6. IV 2006.

Na današnji dan pre 105 godina rođen je u Trstu moj dragi profesor Dušan Stular (1901-
1992). Bio je i direktor muzičke škole "Isidor Bajić" u Novom Sadu, omiljeni profesor
mojih roditelja, kada se školovala ta prva generacija posle drugog svetskog rata, kojoj su
oni pripadali (zajedno u razredu sa Antonom Eberstom, Bebom Stefanović i Duškom
Leskovcem). Možda po njemu nosim i ime...
Najbolje je odštampati, pa pročitati pre spavanja, da se ne mučite pored kompjutera :-)
Prekrasna životna priča. Zapravo, sve više liči na - bajku.

Dušan Stular
Dušan Stular je rođen takoreći na pozorišnim daskama. Njegova mama, popularna
tršćanska glumica i pevačica Zofka, rodila ga je odmah nakon predstave, jedva su stigli
da je odnesu do porodilišta. Pevala je i glumila u teatru Balkan, najpopularnijem među
tršćanskim Slovencima i ostalim južnim Slovenima, koji su kasnije fašisti zapalili.
Kupleti koje je pevala bili su popularni po celom tršćanskom Krasu - gde god je došla,
dočekivana je kao prava zvezda.
Zofka (Sofija) je rođena u porodici Zornig. To je zapravo španska porodica D'Alba, koja
je za vreme inkvizicije pobegla do Trsta, tu prevela svoje prezime u slovenačko Zornich -
a Austrijanci su ga kasnije germanizirali u Zornig.
Stularov tata (sada sam mu zaboravio ime, a materijale nemam uz sebe) rođen je u
incestu između brata i sestre od tetke, u plemićkoj goričkoj porodici Coronini-Kromberk,
u zamku iznad Gorizije. Da bi se to zataškalo, priznao ga je kao svoje dete deda Stular,
sluga u zamku, pa je mladog "grofa" odgajao u slovenačkom patriotskom - i levičarkom,
socijalističkom - duhu. Tata-Stular je posle bio modni kreator, pozorišni kostimograf,
dobitnik zlatnih medalja na izložbama u Parizu i Briselu. I vrlo strog prema sinu-jedincu
koji je zbog toga celog života bio tesno vezan uz mamu.
Trst je u godini rođenja Dušana Stulara (dakle 1901) već prešao svoj zenit. Nekoliko
decenija ranije, ova AUSTRIJSKA luka bila je nešto poput današnjeg Njujorka - jedan od
centara zemaljske kugle. Zahvaljujući uspešnim brodarima, narocito Srbima, koji su prvi
uveli parobrode i liniju ka Americi - grad je cvetao. Najbogatiji su, uz Srbe, Grke i
Jevreje, bili Italijani, Austrijanci i Cincari - dok je većinska slovenačka raja uglavnom
služila gradsku gospodu i živela u okolnom Krasu.
Austrija, tj, Austrougarska - po ružnom ondašnjem imperijalističkom običaju -
germanizirala je stanovništvo, naročito tršćanske Slovence. Menjala im prezimena u
austrijska (poput Zornich - Zornig). Da bi se tome oduprli (a gledajući na tada nezavisnu
Srbiju kao Pijemont buduće južno-slovenske države u kojoj će glavni grad biti - TRST),
tršćanski slovenački rodoljubi su često deci davali čisto srpska imena (jer se imena nisu
germanizirala). Tako je i novorođeni Stular dobio ime Dušan.
Odrastao je uz mamu, uz pozornicu i uz muziku. Mali vunderkind, izmislio je i
konstruisao igračku koja je docnije postala poznata kao "fliper" (sećate se filma Tommy).
Peskario staklo.
Onda ga je tata poslao u Bolonju da studira medicinu. Pobegao je kroz prozor na prvom
času sekciranja (mislim da je isto uradio i Berlioz). Vratio se u Trst - i tek tada, sa 18
godina, počeo da uči muziku, note, da svira klavir... Već sa 21-nom godinom, dakle posle
samo TRI godine učenja, postao je najmlađi profesor na tršćanskom konzervatorijumu!!!
Klavir je učio kod profesora Adolfa Skoleka. Tog profesora nećete naći po muzičkim
enciklopedijama, ali je bio najbolji Lisztov učenik (takođe i učenik Lešetickog). Kada je
Liszt organizovao takmičenje svojih đaka, Skolek je pobedio i za nagradu od maestra
dobio njegov portret (namenjen prvobitno grofici D'Agu) sa Lisztovim svojeručno
pisanim stihovima, na engleskom, Bajrona. Dobio je i Lisztov rubinski prsten. Ispod tog
portreta i ja sam imao časove kod Stulara, jer je Skolek njemu, kao svom najboljem đaku,
poklonio i Lisztov portret i prsten. Bog zna gde se to danas nalazi...

Kompoziciju je učio kod profesora Illesberga. Njegovo ime ćete naći po muzičkim
enciklopedijama. Bio je profesor Luigija Dallapiccole (rođenog u Pazinu!) i Petrassija -
prvih italijanskih modernista. Illesberg je stalno govorio Stularu: -"Tvoje kompozicije su
previše staromodne". A profesor Skolek mu je govorio: -"Tvoje kompozicije su previse
moderne"!
Kao zbilja čudo od pijaniste, sa savršenom tehnikom koju je preko Skoleka primio od
Liszta, Stular je nastupao po italijanskim gradovima, u Grazu, i bio među prvima koji su
svirali na novoosnovanom Radio-Zagrebu (1926?). Bio je i među prvima koji su pisali
muziku za film, u Cinecitta. No, na film se u to vreme gledalo kao na neku cirkusijadu, to
je bilo "ispod nivoa" ozbiljnog kompozitora, pa se potpisivao pseudonimom Raul
Duntass (isprevrtano od Dusan Stular). Napisao je i nekoliko šlagera, koji su bili jako
popularni u to vreme. Jedan od njih, štampan, imam i ovde, u Izraelu (poklonio mi moj
dragi tršćanski drug Ravel Kodrič): "Nada"...

Uticaji profesora Skoleka bili su presudni za ceo Stularov život. Pored sklonosti ka
teosofiji, stekao je i sklonost prema mladićima. Zbog toga je kasnije, u komunizmu, imao
velikih problema.
Jedan od njegovih tršćanskih ljubavnika bio je i mladi pijanista Wisnowitz. Jednog dana
Wisnowitz je pitao Duška: Voliš li me jako? - Naravno! -Tako jako da bi za mene sve
učinio na svetu? - Naravno! - Onda me ubi!
Na kraju, izgleda da mu je Stular, nesvesno, ipak pomogao da ode iz života. Stularova
rođaka je bila apotekarka, a Wisnowitz ga je zamolio da preko nje nabavi neke jake
lekove, navodno za užasnu glavobolju. Popio je mladi Wisnowitz sve lekove odjedared i
umro.

Drugi njegov ljubavnik (Pirelli? Pardini? - ima ta firma i danas u Trstu, pored železničke
stanice, bili su jako bogati) poginuo je u ratu, u Abisiniji/Etiopiji. Saznavši za tu vest, i
plačući nad klavirom, Duško je spustio levu ruku na dirke - i tako je nastao njegov
Nokturno za levu ruku. To je i jedna od dve njegove kompozicije koje sam uspeo da
štampam. Nikad nije zapisivao svoje klavirske kompozicije, svirao ih je napamet.
Nagovorio sam ga, kad je već imao oko 80 godina, da to snimi u Radio-Novom Sadu. I
danas tamo treba da se nalaze četiri klavirske kompozicije (taj Nokturno, "Lišće na
vetru", Capriccio i "Moja zemlja"). Poslednje dve nikad nisu stavljene u note, mada sam
molio sve moje drugare-kompozitore da to daju u zadatak svojim studentima... Marina
Milić je na svom disku objavila "Lišće na vetru".

Mnoge Stularove klavirske kompozicije nastale su, zapravo, kao improvizacije, dvostruke
improvizacije, sa igračicom Brittom Scellander. Tršćanka, putovala je zajedno sa
Stularom u Berlin, gde su uzimali časove slobodnog plesa (Ausdrucktanz?) kod Mary
Wigman - prethodnice Isidore Duncan. Britta je uz Stularovu klavirsku pratnju
improvizovala svoj ples, a Stular je uz njen ples improvizovao svoju muziku. I usput joj,
našledivsi talenat od tate, kreirao i krojio kostime. Bili su senzacionalan par. Toliko
uspešni - da su nastupili na Olimpijadi u Berlinu 1936. Do te Olimpijade sačuvao se još
antički duh (u zdravom telu - zdrav duh), tj. postojala su takmičenja i u duhovnim
disciplinama, pa i u slobodnom plesu. Schellanderova i Stular su se izborili da na toj
Olimpijadi predstavljaju Italiju - i pobedili, tj. dobili ZLATNU OLIMPIJSKU
MEDALJU! Takmičili su se tada i Pina i Pio Mlakar (Oliverovi roditelji)...
Dušan Stular i Britta Schellanger

U Napulju je održavan Triennale (dakle svake treće godine) - takmičenje za najbolju

kompoziciju u Italiji (i njenim kolonijama). Stular je dobio tri prve nagrade: i u kamernoj
kategoriji ("Pan" - kvartet za 4 violoncella), i za Klavirski koncert (“Melodije i ritmovi”),
i u simfonijskoj kategoriji ("Jazz sinfonia" za klavir 4-ručno, Big Band i simfonijski
orkestar).
U Trstu je raspisan konkurs za dečju operu, na furlanskom jeziku. Stular je poslao svoju
operu "Plava strela" (La freccia azzurra, na libreto Marije Del Monaco - mame, ili babe
slavnog tenora). Toliko je odskakao od ostalih učesnika - da su mu dali i prvu, i drugu, i
treću nagradu zajedno!
Svirao je na koncertima, pratio na turnejama čuvenuTotti Dal Monte (i napisao joj ciklus
solo-pesama), predavao na Konzervatorijumu, nastupao sa Brittom, komponovao... Bio je
mnogo lep. Nakon što je umro Rudolf Valentino, tražili su mu naslednika za holivudske
filmove. Izabrali su Stulara (video sam te prekrasne fotografije) - ali on nije hteo da ode
iz Trsta.

Posle je morao da ode, pod pritiskom fašista.

Tata je otišao na vreme, predosećajući šta fašisti spremaju, još na početku II svetskog
rata, u Suboticu. Duško je razbesneo fašističkog gradonačelnika. Ovaj ga je pozvao da na
jednoj gala-večeri u njegovom dvorcu zabavlja goste svirajući na klaviru. Nije ga,
međutim pozvao i za sto u salonu, da večera, nego ga je sa poslugom poslao na večeru u
kuhinju. Stular je kraj kuhinje video neki pijanino, seo za njega i počeo da svira. Svi gosti
su, umesto da večeraju u salonu, došli kraj kuhinje i proveli divno veče uz Stularovu
svirku. Gradonačelnik ga je sutradan izbacio sa Konzervatorija...
Napravio je hor devojaka i časnih sestara - i obilazili su ranjenike koji su ležali u
bolnicama, doneti sa frontova. Mnogima su to bili i najlepši trenuci pred smrt... Međutim,
od fašista se moralo bežati. Tata ga je pismima ubeđivao da ode u mađarski konzulat u
Trstu i trazi vizu za Suboticu. Konzul je, međutim rekao da ne može da nabavi vizu ni za
sopstvenu ćerku. Ipak, od tate je iz Subotice stigla viza. -"Ko ste Vi, Dušane Stularu -
derao se mađarski konzul - kad ste uspeli da dobijete vizu, a moja ćerka ne"?!
-"Jednostavno - dobio je odgovor od tate kad je stigao u Suboticu - falsifikovao sam je"!
Putovao je poslednjim vozom između Trsta i Subotice, na voz su pucali slovenački
partizani...
U Subotici je bio autor prve kompozicije koja je nastala u oslobođenoj Jugoslaviji. Bila je
zima 1944, u Subotici su još bili crvenoarmejci. Organizovan je koncert na trgu ispred
Gradske kuće. Stavljen klavir na podijum. Trg pun vojnika. Minus 20. Stular i Kora
Milko sviraju njegovu "Partizansku rapsodiju" 4-ručno. Stave ruke u kantu sa toplom
vodom, pa sviraju dok se ne zalede...
Onda su ga postavili za direktora Muzičke škole u Novom Sadu. Dirigovao je i
Jevrejskim horom.
Pa su ga iz gore pomenutih razloga šutnuli sa mesta direktora škole u rupu pozorišta - da
bude baletski korepetitor. Tj. da svira balerinama, dok vežbaju. I baletanima. Mnogo je
dobro radio taj posao! Imao je iskustva još iz saradnje sa Britom Schellander. Tako je
vraški bio dobar, da su ga iz Boljšog Teatra, kad su gostovali u Novom Sadu, pokupili sa
sobom u Moskvu. Nije mu se tamo sviđalo. Vratio se u Novi Sad.
Mnogi su kod njega učili. Najbolja je bila pijanistkinja Jelena Petrović. Mnogo su od
njega naucile Marina Milić i Srboslava Vuksan Lopušanski. Omiljeni učenik mu je bio
Ivan Kovač. A ja sam, luda mlada glava, kod njega odlazio na časove kompozicije,
spremajući se za prijemni iz kompozicije. Kad sam saznao da kao gimnazijalac na to
nemam prava (primali su samo maturante iz muzičke škole) - odustao sam. I danas mi je
žao što nisam vise učio od Stulara.

Prošao je kroz život (takav život!) a da nije spomenut ni u jednom muzičkom leksikonu (i
ja sam zbog toga kriv). Samo u Eberstovim Brevijarima.

O Stularu je jedini ozbiljnije pisao Ravel Kodrič. Tako smo se Ravel i ja upoznali - i
danas mi je on jedan od najdražih drugara. Zahvaljujući Ravelu, pronašao sam u Trstu i
najstariju srpsku (Sinikovu) horsku Liturgiju. Organizovali smo proslavu Stularove 85-
godišnjice u Trstu, u Slovenačkom klubu. Tada je poslednji put nastupio kao pijanista
(već nije video na jedno oko).
Ravel Kodrič, Dušan Stular, Dušan Mihalek, Pavle Merkú (Slovenački klub, Trst, 8. VI
1986, foto Martin Candir)

Za 90. godišnjicu uspeo sam da organizujem koncert u Novom Sadu, gde su izvedeni
njegova Jazz Sinfonia i Klavirski koncert. Objavio sam i tekst:
Dušan Stular ob devedesetem rojstnem dnevu, Muzikološki zbornik, Ljubljana, 1990, No.
XXVI, str.37-44
https://www.scribd.com/doc/38454358/Dušan-Stular

Posle sam morao da bežim u Izrael. Ivan Kovač je umro. O Stularu se brinuo samo neki
mladić sa televizije, kome je ostavio u nasledstvo stan i sve stvari (pa i one Lisztove).
Stular je umro 1992, u svojoj 91-voj godini. Rekao je tom mladiću da ga odnese u dom
staraca u Futogu - i iste noći umro. Grob mu je sada zapušten, drveni krst istrulio i pao.
Samo ga moja stara mama obilazi. Pokušava da dobije neka sredstva od Muzičke škole,
grada... Niko ništa. Niko ništa ne radi ni da se nađu njegove note. Čak i ta Jazz simfonija,
čije sam prepisivanje i raspisivanje deonica 1991. naručio i platio od strane Radija -
nestala je. Tek sam je 2014. našao u SNP (bila je stavljena na pogrešno mesto u nototeci).
Prosto već ne znam koga da zamolim da traga za notama. Sve što sam imao, fotokopirao
sam pred odlazak iz NS i poklonio Akademiji. I od toga su mnogo pogubili.

Stularova rečenica, koju najbolje pamtim i primenjujem tokom čitavog života, glasi:
Život nije baš tako ozbiljna stvar! Treba ga prihvatati sa osmehom!

Eto, to je bajka o Dušanu Stularu. Ustao sam jutros u 4h da bih vam ovo napisao, u Tel-
Avivu, daleko od dokumenata koje o Stularu čuvam. Možda nešto u ovom pismu i nije
tačno. No, bajka je lepa.
Pozdrav,
Duško

© 2006 by Dušan Mihalek