Slavko:

Petrarkizam
Latinski nije mogao ostati dugo kao jezik kulture. Te promene su u Italiji već bile
osetne u 15. veku jer do tada zanemareni italijanski jezik (tako ćemo gga nazvati
objedinjenim nazivom) narodni jezik ponovo stiče slavu.
Međutim, pretpostavke za ovakve promene već su se javile u 14. veku sa pojavom
Frančenska Petrarke.
Petrarka je pisao na latinskom i italijanskom - bilingvizam je temeljno obeležje
njegovog stvaralaštva. Sam Petrarka je verovao da će mu slavu doneti dela na
latinskom, konkretno delo Afrika na latinskom, ali desilo se potpuno suportno, do
danas je ostao prepoznatljiv u svetu književnosti na narodnom jeziku - kanconijer.
Svojim Kanconijerom Petrarka je utvrdio model pevanja koji je bio uzor u naredna 2
veka jer 2 veka nakon pojavljivanja Kanconijera, pesnici su pokušavali da oponašaju
stil, jezik, kompoziciju, motivsko-tematski sklop ove zbirke nastojaći da se
približe toj veličini.
Na početku zbirke nalazi se uvodna pesma koja je, reklo bi se, napisana dosta
kasnije u odnosu na veći deo pesama zbirke tj. kanconijera. U toj uvodnoj pesmi, l.
subjekt koji je već u zrelom dobu obraća se čitaocu prisećajući se mladosti,
zabluda, sa gorčinom uviđa da je život kratak san i da je varljivo ono što ga je
opsedalo u mladosti.
Taj retrospektivni pogled u nazad svedoči o vremenu nastanka te uvodne pesme.
Kod njega primećujemo sugestivnost u izrazu kada peva o ljubavnom iskustvu, a
važnija stvar od toga je što Petrarkina poezija donosi novi uvid tj. pesnički,
umetnički uvid u suštinu ljudske egzistencije a ta suština podrazumeva da je čovek
na ovom svetu raspet između fizičkog i duhovnog. On peva o nespokoju,
egzistencijalnoj strepnji koja se javlja u čoveku koji traži put između
materijalnog i duhovnog, između Laure koja otelotvorava ovo zemaljsko i Bogorodice
koja predstavlja univerzalno, večno.
Ovu raskrsnicu, Petrarka postavlja u temelje svog Kanconijera i ako hoćemo da
govorimo o 2 simbola: Lauri i Bogorodici, možemo preneti na mnogo nižđe nivoe
apstrakcije jer svaki čovek je raspet između banalnog i trivijalnog i želje da to
nadiđemo duhovnim usavršavanjem, ali smo stalno na toj raskrsnici i Petrarka je
pevao upravo o tome.
Nakon Petrarke, javili su se mnogi pesnici koji su oponašali Petrarku.
Načelno ih grupišemo u 2 formacije:
1. Pripadnici napuljske škole
2. bembistička škola
Profesor je to namerno napisao malim slovima jer se ne radi ni o kakvim formalnim
školama - to je struja
Rodonačelnik napuljske škole je Benedeto Kariteo Garet
A bembističke - Pjetro Bembo
Razlika između ove 2 škole:
Napuljska škola se prostirala od Barselone do Južne Italije. Naročito je izgrađen
uticaj južnoitalijanske poezije i zato se naziva napuljska škola.
Dakle, ogroman uticaj je izvršila južnoitalijanska i to narodna poezija.
Bembo je bio Venecijanac i oni su u neku ruku opozitna struja u odnosu na napuljsku
školu-
Pripadnici napuljske škole uglavnom su koristili strofu od 8 stihova ili od broja
stihova koji je deljiv sa 8 a ova strofa se naziva stramboto.
Zato su ih zvali strambotisti. Njihova poetička samosvojnost ne ogleda se samo u
formalnom obrascu već u:
1 Uticaju narodne poezije - folklorne tradicije
2 Unošenju senzualnosti - čime se odvajaju od Petrarke
3 Formiranju pesničkih slika kojima nastoje da iznenade čitaoca - nastoje da
oneobiče pesničku sliku - to oneobičavanje se često zasniva na stilizovanju neke
dosetke a to može biti poslovica, izreka... koju oni stilizuju i uključuju u svoju
poeziju, konstruišu neobične slike.
Bembisti su opozitna škola u odnosu na napuljsku školu tj strambotiste.
Kod njih nema senzualnosti, svode senzualnost na znatno manju meru. U njihovom
pesnštvu snažn je prisutna platonistička koncepcija ljubavi.
Oni teže da njihova poezija bude poezija biranih reči, skladnog izraza, glačanja
jezika, stila jer smatraju da se time približavaju izvornom Petrarki.
Praktično i jedna i druga škola su u protivtezi.
Petrarka je u Kanconijeru utvrdio nekoliko obrazaca kojih su se držali sledbenici
1 Čvrstu - relativno čvrstu kompoziciju kanconijera. Ta kompozicija podrazumeva da
na početku dolazi uvodna pesma, da se o ljubavi u zbirci peva određenim fazama i
tih faza otprilike ima 7
1 U tipičnom kanconijeru ljubav se javlja na prvi pogled - obično kada mladić
ugleda devojku na prozoru. Čim je ugleda ili na putu ka crkvi, rađa se ljubav na
prvi pogled
2 Opisivanje ženske lepote uz visoku shematizaciju portreta - portret idealne drage
u renesansi i kasnije u petrarkizmu je izuzetno shematizovan - svaka idealna draga
izgleda isto
3 Opeva se kako draga mladića udostoji pogleda pa
4 Patnja mladića koja obično traje 7 godina
5 Ljubav je mladiću ne (uzvraćena) - jer se može desiti i jedno i drugo
6 Stanje rezignacije ili razočarenje je poslednja faza
Ovde piše 6 a profesor reče 7, ali je naglasio da nije važno znati ih po redu i
precizno...
Kada zaljubljeni mladić shvata da je jedino vredna ljubav Bogorodice - okretanje ka
metafizičkom.
Ideal ženske lepote je shematizovan - model - kosa boje žita ili zlata, u obliku
krune sa 2 zlatna pramena puštena sa strane, lice belo kao krin ili ljiljan, po
licu rasuto rumenilo ruže, obrve 2 luka, oči zvezde, usta korali, zubi biseri
(narodna književnost(, vrat obao i beo, glas kao med, hod kao hod jelena.
Izrazito je poklapanje ideala ženske lepote u književnosti i slikarstvu tog doba.
Taj ideal je nastao prema simbolu Laure i stoga sličnost idealnih dragih koje se
javljaju u poeziji, to je zapravo otelotvorenje božanskog - božansko u pokretnoj
pojavi.
Prva generacija dubrovačkih renesansnih pesnika, pisala je na narodnom jeziku.
Prvi nama poznati značajniji pesnici Dubrovnika su
Šiško Menčetić i Džore Držić.
Oni su stvarali u 15. veku tj. krajem tog veka. Već dobro utvrđen metrički sklop
njihove poezije složen pesnički izraz, stilska prefinjenost, sve to pokazuje da su
oni imali prethodnike.

Morali su imati prethodnike jer se u kulturi ništa ne može javiti samo od sebe i
odjednom i o tome svedoči i prvi zapis pesništva na narodnom jeziku u Dubrovniku a
taj zapis potiče iz 1421. god.
Jedan mladi plemić je te godine na margini nečega što u nazivu sadrži reč službena
napisao reči: Sada sred morske pučine... Ostao sam sam na morskoj pučini, dažd dođe
sa visine kad sam mislio da sam... i tu se prekidaju stihovi i ti prvi stihovi su
zapisani ćirilicom.
Pokazuju nam metričku organizaciju, postojanje stalnih cezura: 3-6-9 i pauza na 6
pokazuje sistem rimovanja i to je tzv. dvostruko rimovani dvanesterac.
Ovaj stih postoji i u vreme Menčetića i Držića što znači da je formiranje i
nastajanje ovog stiha znatno duže nego što bi se u prvi mah mislilo.
Ova lirika je melička - s idejom da pesme budu pevane uz pratnju muzičkog
instrumenta i zato prilikom čitanja nemamo doživljaj kakav su oni u to vreme imali,
arhaični jezik: mešaju se štokavski i čakavski, ijekavski i ikavski
Dubrovački se zvanično bazirao na štokavskom, istočnoherzegovačkom jekavskom.
Otkud onda čakavski i ikavski?
Uticaj Dalmacije koja je čakavska se oseća u poeziji,
Umetnik pribegava književnom jeziku - to nije puka igra reči - oneobičavanje.
Šiško Menčetić
Šiško nije njegovo pravo ime već Sigismund - valjda jer u vreme kada živi,
Dubrovnik je pod Ugarskom vlašću a na tronu je čovek po kom je on dobio ime.
1458. god je rođen a umro 1527.
Poticao je iz veoma ugledne plemićke porodice, Jovan Dučić kasnije svedoči o ugledu
njegove porodice.
Njegova biografija je izuzetno tragična: bio hapšen, u zatvoru jer je napao
sluškinju svog suseda - pretio joj nožem jer nije htela da odgovori na njegovo
udvaranje.
Ne znamo gde se školovao, ali njegova poezija otkriva da je dobro poznavao tokove
savremenog italijanskog pesništva. Znao italijanski. Pristupao je važnim dužnostima
u DUbrovačkoj državi.
Njegova poezija je sačuvana - Nikša Ranjina je u to vreme imao 15-ak godina, bio iz
plemičke porodice Dubrovačke i u jednom zborniku - knjizi zapisivao stihove
dubrovačkih pesnika koji su mu se dopadali- Ranjinin zbornik i tu je zapisao i
stihove Menčetića.
Menčetić je napisao 512 pesama. Zahvaljujući ovom zborniku imamo sačuvanu njegovu
poeziju.
Original je u bombardovanju uništen.
Menčetićeve pesme nemaju naslove, tada je bilo uobičaeno da se pesme obeležavaju
brojevima.
Pripadnik je napuljske škole: senzualnost, dosetke...
U poeziji dubrovačkih petrarkista pa i Menčetića nema soneta, ova vrsta rime -
dvostruko rimovani dvanaesterac onemogućava sonet.
Na početku Menčetićevog kanconijera, javlja se ona standarnda uvodna pesma. Koji
čitaš ove pesme, molim te veselo, tako ti ljubaznosti, veseli tvoje čelo -
oraspoloži se, ako nešto pogreših ja, ne ljuti se, odbaci taj trn a uzmi ružu - ono
što valja, ako možeš bolje ti tvori, ko ume bolje široko mu polje a meni nemoj
prebirati kosti...
Menčetić prihvata kliše od prvog pogleda do razočaranja i često se u njegovim
pesmama javljaju u akrostihovima ženska imena: Marcijela, čak i njegovo ime
Šišmundo...
Kod dubrovačkih petrarkista, akrostih se javlja u 2 oblika:
Odozdo nagore ili odozgo nadole.
Akrostih ima funkciju posvete, a ako stavimo svoje ime potpisujemo svoje autorstvo,
ali je tu najbitnija pesnička veština.
Menčetić prati kliše u opisu ženske lepote, česte su pesme koje pevaju o jednom
detalju: kosi, hodu, očima...
Lepota je u harmoničnosti: kad se peva o delićima peva se o celini jer je harmonija
ideal i zato kada u petrarkizmu i renesansi pevaju o ljupkom i gracioznom hodu, oni
pevaju o lepoti duha - princip kalokagatije.
Portret renesansne dame obeležen je svetlošću.
Česte su dosetke u njegovim pesmama.
U Menčetićevoj poeziji ima tragova kolokvijalnog govora, senzualnosti.
On je i prepevavao neke Petrarkine sonete. Prilikom prepevavanja, obično se drže
prvih 8 stihova soneta koji prepevavaju a najčešće je to 61 sonet, a narednih 6
slobodnije interpretiraju.
Prepoznaje se uticaj narodne poezije i ne samo kod pripadnika napuljske škole:
sunašce, ružica i ostali deminutivi, ustaljeni epiteti - gizdava, lišce biserno,
grlo prebijelo.
Dubrovački petrarkizam se odlikuje takođe sentencioznoššću - često se u baroknom
dobu prepisuje sentenca da je život kao san a toga ima i kod Menčetića: svet kao
kratak san.
Prepoznaje se uticaj antike - njenu slavu ne bi mogli da opišu ni Homer i Vergilije
zajedno.
U Menčetićevoj poeziji, pored ljubavnih pesama postoje i religiozne pesme - to je
uobičaeno da se u istom kanconijeru pored ljubavnih nađu i pesme religiozne
sadržine a tako je i u Petrarkinom kanconijeru.
Ima i satiričnih pesama - univerzalne teme u kanconijeru.
Jednom satiričnom pesmom začeo je jednu snažnu tematsku liniju u dubrovačkom
pesništvu a to je kritika Kotora i Kotorana, pesma Zlo od KOtora donosi vrlo oštre
osude navika, običaja Kotorana, poredi ih sa crvima koji razaraju sve pred sobom.
U političkom smislu, Kotorani i Dubrovčani su konkurenti, likovi Kotorana su
karikirani, podložni oštroj satiri.
U njegovoj poeziji ima i didaktičnih pesama - otprilike: nije bogat onaj koji mnogo
ima, već onaj ko malo želi - uticaj narodne književnosti.
Renesansni pesnici su često pisali i mizoginsku poeziju - mizoginija je ženomrštvo,
negativno pevanje o ženama i nije zauđujuće da se u kanconijerima u okviru ljubavne
poezije, da se peva o lepoti žene peva se i o njenoj rđavoj strani - da je Troja
stradala zbog nje, da je prevrtljiva.
To je sve refleks srednjovekovnog stava o ženama, specifičnog religijskog pogleda
na život i pokazuje nam koliko je složena tematska i motivska poezija renesansnih
pesnika.
Leksički fond je mali, priroda stiha ograničava, stilski repertoar je ograničen
Vikipedija:
Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста теби, у којој
изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент драгој заснован
на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату композицију
налазимо и у песми Како разблудно ходи.
У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој
мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме,
као нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима
љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз
ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често
доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним
тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама
често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног
љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки
карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је
мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у
својој поезији (као и у песми Пјесник сам).
Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена
ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев
чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип
развијања песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе /
дистиха), затим парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму
испевао у дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни
и непарни стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у
непарним стиховима прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним
стиховима нешто слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење
и атмосферу песме наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на
интензитету у последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се
мени сва дарова за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура
појављује као нека врста музе, инспирација његових стихова и искључиви власник
његових мисли, потпуно је изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан
елегични и сетни тон Петраркиног завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски
призвук мотивисан фино израженим хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин
поступак, нашавши, затим, инспирацију у појединим његовим стиховима, Менчетић је
начинио песму битно другачијег значења: у њој није више лирски субјекат у центру
песме, већ еротски доживљај вољене особе, што су све битне особине напуљске школе.
Међу овим песмама има и оних које су другачије обликоване, које делују проживљеније
и уверљивије и које делимично излазе из мотивских оквира петраркизма, као песма
Моја молитва.
Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне
неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само
делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим
циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се
у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у жену или
Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују као
извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој
рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство
и шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе
традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана.
Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у
низу стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и,
нарочито, изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на
њима досетке, којима је поетички тежио.
Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној
историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл.
Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у
литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним
узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео
у овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да
развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати
као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне
вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у
целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и
то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома
важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља,
утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у
потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је
средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног
стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно
опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка.
Skripta:
Poezija Šiška Menčetića je sačuvana u Zborniku Nikše Ranjine koji je štampan u
Starim piscima hrvatskim, drugoj ediciji, drugoj knjizi,
ali se preporučuje drugo izdanje te knjige.
Vlastelin Nikša Ranjina je od svoje 13.-e godine beležio stihove od 1507.-e i
nikada nije navodio autore i tako napravio veliki zbornik, sačuvan u rukopisu.
Pitanje je čiji su stihovi?
Dubrovčanin Milan Rešetar, istaknuti filolog i numizmatičar, utvrđivao je
autorstvo tih pesama i orijentacija mu je bio akrostih, odn. krajegrenese. Ono što
je ustanovio da pripada nekom pesniku prema akrostihu, to pravilo je proširio na
one pesme koje nisu imale akrostih i napravio je, uslovno rečeno, podelu pesama po
autorstvu – uglavnom je bilo najviše pesama Šiška Menčetića i Džora Držića.
Ali, kada je u 20. veku pronađen Dablinski rukopis, utvrđeno je da je Rešetar
pravio i greške, posebno kod Džora Držića – neke od najlepših pesama je greškom
njemu pripisao.
To su uglavnom bile pesme „na narodnu" – sa motivima, leksikom i stilom nalik na
narodnu poeziju.
Međutim, kod Šiška Menčetića ipak možemo reći da su njegovih 512 pesama.
One su grupisane i od njih se može napraviti „kanconijer" – zbir ljubavnih pesama
koje prate sva događanja:
početna i završna pesma, između su pesme koje govore kako se razvija ljubav,
postoji sonetni venac.
On počinje posvetom, pesnik se obraća čitaocu, pa onda prvim susretom, prvim
pogledom,...
kroz sve etape ljubavi.
Pesme su najviše ljubavne i erotske, najviše piše o zaljubljivanju, o prvom
trenutku viđenja, o susretu (viđenje sa balkona ili u crkvi), o dubini svoje
ljubavi, o Amoru, o služenju i dvorenju ljubavi (u tome ima nešto od viteške
poezije), slavi lepotu gospoje/vile (u celini ili u fragmentima), opeva čak i njene
duhovne odlike.
Zatim dolazita faza kada on pati, vene, sahne, gine, umire – to su njegove
ljubavne etape.
Jer je ona hladna, srce joj je poput stene, pa je on često upoređuje sa ljutom
zveri i ta njegova tužba, cviljenje traje godinama – uglavnom su to simbolični
brojevi: 7
,... Odjednom, javljaju se u njegovoj poeziji kod gospoje znaci milosti i pažnje:
osmeh, cvet, dar; onda dolazi do zagrljaja, do celova (poljupca), pa noći u krilu i
naručju – ljuveno uživanje; zatim dolaze rastanci, bol. Na kraju je ljubavno
razočarenje, jer je [telesna] ljubav – greh.
Ovo je ljubavni roman kroz poeziju, tj. kroz razne pesme, jer je na odr. način
veštački – pesnik sve te etape ne prolazi sa jednom ženom koja bi bila spona, jer
su mnoge žene prošle kroz poeziju, što dokazuju akrostihovi gde se nalaze imena
žena (KATA, KATICA, KATERINICA, KATE, PERA, PERICA, PETRUNjELICA, MARA, MARIJA,
NIKA, NIKOLETA, a vrlo šesto je koristio i svoje ime ŠIŠMUNDO, SIGISMUNDIS,
SIGISMUNDO,... ima i nekih drugih poruka AJME, DA TO ZNO, TAKO, ZATO,...); ili su
parni, ili su neparni stihovi.
Ova poezija nije iskrena, pa nije ni uspešna jer nije doživljena.
Predstavlja društvenu zabavu, a i pesnik je na odr. način utvrđen konvencijama –
mora da prođe kroz uobičajene etape, koje je prisiljen da poštuje.
Ako postoji opevana dama, ne koristi njeno pravo ime (jer i ne sme!), a ta idealna
dama je napravljena po klišeu: vila – moja vila – ma vil –t va vil.
Idealna lepota je tema tadašnjih diskusija i filosofskih rasprava i tačno je
postojao kanon. Idealna žena je izgledala ovako: kosa je zrelo žito, kao zlato
(takva plava kosa se vrlo teško postizala u to vreme), kosa spletena u krunu,
zlaτna kruna sa dva prama koja vise i lelujaju na vetru, lice belo, pribilo, obrazi
su dve crvene ružice, oči su uglavnom crne, zubi sitni, beli, slonovača, usne kao
koral, vrat i grudi – raskošni su ti renesansni deholtei – prebeli kao sneg ili kao
dživ (kao krila labudova), hod je graciozan; duhovna svojstva su uobičajena: govori
se o njenom osmehu, o načinu govora i to je vrlo autentnično kao moda i model, jer
su sačuvani portreti renensansnih dama.
Nikola Gučetić (Gose) – jedan od ozbiljnih dubrovačkih filosofa koji se time bavio.
On je bio vlastelin iz XVI veka – najveći dubrovački filosof toga doba, a bio je
uglavnom samouk u obrazovanju.
Napisao je celu biblioteku filosofskih knjiga: Dijalog o ljubavi, Dijalog o
lepoti,... a idealan lik lepotice je video u stvarnoj dami – čuvena Dubrovkinja
Cvijeta Zuzorić, a firentinsko prezime od muža joj je bilo Pešoni.
Za nju se smatralo da je bila pesnikinja, s tim što niko nikada nije pronašao ni
jedan njen stih, ali su zato njoj i o njoj pisani stihovi. Čak su neki koji su bili
zaljubljeni u nju tražili od Tasa da im napiše stihove. Živela je u Dubrovniku, dok
joj muž (italijanski konzul – zapravo, radi diplomatije i špijunaže) nije
bankrotirao. Ona se družila sa Gučetićem i sa njegovom ženom Marom Gundulić, koja
je takođe pisala. Knjizi svoga muža je čak napisala Predgovor. Onda imamo aferu iz
XVI veka –
reagovalo je javno mnjenje – Mara je u svom Predgovoru rekla kako Dubrovčani nisu
imali razumevanja za to
što su ona i Cvijeta vodile dijaloge o lepoti i umetnosti, za potrebe knjige
njenoga muža – sve to izuzetno podseća na antiku, jer se, između ostalog, odvijalo
u jednom prelepom vrtu.
Morali su da povlače šta su pisali, a kada je Cvijeta otišla, smatralo se da je
prognana.
Gučetić je za lipos/ljepost (kraći oblici od lijepost) govorio da je nebeskog
proishoda – dakle, Platon.
Takođe pominje krunicu vrh zlata, oči poredi sa zvezdama zbog bljeska i ne pominje
njihovu boju, čelo i vrat su beli, obrve se izvijaju kao mlad mesec, pogled je
sladak kao med, gizdav, veseo, lice prebelo, sunčano, usne koralne, zubi biserni,
glas rajski, reč od meda, pevanje anđeosko (čovek pobesni od čežnje i želje) i
harmonija duhovnog i fizičkog savršenstva.
Cvijeta je kasnije, kada je živela u Italiji, imala svoj salon.
Ovu poeziju odlikuje jednolikost, ali je ona svesna i namerna.
Imitira se ideal (Petrarka) sa ciljem da mu se približi – celi XV i XVI vek. Tako
da Kroče – jedan od književnih istoričara – kaže da je „petrarkizam – hronična
bolest italijanske književnosti" a to se može odnositi i na lirsku poeziju celog
sveta! Jer svaka ljubavna lirika pretenduje da napravi roman i da ima ideal te žene
koja je utvrđena.
Petrarka je bio vrhovni uzor za liriku na narodnom jeziku i on je bio predmet
svetske imitacije, pa i dubrovačke. Ali za njegovu poeziju se zna da je bila
platonistička, duhovna – on ne peva o susretima i dodirima, on je uvek udaljen od
svoje Laure!
Međutim, poezija 15. i 16. (poezija Šiška Menčetića) veka je, osim
petrarkističkog, unosila i druge elemente koji su bili odlika tog vremena. To je to
senzualno koje se nalazi u toj poeziji. To senzualno osećanje lepote i ljubavi čini
ovu poeziju, koja je u duhu petrarkistička, obogaćenu suprotnim osećanjima. Nije
platonistička.
Javlja se još jedan model – narodna poezija.
Peva se na narodnom jeziku i samim tim se oslanja na narodnu liriku, na njenu
leksiku.
U Italiji se uzima i oblik – pesma od 8 stihova – stramboto – pa oni koji je
koriste nazivaju se i „strambotisti".
Ovom pravcu u petrarkizmu pripada i Šiško Menčetić, s tim što je on poranio u
odnosu na evropsku literaturu.
Pa imamo tu senzualnost koja je karakteristika njegove poezije.
Onda, on se u terminima, u frazeologiji, u motivima, u lirskom izrazu oslanja na
narodnu književnost. Njegova vila, draga je često u kolu, gde se lepota izražava
narodnom lirikom: rusa kosa, ružica rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav,...
Imamo čitave motive iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo
obraćanje Bogu, on Ga moli da sačuva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a ako
mu ne sačuva mladost – da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo petrarkizam u jeziku
narodne poezije.
Vrlo često u toj poeziji ima i narodnih poslovica, uz napomene Ljudi govore ili
Rič od vika – tako su radili i Italijani.
Što se tiče pesničke vrednosti Menčetićeve poezije, on je o sebi kao o pesniku vrlo
visoko mislio i on ima to obraćanje koje je kasnije stalna tačka kod pesnika kada
kaže da čitaoc neka bude veseo, a ako ume bolje – široko mu polje.
Njegova poezija je verovatno pevana uz leut (žičani instrument). Neke pesme su
lepe u detaljima, a posebno su interesantne one koje se zasnivaju na narodnoj
poeziji, odn. na tim dosetkama ili su neke pesme samo u dva stiha, a neke samo na
kraju imaju dosetku. Ovo je hedonistička poezija, koja slavi lepotu i uživanje i
njemu je najveća muka – ljubavna muka. Zato ova poezija ima svoje osnovno i svoje
književno-istorijsko značenje. To je naša najstarija renesansna lirika i tu je
narodni jezik podignut na viši, književni nivo.

Ta škola koja na određeni način proširuje petrarkističku poeziju, odn. kreće od nje
– zove se Napuljska škola petrarkizma: Serafino Akvilano, Antonio Debaldi, Benedeto
Garet,... 16. vek je u pitanju: oni spoljašnje preuzimaju od Petrarke (motivi i
situacije), ali produžavaju tamo gde je on možda stao – ubacuju senzualnost. Tu
imamo mnogo izveštačenosti, jer se ne peva o sopstvenoj drami, a kad se piše iz
ličnog osećaja mora da se radi na lažni način, tj. poštuje se izvesni manir. Pa
imamo mnoge verbalne dosetke, mnogo metafora, manje nesrodnih stvari – nešto slično
poeziji baroka. Sva praznina se nadoknađuje stilskom elegancijom.