СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ У

XVIII ВЕКУ И УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ 1766.

ГОДИНЕ

Окупљајући 1691. године трупе да крену ка северу, Мустафа-

паша Ћуприлић је искористио своје право великог везира и поставио
1691. године у Пећи новог српског патријарха, Калиника I, прекидајући
тако дотадашњу праксу да Порта само потврђује саборно изабраног
патријарха (случај Макарија). Иако нимало наклоњен Србима,
Мустафа-паша је поново дао самосталност српској цркви, свестан да је
сарадња, а не сукоб са Србима интерес Османског царства.
У досадашњој историографији је прихваћено мишљење да се
постављење новог патријарха настојало да се Арсенију III одузме власт
над султановим поданицима православне вероисповести и да се се
заустави њихово исељавање у Хабзбуршку монархију. Патријарх
Калиник је у том смислу и предузимао кораке код избеглих епископа да
се поврате у своје дијецезе, не би ли стање српске цркве повратио у
претходно стање и поредак. До смрти Патријарха Арсенија Црнојевића
(1706) већина српских епископа није признавала Калиника за
патријарха; признање је потом било донекле и изнуђено притисцима
османских власти. Најилустративнији пример става српских епископа
је случај црногорског митрополита Данила Петровића, који је 1700.
године ишао у Сечуј да га патријарх Арсеније посвети за епископа.
Митрополит Данило је последњи високи достајанственик српске
православне цркве који је признао патријарха Калиника.
Калиник I, за кога се наводи да је био јака личност, најпре се
потрудио да обнови опљачкане и разорене патријаршијске зграде, као и
да повећа број духовних лица по манастирима и црквама.
Што се тиче патријарха Арсенија III и осталих избеглих српских
архиепископа, било је све мање изгледа да се врате у своју отаџбину. У
првом реду, они су имали дужност да се старају о српском народу који
је живео на угарском тлу, како о ономе који је ту живео од давнина, тако
и о ономе који је прешао у те крајеве Великом сеобом, а коме је претила
велика опасност од покатоличења и унијаћења. Иако нема вести о
постојању неког договора о подели духовне власти између двојице
патријараха, Калиник I није учинио ништа што би било у супротности
са политиком Арсенија III. Управо супротно, он се понео као достојан
вођа свом народу, који му је помогао да преживи једно од најтежих
раздобља своје историје.
Рат се још није био завршио, када је народ почео да тражио
дозволе од султана да оправи или поново подигне своје цркве. Наиме,
чињеница да је током Великог бечког рата уништена огромна српска
духовна ваштина, доводи до констатације да се управо сам крај XVII
века може означити и као крај српског средњег века. Тежа од борбе са
централиним властима била је борба с османским провинцијским
властима, посено у области данашњег Косова, где су паше и бегови
албанског порекла (нпр. Худаверди-паша и Тахир-паша
Махмудбеговић) присвојили и сам пећки манастир, као и његово
имање.
Пред смрт (1710) Калиник је потврдио карловачког митрополита
за егзарха пећког трона, чиме је поново успостављено јединство у
српској цркви, нарушено на известан начин у време када су у њој
постојала два патријарха. У ствари, Крушедолски сабор бирајући 1708.
године Исаију Ђаковића за крушедолског, тј. карловачког митрополита,
који је уместо преминулог патријарха Арсенија постао старешина Срба
у земљама под влашћу бечког двора, одлучио је да митрополит у
духовним стварима зависи од пећког патријарха. Тако је без обзира на
државне границе, српска црква била поново у саставу Пећке
патријаршије, јер су Калиника I за свог господара признали сви српски
архијереји.
Треба нагласити и да је патријарх Калиник, као и већина његових
претходника долазила у сукоб са католичким становништвом и
свештенством које је живело на територијама које су биле под њиховом
јурисдикцијом, јер је услед свог тешког материјалног положаја тражио
и од католика да му плаћају дажбине.
Такође попут својих претходника, патријарх Калиник је одржавао
везе и са Русијом, тј. Руском православном црквом где је ишао
требињски митрополит Нектарије.
Иако је Калиник I дошао на патријаршијски престо вољом и
пристанком великог везира Ћуприлића, он се сусретао са озбиљним
тешкоћама у односу са османским властима. Иако нема много
сачуваних записа у којима се помиње патријарх Калиник, на основу
оних малобројних који су сачувани очигледно је да се они држао
обичаја који су од давнина владали у Српској православној цркви, и
како истиче Ђоко Слијепчевић у својој Историји српске православне
цркве потврђују оно лепо мишљење које о њему пружају како летописи,
тако и историографија.
 Наследници патријарха Калиника, Атанасије I (умро 1712) и
Мојсије Рајовић (умро 1726), као пећки патријарси сматрали су се
врховним верским поглаварима Срба под хабзбуршком и млетачком
влашћу. И Карловачка митрополија била је у оквиру Пећке
патријаршије, али је она својим посебним положајем била аутономна у
односу на хабзбуршку државу у којој се налазила. Пре избора за пећког
патријарха, Атанасије I је био скопски митрополит и као такав посетио
је 1706. године са самоковским митрополитом Нектаријем манастир св.
Јована Рилског. Као патријарх помиње се 1711. године, а један запис,
без тачног датирања помиње његову смрт.
Атанасија I наследио је Мојсије Рајовић. Родом је био из Старог
Раса, а монашки постриг је примио у манастиру Милешеви. За
митрополита рашког изабран је 1704. године. По свему што је остало
забележено види се да је патријарх Мојсије био врло предузетан и
енергичан човек, који је много путовао по народу.
Финансијске невоље пећких патријараха нису престалаје: Мојсије
Рајовић је сам записао да је од својих претходника наследио дуг од
близу сто хиљада акчи. Да би откупио од Турака највећи део
патријаршијског имања, тражио је помоћ и од Карловачке митрополије.
Помоћ је стизала у виду прилога и легата, јер су се сталној новчаној
помоћи од стране Карловачке митрополије супроставили царски
чиновници.
Постојећим невољама придружиле су се и нове: црквама је
наплаћивана глоба под изговором да су поправљане без султанове
дозволе (тзв. тефтиш цркава), а 1718. године један богати калуђер из
Свете Горе, извесни Тимотеј, купио је од Порте постављење за пећког
патријарха, наравно уз услов да са пећког трона уклони постојећег.
Мојсије Рајовић је успео да отклони ту опасност уз помоћ цариградског
патријарха, али наравно уз велики трошак.
Отклонивши ову опасност патријарх Мојсије продужио је да
управља црквом појачавајући стално везе са Карловачком
митрополијом.
Након Пожаревачког мира (1718) приширење црквених
повластица на Банат и северну Србију и борба представника српског
народа да створе јединствену црквену организацију у земљама под
хабзбуршком влашћу јачали су аутономију српске црквене организације
у тим земљама, али не у смислу некаквог аутономног одвајања од Пећке
патријаршије. Наиме, по доласку на територију Угарске, Арсеније III је
преговарајући с бечким двором о привилегијама, имао у виду оне
повластице које су његова црква и народ уживали у Османском царству.
При том се није помишљало на било какво одвајање од матице цркве,
као што ни народ никада није кидао везе са својим сународницима у
старој отаџбини.
О свему томе најбоље сведочи појава Арсенија IV Јовановића
Шакабенте и његова улога у српској историји. Слично својим
претходницима, и он је био неуморан у обилажењу своје пастве.
Потписивао се као «архиепископ пећки и свих Србо-Словена, Бугара и
целог Илирика патријарх», што је била титула по угледу на
претендента на световну власт над целокупним српским народом,
грофа Ђорђа Бранковића.
Патријарх Арсеније IV рођен је 1699. године у Рашкој области.
Још је био млад човек када је постао рашки митрополит, а патријарх
Мојсије Рајовић га је узео за свог помоћника. Године 1721. Арсеније се
назива митрополитом рашким и егзархом престола српског. У томе
својству, иако му је било свега двадесет и две године, био је Арсеније
изасланик патријарха Мојсија у манастиру Раваници (Фрушка Гора).
За пећког патријарха Арсеније је изабран 16. октобра 1725.
године. Као и његови представници много је путовао по народу
За време аустро-турског рата (1737-1739. године) ангажовао се у
борби против Турака, па је пред надирућим Турцима, као предводник
друге велике сеобе Срба потражио уточиште на аустријској територији.
Са њим је тада прешло и неколико епископа. Када је 18. септембра
1739. године потписан Београдски мир, повучене су нове границе
између Аустрије и Турске. Са народом и свештенством које је прешло с
њим, патријарх Арсеније IV остао је на територији Хабзбуршке
монархије. Он се није могао вратити на престо Пећке патријаршије, али
је све до своје смрти, уз пристанак Бечког двора задржао је титулу
архиепископа пећког и патријарха српског, а 1741. године изабран је за
митрополита карловачког. Његовом непосредном заслугом у Бечу
штампане су привилегије које су Срби добили од хабзбуршког двора, а
трудом зографа и бакроресца Христофора Жефаровића појавила се
гласовита Стематогафија (1741), којом су обновљени темељи српске
државности на преузетом средњовековном наслеђу. И другим својим
поступцима и радом Арсеније IV је и као црквени и као општенародни
поглавар одржао јединство српског народа, и упоредо с тим, покушао
да утврди и прошири аутономна права Срба у Аустрији.
Патријарх Арсеније IV умро је 7. јануара 1748. године у
Сремским Карловцима, а сахрањен је 16. јануара у манастиру
Крушедолу, где и данас почива.
 Након бекства Арсенија IV, Турци су изгубили поверење у српску
јерархију, што су искористили Грци, па су, у складу са својим
дотадашњим општеполитичким настојањима, успели на Порти да 1739.
године за српског патријарха буде постављен Грк Јанићије Караџа, из
угледне фанариотске породице. (Фанариоти – име дато по кварту у
Истанбулу, који се граничио са Златним рогом, где је била смештена
патријаршија, као и скуп грчких и хеленизованих породица које су се
обогатиле у трговини и финансијама, склоне да полажу право на
хипотетичко порекло славног византијског рода, нудећи своје услуге
султанској управи). У сачуваној «Споменици» о постављењу Јанићија
на пећки трон наводи се да је то учињено «по повластицама које
васељенски престо ужива да прихвати и штити аутономне столице
које се у оваквим приликама налазе, и да их заступа по могућству у
несрећама њиховим».
Отада су на патријаршијском престолу почели да се смењују Грци
и Срби. Кандидати за патријархе, нарочито Грци, користили су се
расположењем османских власти, па су смењивали патријархе и
постављали нове. Да би могли платити високе таксе и дати мито,
патријарси су се задуживали, па су због тога немилосрдно наплаћивали
дажбине од иначе напаћеног и осиромашеног народа. Презадужену
патријаршију осећали су ти патријарси као терет, те су давали оставке.
Патријарх Јанићије, који је био на том положају 1746. године, напустио
је престо оробивши пре тога ризницу патријаршије.
Задужена код богатих фанариота, Пећка патријаршија је све више
долазила у зависан положај од Цариградске патријаршије.
Број монаха по манастирима се смањивао, као и број епархија: од
ранијих 40 након Београдског мира (1739), остало их је само 13. А везе
са карловачком митрополијом постојале су само када је на престолу у
Пећи седео патријарх Србин.
Последњи Србин, пећки патријарх Василије Јовановић-Бркић
(1763-1765, умро 1772), рођен је 1719. године у Сремским Карловцима.
Био је придворни монах код патријарха Арсенија IV. Године 1749.
побегао је из Сремских Карловаца и лутао по разним крајевима: 1749.
године био је у Птују у Штајерској, 1752. у Топли у Боки Которској,
затим постао владика новобрдски, тј. косовски, а 1759. године
патријарх Кирило га је преместио на положај митрополита сарајевског,
на који је положај стигао у септембру 1760. године. На пећки трон
дошао је 1763. године, послуживши се, изгледа, истим методама којима
су се служили и Грци. Од стране Грка и од свог претходника и
наследника Калиника II денунциран је код султана као непријатељ
државе и ухода, па је због тога збачен и прогнан на острво Кипар.
Немирног духа и врло сналажљив, Василије Јовановић-Бркић успео је
да побегне из заробљеништва и да се појави у црногорском Приморју,
одакле је отишао у Црну Гору. Управо он је допринео успеху Шћепана
Малог у Црној Гори. Крајем 1767. године, док Шћепан Мали учвршћује
власт, у Црну Гору је дошао патријарх Бркић. Пре доласка у Маине,
боравио је међу брдским племенима и успео да их побуни против
Турака, а у самој Црној Гори он је једно време подржавао Шћепана
Малог. Од стране владике Саве Петровића био је веома слабо примљен,
те из Црне Горе одлази у Италију, а из Италије преко Трста у Беч. У
Бечу је покушао да понуди своје услуге царском двору за случај рата
Аустрије са Турском. Међутим, ни у Бечу се није дуго задржао: власти
су му наредиле да у року од осам дана напусти Беч, а тадашњи
карловачки митрополит Георгијевић одбио је да га прими. Патријарх
Василије је 27. јуна 1771. године упутио писмо митрополиту
Георгијевићу, у коме му тражи 60 дуката да би могао да отпутује у
Русију. «Ако и нисам достојан, наводи патријарх у писму, учините ми
милост за ваше здравље и душу вашу; а пошто се данас нашло на мени
ово име да не би више падало у бешчашће...». Вероватно је да је
митрополит Георгијевић послао тражени новац на име путних
трошкова патријарху Василије, те он из Беча одлази у Русију, где је и
умро.
Слабљењем централне власти, подмитљивост на султановом
двору и Порти узела је велике размере. Корумпирани и богати грчки
становници Цариграда стекли су тако велики утицај код турских
власти. Истовремено, српска црква долазила је у све тежи положај:
српски патријарски показивали су се као непријатељи турске државе, а
повећаване су супротности између муслимана и хришћана. Фанариоти
су већ и раније користили своје везе да би уклонили Србе патријархе. У
тој борби османске власти су виделе извор прихода, па су готово сасвим
напустиле ранију праксу да потврђују патријархе које изабере сабор.
Калиник II приграбио је звање српског патријарха исплативши за то
велику суму новца. Када је стигао у Србију – а међу Србима био је
омражен још пре доласке међу њих, увидео је да се због сиромаштва
народа унапред мора одрећи личног богаћења. Стога је одлучио да се
бар ослободи обавезе враћања дугова, па је васељенском патријарху
Самуилу Ханцерису и Светом Синоду дао оставку и истовременно
предложио да се Пећка патријаршија укине због презадужености.
Упоредо с тим поднео је молбу, заједно са пет епископа Грка, који су се
тада налазили на српским епархијама и султану Мустафи III.
 Нешто пре тога у Цариграду је обешен због одавања државне
тајне Ђорђе Спатарис, архонт и Портин повереник за Влашку. Његово
имање је по обичају конфисковано и приликом пописа заплењене
имовине нађене су обвезнице Пећке патријаршије, све до оне последње
Калиникове. Порта је од цариградског патријарха захтевала да се овај
дуг одмах исплати. И Самуило Ханцерис је пристао да преузме на себе
ту обавезу, али под условом да султан изда берат о укидању Пећке
патријаршије и да се њено подручје стави под јурисдикцију
Цариградске патријаршије.
Дуг којим је била оптерећена Пећка патријаршија није био узрок
него само непосредан повод њеног укидања. Молбу за њено укидање
поднео је султану Мустафи III цариградски патријарх Самуило, заједно
са Синодом Цариградске патријаршије.
На основу ове молбе и разлога наведених у њој, издат је царски
берат о укидању.

Прилог: молба патријарха Самуила

Пећка патријаршије укинута је, дакле, бератом Мустафе III од 11.

септембра 1766. Шест месеци касније укинута је и Охридска
архиепископија. У берату је наглашено да се «укида и само име Пећке
патријаршије». Забрањује се да се било када узимају у поступак
представке и молбе које би ишле за тим да се поново успостави српска
патријаршија. Постоје индиције да је патријарх Самуило уверавао
Порту, тј. султана Мустафу III да ће укидање Пећке патријаршије бити
и од знатне политичке користи, јер ће се тако Срби умирити и престати
да дижу буне и устанке. Након тога је патријарх Самуило потчинио
саму Пећ под управу призренске митрополије.
То је био прави насилни акт, јер укидање није извршено у складу
с традицијама и канонским прописима Српске православне цркве, а то
значи није било одлуке архијерејског сабора.
Укидању Пећке патријаршије 1766. године предходили су
покушаји културне хеленизације, која је најуспешније вршена у
крајевима који су били у непосредној територијалној близини са
Грцима: школе, које су тамо осниване, биле су најподесније средство
културне хеленизације и однарођивања. Последица је била да се по
бугарским градовима, на пример, створила грчки оријентисана
интилигенција, која је свој језик заборавила или када га је
употребљавала служила се грчким писмом. Територијално удаљенији
од Грка него што су то били Бугари, Срби, осим у својим најјужнијим
крајевима, нису били толико изложени утицају културне хеленизације.
Сукоб се одигравао највише унутар саме цркве, и то, као што је и
разумљиво, најпре је започео у манастиру Хиландару.
С укидањем Пећке патријаршије нестало је у српском народу и
балканским земљама (изузев Црне Горе) домаће феудалне организације.
Тиме је коначно завршен процес постепеног нестајања домаћих
феудалних елемената код Срба.
А заузимањем српске цркве, Цариградска патријаршија је
огромно проширила подручје деловања свога свештенства и његовог
умножавања успостављајући уз црквену и културну превласт Грка у
Османском царству и вазалним подунавским кнежевинама.
Последице укидања Пећке патријаршије биле су многоструке.
Затечени епископи Срби морали су се повући, а на њихова места дошле
су владике Грци, који су успоставили сопствени режим економског
тлачења и духовног занемаривања српске цркве и народа. Протест
деветорице српских епископа руском двору остао је без одјека због
руских покушаја да преко Грка остваре продор ка југу.
Савремене вести приписују грчким владикама и мирском
свештенству грамзивост, подмитљивост, превелику блискост с турским
властима, занемаривање својих дужности, давање парохија само онима
који више плате, потпуну небригу око одржавања школа и багателисања
свега што је словенско. Поуздано сведочанство о томе оставио је и Вук
Караџић.

Прилог: запис Вука Стефановића Караџића

Опет по казивању меродавног Вука укидање Пећке патријаршиеј

омогућило је да се корен неписмености дубоко разграна у српском
народном бићу. А одвајајући се све више од цркве, од попова
незналица, од богослужења које је особито у градовима понекад било и
на грчком језику, од прописаних обреда и других хришћанских
дужности, народ је прибежиште налазио у обичајима чије је порекло,
упркос сачуваној хришћанској садржини не ретко и паганско.
На крају, треба нагласити да су прибележене и нове појаве
преласка на ислам, поготово на Косову и суседним подручјима, где је
притисак био и најтежи. Руски дипломата из XIX века, Иван Јастребов,
као најочигледнији пример новог таласа исламизације наводи
призренске Горане.
С друге стране, Карловачка митрополија није доспела у делокруг
Цариграда. Она је наставила духовно да управља својом паством
сасвим независно, али се ниједним актом није одвојила од незаконито и
насилно укинуте Пећке патријаршије. Нити је било чиме покушала да
канонски утврди своју аутономију, а камоли аутокефалност.
Црногорска митрополија сматрала се стварно независном од
Цариградске патријаршије, не одричући никад своју припадност
заједничкој црквеној организацији свих Срба, чији је даљи рад само
онемогућен 1766. године.