Crveno i plavo u dugi

Bio jednom jedan car i imao mladog i mudrog sina koji se zvao Kai. . . ”
Tako počinje jedna od najlepših kineskih bajki koja kazuje kako su pre
mnogo, mnogo godina živeli u staroj Kini dečak Kai i devojčica Tai. Medju
njima se razvila velika, neraskidiva ljubav. Ali, avaj! Kai je bio naslednik
carskog prestola, a Tai samo siromašna, lepa devojčica. Neumoljivi zakoni i
običaji carstva nisu dozvoljavali njihovu ljubav. . . i zato su Kai i Tai izabrali
– zajedničku smrt. U trenutku kada su umirali, tako bajka kaže, na nebu se
pojavila duga.
Potom se godinama, s kolena na koleno, prenosilo predanje, rodjeno u
toj bajci, da su Tai i Kai – crveno i plavo u dugi i da ih više niko, dok postoji
svet, neće moći da razdvoji!
Tako se to priča u ovoj divnoj kineskoj bajci. Svetlost i dugu krase
najlepše osobine. Ali, šta je, u stvari, svetlost, šta je duga, lišena poezije?
Često na prolećnom nebu posle plahih kiša, kada grane sunce, vidimo
sjajnu dugu kako se preliva raskošnim bojama. Ona nastaje prelamanjem
i rasejavanjem Sunčeve svetlosti u kišnim kapljicama koje padaju iz oblaka
udaljenog od posmatrača.
Kružni oblik duge i spektar njenih boja ljudi dugo nisu umeli da ras-
tumače, pa su postavljane mnoge hipoteze. Medjutim, pravo objašnjenje ove
jedinstvene prirodne pojave našao je tek slavni engleski fizičar Isak Njutn
(1642–1727), danas poznatiji po svojoj teoriji gravitacije.
Njutn je posmatrao prolazak svetlosti kroz staklenu prizmu. Začudjen i
zadivljen, otkrio je da se beli svetlosni zrak, prolazeći kroz prizmu, razlaže
na trake duginih boja. Tako je Njutn dobio razložio je na spektar duginih
boja.
Kao izuzetno darovit fizičar i matematičar, čovek sjajne intuicije i dara
zapažanja, Njutn se sa oduševljenjem bacio na izučavanje osobina svetlosti.
Ali, u isto vreme, time se bavio i veliki holandski fizičar – Kristijan Hajgens
(1629–1695), pa je izmedju njih ubrzo izbio žustar naučni spor. Hajgens je
smatrao da je svetlost talasne prirode, a Njutn da ona predstavlja sićušne
čestice u živahnom kretanju. Hajgens je potezao nesporne argumente u
vezi sa prostiranjem svetlosti i interferencijom, a Njutn – dugu i pojave
prelamanja.
U prvi mah, zahvaljujući eksperimentima koji su tada izvodjeni, Haj-
gensovo je mišljenje prevagnulo i pored ogromnog naučnog autoriteta koji
je uživao Njutn. Medjutim, krajem prošlog i početkom ovog veka, pona-
jviše zahvaljujući pojavi foto električnog efekta i Ajnštajnovog objašnjenja
te pojave, Njutnovo shvatanje stiče značajno priznanje.

1
 Mi danas znamo da su i Hajgens i Njutn bili u pravu, ali i to da je svako
od njih video samo deo istine. U stvari, svetlost poseduje i talasnu i čestičnu
prirodu, koje ne samo da se medjusobno ne isključuju, već se dopunjuju.
Tako su se dopunila otkrića do kojih su došla dva velikana nauke — kao
crveno i plavo u dugi.
Sve(ne)mirNajneshvatljivija stvar, kada je u pitanju Svemir, jeste to da
je on shvatljiv.Ajnštajn
I mi se, poput naših predaka, pitamo:

– Šta je Svemir?

– Kako je i kada nastao?

– Da li je večan ili prolazan – kao druge pojave koje srećemo u Prirodi?

Da bismo saznali odgovore na ova pitanja, otvaramo stranice LETOPISA

SVEMIRA (1998. godine), čiji su autori hiljade naučnika širom sveta.
Čitamo uvodne reči svetske edicije ZNANJE: skrenemo pažnju čitaocima
ovog letopisa da materijal izložen u njemu predstavlja današnje čovekovo
vidjenje Svemira, poslednju reč našeg znanja, ali da se ono ne može sma-
trati konačnom istinom o Svemiru. Zato se mole pažljivi čitaoci, naročito
istraživači, da svoja vredna zapažanja i zaključke u vezi sa ovom knjigom i
materijom koju ona obradjuje dostave izdavaču edicije. . . ”
Praktično nismo okrenuli ni prvu stranu, na samom smo početku, a već
vidimo da i mi imamo šta da primetimo i dodamo! Na koricama ove knjige,
kao i dalje u tekstu, lepo piše: SVEMIR, a mi već odavno pouzdano znamo
da bi knjizi na ovu temu mnogo pre odgovaralo ime SVENEMIR. To stoga
što je ova knjiga, doslovno od korice do korice — opis burnih dogadjaja koji
su se dešavali u SVEMIRU SVENEMIRU.
Svemir je najveći prirodni objekt s kojim se čovek sreće. Od njega je
veća samo čovekova mašta. Dimenzije Svemira su ogromne i najbolje se
mogu iskazati merom koju koriste astronomi — svetlosnom godinom (jedna
svetlosna godina, kao astronomska mera za dužinu, predstavlja put koji
svetlost predje za godinu dana i iznosi oko 10.000.000.000.000 km).

2
 KUĆA VELIKIH BROJEVA
Svemir sadrži ogromnu količinu materije, približno deset hiljada milijardi mili-
jarda puta veću od Sunca, ili brojem iskazano:
20.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000 grama
(20 septendeciliona grama). Broj čestica u Svemiru je ogroman. Ukupan broj
nukleona u njemu (protona i neutrona) iznosi oko 12 × 1078 . Da bismo taj broj
predstavili, iza broja 12 morali bismo da dopišemo još 78 nula! U Svemiru ima
najviše vodonika (90%), a zatim helijuma (9%). Svi ostali elementi čine samo
1% svemirske materije.

Prema našem sadašnjem znanju, Svemir izgleda kao ogromni dečji balon.
Njegov je prečnik oko 20 milijardi svetlosnih godina i stalno se povećava.
Nastao je pre nekih 15 milijardi godina džinovskom eksplozijom jednog pra-
jezgra koje je sadržalo materiju neslućeno velike gustine za koju neki misle
da je bila beskonačna, tj. da je Svemir postao iz – tačke!
Možda ćete posumnjati u izvore naših podataka i znanja o tako davnom
dogadjaju kome nismo prisustvovali. Ali mi raspolažemo i posmatrača u
Svemiru, zaostalo svemirsko zračenje od 3 stepena apsolutne temperaturne
skale (3K), obilnost izotopa u Prirodi, kao i mnoge druge činjenice govore
da smo u pravu.
A ako ne grešimo kada je reč o prošlosti Svemira, ima mnogo razloga da
dosta tačno predvidimo i njegovu budućnost. Moderni fizičari, matematičari,
teorijski fizičari i. . . — veruju u mogućnost da Svemir nije večan, mada pos-
toje i druga mišljenja.
Jedna od mogućnosti je — da je Svemir zatvoren, tj. da se neće u ne-
dogled širiti i da će jednog dana, po isteku nekih 60 milijardi godina, klonuti
poput džinovskog balona. Gravitaciona sila će tačku i tako će, u velikom
razaranju, iščeznuti svi oblici kojima se danas u Svemiru divimo. U stvari,
sve će biti pretvoreno u bezličnu kašu materije fantastične gustine.
I možda će, opet, iz jedne takve tačke, eksplozijom” nastati neki novi
svemir?
Ako se to desi, onda će o njemu u neko daleko buduće vreme novi
letopisci, stvoreni prirodnom igrom zakonitosti i slučajnosti, na ko zna kojoj
galaksiji i planeti, pisati i brisati knjigu koja će, možda, nositi tačan naslov
— LETOPIS SVENEMIRA.

3
 Priča o atomu
Početak ove priče seže u daleku prošlost, u vreme radjanja drevne civi-
lizacije. Pre više od dva i po milenijuma, na obalama Jonskog mora, u staroj
Heladi, počela je da se razvija atomistička misao. Raspet izmedju sićušnog i
beskrajnog, čovek je počeo da se pita iz čega su sve stvari na svetu sačinjene.
I tada, kada je čovekova misao bila jedina mogla da mu pomogne u
traganju za odgovorom na ovo pitanje, Lukrecije, Leukip i Demokrit dolaze
do zaključka da to moraju biti sićušne čestice — atomi (atom na grčkom
znači nedeljiv).
Predstave o atomima u to vreme, a i mnogo kasnije, bile su veoma ma-
glovite. Smatralo se da su to izuzetno male, okrugle čestice, koje su nedeljive
i nepromenljive. Ali, za razliku od ovog atomističkog učenja, bilo je i drugih
koja su zastupali filozofi tzv. idealističke škole, sa Platonom na čelu.
U stvari, prava naučna priča o atomima počinje s razvojem moderne
hemije, s Daltonom i Avogadrom, početkom 19. veka. Pronalaskom zakona o
sjedinjavanju hemijskih elemenata u jedinjenja, umovanje o atomima dobilo
je neoborivu eksperimentalnu potvrdu. Nauka je priznala postojanje atoma,
a ideje grčkih filozofa, materijalista, doživele su trijumf.
Medjutim, krajem prošlog veka, januara 1897. godine, kao grom iz vedra
neba dolazi nagoveštaj da se materija sastoji iz čestica još manjih od atoma
(Dž. Dž. Tomson). Kasnije, iste godine, zvanično je potvrdjeno postojanje
elektrona. Time je srušena predstava o nedeljivosti atoma i utvrdjeno da su
atomi složene gradjevine sastavljene iz pozitivnih i negativnih čestica.
I, razume se, odmah se postavilo pitanje — kako su ove čestice raspored-
jene u atomu, za koji se i dalje verovalo da predstavlja homogeno sferično
telo.
Sledeći korak učinjen je 1914. godine, kada je Ernest Raderford otkrio
atomsko jezgro. Na osnovu Raderfordovog otkrića Bor je dao model prema
kome se atomi sastoje iz pozitivno naelektrisanog jezgra i negativno naelek-
trisanih elektrona koji kruže oko jezgra — kao što planete kruže oko Sunca.
Tako je nova slika atoma zamenila staru.Pokazalo se da je atom deljiv i da
postoje neke od njega još sićušnije čestice.
Posle ovih otkrića, koja su se zbila u nepunih dvadeset godina, sledi niz
uzbudljivih dogadjaja na atomskoj pozornici. Iz godine u godinu otkrivaju
se sve neobičnije i zagonetnije čestice, čiji je život, uglavnom, veoma kratak.
Tako ih se brzo nakupilo i više od 100! Pri tom je zaista bilo teško reći koje
su od njih elementarne, a koje nisu.
Ali, dve od tih čestica, pored elektrona — prvenca moderne atomistike,
zaslužuju najveću pažnju u našoj priči. To su proton (jezgro lakog vodonikovog

4
atoma) i neutron (neutralna čestica, mase približno jednake protonovoj
masi). Osim lakog vodonika, atomi svih ostalih hemijskih elemenata koje
srećemo u prirodi, pored protona i elektrona, sadrže i neutrone.
Dok je proton otkriven u prošlom veku, njegov pratilac u atomskim
jezgrima — neutron pronadjen je tek 1932. godine (Dž. Čedvik). Iste go-
dine, K.Anderson pronalazi česticu koja ima masu jednaku masi elektrona,
ali koja je suprotno naelektrisana. Tako je na scenu stupio pozitron, prva
čestica antimaterije. Vremenom se pokazalo da je antimaterija jednako bo-
gata česticama kao i materija; tačnije, da svaka čestica materije ima svoju
antičesticu i da se one medjusobno razlikuju samo po naelektrisanju.
Upitaćete se — a koje su ostale čestice, do broja 100 i više? To su
čestice neobičnih imena i još čudnijih svojstava: neutrini, mioni, pioni,
kaoni. . . Sve se one grupišu u odredjene porodice u kojima, razmeštene
po svojim svojstvima, zauzimaju položaje kao da ih je neki nevidljivi umet-
nik rasporedio — dobijaju se geometrijske slike u kojima se javlja simetrija,
sklad.
U prvi mah, neke od ovih čestica smatrane su elementarnim, ali su novija
istraživanja pokazala da su naše predstave o njima bile pogrešne kao i pred-
stave starih Grka o atomima. Danas znamo da se većina ovih, nazovi ele-
mentarnih čestica, sastoji iz još sićušnijih delića materije — iz kvarkova. A
tu već počinje nova priča o strukturi materije.
Da li će ona ikada biti završena ili ne — zavisi od toga da li se mater-
ija može da deli u beskraj, ili se na nekom njenom nivou stiže do atoma,
nedeljivih čestica, čije su postojanje naslutili veliki mislioci stare Helade.
Početak života na Zemlji
Veliki engleski prirodnjak Čarls Darvin (1809–1882) naslutio je još u
prošlom veku jedan od mogućih pravaca kojim je tekla prebiološka evolucija
materije. U pismu svom prijatelju Hukeru on kaže:
proteinskih jedinjenja u toploj barici punoj amonijaka, svih vrsta fos-
fatnih soli, svetlosti, toplote, elektriciteta i drugog, tada bi ova jedinjenja
mogla da pretrpe još složenije promene”.
Tek mnogo godina kasnije, u naše doba, Harold Juri i Stenli Miler izveli
su svoj poznati eksperiment u kome su, umesto Darvinove jednostavne hemi-
jske oblike, osnovna neorganska i organska jedinjenja koja se mogu naći na
rafu hemičara u svakoj laboratoriji. Dejstvom električnih pražnjenja, malih
i izboja koji su šarali parama ovih hemijskih jedinjenja i gasova zatvorenih
u retortu, Juri i Miler su pokušali da oponašaju uslove koji su vladali na
ranoj Zemlji.
Nalaz ovog eksperimenta bio je fantastičan — električna pražnjenja su, u

5
ovako simuliranoj jednostavnih hemijskih jedinjenja stvorila amino kiseline,
purine, pirimidine i druge hemijske materije koje čine važne sastojke svake
žive ćelije.
Taj eksperiment označio je prekretnicu u čovekovom interesovanju za
prebiološku evoluciju materije na Zemlji. Posle njega je izvedeno i mnogo
drugih, još složenijih eksperimenata, pa se tako rodila nova grana nauke
koja je počela da sakuplja podatke o ranoj Zemlji i uslovima koji su na njoj
vladali, a uz to i da gleda i traga dalje od
Prema prvim rezultatima, biološka evolucija materije počela je preko 3
milijarde godina. Znači, za postanak prvih složenijih organskih molekula,
je na raspolaganju tek nešto više od milijardu godina. Medjutim, najnovija
istraživanja pokazuju da je ovaj period bio znatno kraći, pa, čak, neka od
njih navode na zaključak da je sve počelo i
Jedan od zagovornika kosmičkog porekla života na Zemlji je čuveni en-
gleski astronom ser Fred Hojl. On veruje da je kometama i asteroidima
prekrivenim ledom, pri njihovom kruženju i fragmentaciji. Prema Hojlu i
Vikramasingeu, u jezgrima kometa postoje radioaktivni izotopi koji tokom
miliona godina daju potrebnu energiju za izvodjenje mnogih hemijskih reak-
cija, u kojima su se mogli izgraditi složeniji oblici organskih jedinjenja. Ras-
padanje komete u blizini Zemlje moglo je u prošlosti da dovede do zasipanja
Zemlje kišom već stvorenih molekula, koji su na Zemlji našli još povoljnije
uslove za nove hemijske sinteze koje su vodile izgradnji živih oblika materije.
I od ovako smele hipoteze – postoje još smelije!
Radio astronomi i astronomi su do sada u prostranstvima Svemira, u
medjuzvezdanom prostoru, otkrili preko 60 hemijskih jedinjenja, od kojih
više od 50 ima biološki značaj. Jedan od složenih atoma! Iako su ova
jedinjenja daleko od prvih znakova života (voda, amonijak, metan, metil
alkohol i druga), ona nas upozoravaju da ne prenagljujemo u odbacivanju
mešanja Svemira u nastanak života na Zemlji.
Zato Ponamperuma, bacajući pogled put zvezda, kaže: je preplavljen
hemijskim oblicima materije koje mi dobijamo u našim primordijalnim eksper-
imentima. Verovatno je najveći broj ovih hemijskih jedinjenja stvoren u
svemirskom prostoru u džinovskoj verziji naših laboratorijskih eksperime-
nata. . . ”
Kao što vidimo, pitanje prebiološkog razvoja materije i nastanka života
na ranoj Zemlji još nije rešeno, iako je od
A ako bismo se držali zdravog razuma i verovatnoće, onda bismo, ipak,
prednost u izvodjenju eksperimenata sa hemijskim oblicima koji su doveli
do pojave života na našoj planeti.

6
 Suncokret i šišarka — matematičari
Mnoge zagonetke Prirode koje nauka postepeno odgoneta vezane su za
cele brojeve koji, kao što iz matematike znamo, često prave neobične nizove.
Jedan takav značajan niz celih brojeva pre više vekova otkrio je Italijan
Leondardo Pizano Fibonači, pa je taj niz po njemu i dobio svoje ime.
Tako niz brojeva: 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21. . . zovemo Fibonačijevim nizom.
Ako se samo malo udubite u njegovu konstrukciju, lako ćete otkriti redja broj
do broja. Kao što se možete uveriti, svaki naredni član ovog niza brojeva
dobija se zbrajanjem dva prethodna člana. Tako je, na primer, 5=3+2, a
21=13+8. Sada već možete i sami da dodate nove članove Fibonačijevom
nizu. Počnite sa: 21+13=34, a zatim 34+21=55. . . i tako redom, dok
vam se ne dosadi ili dok se ne dosetite da se možete pomoći kompjuterom.
Veoma jednostavan program, nešto malo truda i mnogo, mnogo hartije — i
eto vam nepreglednog mnoštva članova Fibonačijevog niza! Sada nam, posle
tolikog posla, ostaje još da vidimo zbog čega je ovaj niz brojeva (koji je tako
jednostavan!) značajan.
Ko bi poverovao da gradja šišarke, lice suncokreta, raspored lišća i grana
na drveću. . . i mnogo šta drugo — zavise od Fibonačijevog niza brojeva!
Da li bi i jedan dečak ili devojčica, dok otkidaju latice cveta i uzbud-
jeno šapuću: da ishod ovog brojanja (a možda i sudbina ljubavi) zavisi od
matematičkog poretka brojeva. Skoro izvesno — da ne bi!
Medjutim, ako pažljivo izbrojite ljuspe na jednoj od šišarkinih spirala,
dobićete neki od brojeva iz Fibonačijevog niza, recimo: 8, 13 ili 21. A i sun-
cokret je veliki njegovih semenih plodova, poredjanih po spiralno uvijenim
šarama, odgovaraju višim članovima Fibonačijevog niza: 55, 89, 144 itd.
Nešto slično srećemo i medju uglovima. Priroda naročito ceni tzv. zlatni
ugao, ugao od 137,5 stepeni. To je ugao koji deli krug na dva segmenta,
tako da je odnos lukova nad manjim i većim segmentom jednak odnosu luka
nad većim segmentom i obima kruga.
U ovo što smo vam ispričali veoma smo sigurni. A sigurni smo i u to
da Priroda nikada nije držala šestar u ruci i opisivala krugove, a još manje
da je na papiru ispitivala odnose njihovih različitih lukova, ili da je pomoću
kompjutera tragala za Fibonačijevim nizom brojeva.
Ali je ona, rukovodjena principima ekonomične gradnje svojih oblika,
uvek pronalazila najbolja matematička rešenja, kao što su ona koja se kriju
u Fibonačijevom nizu brojeva, u zlatnom preseku ili u zlatnom uglu.
Zato je slavni fizičar Albert Ajnštajn, koji je duboko poimao Prirodu,
jednom prilikom rekao:

7
ponaša kao dobar ekonomista”.

8
 Ko je najbrži na svetu?
Ko je najbrži na svetu?
Da li je to čovek koji je pretrčao 100 metara za 9,84 sekunde, ili je to
gepard koji je u stanju da razvije brzinu veću i od 100 kilometara na sat?
Možda je to zvuk sa svojih 330 metara u sekundi, ili nadzvučni avion preleće
rastojanje od Vašingtona do Pariza za samo 3 sata i 36 minuta, ili. . .
Ali da ne bismo licitirali u nedogled ili zavirivali u poznatu Ginisovu
knjigu, koja sadrži na hiljade svetskih rekorda, nauke — Albertu Ajnštajnu.
On nam je najbrža na svetu, da je bez premca kada je o brzini reč i da je u
tome, dok je sveta i veka, niko neće nadmašiti!
Veoma nas je začudila takva kategorična tvrdnja naučnika, jer dobro
znamo da su oni velike sumnjalice i da retko izriču konačne sudove. Zato
smo se upitali: ovakvu tvrdnju ozbiljni dokazi?”
Kako nam se žurilo da dobijemo odgovor na ovo pitanje, uputili smo
se pravo u Institut za fiziku — da na pravom mestu čujemo kako je čovek
zaključio da je svetlost nedostižni brzinski rekorder.
priču mladi asistent instituta, teorijski fizičar, dopuštaju da kažem da je
svetlost apsolutno najbrža na svetu, da je tako bilo uvek u prošlosti i da će
tako biti i u budućnosti. Ona se u vakuumu prostire brzinom od oko 300.000
kilometara u sekundi. Da nekim slučajem njena brzina nije tolika, i samo
postojanje Svemira i života u njemu, ovakvog kakvog ga mi poznajemo,
bili bi dovedeni u pitanje. Kada bi se, nekim čudom, brzina svetlosti i
najmanje promenila, došlo bi do katastrofe Svemira! To vas začudjuje, ali –
evo dokaza.”
kako je izmerena brzina svetlosti, zatim – zbog čega je ona granična
brzina u realnom svetu i, na kraju, zašto od nje zavise sve tvorevine u
Prirodi, pa čak o oblik našeg Svemira.”
naučnik Galileo Galilej, koji je živeo u drugoj polovini 16. i prvoj polovini
17. veka. Jedne večeri su se Galilej i njegov pomoćnik popeli na dva medju-
sobno udaljena brega u blizini Firence, noseći svako po jednu svetiljku, fenjer
sa zaklonom. Galilej je rekao asistentu da otkrije svoju svetiljku čim opazi
svetlost njegove svetiljke sa drugog brega. Medjutim, dobijen je neočekivani
rezultat – Galilej je praktično istovremeno video svetlost asistentovog fen-
jera kada bi skinuo zastor sa svoje svetiljke. Malo kašnjenje on je ispravno
pripisao brzini reagovanja svog pomoćnika”.
Pomislili smo da je tu priči kraj i da je Ajnštajn svoju tvrdnju zasnovao
na ovom Galilejevom eksperimentu s fenjerima. Medjutim, silno smo se
prevarili – to je bio samo početak jedne veoma duge i uzbudljive priče.
Jupitera kao pomoćnikom, nemački astronom Remer je 1675. godine prvi

9
uspešno izmerio brzinu svetlosti, dobivši vrednost od oko 300.000 kilometara
u sekundi. Francuz Fizo 1849. u svojoj laboratoriji još tačnije meri ovu
brzinu, posle čega slede brojna sve tačnija merenja. Danas mi znamo da
se svetlost u vakuumu prostire brzinom od 299.795,5 kilometara u sekundi,
ili, bolje je reći – prostire se približno tom brzinom, jer sam siguran da
je u medjuvremenu neko odredio još koju decimalu ili poboljšao tačnost
merenja”.
Pošto nismo cepidlake, a i ne bi nam mnogo vredelo da smo utvrdili
još neku cifru brzine svetlosti, podsetili smo mladog fizičara na Ajnštajna i
preostala pitanja na koja je obećao da će nam dati odgovor.
teorijom relativnosti pokazao da se nijedno telo ne može ubrzati do ili
preko brzine svetlosti. Za to bi bio potreban beskonačan izvor energije, veći
od onog kojim raspolaže ceo Svemir ili milijarde milijardi takvih svemira.
Onda možemo reći da je brzina svetlosti najveća moguća brzina u svetu u
kome živimo. Neki fizičari, istina, razmatraju mogućnost postojanja i drugih
vrsta svetova, u kojima bi postojali tahioni, čestice brže od svetlosti, ali to
su, za sada, samo maštanja. . . ”
pitanje. Brzina svetlosti je jedna od najvažnijih prirodnih konstanti od
koje zavisi struktura, počev od elementarnih čestica – opeka materije – pa
sve do Svemira. I najmanje odstupanje od postojeće vrednosti ove konstante,
za koju su naučnici dokazali da se tokom milijardi godina postojanja sveta
nije menjala, dovelo bi do propasti ne samo atoma, već i planeta, zvezda,
galaksija, pa i Svemira, jer je sve u Prirodi krojeno aršinom u kome je brzina
svetlosti osnovna mera. Eto, to su razlozi zbog kojih verujem da Ajnštajn
nije pogrešio kada je svetlost proglasio najbržom na svetu”.

10
 Orijentir Talitusa saltatora
Pažljivim posmatranjem, vršeći različite eksperimente i analize, naučnici
su otkrili mnoge orijentire pomoću kojih se životinje orijentišu u prostoru.
Sićušna magnetična bakterija za svoju navigaciju koristi Zemljino magnetno
polje, neki termiti se orijentišu pomoću obrisa šume, dok se pčele, ptice,
kraba i druge životinje upravljaju prema Suncu. Ono je najjasniji nebeski
se mnogo ko prema njemu upravlja.
Posmatranjem ptica jednostavno je dokazati da im je Sunce zatvorili u
kulu sa više malih prozora koje bismo jednovremeno otvorili – lastavica bi,
orijentišući se prema Sunčevim zracima, uvek izlazila u jednom pravcu, baš
kao i druge ptice, i lako bi pronalazila svoje gnezdo. Ali, ako bismo u istoj
kuli neke prozore zamračili, pa u prostoriju uneli ogledalo i pomoću njega
prevarena, ona bi poletela u pogrešnom smeru, pod uglom od 180 stepeni u
odnosu na smer u kome se nalazi njen dom.
A evo još jednog interesantnog putnika. Latinsko ime ove životinjice je
zaista zvučno: Talitus saltator. Ta je životinjica slična morskim račićima
i možda bi još dugo bila anonimna da se njom nisu pozabavili naučnici.
Posmatrajući je, oni su po prvi put otkrili da postoje i životinje koje se,
nećete verovati, orijentišu ne pomoću Sunca, već – pomoću Meseca!
Da bi ovo proverili, istraživači su zamislili veoma jednostavan i duhovit
eksperiment, koji je bez sumnje pokazao da Talitus saltator daje Mesecu
prednost nad svim drugim orijentirima.
Budući da ova mala životinja živi u moru, naučnici su pošli na morsku
obalu da u prirodnoj sredini Saltatora izvedu svoj ogled. Za ovaj ogled oni
su iskoristili jedno kopno, dva mora i mnogo račića.
Da biste sve bolje razumeli, pogledajte geografsku kartu Italije. Kao što
znate, italijansko kopno, oblika čizme, sa istoka zapljuskuju vode Jadran-
skog, a sa zapada vode Ligurnijskog mora.
Kada su naučnici iz mora kod mesta Riminija, koje se nalazi na istočnoj
obali i kupa se u Jadranskom moru, izvadili račiće – oni su se nepogrešivo
vraćali u more orijentišući se po Mesecu. Naš pratilac im je svojom slabom
svetlošću pokazivao put ka istoku.
Ali kada su naučnici te iste jadranske račiće, u noći obasjanoj mesečinom,
preneli na zapadnu obalu italijanskog kopna, negde kraj grada Gombo koji
se nalazi na obali Ligurnijskog mora — račići su se, kako su naučili od
pamtiveka, opet slepo držali istoka, misleći da idu ka moru. I tako su oni,
umesto ka moru, krenuli put grada!
Račić, kao i lastavica, termit ili sićušna bakterija veruju svojim posto-
janim orijentirima — Mesecu, Suncu, šumi i magnetnom polju,kao što čovek

11
veruje zvezdi Severnjači koja mu je toliko puta bila pouzdan vodič kroz svet
pun orijentira.
Čovekov vidokrug Bogati smo po zvezdama
Šekspir
Sigurno ste i vi za vreme vedrih noći osmatrali zvezdano nebo i pitali se:
dokle seže čovekov vidokrug? Šta čovek vidi, a šta ne vidi na nebu?
Pod pogodnim uslovima na nebu, čovek golim okom, pored Meseca, može
da posmatra i planete: Merkur, Veneru, Mars, Jupiter i Saturn. Teže će
uočiti Uran, koji Zemlji prilazi na 2,7 milijardi kilometara.
Izvan Sunčevog sistema čovek vidi mnoštvo zvezda. Pomenimo samo
neke koje pripadaju severnoj hemisferi neba: zvezda Alfa Kentauri udaljena
je oko 40.000 milijardi kilometara, tj. 4,3 svetlosne godine (svetlost u toku
jedne godine predje rastojanje od 9,5 triliona kilometara); Betelgeza se nalazi
na 520 svetlosnih godina; plavičasti Rigel, iz sazveždja Lava, na 90 svetlosnih
godina; a ogromni godina.
Čovek još vidi dvostruku skupinu zvezda u Perseju, na više od 7.000 svet-
losnih godina, a i pozadinsko svetlucanje naše galaksije, poznate u narodu
pod imenom
Prenesemo li pogled na obližnju galaksiju Andromedu, koja u svojim
nedrima drži više od 100 milijardi zvezda i nalazi se na udaljenosti od 2
miliona svetlosnih godina, dostići ćemo granicu okom vidljivih objekata u
Svemiru — čovekov
Medjutim, prema današnjem saznanju nauke, pretpostavlja se da prečnik
Svemira, koji možemo zamisliti u vidu dečjeg balona, premaša 20 milijardi
svetlosnih godina (190.000.000.000.000.000.000.000 km)! Tako možemo da
zaključimo da je našem oku dostupan samo jedan stomilioniti deo Svemira!
Saznavši to, postaje nam jasno od kolikog su značaja bila otkrića Galileja,
Njutna, Heršela i drugih fizičara i astronoma, koji su svojim teleskopima
hiljadostruko povećali čovekov vidokrug i tako otvorili jedan novi svet, inače
nedostupan čovekovom oku. Ne samo da je time granica vidljivih objekata
na nebu pomerena, već su i inače nejasne tačke na nebu dobile odredjenije
oblike.
Od Galileja naovamo astronomija svakim danom osvaja nove prostore
neba. Optičkoj astronomiji pridružile su se nove astronomije: radio as-
tronomija, astronomije na osnovu infracrvenog, ultraljubičastog, iks, gama,
kosmičkog zračenja, kao i neutrino čestica. Uz njih, u razvoju se nalazi
gravitaciona astronomija, koja će biti idealna za posmatranje kataklizmičkih
kosmičkih pojava u kojima učestvuju objekti velikih masa.
Čovekove astronomske opservatorije sve češće napuštaju Zemlju i sele se

12
u Kosmos. Razni sateliti nose teleskope i detektore zračenja koji pokrivaju
široki spektar energija u kome nam Svemir šalje svoje
Proširivši svoj vidokrug skoro do samih (detektovan je kvazar na 13,5
milijardi svetlosnih godina!), čovek je iz tamnog, beskrajnog neba izronio
brojne astronomske zvezde džinove, pulsare, kvazare, crne rupe, galaksije i
njihove rojeve i super-rojeve. . . A to je toliko mnogo otkrića da bi, možda,
mogao da pomisli da će doći vreme kada astronomi neće imati šta da rade,
već će, poput običnih ljudi, samo posmatrati nebo i diviti mu se.
Onaj koji bi tako pomislio, morao bi da se seti reči čuvenog ruskog
naučnika Konstantina Ciolkovskog, oca kosmonautike, koji je jednom rekao:
i buduće — neće predstavljati ni delić našeg neznanja”.
Da je Ciolkovski u pravu — najbolji nam je dokaz do sada pružilo nebo
sa svojim neiscrpnim tajnama.
Evolucija pod okom istraživača
Jedan od najvećih naučnika svih vremena, Čarls Darvin, otkrio je da
živi oblici materije podležu evoluciji. Utvrdio je da se materija na taj način
usavršava i stiče nova svojstva koja zavise od prirodne sredine u kojoj se
ona razvija.
Za evoluciju živog sveta postoji mnogo dokaza iz prošlosti. Ipak, to
su uglavnom dokazi izvedeni na osnovu posmatranja fosila, vrsta koje su
nekada postojale u jednom, a sada postoje u drugom obliku. Zato je bilo
veoma važno naći i eksperimentalni dokaz evolucije koja bi se odigravala
pred našim očima.
Pedesetih godina 20. veka Džošua Lederberger, genetičar Univerziteta
Viskonsin (SAD), izveo je sjajan biološki eksperiment: proučavao je evolu-
ciju žive materije na bakterijama koje samo tokom dve godine svoga života
(razvoja) daju oko 7000 generacija! Budući da život u svojim osnovnim
manifestacijama ne pravi razliku izmedju bakterije, cveta i čoveka, Džošua
je mogao da posmatra borbu žive materije za opstanak na nivou bakterija i
da iz toga izvede dalekosežne zaključke u vezi sa evolucijom.
On je na jednu vrstu bakterija dejstvovao njihovim ljutim neprijateljem
— penicilinom, lekom koji i čovek koristi u borbi protiv bakterija. Džošua je
pri tom našao da se približno na svakih 100 miliona bakterija koje penicilin
ubija javlja jedna bakterija koja je otporna na penicilin i koja preživljava
njegovo prisustvo. Zahvaljujući njoj i njenom potomstvu, posmatrani bak-
terijski soj daje izdanak koji je u stanju da preživi delovanje penicilina i da
u njegovom prisustvu stvara generacije na koje on nema efekta.
Ovakvo produženje vrste putem evolucije moguće je zahvaljujući po-
javi mutacije koja se dešava u bakterijama, a takodje i u drugim višim

13
vrstama. Mutacije su neznatne promene strukture žive materije, tačnije
— promene njenog osnovnog dezoksiribonukleinske kiseline) koje mogu da
imaju dalekosežne posledice.
Zahvaljujući uistinu maloj promeni molekula DNK, koja, na primer, nije
veća od promene samo jednog slova na više od dvadeset stranica teksta ove
knjige, bakterija je bila u stanju da preživi i da dâ potomstvo otporno na
penicilina.
Tako je istraživač Lederberger svojim očima posmatrao evoluciju žive
materije, pojavu koju je prvi otkrio Čarls Darvin u prošlom veku. To je bila
nova potvrda naučnog pogleda na postanak i razvoj života, a istovremeno i
poraz shvatanja prema kojima je život nastao dejstvom neke sile”, pod čijom
se kontrolom, navodno, i sada nalazi.
Muzika nebeskih sfera Naučnik ne proučava Prirodu zato što je to ko-
risno. On je izučava zato što uživa u tome, a uživa zato što je ona lepa.
Poenkare
Jedno od velikih, pa možda i najvećih čuda na koje čovek nailazi kada
proučava Prirodu jeste igra malih celih brojeva, koja je presudna u mnogim
slučajevima — kod porodica elementarnih čestica, zračenja atoma, strukture
šišarke i suncokreta, pa čak i kretanja nebeskih tela.
Zbog čega je Priroda sjajan matematičar i zašto se najviše služi malim
celim brojevima, kao što su: 1, 2, 3, 4,. . . ?
Dobro, rekli bismo, ona ceni jedinku, stalno svoje podanike i s njima
izvodi neobične igre dodavanja i oduzimanja, množenja i deljenja. Ovo
bismo objašnjenje nekako i mogli da prihvatimo, na primer, kada je reč o
kvarkovima, atomima natrijuma ili molekulima DNK. Ali kako da shvatimo
tu igru kada su u pitanju gromadna tela, kao što su ona u Sunčevom sistemu?
Još su stari Grci bili zadivljeni harmoničnim pojavama kretanja nebeskih
tela. Pitagorejci su u njima otkrivali odnose medju tonovima u muzici. Ali,
ovog puta nećemo se baviti planetama, već nekim manjim nebeskim telima,
kako bismo istakli dokle ide to savršenstvo i harmonija u
Posmatrajmo dva Saturnova satelita — Titan i Hiperion. Oni kruže oko
Saturna sa periodama kruženja koje se odnose kao 3:4. Na drugoj strani,
tri unutrašnja Jupiterova satelita imaju periode koje se odnose kao 1:2:4.
Kada napomenemo da se ovaj odnos održava tako dobro da se ne opažaju
promene ni na devetoj značajnoj cifri (!), našem čudjenju, zaista, ne može
biti kraja.
Takodje znamo da Zemljin pratilac — Mesec okreće samo jedno lice
prema Zemlji svom od njega. I to je rezultat izvanredno finog usaglašavanja
Mesečevih kretanja — kruženja oko matične planete i rotacije oko sop-

14
stvene ose. Otud moramo da zaključimo da ove pravilnosti, što podsećaju
na muziku, nikako ne mogu biti slučajne, već da se u njima kriju duboke
zakonitosti.
Harmonično ponašanje tri Jupiteru najbliža satelita poznavao je još Pjer
Simon Laplas, slavni francuski matematičar iz 18. veka. Njega je izučavanju
ovog problema privukla činjenica da se pomenuta tri satelita povremeno
nalaze na jednoj pravoj liniji koja prolazi kroz njihova središta i središte plan-
ete Jupiter. Ali tek početkom našeg stoleća, kretanje Jupiterovih satelita
moglo je da bude praćeno s velikom tačnošću. Tako je otkriveno da Jupiteru
najbliži satelit Jo završava jedno kruženje oko Jupitera za dva puta kraće
vreme od po rastojanju narednog satelita — Evrope, a Evropa, opet, za dva
puta kraće vreme od trećeg satelita — Ganimeda.
Dva američka naučnika pokušala su da objasne ovu igru brojeva”. Čarls
Joder je pretpostavio da je Jo u prošlosti ležao unutar Evropine orbite i
da je gravitaciono delovanje izmedju Jupitera i satelita, kombinovano sa
dejstvom gasova koji ističu sa Jupitera i odredilo sadašnje položaje Joa,
Evrope i Ganimeda. Prema Vizelu, tri satelita su tokom svog dugog kretanja
rezonancu — harmonični medjusobni odnos, a zatim su sve finije i finije
usaglašavali svoja kretanja oko matične planete sa zahtevima rezonance.
Medjutim, svaka igra, pa i igra celih brojeva u Prirodi, ima konkretne
posledice. Naučnici su izračunali da zbog velike izduženosti svoje putanje, Jo
mora da se zagreva tri puta više od Meseca i da bi trebalo da ima tečno jezgro
i čvrst omotač. Oni su svoja smela predvidjanja o strukturi ovog Jupiterovog
satelita krunisali tvrdnjom da se na Jou može očekivati postojanje aktivnih
vulkana.
I samo tri dana pošto je u čuvenom časopisu za nauku tvrdnjom, 5.
marta 1979. godine vasionska letelica 1” počela je na Zemlju da šalje slike
Joa, na kojima su se ukazivali obrisi osam aktivnih vulkana!
A da izmedju vulkana i malih celih brojeva i njihove igre u Sunčevom
sistemu postoje neke neobične veze — u to vas više ne moramo ubedjivati.

Foto-aparat za atomske čestice

Ulazimo u najneobičniju potpuni mrak. Palimo škiljavo svetlo i u po-
lutami prvo zapažamo potpuno crne zidove. Čak su i pod i plafon obojeni
crnom bojom! I, uopšte malo je stvari uokolo koje nisu crne ili tamne, kao
da neko u ovom podrumu fizičke laboratorije gaji pečurke, a ne da se bavi
istraživanjem atoma.
Našu pažnju privlači jedna kitnjasta povelja okačena o zid, nalik majs-
torskom pismu kraljevskog fotografa. Prilazimo i čitamo:

15
 Nobelova nagrada za fiziku – Grand Prix za atomsku fotografiju pronalazaču
maglene komore
Č. T. R. Vilsonu
Tek kada smo ovo pročitali, shvatili smo gde se nalazimo — u radnoj
sobi jednog od najvećih eksperimentalnih fizičara novijeg doba, čoveka koji
je konstruisao foto-aparat za atomske čestice”, tzv. Vilsonovu maglenu ko-
moru.
Toga časa u sobu je stupio fotografov pomoćnik”, mladi asistent Kevendišove
laboratorije. On nas pozdravlja i vodi ka instrumentu što zauzima centralno
mesto u sobi.
Vidite” govori nam on, ovo je čuvena Vilsonova komora koju je slavni
fizičar napravio sam, svojom rukom! Ona i danas radi, pa mogu da vam
napravim neki atomski snimak, a i da vam na licu mesta objasnim princip
na kome funkcioniše ovaj čudesan aparat. Sad ću ugasiti svetlo, a vi nemojte
da se uplašite”.
Rekavši to, on utrnu slabašno svetlo, te nasta mrkli mrak. Privuče nam
se kao mačka i pomeri nas ka delu instrumenta gde smo ranije opazili nekakav
stakleni cilindar prekriven debelom staklenom pločom.
Sada dobro otvorite oči i gledajte nadole!”
U tom trenu nešto snažno prasnu i blesnu jaka svetlost. . . Iako smo se
prilično trgli, sasvim smo dobro videli neke tanke, svetle končiće” u Vil-
sonovoj komori kako se zrakasto pružaju iz jedne tačke na sve strane.
To što ste sada videli su tragovi alfa-čestica radioaktivnog izvora polonijuma–
210 koji se nalazi u komori. Dobro, upitali biste: kako je moguće snim-
iti tragove atomskih čestica, kada su one tako sičušne da ih je apsolutno
nemoguće videti okom? E, tu se upravo i pokazala darovitost mog učitelja,
profesora Vilsona. On je izučavao nastajanje magle i uočio je da se prezasićena
vodena para kondenzuje na jonima, naelektrisanim delićima atoma ili molekula.
I tada mu je sinula fantastična ideja — da veštačkim putem, naglim povećanjem
zapremine suda, dovede paru u komori do prezasićenja i tako je prisili da se,
sada se već i vi dosećate, kondenzuje na jonima koji se stvaraju duž traga
naelektrisane čestice. Na jonima se stvaraju sićušne vodene kapljice. Osvetl-
javanjem ovih kapljica jarkom svetlošću bleskalice dobija se vidljiv končić u
Vilsonovoj komori, u stvari ”niska sićušnih bisera koja nam otkriva put
čestica i druga zbivanja i tajne iz atomskog sveta”.
Potpuno opčinjeni onim što smo videli, izlazimo na svetlo dana iz čuvene
Kevendišove laboratorije, žaleći što nismo mogli da sretnemo najčuvenijeg
medju svim fotografima — atomskog fotografa”, nobelovca Č.T.R.Vilsona,
koji je davno umro, ali čije će delo još dugo biti izvor nadahnuća mnogim

16
mladim istraživačima.
Cena Keopsove piramide

Često u govoru koristimo uzrečicu trista čuda”, iako je broj čuda danas,
što nam i ova knjiga dobro ilustruje, daleko odmakao od trista. Medjutim,
u davna, stara vremena, čuda su po redu bila tačno izbrojana i mi znamo
da je postojalo sedam svetskih čuda”. Do današnjih dana održalo se samo
prvo čudo — egipatske piramide.
Od 38 piramida najčuvenija je, bez sumnje, Keopsova, koju je prema
pisanju antičkog istoričara Herodota gradilo 100.000 robova tokom punih 20
godina! Ovaj kameni kolos, čijoj se veličini i lepoti i danas divimo, visok je
147 metara, a za osnovu ima kvadrat sa stranicama od 233 metra.
Keopsova piramida sadrži 2.300.000 ogromnih kamenih kocki, od kojih
je svaka teška oko 2.500 kilograma. Gradjena oko 2.600. godine pre nove
ere, da bude grobnica egipatskih faraona iz četvrte dinastije, ona je ostala
kao trajno svedočanstvo jednog dalekog vremena i čudesne graditeljske moći
čovekove.
Kako smo često skloni da se poredimo sa precima, upitajmo se — kakve
su naše današnje mogućnosti kada je reč o ovakvim grandioznim poduhva-
tima, kao što je bila gradnja piramida? Ili, možda, najbolje je da za aršin”
uzmemo baš svetsko čudo” — Keopsovu piramidu!
Iako, možda, nemamo takve ideje i maštu kao drevni graditelji i njihovi
naredbodavci-faraoni, mi smo, bar u tehničkom pogledu daleko odmakli pred
starim Egipćanima. U to nas, pored raznih brojnih pokazatelja, uverava i
iskustvo — malo je piramida” našeg doba gradjeno stolećima. I na Mesec
smo se popeli”, praktično, u jednoj generaciji.
Ali ničeg nema bez solidne analize i računa. A za to su najpoznatiji
majstori — Japanci. Pored toga, oni su ne tako davno boravili više meseci
u Egiptu u vezi sa nekim gradjevinskim poslovima, pa im je palo na pamet
da izrade” i projekt Keopsove piramide.
Ekipa japanskih gradjevinara solidno je obavila svoj zadatak u Egiptu,
a istovremeno je napravila i predračun” za piramidu. Ona je zaključila da
bi se pomoću najsavremenije gradjevinske tehnike Keopsova piramida danas
mogla da podigne za oko 5 godina i da bi njena izgradnja u našem novcu
koštala oko 30 puta manje nego u Keopsovo vreme. Tada je ona, prema
grubim proračunima, stajala stari Egipat oko 20 milijardi današnjih dolara,
a to je gotovo koliko i američki program osvajanja Meseca!
Služeći se ovim kosmičkim aršinom”, možemo da se upitamo šta je vred-

17
nije — Keopsova piramida ili osvajanje Meseca. Bez lažne skromnosti,
starim Egipćanima u ovom odmeravanju morali bismo da priznamo pobedu.
Ali, u takvom zaključivanju nešto nas sprečava — patnje hiljada robova koji
su prokleli i faraone i piramidu, koja i danas svedoči o sjaju i bedi tih davno
prohujalih vremena.
Beli se kosmičko jedro
Bučna plovidba prvog parobroda Klermona” rekom
Hadson, u Americi, koja se zbila 1807. godine, nije samo označila radjanje
nove mornarice, već i početak povlačenja jedrenjaka kojima su hrabri more-
plovci dotada oplovili mnoga mora i okeane. Jedro i katarka preselili su se
u muzeje i mornarske priče, da bi za sva vremena ostali vezani za imena
Marka Pola, Magelana, Kristofora Kolumba i drugih morskih vukova, koji
su svojim drvenim brodovima, gonjeni vetrom i željom za pustolovinama i
saznanjem, stizali do najskrivenijih kutaka Zemlje.
Ali da jedru i katarci još nije došao kraj i da se njima otvara jedno novo
more — beskrajni kosmički okean, daleko veći od svih naših voda — svedoči
nam priča o belom usamljenom jedru”.
Tu priču prvi je ispričao jedan od pionira kosmonautike, sovjetski naučnik
Kander. On je pre više od pola stoleće predložio i teorijski dokazao mogućnost
putovanja kroz Sunčev sistem pomoću naročitih brodova — kosmičkih je-
drenjaka”. Ti novi jedrenjaci, umesto vetra, za pogon bi koristili pritisak
Sunčevih zraka!
Zamislimo jedrilicu čije se jedro beli negde u Sunčevom sistemu. Na
nju bi, kao i na svaki drugi objekt u našem delu kosmosa, delovale dve sile
— gravitaciona sila Sunca i pritisak Sunčevih zraka. Prva bi sila privlačila
jedrilicu Suncu, dok bi je druga odbijala od njega. Korišćenjem sprega ovih
sila moguće je upravljati kosmičkom jedrilicom i menjati njenu brzinu i kurs
— na način veoma sličan onome koji su koristili stari moreplovci. Jedino što
na ovim putovanjima more ne bi besnelo, nebo ne bi parale munje i gromovi
i ne bi se slivale plahe kiše. Vreme na putu bi bilo sunčano i tiho, sem —
ako se Sunce ne bi razgoropadilo”.
Račun pokazuje da bi sa dovoljno velikim jedrom, oblika razapete opne,
koje bi bilo čvrsto i lako, kosmički brod od četiri tone mogao za tri godine
da prejedri put od Zemlje do Marsa i da se vrati u matičnu luku. Za njegovo
putovanje potrošilo bi se samo toliko čvrstog ili tečnog goriva koliko bi bilo
potrebno za isplovljavanje u kosmički okean — podizanje broda u kosmički
prostor. Na daljem putu gorivo” bi bilo besplatno!
A kakvo bi moralo da bude novo, kosmičko jedro?
Materijal jedra morao bi da zadovolji više neobičnih uslova: da bude

18
veoma lak (kvadratni metar jedra ne bi smeo da bude teži od 3 grama),
da podnosi kosmičko zračenje — temperaturu do 300◦ C, kao i do –270◦ C
(temperatura bliska apsolutnoj nuli), ne bi smeo da isparava u vakuumu itd.
Takvi materijali ne postoje samo u mašti naučnika: oni se već izrad-
juju u Laboratoriji za mlazni pogon, u Pasadeni (SAD). Prave se na bazi
polimera: poliestara, poliamida i drugih organskih jedinjenja. Veoma tanke
folije (njihova debljina ne premaša prečnik čovekove vlasi) sa jedne strane
prevlače se slojem aluminijuma, čiji je zadatak da reflektuje Sunčeve zrake,
a sa druge slojem silicijum-dioksida koji rasejava toplotno zračenje i tako
štiti jedro od pregrevanja.
Prva kosmička jedra već su gotova! Zato nećemo dugo čekati da kosmičke
jedrilice zaplove okeanom tišine”. Bez ikakvog zvuka i podrhtavanja planki
naših ovozemaljkih plovila, ove kosmičke jedrilice će nositi potomke Dedala
i Ikara u nove pustolovine i iskušenja.
Nobelova nagrada pod novogodišnjom jelkom Ne postoji išta praktičnije
od teorije.
Bolcman
U prohladno veče, 31. decembra 1932. godine, samo je poneko svetlo
gorelo u Fizičkoj laboratoriji Kalifornijskog instituta za tehnologiju. Stu-
denti su već odavno otišli na praznični raspust. Tek po neko bi promakao
ulicom studentskog grada, dok su se snežne pahuljice meko spuštale na tlo
presijavajući se pod svetlom retkih lampi. I dok je njegov slavni učitelj, pro-
fesor Robert Miliken, sedeo u krugu svoje porodice i pripremao se za doček
Nove 1933. godine, mladi fizičar Karl Dejvid Anderson satima nije odvajao
oči od stotina fotografija atomskih zbivanja”.
Pažljivo analizirajući fotografiju po fotografiju, osluškivao je rad Vil-
sonove maglene komore. Ona je u dubini sobe ravnomerno snimala svakih
nekoliko minuta po jednu novu atomsku sekvencu” iz filma, koji bismo,
s razlogom, mogli da nazovemo: Novogodišnja potera za tajanstvenom česticom”.
Noć se približavala i postojalo je sve tiše i tiše. Samo je motor komore
neprekidno radio: povremeno bi se čula eksplozija, sinulo bi jarko svetlo
blještalica i premotao se film na automatskom foto-aparatu. Ali dvade-
setsedmogodišnji Anderson ne obraća pažnju na sve to. Naviknut na ove
zvuke, sav je usredsredjen na najnovije fotografije koje pregleda jednu po
jednu. . .
Za sada ničeg neobičnog u tom kosmičkom zračenju”, promrmlja sebi u
bradu Anderson. Mnoštvo tragova elektrona i protona na fotografijama, a i
poneki neuspeo, prazan snimak. Kad, odjednom, sasvim neobična atomska
slika”! Jedan tanak trag čestice, savijen ustranu poput turske sablje i tanak

19
kao da je trag elektrona. Ali”, zamisli se Anderson, on skreće u suprotnom
pravcu! Da nisam pogrešio?”. Ustaje, ostavlja ostale snimke, isključuje
Vilsonovu komoru, instrument od koga se ne odvaja već mesecima, i svu
pažnju posvećuje snimku koji je pred njim.
Seća se. . . 1911. godine, Austrijanac Viktor Hes otkrio je kosmičke zrake.
Negde iz medjuzvezdanih daljina do Zemlje stiže prodorno zračenje koje
fizičari izučavaju više od 20 godina. . . I moj učitelj, Miliken, učestvovao
je u odgonetanju ove tajne prešavši i mora i kopna. . . U dubini zemlje,
pod vodom, na površini zaledjenih jezera, u visinama dosegnutim balonima
mnogi su tražili odgovore na pitanja o zagonetnom zračenju. . . I, evo, tu
preda mnom leži slika koja mi bez sumnje govori da trag koji vidim potiče
od jedne nove čestice, čestice koja je u svemu jednaka elektronu, ali koja
nosi pozitivno naelektrisanje! Dirak je zaista u pravu! On je predvideo
postojanje antimaterije, i evo — ja sam je otkrio!”
Anderson na dragocenu fotografiju zapisuje datum: 31. decembar 1932.go-
dine. Stavlja je u svoj dnevnik, gasi svetlo i žurno izlazi u hodnik labora-
torije. . . Ne primećujući noćnog čuvara, on zamišljeno i uzbudjeno ponavlja:
Pozitivan elektron, pozitron. . . nova čestica. . . ”
Čudan neki čovek”, primećuje za sebe noćni čuvar, šta li on ovde traži u
novogodišnju ponoć?!”
A i da mu je neko kazao da je ovaj čudak” otkrio još čudniju česticu” —
pozitron, prvu česticu antimaterije, on ne bi verovao da je to od bilo kakve
važnosti za svet koji je tada mislio samo na doček Nove godine.
Izlazeći iz zgrade Instituta u snežnu noć, Andersonu se činilo da sa neba
ne padaju pahuljice, već sve same nove čestice, kojima će se vratiti čim
prodje to ludo novogodišnje slavlje.
Veliko otkriće Andersona – novogodišnji dar za znanje i upornost —
krunisano je tri godine kasnije. Nobelova nagrada za fiziku 1936. godine
dodeljena je ovom mladom istraživaču i već slavnom Viktoru Hesu, čoveku
koji je 1911. godine otkrio kosmičke zrake.
Parobrod bez goriva
Ako jednoga dana, putujući svetom na nekom od toplih mora ugledate
čudan parobrod koji se polako kreće tamo amo, kao da se vrti u krug i
nešto traži, poput sablasti iz poznatog Travenovog romana Mrtvački brod”
— setite se naslova ove priče i on će vam pomoći da odgonetnete o čemu je
reč.
Poslužimo se vremeplovom i vratimo se za nešto više od dva veka u
prošlost, u 1769. godinu, kada je engleski inženjer Džems Vat konstruisao
parnu mašinu. Veliki pronalazač tada nije mogao ni da sanja koliko će njegov

20
izum promeniti svet.
Ali, sada nećemo govoriti o dobrobiti koju je Vatova parna mašina donela
čovečanstvu, već ćemo usredsrediti pažnju na jedan pronalazak u kome je
ta mašina primenjena. Trideset osam godina posle otkrića parne mašine
Robert Fulton, koristeći Vatov izum, sagradio je prvi upotrebljiv parobrod
Klermont”, koji je 1807. godine zaplovio rekom Hadson kod Njujorka. Za-
tim je mnogo godina prošlo u znaku parobroda i dima koji su oni ispuštali
krstareći morima i okeanima — sve do otkrića eksplozionih motora, a u naše
vreme i atomskih reaktora koji se koriste i za pogon brodova i podmornica.
Medjutim, evo čuda: kao da je točak vremena počeo da se vrti unazad
— ponovo su pominje brod na paru!
Za razliku od starih parobroda, koji se odavno završili svoja poslednja
putovanja, novi brodovi na paru neće sagorevati ugalj, naftu ili neko drugo,
recimo atomsko gorivo — oni će za pogon koristiti morsku vodu! Možda vam
nestvarno zvuči da voda može da posluži kao izvor energije. Ali, tu nema
dileme: topla južna mora predstavljaju, praktično, neograničene rezervoare
toplotne energije koju brodovi mogu da upotrebe za dobijanje pare, a to
znači i za svoj pogon.Voda na površini južnih mora toplija je za oko 22◦ C
od vode na dubini od nekih 800 metara. Tako, ako toplom morskom vodom
uzetom sa površine mora zagrevamo tečni amonijak, a hladnom vodom, koju
crpemo iz dubine mora, hladimo pare amonijaka — možemo da stvorimo
toplotnu mašinu koja će toplotu pretvarati u mehaniučki rad, odnosno —
koja će toplotu mora upregnuti” za pogon parobroda.
Ovakva toplotna mašina nosi ime njenog pronalazača Rankina. Njena
efikasnost iskorišćenja toplotne energije je mala (iznosi oko 7 procenata), ali
i to je dovoljno s obzirom na to da je toplotna energija mora besplatna.
Američki naučnici su pre više od 10 godina predložili izgradnju eksperi-
mentalnih brodova od 68.000 tona korisnog tereta, koji bi po tadašnjoj ceni
koštali oko 125 miliona dolara. Oni bi se, ploveći Južnim Atlantikom sa
specijalnim zadatkom, isplatili u roku od samo tri godine. Kretali bi se
pomoću toplote koju bi crpeli iz mora, a višak energije bi koristili za dobi-
janje vodonika iz morske vode (putem elektrolize) i azota iz vazduha. Sjed-
injavanjem ovih elemenata na brodu bi se dobijao amonijak, važna hemijska
sirovina.
Jedan ovakav parobrod - morska lutalica, koji ne bi prevozio putnike,
imao bi 500.000–600.000 tona i bio dug preko 350 metara, mogao bi godišnje
da isfabrikuje oko 600.000 tona amonijaka. A znamo da amonijak pred-
stavlja najvažniju sirovinu za dobijanje veštačkog djubriva, bez kojeg se
savremena poljoprivreda ne može zamisliti.

21
 Zvezdana prašina
Čovekova fasciniranost Svemirom i njegovim raskošno lepim objektima
nalazi izraza i u umetnosti — u poeziji, slikarstvu i muzici. Setimo se samo
poznate melodije Zvezdana prašina”.
Ali, da li ste se ikada upitali kako, u stvari, izgleda ta zvezdana prašina,
šta je ona, koliko je ima i gde i kako ona pada?
Mada moramo praviti razliku izmedju zvezdane i medjuplanetarne prašine,
poći ćemo putem pesnika koji, kada je pisao svoje stihove, nije razlikovao
ova dva pojma, već je mislio da po našim glavama pada zvezdana, a ne
medjuplanetarna prašina. . . Budući da nam je ova druga mnogo bliža i da
je bolje poznajemo, odgovorimo na pitanje — šta je ona, koliko je ima u
Sunčevom sistemu i u kojoj količini pada na Zemlju.
Da bismo stekli predstavu o ovoj neobičnoj prašini — česticama materije,
obično ne težim od hiljaditog, pa čak i od milionitog dela grama, pogledajmo
pažljivo kako stoje stvari sa masom tela u našem planetarnom sistemu.
Ako bismo zamislili džinovsku vagu na kojoj se nalazi Sunčev sistem,
onda bi njen jezičak pokazivao masu u kilogramima predstavljenu brojem
od trideset i jedne cifre (2.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000 kg)! U
toj čudesno velikoj masi ni prašina nije za bacanje! Iako medjuplanetarna
prašina čini samo jedan stohiljaditi deo jednog milijarditog dela ukupne
mase Sunčevog sistema, jezičak vage bi se, mereći je, zaustavio na masi od
oko 2 × 1016 kg, što predstavlja više od deset hiljada milijardi tona! Pa do-
bro, ako je tako, možemo da zakjučimo da se nebeska tela Sunčevog sistema
kupaju” u prašini.
To je zaista tačno, mada količina ove prašine nije svuda ista. Ona opada
idući ka periferiji Sunčevog sistema. Na našu planetu i Mesec medjuplan-
etarna prašina pada već milijardama godina i, za naše pojmove, donosi
ogromnu količinu materije. Porcija prašine” koju Zemlja dobija iznosi više
hiljada tona godišnje! Preračunato na kvadratni metar Zemljine površine,
to daje oko 150 milionitih delova grama na godinu dana.
Kada bismo bili u stanju da eliminišemo svu našu ovozemaljsku prašinu,
tada bismo tokom jedne godine na stonom čaršavu, raširenom u polju,
sakupili oko pola miligrama medjuplanetarne prašine. Zamislimo da smo u
tome i uspeli, i da smo potom pristupili fizičkoj i hemijskoj analizi neobičnog
uzorka.
Analizirajući sastav medjuplanetarne prašine došli bismo do zaključka da
dve trećine čestica u njoj nisu lakše od milionitog dela grama, a ni teže od
hiljaditog dela grama. One su vrlo krhke i izgledaju tako kao da su nastale
višestrukim raspadom većih delića materije, usled sudara u kosmičkom pros-

22
toru. Hemijska analiza bi pokazala da je njihov sastav sličan sastavu gro-
madnih tela Sunčevog sistema — sastavu kometa, tih neumornih nebeskih
putnika koji se vremenom krune i raspadaju.
I tako iz dana u dan, iz godine u godinu, već više od četiri milijarde
godina pada s neba prašina na našu planetu. Pa, ipak, ona nije promenila
masu Zemlje za više od nekoliko milijarditih delova njene prvobitne mase.
Zato, možemo da kažemo, što se naše sudbine tiče, da ne moramo mnogo
voditi računa o medjuplanetarnoj prašini. Neka o njoj brinu naučnici, jer
su oni u stanju i da iz naoko nevažnih stvari izvuku dalekosežne zaključke.
Biserni nautilus — mesečev hroničar Lepota u stvarima postoji u umovima
onih koji razmišljaju o njima.
Hjum
Na naučnu pozornicu 1978. godine stupili su: Mesec — nebesko telo što
preko 4 milijarde godina kruži oko naše planete, i biserni nautilus — mekušac
sa ljušturom čija vrsta više stotina miliona godina naseljava Zemlju.
Priča o nautilusu i Mesecu počinje u vodama južnog Pacifika, u kojima
Nautilus pompilus pliva i roni svojim poslom, samo na izgled ne mareći za
Mesec. Na drugoj strani, sasvim sigurno, Mesec se kreće svojim putem ne
hajući za malog mekušca.
Sada na scenu, koja se iz priče seli u naučnu bajku, stupaju dva naučnika
— dr Piter Kan i dr Stifen Pompea. Oni proučavaju ljušture nautilusa,
mekušca koji tokom dana zaranja u dubinu mora, a noću, kada je hladnije,
izranja na površinu. Noću za disanje koristi vazduh, dok danju, u dubini,
za disanje razgradjuje” svoju kućicu! On tada hemijskim putem dejstvuje
na sloj kalcijum-karbonata od koga je načinjena njegova ljuštura i diše oslo-
bodjeni ugljen-dioksid.
Tako se svakoga dana po školjci nautilusa stvara po jedna crta. Pažljivo
brojeći ove crte koje se nalaze izmedju dve susedne pregrade” što nastaju
svakog punog Meseca, Kan i Pompea su ustanovili da sadašnje školjke bis-
ernog nautilusa imaju oko 30 crta, a to se slaže sa trajanjem našeg lunarnog
meseca od 30 dana.
Otkrivši to, dovitljivi naučnici odmah su shvatili da je nautilusov časovnik
kalendar” navijen” prema Mesecu, pa su žurno napustili more i pošli u
muzeje u potragu za školjkama nautilusa iz davnih vremena, starih više
miliona godina.
Brojeći linije rasta” na nautilusovim školjkama iz prohujalih milenijuma,
oni su odredili koliko je dana trajao jedan mesec, recimo 30, 150, 200. . . —
sve do 400 miliona godina u prošlost! Na osnovu ovih podataka naučnici su
izračunali brzinu udaljavanja Meseca od Zemlje tokom geoloških vremenskih

23
perioda.
Nautilusov zapis” je pokazao da se Mesec u prošlosti udaljavao brzi-
nom od 94,5 cm za godinu dana. To je oko 17 puta veća brzina bežanja
Meseca” od one koja je proračunata na osnovu prilično nesigurne analize
pojava pomračenja Sunca, za koje postoje pisani podaci samo za oko 3000
godina unazad.
Nautilus pompilus postao je Mesečev hroničar” znatno pre pojave čoveka
na Zemlji. On je s generacije na generaciju u vidu crtica-linija rasta zapisi-
vao” kretanje Meseca, beležio” broj dana u mesecu, i time potvrdio čudesnu
spregu koja u Prirodi postoji izmedju na izgled potpuno različitih i medju-
sobno nezavisnih stvari.
Ako bismo oslušnuli šum mora i glasove iz školjke Nautilusa pompiliusa,
čuli bismo poruku:
Ne zanemarite nijednu crtu koju je Priroda povukla, jer se
možda u njoj krije neka njena velika tajna.
Novi podanik kraljice nauka
Jedan od najneobičnijih svetova sa kojima smo suočeni — jeste svet
brojeva. U njemu kao da se kriju sve tajne Prirode!
Još je čuveni grčki filozof i matematičar Pitagora, koji je živeo u šestom
veku pre nove ere, učio da brojevi odslikavaju harmoniju sveta”. Veliki
naučnici Arhimed, Njutn i Ajnštajn, koji su ovu harmoniju u Prirodi i otkri-
vali i divili joj se, smatrali su da je matematika kraljica svih nauka. U ovom
skladnom kraljevstvu, punom reda i zakonitosti, na prestolu sedi kraljica, a
na glavi joj kruna – teorija brojeva. Ona sija nedostižnom lepotom. Nije
ni čudo, jer je najstariji i najprivlačniji proizvod matematičke misli čoveka.
U teoriji brojeva naročito mesto zauzimaju celi brojevi. Svrstani u red:
1, 2, 3, 4,. . . , oni čine osu celih brojeva. Medju celim brojevima, kojih ima
nebrojeno mnogo, po svojim neobičnim osobinama ističu se tzv. prosti ili
prim-brojevi. To su: 1, 2, 3, 5, 7, 11, 13 itd. Već vidimo po čemu se oni
razlikuju od drugih, njima bliskih brojeva, kao što su: 4, 6, 8, 9, 10 i drugi.
Oni se ne mogu bez ostatka deliti nijednim drugim celim brojem, kao
što je to moguće u slučaju brojeva 4, 6 ili 8 i drugih, osim sami sobom ili
jedinicom. Tako je broj 8 deljiv sa 2 ili 4, a broj 3 samo jedinicom ili sam
sobom.
Prim-brojeve, koji zadivljuju svojom jednostavnošću, izučavao je još Eu-
klid. Od tih davnih dana do danas, mnogi su se umovi ogledali u pronalaženju
načina za dobijanje novih, sve većih prostih brojeva. Ali, u tome niko nije
uspeo! Zato sada medju matematičarima (koji nisu našli dokaz za neposto-
janje recepta za otkrivanje novih prim-brojeva) vlada uverenje da ne postoji

24
matematički obrazac za nizanje prostih brojeva.
Svakome ko želi da se okuša i iznalaženju novog prostog broja, ostalo je
da prebira” po osi celih brojeva i da traga za svojim” brojem sa manje ili
više sreće bez ikakvog matematičkog putokaza. Recept” za proveru svakog
broja-kandidata za prost broj je, zaista, jednostavan.
Uzmete broj, osmotrite” ga sa svih strana, i ako ne možete da ga podelite
nijednim manjim celim brojem bez ostatka — možete biti sigurni da ste
otkrili prost broj. Sada je još samo potrebno da proverite da li je on nov ili
star, tj. da li je već poznat.
Medjutim, lakše je reći nego učiniti! Da biste otkrili nov prost broj,
morali biste da koristite neki od vrlo moćnih elektronskih računara, a i za
njih bi taj posao bio toliko veliki da bi vam trebali dani, meseci, pa možda
i godine — zavisno od toga kakvim računarom raspolažete.
Ali, za razliku od mašine, čovek raspolaže jednim izvanredno dragocenim
darom — intiucijom. Tako je kanadski matematičar Hjug Vilijams, zah-
valjujući svojoj matematičkoj intuiciji, pronašao novi prim-broj koji je dobio
ime R–317. Da bismo ovaj broj ispisali, bilo bi nam potrebno više redova u
ovoj knjizi. On ima, kako mu ime kaže, ravno 317 cifara! I, da čudo bude
još veće, a rekli bismo i čudo nad čudima — sve cifre ovog prostog broja su
jedinice!
Broj R–317, sa svojih 317 jedinica, kočoperi se na listi prim-brojeva kao
nekakav elitni prim-broj, pozivajući nas da mu se divimo i da se pitamo ima
li mu ravna medju brojevima, sve od 1,2, 3,. . . pa do beskonačnosti.
Teško je poverovati da se u kruni” kraljice nauka nalazi samo jedan
dragulj, prim-broj R–317. Zato pričekajmo neki novi blesak matematičke
intuicije koja će iz beskrajnog moštva celih brojeva izvući novi prim-broj,
još čudniji od broja sa 317 jedinica.
Atomski reaktor — Fermijeva ladja”
Krajem 1942. godine besneo je drugi svetski rat. Vodjen je na kopnu,
moru i vazduhu, a takodje i u naučnim laboratorijama zaraćenih strana. U
Čikagu, u Sjedinjenim Američkim Državama, pod tribinama univerzitetskog
stadiona za ragbi, u jednoj prostoriji za igru loptom skvoš ne većoj od 200
kvadratnih metara, odvijao se supertajni naučni eksperiment od čijeg je
rezultata mogao da zavisi ishod rata. . .
U sredu, 2. decembra 1942. godine, oko 2 časa posle podne, u prostoriji
su počeli da se okupljaju naučnici: Fermi, Cin, Anderson, Kompton i drugi.
Oni su zauzeli svoja mesta kraj instrumenata na istočnom kraju prostorije.
Jedan od mladih saradnika u šali je dobacio svom drugu, takodje pomoćniku
u eksperimentu koji tek što nije otpočeo: Kontrolni pult je okružen velikim

25
zverkama, a zverčice stoje po strani!” I, zaista, tu su bila mnoga od na-
jslavnijih imena atomske fizike. Oni su se rasporedili oko atomskog reaktora
koji je čekao da prvi put bude pušten u rad.
Pošto je svoje saradnike rasporedio oko čudne gradjevine sačinjene od
blokova čistog grafita i šipaka urana (prirodnog elementa sa najvećom ma-
som), koja je ličila na ogromnu peć iz ruskih bajki, Enriko Fermi je 20 min-
uta kasnije naredio da se automatska kontrolna šipka jednim delom izvuče
iz peći”. . .
Tiho je zazujao električni motor. Sve su oči bile uperene ka Gajger-
Milerovim brojačima koji su, prvo, počeli da kucaju”: tak. . . tak,tak. . . tak,tak,tak..,
a zatim da u rafalu, poput mitraljeza, otkucavaju i da zuje” sve brže i brže. . .
Na drugoj strani pisač je pokazivao i beležio porast intenziteta neutrona u
atomskom reaktoru u kojem su se odvijale reakcije cepanja, fisije atomskih
jezgara urana–235.
Tačno u 2 časa i 50 minuta kontrolna šipka je bila izvučena iz jezgra
reaktora za novih 30 centimetara. Brojači su poskočili”. . . Pero pisača
se pomerilo naviše. . . Malo — pomalo, atomski reaktor, vodjen rukom
iskusnog naučnika, približavao se poput kakve ladje opasnoj hridi” — svojoj
kritičnoj tački, tački koju čovek nikada ranije nije dostigao.
To će biti dovoljno”, okrete se Fermi i reče Komptonu: Sada će reakcija
postati samoodržavajuća. Trag na pisaču će nastaviti da se penje i neće
se uravnotežiti”. Fermi zatim uzima svoj logaritmar i u trenu izračunava
brzinu porasta broja neutrona oslobodjenih u fisiji. . . Brojači su već zujali
kao hiljade pčela u roju. Napetost prisutnih dostigla je vrhunac.
Bez pokreta i gesta Fermi smireno nastavlja svoja izračunavanja, ba-
cajući pogled na instrumente. Iznenada, njegovo lice ozari široki osmeh, on
odloži logaritmar i reče:
Reakcija je samoodržavajuća. Kriva je eksponencijalna!”
Ove reči slavnog fizičara, Nobelovca, koje su razumeli prisutni, označile
su uspešno puštanje prvog atomskog reaktora u rad i nastupanje atomskog
doba — doba užasne primene atomskog oružja (bombi) u ratu, a kasnije i
korišćenja atomske energije u mirnodopske svrhe.
Prvi atomski reaktor radio je još samo 28 minuta.
Ubaci sigurnosnu šipku!”, reče Fermi svom pomoćniku Cinu, koji odmah
izvrši naredbu. Bilo je tačno 3 časa i 53 minuta. Brojači počinju sve sporije
da odbrojavaju, pero pisača sklizne niz papir i — sve je bilo završeno.
Pošto su veliki naučni podvig zalili bocom šampanjca, Artur Kompton
poziva telefonom Džemsa Konanta sa Harvardskog univerziteta — da bi
preko njega obavestio predsednika Ruzvelta i mali broj onih koji su, pored

26
njega i Ajnštajna, znali za ovaj ogled od ogromne naučne i vojne važnosti.
Italijanski navigator se iskrcao na Novu Zemlju”, reče Kompton kada je
čuo glas sagovornika na žici.
Kako su ga dočekali domoroci?”, upita Konant shvatajući šifrovanu poruku.
Vrlo prijateljski!”, odgovori Kompton.
Tako je Enriko Fermi, slavni italijanski fizičar, koji je od nacista prebegao
u Sjedinjene Američke Države, bezbedno doveo atomski reaktor — svoju
ladju” — u luku najvećih naučnih dostignuća.
Na ovaj sudbonosni dan čovečanstva podseća nas jedna skromna ploča
koja se nalazi na zgradi čikaškog stadiona. Na njoj piše:
2. decembra 1942. godine čovek je ovde ostvario prvu samoodržavajuću
lančanu reakciju i tako započeo kontrolisano oslobadjanje nuk-
learne energije”.
Postoje li granice rekorda?
Svako veliko sportsko takmičenje, a naročito olimpijske igre, dovode nas
u veliku nedoumicu obaranjem svetskih rekorda i postizanjem rezultata koji
su dotada smatrani nedostižnim.
Žene danas u skoku u vis preskaču visinu od 2 metra, koja je do juče
predstavljala problem i za muškarce. Deca plivaju brže od čuvenog Džoni
Vajsmilera, olimpijca i Tarzana iz predratnih filmova. Kao da je nauka,
stupajući u domen sporta, otvorila vrata nemogućeg.
Ali nije u svim sportovima isto, pa čak i u jednom sportu — uzmimo za
primer atletiku — kraljicu sportova, razne discipline pokazuju velike medju-
sobne razlike. Neke su praktično dostigle krajnje domete, dok druge napre-
duju iz dana u dan. To je naročito slučaj s tehničkim disciplinama.
Za ilustraciju ove tvrdnje uzećemo skok motkom, omiljenu atletsku dis-
ciplinu Džemsa Vernona, profesora mehanike Univerziteta Južne Karoline
u Sjedinjenim Američkim Državama. Profesor Vernon je aktivni sportista
iako ima više od 60 godina. Kao stručnjak za fiziku i ljubitelj atletike, on
je elemente skoka motkom podvrgao naučnoj analizi i obradio ih s krajnjom
savesnošću.
Prvo je razvio jednačinu kretanja skakača motkom, a zatim je uneo u
kompjuter svog univerziteta radi obrade i izračunavanja. Vernon je od kom-
pjutera zatražio odgovor na pitanje — mogu li se poboljšati rezultati u ovoj
disciplini i, ako mogu, kako se to može postići?
Nije morao dugo da čeka. Kompjuter je brzo doneo zaključke: prvo, da
je postojeći svetski rekord, od tada priznatih 5,63 metra, moguće poboljšati
za oko 30 centimetara, i drugo — da bi idealni lakoatletičar — čovek koji

27
bi imao brzinu sprintera, a spretnost gimnastičara — mogao da preskoči
motkom letvu podignutu nebu pod oblake”: na visinu od devet metara!
Jedna od najvažnijih preporuka kompjutera odnosi se na oblik motke,
koja bi trebalo da bude izvijena. Račun je pokazao da bi pri ostalim ne-
promenjenim uslovima, korišćenje izvijene motke omogućilo atletičaru da
preskoči za 55 centimetara veću visinu nego sa pravom motkom. Ovakva je
motka u početnoj fazi skoka elastičnija od prave fiberglasne motke, koja je
omogućila letove” preko 5 metara.
Što se predvidjanja tiče, Vernon je pogodio da će čovek u ovom veku
preskočiti motkom 6 metara. To se desilo samo nekoliko godina posle ob-
javljivanja njegovog članka u časopisu Kompjuteri i ljudi”. Plafon” u skoku
motkom se, prema Vernonovoj analizi, nalazi negde na 9 metara od zemlje.
Sve veći prodor nauke u sport dovešće u budućnosti do sve manjih pomer-
anja rekordnih postignuća. I tada, kada čovek iscrpe mogućnosti merenja
sve manjih razlika izmedju novih i starih rezultata, on će morati da izmišlja
nove sportove i discipline. A tome — nikada kraja neće biti!
Jer, za razliku od čovekovih fizičkih mogućnosti, njegova je mašta neograničena.
Svemirski radio-program
Često se u nauci dešava da neko otkrije nešto što uopšte nije očekivao.
Mnogi to tumače kao dar s neba”, ali to, najčešće, nije slučaj, jer su potrebni
velika oštroumnost i znanje da se taj dar” prepozna i pravilno protumači.
To najbolje potvrdjuje otkriće koje je 1933. godine učinio Karl Janski.
Kao inženjer poznate američke firme Bell Telephone Laboratories”, Karl
Janski je tragao za izvorima smetnji na prekookeanskim telefonskim vezama.
U te svrhe je konstruisao veliku žičanu antenu u obliku rama za sliku, koju
je mogao da usmerava ka bilo kom delu horizonta. Slušajući šumove koje
su radio talasi indukovali u njegovoj anteni, Janski je primetio da se oni
periodično menjaju svaka 23 časa i 56 minuta. Do punog dana nedostajalo
je tačno 4 minuta. I to je, kao što ćete videti, bilo presudno za dalje
razmišljanje Janskog.
Kako naša planeta, Zemlja, napravi jedan obrt oko svoje ose u odnosu
na zvezde baš za 23 časa i 56 minuta, a ne za puni dan (za koji napravi
jedan obrt u odnosu na Sunce), Janski je ispravno zaključio da radio talasi
koje antena prima potiču sa udaljenih zvezda. I tako je ubrzo pronašao da
najjače radio zračenje dolazi iz pravca Mlečnog Puta”, skupine zvezda naše
galaksije.
Posle Janskog, za koga bismo mogli da kažemo da je bio prvi slušalac
svemirskog radio programa”, tačnije, radio programa naše galaksije, jedan
američki radio amater, Grote Reber, koji je došao do podataka o eksperi-

28
mentima Janskog, u dvorištu svoje kuće gradi prvu paraboličnu disk-antenu.
Ona je izgledala tako da su njegovi susedi mislili da mu služi za sakupljanje
kišnice!
I te 1935. godine svemirski radio program stekao je svog drugog slušaoca.
Tek iza drugog svetskog rata radio astronomija počinje brzo da se razvija.
Današnje antene radio astronoma mere stotinama metara i pravi su džinovi
u odnosu na ram i disk antene osnivača radio astronomije — Janskog i
Rebera.
Ovim novim antenama, od kojih treba pomenuti one u Arecibu (Porto
Riko, SAD), u Bonu (SRN), Džodrel Benku (Velika Britanija), Parkesu
(Australija) i dr, učinjena su fantastična otkrića u astronomiji. Pored toga,
one su mnogo doprinele i kosmičkom programu, jer su se koristile za slanje
i prijem poruka sa kosmičkih letelica i brodova.
Pomoću radio teleskopa otkriveno je jedno novo nebo, tzv. radio nebo”,
sa svojim čudesnim objektima, emiterima radio zračenja. To su neutronske
zvezde, kvazari, radio galaksije, različiti oblici visokojonizovane materije
i. . . . sve do samog Svemira, koji je najstariji i najpostojaniji izvor radio
talasa.
Pre oko dvadeset godina došlo je do udruživanja četiri moćna teleskopa,
jednog u SSSR-u, dva u SAD-u i jednog u Australiji — u jedinstven inter-
ferometrijski sistem kojim su naučnici započeli istraživanja najudaljenijih
objekata u Svemiru. A zatim su došli još veći i ambiciozniji projekti. Pored
interkontinentalnih teleskopskih baterija”, planira se izgradnja kosmičkog
radio teleskopskog sistema — prvo sa jednim radio teleskopom koji bi bio
izbačen u orbitu oko Zemlje, a kasnije i sa teleskopom na Mesecu. I oni
bi postali deo mamutskih interferencionih radio očiju” koje bi otkrivale i
istraživale fine detalje na radio nebu.
Pa i Nobelova nagrada nije mogla da mimoidje radio astronomiju. Nju su
1979. godine, sa fizičarem Pjotrom Kapicom, podelila dva radio astronoma
— Arno Penzijas i Robert Vilson. Oni su svojom puž-antenom, na prostoru
na kome je 1933. godine Karl Janski postavio osnove radio astronomije,
otkrili pozadinsko zračenje Svemira — eho” njegovog davnog nastanka.
Za nauku pola veka nije dugo razdoblje, pa zato možemo reći da se radio
astronomija nalazi u svojoj ranoj mladosti i da od nje u godinama koje
dolaze možemo očekivati velika i uzbudljiva otkrića.
Jedno od njih može prevazići sva dosadašnja – otkriće nekog zabitog
sveta sa inteligentnim bićima koja, poput nas, pokušavaju da dokuče da li
su sami u Svemiru, pa zato u okolni prostor emituju svoje radio pozive.

29
 Brodovi starih Rimljana u Hiltonu”
Mnoga arheološka otkrića imaju neobičnu istoriju. Takav je i slučaj sa
otkrićem brodova starih Rimljana, do koga je došlo sasvim slučajno.
Kopajući zemlju radi podizanja garaže za Hotel Hilton” u Majncu (Za-
padna Nemačka), na nekih 150 metara od sadašnjeg toka Rajne radnici su
naišli na drvene ostatke neobičnog broda. Odmah su pozvani arheolozi u
čijem je prisustvu nastavljeno danonoćno prekopavanje šire oblasti. Posle
dva i po meseca rada pronadjeno je deset dobro očuvanih brodova koji su
pripadali starim Rimljanima.
Brodove je od truljenja spasao nanos Rajne, koja je davno promenila
svoj tok. Glina i pesak, koji su sedammetarskim slojem prekrili brodove
izgradjene pre oko 1500 godina, tako su ih dobro štitili od razornog de-
lovanja sredine da su čak i gvozdeni ekseri na njima ostali sačuvani. To
je stručnjacima za mornaričku arheologiju omogućilo da prilično precizno
datiraju gradnju svih deset brodova. Oni su ustanovili da je drvo koje je
korišćeno za izradu brodova bilo posečeno u razdoblju od 376. do 394. godine
našeg doba — samo nekih desetak godina pre invazije Rimske Imperije od
strane Gota.
Sa izuzetkom jednog broda, kojeg je Olaf Hokelman, saradnik Centralnog
muzeja rimskih starina, proglasio brodom oficira-predvodnika flotile, svi os-
tali brodovi bili su istovetno gradjeni: relativno uski, dugi oko 20 metara i sa
mestima za sedišta 26 veslača, po 13 sa svake strane. U brodovima nije bilo
prostora za veći teret, što nagoveštava da su se mornari kretali po teritoriji
Imperije najverovatnije radi nekih inspekcijskih poslova u udaljenim provin-
cijama, a ne zbog transporta robe. Komandni brod bio je nešto širi i imao
je vesla i jedro. U njegovom trupu nadjena je i kabina, koja je verovatno
služila za smeštaj viših oficira.
Istraživači su uočili da na svim brodovima nedostaju sedišta za veslače,
što ih je navelo da postave hipotezu o brzom napuštanju brodova od strane
posade. Da li je do toga dolazilo zbog iznenadnog prodora neprijatelja koji je
sprečavao izlazak rimske flotile na Severno more, ili je izuzetno hladna zima
nagonila Rimljane da potope svoje brodove — tajna je koja možda nikada
neće biti odgonetnuta. Medjutim, dva naučnika — Rupret i Hokelman —
smatraju da postoje znaci da je led okovao rimske brodove i da je on kriv
za njihovo kasnije potapanje. Na ovo i druga pitanja moraće da odgovore
stručnjaci posle analize brodova koji su sticajem srećnih okolnosti izbegli
pretvaranje u prah i pepeo.
Mnogo je toga još ostalo neodgonetnuto, ali je sigurno da će flota starih
Rimljana, koja je završila na tlu sadašnjeg raskošnog Hotela Hilton” u Ma-

30
jncu, doživeti svoj novi, dugi vek u muzeju starina kao jedinstveni primerak
moći i duha starog Rima, imperije koja je svoje vojnike slala putevima koji
nam ni do danas nisu u potpunosti poznati.

31
 Laser — nekrunisani kralj svetlosti
Jedno od najčudesnijih otkrića našeg stoleća je otkriće lasera.
Kao i kod drugih otkrića, naročito onih velikih, čovek je i ovde morao da
učini više koraka da bi do njega došao. Prvo je Maks Plank, početkom ovog
stoleća, postavio novu, izvanredno važnu fizičku teoriju — teoriju kvanta,
prema kojoj se svetlost emituje i apsorbuje u odredjenim malim porcijama”
energije, tzv. kvantima, a zatim je Nils Bor dao svoj model atoma. Prema
Borovom modelu, atom se sastoji iz jezgra i elektronskog omotača. Elektroni
u atomu kruže oko njegovog jezgra, kao što planete kruže oko Sunca. I da bi
jedan elektron skočio” sa svoje na neku dalju putanju, na kojoj će raspolagati
većom energijom, atom mora da apsorbuje odredjenu količinu energije, kao
što čovek mora da učini napor da bi se, recimo, sa drugog sprata neke kuće
popeo na treći sprat.
U stvari, tek sada započinje zaplet ove priče. Dobro, pogledajmo šta će
se desiti sa elektronom koji napusti svoju putanju i skoči” na neku dalju
putanju u kojoj on raspolaže viškom energije?
Da bismo došli do odgovora na ovo pitanje, setimo se iskustva stečenog
u sličnim pojavama. Svako zna da kamen, pušten iz ruke, sam pada na tlo,
da se užarena tela spontano hlade, da se zahuktala lokomotiva zaustavlja
na uzbrdici ako ponestane struje (ili nafte) i da se vraća, kreće unazad.
Jednostavno — svaki fizički sistem, pa tako i atom, teži stanju u kome će
raspolagati najmanjom količinom potencijalne energije. I zato još nikada
nikome neki kamen sa zemlje nije sam skočio u ruku!
I sad znamo odgovor — elektron koji je prešao na viši sprat” (energetski
nivo) spontano će preći na niži sprat”, tj. sam će se vratiti sa udaljenije
putanje na putanju bližu jezgru atoma. On će pri tom vratiti višak eneregije
— energiju koju je atom primio prilikom ranijeg skoka elektrona. Taj višak
energije atom će izračiti u vidu jednog svetlosnog zrna”, ili kako to naučnici
stručno kažu — u vidu jednog fotona.
Medjutim, slavni fizičar Albert Ajnštajn otišao je u svojoj analizi još
dalje od Danca Nilsa Bora, i upitao se da li pored pomenutog spontanog
prelaska elektrona u atomu, koji prati emisija svetlosti (svetlosnog zrna ili
fotona), postoji još neka pojava o kojoj do tada fizičari nisu razmišljali. I
našao je odgovor na to pitanje postoji — to je stimulisana emisija. Prvo
da vidimo kakva je to pojava, a zatim kako do nje dolazi.
Do stimulisane emisije svetlosti iz atoma dolazi kada se u njemu elektron
nalazi u višem energetskom stanju. Za taj atom mogli bismo da kažemo da je
kao zapeta puška” i da je potrebno samo da neko takne oroz”, pa da on ispali
metak”. I, zaista, ako na atom padne svetlosni zrak (foton), koji raspolaže

32
energijom koja je jednaka višku energije koju je elektron stekao kada je skočio
na udaljeniju putanju — doći će do stimulisane emisije. Dolazeći foton
potaknuće” na emisiju uzbudjeni atom (atom u kome elektron raspolaže
viškom eneregije), i on će praktično u istom trenutku emitovati foton jednake
talasne dužine, tj. opaliti” jedan svetlosni metak”.
I tako ćemo sada, umesto jednog, imati dva identična fotona. Ako
zatim oni na svom putu naidju na druge uzbudjene atome, i njihova se
energija složi sa energijom uzbudjenja atoma, navešće ih na stimulisanu
emisiju svetlosti. . . Tako će se, od atoma do atoma, intenzitet ove svetlosti,
koju nazivamo laserskom svetlošću, sve više pojačavati.
Pri tom, to moramo da naglasimo, svi zraci ove svetlosti imaće istu
talasnu dužinu i slagaće se u fazi kao savršeni blizanci” koje je Priroda
stvorila.
U tome i leži jedinstvena osobenost laserske svetlosti. Laseri se razlikuju
od svih drugih svetlosnih izvora svojom perfekcijom — kod njih je sve pod
konac”, svi svetlosni zraci su iste talasne dužine (boje), oni polaze u korak”
(u fazi su) i prostiru se u istom pravcu.
Dok se, na primer, svetlost sveće ili električne sijalice sastoji iz čitavog
spektra boja, pa se svetlosni talasi rasprostiru na sve strane i napuštaju izvor
kao pčele košnicu (potpuno neuredjeno po pravcu i po vremenu), kod lasera
je u tom pogledu dostignuta granica savršenstva. Zato se snop laserskih
zraka može idealno da prenosi na daljinu, da se fokusira, širi, prelama itd.
Mi danas poznajemo više vrsta lasera, od kojih ćemo pomenuti samo
neke — čvrste lasere (rubinski laser, JAG-laser, poluprovodnički laseri i
dr.), gasovite lasere (He-Ne laser, CO2 laser, N2 laser, Ar laser i dr.) i tečni
laseri (laseri na bazi organskih boja).
Pomoću lasera danas se obavlja čitav niz ranije neizvodljivih ogleda i
operacija. Meri se rastojanje Meseca od Zemlje sa greškom od samo neko-
liko centimetara (!), prati se pomeranje kontinenata, predvidja odigravanje
zemljotresa, buše dijamanti, seku metali, izvode hirurške operacije na ljud-
skom telu, začepljuju kapilarni krvni sudovi u oku, izdvajaju izotopi, izaziva
fuzija lakih elemenata, prenose informacije putem svetlosnih vlakana, piše”
po TV-ekranima i oblacima, navode rakete, prate oblaci na nebu (LIDAR),
prave i oživljavaju holografski zapisi, očitavaju kompakt-diskovi sa muzikom
i slikom itd.
Ali čudesnost lasera može da se doživi tek kada se oni vide u radu u
živo”. Zato, dok ih ne vidite (čuvajte oči pri susretu s njima), zadivićemo
vas nekim brojevima kojima se laseri diče. Intenzitet svetlosne linije koju
emituje He-Ne laser oko 100.000.000 puta je veća od intenziteta iste linije u

33
Sunčevom zračenju! Snaga lasera Šive”, koji se koristio u eksperimentima
kontrolisane fuzije lakih elemenata, bila je veća od snage 2.000 djerdap-
skih hidrocentrala. Stabilnost frekvencije zračenja He-Ne lasera bolja je od
1:100.000.000. Impuls ultrabrzog lasera traje kraće od jednog hiljadumili-
jarditog dela sekunde. . .
O laseru — nekrunisanom kralju svetlosti — napisani su tomovi knjiga.
Medjutim, potrebno je reći da su, pored Nobelovaca Č. Taunesa, A. Pro-
horova i N. Basova, prve stranice o laseru ispisali najslavniji medju fizičarima
modernog doba: Maks Plank, Nils Bor i Albert Ajnštajn. To svakako nije
slučajno, jer je svetlost od najdavnijih vremena fascinirala ljude i privlačila
njihovu pažnju. I zato u svim narodima medju najlepše pesme spadaju one
napisane o svetlosti. Od njih su samo lepše pesme” koje su napisali fizičari.
Jedna od njih je pesma o laseru”.
Fantastični supermiš Mašta je važnija od znanja
Ajnštajn
U pričama iz prošlosti, u naučnofantastičnim romanima, a u poslednje
vreme i u filmovima strave i užasa, često srećemo bića džinovskih razmera
— čovekolike kiklope, ogromne reptile, zmije, mamutske insekte, oktopode
i druge životinje. One su po mnogo čemu nalik na pripadnike životinjskog
carstva naše planete, samo što se od njih razlikuju po neobičnim dimenzi-
jama. Da li su to samo plodovi fantazije čoveka i njegovih nekontrolisanih
snova, ili možemo očekivati da se i takva čuda jednoga dana ostvare?
Odgovor na to pitanje nauka je već dala — ovakvi crni snovi” mogu se
ostvariti i za takvu tvrdnju postoje dokazi! Kako — pitamo se, ne verujući
u to. Zar nam se može desiti da naletimo na neko čudovište?
Može! Biologija u poslednje vreme čini takve naučne podvige koji se
graniče sa ljudskom maštom, a u nečemu, čak, idu i ispred nje. Naučnici
su uspeli da na veštački način dobiju jednu po veličini super-životinju —
supermiša!
Priča o tom mišu je priča o jednom od najsudbonosnijih čovekovih
dostignuća, koje je rezultat velikog napretka molekularne biologije. Ukratko,
čovek je uspeo da stvori miša dva puta većeg od miša kojeg srećemo u
polju, podrumu kuće ili u laboratoriji biologa.
Pokušaćamo da objasnimo kako je to naučnicima pošlo za rukom. Poslužićemo
se jednim poredjenjem, i to — poredjenjem molekula i voza!
Skoro sve što je bitno za jedno živo biće zapisano” je u njegovom molekulu
nasledja, molekulu DNK (dezoksiribonukleinske kiseline): veličina životinje,
njen oblik, boja njenih očiju, vrsta dlake, dužina repa. . . A to isto važi i za
čoveka! I njegova je sudbina upisana” u molekulu DNK, a ne u zvezdama.

34
 A, sada, da vidimo kakav je to molekul koji ima toliku moć nad životom.
Molekul DNK pravi je džin prema običnim molekulima, kao što su molekuli
vode, amonijaka, sirćetne kiseline i drugi. On sadrži ogroman broj delova”.
Ako bismo zamislili da je on poput voza, i da su njegovi sastavni delovi
vagoni, onda bi železnička kompozicija DNK date bakterije imala oko tri
miliona, a u slučaju čoveka čak 3 milijarde vagona! Ako bi lokomotiva”
čovekovog DNK voza” bila na Zemlji, tada bi se poslednji vagon” ove kom-
pozicije” našao negde na pola puta od Zemlje do Sunca!
Svaki vagon” (deo molekula) u DNK kompoziciji” ima svoju precizno
odredjenu ulogu u životu jedinke. Ako bismo ga zamenili nekim drugim
vagonom”, izvadili ga iz kompozicije”, ili ako bismo ubacili neke nove vagone”,
životinja (isto i čovek!) promenila bi neku svoju karakterističnu osobinu, a
u nekim slučajevima bi mogla i teško da oboli, pa čak i da ugine. Upravo
ovakvom preuredjivanju DNK voza” pristupili su savremeni naučnici.
U trenutku po začeću, u vreme rane deobe ćelija, oni su zamenili jednu
grupu vagona”, tačnije jedan gen u molekulu DNK miša. Umesto gena koji je
zadužen za izbacivanje viška štetnih metala iz organizma životinje, oni su u
DNK ubacili drugi gen — gen za proizvodnju hormona rasta. I tada su počeli
da hrani miša dodaju metale. Jedući hranu sa viškom štetnih metala, miš
je došao u nezavidnu situaciju. Njegov organizam reagovao je na uobičajeni
način. Dobijajući informacije da se miš truje metalima, biološki mehanizmi
životinje aktivirali su DNK molekul miša, i to onaj njegov deo koji je zadužen
za uklanjanje metala. Medjutim, umesto da dovede do sinteze jedinjenja
koje bi vezalo metale i tako omogućilo njihovo uklanjanje, on je doveo do
proizvodnje hormona rasta.
I šta se desilo? Što je miš više jeo hranu sa metalima, u njegovom
organizmu se u sve većoj meri sintetisao hormon rasta, zbog čega je on
počeo nenormalno da raste. Umesto običnog dobijen je dva puta veći miš
— supermiš — prva superživotinja koju je čovek stvorio kontrolisanim
veštačkim putem. Važno je pomenuti i to: ukrštajući ovako dobijene super-
miševe, ženke i mužjake, naučnici su dobili njihove potomke koji su takodje
bili džinovskih razmera!
Kada je čovek stekao takvu moć da menja i žive oblike — sam život”,
moramo se setiti onog naivnog verovanja u sreću, u koju su se, navodno, i
miševi mešali izvlačeći po vašarima listiće sa ispisanom sudbinom miš beli
— sreću deli”.
Da li i supermiš beli — čoveku sreću deli?
Da bismo na to odgovorili, prvo pogledajmo da li se istim postupkom
može dobiti i supermačka? Odgovor je potvrdan! Ne samo da je moguće

35
dobiti supermiša i supermačku, već i superslona, slona koji bi bio visok,
recimo, 6–8 metara. Zatim i bilo koju drugu životinju i biljku ogromnih
razmera, pa — i supervelikog čoveka, čoveka koji bi medju običnim ljudima
izgledao kao Guliver medju Liliputancima.
Zato se i može reći da je ovo postignuće jedno od najsudbonosnijih koje
je čovek do sada ostvario.
Čovek je u stvari ovladao krojenjem” velikih molekula, menjanjem gena,
a time i menjanjem živih bića. A to znači — uskoro će moći da menja i
sebe.
Zar to ne prevazilazi i najsmeliju maštu, a, možda, i razumnu granicu,
kada je u pitanju život. Ako je stvaranje superživotinja, superbiljaka, pa i
superčoveka postalo samo tehničko pitanje, ostaje nam jedno drugo, mnogo
teže i važnije pitanje — da li je čovek današnjice svojom mudrošću zaslužio
da raspolaže ovako velikom moći, da li će je on upotrebiti za dobrobit života
na Zemlji ili će je možda zloupotrebiti.
Jer kako danas stvari stoje, nije isključeno da neko pokuša da napravi
supervelikog čoveka sa mišjom pameću.
Kamen iz vedra neba
Za kineskog seljaka djinčuana i njegove ukućane 15. juni 1984. godine
bio bi u svemu običan letnji dan, koga se oni ne bi sećali da se tada nije
desio jedan neobičan, redak dogadjaj.
djinčuan je izašao na njivu da obavi poljske radove, kad, najednom, ču
strahovit šišteći zvuk i tresak nečega o zemlju. Pravo tu, kraj njega, na samo
nekoliko metara, nešto je ogromnom silinom udarilo o tlo, koje je počelo da
se puši kao da je neko s neba bacio komad žara.
U čudu, djinčuan prilazi tom mestu sa seljacima koji su se našli u blizini,
i otkriva da je nepoznati predmet u zemlji napravio rupu u koju bi čovek
mogao da zavuče ruku. Posavetovao se sa drugovima i pričekao izvesno
vreme da se predmet ohladi i da iz tla prestanu da se dižu beličast dim i
vodena para. A zatim se ohrabrio i zavukao ruku u rupu: napipao je još
topao, okruglasti kamen i izvadio ga na svetlost dana.
Bio je to žuto-purpurno-plav kamen, veličine teniske lopte, nepravilnog
oblika. Jedan od učenih seljaka primetio je da to mora biti meteorit — ka-
men koji pada s neba”, i predložio da ga malo oplaknu u obližnjem potoku.
Tako su i učinili, ali su se zbog toga odmah pokajali. Kamen je promenio
boju, malo potamneo, ali se, istina, i ohladio. Pošto su ga svi dobro raz-
gledali, odlučili su da ga odnesu seoskom učitelju, a ovaj, čim ga je video,
shvatio je njegovu vrednost za nauku i odmah ga poslao Kineskoj akademiji
nauka.

36
 Tek tada počinje uzbudljiva naučna priča o meteoritu koji je pao na njivu
seljaka djinčuana, u srezu Nantung, provincija djiangšu, u blizini završetka
toka reke Jang Ce. Naučnici su ustanovili da je kamen s neba” zaista me-
teorit, da je težak 529 grama, da je sastavljen od zrnastih oblika, granula
sivkaste boje i da treba izvršiti detaljne fizičke i hemijske analize sastava me-
teorita, kako bi se više saznalo ne samo o njemu kao neobičnom kosmičkom
putniku, već i o uslovima koji su vladali pre nekoliko milijardi godina u
vreme razvoja Sunčevog sistema.
I, tako, dok mi na Zemlji pripremamo raznovrsne letelice i kosmičke
probe da pomoću njih odgonetnemo tajne našeg zvezdanog sistema, s neba
nam u naručje” padaju meteoriti, donoseći nam, kao putnici iz prošlosti,
vesti o davno prohujalim vremenima.
djerdap i atomi
Prelomni trenutak u čovekovoj istoriji bio je trenutak kada je naučio da
pali vatru. Od tada pa sve do naših dana svedoci smo borbe sa prirodom
u kojoj čovek na osmišljen način koristi energiju. Do nedavno nju je skoro
iskjučivo nalazio u vidu flaširane energije Sunca”, kako je to Tesla rekao.
Bilo da je reč o korišćenju drveta, uglja, nafte, vetra ili tokova reka — uvek
je u pitanju energija koju je Sunce predalo Zemlji.
U prvo vreme čovek nije oskudevao u energiji. Njegov skroman način
života mogao je da se osloni i na drvo samo, koje je bilo dovoljno za pripravl-
janje hrane i grejanje. Medjutim, s uvećanjem ljudske zajednice, a kasnije
i s brzim porastom industrijalizacije i proizvodnje potrošnih dobara, čovek
je u kratkom vremenu praktično izgoreo najveći deo flaširane energije” na
Zemlji i tako, dospeo u energetsku krizu.
Budući da je malo onih koji bi želeli da se vrate na vatre naših davnih
predaka, i da je mogućnost štednje energije pri sadašnjem životnom stan-
dardu prilično ograničena, jedini izlaz iz postojeće situacije je osvajanje
novih energetskih izvora, znatno veće moći od predjašnjih.
Prvi veliki korak u ovom pravcu bilo je ovladavanje pojavom cepanja
ili fisije teških atomskih jezgara. Nuklearna energija koja se dobija fisijom
urana–235 ili plutonijuma–239 po svojoj ceni postaje poredljiva sa energijom
iz fosilnih goriva. Ali medju njima ima ogromnih razlika.
Umesto hemijskih transformacija (oksidacije) fosilnih goriva, kod fisije
se promene dešavaju u atomskim jezgrima. U ovim malim krletkama” kriju
se ogromni iznosi energije koji su stotinama hiljada, pa čak i milionima
puta veći od energije koja se može dobiti izgaranjem” atoma ili molekula.
Medjutim, priča o fisionoj energiji ima i svoju crnu, černobiljsku stranu.
Kao iz tamnog vilajeta, iz raspomamljenih reaktora zna da pokulja zloćudna

37
radioaktivnost koja može da ugrozi živote ne samo sadašnjih, već i budućih
generacija.
Zbog ove opasnosti, a i zbog iscrpivosti fisionog goriva (ostavljamo po
strani samooplodno gorivo koje zahteva još opasnija reaktorska rešenja),
čovek je usmerio pažnju ka nuklearnoj fuziji kao konačnom rešenju svojih
energetskih potreba.
Da bismo stekli predstavu o fantastičnim količinama energije koje se
kriju u atomskim delićima materije, poslužićemo se tabelom iz koje ćemo
saznati da je čovek već načinio korak od 765.000 milja”, tj. da je procesom
fisije dobio 765.000 puta veći iznos energije po jedinici mase goriva nego u
slučaju hemijske oksidacije!

Količina energije koja se dobija utroškom 1 kg materije

Gorivo Proces izgaranja” Oslobodjena
energija u MWh

Vodonik hemijska reakcija 0,034

Uran–235 nuklearna fisija 26.000
D+T nuklearna fuzija 120.000
materija + antimaterija anihilacija 25.000.000

Naučnici dugo nisu mogli da objasne nastanak kolosalnih iznosa energije

koje oslobadjaju zvezde. Sunce, na primer, u svakoj sekundi tokom milijardi
godina izračava u okolni prostor energiju od 3.860.000.000.000.000.000.000.000.000.000.
000 erga! Tako je njegova snaga 386.000.000.000.000.000.000 MW, što je
ravno snazi 188 miliona milijardi djerdapskih hidroelektrana!

djerdapska hidroelektrana kao aršin

• Nuklearnom fuzijom samo 0,006 grama smeše deuterijuma i tricijuma

u jednoj sekundi razvija se snaga jednaka snazi djerdapske hidroelek-
trane od 2.050 MW.

• Količina energije koju djerdapska hidroelektrana proizvede u toku jedne

godine ravna je energiji koja bi se dobila sagorevanjem 6,7 miliona tona
lignita, nuklearnom fisijom 690 kilograma urana–235, nuklearnom fuz-
ijom 150 kilograma smeše deuterijuma i tricijuma ili anihilacijom samo
0,72 kilograma materije!

38
 U prvo vreme ljudi su mislili da na Suncu gore vatre slične našim va-
trama na Zemlji. Ali jednostavan račun pokazuje da Sunce ne bi preživelo
ni 5 godina kada bi bilo sastavljeno iz čistog kamenog uglja. Tek 1920. go-
dine astronom Artur Edington postavlja hipotezu prema kojoj se u središtu
Sunca, pod ogromnim pritiskom i izvanredno visokim temperaturama, sjed-
injavaju jezgra vodonikovih atoma u jezgra helijuma, pri čemu se oslobadjaju
veliki iznosi energije.
I, razume se, odmah se postavilo pitanje kako konstruisati peć” kao što
je ona koja bukti u središtu Sunca. Kako napraviti ognjište” koje će izdržati
milione stepeni i milione atmosfera? Kako na Zemlji zapaliti vatru zvezda”,
a da se peć” ne raspadne i ne napravi veću štetu od koristi?
Na ovom prometejskom putu čovek je napravio veliki broj grandioznih
koraka, od kojih je najvažniji onaj koji se odnosi na poznavanje procesa koji
se dešavaju u Sunčevoj termonuklearnoj peći. Mi danas bolje poznajemo
središte Sunca od središta naše planete! Sastav Sunčevog jezgra i nuklearni
procesi koji se u njemu odvijaju detaljno su izučeni, te bismo mogli reći da
bismo lako zapalili Sunce” na Zemlji kada bismo uspeli da na jednom mestu
dugo održimo dovoljno lakih elemenata (deuterijuma i tricijuma — teških
izotopa vodonika) pod veoma visokim pritiskom i temperaturom.
Što se pritiska i temperature tiče, čovek je već nadmašio Sunce! On je
dostigao preko 100 miliona stepeni, tj. nekoliko puta višu temperaturu od
one koja vlada u središtu Sunca. Isto važi i za pritisak. Da bi uspeh bio
potpun — potrebno je samo postići da proces sjedinjavanja lakih jezgara
duže traje. Dosadašnji rekord iznosi tek nešto više od jedne sekunde.
Ali jedan deo ove priče prilično je zloslutan. Iz atomskih jezgara oslobod-
jena je stravična energija putem eksplozije hidrogenskih bombi. Srećom, od
prve ovakve bombe, od novembra 1952. godine, pa do danas čovek nije koris-
tio energiju fuzije u rušilačke svrhe. Medjutim, kao upozorenje je dovoljno i
to što je on pre uspeo u ovladavanju nekontrolisanom fuzijom (bomba) nego
u ovladavanju kontrolisanom fuzijom (fuzioni reaktor).
Postoji mnogo nade da će u dogledno vreme od prvih zvezdanih iskri” na
Zemlji buknuti plamen fuzije. Za to najviše izgleda pružaju fuzione mašine
— reaktori tipa tokamak”.
U šuplji prsten tokamaka”, koji je nalik na džinovski djevrek, uvodi se
gas-smeša deuterijuma i tricijuma, kroz koji se u kratkom vremenu propuštaju
struje od više miliona ampera. Prolazak struje dovodi do stvaranja plazme
koja se pregreva i zbog delovanja električnih i magnetih sila ( djevrek” se
nalazi u snažnom magnetom polju) sažima u konac”. U tom plazmenom
koncu vladaju fantastične temperature i pritisci. Zbog toga se u njemu

39
dešava veliki broj sudara atomskih jezgara, pri čemu dolazi do njihovog
sjedinjavanja — fuzije, uz oslobadjanje velikih iznosa energije.
Još uvek su količine oslobodjene energije u fuzionim reaktorima manje od
uložene energije. Ali nije daleko dan kada će se tehnički problemi prevazići
— kada će svetom prohujati vest da je vatra zvezda” zapaljena na Zemlji
i da je čovek krenuo u podvige dostojne mitskih junaka iz drevnih priča i
bajki.
Paukove niti i na nebu i na Zemlji
Jednoga dana, početkom leta, izašao sam u prirodu i legao kraj ivice
šume. Lutajući pogledom prema nebu, najednom sam izmedju dva drveta
opazio tanku paukovu nit koja se presijavala na suncu. U prvi mah nisam
poverovao svojim očima, jer se nit nalazila na visini od nekih osam metara i
pravila je most izmedju dva drveta koja su medjusobno bila udaljena i više
od deset metara!
Kako je pauk uspeo da prebaci svoju tanku nit sa jednog drveta na
drugo”, pitao sam se iznenadjen onim što sam video. U nedoumici potražih
i nadjoh još dve ovakve paukove antene”, a da pri tom nisam morao dugo
da šetam šumom. To me je uverilo da je reč o uobičajenoj pojavi, a upravo
to je još više zagolicalo moju radoznalost.
Moram da priznam — našao sam se na velikoj muci. Nisam mogao sebi
da objasnim kako je pauk na toj visini premostio veliku razdaljinu. On ne
može hodom po tlu da položi svoju nit izmedju dva drveta i da se zatim
popne na drvo, podigne nit uvis i zategne je. Takodje, on ne raspolaže
kalemom” na koji bi mogao da namota nit i da je razmota u trenutku kada
vetar počne da duva, pa da, nošen vetrom, preleti s drveta na drvo, kao što
to u cirkusu izvode artisti na letećem trapezu.
Zato sam počeo pažljivo da pratim sve ono što je u naučnoj literaturi
pisano o paucima. Nisam našao odgovor na pitanje koje me je mučilo mesec-
ima, ali sam otkrio jednu veoma interesantnu vest o ovim neprevazidjenim
graditeljima niti i mreža.
Da bi zainteresovala omladinu za svoj program istraživanja svemira,
američka agencija NASA raspisala je konkurs za originalne ideje koje su
mladi istraživači i ljubitelji nauke trebalo da pošalju agenciji, kako bi ona
proširila program svojih istraživanja s novoizgradjenim Skajlabom”.
Bilo mi je žao što prema propozicijama nisam mogao da učestvujem u
ovom konkursu, jer sam davno napustio školsku klupu. Da sam mogao,
sigurno bih im poslao zadatak da u letelici, u kojoj ne duva vetar i u kojoj
je još mnogo šta različito nego u šumi na Zemlji, provere da li bi pauk bio
u stanju da razapne svoju nit s jednog kraja na drugi kraj Skajlaba”.

40
 Kako pitanje nisam postavio, tako nisam dobio ni odgovor. Ali je zato
odgovor na svoje pitanje dobila Džudit Majls, srednjoškolka iz Leksing-
tona (SAD). Ona se upitala: da li je paucima za pletenje mreže neophodna
Zemljina teža?
Prema njenom predlogu, naučnici su u Skajlab” uneli i nekoliko pauka i s
njima se vinuli u kosmos, da pored raznih eksperimenata koje su, uglavnom,
sami zamislili, provere da li pauci u kosmičkom prostoru gube svoja neimarska
svojstva.
Pauci nisu bili impresionirani” lansiranjem u kosmos. Oni su se dali na
posao i ispleli svoje mreže, ne znajući da ih u Skajlabu” ne očekuje nikakav
ulov, jer je letelica na Zemlji bila tako čuvana da u nju, doslovno, ni mušica
nije mogla da uleti! Pokazalo se da se paukove mreže ispletene u kosmosu, u
uslovima u kojima ne dejstvuje sila Zemljine teže, nešto razlikuju od mreža
koje tako često srećemo na Zemlji.
Četiri od pet mreža bile su manje od onih na Zemlji, i imale su i nepravilne
razmake izmedju niti; upravo — kao da su ih pleli pijani pauci”!
Istraživači NASE pomoću Skajlaba” našli su odgovor na Džuditino pi-
tanje. Kosmički prostor, u kome ne vlada Zemljina teža, stran je i negos-
toljubiv čak i paucima. Pa, ipak, kao vredni neimari oni nisu u njemu
potpuno zanemarili svoju veštinu.
Tako smo zahvaljujući jednoj srednjoškolki saznali da pauci pletu mreže
i na nebu i na Zemlji!
Velika eksplozija . . . i ništa na ovome svetu nije sasvim stalno na takav
način da se ne može izgubiti.
Rudjer Bošković
Velika, tačnije najveća eksplozija koja se ikada desila i koja neće biti
nadmašena dok je našeg sveta i veka”, jeste ona koja se odigrala pre oko
15 milijardi godina. U toj eksploziji nastao je Svemir, praktično iz jedne
tačke, u kojoj je materija imala neslućeno veliku gustinu, neki čak smatraju
možda i beskonačnu. To je, zaista, toliko čudnovato, da prosto ne možemo
da verujemo.
Kako je čovek došao do tog saznanja?
Jedan od prvih koji se prihvatio posla da matematičkim putem nadje
jednačinu Svemira” bio je slavni teorijski fizičar Albert Ajnštajn. Posle
mnogih napora, jednačina koju je tražio ležala je na njegovom radnom stolu.
Ceo svet bio je u njoj!
Ajnštajn ju je pogledao, namrštio se i zavrteo glavom: nikako mu se nije
svidjala ta jednačina koja se kočoperila na belom listu hartije. Prema njoj,
Svemir je trebalo da se širi — da sutra bude veći nego što je danas. Ali u

41
to slavni fizičar nije mogao da veruje. Poput svojih savremenika, Ajnštajn
je smatrao da je bar Svemir u ovom promenljivom svetu stalan. Ali, i on se
tu prevario!
I kao što u nauci obično biva, greška lija, pa dolija”! Ruski matematičar
Aleksandar Fridman 1922. godine dobro je osmotrio Ajnštajnovu jednačinu
Svemira i uočio je greške koje je genijalni fizičar učinio. Prvo, Fridman se nije
složio sa Ajnštajnovim proizvoljnim ubacivanjem jednog člana u jednačinu
(on se u jednačini našao kao da je pao s neba”), da bi se time, bar na papiru,
sprečilo širenje Svemira. Drugo, Fridman je pronašao da je i u matematici
Ajnštajn napravio takvu grešku koja nijednom srednjoškolcu ne bi mogla
da se oprosti. On je podelio levu i desnu stranu svoje jednačine veličinom
koja u nekim slučajevima može da bude jednaka nuli. A za deljenje nulom
u srednjoj školi se iz matematike dobija čista jedinica.
Fridman je, razume se, zasukao rukave i izveo novu jednačinu Svemira,
prema čijem je jednom rešenju neminovno sledilo da se Svemir širi! Ali
to je bio samo teorijski zaključak. Tražio se dokaz nečeg tako čudnog i
suprotnog uobičajenom mišljenju, tačnije rečeno — uobičajenom verovanju
ljudi.
Nekako u isto vreme, na Maunt Vilson opservatoriji, u SAD, američki
astronom Edvin Habl posmatrao je svetlosno zračenje udaljenih galaksija.
On je uočio da su sve spektralne linije dalekih galaksija pomerene ka crvenom
delu spektra i da je ovaj pomak utoliko veći ukoliko su galaksije udaljenije
od naše galeksije, zvane Mlečni Put”. Habl je shvatio da je na tragu jednog
od najvećih otkrića u prirodnim naukama — otkrića širenja Svemira, jer
se jedino medjusobnim udaljavanjem galaksija, tj. širenjem Svemira, mogao
da objasni ovaj neobični crveni pomak spektralnih linija.
Kasnije analize i mnoga astronomska posmatranja pokazali su da je
širenje Svemira započeto još pre oko 15 milijardi godina, posle strahovite
eksplozije materije, tzv. velike eksplozije” (engl. Big-Bang”), koja je
označila nastajanje sveta, u čijem jednom kutku mi sada živimo postavl-
jajući sebi čudna pitanja o početku i kraju stvari.
Tajna stare violine
Januara 1977. američki atomski fizičar dr Binet kupio je violinu na ko-
joj je bila upisana 1716. godina. U želji da sazna da li je graditelj njegove
violine bio slavni italijanski majstor Stradivarijus, Binet je, kao što bi to
učinio i svaki drugi fizičar, razmotrio postojeće fizičke metode za odredji-
vanje starosti predmeta.
I, razume se, kada je u pitanju drvo, odmah se nametnula ideja o korišćenju
metode radioaktivnog ugljenika, ugljenika mase 14 — radioizotopa koji se

42
raspada s vremenom poluraspada od 5730 godina (vreme za koje radioak-
tivnost datog izotopa opadne na polovinu svoje prvobitne vrednosti). Dr
Binetu je bila dobro poznata ova metoda, koja počiva na merenju zaostale
količine radioaktivnog ugljenika u predmetu.
Ali, pažljivo analizirajući zahteve ove već klasične metode, fizičar je za-
ključio da bi, praktično, morao da uništi svoju violinu utvrdjujući koliko je
ona stara! Zato je pokušao da sa svojim kolegama iz laboratorije doskoči
starom načinu merenja koji je zahtevao uzorke velike mase. I — u tome je
uspeo!
Ali, pre nego što opišemo postupak, pogledajmo na koji se to čudesan
način radioaktivni ugljenik u starim predmetima ponaša kao časovnik” koji
je neko navio upravo u trenutku kada je materijal iz koga su oni načinjeni
prestao da diše”.
Ova metoda počiva na činjenici da kosmički zraci u Zemljinoj atmosferi
oslobadjaju neutrone — neutralne atomske čestice, koji reagujući s atom-
skim jezgrima azota–14 grade radioaktivna jezgra ugljenika–14. I sad, kao i
drugi atomi ugljenika, atomi C14 u vidu ugljen dioksida, a i na druge načine,
stižu u sve što diše i crpi životne sokove. Njih ima u travi, cveću, drveću,
životinjama, čoveku. . .
Preskočimo druge članove bogatog živog sveta na Zemlji i zadržimo
pažnju na onome što se dešava s drvetom. Vezujući ugljen-dioksid, drvo
živi kao zapeta puška”, spremno da svakog časa započne da meri vreme. I
ono će to učiniti u trenutku kada ga neko poseče. Prestajući da diše”, ono
prestaje da vezuje nove količine ugljen-dioksida u kojima ima radioaktivnog
ugljenika. Zato u njemu počinje da se narušava odnos obilnosti stabilnog i
radioaktivnog ugljenika. Dok se količina prvog u drvetu ne menja, količina
drugog, kako vreme teče, sve više opada, omogućavajući tako naučnicima da
na osnovu preostale radioaktivnosti ugljenika C14 i ukupne mase ugljenika
u uzorku — deliću violine, ramu stare slike, prirodnoj boji, kosti mamuta i
drugog — zaključe koliko je taj predmet star.
Umesto da pomoću osetljivih scintilacionih detektora ili gasnih propor-
cionalnih brojača odredjuju količine radioaktivnog ugljenika koristeći uzorke
velikih masa, dr Binet i saradnici su razvili novu metodu merenja.
U njoj se, prvo, mala količina materije rasprši u električnom i magne-
tom polju sve do atoma, tačnije — do jona. Zatim se ovi naelektrisani
delovi atoma propuštaju kroz magnetni separator u kome se joni razdva-
jaju po svojim masama i naelektrisanjima. Tako se izdvoje samo čestice čije
mase iznose ravno 14 jedinica. I sada se one ubrzavaju pomoću akceleratora
čestica i šalju na pasošku i carinsku kontrolu”.

43
 Pošto su prošle kroz razne kapije” — magnetne skretnice, analizatore i
elektromagnetna sočiva, ubrzane čestice stižu do detektora čiji je zadatak da
ih, na kraju, dobro osmotri” i prebroji, jednu po jednu, bez ikakve greške.
I to je detektor učinio po svim zakonima atomske veštine — odredio je
energiju prispelih čestica, njihov specifičan gubitak energije, kao i položaj
ulaska u detektor. Na ovaj način stroga kontrola” nije dopustila da se bilo
koje drugo jezgro prokrijumčari i bude izbrojano, osim jezgara izotopa C14 ,
čime je očuvana visoka tačnost merenja.
Uspešno razvivši novu metodu, pomoću koje se sa izuzetno malim količinama
materije može odrediti starost predmeta i do 70.000 godina unazad, dr Binet
je utvrdio da njegova violina nije delo slavnog majstora iz Kremone. Ali, za
utehu, violina mu je ostala neoštećena. Mogao je na njoj da svira i da pri
tom razmišlja o svom dostignuću — o novoj metodi u kojoj je uloga akcel-
eratora čestica i njegovih pomoćnika bila zaista jedinstvena — u merenju
starosti jedne violine!
Šekspir i verovatnoća
Kada matematičari medjusobno govore o verovatnoći, oni se lako spo-
razumevaju korišćenjem brojeva. Pomoću njih su u stanju da predstave
i verovatnoću odigravanja nezamislivo retkih dogadjaja. Ali, kada laiku,
nestručnjaku za matematiku, žele slikovito da kažu da je nešto vrlo malo
verovatno, skoro nemoguće, oni će mu reći da je to toliko verovatno koliko
da majmun otkuca jedan od Šekspirovih soneta.
Ovo nam poredjenje budi znatiželju i zato žurimo da, bar približno,
izračunamo kolika je verovatnoća da majmun (ili nepismen čovek), kucajući
slova pisaćom mašinom, otkuca dva reda (da se ne bi zamarao sonetom) iz
najpoznatijeg Šekspirovog dela — tragedije o danskom princu Hamletu:

Ima više stvari na nebu i na Zemlji Horacije, nego što smo

mi u našoj filozofiji sanjali.

Razmotrićemo slučaj za pisaću mašinu sa 50 tipki (za slova, brojeve,

znake, razmak i drugo). Pažljivim brojanjem slovnih mesta i razmaka u
navedenim redovima iz Hamleta”, ustanovili smo da ih ima ukupno 89.
Pri potpuno nasumičnom kucanju na mašini, verovatnoća da će majmun
pogoditi pravo slovo, znak ili razmak iznosi 1/50. Ali, pošto on mora da
složi” slova, znake i razmake baš onako kako je to Šekspir uradio, već mali
iznos 1/50 moramo pomnožiti njim samim ravno 89 puta! To zbog toga što
je verovatnoća istovremenog odigravanja više nezavisnih dogadjaja jednaka
proizvodu verovatnoća dešavanja svakog od njih.

44
 Uz pomoć malo računanja, dobija se verovatnoća 6 : 10152 (šest prema
deset na stopedesetdrugi stepen)! To znači da bi majmun morao toliko puta
da udari po tipkama pisaće mašine koliko iznosi broj koji sadrži 151 cifru
— da bi s dosta verovatnoće slučajno otkucao navedene Šekspirove redove.
Ovaj broj je više nego ogroman, on je milijardama puta veći od broja svih
atoma u Svemiru!
Koliko bi samo hartije bilo potrebno za ovakav ogled, a tek energije?
Zato nećemo pogrešiti ako zaključimo da milioni miliona majmuna za milione
miliona godina ne bi natrapali” na samo dva Šekspirova reda iz Hamleta”,
a kamoli na jedan njegov sonet ili tragediju.
Zaključak ove priče, razume se, ne tiče se samo matematike, majmuna
i Šekspira — on je mnogo širi. Upoznajući ovaj primer, naučićemo više da
cenimo plemeniti čovekov napor i težnju da osmišljenim radom i talentom
stvori nešto lepo, večito.
Nasuprot ovakvom pristupu stvaranju je majmunski posao” — nasumičan
rad, a on, kao što vidimo, ne dovodi do željenog rezultata, pa ga se zato treba
kloniti.
Kosmički lift
Zamislite da ste ušli u lift, zatvorili vrata i pritisnuli dugme kraj koga je
napisano Zemljina orbita”. Lift je lagano krenuo, a zatim počeo da se sve
brže i brže kreće, da bi se skoro sasvim nečujno podigao u Zemljinu orbitu
klizeći duž specijalnog kabla razapetog izmedju Zemlje i poslednje stanice
lifta (satelita koji se nalazi u jednoj stalnoj tački hiljadama kilometara udal-
jenoj od površine naše planete). Ako, pak, želite da se vratite na Zemlju,
dovoljno je da pritisnite dugme sa oznakom Zemlja” i da se za kartu” od
oko 100 dolara nadjete u centru za vasionska istraživanja, odnosno u blizini
svoje kuće.
Upitaćete se, bez sumnje, da li je tako nešto uopšte moguće? Kakav bi
to lift morao da bude i koliko bi trajalo putovanje od Zemlje do orbite?
Ideju o kosmičkom liftu prvi je izložio mladi sovjetski inženjer Jurij Arku-
tanov 1960. godine. Medjutim, pre više od četvrt veka ova ideja, zbog ne-
dostatka materijala od kojih bi se pravio kabl kosmičkog lifta, više je ličila
na ideju iz naučno-fantastičnih romana nego na ostvarljivu naučnu zamisao.
Zahvaljujući napretku nauke o materijalima, danas više ne predstavlja
problem dobijanje takvog kabla koji bi omogućio kretanje lifta mase oko
90 kg, tj. lifta sa čovekom i nešto opreme.
Ako bismo računali da će ovaj san iz 1001 noći” moći da se ostvari već
2001. godine, onda bi prema proceni naučnika cena putovanja u jednom
pravcu (100 dolara) bila mnogo manja od cene putovanja u kosmos raketom

45
ili kosmičkim taksijem — Spejs šatlom”.
Kabl kosmičkog lifta gradio bi se počev od geostacionarnog satelita, koji
bi se nalazio na 35.880 km od Zemlje. On bi se sužavao prema kraju okrenu-
tom Zemlji, kako bi ga Zemljina gravitaciona sila privlačila i držala zateg-
nutim. Radi stabilnosti, sličan kabl bi se protezao (u smeru suprotnom od
Zemlje) od satelita nekih 108.000 km u prostor. Centrifugalna sila koja bi
usled rotacije Zemlje oko Sunca na njega delovala, uravnotežavala bi grav-
itaciono povlačenje donjeg kabla ka matičnoj planeti.
Prema Džeromu Personu, saradniku Laboratorije za dinamiku vazdušnih
letova (Ohajo, SAD), najbolji materijali za izradu kosmičkog kabla su speci-
jalna ugljenična vlakna izradjena na bazi polimera kivler”, koje proizvodi
poznata američka firma Di Pon”.
Za kretanje lifta duž kabla koristila bi se električna energija, kao i kod
ovozemaljskih liftova i dizalica. Ako bi se umesto jednog montirala” dva
kabla, tada bi moglo da se uštedi na energiji — svaki kabl bi nosio po jednu
kabinu: dok bi se jedna spuštala ka Zemlji, druga bi se penjala ka satelitu,
koristeći energiju koju prva kabina stiče na svom putu.
Stručnjaci američke vasionske agencije NASA razmotrili su i plan vučenja
jednog ovakvog kabla od strane Spejs šatla”. Kabl bi bio dug oko 100 km.
Na svom drugom kraju on bi nosio kosmičku probu sa instrumentima za
merenja u kosmičkom prostoru. Na ideju o kosmičkom užetu” došao je
poznati pisac naučnofantastičnih romana Artur Klark 1963. godine.
Medjutim, znatno ranije, 1895. godine, otac kosmonautike — ruski naučnik
Konstantin Ciolkovski predlagao je da se u budućnosti na Zemlji podigne
dugi vretenasti toranj koji bi nadvisivao atmosferu naše planete i držao se
na jednom mestu zahvaljujući delovanju centrifugalne sile, sile čiju smo moć
dobro upoznali vrteći se na ringišpilu.
I sad, sećajući se poznatog šaljivdžije i lažljivca barona fon Minhauzena
i njegove priče o penjanju uz dugi konopac sa Zemlje na Mesec, moramo se
upitati gde prestaje naučna fantastika, a gde počinje fantastična nauka.
Loptasta munja
Loptasta munja je jedna od mnogih neobičnih i zanimljivih prirodnih
pojava koja još uvek predstavlja zagonetku za nauku. Donedavno su podaci
o loptastoj munji dobijani gotovo isključivo na osnovu opažanja slučajnih
očevidaca. Oni ponekad o njoj ispredaju prave priče, pa se ne zna u kojoj
se meri može verovati ovom pojavom često veoma prestrašenim ljudima.
Jedna svetleća kugla, boje svetloplave do purpurne i s plamenim oreolom,
iznenada se pojavila iznad mog gasnog štednjaka za vreme jake letnje oluje”
— početak je priče jedne domaćice iz Smetvika, u Engleskoj. Kugla, koja

46
je imala prečnik od desetak centimetara, ispuštajući pišteči zvuk i uz miris
paljevine kretala se prema meni. U velikom strahu, pokušavala sam da se
sklonim. Kad, u jednom trenutku, kugla uz strahoviti prasak eksplodira!
Premrla sam od straha, a kad sam došla sebi, videla sam rupu na rukavu
haljine i opečenu ruku”.
Ovom retkom dogadjaju, koji je ostavio i materijalne ostatke dejstva lop-
taste munje, pažnju je posvetio fizičar Mark Stenhof iz Sarija. U poznatom
časopisu za prirodne nauke — Nejčer” ( Priroda”), on je izložio rezultate
analize oštećenja sintetičke haljine koju je nosila žena, svedok eksplozije
loptaste munje.
U centralnom delu načinjene rupe uopšte nije bilo vlakana. Oko nje
se prostirala površina sa izbledelom i naboranom tkaninom. Na materijalu
haljine nisu nadjeni bilo kakvi tragovi radioaktivnosti. Oštećenja tkanine i
opekotina ruke govore da je energija loptaste munje manja nego što se ranije
mislilo”.
Nedavno su američki naučnici podneli izveštaj o fotografskim snimcima
loptaste munje, načinjenim pomoću aparata koji su bili postavljeni radi
snimanja meteorita na nebu. Mreža sačinjena iz velikog broja fotograf-
skih aparata bila je postavljena u jednoj preriji u Sjedinjenim Američkim
Državama. Radi snimanja mogućih tragova meteorita, u toku 4,5 časa
aparati su bili aktivirani automatskim putem u kratkim vremenskim raz-
macima.
Analizirajući oko 100.000 tako dobijenih snimaka, istraživači su uočili i
slike običnih munja. To ih je navelo na pomisao da na fotografijama po-
traže i loptaste munje. I, zaista, pronašli su 6 snimaka za koje veruju da
predstavljaju verodostojni zapis ove retke pojave.
Na osnovu analize snimaka naučnici su razvili moguću teoriju o nastanku
loptaste munje. Oni smatraju da niski olujni oblaci u blizini površine Zemlje,
neposredno pri tlu, stvaraju jaka električna polja. Ova polja uzrokuju elek-
trično pražnjenje tla u vidu pozitivno naelektrisanih jona, što dovodi do
nastanka sloja pozitivno naelektrisanog vazduha. Na drugoj strani, javlja
se negativni predvodnik munje, tzv. lider” munje. Polazeći iz oblaka, on se
prazni u pozitivnom sloju vazduha, obrazujući pri tom loptu visokojonizo-
vanog gasa koja je negativno naelektrisana.
Ova usijana lopta” kreće se električnim poljem i tako stiže do domaćice,
tankera sa naftom, cisterne sa benzinom, barutane i drugde, gde može da
izazove neželjene efekte, a eventualno čak i katastrofu.
Fotografskim aparatom ulovljena loptasta munja ima malo izgleda da se
izvuče” iz ruku istraživača i nastavi svoj zagonetni život. Razjasnivši tajnu

47
loptaste munje, pojave koja je do sada nanela mnoge štete čoveku, nauka
će svakako otkriti i način za odbranu od nje. Takodje možemo očekivati da
ta ukroćena goropad” dobije i neki zadatak čije izvršenje ne samo da ne bi
štetilo, već bi moglo i da koristi čoveku.
Nebeska artiljerija
U arsenalu nebeske artiljerije” nalazi se mnoštvo raznovrsnog oružja”.
Tu su svetlosni zraci, iks-zračenje, kosmičko zračenje, zatim kondenzovani
oblici materije, počev od zrnaca kosmičke i zvezdane prašine, pa preko mete-
ora, meteorita, asteroida i kometa — sve do gromadnih nebeskih tela velikih
razmera. Njih slede još veća djulad” i eksplozivna punjenja” — sateliti plan-
eta, planete, zvezde, eksplodirajuće zvezde (nove i supernove), galaksije, nji-
hovi rojevi i. . . A ima i sasvim neobičnih haubica” koje ne izbacuju djulad”,
već usisavaju nebeske objekte i materiju — to su tzv. crne rupe ili nebeske
aždaje”. One su, za sada, najzagonetnija nebeska tela, čije je ponašanje
krajnje neobično. Prema mišljenju nekih naučnika crne rupe, mogu čak i da
eksplodiraju!
Mnogi od ovih aktivnih i pasivnih strelaca” dobro su poznati istraživačima
kosmosa, ali postoje i drugi koje čovek još nije otkrio, a za koje se veruje
da postoje: gravitacioni talasi, neutrino čestice konačne mase, magnetni
monopoli, objekti sačinjeni iz antimaterije (?) i drugo.
Kanonada ove nebeske artiljerije neprekidno traje — pucaju sva oružja.
Neka se drže izvesnog nebeskog reda”, a neka ispaljuju svoje hice potpuno
nepredvidjeno, kako po vremenu tako i po pravcu. Za nas je prava sreća da
naša planeta raspolaže atmosferom koja nas štiti od mnogih takvih topova”,
kao što je stare ratnike oklop štitio od koplja ili sablje.
Zato ne moramo da obraćamo pažnju na sva oružja neba”, već samo na
ona koja mogu da utiču na našu sudbinu. Pogledajmo koja su to. Pri tom
izostavimo veoma retke pojave, kao, na primer, eksplozije zvezda — super-
nove”, udare kometa i asteroida o Zemlju, sudare sa drugim galaksijama i
slično, pa se zadržimo na češćim gostima” Zemlje.
Zemlju često pogadjaju meteoriti, sićušno kamenje s neba”, koje uspeva
da preživi prolazak kroz Zemljunu atmosferu. Oni potiču od kometa i as-
teroida. Medjutim, ima i takvih koji stižu direktno sa asteroida Veste, sa
Meseca, pa čak i sa Marsa!
Ispitujući 31-gramski meteorit, pronadjen 1981. godine na Antarktiku,
naučnici su otkrili da on vodi poreklo sa Meseca. Taj meteorit raspolaže
istim odnosom gvoždja i mangana kao uzorci stena sa Meseca koje su na
Zemlju doneli američki astronauti. Čak je i mesto poletanja” ovog kamena
sa Meseca utvrdjeno. To bi mogao da bude Ajmart - A”, šestipokilometarski

48
krater koji se nalazi u blizini Mora krize”, za koje se zna da je formirano u
novijim geološkim periodima.
Naučnici smatraju da je pri udaru nebeskog tela o površinu Meseca, kada
je stvoren ovaj krater, komad stene sa Meseca bio odbačen prema Zemlji.
Na sličan način na Zemlju su mogli da stignu i delovi stena sa Marsa. Ali,
ovo su, ipak, dosta retke pojave. Mnogo češće se javljaju pljuskovi meteora”.
Prolazeći kroz trag kometa, Zemlja biva bombardovana pljuskom delića
materije. Meteori su, kao i meteoriti, ostaci kometa i fragmenti asteroida.
Nasuprot meteoritima, meteori su retko kad veći od zrna graška. Oni sagore-
vaju pri ulasku u našu atmosferu. Pljusak čestica se dešava, na primer, kad
Zemlja prolazi tragom ostataka Komete 1862 III. Taj je pljusak imenom
vezan za konstelaciju Persej, zato što se pojava Perseida”, pljuskova ovih
meteora, dešava kada se Zemlja postavi u takav položaj da nam se ova kon-
stelacija nadje u vidokrugu.
Ova nebeska pošta” je dobrodošla naučnicima, jer im doprema materijal
za nova istraživanja.
Ptice se brane pesmom
O pticama pevačicama postoje hiljade tomova knjiga. To i nije čudno, jer
od oko 10.000 ptičjih vrsta koje poznajemo, skoro 6.000 čine ptice pevačice.
Grmuša, drozd, čvorak, senica, crvenperka, štiglic, slavuj. . . teško je
nabrojati čak i one najpoznatije. I svaka od njih ima neku svoju posebnost:
zanos u pesmi, lepotu odeće”, radoznalost, plahovitost, način leta, oblik
gnezda i mnogo šta drugo. Ali, postoji nešto što je zajedničko svim pticama
pevačicama — muzikalnost uglavnom krasi podanike muškog roda!
Zašto je to tako, upitao se Mark Garni, saradnik Kalifornijskog instituta
za tehnologiju, SAD. On je posmatrao prugastu zebu, jednu od 1200 vrsta i
podvrsta zeba — ptica pevačica koje su vrlo druževne, vešti skakači, većinom
prijatni pevači, a ponekad, čak, i pravi umetnici. Kod njih se, kao i kod
drugih ptica, glasovni organ — sirinks, kontrolisan od sistema nervnih ćelija,
odlikuje neobičnom arhitekturom.
Najvažniji deo ovog sistema nalazi se u mozgu ptica. Ispitujući muzikalnost
malih pevača, naučnici su došli do zaključka da postoji direktna veza izmedju
repertoara pesama i veličine centra za pevanje u mozgu ptica — ukoliko je
ovaj veći, ptica je bolji vokalni umetnik”.
Normalno je bilo pretpostaviti da će mužjaci — pevači imati različitu
strukturu jednog malog dela mozga od ženki — nepevača. Garni je to
potvrdio, ali je pri tom i otkrio da hormon testosteron, koji se kod mužjaka
luči neposredno posle izleganja iz jaja, dovodi do razvoja centra za pevanje.
Ubrizgavajući testosteron (muški hormon) ili estradiol (jedan metabolit testos-

49
terona) kastriranim mužjacima i ženkama prugaste zebe, ustanovio je da
dolazi do rasta centra za pevanje. Tako je došao do neobičnog zaključka
— da su najbolje one ptice pevačice koje krasi najveća muževnost! Dalja
istraživanja su pokazala da su ćelije mužjaka znatno veće od ćelija ženki u
delu mozga koji presudjuje o pevačkoj nadarenosti ptica i da se u tome i
krije odgovor na postavljeno pitanje, a ne u naročitoj vezi ćelija ili u načinu
prenošenja signala do mozga ptica i izvan njega.
Na drugoj strani, dr Ken Jasukava, sa Rokefelerovog univerziteta u Nju-
jorku, pokušao je da odgonetne zašto ptice pevaju. U tom je i uspeo. Našao
je da one pesmom — brane svoju teritoriju. Takodje je ustanovio da postoji
veza izmedju repertoara pevanja ptica i veličine njihove teritorije. Ako je
repertoar pesama bogatiji, tada je životni prostor koji pripada ptici pevačici
veći!
A pošto smo iz prethodnog dela priče naučili da su bolji muškarci i bolji
pevači, to odlično pevanje i bogat repertoar pesama na ptičjem jeziku” kao
da upozoravaju: čuvaj se prave muškarčine!”
Tako ptice, misle naučnici, svojim raskošnim i raznolikim pevanjem pokušavaju
kod drugih ptica, koje ugrožavaju njihovu teritoriju, da stvore utisak da
nije reč o jednoj, već o jatu ptica koje žive na prostoru iz koga dopire poj.
Koristeći magnetofon, Dr Jasukava je pratio preletanje i zadržavanje ptica
preko teritorije kasetofona”, veštačke ptice pevačice. Ukoliko je sa trake
puštao sve raskošnije pevanje ptica, sve je manje bilo pridošlica u prostoru
sa kasetofonom.
Tako smo došli do dva važna zaključka o pticama pevačicama. Prvi je da
mužjaci bolje pevaju jer su podvrgnuti prirodnoj hormonskoj terapiji koja
utiče na muzikalnost. Taj nas nalaz nije rastužio. Ali onaj drugi — jeste.
On nam kaže da ptice ne pevaju zbog radosti (kako smo ranije mislili), već
da bi pesmom odbranili svoju teritoriju od ptica uljeza.
I kako sad, kada su ptice u pitanju, da poverujemo u onu narodnu: ko
peva, zlo ne misli”.
Moćno oko lasera Šive”
Stara predanja i mitovi slikovitiji su i od najmaštovitijih opisa čoveka
našeg vremena. Dovoljno je, na primer, kazati ime jedne mitske ličnosti, da
bi se bez mnogo reči shvatio željeni sadržaj ili poruka. Zato veliki naučni
poduhvati često dobijaju imena legendarnih junaka ili božanstava iz drevnih
mitova: Kiklop, Argonaut, Odisej, Apolon, Zevs, Šiva i druga. Ovoga puta
zadržaćemo se samo na jednom od njih, na Šivi.
Prema hinduskoj religiji, bog stvaranja i razaranja Šiva ima nekoliko
ruku i tri oka. Upravo iz njegovog trećeg oka, po kome se razlikuje od drugih

50
božanstava, isijava zrak razaranja. . . Zato je, ne bez razloga, džinovski
laser koji su izgradili naučnici Lorens-Livermor Laboratorije u Kaliforniji
dobio ime moćnog boga Šive. Do nedavno najsnažniji laser na svetu, Šiva”
— raspolaže sa 20 svetlosnih topova ruku” i trećim okom” kojim posma-
tra malu vodoničnu metu koja sadrži deuterijum i tricijum, teže izotope
vodonika.
U kratkotrajnom svetlosnom blesku Šiva” razvija snagu koja je veća od
snage koju bi imale 2.500 djerdapskih centrala! U desetomilijarditom delu
sekunde, koliko traje ovaj blesak, Šiva” oslobadja dovoljno energije da u
meti izazove stapanje, tj. fuziju lakih atomskih jezgara u teža jezgra.
Naslednik snažnog lasera Argusa”, Šiva” je 18. maja 1978. godine ispalio
svoj prvi svetlosni hitac”, označavajući njime novu eru u istraživanju laserske
fuzije — eru mogućnosti dobijanja energije na Zemlji procesom kojim se ona
stvara u nedrima zvezda.
Kada u jednom trenu moćni hitac pogodi sićušnu kap koja sadrži teže
izotope vodonika, usled ogromne energije koju primi kapljica implodira i
jezgra deuterijuma i tricijuma polete jedna prema drugima. Stopivši se u
nuklearnoj reakciji fuzije ona oslobadjaju veliku količinu energije.
Iako je Šiva” još uvek jedan od moćnijih laserskih sistema na svetu, on
nije postao bog” medju napravama koje je čovek do sada izgradio. Njemu
nije pošlo za rukom da zapali vatru zvezda, već samo da baci malu iskru u
kojoj se razvilo oko 7,5 milijardi neutrona — čestica po kojima nuklearni
fizičari prate odvijanje procesa fuzije.
Da bogovi” u našem veku nisu dugovečni ma koliko bili moćni i da im
se ljudi ne klanjaju kao nekada, svedoči i to što su tvorci Šive” pristupili
gradnji još snažnijeg fuzionog lasera kome su dali ime Nova”. Desetostruko
veća energija stavlja Novu” daleko ispred Šive”. Ne samo po snazi, već i po
veličini Nova” mnogostruko nadmašuje svog prethodnika: ovaj laser je tako
veliki da je za njegov smeštaj potreban hangar za avione!
I kada laser Šiva” bude trajno zatvorio svoje treće oko, laser Nova” i
njegovi potomci nastojaće da u sićušnoj meti sa vodonikom zapale vatru
fuzije na Zemlji i tako ostvare vekovni san čoveka — Prometeja — da otme
bogovima večnu vatru i nadmaši ih u znanju i moći.
Ako se to jednoga dana ostvari, poverujemo da će čovek biti dovoljno
razuman i da treće oko” Šive” i budućih snažnih lasera neće koristiti za
razaranje — dobijanje zraka smrti, već za oslobadjanje energije i njeno
korišćenje za napredak čovečanstva.
Naukom protiv zuba vremena
Stare crkve i mostovi, bogumilski spomenici, krajputaši, hramovi umet-

51
nosti i lepote, umetnička dela neprolazne vrednosti — statue od najlepšeg
kamena i mnogo šta drugo — sve što je čovek stvorio teško odoleva zubu
vremena.
Pod uticajem temperaturnih promena, vlage, štetnih gasova i para, kiselih
kiša, pod udarom sitnih čestica kojima vetar i oluje šibaju dela naših predaka,
postepeno propadaju piramide farona, hramovi starih Inka, Kineski zid,
Akropolj, Dioklecijanova palata, Beogradska tvrdjava, Notr Dam, Trajanova
tabla u djerdapu, biste izvajane rukom Fidije ili Mikelandjela, slike Leonarda,
Botičelija. . .
I najtvrdji kamen, ljuti granit, prosto se topi pod dejstvom vremena,
ne odolevajući njegovom strpljivom i razornom trudu u kojem su objedin-
jeni veština hemičara i moć fizičara. Za ovakav neumitan tok stvari narod
kaže: Vreme čini svoje”, jezgrovito iskazujući nemoć čoveka pred beskrajno
strpljivim i upornim vremenom.
Ali danas, u doba moderne nauke i tehnike, čovek nastoji da se odupre
rušilačkom dejstvu vremena i da za budućnost sačuva sve ono što se može
sačuvati, a što vreme još nije pretvorilo u prah i pepeo.
Tako su nedavno britanski naučnici odlučili da definitivno izadju na meg-
dan” i da se ogledaju sa svim hemičarima” i fizičarima” koji u dosluhu sa
vekovima dube i uništavaju kamen. Za boj” su odabrali kamenu lepoticu
u svojoj zemlji — Velšku katedralu, koju duže od 700 godina nagriza zub
vremena.
Kamene statue ove katedrale, koje predstavljaju najlepše uzorke gotske
skulpture u svetu, njihovi tvorci teško bi danas prepoznali. Voda i sumpor-
dioksid prodiru vekovima u pore kamena, zbog čega se on rastvara, puca i
menja. Analizirajući štetna delovanja atmosfere i padavina, naučnici su za-
ključili da je najbolje zaštititi kamen nekom oblogom. Pronašli su hemijsku
masu bretan” — organsko jedinjenje na bazi tri-metoksimetil-silana, kojim
se natapa ugroženi kamen. Posle 3–5 časova bretan” otvrdne, polimerizuje
se, i tako u potpunosti zatvori pore u kamenu, obloži kamen i štiti ga od
štetnih gasova i para.
Na ovaj način konzervirane statue Velške katedrale naučnici prate već
duže od 15 godina. Biće potrebno još najmanje dva puta toliko vremena da
bi se donela konačna ocena o tome koliko su polimeri realno moćni u borbi
sa zubom vremena.
Vremenska prognoza za milion godina Sadašnji veliki naučnici pravi su
pesnici.
Rolan
Jednoga dana 1911. godine, mladi inženjer Milutin Milanković proslavl-

52
jao je sa svojim drugom — pesnikom štampanje njegovih stihova. Uz vino,
pesnik u zanosu reče: U mom novom delu želim da opišem celokupno naše
društvo, našu zemlju i dušu”. Čuvši to, Milanković nije izdržao, pa je i sam
iskazao svoja osećanja: Mene privlači beskonačnost. Ja želim da učinim
više od tebe. Hoću da obuhvatim celokupni Univerzum i da bacim svetlo u
njegove najudaljenije kutke!”.
Ne znamo da li je pesnik održao svoje obećanje, ali znamo da je Mi-
lanković bacio svetlost” na jednu od velikih tajni Prirode — na tajnu ledenih
doba na Zemlji, i da se vinuo u same vrhove svetske nauke.
Sve što se u Prirodi zbiva ostavlja neki trag. Tako su klimatske promene
koje su se dešavale u dalekoj prošlosti na našoj planeti zapisane” u Zemljinoj
kori, u ledu Antarktika, u dnu okeana i drugde. I kao da je reč o drevnim
knjigama sa oštećenim stranama koje je potrebno pažljivo proučiti i naučiti
čitati”, tako je potrebno mnogo truda da bi se dešifrovali zapisi Prirode.
Prvi deo problema u vezi sa ledenim periodima na Zemlji nije bio mnogo
težak. Naučnici su dosta tačno rekonstruisali promenu klime na Zemlji u
toku proteklih stotina hiljada godina. Ali tada su iskrsle velike teškoće.
Ledena doba su se smenjivala na Zemlji s izvesnom pravilnošću — to je
nepobitno ustanovljeno, ali se nije nalazio odgovor na pitanje zašto je do
promena temperature dolazilo i zbog čega su te promene bile periodične.
Zašto se Zemlja, kao po nekom časovniku, čas hladila, čas zagrevala?
Milutin Milanković, koji se pokazao kao vrstan graditelj, rešio je da na-
pusti dobro plaćeni posao inženjera u Austriji i da se posveti nauci. Odlučio
je da odgonetne tajnu ledenih doba. Svoje izvanredno poznavanje matem-
atike morao je da dopuni učenjem astronomije, fizike, geologije, te nauke
o klimatima Zemlje. Bez učitelja i saradnika, bez savremenih računskih
mašina, mladi profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dao se punim žarom
na istraživanje uzroka ledenih doba. Ni balkanski rat 1913. godine nije ga u
tome omeo.
Sam Milanković piše: Taj problem rešio sam u njegovim glavnim crtama
u jednoj svojoj raspravi koja je već 20. decembra 1913. ležala na stolu
velikog fizičara, dobitnika Nobelove nagrade, Vilhelma Vina”.
Još sedamnaest godina mukotrpnog rada bilo je potrebno da Milankovićeva
Astronomska teorija ledenih doba” bude završena.
Kolebanje temperature Zemlje koja se dešavaju tokom dugih vremenskih
razdoblja, Milanković je objasnio promenama osunčanja Zemlje pri njenom
složenom kretanju oko Sunca; promenama položaja najbliže tačke prema
Suncu i nagiba Zemljine ose rotacije.
U prvo vreme Astronomska teorija” doživela je pravi trijumf, da bi kas-

53
nije, naročito pred kraj života velikog naučnika, počela da biva zaboravljena.
Medjutim, analiza uzoraka tla uzetih sa dna Indijskog okeana pokazala je da
je Milanković vrlo tačno izračunao temperature na Zemlji tokom proteklih
400.000 godina. I noviji nalazi promena nivoa voda u zatvorenim jezerima,
u kojima one isključivo zavise od obilnosti kiša i isparavanja, tj. od tempera-
ture, potvrdili su tačnost Milankovićeve teorije, koja daje tačniju vremensku
prognozu” za milion budućih godina od prognoze koju nam daju meteorolozi
za sutrašnji dan.
Mašina koja nikada neće proraditi
Postoji mnogo uzaludnih pokušaja koje su ljudi činili vekovima, ali jedan
od njih zaslužuje naročitu pažnju jer je veoma poučan. Više stotina godina
hiljade konstruktora i nabedjenih pronalazača uporno je pokušavalo, pa i
danas to neki čine, da konstruišu takvu mašinu koja bi sama od sebe večito
radila — poznatu pod imenom perpetuum mobile.
Istorija perpetuum mobila puna je neobičnih zgoda, iznenadjenja, a
sadrži i dosta prevara i izneverenih obećanja. Ona se može uporediti samo sa
prošlošću alhemije — crne magije, kao i sa rešavanjem matematičkog prob-
lema kvadrature kruga. U sva tri ova slučaja čovek se našao pred granicom
koju nikakva upornost, domišljatost ili znanje ne mogu savladati — pred
neumoljivom granicom koju precizno opisuju i čuvaju” zakoni Prirode.
Najstariji perpetuum mobile o kome postoji sačuvan zapis datira ih XIII
veka. Od tog doba sve do danas točak je zauzimao posebno mesto kao ele-
ment večne mašine”. Njega su tvorci ove zaludne naprave koristili najčešće
za pretvaranje potencijalne energije u energiju kružnog kretanja koje je,
navodno, bilo ili upravo se približavalo” večitom kretanju. Različiti točkovi
nosili su olovne kugle, vodu, magnete, antigravitacione štitnike” i mnogo šta
drugo. . .
Najčuveniji perpetuum mobile u novijoj istoriji predstavljaju točkovi
markiza od Vorčestera — Orfireusa, savremenika slavnog matematičara i
fizičara Isaka Njutna. Povodom Orfireusove mašine, matematičar Gravesan
pisao je Njutnu da nije zadovoljan njenim karakteristikama. Posle toga je
konstruktor uništio svoju mašinu, ne dozvolivši Gravesanu da ispita njenu
unutrašnjost.
Ali, ipak, utisak koji su priče o Orfireusovom samokretnom točku” iza-
zvale u tadašnjoj javnosti bio je tako snažan da je ruski car Petar Veliki,
napredni vladar i reformator, želeo u januaru 1725. godine da otputuje u
Nemačku — da bi se lično uverio u postojanje mašine čudesnih mogućnosti,
ali ga je smrt u tome sprečila.
Tek posle svadje Orfireusa sa ženom i služavkom, prevara prepredenog

54
pronalazača” perpetuum mobila je obelodanjena. Svet je tada saznao da je
točak Orfireusove mašine pokretao čovek koji je bio vešto skriven u susednoj
sobi. On je preko kanapa delovao na osovinu točka i tako mu predavao
potrebnu energiju! Da je Petar Veliki duže poživeo i da nije došlo do kobne
svadje Orfireusa sa ženama, možda bi sa tadašnjih 100.000 rubalja, koliko je
ruski car bio spreman da plati Orfireusu za njegov samokretni točak”, ovo
bila najskuplje plaćena prevara u istoriji perpetuum mobila.
Na osnovu bogatog iskustva, pariska Akademija nauka od 1775. go-
dine prestaje da razmatra podneske patenata mašina koje večito rade”, a u
sledećem, 19. veku, nemački fizičar Julijus Robert fon Majer postavlja za-
kon o održanju energije — jedan od osnovnih zakona Prirode, prema kome
se energija ne može ni iz čega stvoriti. Time je bio zadan smrtni udarac
perpetuum mobilu — mašini koja nikada neće proraditi.
Zato, ako čujete da neko na ovakvom izumu troši snagu i vreme, uputite
ga da pročita poučnu priču o Sizifu i nekoliko redaka o održanju energije iz
bilo kog udžbenika fizike ili hemije.
Najvrelija tačka Svemira
Rešili ste da pronadjete najvreliju tačku u Svemiru i konstruisali ste
fantastičan termometar koji može da meri milione milijardi stepeni. I tako,
idete od galaksije do galaksije, od zvezde do zvezde. . . Merite temperaturu
kvazara, neutronskih zvezda, supernova. . . i ne znam čega još. . . , a ono,
kao u dečjoj igri: hladno, hladno. . . toplo, toplije. . . vruće, vruće. . . , ali
nikako da se čuje — izgore!
Prokrstarili ste Svemirom i upoznali njegove čudesne podanike”. Tem-
peratura je na vašem termometru prevazilazila milione, milijarde, hiljadu
milijardi stepeni, ali niste otkrili najvreliju tačku Svemira.
Zato ste, neraspoloženi, spakovali svoju opremu i počeli da se vraćate
na Zemlju. Kad ono stalno: vruće, vruće, još vrelije. . . Ne možete sebi da
verujete. . . Pitate se — da se nije možda termometar pokvario ili je šta drugo
po sredi, nekakve smetnje? Okrećete, prevrćete instrument, ali s njim je sve
u redu! A glas instrumenta, koji kao da je poludeo, sve je jači, uporniji i
stalno ponavlja: vruće, vruće. . . I, tako, idući za pokazivanjem termometra,
prilazite sve bliže rodnoj planeti. Evo vas i na Zemlji. . . Sada se krećete
u pravcu Evrope, približavate se Švajcarskoj, prolazite kraj Ženeve. . . Glas
instrumenata sve vas češće upozorava: vruće, vruće. . . vruće!
Pa to je nemoguće”!, čudite se vi. O, ljudi, Zemlja izgore!” Ali uporno
idete pravcem kojim vas vodi instrument. . . Evo, stižete u jedno malo mesto
— Merano, ulazite u krug jedne od najvećih fizičkih laboratorija na svetu, u
CERN, Evropski centar za nuklearna istraživanja. Glas instrumenta kao da

55
se udesetostručio, igla samo što ne iskoči. . . Polako tražite skrovito mesto. . .
Evo, ovde, . . . još malo, sasvim malo. . . Prilazite jednom od najvećih akceler-
atora koje je čovek sagradio, super-proton-sinhrotronu. . . Instrument neu-
moljivo vodi dalje. . . dolazite do mesta sudara protona i antiprotona, atom-
skih čestica ubrzanih moćnom mašinom. IZGORE! IZGORE! — uzvikuje
instrument, igla izleće iz svog ležišta i razbija zaštitno staklo, a vi, zapanjeni
i nemi, sedate od straha na tlo.
Pa zar je moguće da se najvrelija tačka u Svemiru nalazi na
Zemlji!?”
Da, instrument nije pogrešio”, prilazi vam i govori fizičar, stručnjak za
elementarne čestice i visoke energije.
Sudaranjem protona i antiprotona, koje mi u našem akceleratoru ubrzavamo
do fantastičnih brzina saopštavajući im energiju od 270 milijardi elektron-
volta, dolazi do anihilacije materije, do pretvaranja materije u energiju. Na
tren, temperatura u tački sudara prevazilazi sve ono što ste u Svemiru mogli
da izmerite — ta tačka postaje najvrelija tačka Svemira. Istini za volju,
tu i tamo u Svemiru desi se po neki sudar kosmičkih čestica koje raspolažu
još većim energijama, ali to je tako retko da je naša mašina bez premca
u Svemiru. Sa ”temperaturom koju ona postiže u tački sudara čestica
Svemir je mogao da se podiči samo u prvim trenucima svog postojanja, u
delićima sekunde po nastanku. Tako se mi na ovaj način ”vraćamo u davnu
prošlost Svemira i ispitujemo pojave koje su se dešavale odmah posle velike
eksplozije”, govori fizičar mirno šetajući kraj najvrelije tačke u Svemiru.
Uspinjača za morske talase
Na severu Evrope nalazi se Norveška sa Špicberškim ostrvima — zemlja
o čija kopna udaraju talasi četiri mora i jednog okeana. Njeni su ljudi oduvek
bili upućeni na more i borbu s njim. Poznati su graditelji brodova, pomorci
i kitolovci.
Medjutim, za Norvežane more ne predstavlja samo izvor bogatstva i
izlaz u svet, već i vrelo inspiracije. U hrvanju s njim oni se lako ne predaju.
Zato su, za razliku od drugih koji su pokušali da ukrote morske talase i da
od mora dobiju preko potrebnu energiju, pa zbog teškoća odustali, uporno
nastavili da istražuju različite mogućnosti savladjivanja talasa na obalama
svojih mora.
Duvajući ka kopnu, jaki vetrovi sa severa podižu ogromne talase koji
strahovitom snagom udaraju o hridi. Može li ova snaga talasa da se obuzda
i pretvori u koristan rad — upitali su se norveški naučnici. Da li je moguće
podići morsku vodu na viši nivo zahvaljujući energiji talasa — bilo je drugo
pitanje koje se prirodno nametnulo istraživačima.

56
 Da bi podigli vodu mora na viši nivo i preveli je u veštačko jezero,
Norvežani su razvili specijalnu uspinjaču” za čiji se pogon koristi energija
morskih talasa. Osnovna ideja naučnika sastoji se u tome da se postigne us-
meravanje vodene mase prema jednom levku” kroz koji bi se voda, gonjena
sopstvenom energijom, ispela” do jezera — rezervoara koji se nalazi na oko
100 metara iznad površine mora. Slobodno padajući iz rezervoara prema
moru, voda bi prolazila kroz turbine centrale u kojima bi pokretala lopatice
i tako stvarala električnu energiju.
Dobro, rekli bismo, lako je to zamisliti, ali kako ostvariti?
Svako ko je duže posmatrao morske talase mogao je da uoči da se oni
najčešće prostiru u ravnomernim povorkama” i da je razmak izmedju dve
dolje i dva brega talasa prilično ujednačen. To znači, razmišljali su norveški
naučnici, da se na morske talase može primeniti zaključivanje koje važi za
druge oblike talasnog kretanja, na primer, za svetlost i zvuk.
Razume se, ako neko želi da usredsredi morske talase tako da se oni
kreću prema jednoj užoj oblasti na obali, on mora da koristi odgovarajuća
sočiva i rešetke, slične onima koje se koriste u nauci o svetlosti ili u akustici.
Analiza istraživača je pokazala da je za usmeravanje morskih talasa prema
levku, koji će sprovesti vodu mora do rezervoara, najbolje koristiti jednu
vrstu difrakcione rešetke.
Njena veličina mora biti više nego impozantna, a oblik neobičan. Nalik
na češalj sa različito razmaknutim zubima”, ona bi se protezala duž obale
više stotina metara. Oblik i položaj ove rešetke, veoma nalik na dug val-
obran sa brojnim kapijama, zavisi od reljefa kopna, oblika morskog dna i
smera nailaska talasa prema obali. Ispitivanja naučnika na modelu 1000
puta manjem od objekta koji bi se gradio na obali mora, pokazala su da se
može postići 80-procentno iskorišćenje energije talasa.
Tako izgleda da će Norvežani — morski vuci sa severa”, prvi zajašiti
morske talase” i da će pomoću svojih neobičnih rešetaka doći do potrebne
energije.
Telegram Džet Propalžn Laboratorije
Od istorijskog dana kada je prvi čovek, američki astronaut Nil Arm-
strong, kročio na Mesec nije proteklo ni 20 godina, a kosmička istraživanja
su postala, tako reći, obična stvar. Dok su se u laboratorijama širom sveta
analizirali uzorci stena i tla donetih sa Meseca, program ispitivanja udal-
jenih nebeskih tela Sunčevog sistema pomoću letilica bez ljudskih posada
odvijao se mirno, u senci velikih postignuća programa Apolo” i Luna”.
Svedočanstvo o tome pruža nam misija američke letilice Vojadžer–2”.
Zadržaćemo se samo na malom delu njenih brojnih postignuća, na susretu s

57
Jupiterom. Na dugom putovanju od Zemlje ka Saturnu i Uranu, Vojadžer–
2” je proleteo na samo 650.000 km od najveće planete Sunčevog sistema,
Jupitera, i pri tom izveo veliki broj osmatranja. O tome su nas naučnici
Džet Propalžn Laboratorije, iz Kalifornije, telegrafski kratko izvestili” —
recimo ovako:
DŽET PROPALŽN LABORATORI, SAD — AUTORU KNJIGE NAUKA KAO
BAJKA”, JUGOSLAVIJA
PRELETEVŠI IZNAD JUPITERA, VOJADŽER–2 OTKRIO VELIKE PROMENE
U ATMOSFERI PLANETE U ODNOSU NA MART MESEC, KADA JE KRAJ
JUPITERA PROŠAO VOJADŽER–1. NASTAVLJAJUĆI KOSMIČKO PUTO-
VANJE, PRVIH ČASOVA OSMOG JULA LETILICA SE PRIBLIŽILA GRUPI
GLAVNIH JUPITEROVIH MESECA, GALILEJEVIM SATELITIMA. PRIŠLA
EVROPI I GANIMEDU BLIŽE OD SVIH DRUGIH ČOVEKOVIH NAPRAVA.
PROLAZEĆI NA 62.000 KILOMETARA OD GANIMEDA, VOJADŽER–2 OTKRIO
SVETLE I TAMNE POVRŠINE. NA TAMNIM POVRŠINAMA OPAZIO STARE
KRATERE VULKANSKOG POREKLA, A NA SVETLIM RAVNE TERENE
SA BRAZDAMA I PREVOJIMA. NEMAMO OBJAŠNJENJE ZA POSTANAK
RAVNIH POVRŠINA. NA GANIMEDU OTKRIO PRSTENASTU STRUKTURU,
NALIK RANIJE UOČENOJ NA KALISTU. OD KRATERA SE ŠIRE TALASI
KAO PO POVRŠINI BARE. STUPILI U VEZI SA HARI HANTOM SA UNI-
VERZITETSKOG KOLEDŽA IZ LONDONA. IZJAVIO DA JE SATELIT EVROPA
NAJRAVNIJI OBJEKT POSMATRAN U SUNČEVOM SISTEMU. NAŠI EKSPERTI
SMATRAJU DA EVROPA IMA KAMENITO JEZGRO KAO I SATELIT JO,
POZNAT PO ČESTIM VULKANSKIM ERUPCIJAMA, DA JE POKRIVENA
SLOJEM LEDA DEBLJINE OKO STO KILOMETARA. POSLE JUPITERA LETIL-
ICA POČELA DA SNIMA JO. STOP. VAŽNA VEST! STOP. NAJVEĆI VULKAN
NA JOU PRESTAO DA IZBACUJE LAVU O KOJOJ JE IZVEŠTAVAO VO-
JADŽER–1. LETILICA U ISPRAVNOM STANJU. NASTAVLJA LET KA SAT-
URNU. ŠALJE POSLEDNJE OD PETNAEST HILJADA SNIMAKA NAČINJENIH
TOKOM ZADNJIH OSAM MESECI. NOVE VESTI ČEMO POSLATI PO PRIS-
TIZANJU LETILICE U BLIZINU SATURNA. STOP. PRIMITE POZDRAV. DŽET
PROPALŽN LABORATORI, KALIFORNIJA, SAD.
Primivši ovaj telegram, pomislio sam u kakvom fantastičnom vremenu
živimo, kada ovakva postignuća smatramo manje vrednim pažnje od posete
izvesnog ministra toj i toj zemlji, ili rezultata fudbalske utakmice dva pr-
voligaška tima.
Zaista, čudno, ovaj se telegram nije našao na naslovnoj strani nijednog
od naših mnogobrojnih dnevnih listova.
A Vojadžer–2” i njegovi sledbenici nastavljaju svoja putovanja. . .

58
 Džepni rendgen-aparat
Od dana kada je Vilhelm Konrad Rendgen 1895. godine otkrio iks-zrake,
do izrade prvog rendgen-aparata nije proteklo mnogo vremena. Svet je u
ovom aparatu dobio jedan od najdragocenijih medicinskih i naučnih instru-
menata koji je spasao mnoge živote i doveo do značajnih otkrića, a Rendgen
je 1901. godine primio prvu Nobelovu nagradu za fiziku.
Pored mnogih odlika koje ga krase, ovaj jedinstveni aparat ima i ozbiljne
nedostatke. Glomazan je, zavisi od izvora električne energije, zbog inten-
zivnog zračenja može da bude opasan po zdravlje rukovaoca, skup je. . . O
svemu tome razmišljao je Lo Jin, saradnik Godardovog centra za vasionske
letove u Sjedinjenim Američkim Državama, koji je konstruisao liksiskop”,
minijataturni rendgen-aparat koji može da se drži u ruci i nosi u džepu!
Pronalaskom liksiskopa otklonjeni su mnogi nedostaci klasičnog rendgen-
aparata.
Liksiskop je, takodje, aparat u kome se stvaraju iks-zraci. Ali, za raz-
liku od rendgen-aparata, u liksiskopu iks-zraci nastaju zahvaljujući radioak-
tivnom izvoru koji zamenjuje rendgensku cev. I ovde iks-zraci prolaze delom
kroz posmatrani predmet ili čovekovo telo i izazivaju svetlucanje na jednom
malom ekranu koji je veoma sličan ekranu minijaturnog televizijskog pri-
jemnika.
Uz ovaj ekran prislonjen je svetlosni pojačavač — cev minijaturnih razmera
koju je pronalazač Lo Jin ranije koristio u astronomskoj opservatoriji kada je
tragao za veoma slabim izvorima iks-zračenja u Svemiru. Svetlosni pojačavač
predstavlja jedan od najvažnijih elemenata liksiskopa. On pojačava slabašna
svetlucanja izazvana iks-zracima čak do 40.000 puta! Tako pojačanu sliku
baca na ekran na kome se može videti prelom kosti, metak u telu, struktura
sićušnog tranzistora i mnogo šta drugo — kao i rendgen-aparatom.
Liksiskop za rad koristi minijaturnu bateriju od 2,5 volti, staje oko 10
puta manje od običnog rendgen-aparata i, što je možda najvažnije, ozračuje
pacijente ili predmete hiljadu puta slabijom dozom zračenja. On predstavlja
idealan instrument za brz pregled zuba, za otkrivanje stranih tela u orga-
nizmu, može se upotrebiti na mestu udesa, u kolima hitne pomoći. . . Veoma
je mali i lak, pa ga mogu nositi i lekari pešaci”, medicinske sestre i tehničari
koji obilaze udaljena područja da bi stigli do svojih bolesnika, do ljudi koji
u životu nisu videli nama pristupačan klasični rendgen-aparat.
Tako je Lo Jin, gledajući u zvezde, otkrio liksiskop — minijaturni rendgen-
aparat, poučivši time sve one koji se bave fundamentalnim istraživanjima da
kad god to mogu — treba da misle i o mogućim primenama otkrića nauke
za dobrobit čoveka.

59
 Epohalno otkriće elementarne čestice Akcelerator je kao svemirski brod
koji nas vodi u dubine atoma.
L. Lederman
Sve pojave u Prirodi naučnici tumače delovanjem četiri sile. Tu je, prvo,
gravitaciona sila. Ona dejstvuje izmedju svih stvari, i sićušnih i gro-
madnih oblika materije, ali samo u ovom poslednjem slučaju možemo da je
primetimo i izmerimo. Zemlja i jabuka se medjusobno privlače zahvaljujući
gravitacionoj sili, i zato jabuka pada na Zemlju, mada nećemo pogrešiti ako
kažemo i da Zemlja pada” na jabuku. Ova nam sila omogućava da merimo
mase tela. Kažimo i to da je ona samo — privlačna.
A, zatim, tu je elektromagnetna sila. Kada provučemo češalj kroz
kosu, on se naelektriše i tada može da privuče lopticu od zove ili komadiće
hartije. U tome vidimo delovanje elektromagnetne sile. Pa i dugu na nebu
uočavamo zahvaljujući ovoj sili, a da ne kažemo da električni motori ne bi
mogli da rade da nje nema. To je mnogo jača sila od gravitacione, i ona,
kao što znamo, može da bude privlačna i odbojna.
Pored gravitacione i elektromagnetne sile, postoje još jaka i slaba sila.
One dejstvuju samo u mikrosvetu, medju česticama sićušnijim od atoma,
jer je njihov domašaj izvanredno mali. Zato je priručnim sredstvima” teško
pokazati njihove efekte. Medjutim, za nuklearne fizičare, koji su naoružani
akceleratorima čestica i osetljivim detektorima nuklearnog zračenja, to ne
predstavlja problem.
Svaka od pomenutih sila ima svoju česticu koja prenosi njeno delovanje.
Gravitacionu silu prenosi njen zastupnik” — graviton, elektromagnetnu —
foton ( zrnce svetlosti”), jaku silu — gluon, a slabu — vikon.
Više od 20 godina naučnici su tragali za vikonom — prenosiocem slabe
sile, i tek su je početkom 1983. godine ulovili u svoju klopku”, koristeći za to
tada najveći akcelerator na svetu, CERN-ov super-proton-sinhrotron (SPS),
koji se nalazi u blizini Ženeve, u Švajcarskoj.
Ovaj akcelerator čestica prstenastog oblika predstavlja pravo čudo nauke
i tehnike. On je džinovskih razmera — zahvata tako veliku površinu kao
krug po kome se kreće tramvaj dvojka” u Beogradu. Njegov prečnik iznosi
nekoliko kilometara. U njemu naelektrisane čestice putuju brzinama koje
su vrlo bliske najvećoj od svih mogućih brzina u Prirodi — brzini svetlosti
(300.000 km u sekundi)!
U super-proton-sinhrotronu se ubrzavaju protoni i njihove antičestice —
antiprotoni — do energije od 270 milijardi elektron-volti! Postižući tako
99,9994% brzine svetlosti, protoni i antiprotoni se čeono sudaraju poput
munjevitih atomskih metaka”. Pri ovim sudarima dolazi do iščezavanja” tih

60
čestica, do njihove anihilacije. Ali se kao rezultat te pojave na mestu sudara
razvija snažno zračenje, koje je u stanju da proizvede 30–50 novih čestica.
Neke od tih čestica ne možemo da nadjemo nigde drugde do u ovoj tački,
koja je najvrelija tačka u Svemiru!
Dogadjaje koji se dešavaju u najvrelijoj tački” Svemira posmatraju složeni
nuklearni detektori, od kojih su neki veličine omanje kuće. Oni analiziraju
novonastale čestice — odredjuju njihova naelektrisanja, mase, pravac kre-
tanja, energiju, impuls, dužinu njihovog života itd. Na osnovu svega toga,
kao da je u pitanju otisak prsta”, fizičari zaključuju da li se medju novostvorenim
česticama nalazi neka nova, nepoznata čestica, koju su do sada samo teori-
jski fizičari videli” u svojim izračunavanjima. I tako oni svakoj nastaloj
čestici proveravaju pasoš” i izdaju vizu” za pristup u društvo mikročestica”.
Analizirajući 850.000 fotografija s bojišta” mikrosveta, snimke sudara
protona i antiprotona u CERN-ovom akceleratoru, tim od 151 naučnika (!)
otkrio je dugo traženi vikon. Pažljivo odredjujući sve njegove osobine, oni
su u pasoš” vikona zapisali najvažnije podatke o njemu — da mu je masa
oko 80 puta veća od mase protona, da mu je život neobično kratak, da
ima polucelobrojni spin itd. Na osnovu ovih podataka i drugi fizičari u
svetu mogu da pokušaju da potraže vikon i da tako potvrde ili opovrgnu
nalaz naučnika iz CERN-a. I, zaista, ubrzo je stigla potvrda ovog otkrića, a
zatim je otkrivena još jedna čestica — zed-nula”, koju je, takodje, predvidela
teorija slabe sile.
Ovim otkrićima sjajno su potvrdjena predvidjanja teorijskih fizičara.
Otvoren je novi prozor prema ponoru u kome se kriju tajne materije iz
koje je sve u Prirodi sazdano.
Disk — riznica informacija
Razvoj civilizacije ne bi mogao da se zamisli da čovek još od davnina
nije svoja saznanja i iskustva prenosio drugim ljudima i svojim potomcima.
U prvo vreme, za zapisivanje važnih poruka i sadržaja korišćena su primi-
tivna sredstva — glinene i kamene pločice. Zatim su stari Egipaćni pronašli
papirus za pisanje, a Kinezi hartiju. Tek u novije vreme rodili su se fo-
tografska ploča, film, gramofonska ploča, magnetna traka i disk, magnetne
i poluprovodničke memorije, hologram i drugi memorijski elementi. I tada,
kada je scena za veliku predstavu” bila pripremljena, na nju je stupio čudesni
kompakt-disk.
Poznata holandska firma Filips” prva je u svetu predstavila revolucionaran
način zapisivanja i reprodukovanja muzike. Ona je lansirala novu Hi-Fi”
ploču u kojoj je muzika bila zapisana u vidu sićušnih otvora!
Da bi se to postiglo, prvo se muzika prevodi u digitalan oblik. Zatim

61
se ovaj digitalni zvuk” putem lasera upisuje” u metalnu ploču u vidu niza
useka ili kanala mikrometarske dužine i širine. Prečnik ove nove ploče ili
diska iznosi samo 12 centimetara. Zvuk sa nje ne može da se reprodukuje
pomoću običnog gramofona sa safirnom ili dijamantskom iglom. Za disk je
potreban specijalan laserski gramofon”. U ovom gramofonu disk se okreće
velikom brzinom. Sa jedne strane diska nalazi se laser koji emituje postojani,
uski snop svetlosti. Svetlost lasera pada na disk i pogadja useke na njemu,
rasejava se od njih i stiže do osetljivog foto-čitača. On registruje prisustvo
svetlosti kad god laserski zrak naidje na neki od useka, dajući tako seriju
signala sastavljenu iz da” i ne” — već prema tome da li je postojao usek
pri očitavanju. Povorka ovih digitalnih informacija u posebnom uredjaju
prevodi se u zvuk, odnosno vraća u prvobitni oblik.
Kvalitet ovakvog zvučnog zapisa i njegovog reprodukovanja daleko je
bolji od onog koji se dobija pomoću sistema sa gramofonskim pločama,
kasetama, magnetnim trakama i dr. Zapis na kompakt-disku je i mnogo
ekonomičniji. Na disk se može upisati više muzike ili govora nego na sred-
stvima koja su ranije korišćena. I još nešto — postojanost zapisa je, zaista,
izvanredna. Medjutim, postojeći kompakt-disk ima jedan nedostatak: on se
još uvek ne može brisati” kao magnetna traka i koristiti za više snimanja.
Ali, ne sumnjajmo da će se ovaj nedostatak u skoroj budućnosti otkloniti i
da će rupe i useci otpevati” svoje!
Ako biste lupom pažljivo pregledali jedan od prvih Filipsovih” diskova
sa muzikom, primetili biste da je on prilično prazan, tj. da je samo de-
limično iskorišćen. Takav disk može da primi mnogo više informacija nego
što je potrebno za reprodukovanje jedne Betovenove simfonije, ili nekoliko
pesama Elvisa Prislija. Zato su Filipsovi” stručnjaci pristupili ispitivanju
mogućnosti primene kompakt-diska za pamćenje različitih informacija: tek-
stova, slika i svega drugog što se može prevesti u digitalni oblik.
Tako je nastao CD-ROM (kompaktni disk čiji se sadržaj može da
očitava, ali ne i da se menja). On može da uskladišti ogroman broj infor-
macija — oko 600.000.000 bajtova! To je dovoljno za upisivanje celokupnog
sadržaja (teksta, crteža, slika, tabela i dr.) jedne višetomne enciklopedije,
kao što je, na primer, Enciklopedija Britanika”! I, umesto da na polici držite
25–30 knjiga, njih možete da zamenite praktično neuništivim kompakt-
diskom koji može da stane u džep!
Filips” je iz komercijalnih razloga proizveo eksperimentalnu knjigu Is-
toriju roka”. Ova se kompakt-knjiga čita pomoću laserskog gramofona i
kućnog računara. Na rok disku nalaze se biografski i diskografski podaci
raznih rok-zvezda, propraćeni njihovim fotografijama i odlomcima iz na-

62
jpoznatijih pesama. Istorija roka” može i vizuelno da se oživi: pomoću
televizora sa diska je moguće dobiti i sliku.
Laserski kompakt-disk omogućava i druge novine — zapisivanje mapa
koje mogu da se koriste za navigaciju automobila, brodova i aviona pomoću
satelita. Povezan s telefonom, televizorom, video-rekorderom, stereo-uredjajima
i kućnim računarom, laserski kompakt-disk, remek-delo savremene tehnike,
otvara nove pristupe svetu informacija i pruža perspektivu za sadržajnija
komuniciranja medju ljudima.
Kosmička vaga
Pred naučnike se često postavljaju krajnje neobični, na prvi pogled
nerešivi zadaci. Medjutim, oni često i u najtežim situacijama nalaze čudesna
rešenja, koristeći pri tom različite prirodne pojave i povezujući na izgled pot-
puno nezavisne stvari.
Zamislite da vam je neko dao zadatak da izmerite masu Boljšog teatra,
čuvenog pozorišta u Moskvi! Recimo i to da nije reč o šali, o nekakvom
približnom merenju, proceni mase. . .
Pretpostavimo da se planira gradnja metroa čiji jedan krak treba da
prodje upravo ispod tog slavnog pozorišta. Zato i treba saznati njegovu
masu, kako bi mogla da se izračuna jačina potpornih stubova, betonska
armatura i drugo.
Ali, kako staviti teatar na vagu?! I kakva bi to vaga morala da bude? Sa
oprugom ili sa niti na uvrtanje?
Zaista, na prvi pogled — nerešiv problem.
Medjutim, naučnici moskovskog Instituta za geološka istraživanja rešili
su ovaj problem na ingeniozan, neobičan način — razvili su novu vagu”,
koju bismo slobodno mogli nazvati kosmičkom vagom” ili kosmičkim terazi-
jama”. Ona ni po čemu nije nalik nama dobro poznatim kantarima, vagama
i terazijama koje srećemo na pijacama, u radnjama i laboratorijama. Nema
tasova, krakova, opruga — nikakve mehanike!
Ova fantastična kosmička vaga” umesto mehaničkih delova koristi en-
ergetske atomske čestice koje na Zemlju stižu iz dalekih kosmičkih pros-
transtava, tzv. kosmičko zračenje.
Za rešenje ovog zadatka bitna je činjenica da kosmičko zračenje stalno
bombarduje našu planetu i da se njegov intenzitet malo menja sa vremenom.
Primarno kosmičko zračenje pogadja zemljinu atmosferu i u njoj stvara
sekundarno zračenje koje sadrži mi-mezone, vrlo prodorne čestice koje mogu
da prodru i do nekoliko stotina metara u Zemljin omotač.
Razume se, ukoliko prepreka na njihovom putu raspolaže većom masom,
njihov intenzitet će po prolasku kroz prepreku biti manji. I sada nam princip

63
merenja mase takvih objekata, kao što je Boljšoj teatar ili, čak, mase čitavih
planina — pomoću kosmičkog zračenja postaje lako shvatljiv.
Odredjujući stepen slabljenja snopa mi-mezona koji su prošli kroz neku
gradjevinu, brdo ili rudnik, možemo da zaključimo koliko materije sadrži
prepreka na njihovom putu. Da bismo to učinili, moramo da upotrebimo
osetljive nuklearne detektore — brojače mi-mezona, koje postavljamo na
površinu zemlje i ispod temelja gradjevine, pod brdo ili u okno rudnika
čiju masu želimo da saznamo. I kao u nekom kosmičkom rendgen-aparatu,
mi-mezoni nam svojim intenzitetom odredjuju traženu masu.
Primenjujući ovakvu metodu merenja, sovjetski naučnici su ustanovili
da poznati hotel Moskva” u Moskvi ima masu od 45.000 tona. Na isti
način, kosmičkom vagom” sa mi-mezonima oni su odredili sadržaj pojedinih
minerala u odredjenim područjima SSSR-a, izmerili količinu vode u debelim
snežnim pokrivačima i pronašli mnoge šupljine u tlu koje su ispitivali.
Ovim je još jednom potvrdjena čudesna moć nauke, za koju, zaista, kao
da ne postoje nesavladive prepreke.
Bajka o snežnoj pahuljici U svakoj nauci ima poezije.
Desanka Maksimović
U davnim vremenima, u galaksiji Mlečni Put”, zvanoj u našem narodu
Kumova slama”, stvorio se Sunčev sistem u čijim je nedrima nastala planeta
Zemlja. Ona se veoma brzo pročula kao velika umetnica — na njenoj površini
i u njenoj atmosferi stvarali su se prelepi oblici sačinjeni od velikog broja
hemijskih jedinjenja.
Najlepša je bila i ostala — snežna pahuljica. Ona se pojavila kada su
na Zemlji zavladali odredjeni klimatski uslovi i kada su se u njenoj at-
mosferi našle čestice prašine. Snežna pahuljica, ta bela, nežna lepotica
izvanredno simetričnog, šestokrakog oblika, proizvod je, dakle, odredjenih
uslova i aerozagadjenja. Da vazduh nije zagadjen, ne bi nas svake zime
radovale snežne pahuljice; a da njih nema, vazduh bi bio još zagadjeniji!
Zbog toga, čak i na najvišim planinama, na kojima sneg zaslepljuje oči svo-
jom belinom, snegom ne treba gasiti žedj(osim u krajnoj nuždi), jer svaka
snežna pahuljica u svom srcu krije čestice prašine. . .
Kako se, u stvari, radja ta bela, nestalna, šestokraka zvezda?
Visoko u atmosferi, majušna čestica prašine na svojoj površini počinje
da zadržava, vezuje vodenu paru. A kako je svuda oko nje veoma niska
temperatura, voda se kristalizuje u led. Ledeni kristal, ovako nastao, u
uskovitlanom haosu oblaka razvija se sve brže i brže — u snežnu pahuljicu,
koja je po svom obliku savršeno geometrijsko telo šestougaonog oblika. I
tako na Zemlju padaju, padaju pahulje bele. . .

64
 Od davnina su se ljudi pitali zašto snežne pahuljice, medju kojima su
naučnici izbrojali deset osnovnih oblika, uvek imaju šest krakova. Poz-
nati nemački astronom Johan Kepler, koji se proslavio izučavanjima kre-
tanja planeta, potvrdom Kopernikovog heliocentričnog sistema, takodje je
proučavao tajnu snežne pahuljice. Ali, on nije našao odgovor na ovo samo
na izgled jednostavno pitanje.
Tek u novije doba, u doba atomistike, kada su odgonetnute tajne un-
utrašnje strukture mnogih hemijskih oblika — jedinjenja i kristala, utvrd-
jeno je da snežna pahuljica za svoju lepotu ima da zahvali prirodi hemijskih
sila koje dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika sprežu u molekul vode.
Pri tom je važan ugao koji medjusobno zaklapaju dva jona vodonika koje
svojom čvrstom elektromagnetnom rukom” u molekulu vode drži moćni jon
kiseonika. Da je ovaj ugao i najmanje različit od postojećeg, cela bi priča
o snežnoj pahuljici i životu na Zemlji izgledala sasvim drugačija ili, možda,
nikada i ne bi bila ispričana”. A tu su još i drugi elementi, poznati samo
uskom krugu stručnjaka — vodonična hemijska veza, polarnost molekula
vode, površinski napon. . .
Četrdesetih godina našeg veka, sovjetski fizičar Ivanov pokušao je da
otkrije šta uslovljava oblik snežnih pahuljica. Pomoću jednačine do koje je
došao i vrednosti za temperaturu, napon vodene pare, specifične toplote,
brzine difuzije toplote itd., bio je u stanju da objasni parabolični oblik
krakova pahuljice, ali nije uspeo da izračuna brzinu njenog rasta. Zato
su daljem odgonetanju pahuljičine tajne pristupila dva tima američkih is-
traživača, koji su u pomoć prizvali i površinski napon.
I tek nedavno, 1985. godine, Dejvid Kesler i Herbert Livajn, sarad-
nici Kalifornijskog tehnološkog instituta, otkrili su analogiju izmedju snežne
pahuljice i mehurića vazduha. Primetili su da mehurić vazduha, ubačen
izmedju dve ravne staklene ploče, krči sebi put kroz vodu medju pločama
pružajući duge krake. Kada su u jednačinu za izračunavanje brzine rasta
vazdušnog kraka uneli i vrednost površinskog napona, lako su dobili traženu
brzinu.
Slična se priča ponovila i sa snežnom pahuljicom, čija je tajna, tako,
konačno otkrivena.
Laser na Marsu
Mapa Marsa koju je 1901. godine izradio Persifal Lavel sadržala je čudne
linije, za koje su čak i neki naučnici smatrali da predstavljaju kanale koje
su na crvenoj, ratničkoj planeti”, izgradili inteligentna bića.
Budući da je Marsova osa rotacije nagnuta prema ekliptici skoro kao
i Zemljina osa, pitanje postojanja života na Marsu godinama je okupljalo

65
pažnju i naučnika i laika. Tako je jedan Beogradjanin, vlasnik antikvar-
nice u blizini Pravnog fakulteta, pred drugi svetski rat poslao telegram
Marsovcima”! Zahvaljujući tome postao je popularan u gradu, jer su otada
svi znali za njega i njegovu radnju, koja je dobila ime Kod Marsovca”.
Ali da to vreme nije bilo za šalu s Marsovcima, govori nam i nastup
glumca Orsona Velsa na radiju koji je izazvao nezapamćenu paniku širom
Sjedinjenih Američkih Država. Veliki broj ljudi poverovao je Orsonovim
rečima o iskrcavanju Marsovaca na našu planetu i žestokim borbama ljudi
sa njima, dok je samo mali broj ljubitelja dobre knjige prepoznao odlomak
iz poznatog romana Herberta Džordža Velsa Rat svetova”.
Dilemu o životu na Marsu razrešile su letilice koje je čovek uputio na
crvenu planetu. Mi danas znamo da na Marsu nema života i da su kanali
na njemu delo prirodnih sila, a ne inteligentnih bića. Ali, time ni izdaleka
nije iscrpljen arsenal neobičnosti Marsa, planete za koju je Barnard rekao
da ostavlja utisak kugle čija je površina obojena nežnom bojom na kojoj su
tamni detalji izvučeni grubom četkom”.
I sada, kada je Mars za trenutak ustupio Veneri mesto na astronom-
skoj pozornici, nalaz astronoma iz poznatog Nasinog Godardovog centra za
vasionske letove i Univerziteta države Merilend, kaže da se Marsova atmos-
fera ponaša kao džinovski prirodni laser koji emituje infracrveno zračenje od
10,33 mikrometra!
Tim istraživača je za proučavanje Marsa koristio Mak-Matov solarni
teleskop Nacionalne laboratorije Kit Pik u SAD. Umesto da posmatraju
Sunce, naučnici su početkom 1980. godine usmerili teleskop ka Marsu, jer
se on tada nalazio visoko na noćnom nebu. Ova posmatranja Marsa bila
su poslednja reč tehnike tog vremena. Kao detektor infracrvenog zračenja
korišćen je naročit heterodinski spektrometar”. Posebnim postupkom, sig-
nalima sa Marsa bili su primešani veštački signali, da bi se analiza zračenja
mogla da izvede u drugom talasnom području pomoću standardne radio
tehnike.
Marsova površina ima znatno višu temperaturu od hladnog kosmičkog
prostora. Zato ona intenzivno zrači infracrveno zračenje. Na spektru ovog
zračenja naučnici su uočili široku apsorpcionu liniju koja odgovara ugljen-
dioksidu, gasu koji je efikasan apsorber zračenja od 10,33 mikrometra. Uglavnom,
ova se apsorpcija dešava u nižim slojevima Marsove atmosfere — do nekih
10.000 metara.
Medjutim, na ogromno iznenadjenje istraživača, upravo u ovom delu
spektra otkrivena je oštra emisiona linija. Ona pouzdano svedoči da se
u višim slojevima atmosfere Marsa, koja obiluje pobudjenim molekulima

66
ugljen-dioksida, javlja lasersko zračenje — pojava stimulisane emisije zračenja!
Uistinu, ne možemo se čudom načuditi da je Priroda u svojoj labora-
toriji” na Marsu uspela čak i laser da stvori! Još kad bismo na njemu otkrili
voštanu sveću, poverovali bismo, poput našeg sugradjanina - Marsovca”, da
neko sa Marsa sa nama zbija šalu. Ali nećemo slati telegram Marsu, nećemo
protestovati zbog gubitka primata u otkriću ugljen-dioksidnog lasera, već
ćemo još jednom iskazati divljenje svom nedostižnom učitelju — Prirodi.
Patent za mikroorganizam
U patentnim zavodima širom sveta leže milioni spisa u kojima se nalaze
opisi svega i svačega, počev od otvarača za imalin-kutiju do kosmičkih
brodova. Ali, do nedavno, medju tolikim patentima nije se mogao naći
nijedan koji štiti pronalazak nekog živog oblika materije, pa čak ni onih
najjednostavnijih.
Medjutim, došao je i dan da medju nežive” kroči jedan živi patent”.
Ali, nije sve išlo tako lako kako su zamišljali vredni pronalazač i njegov
poslodavac. Bilo je potrebno da se na kraju umeša i Apelacioni sud Sjedin-
jenih Američkih Država. Njegove sudije su sa 3:2 glasa dozvolile kompaniji
Dženeral Elektrik” i njenom saradniku Anandiju Čakrabartiju da patenti-
raju novi soj mikroorganizama koji razgradjuju naftu.
Veliki otpor Patentnog zavoda SAD da prihvati podnetu patentnu pri-
javu, kao i uzbudjenje javnosti povodom ovog spora, javili su se zbog toga
što se čovek po prvi put našao u dilemi — da li se može dozvoliti patentiranje
novog oblika života.
Da bi ovo razrešili, naučnici i sudije morali su da se sete dogadjaja od
pre nekih 170 godina, tačnije iz 1828. godine, kada je nemački hemičar
Veler izveo prvu sintezu organske materije iz hemijskih elemenata. On je
dobio jedinjenje karbamid ili ureu, za koje se kao i za sva druga organska
jedinjenja smatralo da može nastati samo u živim organizmima, a ne i u
retortama hemičara. Od tada do danas organski hemičari su sintetisali više
od deset miliona različitih organskih jedinjenja, od kojih su mnoga veoma
retka ili ih čak i nema u Prirodi. Za dobijanje velikog broja tih jedinjenja
izdati su patenti njihovim pronalazačima.
Drugi značajan datum za našu priču predstavlja otkriće Krika i Uotsona
iz 1953. godine. Oni su tada ustanovili strukturu molekula nasledja, tzv.
molekula DNK, i pokazali da se zapis” o naslednim osobinama žive materije
čuva u spiralno uvijenom molekularnom koncu” upredenom iz dve niti” u
kojima se javljaju četiri različita nukleotida (adenin, timin, guanin i citozin).
Različit razmeštaj ovih slova života” (A, T, G i C) u dugačkom molekulu
DNK odgovoran je za razlike koje postoje izmedju živih oblika materije.

67
 Otkrivši to, naučnici su sagledali mogućnost da čovek, menjajući molekul
DNK, menja nasledne osobine živih bića. Zbog toga su mnogi, manje ili više
učeni ljudi, počeli u strahu da se pitaju dokle sve može da dovede čovekovo
uplitanje u inženjeriju života”.
Ako se da patent za novodobijeni soj Pseudomonas-a, mikroorganizma
oko koga se vodio spor na sudu, oni su smatrali da će, koliko sutra, morati
da se izdaju hiljade patenata za nove oblike života, kao što se to desilo u
organskoj hemiji posle Velerovog otkrića.
Srećom, sud SAD nije delio pravdu na osnovu strahovanja za budućnost,
već se rukovodio principima sadržanim još u prvom američkom ustavu! On
je doneo mudru i dalekosežnu odluku. U njoj piše:
Ne vidimo razlog da odbijemo pravo na patentnu zaštitu mikroorganizma”.
A umesto odgovora Patentnom zavodu, postavili su pitanje:
Zar priroda i način korišćenja čistih kultura mikroorganizama ne govore
da su oni bliži neživim hemijskim jedinjenjima nego pčelama, ružama ili
jagodama?”
I naučnici Nacionalnog instituta za zdravlje SAD stali su na stranu
sudija, smatrajući da otkrića genetičkog inženjerstva ne treba odvajati od
otkrića bioloških supstanci.
I nije trebalo da protekne mnogo vremena od dana kada je savladan
otpor Patentnog zavoda, pa da kroz načinjenu brešu” prodju i mnogi drugi
živi patenti”.
Tako je na dvestagodišnjicu osnivanja SAD, stopedesetgodišnjicu Velerovog
i dvadesetpetgodišnjicu Krikovog i Uotsonovog otkrića, igrom slučaja izdat
prvi patent za dobijanje novog oblika žive materije. Trostruki jubilej pre-
rastao je u četvorostruki!
Pamtićemo 1978. godinu kao istorijski datum kada je čovek dobio prvi
patent za pronalaženje novog oblika života.

68
 Sunčeva ćelija – iskra iz kamena U kamenu spava malo sunce što će nas
osvetliti.
Branko Miljković
Celokupna energija — plima i oseka okeana, tok reka, vetar, kiša, grad,
sneg — sve su to proizvodi Sunca. Mi čak upotrebljavamo ”flaširanu energiju
Sunca u obliku uglja. Ipak, Sunčeva energija se sada rasipa. A računica
pokazuje da samo na prostoru od jedne kvadratne milje Sunce predaje snagu
od milion konjskih snaga, koju bismo mogli da pretočimo u turbine. U vezi
s tim, nauka će u budućnosti rešiti i složenije zadatke stvaranja mašine koja
će električnu energiju dobijati direktno od Sunca. . . ”
To su bile proročanske reči koje je Nikola Tesla izrekao još 1922. godine
u svom intervjuu australijskom novinaru Randolfu Bedfordu.
I, evo nas sada na pragu solarnog doba, kada će se velike količine Sunčeve
energije pretvarati u električnu energiju. A kakva je to čudesna mašina o
kojoj je Tesla sanjao pre mnogo godina?
To zapravo i nije mašina, već sićušna pločica bez pokretnih delova, nalik
na jednostavno plavičasto dugme ili broš. Njeno je ime Sunčeva ili solarna
ćelija. Nećemo pogrešiti ako za nju kažemo da predstavlja pravi dragulj
medju članovima poluprovodničke porodice. Baš kao da ju je pesnik pravio!
Svaka solarna ćelija, nezavisno od oblika i materijala od koga je napravl-
jena (monokristal, polikristal, amorfni materijal), sastoji se iz aktivnog dela
i dve elektrode. Na prednjem delu — licu ćelije koje se postavlja prema
Suncu, nalaze se tanušne elektrode u vidu riblje kosti ili zubaca na češlju,
dok na poledjini ćelije elektroda prekriva celu površinu.
Da bismo pomoću solarne ćelije dobili električnu struju, potrebno je da
je spojimo u električno kolo i osetljivu stranu ćelije, njeno lice, okrenemo
prema Suncu. Kada to učinimo, kolom će poteći struja.
Snaga jedne monokristalne silicijumske ćelije, površine oko 70 cm2 , pri
punoj sunčanosti iznosi 1 vat. To znači da bi za rad sijalice od 60 vati bilo
potrebno više desetina, tačnije — oko 60 solarnih ćelija površine 70 cm2 , ili
da se setimo Tesle, pa da u šali kažemo — mašina od oko pola kvadratnog
metra”.
A sad se upitajmo iz čega se sastoji Sunčeva ćelija i kako ona radi?
Obična ćelija, koju možemo naći na solarnim džepnim kalkulatorima ili
na satelitima koji kruže oko Zemlje i kosmičkim letilicama na dalekim puto-
vanjima Sunčevim sistemom i medjuzvezdanim prostorom — napravljena je
od tanke pločice monokristalnog silicijuma.
Kristal koji se koristi za izradu ćelija zavidne je hemijske čistoće i struk-
turne savršenosti. Polazni materijal — monokristal silicijuma pravi je reko-

69
rder medju prirodnim i veštačkim tvorevinama. Na 10.000.000.000 sili-
cijumovih atoma u njemu se može naći tek po koji atom nekog drugog,
neželjenog hemijskog elementa. Tako je on više nego 10.000 puta čistiji od
najsavršenijeg kristala u prirodi — dijamanta!
Pogodnim hemijskim ili fizičkim postupcima, kontrolisanim unošenjem
hemijskih primesa, ovako čist materijal moguće je prevesti u P-N poluprovodnički
spoj. U ovom spoju, u jednom delu kristala preovladjuju davaoci elektrona
(donori), a u drugom — primaoci elektrona (akceptori). Tako se dobija
diodna struktura za koju je karakteristično postojanje medjusloja velike ot-
pornosti, praktično bez nosilaca naelektrisanja.
Padajući na ovakvu foto-diodu (solarnu ćeliju), Sunčeva svetlost u njoj
oslobadja nosioce elektriciteta, tj. stvara napon na njenim elektrodama. Os-
taje još samo da se solarna ćelija uključi u električno kolo, pa da struja poteče
iz mašine” bez ijednog pokretnog dela!
Za razliku od drugih mašina slične namene, na primer — hidrocentrala,
termoelektrana, atomskih centrala i sl., koje je nemoguće skupiti na hiljade,
broj solarnih ćelija koje možemo da spregnemo — praktično je neograničen.
Zamislimo da smo fudbalsko igralište posuli” solarnim ćelijama! Sa njega
bismo pri sunčanom danu dobili snagu od oko 600 kilovata, što je dovoljno za
snabdevanje 200–300 domaćinstava električnom energijom. Takve električne
centrale — solarne elektrane već se grade u svetu. Planira se i podizanje ve-
likih fabrika koje će u toku jedne godine moći da proizvedu dovoljno solarnih
ćelija za elektrane snage 100 i više megavata! Mašta se i o izradi džinovske
solarne elektrane u orbiti oko Zemlje. . .
Da bi se ispunila vizija Nikole Tesle, da bi jednog dana Sunčeve ćelije
prekrile brda i doline i dale nam dovoljno čiste energije, potrebno je sniziti
njihovu cenu i rešiti problem uskladištenja električne energije.
Ovaj veliki izazov, u to ne sumnjamo, rešiće neki naučnik poeta. Iz
kamena – on će iskru osloboditi!

70
 Majmuni u kompjuterskoj školi
Ne koriste samo ljudi kompjutere, već to čine i majmuni! Pre desetak
godina tri šimpanza u Jerkisovom regionalnom centru za primate u Atlanti
(SAD) bili su podvrgnuti neobičnom naučnom istraživanju u kome je kom-
pjuter imao važnu ulogu.
Dva majmuna, Šerman i Ostin, i majmunica Lana još ranije su položili
prvi razred” specijalne škole za majmune, opremljene najsavremenijom opre-
mom i učiteljima najviših kvalifikacija koji su u dušu poznavali svoje učenike.
Učenici su prvo naučili da pomoću kompjutera komuniciraju sa svo-
jim učiteljima — naučnicima. Oni su na nov način tražili od njih hranu,
izražavali radost ili srdžbu. . . A naučnici su, učestvujući sasvim prijateljski
u majmunlucima svojih učenika, ispitivali im inteligenciju i proveravali nji-
hovu sposobnost mišljenja i učenja. U te svrhe oni su koristili kompjuter
koji je bio prilagodjen za tu namenu.
Za razliku od običnih naprava ove vrste, kod kojih se naredbe upisuju
pomoću dirki, a rezultati dobijaju na televizijskom ekranu ili u vidu štampanog
teksta na hartiji — kompjuter za majmune imao je izuzetnu klavijaturu i
displej. Umesto dirki sadržao je tastaturu sa slikama i simbolima. I rezul-
tat izračunavanja”, tačnije — odlučivanja, na tom kompjuteru prikazivan
je u obliku koji je šimpanzima mnogo razumljiviji od naših slova i reči. A i
nagrada za rešenje zadatka bila je primamljiva — dobijala se banana!
Pošto su majmune obučili specijalnom kompjuterskom jeziku, kojeg su
nazvali JERKIŠ, istraživači su svojim ispitanicima postavljali zadatke. Za-
htevali su od majmuna da šest predmeta: pomorandžu, ključ, novčić, kolač,
lepak i hleb razvrstaju u dve grupe. Majmuni, očigledno, nisu imali drugi
izbor pri sortiranju osim da ove predmete, jedan po jedan, svrstaju u hranu”
ili alatke” (ili po majmunskom” — u ono što nije hrana).
Uz nešto treninga i pomoći istraživača, majmuni su brzo savladali postavl-
jeni zadatak. Kada bi im učitelj pokazao odredjeni predmet, oni bi na
kompjuteru pritiskali odgovarajući taster i na taj način na displeju dobijali
simbol za hranu ili alatku. Ali tek tada je za naučnike nastupio odlučni
trenutak — morali su da nadju način kojim će doći do odgovora da li su
Šerman, Ostin i Lana samo zapamtili (uz nagradnu bananu) koji znak odgo-
vara datom predmetu, ili su možda naučili mnogo opštije pravilo — da
svrstavaju predmete u grupu stvari koje se jedu” ili u grupu stvari koje se
ne jedu”.
Da bi to odgonetnuli, naučnici su izabrali pet novih namirnica i pet
alatki, ukupno deset predmeta s kojima su se majmuni ranije sretali. Ispi-
tanici su morali da dodju do eksperimentatora, pogledaju predmet i vrate se

71
do kompjutera da bi pritisli taster po svom izboru. Ostin je svih 10 predmeta
tačno svrstao u odgovarajuće grupe. Šerman je pogrešio samo kod sundjera;
ali mu se to moglo oprostiti jer je sundjer ponekada i grizao. Majmunica
Lana pokazala je najmanje inteligencije — u prvom pokušaju pogodila je
triput, a u drugom samo jednom. Medjutim, dodatni eksperimenti pokazali
su da ona zna šta je hrana a šta alatka, ali da ne raspolaže sposobnošću da
svoje zaključke predstavi pomoću simbola.
Za razliku od Lane, Ostin i Šerman su postigli primeran uspeh u školi
ne samo sa predmetima, već i sa njihovim fotografijama, pa i još više. . .
Iz ovih ispitivanja izvedena su dva značajna zaključka. Prvo, da šimpanzi
mogu da nauče da razlikuju predmete prema njihovoj funkciji, i drugo —
da oni mogu da shvate da se apstraktni simboli mogu da koriste ne samo
za predstavljanje odredjene vrste predmeta, već i za iskazivanje njihovih
najvažnijih osobina.
A to je veliki korak u pravcu razvoja mišljenja i stvaranja jezika”, za-
ključili su naučnici, učitelji prve kompjuterske škole za majmune”.
Nestanak dinosaurusa
Traganja Šerloka Holmsa za nestalim lopovima, razbojnicima i ubicama
predstavljaju mačji kašalj u odnosu na traganja naučnika za uzrocima pojava
koje su se desile u davnoj prošlosti. Jedna od takvih pojava koja se zbila
pre oko 63 miliona godina — iščezavanje dinosaurusa i drugih životinja i
biljaka sa lica naše planete — tek je nedavno dobila naučno objašnjenje za
koje bi se moglo reći da je veoma uverljivo. Ima mnogo razloga da verujemo
da je dinosauruse iz njihovog prirodnog ambijenta preselio” u muzej udar
asteroida o Zemlju.
Prema naučnim radovima Uoltera Alvareza i njegovih saradnika sa Kali-
fornija univerziteta (Berkli, SAD), pre 63 miliona godina Zemlju je pogodio
džinovski asteroid. Njegov je prečnik prema proračunima naučnika iznosio
7–10 km, a masa 500 milijardi tona. Brzina kretanja asteroida u blizini
naše planete prevazilazila je nekoliko kilometara u sekundi. Energija stra-
hovitog udara asteroida o Zemlju bila je jednaka energiji koja bi se dobila
eksplozijom 100 miliona atomskih bombi snage 1 megatone TNT-a.
Profesor Alvarez smatra da je asteroid napravio krater na tlu od 175 km
u prečniku, da je u atmosferu podigao ogromnu količinu fino rasprašenog
materijala, koji je više od 100 puta prevazišao masu asteroida! Značajan deo
ovog praha zadržao se u vidu omotača oko Zemlje, izazivajući zatamnjenje
neba, a time i slabljenje procesa fotosinteze na površini Zemlje i u njenim
vodama. To je, prema Alvarezu, imalo katastrofalne posledice po živi svet
na našoj planeti: mnoge vrste životinja koje su živele na kopnu i u moru

72
zauvek su iščezle, a medju njima i dinosaurusi.
Od 48 familija reptila koje su živele severno od reke Rio Grande, u Sev-
ernoj Americi, katastrofu nisu preživele 32 familije. Medju njima svih 15
familija dinosaurusa postale su žrtve asteroida.
A sad se upitajmo — na osnovu čega su Alvarez i saradnici zaključili
da je baš asteroid bio krivac za iščeznuće dinosaurusa i drugih životinja i
biljaka u prelaznom periodu krede u paleocen?
U geološkom sloju koji odgovara tom dobu, u kome su i nadjene kosti
izumrlih dinosaurusa, otkriven je 1–2 cm debeo sloj vrlo bogat hemijskim el-
ementom iridijumom. Taj iridijum Alvarez je protumačio kao otisak prsta”
koji je ubica” ostavio na mestu zločina”. Ovolika količina iridijuma, ras-
poredjena u dobro definisanom sloju, može da ima samo kosmičko poreklo
— isporučilac” iridijuma jedino je mogao da bude džinovski asteroid.
I, na kraju, još jedno pitanje. Šta kaže nauka — da li neki drugi asteroid,
poput onog koji je zbrisao” dinosauruse, može u dogledno vreme da udari o
Zemlju? Odgovor je — može! Ali, ta je mogućnost vrlo, vrlo mala, pa zato
i nema razloga za bojazan.
Kosmički lepak
Negde pre oko 40 godina, jedan student je polagao nuklearnu fiziku kod
profesora Dragoljuba Jovanovića, istaknutog naučnika i saradnika slavne
Marije Sklodovske Kiri.
Pitanje koje je on dobio na ispitu glasilo je: sile koje drže čestice atom-
skog jezgra na okupu. Baš se nekako desilo da je nekoliko dana pre toga
prikazivan popularan film o atomima i njihovoj gradji, koji je pomenuti stu-
dent takodje uvrstio u svoje spremanje za ispit. U tom filmu bilo je slikovito
prikazano kako iz jedne boce curi lepak i obuhvata atomske čestice — pro-
tone i neutrone, lepeći” ih u jednu celinu, u atomsko jezgro. Na boci je
pisalo: Kosmički lepak”.
I kada je profesor upitao studenta koji se nešto duže premišljao: Pa,
dobro, kaži mi šta drži protone i neutrone u atomskom jezgru?”, ovaj mu je
kao iz puške” odgovorio: Kosmički lepak!” Svi prisutni nasmejali su se na
ove reči, podsetivši se filma o atomima. Profesor se mršio i ljutio, a nesrećni
student, koji je shvatio da je odvalio”, tužno je očekivao najlošiju ocenu.
Medjutim, kao u priči, mnogo godina kasnije pokazalo se da nabedjene
elementarne čestice, protoni i neutroni, koje su sastojci atomskih jezgara,
uopšte nisu elementarne, već da su sastavljene iz kvarkova, još sićušnijih
čestica čije naelektrisanje predstavlja samo deo naelektrisanja elektrona,
odnosno pozitrona. Ali, ono što je najinteresantnije za našu priču, njih
prema najnovijim nalazima fizičara sprežu u teže čestice i u njima ih drže

73
gluoni, što slobodno prevedeno znači — čestice lepka!
Istina, ove čestice ne ističu iz staklene boce, ali po svojim osobinama
mnogo podsećaju na kosmički lepak” iz studentovog odgovora. Pa, ko je
onda bio u pravu, profesor ili student? Odgovor je, moglo se i pretpostaviti
— profesor.
Lepak čestice” — gluoni ne lepi protone za neutrone kao što se lepkom
drvo vezuje za drvo, već se gluoni kao neke loptice stalno razmenjuju izmedju
sastojaka atomskih čestica — protona i neutrona, kratko vreme pripadaju
jednoj čestici — kvarku, a zatim drugom kvarku, pa ponovo prvom itd.
A šta je sa njihovim imenom? Kako je tvorac filma mogao da bude tako
dalekovid, pa da mnogo godina ranije predvidi postojanje gluona?
E, tu je reč samo o slučajnosti, o pesničkoj mašti” scenarista koji se
dosetio termina kosmički lepak”. A, na drugoj strani, fizičari su otkrili
veliki broj navodno elementarnih čestica, da je zaista postalo teško naći za
njih neko grčko slovo ili pogodno ime. Zato su one po svojim svojstvima i
dobile neobično ime gluoni — čestice lepka”.
I tako je neki naučnik-šaljivdžija, koji se setio lepka, nazvao nove elemen-
tarne čestice — gluonima, kao da je gledao popularni film o atomima ili da je
prisustvovao ispitu iz nuklearne fizike kod profesora Dragoljuba Jovanovića
pre četiri decenije.

74
 Na potezu je kompjuter
Mnogo godina od renesanse naovamo Evropljani su bili prosto ludi za
igračkama — automatima. Beživotnim mehaničkim napravama s polugama
i oprugama čovek je podario život”, moć da igraju, sviraju i obavljaju druge
zadatke. Dovoljno je da se setimo muzičkih automata ili starih satova na
katedralama i gradskim većnicama, koji i danas rade uz igru i smenu likova,
muziku i oglašavanje vremena, pa da shvatimo čovekovu veru da će jednog
dana napraviti i takav automat koji će moći da igra šah. Neki su išli čak i
toliko daleko da su tvrdili da će doći dan kada će se napraviti i mehanički
čovek — biće sačinjeno od žica, točkića i federa.
Šahovski automati možda najbolje ilustruju koliko je čovek u prošlosti
bio zaokupljen mehaničkim igračkama i koliko se trudio da stvori mašinu
koja će biti u stanju da misli”. I tako dolazimo do 1770. godine, kada
iluzionista, baron fon Kempelen, obmanjuje bečki dvor prikazujući šahovski
super-automat”, mašinu u kojoj je bio skriven čovek-šahista!
Prvi automat koji je uistinu igrao drevnu igru konstruisao je krajem 19.
veka španski pronalazač Žores Ikvevedo. Njegova šahovska mašina mogla
je da odigra završnicu kralja i topa protiv protivničkog kralja i da ovog
neizbežno dovede do mata.
Preskočimo li više decenija od tog vremena, doći ćemo do elektronskih
računara koji su pokazali neslućene mogućnosti čoveka da svojim duhom
oplemeni beživotnu materiju — sklopove žica, dioda, tranzistora i memori-
jskih elemenata.
Godine 1949. američki matematičar Klod Šanon postavlja osnove za
kompjutersko igranje šaha. Dvanaest godina kasnije Aleks Bernštajn, sa
Masačusetskog instituta za tehnologiju (Boston, SAD), razradjuje program
za računar IBM–704, koji za svaki potez analizira 2.401 poziciju i za to
prosečno troši oko 8 minuta. Šahovski kompjuterski programi počinju da
privlače sve veću pažnju kako šahista, tako i programera koji u šahu vide sja-
jan izazov za razvoj veštine korišćenja kompjutera. Tako 1967. godine dolazi
do prvog meča kompjutera šahista izmedju SAD i SSSR, u kome pobedjuje
SSSR sa 3:1. Godinu dana kasnije kompjuterski optimisti sklapaju opkladu
sa engleskim internacionalnim šahovskim majstorom Dejvidom Levijem —
da će ga u roku od 10 godina u šahovskom meču potući kompjuter.
Kompjuteri doživljavaju veliki napredak, postaju mnogo brži, a njihova
memorija eksplozivno raste. Na drugoj strani, i šahovski programi postaju
sve bolji. Tako program Šah 4” početkom 1977. godine osvaja otvoreni
šampionat države Minesote (SAD), pobedivši u brzopoteznim partijama
nekoliko internacionalnih majstora i dva velemajstora. Godine 1978. dolazi

75
i do meča izmedju kompjutera i Dejvida Levija, koga Levi s teškom mukom
dobija s rezultatom 3,5:1,5. Tada svi počinju da shvataju da je u misaonim
igrama kompjuter na potezu!
Samo godinu dana kasnije kompjuter uzvraća udarac! U Monte Karlu
se održava svetski šampionat u bekgemonu”, igri na ploči u kojoj su uživali
još stari Grci i Rimljani. To je složena, strateška igra koja, kao i šah, obiluje
mnoštvom kombinacija, iznenadnim preokretima i dubokom logikom. U njoj
učestvuju dva igrača koji se trude da što pre sa ploče izvedu svojih 15 žetona.
Te godine prvak sveta postaje Italijan Luidji Vila. Neposredno pošto je
stekao šampionsku krunu, on pristaje da se u bekgemonu” ogleda sa kom-
pjuterom čiji je program sastavio Hans Berliner, poznati američki šahista.
Ni najveći optimisti nisu kompjuteru davali više izgleda od nerešenog rezul-
tata. Medjutim, na opšte iznenadjenje najboljih svetskih igrača bekge-
mona”, kompjuter pobedjuje Luidji Vilu, i to s fenomenalnim rezultatom
7:1! Tako je po prvi put, u kratkoj istoriji mašina sa veštačkom inteligenci-
jom, kompjuter trijumfovao nad čovekom, svetskim prvakom.
Sjajne rezultate kompjuteri postižu i u rešavanju šahovskih problema.
U problemima s malim brojem poteza oni su znatno brži i precizniji (daju
alternativna rešenja, dokazuju nemogućnost rešenja i dr.) od čoveka. U
stanju su i sami” da usavršavaju logiku rešavanja, ukoliko im se za analizu
da dovoljan broj problema. Brže rešavaju šahovske probleme po svom”
programu nego po programu koji za njih sastavlja čovek.
Sadašnji kompjuteri već ispituju više od 10 miliona pozicija po potezu. U
stanju su da od 1.000 šahista pobede bar 999 igrača, a po umeću (rejtingu)
dostižu nivo velemajstora! A, da li će ih oni nadmašiti? Hoće! Moćni
američki kompjuter sa programom Duboko plavo” 1997. godine je pobedio
svetskog prvaka Garija Kasparova!
Teško je samo poverovati da će oni dostići kreativnost i lepotu u igri
šaha iz poznatih partija velikih šahista prošlosti i sadašnjosti, ali, po ne-
pogrešivosti, preciznosti igre i svevidosti” (do više poteza unapred), njima
neće biti ravnih.
A ako je ova naša prognoza pogrešna i ako u skoroj budućnosti kom-
pjuteri počnu lako da tuku sve velemajstore redom, šta će biti s šahom i
čovekom?
Oslobodjen mukotrpnog rada, koji bi preuzele pametne mašine”, čovek
će imati više vremena da smišlja nove, od šaha i bekgemona složenije i lepše
igre. Možda će to biti baš igre s mašinama s veštačkom iteligencijom kojima
je čovek udahnuo deo svoje čudesne kreativnosti.
Pitka voda ledenih bregova

76
 Možda ćete se iznenaditi kada saznate da se u Americi u samoposlugama
mogu da kupe konzerve sa kockicama dobijenim rezanjem leda koji je nas-
tao još u davno ledeno doba. Čudesno pucketajući pri otapanju, one nas
podsećaju na ogromno bogatstvo u vodi koje se krije u hladnim i dalekim
krajevima Antarktika.
Dok samo mali deo čovečanstva može da uživa pijuckajući viski sa puck-
etavim ledenim kockama, znatno veći deo se bori za elementarne ljudske
potrebe, za hranu i vodu. Pa čak i tamo gde je nekada pitke vode bilo
u izobilju, zbog sve većeg zagadjenja čovekove životne sredine, javljaju se
problemi s vodom za piće.
Zato i nije čudno što je još četrdesetih godina ovog veka Džon Isaks, iz
Skripsovog okeanografskog instituta u SAD, došao na ideju da se za dobijanje
pitke vode koriste ledeni bregovi što plove Atlantikom. I tako je 1978. godine
održana prva konferencija na kojoj su naučnici razmatrali probleme u vezi
sa Isaksovom idejom. Van svake sumnje, voda ledenih bregova je daleko
čistija i od najbolje izvorske vode, ali nam je ona, na žalost, veoma daleka.
Da bi žedno stanovništvo Afrike i Azije došlo do pitke vode, potrebno je
ledene kolose pokrenuti, dovući ih do južnih krajeva i, razume se, pri tom
izgubiti što manje vode na putu. Analizirajući ovaj problem, naučnici su
našli da je najbolje koristiti voz” sačinjen od gromadnih ledenih tabli, od
kojih bi svaka bila duga oko 300 m. Njih bi gurali ili vukli naročiti brodovi
ili podmornice.
Motorizovani ledeni bregovi” sadržali bi i preko milion tona vode. Puto-
vali bi od Antarktika do odredišta više meseci. Ako bi posle putovanja do
česme” na jugu trebalo da stigne milion tona vode, onda bi za njen transport
bila potrebna kolona cisterni duga oko 1.500 km. Ali, iako ova brojka im-
pozantno zvuči, ipak nije u pitanju velika količina vode. Pretpostavimo da
čovek na dan popije jedan litar vode. Tada bi mi, Jugosloveni, za 6 meseci
popili vodu jednog ledenog brega! Znači — samo za nas bi godišnje trebalo
dovući 2 brega!
Najveći problem ovakvog poduhvata predstavlja gubitak vode usled topljenja
leda. Zato naučnici predlažu omotavanje ledenih bregova plastikom ili poli-
uretanom. I pored ovih zaštitnih obloga, ledeni bregovi mogu da utiču na
život u moru i na klimu u oblastima kojima se transportuju, pa zato i to
treba prethodno proučiti.
Dvesta stručnjaka koji su prisustvovali konferenciji na Univerzitetu države
Ajova (SAD) zaključili su da bi se dovlačenje ledenih bregova do Australije
ili do zapadnih obala Južne Amerike isplatilo. Tako dobijena pitka voda bila
bi četiri puta jeftinija od one koja se dobija destilacijom morske vode.

77
 Medjutim, do Saudijske Arabije, prema sadašnjem stanju tehnike, stigao
bi samo vučni kanap transporta — led bi se potpuno istopio! Ali ne treba
gubiti nadu. Nedostatak pitke vode sve teže pogadja mnoge zemlje i navodi
naučnike na nova razmišljanja i pregnuća. Zato možemo verovati da će voz
ledenih tabli” uskoro krenuti sa dalekog Antarktika ka toplim bezvodnim
krajevima Afrike i Azije.
Kraj igre pokvarenog telefona”
Jedna od dečjih igara — igra pokvarenog telefona”, na svoj način govori
o manama električne naprave koju je pre više od 100 godina pronašao i
usavršio Grejam Bel. Ali, sada, izgleda da je igri pokvarenog telefona”
došao kraj. Stari Belov telefon, tako sklon krčanju i otkazivanju, po svemu
sudeći moraće da se preseli u muzej; njega će zameniti optički telefon.
Novi, optički telefon toliko se mnogo razlikuje od svog slavnog pretka,
da generacije starih inženjera, kada bi ga videle, ne bi znale da odgovore na
pitanje — čemu on služi!
Osnovna razlika izmedju optičkog i električnog telefona sastoji se u načinu
na koji se govor prenosi na daljinu. Kod nama dobro poznatog električnog
telefona koristi se električni provodnik — žica kroz koju putuju” električne
oscilacije stvorene delovanjem glasa na mikrofon. U optičkom telefonu žicu
zamenjuje stakleno vlakno kojim svetlosne iskre” jure — kao što to čine meci
u cevi mitraljeza.
Dok električni provodnik starog telefona raspolaže ograničenom moći
istovremenog prenošenja većeg broja razgovora, svetlosno vlakno, u tom
pogledu, za sada nema premca. Kada bi se svi ljudi koji raspolažu telefonima
u svetu dogovorili da istovremeno razgovaraju, tada bi se (još uvek samo u
principu) svi njihovi razgovori bez mešanja mogli da prenose pomoću jednog
jedinog optičkog vlakna!
Još strožije zahteve postavlja televizija. Ona za prenos slike i zvuka za-
hteva oko 30.000 puta širi opseg frekvencija od običnog kućnog telefona.
Pa, ipak, jedno optičko vlakno teorijski bilo bi dovoljno za istovremeno
prenošenje programa 3 miliona različitih televizijskih stanica, mnogo većeg
broja stanica od onih koje sada postoje na Zemljinoj kugli.
Čudesna moć optičkog prenosnika signala može da se ilustruje i na drugi
način. Koristeći optičko vlakno, čovek bi mogao u vremenu, kraćem od jedne
sekunde, da sa jednog mesta na drugo prenese tekst svih 37 Šekspirovih
tragedija i komedija, a da se pri tom ne jave smetnje na trasi”, zbog kojih
su deca i izmislila igru pokvarenog telefona”.
Ostaje nam da objasnimo kako radi optički telefon.
Na jednom kraju mikronski tankog staklenog vlakna (izvanredne hemi-

78
jske čistoće i strukturne savršenosti) nalazi se impulsni laser koji u ritmu gov-
ora emituje svetlosne zrake. Putujući optičkim vlaknom, svetlosni zraci stižu
do foto-detektora na drugom kraju i u njemu dovode do pojave električnih
impulsa. I tako se zatvara krug, kao kod starog telefona — uspostavlja se
veza izmedju dva govornika.
Ali, kako se postiže da se svetlost na putu ne raspe”? Upravo u rešenju
ovog problema krije se jedna od tajni optičkog telefona. To se postiže
korišćenjem pojave totalne refleksije svetlosti. Optičko vlakno, koje služi za
prenos svetlosnih signala, okruženo je takvim materijalom koji svaki svet-
losni zrak totalno reflektuje — vraća ga nazad u vlakno, onemogućavajući
mu da pobegne iz svetlosne povorke”.
Da nije reč samo o jednoj od fantastičnih priča o svetlosti,...................................................................
svedoči polaganje prvog optičkog telefonskog kabla izmedju Amerike i Evrope
kojim se istovremeno obavlja 40.000 razgovora! Zato nećemo pogrešiti ako
kažemo da će optičko vlakno dovesti do revolucije u komuniciranju tele-
fonom. Sa naših ulica i puteva nestaće spletovi telefonskih žica koje su god-
inama prenosile govor ljudi, učestvovale u igri pokvarenog telefona”, svirale
na vetru i služile vrapcima i lastama za odmor i okupljanje.
Korak ka zvezdama Više volim snove o budućnosti nego priče o prošlosti.
Džeferson
Istorija ljudskog roda, koja počinje pre više miliona godina, obeležena je
mnogim čovekovim seobama i lutanjima po rodnoj planeti. U prvo vreme on
je napuštao svoje ognjište gonjen gladju, divljim životinjama i elementarnim
udesima, da bi kasnije, kada je ovladao prvim znanjima i veštinama, počeo
smišljeno da osvaja i upoznaje Zemlju. U kratkom vremenu učinio je velika
otkrića i zavirio, praktično, u sve kutke svoje planete.
Kompas, osnovno pomagalo svakog putnika, pronadjen je u Kini tek
1126. godine. Za kompas saznaje Marko Polo koji stiže u Kinu oko 1280.
godine i prenosi ga u Evropu. Kolumbo otkriva Ameriku 1492, a Magelan
prvi put oplovljava svet 1519. godine. Parnu mašinu konstruisao je Vat 1796,
Fulton parobrod 1807, a Stivenson parnu lokomotivu 1814. godine. Braća
Mongolfje 1783. puštaju prvi balon napunjen vazduhom, Lilijental 1891. leti
jedrilicom, grof Cepelin 1899. dirižablom, a braća Rajt prvim avionom 1903.
godine. Ovaj let trajao je istorijskih 12 sekundi! Piri i Kuk osvajaju Severni
pol 1909, a Skot i Amundzen Južni pol 1911. Čarls Lindberg aeroplanom
Duh sv. Luja” preleće Atlantik 1927. godine. . .
Tako je čovek osvajao svoju kolevku, neprestano krojeći planove za nova,
dalja putovanja. I, ubrzo, 12. aprila 1961. godine, prvi čovek napušta
Zemlju — u Kosmos poleće Jurij Gagarin. Njegov kosmički brod — Vas-

79
tok 1” napravio je krug oko Zemlje i vratio Jurija na rodnu planetu. Ovaj
nezaboravni uspeh bio je praćen oduševljenjem i osećanjem ponosa celog
čovečanstva.
Čovek je savladao još jednu veliku barijeru — izašao je u predvorje Kos-
mosa!
Posle Gagarinovog leta u Kosmos svet više nije izgledao kao ranije. Duh
kosmičke avanture i izazova obuzeo je čovekov um i svako se pitao: šta će
biti sledeće?
Posle Vastoka 1”, u Kosmos su sa ljudskom posadom poletela još 24
broda tipa: Merkjuri”, Vastok”, Džemini” i Sojuz”. A onda je 11. septem-
bra 1968. godine lansiran u Kosmos Apolo 7” sa Ajzelom i Kaningamom.
Ovim je otvorena serija letova kosmičkih brodova tipa Apolo”, čiji je cilj bio
osvajanje Meseca.
Letovima brodova prethodnika Apola 11” postavljena je scena za na-
jveličanstveniji dogadjaj u istoriji čovečanstva — za stupanje čoveka na
drugo nebesko telo, na Mesec, koji je oko 380.000 km udaljen od Zemlje i
na koje nikada ranije, tokom njegovog 4,6 milijarde godina dugog postojanja,
nije stiglo nijedno biće sa Zemlje.
Vrata Kosmosa” ovoga puta nalazila su se na Kejp Kenediju. Na lan-
siranoj rampi kosmodroma izvijala se vitka struktura rakete-nosača Saturn
5” i njenog tereta” — broda Apolo 11”. Ova kosmička strela”, usmerena ka
Mesecu i zapeta na luku” rampe Kejp Kenedija, dostizala je visinu kuće od
36 spratova. Njena je masa iznosila 3.000 tona. Blizu njenog vrška tri hrabra
čoveka: Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins očekivali su trenutak
paljenja moćnih motora koji su mogli da razviju potisak od 3.400.000 kg!
Oči stotine miliona ljudi širom sveta bile su upravljene ka televizijskim
ekranima na kojima se videla slika Apolo” kompozicije. Pored tri srca
hrabrih letača u kosmičkom brodu, i srca 600 miliona ljudi kucala su jače
nego ikada ranije. Ljude naše planete tog trenutka ujedinjavala je želja za
uspehom ove jedinstvene misije, u koju su bile ugradjene misli Arhimeda,
Keplera, Galileja, Njutna, Maksvela, Ajnštajna, Ciolkovskog, mašta Žila
Verna, poezija Dantea, slike Leonarda. . . i trud stotina hiljada bezimenih
radnika, tehničara, inženjera i naučnika.
Još jednom je zatreperila planeta, kao onda kada je svetom prohujala
vest o Gagarinovom letu Kosmosom.
Tačno u 13:32:00 časova po našem vremenu, 16. jula 1969. godine
zadrhtala je Zemlja pod raketom-nosačem Saturn 5”. Kosmička kompozicija
počela je polako da se penje uvis. Posle 12 sekundi kao da je krenula još
brže, prvo pravo naviše, a zatim malo u pravcu istoka, da bi se potom izgu-

80
bila iznad Atlantskog okeana. U 00.08.50 drugi stepen rakete se odvojio,
a motori trećeg stepena su se upalili. Oni podižu letelicu na više od 160
km iznad Zemlje, dajući joj brzinu od oko 28.000 km na čas i uvodeći je
12 minuta posle lansiranja u približno kružnu putanju oko Zemlje. U 02:44,
pre početka drugog kruga, ponovo se aktiviraju motori trećeg stepena — da
bi letelicu izveli iz orbite oko Zemlje i uputili je na putanju prema Mesecu.
Veliki manevar počinje u 03:12. Astronauti preuredjuju” letelicu. Apolo
11” se odvaja od trećeg stepena rakete, okreće se i vraća ka raketi. Iz njene
utrobe izvlači pauka”, prikačinje ga za sebe i dajući gas” kreće ka Mesecu.
Tokom putovanja ka Mesecu astronauti stalno proveravaju položaj u
Kosmosu; koriste teleskop i sekstant. Orijentiri su im zvezde i odredjene
tačke na Zemlji. Na taj način kontrolišu rad automatskog navigatora. Kada
je to potrebno, koriguju putanju leta i — približavaju se Mesecu.
U 77:55 brod usled delovanja Zemljine gravitacije, koja ga usporava, ima
brzinu od samo 3.360 km na čas. Ali, sada Mesečevo privlačenje počinje da
dejstvuje na Apolo 11” i da ga ubrzava. Astronauti okreću brod tako da
motori gledaju prema Mesecu. Aktiviranjem motora smanjuju brzinu broda
— da bi ga ubacili u eliptičnu putanju oko Meseca. Načinivši dve ovakve or-
bite oko našeg pratioca, drugim paljenjem motora menjaju eliptičnu putanju
u kružnu. U 100:18 (početkom petog dana po lansiranju) Nil Armstrong i
Edvin Oldrin, koji su se provukli kroz tunel u Mesečev modul, odvajaju
Orla” (Mesečev modul) od komandnog broda, u kome ostaje Majkl Kolins
da kruži oko Meseca. Kritičan trenutak poslednjeg manevra i spuštanja na
Mesec započinje u 101:42.
Uočivši opasnost od spuštanja na predeo sa mnogo oštrog gromadnog
stenja i strmih obronaka, Armstrong preuzima ručne komande (da je au-
tomatski pilot komandovao spuštanjem — astronauti bi skoro sigurno izgu-
bili živote) i meko spušta Orla” na jednu zaravan u Moru tišine” na Mesečovoj
površini. Orao” je prvo malo poskočio, a zatim se primirio na svojim čudnim
nogama, nalik paukovim. Prašina koju je rad motora podigao na prozore
broda zakrilila je vidik astronautima, ali se brzo povukla. Armstrong i
Oldrin mogli su da bace prvi pogled na Mesečevu površinu iz neposredne
blizine.
Prvo su proverili da li je Orao” oštećen, da li je u stanju da po završetku
misije na Mesecu poleti ka komandnom brodu da bi se s njim spojio i vratio
na Zemlju, a zatim su pošli na zasluženi odmor. . .
Dolazi dugo očekivani trenutak — tačno u 112:45 Nil Armstrong napušta
kabinu Orla”, spušta se niz stepenice broda i stupa na površinu Meseca!

81
 Čovek je osvojio prvo nebesko telo, Mesec!
Od leta avionom braće Rajt do Gagarinovog kruga oko Zemlje proteklo
je samo 58 godina. Od tada sve počinje još vrtoglavije da se odvija —
Armstrong i Oldrin stupaju na Mesec 8 godina posle Gagarinovog pod-
viga!!! Ovaj džinovski skok meren svim aršinima — rastojanjem, brzinom,
složenošću i drugim merilima — rezultat je grandioznog napretka nauke i
tehnike.
Duboko ceneći naučne i tehničke rezultate koje je ovaj poduhvat doneo,
ne možemo a da ne istaknemo njegovo najveće postignuće koje se ne tiče ni
nauke, ni tehnike.
Ono se sastoji u budjenju nove vere čoveka u moć razuma — u rasplam-
savanju novih tragalačkih vatri i žudnje za putovanjima beskrajem neosvo-
jenog.
Čovekov večni trag
Otvaram knjigu Milivoja Jugina Večni trag, koja predstavlja svedočanstvo
o čovekovom osvajanju Meseca, pronalazim njen najuzbudljiviji deo i žurno
čitam redove koje je ispisao naš vrsni poznavalac astronautike.
. . . Kao opčinjen gledam u sat. . . Još 13 sekundi. . . Sve se potpuno smir-
ilo. . . Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim
prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce. . . bije sve jače. . . i
još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da
teže dišem. . . nešto me guši. . . Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim
ni jednu jedinu reč!
Prikupljam sve snage da savladam ovaj poslednji, verovatno najsnažniji
talas u sebi, ovu plimu uzbudjenja. . . Treba raditi! Brzo, jer vreme ne
čeka. . . Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! Leva ruka sa kino-kamerom
već je na svom mestu, a desna sa prstom na okidaču foto-aparata. U grobnoj
tišini odjekuju samo reči zvaničnog spikera Džeka Kinga: Deset. . . de-
vet. . . osam. . . sedam. . . početak paljenja. . . svi motori rade. . .
dva. . . jedan. . . nula. . . poletanje!”
Na dnu rakete najpre blesnu džinovska varnica. . . Zatim se pretvori u
ogroman oblak plamena i dima koji pokulja na dve suprotne strane rakete.
Ona još uvek nepomično stoji, dok pod njom hara prava plamena stihija.
Vatra i dim zaklanjaju donji deo rakete od našeg pogleda. A, tada. . . Tada
se desilo ono što se teško rečima može opisati, što televizijski prenos ne može
verno preneti. Taj čudni košmar u kome sam se sledećih desetak sekundi
nalazio, sigurno je, može se samo doživeti. I to ovde, na vratima kosmosa.
Odjednom je nešto potmulo grunulo. . . Tribina na kojoj smo bili, zemlja
pod nama, snažni čelični nosači krovne konstrukcije — sve je počelo da

82
podrhtava, da se trese. Za trenutak me je nesvesno obuzeo neki iskonski
strah. Onakav kakav se oseti za vreme prirodnih kataklizmi, zemljotresa, na
primer.
. . . Kao da stotine topova najtežeg kalibra sipaju vatru kartečom jedan
za drugim — tako su se redjale reske eksplozije, parajući uši. . . I usred
tog košmara, ognja i tutnjave, iz dima koji je polako nadirao ka vrhu lan-
sirne rampe, kao feniks iz pepela, počela je da se diže raketa. U svoj svojoj
blistavoj lepoti, u strahoti vatrenog stuba koji je harao na njenom dnu,
elegancijom dostojnom balerine, ona se lagano penjala uvis. Iza nje je os-
tajao do bola blještav, pakleni stub vatre, dok je ona ubrzavala svoj put u
budućnost, u istoriju. . .
Opčinjen prizorom, poput automata, snimao sam. Kamerom i foto-
aparatom. Mikrofon mi je sve vreme bio priljubljen uz usne, ali nisam
govorio. Ne verujem da sam u tom trenutku uopšte bio u stanju da progov-
orim.
Raketa je već napustila lansirni toranj, kada me je prenuo glas iz hil-
jada kilometara udaljenog beogradskog televizijskog studija koji sam čuo u
slušalicama:
— Prvi ljudi su poleteli na Mesec!
Stresao sam se i odmah nastavio:
— Dragi gledaoci, ne znam da li do vas dopire ova grmljavina.
Zemlja pod nama drhti. . . Sve se trese. . . To je prizor užasan i
veličanstven! Prvi ljudi krenuli su na Mesec!
— Oblak dima ostao je na lansirnoj platformi. Raketa se još
uvek izvanredno dobro vidi, mada je krenula, praktično, nasuprot
Sunca. Ali, krenula je — ka Mesecu!
— Na mestu gde se nalazimo zemlja se još potresa od udara
vatrenog stuba razuma”, na čijem vrhu tri prva emisara Zemlje
polaze da u do sada neprikosnovenu tišinu čudnog Meseca unesu
prvu iskru života, tog najvećeg blaga naše planete.
Odmah posle lansiranja Apola 11” Jugin se iz Amerike avionom vra-
tio u Beograd, da bi nastavio sa televizijskim komentarisanjem čovekovog
stupanja na Mesec. Čitamo dalje njegovu knjigu Večni trag.
Tačno je 1 čas i 15 minuta. Sa urednikom sedim u plavoj sali” beograd-
skog TV studija pripremljenoj za današnji prenos. . .
Uključeni smo. . . Na ekranu je slika Hjustona. . . Dajem obaveštenje
o prenosu i razlozima zašto on počinje ranije. Teleprinter neumorno, čitave
noći kuca. . . informacije pristižu. . . Astronauti imaju izvesne teškoće sa

83
skafanderima. . . Oblače ih i proveravaju. . .
Napetih živaca očekujemo dalji razvoj dogadjaja. Prolazi još jedan sat. . .
Astronauti se trude da sve dovedu u red. Njihov rad teče nešto sporije nego
što je predvidjeno Planom leta”. . .
Zahvaljujući pripremljenim beleškama, a posebno onome što sam video
i doživeo za vreme obilaska kosmičkih centara u Sjedinjenim Američkim
Državama i prisustvovanju lansiranja Apola 11”, nastojim da zabavim gledaoce
raznim zanimljivostima. Ispijam čašu za čašom mineralne vode u pregre-
janom studiju i napregnuto očekujem trenutak. . . On je došao u 3 časa i 39
minuta:
Armstrong otvara vrata na Orlu”! Izvlači se napolje. To traje
dosta dugo. . . Sa visine od tri metra treba da sidje.
Na ekranima se još uvek ništa ne vidi. Poklopac odseka u kome je
smeštena televizijska kamera na Orlu” još je zatvoren, mada je kamera već
u pogonu.
Armstrong lagano silazi niz devet stepenika po specijalnim lestvi-
cama na nozi Orla”. . . Stiže na pretposlednji stepenik i tada
povlači rukom posebnu kariku mehanizma za otvaranje poklopca
pred televizijskom kamerom. Tog trenutka se pojavljuje prva slika
sa Meseca.
Mada tačno znam koji deo Orla” treba da se vidi i kako stoji kamera,
treba mi nekoliko sekundi da razaznam detalje. Slika nije sasvim jasna. . .
Sada već vidim sve. Počinjem da opisujem gledaocima ono što se vidi. U
tom trenutku u gornjem delu slike nešto se pokrenulo.
— Čovek silazi!. . . Vidite njegovu nogu. . . evo sada već cele
figure. . . To je astronaut Armstrong! — uzbudjeno govorim.
Stotine miliona ljudi naše planete napregnuto prate njegovo kretanje. Sa
Meseca Armstrong poručuje:
— Na poslednjoj sam stepenici. . . Sada sam na šapi Orlove”
noge. . . Ona je utonula četiri-pet centimetara u površinski sloj
Meseca. . . On izgleda veoma, veoma sitnozrnast. . . kao najfiniji
prah. . .
Za trenutak njegova je figura zastala, a zatim. . . lagani pokret udesno. . .
i Armstrongov glas:
– Ovo je mali korak za čoveka,
a džinovski skok za čovečanstvo!
Bile su to reči čoveka koji je svojom nogom na Mesečovoj površini utisnuo
večni trag, simbol čovekovih napora da otkriva tajne prirode.

84
 Dogodilo se to u 3 časa i 56 minuta 21. jula 1969. godine.
Šta sve golub može
Ne bez razloga čovek pokazuje veliku ljubav prema golubovima. Njihova
lepota, pitomost i izvanredna moć snalaženja u prostoru obezbedila im je
naklonost ljudi još u starim vremenima. Uočivši sposobnost golubova da
se orijentišu u vazduhu i da, preletevši velika rastojanja, pronadju svoja
staništa, čovek je koristio golubove kao pismonoše za prenos poruka. Ali,
i pored toga što su golubovi mogli da se obuče za izvršavanje odredjenih
zadataka, i dalje je smatrano da raspolažu malom, tzv. ptičjom pameću. I
tako bi i ostalo da se posla nisu prihvatili naučnici.
Da bi proverili u kojoj su meri golubovi pronicljivi, Epštajn i saradnici
sa Harvardskog univerziteta (SAD) odlučili su da na njima primene test za
pronicljivost koji je, eksperimentišući sa šimpanzima, razvio Volfgang Keler.
Istraživači su podvrgli grupu golubova učenju u dve etape. U prvom
razredu” ove neobične škole golubovi su morali da nauče da gurnu jednu
manju, laku kutiju do zelene tačke na podu. Kad god bi to učinili, dobili
bi odredjenu nagradu. U drugom razredu”, tačnije — eksperimentu, morali
su da skoče na kutiju iznad koje je visila okačena banana da bi je kljucnuli,
što je istovremeno bila i nagrada za uspešno obavljen zadatak. A ako bi
letenjem, skakutanjem ili na neki drugi način dolazili do banane, bili su
kažnjavani.
Kada su golubovi prošli kroz ovu obuku, naučnici su prešli na ispitivanje”
kandidata — proveru njihove pronicljivosti. Hteli su da vide da li će golubovi
biti u stanju da učine ono što su šimpanze pronašle kao rešenje — da li će
gurnuti kutiju ispod banane, popeti se na nju i tako doći do željene nagrade,
do banane.
Suočeni s ovim zadatkom, trenirani golubovi su u prvi mah izgledali
zbunjeno. Gledali su ka banani, zatim ka kutiji, pa opet ka banani i. . . I
svaki bi od njih najednom počeo da gura kutiju ka banani, dok je ne bi
dogurao ispod nje, a zatim bi se popeo na kutiju i počeo da kljuca slatki
plod.
Tako su postupili školovani golubovi”. A da bi se iz eksperimenta mo-
gao da izvede odredjeni zaključak, naučnici su morali da provere ponašanje
neobučenih golubova. Iz grupe od 14 netreniranih golubova samo je jedna
ptica posle oko 15 minuta rešila ovaj zadatak.
Zašto su golubovi gurali kutiju u pravcu banane?” — pitaju se naučnici i
spremaju nove eksperimente s golubovima o kojima su stekli bolje mišljenje
od onoga koje su imali ranije.
Jedna druga grupa istraživača, Debora Porter i Alen Neuringer, sa Rid

85
koledža (Oregon, SAD), želela je da ispita muzikalnost sad već priznato
pronicljivih golubova”. Oni su ustanovili da golubovi mogu da nauče da
razlikuju muziku Baha od muzike Stravinskog!
Porterova i Neuringer su puštali grupi od 4 goluba muziku ova dva velika
kompozitora. Kad god bi svirali neki od odlomaka iz jednog dvadesetmin-
utnog Bahovog dela za orgulje, zadatak golubova je bio da kljucnu metalnu
okruglu ploču koja se nalazila s njihove leve strane. A kada bi im svirali
Budjenje proleća” Igora Stravinskog, nagradu bi dobijali kad bi kljucnuli
metalnu ploču sa svoje desne strane.
Posle nekoliko seansi slušanja muzike dva velika majstora, golubovi se
otkrili šifru” nagradjivanja i izvršavali postavljeni zadatak pogadjanja pri-
padnosti muzičkog dela — razlikovali su muziku Baha od muzike Stravin-
skog! Tek tada je mogao da započne najinteresantniji deo eksperimenta u
kojima je ispitivana tananija muzička obdarenost golubova.
Istraživači su ostavili po strani gramofonske ploče Baha i Stravinskog i
prešli na druge kompozitore. Umesto Bahove muzike, puštali su golubovima
dela Bukstehudea i Skarlatija koja su stilski mnogo bliža Bahovoj muzici
nego muzici Stravinskog. I golubovi su ispravno reagovali — kljucali su po
levoj ploči!
Tako su naučnici otkrili da je golub ne samo potencijalno pouzdan pis-
monoša, već da je i pronicljiv i muzikalan. Samo ga valja poslati u dobru
školu!
Aladinova boca za neutrone
Da se dobar ili zao duh mogu zatvoriti u čarobnu Aladinovu bocu i da se
iz nje mogu pojaviti kada se boca otpuši i protrlja, čuli smo još kao deca iz
priča i bajki istočnih naroda. Medjutim, danas mnoga slična čuda već se i
u stvarnosti dešavaju, tako da ponekad i naučnicima izgleda da žive u svetu
bajki.
Sada oni grade čarobnu bocu” za neutrone!
Prvo da vidimo šta je to boca, a zatim šta su neutroni. Boca je sud
naročitog oblika u kome se drži neka tečnost ili gas. Naravno, boca može
da ima zapušač koji sprečava da tečnost ili gas (u bajci — Aladinov dobar
ili zao duh), izadje iz nje. A sad pogledajmo kako zidovi boce, pa i njen
zapušač, onemogućavaju vodi, mleku, vinu, metanu ili kiseoniku da napuste
sud u kome su zatvoreni.
Do isticanja ne dolazi zbog toga što su sve tečnosti i gasovi sastavljeni iz
molekula ili atoma — sićušnih delića materije izgradjenih iz naelektrisanih
čestica. Molekuli i atomi sadrže elektrone, te ne mogu da prodju kroz zid
suda i zapušač — kroz bedem, jer je on, takodje, sačinjen iz atoma koji

86
raspolažu elektronima. A kao što znamo, istoimeno naelektrisana tela se
medjusobno odbijaju. I tako smo naučili da tečnosti i gasovi ne mogu da
iscure” iz boce zato što im to ne dozvoljava gusta ograda” — bedem — koju
čine elektroni, sastavni delići atoma od kojih je boca izgradjena.
A sad da vidimo šta su neutroni. Neutroni su nenaelektrisane čestice
još sitnije od atoma. Tačnije, oni su s protonima ravnopravni izgradjivački
elementi atomskih jezgara. Iako neutroni postoje od postanka sveta, njih je
tek 1932. godine otkrio britanski naučnik Džems Čedvik.
Za razliku od naelektrisanih čestica, kao što su, na primer, protoni i
elektroni, neutrone ne možemo zarobiti električnim ili magnetnim poljem i
tako ih držati na jednom mestu. Baš zato što ne raspolažu naelektrisanjem,
oni ne haju za električne i magnetne bedeme. Neutroni se ne mogu staviti
u običnu bocu ili kesu i preneti iz jedne sobe u drugu, recimo — iz hale
atomskog reaktora u obližnju laboratoriju! Oni su neobičan atomski duh”
koji se protivi zarobljavanju u sudove — osim ako na scenu ne stupi mudri
Aladin”.
Zbog svega što je o neutronima do sada bilo poznato, sa nevericom je
u svetu primljena vest da nuklarni fizičari čine napore da naprave bocu za
neutrone — bocu koja bi po mnogo čemu bila nalik Aladinovoj boci, ali bi
bila nešto modernija i maštovitija. Protrljajte je” — a iz nje izadju neutroni!
Dobro”, razmišljali su naučnici, ako su neutroni bez naelektrisanja —
ne možemo ih sprečiti da pobegnu koristeći naelektrisane prepreke, ali to
možemo postići ako im na put postavimo sičušne čestice s kojima će se
sudariti i od njih odbijati”.
Tako su fizičari došli na ideju da zid boce za neutrone naprave od veoma
lakih atoma, od čijih bi se jezgara neutroni odbijali kao što se u bilijaru
lopte odbijaju jedna od druge. Njima je pri tom bilo jasno da je potrebno
zadovoljiti još jedan uslov — da se neutroni pri ovim sudarima ne smeju
izgubiti”, tj. da ih izabrana atomska jezgra ne smeju da apsorbuju, vezuju
nuklearnim reakcijama. U tome je upravo ležala najveća teškoća u konstru-
isanju Aladinove boce za neutrone”.
I kada su fizičari proanalizirali mnoge izotope prirodnih elemenata, pokazalo
se da samo jedan izotop zadovoljava sve postavljene uslove. To je izotop he-
lijuma mase 4. Kada je taj posao bio obavljen, moglo se prići izradi boce za
neutrone.
Sama boca se ne razlikuje mnogo od obične termos-boce za tople ili
hladne napitke. Ona ima dvostruki zid sa medjuprostorom ispunjenim
najčistijim izotopom helijuma–4. Kolika je izotopna čistoća ovde potrebna,
vidi se iz podatka da susedni izotop, helijum–3, ne sme da bude prisutan u

87
gasu ni jednim svojim atomom na milion milijardi atoma helijuma–4! Ovu
preprekufizičari će uskoro prebroditi, te možemo očekivati i prve boce pun-
jene neutronima, atomskim duhom” iz istinitih naučnih priča i bajki.
I sad, gde prestaje bajka, a gde počinje zbilja?
I pege su važne
Srazmerno svojoj usijanoj masi, Sunce oslobadja ogromnu energiju koja
se rasipa kosmičkim prostorom. Svake sekunde u Suncu, u nuklearnim
reakcijama fuzije — stapanja lakih jezgara, sagoreva” oko 4 miliona tona
vodonika. I već preko 4,5 milijarde godina Sunce bukti kao plamen”, i kao
što reče pesnik Gete:
Peva svoju pesmu nadmećući se sa bratskim sferama. . . ”
Ponekad sa površine Sunca izbijaju grandiozni plameni jezici koji dosežu
i 200.000 km, noseći velike količine energije u okolni prostor. Ove pojave na
Suncu — protuberance — izazivaju na Zemlji magnetne oluje, promene vre-
mena, porast temperature i drugo. Voda tada jače isparava, padaju obilnije
kiše, pa to ostavlja trag na rastinju. Po prstenovima u drveću — godovima,
zahvaljujući pomenutim pojavama, može tačno da se uoči jedanaestogodišnji
ciklus pojačane Sunčeve aktivnosti. Prateći godove na starim borovima i nji-
hovim očuvanim deblima sa obronaka Sijera Nevade, čovek je saznao podatke
o aktivnosti Sunca 7.000 godina unazad od naših dana!
Drevni zapisi govore da su još stari Kinezi posmatrali pege na Suncu. I
one su u vezi sa aktivnošću Sunca. U njima je temperatura za oko 2.000
◦ C niža od temperature Sunčeve površine, od temperature fotosfere. Na

osnovu kretanja Sunčevih pega, koje se lako mogu uočiti na Sunčevom licu,
stari Kinezi su odredili trajanje Sunčevog dana” — vreme za koje se Sunce
jednom obrne oko svoje ose.
Dugim proučavanjem Sunčevih pega naučnici su ustanovili da se one
javljaju posle pojava protuberanci. Neobična je i još neobjašnjena njihova
periodičnost, mada postoji više hipoteza kako do nje dolazi. U većem broju
pege se javljaju svakih 11 godina. A ponekad i sasvim izostanu!
Dnevnik pega na Suncu” uredno se vodi u Kraljevskoj opservatoriji
Grinič, u Engleskoj. Pored magnetno dvopolarnih pega, pega sa južnim
i severnim polom, postoje i pege sa samo jednim polom! One naučnicima
zadaju posebne muke.
Pojave pega na Suncu imaju širi značaj ne samo za čoveka, već i za
sav živi svet na Zemlji. Zna se da one utiču na biljke. Još je lord Kelvin u
prošlom veku utvrdio vezu izmedju Sunčeve aktivnosti i roda žita. I polarna
svetlost potiče od aktivnosti Sunca. Zato je ulov srebrnih lisica u Kanadi

88
zavisan kako od dobrog oka lovaca, tako i od Sunčeve aktivnosti. Isto važi i
za ulov srdela. Ustanovljeno je da aktivnost Sunca utiče i na zdravlje ljudi.
Zbog svega toga, a i mnogo čega drugog što nismo pomenuli, naučnici se
bave proučavanjem Sunca, protuberanci i pega sa njegovog zlatnog lica koje
nas od iskoni greje i raduje.
Mamac za zlatnu ribicu Mašta igra presudnu ulogu u carstvu nauke, i to
upravo nauke o Prirodi.
Hajzenberg
Nedaleko od Beograda, na 16 kilometara nizvodno kraj Dunava, podignut
je 1948. godine naš prvi atomski institut. I tu, na mestu gde je pre oko pet
milenijuma čovek mladjeg kamenog doba izbacivao drvene strele, poletele su
nove, atomske strele”, pojurile ubrzane čestice, proradili Gajgerovi brojači,
Vilsonove komore, zasvetlucale uranove soli. . . oglasili se prvi dani atomske
Vinče.
I pisac ovih redaka, tada još student, nije mogao da odoli želji da ne zaviri
u novu Vinču koja je sagradjena na tlu jedne davne, snažne kulture. Želeći
da vidi sve i oseti u čemu se kriju problemi koje budući atomisti treba da
reše, on je išao od laboratorije do laboratorije, od istraživača do istraživača.
Bili su to nezaboravni dani velikog poleta i naučnog entuzijazma. Tada je u
Vinči vrilo kao u košnici, mada je bilo malo pčela”, ali je, srećom, matica”
bila jaka.
I jednog dana, pedesetih godina, desilo se da u sobu Hemijske labora-
torije, u kojoj se radilo i na razdvajanju izotopa, bane profesor Pavle Savić,
naučni rukovodilac i prvi graditelj Vinče. Bacio je pogled uokolo, odmerio
svakog od svojih još golobradih asistenata, i rekao:
Sve mi to pogrešno radimo! To vam je kao da u jezeru imate zlatnu
ribicu, i vi sad pretačete kofama vodu iz jezera da biste na kraju došli do
nje. . . Moramo da postupimo drugačije. Da spustimo u vodu specijalan
”mamac koji će da zagrize samo ”zlatna ribica , a ne druge ”ribe . I, hop
— evo naše ribice na suvom!”
Da, sjajna ideja!” složiše se u glas prisutni, samo je nezvani pridošlica
ćutao i gledao da ga profesor ne primeti. Ali, mladalačko oduševljenje ubrzo
ustupi mesto naučnoj skepsi. Kakav bi to morao da bude mamac” — pitali
su se profesorovi saradnici.
Ovo pitanje je nama, kao i profesoru, dugo stajalo na umu. Nije bilo
lako pronaći ovakav mamac” za tako retku ribicu” kao što je izotop, koji
se izvanredno malo razlikuje od svoje sabraće. To je učinjeno tek otkrićem
lasera, nekoliko godina kasnije, 1959. godine.
Kao nekakav čudesan top, laser ispušta svetlosne zrake — metke” — koji

89
su u svemu jednaki, tako da ih nikakva kriminološka laboratorija za svetlost
ne bi mogla da razlikuje jedan od drugog.
Energija ovih svetlosnih metaka”, koje nazivamo fotonima, tako je strogo
odredjena da se oni mogu iskoristiti za razdvajanje oblika koji se po energiji
hemijske veze izuzetno malo razlikuju. Slikovito rečeno, izotop zlatnu ribicu”
— iz mora drugih, po hemijskim osobinama gotovo istovetnih oblika —
laserski zrak može nepogrešivo da upeca”!
Osvetljavanjem hemijskog jedinjenja laserskim zracima pogodno izabrane
talasne dužine, željeni hemijski oblik se razgradjuje i tako se traženi izotop
izdvaja od drugih izotopa istog elementa koji će ostati vezani u nepromen-
jenim oblicima svetlošću obasjanog jedinjenja.
Eto, tako je naš učitelj profesor Pavle Savić imao pravo kada nas je
savetovao da ne pretačemo kofama vodu iz jezera”, već da na originalan
način pristupimo rešavanju i najtežih problema s kojima smo se susretali u
svojim istraživanjima.
Ledeni istoričar
Voda — jedno od najvažnijih hemijskih jedinjenja na našoj planeti, bez
koje se život ne bi mogao da zamisli — posmatrana očima laika je dama”
veoma ekscentričnog ponašanja. Kako, naime, objasniti činjenicu da ona u
čvrstom obliku, ledu, umesto da tone — pliva, ili da se ne topi na mnogo
nižoj temperaturi, na oko minus 90 ◦ C, poput mnogih sličnih jedinjenja. . .
Pa i njeno često menjanje oblika, od gasovitog do tečnog i čvrstog, liči na
ponašanje razmažene devojke kojoj je dosadno da se duže zadržava na jed-
nom mestu, te je čas na zemlji, čas visoko u vazduhu, te na putu iz jedne
zemlje u drugu u obliku vodene pare, često se nenadano spuštajući u vidu
kiše tamo gde je najmanje očekujemo ili želimo. Na putovanju vodu očekuju
mnoge zamke i zapreke. Grenland i Antarktik su za nju prave tamnice, i
ona to dobro zna”, pa ih zato i izbegava koliko je to u njenoj moći. . .
Ovakva ćud i sudbina vode nisu mogle da promaknu naučnicima koji
su relativno rano shvatili, proučavajući led Antarktika, da mogu mnogo da
nauče o putevima vode, njenim neobičnim susretima tokom vekova, a time
i o prošlosti naše planete.
Naime, sav led Antarktika nekada je bio u obliku svežeg snega, koji je
padajući na zemlju skupljao sve ono na šta je nailazio u atmosferi: čestice
prašine i pustinjskog peska, vulkanski pepeo, radioaktivne materije, gasove
i drugo. Tako je led, stvoren iz naslaga snega, postao prirodni muzej” u
kome su po redu složene mnoge priče” iz prošlosti. Ovaj ledeni istoričar”
poziva nas u posetu — da bi nas upoznao sa promenama klime, raznim
kataklizmama, erupcijama vulkana, koncentracijama hemijskih jedinjenja,

90
živim oblicima materije, kosmičkim pridošlicama i mnogo čim drugim iz
davne i novije istorije naše planete.
Pedesetih godina ovoga veka naučnicu su počeli da buše duboke rupe
na Grenlandu i Antarktiku i da iz njih izvlače ledena jezgra, koja su zatim
proučavali u svojim laboratorijama. Amerikanci su, na primer, na Antark-
tiku izbušili rupu duboku dve hiljade metara i tek su tada doprli do ka-
menitog sloja. Bio je to hodnik muzeja” dug dva kilometra. Sovjetska ekipa
stanice Vastok” nadmašila je ovaj rekord, otišla je još dalje i otkrila led koji
je stvoren pre 150 hiljada godina!
Proučavajući sastav ledenih jezgara, naučnici su razvili metodu koja im
je omogućila da sa velikom tačnošću odrede promene temperatura na Zemlji
tokom prohujalih milenijuma. Na taj način oni su potvrdili ispravnost As-
tronomske teorije zemljinih klimata koju je razvio naš veliki naučnik Milutin
Milanković.
To je bilo moguće jer je led nekada bio sneg, a sneg voda koja je u vidu
pare kružila Zemljom. Budući da u vodi postoje molekuli koji sadrže obilniji,
lakši izotop kiseonika (kiseonik–16), kao i molekuli koji sadrže redji, teži
izotop kiseonika (kiseonik–18), to se praćenjem obilnosti ovih kiseonikovih
izotopa u ledenim jezgrima mogu pročitati”, kao iz neke ledene knjige, tem-
perature koje su nekada vladale na Zemlji.
U blizini ekvatora dolazi do isparavanja voda okeana. Tako stvorena
vodena para biva nošena oblacima ka hladnijim predelima. Približavanjem
oblaka polovima, odnos obilnosti lakših i težih molekula vode se postupno
menja, jer vodena para osiromašuje u težim molekulima vode, koji se lakše
kondenzuju od lakših molekula i više gube u obliku kiše na putu ka An-
tarktiku ili Grenlandu. Dakle, što je temperatura na polovima niža (usled
opadanja temperature na Zemlji), to je i obilnost težih molekula vode u
snegu koji će pasti na Antarktiku ili Grenlandu manja. I to ledeni istoričar”
uspešno beleži” i čuva od zaborava.
On nam, takodje, priča i o mnogim drugim pojavama koje su se desile
u prošlosti — o erupciji vulkana Krakatau iz 1883. godine, o tragičnim
atomskim eksplozijama bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, o probama
atomskog oružja, o černobiljskoj katastrofi, o porastu koncentracije ugljen-
dioksida i aerozagadjenju — zločudnoj posledici industrijske epohe, o našem
nehatnom odnosu prema Prirodi i životu na Zemlji.
S velikom objektivnošću ledeni istoričar” beleži naše postupke, nudeći
nam neiscrpno bogatstvo materijala u kojem se kriju pouke i poruke iz
prošlosti Zemlje.
Tečni kristali — molekuli vojnici”

91
 Praveći mehure od sapunice, divili smo se njihovoj lepoti, lakoći kojom
rastu, penju se uvis i presijavaju na Suncu, a pri tom nismo znali da su oni
sačinjeni od tečnih kristala! Zaista, da nema ovih čudnih kristala, ne bi bilo
ni mehura od sapunice! Ali, njih bismo se možda mogli i odreći. Medjutim,
nepostojanje ove grupe hemijskih jedinjenja znatno bi osiromašilo svet opto-
elektronike, oblast u kojoj se prepliću svetlosne i električne pojave.
Pre nego što opišemo neobična ponašanja tečnih kristala, da vidimo,
prvo, o kakvim se to materijama radi.
Navikli smo, kad kažemo kristali, da mislimo na čvrsta tela. Znamo da
se ona odlikuju pravilnim prostornim razmeštajem konstituenata (atoma,
molekula ili jona) — skladnim strukturama, zahvaljujući kojima raspolažu
obiljem privlačnih optičkih svojstava. To je, na primer, slučaj sa dragim
kamenom i snežnom pahuljicom. Na drugoj strani, tečnosti su optički ho-
mogene materije i prilični su sirotani kada su u pitanju spektakli optičkog
karaktera. Zato su tečni kristali priredili prvorazredno iznenadjenje.
To su, uglavnom, organska hemijska jedinjenja koja se na umerenim
temperaturama ponašaju kao tečnosti. Ona, na primer, zauzimaju oblik
suda u kome se nalaze, mogu se pretakati kao druge tečnosti itd. Ali tečni
kristali istovremeno pokazuju i neke osobine kojima se odlikuju čvrsti kristali
— njihovi se molekuli postrojavaju” u redove i vrste, pa tako od tečnosti
stvaraju neku vrstu kristala.
U odnosu na druge tečnosti (sa izuzetkom magnetičnih), tečni kristali su
u prednosti. Njihovi molekuli znaju da poštuju red u kući” i ne tumaraju
tamo-amo, već pokazuju spremnost za izvršavanje naredbi. Na drugoj strani,
pokretljivost molekula daje tečnim kristalima značajnu premoć nad čvrstim
kristalima, čiji su elementi kristalne rešetke zamrznuti, tj. ne mogu da se
kreću po potrebi. I tako su molekuli tečnih kristala, kao poslušni vojnici”,
čekali vekovima da ih neko otkrije i uključi u šaroliki svet optoelektronike.
A sada da odgovorimo po čemu se molekuli tečnih kristala razlikuju od
mnoštva drugih molekula.
Molekuli tečnih kristala su obično veoma izduženi. Naelektrisanje u
njima nije ravnomerno rasporedjeno; zato oni raspolažu dipolnim momen-
tom. Zbog toga njima možemo upravljati električnim i magnetnim poljima.
Možemo ih izvoditi iz stroja”, komandovati im: na levo”, na desno!”, u
dvojne redove, stroj se!” itd., i tako na jednostavan način menjati njihov
razmeštaj u tečnosti. Time se, u stvari, kontrolisano postižu različiti svet-
losni efekti.
Da bismo videli tečne kristale na delu, osmotrimo opšti broj, element
koji često srećemo kod digitalnih ručnih časovnika, džepnih računara, kućnih

92
satova i drugde. Zadatak molekula tečnog kristala u opštem broju je da se
ponašaju kao ogledalca koja će odbijati (tačnije — rasejavati) svetlost. Nor-
malno, bez električnog polja, molekuli tečnog kristala su postrojeni” na isti
način, te svetlost prolazi kroz ćeliju. Ako dovedemo napon na odredjene
segmente opšteg broja, doći će do zaokretanja molekula na mestima u ko-
jima vlada električno polje i ti će molekuli rasejavati svetlost koja na njih
pada. Rasejana svetlost dospeće do našeg oka i mi ćemo videti dati broj.
Na sličan način, pomoću holesteričnih tečnih kristala (postoje još nematski
i smektični tečni kristali) i električnog polja može se zaokretati ravan polar-
izovane svetlosti.
Na ovom efektu zasnovan je rad novog supertankog TV-ekrana u boji.
Pomoću polarizatora svetlosti, tečnog kristala i analizatora svetlosti, Japanci
su postigli veliki uspeh u minijaturizaciji TV-ekrana, a time i televizora
u boji. Sada već postoje TV-prijemnici koji se nose kao ručni časovnici
na ruci. Medjutim, nećemo se iznenaditi ako jednog dana vredni Japanci,
zahvaljujući fantastičnim optičkim svojstvima tečnih kristala, naprave tako
mali televizor u boji čiji bi program mogao da prati i šareni leptir svojim
sićušnim očima.
Kad sam već kod leptirovih očiju, da napomenem da su one hiljadus-
truko složenije od bilo kojeg dosad napravljenog elementa sa tečnim kristal-
ima. Zato možemo da zaključimo da vreme bavljenja tečnim kristalima tek
predstoji.
Koje će sve zemlje” osvojiti njihovi poslušni vojnici” — ostaje da vidimo.
Četvrti krak Mlečnog Puta”

Naša galaksija — Mlečni Put” ili kako je u narodu zovu Kumova Slama”
— samo je jedna od sto milijardi galaksija koje čine pusta ostrva u beskraju
Svemira. Ona spada u grupu spiralnih galaksija i, gledana sa strane, liči na
džinovski disk koga je neki snažni diskobolos hitnuo u Svemir saopštivši mu
obrtno kretanje. Prečnik ovog diska iznosi nekih 80.000 svetlosnih godina,
a širina u središtu oko 30.000 svetlosnih godina.
Kao i druge spiralne galaksije, Mlečni Put” bi se posmatraču, koji bi mu
se približavao pod izvesnim uglom, ukazao kao sjajan leteći tanjir” koji se
kreće ogromnom brzinom, rotirajući oko svoje ose. Pažljivije posmatranje
otkrilo bi nam detalje ove svemirske letilice”. Uočili bismo da ona ima
nekoliko krakova osvetljenih stotinama miliona plavih, mladih zvezda koje
su vruće, i galaktičko jezgro crvenkasto-žućkaste boje u kome izgaraju starije
zvezde, postepeno se hladeći i pretvarajući se u nebeske ugarke”.

93
 Problem odredjivanja strukture Mlečnog Puta” nije nimalo lak. Krake
njegovih spirala teško je slediti, jer kako se moćni teleskopi upravljaju ka kra-
jevima naše galaksije, tako svetlost zvezda koja iz tih prostranstava dopire
do nas postaje sve slabija, a procena rastojanja sve nesigurnija. Budući da
se Sunčev sistem nalazi blizu ravni galaksije, njeni obližnji kraci zasenjuju
svojom svetlošću daleku pozadinu i tako otežavaju posmatranje udaljenih
krakova.
Dosadašnja astronomska istraživanja, koja su bila usmerena na blizinu
Sunčevog sistema, otkrila su postojanje tri galaktička kraka koji se u vidu
spirala protežu od jezgra galaksije prema njenoj periferiji. Medjutim, ne-
davno su Mark Katner i Ketrin Med, saradnici Ranselerovog politehničkog
instituta (SAD), objavili nalaz četvrtog galaktičkog kraka koji je udaljeniji
od ranije poznatih. Svoja osmatranja Katner i Med su vršili u pravcu
sazveždja Lisica” i Labud”, jedan i po stepen iznad ravni galaksije.
Iz tog pravca istraživači su detektovali radio-zračenje talasne dužine 2,6
milimetara, koje potiče od molekula ugljenkmonoksida.Onisuotkriliidoplerovskopomeranjetalasnihdu
monoksidomnaovomdelunebamedjusobnopribližavaju, štojeposledicarazličitihbrzinanjihovogrotiran
monoksidaudaljenodjezgraM lečnogP uta00 oko49.000svetlosnihgodina, tj.nekih16.000svetlosnihgodin
Ako naši kosmički brodovi jednog dana napuste Mlečni Put”, njihovi
instrumenti ili čak i putnici, moći će da prebroje krake naše galaksije i
provere koliko su naučnici bili u pravu kada su tvrdili da postoje Orionov”,
Persejev”, Sagitarijusov” i Labudov” krak.
Solar” je poleteo!
Sunce se već visoko podiglo na nebu kad je pred masu radoznalog sveta
i novinara, okupljenih na aerodromu Lešam u Hempšajru, na jugu Engleske,
izguran na pistu avionkmonoplan.Rasponkrilaoveletilice, kojajevišepodsećalanajedrilicunegonaavion
U oči je padala i izuzetno krhka gradja letilice, čija je masa iznosila samo
103 kilograma! Na krilima aviona bile su i četiri elise i mali električni motori,
svaki jačine jedne konjske snage. Da će ova laka naprava, pogonjena snagom
četiri konja”, poleteti — niko od hladnokrvnih Engleza nije sumnjao. Veće
su čudo doživeli nešto ranije, kada je na njihove oči čovek snagom svojih
mišica u Paučinastom albatrosu” preleteo kanal La Manš!
Uskoro je probni pilot sa kacigom na glavi ušao u avion i seo za komande
letilice.
Ako ni po čemu drugom, ovaj će se avion pamtiti po njegovim ko-
mandama” — rekao je jedan od znatiželjnika koji se primakao do samog
monoplana i sve pažljivo osmotrio. Nije tu, istini za volju, skoro ni bilo
nekakvih komandi — poluga, table i dugmadi. Kao da se radilo o vazdušnim
sankama”, a ne o avionu!

94
 I, konačno, znak za poletanje je dat. Pilot je mahnuo rukom okupljenom
narodu — jedanput, dvaput, kao da je jedan od braće Rajt ili Čarls Lind-
berg. . . Avion se bešumno pokrenuo, zaleteo pistom i, kao da se nešto
premišlja, lagano odvojio od nje. . . Podigao se na visinu od 9 metara i kao
ptica odleteo ka kraju aerodroma. . .
Solar” je poleteo, Solar” je poleteo!” — razdragano su povikali mehaničari
koji su pre samo nekoliko minuta dogurali prvi solarni avion na svetu, Solar–
1”, na pistu aerodroma Lešam.
Na veliko zadovoljstvo svih prisutnih, prvi let aviona koji je pokretala
Sunčeva energija, uspešno se završio. Kao što je poleteo, Solar–1” je tiho i
lagano sleteo. Pomoćnici su pritrčali da pomognu pilotu da izadje iz aviona i
da mu čestitaju, da bi, zatim, jedan od njih požurio da izmeri dužinu preleta.
Ona je, kako je ponosno saopštio, iznosila jedan kilometar i stodvadesetšest
metara. . .
Znatiželjnim novinarima i ljubiteljima vazduhoplovstva konstruktor je
već objašnjavao da Solar–1” za pogon koristi 750 solarnih ćelija, koje su
slične onima na kosmičkim letelicama i satelitima. Rekao je da postojeće
ćelije i akumulatori obezbedjuju monoplanu dovoljno energije za četvrt sata
leta prosečnom brzinom od 64 km na čas. Ugradnjom većeg broja efikas-
nijih sunčevih ćelija, povećanjem kapaciteta električnih akumulatora i us-
avršavanjem letilice — dobiće se jeftin solarni avion koji će za vreme sunčanih
dana mnogima moći da pruži radost letenja.
Zadovoljni onim što su videli i čuli, novinari su pohitali da svetu objave
uspešan let prvog solarnog aviona s aerodroma Lešam, koji će upravo po
ovom dogadjaju ući u istoriji avijacije.
Holografija — medju javom ili snom Ko pristane na stvaranje, pristao je
na čudjenje.
Mika Antić
U Stanfordu, SAD, u laboratoriji CBS-a, postoji jedna prostorija u kojoj
posetioci doživljavaju ogromno iznenadjenje. U njoj oni vide živog” Denisa
Gabora, fizičara, dobitnika Nobelove nagrade, koji je otkrio holografiju, iako
je on umro još 1979. godine.
Kako je to moguće da neko koga već odavno nema medju živima — sedi
na stolici kao da je živ, da ga možete videti u sve tri dimenzije, a da pri
tom nije reč ni o lutki ni o prerušenom čoveku? I još, da bi čudo bilo veće,
Denis” u trenu može da iščezne kao duh, pa opet, u trenu, da se stvori na
svojoj stolici!
Da je zaista reč o iluziji, a ne o oživljavanju slavnog fizičara, svako može
lako da se uveri. Dovoljno je da se maši rukom prema Gaboru” i da ustanovi

95
da na mestu na kome se on vidi — nema ničega i da je sve rezultat — igre
svetlosti. Ako ste već toliko hrabri da pokušate da dodirnete svetlosnog
duha”, sigurno ćete se posle ogleda upitati kako se on, uopšte, može stvoriti?
Kako se dobija ovakvo optičko biće” ili optički predmet”. Da li je po sredi
iluzija, madjioničarski trik, ili da stvarno nečeg ima u na izgled praznom
prostoru?
Odgovor je: nije reč ni o triku, ni o optičkoj varci, već u prostoru, zaista,
nešto postoji! Optička bića” ili optički predmeti” rezultat su interakcije
svetlosti i sredine.
To što vidimo nešto što ne možemo da opipamo, omogućava nam holo-
grafija – tehnika rekonstrukcije” predmeta u prostoru pomoću talasa (najčešće
svetlosnih) na osnovu specijalnog zapisa – holograma.
Denis Gabor je postavio osnove ove zadivljujuće tehnike još 1947. godine.
Ali, sve do razvoja lasera (šezdesetih godina ovog veka), holografija nije bila
šire poznata i primenjivana. Zahvaljujući izvanrednoj koherentnosti svetlosti
koju laseri emituju (svi svetlosni zraci raspolažu istom talasnom dužinom i
slažu se po fazi), moguće je izvodjenje tako čudesnih efekata kao što su oni
koje srećemo u holografiji. I to je uticalo da se mnogi naučnici zainteresuju
za ovu tehniku i da je prilagode i za druge oblike talasnog kretanja.
Za stvaranje holografskog objekta ( svetlosnog duha”) neophodan je
hologram. Za njegovo dobijanje nužni su: snažan laser, optička ogledala,
sočiva i foto-osetljiva površina.
Do holograma se dolazi tako što se svetlost lasera usmerava ka jednom
polupropustljivom ogledalu koje jedan deo svetlosti propušta prema sočivu,
a drugi deo prema ravnom ogledalu. Svetlosni zraci koji prolaze kroz sočivo
obasjavaju predmet i delom se odbijaju od njega. To su tzv. zraci pred-
meta. Oni drugi zraci, koji su pogodili ravno ogledalo i odbili se od njega,
nazivaju se referentnim zracima.
I šta se dalje dešava?
Kada pustimo laser u rad, svetlosni zraci s jedne strane obasjavaju pred-
met i od njega se odbijaju u svim pravcima. Jedan deo ove od predmeta
odbijene svetlosti pada na foto-osetljivu ploču, na koju takodje dospevaju i
referentni zraci. Tako se stvaraju uslovi za interferenciju svetlosti (pojava
slaganja svetlosnih talasa) na foto-osetljivoj ploči.
Šta će se desiti kada se poklopi dolja jednog talasa s doljom drugog
talasa, ili breg s bregom? Iz optike (Frenelovi ogledi) znamo da će tada doći
do pojačanja intenziteta svetlosti. Medjutim, kad se poklopi dolja jednog
talasa s bregom drugog talasa — doći će do poništavanja” talasa i — na
tom mestu neće biti svetlosti.

96
 Tako se po foto-osetljivoj površini ploče javljaju svetle i tamne tačke
koje svojim razmeštajem i intenzitetom pamte” oblik predmeta koji je na
ovaj način slikan”. Razvijanjem foto-osetljivog sloja dobija se trajan zapis
— hologram.
Recimo da smo tako zapamtili” Denisa Gabora, da smo ga dok je bio živ
laserom obasjali — slikali”, preneli” u hologram. A kako ga sad oživljavamo”,
kako rekonstruišemo hologramski zapis?
Osvetljavanjem holograma laserskim zracima (moraju se koristiti zraci
iste talasne dužine kao pri dobijanju holograma) iz pogodne tačke, posma-
trač može da vidi predmet koji je ranije stajao na datom mestu i bio obasjan
svetlošću.
I teško je poverovati svojim očima, osim ako dobro razumemo fiziku,
posebno nauku o talasnom kretanju — da vidimo predmet, recimo — kocku
ili šahovsku figuru, na mestu sa koga znamo da smo ga prethodno uklonili.
A, ako pomeramo glavu levo-desno, vidimo i druge strane predmeta — up-
ravo kao da se nalazimo ispred izloga i da u tri dimenzije posmatramo pred-
met izložen u izlogu.
Ove čudesne mogućnosti čuvanja predmeta” i bića” u vidu holograma
i njihove rekonstrukcije po želji, naišle su na veliku primenu u nauci, u
graditeljstvu, mašinstvu, ispitivanju materijala, kriminologiji, pa čak i u
umetnosti. Po svemu sudeći, zahvaljujući holografiji, u idućem veku ljudi će
moći da gledaju trodimenzionalne filmove i televiziju.
Zato neću pogrešiti ako kažem da je u fascinirajućem cirkusu fizike”
holografija jedna od glavnih zvezda.
Gravitacija i antigravitacija
Za neobično bogatstvo pojava koje srećemo u Prirodi odgovorne su samo
tri fizičke sile. To su elektroslaba sila, jaka sila i gravitaciona sila.
Ali skoro sve do juče naučnici su verovali da ih ima četiri. Hoće li oni,
možda, otkriti neku novu silu ili će uspeti da ih objedine u dve ili čak u jednu
silu? Ako je verovati Albertu Ajnštajnu, tvorcu poznate teorije relativnosti,
Priroda i te kako vodi računa o jednostavnosti i lepoti, te ima malo izgleda
da se naša složena slika o njoj duže održi.
Ajnštajn je verovao u mogućnost jedinstvenog opisa Prirode, u to da će
čovek jednom silom moći da opiše sva delovanja — počev od onih u svetu
elementarnih čestica, u živom svetu, pa sve do Svemira. I, zaista, posled-
njih godina učinjena su neobična otkrića u fizici u pravcu objedinjavanja
prirodnih sila koje vladaju mikro-, makro- i mega-svetom.
Medjutim, ovom druženju” sila, ili još tačnije — njihovom zajedničkom
poreklu, najviše se opire upravo najslabija od njih — gravitaciona sila! Ona

97
upravlja kretanjima planeta, združuje zvezde u galaksije, ove u rojeve galak-
sija, rojeve u Svemir, jednom reči — ona vlada kosmičkim poretkom mater-
ije.
Prema Ajnštajnu, i ova bi sila morala da ima svoje talase — gravitacione
talase, koje pokušavamo da detektujemo na Zemlji. U te svrhe služimo se
najneobičnijim, ali istovremeno i najosetljivijim detektorima delovanja ove
sile — gravitacionim antenama. To su džinovski aluminijumski cilindri
koji bi pod udarom gravitacionih talasa morali da trepere”. Ovi tanani
treptaji — pomeranja cilindara trebalo bi da budu manji od milijarditog
dela prečnika atoma(!), za koji znamo da je izuzetno mali. Pa, ipak, naučnici
se nadaju da će ih uprkos svim ovozemaljskim smetnjama — podrhtavanja
tla i sličnom — u dogledno vreme primetiti.
Pored gravitacionih talasa, fizičari očekuju i delovanja antigravitacionih
talasa, tj. dokaz o postojanju antigravitacije, koju bismo mogli da shvatimo
kao silu-paricu dobro poznatoj gravitaciji. I ovi talasi, kao i gravitacioni,
morali bi da se prostiru brzinom svetlosti, tj. da se u tom pogledu ne raz-
likuju od elektromagnetnih talasa, na primer od radio ili radarskih talasa,
čiju smo brzinu izmerili sa izvanrednom tačnošću.
Dosta smo rekli o gravitacionim i antigravitacionim talasima, ali se nismo
upitali: kada se oni javljaju?
Pri svim većim prerasporedjivanjima materije u Svemiru, na primer —
pri pojavama supernova, u sudarima galaksija, eksplozijama crnih rupa i
sl., trebalo bi da dolazi do oslobadjanja ogromnih količina energije u vidu
gravitacionih talasa. Ali, pomenuti dogadjaji su veoma retki i zato je bilo
potrebno pronaći neke revnosnije proizvodjače” gravitacionih talasa. As-
trofizičari su ih pronašli u jednoj vrsti dvojnih zvezda. Dvojne zvezde —
pulsari morale bi da emituju ove talase. Istina, snaga njihove emisije nije
tako velika kao u slučaju ranije pomenutih izvora, ali je zato njihov program”
stalan i talasi bi se mogli detektovati ukoliko se osetljivost gravitacionih an-
tena poveća.
Kada su gravitacija, Ajnštajn i Svemir u pitanju, još jedan problem os-
taje nerešen — pitanje postojanja antigravitacije. Za sada najjači argument
u prilog postojanju ove sile, prema velikom indijskom fizičaru Čandrašekara,
leži u lepoti — simetriji kojom se Priroda služi pri stvaranju svojih čudesnih
gradjevina.
Zašto paun ima lep rep?
Neobični ukrasni detalji koje srećemo kod ptica, naročito kod mužjaka,
fasciniraju biologe još od vremena Čarlsa Darvina koji je medju prvima
pretpostavio da oni imaju važnu ulogu pri izboru partnera.

98
 Od raznih ukrasa — perja, kresta, ćuba i drugog, po svojoj veličanstvenosti
i izuzetnosti, bez sumnje, najviše nas zadivljuje prekrasan rep pauna. Više
stotina godina on je predstavljao zagonetku za naučnike koji do nedavno
nisu uspevali da objasne u čemu leži prednost pauna sa dugim lepim repom,
koji može da mu smeta pri bežanju od neprijatelja i koji je, zaista, veoma
uočljiv mamac.
Do sada su postavljane mnoge neobične hipoteze koje su imale za cilj da
odgovore na pitanje — zašto paun ima lep rep. Jedna od njih je tako čudna
da, čak, ni laik ne bi mogao a da u nju ne posumnja ili da se ne nasmeje.
Naime, jedan biolog je trvrdio da paun svojim lepim, zlatastim okcima na
repu hipnotiše svoje neprijatelje i koke (koje voli), i to sve uspešnije što je
njegov rep raskošnije ukrašen jarkim bojama.
Ali, izgleda da je dugotrajna misterija paunovog repa konačno rešena.
Malte Anderson, saradnik Geteburškog univerziteta u Švedskoj, eksperimen-
tom je pokazao da paunove koke više vole paunove s dugim, raskošnim re-
povima, a dva saradnika Mičigenskog univerziteta (SAD), Viljem Hamilton
i Malin Zak, otkrili su zašto koke prave ovakav izbor.
Anderson je došao na ideju da paunovima produžuje i skraćuje repove i
da pri tom prati ponašanje njihovih koka-miljenica. On je jednostavno sekao
paunova pera, skraćivao ih ili produžavao. U kontrolnom eksperimentu pera
bi sekao i bez promene dužine lepio ih na presečenom mestu. Radeći tako,
našao je da koke znatno radije biraju paunove sa veštački produženim perima
od suparnika sa kraćim ili nepromenjenim perima.
Tako je na jednostavan način utvrdjeno da se koke ne povode nekom
muškom superiornošću paunova sa dugim repovima, jer su ih oni stekli
pomoću makaza, plastičnih cevčica i lepka, već čisto vizuelnim efektom.
Na neki način, duga istorija njihove vrste naučila ih je da paunovi sa dužim i
lepšim repovima imaju odredjenu prednost, koja je za kratko ostala zagonetka
za naučnike.
Ali to nije bila mala zagonetka — jer kako nešto što, očigledno, pred-
stavlja balast za pauna, može da mu donese tako veliku prednost, da mu
dâ primat u produženju roda!? Još je teže bilo objasniti to da koke insisti-
raju” na dužim repovima radi uspešnosti potomstva, jer bi se ova prednost
u lepom, dugom repu iscrpla već kroz nekoliko generacija zbog toga što bi
rep dostigao maksimalno moguću veličinu.
Sada se problema prihvataju Hamilton i Zak. Oni analiziraju parazite u
krvi 109 paunova i ustanovljavaju vezu izmedju visoke naklonjenosti paunova
odredjenim oboljenjima i — izgleda njihovog repa. Tako se pokazuje da
koke sa repa mužjaka čitaju” da li njihov potencijalni miljenik raspolaže

99
dobrim genima — naslednim svojstvima, tj. da li će on biti pogodniji kao
izabranik njihovog srca od paunova koji, što se repa tiče, nemaju baš šta
da pokažu. Zato mudre koke, poučene evolucijom vrste, biraju one paunove
koji se šepure svojim lepim, dugim repovima.
Bez mikroskopa i modernih analiza, paunove koke pronalaze prave part-
nere ne hajući mnogo za hipnozu, probleme letenja i druge čudne stvari koje
su do nedavno naučnicima padale na pamet.
Neverovatni raspad protona
Od starih Grka pa sve do nedavno, do naših dana, verovalo se da su
atomi večiti i da se ne menjaju bilo šta mi sa njima činili. Tek Bekerelovim
otkrićem prirodne radioaktivnosti 1896. godine ovakva slika o atomu, koja
je vladala duže od dva milenijuma, pretrpela je korenitu promenu.
Tada smo naučili da su neki atomi trošne” gradjevine, tj. da odredjeni
teški elementi podležu radioaktivnom raspadu, tako velikim promenama da
se sele” po Periodnom sistemu hemijskih elemenata. Od tog trenutka fizičari
su s pravom počeli da sumnjaju da u realnom svetu postoji išta što je večito.
Ali, ipak, malo kome je moglo da padne na um da bi i proton, čestica koja
predstavlja kamen temeljac” Svemira, mogao da se raspada. Medjutim, i za
takvu misao je kucnuo čas!
Veliko otkriće teorijskih fizičara A.Salama, S.Glašoua i S.Vajnberga,
prema kome se elektromagnetna i slaba sila mogu smatrati jednom silom
(koja u različitim prilikama pokazuje dva svoja lica”), ukazalo je na mogućnost
spontanog raspada protona u dve čestice. Jedna od njih trebalo je da bude
neutralna (neutralni pion), a druga pozitivna (pozitron). Ali, život protona,
tako teorija kaže, morao bi da bude duži od milijardu milijardi. . . i više
godina; tačnije, brojka koja bi predstavljala prosečan život protona izražen
u godinama imala bi 28–33 cifre! Već iz toga moglo se zaključiti da će biti
izuzetno teško eksperimentom proveriti teoriju.
Pokušajmo malo da računamo.
Uzmimo jedan veliki rezervoar koji sadrži 9.000 kubnih metara vode.
U njemu ima oko 6 × 1032 (600.000.000.000.000. 000.000.000.000.000.000)
atoma vodonika, što znači i isto toliko protona koji predstavljaju jezgra
lakog vodonika. Pretpostavimo sada da život protona iznosi 1032 godina. U
tom slučaju mogli bismo da očekujemo da se u tako velikoj količini vode u
toku jedne godine spontano raspadne samo 5–6 protona!
To je izuzetno mali broj dogadjaja, naročito zbog toga što u vodi sve
vrvi” od raznih zbivanja, počev od onih uzrokovanih prodornom kompo-
nentom kosmičkog zračenja, pa do onih do kojih dolazi zbog radioaktivnog
raspada teških elemenata, fisije i dr. Zato su fizičari potražili skriveni ku-

100
tak” u kome bi prirodni fon zračenja bio dovoljno mali da se u njegovom
prisustvu može da opazi 4–5 raspada protona u toku godine dana.
Da bi se donekle rešili kosmičkog zračenja, oni su premestili svoje os-
etljive detektore duboko pod zemlju. Nusex” detektor stavljen je u jednu
garažu pod planinom Mon Blan, kroz koju prolazi tunel autostrada; IBM
detektor Amerikanci su spustili u okno starog rudnika soli dubokog 600 m,
a drugi detektor u rudnik srebra. Japanci u iste svrhe koriste napušteni
rudnik gvoždja. . . I svi oni pomoću vrlo složenih i skupih nuklearnih detek-
tora, elektronskih instrumenata i kompjutera, tragaju za dokazom raspada
protona.
Da li se uopšte proton raspada ili ne? Da li je teorija svevida ili možda
i ona greši kada je proton u pitanju? Ako se proton i raspada, da li će
naučnici uspeti da primete taj izuzetno redak dogadjaj?
To nisu samo pitanja od čisto naučnog interesa čija rešenja treba da
daju prevagu jednoj ili drugoj fizičkoj teoriji ili da odrede vek Svemira, već
se ona tiču i razvoja naše civilizacije koja sve više zavisi od novih saznanja
o mikrosvetu i njegovim nestalnim česticama.
Halejeva kometa u retorti
Nekadašnji strah i trepet, nagoveštaj ratova, bolesti i gladi, Halejeva
kometa pri svom poslednjem prolasku našim delom Sunčevog sistema, početkom
1987. godine, nije dočekana zvonjavom crkvenih zvona i molitvama vernika,
već su je sačekale, tačnije — presrele je kosmičke letilice na nebu i brojne
grupe astronoma na Zemlji koji su svoje instrumente okrenuli prema spek-
takularnoj repatici. Bio je to, zaista, doček kakav se ne pamti!
Ali, još koliko juče, Halejeva kometa bila je samo po zlu poznata. Prvi
zapis o njoj datira iz 240. godine pre nove ere, kada je Kinom vladao moćni
car Čeng iz dinastije Cin. U Ših Čiu” ( Istorijskoj belešci”) zapisano je:
Nenadana zvezda prvo se pojavila iz istočnog pravca, da bi zatim bila vid-
jena na severu. . . ”. Nekih 230 godina kasnije, rimski pisac i istoričar Plinije
Stariji za Halejevu kometu napisao je: Kometa, to je užasna zvezda, ona
nagoveštava veliko krvoproliće, u čemu smo videli primer u dogadjajima koji
su se zbili za vreme konzulstva Oktavijana”. I Neronova vladavina, sa svim
strahotama koje je donela, takodje je tumačena nebeskim znacima” — po-
javom zloslutne repatice.
Poznata je i tapiserija sa Halejovom kometom koju je izradila žena Vil-
helma Osvajača posle njegove pobede kod Hejstingsa, u bici u kojoj je ubijen
kralj Harold, a Engleska dobila novog vladara. Jedan engleski kaludjer iz
tog vremena ovako je propratio pojavu komete pre odsudnog boja: Evo te,
dakle, došla si. . . ti izvore suza mnogih majki! Odavno te nisam video, ali

101
te evo vidim sada strašnijom, gde pretiš mojoj domovini!”
I tako bismo mogli da navedemo mnoge važne dogadjaje koje je čovek
u svojoj neukosti pripisivao za nas najznačajnijoj od svih kometa Sunčevog
sistema, ali ćemo to ostaviti po strani i pokušati da zavirimo u neke od tajni
Halejeve komete.
Sadašnja istraživanja Halejeve, kao i mnogih drugih kometa, donekle
podsećaju na početnu fazu upoznavanja Meseca pomoću automatskih proba
i letilica sa ljudskom posadom. Pre nego što su prvi uzorci Mesečevog tla
i stena doneti na Zemlju, poznati hemičar, Nobelovac Harold Juri rekao
je: Dajte mi kamen sa Meseca i ja ću vam ispričati istoriju Zemlje”. Juri
je ubrzo dobio kamenje sa Meseca, ali je posle njihove analize morao da
zaključi da i dalje ima više pitanja nego odgovora.
Tako je i sa Halejevom kometom. Njoj su, prilikom nedavnog prolaska,
letilice Vega–1”, Vega–2” i djoto” prišle veoma blizu ( djoto” na samo 600
km!) i dobro je osmotrile. Za nju sada imamo više pitanja nego ranije! Na
neka će se, istina, dobiti odgovori posle analize prikupljenih podataka, koja
može da potraje više godina. Ali jedna tajna i dalje ostaje duboko skrivena:
ona se tiče samog jezgra komete, za koju znamo da nije užarena zvezda, već
prljava ledena grudva koja je nastala kondenzacijom materije pre više od
četiri milijarde godina.
Malo je ljudi u svetu koji se bave izučavanjem jezgara kometa. Medju
njima zapaženo mesto zauzimaju naši naučnici dr Ivan i Zorica Draganić iz
Instituta u Vinči. Oni su retki istraživači koji jezgro komete izučavaju ne
posmatranjem repatice na nebu, već vršeći oglede u svojoj laboratoriji, u
hemijskoj retorti!
Zato smo zamolili profesora Draganića da nam objasni zašto ga intere-
suju komete i zašto je uzeo da ih” ispituje na svom stolu. Evo šta nam je
rekao:
Komete su putnici koji nam dolaze u pohode iz dubina prostora i zab-
orava vremena. One su, po svemu sudeći, najbolje sačuvani materijal iz
presolarne magline iz koje je nastao Sunčev sistem pre nešto manje od pet
milijardi godina. Tako čovek traži svoje presolarne korene”.
Mi pokušavamo da dobijemo odgovor na pitanje iz čega je nastao Sunčev
sistem, naša planeta i mi na njoj. Mi se bavimo jezgrom komete, jer je jedino
ono, ako bih tako mogao da kažem, devičansko. Nas interesuje hemija jezgra
komete, pojave koje se dešavaju u jezgru dok kometa od postanka Sunčevog
sistema juri dubinama Kosmosa, izložena temperaturama bliskim apsolutnoj
nuli i kosmičkom zračenju. Tu su i radioaktivni elementi koji čine manji deo
materijala komete: uran, torijum i drugi, koje nalazimo i na našoj planeti, a

102
koji potiču iz presolarne magline. Ne smemo zaboraviti ni produkte do kojih
je dovelo zračenje davno izumrlih izotopa, čija je aktivnost bila značajna pre
nekoliko milijardi godina”.
Vidite”, objašnjava prof. Draganić, naše probe, koje predstavljaju jezgro
komete u malom, podvrgavamo zračenju i zatim ih analiziramo najosetljivi-
jim metodama hemijske analize koje su u stanju da detektuju tragove ra-
zličitih oblika. Naše analize su pokazale prisustvo više od 40 složenih jed-
injenja u malim ’jezgrima kometa’, medju kojima su i biohemijski važne
aminokiseline, koje možemo smatrati ’opekama’ proteina. Tu su, razume se,
i druga jedinjenja: aldehidi, karboksilne kiseline i polimerizacioni proizvodi
čije mase dostižu i do 80.000 daltona!”
Kada smo već prišli tako blizu jezgrima kometa”, ne možemo a da ne
postavimo pitanje o pretpostavci engleskog astrofizičara ser Freda Hojla,
prema kojoj su prve primitivne forme života nastale u jezgru kometa i,
zatim, bile razvejane kosmičkim prostorom, da bi postale zametak” života
na Zemlji.
Veliki naučnik i maštar ser Fred Hojl sa svojim saradnikom Vikramasin-
geom napisao je i knjigu Oblak života, u kojoj detaljno izlaže svoju ideju
o nastanku ’klica života’ van Zemlje. Medjutim, mi uz dužno poštovanje
prema ser Hojlu, kao i znatna grupa naučnika, ne prihvatamo njegove pret-
postavke o kometarnom poreklu života. Nekada se verovalo da komete
donose nesreću i smrt, a sada da seju klice života! Očigledno da je i jedno i
drugo pogrešno.
Pre sam sklon da poverujem da su komete, zahvaljujući hemijskim sadržajima
u svojim jezgrima, mogle da doprinesu obogaćivanju riznice organskih jed-
injenja na ranoj Zemlji. Pravo da tako mislimo daju nam brojni krateri na
Mesecu i drugim telima Sunčevog sistema koji su nastali udarima nebeskih
tela. Pri takvim kataklizmičkim pojavama, obilan materijal kometa mogao
je da se raspe po velikom prostranstvu i da tako pomogne nastanku prvih
oblika života na Zemlji”, završava svoje vidjenje uloge kometa u nastanku
života profesor Ivan Draganić.
O Halejevoj kometi napisano je mnogo knjiga, a moglo bi se napisati još
desetostruko više. U stvari, ona je, zaista, pravi dragulj medju kometama i
javlja se kao glavna ličnost u bajci.
Prljava ledena grudva približava se Suncu, u čijoj blizini doživljava trans-
formaciju. Počinje da isparava, dobija rep od stotinu miliona kilometara,
kojim blješteći šara nebom. . . kao što se u bajci žaba krastača pretvara u
divnu devojku koja odlazi na bal.
Medjutim, od mnoštva priča koje bi se o Halejevoj kometi mogle is-

103
pričati, izabrali smo ovu o jezgru komete u hemijskoj retorti, jer ona otkriva
nesagledive mogućnosti istraživanja.
Bez kosmičkih letelica, velikih i skupih teleskopa, samo zahvaljujući sja-
jnoj ideji, eksperimentalnoj veštini i iskustvu — istraživač se približava taj-
nama kometa, tajni postanka.
Primer koji smo izneli vraća nam veru da se istraživanjem možemo i
moramo baviti i u najtežim uslovima — da bismo našli odgovore na pitanja
koja nam Priroda postavlja.
Leti, leti — leteći tanjir!? Najviše učimo na
svojim greškama.Faradej
NEIDENTIFIKOVANI OBJEKTI VIDJENI 110 KILOMETARA ZAPADNO
OD VINKA, U TEKSASU. POSMATRANA DVA OBJEKTA U OBLIKU
TEPSIJE KAKO SE PENJU NA JUŽNOM NEBU. . . SREBRNE BOJE. . .
NEPOZNATE VELIČINE. . . IZDUVNI GASOVI FOSFORESCENTNI. . .
KURS I VISINA LETA POSTOJANI, LET BRZ. OBJEKTI PROŠLI IS-
PRED AVIONA, BILI NA VIDIKU 8–10 SEKUNDI. VREMENSKE PRI-
LIKE DOBRE, VIDLJIVOST 24 KM, VETAR 160◦ , 12 ČVOROVA. PORUČNIK
STEN HJUBER, MORNARIČKA AVIJACIJA SAD, BROJ AVIONA V
9650.
Ovo je samo jedan od mnogih izveštaja iz Plave knjige”, nastale posle
simpozijuma koji je održan decembra 1969. godine u Bostonu, SAD. Naučnici
različitih struka razmatrali su tada 12.618 opažanja” letećih tanjira, ili,
kako ih oni radije zovu: neidentifikovanih letećih objekata (NLO).
Sve pojave, osim 701 (za koje nisu postojali pouzdani podaci), naučnici
su uspeli da objasne ovozemaljskim uzrocima. Ali, ne lezi vraže, leteći
tanjiri kao da ne haju za Plavu knjigu”, oni više vole plavo nebo i čovekovu
maštu. Malo, malo, pa neki proleti”!
Eto, videli su ih pre 1987. godine nad Sarajevom, Novim Beogradom,
u blizini Peskare, nad Jadranskim morem — da spomenemo samo našu
okolinu. Sve novine sveta kao novogodišnji dar donele su onima koji veruju
u leteće tanjire i mala zelena bića sa drugih planeta i udaljenih svetova,
vest da je ekipa australijske televizije 30. decembra 1978. godine prvi put u
istoriji snimila leteće tanjire filmskom kamerom!
Snimatelj i posada aviona tvrdili su da ih je oko 40 neidentifikovanih
letilica pratilo i da je jedna od njih prišla sasvim blizu avionu — letela
povremeno ispod, iza ili sa strane aviona. Stručnjaci sa obližnjeg aerodroma
na svojim radarima, tako su bar novine pisale, opazili su brojne letilice za
koje su kasnije naveli da nisu mogli da budu avioni. Radarski odraz pokazao”

104
je da je jedan snimljeni NLO bio dug oko 100 metara!
I tako skoro svake nove godine, baš nekako uoči njenog dočeka, polete”
NLO-i. A tek u Novogodišnjoj noći, koliko tada leti običnih i neobičnih tan-
jira nebom! Oni sasvim obični, bačeni iz veselja — poleteli bi, pali i razbili
se u stotine komada, ostavljajući ubedljiv trag. Medjutim, oni neobični,
neidentifikovani” — nikako da padnu i daju neki dokaz svog postojanja!
U vidjenju letećih tanjira, pored nas, ističu se, pa možda čak i prednjače
Italijani. Oni su ih videli iznad Ferare, Pezara, Pavije, duž obale Jadrana,
na Siciliji i Sardiniji — rekli bismo, svuda gde se toči dobro vino!
Pa, onda, u čemu je istina? Da li je, zaista, sve od dobrog (ili lošeg)
vina? Nesumnjivo je da su i mnogi trezvenjaci posmatrali takve optičke
pojave koje su, zbog svoje neukosti ili razigrane mašte, pripisali letećim
tanjirima — vozilima malih zelenih bića” koja šaraju našim nebom kada im
se prohte.
Postoji više prirodnih pojava i letilica načinjenih čovekovom rukom ko-
jima se mogu objasniti ovi svetlosni fenomeni. To su, na primer, meteoriti
koji uleću u Zemljinu atmosferu i sagorevaju (često razbijajući se u više
komada), loptasta munja, rojevi insekata, meteorološki i špijunski baloni,
mlazni vojni avioni, delovi satelita i drugih objekata čovekove izrade koji,
privučeni Zemljinom težom, padaju sa svojih orbita, pa svetlosna korona
oko visokonaponskih dalekovoda i. . . ukupno preko 70 različitih poznatih
uzroka.
Jedno je pitanje da li postoje NLO, a drugo, nezavisno od prvog, da li
smo sami u Svemiru. Ako do sada nismo našli dokaz o postojanju letećih
tanjira i njihovom kruženju nebom, to ne znači da negde u Svemiru nema
malih zelenih”, inteligentnih bića koja bi mogla da se otisnu put drugih
planeta.
Naš vek je doneo velika postignuća u fizici, astronomiji, astronautici. . .
Čovek se odvojio od Zemlje, vinuo u Kosmos. Sve je to snažno podstaklo
maštu ljudi i usmerilo njihove misli ka svemirskim prostranstvima. Puto-
vanje Dedala ka udaljenim zvezdama, sada, kada je čovek osvojio Mesec,
izgleda mnogo izvesnije, mada je ono još veoma daleko, iako je mnogo bliže
nego pre samo pola stoleća. . . A čovekova mašta otišla je još mnogo dalje!
Na drugoj strani, naučni i tehnički napredak nije čoveku na Zemlji do-
neo sreću i spokojstvo. Mnogi strepe od zloupotrebe velikih otkrića i traže
pomoć” s neba. Njima su potrebna mala zelena bića” i leteći tanjiri, i zato
ih oni tako često i vide”.
A zašto ih naučnici ne vide? Pa, i oni su ljudi! Razlog je jednostavan.
U osnovi svakog naučnog ispitivanja stoji sumnja. To nije sumnja nevernog

105
Tome”, već čoveka koji teži istini, čoveka koji je kroz dugi razvoj racionalne
misli naučio da za svaku tvrdnju traži neoborivi dokaz.
Takvih dokaza o letećim tanjirima još nema, što ne znači da ih jednog
dana neće biti. Ali, za sada, pouzdano možemo da tvrdimo da se leteći
tanjiri mogu naći samo u šarenim lažama i luna-parkovima.
Neutronske zvezde — nebeske čigre
Za ovu priliku, poznatu englesku dečju pesmicu, čiji prvi stih glasi:
Twinkle, twinkle little star,
How I wonder what you are.”
slobodno smo prepevali u:
Treperi, treperi mala zvezdo,
slušamo te mi.
Molim te, reci nam šta si ti?”
Sigurno ste zapazili da smo stihu dodali — slušamo te mi, pa se pitate:
zašto?
— Nisu u pitanju umetnička sloboda, ni rima. Reč je, zaista, o stihu koji
su mogli da izgovore jedan ozbiljan profesor astronomije i njegova mlada
saradnica. A da nije reč o gledanju, već o slušanju zvezde (!) — videćete
iz same priče.
Trideset i četiri godine posle radjanja radio astronomije, profesor Antoni
Hjuiš i njegova asistentkinja Džojslin Bel, na opservatoriji Kembridžskog
univerziteta (Engleska), pomoću moćnog radio-teleskopa osluškivali su treperenje”
zvezda i kosmičke materije.
Pažljivo pretražujući nebo, mlada Džojslin je novembra 1967. godine
uočila pojavu vrlo neobičnih, periodičnih radio-signala, koji kao da su pot-
icali iz snažnih radio-stanica sa udaljenih planeta nastanjenih razumnim
bićima!
Profesor Hjuiš i drugi naučnici Kembridža, upoznati s ovim nalazom, sa
ogromnim interesovanjem priključili su se analizi neverovatnog fenomena.
— Da li je to znak postojanja drugih civilizacija u Svemiru? — pitali
su se oni, nemoćni da na drugi način objasne otkrivenu pojavu. A Džojslin
Bel dala se u pomno pregledanje svojih ranije snimljenih traka sa zvucima iz
Svemira”, koje su bile duge preko 4,5 kilometra! One su nosile zapis radio-
signala (poruka?) uhvaćenih radio-teleskopom tokom više meseci. Na njima
je Džojslin pronašla tri niza ovakvih signala — snimaka radio-otkucaja”
nekog udaljenog nebeskog srca”.
Treperi, treperi mala zvezdo,
slušamo te mi. . . ”

106
 Neobične izvore radio-zračenja, čiji su položaji na nebu tačno utvrdjeni,
engleski naučnici su u šali obeležili sa: MZLj–1, MZLj–2 i MZLj–3, gde je
MZLj značilo: Mali Zeleni Ljudi”.
Ali, da nisu pomišljali da je reč o šali, kazuje pažnja sa kojom su anal-
izirali sve naučne nalaze, kao i tajnost u kojoj su obavljali dalja istraživanja.
Niko izvan Kembridža nije smeo da sazna za Male Zelene” i njihove poruke”,
jer bi ovo otkriće imalo ogroman značaj — da je utvrdjeno da su druge
svemirske civlizacije aktivirale svoje radio-telegrafe i slale njima poruke
etrom.
Rezultati analize pokazali su da periodični radio-signali ne potiču ni sa
Zemlje, ni iz udaljenih naseljenih svetova, već od neobičnih zvezda koje su
dobile ime pulsari.
Za samo pet godina otkriveno je preko 100 pulsara, a danas ih je poznato
više stotina. Nauka je pokazala da su ove zvezde (pulsari) u svemu različite
od drugih nama poznatih zvezda. Dok druge zvezde sadrže različite hemijske
elemente, pretežno malih masa, kao što su vodonik (laki izotop i teži —
deutrijum), helijum i ugljenik, pulsari su sastavljeni iz neutrona.
Pulsari, ili neutronske zvezde, nastali su u procesu kolosalne kondenzacije
materije — u drobljenju” atoma do protona, neutrona i elektrona. Ovakvim
čudesnim sažimanjem zvezda dobijene su zvezdane neutronske kapljice”, čija
je gustina ogromna (jednaka gustini atomskih jezgara), a prečnik izuzetno
mali, 10–20 km!

KRCKALICA ZA ZVEZDE
Gravitaciona sila je prava krckalica” za zvezde. Vremenom zvezda istroši svoje
termonuklearno gorivo, te vatra” u njenom središtu počinje da jenjava. Usled
ogromnog medjusobnog privlačenja njene materije, zbog pada pritiska” u njenom
središtu, dolazi do kolapsa zvezde. Sva njena materija poleti” prema središtu.
Tada nastaje čudesna kondenzacija materije koja uzrokuje burno termonuklearno
izgaranje. Ono ogromnom žestinom dovodi do eksplozije zvezde (pojava super-
nove). Materija zvezde se, prvo, rasprši (uz strahoviti bljesak), a zatim usled
gravitacije ponovo kolabira. Strahovito sažimanje materije prevodi atome u neu-
tronsku kašu (neutronska zvezda) ili se materija još dalje kondenzuje, i tako nas-
taju crne rupe.

Neutronske zvezde raspolažu veoma snažnim magnetnim poljima. Roti-

rajući kao čigre velikim brzinama, one emituju radioktalasezapanjujućompravilnošću.N aprimer, jedan
Jedna od najbolje proučenih neutronskih zvezda je pulsar u maglini Rak,
poznatoj po pojavi supernove iz 1054. godine koju su posmatrali kineski

107
astronomi. Kao ostatak supernove, ovaj pulsar predstavlja brzo rotirajuću
neutronsku zvezdu, čigru” koja se 30 puta obrne oko svoje ose u jednoj
sekundi! Drugi pulsar, MXB 1728+34, u sekundi emituje, čak, 82 signala!
Budući da je broj zvezda u Svemiru fantastično veliki, medju milijardama
pulsara sigurno ima i bržih nebeskih čigri.
Priča o neutronskim zvezdama — pulsarima tek je započeta, a već je
otkriveno mnogo neočekivanih pojava. Tako, na primer, pomenuti pulsar
MXB 1728+34, dok rotira usisava gasovitu materiju sa obližnje zvezde-
parice. To na njegovoj površini povremeno dovodi do termonuklearnih ek-
splozija nalik eksplozijama vodoničnih bombi. One izazivaju vibriranje ose
pulsara što menja period njegove rotacije. Iako male, ove promene ukazuju
da su nebeske čigre mnogo složenije od onih kojima se deca igraju na Zemlji
i da ćemo još dugo morati njima da se bavimo — da bismo ih dobro razumeli
i upregli u naša ovozemaljska kola”.
Gleda majmun sebe u zrcalo”
Uprkos prihvatanju Darvinove teorije evolucije živog sveta, kada razmišlja
o sebi i svom položaju u svetu čovek nerado prihvata bilo kakvu sličnost s
životinjama. Medjutim, u poslednje vreme mnogi ogledi sa šimpanzima
pokazuju da su nam oni veoma bliski.
Žan Gudol je otkrila da u prirodnim uslovima šimpanze koriste jednos-
tavne alatke-pomagala na izvanredno oštrouman način i da stečena znanja
prenose sledećoj generaciji, dok je Teleki utvrdio da su oni u stanju da grade
i alatke za kasnije primene.
Mnoge antropologe iznenadio je nalaz, za razliku od drugih primata, da
šimpanze jedu meso, da pokazuju spremnost da ga medjusobno dele i love u
čoporu — na način kako je to činio primitivan čovek. Posle odgovarajućeg
treninga oni su u stanju da nauče izvesne simbole i da medjusobno komu-
niciraju koristeći neku vrstu jezika. Pa i anatomska i molekularna analiza
pokazuju velike sličnosti izmedju čoveka i šimpanza.
Mozak šimpanza podseća na mozak čoveka — kod njega se javlja slična
asimetrija kao i kod nas. Analiza hemoglobina daje istovetan redosled
amino-kiselina kao kod čoveka, a složeni polipeptidi po strukturi se slažu
i u više od 99 procenata.
Zato bismo mogli da se upitamo: čime čovek može da se podiči u odnosu
na svoje bliske srodnike u evoluciji živog sveta? Da li je to svest o sopstvenom
postojanju? Misao o sebi i svojoj budućnosti?
Možda se u ovim elementima krije bitna razlika izmedju čoveka i šimpanze
— upitao se Gordon Galup mladji, i prionuo interesantnim i jednostavnim
eksperimentima sa šimpanzima. U tim eksperimentima odlučujuću ulogu

108
odigralo je obično kućno ogledalo!
Kao što je poznato, većina životinja videći svoj lik u ogledalu reaguje
tako kao da vidi neku drugu životinju, pokazujući nesposobnost, čak i posle
višestrukih posmatranja”, da ustanovi neku vezi izmedju svog ponašanja i
slike u ogledalu.
Da bi uporedio reakcije šimpanza i čoveka, Galup je u kavez majmuna
uneo ogledalo. Za čoveka znamo da samoprepoznavanje razvija učenjem.
Bebe od šest meseci starosti, stavljene pred ogledalo, pokazuju reakciju kao
da su suočene sa drugim bebama. Tek posle navršene godine i po dana (ili
dve godine) one prepoznaju sebe u ogledalu.
A šta je sa majmunima?
Četiri šimpanza u prvih nekoliko susreta sa ogledalom reagovali su gestovima
i grimasama kao da se na drugoj strani nalazi neki njihov srodnik. Medju-
tim, posle oko tri dana ponašali su se kao da je njihov drug nestao i počeli
su da koriste ogledalo da bi saznali nešto o sebi — da bi videli svoja ledja,
unutrašnjost čeljusti, ispitali različite grimase, poze i. . .
Da bi se uverio da šimpanze zaista u ogledalu vide sebe” i da raspolažu
predstavom o sopstvenom postojanju, Galup ih je prvo opio, a zatim ih je
obojio crvenom bojom iznad očiju. Čim su se probudili iz narkoze i stali pred
ogledalo, šimpanze su se, kao što bi to i čovek učinio, uhvatili za obojeno
mesto, koje su mogli samo u ogledalu da spaze, i počeli da ga sumnjičavo
ispituju. Time je nedvosmisleno pokazano da šimpanze znaju da postoje i
da pamte kako izgledaju!
Ovim eksperimentom srušena je još jedna granica za koju smo mislili
da postoji izmedju čoveka i životinja. I to ona koja nam je možda bila
najvažnija, jer se tiče našeg unutrašnjeg života.
Zato sada još uverljivije zvuče reči velikog pesnika i mislioca Njegoša:
Gleda majmun sebe u zrcalo”
Ajnštajnov paradoks blizanaca
Prelistavajući Gamovljevu knjigu Od jedan, dva, tri. . . do beskonačnosti,
na 101. strani Gale i Rale otkrivaju popularno izlaganje problema Ajnštajnove
teorije relativnosti, poznatog pod imenom paradoks blizanaca”. I tu su Gale
i Rale ozbiljno zastali.
Pa zar nije naša stvar da proverimo Ajnštajna baš na ovom paradoksu”,
ozareno govori Gale Raletu, svom bratu blizancu, koji toliko liči na njega da
niko, osim roditelja, ne može da ih razlikuje. Ali, Rale se kao pravi naučnik
udubio u teoriju, sve same formule i brojeve. . .
I, gle čuda: umesto da po livadi jure za loptom, oni već satima proučavaju
Specijalnu teoriju relativnosti, od koje se, inače, mnogima kosa diže na glavi.

109
 Slušaj, Rale”, prekida rad Gale, mani se teorije i računa, već daj da mi
to uživo proverimo!”
Pa dobro, Gale. Slažem se. Imam i plan! Vidi — teorija kaže da će
vreme u sistemu koji se kreće teći sporije nego u sistemu koji miruje. I,
evo ti eksperimenta! Ti ćeš polako da hodaš, a ja ću da trčim koliko me
noge nose, pa ako neko posle izvesnog vremena uoči razliku izmedju nas —
Ajnštajn je u pravu!”
U redu!”, odgovara Gale, Polazim u šetnju, a ti trči kao da te gepard
juri!”
Hodali su i trčali celo pre podne, ali kada su stali pred ogledalo, jedino
što su mogli da zapaze bilo je to da je Rale bio sav u znoju i iznemogao od
napora, a Gale odmoran kao da je tek iz kreveta ustao.
Nešto tu nije u redu, nego — predjimo na brže sredstvo. Ja ću i dalje
šetati livadom, a ti, Rale, sedi u tramvaj i vozi se u krug do večeri.”
Tako i bi. Medjutim, od razlike opet — ni korova! Zaključiše da je
dan stariji” od noći i da je zato bolje da problem prespava”. Sutradan,
rano izjutra, Gale šalje Raleta na obližnji aerodrom, a on seda na klupu
ispred kuće. Rale je leteo, leteo, i kada mu se sve zavrtelo u glavi, vratio
se na zemlju i potražio brata u hladu. Pošto su stalno sumnjali u moć svog
zapažanja, pozivaju druga Jovu da ih on osmotri”.
Aman, braćo, ličite ko jaje na jaje! Uopšte ne mogu da kažem ko je
od vas ko. Mora da je taj Ajnštajn nešto pogrešio”, zaključuje Jova vrteći
sumnjičavo glavom.
Ali naši blizanci ne odstupaju od svog nauma, već se ponovo prihvataju
knjige — kao što bi to učinili pravi naučnici. Vrcali su brojevi i formule, sve
nekakvi kvadratni koreni i stepeni, iskakale su brzine tela, te brzina svetlosti,
mase u kretanju i mirovanju i — ne znam šta još!
Najzad, Rale kao teoretičar” trijumfalno zaključuje da moraju prići odlučujućem
eksperimentu.
Ti, Gale, sedi u fotelju i nikuda ne miči, a ja ću pravo u fotonsku raketu
koja leti skoro brzinom svetlosti!”
Dobro”, odgovara Gale i zavaljuje se u fotelju s knjigom u ruci. Rale
se uputio na kosmodrom i ukrcao se u tek dovršenu fotonsku raketu koja je
ubrzo fijuknula pravcem zvezde Sirijus”.
Nije Rale dugo putovao — taman toliko da doručkuje i spremi se za
ručak, kad stiže do Sirijusa”. Tu raketa pravi zaokret i upućuje se ka Zemlji.
Na Zemlju se vratio tačno za večeru.
Požuruje Rale s kosmodroma kući, kad tamo — ima šta da vidi: Gale,
sa dugim brkovima i bradom, naočarima na nosu, sedi u fotelji i drema, a

110
knjiga Od jedan, dva, tri. . . do beskonačnosti samo što mu nije ispala
iz krila!
Gale, Gale! Probudi se! To sam ja! Ja, tvoj brat Rale.”
Uh, uh. . . ”, umorno će Gale. Pa gde si Rale!? Već 18 godina čekam da
se vratiš!”
Pa, kako je to moguće? Ja sam u raketi proveo samo jedan dan! Nisam
stigao ni da večeram.”
Da, da, brate, ostario sam čekajući te, ali sam pri tom nešto i naučio.
Ajnštajn je u pravu! Eto, to sada i sam vidiš. ”Paradoks blizanaca nije
plod mašte, već stvarnost. Svaki fizički sistem ima svoje vreme. U onom
koji miruje vreme teče drukčije nego u sistemu koji se kreće. Dok si ti u
fotonskoj raketi proveo samo pola dana, ja sam ih u ovoj fotelji odbrojao
6.571! I ostario, brate, ostario. . . Sada, zaista, verujem da Ajnštajn nije
pogrešio kada je tvrdio da svi procesi, pa i starenje, zavise od brzine sistema
koji se kreće i da svaki od njih, moja fotelja kao i tvoja raketa, imaju svoj
hod vremena”.
Raletu bi žao brata.
Oprosti mi, brate, drugi put ću manje sumnjati i bolje računati. Nikada
više neću napraviti takvu grešku. . . Kako je taj Ajnštajn samo sve to tačno
predvideo!”
E, Rale, da si ti kao ja 18 godina sedeo u fotelji i čitao Ajnštajnova dela,
tek bi tada video kako je on bio veliki fizičar i mislilac! Nego, sad, dodji u
fotelju, a ja ću da skoknem do rakete — da nekako izjednačimo naše godine”.
Dobro, učiniću tako, ali mi je žao što će nam se Jova i drugovi zbog toga
smejati!”
E, tako ti je, brate — neznanje se skupo plaća!”
Putovanje u prošlost
Dosta nam je putovanja kočijama, biciklima, automobilima, železnicom,
brodovima, pa čak i avionima. Nećemo u Čačak, London ili Hong Kong.
Želimo da putujemo kao niko do sada — u prošlost! Spremni smo da
koristimo najčudesnija prevozna sredstva, a ako treba i da zajašemo” neu-
tronsku zvezdu ili crnu rupu. Ne pitamo za cenu — veoma nam se žuri, jer
želimo da budemo prvi!
Čovek kao da se nalazi u vremenskoj mišolovci. Za njega je vreme zla
kob — ono neumitno teče ka budućnosti, nikada se ne zaustavlja, niti vraća.
Radjanje, život i smrt odvijaju se s otkucavanjem časovnika Prirode koji se,
na izgled, ne može ubrzati ili usporiti. Barem do nedavno smatralo se da u
pogledu hoda vremena čovek ne može ništa da učini osim da — mašta.

111
 Zato su u naučnoj fantastici čovekova putovanja kroz vreme česta tema.
Tako, na primer, junak filma Vremenska mašina”, napravljenog po poznatoj
knjizi H.Dž.Velsa, šeta vremenom”, putuje u prošlost i u budućnost i živi u
njima kao da ne dolazi iz drugog sveta”.
Prema klasičnoj fizici, čije je osnove postavio Isak Njutn u 17. veku, nije
imalo smisla razmišljati o promeni toka vremena, o preticanju budućnosti ili
o vraćanju u prošlost. Ali početkom našeg veka radja se nova oblast fizike
koja je dramatično promenila naše predstave o prostoru i vremenu.
Da bismo dobili odgovor na pitanje postoji li način da čovek utiče na
hod vremena, moramo pažljivo da proučimo Ajnštajnovu Specijalnu teoriju
relativnosti i neka još novija poglavlja fizike. I, evo šta mudre knjige kažu:
Vremenskom putniku, temponautu”, teorija jednako dopušta
putovanje u prošlost kao i putovanje u budućnost!
Zar je moguće da je tako, pitamo se u čudi. Kakve li se tada sve zbrke i
neobične stvari mogu desiti!? Recimo, da vremenskom mašinom letimo” u
prošlost i zatičemo sopstvene roditelje kako kao djaci sede u školskoj klupi!
Oni nas sa nevericom gledaju i čude se kako je moguće da smo mi od njih
stariji, a da se još (po njihovom kalendaru) nismo ni rodili! Ali nama je
brzina udarila u glavu”, i mi vremensku mašinu sve više ubrzavamo put
prošlosti. I, gle, na prašnjavom putu vremena, prestižemo i prve dane života
naših roditelja, pa sad slušamo njihov dečji plač! E, da smo još duže putovali,
mogli smo još i na Kosovo da stignemo, da pomognemo čestitom Car-Lazaru
u borbi sa Turcima, ili čak da prisustvujemo nastanku Sunčevog sistema!
Istina, divimo se teoriji, ali nas, ipak, nikakva matematika ni fizika ne
mogu ubediti da se u Prirodi može obrnuti nama dobro poznati red stvari,
tako da posledica dodje pre svog uzroka.
Po našem razumu i iskustvu apsolutno je nemoguće da odrastao čovek
prisustvuje radjanju svojih roditelja!
Ovaj ozbiljan naučni problem, koji stoji u vezi sa Ajnštajnovom Speci-
jalnom i Opštom teorijom relativnosti, dugo je mučio naučnike koji su
pokušavali da otkriju izvestan fizički zakon koji bi zabranjivao sva puto-
vanja u prošlost.
I ko bi pomislio da će ovako težak problem, pored mnogih sedih, učenih
glava, uspeti da reši jedan student fizike. To je bio Englez Čarlton, sa Uni-
verziteta u Bristolu. On je teorijski razmatrao ponašanje fotona ( svetlosnih
metaka”) kraj najneobičnije vremenske mašine — kraj crne rupe.
Nalazeći se u blizini crne rupe koja se kao čigra vrti oko svoje ose
ogromnom brzinom, skoro jednakom brzini svetlosti, i tako strahovito remeti
vreme-prostor ( krivi” ga i zavrće”), fotoni bi oduzimali od crne rupe njenu

112
energiju. Predajući svetlosti svoju energiju, crna rupa bi se sve sporije obr-
tala oko svoje ose, te se u njenoj blizini ne bi mogli da ostvare uslovi u kojima
bi posledica mogla da pretekne svoj uzrok. Drugim rečima, nijedan vremen-
ski putnik — temponaut”, koji bi se našao kraj ove najmoćnije vremenske
mašine”, ne bi mogao da krene na putovanje u prošlost!
Tako je nauka pokazala da je nemoguće konstruisati takvu mašinu koja bi
nas odvela u prošlost. Ovakva putovanja” ostala su samo piscima naučnofantastičnih
romana kao privlačna tema za priče i knjige koje će obilovati neobičnim zgo-
dama što se dešavaju temponautima — putnicima kroz vreme i prostor.
Kvazari — svemirske kule svetilje Svemir je čoveku jednako blizak ili
dalek kao i atom.
Branko Lalović
Za Aleksandrijsku kulu svetilju, sedmo čudo Staroga veka, zapisi kažu
da je bacala svetlost na 60 kilometara i da je u svoje vreme bila najjači
svetlosni izvor koji je čovek napravio.
Tako je bilo na Zemlji, ali — kako je u Svemiru? Koje bismo nebesko
telo mogli nazvati kulom svetiljom Svemira? Sigurni smo da to nije Sunce
ili neka druga zvezda, jer od njega mnogo više svetlosti zrači i najmanja
galaksija koja sadrži više miliona zvezda. To nisu, čak, ni galaksije, jer i od
njih ima jačih svetionika” u Svemiru.
Najjače baklje u Svemiru predstavljaju relativno mala nebeska tela koja
su od nas udaljenija i od najdaljih galaksija. Ova tela, za koja bismo mogli
da kažemo da se nalaze na samom kraju” Svemira, nose neobično ime —
kvazari. Budući da po svom tačkastom obliku podsećaju na zvezde, dobili
su ime: kvazi-stelarni radio izvori, od čega je, na osnovu engleskog jezika,
nastala skraćenica — kvazari.
Mi danas znamo da kvazari nisu zvezde, ali još nismo sigurni kakva to
vatra bukti u njima da se mogu videti s kraja na kraj sveta.
Medju kvazarima svojim zračenjem ističe se kvazar S50014+81, jedan
od najsvetlijih objekata koji je čovek otkrio u Svemiru. Zrači snagom od
300.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000 kilovata! Njegov sjaj
je jednak sjaju miliona milijardi zvezda kao što je Sunce, ili 10.000 galaksija
kao što je Mlečni Put”!
Naučnici veruju da ovaj kvazar, jedno od nekoliko čuda Svemira, pogoni”
crna rupa neizmerne mase koja u jedinici vremena guta čitave svetove. Pravo
mesto za ovakvog gutača materije” upravo su jezgra galaksija.
Ali ima i takvih kvazara koji se ne skrivaju pod plaštom stotina miliona
zvezda, već se drže podalje od kosmičkog društva. Jedan takav kvazar je
3C273, objekt koji su astronomi otkrili pomoću optičkog teleskopa 1961.

113
godine. Začudo, on je ličio na sjajnu zvezdu sa svetlosnim repom”.
Zatim su na scenu stupili radio astronomi, koji su u pomoć pozvali
Zemljinog pratioca — Mesec. I, zaista, da se čovek i čudi i pita! Šta u
tom poslu može da traži nama najbliže nebesko telo, Mesec, kada se ispituje
jedan od najudaljenijih svemirskih objekata — kvazar 3C273!?
Mesec je naučnicima poslužio kao štit koji šeta nebom. U jednom trenutku
on je zaklonio kvazar od pogleda” radio teleskopa. Privremeno se našavši
na potezu od Zemlje ka kvazaru, Mesec je omogućio istraživačima da prate
promenu radio zračenja u vreme kada je kvazar izlazio iz Mesečeve senke.
Zahvaljujući Mesecu, naučnici su zaključili da se kvazar 3C273 sastoji iz dva
bliska tela — dve supersnažne svemirske radio stanice” — od kojih je jedna
nalik lopti. Iz ove lopte” ističe svetlosni rep, na čijem se udaljenom kraju
skriva druga radio stanica”!
Imajući ovo otkriće na umu, kao i to da još nemamo odgovore na na-
jvažnija pitanja o prirodi kvazara, mogli bismo u šali da kažemo da kvazar
nije samo svemirska kula svetilja, već i telo koje se ne da uhvatiti ni za glavu
ni za rep”.
Ali, i kad je tako – nije sve beznadežno”, kazuju praktičari i ostavljaju
one sklone osnovnim istraživanjima da love” kvazare po nebu i odgonetaju
njihove tajne. A sami se upuštaju u najčudesnije korišćenje jednog nebeskog
tela — upregnuli su kvazar u premeravanja rastojanja na Zemlji.

114
 Brda i doline morske površine
Još od vremena u kome je živeo veliki grčki filozof Platon (427–347.
god. pre nove ere), priča o izgubljenom kontinetu Atlantidi uzbudjuje ljude.
Navodno, u velikoj prirodnoj katstrofi Atlantidu je progutalo more i njeni
se ostaci kriju negde u morskim dubinama. Jedino što ne znamo jeste to
gde se ona nalazi.
Ako bismo pretpostavili da je Atlantida zaista postojala, mogli bismo
da se upitamo da li je nju moguće otkriti ispod morskog pokrivača, negde u
dubini koja možda iznosi i više kilometara? Kao što znamo, postoje metode
za otkrivanje reljefa morskog dna. Najpoznatija od tih metoda zasnovana
je na odbijanju zvučnih talasa od dna mora. Na osnovu vremena preleta
zvučnog impulsa od njegovog izvora do morskog dna i nazad, od dna do
detektora zvuka, moguće je snimiti” dno mora. Medjutim, ovaj je postupak
spor i uspešno se može primeniti samo na relativno ograničenom prostoru.
Praktično je neizvodljivo na ovaj način napraviti detaljnije karte morskog
dna. Zato nije čudno što mi bolje poznajemo površinu Meseca, koji je od
Zemlje udaljen 380.000 kilometara, nego oblike dna naših mora.
Da bi rešio ovaj problem, koji naučnike muči više vekova, geofizičar Bil
Haksbi došao je na izvanrednu ideju da na osnovu reljefa morske površine
sazna šta more skriva u svojim nedrima — kako izgleda njegovo dno!
Sada moramo odgovoriti na pitanja: zar površina mora nije ravna bar
toliko koliko dopušta zakrivljenost Zemljine kugle; a, ako nije ravna, zbog
čega bi bila reljefnog oblika? Zašto bi se površina mora razlikovala nad
planinom skrivenom u moru u odnosu na površinu mora koja se nalazi iznad
provalije u morskom dnu?
Odgovor na ova pitanja dao je Haksbi: U blizini masivnih objekata,
takvih kao što su planine u moru, gravitaciono polje uzrokuje deformaciju
površine mora, njeno pomeranje”.
A sad pogledajmo o kakvom je pomeranju površine mora reč u ovim
slučajevima i kako je moguće otkriti neravnine” na prividno ravnoj površini
mora. Planina koja sa morskog dna strči 1,5–2 km u svojoj blizini izaziva
izdizanje površine mora za 0,5–3 metra! Što je objekt masivniji — veća je
gravitaciona sila, a time i izdignuće površine mora. Medjutim, u slučaju
ulegnuća morskog dna, kao i postojanja širokih i dubokih procepa u dnu,
usled slabijeg gravitacionog privlačenja u toj oblasti dolazi do odredjenog
spuštanja površine mora (ulegnuća).
Otkrivanju ovih brda i dolina” na morskoj površini pomogao je Seasat”
(satelit za istraživanje mora), koji je lansiran juna 1978. godine u orbitu
udaljenu oko 800 km od Zemljine površine. Budno oko njegovih instrume-

115
nata snimilo je površine mora i okeana nad kojima je kružio.
Posle više meseci kompjuterske obrade velikog broja podataka o rasto-
janjima satelita od raznih tačaka na površini mora i okeana, dobijene su prve
reljefne karte velikih voda. Zahvaljujući njima otkriveni su mnogi geološki
oblici koji su do tada bili skriveni u plavim dubinama.
Iako naučnici još nisu pronašli Atlantidu, ako je ona postojala, možemo
verovati da će se pokazati” na njihovim neobičnim reljefnim kartama površina
mora i okeana.
Čudni su putevi saznanja. Ko bi ikada pomislio da će sateliti služiti za
snimanje” morskog dna, i to preko brda i dolina” plavih površina!
Lagranžove tačke mirovanja
Došao je trenutak da se razmišlja o stvaranju kosmičkih kolonija, pa
se čak prave i planovi prvih vanzemaljskih naselja. Žurno se bira mesto u
kosmosu u kome će se podići prva čovekova kolonija.
Ali ovo mesto već je odredio francuski matematičar i astronom Luj La-
granž (1736–1813) pre više od dva stoleća. On je matematičkim putem našao
ravnotežne tačke u sistemu Zemlja-Mesec. U tim tačkama gravitacione sile
Zemlje i Meseca uravnotežavaju svoja delovanja i svako telo, čija je masa
zanemarljiva u odnosu na masu Zemlje i masu Meseca, ostaće beskrajno
dugo u toj tački, neće pasti ni na Zemlju, ni na Mesec.
Rešenje ovog problema bio je pravi podvig koji je Lagranž napravio 1772.
godine. On je pronašao da jednačina koja izražava ovaj problem ima pet
rešenja. I tako su ona po njemu dobila oznake. To su tačke L1, L2, L3, L4
i L5.
Prve tri tačke nalaze se na liniji Zemlja–Mesec. Prva je iza Meseca,
druga izmedju Zemlje i Meseca, a treća iza Zemlje. Medjutim, te su tačke
vrlo osetljive. Ako se telo idealno postavi u njih, ono će dugo ostati u
ravnoteži. Ali, ako se ono iz bilo kog razloga malo pomeri (usled udara
nekog drugog tela, lansiranja letilice i sl.), napustiće svoj položaj zauvek.
Na drugoj strani, tačke L4 i L5 su veoma stabilne. Ako bi se ljudska
naselja postavila u njih, ona bi tamo ostala trajno.Te se tačke nalaze na
Mesečevoj orbiti oko Zemlje i u odnosu na pravac Mesec-Zemlja zaklapaju
ugao od oko 60 lučnih stepeni. Kolonija postavljena u jednu od ovih tačaka
uvek će imati isti geometrijski položaj u odnosu i na Zemlju i na Mesec, pa
će kao Mesec orbitirati Zemlju u vremenu od 30 dana.
Naučnici čak veruju da su ove Lagranžove tačke već nastanjene” — da se
u njima nalazi nešto više kosmičke prašine (koja se tu skupljala milijardama
godina) nego u drugim tačkama Mesečeve orbite. A možda se ovde, pored
prašine, mogu naći i sasvim mali sateliti!

116
 I drugi gravitacioni sistemi imaju svoje Lagranžove tačke mirovanja.
Naročito je poznat sistem Jupiter-Sunce. Medjutim, u Jupiterovim La-
granžovim tačkama, kao u mišolovci, nalaze se ulovljeni asteroidi! Prvi od
njih, koji je otkriven 1908. godine, dobio je ime junaka iz trojanskih ratova
— Ahila. I drugi asteroidi nose imena grčkih junaka, pa ih zato i nazivamo
trojanskim asteroidima”.
Jednoga dana, kad čovek bude postavio svoju koloniju u neku od tačaka
mirovanja, možda će njegova kolonija poneti ime francuskog naučnika La-
granža koji je znatno pre drugih razmišljao o mestu u kosmosu koje bi moglo
da posluži kao stanište ljudi.

117
 Elektrana u orbiti
Prošlo je 50 godina od otkrića tranzistora — elementa moderne elek-
tronike koji je označio našu epohu. Njegova verna pratilja — dioda, nije do
sada stekla toliku slavu kao tranzistor, ali, po svemu sudeći, vreme njenog
trijumfa tek predstoji. I to u oblasti direktnog pretvaranja Sunčeve energije
u električnu, za koju je malo ko pre 40–50 godina mogao da veruje da će biti
osvojena od strane poluprovodnika.
Tako, dok se na Zemlji javljaju prve solarne poluprovodničke elektrane,
prave se i planovi za podizanje sličnih elektrana u kosmos. U želji da se
one udalje od Zemlje i njene atmosfere — da bi se dobilo što više električne
energije, stručnjaci firme Boing”, poznate po gradnji aviona, podneli su
predlog za gradnju elektrane u orbiti oko Zemlje.
Ova solarna elektrana, nalik džinovskoj ploči — mozaiku sačinjenom
od solarnih ćelija — imala bi površinu od 182 km2 , tj. njena dužina bi
iznosila 28, a širina 6,5 km. Ona bi sadržala 14 milijardi solarnih ćelija,
težila 110.000 tona i koštala 40–80 milijardi dolara — približno toliko koliko
je stajao program istraživanja kosmosa Apolo”.
Sunčevi zraci bi padali na solarne ćelije elektrane u orbiti i u njima
bi stvarali električnu energiju. Ona bi se, prvo, pretvarala u mikrotalasno
zračenje, koje bi se, zatim, u vidu usmerenog snopa sa elektrane u orbiti
slalo u pravcu Zemlje. Dva ogromna mikrotalasna prijemnika, nalik disk
antenama mamutskih radio teleskopa na Zemlji bi prihvatali mikrotalasno
zračenje, koje bi se, potom, ponovo pretvaralo u električnu energiju, čija bi
cena krajem 20. veka trebalo da iznosi 4–5 centi po kilovat-času. Njom bi
se podmirivala polovina energetske potrošnje SAD.
Ali, kako bi se ovaj kolos od elektrane, koja bi po svojoj površini bila
jednaka većem gradu, našao u Kosmosu?
Prvo bi u blizini Zemlje bila napravljena orbitalna fabrika sa oko 500 rad-
nika i neophodnom opremom i mašinama. Materijal sa Zemlje dopremao bi
do fabrike Spejs-šatl”, koji bi, tako, taksirao tamo-amo. Kada radnici završe
svoj posao u orbiti i sagrade elektranu, kosmička letelica-tegljač odvukla bi
je na novu, geostacionarnu putanju — orbitu udaljenu od Zemlje oko 35.000
km.
Solarna elektrana bi iz orbite stotinama godina slala ka Zemlji drago-
cenu energiju. Nju bi povremeno posećivali tehničari sa Zemlje radi popravki
manjih oštećenja izazvanih udarima meteorita koji dolaze iz kosmičkih pros-
transtava.
Tako bi, koristeći neiscrpnu energiju Sunca, čovek poboljšao uslove života
na Zemlji — zatvorio termo i nuklearne elektrane i otklonio nedaće koje one

118
nanose živom i neživom svetu naše planete.

119
 Jabuka i pulsar Težnja ka istini je vrednija i draža od posedovanja same
istine.
Ajnštajn
Poznata je priča o slavnom engleskom fizičaru Isaku Njutnu i jabuci.
Navodno, posmatrajući pad jabuke sa drveta, Njutn je došao na ideju koja
ga je dovela do otkrića zakona gravitacije. Albert Ajnštajn je učinio korak
dalje u razumevanju pojave medjusobnog privlačenja tela. Prema njegovom
učenju, sadržanom u Opštoj teoriji relativnosti, sva tela koja se ubrzano
kreću emituju gravitacione talase. To znači da i jabuka, padajući na zemlju,
mora da uzrokuje pojavu gravitacionih talasa.
Da bi ovu Ajnštajnovu tvrdnju proverili, fizičari su izgradili izvanredno
osetljive gravitacione detektore čiji je zadatak da uoče gravitacione talase (
gravitone”) pri takvim kosmičkim pojavama kao što su eksplozije zvezda —
supernove — ili pri nastajanju donedavno hipotetičkih nebeskih tela čudesne
gustine — crnih rupa. Na žalost, dosadašnji pokušaji istraživača nisu urodili
plodom, iako su oni više puta opažali podrhtavanje detektora, masivnih
aluminijumskih cilindara težih od jedne tone. Razlog tome fizičari nalaze
u neobično slaboj sili kojom gravitoni dejstvuju na instrumente i u nedo-
voljnom broju gravitona koji sa kosmičkih rastojanja dospevaju do Zemlje.
Ovo poslednje ograničenje astronomi i astrofizičari pokušali su da pre-
vazidju posmatrajući zvezde i njihove pratioce, tela džinovskih masa u odnosu
na naše detektore, koja se nalaze na malim medjusobnim rastojanjima.
Tragajući za kosmičkim izvorima radio zračenja, Džojslin Bel i Antoni
Hjuiš su 1967. godine otkrili pulsare — neobična nebeska tela ogromne gus-
tine i velike brzine rotacije oko sopstvene ose. Ubrzo se pokazalo da su
pulsari neutronske zvezde i da nisu tako retki na radio nebu”. Do 1987.
godine je pronadjeno više stotina pulsara, od kojih su dva vidljivi objekti,
a tri se nalaze u sistemima dvojnih zvezda. Medju njima je najinteresant-
niji pulsar PSR 1913+16 iz sazveždja Akvila”, koji je od nas udaljen oko
15.000 svetlosnih godina. Njega su otkrili Rasel Hals i Džozef Tejlor 1974.
godine pomoću najvećeg radio teleskopa na svetu, sa prečnikom diska od
306 metara (Aresibo, Porto Riko, SAD).
Pulsar PSR 1913+16 druži se s jednom zvezdom koja je na umoru. Ona
se već lišila svog zvezdanog omotača i dobila gusto helijumsko jezgro. Sam
pulsar je, takodje, zvezda koja je u svom životu pretrpela velike promene —
grandiozno sažimanje pod dejstvom gravitacione krckalice” za zvezde. Njen
prečnik sada iznosi samo 20–30 kilometara!
Gustina ove zvezde, pulsara, približno je jednaka gustini atomskih jez-
gara. Ona, kao čigra, rotira oko svoje ose ogromnom brzinom i pri tom jedan

120
deo energije gubi u vidu radio zračenja. Zato tokom kruženja oko središta
koje pulsar deli sa zvezdom-paricom prečnik njegove orbite biva sve manji
i manji. Istina, ovo smanjenje je izvanredno malo — iznosi 3,1 milimetar
po jednom obilasku ili oko 3,5 metra na godinu dana! Tako beznačajno
skraćenje prečnika orbite ne bi moglo da se primeti sa Zemlje da nema
odgovarajuće promene perioda s kojim pulsar emituje radio signale. Od
jednog obilaska do drugog, period pulsara skraćuje se za 67 milijarditih de-
lova sekunde. Zahvaljujući tome naučnici mogu tačno da prate kretanje
nevidljivog pulsara koji se druži s helijumskom zvezdom.
Posle šestogodišnjeg proučavanja dvojnog zvezdanog sistema s pulsarom
PSR 1913+16, tri američka naučnika: Džoel Vajsberg, Džozef Tejlor i Li
Fouler utvrdili su da se energija pulsara smanjuje upravo tako kako predvidja
Ajnštajnova teorija, tj. da pulsar koji pada” ka zvezdi-pratilji i pravi sve
kraće obilaske — zrači gravitacione talase. Ovim možemo da smatramo
da je posredno dokazano postojanje gravitacionih talasa.
Ako naši sadašnji detektori nisu dovoljno osetljivi da pri padu jabuke
na zemlju primete gravitacione talase, ili one koji su nastali pri kosmičkim
kataklizmama, naša je misao dovoljno nadahnuta da pronadje zamenu za
pad jabuke ili za daleke katastrofe. Tako se priča o Njutnovoj jabuci u
našem vremenu pretvorila u priču o Ajnštajnovom pulsaru PSR 1913+16.
Bračni život usamljenog sundjera
Da li ste se nekad, brišući tablu sundjerom, upitali: šta je sundjer? Da
li je on biljka ili životinja? Većina bi na ovo pitanje odgovorila da je sundjer
— biljka. Ali to nije tačno! Mada raste kao neke biljke, on, bez sumnje,
pripada životinjskom carstvu.
Mnoge životinje koje spadaju u niže biološke vrste raspolažu s oba re-
produktivna organa, muškim i ženskim. Za njih kažemo da su pravi her-
mafroditi. A kakav je slučaj sa sundjerom?
Da bi našli odgovor na to piranje, dva engleska naučnika, biolozi Džon
Džilbert i Trejsi Simpson, duže vreme su proučavali život nekoliko vrsta
sundjera. Oni su ustanovili da nijedna od ispitivanih vrsta nema oba pola u
jednoj jedinki. Tako je izgledalo da sundjeri prave razliku izmedju muškog
i ženskog pola, tj. da su pojedini sundjeri ili samo muškarci ili samo ženke.
Da bi se uverili u svoje nalaze, pomenuti naučnici su izabrali nekoliko
sundjera vrste Spongilla lakustris, obeležili ih za dalja istraživanja tako što
su im prikačili odredjene oznake. Još od ranije je bilo poznato da se pred
početak jeseni kod ove vrste sundjera pojavljuju unutrašnji pupoljci, tzv.
gemule”. Raspadanjem sundjera pred nailazak zime, gemula pada na dno.
Ona se tu učvrsti i prezimi, da bi se u proleće razvila u novu jedinku.

121
 Znajući za ovaj ciklus, biolozi su u jesen uzeli unutrašnje pupoljke —
gemule — izabranih jedinki sundjera, jednog mužjaka i četiri ženke. U
proleće su ih posadili” u svoje laboratorijske kade. I tada su još jednom
proverili pol sundjera. Na svoje veliko iznenadjenje ustanovili su da su
sundjeri — promenili pol! Mužjak je postao ženka, dve su ženke postale
mužjaci, dok su druge dve ženke zadržale svoj lepši pol”. Tako je po prvi
put u biologiji ustanovljena naročita vrsta hermafroditizma kod sundjera.
Ne možemo a da se ne upitamo: zašto je Priroda dodelila ovo neobično
svojstvo sundjerima vrste Spongilla lakustris? Da li je reč o slučajnosti ili o
nužnosti? I kao što smo mogli da naslutimo poznajući ćudi Prirode, taj trik
promene pola uopšte nije slučajan — on je od životne važnosti za održavanje
vrste Spongilla lakustris.
Znamo da su sundjeri vezani za jedno mesto od koga se šire ka drugim
staništima putem plivajućih larvi. Kada se jedna takva larva — budući sund-
jer — odvoji od roditeljskog doma i udalji od njega, počinje neobična igra
Prirode. Osamljeni sundjer, nastao iz larve, ispupolji” nekoliko izdanaka,
od kojih će neki, uz malo sreće, sledećeg proleća promeniti pol. Na taj
način bračni problem” usamljenog sundjera na prirodan način biva rešen.
Sada sundjer može da zasnuje normalnu porodicu koja će sebi obezbediti
potomstvo. Stvaraju se nove larve, sundjerov rod se širi i napreduje.
U borbi za opstanak u Prirodi sundjeri su izborili” pravo da se ne drže
krutih podela na muško i žensko. Zahvaljujući tome oni su se i održali i
pored brojnih seoba koje su karakteristične za njihovu vrstu.
Supernove — zvezde prskalice
Vraćamo se vremeplovom nekih devet i po stoleća unazad, u vreme vla-
davine dinastije Sang u Kini. Upravo zaustavljamo našu mašinu i na njoj
čitamo datum — dan taj i taj, jul mesec 1054. godine. Pažljivo ulazimo
u sobicu u kojoj živi upravnik astronomskog ureda, stari i mudri Jang Vei
Te, koji baš u ovom trenutku piše izveštaj koji će podneti moćnom caru.
Gledamo preko njegovog ramena i čitamo:
U skrušenosti svojoj posmatrah pojavu zvezde na nebu što
nam dodje u pohode. Veoma savesno posmatrajući, video sam
predskazanje o njenoj naklonosti carevima. Ono glasi: Zvezda
pridošlica ne ukršta se sa zvezdom Aldebaran, što znači da nam
je milost darežljiva, sklona i dogadjaj za celu zemlju veliki!
Tako je pojavu supernove u maglini Rak caru protumačio Jang Vei Te.
Nju je i umetnik izvezao na jednoj poznatoj tapiseriji tog vremena.
Pored ove, desile su se još dve supernove o kojima posedujemo zapise.
One su se zbile 1572. i 1604. godine. Poslednju od njih posmatrao je i čuveni

122
astronom Johan Kepler. Kao što vidimo, prošlo je više od 390 godina od
kada u našoj galaksiji čovek golim okom nije uočio pojavu zvezde pridošlice”
— eksploziju zvezde koju nazivamo supernovom.
Ta je pojava zaista retka, neobična i izvanredno značajna za formi-
ranje planetarnih sistema i nastanak života! Iako se u tipičnim galaksi-
jama, takvim kao što je naš Mlečni Put” ( Kumova Slama”), spektaku-
larne džinovske eksplozije zvezde dešavaju jednom u nekoliko stotina godina,
naučnici su pojavu supernova dobro proučili i rastumačili.
Kada obična zvezda čija je masa veća od 1,5 mase Sunca potroši skoro
sve svoje nuklearne gorivo (zahvaljujući kome ona dugo sija), ona izne-
nada, usled snažnog gravitacionog kolapsa, smanji svoju veličinu. To dovodi
do ogromnog povećanja temperature u središtu zgusnute zvezde, pokreće
nove procese nuklearnih reakcija u zvezdi, koja iznenada bukne” neslućenom
žestinom. U takvoj grandioznoj eksploziji zvezde — zvezdana materija leti
na sve strane.
Sjaj tako razbuktale zvezde — supernove — u kratkom vremenu naraste
za oko milion puta. I ona, samo u nekoliko dana, izrači toliko energije koliko
to učini Sunce tokom milijardi godina! Celokupna materija zvezde, osim
dela njenog jezgra, eksplozijom biva rasuta po okolnom kosmičkom prostoru
do ogromnih udaljenosti. Na mestu na kome je nekada postojala zvezda
ostaje zvezdani ugarak”, koji ponekad svojom neobičnošću može daleko da
nadmaši zvezdu-prethodnicu.
U ovom kratkom, spektakularnom iščeznuću jedne do tada nezapažene
zvezde, zahvaljujući paljenju super-zvezdanih vatri stvaraju se atomska jez-
gra teških hemijskih elemenata koji se ne nalaze u običnim zvezdama, a
bez kojih ne bi bilo života na Zemlji. Udarni talas koji se javlja pri po-
javi supernove širi se od eksplodirajuće zvezde u svim pravcima. Ako se na
njegovom putu nadje kakva maglina, on može izazvati kondenzaciju njene
materije i stvaranje planetarnog sistema. Tako, medju nekim naučnicima,
postoji mišljenje da su Sunce i planete Sunčevog sistema postale konden-
zacijom presolarne magline izazvane dejstvom udarnog talasa nastalog pri
pojavi bliske supernove.
Bilo je potrebno mnogo godina da se otkrije tajna zvezda supernova,
kojima, možda, treba da zahvalimo i za nastanak naše planete i života na
njoj. Tek nedavno, mi deca zvezda, saznali smo da one ne haju za careve i
njihova carstva, već samo za gravitacione sile u čijoj su vlasti. Sada znamo
da su supernove zvezde-prskalice”, a ne zvezde pridošlice”, kako je to davno
tumačio svom caru Jang Vei Te.
Kvazar i geometri Doći će vreme kada će nauka preteći maštu.

123
Žil Vern
Često se ljudi koji se ne bave naukom pitaju čemu tolika istraživanja,
zašto se ulažu tako veliki misaoni napori i materijalna sredstva, recimo, za
ispitivanje udaljenih granica našeg sveta — elementarnih čestica — na jednoj
strani, i Svemira — na drugoj. Kakve koristi čovek može da ima, na
primer, od nebeskih tela udaljenih milijardama svetlosnih godina
od Zemlje?
Možda i vi mislite da su ona toliko daleko, na kraju Svemira, da ne mogu
imati bilo kakav značaj za nas?
Ako tako mislite — pažljivo pročitajte ovu istinitu priču koja može da
zapanji i same naučnike. Ukratko, seizmolozi su počeli da koriste kvazare
za predvidjanje zemljotresa!
To zvuči apsolutno neverovatno! Zar je moguće da najudaljeniji svemirski
objekti, kvazari, od kojih nas dele milijarde svetlosnih godina, čitav svemirski
okean, mogu da budu od ikakve praktične vrednosti za čoveka na Zemlji!?
— Da!!!
Ova po svemu neobična nebeska tela, koja u Svemiru svetle poput grandioznih
kula svetilja i izgaraju milijarde zvezda za svog života, pored svetlosnog
zračenja emituju i impulsno radio zračenje. Prateći ove signale, profesor
Neil i saradnici iz NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon (SAD) predvideli
su razorno pomeranje tla koje se zaista i desilo u Kaliforniji.
Koristeći udaljeni kvazar kao tačkasti izvor radio zračenja, naučnici su
bili u stanju da vrlo tačno mere razliku u vremenima prispeća radio sig-
nala sa kvazara do radio opservatorije u Pasadeni i do NASA-ine stanice za
praćenje kosmičkih letova kraj Goldstouna, mesta udaljenog od Pasadene
193 kilometra.
Na osnovu malih vremenskih kašnjenja, koja su iznosila milijardite de-
love sekunde, istraživači su ustanovili da se rastojanje izmedju antena radio
prijemnih stanica u Pasadeni i Goldstounu u toku sedam meseci povećalo
za 20 centimetara. To je bio znak da se na posmatranom području može
očekivati pojava zemljotresa.
I druga ranija merenja pokazivala su da je ovo tlo sklono kretanju. U
periodu od 1974. do 1978. godine dolazilo je do jednoličnog skupljanja Južne
Kalifornije po pravcu sever jug. Počev od 1978. godine skupljanje je pre-
stalo i tlo je počelo da se širi! Laserska merenja, koja su prethodila radio
merenjima, pokazala su da se područje oko Palmdejla, koje se nalazi 56 km
severno od Pasadene, od maja do oktobra 1979. godine proširilo za oko 2
milimetra po svakom dužnom kilometru.
Radio-astronomska merenja pomoću kvazara kao udaljenih radio farova

124
povećala su domen posmatranja na teritoriju čija je dužina iznosila 161 km.
Ona su otkrila da se širenje terena odvija po većoj dužini i da se dešava po
pravcu jugozapad-severoistok.
Mada razlozi ovakvog ponašanja kalifornijskog tla još nisu poznati, Bari
Reilei, saradnik Američkog odelenja za pretragu tla, smatrao je da bi ovo
širenje moglo da dovede do razornog zemljotresa na području poznate Sen
Andreaske raseline u Kaliforniji. A to se i desilo!
I tako naučnici pomoću osetljivih radio antena pažljivo hvataju radio
signale koji nam stižu iz jedne udaljene tačke na samom kraju Svemira.
U čudesnoj svemirsko-zemaljskoj triangulaciji, prateći male razlike u vre-
menima prispeća radio signala sa kvazara, oni prepoznaju nagoveštaje budućih
zbivanja na Zemlji!
I zar sad neko može da pita čemu služe fundamentalna naučna istraživanja,
zašto treba otkrivati tajne sveta u kome živimo?
Ovakvi fascinirajući poduhvati ljudskog duha dokaz su da se nijedan
objekt u Prirodi, ma koliko od nas bio udaljen, ne može proglasiti nekorisnim
za čoveka.
Bela sova — neobičan lovac
Postoji dosta životinja čiji opstanak zavisi od pouzdanog sluha. Jedna
od njih, koja bi mogla da konkuriše za najvišu nagradu — jer lovi skoro
isključivo noću, praktično s povezom preko očiju — jeste bela sova.
Nije lako zamisliti kakvim to čudesnim aparatom mora da raspolaže ptica
— noćni lovac da bi bila u stanju da po mraku, samo na osnovu zvuka,
ulovi svoj pokretni plen na tlu pokrivenom travom ili snegom. Da bi to
postigla, bela sova mora da koristi izuzetno osetljiv slušni aparat i neobičan,
skoro kompjuterski, sistem za obradu podataka” do kojih dolazi preko svojih
lokatora zvuka.
Na koji način bela sova to postiže?
Bez sumnje, odgovor leži u mogućnosti prepoznavanja izuzetno malih
razlika u zvucima koji dopiru do levog i desnog uha. Uši se obično nalaze
na unekoliko različitim rastojanjima od izvora zvuka, te do njih dati zvuk
dopire sa malim vremenskim pomakom. Odredjena asimetrija u orijentaciji
sovinog levog i desnog uha, pri kojoj je njeno desno uho okrenuto nešto malo
naviše, a levo naniže, dopušta sovi da odredi ugao pod kojim zvuk dolazi sa
tla.
Na drugoj strani, sova raspolaže izvanredno organizovanim centrom za
obradu signala. Nervni impulsi koji se stvaraju u sovinom slušnom aparatu
putuju do mreže neurona u srednjem delu mozga, koji su tako rasporedjeni
da formiraju mapu koja odslikava posmatrani prostor. Impulsi koji se na

125
ovom nivou javljaju idu ka višim moždanim centrima, u kojima se odvija
selekcija informacija, njihova obrada i formiranje signala za navodjenje”,
koji će sovu i u totalnom mraku nepogrešivo dovesti do plena.
Do ovih saznanja naučnici su došli na osnovu eksperimenata sa većim
brojem ptica. Oni su sove stavljali na velike obruče koji su mogli da se
obrću oko osa kao lokatori radio talasa. Na ovaj način mogli su precizno
da postavljaju sove prema veštačkim izvorima zvuka, tj. da mere uglove,
rastojanja i drugo.
Eksperimenti, u kojima je korišćen i kompjuter, pokazali su da bela sova
izuzetno brzo reaguje i odredjuje azimut i elevaciju. Njen zvučno-lokatorski
aparat je najosetljiviji na učestanosti izmedju 3.000 i 9.000 herca. Ona je
u stanju da uporedjuje intenzitet zvuka različitih učestanosti koji stiže do
njenog desnog uha — u odnosu na intenzitet zvuka koji stiže do levog uha. . .
Naučnici se u ogledima sa belom sovom nisu zadržali samo na prirodnim
uslovima, koji su uobičajeni za njihove ispitanike, već su išli tako daleko da
su belim sovama u uši ugradjivali male zvučnike, usadjivali mikroelektrode
u mozak i koristili delovanje različitih hemijskih stimulatora i destimulatora
— da bi otkrili moguće tajne koje pomažu beloj sovi da u borbi za opstanak
preživi loveći pod najtežim uslovima.
Za belu sovu su ova ispitivanja bila mnogo, mnogo teža nego suočavanja
sa tihim noćnim prolaznicima njenom teritorijom, na kojoj bi mogla da se
nadje tabla s natpisom: Lovno područje ptice s lokatorom zvuka.
Zato — psst! Tiho, tiše. . . najtiše. . .
Nevidljiva elektronika budućnosti
Ne tako davno naši kućni radio aparati bili su veliki kao ormari ili kre-
denci. Sada već postoje tako sićušni radiotranzistori da ih možemo smestiti
u ručni časovnik ili ih nositi u samom uhu, pa čak i u zubu — kako je to
činio Uri Geler, poznati parapsiholog i vrač-pogadjač. Ali, i to nije sve!
Naučnici su uspeli da naprave tako mali radio otpremnik koji su montirali
običnoj kućnoj muhi na glavu i tako, zahvaljujući njemu, pratili let muve u
slobodnom prostoru.
Zato se možemo upitati — dokle je čovek stigao u minijaturizaciji, izradi
sve manjih elektronskih komponenata i uredjaja. Gde se nalazi kraj tome?
Razvoj elektronike u poslednjih 50 godina, od otkrića tranzistora do
danas, odvijao se vrtoglavom brzinom. Uzmimo za primer kompjuter. U
nekoliko decenija cena kompjutera smanjila se za oko 20.000 puta, dok je
brzina njegovog rada, izračunavanja i obrade podataka porasla za više hil-
jada puta! Tako je sada moguće napraviti moćan kompjuter čija veličina
neće premašiti veličinu čovekog nokta! Na toj površini on može da sadrži

126
više od milion aktivnih i pasivnih elektronskih komponenata!
Ali ni ovako fantastična gustina pakovanja elektronskih elemenata nije
se ni blizu primakla granici koju u tom pogledu postavlja Priroda. Granica,
koja će se teško ikada prevazići, postavljena je veličinom molekula.
Naše sadašnje elektronske komponente, ma koliko sićušne bile, pred-
stavljaju ogromna ostrva” ili kontinente”, ako ne i čitave planete” atoma
i molekula, čiji je jedini zadatak da obave po jednu jednostavnu logičku op-
eraciju, da pojačaju neki signal, da zapamte datu informaciju itd. Medjutim,
iste ili slične zadatke u živom svetu obavljaju mnogo sićušnije organizacije”
— ćelije, delovi ćelija ili, čak, samo pojedinačni molekuli. Najčešće su to
makro-molekuli, molekuli sastavljeni iz velikog broja atoma.
Pa dobro, ako smo to naučili od Prirode, pogledajmo sada zašto atom,
koji je manji od molekula, ne može da posluži kao još sićušniji element
buduće elektronike.
Atom je u te svrhe praktično neupotrebljiv. Medju atomima možemo da
razlikujemo pobudjene atome (atomi koji raspolažu viškom energije) i atome
koji se nalaze u normalnom, nepobudjenom stanju. Život pobudjenih atoma
je vrlo kratak, često kraći od milionitog dela sekunde, tako da je zapis” u
ovakvim atomima kratkog veka. Zbog toga su molekuli poslednja stepenica
u minijaturizaciji elektronskih komponenata i uredjaja. Iz tog razloga već se
uveliko radi na bioelektronici — na biočipovima, biotranzistorima, biomem-
orijama i dr.
Kada čovek ovlada bioelektronikom — tehnikom koja će umesto sadašnjih
elektronskih elemenata koristiti makromolekule, takve molekule kao što su
oni u živoj materiji — problem superminijaturizacije biće rešen. Time će
biti postignuto još nešto što je važnije od dobijanja sve manjih lego kockica”.
Biće uspostavljen most” izmedju žive i nežive materije.
To će omogućiti da se u oštećene delove čovekovog tela unesu bioelek-
tronske komponente, kola ili čipovi (biočipovi), koji će preuzeti odredjene
vitalne funkcije oštećenih živih centara.
Čovek će tada u minijaturizaciji dostići umešnost Prirode — svog mudrog
učitelja.
Crna rupa — svemirska aždaja Predeli nauke liče na horizont: što im se
više približavamo, oni sve više odmiču.
P. Buast
Ne naginjite se kroz prozor — da ne biste upali u crnu rupu!” — moglo
bi da glasi šaljivo upozorenje u blizini zagonetnog nebeskog tela o kome se
mnogo govori i piše u poslednje vreme.
Za crne rupe do nedavno nismo znali da li su samo proizvod mašte teori-

127
jskih fizičara ili su realna tela. Tek pošto je u centru naše galaksije otkrivena
crna rupa za čije je postojanje sakupljeno dovoljno dokaza, poverovali smo
u nju.
A sad da pokušamo da objasnimo šta je crna rupa i zašto se ne treba
naginjati kroz prozor” u njenoj blizini.
Svako iz iskustva zna da će jabuka ispuštena iz ruke pasti na tlo. Pad
jabuke, kao i drugih tela, izazvan je dejstvom privlačne sile koja vlada
izmedju jabuke i Zemlje, a koju je, prema legendi, Njutn otkrio posma-
trajući pad jabuke s drveta. Ta privlačna sila naziva se gravitacionom silom.
Mada je ona najslabija od tri sile koje vladaju u Prirodi, u grandioznim
razmerama, u slučaju tela kao što su zvezde, galaksije i Svemir ona ima
najvažniju ulogu. Od nje, praktično, zavisi sudibna svakog većeg nebeskog
tela, pa i samog Svemira, koji se jednoga dana može skupiti u tačku (ako
sadrži dovoljno materije), ili može produžiti da se širi u nedogled (ako nema
dovoljno materije).
Ako bismo sada uzeli da jabuka, umesto na Zemlju, pada ka jednoj
zvezdi ogromne gustine, recimo — ka neutronskoj zvezdi, našli bismo da se
pri pada jabuke, kao pod dejstvom neke krckalice za orahe”, pod uticajem
gravitacionih sila drobe” molekuli iz kojih je jabuka sačinjena. Oni se drobe
u atome, a ovi se dalje sitne do atomskih jezgara i elektrona.
Ni atomska jezgra i elektroni ne predstavljaju kraj puta” naše jabuke,
koja se nenadano našla u snažnom polju gravitacionih sila neutronske zvezde.
Dalje dolazi do loma” jezgara i stapanja protona i elektrona u neutronsku
kašu”, zbog čega ovakvu zvezdu i nazivamo neutronskom zvezdom. I — eto
nas već na putu ka crnoj rupi.
Zamislimo sada da je masa zvezde koju posmatramo, da bismo sagledali
njen kraj, nekoliko puta veća od mase Sunca. I neka u njoj ugasne nuklearna
peć”, tj. prestane proces sažimanja vodonikovih jezgara u teža jezgra, pri
čemu se oslobadja energija.
U tom slučaju doći će do kolapsa zvezde” i, kao u slučaju jabuke, svaki
njen deo, kao neka mala jabuka poleteće ka središtu zvezde. Nastaće sažimanje
materije čudesnih razmera koje će daleko prevazići lom materije koji smo
opisali pominjući neutronsku zvezdu. Ni elementarne čestice neće odoleti
dejstvu snažnih gravitacionih sila, koje će celokupnu materiju zvezde sabiti
u jednu tačku!
Ta tačka je novi nebeski objekt — crna rupa.
Crna rupa je uvir” materije koji guta sve što joj pridje bliže od ruba
ponora”, tzv. horizonta dogadjaja. Sve što bude privučeno preko horizonta
dogadjaja nezadrživo će nestati u crnoj rupi za sva vremena! Otuda je ovo

128
nebesko telo i dobilo tako crno ime”. Zato smo na početku u šali i rekli —
ne naginjite se kroz prozor u blizini crne rupe da ne biste upali” u nju, jer
se ona ponaša kao nesita svemirska aždaja”. Kad guta” materiju, u stanju
je da proguta sve oko sebe.
Iako materija koju crna rupa usisava gubi svoja svojstva, ona ostavlja
izvestan trag o sebi. Približavanjem horizontu dogadjaja fantastično se
ubrzava i usijava, i zato emituje elektromagnetno zračenje po kome is-
traživači i tragaju za crnim rupama. Tonući u crnu rupu, ona joj predaje
svoju masu i naelektrisanje koje, takodje, može da posluži za pronalaženje
crne rupe.
Neki naučnici tvrde da crne rupe nisu potpuno crne”, već da su pomalo
i bele”. Naime — da se neke od njih ne ponašaju isključivo kao ponori
materije, već da, nekad, znaju i da eksplodiraju!
Pored već pomenute aždaje” u centru naše galaksije, postoje i dva oz-
biljna kandidata za crne rupe. To su objekt u dvojnom sistemu zvezda
Labud X–1 i telo u Velikom Magelanovom oblaku”. Ali, po svemu sudeći,
crne rupe nisu tako retke i teško bi bilo pretpostaviti da one ne postoje,
jer jedino pomoću njih možemo da objasnimo pojave pri kojima iščezavaju
grandiozne količine materije ili se javljaju fantastični iznosi energije.
Crna rupa kao da hoće da nas zbuni svojim svojstvima. Jedna od posled-
njih novosti je da je ona možda most” preko koga se može preći” u drugi
svemir! A to nam već zaustavlja dah i prisiljava nas da sa najvećom pažnjom
pratimo sve što se o crnoj rupi piše, pa makar nam i samo čitanje, bez nag-
inanja kroz prozor”, dizalo kosu na glavi.
Šuplji zub parapsihologije
Svako vreme ima i svoje praznoverje. Nekada su ljudi verovali da postoje
djavoli, veštice i vampiri. Danas, u doba moderne nauke i tehnike, čovekovo
praznoverje je dobilo novo, naučno” ruho. Pa ipak, suština se nije mnogo
promenila — reč je o istoj nemoći — nemoći da se prevlada sopstveno nez-
nanje i prihvati istina o Prirodi onakvoj
kakva ona jeste, a ne kakvom je neko želi.
Dovoljno je da otvorite stranice nekog ilustrovanog časopisa, pa da,
skoro bez izuzetka, nadjete udarne teme” — neobične priče o natprirod-
nim moćima raznih vidovnjaka i drugih nadarenih” osoba. Oni, navodno,
nepogrešivo rešavaju” zagonetne slučajeve iz prošlosti, predvidjaju” budućnost,
izmenjuju misli na daljinu, snagom pogleda” savijaju kašike i viljuške, podižu”
pogledom teške predmete, lebde” u vazduhu, čitaju” knjige iza zatvorenih
korica, pogadjaju” sudbinu iz karata, pronalaze” pomoću rašlji podzemne
vode ili u zemlji skrivene predmete, leče” teške bolesnike zračenjem svojih

129
ruku ili snagom pogleda, uništavaju” ili vaskrsavaju” bića i stvari, razgo-
varaju” sa dušama umrlih i čine još stotine drugih čuda.
Da bi zlo bilo veće, neki od prevejanih pripadnika ovog, kobajagi novog,
a u stvari vrlo starog umeća obmanjivanja, proglašavaju svoje marifetluke
za naučne pojave, a vašarske veštine krste zajedničkim imenom — parap-
sihologija ili psihotronika.
E, pa hajde da vidimo šta je novo u ovoj modernoj laži i paralaži.
U parapsihologiji se ne sreću normalne pojave, već nekakve druge —
paranormalne. Razumljivo je da tu ne može biti ičeg normalnog, jer ko je
čuo da neznalice, šarlatane i prevarante interesuje nešto u šta je potrebno
uložiti godine predanog i mukotrpnog racionalnog rada. Hokus, pokus —
preparandus, i eto nove nauke” — parapsihologije!
Područje ljudske psihe je teren izuzetno zahvalan za parapsihologe. Oni
se ne laćaju nečeg opipljivog, jer znaju da će tada brzo upasti u mišolovku
nauke. Zato, poznajući ljudsku narav i slabosti neukih i nemoćnih, pletu
svoje mreže oko lakovernih i bolesnih ljudi.
U ovom poslu čudologije najčuveniji naučnik” našeg vremena doskora je
bio Uri Geler, koji je na očigled publike, pa čak i nekih naučnika koji su
mu verovali, pogledom” savijao metalne kašike i viljuške! On je opisivao”
predele u kojima nikada nije bio, pogadjao” šta se krije u olovnim kutijama,
davao dijagnoze iz leve ruke” i činio mnoga druga čuda. Sve je tako vešto
radio, da je poznati engleski fizičar prof. Džon Tejlor 1975. godine u čast
nove nauke” napisao knjigu Supervolje!
Ali, običnoj volji za istinu, a na veliku sramotu i žalost ovog i nekih
drugih naučnika koji nisu posumnjali da ih Geler obmanjuje, došlo je do
svadje izmedju Gelera i njegovog menadžera. Ova svadja iznela je na videlo
istinu o Gelerovim trikovima. Saznalo se da je Geler u zubu imao skriveni
minijaturni radio prijemnik pomoću kojeg je dobijao tajne poruke — obično
od svog menadžera. Takodje je otkriveno da su njegove brze i vešte ruke
obavljale mnoga čuda”, što su mogli da uoče samo iskusni madjioničari,
kojih se on klonio kao djavo od krsta.
Lažna nauka — parapsihologija — mnogo je izgubila, a ljudima je ostala
pouka da se klone paranormalnih pojava i njihovih tumačenja, ma kako
oni privlačni bili. Tako je šuplji zub parapsihologije još jednom potvrdio
narodnu mudrost:u laži su kratke noge.
Tango smrti u Magelanovom oblaku”
Ako biste upitali bilo kog astronoma ili astrofizičara šta je crnje od crnog
djavola, on bi vam bez mnogo razmišljanja odgovorio da je od njega crnja
samo – crna rupa, čudesan nebeski objekt u čiju se poteru digla i kuka i

130
motika”.
Zašto je crna rupa tako crna?
Prvo, zbog toga što ona kao nekakva svemirska aždaja guta sve što joj
padne šaka” — i materiju i energiju ako joj pridju u blizinu! A, zatim, što
od sebe ne daje glasa” — ne emitije ikakvo zračenje po kome bi se mogla
opaziti.
Pa kako se onda uopšte može da primeti?
Kao i svako drugo nebesko telo, i crna rupa raspolaže masom. Ona
može biti i naelektrisana, a i nemirna je kao čigra — vrti se oko svoje ose.
Medjutim, njena najveća moć leži u strašnoj gravitacionoj sili kojom, kao
nekom izduženom rukom, privlači k sebi druga tela, najčešće zvezde te ih
usisava u svoj gravitacioni ponor” ili ih, ako su mudre” i dovoljno se brzo
kreću podalje od nje, drži u svom sužanjstvu. O crnim rupama može se
reći još mnogo šta, pa je i ova knjiga prošarana pričama o njima kao zlim
dusima koji naučnicima zadaju nevolje. Istina, teorija crnih rupa daleko
je odmakla, a i pretrage neba u poslednje vreme daju sve više znakova o
njihovom mogućem postojanju. Ipak, mudrost nas uči opreznosti kada je reč
o crnim rupama, jer su mnogi kandidati pali na ispitu — vreme je pokazalo
da nijedan od njih nije crna rupa i da su se naučnici u po nečem prevarili
ističući njihove kandidature.
Izuzetak od ovoga čine tri nebeska objekta — sistem dvojnih zvezda u
sazveždju Labuda”, tzv. Labud X–1”; zatim, nebesko telo u središtu naše
galaksije i, konačno, crna lisica” u nama najbližoj galaksiji, u Velikom Mage-
lanovom oblaku”, koji je od Mlečnog puta” udaljen samo 150.000 svetlosnih
godina.
U ovoj galaksiji grupa američkih i kanadskih naučnika otkrila je izvor
iks-zračenja, LMC X–3, čija su dalja izučavanja dovela do zaključka da se u
njoj krije crna rupa čija je masa desetostruko veća od mase Sunca.
Nebesko telo LMC X–3 prvo je uočeno kao izvor zračenja neobično ve-
likog intenziteta i promenljive jačine, koja se ponekad skokovito menja i
postaje i do dvadeset puta veća nego što je bila pre promene. Još od ranije
se znalo da ovakve osobine pokazuju sistemi dvojnih zvezda, kod kojih gasovi
sa obične zvezde bivaju privlačeni i usisavani drugom, veoma kompaktnom
neutronskom zvezdom.
Kada analiziraju kraj životnog puta masivnih zvezda, naučnici teško
mogu da izbegnu susret” s crnom rupom. Zato su oni pomislili da se u ovom
sistemu može naći neutronska zvezda ili crna rupa. Istražujući dvojni sistem
LMC X–3 pomoću četirimetarskog teleskopa opservatorije Cera Tololo, u
Čileu, astronomi su odredili brzinu kretanja i period kruženja obične zvezde

131
oko zajedničkog centra gravitacije dvojnog sistema.
Pokazalo se da je brzina kretanja zvezde veoma velika i da je period
njenog kruženja oko zajedničkog centra gravitacije samo 41 čas! Na osnovu
ovih podataka naučnicu su izračunali udaljenost vidljive zvezde od njenog
nevidljivog gospodara i našli da ona iznosi samo 11 miliona kilometara,
tj. da je manja od jednog desetog dela rastojanja Zemlje od Sunca. Na
osnovu vidljivog dela spektra zvezde odredjena je njena masa i zaključeno
da ona iznosi šest Sunčevih masa. Na drugoj strani, izračunata je masa
nevidljivog pratioca (i/ili uzročnika) nepoznatog porekla i nadjeno je da je
ona desetostruko veća od mase Sunca, tj. da daleko nadmašuje moguće mase
neutronskih zvezda koje se grupišu oko četvorostruke mase Sunca. Tako se
kao objašnjenje nameće da je nevidljiva zvezda u Velikom Magelanovom
oblaku”, u sistemu LMC X–3, crna rupa.
Zahvaljujući srećnom sticaju okolnosti, mi iz prilične blizine možemo da
posmatramo tango smrti” u Velikom Magelanovom oblaku”, u kome crna
rupa u kobni zagrljaj sve više privlači svoju zaludjenu damu” — jednu običnu
vidljivu zvezdu.
Magija oživljavanja iščezlih vrsta
Postoje razni madjioničari, ali oni medju molekularnim biolozima nadmašuju
svaku maštu. Oni su u stanju da kopiraju” molekule živih bića — kao da
su to stranice nekog časopisa ili knjige. A reč je o poduhvatu od životne
važnosti, nečem što može da se uporedi s dizanjem feniksa iz pepela”! Da
je to istina, potvrdiće ova priča koja predstavlja samo početak jedne od
najuzbudljivijih avantura u koju se upustio čovek. U ovoj priči reč je o
delimičnom vraćanju u život” jedne nedavno iščezle životinje — kvage.
Kvaga je polukonj-poluzebra. Ona je živahno trčala poljima naše plan-
ete sve dok je čovek nije istrebio. Poslednja kvaga vidjena je pre nešto više
od jednog stoleća, a zatim je cela vrsta nestala bez traga. Ipak, tačnije je
reći — ostavila je trag o sebi u zapisima ljudi i u, tu i tamo, razbacanim
fosilima. Medjutim, za naučnike je i to bilo dovoljno da kvagu delimično
vrate iz mrtvih” i podare joj izglede za novi život.
Početak ove skoro naučno-fantastične priče vraća nas desetak godina
unazad, u vreme kada su naučnici otkrili dobro očuvane ostatke jedne kvage,
koja je oko 150 godina počivala pod dubokim naslagama zemlje i peska.
Zahvaljujući tome, oni su bili u stanju da iz preostalih tkiva kvage izdvoje
molekule DNK (molekule nasledja — dezoksiribonukleinske kiseline) i da
pokušaju da ih biološkim postupcima kloniraju (kopiraju).
Ali, to nije bilo nimalo lako. Prvo su biolozi morali da se zadovolje da
kopiraju samo delove DNK molekula kvage, tzv. gene, a da za kasnije ostave

132
sastavljanje ovih gena u dugački molekulski lanac. Tako je mašina za kopi-
ranje” puštena u rad. Prvo je od DNK molekula dobijeno više molekula RNK
(ribonukleinske kiseline), a zatim su ovi molekuli, pomognuti molekulima ak-
tivatora, stvorili unazad” molekule DNK koji su bili identični onima koje su
naučnici izdvojili iz kvage.
Na ovaj način započela je borba biologa za oživljavanje izgubljenih životinja
i biljaka. Taj će poduhvat dugo trajati, jer su do sada iskopirana” (kloni-
rana) samo neka slova” (geni) jedne vrlo dugačke reči” (molekula DNK).
Jednom, kad bude dobijen ceo molekul DNK, on će morati da se ugradi u
ćeliju, čija je struktura priča za sebe. Dovoljno je samo reći da je ona mali
— Univerzum. I tako će do trenutka kada će našim poljima protrčati kvaga,
čiji su molekuli DNK stvoreni kloniranjem u laboratoriji, proteći još mnogo
godina.
Medjutim, kada čovek jednom u tome uspe, on će biti u stanju da po
želji oživljava mnoge iščezle vrste koje su ostavile slabašni trag o sebi, pa
i one čudovišne — kao što su ogromni gmizavci koji su živeli pre više od
50 miliona godina. Dovoljno će biti da se nadje koji molekul DNK iščezlih
vrsta, pa da se predje na njegovo, praktično, neograničeno kopiranje.
Ali, ova se priča neće završiti na dinosaurusima i ihtiosaurusima, već,
najverovatnije, na potpuno novim vrstama koje će čovek zamisliti i stvoriti
igrajući” se genima, neobičnim slovima života”. U tom slučaju čovek će
postati tvorac novog života.
Poverujmo da će ga plemenite težnje sprečiti da zloupotrebi ovu svoju
moć i da neće početi da stvara monstrume i Frankeštajne koje srećemo u
stripovima i filmovima strave i užasa
Svemir s rupama”
Novija astronomska osmatranja i kompjuterske simulacije ponašanja ma-
terije na velikoj skali veličina naveli su Dž. Barnsa, astronoma Univerziteta
Novog Meksika (SAD), da zaključi da je Svemir po svojoj strukturi nalik
švajcarskom siru, tj. da ima mnogo rupa”.
Prvi izveštaji o postojanju rupa” u Svemiru, grandioznih prostora u
kojima ne postoje galaksije ili još veće tvorevine materije, potekli su od is-
traživača Mičigenskog univerziteta (SAD) koji su proučavali trodimenzion-
alnu raspodelu galaksija u skupini galaksija na pravcu sazveždja Čizme” i
pronašli da u njoj postoji jedna ogromna šupljina”, prečnika oko 350 miliona
svetlosnih godina, prostor u kome nema galaksija! Drugi korak su učinili
Barns i saradnici koji su izučavali raspored galaktičkih supergrozdova (groz-
dova koje čine galaktička jata) na mnogo većoj skali veličina.
I, njihov je nalaz bio iznenadjujući — pronašli su takva područja Svemira

133
u kojima nema supergrozdova! U traganju za šupljinama” u Svemiru, oni su
otkrili neobično dugačku, tačnije — najdužu svemirsku traku”, nit materije
dugu 730 miliona svetlosnih godina! Kao da je ovaj čudan višak materije tre-
balo da nadoknadi njen manjak na drugom mestu. To je navelo naučnike da
izvrše brižljiv popis materije u svemirskom magacinu”. Kada su sabrali sve
ono što je otkriveno — normalni sadržaj” — manjak” — višak”, pokazalo se
da najveći deo svemirske materije, dostupne očima naših teleskopa, zauzima
samo približno jedan stoti deo ukupne zapremine Svemira!
Ali, bilo je mnogo lakše otkriti ove neobičnosti Svemira, nego ih ob-
jasniti. Naučnici veruju da su pomenute šupljine, prostori bez materije,
uzrokovani pojavama koje su se desile u najranijoj fazi nastanka Svemira, u
vremenu mnogo kraćem od milijarditog dela sekunde po odiguravanju Velike
eksplozije” u kojoj je Svemir rodjen. To je potvrdio i tada najbrži računar
na svetu, Krej–1”, koji je za svoj račun” napravio više svemira na papiru.
Koristeći model nastanka svemira koji su skicirali naučnici, Krej–1” je nešto
slobodnije ispitivao razne mogućnosti i davao odgovore na pitanja u vezi sa
evolucijom i sadašnjom strukturom Svemira. Začudo, njegova izračunavanja
su se verno poklopila sa opažanjima astronoma. Tako je i teorijski potvrd-
jena mogućnost pojave rupa” u Svemiru.
Naša ranija, jednostavna i idilična slika o homogenom i izotropnom
Svemiru, doživela je veliku promenu. Naučili smo da su njegovi prvi trenuci,
zbivanja koja su se desila u neshvatljivo kratkom vremenu posle Velike ek-
splozije”, odredila budući oblik Svemira u kome su i šupljine” našle svoje
mesto.
Hemija premoći Iako raspet izmedju Atoma i Svemira, čovek je sebi
najveća nepoznanica.Vladimir Ajdačić
Mnoge osobine živih bića imaju za podlogu različite fiziološke pojave koje
se dešavaju u njihovom organizmu. Zato nije neobično što su naučnici po-
tražili odgovor na pitanje da li se nametanje pojedinca za vodju u grupi može
da objasni razlikama koje članovi grupe ispoljavaju po svojoj fiziološkoj
gradji — biohemijskim reakcijama, tj. po objektivnim faktorima, a ne čisto
psihološkim elementima. Već se može naslutiti značaj ovako postavljenog
problema, jer su pojedinci, kao, na primer, Neron, Atila ili Hitler, koji su
se nametnuli kao vodje svojim sunarodnicima, naneli ogromno zlo mnogim
ljudima.
Da bi našli odgovor na ovo pitanje, istraživači Medicinske škole Uni-
verziteta Kalifornije, iz Los Andjelesa, ispitivali su ponašanje i biohemizam
dominantnih majmuna u Južnoj Africi.
Kao što je poznato, vodje čopora majmuna različito se ponašaju u odnosu

134
na svoje podanike. Oni znatno više vremena provode u pretraživanju svoje
teritorije, u potrazi za neprijateljima i skrivenim opasnostima, dok su ostali
članovi grupe primetno pasivniji. Kod majmuna-predvodnika istraživači su
ustanovili skoro dvostruko veću koncentraciju jednog biohemijskog jedin-
jenja u krvi. Bio je to serotonin, koji predstavlja jedan od mnogih neuro-
transmitera — hemijskih oblika što prenose poruke” izmedju nerava.
Ovaj nalaz došao je sasvim neočekivano, te je pobudio veliku pažnju
naučnika, koji su smislili izvanredno duhovit eksperiment. I, razume se,
zahvaljujući njemu, došli su do oštroumnih zapažanja o premoći ili nemoći
svojih ispitanika — majmuna.
Profesor psihijatrije Majkl Mak Guir, antropolog Majkl Rejli i saradnici
menjali su socijalni položaj — značaj” — ili hijerarhijski status majmuna, i
pri tom pratili nivo serotonina u krvi ispitanika. Kada su uklonili predvod-
nika grupe od drugih majmuna, koncentracija serotonina u njegovoj krvi se
smanjila.
Tada se u čoporu oglasio novi predvodnik. Paralelno sa njegovim junačenjem
i isticanjem — s novim psihološkim reakcijama — rasla mu je količina sero-
tonina u krvi! U vremenu od dve nedelje, nivo njegovog serotonina se ustalio
na vrednosti po kojoj se životinja mogla lako da prepozna kao predvodnik
grupe.
Drugi, možda još interesantniji nalaz, takodje dobijen eksperimentom,
kaže da koncentracija serotonina ne zavisi samo od toga šta o sebi misli”
vodja, već, takodje, i od ponašanja drugih majmuna-mužjaka prema njemu.
Do tog su otkrića naučnici došli pomoću ogledala!
Vodju čopora postavili su ispred polupropustljivog ogledala kroz koje je
on mogao da posmatra svoje podanike, ali da oni njega nisu mogli da vide.
Oni nisu znali da li ih on prati ili ne. Ne znajući za ovu varku, vodja je nas-
tavljao sa svojim pretećim kretnjama i grimasama. Medjutim, to nije bilo
uzvraćeno uobičajenim odgovorom njemu ranije potčinjenih majmuna. U
ovoj za njega neobičnoj i nerazumljivoj situaciji, u kojoj nikoga nije mogao
da kazni, vodja je počeo da se menja i prestaje da bude fiziološki dominan-
tan. Njegov serotonin je konstantno padao — sve dok nije dostigao nivo
podredjene jedinke. Tako je silnik” postao jednak pokornom podaniku”!
Isto se dešavalo i pri uklanjanju ostalih mužjaka iz grupe. Ostavši sam sa
ženkama, ovoga puta i bez ogledala, ratoborni mužjak-predvodnik prestajao
je da biva izazivan od drugih mužjaka, te je i u tom slučaju iščezavao višak
serotonina u njegovoj krvi, a njegovo se ponašanje primetno menjalo.
Pošto nas čovek više interesuje od majmuna (iako neki kažu da nismo
daleko od njih), normalno je da se upitamo da li su naučnici iz Kalifornije

135
ostavili majmune iz Južne Afrike i okrenuli se sličnom ispitivanju medju
ljudima?
Odgovor je potvrdan. Da, oni su to učinili i došli su do vrlo sličnih nalaza
ispitivanjem ljudi. Ustanovili su da vodje raznih bratstava raspolažu viškom
serotonina i da na njegov nivo takodje utiče ponašanje sredine.
Tako je jedan biohemijski končić”, značajan za ponašanje majmuna i
čoveka, uhvaćen od strane naučnika. Dokle će dovesti njegovo potezanje”
— ostaje da se vidi. Da li će ono omogućiti bolje kontrolisanje agresivnih
mužjaka — pitanje je budućnosti. Medjutim, važno je da smo otkrili jednog
pratioca agresivnog ponašanja — serotonin — koji se u višku javlja kako
kod vodja-majmuna, tako i kod vodja-ljudi.
Da li smo sami u Svemiru?
Ako biste se u vedroj noći popeli na neki brežuljak daleko od svetlosti
grada i uputili pogled put neba, na njemu biste videli oko 4.000 treptavih
zvezda. Već običan dvogled omogućio bi vam da prebrojite desetostruko veći
broj svetlucajućih tačaka na nebu, a skromni teleskop na nebeskoj pozornici”
otkrio bi vam više od 100.000 zvezda!
Čak i ovako veliki broj nebeskih tela iz našeg vidokruga ne predstavlja
ni kap vode u svemirskom moru”. Kao što znamo, u Svemiru postoji oko
100.000.000.000.000.000.
000 (sto milijardi milijarda) zvezda! Jedna od njih je i — Sunce. Iako
je nama najbliža i najznačajnija zvezda, ono ni po čemu nije izuzetak u
Svemiru. Takvih zvezda ima nebrojeno mnogo.
Kada je tako, upitaćete se, zagledani u nebo — postoje li planete slične
Zemlji, postoje li drugi naseljeni svetovi? Da li smo sami u Svemiru?
Još je grčki filozof Metrodorus, iz Kiosa, negde oko 400. godine pre nove
ere, pisao:
Nije moguće da se u velikom polju krije samo jedan klas žita i
u beskrajnom Univerzumu samo jedan živi svet”.
Tako je razmišljao stari filozof na osnovu životnog iskustva i ograničenog
broja naučnih činjenica. Zahvaljujući astronomiji, astrofizici i kosmologiji,
mi danas znamo znatno više nego što se znalo pre mnogo vekova, te možemo
da pokušamo da izračunamo broj svetova u Svemiru koji bi mogli da budu
naseljeni inteligentnim bićima.
Prvo, otkrili smo da je Svemir, ako izostavimo rupe”, prilično homogen
i izotropan — da se u njegovim različitim delovima nalaze isti oblici ma-
terije; zatim, da se u medjuzvezdanoj materiji kriju brojni složeni oblici —
molekuli, koje bismo mogli nazvati opekama života”; da se zvezde okupljaju
u galaksije, ove u rojeve i super-rojeve, a oni u Svemir. Ova saznanja, kao

136
i mnoga druga, ne dopuštaju nam da pretpostavimo da je život na Zemlji
izuzetak, već da je i on — kosmička pojava.
Zato ćemo poći od naše galaksije koju bolje poznajemo od drugih. Pratićemo
razmišljanje američkog naučnika Frenka Drejka, profesora Kornel univerziteta,
koji je postavio jednačinu za izračunavanje broja naprednih civilizacija u
jednoj galaksiji. Podaci koje ćemo koristiti potiču od uglednog američkog
astronoma i popularizatora nauke Karla Segana, pisca inspirativne knjige
Kosmos” i tvorca istoimene televizijske serije koju su videle stotine miliona
ljudi širom naše planete.
Broj zvezda u našoj galaksiji, Mlečnom Putu”, iznosi oko 400 milijardi.
Približno, na tri zvezde javlja se jedan planetarni sistem. U proseku, u
jednom planetarnom sistemu nalaze se dve planete na kojima postoje uslovi
za razvoj života. Neka se samo na svakoj trećoj od ovih planeta život začeo.
Uzimajući u obzir pomenute brojke, zaključujemo da u našoj galaksiji
oko 100 milijardi planeta predstavljaju moguće kolevke života”! Medjutim,
sada nastupa najneizvesniji korak u celom računu — treba proceniti broj
planeta na kojima su se razvila inteligentna bića koja su u stanju da sa
nama komuniciraju. Segan je pretpostavio da samo jedna od sto životom
oplemenjenih planeta može da dovede do razvoja takvih civilizacija koje bi
mogle da shvate naše radio poruke i da odgovore na njih.
To bi značilo da Mlečni Put” sa 400 milijardi zvezda može sadržati oko
milijardu tehničkih civilizacija, što je fantastično veliki broj! Ali, sada dolazi
do dramatičnog smanjenja broja civilizacija s kojima bismo eventualno mogli
da se upoznamo”.
Procenimo, prvo, deo vremena u kome postoji naša civilizacija.
Zemlja je stara oko 4,6 milijardi godina. Na njoj tek četrdesetak go-
dina živi tehnički napredna civilizacija, koja je u stanju da pokuša da se
oglasi” i uputi poziv drugim inteligentnim bićima u Mlečnom Putu”. Kada
uporedimo taj kratak vremenski raspon od 40 godina sa životom Zemlje (4,6
milijardi godina), dobijemo zapanjujući odgovor da je Zemlja od stvaranja
do današnjih dana mogla da koristi samo jedan stomilioniti deo svog posto-
janja za kontaktiranje sa drugim svetovima.
To znači da brojku od jedne milijarde treba da umanjimo za sto miliona
puta! Tako dolazimo do zaključka (ako su pretpostavke koje smo koristili
tačne) da u ovom trenutku u našoj galaksiji postoji oko 10 naprednih civi-
lizacija s kojima bismo mogli da razmenimo iskustva, poglede na život i svet
oko nas.
Prema tome, odgovor na pitanje da li smo sami u Svemiru, prema Drejku
i Seganu glasi — nismo sami!

137
 Štaviše, dosta je izvesno da postoje i druga inteligentna bića koja možda,
poput nas, muče iste misli i problemi. Jedan deo tih problema čisto je
tehničke prirode — kako pobediti vreme i prostor? Njih će čovek verovatno
u budućnosti uspešno rešiti. Medjutim, to nije dovoljno. Potrebno je pobe-
diti sebe – savladati samodestrukciju i omogućiti opstanak života na Zemlji.
Jedino tada bi pokolenja koja dolaze mogla da pokušaju da izvedu tako
grandiozni poduhvat – da uspostave vezu sa drugim inteligentnim bićima u
Svemiru.
Kompjuter — naslednik čoveka?
Sve žive vrste na Zemlji imaju svoj početak i kraj. Tako je, verovatno, i
sa čovekom. I on neće postojati doveka. A ako to prihvatimo, moramo da
se upitamo: ko ima najviše izgleda da ga na Zemlji nasledi?
Kao što znamo, prirodna evolucija teče vrlo sporo. Njoj su potrebne
stotine hiljada, pa čak i milioni godina da bi dovela do značajnijih bioloških
promena jedne žive vrste. I sve je pri tom zavisno od brojnih složenih fak-
tora, medju kojima i slučajnost igra odredjenu ulogu. Potrebno je da dodje
do mutacije na genima molekula nasledja DNK, tj. do takvih promena u jed-
noj, dve ili tri reči” (genu) u letopisu života” (molekulu DNK) sačinjenom
od više hiljada ili stotina hiljada reči”. A zatim da se te promene održe i
podare nova svojstva svojim nosiocima.
Medjutim, danas je i sam čovek ozbiljno umešao svoje prste u stvari
života. Ali i te njegove intervencije, promene koje on namerno ili neželjeno
izaziva, ma koliko da su velike i brze, izgleda da su relativno spore prema
onome što se oko nas i sa nama dešava. Tako misli i prof. Robert Džastrou,
nekadašnji direktor poznatog Godardovog centra za vasionske letove u Sjed-
injenim Američkim Državama. On smatra da će čoveka na Zemlji naslediti
— kompjuter!
Ovo je zaista smela hipoteza, pa je zato ozbiljno razmotrimo.
Kompjuteri se još uvek nalaze u potpunoj kontroli čoveka. On ih pali”
i gasi” i izdaje naredbe koje oni poslušno izvršavaju. Ali oni svakog dana
postaju sve moćniji i nezavisniji od čoveka — obavljaju sve veće i složenije
poslove, koje nikako ne bismo smeli da uporedimo, na primer, s prenošenjem
džakova sa jednog mesta na drugo. U jednoj sekundi kadri su da obave
preko milijardu matematičkih operacija, njihova memorija se velikom brzi-
nom uvećava, pa nije daleko dan kada će raspolagati celokupnim znanjem
koje je čovek stekao mukotrpnim radom kroz svoju hiljadugodišnju istoriju.
Jednom reči, mi još ne sagedavamo krajnji doseg kompjutera.
Uporedno sa gvoždjurijom” ( hardware” engl.), tačnije rečeno — poluprovodničkim
elementima (diode, tranzistori, elementi memorije itd.), otpornicima, kon-

138
denzatorima, provodnicima i dr. — razvija se i programski deo” ( software”
engl.), koji možemo smatrati ključnim za dalji razvoj sudbine kompjutera i
njegovu primenu.
Ali, pre nego što se upustimo u analizu ovog, praktično ničim ograničenog
dela kompjutera, koji skoro isključivo zavisi od čovekovog znanja i mašte,
pogledajmo šta se novo u pomenutoj gvoždjuriji” može očekivati.
Prvo bismo mogli da spomenemo superprovodne kompjutere” na kojima
se već radi. To su kompjuteri čiji se vitalni elementi, Džozefsonovi spojevi,
hlade tečnim helijumom na oko 20 Kelvinovih stepeni (ispod minus 250
◦ C)! (Nedavno je učinjen izvanredan napredak — pronadjeni su materijali

koji postaju superprovodni već na temperaturi tečnog azota, tj. na oko –

200◦ C!) Kod njih će se postići veći stepen minijaturizacije komponenata,
što će omogućiti dalje povećanje brzine rada kompjutera na preko nekoliko
milijardi operacija u sekundi. Potrošnja energije će se svesti na minimum,
koristiće se nove, super-memorije na bazi holografskih zapisa u specijalnim
kristalima, ili možda, čak, na bazi makromolekula. Ova vrsta molekula
koje srećemo u živoj materiji jednoga dana omogućiće izradu biočipova” i
biokompjutera”, čije će doba gotovo sasvim izvesno doći u narednom stoleću.
Pa, ipak, sve to što se tiče fizičke strukture kompjutera, ne može da
se uporedi sa prodorom koji se može očekivati u stvaranju novih programa
— razvoju veštačke inteligencije, kao ni sa osvajanjem novih vrsta kom-
pjutera koji će osmišljenije raditi od postojećih, obavljati više operacija
istovremeno, misliti” na svoj kompjuterski način i slediti neku svoju kom-
pjutersku intuiciju”. To više neće biti slepac” koga će čovek za ruku voditi
lavirintom ulica.
Zato se postavlja pitanje: do koje će granice moći da ide samousavršavanje
budućih inteligentnih kompjutera”? Da li će se oni jednoga dana oteti
čoveku, i njegove stvaralačke moći toliko potisnuti i učiniti suvišnim, da
će on zapasti u beznadje i letargiju, da će posumnjati u sebe i, konačno,
nestati sa megdana”.
Nasuprot Džastrou, mi verujemo da će ovakav razvoj kompjutera i veštačke
inteligencije čoveku pružiti izazov za nova, velika postignuća u kojima će mu
kompjuter biti saveznik, a ne protivnik. Zato je malo verovatno da ćemo
u budućnosti prisustvovati ratu svetova” u kome bi se ljudi borili protiv
inteligentnih kompjutera.
Senke naših svetova Čovek živi u konačnom svetu, ali njegova mašta ne.
L. Stin
Ako nauka predstavlja svet ideja, onda je središte tog sveta, bez sumnje,
teorijska fizika. Ne samo da je ona disciplina u kojoj su se ogledali neki od

139
najvećih umova prošlosti, kao na primer, Njutn, Maksvel i Ajnštajn, već su
u njenom krilu začete i ideje koje su oplodile mnoge druge nauke: hemiju,
biologiju, astronomiju i . . .
Neka istraživanja kojima se bavi teorijska fizika toliko su smela i neobična
da više liče na maštanja sanjara nego na traganje naučnika za istinom u
Prirodi. Jedno od takvih na izgled fantastičnih dostignuća moderne teorijske
fizike odnosi se na teoriju struna i njenu primenu na oblike materije koje
srećemo u realnom svetu, počev od elementarnih čestica pa sve do Svemira.
U jednom od najpoznatijih naučnih časopisa za prirodne nauke, u en-
gleskom Nejčeru” ( Priroda”) od 4. aprila 1985. godine, Majkl Grin je ob-
javio članak o teorijama superstruna, novim fizičkim teorijama koje pokušavaju
da objedine sve sile koje vladaju u Prirodi u jednu silu i da rastumače el-
ementarne čestice — objasne zašto ih ima toliko koliko ih nalazimo, zbog
čega one raspolažu datim svojstvima itd.
Neposredno iza ovog veoma interesantnog rada, tri američka naučnika,
saradnika Fermijeve laboratorije u Bataviji i Čikaškog univerziteta, objav-
ili su svoju analizu najprihvaćenije teorije struna — nalaz da pored našeg
Svemira može postojati i neki drugi, njemu sličan svemir. To, možda, i ne
bi bilo tako iznenadjujuće, kada ovaj drugi svemir ne bi mogao da bude u
samom našem Svemiru! A to isto važi i za elementarne čestice i druge oblike
materije.
Prema teoriji struna, dok je naš Svemir bio mlad i vruć, (kada je bio
veličine loptice za stoni tenis), materijom je vladala simetrija koja se daljim
razvojem Svemira raspala” na dve nove simetrije, na dve grane”. Dalji tok
dogadjaja koji je tekao našom granom” doveo je do sveta u kome živimo —
do čestica, atoma, molekula i drugih oblika materije koje poznajemo.
A šta se desilo sa onom drugom granom” simetrije? Da li se i ona dalje
razvijala, i šta je, konačno, dala? Odgovor američkih naučnika glasi: raspad
ove druge simetrije mogao je da dovede do pojave materije-senke”, takve
materije koja je slična nama poznatoj materiji, ali s izuzetkom da je ne
možemo primetiti ni na jedan drugi način osim putem dejstva gravitacione
sile.
Tako bi pored elementarnih čestica mogle da postoje i elementarne čestice-
senke”, pored ljudi ljudi-senke”, te planete-senke”, zvezde-senke”. . . i, na
kraju, i svemir-senka”!
Na žalost, izgledi za proveru ove ideje su veoma mali. Gravitaciona
sila je najslabija od svih prirodnih sila. Zato bi bilo potrebno da se desi
neka velika kataklizma u kojoj bi učestvovala tela džinovskih masa pa da
se primeti prisustvo materije-senke”. Ako bi, recimo, došlo do eksplozije

140
zvezde senke”, tj. do pojave supernove senke”, osetljivi detektori mogli bi
da primete udar gravitacionih talasa, a ne bi bili u stanju da detektuju
svetlost, udarni talas i lom materije!
Ove ideje možda zvuče veoma neobično, ali one ne izviru iz sumnjivog
kladenca”, već iz teorijske fizike koja je u više mahova iz temelja protresla
čovekovu veru u iskustvo i čulni doživljaj i dala izvanredan opis prirodnih
pojava koji nam se u početku činio apstraktnim i nerazumljivim.
Poučeni otkrićem antimaterije, nećemo se čuditi ako eksperimentalni
fizičari potvrde predvidjanja teoretičara o postojanju senki” naših svetova.
Ako se to desi — strune” će poneti veliku slavu, možda i veću od one
koju su stekle u našim narodnim pesmama i pričama.
Potraga za vanzemaljcima
Od davnina čovekovu misao privlači pitanje postojanja živih bića u Kos-
mosu. Ali, tek 1960. godine Frenk Drejk projektom OZMA započinje is-
traživanje kosmičkog radio zračenja u potrazi za životom van naše planete.
Tako se pre oko 30 godina rodila bioastronomija, nova naučna disciplina
čiji je glavni zadatak — istraživanje mogućnosti postojanja vanzemaljske
inteligencije.
Prvi podsticaj za ova istraživanja dali su G.Kokoni i P.Morison, koji
su 1959. godine predložili analizu radio zračenja u blizini vodonikove linije
od 21 cm, smatrajući zračenje vodonika kao najpogodnije za komuniciranje
medjusobno udaljenih civlizacija. Nezavisno od njih, mladi astronom Frenk
Drejk, član Nacionalne radio astronomske opservatorije (NRAO) kod Grin
Benka (SAD), pripremio je 23 metarski radio teleskop Tatel i u proleće
1960. godine oko 200 časova snimao radio zračenje u oblasti obližnjih zvezda
Epsilon Eridani (udaljena od nas 10,7 svetlosnih godina) i Tau Ceti (11,9
sv.god.). Njegov projekt je po princezi mitskog kraljevstva Oz dobio ime
OZMA. A zatim su usledili novi projekti: SETI, NASA SETI, SENTINEL
itd.
Mitska princeza”, kao ni njeno kraljevstvo” do sada nisu pronadjeni u
Kosmosu, ali je tokom proteklih godina istraživanje u ovoj oblasti fantastično
napredovalo. Pored radio frekvencija, obuhvaćene su i optičke i infracrvene
frekvencije. Broj sati pretraživanja neba prevazišao je 100.000, a broj ze-
malja koje učestvuju u poteri za princezom” porastao je na osam: SAD,
SSSR, Australija, Kanada, Francuska, SR Nemačka, Holandija i Japan.
Svaki minut rada jednog velikog radio teleskopa, skupog i još uvek retkog
instrumenta, isplaniran je do u sekundu, pa je zato teško doći na red radi
potrage za vanzemaljcima. Radio-astronomi koji se ovim ispitivanjima bave
moraju da se dovijaju na mnoge načine. Oni, prvo, analiziraju tudje po-

141
datke, ne bi li u njima našli pozive” iz Kosmosa. Tako su, na primer, pažljivo
pregledani zapisi do kojih su došli istraživači Nacionalne radio astronomske
opservatorije u pretrazi neba antenom od 100 metara za pulsarima aktivnim
na frekvenciji od 390 MHz.
Drugo, oni koriste instrumente velikih opservatorija koje dobijaju na
kratko vreme. Primer ovakvog pozajmljivanja instrumenta srećemo u radu
Salivana i Noulisa, koji su pomoću gigantske Aresibo antene prečnika 305 m i
interferometrijskog sistema radio teleskopa na velikim rastojanjima (VLBI)
oslušnuli” neke zvezde i njihovu bližu okolinu u dosegu od 20 svetlosnih
godina.
Najsrećniji su bioastronomi koji raspolažu svojim instrumentima, ra-
dio teleskopima namenjenim isključivo istraživanju postojanja vanzemaljske
inteligencije. Oni su sakupili najviše časova aktivnog slušanja kosmičkog
radio programa. I prateća elektronska instrumentacija kojom ovi istraživači
raspolažu specijalno je prilagodjena lovu na nebesku lisicu”, radio izvore
mogućih inteligentnih bića u Kosmosu.
Dok je Frenk Drejk 1960. godine imao samo jednokanalni analizator (mo-
gao je u jednom trenutku da prima samo jednu frekvenciju radio zračenja),
sada već postoje analizatori sa preko milion kanala! Njihovo razlaganje je
izvanredno (bolje od 0,03 Hz po kanalu), te, tako, u sklopu sa dobrim radio
teleskopima kojima se skanira nebo, mogu istovremeno da pokriju veliki broj
radio frekvencija.
U istraživanja se uključuju i kosmičke letelice. Pionir 10” je pre svog
izlaska iz Sunčevog sistema obavio jedan zadatak iz programa NASA-SETI. On
je sa rastojanja od 5,25 milijardi kilometara od Zemlje emitovao slabašan
radio signal (snage 1 vat) ka Zemlji. Taj signal je uhvaćen radio antenom i
korigovan za rotaciju Zemlje oko svoje ose i za relativno kretanje letelice u
odnosu na Zemlju.
Ipak se kreće!” — rekao bi Galilej. I to brzo” — dodali bi bioastronomi.
Da su oni zaista u pravu, svedoči podatak da se danas radio antenom u
Aresibu u deluću sekunde može čuti” ono za šta je OZMA potrošila oko 200
časova slušanja. Na drugoj strani, postoje i vrlo ambiciozni projekti. Pored
Aresiba, NASA-SETI uključuje i antenu države Ohajo (ekvivalent 53 m
antene), 64-metarsku antenu u Goldstajnu (Kalifornija); NASA-inu antenu
u Tidbinbilu (Australija); 91-metarsku antenu NRAO (Zapadna Virdžinija)
i 100-metarsku antenu u Bonu (SRN).
Pomoću ovog sistema radio teleskopa biće analizirano 800–1000 izabranih
radio izvora, od kojih su 773 zvezde tipa F, G i K, a koje se nalaze do
rastojanja od 81,5 svetlosnih godina. Program će zahtevati oko 5 godina

142
rada. Paralelno s njim teći će i pretraga neba manjim teleskopima, prečnika
34 m. Oni će u istom vremenu, sa manjim razlaganjem i osetljivošću, ispitati
oko milion kandidata za moguće naseobine inteligentnih bića.
Tako možemo očekivati da će do kraja ovog stoleća program NASA-SETI
doneti mnogo novih saznanja o radio nebu, koje pored odgovora na pitanje o
postojanju vanzemaljskog života, inteligentnih bića na udaljenim svetovima
— može dati i druga, potpuno neočekivana astronomska otkrića.
Posle milenija umovanja i filozofiranja o drugim svetovima i njihovim
stanovnicima, zakoračili smo u doba naučnog proveravanja hipoteze o pos-
tojanju vanzemaljskih inteligentnih bića. U sledećih 10–20 godina bitno će
se pomeriti granica bioastronomskih istraživanja i više saznati o mogućem
prisustvu drugih naprednih civilizacija u našoj galaksiji.
Ako one postoje i mi ih otkrijemo — biće to jedno od najvećih otkrića
svih vremena. A ako se to ne desi, tada ćemo shvatiti kolika je odgovornost
na nama da sačuvamo život, taj redak dar Prirode, koja je medju tolikim
milijardama svetova baš Sunčev sistem izabrala” za njegovu kolevku.
Teslina bajka o elektricitetu Udar nadje iskru u kamenu.
Njegoš
Najlepše stranice u nauci ispisali su njeni velikani svojim delima. Bez
premca su i njihovi popularni radovi — sećanja na detinjstvo i mladost, na
dane samopregornog rada, na radosti istraživanja.
Čitajući njihove redove, često otkrivamo da se oni ne ističu samo svojim
izvanrednim umom, već i osobenim osećanjem prema lepoti. Njihovo vid-
jenje Prirode u njenom jedinstvu poučno je i zadivljujuće. Ono nam mnogo
govori o velikim naučnicima, o njihovoj težnji da shvate suštinu istinitog i
lepog.
U našoj popularnoj naučnoj literaturi blistavi trag su ostavili: Tesla,
Pupin (Pulicerova nagrada za književnost za 1924. godinu za knjigu: Sa
pašnjaka do naučenjaka”), Petrović-Alas, Milanković i dr. Zato nije lako
izabrati samo jednu priču.
S dozvolom Muzeja Nikole Tesle, u Beogradu, donosimo priču o elek-
tricitetu koju je Tesla ispričao jednoj dvanaestogodišnjoj devojčici, a zatim
je zapisao nazvavši je — bajkom. Njoj dodajemo deo njegovog pisma de-
vojčici Poli, koji nam otkriva moć zapažanja i radoznalost Tesle kao dečaka.
Ko istinski želi da shvati svu veličinu našeg doba, treba da se upozna sa
istorijom nauke o elektricitetu. Tu će naći bajku kakvu ne zna ni Hiljadu i
jedna noć”.
Priča počinje daleko pre početka naše ere, u doba kada su Tales, Teofrast
i Plinije govorili o magičnim svojstvima elektrona” (ćilibara), te dragocene

143
tvari koja je postala od suza iz očiju Helijada, sestara onog nesrećnog mladića
Faetona, koji je pokušao da ovlada Febovim kočijama i skoro spržio čitavu
Zemlju. Tu misterioznu pojavu živahna mašta starih Grka pripisivala je,
naravno, nekim nadzemaljskim uzrocima i udahnula ćilibaru život i dušu.
Je li to bilo stvarno verovanje ili više pesničko tumačenje — to je otvoreno
pitanje. I dan-danas ima vrlo prosvećenih ljudi koji misle da je biser živ,
da u dodiru sa toplim ljudskim telom postaje sve lepši, sve sjajniji, a mnogi
naučnici veruju i da je kristal živo biće, pa se takvo mišljenje čak proširilo i
na čitav svemir od kako je Džagadiz Čandra Boze pokazao nizom značajnih
eksperimenata da i tzv. beživotna materija odgovara na spoljne nadražaje
na potpuno isti način na koji reaguje biljno ili životinjsko tkivo.
To znači da se ova praznoverica o ćilibaru, ukoliko je uopšte i postojala,
ne može uzeti kao dokaz o njihovom neznanju, ali se o njihovom poznavanju
elektriciteta, ipak, može samo nagadjati. Zanimljiva je činjenica da su oni
taj svoj pronalazak” radije upotrebljavali za neku vrstu elektroterapije. Na
nekim primercima starog novca nalazimo dvostruke zvezdice, nalik na var-
nice, slične onima koje proizvodi galvanska baterija. A i nekoliko drugih
sačuvanih podataka, mada vrlo oskudnih, govore u prilog uverenju da je
bilo onih kojih su imali mnogo dublje znanje o prirodi ove pojave zapažene
na ćilibaru. Tako se Mojsije, na primer, nesumnjivo služio elektricitetom
mnogo veštije nego ma ko drugi u njegovo vreme. U Bibliji se na jednom
mestu u detalje, s velikom preciznošću, opisuje u stvari mašina u kojoj se
elektricitet stvarao trenjem vazduha o svilene zavese i gomilao u kutiju kon-
struisanu kao kondenzator. Vrlo je verovatno da je Aronove sinove ubila
struja visokog napona i da je vestalska vatra kod Rimljana bila električne
prirode. Inženjerima” tog vremena je morao biti poznat pogon kaiševima,
te se ne može pretpostaviti da nisu opazili obilno razvijanje statičkog elek-
triciteta. Uz pogodne atmosferske prilike kaiš se može pretvoriti u pravi
dinamički generator, sposoban da izazove mnoga vrlo zanimljiva dejstva.
Ja sam palio električne sijalice, pokretao motore i izvodio razne druge
ne manje zanimljive eksperimente — sve pomoću elektriciteta dobijenog
kaiševima i nagomilanog u limene kutije.
Može se sa sigurnošću zaključiti da su starim filozofima bile poznate
mnoge činjenice u vezi s ovom neuhvatljivom silom, te je čudnovato da je
bilo potrebno da prodju dve hiljade godina do pojave prve naučne rasprave
o elektricitetu i magnetizmu, do čuvenog Gilbertovog dela objavljenog 1600.
godine.
Ovako dug period neaktivnosti može se ipak donekle objasniti. Učenost
je bila privilegija izabranih, koji su svako novo saznanje ljubomorno čuvali

144
u svom krugu. Veze nije bilo lako održavati, pa je teško dolazilo do saradnje
izmedju geografski razdvojenih istraživača. A uzrok je donekle bila i sklonost
ljudi tih vremena da zapostave praktične probleme i da se bore, da žive za
apstraktne principe, za dogme, predanja, ideale.
Čovečanstvo se u Gilbertovo vreme još nije bilo mnogo promenilo, ali su
njegova jasna učenja snažno delovala na učene duhove. Počele su se brzo,
jedna za drugom, pojavljivati razne mašine na principu trenja, pa je rastao
i broj eksperimenata i posmatranja. Praznoverni strah je postepeno ustupio
mesto naučnoj pronicljivosti, te je 1745. svet sa uzbudjenjem primio vest
da su Klajst i Mušenbrok uspeli da u jednu posudu uhvate neku misterioznu
supstancu koja je zatim pokazala svoju razornu snagu oslobodivši se uz
ljutiti prasak. Tako se rodio kondenzator, možda najveći izum u istoriji
razvitka nauke o elektricitetu.
Za sledećih četrdeset godina čovečanstvo je načinilo dva ogromna skoka
napred: Franklin je pokazao identičnost one blage ćilibarove duše i stravičnog
Jupiterovog pojasa, a Galvani i Volta su pronašli elektrohemijski izvor struje
iz koga se magični fluid može dobiti u neograničenim količinama. A onda je
za daljih četrdeset godina postignut još krupniji uspeh: Oersted je postigao
značajan napredak time što je električnom strujom uspeo da utiče na mag-
netnu iglu. Arago je stvorio elektromagnet, Sibek — termostub, a Faradej
je 1831. sve te uspehe krunisao izjavom da je uspeo da iz magneta dobije
elektricitet, čime je u stvari otkrio princip one divne mašine — dinama —
i započeo novu eru ne samo naučnog istraživanja, već i praktične primene
elektriciteta. Otada se pronalasci neocenjive vrednosti nižu vrtoglavom brzi-
nom. Telegraf, telefon, fonograf, sijalica, indukcioni motor, oscilatorni trans-
formator, rendgenski zraci, radijum, radio — sve je to, uz mnoge druge
revolucionarne pronalaske, duboko izmenilo životne uslove čovečanstva. Za
osamdeset i četiri godine je ona neuhvatljiva supstanca iz živog ćilibara i
magnetnog kamena pretvorena u kiklopske snage koje sve brže i brže okreću
točkove progresa.
To je ukratko bajka o elektricitetu od Talesa do danas. Dogodilo se
nemoguće; nadmašeni su i najludji snovi, a začudjeni svet se pita: šta je sad
na redu?
(Nikola Tesla, 1915. god.)

145
Naelektrisani mačak
. . . A sad ti moram ispričati neobičan i nezaboravan doživljaj koji je urodio
plodom u mom kasnijem životu.
Naša kuća je na oko osamnaest stotina stopa1 nad morem i zimi, po
pravilu, vreme je kod nas suho, ali se ponekad dešavalo da bi topli vetar
sa Jadrana uporno duvao duže vremena naglo topeći sneg, plaveći zemlju i
nanoseći veliku štetu imovini i ljudima. Mi smo tada bili svedoci strahovitog
prizora silno uskovitlane reke koja je nosila propast i obarala sve što joj se
našlo na putu.
Otada često sebi predočavam dogadjaje iz mladosti da bih u tome našao
olakšanje od velikog i opasnog duhovnog napora, pa kada se setim tog prizora
huk vode ispuni mi uši, i ja vidim, živo kao i onda, njezin uzavreli tok i ludilo
razaranja. Načas, to oneraspoloži i rastuži. Ali uvek su mi prijatna sećanja
na zimu i njezinu suvu studen i sneg netaknute beline.
Dogodilo se da je na dan tog mog doživljaja bila studen kakva se do
tada nije zapamtila. Koračajući po snegu, ljudi su ostavljali svetlucav trag
za sobom, a grudva bačena o nešto stvarala je blesak kao glava šećera pod
udarcima satare.
Bio je suton i ja osetih potrebu da pomilujem mačkova ledja ( veličanstveni
Mačak — najdivniji od svih mačaka na svetu”, kako piše Nikola Tesla za
svog miljenika iz detinjstva — prim. V.A.). Ono što sam opazio bilo je čudo
pred kojim zanemeh! Mačkova ledja bila su ploča svetlosti i moja je ruka
izazivala pljusak praskavih varnica čije se pucketanje čulo naokolo.
Otac mi je bio vrlo uman čovek: na svako pitanje imao je odgovor. Ali
ta pojava i njemu samom bila je nova. Na kraju, on primeti da to nije ništa
drugo do elektricitet, isto ono što vidite na drveću za vreme oluje. Majka je
bila kao opčinjena.
— Prestani da se igraš s tim mačkom, reče mi ona, mogao bi izazvati
požar!
Ja sam zanesen razmišljao. Nije li Priroda jedna ogromna mačka? Ako
jeste, ko je miluje po ledjima?
(iz Teslinog pisma devojčici Poli, 1936. god.)
Pionir–10” jezdi ka zvezdama
Još ne tako davno, otkrivanje novih zemalja, mora i okeana, spuštanje niz
tokove velikih reka, osvajanje Zemljinih polova, prelet avionom iz Amerike u
Evropu i drugi slični podvizi — slavljeni su širom sveta kao velike čovekove
1
Engleska mera za dužinu, iznosi 0,3048 m.

146
pobede nad Prirodom. Medjutim, danas se čovek ne oduševljava toliko
velikim postignućima, kao da se malo umorio od njih ili prestao da razumeva
njihov značaj.
Kao nikada ranije, čovek našeg doba putuje” s kraja na na kraj re-
alnog sveta koji ga okružuje. On svoje glasnike šalje kako ka elementarnim
česticama, tako i ka udaljenim planetama Sunčevog sistema. Ali on stremi i
dalje, mnogo dalje. . . I dok priprema buduće brodove koji će daleko doseg-
nuti, skuplja informacije i o najudaljenijim svetovima, analizirajući brzo-
hodna zračenja koja mu iz njih stižu.
U senci velikih naučnih otkrića i dostignuća, koja se u poslednje vreme
nižu jedna za drugim, desi se da poneki grandiozni uspeh, kakav je postignut
letilicom Pionir–10”, prodje skoro nezapažen. Naime, Pionir–10” je 13. juna
1984. godine kao prvo delo čovekovih ruku izašao iz našeg planetarnog sis-
tema i sada jezdi put Vlašića”. To je kamen” koji je čovek najdalje doba-
cio!
Da li je to bilo jednostavno postići? Koja su znanja za to bila potrebna?
Kakve se pouke kriju u ovom čudesnom dostignuću? I šta se sad dešava
sa dalekim putnikom, Pionirom–10”? Sve su to pitanja koja se nameću
radoznalom duhu.
Pre nego što na njih odgovorimo, podsetićemo se najvažnijih zbivanja
vezanih za putovanje prvog zvezdanog konjica”, Pionira–10”.
To je jedna od letilica iz poznate porodice Pionir”. Za njegove prethod-
nike ne bismo mogli reći da su bili dobre sreće: prve tri letilice iz ove porodice
izgorele su u Zemljinoj atmosferi. Tek je Pionir–4” stigao do Meseca, prošao
kraj njega i delimično obavio postavljene zadatke. Medjutim, naučnici su
bili uporni, učili su iz počinjenih grešaka.
Tako se krajem februara 1972. godine na vrhu rakete nosača Atlas-
Kentaur”, postavljene na lansirnu rampu u bazi Kejp Kenedi (SAD), našao
Pionir–10”. Zbog loših vremenskih uslova, nekoliko dana na vrhu moćne
rakete ležao je skupoceni teret”, remek-delo savremene nauke i tehnike. Od
268,5 kg, koliko je težila letilica, 29 kg je bila teška naučna oprema, a samo
27 kg gorivo neophodno za manevrisanje letilice u kosmičkom prostoru. U
ličnoj karti” Pionira–10” stajalo je još i ovo: dužina 2,9 m, prečnik 2,7 m,
nuklearne baterije za napajanje funkcionalnih delova električnom energijom,
radni vek predvidjen na 7 godina, maksimalno rastojanje od Zemlje na kome
se može komunicirati s letilicom 2,5 milijarde kilometara.
Zadaci Pionira–10”, kao i njegova kosmička maršuta, bili su precizno
odredjeni. On je morao da izvrši odredjena merenja i snimanja u blizini
velikih planeta Sunčevog sistema — prvenstveno da ispita asteroidni pojas

147
izmedju Marsa i Jupitera, a zatim atmosferu i magnetosferu Jupitera. Zato
su njegov tovar činili instrumenti za merenje magnetnih veličina, plazme,
kosmičkog zračenja, mikrometeorita i polarizovane svetlosti.
Putovanje letilice bilo je isplanirano do u sekundu. Za uspeh poduhvata
veoma je bilo važno tačno pridržavanje reda vožnje”, jer su nebeskim telima
na putu Pionira–10” dodeljene uloge da ubrzavaju i menjaju pravac letilice.
Zato je nestrpljenje naučnika bilo na velikoj probi. Ono je dostiglo kulmi-
naciju 3. marta 1972. godine, kada je u 2 h i 25 min. po našem vremenu iz
rakete-nosača suknuo plamen, označivši istorijski trenutak — polazak letilice
na najduže od svih dotadašnjih putovanja.
Let Pionira–10” odvijao se za zadivljujućom pravilnošću. On je stizao
na sastanke” sa planetama tačno na vreme. Retko su tehničari sa Zemlje
morali da aktiviraju njegove mlazne motore. Za to su koristili radio talase,
kao što je to prvi činio Nikola Tesla sa svojim telekomandovanim brodićem
modelom u blizini Njujorka 1898. godine.
Jedanaest časova posle lansiranja, letilica seče Mesečevu putanju, stiče
novu brzinu i hita put Marsa. Prva u istoriji ulazi u asteroidni pojas
izmedju Marsa i Jupitera 15. jula, prelazi rastojanje od 280.000.000 km i
neoštećena isplovljava iz asteroidnog pojasa, da bi 4. decembra 1973. go-
dine prišla Jupiteru na samo 130.360 km! Besprekorno obavljajući svoje
zadatke, primivši od Jupitera dodatno ubrzanje, žuri ka Saturnu i Uranu.
Do krajnje medje, kapije” Sunčevog sistema, ostale su joj još dve planete,
Neptun i Pluton. Tu joj slučaj pomaže -Plutonova putanja u tom delu neba
bliža je Suncu od Neptunove. Tako Pionir–10” štedi na putovanju 1,4 mil-
ijarde kilometara i posle 11 godina, 3 meseca i 10 dana, i prelaska puta
od 4,3 milijarde kilometara, više od dvadesetosmostrukog rastojanja Zemlje
od Sunca, napušta Sunčev sistem i isplovljava u medjuzvezdano bespuće
naše galaksije.
I dok čitate ove redove, Pionir–10” postojano jezdi put Vlašića”, jedne
od bližih skupina zvezda iz sazveždja Bika”, koju bi, krećući se brzinom
nešto većom od 50.000 km/h, mogao dostići za oko 6 miliona godina!
Pionir–10”, letilica koja je izbegla mnoge zamke na svom putu, naročito
u pojasu asteroida, još dugo će putovati Mlečnim Putem” kao svedočanstvo
čovekove genijalnosti. A ako ga jednog dana, negde u medjuzvezdanom
prostoru, otkriju inteligentna bića s nekog drugog udaljenog sveta, ona će iz
crteža sa metalne pločice koju letilica nosi moći da saznaju nešto o nama i
našoj kolevci — Sunčevom sistemu i Zemlji, trećoj planeti u njemu.
Uspeh Pionira–10” budi u nama nadu da će se jednoga dana i čovek,
ta večita lutalica, maštar i radoznalac, odvažiti da krene izvan Sunčevog

148
sistema. Da li će se on uputiti ka zvezdama ili će samo prošetati bližom
okolinom planetarnog sistema, teško je u ovom trenutku predvideti.
Od pastira do naučnika Čoveka ne čini ništa sretnijim nego njegovo
vlastito pošteno uverenje da je učinio najbolje što je mogao.
Pupin
Životni putevi velikih naučnika najpouzdanije su zvezde vodilje mladim
duhovima željnim saznanja i ogledanja u nauci. Iz kratke priče o Miha-
jlu Pupinu, idvorskom seljačetu koje je dostiglo slavu svetskog naučnika,
naučićemo da je vila s čarobnim štapićem” koja je u stanju da od seljačeta
napravi naučnika — u stvari samo rad i borba s teškoćama. Bez njih nema
uspeha u bilo kakvom naučnom pregnuću.
U pitomom, siromašnom i močvarnom seocetu, nedaleko od Pančeva
— Idvoru, kao jedno od desetoro dece uglednog domaćina Koste, rodio se
1854. godine Mihajlo Pupin. Kao skoro sva deca idvorska rodio se u kući
nepismenih roditelja, da bi s brojnom decom odrastao na tihim pašnjacima
kraj Tamiša, slušajući priče iz davnina, kao i setne i treperave zvuke pastirske
frule. . .
Pupin je prvo učio u srpskoj osnovnoj školi u Idvoru, a zatim nemačku
školu u Perlezu, posle čega je prešao u Gradjansku školu i Realku u Pančevu.
U jesen 1872. Pupin odlazi u Prag na dalje školovanje, gde postaje svedok
žestokih okršaja slovenske i germanske omladine. Iz Praga je želeo da se
vrati u Idvor — majci i ocu i drugovima na zelenim pašnjacima. Ali majka
i sestra nisu hteli ni da čuju za to, jer su mislile da bi njegovo vraćanje kući
bilo ravno porazu.
I Pupin tada donosi odluku da krene za Ameriku. To je bilo u jesen
1874. godine, kada je imao samo dvadeset godina.
Pupin je prvih pet godina po dolasku u Sjedinjene Države teško živeo
— radio je kao fizički radnik i istovremeno učio večernju školu. Kada je
postao pomoćni službenik, položio je prijemni ispit na Kolumbija koledžu,
u Njujorku, i kao odličan učenik bio oslobodjen plaćanja školarine, da bi
na kraju prve godine dobio dve novčane nagrade. Po završetku školovanja
1883. stekao je diplomu prvog akademskog stepena i kao odličan student
dobio stipendiju za studije matematike i fizike na čuvenom Kembridžskom
univerzitetu, u Engleskoj, a zatim u Berlinu gde je položio doktorat iz fizičke-
hemije.
Pupin je patentirao 24 pronalaska, uglavnom iz telefonije, telegrafije i
radio tehnike. Svetsku slavu i priličan imetak stekao je pronalaskom tzv.
Pupinovih kalemova — postupka koji je omogućio žičani prenos električnih
signala na velike daljine, što pre njegovog otkrića nije bilo izvodljivo. Taj

149
postupak po Pupinu nazvan je pupinizacija”.
A evo kako je došao do tog izuma. Opis nalazimo u Pupinovom autobi-
ografskom delu: Sa pašnjaka do naučenjaka, za koje je dobio Pulicerovu
nagradu za književnost za 1924. godinu.
. . . U leto 1894. godine sa suprugom boravio sam u Švajcarskoj gde sam
pripremao predavanje iz matematičke teorije zvuka. Ovaj problem sam prvi
put video pre deset godina u Lagranžovoj čuvenoj raspravi. Problem je
bio hipotetičan i odnosio se na zamišljeni, a ne na stvarni fizički slučaj.
Ukratko: žica bez težine razapne se kao žica na violini izmedju dve čvrste
tačke, a na jednakim razmacima uzduž ove žice privežu su jednake težine,
na primer — sačma ptičara. Problem je u tome kako će ova žica, opterećena
teretima, trepereti ako je nešto pokrene. Lagranž je našao lepo rešenje za
ovaj istorijski problem — i to rešenje obeležava početak jedne epohe u istoriji
teorijske fizike. Ovaj njegov rad omogućio mu je da dâ matematičku analizu
treperenja violinske žice, jednog od najtežih problema 18. veka. . . ”
I šta je Pupin uradio?
. . . Pokušao sam da nadjem rešenje jednog opštijeg, manje hipotetičnog
oblika ovog problema. Zato sam uzeo da i sama žica ima težinu, i da se i ona,
kao i mali tereti za nju privezani, kreće kroz rastegljivu sredinu. Na ovaj
način sam našao najopštije matematičko rešenje ovog uopštenog problema
— i ono je bilo tačno onakvo kakvo sam očekivao da će biti. A sada, da
objasnim svoj pronalazak do koga sam došao prvi put u šetnji kroz klance
Furka u Švajcarskoj, u leto 1894.
Treperenje elektriciteta na jednom kraju duge žice širi se uzduž žice
gotovo na isti način kao vibraciono kretanje užeta ili žice od jednog kraja
do drugog. Ovo širenje električnog kretanja od jednog kraja duge provodne
žice do drugog kraja prvi je istraživao profesor lord Kelvin sa Univerziteta u
Glazgovu 1855. On je rešio problem za električnu signalizaciju podmorskim
kablom, a tri godine kasnije rešio ga je Kirhof, jedan od mojih učitelja u
Berlinu, za telegrafsku signalizaciju preko zemaljskih linija razapetih preko
stubova. . . ”
Mi znamo da se zvuk prostire kroz tečnost ili kroz čvrsto telo znatno
bolje nego kroz vazduh. Ali, pustimo Pupina da to objasni.
. . . I to zato što teška nestišljiva tela: voda, metal — imaju nesravnjivo
veću kinetičku i elastičnu reakciju nego vazduh. Zato ona bolje prenose
zvuk. Interesantno je da su se, kada sam ja bio dečak, pomoćnici pastira
u Idvoru time mnogo koristili pri davanju signala kroz zemlju. Polazeći
sada po sličnosti sa kretanja materije na kretanje elektriciteta, možemo,

150
govoreći slikovito, tvrditi da će se treperenje elektriciteta prenositi sa jednog
kraja provodne žice do drugog tim bolje što je taj provodnik teži i manje
stišljiv. . . ”
Na kraju, o svom najznačajnijem pronalasku Pupin piše:
. . . Šta nam kaže sve ovo što sam malopre rekao ako se primeni na elek-
trično kretanje u žici? Kaže nam ovo: stavite indukcioni kalem u telefonsku
liniju, odvojeno, na takve razmake da za sva električna treperenja koja treba
da se prenesu bude po nekoliko kalema po talasnoj dužini. U telefonskom
prenošenju govora to znači po jedan kalem na svake četiri ili pet milja2 na
žicama kroz vazduh, i po jedan kalem, otprilike, na jednu ili dve milje u
telefonskom kablu. Za ove talasne dužine, žica koja ima isprekidane delove
indukcije u obliku indukcionih kalema deluje kao žica sa jednako raspored-
jenom indukcijom. Ta žica dobro prenosi prema malopre opisanom opštem
fizičkom zakonu. Da to prikažemo pomoću mehaničke analogije.
Možemo reći da će lako svileno uže, zategnuto izmedju dve učvršćene
tačke, koje na sebi na jednako udaljenim tačkama ima tešku sačmu ptičara,
delovati kao teško jednoliko uže za sva treperenja čija talasna dužina obuh-
vata nekoliko razmaka izmedju zrna sačme, i preneće ova kretanja od jednog
kraja užeta do drugog bolje nego kad sačma ne bi bila tu. . .
Eto, to je jednostavni eksperiment koji sam imao u glavi pešačeći po
serpentinama u Švajcarskoj 1894. godine.”
Pre svega postojaše simetrija Najviše savršenstvo mora ostati nesavršeno;
tek tada je njegovo dejstvo beskrajno.
Iz Tao-Te-Kinga
Jedna od najčudesnijih osobina koju zapažamo u Prirodi je simetričnost
oblika. Zanemarujući mala odstupanja od savršenog, možemo reći da su
atom, kristal, ameba, cvet, čovek, Zemlja, džinovske galaksije, pa čak i
Svemir — simetrični.
Uočivši ovaj sklad, mogli bismo da se upitamo da li je simetrija u Prirodi
ograničena samo na geometriju oblika ili ona, možda, važi i za druge osobine
materije. Odgovor je potvrdan.
Postoji više različitih vrsta simetrija u Prirodi. Iz tog mnoštva iz-
abraćemo samo jednu simetriju, i to onu u odnosu na naelektrisanje, koja
objekte realnog sveta svrstava u materiju i antimateriju. Ona je toliko važna
da nećemo pogrešiti ako kažemo da igra ulogu krojača” u mikrosvetu. I ne
samo u njemu!
2
Morska milja u SAD iznosi 1.853,248 m.

151
 Ovakvu podelu srećemo u carstvu atoma, atomskih jezgara i elemen-
tarnih čestica. Tako govorimo o česticama i antičesticama. O česticama
je u ovoj knjizi bilo više reči na mnogo mesta, dok se o antičesticama čulo
samo ponešto. Tako nismo pravedno postupili prema ovom, u svemu ravno-
pravnom vidu materije. Istina, obilnost antimaterije u sadašnjem trenutku
ni blizu nije onolika kolika je bila u prvim trenucima nastanka Svemira,
odmah posle velike eksplozije”. Od tada do danas materija ima premoć nad
antimaterijom.
A sad da se vratimo objašnjenju pojma antimaterije. Da odgovorimo na
pitanje šta je — antičestica? Da li je ona u nekom srodstvu sa česticom?
Ako jeste, po čemu se od nje razlikuje?
Najbolje će biti da uporedimo jednu česticu sa njenom antičesticom.
Uzmimo za primer elektron i pozitron. Kao što znamo, atomi svih hemi-
jskih elemenata u svojim omotačima sadrže živahne negativno naelektrisane
čestice — elektrone. Njihova je uloga da atomu, čije je jezgro pozitivno
naelektrisano, obezbede električnu neutralnost. Tako, na svaki proton koji
se nalazi u jezgru, dolazi po jedan elektron u omotaču atoma. Ali elektroni
postoje i izvan atoma. Oni se, na primer, u metalima prilično slobodno
kreću tamo amo: istina, ne prelazeći velika rastojanja. Na taj način oni
omogućuju provodjenje električne struje, toplote i druge fenomene.
Kada je u pitanju simetrija, elektroni su praktično uvek usamljeni, bez
svojih pozitivno naelektrisanih parnjaka” — pozitrona — koji su po svim
svojim svojstvima, osim po znaku naelektrisanja i retkosti u Prirodi, jednaki
elektronima. Kao predmet i lik u ogledalu!
I, sada, mogli bismo da zaključimo: ako za elektron kažemo da je čestica,
onda je pozitron njegova antičestica, i obratno. Sticajem okolnosti, mi
živimo u svetu u kome preovladjuju elektroni, te zato njih zovemo česticama,
a pozitrone antičesticama. Ali nije isključeno da u nekom drugom svetu, u
kome preovladjuju antičestice, inteligentna bića tog sveta pozitrone nazi-
vaju česticama, a elektrone antičesticama. U tom pogledu Priroda ne daje
prioritet jednom ili drugom vidu materije.
Kada smo naučili šta su antičestice, pogledajmo gde se one mogu naći.
Antičestice se stvaraju pri nuklearnim reakcijama na visokim energijama,
kao i pri transformacijama atomskih jezgara — pozitronskom radioaktivnom
raspadu. Njih ima i u kosmičkom zračenju, koje je u prvo vreme bilo glavni
izvor antičestica koje je čovek izučavao. To su pozitroni, antineutrini, an-
tiprotoni, antineutroni, antimezoni. . . teško ih je sve nabrojati, jer ih ima
više od stotinu, a sigurno je i dosta onih koje još nisu otkrivene.
Antičestice se retko pojavljuju na sceni našeg sveta. Kažu neku reč” i

152
iščeznu u nepovrat u milionitom, milijarditom, pa i kraćem delu sekunde!
A ako, slučajem, dodje do sudara izmedju antičestice i odgovarajuće čestice
— parice”, tada se dešava prava katastrofa, dogadjaj u mikrosvetu koji se
može uporediti sa pojavom supernove u kosmosu. U magnovanju, dve čestice
isparavaju”, anihiliraju zauvek. Umesto njih, na mestu sudara javljaju se
dva gama-zraka. Oni su jedini svedoci pojave anihilacije čestica, ostatak
nekadašnjeg para čestice i antičestice.
Što važi za elementarne čestice, važi i za složenije atomske oblike. Čovek
je pomoću moćnih akceleratora već uspeo da napravi i prva antijezgra,
uglavnom veoma malih masa: antivodonik, antideuterijum i još neka. Pos-
toje, čak, i planovi za formiranje mešovitih društva” sačinjenih od kompo-
nenata materije i antimaterije, ali — to je već priča za budućnost.
Bez obzira na vek trajanja čestica i antičestica i njihovu obilnost, sve su
one važne i imaju svoje mesto i ulogu u Prirodi. Dovoljno bi bilo samo jednu
od njih izbrisati” iz spiska postojećih konstituenata materije, pa da Svemir
doživi sasvim drugu sudbinu od one koja mu je zapisana” u neobičnoj knjizi
O simetriji u Prirodi”.
Ova je knjiga” jedna od najvažnijih i najstarijih. U njoj se nalaze os-
novne prirodne zakonitosti, principi za gradnju sveta. Sve je tu promišljeno
i odmereno, kao da je planove svojom rukom krojio veliki antički umetnik
Fidija, graditelj Partenona.
U oblikovanju tog savršenstva, savršenstva simetrije, Priroda je bila mu-
dra. Ona je kao vrsni umetnik ostavila poneko malo nesavršenstvo, odstu-
panje od simetrije, njeno narušavanje. U tom potezu Prirode krije se kjuč
za razumevanje razvoja materijalnih oblika, naročito onih koji su stvoreni u
prvim treptajima Svemira. Da nije tih malih odstupanja, po svemu sudeći
ne bi bilo kretanja, pa ni života; možda bi Svemir bio zaledjen” u nekom od
svojih ranih stadijuma i ne bi bilo ni života, ni ljudi da mu se dive i da ga
izučavaju.

153
 Uspon čoveka Ko si ti? — Filozof.
Ko si ti? — Astronom.
A, ko si ti? — Poeta.
Čudnovata društva!
Njegoš
Sigurno ste se već pitali: ima li kraja učenju? Da li ćemo jednoga dana
sve znati i moći slobodno da se predamo igri i dokolici? Potražićemo odgovor
na ovo pitanje, koje jednako muči naučnika u laboratoriji kao i djaka u školi.
Kada dobro razmislimo, vidimo da nauka svakim danom otkriva nove
istine, da živimo u vremenu njene eksplozije. Može li taj razvoj nauke
jednom stati, i od čega to zavisi? Odgovor bi mogao da glasi: granice
naših saznanja zavise, prvo, od zakonitosti koje vladaju u Prirodi, zatim
— od naših stvaralačkih ideja i moći poimanja i, na kraju, od tehničkih
mogućnosti.
Diveći se složenosti Prirode i čovekovom umu, uzmimo da ispitamo ono
što nam se čini najlakšim za ispitivanje, a što je, verovatno, i najslabiji
element u povećanju riznice naših saznanja.
To su tehničke mogućnosti kojima raspolažemo.
Da li smo na tom polju blizu kraja, ako nam se već čini da su tajne
Prirode neiscrpne, a intelektualne sposobnosti čoveka neograničene.
Prvo ćemo se upitati koliko je naše znanje. Hoće li ono početi da se
preliva” iz riznice nauke, jednostavno — da li ćemo biti u stanju da sve što
znamo i što ćemo još naučiti zapišemo i predamo svojim potomcima? Ili
ćemo se izgubiti medju silnim materijalom, knjigama, crtežima, snimcima,
različitim elektronskim memorijama i drugim zapisima svega znanog?
Podjimo zato od jedne poznate prirodne granice — od brzine svetlosti.
Od nje zavisi granična brzina upisivanja podataka, računanja elektronskih
računara, pa i očitavanja dobijenih rezultata ili podataka iz elektronskih,
magnetnih, optičkih i drugih sličnih memorija.
Zamislimo da se nalazimo u 2020. godini i da raspolažemo daleko savršenijim
kompjuterima od današnjih — takvim koji rade na temperaturi tečnog azota
i koji nisu veći od telefona. Njihova brzina je neverovatna, oni računske
operacije obavljaju u desetom delu milijarditog dela sekunde, raspolažu su-
permemorijama od milion i više megabita.
Kad pomenusmo bit, da prvo objasnimo šta je to, a onda zašto je on
važan. Bit je za računar ono što je slovo za knjigu — znak” koji može biti
ili nula ili jedan. Tako su u knjizi računara” nalaze samo nule i jedinice
i — nema drugih slova”. Pomoću više nula i jedinica, tačnije — njihovim
različitim poretkom, možemo na jeziku računara da ispišemo ili iskažemo

154
svaku od željenih informacija.
Ako je tako, onda bismo mogli da pomoću bitova izrazimo količinu
celokupnog znanja čovečanstva.
Gruba procena kaže da sve znanje koje smo sakupili na planeti tokom
hiljada godina pisane i nepisane istorije iznosi sto milijardi milijarda bita
(100.000.000.000.000.000.000 bitova)! Ono je sadržano u milionima knjiga
po brojnim bibliotekama širom sveta, u usmenom predanju, u znanju i
raznim veštinama, jednom reči — u svemu što je omogućilo uspon čoveka.
Ako bismo ovo neprocenjivo blago čovečanstva probali da sakupimo na
jednom mestu — da ga prevedemo na magnetnu traku, ili da ga uskladištimo
u elektronsku memoriju, prenesemo na film ili nešto slično, zaključili bismo
da još uvek, i pored svog savršenstva tehnike kojom raspolažemo, hiljadama
milja zaostajemo za onim što je postigla Priroda!
Njoj je pošlo za rukom da u molekulu nasledja (DNK) zapiše podatke o
naslednim svojstvima živih bića sa gustinom od milijardu bitova u mil-
ionitom delu jednog kubnog milimetra!
Kada bi čovek uspeo da napravi memoriju sa takvom gustinom podataka,
tada bi celokupno znanje čovečanstva moglo da stane u zapreminu od 100
cm3 , tj. u jednu vinsku čašu!
Nazdravlje!
Sada bar znamo da nema kraja učenju. Zato prionimo knjizi, ne bismo
li načinili još koji korak na putu bez kraja. . .

155
 Zašto čovek istražuje? . . . ne recite to nikom, samo mudracima, jer
gomila se odmah ruga.
tabu po Geteu
Gerhard Hercberg nije običan ni astronom, ni hemičar. On upoznaje
nebo i materiju koristeći teleskop i spektroskop. Posmatra atome i molekule,
istražuje igru — interakciju materije i svetlosti. Bavi se istinitim i lepim. . .
Za otkrića koja je učinio dobio je Nobelovu nagradu za hemiju za 1971.
godinu.
Iz razgovora autora knjige Nauka kao bajka, sa profesorom Hercber-
gom, koji je 1984. godine boravio u Beogradu, donosimo mišljenje velikog
naučnika o nauci i čovekovom odnosu prema njoj.
Ajdačić: Pre tri veka, 1690. godine čuveni holandski fizičar Kristijan Haj-
gens u svom delu Otkriveni zvezdani svetovi o svrsi istraživanja Svemira
napisao je sledeće reči:
Kao putnici u daleke zemlje, mi ćemo moći bolje da procenimo šta smo
postigli kod kuće, znaćemo da postavimo prave aršine i da odredimo sop-
stvene vrednosti svih stvari”.
Vi ste, profesore, poznat kao putnik kroz mnoge oblasti nauke, kao i po
svojim brojnim otkrićima. Šta mislite o cilju nauke i radu naučnika danas?
Hercberg: Mislim da se naučnici bave kreativnim poslom, upravo kao i
umetnici — slikari, muzičari, pesnici. . . Oni pokušavaju da stvore sliku
sveta koji se, naravno, mnogo izmenio za zadnja tri veka, od doba kada je
pisao Kristijan Hajgens. Mislim da je on bio u pravu kada je rekao da ćemo
samo u slučaju ako dopustimo da naša misao putuje” Svemirom i ako je
snažimo — moći da shvatimo suštinu i značenje Univerzuma.
Ajdačić: U tom traganju čovek ne otkriva samo istinu, već i lepotu. Da li
se slažete s tim da se čovek bavi istraživanjem Prirode zato što je ona lepa?
Hercberg: Da, slažem se. Lepota je veoma važna. To su već mnogi uočili.
Vidite, na Nobelovoj medalji, bez obzira da li se ona daje za hemiju, fiziku ili
književnost, piše: Divno je posmatrati kako inventivnost umetnosti obogaćuje
život”. Drugim rečima, ljudi koji dodeljuju Nobelovu nagradu smatraju
nauke, kao što su fizika i hemija, delom umetnosti.
Ajdačić: Znači, mogli bismo da odgovorimo na pitanje zašto se čovek bavi
naukom, zašto istražuje?
Hercberg: Čovek se bavi naukom zato što je to intelektualna aktivnost
koja mu pruža zadovoljstvo. Ona nam daje odgovor na pitanja kao što su:

156
zašto postojimo, zašto svet postoji, od kada on postoji i koliko će još dugo
postojati. . . To nam daje smisao i obogaćuje život. Ja ne mislim da glavni
cilj našeg postojanja treba da bude poboljšanje uslova života. Naš glavni
cilj treba da bude — znanje.
Ajdačić: I tako se čovek pita i gradi svoju sliku sveta od davnina.
Hercberg: Da. Ja ne mogu da verujem da nauka postoji samo hiljadu
ili nekoliko hiljada godina. Čovek je mnogo ranije pokušavao da se zaštiti
od razornih sila Prirode, od divljih životinja. I tako je učio i otkrivao, a i
ostavljao trag o tome. Mislim na crteže po zidovima pećina u Francuskoj, u
Altamiri, Španiji i drugde, koji su nacrtani pre više od deset hiljada godina.
Ti ljudi su videli, uočili nešto što su svojim crtežima hteli da sačuvaju, da
traje. Nešto što uopšte nije bilo važno za samo bitisanje. I uspeli su u tome.
Sećam se reči poznatog holandskog fizičara, profesora Kazimira, koga sam
nedavno sreo, koji tvrdi da civilizacija nije nastala onda kada je čovek
pronašao i usavršio svoja orudja i alatke, već kada je te alatke počeo da
ukrašava ornamentima, slikama. Drugim rečima, kultura u svim svojim as-
pektima mogla bi nekome da izgleda nepotrebnom, ali mi dobro znamo da
je ona izvanredno značajna.
Ajdačić: Vi se, profesore, skoro šezdeset godina bavite atomskom i molekul-
skom spektroskopijom. Rad u toj oblasti doneo vam je Nobelovu nagradu.
Napisali ste četiri knjige o molekulskim spektrima koji se smatraju najvećim
dosegom u naučnoj literaturi o spektroskopiji. Kako ste, pišući ova dela, os-
etili lepotu nauke, njen estetski sadržaj?
Hercberg: Taj se sadržaj pri proučavanju molekulskih spektara javlja zbog
toga što ti spektri poseduju izvesne pravilnosti, koje su, za moje oko, di-
vne. . . Vidite seriju spektralnih linija koje idu do neke granice, i pitate se
zbog čega je to tako. A kada to shvatite — osećate veliko zadovoljstvo.
Linije u spektru su poredjane pravilnim redom, osim ako ne postoje neke
zabrane. Pa i tada, i u tome, ima neke lepote, jer uvek postoji neki razlog
koji možemo da otkrijemo. . . I tako od jedne stvari ka drugoj, od jedne
lepote do druge.
Ajdačić: Pa ipak je teško ubediti one koji se ne bave naukom, ili je ne
vole, da je značajna jedna linija medju milionima drugih, jedno novo saz-
nanje prema riznici naših znanja. Jednom reči, teško ih je ubediti u značaj
osnovnog istraživanja u nauci u odnosu na primenu postojećih znanja u
praktične svrhe.

157
Hercberg: Da, zaista je teško neukom čoveku objasniti značaj jedne spek-
tralne linije i potrebe za osnovnim istraživanjem. Ili on mora da pokuša da
nešto od toga shvati, ili ga mi moramo naučiti da to nešto znači. Ja nisam
protiv korišćenja nauke za napredak društva. Ali mi treba da se bavimo
naukom i kad za društvo ne bi bilo nekih koristi od toga. Stalno treba da se
bavimo naukom, kao što pesnici stalno pišu pesme, pa čak i ako za to nisu
nagradjeni ili ako im to ne donosi ikakvo poboljšanje položaja u društvu.
Ajdačić: Za naučnika tu nema dileme. On intuitivno oseća, a i iz iskustva
zna da je ostvarivanje društvenih ciljeva sadržano u svakom traganju za
istinom.
Hercberg: Da! Ali ti ciljevi nikako ne bi smeli da budu primarni. U vezi s
tim, ja se u potpunosti slažem sa Jakobijem, slavnim matematičarem prošlog
veka, koji je rekao:
Osnovni cilj nauke je da uzvisi ljudski duh”

158