ЗЛО (гр. πονηρος, лат. reus, крив, лош, лукав): "Познање добра и зла" (Пост.

2,9,17) јесте
религиозни став зато што је то последица одвајања човека, због греха, од Бога. По библијском
сведочењу, ђаво је узрочник зла, и то саветом који даје човеку да одбаци зависност од Бога,
односно Његову благодат (Пост. 3,1-5). Зато су Оци Цркве, пред дуалистичким и манихејским
јересима и оригенистичким споровима, јасно потврдили да "Бог није узрок или творац зла". Али,
ни зло није онтолошки или демијуршки независни принцип. Зло нема основ постојања нити личну
егзистенцију која би му била дата од Бога. Ориген је тврдио да је Бог стварао будући присиљен
човековим падом у грех, дакле да Он није био слободан у стваралачком делу, нити је пак имао у
Себи преегзистентне логосности пре стварања. Оци ће одговорити да само оно што је створено
слободном вољом Божијом има конкретну супстанцију и вечну егзистенцију. Зло, дакле, није
онтолошко начело, то јест нема постојање у себи, али може примити постојање у субјекту, и то
вољом самога субјекта. Оно се калеми на егзистенцији, угнежђује се у човеку ако му се он
драговољно отвори. Према томе, зло се не контемплира као нешто што стоји у вези са суштином
бића, него само у вези са њиховим погрешним и неразумним кретањем (Максим Исповедник,
Главе о љубави, IV, сх. 14, Рум. филок., том 2, стр. 101). Човек, дакле, нема у себи зло као суштину,
али се може окренути према злу својом слободном вољом.

Лични облици зла су: а) Страдање, у смислу сталног обезобличавања и деградирања егзистенције,
јер зло које живи руши сами извор живота. Неблаженство долази од прекида личне заједнице са
Богом. б) Извртање или претумбавање егзистенцијалног поретка од стране антиегзистенције. У
том смислу, зло је неслушање Бога и покоравање ђаволу, што је non-sens или псевдо-егзистенција.
в) Смртност или непокретност до најкрајње границе егзистенције, односно неегзистенције.
Свакако, ниједна твар која има свој разум од Бога не може стићи до потпуног уништења
егзистенције. Међутим, човек може доспети до стања "шкргутања зуба", односно очајничког
напора да остане у егзистенцији, не могући да изађе из тога стања.

Етика "двају путева", пута живота и пута смрти - о чему опширно говори Дидахи, која одговара
етици пророка - не треба да се схвата тако као да је Бог предложио пут смрти, него у смислу да
верник има пред тим путем алтернативну одговорност противну његовој природи. Верник треба
да зна да се зло губи чим он загосподари својом вољом и жељом.

ЗНАЊЕ - ПОЗНАЊЕ (гр. γνωσις лат. co-gnoscere), као духовно примећивање или опажање Истине
Божије откривене у Његовом Оваплоћеном Логосу. Могућност познања лежи у процесу
откривања Бога као ипостасног бића и у човековој способности да уђе у дијалог са Богом. Ипак,
теологијаје увек признавала ограничени карактер богопознања и познања личности уопште. И
поред тога што је предмет духовног искуства, присуство Божије, као уосталом ма које личности, не
може се дефинисати и ограничити, будући да је изнад сваког појма, својства и символа: "Свет,
Свет, Свет си Господе, Боже наш, Који си висина неисказаних савршенстава и дубина безбројних
тајни" (Акатист Пресветој Тројици, Икос 1). Ипостасност Божија остаје обавијена чак и у Његовим
делима Откривања, зато се може говорити да "нико никада није видео Бога" (Јн. 1,18).

Постоје два пута или општа начина познања:

а) Катафатички или афирмативни пут (в. КАТАФАТИКА), који указује на оно што Богјесте у односу са
створеним, видљивим реалностима, схватаним као Његов символ. Бог је, дакле, познат из Свога
присуства и делања у творевини, при чему Му се приписују њена својства. Овим путем могу се
идентификовати три активности Божије: стваралачка - сам свет представља очигледно
сведочанство да је Бог "творац неба и земље"; промислитељска, која се огледа у природном
уписаном закону у човековом разуму као и у писаном закону, а ове законе Бог слободно
употребљава да би подигао човека од видљивог и временског до невидљивог и вечног; судијска -
Бог се прилагођава, то јест помаже, улази и укорева, како кроз речи тако и кроз догађаје.

б) Апофатички или негативни (в. АПОФАТИКА), који покушава да покаже шта Бог није у односу на
твари, узевши се као символ нестворене, интелигибилне стварности. Тим путем, Бог се познаје не
из творевине и Њего вих дела у свету него из непосредног искуства Његовог неизрецивог
присуства; то присуство, будући човеку приступно, превазилази створене атрибуте.

Док катафатички пут јесте познање помоћу интелектуалне, аналитичке и сукцесивне рефлексије,
која се ограничава само на законе узрочности, апофатички пут јесте искуствено познање, кад
субјекат стоји "пред" Богом и има очигледност Његовога присуства. То је акт директне
контемплације, кроз аскезу и молитву, у којима ум, дакле ноетички орган, долази до очевидности
без контрадикција, сазнавши антиномијско јединство Тајне Божије. Символ тог негативног или
мистичног познања јесте Таворска светлост. Наравно, апофатички пут не треба схватати као просто
негативно интелектуално познање, како вероваше Варлаам, нити као интелектуалну негацију
својстава приденутих Богу; апофатичко познање хоће да истакне како однос са Богом
претпоставља егзистенцијални начин познања, који измиче рационалној дефиницији. Патристичка
теологија настојала је да спасе апофатику суштине и ипостаси Бога, те је зато и одбацила
Евномијеву концепцију (аријански епископ у Кизику, +395), који је мислио да познаје Бога као што
познаје самога себе, примењујући на Бога логичке категорије људскога знања.

Протестантски реформатори сматрали су мистичко познање за праву јерес, јер оно, по њима,
своди вредност Оваплоћења, па дакле и познања, на спољашње сведочанство Библије и на
унутарње сведочење Духа Светога. Начелно, протестантска теологија одбија да прихвати духовно
искуство као теолошки појам.