MOTIVACIJA

Razmatranje o pitanjima motivacije često je povezano sa pitanjem “zašto”. Zašto nešto

činimo? Možemo da konkretuzujemo– šta sve utiče na to kako će pojedinac u nekoj
životnoj situaciji reagovati? Da nabrojimo neke od mogućih faktora: od same situacije u
kojoj se nalazi, od toga kako čovek sam tu situaciju opaža, od unutrašnjih faktora koji
čoveka pokreću na aktivnost, koji tu aktivnost regulišu i usmeravaju... Iz navedenog jasno
je da je reč o unutrašnjim faktorima koji utiču ili odreĎuju da pojedinac postupa na ovaj
ili onaj način.
Uzmimo jednostavan primer. Poznato je da ljudi u kriznim situacijama različito reaguju.
Za nekoga je problem na poslu izazov i odlučni su u nameri da ga reše. Planiraju
strategije, ulažu napor da do cilja stignu, prihvataju odgovornost, podnose nezadovoljstvo
zbog kašnjenja, motivišu sebe da istraju. Druge osobe u toj istoj situaciji reguju
obeshrabrenošću, povlačenjem, nedostatkom hrabrosti i inicijative da problem reše.
Pitanje motivacije je jedno od centralnih tema u psihologiji. Odgovor na pitanje zašto
nešto činimo ili ne činimo nije jednostavno dati.

Određenje pojma
Proces pokretanja aktivnosti radi ostvarivanja određenih ciljeva, usmeravanje
aktivnosti na određene objekte i regulisanje načina na koji će se postupati nazivamo
motivacijom.
One unutrašnje činioce koji pokreću na aktivnosti, koji je usmeravaju i njome
upravljaju – radi ostvarivanja određenih ciljeva – nazivamo motivima (Rot, 1990).
Većina autora polazi od pretpostavke da je motivacija ka cilju usmerena aktivnost, da je u
isto vreme izvor aktivnosti (Zašto nešto činimo?) ali i smera (U kom pravcu je usmerena
aktivnost) čime se naglašva njen dinamički, ali i svrhoviti aspekt.
Motivacija deluje unutar ličnosti koju možemo posmatrati kao celovit sistem u okviru
kojeg se odvijaju motivacioni procesi. U neprekidnoj interakciji sa okruženjem ličnost je
podstaknuta na aktivnost različitim spoljašnjim i unutrašnjim faktorima.
Motivi koji pokreću organizam na ponašanje utiču na opažanje, emocije, mišljenje,
ponašanje... Pokušaću da to objasnim na jednostavnom primeru. Gladan čovek će biti
motivisan da potraži hranu i to će u velikoj meri uticati na njegovo opažanje. Bolje će
opažati različite namirnice od drugih predmeta koji mu obično okupiraju pažnju.
Razmišljeće o tome gde da nabavi potrebne namirnice i kako da pripremi ili kupi obrok.
Preduzeće niz aktivnosti kako bi zadovoljio ovu svoju potrebu i verovatno će osetiti
zadovoljstvo kada pojede željeni obrok.
Emocije su pratioci motivisanog ponašanja u svim njegovim fazama. Ako se vratimo na
prethodni primer, za mnoge gurmane sam odabir hrane, nabavka, priprema ukusnog jela
su same po sebi prijatne aktivnosti koje su povezane sa zadovoljstvom.
Isto tako, kada savladamo prepreke na putu postavljenih ciljeva javlja se zadovoljstvo,
ako ne uspemo da ih savladamo najčešće osećamo nezadovoljstvo. Upis na željeni
fakultet, položen ispit, izlazak sa devojkom ili mladićem koji nam se dopada, neke su od
željenih aktivnosti čije ostvarenje prate pozitine emocije. Kada težimo nekom cilju čije
ostvarenje za nas ima važne posledice, ali ne uspemo da ga ostvarimo, najčešće emocije
su strah ili uznemirnost. Pad na testovima za vožnju, dugo pripreman ali nepoložen ispit,
neke su od motivisanih aktivnosti koje nekada ne urode plodom.
Isto tako možemo pratiti kako emocije mogu uticati na dalje odvijanje aktivnosti.
Uzećemo primer iz beležaka jednog studenta. Ovo je dobar primer jer pokazuje da, ako se
u nekoj fazi kretanja ka cilju javi osećanje razočaranosti i obeshrabrenosti, ostvarenje
cilja biće otežano čak i ako osoba ima sposobnost da ga ostvari.
U toku leta sam odlučio da obavim letnju praksu. Pripreme i početak rada su dobro
prošle.Imao sam jasne smernice, znao sam šta su mi obaveze. Osetio sam olakšanje što
mogu da završim praksu u organizaciji u kojoj sam želeo.Očekivao sam da naučeno
znanje primenim u praksi. Nakon nedelju dana izbile su nesuglasice u timu u kojem sam
radio, jedna od zamerki odnosila se i na moj deo posla. Osetio sam se obeshbabreno i
razočarano. Sve više sam otaljavao svoje obaveze umesto da se fokusiram na posao.
Sada mi se čini da je bilo bolje da sam prihvatio kritike umesto što sam se povukao. Čini
mi se da su emocije i sukob sa kolegama uticale da ceo posao za mene traje četiri puta
duže nego što sam planirao i što je realno.

Dakle, osećanja i motivi su tesno povezani. U prethodnim primerima je pokazano da se u

toku procesa motivacije javljaju različite emocije. Poseban značaj imaju emocije za
motivaciju jer mobilišu energiju čoveka. U strahu čovek može da učini nešto što inače ne
bi mogao. Ljubav pokreće na podvige koje ravnodušan čovek ne bi mogao da uradi.
Emocije omogućuju čoveku da uloži veći napor u postizanje željenih ciljeva i da
uspešnije savlada prepreku. Dečije bajke, naročito primeri zaljubljenih, koji zbog snažne
motivisnosti da se sretnu, uprkos preprekama i činima zlih veštica, na kraju dolaze do
cilja, primer su kako ljubav pokreće na podvige. Roditeljska ljubav je nekada presudna za
herojska dela. Poznat je primer majke koja je motivisna da spase dete ispod točkova
automobila, golim rukama podigla teret koji nije ni sanjala da može – čitav automobil.
Osećanja, naročito snažna, pomažu ostvrenju motiva jer daju intenzitet i snagu aktivnosti.

Ako se, na trenutak, vratimo na pitanje motiva gladi, uvidećemo da glad ne utiče samo na
emocije, već i na misaone procese, kao što je mišljenje i sećanje. Ove dve mentalne
funkcije će kada potreba za hranom nije zadovoljena biti usmerene na pitanja: Gde ima
hrane i kako može da se nabavi?
Maslov (1982) je ovo ilustrovao na duhovit način. „ Kada je Džon Smit gladan, on je
gladan kao celina, on je drugačiji kao jedinka od onoga kakav je u neko drugo vreme”.

Naglašava se da je odnos motivacije i saznajnih procesa dvojak. S jedne strane, odreĎene

saznajne aktivnosti kao što je radoznalost ili inteligencija predstavljaju vrstu motiva same
po sebi. Sa druge strane, stanje motivisnosti i nemotivisanosti za odreĎenu aktivnost,
utiče na odvijanje saznajnih procesa. Naglašava da je stanje motivisanosti uslov da se
ispolji crta ličnosti, kao što je upornost – istrajnost koja dolazi do izražaja u rešavanju
problema koji zahtevaju aktiviranje intelektualnih dispozicija. Odnosno, retki su složeniji
problemi koji se mogu rešiti iz prvog pokušaja i za kratko vreme. Za rešavanje mnogih
problema neophodno je da se posle izvesnog vremena odloži aktivnost pa da joj se
pojedinac ponovo vrati. Za takva ponašanja neophodna je motivisanost.

Može se prikazati, uz napomenu da je reč o pojednostavljenom prikazu, šema

motivacionog procesa, pod uslovom postojanja samo jedne potrebe i skupa ciljeva koji tu
potrebu mogu da zadovolje, a osobi su dostupni:
1. aktivirana potreba
2. identifikacija potrebe
3. analiza situacije
4. izbor jednog od mogućih ciljeva
5. planiranje puta ka cilju
6. ostvarivanje cilja
7. pad napetosti izazvane nezadovoljenom potrebom

Prikazani sled važi samo kod jednostavnih potreba koje je lako identifikovati, i kada su
situacije i objekti za njihovo zadovoljenje lako dostupni, ali nije primenljiv na složenije
procese.

Kod većine drugih potreba sve pomenute komponente ovog procesa su daleko složenije.
Navešćemo jedan primer koji dobro ilustruje svu psihološku složenost ovih procesa.
Pretpostavimo da je dominantna potreba jedne osobe – potreba za partnerskim odnosom,
i da je usamljena zbog toga. U ovom slučaju identifikovna je potreba osobe, ali i česta
životna situacija, a to je da je osoba odbačena od strane one osobe do koje joj je stalo. To
saznanje predstavlja pretnju za osećanje samopoštovanja, pa postoji prepreka da osoba
pravilno sagleda svoje potrebe. Umesto da u toj situaciji postojeću napetost identifikuje
na realan, objektivan način, osoba napetost identifikuje kao potrebu za hranom. Napetost
se ublažava hranom iako dodatna količina hrane organizmu nije potrebna. Uneta hrana ne
smanjuje napetost već osobu dodatno čini neefikasnom u aktivnostima u kojima je ranije
bila uspešna, što dovodi do toga da se problem samo produbljuje.
Veliko životno umeće često je potrebno da bismo stigli do cilja.

Ovaj primer na pojednostavljen način prikazuje svu složenost motivacionih i

emocionalnih komponenata koje se javljaju na putu ostvarivanja različitih ciljeva. Svaki
čovek ima odreĎene težnje, ciljeve, planove, više ili manje je motivisan da ih ostvari.
Prepoznavanja sopstvenih potreba i načina njihovog ostvarenja, kao i način
prevazilaženja prepreka neka su od suštinskih pitanja moderne psihologije.

Vrste motiva
Obično se motivi svrstavaju u dve velike grupe: biološke i socijalne, s tim što se u oviru
socijalnih motiva mogu izdvojiti kao posebna kategorija oni motivi koji su usmereni na
vlastitu ličnost – personalni.

Biološki motivi
Postoji jedan broj uroĎenih bioloških potreba i motiva. Pomenućemo: motiv za hranom,
vodom, kiseonikom, seksualni motiv, materinski motiv, potreba za temperaturom koja
odgovara našem telu, za odmorom i snom, za izbegavanjem bola, za kretanjem i
aktivnošću.
U literaturi se u vezi razmatranja pojma motiv koriste još dva pojma – potreba i nagon.
Pod potrebom se podrazumeva nedostajanje nečega, potrebe mogu biti organske, kao
nedostatak u organizmu, ali i psihološke. Zapravo izvor motiva su potrebe.
UroĎene organske potrebe izazivaju aktiviranje odreĎenih organskih procesa i to
aktiviranje organizma nazivamo nagonima. Psiholozi naglašavajući razliku izmeĎu
potrebe i nagona i naglašavaju da se potreba odnosi na nedostatak u organizmu, a nagon
na aktiviranje organizma usled tog nedostatka.
Prema Rot-u (1990) kada potreba dovede do aktiviranja organizma, mi to redovno
doživljavamo kao napregnutost ili tenziju organizma, imamo doživljaj potrebe. Zato za
nagone možemo reći da su svesno doživljene potrebe.

Biološke potrebe predstavljaju nedostatak ili suvišak odreĎenih materija u organizmu.

Najjednostavnije rečeno usled tog nedostatka ili suviška dolazi do neravnoteže pa
orgnizam nastoji da nastalu neravnotežu prevaziĎe i uspostavi ravnotežu. Javlja se
potreba i sa njom pokretnuta aktivnost organizma, preduzima se akcija kojoj je svrha
zadovoljenje potrebe i na kraju postiže se cilj i organizam oslobaĎa od napetosti koja je
izazvana potrebom.
Biološke potrebe su uroĎene i zajedničke svim ljudima, ali njihovo oformljenje u velikoj
meri zavisi od društvenih uslova. Od socijalne sredine zavisi na koji način će pojedinac
zadovoljiti svoje potrebe za hranom, seksom, kretanjem... Dobar primer su različite
kulturne preferencije kad je izbor hrane u pitanju. Evropljani, na primer, u svojoj ishrani
koriste mlečne proizvode dok se oni u Kini i Japanu, do nedavno uopšte nisu koristili.
Mnogo više su cenili meso raznih zmija, sirovu ribu ili mnogobrojne morske životinje.
Sada je situacija nešto drugačija. Multikulturalni uticaji osvajaju čitavu planetu pa i kada
je hrana u pitanju, tako da današnji mladi Kinezi koriste i dostignuća evropske kuhinje,
dok na Zapadu preovlaĎuje trend tzv „hrane iz mora”.

Socijalni motivi
Za ponašanje ljudi socijalni motivi su veoma važni. Ima ih veliki broj. Neki su
univerzalni i susrećemo ih u svim društvima, dok su drugi karakteristični samo za
odreĎene sredine. Možemo izdvojiti socijalne motive za čije zadovoljenje je neophodan
neposredni kontakt sa drugim osobama i usmerenost na druge ljude kao što je motiv za
društvom, za afektivnom vezanošću, afilijativni motiv ali i agresivni motiv. Reč je o
motivima koji su stečeni delovanjem socijalnih činilaca ili bar razvijeni prvenstveno u
toku socijalnog učenja. U drugu grupu spadaju socijalni motivi koji su pre svega
usmereni na vlastitu ličnost pa se još nazivaju personalnim motivima kao što su: motiv
za samopotvrĎivanjem, za postignućem, za samoaktuelizacijom, za sigurnošću, za
sticanjem.

Motiv za društvom ili gregarni motiv dolazi do izražaja u težnji da se bude sa drugim
ljudima. Postoje različita shvatanja o tome da li je reč o uroĎenom motivu za
društvenošću ili se on razvija usled socijalnih uslova, ali sve više preovlaĎuje stanovište
da je reč o uroĎenom motivu. Još u najranijem uzrastu deca pokazuju zakonitu potrebu za
društvom, za kontaktom sa drugom decom i sa odraslim osobama.
Slično je i u životinjskom svetu. Etolozi su pokazali da mladunci majmuna, isto kao i
ljudska mladunčad, pokazuju interesovanje za druge majmune (Harlow, 1958). Etologija
je biološka nauka koja se bavi proučavanjem ponašanja životinja u prirodnim uslovima,
kao i komparativnim proučavanjem ponašanja. Kada se radi o čoveku etološki pristup se
odnosi na proučavanje celovitih obrazaca ponašanja u evolucionoj perspektivi.
Afilijativni motiv se manifestuje u želji da se bude u neposrednom kontaktu sa
pojedinim osobama, da se sa njima udružuje u različitim aktivnostima. Poznata je ljudska
potreba za traženjem društva koja se ogleda u zajedničkim aktivnostima, zajedničkom
provoĎenju vremena, zajedničkim interesovanjima.
Afektivna vezanost je još jedan socijalni motiv koji se ogleda u potrebi da nekog volimo
i da nam drugi uzvraća naklonost i u težnji da budemo emocionalno vezani za neku
osobu. Vezanost predstavlja poseban sistem ponašanja koji se definiše kao traženje i
održavanje blizine sa drugom jedinkom, u taj sistem ponašanja uključena su najjača
osećanja (Mirić, Dimitrijević, 2006). Prvi takav odnos vezanosti je izmeĎu majke i deteta
koji se u literaturi naziva afektivna vezanost ili attachment. U normalnim uslovima dete
krajem prve godine uspostavlja vezanost za jednu ili mali broj osoba. Njegova funkcija
je, pre svega, zaštitna. U prošlosti su imala prilike da prežive ona deca koja su bila
snažno emocionalno vezana za majku. Sasvim mala deca koriste čitav niz signala kojima
je zadatak da dovedu majku kao što su: osmeh, plač, dozivanje, dok druga grupa
ponašanja ima ulogu da dovede dete majci kao što su: sisanje, privijanje, praćenje.
Pretpostavlja se da je ovaj oblik vezanosti za roditelje prototip za sve kasnije odnose
vezanosti u kasnijem životu (Hazan & Shaver, 1988). Dete u najranijem dobu uči šta da
očekuje od okruženja. Na primer, pokazalo se da majke koje senzitivno i prihvatajuće
reaguju na potrebe svoje dece, stvaraju siguran obrazac vezanosti tako da takvo dete, ako
dalji razvoj teče kako treba, najčešće izrastaju u emocionalno stabilne osobe (Ainsworth,
1982) . Način na koji je osoba vezana za prve objekte ljubavi (majku, oca, negovatelja)
utiče na sve kasnije emocionalne odnose (prijateljske, partnerske, roditeljske, pa čak i
poslovne – pogledati odeljak o kontraverzama ljudske prirode).

Personalni motivi
Motiv za samopovrĎivanjem ogleda se u težnji pojedinca da ga prizna sredina u kojoj
živi. Jedan oblik ovog motiva prdstavlja motiv za ugledom, u težnji pojedinca da se
istakne ispred ostalih u svojoj sredini. Načini su razni: izgledom, novcem, znanjem,
imovinom. Antropološke studije pokazuju da u pojedinim afričkim plemenima i meĎu
arapskim – nomadskim plemenima najugledniji je onaj domaćin koji ima najviše grla
stoke, krava, kamila, koza (u zavisnosti od regija) ili koji može da izdržava više žena i
dece. U Zapadnom svetu ugled je vrlo značajna kategorija. Poznato je da priparnici
različitih klasa imaju svoje mere za vrednovanje prestiža ili ugleda. Ipak, čini se da je
materijalno postugnuće jedno od opštih mesta, tako da veličina kuće, izbor nameštaja,
skupi automobili, sveukupni životni stil predstavljaju statusne simbole poput broja kamila
i koza u nekoj drugoj regiji. U Indiji je jedno od veoma uglednih zanimanja, posao
grobara. Za mnoge bogate pripadnike indijskog društva, i danas su ceremonije
sahranjivanja, odnosno ritualnog spaljivanja, veoma značajne, gotovo stvar prestiža, a sve
osobe koje učestvuju u ovim procesijama su ugledne i dobro plaćene.
Za žene je u gotovo svim kulturama fizički izgled značajan. Kozmetička industrija je
jedna od moćnijih privrednih grana, a potražnja za sredstvima za ulepšavanja i
podmlaĎivanje je bila prisutna u svim epohama. Za žene je u mnogim kulturama, i pored
uspeha u obrazovanja, materijalnom statusu, uspehu u profesiji, fizički izgled odnosno
lepota je i dalje stvar prestiža.
Motiv postignuća
U dosadašnjoj literaturi najviše je obraĎivan motiv postignuća.
Često se govori o postojanju različitih vrsta motiva postignuća (školskog postignuća,
sportskog postignuća i sl.). Motiv postignuća jedan je od najznačajnijih socijalnih motiva,
i svakako jedan od najcenjenijih i najpodržavanijih u zapadnoj kulturi.
Motiv postignuća najčešće se definiše kao zalaganje da se svojim postignućem osoba
istakne pred drugima, ali i pred sobom (Franceško, Mihić, Bala, 2002). Pretpostavka za
odreĎenje ovog motiva jeste da je želja za uspehom i kompetitivnost jedan od najbitnijih
faktora koji karakterišu ljude koji teže sopstvenom razvoju.
Potrebu za postignućem Murray (1998) definiše kao tendenciju ili želju za savladavajem
prepreka u nastojanju da se nešto postigne i ostvari, da se savlada i upravlja poslom,
ljudima i idejama, da se savladaju prepreke i postigne nešto sto se ceni, da se takmiči sa
drugima i istakne pred drugima, da se ulaže dugo ponavljan napor za postizanje nečega
sto je veoma teško. Ovakvo odredjenje motiva za postignućem ukazuje na povezanost sa
velikim brojem motiva: motivom za borbenošću, motivom za prestižom, motivom za
samopotvrdjivanjem, motivom za dominacijom (Nikić & Nikić, 2009).

Pojedini autori povezuju motiv postignuća sa inteligencijom. Inteligencija je

kapacitet pojedinca u sagledavanju i razumevanju sveta oko sebe i sposobnost da
se koriste sopstveni resursi u prevazilaženju svih izazova. Inteligencija sagledana
kao "globalni kapacitet", podrazumeva blisku povezanost sa motivom postignuća,
istrajnošću i sposobnošću za prilagodjavanjem.
U ideji Maslova o "ostvarivanju kapaciteta ličnosti pojedinca" i "potrebi za rastom i
razvojem ličnosti", na motiv postignuća gleda se kao na jedan od unutrašnjih motiva, u
okviru celokupnog sklopa unutrašnje motivacije ličnosti. Meklilend, meĎutim, motiv za
postignućem sagledava kao opštu tendenciju pojedinca da se takmiči sa standardima
uspešnosti koje smatra vrednim i društveno značajnim. Smatra se da zadaci preuzeti u
nameri da se postigne neki cilj prouzrokuju, ne samo pozitivna afektivna očekivanja.
Ističe se motiv za izbegavanjem neuspeha kao snažan pokretač što se može izjednačiti sa
strahom od neuspeha. Motiv postignuća možemo definisati i kao nastojanje da se
postignućem ostvari isticanje pred drugima i sobom i tako pojača stepen samopoštovanja.

Ovde ćemo izneti primer kako naši autori Frančesko, Mihić i Bala operacionalizuju ovaj
pojam.
Pomenuti autori izdvajaju 4 komponente motiva postignuća:
1. Takmičenje sa drugima - pokazuje na težnju osobe da se istakne i da bude uspešnija
od drugih.
2. Istrajnost u ostvarivanju cilja – ukazuje na značaj upornosti kao značajne ljudske
osobine.
3. Ostvarivanje ciljeva kao izvor zadovoljstva – odnosi se na tendenciju da se
postavljaju ciljevi čije ispunjenje donosi zadovoljstvo.
4. Orjentacija ka planiranju – ukazuje na tendenciju osobe ka planiranju aktivnosti
kako bi bio ostvaren planirani cilj.
Čovek ima potrebu da se takmiči sa drugima u postizanju ciljeva koji mu donose
zadovoljstvo, ali i da se istakne pred sobom. Motiv postignuća fokusira osobu da
postavlja željene ciljeve i da ih sledi, i da kroz istrajnost i trku sa drugima stiže do cilja.

Motiv za samoaktualizacijom je najviše obraĎivao Maslov stavljajući ga na počasno

mesto u svojoj hijerarhiji motiva. Pod ovim pojmom on podrazumeva čovekovu potrebu
da ostvari svoje sposobnosti, da bude ono što jeste i ono što bi mogao biti. To je težnja
ljudskih bića da maksimalno ispolje svoje potencijale i da žive u skladu sa njima. Ovaj
motiv varira od pojedinca do pojedinca. Za nekoga je samoaktualizacija da bude idealan
roditelj, za drugoga da postigne vrhunske rezultate u poslu, ili da se ostvari kao umetnik,
naučnik, sportista... MeĎutim, ne mora motiv za samoaktualizacijom da se odnosi samo
na izuzetne sposobnosti. Ovaj motiv razvijaju i oni pojedinci koji u posao koji ih
ispunjava ulažu maksimum svoje energije i u njemu nalaze zadovoljstvo.

Socijalne potrebe kao motivator ponašanja

Da su socijalne potrebe često osnovni motivator ljudskog ponašanja u poslu i da su
snažno uporište identiteta, potvrĎuju mnogobrojne studije. Poznata su rana istraživnja
koje je izveo Erik Trist sa saradnicima u Tavistock Institutu sa početka prošlog veka.
Navodimo ovaj klasičan primer s obzirom na implikacije ovih i drugih istraživanja u
narednim decenijama (Mayo, 1945) koje su dale ubedljiv dokaz da su socijalne potrebe
osnovni motivator ljudskog ponašanja. Trist je ispitivao tehnološke promene na osnovu
uvoĎenja „mehaničkog sekača uglja u rudnicima uglja“.
Sve do tada rudari u Engleskoj su radili u malim grupama koje su se najčešće sastojala
od jednog obučenog radnika, jednog pomagača i nekoliko pomoćnika, a čitav posao se
obavljao sa manjim i jenostavnijim mašinama. Rad pod zemljom u mraku nosio je
mnogo neizvesnosti tako da se meĎu članovima koji su radili zajedno razvijala i snažna
emocionalna veza. Rudari i njihove pordice i izvan okna su u velikoj meri bili upućeni
jeni na druge. Uspostavljale su se dugoročne veze izmeĎu članova, veze koje uključuju
brigu o porodici svakog člana ako je on povreĎen ili nastrada. Ovo je samo jedan aspekt
mnogobrojnih veza i odgovornosti koje su se razvijale meĎu radnicima.

Tehnološke promene koje su usledele nakon uvoĎenja drugačijeg procesa rada dovele su
do niza promena, pre svega u veličini timova ( 40-50 članova sa supervizorom na čelu),
organizacije rada (rad u smenama, visok stepen koordinacije meĎu smenama i ljudima).
Važna lekcija u ovom primeru bila je da je tehnološka promena poremetila socijalnu
organizaciju radnika do te mere da novi organizacioni sistem nije mogo da funkcioniše
efikasno. Mnogi radnici žalili su se na osećanje otuĎenosti i gubitak identiteta a posledice
su bile i slabija efikasnost u poslu. Pokazalo se da „industrijski život oduzima smisao
radu i da frustrira osnovne socijalne potrebe zaposlenih ljudi“. Drugim rečima, formalna
organizacija je omela formiranje smislenih neformalnih grupa koje su mogle da zadovolje
emocionalne potrebe ljudi.
Koje su bile implikacije ovih prvih istraživanja? Došlo se do nekih važnih pretpostavki
(Mayo, 1945). Da su socijalne potrebe osnovni motivator ljudskog ponašanja i osnovni
organizator osećanja identiteta, da su socijalne veze na poslu značajne, da radnici više
reaguju na socijalne snage grupe nego na kontrolu i stimulaciju od strane menadžmenata i
da zaposleni pozitivno reaguju na menadžment u meri u kojoj supervizor može ispuniti
potrebe podreĎenih za pripadanjem, prihvatanjem i osećanjem identiteta.
Ove pretpostavke imale su snažan uticaj na strategije menadžmenta i kasnije. One
pokazuju da menadžeri ne treba da vode računa samo o tome koji zadatak treba obaviti,
već je važno da obrate pažnju na potrebe ljudi koji rade za njih. Drugo, umesto da se bave
kontrolisanjem podreĎenih, menadžeri treba da se interesuju za njihovu psihološku
dobrobit, naročito kada su osećanja prihvaćenosti u pitanju i osećanaj pripadnosti i
identiteta. Treće, menadžeri treba da razmišljaju i o grupnim stimulacijama a ne samo o
individualnim. I najvažnije, pokazivanje obzira, pokušaj razumevanja potreba i osećanja
zaposlenih. Umesto da bude davalac posla, motivator i kontrolor, menadžer postaje neko
ko olakšava rad i podržava zaposlene.
U istraživanjima (Vajt, 1955; Jasinski, 1956; Walker i Guest, 1952, Schrank, 1978)
pokazalo se da novac jeste važan, ali često nije osnovni motivator u industrijskoj sredini
čime se pokazala neadekvatnost racionalno-ekonomskih pretpostavki, kao i da je glavni
razlog nezadovoljstva radnika poremećaj socijalnih odnosa. Istraživanja su pokazala da
čak i u ratnim sukobima glavni izvor posvećenosti vojnika svojim saborcima, posebno
onima sa kojima su formirali bliske, neformalne veze.
Jedan broj istraživanja je pokazao da je visoka grupna kohezija povezana sa visokom
produktivnošću ako članovi grupe imaju osećanje poverenja u menadžment.
Mnoga istraživanja liderstva i motivacije podržavaju pretpostavku da su radnici često
motivisani socijalnim potrebama, i da unekim situacijama one mogu biti domninantne. U
klasičnoj studiji o ljudskim odnosima u restoranima (Vajt, 1948) je otkrio da su socijalni i
grupni faktori značajno povezani sa izostajanjem sa posla, kvalitetom usluge klijenat i
tendencijom da se napusti posao. Kada bi supervizor dozvolio da se formiraju neformalne
grupe, i kada bi grupa bila povezana i integrisana, odnosi u grupi i kvlitet rada bili bi
dobri. Kada zahtevi posle remente odnose u grupi, javlja se niz problema.
Neosporno je da socijalne potrebe u velikoj meri utiču na ljudsko ponašanje i da ga
oblikuju. Isto tako, zadovoljstvo poslom je povezano sa mnogim faktorima kao što je
motivacija, nagraĎivanje ali i zadovoljavanje potrebe za društvenošću. U dosadašnjim
istraživanjima pokazalo se da socijalne potrebe snažno doprinose postizanju visoke
produktivnosti. Umesto zaključka može se reći da su socijalne potrebe osnovni motivator
ljudskog ponašanja i osnovni organizator osećanja identiteta.

Maslovljeva skala motiva

Polovinom prošlog veka psiholog Abraham Maslov je formulisao poznatu piramidu
potreba prema kojoj u osnovne potrebe spadaju: egzistencijalne potrebe (za vodom,
hranom, odećom...), potrebe za sigurnošću (fizička i ekonomska sigurnost) ,potrebe
pripadanja (socijalne potrebe) – da budemo u društvu drugih i da nas drugi vole,
potrebe ugleda i statusa – da nas drugi poštuju i uvažavaju i potrebe samoostvarenja –
da aktualizujemo svoje potencijale, da možemo preuzeti odgovornost, da se razvijamo
itd.
Tri niže grupacije potreba su u osnovi napora čoveka da obezbedi neophodne uslove za
život u socijalnoj zajednici. Prema Maslovu, druge potrebe se ne aktiviraju dok ove nisu
zadovoljene. Smatra da su one primarne i da su toliko dominantne da kada nisu
zadovoljene da odreĎuju aktuelne poglede i filozofiju budućnosti. Potrebe socijalnog
statusa i ugleda više su i javljaju se nakon zadovoljenja osnovnih potreba i uslova za
život (kada pojedinac ima izvore prihoda, stan, porodicu, prijatelje, saradnike...)
usmerava se ka sticanju odreĎenog položaja i statusa u društvu.
Na vrhu piramide je potreba za samoostvarenjem. Misli se na potrebe čoveka da ostvari
maksimalan rast i razvoj, da postane ono što mogu postati na osnovu svojih potencijala.
Mali broj ljudi ima priliku da maksimalno izrazi svoje potencijale. Za to su, prema
Maslovu, potrebni odreĎeni uslovi.
Prema ovom modelu više potrebe mogu da se razvijaju samo ako su najpre osigurane
one najosnovnije potrebe za opstankom i sigurnošću.

Ova teorija predstavlja oslonac kasnijeg izučavanja motivacije s obzirom da je Maslov

jedan od prvih autora koji je ukazao na svu složenost i raznovrsnost ljudskih potreba.
Nesumnjivo je da je najpoznatija ali i najviše osporavana teorija motivacije. Osnovna
primedba odnosi se na hijerarhijsko delovanje potreba, odnosno da je svaka potreba
uslovljena prethodnim zadovoljavanjem neke druge potrebe.

Maslovljeva teorija potreba još uvek je predmet kritike. Psiholozi i neuronaučnici danas
iznose dokaze koji idu u prilog činjenici da su ljudska bića po definiciji u prvom redu
bića smisla i vrednosti. Ljudima je neophodan osećaj smisla i pokretačke svrhe. Bez toga
ljudi postaju razočarani, depresivni, obolevaju...
Maslovljeva piramida ostavlja prostor i za više potrebe, potrebe za društvenom
pripadnošću, samoprocenjivanjem i samoaktualizacijom, odnosno potrebu za ličnim
smislom i psihološkim i duhovnim rastom. Ali u njegovom konceptu ove više potrebe
mogu da se realizuju tek kada su osigurane one najosnovnije potrebe za opstankom i
sigurnošću. Mnogobrojna istraživanja o tome šta motiviše ljude na poslu pokazala su da
je zadovoljstvo u radu i sa njim povezan lični rast, napredovanje, odgovornost, priznanje i
osećaj ostvarenja ono što motiviše ljude bez obzira na mesto u društvenoj hijerarhiji.
Pomenuti motivi se odnose na ono što je Maslov nazvao višim potrebama. Uz to, većina
ljudi koj pripada bogatom zapadnom svetu ima zadovoljene osnovne potrebe za hranom i
sigurnošću i to kao pravo koje im pripada po roĎenju.

Nova skala motiva - Zohar i Maršal

Osnovna ideja kritike upućene Maslovljevoj teoriji od strane Zohar i Maršal ( 2004) ali i
mnogih drugih autora jeste da je u razvijenoj kulturi kakva je zapadna „Maslovljevu
piramidu treba okrenuti naglavce“.
Ovi autori zastupaju ideju da četiri primarna motiva koji pokreću današnji kapitalizam i
biznis i u čijem okviru rade milioni ljudi: samodokazivanje (konkurencija), gnev, žudnja
(pohlepa) i strah. Kultura u kojoj većina ljudi živi je kompetetivna, često surova
inspirisana filozofijom da samo najbolji dobijaju nagradu. A šta je sa onima koji nisu
najbolji? Bes se razvija zbog toga što ljudi primećuju nepravdu, nedostatak pravičnosti.
Većina zaposlenih razume da je pohlepa često pokretačka sila mnogih poslova. Strah
potiče iz očekivanja da mogu dobiti otkaz na poslu ili da će ostati bez sredstava za život.
Svi pomenuti motivi su negativni.

Istovremeno, delovanje iz viših motiva čini ljude srećno i oslobođeno od stresa. I sam
Maslov je sugerisao da delovanje iz želje da se uvećaju samopoštovanje i
samoaktuelizacija donosi mnogo više zadovoljstva nego delovanje iz nižih motiva kao što
je samozaštita, samodokazivanje ili želja da se zaradi više novca.
Jasno je da motivi pokreću ponašanje, ali isto tako pokreću i mišljenje. U stvari, svaki
motiv je čitava paradigma koja obuhvata pretpostavke, vrednosti, težnje, strategije,
odnose, emocije i ponašanje. Prema mišljenju pomenutih autora promena motiva je jedini
stabilan put ka promeni ponašanja. Motovi su uzroci, a ponašanja su posledice. Dalje,
oni ističu da za eventualnu promenu kapitalizma kakav je danas do samoodrživog
kapitalizma kojeg pokreću humanije vrednosti, moraju se promeniti motivi koji pokreću
današnji poslovni svet: strah, žudnja, gnev i samodokazivanje u pozitivne motive kao što
je: istraživanje, spremnost za saradnju, unutrašnja moć i ovladavanje. Ova promena
motiva o kojoj govore Zohar i Maršal su revolucionarni zaokret. A kako se može doći do
toga?

Autori dalje smatraju da je kapitalizam u današnjem obliku neodrživ i da predstavlja

„čudovište koje samog sebe proždire“. U njegovoj osnovi su pretpostavke o čoveku kao
suštinski ekonomskom i egocentričnom biću što ne odgovara činjenicama i da većina
ljudi želi da se izdigne iznad „materijalističke baruštine u kojoj smo se zaglibili“. Autori
pretpostavljaju da će moderan biznis zarad sopstvenog opstanka sve više biti orijentisan
na vrednosti i da će biti u stanju da preuzme odgovornost za svet u kojem funkcioniše i
stvara bogastvo. Poslovna kultura zasnovana na višim motivima i vrednostima mogla bi
da podigne nivo moralnih standarda i vizije političara i društva u celini.
Autori su svesni činjenice da prelazak iz stanja „biznisa kao i obično“ u stanje „biznisa
kakav bi mogao biti“ nije jednostavan. Da bi došlo do pravog zaokreta potrebno je
mnogo toga promeniti iz osnove. Ono što je potrebno je potpuno nova poslovna
paradigma kao što je prikazano u narednoj tabeli. Duhovni kapital je ta nova paradigma.
Dva scenarija:

Scenario 1- Biznis kao i obično Scenario 2 - Duhovni kapital

Iscrpljuje resurse Održava i obnavlja resurse
Ignoriše buduće generacije Vidi buduće generacije kao
stejkholdere
Deluje obeshrabrujuće na pojedinca Inspiriše pojedinca
Egoistično liderstvo Liderstvo kao poziv
Stres Osećaj ostvarenosti
Korumpiranost i sebični interesi Posvećenost
Uzrokuje terorizam i nemire Usmerava se na nejednakost i gnev
Strah Nada