OSIGURANJE OD AUTOODGOVORNOSTI

Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju

član 8

Regresiranje štete

Sentenca:

 Kada je vozilo osigurano od autoodgovornosti, osiguravajuće društvo je u obavezi da

isplati naknadu iz osiguranja i kada je vozilom upravljalo lice koje nije vlasnik, pa i
neovlašćeno lice.

Iz obrazloženja:

Naime, predmetna saobraćajna nezgoda dogodila se dana 21.01.2010. godine, pa se na

konkretan slučaj ima primeniti Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju ("Službeni glasnik
RS", br. 51/2009).

Odredbom člana 8. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (koji se odnosi na obaveze

vlasnika, odnosno lica koje upravlja prevoznim sredstvom) propisano je da je lice koje upravlja
prevoznim sredstvom dužno da za vreme upotrebe prevoznog sredstva u saobraćaju ima polisu
osiguranja, ili drugi dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju, koji mora predočiti na zahtev
ovlašćenog službenog lica, da u slučaju kad prevoznim sredstvom upravlja vozač koji nije
vlasnik tog prevoznog sredstva, vlasnik prevoznog sredstva je dužan da vozaču omogući da za
vreme upotrebe prevoznog sredstva ima polisu osiguranja ili drugi dokaz o zaključenom ugovoru
o osiguranju, a vlasnik motornog vozila i Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Prema stavu
4. istog člana zakona, u slučaju saobraćajne nezgode, vozač je dužan da svim učesnicima
saobraćajne nezgode koji imaju pravo podnošenja odštetnog zahteva po ovom zakonu, da lične
podatke i podatke o obaveznom osiguranju.

Prema članu 30. stav 1. istog Zakona, osiguranjem od auto odgovornosti obuhvaćene su i štete
prouzrokovane upotrebom motornog vozila koje je koristilo, odnosno kojim je upravljalo
neovlašćeno lice.

Član 32. Zakona o obaveznom osiguranju propisuje da ako se u toku važenja ugovora o
osiguranju od autoodgovornosti promeni vlasnik motornog vozila, prava i obaveze iz tog
ugovora prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekućeg perioda osiguranja.

Prema članu 35. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju, pravna lica koja obavljaju poslove
zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja mogu, na ime isplaćenih obaveza za svoje
osiguranike, prema društvu za osiguranje isticati regresne zahteve po osnovu osiguranja od
autoodgovornosti u iznosu stvarne štete, do iznosa najviše obaveze društva, u slučajevima kad
te zahteve, prema odgovarajućim propisima, mogu isticati prema licu odgovornom za štetu.
Prema stavu 2. stvarnom štetom iz stava 1. ovog člana smatraju se i troškovi lečenja i drugi
nužni troškovi prouzrokovani lečenjem.
U konkretnom slučaju za tužioca je povređivanjem njegovog osiguranika nastupila šteta u
iznosu od 2.445.156,10 dinara, koju sumu je tužilac isplatio na ime troškova lečenja i
rehabilitacije. Obzirom da je vozilo kojim je izazvana saobraćajna nesreća bilo osigurano kod
tuženog po polisi br..... i da je istim upravljalo lice kome je vlasnik tog prevoznog sredstva
omogućio da za vreme upotrebe prevoznog sredstva ima polisu osiguranja, u trenutku nastanka
saobraćajne nesreće za tuženog je nastupio osigurani slučaj, koji ga po potpisanoj polisi
obavezuje na isplatu naknade štete osiguraniku ili nekom trećem licu ili učini nešto drugo.
Stoga, tužilac shodno citiranim zakonskim odredbama osnovano zahteva naknadu štete u
iznosu od 2.445.156,10 dinara, na koji iznos je opredelio tužbeni zahtev, sa zakonskom
kamatom od dana kada je tuženog pozvao da mu štetu regresira, jer je do saobraćajne nezgode
došlo upotrebom motornog vozila koje je bilo osigurano od autoodgovornosti kod tuženog, te
činjenica da je vozilo koristilo lice koje je skrivilo udes a koje nije zaključilo ugovor sa tuženim,
ne oslobađa obaveze tuženog za naknadu štete, te je iz navedenih razloga prvostepena
presuda preinačena i tužbeni zahtev usvojen.

(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž 5374/2013 od 19.2.2014. godine - Sudska

praksa privrednih sudova - Bilten br. 1/2015)