ПОНОВО ПОСЕЋЕНА ИТАКА

Пријатељу мој, треба се најзад опростити

Са свим земљама које су расле под светлошћу ове лампе,
Са оним што ће остати у мраку када је опет будем упалио,
Са свим што друга светлост донеће када се ова угаси.
Тај умор узалудни нека остане умор заувек,
Док ја лежем у своју бившу крв да најзад одлучим
Победих ли или сам поражен.

О слатко уживање пораза,

туго случајних победа,
У ова четири зида
Не добија се ништа, већ празне шаке остају.

Светла се гасе, и са мога стола

У маглу неких путовања одлазе ничије земље –
На овом мору
Први пут је свеједно крије ли се земља под њим
Или само сунце, још додир испод пода,
Тај мртав дан без сунца и без одмора.
MEZZOGIORNO

Noću, soba tone u more koje podrhtava na zidovima.

Providna je voda svetlosti, gusta je voda mraka,
i moje postojanje prestaje sa svojom neočekivanom slobodom,
jer sve postaje mirna mudrost mora.
Kako živeti sam pred velikim razlogom?
Prepoznajem svoje telo tek spletom slučajnosti
koje dan spliće u mojim čulima,
prepoznajem svoje telo tek slobodom
koja se rađa iz zagrljaja sunca u punome času:
nema jezika kojim bi se to moglo objasniti.
More govori jezikom nužnosti, moje telo jezikom slobode,
tražimo zajednička imena u ništavilu podneva i senkama večeri,
ono što je samo čoveku dato, njegova dva smisla —
trenutna sloboda i stalna nužnost.
I svaki pokret noćnog mora daje konačnu potvrdu svetu —
vraća mi sopstvenu strast, jedini odgovor čovekov,
vraća mi prvu nužnost, jedini izazov sveta,
mojoj dvosmislenosti daje svoj jedini smisao.

Nemoguće je naći metaforu za more.

Svoja sopstvena metafora, ono je elemenat
koji je prva i poslednja metafora sveta;
svoja sopstvena istorija: vremena koja se slažu jedno preko drugog,
postajući naslage svetlosti, jači sjaj.

Nemoguće je naći metaforu za more,

kao što je nemoguće misliti o nužnosti
koja se kao bolest širi od kamena do kamena,
zatvarajući svet koncima svojih apstrakcija.

More me odnosi pesmom svoga jezika,

svoja velika metafora.
VARVARI

Kai tora tha genoume horis barbarous.

Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis

Kavafi

Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari

dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova
imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom
ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti
obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore
kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.

Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.

OPŠTA MESTA

Divna, dobra, stara opšta mesta,

Što navru uvek kada se godišnja doba menjaju —
Radosno proleće, vrelina leta, vreme nagote i dodira,
Setni jesenji predeli kada se misli o prolaznosti,
Zimski snegovi i toplota u zatvorenim sobama.

Divna, dobra, stara opšta mesta,

Što trajete duže od vremena, što nas čekate
Kao sveži miris mora na iznenadnoj okuci u brdima,
Na kraju uzaludnih traganja za novim rečima
I novim značenjima koja nikako da navru.

Divna, dobra, stara opšta mesta,

San koji se dugo nismo usuđivali da sanjamo,
Mlaka kiša u krošnjama jesenjeg drveća
I velike oči veverice, suviše lepe
Da bi se mogle opisati drukčije do opštim mestima.

Divna, dobra, stara opšta mesta,

Budite sa nama dok živimo
I ogrejte nas sa ono malo lepote
Što je skrivena u vama kao tiha žar
U davno ugaslom pepelu. I ne ostavljajte nas
Na milost i nemilost prenemaganjima kratkotrajnih pesnika
PO CEO DAN SEDIM U BIBLIOTECI

Po ceo dan sednm u biblioteci, zajedno sa naučnicima

Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču

I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru

Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

Folger Shakespeare Library,

Vašington, 1985.