jednu ampir-fotelju od mnoštva knjiga koje su
na njoj bile nagomilane. Stavio ih je na tepih, onako, u neredu. Elza je pu-
šila, sasvim uspravna. kao izvajana u veluru.
— Vaš brat, gospođice, tvrdio mi je da nije čuo ništa neobično u toku
noći između subote i nedelje... Izgleda da on ima dubok san.
— Vrlo dubok... — odgovorila je ona povukavši dim iz cigarete.
— Da li ste vi nešto čuli?
— Nešto naročito neobično... ne!
Govorila je polako, kao strankinja koja mora da prevodi zamišljene
rečenice na svoj maternji jezik.
— Vi znate da se nalazimo na nacionalnom drumu. Promet ne prestaje
ni po noći. Svakog dana od osam časova naveče, automobili idu ka Haieu i
prave veliku galamu... Subotom, osim toga, tu je i velik broj turista koji
idu na obale Loare i Solonie. Naš san često prekida grmljavina motora i
škripa kočnica, vika glasova... Da zgrada nije bila tako jeftina...
 — Da li ste ikada čuli za Goldberga?
— Nikada...
Vani je bila pala noć. Bila je mesečina. Sticao se utisak da se mogu
prebrojali vlati trave, toliko su se jasno ocrtavale.
Iako nije bio uredno održavan, park je ipak izgledao harmonično, kao
na nekoj operskoj sceni. Svaki masiv, svako stablo, svaka grančica bila je
na svome mestu. U pozadini je horizont, sa krovom farme, zaokružavao u
celinu ovu simfoniju Ilde-Fransa.
U salonu, naprotiv, među starinskim nameštajem, gomilom stranih
knjiga, rečima koje Megre nije razumevao, između dve strane osobe, čud-
ne kao što su bili ovaj brat i sestra, naročito ona, bilo je nečeg što nije bilo
u skladu sa životom izvan zgrade.
Neki prizvuk sladostrašća, raskalašnosti? Pa ipak, ona nije izgledala
izazivački. Ostajala je neprestano skromna u pokretima, u držanju. Ali de-
kor salona kao da nije bio u skladu s tom jednostavnošću.
Komesar je tada shvatio tri stare udovice i njihove monstruozne pasi-
je i strasti.
— Hoćete li mi dozvoliti da pregledam kuću?
Nije bilo nikakvog kolebanja ni kod Elze ni kod Karla. On je podigao
lampu, dok se ona smeštala u jednoj fotelji.
— Ako izvolite sa mnom ...
— Pretpostavljam da vi obično boravite u ovom salonu?
— Da. Ovde ja radim. Ovde i moja sestra provodi dane...
— Nemate posluge?
— Vi sada znate koliko zarađujem. To je suviše malo da bi mi bilo
dozvoljeno da držim poslugu.
— Ko priprema jela?
— Ja.
To je bilo izgovoreno jednostavno, bez ženiranja, bez stidljivosti, i
dok su išli hodnikom Andersen je odgurnuo jedna vrata, pružio lampu pre-
ma kuhinji govoreći jedva čujno:
— Izvinite nas zbog ovog nereda.
To je bio više nego nered. Bilo je odvratno. Jedan rešo na špiritus, sav
uprljan prekipelim mlekom, sosovima, mašću, na stolu koji je bio prekri-
ven komadom voštanog platna. Mrve od hleba. Ostaci šnicle na jednoj ma-
loj peći pored stola, a u kamenom koritu, ispod slavine za vodu, prljavo
posuđe...
Kad stigoše do kraja hodnika, Megre baci pogled u salon koji više
nije bio osvetljen i u kome je svetleo jedino žar Elzine cigarete.
— Mi se ne služimo sobom za ručavanje, niti malim salonom koji se
nalazi s lica zgrade... Želite li da ih vidite?
Lampa je osvetlela lepo očuvan parket, nagomilan nameštaj, gomile
jabuka, pomešanih sa krompirima, sve po podu. Kapci su bili zatvoreni.
Stepenište je bilo široko. Jedan stepenik je strašno zaškripao. Parfem
se sve više osećao kad su se uspinjali.
— Ovo je moja soba ...
Jedna obična slamarica na nogarima predstavljala je divan. Najosnov-
niji predmeti za toaletu. Veliki orman za garderobu, u stilu Luja XV. Pe-
peljara krcata opušcima cigareta.
— Pušite li mnogo?
— Jutrom, u krevetu . Možda oko trideset cigareta, čitajući.
Pred vratima, preko puta njegove sobe, izgovorio je brzo:
— Soba moje sestre...
Ali nije ih otvorio. Megre je uhvatio za kvaku i odgurnuo vrata.
Andersen je neprestano držao lampu, ali je izbegao da se približi sa
svetlom vratima. Parfem se sada osećao tako jako da je prosto gušio.
Čitava zgrada bila je bez stila, neuredna, bez luksuza. Prenoćište u
kome su se služili starim ostacima...
 Ali u toj sobi — komesar je to odmah osetio — bilo je kao u nekoj to-
ploj, blagoj oazi. Parket, se nije video od životinjskih koža kojima je bio
prekriven, a naročito se isticala koža jednog velikog tigra, prostrta pred
krevetom. Krevet je bio od abonosa, prekriven crnim somotskim prekriva-
čem. Pod tim prekrivačem izgužvani čaršafi od svile...
Andersen se neosetno udaljio iz sobe i prešao u hodnik, a Megre je
izašao za njim.
— Ima još tri sobe, nenastanjene.
— Ukratko, jedino soba vaše sestre gleda na drum...
Karl nije odgovorio nego je rukom pokazao na uzano stepenište.
— Stepenište za poslugu... njime se nikada ne služimo. Ako želite da
vidite garažu...
Sišli su jedan za drugim, pri titravoj svetlosti koju je bacala petrolej-
ska lampa. U salonu je i dalje žar Elzine cigarete predstavljao jedino osve-
tljenje.
Ulaskom Andersena soba se postepeno osvetlila. Videla se Elza polu-
ispružena u fotelji, indifirentnog pogleda upravljenog prema dvojici ljudi.
— Niste komesaru ponudili ni čaj, Karlo!
— Zahvaljujem! Nikada ne pijem čaj.
— Ali ja želim da ga popijem! Želite li možda viski? Ili bolje...
Karl!... Molim vas...
Karl je zbunjeno i nervozno odložio lampu na sto i ukopčao mali rešo
ispod srebrene posude za kuvanje čaja.
— Čime vas mogu poslužiti, komesare?
Megre nije uspeo da odredi tačno uzrok svoje nelagodnosti. Atmosfe-
ra je bila ujedno intimna i nesređena. Veliki cvetovi sa ljubičastim latica-
ma venuli su u vazi na stalaži.
— Kad saberemo sve, — reče on — najpre je neko ukrao kola gospo-
dina Mišonea. Goldberg je u tim kolima bio ubijen, a zatim su kola odve-
dena u vašu garažu. A vaša kola su prevedena u garažu gospodina Mišo-
nea ...
— Neverovatno, zar ne?
Elza je govorila slatkim, raspevanim glasom i pri tome je zapalila
novu cigaretu.
— Moj brat tvrdi da će nas optužiti, pošto je leš pronađen kod nas...
Hteo je da pobegne... Ali ja nisam htela... Bila sam uverena da mi, za slu-
čaj da se posumnja da smo ga mi ubili, ne bismo imali nikakva raz loga ni
interesa da...
Ona se tu prekinu, očima potraži Karla koji se bio ščučurio u svom
ćošku.
— Pa? Vi ništa ne ponudiste našem komesaru?
— Pardon, primetio sam da više nemamo...
— Uvek isti! Ne mislite ni na šta!... Hoćete li nas izviniti, gospodine?
— Megre, komesar Megre.
— ... gospodine Megre. Mi tako retko pijemo alkohol, da...
U parku se začuo šum koraka i Megre je nazreo obrise brigadira Lika
ga koji ga je tražio.
 III.
NOĆ NA RASKRŠĆU

— Šta je, Lika?

Megre se pojavio na prozoru. Iza sebe imao je mračnu atmosferu sa-
lona a ispred sebe Likasovo lice u svežoj senci parka.
— Ništa, komesare... Tražio sam vas...
I Lika je, pomalo zbunjen, pokušao da baci pogled u unutrašnjost,
preko komesarevih leđa.
— Jesi li zadržao sobu za mene?
— Jesam... Ima jedna depeša za vas... Gospođa Goldberg stiže ove
noći kolima...
Megre se okrenu i ugleda Andersena koji je naborana čela čekao i
Elzu koja je pušila i lupkala nogom od nestrpljenja.
— Doći ću bez sumnje sutra izjutra da vas ponovo saslušam — obja-
vio im je. — Moje poštovanje, gospođice...
Ona ga je pozdravila gracioznim pokretom. Karl je hteo da isprati oba
policajca do ograde.
— Nećete da posetite garažu?
— Sutra ...
— Slušajte, komesare. Moj postupak može vam izgledati dvosmi-
slen... Hteo sam da vas zamolim da se koristite mojim uslugama ukoliko
su vam potrebne. Ja znam da sam stranac i da me osim toga teretite... Ra-
zlog više da učinim i nemoguće samo da zločinac bude otkriven... Ne uz-
mite mi to za zlo...
Megre ga pogleda pravo u oči. Video je tužnu zenicu koja se polako
odvratila od njegovog pogleda. Karl Andersen je zatvorio vrata na ogradi i
vratio se u zgradu.
 *
* *
— Šta te to spopalo, Lika?
— Nisam mogao da mirujem... Pre nekoliko trenutaka vratio sam se iz
Avrenvila... Ne znam zbog če ga je ovo raskršće ostavilo na mene gadan
utisak...
Išli su zajedno kroz pomrčinu ivicom druma. Kola su retko prolazila.
— Pokušavam da rekonstruišem zločin u pameti — nastavio je — i
što više mislim, drama mi izgeda sve zagonetnije.
Stigli su do visine Mišoneove vile, koja se tu nalazila kao jedna od ta-
čaka trougla čije su ostale dve tačke sačinjavali s jedne strane garaža, a s
druge kuća triju udovica.
Između garaže i Mišoneovih bilo je oko četrdeset metara. Stotinak
metara između Mišoneovih i Andersenovih.
Sve tri zgrade bile su povezane pravilnim i uglačanim drumom, kao
nekom pantljikom, koja je proticala između stabala kao reka.
Na strani triju udovica nije se videla nikakva svetlost. Kod agenta osi-
guravajućeg društva bila su osvetljena dva prozora, ali guste zavese nisu
propuštale mnogo svetlosti. Tanki zrak dokazivao je da je neko odgurnuo
zavesu u visini čovečje glave da bi gledao napolje.
Pored garaže mlečnobeli koturovi benzinskih pumpi, zatim pravouga-
onik oštre svetlosti iz radionice u kojoj su odjekivali udarci čekića.
Dva čoveka se zaustaviše i Lika koji je bio jedan od najstarijih Me-
greovih saradnika, reče:
— Trebalo je, pre svega, da Goldberg dođe dovde. Videli ste leš u mr-
tvačnici u Etampi? Niste?... Čovek četrdesetih godina, izrazito izraelski
tip... Omanji, čvrst čovek jakih vilica, tvrdoglavog čela okruženog grgura-
vom kosom, kao kod bikova... Luksuzno odelo... Fino rublje sa monogra-
mom I. G... Ličnost koja je navikla da provodi komotan život, da koman-
duje, da troši bez računa... bez blata i prašine na lakovanim cipelama...
Prema tome, iako je u Arpažon došao vozom, on nije prevalio pešice ona
tri kilometra koja su ga delila od grada.
— Ja lično verujem da je on došao iz Pariza, ili možda iz Antverpena,
kolima... Lekar tvrdi da je varenje ručka bilo okončano u trenutku smrti
koja je bila trenutna... U stomaku je pronađena velika količina šampanjca i
prženih badema. Međutim, utvrđeno je da nijedan hotelijer iz Arpažona
nije u noći između subote i nedelje prodao šampanjce, a čikam vas da u či-
tavom gradu pronađete pržene bademe...
Jedan kamion, prolazeći sa pedeset kilometara na sat, podigao je
oblake prašine uz silno tandrkanje i škripu gvožđarije koju je prevozio.
— Pogledajte, komesare, Mišoneovu garažu. Jedva je prošla jedna
godina otkako je agent osiguravajućeg društva, a već ima kola. Njegova
prva kola bila su prava olupina i u ono vreme zadovoljavao se i s ovim
hangarom sklepanim od dasaka, koji gleda na drum i zatvara se običnim
katancem. Otada nije imao vremena da sagradi drugu garažu. Tamo su,
dakle, otišli da potraže njegova nova kola sa šest cilindara. Trebalo ih je
odvesti u kuću triju udovica, otvoriti vrata na ogradi, zatim na garaži, iz
nje izvući Andersenovu šklopociju, staviti na njeno mesto Mišoneov
auto... A, uz to još, postaviti Goldberga za volan i ubiti ga iz daljine...
Niko nije video ništa, niti je ma šta čuo!... Niko nema alibi!... Ne znam da
li ste i vi stekli isti utisak kao i ja po povratku iz Avrenvila. Učinilo mi se
kao da sam izbačen iz osovine. Učinilo mi se da stvari uzimaju rđav obrt i
da čitava ova afera ima nenormalan karakter, perfidan...
...Približio sam se ogradi kuće triju udovica... Znao sam da ste vi
tamo, unutra... Fasada zgrade bila je mračna, ali primetio sam nešta, kao
neki žućkasti kolut u bašti... To je glupo, znam dobro!... Uplašio sam se!...
zbog vas, zar ne?... Nećete se vi tako brzo vratiti... A gospođa Mišone stoji
u zasedi iza svojih zavesa... Verovatno se ja varam... Pa ipak bih se zakleo
da nas polovina vozača, koji ovuda prolaze, posmatra s iznenađenjem iz
svojih vozila.
Megre je pogledom zaokružio po trouglu. Polja se više nisu videla,
kao da ih je progutala pomrčina koja najednom nastade. S desne strane
druma, preko puta garaže, započinjao je put za Avrenvil, ali taj put nije,
kao nacionalni drum, bio na ivicama zasađen drvećem. nego je samo s jed-
ne strane bio oivičen nizom telegrafskih bandera.
U daljini od osam stotina metara videla su se neka svetla prve kuće
gradića.
— Šampanjac i prženi bademi! — progunđao je komesar.
Lagano je krenuo. zaustavio se u svom tumaranju pred garažom u ko-
joj je pri oštroj svetlosti luka iz aparata za zavarivanje, neki mehaničar u
prljavom radničkom kombinezonu postavljao točak na jedna kola.
Ovo je pre bila radionica za opravke nego garaža. U njoj se nalazilo
desetak automobila, sve neke stare krntije, izvan mode. a jedan od tih bio
je bez točkova, bez motora, sveden u stanje ruševine, i visio je na lancima
jednog čekrka.
— Hajdemo da nešto založimo! U koliko sati treba da stigne gospođa
Goldberg?
— Nemam pojma. Tokom večeri.
*
Gostionica u Avrenvilu bila je opustela. Krčmarska tezga prekrivena
cinkom, nekoliko flaša, velika peć, bilijar malog modela sa tvrdim drve-
nim stranama koie su izgledale kao skamenjene i s izbušenom čojom, za-
tim pas i mačka koji su spavali zajedno.
Gazda je sam posluživao oko stola, a videlo se kako u kuhinji gazda-
rica priprema šnicle.
— Kako se zvaše garažer sa raskršća? — zapitao je Megre progutavši
na brzinu jednu sardinu koja je izigravala predjelo.
— Oskar ...
— Aha! A otkada je taj Oskar u ovome kraju?
— Možda, oko osam godina... Možda deset... Ja, ja imam čeze i jedno
konjče... Pa, eto tako ...
I čovek je nastavio da poslužuje. Nije bio mnogo brbljiv. Čak mu je i
pogled bio podozriv kao kod ljudi koji nemaju poverenja.
— A, Mišone?
— On je agent osiguravajućeg društva.
 I to je bilo sve.
— Želite li da pijete belo ili crno vince?
Dugo se mučio da izvuče parče zapušača koje je bilo upalo u flašu, i
konačno je uspeo.
— A ljudi da vam kažem, nikad ih tako reći nisam ni video. U svakom
slučaju dama, jer izgleda da tamo ima i jedna dama... Znate, nacionalni
drum, to već nije Avrenvil...
— Reš pečene! — povikala je žena iz kuhinje.
Megre i Lika konačno učutaše, svako zabavljen svojim mislima. Oko
devet časova. nakon što su popili malo veštački napravljenog kalvadosa,
ustadoše i odoše na drum, a posle otprilike stotinu koraka usmeriše se ka
raskršću.
— Još ne dolazi.
— Radoznao sam da saznam šta je Goldberg radio u ovim krajevima...
Šampanjac i prženi bademi!... Hm! Da li su nađeni dijamanti u njegovim
džepovima!
— Nisu... Ništa osim dve hiljade i nekoliko franaka u njegovom nov-
čaniku.
Garaža je još uvek bila osvetljena. Megre je primetio da kuća gospo-
dina Oskara nije na ivici druma, već da se nalazi pozadi radionice, tako da
se njeni prozori nisu mogli videti.
Mehaničar u kombinezonu nešto je jeo, sedeći na stepeniku jednih
kola. I odjednom se garažer lično našao na nekoliko koraka od policajca,
kao da je iskrsnuo iz pomrčine.
— Dobro veče, gospodo!
— Dobro veče! — progunđao je Megre kroz zube.
— Lepa noć, nema šta! Ako ovako nastavi imaćemo za Uskrs divno
vreme.
— Kažite nam. — prekide ga grubo komesar — da li je vaša radnja
otvorena čitavu noć?
 — Otvorena? Ne! Ali imam uvek čoveka koji stražari. On spava na
poljskom krevetu. Vrata su zatvorena. Oni, kojima nešto treba, zvone.
— Prolazi li noću mnogo kola drumom?
— Mnogo? Ne! Samo, ipak, bude ih... Kamioni za Hale. Ovo je kraj
ranog povrća. Dešava se da im ponestane benzina. Ili neka mala opravka.
Hoćete li da popijemo neku?
— Hvala.
— Niste u pravu... Ali ne navaljujem. Dakle, još niste razmrsili onu
istoriju sa kolima? Znate, gospodin Mišone će se sigurno razboleti! Naro-
čito ako mu odmah ne vrate kola sa šest cilindara!... A, taj...
U daljini su zasvetleli farovi. Svetlost je postala jača. Čula se buka
motora. Prošla je neka senka.
— Doktor iz Etampa! — promrmljao je garažer. — Otišao je u Arpa-
žon zbog konsultacije. Sigurno ga je njegov polubrat zadržao na večeri.
— Poznajete li sva kola koja prolaze?
— Još kako! Pazite! Ova dva svetla. To je kamion za Hale. Taj svet
još ne može da se urazumi da treba upaliti farove. I uvek zauzimaju sredi-
nu druma!... Zdravo, Žile!
Odgovorio je nečiji glas sa vrha kamiona koji je prolazio, a posle toga
videlo se jedino malo crveno svetio pozadi kola, ali je pomrčina noći
uskoro i njega progutala.
Odnekuda, s neke strane, začuo se zvižduk lokomotive, a zatim se
kroz haos noći provukla osvetljena gusenica.
— Ekspresni voz u devet i trideset dve minute... A, stvarno, nećete baš
ništa da uzmete?... Hej, Žožo!... Kad večeras baci oko na onu treću pum-
pu, mnogo je vruća...
Ponovo se na drumu pojavi svetlo farova. Ali kola su prošla. Ni to
nije bila gospođa Goldberg.
Megre je bez prestanka pušio. Ostavivši Oskara pred njegovom gara-
žom, počeo je da se šeta, a za njim Lika, koji je sve nešto sam sa sobom
razgovarao...
 U kući triju udovica nije bilo nikakve svetlosti. Policajci su desetak
puta prošli pored ograde. I Megre je deset puta podigao oči ka prozoru iza
kojega je znao da se nalazi Elzina soba.
Zatim je tu bila i vila Mišoneovih, bez stila, potpuno nova, sa politira-
nim hrastovim vratima i smešnom bašticom. Pa onda garaža, mehaničar
koji je zaokupljen opravkom benzinske pumpe, pa gospodin Oskar koji
mu je davao savete, sa rukama u džepovima.
Jedan kamion, na putu iz Etampa za Pariz, zaustavio se da napuni re-
zervoar benzinom. Na džakovima povrća spavao je neki čovek, koji je
svake noći prevaljivao isti taj put, u isto vreme.
— Trideset litara! Požuri, burazeru!
— Dosta?
— Dosta!
Paljenje motora. Kamion se udaljio brzinom od šezdeset na sat, uzbr-
dicom ka Arpažonu.
— Ona neće doći! — uzdahnuo ie Lika. — Odlučila je bez sumnje da
prenoći u Parizu.
Prešli su još tri puta onih stotinak metara raskršća, zatim se Megre iz-
nenada okrenuo u pravcu Arvenvila. Kada su stigli pred gostionu, sva sve-
tla bila su pogašena izuzev jednog, a u kafani nije bilo ni žive duše.
— Čini me se da čujem... neka kola dolaze.
Okrenuše se. Bilo je tačno. Dva fara probijala su noćnu tamu u prav-
cu varošice. Jedan automobil usporio je vožnju i zaustavio se pred gara-
žom Neko je nešto govorio.
— Pitaju za pravac puta.
Konačno su kola došla blizu, osvetljavajući jednu po jednu telegraf-
sku banderu. Megre i Lika bili su obuhvaćeni snopom svetlosti, stojeći
obojica pred gostionom.
Škripa kočnica. Sišao je šofer i uputio se vratima koja je otvorio.
— Da li je to ovde? — zapitao je neki ženski glas iz unutrašnjosti
kola.
— Da, gospođo! Avrenvil! A iznad vrata je tabla od jelovine...
Noga presvučena svilenom čarapom, spustila se na zemlju. Osećalo
se da će se pojaviti krzneni kaput. Megre se uputio kolima.
U tom trenutku odjeknuo je pucanj, zatim krik, i žena je glavačke is-
pala iz kola na zemlju gde je, bukvalno izubijana, ostala, sklupčana kao
lopta, dok je jednom nogom trzala kao u grču.
*
Komesar i Lika se pogledaše.
— Pozabavi se ti njome! — doviknu mu Megre.
Ali nekoliko dragocenih sekundi već je bilo izgubljeno. Šofer je kao
izbezumljen stajao nepomično u mestu. Na prvom spratu gostione otvorio
se jedan prozor.
Pucanj je došao sa strane polja, s desne strane druma. Trčeći, komesar
je vadio revolver iz džepa. Čuo je nešto, kao neko lupanje čekićem, mu-
klo, prigušeno, zatim korake kao po ilovači... Ali nije video ništa zbog au-
tomobilskih farova koji su, osvetljavajući snažno jedan deo prizora osta-
vljali drugi deo u potpunom mraku.
Okrenuvši se hitro povikao je:
— Farovi!...
U početku to nije imalo dejstva, Ponovio je. Tada je došlo do kata-
strofalnog nesporazuma. Šofer ili Lika, upravio je jedan od farova u prav-
cu komesara. Tako da se ovaj ocrtao na goloj pozadini polja, ogroman,
crn...
Zločinac je verovatno bio dalje, više levo, ih možda više desno, ali u
svakom slučaju izvan kruga svetlosti.
— Farovi! Do sto đavola! — zaurlao je Megre poslednji put.
Stezao je pesnice od ljutine. Trčao je cik-cak, kao progonjeni zec. I
sam osećaj razdaljine bio je, usled tog osvetljenja, nestvaran. Tako je od-
jednom ugledao ispred sebe benzinske pumpe, na udaljenosti od svega sto-
tinak metara.
Zatim jedan promukli glas, sasvim u blizini, reče:
— Ko to ide?
Megre se smesta zaustavio, besan, ponižen, i pogledao je Oskara od
glave do pete, zatim je konstatovao da nema blata na papučama.
— Da li ste videli nekoga?
— Nikoga, izuzev jednih kola; pitali su za put do Avrenvila.
Komesar je primetio crvenu svetlost na nacionalnom drumu, u pravcu
Arpažona.
— Šta je to?
— Kamion za Hale.
— Da li se zaustavio?
— Tek toliko da uzme benzina, dvadeset litara...
Osetilo se neko muvanje u blizini gostionice, a far je i dalje osvetlja-
vao pusta polja. Odjednom je Megre ugledao kuću Mišoneovih, prešao
preko druma i pozvonio.
Otvorilo se malo prozorče na vratima.
— Ko je?
— Komesar Megre... Želeo bih da govorim sa gospodinom Mešone-
om...
Neko je povukao lanac, otključao vrata, zaškripala je brava. Pojavila
se gospođa Mišone vrlo uznemirena. Ona je bacila nehotice kradom po-
gled na drum, u dva pravca.
— Niste ga videli?
— Zar nije ovde? — progunđao je Megre sa izvesnim prizvukom
nade.
— Zapravo... Ne znam ni sama... Ja... Pucalo se, zar ne? Ali uđite, da-
kle...
Bila je to žena oko četrdeset godina, bezizraznog lica, tromih pokreta.
— Mišone je izašao na trenutak zbog...
Jedna vrata bila su otvorena, s leve strane, vrata koja su vodila u sobu
za ručavanje. Sto još nije bio raspremljen.
— Koliko je vremena proteklo otkako je otišao?
— Ne znam tačno... Možda pola sata...
Nešto se micalo u kuhinji.
— Imate li služavku?
— Ne... To je možda mačka...
Komesar otvori širom vrata i ugleda Mišonea koji se vraćao kroz ba-
štenska vrata. Njegove cipele bile su pune blata. Brisao je noge o čistač.
Zavladao je tajac, trenutak čuđenja, a za to vreme dva čoveka su se
posmatrala.
— Vaše oružje! — zatražio je policajac.
— Moje?
— Vaše oružje! Brzo!
Agent osiguravajućeg društva pruži mu mali revolver sa burencetom,
koji je izvadio iz džepa pantalona. Ali unutra su bili svi meci. Cev je bila
hladna.
— Odakle dolazite?
— Odozdo.
— Šta vi nazivate „odozdo”?
— Ne plaši se, Emile! Niko se neće usuditi da ti nanese zlo! — ume-
šala se gospođa Mišone. — Konačno, to je i suviše! Moj šurak, koji je mi-
rovni sudija u Karkasonu...
— Trenutak, gospođo! Ja razgovaram s vašim suprugom. Vi dolazite
iz Avrenvila. Šta ste tamo radili?
— Avrenvil?... Ja?...
Drhtao je. Uzaludno je pokušavao da se savlada. Ali, ipak, izgledalo
je da njegovo čuđenje nije odglumljeno.
— Kunem vam se da dolazim odozdo, iz kuće triju udovica. Hteo sam
i lično da ih nadzirem, jer...
— Niste išli u polje? Ništa niste čuli?
— Da li je to bio pucanj iz puške? Je li neko ubijen?
Brkovi su mu se objesili. Pogledao je svoju ženu kao što dete gleda
svoju mamu kad napravi neku štetu.
— Kunem vam se, komesare!... kunem vam se...
Udario je nogom o pod, dok su mu suze potekle niz lice.
— To je nečuveno! — povikao je. — Moja su kola ukradena! U moja
kola je ubačen jedan leš! I još odbijaju da mi vrate kola, meni koji sam ra-
dio petnaest godina da bih isplatio!... I još me optužuju za...
— Ćuti, Emile!... Ja ću s njime razgovarati, ja...
Ali Megre mu nije dao vremena.
— Ima li u kući još oružja?
— Jedino ovaj revolver koji smo kupili kada smo sagradili ovu vilu. I,
opet on! A, u njemu se još nalaze meci koje je trgovac oružjem stavio kad
smo ga kupili.
— Vi dolazite iz kuće triju udovica?
— Uplašio sam se da mi ponovo ne ukradu kola. Hteo sam i ja da po-
vedem istragu, za moj račun. Bio sam se uvukao u park, ili bolje: presko-
čio sam preko zida...
— Da li ste ih videli?
— Koga? Njih dvoje? Andersenove?... Naravno da sam ih video!
Tamo su, u salonu. Već čitav sat nešto raspravljaju.
 — Otišli ste kada ste čuli pucanj.
— Da. Ali nisam bio siguran da li je to bio pucanj. Tako mi se samo
pričinilo... Uznemirilo me je to.
— I nikoga drugoga niste videli?
— Ni žive duše.
Megre se uputio vratima. Kad ih je otvorio našao je gospodina Oskara
baš na samom pragu.
— Šalje me vaš kolega, komesare, vam kažem da je ona žena umrla.
Moj mehaničar je otišao da obavesti policiju u Arpažonu. On će ujedno
dovesti i lekara. Dozvoljavate li?... Ne mogu da ostavim garažu bez igde
ikoga.
Iz pravca Avrenvila videla se bleda svetlost farova koji su osvetlili je-
dan deo zida gostionice. Neke senke muvale su se oko jednih kola.
 IV.
ZATOČENICA

Megre je išao sporim koracima i spuštene glave kroz polja po kojima

je žito počelo da šara zemlju bledim zelenilom.
Bilo je već jutro. Granulo je sunce, a vazduh se prolamao od pesme
nevidljivih ptica. Pred vratima gostionice, u Avrenvilu, Lika je očekivao
Parkea, stražareći oko kola koja su bila dovezla gospođu Goldberg, a koja
je ona bila iznajmila u Parizu na Trgu Opere.
Supruga trgovca dijamantima iz Antverpena ležala je na jednom gvo-
zdenom krevetu, na prvom spratu. Preko njenog leša bili su prebacili jedan
prekrivač, jer je lekar, u toku noći, bio skoro sasvim skinuo haljine sa nje-
nog tela.
Započinjao je divan aprilski dan. U polju, gde je Megre, zasenjen fa-
rovima uzaludno progonio zločinca i gde je sada išao korak po korak, sle-
deći tragove u noći, dva seljaka tovarili su u jedna kola cveklu koju su po-
vadili iz rova, a koji su nestrpljivo cupkali u mestu.
Dva reda drveća duž nacionalnog druma prekidala su panoramu. Cr-
vene pumpe za benzin sijale su se pred garažom na suncu.
Megre je pušio polako, oslonjen, neraspoložen. Otisci pronađeni na
polju izgledalo je da dokazuju da je gospođa Goldberg bila ubijena zrnom
iz karabina, obzirom da se ubica bio približio na svega trideset metara od
gostionice.
To su bili malo karakteristični otisci cipela, koje nisu bile kovane
nego šivene, osrednje, šiljate. Trag je vodio u luku do raskršća na podjed-
nakoj udaljenosti od kuće Andersenovih, vile Mišoneovih i garaže.
Ukratko, sve to nije dokazivalo ništa! Megre iz toga nije došao do no-
vih elemenata kada je stigao do druma stežući svoju lulu među zubima.
Ugledao je gospodina Oskara na pragu sa rukama u džepovima od
pantalona koje su bile vrlo široke. Na licu mu se čitao izraz blaženstva.
— Već ste ustali, komesare? — povikao je preko druma.
 U tome trenutku između garaže i Megrea zaustaviše se jedna kola.
Bila su to mala kola Karla Andersena.
Danas je bio za volanom, sa rukavicama na rukama, mekim šeširom
na glavi, cigaretom među usnama. Skinuo je šešir.
— Dozvoljavate li da kažem dve reči, komesare?
Spustivši sasvim prozorsko staklo nastavio je učtivim tonom:
— Hteo bih na svaki način da vas zamolim za dozvolu da odem u Pa-
riz. Nadao sam se da ću vas ovde sresti. Reći ću vam šta me tamo zove.
Danas je petnaesti april. Danas naplaćujem moj honorar kod firme „Dima
i sinovi”. Danas takođe treba da platim otplatu za kredit.
Izvinio se praznim osmejkom.
— Smešne sitne potrebe, kao što vidite, ali potrebe koje nam se name-
ću kao nužne... Novac mi je potreban...
Za trenutak je skinuo svoj crni monokl da bi ga još bolje uglavio u
očnu duplju, a Megre je okrenuo glavu, jer nije voleo da vidi onaj ukočeni
pogled staklenog oka.
— Vaša sestra?
— A, da, hteo sam da vam kažem, upravo da vas zamolim... Da li bi
bilo preterano kad bih vas zamolio da, s vremena na vreme, naredite da se
nadzire kuća?
Tri automobila dolazila su iz pravca Arpažona, zatim skrenuše nalevo
u pravcu Avrenvila.
— Šta je ovo, sad?
— Parke... Gospođa Goldberg bila je ubijena prošle noći u trenutku
kad je izlazila iz automobila, baš pred gostionicom.
Megre ga je posmatrao. S druge strane druma, Oskar je izigravao
lenjštinu.
— Ubijena! — ponovio je Karl.
Zatim, s iznenadnom nervozom dodade:
 — Slušajte, komesare! Potrebno je da odem u Pariz. Ne mogu ostati
bez novaca, naročito sada kada snabdevači podnose svoje račune... Ali že-
lim odmah čim se vratim da pomognem u otkrivanju krivca. Vi me ovla-
šćujete, zar ne? Ja ne znam ništa određeno. Ali predosećam... Kako da ka-
žem?... Pogađam čitav zaplet, spletku... naslućujem nešto...
Morao je zatim da skrene uz sam trotoar, jer je jedan kamion, koji je
dolazio iz Pariza, trubio za prolaz.
— Idite — reče mu Megre.
Karl ga je pozdravio i zapalio cigaretu pre nego što je upalio motor, a
zatim je polako skrenuo na sredinu druma i krenuo ka Parizu.
Tri automobila stadoše na ulazu u Avrenvil, neke siluete su se pokre-
tale tamo-amo.
— Nećete baš ništa da uzmete?
Megre podiže obrve gledajući garažera sa smeškom zbog njegove
upornosti.
Puneći lulu on su uputi ka kući triju udovica, čija su velika stabla bila
puna šuma ptičijih krila i cvrkuta. Morao je da prođe pored vile Mišoneo-
vih.
Prozori su bili otvoreni. Na prvom spratu, u spavaćoj sobi, videlo se
kako gospođa Mišone, s nekom kapicom na glavi, čisti prašinu s namešta-
ja.
U prizemlju je agent osiguravajućeg društva, neobrijan, razbarušen,
posmatrao drum tužnim i odsutnim pogledom. Pušio je zemljanu lulu sa
kamišem od divlje trešnje. Kad je primetio komesara, pravio se da je vrlo
zauzet pražnjenjem lule i tako je izbegao da ga pozdravi.
Posle nekoliko trenutaka Me,ge je pozvonio na vratima kuće Ander-
senovih. Desetak minuta je uzaludno čekao. Svi drveni kapci na prozorima
bili su zatvoreni. Nije se čuo nikakav šum izuzev neprekidnog ptičijeg
cvrkutanja koje je svako stablo bilo pretvorilo u prave orgulje.
Na kraju je slegao ramenima, ispitao bravu, izabrao jedan kalauz i nji-
me otključao. Zatim je, kao i dan pre toga. zaobišao oko zgrade i stigao do
staklenih vrata salona.
 Pokucao je na ta vrata. Nikakva odgovora, Tada je ušao, tvrdoglavo i
nadmeno i ugledao je najpre jedan gramofon na kome je stajala ploča. Do-
šlo mu je, tek onako, i on ga stavi u pokret. Igla je zaškripala po ploči.
Meki argentinski orkestar zasvirao je jedan tango dok je komesar krenuo
put stepeništa.
Na prvom spratu, vrata Andersenove sobe bila su otvorena. Pored
jedne stolice primetio je par cipela koje je verovatno neko čistio, jer se tu
nalazila i četka i kutijica sa imalinom dok je stolica nosila tragove blata i
prašine.
Komesar je na komadu papira uzeo otiske, zapravo obris cipela i upo-
redio ga sa onima koji su nađeni u polju. Sličnost je bila potpuna.
Ipak nije uzdrhtao. Izgledao je čak da se nije ni obradovao. Nepresta-
no je pušio, neraspoložen kao i onda kad se probudio.
Začuo se ženski glas.
— Jesi li ti?
Ustezao se da odgovori. Nije video onu koja je govorila. Glas je dola-
zio iz Elzine sobe, čija su vrata bila zatvorena.
— Ja sam.... — rekao je konačno vrlo zbunjeno.
Zavladala je tišina. Zatim, nešto kasnije:
— Ko je tamo?
Bilo je suviše dockan za podvaljivanje.
— Komesar koji je bio i juče... Hteo bih, gospođice, da vam kažem
nekoliko reči.
Opet tišina. Ćutanje. Megre je pokušavao da pogodi šta se dešava iza
tih vrata ispod kojih se video tračak sunčane svetlosti.
— Slušam vas — reče ona konačno.
— Bićete ljubazni da mi otvorite vrata. Ako niste odeveni, mogu da
sačekam...
Opet teskobna tišina. Tihi smeh.
 — Tražite od mene vrlo tešku stvar, komesare.
— Zašto?
— Jer, ja sam zaključana. Biće, dakle, potrebno da mi govorite, a da
me ne vidite.
— Ko vas je zatvorio?
— Moj brat, Karl. Ja to uvek tražim od njega kad god izlazi, jer se pla-
šim skitnica.
Megre nije na to ništa kazao, ali je izvadio svežanj svojih kalauza i
bez šuma uvukao jedan u bravu. Grlo mu se malo steglo. Možda su mu u
tom trenutku pale na um neke sumorne misli?
Kad je brava škljocnula, on nije odmah otvorio vrata, već je prethod-
no najavio:
—Ja ću sada ući, gospođice... - Čudan utisak. On se nalazio u hodni-
ku bez sunca, sa tamnim zidovima, i odjednom se obreo u punom sunča-
nom osvetljenju.
Prozorski kapci bili su zatvoreni. Ali poprečne daščice propuštale su
duge zrake sunca. Tako je čitava soba bila ispunjena svetlom i senkama.
Zidovi, predmeti, Elzino lice, sve je bilo kao isečeno na svetle trake.
Uz to je vazduh bio prezasićen onim sumornim parfemom mlade žene
i ostalim neodređenim detaljima kao što je miris haljine prebačene preko
stolice, miris istočnjačkog duvana koji je sagorevao u lopti od porculana
na lakovanom tanjiru i konačno sama Elza u kućnom ogrtaču tamno crve-
ne boje, ispružena na crnom somotu divana.
Posmatrala je kako se Megre približava, a u njenim zenicama odraža-
valo se neko prijatno čuđenje, pomešano možda sa sićušnom senkom boja-
zni.
— Šta radite?
— Hteo sam da porazgovaram s vama. Molim vas da me izvinite ako
vam smetam...
Ona se nasmejala, pomalo mangupskim smehom. Iz kućnog ogrtača
izašlo joj je jedno rame, ali ga je odmah pokrila. Ostala je da leži, ili bolje
rečeno bila je ščućurena na niskom otomanu koji je, kao i ostali predmet u
sobi, bio prekriven sunčevim zracima i ličio pre na neku ležeću zebru.
— Kao što vidite, nisam radila bog zna što. Ja nikada ništa ne radim!
— Zašto niste otišli s vašim bratom u Pariz?
— On to ne želi. Tvrdi da je prisustvo žene nezgodno kad se radi o po-
slovnim stvarima.
— Vi nikada ne napuštate kuću?
— O, da... kad se šetam po parku.
— I to je sve?
— Ima tri hektara. To je sasvim dovoljno da čovek razmrda noge, zar
ne? Ali, sednite, komesare. Uživam u vašoj podvali...
— Šta mislite time da kažete?
— Da će moj brat onoliko razrorgačiti oči kad se vrati. On je strašniji
od neke majke... Grozniji nego ljubomorni ljubavnik!... Bdi nada mnom i
morate znati da on svoju ulogu shvata vrlo ozbiljno.
— A ja sam verovao da to vi želite da budete zaključani, zato što se
bojite bandita.
— I to, takođe... Navikla sam na samoću toliko da se plašim sveta.
Megre je seo u jednu naslonjaču, a šešir je položio na tepih. I uvek
kad bi ga Elza pogledala, okretao je glavu, jer nije mogao da se privikne
na taj pogled.
Dan pre toga ona mu je izgledala misteriozna. U onoj polutami, kada
ju je video, ličila je na neku junakinju sa filmskog ekrana, i saslušavanje je
sačuvalo teatralni karakter.
Sada, međutim, on je pokušavao da otkrije ljudsku stranu tog stvore-
nja, ali ga je u tome ometala ova, tako reči, intimnost sastanka.
U sobi punoj parfema, ona je ležala u kućnom tankom ogrtaču, igraju-
ći se golom nogom sa papučom, a Megre, sredovečan čovek, sedeo je tu
položivši svoj šešir na pod. Zar to nije bila slika za reviju „Pariski život”?
Sasvim nespretno Megre stavi svoju lulu u džep premda nije bila is-
pražnjena.
— Ukratko, vama je ovde dosadno? — upita.
— Ne... da... ne znam ni sama... Pušite li cigarete?
Pokazala mu je rukom na kutiju cigareta istočnjačkog porekla, čiji je
omot otkrivao da kutija košta 20 franaka i 65 santima, i Megre se tada pri-
setio da njih dvoje žive sa dve hiljade franaka mesečno, da je Karl bio pri-
nuđen da otputuje u Pariz da bi naplatio novac radi isplate rate kredita i
radi podmirenja dugova.
— Mnogo pušite?
— Jednu ili dve kutije dnevno...
Pružila mu je upaljač, vanredno fino izrađen. Uzdahnula je ispravivši
leđa što je razotkrilo gornji deo njenog tela.
Ali komesaru se nije žurilo da je oceni. Video je on u društvu koje se
smatra „visokim”, mnoge raskošne strankinje koje su hvatale sitne građa-
ne u svoje kandže.
— Vaš brat je izlazio, sinoć?
— Mislite? Nemam pojma.
— Niste proveli noć u razgovoru s njime?
Kroz čaroban osmejak ona pokaza divne zube.
— Ko vam je to kazao? Možda on sam? Mi često raspravljamo, ali
vrlo uljudno... Znate, juče sam mu prebacila zbog toga što vas je rđavo
primio. On je toliko divalj!... Još kad je bio sasvim mlad...
— Živeli ste u Danskoj?
— Da. U jednom velikom dvorcu na obalama Baltičkog mora. Tužan
dvorac, sav beo u sivom zelenilu. Poznajete li te krajeve? Tužno je tamo.
Pa ipak je lepo...
Pogled joj se ispunio nostalgijom. Njeno telo strašno je uzdrhtalo...
 — Bili smo bogati. Ali naši su roditelji bili vrlo strogi, kao i većina
protestanata. Ja nisam religiozna. Ali Karl još veruje. Istina, nešto manje
nego njegov otac, koji je izgubio čitavu imovinu zbog svoje skrupulozno-
sti... Karl i ja smo napustili zemlju.
— Pre tri godine?
— Da... Zamislite da je moj brat bio predodređen za visokog veliko-
dostojnika na dvoru. A, evo, sada je prinuđen da zarađuje svakodnevni
hleb s ovim odvratnim tkaninama... U Parizu, po hotelima drugog pa i tre-
ćeg ranga, u kojima smo bili prinuđeni da odsedamo, on je bio silno nesre-
ćan. A, imao je istog domaćeg učitelja koji je podučavao i prestolonasled-
nika! I, eto, više je voleo da se ovde zakopa.
— I da ujedno zakopa i vas.
— Da... Samo, navikla sam... U dvorcu mojih roditelja takođe sam
bila zatočenica. Udaljili su bili od mene sve one koje su mogle da postanu
moje prijateljice i to sve pod izgovorom da su niskog porekla.
Izraz njenog lica odjednom se čudnovato izmenio.
— Verujete li — zapitala ga je — da je Karl zaista postao... kako da
kažem... abnormalan?
I nagnula se napred kao da bi htela da iz blizine čuje komesarevo mi-
šljenje.
— Bojite se da bi?... — začuđeno je zapitao Megre.
— Ne, to nisam kazala! Ništa nisam kazala! Izvinite me... vi prosto iz-
vlačite reči iz mene... Ne znam zbog čega imam toliko poverenja u vas...
Dakle?
— On je ponekada čudan, neobičan?
Umorno je slegla ramenima, prekrstila noge, raskrstila ih, ustala, po-
kazala na trenutak odsev golog tela ispod kućnog ogrtača ...
— Šta da vam kažem?... Ne znam... više... Posle onog događaja s au-
tom... Zbog čega bi on bio ubio čoveka koga i ne poznaje?
— Jeste li sigurni da nikada niste videli Isaka Golberga?
 — Da... čini mi se.
— Jeste li ikada više bili sa Karlom u Antverpenu?
— Prenoćili smo jedne noći na povratku iz Kopenhagena, pre tri godi-
ne Ali ne! Moj brat nije sposoban za tako nešto... To što je postao čudan,
ja pripisujem onoj njegovoj nesreći pre nego uzrocima naše propasti. Bio
je lep. I još je lep kad nosi svoj monokl. Ali, inače zar ne? Možete li ga za-
misliti da grli jednu ženu bez onog komadića crnog stakla? Ono ukočeno
oko na ružičastom licu!
Uzdrhtala je.
— To je svakako glavni razlog za što se on krije.
— Ali krije i vas, to je činjenica!
— Šta se tu može?
— Vi ste žrtvovani...
— Takva je uloga žene, naročito sestre. U Francuskoj to nije tako.
Kad nas, kao i u Engleskoj, u jednoj porodici glavni je najstariji sin, na-
slednik imena.
Postala je nervozna. Pušila je u kratkim razmacima, sve češće je uvla-
čila dimove. Išla je sada po sobi, a na nioj su umirali zraci svetla.
— Ne! Karl nije mogao da ubije! Posredi je neki nesporazum. Zar to i
vi niste shvatili, čim ste ga pustili na slobodu? Jedino, ukoliko...
— Ukoliko?
— ... vi to možda nećete da kažete! Poznato mi je da policija poneka-
da u nedostatku dovoljnih dokaza, pušta optužene na slobodu da bi ih doc-
nije sigurnije ščepala. To bi bilo odvratno!
Ugasila je cigaretu u porculanskoj pepeljari.
— Da nismo izabrali baš ovo prokleto raskršće... Jadni Karl tražio je
tišinu i usamljenost! Ali ovde smo još manje usamljeni nego u najnaselje-
nijem kvartu Pariza, komesare! Tu, oko nas, taj sitni svet, ti malograđani,
nemogući i smešni, koji neprestano nešto špijuniraju, prisluškuju... Naro-
čito ona, sa onom svojom jutarnjom belom kapicom, sa svojom punđom
posle podne. Zatim ona garaža. nešto dalje. Tri grupe tri boravišta, rekla
bih, na istoj udaljenosti jedno od drugog.
— Imate li kakve veza sa Mišoneovima?
— Nikakve! Čovek je jednom došao, zbog nekog osiguranja. Ali Karl
ga je odbio.
— A, garažer?
— Taj nikada svojom nogom nije stupio ovde.
— Da li je ono, u nedelju izjutra, vaš brat imao nameru da pobegne?
Ona je jedan trenutak ćutala, spustivši glavu i pocrvenevši u licu.
— Nije — uzdahnula je najzad jedva čujnim glasom.
— Znači vi?
— Da, ja... Nisam bila dobro razmislila. Bila sam kao luda pri pomisli
da je Karl mogao da izvrši zločin... Dan pre toga primetila sam da ga nešto
tišti, muči... Onda sam ga povukla sebi.
— Je li vam se zakleo da je nevin?
— Jeste.
— A vi niste verovali?
— Ne odmah.
— A sada?
Tada je, naglašavajući slovo po slovo, rekla:
— Uprkos svim nevoljama, ja verujem da Karl nije sposoban da po
svojoj volji, izvrši zločin... Ali, čujte me, komesare... On će se bez sumnje
uskoro vratiti. Ako vas zatekne ovde, ko bi znao šta će pomisliti.
Nasmešila se. U tom osmehu bilo je, pored koketerije, i nečeg izazi-
vačkog.
— Branićete ga, zar ne? Izvući ćete ga odatle? Bila bih vam toliko
blagodarna!
 Pružila mu je ruku i pri tome joj se otvorio kućni ogrtač, još jednom.
— Do viđenja, komesare.
On dohvati svoj šešir i izađe iz sobe.
— Možete zaključati vrata da on ne bi nešto primetio.
Nekoliko trenutaka docnije Megre je silazio niz stepenice, prošao
kroz salon, izašao na terasu radujući se toplini sunčevih zraka.
Na drumu su brujali motori automobila. Kapija nije zaškripala kad ju
je ponovo zatvarao.
Kad je prolazio pored garaže, neki podsmešljivi glas dobaci:
— O, majčice moja mila! Pa rešite se već jednom da popijete nešto!
Ona Parkeova gospoda su već otišla. Valjda imate sekundu vremena!
Komesar se kolebao, malo se namrštio, jer je neki mehaničar škripao
turpijajući komad čelika stegnutog u mengele.
—Deset litara! — dreknuo je spolja neki šofer zaustavivši kola pred
pumpom. — Ima li koga tamo?!
Gospodin Mišone, koji se još nije bio obrijao, nalazio se u svojoj mi-
nijaturnoj bašti posmatrajući drum kroz ogradu od tankih letava.
— Najzad! — viknuo je gospodin Oskar, videvši da Megre ide za
njim. — Ne volim svet koji mi, tu sad pravi neke „fazone” i izmotava se!
Kao onaj aristokrata iz triju udovica!... Pih!
 V.
NAPUŠTENI AUTOMOBIL

— Ovuda, komesare!... Nema ovde nikakvog luksuza, de! Mi smo

radnici.
Odgurnuo ie vrata na kući koja se nalazila pozadi garaže, i ušli su
pravo u kuhinju koja je, verovatno, služila kao soba za ručavanje, jer je na
stolu bilo tanjira od jutrošnjeg doručka.
Jedna žena u kućnom ogrtaču od ružičastog kretona prestala je u tom
trenutku da riba slavinu na mesinganoj česmi.
— Dođi, kokoto moja ti predstavim komesara Megrea, Ovo je moja
žena, komesare. Samo, da znate, ona bi mogla da uzme služavku, ali tada
bi joj bilo dosadno, jer ne bi imala šta da radi.
Nije bila ni lepa ni ružna. Imala je oko tridesetak godina. Njen kućni
ogrtač bio je običan, nimalo zavodnički. Ona je čitavo vreme stajala us-
pravno pred Megreom, ali je piljila samo u svoga muža.
— Daj nam malo pića, hajde pravi konjak, onaj žuti? Komesare, mo-
žda biste više voleli da vas primimo u salonu? Imamo mi i salon, znate.
Nećete? Utoliko bolje. Samo slobodno, bez okolišanja... Takav sam vam
ja, zar ne, kokotice moja lepa? ... Ne! Ne te čašice.... one velike!
On se nagnu natrag na stolici. Bio je u ružičastoj košulji, bez prsluka.
a rukom je čitavo vreme gadio kožni pojas koji je održavao pantalone na
onom debelom stomaku.
— Uzbudljiva je, zar ne ta naša dama iz „Triju udovica” ne ... To ne
treba govoriti pred mojom ženom, ovaj... ali ovako, između nas nema šta,
stvarčica i po. Samo da nije onog ćoravog brata. Gadan li je taj! Neka bed-
na figura, i po čitav dan samo nešto špijunira, njuška. Prića se ovde, kad
negde putuje, makar i na jedan sat, on zaključava sestru, a to isto radi i
svake noći. Nego, liči li vama to na brata i sestru, a? U vaše zdravlje, ko-
mesare... Kaži de, kokoto moja, da li bi ti skoknula do Žožoa i kazala mu
da ne zaboravi na opravku onog Lardijevog kamiona?
 Megre se okrenuo prozoru, jer ie začuo zvuk motora koji ga je podse-
ćao ma kloparanje Andersenovih kola.
—Nije to, komesare! Ja ću vam tačno kazati odavde, zatvorenih očiju,
šta se sve dešava na drumu. Ove taljige sada... to je inženjer iz električne
centrale. Vi očekujete povratak našeg aristokrate?
Na budilniku, na etažeru, bilo je tačno jedanaest časova. Kroz otvore-
na vrata Megre je video hodnik i na jednom zidu telefon.
— Pa, vi ne pijete uopšte. U vaše zdravlje! Ne nalazite li da je čitava
ova priča smešna!? Kakva ideja: zameniti kola i, naročito, zdipiti ona sa
šest cilindara kao da su džak pasulja! Zabavljalo me je da gledam kako
juče jurite tamo-amo. I naročito kad sam video kako posmatrate čitav onaj
svet popreko, kao da u svakoga sumnjate. Znate, imam jednog ženinog ro-
đaka, takođe je policajac. I on, isto tako. U vaše zdravlje!... O, dakle, ko-
koto moja, je li sve u redu?
— Jeste.
Mlada žena se upravo bila vratila i sada se pitala šta da radi.
—Hajde, sedni. Cugni malo s nama. Komesar nije tako ohol, a pošto
si tek pre neki dan stavila trajnu ondulaciju, neće imati ništa protiv toga da
pijemo zajedno u tvoje zdravlje.
— Hoćete li mi dozvoliti da se poslužim telefonom? — zapitao je Me-
gre.
— Još pitate! Okrenite samo ručicu, i zvrrr! Ako je za Pariz, ukopčaće
vas odmah.
Najpre je u telefonskom imeniku potražio broj firme ,,Dima i sinovi”
fabrike tkanina gde je Andersen trebalo da naplati svoj honorar.
Razgovor je trajao vrlo kratko. Blagajnik, koji je bio kod telefona, po-
tvrdio je da Andersen treba da naplati toga dana dve hiljade franaka, ali
dodao je da se još nije pojavio u Ulici četvrtog septembra.
Kad se Megre vratio u kuhinju, gospodin Oskar je zadovoljno trljao
ruke.
— Vidite... ja, eto tako, više volim da vam priznam da me sve ovo
skupa mnogo zabavlja, jer, da se razumemo, poznajem ja takvu muziku
Dogodilo se nešto na raskršću. Nas ovde ima troje koji stanujemo oko tog
slavnog raskršća. I, tako, lepo.
Nemojte sad da mi izigravate naivčinu! Osetio sam ja da me vi gleda-
te popreko, i za to nećete da popijete neku sa mnom! A, ma ne znam ja ki-
neski, ali te stvari, he, he! Tri kuće! Agent osiguravajućeg društva s onim
idiotskim izrazom lica, suviše glup da bi mogao da izvrši zločin! Aristo-
krata, gospodin, imponuje. I ko preostaje? Rajska ptičica, ona budala, siro-
mašni radnik koji je kroz znoj postao neki vajni gazda, ali koji ne ume
lepo da razgovara. Phi! Bivši bokser! Kada biste tražili obaveštenja o
meni, kazali bi vam da su me tri puta pokupili u racijama, jer sam više vo-
leo da igram u ulici Lape, nego da se boksujem. Drugi put sam opet, razlu-
pao vilicu jednom agentu koji me jurio ulicama. U vaše zdravlje, komesa-
re!
— Hvala.
— A, nećete me sada odbiti! Izvozni konjak! Žut kao stari limun, to
vam ne može škoditi! Smeta mi, zna te, kad vas gledam kako lunjate, oko
moje garaže, i sve me nekako ispod oka posmatrate. Zar nije tako, kokoto
moja? Jesam li ti sinoć rekao: eno ga, opet komesar! E, pa, dobro! Neka
uđe! Neka sve pregleda! Neka iz viši pretres! I, ubio me bog, neka posle
prizna da sam ja pravi francuski kremenjak, pravo suho zlato... Ovakvi se
ne nalaze, tek onako, na ulici, gospodine moj!
Bilo je jedanaest i trideset! Megre je ustao.
— Opet ću telefonirati — reče,
— Samo izvolite! Predratna roba, moj gospodine komesare!
Zabrinuta izraza Megre je pozvao Sudsku policiju, naredio jednom
inspektoru da pošalje opis Andersenovih kola svim policijskim stanicama,
čak i onima na granici.
Gospodin Oskar je več bio ,,oborio” četiri čaše konjaka, a lice mu je
iz ružičastog prešlo u crveno, dok su mu oči sijale kao fenjeri na fijakeru.
— Znam već unapred da će odbiti da skupa zagrizemo jednu finu kaj-
ganicu... šest jaja, da ližeš prste! Naročito, ovde, u ovoj kuhinji! Dabome,
neće čovo, šta mu možeš! U redu! Evo kamiona iz Grolimoa, vraća se iz
Halea. Dozvolićete mi, komesare?
Izašao je. Megre je ostao sam sa mladom ženom, koja je drvenom
varjačom nešto mutila u šerpi.
— Imate veselog muža!
— Jeste, veseo je.
— I grub, prema prilikama, zar ne?
— Ne voli da mu se protivreči. Ali dobar je čovek, vredan.
— Ali pomalo skitara.
Nije odgovorila ništa.
— Kladim se da s vremena na vreme „sklizne” malo?
— Kao svi muškarci...
U glasu je bilo gorčine. On je slušao neki razgovor koji se vodio ne-
gde oko garaže.
— Stavi to tu! Dobro je! Izmenićemo ti zadnje točkove, ali tek sutra
ujutro.
Gospodin Oskar se vratio sav ozaren od radosti. Voleo je da pevuši
ispod glasa kad je bio dobre volje.
— Stvarno! Nećete malčice kajgane s nama, komesare?! Izvući ćemo
iz podruma neko staro vince, pa da ga vidiš! Kao Lizino okce! Šta mi se
sad tu duriš, je li, Žermeno! Ah! te žene... Ova ne može duže od dva sata
da sačuva isto raspoloženje!
— Moram natrag u Avrenvil! — reče Megre.
— Treba li da vas povezem kolima? Evo, samo minut.
— Hvala. Radije ću pešice.
Napolju je Megre upao u toplinu sunčevih zraka. Na putu za Avrenvil
pred njim je neprestano leteo jedan veliki žut leptir.
Na stotinak metara pred gostionicom sreo je bragadira Likasa, koji
mu je pošao u susret.
— Dakle?
— Kako mislite? Lekar je izvadio zrno. Iz karabina je.
— Drugo ništa?
— O, da! Dobili smo obaveštenja iz Pariza, Isak Goldberg je tamo sti-
gao svojim kolima, velikom „Minervom” sportskog tipa, kojima je obično
išao iz mesta u mesto, i kojima je uvek sam šoferirao. U tim kolima treba-
lo je da prevali put od Pariza do raskršća.
— I to je sve?
— Očekujemo obaveštenja od belgijske policije.
Kola, u kojima se dovezla gospođa Goldberg, otišla su.
— Leš?
— Preneli su ga u Arpažon. Isledni sudija je uznemiren. Preporučio
mi je da vam kažem da treba biti obazriv. On se naročito plaši da novine
Brisela i Antverpena ne donesu opširne izveštaje o ovom slučaju.
Megre je počeo da pevuši, ušao je u gostionicu i seo za stol.
— Hm!... Ima li ovde telefon?
— Ima! Ali ne radi između podne i dva sata. Sad je dvanaest i četvrt.
Komesar je jeo bez reči, i Lika je shvatio da je zabrinut. Nekoliko
puta brigadir je pokušao da započne razgovor.
Bio je lep proletnji dan. Kad je ručao, Megre je preneo svoju stolicu u
dvorište. Postavio je pored jednog zida, usred kokoški i plovki, i malo za-
dremao na suncu.
Ali, tačno u dva sata, ustao je i podigao slušalicu telefona.
— Halo! Sudska policija? Još nije pronađen Andersenov automobil?
Zatim je počeo da šeta ukrug po dvorištu. Deset minuta kasnije dobio
je telefonski poziv. Bio je to Ke d Orfevr.
 — Komesar Megre?... Upravo smo dobili izveštaj iz Zemona. Kola su
tamo... Ostavljena, napuštena pored stanice... Pretpostavljamo da je njihov
vlasnik više voleo da pređe granicu pešice ili vozom.
Megre je prekinuo i odmah zatim pozvao firmu „Dima i sinovi”. Sa-
opštili su mu da se Karl Andersen još nije javio radi naplate svojih potraži-
vanja.
Kad je, oko tri sata, Megre sa Likasom prošao pored garaže, gospodin
Oskar je upravo izlazio iz jednih kola i veselo rekao:
— Je li sve u redu, komesare?
Megre je odgovorio pokretom ruke i nastavio svojim putem ka kući
triju udovica.
Vrata i prozori na Mišoneovoj vili bili su zatvoreni, ali, još jednom,
videlo se kako jedna zavesa drhti, na prozoru sobe za ručavanje.
Već smo kazali da je garažerovo dobro raspoloženje doprinelo kome-
sarevom neraspoloženju. On je sada pušio ubrzano i ljutito.
— Pošto je Andersen pobegao ... — počeo je Lika pomirljivim tonom.
— Ostani tu!
Ušao je, kao i jutros, u park kuće triju udovica, a zatim i u samu zgra-
du. U salonu je šmrknuo, živo pogledao oko sebe i primetio tragove dima
po ćoškovima.
Osećao se miris duvana. Tu je nedavno neko pušio.
Instinktivno je stavio ruku na držak svog revolvera pre nego što je po-
čeo da se penje uz stepenice. Tamo je začuo svirku gramofona, i prepo-
znao je tango koji je svirao jutros.
Zvuk je dopirao iz Elzine sobe. Kad je zakucao na vrata, gramofon je
odmah zaustavljen.
— Ko je tamo?
— Komesar!
Tihi smeh.
 — U tom slučaju, vi znate način kako se ulazi. Jer ja vam ne mogu
otvoriti.
Megre se opet poslužio kalauzom. Mlada žena bila je odevena. Ista
crna haljina kao i juče, koja je isticala njene linije.
— Da li ste to vi sprečili moga brata da uđe?
— Ne. Nisam ga ni video.
— Onda, verovatno nije bio gotov njegov obračun kod „Dima i sino-
va” To se dešava često kada treba da se vrati posle podne.
— Vaš brat je pokušao da pređe granicu Belgije! Po svemu mi izgleda
da je u teme i uspeo.
Ona ga je pogledala sa čuđenjem i nevericom.
— Karl?
— Da.
— Hoćete da me iskušate, zar ne?
— Umete li da vozite?
— Da vozim... šta?
— Auto.
— Ne! Moj brat nije nikada hteo da me nauči.
Megre nije bio izvadio lulu iz usta. I šešir mu je bio na glavi.
— Izlazili ste iz svoje sobe?
— Ja?
Nasmejala se. Otvoren, biserast smeh. I, kao nikada dotle, iz nje je iz-
bijalo ono što Amerikanci nazivaju „seks-epil”. Jer, jedna žena može da
bude lepa, a da ne bude zavodljiva S druge strane, pokreti uvek bude želju,
ili sentimentalnu nostalgiju.
Ona je odražavala i jedno i drugo. Bila je naizmence žena i devojčica.
Čitava atmosfera oko nje bila je puna strasti. Pa ipak, kad bi nekome po-
gledala u oči, njene oči odražavale su naivnost male devojčice.
— Ne shvatam šta hoćete da kažete.
— Ovde se pušilo, i to jedva pre pola sata. I dole u salonu, u prizemlju
neko je pušio.
— Ko?
— To vas baš i pitam.
— A otkuda bih ja to znala?
— Gramofon je jutros bio dole...
— Nemoguće! Kako biste hteli da... Recite!... Komesare! Nadam se
da me ne sumnjičite. Čudno se držite... Gde je Karl?
— Ponavljam vam da je prešao preko granice.
— To nije istina! To nije moguće! Zašto bi on to uradio? A da i ne go-
vorimo o tome da me ne bi ovde ostavio samu! To je ludo! Šta će biti od
mene, ovako same?
To je bilo da se čovek prosto zbuni. Bez nijansiranog prelaza, bez ve-
likih pokreta, bez krikova u glasu ona je postizala patetičnost. To je dola-
zilo iz njenih očiju. Neizrecivi nemir. Izraz obeshrabrenja, krajnje uznemi-
renosti, preklinjanja.
— Kažite mi istinu, komesare Karl nije krivac, zar ne? Jer kad bi on
to bio značilo bi da je poludeo. Ne mogu da verujem! To me plaši. U poro-
dici...
— Bilo je ludaka?
Okrenula je glavu u stranu.
— Da... Njegov deda. Umro je u krizi ludila. Jedna njegova tetka za-
tvorena je u ludnicu. Ali ne on!... Ne! Ja ga poznajem.
— Niste ručali?
Uzdrhtala je, pogledala oko sebe, i iznenađeno odgovorila:
— Nisam!
 — A niste gladni? Već su tri sata.
— Čini mi se da sam gladna.
— U tom slučaju, jedite nešto. Više nema razloga da ostanete zatvore-
ni. Vaš se brat neće vratiti.
— To nije istina. Vratiće se, nemoguće je da me ovako ostavi samu.
— Dođite.
Megre je već bio u hodniku. Nabrao je obrve. Neprestano je pušio.
Elzu nije ispuštao iz očiju.
Dodirnula ga se u prolazu, ali on se pravio kao da to, nije primetio.
Kad su stigli dole, izgledala je još uznemirenija.
— Karl me je uvek posluživao. Ja čak ne znam ni da li ima nešto za
jelo.
U svakom slučaju tu je bila konzerva kondenzovanog mleka i jedan
hleb u kuhinji.
— Ja ne mogu... Suviše sam nervozna. Ostavite me! Ili ne, ne! Ne
ostavljajte me samu. Ova odvratna kuća koju nikada nisam volela. Šta je
ono tamo, dole?
Kroz staklena vrata ona je pokaz vala jednu sklupčanu životinju u ale-
ji parka.
— Obična mačka!
— Grozim se životinja! Grozim se polja! Sve je puno buke, šuma,
škriputanja, i sve me to užasava! A tek po noći! Čitave noći negde tu, u
blizini, jedna sova toliko huče da je strahota.
Plašila se, bez sumnje i vrata, jer ih je gledala kao da se plaši da će
odnekuda izbiti neprijatelji.
— Ja neću da spavam ovde sama! Neću!
— Imate li telefon?
— Ne! Moj brat je imao nameru da ga uvede. Ali to je suviše skupo za
nas... Shvatate li to? Stanovati u jednoj ovako prostranoj zgradi, sa jadnim
parkom od ne znam koliko hektara, a ne biti u stanju da platiš telefon, ni
električno osvetljenje, čak ni služavku za teže radove! Sve je to Karl kao i
njegov otac...
I odjednom je stala da se smeje nervoznim smehom.
To je bilo neprijatno, jer njoj nije uspevalo da se staloži, a grudi su joj
se neprestano nadimale od jecanja i nervoznog smeha, dok joj je oči proži-
mao nemir.
— Šta vam je sad? Kakve su to ludosti?
— Ništa! Mene ne treba voleti, ni hteti... Pomišljam na naše detinj-
stvo, na Karlovog oca, na naš dvorac tamo, sa svim onim poslužiteljima,
sa kočijama sa četiri konja. A ovde?!
Oborila je kutiju sa mlekom i otišla da nasloni čelo na staklena vrata,
posmatrajući trem sav okupan u suncu.
— Pobrinuću se da vam dodelim jednog čuvara za večeras.
— Da, to je to... Neću! Neću čuvare! Hoću da vi lično dođete, kome-
sare! Inače, bojaću se, biće me strah.
Da li se ona smejala? Ili je plakala? Dahtala je. Čitavo njeno telo drh-
talo je od glave do pete.
Nije se moglo poverovati da bi sc rugala ili izmotavala. Ali bilo je
očigledno da je dobila nastup nervne krize.
— Ne ostavljajte me samu!
— Ja imam posla.
— Ali, pošto je Karl pobegao!
— Smatrate li ga krivim?
— Ne znam! Ništa više ne znam. Ako je pobegao...
— Hoćete li da vas ponovo zaključam u vašu sobu?
— Ne! Ono što ja hoću, to je — ukoliko bude moguće — da, sutra još,
odem što dalje od ovog raskršća, iz ove kuće. Želim da odem u Pariz, gde
su ulice pune sveta i života koji teče. Plašim se polja... ne znam...
 I, onda, odjednom:
— Da li će Karla uhapsiti u Belgiji?
— Biće izdat protiv njega zahtev za ekstradiciju.
— To je nečuveno... Kad pomislim da ima još tri dana...
Uhvatila se rukama za glavu i razbarušila svoju plavu kosu.
Megre je izašao u trem.
—Trenutak, gospođice. Do skorog viđenja.
Udaljio se sa olakšanjem, a ipak ju je sa žaljenjem napuštao. Lika se
šetao po drumu.
— Ništa novo?
— Ništa! Agent osiguravajućeg društva je došao da me pita da li će
mu uskoro vratiti kola.
Gospodin Mišone je više voleo da se obraća Likasu nego Megreu. Vi-
deli su ga kako iz svoje baštice kradom posmatra dva policajca.
— Nema nikakva posla?
— On tvrdi da ne može obilaziti svoje mušterije po selima, ovako, bez
kola. Kaže da će nam tražiti i odštetu, kamatu.
Jedna turistička kola, puna članova neke porodice, i jedan mali kami-
on zaustaviše se pred benzinskim pumpama.
— Evo jednoga koji se ne zamara — primeti brigadir — to je garažer!
Izgleda da zarađuje koliko god želi. Radi dan i noć, kao mašina.
— Imaš li duvana?
Sunce po poljima prosto je iznenađivalo, ošamućivalo, i Megre je ma-
ramicom brisao čelo mrmljajući:
— Odoh ja da odspavam. Videćemo se večeras.
Kad je prolazio pored garaže, gospodin Oskar ga je oslovio:
— Samo dve kapljice, komesare. Nešto da ližeš prste! Ovako! Od pal-
ca do malog prsta.
— Do viđenja!
Buka glasova dozvoljavala je da se pretpostavi da u vili od tesanog
kamena gospodin Mišone raspravlja nešto sa svojom ženom.
 VI.
NOĆ ODSUTNIH

Bilo je pet časova posle podne kad je Lika probudio Megrea i predao
mu jednu depešu belgijske policije.
„Isak Goldberg bio je već nekoliko meseci pod nadzorom, jer njegovi
poslovi nisu bili u srazmeri sa životom koji je vodio. Stop. Bio je sumnji-
čen da se bavi naročito trgovinom ukradenih dragocenosti. Stop. Njegovo
putovanje u Francusku podudara se sa krađom dragog kamenja u vrednosti
od dva miliona koja je izvršena pre petnaest dana u Londonu. Stop. Jedno
anonimno pismo tvrdilo je da su se dragulji nalazili u Antverpenu. Stop.
Primećeno je da dva međunarodna kradljivca troše velike svote novca.
Stop. Verujemo da je Goldberg otkupio ukradene dragulje i otišao u Fran-
cusku da ih tamo rasproda. Stop. Opis dragulja zatražite od Skotland Jar-
da.”
Megre, još pospan, gurnuo je hartiju u džep i zapitao:
— Ništa drugo?
— Ništa. Nastavio sam da nadzirem raskršće. Primetio sam garažera,
svečano odevenog, pa sam ga pitao kuda ide. Izgleda da on ima običaj da
jednom nedeljno ruča sa svojom ženom u Parizu, i da zatim odlazi u pozo-
rište. U takvim slučajevima on se vraća tek sutradan, jer pre noći u hotelu.
— Je li otišao već?
— Sada je već na putu, dabome!...
— Jesi li ga pitao u kom restoranu obično ruča?
— Da. U „Eskargou”, u ulici Basl. Zatim odlazi u „Ambigi”. Prenoći
u hotelu „Rambito” u ulici Rivoli.
— Vrlo detaljno! — progunđa Megre češljajući kosu.
— Agent osiguravajućeg društva poručio mi je preko svoje žene da bi
želeo s vama da razgovara, ili bolje da čavrlja, tek da bi koristio jezik.
 — To je sve?
Megre ju ušao u kuhinju, gde je gostioničareva žena pripremala veče-
ru. Primetio je zdelu sa paštetom pa je odsekao komad hleba i poručio:
— Čašicu belog vina, molim...
— Nećete da sačekate večeru?
Ne odgovarajući pojeo je svoj sendvič.
Brigadir ga je posmatrao, očigledno željan razgovora.
— Ove noći očekujete nešto naročito, zar ne?
— Hm ...
Ali zašto, nije hteo ništa da kaže? Zar ova tišina nije ličila na vetar
pred oluju?
— Upravo sam razmišljao. Pokušao sam da dovedem u red svoje mi-
sli. Ovo nije laka stvar.
Megre ga je strpljivo posmatrao, jedući dalje.
— Ona mlada devojka me najviše zbunjuje. Ponekad mi se čini da su
svi oko nje krivi: garažer, Dana, agent osiguravajućeg društva, svi samo
ne ona. A ponekad, opet, sklon sam da verujem u suprotno, i da smatram
da je u čitavoj ovoj stvari ona jedini otrovni elemenat...
U zenicama mu je zasvetlela veselost i kao da je govorio: „Do đavola,
ko bi tu mogao da pohvata konce!...”
— Ima trenutaka kada ona stvarno izgleda kao aristokratska ćerka. Ali
ima i trenutaka kad me podseća na vreme koje sam proveo u policiji za ču-
vanje morala. Vi me razumete. Takve besmisleno drske žene pričaju vam
obično čudne priče! Ali pojedini detalji toliko vas zbunjuju da izgleda ne-
moguće da su izmišljeni. Zatim pod njihovim jastucima možete naći neki
stari roman i tada ćete primeti li da su u takvoj knjizi našle sve elemente
svojih pričanja. To su žene ko je lažu kao što dišu i koje, na kraju, možda i
same poveruju u sopstvene laži!
— To je sve?
 — Mislite da se varam?
— Ne znam ništa od svega toga!
— Ne zaboravite da ja ne mislim uvek isto i da me često uznemirava
Andersenova ličnost. Zamislite jednog takvog čoveka kao što je on, kultu-
ran, odlično vaspitan, inteligentan, koji se stavlja na čelo jedne bande zli-
kovaca.
— Videćemo ga večeras!
— Njega? Ah kako, kad je prešao preko granice?
— Hm...
— Vi verujete da...
— Verujem da je čitava ova stvar daleko komplikovanija nego što ti
misliš i da je pametnije držati se onih nekoliko važnijih činjenica, da se ne
raštrkamo i ne razbijemo brod na plićaku. Pazi! Na primer onaj gospodin
Mišone koji je prvi podneo tužbu i koji me večeras zove kod sebe... I to
upravo večeras kad se garažer nalazi u Parizu ... Upadljivo, zar ne! Nestala
je Goldbergova »Minerva«. I to zapamti! A, pošlo takvih kola nema baš
mnogo u Francuskoj, neće biti lako premazati drugom bojom ...
— Vi mislite da gospodin Oskar?...
— Polako, polako. Ako ti je milo, ti se zadovolji time da razmišljaš o
tim igrarijama.
— Ali, Elza!
— Opet?...
I Megre, osušivši usta pođe ka drumu. Četvrt sata posle toga pozvo-
nio je na vratima vile Mišoneovih. Otvorila mu je žena, sa onim nabusitim
licem:
— Moj muž vas očekuje gore.
— On je vrlo ljubazan.
Ona nije primetila ironiju u tim rečima i pošla je pred komesarom
prema stepenicma koje su vodile na prvi sprat. Gospodin Mišone nalazio
se u svojoj spavaćoj sobi pored prozora čije su zavese bile spuštene. Sede-
ći u fotelji, noge je imao prekrivene jednim prekrivačem od vune. Osor-
nim glasom zapitao je:
— Pa, dobro! Kada će mi vratiti moja kola? Nalazite li da je pametno
lišiti jednog čoveka alata kojim zarađuje hleb? A, u međuvremenu, vi se
udvarate onoj kreaturi tamo, ili pijete rakiju sa garažerom! Dražesna je ta
naša policija! Kažem vam, komesare, onako kako mislim! Da, da, nema
šta: dražesna policija! Ubica nije važan! Važno je zagorčavati život pošte-
nim ljudima! Ja posedujem kola... Jesu li ona moja ili nisu moja? Odgovo-
rite mi! Jesu li moja? Dobro! Kojim pravom ih držite pod ključem?
— Jeste li bolesni? — zapitao je strpljivo Megre, posmatrajući prekri-
vač kojim su bile omotane noge gospodina Mišonea.
— Ako nisam — biću! Jedim se, žderem se! I meni uvek udari u noge.
Napad kostobolje! Dve ili tri noći proboravio sam u naslonjači, bez sna...
oka nisam sklopio. Zamolio sam vas da dođete ovde da bih vam kazao:
pogledajte u kakvom sam stanju! Konstatujte nesposobnost za rad, naroči-
to bez kola! To je dovoljno. Tražiću da svedočite kad budem pred sudom
zahtevao odštetu i kamate. Ja vas pozdravljam, komesare!
Sve to bilo je recitovano sa preteranom drskošću u isticanju nekog
svog prava. Gospođa Mišone je nadovezala:
— A, dok se vi ovde izmotavate špijunirajući nas, ubica trči naokolo
po svetu! Eto, to je pravda! Napadate nas male, a poštujete one krupne!
— Je li to sve što ste hteli da mi kažete?
Gospođa Mišone je sela najpre u naslonjaču od iznenađenja, dok je
njen muž oštro posmatrao Megrea Zatim je žena krenula ka vratima ustav-
ši hitro iz naslonjače.
Unutrašnjost kuće bila je u skladu sa njenom spoljašnošću; serijski
nameštaj, lakiran, pristojan, namešten kao da ne služi ničemu.
U hodniku je Megre zastao pred telefonom starog tipa, pričvršćenog
za zid. I, u prisustvu gospođe Mišone, okrenuo je ručku.
— Ovde Sudska policija, gospođice! Da li biste mogli da kažete je li
danas po podne bilo nekih saopštenja za »Raskršće triju udovica«?... Ka-
žete da postoje dva broja, garaža i kuća Mišone?... U redu!... Onda?... Ga-
raža je dobila saopštenje iz Pariza oko jednog sata i drugo oko pet sati?...
A onaj drugi broj?... Svega jedan razgovor... Iz Pariza?... Oko pet sati?...
Zahvaljujem.
Pogledao je zatim gospođu Mišone pomalo zlobnim pogledom, po-
klonio se i rekao:
— Želim vam laku noć, gospođo.
Otvorio je kao i obično, kapiju na ogradi kuće triju udovica, obišao
oko zgrade i popeo se na prvi sprat.
Elza Andersen, vrlo uzbuđena, izašla je pred njega.
— Molim vas za izvinjenje što sam vas deranžirala, komesare! Možda
vam se čini da vas iskorišćavam. Ali ja sam kao u groznici. Plašim se, a ne
znam zbog čega. Posle našeg nedavnog razgovora čini mi se da biste jedi-
no vi mogli da me sačuvate od daljih nezgoda. Vi sada poznajete dobro
ovo zlokobno raskršće, kao i ja, i ove tri zgrade koje kao da izazivaju, či-
kaju... Verujete li u predosećanja? Ja verujem, kao i sve žene. Osećam da
će se ove noći odviti drama.
— I vi ponovo tražite da bdim nad vama?
— Preterujem, možda? Ali, da li sam ja kriva što me je strah?
Megreov pogled zaustavio se na jednoj slici koja je predstavljala sne-
žni pejsaž. Ali trenutak kasnije komesar se okrenu devojci koja je očekiva-
la njegov odgovor.
— Ne bojite se za svoj dobar glas, ugled?
— Zar to nešto znači ako se bojim?
— U tom slučaju doći ću kroz jedan sat. Tek da izdam neka naređenja.
— Stvarno? Vratićete se? Obećavate? I ne računajući da imam toliko
toga da vam ispričam, neke stvari kojih sam se postepeno setila...
— Povodom? ...
— Povodom moga brata. Ali to, bez sumnje, no znači ništa. Pazite! Na
primer, sećam se da je posle one avionske nesreće koju je doživeo njegov
lekar kazao mome ocu da on preuzima odgovornost za fizičko zdravlje ra-
njenika, ali ne i za njegovo moralno zdravlje. Na tu izjavu nikada nisam
obraćala pažnju. Pa, ima i drugih pojedinosti. Ta volja i želja da živi izvan
grada, da bude sakriven. Sve ću vam to ispričati kada dođete.
Nasmejala se mešavinom zahvalnosti i ostatka tekobe.
*
Prolazeći pored vile od tesanog kamena, Megre mahinalno pogleda
na prozor prvog sprata koji se isticao svojom žućkastom svetlošću u onoj
pomrčini. Na osvetljenoj zavesi ocrtavala se silueta gospodina Mišonea,
koji je sedeo u svojoj fotelji.
U gostionici komesar je, bez objašnjavanja, izdao Likasu neka nare-
đenja.
— Zatražićeš da ovde dođe desetak inspektora koje ćeš rasporediti
oko raskršća. Telefoniraj u »Eskargo«, zatim u pozorište, pa opet u hotel,
da bi smo doznali nalazi li se gospodin Oskar još u Parizu. Izdaj naređenje
da se slede sva lica koja bi mogla izaći iz jedne od triju kuća na raskršću.
— Gde ćete biti vi?
— Kod Andersenovih.
— Vi verujete da...?
— Ništa ne verujem. stari moj. Do viđenja sutra izjutra.
Noć je bila duboka. Držeći se neprestano glavnog druma komesar je
proverio sadržinu svog revolvera i uverio se da u svojoj duvankesi ima du-
vana.
Iza prozora Mišoneovih videla se uvek senka fotelje sa profilom s br-
kovima agenta osiguravajućeg društva.
Elza Andersen zamenila je svoju crnu somotsku haljinu jutarnjim
kućnim ogrtačem. Megre ju je zatekao ispruženu na divanu sa cigaretom u
ustima. Izgledala je mirnija nego pri poslednjem sastanku, ali čelo joj je
bilo nabrano zbog razmišljanja.
— Kada biste znali kako mi je bilo što vas vidim ovde, pored mene,
komesare! Ima ljudi koji ulivaju poverenje na prvi pogled. Takvi su istina
retki! Ja sam, doduše, naišla u životu na vrlo mali broj osoba prema koji-
ma sam osetila simpatiju... Možete slobodno pušiti.
— Jeste li večerali?
— Nisam gladna. Uopšte ne znam kako živim. Već četiri dana, upravo
od otkrića onog jezivog leša u kolima, ja samo mislim i mislim. Pokuša-
vam da stvorim neko mišljenje, da shvatim.
— A, niste došli do zaključka da je vaš brat krivac?
— Ne... Ne mogu da optužim Karla. Tim pre, što, i da je kriv u stro-
gom smislu reči, mogao je jedino da podlegne nastupu ludila. Ali, vi ste
izabrali najgoru fotelju. Za slučaj da želite da se ispružite, u susednoj sobi
ima i jedan poljski krevet.
Bila je smirena i grozničava istovremeno. Bila je to ona spoljašnja,
tražena i teško savladana smirenost. Grozničavost koja je uprkos svemu
izbijala u izvesnim trenucima.
— U ovoj kuči desila se već jednom, davno, drama zar ne? Karl mi je
o tome nešto neodređeno pričao. Boji se da me ne bi uplašio previše. Sma-
tra me još devojčicom.
Gipkim pokretom čitavog te1a nagnula se napred da bi otresla pepeo
sa cigarete u porculansku pepeljaru koja se nalazila na okruglom stoliću.
Kući ogrtač se otvorio kao i jutros. Za trenutak videla se jedna dojka, ma-
lena i okrugla... Ali, to je bio samo tren. Ipak Megre je imao vremena da
primeti jedan ožiljak, i usled toga se namrštio,
— Bili ste ranjeni, jednom.
— Šta mislite time da kažete?
Bila je pocrvenela. Instinktivno je povukla kućni ogrtač na grudi.
— Imate ožiljak na desnoj dojci.
Njeno uzbuđenje doseglo je vrhunac.
— Izvinite... — reče. — Navikla sam da ovde živim nedovoljno ode-
vena. Nisam ni mislila... A što se ožiljka tiče... Vidite, i to je jedna od po-
jedinosti o kojima ću vam govoriti... Setim se, tako, s vremena na vreme.
Ali to je verovatno slučajnost Kad smo još bili mali, Karl i ja, igrali smo
se u parku dvorca, i sećam se da je Karl jednog dana, na svetog Nikolu,
dobio na poklon karabin. Tada je mogao imati četrnaest godina. Smešno,
videćete... Prvo vreme gađao je u metu. Zatim, sutradan, nakon večeri pro-
vedene u cirkusu, hteo je da izigrava Viljema Tela. Ja sam u svakoj ruci
držala po jedan karton. I, prvi hitac pogodio je mene, u grudi.
Megre je bio ustao. Uputio se divanu. Lice mu je bilo neobično, tako
da ga je ona uznemireno gledala kako se bliži pa je obema rukama stegla
oko sebe kućni ogrtač.
Ali nije to on gledao u nju. Posmatrao je zid iza divana, gledao je pro-
stor na kome je visila slika sa snežnim pejsažem.
Lakim pokretom zaljuljao je okvir i tako otkrio udubljenje u zidu, ne
mnogo veliko niti duboko, u veličini dveju cigalja koje su nedostajale u
zidu.
U tom udubljenju nalazio se jedan automatski revolver sa šest meta-
ka, kutija metaka, jedan ključ i flašica veronala.
Elza ga je sledila očima, ali se jedva uzbudila. Nije pocrvenela. Mo-
žda nešto više svetla je bilo u zenicama.
— Ja bih vam već bila pokazala to skrovište, upravo sam na to misli-
la, komesare.
— Zaista?
Govoreći tako gurnuo je revolver u svoj džep, konstatovao da u tubi
nedostaje polovina tableta veronala, a zatim je, uputivši se vratima, kon-
statovao da ključ savršeno odgovara bravi sobnih vrata.
Mlada je žena ustala. Nije vodila brigu da pokrije grudi. Govorila je
isprekidanim glasom:
— Ovo što ste upravo otkrili samo potvrđuje ono što sam vam već i ja
kazala. Ali morate da me shvatite. Mogu li da optužim rođenog brata? Kad
sam vam već na prvom sastanku priznala da ga odavno smatram ludakom,
verovatno ste smatrali da je moje ponašanje skandalozno. Pa, ipak, to je
istina.
Njen naglasak, kad je govorila užurbano i sa žestinom, odavao je, pri
svakoj i najkraćoj frazi, strankinju.
 — Ovaj revolver?
— Kako da vam objasnim? Kad smo napustili Dansku, bili smo sa-
svim upropašćeni. Ali moj brat je bio uveren da će svojom kulturom naći
sjajno mesto u Parizu. Nije uspeo. Njegovo duševno stanje postalo je ota-
da uznemiravajuće. Kad je doneo odluku da se ovde sahranimo, shvatila
sam da je njegova bolest ozbiljna. Naročito kad je tražio da me svake noći
zaključava u mojoj sobi, pod izgovorom da bi nas neprijatelji mogli napa-
sti! Zamislite moju situaciju, između ova četiri zida, u nemogućnosti da
izađem, recimo, za slučaj požara ili neke druge katastrofe? Nisam mogla
da spavam! Plašila sam se, kao u nekoj tamnici. Jednoga dana kad je on
bio u Parizu, pozvala sam jednog bravara, koji mi je napravio ključ od
sobnih vrata. Zbog toga, pošto me je bio zaključao, prošla sam kroz pro-
zor, Bila je osigurana moja sloboda kretanja. Ali to nije bilo dovoljno!
Karl je često imao napade poluludila. Često je govorio da će ubiti mene i
sebe pre nego što doživi potpuni slom. Kupila sam revolver, u Arpažonu,
dok se on opet nalazio na putu za Pariz. A, pošto sam slabo spavala, naba-
vila sam i veronal. Vidite, dakle, kako je sve to jednostavno! On je nepo-
verljiv. A nema ništa gore od nepoverljivog čoveka kome je um pomračen
i koji, čak i kad je priseban, ne vodi računa... Po noći, ja sam udesila ovo
skrovište.
— To je sve!
Iznenadila ju je grubost ovog pitanja.
— Ne verujete mi!?
Megre nije odgovorio, uputio se prozoru, otvorio ga, odgurnuo kapke
i osvežio se na hladnom noćnom vazduhu.
Ispod njega, drum je izgledao kao nacrtan mastilom i osvetljavao se
pri prolazu kola, kao na mesečini. Već na udaljenosti od desetak kilometa-
ra primećivali su se automobilski farovi. Zatim je odjednom nadošlo ne-
što, kao ciklon, kao vazdušna turbina, pa neka grmljavina, i videlo se jed-
no crveno svetlo kako se udaljava.
Benzinske pumpe bile su osvetljene. U Mišoneovoj vili jedno jedno
svetlo, na prvome spratu, i još uvek senka naslonjače i agenta osiguravaju-
ćeg društva odražena na zavesi.
— Zatvorite prozor, komesare!
 On se okrenu. Ugledao je Elzu kako drhti, uvijena u kućni ogrtač.
— Shvatate li konačno da sam uznemirena? Nagnali ste me da vam
sve ispričam. Pa, ipak, ne bih ni za šta na svetu htela da se Karlu desi neko
zlo! Često mi je ponavljao da ćemo umreti zajedno.
— Molim vas da ćutite!
Osluškivao je šumove noći. Zbog toga je privukao fotelju prozoru i
oslonio noge na njenu prečagu.
— Kad vam kažem da mi je hladno...
— Pokrijte se!
— Ne verujete mi?
— Ćutite, do đavola!
Stao je da puši. Sa neke udaljene farme čuli su se nejasno šumovi,
jedna krava je mukala, neodređeni zvuci, neko nevidljivo kretanje, šuška-
nje. U garaži, naprotiv, kovali su neki čelični predmet, a zatim se čulo
kako elektromotor bruji i pumpa vazduh u gume.
— A ja sam imala toliko poverenja u vas!... I, eto, sad...
Iza jednog stabla na drumu on je nazreo, u blizini kuće, jednu senku,
verovatno neki inspektor koji je tu da švrljao u zasedi.
— Gladna sam.
On se srdito okrenu i pogleda u lice mladu ženu koja je bedno izgle-
dala.
— Idite i potražite nešto za jelo!
— Ne usuđujem se da siđem. Bojim se.
Slegao je ramenima, uverio se da je još sve tiho napolju, i odjednom
se rešio da ode u prizemlje. Znao je gde se nalazi kuhinja. Pored rešoa bilo
je ostataka hladnog mesa, hleba i načeta flaša piva.
Izneo je sve gore, stavio namirnice na okrugli stočić pored pepeljare.
— Zli ste prema meni, komesare.
 Imala je izgled devojčice! Izgledalo je da će sad briznuti u plač!
— Nemam vremena da budem zao ili učtiv. Jedite!
— Vi niste gladni? Ne volite što sam rekla istinu?
Ali on joj je već bio okrenuo leđa i gledao je kroz prozor. Gospođa
Mišone, iza zavese, bila je nagnuta nad svojim mužem kome je verovatno
davala neki lek, jer je prema njegovom licu pružala jednu kašiku.
Elza je uzela vrhovima prstiju komad hladnog mesa. Zagrizla je bez
užitka. Zatim se okrenula flaši piva:
— Uf, ovo ne valja! — izjavila je preko volje. — Ali zašto već ne
zatvorite taj prozor? Plašim se. Nemate nimalo samilosti.
On se odjednom zaustavi, pogleda Elzu od glave do pete kao čovek
koji se naljutio. Tada je video kako postaje bleđa u licu, kako joj se zamu-
ćuju plave zenice, a jedna ruka traži oslonac. Upravo je stigao na vreme da
se zaleti, obuhvati je oko pojasa i pridrži.
Sasvim nežno on je položio na pod i podigao joj očne kapke da bi joj
video oči, a zatim je brzo dohvatio jednu praznu pivsku čašu, pomirisao je
i osetio neki gorak miris.
Na stolu se nalazila jedna kafena kašičica i on se njome poslužio da bi
rastvorio Elzine zube. Zatim je bez oklevanja gurnuo tu kašičicu u usta
uporno pritisnuvši donji deo jezika. Nekoliko trzaja lica. Grudi su se nadi-
male od grčeva.
Elza je ležala ispružena na tepihu. Ispod očnih kapaka tekla je neka
vodica. U trenutku kad joj je glava pala na stranu, stala je da štuca.
Zahvaljujući kontrakciji koju je proizvela kašičica, stomak je počeo
da se prazni. Malo žućkaste tečnosti zaprljalo je pod, a nekoliko kapljica
poprskalo je kućni ogrtač.
Megre je dohvatio kofu sa vodom koja se nalazila ispod umivaonika i
poprskao joj lice vodom.
Nije prestajao da se okreće prozoru i da nestrpljivo gleda napolje.
Ona nije lako dolazila sebi. Jecala je s mukom. Konačno je podigla
glavu.
 — Šta je ovo?...
Ispravila se, zbunjena, još teturajući; gledala je zaprljan tepih, pa ka-
šičicu i pivsku čašu.
Tada je zajecala držeći glavu među rukama.
— Vidite li da sam bila u pravu kad sam se bojala! Pokušali su da me
otruju. A vi još nećete da mi verujete!... Vi!...
Uzdrhtala je istovremeno sa Megreom. I oboje su za trenutak bili ne-
pokretni, osluškujući.
Odjeknuo je prasak iz nekog vatrenog oružja blizu kuće, negde u ba-
šti bez sumnje. Sledio je zatim hrapav krik.
Zatim odnekuda sa druma začuje se zvižduk policijske pištaljke, oteg-
nut i prodoran, kroz noćnu tamu. Trčali su. Neko je drmusao kapiju. Me-
gre je kroz prozor video električne lampe svojih inspektora kako presecaju
pomrčinu u svim pravcima. Svega na stotinu metara, preko puta, prozor
Mišoneove i gospođa Mišone koja namešta jastuk ispod muževljeve glave.
Komesar otvori vrata. Čuo je buku u prizemlju. Lika ga je zvao:
— Šefe! Šefe!
— Šta je, sad?
— Karl Anders! Nije mrtav. Hoćete li doći?
Megre se okrenuo. Video je Elzu kako sedi na rubu divana, laktovima
oslonjenim na kolena, sa bradom između dve ruke, gledajući čvrsto ispred
sebe, dok su se njeni zubi stezali, a čitavo telo drhtalo u grčevitom uzbu-
đenju.
 VII.
DVE RANE

Karla Andersena preneli su u sobu. Pratio ga je jedan inspektor noseći

lampu iz prizemlja. Ranjenik nije krkljao niti se pokretao. Tek kad se ga
položili na krevet Megre je konstatovao, nagnuvši se nad njega, da su mu
očni kapci poluotvoreni.
Andersen ga je prepoznao. Izgledao je smireniji, i promrmljao je, pru-
žajući komesaru ruku:
— Elza?
Ona je sajala na pragu, očiju uokvirenih crnim kolutovima, u brižnom
iščekivanju.
To je ostavljalo dubok, utisak. Karl je bio izgubio svoj crni monokl i
pored grozničavog pogleda zdravog oka koje je bilo poluzatvoreno, stakle-
no oko upiralo je i dalje svoj veštački pogled u prazno.
Osvetljenje petrolejske lampe davalo je toj slici neku tajanstvenost.
Čulo se kako agenti pretražuju park, gazeći po šljunku koji je škripao.
Elza se, potpuno ukrućena, jedva usuđivala da pristupi bliže bratu, i
uradila je to tek kad joj je Megre naredio.
— Izgleda mi da je gadno pogođen! — reče Lika poluglasno.
Ona je to svakako čula. Pogledala ga je i kolebala se da li da pristupi
Karlu, koji ju je proždirao očima, pokušavajući da se malo izdigne na kre-
vetu.
Tada je ona briznula u glasan plač i istrčala iz sobe. Vratila se u svoju
sobu i bacila se na divan, dršćući. Megre dade znak brigadiru da pazi na
nju, i pozabavi se oko ranjenika, skide mu kaput, pa onda prsluk, a sve je
to radio kao neko ko je navikao na takve situacije.
— Ne bojte se ništa. Otišli su da dovedu lekara. Elza je u svojoj sobi.
Andersen je ćutao, kao slomljen nekim tajanstvenim nemirom. Ne-
prestano je gledao oko sebe kao da bi hteo da reši neku zagonetku; da iz-
nenada otkrije neku tešku tajnu.
— Ispitaću vas uskoro, ali...
Komesar, nagnut nad ogolelim Andersenovim grudima, nabra obrve.
— Pogođeni ste sa dva hica. Ova rana na leđima nije sveža.
A ta rana bila je strašna! Deset kvadratnih santimetara kože bilo je
zguljeno. Meso je u pravom smislu reči bilo iščupano, ispečeno, nabreklo,
prekriveno grudvama zgrušane krvi. Ta rana nije više krvarila, što je doka-
zivalo da je zadana pre nekoliko časova.
Naprotiv, drugi hitac bio je nedavno probio levu lopaticu, i dok je
Megre prao ranu. iz nje ispade komad olova koji on diže s poda. Nije to
bilo zrno iz revolvera, nego iz karabina, kao i ono kojim je bila obijena
gospođa Goldberg.
— Gde je Elza? — promrmlja ranjenik, koji je nastojao da se ne grči
od bolova.
— U svojoj sobi. Ne pokrećite se. Jeste li videli poslednjeg napadača?
— Nisam.
— A onog prvog? Gde se to desilo?
Andersen nabra čelo. On otvori usta da progovori, ali umorno odusta-
de od te namere, dok je levom rukom, neodređenim pokretima pokušao da
objasni da ne može više da govori.
*
— Vaši zaključci, doktore?
Mučno je bilo živeti u toj polutami. Postojale su svega dve petrolej-
ske lampe u čitavoj kući, od kojih se jedna nalazila u sobi gde je bio ranje-
nik, a druga u Elzinoj spavaćoj sobi.
Dole je neko upalio običnu voštanu sveću. koja je osvetljavala jedva
četvrtinu salona.
— Ukoliko ne dođe do nepredviđenih komplikacija, izvući će se. Prva
rana je teže prirode. Svakako je za data na početku popodneva, ako ne i
krajem prepodneva. Zrno iz brauninga, iz blizine. Tako izbliza kao da je
cev oružja bila naslonjena na telo. Žrtva je svakako u tome trenutku učini-
la neki pokret. Zrno je skrenulo drugim pravcem i ozleđena su gotovo
samo rebra. Modrice na ramenu, po rukama, ogrebotine po nogama, ruka-
ma i kolenima nastale su svakako u istom trenutku.
— A drugi hitac?
— Lopatica je slomljena. Potrebna je, već sutra, hirurška intervencija.
Mogu da vam dam adresu jedne pariske klinike. Ima i u ovom kraju neka
klinika, ali ako ranjenik ima sredstava, preporučio bih mu Pariz.
— Da li je mogao da se kreće posle prve rane?
— Verovatno, Ni jedan životni organ nije povređen, pa je prema tome
kretanje bilo stvar volje, energije. Na primer, bojim se da će mu rame
ostati zauvek osakaćeno.
Agenti nisu u parku ništa pronašli, ali su se bili porazmeštali tako da
su u zoru mogli započeti malu hajku.
Nekoliko trenutaka kasnije Megre je opet otišao u Andersenovu sobu,
gde ga je ovaj dočekao s olakšanjem.
— Elza?
— U svojoj je sobi, rekao sam vam to već deset puta!
— Zašto? ...
I neprestano ta sumorna zabrinutost koja je izbijala iz svakog Danče-
vog pokreta, pogleda, svakog trzaja lica.
— Imate li neprijatelja?
— Ne.
— Ne uzbuđujte se. Ispričajte mi samo kako ste dobili onaj prvi hitac.
Hajde, polako... Pažljivo... čuvajte se uzbuđenja.
— Otišao sam do »Dime i sinova«.
— I tamo niste stigli.
 — Hteo sam!. .. Kod Orleanske kapije jedan čovek dao mi je znak da
zaustavim kola...
Tražio je da pije, iskapio veliku čašu vode, a zatim pogledao u plafon:
— Kazao mi je da je iz policije. Pokazao mi je neku legitimaciju koju
nisam ni pogledao. Naredio mi je da prođem kroz Pariz i da krenem dru-
mom za Kompjenj, tvrdeći da treba da budem suočen sa jednim svedo-
kom. Smestio se pored mene u kola.
— Kako je izgledao?
— Visok, sa tamnosivim šeširom. Nešto ispred Kompjenja nacionalni
drum prolazi kroz jednu šumu... Pri jednom zaokretu osetio sam udarac u
leđa. Jedna ruka uhvatila je volan koji sam ja držao, dok su mene izgurali
napolje iz kola... Izgubio sam svest... Došao sam sebi u nekom jarku kraj
puta. Od automobila ni traga ni glasa.
— Koliko je tada bilo sati?
— Moglo je biti oko jedanaest časova pre podne... Ne znam... Sat u
mojim kolima je pokvaren... Ušao sam u šumu da se malo priberem i da
razmislim. Bio sam kao ošamućen... Čuo sam kako prolaze kola. Najzad
sam došao do jedne stanice... U pet posle podneo bio sam u Parizu i iznaj-
mio sobu. Uredio sam se, sredio svoje odelo... I, na kraju, vratio se ovamo.
— Krijući se?
— Svakako!
— Zašto?
— Ne znam ni sam.
— Jeste li nekoga sreli?
— Nisam. Ušao sam kroz park i nisam prošao preko glavnog puta. U
trenutku kad sam stigao do trema, pucali su na mene... Hteo sam da vidim
Elzu...
— Znate li da su pokušali da je otruju?
Megre stvarno nije ni izdaleka očekivao da će njegove reči proizvesti
takav utisak. Danac je jednim ogromnim naporom izdigao, razrogačio oči
i promucao:
— Je li to istina? ...
Izgledalo je kao da je obradovan, oslobođen more.
— Hoću da je vidim, dovedite mi je!
Megre je otišao u hodnik, pa gore. Pronašao je Elzu u njenoj sobi, is-
pruženu na divanu, očiju uprtih u prazno, dok je Dika pored nje čuvao
stražu.
— Izvolite doći dole.
— Šta je kazao?
Bila je uplašena; kolebala se. Ušla je u ranjenikovu sobu nesigurnim
korakom, a zatim se bacila prema Karlu koga je zagrlila govoreći mu na
danskom jeziku neke reči.
Lika je bio smrknut i posmatrao je Megrea kradom.
— Vi ste ovde?
Komesar je slegao ramenima i umesto da odgovori, on je izdao nare-
đenja:
— Uverićeš se da li je garažer napustio Pariz. Telefoniraćeš u Prefek-
turu i zatražićeš da mi pošalju jednog hirurga, rano sutra izjutra. Čak ove
noći, ako je to izvodljivo.
— Kuda idete?
— Ne znam. Što se tiče nadzora oko parka, neka sve ostane kako je i
sada, samo ja ne vidim da će tu biti nekog rezultata.
Otišao je u prizemlje, sišao niz stepenice trema i stigao na put sasvim
sam. Garaža je bila zatvorena, ali se videlo svetlo koje je odražavao mleč-
ni kotur benzinske pumpe.
Na prvom spratu Mišoneove vile gorelo je svetlo. Iza zavese je još
uvek stajala silueta agenta osiguravajućeg društva, na istom mestu.
Noć je bila sveža. Tihi šumovi dopirali su s polja kao talasi koji se iz
dižu do metra visine. Odnekuda, iz pravca Arpažona, čula se velika buka
motora i gvožđarije. Posle pet minuta jedan kamion se zaustavio ispred
garaže.
Otvorila su se mala vrata u metalnom oklopu i videla se unutrašnjost
kamiona hladnjače.
— Dvadeset litara!
Pospani mehaničar stavio je pumpu u pokret, tako da šofer nije morao
silaziti sa svog visokog sedišta. Komesar se približio s rukama u džepovi-
ma i lulom među zubima.
— Gospodin Oskar se još nije vratio?
— Gle! Vi ste tu? Nije! Kad on ide u Pariz, ne vraća se pre jutra.
Mala pauza, zatim:
—Slušaj, Arture, bilo bi dobro da ti preuzmeš tvoj rezervni točak.
Gotov je.
I mehaničar je otišao u radionicu da potraži točak sa gumom, otkotr-
ljao ga je do kamiona i s mukom ga pričvrstio pozadi.
Kola krenuše. Njihovo crveno svetlo izgubilo se polako u daljini. Me-
haničar je zevajući uzdahnuo:
Još uvek tražite ubicu? U ovo doba? E pa, kad bi meni dozvolili da
—
dremam, kunem vam se da bih dremao čitav dan!
Dva udarca na zvoniku. Voz obliven varnicama, tamo negde na hori-
zontu.
— Hoćete li ući malo kod nas?... Nećete? Dobro.
I čovek se stao protezati, spreman da se vrati u krevet.
— A, kažite mi šta će on raditi sa točkom koji ste mu malopre proda-
li?
— Ali, kako?... Pa staviće ga na kamion, do đavola, šta bi drugo mo-
gao da uradi?
— Mislite? Ala će se smešno ljuljati! Jer onaj točak nije istih dimenzi-
ja kao ostali na njegovom kamionu.
 U očima mehaničara ogledao se nemir.
— Možda sam se i prevario... Čekajte. Da mu nisam slučajno dao to-
čak od kamiona čiča-Matjea?... Do đavola, samo bi mi to trebalo.
Začula se detonacija. Megre je ispalio jedan metak u jednu od vazdu-
šnih komora okačenih na zidu i vazdušna komora je odjednom splasnula
ispustivši neke papirne kesice kroz rupu.
— Ne mrdaj, mali!
Jer mehaničar je bio požurio da se prvi nađe pored tih kesica.
— Pazi! Pucaću.
— Šta, sad, hoćete vi?...
— Ruke u vis! Brzo!
Hitro se približio Žožou, opipao spolja njegove džepove i zaplenio je-
dan revolver sa šest metaka.
— Idi lezi na tvoj poljski krevet.
Megre je nogom zatvorio vrata.
Videvši crvene pečate. koji su odjednom izbili po mehaničarevom
licu, shvatio je da se ovaj nije pomirio sa porazom.
— Lezi!
Nigde oko sebe nije video neki konopac, ali je ugledao klupko elek-
trične žice.
— Ruke ovamo!
Pošto je Megre morao da odloži svoj revolver mehaničar se uzvrpo-
ljio, ali ga je Megre »udesio« jednim udarcem u vilicu. Nos je prokrvario.
Usnica se nadula. Čovek je vrisnuo od srdžbe. Uto su njegove ruke bile
vešto svezane, a uskoro zatim i noge umotane električnom žicom.
— Koliko imaš godina?
— Dvadeset i jednu.
 — A, odakle si?
Tišina. Megre je opet morao da pokaže pesnicu.
— Iz kažnjeničke kolonije na Monpeljeu.
— Fina stvar! Znaš li šta sadrže ove male kesice?
— Opojne droge!
Glas mu je bio svađalački. Mehaničar se nadimao iz sve snage u nadi
da će raskinuti električnu žicu.
— Šta je bilo u onom točku koji si malopre dao?
— Ne znam to...
— Pa zašto si ga onda dao onim kolima, a ne nekim drugim?
— Neću više da odgovaram.
— Utoliko gore po tebe!
Pet vazdušnih komora bilo je zatim pocepano, ali sve nisu sadržale
kokain. U jednoj je Megre, iza jed nog dela prekrivenog gumenom zakr-
pom, pronašao koverte sa novcem, označene grbom nekog markiza. U
drugoj je bilo čipaka i starinskog nakita.
U garaži je bilo deset kola. Jedino jedna su ispravno funkcionisala
kad je Megre pokušao da ih stavi u pokret. Tada, naoružan engleskim klju-
čem, pomažući se ujedno i čekićem, počeo je da skida motore i da maka-
zama seče benzinske rezervoare.
Mehaničar ga je pratio očima i cerekao se:
— Te robe uvek ima, he, he! — dobacio je.
Rezervoar jednog malog kamiona bio je prepun obveznicama na do-
nosioca. Bilo ih je najmanje za tri stotine hiljada franaka.
— Ovo potiče iz provale u Eskonpinu poslovnicu?
— Možda...
— A ovaj starinski novac?
 — Pojma...
Bilo je tu robe kao u nekoj starinarnici. Svega i svačega: bisera, nov-
čanica, američkih dolara, zvaničnih formulara za lažne pasoše...
Megre nije mogao da sve demontira. Ali kad je praznio olabavele za-
stuke, pronašao je srebrne forinte.
Sve je to zajedno dokazivalo da je ova garaža bila samo kamuflaža.
Drumom je prošao jedan kamion, ali nije stao. Četvrt sata kasnije
opet jedna kola projuriše pored garaže. Megre je nabrao obrve.
Počeo je da shvata mehanizam preduzeća. Garaža je bila na ivici na-
cionalnog druma, pedeset kilometara od Pariza, i u blizini velikih provin-
cijskih gradova kao što su Sartr, Orlean, Le Man, Šatodin...
Nigde komšije, izuzev stanovnika kuće triju udovica i vile Mišoneo-
vih.
Šta su oni mogli da vide? Svako dnevno je tuda prolazilo oko hiljadu
kola. Stotinu njih, najmanje, zaustavljalo se da nabavi benzin. Po neki su
ulazili, zbog opravke. Prodavale su se ili menjale gume, opremljeni točko-
vi. Kantice sa uljem, burad sa naftom, sve je to prolazilo iz ruke u ruku.
Jedan detalj bio je naročito interesantan, svake večeri kamioni velike
tonaže prolazili su za Pariz, natovareni povrćem za Hale. Krajem noći ili
rano izjutra vraćali su se prazni.
Prazni? ... Zar nisu ti kamioni u praznim korpama i sanducima od po-
vrća prenosili ukradenu robu?
Možda je to bio svakodnevni »posao«, redovan i normalan? Samo
jedna guma, ako je sadržavala kokain, bila je dovoljna za važnost prometa,
jer je mogla da primi više od dve stotine hiljada franaka vrednosti opojnih
droga.
A, zar, uz to još, i garaža nije služila za premazivanje ukradenih kola
u druge boje?
Nigde svedoka! Gospodin Oskar na pragu, sa rukama u džepovima!
Mehaničari koji rukuju engleskim ključevima ili cevima! Pet benzinskih
pumpi, crvenih i belih, koje »izigravaju« naivno lice čitave stvari!
 Mesari, pekari, turisti, — zar se svi oni ne zaustavljaju ovde kao i
drugi?
Udarac zvona na zvoniku, u daljini. Megre je pogledao na svoj sat.
Bilo je tri i trideset.
— Ko je tvoj šef? — zapitao je zarobljenika ne gledajući ga.
Ovaj nije odgovorio, samo se tiho nasmejao.
— Ti znaš vrlo dobro da ćeš na kraju progovoriti... Je li gospodin
Oskar šef? ... Kako je njegovo pravo ime?
— Oskar...
Mehaničar samo što nije prasnuo.
— Je li gospodin Goldberg bio ovde?
— Ko je taj?
— To ti znaš bolje nego ja! Belgijanac koji je ubijen.
— Šalite se?
— Ko je imao zadatak da »udesi« Danca na drumu za Kompjenj?
— Zar su nekoga »udesili«?
Nije bilo nikakve sumnje. Prvobitni Megreovi utisci dobijali su svoju
potvrdu. Pred njima se nalazila banda izvanredno organizovanih profesio-
nalaca.
Dobio je još jedan dokaz. Buka jednog motora rasla je sve više na dru
mu, zatim se jedna kola zaustaviše, uz škripu kočnica, pred gvozdenim
prozorom, dok je sirena dozivala...
Megre se požurio napolje. Ali još nije bio ni otvorio vrata kad se kola
izgubiše velikom brzinom tako da nije mogao prepoznati nijedno lice u
njima.
Stegnutih pesnica vratio se mehaničaru.
— Kako si ih obavestio?
 — Ja?
I radnik se cerekao pokazujući svo je vezane ruke.
— Govori!
— Treba poverovati da ovde smrdi na zagoretinu, a moj kolega vero-
vatno ima fini nos.
Megre se uznemirio. Grubo je prevrnuo poljski krevet tako da je Žožo
pao na zemlju. Jer. možda je postojao neki kontakt koji je omogućavao da
tamo napolju pokrene neki signal za obaveštavanje.
Ali vratio je krevet u prvobitno stanje, jer nije pronašao ništa. Čoveka
je ostavio na zemlji, izašao je, ugledao pet benzinskih pumpi, osvetljenih
kao i obično.
Počeo je da se ljuti.
— Ima li telefon u garaži?
— Tražite!
— Znaš li da ćeš ipak progovoriti?
— Ja svakog dana govorim ...
Bilo je nemoguće izvući nešto iz tog mangupa. Bio je to besavestan i
dobro pripremljen tip. Čitav četvrt sata Megre je uzaludno pretraživao pe-
desetak metara druma tražeći ne što što je moglo da služi kao signal.
Kod Mišoneovih se bilo ugasilo svetlo na prvom spratu. Jedino je
kuća triju udovica bila osvetljena, i nazirali su se agenti koji su obilazili
park.
Jedna limuzina projurila je poput vihora.
— Kakva kola ima tvoj gazda?
Zora je izbijala s istoka, a bela izmaglica se širila sve više.
Megre je pogledao mehaničareve ruke. Te ruke nisu dodirivale nika-
kav predmet koji bi mogao da stavi signal u pokret.
Dašak svežeg vazduha prodro je kroz otvorena vrata u garažu.
 U trenutku kada je Megre. čuvši šum jednog motora, pošao ka drumu,
video je jedna kola koja su vozila sa oko trideset kilometara na sat i učini-
lo mu se kao da su htela da se zaustave. Odjednom je odjeknuo pravi plo-
tun.
Nekoliko ljudi je pucalo, i zrna su padala po kapcima gvozdenog pro-
zora.
Moglo se primetiti samo svetlo farova i senke ljudi, u stvari samo nji-
hove glave koje su provirivale iz karoserije. Zatim grmljavina usled na-
glog menjanja brzine.
Razbijena stakla.
Bilo je to na prvom spratu, kuće triju udovica. Nastavljena je pucnja-
va iz ko1a...
Megre, ispružen na zemlji, sasušenog grla, ugašene lule, ustade.
Bio je ubeđen da je prepoznao gospodina Oskara za volanom kola
koja su se izgubila u noći.
 VIII.
NESTALI

Komesar još nije stigao da se dohvati sredine druma, kad se jedan

taksi zaustavio, odjednom, uz škripu kočnica, ispred benzinske pumpe. Je-
dan čovek skočio je na zemlju i sudario se sa Megreom.
— Granžan! — zarežao je ovaj. — Benzina, brzo!...
Šofer taksija bio je bled od nervoze, jer je vozio sto kilometara na sat,
i to kola koja su, izgledalo je, mogla da voze najviše do osamdeset kilome-
tara na čas.
Granžan je pripadao brigadi javnih puteva. S njim su u taksiju bila još
dva inspektora. Svaka ruka stezala je revolver.
Punjenje benzinom završeno je najvećom brzinom.
— Jesu li daleko?
— Pet kilometara ispred nas ...
Šofer je očekivao naređenje da krene dalje.
Ostani! — naredio je Megre Granžanu. — Ostala dvojica nastaviće
—
bez tebe.
Zatim im je preporučio:
— Samo oprezno! U svakom slučaju, imamo ih! Zadovoljite se da ih
sledite!
Taksi je krenuo. Jedan otkačeni blatobran pravio je užasnu larmu pu-
tem.
— Pričaj, Granžane!
I Megre je slušao, uvek držeći na oku tri kuće i osluškujući šumove
noći, a uz to nadzirući zarobljenog mehaničara.
— Lika mi je telefonirao da pazim na ovdašnjeg garažera, gospodina
Oskara. Pazio sam na Orleanskoj kapiji. Oni su bogato ručali u »Eskar-
gou«, gde nisu ni sa kim razgovarali, zatim su otišli u »Ambigi«. Dotle se
ništa interesantno nije desilo. Izašli su iz pozorišta i uputili se ka gostioni-
ci »Svetog Martina«. Vi znato to mesto. Na prvom spratu, u maloj sali,
uvek ima nekoliko probisveta. Gospodin Oskar ulazi tu kao kod svoje
kuće. Mangupi ga pozdravljaju, gazda mu steže ruku, on ga pita kako idu
poslovi... A njegova žena? I ona se oseća kao riba u vodi. Seli su za jedan
sto za kojim su već sedela tri tipa i jedna »kokoška«... Jedan od tipova —
prepoznao sam ga — limar je iz Ulice Republike. Drugi je sitničar iz Ulice
Tampl. Trećeg ne znam, ali »kokoška«, koja je bila s njim, sigurno se na-
lazi u policijskim registrima kao »strogo moralna« ličnost. Počeli su da
piju šampanjac, cerekajući se glasno. Zatim su poručili rakove, supu od
guske, i šta ti ja znam?! Prava gozba. kako već taj svet ume; gurmanska
jela, tapšanje po ramenima, poneka pesmica. Bila je i jedna scena ljubo-
more, jer je gospodin Oskar suviše stezao »kokošku«, a njegovoj je ženi to
bilo neugodno. To se uredilo, na kraju, novom flašom šampanjca. S vre-
mena na vreme dolazio je gazda da »cugne« neku sa svojim gostima. Za-
tim je, čini mi se oko tri sata, naišao momak i kazao da gospodin Oskar
ima telefonski poziv.
Granžan malo predahnu, pa zatim nastavi:
— Kad se vratio iz kabine, nije više bio veseo. Bacio je na mene ga-
dan pogled pošto sam ja bio jedina mušterija, osim bande. Govorio je ne-
što ostalima, ispod glasa. Nastala je prava zbrka! Izvlačili su vratove kao
nojevi. Mala — htedoh da kažem Oskarova žena — imala je crne kolutove
ispod očiju do pola lica, a pila je kao smuk, pune čaše, da stekne hrabrosti.
Samo jedan od onih tipova otišao je sa bračnim parom, ali njega ne pozna-
jem, neki Italijan ili Španac, đavo bi ga znao. Dok su se opraštali i još ne-
što pričali, ja sam prvi izašao na trotoar. Izabrao sam jedan taksi i pozvao
dva inspektora koji su radili kod kapije Sen-Deni... Videli ste njihova kola.
E, dobro! Vozili su sto kilometara na sat, već od Bulevara Sen-Mišel, Bar
deset puta je policajac na drumu zviždao za njima, ali oni nisu stali, čak se
nisu ni okrenuli. Jedva smo ih stizali. Šofer taksija — neki Rus — prosto
nas je začikavao ... Jesu li oni pucali?
— Da!
Nakon što je čuo pucnjavu, Lika je stigao da dojuri iz kuće triju udo-
vica i da se pridruži komesaru.
 — Šta je to bilo?
— Ranjenik?
— Još je slabiji. Ali smatram da će izdržati do jutra. Uskoro bi trebalo
da stigne i hirurg. Ali, šta je to ovde?
Lika je pogledao gvozdenu zavesu na kojoj su se videli tragovi hitaca,
zatim poljski krevet na kome je mehaničar ležao uvijen u električnu žicu
kao zimska salama.
— Organizovana banda, dabome?
— Još kako!
Megre je bio zabrinutiji nego obično. To se zapažalo po lakom trza-
nju ramenima. Oko usana uvila mu se čudna brazda.
— Ti, Lika, pođi da postaviš zamku... Telefoniraj u Arpažon, Etamp.
Šartr, Orlean, Le Man, Ranibuje... Ili još bolje: pogledaj u kartu. Sve poli-
cijske stanice na noge! Zasede pri ulazima u gradove. Imamo ih! Šta radi
Elza Andersen?
— Ne znam. Ostavio sam je u sobi. Mnogo je utučena.
— Bez šale! — odgovorio je Megre neočekivanom ironijom.
Još uvek su stajali na drumu.
— Odakle da telefoniram?
— Ima jedan telefon u hodniku garažerove kuće. Počni sa Orleanom.
jer oni su verovatno već prošli Etamp.
Na nekoj osamljenoj farmi, u polju. pojavila se svetost. Seljaci su po-
čeli da ustaju. Jedan fenjer zaobišao je oko jednog dela zidu, i zatim ne-
stao. Prozori na zgradi osvetljavali su se postepeno.
— Pet časova izjutra. Počinju da izvode krave.
Lika je otišao i sada je jednom polugom, koju je našao u garaži, nasil-
no otvarao vrata.
Granžan je išao za Megreom jedva svestan onoga šta se dešava.
 — Poslednji događaji jednostavni su kao jasan dan! — gunđao je ko-
mesar. — Preostaje još da se sasvim razdani. Gle! Eno jednog građanina
koji me hitno pozvao da bih utvrdio da je nesposoban za hodanje. Čitave
sate stoji na istom mestu, sasvim nepokretan. U stvari, zar ne, prozori su
osvetljeni? A, ja budala, tražim posvuda signal za obaveštenja! Ti to ne
možeš da shvatiš. Kola koja prolaze ne zaustavljajući se... Dakle, u tim
trenucima prozor NIJE bio osvetljen!
Megre je prasnuo u smeh kao da je otkrio nešto neverovatno smešno.
I iznenada je njegov drug video kako vadi revolver iz džepa, upravlja
ga ka prozoru Mišoneovih na kome se videla senka čovečije glave naslo-
njene na naslon fotelje.
Prasak je bio suh kao udarac bičem. Iza njega je sledila lomljava sta-
kla čiji komadići poleteše u baštu.
Ali u sobi se ništa nije pokrenulo. Senka je i dalje zadržala tačno isti
oblik iza stare platnene zavesa.
— Šta ste to uradili?
— Razvali vrata! Ili bolje: pozvoni! Začudilo bi me da neko dođe da
otvori.
Niko nije dolazio. Nikakav šum nije se čuo iznutra.
— Razvali!
Granžan je bio plećat. Zaleteo se i tri puta raspalio ramenom u vrata
koja na kraju popustiše.
— Oprezno! Pazi!
Nisu imali nikakvo oružje pri ruci. Najpre su okrenuli prekidač u sobi
za ručavanje. Na stolu prekrivenom sa stoljnjakom sa crvenim kvadratići-
ma nalazili su se još prijavi tanjiri od večere i jedan bokal u kome je još
bilo malo belog vina. Megre se malo napi iz bokala.
U salonu ništa! Na foteljama navlake! Ustajali vazduh sobe koja nije
bila provetrena!
Jedna mačka pobegla je u kuhinju sa belim zidovima od keramike.
 Inspektor je uznemireno posmatrao Megrea. Zajedno se popeše uz
stepenice, na prvi sprat. Troja vrata su bila u hodniku. Komesar je otvorio
ona koja su vodila u sobu na fasadi zgrade.
Promaja usled razbijenog stakla na prozoru tresla je zavese. U fotelji
su ugledali nešto smešno: dršku od metle postavljenu popreko na čijem se
vrhu nalazila lopta od krpa koja je, prevazilazeći naslon fotelje, spolja da-
vala izgled siluete nečije glave.
Megre se nije nasmejao, otvorio je još jedna vrata i osvetlio sobu koja
je bila prazna
Drugi sprat. Mansada sa jabukama poredanim po podu, na dva-tri
santimetra udaljenosti i kotarice sa pasuljem koje su visile sa jedne grede.
Zatim mala soba. verovatno devojačka, koja nije služila ničemu, jer se u
njoj nalazio samo jedan noćni ormančić.
Spustiše se. Megre je prošao kroz kuhinju i izašao u dvorište. Ono je
bilo okrenuto istoku i s te strane dopirala je prljava svetlost rane zore.
Mala ostava... Vrata koja su zaškriputala.
— Ko je tamo? — zagrmeo je uperivši svoj revolver.
Krik užasa! Vrata se otvoriše i oni ugledaše jednu ženu koja je pala
na kolena vičući:
— Ja nisam ništa uradila! Oprostite!... Ja... ja...
Bila je to gospođa Mišone, razbarušene kose, prljave haljine.
— Vaš muž?
— Ne znam! Kunem se da ne znam ništa! Tako sam nesrećna!
Plakala je. Lice joj je izgledalo deset godina starije, sasvim podbulo
od plača, iskrivljeno do straha.
— Nisam ja! Ja nisam ništa uradila! To je onaj čovek, preko puta!
— Koji čovek?
—Stranac... Ne znam... ništa!... Ali to je bio on, možete biti sigurni!
… Moj muž nije ubica, ni kradljivac... Iza njega stoji čestita prošlost!.. Ot-
kako smo se smestili na ovom raskršću, sve ide naopako... Ja...
Kokošarnik je bio pun belih kokošaka. koje su kljucale po zemlji pre-
krivenoj zrnima kukuruza. Jedna mačka ščućurila se na naslonu jednog
prozora i njene su oči svetlele u polutami.
— Ustanite.
— Šta ćete raditi sa mnom? Ko je pucao?
Bila je to tužna slika. Ona je imala oko pedeset godina, i plakala je
kao malo dete. Bila je sasvim utučena. Tako da je Megre, kad je ustala,
mahinalno potapšao po ramenu. a ona mu se bacila u zagrljaj, položila gla-
vu na policajčeve grudi i zajecala;
— Ja sam jedna jadna i bedna žena! Radila sam kao stoka čitavog ži-
vota! Kad sam se udala, bila sam blagajnica u najvećem hotelu u Monpe-
ljeu.
Megre ju je odgurnuo od sebe, ali nije uspeo da je smiri.
- Bilo je bolje da sam ostala kako sam bila... Bar su me cenili... Kad
sam otišla, sećam se, gazda, koji me je mnogo poštovao, rekao mi je da ću
zažaliti za hotelom i poslom koji sam imala. Tačno! Dirindžila sam gore
nego ikada.
Ponovo je pala u depresiju. Pogled na mačku oživeo je njenu nevolju.
— Jadna Mica!... I ti više nisi ni za šta! A moje kokoške, moje malo
domaćinstvo, moja kuća! Slušajte komesare, verujem da bih bila u stanju
da ubijem onog čoveka kad bi sada bio ovde, pored mene! Osetila sam ga
ja od prvog trenutka. Dovoljno je ono njegovo crno oko.
— Gde je vaš suprug?
— A, otkuda bih to znala?
— Sinoć je rano otišao, zar ne? Otišao je odmah nakon moje posete
Bio je bolestan koliko i ja.
Nije znala da odgovori. Okretala se i gledala oko sebe kao da traži
neki oslonac.
— Istina je da on ima išijas.
 — Je li gospođica Elza dolazila ovde?
— Nikada! — povikala je indignirano. — Ne trpim takve kreature po
kući.
— A gospodin Oskar?
— Uhapsili ste ga?
— Skoro.
— On ih nije ukrao... Moj muž nije voleo da vidi oko sebe svet koji ne
pripada našem krugu, koji nije lepo vaspitan... Ah! kad biste samo slušali
nas žene! Kažite pravo: šta mislite da će se dogoditi? Sve vreme samo se
puškara. Kad bi se Mišoneu nešto desilo, čini mi se da bih lepo precrkla
od stida! A da i ne računam da sam suviše stara da bih otpočela neki po-
sao…
— Uđite u kuću,
— Šta da radim tamo?
— Popijte nešto toplo. I, čekajte. Spavajte, ako možete.
— Da spavam?
I pri tim rečima briznula je opet u plač ali sada je plakala bez svedo-
ka, jer su dva čoveka već izašla napolje.
Megre se uskoro vratio i pristupio telefonu:
— Halo! Arpažon?... Policiju!... Hoćete li mi kazati kakvo je obave-
štenje zatraženo u toku prošle noći sa ove iste linije, gde se nalazim sada
ja.
Trebalo je sačekati nekoliko minuta. Konačno je dobio odgovor:
— „Aršiv” 27-45... To je velika kafana kod kapije Sen-Marten.
— Znam. Jeste li dobili druga obaveštenja sa raskršća triju udovica?
— Trenutak... Iz garaže su tražili policiju.
— Hvala!
 Kad je Megre sustigao Granžana na drumu, počela je da pada sitna ki-
šica, gusta skoro kao magla. Nebo je bilo mlečne boje.
— Opet ste ovde, komesare?
— Eto.
— Ona žena igra komediju, zar ne?
— Ona je vrlo iskrena.
— Na žalost... njen muž...
Taj... to je drugi par rukava. Pošten čovek koji je krenuo rđavim
—
putem. Ili, ako ti se više dopada, nitkov koji je rođen da izigrava poštenog
čoveka, A, ništa komplikovanije od toga! Taj se muči satima dok otkrije
način kako da se izvuče. Izmišlja nečuvene komplikacije. Igra savršeno
svoju ulogu. Na primer, on se u izvesnom trenutku života ponovo pretvara
u nitkova, da tako kažem. I, on je nešto „dobro” smislio i za proteklu noć.
Megre napuni lulu i približi se ogradi kuće triju udovica. Tamo je
stražario jedan agent.
— Ništa novo?
— Izgleda da nisu našli ništa. Park je opkoljen. Čak nisu nikoga ni vi-
deli.
Dva čoveka zaobiđoše oko zgrade koja je u onoj polutami postala
žućkasta i čije su se arhitektonske pojedinosti počele ocrtavati.
Veliki salon bio je sasvim u istom stanju kao i kad je Merge bio tamo
prvi put: na nogarima se još uvek nalazio prebačen tepih posut velikim
cvetovima izrađenim u svili. Ploča na gramofonu bacala je čudne odseve.
Dan, koji se rađao, prodirao je u prostoriju u vidu pare koja se polako razi-
lazila.
Zaškripale su iste stepenice. Karl Andersen, koji je u sobi priželjkivao
Megreov povratak, zaćutao je kad ga je ugledao. Savladao je bolove ali ne
i svoju uznemirenost. Promucao je:
— Gde je Elza?
— U svojoj sobi.
 — Ah!...
Izgledao je umiren. Uzdahnuo je, dodirnuo svoje rame naboravši
čelo.
— Verujem da neću umreti...
Najmučniji prizor bilo je ono njegovo stakleno oko, koje nije uzimalo
učešća u životu lica. Uvek je bilo jasno, mimo, ukočeno i široko rastvore-
no, dok su svi ostali mišići lica bili u pokretu.
— Više volim da me ona ne vidi ovakvog... Smatrate li da će se moje
rame oporaviti?... Je li obavešten neki dobar hirurg?...
I oh je postajao dete, kao i gospođa Mišone, pod pritiskom teskobe.
Njegov pogled je preklinjao. Tražio je da bude umiren. Ali to ga je, izgle-
da, još više iscrpljivalo, jer je to bila fizička borba organizma, tragovi koje
su događaji utisnuli u njegov spoljni izgled.
Ipak, pokazivao je izvanrednu volju i silnu težnju da savlada bolove.
Megre, koji je video obe rane, znao je da ih kao stručnjak oceni.
— Kazaćete Elzi...
— Ne želite da je vidite?
— Ne! Bolje je... ne... Ali kažite joj da sam ovde, da ću ozdraviti, da...
da sam potpuno pri svesti, da treba da ima poverenja... Ponovite joj reči:
poverenja... Neka pročita nekoliko stihova iz Biblije... Priču o strpljivom
Jobu, na primer... Izgledaće vam smešno, jer Francuzi ne znaju za Bibli-
ju... Poverenje! ,,I ja ću uvek priznati svoje... „Tako govori bog. Bog koji
priznaje svoje... Kažite joj to!... I još i ovo: ,,Na nebu ima više radosti
za...«. Ona će razumeti... Konačno: Pravednik je stavljan na iskušenje de-
vet puta na dan...
Nečuveno! Ranjen, izmučen bolovima, ležeći između dva policajca,
on je sa puno vedrine citirao tekstove iz Biblije.
— Poverenje!... Kazaćete joj, zar ne?... Jer nevinost nema primera...
Nabrao je obrve. Uočio je osmejak koji je lutao usnama inspektora
Granžana. I tada je, kao za sebe, promrmljao kroz zube:
— Francuz!
 Francuz! Drugim rečima: nevernik! Drugim rečima: skeptik, lakou-
man, pristalica Fronde, nepopravljiv!
Obeshrabljen, okrenuo se na krevetu, licem prema zidu u koji je upro
svoje jedino živo oko.
— Kazaćete joj…
*
Samo, kad su Megre i njegov drug otvorili vrata Elzine sobe, nisu vi-
deli nikoga.
Topao vazduh, kao u zimskoj bašti Mutan oblik dima, plavih cigareta.
Tipičan ženski ambijent koji bi mogao da zaludi čoveka.
Prozor je bio zatvoren. Dakle Elza nije otišla tim putem.
Slika, koja je sakrivala udubljenje u zidu, flašica veronala, ključ i re-
volver, sve je bilo na svom mestu.
Megre je ipak bolje zagledao u udubljenje. Nedostajao je revolver.
— Zašto me, do đavola, tako gledaš?!
Govoreći to Megre je zamorenim i punim dosade pogledom posma-
trao inspektora koji ga je u stopu pratio i piljio u njega s izrazom blažen-
stva i obožavanja.
U tome trenutku komesar je tako čvrsto stegnuo zubima kamiš od lule
da ga je prosto pregrizao. Lula je od letela na pod.
— Je li pobegla?
— Ćuti!
Bio je sav besan. Granžan, s onim svojim ispupčenim stomakom, na-
sto jao je da bude što nepomičniji.
Još se nije bilo razdanilo. Još uvek ona siva para, koja se lelujala po
površini zemlje, ali koja nije propuštala svetlost. Pekarska kola prošla su
drumom, neki stari ford čiji su točkovi krivudali po asfaltu.
Megre je odjednom izašao u hodnik i trčeći se spustio niz stepenice.
 I baš u trenutku kad je stigao do salona, čije su dvoja vrata bila širom
otvorena sa strane parka, začuo se stravičan krik, krik smrti, jaukanje, za-
vijanje zveri koja se nalazi u životnoj opasnosti,
Krik je bio ženin, ali glas je dolazio kao preprečen, prigušen nekom
nesavladivom preprekom.
Bilo je to ili vrlo daleko ili vrlo blizu. Moglo je da dolazi iz onih arhi-
tektonskih ukrasa na zgradi, baš kao i ispod zemlje.
Utisak teskobe bio je takav da je agent kod starinskog tajnog izlaza
dotrčao kao izbezumljen.
— Komesare! Jeste li čuli?
— Tišina, do đavola! — zaurlao je Megre na vrhuncu besa.
Još nije bio ni dovršio, kad se razleže pucanj, ali i taj pucanj bio je
prigušen do te mere da se nije moglo oceniti da li dolazi zdesna ili sleva,
iz parka ili kuće, iz šume ili sa druma.
Nakon toga začuo se šum korak na stepeništu. Ugledaše Karla Ander-
sena kako silazi, sav kao ukrućen, sa jednom rukom na grudima, i viče kao
lud:
— To je ona!
Teško je disao. Stakleno oko bilo je ukočeno kao i uvek. Nije se mo-
glo znati u koga je uperio pogled drugog zdravog oka sa razrogačenom ze-
nicom.
 IX.
LJUDI, LJUDI, LJUDI…

Nekoliko sekundi osećalo se izvesno talasanje, upravo toliko koliko

je trebalo da u vazduhu iščezne poslednji odjek detonacije. Očekivao se
drugi pucanj. Karl Andersen je stupio napred i ušao je u aleju posutu
šljunkom.
Jedan od agenata. koji su bili na straži potrčao je u pravcu bunara iz-
nad kojeg se izdizao čekrk smešten u kamenom postolju. Tek što se
nagnuo i pogledao dole, trgnuo se natrag i oštro zazviždao.
— Dovedi ga silom ili milom! — zavikao je Megre Likasu pokazujući
mu na Andersena.
Sve se odvijalo postepeno, u onoj zamagljenoj zori. Lika je dao znak
jednom od svojih ljudi. Obojica su pristupili ranjeniku, razgovarali trenu-
tak s njim, ali pošto Andersen nije hteo, izgleda, ni da čuje o nečemu što
su mu govorlli, dohvatili su ga i odneli uprkos njegovim protestima i opi-
ranju.
Megre je stigao do bunara, ali mu je jedan od agenata viknuo:
— Oprez!
I, stvarno, u tom trenutku zazviždao je jedan revolverski hitac, a jed-
novremeno se začula i podzemna detonacija čiji je odjek dugo talasao va-
zduh.
— Šta je to?
— Mlada žena i neki čovek. Bore se prsa u prsa... dole...
Megre je oprezno pristupio bunaru. Ali nije se videlo skoro ništa.
— Daj mi tvoju bateriju!
Još nije stigao ni da stekne saznanje o onome što se dešava, a već je
jedan hitac razbio džepnu lampu u njegovoj ruci.
Čovek — to je bio Mišone! Bunar nije bio dubok.
 Ali je, naprotiv, bio širok i bez tragova vode.
I oboje su bili dole, u bunaru, i tukli su se. Koliko se odozgo moglo
oceniti, agent osiguravajućeg društva držao je Elzu za gušu kao da će je
udaviti. Ona je u ruci imala revolver. Ali i tu ruku je on takođe stezao i
upravljao cev po svojoj volji.
— Šta da se radi? — zapitao je inspektor.
Bio je sav zbunjen. Ponekad je odozdo dopirao ropac. To se Elza gu-
šila očajnički se opirući i boreći se.
— Mišone, predajte se! — povikao je Megre došavši sebi.
Onaj drugi nije odgovarao ništa već je ispalio metak u vis, a tada Me-
gre više nije oklevao. Iznenada komesar je skočio u bunar i pao skoro na
Mišeonoova leđa, ogrebavši pri padu jednu Elzinu nogu.
Zavladala je potpuna zbrka. Još jedan hitac je ogrebao zid bunara i iz-
gubio se put neba, dok je komesar iz opreznosti, mlatio obema rukama po
Mišeoneovoj glavi.
Elza je držeći se obema rukama za gušu, pokušavala da diše.
Bilo je to ujedno i tragično i komično, ta borba na dnu bunara, u
onom smradu od vlage i mulja, u polumraku.
Kraj je bio još komičniji. Mišone. koga su izvukli pomoću konopca
preko čekrka, mokrog, pocepanog, i uz jauke: Elza, koju je Megre, sav pr-
ljav, podigao na rukama, sa svem njenom crnom somotskom haljinom
uprljanom velikim mrljama zelenkastog mulja.
Ni ona, ni njen protivnik nisu bili potpuno izgubili svest. Ali bili su
utučeni, obeshrabreni, ličili su na klovnove, koji su izigravali parodiju bor-
be u boks-meču i koji su. jedan preko drugoga, nastavljali da međusobno
zadaju neodređene udarce u prazno.
Megre je dohvatio jedan revolver. Bio je to Elzin revolver koji je ne-
dostajao u tajnom udubljenju u zidu njene sobe. U njemu je bio preostao
još jedan metak.
Lika je dolazio iz kuće, naborana čela, uzdišući pri posmatranju ovog
prizora:
 — Morao sam da vežem onoga za krevet.
Agent je mokrom maramicom natapao devojčino čelo.
Brigadir je pitao:
— Odakle su izašli ovi?
Jedva je završio rečenicu kad se Mišone, koji više nije imao snage ni
da se drži na nogama, odjednom bacio ponovo na Elzu. Lice mu je bilo
sve izobličeno od ljutine. Nije se smelo čekati. Megre ga je nogom odba-
cio ponovo na Elzu. Lice mu je bi zagrmeo:
— Dosta mi je već te komedije!
Zatim je prasnuo u glasan smeh, toliko je izraz lica agenta osigurava-
jućeg društva bio smešan. Podsećao je na razljućeno derle koga nosimo u
naručju bijući ga po stražnjici, dok se ono otima, koprca, urliče, dere se,
plače i pokušava da ugrize i da udari, nesvesno svoje nemoći.
Jer Mišone je plakao! Plakao je i drao se na sav glas! Čak je i pretio
šakom!
Elza je konačno ustala na noge prelazeći rukom preko čela.
— Verovala sam da će tako biti! — Uzdahnula je sa bledim osmejkom
na usnama. — On me je toliko snažno stezao.
Jedna strana lica bila joj je crna od mulja i zemlje, od one memle, a
kosa joj je bila razbarušena. Ni Megre nije bio u mnogo boljem stanju.
— Šta ste radili u bunaru? — zapitao je.
Oštro je pogledao. Nije se više smeškao. Osetilo se da je ona odjed-
nom dobila svu prisebnost duha i hladnokrvnost.
— Odgovorite!
— Ja... Bila sam tamo prenesena ria silu.
— Od Mišonea?
— Nije istina? — povikao je ovaj.
— Istina je! Hteo je da me zadavi! Pomislila sam da je poludeo.
 — Ona laže! Ona je luda! Ili bolje, ona je ta koja je...
— Koja... šta?
— Ne znam!... Koja je... To je zmija otrovnica kojoj treba smrviti gla-
vu nogom na kamenu...
Neosetno se razdanilo. U svim stablima cvrkutale su ptičice...
— Zašto ste bili naoružani revolverom?
— Jer sam se bojala klopke.
Kakve klopke? Trenutak! Idimo redom. Vi ste izjavili da ste bili
—
napadnuti i silom odvučeni u bunar.
— Ona laže! — ponovio je grčevito Mišone.
— Pokažite mi mesto — nastavio je Megre — na kome ste bili napad-
nuti.
Ona je pogledala oko sebe i pokazala na trem.
— Tamo? I niste vikali?!
— Nisam mogla.
— I ovaj suvonjavi dobričina bio je u stanju da vas odnese sve do bu-
nara, drugim rečima da pretrči oko dve stotine metara sa teretom od preko
pedeset kilograma?...
— Tačno je kako vam rekoh.
— Ona laže! Laže dok zine!
Ućutkajte ga! — reče ona umorno — Zar ne vidite da je lud? I to
—
ne od danas.
Trebalo je umiriti Mišonea koji se ponovo bio bacio na nju.
U bašti je bila mala grupa ljudi: Megre, Lika, dva inspektora, agent
osiguravajućeg društva sa izubijanim licem i Elza, koja je, dok je govorila,
pokušavala da dovede u red svoje haljine.
Bilo je vrlo teško odrediti zbog čega sve ovo nije ličilo na tragediju ili
na dramu, jer je u tome bilo pre nečeg smešnog nego tragičnog.
Svi su bili i umorni i gladni.
Bilo je daleko gore kad su ugledali jednu ženu kako ide drumom, ko-
lebajući se i teturajući. Kad je stigla do ograde, otvorila je kapiju i ugle-
davši Mišonea zavikala je:
— Emile!
Bila je to gospođa Mišone, više poružnela nego prenaražena, gospođa
Mišone koja je iz džepa izvadila maramicu i natopila je suzama.
— Opet ona žena!
Ličila je na neku staramajku, koju su događaji toliko namučili da se
mora skloniti pod okrilje blage gorčine plača.
Megre je sa zadovoljstvom uočio bistrinu kojom je bilo osenčeno El-
zino lice. Elza se neprestano okretala i posmatrala sve oko sebe. Milo, vrlo
fino i vrlo napeto lice postalo je odjednom nekako šiljato.
— Šta ste radili u bunaru? — zapitao je Megre naivnošću dobrog de-
čaka, kao da je hteo da kaže: „Dosta više! Nema više potrebe da igramo
komediju!”
Ona je shvatila. Usne joj se razvukoše u ironičan osmeh:
— Čini mi se da smo mi kao pacovi. Samo, ja sam gladna, žedna,
hladno mi je i htela bih malo da se uredim, A, posle videćemo...
To nije bila komedija. Naprotiv, bio je to odraz savršene bistrine
shvatanja situacije.
Bila je sama usred grupe ljudi. S interesovanjem je posmatrala upla-
kanu gospođu Mišone, bednog Mišonea, a zatim se okrenula Megreu i oči-
ma mu je govorila: „Jadnici! Ne pripadamo istoj klasi, zar ne? Razgovara-
ćemo sada o svemu. Vi ste dobili partiju! Ali priznajte da sam dobro odi-
grala svoju ulogu!”
Nije više bilo ni straha, ni užasavanja, ni nelagodnosti. Nije čak ni
glumila. Bila je to prava Elza, koja je konačno bila otkrivena i koja je, šta-
više, i sama uživala u toni otkriću.
 — Pođite sa mnom! — reče Megre. — Ti, Lika, pozabavi se ostalima.
Što se tiče žene, neka se vrati kući, ili neka ostane.
*
— Uđite! Ne smetate!
Bila je to ista ona soba, gore, sa crnim divanom, snažnim parfemom,
tajnim udubljenjem u zidu iza slike. I žena je bila ista.
— Na Karla dobro paze, zar ne? — zapitala je pokretom brade ka sobi
ranjenika. — Jer on može da bude besomučniji od Mišonea! Možete slo-
bodno pušiti vašu lulu.
Sipala je zatim vodu u umivaonik, skinula ravnodušno sve sa sebe
kao da je to bilo nešto najpriprodnije na svetu, i ostala jedino u kombine-
zonu, bez stida ali i bez izazivanja.
Megre se prisećao svoje prve posete kući triju udovica, zagonetne
Elze, koja je ličila na vamp-ženu sa filmskog ekrana, na ovu sumornu at-
mosferu, koja je išla na živce i koja je bila prodorna.
Da li je ova mlada žena bila pokvarena kad je govorila o dvorcu svo-
jih roditelja, o dadiljama i guvernantama, o strogosti njenog oca?
Svršeno je! Jedan pokret govorio je rečitije od svih reči: način na koji
se skidala i na koji se sada posmatrala u ogledalu pre nego što je umila lice
vodom.
Bila je to žena ujedno jednostavna i vulgarna, zdrava i pokvarena.
— Priznajte da ste dugo išli!
— Nisam baš dugo.
Osušila je lice krajičkom peškira.
— Mnogo se hvalite. Još juče. kad ste bili ovde i kada sam pustila da
mi vidite dojku, vama se osušilo grlo, čelo se ovlažilo. Sada sam uverena
da to više nema na vas nikakva dejstva. Pa ipak nisam nimalo ružnija nego
pre.
Njihala je svoje kukove, uživala u posmatranju svoga skoro potpunog
nagog tela.
 Među nama rečeno, ko vam je stavio buvu u uho? Jesam li ja nešto
—
skrivala?
— Ne malo.
— Šta?
— Na primer, pričali ste suviše o dvorcu i o parku oko njega. Kad
neko zaista stanuje u dvorcu, tada taj obično kaže: u kući, ili govori o vla-
sništvu.
Odgurnula je zavesu sa jedne stalaže i sa kolebanjem je posmatrala
svoje haljine koje su tu visile.
Naravno, odvešćete me u Pariz! I biće tamo fotografa. Šta mislite o
—
ovoj zelenoj haljini? Šik je, zar ne?
Prebacila ju je preko sebe da bio cenila efekat.
— Ne! Crno mi još najbolje stoji! Hoće te li mi dati malo vatre?
Nasmejala se, jer je Megre. naročito kad mu se približila da joi zapali
cigaretu, izgledao zbunjen zbog erotizma koji je ona unosila u čitavu at-
mosferu.
— Dobro! Oblačim se. Smešno, zar ne?
Čak su i reči izgovorene žargonom dobijale u njenim ustima naročitu
draž, zahvaljujući njenom stranom naglasku.
— Otkada ste ljubavnica Karla Andersena?
— Ja nisam njegova ljubavnica, nego žena!
Prešla je obrve krejonom, a zatim je stavila malo ružičastog pudera na
lice.
— Venčani ste u Danskoj?
Vidite da još ništa ne znate! I ne računajte na mene da ću govoriti.
—
Nije ovo igra. Uostalom. ne možete me dugo zadržati. Koliko vremena
prođe nakon hapšenja do antropometrije?
— Vi ćete odmah biti tome podvrgnuti.
 — Utoliko gore po vas. Jer će se videti da se ja uistinu zovem Berta
Krul, i da je još pre tri godine za mnom izdata poternica od strane kopen-
haške policije, Danska vlada tražiće izručenje. Eto! gotova sam... A sada,
ako mi dozvolite, idem da nešto pojedem Shvatate li da zatvorenici mogu
tako nešto da traže u ovakvim prilikama?
Uputila se prozoru i otvorila ga. Zatim je pošla vratima. Megre ih je
prvi otvorio i izašao. Tada, iznenada, zatvorila je vrata, zaključala ih i čulo
se kako trči ka prozoru.
Da je Megre bio desetinu kilograma teži, ona bi sigurno bila pobegla.
Ali on nije izgubio ni delić sekunde. Brava je odmah popustila kad se on
svom snagom bacio na vrata. Vrata su poletela unutra i on je ugledao Elzu
kako je uzjahala naslon prozora. Pokolebala se kad ga je videla.
— Suviše kasno! — dobaci joj on.
Ona se okrenu, teško dišući, oznojena čela.
— Bilo je zaista šteta obući tako finu haljinu! — ironično je kazala
pokazujući pocepanu haljinu.
— Dajete li mi časnu reč da nećete više pokušati da bežite?
— Ne!
— U tom slučaju opominjem vas da ću pucati pri vašem i najmanjem
sumnjivom pokretu.
I izvadio je svoj revolver.
Prolazeći pored Karlovih vrata zapitala ga je:
— Verujete li da će se on izvući? Ima dva zrna u telu, zar ne?
On ju je pogledao iskosa i u tom trenutku bilo mu je teško da donese
svoj sud o njoj. Ipak mu se učinilo da na njenom licu vidi i u njenom glasu
oseća mešavinu samilosti i srdžbe.
— Sam je kriv! — zaključila je na kraju kao da želi da umiri sopstve-
nu savest. — Obzirom da u kući ima još ponešto hrane...
Megre je pošao za njom u kuhinju gde je ona pretražila sve ormane i
konačno uzela jednu konzervu ribe.
 — Hoćete li da mi je otvorite? Možete da odete. Obećavam da neću
pokušati da pobegnem.
Između njih je vladala neka smešna srdačnost i Megre je to znao da
oceni. U njihovim odnosima bilo je čak i nečeg intimnog, ali bez zadnjih
misli,
Elzu je zabavljao pogled na tog krupnog čoveka koji je uspeo da je
pobedi, ali koga je ona zadivila svojom hrabrošću. Megre je, sa svoje stra-
ne, uživao možda malo više u toj mešavini psihičkih doživljavanja ko ja je
bila sasvim neobična.
— Evo... Jedite brzo.
— Već idemo?
— Ne znam.
— Konaćno, šta ste u stvari otkrili?
— Nije važno.
— Odvodite i onog glupog Mišonea? Taj mi je zadao najviše straha.
Malopre, u bunaru, verovala sam da je sa mnom svršeno. Bio je toliko is-
kolačio oči, stezao me za gušu iz sve snage.
— Jeste li bili njegova ljubavnica?
Ona sleže ramenima, kao devojka za koju takav detalj nije ni najma-
nje važan.
— A gospodin Oskar? — nastavi on da je pita.
— Šta... gospodin Oskar?
— Još jedan ljubavnik?
— Pokušajte da to sami otkrijete. Ja dobro znam šta me čeka. Imam
da ispaštam pet godina u Danskoj, zbog saučestvovanja u krađi, oružanom
napadu i pobuni. Tada sam zaradila ovaj ožiljak.
Ona pokaza na desnu dojku.
— Što se ostalog tiče, snaći će se već ovi ovde.
 — Gde ste se upoznali s Isakom Goldbergom?
— Ne hvatam se na takav mamac.
— Ipak biće potrebno da govorite.
— Interesuje me kako mislite da u tome uspete.
Odgovarala je jedući raka bez hleba, jer ga više nije bilo u kući. Čulo
se kako po salonu jedan agent šeta gore-dole. Agent je pazio na Mišonea,
zavaljenog u jednoj naslonjači.
Pred ogradom se zaustaviše dvoja kola. Kapija je bila otvorena i kola
uđoše u park, zaobiđoše zgradu i za ustaviše se pred tremom.
U prvim kolima bio je jedan inspektor, dva policajca i gospodin
Oskar sa ženom.
Druga kola bila su pariski taksi, sa jednim inspektorom koji je tu ču-
vao neko treće lice.
Svi su imali lisice na rukama, ali lica su im bila vedra, izuzev u gara-
žerove žene, čije su oči bile crvene.
Megre odvede Elzu u salon, gde Mišone još jednom pokuša da jurne
na nju.
Uvedoše uhapšenike. Gospodin Oskar je izgledao kao neki skoro bez-
brižan, redovan posetilac, ali se trgnuo kad je video Elzu i agenta osigura-
vajućeg društva. Onaj drugi, neki italijanski tip, izgledao je razmetljiv, čak
je hteo i da se šali:
— Mali porodični sastanak! Sigurno zbog nekog venčanja, ili zbog
otvaranja testamenta.
Inspektor je objašnjavao Megreu:
— Imali smo sreće da ih pohvatamo bez tuče i loma. Na prolazu kroz
Etamp povezli smo sa sobom dva policajca koji su bili obavešteni i videli
su kola kako prolaze, ali nisu mogli da ih zaustave. Na pedeset kilometara
od Orloana beguncima je pukla guma. Stali su nasred puta i uperili na nas
revolver... Garažer se prvi snašao, inaće je borba bila neizbežna... Približili
smo se. Italijan je ipak ispalio dva metka iz brauninga, ali je promašio.
 — Hej, vi! Da ste kod mene, ja bih vas počastio nekim pićem. Znate
zaista sam žedan — primeti gospodin Oskar.
Megre naredi da dovedu zarobljenika iz garaže.
— Svi uza zid — naredi on. — S druge strane, Mišone! Ne pokušavaj-
te da se približite Elzi!
Agent osiguravajućeg društva dobaci mu otrovan pogled i ode da sta-
ne na kraj reda ljudi, s onim svojim opuštenim brkovima i okom nateče-
nim od udarca pesnicom.
Pored njega stade mehaničar, čije su ruke i dalje bile vezane električ-
nom žicom, Zatim mršava, očajna garažerova žena. Onda sam garažer,
koji se oseća vrlo nezgodno što ne može da stavi ruke u džepove svojih ši-
rokih pantalona. Na kraju Elza i Italijan, koji je verovatno bio duša bande i
na čijoj je nadlanici bila tetovirana gola žena.
Megre ih osmotri polako, sve redom, sa zadovoljnim osmejkom. Za-
tim napuni lulu i uputi se tremu, dobacivši kroz staklena vrata:
— Zabeležite svima imena, prezimena, zanimanje i prebivališta, Lika.
A posle me zovite!
Bilo ih je šest na okupu. Pokazujući Elzu. Lika upita;
— Treba li i njoj staviti lisice?
— Zašto da ne?
Tada ona samouvereno izjavi:
— E, to je baš svinjski, komesare!
Park je bio pun sunca, hiljade pričica pevale su u drveću. Petao na
vrhu jednog zvonika u varošici, na horizontu, svetlucao se na suncu kao da
je od zlata.
 X.
TRAŽI SE GLAVA

Kad se Megre vratio u salon, kroz čije je otvorene prozore dopirao

svež prolećni povetarac, Lika je započinjao sa ispitivanjem identiteta, u at-
mosferi koja je podsećala na vojničke sobe u kasarnama.
Uhapšenici su još stajali poredani uza zid, ali ne više onako uredno.
Njih trojica, izgledalo je, nisu je baš nimalo plašili policije: gospodin
Oskar, njegov mehaničar Žožo i Italiian Gvido Ferari.
Oskar je diktirao Likasu:
— Profesija: mehaničar-garažer. Dodajte i bivši profesionalni bokser.
Dozvola iz 1920. godine. Šampion poluteške kategorije u 1922.
Inspektori su doveli dva nova ,,člana”. Radnici u garaži, koji su kao i
svakog jutra došli na posao. Stavili su ih uza zid sa ostalima. Jedan od
njih, sa pravom njuškom gorile, zadovolji se da kaže svojim hrapavim gla-
som:
— Dakle, pečeni smo.
Govorili su svi u isti mah, kao u nekom razredu u koji još nije došao
učitelj. Bockali su se, šalili se.
Jedini Mišone zadržao je svoj jadni izgled; uvučen u ramena, svađa-
lačkim izrazom na licu gledao je u pod.
Što se tiče Elze, ona je gledala Megrea skoro saučesničkim pogle-
dom. Zar se oni nisu dobro razumeli? Kad se gospodin Oskar usudio da se
posluži neukusnom igrom reči, ona ie uputila komesaru lagan osmejak.
Ona je sebe svrstavala u neku zasebnu klasu
— A sada, tišina — zagrmeo je Megre.
Ali u tom trenutku začuo se u unutrašnjosti kuće šum nečijih koraka.
Silazio je niz stepenice jedan čovek, otmeno odeven, zvaničnog izgleda, sa
kožnom tašnom u ruci. Karl je stigao do trema, popeo se na sprat i izgle-
dalo je da je iznenađen čudnom atmosferom na koju je naišao odjednom
Pogledao je redom sve one ljude poređane uza zid.
— Ranjenik?
— Pođi ti, Lika.
To je bio neki čuveni pariski hirurg koga su pozvali radi Karla Ander-
sena. Zabrinuta pogleda sledio je brigadira.
— Nabio si njušku u osinjak, a?
Jedino Elza je namrštila obrve.
Plave zenice su joj se bile raširile.
— Zahtevam tišinu! — zavikao je Megre. — Šalićete se kasnije. Iz-
gleda da zaboravljate da jedan među vama ima sve uslove da izgubi glavu!
I pogledom polako pređe preko čitavog niza ljudi. Rečenica je proi-
zvela željeni efekat.
Napolju: sunce, proleće. Ptice su cvrkutale u parku, a senke lišća drh-
tale su po pesku aleje.
Jedino se u salonu osećalo da su usne počele da se suše i da pogledi
gube sigurnost.
Ipak je Mišone bio jedini koji je zajecao, svakako nesvesno, jer se i
sam prvi tome začudio i okrenuo je glavu zbunjeno u stranu.
— Vidim da ste shvatili! — nastavio je Megre započinjući da se šeta
po sobi, s rukama na leđima. — Mi pokušavamo da dobijemo u vremenu.
Ako ne uspemo ovde, nastavićemo na Ke d Orfevru. Verovatno su vam
poznate te prostorije?... U redu!... Prvi zločin: ubistvo Isaka Goldberga.
Ko je preneo ili doveo Goldberga do raskršća triju udovica?
Svi su ćutali, gledali su međusobno, dok se iznad njihovih glava,
gore, čulo hodanje hirurga.
— Ja čekam!... Ponavljam da ćemo nastaviti u Ke d Orfevru. Tamo
ćemo jednog po jednog. Goldberg je bio u Antverpenu. Trebalo je da
,,uda” oko dva miliona vrednosti u dijamantima. Ko je učestvovao i poma-
gao u tome poslu?
 — Ja sam to bila! — reče Elza. — Upoznala sam ga u Kopenhagenu.
Znala sam da se specijalizovao za ukradeni nakit. Kada sam pročitala vest
o provali u Londonu i kada sam iz novina videla da se dijamanti verovatno
nalaze u Antverpenu, odrnah sam posumnjala da se radi o Goldbergu.
Razgovarala sam o tome sa Oskarom.
— Lep početak! — progunđa ovaj.
— Ko je Goldbergu napisao pismo?
— Ona.
— Nastavimo! On stiže u toku noći. Ko se u tom trenutku nalazi u ga-
raži? I, naročito, ko ie zadužen da ga ubije?
Tišina. Na stepeništu čuju se Likasovi koraci. Brigadir kaže jednom
od inspektora:
— Otrči u Arpažon i potraži jednog lekara, koga bilo, da asistira pro-
fesoru. Donesi kamforovog ulja. Razumeš?
I Lika se okrenu, dok je Megre, namrštenih obrva, posmatrao svoju
postrojenu „četu”.
— Započećemo nešto dalje unatrag, u prošlosti. Smatram da će tako
biti jednostavnije. Otkada si postao jatak, ti?
Gledao je u gospodina Oskara koga je ovo pitanje, i izgleda, više zbu-
nilo nego sva pređašnja.
— Eto! Vidite! Dolazimo polako na ono pravo: čak i vi sami priznaje
te da sam ja samo običan jatak. Opet ista pesma.
Bio je to vraški glumac. Postepeno je gledao oko sebe i upinjao se da
se nasmeši.
— Moja žena i ja, znate, mi smo pošten svet! Dabome! Šta kažeš, ko-
koto moja? Sve je tako jednostavno. Bio sam bokser, 1925. izgubio sam ti-
tulu, i jedino što su mi ponudili bila je jedna baraka na Prestonom sajmi-
štu! Vrlo malo za mene! Dolazio je svako tamo, i rđavi i dobri. Između
ostalih i jedan tip, koji je dve godine kasnije bio uhapšen, ali koji je tada
dobijao koliko god je hteo na kocki. I ja, sam hteo da okušam sreću... Ali
pošto sam mehaničar, tražio sam jednu garažu. Uvek sam pomišljao da će
mi biti poverena kola, gume, razni materijal i da ću ja to sve lepo prodava-
ti, a zatim jednoga dana strugnuti ostavivši ključ u bravi. Računao sam da
sakupim oko četiri stotine hiljada, što da ne? Jedino, kasno sam se setio.
Jer velike firme raspitivale su se više puta pre nego što su nekome davale
robu na kredit. Jednoga dana doveli su mi ukradenu krntiju da je prema-
žem novom bojom. Neki mangup koga sam upoznao u jednoj krčmi kod
Bastilje. Niko i ne pomišlja koliko je to laka stvar!!!
Sve je to bilo u Parizu. Našao sam pogodno mestance, naročito zato
što okolo nije bilo susedstva. Dolazio je deset, dvadeset puta. Onda je jed-
nom došao sa kolima koja su bila krcata srebrenih predmeta, „posuđenih”
iz jedne vile u blizini Buživala. Sve smo sakrili. Došli smo u vezu sa kri-
jumčarima iz Etampa, Orleana i daIje. To nam je postalo navika... Bilo je
dobre »klope«.
Zatim okrenuvši se svome mehaničaru:
— Je li otkrio ,,vic” sa gumama?
— Pa, naravno! Šta si mislio? — uzdahnuo je ovaj.
— Znaš da si smešan, s tom tvojom električnom žicom! Reklo bi se da
samo očekuješ da puste struju pa da postaneš — luster!
— Isak Goldberg stigao je svojim kolima, „Minervom” — prekide ih
Megre. — Na njega se čekalo, jer se nije radilo o tome da se od njega dija-
manti otkupe, čak ni po niskoj ceni, nego da mu se ukradu. A da bi mu ih
se moglo ukrasti, trebalo ga je „ohladiti”, Dakle. u garaži vas je bilo više,
ili bolje rečeno: u kući iza garaže.
Grobna tišina. Bila je to najbolnija tačka. Megre je ponovo prešao po-
gledom preko glava, i primetio je graške znoja na Italijanovom čelu.
— Ti si ubica, naravno.
— Nisam!... To je... to je…
— Ko jo to?
— To su oni... to je...
— On laže! — zaurlao je sada Oskar.
— Ko je bio zadužen da ga ubije?
 Na to je garažer, ljuljuškajući se rekao:
— Onaj tip, tamo gore.
— Ponovi!
— Tip koji se nalazi gore!
Ali njegov glas nije zvučao nimalo ubedljivo.
— Dođi bliže, ti!
Megre je pokazao na Elzu, i u tom trenutku ličilo je na nekog dirigen-
ta orkestra koji daje znak jednom od instrumenata svestan da će celokupan
orkestar dati savršenu harmoniju.
— Ti si rođena u Kopenhagenu?
— Ako mi budete govorili »ti«, može još neko pomisliti da smo skupa
spavali.
— Odgovaraj!
—U Hamburgu!
— Šta ti je bio otac?
— Radio je u doku.
— Je li još živ?
Zadrhtala je od glave do pete. Pogledala je svoje drugove sa slomlje-
nim ponosom.
— Bio je pogubljen u Diseldorfu.
— A majka?
— Pijanči, skita.
— Šta si radila u Kopenhagenu?
— Bila sam ljubavnica jednog mornara. Hans! Lep. mladić. Upoznala
sam ga u Hamburgu i odveo me sobom. Bio jo član jedne bande. Jednog
dana doneli su odluku da opljačkaju neku banku... Sve je bilo predviđeno.
Trebalo je da zaradim milione u toku jedne noći. Ja sam bila na straži...
Ah među nama je neko bio izdajnik, jer u trenutku kad su naši ljudi počeli
da otvaraju kasu, opkolila nas je policija. Bila je mrkla noć. Ništa se nije
videlo… Mi smo se razbežali kud koji. Pucalo se, urlikalo, jurilo... Ja sam
bila pogođena u grudi i stala sam da trčim. Dva agenta su me ščepala. Jed-
nog od njih sam ugrizla... Nogom u stomak primorala sam drugoga da me
pusti. Ali još uvek su trčali za mnom... Tada sam ugledala zid jednog par-
ka. Popela sam se. Skočila sam s druge strane i kada sam došla sebi ugle-
dala sam jednog vrlo otmeno odevenog gospodina, visokog rasta, koji me
je posmatrao sa preneraženjem i ujedno sa puno samilosti.
— Andersen?
— To nije njegovo pravo ime. On će vam ga otkriti ako mu to bude
konveniralo. Jedno vrlo poznato ime. Svet koji ima pristup na dvor, koji
žive pola godine u jednom od najlepših dvoraca Danske, a drugu polovinu
provodi u posebnom hotelu čiji je park velik kao četvrt nekog grada.
U tom trenutku ušao je jedan inspektor vodeći nekog malog čovečulj-
ka, koji je očevidno bio šlogiran. To je bio lekar po koga je poslao hirurg.
Slegao je ramenima kad je ugledao čudan skup ljudi, a naročito kad je vi-
deo lisice skoro na svačijim rukama. Ali, odveli su ga na prvi sprat.
— Zatim?
Gospodin Oskar se cerekao. Elza mu je dobacila strašan pogled.
— Oni to ne mogu da shvate, — mrmljala je ona. — Karl me je sakrio
u palati svojih roditelja i sam se brinuo o meni, i lečio me zajedno sa jed-
nim prijateljem, studentom medicine. On je tad već bio izgubio oko u jed-
noj avionskoj nesreći. Nosio je crni monokl Verujem da je sebe smatrao
unakaženim zauvek. Bio je ubeđen da ga nijedna žena neće moći voleti, da
će uvek izazivati jezu i odvratnost kad god bude morao da skine svoje
crno staklo i pokaže svoju ukočenu staklenu zenicu, svoje veštačko oko.
— Voleo te je?
— Nije baš sve u tome. U početku ga nisam shvatala. A ovi — pri tom
je pokazala na saučesnike — neće ga shvatiti nikada. Bila je to protestant-
ska porodica. Prva Karlova ideja, u početku, bila je da spase jednu dušu,
kako je to on govorio. Čitao mi je poglavlje iz Biblije. Ja sam se, ujedno,
plašila njegovih roditelja. Zatim me je jednoga dana, nakon što sam se
oporavila, iznenada zagrlio i poljubio u usta i posle toga je pobegao... Sko-
ro čitavu nedelju nisam ga videla. Ili bolje, viđala sam ga kroz prozorčić
devojačke sobe u kojoj sam bila sakrivena. Šetao se čitave sate po parku,
spuštene glave, sav uzbuđen.
Gospodin Oskar se rukama udarao pd radosti po bedrima:
— Kakav divan roman! — povikao je. — Nastavi samo dalje, lut-
kice!...
— To je sve.. Kad je ponovo došao, rekao mi je da će me uzeti za
ženu, ali da to ne može da uradi u svojoj zemlji, i da ćemo zbog toga otpu-
tovati u inostranstvo. Tvrdio je da je konačno shvatio život i da sada pred
sobom ima cilj, umesto da osta ne beskorisno stvorenje. Eto, ništa drugo.
Njen naglasak odavao je strankinju.
— Venčali smo se u Holandiji pod imenom Andersen. To me zaba-
vljalo. Uživala sam u tome. Pričao mi je divne stvari. Terao me je da se
odevam ovako, onako, da se lepo ponašam za stolom, da napustim svoj
naglasak. Davao mi je knjige na čitanje. Posećivali smo muzeje...
— Kaži, de, kokoto moja — upade garažer — kad ispaštamo sve ovo,
hoćemo li i mi posećivati muzeje? Tada ćemo se diviti Mona Lizi.
— Nastanili smo se ovde — nastavila je kolebljivo Elza — pošto se
Karl uvek plašio susreta sa nekim od mojih ranijih saučesnika. Morao je
da radi da bi živeo, obzirom da se od rekao svoga dela imanja svojih rodi-
telja. Da bi što bolje odvratio pažnju sveta, proglasio me je sestrom… Ali,
uvek je bio uznemiren. Uvek, kad bi neko pozvonio na kapiji, on bi pre-
bledeo i trzao se. Jer Hansu je uspelo da pobegne iz zatvora nije se znalo
šta je s njim dalje bilo. Karl me voli. to je neosporno...
— Pa ipak.. — reče sanjalački Megre.
Zatim ona nastavi, još žešće:
— Htela bih da vas vidim! Samoća, večita samoća. I samo razgovori o
dobroti, o lepoti, o otkupljenju duše, o uzdizanju bogu, o sudbini čoveko-
voj... i časovi lepog ponašanja! Osim toga on me je zatvarao pod iz govo-
rom da se boji da ne budem napastovana. U stvari. bio je ljubomoran kao
neki tigar! I strastven, takođe.
— I nakon svega toga neka mi ne ko kaže da nema dobro oko! — uba-
cio je gospodin Oskar.
— Pa, šta ste vi uradili? — zapitao ga je Megre.
— Otkrio sam sve, do đavola! To je bilo lako! Osetio sam da njeno dr-
žanje nije pravo, nije istinsko. Jednog trenutka čak sam se zapitao da li i
sam Danac nije... Ali nisam u njega imao poverenja. Više sam voleo da se
vrtim oko kokoške. De, de, ne uzbuđuj se, lepotice! Ti znaš da sam uvek
dolazio samo tebi. Ostalo, to su bili poslovi. Uvek sam se šunjao oko kuće
kad »Jednooki« nije bio tu. Jednoga dana zapodenuli smo razgovor, kroz
prozor, jer je devica bila zaključana. Ona je odmah shvatila o čemu se
radi. Dobacio sam joj lopticu voska da uzme otisak ključa od brave. Me-
sec dana posle toga nalazili smo se u dnu parka i razgovarali »poslovno«.
Bilo joj je dosta onog aristokrate. Njeno srce težilo je svojoj »okolini«, ja-
sno!
— I otada, Elza, vi ste navikli da svake večeri sipate veronal u čorbu
Karla Andersena?
— Da.
— I odlazili ste Oskaru?
Garažerova žena s mukom je zadržala jecaj, dok su joj oči bile crvene
od plača.
— Prevarili su me, komesare. U početku, moj muž je tvrdio da je to
drugarski, da je to dobro delo: izvući jadnicu iz njene rupe. Tada nas je
obe vozio, noću, u Pariz. Bile su to prave orgije, sa našim prijateljima.. Ja
nisam primetila ništa sve do onoga dana kada sam ih zatekla...
Elza je ćutala. Mračnog pogleda, neraspoložena.
Odjednom, Lika se opet pojavio.
— Nema više alkohola za gorivo. Ima li ga u kući? — čekao je.
— Šta to treba?..
— Radi dezinfekcije instrumenata!
Na to je ona požurila u kuhinju, potražila među flašama.
— Evo! — reče. — Hoće li ga spasti? Muči li se?
 — Gadost! — progunđao je između zuba Mišone koji je klonuo još u
početku.
Megre je pogledao pravo u njegove oči, a zatim se okrenuo garažeru:
— A onaj tamo?
— Zar još niste shvatili?
— Otprilike . . . Na raskršću se nalaze tri kuće. Svake noći bilo je tu
»idi mi — dođi mi«. Kamioni sa povrćem koji su, vraćajući se prazni iz
Pariza, dovozili ukradenu robu. Za kuću triju udovica nije trebalo da se
čovek uznemirava... Ali preostajala je još vila.
— Ne računajući da je nedostajao pogodan čovek za preprodaju robe
po unutrašnjosti.
— Da li je Elza imala zadatak da »dobije« Mišonea?
— Nije to bila muka za dražesnu žensku. Uleteo je u mrežu. Jedne
noći dovela nam ga je i tom prilikom smo »pravili« šampanjac! Drugom
prilikom odveli smo ga u Pariz i to je bio jedan od naših najlepših »štoso-
va«, dok je u međuvremenu njegova žena verovala da se on nalazi na ne-
kom inspekcionom putovanju. Bio je kuvan i pečen! Stavili smo mu robu
u ruke. Divota, zar ne?
Odozgo se čuo neki neobjašnjiv šum i Megre je primetio kako je Elza
pobledela i prestala da se interesuje za saslušavanje da bi slušala šta se to
dešava.
Začuo se glas hirurga.
— Držite ga...
Vrapčići su skakutali po belom pesku aleje.
Megre je, puneći lulu, prošetao ne koliko puta pored zarobljenika.
— Preostaje nam još da doznamo ko je ubio... Tišina!
— Ja ne rizikujem ništa, zbog prikrivanja.
Komesar je ućutkao garažera nestrpljivim udarcem.
— Elza je doznala iz novina da dragocenosti ukradene u Londonu,
koje vrede oko dva miliona, treba da se nalaze kod Isaka Goldberga, koga
je upoznala u ono vreme kad je i sama bila član kopenhaške bande. Pisala
mu je da se sastanu u garaži i obećala mu je otkup dijamanata po povolj-
noj ceni. Goldberg, koji se setio Elze, nije bio nepoverljiv i stigao je svo-
jim kolima. Pio je šampanjac, u kući. Sazvane su na okup sve »snage«.
Drugim rečima, svi ste se, okupili tu. Pojavila se poteškoća: kako da se
ukloni leš nakon izvršenog ubistva. Mišone je verovatno bio nervozan, po-
što je to bio njegov prvi susret sa stvarnom dramom. Ali, po svoj prilici,
dali su mu da pije više nego ostali. Oskar je sigurno bio mišljenja da se leš
baci u neki jarak, daleko odavde. Elza je došla na jednu ideju... Tišina!
Bila je sita da živi po danu zatvorena i da se po noći krije. Bilo joj je dosta
onih razgovora o vrlinama, o dobroti, o lepoti! Bila je sita tog života, tog
računanja sa svakim frankom. Došlo je bilo dotle da je mrzela Karla An-
dersena. Ali znala je da je on voli toliko, da bi je pre ubio nego što bi je iz-
gubio.
...Ona je došla na ideju da taj zločin stavi na leđa samog Karla! Na ra-
čun Karla koji je u svojoj slepoj ljubavi neće osumnjičiti. Je li tako Elza?
Po prvi put ona je okrenula glavu na drugu stranu.
— Goldbergova »Minerva« biće obojena novom bojom, i dovedena
negde daleko iz ovoga kraja, zatim će je prodati ili napustiti. Treba po sva-
ku cenu sprečiti da pravi krivci budu osumnjičeni. Naročito se Mišone pla-
šio. Onda je pala odluka da se uz mu njegova kola, jer bi to bio najbolji
način da on bude opravdan. On će prvi podneti tužbu i nadati dreku oko
ovog nestalog automobila. Ali potrebno je da i policija pođe u potragu za
lešom i da ga nađe kod Karla. I tako se rodila ideja o zameni kola. Leš je
stavljen za volan Mišoneovih kola. Andersen, opijen drogama, spavao je
kao zaklan, kao i svake večeri. Kola su prebačena u njegovu garažu. U
Mišoneovu garažu dovezena Karlova mala kola. Policija neće umeti da se
snađe... A, ima još nešto povoljno: u ovom kraju Karl važi za poluludaka.
Seljaci i meštani groze se njegovog crnog monokla. Biće optužen! A u či-
tavoj ovoj stvari sve je toliko čudno da se poklapa sa njegovim glasom,
njegovim izgledom!... Uostalom, kada bude uhapšen, možda će se i ubiti
da bi iz begao skandal koji bi mogao da bude vrlo nezgodan po njegovu
porodicu, ukoliko bi se otkrio njegov pravi identitet.
Mali doktor iz Arpažona provirio je kroz poluzatvorena vrata.
 — Potreban je još jedan čovek... da ga drži.. Nismo uspeli da ga uspa-
vamo.
Bio je sav crven u licu, premoren. U bašti se nalazio još jedan inspek-
tor.
— Pođite vi! — viknuo mu je Megre.
Upravo u tome trenutku osetio je snažan, neočekivan udarac u grudi.
 XI.
ELZA

Grčevito plačući Elza se bacila na njega i kroz jecanje je vikala:

— Ja neću da on umre! Šta je? Kažite!... To je užasno,
Ta scena bila je toliko dirljiva i, izgledalo je, iskrena, da se niko od
ostalih ljudi pored zida nije ni smejao ni cerio.
— Pustite me da odem gore! Preklinjem vas. Vi ne možete da me
shvatite...
Ali Megre ju je samo odgurnuo i ona se stropoštala na onaj isti divan
na kome je prvi put ugledao, zagonetnu u onoj crnoj somotskoj haljini, za-
kopčanoj do vrata.
— Da završimo!... Mišone je sjajno odigrao svoju ulogu. Odigrao ju je
utoliko bolje što se radilo o ulozi smešnog malograđanina koji u čitavoj
ovoj krvavoj drami misli jedino na svoja kola sa šest cilindara. Počela je
istraga. Karl Andersen Je uhapšen. Pukim slučajem on nije izvršio samou-
bistvo, a bio je čak i pušten na slobodu. On nijednog trenutka ni je posum-
njao u svoju ženu. I nikada neće ni posumnjati. Braniće je i protiv svih
očevidnih dokaza... Ali, pojavila se na sceni gospođa Goldber... Stigla je
da sazna ko je namamio njenog muža u ovu klopku. Isti čovek, koji joj je
ubio muža, vreba u zasedi.. .
Pogledao ih je sve redom i počeo da govori užurbano, kao da mu se
žuri da što pre završi:
— Ubica je obukao Karlove cipele, koje će biti pronađene pune blata
iz polja... To je trebalo da rečito govori o tome da je Karl ubica. Pa ipak,
naravno, bilo je potrebno da Danac bude proglašen krivim, da bi zbog te
zablude pravi zločinci mogli da budu otkriveni. Nastala je zbrka A zatim...
— Andersen treba da ide u Pariz, jer nema više novaca. Uvek onaj isti
čovek, koji je počinio dva prva zločina, sačekuje ga na drumu, izigrava
policajca, penje se u njegova kola, seda pored njega.
To nije izmislila Elza. Pre bih kazao da je to Oskarevo maslo.
 Da li je Andersenu tom prilikom rečeno da će biti prebačen preko
granice, ili da će ga suočiti s nekim, negde u nekom severnom gradu?
Naterali su ga da prođe kroz Pariz. Drum do Kompjenja oivičen je
gustim redom drveća. Ubica puca, još jednom izdaleka... Bez sumnje je
čuo šum nekih kola iza sebe. Žuri mu se. Baca telo u jarak. Na povratku će
ga već bolje sakriti...
Potrebno je što hitnije odvratiti sumnju. To je i učinjeno. Anderseno-
va kola napuštena su na nekoliko stotina metara od belgijske granice.
Fatalni zaključak policije: pobegao je u inostranstvo! Dakle: on je
kriv!
Ubica se vraća drugim nekim kolima. Žrtva se više ne nalazi u jarku.
Tragovi govore da nije mrtav.
Čovek, koji je imao zadatak da ubije, obaveštava o tome gospodina
Oskara, iz Pariza. On neće ni da čuje da se vrati u kraj koji su preplavili
»cajkani«.
Karlova ljubav prema svojoj ženi prešla je u stanje legende... Ako
bude živeo, videće je opet. Gospodin Oskar, sam, ne želi da ma šta radi.
Zar to nije pogodan trenutak da se posluže Mišoneom? Onim Mišone-
om, koji je sve žrtvovao zbog svoje ljubavi prema Elzi, i koga će naterati i
na taj poslednji korak.
Plan je brižljivo proučen. Gospodin Oskar i njegova žena odlaze u
Pariz. Gospodin Mišone me zove kod sebe kako bih uvideo da je on nepo-
kretan u svojoj fotelji, zbog napada išijasa.
On je bez sumnje čitao kriminalne romane. Jer u čitavu, stvar unosi
isti žar kojim radi kao agent osiguravajućeg društva.
Tek što sam izašao od njega, on namesto sebe namešta u fotelju dršku
od metle na čijem vrhu se nalazila lopta od krpa. Postavljanje na scenu is-
palo je savršeno. Gospođa Mišone, zaplašena, pristaje da igra ulogu u toj
komediji i ona iza zavesa izigrava dobru ženicu koja vodi brigu o svome
mužu.
Ona zna da je u čitavu stvar upletena jedna žena. Ona je i ljubomorna.
Ali uprkos svemu želi da spase svoga muža, jer se nada da će joj se pono-
vo vratiti.
U stvari, ne vara se. Mišone je osetio da se s njime igraju. On sada
više ne zna da li Elzu voli ili je mrzi. Ali zna da je želi videti mrtvu.
Poznata mu je situacija u zgradi, u parku, zna sve izlaze i pristupe. Uz
to možda zna i da Elza, obično, naveče pije pivo.
Stavlja otrov u flašu, u kuhinji, napolju vreba na Karlov povratak.
Puca. Uspeva. Ali svuda po parku ima agenata. Sakriva se u bunar
koji je odavno presušio.
Prolazi otada nekoliko časova. A za to vreme gospođa Mišone mora
da igra svoju ulogu. Dobila je jedno obaveštenje. Nešto se neobično doga-
đa oko garaže, i treba da telefonira u Pariz, u gostionicu »Sen-Marten«,
U garaži se nalazim ja. Videla me kad sam ušao. Ja pucam iz revolve-
ra.
Ugašena lampa obaveštava saučesničke automobile da se ne zausta-
vlja ju.
Telefon stupa u dejstvo. Gospodin Oskar, njegova žena, Gvido, koji
ih prati, uskaču u jedna kola, projure kao vihor, pokušavajući da me obore
hicima iz revolvera, jer ja sam, očevidno, jedini koji o svemu nešto zna.
Idu pravcem za Etamp i Orlean. Zbog čega, kad su mogli to da urade
i drugim putem?
Zbog toga što se u tom trenutku drumom valja kamion na kome je
mehaničar izmenio rezervni točak…
A u tome točku nalaze se dijamanti!
Treba stići kamion i tek tada, napunivši džepove, preći preko grani-
ce...
Je li to sve? Ništa vas ne pitam! Tišina! Mišone se nalazi u svome bu-
naru. Elza, kojoj je to mesto poznato, sumnja da se on tamo sakrio. Ona
dobro zna da je on pokušao da je otruje. Ona nema nikakvih iluzija o tom
dobričini. Kad ga uspava, progovoriće. Tada ona dolazi na ideju da ode i
da ga ubije.
 Da li je učinila neki pogrešan pokret? U svakom slučaju, eno je s njim
u bunaru. Ona u ruci drži revolver. Ali on je hvata za gušu. U onoj pomr-
čini oni se bore. Jedan kuršum poleti. Elza krikne, iako to ne želi, jer se
plaši da ne umre.
Megre sada pripali lulu koja se bila ugasila.
— Šta kažete na sve ovo, gospodi ne Oskare? A?
Ovaj je namrštene odgovorio:
— Braniću se. Ništa ne govorim. Ili bolje, tvrdim da sam samo jatak.
— To nije istina! — prasnu sada njegov komšija. Gvido Ferarl.
— Vrlo dobro! Pričekaću te, mali moj. Jer TI si pucao! Tri puta! Naj-
pre na Goldberga. Zatim na njegovu ženu. I. konačno, u kolima, na Karla
Dabome! Imaš sve osobine profesionalnog ubice.
— To je laž!
— Samo polako.
— Laž! Laž! Ja neću ...
— Ti braniš svoju glavu, ali uskoro će te Karl Andersen prepoznati. I
svi će te otkriti. Jer oni rizikuju jedino robiju, oni!
Tada se Gvido ispravio, pokazao prstom na Oskara i žučno rekao:
— On je komandovao!
— Do sto đavola!
Megre nije stigao da interveniše i već je garažer zalepio dva vruća
udarca šakama vezanim lisicama po Italijanovoj glavi, urlajući:
— Skote! Platićeš mi to skupo!
Verovatno su izgubili ravnotežu, jer su se svalili na zemlju gde su na-
stavili da se mlate, zadihani, sprečavani sopstvenim pokretima.
Upravo u tom trenutku sišao je hirurg. Imao je na rukama rukavice,
na glavi siv šešir.
 — Izvinite. Rekoše mi da je komesar ovde.
— Ja sam.
— Povodom ranjenika. Smatram da je van opasnosti. Ali bio bi mu
potreban potpuni mir. Predložio sam moju kliniku. Izgleda da to nije mo-
guće. Kroz pola sata on će doći sebi i bilo bi poželjno da...
Urlik. Italijan je zagrizao zubima garažerov nos, a njegova se žena hi-
tro sklonila iza komesara.
— Brzo! Gledajte!
Razdvojivši ih udarcima nogu tako grubo da je hirurg, sa grimasom
zgražanja, napustio prostoriju i pošao svojim kolima, koja je odmah za tim
stavio u pokret.
Mišone je tiho plakao u svome ćošku izbegavajući da gleda oko sebe.
Inspektor Granžan je izvestio:
— Stgla je »marica«.
Isterali su ih napolje, jednog za drugim. Više se nisu cerili niti sanjali
o svađi. Pred »maricom« zamalo nije ponovo došlo do tučnjave između
Italijana i njegovog suseda, jednog od mehaničara garaže.
Lupeži! Apaši! — derao se Italijan kao lud od straha. — Nisam čak
—
dobio ni ugovorenu nagradu!
Elza je ostala poslednja. U trenutku kad je sa vidljivim žaljenjem pro-
lazila kroz staklena vrata na trem pun sunca, Megre je zaustavio sa dve
reči:
— Onda?
Okrenula se prema njemu, a zatim je pogledala u plafon iznad kojeg
je ležao Karl.
Da li se u tom trenutku bila raznežila ili je psovala?
— Šta hoćete? I moja je krivica... — izgovorila je najprirodnijim gla-
som.
Sledila je dugotrajna tišina. Megre je gledao oštro u oči.
 — Konačno... Ne!... Neću da kažem o njemu ništa rđavo...
— Kažite!
— Vi znate dobro. To je njegovom krivicom. On je skoro manijak.
Uznemirilo ga je to što je saznao da je moj otac bio kradlijvac, i da sam ja
bila član jedne bande. A, da sam postala pametna žena, kakvom je želeo
da me učini, on bi se bio ponovo vratio svojoj monotoniji i, opet, napustio
bi me.
Okrenula je glavu i dodala tišim glasom. kao da se stidi:
— Želela bih ipak da mu se ne desi nikakvo zlo. To je... kako da ka-
žem?... to je jedan otmen tip čoveka...
— Malko „udaren mokrom čarapom”.
Završila je kroz osmejak.
— Pretpostavljam da ću vas videti ponovo.
— A... Gvido je ubio, zar ne?...
Uzaludno pitanje. Ponovo je zauzela obično držanje:
— Taj hleb ja ne jedem!
Megre ju je sledio očima sve dok nije ušla u „maricu”. Video ju je
kako gleda put kuće triju udovica, sleže ramenima, dobacuje neku šalu po-
licajcu koji ju je gurao unutra.
— Moglo bi se kazati da je ovo afera triju grešaka! — reče Megre Li-
kasu, koji je stajao pored njega.
— Kakvih grešaka?
— Prva: Elzina kad je ispravljala onu sliku na zidu. Zatim kad je puši-
la u prizemlju, pa odnela gramofon u svoju sobu u kojoj je — govorila je
— bila zatvorena, i kad je, konačno, optužila Karla praveći se da ga brani.
Druga: greška koju je počinio agent osiguravajućeg društva kad je došao
da me pozove da bi me uverio da će noć provesti pored prozora. u fotelji.
Treća: greška mehaničara Žožoa, koji je, ugledavši me iznenada i bojeći
da je sve otkriveno, namestio na jedna kola suviše mali rezervni točak, u
kome su bili dijamanti. Da nije bilo toga...
 — Šta bi bilo?...
— Pa... Kad jedna žena, kao što je Elza, tako savršeno laže da konač-
no i sama poveruje u sopstvene laži…
— Lepo vam ja rekoh!
— Da... Mogla je postati nešto neobično, nesvakidašnje. Da nije bilo
onih vraćanja u prošlost, zanošenja i doziva koji su dolazili iz podzemlja.
*
Karl Andersen lebdeo je skoro mesec dana između života i smrti. Kad
je o svemu doznala njegova porodica, preneli su ga u Dansku i smestili u
neko odmaralište koje je pre ličilo na ludnicu. Tako se on nije ni pojavio
na klupi za svedoka za vreme procesa koji se odvijao u Parizu.
Protiv svakog očekivanja, nije bila zatražena ekstradicija Elze i ona je
imala da ispašta svega tri godine u Francuskoj, u tamnici Sen-Lazar.
Tri meseca posle opisanih događaja Megre je u sobi za razgovor sreo
Andersena, koji je razgovarao sa direktorom, pokazivao mu svoj ženidbeni
ugovor i tražio dozvolu da može posetiti osuđenicu.
Kad je ugledao komesara zbunio se i okrenuo glavu.
— Vaši roditelji dozvolili su vam da otputujete?
— Moja majka je umrla. Ja sam naslednik.
Njegova je bila limuzina kojom je šoferirao neki otmeno odeven šofer
i koja ga je čekala napolju.
— I vi ste uprkos svemu uporni?
— Nastaniću se u Parizu.
— Da biste dolazili da je vidite?
— Ona je moja žena.
I njegovo jedino oko oštro se uprlo u Megreovo lice kao da se plašio
da mu ono ne otkrije ironiju, ili samilost.
Komesar se zadovoljio time da mu stegne ruku.
 U centralni kazneni zavod u Melunu dve žene uvek su dolazile zajed-
no u posetu, kao da su nerazdvojne prijateljice.
— Nije rđav čovek, onaj moj mangup! — govorila je Oskarova žena.
— Mnogo je i dobar i plemenit. On uvek daje dvadeset franaka bakšiša
kelneru u kafani. To ga je i upropastilo! To i žene!
— A, moj Mišone, dok nije upoznao onu propalicu, ne bi nikome bio
učinio na žao, ni za jedan santim. Ali prošle nedelje mi se zakleo da više
uopšte na nju ne misli.
U odeljenju za strogi nadzor, Gvido Ferari provodio je dane u očeki-
vanju svog advokata koji je trebalo da mu donese pomilovanje. Ali, jed-
nog ranog jutra umesto advokata ušlo je u njegovu ćeliju pet ljudi koji su
ga dovukli dok se otimao i urlikao.
Odbio je cigaretu i čašu ruma, a zatim je pljunuo na sveštenika.

KRAJ

Izvor:
allenn & sladjanue & folpi

OCR & Obrada:

Praetorious

http://praet.comyr.com/

Septembar, 2015.