Bašta, pepeo

Bašta, pepeo

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim
obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez
nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske
poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni.
Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen
da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o
budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju.
A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu,
žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj.
Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod
čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula
rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za
trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao
muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak.
Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je
treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao
medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku,
punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog
uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i
ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno
svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji
oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad
zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo
nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom
poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i
tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih
svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u
vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava
svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao
lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda
kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh
Mona-Lize?

Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena
temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila
anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna
roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj
okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene
bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube",
a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez
sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe,
odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska
poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke
zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva
na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje
sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari
otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne
izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u
samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na
komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen,
ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens.
Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom
našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni
šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi
plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se
nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile
presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom
prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i
onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se
ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili
suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim
džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo
moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara,
delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u
tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni
džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri.
Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka
svečana tišina.

U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a
šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo
smrkava".