Hrvatska književnost, predavanja 2015/16.

Prvo predavanje, 23. 2. 2016.

Ilirski pokret-njegovo stvaranje je presudni događaj za stvaranje hrvatskog književnog jezika. On

nastaje i nestaje kada je romantizam u Evropi već mrtav. Ilirski pokret traje od 1830. do 1843. 1830.
godine Ljudevit Gaj objavljuje „Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisa“, a 1843.zabranjuje
se upotreba ilirskog imena. Ilirski pokret pripada periodu narodnog i književnog preporoda koji traje
1813-1860.

1813. biskup Maksimilijan objavljuje poziv za sakupljanje narodnog blaga i običaja, a taj poziv ispisan
je na latinskom jeziku, a preveden je na hrtvatski tek 1835. 1860.ukida se desetogodišnji Bahov
apsolutizam, u vreme ministra Baha velika je cenzura na snazi, kultura je u potpuno nezavidnom
položaju. Problem jezika je ključni problem, Hrvatska je tada kolonijalna država. Ceo period 19.v.
pokušaj je da se stvori književni jezik na nacionalnom jeziku, da se jezik odabere, da se Hrvati
oslobode tuđinskog uticaja, a to je uticaj Venecije (Mletačke Republike), Beča i Pešte. Beč i Pešta
hoće da izvrše germanizaciju i mađarizaciju Hrvata.

Sa pojavom Ljudevita Gaja počinje rešavanje problema. 1835.izlaze Novine horvatske čijih nekoliko
prvih brojeva je štampano kajkavštinom, a od 10.broja novine se štampaju štokavštinom. Ključni
uspeh Iliraca je stvaranje književnog jezika. U Novinama horvatskim postojao je dodatak Danica
ilirska, tu objavljuju mnogi književnici i pesnici, a glavna karakteristika je da nema cenzure, piše se o
slavnoj prošlosti, na jeziku koji je Gaj promovisao kao zajednički, to je jedini kriterijum.

Prva secesija u književnosti se dešava kada jedan od Gajevih saradnika, Stanko Vraz, nezadovoljan
Gajevom uređivačkom politikom, osnovao časopis „Kolo“, 1843.

Naziv „Ilirski“ je iz 1601. kada je Mavro Orbin imao zamisao da su Iliri slovenskog porekla, to je
netačna istorijska pretpostavka. Padom Mletačke Republike pred kraj 18.veka zahvaljujući
Napoleonovim osvajanjima Dalmacije, Ilirsko ime se ponovo pominje, Napoleon Dalmaciju naziva
Ilirska provincija. U to vreme upravitelj Vicko Dandolo pokreće književni časopis koji objavljuje na
arvatskom jeziku.

1860-1892/5. traje nešto, a 1892.je godina kada se pojavljuju modernistička dela.

1892-1916. (ili do 1914.kada umire Matoš, pojavljuju se oba podatka) traje hrvatska moderna,
pojavljuju se ekspresionistički časopisi. Posle Drugog svetskog rata nastupa period socijalrealizma
koji traje jako kratko samo do 1952.

Za Ilirski pokret važno je da je on imao svoje maksimalne i minimalne ciljeve. Minimalan cilj je bio
nacionalna nezavisnost, stvaranje književnosg jezika, a maksimalan cilj je bio ujedinjenje svih južnih
Slovena. Jedno vreme je ta ideja bila tolerisana pripadnicima Ilirskog pokreta, ali je 1843.zabranjeno
mnogo toga, jer su austrijski špijuni pratili Gaja, a njegova delatnost je iz ugla monarhije bila
antidržavna.

Gaj je bio lovek koji je sve oko sebe opčinjavao, bio je doktor prava, loš pesnik, ali dobra govornik.
Oko sebe je okupio razne ljude: Stanko Vraz (Slovenac), Demeter (Grk), sam Gaj je bio delom Čeh,
Preradović (Srbin). On je na sebe navukao bes drugih članova pokreta kada je u Danici objavio svoje
izvinjenje vlastima. U vreme Ilirskog pokreta ključni žanr koji je izlazio bile su budnice-kratke lirske
pesme koje slave prošlost, pozivaju u boj. Posebno je razvijena poezija, Vraz je objavio zbirku pesama
„Đulabije“ i Petar Preradović je objavio jednu zbirku pesama. Takođe, tada se rađa i savremena
hrvatska drama (Demeter).

Ilirski pokret stvorio je čitalište, pozorište, HAZU (Hrvatska akademija znanosti i umetnosti) čiji su
prvi članovi ovi koji su bili i u Ilirskom pokretu. Ilirski pokret je preteča ideje jugoslovenstva,
zbližavanje Srba i Hrvata.

Drugo predavanje, 1. 3. 2016.

Prokomentarisaćemo ove tekstove koje imate ispred sebe kako biste malo bliže upoznali Ilirski pokret,
bar neke od njegovih elemenata, a posle toga ću prokomentarisati i delove Gajevih proglasa iz Danice
ilirkse, a onda ćemo skočiti u našu savremenost da vidimo kakva se propaganda vodi protiv migranata
koji dolaze iz Azije. U „Grobničkom polju“ imamo sliku koja ima veze sa migrantima danas. U
„Grobničkom polju“ obrati pažnju na to kako je prikazano pleme Tatara, način na koji su tamo opisani
bitan je jako, način na koji se oni kreću, na koji žive, na koji se bore, to je nešto što pripada
imagologiji.

Periodizacija Ilirskog pokreta, preciznija od one sa prošlog časa. Razdoblja:

1. pripremno razdoblje- od kraja 18. veka (1797. pad Venecije) do 1829.godine. Vreme kada biskup
Vrhovac objavljuje poziv duhovnim pastirima u duhu nacionalnog romantizma i traži od sveštenstva
da radi na sakupljanju folkslorne građe. To je ključni događaj ovog razdoblja.

2. početni period- 1830-1834.

3. razvijeni period 1835-1842. To je vreme kada izlazi Danica ilirska kao književni dodatak.

4. period zabrane iirskog imena 1843-1845.

5. završni period, period iščezavanja ilirskog imena i prevlast narodnog hrvatskog imena, od 1846. do
1874. godine.

Kratki tekst „Još Hrvatska nije propala dok...“- Gajev tekst, nastao 1832. i smatra se himnom Ilirskog
pokreta, naravno neslužbenom himnom. Ova pesma je prvi put izvedena 1835.i pesmu je izvela
grofica Sidonija Rubido, prva hrvatska operska pevačica. Ona je izvela i prvu hrvatsku operu „Ljubav
i zloba“, Vatroslava Lisinskog. Pesma je štampana u petom broju Danice i ovakva vrsta pesama
karakteriše Ilirski pokret, ovo je budnica. Neka vrsta koračnice čija je uloga da budi narodni duh.
Bezbrojne budnice su ispevane u toku Ilirskog pokreta, nema pesnika koji nije napisao neku budnicu.
Ideja ove pesme je sledeća: mi pripadnici ove generacije okupljene oko Gaja garantujemo da Hrvatska
neće propasti, aludira se na vekovni potlačeni položaj Hrvatske, ali se to pretvara u korist. Što smo
duže potlačeni, kažu u pesmi, to znači da ćemo biti jači. „Nek se ori i hrvatski govori“, ponavlja se kao
refren, a to je i osnovna poruka. Ključno pitanje Ilirskog pokreta je bilo pitanje jezika. U ovom tekstu
se insistira na hrvatskom govoru. Insistira se na elementima nacionalnog, na motivima majke, to će
takođe biti čest motiv u poeziji Iliraca, naročito u poeziji Prerdovića. Ova budnica praktično ima i
programski karakter, dakle, našoj generaciji je pripalo to da povratimo staru slavu Hrvatske, a to je
uostaom namera i poeme „Grobničko polje“, Dimitrija Demetera, a to je poenta celokupnog Ilirskog
pokreta: steći prava koja su davno izgubljena i povratiti nacionalni integritet.

Sledeća pesma je „Poziv u kolo ilirsko“- nećemo je čitati celu, ali obratimo pažnju ko sve iz persektive
Iliraca pripada kolu ilirskom. Dakle, tu su Hrvati, Slavonci, Dalmatini, Dubrovčani, Istrijanci, Korušci,
Kranjci, Štajerci, Bačvani, Banat, Srbi, Bosanci, Hercegovci, Bugari. Jasno je da ovaj autor Pavlo Štos
koji ima kulturološki i politički značaj gotovo da nema nikakav pesnički značaj, on u duhu Ilirskog
pokreta zapravo podrazumeva da Ilirima pripadaju svi Južni Sloveni, od Slovenaca do Bugara.
Naravno, u pesmi se govori da su oni od jedne majke i jednog jezika, i prisutni su motivi predstavljeni
izrazom slavstvo, motivi ilirstva, odnosno južnoslovenske uzajamnosti i šire posmatrano ideja koja na
dalje vodi ka panslavizmu.

Prozni fragmenti iz dnevnika Dragojle Jarnević, inače pored grofice Rubido, Dragojla Jarnević je
jedina još žena koja je bila u Ilirskom pokretu. To nam govori o patrijarhalnoj prirodi vremena u kome
s ostvaruje ovaj pokret. Dragojla Jarnević je bila prozni pisac. Ono što sam želeo ovim fragmentima da
pokažem je činjenica u kakvoj atmosferi se rađa Ilirski pokret, kako on lagano dopire do svojih
pristalica. Inače, ovaj dnevnik je Dragojla pisala na nemačkom jeziku, prvobitno, i iz tih fragmenata
koje ću prokomentarisati, jasno se vidi da ona na početku odbacuje ideju Ilirskog pokreta, a najpre
zato što smatra da tek za svaku desetu nemačku reč može da neđe ilirsku reč. Ona prosto smatra ilirski
jezik jezikom koji nije dovoljan da iskaže sve ono što ona želi da kaže. Ovi fragmenti ilustruju kako
se njen odnos prema Ilirskom pokretu menja, kako ga prvo odbacuje, zatim ga lagano prihvata, a na
kraju u potpunosti. Prihvata ga u toj meri da fragmente dnevnika koje je pisala na nemačkom, pred
kraj života ona prevodi na hrvatski jezik. Na njenom primeru možemo videti metamorfozu koju
doživljava čitava hrvatska kultura. Prvo se odbacuje ideja ilirstva, ali se ona lagano nameće i prihvata.
Dragojla prvo kaže da oni buncaju o nekom ilirstvu, i kako je nagovaraju nju i sestru da se odrekne
nemačkog, ona onda dalje govori o Gaju koji budi hrvaštinu i o nekakvoj Iliriji piše. Ilirsko ime ipak
nije bilo prisutno u široj kulturi. Nagovaraju je na Danicu ilirsku koja izlazi u Zagrebu, ali njoj nije
nikako volja na hrvatski razgovor, dok ne zna kako da se izrazi, a i nema reči za njena mišljenja i
osećanja. Ona ne zna, zapravo, maternji jezik. Taj problem jezika se jako dobro vidi i na primeru
Preradovića. On je srpskog porekla, a bitno je da je on tokom boravka u vojnoj školi u Beču u
potpunosti zaboravio maternji jezik i on u svojim autobiografskim beleškama svedoči o tome.
Dragojla dalje govori kako je sramota za nju da ne zna maternjim jezikom da govori. Dalje
komentariše i pojavu Vraza i pojavu časopisa Kolo, a na kraju govori o mađarskoj propagandi, o
mađarskom pokušaju da potisnu njihov jezik (hrvatski) i svoj JEZIKOLOMNI MAĐARSKI nametnu.
U duhu 19. veka postoji jasna veza između jezika, kulture i biologije. Jedni jezici se smatraju
naprednijim, oni pripadaju kulturnim narodima, dok drugi jezici za predstavljuju i biološke razlike.
Drugi jezik znači i druga priroda, kultura i to je jasno iz stava Dragojle Jarnević, ona kaže
JEZIKOLOMNI mađarski. Ona se pita da li smo dotle došli da nam Mađari, nama tako dalek narod
piše zakone. Na kraju ona u potpunosti prihvata ideje Ilirskog pokreta. Poziv biskupa Vrhovca svojim
duhovnim pastirima počinje sledećim iskazom: „Jezik ilirski...“, još 1813. Pominje se ilirski jezik kod
ovog biskupa koji nam pomaže da upoznamo Ilirski pokret.

Sledeći komentar se odnosi na godinu 1835. Njegov autor je Ljudevit Gaj i to je komentar iz lista
Danica horvatska, slavonska i dalmatinska, to je prvobitni naziv Danice ilirske. U tom proglasu Gaj
kaže da Evropa sliči devojci koja u rukama drži liru koju ona naslanja na svoje grudi. Kaže nadalje,
ova lira se u prošlosti oglašavala najugodnijim prirodnim glasom i da su njene strune harmonične
zvuke proizvodile. Međutim, danas Evropa na svojim grudima drži liru koja ima nesložne strune. Ko
su te nesložne strune? Kao kod Štosa malo pre. Koruška, Gorica, Istra, Kranjska, Štajerska, Slavonska,
Dalmacija, Dubrovnik, Bosna, Crna Gora, Hercegovina, Srbija, Bulgarija i Dolnja Ugerska. To su
strune na Evropinoj liri. Pita se Gaj kako da te nesložne strune postavi da budu složne i predlaže da
svaki od ovih naroda prestane na svojoj struni da svira kako bi se stvorilo saglasje, i ako bi se ponovo
postigao taj prirodni glas. Dakle, ono što je za nas važno jeste činjenica da Gaj pominje Evropu i da
Gaj razvija jednu veoma snažnu propagandu koja će svoj vrhunac dobiti tokom revolucionarne
1848/49. a mi se vraćamo tom problemu kada pogledamo nekoliko ilustracija na kojima se vidi
Evropa. *Pokazuje slike nekih slikara koje ilustruju mit odozdo.

Mit o Evropi: Evropa je bila lepa princeza, živela je u gradu koji je u današnjem Libanu, bila je ćerka
kraja Agenora i u nju se zaljubio Zevs. Ali kako mu ona nije uzvraćala ljubav, on se transformisao u
božanskog bika, oteo Evropu, odneo je na Krit i SILOVAO JE. To je mit. Ali, u tom mitu se veruje da
se Evropa onda zaljubila u Zevsa. To je mit koji se nalazi u osnovi evropske mitologije. Dakle, ko je
Evropa? Oteta žena iz Azije, ona je migrant. Mnogi slikari su u evropskoj kulturi pokušavali da
predstave taj trenutak otmice. *Pokazuje dva primera. Prvi primer potiče iz 17.veka, njegov autor je
Gvido Reni i tu je: koji trenutak prikazuje ovaj slikar? Evropa grli svog silovatelja. Što znači da je to
trenutak kad se ona zaljubila. Njene grudi su obnažene, obrati pažnju na to kako je obučena. Slikar
pokušava da ukaže na ono što se pre toga desilo, a to je čin silovanja. Međutim, ovo je trenutak vešto
uhvaćen, jer je pored Kupidon koji samo što nije odapeo ovu strelu. I Ticijan je prikazivao mnoge
druge slike. Od Ticijana je ove predstave silovanja Evrope naručivao španski kralj Filip II i držao je te
predstave u prostorijama u kojima je najčešće boravio. Sledeća slika 18. vek, vek prosvetiteljstva.
Kupidon, šta on na toj slici radi? Oni su razdragani gore na nebu, obavili su svoj posao, Evropa je
zaljubljena. (slika nekog Jakopa). Njeno lice je prijatnije nego na prethodnoj, ona je sad već srećna, a
Zevs ( koji je bik još uvek) je dobio i obrok. U celom događaju Kupidon dole pored bika nema više
svoju strelu, on sada hrani Zevsa. Ovi gore na nebu se vesele, ali ono što je najstrašnije je prisustvo
drugih žena koje postaju neka vrsta saučesnika u onome što se dešava. To je projekcija 18. veka, ovo
je ženska sudbina, da voliš i posle silovanja.

Poljski časopis „U mreži“, distribuira se u tiražu od 70-ak hiljada, podržava vladajuću partiju u
Poljskoj koja je krajnje desno orijentisana i koja se protivi dolasku ljudi iz Afrike i Azije u Evropu. Na
poljskom naslov koji vidimo znači: „Islamsko silovanje Evrope“. I ovde ima Kupidona, ali su oni
reinterpretirani u duhu našeg kapitalističkog konzumerizma. A gde su oni? A ima ih. Oni su prikazani
nekim vizuelnim znacima, a to su upravo ti znaci što ne možemo da zaključimo da li devojka uživa ili
ne. Gest odbrane bi bio da su joj ruke zatvorene u pesnicu, a njene šake su na slici otvorene, savršeni
zubi se vide, beo ten. Evropa (devojka) je ovde zaljubljena pre samog čina silovanja. Ona ovde hoće
da bude silovana. Ovaj časopis poručuje: vi hoćete u Evropu i hoćete da budete silovani, ali tu smo mi
koji ćemo vas zaštititi od toga. Vidi se 6 muških ruku na slici, šta je na rukama? Na rukama su
narukvica, taman ten i sat. To su detalji koji se vide, vrlo su snažni. Zašto sat, zašto narukvica?
Narukvica je u prvom planu-nisu baš tako siromašni, to nam narukvica pokazuje čim imaju satove i
narukvice. Razlika u boji kože se vidi između muškaraca i žene. Oni su crnoputi, ona je bela.

Teško se na osnovu slike zaključuje da li je devojka koja je na slci zadovoljna ili ne. Na slici iz
18.veka zaključujemo da je devojka zaljubljena posle silovanja, ali ovde to ne možemo tako lako da
zaključimo. Svako silovanje je čin nasilja nad ženom. Ovde to ne možemo da procenimo.

Sledeća fotografija iz istog tog časopisa. Tu se dodaje to da se ona opire. Fotografiji se dodaje duboko
erotizovana situacija. Njena šaka je sada stisnuta u pesnicu. Ona samo što nije svučena. Šta je
evropska proJekcija? Dakle, Evropa se naslađuje nad činom silovanja. Da li je potrebno ovoliko
erotike da biste prikazali čin silovanja? Ako je suština na silovanju. Očigledno da je taj erotski
trenutak nepotreban. Ali, ipak, ona samo što nije ostala gola. U vizuelnom svetu silovanje ne izgleda
baš tako, silovanje ne treba da privuče (što ovde radi taj erotski momenat), silovanje treba da odbije.
Ideja je: Evropa se naslađuje nad ovim činom, a časopis šalje ovakvu vrstu poruke: iako ste vi
Evropljani spremni da primite migrante i ako ste spremni da budete silovani. (*a sećate se iz novinskih
tekstova da je bilo tih masovnih silovanja u Kelnu i cela riča je tada pokrenuta. Ali iz policijskih
izveštaja o svim tim događajima u novogodišnjoj noći vidi se da je od 30-ak njih koji su učestvovali u
činu silovanja, identifikovano je 18 je bilo iz Afrike, ali većina njih su bili ljudi koji dugo žive u
Evropi, koji ne pripadaju ovom migracijskom talasu. Od onih 13 još je bilo i Nemaca i ljudi sa
Balkana i ljudi sa severa Evrope. Ta naconalistička priča danas u Evropi hoće da pokaže Muslimane
kao ljude kojima je deo hidžre, to je termin kojim se određuje islamsko osvajanje Evrope, kao ljude
kojima je specifična kultura zapravo kultura silovanja. Dakle, to rade samo Muslimani, to niko drugi
ne radi). A vi koji hoćete da primite te ljude kojima je to specifičnost, nemojte to da radite, mi ćemo
vas odbraniti. Dok se vi naslađujete u erotizovanom prikazu silovanja.

Da bismo ovakve stvari razumeli pomaže nam jedna disciplina koja pripada komparativistici, to je
imagologija. Ona proučava slike, ne vodeći računa o njihovoj istinitosti, već o učinku koji te slike
postižu, a ovakve slike u svakom slučaju postižu određeni učinak. Dakle, bilo da je taj učinak
pozitivan ili negativan. Imagologija se posebno razvila posle II svetskog rata, posebno u Francuskoj i
kod nas postoje značajne imagološke studije i ono što je još važno reći za imagologiju jeste to da se
slike prenose krz vreme i da se slike transformišu, ali da su veoma uticajne. Te slike koje mogu da
putuju kroz vreme kao što je ovaj naš primer su imagotipske predstave koje utiču na naš odnos prema
stvarnosti, prema svetu u kome živimo. Najčešće je reč o stereotipima koji se lako prenose, koji su
monosemične figure i koji služe kao neka vrsta prečice u mišljenju, zato možemo ilustrovati to i vašim
iskustvom. Koje mi stereotipe imamo na primer o ciganima i delimo ih svi? Lopovi su, prljavi to su
negativne, pozitivne su da su dobri pevači na primer, snalažljivi. Ali imagološki zaključak je ovakav
on se odnosi i na ovo o čemu mi razgovaramo, dakle: svaka nacija X je nacija kontrasta. Na primer,
Francuzi, koje stereotipe imamo o njima? Da su neljubazni prema strancima, feminizirani, a suprotni
stereotipi o njima su da su viteška nacija musketari, dobri poznavaoci mode. Uvek ima i pozitivnih i
negativnih stereotipa. Te slike koje predstavljaju naše slike o drugima nazivaju se hetero-slike, dakle
ona slika koju ja projektujem o drugima, ono što mislimo o ciganima, Francuzima, Ali postoje i auto-
slike, to su slike koje ja imam o zajednici kojoj ja verujem da pripadam. Kakvi su sad Srbi? Inadžije,
ali verujemo da smo božanski narod, to većina naroda misli o sebi. Opet reći ćemo da smo
gostoljubivi, da volimo pesmu i igru, kao i Cigani, zar ne? Stereotipi nam omogućavaju da lakše
preživimo, oni su prečica u mišljenju. Kad ne znam šta da kažem, ja delim diskurs koji preovladava.
Tako se i socijalizujem. Priroda slike takođe vrši socijalizaciju i književnost ima veoma značajnu
ulogu u prenošenju tih slika. Ilustracija toga je: Cincari, da li postoje Cincari u Srbiji danas? Da li ste
čuli da se neko predstavlja tako? Retko. Ako pratimo šta se dešavalo sa slikom Cincara u književnosti,
onda bismo videli sledeći redosled stvari. Posle I srpskoh ustanka kada se rađa ono što nazivamo
srpskim građanstvom, kada Srbi pruzimaju trgovinu i zanate u svoje ruke, književnost počinje da se
bavi Cincarima. Najpoznatiji primeri su kod Sterije. To je primer kir Janje. On ej predstavljen kao
škrtica. Neko ko baštini helensku kulturu ali koja je izmenjena, neko ko ne posvećuje pažnju svojim
najbližima itd. Kod mnogih pisaca se posle, ali i pre Sterije, prenosila ista slika o Cincarima, svi su oni
bili predstavljani kao škrti ljudi. No, time se bavi imagologija.

Još jedna slika: pripada ogromnom broju karikatura koje su nastajale između dva svetska rata, a na
kojoj je prikazana plavokosa, arijevska, lepa žena, zanosnih oblina koju je oteo zli Jevrejin, razapeo na
krst i spreman je, ne samo da je siluje, nego i da je muči. Zli Jevrejin, ne samo da je zao, nego je
prikazan i kao veoma ružan. Ono što smo malo pre videli ima svoju tradiciju i u antijevrejskoj
propagandi koja je dovela do Holokausta. To je nacistička propaganda između dva svetska rata, kao i
danas u Poljskoj. Naš neprijatelj je tada bio Jevrej koj je oteo našu lepoticu i spreman je da je
oskrnavi. Evropljani, dakle, veruju, bar neki, da postoji iskonski neprijatelj, ranije je to bio Jevrejin, pa
smo rešili da ga unitimo, a danas su to Muslimani koji opet isto rade. Opasnost ovakvih proekcija je
veoma velika.
Ali mi ćemo na primeru „Grobničkog polja“ videti kakva je f-ja takvih slika bila u 19.veku, konkretno
tokom trajanja Ilirskog pokreta.

Demeter je poreklom Grk, njegova porodica se doselila u drugoj polovini 19.veka u Hrvatsku, dakle
on se obrazuje u Hrvatskoj, a prva svoja dela piše na grčkom. Postoje stavovi da je Demeter značajniji
kao liričar na grčkom nego kao dramski pisac i pesnik na hrvatksom. Njegovo ime se vezuje za
nastanak pozorišta u Hrvatkoj, on je autor jedne drame koja govori o slovenskoj prošlosti, zaslužan je
za osnivanje hrvatskog kazališta, bio je neka vrsta putovođenovosadskih glumaca koji su u vreme
Ilirskog pokreta gostovali u Hrvatskoj, nas prvenstveno interesuje kao autor poeme „Grobničko polje“.

Poema je objavljena 1842. u časopisu Kolo, u časopisu koji je uređivao Stanko Vraz i objavljena je u
godini kada se obeležavalo 600 godina od bitke na Grobniku. To je legendarna bitka na Grobniku,
bitke u kojoj su, veruje se, Hrvati potukli Mongole. Ovo je bajronovska poema iz više razloga. Zbog
svoje fragmentarne strukture, zbog kombinovanja lirskih i epskih elemenata, njena struktura je labava,
fragmentarna, a kao i kod Bajrona u 4.pevanju njegove slavne poeme Čajld Harold, u kojoj Bajron
slavi Italiju, i Demeter svoju poemu otvara na sličan način, naime, i on na početku ove poeme govori o
lepotama severne Italije. Takođe, kao i kod Bajrona, slavi se slobodarski duh, težnja naroda da stekne
slobodu, ali ono što je razlika između Demetera i Bajrona je činjenica da su Bajronovi junaci
individualizovani, dok sa Demeterom to nije slučaj. Kod njega je na strani slobode ceo jedan kolektiv.
On ne poznaje te tipične romantičarske junake kao Bajron. Inače, Bajron je uticao na celokupni
evropski romantizam pa tako i na hrvatsku književnost, na jednom mestu Demeter u Danici o Bajronu
kaže da se celi obrazovani svet divi se slobodi i jakosti Bajronovog duha. Za stvaranje ove poeme
„Grobničko polje“ Demeter je koristio istorijske izvore, ali svakako pored izvora i Bajrona, treba
govoriti i o uticaju samog duha Ilirskog pokreta na nastanak ove poeme, a videćemo na koji način se
poema realizovala kao politički gest.Ovo delo nije samo pesničko, već je deo jednog šireg
propagandnog i političkog zahvata koji su Ilirci želeli da sprovedu u delo. Sam Demeter određuje ovo
delo kao dnevnik, kao beleške iz dnevnika doktora Demetra, inače je zaista bio doktor medicine,
doktorirao je u Padovi na temu o meningitisu. Na početku on opisuje putovanje od Trente ? do
Grobnilkog polja, i predstavlja ono što čini lepote severne Italije, jer se taj grad nalazi između Padove
i Venecije. Taj put je u Demeterovo vreme trajao 6 sati. Mnogobrojne događaje na početku poeme su
poznati, pominje se Venecija koja je verenica Neptunova, postojao je običaj da dužd baca prsten u
more, to je simbolični gest venčanja između Venecije i mora. O tome govori sam Demeter, pominju se
Arkvajski brežuljci, a Akrva je mesto gde je sahranjen Petrarka. Jednom rečju pominju se dvorci,
priroda, prostor je bogat skulpturama i slikama, ta priroda je bogata dudom, svilenom, ali ono što je
interesantno, Demeter će na jednom mestu reći „Od tisuću leta nakrcani plijen“, Demeter aludira na
poreklo tog bogatsvta. To je deo tog bogatstva stvoren pljačkom. Sa druge strane nalazi se Grobničko
polje. Nasuprot svh ovih lepota koje je Italiji darovala i priroda i sam čovek nalazis e Grobničko polje.
To polje se izjednačava sa rajskim predelom, na tom polju se čuju slavuji, bistar potok, to je
prebivalište pastira, tamo se nalaze ljubavnici, ali to polje je takvo samo u snu. Zapravo njega
karakteriše samo goli kamen. On aludira i na legendu da je bog bacio kamenje na to polje. Kada se
pominje priča o ljubavnicima sludira se na Romea i Juliju koji su na neki način izolovani isto. Niz
opštih, prepoznatljivih mesta koja se odnose na sever Italije. A Grobničko polje, nasuprot svih ovih
lepota je oličeno u jednom prostoru bez svega toga. To je kamen do kamena. A njemu je to polje takvo
draže od svih tih lepota koje postoje, zato što je to pokazatelj da su se oni borili za slobodu. Ta slika je
sad u kontekstu. Međutim, pitanje, zašto on odmah ne počne da goori o tom snevanom raju, zašto nam
odmah ne predstavi Grobničko polje ovakvo kakvo je, zašto mu je prvo potrebna ta slika lepota
prirode i umetnosti u severnoj Italiji? Jedan od razloga je zato što želi da uporedi materijalno i
duhovno, zatim da napravi kontrast, ali zašto mu treba ovoliko detalja, ovoliko podsećanja na slavnu,
kulturnu istoriju severne Italije, a samim tim i EVROPE? Ta pobeda nad Mongolima, upravo tu su
pobedili, na tom Grobničkom polju, tu su odbranili Evropu od najezde Mongola. Mongoli dolaze iz
Azije, njihovo poreklo je hunsko, azijatsko, oni, veruje Demeter, kao što smo i malo pre videli ne
pripadaju Evropi. A ko su Hrvati u odnosu na Evropu? Oni su taj zid, taj štit koji ih je zaustavio. To se
desilo pre 600 godina od izlaska poeme. To je pre dolaska Turaka na Balkan. Odakle Turci dolaze?
Takođe iz Azije.

*Teorija o dvostrukoj seobi Slovena. Zašto se ovaj pokret zove Ilirski? Zašto se izjednačavaju Iliri sa
južnim Slovenima? Da li zbog te faktografske greške u istoriji pa se veruje da su ti prastari stanovnici
Balkana su zapravo Iliri ili zbog nečeg drugog. I zbog te greške koja će dobro doći, ali ima i jednog
bitnijeg razloga. Gaj je imao teoriju o dvostrukoj seobi Slovena. Naime, ideja je bila ovakva: Sloveni
su prastanovnici Balkana, oni su tu od vajkad. Poznati su pod različitim imenima, ali kada su Rimljani
krenuli u svoja osvajanja, Sloveni su napustili prostore Balkana, otišli na prostore koje će posle
ponovo napustiti tokom Velike seobe i ponovo doći u svoju prapostojbinu, Balkan, u 7.veku. Zašto
mu je bila potrebna ta dvostruka teorija? Upravo da dokaže ne preimućstvo, već ravnopravnost u
odnosu prema Mađarima, jer u dvojnoj monarhiji Hrvatima je bilo jasno da ne mogu da računaju na
prevlast, ali mogu da računaju na ravnopravnost. A kako će to ostvariti? Pa upravo tako što će Beču,
koji personifikuje Evropu i Zapad, dokazati da je taj prostor na kome žive njihova prapostojbina. A
kako to uraditi? Istianjem kulturne razlike između nas Hrvata i njih koji pripadaju svetu Azije. Ta
propaganda je posebno jaka tokom revolucionarnih dešavanja 1848/9. kada ban Jelačić proglašava kraj
feudalnog sistema, kada se ukida kmetstvoi kada Hrvati misle da su stekli određena politička prava.
Međutim, ta politička prava će biti vrlo brzo izneverena, a to se vidi na primeru cenzure, na primer.
Cenzura je ukinuta ’48. a ponovo uvedena ’49. Izigrani su u toj priči između velikih sila. ’48. Se
intenzivira ta propaganda, tako što su ga intenzivirali i Hrvati i Mađari. Hrvati tvrde da oni
predstavljaju taj zid koji štiti Evropu ne samo od Turaka , nego i od drugih naroda koji dolaze iz Azije,
a ko su ti drugi narodi? Upravo Huni, Mongoli, Mađari, koji su pak, svesno o sebi govorili kao o
potomcima Atile. Mađari svesno promovišu svoje hunstvo, da bi dokazali svoje dugotrajno prisustvo u
odnosu na Austrijance, svoja prava koja polažu u monarhiji. Sukobile su se dve veoma snažne
propagande i to je išlo toliko daleko da su iz hrvatke perspektive Huni proglašavani za narod koji je
čak gori i od Turaka, a u 19.veku od njih nema niko gori. I zato što su Huni (Mađari) gori i od Turaka,
zato se i piše ova poema.

Zašto mu je potrebna slika severne Italije? Postoji i 3.razlog. Ne samo da je reč o susretu kultura,
italijanske i evropske sa hrvatskom onosno ilirskom , već i o pokušaju da se dve kulture približe,
izjednače. To je poenta ovakvog pisanja. Nama se može činiti da u poemi ovaj uvodni deo i ne mora
da postoji. Ali poenta je da su dve kulture bliske, kako? Tako što nemaju na Grobničkom polju ono što
se nalazi na severu Italije, nema tako lepe prirode i tako bogate umetnosti, ali imaju dokaz da su se
ljudi borili za slobodu, imaju istoriju. A to je bitno i njima u Evropi. I mi sad izjadnačavamo dve
kulture. Kako ih izjednačavamo? Tako što opisujemo treću kulturu koja je potpuno različita i od naše i
od vaše, zapadne kulture, a to je kultura Huna.

Odmah u drugom delu poeme, a delovi poeme nisu jednaki, što je još jedna od odlika bajronovske
poeme/romantičarske/pušknovske, mi vidimo Bela II, vidimo da Bela IV ugarski kralj beži, da njega
progone zveri, a da kralj, to je posebno zanimljivo, dakle, ugarski kralj koji beži od Tatara/Huna, beži
na tlo Hrvatske nije poznavao Hrvatsku. To je bitno Demeteru. Poema ima mnogo mesta u kojima se
govori kroz aluziju, jer je to vreme veoma snažne cenzure, kroz te aluzije se govori o 1842. Imamo
zahvat u prošlost, reaktuelizuje se iz prošlosti, da bi se govorilo o nama danas. Dakle, ugarski kralj ne
zna da postoji Hrvatska. Duhovne i materijalne vrednosti su posebno vidljive u drugom delu, gde se
predstavljaju vrednosti Hrvatske. „To nije zlato, biser, škrlet, svila, nego srca nesrušena sila što
čoveku daje...“ Dakle, naša kultura je čak i vrednija, ona ima prednosti koje nema ni kultura Italije, a
svkako je nemaju ni tatarska kultura koja je ipak bila mnoćna, ona je osvojila i Moskvu. On kada
opisuje Tatare, opisuje i njihove žene. Kada dođe Batu Kan, kod nega odmah robinjica odlazi, a čim
mu žena dođe, robinjica se sklanja. Šta to govori, otkud takva predstava? Kako Evropljanin zamišlja
život na Istoku? Eropljanin koji nikada nije putovao, ali koji je nešto čitao. Kako on zamišlja ženu? Na
Istoku je poligamija, harem, to je opsesija Evropljanina u 19.veku.

Na kraju dela „Buvari Pekiše“, nalazi se pojmovnik otrcanih misli, gde se pojam bajadera definiše kao
žena koja ima neodoljive čari, tako Flober definiše bajaderu. To je perspektiva 19.veka. Harem,
poligamija, čari koje su nama Evropljanima nepoznate i zato ova scena. To je jedna evropska
proekcija na Istok. Demeter nije poznavao Istok, ali je poznavao jednu tradiciju gledanja na taj svet,
koja se sjajno uklapa u naš kulturni, duhovni, nacionalni preporod.

Tatari su osvojili i Moskvu u svom pohodu, Batu Kan na čelu ima ožiljak.Šta je problem u ovoj teoriji
o dvostrukoj seobi, o nama Južnim Slovenima kojima pripadamo, kulturi Evrope? Taj problem mi ne
vidimo, a Evropa ga prepoznaje. On je i danas prisutan. Upravo činjenica da su Južni Sloveni mnogo
vezani za Rusiju, na najrazličitije načine, a oni su većim delom u Aziji. Pa čim žive tamo, dele i neke
vrednosti sa onima preko kojih mi želimo da se prikažemo kao moćniji. Ti isti Rusi dele neke
vrednosti sa Tatarima/Hunima. To je problem koji su Ilirci prevideli, zato je ovde u tekstu prisutna
Moskva, sveta Moskva. Ona je sveta zato što postoji onaj maksimalan cilj Iliraca a to je ujedinjenje
svih Slovena. Ovo delo je bojno polje tih perspektiva.

Zagreb je u tom tatarskom pohodu razoren, ali kralj Zagrebu daruje zlatne pečate, to je politički gest.
Dakle, to je ono na šta Demeter želi da ukaže. Mi smo slobodni grad i tu slobodu nam je upravo Bela
IV dao, zato što smo je mi zaslužili tako što smo ugarskog kralja branili. Niz tih političkih gestova
postoji. U 4.pevanju ima jedne jasne imagotipske predstave gde su Tatari prikazani kao Varvari, a
Varvare karakteriše to da oni piju krv iz lobanje onih koje su ubili, cika, piska, vriska, štropot, buka,
vika (slika logora), jedna horda. Nije uređena kao naša vojska i posebno zanimljivo mesto, jedu živo
meso. Teorija o tome kada je čovek postao „kulturno“ biće je upravo to kada je prešao sa živog na
pečeno meso. Njihovo oružje su koplje, buzdovan, oni piju šerbet iz lobanje, ali iz lobanje onog kog su
tek ubili. Oni su strašni, ali to i mora tako zato što su oni potpuo različiti od nas, oni su necivilizovani.
Kod njih čak i deca ratuju. Ali nasuprot toga nalazi se pesma Tatarkinja i sad odjednom one pevaju o
ljubavi. Kako je sad moguće da ovi Varvari imaju žene koje pevaju vakce pesme. To je upravo u
skladu sa onom proekcijom evropskom, to je žudnja Evropljana, ti Varvari imaju te žene za kojima
Evropljani žude, o kojima oni sanjaju. Čak je i danas u Evropi aktuelan turizam na Tajlandu, ta
predstava i dalje živi, jer je tamo moguće platiti za ono što je kod nas zabranjeno. Tatarke i plešu i
pevaju, a on ih ne vidi, jer je izgubio plen. Ovaj divlji čopor kako ga Demeter predstavlja, on vodi sa
sobom i žene i decu, a Batu Kan će na jednom mestu u 6.pevanju reći da je njegov deda slavni Džingiz
Kan. Demeter to koristi kao mogućnost da uspostavi razliku između Ilira i Evrope sa jedne strane i sa
druge strane ovog naroda čiji je jezik jezikoloman. U 7.pevanju se govori o Dioklecijanu, ali i o razlici
između nekad i sada. Dalje se govori o Ilirima. Nadalje, govoriće se o porazu Tatara. Ono što je važno
i što je tipično za ovakvu vrstu dela, toga ima i kod Njegoša i kod Mažuranića, nije prikazan sam boj,
Tatati su poraženi, dalje e govori o osveti Hrvata, o jedinstvu grvatskih plemića, njihovoj žrtvi i
nasuprot pesme Tatarkinja naći će se i pesma Hrvata. Zašto nije pesma Hrvatica? To bi bio dobar
balans za strukturu, nije njihova pesma jer su one dostupne, nisu one zanimljive nikome, njih imaju, tu
su stalno, za razliku od Tatarkinja. Ali mi heroji sada imamo pesmu Hrvata, jer smo mi pobedili. I ovo
je poznata budnica u sklopu dela. Pred kraj, u 12.pevanju prikazana je vojska Hrvata koja je potpuno
drugačija od vojske Tatara, ta hrvatska vojska je prava vojska, herojska...Ponovo, pred kraj, javljaju se
elementi raja, frula, gajde, ushićenja, zastava hrvatska na šatoru. Hrvati ne samo da su pobednici, nego
u stihovima pre završnog pevanja, Demeter će reći sledeće: Moj narode, tebi ide ona, tvoja vernost,
tvoja pesnica, krunu spase Ugru...Prosvećenje svijeta. Naša pobeda je spasila ne samo ugarsku krunu,
nego garantuje i prosvećenost svetu. Završno pevanje sadrži aluzije na aktuelni trenutak, Demeter se
pita gde su danas vitezovi, pominje svoje uspomene i na kraju govori o sreći. Ono kameno polje sada
postaje meka postelja.

Predavanje 8. 3. 2016.

Delo „Smrt Smail-age Čengića“, nastavak: termin koji hoćemo da izanaliziramo je kakistokratija-
vladavina najgorih. Naspram ovog pojma je pojam aristokratije-vladavina najboljih. Ove pojmove
preispitujemo u delima koja obrađujemo danas. Danas se vrlo često poseže za ovim terminom kako bi
se objasnio pojam postdemokratija-stanje demokratije u svetu i Evropi.

Da li prepoznajemo u „Smrt Smail age Čengića“ ovaj pojam? Njegova vladavina se zasniva na
njegovoj ličnoj nesigurnosti. Ona se vidi u tome što se on hrani tuđom patnjom, ne vlada svojim
kvalitetima već slabostima drugih ljudi. Zašto on ima takav odnos prema raji, zašto tako sakuplja
harač? Želi da pokaže svoju nadmoć, zatim misli da ako se bude isticao da će ga samo tako raja
poštovati i ceniti (to je klasični pogled na ovo delo, s jedne strane je tiranin koji se hrani tuđom
nesrećom, a sve to sa ciljem da sebe održi na vlasti).

Delo je objavljeno 1846. zaslužan za nastanak dela je Demeter koji je podsticao Mažuranića da ga
napiše, ono ima istorijsku pozadinu, a smatra se jednim od ključnih dela Ilirskog pokreta, tematizuje
sukob između dobra i zla. Iistorijski događaj koji se odigrao 6 godina pre je ubistvo Smail age,
Moračani i Drobnjaci se osvetilI Smail agi za smrt jednog od braće Njegoša. Mažuranić kada počinje
da piše pred sobom ima istorijski događaj i ima putopis svog brata Matije Mažuranića koji je slučajni
stvaralac jer piše na nagovor cele te ilirske družine. Putopis koji on piše zove se „Pogled u Bosnu“,
koji mu je poslužio za prdstavu pejzaža, kamena bez života.

Zašto Mažuranić bira događaje iz crnogorske istorije? Zato što je Crna Gora u to vreme jedina
slobodna među Južnim Slovenima, jedino se oni oslobodili tada od Turaka. Mažuranića su optuživali
često za plagijatora Njegoša, ali to nije tačno. Jedan od načina posmatranja dela jeste da posmatramo
kao da način na koji Smail agia skakuplja harač predstavlja njegovu želju da se utvrdi u vlasti. Mnoge
analize delo posmatraju kroz religijski kontekst, sukob Hrišćana i Muslimana, sukob lipovog raskršća i
vitorogog polumeseca. Da li u motivaciji ovih junaka zaista religijski trenutak možemo smatrati
presudnim. Osveta u Novom zavetu nije religijska. Čin osvete ne bi bio hrišćanski, ali postoji
hrišćanska perspektiva koja ovo delo neže posmatrati kao osvetu, već kao činjenje dobrog dela. Da li
ste primetili kako su distribuirana imena junaka, ko je imenovan svojim imenom?

Smail-aga svakako, zatim Novica on pripada prvo Turcima pa Crnogorcima, on je konvertit. Zašto on
prelazi iz tabora u tabor, ima motiv, a to je da se osveti, a taj motiv je izmešten iz hrišćanskog u
islamski diskurs. On izvorno dolazi iz islamskog tabora. Zašto je on Novica? Zato što je nov u grupi.
Dalje, starac Duljak, njegova uloga je da daje savete na početku, on upozorava Smail-agu, tada prolazi
loše. Sluge su imenovane i vojvoda Bauk je imenovan, jedan od najbitnijih je on za razumevanje
speva, jer će se Smail-aga prepoznati u njegovoj pesmi, Bauk peva pesmu o junaku koji je imenovan u
toj pesmi, a to je Rizvan-aga, ali mi znamo da je to u stvar Smail-aga, a to je žanrovski rugalica. Kako
stoje stvari sa imenovanjem Crnogoraca? Imenovan je Novica koji je konvertit i Mirko. Mirko je
imenovan jer četa koju on vodi je mirna, svi su jednaki, ništa se ne čuje, kreću se po noći. Dakle,
religiozna motivacija je da su svi Hrišćani složni, a Mirko sa svojim imenom je samo tu da se to i
pokaže, jer im je on glavni. Hrišćani se ne svete, oni čine dobro delo, zato nisu individualizovani.
Mirkovo ime je simbol te grupe. S jedne strane su Turci koji su individualizovani, sa druge strane
Crnogorci koji nisu individulizovani i postoji još jedan junak, a to je raja. Raja koja trši posledice
aginog harača i oni nisu individualizovani. Dva kolektiva koja se moraju sukobiti, jedan u kome vlada
kolektivna svest, kolektiv u koji se priključuje Novica i prohvata njihove norme, sa druge strane je
kolektiv Turaka gde su svi junaci individue. Ko preživi od Turaka? Preživeo je jedino Bauk, pesnik.
Zašto on? Da bi imao ko da peva šta se desilo. Da li je onda rugalica Smrt Smail-age Čengića? Ako
govori o vladavini najgorih, onda jeste, a ako ga smatramo poemom ili junačkim epom onda ono to
nije. Dva kolektiva različitih karaktera se sukobljavaju. Zašto su Turci individualizovani? Zato što su
nejedinstveni, kolektiv koji čine individue. Zašto je on takav? Zato što ih predvodi najgori, a taj
najgori nije uspeo da ih ubedi u to da njemu pripada uloga onoga ko ima pravo da ih predvodi
(zahvaljujući Baukovoj pesmi to nije uspeo). Ideja je u sledećem: posle neuspeha sa skupljanjem
harača, Smail-aga ide u svoj tabor i tamo njemu pažnu privlače gusle i to slovenske gusle. Šta će
slovenske gusle u turskom taboru? Jedan od odgovora je bio da je Smail-aga poturčenjak, ali to ne
možemo sa sigurnošću da tvrdimo, jer pesnik to nigde ne kaže. Ni Bauk nije slovenskog porekla.
Jedan od zanimljivijih odgovora je da jedino slovenske gusle mogu da opevaju ovu sramotu. Ono što
je važno jeste to da Smail-aga je tragična ličnost, a to je teško videti jer postoji nekoliko pripovednih
maski koje je Mažuranić razvukao, Turci su tu, Crnogorci su slobodni, jedni su Hrašćani, drugi Turci.
Perspektiva 19.veka, mi Hrišćani smo na strani dobra, borimo se protiv zla koje je oličeno u Islamu i
konkretno u liku Smail-age. Tada delo ne bi imalo književnu, već nacionalnu, budničarsku vrednost
kao što to se i traži u književnosti Ilirizma. A sma Smail-agom kao tragičnom ličnošću, delo dobija
književnu vrednost. Ovo delo nije da samo govori o sukobu krsta i polumeseca, već se u njegovom
centru nalazi i ličnost koja je duboko tragična. Zašto? Zato što on ne može da pomiri sliku koju ima o
sebi sa slikom kakvom ga je predstavio Bauk u pesmi, kada čuje tu pesmu on će reći: „ Raskivajte
okove, tuci raju, tuci Turke“, on ih izjednačava. Njemu nije suprotstavljena samo raja, već i njegov
kolektiv. Zato je duboko tragična ličnost. Dijalog Smail-age sa Baukom-pominje se reč hrđa. Prvo
Smail-aga naziva Bauka hrđom od čoveka, onda hvali njegove pevačke sposobnosti, prvo demonstrira
poziciju moći, ali mu onda kaže da je dobar pevač. Ali i u Baukovoj pesmi se javlja reč hrđa, da je
Rizvan-aga hrđa. U 5.pevanju Smail-aga je redstavljen kao lutka koja se svima klanja. Ovo delo je
onda žanrovski drama, za mnoge je spev zahvaljujući stihu smeni deseteraca i osmeraca, a ovih 5
pevanja jasno ukazuju na njegovu prirodu. Ali delo se može posmatrati i kao scenska tvorevina pa
tako ovih 5 pevanja su zapravo 5 činova jedne tragedije. 1.pevanje je prolog drame, 2.izdvaja Novicu
u prvi plan koji žuri da se pridruži osvetnicima i tu se izdavajaju individualne od kolektivnih pobuda,
3.uvodi zajednicu kao celinu, četa kao oruđe kolektivne osvete, a 4.pevanje je mesto sukoba,
tj.vrhunac radnje i njen rasplet. Iz te perspektive 5.pevanje je epilog, odnosno prolaznost sile na
zemlji. 5.pevanje je mnogima smetalo, gotovo da je nepotrebno da se tu nađe, ali Mažuranić insistira
na njemu.

Monolog prevladava kao način pripovedanja, gde se sve on javlja? U agovanju priča Smail-aga, u
noćniku imaš niz refleksija o tom noćnom putniku, u četi svetenik priča. Interesantno je da sveštenik
vrlo vešto govori možda zato i nije najautentičniji sveštenika za taj prostor i to vreme. U haraču pisac
govori i samo prividno dijalog koji se završsava idejom o neizbežnosti pravde. Ima i elemenata
lirskog, pejzaš koji je stravičan koji je prikazan po uzoru na putopis „Pogled u Bosnu“, a taj pejzaš
odražava ljudske strasti. Tragičan je Smail-aga jer je on kakistokrata- najgori koji vlada.

Mažuranić se smatra jednim od ključnih aktera Ilirskog pokreta, ne samo kao pesnik, već je važan i
kao ban. Bio je ban od 1873. do 1880. Za vreme njegovog banovanja desile su se važne stvari u
politici. Otvoren je univerzitet u Hrvatskoj, brojne reforme u školstvu i pravosuđu. Smatra se velikim
državnikom. Posle njegove smrti, Ante Kovačić je napisao travestiju ovog dela (parodiju): „Smrt babe
Čengićke“, kritički je nastrojen prema Mažuraniću. Mažuranić je prvi autor u hrvatskoj književnosti
koji je dobijao honorare za svoja dela. Gaj mu je davao honorare. Bio je oženjen sestrom Dimitrija
Demetera, iz tog braka potiče Ivana Brlić-Mažuranić. Bavio se leksikografskim radom, 1842.je sa
Jakobom izdao „Nemačko-ilirski slovar“, reagovao je na zabranu ilirskog imena, malo se distancirao
od Gaja.

„Prosjak Luka“

Šenoa je živeo od 1838. do 1881. Mladić je u vreme kada je Ilirski pokret na vrhuncu, a zreo čovek
kada Ilirski gubi na svom značaju. U hrvatskoj književnosti se period 1860-1881.zove Šenoinim
dobom. Zanimljivo je da autori često nisu bili hrvatskog porekla. Šenoin otac je bio češkog porekla,
radio je kod zagrebačkog biskupa kao njegov poslastičar. On stvara u vreme posle austrougarske
nagodbe. Bile su dve nagodbe, jedna iz ’66, druga iz ’67. Ovom nagodbom Hrvatska je pripala
Ugarskoj, ona je u to vreme posle nastanka Austrougarske, Hrvatska je u to vreme u potpunosti
osiromašena, jer iako postoji prvid samostalne vlasti, o svemu se odlučuje u Ugarskoj. Ugarski dvor
postavlja bana, prikuplja poreze, radi na mađarizaciji. To je jedno vrlo neprijatno vreme za Hrvatsku.
U 6.deceniji Hrvatskom upravlja ministar Bah i to vreme se naziva vreme Bahovog apsolutizma,
vreme kada su gotovo sva politička prava ukinuta. Šenoa stvara u vrlo teškom vremenu. U vreme
Ilirskog pokreta, kaže se, da je uloga pisca bila počasna, a u vreme Baha to postaje vrlo nezahvalno
zanimanje. Šenoa je većinom pisao poeziju, koja danas nema gotovo nikakav umetnički značaj, već
isključivo kulturološki. To je poezija koja počiva na nizu opštih mesta, u duhu romantizma je.

Šenoa se smatra tvorcem istorijskog romana kod Hrvata. Među njima se izdvajaju „Seljačka buna“,
„Zlatarovo zlato“, „Čuvaj se senjske ruke“. Svojim istorijskim romanima probao da obuhvati period
od 14.veka do 18. Kako su oni nastajali? Onako kako su nastjali u Evropi. Na osnovu konsultovanja
mnogih izvora. Sa jedne strane su istorijski romani, a sa drug strane pripovjesti (pripovetke), neki i
kraći omani, među kojima značajno mesto zauzima „Prosjak Luka“. Šenoa piše i o istorijskim temama
i o aktuelnim temema. Svakako delo „Prosjak Luka“ govori o temi koja je aktuelna.

Važno je prokomentarisati i tekst „Naša književnost“. On e iz 1865. I u njemu Šenoa iznosi misli o
književnosti, o književnoj tradiciji na koju se nastavlja. I Šenoa u toj književnoj tradiciji nalazi mnogo
grešeak. Smatra da je književost njegovog vremena zahvatilo stanje mrtvila i mlitavila.Razlozi su
spoljašnji i razlozi koji su u samim Hrvatima. Spoljašnji razlozi ga se ne tiču, a kad je reč o ovim
drugim, oni su večito nestalni. Misli na ideju Ilirskog pokreta. Već u to vreme se javljaju kritičari
Ilirizma. On nestalnost vidi u čas jednoj politici, čas u drugoj. Govori i o Bahovom apsolutizmu kao
smetnji za razvoj književnosti, kaže da je stanje časopisa veoma loše, hvali samo jedan časopis a to je
„Književnik“. Veruje da knjiga mora da deluje i to tako da književnost mora da bude tendenciozna,
veruje da knjiga može i mora da deluje na socijalni život, na seljaka kako bi taj seljak prihvatio
narodni duh, na porodicu, školu, kako bi nastao jedan složni narodni život. Ali kad kaže selo on misli
na narod i njegova ideja je da se taj duh utvrdi i u gradu. To je sad već nova tema. Treba skrenuti
pažnju na to da kad kaže književnost ne misli samo na lepu književnost, om misli i na mnogobrojna
poučna štiva koja mi danas ne smatramo knjievnošću. Recimo, časopisi poput „Gospodarskog lista“, a
on to sve smešta u korus književnosti. Veruje da bi se morala stvarati dela koja će imati poučan
karakter sa jedne strane i dela koja pored beletrističkog karaktera takođe deluju poučno. Kaže da bi
istorijska balada bila najzgodnija u njegovo vreme, danarodne pesme idu za uzorima ilirskog doba i da
je to anahronizam. Čuva se ideja da književnost treba da bude tendenciozna, ali usmena književnost
koja je Ilircima bila uzor, sada se već smatra anahronom. To su neki od ključnih stavova Šenoinih.

U delu „Prosjak Luka“ u predgovoru kaže da je narod malo proučen, ali da se mnogo deklamuje i
piskara o njemu, da postoje kaputaši u gradskom salonu koji ne razumeju selo, misle da je seljak
marva, da su opisi seljaka neprirodni, sentimentalni, ali da u kolibi ima mngo tragičnih sukoba. Običak
čovek postaje junak književnog dela. Nije samo Šenoa tvorac istorijakog romana on je i ključni autor
hrvatskog realizma, koji će vrlo brzo biti dezorijentisan sa pojavom Anta Kovačića, pa ćemo sa njim
govoriti o kritičkom realizmu. Šenoa kaže da je puk dosta divlji, neuk, ali poučljiv. Da li se sa Šenoom
demokratizuje književnost onako kako on želi, a želi da obrazovanje bude dostupno svima, da
književnost deluje na narod, ali koja je to perspektiva njegova? Narod je poučljiv jer je podložan
manipulaciji. Ideja Ilirskog pokreta je u stvari bila ovo: ajde da mi koji smo obrazovani, da mi koji
smo i videli strane univerzitete, koji smo putovali, koji manje-više lagodno živimo, ajde da mi
prihvatimo ideju Ilirskog pokreta, pa kad je mi prihvatimo mi ćemo je preneti na narod, elitistički
pristup. Puk sada ne samo da je deklarativno prisutan u književnosti, on je od Ilirskog pokreta samo
masa koja može jedino da strada, a nikako da bude glavni junak, ali isključivo kao kolektiv, e sad da li
književnost u nemu može da prepozna individue koje mogu da postanu bitne za nju. Šenoa obećava
tako nešto. To je prosjak Luka, stvarna ličnost, prosjak, vrlo neobičan, sa društvenog je dna, a to treba
da pouči puk. Kome je onda ovo delo namenjeno, obrazovanima ili manje obrazovanima? Namenjeno
je obrazovanima, jer ovi drugi ne znaju da čitaju. Treba prvo oni da se pomalo promene, pa da oni
kasnije utiču na neobrazovane. Da li je prosjak Luka drugačiji junak ili se izdvojio? Ako pripada puku
on je negativno okarakterisan ili nije? Da li je on pozitivan? On je društveno determinisan, on nije
individua i kao takav on f-oniše sa normama tog društva koje ga je determinisalo, a odredilo ga je
društvo tako što je pronađen kao siroče, onda je bio kod one babe koja ga je tukla, on je u gradu, a
novac babi daje grad, on je prosjak postao kada grad nije hteo više da mu da novac (hranu), a onda je
završio univerzitet kod autentičnog prosjaka okji će brinuti o njemu do smrti. Njega determiniše
društvo. Ne možemo govoriti o junaku koji dolazi iz nižih društvenih slojeva, jer je on sad
determinisan. On prsjači tako što daje novac kao zelenaš, a kamata je u hrani, u nematerijalnim
dobrima, i nikako krov. Njegov san je da se društveno etablira. On sve čini da to i ostvari. On čini niz
zločina. U njegovo deloanje je uključeno jedno predemokratsko stanje, ovo delo prate bar tri narativne
linije, jedna je priča o Luki prosjaku, druga je o Mari i Andri (ljubavna dimenzija) i treća je politička
dimenzija. Politička perspektiva je potrebna Šenoi da ukaže na snažn društvenu determinisanost svojih
junaka. U tom selu sve je propalo, a njegovi stanovnici su lenji i zli, nema duše, nema škole, ali ima tri
kafane. Selo je blizu grada, ali iz grada stiže samo sramota, oni kupuju tkaninu u gradu, ali kupuju i
hleb i dolaze i druga zla iz grada, to su: advokati koji rešavaju sporove, a koji zapravo skidaju kožu s
leđa seljacima, zatim Mikica pisar, pijanac je i obrazovan je, obrazovao se u gradu i Andra dolazi iz
grada, on je neko ko je video sveta. „Gospodi je svijet širok, a moj sin je gospodin“, to kaže Andrin
otac. Andra će upravo biti neko ko že odbiti uticaj grada kada postane neformalni gospodar sela. Luka
je zagrebačko dete, on je odrastao u gradu, ali iz grada, odnosno iz sveta u selo dolazi još i Cigani, oni
su reprezenti zla. Oni dolaze iz sveta. Ovde imamo pokušaj da se predstavi sukob sela i grada.

„Bog je stvorio sela, a ljudi gradove“ i Biblija ima negativan odnos prema gradu i čovečanstvo takođe
deli odnos prema gradu, gradu kao Sodomi i Gomori i s druge strane odnos prema gradu kao Atini gde
s rađa demokratija, filozofija. U osnovi postoje urbani pesimisti i urbani optimisti. Ovi pesimisti grad
vide kao politički centar, mesto koncentracije moći, žarište devijantnih pojava, a s druge strane
optimisti grad gledaju kao najveće dostignuće čoveka, mesto gde vladaju demokratija, gde se
proizvodi znjanje, postoji sloboda. Kod Balzaka je Pariz grad gde vlada nemoral, ali je to i grad
hiljadu svetlosti. Šenoina perspektiva je da je pseimista, da je sve ono što je loše iz grada, Cigani su
videli svet, Luka isto, Mikica je obrazovan. Ali iz političke perspektive, u toku romana se odigravaju
izbori, seljaci su umešani u izbore, oni su glasači, *na početku imamo kritiku upravne vlasti, u
političkoj manipulaciji učestvuju i Luka i Mikica. Ali ko odlučuje o rezultatima izbora? Oni koji su na
vlasti. Na izbore utiču ne samo Mikica i Luka nego i gospoda iz grada, ali iz pripovetke vidimo da
postoje predstavnici stare i nove gospode. Predstavnik stare gospode je Andrić kome odlazi Luka, ali
ovaj odbija da ga primi. Kaže mu da više nikad ne dođe. Izbori se završavaju pobedom stare gospode.
Selo je zapušteno, grad je izvor zla. Šenoina perspektiva je da se sve vraća na staro, mogućnost
promene društva ne postoji. A Luka je društveno determinisan, da li se onda on menja? On želi da
ostvari ljubav, zaljubljuje se ili bar veruje da je to učinio, čini niz zla na tom putu ka ostvarenju cilja,
ali da li se transformiše kroz roman?

Isto je kao kod Raskoljnikova u „Zločinu i kazni“, on je privlačan kao junak, mi strepimo za njim dok
čitamo, jer je perspektiva romana takva. Sve se gleda iz njegove perspektive, a nikada se na primer ne
pominje kako su te babe živele, šta je njih navelo na to što su radile. Mi za njega navijamo upravo
zato, perspektiva romana je takva. Nije tačno da se Raskoljnikov pokajao, on je ubio dve osobe, za
prvo ubistvo i nekako da ga „opravdamo“, ali drugo ubistvo je potpuno „neoprostivo“, Elizaveta je
nesposobna da brine sama o sebi, tu nema nikakvog opravdanja. Raskoljnikov se na kraju romana ne
kaje za to što je učinio. Na Zapadu taj roman čitaju kao kriminalistički, inače.

Mi možemo da imamo simpatije za Luku, on je upleten u ove dve druge narativne linije, njega
interesuje ljubav Andre i Mare i interesuje ga politika. On se meša i u staru i u novu gospodu, zato
možemo da steknemo simpatije prema njemu, delimo njegovu sudbinu, zato možemo pomisliti da je
on lik koji se tranfsformiše, on tek u završnom činu, on ima ideju i o tome da ubije dete, dakle
dijaboličan lik. Struktura vrlo često utiče na našu percepciju. Da li sada možemo pratiti književnog
junaka koji se kroz delo menja ili uvek imamo oformljeni karakter koji pratimo od početka do kraja?
Za Šenoinu karakterizaciju je karakteristično da on ide iz fizičkog prema moralnom. Dakle, Luka je
prikazan u pocepanom odelu, ljudi su se gadili. Šenoa ima jedan jednostavan model karakterizacije:
ružan čovek=ružan karakter i on to i ovde primenjuje. Ta karakterizacije ja lako primećena na primeru
opisa nosa, to imamo kod Šenoe, nos signalizira čak i nacionalnu pripadnost, inteligenciju, on će
dobiit ulogu i u antisemitskoj karakterizaciji (karikatura sa Jevrejinom koji otima Nemicu). Šenoa je
konzervativan, on ne dozvoljava svojim delim iskorak iz onog sveta koji je fiksiran na početku dela. I
ovde je moguće primeniti kakistokratiju, jer na vlasti, oni koji su okarakterisani kao loši upravljači, oni
posle ovih izbora i dalje ostaju na vlasti.

U „Seljačkoj buni“ prate se mnoge intrige plemića koje dovode do bune. Postoje i među seljacima
razlozi za bunu, ali zapravo čitava buna mora da posluži plemićima u ostvarenju njihovih ciljeva.
Roman završava pomirenjem. Ostajemo na onom mestu gde smo biti na početku, kada je u pitanju
odnos između plemića i seljaka.